Zygmunt Bauman - Fluidna Ljubav

Za izdavača: Nikola Janković Glavni urednik: dr Dušan Marinković Lektura i korektura: Predrag Rajić Dizajn korica: Mediterran Publishing Tehničko uređenje: Mediterran Publishing Copyright © Zygmunt Bauman 2003 Copyright © za srpsko izdanje Mediterran Publishing 2009 Izdavač

se posebno koji je

zahvaljuje profesoru

omogućio

publikovanje

Zigmuntu ove

Baumanu

knjige.

Objavljivanje ove knjige pomogao je Pokrajinski sekretarijat za kulturu Izvršnog veća AP Vojvodine. Štampa: Art Print, Novi Sad Mediterran Publishing d.o.o. Nikole Pašića 24, 21000 Novi Sad tel: +381.21.661.20.90 fax: +381.21.661.37.65 www.mediterran.rs e-mail: [email protected]

Zigmunt Bauman

FLUIDNA О

krhkosti

LJUBAV

ljudskih

Sa engleskog preveli: NATAŠA

MRDAK i

SINIŠA BOŽOVIĆ

MEDI TERRAN PUBLISHING

Novi Sad 2009

veza

Naslov originala: LIQUID LOVE On the Frailty of Human Bonds by Zygmunt Bauman

First published in 2003 by Polity Press in association with Blackwell Publishing Ltd Reprinted in 2 0 0 8 Polity Press, 65 Bridge Street Cambridge UK

SADRŽAJ

Predgovor 1. Zaljubljivanje i odljubljivanje 2. О alatima društvenosti Homo

sexualis:

Zajednice

na

ožalošćena

siročad

prodaju

3. О teškoći voljenja suseda svoga 4. Razmontirano zajedništvo

Predgovor

Ulrih, junak velikog romana Roberta Muzila, bio je - kao što i naslov romana govori - Der Mann ohne Eigenschaften: čovek bez karakteristika. Nemajući sopstvene karakteristike, bilo nasledene ili stečene jednom za svagda i neraskidivo, Ulrih je morao da izgradi - koju god je karakteristiku mogao poželeti - jedino sopstvenim naporima, koristeći sopstvenu dovitljivost i pronic­ ljivost, ali nijedna od ovih karakteristika nije mogla garantovano trajati beskonačno u svetu punom zbunjujućih signala, sklonom brzom menjanju, i to na načine koje niko ne očekuje. Junak ove knjige je Der Mann ohne Eigenschaften - čovek bez veza, a posebno bez onih utvrđenih, kao što su to bile rodbinske veze u Ulrihovo vreme. U nedostatku neraskidivih i jednom za svagda utvrđenih veza, junak ove knjige - žitelj našeg modernog fluidnog društva, i njegovi naslednici, danas moraju uklopiti ka­ kve god veze poželeli u kariku za uključenje u ostatak sveta ljudi, i to sopstvenim naporima i uz pomoć sopstvenih veština i posve­ ćenosti. Budući da su nevezani, oni se moraju povezati... Nijedan od ovih spojeva, što je tu da popuni praznine nastale usled ne­ dostatka ili dotrajalosti veza, ne može biti garantovano trajan. U svakom slučaju, oni treba da budu samo labavo povezani kako bi ponovo mogli biti odvezani, uz kratko odlaganje, kada se prilike promene - kao što će se sigurno i dogoditi u fluidnom moder­ nom vremenu, uvek iznova.

10

F l u i d n a ljubav

Zapanjujuća krhkost ljudskih veza, osećanje nesigurnosti koje ona izaziva, i sukobljene želje koje to osećanje podstiče, želje da se veze učvrste, a opet da ostanu labave, predstavlja ono što ova knjiga pokušava da razreši, zabeleži i pojmi. Pošto ne posedujem Muzilovu oštrinu vizije, bogatstvo pale­ te i suptilnost poteza - zapravo niti jedan od njegovih izuzetnih talenata koji su učinili Der Mann ohne Eigenschaften savršenim portretom modernog čoveka - moram se ograničiti na izradu portfelja grubih i fragmentarnih skica, ne pokušavajući da dostignem punu, a kamoli savršenu sličnost. Najviše čemu se mogu nadati jeste sastavljanje foto-robota, slike u delovima, koja može imati isto toliko rupa i praznih delova koliko i onih popunjenih. Međutim, čak će i ta konačna kompozicija biti nedovršen zada­ tak, ostavljen čitaocima da ga sami ispune. Glavni junak ove knjige su ljudske veze. Centralni likovi knjige su muškarci i žene, naši savremenici, koji očajavaju jer su pre­ pušteni sopstvenoj domišljatosti, koji osećaju da mogu lako biti odbačeni, žudeći za sigurnošću zajedništva i za pruženom rukom na koju mogu računati u nevolji i očajnički želeći da stupe u veze; a opet zaziru od stanja „povezanosti", a pogotovo od stanja „stal­ ne" povezanosti, da ne kažemo povezanosti zauvek - pošto se plaše da takvo stanje može doneti teret i izazvati napore koje oni, po njihovom mišljenju, niti mogu niti žele da podnesu, čime bi im bila ograničena sloboda koja im je potrebna da bi - tako je, pogodili ste - bili u vezi... U našem svetu neobuzdane „individualizacije" odnosi imaju dva lica. Oni lebde negde između lepog sna i noćne more, i ne vidi se kada jedno prelazi u drugo. Najveći deo vremena ove dve predstave kohabitiraju - iako na različitim nivoima svesti. U flu­ idnom modernom životnom okruženju ljudske veze su možda najčešća, najakutnija, najupečatljivija i najproblematičnija otelotvorenja ambivalentnosti. To je razlog što su one, možemo to tvr­ diti, u centru pažnje fluidnih modernih pojedinaca-po-dekretu i što stoje na samom vrhu liste njihovih životnih prioriteta. „Veze" su u današnje vreme najaktuelnija tema u društvu i naizgled jedina društvena igra koju vredi igrati, uprkos njenim

Predgovor

11

ozloglašenim rizicima. Neki sociolozi, navikli da sklapaju teorije koristeći statističke podatke iz anketa i zdravorazumska shvatanja koja takve statistike beleže, žure sa zaključcima kako njihovi savremenici više nemaju prijateljstva, veze, zajedništva i zajed­ nicu. Zapravo (na liniji pravila Martina Hajdegera da se stvari u svesti otkrivaju samo kroz frustracije koje izazivaju - u svom pu­ canju, nestajanju, nesvojstvenom ponašanju, ili delujući na neki drugi način protivno svojoj prirodi), ljudska pažnja se u današnje vreme sve više usmerava na zadovoljstva koja se očekuju od veza baš zbog toga što se one na neki način nisu pokazale potpuno i istinski zadovoljavajućim; a ako uistinu zadovolje, cena zadovolj­ stva koju sa sobom nose često ispada preterana i neprihvatljiva. U svom čuvenom eksperimentu, Miler i Dolard su videli kako su njihovi laboratorijski pacovi dostigli vrhunac uzbuđenja i uzne­ mirenosti kada „se privlačno izjednačilo sa odbojnim", odnosno onda kad je došlo do konačnog balansa između pretnje električ­ nim šokom i obećanja ukusne hrane... Nema sumnje da „veze" spadaju u glavne pokretače „buma savetničke prakse" u današnje vreme. Kompleksnost teme je suviše nabijena, suviše rigidna i teška za samostalno odmotavanje ili razrešavanje od strane pojedinaca. Uzbuđenje Milerovih i Dolardovih pacova prečesto je završavalo kao paraliza akcije. Nesposob­ nost pravljenja izbora između privlačnosti i odbojnosti, između nada i strahova, reflektovala se kao nesposobnost delovanja. Za razliku od pacova, ljudi koji se nadu u takvoj situaciji mogu se za pomoć obratiti stručnim savetnicima koji nude svoje usluge, uz naknadu. Ono što se nadaju da će čuti od savetnika jeste kako napraviti kvadraturu kruga: kako imati ,,i jare i pare", kako u vezi popiti samo čašu meda, bez čaše žuči, kako u vezi ovlastiti bez razvlašćivanja, omogućiti bez onemogućavanja, ispuniti bez op­ terećivanja... Stručnjaci su predusretljivi, uvereni da potražnja za njihovim savetodavnim uslugama nikad neće presahnuti pošto nema tih saveta koji će ikada moći učiniti da krug izgubi kružni oblik i time postane pogodan za kvadraturu... Njihovih saveta ima u izobilju, iako najčešće oni samo podižu uobičajenu praksu na

12

F l u i d n a ljubav

nivo opšteg znanja, a to zatim do visina naučne, autoritativne te­ orije. Zahvalni primaoci saveta prebiraju po člancima na temu veza u šarenim mesečnim i nedeljnim časopisima i nedeljnim dodacima ozbiljnih i manje ozbiljnih dnevnih novina, ne bi li čuli ono što žele da čuju od „upućenih" ljudi, jer su bili suviše boja­ žljivi ili stidljivi da to urade u sopstveno ime; da zavire u situacije i dešavanja „drugih kao što su oni" i izvuku što veću mogu utehu iz od-strane-stručnjaka-overene spoznaje da nisu sami u svojim usamljenim naporima da se izbore sa svojim neprilikama. I tako čitaoci saznaju, iz iskustava drugih čitalaca, reciklira­ nih od strane savetnika, da mogu pokušati sa „džepnim vezama", onom vrstom veza koje je „moguće po potrebi izvući", ali i gur­ nuti duboko u džep kada one nisu potrebne. Ili ih uče da su veze poput „ribene"'. Ako se popije u koncentrovanom obliku, izaziva mučninu i može ugroziti zdravlje - te kao i „ribenu", veze treba rastvoriti da bi se konzumirale. Ili da takozvane ,,SDC" - ,,poluvezane parove" treba slaviti kao „revolucionare u vezama, koji su raspršili taj gušeći mehur veze parova". Ili da veze moraju biti podvrgnute, kao automobili, obaveznim periodičnim testovima voznog stanja. Sve u svemu, ono čemu se uče jeste da je obavezivanje, a posebno dugoročno obavezivanje zamka koju treba više nego bilo šta drugo izbegavati u nastojanju da se „bude u vezi". Je­ dan stručni savetnik ovako informiše svoje čitaoce: „Kad se oba­ vezujete na nešto, makar to bilo i bez posebnog oduševljenja, za­ pamtite da time verovatno zatvarate vrata drugim romantičnim prilikama koje mogu više zadovoljiti i ispunjavati". Jedan drugi stručnjak sa još manje okolišanja kaže: „Obećanja о obavezivanju su dugoročno bez značaja... Kao i druge investicije, i ona rastu i opadaju". I stoga, ako želite da budete u vezi, držite distancu; ako želite da vas vaše zajedništvo ispunjava, ne zahtevajte obaveziva­ nje niti se obavezujte. Ostavite sva vrata sve vreme otvorenim. Stanovnici Leonije, jednog od Nevidljivih gradova Itala Kal­ vina, na eventualno pitanje о tome, odgovorili bi da je njihova strast „uživanje u novim i različitim stvarima". Zaista - svakog „Ribena" - vrsta bezalkoholnog pića u koncentratu (prim. prev.).

Predgovor

13

jutra oni oblače „potpuno novu odeću, iz najnovijeg modela fri­ židera vade neotvorene konzerve, slušaju najnovije melodije sa najmodernijih radio-aparata". Ali svakog jutra „ostaci jučerašnje Leonije iščekuju kamione za smeće" i čovek se s pravom može zapitati da li je, u stvari, istinska strast Leonijaca „radost izbaciva­ nja, odstranjivanja, čišćenja sebe od periodične nečistoće". Zašto bi inače ulični čistači bili „dočekivani kao anđeli", bez obzira na to što je njihova misija „obavijena tišinom punom poštovanja", što je i razumljivo, jer - „jednom kada se stvari bace, niko više ne želi da dalje razmišlja о njima". Hajde da porazmislimo о tome... Zar stanovnici našeg fluidnog modernog sveta, baš kao i stanovnici Leonije, ne brinu о jednoj stvari dok govore о drugoj? Kažu da je njihova želja, strast, cilj ili san da „budu u vezi". Ali zar, u stvari, nisu najviše zabrinuti za to kako da spreče kvarenje i zagušenje svojih veza? Da li zaista nastoje da im se veze održe, kao što to kažu, ili zapravo više nego bilo šta drugo žele da te veze budu lake i labave, da bi, kao ono bogatstvo Ričarda Bakstera, koje je trebalo da „leži na ramenima kao laki ogrtač", one mogle biti odbačene u bilo kom trenutku? Sve u svemu, kakvu vrstu sa­ veta oni žele: kako da učvrste vezu, ili - za svaki slučaj - kako da je okončaju bez problema i čiste savesti? Ne postoji lak odgovor na ovo pitanje, iako ono treba da bude postavljeno, i biće postav­ ljano i dalje, dok žitelji fluidnog modernog sveta ispaštaju pod razornim teretom najprotivrečnijeg medu masom protivrečnih zadataka s kojima se svakog dana suočavaju. Možda i sama ideja „veze" doprinosi konfuziji. Koliko god se zlosrećni tragaoci za vezama i njihovi savetnici trudili, ovaj se po­ jam opire potpunom čišćenju od konotacija neugodnosti i briga koje ga prate. On ostaje prožet nejasnim pretnjama i sumornim slutnjama; on u istom dahu govori о zadovoljstvima zajedništva i užasima zatvaranja. Možda je to razlog što, pri opisivanju svojih iskustava i šansi, ljudi sve češće (uz svesrdnu podršku i pomoć svojih učenih savetnika) о vezama ne govore u smislu uzajamnih

14

F l u i d n a ljubav

odnosa već kontakata. Umesto da govore о partnerima, više vole da govore о „mrežama". Koje su to odlike jezika „kontakata" koje nedostaju u jeziku „odnosa"? Za razliku od „odnosa", „srodstva", „partnerstva" i sličnih poj­ mova koji na vidno mesto stavljaju uzajamnu angažovanost a is­ ključuju ili tiho prelaze preko njene suprotnosti, neangažovanja, pojam „mreže" označava jednu matricu simultanih konekcija i diskonekcija; mreže su nezamislive bez simultanog omogućava­ nja obe aktivnosti. U mreži, konekcije i diskonekcije predstavljaju jednako legitimne opcije, uživaju isti status i imaju isti značaj. Nema smisla postavljati pitanje koja od ove dve komplementar­ ne aktivnosti predstavlja „suštinu" mreže! „Mreža" pretpostavlja trenutke „kontakata" umetnutih u periode slobodnog lutanja. U mreži se kontakti ostvaruju po zahtevu, i mogu se prekinuti po nahođenju. Upravo je mogućnost „neželjene a pri tom neraskidive" veze to što pojam veze čini tako opakim. „Neželjeni kontakt" je, međutim, oksimoron: kontakti mogu biti prekinuti pre nego što postanu nepodnošljivi, što se, u stvari, i događa. Kontakti su „virtuelne veze". Za razliku od staromodnih veza (da ne pominjemo one „obavezujuće" odnose, a kamoli obavezujuće na duži rok) oni izgleda da su stvoreni po meri fluidnog modernog života, gde „romantične prilike" (i ne samo „roman­ tične") treba, i poželjno je, da dolaze i odlaze sve većom brzinom i sve masovnije, uklanjajući kao stampedo sa scene jedna drugu i nadvikujući se obećanjima da će „više zadovoljiti i ispunjavati". Za razliku od „pravih veza", u „virtuelne veze" je lako ući i izaći iz njih. One izgledaju elegantno i čisto, deluju lako za upotrebu, na­ klonjeno korisnicima, u poređenju sa teškom, sporom, inertnom, zbrkanom „pravom stvari". Jedan dvadesetosmogodišnjak iz Bata, u razgovoru vezanom za rapidno rastuću popularnost internet sastanaka nauštrb sastanaka u barovima i sastanaka preko oglasa, istakao je ključnu prednost elektronskih odnosa: „Uvek možete da pritisnete dugme 'delete'". Baš kao da se upravljaju prema Grešemovom zakonu, virtuelni odnosi (preimenovani u „kontakte") formiraju obrazac koji isti­ skuje sve ostale vrste odnosa. To ne čini zadovoljnim muškarce i

Predgovor

15

žene koji se predaju tom pritisku; teško da su zadovoljniji u od­ nosu na stanje pre pojave virutelnih veza. Nešto se dobija, nešto gubi. Kao što je Ralf Valdo Emerson istakao, u klizanju po tankom ledu spas je u brzini. Kada kvalitet izneveri, tendencija je da se nadoknada traži u kvantitetu. Ako je „obavezivanje" besmisle­ no, dok se u vezama gubi poverenje i kada je malo verovatno da će one potrajati, javlja se težnja da se partneri zamene mreža­ ma. Međutim, kada dode do toga, ispada da je još teže (i prema tome još odbojnije) skrasiti se nego što je to bilo ranije - sad vam nedostaju i veštine kojima biste to ostvarili ili mogli da ostvari­ te. Biti u pokretu, ono što je nekad bila privilegija i dostignuće, postalo je neophodnost. Održavanje brzine, što je nekad pred­ stavljalo veselu avanturu, pretvara se u zamarajuću rutinu. Što je najvažnije, ta mrska neizvesnost i ta mučna konfuzija, koje bi trebalo da se rasteraju zahvaljujući brzini, odbijaju da odu. La­ koća neangažovanja i okončanje-po-zahtevu ne umanjuju rizike: oni ih samo distribuiraju na drugi način, zajedno sa strepnjama koje stvaraju. Ova knjiga je posvećena rizicima i strepnjama života zajedno i odvojeno, u našem fluidnom modernom životu.

1. Zaljubljivanje i odljubljivanje „ M o j dragi prijatelju, šaljem ti m a l i rad za koji se, ne b e z razloga, m o ž e reći da n e m a ni glave ni repa, j e r je sve u n j e m u o p r e č n o - i glava i rep, n a i z m e n i č n o i r e c i p r o č n o . R a z m i s l i , m o l i m te, о divnoj p o g o d n o s t i k o j u takva k o m b i n a c i j a s v i m a n u d i - tebi, m e n i i č i t a o c u . Mi m o ž e m o skratiti - ja svoja razmišljanja, ti tekst, čitalac svoje č i t a n j e , j e r ne želim d a b e s k r a j n o z a m a r a m b i l o k o g a p r e o b i m n i m z a p l e t o m . A k o izvučeš j e d a n disk, dva dela te i z v i t o p e r e n e fantazije će se p o n o v o uklopiti b e z p r o b l e m a . Iseckaj više f r a g m e n a t a , i videćeš da svaki od njih m o ž e za­ s e b n o stajati. U nadi da će ti se neki od n j e n i h delova dopasti i zabaviti te, u s u đ u j e m se da tebi p o s v e t i m celu ovu zmiju".

Ovako je Šari Bodler predstavio Le spleen de Pariš svojim čita­ ocima. Kakva šteta što je to uradio. Jer da nije, ja bih sam poželeo da sastavim isti ili sličan predgovor onome što sledi. Ali on je to učinio - i ja mogu samo da citiram. Valter Benjamin bi, naravno, izbacio reč „samo" iz poslednje rečenice. A kad malo bolje razmi­ slim, i ja bih. „Iseckaj više fragmenata, i videćeš da svaki od njih može za­ sebno stajati." Delovi koji su izašli iz Bodlerovog pera su to mo­ gli, a da li će tako biti i sa razbacanim isečcima misli koje slede - nije moje, već pravo čitaoca da odluči.

F l u i d n a ljubav

18

U porodici misli ima puno patuljaka. Zbog toga su stvoreni logika i metod, i onda, kad su otkriveni, mislioci su ih zahvalno prigrlili. Patuljci se možda mogu kriti i, na kraju, zaboraviti svoju kržljavost pod moćnim sjajem marširajućih redova i borbenog poretka. Kada se redovi zaklope, ко će primetiti koliko su mali vojnici? Možete napraviti vojsku koja izgleda izuzetno moćno tako što ćete postaviti u borbeni poredak redove i redove pigme­ jaca... Možda je trebalo da uradim isto sa ovim iseckanim delovima, ako ništa drugo onda da zadovoljim zavisnike od metodologije. Ali pošto nemam dovoljno vremena na raspolaganju za izvrše­ nje takvog zadatka, bilo bi neozbiljno od mene da prvo osmislim borbeni poredak, a da ostavim mobilizaciju za kasnije... Kad malo bolje razmislim: možda se vreme koje mi je raspo­ laganju čini previše kratkim, ne zbog moje starosti, već usled či­ njenice da što ste stariji to bolje znate da koliko god se misli čine velikim, one nikada neće biti toliko velike da obuhvate, a kamoli da stalno zadrže, bogatu raskoš ljudskog iskustva. Ono što zna­ mo, želimo da znamo, nastojimo da saznamo, ono što moramo pokušati da saznamo о ljubavi ili odbijanju, biti sam ili s nekim, ili umirati sam ili s nekim - da li sve to može biti racionalizovano, svrstano u red i može li odgovarati standardima doslednosti, ko­ hezije i potpunosti koji su definisani za manje bitne stvari? Mož­ da može - u beskonačnosti vremena. Zar nije istina da, kada se kaže sve о stvarima najvažnijim za ljudski život, najvažnije stvari ostanu neizrečene? Ljubav i smrt, dva glavna lika ove priče koja nema ni zapleta ni raspleta, već sažima najveći deo životne buke i besa, uklapaju se u takvu vrstu razmišljanja/pisanja/čitanja više nego bilo koju drugu. Ivan Klima kaže: malo stvari toliko nalikuje smrti kao ispunje­ na ljubav. Pojava i jedne i druge stvari je jednokratno iskustvo, ali i iskustvo jednom zauvek, koje ne dopušta ponavljanje, ne dozvo­ ljava pravo na žalbu i ne obećava izbavljenje. Svaka od njih mora stajati „za sebe", a to i čine. Svaka od njih je rođena prvi put, ili rođena nanovo, svaki put kada se pojavi, uvek dolazeći niotkuda,

Zaljubljivanje

i

odljubljivanje

19

iz tame nebivstva, bez prošlosti ili budućnosti. Svaka od njih, sva­ ki put počinje od početka, ogoljavajući površnost prošlih zapleta i taštinu svih budućih zapleta. Ni u ljubav ni u smrt ne može se ući dva puta; čak i manje nego što se može ući u Heraklitovu reku. Oni su zaista sami sebi glava i rep, i oni zapostavljaju i odbacuju sve drugo. Bronislav Malinovski se podsmevao difuzionistima koji su poistovećivali muzejske kolekcije sa rodoslovima; videvši grublje kamene alatke izložene u staklenim muzejskim kovčezima ispred onih savršenijih, govorili su о „istoriji oruđa". To bi bilo, Mali­ novski se rugao, kao da je jedna kamena sekira izrodila drugu na isti način kao što je, recimo, od hippariona vremenom nastao equus caballus Poreklo konja može se dovesti u vezu sa drugim konjima, ali oruđa nisu preci ili naslednici drugih oruđa. Oruđa, za razliku od konja, nemaju sopstvenu istoriju. Ona, može se reći, ističu ljudske pojedinačne biografije i kolektivne istorije; ona su bujice ili taloži takvih biografija i istorija. Dosta slično se može reći о ljubavi i smrti. Srodstvo, bliskost i uzročne veze su oblici ljudske individualnosti i/ili zajedništva. Ljubav i smrt nemaju sopstvenu istoriju. To su događaji u ljud­ skom vremenu - svaki od njih je zaseban događaj nepovezan (a kamoli uzročno povezan) sa drugim „sličnim" događajima, osim u ljudskim konstrukcijama koje retrospektivno nastoje da uoče da izmisle - veze i da pojme nepojmljivo. I tako, ne možete naučiti da volite; niti možete naučiti da umrete. I ne možete naučiti to neuhvatljivo - nepostojeće, iako žarko željeno - umeće izbegavanja njihovog stiska i sklanjanja sa njihovog puta. Ljubav i smrt će udariti kada za to kucne čas; samo što nemate nagoveštaja kada će to vreme doći. Kada god dođe, bićete zatečeni. Ljubav i smrt će ući ab nihilo - ni iz čega u vaše dnevne preokupacije. Svi smo mi skloni, naravno, da pogle­ damo unazad ne bismo li izvukli pouku iz nekog događaja; poku­ šavamo da ispratimo unazad šta se prethodno dešavalo, koristeći se nepogrešivim principom da je post hoc zasigurno propter hoc, pokušavamo da definišemo smisleni poredak događaja i najčešće ćemo u tome i uspeti. Takav nam je uspeh potreban radi duhovne

F l u i d n a ljubav

20

utehe koju on donosi: on oživljava, makar i zaobilaznim putem, veru u pravilnost sveta i predvidivost događaja, što je neophodno za zdrav razum. On takođe stvara iluziju usvojene mudrosti, sa­ znanja i, iznad svega, mudrosti koju čovek može naučiti, kao što neko uči da koristi pravila indukcije J. S. Mila, da vozi automobil, da jede štapićima umesto viljuškom ili da ostavi povoljan utisak na razgovoru za posao. U slučaju smrti, učenje je, doduše, ograničeno na iskustva dru­ gih ljudi i ono je time iluzija in extremis. Iskustvo drugih ljudi ne može istinski biti spoznato kao iskustvo; kao krajnji rezultat pro­ učavanja objekta, nikad se ne može razdvojiti originalni Erlebnis od kreativnog doprinosa moći imaginacije subjekta. Iskustvo drugih može se spoznati samo kao obrađena, interpretirana priča о onome što su drugi proživeli. Možda neke mačke u stvarnosti imaju devet ili više života, kao Tom u crtanim filmovima Tom i Džeri, i možda će neki preobraćenici poverovati da će se roditi ponovo - ali ostaje činjenica da se smrt, kao i rođenje, dešava samo jedanput; ne postoji način da neko nauči „da sledećeg puta to uradi kako treba" iz događaja koji nikada ponovo neće doživeti. Čini se da ljubav uživa drugačiji status od drugih jednokratnih događaja. Zaista, čovek se može zaljubiti više od jednog puta i neki ljudi se ponose ili se žale na to što se isuviše lako zaljubljuju i odljubljuju (kao i neki drugi koje upoznaju u tom procesu). Svako je čuo priče о takvim osobama „posebno sklonim ljubavi", ili „ranji­ vim na ljubav". Postoje dovoljno čvrste osnove da se ljubav, a posebno stanje „zaljubljenosti", vidi kao - gotovo po svojoj prirodi - periodično stanje, podložno ponavljanju, koje čak i poziva na ponovne po­ kušaje. Pod pritiskom, većina nas bi se setila dosta slučajeva kada smo osetili da smo se zaljubili i da smo voleli. Možemo pretpo­ staviti (ali bi to bila pretpostavka bazirana na poznavanju stvari) da se u našim vremenima brzo povećava broj ljudi sklonih da pripišu ime ljubavi više nego jednom od svojih životnih iskusta­ va, ljudi koji ne bi garantovali da je ljubav koju trenutno doživlja-

Zaljubljivanje

i

odljubljivanje

21

vaju poslednja i koji očekuju da će biti još više takvih iskustava. Ako se ovo nagađanje pokaže tačnim, to ne treba da nas iznenadi. Na kraju krajeva, romantična definicija ljubavi „dok nas smrt ne rastavi" je definitivno demode - pošto joj je prošao rok trajanja zbog radikalnog remonta rodbinskih struktura kojima je služila i iz kojih je izvlačila snagu i sopstvenu važnost. Ali, nestajanje te ideje neizbežno znači uprošćavanje testova koje iskustvo mora položiti da bi bilo označeno kao „ljubav". Umesto da se više ljudi podigne ka visokim standardima ljubavi u više prilika, standardi su se smanjili; kao rezultat toga, niz iskustava - koji su opisivani korišćenjem reči ljubav - izuzetno se proširio. О avanturama za jednu noć govori se pod šifrom „vođenja ljubavi". Ovo iznenadno izobilje i prividna dostupnost „ljubavnih iskustava" može (a to i čini) pothranjivati ubeđenje da je ljubav (zaljubljivanje, traženje ljubavi) veština koja treba da se nauči i da ovladavanje ovim veštinama raste sa brojem eksperimena­ ta i istrajnosti u praktikovanju. Čovek čak može verovati (a to prečesto i čini) da se veštine vođenja ljubavi moraju razvijati sa akumuliranjem iskustva; da će sledeća ljubav biti iskustvo još uz­ budljivije nego ono u kome se trenutno uživa, a opet ne toliko uzbudljivo ili senzacionalno kao ono koje će slediti posle njega. Ovo je, opet, druga iluzija... vrsta znanja čiji se obim povećava kako se niz ljubavnih epizoda produžava, predstavljajući „ljubav" kao oštre, kratke i šokantne epizode, koje su a priori prožete svešću о krhkosti i kratkoći. Vrste veština koje se stiču su, recimo, „brzo završavanje i počinjanje od početka", u kojima je, prema Sorenu Kirkegoru, Mocartov Don Đovani bio arhetipski virtuoz. Ali voden porivom da proba ponovo, i opsednut sprečavanjem svakog narednog pokušaja u sadašnjosti da stane na put daljem pokušavanju, Don Đovani bi takođe bio arhetipski „ljubavni nesposobnjak". Da je ljubav bila svrha Don Dovanijevog neumornog traganja i eksperimentisanja, kompulzivno eksperimentisanje bi negiralo tu svrhu. Primamljivo je reći da efekat prividnog „učenja veština" mora biti, kao u Don Đovanijevom slučaju, odučavanje od ljubavi; „uvežbana nesposobnost" za ljubav.

22

Fluidna

ljubav

Ishod kao ovaj - osveta ljubavi, da tako kažemo, nekome ко se usudi da izazove njenu prirodu - mogao je biti očekivan. Čovek može naučiti da izvodi neku aktivnost u kojoj postoji niz nepromenljivih pravila koja odgovaraju stabilnom, monotono ponavljajućem okruženju koje favorizuje učenje, pamćenje i naknadnu „analizu pokreta". U nestabilnom okruženju, zadržavanje i sticanje navika - što su zaštitni znakovi uspešnog učenja - nisu samo kontraproduktivni, već se po svojim posledicama mogu pokazati i fatalnim. Ono što se iznova pokazuje smrtonosnim za pacove u gradskim kanalizacijama - za ta veoma inteligentna stvorenja koja brzo uče kako da izvuku hranljive zalogaje među otrovnim mamcima - jeste element nestabilnosti, nepoštivanja pravila, uba­ čenih u mrežu podzemnih uvala i kanala, nepravilnom, za učenje nemogućom, nepredvidivom, istinski neprobojnom „različito­ šću" drugih - ljudskih - inteligentnih stvorenja: stvorenja dobro poznatih po svojoj naklonosti ka razbijanju rutina i stvaranju haosa u distinkciji između redovnog i slučajnog. Ako ta distinkcija nije utvrđena, učenje (u meri u kojoj se ono shvata kao usvajanje korisnih navika) nije moguće. Oni koji su uporni u povezivanju svojih aktivnosti sa ranijim iskustvima, kao generali poznati po tome što vode svoj poslednji pobednički rat stalno iznova, preu­ zimaju samoubilačke rizike i prizivaju beskrajne nevolje. U prirodi ljubavi je - kao što je Lukan primetio pre dva milenijuma, a Frensis Bejkon ponovio mnogo vekova kasnije - da neminovno podrazumeva predaju sudbini. U Platonovom Simpozijumu Diotima od Mantinea (u prevodu, „proročica 'Bogobojazna od Prorokgrađa") je ukazala Sokratu, koji se s time svesrdno složio, na to da „ljubav nije za lepe, kao što mislite"; „ona je za začeće i rođenje u lepom". Voleti znači želeti „začinjati i rađati", i tako ljubavnik „ide okolo i traži lepu stvar u kojoj može da začne". Drugim recima, ljubav ne pronalazi svoj smisao u želji za gotovim, kompletnim i završenim stvarima već u nagonu da učestvuje u postajanju ovakvih stvari. Ljubav je srodna transcendenciji; ona je samo drugi naziv za kreativni poriv i kao takva je prepuna rizika, pošto se za svako stvaranje nikada zasigurno ne može znati gde će završiti.

Zaljubljivanje

i

odljubljivanje

23

U svakoj ljubavi postoje bar dva stvorenja, a svako od njih je velika nepoznata u jednačini onog drugog. Zbog toga ljubav deluje kao hir sudbine - ta jeziva i misteriozna budućnost, koju je nemoguće saopštiti unapred, prigrabiti ili odgurnuti, ubrzati ili zaustaviti. Voleti znači otvarati se toj sudbini, tom najuzvišenijem od svih ljudskih stanja, onom u kome strah u kombinaciji sa ra­ došću tvori leguru koja svojim sastojcima više ne dozvoljava da se razdvoje. Otvaranje toj sudbini znači, u krajnjem bilansu, pri­ jem slobode u biće: one sloboda koja je otelotvorena u Drugom, u saputniku u ljubavi. Kao što je Erih From to nazvao: „Zado­ voljstvo u individualnoj ljubavi se ne može dostići... bez istinske poniznosti, hrabrosti, vere i discipline"; da bi odmah, s tugom, dodao kako u „kulturi, u kojoj su ovi kvaliteti retki, sticanje spo­ 1 sobnosti da se voli mora ostati retko dostignuće". A tako i jeste - u potrošačkoj kulturi, kao što je naša, koja ravorizuje proizvode spremne za neposrednu upotrebu, brza rešenja, trenutna zadovoljenja, rezultate koji ne zahtevaju duže napore, nepogrešive recepte, osiguranje za sve rizike i garancije povratka novca. Obećanje učenja umeća ljubavi (lažno, prevrtljivo, a opet toliko želje ima da bude istinito) je obećanje stvaranja „ljubav­ nog iskustva" slično drugoj robi, koja privlači i zavodi mahanjem svim tim karakteristikama i obećava da će ukloniti čekanje iz že­ lje, znoj iz napora i napor iz rezultata. Bez poniznosti i hrabrosti - nema ljubavi. Obje su potrebne, u velikim i stalno obnavljanim dozama, kad god se ude u neistraže­ nu zemlju koja nije ucrtana u karte, a kada se ljubav desi, između dvoje ili više ljudskih bića, ona ih uvodi u takvu teritoriju. Eros, kao što Levinas insistira, 2 se razlikuje od posedovanja i od moći; on nije ni bitka, ni sinteza - a ni znanje. Eros je „veza sa drugačijim, sa misterijom, to jest sa budućno­ šću, sa onim što je odsutno iz sveta koji sadrži sve što jeste..." „Patos ljubavi se sastoji iz nepremostive dvojnosti bića." Pokušaj da se prevazide ova dvojnost, da se ukroti samovoljni i pripitome 1

Eric Fromin, Jhe Art of Loving (1957; Torsons, 1995), str. vii.

2

Emmanuel Levinas, Le Temps et l'aulre (Presses Universitaires de France,

1991), str. 8 1 , 7 8 .

F l u i d n a ljubav

24

buntovni, da se nepoznato učini predvidivim i da se okuju oni koji slobodno lutaju - sve ove stvari potpisuju smrtnu presudu ljubavi. Eros neće nadživeti dvojnost. Kada je ljubav u pitanju, posedovanje, moć, sinteza i razočarenje su Četiri jahača apoka­ lipse. U ovome leži čudesna krhkost ljubavi, rame uz rame sa njenim ukletim odbijanjem da lako podnosi ranjivost. Svaka ljubav teži da se razreši, ali u trenutku trijumfa ona se suočava sa svojim konačnim porazom. Svaka ljubav se bori da zakopa izvore svo­ je neizvesnosti i nesigurnosti; ali, ako uspe, ona brzo počinje da slabi - i nestaje. Eros je opsednut duhom Tanatosa, koga nijedna magijska bajalica ne može isterati. Stvar nije u Erosovoj preranoj zrelosti i nikakvo obrazovanje i „nauči sam" sredstva ne mogu ga osloboditi te morbidne - samoubilačke sklonosti. Izazov, privlačnost, zavođenje Drugog čine svaku udaljenost, koliko god da je ona mala, nepodnošljivo velikom. Otvaranje deluje kao ambis. Sinteza ili nadvladavanje izgledaju kao jedini lekovi za nastalu muku. A postoji samo tanka granica, koju je ve­ oma lako prevideti, između mekog i nežnog zagrljaja i okrutnog gvozdenog stiska. Eros ne može biti lojalan sam sebi bez praktikovanja ovog prvog, ali ne može ga praktikovati a da ne rizikuje ovo drugo. Eros nudi ruku i pruža je prema drugom - ali ruke koje mogu da grle takođe mogu da ščepaju i stegnu. Koliko god da ste naučili о ljubavi i voljenju, vaša mudrost može doći, kao Kafkin Mesija, tek dan nakon njenog dolaska. Dok god živi, ljubav lebdi na ivici poraza. Ona na svom putu rastvara svoju prošlost; ona za sobom ne ostavlja utvrđene ro­ vove u koje se može povući, tražeći zaklon u slučaju nevolje. I ona ne zna šta je čeka i šta budućnost može doneti. Ona nikada neće dobiti pouzdanost, dovoljno jaku da razbije oblake i uguši uznemirenost. Ljubav je zalog po osnovu neizvesne i nedostižne budućnosti. Ljubav može biti, i često jeste, zastrašujuća kao i smrt; ali, za razliku od smrti, ona prikriva tu istinu naletima želje i uzbuđe­ nja. Ima smisla misliti о razlici između ljubavi i smrti kao о onoj između privlačnosti i odbijanja. Opet, kada bolje razmislim, čo-

Zaljubljivanje

i

odljubljivanje

25

vek ne može biti toliko siguran. Obećanja ljubavi su, po pravilu, manje dvosmislena nego njeni darovi. Tako je iskušenje zaljublji­ vanja veliko i nadmoćno, ali isto je takva i privlačnost bekstva. A mamac traganja za ružom bez trnja nikada nije mnogo daleko i uvek mu je teško odoleti. Žudnja i ljubav. Brat i sestra. Nekada rođeni kao blizanci; me­ đutim, nikada kao identični (jednojajčani) blizanci. Žudnja je želja za trošenjem. Upijati, proždirati, jesti i svariti - uništiti. Žudnji ne treba nijedan drugi podsticaj - do prisustva drugačijeg. To prisustvo je uvek i već samo po sebi uvreda i po­ niženje. Žudnja je poriv za osvetom zbog uvrede i za sprečavanje poniženja. To je primoranost da se zatvori jaz prema drugačijem, jer ono mami i odbija, zavodi obećanjem neistraženog i iritira svojom neuhvatljivom, tvrdoglavom različitošću. Žudnja je im­ puls da se ono drugačije liši svoje različitosti; i da se time onespo­ sobi. Kroz njeno doživljavanje, istraživanje, upoznavanje i odomaćivanje, to drugačije bi se pojavilo bez žaoke iskušenja koja bi bila izvučena i slomljena. I to ako preživi taj tretman. Verovatno je, međutim, da će u tom procesu njegovi nesvareni ostaci pasti iz carstva potrošne robe u carstvo smeća. Potrošna roba privlači - a smeće odbija. Posle žudnje dolazi odlaganje smeća. To je, čini se, istiskivanje različitosti iz druga­ čijeg i bacanje isušenih ljuštura čim posao bude gotov. U svojoj suštini, žudnja je nagon za destrukcijom. I nagon za 5 a w o u n i š t e njem, iako indirektan: žudnja je kontaminirana, od svog rođenja, željom za smrću. Ovo je, opet, njena strogo čuvana tajna; čuvana najviše od same sebe. Ljubav je, s druge strane, želja za negovanjem i za očuvanjem objekta negovanja. Centrifugalni impuls, za razliku od centripe­ talne žudnje. Impuls za širenjem, za korakom izvan, za doseza­ njem onoga što je „tamo negde". Pojesti, apsorbovati i asimilovati subjekat u objektu, a ne suprotno, kao što je sa žudnjom. Suština ljubavi je u dopunjavanju sveta - svaka dopuna je živi dokaz bića koje voli; u ljubavi, biće se, deo po deo, presađuje u svet. Biće koje voli širi se kroz sopstveno predavanje voljenom objektu. Suština ljubavi je u opstanku bića kroz njegovu drugost. I tako ljubav

F l u i d n a ljubav

26

znači nagon za zaštitom, za hranjenjem, za zaklonom; takode za grljenjem, maženjem i negovanjem, ili za ljubomornim čuvanjem, odbranom, zatvaranjem. Ljubav znači biti u službi, stajati u poret­ ku, čekati komandu - ali isto tako može značiti razvlašćivanje i preuzimanje odgovornosti. Nadmoć kroz predaju; žrtvovanje koja se vraća kao veličanje. Ljubav je sijamski blizanac pohlepe za moći; nijedno od njih ne bi preživelo razdvajanje. Ako žudnja želi da troši, ljubav želi da poseduje. Dok se ispu­ njenje žudnje podudara sa uništenjem svog objekta - ljubav raste sa svojim dobicima i ispunjava je njihova trajnost. Ako je žudnja samodestruktivna, ljubav je samopokretačka. Kao i žudnja, ljubav je pretnja svom objektu. Žudnja uništava svoj objekat, uništavajući sebe u tom procesu; zaštitna mreža koju ljubav brižno tka oko svog objekta zarobljava taj objekat. Ljubav uzima zarobljenika i stavlja ga u pritvor; ona vrši hapšenje zbog zatvorenikove zaštite. Žudnja i ljubav deluju sa suprotnim ciljevima. Ljubav je mreža bačena na večnost, žudnja je lukavstvo za izbegavanje dosadnog tkanja mreže. Verna svojoj prirodi, ljubav bi težila da održi žud­ nju. Žudnja bi, s druge strane, izbegavala lance ljubavi. „Vaši pogledi se susreću u p r e p u n o j prostoriji; varnica p r i v l a č n o s t i je tu. Vi ćaskate, plešete, s m e j e t e se, p o d e l i t e p i ć e ili šalu i v e o m a b r z o j e d ­ no od vas pita: 'Tvoj stan ili m o j ? ' N i k o od vas dvoje ne traži ništa oz­ biljno, ali n e k a k o se j e d n a n o ć m o ž e pretvoriti u nedelju, o n d a m e s e c , g o d i n u ili d u ž e " - kaže K e t r i n D ž a r v i (u č a s o p i s u Gvardijan vikend).3

Tako je neočekivan ishod trenutka žudnje i avantura za jednu noć da tu žudnju ispuni, kako Ketrin Džarvi kaže, „emocional­ na ustanova za rehabilitaciju na putu između slobode sastanaka i ozbiljnosti značajne veze" (iako „ozbiljnost", kako ona podseća svoje čitaoce, ne štiti „značajnu vezu" od završetka sa „teškoća­ ma i ogorčenošću" kada jedan partner „ostane posvećen ostanku u vezi, dok drugi želi da istražuje nove teritorije"). Ustanove za rehabilitaciju - kao i, doduše, svi drugi dogovori „do daljnjeg" u 3

Guardian Weekend, 12. januar 2 0 0 2 .

Zaljubljivanje

i

odljubljivanje

27

fluidnom okruženju u kome je obavezivanje budućnosti beznadežno koliko i prezreno - ne moraju nužno biti loša stvar (po mišljenju Džarvijeve i dr Valeri Lamon, priznatog psihologa za savetovanje koju citira); ali, kada „dajete sebe, koliko god to bilo nepotpuno", „imajte na umu da ćete verovatno zatvoriti vrata drugim romantičnim mogućnostima" (to jest, odustati od prava da istražujete nove teritorije", bar dok se partner prvi ne pozove na to pravo). Oštro zapažanje, trezvena procena: vi ste pred situacijom izbo­ ra. Žudnja i ljubav su ili/ili. Još oštrija zapažanja: vaši pogledi se susreću u prepunoj pro­ storiji i veoma brzo... Žudnja da se igrate u krevetu pojavljuje se niotkuda, i ne treba puno da kuca na vrata da bi ušla. Možda to nije karakteristično za naš svet opsednut bezbednošću, ali ova vrata skoro da i nemaju brave. Nema sistema daljinskog nadgle­ danja da ispita ко su uljezi i da razdvoji zlobne grabljivce od dobronamernih posetilaca. Provera kompatibilnosti horoskopskih znakova (kao provera marke u TV reklamama za mobilne telefo­ ne) bi možda obavila zadatak. Reći „žudnja" možda znači reći previše. Kao u kupovini: kup­ ci danas ne kupuju da bi zadovoljili žudnju, kao što je primetio Harvi Ferguson - oni kupuju po želji. Potrebno je vreme (nepod­ nošljivo dugo vremena po standardima kulture koja se gnuša odugovlačenja i promoviše „trenutno zadovoljenje" umesto toga) da bi se žudnja posejala, uzgajila i nahranila. Žudnji je potrebno vreme da proklija, poraste i sazri. Iako se pojam „dugoročnog" sve više i više skraćuje, brzina sazrevanja želje i dalje odoleva ubr­ zanju; vreme potrebno da se unovče rezultati investiranja u uzgoj žudnje čini se sve dužim - iritirajuće i nepriuštivo dužim. Menadžerima tržnih centara njihovi akcionari nisu ponudili toliko vremena, ali, isto tako, ni oni ne žele da odluke о kupovini budu podsticane motivima koji su rođeni i koji sazrevaju nasumično, ili da prepuste njihovu negu nestručnim i nepouzdanim „uradi sam" poduhvatima kupaca. Svi motivi koji su potrebni da nateraju kupce da kupuju moraju nastati na licu mesta, tokom šetnji tržnim centrom. Oni mogu i da umru na licu mesta (uz

F l u i d n a ljubav

28

potpomognuto samoubistvo, uz većini slučajeva) onda kada je njihov posao gotov. Njihov životni vek ne treba da bude duži od perioda koji je kupcima potreban za lutanje od ulaska u tržni centar pa do izlaska. U današnje vreme tržni centri se dizajniraju sa idejom о brzom buđenju i brzom izumiranju želja, a ne mučnim i dugačkim negovanjem i gajenjem žudnji. Jedina žudnja koja treba da bude (i biće) usađena posetom tržnom centru je ta da se iznova ponavlja uzbudljivi trenutak „predavanja" i dozvoljavanja željama da vode predstavu bez prethodno napisanog scenarija. Kratkoća njihovog životnog veka je glavna vrednost želja, koja im daje prednost nad žudnjama. Predavanje željama, za razliku od praćenja žudnje, je poznato kao trenutno, uz nadu da neće ostaviti trajne posledice koje mogu sprečiti buduće trenutke radosne ekstaze. U slučaju partnerskih veza, a posebno seksualnih partnerskih veza, slediti želje, više nego žudnje, znači ostaviti vrata širom otvorena „dru­ gim romantičnim mogućnostima" koje, kao što dr Valeri Lamon kaže a Ketrin Džarvi misli, mogu biti „više zadovoljavajuće i ispunjavajuće". Kada je delovanje u skladu sa željama duboko usađeno u sva­ kodnevno ponašanje moćnim silama potrošačkog tržišta, čini se da se žudnja bojažljivo, nespretno i nelagodno kreće ka ljubav­ nom obavezivanju. U svojoj originalnoj verziji, žudnji treba posvećenost i briga, koje podrazumevaju dužu negu, naporno pogađanje bez unapred dobijenog rešenja, neke teške izbore i nekoliko bolnih kompromi­ sa - ali, što je najgore, ona znači odlaganje zadovoljstva, što je, bez sumnje, žrtva koje se naš svet brzine i ubrzanja najviše gnuša. U svojoj radikalizovanoj, piramidalnoj i, povrh svega, kompaktnijoj reinkarnaciji u formi želje, žudnja je izgubila puno takvih odbijajućih atributa, a pri tom se više fokusirala na svoju metu. Kao što su reklame koje su najavljivale uvođenje kreditnih kartica to slavno nazvale - čovek sada može „ukloniti čekanje iz želje". Kada smo vodeni željom („vaši pogledi se sreću u prepunoj prostoriji"), partnerstvo prati obrazac kupovine i ne zahteva ni­ šta više od veština prosečnog potrošača skromnog iskustva. Kao

Zaljubljivanje

i

odljubljivanje

29

i druga potrošačka roba, partnerstvo je za konzumiranje na licu mesta (njemu nije potrebna dodatna obuka ili produžena pripre­ ma) i za jednokratnu upotrebu „bez predrasuda". A prvo i najvaž­ nije jeste da je ona upadljivo zamenjiva. Ako ima grešku ili „ne zadovoljava u potpunosti", roba može biti zamenjena drugom, po mogućstvu više zadovoljavajućom robom, čak i ako nisu ponuđene usluge posle rasprodaje i ako ga­ rancija о povratku novca nije obuhvaćena transakcijom. Ali čak i ako ispune svoje obećanje, ne očekuje se da će biti u upotrebi dugo vremena; naposletku, savršeno upotrebljiva, ispravna kola ili kompjuteri ili mobilni telefoni u vrlo pristojnom stanju se ot­ premaju na smetlište, uz malo ili nikakvo kajanje, onog trenutka kada se njihove „nove i unapredene verzije" pojave u prodavnicama i postanu glavni hit. Da li postoji bilo kakav razlog zašto partnerske veze treba da budu izuzetak od ovog pravila? Obećanja о odanosti, kako piše Adrijen Berdžes, su „beznačaj­ na na dugoročnom planu".4 I onda nastavlja sa objašnjavanjem: „Odanost je izvedena iz drugih stvari: koliko smo zadovoljni svojim vezama; da li vidimo realnu alternativu; i da li će njihov nastavak uzrokovati gubitak važnih investicija (vremena, novca, zajedničke imovine, dece)." Ali, „ovi faktori rastu i smanjuju se, kao i osećanja ljudi u vezi sa odanošću", prema Keril Rasbalt, „ekspertu za veze" na univerzite­ tu Severna Karolina. To je zaista neprilika: vi ćete nerado podneti gubitke, ali se gnušate izgleda da ćete možda morati uludo baciti još novca. Veza, kao što će vam ekspert reći, je investicija kao i sve druge: uložite vreme, novac, napore koje ste mogli da okrenete u dru­ gom pravcu, ali niste, nadajući se da radite pravu stvar i da će ono što ste izgubili ili čega ste se odrekli biti ponovo vraćeno za neko vreme - sa profitom. Vi kupujete akcije i čuvate ih dok god one imaju tendenciju povećanja svoje vrednosti i brzo ih proda­ jete kada profiti počnu da padaju ili kada druge akcije obećavaju veću zaradu (trik je u tome da ne previdite trenutak kada se to 4

Adrienne Burgess, Will You Still Live Me Tomorrow (Vermilion, 2 0 0 1 ) , kao što

je citirano u: Guardian Weekend, 26. januar 2002.

F l u i d n a ljubav

30

desi). Ako ulažete u vezu, profit koji očekujete je, kao prvo, sigur­ nost: sigurnost u puno svojih značenja - blizina nekog ко će vam pomoći kada je najpotrebnije, priticanje u pomoć u vreme tuge, društvo u samoći, izvlačenje iz nevolje, uteha u porazu i aplauz u pobedi; takode u smislu zadovoljenja koje brzo dolazi nakon jav­ ljanja potrebe. Ali pazite se: obećanja о odanosti u vezi su, onda kada se u nju ude, „beznačajna na dugoročnom planu". Naravno da jesu; veze su ulaganja kao i sva druga, ali da li bi vam ikad palo na pamet da se zareknete na lojalnost akcijama koje ste tek kupili od brokera? Da se zakunete da ćete ostati semperfidelis i u dobru i u zlu, „dok nas smrt ne rastavi"? Da nikada ne gledate na stranu, gde (ко zna?) nam mogu mahati veće na­ grade? Akcionari koji znaju svoj posao (obratite pažnju: akcionari samo drže akcije, a ono što se drži - može i da se pusti) ujutru prvo u novinama otvore stranu sa berzom da vide da li je vreme da se drži ili da se pušta. A tako je i sa ovom drugom vrstom ak­ cija: vezama. Samo što u ovom slučaju nema berze, i niko za vas neće raditi posao odmeravanja mogućnosti i procenjivanja šansi (osim ako ne unajmite profesionalnog savetnika na isti način na koji unajmite savetnika za berzu ili iskusnog računovođu, mada se, u slučaju veza, brojni dnevni TV programi sa gostima, „istinite životne drame", veoma trude da zamene mesto eksperta). Zbog toga to morate sami da radite, svakodnevno. Ako napravite greš­ ku, biće vam uskraćena mogućnost da za to okrivite pogrešnu informaciju. Morate konstantno biti na oprezu. Teško vama ako zadremate ili zaboravite na obazrivost.„Biti u vezi" podrazumeva puno glavobolje, ali, povrh svega, večnu nesigurnost. Nikada ne možete biti u potpunosti i kompletno sigurni šta da radite - i nikada ne možete biti sigurni da ste uradili pravu stvar ili da ste je uradili u pravom trenutku. Izgleda da nema valjanog izlaza iz ovog škripca. Još je gore to što je on prepun paradoksa najgore vrste: ne samo da veza ne uspeva da zadovolji potrebu koju je trebalo (i za šta je postojala nada) da utaži, već čini tu potrebu još neprijatnijom i upornijom. Vi ste tražili vezu u nadi da ćete olakšati nesigurnost koja je pro-

Zaljubljivanje

i

odljubljivanje

31

gonila vašu samoću, ali terapija je samo još više pogoršala vaše simptome, a sada se možda osećate čak i manje sigurnim nego ranije, čak i ako „nova i otežana" nesigurnost vreba sa drugih me­ sta. Ako ste mislili da će kamata na vaše investicije u kompaniju biti plaćena čvrstom valutom sigurnosti, čini se da ste onda po­ stupali na bazi pogrešne pretpostavke. Ovo je nevolja i ništa osim nevolje, ali to još nije sve. Posve­ ćenost vezi koja je „besmislena na dugoročnom planu" (čega su obe strane svesne!) je mač sa dve oštrice. On čini to da držanje ili propuštanje investicije bude stvar vašeg proračuna i odluke ali nema razloga da pretpostavite da će vaš partner, ako dođe do toga, praktikovati sličnu diskreciju i da neće biti slobodan da tako uradi ako i kada on ili ona to želi. Vaša svest о ovome dodatno uvećava vašu nesigurnost - a taj dodatni deo je i najteže izdrža­ ti: za razliku od vašeg sopstvenog slučaja „uzmi ili ostavi", nije u vašoj moći da sprečite partnera da izabere izlazak iz veze. Ne mo­ žete uraditi puno da promenite partnerovu odluku u vašu korist. Za vašeg partnera, vi ste roba koja treba da se proda ili gubitak koji treba da se smanji - a niko ne konsultuje tu robu pre nego što je pošalje nazad na tržište, ili te gubitke pre njihovog izbacivanja. U svakom slučaju, veza na koju se gleda kao na biznis transakciju nije lek za nesanicu. Ulaganje u vezu nije bezbedno i tako će i ostati, čak i ako želite drugačije - glavobolja. Ne lek. Dok god su veze smatrane profitabilnim investicijama, kao garanti sigurnosti i rešenja za vaše probleme, čini se da je glava - drugi pobeđuje a pismo - vi gubite. Samoća rađa nesigurnost - ali čini se da veza ne radi ništa drugo. U vezi se možete osećati nesigurnim kao i bez nje, ili gore. Samo se imena koja dajete vašoj uznemirenosti menjaju. Ako nema valjanog rešenja za ovu nevolju, ako nijedan od na­ vodno razumnih i efikasnih koraka ne dovodi do približavanja rešenju - ljudi se tada obično ponašaju iracionalno, pogoršavaju­ ći problem i čineći njegovo razrešenje sve manje mogućim. Kao što zaključuje još jedan ekspert za veze, koga je citirala Adrijen Berdžes, Kristofer Klalou iz Instituta za istraživanje bra­ kova u Tavistoku: „Kada se ljubavnici osećaju nesigurno, oni se

F l u i d n a ljubav

32

uglavnom ponašaju nekonstruktivno, ili pokušavaju da zadovolje ili pokušavaju da kontrolišu, možda čak i uz fizičke napade - a svim tim stvarima će verovatno oterati svog ljubavnika". Jednom kada se nesigurnost uvuče, plovidba nikada više nije pouzdana, promišljena i staložena. Bez kormila, nejaki splav veze se njiše iz­ među dveju zloglasnih stena, na koje su se nasukale mnoge veze: totalne poniznosti i totalne moći, krotkog prihvatanja i arogan­ tnog pokoravanja, poništavanja nečije autonomije i gušenja auto­ nomije partnera. Udaranje u bilo koju od ovih stena uništilo bi čak i ispravan brod sa iskusnom posadom - a kamoli splav koji nosi neiskusnog mornara koji, pošto je odrastao u doba rezer­ vnih delova, nikada nije imao šansu da savlada umeće popravke štete. Niko od modernih mornara ne bi gubio vreme i popravljao deo koji više nije podesan za more i radije bi stavio rezervni deo na njegovo mesto. Ali, na splavu veze - rezervni delovi nisu do­ stupni. Neuspeh u vezi je najčešće neuspeh u komunikaciji. Kao što je primetio Knud Logstrup, najpre blagoglagoljivi propoveđnik iz okruga Funen a kasnije etički filozof jakog i jasnog glasa na univerzitetu Arhus, postoje dve „divergentne izopačenosti", koje čekaju u zasedi na neopreznog ili na nepromišljenog glasnika". 5 Jedna je „vrsta asocijacije koja se, zbog lenjosti, ljud­ skog straha ili sklonosti ka udobnim vezama, sastoji u jednostav­ nom pokušavanju obostranog zadovoljavanja, dok se problem uvek izbegava. Sa mogućim izuzetkom postojanja nečeg zajed­ ničkog protiv treće osobe, ne postoji ništa što promoviše udobnu vezu koliko obostrane pohvale". Sledeća izopačenost se sastoji od „naše želje da promenimo druge ljude". Mi imamo određena mi­ šljenja о tome kako da radimo stvari i kakvi treba da budu dru­ gi ljudi. Ovakvim mišljenjima nedostaje razumevanje, jer - što su mišljenja određenija - sve više postaje neophodno da nas ne ometa preveliko razumevanje onih koji treba da se promene. 5

Knud Logstrup, Den Etiske Fordring (Nordisk Forlag, 1956), preveo Teodor

I. Jensens kao The Ethical Demand (Universitv Notre Dame Press, 1997), str. 24-5.

Zaljubljivanje

i

odljubljivanje

33

Problem je u tome što su oba izopačenja previše često deca ljubavi. Prvo izopačenje može biti ishod moje želje za utehom i mirom, kao što implicira Logstrup. Ali takode može biti, a često i jeste, proizvod mog poštovanja prema drugima, koje je puno ljubavi: volim te i zbog toga te puštam da budeš kakav jesi i insi­ stiram na tome, kakve god da imam sumnje u vezi sa mudrošću tvog izbora. Kako god da vam naudi vaša tvrdoglavost, ja se ne bih usudio da vam protivrečim, kako ne biste bili primorani da napravite izbor između svoje slobode i moje ljubavi. Možeš ra­ čunati na moje odobrenje, šta god da se desi... A pošto ljubav ne može, a da ne bude posesivna, moja dobrodušnost puna ljubavi je potpomognuta nadom: taj prazan ček je dar moje ljubavi, dragoceni dar koji se ne može nigde drugde naći. Moja ljubav je to mirno utočište koje ste tražili i koje vam je bilo potrebno čak i onda ako ga niste tražili. Sada se možete odmoriti i ne morate ga više tražiti. Ovo je posesivnost ljubavi na delu, ali posesivnost koja traži svoje ispunjenje u samoobuzdavanju. Drugo izopačenje izvire iz posesivnosti ljubavi, koje je pušteno na slobodu i besni. Ljubav je jedan od umirujućih odgovora na blagoslov ili prokletstvo ljudske individualnosti, čija je jedna od mnogih karakteristika usamljenost koja mora ispunjavati stanje razdvojenosti (kao što Erih From kaže,6 ljudi svih uzrasta i kul­ tura suočeni su sa rešavanjem jednog istog pitanja: kako prevazići razdvojenost, kako postići zajedništvo, kako nadmašiti nečiji sopstveni individualni život i pronaći „iskupljenje"). Svaka ljubav je obojena kanibalnim nagonom. Svi ljubavnici žele da udave, iskorene i očiste tu neprijatnu, iritirajuću različitost drugog koja ih razdvaja od ljubljenog svog; odvajanje od ljubljenog svog je najgori strah ljubavnika i mnogi od njih bi uradili sve da odbiju utvaru odlaska jednom za svagda. Koji je bolji način ispunjava­ nja tog cilja nego da učinite svog voljenog neodvojivim delom ljubavnika? Gde god ja idem, ti ideš; šta god ja prihvatim, ti ćeš prihvatiti; šta god ja mrzim, ti mrziš. Ako nisi i ne možeš biti moj sijamski blizanac, budi moj klon! 6

Fromm, The Art of Loving.

F l u i d n a ljubav

34

Drugo izopačenje ima još jedan koren - i potopljeno je u ljubavnikovom obožavanju svog voljenog. U svom uvodu u zbirci 7 tekstova sa naslovom Filozofije ljubavi, Dejvid L. Norton i Meri F. Kil pričaju priču о čoveku koji je pozvao prijatelje na večeru da bi upoznali „savršenu reinkarnaciju Lepote, Vrline, Mudrosti i Ljupkosti, ukratko, najdivniju ženu na svetu"; kasnije tog dana, za stolom u restoranu, pozvani prijatelji su se „borili da sakriju svoju zaprepašćenost": da li je ovo bilo „stvorenje čija lepota nadmašuje Veneru, Jelenu i ledi Hamilton?". Nekada je teško razlikovati div­ ljenje od strane voljenog od divljenja samom sebi; čovek može spaziti trag velikog, a opet nesigurnog ega koji očajnički želi da potvrdi svoje nesigurne vrednosti u svom odrazu u ogledalu, ili, još bolje, u laskajućem, marljivo retuširanom portretu. Nije tačno da se deo moje jedinstvene smelosti preneo na osobu koju sam (setite se: Ja, praktikujući svoju suverenu volju i pravo) izabrao onu koju sam izabrao iz gomile anonimnih i običnih da bude moj - i samo moj - saputnik? U bleštavom sjaju izabranog, moj sopstveni plamen pronalazi svoj bleštavi odsjaj. On pojačava moju slavu, potvrđuje moju slavu i garantuje za nju, ona nosi novosti i dokaze moje slave gde god da ide. Ali da li mogu biti siguran? Bio bih, da nema sumnji koje zvekeću u toj mračnoj tamnici nerazmišljanja, gde sam ih zaključao u uzaludnoj nadi da ih nikada više neću čuti. Bojazni, slutnje; strahovi da vrlina može biti pokvarena, slava nestvarna... da о daljini između mene kakav jesam i stvarnog mene, koji žudi da izađe, ali do sada nije, i dalje treba da se pregovara - a to je težak posao. Moj voljeni može biti bilbord na kome je naslikana moja savr­ šenost u svoj svojoj veličanstvenosti i sjaju, ali zar se ne bi onda videle fleke i mrlje? Da bi se očistile, ili sakrile u slučaju da su previše lepljive da bi se obrisale, čovek mora detaljno da očisti, a onda da premaze platno pre nego što stvarno počne sa slikanjem; a onda da pažljivo gleda kako bi osigurao da se tragovi starih nesavršenosti ne vide ispod nekoliko slojeva boje. Svaki trenu7

David L. Norton i Магу F. Kille (ed.), Philosophies oj Love (Helix Books,

1971).

Zaljubljivanje

i

odljubljivanje

35

tak odmora dolazi prerano - restauracija i ponovno slikanje bez predaha... Beskrajni napor je takođe delo ljubavi. Ljubav buja kreativnom energijom; s vremena na vreme energija se nanovo ispušta u na­ letu ili u konstantnom toku destrukcije. U ovom procesu - voljeni se pretvara u platno. Po mogućstvu, prazno platno. Njegove prirodne boje su izbeljene, tako da se ne bi mešale ili kvarile ono što slikar želi. Slikar ne treba da se pita kakva je tekstura platna, dole ispod boje. Platnena platna ili la­ nena platna ne daju izveštaje dobrovoljno. Iako to, s vremena na vreme, ljudska platna rade. To može biti ljubav u sekundi, ljubav na prvi pogled; ali vreme, dugačko ili kratko, mora proći između pitanja i odgovora, predloga i prihvatanja. Vreme koje prolazi nikada nije tako kratko da bi dozvolilo onom koji je pitao i onom koji je odgovorio da ostanu, u trenutku kada odgovor stiže, ista bića koja su bila kada je sat bio podešen: onaj koji je pitao i onaj koji je bio pitan. Kao što je Franc Rozenveg to rekao, „odgovor neizbežno daje druga osoba, a ne ona koja je pitana, i dat je onome ко se promenio od kada je postavio pitanje. Nemoguće je znati koliko je duboka ova promena bila".8 Postavljanje pitanja, čekanje na odgovor, kada neko vama postavi pitanje, borba sa odgovorom, sve me je to promenilo. Oba partnera su znala da je promena na putu i oba su joj poželela dobrodošlicu. Oni su skočili naglavačke u nepoznate vode; šansa da se otvore prema avanturi u nepoznatom i nepredvidivom je bila najveća čar ljubavi. „Prvo olakšanje od tenzije u začaranoj igri ljubavi obično dolazi kada se ljubavnici zovu po imenu. Ovaj čin stoji kao usamljeni zavet da će jučerašnjice ova dva pojedinca biti uključene u njihovu današnjicu." I - da dodam, spremnost da se uključe zajedničke sutrašnjice u njihovu polu-zajedničku, polu-odvojenu današnjicu. Sutrašnjica koja sledi to uključivanje će se razlikovati - moraće da se razlikuje od današnjice, kao što 8

Franz Rosenzvveig, Das Buchlein

stand, prevedeno kao

vom gesunden

und kranken Menschenver-

Understanding the Sick and the Health)/, ed. N. N. Glatzer

(Harvard Universitv Press, 1999).

36

F l u i d n a ljubav

se razlikuje od jučerašnjice. Džon će biti Džon i Meri, Meri će biti Meri i Džon. Odo Markvard je govorio, ne nužno sa ironijom, о etimološ­ kom srodstvu između zwei i Zweifel - „dva" i „sumnja" - i sugerisao da u toj vezi postoji više od obične aliteracije. Kada postoji dvoje, ne postoji sigurnost, a kada je drugi prepoznat kao puno­ pravni „drugi", suvereni drugi, a ne običan produžetak, ili eho, ili sredstvo, ili kurir mene, prvog - nesigurnost je priznata i prihva­ ćena. Biti dvojac znači pristanak na neizvesnu budućnost. Franc Kafka je primetio da smo mi dvojno odvojeni od Boga. Pošto smo jeli sa drveta znanja, mi smo razdvojili sebe od Njega - dok činjenica da nismo jeli sa drveta života razdvaja Njega od nas. On (večnost u kojoj su sva bića i njihova dela obuhvaćena; u kojoj šta god može biti - jeste, i šta god može da se desi - dešava se) je zatvoren za nas: uvek će ostati tajni - uvek van domašaja razumevanja. Ali mi to znamo - i to znanje nam ne dozvoljava predah. Počevši od neuspešnog pokušaja da se sagradi Vavilonska kula, mi ne možemo prestati da se trudimo, da grešimo, da ne uspevamo i da iznova pokušavamo. Šta da pokušavamo? Da negiramo to odvajanje, da negiramo negiranje prava na voće sa drveta života. Nastavljanje sa pokušavanjem i neuspevanje u ovim iskušenjima je ljudski, čak previše ljudski. Ako je različitost drugih, kao što Levinas insistira, kraj­ nja misterija, apsolutno nepoznato i potpuno nedokučivo, ona ne može, a da ne bude prekršaj i izazov - baš zbog toga što je uzvi­ šena: zabranjujući pristup, odbijajući ulazak - nedostupan i zauvek van dometa. Ali (kao što Rozenveg nastavlja da nas podseća), „neograničeno ne može biti postignuto kroz organizaciju... Naj­ više stvari ne mogu da se planiraju; za njih je spremnost sve". Spremnost za šta? „Govor je ograničen vremenom i hranjen vremenom... on ne zna unapred gde će se zaustaviti. On uzima svoje nagoveštaje od drugih. Zapravo, on živi vrlinom života dru­ gog... U pravom razgovoru nešto se dešava." Rozenveg objašnja­ va ко je taj „drugi", po čijem životu živi govor, tako da nešto može da se dogodi u razgovoru: to „drugo" „je uvek neko prilično odre­ đen", ко nema „samo uši, kao čitav svet', već i usta".

Zaljubljivanje

i

odljubljivanje

37

To je tačno ono šta ljubav radi: čupa drugog iz „celog sveta", i kroz taj čin ponovo oblikuje drugog u „prilično određenog ne­ kog", nekog sa ustima da ga sluša, nekog s kim će razgovarati, tako da nešto može da se desi. A šta je to „nešto" što treba da bude? Ljubav znači odlaganje odgovora ili uzdržavanje od postavljanja pitanja. Činiti da drugi postane neko određen znači predstavljanje budućnosti neodre­ đenom. To znači pristanak na neodređenu budućnost. Pristanak na proživljeni život od njegovog začetka do njegovog gašenja, na jedinom mestu dodeljenom ljudima: praznina koja se pruža iz­ među konačnosti njihovih dela i beskonačnosti njihovih ciljeva i posledica. „Džepna veza", kako objašnjava Ketrin Džarvi, komentarišući 9 mišljenje Džilijana Voltona iz londonskog bračnog savetovališta, zove se tako jer je držite u vašem džepu, tako da možete da je izvadite kada vam je to potrebno. Uspešna džepna veza je slatka i kratkotrajna, kaže Džarvinova. Možemo pretpostaviti da je slatka j e r je kratkotrajna, a da njena slatkoća leži baš u toj utešnoj svesti da ne morate da menjate svo­ je rutine ili da se istežete unazad da bi ste zadržali njenu slatkoću netaknutom u dužem vremenskom periodu; zapravo, ne treba da radite baš ništa da biste uživali u njoj. „Džepna veza je otelotvorena trenutnost i odloživost." Vaša veza neće zadobiti te čudesne kvalitete pre nego što se ispune određeni uslovi. Imajte u vidu da ste vi taj koji mora da ispuni ove uslove; druga stvar koja zasigurno ide u prilog „dže­ pnoj vezi", pošto od vas, i samo od vas, zavisi njen uspeh, pošto ste vi, i samo vi, taj koji kontroliše - i ima kontrolu tokom čitavog trajanja te kratke „džepne veze". Prvi uslov: u vezu se mora stupiti trezveno i u potpunosti svesno. Setite se, ovde nema „ljubavi na prvi pogled". Nema zalju­ bljivanja... Nema iznenadne plime emocija koja vas ostavlja bez daha: nema emocija koje zovemo „ljubav", niti onih koje trezveno opisujemo kao „žudnju". Nemojte dozvoliti da budete nadjačani 9

Guardian W e e k e n d . 9. mart 2 0 0 2 .

38

F l u i d n a ljubav

i oboreni s nogu, i, iznad svega, ne dopustite da vam kalkulator bude iščupan iz ruke. Ne dozvolite sebi grešku koja se tiče veze u koju treba da stupite, da pomislite da je ono što nije, niti treba da bude. Pogodnost je jedina stvar koja se računa, a pogodnost je stvar hladne glave, a ne toplog srca (a pogotovo ne pregrejanog). Što je manji vaš ulog u kreditu, osećaćete se manje nesigurno kada budete izloženi kolebanju tržišta nekretnina; što manje in­ vestirate u vezu, osećaćete se manje nesigurno kada budete izlo­ ženi kolebanju vaših budućih veza. Drugi uslov: nastavite na ovaj način. Setite se da pogodnosti ne treba puno vremena da se pretvori u svoju suprotnost, zato ne dozvolite vezi da izbegne nadgledanje glave, ne dozvolite joj da razvije sopstvenu logiku i pogotovo da zadobije imovinsko pra­ vo - da ispadne iz vašeg gornjeg džepa, gde joj je mesto. Budite na oprezu. Ne dozvolite da vaša budnost opadne. Pažljivo pratite čak i najsitnije promene u onome što Džarvijeva zove „emotivne skrivene struje" (jasno je da su emocije sklone da postanu „skri­ vene struje" onda kada su izuzete iz kalkulacije). Ako primetite nešto za šta se niste pogađali i za šta vas nije briga - znajte da je „vreme da krenete dalje". Oprezno putovanje će vas poštedeti do­ sade dolaska. U samom saobraćaju se nalazi čitavo zadovoljstvo. Zato, neka vaš gornji džep bude slobodan i spreman. Brzo ćete morati da stavite nešto u njega i - uz malo sreće - uspećete... Deo Gvardijan vikenda, naslovljen sa „Duh veza", isplati se či­ tati svake nedelje, a još je bolje čitati ga više nedelja za redom. Svake nedelje on nudi savet о tome kako da postupate kada se suočavate sa „problemom" sa kojim se očekivano suočava većina muškaraca i žena (uglavnom čitalaca lista Gvardijan), pre ili ka­ snije, i što oni s pravom i očekuju. Jedna nedelja, jedan problem; ali tokom niza nedelja posvećeni i pažljivi čitalac može postići mnogo više od nekih određenih životno-političkih veština koje mogu biti od koristi u nekim određenim situacijama tokom rešavanja nekih određenih problema; veštine koje, kada su jednom

Zaljubljivanje

i

odljubljivanje

39

stečene i usvojene, mogu pomoći da se stvore vrste situacija u kojima je zamišljeno da se te veštine suoče sa problemima, i da bi se uočili i locirali problemi koje ove veštine treba da reše. Re­ dovan i posvećen čitalac, čije je pamćenje duže od jedne nedelje, može da nacrta i popuni kompletnu mapu života u kome će se verovatno „problemi" javiti, kao što može da popiše kompletan inventar tih problema i da oformi mišljenje о njihovoj relativ­ noj, većoj ili manjoj učestalosti. U svetu gde je ozbiljnost stvari ili događaja predstavljena samo brojevima, i tako može jedino biti shvaćena (kvalitet hita po broju prodatih ploča, javnog događaja ili izvođenja po broju TV gledalaca, javne ličnosti po broju ljudi koji prođe pored njenog kovčega, intelektualaca u javnom mnje­ nju po broju citata i spominjanja), velika učestalost sa kojom se neki „problemi" stalno vraćaju u rubrike, u različitim oblicima, nedelju za nedeljom, jedini je dokaz koji je nekome potreban о njihovoj važnosti za uspešan život, i tako о važnosti veština koje su osmišljene da bi se ti „problemi" resili. Postavlja se pitanje, kada govorimo о vezama kroz prizmu ru­ brike „Duh veza", šta to verni čitalac može naučiti о relativnoj važnosti stvari i tehnikama njihovog rešavanja? Čitalac može naučiti dosta korisnih trikova о mestima na ko­ jima potencijalni partneri za veze mogu biti pronađeni u većem broju nego inače, i о situacijama u kojima su oni, onda kada budu pronađeni, skloniji da budu nadvladani ili obrlaćeni kako bi pre­ uzeli ulogu partnera. A on ili ona će znati da je ulazak u vezu „problem"; to jest, predstavlja tegobu koja seje konfuziju i dovodi do neprijatne tenzije kojoj, da bi se borilo protiv nje i da bi se ona oterala, treba određena količina znanja i prakse. Ovo može biti naučeno - bez bubanja, samo tako što se redovno prati, iz nedelje u nedelju, Gvardijan vikend verzija о duhu veza. Međutim, ovo neće biti glavna lekcija koja treba da pomogne i da se ukoreni u viziji života i politike života redovnog čitaoca. Umeće raskidanja veza i izlaska iz njih bez povreda, sa malo ili nimalo zagnojenih rana kojima treba puno vremena da se zaleče i puno brige da se ograniči „kolateralna šteta" (kao prijatelji koji su se udaljili ili krugovi u kojima neko nije dobrodošao ili želi da ih

F l u i d n a ljubav

40

izbegne), pobeđuje u tom nadmetanju umeće lakog sastavljanja veza - samom učestalošću javljanja. Čini se da bi Ričard Bakster, vatreni puritanski prorok, da je umesto toga bio prorok životne strategije koja odgovara fluid­ nom modernom dobu, rekao za veze ono što je rekao za sticanje i brigu о spoljnim dobrima - da one treba „samo da leže na ra­ menima kao lagani ogrtač, koji može biti bačen na stranu u bilo kom trenutku" i da čovek, više od svega, treba da se pazi njihovog pretvaranja, nenamernog i prikrivenog, u „čeličnu navlaku"... Ne možete sa sobom odneti vaše bogatstvo u grob - tako je proroksvetac Bakster upozoravao svoje stado, praktikujući zdrav razum ljudi koji su živeli svoje živote kao sluge zagrobnog života. Ne­ ćete moći da prenesete svoje odnose na naredni nivo, kao što bi ekspert - savetnik Bakster upozoravao svoje klijente, zajedno sa predosećanjima koja su se pretvorila u izvesnosti ljudi koji po­ staju mudri tek nakon što se nešto desi, čiji su životi isečeni u epizode koje su proživeli kao sluge epizoda koje tek treba da se dese. Vaša veza će verovatno biti raskinuta mnogo pre nego što se epizoda završi. Ali, ako se to ne desi, teško da će doći do druge epizode. Svakako ne do još jedne epizode u kojoj ćete se sladiti i uživati. Iznenađujući uspeh gledanosti Eastendersa očito prenosi ra­ zličitu poruku... Očarana/zavisna publika je sve masovnija, a takvo je i samopo­ uzdanje scenarista, producenata i glumaca. Čini se da je ta sapunska opera pogodila cilj koji su ostale sapunske opere previdele ili pokušale uzaludno da dostignu i nisu uspevale. U čemu se krije njena tajna? Većina veza u koje ulaze likovi Eastendersa izgleda krhko kao i bilo koje druge veze koje su poznate gledaocima iz lično doživ­ ljenih frustracija ili iz poučnih priča о frustracijama drugih ljudi (uključujući poruke koje stalno dolaze iz rubrike „Duh veza"). Teško da je ijedna od ovih veza koje su sklopili likovi Eastender­ sa preživela gladak tok epizoda više od nekoliko meseci - pone­ kad samo nekoliko nedelja - i, među preminulim vezama, onih koje su završile „prirodnom smrću" bilo je malo i bile su retke.

Zaljubljivanje

i

odljubljivanje

41

Gledalac sa dugim sećanjem bi video taj trg kao groblje ljudskih veza... Ulazak u veze u stilu Eastendersa je sve, samo ne lak. Potreban je napor i potrebne su značajne veštine, koje nedostaju mnogim nesrećnim likovima i samo je šačica rođena sa njima (iako je po­ nekad takođe potrebna sreća, ozloglašena po tome što je retka i nasumično raspoređena). Nevolje se ne završavaju kada par poč­ ne da živi zajedno. Sobe koje se dele mogu biti mesta mnogih radosnih terevenki, ali retko kada bezbednosti i mira. Neke od njih su scene okrutnih drama, zajedno sa verbalnim čarkama, koje se pre ili kasnije (ako se par ne rastavi pre nego što dođe do toga) razviju u potpuna neprijateljstva čiji su putevi razrešenja na korak od filma Reservoir Dogs. Detaljne ceremonije venčanja ne pomažu; momačke i devojačke noći ne donose kraj Nepozna­ tom koje je ispunjeno rizicima i sklono nesrećnim slučajevima, a dani za venčanje nisu novi počeci koji guraju par u „nešto sasvim različito" - oni su samo kratke pauze u drami bez scenarija i re­ čenica teksta. Partnerstvo nije ništa drugo do koalicija „zajedničkih interesa", i u fluidnom svetu Eastendersa ljudi dolaze i odlaze, mogućnosti kucaju na vrata i, nakon što budu puštene, brzo nestaju, bogatstva se povećavaju i smanjuju, a koalicije su sklone da budu neposto­ jane, fleksibilne i krhke. Ljudi traže partnere i „ulaze u veze" da bi pobegli iz dosade krhkosti, a onda shvataju da je ta krhkost čak dosadnija i bolnija nego ranije. Ono što je trebalo da bude / čemu se nadalo / što se očekivalo da bude zaklon (možda pravi zaklon) od krhkosti uvek i iznova ispada njegova staklena bašta... Milioni fanova i zavisnika od Eastendersa gledaju i klimaju glavom. Da, mi znamo sve to, mi smo sve to videli, mi smo sve to proživeli. Ono što smo naučili na teži način jeste da je stanje u kome ste ostavljeni sami sebi bez ikoga na koga možete računati da će vas pomilovati, utešiti i pružiti vam ruku, užasno i zastra­ šujuće, ali ono se nikad ne čini više usamljenim i prepuštenim od stanja kada se borite da biste se uverili kako zaista danas postoji neko na koga možete računati da će sutra i prekosutra raditi sve to ako - kada - se kolo sreće okrene na drugu stranu. Ishode vaše

42

F l u i d n a ljubav

borbe je nemoguće predvideti - a sama borba uzima svoj danak. Žrtve se zahtevaju svakodnevno. Teško da prođe jedan dan bez nesuglasica ili pesničenja. Čekanje dok skrivena dobrota (kao što žarko želite da verujete, i isto tako strasno i verujete), koja se krije duboko u vašem izabraniku, ne izbije kroz zao oklop i otkrije se, može trajati mnogo duže nego što možete podneti. A dok čekate - osetićete puno bola i prolićete puno suza i krvi... Epizode Eastendersa su probe svakodnevne životne mudrosti koje se dešavaju tri puta nedeljno. Redovna, pouzdana uveravanja za one neuverene: da, ovo je tvoj život, i istina о životu drugih kao što si ti. Nemojte paničiti, rešavajte probleme u hodu, i ne zabora­ vite ni u jednom trenutku da će oni doći - budite sigurni da hoće. Niko ne kaže da je lako pretvoriti ljude u svoje verne partnere, ali ne postoji drugi način nego da iznova i iznova pokušavate. Ovo, opet, nije jedina poruka koju Eastenders jasno pronosi tri puta nedeljno i zahvaljujući kojoj je ova serija postala, a i dalje je tako privlačna za mnoge. Postoji, takođe, još jedna poruka. U slučaju da zaboravite, postoji drugi red rovova u toj beskrajnoj životnoj bici: gotova, poslednja linija odbrane od ćudi nepredvidive sudbine i iznenađenja koja bezizražajni svet drži u rukavu. Rovovi su već iskopani za vas, pre nego što počnete da kopate sopstvene. Ovi rovovi vas čekaju i treba samo da uskočite u njih. Niko vam neće postavljati pitanja, niko se neće pitati šta ste ura­ dili da zaradite pravo da pitate za pojačanje i za pomoć. Šta god da ste uradili, niko vam neće uskratiti ulaz. Tamo su Bučeri, Mičeli, Slejteri. Klanovi kojima slučajno pri­ padate a da se niste nikad učlanili ili tražili pristup. Ne treba da radite baš ništa da biste postali „jedan od njih". A opet, malo je toga što možete uraditi da biste prestali da budete jedan od njih. Oni bi vas brzo podsetili ako biste zaboravili ove jednostavne istine. I tako se nađete u duploj vezi, osim ako ste jedan od onih ma­ lobrojnih izuzetno beskrupuloznih, buntovnih, avanturističkih ili psihološki poremećenih nevaljalaca i „prirodnih" odmetnika koji će pre ili kasnije morati početi da se skrivaju, ili će ih pregaziti kola, oterati komšije, završiće u zatvoru - ili će koristiti druge

Zaljubljivanje

i

odljubljivanje

43

proverene izlaze da nestanu sa Albert skvera - bolje da koristite oba oslonca koja vam je život dao da biste se usidrili u društvu ostalih. Trebalo bi da želite da se držite partnera po vašem izboru, kao i klana koji je sudbina izabrala za vas. To ipak ne mora biti lako - kao uživanje u toplini kamina i u zadovoljstvu plivanja u moru u isto vreme. Tumaranje likova na Albert skveru opširno i slikovito opisuje sve prepreke koje se go­ milaju na vašem putu; ovo je još jedan razlog da gledate njihove podvige tri puta nedeljno. Vi vidite ono što ste osećali sve vreme: vi ste jedina veza koja spaja partnera koga volite i za kog želite da vas voli, sa porodičnim klanom kome pripadate, kome želite da pripadate i koji od vas želi da mu pripadate i da mu se povinujete. I tako ste vi zaista „najslabija karika" - onaj koji najviše pati zbog napora koji uzrokuje potezanje konopca između dve strane. Taj rat trvenja, koji večno ključa i povremeno peni, a čije su prve žrtve oni koji sanjaju о pomirenju, došao je do svog drama­ tičnog vrhunca - zaista, podigao se na visine tragedije Antigone - u suđenju male Mo, ažuriranoj verziji Sofoklove besmrtne priče i besmrtne priče koju je taj komad zabeležio... Antigona kaže: „О, ali ja ne bih uradila zabranjenu stvar / Za bilo kog muža ili za bilo kog sina. / Zbog čega? Mogla bih da imam drugog muža / i od njega druge sinove, ako bih jednog izgubila; / ali, ako izgubim oca i majku, gde bih dobila / još jednog brata?" Ako izgubite muža, to nije kraj sveta. Muževi, čak i u drevnoj Grčkoj (mada ne toliko koliko savremenici male Mo), nisu ni­ šta drugo do privremeni; bez sumnje, izgubiti ih je teško, ali je izlečivo. Gubitak roditelja je, nasuprot tome, nepovratan. Da li je dovoljno, iz dužnosti prema porodici, da se poništi dug mužu? Možda tako trezvena kalkulacija ne bi bila dovoljna, da nije dru­ gog razloga: zahtevi koji dolaze od izabranog saputnika, privre­ menog i načelno zamenjivog saputnika kroz život, nose manje težine nego oni drugi zahtevi koji se čuju iz dubine neizmerne, nedokučive prošlosti: „Taj red nije stigao od Boga. / Pravda koja obitava dole sa bogovima ne zna za takav zakon. / Ne mislim da su tvoji ukazi toliko jaki / da nadjačaju nepisane, nepromenjive zakone / Boga i raja, jer ti si samo čovek. / Oni nisu od juče ili

44

F l u i d n a ljubav

danas, već večni, / iako niko od nas ne zna odakle su došli". Ovde se, reklo bi se, mala Mo i Antigona razilaze. Zaista, jedva da se mogu čuti stanovnici kako spominju Boga (malo onih koji to rade brzo nestanu iz sapunske sage, kao jasno neprimereni). Na tom skveru, kao i na mnogim drugim skverovima i ulicama naših gradova, Deus je veoma dugo bio Absconditus. On ne nosi mobilni telefon i nema ga u telefonskom imeniku, tako da niko ne može pouzdano tvrditi da zna kako bi njegove instrukcije zvučale kada bi se one čule. Prava porodice su možda trajnija nego duž­ nosti prema izabranom partneru, ali na Albert skveru čini se da nijedno od ta dva ne nosi božansku dozvolu. Tužna sudbina male Mo nije uzrokovana strahom od Boga. Na koji je onda način, ako uopšte jeste, drama male Mo ponavljanje Antigonine tragedije? U Sofoklovoj verziji Antigonine priče glasnik ulazi na scenu da sumira značenje priče, ali isto tako da predoseti i da odgovori na naše pitanje, pitanje koje, za razliku od reči korišćenih da ga učine jasnim gledaocima, to očigledno nije - i ne zastareva: „Šta je čovekov život? / Stvar koja nije data jednom zauvek / u dobru i u zlu, oblikovana za slavu ili krivicu. Slučajnost podiže čoveka u visine, slučajnost ga baca dole, / i niko ne može predvideti šta će nastati od onoga što jeste". Dakle, ta budućnost, zastrašujuće nepoznata i nedokučiva bu­ dućnost (to jest, kao što Levinas insistira, suština, paragon, pot­ puno otelotvorenje „apsolutno drugačijeg"), a ne dostojanstvo prošlosti, koliko god da je ona časna, koja vreba iza dileme sa kojom se suočava mala Mo, koliko i Antigona. „Niko ne može predvideti šta će biti od onoga što jeste" - ali niko ne može lako podnositi tu nemogućnost. U moru nesigurnosti čovek traži spas na malim ostrvima sigurnosti. Da li nešto što se može pohvaliti dužom prošlošću ima veće šanse da stupi u budućnost nepovredeno i neozleđeno nego nešto drugo, što je, doduše, „stvorio ili nije stvorio čovek" - direktno „od juče ili od danas"? Ne možemo znati, ali je primamljivo misliti da je tako. U svakom slučaju, malo toga se može birati u toj beskonačnoj, zauvek nezavršenoj i frustrirajućoj potrazi za izvesnošću...

Zaljubljivanje

i

odljubljivanje

45

Nakon što je ćula nepovoljnu presudu ove porote, mala Mo se obraća svom ocu sa: „Žao mi je"... U nemačkom jeziku naklonost je obeležena članom, za razliku od srodstva. Naklonost je kvalifikovano srodstvo - srodstvo, ali... (Wahl verwandschaft, pogrešno i obmanjujuće prevedeno na engleski kao „izabrana naklonost", očigledan pleonazam, pošto nijedna naklonost ne može a da ne bude izabrana; samo je srodstvo, jasno i jednostavno, hteli to vi ili ne, zadato...). Izbor je faktor kvalifi­ kacije: on pretvara srodstvo u naklonost. On, međutim, takođe izdaje ambiciju naklonosti: njegova namera da bude kao srod­ stvo, bezuslovno, neopozivo i nesalomivo kao što je srodstvo (u jednom trenutku naklonost će se uplesti u rodoslov i ne može se razlikovati od ostatka mreže srodstva; naklonost jedne generacije će postati srodstvo druge generacije). Ali čak i brakovi, suprotno od svešteničkog insistiranja, nisu izašli iz raja - i ono što su ljudi povezali, ljudi mogu odvezati, i hoće - ako bude prilike. Čovek bi drage volje stavio izbor ispred srodstva, ali bi želeo da plodovi izbora budu upravo ono što srodstvo već jeste: nesavladivo jaki, postojani, pouzdani, trajni, nesalomivi. Ovo je ambivalentnost koja je endemska za sve Wahlverwandschaft njen mladež (uništenje i izlečenje; blagoslov i prokletstvo) koje ne može biti izbrisano. Osnivački čin izbora je moć zavođenja naklonosti i njeno prokletstvo. Pamćenje izbora, njegov prvobit­ ni greh, koji će obavezno baciti tamnu senku i pomračiti čak i najsjajnije zajedništvo zvano „naklonost": izbor je, za razliku od sudbine srodstva, dvosmerna ulica. Čovek se uvek može vratiti nazad, i znanje da takva mogućnosti postoji čini zadatak držanja pravca još mučnijim. Izbor je izrodio naklonost, pupčana vrpca nikada nije presečena. Osim ako se izbor svakodnevno ne naglašava i ako se uvek nove aktivnosti ne upotrebljavaju da ga potvrde - naklonost će svenuti, izbledeti i propadati dok se ne raspadne ili se gamižući ne razori. Namera da se naklonost održava živom i u dobrom stanju znači svakodnevnu borbu i ne obećava nikakav odmor predostrožnosti. Za nas, žitelje fluidnog modernog sveta koji pre-

F l u i d n a ljubav

46

zire sve što je čvrsto i trajno, sve što nije podesno za trenutnu upotrebu i ne dozvoljava kraj naporima, takvi izgledi mogu biti više nego nešto za šta bi se čovek dobrovoljno pogađao. Uspo­ stavljanje veze naklonosti proglašava nameru stvaranja veze kao što je veza srodstva - ali isto tako spremnost da se plati cena tog avatara u čvrstoj valuti svakodnevnog teškog rada. Kada volja ne­ dostaje (ili, imajući u vidu obuku koja se nudi i dobija, likvidnost sredstava) čovek bi bio sklon da razmisli dvaput pre nego što bi postupio po svojoj nameri. Zbog toga zajednički život („hajde da sačekamo i vidimo kako on funkcioniše i gde on vodi") usvaja privlačnost koja nedostaje vezama naklonosti. Njegove namere su skromne, zakletve nisu date, a izjave, ako se naprave, nisu svečane, nema obaveza i nema vezanih ruku. Vrlo često, nema grupe koja će biti svedok i nema naredbodavca koji će odozgo blagosloviti ovu zajednicu. Vi pitate za manje, vi pristanete na manje, tako da ima manje kredita koji treba da isplatite, a dužina isplate je manje mučna. Buduće srod­ stvo, da li je ono željeno ili se od njega strahovalo, ne baca svoju tamnu senku na „zajednički život". „Zajednički život" je zbog, a ne radi. Sve opcije ostaju otvorene, delima iz prošlosti nije dozvo­ ljeno da ih smanje. Mostovi su bespotrebni, osim ako se oni ne pružaju čitavom dužinom između obala - ali u „zajedničkom životu" druga obala je umotana u maglu koja se nikada ne podiže, maglu koju niko ne želi da podigne i koju niko ne pokušava da oduva i razbije. Ne možemo znati šta će čovek videti kada (ako) se magla raspline - i ne možemo znati da li uopšte postoji nešto što se krije u toj magli. Da li postoji druga obala ili je to samo fatamorgana. Iluzija koju je izvela magla, plod mašte koji vas tera da vidite bizarne oblike u oblacima koji prolaze? Zajednički život može značiti da delite brod, sto za ručavanje i postelje na brodu. On može značiti zajedničku plovidbu i deljenje radosti i teškoća na putu. Ali ne radi se о prelasku sa jedne obale na drugu, tako da njegova svrha nije da zameni (odsutne) čvrste mostove. Može se voditi brodski dnevnik prošlih avantura, ali u njemu se samo površno spominje plan puta i konačno odredište.

Zaljubljivanje

i

odljubljivanje

47

Magla koja prekriva drugu - nepoznatu obalu koje nema na mapi - može se stanjiti i nestati, mogu se pojaviti obrisi luke, može se doneti odluka о uplovljavanju, ali sve ovo nije, niti je trebalo da bude, zapisano u brodskim papirima. Naklonost je most do bezbednog utočišta srodstva. Zajednički život niti je takav most niti rad na izgradnji tog mosta. Zajedniš­ tvo „zajedničkog života" i zajedništvo roda su dva različita uni­ verzuma sa različitim vremenskim razmacima, svaki upotpunjen sopstvenim zakonima i logikom. Nijedan prolaz od jednog ka drugom nije unapred ucrtan - premda jedan može, slučajno, da naleti ili da odskoči na drugi. Ne može se znati, barem ne una­ pred, da li će se ispostaviti da je zajednički život glavni put ili šle­ pa ulica. Poenta je u tome da hodate kroz dane kao da ta razlika nije važna - načinom koji pitanje „šta je šta" čini nevažnim. Napuštanje tog načina i iz prakse ortodoksne naklonosti ne može, a da se ne reflektuje na položaj srodstva. U nedostatku sta­ bilnih mostova za nadolazeći saobraćaj, mreže srodstva izgledaju slabo i kao da su u stalnoj opasnosti. Njihove granice su nejasne i sporne, one se rastapaju na terenu koji nema jasna obaveštenja о vlasništvu i nasledenom posedu - to je granična zemlja, nekada bojište, drugi put predmet sudskih bitaka koje nisu manje gorke. Mreže srodstva ne mogu biti sigurne u svoje šanse za opstanak, a kamoli u izračunavanje svog životnog veka. Ta krhkost ih čini još vrednijim. One su sada krhke, nežne, delikatne; one izazivaju zaštitnička osećanja; one stvaraju želju da se grli, mazi i pridobija; one žude da budu tretirane pažnjom punom ljubavi. I one nisu više arogantne i razmetljive kao što su bile onda kada su naši pre­ ci grmeli i bunili se protiv stege i krutosti porodičnog zagrljaja. One više nisu sigurne u sebe, pošto su, umesto toga, bolno svesne koliko bi fatalan za njihov opstanak mogao biti samo jedan jedini pogrešan korak. Povezi i čepovi za uši se više ne upotrebljavaju porodice pažljivo gledaju i slušaju, veoma voljne da poprave svoje postupke i spremne da nadoknade brigu i ljubav u istoj razmeri. Paradoksalno, ili, naposletku, i ne toliko paradoksalno, privlač­ ne ili zadržavajuće sile srodstva naglo rastu, kako se magnetizam i nosive sile naklonosti smanjuju...

F l u i d n a ljubav

48

I tako, evo nas ovde, njišemo se i teško manevrišemo između dva sveta, značajno udaljena i u sukobu jedan sa drugim, A opet su oba poželjna i potrebna - bez jasno izdeljenih prolaza, a ka­ moli utabanih staza između njih. Pre trideset godina, u knjizi The Fali of Public Man (Nesta­ nak javnog čoveka), Ričard Senet je primetio uspon „ideologi­ je intimnosti" koja „pretvara političke kategorije u psihološke 10 kategorije". Jedan posebno čudan ishod te nove ideologije bio je zamena „zajedničkog identiteta" za „zajedničke interese". Bratstvo zasno­ vano na identitetu trebalo je da postane - kako je Senet upozorio - „razumevanje za izabranu grupu ujedinjenih ljudi, uz odbijanje onih koji nisu u okviru lokalnog kruga". „Autsajderi, nepoznati i oni koji ne liče ni na koga, postaju stvorenja koja treba izbegavati." Nekoliko godina kasnije, Benedikt Anderson je skovao termin „zamišljena zajednica" kako bi objasnio misteriju samoidentifikovanja sa velikom kategorijom nepoznatih stranaca sa kojom čovek može verovati da deli nešto dovoljno važno da bi ih jedan­ put spomenuo kao „mi", čega sam ja, kao govornik, jedan deo. Či­ njenica da je Anderson video takvu identifikaciju sa raštrkanom populacijom nepoznatih ljudi kao misteriju koja zahteva objaš­ njenje bila je posredna potvrda - pohvala zapravo - Senetovim predosećajima. Kada je Anderson razvio svoj model „zamišljene zajednice" dezintegracija bezličnih spona i veza (i s njima, kao što bi Senet istakao, umetnost „uljudnosti" - „nošenja maske" koja istovremeno štiti i omogućava da se uživa u društvu) dostigla je napredni nivo i tako su trljanje i tapšanje po ramenima, bliskost, intimnost, „iskrenost", „izvrtanje unutrašnjosti", nemanje tajni, prinudno i prisilno ispovedanje brzo postajali jedina ljudska od­ brana protiv usamljenosti i jedina dostupna nit da se isplete že­ ljeno zajedništvo. Čovek je mogao da pojmi celovitosti veće od kruga uzajamnog ispovedanja samo u meri u kojoj je „mi" raslo i rastezalo se; kao i istost, pogrešno nazvana „identitet", napisana 10

Richard Sennet, The Fali of Public Man ( 1 9 7 4 , Random House, 1978), str.

2 5 9 i dalje.

Zaljubljivanje

i

odljubljivanje

49

velikim slovom. Jedini način da se „nepoznati" uključe u „mi" bio je da se preoblikuju u potencijalne partnere u ispovednim ritu­ alima, osuđeni da otkriju sličnu (i tako poznatu) „unutrašnjost", kada su pod pritiskom da podele svoje najiskrenije intimnosti. Zajednica unutrašnjih ja, zasnovanih na obostrano ohrabre­ nim samorazotkrivanjima, može biti jezgro ljubavnog odnosa. Ona može pustiti korene, proklijati, bujati unutar samoodrživog ili skoro samoodrživog ostrva zajedničkih biografija. Ali, isto kao i moralno društvo dvoje ljudi koje, kada se proširi da bi uključilo Trećeg i tako bilo postavljeno oči u oči sa „javnom sferom", pro­ nalazi svoju moralnu intuiciju i impulse koji nisu dovoljni da se suoče sa pitanjem nepersonalne pravde koju ta javna sfera izrada i reše ga, jer je zajednicu ljubavi spoljni svet uhvatio nepripremljenu, nespremnu da se suoči sa problemom, neupućenu u ve­ štine koje to suočavanje zahteva. Sasvim je prirodno da se unutar ljubavne zajednice na neslogu i nesporazume gleda kao na trenutne iritirajuće faktore koji će ubrzo nestati, ali je isto tako prirodno da se na njih gleda kao na poziv na lekovitu akciju koja će ih podstaći da nestanu. Čini se da je savršen spoj bića tu realan izgled, ako postoji dovoljno strplje­ nja i posvećenosti - kvaliteta koje će ljubav zasigurno obezbediti u izobilju. Čak i ako je duhovna jednolikost ljubavnika još uvek negde u budućnosti, ona zasigurno nije puki san ili sanjalačka iluzija. Ona se zasigurno može dostići - uz sredstva koja su lju­ bavnicima već na raspolaganju - u njihovim sposobnostima kao ljubavnika. Ali pokušajte da rastegnete legitimna očekivanja ljubavi do­ voljno daleko da ukrotite, pripitomite i izbacite otrove iz mešavine zvukova i prizora koji muče um i koji ispunjavaju svet izvan ostrva ljubavi... Tada, i tamo, proverena i pouzdana lukavstva neće biti od velike pomoći. Na ostrvu ljubavi, dogovor, razume­ vanje i jedinstvo - u dvoma - о kome se sanja, možda nikad neće biti izvan dometa, ali ovo ne važi za beskonačni spoljašnji svet (osim ako on nije pretvoren, čarobnim štapićem, u sastanak Jirgena Habermasa čiji je cilj konsenzus). Sredstva Ja-Ti zajedniš-

F l u i d n a ljubav

50

tva, koliko god da se njima savršeno vlada i bezgrešno upravlja, pokazaće se bespomoćnim u susretu sa promenjivošću, nejednakošću i neskladom koji razdvajaju mnoštva onih koji su potenci­ jalni „Ti" jedne od drugih i drže ih na ratnoj nozi: u napadačkom, pre nego u govorničkom raspoloženju. Kada je neslaganje prola­ zna nelagodnost koja brzo nestaje, i kada nesklad (koji signali­ zira odlučnost za samopotvrdivanjem) ostaje tu na neodređeno vreme, zahteva se poznavanje sasvim drugačijih tehnika. Nada о sporazumu privlači ljude da budu zajedno i podstiče ih na veće napore. Neverovanje u jedinstvo, koje hrani i koga hrani očigled­ na neadekvatnost sredstava koja su pri ruci, tera ljude jedne od drugih i navodi ih na želju za bekstvom. Prva posledica rastuće neverice u verovatnoću jedinstva jeste podela mape Lebenswelt, životnog sveta, na dva kontinenta, koji uglavnom ne komuniciraju međusobno. U jednom se konsen­ zus traži po svaku cenu (iako uglavnom, možda čak i sve vreme, veštinama stečenim i naučenim u skloništu intimnosti) - ali se, iznad svega, pretpostavlja da je on već „tamo", predodređen za­ jedničkim identitetom, čekajući da bude probuđen i da se po­ tvrdi. A u drugom svetu je nada u duhovno jedinstvo, a s njom i svaki napor da se ona otkrije ili da se izgradi ni iz čega, bila a priori napuštena, tako da jedina nagoveštena razmena jeste razmena raketa, a ne reči. Danas, međutim, ta dvojnost stavova (teorijski, za privatnu upotrebu viđena kao podela ljudskog roda) čini se da postepeno nestaje u pozadini svakodnevnog života - zajedno sa prostornim dimenzijama ljudske blizine i udaljenosti. Kao i tamo gore, u be­ skrajnim prostorima globalne granične zemlje, tako i na nivou običnih ljudi, u polju životne politike, okruženje za delovanje je rezervoar ispunjen potencijalnim prijateljima i neprijateljima, u kojem se očekuje da se plivajuće koalicije i besciljna neprijatelj­ stva jedno vreme spajaju, samo da bi se još jedanput razdvojili i napravili mesta za drugačija i različita spajanja. „Zajednice jednolikosti", koje su predodređene, ali čekaju da budu otkrivene i ispunjene materijom, daju prednost „zajednicama okolnosti", od

Zaljubljivanje

i

odljubljivanje

51

kojih se očekuje da se same formiraju oko događaja, idola, pani­ ke ili navika: najviše se razlikuju kao središnje tačke, a opet dele osobinu kratkog i sve kraćeg životnog veka. One ne traju više od emocija koje ih drže u centru pažnje i navode na spajanje inte­ resa - dođu i nestanu, ali se jednako intenzivno zajedno vezuju i deluju zarad „ideje". Sve to spajanje i razdvajanje omogućava da se istovremeno prate poriv za slobodom i žudnja za pripadanjem - i da se prikri­ ju, ako ne i u potpunosti nadoknade, nedostaci obe čežnje. Oba poriva se tope i mešaju u sveobuhvatno apsorbujućem i sveopštem potrošačkom trudu „umrežavanja" i „surfovanja mre­ žom". Ideal „povezanosti" se bori da pojmi tešku, mučnu, dijalek­ tiku ove dve nepomirljivosti. On obećava bezbedno (ili, u najma­ nju ruku - nesmrtonosno) upravljanje između grebena usamlje­ nosti i posvećenosti, muke izuzimanja i gvozdenog stiska prečvrstih veza, nepopravljive odvojenosti i neopozive povezanosti. Mi ćaskamo i imamo „drugare" sa kojima ćaskamo. Drugari, kao što zna svaki zavisnik od ćaskanja, dolaze i odlaze, uključu­ ju se i isključuju - ali postoji uvek nekoliko njih na liniji koji sprečavaju zastoj u cirkulisanju „poruka". U vrsti odnosa „drugar - drugar", ne poruke kao takve, već dolaženje i odlaženje poru­ ka, cirkulacija poruka, jesu poruka - bez obzira na sadržaj. Mi pripadamo - jednakom toku reči i nezavršenih rečenica (skraće­ ne, zasigurno, okrnjene da bi ubrzale cirkulaciju). Mi pripadamo pričanju, a ne onome о čemu se priča. Nemojte pomešati sadašnju opsesiju sa primoranim ispovedanjima i talasima poveravanja о kojima je Senet brinuo pre tri­ deset godina. Cilj razgovora i kuckanja poruka nije više u tome da predate unutrašnjost duše partneru na proveru i odobravanje. Reči izgovorene ili otkucane više ne nastoje da govore о putova­ nju duhovnog otkrića. Kao što je to Kris Mos divno rekao (u listu 11

Gvardijan vikend),

u „našem internet četovanju, telefoniranju

mobilnim, celodnevnom slanju poruka", i kroz takav način ko­ munikacije, „samoispitivanje je zamenjeno mahnitom, površnom 11

Guardian Weekenđ, 6. april 2 0 0 2 .

F l u i d n a ljubav

52

interakcijom koja otkriva naše najdublje tajne odmah pored naše liste za kupovinu". Ipak želim da kažem da se ta „interakcija", uprkos tome što je mahnita, ipak ne mora činiti tako površnom, onda kada shvatite i setite se da smisao - njen jedini smisao - jeste da se četovanje nastavi. Internet provajderi nisu sveštenici koji bla­ goslove neprikosnovenost zajednice. Zajednice se ne mogu ni na šta osloniti, sem na naše četovanje i slanje tekstualnih poruka; zajednica ide samo toliko daleko koliko i telefoniranje, pričanje, slanje poruka. Ako prekinete priču - vi ispadate. Tišina je jedna­ ka izbacivanju. // п'у a pas dehorsdu texte - zaista, ne postoji ništa izvan teksta - mada ne samo u onom smislu о kome je govorio Derida... OM, popularni časopis koji izlazi kao dodatak jednog od najcenjenijih, najpoštovanijih i najomiljenijih nedeljnika, obraća se miljenicima džet-seta ili Bloomsbury ili Chelsea grupa, i svim drugim, ili skoro svim drugim, brbljivim klasama, koje ga željno čitaju i pričaju о njemu... Uzmite, nasumice, izdanje od 16. juna 2002. godine - iako u ovom slučaju datum nije previše bitan zato što je sadržaj, sa ma­ lim varijacijama, imun na nemire, skokove ili okretnice uzvišene istorije u nastajanju, kao i na svu politiku osim na životnu poli­ tiku. Ubrzanja ili usporavanja vremena uzvišene politike prolaze pored njega... Skoro polovina OM časopisa, nedelju za nedeljom, ispunjena je delom koji se zove „Život". Urednici objašnjavaju: „Život" je „priručnik za moderno življenje". Ovaj deo ima svoje manje delove: na prvom mestu je „Moda", koja informiše о procesu „šminkanja", sa još manjim delom „Njena moda" koji bodri čitaoce da „traže još malo da bi pronašli pravi par cipela". Njega prati drugi deo - „Enterijer" - sa kratkim osvrtom na „kućice za lutke". Onda dolazi deo „Bašte", koji savetuje kako da se „održava izgled" i „im­ presioniraju gosti", uprkos zamornoj istini da „baštovanski posao nikada nije završen". Dalje sledi deo „Hrana", iza kojeg odmah dolazi deo „Restorani", koji savetuje gde da tražite ukusnu hranu kada jedete napolju, i deo „Vina", koji preporučuje gde da prona-

Zaljubljivanje

i

odljubljivanje

53

đete ukusno vino koje ćete konzumirati kada ste kod kuće. Kada dode do ovog dela, čitalac je veoma spreman da prouči tri strane dela „Življenje" - koji sadrži delove kao što su „ljubav, seks, po­ rodica, prijatelji". Ove nedelje, „Život" je posvećen „parovima koji su u neoba­ veznoj vezi", „revolucionarima u vezama", koji su „probili" gušeći „mehur od parova" i „idu sopstvenim putem". Njihova dvojnost radi pola radnog vremena. Oni preziru ideju zajedničkog doma i domaćinstva, birajući da zadrže svoja zasebna prebivališta, ban­ kovne račune i krugove prijatelja, i da dele vreme i prostor kada oni to žele - ali ne kada oni to ne žele. Kao staromodni posao koji se danas razdvojio na niz fleksibilnih radnih vremena, dodatnih poslova ili kratkoročnih projekata, i kao staromodna kupovina ili iznajmljivanje poseda koje ovih dana sve više biva zamenjeno vremenski podeljenim boravkom i aranžmanima za odmor, ili staromodni brak „dok nas smrt ne rastavi", već izguran trenutnim, opštepoznatim „videćemo kako će funkcionisati" - zamenjeno je fleksibilnim „okupljanjima" koji rade pola radnog vremena. Eksperti su podeljeni, što za čitaoce, koji poznaju tu njihovu staru naviku, nije nikakvo iznenađenje. Njihova mišljenja varira­ ju od pozdravljanja modela „parova koji su u neobaveznoj vezi" kao dugo tražene nirvane koja se konačno ostvaruje (pokušaj da se od kruga napravi kvadrat, jer se istinsko uzimanje i davanje ne plaća gubitkom nezavisnosti), pa sve do osuđivanja onih koji praktikuju neobavezne veze zbog njihovog kukavičluka, odnosno zato što oni nisu voljni da se suoče sa testovima i teškoćama koje stvaranje i trajanje prave veze obavezno uključuje. Dokazi „za i protiv" se traže sa teškoćama, о njima se uzvišeno razmišlja i oni se strogo odmeravaju, iako se uticaj stila života „parova koji su u neobaveznoj vezi" na ljudsko okruženje „parova koji su u neoba­ veznoj vezi" (stoje zanimljivo, imajući u vidu ekološku osetljivost našeg doba) ne pojavljuje ni na jednom od bankovnih računa. Pošto je „Življenje" reklo šta je imalo - šta je potrebno da se ispuni ostatak „Života"? Postoje delovi koji se zovu „Zdravlje",

54

F l u i d n a ljubav

„Blagostanje", „Ishrana" (napomena: odvojeni od delova „Hra­ na", „Restorani" i „Vino") i „Stil" (u kome se nalaze samo reklame za nameštaj). Ovaj deo se završava rubrikom „Horoskop", koji, zavisno od njihovih datuma rođenja, savetuje nekim čitaocima da „zaborave geganje - mobilnost je sada suštinska": morate da jurite naokolo, brbljate u vaš mobilni telefon i „dogovarate se", dok drugima kaže da „sada dolazi vaše vreme - novi počeci izno­ va i ne previše starih poslova koji terete vašu dušu uvek punu optimizma".

2. О alatima društvenosti Homo sexualis: ožalošćena siročad Kao što je tvrdio Klod Levi-Stros, upoznavanje polova je teren na kome su se prvi put susreli priroda i kultura; isto tako, to je polazna tačka, poreklo celokupne kulture. Seks je bio prvi sasto­ jak prirodnog dara homo sapiensa na kome su urezane veštačke, konvencionalne, proizvoljne različitosti - osnovna industrija celokupne kulture (kao najistaknutiji, prvi čin kulture, zabrana incesta: podela žena na kategorije koje su prikladne i neprikladne za seksualnu kohabitaciju). Lako je videti da ova uloga seksa nije bila slučajna. Od mnogo „prirodnih" nagona, naklonosti i sklonosti ljudi, seksualna želja je bila i ostala najočigledniji, nedvosmisleni i nepobedivi društveni nagon. On se proteže prema drugom ljudskom biču; on zahteva prisustvo drugog ljudskog bića i bori se da pretvori to prisustvo u zajednicu. On žudi za zajedništvom; on čini svako ljudsko biće, koliko god da je ono ostvareno, i u drugim aspektima samodo­ voljno, nekompletnim i punim želja - osim ako nije u zajednici sa drugim. Kultura je rođena iz susreta polova. U tom susretu kultura je prvi put praktikovala svoju kreativnu umetnost diferencijacije.

F l u i d n a ljubav

56

Nikada od tada nije prekinuta, a kamoli napuštena, bliska saradnja kulture i prirode u svemu seksualnom. Ars erotica, pravo kul­ turno ostvarenje, je od tada trebalo da vodi seksualni nagon ka njegovom ispunjenju u ljudskom zajedništvu. Osim nekoliko izolovanih izuzetaka, kako kaže vodeći nemački seksolog Folkmar Siguš, naša kultura „nije donela ars erotica, 1 već - umesto toga - scientia sexualis". Čini se da je Anteros, Erosov brat i „osvetnički genije odbačene ljubavi", preuzeo od svog brata, skinutog sa trona, vladavinu nad kraljevstvom seksa. „Danas, seksualnost više ne oličava potenci­ jal za zadovoljstvo i sreću. Ona više nije mistifikovana, pozitivno, kao ekstaza i greh, već, umesto toga, kao izvor pritiskanja, kao nejednakost, nasilje, zloupotreba i smrtonosna infekcija." Anteros je, navodno, bio veoma strastan, lascivan, nadražljiv i temperamentan momak, ali onda kada je postao neosporni gos­ podar kraljevstva, on mora da je zabranio strast među svojim po­ dređenima i proglasio seks za racionalnu, trezveno proračunatu aktivnost koja je izračunala sve rizike, koja poštuje pravila i koja je, iznad svega, u potpunosti demistifikovana i oslobođena čari. „Pogled naučnika", kaže Siguš, „je oduvek bio hladan i uzdržan: ne treba da postoje tajne." Rezultat? „Danas je svako poznavalac, a niko nema pojma." Takav frustrirajući uticaj hladnog stava i uzdržanog pogleda nije umanjivao autoritet Anterosa, niti njegovog uticaja, scientia sexualis - niti je slabio položaj njegovih lojalnih, zahvalnih iščekivajućih sledbenika. Čini se da zahtevi za uslugama (za novim i unapređenim uslugama, a opet „više tih istih") rastu, a ne sma­ njuju se, kako te usluge iznova ne uspevaju da ispune ono što su obećale. „Seksualna nauka i dalje traje, jer je seksualno nezado­ voljstvo odbilo da nestane." Scientia sexualis je obećala da će spasiti homini sexualis od njihove patnje; ona i dalje obećava da će uraditi upravo to, a nje­ nim obećanjima se i dalje veruje iz prostog razloga što, jedanput kada su odsečene od svih drugih ljudskih modaliteta i prepušte1

Volkmar Sigusch, „The neosexual revolution", Archives of Sexual Behaviour, 4

(1989), str. 3 3 2 - 5 9 .

О

alatima

društvenosti

57

ne samo sopstvenim sredstvima, komini sexuali postaju „prirodni objekti" za naučno ispitivanje - kod kuće samo u laboratoriji i u doktorovoj ordinaciji, i vidljivi njima i drugima samo u svetlu projektora kojima upravljaju naučnici. Osim toga, ožalošćeni si­ roti homosexualis ne može se nigde obratiti za savet, podršku i pomoć. Siročad Erosa. Eros, zasigurno, nije mrtav. Ali je proteran iz svog naslednog kraljevstva - kao što je nekad bio Ahasfer, lutaju­ ći Jevrejin, osuđen da tumara i skita okolo, da luta ulicama u be­ skrajnoj i uvek uzaludnoj potrazi za zaklonom. Eros se sada može pronaći svuda, ali on se nikada nigde neće zadržati. On nema trajnu adresu - ako želite da ga uhvatite, pišite poste restante i nadajte se. Ožalošćeni gubitkom budućnosti. I to zbog očekivanja i po­ svećenosti, koji su legitimna i monopolistička imovina budućno­ sti. Napušteni od strane duhova očinstva i majčinstva, ovi glasnici večnosti i Nepoznatog, koji su navikli da lebde iznad seksualnih susreta i da ovlaš prenose na telesnu zajednicu deo svoje bizarno­ sti i deo te uzvišene mešavine vere i straha, radosti i pribojavanja, koji su bili njihovo obeležje. Medicina se ovih dana takmiči sa seksom za vlast nad „repro­ dukcijom". Medicinari se takmiče sa homini sexuali za ulogu glavnih auctores drame. Ishod takmičenja je unapred poznat zaključak: za­ hvaljujući onome što medicina može da uradi; ali isto tako za­ hvaljujući onome što se od medicine očekuje da uradi i onome što od nje žele učenici i bivši studenti tržišne škole potrošačkog života. Očaravajući vidici odmah iza ćoška su šansa (da ponovo citiramo Siguša), „da biramo dete iz kataloga atraktivnih dona­ tora na veoma sličan način na koji su oni [moderni potrošači] navikli da naručuju poštanskim putem ili putem modnih maga­ zina" - i da dobiju to dete po sopstvenom izboru, u vreme kad to njima odgovara. Bilo bi protivno prirodi iskusnog potrošača da ne poželi da skrene iza tog ćoška.

58

F l u i d n a ljubav

Postojala su vremena (u domaćinstvima/radionicama ili na porodičnim farmama) kada su deca bila proizvođači. U tim vremenima, podela posla i raspodela porodičnih uloga se preklapala. Dete je trebalo da se pridruži porodičnom oikosu, da se uključi u radnu snagu u radionici ili na farmi - i tako se u tim vremenima, kada je bogatstvo poticalo ili se crpelo iz rada, očekivalo da dolazak deteta unapredi blagostanje porodice. Pre­ ma detetu se moglo ophoditi grubo i ona su se mogla držati na kratkoj uzici, ali tako je bilo i sa drugim radnicima. Od rada se nije očekivalo da donosi radost i da služi sreći radnika - ideja „zadovoljstva poslom" još uvek nije bila izmišljena. A opet, deca su, po opštem mišljenju, bila dobra investicija i, kao takva, bila su dobrodošla. Što više, to bolje. Štaviše, razum je nalagao da se obezbedite, pošto je život trajao kratko i svako je mogao samo da nagađa da li će novorođenče živeti dovoljno dugo da bi dalo doprinos porodičnom dohotku. Za autore Biblije, božje obećanje Abrahamu - „Ja ću umnožiti seme kao zvezde na nebu, kao pesak koji se nalazi na morskoj obali" - bilo je, nedvosmisleno, blago­ slov - iako bi mnogo naših savremenika radije osetilo u njemu opasnost, prokletstvo, ili oboje. Postojala su vremena (porodičnih bogatstava koja su prelazi­ la sa generacije na generaciju niz porodično stablo, i nasleđenog društvenog položaja) kada su deca bila mostovi između smrtno­ sti i besmrtnosti, između mrsko kratkog pojedinačnog života i (uz malo nade) beskrajnog trajanja loze. Umreti bez dece značilo je da nikada ne sagradite takav most. Smrt čoveka bez dece (iako ne i obavezno žene bez dece, osim ako je bila kraljica ili nešto slično) značila je smrt za lozu - zapostavljenu najvažniju obave­ zu, neispunjen najvažniji od svih zadataka. Sa novom krhkošću porodičnih struktura, sa kraćom dužinom života mnogih porodica nego što je pojedinačna dužina života bilo kog od njenih članova, sa članstvom u konkretnim porodič­ nim rodoslovima koji se brzo pretvaraju u one „neodlučne" flu­ idnog modernog doba i odanost bilo kom od nekoliko dostupnih mreža rodoslova, koje se, zbog rastućeg broja pojedinaca, pre­ tvaraju u stvar izbora i opoziv izbora, „do daljnjeg" - dete može

О

alatima

društvenosti

59

još uvek biti „most" ka nečemu trajnijem. Ali je obala do koje taj most vodi prekrivena maglom od koje niko ne očekuje da se razbije, i tako je malo verovatno da ona može pobuditi mnogo emocija, a kamoli da podstakne želju za akcijom. Kad bi izne­ nadni nalet vetra oduvao ovu maglu, niko ne bi tačno znao kakva bi se obala pokazala i da li bi se bilo kakvo tlo pojavilo iz magle, dovoljno čvrsto da održi trajan dom. Mostovi koji ne vode niku­ da, ili nikuda posebno: kome oni trebaju? Zbog čega? Ko bi trošio vreme i veliki novac da ih projektuje i sagradi? U našim vremenima, dete je, kao prvo i najvažnije, objekat emocionalne potrošnje. Objekti potrošnje služe potrebama, željama ili potrebama po­ trošača; a isto tako i deca. Deca se žele zbog radosti roditeljskih zadovoljstava za koje postoji nada da će ih doneti - vrste radosti koju ne može ponuditi nijedan drugi objekat potrošnje, koliko god bio dobro osmišljen i sofisticiran. Na žalost stručnjaka za tr­ govinu, tržište robe ne može ponuditi vredne zamene, iako taj žal pronalazi nekakvu nadoknadu u sve široj poziciji koju svet trgo­ vine zadobija u proizvodnji i održavanju prave stvari. Kada pričamo о objektima potrošnje, čini se da se očekivano zadovoljstvo meri u odnosu na cenu; čovek traži „vrednost za no­ vac". Deca se nalaze medu najskupljim stvarima koje će prosečni potrošači verovatno kupiti tokom svog celokupnog života. U čisto monetarnom smislu, deca koštaju više nego luksuzni, naj­ moderniji automobil, krstarenje oko sveta, čak i zdanje na koje ste ponosni. Još gore, ukupna cena će verovatno porasti tokom godina i njen iznos ne može unapred biti utvrđen, niti procenjen uz bilo koju dozu sigurnosti. U svetu koji više ne nudi pouzdane puteve karijere i stabilne poslove, za ljude koji se kreću od jednog projekta do drugog i zarađuju za svoj život dok se kreću, potpisi­ vanje ugovora za kredit sa nepoznatim ili neodređeno dugim ot­ platama znači izlaganje nekarakteristično visokom nivou rizika i bogatom izvoru uznemirenosti i straha. Čini se da će čovek radije dobro razmisliti pre potpisivanja, i što više neko misli - to će veći i očigledniji biti rizici koji su uključeni, i nikakvo promišljanje ni

F l u i d n a ljubav

60

unutrašnje istraživanje neće otkloniti crva sumnje koji će pre ili kasnije pomutiti radost. Osim toga, imati decu je u naše vreme stvar odluke, a ne slučajnosti - okolnost koja još više pogoršava uznemirenost. Imati ili nemati decu je neosporno odluka sa naj­ više posledica, koja ima najtrajniji uticaj među svim drugima, i zato je to odluka koja najviše testira živce i stvara najviše tenzija s kojima se neko može susresti tokom celokupnog života. Štaviše, nisu sve cene monetarne, a one koje nisu ne mogu se nikako meriti i računati. One pobijaju uvežbane kapacitete i sklo­ nosti one vrste racionalnih agenata kakvi želimo da budemo, pa se borimo i vežbamo da postanemo takvi. „Stvaranje porodice" je kao da naglavačke skačete u nepoznate vode nedokučivih du­ bina. Odbacivanje ili odlaganje drugih primamljivih potrošačkih radosti, čija je privlačnost još uvek neisprobana, nepoznata i nepredvidiva, što je samo po sebi užasna žrtva koja je u direktnom raskoraku sa navikama razboritog potrošača, nije njena jedina verovatna posledica. Imati decu znači odmeravati blagostanje drugog, slabijeg i za­ visnog bića sa sopstvenim komforom. Autonomija sopstvenih želja će morati da bude kompromitovana, i uvek iznova: godinu za godinom; svakodnevno. Čovek može postati, о užasa, „zavi­ san". Imati decu može značiti potrebu da se smanje profesionalne ambicije, da se „žrtvuje karijera", jer će ljudi koji sede i prosuđuju profesionalna dostignuća podozrivo motriti na bilo koji znak podeljene lojalnosti. Najbolnije je to što imati decu znači prihvatanje takve zavisnosti koja deli lojalnost na neodređeno vreme, ulazak u neopozivu obavezu sa nevidljivim krajem i bez priložene reče­ nice „do daljnjeg"; vrsta obaveze koja ide protiv prirode politike fluidnog modernog života i koju većina ljudi najčešće predano izbegava u drugim manifestacijama svog života. Suočavanje sa takvom obavezom može biti traumatično iskustvo. Postporođajna depresija i bračna (partnerska) kriza nakon porođaja izgledaju kao posebno „fluidne, moderne" muke, na isti način kao anoreksija, bulimija i beskrajne varijacije alergija. Radosti roditeljstva izgleda da dolaze u paketu sa tugom samožrtvovanja i strahovima neistraženih opasnosti.

О

alatima

društvenosti

61

Trezven, pouzdan proračun dobitaka i gubitaka ostaje, tvrdo­ glavo i uporno, izvan dohvata i razumevanja potencijalnih rodi­ telja. Rizici su prisutni u svakoj potrošačkoj nabavci - ali trgovci druge potrošačke robe, a posebno robe koja je pogrešno nazvana „trajna", padaju na leda kako bi ubedili svoje potencijalne klijen­ te da su njihovi rizici svedeni na minimum. Oni nude garancije, produžene garancije (iako samo nekoliko njih može savesno tvr­ diti da će kompanija koja izdaje garanciju opstati dok ta garanci­ ja traje, a praktično niko ne može uveriti klijente da privlačnost kupljene robe koja je drži podalje od kante za smeće neće izbledeti mnogo pre toga), garancije sa povraćajem novca i obećanja о dugom ili doživotnom servisu posle kupovine. Koliko god da ove garancije ulivaju poverenje ili su sumnjive, nijedna od njih nije na rapolaganju u slučaju rođenja deteta. Nije ni čudo da su instituti za medicinsko istraživanje i kli­ nike za trudnoću pune novca komercijalnih kompanija. Postoji potencijalno beskrajna potražnja za smanjivanjem rizika koji se javljaju pri rođenju deteta - barem do nivoa koji potencira roba na policama u prodavnici. Kompanije koje nude priliku da „iza­ berete dete iz kataloga atraktivnih donatora" i klinika na glasu koje sastavljaju spektar gena nerođenog deteta na porudžbinu klijenta, ne treba da brinu о manjku zainteresovanih klijenata ili о nedostatku profitabilnog posla. Da sumiramo: široko primetno odvajanje seksa od reproduk­ cije potpomognuto je moći. To je zajednički proizvod okruženja fluidnog modernog života i potrošnje kao izabrane i jedine ras­ položive strategije „traganja za biografskim rešenjima na druš­ tveno proizvedene probleme" (Ulrih Bek): Mešavina ova dva fak­ tora vodi do pomeranja pitanja reprodukcije i rođenja deteta od seksa u potpuno drugačiju sferu, rukovođenu potpuno različitom logikom i nizom pravila nego što je to u seksualnoj aktivnosti. Ožalošćenost homo sexualisa je previše utvrđena. Kao da je predosetio obrasce koji će nadvladati u našem vre­ menu, Erih From je pokušao da objasni privlačnost „seksa kao takvog" (seksa ,,u svoje ime", seksa praktikovanog zasebno od

F l u i d n a ljubav

62

njegovih ortodoksnih funkcija), aludirajući na njegov kvalitet kao (obmanjujući) odgovor za ljudima previše svojstven „nagon za potpunim stapanjem" kroz „iluziju jedinstva".

2

Jedinstvo - pošto je to tačno ono što muškarci i žene željno traže kada očajno žele da pobegnu iz samoće u kojoj se već nalaze ili se plaše da će se nalaziti. Iluzija - jer jedinstvo dostignuto u kratkom trenutku orgazmičkog vrhunca „ostavlja strance udalje­ nim kao što su bili i pre", tako da „osećaju svoju otuđenost i više nego ranije". U toj ulozi, seksualni orgazam „preuzima funkciju koja je čini ne previše različitom od alkoholizma ili zavisnosti od droge". Kao oni, on je intenzivan - ali „prolazan i periodičan". 3 Ovo jedinstvo je iluzorno i iskustvo će morati na kraju da bude frustrirajuće, kaže From, zbog razdvajanja jedinstva od ljubavi (to jest, da objasnim, od fursein vrste odnosa; od namerno trajne, neodređene obaveze za partnerovo blagostanje). Po Fromovom mišljenju, seks može biti samo instrument istinskog stapanja umesto da je trenutni, dvolični i konačno samouništavajući uti­ sak stapanja - zahvaljujući svom spoju sa ljubavlju. Koje god da kapacitete stvaranja jedinstva seks može posedovati, one nisu ni­ malo nalik njegovom druženju sa ljubavlju. Od vremena kada je From to pisao, izolacija seksa od drugih domena života napredovala je više nego ikada. Danas je seks pravo otelotvorenje, možda tihi/tajni arhetip,„tog čistog odnosa" (oksimoron, zasigurno: čini se da ljudski odnosi popunjavaju, naseljavaju i modifikuju sve ćoškove Lebenswelta, koliko god da su udaljeni i tako mogu biti sve osim „čistih"), što je, kako je Antoni Gidens sugerisao, postao dominantan ciljni/ idealni model partnerstva među ljudima. Od seksa se sada oče­ kuje da bude samoodrživ i samodovoljan,„da stoji na sopstvenim nogama", da se о njemu sudi samo po osnovu zadovoljstva koje sam može doneti (iako je, po pravilu, ono daleko manje od očeki­ vanja koje raspaljuju mediji). Nije ni čudo što su enormno porasli njegovi kapaciteti da izrodi frustraciju i da pojača isti taj osećaj 2 Erich Fromm, The Art ofLoving (1957; Thornsons, 1995).

3 Ibid, Str. 4 1 - 4 3 , 9 - И .

О

alatima

društvenosti

63

otuđenja koji je trebalo da izleći. Pobeda seksa u velikom ratu za nezavisnost je, u najboljem slučaju, Pirova pobeda. Čini se da taj čudesni lek stvara bolesti i patnje ne manje brojne i nesporno akutnije od onih koje je trebalo da izleći. Gubitak Erosa i budućnosti su jedno kratko vreme bili slavlje­ ni kao konačno oslobođenje seksa iz zatvora u kome ga je držalo patrijarhalno, puritansko, a opet nesrećno viktorijansko, namćorasto, namršteno i dvolično društvo. Ovde je, konačno, postojao najčistiji odnos, susret koji nije slu­ žio drugoj svrsi osim zadovoljstvu i radosti. Sanjana sreća bez usputnih obaveza, sreća koja se ne plaši nuspojava i koja je tako radosno nesvesna njenih posledica, sreća takve vrste da „ako ni­ ste potpuno zadovoljni, vratite proizvod i mi ćemo vam vratiti novac": najpotpunije otelotvorenje slobode, kao što ju je definisala popularna mudrost i praksa potrošačkog društva. U redu je, čak možda i divno i sasvim čudesno, da seks bude tako oslobođen. Problem je kako da ostane na mestu sada kada je teret bačen preko palube: kako mu zadržati oblik kada okviri više nisu dostupni. Lako letenje je veselje, a let bez upravljača je nevolja. Promena je blaženost, nepostojanost je iritirajuća. Ne­ podnošljiva lakoća seksa? Folkmar Siguš je terapeut: svakodnevno prima žrtve „čistog seksa". On beleži njihove žalbe - a spisak žalbi koje zahtevaju in­ tervenciju eksperta nezadrživo se uvećava. Njegovi sadržaji re­ zultata su sumorni, koliko su i trezveni. Svi oblici odnosa koji su trenutno u modi nose istu masku lažne sreće koju je nekada nosila bračna, a sada slobodna ljubav... [Pošto smo] bolje pogle­ dali i skinuli masku, naišli s m o na neispunjene težnje, izlizane nerve, razočaranost u ljubav, povrede, strahove, usamljenost, dvoličnost, uobraženost i primoranost na ponavljanje... Performanse su zamenile ekstazu, fizika je u modi, a metafizika nije... Apstinencija, monogamija i promiskuitet su svi j e d n a k o daleko udaljeni od slobodnog života senzualnosti koji niko od nas ne poznaje. 4

Tehničke brige ne slažu se dobro sa emocijama. Koncentracija na performanse ne ostavlja vreme ni prostor za ekstazu. Fizika 4 Sigusch, „The neosexual revolution".

F l u i d n a ljubav

64

nije put do metafizike. Iz emocija, ekstaze i metafizike je ranije te­ kla moć zavođenja - kao što bi i sada, ali je tajanstvenost nestala, i tako čežnje ne mogu da budu ispunjene... Kada seks znači fiziološki događaj u telu, a „senzualnost" ne pobuđuje ništa drugo osim prijatne telesne senzacije, seks nije oslobođen prekobrojnih, površnih, beskorisnih, mučnih i teških tereta. Upravo suprotno - on je previše opterećen. On je prepunjen očekivanjima i nema kapacitete da ih ispuni. Intimne veze seksa i ljubavi, sigurnosti, trajnosti, večnosti kroz produžetak vrste ipak nisu bili tako beskorisni i ograničavajući kao što se za njih mislilo i osećalo i kako su bili optuženi. Sta­ ri i navodno staromodni saputnici seksa su možda bili njegovi neophodni pomagači (neophodni ne zbog tehničkog savršenstva performansi, već zbog njihovog potencijala zadovoljenja). Mož­ da kontradikcije kojima je seksualnost karakteristično ispunjena više ne mogu biti lakše rešene (ublažene, olakšane, neutralisane) u odsustvu „odgovarajućih obaveza", nego u njihovom prisustvu. Možda su ove obaveze bile podvizi kulturne pronicljivosti više nego znaci kulturnih zabluda ili neuspeha. Fluidna moderna racionalnost preporučuje lagane ogrtače i prezire čelične navlake. U trajnim obavezama fluidni moderni razum tajno otkriva pritiskanje; u trajnim vezama on vidi onesposobljavajuću zavi­ snost. Taj razum negira pravo na vezivanje i veze, prostorne ili vremenske. Ne postoji ni potreba ni korist za njih koje bi fluidna moderna racionalnost potrošača mogla da opravda. Vezivanje i veze čine ljudske odnose „nečistim" - kao što bi to činile i u bilo kom činu potrošnje koji pretpostavlja trenutno zadovoljenje i, slično tome, trenutno zastarevanje konzumiranog objekta. Advo­ kati odbrane „nečistih odnosa" bi se suočili sa teškom borbom pokušavajući da ubede porotnike i zadobiju njihovu saglasnost. Siguš veruje da će se, pre ili kasnije, „želje i žudnje, koje beže iz dohvata realnosti, vratiti - i to sa osvetom - a kada se to desi, mi nećemo biti u stanju da odgovorimo „bez pribegavanja kon­ ceptima о prirodnim instinktima i večnim vrednostima koje su pokvarene do svoje srži, istorijski i politički".

О

alatima

društvenosti

65

Kad bi se to desilo, ipak, kao što Siguš sluti ili nagoveštava, to bi zahtevalo više od samo novog pogleda na seks i na očekivanja koja mogu biti legitimno uložena u seksualni čin. Zahtevalo bi ništa manje nego izuzimanje seksa iz vrhovne vlasti potrošačke racionalnosti. Možda bi zahtevalo i više: da potrošačka racional­ nost bude lišena, i da ispusti svoju sadašnju vlast nad motivima i strategijama politike ljudskog života. Ovo bi značilo, međutim, zahtevati da se desi više od onoga što može razumno da se oče­ kuje u doglednoj budućnosti. „Želje i žudnje koje beže iz dohvata racionalnosti" (fluidna, moderna, potrošačka racionalnost, da budem precizniji) bile su neodvojivo i bez šava povezane sa seksom, pošto je seks, kao i druge ljudske aktivnosti, bio utkan u model života proizvođača. U okviru tog modela nisu bile suvišne ni ljubav „dok nas smrt ne rastavi", ni izgradnja mosta do večnosti, niti pristanak na „pre­ davanje talaca sudbini" i na obaveze bez povratka - a kamoli vi­ đene kao ograničavajuće ili ugnjetavajuće. Nasuprot tome, one su bile „prirodni instinkti" homo fabera, isto kao što sad idu protiv jednako „prirodnih" instinkata homo consumensa. Niti su bile, u bilo kom smislu, „iracionalne". Upravo suprotno, one su bile obavezne i poželjne manifestacije ili oprema racionalnosti homo fabera. Ljubav i volja za razmnožavanjem su bili nezamenjivi saputnici seksa homo fabera, isto kao što su trajni brakovi, čije su stvaranje pomogli, bili „glavni proizvodi" - ne „nusproizvodi", a kamoli otpaci ili odbačenosti seksualnih činova. Sa svakim dobitkom idu njegovi gubici. Sa svakim poduhva­ tom ide njegova cena. Koji god da je užas i odvratnost sa kojima se sećamo proživ­ ljenih gubitaka i plaćenih cena u prošlosti, gubici koje imamo danas, i cene koje ćemo platiti sutra, su ti koji najviše nerviraju i žaloste. Nema svrhe upoređivati prošle i sadašnje nedaće u pokušavanju da se utvrdi šta je od to dvoje teže podneti. Svaka tuga boli i muči u svoje vreme. Današnje agonije homo sexualisa su te homo consumensa. One se podnose zajedno. Ako one ikada nestanu, to će biti rame uz rame jedna sa drugom.

F l u i d n a ljubav

66

Seksualni kapacitet je bio alat za rad homo fabera, korišćen u izgradnji i održavanju ljudskih odnosa. Kada se angažuje na izgradnji ljudskih veza, seksualna potre­ ba/želja je podsticala homo sexualisa da ostane na poslu i da ga dovede do kraja onda kada ga započne. Zidari su želeli da ishod njihovih napora, kao što žele za sve zgrade, bude dobro izgrađen, trajan i (idealno bi bilo zauvek) pouzdan. Previše često zidari su imali i suviše poverenja u svoje građe­ vinske moći da bi brinuli о osećanjima stanara koji tu treba da žive. Poštovanje je, na kraju krajeva, samo jedna oštrica mača pa­ žnje sa dve oštrice, a druga oštrica je ugnjetavanje. Ravnodušnost i prezir su dva grebena na koje su se mnoge ozbiljne etičke namere nasukale, a moralnom biću treba puno opreza i navigacionih veština da bezbedno plovi između njih. Kada ovo imamo u vidu, ipak se čini da moralnost - koju Fursein definiše kao odgovornost za drugog i stavlja je u opticaj onda kada je ona preuzeta - bila je, uz sve svoje čudesne pravce i sve svoje sporedne puteve, zasede i prevrtljiva odstupanja, skrojena po meri homo fabera. Oslobođen od zadataka gradnje i prezirući građevinske na­ pore, homo consumens može upotrebiti seksualne moći na nove, maštovite načine. Fursein, ipak, nije jedan od njih. U potrošnji se ne radi о sakupljanju dobara (ко sakuplja dobra mora se, isto tako, nositi sa teškim koferima i pretrpanim kuća­ ma), već о njihovom korištenju i odlaganju nakon upotrebe da bi se napravio prostor za druge stvari i njihovu upotrebu. Potrošački život favorizuje lakoću i brzinu, kao i novitete i ra­ zličitost, za koje se misli da neguju i pospešuju lakoću i brzinu. Promet, a ne veličina kupovine, je taj koji meri uspeh u životu homo consumensa. Korisnost dobara, po pravilu, nadživljava njihovu korist za po­ trošača. Ali ako se upotrebljavaju iznova, kupljena stvar izokreće potragu za različitošću i, sa svakom sledećom upotrebom, sjaj noviteta se skida i troši. Jadni oni koji su zbog oskudice resursa osuđeni da nastave da koriste dobra koja više ne obećavaju nove i neisprobane senzacije; jadni oni koji su zbog istog razloga za­ glavljeni sa jednom stvari, umesto da biraju po punom i očigled-

О

alatima

društvenosti

67

no neiscrpnom asortimanu. Takvi ljudi su otpadnici u društvu potrošača, potrošači sa greškom, neadekvatni i nekompetentni, neuspeli; uboga sirotinja među izobiljem potrošačke gozbe. Oni koji ne moraju da se drže svojih dobara zadugo, a zasigur­ no ne toliko dugo da se uvuče dosada, dolaze na vrh. U društvu potrošača - opsenar je figura uspeha. Da nema prokletstva na snabdevačima potrošačkom robom, potrošači verni svojoj sudbi­ ni i karakteru razvili bi naviku iznajmljivanja stvari, a ne njihove kupovine. Za razliku od prodavača robe, firme za iznajmljivanje primamljivo obećavaju da će redovno zamenjivati iznajmljenu robu najnovijim modelima savremene tehnologije. Prodavci, da ne bi bili nadjačani, obećavaju povraćaj novca ako mušterija nije ,,u potpunosti zadovoljna" i ako se (nadajući se da zadovoljstvo neće tako brzo ispariti) kupljena roba vrati, recimo, najkasnije za deset dana. „Pročišćavanje" seksa omogućava da se seksualna praksa pri­ lagodi tako naprednim kupovnim/iznajmljujućim obrascima. Na „čist seks" se gleda kao na neki oblik pouzdane garancije povraćaja novca - i partneri u „čisto seksualnom susretu" se mogu osećati sigurno, svesni da nepostojanje obaveza kompenzuje uzne­ mirujuću krhkost njihove veze. Zahvaljujući pametnoj strategiji reklamiranja, prvobitno zna­ čenje „sigurnog seksa" se u poslednje vreme svodi na upotrebu kondoma. Taj slogan ne bi bio tako komercijalno uspešan da nije uspeo da pogodi pravu žicu u milionima onih koji žele da njihovi seksualni poduhvati budu osigurani od neželjenih (pošto se ne mogu kontrolisati) posledica. Na kraju krajeva, generalna stra­ tegija promovisanja jeste da se predstavi proizvod kao traženo rešenje za brige koje - ili već opsedaju potencijalne kupce, ili su sveže osmišljene da odgovaraju svom reklamiranom potencijalu. Često, primerak koji se reklamira predstavlja deo koji zamenjuje celinu; prodaja izvlači korist iz nagomilane muke koja da­ leko prevazilazi lekovito dejstvo reklamiranog proizvoda. Korišćenje kondoma zaista štiti partnere od infekcije virusom side. Ali takva infekcija je samo jedna od velikog broja nepredviđenih i zasigurno neželjenih posledica seksualnih susreta koji čine da

68

F l u i d n a ljubav

homo sexualis želi da seks bude „bezbedan". Pušten iz prenatr­ pane, a opet pažljivo vodene luke, u nepoznate vode bez karte ili kompasa, seks je počeo da se čini decidirano „nebezbednim" mnogo pre nego što je otkrivanje side dalo težište i oznaku rasejanim i neimenovanim strahovima. Najgori od strahova je potekao iz dvosmislenosti seksualnog susreta: da li je to bio početni korak ka vezi, ili njen vrhunac i njen završetak? Faza u sadržajnom nizu ili jedna od epizoda, sredstvo za završetak ili samodovoljan čin? Nijedno jedinstvo tela, koliko god se neko snažno trudio, ne može izbeći društve­ no uokvirivanje i iseći sve veze sa drugim aspektima društvenog postojanja. Seks kome su oduzeti prethodni društveni položaj i društveno podržana značenja predstavlja otelotvorenje mučne i zastrašujuće nesigurnosti koja je postala najveće prokletstvo flu­ idnog modernog života. Prava seksualnih partnera postala su glavni izvor uznemireno­ sti. Koje vrste obaveza (ako bilo koje?) uključuju jedinstvo tela? Na koji način (ako na bilo koji?) one povezuju budućnost partne­ ra? Da li seksualni susret može biti izolovan od ostatka životnih ciljeva, ili će se on (da li će težiti, da li će mu biti dozvoljeno?) rasuti po ostatku života, natopiti ga i promeniti? Samo po sebi, seksualno jedinstvo je kratkotrajno; u partnero­ vom životu - to je epizoda. Kao što Milan Kundera ističe, epizoda „nije neizbežna posledica prethodne akcije, niti uzrok onoga što sledi".5 Ta bezgrešna zamisao sa sterilnošću, suštinska nezaraznost, jeste lepota epizode, pa je lepota seksualnog susreta, takođe - lepota epizode, i takva je dok god ostaje epizoda. Međutim, kvaka je u tome da „niko ne može garantovati da neki kompletno epizodan događaj neće u sebi sadržati snagu koja jednog dana može neočekivano da se pretvori u uzrok budućih događaja". Da skratimo priču:„Nijedna epizoda nije a priori osuđena da zauvek ostane epizoda." Nijedna epizoda nije bezbedna od svojih posle­ dica. Buduća nesigurnost je večna. Nesigurnost nikada neće biti potpuno i neopozivo rasterana. Ona može biti samo obustavljena 5 Milan Kundera,Immortality, prevod Peter Kussi (Faber, 1991), str. 3 3 8 - 9 .

О

alatima

društvenosti

69

na neko vreme koje je nepoznato - ali stisak obustave je, sam po sebi, ispunjen sumnjama i tako postaje još jedan izvor zamorne nesigurnosti. Brak je, moglo bi se reći, prihvatanje posledičnosti koju uz­ gredni susreti odbijaju da prihvate (barem proglašavanje namere da se prihvati - tokom trajanja bračne zajednice). U takvom slučaju, dvosmislenost je razrešena, a neizvesnost je zamenjena izvesnošću da dela imaju važnost izvan njihovog sopstvenog vremenskog okvira i nose posledice koje mogu tra­ jati duže nego njihovi uzroci. Neizvesnost je proterana iz života partnera i njen povratak je zabranjen sve dok ne počne da se raz­ matra završetak braka. Ali da li može neizvesnost biti isključena bez pristajanja na takav uslov, cenu koju bi mnogi partneri smatrali previsokom? Ako čovek nikada ne može biti siguran, kao što Kundera kaže, da je epizoda bila zaista samo epizoda, ovo se ne može uraditi. Ali čovek se i dalje može truditi, i trudi se, i koliko god da su prilike nepovoljne čovek teško može prestati da se trudi kako bi ih pre­ tvorio u sopstvenu povoljnost. Navodno, Parižani se trude više nego svi, i uz više otvorenosti. U Parizu je echangisme (novo i, imajući u vidu novu jednakost polova, politički korektnije ime za nešto stariji koncept, koji mi­ riše na patrijarhat i na menjanje žena) navodno postao moda, najpopularnija igra i glavna tema priče u gradu. Les echangistes ubijaju dve muve jednim udarcem. Prvo, oni olabave malo stisak bračne obaveze, pošto su se složili da njegove posledice učine donekle manje uticajnim, a time i da neizvesnost koju je stvorila endemska nejasnoća bude nešto manje mučna. Drugo, oni stiču pouzdane saučesnike u svojim pokušajima da izbegnu dokoličarske i, zbog toga, potencijalno iritirajuće posle­ dice seksualnog susreta - zato što se sve zainteresovane strane obavezno pridružuju ovom izbegavanju, pošto su učesnici u do­ gađaju, želeći da spreče da se on prelije van okvira ove epizode. Kao strategija da se odbije avet neizvesnosti kojom su ispu­ njene seksualne epizode, echangisme ima istaknutu prednost nad „avanturama za jednu noć" i sličnim slučajnim i kratkotrajnim

70

F l u i d n a ljubav

susretima. Zaštita protiv nepoželjnih posledica je ovde dužnost i briga druge osobe i, u najgorim okolnostima, to nije pojedina­ čan poduhvat već zadatak koji se deli sa moćnim i posvećenim saveznicima. Prednost ćchangisma nad običnom „vanbračnom prevarom" je naročito očigledna. Niko od ćchangistes nije izneveren, ničiji interesi nisu u opasnosti i, kao u Habermasovom ide­ alnom modelu „neiskrivljene komunikacije" - svako je učesnik. Mćnage a auatre (ili six, huit, itd. - što više, to bolje) je oslobođen svih smetnji i nedostataka koje su poznate kao uzrok propasti za mćnage a trois. Kao što bi se moglo očekivati, kada je svrha i ulog poduhvata da se otera fantom neizvesnosti, echangisme traži odbranu u ugo­ vornim institucijama i u podršci zakona. Čovek postaje ćchangiste tako što se pridružuje klubu, potpisuje formular, obećava da će poštovati pravila (nadajući se da svi drugi oko njega rade isto) i daje mu se članska kartica kako bi se osigurao upis i obezbedilo da svako ко uđe istovremeno bude i igrač i igra. Pošto su svi koji će se verovatno sresti unutra svesni svrhe takvog kluba i njegovih pravila, i pošto su obećali da će poštovati oboje, suvišni su svi argumenti ili upotreba sile, traženje pristanka, opasnosti zavođe­ nja, ili drugi čudni i neizvesni preliminarni ispiti koji mogu biti pokvareni nesigurnim rezultatima. Ili se tako čini, za neko vreme. Konvencije ćchangisma mogu, kao što su nekada obećavale kreditne kartice, da razdvoje čekanje od želja. Kao i najnovije tehnološke inovacije, one skraćuju raz­ daljinu između želje i njenog zadovoljenja i prave brži prolaz od jednog do drugog, i sa manje napora. One, takode, mogu sprečiti partnera u traženju većih beneficija nego što to dozvoljava epizodični susret. Da li bi oni, međutim, branili homosexualisa od samog sebe? Da li bi neispunjene žudnje, ljubavne frustracije, strahovi od sa­ moće i od povređivanja, licemerje i krivica nestali posle posete ovom klubu? Da li bi bliskost, radost, nežnost, privrženost i po­ nos bili tu pronađeni? Dakle, posetilac može mirno reći: ovo je seks, iako je to glupo - on, zapravo, nema veze sa ovim, tim ili bilo čim drugim. Ali, ako su on ili ona u pravu, da li seks sam po sebi

О

alatima

društvenosti

71

nešto znači? Ili, možda, da ponovimo posle Siguša, ako je materi­ ja seksualne aktivnosti izvedena iz trenutnog zadovoljstva, „onda više nije važno šta se radi, več jednostavno da se to dešava". Komentarišući veoma uticajno delo Džudit Batler Tela koja su 6

važna: О diskurzivnim granicama seksa,

Siguš ističe da „prema

ženskim teoretičarima koje sada određuju ritam diskursa о polu, i seks i pol su u potpunosti određeni kulturom, lišeni kompletne stvarne prirode i tako promenjivi, prolazni i u stanju mogućeg urušavanja". Čini se, ipak, da suprotstavljanje prirode i kulture nije najbolji okvir u koji treba upisati dileme trenutnog problema seks/pol. Pravi smisao rasprave je granica do koje su različite vrste seksu­ alnih sklonosti/nagona/identiteta fleksibilni, promenjivi i zavisni od izbora subjekta; ali suprotstavljanja između kulture i prirode i između „to je stvar izbora" i „ljudi na to nemaju uticaja i ne mogu ništa uraditi povodom toga" više se ne preklapaju na način na koji su to činili kroz veći deo moderne istorije, sve do skoro. U popularnom diskursu, kultura sve više znači nasledeni deo iden­ titeta koji ne može, niti treba da bude popravljan (osim na rizik tog koji popravlja), dok su osobine i atributi, tradicionalno klasifikovani kao „prirodni" (nasledeni, preneti genima), još češće predstavljani kao pogodni za ljudsku manipulaciju, i tako otvore­ ni za izbor - izbor za koji, kao u svakom izboru, taj koji bira treba da se oseća odgovornim i da ga kao takvog vide drugi. Zbog toga nije toliko važno da li su seksualne sklonosti (artikulisane kao „seksualni identitet") „darovi prirode" ili „kulturne tvorevine". Ono što je važno jeste da li od homo sexualisa zavisi određivanje (otkrivanje ili smišljanje) tog jednog (ili više njih) u mnoštvu seksualnih identiteta koji mu/njoj najbolje pristaje, ili da li su, kao homo sapiens u slučaju „zajednice rođenja", on ili ona osuđeni da prihvate tu sudbinu i da žive svoj život na način koji transformiše sudbinu u lično zanimanje. Koji god vokabular koristili za artikulisanje trenutnog polo­ žaja homo sexualisa, i bez obzira na to da li se samoobuka i sa6

Judith Butler, Bodies that Matter: On the Discursive Limits ofSex (Routledge,

1993).

F l u i d n a ljubav

72

mootkrivanje ili genetske i medicinske intervencije posmatraju kao pravi put do odgovarajućeg/poželjnog seksualnog identiteta, osnova i dalje ostaje „promenljivost", prolaznost, ne-konačnost bilo kog od preuzetih seksualnih identiteta. Postoji uvek sumnja - čak i ako je uspavana i neko vreme latentna - da čovek živi laž ili grešku; da je nešto suštinski važno bilo previđeno, izostavljeno, zapostavljeno, i da je ostalo neisprobano i neistraženo; da najvaž­ nija obaveza čovekovog ličnog autentičnog sopstva nije ispunjena ili da neke šanse za nepoznatu sreću, potpuno drugačiju od bilo koje sreće doživljene ranije, nisu iskorišćene na vreme - i osuđe­ ne su da budu zauvek izgubljene ako i dalje budu zapostavljene. Homo sexualis je osuđen da ostane zauvek nedovršen i neis­ punjen - čak i u godinama kada bi seksualni žar iz prošlosti brzo zamro, a od kog se danas očekuje da se ponovo razgori zajednič­ kim snagama čudesnih fitnes režima i neverovatnih lekova. Ovo putovanje nikada ne prestaje; plan puta se iznova sastavlja na sva­ koj stanici, a krajnje odredište sve vreme ostaje nepoznato. Poddefmicija, nepotpunost i nedovršenost seksualnog identi­ teta (isto kao i svi drugi aspekti identiteta u fluidnom modernom okruženju) predstavljaju otrov i njegov protivotrov spojen u je­ dan moćan lek protiv smirenja. Svest о ovoj dvosmislenosti je uznemiravajuća i ne donosi kraj uznemirenosti; ona izaziva neizvesnost koja samo privremeno može biti smirena, a nikada u potpunosti uklonjena. Ona konta­ minira svako izabrano/stečeno stanje, nagrizajućim sumnjama u vezi sa njenom prikladnošću i mudrošću. Ali ona, takođe, štiti od poniženja neostvarenosti ili neuspeha. Postoji uvek mogućnost da okrivite pogrešan izbor za neuspeh u ostvarenju očekivanog blaženstva, a ne nesposobnost da iskoristite prilike koje on nudi. Postoji uvek šansa da napustite put na kojem se tražilo ispunjenje i da počnete iznova - čak ni od čega, ako izgledi deluju privlač­ no. Kombinovani uticaj otrova i protivotrova jeste da to drži homo sexualisa uvek u pokretu, da ga gura („ova vrsta seksualnosti nije uspela da dovede do vrhunskog iskustva za koje mi je rečeno da ga mogu očekivati") i da ga vuče („druge vrste koje sam video i

О

alatima

društvenosti

73

za koje sam čuo u mom su domašaju - stvar je samo u odluci i upornom pokušavanju"). Homo sexualis nije stanje, a kamoli trajno, nepromenljivo sta­ nje, već proces, ispunjen pokušajima i greškama, opasnim putevima otkrića i sporadičnih pronalazaka, pomešanih sa brojnim promašajima, tugama izgubljenih šansi i radostima predstojećih uživanja. U svom eseju о „civilizovanoj" seksualnoj moralnosti

7

Si-

gmund Frojd sugeriše da se civilizacija u velikoj meri oslanja na eksploataciju i angažovanje prirodnih ljudskih resursa da „subli­ miraju" seksualne instinkte: „da razmene prvobitno seksualni cilj za neki drugi" - pogotovo društveno koristan cilj. Da bi se postigao ovaj efekat, „prirodno" izražavanje seksual­ nih instinkata (i autoerotskih, te erotskih sa objektom) je poti­ snuto - u potpunosti prekinuto ili barem delimično blokirano. Neispoljen i neupotrebljen seksualni nagon se onda preusmerava kroz društveno skrojene kanale do društveno skrojenih ciljeva. „Sile koje mogu biti iskorišćene za kulturne aktivnosti su tako, u velikoj meri, stečene kroz potiskivanje onoga što je poznato kao perverzni elementi seksualnog uzbuđenja." Po Deridi, nama se može oprostiti što naziremo fatalnu cirkularnost argumentacije prethodno pomenute izjave. Određeni „elementi seksualnog uzbuđenja" „su poznati kao perverzni" jer se oni opiru potiskivanju i zbog toga ne mogu biti korišćeni za ono što je definisano kao kulturne (to jest, vredne) aktivnosti. U tom cilju, međutim, za homo sexualisa, ubačenog u fluidno mo­ derno okruženje, granice koje razdvajaju „zdrave" i „perverzne" manifestacije seksualnih instinkata su sve samo ne nejasne. Svi oblici seksualne aktivnosti ne samo da su tolerisani, već su često predlagani kao korisna terapija za jednu ili drugu psihološku te­ gobu, i sve se više prihvataju kao legitiman put u pojedinačnoj potrazi za srećom i podstiču da budu javno izloženi. (Pedofilija i dečja pornografija su verovatno jedini izlivi seksualnog nagona koji se i dalje, skoro jednoglasno, smatraju perverznim.) Ipak, što 7 Sigmund Freud, ,,'Civilized'sexual moralitv and modern nervousness" ( 1 9 0 7 ) , ovde citiran u skladu sa standardnim izdanjem Jamesa Stracheya iz 1959.

F l u i d n a ljubav

74

se toga tiče, Siguš komentariše, sarkastično, ali ispravno, da tajna takve nekarakteristične jednoglasnosti može ležati u činjenici da suprotstavljanje dečjoj pornografiji „zahteva od nas da ne troši­ mo ništa drugo osim ulja humanizma koje je ranije tako efikasno podmazivalo točkove nasilja. Samo nekoliko ljudi se, međutim, ozbiljno zalaže za programe sposobne da spasu dečje živote, po­ što bi to dosta koštalo - u smislu novca i komfora, jer bi zahtevalo usvajanje različitog načina života". U našim fluidnim modernim vremenima postojeće sile ne čine se više zainteresovanim za povlačenje granice između „isprav­ nog" i „perverznog" seksa. Razlog je, možda, brzo nestajanje po­ tražnje za angažovanjem rezervne seksualne energije u službi ,,civilizujućih ciljeva" (čitaj: proizvodnja discipline nad obrascima rutinskog ponašanja koje je funkcionalno u društvu proizvođača - razdvajanje koje je Frojd, koji je pisao početkom prošlog veka, jedva mogao da pretpostavi, a kamoli da zamisli. „Društveno korisni" objekti koji se nude za seksualno pražnje­ nje ne moraju više da se maskiraju u „kulturne ciljeve"; oni para­ diraju, iskazujući, ponosno, i iznad svega - sa velikim profitom, svoju endemsku ili projektovanu seksualnost. Posle ere u kojoj je seksualna energija morala da bude sublimirana, ne bi li i dalje pokretala montažnu traku sa automobilima, došla je era kada je seksualna energija trebalo da se ojača, da joj se da sloboda da bira bilo koji dostupan način pražnjenja i da se podstakne bujanje, tako da se za automobilima koji napuštaju montažnu traku može čeznuti kao za seksualnim objektima. Čini se da je prekinuta veza između sublimacije i potiskiva­ nja seksualnog instinkta, koju je Frojd smatrao nezamenjivim uslovom bilo kog propisanog društvenog aranžmana. Fluidno moderno društvo je pronašlo način eksploatacije ljudske sklo­ nosti/podložnosti da sublimira seksualne instinkte bez ikakvog pribegavanja njihovom potiskivanju, ili ih bar radikalno ograni­ čavajući. To se desilo zahvaljujući progresivnoj deregulaciji sublimirajućih procesa, sada rasutih i razbacanih, koji večno menjaju pravac, vodeni zavodljivošću objekata seksualne želje u ponudi, pre nego prinudnim pritiscima.

О

alatima

75

društvenosti

Zajednice

na prodaju

Kada vas izneveri kvalitet, traži se spas u kvantitetu. Kada nema trajanja, onda je brzina promene ta koja vas može izbaviti. Ako se ne osećate lagodno u tom fluidnom svetu i ako ste iz­ gubljeni u obilju kontradiktornih znakova na putu, za koje vam se čini da se pomeraju kao na točkovima, posetite jednog ili neke od onih iskusnih savetodavaca za čijim uslugama nikada nije bila veća potražnja i kojih nikada nije bilo više u ponudi. Proroci i astrolozi prošlih vremena su govorili svojim klijenti­ ma koje su bile njihove predodređene, nepokolebljive i neumo­ ljive sudbine, bez obzira na to šta oni mogu uraditi ili od čega se mogu uzdržati; eksperti našeg fluidnog modernog doba bi zasi­ gurno prebacili odgovornost na svoje zbunjene i zgranute klijen­ te. Njihovi klijenti bi svoju uznemirenost povezali sa svojim či­ njenjem i nečinjenjem, a greške bi se tražile (i zasigurno pronaš­ le) u načinima njihovog postupanja: nedovoljnom afirmisanju, nedovoljnoj brizi о sebi ili nedovoljnoj vežbi, ali najverovatnije nedovoljnoj fleksibilnosti, prejakoj stezi starih rutina, mesta ili ljudi, nedostatku entuzijazma za promenu i nedostatku volje da se promene onda kada je promena morala da se desi. Savetodavci bi preporučivali više samopoštovanja, nege i brige о samom sebi, više pažnje usmerene ka unutrašnjoj sposobnosti klijenata za zadovoljstvo i uživanje - kao i manje „zavisnosti" od drugih i manje pažnje prema tuđim zahtevima za pažnju i brigu; više objektivnosti i trezvenosti u analizi ravnoteže razumnih nada za dobicima i realnih izgleda za gubitke. Klijenti koji su vredno učili lekcije i verno pratili savete treba od sada češće da se zapitaju „šta ja imam od toga?" i da odlučnije zahtevaju od partnera i svih drugih da im daju „više prostora" - to jest da se drže na udaljeno­ sti i da ne očekuju, suludo, da obaveze, nekada preuzete, moraju trajati zauvek. Nemojte upasti u zamku. Izbegavajte zagrljaje koji previše ste­ žu. Setite se - što su dublje i tešnje vaše veze, obaveze, odnosi,

F l u i d n a ljubav

76

to je veći rizik. Nemojte pomešati umrežavanje - vrtlog puteva preko kojih treba da preletite - sa mrežom: tim podmuklim in­ strumentom koji iznutra nalikuje na kavez. I zapamtite, naravno, da je igranje samo na jednu kartu krajnja budalaština! Vaš mobilni telefon uvek zvoni (ili biste vi bar tako želeli). Jedna poruka se pojavljuje na ekranu žudno očekujući nared­ nu. Prsti su vam uvek zauzeti; stiskate dugmiće, pozivajući nove brojeve da odgovore na pozive ili sastavljajući sopstvene poruke. Ostajete povezani - čak i ako ste konstantno u pokretu, pa čak i ako se nevidljivi pošiljaoci i primaoci poziva i poruka takođe kreću, svi prateći sopstvene putanje. Mobilni telefoni su za ljude u pokretu. Nikada ne ispuštate svoj mobilni telefon iz vida. Vaša oprema za džogiranje ima poseban džep za vaš mobilni telefon, i vi ne biste izašli napolje sa tim džepom praznim, isto kao što ne biste krenuli na trčanje bez svojih patika. U stvari, vi ne biste nigde išli bez vašeg mobilnog telefona („nigde" je, svakako, mesto bez telefona, sa mobilnim bez dometa ili sa mobilnim sa slabom bate­ rijom), a kada imate vaš mobilni telefon nikada niste „napolju" ili „odsutni". Uvek ste tu - ali nikada zaglavljeni na jednom mestu. Začaureni u mreži poziva i poruka - vi ste neranjivi. Ljudi oko vas ne mogu vas isključiti iz kruga, a, ako pokušaju, ništa što je istinski važno ne bi se promenilo. Nevažno je gde se nalazite, ко su ljudi oko vas i šta radite na tom mestu koje je ispunjeno tim ljudima. Razlika između jednog mesta i drugog, jednog niza ljudi u vašem vidokrugu i fizičkom dometu i drugog - poništena je i proglašena nevažećom i ništav­ nom. Vi ste jedina stabilna tačka u univerzumu pokretnih obje­ kata - a takvi su (zahvaljujući vama, zahvaljujući vama!) i vaši produžeci: vaše konekcije. Konekcije će ostati neoštećene uprkos činjenici da se oni povezani konekcijama kreću. Konekcije su stene u živom pesku. Na njih možete računati, a pošto verujete nji­ hovoj čvrstini možete prestati da brinete о tome kako je blatnjava

О

alatima

društvenosti

77

i podmuklo nepouzdana zemlja pod vašim nogama u vreme kada je poziv ili poruka poslata ili primljena. Nije odgovoreno na poziv? Nije odgovoreno na poruku? Ni zbog toga ne morate brinuti. Ima toliko puno drugih telefonskih brojeva na listi, i naizgled ne postoji granica za broj poruka koje možete, uz pomoć nekoliko malenih dugmadi, ukucati u tu malu stvar koja tako skladno pristaje vašoj ruci. Kada razmislite о tome (to jest, kada bi uopšte ostalo vremena za razmišljanje), potpuno je neverovatno da biste vi ikad stigli do kraja svog mobilnog ime­ nika ili iskucali sve poruke koje se mogu napisati. Postoji uvek više konekcija koje se mogu koristiti - tako da nije previše važno koliko njih se ispostavilo krhkim i lomljivim. Brzina i tempo tro­ šenja takode nisu važni. Svaka konekcija može biti kratkotrajna, ali je njihovo obilje neuništivo. U večnosti neuništive mreže ne morate se plašiti nepopravljive krhkosti svake pojedinačne, pro­ lazne konekcije. U toj mreži uvek možete pronaći zaklon kada gomila koja vas okružuje počne da biva isuviše izludujuća za vaš ukus. Zahva­ ljujući onome što je omogućeno dok god je vaš mobilni telefon bezbedno smešten u vašem džepu, vi se izdvajate iz mase - a iz­ dvajanje je prijava za članstvo, uslov za ulazak u tu masu. Masa onih koji se izdvajaju iz gomile - čopor, da budemo pre­ cizniji. Skupina samopokretačkih pojedinaca kojima ne treba komandujući oficir, predvodnik, govornik, tajni agent ili doušnik da ih drži zajedno. Mobilna skupina u kojoj svaka mobilna jedinica radi isto, ali se ništa ne radi zajedno. Jedinice marširaju u korak bez držanja linije. Ova gomila, verna formi, izbacuje jedinice koje se izdvajaju ili gazi preko njih - ali čopor toleriše samo takve jedinice. Mobilni telefoni nisu stvorili ovaj čopor, iako oni bez sumnje pomažu da on ostane takav kakav jeste - a to je čopor. Čopor je čekao nokije i eriksone i motorole - željne da mu služe. Da nema čopora, čemu bi koristili mobilni telefoni? Mobilni telefoni omogućavaju kontakt onima koji se drže po strani. Mobilni telefoni, takode, dozvoljavaju držanje po strani onima koji su u kontaktu...

F l u i d n a ljubav

78

Džonatan Rou se seća: U k a s n i j i m d e v e d e s e t i m , u j e k u p r o c v a t a visoke t e h n o l o g i j e , p r o v e o sam m n o g o v r e m e n a u kafeteriji u delu San F r a n c i s k a u k o m e se n a l a z e p o z o r i š t a . . . t a m o s a m iznova p o s m a t r a o j e d n u istu s c e n u . M a m a čuva svoju m o k a kafu. D e c a se igraju svojim k o l a č i ć i m a , d o k im n o g e vise sa stolica. A tu je i tata, b l a g o o d g u r n u t od stola - priča s v o j i m m o b i l n i m t e l e f o n o m . . . to je t r e b a l o da b u d e „revolucija u k o m u n i k a c i j i " , a opet ovde, u t e h n o l o š k o m e p i c e n t r u , članovi ove p o r o d i c e su izbegavali su­ srete p o g l e d i m a . 8

Dve godine kasnije, Rou bi verovatno video četiri mobilna te­ lefona koji se koriste za tim stolom. Oni ne bi sprečili mamu da čuva svoju moku, niti decu da grickaju svoje kolačiće. Ali bi oni učinili da međusobno izbegavanje pogleda bude suvišan napor: oči bi se do tada svakako pretvorile u bele zidove - a ne može se naškoditi belom zidu tako što se gleda u drugi beli zid. Ako im se da dovoljno vremena, mobilni telefoni bi istrenirali oči da gledaju - a da ne vide. Kao što je istakao Džon Uri, „odnosi zajedničkog prisustva uvek podrazumevaju blizinu i daljinu, bliskost i udaljenost, kon­ kretnost i imaginaciju". 9 To je istina; međutim, stalno prisustvo one treće, „virtuelne bliskosti", koja je, zahvaljujući elektronskim mrežama, univerzalno i neprestano na raspolaganju - presudno pomera ravnotežu prema daljini, udaljenosti i imaginaciji. Ona predviđa (ili sluti?) konačan raskid između „fizički udaljenog" i „duhovno dalekog". Prvo više ne predstavlja uslov za drugo. Ovo drugo sada ima sopstvenu, visokotehnološku „materijalnu bazu", koja je beskonačno šira, fleksibilnija, raznovrsnija, privlačnija i ispunjenija avanturom, više nego bilo kakvo preuređenje materi­ jalnih predmeta. A fizička blizina ima manje nego ikad moguć­ nosti da utiče na duhovnu udaljenost... Uri je u pravu kada odbacuje predviđanja о predstojećem kra­ ju putovanja, koje bi elektronske veze učinile suvišnim. Ako je 8 Jonathan Rowe, „Reach out and аnnоу someone", Washington Monthly, no­ vembar 2000. 9 John Urry, „Mobilitу and Proximity", Sociology (maj 2 0 0 2 ) , str. 255-74.

О

alatima

društvenosti

79

do nečega dovela pojava elektronski obezbedene nevezanosti za mesto, onda je to da su putovanja još bezbednija, manje rizična i manje odbojna nego ikada ranije - čime se poništavaju mnoga od ranijih ograničenja magnetske privlačnosti „odlaženja negde". Mobilni telefoni, materijalno i simbolički, predstavljaju krajnje oslobođenje od vezanosti za mesto. Biti blizu utičnici više nije uslov da se „bude na vezi". Putnici mogu iz svojih proračuna do­ bitaka i gubitaka izbrisati razlike između odlaska i ostajanja, uda­ ljenosti i blizine, civilizacije i divljine. Mnogo je softvera i hardvera bačeno na kompjuterski otpad otkako je nezaboravni Piter Selers uzalud pokušavao (u filmu Being There Hala Ežbija iz 1979) da daljinskim upravljačem za televizor isključi poteru časnih sestara. Danas ne bi imao nika­ kvih teškoća da ih izbriše sa slike - slike koju je on video, sa svoje slike ukupnog zbira svih relevantnih stvari u svetu izvan dometa. Druga strana novčića virtuelne bliskosti je virtuelna udaljenost: obustavljanje, možda čak i otkazivanje, bilo čega što je topograf­ sku blizinu učinilo bliskošću. Bliskosti više nije potrebna fizička blizina, ali fizička blizina više ne određuje bliskost. Otvoreno je pitanje koja je strana medalje najviše doprinela da učini elektronsku mrežu i njena oruđa ulaza i izlaza tako popu­ larnom i svesrdno korišćenom valutom ljudske interakcije. Da li je to bila nova ustanova povezivanja? Ili je to bila nova ustanova presecanja veze? Ne manjka slučajeva kada se ovo drugo čini hit­ nijim i značajnijim od ovog prvog. Pojava virtuelne bliskosti čini ljudske veze istovremeno i če­ šćim i plićim, intenzivnijim i kraćim. Konekcije imaju tendenciju da budu previše plitke i kratke da bi postale veze. Fokusirane na tekući posao, one su zaštićene od prelivanja i angažovanja par­ tnera izvan vremena i teme poruke koja je napisana i pročitana - za razliku od onog po čemu su ljudski odnosi poznati, čuveni po opširnosti i neumerenosti. Kontakti zahtevaju manje vremena i napora da se u njih uđe i manje vremena i napora da se prekinu. Udaljenost nije prepreka ostvarivanju kontakta - ali ostvarivanje kontakta nije prepreka da ostanete udaljeni. Grčevi virtuelne bli­ skosti se završavaju - idealno - bez ostataka i trajnih naslaga.

F l u i d n a ljubav

80

Virtuelna bliskost može biti, i materijalno i metaforički, završena samo jednim pritiskom na dugme. Čini se da je najveći iskonski uspeh virtuelne bliskosti razdva­ janje između komunikacije i odnosa. Za razliku od staromod­ ne topografske bliskosti, ona ne zahteva ni ranije uspostavljanje veza, niti su neophodni rezultati u njihovom posledičnom uspo­ stavljanju. „Povezanost" je manje skupa nego „biti u vezi" - ali isto tako značajno manje produktivna u smislu izgradnje veza i njihovog održavanja. Virtuelna bliskost ublažava pritisak koji obično vrši nevirtuelna bliskost. Ona takode postavlja obrazac za sve druge bliskosti. Svaka bliskost sada mora meriti svoje vrline i mane prema stan­ dardima virtuelne bliskosti. Virtuelna i nevirtuelna bliskost su zamenile mesta: sada je vir­ tuelna odlika bliskosti ta koja je postala „realnost" koja odgovara klasičnom opisu Emila Dirkema: nešto što fiksira, „izvan nas us­ postavlja određene načine delovanja i određena mišljenja koji ne zavise od neke konkretne volje uzete zasebno"; nešto što treba da bude „prepoznato po snazi spoljne prinude" i po „otporu koji se pruža svakom pojedinačnom činu koji mu se može usprotiviti".10 Nevirtuelna bliskost je daleko od strogih standarda nenametljivo­ sti i rigidnih standarda fleksibilnosti koje je uspostavila virtuelna bliskost. Ako ne uspe sa imitacijom onog što je virtuelna bliskost učinila normom, ortodoksna topografska bliskost postaje „čin protivljenja" koji će zasigurno naići na otpor. I tako je ostavljeno virtuelnoj bliskosti da igra ulogu istinske, čiste, prave realnosti, po kojoj se svi drugi pretendenti na status realnosti moraju me­ riti i biti ocenjivani. Svako je video, čuo i nije bio u stanju da ne prečuje druge put­ nike u vozu kako neprestano razgovaraju svojim mobilnim tele­ fonima. Ako ste putovali prvom klasom, govornici su uglavnom bili biznismeni koji su želeli da ostave utisak zauzetih i efikasnih ljudi - to jest, da se povezu sa što je moguće više korisnika mo10

Videti: Emile Durkheim, Tlie Rules of Sociological Method, ovde citiran u pre-

vodu Entonija Gidensa, Emile Durkheim: Selected Writings (Cambridge UniverSity Press, 1972), str. 7 1 , 6 4 .

О

alatima

društvenosti

81

bilnih telefona i da pokažu da zaista postoji mnogo takvih kori­ snika mobilnih telefona koji su spremni da prihvate njihov poziv. Ako ste putovali drugom klasom, to su uglavnom bili tinejdžeri oba pola i mladi ljudi i žene koji govore nekom kod kuće koju stanicu su upravo napustili i koja je stanica sledeća. Možda ste imali utisak da su brojali minute koje ih razdvajaju od kuće i da jedva čekaju da se vide oči u oči sa onima sa kojima pričaju. Mož­ da vam nije palo na pamet da mnogi od ovih mobilnih ćaskanja koje ste slušali nisu uvertire dužim i sadržajnijim razgovorima na njihovoj destinaciji - već njihova zamena... da ova ćaskanja nisu bila priprema terena za prave stvari, već zapravo te prave stvari... da su mnogi od ovih mladih ljudi, željnih da informišu nevidlji­ ve slušaoce о svom kretanju, brzo nakon svog dolaska požurili u svoje odvojene sobe i zaključavali vrata iza sebe. Nekoliko godina pre nailaska talasa elektronski vodene virtu­ elne bliskosti Majki Šluter i Dejvid Li su primetili da „mi nosimo privatnost kao zaštitno odelo... sve -samo da se ne izazove su­ sret; sve - samo da se ne ostvari veza". Domovi više nisu topla ostrva intimnosti medu brzo zahladujućim morima privatnosti. Domovi su se iz zajedničkih igrališta ljubavi i prijateljstva pretvo­ rili u mesta teritorijalnih čarki, a iz mesta gde se gradilo zajedniš­ tvo - pretvorili su se u skupove utvrđenih bunkera. „Ušli smo u svoje zasebne domove i zatvorili vrata, a onda ušli u svoje zasebne sobe i zatvorili vrata. Dom postaje višenamenski rekreativni cen­ tar gde članovi domaćinstva mogu živeti, da tako kažemo, odvo­ jeno jedni uz druge." 11 Bilo bi neozbiljno i neodgovorno kriviti elektronske naprave za sporo, a opet dosledno opadanje lične, direktne, oči u oči, mno­ gostrane i višenamenske, kontinuirane bliskosti. Opet, virtuelna bliskost se hvali osobinama koje se u fluidnom modernom vre­ menu mogu, sa dobrim razlogom, smatrati poželjnim - ali one se ne mogu lako dobiti pod uslovima tog drugog, nevirtuelnog, tete-a- tete. Nije ni čudo što se prednost daje virtuelnoj bliskosti i što se ona praktikuje sa većim žarom i strašću nego bilo koja 11 Michael Schluter i David Lee, The R Factor (Hodder and Stoughton, 1993), str. 15,37.

82

F l u i d n a ljubav

druga bliskost. Usamljenost iza zatvorenih vrata privatne sobe sa mobilnim telefonom pri ruci može izgledati kao mnogo manje rizično i bezbednije stanje nego deliti zajednički temelj doma­ ćinstva. Što više ljudske pažnje i napora učenja apsorbuje virtuelna va­ rijanta bliskosti, to se manje vremena posvećuje sticanju i vežbanju veština koje druga, nevirtuelna vrsta bliskosti zahteva. Takve veštine prestaju da se upotrebljavaju - one su zaboravljene, pre svega nisu nikada naučene, izbegavaju se, a ako im se uopšte pribegava, to je sa zadrškom. Njihovo upotrebljavanje, ako je neop­ hodno, može predstavljati čudan, možda čak i nesavladiv izazov. Ovim još više dolazi do izražaja primamljivost virtuelne bliskosti. Kada se jednom prođe iz nevirtuelne do virtuelne bliskosti, taj prolazak nadalje dobija sopstveni zamah. Čini se kao da sam sebe doživotno održava; on se i samoubrzava. „Kako generacija zadojena mrežom ulazi u starosno doba koje je pravo doba za sastanke, viđanje preko interneta zaista dobija zalet. A to nije poslednje utočište. To je rekreativna aktivnost. To je zabava." Tako misli Luiz Frans. 12 Njen zaključak je da, za današnja usa­ mljena srca, disko-klubovi i barovi za slobodne pripadaju dale­ kom sećanju. Oni nisu stekli (i ne plaše se toga) dovoljno društve­ nih veština potrebnih za upoznavanje na takvim mestima. Osim toga, internet viđanje ima prednosti koje lični susreti nemaju: u ovom drugom, led koji se jednom probije može ostati probijen ili se istopiti jednom za svagda - ali stvari stoje sasvim drugačije sa internet viđanjem. Kao što se dvadesetosmogodišnji ispitanik poverio na Univerzitetu Bat: „Uvek možete pritisnuti dugme po­ ništi'. .. Najlakša stvar na svetu je ne odgovoriti na mejl". Fransova komentariše: učesnici internet sastanaka mogu se bezbedno vi­ đati, bezbedni zahvaljujući svom znanju da se uvek mogu vratiti na pijacu po još jednu turu kupovine. Ili, kako sugeriše dr Džef Gavin sa Univerziteta Bat, koga Fransova citira - na internetu se čovek može viđati „bez straha od posledica 'kao u pravom sve12

Louise France, „Love at first site", Observer Magazine, 30. jun 2002.

О

alatima

društvenosti

83

tu'". Ili se ovako u svakom slučaju čovek može osećati kada ide u kupovinu partnera na internetu. Baš kao da listate stranice ka­ taloga za narudžbinu poštom, sa obećanjem „ne morate kupiti" i sa garancijom na naslovnoj strani: „Vratite u radnju ako niste zadovoljni". Završetak po zahtevu - trenutan, bez mnogo neprijatnosti, bez brojanja gubitaka ili kajanja - glavna je prednost internet viđanja. Smanjivanje rizika u paru sa izbegavanjem zatvaranja opcija je ono malo racionalnog izbora što je ostalo u svetu fluidnih šansi, nestalnih vrednosti i izrazito nestabilnih pravila; a internet viđa­ nje, za razliku od neprijatnih pregovora о obostranim obaveza­ ma, savršeno (ili skoro savršeno) ispunjava takve nove standarde racionalnog izbora. Tržni centri su u velikoj meri doprineli da se napori opstanka reklasifikuju u zabavu i rekreaciju. Ono što se podnosilo i trpelo uz veliku dozu pomešane ogorčenosti i odbojnosti je pod neu­ krotivim pritiskom neophodnosti steklo zavodničke moći obeća­ nja nebrojenih zadovoljstava bez nebrojenih pratećih rizika. Ono što su tržni centri učinili u poslovima svakodnevnog opstanka, internet viđanje je učinilo za pregovaranje о partnerstvu. Ali baš kao što je olakšavanje neophodnosti i pritisaka „golog opstan­ ka" bilo neophodan uslov za uspeh tržnih centara, internet viđa­ nje bi teško samo opstalo da nije bilo pomognuto i podstaknuto uklanjanjem neprestanog angažovanja, posvećenosti i obaveze „tu sam za tebe kad god ti zatrebam" sa liste neophodnih uslova partnerstva. Odgovornost za brisanje ovih uslova ne može biti pripisana virtuelnom svetu elektronskog viđanja. Mnogo drugog se desilo na putu do fluidnog modernog individualizovanog društva što je dugoročno obavezivanje učinilo veoma retkim a dugoročni anga­ žman malo verovatnim, pri čemu je obaveza obostrane pomoći ,,i u dobru i u zlu" izgledala nerealno i više nije smatrana vrednom velikog napora. Pretpostavljeni ključ za svačiju sreću, a tako i proglašena svr­ ha politike, jeste uvećanje bruto nacionalnog proizvoda (BNP). A BNP se meri količinom novca koju svi zajedno troše.

F l u i d n a ljubav

84

„Ako zavirite iza ovog friziranja i histerije", pišu Džonatan Rou i Džudit Silverstejn, vidite da „porast jednostavno znači 'trošenje više novca'. Nema veze gde taj novac ide, i zašto".

13

Zapravo, najveći deo potrošenog novca, a još veći deo rasta po­ trošnje, ide na finansiranje borbe protiv ekvivalenta potrošačkog društva za „jatrogene bolesti" 1 4 - probleme izazvane podsticanjem, a potom umirivanjem jučerašnjih želja i hirova. Američka industrija hrane troši 21 milijardu dolara godišnje na sejanje i ga­ jenje želje za sofisticiranijom, egzotičnijom i navodno ukusnijom i uzbudljivijom hranom, dok industrija za dijete i gubitak težine zarađuje 32 milijarde godišnje, a očekuje se da izdaci za medicin­ ske tretmane, koji se velikim delom objašnjavaju potrebom bor­ be protiv prokletstva gojaznosti, budu duplirani tokom sledeće decenije. Stanovnici Los Anđelesa plaćaju u prošeku 800 miliona dolara godišnje za gorivo, dok bolnice primaju rekordan broj pa­ cijenata koji pate od astme,bronhitisa i drugih disajnih problema izazvanih zagađenim vazduhom, koji još više uvećavaju njihove već ogromne račune. Kako potrošnja (i novčani troškovi) više nego juče, ali (nadajmo se) ne toliko kao sutra, postaje kraljevski put do rešenja svih društvenih problema, i kako samo nebo po­ staje granica za privlačne moći neprekidnih potrošačkih atrak­ cija, firme za uterivanje dugova, bezbednosne firme i popravne ustanove postaju glavni učesnici u porastu BNP-a. Nemoguće je precizno izmeriti ogromnu i rastuću ulogu koju u guranju uvis statistika BNP-a ima stres izazvan potrošačkim preokupacijama u životu fluidnog modernog potrošača. Prihvaćeni način izračunavanja „nacionalnog proizvoda" i njegovog porasta, i, konkretnije, fetiš koji je stvorila trenutna po­ litika oko rezultata tog proračuna, bazira se na pretpostavci koja nije testirana i koja se retko kada otvoreno kaže, iako je mnogo osporavana kad god se izgovori: da ukupna suma ljudske sreće raste kako više novca menja vlasnike. U tržišnom društvu novac 13

Jonathan Rowe i Judith Silverstein, „The G D P myth: why 'growth' isn't al­

ways a good thing", Washington Monthly, mart 1999. 14 Bolesti koje izazivaju doktori, bolnice, lekovi i medicinske procedure {prim, prev.).

O

alatima

društvenosti

85

menja vlasnike prilikom najrazličitijih događaja. Da navedemo 15 samo neke bolne primere koje je sakupio Džonatan Rou: novac menja vlasnike kada neko postane invalid i kada automobil više ne može da se popravi; kada advokati iskažu svoje cene za vođe­ nje predmeta razvoda braka; ili kada ljudi ugrade filtere za vodu ili se prebace na flaširanu vodu jer voda sa česme više nije za piće. I tako dalje, u svim ovim i sličnim slučajevima, „nacionalni proizvod" raste, a vladajući političari se vesele zajedno sa eko­ nomskim trustom mozgova. Model BNP-a koji dominira (zapravo, ima monopol) nad nači­ nom na koji stanovnici fluidnog, modernog, potrošačkog i individualizovanog društva misle o blagostanju ili o „dobrom društvu" (u retkim prilikama kada uvrste takve misli u svoja razmišljanja o uspešnom i srećnom životu) je najprepoznatljiviji, ne zbog toga što on obmanljivo ili otvoreno pogrešno klasifikuje, već zbog onoga što uopšte ne klasifikuje: zbog onoga što sasvim ostavlja izvan kalkulacije i tako mu u praksi negira bilo kakvu tematsku relevantnost u pogledu nacionalnog bogatstva i kolektivnog i po­ jedinačnog blagostanja. Baš kao što svekontrolišuće i sveklasifikujuće moderne zemlje nisu mogle da trpe „ljude bez gospodara", i kao što moderne im­ perije u ekspanziji, pohlepne za teritorijom, nisu mogle da trpe „ničiju zemlju" - moderna tržišta ne trpe dobro „netržišnu eko­ nomiju": vrstu života koja se sama reprodukuje bez menjanja novca medu vlasnicima. Za teoretičare tržišne ekonomije takav život se ne računa - i zbog toga i ne postoji. Za praktičare tržišne ekonomije on pred­ stavlja prestup i izazov - prostor koji još nije osvojen, validan poziv na invaziju i osvajanje, zadatak koji još nije ispunjen, a koji zahteva hitnu akciju. Osvrćući se na trenutnu prirodu svakog i bilo kog modusa coexistendi između tržišta i nemonetarne ekonomije, teoretičari daju samoreprodukujućem životu ili samoreprodukujućim fra­ gmentima života imena koja sugerišu njihovu abnormalnost i si15

Ovde citiran po Džonatanu Rou,„Z zycia ekonomistow", Obywatel2 ( 2 0 0 2 ) ;

originalno objavljen jula 1999.

86

F l u i d n a ljubav

gurnu propast. Ljudi koji uspeju da proizvedu dobra koja su im potrebna da održe svoj način života, i to mogu činiti bez redov­ nih poseta prodavnicama, žive životom „od ruke u usta"; njihova egzistencija vuče svoje značenje jedino iz onoga što joj nedostaje - to je primitivna, jadna egzistencija koja prethodi „ekonomskom uzletu" kojim počinje normalan život, kome ne trebaju odrednice. Svaki primer dobre razmene među vlasnicima bez novčanog toka u suprotnom pravcu svrstava se u maglovito carstvo „nezvanične ekonomije" - to se ponovo obeležava znakom suprotnosti, dok drugoj, normalnoj strani (to jest, razmeni posredovanjem novca) nije potrebna denominacija. Praktičari tržišne ekonomije čine sve što je u njihovoj moći da dopru do delova do kojih marketinški eksperti još uvek nisu doprli. Širenje je i horizontalno i vertikalno, ekstenzivno i inten­ zivno: treba da se osvoje zemlje koje se još uvek drže svog načina života „od ruke u usta", ali isto tako i udeo vremena „nezvanične" ekonomije u životima stanovništva već preobraćenog po meri kupovnog/potrošačkog života. Nemonetarni životi treba da budu uništeni, tako da će oni koji su se oslanjali na njih morati da se suoče sa izborom između kupovine i umiranja od gladi (što ne znači da će onda kada se okrenu kupovini njima biti garantovano da neće biti gladni). Područja života koja još nisu prodata moraju biti prikazana kao ona koja kriju opasnosti koje se ne mogu sprečiti bez pomoći kupljenih alata ili usluga ili se moraju proglasiti inferiornim, odbojnim i krajnje degradirajućim. A takvim su i proglašena. Ono što najupadljivije nedostaje ekonomskom proračunu te­ oretičara i brojevima na vrhu liste ciljeva trgovinskog rata, koju sastavljaju praktičari tržišta, jeste ogromno područje onoga što je A. H. Halsi nazvao „moralnom ekonomijom" - porodično korišćenje dobara i usluga, komšijska pomoć, prijateljska saradnja: svi oni motivi, impulsi i radnje kojima su prožete ljudske veze i trajno obavezivanje. Jedini lik koga teoretičari smatraju vrednim pažnje, jer je nje­ mu povereno „držanje ekonomije na pravom putu" i podmazi­ vanje točkova ekonomskog rasta, jeste homo oeconomicus - usa-

O

alatima

društvenosti

87

mijeni i sebični ekonomski činilac, okrenut samom sebi, koji traži najbolju pogodbu i koji je voden „racionalnim izborom", obazriv da ne postane plen bilo kakvim emocijama koje prkose prenosu u monetarnu dobit i koji stanuje u svetu punom drugih likova koji dele iste ove vrline - i uz to ništa drugo. Jedini lik koga su prakti­ čari tržišta sposobni i voljni da prepoznaju i da za njega naprave mesta jeste homo consumens - usamljeni, sebični kupac koji je za­ brinut samo za sebe i koji je usvojio potragu za najboljom cenom kao lekom za usamljenost i koji ne zna ni za jednu drugu terapiju; lik za koga je masa mušterija u tržnom centru jedina zajednica koju poznaje i koja mu je potrebna; lik čiji je svet ispunjen dru­ gim likovima koji dele sve te vrline - i ništa drugo uz to. Der Mann ohne Eigenschaften - čovek bez kvaliteta - rane modernosti sazreo je u (ili ga je istisnuo?) der Mann ohne Verwan­ dtschaften - čovek bez veza. Homo oeconomicus i homo consumens su ljudi bez društvenih spona. Oni su idealni stanovnici tržišne ekonomije, tip ljudi koji čine srećnim one koji prate rast BNP-a. Oni su takode fiktivni. Kako se jedna za drugom lome veštačke barijere ka slobodnoj trgovini i kako se one prirodne istrebljuju i uništavaju, horizon­ talno/ekstenzivno širenje tržišne ekonomije čini se da se privodi kraju. Ali vertikalno/intenzivno širenje je daleko od kraja i čovek se pita da li je njegov kraj u kartama - ili, da li je, zapravo, uopšte moguć. Zahvaljujući bezbednosnom ventilu „moralne ekonomije", tenzije stvorene tržišnom ekonomijom ipak ne poprimaju ek­ splozivne razmere. Zahvaljujući jastuku „moralne ekonomije" ljudski otpad koji je stvorila tržišna ekonomija ne postaje sasvim nekontrolisan. Da nema korektivne, olakšavajuće, ublažavajuće i nadoknadujuće intervencije moralne ekonomije, tržišna eko­ nomija bi pokazala svoj samodestruktivni nagon. Svakodnevno čudo spasa/uskrsnuća tržišne ekonomije potiče iz njenog neuspeha da isprati taj nagon do kraja.

88

F l u i d n a ljubav

Prihvat isključivo homo oeconomicusa i homo consumensa u svet kojim vlada tržišna ekonomija čini značajan broj ljudi ne­ podesnim za dobijanje boravišne dozvole i dopušta samo neki­ ma od njih, ako uopšte ikome dopušta, da uživaju u legalnom boravku sve vreme i u svim prilikama. Nekoliko njih, ako uopšte iko, uspeva da pobegne iz sivo obojenog područja koje tržište ne može da upotrebi i bilo bi srećno da ga odseče i sasvim izbaci iz sveta kojim vlada. Ono što se sa tačke gledišta osvajanja tržišta - što je već po­ stignuto ili se još namerava - predstavlja kao „sivo područje", za njegove savladane, delimično savladane i određene da budu savladane stanovnike jeste zajednica, komšiluk, krug prijatelja, partneri u životu i partneri za ceo život: svet gde solidarnost, saosećanje, deljenje, obostrana pomoć i obostrana simpatija (sve one ideje koje su strane ekonomskoj misli i kojih se ekonomska praksa gnuša) zaustavljaju ili istiskuju naš racionalni izbor i po­ tragu za vlastitim interesom. Svet čiji stanovnici nisu ni takmi­ čari, niti objekti koristi i potrošnje, već drugovi (koji pomažu i kojima se pomaže) u trenutnom, beskrajnom združenom naporu zajedničke izgradnje života i napora da taj zajednički život učini podnošljivim. Potreba za solidarnošću čini se da opstaje i odoleva tržišnim napadima - iako se to ne dešava usled nedostatka napora tržišta. Tamo gde postoji potreba, postoji i šansa za ostvarivanje profita a marketinški eksperti rastežu svoju domišljatost do krajnje gra­ nice ne bi li sugerisali načine kupovine u prodavnici solidarnosti, prijateljskog osmeha, zajedništva ili potrebne pomoći. Oni stalno uspevaju - i stalno ne uspevaju. Zamene koje se nude u prodavnicama ne zamenjuju ljudske veze; u svojoj kupovnoj verziji, veze se pretvaraju u robu; to jest, one su prebačene u drugo carstvo kojim vlada tržište i prestaju da budu vrste veza koje mogu zadovoljiti potrebe zajedništva, a koje samo u zajedništvu mogu biti začete i održane živim. Potraga tržišta za neiskorišćenim kapitalom sa­ krivenim u ljudskoj društvenosti 16 ne može biti uspešna. 16

Za koncept „društvenosti", videti moje delo Postmodern Ethics (Polity, 1993),

str. 119. Kontrast „društvenosti" i „socijalizacije" se podudara sa kontrastom

O

alatima

društvenosti

89

Ako je pogledamo kroz prizmu pravilno izgrađenog i uređe­ nog sveta, koji glatko funkcioniše, „siva zona" ljudske solidarno­ sti, prijateljstva i partnerstva deluje kao carstvo anarhije. Koncept „anarhije" je opterećen svojom suštinski antidržavnom istorijom. Od Godvina, preko Prudona i Bakunjina, do Kropotkina, teoretičari anarhije i osnivači anarhističkih pokreta koristili su termin „anarhija" kao naziv za alternativno društvo i antonim prisilnog reda podržanog silom. Alternativno društvo koje su oni postulirali trebalo je da se razlikuje od onog stvarno postojećeg, i to odsustvom države - otelotvorenja nehumane sile koja je suštinski štetna. Onda kada moć države bude razmontirana i uklonjena, ljudska bića bi se okrenula (vratila?) sredstvima obostrane pomoći, koristeći, kao što je Mihail Bakunjin stalno ponavljao, svoj prirodni i urođeni kapacitet da misle i da se bu­ 17 ne. Bes anarhista devetnaestog veka se koncentrisao na državu; preciznije modernu državu, novitet u njihovom vremenu, koji nije bio dovoljno čvrsto utvrđen da bi zahtevao tradicionalnu le­ gitimnost ili da bi se oslanjao na rutinsku poslušnost. Država je težila uspostavljanju detaljne i sveprisutne kontrole nad aspekti­ ma ljudskog života koje su nekadašnje sile ostavile lokalnim ko­ lektivnim načinima delovanja i sredstvima. Ona je polagala pravo i iznalazila sredstva da se meša u područja od kojih su prošle sile, koliko god tiranske i eksploatišuće, držale distancu. Konkretno, ona se bacila na razmontiranje les pouvoirs intermédiaires, to jest primljene oblike lokalne autonomije, zajedničkog samoisticanja i samouprave. Pod napadom, uobičajeni načini razrešavanja problema i konflikata stvorenih zajedničkim životom činili su se „spontanosti" i „menadžmenta". „Društvenost stavlja jedinstvenost iznad regu­ larnosti, a uzvišeno iznad racionalnog, i zbog toga je generalno nepovoljna za pravila, čineći diskurzivno iskupljenje pravila problematičnim i poništavajući instrumentalno značenje akcije." 17

Pogledajte izuzetno pronicljivu studiju Valentine Fedotove,„Anarkhia i po-

riadok" („Anarchy and order"), Voprosy Filosofii 5 ( 1 9 9 7 ) , koja je nedavno po­ novo štampana u zbirci autorkinih studija pod istim nazivom (Editorial U R S S , 2000), str. 2 7 - 5 0 .

F l u i d n a ljubav

90

neproblematičnim pionirima anarhističkih pokreta, štaviše „pri­ rodnim"; oni su takode bili zamišljeni da budu samoodrživi i u potpunosti sposobni za održavanje reda u svim društvenim uslovima i u svim okolnostima, dok god su zaštićeni od nametanja koja potiču od strane države. Anarhija, to jest društvo bez države i njenih mehanizama prinude bilo je zamišljeno kao nenametnuti red, u kome se neminovnost nije sudarala sa slobodom, niti je sloboda stajala na putu preduslovima života u društvu. Rani anarhistički Weltanschauung imao je izraženu nostalgič­ nu crtu koju je delio sa utopijskim socijalizmom tog vremena (učenja Prudona i Vejtlinga bila su otelotvorenja njihovih ličnih sklonosti); san o odstupanju sa puta javio se sa rođenjem novog, modernog oblika društvene moći i kapitalizma (to jest, razdvaja­ njem biznisa od domaćinstva) - nazad do udobnosti zajedničkog jedinstva osećanja i delà, koja je bila više romansirana nego oslobođena konflikta. U ovom ranom, nostalgičnom i utopijskom obliku ideja „anarhije" se smestila u svest modernog društva i u većinu njegovih političko-kulturnih tumačenja. Ali postojalo je drugo, manje vremenski vezano značenje u anarhističkoj misli, koje se krilo iza očigledne antidržavne pobu­ ne i zbog toga se moglo veoma lako prevideti. Ovo drugo znače­ nje je slično predstavi zajednice Viktora Tarnera: T o j e k a o d a ovde i m a m o dva glavna „ m o d e l a " ljudske m e đ u p o v e z a n o s t i - suprotstavljeni i n a i z m e n i č n i . P r v i p r i p a d a društvu kao struk­ t u r i r a n o m , r a z l i č i t o m i često h i j e r a r h i j s k o m s i s t e m u političko-pravnoe k o n o m s k i h p o z i c i j a . . . D r u g i . . . p r i p a d a d r u š t v u k a o nestrukturiran o m ili r u d i m e n t a r n o s t r u k t u r i r a n o m i r e l a t i v n o n e i z d i f e r e n c i r a n o m communitasu, zajednici ili č a k d r u g a r s t v u j e d n a k i h p o j e d i n a c a koji se z a j e d n o predaju g e n e r a l n o m a u t o r i t e t u o b r e d n i h starešina. 1 8

Tarner je koristio jezik antropologije i postavio problem communitasa u uobičajenu antropološku problematiku, zaokupljen, da tako kažemo, razlikama između načina na koje su ljudski agre­ gati („društva", „kulture") osiguravali svoju trajnost i neprekidnu 18

Victor Turner, The Ritual Process: Structure and Anti- structure (Routledge,

1969), str. 96.

O

alatima

društvenosti

91

samoreprodukciju. Ali dva modela koje je Tarner opisao mogu, takođe, biti tumačeni kao komplementarni modeli ljudske koeg­ zistencije koji se mešaju u različitim razmerama u svakom i u bilo kom trajnom ljudskom agregatu, pre nego kao različiti tipovi društva. Nijedan oblik ljudskog zajedništva nije u potpunosti struktu­ riran, nijedna različitost nije sveobuhvatna, opsežna i bez dvo­ smislenosti, nijedna hijerarhija nije potpuna i zamrznuta. Logika kategorija se loše uklapa u endemsku raznolikost i zbrku ljud­ skih odnosa. Svaki pokušaj kompletnog strukturiranja ostavlja za sobom brojne „labave spone" i sporna značenja. Svaki poku­ šaj stvara svoje praznine, slabo definisana polja, dvosmislenosti i „ničije" teritorije bez jasno iscrtanih planova i karti. Svi takvi ostaci napora da se unese red stvaraju polje ljudske spontano­ sti, eksperimentisanja i samostvaranja. Communitas je, u svakom slučaju, svetlost na obodu svakog oblaka societasa - i u slučaju da nje nema (ako se to uopšte može zamisliti) taj oblak bi se razbio - societas bi pukao po šavovima. Societas sa svojom rutinom i communitas sa svojom anarhijom su ti koji zajedno, u svojoj ne­ voljnoj saradnji prepunoj konflikata, prave razliku između reda i haosa. Zadatak koji je institucionalizacija, koristeći svoje mehanizme prinude, nevešto izvršila ili nije uspela da izvrši, ostavljen je spon­ tanoj domišljatosti ljudskih bića da ga poprave ili završe. Lišena udobnosti rutine, kreativnost (kao što je Bakunjin istakao) ima samo dve ljudske veštine na koje može da se osloni: sposobnost da misli i sklonost (i hrabrost) da se pobuni. Praktikovanje bilo koje od ove dve veštine je prepuno rizika; i, za razliku od slučaja institucionalno utvrđene i zaštićene rutine, ne može se mnogo toga uraditi da bi se taj rizik smanjio, a kamoli eliminisao. Com­ munitas (koje ne treba zabunom mešati sa kontradruštvima koja polažu pravo na ime „zajednica", a koja su opet zauzeta oponaša­ njem načina i sredstava societasa) naseljavaju zemlju nesigurno­ sti - i ne bi preživele ni u jednoj drugoj zemlji.

F l u i d n a ljubav

92

Opstanak i blagostanje communitas (a tako, indirektno, i socie­ tasa) zavisi od ljudske mašte, domišljatosti i hrabrosti u razbijanju rutine i isprobavanju neisprobanih načina delovanja. Oni zavise, drugim recima, od ljudske sposobnosti za život sa rizikom i za prihvatanje odgovornosti za posledice. Upravo su ove sposobno­ sti te koje su oslonac za „moralnu ekonomiju" - uzajamnu brigu i pomoć, život za drugog, tkajući niti ljudske predanosti, vezujući i održavajući međuljudske spone, prenoseći prava u obaveze, deleći odgovornost za opštu sreću i dobrobit - nezamenjive zbog zapušavanja probijenih rupa i sprečavanja poplava stvorenih zauvek neubedljivim poduhvatom strukturiranja. Invazija i kolonizacija communitas, mesta moralne ekonomi­ je, od strane potrošačkih tržišnih sila predstavlja najužasniju od svih opasnosti koje prête sadašnjem obliku ljudskog zajedništva. Osnovne mete napada na tržište su ljudi kao proizvođači; u potpuno osvojenoj i kolonizovanoj zemlji boravišne dozvole bi bile izdate samo ljudima potrošačima. Rasuta mala privreda sa zajedničkim životnim uslovima bila bi stavljena van funkcije i razmontirana. Oblici života i partnerstva koji ih podržavaju bili bi dostupni samo u obliku robe. Država opsednuta poretkom bo­ rila se (na sopstvenu štetu) protiv anarhije, tog zaštitnog znaka communitasa, zbog pretnje rutini koju je podržavala moć; potro­ šačko tržište, opsednuto profitom, bori se protiv te anarhije zbog njenog neposlušnog produktivnog kapaciteta, kao i zbog poten­ cijala za samodovoljnost, za koju sumnja da bi iz nje mogla iznići. To je zbog toga što moralna ekonomija ima malo koristi od onog tržišta protiv kojeg se bore tržišne sile. U tom ratu se koristi dvostruka strategija. Kao prvo, najveći mogući broj aspekata moralne ekonomije, nezavisne od tržišta, pretvara se u robu i preoblikuje u aspekte potrošnje. Kao drugo, svemu onom što se u moralnoj ekonomiji com­ munitasa opire takvom pretvaranju u robu negira se značaj za

O

alatima

društvenosti

93

prosperitet društva potrošača; lišava se vrednosti u društvu nau­ čenom da meri vrednosti u valuti i da ih identifikuje cenama koje nose objekti i usluge koji se mogu prodati i kupiti; i, konačno, to je potisnuto iz pažnje javnosti (a poželjno je da se potisne i iz individualne pažnje) tako što je izbačeno iz javnih razmatranja ljudskog blagostanja. Ishod sadašnjeg rata je sve samo ne unapred dat, iako se do sada činilo da postoji samo jedna strana u ofanzivi, sa drugom stranom u skoro stalnom povlačenju. Communitas je izgubio mnogo zemlje; mesta trgovine koja su se nadala da će prerasti u tržne centre uzimaju prinos na poljima koja je on nekada sejao. Gubitak teritorije je zloslutan i potencijalno katastrofalan ra­ zvoj događaja u svakom ratu, ali faktor koji konačno odlučuje o ishodu sukoba jeste borbena sposobnost trupa. Izgubljenu teri­ toriju je lakše povratiti nego gubitak borbenog duha i gubitak vere u cilj i šanse za otpor. Više nego bilo šta drugo, takav drugi razvoj događaja je onaj koji daje loš nagoveštaj o sudbini moralne ekonomije. Glavni i najverovatnije najdalekosežniji uspeh tržišne ofanzive do sada bilo je postepeno (i ni po koju cenu potpuno i nepo­ pravljivo), ali uporno gubljenje veština društvenosti. U pogledu međusobnih odnosa, akteri kojima su oduzete veštine sve češće se nalaze u „modusu agensa" - ponašajući se heteronomno, po otvorenim ili neprimetnim instrukcijama i vođeni prvenstveno željom da prate uputstva doslovce i strahom od razdvajanja od modela koji su trenutno u modi. Zavodnička privlačnost heteronomnog delovanja uglavnom se sastoji u predaji odgovornosti; autoritativni recept se kupuje u paketu sa oslobađanjem od po­ trebe da se odgovara za nepovoljne rezultate njegove primene. Nestanak veština društvenosti je podstaknut i ubrzan tenden­ cijom, inspirisanom dominantnim načinom života, da se dru­ gi ljudi tretiraju kao objekti potrošnje i da se o njima sudi po obrascu potrošačkih objekata i po količini zadovoljstva koju će verovatno ponuditi, te u smislu „vrednosti za novac". U najboljem

94

F l u i d n a ljubav

slučaju, drugi se vrednuju kao saputnici u suštinski usamljenoj aktivnosti potrošnje; saputnici u radostima potrošnje čije aktiv­ no učešće može pojačati ova zadovoljstva. U ovom procesu, su­ štinska vrednost drugih kao jedinstvenih ljudskih bića (a tako i briga o drugima zarad njih samih i zarad te jedinstvenosti) bila je izgubljena iz vida. Ljudska solidarnost je prva žrtva trijumfa potrošačkog tržišta.

3. O teškoći voljenja suseda svoga Poziv da „volite suseda svog kao samoga sebe", kaže Frojd (u delu Civilizacija i njene nelagode),1 je jedno od fundamentalnih pravila civilizovanog života. To je, takode, u najvećoj suprotno­ sti sa onom vrstom principa koju promoviše civilizacija: princip sopstvenih interesa i potrage za srećom. Osnivačko pravilo civili­ zacije može biti prihvaćeno samo kao „stvaranje smisla", te usvo­ jeno i praktikovano ako se čovek preda teološkom savetu credere quia absurdum - verujte jer je apsurdno. Svakako, dovoljno je zapitati se: „Zašto bih ja to radio? Kakvu ću ja korist imati od toga?" da biste osetili apsurdnost zahteva da volite svog suseda, bilo kog suseda, zbog jednog jedinog razloga zato što je vaš sused. Ako ja volim nekoga, on ili ona su morali to da zasluže na neki način... „Oni to zaslužuju ako su toliko slični meni, u mnogim bitnim stvarima, pa ja mogu da volim sebe u njima; i oni to zaslužuju ako su mnogo savršeniji od mene, pa ja mogu u njima da volim ideal sopstvenog sebe... Ali ako je on za mene stranac i ako ne može da me privuče bilo kojom svojom sopstvenom vrednošću ili bilo kojim značajem koji je on možda 1

Sigmund Freud, Civilization and its Discontents ( 1 9 3 0 ) , videti: Standard Edi­

tion Jamesa Stracheva, 1961. (Kod nas prevedeno kao Nelagodnost u kulturi).

F l u i d n a ljubav

96

stekao u mom emocionalnom životu - biće mi teško da ga vo­ lim." Ovaj zahtev čini se još zamornijim i ispraznijim jer veoma često ja ne mogu da pronađem mnogo dokaza da stranac, koga ja treba da volim, mene voli ili mi barem pokazuje „najmanje uva­ žavanje. Kada to njemu bude odgovaralo, on neće oklevati da me povredi, da mi se podsmeva, da me nipodaštava i da mi pokaže svoju superiornu m o ć . . . " I tako se Frojd pita: „Koja je poenta pravila iskazanog sa toli­ ko ozbiljnosti ako njegovo poštovanje ne može biti preporučeno kao razumno?" U potrazi za odgovorom, čovek je u iskušenju da zaključi, protivno svom zdravom razumu, da je „voli suseda svog" „zapovest koja je zapravo opravdana činjenicom da ništa drugo ne ide tako snažno protiv prvobitne prirode čoveka". Što je ma­ nje verovatno da se pravilo poštuje, veća je upornost sa kojom će ono, verovatno, biti naglašavano. A nalog da volite svog suseda će možda manje verovatno biti ispunjen pre nego bilo koje drugo pravilo. Kada je talmudskog mudraca, rabina Hilela, izazvao po­ tencijalni preobraćenik da objasni božje učenje, i to u vreme kada je onaj ko postavlja takva pitanja mogao da stoji samo na jednoj nozi, ponudio je „voli suseda svog kao samoga sebe" kao jedini, a potpun odgovor koji je sadržavao celokupnost božjih naloga. Da­ lje, prihvatanje takve zapovesti je slepo verovanje; odlučan prekid kojim se ljudsko biće oslobađa oklopa „prirodnih" nagona, želja i naklonosti, zauzima poziciju udaljenu od prirode i protiv nje, i pretvara se u „neprirodno" biće, koje, za razliku od zveri (i svaka­ ko od anđela, kao što je Aristotel istakao) predstavljaju ljudi. Prihvatanje pravila ljubavi prema svom susedu predstavlja ro­ đenje humanosti. Sve druge rutine ljudske kohabitacije, kao i nji­ hova predodređena ili retrospektivno otkrivena pravila su samo lista fusnota (nikada potpuna) koja ide uz to pravilo. U slučaju da se ovo pravilo ignoriše ili odbaci, ne bi postojao niko da sastavi tu listu ili da razmišlja o njenoj potpunosti. Ljubav prema susedu može iziskivati slepo verovanje; rezultat je ipak rođenje humanosti. To je takođe koban prelaz sa instinkta opstanka do moralnosti.

O teškoći voljenja suseda svog

97

Ovo je prelaz koji pridaje moralnosti ulogu opstanka, možda conditio sine qua non. Sa ovim sastojkom, opstanak čoveka posta­ je opstanak humanosti u čoveku. „Voli suseda svog kao samoga sebe" implicitno prikazuje lju­ bav prema samom sebi kao neproblematičnu, kao datu, kao lju­ bav koja je oduvek bila prisutna. Ljubav prema samom sebi je pitanje opstanka, a za opstanak nisu potrebne zapovesti, jer druga (neljudska) živa stvorenja dobro opstaju bez njih. Ljubav prema svom susedu, kao što čovek voli samoga sebe, čini ljudski opsta­ nak različitim od opstanka bilo kog drugog živog stvorenja. Bez tog dodatka/dominacije ljubavi prema samom sebi, produžetak fizičkog, telesnog života još uvek nije, sam po sebi, ljudski opsta­ nak; nije vrsta opstanka koja razdvaja ljude od zveri (i - nikada to ne zaboravite - anđela). Pravilo da volite svog suseda izaziva i pobija instinkte koje je postavila priroda, ali ono takođe izaziva i pobija značenje opstanka koji je postavila priroda i te ljubavi prema samome sebi koja ga štiti. Ljubav prema svom susedu ne mora biti osnovni proizvod in­ stinkta opstanka - ali isto tako to ne mora biti ni vaša ljubav pre­ ma samom sebi, izabrana kao model susedske ljubavi. Ljubav prema samom sebi - šta to znači? Šta ja to volim ,,u samome sebi"? Šta ja volim kada volim sebe? Mi, ljudi, delimo instinkte za opstanak sa našim bliskim, ne tako bliskim i dosta udaljenim životinjskim rođacima - ali kada je u pitanju ljubav prema samom sebi, naši putevi se razdvajaju i mi ostajemo sami. Tačno je da nas ljubav prema samom sebi podstiče da se „dr­ žimo života", da snažno nastojimo da ostanemo živi u dobru i u zlu, da se odupremo ili se borimo protiv bilo čega što može zapretiti preranim ili iznenadnim završetkom života, i da zašti­ timo, ili - još bolje - da ojačamo našu spremnost i snagu kako bismo učinili taj otpor delotvornim. U ovome su, međutim, naši životinjski rođaci umetnici, ništa manje ostvareni ili zreli od najposvećenijih i najveštijih zavisnika od fitnesa i strasnih ljubitelja zdravog života među nama. Našim životinjskim rođacima (osim onih „pripitomljenih" među njima, kojima smo mi, njihovi ljud­ ski gospodari, uspeli da oduzmemo njihove prirodne talente tako

98

F l u i d n a ljubav

da mogu bolje da služe našem, a ne svom opstanku) nisu potreb­ ni iskusni savetodavci da im kažu kako da ostanu živi i u formi. Niti im je potrebna ljubav prema samima sebi da ih uputi u to da je opstajanje i ostajanje u formi prava stvar za njih. Opstanak (životinjski opstanak, fizički, telesni opstanak) može funkcionisati i bez ljubavi prema samom sebi. U stvari, može mu biti bolje bez nje, nego u njenom društvu! Putevi instinkta za op­ stanak i ljubavi prema samom sebi mogu ići paralelno, ali isto tako i u suprotnim pravcima... ljubav prema samom sebi može se pobuniti protiv nastavka života. Ljubav prema samom sebi može nas navesti da prizovemo opasnost i da prihvatimo pretnju. Lju­ bav prema samom sebi može nas podstaći da odbijemo život koji nije dostojan naših ljubavnih standarda, a samim tim nije vredan življenja. Jer ono što volimo u našoj ljubavi prema sebi su bića u nama koja su pogodna za ljubav. Ono što mi volimo jeste stanje ili nada da smo voljeni. Da smo objekti vredni ljubavi, da smo prepoznati kao takvi i da nam je pružen dokaz tog prepoznavanja. Ukratko, da bismo imali ljubav prema sebi samima - moramo biti voljeni. Odbijanje ljubavi - negiranje statusa objekta vrednog ljubavi - proizvodi mržnju prema samom sebi. Ljubav prema sa­ mom sebi je nastala iz ljubavi koju nam nude drugi. Ako su za njeno nastajanje korišćene zamene, one moraju biti slične takvoj ljubavi, koliko god da su varljive. Prvo nas drugi moraju voleti da bismo mi mogli početi da volimo sami sebe. A kako da znamo da nismo prezreni ili odbačeni kao beznadežan slučaj, da ljubav predstoji ili će možda predstojati, da smo nje vredni i da tako imamo pravo da uživamo u njoj i da nam prija, amour de soil Mi znamo, verujemo da znamo, i iznova se uveravamo da ono u šta verujemo nije pogrešno - kada nam se drugi obraćaju i slušaju nas. Kada nas slušaju sa pažnjom, uz interes koji otkriva ili označava spremnost za odgovor, mi onda zaklju­ čujemo da smo poštovani. Odnosno, mi pretpostavljamo da se ono što mislimo, činimo ili nameravamo da činimo - računa i ulazi u obzir.

O teškoći voljenja suseda svog

99

Ako me drugi poštuju, onda je očigledno da u „meni" mora postojati, zar nije tako, nešto što samo ja mogu ponuditi drugima; a očigledno je da postoje ti drugi, zar nije tako, kojima bi bilo dra­ go da im to bude ponuđeno i koji bi u tom slučaju bili zahvalni. Ja sam bitan, a ono što mislim, kažem i radim - takođe je važno. Ja nisam cifra koja se lako zameni i odbaci. Ja „nešto značim" i drugima, a ne samo sebi. Ono što ja kažem, šta ja predstavljam i radim nešto znači - i to nije samo moje slepo verovanje. Šta god da se nalazi u svetu oko mene, svet bi bio siromašniji, manje inte­ resantan i pružao bi manje obećanja ako bih ja iznenada prestao da postojim ili ako bih otišao negde drugo. Ako je to ono što nas čini ispravnim i odgovarajućim objekti­ ma ljubavi prema samima sebi, onda poziv da „volimo svoje susede kao same sebe" (tj. da očekujemo od suseda da žele da budu voljeni iz istih razloga koji podstiču našu ljubav prema sebi sa­ mima) budi želju kod suseda da očuvaju svoje dostojanstvo tako što će njihova jedinstvena, nezamenljiva i neophodna vrednost biti prepoznata, priznata i potvrđena. Taj poziv nas podstiče na pretpostavku kako susedi zaista predstavljaju takve vrednosti barem dok se ne dokaže suprotno. Voleti susede kao što volimo same sebe značilo bi onda da poštujemo jedinstvenost drugog vrednost naših razlika koje obogaćuju svet u kome zajedno živi­ mo i time ga činimo fascinantnijim i lepšim mestom, dodajući još stvari njegovom rogu izobilja prepunom obećanja. U jednoj sceni najhumanijeg filma Andreja Vajde - Korčak Januš Korčak (pseudonim velikog pedagoga rođenog pod ime­ nom Henrik Goldšmit), najhumaniji filmski junak, priseća se užasa ratova vođenih tokom života njegove napaćene generacije. On se podseća tih stravičnih zločina i, naravno, duboko ih pre­ zire i grozi ih se, kao što takva delà nehumanosti i zaslužuju da se preziru i od kojih se treba užasavati. A opet, najživopisnije i sa najvećim užasom seća se pijanog čoveka koji šutira dete. U našem svetu opsednutom statističkim podacima, prošecima i većinama, skloni smo da merimo stepen nehumanosti ratova brojem njihovih žrtava. Skloni smo da merimo zlo, okrutnost, odvratnost i nečasnost viktimizacije brojem njenih žrtava. Ali

100

Fluidna ljubav

1944. godine, usred najpogubnijeg od svih ratova po broju žrtava u istoriji čovečanstva, Ludvig Vitgenštajn je zabeležio: N i k a k a v k r i k m u č e n j a n e m o ž e biti veći o d krika j e d n o g č o v e k a . Ili opet, nikakva m u k a ne m o ž e biti veća od o n e koju m o ž e da pretrpi j e d n o ljudsko b i ć e .

Čitava planeta ne može osetiti veću muku od jedne duše. Pola veka kasnije, na pitanje Leslija Stala iz CBS televizije, ve­ zano za pola miliona dece koja su umrla zbog kontinuirane vojne blokade Iraka, tadašnja ambasadorka u Ujedinjenim nacijama, Medlin Olbrajt, nije negirala optužbu i priznala je „da je teško bilo doneti tu odluku". Ali je ona opravdala taj izbor: „Mislimo da je tu cenu vredelo platiti". Budimo pošteni, treba reći da Olbrajtova nije bila, niti jeste, je­ dina sa takvim razmišljanjem. „Ne možete napraviti kajganu, a da ne razbijete jaja" - omiljeni je izgovor vizionara, glasnogovornika zvanično prihvaćenih vizija i generala koji deluju prema zapovedima tih glasnogovornika. Ta se formula tokom godina pretvorila u istinski moto naših vrlih, modernih vremena. Ko god da je to „mi" koji „mislimo" i u čije ime je govorila Olbrajtova, upravo je to vrsta te hladne okrutnosti kojoj se su­ protstavljao Vitgenštajn i koja je šokirala Korčaka, koji je, besan i revoltiran, odlučio da ceo svoj život posveti tom revoltu. Većina nas bi se složila da besmislena patnja i besmisleno nanet bol ne može imati opravdanje i ne može se odbraniti ni pred kakvim sudom, ali manjina je spremna da prizna da izgladnjiva­ nje ili smrt samo jednog ljudskog bića nije i ne može biti „cena koju vredi platiti", koliko god „razumna" ili čak plemenita bila ta ideja čiju cenu treba platiti. Ni poniženje, ni negiranje ljud­ skog dostojanstva ne može biti ta cena. Ne samo što se dostojan­ stven život i poštovanje usled humanosti svakog ljudskog bića kombinuje u vrhunsku vrednost koja ne može biti nadmašena ili zamenjena nikakvim zbirom ili količinom drugih vrednosti, već su sve druge vrednosti zaista vrednosti samo u meri u kojoj služe

O teškoći voljenja suseda svog

101

ljudskom dostojanstvu i promovišu tu ideju. Sve stvari koje vrede u ljudskom životu su samo raznovrsna obeležja kojima se kupu­ je ta jedna vrednost koja život čini vrednim življenja. Onaj ko opstanak traži u ubijanju humanosti u drugim ljudskim bićima uspeva da nadživi smrt svoje humanosti. Negiranje ljudskog dostojanstva diskredituje vrednost bilo ka­ kve ideje kojoj je potrebno takvo negiranje da bi se nametnula. I patnja samo jednog deteta diskredituje korist tako radikalno i potpuno kao što to čini patnja miliona. Ono što može važiti za kajganu postaje okrutna laž kada se primeni na ljudsku sre­ ću i blagostanje. Korčakovi biografi i sledbenici prihvatili su da se ključ za njegove misli i delà nalazi u njegovoj ljubavi prema deci. Takvo tumačenje ima dobrih osnova; Korčakova ljubav pre­ ma deci bila je svesrdna i bezuslovna, potpuna i sveobuhvatna - dovoljna da održi čitav život jedinstveno kohezivnog smisla i integriteta. A opet, kao i većina tumačenja, i ono ne uspeva da potpuno obuhvati svoj objekat. Korčak je voleo decu onako kako je malo ko od nas spreman ili sposoban da voli, ali ono što je on voleo u deci bila je njihova hu­ manost. Humanost u svom najboljem - neiskrivljenom, neobra­ đenom, neosakaćenom obliku, potpuno u svom detinjem začetku i povoju, još uvek punom obećanja koja nisu prekršena i potenci­ jala koji nisu kompromitovani. Svet u kome su potencijalni nosi­ oci humanosti rođeni i u kome se razvijaju poznat je po tome što je veštiji u sasecanju krila nego u podsticanju potencijalnih letača da rašire krila, i tako je, po Korčakovom mišljenju, samo u deci humanost mogla biti pronađena, uhvaćena i sačuvana, celovita i iskonska (ali samo na neko vreme!). Možda bi bilo bolje promeniti načine na koji svet funkcioniše i učiniti stanište ljudi gostoprimljivijim za ljudsko dostojanstvo, tako da sazrevanje ljudi ne bi iziskivalo kompromitovanje detinje humanosti. Mladi Henrik Goldšmit delio je nade onog stoleća u kojem je rođen i verovao je da ljudi imaju moć da promené gnusne običaje u svetu: da je to zadatak koji je i ostvarljiv i koji će zasigurno biti ispunjen. Ali kako su vremena prolazila, kako su se mase žrtava i „kolateralna šteta" loših namera, isto koliko

102

F l u i d n a ljubav

i plemenitih namera, povećavale do neba i kako su raspadanje i trulež tela u koje su se snovi sve više pretvarali ostavljali mašti sve manje i manje prostora, tako uzvišenim nadanjima je oduzet njihov kredibilitet. Januš Korčak je vrlo dobro znao neprijatnu istinu koje nije bio svestan Henrik Goldšmit: ne mogu postojati prečice koje vode do sveta sačinjenog po merama ljudskog dosto­ janstva, dok će „stvarno postojeći svet", koji svakodnevno grade ljudi kojima je već posečeno dostojanstvo i koji nisu navikli da poštuju ljudsko dostojanstvo kod drugih, malo verovatno ikada biti ponovo izgrađen po toj meri. Ovom našem svetu ne može se nametnuti zakon da bude savr­ šen. Ne može se svet primorati na vrlinu, niti se svet može ubediti da se ponaša čestito. Ne može se ovaj svet učiniti dobrim i brižlji­ vim prema ljudskim bićima koja ga nastanjuju i prijemčivim za njihove snove o dostojanstvu, kao što bi čovek zaista želeo. Ali se on mora potruditi. On će se potruditi. Potrudio bi se, u svakom slučaju, da je on bio taj Januš Korčak koji je izrastao iz Henrika Goldšmita. Ali kako biste se vi potrudili? To ne bi bilo u stilu starinskih utopijskih vizionara, koji su se - ne uspevši da naprave kvadra­ turu kruga od bezbednosti i slobode u Velikom Društvu - pre­ tvorili u kreatore ograđenih zajednica, tržnih centara i zabavnih parkova... U vašem slučaju, zaštitom dostojanstva - sa kojim je rođeno svako ljudsko biće - od lopova i falsifikatora koji smišlja­ ju kako da ga ukradu ili da ga iskrive i osakate; i započeli biste taj doživotni posao zaštite onda dok još ima vremena, tokom godina detinjstva tog dostojanstva. Pokušali biste da zaključate štalu pre nego što konj pobegne ili ga ukradu. Jedan, i navodno najrazumniji način da uradite ovo jeste da zaštitite decu od otrovnog zaudaranja sveta pokvarenog i umrlja­ nog ljudskim poniženjem i nečoveštvom; zabraniti pristup zako­ nu džungle koji počinje tu sa druge strane vrata skloništa. Kada se njegovo sirotište preselilo sa svoje predratne lokacije u Krohmalni u Varšavski geto, Korčak je naredio da ulazna vrata budu stalno zaključana i da prozori u prizemlju budu zabarikadirani. U vreme kada su predstojeća deportovanja u gasne komore sve

O teškoći voljenja suseda svog

103

više postajala neminovnost, Korčak se navodno suprotstavio ideji da zatvori sirotište i da pošalje decu napolje ne bi li sama deca pronašla šansu za bekstvo, koju su neka od njih možda i mogla da pronađu (samo možda). Možda je mislio da ta šansa nije vredela pokušavanja: od trenutka kada bi bila van skloništa, deca bi se učila strahu, poniženju i mržnji. Ta deca bi izgubila najdragoceniju od svih vrednosti - svoje dostojanstvo. Onda kada im se oduzme ta vrednost, koja je svrha ostajanja u životu? Vrednost, najdragocenija od svih vrednosti, sine qua non atribut humano­ sti, jeste život sa dostojanstvom, a ne opstanak po svaku cenu. Spilberg je mogao da nauči nešto od Korčaka - čoveka i Korčaka filma. Nešto što on nije znao, ili nije želeo da zna, ili nije želeo da prizna da je znao; nešto o ljudskom životu i o vrednostima koje čine život vrednim življenja; nešto o čemu je pokazao neznanje ili što je zanemario u sopstvenoj priči o nehumanosti, filmu Šindlerova lista koji je oborio sve rekorde gledanosti, uz aplauze čitavog našeg sveta koji malo koristi ima od dostojanstva, a veliku potra­ žnju za poniženjem, i koji je došao do toga da na nadživljavanje drugih gleda kao na svrhu života. Film Šindlerova lista je film o nadživljavanju drugih; opstanak po svaku cenu, u bilo kojim uslovima, šta god da se desi, radeći sve što je potrebno da se uradi. Prepuna bioskopska sala grom­ ko aplaudira kada Šindler uspeva da izvede svog poslovođu iz voza spremnog za put u Treblinku; bez obzira na to što voz nije zaustavljen i što će ostatak putnika u vagonima za stoku završi­ ti svoje putovanje u gasnim komorama. Aplauz se ponovo čuje kada Šindler odbija ponudu „drugih Jevrejki" da zameni „njego­ ve Jevrejke" „pogrešno" označene za krematorijum i uspeva da „ispravi" „grešku". Pravo jačeg, oštroumnijeg, veštijeg ili lukavijeg da uradi sve što smisli da bi nadživeo slabijeg i nesrećnijeg je jedna od najužasnijih lekcija holokausta. Jeziva, užasavajuća lekcija, ali ne manje željno studirana, usvo­ jena, zapamćena i primenjena u ovom cilju. Da bi bila spremna

104

F l u i d n a ljubav

za usvajanje, ta lekcija mora prvo biti detaljno očišćena od svih etičkih konotacija, do golih kostiju te igre opstanka u kojoj neko mora dobiti a neko izgubiti. U životu se radi o opstanku. Jači pre­ življava. Onaj ko napadne prvi će preživeti. Dokle god ste jači, možete se izvući nekažnjeni, šta god da ste uradili slabijem od sebe. Činjenica da dehumanizacija žrtava dehumanizuje - moral­ no uništava - njihove mučitelje odbačena je kao minorni iritira­ jući faktor; u slučaju da se preko te činjenice nije ćutke prešlo, da budemo precizniji. Ono što se računa je dolazak do vrha i osta­ nak na vrhu. Opstanak - preživljavanje - je vrednost očigledno nedirnuta i nepomućena nehumanošću života posvećenog op­ stanku. Opstanak je vredan borbe zarad sebe samog, koliko god visoku cenu platio poraženi i koliko god duboko i bez popravke ovo može podriti i degradirati pobednika. Ova užasavajuća i najnehumanija medu svim lekcijama holo­ kausta dolazi nam zajedno sa spiskom patnji koje čovek može naneti slabijem da bi potvrdio sopstvenu snagu. Prikupljanje, deportovanje, zatvaranje u koncentracione logore ili približavanje nesreće čitavih populacija modelu koncentracionog logora de­ monstrirajući uzaludnost zakonitosti kroz pogubljenje osumnji­ čenih na licu mesta, zatvaranje bez suđenja i vremenski defmisane kazne zatvaranja, širenje terora koji nastaje usled proizvoljnog i nasumičnog kažnjavanja - sve se to bezbrojno puta pokazalo veoma efikasnim u službi ideje opstanka, a time i „racionalnim". Spisak može biti proširen kako vreme prolazi, što se i dešava. „Nova i unapređena" sredstva se isprobavaju i ako uspešno prođu testove dodaju se spisku - stvari kao što su uništavanje domova ili čitavih stambenih četvrti, čupanje maslinjaka iz korena, palje­ nje ili iskopavanje useva, podmetanje požara na radnim mestima ili uništavanje izvora već oskudnih životnih prihoda na neki drugi način. Sve takve mere obično su samopokretačke i same od sebe se pogoršavaju. Sa širenjem spiska počinjenih zlodela raste i potreba da se ona primenjuju još bezobzirnije kako bi se žrtve sprečile da se njihov glas čuje, ali i sluša. I kako stara lukavstva postaju rutina i kako bledi užas koji su posejali među svojim me­ tama, potrebno je grozničavo smišljati novije, bolnije i još uža­ snije planove.

O teškoći voljenja suseda svog

105

Viktimizacija gotovo nikada ne humanizuje svoje žrtve. To što ste žrtva ne garantuje vam mesto na moralnom pijedestalu. U privatnom pismu, u kome mi je prigovorila na moja razmi­ šljanja o mogućnosti sasecanja tog „razdvajajućeg lanca" sklonog da transformiše žrtve u mučitelje, Antonina Željaskova, neustra­ šiv i retko pronicljiv etnolog i posvećeni istraživač balkanskog bureta baruta etničkih i drugih neprijateljstava koje kao da nema dno, napisala je: Ja ne p r i h v a t a m to da su ljudi u poziciji da se b o r e protiv n a g o n a da b u d u u b i c e n a k o n što su bili žrtve. Vi zahtevate previše od o b i č n i h ljudi. U o b i č a j e n o je za žrtvu da se pretvori u u b i c u . J a d a n , s i r o m a š a n čovek, k a o i sirotinja d u h o m k o j o j ste p o m o g l i , p o č i n j u da vas m r z e . . . zato što žele da zaborave prošlost, p o n i ž e n j e , b o l i č i n j e n i c u da su postigli n e š t o uz nečiju p o m o ć , iz n e č i j e g sažaljenja, ali ne i s a m i . . . K a k o p o b e ć i od b o l a i p o n i ž e n j a - p r i r o d n a stvar je u b i s t v o m ili p o n i ž e n j e m svog u b i c e ili d o b r o t v o r a . Ili, p r o n a l a ž e n j e m druge, slabije o s o b e k a k o bi t r i j u m fovali n a d n j o m .

Čuvajmo se da ne odbacimo isuviše olako upozorenje Antonine Željaskove. Čini se da izgledi protiv uobičajene humanosti zaista nadvladavaju. Oružje ne govori, dok zvuk ljudi koji govore deluje kao užasno slab odgovor na fijuk raketa i zaglušujuću buku eksploziva. Sećanje ima dve strane medalje. Preciznije, to je blagoslov i prokletstvo u jednom. Ono može „održavati u životu" mnoge stvari, izrazito nejednakih vrednosti za grupu i za njene susede. Prošlost je hrpa događaja, a sećanje ih nikada ne zadrži sve, a šta god da ono zadrži ili povrati iz zaborava, nikada ga ne reprodukuje u svom „prvobitnom" obliku (šta god to značilo). „Čita­ va prošlost" i prošlost „wie es ist eigentlich gewesen" (kao što je Ranke sugerisao - da bi istoričari trebalo ponovo da je ispričaju) nikada ne može biti ponovo uhvaćena sećanjem; a i kad bi bila, sećanje bi predstavljalo teret, više nego vrednost u životu. Sećanje bira i tumači - a šta je ono što treba da se izabere i kako treba da se tumači jeste sporna stvar i predmet stalnih rasprava. Vaskrsnuće prošlosti, održavanje prošlosti živom, jedino može biti

106

F l u i d n a ljubav

postignuto kroz aktivan, selektivni, prerađivački i reciklirajući rad sećanja. U svom radu Etički zahtev Logstrup je pružio optimističniji pogled na prirodnu sklonost ljudi. „Karakteristika ljudskog života jeste da se u normalnim okol­ nostima susrećemo jedni sa drugima uz prirodno poverenje", pi­ sao je tada. „Samo pod nekim posebnim okolnostima unapred imamo nepoverenje prema strancu... U normalnim okolnosti­ ma, međutim, mi prihvatamo reč stranca i nemamo nepoverenje u njega dok god nemamo neki poseban razlog za to. Mi nikada ne sumnjamo da je osoba neiskrena dokle god je ne uhvatimo u 2 laži." Logstrup je Etički zahtev napisao tokom prvih osam godina svog braka sa Rozalijom Marijom Poli, provedenih u malom i mirnom okrugu Funen Island. Uz dužno poštovanje prema pri­ jateljski nastrojenim i društvenim stanovnicima Arhusa, gde je Logstrup trebalo da provede ostatak svog života podučavajući te­ ologiju na lokalnom univerzitetu, sumnjam da bi takve ideje mo­ gle biti začete u njegovoj glavi onda kada se nastanio u tom gradu 1 direktno se suočio sa realnošću sveta u ratu i pod okupacijom, kao aktivan član danskog otpora. Ljudi su skloni da tkaju svoje slike sveta od niti sopstvenog iskustva. Današnja generacija može neubedljivim smatrati taj ve­ seo i živahan prikaz sveta koji je pouzdan i dostojan poverenja skoro kao svet mašte - i koji je veoma različit od onoga što sami svakodnevno saznaju i što se nagoveštava kroz svakodnevne za­ jedničke priče ljudskog iskustva i preporučene životne strategije. Oni bi pre sebe prepoznali u delima i ispovedima likova u sko­ rašnjem talasu željno gledanih, veoma popularnih televizijskih emisija kao što su Big Brother, Survivor i The Weakest Link. One prenose dosta drugačiju poruku: strancu se ne može verovati. Serija Survivor ima podnaslov koji nam sve govori: „Ne verujte nikome". Ljubitelji i zavisnici od „realnih TV emisija" bi izokre2 Knud Ejler Logstrup, Etiske Fordring, ovde citirano po engleskom prevodu, The Ethical Demand, ed. Hans Fink i Alasdair Maclntyre (University of Notre Dame Press, 1977), str. 8.

O teškoći voljenja suseda svog

107

nuli Logstrupovo mišljenje: „Karakteristika ljudskog života jeste da se u normalnim okolnostima susrećemo jedni s drugima uz prirodnu sumnjičavost". Ovi prizori sa TV ekrana, koji su opčinili milione gledalaca i smesta postali deo njihovog razmišljanja, bile su javne probe zamenjivosti ljudi. One su donosile zadovoljenje i upozorenje u jednoj priči, uz poruku da niko nije nezamenljiv, niko nema pra­ vo na svoj deo u plodovima zajedničkih napora samo zato što su on ili ona u jednom trenutku doprineli njihovom rastu, a kamoli zbog zato što su, jednostavno, članovi tima. Život je surova igra za surove ljude - tako je glasila poruka. Svaka igra počinje ni iz čega, prethodne zasluge se ne računaju, vredni ste samo onoliko koliko su vredni rezultati vašeg poslednjeg duela. Svaki igrač u svakom trenutku igra samo za sebe, i da bi napredovao, a poseb­ no da bi stigao do vrha, on mora prvo saradivati u izbacivanju mnogih drugih željnih da opstanu i da uspeju, a koji blokiraju put - ali samo da bi nadmudrio, jednog po jednog, sve one sa kojima je nekada saradivao, i da ih ostavi - poražene i beskorisne - iza sebe. Ti drugi u igri su, kao prvo i najvažnije, takmaci; spletkareći, kao što svi suparnici čine, kopajući rupe, postavljajući zasede, priželjkujući da se mi spotaknemo i padnemo. Faktori koji poma­ žu pobednicima da izdrže takmičenje i da tako izađu kao pobednici iz ubitačne bitke su razni, počevši od razmetljivog samopotvrđivanja, pa do krotkog povlačenja. A opet, koje god lukavstvo da se upotrebi i koje god da su prednosti onih što preživljavaju i nedostaci poraženog, priča o opstanku mora da se razvija na isti monotoni način: u igri opstanka, poverenje, saosećanje i milost (glavni atributi Logstrupovog „suverenog izraza života") su sa­ moubilački. Ako niste suroviji i sa manje skrupula od svih drugih, oni će vas uništiti, sa grizom savesti ili bez nje. Vraćamo se na sumornu istinu Darvinovog sveta: oni koji su najprilagođeniji su ti koji će uvek opstati. Ili, još bolje, opstanak je konačan dokaz prilagođenosti. Kada bi mladi ljudi današnjice čitali knjige, a pogotovo stare knjige koje nisu trenutno na listi najprodavanijih, pre bi se složili

108

F l u i d n a ljubav

sa gorkom, nimalo veselom slikom sveta koju je oslikao izgnanik i filozof na Sorboni, Leon Šestov: „Homo homini lupus je jedno od najčvršćih načela večne moralnosti. U svakom od naših suseda mi zaziremo od vuka... Mi smo tako jadni, tako slabi, tako lako možemo biti srušeni i uništeni! Kako da ne budemo uplašeni!... 3 Mi vidimo opasnost, samo opasnost..." Oni bi insistirali, kao što je to činio Šestov i kao što su to emisije Big Brother promovisale do nivoa zdravog razuma, da je ovo okrutan svet, namenjen okrutnim ljudima: svet pojedinaca kojima je preostalo da se osla­ njaju samo na sopstveno lukavstvo, pokušavajući da nadmudre i nadmaše j edni druge. Kada upoznaj ete stranca, vama j e na prvom mestu potreban oprez, kao i na drugom i trećem. Vaše okuplja­ nje, stajanje rame uz rame i rad u timovima ima smisla dok god vam oni pomažu da dobijete ono što želite; ne postoji razlog za njihovo trajanje onda kada ne možete više izvući korist od njih, ili kada od njih imate manje koristi nego što biste verovatno imali od odbacivanja i poništavanja obaveze. Mladi ljudi, koji su rođeni, rastu i sazrevaju na prelasku iz veka u vek, takođe bi mislili da im je blizak, možda čak i očigledan, opis „čistog odnosa" Entonija Gidensa. 4 „Čist odnos" ima tendenciju da postane preovlađujući oblik ljudskog zajedništva danas, u koji se ulazi zbog onoga „što može biti izvučeno od strane obe osobe" i „nastavljeno samo toliko dugo dok obe strane smatraju da donosi dovoljno zadovoljstva za oba pojedinca da bi ostali u njemu". Sadašnji „čist odnos", po Gidensovom opisu, nije, kao što je brak nekada bio, „prirodno stanje", čije trajanje može biti uzeto zdravo za gotovo, osim pod n e k i m e k s t r e m n i m okolnostima. Oso­ bina čistog odnosa jeste da on može biti prekinut, manje-više po volji, od strane bilo kog partnera u bilo k o m trenutku. Da bi jedan odnos imao šan­ su da potraje, neophodna je posvećenost, a, opet, svako ko se bezrezervno posveti rizikuje da bude povreden u budućnosti, u slučaju da se ta veza raskine. 3 Leon Shestov, „All things are perishable", u: A Shestov Anthology, ed. Bernard Martin (Ohio State University Press, 1970), str. 70. 4 Anthony Giddens, The Transformation of Intimacy: Sexuality, Love and Eroti­ cism in Modern Societies (Polity, 1992), str. 5 8 , 1 3 7 .

O teškoći voljenja suseda svog

109

Posvećenost drugoj osobi ili osobama, pogotovo bezuslovna posvećenost i, zasigurno, posvećenosti kao što su „dok nas smrt ne rastavi", u dobru i u zlu, u siromaštvu i bogatstvu, sada još više izgledaju kao zamka koju treba izbegavati po svaku cenu. Za nešto što odobravaju, mladi ljudi kažu „to je kul" (hladno). Sasvim prikladan izraz: koje god druge karakteristike da imaju ljudska delà i interakcije, interakcija ne sme da se zagreje, a pogotovo ne sme da ostane zagrejana; to je OK dok god je to „kul", a to što je „kul" znači da je OK. Ako znate da vaš partner može poželeti da ode u bilo kom trenutku, sa vašim odobrenjem ili bez njega (čim sazna da ste vi, kao izvor njegovog zadovoljstva, po­ trošili vaš potencijal, i da od vas ne može očekivati još puno uži­ vanja, ili samo zato što je trava zelenija sa druge strane ograde), ulaganje vaših osećanja u trenutnu vezu je uvek rizičan korak. Ulaganje jakih osećanja u vašu vezu i polaganje zakletve vernosti znači preuzimanje ogromnog rizika: to vas čini zavisnim od va­ šeg partnera (iako treba da kažemo da zavisnost, koja sada brzo postaje negativan termin, jeste suština moralne odgovornosti za drugog - za Logstrupa, kao i za Levinasa). Da dodamo so na ranu: vaša zavisnost - zbog „čistoće" vaše veze - ne mora i ne treba da bude recipročna. Zbog toga ste vi ve­ zani, ali je vaš partner slobodan da ode, i nijedna vrsta veze koja vas može držati na mestu nije dovoljna kao osiguranje da neće otići. Široko rasprostranjena i zaista uobičajena svest da su sve veze „čiste" (to jest: krhke, sklone cepanju, da je malo verovatno da će potrajati duže od pogodnosti koju donose, i tako uvek „do daljnjeg") teško da je ono zemljište na kome poverenje može da pusti koren i procveta. Labave i izrazito opozive veze su zamenile model zajednice lič­ nosti „dok nas smrt ne rastavi", koji je još uvek izdržavao pritiske u dobru i u zlu (uprkos tome što je pokazivao sve veći broj odboj­ nih pukotina) u vreme kada je Logstrup zabeležio svoje mišljenje o „prirodnosti" i „normalnosti" poverenja, i objavio svoj sud da je, u stvari, obustavljanje ili poništavanje poverenja, a ne njegov bezuslovni i spontani dar, bio izuzetak izazvan izuzetnim okolno­ stima i zbog toga je zahtevao objašnjenje.

110

F l u i d n a ljubav

Krhkost, bolešljivost i ranjivost ličnih veza nisu, međutim, je­ dine osobine sadašnjeg životnog okruženja koje podrivaju kre­ dibilitet Logstrupovih pretpostavki. Fluidnost bez presedana, krhkost i usađena prolaznost (čuvena „fleksibilnost") obeležavaju razne vrste društvenih veza, koje su se pre samo nekoliko desetina godina kombinovale u trajne, pouzdane okvire unutar kojih je bila bezbedno tkana mreža ljudskih interakcija. One po­ sebno, a možda i najdalekosežnije, utiču na posao i profesionalne odnose. Kada imamo veštine za kojima više ne postoji potražnja i to za kraće vreme nego što je bilo potrebno steći i savladati ih, obrazovne kvalifikacije koje svake godine gube vrednost u odno­ su na cenu njihovog dobijanja ili se čak pretvaraju u „negativnu vrednost" mnogo pre nego što to prepisuje njihov navodni „rok trajanja tokom čitavog života", radna mesta koja nestaju uz malo ili bez ikakvog upozorenja, i tok života koji je iseckan u niz sve kraćih jednokratnih projekata - životni izgledi sve više nalikuju na nasumične obrte pametnih raketa, a sve manje na unapred osmišljene i predodređene, predvidive putanje balističkih raketa. Čini se da današnji svet pravi zaveru protiv poverenja. Poverenje može ostati, kao što Knud Logstrup sugeriše, pri­ rodni tok „suverenog izraza života", ali onda kada je jednom dato, ono uzaludno traži mesto da se usidri. Poverenje je osuđeno na život prepun frustracija. Ljudi (samostalno, nekoliko njih ili udruženi), kompanije, stranke, zajednice, veliki ciljevi ili životni obrasci iza kojih stoji autoritet a koji treba da usmeravaju čovekov život, isuviše često ne uspevaju da isplate posvećenost koja im se preda. U svakom slučaju, oni su retko kada primeri istrajnosti i dugoročnog kontinuiteta. Teško da postoji jedna jedina referentna tačka na koju pažnja može biti pouzdano i bezbedno usmerena da bi oni obmanuti ljudi koji tragaju za smernicama bili oslobođeni zamorne dužnosti neprestane budnosti i nepre­ kidnog povlačenja napravljenih ili nameravanih koraka. Nema tačaka orijentacije koje imaju duži životni vek od samih onih ljudi koji tragaju za orijentacijom, koliko god da su užasno krat­ ki njihovi telesni životi. Individualno iskustvo tvrdoglavo ističe sopstvenu ličnost kao najverovatniji stožer trajanja i kontinuiteta koji se tako željno traži.

O teškoći voljenja suseda svog

111

U našem društvu, navodno zavisnom od razmišljanja, malo je verovatno da će poverenje dobiti mnogo podsticaja. Trezve­ no proučavanje podataka koje pruža životno iskustvo pokazuje prema suprotnom pravcu, iznova otkrivajući večitu promenjivost pravila i krhkost veza. Da li to, međutim, znači da je Logstrupova odluka da položi nade moralnosti u spontanu, endemsku tenden­ ciju da verujete drugima pobijena endemskom nesigurnošću koja prožima današnji svet? Čovek bi imao pravo da tako kaže - da nije činjenice kako Logstrupovo mišljenje nikada nije bilo da se moralni impulsi javljaju iz razmišljanja. Suprotno tome: po njegovom mišljenju, nada moralnosti je bila položena upravo u svojoj predrefleksivnoj spontanosti: „Milost je spontana, jer i najmanji prekid, najmanja kalkulacija, najmanje njeno razblaživanje da bi služila nečemu drugom je u potpunosti uništava, pretvara je zapravo u njenu su­ protnost, nemilost". 5 Emanuel Levinas je poznat po tome da insistira na tome da pitanje „zašto bih ja bio moralan?" (to jest, traženje argumenata kao što su „kakve ja koristi imam od toga?", „šta je ta osoba uradi­ la za mene da bi opravdala moju brigu?", „zašto bih ja brinuo ako toliko mnogo drugih ne brine?" ili „zar ne može to neko drugi da uradi umesto mene?") nije početna tačka moralnog ponašanja, već signal njegove smrti; isto kao što je i sva amoralnost počela sa Kainovim pitanjem: „Da li sam ja čuvar svog brata?" Čini se da se Logstrup slaže s tim. „Potreba za moralnošću" (taj izraz je već oksimoron - šta god da odgovara „potrebi" je nešto drugo, a ne moralnost) ili samo „preporučivost moralnosti" ne može biti logički utvrđena, a ka­ moli dokazana. Moralnost nije ništa drugo do urođeno podstaknuta manifestacija humanosti - ona ne „služi" nikakvoj „svrsi" i zasigurno nije vodena očekivanjem profita, udobnosti, slave ili napredovanja. Tačno je da su objektivno dobra - korisna i vredna - delà često bila izvođena uz kalkulacije o dobitku onog ko ih čini, da li zbog toga da bi zaslužio uzvišenu milost, pribavio 5

Knud Logstrup, After the Ethical Demand, preveli Susan Dew i van Kooten

Niekerk (Aarhus University, 2 0 0 2 ) , str. 26.

112

F l u i d n a ljubav

ugled u javnosti ili osigurao okajanje od greha nemilosrdnosti počinjenog u nekoj drugoj situaciji; ta delà, međutim, ne mogu biti klasifikovana kao istinski moralna delà baš zbog toga što su bila tako motivisana. U moralnim delima, Logstrup insistira, „krajnji motiv je odbačen". Spontani izraz života je radikalan baš zahvaljujući „odsut­ nosti krajnjih motiva" - i nemoralnih i moralnih. To je još jedan razlog zašto zahtev etike, taj „objektivni" pritisak da se bude mo­ ralan, koji proizilazi iz same činjenice da ste živi i da delite pla­ netu sa drugima, jeste i mora ostati nečujan. Pošto se „pokornost zahtevu etike" može lako pretvoriti (biti deformisan i iskrivljen) u motiv za ponašanje, zahtev etike najbolje prolazi kada je zabo­ ravljen i kada se na njega ne misli: njegova radikalnost „se sastoji 6 iz njegovog zahtevanja da bude površan". „Neposrednost ljud­ 7 skog kontakta je održana neposrednim izrazima života" i njemu nije potrebna, niti bi tolerisao, nikakvu drugu podršku. U praktičnom smislu, to znači da koliko god ljudsko biće može prezirati situaciju u kojoj je ostavljeno samo (na kraju krajeva) sopstvenom sudu i odgovornosti, upravo je ta samoća ono u čemu je sadržana nada moralno ispunjenog zajedništva. Nada; ne izvesnost. Spontanost i suverenost izraza života ne garantuju da je rezultirajuće ponašanje etički ispravan i pohvalan izbor između dobra i zla. Stvar je u tome da se greške i ispravan izbor javljaju pod istim uslovima, isto kao što se pod istim uslovima javljaju i kukavički impulsi da potrčite u zaklon koji svesrdno pruža auto­ ritativna komanda i hrabrost da prihvatite odgovornost. Ako se ne pripremite za mogućnost pravljenja pogrešnih izbora teško da postoji način da istrajete u potrazi za pravim izborom. Daleko od toga da je neizvesnost snažna pretnja moralnosti (i time odvratna etičkim filozofima) - neizvesnost je domaće tlo moralne osobe i jedino tlo iz kog može isklijati i procvetati moralnost.

6 Ibid., str. 28. 7 Ibid., str. 25.

O teškoći voljenja suseda svog

113

Ali, kao što Logstrup sa pravom ističe, „neposrednost ljudskog kontakta" je ta koja se „održava neposrednim izrazima života". Pretpostavljam da veza i uzajamno uslovljavanje deluju dvosmerno. Čini se da „neposrednost" igra ulogu u Logstrupovom razmi­ šljanju, koja je slična „bliskosti" u Levinasovim radovima. „Ne­ posredni izrazi života" su pokrenuti bliskošću, ili neposrednim prisustvom drugog ljudskog bića - slabog i ranjivog, koji pati i kome je potrebna pomoć. Nas izaziva ono što vidimo; i mi smo izazvani da delujemo - da pomognemo, da odbranimo, da pruži­ mo utehu, da izlečimo ili da spasemo. „Suvereni izraz života" je još jedna „brutalna činjenica" - isto kao i Levinasova „odgovornost" ili, svakako, Logstrupov sopstveni „zahtev etike". Za razliku od zahteva etike, koji neprekidno čeka, nečujan, ne­ umoran, neispunjen i možda u principu večno neispunjiv i ne­ iscrpan - suvereni izraz života je, međutim, uvek već ispunjen i kompletan; iako ne izborom, već „spontano, bez zahtevanja".8 Možemo pretpostaviti da je upravo taj status izraza života „bez izbora" onaj koji objašnjava pripisivanje „suvereniteta". „Suvereni izraz života" se može shvatiti kao drugi naziv za Befindlichkeit Martina Hajdegera (biti smešten, što je suštinski ontološka ideja) kombinovan sa Stimmung (biti usklađen, što je epistemološki refleks „smeštenosti"). 9 Kao što je Hajdeger nagovestio, pre nego što bilo kakvo biranje može da otpočne, mi smo već uronjeni u taj svet i usklađeni smo sa tom uronjenošću - na­ oružani sa Vorurteilom, Vorhabeom, Vorsichtom, Vorgriffom, svim tim odlikama sa prefiksom „vor" koje prethode svakoj spoznaji i čine njenu samu mogućnost. Ali, hajdegerski Stimmung je u bli­ skoj vezi sa das Manom - tom „nikom kome se sve naše posto­ janje već predalo". „Na početku, ja nisam 'ja' u smislu svog sopstvenog bića; pre svega, bivstvovanje je Man i sklono je da tako i ostane." Takvo stanje „biti das Man" je u svojoj suštini stanje 8 Ibid.,str.

14.

9 Martin Heidegger, Sein und Zeit, prvi put objavljeno u: Jahrbuch für Philosop­ hie

und

Phänomenologische

Forschung

(1926).

F l u i d n a ljubav

114

saglasnosti an sich, saglasnosti koja nije svesna sebe kao takve (i stoga je ne treba mešati sa suverenim izborom solidarnosti). Do­ kle god se ono pojavljuje pod maskom das Mana, Mitseina („biti sa"), ono je kob, a ne sudbina ili vokacija. A takva je i saglasnost predaje das Manu: ona prvo mora skinuti masku saglasnosti pre nego što se ona može ili odbiti ili se protiv nje boriti u odsudnom činu samopotvrdivanja, ili svesrdno usvojiti kao životna strategi­ ja i životni cilj. S jedne strane, insistiranjem na njegovoj spontanosti, Logstrup sugeriše takav „an sich" status za životne izraze, koji podsećaju na one Befindlichkeit i Stimmung. Sa druge strane, međutim, čini se da on identifikuje suverene izraze života sa odbijanjem te iskon­ ske, prirodno date saglasnosti (on se snažno protivi „apsorpci­ ji" suverenih izraza od strane saglasnosti, njegovom „davljenju u životu gde jedan pojedinac imitira drugog"), iako ih on ne bi identifikovao ni sa početnim aktom samoemancipacije, probija­ nja kroz štit an sich statusa. On insistira na tome da „nije unapred donet zaključak da će suvereni izraz života nadvladati".10 Suvereni izraz života ima moćnog neprijatelja - to je „obuz­ dani" izraz, izraz spolja izazvan i time heteronoman, umesto au­ tonoman; ili, preciznije (u tumačenju koje je verovatno usklađenije sa Logstrupovom namerom), to je izraz čiji su motivi (onda kada su ponovo predstavljeni, ili, pre, pogrešno predstavljeni, kao uzroci) projektovani na spoljne faktore. Primeri „obuzdanog" izraza su nazvani povreda, ljubomora i zavist. U svakom od ovih slučajeva, izražena karakteristika pona­ šanja je samozavaravanje u cilju maskiranja istinskih pobuda za delovanje. Na primer, pojedinac „ima previsoko mišljenje o sebi da bi tolerisao misao da je nešto loše uradio, i zato se poziva na povredu kako bi skrenuo pažnju sa sopstvenih pogrešnih koraka, a to postiže identifikovanjem sebe kao oštećene strane... Da biste dobili zadovoljstvo od toga što ste oštećena strana, morate izmi­ sliti uvrede koje su vam nanete da biste nahranili to povlađivanje

10

Logstrup, After the Ethical Demand, str. 4, 3.

O teškoći voljenja suseda svog

115

11

samom sebi. Autonomna priroda delovanja je tako prikrivena; druga strana je ta koja je optužena da je prva počela sa lošim ponašanjem, za prekršaj pokretanja svega, pa druga strana time dobija ulogu istinskog aktera u drami. Sopstveno biće ostaje tako u potpunosti strana koja je objekt; sopstveno biće trpi zbog tuđeg delovanja, a nije pravi akter. Jednom kada se usvoji, ova vizija deluje kao da je samopokretačka i kao da pothranjuje sama sebe. Da biste očuvali kredibili­ tet, negodovanje upućeno prema drugoj strani mora biti najgla­ snije do sada i, povrh svega, još manje popravljivo ili oprostivo, a rezultirajuće patnje žrtve moraju biti proglašene još užasnijim i bolnijim, kako bi samoproglašena žrtva mogla nastaviti sa oprav­ davanjem još oštrijih mera ,,u pravednom odgovoru" na počinje­ ne povrede ili ,,u odbrani" od povreda koje još nisu počinjene. „Obuzdano" činjenje mora neprestano negirati svoju autonomiju. Zbog toga ono predstavlja najradikalniju prepreku usvajanju su­ vereniteta sopstvenog bića i ponašanju sopstvenog bića na način koji je u skladu sa takvim usvajanjem. Prevazilaženje samonametnutih ograničenja skidanjem ma­ ski i diskreditovanjem samozavaravanja na koje se ona oslanjaju javlja se zbog toga kao preliminaran, nezamenjiv uslov davanju slobodne vladavine suverenom izrazu života; izraz koji se manifestuje, kao prvo i najvažnije, u poverenju, saosećanju i milosti. Tokom najvećeg delà istorije čovečanstva, „neposrednost pri­ sustva" se preklapala sa potencijalnom i izvodljivom „neposred­ nošću akcije". Naši preci su imali tek nekoliko oruđa, ako su ih uopšte i imali, koja bi im omogućila da deluju efikasno na velikoj udaljenosti ali oni teško da su ikada bili izloženi prizoru ljudske patnje koji bi bio isuviše daleko da se ne bi mogao dohvatiti oruđem u ruci. Sveukupnost moralnih izbora sa kojima su se naši preci suočavali mogao je skoro u potpunosti biti ograničen u okvirima uskog prostora neposrednosti, sastanaka oči u oči i interakcije. Izbor između dobra i zla, kada god se s njim suočavalo, mogao je zbog 11

Ibid., str. 1-2.

116

Fluidna ljubav

toga biti inspirisan, podstaknut i, u osnovi, čak i kontrolisan „su­ verenim izrazom života". Međutim, danas je tišina naloga etike zaglušujuća kao nikada do sada. Taj nalog podstiče i trajno usmerava „suverene izraze života"; ali, dok su ovi izrazi zadržali svoju neposrednost, objekti koji ih aktiviraju i privlače su otplovili, daleko izvan prostora bli­ zine, odnosno neposrednosti. Kao dodatak onome što možemo videti u našoj neposrednoj blizini golim okom (bez pomagala), mi smo sada svakodnevno izloženi „posredovanom" znanju uda­ ljene patnje i udaljene okrutnosti. Svi mi sada imamo televiziju; ali samo nekoliko nas ima pristup sredstvima te\e-delovanja. Ako nas nesreća koju smo bili u stanju ne samo da vidimo, već i da ublažimo ili izlečimo, postavila u situaciju moralnog izbora kojim bi „suvereni izraz života" bio u stanju da upravlja (čak i kad bi to bilo užasno teško) - sve širi jaz između onoga čega smo mi (indirektno) postali svesni i onoga na šta mi možemo (direktno) uticati podstiče neizvesnost koja prati sve moralne izbore do stepena koji je bez presedana, gde naša prirodno usađena etičnost nije navikla, a možda čak nije ni sposobna, da funkcioniše. Iz tog bolnog, možda nepodnošljivog shvatanja svoje nemo­ ći, mi dolazimo u iskušenje da potražimo sklonište. Iskušenje da sebi predstavimo „stvari sa kojima je teško suočiti se" kao nešto što je „van našeg dometa" je neprestano i sve više jača... „Što se više udaljavamo od svog neposrednog okruženja, to se više oslanjamo na nadgledanje tog okruženja... Kuće u mnogim urbanim područjima širom sveta sada postoje da zaštite svoje stanare, a ne da integrišu ljude u njihove zajednice", primećuju Gampert i Draker. 12 „Kako njihovi stanovnici proširuju svoje prostore za komu­ nikaciju na međunarodnu sferu, oni često istovremeno udaljuju svoje domove od javnog života kroz sve 'pametniju' bezbednosnu infrastrukturu", komentarišu Grejam i Marvin." „Praktično svi 12 G. Gumpert i S. Drucker, „The mediated h o m e in a global village", Commu­ nication research 4 (1996), str. 4 2 2 - 3 8 . 13 Stephen Graham i Simon Marvin, Spintring Urbanism (Routledge, 2001), str. 285.

O teškoći voljenja suseda svog

117

gradovi širom sveta počinju da prikazuju prostore i zone koji su moćno povezani sa drugim 'vrednim' prostorima širom urbanog pejzaža, kao i širom nacionalnih, međunarodnih i čak globalnih prostora. U isto vreme, međutim, na takvim mestima se često javlja opipljiv i sve izraženiji proces lokalnog prekidanja veza od fizički bliskih, ali društveno i ekonomski udaljenih mesta i 14 ljudi." Otpad te nove ekstrateritorijalnosti, kroz povezanost privilegovanih urbanih područja koja naseljava i koristi globalna elita, su nepovezana i napuštena područja - „sablasne četvrti" Mičela Švarcera, gde su „noćne more zamenile snove, a opasnost i nasilje 15 su češći nego inače". Da bi ova distanca i dalje ostala nepremo­ stiva, i da bi se sprečila opasnost isticanja i kontaminacije regio­ nalne čistoće, prikladna oruđa su nulta tolerancija i proterivanje beskućnika sa prostora gde mogu preživeti, ali gde, takođe, mogu biti i suviše nametljivo i dosadno vidljivi, do područja van grani­ ca gde ne mogu ni jedno ni drugo. Kao što je prvi put sugerisao Manuel Kastels, postoji rastuća polarizacija i sve veći potpuni prekid u komunikaciji između ži­ votnih svetova dve kategorije gradskih stanovnika: Prostor više klase je o b i č n o povezan sa globalnom komunikacijom i sa o g r o m n o m mrežom razmene, otvorenom za poruke i iskustva koja obuhvataju čitav svet. Na drugom kraju spektruma, segmentirane lokalne mreže, često etnički zasnovane, oslanjaju se na njihov identitet kao na najvredniji resurs u odbrani njihovih interesa i, na kraju krajeva, njihovog bića. 1 6

Slika koja se javlja iz ovog opisa je slika dva izolovana i razdvo­ jena životna sveta. Samo drugi od ova dva je teritorijalno ograni­ čen i može se shvatiti u mreži pravih geografskih, svakodnevnih i realnih pojmova. Oni koji žive u prvom od dva različita sveta mogu biti, kao i ovi drugi, „na mestu", ali oni nisu „iz tog mesta" 14 /bid., str. 15. 15 M. Schwarzer, „The ghost wards; the flight of capital from history", Treshholds 16 ( 1 9 9 8 ) , str. 1 0 - 1 9 . 16 M. Castells, The Informational City (Blackwell, 1989), str. 2 2 8 .

118

F l u i d n a ljubav

zasigurno ne duhovno, ali isto tako veoma često, kada god požele, ni telesno. Ljudi „više klase" ne pripadaju mestu u kom žive, pošto nji­ hove brige leže (ili bolje rečeno lebde) negde drugde. Može se pretpostaviti da, osim što su ostavljeni na miru i tako slobodni da u potpunosti urone u sopstvenu prošlost, sigurni u usluge neop­ hodne za zadovoljavanje svakodnevnih životnih potreba i lagod­ nosti (kako god ih definisali), oni nemaju drugih interesa za grad čiji su stanovnici. Gradska populacija nije izvor njihovog bogat­ stva, njihov teren, niti štićenik pod njihovim starateljstvom, bri­ gom i odgovornošću, kao što je to bilo nekada za vlasnike fabrika, trgovce robom i ideje prošlih vremena. Njih zbog toga, velikom većinom, nije briga za probleme „njihovog grada", samo jednog mesta medu mnogima, pošto su sva takva mesta mala i nebitna sa tačke gledišta sajber-prostora - njihovog istinskog doma, makar je taj dom virtuelan. Svet drugog, nižeg sloja gradskih stanovnika je sušta suprot­ nost ovom prvom. On je uglavnom definisan tako što je odsečen od te svetske mreže komunikacija uz pomoć koje su ljudi iz „više klase" povezani i prema kojoj su usklađeni njihovi životi. Stanov­ nici grada iz niže klase su „osuđeni da ostanu na lokalu" - i tako čovek može i treba da očekuje da se njihova pažnja, ispunjena nezadovoljstvom, snovima i nadama, koncentriše na „lokalne poslove". Za njih, unutar grada u kom žive započinje se, vođi, i ponekad dobija, ali uglavnom gubi borba za opstanak i valjano mesto u svetu. Otcepljenje nove globalne elite od njenih ranijih angažmana sa lokalnim populusom i širenje jaza između prostora za život / bivših prostora za život onih koji su se otcepili i onih koji su osta­ li verovatno je najdalekosežnija od svih društvenih, kulturnih i političkih promena povezanih sa prelazom iz „čvrste" u „fluidnu" fazu modernosti. Ima puno istine, i ničega osim istine, u iscrtanoj slici. Ali to nije i potpuna istina. Najznačajniji deo istine koji nedostaje ili mu je umanjen značaj jeste deo koji je više nego bilo koji drugi odgovoran za najvažniju

O teškoći voljenja suseda svog

119

(i verovatno, dugoročno gledano, sa najviše posledica) karakteri­ stiku savremenog urbanog života. Karakteristika o kojoj se radi jeste intimno uzajamno delovanje između pritisaka globalizacije i načina po kojem se identiteti mesta dogovaraju, oblikuju i pre­ oblikuju. Ozbiljna je greška postaviti „globalne" i „lokalne" aspekte savremenih životnih uslova i životne politike u dva različita pro­ stora koji samo neznatno i povremeno komuniciraju, kao što bi „izlazak više klase", na kraju krajeva, sugerisao. U svojoj nedavno objavljenoj studiji, Majki Piter Smit prigovara gledištu (koje su predložili, po njegovom mišljenju, David Harvi ili Džon Fridman, među ostalima) koje „dinamičnu, ali bezličnu logiku globalnih ekonomskih tokova" suprotstavlja „statičkoj predstavi mesta i lokalne kulture", sada „vrednovanoj" kao „životno mesto" „biv17 stvovanja u svetu". Po Smitovom mišljenju, „daleko od odraža­ vanja statičke ontologije 'bića ili 'zajednice', mesta su dinamične konstrukcije 'u stvaranju'". Zaista, linija koja razdvaja apstraktni „prostor globalnih opera­ tera negde u nedođiji" od konkretnog, opipljivog prostora potpu­ no „ovde i sada" u dometu „lokalaca" može se lako povući samo u nematerijalnom svetu teorije, u kome se umršeni i isprepletani sadržaji ljudskih svetova prvo „ispravljaju", a onda arhiviraju i odlažu, zarad jasnoće, svaki u svoj odeljak. Realnosti gradskog života, ipak, prave haos od tako uredne podele. Elegantni mode­ li urbanog života i oštri kontrasti korišćeni u njihovoj izgradnji mogu dati mnogo intelektualne satisfakcije tvorcima teorije, ali malo praktičnih smernica urbanistima, a još manje podrške ur­ banim žiteljima koji se bore sa izazovima gradskog života. Istinske sile koje oblikuju uslove pod kojima se svi mi u današ­ nje vreme ponašamo teku u globalnom prostoru, dok naše insti17

Michael Peter Smith, Transnational

Urbanism: Locating Globalization

(Blac-

kwell, 2 0 0 1 ) , str. 5 4 - 5 ; videti i: John Friedman, „Where we stand: a decade of world city research", u: P. L. Knox i P. J. Taylor (eds.), World Cities in a World System (Cambridge University Press, 1995); David Harvey, „From space to place and back again: reflections on the condition of postmodernity", u: J. Bird et al. (eds.), Mapping the Futures (Routledge, 1993).

120

F l u i d n a ljubav

tucije političkog delovanja ostaju uveliko vezane za zemlju; one su, kao i ranije, lokalne. Zbog toga što ostaju uglavnom lokalne, politički faktori koji deluju u urbanom prostoru su obično fatalno pogođeni nedo­ statkom moći da deluju, a pogotovo da deluju delotvorno i na suveren način, na sceni odigravanja političke drame. Još jedan re­ zultat toga je, međutim, nestašica politike u ekstrateritorijalnom sajber-prostoru, igralištu sila. U našem globalizujućem svetu politika je sve više, strastveno i samosvesno lokalna. Kada joj je zabranjen pristup, ili kada je iz­ bačena iz sajber-prostora, politika pada dole i vraća se na poslove koji su ,,u dometu", na lokalne stvari i na susedske odnose. Za većinu nas, i većinom vremena, čini se da su ovo jedina pitanja u vezi s kojima možemo „uraditi nešto", uticati, popraviti, unaprediti, preusmeriti. Samo u lokalnim pitanjima je naše delovanje ili nedelovanje to koje „može dovesti do promené", dok za druge, do­ duše „nadlokalne", poslove „nema alternative" (ili bar tako kažu naši politički lideri i svi drugi „ljudi koji su upoznati". Počinjemo da slutimo, imajući u vidu žalosno neadekvatna sredstva koja su nam na raspolaganju, da će stvari ići svojim utvrđenim tokom šta god mi uradili ili šta god razumno smislimo da uradimo. Čak i stvari sa, bez sumnje, globalnim, udaljenim i nejasnim izvorima i uzrocima ulaze u carstvo političkih interesa jedino kroz svoje lokalne ogranke i uticaje. Globalno zagađenje vazduha i vode pretvara se u političko pitanje kada se donese odluka da deponija toksičnog otpada bude odmah pored nas, u susedstvu, u „sopstvenom dvorištu", u zastrašujuće bliskom, ali isto tako ohra­ brujućem „dohvatu" našeg doma. Progresivna komercijalizacija zdravstvenih pitanja, koja je očigledna posledica razuzdane potere za profitom nadnacionalnih farmaceutskih giganata, dolazi u politički spektar kada bolnica koja se nalazi u susedstvu bude zatvorena ili kada se zatvaraju lokalni starački domovi i institu­ cije za mentalno zdravlje. Stanovnici jednog grada, Njujorka, su morali da se suoče sa haosom uzrokovanim globalno začetim te­ rorizmom, a skupštine i gradonačelnici drugih gradova su bili ti koji su morali da preuzmu odgovornost za zaštitu individualne

O teškoći voljenja suseda svog

121

bezbednosti koja se sada pokazala ranjivom prema silama utvr­ đenim daleko iza dometa bilo koje opštine. Globalno razaranje života i iskorenjivanje starosedelačkih populacija ulaze u domen političkog delovanja kroz šarolike „ekonomske migrante" koji prenatrpavaju ulice koje su nekada izgledale tako jednolično... Da skratimo priču: gradovi su postali deponije za globalno proi­ zvedene probleme. Stanovnici gradova i njihovi izabrani predstav­ nici se sve više suočavaju sa zadatkom koji ne mogu da ispune ni uz najbolju maštu: zadatak pronalaženja lokalnog rešenja za globalne kontradikcije. Odatle i paradoks, koji je primetio Kastels, da je „sve više lo­ kalne politike u svetu strukturiranom prema sve više globalnim procesima". „Postojala je proizvodnja značenja i identiteta: moje susedstvo, moja zajednica, moj grad, moja škola, moje drvo, moja reka, moja plaža, moja crkva, moj mir, moje okruženje." „Bez od­ brane protiv globalne oluje, ljudi su se držali sami sebe." 18 Treba primetiti da što se oni više „drže sami sebe", to su sve manje za­ štićeni „od globalne oluje" i, isto tako, sve bespomoćniji u odluči­ vanju o lokalnim, i tako prividno njihovim, značenjima i identi­ tetima - na veliku radost globalnih operatera koji nemaju razloga da se plaše nezaštićenih. Kao što Kastels implicira na drugom mestu, stvaranje „pro­ stora protoka" postavlja novu (globalnu) hijerarhiju dominacije kroz pretnju neangažovanjem. „Prostor protoka" može „izmaći kontroli bilo kog mesta" - dok je (i zato što je!) „prostor me­ sta fragmentiran, lokalizovan, i tako sve nemoćniji u odnosu na raznovrsnost prostora protoka, a jedina šansa otpora koju me­ sta imaju jeste da odbiju pravo sletanja tim snažnim protocima - samo da bi videli kako sleću na obližnje mesto, uzrokujući tako zaobilaženje i marginalizaciju pobunjenih zajednica". 19 Lokalna politika - i pogotovo urbana politika - postala je beznadežno preopterećena - mnogo iznad njenog kapaciteta nosivosti/ 18 Manuel Castells, The Power of Identity (Blackwell, 1997), str. 6 1 , 2 5 . 19 Manuel Castels, „Grassrooting the space of flows", u: Cities in the Telecommu­ nications Age: The Fracturing of Geographies, J.O. Wheeler, Y. Aoyama i B. Warf (eds.) (Routledge, 2 0 0 0 ) , str. 2 0 - 1 .

122

F l u i d n a ljubav

efikasnosti. Sada se očekuje ublažavanje posledica nekontrolisane globalizacije sredstvima i resursima koje je sama ta globalizacija učinila žalosno neadekvatnim. Niko u našem brzo globalizujućem svetu nije prost i jednosta­ van „globalni operater". Najviše što mogu postići članovi global­ no uticajne, putujuće elite jeste širi opseg njihove mobilnosti. Ako stvari postanu prevruće da bi bile ugodne, i ako prostor oko njihovih gradskih domova postane previše opasan i pretežak za savlađivanje, oni se mogu preseliti negde drugde; imaju izbor koji nije na raspolaganju ostatku njihovih (fizički) bliskih suse­ da. Takvo izabrano bekstvo od lokalnih neudobnosti pruža im nezavisnost o kojoj drugi urbani stanovnici mogu samo sanjati, kao i luksuz otmene ravnodušnosti koju ti drugi ne mogu sebi priuštiti. Njihova predanost „uređivanju gradskih pitanja" čini se da je mnogo manje potpuna i bezuslovna od predanosti onih koji imaju manju slobodu da jednostrano prekinu lokalne veze. Ovo ne znači, međutim, da u svojoj potrazi za „smislom i iden­ titetom", koji su im potrebni i za kojima žude istim intenzitetom kao i svi drugi, pripadnici globalno povezane elite mogu da iz­ bace iz vida mesto u kome žive i rade. Kao i svi drugi ljudi, oni su deo gradskog pejzaža i njihove životne težnje su, hteli to oni ili ne, zapisane u njemu. Kao globalni operateri, oni mogu luta­ ti sajber-prostorom. Ali, kao ljudski faktori, oni su, svakodnev­ no, ograničeni na fizički prostor u kome dejstvuju, na podešeno okruženje koje se stalno preoblikuje u procesu ljudskog traganja za smislom i identitetom. Ljudsko iskustvo se formira i sakuplja, pomoću njega se upravlja, njegovo značenje se shvata, apsorbuje i dogovara oko mesta. I na mestima i iz mesta se rađaju i izležu želje u nadi da će se ispuniti, sa rizikom frustracije do koje naj­ češće i dolazi. Savremeni gradovi su bojišta na kojima se globalne sile i tvr­ doglavo lokalna značenja i identiteti susreću, sudaraju, bore i traže zadovoljenje, ili bar podnošljivu pogodbu - modus kohabitacije za koji postoji nada da će biti trajan mir, ali se, po pra­ vilu, pokazuje samo kao primirje, interval u kome se oporavlja

O teškoći voljenja suseda svog

123

probijena odbrana i prerasporeduju borbene jedinice. Upravo to suprotstavljanje, a ne neki pojedinačni faktor, je ono što pokreće i usmerava dinamiku „fluidnog modernog" grada. I, da ne bude greške: bilo kog grada, iako ne svih u istoj meri. Majki Piter Smit je tokom svog nedavnog boravka u Kopenhage­ nu zabeležio jednosatnu šetnju „pored malih grupa turskih, afrič­ kih i bliskoistočnih imigranata", posmatrajući „nekoliko arapskih žena sa velom i bez njega", čitajući „znakove na nekoliko neevropskih jezika", uz „interesantan razgovor sa irskim barmenom, 20 u engleskom pabu, preko puta Tivoli Gardena". Ova grupna iskustva su se pokazala korisnim, kaže Smit, u govoru o transna­ cionalnim vezama koji je održao u Kopenhagenu kasnije te nedelje, „kada je postavljač pitanja insistirao na tome da se fenomen transnacionalizma može primeniti na 'globalne gradove' kao što su Njujork ili London, ali da ima malo značaja na izolovanije gra­ dove kao što je Kopenhagen". Skorija istorija američkih gradova je puna naglih promena - i posvuda je obeležena bezbednosnim i sigurnosnim brigama. Ono što saznajemo, na primer, iz rada Džona Hanigana 21 je­ ste da je iznenadni užas kriminala koji vreba po mračnim ćoškovima centralnih delova grada pogodio stanovnike američkih metropolitanskih područja tokom druge polovine prethodnog veka i doveo do „bekstva belaca" iz gradskih centara - iako su samo nekoliko godina pre toga ti „centralni delovi grada" postali moćni magneti za gomile ljudi željnih provoda u onim vrstama masovne zabave koje su samo centri velikih gradova mogli da ponude - a ne neki drugi, rede nastanjeni urbani delovi. Bez obzira na to da li je strah od kriminala bio osnovan ili je iznenadni uspon kriminala bio plod grozničave mašte, rezultat su bili ostavljeni i pusti centralni delovi grada, „sve manji broj onih što tragaju za zadovoljstvom i sve jača percepcija gradova kao opasnih mesta za život". Drugi autor je 1989. godine zabeležio o još jednom takvom gradu, Detroitu, da su njegove „ulice toliko 20 Smith, Transnational

Urbanism, str.

108.

21 John Hannigan, Fantasy City (Routledge, 1998).

F l u i d n a ljubav

124

puste posle sumraka da grad izgleda kao grad utvara - kao Vašington, glavni grad zemlje".

22

Hanigan je otkrio da je obrnuti trend počeo krajem veka. Posle mnogo mršavih godina panike u stilu „ne izlazi večeras" i napu­ štanja gradova kao rezultat toga, gradski oci američkih gradova su se udružili sa promoterima u borbi da ponovo učine gradske centre zabavnim, kako bi ponovo postali neodoljiva atrakcija za one željne lumpovanja, kako su „zabava se vraća u gradske cen­ tre" i „dnevni turisti koji dolaze u grad" povučeni nazad u uže delove grada u nadi da će tamo pronaći nešto „uzbudljivo, bez­ bedno, nešto što nije dostupno u predgrađima". 23 Doduše, tako oštre, neurotične nagle promené u položaju gra­ dova u Sjedinjenim Državama, uz njihove rasne antagonizme i neprijateljstva koja su dugo tinjala, obično krčkajući se, a pone­ kad kipeći, mogu biti upadljivije i iznenadnije nego na nekom drugom mestu, gde rasni konflikti i predrasude dodaju manje ulja, ili ga ne dodaju uopšte, na tinjajuće sentimente neizvesnosti i zbunjenosti. U donekle lakšoj, prigušenijoj formi, ambivalen­ tnost privlačnosti i odbojnosti i naizmeničnost strasti i averzije prema životu velikog grada obeležavaju, međutim, sasvim skoru istoriju mnogih, možda i većine evropskih gradova. Grad i društvena promena skoro da su sinonimi. Promena je kvalitet gradskog života i način urbane egzistencije. Promena i grad mogu, i zapravo treba da budu definisani u međusobnom odnosu. Međutim, zbog čega je to tako? Zašto to mora biti tako? Uobičajeno je da se gradovi definišu kao mesta gde se stranci sastaju, ostaju blizu jedni drugih i dugo vremena su u interakciji, a da ne prestaju da budu stranci jedni drugima. Koncentrišući se na uloge koje gradovi imaju u ekonomskom razvoju, Džejn Džejkobs ističe samu gustinu ljudske komunikacije kao glavni uzrok tog karakterističnog urbanog nemira. 2 4 Stanovnici grada 22 B. J. Widdick, Detroit: City of Race and Class Violence (Wayne State Univer­ sity Press, 1989), str. 210. 23 Hannigan, Fantasy City, str. 4 3 , 5 1 . 24 Videti intervju Štiva Profita za Los Angeles Time, 12. oktobar 1997.

O teškoći voljenja suseda svog

125

nisu nužno pametniji od drugih ljudskih bića - ali zbijenost zau­ zetog prostora rezultira koncentracijom potreba. I tako se u gra­ du postavljaju pitanja koja se ne postavljaju na drugim mestima, javljaju se problemi sa kojima se ljudi ne bi susretali u drugačijim uslovima. Suočavanje sa problemima i postavljanje pitanja pred­ stavljaju izazov i protežu domišljatost ljudi do neslućenih grani­ ca. Ovo, zauzvrat, nudi primamljivu šansu drugim ljudima koji žive u opuštenijim mestima, ali i mestima koja manje obećavaju: gradski život konstantno privlači pridošlice, a zaštitni znak pridošlica jeste da oni sa sobom donose „nove načine gledanja na stvari i možda nove načine rešavanja starih problema". Pridošlice su stranci za grad, i stvari koje su stari, uveliko odomaćeni sta­ novnici prestali da primećuju zbog njihove upoznatosti s njima čine se bizarnim i zahtevaju objašnjenje kada se gledaju kroz oči stranca. Za strance, i pogotovo za pridošlice među njima, ništa što je u gradu nije „prirodno", oni ne uzimaju ništa zdravo za go­ tovo. Pridošlice su rođeni i zakleti neprijatelji spokojstva i aplaudiranja samom sebi. Ovo možda nije situacija u kojoj gradski starosedeoci uživaju - ali je isto tako i njihova sreća. Grad se pokazuje u najboljem svetlu, najbujniji je i najizdašniji u mogućnostima koje nudi kada su njegove navike i načini delovanja osporavani, dovedeni u pi­ tanje i postavljeni na optuženičku klupu. Majki Storper, ekono­ mista, geograf i planer,25 pripisuje urođenu bujnost i kreativnost, tipičnu za zbijeni gradski život, nesigurnosti koja se javlja iz slabo koordinisanih i uvek menjajućih odnosa „između delova složenih organizacija, između pojedinaca i između pojedinaca i organiza­ cija" - neizbežnih u gradskim uslovima velike gustine i blizine. Stranci nisu moderan izum - ali stranci koji ostanu stranci tokom dugog vremena, čak i zauvek, jesu. U tipičnom predmodernom gradu ili selu strancima nije bilo dozvoljeno da dugo ostanu stranci. Neki od njih su bili proterani, ili im uopšte nije bilo dozvoljeno da prođu kroz gradske kapije. Oni koji su želeli i kojima je dozvoljeno da uđu i ostanu duže obično su bili ,,upo25

Michael Storper, The

Regional

World:

Economy (Guilford Press, 1997), str. 235.

Territorial Development

in

a

Global

126

F l u i d n a ljubav

znati" - detaljno ispitivani i brzo „odomaćeni" - tako da bi mogli da se pridruže mreži odnosa kao i dokazani stanovnici grada: na lični način. Ovo je imalo svoje posledice - upadljivo različite od procesa koji su nam poznati iz iskustva savremenih, modernih, prepunih i gusto naseljenih gradova. Što god da se dešava gradovima tokom njihove istorije, i koliko god drastično da se promeni njihova prostorna struktura, izgled i stil tokom godina ili vekova, jedna odlika ostaje konstantna: gra­ dovi su prostori gde stranci ostaju i kreću se veoma blizu jedni drugih. Pošto je to trajna komponenta gradskog života, večita i svepri­ sutna blizina stranaca u vidokrugu i dohvatu značajno doprino­ si večnoj nesigurnosti životnih težnji svih gradskih stanovnika. To prisustvo, koje je nemoguće izbeći duže od jednog kratkog momenta, jeste izvor uznemirenosti koja nikad ne presahnjuje i agresivnosti koja je obično uspavana, a koja će obavezno izbiti. Ambijentalni, čak i ako je podsvesni, strah od nepoznatog očaj­ nički traži pouzdani odušak. Nagomilana uznemirenost obično se istresa na izabranu kategoriju „tuđina", odabranih kao otelotvorenje „neobičnosti", nepoznatosti, zamršenosti životnog okru­ ženja, neodređenosti rizika i pretnji kao takvih. Kada se izabrana kategorija „stranaca" otera od domova i prodavnica, zastrašujući duh neizvesnosti je, na neko vreme, prognan; užasno čudovište nesigurnosti je simbolički spaljeno. Granične barijere, mukotr­ pno podignute protiv „lažnih tražilaca azila" i „samo ekonom­ skih migranata" nose nadu utvrđivanja klimavog, haotičnog i nepredvidivog postojanja. Ali fluidni moderni život je osuđen na to da ostane haotičan i nepouzdan kakve god neprilike pogodile „nepoželjne strance", tako da je predah kratkotrajan, a nade veza­ ne za „grube i odlučne mere" su razbijene kada god se pojave. Stranac je, po definiciji, faktor koga pokreću namere o kojima se, u najboljem slučaju, može nagađati, ali koje nikada ne možete zasigurno znati. Stranac je nepoznata promenljiva u svim jednačinama koje se izračunavaju kada se razmišlja o odlukama šta činiti i kako se ponašati; i tako, čak i kada stranci ne postanu objekti skrivene agresije i kada nisu otvoreno i aktivno prezreni,

O teškoći voljenja suseda svog

127

prisustvo stranaca unutar polja delovanja nastavlja da izaziva ne­ lagodu, pošto čini nerealno teškim zadatak predviđanja efekata delovanja i šansi za njegov uspeh ili neuspeh. Deljenje prostora sa strancima, život u neželjenoj, a opet na­ metnutoj blizini stranaca, je stanje koje stanovnici grada teško mogu, ako uopšte mogu, da izbegnu. Blizina stranaca je njihova sudbina, a modus vivendi se mora eksperimentisati, isprobavati i testirati, i (nadajmo se) na kraju pokazati da je kohabitacija pod­ nošljiva, a život moguć. Ova potreba je „zadata", o njoj se ne može pregovarati, ali način na koji stanovnici grada zadovoljavaju ovu potrebu je stvar izbora. A taj izbor se pravi svakodnevno - da li uvrštavanjem ili neuvrštavanjem, planski ili samo po sebi. Tereza Kaldeira piše sledeće o Sao Paulu, užurbanom i brzo rastućem, drugom po veličini gradu u Brazilu: „Sao Paulo je da­ nas grad zidova. Fizičke barijere izgrađene su svuda - oko kuća, oko zgrada, parkova, trgova, kancelarija i škola... Nova estetika bezbednosti oblikuje sve vrste gradnje i nameće novu logiku nad­ gledanja i distance..." 2 6 Oni koji to mogu da priušte sebi kupuju domove u stambenim kompleksima, koji su namenjeni usamljeničkom životu: fizički unutar, ali društveno i duhovno izvan grada. „Zatvorene zajed­ nice treba da budu odvojeni svetovi. Njihove reklame predlažu 'potpuni život' koji bi predstavljao alternativu kvalitetu života koji nudi grad i njegovi sve gori javni prostori." Najistaknutija karak­ teristika stambenih kompleksa je njihova „izolacija i udaljenost od grada... Izolacija znači razdvajanje od onih koji se smatraju društveno inferiornim" i, kao što insistiraju građevinari i agenti za nekretnine, „ključni faktor za to je bezbednost". Ovo podrazumeva ograde i zidove koji okružuju stambene komplekse, čuvare koji dežuraju 24 časa dnevno kontrolišući ulaze i niz objekata i usluga „za držanje drugih podalje od njega". Kao što svi mi znamo, ograde moraju imati dve strane. Ograde razdvajaju ono što je inače jednoličan prostor - na „unutrašnjost" i „spoljašnjost", ali ono što je „unutra" za one sa jedne strane 26 Teresa Caldeira,„Fortified enclaves: the new urban segregation", Public Culture ( 1 9 9 6 ) , str. 3 0 3 - 2 8 .

F l u i d n a ljubav

128

ograde je „spolja" za one sa druge strane. Stanovnici stambenih kompleksa se zagrađuju da bi ostali „van" odbojnog, uznemiruju­ ćeg, neodređeno pretećeg, grubog života grada - a „unutar" oaze mira i bezbednosti. Isto tako, oni, međutim, zagrađuju sve druge od prihvatljivih i bezbednih mesta čije standarde su spremni i odlučni da održavaju i brane do smrti, i u te iste otrcane i prljave ulice koje oni po svaku cenu pokušavaju da odbiju od sebe. Ogra­ da razdvaja „dobrovoljni geto" visokih i moćnih od onih mnogih koji su prisilno na dnu i napolju. Za one koji su unutar tog dobro­ voljnog geta, druga geta su prostori ,,u koje nećemo zalaziti". Za one koji su unutar nedobrovoljnog geta, zona u kojoj su zatočeni (time što su isključeni sa drugih mesta) je prostor „iz kog nam nije dozvoljeno da izađemo". Segregaciona i ekskluzivistička tendencija u Sao Paulu se iska­ zuje u svom najbrutalnijem, najbeskrupuloznijem i najbesramni­ jem obliku; međutim, njeni uticaji mogu se pronaći, iako u nešto blažoj formi, u većini metropola. Paradoks je u tome što se gradovi, prvobitno izgrađeni radi pružanja bezbednosti svim svojim stanovnicima, danas češće do­ vode u vezu sa opasnošću nego sa bezbednošću. Kako je Nan Elin rekla, „faktor straha (u izgradnji i obnovi gradova) se zasigurno uvećao, kao što se vidi po rastu broja automobila i kućnih vrata pod katancima i broju bezbednosnih sistema, po popularnosti zajednica „iza kapije" i „bezbednim" zajednicama za sve starosne i socijalne grupe, kao i po povećanom nadzoru javnih mesta, a da ne pominjemo beskrajne izveštaje o opasnostima koje emituju masovni mediji".

27

Istinske i navodne pretnje pojedincu i njegovoj imovini brzo postaju glavne teme razmatranja kad god se razmišlja o predno­ stima i manama nekog mesta za život. Oni su dobili i poziciju na vrhu liste prioriteta marketinške politike u trgovini nekretnina­ ma. Neizvesna budućnost, nestabilnost društvene pozicije i egzi­ stencijalna nesigurnost, ti sveprisutni pratioci života u „fluidnom 27 Nan Elin, ..Shelter from the storm, or form follows fear and vice versa", u: Nan Elin (ed.), Architecture of Fear (Princeton Architectural Press, 1997), str. 13,26.

O teškoći voljenja suseda svog

129

modernom" svetu, čvrsto ukorenjeni u udaljenim mestima i time daleko od individualne kontrole, obično se fokusiraju na najbližu metu i kanališu se u brige o ličnoj bezbednosti; u one vrste briga koje se potom kondenzuju u segregacionističke/ekskluzivističke nagone, koji neumitno dovode do ratova za urbani prostor. Kao što možemo saznati iz pronicljive studije mladog američ­ 28 kog kritičara arhitekture i urbanizma Stivena Flastija, vođenje tog rata i, naročito, osmišljavanje načina da se sadašnji potenci­ jalni i navodni protivnici spreče da zauzmu prostor na koji po­ lažu pravo i da budu zadržani na bezbednoj udaljenosti od nje­ ga, predstavlja najrašireniji i najekspanzivniji predmet inovacija u arhitekturi i urbanom razvoju američkih gradova. Ono što je novina jesu ponosno reklamirane i naširoko imitirane građevi­ ne koje predstavljaju „zabranjene prostore" - „osmišljene tako da presretnu, odbiju ili filtriraju one koji bi želeli da ih koriste". Svrha „zabranjenih mesta" jeste da razdvaja, vrši segregaciju i is­ ključuje - ne da gradi mostove, lake prolaze i mesta susreta, ne da olakšava komunikaciju i na druge načine okuplja žitelje grada. Arhitektonski/urbanistički izumi, koje je izdvojio, naveo i ime­ novao Flasti, jesu tehnički ažurirani ekvivalenti predmodernih rovova, kula i puškarnica gradskih zidina; ali, umesto odbrane grada i njegovih žitelja od spoljnog neprijatelja, oni su podignuti kako bi međusobno razdvojili gradske stanovnike, sada u uloga­ ma protivnika, i kako bi ih štitili jedne od drugih. Među izumima koje je naveo Flasti je i „klizav prostor" - „prostor kome se ne može prići zbog iskrivljenih, izduženih ili nedostajućih prila­ znih puteva"; „bodljikav prostor" - „prostor u kome je nemoguće udobno boraviti, branjen takvim detaljima kao što su prskali­ ce montirane na zidovima koje se aktiviraju da bi oterale skit­ nice ili izbočine koje sprečavaju sedenje"; i „džombast prostor" - „prostor koji se ne može koristiti bez nadzora jer ga aktivno kontrolišu krstareće patrole i/ili tehnologije na daljinsko uprav­ ljanje koje šalju podatke u bezbednosne stanice". Ove i druge vr­ ste „odbrambenog prostora" imaju samo jednu, doduše mešovi28 52.

Steven Flusty, „Buiding paranoia", u: Elin (ed.), Architecture of Fear, str. 4 8 -

130

F l u i d n a ljubav

tu svrhu: da odseku ekstrateritorijalne enklave od kontinuirane gradske teritorije, da podignu male tvrđave unutar kojih članovi nadteritorijalne globalne elite mogu negovati, kultivisati i uživati svoju fizičku nezavisnost i duhovnu izolaciju. U panorami grada, „odbrambeni prostori" su postali oznake dezintegracije lokalno zasnovanog, zajedničkog života. Razvoj situacije koju je opisao Stiven Flasti su manifestacije sveprisutne miksofobije kroz visoku tehnologiju. Miksofobija je visokopredvidljiva i raširena reakcija na komplikovane, jezive i stresne varijante ljudskih tipova i životnih sti­ lova koji se ovlaš dodiruju na ulicama savremenih gradova i u „najobičnijim" (čitaj: nezaštićenim „branjenim prostorima") nji­ hovim stambenim četvrtima. U procesu uspostavljanja polifonije i kulturne raznovrsnosti urbanog okruženja u eri globalizacije - uz verovatnoću da će se pre intenzivirati nego ublažiti tokom vremena - tenzije izazvane tim mučnim, zbunjujućim, iritirajućim nepoznavanjem okruženja će verovatno nastaviti da podstiču segregacione porive. Izražavanje tih poriva može (privremeno, ali iznova) ublažiti narastajuće tenzije. Ono nudi nadu: odbojne i uznemirujuće ra­ zlike mogu biti neminovne i neiskorenjive, ali možda je moguće istisnuti otrov iz žaoke dodeljivanjem, kako inkluzivnog, tako i ekskluzivnog, propisno obeleženog i dobro čuvanog fizičkog pro­ stora svakoj formi života. U nedostatku takvog radikalnog rešenja čovek možda može bar za sebe i svoje rođake i poznanike, „za slične sebi", obezbediti teritoriju slobodnu od te zbrke i pometnje koja neminovno pogađa druge gradske zone. Miksofobija se manifestuje u nagonu ka ostrvima sličnosti i istosti u moru raznovr­ snosti i različitosti. Koreni miksofobije su banalni - uopšte ih nije teško identifikovati, lako ih je razumeti, iako ih nije nužno lako zaboraviti. Kao što sugeriše Ričard Senet, „osećaj 'nas', koji izražava želju da se bude isti, za ljude je način da izbegnu neophodnost dubljeg uvida jednih u druge". Možemo reći da je to obećanje nekakve duhovne utehe: izgledi da se zajedništvo učini podnošljivijim odricanjem od napora da se razume, da se pregovara, da se pravi kompromis,

O teškoći voljenja suseda svog

131

koji su potrebni u životu sa razlikama i u njima. „Procesu formi­ ranja koherentne slike zajednice urođena je želja da se izbegne stvarno učešće. Osećanje zajedničkih veza bez zajedničkog isku­ stva pre svega se javlja zbog straha ljudi od učešća, straha od opa­ 29 snosti i njihovih izazova, straha od bola koje donosi to učešće." Poriv prema „zajednici sličnosti" je znak povlačenja, ne samo od drugačijeg koje je spolja.već i od posvećenosti živoj, ali burnoj, okrepljujućoj, ali i mučnoj interakciji unutra. Privlačnost „zajed­ nice istosti" je slična polisi osiguranja od rizika kojih ima puno u svakodnevnom, polifonom svetu. Ona ne smanjuje, a još manje može odložiti rizike. Kao i sva sredstva za ublažavanje, to je samo obećanje skloništa od nekih najdirektnijih i najstrašnijih efekata. Samo bekstvo kao izbor podstaknut miksofobijom poseduje jednu podmuklu i škodljivu posledicu: što je ta strategija neefikasnija, to je više samodovoljna i samopokretačka. Senet objašnjava zašto je to tako, zapravo, zašto tako mora biti: „Gradovi u Americi tokom protekle dve dekade porasli su tako da su etnički delovi postali relativno homogeni; čini se da nije slučajno što je strah od stranaca takođe porastao do mere da su te etničke zajednice ostale odsečene". 30 Što duže ljudi ostaju u jednoličnom okruženju - u društvu drugih „kao što su oni", sa kojima se mogu „družiti" površno i formalno, bez rizika nerazumevanja i bez hvatanja u koštac sa mukotrpnom potrebom tumačenja između zasebnih univerzuma značenja - to je verovatnije da će se „odučiti" od ve­ štine usaglašavanja značenja i modusa covivendi. Pošto su zaboravili ili prevideli da usvoje veštine neophodne za život sa razlikama, nije ni čudo da takvi ljudi gledaju na mo­ gućnost suočavanja sa strancima sa sve većim užasom. Stranci postaju čak strasniji kako postaju sve više tuđi, nepoznati i ne­ razumljivi, i pošto se gase, ili se uopšte i ne započinju, dijalog i interakcija koji bi na kraju asimilirali njihovu „drugost". Težnja prema homogenom, teritorijalno izolovanom okruženju možda 29 Richard Sennet, The 1996), str. 3 9 , 4 2 . 30 Ibid., str. 194.

Uses of Disorder: Personal Identity and City Life (Faber,

132

F l u i d n a ljubav

je podstaknuta miksofobijom; međutim, praktikovanje teritori­ jalne razdvojenosti jeste pojas za spašavanje i dobavljač hrane istoj toj miksofobiji. Miksofobija, međutim, nije jedini ratnik na urbanom bojištu. Poznato je da gradski život predstavlja ambivalentno iskustvo. On privlači i odbija, ali, da nedaće stanovnika grada budu još slo­ ženije, upravo ti isti aspekti gradskog života neprekidno, ili isto­ vremeno, privlače i odbijaju... Zbunjujuća raznolikost urbanog okruženja je izvor straha (posebno za one ljude medu nama koji su već „napustili stare puteve", dospevši u stanje akutne neizvesnosti preko destabilizujućih procesa globalizacije). Isti taj blesak i sjaj urbanog pejzaža, nalik kaleidoskopu, kome nikad ne manjka noviteta i iznenađenja, međutim, čini i njegov šarm, kome je teš­ ko odoleti, i predstavlja moć privlačnosti. Suočavanje sa beskrajnim i konstantno zaslepljujućim prizo­ rom grada zato se ne doživljava nedvosmisleno kao zla kob i pro­ kletstvo; niti se sklanjanje od njega čini čistim blagoslovom. Grad u istoj meri, i istovremeno, podstiče miksofiliju, kao što podstiče miksofobiju. Gradski život je, suštinski i bespovratno, ambivalen­

tan. Što je grad veći i heterogeniji, on može da podrži i ponudi više atrakcija. Masivna kondenzacija stranaca je istovremeno odboj­ no sredstvo i najmoćniji magnet, koji stalno dovlači u grad uvek nove trupe ljudi umornih od monotonije ruralnih ili malogra­ đanskih života, ljude kojima je dosta ponavljajuće rutine takvog života - i koji očajavaju zbog bezizglednog nedostatka prilika u takvom životu. Različitost je obećanje mogućnosti, mnogih i ra­ zličitih mogućnosti, mogućnosti koje odgovaraju svim veštinama i svim ukusima - i tako, što je grad veći, to će pre privući sve veći i veći broj ljudi koji odbijaju, ili im je odbijen, smeštaj i životne šanse u manjim mestima koja su manje tolerantna na posebnost, a škrtija u mogućnostima koje nude. Čini se da je miksofilija, isto kao miksofobija, samopokretačka, samorastuća i samoosnažuju-

O teškoći voljenja suseda svog

133

ča tendencija. Ni miksofilija ni miksofobija se neće lako potrošiti, niti izgubiti i delić svoje snage tokom obnove grada i renoviranja gradskog prostora. Miksofobija i miksofilija koegzistiraju u svakom gradu, ali isto tako koegzistiraju unutar svačijeg gradskog doma. Doduše, ovo nije laka koegzistencija, ona je puna buke i besa - iako ona puno znači ljudima na suprotnom kraju fluidne moderne ambivalen­ tnosti. Pošto su stranci osuđeni na to da nastave svoje živote zajedno, kakvi god bili budući preokreti u urbanoj istoriji, umeće življenja sa razlikama, uz mir i sreću i umeće neometanog korišćenja ra­ zličitih podsticaja i prilika, stiče najveću važnost među veštinama koje stanovnik grada treba da nauči i pokaže. Čak i ako potpuno iskorenjivanje miksofobije nije u planu, ima­ jući u vidu sve veću mobilnost ljudi fluidne moderne epohe i ubr­ zano menjanje glumaca, zapleta i okruženja urbane scene, možda se nešto može učiniti kako bi se uticalo na razmere proporcija u kojima su kombinovane miksofilija i miksofobija, i to tako da se umanji zbunjujući uticaj miksofobije koji uzrokuje uznemirenost i ljutnju. Zaista, čini se da arhitekte i urbanisti mogu dosta toga uraditi kako bi pomogli rast miksofilije i smanjili broj prilika za miksofobične odgovore na izazove gradskog života. A čini se da postoji mnogo toga što oni mogu uraditi i, zapravo, rade da bi ublažili suprotne efekte. Kao što smo primetili ranije, segregacija rezidencijalnih če­ tvrti i javno posećivanih prostora, koji su komercijalno privlačni graditeljima i privlačni njihovim klijentima kao brzi lek protiv uznemirenosti izazvanih miksofobijom, zapravo je glavni uzrok miksofobije. Ponuđena rešenja, da tako kažemo, stvaraju proble­ me koje navodno rešavaju: tvorci zatvorenih zajednica i strogo čuvanih stambenih kompleksa i arhitekte „branjenih prostora" stvaraju, reprodukuju i intenziviraju potrebu i zahteve za koje tvrde da ih zadovoljavaju. Miksofobična paranoja sama sebe pothranjuje i funkcioniše kao proročanstvo koje se samo od sebe ispunjava. Ako je segre-

134

F l u i d n a ljubav

gacija ponuđena i preduzeta kao radikalan lek za opasnost koju predstavljaju stranci, kohabitacija sa strancima postaje iz dana u dan sve teža. Homogenizacija stambenih četvrti, a potom smanji­ vanje na neizbežan minimum celokupne trgovine i komunikacije medu njima, je nepogrešiv recept da se težnja za odvajanjem i segregacijom učini intenzivnijom i dubljom. Takva mera može pomoći da se umanji bol koji trpe ljudi pogođeni miksofobijom, ali je lek sam po sebi patogen i produbljuje bol, tako da su uvek nove i jače doze tog leka potrebne da bi držale bol na podnošljivo niskom nivou. Društvena homogenost prostora, naglašena i utvr­ đena prostornom segregacijom, smanjuje kod njegovih stanov­ nika tolerantnost na razliku i tako umnožava prilike za miksofobične reakcije, čineći da gradski život deluje više „sklon riziku", a time i mučnije, umesto da ga učini bezbednijim i time lakšim i ugodnijim. Suprotna strategija arhitekti i urbanista bila bi poželjnija za utvrđivanje i razvijanje miksofiličnih osećanja: propagiranje otvorenih, primamljivih i gostoprimljivih javnih prostora, koje bi sve kategorije urbanih stanovnika dovele u iskušenje da ih redov­ no posećuju, i svesno i voljno dele. Kao što je Hans Gadamer popularno istakao u svom delu Isti­ na i metoda, obostrano razumevanje je podstaknuto „fuzijom horizonata" - to jest, kognitivnih horizonata, horizonata koji su ocrtani i razvijeni akumulacijom životnog iskustva. Ta „fuzija" koju iziskuje uzajamno razumevanje može biti samo ishod zajed­ ničkog iskustva, a zajedničko iskustvo je nezamislivo bez zajed­ ničkog prostora. Kao da pruža veliki empirijski dokaz Gadamerove hipoteze, utvrđeno je da prostori, rezervisani za sastanke oči u oči - ili samo za deljenje prostora, „mešanje", „biti u blizini", kao što su večere u istim restoranima ili piće u istim barovima - poslovnih ljudi na putu i ostalih pripadnika nove, putujuće elite ili „globalne vladajuće klase" (mesta kao što su globalni lanci nadnacionalnih hotela i konferencijskih centara) imaju ključnu ulogu u integraci­ ji te elite, uprkos kulturnim, lingvističkim, verskim, ideološkim ili

O teškoći voljenja suseda svog

135

bilo kojim drugim razlikama koje bi je, inače, razdvojile i sprečile 31 razvoj osećanja da „mi treba da budemo zajedno". Zaista, izgradnja uzajamnog razumevanja i deljenje životnih iskustava koja su takvom razumevanju potrebna jeste jedini ra­ zlog zašto, uprkos postojanju mogućnosti da se brže komunicira elektronskim putem - i sa mnogo manje zbrke i teškoća, poslovni ljudi i akademici i dalje putuju, posećuju jedni druge i sastaju se na konferencijama. Ako bi komunikacija mogla biti svedena na prenos informacija i kada „fuzija horizonata" ne bi bila potrebna, onda bi u našem dobu interneta, i širom rasprostranjene mreže, fizički kontakt i podela prostora i iskustava (čak i u slučaju da je privremena i povremena) postala suvišna. Ali nije tako i ništa do sada ne sugeriše da će tako biti. Postoje stvari koje arhitekte i urbanisti mogu učiniti da bi promenili ravnotežu između miksofobije i miksofilije u korist ove druge (kao što oni, dopuštanjem ili izostavljanjem, doprinose su­ protnoj struji). Ali postoje granice njihovih postignuća dok delu­ ju sami i oslanjaju se jedino na efekte sopstvenog delovanja. Koreni miksofobije - alergijska, grozničava osetljivost na strance i na strano - leže izvan domašaja arhitektonskog zna­ nja i rekonstrukcije urbanista. Ovi koreni su duboko utonuli u egzistencijalno stanje savremenih ljudi, rođenih i odgajanih u deregulisanom, individualizovanom, fluidnom svetu ubrzane i difuzne promené. Koliko god da za kvalitet svakodnevnog života mogu biti važni oblik, izgled, atmosfera gradskih ulica i namene za koje se koriste gradski prostori, oni su samo neki, ne nužno i glavni faktori koji doprinose tom stanju destabilizacije kao proi­ zvoda neizvesnosti i uznemirenosti. Više nego bilo šta drugo, miksofobična osećanja podstiče i hra­ ni silan osećaj nesigurnosti. Nesigurni ljudi, sa osećajem neizve­ snosti oko svog mesta u svetu, nesigurni u svoje životne izglede i rezultate sopstvenog delovanja su ti koji su najizloženiji iskuše­ njima miksofobije i koji će najverovatnije upasti u njenu zamku. 31 Videti, na primer: William B. Beyer, „Cyberspace or humanspace: whither cities in the age of telecommunications?", u: Wheeler, Aoyama i Warf (eds), Cities in

the

Telecommunications Age, str.

176-9.

136

F l u i d n a ljubav

Zamka je sadržana u kanalisanju uznemirenosti udaljavanjem od njenih istinskih korena i njenim ispoljavanjem na mete koje nisu povezane sa njenim izvorima. Kao rezultat toga, mnoga ljudska bića su postala žrtve (a dugoročno, oni koji viktimizuju druge prizivaju sopstvenu viktimizaciju), dok izvori agonije ostaju za­ štićeni od dodira i izlaze iz operacije neozledeni i netaknuti. Ono što sledi jeste da nevolje koje pogađaju savremene gra­ dove ne mogu biti rešene reformisanjem samog grada, koliko god ta reforma bila radikalna. Da ponovimo, ne postoje lokalna rešenja za globalno prouzrokovane probleme. Vrsta „bezbednosti" koju urbani graditelji nude ne može olakšati, a kamoli iskoreniti egzistencijalnu nesigurnost, svakodnevno osvežavanu fluidnošću tržišta rada, krhkošću vrednosti koje se pripisuju prošlim veštinama i znanjima ili onima za kojima je trenutna potražnja, po­ znatom ranjivošću ljudskih veza i pretpostavljenom neizvesnošću i opozivošću obavezivanja i partnerstava. Reforma egzistencijal­ nog stanja treba da prethodi reformama grada, pošto je ona uslov njihovog uspeha. Bez te reforme, napori ograničeni na grad da bi nadvladali ili detoksikovali miksofobične pritiske osuđeni su na to da ostanu samo faktori ublažavanja - i to najčešće zahvaljujući efektu autosugestije. Ovo treba da se zapamti, ne da bismo uklonili ili umanjili vred­ nost razlike između dobre i loše arhitekture ili odgovarajućeg i neodgovarajućeg gradskog planiranja (oba mogu biti, i često su izuzetno važni za kvalitet života stanovnika grada), već da bismo postavili zadatak u perspektivu koja uključuje sve faktore koji su odlučujući u pravljenju pravog izbora i pridržavanju tog izbora. Savremeni gradovi predstavljaju deponije za izobličene i deformisane proizvode fluidnog modernog društva (a i sami zasi­ gurno doprinose akumulaciji otpada). Ne postoje rešenja koncentrisana u gradu, a kamoli ograničena na grad, za suočavanje sa sistemskim kontradikcijama i kvarovi­ ma - i koliko god da je ogromna i za pohvalu mašta arhitekata, gradonačelnika i opštinskih odbornika, ta rešenja se neće prona­ ći. Problemi treba da se rešavaju tamo gde se javljaju: neprilike sa kojima se ljudi suočavaju i zbog kojih trpe u gradu - ponikle

O teškoći voljenja suseda svog

137

su negde drugde, a prostranstva njihove inkubacije i začetka su isuviše velika da bi se rešavala sredstvima napravljenim da od­ govaraju veličini čak i najvećeg metropolitanskog područja. Ova prostranstva se prostiru čak i izvan dohvata suverene delatnosti države, najvećeg, najprostranijeg i najsveobuhvatnijeg okruženja za demokratske procedure koje su osmišljene i praktikovane u modernim vremenima. Ova prostranstva su globalna, i sve više su takva; ali do sada mi nismo stigli ni blizu pronalaska, a kamoli upotrebe sredstava demokratske kontrole koja odgovaraju veliči­ ni i moći sila koje je potrebno kontrolisati. Ovo je, bez sumnje, dugoročan zadatak i zadatak koji će zahtevati više, mnogo više razmišljanja, delovanja i istrajavanja nego bilo koja reforma urbanizma i arhitektonske estetike. To ipak ne znači da napore usmerene ka takvim reformama treba suspendovati dok se mi ne uhvatimo u koštac sa korenima problema i dok ne stavimo pod kontrolu ove opasno neodređene globalizujuće trendove. Ako je nešto sigurno, to je upravo suprotno - pošto je grad deponija za uznemirenost i strahove prouzrokovane global­ no izazvanom neizvesnošću i nesigurnošću, to je, takođe, glavni teren za obuku, gde se može eksperimentisati sredstvima za ubla­ žavanje i razbijanje te neizvesnosti i nesigurnosti, isprobavati ih, i možda ih naučiti i usvojiti. Stranci, koji se u globalnom prostoru međusobno suočava­ ju kao neprijateljske države, suprotstavljene civilizacije ili vojni protivnici, upravo se u gradu susreću kao individualna ljudska bića, posmatraju se iz blizine, međusobno razgovaraju, uče jedni o drugima, pregovaraju o pravilima zajedničkog života, saraduju i, pre ili kasnije, naviknu se na prisustvo drugog i u sve više pri­ lika pronalaze zadovoljstvo u društvu onog drugog. Posle takve, doduše lokalne obuke, ovi stranci mogu biti mnogo manje na­ peti i uplašeni kada dođe do rukovođenja globalnim poslovima: čini se da nekompatibilne civilizacije ne moraju ipak biti tako nekompatibilne, obostrano neprijateljstvo ne mora biti tako nerešivo kao što izgleda, a zveckanje oružjem ne mora biti jedini način razrešavanja međusobnih konflikata. Gadamerova „fuzija horizonata" može postati donekle realniji projekat ako se isproba

138

F l u i d n a ljubav

na gradskim ulicama (čak i učeći na greškama i samo sa polovič­ nim uspehom). Prihvatanje nove globalne situacije, a pogotovo delotvorno su­ očavanje s njom, iziskivaće dosta vremena - kao što je bio slučaj i sa svim drugim istinski temeljnim i presudnim transformacijama ljudskog stanja. Kao i u slučaju svih takvih transformacija, nemoguće je (i uop­ šte nije preporučljivo pokušati) da se preduhitri istorija i da se predvidi, a kamoli predodredi, oblik koji će ona zadobiti i rešenje do kog će potencijalno voditi. Ali takvo suočavanje će morati da se desi. Ono će verovatno biti glavna preokupacija i ispuniti naj­ veći deo istorije veka koji je tek počeo. Ova drama će biti napisana i postavljena u oba prostora - i na globalnim i na lokalnim scenama. Raspleti ove dve scenske pro­ dukcije su veoma povezani i u bliskoj su zavisnosti od toga koliko su duboko scenaristi i glumci u obe produkcije svesni te veze, i sa koliko veštine i odlučnosti doprinose uspehu druge produkcije.

4. Razmontirano zajedništvo Utvara lebdi iznad planete: utvara ksenofobije. Stare i nove, nikada ugašene i sveže odleđene i zagrejane plemenske sumnji­ čavosti i animoziteti su se pomešali i stopili sa potpuno novim strahom za bezbednost, kondenzovanim od nesigurnosti i neizvesnosti fluidnog modernog postojanja. Ljudi - istrošeni i mrtvi umorni od nikada zaključenih testova adekvatnosti, uplašeni do smrti od misterioznih, neobjašnjivih neizvesnosti svojih sudbina i globalne magle koja sakriva njiho­ ve izglede iz vidokruga - očajnički traže krivce za svoje muke i iskušenja. Oni ih pronalaze, što nije iznenađujuće, pod obližnjim svetiljkama - na jedinom mestu koje je obavezno osvetljeno sna­ gama reda i zakona: „Kriminalci su ti koji nas čine nesigurni­ ma, a stranci su ti koji uzrokuju kriminal"; i tako je „prikupljanje, zatvaranje i deportacija stranaca ono što će nam povratiti našu izgubljenu ili ukradenu bezbednost". Svom pregledu najnovijih promena u evropskom političkom spektru Donald G. Maknil mladi dao je naziv „Političari povlađu­ ju strahu od kriminala". 1 Zaista, širom sveta kojim vladaju demo1 D. G. McNeil Jr, ..Politicians pander to fear of crime", New York Times, 5 - 6 . maj 2 0 0 2 .

140

F l u i d n a ljubav

kratski izabrane vlade - rečenica: „Biću strog u vezi sa krimina­ lom", ispostavila se kao adut u kartama koji je jači od svih drugih, ali je pobednička ruka, gotovo bez izuzetka, kombinacija obeća­ nja „više zatvora, više policajaca, dužih kazni" sa zavetom „bez imigracije, bez prava azila, bez naturalizacije". Kao što je Maknil to rekao: „Političari širom Evrope koriste stereotipe, kao što je 'stranci uzrokuju kriminal', da povezu etničku mržnju, koja nije u modi, sa prihvatljivijim strahom za sopstvenu bezbednost." Duel između Širaka i Žospena na izborima za francuskog predsednika, 2002. godine, bio je tek u početnoj fazi kada se degenerisao u aukciju u kojoj su se oba takmaca nadmetala za izbornu podršku nudeći sve strože mere protiv kriminalaca i imigrana­ ta, ali iznad svega protiv imigranata koji su izazivali kriminal i 2 protiv kriminala koji izazivaju imigranti. Kao prvo, ipak, dali su sve od sebe da preusmere uznemirenost birača, koja je potekla iz neposrednog osećaja précarité (razdražujuća nesigurnost druš­ tvene pozicije isprepletena sa akutnom neizvesnošću vezanom za budućnost sredstava za život) usmerenog na strah za ličnu bez­ bednost (integritet tela, lične imovine, doma i susedstva). Četrna­ estog jula 2001. godine Širak je pokrenuo paklenu mašinu, najav­ ljujući potrebu za borbom protiv „te sve veće pretnje po bezbed­ nost, te sve jače poplave" u kontekstu porasta delinkvencije od skoro deset procenata u prvoj polovini godine (što je takođe tom prilikom objavljeno), i proglašavajući politiku „nulte tolerancije" koja mora postati zakon kada on bude ponovo izabran. Tako je podešen ton njegove predsedničke kampanje, a Žospen se brzo pridružio, pružajući sopstvene detaljne varijacije na zajedničku temu (iako je, neočekivano za glavne soliste, ali sigurno ne i za sociološki mudre posmatrače, Le Penov glas bio taj koji je ispli­ vao do vrha kao najčistiji i time najrazgovetniji). Dvadeset osmog avgusta Žospen je proglasio „borbu protiv nesigurnosti", obećavajući da „neće biti popuštanja", dok su se 6. septembra Danijel Velan i Mariliz Lebranši, njegovi ministri unutrašnjih poslova i pravde, zakleli da neće tolerisati delinkven2 Videti: Nathaniel Herzberg i Cécile Prieur .„Lionel Jospin et le'piège'sécuritaire", Le Monde, 5 - 6 . maj 2 0 0 2 .

Razmontirano

zajedništvo

141

ciju u bilo kakvom obliku. Velanova neposredna reakcija na do­ gađaje od 11. septembra u Americi bila je da poveća ovlašćenja policije, prvenstveno protiv maloletnika iz „etnički tuđih" banlie­ ues, prostranih stambenih površina u predgrađima, gde se, prema zvaničnoj verziji (prikladnoj za političare) začinje đavolja mešavina neizvesnosti i nesigurnosti, koja truje živote Francuza. Sam Žospen je nastavio da kritikuje i grdi, sve oštrijim terminima, „anđeosku školu" mekog pristupa, zaklinjavši se da joj nikada u prošlosti nije pripadao i da joj se nikada ne bi pridružio u buduć­ nosti. Aukcija se nastavljala, a ponude su se povećavale do neba. Širak je obećao osnivanje ministarstva unutrašnje bezbednosti, na šta je Žospen odgovorio posvećenošću ministarstvu „čija je obaveza javna bezbednost" i „koordinacija policijskih operacija". Kada se Širak pojavio sa idejom zatvorskih centara za zatvara­ nje maloletnih delinkvenata, Žospen je ponovio svoje prethodno obećanje, sa vizijom „zatvorskih struktura" za maloletne prestu­ pnike, sa mogućnošću „kažnjavanja na licu mesta". Samo tri decenije ranije, Portugalija je (uz Tursku) bila glavni dobavljač „gastarbajtera", za koje se nemački Bürger plašio da će opustošiti njihove domaće gradske pejzaže i narušiti društvenu čvrstinu, osnovu njihove bezbednosti i udobnosti. Danas, zahva­ ljujući svom značajno uvećanom bogatstvu, Portugalija je od ze­ mlje koja je izvozila radnu snagu postao zemlja koja uvozi radnu snagu. Teškoće i poniženja, koje su stanovnici ove zemlje trpeli kada je hieb morao da se zaradi u stranim zemljama, bili su brzo zaboravljeni: 27 procenata Portugalaca je izjavilo da su susedstva napadnuta kriminalom i strancima njihova glavna briga, a novi političar, Paulo Portas, bacajući jednu jedinu, jaku antiimigracionu kartu, pomogao je novoj desničarskoj koaliciji da dođe na vlast (isto kao što se desilo sa Danskom narodnom strankom Pija Kirsgarsa, italijanskom Severnom ligom Umberta Bosija i sa radikalno antiimigrantskom Partijom progresa u Norveškoj; u svim zemljama koje su, ne tako davno, slale svoju decu u daleke zemlje da traže hieb koji one, tada previše siromašne, nisu bile u stanju da ponude).

142

F l u i d n a ljubav

Novosti kao što su ove lako dospeju u naslovne stranice (kao što je „britanski plan za sprečavanje azila u Gvardijanu od 13. juna 2002. godine; nije potrebno ni spomenuti naslovne strane u ta­ bloidima...). Glavni deo fobije od imigranata, međutim, sakri­ ven je od pažnje (i naravno znanja) Zapadne Evrope i nikada ne izlazi na površinu. „Svaljivanje krivice na imigrante" - strance, pridošlice i pogotovo pridošlice medu strancima - zbog svih aspekata društvene nemoći (i prvenstveno zbog moćnog, oslabljujućeg osećanja Unsicherheita, incertezze, précarité, nesigurnosti) brzo postaje globalna navika. Kao što je to nazvala Heder Grejb, direktor za istraživanje u Centru za evropske reforme: „Nemci krive Poljake, Poljaci krive Ukrajince, Ukrajinci krive Kirgize i 3 Uzbekistance", dok zemlje koje su previše siromašne da privuku bilo kakve susede koji očajnički traže sredstva za život, kao što su Rumunija, Bugarska, Mađarska ili Slovačka, iskaljuju svoj bes na dežurnim i stalnim krivcima: lokalnim ljudima-lutalicama, koji izbegavaju stalne adrese i zbog toga su i svuda „pridošlice" i stranci - Romima. Kada govorimo o definisanju globalnih trendova, SAD imaju nesporno pravo prioriteta i najčešće preuzimaju inicijativu. Ali, pridruživanje globalnom trendu napadanja imigranata zada­ je Americi prilično veliki problem. Poznato je da su SAD imi­ grantska zemlja: imigracija je u američkoj istoriji zabeležena kao plemenita prošlost, misija, herojsko delo hrabrih, neustrašivih i odvažnih, tako da bi osudivanje imigranata i bacanje sumnje na plemeniti poziv imigranata išlo protiv prirode američkog identi­ teta i možda zadalo smrtonosan udarac američkom snu i njego­ vom nespornom temelju i vezivu. Ali ono u šta se ulažu napori, i uporno se pokušava, jeste da se od kruga napravi kvadrat... Desetog juna 2002. godine, visoki američki zvaničnici (izme­ đu ostalih, direktor FBI-ja Robert Maler, zamenik javnog tužioca general Lari Tompson, zamenik državnog sekretara Pol Volfovic) najavili su hapšenje osumnjičenog teroriste Al Kaide po njego-

3 Citirano u: McNeill, ..Politicians pander to fear of crime".

Razmontirano

zajedništvo

143 4

vom povratku u Čikago nakon obuke u Pakistanu. Kao što je zvanična verzija afere tvrdila, američki građanin, rođen i odra­ stao u Americi, Hoze Padila (ime sugeriše na latinoameričke ko­ rene koji se povezuju sa najnovijim, relativno lošim dodatkom na dugoj listi imigrantskog etničkog porekla), preobratio se u islam, preuzeo ime Abdulah al Mudžahir i brzo otišao kod svoje nove muslimanske braće po instrukcije o tome kako da naudi svojoj matičnoj postojbini. On je istreniran za jedinstvenu veštinu sklapanja „prljavih bombi" - „zastrašujuće lakih za sklapanje" od nekoliko grama široko dostupnih konvencionalnih eksplozi­ va i „praktično bilo kog radioaktivnog materijala", kojih se po­ tencijalni teroristi „mogu dokopati" (nije bilo jasno zašto je bila potrebna sofisticirana obuka da bi se sklopilo oružje „zastrašu­ juće lako za sklapanje", ali kada dođe do sejanja semena straha da bi se uzgojili plodovi gneva, tu nema nikakve logike). „Nova fraza je dospela u rečnik mnogih prosečnih Amerikanaca nakon 11. septembra: 'prljava bomba', govorili su reporteri USA Todaya, Nicholsa, Hallieislera. Afera je bila majstorski potez: zamka američkog sna je bila vesto izbegnuta pošto je Hoze Padila bio stranac i tuđin po sopstvenom izboru slobodnog Amerikanca. A terorizam je bio živo­ pisno predstavljen kao da je istovremeno stranog porekla, a opet sveprisutan kod kuće, kako vreba iza svakog ćoška i širi se kroz svako susedstvo - isto kao „the Reds under the beds" (komunisti su pod krevetom) iz prošlih vremena; i tako je to bila besprekorna metafora i veoma pouzdan odušak za jednako sveprisutne strahove i slutnje nepouzdanog života. A opet, ovo posebno sredstvo pokazalo se pogrešnim. Gledano iz drugih kancelarija federalne administracije, vrednosti sluča­ ja delovale su kao teret. „Zastrašujuće laka za sklapanje" „prlja­ va bomba" bi razotkrila besmisao „antiraketnog štita" vrednog nekoliko milijardi dolara. Domaći dokumenti Al Mudžahira bi mogli staviti ogroman znak pitanja na planirani antiirački rat i na sve njegove još neimenovane nastavke. Ono što je predstavljalo 4 Videti: USA Today od 11. juna 2 0 0 2 , pogotovo „AI-Qaeda operative tipped off plot", „US: Dirty b o m b plot: "The future is here, I'm afraid'".

144

F l u i d n a ljubav

poslasticu za neke federalne organe drugima je imalo ukus otro­ va. Čini se da ti drugi trenutno imaju kontrolu, pošto je vrlo brzo, hitro i ekspeditivno zavrnut vrat toj aferi koja je dosta obećavala. Ali ne zbog nedostatka napora od strane njenih autora... Modernost je proizvela i nastavila da proizvodi, od početka, ogromne količine ljudskog otpada. Proizvodnja ljudskog otpada je bila posebno obilna u dve gra­ ne moderne industrije (koje su i dalje u potpunosti operativne i u punom kapacitetu). Proklamovana funkcija prve od ove dve grane bila je proizvod­ nja i reprodukcija društvenog poretka. Svaki model poretka je selektivan i zahteva odsecanje, skraćivanje, segregaciju, odvajanje ili isecanje takvih delova ljudskog sirovog materijala koji nisu po­ dobni za novi poredak: koji nisu u stanju ili kojima je zabranjeno da popune bilo koje od njegovih polja. Na drugoj strani procesa izgradnje poretka takvi delovi se pojavljuju kao „otpad", različit od „korisnog" proizvoda zato što je namenski proizvod. Druga grana moderne industrije poznate po neprestanoj pro­ izvodnji ogromnih količina ljudskog otpada bio je ekonomski napredak - koji zauzvrat zahteva lišavanje moći, razmontiranje i, na kraju, uništenje određenog broja načina i sredstava održava­ nja ljudskog postojanja: takvi životi ne mogu i neće ispuniti stal­ no rastuće standarde produktivnosti i profitabilnosti. Praktičari obezvređenih oblika života ne mogu, po pravilu, biti smešteni en masse u nove, tanje i elegantnije aranžmane ekonomskih ak­ tivnosti. Njima je zabranjen pristup takvim životnim sredstvima koja su novi aranžmani učinili legitimnim/obaveznim, dok orto­ doksna sredstva, sada obezvredena, ne nude više opstanak. Oni su, zbog toga, otpad ekonomskog napretka. Potencijalno katastrofalne posledice akumulacije ljudskog ot­ pada bile su, međutim, u većem delu moderne istorije deaktivirane, neutralisane ili barem ublažene, zahvaljujući drugoj moder­ noj inovaciji: industriji odlaganja otpada. Ta industrija je bujala zahvaljujući velikim delovima sveta pretvorenim u deponije, gde je čitav „višak čovečanstva", ljudski otpad, proizveden u modernizujućim sektorima planete, mogao biti transportovan, odložen

Razmontirano

zajedništvo

145

i dekontaminiran - tako uklanjajući opasnost od samozapaljenja i eksplozije. Planeta trenutno ostaje bez takvih deponija; velikim delom zbog spektakularnog uspeha - planetarnog širenja - modernog oblika života (barem od vremena Roze Luksemburg sumnjalo se da je modernost u krajnjoj liniji samoubilačka tendencija, u stilu „zmije koja jede sopstveni rep"). Sve je manje i manje deponija. Dok proizvodnja ljudskog otpada teče nesmanjenom brzinom (količina čak i raste zbog procesa globalizacije), industrija od­ laganja smeća se našla u velikom škripcu. Takvi načini rešavanja problema ljudskog otpada, koji su postali moderna tradicija, više nisu izvodljivi, a novi načini još uvek nisu izmišljeni, a kamoli počeli da se sprovode. Duž procepa svetskog nereda rastu gomile ljudskog otpada, a sve su češći prvi znaci tendencije ka samozapaljenju i simptoma predstojeće eksplozije. Kriza industrije odlaganja ljudskog otpada stoji iza sadašnje konfuzije, koju je obelodanilo nepravilno upravljanje krizom i očajničko, a opet dosta iracionalno komešanje inicirano 11. sep­ tembrom. Pre više od dva veka, 1784. godine, Kant je primetio da je pla­ neta koju naseljavamo sfera, i analizirao posledice te, doduše ba­ nalne činjenice: pošto svi mi ostajemo i krećemo se po površini te sfere, Kant je primetio, mi nemamo nigde drugo da idemo i tako smo osuđeni da zauvek živimo u međusobnoj blizini i druš­ tvu. Držanje odstojanja, a kamoli njegovo povećavanje, u dugo­ ročnom smislu ne dolazi u obzir: kretanje po sfernoj površini će na kraju završiti smanjenjem odstojanja koje je čovek pokušao da poveća. I tako je die volkommene bürgerliche Vereinigung in der Menschen-gattung (savršeno sjedinjavanje ljudskih vrsta kroz zajedničko stanovanje) sudbina koju je Priroda izabrala za nas stavljajući nas na površinu sferične planete. Jedinstvo ljudske vr­ ste je najudaljeniji horizont naše univerzalne istorije; horizont koji smo mi, ljudska bića, podstaknuta i vođena razumom i in­ stinktom samoočuvanja, osuđeni da sledimo, i da dostignemo onda kada bude vreme za to. Pre ili kasnije, upozorio je Kant, neće ostati nimalo slobodnog prostora za pronalaženje skloništa

146

F l u i d n a ljubav

ili spasa za one medu nama koji su za već zauzeta mesta smatrali da su prenatrpana ili premalo gostoprimljiva da bi bila udobna, previše neprijatna ili nepodesna zbog bilo kog drugog razloga. I tako nam Priroda nalaže da gledamo (recipročno) na gostoprimljivost kao na vrhovni princip koji nam treba - i koji ćemo, na kraju krajeva, morati prihvatiti i slediti, da bismo priveli kraju dugačak niz pokušaja i grešaka, katastrofa koje greške izazivaju i razaranja koja katastrofe ostavljaju za sobom. Kantovi čitaoci su to sve mogli da saznaju pre dva veka iz nje­ gove knjige. Svet, međutim, nije puno mario. Čini se da svet više voli da svojim filozofima oda čast spomen-plaketama nego da ih pažljivo sluša, a kamoli da posluša savete koje čuje. Filozofi su, možda, bili glavni heroji lirske drame doba prosvetiteljstva, ali je epska tragedija postprosvetiteljstva ipak zanemarila njene sti­ hove. Zauzet dogovaranjem brakova nacija sa državama, država sa suverenitetom i suvereniteta sa teritorijama okruženim čvrsto za­ pečaćenim i oprezno kontrolisanim granicama, činilo se da svet stremi ka horizontu dosta različitom od onoga koji je Kant ocrtao. Tokom prethodnih dvesta godina svet je bio zaokupljen nasto­ janjem da učini kontrolu ljudskog kretanja jedinom prednošću državnih snaga, postavljajući barijere svim drugim, nekontrolisanim ljudskim kretanjima, i popunjavanjem barijera budnim i teš­ ko naoružanim stražarima. Pasoši, ulazne i izlazne vize, carine i imigracione kontrole bili su glavni izumi umeća moderne vlade. Dolazak moderne države sudario se sa pojavom „osobe bez države", sans papiers, i idejom unwertes Leben, što je novija re­ inkarnacija 5 drevne institucije homo sacer, tog konačnog otelotvorenja suverenog prava da se izuzme i izdvoji bilo koje ljudsko biće koje je stavljeno izvan granica ljudskih i božanskih zakona i da se pretvori u biće na koje se ne odnosi nijedan zakon i čije uništenje ne uzrokuje kaznu, pošto je lišeno svog etičkog ili reli­ gioznog značaja. 5

Kao što je Giorgio Agamben otkrio; videti njegov Homo sacer. II potere sovra-

no e lanuda vita (Einaudi, 1995).

Razmontirano

zajedništvo

147

Ispostavilo se da je vrhovna kazna moderne suverene moći pravo izuzeća iz čovečanstva. Nekoliko godina nakon što je Kant zapisao svoje zaključke i poslao ih na štampanje, objavljen je drugi, još kraći dokument onaj koji će pritiskati sledeća dva veka istorije i umove glavnih igrača tog vremena i to mnogo više nego Kantova mala knjiga. Taj drugi dokument bila je Déclaration des droits de l'homme et du citoyen - Deklaracija o pravima čoveka i građanina, za koju je Đordo Agamben primetio, uz prednost razumevanja nakon dva veka, da ona nije pojašnjavala da li su „dva termina [čovek i građanin] trebalo da označe dve različite realnosti" ili je, umesto 6 toga, prvi termin uvek trebalo da bude „već sadržan u drugom" to jest, da je nosilac prava bio čovek koji je takode bio i građanin (u kojoj god meri da je to bio). Nedostatak jasnoće, uz sve njene jezive posledice, i ranije je primetila Hana Arent - u svetu koji se iznenada ispunjava „rase­ ljenim osobama". Arentova se seća starog i istinski proročanskog predosećanja Edmunda Berka da je apstraktna ogoljenost toga „da niste ništa drugo, do čovek" bila najveća opasnost čovečan­ stva.7 „Ljudska prava" kao što je Berk primetio, bila su apstrak­ cija, i ljudi nisu mogli očekivati puno zaštite od „ljudskih prava" dok ta apstrakcija ne bude ispunjena sadržajem prava Engleza ili Francuza. „Svet nije pronašao ništa sveto u apstraktnoj ogoljenosti toga što ste čovek" - tako da je Arentova sumirala iskustvo godina koje su sledile nakon Berkovih zapažanja. „Prava čoveka, navodno neotuđiva, dokazala su se kao nesprovodiva... kad god su se pojavili ljudi koji više nisu bili građani nijedne suverene države."8

6 Giorgio Agamben, Mezzi senza fine ( 1 9 9 6 ) ; ovde citirano po prevodu Vinzenza Binnetija i Cesara Casarina, Means without Ends: Notes on Politics (University of Minnesota Press, 2 0 0 0 ) , str. 20. 7 Edmund Burke, Reflections on

the Revolution in France (1790), citirano u:

Arendt, izdanje E. J. Payne (Everyman's Library). 8 Hannah Arendt, The Origins of Totalitarianism (Andre Deutsch, 1986), str. 300,293.

148

F l u i d n a ljubav

Zaista, ljudska bića obdarena „ljudskim pravima", ali i ničim drugim pored toga - bez drugih prava koja jače štite (sa jačim institucionalnim utemeljenjem), koja sadrže i drže „ljudska" pra­ va na mestu - nisu se mogla nigde pronaći i bila su praktično nezamisliva. Društvena, i previše društvena, puissance, potenza, 9 moć ili Macht je očigledno bila potrebna da bi potvrdila huma­ nost čovečanstva. I tokom moderne ere - takva „snaga" bila je stalno snaga da se povuče granica između humanog i nehumanog, u modernim vremenima prerušena kao granica između građana i stranaca. Na ovoj zemlji, iscepkanoj imanjima suverenih država, beskućnici nemaju prava i pate, ne zato što nisu jednaki pred za­ konom - već zato što ne postoji zakon koji se odnosi na njih i na koji mogu da se pozovu u svojim žalbama na teške uslove koji su im ponuđeni ili na čiju zaštitu mogu da polože prava. U svom eseju o Karlu Jaspersu, koji je napisan nekoliko godina nakon njenog delà Izvori totalitarizma, Hana Arent je primetila da je „humanost", iako je za sve prethodne generacije ona bila samo koncept ili ideal (možemo dodati: filozofski postulat, san humanista, nekada borbeni poklič, ali skoro nikada organizujući princip političke akcije), „postala nešto kao urgentna realnost". 10 Postala je stvar ogromne hitnosti, jer uticaj Zapada ne samo što je preplavio ostatak sveta proizvodima svog tehnološkog napretka, već je, takođe, izvozio u ostatak sveta „svoje procese dezintegra­ cije" - između ostalog i slom metafizičkih i religioznih uverenja, zastrašujući napredak prirodnih nauka i uspon nacionalne drža­ ve kao praktično jedinog, najviše isticanog, oblika vladavine. Sna­ gama kojima su bili potrebni vekovi da „oslabe drevna verovanja i političke načine života" na Zapadu „trebalo je samo nekoliko decenija da slome... verovanja i načine života u svim drugim delovima sveta". Ovakva vrsta sjedinjavanja, sugeriše Arentova, mogla je pro­ izvesti samo onu vrstu „solidarnosti ljudske vrste" koja je ,,u 9 Videti napomenu prevodioca u: Agamben, Means without Ends, str. 143. 10 „Karl Jaspers: Citizen of the World?", u: Hannah Arendt, Men in Dark Times (Harcourt Brace, 1993), str. 8 1 - 9 4 .

Razmontirano

zajedništvo

149

potpunosti negativna". Svaki deo ljudske populacije na planeti učinjen je ranjivim od strane svih drugih delova i svakog delà ponaosob. Ovo je, možemo reći, „solidarnost" opasnosti, rizika i strahova. Najveći deo vremena, i u mislima većine, „jedinstvo planete" se svodi na užase pretnji koje su začete ili iznedrene u udaljenim delovima sveta - sveta „koji pruža ruke, a on sam je izvan dohvata". Svaka fabrika, pored svog proizvoda - proizvodi i otpad. Fa­ brika teritorijalno utemeljenog modernog suvereniteta nije bila izuzetak. Tokom dvesta godina, ili približno toliko nakon objavljivanja Kantovih razmišljanja, progresivno „ispunjavanje sveta" (i tako, posledično, težnja da se prizna da je punoća planete, za koju je Kant mislio da je neizbežna presuda Razuma i Prirode u jednom, bez prava na žalbu, bila zaista neminovna) odbijeno je uz pomoć (ne)svetog trojstva teritorije, nacije i države. Nacionalna država, kao što Đorđo Agamben zapaža, jeste dr­ žava koja čini „rođenje u njoj ili rodnost" „osnovom sopstvene suverenosti". „Fikcija, koja je ovde implicitna", ističe Agamben, jeste da „rođenje [nascita] smesta postaje nacija, tako da ne može biti bilo kakve razlike između ta dva momenta." 1 1 Čovek se, da tako kažemo, rađa sa „državljanstvom zemlje". Golotinja tek rođenog deteta, koje još uvek nije uvijeno u prav­ nu/sudsku odeću, predstavlja mesto na kome se gradi i nepre­ stano dograđuje suverenitet državne moći, što je potpomognuto praksom uključenja/izuzimanja koja je usmerena protiv svih dru­ gih potražitelja državljanstva koji su nekim slučajem u dohvatu državnog suvereniteta. Možemo pretpostaviti da svođenje biosa na zöe, koju Agamben smatra suštinom modernog suvereniteta (ili, takode možemo reći, svođenje Leiba, živog aktivnog tela, na Körper, telo na kome se može delovati, ali koje ne može delovati), jeste unapred donet zaključak onda kada se rođenje izabere kao jedina „prirodna" ulaznica u naciju, bez postavljanja pitanja i bez potrebnih testova. 11 Agamben, Means Without Ends, str. 2 1 .

F l u i d n a ljubav

150

Svi drugi tražitelji koji mogu zakucati na vrata suverene države sa zahtevom da budu pušteni unutra prvo će biti podvrgnuti ri­ tualu svlačenja. Kao što je sugerisao Viktor Tarner, po Van Genepovoj šemi rite de passage u tri faze, pre nego što se pridošlicama koje se prijave za prijem odobri pristup (ako se odobri pristup) tom novom ormaru gde stoji odeća koja odgovara novom mestu i i rezervisana je za to mesto, sa njih treba da se skine sva (metaforički, kao i bukvalno) odeća njihovih prethodnih zadataka. Oni neko vreme moraju ostati u stanju „društvene nagosti". Karantin se provodi u neprostoru „negde između", gde nije na ponudi niti je dozvoljena odeća društveno definisanog i odobrenog značaja. Cistilište srednjeg „prostora koji je nigde", koji razdvaja parcele u svetu iseckanom na parcele, zamišljenom kao skupina prostorno razdvojenih parcela, razdvaja pridošlice od njihove nove pripad­ nosti. Uključivanju, ako se ono nudi, mora prethoditi radikalno isključivanje. Prema Tarneru, poruka koju prenosi obavezni prekid putova­ nja na mestu za kampovanje, detaljno očišćenom od bilo kakvih primesa koje bi bile u stanju da podignu one koji kampuju sa nivoa zöe ili Körper na nivo bios ili Leib („društveni značaj nji­ hovog svođenja na neku vrstu ljudske primo materije, lišene nje­ nog specifičnog oblika i smanjene na stanje koje je, iako je i dalje društveno, bez svih prihvaćenih oblika statusa ili je ispod njih"), jeste da ne postoji direktan put koji vodi od jednog do drugog društveno prihvaćenog statusa. Pre nego što čovek može preći iz jednog statusa u drugi, on treba da bude potopljen i da se rastvori u „nestrukturiranom ili rudimentarno strukturiranom i relativno neizmenjenom communitasu..."12 Hana Arent je postavila fenomen, koji je kasnije istraživao Tarner, u carstvo isključenja, egzila, izuzimanja i izuzeća kojim rukovodi moć. Humanost koja preuzima „oblik bratstva", kako je Arentova nagovestila, „jeste velika privilegija parija" - o kojima se u javnim debatama osamnaestog veka pričalo pod generičkim imenom les malheureux, u onim iz devetnaestog veka su ponovo 12

Victor W. Turner, Tlie Ritual Process: Structure and Anti-Structure (Routled-

ge, 1969), str. 170,96.

Razmontirano

zajedništvo

151

nazvani les misérables, a danas, od sredine prošlog veka, okupljeni su pod pojmom „izbeglice" - ali su sve vreme bili lišeni sopstve­ nog mesta na mentalnoj karti sveta koju su nacrtali ljudi koji su skovali i koristili njihova imena. Ošamućeni, sputani i smrvljeni brojnim odbijanjima, „progonjeni su se toliko približili jedni dru­ gima da je međuprostor koji smo nazivali svet (i koji je, naravno, postojao među njima pre proganjanja i držao ih na međusobnoj 13 distanci) jednostavno nestao". U svakom praktičnom smislu kategorije parija/izgnanika bile su izvan sveta: svet kategorija i finih različitosti koji su postojeće sile izrodile i učinile poznatim pod imenom „društvo" - kao jedi­ ni svet koji je trebalo da nasele ljudi i jedini svet koji je mogao da preoblikuje svoje žitelje u građane, nosioce i uživaoce prava. Oni su bili jednoobrazni - po svom zajedničkom nedostatku atributa one vrste koju bi govornici svakodnevnog jezika mogli da zabeleže, pojme, imenuju i shvate. Ili se bar činilo da su „jednoobrazni" - zbog saveza između siromaštva izraza i prisilne homogenizaci­ je prisvajanjem prava. Ako su rođenje i nacija jedno, onda svi drugi koji ulaze ili žele da uđu u nacionalnu familiju moraju oponašati nagost novoro­ đenčeta, ili su prisiljeni da je imitiraju. Država - čuvar i zatvorski stražar, glasnogovornik i glavni cen­ zor nacije - će se postarati da se ispuni ovaj uslov. Kao što Karl Šmit, verovatno najtrezveniji anatomista moderne države, bez iluzija tvrdi: „Onaj ko određuje vrednost eo ipso uvek utvrđuje nevrednost. Smisao ovog određivanja nevrednosti je uništenje te nevrednosti." 14 Određivanje vrednosti iscrtava granice normal­ nog, običnog, propisanog. Nevrednost je jedan izuzetak koji obeležava tu granicu.

13 Hannah Arendt, „On humanity in dark times: thoughts about Lessing", u: Men in Dark Times, str. 15. 14 Carl

Schmitt,

Theorie

des

Partisanen.

Zwischenbemerkung

zumBegriff des

Politischen (Duncker i Humboldt, 1963), str. 80. Videti diskusiju u: Giorgio Ag­ amben, Homo Sacer: Sovereign Power and Bare Life (Stanford University Press, 1998), str. 137.

F l u i d n a ljubav

152

I z u z e t a k j e o n o što n e m o ž e biti klasifikovano; o n s e o p i r e o p š t o j ko­ difikaciji, ali i s t o v r e m e n o otkriva specifično pravni f o r m a l n i e l e m e n t : o d l u k u u svojoj a p s o l u t n o j č i s t o ć i . . . Ne postoji pravilo k o j e se m o ž e p r i m e n i t i n a h a o s . D a b i pravni p o r e d a k i m a o smisla, m o r a s e utvrditi red. M o r a biti s t v o r e n a ispravna situacija, a suveren je o n a j ko defini­ tivno odlučuje da li je ta situacija u stvarnosti d e l o t v o r n a . . . I z u z e t a k ne s a m o da potvrđuje pravilo; pravilo kao takvo živi od i z u z e t k a . 1 5

Đordo Agamben komentariše: „Pravilo važi za izuzetak u tome što tu više ne važi. Stanje izuzetka stoga nije haos koji je pretho­ dio poretku, već situacija koja je nastala iz njegove suspenzije. U tom smislu, izuzetak je istinski, u skladu sa svojim etimološkim 16 korenom, izvađen (excapere), a ne samo isključen." Dozvolite da primetim da je upravo to stanje ono koje suvere­ ni i vladaoci moraju sprečiti da bi legitimizovali i sproveli svoje aktivnosti. Uvođenje reda se, po pravilu, sprovodi u ime borbe protiv haosa. Ali bez namere o uvođenju reda, i da „regularna situacija" nije unapred zamišljena kako bi to uvođenje moglo biti istinski započeto, ne bi bilo ni haosa. Haos se rađa kao nevred­ nost, kao izuzetak. Uvođenje reda označava njegovo rođenje haos nema drugih zakonskih roditelja ili doma. Moć izuzeća ne bi bila znak suvereniteta bez prethodnog vezi­ vanja suverene moći za teritoriju. Pronicljiv, kao što je uvek kada analizira bizarnu, paradoksal­ nu logiku ordnunga, Karl Šmit, u ovom suštinskom pitanju usvaja fikciju koju neguju čuvari/promoteri poretka, nosioci suverene moći izuzeća. Baš kao u praksi suverena, tako i po Šmitovom te­ orijskom modelu, granice teritorije na kojoj se sprovodi Ordnung treba da predstavljaju spoljne granice sveta koji poseduje temat­ sku relevantnost za namere i napore uvođenja reda. U Šmitovoj viziji, baš kao i u doxi zakonodavaca, ukupna suma resursa potrebnih za realizaciju uspostavljanja poretka, kao i ce15 Carl

Schmitt, Politische

Theologie.

Vier Kapitel sur Lehre von

der Souveräni­

tät (Duncker i Humboldt, 1922), str. 1 9 - 2 1 . Videti diskusiju u: Agamben, Homo Sacer..., str.

15ff.

16 Agamben, Homo Sacer, str. 18.

Razmontirano

zajedništvo

153

lokupnost faktora neophodnih za njegovu delatnost i efekte, sa­ držani su unutar tog sveta. Suverenitet proizvodi različitost izme­ đu vrednosti i nevrednosti, pravila i izuzetka - ali ovoj delatnosti prethodi različitost između unutrašnjosti i spoljašnjosti suverenog carstva, bez kog suverena prava ne bi mogla biti potraživana, niti bi bila dobijena. Suverenitet, koji praktikuju moderne nacionalne države, onako kako ga je teorijski definisao Šmit, neraskidivo je vezan za teritoriju. Suverenitet je nezamisliv bez „spoljašnjosti"; on je nezamisliv u bilo kom drugom obliku, osim lokalizovanog entiteta. Šmitova vizija je „lokalizovana", kao i suverenitet čiju misteriju ona pokušava da otkrije. Ona ne izlazi izvan prakse i kognitivnog horizonta nebeskog braka teritorije i moći. Kako je „zakonitost" postepeno, ali neodoljivo (pošto je pod stalnim pritiscima izgradnje legitimiteta i ideološke mobilizacije) evoluirala u „nacionalnu državu", brak je prerastao u ménagé à trois: trojstvo - teritorije, države i nacije. Možemo pretpostaviti da je pojava tog trojstva bila istorijska slučajnost koja se desila u jednom, relativno malom delu planete; ali pošto je taj deo, koliko god da je mali, polagao pravo na mesto metropolisa, dovoljno umešnog da transformiše ostatak planete u periferiju, i pošto je bio dovoljno arogantan da odlučno previdi ili obezvaži svoje sopstvene osobenosti, a pošto je pravo metropolisa da postavlja pra­ vila po kojima periferija treba da živi, i pošto je u moći metropo­ lisa da sprovodi poštovanje ovih pravila - preklapanje/mešavina nacije, države i teritorije postala je globalno obavezujuća norma. Bilo koji od elemenata trojstva pretvarao se u anomaliju ako nije bio u savezu sa druga dva ili ga oni nisu podržavali: u ču­ dovište koje je moralo da prođe kroz drastičnu operaciju ili da pretrpi coup de grâce u slučaju da je prepoznato kao nešto što ne može biti spašeno. Teritorija bez države pretvarala se u ničiju zemlju; nacija bez države pretvarala se u nakazu kojoj je dat izbor dobrovoljnog nestajanja ili istrebljenja; država bez nacije ili sa više od jedne nacije pretvarala se u ostatak prošlog vremena ili u mutanta suočenog sa izborom modernizacije ili nestajanja. Iza nove normalnosti vrebao je princip teritorijalnosti koja je davala

154

F l u i d n a ljubav

smisao za bilo koju silu koja je licitirala suverenitetom i za sve sile za koje je postojala šansa da se licitiranje odobri ili dobije. Svako licitiranje čistoće taloži prljavštinu, a sve licitacije za poredak stvaraju čudovišta. Prljava čudovišta ere promovisanja trojstva teritorije/nacije/države bile su nacije bez država, države sa više od jednom nacijom i teritorije bez države. Zahvaljujući pretnji i strahu od ovih čudovišta, suverena moć je mogla potra­ živati i zadobiti pravo da negira prava i postavi takve uslove za čovečanstvo koje njegov veliki deo, kao što se i desilo, nije mogao da ispuni. Pošto je suverenost sila koja definiše granice čovečanstva, ži­ voti onih ljudi koji su ispali ili bili izbačeni van ovih granica nisu vredni življenja. Godine 1920. objavljena je knjižica pod naslovom Dozvolja­ vanje uništenja života koji nije vredan življenja {Die Freigabe der Vernichtung lebensunwerten Leben), čiji su autori bili ekspert ka­ znenog zakona Karl Binding i profesor medicine Alfred Hohe, i kojoj je obično bilo pripisivano uvođenje koncepta unwertes leben („život koji nije vredan življenja") - zajedno sa sugestijom da su poznata ljudska društva ovakav život do sada neopravdano i nepravedno štitila na račun punopravnih vrsta života kojima treba da bude usmerena celokupna pažnja i brižljiva nega koja se duguje čovečanstvu Učeni autori nisu videli razlog (pravni, društveni ili religiozni) zašto bi istrebljenje unwertes Lebena bilo viđeno kao zločin i bilo podložno kazni. U toj ideji Bindinga i Hohea - Đorđo Agamben detektuje oživ­ ljavanje ažurirane, moderne artikulacije drevne kategorije homo sacera: čoveka koji može biti ubijen bez straha od kazne, ali koji ne može biti korišćen u religijskom žrtvovanju; koji je, drugim recima, apsolutno izuzet - koji stoji izvan ograničenja i ljudskog i božanskog zakona. Agamben, takođe, zapaža da je koncept „ži­ vota koji nije vredan življenja" - kao što je koncept homo sacera uvek bio - neetički, ali da u svom modernom značenju on stiče duboki politički značaj kao kategorija „na kojoj je zasnovana su­ verena moć".

Razmontirano

zajedništvo

155

U m o d e r n o j b i o p o l i t i c i , suveren je onaj koji o d l u č u j e o v r e d n o s t i ili o n e v r e d n o s t i života k a o takvog. Život - koji je sa d e k l a r a c i j o m prava b i o obavijen p r i n c i p o m suvereniteta - sada s a m postaje p r e d m e t suverene odluke.'7

Čini se da je zaista tako. Ipak, možemo primetiti da to jedino može biti slučaj ako je trojstvo teritorije/države/nacije uzdignuto na nivo univerzalnog principa ljudske kohabitacije, koja je na­ metnuta i koja mora da poveže svako mestašce na planeti, uklju­ čujući područja koja vekovima nisu uspevala da ispune osnovne uslove takvog trojstva (to jest homogenost populacije i/ili trajno naseljavanje koje rezultira u „ukorenjenosti u tlu"). Zbog tako osmišljene, arbitrarne i sprovedene univerzalnosti principa troj­ stva, kao što ističe Hana Arent, ,,ko god je izbačen iz jedne od ovih čvrsto organizovanih zajednica zatekao se izbačenim iz čita­ ve porodice naroda" 1 8 (a isto tako i iz carstva čovečanstva, jer je ljudska vrsta postala identična sa „porodicom nacija") - u ničijoj zemlji komini sacri. Intenzivna proizvodnja otpada zahteva efikasnu industriju od­ laganja otpada; i, uistinu, ovo je postala jedna od najimpresivnijih uspešnih priča modernih vremena - koja objašnjava kako je bilo moguće da Kantovo upozorenje/slutnja sakuplja prašinu tokom dva veka. Uprkos svojoj sve većoj količini i sve gorim bolovima, ljud­ ski ostaci, taloženi revnošću i užurbanošću da uključe/isključe, aktivirani i neprestano ojačavani principom i praksom trojstva teritorije/nacije/države, mogli bi legitimno biti zanemareni kao prolazna i u suštini izlečiva iritacija, a ne smatrani i tretirani kao slutnja predstojeće katastrofe. Tamni oblaci činili su se svetlijim, a mračne slutnje su se mogle oterati smehom kao „proročanstva kraja sveta" - najviše zahvaljujući modernom poduhvatu koji je u istoriji zabeležen pod imenima kao što su „imperijalizam" i „ko­ lonizacija". Taj poduhvat je služio, pored svojih drugih funkcija, kao fabrika za odlaganje i reciklažu sve većih zaliha ljudskog ot17 Ibid., str. 18. 18 Arendt, The Origins of Totalitarism, str. 204.

156

F l u i d n a ljubav

pada. Neverovatna prostranstva „devičanske zemlje", koja su bila otvorena za kolonizaciju imperijalističkom težnjom za invazijom, pokoravanjem i dogradnjom, mogla su biti korišćena kao depo­ nija za one koji su bili nepoželjni kod kuće i služiti kao obećana zemlja za one koji su pali ili su bili gurnuti sa palube, kako se mašina progresa ubrzavala i napredovala. U to vreme, svet se činio veoma punim. „Pun" je drugi „objektovan" - izraz za osećanje gužve. Prenatrpanosti, da bude­ mo precizniji. Nema više kipova slobode koji bi okupljali potlačene i napu­ štene mase. Nema više staza za bekstvo i skrovišta ni za koga, osim za nekoliko neprilagođenih i kriminalaca. Ali (pošto je ovo, verovatno, najupečatljiviji efekat novootkrivene punoće sveta) takođe nema ni bezbednih i udobnih chez soi, kao što su drama­ tično i bez svake sumnje pokazali događaji od 11. septembra. Kolonizacija je omogućila Kantovim sumnjama da sakupljaju prašinu. Međutim, takođe je učinila da izgledaju, kada je sa njih konačno skinuta prašina, kao proročanstvo apokalipse umesto vesele utopije, kako je Kant i nameravao. Kantova vizija sada tako izgleda jer, zbog varljivog izobilja „ničije zemlje", ništa nije mora­ lo biti urađeno, pa tako nije ni urađeno tokom ova dva veka da bi se čovečanstvo pripremilo za otkrovenje konačne punoće sveta. Kako poslednje tačke koje nose oznake ubi leones brzo nestaju sa svetske mape, i kako poslednje među udaljenim neistraženim teritorijama potražuju sile dovoljno moćne da zapečate granice i odbiju ulazne vize - svet se u svojoj suštini pretvara u planetarnu graničnu teritoriju... Neistražene teritorije su, istovremeno, u svim vremenima bile poznate kao fabrike raseljavanja i reciklaže za raseljene. Ništa se drugo ne može očekivati od njihove nove, globalne podvrste osim, naravno, novog, planetarnog obima proizvodnje i reciklažnih problema. Da ponovim: ne postoje lokalna rešenja za globalne probleme - iako su upravo te lokalne situacije te koje željno traže, iako uza­ lud, postojeće političke institucije, jedine političke institucije koje smo zajednički izmislili do sada, i jedine koje imamo.

Razmontirano

zajedništvo

157

Ove institucije su od početka i tokom svoje istorije bile uplete­ ne u strastvene (herkulovske po nameri, sizifovske u praksi) na­ pore da se zapečati jedinstvo države i nacije sa teritorijom, tako da nije čudo da su sve takve institucije postale i ostale lokalne i da je njihova suverena moć da sprovedu izvodljive (ili, zapravo, legitimne) delatnosti lokalno definisana. Svuda po svetu su rasuti „garnizoni ekstrateritorijalnosti", de­ ponije za neodloženi, i tako nereciklirani otpad globalne neistra­ žene zemlje. Tokom dva veka moderne istorije ljudi koji nisu uspeli da po­ stanu građani - izbeglice, dobrovoljni i nedobrovoljni migranti, „raseljene osobe" tout court - bili su prirodno shvaćeni kao stvar zemlje domaćina i tretirani su kao takvi. Tek nekoliko nacionalnih država koje popunjavaju mapu mo­ dernog sveta, ako takvih uopšte ima, nije lokalno utvrđena u for­ mi suverenih prerogativa. Nekada voljno, a nekada oklevajući, praktično su sve one morale da prihvate prisustvo stranaca unu­ tar svoje zauzete teritorije i da prime sukcesivne talase imigrana­ ta koji su bežali ili su bili proterani iz područja moći drugih suve­ renih nacionalnih država. Međutim, onda kada uđu, ovi naseljeni i sasvim novi stranci na isti način padaju pod jedinstvenu i nepodeljenu nadležnost zemlje domaćina. Ta zemlja je bila slobodna da upotrebi ažurirane, modernizovane verzije dveju strategija, koje su bile opisane u Tužnim tropima Kloda Levi-Strosa kao al­ ternativni načini suočavanja sa prisustvom stranaca; pri odluci da se pribegne takvim strategijama - ona je mogla da računa na svesrdnu podršku svih drugih suverenih snaga na planeti, koje su brižno čuvale neprikosnovenost trojstva teritorije/države/nacije. Na raspolaganju je bio izbor između antropofagičnih i antropoemičnih rešenja za problem stranaca. Prvo rešenje svodilo se na „izjedanje stranaca", koji, bukvalno, žive kao u kanibalizmu, koji su navodno praktikovala određena drevna plemena, ili u njegovoj sublimiranoj, duhovnoj verziji, kao u silom potpomo­ gnutoj kulturnoj asimilaciji koju skoro univerzalno praktikuju nacionalne države sa namerom unošenja glasnika strane kultu­ re u nacionalno telo odbacivanjem nesvarljivih delova njihovih

158

F l u i d n a ljubav

kulturnih nasleda. Drugo rešenje značilo je „povraćanje" umesto proždiranja stranaca: njihovo prikupljanje i izbacivanje iz obla­ sti državne moći ili iz sveta živih (baš kao što je Orijana Falači - znamenita italijanska novinarka sa velikim uticajem na javno mnjenje - predložila da mi, Evropljani, treba da radimo sa lju­ dima koji obožavaju svoje bogove i demonstriraju čudne navike prilikom korišćenja toaleta). Zapazimo, međutim, da je traganje za bilo kojim od ova dva rešenja bilo razumno samo na osnovu dveju pretpostavki: da postoji jasna teritorijalna podela između „unutrašnjosti" i „spo­ ljašnjosti", te potpunost i nedeljivost suvereniteta sile koja bira strategiju unutar svog područja. Nijedna od ove dve pretpostavke danas nema mnogo kredibiliteta u našem fluidnom, modernom, globalnom svetu, a time su šanse korišćenja bilo koje od ove dve ortodoksne strategije, u najboljem slučaju, male. Sa testiranim načinima delovanja, koji više nisu na raspolaga­ nju, čini se da smo ostavljeni bez dobre strategije za pridošlice. U vremenima kada nijedan kulturni model ne može autoritativno i delotvorno da polaže pravo na superiornost nad drugim mo­ delima u igri, i kada su državotvorna i patriotska mobilizacija prestale da budu glavni instrumenti društvene integracije i samopotvrđivanja države, kulturna asimilacija se više ne predviđa. Pošto deportacije i proterivanja dospevaju u dramatične i veo­ ma uznemirujuće televizijske emisije, sa velikim potencijalom da izazovu javnu osudu i da stave mrlju na međunarodni kredibilitet počinilaca, većina vlada će radije, ako može, da se drži dalje od nevolja, zaključavajući vrata svima koji kucaju i traže sklonište. Sadašnji trend drastičnog smanjivanja prava na politički azil, udružen sa upornim odbijanjem ulaska „ekonomskim migran­ tima" (osim tokom nekoliko prolaznih trenutaka kada biznis zapreti da će se preseliti tamo gde je radna snaga, ako se radna snaga ne dovede tamo gde je biznis želi), ne nagoveštava novu strategiju u vezi sa fenomenom izbeglica - osim odsustva stra­ tegije i želje da se izbegne situacija u kojoj to odsustvo uzrokuje političko poniženje. U takvim okolnostima, teroristički napad 11. septembra pružio je ogromnu pomoć političarima. Zajedno

Razmontirano

zajedništvo

159

sa mahanjem optužbama zbog iskorišćavanja socijalnih fondova 19 zemlje i preuzimanja poslova, ili zbog donošenja u zemlju davno zaboravljenih bolesti kao što je tuberkuloza, ili onih novijih kao 20 što je sida, izbeglice sada mogu biti optužene da igraju ulogu „petokolonaša" u ime globalne terorističke mreže. Sada konačno postoji „racionalan" i moralno neoboriv razlog da se prikupe, za­ tvore i deportuju ljudi sa kojima čovek više ne zna šta da radi i za koje čovek uopšte ne želi da sazna. U Americi, a ubrzo posle toga i u Britaniji, pod sloganom „antiteroristička kampanja", strancima su brzo oduzeta osnovna ljudska prava koja su do sada izdržala sve preokrete istorije od Magne Carte i Habeas Corpusa. Stranci sada mogu biti zatvoreni na neodređeno vreme na osnovu optuž­ bi protiv kojih se ne mogu braniti, pošto im nije rečeno ni koje 21 su to optužbe. Kao što Martin Tomas jetko zapaža, od sada, u dramatičnom praktikovanju osnovnog principa civilizovanog za­ kona, „dokaz krivične optužbe je suvišna komplikacija" - barem što se tiče stranih izbeglica. Vrata mogu biti zaključana, ali problem neće nestati, koliko god da je brava čvrsta. Brave ne mogu ukrotiti ili oslabiti sile koje uzrokuju raseljavanje i čine ljude izbeglicama. Brava može po­ moći da se problem ne vidi i da se o njemu ne razmišlja, ali ga ona ne može silom izbrisati. I tako, sve više, izbeglice se zatiču u unakrsnoj vatri; preciznije, u nerazrešivoj situaciji. Oni su silom proterani ili su zaplašeni kako bi sami pobegli iz svojih zemalja, ali im je odbijen ulazak u bilo koju drugu. Oni ne menjaju mesta; oni gube mesto na zemlji, katapultirani su u „nigde", u Ožeov ,,non-lieux" ili u „nedođiju" Garoa, u „Narren­ schiffen" Mišela Fukoa, u lebdeće „mesto bez mesta, koje posto19 Optužba kojoj revnosno pribegava, uz veliki profit, sve širi krug savremenih političara iz čitavog političkog spektra, od Le Pena, Pija Kjersgaarda i Vlaam Bloca na krajnjoj desnici, do sve većeg broja onih koji sami sebe definišu kao levi centar. 20 Videti, na primer: Daily Mail od 5. avgusta 2002, o „dolasku desetina radnika koji već boluju od virusa side". 21 Guardian, 26. novembar 2 0 0 1 .

160

F l u i d n a ljubav

ji samo po sebi, koje je zatvoreno samo po sebi i u isto vreme 22 je predato beskraju mora" - ili (kao što Mišel Ažije sugeriše u predstojećem članku u časopisu Etnografi) u pustinju, koja je po definiciji nenaseljena zemlja, zemlja koja odbija ljude i koju ljudi retko posećuju. Izbeglice su postale, u karikiranoj sličnosti sa novom moćnom elitom globalizovanog sveta, primer za tu ekstrateritorijalnost u kojoj su potopljeni koreni sadašnjeg précarité ljudskog stanja, tog predvodnika današnjih ljudskih strahova i zebnji. Ti strahovi i zebnje su se, uzalud tražeći odušak, preneli na popularnu ljutnju i strah od izbeglica. Oni ne mogu biti deaktivirani ili rastureni u direktnom suprotstavljanju sa drugim oličenjem ekstrateritorijalnosti, globalnom elitom koja lebdi izvan dohvata ljudske kon­ trole, previše moćna da bi joj se moglo suprotstaviti. Izbeglice su, suprotno tome, glineni golubovi za ispoljavanje viška strepnje... Prema podacima kancelarije Visokog predstavnika UN za iz­ beglice (UNHCR), postoji između 13 i 18 miliona „žrtava prinud­ nog raseljavanja", koji se bore za opstanak izvan granica svojih zemalja (ne računajući milione „internih" izbeglica u Burundiju i Šri Lanki, Kolumbiji i Angoli, Sudanu i Avganistanu, osuđenih na lutanje zbog beskrajnih plemenskih ratova). Među njima, više od šest miliona se nalazi u Aziji, sedam do osam miliona u Africi; postoji tri miliona palestinskih izbeglica na Bliskom istoku. To je, svakako, konzervativna procena. Nisu sve izbeglice definisane (ili navodno definisane) kao takve; samo određen broj raseljenih lica je imao tu sreću da se pronađe na UNHCR-registru i da bude pod njegovom brigom. Gde god da odu, izbeglice su nepoželjne i, bez svake sumnje, znaju da je to tako. Istinske „ekonomske migrante" (to jest, ljude koji se vode idejom „racionalnog izbora" i tako pokušavaju da pronađu sredstva za život tamo gde ih mogu naći, a ne ostaju tamo gde ih nema) otvoreno osuđuju te iste vlade koje se upor­ no trude da učine „fleksibilnost rada" glavnom vrlinom svog glasačkog tela i koje bodre nezaposlene pripadnike svoje nacije 22 Videti: Michael Foucault,„Of other spaces", Diacritics I (1986), str. 26.

Razmontirano

zajedništvo

161

da „se popnu na svoje bicikle" i odu tamo gde se nalaze kupci radne snage. Ali sumnja u ekonomske motive takode se preliva na one pridošlice za koje se ne tako davno mislilo da su kori­ stili svoja ljudska prava kada su bili u potrazi za skloništem od diskriminacije i progona. Putem ponavljajuće asocijacije, termin „tražilac azila" stekao je omalovažavajuće značenje. Mnogo vre­ mena i umnog kapaciteta državnika „Evropske unije" se koristi u osmišljavanju sve sofisticiranijih načina zatvaranja i utvrđivanja granica, kao i najfunkcionalnijih procedura oslobađanja od onih koji su, u potrazi za hlebom i skloništem, ipak uspeli da pređu granice. Da bi se politički izvukao, Dejvid Blanket, britanski sekretar za unutrašnje poslove, je predložio da se zemlje porekla izbeglica ucenjuju ukidanjem finansijske pomoći zemljama koje ne prime 23 nazad „odbijene tražioce azila". Ovo nije bila potpuno nova ide­ ja. Blanket želi da „nametne brži tempo promena", žaleći se da je, zbog nedostatka poleta među drugim evropskim liderima, „na­ predak još uvek previše spor". On se zalaže za stvaranje sveevropskih „združenih operativnih snaga za brzo reagovanje" i „namenskih snaga nacionalnih eksperata" koje bi „definisale zajedničke procene rizika koje identifikuju slabe tačke u E U . . . spoljne gra­ nice, koje se suočavaju sa problemom ilegalnih imigracija vode­ nim putem i bore se sa problemom trgovine ljudima [novi termin osmišljen da zameni nekada plemenit koncept prelaska']". Uz aktivnu saradnju vlada i drugih javnih faktora, koji u pot­ pomaganju i podsticanju raširenih predrasuda nalaze jedinu zamenu za suočavanje sa istinskim izvorima egzistencijalne neizvesnosti koja opterećuje njihove glasače, „tražioci azila" (kao oni koji prikupljaju snage u nebrojenim Sangatteima - izbegličkim kampovima u Evropi, koji se spremaju za invaziju britanskih ostrva ili oni koji se spremaju da se nasele, ako ne budu zaustavljeni, u kampovima stvorenim po porudžbini nekoliko kilometara od domova glasača) zamenili su zle veštice, duhove nepokajanih zli­ kovaca i druge zlobne utvare i bauke iz urbanih legendi. Novi i 23 Videti: Alan Travis, „ U K plan for asylum crackdown", Guardian, 13. jun 2002.

162

F l u i d n a ljubav

brzo rastući urbani folklor, sa žrtvama kojima ova planeta daje ulogu glavnih negativaca, prikuplja i reciklira materijal užasnih horor priča koje su u prošlosti bile izuzetno tražene, stvorene ne­ sigurnostima gradskog života, baš kao i danas. One migrante, koji uprkos najdovitljivijim strategijama ne mogu biti ekspresno deportovani, po vladinom predlogu treba zatvoriti u kampove izgrađene u, po mogućstvu, udaljenim i izolovanim delovima zemlje - što je korak koji transformiše proro­ čanstvo koje se samo obistinjuje u verovanje da imigranti ne žele ili ne mogu biti asimilovani u ekonomski život zemlje - i tako se, kao što Geri Jang zapaža,„u praksi podižu bantustani širom unu­ trašnjosti Britanije, ograđuju se izbeglice tako da budu izolovane i ranjive".24 (Tražioci azila, kako Jang ističe, „pre su žrtve zločina, nego što su počinioci".) Od izbeglica koje su na spisku UNHCR-a, 83,2 posto onih u Africi smešteno je u kampovima, kao i 95,9 posto onih u Aziji. Do sada, u Evropi je samo 14,3 posto izbeglica zatvoreno u kam­ povima. Malo je znakova nade, za sada, da će se pozitivna razlika u korist Evrope dugo održati. Kampovi sa izbeglicama ili tražiocima azila su privremeni objekti koji su postali trajni blokiranjem njihovih izlaza. Stanovnici kampova za izbeglice ili tražioce azila ne mogu se vratiti „odakle su došli", jer ih zemlje koje su napustili ne žele nazad, njihova sredstva za život su uništena, a njihovi domovi opustošeni, porušeni ili pokradeni. Ali nema ni puta napred: ni­ jedna vlada ne gleda blagonaklono na priliv miliona beskućnika, i svaka vlada bi učinila sve što može da novopridošle spreči da se trajno nastane. Što se tiče njihove nove, „trajno privremene" lokacije, izbeglice su „na njoj, ali joj ne pripadaju". Izbeglice istinski ne pripadaju zemlji na čijoj su teritoriji sklopljene njihove pokretne kućice ili podignuti šatori. Od ostatka zemlje domaćina razdvojeni su ne­ vidljivim, ali veoma gustim i neprobojnim velom sumnje i prezi­ ra. Oni lebde u prostornoj praznini u kojoj je vreme stalo. Nisu se ni skućili, a nisu ni u pokretu; nisu ni meštani, a nisu ni nomadi. 24

Gary Younge, „Villagers and the dtmned", Guardian, 24. jun 2002.

Razmontirano

zajedništvo

163

Uobičajenim terminima opisa ljudskih identiteta, oni se ne mogu opisati. Oni su otelotvorenje „neodlučivih" Žaka Deride. Medu ljudima kao što smo mi, koje drugi hvale i koji sami sebe hvale zbog umeća mišljenja i samopreispitivanja, oni su ne samo nedodirljivi, već i nepojmljivi. U svetu do vrha ispunjenom zami­ šljenim zajednicama, oni su i nezamislivi. I upravo poricanjem prava tih ljudi da budu zamišljeni, oni ostali, okupljeni u istin­ skim zajednicama ili zajednicama za koje se nadaju da će postati istinske, traže kredibilitet za sopstveni trud zamišljanja. Širenje izbegličkih kampova je sastavni proizvod/manifestaci­ ja globalizacije, kao gustog arhipelaga zaustavnih ncdodija, kroz koje se kreću članovi nove putujuće elite na svojim putevima oko sveta. Atribut koji dele putnici svetom i izbeglice jeste njihova ekstrateritorijalnost: njihovo istinsko nepripadanje mestu, to što su ,,u" prostoru ali ne i „iz" prostora koji fizički zauzimaju (putnici svetom u sledu, doduše, kratkotrajnih momenata, a izbeglice u beskonačno razvučenom nizu momenata). Koliko mi znamo, nedođije zaključanih izbegličkih kampova, slično gostionicama nasred puta, u kojima odsedaju nadnacio­ nalni trgovci, mogu predstavljati mostobrane dolazeće ekstrateritorijalnosti, ili (u daljoj perspektivi) laboratorije u kojima se desemantizacija mesta, krhkost i zamenjivost značenja, neutvrđenost i plastičnost identiteta, te, iznad svega, nova trajnost prola­ znosti (a to su sve konstitutivne tendencije „fluidne" faze modernosti) podvrgavaju eksperimentima pod ekstremnim uslovima: testirani na način sličan ispitivanju granica ljudske podložnosti i pokornosti, a načini utvrđivanja tih granica su isprobani u kon­ centracionim logorima „čvrste" faze moderne istorije. Kao i sve druge nedođije, izbeglički kampovi se karakterišu planiranom, unapred programiranom i usađenom prolaznošću. Sve takve instalacije su zamišljene i planirane kao rupa u vreme­ nu, kao i u prostoru, privremeni prekid vremenskog sleda izgrad­ nje identiteta i teritorijalne pripadnosti. Ali lica koja ove dve vrste nedođije pokazuju dotičnim korisnicima/zatvorenicima veoma

164

F l u i d n a ljubav

se razlikuju. Dve vrste ekstrateritorijalnosti se talože, da tako ka­ žemo, na suprotnim stranama globalizujućeg procesa. Prva nudi nepostojanost kao voljno izabran objekat; druga ga čini trajnom - neopozivom i neizbežnom sudbinom. Ovo je razlika nalik onoj koja razdvaja dva lika osigurane trajnosti: za­ tvorene zajednice bogatih koji diskriminišu i geta diskriminisane sirotinje. A uzroci ove razlike su takode slični: ulazi koji su pažlji­ vo čuvani i posmatrani, a izlazi širom otvoreni - na jednoj strani; i ulazi sasvim slobodni, a izlazi čvrsto zapečaćeni - na drugoj strani. Zaključavanje izlaza je konkretno to što neprekidno odr­ žava stanje prolaznosti, i ne menja ga sa trajnošću. U izbegličkim kampovima vreme ne može doneti kvalitativnu promenu. To je i dalje vreme, ali nije više istorija. Izbeglički kampovi se mogu pohvaliti novim kvalitetom: „za­ mrznutom prolaznošću", tekućem, trajnom stanju privremenosti, trajanjem skrpljenim od momenata od kojih nijedan nije pro­ življen kao element, a kamoli doprinos večnosti. Zatvorenicima izbegličkih kampova - izgledi dugoročnih nastavaka i njihovih posledica nisu deo iskustva. Zatvorenici izbegličkih kampova žive, bukvalno, iz dana u dan - a na sadržaj svakodnevnog života ne utiče znanje koje dani kombinuju u mesece i godine. Kao u zatvorima i „hipergetima" koje je kritikovao i živopisno opisao Loik Vakan, 25 izbeglice u kampovima „uče da žive, odnosno da preživljavaju [(sur)vivre] iz dana u dan u neposrednosti trenutka, potapajući se... u očaj koji vri unutar zidova". Konopac koji fiksira izbeglice u njihovim kampovima ispleten je od sila koje guraju i vuku. Sile koje vladaju mestom na kome su postavljeni šatori ili sklo­ pljene barake, kao i prostorom oko kampa, rade šta god mogu da spreče zatvorenike kampa da procure i izliju se preko obližnje teritorije. Čak i u odsustvu naoružanih stražara na izlazima, spoljašnjost oko kampa je, suštinski, van dometa za stanovnike kam­ pa. U najboljem slučaju, ona je puna negostoprimljivih, opreznih, 25 Videti: Loïc Wacquant, „Symbole fatale. Quand ghetto et prison se ressemblent et s'assemblent", Actes de la Recherce en Sciences Sociales (septembar 2 0 0 1 ) , str. 43.

Razmontirano

zajedništvo

165

nesaosećajnih i sumnjičavih ljudi koji su revnosni da primete, zabeleže i uzmu im za zlo bilo koju istinsku ili navodnu grešku i bilo koji pogrešan korak koji izbeglice mogu napraviti - vrsta koraka koje će izbeglice skoro sigurno napraviti, jer su progna­ ni iz sopstvenog elementa i nikako se ne uklapaju u nepoznato okruženje. U zemlji gde su postavljeni njihovi privremeni/trajni šatori izbeglice ostaju jasni „stranci", pretnja za bezbednost, što „etabli­ rani" zaključuju iz svoje dnevne rutine koja ranije nije dovođe­ na u pitanje. Oni su izazov za prethodni univerzalni, zajednički pogled na svet i izvor opasnosti kome se još nije suprotstavilo, koji se loše uklapa u poznate odeljke i izbegava uobičajene načine 26 rešavanja problema. Susret meštana i izbeglica je, verovatno, najspektakularniji pri­ mer „dijalektike etabliranih i stranaca" (one koja je, čini se, u naše vreme stekla ulogu definisanja obrazaca, koja je nekada pripadala dijalektici gospodara i roba), koju su prvi opisali Elijas i Skotson. 2 7 „Etablirani", koristeći svoju moć da definišu situaciju i nametnu svoju definiciju na sve one koji su uključeni, skloni su da zatvo­ re pridošlice u gvozdene kaveze stereotipa, „krajnje uprošćene predstave društvenih realnosti". Stereotipi stvaraju „crno-beli dezen" koji „ne ostavlja prostora za različitosti". Stranci su krivi dok se ne dokaže suprotno, ali pošto su etablirani ti koji kombinuju uloge tužilaca, istražnih sudija i veštaka, i tako istovremeno prave optužbe, sude i izriču presude, šanse za oslobađanje su male, ako uopšte postoje. Kao što su uvideli Elijas i Skotson, što se etablira­ na populacija oseća ugroženijom, to će njihova uverenja verovatnije biti okrenuta „prema ekstremima iluzije i doktrinarne rigidnosti". A - suočena sa prilivom izbeglica - etablirana populacija ima sve razloge da se oseti ugroženom. Osim što predstavljaju „veliko nepoznato", čije su oličenje svi stranci, izbeglice donose sa sobom udaljene zvuke ratnih sukoba i zaudaranje opustoše26 Videti: Norbert Elias i John L. Scotson, The Establishment and the Outsiders: A

Sociological Inquiry into

str. 81 i 9 5 . 27

Ibid.

Community Problems

(Frank Cass,

1965), posebno

166

F l u i d n a ljubav

nih kuća i spaljenih sela, što ne može, a da ne podseti etablirane koliko lako čaura njihove bezbedne i poznate (bezbedne jer je poznata) rutine može biti probijena i smrvljena. Izbeglice su, kao što je istakao Bertold Breht u Die Landschaft des Exils, „ein Bote des Unglücks" („glasnici loših vesti"). Rizikujući da odu od kampa do obližnjeg grada, izbeglice se izlažu vrsti nesigurnosti sa kojom se teško nose nakon trome i zamrznute, ali prijatno predvidive svakodnevne rutine života u kampu. Na nekoliko koraka od spoljnog kruga kampa - oni sebe dovode u neprijateljsko okruženje. Njihovo pravo ulaska u „spoljašnjost" je u najboljem slučaju sporno i može ga dovesti u pitanje bilo koji prolaznik. U poredenju sa spoljašnjom divlji­ nom, unutrašnjost kampa može, svakako, delovati kao bezbedno utočište. Samo lakomisleni i odvažni bi poželeli da ga napuste na bilo koje duže vreme, a još manje njih bi se usudilo da se ponaša po svom nahođenju. Koristeći termine izvedene iz analiza Loika Vakana, 28 može­ mo reći da izbeglički kampovi mešaju, spajaju i učvršćuju sve ka­ rakteristične osobine i „geto zajednice" iz ere Ford-Kejns, kao i „hipergeta" naših post-Fordovih i post-Kejnsovih vremena. Ako su „geto zajednice" bile relativno samoodrživi i samoreprodukujući društveni kvazitotaliteti, zajedno sa minijaturnim replikama slojevitosti šireg društva, funkcionalne podele i institucije, osmi­ šljene da služe kompletnom inventaru potreba života zajednice - „hipergeta" zasigurno nisu samoodržive zajednice. Oni su osa­ kaćene, veštačke i očigledno nepotpune grupacije ljudi, agregati, a ne zajednice; topografska zbijanja ljudi koji nisu u stanju da sami prežive. Onda kada su elite uspele da pobegnu iz geta, i kada su prestale da snabdevaju mrežu ekonomskih poduhvata koja je održavala (koliko god nepostojano) živote geto populacije, po­ javljuju se agencije za brigu i kontrolu kojima upravlja država (dve funkcije, koje su, po pravilu, blisko povezane). „Hipergeto" 28 Videti: Loïc Wacquant, „The new urban color line: the state and fate of the ghetto in postfordist America", u: Craig. J. Calhoun (ed.), Social Theory and the Politics of Identity (Blackwell, 1994); takode „Elias in the dark ghetto", Amsterdams Sociologisch Tidjschrift (decembar 1997).

Razmontirano

zajedništvo

167

visi o koncima koji potiču izvan njegovih granica i svakako su van njegove kontrole. Mišel Ažije je u izbegličkim kampovima pronašao osobine „geto zajednice", isprepletene čvrstom mrežom uzajamne zavi­ 29 snosti sa atributima „hipergeta". Možemo pretpostaviti da takva kombinacija još jače očvršćava sponu koja veže žitelje za njihov kamp. Privlačna sila koja drži zajedno stanovnike „geto zajedni­ ce" i sila potiskivanja koja zbija strance u „hipergeto", a obe sile su moćne same po sebi, nadograđuju se i uzajamno pospešuju jedna drugu. U kombinaciji sa ključajućim i nagrizajućim neprijatelj­ stvom spoljašnjeg okruženja, one zajedno stvaraju moćnu cen­ tripetalnu silu, kojoj je teško odupreti se, čineći suvišnim tehnike zatvaranja i izolacije koje su osmislili rukovodioci i nadzornici Aušvica ili Gulaga. Više nego bilo koji drugi stvoreni mikrosvetovi, izbeglički kampovi veoma podsećaju na idealan tip „totalne institucije" Ervinga Gofmana: oni nude, uvrštavanjem ili izostav­ ljanjem, „totalni život" od kog nema bekstva, sa pristupom koji se aktivno brani svakom drugom obliku života. Nakon što napuste svoje prethodne i poznate miljee ili budu proterani iz njih, izbeglice obično bivaju lišene identiteta koji je definisao, održavao i reprodukovao taj milje. U društvenom smislu, oni su zombiji: njihovi stari identiteti opstaju uglavnom kao duhovi - koji pohode noći nanoseći još jači bol, jer su nevidljivi na dnevnom svetlu kampa. Čak i oni najprijatniji, najprestižniji i priželjkivani medu njihovim starim identitetima pretvaraju se u hendikepe: oni pritiskaju potragu za novim identitetima koji bolje pristaju novom miljeu, sprečavaju suočavanje sa novim realnostima i odgađaju prepoznavanje traj­ nosti novog stanja. U svakom praktičnom smislu izbeglice su određene za tu sred­ nju, „negde između" fazu trofaznog prelaska Van Genepa i Vikto­ ra Tarnera 1 0 - ali bez priznavanja tog određivanja kao takvog, bez 29 Videti: Michael Agier, „Entre guerre et ville", Ethnography, 3 (2002), str. 3 1 7 - 4 2 . 30 Prva faza se sastoji od odbacivanja starog identiteta, treća i poslednja u stva­ ranju nove; videti: Arnold van Gennep, The Right of Passage (Routledge and Kegan Paul, 1960); Turner, Vie Ritual Process.

F l u i d n a ljubav

168

vremenskog okvira njegovog trajanja, te, iznad svega, bez svesti o tome da povratak u prethodno stanje više ne postoji kao opcija i bez nagoveštaja o prirodi novog okruženja koje možda predstoji. Podsetimo se da je u trojnoj šemi „prelaska" - svlačenje, koje je od nosilaca prethodnih uloga oduzelo društvene atribute i kul­ turne oznake nekadašnjeg, sada povučenog statusa (što je silom podržana društvena proizvodnja „golog tela", kako bi rekao Dordo Agamben 3 1 ), bilo neophodna preliminarna faza za ponovno oblačenje „društveno golih" u odeću njihove nove društvene ulo­ ge. Društvena (a često i telesna) nagost bila je samo kratak intermeco koji razdvaja dva dramatično različita stava životne opere - označavajući razdvajanje između dva sukcesivno preuzeta niza društvenih prava i obaveza. Drugačije je, ipak, u slučaju izbeglica. Iako njihovo stanje nosi sve karakteristike (i posledice) društvene nagosti karakteristične za srednju, prolaznu fazu prelaska (nedo­ statak društvene definicije i zakonskih prava i dužnosti), to nije ni srednja, ni prolazna „faza" koja vodi u neko posebno, društve­ no definisano „stabilno stanje". U nesreći izbeglica - to je stanje koje je osmišljeno kao „oličenje srednjeg stanja" koje se širi u be­ skraj (istina koju je dramatična sudbina palestinskih izbegličkih kampova nedavno burno iznela pred javnost). Koje god „stabilno stanje" da se možda pojavi, ono može biti samo neplanirana i nenameravana nuspojava obustavljenog ili zaustavljenog razvo­ ja - fluidnih, doduše privremenih i eksperimentalnih pokušaja socijalizacije, koja se neprimetno utapa u ukrućene strukture o kojima se više ne može pregovarati, koje drže zatvorenike čvršće od bilo kog broja naoružanih čuvara i bilo koje količine bodlji­ kave žice. Stalnost privremenosti; trajnost prolaznog; objektivna rešenost koja nije reflektovana u subjektivnoj posledičnosti delovanja; uvek nedovoljno definisana društvena uloga, ili,pravilnije rečeno, umetanje u tok života bez sidra društvene uloge; sve takve i slične osobine fluidnog modernog života izložene su i dokumentovane u Ažijeovim zaključcima. U ekstrateritorijalnosti izbegličkog 31

Agamben, Homo Sacer.

Razmontirano

zajedništvo

169

kampa koja je teritorijalno fiksirana, one se pojavljuju u obliku koji je mnogo ekstremniji, nerazblažen i tako jasnije vidljiv nego u bilo kom drugom segmentu savremenog društva. Čovek se pita do koje mere su izbeglički kampovi laboratorije gde se (možda nesvesno, ali zbog toga ne manje snažno) novi flu­ idni moderni „trajno prolazni" obrazac života testira i isprobava. Do koje mere su nedođije izbeglica napredni uzorci budućeg sveta, a njihovi zatvorenici odbačeni/gurnuti/primorani na ulogu njegovih prvih istraživača? Na ovakva pitanja se može odgovoriti samo u retrospektivi (ako i to uopšte bude bilo moguće). Na primer, mi sada možemo videti - uz prednost gledanja una­ zad - da su Jevreji koji su napuštali geta u devetnaestom veku bili prvi koji su osetili i u potpunosti razumeli nesklad projekta asi­ milacije i unutrašnje kontradikcije vladajućeg principa samopotvrđivanja, što su kasnije iskusili svi stanovnici nastupajuće modernosti. A mi sada počinjemo da shvatamo, ponovo uz prednost gledanja unazad, da su postkolonijalni multietnički intelektualci (kao Ralf Sing u Najpolovom Mimic Menu, koji nije mogao da za­ boravi kako je ponudio jabuku svom omiljenom učitelju, kao što treba da čine sva dobro vaspitana engleska deca, iako je odlično znao da nema jabuka na Karipskom ostrvu gde se nalazila škola) bili prvi koji su osetili i shvatili fatalne greške, nekoherentnost i nedostatak kohezije u principu izgradnje identiteta, što je ostatak stanovnika fluidnog modernog sveta brzo nakon toga iskusio. Možda će doći vreme da se otkrije avangardna uloga sadašnjih izbeglica - u otkrivanju ukusa života nedođije i tvrdoglave traj­ nosti prolaznosti, koji mogu postati zajedničko stanište za žitelje globalizovane, pune planete. Jedino ona vrsta zajednice koja zauzima najveći deo sadašnjeg političkog diskursa, ali koja ne može biti pronađena nigde drugde - globalna zajednica, inkluzivna, a opet ne ekskluzivna zajednica koja odgovara Kantovoj viziji allgemeine Vereinigung in der Men­ schengattung - može izvući sadašnje izbeglice iz društveno-političke praznine u koju su odbačeni. Sve zajednice su zamišljene. „Globalna zajednica" nije izuzetak od tog pravila, ali mašta je sklona da se pretvori u opipljivu, snaž-

170

F l u i d n a ljubav

nu, delotvornu integrišuću silu kada je potpomognuta društveno proizvedenim i politički održavanim institucijama kolektivne samoidentifikacije i samouprave; ovo se dešavalo ranije - u slučaju modernih nacija, sjedinjenih sa modernim suverenim državama i u dobru i u zlu i dok ih smrt ne rastavi. Sto se tiče zamišljene globalne zajednice, slična institucional­ na mreža (koja ovog puta može biti satkana samo od globalnih agenata demokratske kontrole, globalno obavezujućeg pravnog sistema i globalno podržavanih etičkih principa) je u velikom delu odsutna, a ovo je, po mom mišljenju, najveći, možda osnovni uzrok te ogromne proizvodnje nehumanosti, koja je eufemistički nazvana „problem izbeglica". To je, takođe, glavna prepreka rešavanju ovog problema. U vreme kada je Kant zabeležio svoje misli o ljudskoj, sveljudskoj zajednici koju je Priroda proglasila sudbinom svih ljudskih vrsta, univerzalnost individualne slobode bila je proglašena svr­ hom i usmeravajućom vizijom, pa se očekivalo njeno pojavlji­ vanje - radom praktičara koji su bili dužni da je donesu, a koje je trebalo da inspirišu, postiču da to ubrzaju i blisko posmatraju teoretičari. Na zajednicu čovečanstva i individualne slobode gledalo se kao na dva lica istog zadatka (ili, preciznije, kao na sijamske bli­ zance), pošto je sloboda (da citiram rad Alena Finkjelkrauta o baštini dvadesetog veka, objavljen pod prikladnim nazivom The Lost Humanity - Izgubljena humanost31) zamišljena kao ekviva­ lent „nemogućnosti svođenja pojedinca na njegov čin, status, za­ jednicu, naciju, poreklo i pedigre". Sudbine planetarne zajednice i individualne slobode su sa dobrim razlogom smatrane neraz­ dvojivim. Kada god se o takvoj stvari razmišljalo, pretpostavljalo se da bi Vereinigung der Menshengattung i sloboda svih njegovih pojedinačnih članova mogli da napreduju zajedno ili da uvenu i umru zajedno, ali nikada da se rode sami ili da opstanu raz­ dvojeni. Kada govorimo o formulisanju i dodeljivanju ljudskih zakona i prava, pripadnost ljudskoj vrsti ili poništava sve druge 32

Alain Finkielkraut, L'Humanité perdu (Seuil, 1996), str. 4 3 .

Razmontirano

zajedništvo

171

specifičnije zadatke i pokornosti - ili je uzrok ljudske slobode kao neosporivog ljudskog prava kompromitovan ili sasvim izgu­ bljen. Tertium non datur. Taj aksiom je brzo izgubio svoju prvobitnu očiglednost i otišao u zaborav, kako su ljudi oslobođeni tamnovanja na nasleđenim posedima i kako su pedigrei brzo zatvarani u novom trojnom zatvoru saveza teritorije/nacije/države, dok su „ljudska prava" u političkoj praksi, ako ne u filozofskoj teoriji - bila redefinisana kao proizvod personalne zajednice između subjekta države, pri­ padnika nacije i legitimnog stanovnika teritorije. „Ljudska zajed­ nica" danas izgleda toliko udaljena od trenutne planetarne real­ nosti kao što je bila i na početku moderne avanture. U tekućim vizijama budućnosti mesto koje joj se obično predviđa, ako se o takvom nečem uopšte razmišlja, još je udaljenije nego što je bilo pre dva veka. Ono se više ne smatra predstojećim ili neizbežnim. Za sada, izgledi su slabi. U svojoj nedavnoj proceni trenutnih tendencija, Dejvid Held tvrdi da su afirmacija „nemogućnosti svođenja moralnog statusa svake i svih osoba", kao i odbijanje „mišljenja moralnih partikularista da pripadanje datoj zajednici ograničava i definiše moral­ nu vrednost pojedinaca i prirodu njihove slobode", zadaci koji su još uvek neispunjeni i velikim delom smatrani „neprijatnim". 33 Held uočava nekoliko događaja koji podstiču nadu (Deklaraci­ ju o ljudskim pravima UN iz 1948. godine i Statut Međunarodnog krivičnog suda iz 1998. godine - iako taj statut i dalje uzaludno čeka na ratifikaciju i aktivno ga sabotiraju neki glavni globalni igrači), ali takođe zapaža „snažna iskušenja da se jednostavno na­ vuku roletne i da se odbrani pozicija samo nekih nacija i zema­ lja". Izgledi nakon 11. septembra takođe nisu posebno ohrabruju­ ći. U njima postoji šansa za „ojačavanje naših multilateralnih in­ stitucija i međunarodnih pravnih sporazuma", ali takođe postoji mogućnost odgovora koji „mogu da nas odvedu dalje od ovih krhkih dobiti ka svetu daljih antagonizama i podela - ka izrazito 33 David Held, ..Violence, law and justice in a global age", Constellations (mart 2002), str. 7 4 - 8 8 .

F l u i d n a ljubav

172

negrađanskom društvu". Heldov sveobuhvatni prikaz uopšte nije optimističan: „Naša uteha, ipak (jedina uteha na raspolaganju, ali, isto tako - da dodam - jedina koja je potrebna ljudskoj vrsti kada se susreće sa mračnim vremenima), jeste činjenica da je istorija još uvek sa nama i može se stvarati". Da, uistinu - istorija nije završena, a i dalje postoji izbor i iz­ bori će neminovno biti pravljeni. Čovek se pita, ipak, da li su nas izbori koji su napravljeni tokom protekla dva veka doveli bliže do cilja koji je Kant predvideo; ili, nasuprot tome, da li smo se, posle dva veka neprekinutog napretka, utvrđivanja i dominacije princi­ pa trojstva našli još dalje od cilja nego na početku naše moderne avanture. Svet nije p l e m e n i t s a m o zato što su ga stvorila ljudska b i ć a , i ne postaje p l e m e n i t s a m o zato što se u n j e m u čuje ljudski glas, već s a m o o n d a kada p o s t a n e o b j e k a t d i s k u r s a . . . Mi h u m a n i z u j e m o o n o što se dešava u svetu i u n a m a s a m o t a k o što g o v o r i m o o t o m e , a t o k o m govora o t o m e m i u č i m o d a b u d e m o ljudi. G r c i su zvali ovu h u m a n o s t , p o s t i g n u t u u diskursu prijateljstva,

tropijom,

filan­

„ljubavlju p r e m a čoveku", p o š t o se o n a manifestuje u spre­

m n o s t i da se svet deli sa d r u g i m l j u d i m a .

Ove reči Hane Arent mogu biti - treba da budu - shvaćene kao uvod svim budućim naporima sa ciljem sprečavanja suprot­ ne tendencije i sa ciljem dovođenja istorije bliže idealu „ljudske zajednice". Prateći Lesinga, svog intelektualnog heroja, Arentova tvrdi da je „otvorenost prema drugima" „preduslov'humanosti' u svakom smislu te reči"... „Istinski dijalog među ljudima se razli­ kuje od puke priče, ili čak diskusije, u tome što je on u potpunosti prožet zadovoljstvom drugom osobom i onim što ona govori." 34 Velika Lesingova prednost, po mišljenju Hane Arent, je u tome „što je njemu bilo drago zbog beskrajnog broja mišljenja koja se javljaju kada ljudi razgovaraju o stvarima u ovom svetu". Lesing se r a d o v a o zbog te iste stvari koja je u v e k - ili b a r od P a r m e n i d a i P l a t o ­ na - m u č i l a filozofe; da se istina, č i m se izgovori, pretvara u s a m o j e d n o 34

Arendt, „On humanity in dark times", str 2 4 - 5 , 1 5 .

Razmontirano

zajedništvo

173

mišljenje m e d u m n o g i m a ; o n a j e o s p o r a v a n a , r e f o r m u l i s a n a , svedena n a j e d n u t e m u diskursa m e d u o s t a l i m t e m a m a . L e s i n g o v a veličina n e sastoji se s a m o od t e o r e t s k o g uvida u to da u l j u d s k o m svetu ne m o ž e p o s t o j a t i j e d n a j e d i n a istina, već u n j e g o v o m zadovoljstvu što o n a ne p o s t o j i i što, z b o g toga, b e s k r a j n i diskurs m e d u ljudima n i k a d a n e ć e prestati d o k l e god p o s t o j e ljudi. J e d n a a p s o l u t n a i s t i n a . . . bila bi s m r t svih tih s p o r o v a . . . a ovo bi predstavljalo kraj za č o v e č a n s t v o . 1 5

Činjenica da se drugi ne slažu s nama (da ne cene ono što ra­ dimo već ono što ne radimo; da veruju kako ljudsko zajedništvo može imati korist od onoga što je zasnovano na drugim pravili­ ma, a ne na onim koja mi smatramo superiornim; i, iznad svega, da sumnjaju u naše pravo pristupa apsolutnoj istini i isto tako naše polaganje prava na to da smo mi ti koji sigurno znaju gde se razgovor mora završiti pre nego što počne) nije prepreka na putu do ljudske zajednice. Ali naše ubeđenje da naša mišljenja jesu potpuna istina, ništa osim istine, i iznad svega jedina istina koja postoji, i naše verovanje da su istine drugih ljudi, ako se razlikuju od naših, samo „puka mišljenja" - jeste takva prepreka. U istorijskom smislu, takva ubedenja i druga verovanja obezbeđivala su sebi kredibilitet iz materijalne superiornosti i/ili sile otpora svojih vlasnika - a ti vlasnici su dobijali svoju snagu iz utvrdenosti pravila trojstva. Uistinu, „kompleks suvereniteta", utvrđen u (ne)svetom jedinstvu teritorije, nacije i države, delotvorno sprečava diskurs koji su Lesing i Arentova definisali kao „preduslov humanosti". On omogućava partnerima / suprotstavljenima u razgovoru da nameste kockice i karte pre nego što poč­ ne igra uzajamne komunikacije i da prekinu debatu pre nego što prevara bude otkrivena. Pravilo trojstva poseduje samopokretački impuls. On potvr­ đuje sopstvenu istinu u procesu zadobijanja dominacije nad ljudskim životima i umovima. Svet kojim dominira to pravilo je svet nacionalno frustriranog stanovništva koje, podstaknuto svojom frustracijom, stiče uverenje da „istinska sloboda, istinska emancipacija" može biti dostignuta samo „uz punu nacionalnu 35

Ibid., str. 2 6 - 7 .

F l u i d n a ljubav

174 36

emancipaciju" - odnosno, kroz magični spoj nacije sa teritorijom i suverenom državom. Pravilo trojstva je uzrokovalo tu fru­ straciju i to isto pravilo se nudi kao lek. Bol koju su trpeli izgna­ nici iz teritorijalne/nacionalne/državne alijanse dopire do svojih žrtava nakon prethodne obrade u postrojenju trojstva, i dolazi u kompletu sa priručnikom i potpunim receptom za bolest, u ruhu empirijski zasnovane mudrosti. U procesu svoje obrade alijan­ sa se čudesno preobražava od prokletstva u blagoslov, od uzroka boli u anestetik. Arentova zaključuje svoj esej o „Čovečanstvu u mračnim vre­ menima" Lesingovim citatom: „Jeder sage, was ihm Wahrheit dünkt, / und die Wahrheit selbst sei Gott empfohlen" („Neka sva­ ki čovek kaže ono što smatra istinom, / a neka sama istina bude 37 poverena Bogu"). Poruka Arentove i Lesinga je sasvim direktna. Poveriti istinu Bogu znači ostaviti pitanje istine (pitanje ,,ko je u pravu") otvore­ nim. Istina se može pojaviti samo kao krajnji cilj razgovora - i to prirodnog razgovora (to jest, razgovora koji nije prerušeni mono­ log); niko od sagovornika ne može biti siguran da zna, niti uopšte može znati kakav će taj cilj biti (ako on uopšte postoji). Govornik, takođe i mislilac, koji razmišlja naglas ne može, kao što Franc Rozencvajg ističe, „predvideti ništa"; on mora biti u stanju da čeka jer zavisi od reči onog drugog; „potrebno mu je vreme".38 I kao što Nejtan Glejcer, Rozencvajgov najistaknutiji analitičar, sugeriše postoji „neobična paralela" između Rozencvajgovog modela mi­ slioca koji „razmišlja naglas" i procesualno-dijaloškog koncepta istine Vilijama Džejmsa: „Istina se događa ideji. Ona postaje isti­ na, stvaraju je događaji. Njena istinitost je, u stvari, jedan događaj, proces: naime, proces vlastitog verifikovanja, vlastite verifikacije. Njena validnost je proces njene validacije". 39 Uistinu, sličnost je 36 Arendt, The Origins of Totalitarianism, str. 2 7 2 . 37 Arendt, „On humanity in dark times", str 3 1 . 38 Franz Rosenzweig, Understanding the Sick and the Healthy: A View of World, Man and God (Harvard University Press, 1999), str. 14. 39 Citirano u: Glatzer, ibid., str. 33, po Williamu Jamesu, Pragmatism (London, 1907), str. 2 0 1 . Blisku vezu između Rosenzwiegove i Jamesove ideje prvi put je pomenuo Ernst Simon 1953.

Razmontirano

zajedništvo

175

upečatljiva, iako za Rozencvajga govor koji je iskreno i sa nada­ ma uključen u dijalog - govor koji ne zna rezultat tog dijaloga pa je nesiguran u sopstvenu istinu - predstavlja osnovni sadržaj „događaja" u kome se „stvara" istina i osnovno sredstvo njenog „stvaranja". Istina je izrazito borbeni koncept. Ona se rada iz konfrontaci­ je verovanja, imunih na rešavanje, i njihovih napredovanja koja nisu sklona kompromisu. Bez takve konfrontacije pojam „istine" teško da bi se uopšte javio. „Znati kako ići dalje" bilo bi sve što je nekom potrebno da zna - a okruženje u kome čovek treba „da ide dalje" obično se javlja u paru sa nedvosmislenim pravilom „ići dalje", ukoliko nije dovedeno u pitanje i time učinjeno „ne­ poznatim" i lišeno svoje „samoočiglednosti". Osporavanje istine je odgovor na „kognitivni nesklad", koji je podstaknut težnjom da se obezvredi i onemogući drugačije tumačenje tog okruženja i/ili drugačijeg pravila igranja koje baca sumnju na sopstveno tu­ mačenje i sopstvenu rutinu aktivnosti. Intenzitet te težnje raste onoliko koliko ti ciljevi/prepreke postaju glasniji i koliko ih je teže utišati. Ulog u osporavanju istine i primarna svrha njenog samoisticanja je dokaz da partner/suprotstavljeni nije u pravu i da stoga ti ciljevi nisu validni i mogu biti zanemareni. Kada govorimo o osporavanju istine, male su šanse za ,,neiskrivljenu komunikaciju", kako ju je definisao Jirgen Habermas. 4 0 Protagonisti se teško opiru iskušenju da pribegnu drugim, efika­ snijim sredstvima od elegantnosti logike i ubedljivosti vlastitih argumenata. Oni bi radije učinili sve što mogu da protivnikove argumente učine nedoslednim, još bolje nečujnim, a najbolje od svega bi bilo da ti argumenti nikada i ne budu izgovoreni - ako bi 40 Jürgen Habermas zapaža, ispravno, da je očekivanje univerzalnog konsenzu­ sa ugrađeno u bilo koju konverzaciju i da bi bez takvog očekivanja komunikacija bila nezamisliva; ono što on ne kaže, ipak, jeste da, ako se veruje da je konsenzus postignut u idealnim uslovima, zbog „jedne i jedine istine" koja čeka da bude ot­ krivena i da se o njoj složi, onda je nešto drugo „ugrađeno" u bilo koji vid komu­ nikacije: tendencija da se učini suvišnim svaki osim jednog od govornika, kao i različitost pogleda koji oni imaju i nagoveštavaju. Odo Marquard, u Abschied vom Prinzipiellen (Philipp Reclam, 1991), smatra da ovakvom interpretacijom ideal „neometane komunikacije" izgleda kao posthumna osveta solipsizma...

176

F l u i d n a ljubav

oni koji bi ih izgovorili bili onemogućeni. Argument koji ima naj­ više šansi da bude upotrebljen jeste neadekvatnost protivnika kao partnera u razgovoru - jer je protivnik nesposoban, prevrtljiv ili na drugi način nepouzdan, krije zle namere ili je sasvim inferio­ ran i ispod prošeka. Da je taj izbor dostupan, odbijanje razgovora ili povlačenje iz debate bilo bi poželjnije nego argumentacija mi­ šljenja. Ulazak u raspravu je, na kraju krajeva, indirektna potvrda partnerovih kvalifikacija i obećanje da će se poštovati pravila i standardi lege artis i bona fide diskursa. Iznad svega, ulazak u ra­ spravu znači, kao što je Lesing istakao, poveravanje istine Bogu; jednostavnije rečeno, to znači da se ishod debate pretvara u tao­ ca sudbine. Bezbednije je proglasiti da protivnik, ako je moguće, a priori nije u pravu, i potom ga odmah lišiti mogućnosti žalbe na tu presudu, nego se angažovati u sporu i izložiti sopstveni slučaj unakrsnom ispitivanju, rizikujući time neodobravanje i odbaci­ vanje. Sredstvo diskvalifikacije protivnika iz debate o istinitosti naj­ češće koristi jača strana; ne toliko zbog toga što je manje u pravu, koliko zbog svoje veće sposobnosti. Možemo reći da je sposob­ nost ignorisanja protivnika i zatvaranja očiju na njihove ideje merilo kojim se može meriti relativni obim i snaga kapaciteta. Suprotno tome, vratiti se na odbijanje učešća u debati i složiti se sa pregovaranjem o istini suviše se često uzima kao znak slabo­ sti - okolnost koja jaču stranu (ili onu koja želi da demonstrira svoju superiornu snagu) čini još manje sklonom da napusti svoj odbacivački stav. Odbacivanje Rozencvajgovog stila „razmišljanja naglas" ima sopstveni samopokretački i samopotkrepljujući impuls. Na strani jačeg odbijanje razgovora može proći kao znak da je on ,,u pravu", ali, za suprotnu stranu, uskraćivanje prava na odbranu svog stava, koje je rezultat tog odbijanja, a time, uz to, i odbijanja priznavanja prava da se bude saslušan i uzet ozbiljno kao nosilac ljudskih pra­ va, predstavlja krajnje nipodaštavanje i poniženje - uvrede koje se ne mogu mirno prihvatiti bez gubitka ljudskog dostojanstva... Poniženje je moćno oružje; pored toga, ono je oružje nalik bumerangu. Ono se može iskoristiti u cilju demonstriranja ili

Razmontirano

zajedništvo

177

dokazivanja fundamentalne i nepomirljive nejednakosti između strane koja ponižava i ponižene strane; ali, nasuprot takvoj na­ med, ona, u stvari, čini autentičnom, verifikuje njihovu simetriju, istost, paritet. Mera poniženja, koja je bez izuzetka rezultat svakog čina od­ bijanja razgovora, međutim, nije isključivi razlog što se odbijanje nastavlja samo od sebe. U divljini, u koju se naša planeta brzo 41 pretvara kao rezultat jednostrane globalizacije, stalni pokušaji nadvladavanja, onemogućavanja i onesposobljavanja protivnika često postižu svoje nameravane efekte, iako samo rezultatima koji uveliko nadmašuju predviđanja počinilaca, čak i mimo ono­ ga što oni žele. Veliki delovi Afrike, Azije ili Latinske Amerike pokriveni su trajnim tragovima pohoda koji su doveli do onespo­ sobljavanja u prošlosti: naime, brojnim lokalnim divljinama kao propratnim efektima ili nusproizvodima, zbog kojih pate sile koje imaju koristi od stanja globalne divljine, a ne mogu izbeći da ih seju i množe. Vežbe onesposobljavanja „uspevaju" ako je protivnik razoru­ žan, bez nade da će se oporaviti - a strukture vlasti su razmontirane, društvene veze su rascepkane, uobičajeni izvori sredstava za život su usahli i stavljeni van funkcije (u modernom politič­ kom jeziku, teritorije sa takvim problemima zovu se „slabe drža­ ve", iako termin „država", koliko god bio na mestu, može u ovom slučaju biti opravdan samo ako se koristi sous rature, kao što bi rekao Derida). Ako su podržane oklopom visoke tehnologije, reči postaju telo i time poništavaju sopstvenu svrhu i potrebu. U lo­ kalnim divljinama ne postoji više niko s kim se može razgovarati - Q.E.D. U jednom irskom vicu, vozač pita prolaznika: „Kako da sti­ gnem odavde do Dablina", a ovaj odgovara: „Kad bih želeo da idem u Dablin, ne bih pošao odavde". Zaista, nije teško zamisliti svet prikladniji za putovanje pre­ ma Kantovom „univerzalnom jedinstvu čovečanstva" od ovog 41 Videti poglavlje „Living and dying in the planetary frontier-land", u mojoj knjizi Society under Siege (Polity, 2 0 0 2 ) .

178

F l u i d n a ljubav

našeg sveta koji naseljavamo, na samom kraju ere trojstva terito­ rije/nacije/države. Ali nema takvog alternativnog sveta, a time ni drugog mesta za započinjanje putovanja. Pa ipak, ne započeti to putovanje ili ne započeti ga bez odlaganja - u ovom slučaju, bez sumnje - nije opcija. Jedinstvo ljudskih vrsta, koje je Kant pretpostavio, može biti, kao što je sugerisao, u skladu sa namerom Prirode - ali se ono sigurno ne čini „istorijski predodređenim". Kontinuirana ne­ mogućnost kontrole već globalne mreže uzajamne zavisnosti i „uzajamno osigurane ranjivosti" sasvim sigurno ne uvećava šan­ se za takvo jedinstvo. Međutim, to jedino znači da nikada ranije revnosna potraga za zajedničkom humanošću, kao i praksa koja prati takvu pretpostavku, nisu bile tako hitne i imperativne kao što su danas. U eri globalizacije, ideja i politika zajedničke humanosti suo­ čavaju se sa najodsudnijim od mnogih odsudnih koraka koji su napravljeni u njihovoj dugoj istoriji.