Zygmunt Bauman - Fluidni Strah
April 14, 2017 | Author: Mikoris | Category: N/A
Short Description
Download Zygmunt Bauman - Fluidni Strah...
Description
Zigmunt Bauman
F L U I D N I STRAH
Sa engleskog preveli: S I N I Š A Božović i NATAŠA M R D A K
Novi Sad 2010
SADRŽAJ
Uvod: O poreklu, dinamici i upotrebama straha 1. Strepnja od smrti 2. Strah i zlo 3. Užasi nekontrolisanog 4. Teror globalnog 5. Strahovi na slobodi 6. Misao protiv straha Pogovor: Ontološka neizvesnost fluidnih vremena Dušan Marinković Indeks
Uvod: O poreklu, dinamici i upotrebama straha Strah ima mnogo očiju i može videti stvari ispod zemlje Migel de (Savedra) Servantes, Don Kihot Ne treba vam razlog da biste se plašili... Bivao sam uplašen, ali dobro je biti uplašen a znati zbog čega... Emil Ažar, (Romain Gary) La Vie en soi Dozvolite da izrazim svoje čvrsto uverenje da jedina stvar koje se moramo plašiti jeste sam strah. Frenklin Delano Ruzvelt, Inauguralni govor, 1933.
Bizarno, a opet tako uobičajeno i poznato svima nama je olakšanje koje doživljavamo, isto kao i iznenadni priliv energije i hrabrosti, kada se nakon dužeg vremena nelagode, nespokojstva, crnih slutnji, dana ispunjenih strepnjom i neprospavanih noći, konačno suočimo sa stvarnom opasnošću: vidljivom i opipljivom pretnjom. Ili možda to iskustvo nije toliko bizarno ako, na kraju krajeva, spoznamo šta je stajalo iza tog nejasnog ali upornog osećaja da će se nešto užasno desiti, osećaja koji je remetio naše dane u kojima je trebalo da uživamo a nismo, i koji je naše noći činio besanim... Kada saznamo odakle udarac dolazi mi znamo
10
Fluidni strah
i šta možemo, ako možemo, da uradimo da bismo ga odbili ili bar saznajemo koliko je ograničenje naše moći da izađemo neozledeni i kakvu vrstu gubitka, ranjavanja ili boli moramo da prihvatimo. Svi smo čuli priče o kukavicama koji postaju neustrašivi borci kada se suoče sa „stvarnom opasnošću", kada konačno naiđe nevolja koju su iz dana u dan iščekivali, bezuspešno nastojeći da je zamisle. Strah je najstrašniji kada je difuzan, rasut, nejasan, nevezan, neusidren, u slobodnom pokretu, bez jasnog cilja i uzroka, kad nas opseda bez vidljivog smisla ili značenja, kada se pretnja koje se treba plašiti može svuda naslutiti a nigde se ne može videti. „Strah" je ime koje dajemo neizvesnosti: našem nepoznavanju pretnje i toga šta nam je činiti - šta možemo i šta ne možemo učiniti - da je zaustavimo u mestu - ili da se od nje odbranimo ako ne možemo da je zaustavimo. Iskustvo življenja u Evropi šesnaestog veka - u vreme i na mestu pred rođenje naše moderne ere - jasno je sažeto u samo četiri čuvene reči koje je izrekao Lisjen Fevr: „Peur toujours, peur partout" („boj se uvek i svuda").1 Fevr je povezao tu sveprisutnost straha sa tamom, koja je počinjala odmah tu, iza vrata kolibe i obavijala svet izvan ograda seoskog imanja; u tami se može svašta dogoditi, ali ne može se znati tačno šta. Tama nije uzrok opasnosti ali je prirodno stanište neizvesnosti, a time i straha. Moderno doba je trebalo da predstavlja veliki iskorak od straha u svet oslobođen slepe i neumitne sudbine - te staklene bašte za uzgoj straha. Kako je Viktor Igo2 razmišljao, setno i na mahove ushićeno: doći će vreme koje će uvesti nauka (politički tribuni će se transformisati u naučne), a koje će staviti tačku na sva iznenađenja, nevolje,katastrofe - ali i na sporove, iluzije, parazitiranje...; drugim recima, na sve te stvari koje sačinjavaju strah. Međutim, ono što je trebalo da bude put ka izlazu pokazalo se kao duga obilaznica. Pet vekova kasnije, nama koji stojimo na kraju ogromnog groblja uništenih nada, Fevrova izjava zvuči - opet - izuzetno primereno i aktuelno. Naše vreme je, kao i nekada, vreme straha. 1 Lucien Febvre, Le Problème de l'incroyance au XVIe siècle, A. Michael, 1942, str. 380. 2 Citirano prema: Alain Finkielkraut, Nous autres, modernes, Ellipses, 2005, str 249.
Uvod: O poreklu, dinamici i upotrebama straha
11
Strah je osećaj poznat svim živim bićima. Ljudi to iskustvo dele sa životinjama. Istraživači ponašanja životinja detaljno su opisali bogat repertoar reakcija životinja na neposredno prisustvo opasnosti koja predstavlja pretnju po život - a sve te reakcije variraju između alternativa bekstva i agresije. Međutim, ljudi poznaju još nešto: jednu vrstu „drugostepenog" straha, koji je, takoreći, društveno i kulturno „recikliran" ili (kako ga Igi Lagranž u svojoj temeljnoj studiji straha naziva)3, „izveden strah" koji upravlja ljudskim postupcima (nakon što je izmenio njihovu percepciju sveta i očekivanja'koja utiču na izbor njihovih postupaka) bez obzira na to da li je opasnost neposredno prisutna ili ne. Sekundarni strah može biti posmatran kao talog pređašnjeg iskustva iz neposrednog suočavanja sa opasnošću - taloga koji je nadživeo taj susret i postao važan faktor oblikovanja ljudskih postupaka čak i kada više nema direktne pretnje po život ili integritet. „Izveden strah" je postojano duševno stanje koje je najbolje opisati kao osećaj izloženosti opasnosti; osećanje nesigurnosti (svet je pun opasnosti koje se mogu javiti u bilo kom trenutku bez najave ili sa slabom najavom) i ranjivosti (u slučaju javljanja opasnosti postojaće slaba ili nikakva šansa njenog izbegavanja ili uspešne odbrane; pretpostavka ranjivosti od opasnosti više zavisi od nedostatka pouzdanja u raspoloživa sredstva odbrane nego od veličine i prirode stvarnih pretnji). Osoba koja je u sebi usvojila takvu viziju sveta, koji podrazumeva nesigurnost i ranjivost, rutinski pribegava reagovanju koje je primereno suočavanju sa neposrednom opasnošću, čak i kada istinska pretnja ne postoji; „izvedeni strah" poprima samopokretačko svojstvo. Na primer, mnogo puta je primećeno da se mišljenje kako je spoljni svet opasan i da ga je bolje izbegavati češće javlja kod ljudi koji retko uveče izlaze napolje, ako uopšte izlaze, kada im se čini da su opasnosti najstrašnije; i ne može se znati da li ti ljudi izbegavaju da napuste svoje domove zbog osećaja opasnosti, to jest straha od neizrecivih opasnosti koje vrebaju u mračnim ulicama, zato što su u nedostatku prakse izgubili svoju sposobnost izgrad3 Hugues Lagrange, La Civilité à l'épreuve. Crime et sentiment d'insécurité, PUF, 1996, od str. 173.
12
Fluidni strah
nje samopouzdanja za suočavanje sa pretnjom ili zato što su, u nedostatku ličnog iskustva u suočavanju sa pretnjama, skloni da daju oduška svojoj imaginaciji, koja je već zasićena strahom. Opasnosti kojih se neko plaši (a time i od njih izvedeni strahovi) mogu se podeliti u tri vrste. Neke predstavljaju fizičku pretnju po život i imovinu. Neke druge su opštije prirode i prete trajnosti i pouzdanosti društvenog poretka od koga zavisi obezbeđenje sredstava za život (prihodi, zaposlenje) ili opstanak u slučaju invaliditeta ili starosti. Zatim su tu opasnosti koje prete nečijoj poziciji u svetu - položaju u društvenoj hijerarhiji, identitetu (klasnom, rodnom, etničkom, verskom) i, u opštem smislu, prete imunitetu na društvenu degradaciju i izopštenje. Međutim, brojne studije su pokazale da se „izvedeni strah", u svesti ljudi koje on pogađa, često ne dovodi u vezu sa opasnostima koje su ga izazvale. Derivativni strah te ljude pogađa osećajima nesigurnosti i ranjivosti, a oni ga mogu tumačiti dovođenjem u vezu sa bilo koje tri pomenute vrste opasnosti, nezavisno od činjenica (a često i uprkos njima) koje ukazuju na njihov relativni doprinos tome ili odgovornost za to. Rezultirajuće defanzivne ili agresivne reakcije u cilju ublažavanja straha mogu, stoga, biti ciljane na stranu suprotnu od one gde su opasnosti koje su istinski uzrokovale pretpostavku nesigurnosti. Na primer, država, zasnivajući svoj raison d'être i svoje pravo da zahteva poslušnost od građana na obećanju da će svoje podanike štititi od pretnji po njihovu egzistenciju, pošto sada više ne može da ispuni to obećanje (naročito u pogledu zaštite od druge i treće vrste opasnosti) - ili može da ga odgovorno reafirmiše u svetlu brze globalizacije i sve više internacionalizovanih tržišta - primorana je da pomeri težište sa zaštite od opasnosti po društvenu bezbednost na opasnosti po ličnu bezbednost. Država potom spušta bitku protiv strahova na individualno vođenu i upravljanu „politiku života", a istovremeno zadatak nabavke oružja za tu bitku prenosi na potrošačko tržište kao podizvođača. Najstrašnije kod straha je njegova sveprisutnost; on može izmileti iz svakog ćoška naših domova i naše planete. Iz mračnih ulica i sa bleštavih televizijskih ekrana. Iz naših spavaćih soba i
Uvod: O poreklu, dinamici i upotrebama straha
13
kuhinja. Sa naših radnih mesta i podzemne železnice kojom idemo na posao ili se vraćamo kući. Od nečega što smo pojeli i nečega sa čime je naše telo došlo u kontakt. Od onog što nazivamo „priroda" (koja je sklona, kao nikada ranije u našem pamćenju, da razori naše domove i radna mesta, fizički preteći našim životima sa sve raširenijim zemljotresima, poplavama, olujama, klizištima, sušama ili toplotnim talasima) i od drugih ljudi (sklonih kao nikada ranije u našem pamćenju da razore naše domove i radna mesta, fizički preteći kroz iznenadno obilje terorističkih zverstava, nasilništ'ava, seksualnih napada, otrovane hrane i zagađenog vazduha ili vode). Postoji i ta treća, možda i najstrašnija zona, neimenovana, koja ledi krv u žilama i blokira um, iz koje niču najtvrđi i najzlokobniji strahovi koji prete da će uništiti naše domove, radna mesta i živote katastrofama - prirodnim, ali ne sasvim, ljudskim, ali ne u potpunosti, prirodnim i ljudskim istovremeno, koje pri tom ne nalikuju ni na jednu od njih zasebno. To je zona u kojoj je zavladao neki preambiciozni ali zlosrećan, incidentima i nevoljama sklon čarobnjakov šegrt, ili neki zli duh, nesmotreno pušten iz boce. Zona u kojoj električne mreže kolabiraju, benzinske pumpe ostaju bez goriva, berze propadaju, nestaju svemoguće kompanije zajedno sa desetinama usluga koje su uzimane zdravo za gotovo i hiljadama radnih mesta za koja se verovalo da su čvrsta kao stene, gde avioni doživljavaju udese zajedno sa svim svojim hiljadu i jednim sigurnosnim spravicama i stotinama putnika, gde tržišni hirovi najvredniju i najtraženiju imovinu čine bezvrednom, i gde se zakuvava svaka moguća druga zamisliva i nezamisliva katastrofa, spremna da potopi jednako i one razborite i one nerazborite. Iz dana u dan saznajemo da je inventar opasnosti daleko od toga da bude zaključen: nove opasnosti se otkrivaju i obznanjuju gotovo svaki dan, i ne može se reći koliko još njih i kakvih je promaklo našoj pažnji (i pažnji stručnjaka!) - opasnosti koje se spremaju da napadnu bez najave. Kao što je Kreg Braun primetio u svojoj hronici 1990-ih, uz svoju karakterističnu dovitljivost koja je postala njegov zaštitni znak:
Fluidni strah
14
Svuda je bio prisutan rast broja globalnih upozorenja. Svaki dan javljala su se nova globalna upozorenja o ubilačkim virusima, ubilačkim talasima, ubilačkim ubicama i drugim m o g u ć i m izvorima bliske smrti. Na početku, ova globalna upozorenja su bila zastrašujuća, ali posle n e k o g v r e m e n a ljudi su počeli da uživaju u njima. 4
I stvarno je tako. Saznanje da živimo u svetu strašnom za život ne znači življenje u strahu - bar ne dvadeset četiri sata dnevno i sedam dana u nedelji. Na raspolaganju nam je više nego dovoljno visprenih lukavstava koja nam (ako su propraćena svim vrstama pametnih spravica koje nude predusretljivi prodavači) mogu pomoći da izbegnemo takav grozan kraj. Vremenom čak možemo početi i da uživamo u „globalnim upozorenjima". Na kraju krajeva, život u fluidnom modernom svetu koji priznaje samo jednu izvesnost - da sutrašnjica ne može, ne treba i neće biti ista kao današnjica - podrazumeva svakodnevno uvežbavanje nestajanja, isparavanja, brisanja i umiranja, a time indirektno i nekonačnosti smrti, stalno novih uskrsnuća i neprestane reinkarnacije... Kao i sve druge forme ljudske kohabitacije, naše moderno fluidno društvo je tvorevina koja pokušava da život sa strahom učini mogućim. Drugim recima, to je kreacija koja je osmišljena da suzbija strepnju od smrti koja potencijalno može paralisati i onesposobiti ljude, da umiri one strahove koji proizilaze iz stvari koje se ne mogu desiti ili koje ne treba da se dese i da ih efikasno spreči za dobro društvenog poretka. Kao i u slučaju mnogih drugih, mučnih i po društveni poredak potencijalno subverzivnih osećaja, ovaj neophodan posao se obavlja, kako se Tomas Matjesen izrazio, „tihim utišavanjem" - u procesu „koji je više tih nego bučan, sakriven pre nego otvoren, neopažen a ne zapažen, nevidljiv više nego vidljiv, nematerijalan pre nego materijalan". „Tiho utišavanje" je strukturalno; deo je s v a k o d n e v n o g života; neobavezno je a stoga je utisnuto u nas; tiho je i zato prolazi neopaženo; i d i n a m i č n o je u o n o m smislu 4 Videti: Craig Brown, 1966 and All That, Hodder and Stoughton, 2005; ovde citirano po uređenom odlomku iz: Guardian Weekend, 5. novembar 2005, str. 73.
Uvod: O poreklu, dinamici i upotrebama straha
15
da se širi i postaje sve sveobuhvatnije u našem društvu. Strukturalni karakter utišavanja „izuzima" predstavnike države od odgovornosti za nju, njeg o v svakodnevni karakter čini ga „neizbežnim" sa tačke gledišta o n i h koji bivaju utišavani, njegov neobavezni karakter čini ga p o s e b n o efikasnim u o d n o s u na pojedinca, njegov tihi karakter olakšava njegovu legitimizaciju, a njegov dinamički karakter ga pretvara u m e h a n i z a m utišavanja k o m e se sve više m o ž e verovati. 5
Za početak, kao i sve drugo u fluidnom modernom životu, smrt je prikazana kao privremena i sa trajanjem do daljnjeg. Traje do narednog povratka davno zaboravljene slavne ličnosti ili melodije, do okrugle godišnjice iskopavanja još jednog davno zaboravljenog pisca ili slikara, ili do dolaska još neke retromode. Pošto ujedi postaju sve uobičajeniji, ubodi se više ne doživljavaju kao smrtni. Nestajanje ovoga ili onoga, ako se desi, valjda će biti opozivo kao što se mnogo puta ranije pokazalo kod drugih stvari. Štaviše, mnogo više predstojećih udaraca se najavljuje nego što ih na kraju bude, tako da se uvek možete nadati da će vas ovaj ili onaj nedavno najavljeni udarac mimoići. Čiji kompjuter je prestao da radi zbog one zlokobne „milenijumske bube"? Koliko ljudi ste sreli koji su bili žrtve grinja? Koliko je vaših prijatelja umrlo od bolesti ludih krava? Koliko je ljudi koje poznajete obolelo od genetski modifikovane hrane? Kojeg su vašeg suseda ili poznanika napali i osakatili podmukli azilanti? Talasi panike nadolaze i odlaze i koliko god da su zastrašujući, možete mirno pretpostaviti da će podeliti sudbinu svih drugih. Fluidni život teče ili se vuče od jednog do drugog izazova i od jedne do druge epizode, a poznato svojstvo izazova i epizoda jeste da su uglavnom kratkog daha. To se može reći i za prognozu životnog veka strahova koji trenutno opterećuju vaša očekivanja. Štaviše, toliko strahova ulazi u vaš život u kompletu sa lekovima za koje često čujete pre nego što stignete da se uplašite od zala koje ti lekovi obećavaju da će izlečiti. Opasnost milenijumske bube nije bila jedina zastrašujuća vest koju su donele iste kompanije koje su već ponudile zaštitu za vaše računare - po odgo5 Videti: Thomas Mathiesen, Silently Silenced: Essays on the Creation of Acquiescence in Modern Society, Waterside Press, 2004, str. 9,14.
16
Fluidni strah
varajućoj ceni. Ketrin Benet je, na primer, razotkrila šemu koja je stajala iza ponude u slučaju kampanje za jednu skupu terapiju koja je upozoravala na to da je „pogrešna hrana odgovorna za brzo, prerano starenje; bolestan ten... naborano, grubo, isušeno lice..." - samo kako bi potencijalne klijente uverila da je „moguće osloboditi se bora za ceo život ako prođete kroz program od 28 dana" - po ceni od tričavih 119 funti. 6 Priča oko milenijumske bube i ono što je Benetova otkrila u slučaju jednog čudotvornog kozmetičkog preparata koji se suprotstavlja strahu mogu se uzeti kao obrazac za beskonačan broj drugih slučajeva. Potrošačka ekonomija zavisi od proizvodnje potrošača, a potrošači proizvoda koji se suprotstavljaju strahu, ti potrošači koji treba da budu proizvedeni, su plašljivi i zastrašeni potrošači. Oni se nadaju da opasnosti od kojih strahuju mogu biti naterane na povlačenje i da oni to mogu izdejstvovati (uz plaćenu pomoć, razume se). Ovaj naš život se pokazao drugačijim u odnosu na onu vrstu života koju su predvideli i krenuli da osmišljavaju mudri ljudi iz epohe prosvetiteljstva i njihovi naslednici i sledbenici. U novom životu - koji su skicirali i odlučili da stvore - nadali su se da će obuzdavanje strahova i kroćenje opasnosti koje su stvorile te strahove biti jednokratan poduhvat. Međutim, u modernom fluidnom okruženju borba protiv strahova se pokazala kao zadatak koji traje čitav život, a pri tom se učvrstilo verovanje da opasnosti koje rađaju strahove, čak i kada se nijedna od tih opasnosti ne smatra neukrotivom, jesu stalni, neodvojivi pratioci života ljudi. Naš život je sve samo ne slobodan od straha, a moderno fluidno okruženje u kome on treba da se odvija je sve samo ne slobodno od opasnosti i pretnji. Čitav život danas predstavlja dugu borbu, koju je verovatno nemoguće dobiti, protiv potencijalno parališućeg uticaja straha i protiv istinskih ili pretpostavljenih opasnosti koje nas plaše. Njega je najbolje posmatrati kao trajnu potragu za strategijama i sredstvima, uz njihovo neprekidno testiranje, što nam omogućuje da odložimo, makar privremeno, bliskost opasnosti - ili, još bolje, da pomerimo brigu o njima na ringlu gde bi 6
Catherine Bennett, „The time lord", Guardian Wellbeing Handbook, 5. novembar 2005.
Uvod: O poreklu, dinamici i upotrebama straha
17
one mogle, nadamo se, iskipeti ili ostati sve vreme zaboravljene. Naša inventivnost ne poznaje granice. Strategija ima u izobilju; što ih je više manje su efikasne i njihovi rezultati su manje konačni. Uprkos svim razlikama među njima koje ih razdvajaju, postoji jedno zajedničko pravilo: varaj na vremenu i pobedi opasnost na njenom terenu - odloži frustraciju, a ne zadovoljenje. Budućnost je maglovita? Još jedan čvrst razlog da ne dozvolite da vas ona opseda. Opasnosti su nepoznate? Još jedan čvrst razlog da ih stavite na stranu. Za sada nije loše; može biti gore. Neka bude tako i dalje. Ne brini o prelasku preko mosta dok ne dođeš do njega. Možda mu se nikada i nećeš približiti, možda će se most raspasti u deliće ili će biti premešten na drugo mesto pre nego što dođeš do njega. Prema tome - zašto sada brinuti?! Bolje je slediti starinski recept: carpe diem. Jednostavno rečeno: uživaj sada, plati kasnije. Ili, po novoj verziji te drevne mudrosti, ažuriranoj ljubaznošću kompanija koje izdaju kreditne kartice ukinite čekanje na ispunjenje svojih želja.7* Živimo na kredit: nijedna od ranijih generacija nije bila toliko duboko u dugovima kao naša - i individualno i kolektivno (zadatak državnih budžeta nekada je bio da se napravi balans u računima; danas „dobar budžet" znači da budžetski deficit ostane na prošlogodišnjem nivou). Život na kredit ima svoja utilitaristička zadovoljstva: zašto odlagati zadovoljenje? Zašto čekati, ako možemo uživati u budućem blaženstvu ovde i sada? Jasno je da je budućnost van kontrole. Ali kreditna kartica na magičan način doprema tu zabrinjavajuću neuhvatljivu budućnost pravo u vaše krilo. Možete konzumirati budućnost takoreći unapred - dokle god ima nečeg preostalog za konzumiranje... Čini se da je to ta latentna privlačnost življenja na kredit, čija je očigledna prednost, ako je verovati reklamama, čisto utilitaristička: pružanje zadovoljstva. I ako budućnost treba da bude toliko teška koliko pretpostavljate da bi mogla biti, možete da je konzumirate sada, dok je sveža i neiskvarena, pre nego što se desi nesreća i pre nego što budućnost dobije priliku da vam pokaže kako teška ta nesre7 Take the waiting out of wanting - jedna od prvih reklama koje su pratile pojavu kreditnih kartica.
18
Fluidni strah
ća može biti. (Kad se malo bolje o tome razmisli, to su kanibali iz davnih vremena radili, smatrajući da pojesti svoje neprijatelje jeste najsigurniji način stavljanja tačke na pretnje koje su sa sobom nosili ti neprijatelji: konzumiran, svaren i izbačen neprijatelj nije više bio strašan. Ali, avaj, nije moguće pojesti sve neprijatelje. Čini se da što više njih biva prožderano - više se gomilaju umesto da ih je manje.) Mediji su poruke. Kreditne kartice su takođe poruke. Ako štedne knjižice podrazumeyaju izvesnost budućnosti, iz kreditnih kartica vrišti neizvesna budućnost. Štedne knjižice rastu i hrane se od one budućnosti na koju možemo računati - na budućnost koja će sigurno doći, a kada dođe neće biti previše različita u odnosu na sadašnjost. Budućnost od koje se očekuje da vrednuje ono što mi vrednujemo - i da tako ispoštuje prošlu štednju i nagradi štediše. Štedne knjižice takođe dobro uspevaju na nadi/očekivanju/uverenju da će - zahvaljujući kontinuitetu između sada i „tada" - ono što se radi sada, u ovom trenutku, preduprediti „tada" da zaveže u čvor budućnost pre nego što ona dođe; ono što radimo sada „imaće značaj", odrediće oblik budućnosti. Kreditne kartice i dugovi koji se njima lako stvaraju uplašili bi i odvratili krotke, a uznemirili čak i najveće avanturiste medu nama. Ako se to ne dogodi, razlog tome je naša pretpostavka diskontinuiteta: naša slutnja da će nadolazeća budućnost (ako dođe, i ako ja i dalje budem tu kao svedok njenog dolaska) biti različita od sadašnjosti koju poznajemo - iako se ne može znati na koji način i u kom obimu će biti različita. Da li će, nakon više godina od danas, ona vrednovati žrtve koje se sada čine u njeno ime? Da li će nagraditi napore učinjene da bi se obezbedila njena naklonost? Ili će, suprotno tome, od današnje gotovine napraviti sutrašnju veresiju a dragocene zalihe pretvoriti u mučan teret? To ne znamo niti možemo znati, i nema puno smisla u nastojanju da povežemo ono što se ne može spoznati. Međutim, neki od mostova koje ćemo na kraju morati da pređemo, a odugovlačimo početak brige o prelasku, nisu dovoljno daleko da možemo mirne duše odložiti brige o njihovom prelaže-
Uvod: O poreklu, dinamici i upotrebama straha
19
nju... Ne izgledaju sve opasnosti dovoljno daleko da ih možemo odbaciti kao obične plodove razuzdane mašte, ili bar nisu bez ikakvog značaja za ono što smo zacrtali u sopstvenim planovima. Na sreću, međutim, takođe raspolažemo i načinom da zaobiđemo te prepreke koje su se suviše primakle našoj udobnosti i ne mogu više biti zanemarivane: njih možemo smatrati „rizicima", što i činimo. Onda možemo priznati da je naredni korak koji treba preduzeti „rizičan" (može se pokazati kao neopravdano skup, kao i da približava stare opasnosti ili izaziva nove), što važi za sve korake koji se preduzimaju. Postoji mogućnost da ne dobijemo ono što želimo već nešto sasvim različito i krajnje neprijatno, nešto što bismo radije izbegli (takve neprijatne i neželjene posledice nazivamo „propratnim efektima" ili „kolateralnom štetom", pošto nisu nameravane i daleko su od cilja naših aktivnosti). Takođe priznajemo da one mogu doći nepredviđeno, i da nas, uprkos svim procenama, mogu iznenaditi i zateći nespremne. Uzevši sve to u obzir, nakon sveg tog promišljanja i definisanja, mi ipak idemo dalje (u nedostatku boljeg izbora) kao da smo u stanju da predvidimo kakve neželjene posledice bi iziskivale našu pažnju i budnost, te da u skladu s tim kontrolišemo svoje korake. Nije ni čudo: samo 0 onim posledicama koje možemo predvideti možemo i brinuti, 1 samo te iste posledice možemo nastojati da izbegnemo. I zato samo takve neželjene posledice „predvidljive" vrste svrstavamo u kategoriju „rizika". Rizici su opasnosti čiju verovatnoću možemo (ili verujemo da možemo) izračunati: rizici su proračunate opasnosti. Kada ih na taj način definišemo, rizici predstavljaju drugu najbolju stvar nakon izvesnosti (koja je, avaj, nedostižna). Treba zapaziti, međutim, da „proračunljivost" ne znači predvidljivost; ono što se izračunava je samo verovatnoća da stvari krenu naopako i da dođe do nesreće. Proračuni verovatnoće govore nešto pouzdano o učestalosti efekata koji proizilaze iz velikog broja sličnih dejstava, ali su skoro beskorisni kao sredstvo predviđanja kada se (prilično nelegitimno) koriste kao smernica za jedan konkretan, specifičan korak koji treba preduzeti. Verovatnoća, čak i ona koja se najdoslednije proračuna, ne nudi nika-
20
Fluidni strah
kvu izvesnost u pogledu toga da li će ili ne opasnosti biti izbegnute u ovom konkretnom slučaju ovde i sada ili onom slučaju tamo i tada. Ali ako ništa drugo, sama činjenica da smo obavili proračun verovatnoće (i, implicitno, izbegli naglo i nepromišljeno odlučivanje) može nam uliti hrabrost da odlučimo da li je igra vredna učestvovanja ili nije, i ponuditi meru pouzdanja, koliko god da je ona bez garancija. Definišući ispravno verovatnoću učinili smo nešto razumno i možda čak i korisno; sad „imamo razlog" da razmotrimo da li je verovatnoća lošeg ishoda suviše visoka da bi preduzimanje rizične mere bilo opravdano, ili suviše niska da bi nas sprečila da iskušamo svoju sreću. Međutim, češće se događa da se skretanje pažnje sa opasnosti na rizike pokaže kao izgovor; pokušaj izbegavanja problema više nego što je put za njegov bezbedan ispraćaj. Kao što je Milan Kundera istakao u svojoj knjizi Les Testament trahiss, ambijent u kome se odvijaju naši životi obavijen je maglom, nije u potpunoj tami u kojoj ne bismo mogli ništa da vidimo niti bismo mogli da se krećemo: ,,u magli je čovek slobodan, ali to je sloboda nekoga ko je u magli" - možemo videti trideset ili četrdeset metara ispred sebe, možemo uživati u pogledu na prelepo drveće pored puta kojim hodamo, zapaziti prolaznike i reagovati na njihove opaske, zaobići neke druge kao i rupu na putu ispred sebe - ali teško možemo videti raskrsnicu koja se nalazi nešto dalje ispred nas ili automobil koji je nekoliko stotina metara udaljen od nas ali se kreće prema nama velikom brzinom. Možemo reći da u skladu s takvim „življenjem u magli" naša ideja „izvesnosti" stavlja cilj i težište naše predostrožnosti na vidljive, poznate i bliske opasnosti, one koje se mogu predvideti i čija se verovatnoća može proračunati, a pri tom su najužasnije i najstrašnije upravo one opasnosti koje nije moguće, ili ih je ekstremno teško predvideti: one nepredviđene, i po svoj prilici nepredvidive opasnosti. Procenom rizika mi težimo da na sporedni kolosek stavimo te veće brige i time postignemo da nesreće koje nismo u stanju da sprečimo udaljimo od mogućnosti da nam podriju samopo8 Milan Kundera, Les Testaments trahis, Gallimard, 1990. U engleskom prevodu: Testaments Betrayed, Faber, 1995.
Uvod: O poreklu, dinamici i upotrebama straha
21
uzdanje. Koncentrisanje na stvari oko kojih možemo nešto da uradimo ne ostavlja nam mnogo vremena za bavljenje sobom u razmišljanju o stvarima oko kojih ionako ne možemo ništa uraditi. To nam pomaže da očuvamo svoje duševno zdravlje. Time na odstojanju držimo noćne more i nesanicu. To nas, međutim, ne čini bezbednijim. A ne čini ni opasnosti realnijima. Naše nagađanje/intuicija/ sumnja/slutnja/ubeđenje/izvesnost da je to tako može zadremati ali se ne može zauvek uspavati. Iznova i iznova, a u poslednje vreme uz vidljivo veću učestalost, opasnosti nas podsećaju koliko su one i dalje realne, uprkos svim merama predostrožnosti koje smo preduzeli. S vremena na vreme, u prilično redovnim prilikama, one dospevaju na površinu, iz plitke grobnice u koju se zakopavaju samo nekoliko centimetara ispod naše svesti, i brutalno izbijaju u centar naše pažnje, a nesreće predusretljivo jedna za drugom pružaju takve prilike - u izobilju. Pre nekoliko godina, a par godina pre nego što su događaji od 11. septembra, cunami, uragan Katrina i zastrašujući rast cena nafte koji su usledili (iako su tog puta bili milostivo kraćeg životnog veka) doneli onako šokantne prilike za buđenje i otrežnjenje, Žak Atali je razmišljao o fenomenalnom finansijskom trijumfu filma Titanik, koji je po uspehu na blagajnama prevazišao sve prethodne naizgled slične filmove o katastrofama. Ponudio je sledeće objašnjenje za to, koje je u vreme kada je napisano bilo upečatljivo kredibilno, a nekoliko godina kasnije zvučalo je upravo proročki: Titanik smo mi, naše trijumfalističko, samozadovoljno, slepo, licemerno društvo, nemilosrdno prema siromašnima - društvo u kome je sve predviđeno osim sredstava za predviđanje... Svi slutimo da postoji ledeni breg koji nas čeka, sakriven negde u maglovitoj budućnosti, u koga ćemo udariti a zatim potonuti uz muzičku pratnju.. Uz lepu muziku, koja je, izgleda, i umirujuća i razveseljujuća. Živa muzika, u realnom vremenu. Najnoviji hitovi, najveće zvezde među izvođačima. Odzvanjajući zvukovi koji zaglušuju, tre9
Videti: Jacques Attali,,,Le Titanic, le mondial and nous", Le Monde, 3. jul 1998.
22
Fluidni strah
perava stroboskopska svetla koja zaslepljuju. Od njih se ne čuju šapati upozorenja i ne vide se enormne dimenzije veličanstveno tihih ledenih bregova. Da, ledenih bregova - ne jednog ledenog brega već više njih, verovatno previše njih da bi se svi mogli nabrojati. Atali je imenovao nekoliko: finansijske, nuklearne, ekološke, socijalne (objašnjavajući ovaj poslednji kao potencijalno tri milijarde „viška" stanovnika planete). Da je pisao sada, 2005, zasigurno bi proširio spisak - rezervisao bi .počasno mesto za „teroristički breg" ili za „versko-fundamentalistički breg". Ili, što je i najverovatnije, za „breg implozije civilizacije" - onaj koji se odnedavno može posmatrati nakon vojnih avantura na Bliskom istoku i Katrinine posete Nju Orleansu, kao neka vrsta generalne probe, u svoj svojoj ružnoj, groznoj čudovišnosti. /mplozija, a ne e/csplozija civilizacije, po obliku tako različite civilizacije od one u kojoj su strahovi od „raspada civilizovanog poretka" - strahovi koji su pratili naše pretke u najmanju ruku od vremena kada je Hobs proklamovao bellum omnium contra omnesw kao „prirodno stanje" čovečanstva - bili artikulisani tokom „čvrste" faze moderne ere. Nije bilo revolucionara u Luizijani, niti uličnih borbi i barikada na ulicama Nju Orleansa; niko se nije pobunio protiv poretka a zasigurno nisu otkrivene tajne mreže koje bi planirale napade na tekući asortiman zakona i trenutno obavezujuće obrasce poretka. Nazivanjem onoga što se desilo u Nju Orleansu i oko njega „raspadom zakona i poretka" ne može se u potpunosti definisati suština samih tih događaja, a kamoli njihova poruka. Zakon i poredak su jednostavno iščezli sa lica zemlje kao da ih nikada nije bilo. Odjednom, usvojene navike i i rutine kojima se rukovodilo 90 posto naših svakodnevnih životnih aktivnosti izgubile su smisao - smisao koji je u uobičajenim okolnostima bio sam po sebi razumljiv, bez potrebe za ikakvim preispitivanjem. Prećutne pretpostavke izgubile su svoju snagu. Uobičajeni uzročno-posledični redosledi su se raspali. Ono što nazivamo „normalnim" u radnim danima ili „civilizacijom" u svečanostima pokazalo se, bukvalno, 10 * Rat sviju protiv svih (lat.).
Uvod: O poreklu, dinamici i upotrebama straha
23
tankim kao papir. Nabujala voda je natopila, razmekšala i odnela taj papir za tili čas. Rapides okružni centar za pritvor 3, u Aleksandriji, koji prima o s u đ e n e prestupnike, sada ima 200 n o v i h zatvorenika... evakuisanih iz poplavljenih zatvora u Nju Orleansu. Oni nemaju d o k u m e n t a o t o m e da li su osuđeni z b o g pijanstva ili pokušaja ubistva. N e m a sudije za slučajeve, n e m a sudnice gde bi bili saslušani, n e m a advokata koji ih zastupaju... Radi se o imploziji pravnog sistema koja nije viđena još od katastrofa kao što je bio požar u Čikagu 1871. ili zemljotres u San Francisku 1906, događaja koji su u svoje vreme bili m n o g o jednostavniji da bi bili korisni za razumevanje smisla ovoga što se sada događa."
„Niko nema pojma ko su ovi ljudi i zašto su ovde" - ovako je sumirao situaciju jedan pravnik koji je određen za taj centar za pritvor. Ova kratka decidna rečenica označava više nego samo imploziju formalnog „pravnog sistema". I nisu samo pritvorenici, zaglavljeni usred jedne zakonske procedure, izgubili svoju društvenu denominaciju, a zapravo i identitete na osnovu kojih su bili prepoznati i koji su nekad služili za pokretanje lanca događaja koji su odražavali/određivali njihovo mesto u poretku stvari. Mnogi drugi preživeli podelili su istu sudbinu. I ne samo preživeli... Ovde, u p o s l o v n o m kvartu u centru grada, na s u v o m delu U n i o n ulice... leš... Sati su prolazili, polako je padao mrak, telo je ostajalo na istom m e stu... pala je noć, onda je došlo ovo jutro, pa podne, i onda je n o v o sunce obasjalo telo m r t v o g sina Grada Polumeseca 1 2 ... neverovatno je da na ulici u centru velikog američkog grada leš m o ž e da se raspada danima, kao strvina, i da je to prihvatljivo. D o b r o d o š l i u postapokaliptični Nju Orleans... Zapušteni stanovnici pomaljaju se iz v o d o m natopljene š u m e govoreći čudne stvari, i onda se vraćaju u trulež. Izbijaju požari, psi tragaju za hranom,
11 Videti: Peter Applebome i Jonathan D. Glater, „Storm leaves legal system in shambles", New York Times, 9. septembar 2005. 12 * Crescent City - popularno ime za Nju Orleans.
24
Fluidni strah a stari znaci iz les bon temps'3* zamenjuju se ručno ispisanim pretnjama da će pljačkaši biti na mestu ustreljeni.
Nepojmljivo je postalo rutina. 14 Dok su zakoni zajedno s pravnicima nestali sa lica zemlje, a leševi uzalud čekali na sahranu, došao je na naplatu račun strategije „uživaj sada, plati kasnije", koja je učinila „civilizaciju kakvu poznajemo" tako ugodnom. Nagli talas saosečanja i frenetični javni istupi političara su za neko vreme ublažili posledice i ponudili privremeno olakšanje ljudima opterećenim starim dugovima, a sada lišenim izvora prihoda od kojih su se nadali da će te dugove isplatiti, ali sve se to pokazalo kao kratkotrajan predah. „Za šest do devet meseci", kako je reporter Njujork tajmsa predvideo, „FEMA [Federalna agencija za pružanje pomoći] neće više biti tu, neće više biti crkvenih grupa, a kreditori će ponovo zatražiti svoj novac",15 „neko ko je imao odličan posao pre Katrine možda sada ima sasvim drugačije prihode", dok „hiljade i hiljade ljudi više nema čekovne knjižice, dokumenta o osiguranju, dokumenta o automobilima (ili automobile), izvode iz knjige rođenih, lične karte i novčanike"... Dok ovo pišem nije još prošlo ni šest meseci, a u gradu koji je nekad bio jedan od dragulja u američkoj kruni, „svetla trepere u desetak krajeva, ali tama vlada u 40 procenata grada", ,,u skoro pola Nju Orleansa nema gasa za kuvanje i grejanje", „toaleti u otprilike pola domaćinstava još nisu povezani sa gradskom kanalizacijom" i oko četvrtine grada je i dalje bez pijace vode. 16 1 slabe su nade da će se stvari popraviti. Manje od mesec dana nakon što je uragan Katrina poharao Nju Orleans, zakonodavna vlast u Vašingtonu drema u pogledu pomoći i raste očajanje među ovdašnjim zvaničnicima koji 13 * Dobra vremena (franc.). 14 Videti: Dan Barry, „Macabre reminder: the corpse on Union Street", New York Times, 8. septembar 2005. 15 Marry William Walsh, „Hurricane victims face tighter limits on bankruptcy", New York Times, 27. septembar 2005. 16 Videti: Gary Rivlin, „New Orleans utility struggles to relight a city of darkness", New York Times, 19. novembar 2005.
Uvod: O poreklu, dinamici i upotrebama straha
25
se plaše da Kongres i Bušova administracija gube interesovanje za njihove nevolje... osećaj hitnosti koji je podsticao na akciju u septembru brzo se istopio.17 Nekoliko godina pre nego što je Katrina krenula u pohod na američke obale, Žan-Pjer Dupi imenovao je ono što će se dogoditi: „provala mogućeg u nemoguće". 18 1 upozorio je: da bi se katastrofa sprečila, mora se prvo verovati u njenu mogućnost. Mora se verovati da nemoguće jeste moguće. Da moguće uvek vreba, bez predaha, ispod zaštitnog oklopa nemogućeg, i čeka da izbije. Nijedna opasnost nije tako zlokobna i nijedna katastrofa ne pogađa tako snažno kao one čija se verovatnoća smatra zanemarljivom; misliti da su one neverovatne ili ne misliti uopšte o njima je izgovor za nečinjenje bilo čega da se zaustave pre nego što dođu do tačke kada se nemoguće pretvara u realnost i odjednom je suviše kasno da se ublaže efekti, a kamoli da se odloži njihov dolazak. A upravo je to ono što radimo - (odnosno, ne radimo) - svaki dan, ne razmišljajući. „Sadašnja situacija nam pokazuje", primećuje Dupi, „da najava katastrofe ne donosi nikakve vidljive promene u našem ponašanju ili načinu razmišljanja. Čak i kada budu informisani, ljudi ne veruju u to što su saznali."19 On citira Korin Lapaž: „Svest odbija [takvu najavu], govoreći sebi da tako nešto jednostavno nije moguće"20 i zaključuje: najstrašnija prepreka sprečavanju katastrofe je u njenoj neverovatnosti... „Apokalipsa danas" (sam taj izraz predstavlja izazov našoj predstavi verovatnoće) je ponovo na sceni. Ne u bioskopu ili pozorištu imaginacije, već na centralnim ulicama velikog američkog grada. „Ne u Bagdadu, ne u Ruandi, ovde" - ovako je Dan Beri, izveštavajući iz grada gde je ispod nemogućeg izronilo moguće, okarakterisao ovaj novitet u produkciji. 21 Apokalipsa se ovoga puta nije dogodila u udaljenoj vijetnamskoj prašumi, prvobit17 „Louisiana sees faded urgency in relief effort", New York Times, 22. novembar 2005. 18 Jean-Pierre Dupuy, Pour un catastrophisme éclairé. Quand l'impossible est certain, Seuil, 2002, str. 10. 19 Ibid., str. 143. 20 Corrine Lepage 8c François Guery, La Politique de précaution, PUF, 2001, str. 16. 21 Barry, „Macabre reminder... ".
26
Fluidni strah
nom mestu radnje Apokalipse danas; i ne na tamnim obalama najtamnijeg kontinenta gde je Konrad smestio „srce tame" ne bi li svoju poruku učinio shvatljivom civilizovanim čitaocima - već ovde, u srcu civilizovanog sveta, u gradu čuvenom po svojoj lepoti i joie de vivre koji je još pre nekoliko dana bio magnet za milione turista koji su pohodili planetu u potrazi za vrhunskim umetničkim doživljajima i vrhunskom zabavom - tim najizvikanijim i najtraženijim darovima kreativnih sila civilizacije. Katrina je otkrila najstrože čuvanu tajnu civilizacije: da, kao što je slikovito rekao i Timoti Garton Eš, u eseju čiji sam naziv govori sve - „Ono uvek leži ispod" - „kora civilizacije kojom se krećemo je uvek tanka kao oblanda. Jedan drhtaj i propadamo dole, kopajući i upinjući se da spasemo goli život kao divlji pas". Ne mogu odoleti osećaju da će biti još ovakvih stvari, mnogo više, kako budemo ulazili dublje u 21. vek. Jednostavno ima i suviše velikih problema koji se pomaljaju i koji mogu unazaditi čovečanstvo... kada bi veliki deo sveta bio pogođen nepredviđenim olujama, poplavama i promenama temperature, onda bi ono što se dogodilo u Nju Orleansu izgledalo kao čajanka. U nekom smislu, i ti uragani bi bili delo ljudskih ruku [posledica toga što Sjedinjene Američke Države nastavljaju da u etar ispuštaju karbon-dioksid kao da sutra neće nikad doći]. Ali postoje i direktnije pretnje ljudi prema drugim ljudima... Pretpostavimo da neka teroristička grupa upotrebi radiološku bombu ili čak neko malo nuklearno sredstvo u velikom gradu. Šta onda?22 To su zasigurno retorička pitanja. Ešova poruka jeste da je pretnja „decivilizovanja" (termin koji je Eš zapazio u jednom romanu Džeka Londona) zastrašujuće realna: „uklonite elementarne stubove civilizovanog života - hranu, sklonište, pijacu vodu, minimalnu ličnu bezbednost - i u roku od samo nekoliko časova vraćamo se u Hobsovu državu prirodnog stanja, rata sviju protiv svih. Moglo bi se Ešu osporiti da postoji nešto kao što je „prirodno stanje" kome se neko može vratiti, ili da je čuveni „rat sviju protiv svih" u stvari stanje koje se javlja na suprotnom kraju „procesa 22
Timothy Garton Ash, „It always lies below", Guardian, 8. septembar 2005.
Uvod: O poreklu, dinamici i upotrebama straha
27
civilizovanja", u trenutku kada se „kora tanka kao papir" slomi od šoka zbog prirodne ili ljudskim delovanjem izazvane katastrofe. Da li uistinu postoji „druga linija rovova", koliko god ona bila muljevita, blatnjava, smrdljiva i na druge načine odbojna, na koju bi se ljudi, oblikovani civilizacijom i za „civilizovani život", mogli povući onog trenutka kada dođe do implozije njihovog „sekundarnog" prirodnog staništa. I da li je jedan od integralnih aspekata procesa civilizovanja upravno suprotna namera: sprečavanje „vraćanja unazad" putem stvaranja „zavisnosti od civilizacije" kod ljudi, lišavajući ih svih alternativnih veština koje bi omogućile ljudsku kohabitaciju u slučaju brisanja spoljnje glazure civilizovanog ponašanja. Ovo je, priznajem, samo manja, „rubna" doskočica - značajna možda za filozofe kulture, ali velikim delom van okvira teme o kojoj se govori, i bez relevantnosti za nju; teme koja se, rekao bih, najbolje može opisati kao „kompleks Titanika" ili „sindrom Titanika". „Sindrom Titanika" je užas propadanja kroz „koru civilizacije koja je tanka kao papir" u ništavilo lišeno „elementarnih stubova organizovanog, civilizovanog života" („civilizovanog" upravo zato što je „organizovan" - rutinski, predvidljiv, sa ravnotežom između oznaka i repertoara ponašanja). Propada se sam ili u društvu, ali u svakom slučaju radi se o izgonu iz sveta gde „elementarni stubovi" i dalje postoje i gde postoji vezivna sila na koju se može računati. Glavni (iako nemi) glumac u priči o Titaniku je, kao što znamo, bio ledeni breg. Ali nije ledeni breg, koji je čekao „tamo negde" u zasedi, istakao ovu priču u gomili sličnih horor/katastrofičnih priča, nego je to bio užas. Taj užas odnosi se na sav taj haos koji se desio „ovde unutra", u utrobi luksuznog putničkog broda: kao, na primer, izostanak bilo kakvog razumnog i realnog plana evakuacije i spasavanja putnika iz broda koji tone, ili akutni nedostatak čamaca za spasavanje i pojaseva za spasavanje - stvari kojima je ledeni breg „tamo negde", u gustoj subarktičkoj tami, poslužio samo kao katalizator i lakmus papir zajedno u paketu. Ono „nešto" što „uvek leži ispod" ali čeka dok ne skočimo u ledene subarktičke vode da bi se neposredno pokazalo. Nešto što je većinom
28
Fluidni strah
vremena (možda i sve vreme) sakriveno, a time samo još užasnije, i što svoje žrtve iznenađuje kad god izbaulja iz svoje jazbine, hvata ih nepripremljene i nesposobne da reaguju. Sakriveno? Da, ali nikad dublje ispod kože. Civilizacija je ranjiva; uvek je od pakla deli samo jedan šok. Kao što se Stiven Grejam pronicljivo izrazio, „sve više postajemo zavisni od složenih, distanciranih sistema da bismo održavali život", pa tako čak i „malo narušavanje i onesposobljavanje može imati enormne, lančane posledice po-društveni i ekonomski život i životnu sredinu" - naročito u gradovima, gde većina nas i živi, mestima koja su „ekstremno ranjiva na spoljno narušavanje". „Više nego ikad ranije, kolaps funkcionalnih urbanih mreža infrastrukture dovodi do panike i strahova od sloma funkcionalnog urbanog društvenog poretka." 23 Ili, kako je to rekao Martin Poli, koga Grejam citira: „strah od narušavanja urbanih službi masivnih razmera" danas je „endemski strah među stanovništvom svih velikih gradova".24 Endemski... deo svakodnevnog života. Nema potrebe za velikim katastrofama, jer će i mali incident biti dovoljan da pokrene „masivno narušavanje". Katastrofa može doći nenajavljeno - neće biti truba koje će upozoravati da će se neosvojive zidine Jerihona ubrzo srušiti. Ima više nego dovoljno razloga za strah - a time i više nego dovoljno razloga da se čovek prepusti muzici dovoljno glasnoj da uguši zvuke pucanja zidova. Strahovi koji proističu iz sindroma Titanika su strahovi od sloma ili katastrofe koja se može sručiti na sve nas, pogađajući slepo i neselektivno, nasumično i bez cilja, zatičući sve ljude nepripremljene i bez odbrane. Međutim, postoje i ništa manje užasni, ako ne i užasniji strahovi: strahovi od pojedinačnog izvlačenja iz vesele gomile, ili tek u maloj grupi, i osuda na samotnu patnju, dok svi drugi nastavljaju sa svojim veseljima. Strahovi od lične katastrofe. Strahovi da ćete postati odabrana meta, predodređena za ličnu propast. Strahovi od ispadanja iz vozila koje se sve brže 23 Videti: Stephen Graham, „Switching cities off: urban infrastructure and US air power", City, 2 (2005), str. 169-94. 24 Martin Pawley, Terminal Architecture, Reaktion, 1997, str. 162.
Uvod: O poreklu, dinamici i upotrebama straha
29
kreće, ili od pada sa palube u more, dok drugi putnici, sa uredno prikopčanim pojasevima za spasavanje, još više uživaju u putovanju. Strahovi da ćete ostati iza. Strahovi od izopštenja. Da takvi strahovi uopšte nisu imaginarni možete videti u vodećim medijima koji vidljivo i opipljivo zastupaju realnost koju ne možete ni videti ni dotaknuti bez njihove pomoći. „Reality TV" emisije, te fluidne moderne verzije starih „moraliteta", svakodnevno svedoče o surovoj realnosti strahova. Kao što sugeriše i ime koje su preuzele, ime koje gledaoci ne osporavaju, a samo ga nekoliko sitničavih cepidlaka dovodi u pitanje, te emisije pokazuju ono što je realno; međutim, još važnije je da one sugerišu da je „realno" ono što pokazuju. One pokazuju da se stvarnost svodi na neizbežnost izopštenja i borbu da se izbegne izopštenje. „Reality" serije ne treba uopšte da se trude da prenesu tu poruku: većini gledalaca je već poznata ta istina; i upravo ta duboko ukorenjena spoznaja ih masovno privlači ka TV ekranima. Izgleda da nalazimo neko zadovoljstvo i utehu u slušanju melodija koje znamo napamet. I skloni smo da verujemo mnogo više onome što vidimo nego onome što čujemo. Razmislimo o razlici između „svedoka očevica" i „obične glasine" (da li ste ikada čuli za „svedoka ušečujca" ili za „obično viđenje". Slike su neuporedivo „stvarnije" od štampanih ili izgovorenih reči. Njihove priče kriju pripovedača, „onoga koji bi mogao lagati" i na taj način dezinformišu. Za razliku od ljudskog posredništva, kamere „ne lažu" (ili smo bar naučeni da tako mislimo), one „govore istinu". Zahvaljujući slici, svako od nas može da se „vrati samim stvarima" - zurück zu dem Sachen selbst - kako je želeo Edmund Huserl (koji je više od svih drugih filozofa iskazivao težnju da pronađe nepobitan, nepogrešiv način da pronikne u „istinu o stvari"). Kada smo neposredno ispred fotografski/elektronski stvorene slike, čini nam se da ništa ne stoji između nas i stvarnosti; ništa što može da nam zarobi ili skrene pogled. „Verujem samo očima" znači „poverovaću u to kada to vidim", ali znači i „verovaću u ono što ću videti". A ono što vidimo jesu ljudi koji pokušavaju da izopšte ljude kako ovi ne bi izopštili njih. Za većinu nas to je banalna istina, mada izbegavamo da je artikulišemo, sa
30
Fluidni strah
odredenim stepenom uspeha. „Reality TV" je obavila to za nas - i mi smo zahvalni. Znanje koje „Reality TV" formuliše bilo bi inače raspršeno i isečeno u komade koji su čuveni po tome da ih je gotovo nemoguće svrstati u celinu koja bi dala smisao. Ono što nam „Reality TV pomaže da otkrijemo (neovisno od toga da li namerno ili nenamerno, eksplicitno ili indirektno) je, na primer, da naše političke institucije na koje treba da se oslonimo u slučaju nevolje, i koje smo naučeni da posmatramo kao garancije naše bezbednosti, čine, kako je Džon Dan nedavno rekao - jedan uređaj koji je podešen da služi „poretku egoizma" i da je osnovni princip konstrukcije tog poretka „klađenje na jače" - „klađenje na bogate, u nekoj meri nužno na one koji imaju tu sreću da su već bogati, ali iznad svega na one koji poseduju veštine, prisebnost i sreću da sebe učine takvima".25 Ali kada dođe do evakuacije broda koji tone ili pronalaženja mesta na čamcu za spasavanje, pokazalo se da veštine i prisebnost ne pomažu puno. Možda je tada sreća jedino spasenje - ali poznato je da je sreća redak dar sudbine, jedan od onih darova kojih je malo i retko se javljaju. Milioni ljudi su svakodnevno suočeni sa tom sumornom istinom - kao Džeri Roj iz Flinta u Mičigenu, koji se zaposlio u Dženeral motorsu pre tri decenije a sada se „nalazi pred izborom da ili izgubi posao ili prihvati veliko smanjenje plate", pošto je „Dženeral Motors, koji je nekada bio neprikosnoveni simbol nacionalne industrijske moći", postao „senka onoga što je bio, a sa njim je izbledelo i obećanje dato nakon 2. svetskog rata da je manuelni rad u fabrici siguran put ka ispunjenju američkog sna". Od kakve pomoći su veštine i prisebnost kada „su sve nekadašnje fabrike sada parking prostori" a kompanija koja je te fabrike posedovala „namerava da preformuliše ili čak i pocepa sve ugovore o radu", u nastojanju da obezbedi „značajna smanjenja u zdravstvenim i penzijskim izdacima" i da prebaci „hiljade radnih mesta u inostranstvo"? 26 25 John Dunn, Setting the People Free: The Story of Democracy, Atlantic Books, 2005, str. 61.
26 Videti: Danny Hakim, „For a G. M. family, the American dream vanishes", New York Times, 19. novembar 2005.
Uvod: O poreklu, dinamici i upotrebama straha
31
U našem društvu, kome u velikoj meri nedostaje izvesnost i bezbednost, prilike za strah su jedna od onih stvari kojih ima u izobilju. Strahovi su brojni i raznovrsni. Ljudi različitih društvenih, rodnih i starosnih kategorija pogođeni su sopstvenim verzijama straha; postoje i strahovi koje svi delimo - bez obzira na kom je delu planete slučaj odredio da se rodimo i gde smo izabrali (ili bili prisiljeni) da živimo. Međutim, problem je u tome što se ti strahovi ne mogu lako definisati. Kako redom nailaze, neprekidno, mada nasumično, oni se opiru nastojanjima (ako uopšte nastojimo) da ih međusobno povežemo i utvrdimo njihove zajedničke korene. To što ih je toliko teško shvatiti samo ih čini još strašnijim, a još užasnijim od toga ih čini osećaj nemoći koji stvaraju. Pošto nismo uspeli da shvatimo njihovo poreklo i logiku (ako oni uopšte slede neku logiku), pipamo u tami i zbunjeni smo u pogledu preduzimanja inera predostrožnosti - da ne pominjemo sprečavanje opasnosti koje ti strahovi najavljuju ili uspešnu odbranu od njih. Jednostavno, nedostaju nam potrebna oruđa i veštine. Opasnosti kojih se plašimo prevazilaze našu sposobnost delovanja; do sada nismo došli ni do tačke jasne spoznaje o tome kakva bi nam to adekvatna oruđa i veštine bile potrebne za obavljanje takvog zadatka a kamoli da počnemo da ih osmišljavamo i kreiramo. Hvatamo sebe u situaciji koja se ne razlikuje mnogo od situacije u kojoj se nalazi zbunjeno dete; da upotrebimo alegoriju Georga Kristofa Lihtenberga od pre tri veka - dete udari u sto i to zato što se sudarilo s njim, ,,a umesto toga smo za naše druge, ali slične sudare smislili reč 'sudbina' koju krivimo".27 Međutim, osećaj nemoći - taj najgori efekat straha - ne leži u percipiranim ili zamišljenim pretnjama kao takvima, već u ogromnom a užasno nepopunjenom prostoru koji se proteže između pretnji kao izvora strahova i naših odgovora - onih koji su nam na raspolaganju i/ili ih smatramo realnim. Naši strahovi se „ne uklapaju" ni u još jednom smislu: strahovi koji pogađaju mnoge mogu biti izrazito slični u svakom pojedinačnom slučaju, ali 27 Ch. Georg Christoph Lichtenberg, Aphorisms, prev. R. J. Hollingdale, Penguin, 1990, str. 161.
32
Fluidni strah
se pretpostavlja da će se odbrana od njih vršiti individualno, od strane svakog od nas, korišćenjem sopstvenih, najčešće bolno neadekvatnih resursa. U najvećem broju slučajeva nije odmah jasno šta bi naša odbrana dobila objedinjavanjem resursa i iznalaženjem načina da se svima koji su pogođeni pruži jednaka šansa da budu slobodni od straha. Što je još gore, čak i kada (ako) su koristi od zajedničke borbe uverljivo argumentovani, ostaje pitanje kako objediniti usamljene borce i kako ih održati zajedno. Uslovi individualizovanog društva ne pogoduju solidarnim akcijama; oni se protive opažanju šume iza drveća. Pored toga, stare šume, nekada poznati i lako pamtljivi pejzaži, su desetkovane, a teško da će se uspostaviti nove sada kada je obrada zemljišta preneta na individualne vlasnike manjih imanja. Odlika individualizovanog društva je disipacija društvenih veza koje predstavljaju temelj solidarnih akcija. Ono se takođe ističe svojom otpornošću na solidarnost koja bi mogla učiniti društvene veze trajnim - i pouzdanim. Ova knjiga predstavlja popis (sasvim preliminaran, nedovršen) fluidnih modernih strahova. Ona je, takođe, pokušaj (sasvim preliminaran, izdašniji u pitanjima nego u odgovorima) da se pronađu zajednički izvori i prepreke koje se gomilaju na putu njihovog pronalaženja, i da se nađu načini da se one uklone ili onemoguće. Drugim recima, ova knjiga je poziv na razmišljanje o delovanju, i to promišljenom delovanju - a nije knjiga recepata. Njena jedina svrha jeste da nas upozori na ozbiljnost zadatka koji će sigurno biti pred nama (sa našim znanjem i našom voljom ili bez njih) većim delom ovog veka, da ljudi razumeju taj zadatak i, na kraju, izađu sa osećajem veće sigurnosti i samopouzdanja nego što je to bilo na početku.
1 .
Strepnja od smrti
Dok ovo pišem danas je 3. jun 2005; bio bi to sasvim običan dan, gotovo jednak prethodnim i narednim danima da nije jedne stvari - danas je takođe i Dan osmi šestog ciklusa Velikog Brata, prvi dan izbacivanja u nizu koji će uslediti. Ta koincidencija čini ovaj dan izuzetnim: za mnoge je ovaj dan bio dan otkrovenja, dan oslobađanja ili dan razrešenja - u zavisnosti od njihovog ugla gledanja. Otkrovenje: ono u šta ste dugo sumnjali, ali o čemu najčešće niste smeli ni da razmišljate, i ljutito ste poricali da znate išta o tome ako bi vas neko pitao - sada to gledate na ekranu, a, takođe, i kako blešti u svojoj slavi preko celih naslovnih strana tabloida. I to činite zajedno sa milionima drugih ljudi kao što ste vi. Ono što ste sve vreme slutili a bilo vam je teško da pretočite u reči sada jasno stoji pred vama i pred svima, u svoj svojoj privlačno uzbudljivoj i mučno zlokobnoj čistoći, i to sa takvim neodoljivim autoritetom koji samo milionska masa može podariti. Ukratko: sada znate, i to zasigurno znate ono što ste ranije samo slutili (sumnjali, nagađali).
Fluidni strah
34
Ovako je tekla priča na „zvaničnoj internet stranici Velikog Brata": Dok se Kreg pripremao za svoje potencijalno poslednje noćenje u kući Velikog Brata, bez sumnje je razmišljao o svom predstojećem izbacivanju. Dok su ostali ukućani spavali u spavaćoj sobi ili razgovarali u dnevnom boravku, Kreg je bio potpuno sam u kuhinji. Sam, u svom kućnom ogrtaču, nagnut nad radnom površinom, odavao je utisak usamljenika. Sa glavom naslonjenom na ruke, tužnog izgleda, Kreg je beznadežno zurio u prazno. Ostala je samo senka živahnog momka koji se ranije te večeri obukao kao Britni ne bi li razveselio ukućane. Očigledno je do njega doprlo saznanje da bi ovo mogao biti njegov poslednji ceo dan proveden u Kući... Nakon još nekoliko minuta besciljnog gledanja i zbrkanih misli, konačno je odlučio da je vreme za spavanje i otišao u krevet. Sa izgledom izgubljenog psića, Kreg još neko vreme nije mogao da se smiri i zurio je u tamu sedeći na krevetu.
Jadni Kreg, pretnja izbacivanja ga je stvarno poremetila. „Predstojeće izbacivanje"... „poslednji ceo dan"... „potpuno sam"... sve ovo zvuči tako bolno poznato. Kada čitate ovaj izveštaj čini se kao da vam neko uslužno prinosi ogledalo ka licu. Ili, čak, kao da je neko nekim čudom uspeo da instalira TV kameru, u kompletu sa svim mikrofonima i rasvetom u najmračnije ćoškove vašeg uma, koje ste se usudili da posetite... Zar niste i vi, kao i mi ostali, osetili šta je Kreg proživljavao? Kreg je svakako prošao kroz to i treba da budemo zahvalni na pouci izvučenoj iz njegovih muka. Bez obzira na to što se sledećeg dana ispostavilo da je Meri, a ne on, bila prvi izbačeni ukućanin. „Ladbroks je rekao da se Merina popularnost srozala' nakon što je odbila da nosi mikrofon", objasnio je zvanični internet sajt Velikog Brata, citirajući stručnjake, koji - pošto su stručnjaci moraju najbolje poznavati stvari za koje su stručni; a te stvari koje su ti stručnjaci najbolje poznavali bile su promene i preokreti u simpatijama i antipatijama gledalaca. Prvobitan Kregov greh, koji mu je zapretio da će biti odreden za otpad, po recima stručnjaka, bila je njegova nepromišljenapričljivost (i kao što se jedan gleda-
Strepnja od smrti
35
lac, koji se potpisao kao „crash" požalio u ime hiljada gledalaca istomišljenika: „On je potpuni užas: neobrazovan, nezanimljiv, blesav, debeo i glup do daske. Njegov doprinos u Kući je nikakav. Izbacite ga, a neka ga kao sledeći prati njegovo kučence" - ali očigledno je Merino odbijanje da se javno ispovedi delovalo još odbojnije i više za osudu nego sve Kregove mane zajedno. I kada je Meri konačno popustila i dozvolila da joj se glas čuje, upala je u još veću nevolju: „nije prestajala da kritikuje druge"... u četvrtak je rekla: „Hoću da izađem. Muka mi je od svih. Ja nisam folirantkinja. Ovd'e nema intelektualnog razgovora a meni je to potrebno". I šta je onda bolje? Držati jezik za zubima ili povinovati se željama znatiželjnika izlažući pred njima svoju najdublju intimu? Očigledno nema dobrog odgovora na ovo pitanje. Pismo - gubiš, glava - oni dobijaju. Ne postoji potpuno siguran način da sprečite svoje izbacivanje. Ta pretnja neće nestati. Malo se može uraditi, ako se uopšte nešto i može uraditi, da se preusmeri udarac (ili čak da se odloži). Nema pravila, ne postoji recept. Samo nastaviti sa pokušavanjem - i greškama. I samo u slučaju da ste propustili lekciju iz Osmog dana: samo sedam dana kasnije, na Dan petnaesti, Lesli je izbačena iz Kuće („Lesli je napustila Kuću Velikog Brata... uz zaglušujući hor negodujuće mase koja je čekala vani"); sad je Kregov red da prekoreva neshvatljive preokrete sudbine: „Ovo je besmisleno", kaže Kreg mrgodno. „Ne mogu da poverujem. Nije učinila ništa da zasluži ovo." Pa cela stvar i jeste u tome da neko ne mora da „učini nešto" da bi „zaslužio" izbacivanje, zar ne. Izbacivanje nema nikakve veze sa pravdom. Ideja „trijumfa pravde nad porokom" je nebitna i irelevantna u pogledu izbora publike da li će nekome aplaudirati ili vikati ,,ua" (čak i ako biste to radije porekli, „kada lovite sa psima umesto da bežite sa zecom"1*). Ne može se sa sigurnošću reći da li se bliži naređenje da se spakujete i odete, i ništa što radite neće sprečiti dolazak tog naređenja ili ga stopirati.
1 Run with the hare and hunt with the hounds (engl. - podržavati, po potrebi, obe strane u sporu).
36
Fluidni strah
Ono o čemu izveštava televizija je sudbina. Po svemu sudeći, izbacivanje je neizbežna sudbina. Baš kao i smrt, koju možete pokušati da neko vreme držite na odstojanju, ali ništa što uradite ne može je zaustaviti kada na kraju dođe. Stvari stoje tako, i ne pitajte zašto... Oslobađanje: sada kada to znate, i kada znate da tu vašu spoznaju dele milioni ljudi i da to dolazi iz izvora kome možete verovati (nije bez razloga „mišljenje publike" odabrano kao jedna od pomoći za takmičare u kvizu Ko želi da postane milioner - još jednoj popularnoj TV emisiji), možete prestati da mučite sami sebe. Nije bilo potrebe da se stidite svojih osećanja, sumnji i slutnji, ili vaše borbe da ih proterate iz vaših misli i odbacite ih da trunu u najmračnijem p o d r u m u vaše podsvesti. Da nisu zadati i primljeni javno, zadaci Velikog Brata, osmišljeni tako da se vidi koji ukućanin prvi neće uspeti da ih ispuni, predstavljali bi samo još jednu psihoanalitičku sesiju. Na kraju krajeva, takve sesije imaju za cilj da vam obezbede da živite srećno do kraja života sa mislima za koje se do juče smatralo da su nepodnošljive, i da ponosno paradirate danas u onome što se pre samo nekoliko dana smatralo sramnom odorom. U javnoj psihoanalitičkoj sesiji, po imenu Veliki Brat, vaše skrivene slutnje dobile su veoma ubedljivu potvrdu od strane autoriteta koji je ni više ni manje nego „Reality TV" i, prema tome, nema više potrebe da se zbunjujete i mučite sami sebe: ovo je uistinu način na koji realan svet funkcioniše. U današnjem Velikom Bratu, za razliku od njegovog prethodnika koji je kreirao Džorž Orvel, i čije je ime pozajmio bez pitanja, ne radi se o tome kako zadržati ljude unutra i primorati ih da se drže zadate linije, već o izbacivanju ljudi napolje i vođenju računa da, nakon što budu izbačeni, napuste mesto po propisu i da se više ne vraćaju... U tom svetu, kako je „Reality TV to slikovito prikazao i ubedljivo dokazao, sve je u vezi s tim ,,ko koga šalje na deponiju"; ili pre, ko će to prvi uraditi, dok još ima vremena da se drugima uradi ono što bi oni rado želeli da urade tebi ako im se pruži šansa - i pre nego što uspeju da postupe po svojim željama. Videli ste kako je Meri izjavila, dok je još nosila mikrofon, o nekom drugom, koji
Strepnja od smrti
37
je kasnije glasao za njeno izbacivanje, da je on „arogantni starac koji ne bi trebalo da bude ovde!" Meri, koja će uskoro postati žrtva, igrala je istu igru kao i napadači, nije je igrala drugačije; da joj je dozvoljeno, ne bi oklevala ni sekunde da se glasno pridruži negodovanju. I, kao što ste mogli da pretpostavite, nema načina da se izbacivanje potpuno poništi. Pitanje nije da li već ko i kada. Ljudi se ne izbacuju zato što su loši, već zato što po pravilima igre neko mora biti izbačen, i zato što su se neki ljudi pokazali veštijim u manevrisanju od drugih, sličnih njima; to jest, u nadigravanju ostalih igrača u igri koju svi igraju, jednako oni koji izbacuju kao i oni koji bivaju izbačeni. Ljudi se ne izbacuju zato što je utvrđeno da nisu vredni da ostanu u igri. Stvari stoje suprotno: proglasi se da neki ljudi nisu vredni da ostanu u igri zato što postoji kvota za izbacivanje koja mora da se ispuni. Jedan od ukućana mora biti izbačen iz nedelje u nedelju - svake nedelje, šta god bilo. To su kućna pravila koja obavezuju sve ukućane, bez obzira na to kakav drugačiji stav oni mogu imati o tome. Veliki Brat je iskren: u kućnim pravilima ne stoji ništa o nagrađivanju vrlina i kažnjavanju loših postupaka. Sve je podređeno nedeljnoj kvoti izbacivanja koja mora da se ispuni bez obzira na sve drugo. Čuli ste Davinu Mekol, voditeljku, koja je uzviknula: „Sudbina Meri i Krega je u vašim rukama!" Što znači: postoji izbor, i možete po svom nahođenju izabrati žrtvu; imate izbor da izbacite jednog ili drugog - ali nemate opciju da izbacite oboje ili da ne izbacite nikog. Tako da, od sada pa nadalje, kada vaši instinkti i intuicija dobiju snažnu potvrdu - slobodno ih sledite. U glasanju da izbacite nekoga ne možete napraviti grešku. Samo u oklevanju i odbijanju da se igra imate priliku da budete van igre, a vaše gnušanje prema igri izbacivanja neće sprečiti ostale da glasaju crnom kuglicom protiv vas. Konačno - razrešenje. Zapravo, duplo, dvostrano razrešenje: retrospektivno i anticipacijsko. Uistinu, stara nedela i buduća lukavost su sada oprošteni. Prošle grupacije iz senke sada se recikliraju u mudrost budućeg racionalnog izbora. Saznali ste - ali ste i obučeni. Sa otkrivenom istinom došle su i korisne veštine, a sa
38
Fluidni strah
oslobađanjem je došla hrabrost da se te veštine stave u funkciju. Za tu zvaničnu presudu „nije kriv" dugujete zahvalnost producentima Velikog Brata. I iz te zahvalnosti se pridružujete masama prikovanim za TV ekrane - time pomažući da presuda dobije na autoritetu, da bude istinski javna i opšteobavezujuća, a na tom putu se televizijska gledanost i profit penju nebu pod oblake... Veliki Brat je zbrkana emisija, ili u najmanju ruku „višestrana" ili „višeslojna", kako bi se benigniji kritičari radije izrazili. U njoj ima ponešto za svakoga, ili bar za mnoge, možda za većinu - bez obzira na pol, boju kože i nivo obrazovanja. Očajnička borba ukućana da izbegnu izbacivanje možda je privukla ljubitelje prljavština ili ljude koji žude da saznaju koliko su duboki i koliko raznovrsni ti skriveni ponori ispod onih nivoa na koje ljudi uobičajeno padaju; Veliki Brat privlači i očarava ljubitelje golotinje na ekranu i svega ostalog što je seksi i pikantno; ima dosta da ponudi ljudima koji slabije poznaju rečnik psovki, uz lekcije o njihovoj upotrebi. Spisak koristi je zaista dugačak i raznovrstan. Ljubitelji Velikog Brata su na udaru kritika, uvek sa osnovanim razlozima, sa proizvoljnim brojem niskih pobuda. S vremena na vreme njima se pridodaju čak i neki plemeniti motivi. Znači, različiti ljudi mogu prebaciti kanal na Velikog Brata iz različitih razloga. Glavna poruka ove emisije je prikrivena, obavijena sa isuviše atrakcija da bi mogla biti smesta i bez greške uočena; ona može doći neočekivano i netraženo mnogim gledaocima koji su u potrazi za drugom vrstom razbibrige; za neke ona može i ostati neopažena. A kritičarima kojima je primarna briga odbrana doličnog ponašanja (a posebno zaštita njihovog ličnog, neotuđivog i nedeljivog prava da razvrstavaju dobar ukus od vulgarnosti) ta glavna p o r u k a može sasvim izmaći... To se, međutim, ne može dogoditi u slučaju Najslabije karike - emisije koja je samo malo kamuflirana da izgleda kao TV kviz provere znanja, a još manje kao još jedan turnir za osvajanje nagrade. Ona gledaocima ne nudi duhovna i telesna zadovoljstva osim prizora ljudskog ponižavanja, nakon čega sledi izbacivanje i posipanje pepela po sebi. Pitanja i odgovori, koji su, avaj, neizbežni u emisiji koja je svrstana u kategoriju „kviza", daju se užur-
Strepnja od smrti
39
banošću koja odaje smetenost i koja moli za oproštaj: „Užasno mi je žao što trošim dragoceno vreme koje je trebalo da bude posvećeno stvarima koje su zaista bitne - ali i vi kao i ja znate da i vi i ja m o r a m o održati spoljašnju formu"; pitanja i odgovori koji su za žaljenje, mada su neizbežni, prekidi u glavnoj radnji, kratki intervali koji razdvajaju niz dužih činova drame - i za neke, ako ne i za većinu gledalaca, predstavljaju samo priliku za opuštanje, još jedan gutljaj pića ili zalogaj. Najslabija karika nosi poruku Velikog Brata u najčistijoj formi - to je poruka koja je kompresovana u pilulu. Ona je koliko god je to moguće ogoljena do temelja i gada samu suštinu stvari, to jest slavljenje čina izbacivanja. Igrači, kojima nije ostavljena nikakva sumnja da je priroda igre upravo takva kakva jeste, bivaju jedan po jedan izbačeni ne tokom vremenskog perioda od više dugih nedelja već u roku od pola sata. Suprotno onome što sugeriše zvanično ime emisije, istinski cilj koji se otkriva kako emisija napreduje nije da se otkrije ko su „najslabiji igrači" u nizu krugova, već da podseti sve da u svakom krugu neko mora biti proglašen „najslabijim" i da pokaže kako će neizbežno doći red na svakoga, osim na jednog jedinog pobednika, da bude proglašen najslabijim, pošto su svi osim jednoga predodređeni za eliminaciju. Svi osim jednoga su višak i pre početka igre; igra se odvija samo da bi se otkrilo ko je taj jedan koji je izuzet od sudbine svih ostalih. Na startu kviza Najslabija karika imamo grupu od nekoliko igrača koji svi daju doprinos zajedničkoj kašici. Na kraju, samo jedan igrač stavlja čitav plen u džep. Opstanak je šansa samo za jednoga, prokletstvo je sudbina svih ostalih. Pre nego što se izglasa i njihov izlazak, svi saigrači učestvuju u nizu rituala ekstradicije, sa zadovoljstvom koje može doneti samo vredno izvršena obaveza, dobro urađen posao ili potpuno naučena lekcija, dok se eventualna griža savesti umiruje dokazima da su nedela izbačenog suseda njihovu presudu učinila neminovnim rešenjem. Na kraju krajeva, sastavni (možda i glavni) deo dužnosti igrača jeste da sledi ceremoniju glasanja za ispadanje, uz prihvatanje sopstvene odgovornosti za poraz i javne ispovedi o manama koje su dovele do njegovog pravednog i neizbežnog izbacivanja. Ne-
40
Fluidni strah
dostatak koji se redovno priznaje, monotono, jeste greh neuspeha da se nadmudre drugi igrači... Stare priče sa moralnom poukom govorile su o nagrađivanju vrlina i kaznama koje se spremaju grešnicima. Veliki Brat, Najslabija karika i nebrojene slične priče sa moralnom poukom, koje se sada nude i koje žitelji modernog fluidnog sveta požudno gutaju, ukazuju na druge i različite istine. Prvo, kazna je norma, nagrada je izuzetak: pobednici su oni koji su izuzeti iz opšte kazne izbacivanja. Drugo, veze između vrline i greha, s jedne strane, i između nagrade i kazne, s druge strane, su slabašne i nasumične. Moglo bi se reći: Jevanđelje koje je svedeno na Knjigu o Jovu... Ono što nam govore današnje priče sa moralnom poukom jeste da udarci dolaze nasumično, bez potrebe za razlogom i bez objašnjenja; da između onog šta čovek može uraditi i onog šta ga zadesi postoji najslabašnija veza (ako uopšte i postoji neka veza); te da se malo može uraditi, ili ništa, da se sigurno izbegne patnja. „Priče sa moralnom poukom" našeg vremena govore o nepravičnoj pretnji i bliskom predstojećem izbacivanju, kao i o skoro potpuno; nemogućnosti ljudi da zaustave tu sudbinu. Sve priče sa moralnom poukom deluju putem sejanja straha. Međutim, ako je strah posejan kroz stare priče sa moralnom poukom bio iskupljujući (taj strah je dolazio u kompletu sa protivotrovom: sa receptom za odbijanje pretnje koja začinje strah, i na taj način za život oslobođen straha), „priče sa moralnom poukom" našeg doba nemaju milosti - one ne obećavaju iskupljenje. Strahovi koje one seju ne mogu se zauzdati, i zapravo su neiskorenjivi: oni su tu i ostaće tu, oni se mogu odgoditi ili zaboraviti (potisnuti) za neko vreme, ali se ne mogu odagnati. Za takve strahove nije pronađen protivotrov i malo je verovatno da će ikada biti pronađen. Ti strahovi prodiru i prožimaju čitav život, dosežu do svake tačke tela i uma i preoblikuju životni proces u neprestanu i beskrajnu igru „žmurki", „skrivača"; igru u kojoj trenutak nepažnje dovodi do nepopravljivog poraza. Priče sa moralnom poukom u našem dobu predstavljaju javne probe smrti. Oldos Haksli je zamislio Vrli novi svet u kome se deca kondicioniraju i vakcinišu protiv straha od smrti tako što
Strepnja od smrti
41
im se dele omiljeni slatkiši nad posmrtnim odrom njihovih starijih. Naše priče sa moralnom poukom nastoje da nas vakcinišu protiv straha od smrti banalizovanjem prizora umiranja. One su svakodnevne generalne probe u formi društvenog izopštenja, sa nadom da ćemo se naviknuti na njenu banalnost kada ona jednom dođe u svom ogoljenom obliku. Nepopravljiv... neizlečiv... nepovratan... neizbežan... bez mogućnosti opoziva ili ispravke... tačka nakon koje nema povratka... finalni... konačni... kraj svega. Postoji jedan i samo jedan događaj kome se ovi atributi mogu u potpunosti i bez izuzetka pripisati; jedan događaj koji sve druge primene tih koncepata pretvara u metafizičke; događaj koji ih usklađuje sa njihovim iskonskim značenjem - drevnim, čistim i nepomućenim. Taj događaj je smrt. Smrt je strašna zbog te karakteristike koja se razlikuje od svih drugih; karakteristike da sve druge karakteristike pretvara u karakteristike oko kojih više nema pregovora. Svaki nama poznat događaj - osim smrti - ima prošlost, kao i budućnost. Svaki događaj - osim smrti - nosi obećanje ispisano neizbrisivim mastilom, makar ispisano i najsitnijim slovima, da „nastavak priče sledi". Smrt nosi samo jedan natpis: Lasciate ogni sperartza (mada ideja Dantea Aligijerija da postavi tu konačnu, neumoljivu rečenicu na kapiju Pakla nije bila istinski legitimna, jer je još štošta nastavilo da se događa nakon prolaska kroz tu paklenu kapiju... iza tog znaka „ostavite svaku nadu"). Samo smrt može značiti da se od sada pa nadalje neće ništa dogoditi vama, to jest da vam se neće dogoditi ništa što biste mogli da vidite, čujete, dodirnete, omirišete, što bi vam donelo uživanje ili bol. Iz tog razloga je sigurno da će smrt ostati nešto nepojmljivo živima; zaista, kada treba povući istinsku granicu ljudske imaginacije - smrt nema dostojnog takmaca. Jedna i jedina stvar koju ne možemo uraditi, niti ćemo ikada moći, jeste da zamislimo svet bez nas koji ga zamišljamo. Nema ljudskog iskustva, koliko god ono bogato bilo, koje bi pružilo makar i najmanji nagoveštaj o tome kako to izgleda kad se ništa više neće dogoditi i ništa više nema da se uradi. Ono što učimo od života, iz dana u dan, upravo je suprotno; ali smrt
42
Fluidni strah
poništava sve što smo naučili. Smrt je otelotvorenje „nepoznatog"; i m e d u svim nepoznanicama jedino nju je potpuno i istinski nemoguće spoznati. Šta god činili da se pripremimo za smrt, ona nas zatiče nespremne. Da stvari budu gore, ona samu ideju „pripreme" - te akumulacije znanja i veština koje definišu životnu mudrost - čini ništavnom. Svi drugi slučajevi beznađa i bespomoćnosti, neznanja i nemoći, mogli bi, uz odgovarajuće napore, biti rešeni. Svi osim ovog. „Prvobitni strah", strah od smrti (urođeni, endemski strah), mi - ljudska bića - delimo, izgleda, sa svim životinjama, zahvaljujući instinktu opstanka koji je tokom evolucije isprogramiran u sve životinjske vrste (ili bar u one među njima koje su opstale dovoljno dugo i time ostavile dovoljno traga da se zabeleži njihovo postojanje). Ali samo mi, ljudska bića, imamo spoznaju o neizbežnosti smrti, i time smo suočeni sa strašnim zadatkom preživljavanja usvajanja tog znanja; sa zadatkom življenja sa svešću o neminovnosti smrti, življenju uprkos tome. Moriš Blanše je otišao i dalje sa tvrdnjom da čovek zna za smrt samo zato što je čovek - a samo je čovek jer je on smrt u procesu nastajanja. 2 Nisu bili u pravu sofisti koji su propovedali da je strah od smrti u suprotnosti sa razumom, kada su tvrdili da kada je smrt tu ja nisam tu, a kada sam ja tu - smrt nije: kad god sam ja tu - u društvu sam moje svesti da pre ili kasnije smrt mora staviti tačku na moje postojanje ovde. U rešavanju ovog zadatka, u borbi protiv tog „sekundarnog straha" ili u njegovom neutralisanju, straha koji izvire ne iz smrti koja kuca na naša vrata već iz naše spoznaje da će do toga pre ili kasnije doći, od male su pomoći instinkti, kada bismo ih i imali na raspolaganju. Razrešenje tog zadatka moraju preduzeti i obaviti, ako je to uopšte moguće, sama ljudska bića. I taj zadatak se obavlja, u zlu i dobru, mada sa polovičnim uspehom. Sve ljudske kulture mogu se dešifrovati kao tvorevine uma koje su napravljene sa ciljem da življenje sa spoznajom smrtnosti učine mogućim. 2 Videti: Maurice Blanchot, The Gaze of Orpheu, Station Hill, 1981.
Strepnja od smrti
43
Inventivnost kultura u oblasti „omogućavanja života uz neminovnost smrti" je zadivljujuća, mada ne bez ograničenja. U stvari, zapanjujuća raznovrsnost zabeleženih strategija može se razbiti u manji broj kategorija; sve njihove varijante mogu se podvući pod nekoliko suštinskih strategija. Ubedljivo najčešća i čini se najefikasnija strategija, a time i najprimamljivija m e d u relevantnim kulturnim izumima, jeste osporavanje konačnosti smrti: jedna ideja, koju je u osnovi nemoguće proveriti, da smrt nije kraj sveta već prelaz iz jednog sveta u drugi. (Kao što je Sandra M. Gilbert nedavno definisala 3 - to je istek a ne okončavanje.) Umiranje ne znači odlazak sa jedinog postojećeg sveta i rastakanje i iščezavanje u ništavilu, već samo prelazak u drugi svet - gde će se nastaviti postojanje, makar u nešto drugačijem obliku (koji je ipak sasvim dovoljno sličan) nego što je onaj koji smo navikli da nazivamo svojim. Telesno postojanje može imati kraj (ili biti odloženo do drugog dolaska ili sudnjeg dana, ili može zameniti jednu telesnu formu drugom, kao u večnom vraćanju kroz reinkarnaciju); iskorišćena i istrošena tela se mogu dezintegrisati, ali „postojanje na svetu" nije ograničeno ovde i sada na tu ljusku od mesa i kostiju. Momentalno telesno postojanje može biti samo jedna u nizu epizoda beskrajnog postojanja, koje neprestano menja oblik (kao u slučaju reinkarnacije) - ili uvertira u večni život duše, koji počinje smrću, pretvarajući time trenutak smrti u trenutak oslobađanja duše od svog telesnog kaveza (kao u hrišćanskoj viziji života nakon smrti). Opomena memento mori, setite se smrti, koja ide uz proklamovani večni život, svedoči o izuzetnoj moći tog obećanja da se izbori protiv onesposobljavajućeg efekta koji sa sobom nosi blizina smrti. Kada se ta objava o večnom životu čuje, usvoji, i u nju se poveruje, više nema nikakve potrebe za pokušajima zaboravljanja na neophodnost smrti (koji su, čini se, uzaludni). Nema potrebe da se pogled skreće sa njenog neumitnog dolaska. Smrt više nije Gorgona koja ubija samim pogledom: ne samo da čovek može pogledati smrti u lice, već treba da je gleda u lice, iz 3 Videti: Sandra M. Gilbert, Death's Door: Modem Dying and the Ways We Grieve, W. W. Norton, 2005.
44
Fluidni strah
dana u dana, dvadeset četiri časa dnevno, da se ne zaboravi briga o novom životu nakon predstojeće smrti. Opominjanje na smrt održava život smrtnika na pravom putu - darujući mu svrhu koja čini svaki proživljen trenutak dragocenim. „Memento mori" znači: živi zemaljski život na način koji će ti obezbediti sreću u zagrobnom životu. Život nakon smrti je garantovan - štaviše, neizbežan; međutim, njegov kvalitet zavisi od toga kako živiš pre svoje smrti. On može biti noćna mora ili blaženstvo. A sada hajde na posao... Besmrtnost duše daje zemaljskom životu istinski neprocenjivu vrednost. Samo ovde i sada, na zemlji, kada je duša još uvek zarobljena u svom telesnom oklopu, može se obezbediti večno blaženstvo i mogu se izbeći večne muke. Po okončanju telesnog života već je kasno za to. Presuda, bez mogućnosti za drugu šansu, za koju se veruje da je smrt donosi, dobila je sasvim novo, potpuno obrnuto značenje. Kada prilike za ispoljavanje vrlina i uzdržavanje od poroka dođu do kraja, kao što i moraju u trenutku smrti, izbor između neba i pakla je već napravljen i odlučena je sudbina duše - zauvek, što znači da upravo taj užasno kratki zemaljski život ima istinsku moć nad večnošću, a obaveza memento mori podstiče žive da koriste tu moć. Hrišćanski koncept nasleđenog prvobitnog greha pokazao se kao naročito srećno rešenje: on je podigao vrednost i značaj telesnog života. Data šansa za odlazak na Nebo bila je tek 50:50. Sa veoma malim šansama da nadu sebi mesto na Nebu, naslednici prvobitnog greha podsticani su na pozitivan stav prema svojim zadacima tokom života; pošto niko nije rođen bezgrešan, već je od samog početka opterećen nasleđenim grehom, smrtnici moraju biti dvostruko revnosni i predani u korišćenju svoje kratkotrajne moći da sebi obezbede spasenje. Izbegavanje zlih dela neće biti dovoljno: uz dobra dela, što je više njih moguće, žrtvovanje, ispaštanje i nanošenje pokajničke patnje samom sebi potrebni su za skidanje stigme prvobitnog greha, za koju bi, u suprotnom, bila potrebna večnost da je spale ognjevi pakla. Mogućnost večnosti predstavljala je noćnu m o r u za zle i lenjivce, ali, s druge strane, i izvor neprestanog veselja za dobre i vredne. Obe strane su podsticale na akciju.
Strepnja od smrti
45
Preoblikovanje smrti - predstavljanje najgroznijeg pada kao najdivnijeg uzdizanja - bio je istinski genijalan potez. Time se nisu samo smrtnici pomirili sa svojom smrtnošću, već se i životu dao smisao, svrha i vrednost koje bi ta presuda smrti poništila kada bi život bio prepušten svojoj neposrednoj, gruboj jednostavnosti. Taj potez je pretvorio destruktivnu snagu smrti u kolosalnu silu jačanja života: on je upregnuo smrt u kočije života. Doveo je večnost u dohvat prolaznog i postavio samospoznate smrtnike za upravljački pult besmrtnosti. Teško je bilo pratiti taj čin, iako se pokušavalo i pokušava se sa njegovim imitiranjem na sve moguće načine - i sasvim sigurno to nikada neće prestati. Gotovo nijedna zamena se nije pokazala tako radikalnom kao original u obuzdavanju i pripitomljavanju aveti smrti. Samo je original prikazao smrt kao univerzalnu i neumitnu sudbinu, time prikazujući brigu o smrti, izazvanu strahom, kao univerzalnu - i iskupljujuću - obavezu. Sve druge imitacije su prikazivale besmrtnost kao „posredni život", i čak i u tom temeljno osiromašenom obliku, jedino kao šansu - nešto do čega se može doći, ali što može i izmaći. Pojedinci koji su nastojali, bez obzira na to koliko uspešno, da iskoriste priliku i steknu tu zamenu za besmrtnost nisu dobijali obećanje da će lično iskusiti efekte svoje pobede, čak ni da će biti njeni svedoci. Onima koji su postavljali pitanje zašto bi se odrekli zadovoljstava koje mogu iskusiti zarad stvari koje mogu samo zamisliti i o kojima nikada neće svedočiti, ti surogat predloži nisu mogli ponuditi zadovoljavajući, preovlađujuće uverljiv, a kamoli univerzalan odgovor. Koliko god bile nesavršene, sve te zamene su osmišljene prema obrascu formule života nakon smrti. One pokušavaju da daju smisao smrtnom životu u p o r n o m pričom o trajnosti efekata zemaljskog života koji je, kao što je poznato, prolazan, da potvrde kako naporan rad tokom života neće biti uzaludan, i da uvere sumnjičave da će način života biti od značaja dugo nakon prestanka samog tog života, dok ništa što će se kasnije dogoditi neće moći poništiti njegove konsekvence. Prema toj formuli, na svakom pojedinačnom smrtniku je da sam odluči da li njegov život treba da ostavi traga u svetu nakon
46
Fluidni strah
njegove smrti, i kakav bi to trag trebalo da bude. Taj svet, koji će nastaviti da postoji nakon smrti pojedinca biće nastanjen drugim ljudima; onaj ko je ostavio trag neće biti među njima, ali drugi koji će biti tu osetiće uticaj tog nestalog života - i usvojiti ga, što bi bilo poželjno. Biće zahvalni na stvarima koje cene i neguju i postaraće se da te ljude očuvaju u svom pamćenju. Ali čak i da ne znaju imena ljudi koji su im život učinili drugačijim (boljim) nego onaj kakav bi inače bio, ostaje činjenica da je život nekog sada zaboravljenog smrtnika dao plodove i ostavio trajne tragove. U poredenju sa originalnom strategijom, njene modifikovane surogat verzije su naizgled multiplikovale broj opcija dostupnih smrtnicima. Za one koji su inspirisani prilikom za sticanje one vrste besmrtnosti koju te verzije nude, spektar mogućih izbora se proširio daleko izvan samo one jedne dileme između Neba i Pakla. Kada jednom izgledi za sticanje besmrtnosti u bilo kakvom obliku više nisu unapred garantovani, otvara se ogroman prostor za inventivnost i eksperimentisanje za sve zainteresovane. I onda kada se poricanje konačnosti smrti razdvoji od besmrtnosti duše, ono se može slobodno uklapati sa proizvoljnim brojem alternativa. Što se i događa - iako se, međutim, ta impresivna raznolikost kulturnih invencija može grubo podeliti na dve klase: one koje obećavaju ličnu besmrtnost; i one koje obećavaju lični doprinos opstanku i trajanju jednog neličnog entiteta, najčešće po cenu smanjenja značaja individualnog identiteta, što se na kraju završava zahtevima za spremnošću na samoporicanje i samoponištavanje. U svim vrstama društva individualnost je privilegija nekolicine za kojom se žudi, koja se brižljivo čuva i brani. Biti individualan znači izdvojiti se iz mase, izbeći mešanje sa bilo kojim drugim pojedincem i tako sačuvati sopstveni ipseite. Na platnima koja prikazuju protekle „istorijske trenutke" (to jest one trenutke koji se smatraju vrednim beleženja jer su njihove posledice daleko prevazišle njihovo sopstveno doba i izmenile naknadni tok stvari ostavljanjem opipljivog traga na sadašnjosti) mogu se izdvojiti „pojedinci" od „mase" po jedinstvenosti i prepoznatljivosti lica
Strepnja od smrti
47
onih prvih, te po uniformnosti, nejasnosti ili nevidljivosti lica onih drugih. Tako oštar kontrast ne bi trebalo da iznenađuje; na kraju krajeva, individualnost je „vrednost" u stepenu u kojem ona ne dolazi kao „besplatan poklon" već samo ako je potrebno boriti se i uložiti napore za njeno ostvarenje - i zbog svih tih principa individualnost ostaje raspoloživa za neke, a uporno van domašaja drugih. Da nema bezličnih masa - „rulje", „gomile", „horde" ili jednostavno „svetine" - ili da je individualnost urođen, neproblematičan, činjenični kvalitet svakog i svih lica, ideja individualnosti bi zasigurno izgubila mnogo od svog sjaja i privlačnosti, mada, po svemu sudeći, pod takvim okolnostima ta ideja ne bi ni mogla nastati. Pristup sredstvima održanja prepoznatljive jedinstvenosti lica i imena u vremenima ispred nas, uključujući i vreme nakon smrti njihovog nosioca, neophodno je svojstvo, ali verovatno i najpoželjniji sastojak „individualnosti". Glavno sredstvo postizanja takvog efekta je „slava", što je skraćena oznaka za „ostati u sećanju budućih pokolenja". Paradoksalno za sredstvo individualne besmrtnosti, upravo članstvo u određenoj kategoriji obezbeđuje pristup slavi, a borba za dobijanje tog pristupa (uključujući i borbu da se ta kategorija učini dostupnom kako bi podarila besmrtnost svojim članovima) je kroz istoriju bila kolektivan posao. Pravo na ovaj pristup je u početku bila povlastica kraljeva i generala, a kasnije su ga izborili državnici i revolucionari (te, indirektno, i tvorci skandala i buntovnici, njihove replike u iskrivljenom ogledalu), zatim istraživači i pronalazači, naučnici i umetnici. Kraljevski režimi imali su sopstvena pravila za raspodelu slave, kao i teokratije, republike i demokratije, agrarna i industrijska društva, predmoderne, moderne i postmoderne kulture. Treba zapaziti, međutim, da je kolektivno ili kategorijski podržano pravo na individualnu slavu mač sa dve oštrice: može se shvatiti i kao okrutnost sudbine umesto sreće. Institucionalno obezbeđeno pravo na individualnu slavu ne garantuje da će biti dodeljena prava vrsta slave, veličina; umesto toga to može u praksi biti večna ozloglašenost. Svako sećanje, uključujući i sećanje
48
Fluidni strah
potomstva, može biti mač sa dve oštrice. Ako pripadate društvenoj kategoriji koja pruža individualne rezultate, bez obzira na to da li se oni odobravaju ili osuđuju, sa izgledima da se oni zabeleže i ostanu u pamćenju - slava predstavlja sudbinu; ali, kapacitet te slave da preživi, kao i njen sadržaj, ostaju trajno i neprijatno nedovoljno definisani. Pravo na individualnu slavu vraća se kao dužnost koja iziskuje neprestane napore i nesmanjenu budnost baš kao što je i pravo na spasenje iziskivalo konstantnu dobrotu tokom celog života. O n o ne obećava nikakav o d m o r i nagoveštava život pun strepnje, samokritike, a, moguće, i samoosude. Propuštanje ili traćenje prilike može imati isto toliko, a možda i više gorak ukus nego njeno uskraćivanje. Onima kojima je uskraćena prilika za sticanje individualne besmrtnosti - toj bezličnoj, anonimnoj hoipolloi,„običnim",,,neistaknutim" ljudima, gruboj materiji od koje se prave statističke tabele - nudi se druga varijanta besmrtnosti: besmrtnost preko posrednika, ili besmrtnost putem odricanja od individualnosti. Ili pak druge varijante, imajući u vidu koliko mnogo verzija te depersonalizovane besmrtnosti je na ponudi, gde svaka od njih na svoj način iskorišćava neizlečen i, u krajnjoj liniji, neizlečiv strah od Velikog Nepoznatog. Personalizovana besmrtnost predstavlja predlog za produženje života, koji poziva na izuzetne napore kako bi se „ostavio trag": vršiti dela vredna pamćenja. Depersonalizovana besmrtnost radi upravo suprotno. Ona se nudi kao utešna nagrada tom mnoštvu, nebrojenim ljudima za koje postoji malo nade da će postići bilo šta što bi se računalo kao bitno, što znači da imaju slabe šanse da sami obezbede sigurno mesto u ljudskom pamćenju. Nelična besmrtnost je kompenzacija lične nemoći; anonimnom biću ukazuje se šansa da stekne (takođe anonimnu) večnost. Da, njihovi lični životi će biti zaboravljeni, ali će nešto značiti - neće otići bez traga. Ono, međutim, što će proizvesti taj značaj i ono što će ostaviti duboke i neizbrisive tragove, jeste način njihove smrti. U nemogućnosti da zarade besmrtnost za života, ipak će to uspeti putem smrti; time je njihova smrt sredstvo postizanja nečeg čvršćeg, trajnijeg, pouzdanijeg, značajnijeg nego što je njihov
Strepnja od smrti
49
prazan, siv, odbojan pojedinačan život, lišen prilike da se potvrdi i zabeleži svoje postojanje dok još traje. I tako preko tog opstanka „nečega" i oni mogu posredno postići besmrtnost - time što će posvetiti svoju smrt nekoj ideji (koja bi, poželjno je, bila besmrtna). Na pragu ere izgradnje nacija, postrevolucionarna Francuska Republika oživela je antičku rimsku formulu pro patria, i time uspostavila obrazac za ovu „besmrtnost preko posrednika", tu „kompenzaciju besmrtnosti". To je postigla putem onoga što je Džordž L. Mos nazvao „nacionalizacijom smrti" 4 - strategijom koja je primenjivana tokom celokupnog trajanja modernog doba. Nacijama u stvaranju bila je potrebna moć države da bi se osećale sigurno, a državi u nastajanju bio je potreban nacionalni patriotizam da bi se osećala moćno. Jedno drugom su bili potrebni da bi opstali. Državi su bili potrebni podanici države kao nacionalni patrioti, spremni da žrtvuju svoje individualne živote za opstanak nacionalne „zamišljene zajednice"; naciji su bili potrebni njeni pripadnici kao podanici države koja ima vlast da ih regrutuje za „nacionalnu ideju" i, u slučaju potrebe, da ih natera da polože svoje živote za večan život nacije. I država i nacija našle su najpodesnije rešenje svojih problema u ideji anonimne smrti koja vodi ka nepersonalnoj besmrtnosti. U eri masovnih ročnih vojski i opšte vojne obaveze, neeksploatisan užas straha od smrti i strah od ništavila u koju bi smrt mogla voditi uspešno su iskorišćeni u mobilizaciji masovnog patriotizma i posvećenosti nacionalnoj ideji. Kao što Mos ističe, dok se „smrt brata, supruga ili prijatelja u ratu" i dalje shvata kao „mučenička smrt" - za ličnu žrtvu „se sad, bar u javnosti, kaže da dobitak prevazilazi lični gubitak". Smrt nacionalnog junaka može biti lični gubitak i tragedija; međutim, ta žrtva se bogato nagrađuje, iako ne spasenjem besmrtne duše umirućeg, već telesnom besmrtnošću nacije. Spomenici palima, razbacani po celoj Evropi, podsećali su prolaznika na to da se zahvalna nacija odužila žrtvama koje su joj prineli njeni sinovi večnim sećanjem na 4 Videti: George L. Moose, Fallen Soldiers, Oxford University Press, 1990, str. 34. i dalje.
50
Fluidni strah
njihove zasluge, te da nacije koja podiže spomenike poginulima ne bi ni bilo da oni nisu dobrovoljno položili svoje živote. Spomenici u evropskim glavnim gradovima koji slave nesebičnost Neznanih vojnika usadili su ideju da ni čin heroja, pa ni čitav njihov život do trenutka vrhunske žrtve nije značajan za vrednovanje i pamćenje te žrtve. Ti spomenici živima govore da se računa samo trenutak smrti na bojnom polju, i da vrednost smrti ima moć da retrospektivno redefiniše (uzvisi i oplemeni) značenje čak i najbezvrednijeg života. Godišnje javne manifestacije obeležavanja sećanja imale su i dodatnu svrhu. One su podsećale gledaoce i učesnike tih godišnjica da dugovečnost posthumnog postojanja u sećanju potomstva zavisi od kontinuiranog postojanja nacije: žrtva treba da se pamti sve dok nacija živi (ali ne nakon toga) - i time lično žrtvovanje života u cilju opstanka nacije nije samo način da se transcendentira smrt već i stanje sveta u kome posthumno postojanje može biti presađeno, može uspevati i biti zaštićeno... Strategija koju su prvo upotrebili glasnogovornici nacija u nastajanju uspostavila je obrazac koji su naknadno sledili promoteri brojnih drugih ideja, retko postižući potpuni uspeh u kopiranju; možda to nisu radili toliko zbog potencijala da se zaleče rane koje nanosi užas od neminovnosti smrti (taj potencijal je uvek bio sporan), koliko zbog čudesne prilike da nanovo iskoriste taj nepresušni izvor straha od ništavila nakon smrti, za potrebe ideja koje su želeli da promovišu ili sačuvaju. Formulu „umrećeš, ali će zahvaljujući tvojoj smrti ideja za koju si se žrtvovao živeti večno - i time prenositi besmrtnost tvog podviga još sigurnije od isklesanih kamenih ili izlivenih metalnih spomenika, bez obzira na to koliko ih ima" eksploatisali su sa posebnim žarom revolucionarni pokreti koji su promovisali temeljan i trajan remont društvenog poretka, sledeći obrazac izgradnje nacije, iako retko sa efektima koji bi imali sličnu težinu. Koliko god bila oštra razlika m e đ u njima, sredstva lične i bezlične besmrtnosti jednako uvažavaju ozbiljnost problema neminovnosti smrti sa kojim se suočavaju svi ljudi, kao bića svesna svoje smrtnosti. Takva sredstva, njihova popularnost i (bar deli-
Strepnja od smrti
51
mična) efikasnost indirektno svedoče o važnom mestu koje zauzima briga o večnom životu (ili njegovo negiranje) među brigama smrtnika. Oni su, takoreći, zaobilazni danak (ili otkupnine?) strašnoj, vrhunskoj, definitivno nadljudskoj, i time zastrašujućoj sili večnosti, koji ljudi plaćaju i te kako svesni kratkoće sopstvenog života. I oni „imaju smisla" samo pod uslovom da se užas od smrti produžava, da se danak za milost dobrovoljno daje i da se zahtevana otkupnina, po običaju, spremno plaća. Još se jedna kulturna strategija odvija paralelno sa porodicom do sada istraženih sredstava. Kako istorijski oblikovani uslovi efikasnosti (i time privlačnosti) pomenutih sredstava počinju da se raspadaju i nestaju, ova alternativna strategija, koja postepeno, ali i stabilno, prikuplja snagu i popularnost tokom čitavog trajanja moderne ere, čini se da zauzima počasno mesto u našem fluidnom m o d e r n o m društvu potrošača. Ova strategija se sastoji od marginalizacije briga oko konačnosti putem obezvređivanja svega trajnog, dugovečnog, dugoročnog; obezvređivanjem svega što bi moglo nadživeti individualni život ili čak i delatnosti utvrđenog trajanja u koje je izdeljen život, ali i onih životnih iskustava koja daju osnova za oblikovanje ideje o večnosti i podsticanje brige čoveka o svom mestu u toj večnosti. Strategija marginalizacije sastoji se od sistematskog napora da se odstrani briga o večnosti (i, naravno, o trajanju kao takvom) iz ljudske svesti i da se ona liši moći da dominira, oblikuje i usmerava tok individualnog života. Umesto obećanja mostova za spajanje smrtnog života sa večnošću, alternativna strategija otvoreno nipodaštava, degradira ili pobija vrednost trajanja, sasecajući u korenu sve brige oko besmrtnosti; ona presađuje važnost koja je nekad bila dodeljena onome „posle" na sadašnji trenutak - od trajnog do prolaznog. Time razdvaja užas od smrti od svog prvobitnog uzroka i čini ga prihvatljivim za druge potrebe, uzdižući opipljivije (i iznad svega neposredne) efekte nasuprot brigama o životu nakon smrti. Postoje dva osnovna načina da se ovo postigne. Jedan je dekonstrukcija smrti. Drugi je njegova banalizacija. Primetivši da „smo pokazali nesumnjivu tendenciju da ostavi-
52
Fluidni strah
mo smrt po strani, da je eliminišemo iz života", Sigmund Frojd objašnjava: „Imamo običaj da stavimo akcenat na slučajnost uzroka smrti - nesreća, bolest, infekcija, poodmakle godine; na taj način odajemo nastojanje da svedemo smrt sa neophodnosti na slučaj". 5 Takvo „svođenje" (ili da upotrebimo postfrojdovski i malo precizniji lingvistički novitet - „dekonstrukcija") smrti u skladu je sa duhom modernosti (primetimo da je Frojd napisao citirane reči u vreme kada je duh modernosti bio na vrhuncu jer još nije bio upoznat sa sopstyenim ograničenjem). U to doba, tipično moderan potez bio je da se isecka egzistencijalni izazov u skup problema koji moraju biti razrešeni jedan po jedan i svaki za sebe i mogu biti razrešeni tako da znanje i tehnička sredstva potrebna za korišćenje tog znanja budu na raspolaganju i da je režim njihovog korišćenja propisno ispoštovan. Negde u pozadini poriva za dekonstrukcijom pomaljala se maglovita i retko kad artikulisana pretpostavka da je količina do sada poznatih problema, i onih koji će se tek otkriti, konačna i da time spisak zadataka koje treba obaviti može biti pre ili kasnije potpuno iscrpljen. Postojala je nada da čak i najveći i najteži zadaci, naizgled izvan ljudske moći jer je nemoguće suočiti se s njima u njihovoj celini i direktno, mogu biti izdeljeni u mnoštvo konkretnih i pojedinačno razrešivih manjih zadataka i da ubuduće mogu biti skinuti sa dnevnog reda - baš kao što se prazna polica uklanja nakon što se njen sadržaj isprazni. Nije lako ukazati na uzaludnost takve nade, pošto dugi niz uspešnih poduhvata može efikasno sakriti iz vida nemogućnost dobijanja rata u čije ime su svi ti poduhvati bili pokrenuti i realizovani. Ono što se gubi iz vida kada se dekonstrukcija primenjuje na pitanje smrti jeste nepobitna i neumoljiva činjenica biološki utvrđene smrtnosti ljudskih bića. Retko se čuje, ako se uopšte i čuje, da ljudi umiru zato što su smrtni... Čak je i pojam „smrti usled prirodnih uzroka" - već usvojen, eufemistički verbalni supstrat za „smrtnost" - izašao iz govornog rečnika. Medicinari retko kada kao razlog upisuju „prirodnu smrt" u smrtovnicu; ako 5 Sigmund Freud, „Thoughts for the time of war and death", u: Freud, Civilization, Society and Religion, ed. Albert Dickson, Penguin, 1991, str. 77-8.
Strepnja od smrti
53
nemaju alternative, konkretnije objašnjenje, svakako će preporučiti obdukciju radi utvrđivanja „istinskog" (to jest neposrednog) uzroka smrti. Njihova nesposobnost da utvrde takav uzrok bio bi shvaćen kao svedočanstvo o njihovoj profesionalnoj nekompetentnosti. Konkretan uzrok svake pojedinačne smrti mora biti utvrđen i izrečen, i samo takav razlog smrti može biti prihvaćen kao legitiman uzrok, koji je ili moguće sprečiti ili će biti moguće sprečiti ga uz odgovarajuće napore (to jest dalja istraživanja i razvoj medicine i procedura) - bar u principu, ako ne u svakom pojedinačnom slučaju. Ni rođaci ni prijatelji preminulog ne bi prihvatili „prirodnu smrt" kao objašnjenje zašto je došlo do smrti. Primetićemo da je takva taktika vid kreiranja mitova koji stoji upravno suprotno u odnosu na strategiju predstavljanja istorije kao prirode, koju je detaljno opisao Roland Bart. Mit o smrti samo kao mogućnosti, a ne izvesnosti, konstruisan je i održavan putem predstavljanja prirodnog čina kao rezultata velikog broja ljudskih grešaka koje je bilo moguće izbeći ili ih je trebalo učiniti mogućim za izbegavanje. Nasuprot Bartove kulture pod maskom prirode, prirodnost smrti se kamuflira kao kultura. Ali, funkcija mitova koje je istraživao Bart bila je zaštita krhkog i neizvesnog tela kulture pod skloništem „silovitosti" - dok je svrha dekonstrukcije smrti upravo suprotna: lišavanje smrti aure silovitosti koju je već, i uvek, nosila. Dok izgledi besmrtnosti ističu (instrumentalni) značaj i moć smrtnog života, uz priznavanje neumitnosti telesne smrti, dekonstrukcija smrti paradoksalno intenzivira količinu užasa od smrti i drastično podiže destruktivnu moć smrti, čak iako navodno dovodi u pitanje njenu neumitnost. Umesto potiskivanja svesti o neizbežnosti smrti (njenog navodnog efekta) i oslobađanja životnih težnji od pritisaka razmišljanja o smrti, ta dekonstrukcija čini smrt još mnogo prisutnijom i posledičnijom nego ikada ranije. Smrt je sada permanentno prisutna, mada pažljivo i blisko praćena u svakom ljudskom poduhvatu - to prisustvo se snažno oseća, dvadeset četiri sata dnevno i sedam dana u nedelji. Svest o smrti je sastavni deo svake životne funkcije. Pridaje joj se visoki,
54
Fluidni strah
možda i vrhunski autoritet pri svakom izboru u životu koji je sačinjen od izbora. Onda kada se užasna briga zbog konačne, mada daleke smrti u komadićima ubaci u svakodnevne brige da se pravovremeno uoče i suzbiju (ili pre, odbiju) nebrojeni i sveprisutni pojedinačni i neposredni uzroci smrti, i kako se alarmantna upozorenja 0 novootkrivenim, do sada nepoznatim patogenim materijama 1 režimima rapidno smenjuju u nizu, svaki čin i svako okruženje delovanja, uključujući i d e k i okruženja za koje se do sada verovalo da su bezazlena i neškodljiva ili uopšte i nisu posmatrana kao „relevantna u pogledu smrti", počinju da se sumnjiče kao uzročnici nepopravljive štete koji sobom donose krajnje posledice. Danas nema ni trenutka predaha od pretnje smrti. Borba protiv smrti počinje od rođenja i ispunjava čitav život. Dokle god se ona vodi, obeležena je pobedama - iako se poslednja bitka zasigurno gubi. Međutim, pre te poslednje bitke (a ko to zna unapred koja će se to bitka pokazati poslednjom?), smrt ostaje „sakrivena u svetlu". Rascepkana u nebrojene brige o nebrojenim pretnjama, strah od smrti prožima čitav život, mada u razblaženoj formi, uz malo redukovanu toksičnost. Zahvaljujući sveprisutnosti njenih malih doza, strepnja od smrti teško može biti „uzeta" u celini i sa njom se suočiti u svoj njenoj grozoti noćne more, a i dovoljno je uobičajena da ne paralizuje želju za životom. Stoga, ruku p o d ruku sa dekonstrukcijom ide i banalizacija, njen stalni i, isto tako, neizbežni pratilac. Ako dekonstrukcija zamenjuje jedan nesavladiv izazov gomilom uobičajenih i, u osnovi, ispunjivih zadataka, uz nadu da će se time izbeći konfrontacija sa celinom njegovog jedinstvenog, krajnjeg užasa, banalizacija samu tu konfrontaciju pretvara u nešto uobičajeno, gotovo u svakodnevni događaj, uz nadu da će se time „život sa smrću" učiniti nešto manje nepodnošljivim. Banalizacija prenosi jednokratno iskustvo smrti, koja je po svojoj prirodi nedostupna živima, u carstvo dnevnih rutina smrtnika, uz nadu da će ih time upoznati sa iskustvom „konačnosti" i tako ublažiti užas koji izvire iz „apsolutne drugosti" - totalne, apsolutne nemogućnosti spoznaje smrti.
Strepnja od smrti
55
Smrt je ta koja daje ideji „konačnosti" njeno razumljivo značenje, a sve druge upotrebe tog termina u govoru direktno su ili indirektno vezane za to značenje. Predstave smrti demonstriraju šta zaista znači ta „konačnost" - što bi, u suprotnom, ostalo nepojmljivo za nas, te uporne „ljude koji se nadaju" (po recima Ernsta Bloha). Žak Dérida je primetio da je svaka smrt kraj jednog sveta, i svaki put je to kraj jedinstvenog sveta, sveta koji se nikada više neće pojaviti ili uskrsnuti. 6 Svaka smrt predstavlja gubitak jednog sveta, gubitak zauvek,'nepovratno i nepopravljivo. Izostanak tog sveta nema kraja, jer od tog trenutka taj izostanak postaje večan. Nama smrtnicima se značenje konačnosti, kao i značenja večnosti, jedinstvenosti, individualnosti u svom dvojnom obliku la memêté i l'ipséité, ukazuje kroz šok smrti i izostanak koji sledi nakon nje. Ali, kao što je primetio Vladimir Jankelevič, svaka smrt ne donosi istu snagu otkrića, prosvetljenja i spoznaje. 7 Moja sopstvena smrt ne može biti spoznata kao konačnost, niti zamišljena kao takva (ne mogu da zamislim svet u kome me nema a da ne zamislim sopstvenu prisutnost u tom svetu kao svedoka, kamermana i reportera). Nestanak „trećih lica" (stranaca, bezličnih i anonimnih „drugih"), koji je predodređen da ostane apstraktan, demografski/statistički pojam koliko god bili veliki brojevi kojima se on izražava, neće nas pogoditi kao nepopravljiv gubitak; kada čujemo za takvu smrt ne možemo ni sa čim posebno to da povežemo sa nekim našim gubitkom (po Deridi, možemo reći da nismo znali za te svetove o čijem nestanku smo obavešteni). Svi ljudi su smrtni, naviknuti smo na ideju da se sve žive vrste obnavljaju kroz smrtnost svojih članova, i mi pretpostavljamo, čak i možda samo implicitno, da će se vremenom popuniti praznine koje za sobom ostavlja smrt; taj gubitak, koliko god veliki bili brojevi, nije nepopravljiv. I tako je samo jedna vrsta smrti - „tvoja" a ne vaša smrt, „drugog" a ne „trećeg", smrt bliskog i dragog, nekog čiji se život pre6 Videti: Jacques Derrida, Chaque fois unique, la fin du monde, predstavili Pascale-Anne Brault i Michael Naas, Galilée, 2003. 7 Videti: Vladimir Jankélévitch, Penser la mort?, Liana Levi, 1994. str. 10. i dalje.
56
Fluidni strah
plitao sa mojim - ona smrt koja popločava put ka „privilegovanom filozofskom iskustvu", jer mi nudi nagoveštaj te konačnosti i nepovratnosti koju smrt, svaka smrt, i samo smrt podrazumeva. Nešto nepovratno i nepopravljivo se desi meni, nešto u tom pogledu srodno mojoj sopstvenoj smrti, iako smrt drugoga još uvek nije moja sopstvena smrt. Sa time bi se složio Sigmund Frojd. On je zabeležio potpuni kolaps koji nastaje smrću jiekoga koga volimo - roditelja ili supružnika, brata ili sestre, deteta. Naše nade, naše čežnje i naša zadovoljstva odlaze u grob s njim, neutešni smo, prazninu koja ostaje posle toga ne možemo popuniti. 8
Poslednja dva paragrafa govore o ljudskoj, sasvim ljudskoj nevolji - univerzalnoj i vanvremenskoj. U svim epohama i kulturama ljudski životi su uglavnom bili isprepleteni sa životima drugih ljudi - njihovim rođacima, susedima, bliskim prijateljima - baš kao što su to i naši životi. Sa nekim ljudima u našem okruženju povezani smo sponama simpatija i intimnosti od kojih su satkani odnosi ,,ja-ti". Ti odabrani drugi, međutim, takođe umiru, nestaju jedan po jedan sa ovog sveta i nose svoje sopstvene svetove u ništavilo; u najvećem broju slučajeva oni se ne zamenjuju, a nikada nisu potpuno zamenjeni - a nemogućnost njihove potpune zamene pruža uvid u stvarno značenje „jedinstvenosti" i „konačnosti", omogućavajući nam da predvidimo značenje naše sopstvene smrti čak i ako još nismo u stanju da vizualizujemo svet bez našeg prisustva, svet nakon naše sopstvene smrti, svet bez nas koji ga posmatramo. Kako ti ljudi odlaze - jedan po jedan, naši sopstveni svetovi, svetovi preživelih, delić po delić gube svoj sadržaj. Oni koji su živeli dosta dugo i videli mnoge svoje bliske i drage kako ih napuštaju, žale se na rastuću plimu usamljenosti: to jezivo, misteriozno iskustvo praznine u svetu - što je još jedan indirektan uvid u značenje smrti. Iz svih tih razloga, kraj jednog deljenja ,,ja-ti" sveta usled nestanka saputnika u životu može biti, uz samo m i n i m u m simplifi8 Freud, „Thoughts for the time of war and death", str. 78.
Strepnja od smrti
57
kacije, opisan kao iskustvo smrti ,,u prvom kolenu" (i da ponovim: to je jedan jedini modalitet u kome je iskustvo smrti dostupno živima). Ali sličan kraj zajedničkog „ja—ti" sveta može biti uzrokovan i nečim drugim osim fizičkom smrću bliskog saputnika. Iako uzrokovan drugačijim razlozima, prekid veze, koji raskida međuljudsku bliskost, takode nosi pečat „konačnosti" (čak i ako, za razliku od istinske smrti, taj pečat može biti izbrisan; veza može, teorijski rečeno, biti obnovljena i time uskrsnuta, iako se pretpostavljena verovatnoća za to drastično umanjuje mogućnošću tvrdoglavog odbijanja pomirenja i proglašavanju toga neizvodljivim - u jeku otuđenja partnera); taj prekid stoga može biti posmatran kao, da tako kažemo, iskustvo smrti u drugom kolenu. Sama smrt je posredno „banalizovana" kada taj supstitut drugog reda, to iskustvo smrti ,,u drugom kolenu", postaje često ponavljana i beskonačno ponovljiva pojava. Ovo se uistinu dešava kada ljudske veze postanu krhke i samo okvirno se drže zajedno, sa malo ili nimalo izgleda za trajanjem, i u startu ih je zastrašujuće lako razvezati po nahođenju, i to uz malo ili nimalo upozorenja. Kako ljudske veze u fluidnoj modernoj eri postaju vidljivo krhke i sa trajanjem „do daljnjeg", život se pretvara u svakodnevnu probu smrti, te „života nakon smrti", vaskrsenja ili reinkarnacije - a sve se dešava posredno, ali kao u „Reality TV" emisijama, ali to nije razlog da ono što se dešava za određenu osobu bude manje realno. „Apsolutna drugost", koja odvaja iskustvo smrti od svih drugih životnih iskustava, sada postaje uobičajena karakteristika svakodnevice, lišena time svoje misterioznosti, pokorena i odomaćena - divlja zver se pretvara u kućnog ljubimca. Razvod može biti samo simulakrum smrti muža - ali, kao što je Žan Bodrijar istakao, „simulakrum" nije simulacija 9 koja „kopira" karakteristike realnosti i time nenamerno ističe i potvrđuje prvenstvo realnosti. Za razliku od simulacije, „simulakrum" negira razliku između realnosti i njene predstave i time anulira i poništava suprotstavljen ost istine i neistine, ili između sličnosti i njenog izobličavanja. Bodrijar poredi simulakrum sa psihosomatskom bolešću, gde je uzaludno ispitivati da li je pacijent 9 Videti: Jean Baudrillard, Selected Writings, ed. Mark Poster, Polity, 1988, str 168.
58
Fluidni strah
„stvarno" bolestan ili ne, a još je uzaludnije nastojati da se dokaže obmanutost pacijenta, pošto su svi simptomi bolesti prisutni i izgledaju i deluju potpuno onako kako bi „prava stvar" izgledala i delovala. Krhkost ljudskih veza je izrazita, čak i ključna karakteristika fluidnog modernog života. Očigledna rasparčanost ljudskih veza i učestalost njihovog raskidanja konstantno nas podseća na smrtnost ljudskog života. Nema mnogo smisla dovoditi u pitanje validnost izjednačavanja gubitka partnera usled raskida veze sa „istinski konačnim" gubitkom partnera usled fizičke smrti; ono što je bitno jeste da u oba slučaja „jedan svet", svaki put „jedinstven" svet, nestaje - i da ne postoji ili volja ili nada za suočavanje sa konačnošću njegovog nestajanja, a kamoli za poništavanje te konačnosti. Nestanak životnog saputnika može biti metafora za Jankelevičevu smrt „na ti", ali je to metafora koja se teško izdvaja od onog šta označava. To važi i za posledicu raskida, koja se sastoji u tkanju novih veza, doduše osuđenih na novo raskidanje, baš kao i ranije veze. Posredna smrt postaje neizostavna i konstantna veza koja zajedno održava neprekidan niz „novih početaka" i nastojanja da dođe do „ponovnog rođenja", tih karakterističnih crta fluidnog modernog života, kao i neophodnu fazu u svakom od beskonačno dugih serija ciklusa „smrt - ponovno rođenje smrt". U drami fluidnog modernog života, koja se odigrava, smrt igra jednu od glavnih uloga i pojavljuje se u svakom činu drame. Kao glumac sa ulogom u drami fluidnog modernog života, smrt se, međutim, razlikuje u više suštinskih vidova od originala sa kojim ostaje metaforički vezan - što je okolnost koja ne može a da ne transformiše način na koji se o smrti misli i od nje se plaši. Jedan od najuticajnijih među tim vidovima jeste razdvajanje ideje smrti od briga u vezi sa večnošću. Smrt se ugradila u tokove života; pošto više ne predstavlja neopoziv kraj života postala je njegov sastavni (i verovatno neizostavni) deo. Ne postoji međuzona koja razdvaja i spaja smrt sa večnošću. O smrti se ne razmišlja kao o putu od prolaznog ka večnom; niti kao o kapiji iza koje
Strepnja od smrti
59
se nalazi besmrtnost. Vreme pre i posle iskustva smrti ,,u drugom kolenu" je na sličan način fragmentirano i isprekidano, i koliko god bolno bilo iskustvo gubitka jedinstvenog sveta nije se ni očekivalo ni želelo da taj gubitak dovede do promene ritma; on i ne usporava tok epizoda, a kamoli da ih prekida i sasvim obustavlja. U fluidnom modernom životu nema tački sa kojih nema povratka, i svaka mogućnost pojave takvih tačaka bila bi izbegavana i aktivno (često i uspešno) suzbijana. Smrtnost skrpljena iz krhkosti i rasparčanosti ljudskih veza oštro se razlikuje od one koja proističe iz urođene krhkosti ljudskih tela. U „normalna", „mirna" vremena, od fizičke smrti se očekuje da nastupi kao rezultat nesposobnosti tela da se održi u životu, uz relativno malo izuzetaka (koji se nazivaju „abnormalnim" „neuobičajenim", „nakaznim" ili „kriminalnim") - onog tela koje je dostiglo svoj „prirodni limit", to jest trenutak „eutanazije" po Šopenhauerovoj definiciji, ili koje je u stanju patološke degradacije kao što je rak, ili kao rezultat dejstva nekih poznatih ili još neotkrivenih ali stranih agensa kao što su zarazne bolesti, zagađenje, prirodne katastrofe, klimatske promene, pasivno pušenje itd., od kojih nijedan nije namerno izazvan ljudskim delovanjem. Iskustvo smrti ,,u drugom kolenu", uzrokovano raskidom ljudskih veza, jeste, međutim, rezultat ljudskog ponašanja - u svakom takvom slučaju ono je smišljen proizvod nameravanog, svrsishodnog delovanja. Ponekad se ono može dovesti u vezu sa delovanjem koje uz samo malo prilagođavanja možemo svrstati u kategoriju (metaforičkog) ubistva s predumišljajem, ali u najvećem broju slučajeva ono se nalazi blizu tome da se klasifikuje kao rezultat (metaforičkog) ubistva. Iza svakog metaforičkog ubistva nazire se ljudski faktor, bez obzira na to da li se na sudu može ili ne može utvrditi postojanje zle namere pre ubistva. Raskidanje veze se može desiti „sporazumno". Ali se retko, a možda i nikada, to dešava po želji svih uključenih u to i svih onih koji trpe posledice tog raskida, a jednako retko to svi oni odobravaju. Događaj u kome dolazi do raskida veze razdvaja partnere na počinioce i njihove žrtve (naša „kultura žrtve i kompenzacije", još jedna ključ-
60
Fluidni strah
na karakteristika fluidnog modernog života, može se dovesti u vezu sa ovom okolnošću). Ono što jedna strana pozdravlja kao čin oslobađanja, druga strana posmatra kao gnusan čin odbijanja i/ili izopštenja, okrutan čin, nezasluženu kaznu ili, u najboljem slučaju, bezdušnost. U skladu s tim, strah od metaforičke „smrti u drugom kolenu" nalazi se u osnovi straha od izopštenja. Zasićen, kao što jeste, metaforičkim smrtima, fluidni moderni život je život neprestanog podozrenja i neumorne budnosti. Ne može se znati sa koje strane veze će stići udarac i ko će ga prvi naneti, usled umora od napornog obavezivanja i obećanja lojalnosti koje je teško ispuniti, ili će sa strane spaziti nešto što obećava više i manje je naporno, kao i to ko će se pokazati dovoljno čvrstim, hrabrim i okorelim da proglasi kraj veze, da pokaže vrata ili ih zalupi za sobom, spusti slušalicu ili prestane da odgovara na pozive. Metaforička smrt je isto toliko neobuzdana, teška i često ju je isto toliko nemoguće izbeći kao i njen arhetip, mada iz drugačijih razloga. Ne postoji imunost - i nema efikasnog načina da istaknete, a kamoli zadobijete svoja prava, jer nema univerzalno prihvaćenih pravila na koje se neko može pozvati; takođe, nije bezbedno utemeljeno u opštim shvatanjima ono šta se sme a šta se ne sme, niti je to efikasno promovisano kroz uobičajeno ponašanje, pa se tome ne možete ni okrenuti kako biste uverljivo dokazali da presuda izopštenja - vaše „metaforičke smrti" - nema osnova i da presuda treba da bude poništena. Nema sigurnog načina da dobijete parnicu koliko god usrdno i iskreno to pokušavali. Stvari su upravo suprotne. U fluidnom modernom okruženju, koje je u isto vreme i okruženje društva potrošača, 10 ono lično i individualno, ranije poznato kao „intimno", postaje „političko" (u smislu „životne politike" Entonija Gidensa). U svakom slučaju to je ono što se govori pojedincima, koji se pritiskaju i nagovaraju da u to veruju - i da se u skladu s tim i ponašaju. Podstiču se da osmisle i da zatim solo sviraju, svako za sebe, sve zakonske, izvršne i sudske instrumente simfonije životne politike. Na individualnim sudovima - optuženi, porota i sudija stopljeni su u 10 Videti moj Liquid Life, poglavlje 5: „Potrošači u potrošačkom društvu", Polity.
Strepnja od smrti
61
jednu osobu, koja, osim toga, i sama piše svoja ad hoc proceduralna pravila dok sama sudi. Nema univerzalno obavezujućih pravila koje su dužni da poštuju svi individualni sudovi, ili na koja se mogu kredibilno i autoritativno pozvati. Može se protestovati protiv izrečenih kazni - ali neizostavno na nekom drugom, isto tako individualnom sudu koji se može rukovoditi sasvim različitim pravilima i koji može biti voden sasvim drugim principima. O n o što na jednom individualnom sudu prolazi kao nešto pravedno, na drugom može biti odbačeno kao krajnje izopačenje pravde, dok je zajedničko tlo između tih sudova suviše nestabilno i nepostojano, a komunikacija medu njima je previše formalna i površna da bi nesporazumi m e đ u njima bili izglađeni i donesena odluka koja bi bila zadovoljavajuća za obe strane. Spor između individualnih sudova (u stvari, ako do toga dođe - ako nijedna strana ne bojkotuje sudnicu u uverenju da je slučaj zatvoren i pre nego što je otvoren, ako ne očekuje rešenje u svoju korist ili ne odbija a priori da prizna autoritet bilo kog od postojećih sudova) pretvara se, stoga, u takmičenje sile i tvrdoglavosti. Pobednici su oni sa jačim mišićima i snagom izdržljivosti i manje spremnosti na slušanje - ali gubitnici nerado priznaju pobedu pobednika: ako istaknu belu zastavu i polože oružje, to rade samo privremeno, čekajući da se ravnoteža strana okrene u njihovu korist. Ono što gubitnici nauče iz svog poraza jeste da su tačna uobičajena verovanja da je sila u pravu i da su pobede dokaz veće snage i manje skrupule, a ne veće mudrosti i više pravde, dok su porazi rezultat nepreporučljivih moralnih inhibicija i skrupula poraženog. Moderni duh je rođen pod znakom traženja sreće - sve veće i veće sreće. U fluidnom m o d e r n o m društvu potrošača svaki pojedinačni član je naučen, obučen i odgajan da traga za individualnom srećom individualnim sredstvima i individualnim naporima. Uz sva druga moguća značenja sreće, sreća uvek podrazumeva slobodu od nepogodnosti, a pod m o d e r n i m značenjima koncepta „nepogodnosti" rečnik engleskog jezika Oxford English Dictionary navodi „not agreeing" - neslaganje; „unsuitable, inappropri-
62
Fluidni strah
ate, out of place" - nepodesno, neprimereno, neprikladno; „unfavourable to comfort" - nepovoljno za ugodnost; „incommodious, embarrassing, disadvantageous, awkward" - neudobno, neprijatno, nepovoljno, nezgodno. Možete lako navesti (a ko ne može?) dosta pojedinaca - što se vas tiče - kojima ovi pridevi stoje kao saliveni. A oni idu uz te ljude jer ti pojedinci stoje na putu vašeg traganja za vašom individualnom srećom. Možete li navesti bilo kakav razlog zašto biste se vi uzdržavali od pokušaja da isterate te pojedince, koji su očigledno „nepodesni", sa mesta na kojem se nalaze? Fluidan moderni život se odigrava na bojnom polju. Treba žaliti travu ako slonovi odaberu travnat teren za svoje bojište - on će biti obilato pokriven „kolateralnim žrtvama" (bilo da su to zaposleni u kompanijama koje postaju žrtve „agresivnog spajanja" ili deca koja su „metaforička siročad" razvedenih roditelja). Ali treba žaliti slonove ako je teren od živog peska... Da ponovim, sve fluidne moderne pobede su privremene. Bezbednost koju one nude neće preživeti promenu u balansu snaga, od koga se očekuje da bude isto tako kratkotrajan kao i svaki balans: baš kao i trenutne slike stvari u pokretu, koje su poznate po svojoj kratkotrajnosti. Opasnosti se mogu staviti pod tepih, ali one nisu iskorenjene niti mogu biti istinski iskorenjene. I taj promenljivi balans snaga, jedini teren na kome taj nepostojani osećaj bezbednosti može obitavati, mora biti svakodnevno testiran, kako bi i najsitniji simptomi nove promene mogli biti pravovremeno uočeni i, poželjno bi bilo - zaustavljeni. Na bojištu fluidnog modernog života nikada ne jenjavaju čarke medu izvidnicama koje za cilj imaju ažuriranje inventara pretnji i prilika. Trenutna nepažnja dovoljna je da izopšti onog koji izopštuje. Nad tim bojištem lebdi utvara izopštenja - metaforičke smrti. Napravili smo kraći pregled tri glavne strategije koje za cilj imaju da život sa saznanjem neminovnosti smrti učine podnošljivim. Prva se sastoji od izgradnje mostova između smrtnog života i večnosti - preoblikujući smrt u novi početak (ovog puta besmrtnog života) a ne kraja svih krajeva. Druga strategija se sastoji
Strepnja od smrti
63
od pomeranja težišta (i brige!) sa same smrti, kao univerzalnog i neizbežnog događaja, na konkretne „uzroke" smrti koje treba neutralisai! ili suzbijati. Treća strategija se sastoji od svakodnevnih „metaforičkih proba" smrti u svoj njenoj jezivoj istini „apsolutnog", „vrhovnog", „nepopravljivog" i „nepobitnog" kraja - tako da taj „kraj", kao u slučaju kratkotrajnih „retro" modnih hirova, može biti posmatran kao znatno manje apsolutan - kao opoziv koga je moguće pobiti, kao samo još jedan banalan događaj među mnogo drugih. Ne sugerišem da' je bilo koja od ovih strategija, ili čak i sve one primenjene zajedno, potpuno efikasna (one to ne mogu ni biti, na kraju krajeva - one su samo izgovori i sredstva za ublažavanje), niti sugerišem da one nemaju svojih neželjenih i nekada sasvim štetnih propratnih efekata. Ali one donekle uklanjaju otrov iz žaoke i time omogućavaju da se izdrži ono što je neizdržljivo, kroćenjem i pripitomljavanjem „apsolutne drugosti" nebivstva u živom svetu bivstvovanja. Takođe, da ponovim da iako mi, ljudska bića, sa životinjama delimo svest o dolazećoj smrti, kao i paničan strah koji je rezultat te spoznaje, samo mi, ljudi, znamo da je smrt neizbežna daleko pre nego što do nje dođe; da smo svi mi, bez izuzetka, smrtni. Mi, i samo mi m e đ u bićima koja poseduju čula moramo živeti čitav svoj život sa tim saznanjem. I samo smo mi smrti dali ime - pokrećući praktično beskonačan niz posledica koje su se pokazale neizbežnim onoliko koliko su bile (i ostale) nepredviđene. Žan Starobinski, citirajući zapažanje La Rošfukoa da „se ljudi nikada ne bi zaljubili da nisu čuli razgovore o zaljubljivanju" i detaljno analiziravši društvenu istoriju ljudskih bolesti, utvrdio je da „postoje bolesti (naročito nervne i 'moralne', neuroze i psihoze) koje se šire tako što se o njima govori", gde ,,reč ima ulogu zaraznog agensa", i zaključio je da „verbalizacija ulazi u samu strukturu proživljenog iskustva (vécu)".11 Dok n a m Robert Bela, razmatrajući spektakularan rast „verske desnice" u Americi, donosi najsvežiju potvrdu zapanjujuće lakoće kojom slobodan 11 Videti: )ean Starobinski, „Le concept de nostalgie", u: Revue Diogène, Une Antologie de la vie intellectual au XXe siècle, PUF, 2005, str. 170. i dalje.
Fluidni strah
64
lingvistički znak, uz emocije koje izaziva, može biti korišćen u takvoj „verbalizaciji" tako što se dodeljuje stvarima koje označava a koje su izabrane zbog svoje političke pogodnosti - čak i ako, ni materijalno ni logički, taj znak sa emocionalnim nabojem nije u vezi sa originalnim objektima odgovornim za izazivanje tih emocija. Uspon verske desnice je u korelaciji sa prvim talasom uticaja globalizacije na američko društvo. Mnogi Amerikanci koje je privukla verska desnica su muškarci, članovi radničkih sindikata, koji su izgubili svoje dobro plaćene poslove sa zdravstvenim i penzionim osiguranjem i sada rade na poslovima nižeg ranga. Sada i njihove supruge rade i ponekad zarađuju više nego oni. Čitav smisao njihovog života im se urušava pred očima, a uzrok tome nisu homoseksualci i feministkinje. Uzrok se nalazi u globalizaciji. Ali, republikanci su svojom moćnom propagandnom mašinerijom u stanju da pretvore ovo otuđenje, koje svoj koren ima u strukturnim promenama u američkoj ekonomiji, u kulturni rat... 12
To jest - u rat protiv homoseksualaca i feministkinja, te protiv liberala koji ih štite i dozvoljavaju nestanak i eroziju „porodičnih vrednosti" koje i dalje pamte ponosni i samouvereni domaćini iz prošlosti, koji su sada prisiljeni da se oslanjaju na zaradu svojih supruga ili da se suoče sa siromaštvom, i sigurnih i samouverenih radnika na doživotnim poslovima koji su sada lišeni sindikalne zaštite i izloženi rizicima i poniženjima „fleksibilnog tržišta rada". Sve se ovo dešava uprkos činjenici da republikanci ne obećavaju da će probleme rešavati u njihovom korenu; umesto toga, oni promovišu onu vrstu ekonomske politike koja će većinu porodica tih verskih konzervativaca i evanđelista dovesti do još veće patnje, bolnije i bezizglednije bede, umesto da im pomogne. Jednom kad se uvreži u slici javnosti, znak može biti razdvojen od stvari koju označava, pušten na slobodu i biti nanovo pripisan - metaforički ili metonimijski - proizvoljnom broju stvari. Konkretan lingvistički znak koji razmatramo - „smrt" - je u ovom pogledu jedinstveno i izrazito moćan. Delom zbog toga 12 Videti njegov intervju za Tikkun, juli-avgust 2005, str. 39-41.
Strepnja od smrti
65
što on predstavlja samo otelotvorenje ambivalentnosti: neizbežnost smrti ispunjava život do vrha iskonskim strahom (moglo bi se reći da je etiološki mit prvobitnog greha Adama i Eve nastao da bi taj strah učinio razumljivim), ali on i deluje, bar in potentia, kao najmoćnija stimulacija. Drugim recima, on daje životu ogromnu važnost (po recima Hansa Jonasa, on čini da dani broje nas a mi brojimo dane), istovremeno lišavajući taj život njegovog značenja. Takva izuzetna moć je zavodljiva svima onima koji žele da skrenu pažnju sa nekih stvari na nešto drugo, i zato se njome često revnosno manipuliše u sve moguće svrhe. Zabranom izgovaranja pravog imena Boga (i savet da se izbegava pozivanje Satane po njegovom imenu - da se uspavani pas ne probudi) kao osnovnim pravilom povezivanja sa „silovitim", uz smrt kao arhetip silovitosti, gledanje smrti u oči je nepodnošljivo (Gorgona koja donosi smrt bila je mitski obrađena verzija te nepodnošljivosti). To je razlog zašto manipulacija može doneti ogroman profit, uz malo ili nimalo rizika: može računati na zahvalnu klijentelu među milionima onih koji očajnički nastoje da skrenu pogled sa Gorgoninog lica. Manipulacija kao takva, u ovoj ili onoj formi, deluje kao nešto što se ne može izbeći. Sve kulture mogu biti posmatrane kao dovitljivi izumi osmišljeni da maskiraju i/ili ukrase to lice i učine ga „gledljivim" i „podnošljivim za život" - ali ni politika ni ekonomija ne zaostaju u tome i tu jasno vide priliku za sebe koju treba ugrabiti. Teško je odoleti tom iskušenju pošto manipulacija dolazi relativno lako u dohvat svima onima koji su zainteresovani da je iskoriste: oni mogu računati na lojalnu podršku averzije ljudi prema stajanju u mestu i nečinjenju dok su suočeni sa opasnošću, ili njihovu sklonost da urade nešto umesto da ne urade ništa koliko god bili zanemarljivi efekti nekog konkretnog činjenja, kao i veće ljudske sklonosti ka jednostavnijim zadacima sa jasnim i bliskim ciljevima umesto složenih i nejasnih napora da se postignu daleki i magloviti ciljevi. Fenomen na onovu kojeg se vrši manipulacija i ubiru njeni plodovi jeste strah od smrti - što je jedan „prirodni resurs" koji se može pohvaliti svojom neiscrpnošću i potpunom obnovljivošću.
Fluidni strah
66
Koliko god dobro osmišljene bile strategije koje za cilj imaju isterivanje fantoma smrti iz svesti, strah od smrti kao takav, makar i u svojoj redukovanoj, preoblikovanoj i izmeštenoj formi, ne može biti prognan iz ljudskog života. Iskonski strah od smrti je možda prototip ili arhetip svih strahova - vrhunski strah od koga svi drugi strahovi pozajmljuju svoja značenja. Opasnosti se poimaju kao „pretnje" i crpe svoju moć zastrašivanja iz metaopasnosti od smrti - iako se od originala razlikuju po tome što ih je moguće izbeći i možda ih je moguće i-sprečiti ili čak odložiti na neodređeno vreme. Ili se bar čovek tome može nadati, uprkos tome što su te nade češće osujećene nego što su potkrepljene ili podržane. Da citiramo Frojda još jednom: Preti nam se patnjom iz tri pravca: od strane našeg sopstvenog tela koje je osuđeno na propast i raspadanje i koje čak ne može ni funkcionisati bez bola i strepnje kao upozoravajućih znakova; od strane spoljašnjeg sveta, koji može besneti protiv nas snažnim i nemilosrdnim destruktivnim silama; i, konačno, od strane naših odnosa sa drugim ljudima. Patnja koja dolazi od ovog poslednjeg izvora je možda bolnija od svih ostalih. Skloni smo da je smatramo vrstom bezrazložnog dodatka, iako ta patnja ne može biti ništa manje istinski neminovna od patnje koja dolazi sa drugih strana.13
Pretnje napadaju iz tri pravca, ali sve te tri marširajuće kolone idu ka istom odredištu: bolu i patnji smrtnog tela, iskustvima koja su sama po sebi najmučnija zbog nedaća i muka koje stvaraju, ali su i ponižavajuća - kao generalne probe neumitno dolazeće prve noći koja mora biti i poslednja. I tako se na sva tri fronta vodi nemilosrdni ljudski rat protiv smrtonosnih pretnji. I iz sva tri izvora se mogu izvući beskonačne zalihe straha za (profitabilno) recikliranje. Iz tog razloga mogu se dobiti mnoge bitke u neprestanom ratu protiv straha - pa ipak, sam taj rat izgleda kao da može biti bilo kakav ali ne i dobijen. 13 Sigraund Freud, Civilization and Its Discontents, sabrani u: Freud, Civilization, Society, Religion, str. 264.
2.
Strah i zlo
Zlo i strah su sijamski blizanci. Ne možete sresti jednog a da ne sretnete drugog. Ili su možda to dva imena za jedno iskustvo - jedno ime se odnosi na ono što vidimo ili čujemo, drugo se odnosi na ono što osećamo; jedno ukazuje na nešto spolja, drugo na ono unutra, na nas same. Ono čega se plašimo jeste zlo; što je zlo toga se plašimo. Ali šta je zlo? Ovo je nepopravljivo pogrešno pitanje, iako se tako tvrdoglavo i neumorno postavlja: osuđeni smo da uzalud tragamo za odgovorom na njega od onog trenutka kada to pitanje postavimo. Pitanje „šta je zlo?" nema odgovora jer ono što smo skloni da nazivamo „zlo" je upravo ona vrsta nanesene nepravde koju ne možemo ni razumeti niti čak jasno artikulisati, a kamoli objasniti njeno prisustvo na potpuno zadovoljavajući način. Mi takvu vrstu nanesene nepravde zovemo „zlo" baš iz tog razloga što je to nerazumljivo, neizrecivo i neobjašnjivo. „Zlo" je ono što pobija i razara onu razumljivost koja čini svet mogućim za življenje... Možemo objasniti šta je to „zločin" jer na raspolaganju imamo skup zakona čije se kršenje smatra zločinom. Z n a m o šta
68
Fluidni strah
je to „greh" jer imamo spisak zapovesti čije kršenje prekršioce čini grešnicima. Pribegavamo pojmu „zla" onda kada nismo u stanju da ukažemo na to koje je pravilo prekršeno ili zaobiđeno kada se dogodi delo za koje tražimo podesno ime. Svi okviri koje posedujemo i koristimo da opišemo i ucrtamo užasavajuće priče kako bismo ih učinili razumljivim (i time ih deaktivirali i detoksikovali, pripitomili i ukrotili - učinili ih „podnošljivim za život") drobe se i raspadaju u našim pokušajima da ih razvučemo dovoljno široko da zahvate onu vrstu loših delà koje nazivamo „zlim", zbog naše nesposobnosti da definišemo skup pravila koja su tim lošim delima prekršena. To je razlog zašto tako puno filozofa diže ruke od pokušaja da se objasni prisustvo zla, smatrajući ih beznadežnim projektima - i zadovoljavaju se iznošenjem činjenice, „brutalne činjenice" da tako kažemo, činjenice koja ne iziskuje niti dozvoljava dalja objašnjenja: zlo postoji. Bez viška reči, oni zlo svrstavaju u onaj magloviti prostor Kantovog noumenona - nešto što ne samo da je nepoznato nego i nešto što je nemoguće spoznati, prostor koji izmiče ispitivanju i opire se razumnoj artikulaciji. Na bezbednoj udaljenosti od carstva razumljivog, zlo obično pominjemo onda kada insistiramo na objašnjavanju neobjašnjivog. Držimo se toga kao poslednjeg pribežišta u našem očajničkom traganju za explanansom (onim što objašnjava), ali pomeranje toga na poziciju explananduma (objekta objašnjavanja) zahtevalo bi iskoračenje iz domena koji je u dohvatu ljudskog razuma. Možemo se samo zadovoljiti Kandidovim savetom i cultiver notre jardin (uređivati svoju baštu) - staviti težište na fenomene, na stvari dostupne našim čulima i umu, ostavljajući noumenal tamo gde pripada (van granica ljudskog razumevanja) a odakle odbija da izađe, i odakle ga mi ne možemo izvući. Um je trajna i univerzalna karakteristika ljudskih bića - ali ono što on može i ne može da obuhvati zavisi od alata koji su mu na raspolaganju i njegovih procedura; obe stvari pokazuju tendenciju da se vremenom menjaju. Raste veličina i efikasnost i jednog i drugog, pa ipak zbunjuje i ljuti činjenica da - što se taj rast čini većim - alati uma postaju sve nemoćniji u pogledu uteri-
Strah i zlo
69
vanja zla u poredak razumljivog; procedure postaju sve efikasnije ali su sve manje podesne za obavljanje tog zadatka. Ideja o neizlečivoj nerazumljivosti zla jedva da se ponekad javljala tokom većeg delà evropske istorije. Za naše pretke zlo se rađalo ili budilo činom sagrešenja i vraćalo se grešnicima u obliku kazne. Da ljudi slede božje zapovesti nepokolebljivo i da redovno biraju dobro umesto zla, zlo ne bi imalo odakle da dođe. Koren svakog zla koje je postojalo u univerzumu mogao se pronaći u celini i bez ostatka u ljudskim bićima - njihovim lošim delima i grešnim mislima. Prisustvo zla - bilo koje vrste zla, poplava i kuge koje ugrožavaju svakoga isto toliko kao i individualne nesreće - predstavljalo je moralni problem, a borba protiv zla i njegovo iskorenjivanje bila je moralni zadatak. Sa grehom i kaznom kao glavnim alatima za razmišljanje na raspolaganju razumu, pokajanje i iskupljenje bile su prirodne i verodostojne rutine u potrazi za zaštitom od zla i u borbi za proterivanje zla iz sveta ljudi. Baš kao što bi psihoanalitičari, koji pod Frojdovim autoritetom smatraju da tegobe imaju svoje korene u doživljajima iz detinjstva, neumorno otkopavali izvore kompleksa odraslih iz njihovih mučnih iskustava iz detinjstva, iskustava za koja veruju da su ih njihovi pacijenti morali imati ali su ih kasnije potisnuli i zaboravili, i baš kao što oni ne bi priznali uzaludnost svog traganja koliko god naporna i tvrdoglavo neuspešna bila njihova potraga (dok bi se njihovi pacijenti pojavljivali na zakazanim sastancima, koliko god da se vremenski rastegla njihova do tada neuspešna terapija), tako bi i mudraci iz drugih, starijih vremena, koji su znali da je svako zlo zaslužena i pravično odmerena kazna za počinjene grehe, uporno pritiskali vernike da ispovede i priznaju grehe za koje veruju da su ih grešnici morali počiniti ali su ih kasnije poricali i odbijali da ih priznaju. Ne postoji niz neefikasnih pritisaka i uzaludnih napora da se utvrdi greh koji stoji iza zla, koji bi bio dovoljno dug da bi se konačno zaključilo da je uverenje o primenjenim alatima i procedurama loše utemeljeno ili sasvim pogrešno, ili bar da je veza između greha (uzroka) i zla (posledice) bila sa manje izuzetaka nego što je to uverenje podrazumevalo.
70
Fluidni strah
Radi osiguravanja uloga i učvršćenja vere, za slučaj da dođe do njenog narušavanja, doktrina o zlu kao kazni za počinjene grehe potpomagana je dodacima osmišljenim tako da se preduprede dokazi koji bi upućivali na suprotno: dodacima kao što je doktrina Sv. Avgustina o nasleđenom prvobitnom grehu koji važi za čitavu ljudsku vrstu, ili Kalvinovo učenje da je raspodela božje milosti i prokletstva zadata unapred, da prethodi ljudskim naporima ka spasenju i da je time nepopravljiva, nije predmet pregovora, i ne trpi uticaje bilo čega što bi individualna ljudska bića mogla naknadno uraditi. Svi ti aksiomi mogli su biti dovoljni za popularnu upotrebu; međutim, oni nisu mogli biti dovoljni za same mudrace. Knjiga o Jovu, koja je na uvid postavila misterije zla koje je jednostavan redosled greha i kazne pokušavao da prikrije umesto da razreši, tokom više vekova predstavljala je oštar trn u telu filozofije i teologije. Ta knjiga je kondenzovala i artikulisala inače rasuta i neizreciva iskustva „nezasluženog zla" (te indirektno i „nezaslužene milosti"), a iscrtala je i unapred isprobala praktično sve argumente koje su vekovima prenosile uzastopne generacije teologa radi očuvanja (ili, mnogo rede, radi pobijanja) doktrine o nemoralnim, i samo nemoralnim korenima zla, kao i moralnoj, i samo moralnoj prirodi sredstava za suzbijanje ili sprečavanje zla. Priča ispričana u Knjizi o Jovu predstavljala je najpodmukliji od svih izazova pred usvojenim poretkom stvari, izazov koji je najteže bilo odbiti. Imajući u vidu sredstva i procedure koje su danas na raspolaganju razumu, priča o Jovu predstavljala je rukavicu bačenu u lice samoj mogućnosti da se bića obdarena razumom, koja samim tim žude za logikom, osećaju u ovom svetu kao kod kuće. Kao i antički astronomi, koji su očajnički posezali za svakim novim epiciklusom ne bi li odbranili geocentrički poredak sveta nasuprot neposlušnim dokazima koji su se pojavljivali na noćnom nebu, tako su i učeni teolozi citirani u Knjizi o Jovu usrdno nastojali da odbrane neprikosnovenost povezanosti greha i kazne, kao i vrline i nagrade, nasuprot obilnim i stalno pristižućim dokazima o pretrpljenim mukama nekog bogobojaznog, pobožnog stvorenja, pravog uzora vrline. Kao da njihov konstan-
Strah i zlo
71
tni neuspeh da prilože uverljive argumente (a kamoli nepobitne dokaze) da je kredibilitet rutinskog objašnjenja zla izašao neozleđen iz surovog testa nesreće pobožnog Jova nije bio dovoljan da sam rasprši sve nade o mogućnosti razumevanja, gusta magla koja je temeljno pokrivala božju raspodelu dobre i loše sreće nije se razišla ni kada se sam Bog priključio debati... Jov je molio: „Poučite me, i ja ću ćutati; i u čemu sam pogrešio, obavestite me... Zašto si me metnuo sebi za belegu, te sam sebi na tegobu?" (Jov 6: 24,7: 20), i uzalud je čekao odgovor od Boga. Jov je to očekivao: „Zaista, znam da je tako; jer kako bi mogao čovek biti prav pred Bogom? Ako bi se hteo preti s Njim, ne bi Mu mogao odgovoriti od hiljade na jednu... Da sam i prav, neću Mu se odgovoriti... Ako sam dobar, neću znati za to... Svejedno je; zato rekoh: i dobrog i bezbožnog On potire" (Jov 9: 2-3; 9: 15,22). Jov nije očekivao odgovor na svoje pritužbe, i bar je u tome zaista bio u pravu. Bog je ignorisao njegovo pitanje i umesto toga doveo u pitanje pravo Jova da postavlja pitanja: „Opaši se sada kao čovek; ja ću te pitati, a ti mi kazuj. Hoćeš li ti uništiti moj sud? Hoćeš li mene osuditi da bi sebe opravdao? Je li u tebe mišica kao u Boga? Grmiš li glasom kao On?" (Jov 40: 2-4). Pitanja koje je Bog postavio bila su samo retorička, naravno; Jov je i te kako dobro znao da nema ni mišice ni glasa kao što ima Bog, i time je implicitno bio svestan da nije Bog njemu dugovao objašnjenja već je on Bogu dugovao izvinjenje (zapazimo da je, prema Knjizi pitanje koje je postavio Bog, a ne pitanje koje je postavio Jov došlo „iz vihora" - oluje kao arhetipa svih slepih i neumoljivih udaraca koji nasumično napadaju...). Ono čega Jov tada možda nije bio svestan jeste da će svi zemaljski pretendenti na bogoliku svemoć tokom vekova koji će uslediti smatrati nepredvidljivost i nasumičnost svojih gromova daleko najstrašnijim, najužasnijim i najmoćnijim od svih oružja; i da svako ko poželi da ukrade vladarev grom prvo mora raspršiti maglu neizvesnosti koja ga pokriva i nasumičnost pretvoriti u redovnost. Ali tada to Jov nije mogao predvideti; on nije bio čovek modernog doba.
72
Fluidni strah
Suzan Nejman 1 i Žan-Pjer Dupi 2 nedavno su sugerisali da je niz zemljotresa, požara i plime koji su zajedno u kratkom vremenskom roku uništili Lisabon 1775. označio početak moderne filozofije o zlu. Moderni filozofi odvojili su prirodne katastrofe od moralnog zla - a razlika je upravo u nasumičnosti prvog (poznato sada kao šlepa sila) i namere i svrhe koja postoji u drugom. Nejmanova ističe da„od katastrofe u Lisabonu prirodna zla više nemaju odgovarajuće veze sa moralnim zlom, pošto više uopšte i nemaju značenje" (Huserl je sugerisao da Meinung, „značenje", ima koren u meinen, „nameravanje"; generacije filozofa posle Huserla bi zdravo za gotovo uzele činjenicu da nema značenja bez namere). Lisabon je bio nešto kao pozorišna postavka priče o Jovu, izvedena na obali Atlantskog okeana pod punim svetlima i pred očima evropske javnosti - iako je ovog puta Bog bio uglavnom odsutan iz sporova koji su usledili nakon tog događaja. U skladu sa prirodom svih sporova, gledišta su se razlikovala. Po Dupiju, paradoksalno je da je baš Žan-Žak Ruso, koji je često bio pogrešno smatran predmodernim i antimodernim misliocem, zato što je slavio iskonsku mudrost svega „prirodnog", bio onaj ko je izašao sa najmodernijim stavom prema toj katastrofi. U svom otvorenom pismu Volteru, Ruso je insistirao da su, ako ne sama lisabonska katastrofa, onda sasvim sigurno njene posledice i njihove zastrašujuće razmere, rezultat ljudskih a ne prirodnih grešaka (zapazimo: grešaka, ne grehova - za razliku od Boga, priroda nije imala sredstva za prosuđivanje o moralnim odlikama ljudskih delà): proizvoda ljudske kratkovidosti, ne slepila prirode; i ljudske prizmene pohlepe, a ne uzvišene indiferentnosti prirode. Da su se samo „stanovnici tog velikog grada ravnomernije rasporedili, i gradili manje glomazne kuće, šteta bi bila mnogo manja, možda je ne bi ni bilo... I koliko je jadnika izgubilo živote u ovoj katastrofi jer su želeli da pokupe svoju imovinu - neki od njih svoja dokumenta, drugi svoj novac?"3 1 Susan Neiman, Evil in Modem Thought: Art Alternative History of Pfilosophy, Princeton University Press, 2002. 2 Jean-Pierre Dupuy, Petite métaphysique des tsunamis, Seuil, 2005. 3 Jean-Jacques Rousseau, „Lettre à Monsieur de Voltaire", u: Oeuvres complètes, Pléiade, 1959, tom 4, str. 1062.
Strah i zlo
73
Dugoročno, argumenti u Rusoovom stilu izbili su na vrh. Moderna filozofija sledila je obrazac koji je uspostavio Pombal, premijer Portugaise u vreme lisabonske katastrofe, čije su brige i napori bili „usmereni ka iskorenjivanju onih zala koji su u dohvatu ljudskih ruku". 4 1 dodajmo da su moderni filozofi očekivali / nadali se / verovali da se ljudske ruke, uz pomoć naučno osmišljenih i tehnološki proizvedenih pomagala mogu pružiti i dalje. Takođe su verovali i da će produženje ruku dovesti do smanjenja broja zala koja ostaju izvan dohvata; čak i da će taj broj biti sveden na nulu, uz dovoljno vremena i potrebnu rešenost. Međutim, dva i po veka kasnije možemo konstatovati da ono što su pioniri modernosti iz filozofskih krugova i izvan njih očekivali da će se desiti nije bilo suđeno. Nejmanova ovako sumira lekcije izvučene u razdoblju od dva veka između Lisabona, koji je označio početak modernih ambicija, i Aušvica, koji ih je srušio: Lisabon je razotkrio koliko je svet udaljen od ljudi; Aušvic je otkrio udaljenost ljudi od sebe samih. Ako je razdvajanje prirodnog od ljudskog deo modernog projekta, udaljenost između Lisabona i Aušvica je pokazala koliko ih je teško bilo držati odvojenim... Ako je Lisabon obeležio trenutak spoznaje da je tradicionalna teodiceja beznadežna, Aušvic je označio spoznaju da bilo kakva zamena ne prolazi bolje.5
Ni moderni kognitivni okvir nije bolje prošao u naporima da se pronikne u misteriju zla od drugih okvira koji su podržavali/ suzbijali napore teoloških tumača Knjige o Jovu - okviri koje je moderni um naglašeno odbacio sa nadom da zauvek stavi tačku na njih. Hana Arent objašnjava šok i zbunjenost koju je većina nas doživela kada smo prvi put čuli za Aušvic, kao i izraz očaja kojim smo odgovorili na te vesti, usled užasne teškoće zadatka da apsorbujemo tu istinu i smestimo je u sliku sveta u kome mislimo i živimo; sliku koja se bazira na „pretpostavci prisutnoj u svim mo4 Neiman, Evil in Modem Thought..., str. 230. 5 Ibid., str. 240,281.
74
Fluidni strah
dernim pravnim sistemima da je namera da se učini nešto loše neophodna za izvršenje zločina".6 Ta pretpostavka je zaista bila nevidljivo prisutna na optuženičkoj klupi tokom celog toka suđenja Ajhmanu u Jerusalimu. Uz pomoć svojih učenih advokata Ajhman je pokušao da ubedi sud da, pošto je njegov jedini motiv bio uspešno obavljen posao (to jest, obavljen na način koji je zadovoljio njegove nadređene), njegovi motivi nisu imali veze sa prirodom i sudbinom objekata njegovih delà; da je irelevantno pitanje da li je Ajhman kao pojedinac gajio netrpeljivost prema Jevrejima ili ne (on i njegovi advokati su se zaklinjali da Ajhman nije bio netrpeljiv prema Jevrejima, a sigurno nije gajio mržnju - iako je, po njihovim sopstvenim kriterijumima, ta okolnost takođe bila irelevantna) i da lično nije mogao da podnese prizor ubijanja a kamoli masovnog ubijanja. Drugim recima, Ajhman i njegovi advokati su sugerisali da je smrt oko šest miliona ljudi bio samo propratni efekat (koristeći „novi i unapređen" rečnik nakon rata u Iraku - moglo bi se reći „kolateralna šteta") motivisanosti da se lojalno vrši služba (što je vrlina koja se najtemeljnije i najbrižnije neguje kod svih dužnosnika u modernim birokratijama - dok se naizgled pozivaju na „zanatski instinkt", još stariju, istinski cenjenu i još svetiju ljudsku karakteristiku, vrlinu koja se nalazi u samom centru moderne radne etike). „Namera da se čini loše" prema tome nije postojala - kako su argumentovali Ajhman i njegovi advokati - pošto nije bilo ništa loše u nastojanju da se izvršava vlastita dužnost u najvišem mogućem stepenu, u skladu sa namerom nekog drugog, višeg u hijerarhiji. Ono što bi bilo „loše" je suprotno tome - namera da se ne poštujii naređenja. Ono što se može izvući iz Ajhmanove odbrane (čija je sudbina da bude ponavljana u bezbrojnim varijantama od strane nebrojenih počinilaca nebrojenih modernih dela„kategorijskih ubistava") jeste da mržnja i želja da se žrtva zbriše s lica zemlje nisu neophodni uslovi za ubistvo - i da ako neki ljudi pate zbog toga što neki drugi ljudi izvršavaju svoju dužnost, tu ne stoji optužba za nemoralnost. Nanošenje patnje žrtvama je još manje zločin po 6 Hannah Arendt, Eichmann in Jerusalem, Viking, 1963, str. 277.
Strah i zlo
75
shvatanju modernog prava, koje insistira na tome da ukoliko nije pronađen motiv ubistva - počinilac treba da bude klasifikovan ne kao kriminalac već kao bolesna osoba, psihopata ili sociopata i pre treba da bude upućen na psihijatrijsko lečenje nego u zatvor ili na vešala. Dodajmo da ovakvo shvatanje još uvek, mnogo godina nakon suđenja Ajhmanu, prihvata većina ljudi socijalizovanih u modernom okruženju. To shvatanje se svakodnevno potvrđuje, samom frekvencijom ponavljanja, putem holivudskih krimi-priča i policijskih sapunskih opera na milionima ekrana širom modernog sveta. U modernoj praksi, za razliku od moderne zamene ortodoksne teodiceje koja nije prošla bolje od onoga što je trebalo da zameni, od ljudi se, međutim, moglo očekivati (i, prema tome, od toga se moglo strahovati) da čine zlo bez zlih namera, i to od običnih ljudi - baš kao što ste vi i ja. Motivi za takvo činjenje su bili irelevantni - možda čak i suvišan luksuz koji je bolje izbeći zbog previsokih troškova njihovog usađivanja i kultivacije. Ali još važniji razlog da se izbegne oslanjanje na motive počinioca bila je pretnja da, ako je taj zadatak vezan za specifične namere i uverenja, on može krenuti naopako u slučaju da motivacija, koja nije dovoljno pažljivo kultivisana, presahne ili bude pregažena nekim drugim motivom jer nije dovoljno uporno promovisana. Samo zamislite: da nepokolebljiva odanost radnika ritmu proizvodne fabričke linije zavisi od njihove ljubavi prema automobilima, ili, još gore, od njihove ljubavi prema posebnom tipu ili marki automobila, kakve bi izglede imala automobilska industrija da postigne svoje proizvodne ciljeve, koliko bi izvesno bilo da će fabrička linija nastaviti da se nesmetano kreće dokle god je to potrebno? Emocije su hirovite i nepostojane, brzo im ponestaje daha, često i najmanjom nepažnjom budu odvraćene od cilja. Sabini i Silver su razmatrali logiku genocida - paralelno sa proizvodnjom automobila, još jednom masovnom industrijom moderne ere: Emocije i njihova biološka osnova imaju prirodan vremenski sied; žudnja, čak i žudnja za krvlju se na kraju utaži. Dalje, poznato je da su emocije nestabilne. Mogu se u trenutku preokrenuti. Rulja koja je spremna za linč je
76
Fluidni strah nepouzdana, može biti dirnuta - recimo patnjom deteta. Da bi se iskorenila jedna „rasa" neophodno je pobiti decu... Temeljno, sveobuhvatno, iscrpno ubijanje zahtevalo je da se rulja zameni birokratijom, da se bes grupe zameni poštovanjem autoriteta. Potrebna birokratija bila bi efikasna bez obzira na to da li bi bila sastavljena od ekstremnih ili prikrivenih antisemita, time znatno šireći izbor potencijalnih regruta... 7
Hana Arent je uočila banalnost modernog zla u Ajhmanovoj nepromišljenosti. Ali nesposobnost mišljenja ili izbegavanje mišljenja bila je poslednja stvar za koju je Ajhman mogao biti optužen. On sam bio je punokrvni birokrata, kao da je bio direktan potomak čistog i iskonskog, idealnog tipa iz klana Maksa Vebera, neumrljanog bilo kakvim zemaljskim nečistoćama koje zamagljuju jasnoću svrsishodnog rezonovanja. Dobre birokrate dostojne svog imena moraju biti promišljeni. Oni, kako nam je Maks Veber objasnio, moraju do krajnjih granica uposliti svoju inteligenciju i moći rasuđivanja. Oni moraju vršiti pažljiv odabir najadekvatnijih sredstava za ciljeve koji su im naloženi. Oni moraju koristiti um kako bi odabrali najkraći, najekonomičniji i najmanje rizičan način da dođu do defnisanog odredišta. Moraju razdvojiti objekte i poteze koji su relevantni za zadatak od onih irelevantnih, i odabrati poteze koji dovode do približavanja cilju, pri tom raščišćavajući sve što ometa postizanje cilja. Moraju proučiti matricu mogućnosti i odabrati najpodesnije (čitaj: najefektivnije) permutacije. Moraju meriti i kalkulisati. U stvari, oni moraju biti vrhunski majstori racionalnog kalkulisanja. Drugim recima, birokrate moraju vrhunski vladati svim onim veštinama za koje se s razlogom smatra da imaju ključnu ulogu u ostvarivanju svih onih komplikovanih dostignuća zbog kojih se s pravom slavi moderni um na koga smo mi, njegovi vlasnici/ poslodavci/korisnici tako (takode s pravom) ponosni. Ono što birokrate sebi ne smeju činiti jeste da sebi dozvole da skrenu sa pravog puta razborite, beskompromisne racionalnosti orijentisane na izvršavanje zadatka, da to ne dozvole saosećanju, žaljenju, 7 John P. Sabini and Mary Silver, „Destroying the innocent with a clear conscience: a sociopsychology of the Holocaust", u: Survivors, Victims and Perpetrators: Essays in the Nazi Holocaust, ed. Joel P. Dinsdale, Hemisphere, 1980, str. 330.
Strah i zlo
77
stidu, savesti, simpatiji ili antipatiji prema „objektima", niti lojalnosti ili posvećenosti bilo čemu drugom osim posvećenosti zadatku i lojalnosti svojim kolegama birokratama koji su isto tako posvećeni izvršavanju zadatka i podređenima koji se nadaju da će biti zaštićeni od odgovornosti za posledice sopstvenog posvećenog rada. Emocija ima mnogo i one govore različitim, često disonantnim glasovima; razum je jedan i ima samo jedan glas. Zlo koje se vrši birokratskim putem ne ističe se toliko svojom banalnošću (posebno ako se uspostavi i posmatra kao nešto protiv zala koja su opsedala društva pre modernih birokratija i njihovog „naučno zasnovanog rukovođenja radom") koliko svojom racionalnošću. U retrospektivi, moderan pogled na ljudski razum (zahvaljujući njegovoj nemogućnosti predviđanja ponašanja prirode - što je evidentno i na šokantan način došlo do izražaja prilikom katastrofe u Lisabonu, a što je inspirisano ili bar prikazano kao imperativ, kao što to i sve mere ,,u krajnjem slučaju" obično jesu) više nalikuje na početnu tačku duge zaobilaznice. Na kraju te zaobilaznice, čini se da dolazimo do mesta odakle smo krenuli: užasa nepredvidljivog zla koje nasumično napada. Iako smo mudriji nakon tog puta nego što su to bili naši preci koji su bili na njegovom početku, više nismo sigurni da je moguće pronaći put zaobilaženja prirodnih katastrofa. „Savremene moguće situacije prete čak i ranim modernim pokušajima da će podeliti moralno od prirodnog zla", zapaža Suzan Nejman. 8 Na kraju dugačkog putovanja (nenamernog) otkrića sprovedenog u nadi da će se njime čovečanstvo smestiti na bezbednu udaljenost od okrutne prirode, okrutne jer je bezosećajna i neosetljiva, čovečanstvo se suočava sa zlom ljudskog porekla koje je po svemu isto toliko okrutno, bezosećajno, neosetljivo, nasumično i nemoguće ga je predvideti (a kamoli iskoreniti dok je još u zametku), kao što su bili zemljotresi, požari i plima u Lisabonu. Zlo koje čine ljudi sada se pojavljuje kao isto tako neočekivano kao i njegovi prirodni prethodnici/saputnici/naslednici. Kao što je Huan Gojtisolo rekao u svojoj knjizi Pejzaži nakon bitke, to zlo 8 Neiman, Evil in Modern Thought.... str. 287.
Fluidni strah
78
se spoznaje i razume, ako se uopšte spozna i razume, samo kada „gledamo unazad i analiziramo stvari u retrospektivi"; pre toga ono neprimetno prikuplja snagu, infiltrirajući se „postepeno, u tišini, u naizgled bezazlenim fazama... kao podvodni tok koji buja i širi se pre nego što iznenada i silovito izbije na površinu" - baš kao i prirodne katastrofe, za koje se moderni duh zaklinjao, zaklinje se i najverovatnije će se i zaklinjati da će ih nadvladati. Izgleda da nema zaštite od tog nevidljivog nagomilavanja i širenja ako su moralne skrupule,-griža savesti, impulsi saosećanja među ljudima i averzija prema nanošenju boli erodirani, udavljeni ili počišćeni s puta. Da ponovo citiramo Hanu Arent, „pošto je čitavo ugledno društvo na ovaj ili onaj način podleglo Hitleru, moralne maksime koje propisuju ljudsko ponašanje i verske zapovesti - 'Ne ubij' - koje upravljaju savešću - praktično su nestale".9 Sada znamo da „čitava društva" mogu podleći „na ovaj ili onaj način" ljudima kao što je Hitler, a znamo i da možemo uvideti da se to dogodilo samo ako živimo dovoljno dugo da to otkrijemo; drugim recima, ako preživimo njihovu predaju. Nećemo primetiti „bujanje i širenje toka", baš kao što nismo primetili ni narastanje cunami talasa - jer smo uspešno istrenirani da zatvaramo oči i uši. Ili smo možda naučeni da se „takve stvari" ne dešavaju u našem udobnom i blagom, civilizovanom i racionalnom modernom društvu. A opet, kako nas Hans Momsen podseća: Dok je zapadna civilizacija razvila sredstva nezamislivog uništavanja, navike koje nam stvaraju moderna tehnologija i tehnike racionalizacije proizvele su čist tehnokratski i birokratski mentalitet... do mere u kojoj istorija holokausta izgleda kao mene tekel moderne države.10
Svoju nadu, to jest uverenje da bi ljudi mogli bolje voditi borbu protiv zla nego što je to mogla neživa priroda, polagao je u um po Imanuelu Kantu, samo i jedino ljudski um. Kako je istakao, um nam nalaže da „postupamo tako da maksima naše volje uvek 9 Arendt, Eichmann in Jerusalem, str. 295. 10 Hans Mommsen, „Anti-Jewish politics and the interprétation of the Holocaust", u: The Challenge of the Third Reich: The Adam von Trott Memorial Lectures, ed. Hedley Bull, Clarendon Press, 1986, str. 117.
Strah i zlo
79
može istovremeno da važi kao princip sveopšteg zakonodavstva". Ono što smo, međutim, saznali otkako je Kant zapisao tu najpoznatiju definiciju kategoričkog imperativa jeste da put kojim nas je um usmeravao tokom modernih vekova ni blizu ne vodi ka univerzalizaciji maksima koje smo mi - svako na svoj zaseban način - nastojali da učinimo primenjivim na nas. Pri tim nastojanjima pokazalo se da je univerzalna primena (ako ne univerzalna primenjivost) maksima (a time i kriterijuma za koje se smatra da su podesni za davanje suda o ljudskim delima) nama i drugim ljudima najmanja briga. U konkurenciji sa Kantovom zapovešću o univerzalnosti, druga maksima - deux poids, deux mesures („dva tega, dve mere") pokazala se kao sigurnija. U oštroj distinkciji prema implikacijama Kantovog kategoričkog imperativa, porediti ovu „istinski pobedničku" maksimu sa „univerzalnim zakonom" je kao da poredimo kruške i jabuke. Moderni um se pokazao posebno vičnim i revnosnim u oblikovanju monopola i utvrđivanju ekskluzivnosti prava. Pokazalo se da svoje potpuno zadovoljenje stiče u trenutku kada privilegija primene željenog pravila postaje osigurana za one koji su postupali u njeno ime; ako je u cilju osiguranja te privilegije primena te iste maksime morala biti uskraćena ili se smatralo da mora biti uskraćena nekim drugim pripadnicima ljudskog roda (zbog njihove pretpostavljene nepodesnosti, nedostojnosti, ili iz bilo kog drugog razloga koji se smatra odgovarajućim a proglašen je očiglednim, imperativnim i neupitnim), u takvoj situaciji moderni um se nije pokazao sklonim da upućuje prigovore, osim u (nekim) bezbedno odeljenim a po svojoj zvučnoj izolovanosti čuvenim kancelarijama akademskih filozofa. Um nije protestovao ni kada su se izvan, a nekada i unutar tih kancelarija čuli stavovi da je patnja nekih ljudi prihvatljiva cena za uklanjanje neugodnosti koje možda pogađaju neke druge - u stvari, ako smo „mi" oni koji su ti „neki drugi" čije neugodnosti treba da budu otklonjene, iako je naš um trebao/mogao da stavi prigovor na tu cenu. Zamislimo samo da je Hitler uspeo da baci nekoliko atomskih bombi na Britaniju i Ameriku pre nego što je izgubio rat i pre nego što su njegovi satrapi privedeni pred sud. Zar ne bismo dodali taj
80
F l u i d n i strah
čin spisku nacističkih zločina protiv čovečnosti? I zar ne bismo komandante Gvantanama i Bagrama priveli na sud da su oni postupali u ime Kastrove Kube, Miloševićeve Srbije ili Sadamovog Iraka? U očiglednoj suprotnosti sa strategijom koju podrazumeva Kantov kategorički imperativ, moderna racionalnost se kretala pravcem slobode, bezbednosti ili sreće, neometana brigom o tome u kojoj su meri, i da li su uopšte, ti oblici slobode, bezbednosti ili sreće koje je ustanovila bili podesni da postanu univerzalno vlasništvo čovečanstva. Do sada, moderni um je služio privilegiji, ne univerzalnosti, dok je želja za sticanjem superiornosti i postavljanje sigurnih temelja superiornosti - a ne san o univerzalnosti - bila njegova pokretačka snaga i povod njegovih najspektakularnijih dostignuća. Pre Aušvica (ili sovjetskog Gulaga, ili Hirošime...) nismo znali do koje mere strašna i užasna raznovrsnost zla koji čine ljudi, moralnog zla koje postaje prirodno, može biti kada to zlo dobije nova oruđa i oružja od moderne nauke i tehnologije. Ono što takođe nismo znali tada, u to sada daleko i teško zamislivo vreme „pre" (a što i danas samo nerado priznajemo, ili sasvim odbijamo da priznamo, uprkos saznanjima kojih ima u izobilju), jeste da logika modernog života radikalno, u do sada nečuvenoj meri, širi raspoloživu zonu za regrutovanje potencijalnih zlotvora. Najužasnija lekcija Aušvica, Gulaga, Hirošime jeste da, suprotno uobičajenom shvatanju koje je, doduše, uvek bilo izražavano partijaški, monstruozna delà ne vrše samo čudovišta - da to čine samo čudovišta, do najmonstruoznijih i najužasnijih zločina za koje znamo ne bi ni došlo. Ne bi mogla biti čak ni planirana, usled nedostatka adekvatne opreme, a zasigurno ne bi mogla biti izvedena do kraja usled nedostatka adekvatnih „ljudskih resursa". Moralno najrazornija lekcija Aušvica, ili Gulaga, ili Hirošime nije to da možemo biti stavljeni iza bodljikave žice ili saterani u gasne komore, već to da (pod odgovarajućim uslovima) možemo držati stražu i prskati bele kristale u cevovod; i ne to da atomska bomba može biti bačena na nas, već to da (pod odgovarajućim uslovima) mi možemo baciti tu bombu na druge ljude. A još veći
Strah i zlo
81
užas, istinski metaužas, inkubator u kome se uzgajaju svi drugi užasi, proističe iz saznanja da, dok ja pišem ove reči ili dok ih vi čitate, u dubini duše i ja i vi želimo da takve misli nestanu, a kada odbijaju da odu onda dozvoljavamo zlu, koje je bezbedno u svojoj nevidljivosti, da „se nadima i širi se" - tako što se upiremo da ga poreknemo, dovodimo u pitanje njegov kredibilitet, i odbacujemo ga kao lažnu uzbunu, a pri tom ostajemo nesvesni naše dužnosti da se prisetimo i da razmišljamo o onome što je Hana Arent pronašla u izveštajima učenih psihologa koji su bili pozvani da svedoče na suđenju Ajhmanu: Nekoliko psihijatara ga je ocenilo „normalnim" - „u svakom slučaju normalnijim nego što sam ja nakon što sam ga pregledao", navodno je uzviknuo jedan od tih psihijatara, dok je jedan drugi psihijatar ocenio da njegov kompletan psihološki profil, njegovi stavovi prema supruzi i deci, majci i ocu, braći, sestrama i prijateljima „nisu bili samo normalni već i veoma poželjni" - i, konačno, sveštenik koji ga je redovno posećivao nakon što je Vrhovni sud završio saslušanja po žalbi sve to je potvrdio, izjavivši da je Ajhman „čovek sa veoma pozitivnim idejama".11
Ajhmanove žrtve bili su „ljudi poput nas". Ali takvi su bili i daleko bilo - mnogi Ajhmanovi egzekutori, koljači; a Ajhman? Obe ove stvari izazivaju strah. Ali, dok prvo predstavlja poziv na akciju, ovo drugo onesposobljava i parališe, uz šapat da je suprotstavljanje zlu uzaludan posao. Možda je to razlog zašto se tako jako opiremo toj drugoj stvari. Strah koji je istinski i beznadežno nepodnošljiv jeste strah od nepobedivosti zla. Pa opet, kako je Primo Levi izjavio u svom testamentu dužine knjige: nema sumnje da svako od nas potencijalno može postati čudovište.12 Bilo bi bolje za sve nas - više umirujuće, ugodnije, ali, avaj, ne bezbednije, da verujemo da je zlo samo Đavo koji se krije pod kraćim imenom, kome je isečeno jedno slovo13* (kao krimi11 Arendt, Eichmann in Jerusalem, str. 25-6. 12 Videti britku analizu gledišta Prima Levija o tom pitanju u: Tzvetan Todorov, Mémoire du mal, tentation du bien, Robert Laffont, 2000, str. 260. i dalje. 13
Devil - evil (engl.).
82
Fluidni strah
nalac na spisku „traži se" koji brije bradu ili brkove da bi izbegao hapšenje). Međutim, užasna vest glasi: Ajhman nije bio Đavo. On je bio neupadljivo, tmurno, dosadno, „obično" stvorenje: neko pored koga prođete na ulici a da ge i ne zapazite. Kao suprug, otac ili komšija teško da se po ičemu izdvajao iz mase. Bio je prošek, sredina demografskih statističkih tabela - kao što bi sigurno bio i prošek u psihološkim statističkim tabelama, kao i u moralnim tabelama (kada bismo bili u stanju da ih proračunamo). On je samo vodio računa više o svojoj ugodnosti nego o ugodnosti drugih, kao što to i svi mi radimo. Ti obični, redovni prestupi ili greške u vanrednim vremenima dovode do vanrednih rezultata. Kada to uvidimo - više nam Đavo nije potreban. Da stvari budu još gore, danas ne možemo ozbiljno shvatiti „hipotezu o Đavolu" kada (ako) nam je neko ponudi. I, najgore od svega, Đavo iz te hipoteze bi možda nama delovao sasvim nevešto i trapavo u poređenju sa tom trivijalno racionalnom osobom na optuženičkoj klupi sudnice u Jerusalimu. Najdalekosežnija i po svoj prilici najzlokobnija posledica tog otkrića je današnja kriza poverenja. Poverenje upada u nevolju onog trenutka kad shvatimo da se zlo može kriti bilo gde; da se ne ističe iz mase, ne nosi distinktivne oznake ni ličnu kartu; te da svako u određenom trenutku može biti u njegovoj službi, biti rezervista na privremenom odsustvu ili potencijalni regrut. Svakako, takvo viđenje je preterivanje; sigurno je da nisu svi podesni i voljni da budu sluge zla. Sigurno postoji nebrojeno puno ljudi koji su dovoljno imuni na zlo i zlo im je dovoljno odbojno da izdrže njegovu lukavost ili pretnje - i dovoljno su oprezni da ih mogu prepoznati kao proizvode zla. Međutim, stvar je u tome što ne možete znati ko su ti ljudi i izdvojiti ih od onih koji su podložniji spletkama zla. Da li biste mogli da prepoznate masovnog ubicu u Ajhmanu da ste ga susretali samo kao komšiju na stepeništu zgrade, ili kao roditelja na roditeljskim sastancima, ili kao člana lokalnog kluba fotografa? Ako mislite da biste mogli, pitajte Srbe, Hrvate i Muslimane iz Bosne, koji su veći deo svojih života proveli u društvu jedni drugih, pijući vino i šljivovicu, blaženo nesvesni toga u kom hramu i kojim danima tokom
Strah i zlo
83
nedelje su se njihovi drugovi, komšije i kolege s posla molili, ako su se uopšte molili - sve do dana kada su se bez mnogo najave „stekli uslovi" da se to sazna, i to na najteži i najužasniji mogući način. I ako je to ono kako stoje stvari i kako tek mogu stajati, ako ne postoji način da se odredi koliko će se ljudi oko vas pokazati otpornim na zlo i kako će se pokazati u trenutku „kada se steknu uslovi", kakva praktična korist se može izvući iz .toga da ste (ispravno) svesni toga da nisu svi ljudi jednako podložni zlu? U svakom praktičnom smislu, vaši izgledi da sačuvate svoju bezbednost ostaju neizmenjeni, bez obzira na to kakvo mišljenje imali o moralnim kvalitetima ljudi oko vas. Osuđeni ste na tumaranje u mraku. Možete samo nagađati (a poznato je koliko je nagađanje rizično) ko će, a ko neće popustiti pred iskušenjem zla u trenutku iskušavanja. Prema tome (kako bi vam objasnili stručnjaci za kalkulisanje rizika), čini se da je najsigurniji ulog pretpostavka da su svi ljudi, bez izuzetka, skloni da budu regrutovani u službu zla. Ostanite širom otvorenih očiju, nikad ne dozvolite da vam budnost oslabi. Drugim rečima, kao što nam govori i podnaslov jedne američke „Reality TV" serije, kao upozorenje milionima svojih vernih gledalaca, zahvalnih na prosvetljenju koje im je ponuđeno: ne verujte nikome. Uglavnom, osim tokom kratkotrajnih karnevala „ciljane solidarnosti" kao odgovora na izrazito strašne katastrofe, „ciljane žalosti" usled iznenadne smrti nekog idola, ili jednako kratkotrajnih, mada izrazito eksplozivnih i glasnih izliva „ciljanog patriotizma" tokom svetskih prvenstava, turnira u kriketu i sličnih prilika za fokusirano emotivno pražnjenje, oni „drugi" (drugi kao stranci, anonimni ljudi, ti bezlični drugi koje svakodnevno srećemo u prolazu ili se motaju po gusto naseljenim gradovima) su izvori maglovite, difuzne pretnje pre nego izvori osećaja sigurnosti i garancije protiv zla. Od njih se ne očekuje nikakva solidarnost niti se ikakva solidarnost javlja pri susretu s njima - tu čak postoji i strah od rutinskog probijanja tankog zaštitnog omotača „građanskog neobaziranja" Ervinga Gofmana. Držanje odstojanja izgleda kao jedini razuman način da se ide dalje. Kao što je Eduardo Mendijeta primetio, „gradovi koji su istorijski i
Fluidni strah
84
konceptualno nekada bili sinonimi bezbednosti pretvorili su se u izvore pretnji i nasilja".14 Različiti primerci „bunker arhitekture", kao poželjne opcije stanovanja u gradu za one koji to sebi mogu priuštiti, predstavljaju spomenike očekivanih pretnji i otelotvorenja straha koje rada grad. Takav moderni „arhitektonski bunker"... .. .nema vidljivog ulaza, balkona ni terase. Te zgrade ne gledaju na ulicu i na gradske trgove, niti predstavljaju političku i ekonomsku moć grada. Umesto toga, te zgrade su povezane sa drugim sličnim zgradama pokrivenim mostovima preko ulica, gledaju na stranu suprotnu od centra grada, i najčešće su pokrivene crnim staklom koje reflektuje nebo, planine i prirodne predele pre nego lice samog grada. Njihova monumentalnost predstavlja izraz prezira prema urbanom...
Kriza poverenja predstavlja lošu vest za veze među ljudima. Od dobro čuvanih i izdvojenih brisanih prostora, mesta gde je čovek nekada (konačno!) mogao da skine težak oklop i tvrdu masku koje koristi u grubom svetu konkurencije, u divljini, „mreže" ljudskih veza pretvorile su se u granične teritorije na kojima je neophodno svakodnevno angažovanje izviđačkih patrola. Ako nema poverenja, a pouzdanje se udeljuje samo nerado, ako se uopšte udeljuje, uslovi primirja od juče ne deluju kao bezbedno tlo na kome bi se mogla temeljiti sigurna prognoza sutrašnjeg mira. Kako su norme koje regulišu uzajamne obaveze i dužnosti bačene u kazan za topljenje, a nijedna od njih se ne može pohvaliti dugim očekivanim vekom, ima malo ili nimalo konstanti u jednačini koju svakodnevno nastojimo da rešimo; proračuni deluju više kao rešavanje zagonetke sa samo nekoliko razbacanih, dvosmislenih i nepouzdanih putokaza. Sve u svemu, veze među ljudima više nisu oaze izvesnosti, mira i duhovne utehe. Umesto toga, postale su obilni izvori nespokojstva. Umesto da nude tako željeni predah, one obećavaju stalni nespokoj i život na oprezu. 14 Eduardo Mendietta, „The axle of evil: SUVing through the slums of globalizing neoliberalism", City, 2 (2005), str. 195-204.
Strah i zlo
85
Signali uzbune nikad neće prestati da blešte, alarmi nikad neće prestati da zvone. Činjenica da su nam u našim fluidnim modernim vremenima potrebne čvrste i pouzdane veze - više nego ikada ranije - samo uvećava taj nespokoj. Sa neprestanim podozrenjem, trudimo se da otkrijemo izdaju, a istovremeno se, kompulsivno i strasno, trudimo da izgradimo šire „mreže" prijatelja i prijateljstva; toliko široku „mrežu" koju je moguće ubaciti u imenik mobilnog telefona, koji je predusretljivo sve većeg kapaciteta sa svakom novom generacijom mobilnih telefona. I kako nastojimo da se osiguramo protiv izdaje i time smanjimo naše rizike, s druge strane ulazimo u nove rizike i pripremamo teren za nove izdaje. Pošto nijedna karta nije potpuno siguran adut, trudimo se da držimo što više karti u ruci. Radije polažemo nade u „mreže" nego u partnerstva, nadajući se da će u mreži uvek biti nekih brojeva mobilnih telefona koji će biti dostupni za slanje i primanje poruka lojalnosti. Nadamo se da ćemo kompenzovati kvalitet kvantitetom (verovatnoća dobitka na lutriji je majušna, ali možda više slabih verovatnoća naprave jednu malo bolju?). Razdelite rizike, osigurajte uloge - ovo je, izgleda, najrazumniji pravac. Tragovi koji ostaju za ovakvom potragom za srećom, međutim, izgledaju kao groblje propalih nada i osujećenih očekivanja, a put napred je posut plitkim i krhkim vezama. Tlo ne postaje tvrđe pod koracima u nizu; ako se uopšte menja, ono postaje još žitkije i nepodesnije za postavljanje temelja. Ono nagoni hodače da trče, a trkače da još brže trče. Partnerstva ne jačaju, strahovi se ne smanjuju. Ne smanjuje se ni sumnja da zlo strpljivo iščekuje svoju priliku. U žurbi, nema dovoljno vremena da se otkrije koliko je tačno ta sumnja opravdana, a kamoli da se zlo spreči da izviri iz svog skrovišta. Žitelji fluidnog modernog sveta sa iskustvom u praktikovanju veština fluidnog modernog života obično smatraju bekstvo od problema boljom opcijom od njegovog rešavanja. Na prvi znak zla traže put ka izlazu sa pouzdanim, teškim vratima koje će zaključati iza sebe. Linija koja odvaja prijatelje za ceo život od večnih neprijatelja, koja je nekada bila tako jasno povučena i pažljivo nadgledana,
86
Fluidni strah
danas je gotovo sasvim obrisana; ona nestaje u nekoj vrsti „sive zone" u kojoj se dodeljene uloge mogu zameniti u trenutku i bez mnogo napora. Ta granica, ili šta god da je ostalo od nje, menja oblik i pomera se sa svakim korakom - a u životu trkača očekuje se još mnogo narednih koraka. Sve se to nadovezuje na zbrku koja je i bez toga već velika, a budućnost gura u još gušću maglu. A magla - nedokučiva, neprozirna, neprobojna - je (kao što i mala deca znaju) omiljeno skrovište zla. Sačinjena od isparenja straha - magla zaudara zlom. -
3.
Užasi nekontrolisanog
Kako Žan-Pjer Dupi ističe u svojim najnovijim studijama, 1 čovečanstvo je tokom prošlog veka dostiglo kapacitet samouništenja. Planeti sada ne preti više samo novi ciklus samonanesene štete (što je u velikoj meri konstantna karakteristika ljudske istorije), i ne samo novi niz katastrofa (koje su uvek iznova pogađale čovečanstvo na putu do njegovog sadašnjeg stanja), već katastrofa koja je kraj svih katastrofa, katastrofa koja iza sebe ne ostavlja preživele ljude koji bi je zabeležili i izvukli pouke iz nje, a kamoli primenili te pouke. Čovečanstvo sada na raspolaganju ima sva oružja potrebna za kolektivno samoubistvo, planirano ili neplanirano, sva potrebna oružja da sebe potpuno uništi a iza sebe ostavi planetu osuđenu na propast. Samozvani ili izabrani zastupnici čovečanstva čak su u jednom trenutku došli do zaključka da su realni izgledi samouništenja čovečanstva u stvari neophodan uslov i najbolja šansa za njegov opstanak: da je održavanje pretnje uzajamnog uništenja 1 Videti: Jean-Pierre Dupuy, Pour un catastrophisme éclairé, Seuil, 2002, i Petite métaphysique des tsunamis, Seuil, 2005.
88
Fluidni strah
(i, u stvari, samouništenja) u životu (to jest, osmišljavanje, proizvodnja i gomilanje zaliha sve sofisticiranijih oruđa masovnog ubijanja neophodnog za UOU - uzajamno osigurano uništenje2*) zaista neophodno da bi se odložio kraj sveta. Teorija UOU je danas pomalo izašla iz mode, pošto je izazvala dovoljno negodovanja da bude proglašena, mada nerado, politički nekorektnom - i retko se propagira u javnosti u eksplicitnom, nemaskiranom obliku, ali strategija koju je izrodila i inspirisala doktrina UOU 1 dalje izaziva zabrinutost. Tu strategiju verno slede oni koji već imaju mogućnosti da je slede, i ona predstavlja inspiraciju i san onih koji to još uvek ne mogu. Magacini do vrha ispunjeni nuklearnim bojevim glavama i raketama spremnim da ih proslede u svaki ćošak ove planete samo su jedna od mogućih krajnjih katastrofa. Najavljeno samouništenje može naići u raznim drugim oblicima; eksplozija naoružanja direktno namenjenog uništavanju života samo je jedan od mnogih oblika. Ali još zlokobnija mogućnost, jer predstavlja nenamernu varijantu samouništenja koja poprima svoj oblik i nastupa neprimetno i zaobilaznim putem („raste i širi se nevidljivo", kako bi rekao Huan Gojtisolo), jeste mogućnost da planeta postane nemoguće mesto za život ljudi i možda za sve druge poznate oblike života. Ono što čini ovu vrstu krajnje katastrofe posebno perfidnom i njeno nastupanje posebno teškim za praćenje, a kamoli zaustavljanje, jeste to da je, paradoksalno, blizina njene opasnosti direktan, mada retko promišljen i gotovo nikad planiran rezultat nastojanja ljudi da učine planetu gostoljubivijom i ugodnijom za ljude koji žive na njoj. Oblici tih nastojanja, kako stvari stoje, sačinjeni su po meri odabranih populacija - oni se planiraju i praktikuju kao lokalna privilegija, čak i kada to nije eksplicitno deklarisano. Iako su date neke neobavezne izjave, nije bilo ozbiljnijih razmatranja mogućnosti da se ta nastojanja univerzalno primene na čitavu ljudsku vrstu, a sasvim je izvesno da nisu doneseni nikakvi zaključci iz takvih razmatranja. Nije ni čudo da su pogodnosti koje su rezultat tih nastojanja bile nejednako distribuirane od samog početka, 2 * MAD - Mutually Assured Destruction (engl.).
Užasi
nekontrolisanog
89
a da su oblasti sa kondenzacijom tih pogodnosti relativno male i malog broja. Kako je primetio Žak Atali u La Voie humaine, polovina svetske trgovine i više od polovine globalnih investicija odnosi se na samo dvadeset dve zemlje, koje obuhvataju svega 14 procenata svetske populacije, dok četrdeset devet najsiromašnijih zemalja, koje obuhvataju 11 procenata svetske populacije, medu sobom dele svega pola procenta globalnog proizvoda - otprilike je to jednako kombinovanom prihodu tri najbogatija čoveka na planeti. Dodao bih da Tanzanija, na primer, koja je jedna od najsiromašnijih zemalja, zarađuje 2,2 milijarde dolara godišnje, koje deli na 25 miliona stanovnika, dok bankarska firma Goldman Sach zarađuje 2,6 milijardi dolara, koje među sobom deli 161 deoničar. Da slika bude kompletna: u trenutku dok pišem ove redove na vidiku nema odbrambenih nasipa koji bi zaustavili globalnu plimu polarizacije prihoda. Produbljivanje nejednakosti nije slučajan, zanemaren, ali u principu popravljiv propratni efekat nekih neželjenih, nepromišljeno započetih i nedovoljno kontrolisanih postupaka, niti je to rezultat nesrećnog ali popravljivog zastoja u funkcionisanju jednog suštinski zdravog sistema. To je više sastavni deo jedne koncepcije ljudske sreće i ugodnog života, te strategije koja počiva na toj koncepciji; ta koncepcija i strategija mogu biti zamišljene i primenjene isključivo kao privilegije, i potpuno su nepodesne za bilo kakvo širenje - a kamoli širenje koje bi bilo dovoljno da obuhvati čitavo čovečanstvo. Za takvu vrstu širenja bili bi potrebni resursi ne jedne, već najmanje tri planete. Jednostavno: na planeti nema dovoljno resursa da zadovolje zahteve Kine, Indije i Brazila (da ne pominjemo slične zahteve koji mogu uskoro poteći od stanovništva zemalja koje trenutno zaostaju) da kopiraju ili imitiraju oblike životnih pogodnosti koje praktikuju i u kojima trenutno uživaju SAD, Kanada, Zapadna Evropa ili Australija, mesta gde su ti životni motivi i stimulusi prvi put oblikovani i gde se i dalje oblikuju i još revnosnije stavljaju u funkciju. Mogućnost „univerzalizacije" novoosmišljenih oblika života koji se smatraju ugodnijim nikada nije bio kriterijum za njihovo usvajanje i kultivaciju. Moderna kretanja u takvim odabranim
90
Fluidni strah
enklavama na planeti ogledala su se u koncentrisanju dovoljno moći za traženje i nalaženje zadovoljenja za njihove lokalno začete ambicije u globalnom prostoru i mobilizaciji globalnih resursa za održavanje njihove lokalne ugodnosti, i bila su vodena logikom koja je - kroz direktno kršenje proklamovanih namera modernizatora - širenju takvih ambicija na čitavu ljudsku vrstu dala katastrofalne izglede za uspeh i u svakom praktičnom smislu je predupredila mogućnost njihove sopstvene univerzalizacije. Moderna kretanja se nisu mogla desiti, a sasvim sigurno nisu mogla ići dalje usvojenim tempom, da pitanje njihovog „prirodnog" i nepovredivog prostornog ograničenja nije bilo pobijeno i aktivno potiskivano, ili jednostavno uklonjeno iz vida brisanjem sa spiska faktora obuhvaćenih instrumentalnim - racionalnim kalkulacijama. Ta kretanja ne bi mogla biti začeta, a i da mogu smesta bi bila zaustavljena, da su ograničenja izdržljivosti planete bila uzeta u obzir i prihvaćena kao činjenice, da je to ozbiljno razmatrano i poštovano, te da je principu univerzalnosti i ljudske jednakosti pruženo nešto više od povremenih i površnih neobaveznih izjava. Ukratko, da su promoteri i praktičari modernih kretanja osećali obavezu da se uzdrže od prekomernosti i rasipništva koje je neminovno podrazumevala „istinski primenjena" strategija progresivnog poboljšavanja. Crpeći inspiraciju iz analiza pokojnog Ivana Iliča, Dupi povezuje urođenu rasipničku prirodu i, u krajnjoj liniji, samodestruktivnu tendenciju modernih kretanja sa strategijom „zaobilaznica"; tendencijom koja na kraju mora učiniti ciljeve te strategije još daljim, i pre ili kasnije smestiti ih potpuno van domašaja. Strategija zaobilaznica sastoji se od supstitucije dugog niza heteromnih događaja, uglavnom realizovanih uz pomoć oruđa, mnogo kraćim ciklusima aktivnosti koje autonomno sprovode ljudi. Na osnovu proračuna Dupija i njegovih saradnika, ako podelimo, kao što i treba, stvarnu daljinu koju pređe prosečan vlasnik automobila sa brojem sati provedenih u vožnji, servisiranju i zarađivanju za kupovinu tog automobila, ispada da je revolucija u prevozu sa izumom motora sa unutrašnjim sagorevanjem, koja je trebalo da radikalno ubrza kretanje ljudi kroz prostor, omogućila
Užasi
nekontrolisanog
91
brzinu od oko četiri milje na sat - što otprilike odgovara brzini hodanja prosečnog pešaka i mnogo je manja od brzine koju lako ostvaruje biciklista. Ilič je i sam na poznat način razotkrio sličnu „zaobilaznicu" (u datom slučaju, zamenu zdravog životnog stila sve većim nizom medicinskih/farmaceutskih intervencija) kao glavnu pokretačku snagu moderne medicine. 3 Uz to, Iličeva studija je posebno jasno odslikala endemsku tendenciju svih zaobilaznica da se šire i učine sopstveno okončanje praktično nemogućim: kako je Ilič utvrdio, sve veći obim medicinske prakse izazvan je potrebom popravke ili dorade neočekivanih ili zanemarenih neželjenih efekata prethodno upotrebljenih „zaobilaznica". Potrebno je neprestano ponavljati da se dolazeća „krajnja katastrofa" sve više približava usled unutrašnje logike modernog života. Izgledi da dode do katastrofe posebno se teško izbegavaju jer moderna civilizacija duguje svoj morbidni (ili pre samoubilački) potencijal istim onim karakteristikama iz kojih crpi svoju veličinu i glamur: svojoj urođenoj averziji prema samoograničavanju, urođenoj sklonosti ka prekoračenju, te svojoj netrpeljivosti i nepoštovanju prema svakoj vrsti granica i limita - a posebno prema ideji konačnih, krajnjih granica. „Modernost" je moguće pojmiti samo kao kontinuiranu, opsesivnu i kompulsivnu modernizaciju - što je skraćeno ime za izgradnju sve novijih i dužih zaobilaznica, koje se najčešće javljaju pod maskom prečica. Ona preprekama dozvoljava samo privremenu, kratku moć: u najboljem slučaju dodeljuje im status privremenih ograničenja koja se tolerišu neko vreme, ali uskoro postaju otpad, zaobilaze se ili se uklanjaju s puta uz pomoć još jednog ili još nekoliko dostignuća nauke (mozga i pažljivog promišljanja tehnologije) i tehnologije (praktične ruke nauke). Prepreke, uključujući i one među njima koje na sumnjiv način izgledaju kao da su bez ograničenja, su „problemi", a problemi, kao što mi moderni ljudi vrlo dobro znamo, predstavljaju izazove sa zadacima koji su po definiciji rešivi. Zauzeta rešavanjem problema u nizu, a posebno problema koji 3 Videti: Ivan Ilich, Limits to Medicine: Médical Nemesis: The Expropriation oj Health, Oenghin, 1977.
92
Fluidni strah
su rezultat rešavanja poslednjeg ili „još samo ovog pa poslednjeg" problema, moderna civilizacija nema ni vremena ni unutrašnje potrebe da razmišlja o tami daleko na kraju tunela. Sklona je katastrofama koje redovno iznenađuju trenutne borce protiv problema i potencijalne rešavače problema. Način na koji se ona bavi tim katastrofama rukovodi se pravilom delovanja nakon što se nešto loše već desilo i verovatno već izmaklo kontroli. A nemirni duh modernizacije stara se da stalno raste broj tih loših događaja, a oni se sami od sebe multipliciraju. U fazi u kojoj smo trenutno - veliki deo svakodnevnog „napretka" sastoji se od popravljanja direktne ili „kolateralne" štete koja je rezultat prošlih ili tekućih napora da se ubrza taj napredak. U tom upravljanju krizama naredni zadaci redovno su manje izvodljivi od onih pređašnjih. I ne može se znati koja će to revnosno dodata kap konačno preliti čašu: koja će od tih operacija upravljanja u nizu dovesti do zadatka koji je konačno i nepopravljivo neizvodljiv. Kao ljudi modernog doba osuđeni smo na kretanje unutar petlje definisanja i izolovanja problema, imenovanja i rešavanja problema, tih karakteristično modernih, samopokretačkih i samoubrzavajućih izvedbi ciklusa akcije i reakcije, i time nismo u stanju da smislimo bilo kakve alternativne načine suočavanja sa nedaćama koje se javljaju u brzo smenjujućem nizu (baš kao što bismo s pravom očekivali od nekog imaginarnog dvodimenzionalnog crva da nije u stanju da vizualizuje kretanje u trećoj dimenziji). Ne poznajemo lek protiv morbidnih efekata jedne zaobilaznice osim druge zaobilaznice; nemamo terapiju za pogubne propratne efekte usko ciljanih upravljačkih poduhvata - osim drugih usko ciljanih upravljačkih efekata. Pitanje granica ljudskih poduhvata izostavljano je iz misli i prakse toliko dugo da je sada postalo sasvim nerazumljivo i istinski neopisivo; sada čak i istinski i potpuno „prirodne" katastrofe, za koje se ne mogu realno okriviti ljudska loša računica i pogrešni postupci, svrstavamo u upravljački diskurs - kao što je to Dupi uvideo u slučaju posledica cunamija (primetivši da je „nevinost azijskog cunamija trajala samo neko-
Užasi
nekontrolisanog
93
liko dana"). 4 Citirajući Pola Taponija, 5 Dupi ističe da je uzbuđenje dostiglo svoj vrhunac kada je obznanjeno da su tajlandske vlasti bile prilično brzo informisane o zemljotresu i mogućem cunamiju, ali su odlučile da ne dižu uzbunu plašeči se da će to oštetiti tajlandsku turističku privrednu granu. Istraživači su, kao sledeći po redu, imenovani kao uzrok katastrofe: nepotkovanost, nedostatak naučnih znanja i vlade koje su redukovale budžet za istraživanje bili su proglašeni krivcima. Moralna krivica je definitivno pokrila teren koji je trebalo da ostane u domenu prirodnog zla, uz sigurnu pretpostavku da bi plima stala tamo gde bi je zaustavile fizičke prepreke.
Pre nego što slegnemo ramenima i osmehnemo se nakon čitanja Taponijevog izveštaja, razmotrimo sledeće. Jedna stvar nedostaje u izveštajima Taponija i Dupija. Ono što nedostaje, a moglo je proći neopaženo u udaljenoj (ili bolje, „egzotičnoj") katastrofi kao što je azijski cunami, na svetlost je izbacila Katrina, prirodna katastrofa koja je udarila u samo srce najmoćnijih i najbogatijih zemalja u prvoj liniji procesa civilizacije. U Nju Orleansu i njegovoj okolini niko nije mogao da se požali na nefunkcionisanje sistema za rano uzbunjivanje i na mali budžet za naučna istraživanja. Svi su znali da Katrina dolazi, i svi su imali sasvim dovoljno vremena da pobegnu u sklonište. Međutim, nisu svi mogli da postupe u skladu sa onim što znaju i da na odgovarajući način iskoriste raspoloživo vreme da pobegnu. Neki - priličan broj njih - nisu mogli da namaknu dovoljno novca za avionske karte. Mogli su da spakuju svoje porodice na kamione - ali gde je trebalo da idu? Za motele je takođe potreban novac, a oni novca nisu imali. I, paradoksalno, njihovim imućnijim susedima je bilo lakše da poslušaju savet i napuste svoje domove, ostave svoju imovinu i pobegnu kako bi spasli svoje živote: njihova imovina je bila osigurana - Katrina je možda smrtna pretnja po njihove živote, ali ne i imovinu. S druge strane, imovina onih koji nisu imali novca za avionske karte ili motele, iako je bila za žaljenje u poredenju sa imovinom onih bogatijih, bila 4 Jean-Pierre Dupuy, Petite métaphysique des tsunamis, Seuil, 2005, str. 43. 5 Paul Taponnier, „Tsunami: je savait tout, je ne savait rien", te Monde, 5. januar 2005.
94
Fluidni strah
je sve što su imali: niko im ne bi kompenzovao gubitak imovine, gubitak koji je konačan i zauvek, zajedno sa čitavom njihovom ušteđevinom. Katrina možda nije bila izbirljiva, možda je udarila i na krive i na nevine, i na bogate i na siromašne istom hladnokrvnošću - pa opet ta očigledno prirodna katastrofa nije izgledala na isti način „prirodno" svim njenim žrtvama. Iako sam uragan nije bio ljudski proizvod, njegove konsekvence po ljude su očigledno to bile. Kao što je zaključio Časni Kalvin O. Bats III, sveštenik Etiopijske baptističke crkve u Harlemu (a on nije bio jedini), „pogođeno stanovništvo uglavnom su bili siromašni ljudi. Siromašni crnci".6 Kako je to rekao specijalni dopisnik Njujork tajmsa, Dejvid Gonzales, [u] danima kada su krajevi i gradovi duž obale Zaliva bili zbrisani vetrovima i vodom, jačalo je uverenje da su rasa i klasa neimenovani markeri za one koji su se izvukli i one koji su zaglavili. Baš kao što je u zemljama u razvoju neuspeh politike razvoja sela postajao kristalno jasan u vreme prirodnih katastrofa kao što su poplave i suše, tako su mnogi nacionalni lideri izjavili da je federalna politika ostavila na cedilu neke od najsiromašnijih gradova Sjedinjenih Američkih Država. „Niko se nije zanimao za stanje crnog stanovništva u ovim parohijama dok je sjalo sunce", rekao je Milton D. Tatviler, gradonačelnik Vistonvila u Misisipiju. „Ра da li sam iznenađen što niko nije došao da nam pomogne sada? Nisam."
Martin Espada, profesor engleskog jezika na Univerzitetu u Masačusetsu, zapaža sledeće: „Obično o prirodnim katastrofama razmišljamo kao o nekako nepristrasnim i nekako nasumičnim. Ali, pokazalo se da su siromašni uvek u opasnosti. Eto šta znači biti siromašan. Opasno je biti siromašan. Opasno je biti crn. Opasno je biti Latino". Kao što on nagoveštava, kategorije koje su naročito izložene opasnosti u velikoj meri se preklapaju. Mnogi siromašni se nalaze među crnom i latinoameričkom populaci6 Ovaj i naredni citati uzeti su iz: David Gonzales, „From margins of Society to center of the tragedy", New York Times, 2. septembar 2005.
Užasi
nekontrolisanog
95
jom. Dve trećine stanovnika Nju Orleansa bili su crnci, a više od četvrtine stanovnika živelo je u siromaštvu; u delu grada Lower Ninth Ward, koji je poplavama zbrisan sa lica zemlje, više od 98 procenata stanovnika bili su crnci, a više od trećine živelo je u siromaštvu. Niko ne može biti siguran do koje mere je ta okolnost uticala na federalne vlasti dok su bili zauzeti rezanjem budžeta za remont uznemirujuće neadekvatnog gradskog odbrambenog sistema protiv poplava. I niko ne može biti siguran koju je ulogu imala demografija žrtava u naređenju izdatom Nacionalnoj gardi kada je nakon neoprostivo dugog odlaganja konačno poslana u pogođenu oblast, sa primarnim zadatkom da njeni pripadnici hvataju pljačkaše i „pucaju u meso" (odreda sve, bez obzira na to da li se radi o kradljivcima bele tehnike ili onima koji su posegnuli za hranom i flaširanom vodom), a tek onda da dostave hranu izgladnelima, zbrinu beskućnike i sahrane mrtve. Slanje trupa čini se da je više bilo iznuđeno pretnjom po ljudske zakone i poredak nego potrebom da se izbave žrtve prirodne katastrofe. Ta prirodna katastrofa je najviše pogodila one ljude koji su i znatno pre nego što je Katrina udarila već bili otpadnici iz poretka i otpaci modernizacije, žrtve održavanja poretka i ekonomskog napretka, dva izrazito ljudska poduhvata. 7 Pre nego što su se našli na samom dnu liste prioriteta vlasti odgovornih za bezbednost građana, oni su već bili proterani na margine pažnje (i političkih planova) vlasti koje su proglašavale postizanje sreće univerzalnim ljudskim pravom, a opstanak najspremnijih primarnim sredstvom realizacije tog cilja. Misao od koje se ledi krv u žilama: da li je Katrina nehotice pomogla nastojanjima bolesne industrije odlaganja ljudskog otpada, koja očigledno nije u stanju da se nosi sa zadatkom suočavanja sa društvenim posledicama negativne globalizacije natrpane (a iz ugla industrije za odlaganje pre natrpane) planete? Da li je ova pomoć bila jedan od razloga što potreba da se pošalju trupe nije jasno dolazila do izražaja sve dok društveni poredak nije doživeo kolaps i dok se nije javila bliska mogućnost društvenih nemira? 7 Videti moj Wasted Lives, Polity 2004.
96
Fluidni strah
Koji je od ova dva sistema „za rano uzbunjivanje" na kraju odaslao signal da je neophodno angažovati Nacionalnu gardu? To je zaista degradirajuća misao i ledi krv u žilama; čovek bi je vrlo rado odbacio kao nesigurnu ili sasvim imaginarnu, a još bi manje bio rad da je artikuliše i zabeleži - kada bi je samo sied događaja učinio manje kredibilnom nego što jeste... Koliko god se uporno opirali postavljanju takvih pitanja, događaji ih nameću našem umu i savesti. Kako je Simon Šama nedavno utvrdio, „najšokantnij a razlika između 11. septembra i uragana Katrina bila je u onome što se moglo očekivati da će se desiti nakon katastrofe",8 a ono što se zaista dogodilo bilo je određeno svime što se dogodilo pre katastrofe, zahvaljujući ljudima koji su donosili odluke. Federalna administracija je „smanjila udeo u budžetu namenjen održavanju odbrambenog sistema protiv poplava za 50 posto, tako da po prvi put u 37 godina Luizijana nije bila u stanju da obezbedi zaštitu za koju se znalo da će biti neophodna u slučaju katastrofe". Odjednom, prirodne katastrofe deluju, čini se, na način kao da ih je čovek stvorio, kao nekada moralna zla. Prirodne katastrofe su očigledno selektivne; neko bi rekao da su „probirljive" kada ne bi zbog toga bio optužen za pripisivanje ljudskih osobina neživim stvarima. Neko bi i pored toga to rekao i odbacio takvu optužbu, jer je jednako očigledno da data selektivnost „prirodnih" udaraca proizilazi iz moralno bremenitih, ako ne i moralno motivisanih ljudskih postupaka. Zaštita čovečanstva od slepih kaprica prirode bila je sastavni deo obećanja modernog vremena. Moderna realizacija tog projekta, međutim, nije učinila prirodu manje šlepom i kapricioznom, umesto toga stavljeno je težište na selektivnu distribuciju imuniteta protiv njenih efekata. Moderna borba da se oslabi snaga prirodnih nesreća rukovodi se obrascem izgradnje poretka i ekonomskog napretka: bilo to planski ili ne, time se čovečanstvo deli u kategorije dostojnih zaštite i one koji su unwertes Leben - to jest, životi im nisu vredni življenja. Kao posledica toga, ta 8 Simon Shama, „Sorry Mr President, Katrina is not 9/11", Guardian, 12. septembar 2005.
Užasi
nekontrolisanog
97
borba se takođe specijalizuje i u nejednakoj distribuciji straha - bez obzira na to šta bi mogao biti konkretan uzrok straha u određenom slučaju. Uragani, zemljotresi i poplave nisu specijalni slučajevi. Uspeli smo da učinimo selektivnom čak i najmanje izbirljivu, istinski najuniverzalniju prirodnu nevolju: biološko ograničenje ljudskog života. Kao što je komentar išao Maks Hejstings: Moderno bogatstvo nudi svojim vlasnicima sve šanse da dožive zrelo pozno doba. Sve do dvadesetog veka bolesti se nisu obazirale na novčanike. Supruga finansijskog kolosa u viktorijansko doba bila je gotovo isto toliko izložena opasnostima porođaja kao i sluškinja u njenom domaćinstvu. Nadgrobni spomenici velikih ljudi otkrivaju koliko je puno njih umrlo mnogo pre vremena. Danas medicina može da napravi izuzetne stvari za ljude koji to mogu da plate. Nikada nije bio dublji jaz između lekova koji su na raspolaganju bogatima i onih lekova koji su na raspolaganju većini siromašnih, čak i u zemljama sa razvijenim sistemima zdravstvene zaštite.9
Bez obzira na to da li je usmeren ka katastrofama prirodnog ili veštačkog porekla, ishod modernog rata oko ljudskih strahova čini se d a j e njihova društvena redistribucija pre nego bilo kakva redukcija njihovog obima. Sve zastupljeniji običaj da se o cunamiju, Katrini ili drugim prirodnim katastrofama govori u smislu nesreća koje su mogle biti izbegnute - na način na koji smo nekada diskutovali o posledicama ljudske greške ili nehata - jeste sam po sebi najintrigantniji fenomen, oznaka prekretnice u modernoj istoriji, o čijem značaju vredi pažljivo razmisliti. On signalizuje neočekivani susret između ideja o „prirodnim" katastrofama i onim društvenim/moralnim (to jest onim koje je začeo i/ili izveo čovek), između dve vrste katastrofa koje su tokom čitave istorije modernosti bile držane na međusobno velikom odstojanju... Suzan Nejman, autor već citirane fundamentalne studije o nizu konkurentnih predstava i interpretacija zla u modernoj istoriji,10 9 Videti: Max Hastings, „They've never had it so good", Guardian, 6. avgust 2005. 10 Videti: Susan Neiman, Evil in Modem Thought: An Alternative History of Pfilosophy, Uvod, Princeton University Press, 2002.
98
Fluidni strah
ide dotle da sugeriše da striktna razdvojenost između koncepata prirodnih i društvenih katastrofa, koja je ranije bila neraskidivo spojena u ideji božje volje - razdvojenost do koje je došlo tokom žučne debate koju je inicirao zemljotres i požar u Lisabonu 1775. - obeležava istinski početak „moderne": Upravo zbog tog njenog pokušaja da jasno razdvoji odgovornost... Ako je prosvetljenje hrabrost da se razmišlja za sebe, to je takođe i hrabrost da se preuzme odgovornost za svet u kome se živi. Radikalno razdvajanje onog što se u ranije doba nazivalo prirodnim od moralnih zala je time bilo deo značenja modernosti.
Pa ipak, njeno zaokruživanje priče o modernom izazovu ne zvuči nikako kao njen bučan i ohrabrujući početak: Moderne koncepcije o zlu razvijene su kao pokušaj da se zaustave optužbe protiv Boga za stanje stvari u svetu, i da se za to preuzme odgovornost. Što je više odgovornosti za zla ostavljeno čoveku, to je ljudska vrsta bila manje vredna da ih preuzme. Ostavljeni smo bez pravca. Povratak intelektualnom tutorstvu nije opcija za mnoge, ali se nade o odrastanju sada čine uzaludnim.
Čovek se pita koje od dva zla,prirodno ili društveno (koje time stiče pravo da bude zabeleženo kao moralna greška), mora preći duži put da bi njihovo ponovno ujedinjenje postalo moguće i da se još jednom dođe do tačke susreta i njihovog spoja, nakon dva i po veka razdvojenosti. „Prirodno" zlo moralo je da se odrekne svoje „prirodnosti", te karakteristike koja je odvojila, kao suprotnost, „prirodu" od „kulture", kao fenomena koji zaista nije ljudska kreacija i time je čvrsto smešten izvan čovekove moći da se suoči s njim, ispravlja ga, uređuje ili reformiše. Kultura, suprotnost prirode, nije, međutim, tretirala nijednu od sukcesivno povučenih granica prirode, istovremeno produkata i determinanti sopstvenih samoograničenja kulture, kao ništa više od linija privremenog primirja, oko kojih je zaista moguće voditi pregovore i koje je moguće menjati. Od početka moderne ere kultura je uglavnom sledila Volterovu for-
Užasi
nekontrolisanog
99
mulu: „Tajna ljudskog umeća je u korigovanju prirode". Od trenutka kada je proklamovana suprotnost između „prirode" i „kulture" zona koja je nerado data „prirodi" na upravljanje nikad nije prestala da se smanjuje, pretvarajući se, deo po deo, u otkrivanje sukcesivnih „tajni umeća". Negde na kraju dugog puta pomaljala se vizija vremena kada bi teritorija privremeno predata „prirodi" bila potpuno osvojena, apsorbovana u dornen „kulture" i kao celina podvrgnuta isključivo ljudskom upravljanju (i kao posledica toga premeštena u dornen ljudske odgovornosti), stopivši se time sa carstvom koje je bilo otvoreno i podložno ljudskim planovima i svrsishodnoj „korekciji" (ali postavši i ranjiva, kao što je kasnije moralo doći do izražaja, na ljudske greške koje proizilaze iz pogrešnih motiva ili nemarnosti). S druge strane, da bi se brzo vratilo na tačku susreta i spoja sa prirodnim katastrofama društveno/moralno zlo moralo je da usvoji sve karakteristike sebi suprotstavljene strane kojih je bilo potpuno i izrazito lišeno u trenutku svog konceptualnog rođenja: tendencije da udara nasumično, da jednako pogađa krive i nevine, da nije moguće ili je krajnje teško predvideti je, da je nije moguće zaustaviti a kamoli odvratiti, ostajući time izvan ljudskih moći. Drugim recima, moralo je poprimiti karakter svoje navodne suprotnosti, da postane „poput prirodne katastrofe": iznenadni, nagli i radikalni prekid u kontinuitetu, nenajavljeni upad abnormalnosti u rutinu - ali prekid koji je prethodno bio začet i sazrevao je, mada neopaženo i možda nevidljivo, unutar te rutine. Za moderne ljude kao što smo mi nije teško razumeti put koji su prešle prirodne katastrofe pre nego što su mogle da dostignu tačku susreta sa moralnim nedelima. On je iscrtan olovkom koju svi mi dobro znamo da koristimo. Priča o tom putu ispričana je nama veoma poznatim recima: jezikom prelaženja granica, invazije, osvajanja, aneksije, kolonizacije. Taj put je bio anticipiran i nameravan od samog početka. A najkasnije od Frensisa Bekona, njegov cilj - potpuna vlast čoveka nad prirodom - bio je čvrsto definisan; jedino je dinamika tog procesa, mada nerado, prepuštena ćudima sudbine - mada uz nadu da će, kako osvajanje na-
100
Fluidni strah
preduje a cena koju treba platiti se sve više bliži nuli, rezidualni rizici „slepe sudbine" biti svedeni na što je moguće manju meru. Sa druge strane, put koji je prešla moralna krivica mora da je iznenadio moderne ljude. Taj put je išao pravcem suprotnim od svega što je označavao moderni duh: u oštroj suprotnosti sa normalnim očekivanjima, nadama i namerana, i - daleko od eliminisanja mučne nasumičnosti, neizvesnosti i nerazumljivosti iz života ljudi - on je ponovo uveo i potvrdio slučajno, besciljno i nepredvidljivo, i smestio ih u oblasti ljudske prisutnosti u svetu gde su angažovani najjači bataljoni i najpouzdanija oružja samouverenih osvajača i potencijalnih gospodara. Zauzeto vođenjem rata protiv neljudskih ćudi prirode, moderno doba je, na svoj užas, na kraju udarima arbitrarnog haosa, koji je nalik prirodi, izložila slabu tačku ljudske delatnosti: upravljanje ljudskom kohabitacijom, za koju se pretpostavljalo da je očigledno i nepobitno u domenu ljudskog uma, znanja i delovanja. Na pragu moderne ere prekršeno je hiljadugodišnje primirje i nevoljna kohabitacija između prirode pod maskom Boga i njegovih ljudskih stvorenja - i povučena je linija fronta između prirode i čoveka. Ta dva modaliteta bila su posmatrana kao potpuno nekompatibilne stvari. Čovečanstvu, koje je postalo još ubedljivije i ambicioznije, vođeno svrhom i namerom da svet upregne kako bi služio njegovim ambicijama, priroda je postala suparnik, kao što kartezijanski objekat stoji prema mislećem subjektu: inertan, lišen svrhe, neukrotiv, tup i nezainteresovan za čovekove aspiracije. Sve dok se suprotstavljala ljudima pod maskom svemogućeg a benevolentnog Boga, priroda je predstavljala misteriju koja se opirala čovekovom razumevanju: zaista, bilo je teško uklopiti svemoć/benevolentnost Boga u svet prepun zla koji je on sam osmislio i pokrenuo. Rešenje koje je najčešće nuđeno za taj problem - da su prirodne katastrofe koje su pogađale čovečanstvo bile samo kazne za moralne grešnike - nije moglo da objasni surove činjenice koje je sumirao Volter u svojoj poemi koju je sastavio kao sećanje na zemljotres i požar u Lisabonu 1775:
Užasi
nekontrolisanog
101
„l'innocent, ainsi que le coupable, / subit également ce mal inévitable" (i nedužni i krivi jednako su bili izloženi ovom udarcu kome je bilo nemoguće izbeći). Ovaj pretežak problem (koji je, da ponovim, bio živopisno artikulisan više od dve hiljade godina ranije u Knjizi o Jovu, priči o tome kako su najveći mudraci tog vremena uzaludno naprezali svoje umove ne bi li objasnili zašto bi priroda, božja poslušna tvorevina i oruđe, napadala Jova najprobranijim vrstama zala - Jova koji je bio primer i otelotvorenje vrline, pobožnosti i pokornosti božjim zapovestima) opsedao je philosophes nastupajuće modernosti baš kao što je ranije opsedao i generacije teologa. Evidentna razuzdanost zla u svetu nije mogla biti pomirena sa kombinacijom svemoći i benevolentnosti koja je pripisana tvorcu i vrhovnom upravljaču sveta. Tu kontradikciju nije bilo moguće razrešiti; mogla je jedino biti skinuta sa dnevnog reda putem onoga što je Maks Veber nazvao Entzauberung („razmađijavanje") u odnosu na prirodu, izdvajajući taj trenutak kao istinski čin rođenja „modernog duha" - to jest, putem arogantne samouverenosti utemeljene u novom stavu „možemo to da uradimo i uradićemo". Kao vrsta kazne zbog neefikasnosti poslušnosti, molitvi i praktikovanja vrline (ta tri sredstva koja se preporučuju i od kojih se očekivalo da će dovesti do željenog odgovora benevolentnog i svemogućeg božanskog subjekta), priroda je lišena subjektiviteta, a time i samog kapaciteta da bira između benevolentnosti i zlobe. Koliko god bili nemoćni, ljudi su se i dalje mogli nadati da će zadobiti milost u božjim očima, a čak su mogli i da protestuju protiv njegovih presuda, da argumentuju i pregovaraju o svom slučaju; dok su pokušaji da se zadobije milost od prirode oslobođeni iluzija u pogledu debata, a kompromis s njom je očigledno nemoguć i besmislen. Razmađijavanje (ili, još preciznije, „razbožavanje" ili jednostavno samo „obesvećenje") prirode je, osim odbacivanja jedne iritirajuće aporije koja se opirala logici, imala još jedan, zapanjujuće moćan efekat: emancipaciju od najužasnijeg od svih strahova - od užasa bespomoćnosti pred licem zla, koji je bio rezultat nedostatka oruđa i veština koji bi bili na visini zadatka odbijanja zla i njegovog držanja na bezbednoj udaljenosti.
102
Fluidni strah
Naravno, pretnje nisu nestale, a priroda, lišena svoje božanske maske i iluzija u odnosu prema njoj, nije postala manje silovita, preteča i užasavajuća nego što je bila ranije; ali ono u čemu nisu uspele molitve sigurno je moglo poći za rukom naučno podržanoj tehnologiji usmerenoj na suprotstavljanje slepoj i nemoj prirodi, iako ne uz pomoć svevidećeg Boga koji govori - pod uslovom da akumulira dovoljno veština za obavljanje stvari i iskoristi ih za obavljanje tih stvari. Čovek je onda mogao očekivati da su nasumičnost i nepredvidljivost prirode samo privremene neprijatnosti, i verovati da je prisiljavanje prirode na pokornost čovekovoj volji samo pitanje vremena. Prirodne katastrofe bi mogle (i trebale!) biti predate istoj sudbini kao i društvena zla, koja bi uz odgovarajuće veštine i napore očigledno mogla biti proterana iz sveta ljudi, uz zabranu povratka. Nelagode uzrokovane ćudima prirode mogle bi, na kraju krajeva, biti uspešno uklonjene isto tako efikasno kao i nevolje koje uzrokuje ljudska zloba i obest. Pre ili kasnije, sve pretnje, kako prirodne tako i moralne, postale bi predvidljive i mogle bi biti sprečene, pokoravajući se sili uma; koliko brzo će se to desiti zavisilo je isključivo od rešenosti kojom se angažuju moći ljudskog uma. Priroda bi postala isto ono što i drugi aspekti ljudskog života koje je evidentno stvorio čovek, a time, u principu, podložna i upravljanju i korekciji. Kao što je podrazumevao kategorički imperativ Imanuela Kanta - angažovanjem uma, našeg neotuđivog dara, možemo podstaći onaj vid ponašanja za koji želimo da postane univerzalan do nivoa prirodnog zakona. Takva su bila nadanja - na početku moderne ere i dobrim delom njene istorije - da će se stvari u vezi sa ljudima razvijati. Međutim, današnje iskustvo sugeriše da su se te stvari razvijale u suprotnom pravcu. Umesto promovisanja ponašanja vođenog umom na nivo prirodnog zakona, njegove konsekvence bile su svedene na nivo iracionalne prirode. Prirodne katastrofe nije, kao moralna nedela, postalo moguće ,,u principu više kontrolisati"; upravo suprotno, sudbina nemorala bila je da postane ili se pokaže sličnijim „klasičnim" prirodnim katastrofama: po njihovoj opasnosti, nepredvidljivosti, nemogućnosti sprečavanja, nerazu-
Užasi
nekontrolisanog
103
mljivosti i imunosti na ljudski razum i želje. Katastrofe koje je uzrokovao čovek izviru iz jednog tamnog sveta, dešavaju se nasumično, na mestima koje je nemoguće predvideti, i pobijaju ili izmiču onoj vrsti objašnjenja koje razdvaja ljudska delà od svih drugih događaja: objašnjenje preko motiva i svrhe. Iznad svega - zlo prouzrokovano ljudskim delima postaje u principu još teže kontrolisati. Da ponovo iznesem slučaj kojim ćemo se detaljnije pozabaviti: sasvim nepredviđeno, ali zloslutno preoblikovanje društvenih/ moralnih katastrofa u oblik prirodnih katastrofa koje je nemoguće kontrolisati je, paradoksalno, bio nenameravan, ali po svoj prilici neizbežan proizvod modernih nastojanja da se svet učini transparentnim, redovnim, kontinuiranim i kontrolisanim. Ako su moralne katastrofe našeg doba izbegle objašnjavanja u smislu motiva i svrhe, to se dogodilo zahvaljujući trijumfu saveza modernog duha, znanja, sposobnosti delovanja i snalažljivosti u ratu protiv uplitanja ljudskih namera, poznatih po svojoj kapricioznosti, u grandioznu šemu sređenog, razumom vođenog sveta koji bi trebalo da postane imun na sve pritiske izbacivanja iz ravnoteže. Taj rat je morao biti vođen, direktno ili indirektno, protiv iste te autonomnosti ljudskog delovanja, koje je, navodno, trebalo da izađe jače iz modernih transformacija. Ratna strategija je bila dvojaka, iako su njena dva principa bila u odnosu uzajamne zavisnosti i pospešivanja. Ona se, prvo, sastojala od tendencije „adijaforizacije": tendencije da se obezvređuje relevantnost moralnih kriterijuma ili da se, kada god je to moguće, takvi kriterijumi sasvim eliminišu iz ocenjivanja poželjnosti (ili čak dozvoljenosti) ljudskih postupaka, što je u konačnom ishodu dovelo do lišavanja ljudskih jedinki njihovog moralnog osećaja i do suzbijanja njihovih moralnih impulsa. Kao drugo, ona se sastojala od lišavanja ljudskih jedinki moralne odgovornosti za posledice njihovih delà - što je bilo kao prevođenje u sekularne termine pravila Martina Lutera (koga je često citirao Maks Veber u svom promišljanju prirode modernih
104
Fluidni strah
vremena) da „hrišćanin čini ono što je ispravno a ishod prepušta Bogu".11 Glavni instrument dvostruke veštine adijaforizacije i emancipacije od odgovornosti bila je (ili, bolje rečeno, cilj je bio da postane, mada nikad sa potpunim uspehom) moderna birokratija. Ona je težila da kancelariju učini nedostupnom za ljudske emocije, duhovne veze koje se prostiru izvan zidova kancelarije, lojalnost i ciljeve koji nisu zvanično odobreni i pravila ponašanja koja nisu propisana zvaničnim. pravilnicima. Lojalnost esprit de corpsu trebalo je da bude dovoljna za temelj etičkog koda koji je regulisao ukupni zbir birokratskih procedura; kao i svi drugi etički kodovi koji se pozivaju na ovlašćenja dobijena odozgo, on nije tolerisao ni konkurenciju ni osporavanje. Birokratija je zahtevalapovinovanjepravilima, a ne moralni sud. I zaista, moralnost činovnika redefinisala se kao slušanje naređenja i spremnost da se posao uradi na odgovarajući način - bez obzira na prirodu naređenog posla i bez obzira na posledice birokratskih postupaka po one koji u tome izvlače deblji kraj. Birokratija je bila mehanizam sa zadatkom etičkog odučavanja. Rad jedne organizacije koja bi uspela da se približi idealnom tipu birokratije bio bi nezavisan od onoga što je ostalo od moralne savesti njenih činovnika, šta god da je ostalo. A u svetlu činjenice da je birokratija označavala vrhovno otelotvorenje racionalnosti i poretka, ona je za svoju metu uzela i ponašanje inspirisano moralom, kao nešto suprotno, čak i nekompatibilno, sa idejom poretka i principa razuma. Birokratija je postigla odlične rezultate i u oslobađanju vršilaca zadataka od odgovornosti za ishod i posledice. Ona je efikasno zamenila „odgovornost za" sa „odgovornošću prema": odgovornost za posledice nekog postupka po njegov objekat sa odgovornošću pretpostavljenom, onome ko izdaje naređenja. Pošto su svi pretpostavljeni, osim jednog, imali svoje pretpostavljene, koji su ili izdavali ili prosleđivali naređenja i nadgledali izvršavanje zadataka, za većinu, ako ne i za sve činovnike, kao i za većinu, 11 Videti: Max Weber, Political Writings, ed. Peter Lasman and Ronald Speirs, Cambridge University Press, 1994, str. 359.
Užasi
nekontrolisanog
105
ako ne i za sve nivoe birokratske hijerarhije izvor naređenja i autoritet koji nameće obaveze otišao je u udaljenu i maglovitu visinu „tamo negde gore" - uz dvostruki efekat: prvo (da se opet pozovemo na srećno skovanu frazu Hane Arent), javila se „nepostojana" odgovornost, to jest nemogućnost da se odgovornost precizno locira i pripiše, pretvarajući se time praktično u „ničiju" odgovornost; drugo, došlo je do jačanja dužnosti da se slede naređenja uz apsolutnu, neumoljivu silu koja po snazi nije mnogo inferiornija božjim zapovestima. Neophodnost neupitnog povinovanj a naređenjima argumentovana je u smislu instrumentalne racionalnosti. Međutim, u stvari je jedna druga racionalnost, sasvim suprotna od zvanične verzije, racionalnost koja je retko ili nikada javno ispoljavana (i možda iz tog razloga izostavljena sa Veberovog spiska legitimnosti od četiri elementa, kojim se opravdava polaganje prava onih na poziciji moći na pokornost podanika), uzrokovala moderna kretanja i u velikoj meri odredila suštinske opcije u njihovom toku. Umesto potrage i odabira najefikasnijih i odgovarajućih sredstava za postizanje zadatih ciljeva, ta druga, „latentna" racionalnost, kojom više diktiraju instrumenti nego što ona diktira instrumentima, tražila je najprofitabilnije ciljeve prema kojima su se mogla usmeriti raspoloživa sredstva. Po toj racionalnosti, sredstva, a ne ciljevi, su bila konstante te jednačine, kao jedine raspoložive „čvrste činjenice", dok je svrha delovanja, a ne njegova oruđa, bila izrazito promenljiva i gipkđ. Dok je nizak položaj dodeljen vrednosnom prosuđivanju u modernoj misli objašnjen pozivanjem na činjenicu da „jeste" ne određuje „treba", i utemeljen putem postulata „vrednosno oslobođenog" istraživanja i „vrednosno neutralnog" znanja, u realnosti se događalo nešto sasvim različito: u praksi se svrha tražila i birala kao derivat raspoloživih sredstava. Onome „jeste" raspoloživih sredstava dozvoljeno je da određuje „treba" onih koji biraju ciljeve, što se i događalo, tim efikasnije usled negiranja autonomnog statusa i autoriteta vrednosti, pobijanja nezavisnih kriterijuma kojima je trebalo ili su se morali ocenjivati i odabirati ciljevi delovanja, kao i de facto izuzeća vrednosti iz domena razumom vođenog istraživanja.
106
Fluidni strah
Nastojanja da se omalovaži moralni sud i da se on eliminiše iz procesa donošenja odluka kao nešto irelevantno, kao posledicu su imala značajno slabljenje moći moralnog prosuđivanja - što je donosioce odluka istovremeno učinilo slobodnim i nemoćnim da odaberu načine na koje je trebalo koristiti instrumente. Sa gašenjem veština neophodnih za zadatak izbora vrednosti, zbog smanjenog interesa i brige za vrednosti, i sa obezvređivanjem samog tog zadatka, odluke o pitanju kako i u koju svrhu treba efikasno upotrebiti trenutno raspoložive instrumente postale su sasvim proizvoljne. Dupi se poziva na sumorno predviđanje Džona fon Nojmana, pionira u teoriji automata i kompjutera iz 1948:12 uskoro ćemo mi, konstruktori automatskih mašina, biti isto tako nemoćni pred našim tvorevinama kao što smo i pred složenim prirodnim fenomenima. Vreme koje je proteklo od tada u potpunosti je potvrdilo utemeljenost Nojmanovih slutnji. Nova tehnologija, nastala tokom poslednjih pola veka, ponaša se - „raste", „razvija se" - baš kao i priroda. Prizori motiva, namere, plana, cilja, smera - svi se pojavljuju iz nasumičnih pokreta „potpuno slepih mehanizama", i nema načina da se bude siguran da će nas ti pokreti voditi ,,u pravom smeru", i nema baš nikakvih garancija da nas neće odvesti u ćorsokak ili ambis. Sve ovo, zaključuje Dupi, događa se kao da se tehnologija koju su stvorili ljudi, stičući sve jaču nezavisnost i samopokretački zamah svakim svojim korakom, pretvara u neljudsku silu koja će osloboditi svoje ljudske tvorce tereta slobode i autonomije... Ako je birokratija čvrste moderne ere aktivno „adijaforizovala" moralno bremenite efekte ljudskog delovanja, emancipovana tehnologija naših fluidnih modernih vremena postiže slične efekte putem jedne vrste „etičkog umirivanja". Ona nudi prividne prečice ka izlazu za moralne impulse i brza rešenja za etičke probleme, oslobađajući aktere odgovornosti i za jedno i za drugo, pomerajući odgovornost na tehničke naprave i, dugoročno, lišavajući aktere moralnih veština, uspavljujući njihovu moralnu savest, pospešujući neosetljivost na pun uticaj moralnih izazova 12 Dupuy, Pour un catastrophisme éclairé, str. 76-7.
Užasi
nekontrolisanog
107
i, sve u svemu, moralno razoružavajući aktere u pogledu donošenja teških odluka za koje je potrebno imati izvesnu meru samoporicanja i samožrtvovanja. Naročito onda kada tome posreduju potrošačka tržišta, taj samozvani „tehnološki fetišizam" prevodi moralni izbor u čin odabira ispravne robe - implicirajući da svi moralni impulsi mogu biti ukinuti i svi etički problemi razrešeni, ili bar pojednostavljeni i olakšani, uz pomoć proizvoda biotehničke, bioinženjerijske ili farmaceutske industrije. „Etičko umirivanje" dolazi u paketu sa čistom savešću i moralnim slepilom. Time se ne uklanja i strah koji nastaje zbog dvosmislenosti moralnog stanja i ambivalentnosti moralnog izbora. Naprotiv, on pokazuje tendenciju jačanja jer se pomerio od direktne konfrontacije i težište stavio na tehnološke procese koje moralni akteri slabo razumeju i u čiju dinamiku nisu u stanju da proniknu, a kamoli da je kontrolišu. Cena koja se plaća za „sredstva za etičko smirenje" je prenos vlasti nad etikom u carstvo „velikog nepoznatog", mesto začetka katastrofa koje čovek nije u stanju da predvidi i pobedi. Džodi Din je nedavno analizirala nove aspekte pridružene „tehnološkom fetišizmu" pojavom i širenjem elektronske komunikacije i elektronski posredovanih „mreža".13 Ona sugeriše da „revolucionari preko žice" mogu sada „misliti da mogu menjati svet, pri tom sve vreme smireno smatrajući da se ništa istinski neće promeniti (ili da, u najboljem slučaju, mogu samo navesti muzičke kompanije da snize cene kompakt-diskova)". Tehnološki fetiš „je politički" za nas. Omogućava nam da provedemo ostatak života oslobođeni osećaja krivice da možda ne činimo ono što bi trebalo, bezbedni u uverenju da smo, na kraju krajeva, informisani i angažovani građani. Paradoks tehnološkog fetiša je u tome da nam tehnologija koja deluje u naše ime zapravo omogućava da ostanemo politički pasivni. Ne moramo preuzimati političku odgovornost jer to tehnologija radi za nas... Taj „aranžman" nam dopušta da mislimo kako je potrebno samo univerzalizovati određenu tehnologiju, a onda ćemo imati demokratski i sređen društveni poredak. 13 Jodi Dean, „Communicative capitalism: circulation and the foreclosure of politics", Cultural Politics, 1 (2005), str. 51-73.
108
Fluidni strah
Možemo dodati da nije ni čudo što je, kada nam se (često brutalno) predoči da su naša očekivanja osujećena i da se nije desilo ono što smo očekivali i čemu smo se nadali, efekat isto tako šokantan kao i posledice prirodnih katastrofa. A potisnuto podozrenje da tehnologija u koju smo polagali nade može osujetiti ili uništiti te nade predstavlja dodatni i ubitačni izvor straha. Rekao bih da upravo tu leži suštinski uzrok tog, najvećim delom neplanskog, nasumičnog i slučajnog toka modernih kretanja, koja su verovatno inspirisala Žaka Elula da sugeriše kako se tehnologija (veštine i sredstva delovanja) razvijaju samo zato što se razvijaju, bez potrebe za drugim razlozima ili motivima. Nekoliko godina pre Elula, u svojoj knjizi Položaj čoveka, koja je objavljena 1958, Hana Arent je upozorila da ćemo mi, zemaljska bića sa pretenzijama na kosmički značaj, uskoro postati nesposobni da shvatimo i artikulišemo stvari koje smo u stanju da činimo; a nekoliko godina kasnije Hans Jonas je sa žaljenjem konstatovao da, iako smo u stanju da svojim delima utičemo na prostor i vreme toliko udaljene od nas da su nam potpuno neshvatljivi i nepoznati, naša moralna osetljivost teško da je uopšte napravila ikakav napredak od vremena Adama i Eve. Sva tri velika mislioca prenela su sličnu poruku: patimo od moralnog zaostajanja. Jasna slika motiva delovanja obično se formira kao naknadna misao, često u svojstvu retrospektivne apologije ili sredstva za ublažavanje datih okolnosti, dok su delà koja činimo, iako ponekad inspirisana moralnim razlozima ili impulsima, uglavnom podstaknuta resursima koji su nam na raspolaganju. Pobuda je od namere preuzela ulogu spiritus movensa našeg delovanja. Pre pedeset godina, Alfred Šic, verni sledbenik Veberovog programa „razumevajuće sociologije" utemeljenog u modernom gledištu na čoveka kao svrsishodnog bića, upustio se u demaskiranje samoobmane koja se manifestovala u sveprisutnoj formuli „uradio sam to zbog", insistirajući na tome da je ispravnije delà ljudskih bića, bića sa ukorenjenom usmerenošću ka cilju, opisati u smislu „uradio sam to da bih". Danas bi, međutim, primereniji
Užasi
nekontrolisanog
109
bio suprotan nalog, jer se ciljevi, a posebno ciljevi sa etičkim značenjem, sve više pripisuju našim delima kao ех post facto. U takvom jednom ех post facto primeru, odluka da se upotrebi smrtonosna sila atomskih bombi, 6. avgusta 1945. na Hirošimu i tri dana kasnije na Nagasaki, naknadno je opravdavana potrebom da se Japan primora na trenutnu kapitulaciju i da se time sačuvaju životi nebrojenih vojnika koji bi, u suprotnom, poginuli u pokušaju da izvrše invaziju na japanski arhipelag. Sud istorije je i dalje u zasedanju, ali ovo zvanično retrospektivno objašnjenje dovode u pitanje mnogi američki istoričari kao nešto što nije u skladu sa činjenicama onog vremena. Ono što kritičari ističu jeste da je Japan već u julu 1945. bio blizu kapitulacije. Bilo je potrebno da se steknu još samo dva uslova da se Japan prinudi na predaju: da se Truman složi sa momentalnim ulaskom Sovjeta u rat protiv Japana i da saveznici, okupljeni na konferenciji u Potsdamu, obećaju da će car ostati na tronu i nakon predaje Japana. Truman je, međutim, čekao, i odbio da dâ saglasnost nakon što je, ubrzo po svom dolasku u Potsdam (17. jula da budemo precizni), primio telegram iz Alamogorda u Nju Meksiku o tome da su probe atomskih bombi bile uspešne i da su „rezultati prevazišli očekivanja". Očigledno je da je Truman kupovao vreme, ne želeći da ta nova i astronomski skupa tehnologija ode u otpad. Ulozi u toj igri odlaganja postali su jasni iz Trumanove trijumfalističke objave koju je 7. avgusta 1945. preneo Njujork tajms: „Stavili smo najsmeliji naučni ulog u istoriji čovečanstva, ulog od više od dve milijarde dolara, i dobili smo". Dve milijarde dolara ne treba baciti u vetar... pa tako to i nisu učinili. Šesnaestog marta 1945, kada je Nemačka već bila na kolenima i kada je rat u svakom praktičnom smislu već bio dobijen, jedan od komandanata britanskih vazduhoplovnih snaga, Artur Heris zvani „Bombaš", poslao je 225 lankastera i 11 moskita da bace 289 tona visokoeksplozivnih sredstava i 573 tona zapaljivih bombi na Vircburg, grad srednje veličine sa 107.000 stanovnika, grad bogate kulture i istorije, ali prilično siromašan u industrijskom pogledu. U vremenu od 9.20 do 9.37 uveče ubijeno je oko 5.000 stanovnika (od kojih su 66 procenata bile žene i 14 proce-
110
Fluidni strah
nata deca), uništena je 21.000 kuća, tako da je svega 6.000 preživelih moglo ostati u gradu nakon bombardovanja. Herman Nel, koji je proučavao arhivu i upoređivao sve te podatke, 14 postavio je pitanje zašto je jedan grad, tako jasno lišen svakog strateškog značaja, bio izabran kao meta (što je činjenica koju je indirektno priznala i zvanična istorija britanskog vazduhoplovstva u pogledu bombarderske kampanje protiv Nemačke, u kojoj Vircburg nije ni pomenut, i koji je time bio sveden na još jednu „kolateralnu žrtvu" rata). Ispitujući i eliminišući, jedan po jedan, svaki alternativni odgovor, Nel je došao do jednog jedinog razumnog odgovora: „Arturu Herisu, komandantu bombardera britanskog vazduhoplovstva, i Karlu Spacu, komandantu vazduhoplovnih snaga SAD baziranih u Britaniji i Italiji, do rane 1945. ponestalo je meta vrednih pažnje". Bombardovanje je napredovalo po planu, bez razmatranja izmenjene vojne situacije. Razaranje nemačkih gradova nastavilo se do kraja aprila. Izgledalo je kao da je nemoguće zaustaviti vojnu mašineriju kada se jednom pusti u pokret. Ona je imala svoj zasebni život. Sva oprema i vojnici bili su na raspolaganju. Mora da je to bio aspekt koji je naveo Herisa da donese odluku o napadu...
Ali zašto baš Vircburg od svih gradova? Čisto pitanje pogodnosti. Kao što su prethodni izviđački letovi pokazali, „grad je moguće lako locirati trenutno raspoloživim elektronskim sredstvima". Osim toga, grad je bio dovoljno udaljen od nastupajućih savezničkih trupa i time se lako mogao izbeći rizik još jedne „prijateljske vatre" (to jest bombardovanja sopstvenih trupa). Drugim recima, Vircburg je bio „laka i bezrizična meta".15 To je bila njegova nenamerna mana, vrsta mane koja je neoprostiva kada se pokrene „vojna mašinerija". Na krajnjoj granici velikog skoka ka slobodi, koji je u istoriji zabeležen pod nazivom „moderna era", ništa manje nismo, a 14 Videti: Hermann Knell, To Destroy a City: Strategie Bombing and its Human Conséquences in World War II, Da Capo Press, 2003. 15 Ibid., str. 25,330-1.
Užasi
nekontrolisanog
111
izgleda i da smo u stvari i više „bića određenosti" nego što smo to bili na njenom početku - mada je ovog puta to rezultat jedne zaobilaznice (najduže od svih zaobilaznica, prave „majke svih zaobilaznica", koja u beskraj replicira uzrok i obrazac zaobilaznica, istinska metazaobilaznica) koja se retrospektivno može opisati kao pokušaj zamene, u ulozi glavne determinante našeg determinisanog položaja, prirodnih sila i našeg nepoznavanja naših tehnoloških moći. Mi smo u odnosu na prirodu ono što je bio čarobnjakov šegrt u odnosu na svog majstora. Baš kao i ta mlada usijana glava, smela ali ne naročito promišljena, i mi smo uspeli da ovladamo tajnom oslobađanja i puštanja potisnutih sila i resili smo da ih iskoristimo pre nego što smo dobili priliku da naučimo kako da ih zaustavimo. I užasava nas pomisao da je, sa pokrenutim silama kojima je dopušteno da se razmahnu, možda i suviše kasno za potragu za čarobnim rečima koje bi ih ponovo ukrotile. Ironija u svemu tome je da se, bez obzira na to da li smo na početku ili samom kraju te velike zaobilaznice, nalazimo u izrazito sličnoj neprilici: zbunjeni smo, smeteni, nismo sigurni šta treba činiti i kako i ko bi to mogao učiniti u slučaju da znamo šta bi to moralo biti. Kao i naši preci, savladani smo strahovima koji izviru iz ogromne praznine koja stoji između grandioznosti izazova i majušnosti i ništavnosti naših oruđa i sredstava - iako ovog puta ne verujemo istinski da bi više pre nego posle ta praznina mogla biti premošćena. Doživljavamo ono što su ljudi sigurno doživeli kada ih je obuzeo „kosmički strah" Mihaila Bahtina: strahopoštovanje i drhtanje pred veličanstvenim i strahovitim, pred prizorom gigantskih planina i beskrajnih mora, očigledno imunih na ljudska nastojanja da ih premere, i gluvih na ljudsko preklinjanje za milost. Međutim, ovoga puta najzlokobniji naši strahovi ne potiču od planina i mora već od naprava koje je stvorio čovek i njihovih nedokučivih nusproizvoda. Pre nego što se došlo do ove tačke (ili, tačnije, pre nego što smo shvatili da je to slučaj) naši preci su se nadali da je raskorak između veličine izazova i naše sposobnosti da se s njim suočimo ili da ga osujetimo bila privremena neprijatnost, da je put kojim
112
Fluidni strah
su nastupali vodio samo napred, i da će upornim hodom na tom putu oni, i mi - njihovi potomci, moći da ostave svoje strahove iza sebe. Krenuli su tim putem ne znajući da se radi samo o zaobilaznici, i nesvesni toga da će ih taj put na kraju dovesti nazad u položaj od koga su želeli da umaknu. Jedina, ali ogromna razlika između početne i krajnje tačke te grandiozne zaobilaznice je to što se sada sa putovanja vraćamo bez naših iluzija, ali ne i bez naših strahova. Pokušavali smo da prognamo svoje strahove i u tome nismo uspeli, jedino smo dodali nove užase ukupnoj sumi užasa koji vape da budu pobeđeni i isterani. Najgrozniji od tih dodatih strahova je strah od nesposobnosti izbegavanja ili bekstva od stanja uplašenosti. Sa nestankom početnog optimizma, sada se plašimo ne samo toga da će se katastrofe koje su zastrašivale naše pretke sigurno ponoviti, već i da im je nemoguće pobeći. Plašimo se onoga što ne možemo kontrolisati. Tu nesposobnost kontrolisanja nazivamo „nerazumevanje"; ono što zovemo „razumevanje" nečega je naše poznavanje postupka sa tim nečim. Znanje o postupanju sa stvarima, to razumevanje je „poklon" koji ide uz oruđa (ili, tačnije, koji je ugrađen u njih) koja su sposobna da vrše to postupanje. Po pravilu, to znanje dolazi naknadno; možemo reći da ono obitava prvo u oruđima a tek kasnije se smešta u umove razmišljanjem o efektima njihovog korišćenja. U nedostatku oruđa i prakse iz korišćenja tih oruđa malo je verovatno da će se javiti takvo znanje - takvo „razumevanje". Razumevanje se rada iz sposobnosti kontrolisanja. Ono što nismo sposobni da kontrolišemo nama je „nepoznato", a to „nepoznato" uliva strah. Strah je drugo ime koje dajemo svojoj bespomoćnosti. Moglo bi se argumentovati da je, uz prethodno navedene faktore, došlo i do jednog odstupanja koje je tokom proteklih nekoliko godina ukazalo na strahovitu moć onoga što možemo/moramo opisati kao sferu nepoznatog, nerazumljivog, nekontrolisanog. Za sada je to sudbonosno odstupanje poznato pod nazivom „globalizacija".
4.
Teror globalnog
Do sada, ova naša globalizacija se u potpunosti pokazuje kao negativna: nekontrolisana, nedopunjena i bez kompenzacije „pozitivnim" delom, koji je još uvek, u najboljem slučaju, udaljena mogućnost, iako je, prema nekim prognozama, ta mogućnost već otpala. Pošto joj je omogućeno slobodno kretanje, „negativna" globalizacija se specijalizovala za kršenje onih granica koje su previše slabe da izdrže pritisak, te za bušenje brojnih, ogromnih i nezapušivih rupa kroz ove granice, koje uspešno odolevaju silama koje žele da ih uklone. „Otvorenost" našeg otvorenog društva stekla je ovih dana novi sjaj, onaj koji ni Karl Poper, tvorac te fraze, nije sanjao. To nije više dragoceni, a opet nepostojani proizvod hrabrih, iako stresnih, samouverenih napora, već je umesto toga postao neumoljiva sudbina izazvana pritiscima velikih nepoznatih sila; neželjeni efekat „negativne globalizacije" - to jest, visokoselektivne globalizacije trgovine i kapitala, nadgledanja i informacija, prinude i oružja, kriminala i terorizma, a sve to sada pokazuje prezir prema teritorijalnom suverenitetu i nepoštovanje državnih granica.
114
Fluidni strah
Ako je ideja „otvorenog društva" u početku označavala odlučnost slobodnog društva, ponosnog na svoju otvorenost, ona sada većinu ljudi podseća na užasavajuće iskustvo heteronomnih, ranjivih populacija nadjačanih silama koje one niti kontrolišu, niti istinski razumeju, užasnutih njihovom neodbranjivošću i opsednutih bezbednošću svojih granica i populacije unutar njih - jer je upravo bezbednost unutar granica i bezbednost samih granica ta koja im beži iz dohvata i koja izgleda da će uvek ostati izvan njihovog dohvata (ili bar toliko dugo koliko je naša planeta podvrgnuta jedino negativnoj globalizaciji, što se i suviše često svodi na istu stvar). Na globalizovanoj planeti, koju naseljavaju prisilno „otvorena" društva, bezbednost se ne može zadobiti, a kamoli pouzdano osigurati, u jednoj zemlji ili u izabranoj grupi zemalja: ne sopstvenim sredstvima i ne nezavisno od stanja stvari u ostatku sveta. To ne može ni pravda, to preliminarno stanje trajnog mira. Ta izopačena „otvorenost" društava, nametnuta negativnom globalizacijom, sama po sebi je glavni uzrok nepravde i tako, indirektno, konflikta i nasilja. Kako to kaže Arundati Roj, „dok elita putuje do svojih imaginarnih destinacija, nekog mesta na vrhu sveta, siromašni su zaglavljeni u spirali kriminala i haosa".1 Aktivnosti Sjedinjenih Država, zajedno sa njihovim raznim satelitima, kao što su Svetska banka, Međunarodni monetarni fond i Svetska trgovinska organizacija, bile su te koje su „stvorile razvoj koji zavisi od pomoći, opasne nusproizvode kao što su nacionalizam, religiozni fanatizam, fašizam i, naravno, terorizam, koji nastupaju korak u korak sa neoliberalnim projektom globalizacije". „Tržište bez granica" je recept za nepravdu i, u krajnjoj liniji, za novi svetski neporedak u kom je politika (suprotno od Klauzevica) ta koja postaje nastavak rata drugačijim sredstvima. Globalno bezakonje i oružano nasilje međusobno se pothranjuju, međusobno se osnažuju i potkrepljuju; kao što drevna mudrost upozorava - in ter arma silent leges (kada oružje govori, zakoni zaneme). Globalizacija nepravde i štete ima svoj odjek u globalizaciji ogorčenosti i osvete. 1 Arundhati Roy,„L'Empire n'est pas invulnerable",Manière de Voir, br. 75 (jun-jul 2004), str. 63-6.
Teror
globalnog
115
Negativna globalizacija je završila svoj posao, i sva društva su sada potpuno i istinski otvorena, materijalno i intelektualno, tako da bilo koja povreda zbog lišavanja i nemarnosti, gde god da se desi, dolazi zajedno sa uvredom nepravde: osećanjem da je učinjeno nešto loše, nepravdom koja vapi za ispravljanjem, ali pre svega osvetom... I u jezgrovitom prikazu Milana Kundere takvo „jedinstvo ljudske vrste", kakvo je donela globalizacija, prvenstveno znači da „ne postoji mesto gde čovek može da pobegne".2 Nema više bezbednih skloništa gde se čovek može sakriti. U fluidnom modernom svetu, opasnosti i strahovi su takođe fluidni - ili su možda više u gasovitom stanju? Oni teku, cure, cede se i nadimaju... Do danas nisu izmišljeni zidovi za njihovo zaustavljanje, iako se mnogi trude da ih izgrade. Spektar ranjivosti lebdi nad „negativno globalizovanom" planetom. Svi smo mi u opasnosti, i svi predstavljamo opasnost jedni za druge. Postoje samo tri uloge za igranje - počinioci, žrtve i „kolateralna šteta" - a za prvu ulogu nema manjka ponude, dok kategorije onih koji su odabrani za drugu i treću ulogu neprekidno rastu. Neki od nas, koji su već na debljem kraju negativne globalizacije, mahnito žele da pobegnu i da se osvete. Oni koji su još uvek pošteđeni plaše se da njihov red da urade isto može da dođe - i doći će. Na planeti koja je čvrsto obavijena mrežom ljudske međuzavisnosti ne postoji ništa što drugi rade ili mogu uraditi a za šta možemo biti sigurni da neće uticati na našu budućnost, šanse i snove. Ne postoji ništa što mi radimo, ili čega se okanemo, za šta možemo sa sigurnošću reći da neće uticati na budućnost, šanse i snove nekih drugih koje ne znamo ili ne znamo ni da postoje. Uobičajeno je sada diskutovati o našem novom stanju univerzalne i sveobuhvatne povezanosti i međuzavisnosti u smislu rizika 1 neočekivanih posledica - ali se pitamo da li koncept „rizika" obuhvata i prenosi istinsku novinu ubačenu u položaj čoveka jednostrano negativnom globalizacijom. 2 Milan Kundera, L'Art du roman, Gallimard, 1986.
116
Fluidni strah
Ideja „rizika" indirektno ponavlja i prećutno reafirmiše pretpostavku suštinske regularnosti sveta. Samo po takvoj pretpostavci rizici mogu biti generalno, verno svojoj definiciji,proračunati - i samo dok takva pretpostavka traje čovek može pokušati, sa određenim stepenom uspeha, da ih umanji delovanjem ili uzdržavanjem od delovanja. Problem je, međutim, u tome da verovatnoća poraza, štete ili neke druge nevolje može biti izračunata - a tako i patnja koju bi oni uzrokovali može biti izbegnuta ili barem smanjena - samo u meri koliko zakon velikih brojeva važi za njihovo pojavljivanje (što je češće njihovo pojavljivanje, to je preciznije i pouzdanije izračunavanje njihove verovatnoće). Drugim recima, koncept „rizika" ima smisla samo u rutinerskom, monotonom i ponavljajućem svetu, u kom se uzročne sekvence ponavljaju često i dovoljno uobičajeno da bi troškovi i koristi nameravanih aktivnosti i njihove šanse za uspeh ili neuspeh bili podložni statističkoj obradi i da bi bili razmatrani u vezi sa prethodnim slučajevima; u svetu na koji se odnose kanoni indukcije Džona Stjuarta Mila zahvaljujući stalno rastućim beleženjima sličnih kauzalnih sekvenci koje se koncentrišu na stabilnoj distribuciji mogućnosti. Ovako, međutim, ne izgleda „negativno globalizovan" svet. U svetu kao što je naš posledice aktivnosti pružaju se mnogo izvan dometa rutinerskog uticaja kontrole i izvan delokruga znanja koje je potrebno da bi se on osmislio. Ono što naš svet čini ranjivim prvenstveno su opasnosti od mogućnosti koje je nemoguće proračunati, što je potpuno drugačiji fenomen od onih na koje se koncept „rizika" obično odnosi. Opasnosti koje je nemoguće proračunati se, u principu, javljaju u okruženju koje je u principu nepravilno, gde prekinute sekvence i neponavljanje sekvenci postaju pravilo, a nepostojanje normi norma. Oni su neizvesnost pod drugim imenom. Moguće je da je sadašnja vrsta planetarne neizvesnosti osuđena na to da ostane neizlečiva dok ne dođe vreme da negativna globalizacija bude dopunjena i ukroćena pozitivnom vrstom i kada mogućnosti još jednom postanu podložne kalkulaciji. Koreni naše ranjivosti su političke i etičke prirode.
Teror
globalnog
117
U klasičnoj, i sada već kanonskoj formulaciji Hansa Jonasa, predstavljenoj u Principu odgovornosti, etička imaginacija nije uspela i još uvek ne uspeva da uhvati korak sa brzo rastućim domenom naših etičkih odgovornosti. U toj formulaciji čovek može čuti odjeke istih briga koje su opsedale opus Žan-Pola Sartra (,,šta god da radimo, mi preuzimamo odgovornost za nešto, mada ne znamo šta je to nešto"). Gusta mreža međuzavisnosti sve nas čini objektivno odgovornim (to jest, odgovornim znali mi to ili ne, hteli mi to ili ne, i - što je etički suštinsko mesto - nameravali mi to ili ne) za međusobne nesreće; naša moralna imaginacija, međutim, istorijski je oblikovana da se bavi samo onima koji se nalaze unutar kruga prostorne i vremenske blizine, u dohvatu vida i dodira - i još uvek nije značajno napredovala izvan tog tradicionalnog (endemskog?) ograničenja. Možemo dodati da pojava „informacionih autoputeva", pa tako i elektronski posredovane tele blizine može biti stimulus prema takvom napredovanju - ali, da bismo uhvatili korak sa obimom već zadobijene objektivne odgovornosti, i dalje je potrebno postaviti, popločati i nadzirati „institucionalnu kontrolu". Takva kontrola još uvek je zaglavljena u fazi planiranja; još gore je to što, koliko mi znamo, građevinski poslovi verovatno neće početi dokle god preovlađuju uslovi negativne globalizacije. Ako se nešto s njim uopšte dešava, jaz između obima naše objektivne odgovornosti i odgovornosti koja je prihvaćena, preuzeta i praktikovana trenutno se širi više nego što se premošćava. Glavni razlog za nemoć ovog drugog da obuhvati čitav obim ovog prvog jeste, kao što Žan-Pjer Dupi sugeriše,3 tradicionalno samoograničavajuća tendencija ortodoksne formule normativne odgovornosti da se u velikoj meri oslanja na koncepte „namere" i „motiva", koji su potpuno neadekvatni da se suoče sa trenutnim izazovima planetarne međuzavisnosti (i možemo komentarisati da odsustvo sistema sličnog planetarnog zakona i planetarnog zakonodavstva, njegovog izvršnog ogranka, čini perspektivu takvog suočavanja još maglovitijom). „Razlika", kaže Dupi, „iz3 Videti: Jean-Pierre Dupuy, Pour un catastrophisme éclairé. Quand l'impossible est certain, Seuil, 2002, str. 154.
118
Fluidni strah
među ubistva namernim individualnim aktom" i ubistva kao rezultata „egoističnih građana bogatih zemalja koji težište svojih briga stavljaju na sopstveno blagostanje, dok drugi umiru od gladi" postaje sve manje održiva. Očajnička traganja za „motivom" u stilu detektiva i policajaca da bi odredili osumnjičene i locirali počinitelja zločina neće biti od koristi kada dođe do ukazivanja na loše vladanje koje je odgovorno za trenutni škripac u kome se planeta nalazi. Postoji još jedna suštinska razlika između „rizika" i sadašnje „neizvesnosti", uz one već spomenute. Rizici koji su najvažniji i koje treba najviše uzeti u obzir sve više rastu kako se, prostorno i vremenski, približavaju akterima i njihovim aktivnostima. Međutim, neizvesnosti se prostiru na upravo suprotan način: one se šire i jačaju kako se oči više udaljavaju od aktera i aktivnosti. Kako raste prostorna udaljenost, tako raste i složenost i gustina mreže uticaja i interakcija; kako raste vremenska udaljenost, tako raste i nedokučivost budućnosti, to zloglasno nepoznato, „apsolutno" drugo. Odatle paradoks koji je zabeležio Jonas - paradoks koji je uzalud nastojao da razreši: efekti naših akcija, koji sada duboko sežu u životna stanja još uvek nerođenih generacija, zahtevaju izuzetnu opreznost i neizmernu moć predviđanja; moć koja se ipak čini nedostižnom - ne zbog popravljivih i tako, u najboljem slučaju, prolaznih grešaka u našim kognitivnim sposobnostima i naporima, već zbog suštinske i nepopravljive neizvesnosti budućnosti (onoga „što još uvek nije"). Uticaj rezultirajuće neizvesnosti širi se eksponencijalnim tempom, sa svakim korakom koji napravi naša mašta, kako on nastoji da uhvati korak sa sve trajnijim direktnim rezultatima i neželjenim efektima naših odluka. Čak i najmanja modifikacija početnih stanja, ili najmanje odstupanje od predviđenih ranih događaja, može rezultirati potpunim obrtom željenih stanja koja očekujemo ili kojima se nadamo. Ovakva okolnost ne mora posebno brinuti upravljače rizikom; rizici su, na kraju krajeva, u pragmatičnom smislu važni dokle god se oni i dalje mogu izračunati i dokle god su podložni proceni uloženog i dobiti - i tako, skoro po definiciji, jedini rizici od nekog značaja za planere akcija su oni koji verovatno utiču na
Teror
globalnog
119
rezultate u okviru relativno kratke prostorne i vremenske perspektive. Međutim, da bi etika povratila svoj nekadašnji usmerivački potencijal u sadašnjim okolnostima, neophodno je postići upravo suprotno (posegnuti izvan prijatno udobnog domena, a takav je jer je relativno poznat i kratkoročno redovan), tako da je spomenuta aporija, koja proističe iz prirode današnje neizvesnosti (i, na kraju krajeva, iz jednostrane, negativne globalizacije), glavna prepreka i fundamentalni problem. Odatle još jedan paradoks u fluidnim modernim mozaicima/ kaleidoskopima paradoksa: kako raste kapacitet naših sredstava i resursa za akciju, dozvoljavajući nam da još više posegnemo u prostor i vreme, tako raste i naš strah o njihovoj neadekvatnosti da iskorene zlo koje vidimo, kao i zlo koje još uvek ne vidimo, a koje se stvara... Najbolje tehnološki opremljena generacija u ljudskoj istoriji je generacija koju najviše opsedaju osećanja nesigurnosti i bespomoćnosti. Ili, kako to naziva Robert Kastel u svojoj britkoj analizi današnjih strepnji koje pothranjuju nesigurnost,4 mi - barem mi u razvijenim zemljama - „nesumnjivo živimo u nekima od najsigurnijih (sûres) društava koja su ikada postojala", a opet, suprotno „objektivnim činjenicama", mi - najviše razmaženi i najviše paženi ljudi ikada - osećamo veću opasnost, veću nesigurnost i strah, veću sklonost paničenju, i veću opsednutost svime što je u vezi sa bezbednošću i sigurnošću, nego ljudi iz većine društava koja su ikada postojala... Stepen naše nesigurnosti u životu na negativno globalizovanoj planeti, i „moralnog zaostajanja" - odgovornog za produbljavanje kontradikcije između udaljenosti efekata akcija i blizine briga koje je oblikuju - koji čini bilo kakav beg iz stanja endemske neizvesnosti, te nesigurnosti i straha koje proizvodi, teško zamislivim, pojašnjen je na veoma dramatičan način, pojavom globalnog terorizma. „Nepojmljivo, nezamislivo, postalo je brutalno moguće" - način je na koji je svoje šokantno otkriće izložio Mark Daner, profesor politike i žurnalizma na Berkliju.5 4 Robert Castel, L'Insécurité sociale. Qu'est-ce qu'être protégé?, Seuil, 2003, str. 5. 5 Mark Danner, „Taking stock of the forever war", New York Times, 11. septembar 2005.
120
Fluidni strah
Pre nego što je poslao trupe u Irak, Donald Ramsfeld je izjavio da „će rat biti dobijen kada Amerikanci počnu ponovo da se osećaju sigurno".6 Ali je slanje trupa u Irak istisnulo osećanje nesigurnosti na još viši nivo - u Americi i drugde. Daleko od toga da se smanje - prostori za bezakonje, prostori za obuku u globalnom terorizmu su se proširili do nečuvenih dimenzija. Prošle su četiri godine od Ramsfeldove odluke, a terorizam postaje jači - kvantitativno i kvalitativno - iz godine u godinu. Teroristički napadi zabeleženi su u Tunisu, na Baliju, u Mombasi, Rij adu, Istanbulu, Kazablanki, Džakarti, Madridu, Šarm el Šeiku i Londonu; ukupno je, prema Stejt Departmentu, bio 651 „značajniji teroristički napad" - samo tokom 2004. godine. Među njima 198 u Iraku - devet puta više nego tokom prethodne godine (ne računajući svakodnevne napade na američke trupe) - gde su trupe poslane sa misijom da stave tačku na terorističke pretnje. U maju 2005. godine samo u Bagdadu se dogodilo devedeset samoubilačkih napada. Irak je, kako kaže Mark Daner, „postao groteskna reklama moći i efikasnosti terora". Kako nam najnovija iskustva pokazuju, endemska neefikasnost, pa čak i potpuna kontraproduktivnost vojne akcije protiv modernih oblika terorizma i dalje je pravilo. Recima Majkla Mičera rečeno, „uprkos 'ratu protiv terorizma', tokom protekle dve godine... čini se da je Al Kaida bila efektivnija nego u dvogodišnjem periodu pre 11. septembra". Adam Kurtis ide korak dalje, sumnjajući da je Al Kaida jedva uopšte i postojala, osim kao nedefinisana i nejasna ideja o „čišćenju korumpiranog sveta putem verskog nasilja", i da je počela da živi kao proizvod akcije advokata; ona nije čak imala ni ime „do početka 2001. godine, kada je američka vlada odlučila da tuži Bin Ladena u odsustvu i kada je morala da koristi zakone protiv mafije koji su zahtevali postojanje konkretne kriminalne organizacije".7 Ta sumnja zvuči još uverljivije kako sve jasnije postaje da što god da Al Ka6 Citat prema: Matthew J. Morgan, „The garrison State revisited: civil-military implications of terrorism and security", Contemporary Politics, 10, br. 1 (mart 2004), str. 5-19. 7 Michael Meacher, „Playing Bin Laden's game", Guardian, 11. maj 2004, str 21; Adam Curtis, citiran u: Andy Beckett, „The making of the terror myth", Guardian, 15. oktobar 2004, str. 2-3.
Teror
globalnog
121
ida može biti - ona ne odgovara opisu kohezivne, koordinisane i strukturirane organizacije. Petog avgusta 2005. godine čini se da je Buš priznao bar toliko, opisujući one odgovorne za teroristička zlodela i njihove sledbenike kao „mračne, mutne i nazadne" - misleći možda, pa čak možda i podsvesno, na otkriće da oni nemaju ekvivalent Pentagona, nemaju adresu gde mogu biti ispaljene bombe i rakete da bi dovršile, ili bar na neko vreme paralizovale njihovu sposobnost za zaveru i ubistvo. Ne postoji linija komandovanja koja može biti presečena. Ne postoje visoki činovi koji mogu biti pogođeni tako da glavnica snaga ispod njih bude izgubljena i nemoćna. Po mišljenju Marka Danera,„Al Kaida je sada postala Al Kaidizam" - svetski politički pokret - iako ona više nalikuje „rastućoj, labavoj koaliciji dvadesetak grupa", sa počiniocima terorističkih napada koji su uglavnom „domaći" i nisu, striktno govoreći, Al Kaida u smislu jake uvezane organizacije tipa one iz čvrste moderne prošlosti „razvijenog Zapada", nego samo „spontana grupa prijatelja", koja je slabo povezana sa bilo kakvim centralnim vođama (a ako jeste, to je uglavnom putem interneta). A prema jednom kasnijem izveštaju,8 nije pomoglo masovno uništenje Faludže ili Tal Afara, za koje se tvrdilo da su glavni štab pobunjenika. Irački teroristi su poznati po „nestajanju pre nego što se snage prikupe, da bi kasnije postavili ćelije za planiranje i pravljenje bombi u drugom skloništu". „Labavo povezane i neuhvatljive mreže... i dalje su u stanju da regrutuju" nezadovoljne ljude čiji broj stalno raste kao rezultat velikih vojnih napada okupacionih snaga. Po recima brigadnog generala Muhameda al Askarija iz iračkog Ministarstva odbrane, „snage bezbednosti nisu mogle mnogo učiniti da spreče još jedan ciklus napada... Bilo koji luđak sa oružjem, bilo gde na svetu može da napravi katastrofu". Prema jednom izveštaju Njujork tajmsa,9 bilo je 126 napada automobilom bombom samo u Bagdadu tokom osamdeset dana do 18. maja 2005. godine - u poređenju sa samo dvadeset pet napada tokom čitave 2004. godine. 8 Videti: Richard A. Oppel Jr., Eric Schmitt and Thom Shanker, „Baghdad bombings raise anew questions about US strategy in Iraq", New York Times, 17. septembar 2005. 9 Videti: „Generals offer sober outlook on Iraqi war", New York Times, 19. maj 2005.
122
Fluidni strah
„Viši oficir" američkih trupa u Iraku nije mogao novinarima da pruži nikakvo čvrsto obećanje, osim sopstvenog uverenja da će kampanja protiv terorističkih pobuna u Iraku „biti uspešna na dugoročnom planu, čak i ako za to budu potrebne godine, mnogo godina". Pitamo se da li je to zaista tako; na kraju krajeva, „rat protiv terorizma", koji je nekada bio ograničen na obaveštajne službe i na policiju, a sada je poveren najmoćnijoj i najbolje opremljenoj vojsci na svetu, izgleda kao da se ne može dobiti. Do sada se čini da vojna akcija o kojom govorimo ima suprotne rezultate od nameravanih. Najevidentniji rezultat dve „antiterorističke kampanje", u Avganistanu i u Iraku, do sada je bilo uspostavljanje dva najnovija globalna magneta, inkubatora, centrala i terena za obuku globalnih terorista, gde teroristi i njihovi globalni sledbenici proučavaju taktiku „antiterorističkih snaga", njihove slabosti i nedostatke, dok se smišljaju i isprobavaju novi i još sofisticiraniji napadi, pre nego što se izvedu u kućama antiterorista. Kao što je pre izvesnog vremena primetio Gari Jang, Toni Bler nije odgovoran za više od 50 mrtvih i 700 povređenih u četvrtak (5. jul 2005). Po svoj prilici, to su „džihadisti". Ali on je delimično odgovoran za 100.000 ljudi koji su ubijeni u Iraku. I čak i u ovoj ranoj fazi postoji mnogo jasnija logika koja povezuje ova dva dogadaja nego što je ikada postojala u povezivanju Sadama Huseina, kako sa 11. septembrom, tako i sa oružjem za masovno uništenje.10
Već 30. juna 2005. godine, tri godine nakon antiterorističke kampanje u Avganistanu, objavljeno je da je nivo nasilja u visokom porastu tokom proteklih meseci, sa vaskrslim talibanskim pokretom koji izvodi svakodnevne napade u južnom Avganistanu, bandama koje kidnapuju strance i radikalne islamiste koji predvode nasilne demonstracije protiv vlade i organizacija koje se finansiraju iz inostranstva. Stalan tok nasilja zadao je nov udarac još uvek istraumiranom stanovništvu koje broji 25 miliona ljudi. U desetinama intervjua obavljenih tokom proteklih nedelja širom zemlje, Avganistanci su izražavali zabrinutost da stvari ne napreduju i da talibani i drugi opasni igrači zadobijaju snagu.11 10 GaryYoung,„Blairs blowback", Guardian, 11.jul 2005. 11 Videti: Carlotta Gall, „Mood of anxiety engulfs Afghans as violence rises", New York Times, 30. jun 2005.
Teror
globalnog
123
Sličan proces započet je i u Iraku. Izveštaji sa vestima, kao što je ovaj koji sledi, izabrani nasumično, javljaju se svakodnevno, međusobno se razlikujući samo po broju prijavljenih žrtava: Najveća protivpobunjenička akcija koju je predvodio Irak, od pada Sadama Huseina, izazvala je u nedelju nasilnu reakciju širom Bagdada. Najmanje 20 ljudi je poginulo u glavnom gradu, od kojih 14 u borbi koja je trajala nekoliko sati kada su pobunjenici započeli dugotrajne napade na nekoliko policijskih stanica i na vojne kasarne... Čak su se i umereni sunitski Arapi kolebali suočeni sa.novim vladinim akcijama.12
Što se tiče stanja svesti vrhovnih vojnih komandanata i slobodnog delà stanovništva nakon dvogodišnjih antiterorističkih akcija u Iraku: Pitanja sada jesu koliko još puta, tokom koliko još godina će on [predsednik Buš] morati da pošalje istu poruku strpljenja i odlučnosti - i da li će američka javnost, suočena sa sve većim brojem poginulih, vojnim obavezivanjem sa nedefinisanim krajem, nedostatkom podrške od strane saveznika i rastućom cenom, to prihvatiti. Govor [predsednika Buša] nije nudio novu politiku ili promene kursa, i najvećim delom bio je ponovno iskazivanje ideja i jezika koje je koristio tokom protekle dve i po godine da bi objasnio ovaj rat... 13
Kao rezultat ogromnih napora, tokom više od dve godine, da se uhvate ili ubiju naoružani teroristi i da se unište njihova gnezda i stecišta, „antiteroristička koalicija" u Iraku je danas dalje od svojih ciljeva nego što je bila u bilo kojoj od ranijih faza ove kampanje. Kao što komandanti ekspedicijskih snaga priznaju,14 „napadi pobunjenika postaju sve sofisticiraniji" (u prošeku šezdeset pet napada dnevno!), „а sposobnost „pobunjenika" da obnove svoje redove nakon pogibije sve je veća". 12 Videti: John F. Bums, „Iraqi offensive met by wave of new violence from insurgents", New York Times, 30. maj 2005. 13 Videti: Richard W. Stevenson, „Acknowledging difficulties, insisting on a fight to the finish", New York Times, 29. jun 2005. 14 Videti: Dexter Filkins and David S. Cloud,„Defying US efforts, guérillas in Iraq refocus and strengthen, New York Times, 24. jul 2005.
124
Fluidni strah
„Hvatamo i ubijamo puno pobunjenika", izjavio je visoki vojni obaveštajni oficir, koji je govorio pod uslovom da ostane anoniman jer nije bio ovlašćen da javno iznosi svoje procene. „Ali oni se smenjuju brže nego što smo mi u stanju da predupredimo njihove operacije. Uvek postoji još neki pobunjenik koji je spreman da uskoči i preuzme stvari u svoje ruke." Istovremeno, Amerikanci priznaju da nisu napravili nikakav pomak u razumevanju unutrašnjeg funkcionisanja pobunjenika ili u pronalaženju izvora protoka stranih boraca... [Pobuna] je u velikoj meri izmicala razumevanju američkih obaveštajnih oficira nakon pada vlade Sadama Huseina pre dvadeset sedam meseci. Opasnost je u tome što nasilje [može učiniti] zajednicu ogorčenijom nego ikada i stvoriti uslove za još više nasilja i mogući građanski rat.
I kako američki kazneni pohodi postaju sve suroviji, tako je i ova opasnost sve bliža. Jedan drugi skorašnji izveštaj nas obaveštava o sledećem: Pošto je porasla pretnja od bombi i samoubilačkih napada, Pentagon je brzo uputio 24 hiljade oklopnih vozila u Irak od kraja 2003. godine. Ali pobunjenici su odgovorili sklapanjem bombi koje su dovoljno snažne da probiju čelični oklop vozila... „Nije realno misliti da ćemo zaustaviti ovo", kaže vodnik Danijel Makdonel, koji predvodi tročlani tim tehničara za eksplozive koji su odgovorni za pronalaženje i neutralisanje improvizovanih eksplozivnih sredstava u Bagdadu. „Borimo se protiv neprijatelja koji uveče odlazi kući i ne nosi uniforme. Ali mi to možemo da svedemo na prihvatljiv nivo."15
Problem je u tome što dovitljivost i, čini se, neiscrpna snalažljivost terorista prisiljava njihove vojne protivnike da gotovo svakodnevno sve više podižu prag „prihvatljivosti"... Prema američkim vojnim ekspertima, očigledno širenje militantnih grupa (kojih, po poslednjim procenama, ima oko stotinu) „nudi možda najbolje objašnjenje zašto je pobunu tako teško 15 Videti: David S. Cloud, „Insurgents using bigger, more lethal bombs, US officers say", New York Times, 4. avgust 2005.
Teror
globalnog
125
ugušiti".16 Pobunjenici ne predstavljaju organizaciju čiji članovi „poslušno izvršavaju naređenja odozgo", već su oni „raštrkan zbir manjih grupa koje često dejstvuju samostalno ili se okupljaju da bi izvršili jedinstveni napad". „Struktura" (ukoliko se ovaj termin uopšte može koristiti u njihovom slučaju) „je horizontalna, a ne hijerarhijska, i ad hoc, a ne jedinstvena". Isti izvori beleže još jedno kretanje u strategiji terorista koje oni uzimaju kao objašnjenje za sposobnost pobunjenika da „геgrutuju ljude iz arapskog sveta" - to jest „domet i sofisticiranost njihovih odnosa sa javnošću". Većina terorističkih grupa, svesna da njihovi spektakularni poduhvati mogu biti prenebregnuti od strane izveštača, želi da iskoristi prilike koje pružaju mreže ,,informacionih autoputeva" i „redovno postavljaju vesti o svojim poduhvatima na internetu. Retko prođe dan, a da neka grupa ne objavi još jedan napad štampanim ili video-saopštenjima". Pribegavanje sredstvima koja su dostupnim učinili svemogući pritisci globalizacije sastavni je deo strategije terorista. Po recima Marka Danera, najmoćnije oružje onih devetnaest terorista koji su koristili noževe i skalpele da unište kule bliznakinje na Menhetnu bilo je - „ta najviše američka tehnološka kreacija, TV aparat". Pažnja celog sveta, koja se smesta usmerava na krvave prizore čak i minornih i relativno malo uticajnih i beznačajnih terorističkih akata, može umnožiti njihov potencijal za izazivanje straha, dosežući do delova do kojih relativno oskudna i često primitivna, ručno izrađena oružja koja su na raspolaganju teroristima (besmisleno je svako poređenje sa obilatim i visokotehnološkim oružjem njihovih deklarisanih neprijatelja) ne bi nikad mogla da dosegnu, a kamoli da nanesu ozbiljnu štetu. Ozloglašenost koju im je omogućila televizijska mreža koja se prostire širom sveta i internet mogu takođe pothraniti opšti strah od ranjivosti i osećaj sveprisutne opasnosti daleko van granica postojećih kapaciteta terorista. Shodno svom imenu, vrhunsko oružje terorizma je sejanje terora. Imajući u vidu trenutnu situaciju na našoj planeti, bogata žetva je zagarantovana, koliko god da je slab kvalitet semena. 16 Citirano u: Dexter Filkin, „Profusion of rebel groups helps them survive in Iraq", New York Times, 2. decembar 2005.
126
Fluidni strah
Imajući u vidu prirodu savremenog terorizma, i iznad svega „negativno globalizovano" okruženje u kome taj terorizam deluje, sam pojam „rata protiv terorizma" predstavlja terminološku kontradikciju. Moderno oružje, osmišljeno i razvijeno u eri teritorijalnih invazija i osvajanja, krajnje je nepodesno za lociranje, napad i uništavanje ekstrateritorijalnih, endemski neuhvatljivih i izrazito mobilnih ciljeva, malih odreda ili samo pojedinačnih ljudi koji putuju bez mnogo stvari sa sobom, opremljeni oružjem koje je lako sakriti: teško ih je prepoznati kada su na putu da izvrše još jedno zlodelo, i mogu poginuti na mestu nasilja ili nestati s tog mesta isto tako brzo i neopaženo kao što su i došli, ostavljajući za sobom malo ili nimalo tragova o tome ko su oni. Da iskoristimo prikladne termine Pola Virilija, prešli smo iz vremena „opsadnog ratovanja" u „ratovanje pokreta"17 (što je događaj koji je tek nedavno primećen i koji je vojska nevoljno priznala). Imajući u vidu prirodu modernog naoružanja na raspolaganju vojskama, reagovanja na takva teroristička delà moraju izgledati čudno, trapavo i nejasno, zahvatajući mnogo veću oblast od one koja je pogođena terorističkim nasiljem, i uzrokujući još brojnije „kolateralne žrtve", a time i više terora, razdora i destabilizacije nego što bi sami teroristi mogli da prouzrokuju - izazivajući tako još jedno povećanje količine nataložene ogorčenosti, mržnje i rastućeg besa, i još veće širenje redova potencijalnih sledbenika terorističkih ideja. Možemo zaključiti daje ova okolnost sastavni deo planova terorista, kao i glavni izvor njihove snage, koji višestruko prevazilazi snagu njihovog broja i naoružanja. Za razliku od njihovih deklarisanih neprijatelja, teroristi ne moraju osećati ograničenja snaga kojima oni samo direktno komanduju. U izradi svojih strateških i taktičkih planova oni mogu u svoje kapacitete uključiti moguće, u stvari gotovo izvesne reakcije „neprijatelja" koje će sigurno značajno uvećati planirani efekat njihovih sopstvenih nedela. Ako je deklarisani (neposredni) cilj terorista da šire teror među neprijateljskim stanovništvom, 17 Paul Virilio, „Cold panic", Cultural Politici, 1 (2005), str. 27-30.
Teror
globalnog
127
onda će se neprijateljska vojska i policija, uz svesrdnu saradnju masovnih medija, sigurno postarati da taj cilj bude postignut daleko iznad nivoa koji su sami teroristi bili u stanju da postignu. A ako je dugoročna namera terorista da unište ljudske slobode u liberalnim demokratskim društvima i da „zatvore" otvorena društva, oni opet mogu računati na ogromne kapacitete pod komandom vlada „neprijateljskih zemalja". Nekoliko paketa eksploziva i nekoliko odmetnika željnih da žrtvuju sopstvene živote „za ideju" tako može daleko otići - mnogo, mnogo dalje nego što bi sami teroristi mogli sanjati da bi uspeli postići resursima koje sami mogu prikupiti i njima upravljati. Nakon dva teroristička napada u Londonu, Njujork tajms je zaključio da je u svetlu nedavnih događaja i drugde postalo jasno „da više ne postoji centralno kontrolisana Al Kaida koja je postojala jedanaestog septembra". Sada se suočavamo sa „novim, zlokobnijim licem terorizma u Evropi". Pjer de Buske, direktor DST-a, francuske nacionalne obaveštajne službe, ističe da terorističke grupe „nisu homogene, već su različite mešavine" - drugim recima, one se formiraju ad hoc, regrute svaki put nalaze u različitim miljeima, a ponekad iz područja za koje se smatralo da su uzajamno nekompatibilna. Oni se opiru svakoj kategorizaciji - trljajući so onesposobljavajućeg nerazumevanja na rane nanete tim užasnim zlodelima, pojačavajući time strah od efekata napada koji su sami po sebi užasni. De Buske nastavlja: Tvrdokorni islamisti mešaju se sa sitnim kriminalcima. Ljudi različitog porekla i nacionalnosti rade zajedno. Neki su rođeni u Evropi ili imaju dvojna državljanstva koja im pomažu da lakše putuju. Te mreže su mnogo manje strukturirane nego što smo mislili. Možda ih okuplja džamija, možda je to zatvor, možda je to njihovo susedstvo. I tako je to mnogo teže iskoreniti i identifikovati.18
Već se u junu 2004. godine Piter Klark (šef odseka britanske policije za borbu protiv terorizma), govoreći na konferenciji koja 18 Videti: Eliane Sciolino, „Europe meets the new face of terrorism", New York Times, 1. avgust 2005.
128
Fluidni strah
je održana u Firenci, požalio da „ako uklonimo jednog ili dva lidera, oni veoma brzo dobiju zamene i mreža se obnavlja". Fluidni sastav i rapidna pokretljivost tačaka kondenzacije su karakteristike ove podvrste „nanotehnologije"; razderano tkivo smesta dobija zakrpu i nedostajuće ćelije se zamenjuju, a tragači gube trag. Poverljiva procena britanske vlade o pretnji koju su uputili mladi britanski muslimanski radikali (izveštaj koji je pripremljen za premijera, a objavio ga je Sandej tajms) imenuje dve kategorije koje u savezu osmišljavaju i izvode teroristička delà: sa jedne strane to su „studenti sa dobrim obrazovanjem" ili oni koji su već stekli diplome i tehničke profesionalne kvalifikacije kao inženjeri ili stručnjaci za informatičku tehnologiju, a sa druge strane to su „propali slučajevi sa malo ili nimalo kvalifikacija i često sa kriminalnom prošlošću". Autori ovog dokumenta kažu „da su među verskim grupama muslimani ti koji najčešće nemaju obrazovne kvalifikacije (više od dve petine nema nikakvih kvalifikacija), najčešće su nezaposleni i ekonomski neaktivni, sa velikim udelom u stanovništvu siromašnih područja". Ali, treba zapamtiti, negativna globalizacija je obavila svoj posao. Bez obzira na to koliko mnogo bilo stražara na granici, biometrijskih sredstava i pasa koji pronalaze eksploziv u lukama, granice koje su već otvorene za potrebe slobodnog protoka kapitala, robe i informacija, ne mogu se ponovo zatvoriti i držati zatvorenim za ljude. U svetlu do sada dostupnih dokaza možemo zaključiti da kada (ako) teroristički akti na kraju presahnu, to će se desiti uprkos, a ne zahvaljujući gruboj, masivnoj sili vojnih trupa koja zemljište na kome cveta terorizam samo čini još plodnijom i koja sprečava rešavanje društvenih i političkih problema, što bi bio jedini mogući način iskorenjivanja terorizma. Terorizam će izbledeti i nestati samo onda (ako) se iseku njegovi društveno-politički koreni. A za to je, nažalost, potrebno mnogo više vremena i napora nego za niz kaznenih vojnih operacija, pa čak i za niz detaljno pripremljenih policijskih akcija.
Teror
globalnog
129
Pravi rat protiv terorizma, i to rat koji je moguće dobiti, ne vodi se daljim razaranjem već polusrušenih gradova i sela u Iraku i Avganistanu, već otpisivanjem dugova siromašnim zemljama, otvaranjem naših bogatih tržišta za njihove osnovne proizvode, sponzorisanjem obrazovanja za 115 miliona dece koja su trenutno lišena pristupa bilo kakvoj školi, i drugim sličnim merama za koje se treba izboriti, o kojima treba da se donese odluka i koje treba primeniti. Međutim, ima malo znakova ohrabrenja, ako ih uopšte ima, da je ova istina naišla na razumevanje, da je prihvaćena i sprovedena u praksi. Vlade najbogatijih zemalja, koje su se okupile u Gleniglesu jula 2005. godine, sa navodnim ciljem da siromaštvo pošalju u istoriju, zajedno troše deset puta više na naoružanje nego na ekonomsku pomoć Africi, Aziji, Latinskoj Americi i siromašnim zemljama Evrope zajedno. Britanija izdvaja 13,3 procenata svog budžeta na naoružanje, a troši 1,6 procenata na pomoć. U slučaju SAD disproporcija je još veća: 25 procenata nasuprot jednom (1) procentu.19 Zaista, čovek može samo potvrditi Meherove reči: u najvećem broju slučajeva, a svakako nakon 11. septembra, „čini se da igramo igru Bin Ladena". Kao što Meher sa pravom insistira, to je smrtno pogrešna politika. Ja bih dodao da je to politika koja je neoprostiva, jer nije uistinu motivisana namerom da se iskoreni teroristička pretnja, a još manje joj je prethodila ili ju je pratila trezvena analiza dubokih korena ovog problema i širokog spektra koraka neophodnih da bi se oni iskorenili. Ta „smrtno pogrešna politika" deluje pod sasvim drugačijom logikom od one koju bi sugerisala takva namera i takvo promišljanje. Meher optužuje vlade koje rukovode „ratom protiv terorizma" da nisu spremne da razmatraju šta leži iza te mržnje: zašto su desetine mladih ljudi spremne da same sebe raznesu, zašto je devetnaest visokoobrazovanih mladića bilo spremno da uništi sebe i hiljade drugih u otmicama aviona 11. septembra i zašto otpor [u Iraku] raste uprkos verovatnoći pogibije pobunjenika.20 19 Videti: Larry Elliott, „Rieh spend 25 more on defense than aid", Guardian, 6. jul 2005. 20 Meacher, „Playing Bin Ladens game".
130
Fluidni strah
Umesto da zastanu i da razmisle, vlade deluju - a ako je misao bez činjenja svakako nedelotvorna, činjenje bez razmišljanja je isto takvo, ako ne i gore, i uz sve to imamo višestruko uvećanje moralne iskvarenosti i ljudske patnje. Kao što je Moriš Dron istakao, „pre pokretanja rata protiv Iraka Amerikanci su imali samo četiri agenta, a uz to se pokazalo da su to bili dvostruki agenti".21 Amerikanci su krenuli u rat sa uverenjem „da će američki vojnici biti prihvaćeni kao oslobodioci raširenih ruku i sa buketima cveća". Ali da još jednom citiramo. Mehera: „Smrt više od deset hiljada civila, uz dvadeset hiljada ranjenika i još veći broj iračkih vojnih žrtava, pogoršana je, iz godine u godinu, neuspehom da se uspostave ključne javne službe... nezaposlenost divlja, a vojska SAD je bezrazložno netaktična." Terorističke snage će teško ustuknuti pod vojnim udarcima. Suprotno tome, upravo iz te trapavosti, prekomernog i rasipničkog obilja njihovog protivnika, oni crpe i obnavljaju svoju snaguMark Jirgensmejer je analizirao tu složenu mešavinu verskog nacionalizma i nasilja u večito tinjajućim i ponekad gorućim međuplemenskim neprijateljstvima u Pendžabu.22 Fokusirajući se posebno na terorizam Sika, koji je odgovoran za smrt hiljada ljudi, a između ostalog i za ubistvo indijskog premijera Indire Gandi, utvrdio je ono što su i on i većina drugih istraživača očekivali pre nego što su i krenuli sa radom na tom pitanju: „Mladi ruralni Siki imali su savršeno dobre razloge da budu nezadovoljni" - ti razlozi su bili istovremeno ekonomski, politički i društveni. Njihovi poljoprivredni proizvodi morali su biti prodavani ispod tržišnih cena, njihov kapacitet za samoisticanje bio je sveden praktično na nulu represivnom politikom vladajuće Kongresne partije, i osećali su da su nemilosrdno degradirani, pošto su zaostajali za imućnijim urbanim klasama. Ali Jirgensmejer je očekivao i da pronađe dokaze o „politizaciji religije", i u tu svrhu je proučavao 21 Videti: Maurice Druon, „Les stratégies aveugles", Le Figaro, 18. novembar 2004, str. 13. 22 Videti: Mark Juergensmeyer, ,,Is religion the problem?", Hedgehog Review, proleće 2004, str. 21-33.
Teror
globalnog
131
učenje duhovnog vođe mladih militantnih Sika - Santa Džarnala Singa Bindrandvela, koga su njegovi nebrojeni sledbenici obožavali kao svetog mučenika. Međutim, u ovom slučaju, bio je iznenađen. Naišao je samo na rezidualne i formalne veze u govorima Bindrandvela sa ekonomijom, politikom ili klasom. Umesto toga, taj propovednik je, poput mase govornika protestantske hrišćanske obnove, koji su delovali širom ruralnog područja srednje Amerike... govorili o borbi između dobra i zla, istine i laži, koja počiva u svakoj napaćenoj duši i pozivali su na samoodricanje, posvećenost i iskupljenje. Izgledalo je da je mladim ljudima posebno govorio o njihovim lakim kompromisima sa iskušenjima modernog života.
Međutim, u slučaju Bindrandvelovih propovedi, češće nego kod američkih propovednika iz „Biblijskog pojasa", slušalac je mogao čuti i stvari vezane za savremene političke lidere. Bindrandvel je dao svom duhovnom ratu jasnu „spoljnu" dimenziju: sugerisao je da su se satanske sile nekako spustile na zemlju i da sada obitavaju u zvaničnoj rezidenciji indijskog šefa države... intrigiran time, Jirgensmejer je proširio svoje istraživanje na brojna druga mesta kao što su Kašmir, Šri Lanka, Iran, Egipat, Palestina, izraelska naselja, gde su plemenske ili klasne linije fronta bile ucrtane korišćenjem verskih oznaka i gde je krv prolivena u ime uzvišenih vrednosti vrlog, pobožnog i svetačkog života - i svuda je pronalazio upadljivo sličan obrazac, ne toliko „politizacije religije" koliko (kako se sam izrazio) religizacijepolitike. Nereligijske nevolje, kao što su pitanja društvenog identiteta i smisaono učešće u društvenom životu, kada se izraze marksističkim ili nacionalističkim rečnikom, obično se danas prevode jezikom verske obnove: „Sekularni ideološki izrazi pobune zamenjeni su ideološkim formulacijama koje su verske. Pa ipak su nevolje - osećaj otuđenja, marginalizacije i društvene frustracije - često uglavnom iste". Čarls Kimbol je zabeležio fenomen koji je srodan „religizaciji politike" i u rečniku sadašnje američke administracije.23 Predsednik Buš, 23 Charles Kimball, When Religion Becomes Evil, Harper, 2002, str. 36.
132
Fluidni strah
kreativno razvijajući jezik koji je Ronald Regan uveo u američki politički život, voli da govori o „kosmičkom dualizmu" između dobrih zemalja, koje predvode Sjedinjene Američke Države, i snaga zla: „Morate se svrstati u redove snaga dobra i pomoći da se iskorene snage zla". On voli da govori o američkim vojnim poduhvatima kao o „krstaškom ratu" i „misiji" koja se sprovodi pod božjom zapovešću. Anri A. Žiro citira Džona Eškrofta, bivšeg javnog pravobranioca SAD: „Amerika je jedinstvena zemlja koja je prepoznala izvor svog karaktera u tome što je božanska i večna, a ne u tome što je građanska i privremena... Mi nemamo drugog kralja, osim Isusa" - i upozorava nas na masovnu pojavu „moralnih aparatčika", političara koji „veruju da satanski uticaj oblikuje sve na američkoj političkoj sceni, od liberalnih medija do načina na koji je Barbra Strejsend učila da peva". Kao što je napisao Bil Mojers, u ovoj „politici razdora", po kojoj se Biblija čita u doslovnom značenju, odstupanje u mišljenju je znak antihrista i „grešnici če biti osuđeni na večno gorenje u paklu". I kako se desničarska religija sjedinjuje sa konzervativnom političkom ideologijom i snagom korporacija, ona ne samo da legitimiše netolerantnost i antidemokratske oblike političke korektnosti, već i postavlja temelje za rastuću autoritativnost koja lako opovrgava apele na razum, razlike u mišljenju, dijalog i sekularni humanizam.24
U besomučno višeglasnom, zbrkanom i zbunjujućem svetu unakrsnih, a uzajamno nekompatibilnih poruka, čija glavna svrha izgleda da je međusobno dovođenje u pitanje i negiranje kredibiliteta, monoteističke vere u paru sa manihejskim, crno-belim vizijama sveta, predstavljaju poslednje „mono" tvrđave: jedne istine, jednog puta, jedne životne formule - nepokolebljive i ratoborne izvesnosti i samouverenosti; poslednja skloništa za tragače za jasnoćom, čistoćom i slobodom od sumnje i neodlučnosti. Oni obećavaju blaga koja ostatak sveta direktno i tvrdoglavo poriče: samoodobravanje, čistu savest, olakšanje u vidu nepostojanja straha od greške i to da ste uvek u pravu. Baš kao što je Džamijat 24 Videti: Henry A. Giroux, „Rapture politics", Toronto Star, 24. jul 2005.
Teror
globalnog
133
Ahli Hadit, „striktno ortodoksni" propovednik iz Birmingema, opisao praktikovanje „vida islama koji iziskuje striktno izdvajanje od glavnih tokova društva. Njegova internet stranica opisuje ponašanje 'nevernika " koje je „zasnovano na bolesnim i devijantnim pogledima u vezi sa njihovim društvom, univerzumom i samim njihovim postojanjem".25 Ili kao jevrejske ortodoksne enklave u Izraelu, koje, po opisu Uri Avnera, imaju „sopstvenu logiku" i „malo veze sa bilo čim drugim": Oni žive u potpuno zatvorenom, teokratskom društvu na koje ne utiče ništa što se dešava van njega. Oni veruju u sopstveni svet... Oblače se drugačije i drugačije se ponašaju. Oni su, sve u svemu, drugačija vrsta ljudi. Postoji veoma malo komunikacije između njih i nas. Oni govore različitim jezikom. Oni imaju potpuno drugačiji pogled na svet. Oni su predmet potpuno drugačijih zakona i pravila... Ovo su ljudi koji žive odvojeno, u sopstvenim zajednicama, verskim susedstvima i gradovima u Izraelu. Oni nemaju kontakt sa običnim izraelskim društvom.26
Zaista, manihejska vizija sveta, poziv na oružje u svetom ratu protiv satanskih snaga koje prete da nadvladaju svetom, svođenje Pandorine kutije ekonomskih, političkih i društvenih konflikata na apokaliptičku viziju poslednjeg, presudnog sukoba između dobra i zla: ovo nisu obrasci koji se vezuju isključivo za islamske ajatolahe. Na našoj planeti, koja se brzo globalizuje, čini se da je „regionalizacija" politike, društvenih nepravdi i bitaka za identitet i priznavanje jedna globalna tendencija. Možemo gledati u radikalno drugačijim pravcima i izbegavati međusobne poglede, ali čini se da smo svi na istom pretrpanom brodu bez pouzdanog kompasa - kojim niko ne upravlja. Iako naše veslanje nije koordinisano, svi smo u jednom pogledu upadljivo slični: niko od nas, ili skoro niko, ne veruje - (a kamoli da deklariše) da ide za sopstvenim interesima - braneći već zado25 Videti: Martin Bright, „Muslim leaders in feud with the BBC", Observer, 14. avgust 2005. 26 Intervju sa Urijem Avneryjem, Tikkun, septembar-oktobar 2005, str. 33-9.
134
Fluidni strah
bijene privilegije ili zahtevajući udeo u privilegijama koje im do sada nisu omogućene. Čini se da se sve strane danas zapravo bore za večne, univerzalne i apsolutne vrednosti. Ironično, nas - stanovnike fluidnog, modernog delà planete guraju i uče da ignorišemo takve vrednosti u našim svakodnevnim pohodima i da nas vode kratkoročni projekti i kratkoročne želje - ali čak i tada, ili možda baš tada, mi najčešće još bolnije osećamo njihov nedostatak ili nepostojanje kad god (ako) pokušamo da uočimo vodeći motiv u kakofoniji, oblik u magli ili put u živom pesku. Opasnosti kojih se najviše plašimo su neposredne; razumljivo je da onda želimo da i naši lekovi budu neposredni - „brza rešenja", koja nude pomoć na licu mesta, kao i lekovi protiv bola bez recepta. Iako su koreni opasnosti možda bujni i zamršeni, mi želimo da naša odbrana bude jednostavna i spremna da se angažuje ovde i sada. Preziremo bilo koje rešenje koje ne obećava brze efekte koje je lako postići, a koje možda zahteva dugo, neodređeno dugo vreme da se pojave rezultati. Čak i više preziremo rešenja koja iziskuju da se pažnja posveti sopstvenim manama i greškama, i koja nam nalažu da, u Sokratovom stilu, „upoznamo sami sebe!" I u potpunosti se gnušamo ideje da u ovom pogledu postoji mala razlika, ako uopšte postoji, između nas, dece svetlosti i njih, legla mraka. Svim takvim željama i ljutnjama - religije, a pogotovo fundamentalistički varijeteti monističkih religija - podilaze ili povlađuju bolje nego bilo koji drugi sistemi ideja (sa izuzetkom totalitarnih vera kao što su komunizam ili fašizam - fundamentalističkih/monističkih religija sa modifikovanim vokabularima i pod različitim imenima i rukovođenjem), i zasigurno mnogo, mnogo bolje od nesistematskih ili čak antisistematskih ideja, kolebljivo izraženih, koje se gnušaju apsolutnosti, čemu su bliske ideje začete u postojano višeglasnim demokratijama. To je kao da su naručene, prilagođene i skrojene da bi zadovoljile žudnje koje pothranjuje negativna globalizacija, poznata po ostavljanju kormila bez kormilara i tako podrivajući kredibilitet moderne zamene svemogućeg Boga čovečanstvom koje je, nadajmo se, sa-
Teror
globalnog
135
modovoljno. To je kao da je još jedna „velika zaobilaznica" načinila „potpun krug": čini se da se moderno, hvalisavo obećanje da će pod ljudskom upravom svet bolje služiti ljudskim potrebama zamenjeno čežnjivom željom da Bog popravi ono što su ljudski menadžeri umrljali i pokvarili. Ova sadašnja „zamena zamene" - obrt promene modernog menadžmenta, koji nudi povratak vremenu pre izuma tabli za crtanje - ima svoje prednosti. U jednom mahu, ona otkriva ljude odgovorne za nečiju nesreću i nudi bezbedan način da se otarasite te nesreće i njenih krivaca. I dok god nakupljena mržnja, potekla od strahova koji su još mučniji time što su raštrkani i nejasnog porekla, može konačno biti ispoljena na opipljivoj meti, i odmah, nije toliko važno što praćenje tog puta verovatno neće staviti tačku na nesreću. Preporučena strategija poništava mučan zadatak pružanja dokaza za krivicu i zlobu pre određivanja neprijatelja: određeni neprijatelji ne mogu dokazati svoju nevinost, pošto njihova krivica leži u tome što su autoritativno optuženi, bez izvođenja dokaza iz onoga što rade ili nameravaju da rade, već iz onoga što jesu. Oni su - kao što će svako iz okruženja i potvrditi - nasledni (a to znači urođeni, genetski predodređeni, nepopravljivi) grešnici, nevernici, Satanine alatke, mračne sile koje stoje između sadašnje pokvarenosti i tog prijatnog, udobnog i bezbednog sveta snova, očišćenog od njihovog otrovnog, karcinogenog prisustva. Svemu tome bi verovatno prijava za patent bila odbijena - da su se današnji fundamentalistički propovednici pozvali na „intelektualna prava svojine". Ono što oni nude svojim potencijalnim preobraćenicima samo je otvoreno i direktno desekularizovana verzija totalitarnih iskušenja koja su pratila čitavu modernu istoriju, a koje su sa posebnom revnošću i najspektakularnijim efektima isprobali komunistički i fašistički pokreti tokom veka koji se tek završio. Cvetan Todorov nudi detaljnu analizu tog iskušenja na delu, razmatrajući uspomene Margaret Buber-Nojman,27 izuzetnog 27 Tzvetan Todorov, Mémoire du mal, tentation du bien. Enquête sur le siècle, Robert Laffont, 2000, str. 139. i dalje; Margarete Buber-Neumann, La Révolution mondiale, Casterman, 1971; i „Mein Weg zum Kommunismus", u: Plädoyer fürvFreiheit und Menschlichkeit, Hentrich, 2000.
136
Fluidni strah
svedoka oba glavna varijeteta totalitarnog užasa dvadesetog veka. Ona se tokom ranih dvadesetih pridružila komunističkim redovima, zajedno sa hiljadama drugih mladih i obrazovanih žena i muškaraca, na sličan način zavedenih i preplašenih besmislenošću i nehumanošću klanice Velikog rata, i koji su, kao i ona sama, uzaludno tragali za smislenim životom u očigledno besmislenom svetu. Onog trenutka kada je odlučila da se pridruži komunističkim redovima, Margaret je stekla društvo istomišljenika, hiljade „braće" i „sestara" koji su deliji njena razmišljanja, sudbinu i nade; ona je sada „pripadala", sada je bila oslobođena mučnog iskustva samoće među usamljenima, pretvorila se u deo moćne celine - ,,reč MI bila je napisana svuda unaokolo velikim slovima", seća se. „Odjednom", Margaret dodaje, „činilo se da je sve čudesno lako razumeti." Da li je ta jasnoća bila rezultat blizine svih drugih koji su bili „kao ona", marširajući u korak i rame uz rame duž jedinog pravog, plemenitog i oplemenjujućeg puta? Skoro jedan vek kasnije, ljudi iz PR-a našeg vremena ponudili bi baš takvo objašnjenje, ponavljajući, kao što to čine svakog puta, da „toliko zadovoljnih klijenata ne može biti u krivu!" Todorov komentariše da, kada se ljudi pridruže takvim redovima, oni konačno stiču sigurnost za kojom su žudeli i pronalaze odgovor na svako pitanje - umesto da lutaju u oklevanju, jadikujući pod stiskom sumnje. Druženje i sigurnost (zar to nisu sinonimi?!) je ono što obećavaju pesme sirena koje pevaju oficiri za regrutovanje militantno religioznih ili ratoborno sekularnih baza „velike simplifikacije": život oslobođen sumnje i izuzeće iz dosade i mučne neophodnosti pravljenja izbora i preuzimanja odgovornosti. Muslimani nisu jedini koji su skloni da slušaju i budu zavedeni glasovima sirena. A ako ih slušaju i predaju se zavođenju, oni to ne čine zato što su muslimani; to što su muslimani samo objašnjava zašto im se više dopada glas mula ili ajatolaha od glasa sirena drugih religija. Drugima, koji slušaju isto tako revnosno, i koji dozvoljavaju sebi da budu zavedeni isto tako voljno, a nisu muslimani, biće ponuđen bogat asortiman drugih pesama sirena,
Teror
globalnog
137
medu kojima će se, bez sumnje, pronaći melodije koje će lako prepoznati kao utešno poznate i koje su u skladu sa njihovim sopstvenim. Dešava se, ipak, na početku dvadeset prvog veka, da za mnoge mlade muslimane to što su muslimani znači da su žrtva višestrukog lišavanja, kao i da su odsečeni od (ili im se brani korišćenje) javnih puteva za bekstvo od represije, kao i puteva lične emancipacije i traganja za srećom, koje mnogi drugi, nemuslimani, izgleda da slede sa zapanjujućim i sve boljim veštinama. Mladi muslimani imaju razloga da se tako osećaju. Oni pripadaju populaciji koja je zvanično okarakterisana kao ona koja kasni za „naprednim", „razvijenim", „progresivnim" ostatkom čovečanstva; oni su utamničeni u tom nezavidnom položaju zbog šurovanja svojih sopstvenih nemilosrdnih vlada čvrste ruke i vlada „naprednog" delà planete, koje ih nemilosrdno odvraćaju od obećanih i strasno priželjkivanih zemalja sreće i dostojanstva. Čini se da je izbor između dve vrste okrutne sudbine, ili, bolje rečeno, dva delà o k r u t n o s t i te sudbine, kao biranje i z m e đ u dva
zla. Mladi muslimani pokušavaju da varanjem, švercom ili na silu zaobiđu „mačeve i anđele" koji čuvaju ulaz u moderni raj, samo da bi na kraju saznali (ako uspeju da prevare čuvare ili da se prošunjaju pored kontrolnih punktova) da tamo nisu dobrodošli, da im nije dozvoljeno da uhvate korak sa tim istim načinom života za koji su optuženi i ismejani da mu ne streme dovoljno jako; te da to što su tamo ne znači da učestvuju u onoj vrsti sreće i dostojanstvenog života koji ih je privukao. Njima su ruke zaista dvostruko vezane: odbacila ih je vlastita zajednica iz koje potiču - zbog napuštanja i izdaje, a zajednica njihovih snova im brani ulaz zbog navodne nepotpunosti ili neiskrenosti, ili, još gore, zbog savršenstva i prividnog nepostojanja krivice za njihovu izdaju/preobraćenje. Kognitivni nesklad, koji je uvek mučno i bolno iskustvo suštinski iracionalne teskobe koja ne omogućava racionalno rešenje, u njihovom slučaju je dupliran. Njihova realnost negira vrednosti koje bi, u skladu sa svojim vaspitanjem, morali da poštuju i vrednuju, a istovremeno im ukida šansu za prihvatanje vrednosti na koje su uporno nagovarani
138
Fluidni strah
i navođeni da ih prihvate - iako su poruke koje ih podstiču da prihvate ove vrednosti očigledno nejasne i zbunjujuće: Integrišite se! Integrišite se! Ali teško vama ako pokušate, i prokleti da ste ako uspete... Bruka i osveta na obe vaše kuće... Zapazimo da je među žrtvama islamskih terorista proteklih nekoliko godina broj „bratskih" (i „sestrinskih" i dečjih) muslimana uveliko prevazilazio broj svih drugih žrtava. Ako Satana i njegove pristalice/ oruđa nisu probirljivi, zašto bi to onda bili njegovi protivnici i potencijalni osvajači? Ono što pojačava nejasnoću (dvosmislenost, iracionalnost) takve neprilike je to što se čini da je sam muslimanski svet, geografskom slučajnošću, smešten duž jedne barikade. Tako se dešava da je ekonomija bogatih, „naprednih" zemalja zasnovana na izuzetno visokoj potrošnji nafte (zavisna ne samo od goriva koje će sagoreti u motorima svojih vozila, već isto tako i od sirovih derivata nafte za bazičnu industriju), dok se ekonomija SAD, daleko najveće vojne sile, razvija zahvaljujući cenama goriva koje se veštački drže na niskom nivou. Isto tako se dešava da su najbogatije zalihe sirove nafte, i jedine koje obećavaju da će ostati ekonomski održive do sredine veka, pod rukovodstvom islamskih (preciznije, arapskih) vlada. Prsti Arapa su na linijama života Zapada - na glavnim izvorima iz kojih teče životna energija bogatog i moćnog Zapada. Oni bi mogli - možda - da prekinu snabdevanje, uz praktično nezamislive, ali sigurno dramatične (katastrofične, sa tačke gledišta zapadnih sila) posledice za planetarnu ravnotežu moći. Haos u sposobnosti reagovanja i očuvanju reda i zakona koji je sa sobom donela još jedna katastrofa („prirodna", Katrina) u najmoćnijoj od ovih sila može biti shvaćeno kao preliminarna proba onoga što se može desiti ako arapske vlade, nominalni vlasnici najvećih rezervi nafte na planeti, zaista uspeju da ovladaju dotokom nafte. Ovo je nešto što je dopisnik Njujork tajmsa Džad Muavad video kao posledicu vetra koji je duvao brzinom od 280 km na sat i zaustavio rad platformi na vodi i bušotina na kopnu koje su snabdevale više od četvrtine američke domaće
Teror
globalnog
139
naftne proizvodnje, što je izazvalo zastoj u radu deset posto američkih rafinerija nafte: Vozači koji su satima čekali u redu, i često uzalud, da napune svoje rezervoare. Predsednik koji zahteva od svakoga da smanji vožnju automobilom i da štedi energiju kod kuće. Mračne glasine o gomilanju zaliha i tržišnoj manipulaciji koje su počele da se šire. Ekonomisti koji upozoravaju da će rastuća cena energije sigurno usporiti ekonomski rast - i možda ga potpuno zaustaviti... Vinsent Lorman, analitičar globalne energetike, izjavio je u Kanadskom institutu za istraživanje energije sledeće: „Ono što sada imamo je pomahnitali teretni voz. Ne postoji ništa što mogu da vidim između njega i viših cena"... „Mi smo na neistraženoj teritoriji", rekao je Džon Felmi, glavni ekonomista na Američkom naftnom institutu, glavnoj trgovinskoj grupi te industrije... Robert Mabro, predsednik Oksfordskog instituta za studije energetike... je dodao: „Ako ljudi ne mogu da nabave benzin, oni postaju besni, postaju nasilni, stvaraju probleme. Energija je neophodna."28
„Energetska tržišta", zaključuje Muavad, „zavise od milosti i najmanjeg zastoja bilo gde na planeti, koji može da još više poveća cene." I „ako cena nafte poraste do sto dolara za barel", to će imati, prema mišljenju Vilijama Hantera, još jednog stručnog analitičara, „veoma negativan efekat" na vazduhoplovne kompanije i na ceo sektor saobraćaja, a privreda kao celina „će se usporiti do maksimuma". Zapazimo, međutim, da čak i u slučaju da napori oko zaustavljanja pomahnitalog rasta cena nafte dovedu do rezultata, olakšanje može biti samo privremeno; a, isto tako, i kratkotrajno, sa Kinom, Indijom i Brazilom koji se pridružuju ekonomijama vožnje automobila, i sa planetarnim zalihama nafte, koje sporo, ali nezaustavljivo, dolaze do tačke potpunog iscrpljenja. Čak godinu i po dana pre katastrofe koju je izazvala Katrina cena sirove nafte na njujorškoj berzi se udvostručila (sa 33 na 66 dolara za barel). A tempo rasta godišnje potražnje za gorivom takođe se duplirao. 28 Videti: Jad Mouawad, „Katrina's shock to the system", New York Times, 4. septembar 2005.
140
Fluidni strah
Ovakav splet okolnosti ima dva rezultata, a oba uvećavaju očigledno neizlečivu dvosmislenost teškog položaja muslimana. Predvidivo akutan interes „modernog delà" planete u osiguravanju ekskluzivne kontrole nad najdragocenijim zalihama sirove nafte baca ih u direktan sukob sa velikim delom islamskog sveta. Od apokrifnog sastanka Frenklina D. Ruzvelta sa kraljem Suadom na američkoj krstarici, kada je američki predsednik garantovao da će održati saudijsku dinastiju na vlasti na skoro pustom poluostrvu, a koje je neverovatno.bogato naftom, dok je novopostavljeni kralj obećao neprekidan dotok nafte koju su crpele američke kompanije, i otkada je CIA pripremila puč da bi svrgnula demokratski izabranu Mosadekovu vladu u Iranu pre pola veka, zapadne zemlje, a posebno SAD, nisu bile u stanju da prekinu da se mešaju u bliskoistočne islamske režime, povremeno koristeći izdašno podmićivanje, pretnje ekonomskim sankcijama ili direktne vojne intervencije kao svoje glavno oružje. One su takođe, samo da bi naftne slavine ostale otvorene, a naftovodi puni, pomagale da na vlasti ostanu reakcionarni režimi (u slučaju Saudijskog kraljevstva dominiraju vehabije i radikalni fundamentalisti) kojima je očigledno istekao rok trajanja i rok tolerisanja i koji, po svoj prilici, ne bi ni bili sposobni da se održe da nije bilo zapadnog, uglavnom američkog, vojnog pokroviteljstva. Kroz aktivnosti specijalnog izaslanika Donalda Ramsfelda, koji je sada sekretar za odbranu, Sjedinjene Američke Države su obećale podršku diktaturi Sadama Huseina u Iraku milijardama dolara poljoprivrednih kredita i najsavremenijom vojnom tehnologijom vrednom milione dolara, kao i satelitskim prikupljanjem obaveštajnih podataka koji su se mogli koristiti za usmeravanje hemijskog naoružanja na Iran - i održale svoje obećanje. Kraljevi i diktatori na čelu takvih režima su voljni da koriste svoju srećnu sudbinu i da se okruže najneobičnijim igračkama koje zapadno društvo može da ponudi, učvršćujući svoje granice i naoružavajući svoju tajnu policiju da se uspešnije bori protiv švercovanja proizvoda zapadne demokratije. Vozni parkovi prepuni vozila sa raznom dodatnom opremom - DA, slobodni izbori - NE; DA - za klima-uređaje, NE - za ravnopravnost žena; i najodlučnije
Teror
globalnog
141
„NE" za ravnomernu distribuciju iznenadnih bogatstava, za lične slobode i za politička prava potčinjenih. Stoga je malo verovatno da će hoi polloi, kojima je data šansa da iz prve ruke probaju uvozne zapadne proizvode, razviti iskrene simpatije prema plodovima zapadne civilizacije. Melodije sirena koje su pevali verski učitelji, svesni sekularnih sklonosti liberalne demokratije, zasigurno će pronaći brojne revnosne slušaoce, ne samo među velikim i moćnim koji dele njihovu ogorčenost na Zapad zbog straha od demokratskih pretnji njihovim privilegijama, već i među milionima njihovih potčinjenih koji su izostavljeni iz distribucije uvezene robe. Neki od ovih drugih bili bi voljni i da daju svoj život zarad nastavka lagodnog života ovih prvih. A većina prvih bi sa zadovoljstvom odvojila deo svog neverovatnog bogatstva kako bi ovi drugi mogli da budu obučeni da rade baš to i da dobrovoljno koriste svoje veštine u praksi. Drugi rezultat čudnog spleta okolnosti je, izgleda, nešto suprotno: selektivno „vesternizovan" deo elite u bogatim islamskim zemljama može prestati da se valja u svom kompleksu inferiornosti. Zahvaljujući svom „kapacitetu za stvaranje neprijatnosti", njihovoj potencijalnoj kontroli nad bogatstvom koje je Zapadu potrebno, ali koje ne poseduje, oni se mogu osećati dovoljno snažno da pokušaju preduzeti krajnji korak: da zahtevaju superioran status nad onima čiji opstanak tako direktno zavisi od resursa na koje oni, i samo oni, mogu pretendovati da ih kontrolišu. Ništa nije toliko utešno u vezi sa nečijom moći kao što je to činjenica da vas podmićuju ti koji su moćni... Proračun teško da može biti jednostavniji ili očigledniji: samo kada bismo stekli nepodeljenu kontrolu nad gorivom koje hrani njihove motore njihova snaga bi se zaustavila. Oni će morati da jedu iz naše ruke i da igraju igru prema pravilima koje mi određujemo. Strategija, međutim, za razliku od proračuna šansi, nije ni jednostavna ni očigledna. Iako mi imamo sredstava da kupujemo sve više naoružanja, sav novac od potkupljivanja koji finansira njegovu kupovinu neće biti dovoljan da se izjednačimo sa njihovom vojnom snagom. Alternativa, iako ona nije najbolje rešenje, jeste da se iskoristi drugo oružje, koje mi posedujemo u istoj ko-
142
Fluidni strah
ličini, ako ne i većoj, od njih: naš potencijal za stvaranje neprijatnosti, moć da učinimo borbu za moć previše skupom da bi se nastavljala, neisplativom ili nemogućom za nastavljanje. Imajući u vidu otvorenu ranjivost njihovih zemalja, njihovih društava, destruktivni kapacitet naše moći da stvorimo neprijatnost može svakako nadmašiti, kao što je poznato, ogroman potencijal njihovog snažnog naoružanja. Potrebno je, na kraju krajeva, mnogo manje stvari, ljudi i rada da se grad kao što je Njujork ili London dovede do paralize, nego što je potrebno da se uhvati teroristički komandant u svojoj pećini na planini ili da se njegovi potčinjeni isteraju iz podruma i tavana urbanih sirotinjskih četvrti... Kada se isprobaju svi lekovi iz udžbenika, oni iz domaće proizvodnje ili ručno pravljeni lekovi za kognitivni nesklad, i kada nijedan od njih ne uspe da ponudi očekivani rezultat, jedina stvar koja preostaje jeste bedna agonija laboratorijskih pacova koji su naučeni da naslađivanje parčićima nabacanim na najudaljenijem kraju lavirinta može biti doživljeno samo uz užas električnih šokova. Možda bi bekstvo iz lavirinta, jednom za svagda (opcija koja ne postoji za laboratorijske pacove), donelo satisfakciju koju ni najrevnosnije učenje i beleženje krivina i zavoja njegovih mnogobrojnih hodnika nikada ne mogu. Bez obzira na to da li oni zarobljeni pokušaju ili ne pokušaju da pronađu izlaz iz tiranije - i da li nastavljaju ili ne nastavljaju da se nadaju bez nade da se putevi bekstva iz nesklada mogu pronaći na njihovoj strani zida lavirinta - čini se da to ne predstavlja preveliku razliku u odnosu na njihove neprilike. Nagrade za poslušnost su tegobno spore, dok su kazne svakodnevne zato što se ne trudite dovoljno, ili se trudite previše (i kako bi uopšte izgledalo kada se ne trudite „previše", ako ne bi odmah bilo osuđeno kao „nedovoljno"?!). Da li ćete postati terorista ili ne, to je izbor; to da li ćete dozvoliti sebi da vas zaslepi obična ljubomora, prezir ili mržnja je takođe izbor. To što ste kažnjeni za suprotstavljanje, stvarno ili navodno, takvim izborima, međutim, nije stvar izbora jer je takvo suprotstavljanje presuda sudbine. Činjenica da je nekoliko ljudi „kao vi" napravilo pogrešan izbor dovoljna je da vam oduzme
Teror
globalnog
143
pravo da napravite sopstveni - pravilan - izbor; a ako ste ga ipak napravili, sama ta činjenica će vas sprečiti da ubedite one koji vam sude, ili uzurpiraju pravo da donose presude, da ste ga napravili, i to iskreno. Nekoliko samoubilačkih ubica na slobodi biće sasvim dovoljno da učini hiljade nevinih „dežurnim krivcima". Vrlo brzo, nekoliko loših individualnih izbora biće pretočeno u atribute „kategorije"; kategorija koja je lako prepoznatljiva, na primer sumnjivo tamna koža ili sumnjivo glomazan ranac - vrsta predmeta za koje su CCTV kamere stvorene da ih uoče i zbog kojih se prolaznicima govori da budu na oprezu. A prolaznici su voljni da poslušaju. Nakon terorističkih zlodela u londonskoj podzemnoj železnici količina incidenata klasifikovanih kao „rasistički napadi" oštro se povećala širom zemlje. U većini slučajeva čak ni prizor ranca nije bio neophodan da ih isprovocira. Desetak islamskih zaverenika, spremnih da ubiju, pokazalo se dovoljnim da stvori atmosferu tvrđave pod opsadom i da podigne talas „opšte nesigurnosti". Nesigurni ljudi su skloni da grozničavo traže metu na koju će istovariti svoju nagomilanu uznemirenost, i da povrate svoje izgubljeno samopouzdanje tako što će umiriti taj agresivni, zastrašujući i ponižavajući osećaj bespomoćnosti. Opkoljene tvrđave u koje se pretvaraju multietnički i multikulturalni gradovi su naseobine koje dele i teroristi i njihove žrtve. Svaka strana doprinosi strahu, strasti, vatrenosti i upornosti onog drugog. Svaka strana potvrđuje najgore strahove drugog i dodaje materijala njihovim predrasudama i mržnjama. Medu njima, zatvorenim u neku vrstu fluidne moderne verzije dance macabre, dve strane neće nikada dopustiti mir fantomu opsade. U svojoj studiji tehnologije nadzora, koja je postala široko rasprostranjena na ulicama gradova nakon 11. septembra, David Lajon beleži njene „nenameravane posledice": „širenje mreže nadgledanja... i pojačanu izloženost običnih ljudi nadgledanju u njihovim svakodnevnim životima".29 Možemo, međutim, tvrditi 29 Videti: David Lyon, „Technology vs. 'terrorism': circuits of city surveillance since September 11,2001", u: Cities, War and Terorism: Towards an Urban Geopolitics, ed. Stephen Graham, Blackwell, 2004, str. 297-311.
144
Fluidni strah
da među svim njenim „nenameravanim posledicama" počasno mesto pripada efektu tehnologije nadzora „mediji su poruka". Specijalizovani, kao što i moraju biti, za osmatranje i beleženje spoljnih, vidljivih objekata koji se mogu snimiti, ta tehnologija će sigurno biti šlepa za individualne motive i izbor koji stoje iza snimljenih slika, što na kraju mora voditi do postavljanja ideje „sumnjivih kategorija" na mesto individualnih zločinaca. Kao što to kaže Laj on: Kultura kontrole će izvršiti kolonizaciju više sfera života, sa našom saglasnošću ili bez nje, zbog razumljive želje za bezbednošću, kombinovane sa pritiskom da usvojite posebne vrste sistema. Obični stanovnici urbanih prostora, građani, radnici i potrošači - to jest ljudi bez bilo kakvih terorističkih ambicija - će uvideti da su njihove životne šanse sve više određene kategorijama kojima pripadaju. Za neke, ove kategorije su naročito pune predrasuda, lišavajući ih potrošačkog izbora zbog kreditne sposobnosti, ili, još podmuklije, otpremajući ih u status druge klase zbog boje kože ili etničkog porekla. To je stara priča pod maskom visoke tehnologije.
Anonimni detektiv koji se izvinio Girmi Belaju, zlosrećnom etiopskom izbeglici i pomorskom inženjeru, nakon što je policija brutalno upala u njegov stan u Londonu, skinula ga do gole kože, udarala ga, pritiskala ga uza zid, uhapsila ga i držala šest dana bez optužbe, tako što je rekao: „Izvini drugar, pogrešno mesto, pogrešno vreme",30 mogao je (i trebalo je) da doda: ,,i pogrešna kategorija". A ovako, Belaj sumira posledice tog kategorijskog, čak iako je individualno pretrpljeno, iskustva: „Ja se plašim; ja ne želim da izađem". I za svoj nesrećni slučaj krivi „proklete teroriste" koji su se „ponašali na takav način da je sva ljupkost i sloboda bila uništena za ljude kao što sam ja" (kurziv dodat). U začaranom krugu, pretnja terorizmom se pretvara u inspiraciju za još više terorizma, posipajući svoj put sve većom količinom užasa, uz sve veću grupu terorisanih ljudi - dva proizvoda koja teroristička delà, čije ime potiče baš od takve namere, nameravaju da proizvedu i planiraju da proizvedu. Može se reći da 30 Citirano prema: Sandra Lavikke, „Victim of terror crackdown blâmes bombers for robbing him of freedom", Guardian, 4. avgust 2005, str. 7.
Teror
globalnog
145
su terorisani ljudi najpouzdaniji saveznici terorista, iako ne svojom voljom. „Razumljiva želja za bezbednošću", uvek spremna i na raspolaganju za igru lukavog i prepredenog eksploatatora, a sada podstaknuta nasumičnim i očigledno nepredvidivim terorističkim aktima, ispada da je, na kraju, glavni resurs na koji teror može računati da bi dobio na snazi. Čak i u malo verovatnom slučaju da se zapečate granice prema nepoželjnim putnicima od krvi i mesa, verovatnoća još jednog terorističkog napada ne bi bila svedena na nulu. Globalno generisana ogorčenost lebdi u globalnom prostoru lako kao što to čine finansije i poslednja moda u muzici ili odeći, a tako isto čini i poriv za osvetom nad njenim istinskim ili navodnim krivcima ili (ako se krivcima ne može prići) nad odgovarajućim ili prikladnim žrtvenim jaganjcima. Gde god da se prizemlje, globalni problemi se za vrlo kratko vreme prilagode domaćim, brzo puštaju korene, „odomaćuju se" - i, ne nalazeći globalno rešenje, traže lokalne mete na koje će ispustiti svoje frustracije zbog toga. Izbegavši hapšenje, Husein Osman, jedan od glavnih osumnjičenih za napad na londonsku podzemnu železnicu, stigao je u Italiju, iako, prema Karlu de Stefanu, najvišem zvaničniku italijanske antiterorističke policije, nisu pronađene veze između njega i bilo koje lokalne terorističke grupe tamo - „nije se činilo da je u kontaktu sa bilo kojom poznatom terorističkom grupom". „Čini se da imamo improvizovanu grupu koja u ovom slučaju deluje sama," zaključio je Stefano.31 Povrede koje nanose sile koje izmiču kontroli na negativno globalizovanoj planeti su bezbrojne i sveprisutne - i povrh svega raštrkane i rasprostranjene. U svim delovima planete zemljište za seme terorizma je dobro pripremljeno i putujući „umovi" iza terorističkih napada mogu se s pravom nadati da će pronaći neko plodno parče zemlje gde god da se zaustave. Oni čak ne moraju ni da osmisle, izgrade i održe čvrstu strukturu komande. To nisu terorističke armije, već teroristički čopori, sinhronizovani, više nego koordinisani, sa malo kontrole ili bez nje, i samo sa 31 Videti: lan Fisher„,Italians say London suspect lacks wide terrorist ties", New York Times, 2. avgust 2005.
146
Fluidni strah
ad hoc komandirima vodova ili podoficirima. Veoma često, da bi se „namenske snage" prividno izrodile ab nihilo, dovoljno je da se pruži spektakularan primer i da se ostavi da se on revnosno i brzo raširi i utvrdi u milionima domova posredstvom TV mreža stalno gladnih predstave, glavnih informacionih puteva kroz koje i prenose svoje poruke. Nikada ranije stara antropološka ideja „širenja stimulusa" (u značenju prototipova i inspiracija koje putuju širom zemalja i kultura bez onih koji su ih prvobitno praktikovali ili njima posredovali, ili nezavisno od njih, i bez svog „prirodnog staništa", oblika života gde su rođene i gde su porasle) nije bolje sažela karakter sadašnje međukulturalne komunikacije i zaraznog, epidemijskog potencijala kulturnih inovacija. Na planeti ispresecanoj glavnim informacionim putevima poruke će pronaći i odabrati sopstvene zahvalne slušaoce, ne morajući ni da tragaju za njima; ili će ih nepogrešivo pronaći i odabrati njihovi potencijalni i zahvalni slušaoci kojima će biti drago da na sebe preuzmu zadatak traganja („surfovanja netom"). Susret poruka i slušalaca je velikim delom potpomognut na planeti pretvorenoj u mozaik etničkih i verskih dijaspora. Na takvoj planeti, nekadašnje razdvajanje „unutrašnjeg" i „spoljašnjeg" ili, u ovom slučaju, između „centra" i „periferije", više nije moguće. „Spoljašnjost" opasnog terorizma je apstraktna koliko i „unutrašnjost" kapitala koji održava život. Strane reči postaju stvarne unutar zemlje dolaska; navodni „autsajderi" su u većini slučajeva pojedinci rođeni i vaspitavani u lokalnoj sredini, a koji su inspirisani/preobraćeni idejama sans frontières. Ne postoje prve linije - samo razdvojena, široko razbacana i veoma mobilna bojišta; ne postoje regularne trupe - samo civili koji postaju vojnici za jedan dan i vojnici na neodređenom civilnom odsustvu. Terorističke „armije" su sve domaće armije, kojima nisu potrebne kasarne, skupovi i teren za parade. Mašinerija nacionalne države, osmišljena i negovana da čuva teritorijalni suverenitet i da nedvosmisleno razdvoji domaće od stranih, ostala je zatečena „umrežavanjem" planete. Iz dana u dan nižu se teroristička zlodela, jedna za drugim, dok državne institu-
Teror
globalnog
147
cije za red i zakon uviđaju da nisu u stanju da se suoče sa novim opasnostima koje su tako očigledno stavile tačku na ortodoksne, svete i navodno proverene i pouzdane kategorije i distinkcije. Ad hoc odgovori tih institucija na uzastopna iznenađenja odaju zbunjenost. Dan nakon što je ratoborni islamski propovednik, šeik Omar Bakri, verovatno plašeći se suočavanja sa optužbama za podstrekivanje, napustio Britaniju i otišao u Liban (navodno na odmor), vodeći političari na obe strane partijsko-političke podele zahtevali su striktnu kontrolu stanovnika zemlje koji je napuštaju (što je do tada bio običaj prvenstveno vezan za totalitarne države iz davnina, isto kao što su do tada bili kontrolisani stranci koji su želeli da uđu u zemlju). Dva dana kasnije, Džon Preskot, zamenik premijera, javno je savetovao Bakrija: „Uživaj u svom odmoru i neka bude dugačak" - verovatno želeći da svojim bekstvom Bakri izađe u susret državnim vlastima, vadeći ih iz neugodnog položaja u kome bi se našli usled do tada nepoznatog postupka da se Bakriju opozove dozvola za boravak u zemlji na neograničeno vreme: „Iako ministar unutrašnjih poslova, Čarls Klark, ne može da zabrani gospodinu Bakriju da se vrati po postojećim zakonima, mogao bi da mu blokira ulazak u skladu sa planovima najavljenim prošlog petka da se izbace ili deportuju oni koji propovedaju mržnju ili pravdaju nasilje".32 Ovo je zaista problem bez dobrog rešenja; ili je to pre iluzorna dilema koja odslikava samo stratešku i taktičku zbunjenost državnih vlasti? Napuštajući zemlju, Bakri je izbegao pravdi, a činjenica da je on to mogao da uradi nekažnjeno ne ide previše u prilog britanskih službi bezbednosti, ali - paradoksalno - namera je da se redefiniše pravda kao pravo da se krivci primoraju da odu i da im se zabrani povratak... Neprilike „stranca", postavljenog i držanog u uznemiravajuće slabo definisanoj „sivoj zoni" koja se pruža između deklarisanih neprijatelja i pouzdanih prijatelja, bile su sve vreme oličenje ambivalentnosti. Moderne države su se naporno trudile da eliminišu ili barem umanje tu ambivalentnost, koja je mučna za one 32 Alan Trevis and Duncan Campbell, „Bakir to be banned from UK", Guardian, 10. avgust 2005.
148
Fluidni strah
svrstane u kategoriju stranaca, ali koja je isto tako prouzrokovala dosta neprijatnosti onima koji su ih tu svrstali. Možda je zbog razmatranja uvijene (i neuverljive) priče o takvim naporima bila skovana čuvena/ozloglašena definicija suvereniteta Karla Šmita kao „prava na izuzeće". Na manje teoretskom nivou, pasoši i vize, pravo na boravak i njegovo osporavanje, naturalizacija i njeno odbijanje - sve sa namenom da okonča dvosmislenost ako ne društvenog, onda barem pravnog statusa - zaslužuju da se ubroje u najznačajnije moderne izume. Negativna globalizacija i njeni izdanci (do sada najviši stepen ekstrateritorijalnosti kapitala, trgovine, informacija, kriminala i terorizma) su, međutim, učinili sve takve testirane instrumente suvereniteta generalno neefikasnim. Perspektiva da će suvereno pravo za izuzećem osigurati pobedu u ratu proglašenom protiv ambivalentnosti koja utiče na strance, ili barem garantuje prednost u uzastopnim bitkama, sada uopšte ne izgleda tako sigurno; mač uključivanja i isključivanja sa dve oštrice pokazuje se previše tupim da bi obezbedio pobedu ili makar održao živom nadu o njoj. Ubiti dve muve jednim udarcem - zadržati sposobnost delovanja u novom svetu dijaspora i klupku „spoljnih" i „unutrašnjih" veza i sukobljenih lojalnosti koje se više ne mogu razvezati i držati razdvojenim, a istovremeno čuvajući i dalje prostor za manevar pri suočavanju sa brzo menjajućim situacijama u budućnosti sile su koje, čini se, drže pravac ka tome da učine „neodređenim" ambivalentnost pravnog statusa, više nego neambivalentnost prebivališta i građanskih prava. Sve to ne obećava brzo oslobođenje od ambivalentnosti, tog izdašnog izvora strepnje, nesigurnosti i straha koji u jednakoj meri osećaju ljudi uhvaćeni u njemu i ljudi koji žive svoje živote u njihovom nametljivom prisustvu. Ne može se zamisliti nikakvo brzo rešenje, a kamoli ono koje je pri ruci. Uz sve veće širenje dijaspora svetskih populacija i uz ortodoksnu hijerarhiju kultura koje skoro da su razmontirane, svaka sugestija zamene verovatno će biti žestoko osporavana. Uz same ideje kulturne superiornosti i inferiornosti koje su eliminisane iz „politički korektnog" rečnika,
Teror
globalnog
149
tako tradicionalan način - jednom univerzalno testiran - utvrđivanja i utemeljenja ishoda uzastopnih rešenja ambivalentnosti kao „kulturne asimilacije" (koja je sada učtivo nazvana „integracija", iako ostaje lojalna prošloj strategiji) niti je prihvatljiv, niti je verovatno da će biti usvojen i ispraćen do kraja. Pošto su ispale iz društva, nasilno otvorenog pritiskom negativnih globalizacionih snaga, moć i politika sve više se razdvajaju u međusobno suprotnim pravcima i stvaraju problem s kojim će se, izgleda, suočiti ovaj vek, jer je njegov vrhunski izazov da ponovo spoji moć i politiku; pošto će zadatak koji će, po svoj prilici, dominirati u ovom veku biti da se pronađe način da se ovakav podvig izvede. Ponovno okupljanje razdvojenih partnera u kući države je možda najmanje obećavajući od mogućih odgovora na izazov. Na negativno globalizovanoj planeti ovi najfundamentalniji problemi - istinski metaproblemi koji uslovljavaju šanse i načine rešavanja svih drugih problema - su globalni, i, pošto su globalni, ne priznaju lokalna rešenja. Ne postoje lokalna rešenja za globalno stvorene i globalno ojačane probleme, i ne mogu ni postojati. Ponovno sjedinjenje moći i politike moraće da se postigne na planetarnom nivou, ako se uopšte postigne. Kao što je to vešto primetio Bendžamin R. Barber, „nijedno američko dete ne može se osećati bezbedno u svom krevetu, ako se deca u Karačiju ili Bagdadu ne osećaju bezbedno u svom. Evropljani neće biti u stanju da se dugo hvale svojim slobodama, ako ljudi u drugim delovima sveta i dalje ostanu obespravljeni i ponižavani".33 Demokratija i sloboda ne mogu više biti osigurane samo u jednoj zemlji ili čak u grupi zemalja; njihova odbrana u svetu ispunjenom nepravdom i naseljenom milijardama ljudskih bića kojima je osporeno ljudsko dostojanstvo sigurno će pokvariti same vrednosti koje je nameravala da zaštiti. Budućnost demokratije i slobode mora biti osigurana na planetarnom nivou - ili uopšte ne može biti osigurana. 33 Videti: „Benjamin R. Barber in conversation with Artur Domosfawski", Gazeta Wyborcza, 24-26. decembar 2004, str. 19-20.
150
Fluidni strah
Strah je zapravo najzlokobniji od mnogih demona koji se gnezde u otvorenim društvima našeg vremena. Ali nesigurnost sadašnjice i neizvesnost sutrašnjice su te koje rađaju najgore i najteže podnošljive naše strahove. Nesigurnost i neizvesnost, opet, rođene su iz osećaja nemoći: čini se da mi više ne kontrolišemo, ni pojedinačno, ni u manjoj grupi ili kolektivno, naše poslove na planeti - i postajemo sve više svesni da ćemo teško biti oslobođeni prvog hendikepa, dok god je drugom dozvoljeno da traje. Da situacija bude još gora, nedostaje nam sredstava koja mogu omogućiti našoj politici da se izdigne do nivoa gde se moć već smestila, time nam omogućavajući da ponovo steknemo i preuzmemo kontrolu nad snagama koje oblikuju naš zajednički položaj, i stoga defmišemo opseg naših opcija kao da povlačimo granice našoj slobodi izbora: to je vrsta kontrole koja je trenutno iskliznula - ili je iščupana - iz naših ruku. Demon straha neće biti prognan dok ne pronađemo (ili, tačnije, ne izgradimo) takva sredstva.
5.
Strahovi na slobodi
Paradoks koji je pravilno istakao Robert Kastel u svojoj pronicljivoj analizi obilnih strahova, koje rada i hrani nesigurnost, a koji ispunjavaju fluidni moderni život, jeste da „mi - barem u razvijenim zemljama - nesumnjivo živimo u nekim od najbezbednijih [sûres] zemalja koje su ikada postojale".1 Mi, muškarci i žene, koji živimo u „razvijenom" delu sveta (to jest, u najbogatijem, najmodernizovanijem, a, i dalje, u najrevnosnije modernizujućem delu sveta) „objektivno" smo najbezbedniji ljudi u istoriji čovečanstva. Kao što statistike ubedljivo pokazuju, sve je manje opasnosti koje prete da skrate naše živote i rede su nego što su bile u prošlosti i nego što su to u drugim delovima sveta; pored toga, mi imamo izuzetno domišljate i efektivne načine da predvidimo, sprečimo i borimo se protiv onih opasnosti zbog kojih još uvek možemo da umremo ranije ili da se razbolimo. Sve zamislive objektivne mere pokazuju očigledno nezaustavljiv rast u zaštiti koju muškarci i žene „razvijenog" delà sveta uživaju na sva tri fronta gde se vode borbe za odbranu 1 Robert Castel, L'Insécurité sociale. Qu'est-ce qu'être protégé?, Seuil, 2003, str. 5.
152
Fluidni strah
ljudskog života: protiv nadmoćnih snaga prirode, protiv urođenih slabosti naših tela i protiv opasnosti koje proizilaze iz agresije drugih ljudi. A opet, baš u tom delu sveta koji je, kao nikada ranije, bezbedan i komforan - u Evropi i u njenim bivšim kolonijama, prekookeanskim izdancima, ograncima i sedimentima, kao i u nekoliko drugih „razvijenih zemalja" sa evropskom vezom izabrane bliskosti, odnos Wahlverwandschaft, više nego Verwandschaft - to jest zavisnost od straha i opsesija bezbednošću doživela je spektakularan uspon tokom poslednjih godina. Nasuprot objektivnim dokazima, ljudi koji žive u najvećem ikada zabeleženom komforu, koji su razmaženi i negovani više nego bilo koji drugi ljudi tokom istorije, su ti koji više osećaju pretnje, koji su nesigurniji i uplašeniji, skloniji panici i zainteresovaniji za sve što ima veze sa bezbednošću i sigurnošću, nego ljudi u većini drugih društava, sadašnjih i prošlih. Moderno obećanje da će se otkloniti ili pobediti sve pretnje ljudskoj bezbednosti, jedna po jedna, do neke mere je bilo ispunjeno - osim, naravno, preteranog, preambicioznog i, po svoj prilici, neispunjivog obećanja da ih uopšte ne bude. Jasno je, međutim, da ono što nije uspelo da se materijalizuje jeste očekivanje slobode od strahova koje rada i hrani nesigurnost. Pokušavajući da objasni tu misteriju, Kastel sugeriše daje naše akutno osećanje nesigurnosti izvedeno ne toliko iz nedostatka zaštite, koliko iz neizbežne „nejasnoće njenog obima" (ombre portée) u onoj vrsti društvenog univerzuma koji je, kao naš, „огganizovan oko beskrajne potrage za zaštitom i unezverene potrage za sigurnošću"2 - tako postavljajući sve veće, prethodno nezamislive standarde zaštite, uvek ispred onoga što je trenutno moguće. Naša „opsednutost bezbednošću" i, kao rezultat toga, nepostojanje tolerancije za makar i najmanje kršenje bezbednosnih mera, je ono što postaje najbogatiji, samoobnovljivi i verovatno neiscrpan izvor naših strepnji i strahova. Možemo pretpostaviti da je prokletstvo našeg mučnog iskustva nesigurnosti, koje ne pokazuje znake jenjavanja i koje je oči2 Ibid., str. 5.
Strahovi
na
slobodi
153
gledno neizlečivo, nusproizvod, da tako kažem, „rastućih očekivanja"; jedinstveno savremeno obećanje i rašireno ubeđenje koje je proizvelo shvatanje da, imajući u vidu stalna naučna otkrića i tehnološke izume, odgovarajuće veštine i odgovarajući napor, može biti postignuta „puna" bezbednost, život potpuno oslobođen straha - da „to može da se uradi" i da ćemo „mi to uraditi". I dalje prisutne strepnje, međutim, uporno sugerišu da obećanje nije ispunjeno - da se „to nije uradilo". Kada se ovo kombinuje sa ubeđenjem da bi to moglo da se uradi, izneverena nada dodaje osećaj nemoći na već postojeći osećaj nesigurnosti - i kanališe strepnje u želju da locira i kazni krivce, kao i da dobije kompenzaciju za izneverena nadanja. U dve od tri oblasti koje su izrodile nesigurnosti koje su opsedale ljude predmodernih vremena (izrazito ekstravagantne i neukrotive sile prirode i mučna slabašnost ljudskog tela), u modernom dobu, tokom celog njegovog trajanja, bilo je spektakularnih dešavanja. Bezbednosni tehnološki štit postavljen je između hirova prirode i našeg sopstvenog staništa, preden je izvestan put ka komfornoj homeostatičkoj regularnosti ovog drugog - iako rastu sumnje, koje neki eksperti umanjuju mada ih mnogi drugi nikad glasnije ne imenuju, da će cena koju ćemo morati da platimo za taj (trenutni) uspeh možda biti neviđena, rastuća destruktivnost prirodnih elemenata kojoj se možda više nećemo moći odupreti. Što se tiče druge oblasti - telesne boljke ili čak urođene mane sada su izlečive više nego ikada ranije, i čak, iako ukupan broj bolesti i njenih žrtava ne pokazuje znake opadanja i iako naše uvek prisutne sumnje u vezi sa ispravnošću našeg režima ishrane mogu biti osnovane, statistička dugovečnost naših života i dalje stalno raste. Međutim, što se tiče treće oblasti - one koja se odnosi na međuljudska neprijateljstva i zlu volju - skoro svi se jednoglasno slažu da obećana sigurnost ne samo da nije uspela da se materijalizuje, već se nije ni primakla, a čak se možda malo i odmakla od cilja. Rast stepena samopouzdanja i osećanja sigurnosti je zastrašujuće porazan, kako se mi pomeramo iz jedne „bezbednosne pa-
154
Fluidni strah
nike" u drugu, a svaka panika je jednako, ako ne i strasnija od one prethodne. Pošto uzastopni izlivi bezbednosne panike uglavnom dolaze nakon vesti da neke ljudske institucije (bolnice, zatvori, službe za uslovnu slobodu, fabrike hrane, supermarketi, fabrike za prečišćavanje vode, itd.) nisu savršeno bezbedne i da ne funkcionišu glatko kao što bi neko pretpostavio (i bio ohrabrivan da to pretpostavi), čini se da se strahovi, kao rezultat toga, najčešće objašnjavaju lošim delima sa zlom namerom. U ovakvoj drami mora postojati negativac, i to čovek. I kao što smo videli ranije (u drugom poglavlju), takođe su ljudi - drugi ljudi, naravno, okrutni i sebični, ali u svakom slučaju bezosećajni i nisu nalik nama - ti koji, i po ekspertskom mišljenju i po popularnom uverenju, nose veliki deo odgovornosti za smicalice prirode i za hirove fizičkog zdravlja. Možemo reći da je moderna varijanta nesigurnosti obeležena uglavnom strahom od ljudskog zločina i od ljudskih zločinaca. Ona je prožeta podozrenjem o zlim motivima izvesnih konkretnih ljudi, ili specifičnih grupa ili kategorija ljudi, a često i odbijanjem da verujete postojanosti, posvećenosti i pouzdanosti ljudskih saputnika, odbijanje koje je skoro sigurno praćeno našom nevoljnošću da učinimo drugarstvo čvrstim, trajnim i tako pouzdanim. Kastel optužuje modernu individualizaciju da je najviše odgovorna za takvo stanje. On sugeriše da je, zamenivši čvrsto uvezane zajednice i tela koja su nekada definisala pravila zaštite, i s tim u vezi individualna prava i obaveze, i nadgledala njihovo poštovanje, individualnom dužnošću ljubavi, interesa i nege prema samom sebi (l'amour propre umesto l'amourde soi, da upečatljivo iskoristimo distinkciju Žan-Žaka Rusoa), moderno društvo izgrađeno na živom pesku neizvesnosti. Svakodnevno opominjani, gurani i pritiskani da prate sopstvene interese i zadovoljstva i da se bave interesima i zadovoljstvom drugih samo u tolikoj meri u kojoj utiču na njihova sopstvena, moderni pojedinci veruju da su drugi pojedinci oko njih vođeni sličnim, egoističnim motivima - i tako ne mogu očekivati od njih više nezainteresovanog saosećanja i solidarnosti nego što su oni sami savetovani, obučeni i
Strahovi
na
slobodi
155
voljni da ponude. U takvom društvu, percepcija ljudskog društva kao izvora egzistencijalne nesigurnosti i kao teritorije po kojoj su rasute zamke i zasede čini se da postaje endemska. U začaranom krugu, ona potom pogoršava hroničnu krhkost ljudskih veza i još više pojačava strahove koju ta krhkost stvara. Kada dopre do sveta ljudi strah postaje samopokretački i samopojačavajući; on stiče sopstveni zamah i razvojnu logiku, ne treba mu puno pažnje i skoro nikakav dodatni napor da bi se širio i rastao - nezaustavljivo. Po recima Davida L. Altajda, nije strah od opasnosti ono što je najgore, već u šta ovaj strah može da se pretvori, šta može da postane... Društveni život se menja kad ljudi žive iza zidova, unajme čuvare, voze blindirana vozila... nose suzavac i pištolje i idu na časove borilačkih veština. Problem je što ove aktivnosti reafirmišu i potpomažu stvaranje osećaja nereda koji naše aktivnosti produžavaju.3
Strahovi nas teraju da zauzmemo odbrambeni stav, a zauzimanje odbrambenog stava daje neposrednost, opipljivost i kredibilitet istinskim ili navodnim pretnjama iz kojih se pretpostavlja da strahovi proizilaze. Naš odgovor na strepnje je ono što pretvara mračna predosećanja u svakodnevnu realnost, dajući duhu telo od krvi i mesa. Strah se ukorenjuje u našim motivima i ciljevima, boravi u našim aktivnostima i ispunjava našu svakodnevnu rutinu; ako mu ne treba mnogo dodatnog stimulusa iz spoljašnjosti, to je zato što aktivnosti koje on svakodnevno podstiče pružaju svu motivaciju, sve opravdanje i svu energiju koja je potrebna da ga održi živim, granajući se i cvetajući. Među mehanizmima koji tvrde da slede san večnog kretanja, samoreprodukcija spleta straha i strahom podstaknutih aktivnosti čini se da drži počasno mesto... Iako je ovo, naravno, iluzija - kao što je uvek i bila u slučaju drugih nebrojenih perpetuum mobile mehanizama koji tvrde da 3 David L. Altheide, „Mass media, crime, and the discourse of fear", Hedgehog Review, 5, br. 3 (jesen 2003), str. 9-25.
156
Fluidni strah
poseduju čudo samoobnovljive energije. Ciklus straha i aktivnosti koje strah diktira ne bi se nastavljao bez prekida i ne bi tako ubrzavao da ne crpi svoju energiju iz egzistencijalnih potresa. Postojanje takvih potresa i nije neka vest. Egzistencijalni potresi su pratili ljude kroz čitavu njihovu istoriju, bez onih društvenih okruženja u kojima se život ljudi odvijao nuđenjem potpunog osiguranja protiv „udaraca sudbine" („sudbina": izraz skovan da bi razdvojio nepredvidive i neizbežne nedaće od onih nevolja koje se mogu predosetiti i otkloniti). Ideja „sudbine" podrazumeva ne toliko posebnu prirodu udaraca koje nosi, koliko ljudsku nesposobnost da ih predvidi, a kamoli spreči ili umanji; ona podrazumeva bespomoćnost i nesreću žrtava, više nego posebnu okrutnost štete ili gubitka. „Sudbina" se izdvaja od drugih katastrofa tako što udara bez upozorenja i šlepa je na ono što njene žrtve rade ili se uzdržavaju da rade ne bi li izbegle njene udarce. „Sudbina" je uvek označavala neznanje i nemoć čoveka i dugovala je svoju ogromnu zastrašujuću moć nedostatku sposobnosti njenih žrtava. Možda je jedina distinkcija današnjih strahova razdvajanje akcija izazvanih strahom od egzistencijalnih potresa koji su izrodili strahove koji su te akcije izazvali; razmeštanje strahova, iz napuklina i procepa u ljudskoj odbrani gde se začinje i neguje „sudbina", u oblasti života koje su u velikoj meri irelevantne za istinski izvor strepnji, i to - utešno - u dohvatu vida i dodira. Problem je, naravno, u tome što nikakvi napori uloženi u oblasti u kojima su razmešteni strahovi neće moći neutralisati ili blokirati njihove prave izvore, tako da je siguran neuspeh u umirivanju početnih strepnji, koliko god da su napori iskreni ili domišljati. Iz ovog razloga se taj začarani krug straha i strahom inspirisanih akcija (navodno preventivnih ili odbrambenih) nastavlja, ne gubeći nimalo svoju snagu - a opet se ne približavajući svom kraju. Ciklus o kome govorimo razmešten je danas iz sfere sigurnosti (to jest, samopouzdanja i samopotvrđivanja, ili njihovog odsustva) u sferu bezbednosti (to jest, skloništa od pretnji po sopstvenu ličnost ili izloženosti tim pretnjama). Prva oblast, kojoj su progresivno oduzimani institucionalni, državom podržavani i
Strahovi
na
slobodi
157
državom obezbeđivani stubovi, postala je otvorena za ćudi tržišta i pretvorila se u igralište globalnih sila koje deluju u „prostoru tokova", pružajući se izvan dohvata političke kontrole, kao i izvan sposobnosti svojih žrtava (koje su već pogođene njihovim akcijama ili se plaše da će ubrzo biti pogođene) da adekvatno reaguju, a kamoli da se efikasno odupru. Društveno usvojena politika protiv individualne nesreće, koja je u toku poslednjeg veka postala kolektivno poznata pod imenom „socijalna država" (država blagostanja), sada se postepeno izbacuje, smanjuje ispod nivoa potrebnog da se potvrdi i održi vera u sigurnost, ili se niko više ne nada, a kamoli veruje, da će preživeti sledeći krug smanjenja izdataka. Sumirajući najnovije trendove, Nil Loson zapaža da vlada postaje „samo sluškinja globalne ekonomije".4 Država nije više svemogući gospodar svoje teritorije - ni stvarno, ni navodno, ni u praksi ni u snovima, ni u trenutnom radu, ni u najsmelijim ambicijama. Loson se slaže sa Tomasom Frankom u njegovoj dijagnozi uspona „tržišnog populizma", „gde se tržište sada posmatra kao vrhunsko sredstvo demokratije" i „sa svakim pojedincem 'koji glasa' svaki dan, i to po ceo dan, zarad dobara i usluga koje su mu važne".5 „Svuda se kolektivni glas... zamenjuje atomiziranim i konkurentnim individualizovanim izborima." Bila ona sluškinja globalnih ekonomskih sila ili ne, država ne može jednostavno poslati pismo sa ostavkom (na koju adresu?!), spakovati svoje stvari i napustiti svoje mesto. Ona ostaje zadužena za red i zakon unutar svoje teritorije, a i dalje je odgovorna za način na koji se ova funkcija sprovodi. Paradoksalno, baš ta krotka i sve veća predaja drugim silama, unutar i izvan njene teritorije, ali u svakom slučaju izvan njene kontrole, je ta koja čini skoro neizbežnim, ne samo zadržavanje već i ekspanziju, ekstenzivnu i intenzivnu, njene funkcije čuvanja i nadgledanja reda. „Još većim oslobađanjem tržišta i dozvoljavanjem da se njegove granice pre4 Videti: Neal Lawson, Dare More Democracy: Front Steam-Age Politics to Democratic SelfGovernance, Compass, 2005. 5 Cf. Thomas Frank, One Market unđer God, Secker and Warburg, 2001.
158
Fluidni strah
liju u javni sektor, vlada mora da plati račune za neuspehe tržišta, za nepredviđene stvari koje tržište odbija da prizna i da deluje kao bezbednosna mreža za neizbežne gubitnike tržišnih snaga."6 Zapazimo, međutim, da nije samo povremeni pad tržišta ono što podstiče sadašnje promene u prioritetima vlade. Deregulacija tržišnih snaga i jednostrana predaja države „negativnoj" globalizaciji (to jest, globalizaciji biznisa, kriminala ili terorizma, ali ne i političkih i zakonodavnih institucija koje su u stanju da ih kontrolišu) treba da se plati, i to svakodnevno, u valuti društvenog narušavanja i razaranja: u valuti neviđene slabosti ljudskih veza, nepostojanosti društvenih lojalnosti, te krhkosti i opozivosti obaveza i solidarnosti - čije posledice opterećuju vlade država teretom koji nije manji od zadataka koji su bili vezani za uspostavljanje, održavanje i dnevno servisiranje socijalne države. To je svakodnevna normalnost, a ne povremeni neuspeh deregulisanih tržišta i negativne globalizacije, koji sada podstiče nikad brži rast društvenih računa koje su same vlade obavezne da plate. Kako zaštitna mreža društvenih prava slabi i kako se više ne veruje da će trajati u vremenu potrebnom da bi ponudila čvrst okvir za buduće planove, vraća se prokletstvo nesigurnosti i straha, koje je vizija socijalne države nastojala da eliminiše jednom za svagda - ali ona sada mora tražiti neki drugi lek, na drugom mestu. Da još jednom citiram Losona: „Pošto ne postoji nikakav drugi oslonac, ljudi će verovatno odustati od ideje kolektivizma u celini... i osloniti se na tržište kao arbitra vrednosti." A tržišta se, kao što je poznato, ponašaju suprotno od ciljeva socijalne države. Tržište cveta u uslovima nesigurnosti; ono zarađuje na ljudskom strahu i osećaju nesreće. Kako se državno organizovana odbrana od egzistencijalnih potresa postepeno razgradila, a to su pratili i sporazumi o kolektivnoj samoodbrani, kao što su sindikati i drugi instrumenti kolektivnih pogodbi, pod pritiskom konkurentskog tržišta koje briše solidarnost sa slabijima, sada je samo na pojedincima da traže, pronađu i koriste individualna rešenja za društveno proiб Thomas Frank, citirano u: Lawson, Dare More Democracy.
Strahovi
na
slobodi
159
zvedene nevolje - i da sve to urade individualnim, samostalnim i usamljenim akcijama, opremljeni individualnim sredstvima i resursima koji su očigledno neadekvatni zadacima. Nudeći više fleksibilnosti kao jedini lek za već neizdrživu količinu nesigurnosti, poruke koje dolaze sa mesta političke moći sačinjavaju perspektive sa još više izazova i sa većom privatizacijom nevolja - i tako, na kraju, sa više, a ne manje neizvesnosti. Oni ostavljaju malo nade za kolektivno osiguranu egzistencijalnu sigurnost, i umesto toga podstiču svoje slušaoce da se fokusiraju na svoju individualnu bezbednost u sve nesigurnijem i manje predvidivom, a time i potencijalno opasnom svetu. Sveprisutna briga „od kolevke pa do groba" može se učiniti isuviše teškom, a nekada nepodnošljivom. U poređenju sa još neproverenim, a time još izazovnijim varijetetima tržišne robe, ona se može činiti glupom, neukusnom i jednoličnom, bez „začina", kao da joj je oduzeta ta mala količina promene, iznenađenja i izazova, koja je životu potrebna da se drži dalje od neprijatne i onesposobljavajuće dosade. Ova vrsta brige, za koju je klasična „socijalna država" sada optužena, bila je kritikovana zato što je preterana; ona je pozivala na pobunu širih razmera. U skladu sa raspoloženjem javnosti, Margaret Tačer je lansirala i sprovela svoj poznati frontalni napad protiv „države dadilje" pod sloganom „Želim doktora koga sam ja izabrala u vreme kada meni odgovara". Ovo je, kao program, pogodilo pravu žicu onda kada je najavljeno. Izbor se zaista činio dobrodošlim odmorom od rutine. Za iznenađenja i izazove koje je taj izbor sa sobom doneo, međutim, brzo se ispostavilo da odaju uznemiravajuću, često nepodnošljivu količinu nesigurnosti. Put koji je vodio do pravog izbora doktora i do pravog vremena za posetu pokazao se, zasigurno, manje zamorno monotonim nego ranije, ali se ispostavilo da je pun nepoznatih prepreka i zamki, čija je raznovrsnost bila ne manje zastrašujuća i uznemiravajuća. Nakon što je analizirao čekaonice bolnica i ambulanti i razgovarao sa velikim brojem pacijenata, koji su nervozno čekali svoj red, Jan Hofman je, na primer, otkrio, da je „tokom prošle decenije, promena u razgovoru između doktora i pacijenta - od 'Ovo nije u redu kod vas
160
Fluidni strah
i uradićemo ovo', do 'Ovo su vaše opcije, šta želite da uradite?' postala skoro kompletna. 'Bejbi bum' generacija je dobila ono što je tražila. I to dosta..." 7 Hofman nastavlja citiranjem mišljenja začuđenih pacijenata: To je kao da ste u stranoj zemlji: ne govorite jezik, a pokušavate da stignete negde... Kada doktor kaže: „Ovo su vaše opcije", a ne nudi vam ekspertsku pomoć ili mišljenje, to je jedan oblik napuštanja... Želite da znate ko upravlja vašom zdravstvenom zaštitom? To ste vi i niko drugi...
Svako će vam reći da je zastrašujuće iskustvo da se nađete u stranoj zemlji, napušteni, izgubljeni i znajući da vam „niko" neće pomoći da izbegnete grešku i da podelite odgovornost za njene posledice. Sloboda bez bezbednosti nije manje strašna i odbojna nego bezbednost bez slobode. Oba stanja su užasavajuća i ispunjena strahom - izbor između dva zla. Razlika između sada i onda je u tome što su do sada obe situacije isprobane - doživljene tokom života jedne generacije; i obe nisu ispunile zadatke. Ono što sada znamo, ali u šta ranije nismo bili upućeni jeste da na koji god način da se razlikuju ove dve situacije - moć da stvore strah nije jedan od njih. Strah je sada možda još dublji i zastrašujući, jer se čini da nema izlaza; barem ne one vrste izlaza koja se čini pouzdanom - uprkos revnosnoj potrazi za „trećim načinom". Ono što je najočiglednije jeste da uopšte nije jasno šta bi pojedinci - kojima je dopao zadatak individualnog iznalaženja individualnih rešenja na društveno proizvedene probleme, a potom angažovanja individualnih resursa za njihovu realizaciju - mogli uraditi da se oslobode svojih strahova, a kamoli da izbegnu da ih ti strahovi uopšte opsedaju. Istina, primer koji sam ja iskoristio da opišem ovu nevolju izveden je iz situacije u kojoj su se pojedinci osećali posebno ra7 Videti: „Awash in information, patients face a lonely, uncertain road", New York Times, 14. avgust 2005.
Strahovi
na
slobodi
161
njivim i zbog toga je obojen naročito tamnim bojama. Međutim, pitanje o kome govorimo nije ograničeno na zdravlje i zdravstvenu zaštitu, niti krivica za problem bez „dobrog rešenja" može biti pripisana medicini (barem ne samo medicini). Slične nevolje i brige očekuju pojedince (nepogrešive birače po dekretu, strance u stranoj zemlji po sudbini) gde god i kad god su njihova znanja i veštine neadekvatni da se suoče sa složenošću sveta, nevešti u dokazivanju mudrosti svog izbora, i žalosno nedostatni za kontrolu sopstvenih nevolja - i to uvek i svuda. U trenutku razmišljanja (ako se takav trenutak može pronaći i ako se može izdvojiti usred večne žurbe koja oduzima vreme) oni mogu razmisliti i složiti se sa Vudijem Alenom i njegovim opisom njihove dileme: „Više nego bilo koji drugi put u istoriji čovečanstvo je na raskrsnici. Jedan put vodi do očaja i potpunog beznađa. Drugi, do potpunog istrebljenja. Pomolimo se Bogu da imamo mudrosti da ispravno odaberemo..." 8 Kao što su urednici Hedžhog revije napisali u uvodu svog specijalnog izdanja posvećenog strahu - ,,u odsustvu egzistencijalnog komfora" ljudi se skloni da prihvate i „bezbednost, ili lažnu bezbednost".9 Engleska reč „safety" - bezbednost (koja je, kad smo kod toga, odsutna iz mnogih drugih evropskih jezika) uglavnom evocira lične - materijalne, telesne - aspekte sigurnosti, pa tako navedeni citat sugeriše da su ljudi skloni da prihvate sigurnost svojih tela i svojih produžetaka: domova i njihovih sadržaja, ulica kroz koje se tela kreću, ranjiva i bez odbrane za udarce koji su posebno zastrašujući i bolni jer su iznenadni i neočekivani. Ali pošto je odsustvo „egzistencijalne sigurnosti" (ili odsustvo vere u njeno trajanje) ono što izaziva čitav proces, bezbednosni interesi koje ljudi „prihvataju" nisu istinski uzrok nevolja koje podstiču njihovu grozničavu potragu za tim prihvatanjem. Trenutno prihvatanje znači da se na prvom mestu (a u praksi, jedinom), čovek danas želi i bori se da eliminiše „sudbinu" iz 8 Videti: The Complété Prose of Woody Allen, Picador, 1980. 9 Hedgehog Review, 5, br. 3 (jesen 2003), str. 5-7.
162
Fluidni strah
domena bezbednosti. U tom domenu čovek se bori za kontrolu, punu kontrolu i trajnu kontrolu - nadajući se bez izgleda da će imati ili steći dovoljno veštine i sredstava da je postigne, i to na takav način da će se zadatak brzo pokazati realnim i pre ili kasnije isplatiti uložene napore. Kao rezultat, drugi domeni koji odaju i šire strah ostaju zanemareni. Gube se sve nade da će se nad njima uspostaviti kontrola - i to s pravom, jer dok god se taj zadatak preduzima individualno, ovi domeni su svakako osuđeni da ostanu van kontrole. Problem je u tome da su akcije koje obećavaju da budu efikasne najčešće irelevantne u odnosu na prave uzroke strepnje - dok potencijalno relevantne akcije uporno ostaju nedelotvorne. Na kraju krajeva, najakutniji „egzistencijalni potresi" koji podrivaju samopouzdanje i podstiču mučnu neizvesnost rađaju se na području do kog ne mogu dopreti sredstva koja su na raspolaganju pojedincima, pa smo tako osuđeni na nemogućnost kontrole nad njima. Tlo na kome počivaju naši životni izgledi uistinu je nestabilno i trošno - kao i naši poslovi i firme koje ih nude, naši partneri i mreže prijatelja, status koji uživamo u širem društvu i samopouzdanje i samopoštovanje koji dolaze s njim. „Napredak", nekada najekstremnija manifestacija radikalnog optimizma i obećanje univerzalne trajne sreće brzo se pretvara u svoju suprotnost, ploveći prema distopijskom i fatalističkom polu naših predosećanja. Ideja „napretka" sada uglavnom označava pretnju nemilosrdne i neizbežne promene, promene koja se sluti, više nego što se predviđa sa bilo kakvim stepenom pouzdanosti (ili, je pak, podložna takvom predviđanju), a kamoli da se planira. Umesto nagoveštaja mira i odmora, buduće promene slute trajni napor bez ijednog trenutka odmora, koji preti da postavi nove i nepoznate zahteve i da obezvredi teško naučene rutine kopiranja. Prikaz „napretka" se pretvara u kopiju beskrajne igre muzičkih stolica u kojoj će jedan trenutak nepažnje rezultirati nepopravljivim porazom i neopozivim izbacivanjem, kao u verziji Najslabije karike koja se igra u stvarnosti. Uz pravi značaj svakog sukcesivnog „koraka unapred" koji je značio, kao i u televizijskim rialitišouovima, izbacivanje i bankrot osobe koja je bila najslabija u
Strahovi
na
slobodi
163
svom koračanju. Umesto velikih očekivanja i slatkih snova, „napredak" evocira besane noći ispunjene noćnim morama izostajanja - propuštanja voza, ispadanja iz vozila koje ubrzava, to da više niste na nivou zadatka, da su vas tako ocenili drugi koji su se brže uhvatili u koštac sa promenjenim okolnostima. Izbacivanje je, na kraju krajeva, otpad napretka; i možemo se zapitati da li je to u stvari zaobilazni put ili ipak glavni put proizvodnje i glavnog proizvoda: njegova skrivena, a opet suštinski glavna funkcija... Postoji još više razloga za strah. Jedan od njih može biti pronađen u deficitu normativne regulacije. Bez vlasti koja se usuđuje i/ili je dovoljno snažna da pretenduje na univerzalnost za norme koje defniše i koje želi da promoviše, i bez vlasti koja je sposobna da osigura obavezujuću moć njenih željenih i promovisanih normi, pravila koja rukovode ljudskom interakcijom odbacuju se čim se predlože. Sada je uglavnom na pojedincima da sami pregovaraju o onome što jesu privremena i lokalna rešenja njihovih nesporazuma. Čak i ako se svi zainteresovani slože oko rešenja i privremeno ih poštuju, ne može se verovati da će ona trajati; njihova kontrola nad potpisnicima (da ne spominjem one koji odbiju da potpišu) je slaba i nejednaka, i potreban je neprekidan nadzor nad svakim ko je u to uključen - osim ako se drugi protagonisti ne povuku iz preuzetih obaveza uz malo upozorenja ili sasvim bez njega. Sve obaveze su „do daljnjeg" - i nije jasno ko ima pravo da izdaje takva obaveštenja, a kamoli pod kojim okolnostima i zbog čega. U odsustvu jasnih smernica, može se pretpostaviti da je nizanje pokušaja i grešaka, iako je takav način poznat po svojim rizicima i zamkama, drugi najbolji izbor. Samo da biste ostali tamo gde jeste i da biste se održali na mestu do kog ste došli, treba da trčite, i trčite, i trčite. Pritisnuti ste, i obrlaćeni, i gurkani, i nagovarani da nastavite da se krećete, ili... u suprotnom, neko će drugi preuzeti vašu funkciju i ostaviti vas iza sebe. Munjevite promene u modi su samo jedan - dosadno očigledan, banalan - primer: istog trenutka kada ste napravili pažljivo kalkulisanu demonstraciju svog identiteta i aspiracija pažljivim spajanjem svih elemenata vašeg izgleda u javnosti, od kose do ci-
164
Fluidni strah
pela i raznih „detalja", ti elementi gube ili menjaju svoja značenja: značenja otpadaju brže nego što je potrebno vreme da se artikulišu i apsorbuju. Modni vihori gutaju i proždiru sve oko sebe. Vi ste mislili, na primer, da ste konačno osmislili vaš dom do najsitnijih detalja, da ste isplatili dug na kreditnim karticama koje su vam bile potrebne za sve to i da sada možete da sednete, uživate u pogledu i da budete ponosni na to što ste stigli do željenog cilja. Možda je bolje da razmislite još jednom. „Danas jeste, sutra nije", razmišlja Karolin Ru, ekspert-i iskusni savetnik za nekretnine i opremanje kuća iz Gardijana. Koliko god da je to pogrešno, enterijer postaje sklon naglim preokretima poput sveta mode... Poslednja stvar koja treba da se stavi na prestarelu listu jeste luster. Znam. Žao mi je. Pogotovo zbog sve muke koju ste prošli da biste... Drvene roletne, drveni podovi: ne očekujte da traju zauvek, barem ne u smislu kredibilnosti. Oni više nisu trajna potrošačka roba.10
Idite onda i rastavite pod, i prozore, i... Da li je ostala neka „trajna potrošačka roba"? „Trajna potrošačka roba": zar to nije postalo oksimoron, kontradikcija u značenju? Pišući tokom vrhunca „čvrste" faze modernosti i upečatljivo razvijajući distinkciju koju je Bazil Bernštajn napravio između „restriktivnih" i „razrađenih" kôdova, Meri Daglas je sugerisala da, dok je dete u radničkim porodicama „kontrolisano stalnom izgradnjom svesti o društvenim obrascima" - na pitanje „zašto ja to moram da uradim?" redovno se odgovaralo sažetim podsetnicima na obrasce neopozivo pripisivane mestu u hijerarhiji moći („zato što ja tako kažem"), polu („zato što si ti dečak"), starosti („zato što si ti najstariji"), itd., u porodicama srednje klase „na kontrolu se utiče ili kroz verbalnu manipulaciju osećanjima ili kroz uspostavljanje razloga koji povezuju dete sa njegovim činovima".11 Daglasova je zaključila da je „na ovaj način dete oslo10 Caroline Roux, „To die for", Guardian Weekend, 13. avgust 2005. 11 Meri Daglas, Prirodni simboli: istraživanje o kosmologiji, Svetovi, Novi Sad, 1994, str. 45. i dalje (prim. ur.).
Strahovi
na
slobodi
165
bodeno sistema rigidnih pozicija, ali je učinjeno zatvorenikom sistema osećanja i apstraktnih principa". Pišući tokom šezdesetih, Daglasova je mogla verovati da su ta dva propisa jednostavno bila alternativni instrumenti efektivne kontrole, i da su predstavljali takve instrumente zahvaljujući sposobnosti oba propisa da se kredibilno pozovu na nešto stabilno, čvrsto, neukrotivo i nesumnjivo - društvenu strukturu u prvom slučaju, apstraktne principe u drugom. Srednja klasa, treba reći, nikada nije imala (sumnjiv) luksuz pozivanja na tvrdokorne neophodnosti koje može proizvesti samo rigidna društvena struktura. Na kraju krajeva, srednja klasa je dobile svoje ime tako što se nalazi „medu i između": u sredini, i zbog toga je dvosmislena, na potezu između dva „magnetska pola" dve polarne društvene kategorije. Pošto se nalazi tu, ona se uvek suočavala sa određenim stepenom „manjka definisanosti" koji je nepoznat drugim klasama, kao i sa konstantnim izazovom da ponovo potvrdi svoj položaj - to je vrsta izazova sa kojom se nisu suočavali pripadnici drugih klasa (malo je onoga što aristokrate treba da urade da bi održali svoj identitet, dok niže klase ne mogu da urade ništa da bi ga promenile; samo srednja klasa mora naporno raditi da bi ostala ono što jeste). Iako strukturno nedovoljno definisana, srednja klasa je, ipak, u prošlosti mogla, kao oružje, upotrebiti pozivanje na nešto drugo, jednako čvrsto i obavezujuće: čvrsta pravila po imenu „principi" - i tretirati to pozivanje kao efektivan instrument kontrole. Nijedna od te dve „čvrste" alternative, koje su pominjane u vreme kada je Meri Daglas napisala Prirodne simbole, ne može se sada, međutim, smatrati čvrstom i i široko (voljno ili nevoljno) prihvaćenom, kao što su bile na vrhuncu čvrstog modernog doba. Malo bi ljudi danas bilo spremno da za svoj, lični izbor zahteva tu vrstu neumoljive vlasti koja je nekada proizilazila iz društveno nametnutog poretka - a ako su i nešto tako zahtevali, postojala bi samo slaba šansa da bi njihova vlast bila prihvaćena i izvršavana. Društveno okruženje za životna stremljenja savremenih ljudi sada više podseća na scenu večnog rata, sa nebrojenim izviđačkim pohodima i borbama koje se svakodnevno organizuju i vode; to
166
Fluidni strah
su borbe koje obično ciljaju ne toliko na unapređenje doslednog i trajnog pravila ponašanja - a kamoli na unapređenje pravila koje poziva na univerzalno prihvatanje - koliko na ispitivanje granica (ako ih uopšte ima) mogućeg i realnog individualnog izbora i na procenu veličine teritorije koja će biti dobijena u okviru ovih granica ili izvan njih. Onda kada deficit legitimnosti postane karakteristika svih ponuda i zahteva, akcije preduzete u njihovo ime i za njihovo dobro, a koje su nekada smatrane jedinim odgovarajućim izrazima nepromenjivog, nespornog i neumoljivog reda stvari, obično se u javnosti transformišu u delà nametanja, a time i nasilja; to jest, u primere nelegitimne prinude. Široko rasprostranjeni utisak brzo rastuće količine rezultata nasilja: još jedan bogat izvor savremenih strahova. Strahovi ove vrste su rasuti i rasprostranjeni duž čitavog spektra životnih stremljenja. Njihovi izvori ostaju sakriveni i snažno se odupiru lociranju; misterija u koju su uvijeni ovi izvori još više uvećava njihov potencijal za podsticanje straha. Kada bismo samo mogli usmeriti naše strahove, i akcije koje za cilj imaju ublažavanje boli koji uzrokuju, na objekat koji može lako i jasno biti lociran i da tako, nadajmo se, bude moguće da se njim rukuje i da, barem u principu, bude podložan kontroli! Dok god se strahovi odupiru ovakvom usmerenju - osuđeni smo na tumaranje u mraku. Možda je manje mučan izbor da se držimo bolje osvetljenih mesta, čak i u slučaju da se to na kraju pokaže besmislenim. Frustrirani svojom nesposobnošću da usporimo zbunjujući tempo promena, a kamoli da predvidimo ili odredimo njihov smer, skloni smo da se fokusiramo na stvari na koje možemo, verujemo da možemo, ili nas uveravaju da možemo da utičemo. Pokušavamo da izračunamo i umanjimo rizik kako bismo izbegli da postanemo žrtva onih opasnosti koje je najlakše locirati, koje su najmekše i najslabije među svim nebrojenim i nebrojivim opasnostima za koje sumnjamo da vrebaju u mračnom svetu i njegovoj neizvesnoj budućnosti. Obuzeti smo otkrivanjem „sedam znakova raka" ili „pet simptoma depresije" ili proterivanjem aveti visokog krvnog pritiska i visokog nivoa holesterola, stresa ili
Strahovi
na
slobodi
167
gojaznosti. Drugim recima, tražimo surogat mete na koju ćemo istresti višak egzistencijalnih strahova kojima je uskraćen njihov prirodni odušak i pronalazimo privremene mete tako što preduzimamo podrobne mere opreza protiv udisanja dima nečije cigarete, konzumiranja masne hrane ili „loših" bakterija (dok požudno ispijamo tečnosti koje nam obećavaju da sadrže one „dobre" bakterije), protiv izlaganja suncu ili seksa bez zaštite. Oni koji to mogu sebi da priušte obezbeđuju se protiv vidljivih ili nevidljivih, prisutnih ili predosećanih, poznatih ili još nepoznatih, raštrkanih, a sveprisutnih opasnosti detoksifikacijom unutrašnjosti naših tela i naših domova, zaključavajući se iza zidova, postavljajući TV kamere na prilazima naših prebivališta, unajmljujući naoružane čuvare, vozeći blindirana vozila ili uzimajući časove borilačkih veština. „Problem", međutim, da se prisetimo upozorenja Dejvida L. Altajda, „je u tome što ove aktivnosti reafirmišu i pomažu proizvodnji osećaja nereda koji uzrokuju naše akcije." Svaka dodatna brava na ulaznim vratima, kao odgovor na stalne glasine o kriminalcima stranog izgleda uvijenim u ogrtače ispod kojih se naziru bodeži, ili svaka revizija naše dijete kao odgovor na „paniku vezanu za hranu", čini da svet izgleda još zlokobnije i strašnije, i izaziva još više odbrambenih akcija koje će dodati još više snage samopropagirajućem kapacitetu straha. Iz nesigurnosti i straha može se sakupiti dosta komercijalnog kapitala, a to i jeste slučaj. „Oglašivači", komentariše Stiven Grejam, na primer, „namerno koriste raširene strahove od katastrofičnog terorizma da bi još više uvećali prodaju visokoprofitabilnih SUV vozila".12 Kvazivojna čudovišta koja gutaju benzin, grubom greškom nazvana „vozilima sportske namene", koja su u jednom trenutku dostigla 45 procenata prodaje svih automobila u SAD, ubačena su u svakodnevni urbani život kao „odbrambene kapsule". SUV označava bezbednost koja je, kao i zatvorene zajednice u koje se on tako često dovozi, u reklamama opisana kao imuna na rizičan i nepredvidiv urbani 12 Stephen Graham, „Postmortem city: towards an urban geopolitics", City, 2 (2004), str. 165-96.
168
Fluidni strah
život spolja... Takva vozila izgleda da ublažavaju strah koji oseća urbana srednja klasa kada se vozi - ili stoji u redu - u svom „rodnom" gradu.
Eduardo Mendijeta je još oštriji u svojoj analizi poruke koju iznenadna ljubav prema SUV vozilima (ili hamerima) nosi: Pre nego što je hamer postao popularan, mi smo već imali sliku vozila koje će biti blindirano na jedinstveni način i opremljeno tako da se vozi betonskim džunglama i urbanim divljinama - ovo je bilo oklopno vozilo bojnog polja. Hamer... jednostavno iskorišćava već proizvedenu potrebu: potrebu da budete spremni da se krećete kroz grad koji gori, kroz grad građanskih nemira postšezdesetih u kolapsu... [SUV] pretpostavlja i insinuira, ne previše tajno, daje grad bojište i džungla koje treba pobediti i iz njih pobeći.13
SUV je samo jedan primer komercijalne svrhe kojoj mogu služiti strahovi, dokle god su oni „razdvojeni" od svojih izvora, dok tumaraju, rasuti, nedovoljno definisani i neusmereni; mnogi ljudi će dati ruku i nogu za to da znaju čega treba da se plaše, i za zadovoljstvo da su uradili sve što je, shodno tom znanju, neophodno. Kao i likvidna gotovina spremna za bilo koju vrstu investicije, kapital straha se može pretvoriti u bilo koju vrstu profita - komercijalnu ili političku. A to i jeste slučaj. Dok je lična bezbednost postala jedna od značajnih, možda čak i najznačajnijih prodajnih tačaka u marketinškim strategijama potrošačke robe, očuvanje „reda i zakona", koje se sve više sužava na obećanja vezana za ličnu bezbednost, postalo je jedna od značajnih, možda i najznačajnija prodajna tačka u političkim manifestima i u izbornim kampanjama - dok se ispoljavanje pretnji ličnoj bezbednosti promoviše do nivoa jednog od značajnih, možda i najznačajnijeg sredstva za takmičenja masovnih medija u rejtingu, jačajući time uspeh i komercijalne i političke upotrebe straha. (Kao što to kaže Rej Suret, svet kako ga vidimo na televiziji podseća na „građane ovce" koje od „vukova-kriminalaca" štite „ovčarski psi - policija".)14 13 Eduardo Mendietta, „The axle of evil: SUVing through the sluras of globalizing neoliberalism", City, 2 (2005), str. 195-204. 14 Ray Surette, Media, Crime and Criminal Justice, Brooks/Cole, 1992, str. 43.
Strahovi
na
slobodi
169
Zaista, postoji puno načina za zaradu na rastućim zalihama slobodno plutajućih, neusidrenih i neusmerenih strahova; na primer, sticanje političke legitimnosti i podrške demonstracijom snage vlasti u proglašenju rata protiv zločina i, uopštenije, protiv „narušavanja javnog reda" (široka, i u fluidnom modernom okruženju verovatno kategorija bez dna, u stanju da obuhvati čitav niz neprijatnih „drugih" - od beskućnika na ulici do onih što beže iz škole). Loik Vakant je nedavno sugerisao da je „bezbednosni ringišpil za kriminal isto što i pornografija za ljubavne odnose",15 jer u potpunosti ignoriše uzroke i značenje svog navodnog objekta i svodi svoje dejstvo na zauzimanje „stavova" odabranih jedino po vrlini njihove spektakularnosti; i zbog toga što su javno izloženi ne zbog samih sebe, već zbog javnosti. Javno izlaganje usredsređuje pažnju na „povratnike, nametljive prosjake, izbeglice u pokretu, imigrante koji treba da budu izbačeni, prostitutke na trotoarima i druge vrste društvenih otpadnika koji prljaju ulice metropola na nezadovoljstvo „poštenog sveta". U tu svrhu, borba protiv kriminala se vodi kao „uzbudljivi birokratsko-medijski spektakl". Bilo bi glupo ili suludo negirati zločin i opasnosti u vezi s njim. Stvar je u tome, ipak, što se težina zločina među drugim javnim brigama obično meri, kao i težina svih drugih stvari od javnog značaja, širinom i intenzitetom publiciteta koji mu je dat, više nego njegovim urođenim kvalitetima. Slikovit opis fenomena „čuvenosti" Džozefa Epstajna na sličan način oslikava najistaknutije aspekte fascinacije bezbednošću - te, takoreći, generičke „negativne čuvenosti" fluidnog modernog doba. „Veliki deo moderne čuvenosti", sugeriše Epstajn, „izgleda da je rezultat pažljive promocije"; čuvenost je zasnovana na „emitovanju" nekog dostignuća, ali isto tako na „pronalaženju nečega što, ako se ne ispita dovoljno detaljno, može proći kao dostignuće". A onda zaključuje: „Mnoge naše današnje slavne ličnosti lebde na 'naduvanom balonu, što je zapravo gas koji novinar pumpa u nešto da lebdi, a
15 Loïc Wacquant, Punir les pauvres. Le nouveau gouvernement de l'insécurité sociale, Agone, 2004, str. 11. i dalje.
170
Fluidni strah
što zapravo ne postoji."16 Možemo se prisetiti i sličnih komentara Ulriha Beka o karakteristikama savremenih rizika: pošto većina savremenih opasnosti nije dostupna ličnoj analizi i ne može biti pouzdano potvrđena ili opovrgnuta sredstvima u ličnom posedu, one se lako mogu ubaciti u javno mnjenje, kao i izbaciti iz njega. A, u borbi mišljenja, oni sa najjačim emiterskim mišićima imaju najveću šansu za pobedu. Novi individualizam, nestajanje ljudskih veza i slabljenje solidarnosti su urezani na jednoj strani novčića, čija druga strana nosi pečat globalizacije. U svom sadašnjem, čisto negativnom obliku, globalizacija je parazitski i predatorski proces, koji se hrani snagom isisanom iz tela nacionalnih država i njihovih mehanizama zaštite u kojima su njihovi subjekti nekada uživali (i povremeno patili) u prošlosti. Po mišljenju Žaka Atalija, nacije organizovane u države sada „gube svoj uticaj na generalni tok stvari i predaju globalizaciji sva sredstva upravljanja sudbinom sveta i odupiranja mnogim oblicima straha koje on može poprimiti". Ili, kao što ističe Ričard Rorti: Centralna činjenica globalizacije je u tome da je ekonomska situacija građana nacionalnih država prešla granicu kontrole zakona te države... Mi sada imamo globalnu natklasu koja donosi sve najhitnije ekonomske odluke, i to čini potpuno nezavisno od zakonodavstva i a fortiori od volje glasača bilo koje date zemlje... Odsustvo globalne državne zajednice znači da super bogati mogu da deluju bez bilo kakvog razmišljanja o bilo čijem interesu, osim o sopstvenom. U opasnosti smo da na kraju završimo samo sa dve istinski globalne, istinski međunarodne, društvene grupe: super bogati i intelektualci, to jest ljudi koji prisustvuju međunarodnim konferencijama posvećenim merenju štete koju su načinile njihove super bogate kolege kosmopoliti.17
Rorti bi mogao dodati i treću „društvenu grupu" listi kosmopolita, koja se sastoji od švercera drogom, terorista i drugih kri16 Videti: Joseph Epstein, „Celebrity culture", Hedgehog Review (proleće 2005), str. 7-20. 17 Richard Rorty, „Love and money", u: Rorty, Philosophy and Social Hope, Penguin, 1999, str. 233.
Strahovi
na
slobodi
171
minalaca svih vrsta, osim najskromnijih i relativno najmanje opasnih. I mogao bi, isto tako, i da bliže odredi svoj opis intelektualnog ogranka kosmopolita. Veliki deo njih prisustvuje konferencijama čija je namera da slavi novu „globalnu natklasu" umesto pokušavanja merenja štete koju su pričinili i koju čine. Oni pomno prate (a nekada preduhitre, kao pioniri) globalni plan puta „super bogatih". Oni se obično zovu generičkim imenom „neoliberali". Poruka i prakse koje oni žele da učine globalnim poznate su pod imenom „neoliberailizam" - ideologija koja želi da postane, po poznatom upozorenju Pjera Burdijea, la pensée unique stanovnika planete zemlje. Neoliberalizam, da pozajmimo oštru frazu Džona Dana, jeste „opklada na jake" - „opklada na bogate, donekle nužno na one koji su imali tu sudbinu da već budu bogati, ali iznad svega na one sa veštinama, hrabrošću i srećom da sebe takvim učine".18 Neoliberali, po prikazu njihove ideologije Lorenca Grosberga, skloni su da veruju, pošto je slobodno tržište najracionalniji i najdemokratskiji sistem izbora, da svaki dornen ljudskog života treba da bude otvoren za snage tržišta. Najblaže rečeno, to znači da vlada treba da prestane pružati usluge koje bi bile kvalitetnije pružene ako se otvore prema tržištu (uključujući verovatno razne propise socijalne službe i socijalne pomoći)... Na kraju, neoliberali su radikalni individualisti. Svaki poziv većim grupama... ili samom društvu, ne samo da je besmislen, već je takođe i korak prema socijalizmu i totalitarizmu.19
Takvo ideološko ucenjivanje pomaže negativnoj globalizaciji da teče glatko. Mali broj političkih lidera je dovoljno hrabar ili dovitljiv da se izbori sa pritiskom - i ako jeste, oni moraju računati na užasne neprijatelje: savez između dva ogranka „globalne natklase" - ekstrateritorijalnog kapitala i njegovih neoliberalnih sledbenika. Osim nekoliko (prvenstveno nordijskih) izuzetaka, većina političara bira lakšu opciju: NA - „formula - иета alter18 John Dunn, Setting the People Free, Atlantic Books, 2005, str. 161. 19 Lawrence Grossberg, Caught in a Crossfire, Paradigm, 2005, str. 112.
172
Fluidni strah
native". A opet, kao što nas je Poli Tojnbi nedavno podsetio, „ljudima je ostalo da pretpostave kako ne postoji alternativa nekim malignim ekonomskim silama izvan čovekove kontrole. Istina je da su siromaštvo i pohlepa politički izbor, a ne ekonomska sudbina; mi možemo biti nordijski, a ne američki poslodavci, i možemo biti poslodavci kao što je Džon Luis, a ne Gejt Gurmet, ako to želimo".20 Kakve god bile stavke koje bi se mogle pridodati Rortijevoj citiranoj presudi, njegova glavna poruka je nesporna. Zaista, društvo više nije na adekvatan način zaštićeno od strane države; ono je sada izloženo lakomosti snaga koje država ne kontroliše i za koje se više i ne nada, niti namerava da ih povrati i porazi - ni sama, niti u sadejstvu sa drugim, na sličan način nemoćnim državama. Uglavnom je to razlog zašto državne vlade, koje se svakodnevno bore da prevaziđu teškoće koje prete da naprave haos od njihovih programa i politike, tumaraju od jedne ad hoc kampanje za upravljanje krizom do druge i od jednog niza vanrednih mera do drugog, sanjajući ništa drugo do da ostanu na vlasti i posle sledećih izbora, a inače lišeni dalekosežnih programa ili ambicija - da ne spominjemo vizije radikalnih rešenja ustaljenih problema nacije. „Otvorena", i sve više bez odbrane na obe strane, nacionalna država gubi dobar deo svoje moći, koja sada isparava u globalnom prostoru, kao i veliki deo svoje političke oštrice i veštine, koji se sada sve više prenose (ili odlažu?) u sferu individualne „životne politike" i (kao što se to kaže po trenutnom političkim žargonu) daje se „podizvođačima" - pojedinačnim ljudima. Šta god da je ostalo od prošle moći i politike odgovorne za državu i njena tela postepeno opada do obima koji je možda dovoljan da opremi veliku policijsku stanicu koja poseduje najnoviju tehnologiju nadzora - i to bi bilo otprilike sve. Tako smanjena država teško da može uspeti da bude bilo šta više od države lične bezbednosti. 20 Polly Toynbee, „Free-market buccaneers", Guardian, 19. avgust 2005. Gate Gourmet, nadnacionalna kompanija, podizvodač BA za usluge kejteringa, nedavno je masovno otpustila 670 zaposlenih nakon što su štrajkovali protiv zapošljavanja jeftinije radne snage koju je ponudila agencija Blue Arrow.
Strahovi
na
slobodi
173
Povlačenje države sa funkcije na kojoj su bila zasnovana njena najubedljivija prava na legitimnost tokom većeg delà prošlog veka ponovo je širom otvorilo problem njene političke legitimnosti. Konsenzus o državljanstvu, kao što je to donedavno obećavano („konstitucionalni patriotizam", da upotrebim termin Jirgena Habermasa), sada se ne može graditi na garancijama zaštite od ćudi tržišta, poznatih po tome što uzrokuju strepnje kod ljudi bez obzira na njihov društveni položaj i po tome što prete pravima svih na ugled u društvu i lično dostojanstvo. U takvim okolnostima potrebno je hitno pronaći alternativnu legitimnost državne vlasti i neku drugu formulu od lojalnog državljanstva za beneficije; nije iznenađujuće to što se ona trenutno traži u zaštiti od opasnosti po ličnu bezbednost. U političkoj formuli države lične bezbednosti, duh neizvesne budućnosti i socijalne degradacije, za koji se nekadašnja socijalna država zaklela da će od njega štititi svoje građane, sada postepeno, ali uporno, menja mesto sa pretnjom pedofila na slobodi, serijskog ubice, nametljivog prosjaka, pljačkaša, manijaka, lutalice, trovača hrane i vode, teroriste; ili, još bolje, svim takvim pretnjama spojenim u jednu, u praktično zamenljivim figurama domaće „potklase" ili u ilegalnog imigranta, stranog tela od rođenja do smrti i zauvek potencijalnog „unutrašnjeg neprijatelja", od koga bezbednosna država obećava da će braniti svoje podanike do poslednje kapi krvi. U oktobru 2004, BBC 2 je emitovao dokumentarnu seriju pod nazivom The Power of Nightmares: The Rise of the Politics of Fear - Moć noćnih mora: Uspon politike straha.21 Adam Kurtis, pisac i producent serije i proslavljeni tvorac ozbiljnih televizijskih programa u Britaniji, istakao je da, iako je globalni terorizam previše realna opasnost koja se neprekidno reprodukuje unutar „ničije zemlje" globalne divljine, dobar deo njegove zvanično procenjene pretnje, ako ne i najveći, jeste „fantazija koju su uveličali i iskrivili političari. To je mračna iluzija koja se bez pitanja širi kroz vlade širom sveta, kroz bezbednosne službe i međunarodne 21 Videti: Andy Beckett, „The making of the terror myth", Guardian, 15. oktobar 2004, G2, str. 2-3.
174
Fluidni strah
medije". Ne bi bilo previše teško pronaći razloge za brzu i spektakularnu karijeru ove konkretne iluzije: „U doba kada sve velike ideje gube kredibilitet, strah od fantomskog neprijatelja je sve što je političarima preostalo da bi održali svoju moć". Brojni signali predstojeće promene u legitimnosti, od državne moći do države lične bezbednosti, mogli su biti lako primećeni pre 11. septembra - iako je, čini se, ljudima trebalo da pogledaju usporene snimke šoka sa kulama koje se ruše na Menhetnu, mesecima i na milionima TV ekrana, da bi se vesti siegle i bile apsorbovane i da bi političari ponovo iskoristili popularne egzistencijalne strepnje u novoj političkoj formuli. Nije bila puka slučajnost što su se najspektakularnije (prema Lagranžu) „bezbednosne panike" i najglasnije uzbune oko rastućeg kriminaliteta - u paru sa razmetljivo tvrdim odgovorima vlada koji su izraženi, između ostalog, brzo rastućim brojem zatvorenika („zamena socijalne države zatvorskom državom", po Langranžovoj frazi) - javljale nakon šezdesetih godina u zemljama sa najmanje razvijenom socijalnom zaštitom (kao što su Španija, Portugalija ili Grčka) i u zemljama gde je socijalna pomoć drastično smanjena (kao što su Sjedinjene Države i Velika Britanija).22 Nijedno istraživanje sprovedeno do 2000. godine nije pokazalo bilo kakvu korelaciju između ozbiljnosti kaznene politike i broja kriminalnih prekršaja, iako je većina studija otkrila jaku (negativnu) korelaciju između tog „pritiska zatvorima", na jednoj strani, i „proporcije socijalnih davanja nezavisnih od tržišta", te „delà BNP-a odvojenog u tu svrhu", na drugoj strani. Sve u svemu, novi akcenat na kriminalu i na opasnostima koje prete fizičkoj bezbednosti pojedinaca i njihovoj imovini pokazao se kao, izvan svake sumnje, blisko povezan sa rastućim „sentimentom [društvene] ranjivosti"; uz to, on da blisko prati tempo ekonomske deregulacije i, s tim u vezi, zamene socijalne solidarnosti individualnim oslanjanjem na sebe same. Neumerenost nije samo karakteristika antiterorističkih operacija; ona je isto tako upadljiva u uzbunama i upozorenjima koje antiteroristička koalicija daje sopstvenom stanovništvu. Kao što je Debora Or primetila pre godinu dana, mnogi letovi su presret22 Videti: Hugues Lagrange, Demandes de sécurité, Seuil, 2003.
Strahovi
na
slobodi
175
nuti, a nikada nije otkriveno da su zaista bili u opasnosti. „Tenkovi i trupe su bili razmešteni blizu Hitroua, iako su se na kraju povukli a da ništa nisu ni pronašli."23 Ili uzmite slučaj „fabrike ricinusa", čije je otkriće bilo javno i sa puno pompe otkriveno tokom 2003. godine: proglašena je „moćnim dokazom trajne terorističke pretnje" iako, na kraju, fabrika za biološko ratovanje u Porton Daunu nije mogla da dokaže da je ricinus ikada bio prisutan u stanu koji je glasno označen kao značajna teroristička baza. I, na kraju, „iako je 500 ljudi [sve do početka februara 2004] bilo pritvoreno u skladu sa novim zakonima o terorizmu, samo je dvoje osuđeno" (i, da zapazimo sledeće: koliko god da je ta razmera mala, opet je beskrajno veća od razmere osuđenih zatvorenika među zatvorenicima Gvantanama nekoliko godina nakon zatočeništva bez optužbe). Iako je britanski ministar policije Čarls Klark očigledno u pravu kada upozorava na to da je „apsolutno besmisleno" pretpostaviti da neće doći do još jednog terorističkog napada u Londonu, mere koje je preduzela vlada u cilju borbe protiv pretnje terorizma izgledaju kao da su proračunate da još više prodube vanredno raspoloženje i da utvrde pojam „tvrđave pod opsadom", više nego da smanje verovatnoću još jednog terorističkog zlodela. Kao što je sugerisao Ričard Norton Tejlor, urednik za bezbednost u Gardijanu, „postoji stvarna opasnost da premijerovi proglasi u 12 tačaka: najave novih mera hapšenja i deportacije protiv osumnjičenih za terorizam, mera koje grubo zaobilaze uspostavljenu sudsku proceduru - budu kontraproduktivni, otuđujući iste te ljude koji treba da budu na strani vlade - i, ne manje od toga [bezbednosnih i obaveštajnih] agencija".24 Debora Or ističe da, u svetlu svih takvih besmislica, hipotezi o jakim trgovinskim interesima kao najhitnijima za raspirivanje straha od terorizma mora biti dat barem neki kredibilitet. Zai7 sta, postoje indicije da je „rat protiv terora", umesto da se bori 23 Videti: Deborah Orr, „A relentless diet of false alarms and terror hype", Independent, 3. februar 2004, str. 33. 24 Richard Norton-Taylor, „There's no such thing as total security", Guardian, 19. avgust 2005.
176
Fluidni strah
protiv globalnog širenja trgovine lakim naoružanjem, značajno povećao tu trgovinu (i autori zajedničkog izveštaja organizacija Amnesty International i Oxfam potvrđuju da je lako naoružanje „pravo oružje za masovno uništenje", pošto od tog oružja život izgubi pola miliona ljudi svake godine).25 Profiti koje američki proizvođači i trgovci „stvari i spravica za samoodbranu" izvlače iz popularnih strahova, koji se, zauzvrat, uvećavaju samom sveprisutnošću i velikom vidljivošću takvih stvari i spravica, dovoljno su dokumentovani. Opet, treba ponoviti da je, zapravo, sam strah osnovni i najmasovniji proizvod rata protiv terorista, okrivljenih da seju strah. Drugi obilan nusproizvod tog rata jesu nove granice nametnute ličnim slobodama - za neke od njih se nije čulo još od vremena Magna karte. Konor Gerti, profesor za ljudska prava na londonskoj školi ekonomije, izneo je dugačak spisak zakona koji ograničavaju ljudsku slobodu, a koji su već usvojeni u Britaniji pod kategorijom „antiterorističkih zakona", i slaže se sa mišljenjem brojnih drugih komentatora koji su zabrinuti da, u svakom slučaju, nije izvesno da li će „naše građanske slobode još postojati kada budemo hteli da ih ostavimo u nasledstvo svojoj deci".26 Britansko sudstvo se do sada, uz samo nekoliko izuzetaka (iako glasno obznanjenih) uvek povinovalo vladinoj politici da „ne postoji alternativa represiji" - i tako, kako Gerti zaključuje, „samo liberalni idealisti" i drugi slično obmanuti optimisti „očekuju od sudstva da vodi društvo" u odbrani građanskih sloboda u ovo „vreme krize". Dok pišem ove reči, u Britaniji još uvek nije bilo nikakvog reagovanja sudske vlasti na taktiku „pucaj da ubiješ" koju je usvojila londonska policija; taktika koja je prilikom svoje prve primene dovela do smrti Žana Čarlsa de Menezesa, čija je jedina krivica bila u tome što ga je policija (pogrešno) identifikovala kao potencijalnog bombaša samoubicu, a koji, nasuprot (lažnim) kasnijim objašnjenjima, nije bio svestan da ga prate, uopšte nije pokušao da beži od policije i nije preskočio rampu za karte. Zaista, čovek 25 Videti: „War on terror fuels small arms trade", Guardian, 10. oktobar 2003, str. 19. 26 Videti: Conor Gearty, „Cry Freedom", Guardian, G2,3. decembar 2004, str. 9.
Strahovi
na
slobodi
177
danas treba da bude na oprezu zbog pretnji novih terorističkih napada. Ali, treba takođe da sa sumnjom posmatra čuvare reda koji ga mogu (pogrešno) označiti kao nosioca te pretnje... Priče o mračnim radnjama unutar logora Gvantanamo ili zatvora Abu Graib, odsečenih ne samo od posetilaca, već i od bilo kog prava - nacionalnog ili međunarodnog, i priče o sporom ali neumoljivom tonjenju u nehumanost ljudi sa zadatkom da nadgledaju to bezakonje, imale su dovoljno odjeka u štampi pa ih mi nećemo ovde ponavljali.27 Ipak, neophodno je istaći da obelodanjena i objavljena zlodela nisu bila ni izolovani incidenti niti „nesreće na radu". Prema svemu što smo naučili ех post facto (iako se mi ne možemo zakleti da znamo celu priču), ta delà su bila pažljivo osmišljena, a njihovi počinioci su bili vredno obučeni za vrhunske veštine koje je taj posao zahtevao. Moderna nauka i njeni visokopostavljeni glasnogovornici uveli su novine u tehnike mučenja: Vojni doktori u Gvantanamo zalivu na Kubi pomagali su ispitivačima u sprovođenju i usavršavanju prinudnih ispitivanja zatvorenika, uključujući pružanje saveta o tome kako povećati nivo stresa i koristiti strah... Program je bio eksplicitno osmišljen tako da poveća strah i agoniju medu zatvorenicima...Vojska je odbila da izda dozvolu [Njujork] Tajmsu da intervjuiše medicinsko osoblje u izolovanom Gvantanamo kampu... Šačica bivših ispitivača koji su pričali za Tajms o onome šta se radilo u Gvantanamu radili su to pod uslovom da ostanu anonimni; neki su rekli da im je pomoć doktora bila dobrodošla.28
Generala Rikarda S. Sančeza, „bivšeg američkog komandanta u Iraku tokom skandala o zlostavljanju u zatvoru Abu Graib", unapredio je sekretar odbrane Donald H. Ramsfeld na nov, viši položaj u vojnoj liniji komandovanja. Kako komentarišu reporteri Njujork tajmsa, čini se da unapređenje „odražava rastuće uverenje da je vojska ostavila skandal o zlostavljanju iza sebe".29 27 Videti, konkretno, poverljiv dokument o istraživanju kriminala u američkoj vojsci, od gotovo 2.000 strana, do koga je došao New York Times i objavio ga 28. maja 2005. 28 Videti: Neil A. Lewis, „Interrogators cite doctors' aid at Guantanamo", New York Times, 24. jun 2005. 29 Videti: Eric Scmitt and 'Ihom Shanker, „New posts considered for US Commanders after abuse", New York Times, 20. jun 2005.
178
Fluidni strah
„Ne postoje užasna nova čudovišta. Radi se o korišćenju otrova straha", primetio je Adam Kurtis.30 Strahovi su tu, ispunjavajući svakodnevnu ljudsku egzistenciju kako deregulacija planete dopire duboko u njene osnove, a odbrambeni bastioni građanskog društva se raspadaju. Strahovi su tu, a korišćenje njihovih očigledno neiscrpnih i samoreprodukujućih zaliha u cilju ponovne izgradnje istrošenog političkog kapitala predstavlja iskušenje kojem se teško odupire veliki broj političara. Dosta pre 11. septembra, predaja tom iskušenju, zajedno sa njegovim sumnjivim koristima, bila je već dobro uvežbana i isprobana. U svojoj studiji, upečatljivo i odgovarajuće nazvanoj Terorista, prijatelj državne moći, Viktor Grotovic je analizirao načine na koje je vlada Federalne Republike Nemačke koristila terorističke napade koje su počinili pripadnici Crvene armije u vreme kada je „trideset slavnih godina" socijalne države počelo da odaje prve znake početka svoga kraja.31 On je utvrdio da je tokom 1976. godine samo sedam procenata nemačkih stanovnika smatralo ličnu bezbednost najvažnijim političkim pitanjem, a dve godine kasnije značajna većina Nemaca je to smatrala mnogo važnijim od borbe protiv rastuće nezaposlenosti i galopirajuće inflacije. Tokom ove dve godine nacija je na svojim TV ekranima gledala, za fotografisanje prikladne, pohode brzo rastućih sila policije i tajne službe i slušala sve smelije aukcijske ponude političara dok su pokušavali jedan drugog da nadmudre, obećavajući nikad čvršće i nikad ozbiljnije mere u sveopštem ratu protiv terorista. Grotovic je takođe utvrdio da, dok je liberalni duh, koji je inspirisao početni naglasak nemačkog ustava na individualnim slobodama, bio prikriveno zamenjen državnim autoritarizmom koji je u prethodnom periodu bio tako preziran, i dok je Helmut Šmit javno zahvaljivao pravnicima što su se uzdržali od ispitivanja ustavnosti novih odluka Bundestaga na sudu, novi zakoni su više išli u korist teroristima, jačajući njihovu vidljivost u javnosti (i tako posredno njihov društveni položaj) dosta iznad granica 30 Beckett, „The making of the terror myth". 31 Videti: Victor Grotowicz, Terrorism in Western Europe: In the Name of the Nation and the Good Cause, PWN (Warsaw), 2000.
Strahovi
na
slobodi
179
koje su i sami mogli zamišljati da bi ih mogli dostići. Prema sličnom zaključku analitičara, nasilne reakcije snaga reda i zakona su dale ogroman doprinos popularnosti terorista. Čovek mora posumnjati da je deklarativna funkcija oštre nove politike, koja je isticana kao iskorenjivanje terorističke pretnje, bila mnogo manje važna od njene latentne funkcije, koja je predstavljala napore da se pomeri oblast državnih vlasti iz domena koje država nije mogla, niti se usudila ili nameravala da efikasno kontroliše, u drugu oblast - gde njene moći i odlučnost da deluje mogu biti spektakularno demonstrirane, uz dobijanje javnog aplauza. Najevidentniji rezultat antiterorističke kampanje bio je nagli porast količine straha koji je prožimao nemačko društvo. Što se tiče terorista, deklarisane mete kampanje, ona ih je dovela bliže do njihove sopstvene mete - da potkopaju vrednosti na kojima se zasniva demokratija - nego što su ikada sanjali. Krajnja ironija je u tome što konačni raspad frakcije Crvene armije i njeno nestajanje iz života Nemaca nije bilo rezultat represivne političke akcije; to se desilo zbog promenjenih društvenih uslova, koji više nisu bili podobni za teroristički Weltanschauung i praksu. Slično se može reći i za tužnu priču o terorizmu u Severnoj Irskoj, čije je postojanje, očigledno, u velikoj meri održavao strog vojni odgovor Britanaca, a čak mu je i porasla popularna podrška u jednom trenutku; njegov kraj može biti pripisan irskom ekonomskom čudu i psihološkom fenomenu sličnom „lomljenju metala", više nego bilo čemu što su preuzeli da urade, uradili ili bili sposobni da urade kontingenti britanske vojske raspoređeni u Severnoj Irskoj toliki niz godina. Država lične bezbednosti, poslednja zamena za bolešljivu socijalnu državu, nije poznata po tome što je naročito demokratski nastrojena, a sigurno ne toliko intenzivno i posvećeno kao socijalna država koju namerava da zameni. Demokratija koristi kapital ljudske vere u budućnost i optimistično samopouzdanje u njihovu sposobnost da deluju, a socijalna država je imala istorijski važnu ulogu u uvođenje takvog poverenja u delove društva za koje je to poverenje ostalo izvan
180
Fluidni strah
dometa tokom većeg delà istorije; socijalna država je učinila samopouzdanje i poverenje u dostupnost bolje budućnosti zajedničkom imovinom svih građana države. Država lične bezbednosti, nasuprot tome, koristi strah i neizvesnost, dva iskonska neprijatelja poverenja i pouzdanosti, pa, kao i svaka institucija, razvija svoj interes za multiplikovanje izvora svoje hrane, kao i u kolonizovanju novih, ranije devičanskih zemalja koje mogu biti preobraćene u njene plantaže. Posredno, ona tako podriva temelje demokratije. Isto kao što kriza građanskog samopouzdanja i poverenja nagoveštava teška vremena za demokratiju, opadajući nivoi straha mogu zvučati kao posmrtna zvona državi koja traži svoju legitimnost u odbrani ugroženog reda i zakona. Uspon države lične bezbednosti može nagovestiti nastupajući sumrak moderne demokratije. Ona se, takođe, može pokazati veoma važnom za recikliranje te zle slutnje u proročanstvo koje će se ispuniti samo od sebe. „Bezbednosne države" nisu nužno totalitarne; u nekim od svojih najvažnijih aspekata država lične bezbednosti, njeni fluidni moderni varijeteti, čak nalikuju direktnoj suprotnosti totalitarne države. U veštom prikazu konstitutivnih atributa totalitarizma, Cvetan Todorov kaže da se on sastoji od soi-disant „sjedinjenja" celovitosti individualnog života.32 U punokrvnoj totalitarnoj državi, granice između javnog i privatnog su pomešane i na putu su da se potpuno izbrišu, a inicijative države više nisu ograničene nepremostivim neprikosnovenim individualnim slobodama njenih građana. (Kornelijus Kastorijadis bi rekao da ecclesia napada, pokorava i kolonizuje oikos, prisvajajući agoru na svom putu.)33 Ali jasno je da ovo nije dominantna tendencija u fluidnoj modernoj državi. Nasuprot tome, sve veći delovi javne sfere, kojima su nekada direktno upravljala državna tela i vodila ih, skloni su „curenju": da budu „preneseni", „unajmljeni", „izdvojeni" od strane 32 Tzvetan Todorov, Mémoire du mal, tentation du bien, Robert Laifont, 2000, str. 28-9. 33 Videti moju knjigu In Search ofPolitics, Polity, 2000.
Strahovi
na
slobodi
181
privatnih institucija, ili jednostavno napušteni od strane državno vođenih agencija i ostavljeni na brigu i odgovornost pojedincima. Izgleda kao da je oikos sada u napadu, dok je ecclesia u povlačenju. Država više ne nastoji da zameni spontanost rutinom, potencijalne mogućnosti tabelama i rasporedima, te, opštije, „haos" (to jest, samoafirmisanje i takmičenje autonomnih faktora) redom (to jest, rearanžiranjem, ali povrh svega smanjivanjem obima mogućih ishoda) - sve te ranije ambicije (kao što je Hana Arent primetila) koje su hranile i visoko držale njene endemske i sveprisutne totalitarne tendencije. Barem u ovom smislu, tendencija države u fluidnim modernim uslovima ide potpuno u suprotnom smeru. Po drugim aspektima, međutim, zaista je moguće kod nje uočiti jasnu „totalitarnu sklonost". Prema Mihailu Bahtinu, „konstitutivni momenat" svih zemaljskih moći je „nasilje, suzbijanje, obmana", te „strepnja i strah potčinjenih".34 Pišući iz jednog od dva najokorelija i najokrutnija sedimenta totalitarnih tendencija poslednjeg veka (komunističke i nacističke), Bahtin je želeo da objasni intimnu vezu između vladavine države i „strepnje i straha potčinjenih" kao primarni, ili čak jedini, strah potčinjenih od države, koji izvire iz večne navike i još trajnije pretnje nasilja od strane države. Ovo je zaista bilo istaknuto obeležje totalitarnih režima dvadesetog veka, koje je zadobilo i održalo odanost svojih podanika sredstvima državno promovisanog terora. Taj teror se javio iz nasumičnosti, ćudljivosti i očiglednog nedostatka logike u načinu na koji su totalitarne države praktikovale izuzeće od zakona a koji je inače bio univerzalno (i definišuće, prema Karlu Šmitu) pravo svih suverenih država. Plašili su se totalitarne države kao izvora svega nepoznatog i nepredvidivog: kao večnog, nepokretnog elementa neizvesnosti u egzistencijalnom stanju svojih potčinjenih. (Ovo se zasigurno u mnogo većoj meri odnosilo na komunističku varijantu totalitarnog režima nego na nacističku; 34 Citat prema: Ken Hirschkop, „Fear and democracy: an essay on Bakhtin's theory of carnival", Associations, 1 (1997), str. 209-34.
182
Fluidni strah
pošto se oslobodio konkurencije slobodnog tržišta, još jednog velikog izvora egzistencijalnog nemira, i izuzeo većinu životnih procesa iz destabilizujućeg i nekontrolisanog mešanja ekonomskih snaga, komunistički režim je morao da se osloni na namerno proizvedenu neizvesnost, veštačku neizvesnost proizvedenu političkim sredstvima, to jest otvorenom i sveprisutnom prinudom.) Todorov citira treći Dialogue philosophique Ernesta Renana, skoro zaboravljen bizarni plaidoyer totalitarne prakse, koji sugeriše da država treba da zameni „groteskni pakao" podzemnog sveta koji koriste religije da bi uplašile vernike i naterale ih na pokornost, ali čije postojanje ne može biti ubedljivo dokazano živima jednom zemaljskom, potpuno stvarnom, opipljivom vrstom, koja će zasigurno čekati svakoga ko skrene sa pravog puta.35 Čak i u komunističkim režimima, međutim, državna moć je nastojala da se pred svojim potlačenima predstavi kao spasitelj od terora, a ne njegov glavni uzrok. Onda kada je državni teror postao norma, bilo kakav trenutni predah tokom uzastopnog „čišćenja", opoziv bilo koje presude i bilo kakvo lično izuzeće iz masovnog progona bili bi smatrani kao još jedno svedočanstvo dobronamernosti države i ozbiljnosti državnih napora da zaštiti nevine i nagradi odane - i tako kao još jedna potvrda da je odluka da se preda poverenje državi kao jedinom ostrvu logike i istrajnosti u moru anarhije i slučajnosti bila ispravna. Strepnja i strah potčinjenih je „konstitutivni momenat" moći u modernoj demokratskoj vladavini, isto kao što je bio u svim zabeleženim totalitarnim državama. Ali moderna demokratska država, koja je, slučajno, isto tako kapitalističko i tržišno društvo, postavila se skoro od početka, ili bar od relativno rane faze, kao agencija koja za cilj ima da smanji strah ili da ga potpuno eliminiše iz života svojih potčinjenih/građana. Nije bilo neophodno proizvoditi neizvesnost. Državno upravljana sredstva nasilja i represije mogla su biti korišćena samo u izuzetnim slučajevima, a većinu vremena su bila neiskorišćena; bilo je više nego dovoljno urođenog, autentičnog straha koji je izbijao iz životnih uslova većine članova demokratske vladavine. 35 Todorov, Mémoire du mal, tentation du bien, str. 47.
Strahovi
na
slobodi
183
Priča o usponu moderne demokratije mogla bi se pisati u smislu napretka ostvarenog u eliminisanju ili ograničavanju i pripitomljavanju stalno smenjujućih uzroka neizvesnosti, strepnje i straha. Dugačak krstaški rat protiv društveno začetog i proizvedenog terora kulminirao je kolektivnom, državno podržanom zaštitom protiv individualno doživljene nesreće (kao što su nezaposlenost, invaliditet, bolest ili starost), te kolektivno garantovanim davanjima, slično potpisanim od strane države, neophodnih za individualno formiranje i samoafirmisanje, što je predstavljalo suštinu, ili barem vodeći cilj, socijalne države (pogrešno nazvane državom „blagostanja"36*). Pre malo više od pola veka Frenklin Delano Ruzvelt je, u svom proglašenju kraja ratova u ime demokratske alijanse, najavio dolazak sveta u kome će sam strah biti jedina nesreća koje će se njegovi stanovnici još plašiti; u većini liberalnih demokratija,„trideset slavnih godina" posle rata proteklo je u koncentrisanom naporu da se to obećanje održi. Kako je socijalna država svuda u povlačenju, Ruzveltovo obećanje se retko ponavlja, i, što je najvažnije, ne od strane ljudi na vrhu državne moći, dok se vraćaju svi strahovi koje je socijalna država u usponu trebalo da progna jednom za svagda - i to još jači; i, kao najistaknutiji, strah od socijalne degradacije kao aveti siromaštva i društvenog izopštenja na dnu lestvice. Ričard Rorti je rekao sledeće o putu od „buržoazijacije proletarijata", koju su sa zabrinutošću i tugom posmatrali nostalgični levičarski i levo orijentisani intelektualci u godinama nakon rata, pa do „proletarizacije buržoazije" u Americi posle Regana: Od 1973. godine, pretpostavka da će svi vredni američki bračni parovi biti u stanju da sebi priušte kuću, i da će žena onda, ako bude želela, moći da ostane kod kuće i vaspitava decu, počela se činiti apsurdnom. Pitanje je sada da li će prosečan bračni par, u kome i muž i žena rade puno radno vreme, ikada biti u stanju da donese u kuću više od 30 hiljada dolara godišnje. Ako i muž i žena rade 2.000 sati godišnje za trenutnu prosečnu platu u proizvodnji, a ne u administraciji (7,5 dolara za sat), oni će zaraditi toliko. Ali sa 30 hiljada dolara godišnje neće moći da postanu vlasnici kuće ili 36 * Weifare State (engl.).
184
Fluidni strah
da sebi priušte kvalitetnu brigu o deci. U zemlji koja ne veruje ni u javni prevoz, ni u nacionalno zdravstveno osiguranje, ovaj dohodak dozvoljava porodici sa četiri člana samo ponižavajuću, osnovnu egzistenciju. Takva porodica, pokušavajući da spoji kraj sa krajem sa ovakvom zaradom, biće stalno mučena strahovima od zamrzavanja i smanjivanja plate i katastrofalnim posledicama čak i kratke bolesti.37
I kao što je Njujork tajms pisao 3. marta 1996. godine, 72 procenta Amerikanaca tada je verovalo da će se „viškovi i gubitak posla u ovoj zemlji trajno nastaviti". Oni tako još uvek misle, verovatno još čvršće nego pre desetak godina; na kraju krajeva, njihovo iskustvo života na klackalici polako postaje doživotno. To uverenje je, čini se, jedno od nekoliko uverenja koje svakodnevno pronalazi veliku potvrdu i malo, ako i toliko, razloga da se u njega sumnja. A imati takvo uverenje znači biti uplašen - hronično, svakodnevno, dan i noć. Šezdeset godina nakon Ruzveltovog proglašenja „rata protiv straha" (straha od neslobode, verskog progona i siromaštva) i obećanja o njegovom brzom uništenju, taj stav je zamenjen proglašenjem „rata protiv terorizma" Džordža V. Buša i obećanjem da će se on nastaviti i u budućnosti (neki od njegovih najbližih saradnika su bili još otvoreniji, izjavljujući da se on nikada neće ni završiti...). U godinama nakon Regana, čini se da je strah od pretnji po ličnu bezbednost (zbog terorista, povremeno udruženih, iako trenutno rede nego pre 11. septembra, sa uličnim prosjacima, prodavcima droge, pljačkašima i, u opštijem smislu, sa nedovoljno definisanom i zbog toga još više užasavajućom kategorijom „potklase", kao i sa trovanjem brzom hranom i strahom od gojaznosti, holesterola i dima tuđih cigareta) onaj strah koji za cilj ima da, kao sunđer, upije, apsorbuje i obriše sve druge strahove. Nekoliko godina pre 11. septembra Rorti je primetio (kao prorok, čini se, sada nakon 11. septembra) da „ako se pseudodogađajima, koje su kreirali mediji, uključujući povremeni kratak i krvav rat, proleterima može skrenuti pažnja sa sopstvenog očaja, oni super bogati neće morati mnogo da se plaše".38 37 Richard Rorty, Achieving our Country, Harvard University Press, 1998, Str. 83-4. 38 Ibid., Str. 88.
Strahovi
na
slobodi
185
Ali super bogati svakako nemaju mnogo razloga za strah... Kao što je Maks Hejstings s pravom istakao: Najmoćnije oružje bogatih je globalizam. Onda kada čovek pređe određeni korporativni prag, porez postaje dobrovoljan, kao što mogu posvedočiti računovođe Ruperta Mardoka. Suočeni sa bilo kakvom fiskalnom ili čak fizičkom pretnjom, oni će lako pomeriti novac ili sebe na neko drugo mesto. Imajući ovo u vidu, mali broj nacionalnih vlada želeće da rizikuje i odstrani kreatore bogatstva tako što će napasti njihove bankovne račune... [Samo] bi raspad finansijskog sistema bez presedana mogao predstavljati pretnju za bezbednost bogatih.39
Članovi globalne elite super bogatih mogu se ponekad naći na ovom ili onom mestu, ali oni nikada i nigde neće biti iz tog mesta - ili bilo kog drugog mesta - to je sigurno. Oni ne treba da brinu zbog umirivanja strahova koji progone rođene/meštane u mestu gde su se nakratko zaustavili, jer održavanje „proletera zadovoljnim" više nije uslov za njihovu sopstvenu bezbednost (koja se može, ako je potrebno, pronaći na nekom drugom mestu), niti za njihovo bogatstvo i njegovo dalje gomilanje (koje je očigledno postalo lako i mobilno, kao i sa lakoćom prenosivo u naklonjenija i gostoprimljivija mesta). Ako količina lokalnih strahova pređe granicu prijatnosti, postoji mnogo drugih mesta u koja se može otići, ostavljajući meštane da se krčkaju i sami se kuvaju u kazanu panike i noćnih mora... Za globalnu elitu, podsticanje, a ne ublažavanje strahova meštana (bilo kojih meštana, i bilo kog mesta u kom se zadesi elita između dva putovanja) neće nositi veliki rizik, ako ga uopšte i nosi. Promena i usmeravanje strahova koji potiču iz globalne društvene nesigurnosti u lokalne bezbednosne strepnje čini se svakako najdelotvornijom i skoro nepogrešivom strategijom; ona sa sobom nosi veliku korist i relativno malo rizika kada se uporno koristi. Ipak, njena najveća korist je u tome što ona skreće pažnju uplašenih sa uzroka njihove egzistencijalne strepnje, tako da - da citiram Hejstingsa - globalna natklasa može „nastaviti da sebi udovoljava na zapanjujućem nivou", i to neometano. 39 Max Hastings, „They've never had it so good", Guardian, 6. avgust 2005.
186
Fluidni strah
Zahvaljujući negativnoj globalizaciji, ukupna suma, količina i intenzitet popularnih strahova, na kojima lako mogu zaraditi promoteri i oni koji praktikuju tu strategiju, nesmetano rastu. Zahvaljujući obilju strahova, strategija o kojoj govorimo može biti rutinski korišćena, pa se tako negativna globalizacija takođe može nesmetano nastaviti. To jest, u predvidivoj budućnosti. Ali opet, kao što smo i ranije videli, „predvidljivost" je jedna od onih osobina koje upadljivo nedostaju negativno globalizovanom fluidnom modernom svetu.
6. Misao protiv straha (ili nezaključeni zaključak za one koji bi mogli pitati šta bi se moglo učiniti)
Informišući čitaoce o svoja tri šoka koja je doživeo 1990. kada je u kratkom vremenskom roku saznao za smrt Altisera, Benoa i Lorea, Žak Dérida je konstatovao da je svaka smrt kraj jednog sveta, i da se svaki put radi o kraju jednog jedinstvenog sveta, sveta koji se nikada ponovo ne može pojaviti niti može uskrsnuti.1 Svaka smrt predstavlja gubitak jednog sveta - gubitak zauvek, gubitak koji je nepopravljiv. Smrt je, mogli bismo tako reći, iskustvena i epistemološka osnova ideje jedinstvenosti. Smrt Ralfa Milibanda predstavljala je posebno okrutan i bolan šok za misleće ljude koji su poricali često uverenje da je sve što se može uraditi da se planeta učini manje pretećim i zastrašujućim, a time gostoprimljivijim mestom za čoveka i za humaniji život već urađeno, i koji su odbijali da prihvate da je svako dalje poboljšanje nezamislivo. Njegov lični, jedinstveni i unikatni svet bio je svet nade koja ne umire. Međutim, iz tih razloga on osta1 Videti: Jacques Derrida, Chaque fois unique, la fin du monde, prezentovali Pascale-Anne Brault i Michael Naas, Galilée, 2003.
188
Fluidni strah
je i nezamenjivi deo i izvor stalnog bogaćenja naših sopstvenih svetova. Zadatak živih jeste da nadu održavaju u životu, ili, pre, da je uskrsavaju u svetu koji se menja rapidnom brzinom, svetu koji je poznat po rapidno brzim promenama okolnosti pod kojima se sprovodi borba da se taj svet učini gostoljubivijim za čovečanstvo. Delo Ralfa Milibanda označavalo je veliki izazov sa kojim su se suočavali intelektualci njegovog vremena (intelektualci: misleći ljudi koji su i dalje verovali da je krajnja svrha mišljenja da se iza sebe ostavi svet koji je bolji od zatečenog) i označavalo je načine i sredstva kojima su ljudi koji se nazivaju „intelektualcima" pokušavali, sa polovičnim uspehom i uz nemalo promašaja, da odgovore tom izazovu. Izazov o kome je reč bilo je lagano ali neumoljivo (i dugo zanemarivano, a još i duže namerno neprihvatano) propadanje onog „istorijskog činioca" koji je, prema nadama intelektualaca (koji su imali u vidu „organske" standarde koje je definisao Antonio Gramši i koji su bili bolno svesni ograničenosti praktičnih efekata čiste misli), trebalo da bude uvod (ili da bude uveden) u zemlju u kojoj bi ideja skoka ka slobodi, jednakosti i bratstvu, koju su u njenoj iskonskoj formi skicirali mislioci iz doba prosvetiteljstva, ali koja je kasnije skrenula u kapitalističke ili komunističke ćorsokake, konačno došla do svog socijalističkog cilja. U otprilike dva veka (moderne) istorije intelektualci su prešli čitav put od samopouzdanja i smelosti mladog Ikara do skepticizma i promišljenosti starog Dedala (treba biti jasno da ovo putovanje još nije završeno, dok je sam put bio i po svoj prilici će ostati sve samo ne pravolinijski...). I duž čitavog spektra projekata, stavova i Weltanschauungena koji se rađaju, umiru i odbacuju tokom tog putovanja - od samopouzdanja, hrabrosti i razmetljivosti uobražene mladosti (kada je Klod-Anri Sen-Simon pozvao svoje kolege „pozitivne intelektualce" da sjedine i povežu svoje snage kako bi krenuli u opšti i konačni napad na predrasude, te da krenu u organizaciju industrijskog sistema) pa sve do zrelog doba urazumljivanja, opreznosti i razboritosti (kada je Ludvig Vitgenštajn rezignirano zaključio da „filozofija ostavlja sve ona-
Misao
protiv
straha
189
kvim kao što je i bilo") - intelektualci su uvek prećutno podozrevali ili glasno oplakivali nemoć „čiste misli". Da li reči mogu menjati svet? Da li je dovoljno govoriti istinu da bi se pobedila laž? Da li um može odoleti predrasudama i sujeverju? Da li postoje izgledi da će se zlo ikada predati pred sjajnom slavom dobrote ili da će se ružno poviti pred zaslepljujućim sjajem lepog? Intelektualci nikada nisu istinski verovali u svoje moći da reč pretvore u delo. Bio im je potreban neko da obavi ono što su oni govorili da se mora učiniti. Neko sa istinskim moćima da obavlja stvari i da osigura da te stvari nastave da idu svojim tokom nakon toga (zar znanju nije potrebna moć da bi se u svetu nešto napravilo, isto toliko koliko je moći potrebno znanje da bi se svet menjao na ispravan način i u ispravnu svrhu?). „Prosvećeni despot", taj mudri ali nemilosrdni, i iznad svega domišljati Knez koji je u stanju da pretoči savet Uma u obavezujući Zakon, predstavljao je očigledan prvi izbor intelektualaca. Ali bio je to prvi među mnogima koji su usledili; istorija se postarala da nam pokaže kako on po svom izboru prestaje da bude očigledan izbor, a kamoli izbor koji obećava. Odnosi između moćnika i njihovih revnosnih savetnika (koje su često kao isuviše revnosne posmatrali oni kojima su upućivani saveti) su u najboljem slučaju bili ambivalentni i najčešće burni i zatrovani uzajamnom sumnjom. Brak samoimenovanih predlagača zakona i tvoraca zakona koji imaju moć u rukama brzo se pokazao kao brak one vrste u kojoj je pomešana ljubav i mržnja, kao nepopravljivo nestabilan odnos, uvek na ivici razvoda. Tokom perioda od najmanje jednog veka primarni intelektualni izbor za ulogu „istorijskog činioca" emancipacije bio je zbir sastavljen i uvezan određenim brojem dosta raznolikih veština i zanata, zajednički obuhvaćenih kategorijom „radničke klase". Prinuđena da svoj rad / kreativni kapacitet prodaje ispod cene i postajući žrtva negiranja ljudskog dostojanstva, koje je išlo ruku pod ruku sa takvom vrstom prodaje, od radničke klase se očekivalo da ustane ili se izdigne iznad prosto „objektivnog", nemislećeg postojanja „klase po sebi" do nivoa „klase za sebe":
190
Fluidni strah
da postane svesna svoje istorijske odrednice, da tu svest usvoji, da sebe prevede (ili bude prevedena) iz objekta u subjekt (odnosno glavni istorijski subjekt), te da se ujedini u revoluciji čiji je cilj da njenim patnjama dođe kraj. Međutim, pošto su uzroci njihove patnje imali sistemske korene, ta klasa poniženih, u skladu sa Marksovom nezaboravnom rečenicom, bila je jedinstvena klasa među ljudima po tome što nije mogla da emancipuje samu sebe bez emancipacije celokupnog ljudskog društva, niti je mogla da prekine svoju klasno uslovljenu bedu bez stavljanja tačke na svaku i celokupnu ljudsku bedu. Kada joj je takva moć pripisana, radnička klasa je ponudila prirodno i bezbedno sklonište za nadu, mnogo sigurnije od onih imaginarnih udaljenih gradova u koje su rane moderne utopije smestile „prosvećene despote", očekujući i verujući da će oni ozakoniti sreću nad svojim nesvesnim, a prvobitno i nevoljnim podanicima. Pitanje da li je to pripisivanje moći bilo osnovano ili ne od samog početka je bilo sporno. Moglo bi se argumentovati da su - suprotno Marksovom verovanju - nemiri fabričkih hala u ranom kapitalizmu bili podstaknuti više gubitkom sigurnosti nego ljubavlju prema slobodi i da je bilo neizbežno, onda kada je izgubljena i oplakana sigurnost ponovo zadobijena ili izgrađena na novim i drugačijim osnovama, da se nemir ugasi, na tački koja je daleko od njegove revolucionarne/emancipatorske destinacije. Takođe bi se moglo argumentovati da je recikliranje osiromašenih zanatlija, zemljoradnika na zakupljenoj zemlji i mnogih drugih prisiljenih da ostanu bez posla - u jednu naizgled homogenu radničku klasu bio korak koji su više potpomogli oni koji su držali moć nego što je sam po sebi bio samostalan, te da ekonomske sile mogu razbiti tu klasu na isti način na koji su nekada bile ključne u njenom stvaranju... Ove i mnoge druge prigovore bilo je lakše izneti posmatrajući stvari u retrospektivi; međutim, nakon što se nakupilo dosta dokaza da su takve manifestacije „klasne borbe", kao kolektivne prakse cenkanja i upotrebe „kapaciteta za stvaranje neprijatnosti" u borbi za visinu nadnice, daleko od toga da budu preliminarni korak ka revolucionarnom remontu sistema moći, jer su im cilje-
Misao
protiv
straha
191
vi bili smešteni potpuno unutar granica odnosa kapital - radna snaga, može se reći da one neće ni izaći iz okvira kapitalističkog poretka, a kamoli srušiti taj poredak. Uz to je, posle, polako ali sigurno sve verovatnije izgledala mogućnost da je svojim doprinosom redovnim, gotovo rutinskim korekcijama nepodnošljivih, i time potencijalno eksplozivnih sistemskih nepravilnosti, borba radništva služila kao homeostatičko, stabilizujuće sredstvo za „uravnoteženje" kapitalističkog poretka pre nego za njegovo narušavanje - a kamoli podrivanje. Nakon dužeg perioda početnog nemira, povezanog sa nestajanjem predmodernih ekonomskih struktura, nastupio je period „relativne stabilnosti" - zasnovan na novim, ali, kako se čini, čvrstim strukturama industrijskog društva. Politički primenjena sredstva „rekomercijalizacije kapitala i radne snage" postala su konstantna karakteristika kapitalističkog sveta - sa državom koja igra aktivnu ulogu u usmeravanju sredstava, promovišući i obezbedujući intenzivnu i ekstenzivnu ekspanziju kapitalističke ekonomije, sa jedne strane, te preoblikujući i rehabilitujući radnu snagu, s druge strane. Koliko god bile surove tegobe na debljem kraju kapitalističke ekspanzije, i koliko god uznemiravajući bili neprekidni strahovi od periodičnih nastupa ekonomske depresije, izgledalo je da su čvrsto utemeljeni okviri za obuhvatanje životnih očekivanja i projekata, opremljeni isprobanim i pouzdanim alatima za popravku - omogućavajući dugoročno planiranje individualnog života, zasnovanog na sve većem osećaju sigurnosti i vere u budućnost. Kapital i radna snaga, spojeni, kako se čini, neraskidivom međuzavisnošću, sve uvereniji u permanentnost svojih uzajamnih veza i sigurni da će se sretati i nadalje u vremenima koja dolaze, tražili su i pronašli uzajamno koristan i perspektivan, ili bar zadovoljavajući sporazum - vid kohabitacije u kome je izraženo stalno natezanje konopca, ali i runde uspešnih pregovora o pravilima saradnje, uspešnih jer su za izvesno vreme uzajamno zadovoljavajući. Frustriran i nestrpljiv zbog načina na koji je izgledalo da stvari teku, Lenjin se požalio kako bi radnici, da su prepušteni samo
192
Fluidni strah
svojim sredstvima, jedino razvili „sindikalni mentalitet" i ostali suviše uskih pogleda, egocentrični i podeljeni, nedorasli da se suoče sa svojom istorijskom misijom, a kamoli da je izvedu. Isti trend koji je mučio Lenjina, tvorca i revnosnog zagovornika „prečica", kao i zamene nepouzdane, spontane eksplozije proleterskog besa brižljivo pripremljenim planom preuzimanja vlasti od strane „profesionalnih revolucionara", primetio je, ali je na njega gledao sa blago optimističkom staloženošću, i njegov savremenik Eduard Bernštajn - osnivač (uz značajnu podršku fabijanaca) „revizionističkog" programa usklađivanja i upražnjavanja socijalističkih vrednosti i ambicija unutar političkog i ekonomskog okvira jednog u osnovi kapitalističkog društva: polagane ali sigurne „amelioracije" a ne revolucionarni, jednokratni remont statusa quo. Dijagnoze koje su napravili Lenjin i Bernštajn bile su upadljivo slične - ali njihovi odgovori na pitanje - „ako je tako, šta je potrebno činiti?" bili su radikalno različiti. Istina, obojica su ostali verni Marksovoj postavci da je brak sa praksom jedina moguća terapija za endemsku slabost misli, i njegovom izboru partnera za ujedinjenje sa teorijom emancipacije za predstupajuće venčanje („potreban je susret onih koji misle sa onima koji pate"). Ali dok je Bernštajn zamislio ulogu intelektualaca po obrascu lojalne i poslušne domaćice, Lenjin je drugačije podelio uloge: prvu violinu i prevlast u tom braku dodelio je mačo mužu, koji je u tu svrhu preuzeo veći deo ili sve u pogledu čvrstine, mišića 1 upornosti. Međutim, da bi se ispunila ta svrha, oni koji su znali šta je potrebno uraditi morali su da se transformišu iz društva za debate u potpuno integrisano, disciplinovano i nemilosrdno telo „profesionalnih revolucionara", svesnih da (po pronicljivom opisu tog uverenja, koje je dao Alan Finkelkraut) „su koncepti na ulici, argumenti u događajima, a razlozi u drami u kojoj su ljudi glumci pre nego što postanu mislioci".2 Proletarijat je taj koji će konačno preoblikovati stvarnost prema pravilima razuma i principima pravde - ali do toga neće doći ukoliko proletarijat na to ne bude naveden, vođen i na druge načine primoran od strane onih 2 Videti: Alain Finkielkraut, Nous autres, modems. Ellipses, 2005, str. 245.
Misao
protiv
straha
193
koji znaju i/ili propisuju ta pravila i principe. Radnike treba prisiliti da izvrše konačan čin oslobađanja koji je - po sudu istorije bez prava na žalbu - bio njihova misija od početka klasne borbe, ali za koju su oni bili isuviše lenji i nemarni, ili suviše naivni i lakoverni da je obave - osim ako se ne pozovu na oružje i prinude na akciju... Lenjinov hrabar/očajnički potez pomerio je intelektualce, kao „poznavaoce istorije", iz kancelarije za planiranje na komandno mesto revolucije. Njihov zadatak je bio da sebe transformišu u istorijske činioce stavljanjem istorijski određenog kolektivnog činioca pod svoju direktnu komandu i uterivanjem, uvežbavanjem i oblikovanjem tog kolektiva u strogo disciplinovanu vojsku i/ili oružje za masovno uništavanje. Možda je to bio Lenjinov pokušaj da oslobodi intelektualce od njihove prvobitne bolesti - nemoći: da ih podstakne da se sami preoblikuju u kolektivni „istorijski činilac", što su do tada, opsednuti strahovima vezanim za sopstvenu nemoć, tražili izvan svojih redova. Ovog puta taj činilac nije bio zamišljen, nije bio postulat, već nešto sasvim stvarno, ne nešto što je potencijalni predmet intelektualnog prosvetljenja i usmerenja, već nemilosrdni šef, od samog početka sveznajući, i - još više od toga - svemogući šef, koji zahteva pokornost, požrtvovnost i bezuslovnu predaju. Bez obzira na to kakve bile njene namere, Lenjinova strategija se u praksi pokazala samo kao promena upravljanja u toj šemi stvari koja stoji iza traume intelektualaca o urođenoj nemoći. Partija - telo koje su stvorili intelektualci koji su sebe redefinisali kao „istorijski činilac" - preuzela je barjak od „poniženih i napaćenih masa" kao referentna tačka za intelektualne usluge; za razliku od proleterskih masa koje je zamenila u ulozi pokretača istorije, partija nije htela nikakvo prosvetljenje i usmerenje koje bi došlo spolja (niti je dozvoljavala ni najslabiji nagoveštaj same mogućnosti da bi to htela). Umesto toga, zahtevala je poniznost, podaništvo, poslušnost i servilnost. Njoj su bili potrebni strogi oficiri a ne učitelji. Sluge, ne vodiči. Da li su teška vremena koja su zadesila nekadašnje zakonodavce, naslednike philosophesa i izvršioce njihovog zaveštanja,
194
Fluidni strah
rezultat njihovih sopstvenih postupaka? Da li su sve vreme sami zazivali probleme - od trenutka kada je započela njihova potraga za istorijskim činiocem? Sanjali su o svetu potpune transparentnosti i totalnog reda. Nisu znali da „potpuna transparentnost" dolazi zajedno sa potpunim nadzorom i da „totalni red" pripada snovima i ciljevima totalitarizma, komandanata koncentracionih logora i uprava grobalja. Dobili su ono čemu su pomogli da se stvori - a što nisu očekivali. Marks je insistirao da kapital koji porobljava radničku klasu nije ništa drugo do otuđena moć radničke klase. Da li je partija bila išta drugo do otuđenje idejne moći intelektualaca? Kao što se ranije dogodilo sa putem koji vodi od reči do delà, tako je predeo koji vodi od očaja nemoći do radosti osećaja sopstvene važnosti sada prebačen u dornen partije, da za dugo vreme ona tu deluje kao posrednik, pod njenom isključivom kontrolom. Kako je razvoj situacije iznova potvrđivao Lenjinova tmurna i Bernštajnova poletna očekivanja, Derđ Lukač je objašnjavao evidentnu nevoljnost istorije da prati originalnu Marksovu prognozu jednim konceptom skovanim za tu svrhu (koji se ipak vraća na Platonovu alegoriju o senkama na zidu pećine), konceptom „lažne svesti" podmuklo inspirisanom „lažnom potpunošću" kapitalističkog društvenog poretka koji tu svest promoviše i neće prestati da je promoviše ukoliko mu se partija ne suprotstavi, jer partija vidi šta se krije ispod obmanjujuće spoljašnjosti i shvata neumoljivu istinu zakona istorije, i tada, po obrascu Platonovih filozofa, deli svoja saznanja sa obmanutim stanovnicima pećine. Kada se to kombinuje sa konceptom Antonija Gramšija o partiji kao „kolektivnom intelektualcu", kao i konceptom „organskih intelektualaca" koji artikulišu interese klase kako bi služili klasi čije interese artikulišu, Lukačeva reinterpretacija hirovitosti postmarksove istorije prividno je izdigla istorijsku ulogu intelektualaca - a time i njihovu etičku/političku odgovornost - na nove visine. Ali, u tom istom smislu, Pandorina kutija recipročnog optuživanja, nametanja krivice i sumnje u izdaju širom je otvorena,
Misao
protiv
straha
195
što je predstavljalo uvod u dugotrajnu eru optužbi za trahisons des clerks, bezobzirnih ratova, uzajamnih kleveta, lova na veštice i napada na ličnost. I zaista, ako radnički pokret nekad i negde nije uspeo da deluje u skladu sa svojom predviđenom istorijskom misijom, a posebno ako je ustuknuo pred revolucionarnim zbacivanjem kapitalističke sile, jedini krivci morali su biti neuspešni „organski intelektualci" u pokušaju, koji su zanemarili ili čak i aktivno izdali svoju dužnost da se kondenzuju (a potom i utope) u pravoj vrsti partije. Ono što je paradoksalno jeste da su javno priznati, samoimenovani, potencijalni ili neuspeli intelektualci teško odolevali iskušenju da prihvate takvo nepovoljno viđenje sebe samih, jer su se time i najspektakularniji primeri njihove teorijske slabosti i praktične nemoći pretvarali u moćne argumente koji su indirektno, mada izopačeno, potvrđivali njihovu ključnu istorijsku ulogu. Sećam se kako sam ubrzo po svom dolasku u Britaniju slušao jednog doktoranta koji je, nakon što se osvrnuo na nekoliko radova Sidnija i Beatrise Veb, požurio da ustvrdi, praćen odobravanjem nekvalifikovanih slušalaca na seminaru, kako se svi razlozi što socijalna revolucija tako užasno kasni u Britaniji nalaze tu - u tim knjigama. Postojali su znakovi pored puta koji bi, da su samo uočeni na vreme, pažljivo i bez predrasuda pročitani, bacili senku sumnje na ovakvu intelektualnu uobraženost. Ideje Lukača ili Gramšija, koje je nedavno otkrila britanska intelektualna levica, međutim, nisu pomogle u dekodiranju tih poruka na putu. Kako, recimo, napraviti vezu između studentskih nemira i sindikalnih štrajkova krajem sedamdesetih u Britaniji? Čemu smo zapravo bili svedoci - borbama u pozadini koje vode trupe u povlačenju koje su blizu kapitulacije ili isturene jedinice nastupajućih, još žešćih armija? Da li je to bio udaljeni eho starih bitaka i zakasnelih ponovnih postavki zastarelih scenarija ili simptom i najava novih nastupajućih ratova? Simptomi nekog kraja ili nekog početka? I - ako se radi o početku, onda početku čega? Vesti o najnovijim intelektualnim gibanjima u inostranstvu samo su doprinele čuđenju i zbunjenosti kako su najave pozdrava
196
Fluidni strah
„zbogom proletarijatu" putovale preko La Manša, uz Altiserova podsećanja na to da je konačno sazrelo vreme za revolucionarnu akciju. Zanosno romantična vizija E. P. Tompsona o besprekornoj samosvesti radničke klase naišla je na frontalne napade urednika Nju left revije (New Left Review) zbog svog intelektualnog siromaštva (verovatno se mislilo na upadljivo odsustvo intelektualaca u Tompsonovoj edukativnoj priči). Bilo bi nepošteno i netačno pozivati se na sopstvenu vizionarsku mudrost u retrospektivi. Takođe bi bilo nepošteno, nepravedno i neistinoljubivo optužiti za zbunjenost one koji su preokupirani svojim poslovima za kojima trče. Kako god bili razdeljeni krivica i razrešenje, ostaje činjenica da je nastupajući kraj „sjajnih trideset godina" (kako su retrospektivno opisane tri posleratne decenije izgradnje socijalne države, ali tek onda kada su se uslovi, koji su ih učinili izvodljivim, raspali ili su bili rastureni, i tek kada je bilo potpuno očigledno da se to desilo) izmestio nama poznat svet i učinio oprobana oruđa, ranije korišćena za analizu i opis tog sveta - beskorisnim. Došlo je vreme slutnji i nagađanja, a s njim i mnogo konfuzije. Ortodoksna pravila ukopavala su se u sve dublje rovove i ograđivala bodljikavom žicom, dok su jeretička verovanja, puštajući sve više korena na terenu, prikupljala hrabrost i postajala sve bezobzirnija, čak i kada su uzalud pozivala na zajednički jezik, nimalo se ne približavajući konsenzusu. Izvor ove intelektualne pometnje, na koju su neki eksplicitno ukazivali, a nad kojom su drugi likovali, bio je, da ponovim, očigledan nestanak do tada neospornog istorijskog činioca (kao čvorišta oko kojeg su se sve strategije, bez obzira na to koliko međusobno bile suprotstavljene, u krajnjoj liniji okretale) - što je na početku intelektualna levica percipirala kao sve veću separaciju i slom komunikacije sa „pokretom". Kako su događaji redom pobijali sve teorijski besprekorne postulate jedan za drugim, intelektualni krugovi (uz samo nekoliko izuzetaka - od kojih su se neki sistematski opirali tom trendu, a drugi sporadično, kao kada su se pridruživali nekim protestima iz pozadine, ne iz prvih redova, ili kada su se formirale ad hoc grupe za podršku rudarima koji su
Misao
protiv
straha
197
uzalud pokušavali da umaknu talasu tačerizma) su se sa još većim žarom i još upadljivije okrenuli samoreferentnim interesima i zanimanjima, kao po komandi Mišela Fukoa, koji je proklamovao pojavu „specijalizovanih intelektualaca" (a time i „specijalizovanih", to jest profesionalno odeljenih i zasebnih politika). Pitanje da li je možda koncept određenih ili specijalizovanih intelektualaca ništa drugo do oksimoron, je, naravno, bilo i ostalo predmet debate. Ali, i bez obzira na to da li je primena termina „intelektualac" legitimna u slučajevima kao što su univerzitetski predavači koji stupaju na javnu scenu samo povodom neslaganja sa visinom univerzitetskih plata, ili glumaca koji protestuju zbog smanjenja budžeta za pozorišnu produkciju ili snimanje filmova, ili konsultanata koji štrajkuju zbog prekomernih zahteva oko njihovih usluga, jedna stvar je sigurna: za ove nove, institucionalno uokvirene, samocentrične i samoreferentne oblike zauzimanja političkog stava i odmeravanja moći, figura „istorijskog činioca" je potpuno irelevantna. Može se skinuti s dnevnog reda bez griže savesti, te, iznad svega, bez žaljenja i gorkog osećaja gubitka. Moraju li i nada i posao emancipacije pratiti pad nestajućeg „istorijskog činioca" u ambis kao što je kapetan Ahab pozivao svoje mornare da ga prate u potonuću? Smatram da se rad Teodora Adorna može iznova čitati kao jedan dugačak i detaljan pokušaj suočavanja s tim pitanjem i opravdanja jednog naglašenog „ne" kao odgovora na njega. Na kraju krajeva, mnogo ranije nego što je ljubav britanskih intelektualaca prema istorijskom činiocu počela da vene i nestaje, Adorno je upozorio svog starog prijatelja Valtera Benjamina na ono što je nazvao „brehtovski motivi": nadu da će „pravi radnici" spasiti umetnost od gubitka njene aure ili da će ona biti spasena „neposrednošću kombinovanog estetskog efekta" revolucionarne umetnosti.3 Adorno je insistirao na tome da „pravi radnici" ,,u stvari nemaju prednost nad svojim 'buržoaskim suparnicima' u ovom pogledu" - oni „nose sve znakove defektnosti tipično buržoaskog karaktera". I onda je usledio konačan udarac: „Čuvaj 3 Videti: Adornovo pismo Benjaminu od 18. marta 1936, u: Theodor Adorno and Walter Benjamin, Correspondence, 1928-1940, Harvard University Press, 1999, str. 127-33.
198
Fluidni strah
se da ne pretvorimo svoju neophodnost" (to jest neophodnost intelektualaca kojima „je potreban proletarijat za revoluciju") „u vrlinu proletarijata, kao što smo stalno u iskušenju da učinimo". Istovremeno, Adorno je insistirao na tome da, iako izgledi za emancipaciju čoveka sa težištem na ideji drugačijeg i boljeg društva sada izgledaju manje ohrabrujući nego u vreme Karla Marksa, optužbe koje je Marks podigao protiv sveta koji je neoprostivo neprijateljski nastrojen prema humanosti nisu izgubile ništa na svojoj aktuelnosti i još nijedna kompetentna porota nije našla nikakav ključni dokaz za neutemeljenost prvobitnih ambicija ka emancipaciji. Nema stoga dovoljnog, a kamoli neophodnog razloga, tvrdio je Adorno, da se emancipacija skine sa dnevnog reda. Upravo suprotno: nepodnošljiva postojanost društvenih bolesti je razlog više i svakako jak razlog da se još upornije nastavi sa pokušajima u tom pravcu. Smatram da je Adornovo upozorenje isto toliko aktuelno kao u vreme kada ga je prvi put napisao: „Nesmanjena prisutnost patnje, straha i opasnosti čini neophodnim da ideja koja ne može biti realizovana ne bude odbačena". Tada, kao i sada, „filozofija mora saznati, bez ikakvih ublažavanja, zašto svet - koji je onda mogao i sada može biti raj - može sutra postati sam pakao". Razlika između „tada" i „sada" mora biti pronađena na drugim mestima, a ne u stavu da je zadatak emancipacije izgubio svoju urgentnost ili da je san o emancipaciji uzaludan. Ono što je, međutim, Adorno požurio da doda je sledeće: ako je Marksu svet delovao spremno za pretvaranje u raj „tamo i tada" i izgledao pripravan za trenutni zaokret, i ako je stoga izgledalo da je „mogućnost promene sveta 'sa vrha nadole' bila neposredno prisutna",4 to više nije slučaj, ako je uopšte ikada i bio (samo tvrdoglavi se mogu i dalje pridržavati teza onako kako ih je Marks formulisao). Mogućnost prečice ka svetu koji bi bio podesnije ljudsko stanište je ono što se izgubilo iz vida i što se čini manje realnim nego ranije. Moglo bi se, takođe, reći i da više nema prohodnih mostova između ovog sveta ovde i sada i tog drugog „emancipovanog" 4 Ibid., str. 14.
Misao
protiv
straha
199
sveta, gostoljubivog i „okrenutog korisniku". Nema nestrpljive gomile koja će u stampedu preći čitavu dužinu mosta, kada bi takav most bio izgrađen, niti vozila koja čekaju da željne bezbedno prevezu na drugu stranu do njihovog odredišta. Niko ne može biti siguran kako bi takav upotrebljiv most mogao biti izgrađen i na kom delu obale bi ga trebalo postaviti da bi se obezbedio nesmetan i odgovarajući saobraćaj. Morali bismo, u ovom pogledu, zaključiti da mogućnosti nisu neposredno prisutne. „Svet želi da bude obmanut" - Adornova neuvijena optužba zvuči kao komentar na tužnu priču Lajona Fojtvangera o Odiseju i svinjama koje su odbile da se vrate u svoj prethodni ljudski oblik jer su mrzele brigu o donošenju odluka i preuzimanje odgovornosti koje je nužno proisticalo iz položaja ljudskog bića, ili, kad smo kod toga, bilo je to kao „bekstvo od slobode" Eriha Froma, ili, kao arhetip svih tih priča - Platonova melanholična spekulacija o tragičnoj sudbini filozofa koji pokušavaju da podele sa pećinskim ljudima dobre vesti, donesene iz suncem obasjanog sveta čistih ideja. „Ljudi ne samo da nasedaju... već i žele da budu prevareni... osećaju da bi im životi postali potpuno nepodnošljivi onog trenutka kada bi se ostavili zadovoljstava kojih u stvarnosti i nema."5 Adorno uz bezrezervno odobravanje citira esej Sigmunda Frojda o psihologiji grupe. Grupa, kako je napisao, „želi da se njom vlada neograničenom silom: gaji ekstremnu ljubav prema autoritetu: po recima Le Bona, ona ima glad za pokornošću. Iskonski otac je ideal grupe koji vlada egom umesto idealnog ega".6 Prema Adornovim recima, „duh" i „konkretan entitet" su se razišli i duh se može držati realnosti samo na sopstveni rizik, i time, na kraju, po rizik same realnosti: Samo misao koja nema duhovnog utočišta, nema iluzija o unutrašnjem carstvu, i koja je priznala odsustvo sopstvene funkcije i snage, može možda 5 Theodor W. Adorno, The Culture lndustry: Selected Essays on Mass Culture, ed. J. M. Bernstein, 1991, str. 89. 6 Ibid., Str. 119.
200
Fluidni strah
naslutiti poredak mogućeg i nepostojećeg, gde bi ljudska bića i stvari bili na mestima koja im po pravdi pripadaju.7 Filozofska misao počinje u trenutku kada misao prestaje da se zadovoljava predstavama koje su predvidljive i iz kojih ne izvire nište više od onoga što je tu unapred postavljeno.8 Misao, u svakom slučaju, nije intelektualna reprodukcija već postojećeg. Dokle god se ne odvoji, ona sigurno u svom dohvatu ima ono što je moguće. Njena neugašena žed, averzija prema svakom brzom i lakom zadovoljenju, poriče besmislenu mudrost rezignacije. Utopijski momenat u razmišljanju jači je što se manje ono... objektivizuje u utopiju i time sabotira njenu realizaciju. Otvoreno razmišljanje ukazuje na prostor izvan sebe.9
Kako Adorno insistira, filozofija predstavlja „odlučnost da se ne izgubi intelektualna i realna sloboda", i samo pod tim uslovom ona može, kao što bi i trebalo, da ostane imuna na „sugestije da se zadrži status quo".10 „Teorija", zaključuje Adorno „govori u ime onog što nije skučenog duha."11 Praksa, a naročito praktičnost je najčešći izgovor ili samoobmana „nitkova" kao što je onaj „idiotski parlamentarac na Doreovoj karikaturi" koji je ponosan što ne gleda dalje od svojih neposrednih zadataka. Adorno negira praksi onu važnost koju joj obilato pridaju glasnogovornici „pozitivne" nauke i oni profesionalci akademske filozofije (velika većina među njima) koji se predaju njenom teroru. Ako „emancipacija", vrhovni cilj društvene kritike, radi na „stvaranju autonomnih, nezavisnih pojedinaca koji rasuđuju i svesno donose odluke za sebe",12 ona time nailazi na ogroman otpor „industrije kulture", ali nailazi i na pritisak masa čije želje ta industrija obećava da će ispuniti (što i čini, istinski ili lažno). 7 Ibid., str. 15. 8 Ibid., str. 128. 9 Ibid., str. 292-3. 10 T. W. Adorno and M. Horkheimer, Dialectic of Enlightement, Verso, 1989, str. 243. 11 T. W. Adorno, Critical Models, Columbia University Press, 1998, str. 263. 12 Ibid., str. 92.
Misao
protiv
straha
201
I gde se tu onda nalaze izgledi, zadaci, strategije intelektualaca, dokle god jesu i žele da ostanu čuvari neispunjenih nada i obećanja iz prošlosti, i kritičari današnjice, koji su krivi što su ta nadanja i obećanja zaboravili i ostavili ih neispunjenima? Po opštem shvatanju, koje izgleda da je ustoličio Jirgen Habermas i koje je dovelo u pitanje samo nekoliko Adornovih proučavalaca - i to tek nedavno, Adornov odgovor na ova i slična pitanja najbolje je predstavljen slikom „poruke u boci". Ko god da je poruku napisao i stavio je unutra, zapečatio bocu i bacio je u more nije imao pojma kada (i da li će ikada) i koji (ako će uopšte neki) mornar opaziti bocu i izvući je na suvo; i da li će taj mornar, nakon što otvori bocu i izvuče parče papira iz nje biti sposoban i voljan da pročita tekst, razume sadržaj poruke i upotrebi je na način na koji je to zamislio njen autor. Čitava jednačina se sastoji od nepoznatih promenljivih, i nema načina na koji bi autor „poruke u boci" mogao da je reši. U najboljem slučaju može ponavljati Marksove reči: Dixi et salvavi animam meam - autor je ispunio svoju misiju i učinio sve što je bilo u njegovoj moći da sačuva poruku od nestajanja. Nade i obećanja koji su bili poznati autoru, a koje većina njegovih savremenika nije nikad naučila ili je više volela da ih zaboravi, neće preći tačku bez povratka na svom putu ka zaboravu; ako ništa drugo biće im data šansa još jednog produžavanja života. Oni neće bez testamenta umreti zajedno sa svojim autorom - barem neće morati da umru, što bi se sigurno desilo da ih je mislilac predao milosti talasa umesto što ih je smestio u hermetički zatvorenu bocu. Kako Adorno stalno upozorava, „nema misli koja je imuna na komunikaciju, i ako se izrazi na pogrešnom mestu i u pogrešnom sporazumu to je dovoljno da se podrije njena istinitost".131 tako, što se tiče komuniciranja sa činiocima, onima koji bi to želeli da budu, sa neuspelim činiocima i onim ljudima koji nisu radi da se pridruže akciji u svom vremenu, „za intelektualca, neprikosnovena izolacija je sada jedini način da se pokaže neka mera solidarnosti" sa onima „na dnu". 13 Theodor W. Adorno,Minima Moralia,prevod E. EN. Jephcott,Verso, 1974,str. 25.
202
Fluidni strah
Ta samoizolacija nije, po Adornovom mišljenju, čin izdaje niti je to znak povlačenja, niti izraz snishodljivosti, niti oboje („snishodljivost" i „loše mišljenje o sebi su ista stvar", kako i sam ističe). Držanje distance, paradoksalno, jeste čin angažovanja - u jedinom obliku u kojem se ono može razumno pojaviti na strani neispunjenih ili izneverenih nada: „Posmatrač sa strane isto je toliko uključen kao i aktivni učesnik; jedina prednost ovog drugog je uvid u svoju uključenost, te majušno zrnce slobode koje leži u toj spoznaji kao takvoj".14 Alegorija „poruke u boci" nameće dve pretpostavke: da je postojala poruka koja je bila podesna da bude zapisana i vredna truda potrebnog da se pošalje kako bi otplovila; i da će u vreme kad ta poruka bude pronađena i pročitana (u vreme koje ne može biti unapred definisano) ona još uvek biti vredna napora nalazača da je otvori i prouči, apsorbuje i usvoji. U nekim slučajevima, kao što je Adornov, poveravanje poruke nepoznatom čitaocu u nedefinisanoj budućnosti može imati prednost nad slaganjem sa savremenicima koji se smatraju nespremnim ili nemaju želju da tu poruku čuju, a kamoli da prihvate i zadrže ono što čuju. U takvim slučajevima slanje poruke u nepoznat svet i vreme počiva na nadi da će moć te poruke nadživeti svoju sadašnju zanemarenost i opstati u (prolaznim) uslovima koji su uzrok tog zanemarivanja. „Poruka u boci" kao sredstvo ima smisla samo ako (i samo ako) onaj ko pribegava tom sredstvu veruje da su vrednosti večne, daje istina univerzalna, i misli da će brige koje sada podstiču traganje za istinom i svrstavanje u odbrani vrednosti biti trajne. Poruka u boci je svedočanstvo o prolaznosti frustracije i trajnosti nade, svedočanstvo o neuništivosti mogućnosti i slabosti teškoća koje su stajale na putu njihove realizacije. U Adornovoj verziji, kritička teorija je takvo jedno svedočanstvo - i to predstavlja garanciju za metaforu poruke u boci. U „naknadnom spisu" svog poslednjeg velikog opusa, La Misère du Monde,15 Burdije je istakao da je broj ličnosti na političkoj sce14 Ibid., str. 26. 15 La Misère du Monde, pod upravom Pierrea Bourdieua, Seuil, 1993, str. 1449-554. Videti i: Р. Bourdieu et al., The Weight of the World, Polity, 1999.
Misao
protiv
straha
203
ni koji su u stanju da razumeju i artikulišu očekivanja i zahteve svojih birača u brzom opadanju; politički prostor je fokusiran ka unutra, sa tendencijom zatvaranja u samog sebe. Potrebno je da se ponovo otvori, a to se može učiniti samo dovođenjem „privatnih" problema i težnji, koji su često nedovršeni i neartikulisani, u direktnu vezu sa političkim procesom (i obrnuto, kao rezultat toga). Ovo je, međutim, lakše reći nego učiniti, jer je javni diskurs preplavljen terminom „prénotions" Emila Dirkema - pretpostavkama koje se retko direktno izražavaju a još rede analiziraju, a koje se nekritički primenjuju kada god se subjektivno iskustvo podigne na nivo javnog diskursa i kad god se privatni problemi kategorizuju, recikliraju u javnom diskursu i iznova reprezentuju kao javna pitanja. Da bi vršila svoju uslugu prema ljudskom iskustvu, sociologija mora započeti sa čišćenjem terena. Kritička ocena prećutnih ili glasnih prénotions mora ići zajedno sa nastojanjem da se vidljivim učine oni aspekti iskustva koji obično ostaju iza individualnog horizonta ili ispod praga individualne svesti. Međutim, i samo trenutak razmišljanja pokazuje da svest o mehanizmima koji život čine bolnim ili čak nepodnošljivim ne znači njihovu automatsku neutralizaciju; predočavanje kontradikcija ne znači njihovo razrešavanje. Dug i tegoban put se proteže od prepoznavanja korena problema i njihove eliminacije, i preduzimanje prvog koraka ni na koji način ne garantuje da će doći i do narednih koraka, a kamoli da će se stići do kraja puta. Pa ipak se ne može osporiti značaj početka - ogoljavanja složene mreže kauzalnih veza između individualne patnje i kolektivno proizvedenih uslova. U sociologiji, naročito onoj koja nastoji da bude na visini zadatka, taj početak je od još većeg značaja nego drugde; taj prvi korak određuje i zacrtava put ka popravci koji inače ne bi ni postojao, niti bi bio primećen. Zaista, treba da ponovimo reči Pjera Burdijea: „Oni koji imaju priliku da posvete svoj život proučavanju društva ne mogu ostati mirni, neutralni i indiferentni prema naporima od kojih zavisi budućnost sveta".16 16 Claude Lanzmann & Robert Redeker, „Les méfaits d'un rationalisme simplificateur", Le Monde, 18. septembar 1998, str. 14.
204
Fluidni strah
Njihova dužnost (to jest, dužnost nas - sociologa) je, drugim recima, da se nadaju. Ali čemu da se nadamo? Kao što je ranije rečeno, nijedna od optužbi koje je izneo Karl Marks protiv kapitala pre skoro dva veka - u smislu njegove štetnosti i njegove moralne izopačenosti - nije izgubila ništa od svoje aktuelnosti. Samo se izmenio obim štete i nepravde: do danas su i jedno i drugo stekli planetarnu dimenziju. A to je stekao i zastrašujući zadatak emancipacije - njegova urgentnost je podstakla osnivanje Frankfurtskog instituta pre više od pola veka, koji se od tada bavi usmeravanjem tih napora, što je zaokupilo i život i delo Ralfa Milibanda. Ipak bih izneo zapažanje da se ta, sve više „transnacionalna" elita znanja, ta sve izrazitije i očiglednije ekstrateritorijalna klasa tvoraca simbola i manipulatora simbolima, nalazi u prvim redovima „globalizacije" - tog skraćenog izraza za istinsku ili pretpostavljenu, postepenu ali neumoljivu razgradnju većine teritorijalno označenih distinkcija i zamenu teritorijalno definisanih grupa i asocijacija elektronski posredovanim „mrežama" - nevezanim za fizički prostor, koje su oslobođene lokaliteta i lokalno ograđenih suvereniteta. Takođe bih izneo zapažanje da je ta elita znanja ona koja prva i prvenstveno doživljava svoje iskustvo kao „transnacionalno", i da je to ono iskustvo koje ta elita nastoji da preoblikuje u ideju „globalne kulture" i „hibridizacije" (koja predstavlja ažuriranu denominaciju diskreditovanog pojma „meltingpot") kao svoj dominantan trend - što je slika koju bi manje mobilni ostatak čovečanstva verovatno teško usvojio kao poštenu predstavu svoje svakodnevne realnosti. Prekršena je pogodba između „intelektualaca" i „naroda", koju su intelektualci nekada hteli da podignu i povedu u istoriju, slobodu i hrabrost samoisticanja - ili, pre, opozvana je isto onako jednostrano kao što je bila i najavljena na pragu moderne ere. Naslednici nekadašnjih intelektualaca, današnja „elita znanja", nakon što je učestvovala u „secesiji spornog", sada se kreće u svetu koji se veoma razlikuje od mnogih različitih svetova (sa kojima se današnji svet sigurno ne preklapa) u kojima su životi i izgledi „naroda" (ili njihova odsutnost) bili sakriveni i zaključani.
Misao
protiv
straha
205
Adornova postavka da zadatak kritičke misli „nije u konzervaciji prošlosti, već u spasu nada iz prošlosti" nije izgubila ništa od svoje aktuelnosti, ali, upravo zato što je aktuelna u okolnostima koje su se radikalno izmenile, toj kritičkoj misli je potrebno kontinuirano preispitivanje kako bi ostala na visini zadatka. U tom preispitivanju dve teme moraju dobiti prvenstvo na listi. Prvo, nada i mogućnost da se podesi prihvatljiv balans između slobode i bezbednosti; ove dve stvari, koje nisu očigledno kompatibilne ali su jednako bitne, a koje predstavljaju sine qua non uslove za humano društvo, moraju biti postavljene u centar takvog preispitivanja. I drugo, među nadama iz prošlosti, koje treba najhitnije povratiti, one koje su sačuvane u Kantovoj sopstvenoj „poruci u boci", njegova Ideen zur allgemeine Geschichte in weltbürgerliche Absicht s pravom može pretendovati na status metanade: nade kojom se može, hoće i treba hrabar čin nadanja učiniti mogućim. Kakav god novi balans između slobode i bezbednosti se tražio, on treba da bude predviđen za planetarne razmere. Pišem „mora" (a to je glagol koji treba da bude korišćen samo u ekstremnim okolnostima) jer je alternativa posvećivanju pažnje, i to hitne, Kantovim proročkim upozorenjima ono što je ŽanPjer Dupi opisao recima „neizbežna katastrofa", naglašavajući da je isticanje predviđanja pojave te katastrofe, koliko god glasno i vatreno to možemo, jedina prilika da se to neizbežno izbegne - i da se čak, možda neminovno, učini nemogućim.17 „Osuđeni smo na neprekidnu budnost", upozorava Dupi. Kratak zastoj u budnosti može se pokazati dovoljnim (mada samo neophodnim, sine qua non) uslovom neizbežnosti katastrofe; proklamovanje te neizbežnosti, a time i „razmišljanje o opstanku" ljudskog prisustva na Zemlji kao „negacija autodestrukcije" je, s druge strane, neophodan (i nadajmo se dovoljan) uslov da se ne desi „neizbežna budućnost". Proroci dobijaju svest o svojoj misiji, svoju rešenost da slede tu misiju, kao i svoju sposobnost da je dovedu do kraja, od vere u ono što od nas Dupi želi da verujemo, suočen sa katastrofom 17 Videti: Jean-Pierre Dupuy, Pour un catastrophisme éclairé. Quand impossible est certain. Seuil, 2002, str. 167.
206
Fluidni strah
koja danas preti. Na kraju krajeva, oni su predočavali neposrednu blizinu apokalipse ne zato što su sanjali o akademskim počastima i što su želeli da se potvrdi njihova moć predviđanja, već zato što su želeli da budućnost pokaže kako nisu bili u pravu, i zato što nisu videli drugog načina da spreče katastrofu osim da dozvole nateraju svoja proročanstva da sama sebe pobiju. Ono što mi možemo predskazati jeste da naša negativna globalizacija, naizmenično lišavajući slobodne ljude njihove bezbednosti i nudeći bezbednost u for-mi neslobode, ukoliko se ne obuzda i ukroti, čini katastrofu neizbežnom. Bez ovog predskazanja i bez njegovog ozbiljnog shvatanja čovečanstvo može gajiti samo slabe nade da će katastrofa biti izbegnuta. Jedini izgledni početak terapije protiv rastućeg i, u krajnjoj liniji, onesposobljavajućeg straha jeste njegovo analiziranje do samih njegovih korena - jer jedini izgledni put da se s tom terapijom nastavi zahteva suočavanje sa zadatkom sasecanja tih korena. Dolazeći vek može se pokazati kao vreme konačne katastrofe. Ili može biti vreme dogovora i rađanja nove pogodbe između intelektualaca i naroda - koja sada podrazumeva celo čovečanstvo. Nadajmo se da je izbor između ove dve mogućnosti i dalje u našim rukama.
View more...
Comments
