Zlocin i Kazna, Prepricano

,,Злочин и казна'' Фјодор Михаилович Достојевски *Препричавање по деловима и чиновима. Место радње: Петроград Ликови:  Радион Романович Раскољников - главни лик романа  Дмитрије Прокофљич Разумихин  Пулхерија Александровна (Раскољникова мајка)  Авдотја Романовна Дуња  Петар Петрович Лужин – први Дуњин удварач  Зосимов – доктор  Настасја – собарица  Мармеладов –пропали чиновник  Соња Мармеладова - проститутка  Катарина Ивановна – жена Мармеладова  Порфирије Петрович – детектив  Аркадије Иванвич Свидригајлов – други удварач Дуњин  Марфа Петровна – преминула жена Свидригајлова  Аљоша Ивановна – баба коју је Раскољников убио  Лизавета – њена сестра  Амалија Ивановна – газдарица стана Катарине Ивановне  Андреј Сјемонович Лебезјатњиков – цимер Лужина  Иља Иванович – полицијски надзорник

Део први. Чин први Прича почиње о Расковљиковом, младићу који живи у Петрограду. Почиње тако што се описује његов стан где он живи. Већ дужи временски период није плаћао станарину, па се тихо извлачи из стана и одлази. Каже и да се увукао у себе због сиротиње. Излази напоље у шетњу. У тој шетњи он одлази код бабе, Аљоне Ивановне, да да у залог сат који је добио од покојног оца. Такође се види да је њој он доста ствари доносио у залог да је био без пара. При повратку од бабе осетио се жедним и да хоће да пије пива па је свратио у једну пивницу у сутерену. Ту у тој пивници затиче јенодог бившег чиновника.

Део први. Чин други За око му ту запада тај бивши чиновник који му се наједном обратио и пришао ка његовом столу. Чиновник је био веома припит и име му је било Мармеладов. Од Раскољникова се чује да је он у ствари бивши студент који је отишао са универзитета јер није себе могао да издржава. И ту Мармеладов отпочиње причу о свом животу. Отпочиње причу о ћерци која је добила ,,жути лист'' (који се издаје проституткама) и да он ништа није учинио како би њу спречиио да то уради. Сазнајемо да има и жену Катарину Ивановну кћи штапског официра, која се већ удавала за пешадијског официра из љубави али се он одао пороку коцкања и убрзо је и умро. Узео ју је за жену као удовицу јер је запала у тешку сиротињу. Катарина Ивановна има троје мале деце из првог брака а Мармеладов једну ћерку Соњу која има османаест година. Мармеладов је пропио све што се могло продати у њиховој кући, док је Лебезјатњиков тукао Катарину Ивановну. Онда је Соња једног дана пошто нису деца јела три дана отишла из стана и дошла са новцем. Она је продала своје тело за новац. Катарина Ивановна колико јој је била захвална љубила јој је ноге. Тада је Мармеладов отишао и запослио се поново. Њихова кућа је почела да цвета и то је трајало неких пет недеља. Он је донео плату мало су лепше живели, све док једне ноћи он није покупио остатак што му је остао од плате и отишао у кафану и пропио се. Своје одело је чак мењао за флашу ракије. Пет дана није ишао кући. Отишао је код своје ћерке Соње и покупио последње паре што је она имала све за алкохол. Мармеладов кренуо пијан кући и ту му је Раскољников помогао да дође до стана. Долазе у стан и Катарина Ивановна почиње да га бије и туче, али њега то ништа не боли сматра да је он то све заслужио. Деца су се пробудила уплакана. Катарина Ивановна је Раскољникова оптужила као саучесника у опијању Мармеладовог. Одлазећи Раскољников се сажалио на њих и оставио на прозору оставио кусур који беше добио у пивници. Хтео је да се врати да узме, јер је сматрао да они имају Соњу а он нема никога, али ипак није, и одлази у стан натраг.

Део први. Чин трећи Раскољников се буди из сна. Он се отуђио од света, увукао се као корњача у своју кору. Ту његову тишину прекида Настасја (собарица). Она га прво буди па му даје чај који доноси кријући од газдарице. Пошто он није плаћао стан није ни добијао храну од газдарице, али му

Настасја даје купус од претходног дана да једе. Провоцира га што нон стоп лежи и ништа не ради да би зарадио. Када га пита шта ради он одговара кратко и јасно ,,Мислим'' али га зато она ироночно пита ,,Колико си пара смислио''. Она му доноси писмо а то писмо је било од његове мајке. Она га извештава да је његова сестра почела да ради као гуверната код Марфе Петровне и Свидригајлова. Али ту је избио мали проблем. Свидригајлов се набацивао његовој сестри Дуњи. Она га је одбиала. Онда је он својој жени Марфи рекао како се у ствари она набацивала њему. И тако она бива избачена са тог посла. Цела варош ју је оговарала. Али Свидригајлов је сажаљева на њу и она се извињава Дуњи неизмерно. Дуњу је просио један човек Петар Петрович Лужин. Он је дворски саветник и има адвокатску канцеларију. Тражио је што пре одговор о њеном пристанку за удају јер је морао хитно да иде за Петроград. Раскољникова мајка напомиње да је се Дуња целу ноћ премишљала шта ће да ради и на крају је решила да се уда за њега. Дуња је наговарала Лужина да прихвати њеног брата на посао код њега, где је он дао одобрење. Он их је позвао да дођу у Петроград да се тамо детаљно договоре око преосталих детаља. Мајка и сестра су се веома радовале том доласку у Петроград како би се виделе са Раскољниковим први пут после три године. Рекла је такође да ће му послати тридесет рубаља њему за његове потребе. Раскољников је ово писмо читао плакајући, али су му се мисли узбуркале, па је тако пошао у град веома чудно корачајући и сви мислише да је пијан.

Део први. Чин четврти Мајчино писмо га је веома намучило. ,,Од тога брака неће бити ништа док сам ја жив, а господин Луин нека иде до сто ђавола'' то су биле његове речи а из тих речи се налсућује зашто је био нервозан. Сматрао је или он или Лужин другог избора нема. Љутило га је то што се она удаје за човека који има капитал (новац). Раскољников се много љутио сматро је да му мајка то намерно пише о Лужином само да би га осрасположила, али је она учинила то супротно. Преиспитивао је себе што Дуња то ради? Да ли због комфора, мада зна да се она не би никада продала. Али пита се што мајка то ради, што жртвује ћерку али схвата да је све то због њега, да је он кључ у свему томе. Помислио је чак да се убије али није решење у томе. Наједном му је позлило и шетајући тргом је тражио клупу да седне. Али за око му је запала млада девојка од шеснаест година која је шетала тргом. Девојка је ходала као пијана. А за њом је ишао мушкарац који јој је прилазио са неком намером, и бацао је чудне погледе на Раскољниковог. Раскољников му приђе и почео је да се бије са њим пошто је знао да тај мушкарац хоће да одвуче ту невину девојку у кревет. Но међутим у ту причу су се умешали и полицајци. Ухапсили су тог мушкарца, а Раскољников им је дао нешто новца да одведу ту девојку кући. Чудио се како се свет избезобразио и изпакостио. Сматра да су тој девојци свашта радили а то се види по поцепаној хаљиници.. Можда је она из племићке породице, можда ће је тући, свашта му се врзмало по глави. Наједном није ни сам знао куда иде.Онда је одличио да иде код свог друга са универзитета Разумихина. Раскољников није имао другова осим њега. Разумихин је била једна пажљива и брижна особа. Као и Раскољников Разумихин је био сиромашан. Њих двојица се нису видели више од четири месеца.

Део први. Чин пети Он поставља сада питање самом себи што иде код Разумихина. Али се онда предомисли и рече да ће отићи сутрадан, јер сада не жели нигде да иде. Одједном га је ухватила дрхтавица при поласку кући. Сваки час је западао у замишљеност. Размишљао је где је потрошио све паре и коме је дао. Прошавши поред једног дућана осетио је глад. Ушао је у дућан јео попио ракију и изашао напоље, али је запао у неки жбун и ту је остао и заспао. Уснио је један страшан сан. Сањао је да је он у свом родном месту, да има седам година и да шета са својим оцем. Био је неки вашар. Пролазио је поред цркве и гробља. Прошао је поред једне крчем која му је била страшна, наједном се уплашио саме крчме. Из крчме излазе људи који улазе у запрежна кола са малим коњчетом. То је било мало и слабо коњче. Власник тих кола био је Миколка који је почео да шиба коњче. Шибао је и шибао док није почео да крвари. Мали Ракољников се уплашио. Коњче је од терета пало на земљу али је Миколка наставио да га туче свом снагом, тако је мали Раскољников прошао кроз гомилу људи и ухвати већ мртву главу конњчета и поче да је љуби. Отац га износи из гомиле и говори му да то није њихова ствар. Наједном он се нагло пробудио у оном истом жбуну сав обливен знојем. Почео је опет да се шета кроз град и прошао је поред тезге коју је држала Лизавета Ивановна сестра од Аљоне Ивановне која узима залоге. Начуо је да ће сутрадан она остати сама око седам сати. Он је чекао тај моменат целе године када ће баба остати сама и он изврштити њено убиство.

Део први. Чин шести Доцније је сазнао да је Лизавета била обична улична продавачица која је продавала претежно женске ствари. Ракољников је постао веома сујеверан у последње време. Он не би сазнао за бабу му није рекао један студент. И тако Раскољников пошто је помало поучавао децу за новац, а мало и животарио нестало му је новца. Он је прво отишао код ње и заложио прстен који му поклонила сестра за спомен. У повратку је свратио у кафану где је чуо разговор између једног студента и официра о баби коју је он планирао да убије. Студент је говорио као да све зна о њој. Каже да пара вреди та баба, да је богата као јеврејин али да је зла и пакосна, ако један дан закасниш са залогом, она ти је пропала. Узимала је и велики интерес. Наједном су се пребацили и почели говорити о Лизевети, бабиној сестри. Каже да је Аљона (баба) стално тукла њу, да је радила по целу ноћ и дан, да није могла узимати одмор све док јој Аљона није дала дозволу. Али се студент који је причао ову причу највише смејао томе што је Лизавете стално била трудна. Студент каже да би њу убио и похарао без трунке кајања. Сматрао је да та трула, зла и ништавна баба никоме није потребна већ је напротив свима од штете. Већ је закорачила у касне године тако да ако умре који дан или годину раније свима би било лакше. Сматра да ће за тај један живот хиљаду живота уздићи. Раскољников је помно слушао овај разговор јер га је веома занимао, јер је и он имао исто мишљење о њој као и студент. Раскољников је отишавши кући легао да спава али га је пробудила Настасја. Опет му је донела храну да једе без знања газдарице. Када је отишла Настасја одмах се разбудио и почео ужурбано да се спрема везао је петљу испод капута како

би ту окачио секиру коју ће неприметно узети из кухиње. Он појури ка приземљу, пажљиво и неприметни узе секиру и запути се у правцу бабиног стана. Опет је почео себе да преиспитује о самом злочину који ће починити. Занимало га је како се тако лако откривају починиоци злочина и да ли су трагови који остављају толико очевидни. Он је закључио да сваки злочинац у неком тренутку доведе до пада воље и мишљења, на место чега долази лакомисленост баш у оном моменту када је разум најпотребнији. Али он поставља себи једно веома битно питање ,,да ли болест рађа злочин или зличин увек бива праћен нечим налик на болест?'' Ишао је полако ка бабиним стану да му се неким случајем не би одвезала везица или испала секира. Када је дошао испред стана плашио се вратара али их није било тако да је лагано ушао у зграду. Пењући се уз степенице размишљао је да се врати али повратка није било. Дошао је до испред врата и почео да звони, а срце му је јако дрхтало. И тада се зачуло шкрипање браве.

Део први. Чин седми Врата су се отворила. Иза врата су стајала два избечена ока Аљоне Ивановне. Она се била уплашила када је угледала Раскљникова са веома изопаченим изразом лица. Испрва га није ни препознала. Раскољников је брзо потурио ногу на врата како старица случајно не би затворила или закључала. Рекао јој је да је донео једну залогу (то у ствари беше парче керамике и дрвета које је добро завио у папир) Рекао је баби да је то сребрна кутија за цигарете. Приметила је како му дрхте руке и да је много блед. Док је баба покушавала да скине папире у које је била обмотана ,,залога'' она се наједном окренула ка прозору пошто је било мрачно у соби. Раскољников осети тада као прави тренутак и испод капута одреши везицу и извади секиру, али не сасвим него ју је само придржавао. Сад више ни једног тренутка није могао чекати па извади сасвим секиру и удари бабу по голој глави. Она врисну али слабо. Извадио је кључеве из њеног десног џепа и оде у спаваћу собу да откључа орман са залогама. Одједном га је обузела језа и дрхтавица. Наједном му је пало на памет да је баба можда жива, да се осветила па опет одлази до ње да је удари још једном (али не је не удара). На њеном врату је приметио узицу коју је у паници исекао секиром. То је била узица од новчаника направљеног од јеленске коже, који је стрпао у џеп без гледања колико новца је било у њему. Вратио се натраг у собу где је је пробао да отвори орман, али кључ није одговарао, али нашао је ковчег и отворио га. То је био ковчег пун залога. Без најмањег оклевања он је покупио што је више залога могао и стрпао у џеп од капута. Зачуо је као да у соби неко корача и иде. Он одлази тамо и затиче Лизавету, бабину сестру. Она је била бледа и изнемогла да виче. Раскољников полете са секиром право на њу где су њене очи изгледале као у малог детета који гледа у предмет којега се боји. Ударац је пао право на лобању и пресече горњи део чела скоро до темена. Страх га је обузимао све више и више, нарочито после другог и неочекиваног убиства. Убузимала га је сада замишљеност и расејаност. Секиру потапа у воду да би је очистио, као и ципеле и одело. Размишљао је како да бежи. Једино је могао путем којим је дошао. Ослушкивао је мало и напокон је кренуо али су се одједном чули неки други гласови који су били све јачи и јачи. Раскољников је ушао назад у собу и закључао врата изнутра. Сада су већ почели да се чују кораци. Звоно је зазвонила од

стране дебелог човека, али се убрзо чуо и други глас који је овог дебелог назвао именом Кох. Раскољников није знао ко је то. Раскољников је чврсто стегао секиру као да се спрема за напад. Чекао је стрпљиво док се ова двојица нису одлучила да сиђу до вратара пошто им је било врло чудно да нико не отвара, посебно што су врата била закључана изнутра. Раскољников пође за њима полако низ степенице јер му је то била једина опција. Али чуо је четири гласа како су кренули у његовом правцу, али спас му је био са десне стране, празан стан у коме су молери радили, али они срећом нису били унутра. Ту се притајио иза врата (где ће изгубити парче папира у коме је била обомотана једна од залога. Чекао је у том стану док ти гласови нису отишли горе. Када су отишли он изађе напоље и неким чудом није било никог. Премишљао се да ли да узме фијакер или да иде пешке, па се одлучио за ово друго. Полако је ишао ка своме стану али пролазници су по начину његовог хода и понашања мислили да је пијан. Мирно улази у зграду оставља секиру на место и одлази у своју собу и леже на кревет не распремљен са све залогама у џеповима. Његов чин убиства је био завршен.

Део други. Чин први Лежао је у кревету дуго. Стално се будио из кошмара. Најзад се пробудио и устао из кревета око три сата, и одједном се сетио целе претходне ноћи. Спопала га је језа и дрхтавица од тог присећања а и имао је осећај као да ће полудети. Збунио се и почео је да ослушкује шта се све дешава напољу. Светлост је обасјала његово одело и ту на његовим панталонама су се видели трагови крви. Почео је да вади ствари из џепова. Сву залогу са новчаником је ставио у угао, у рупу поцепане тапете (није се надао залогама већ је само хтео да узме од бабе новац). Опет је легао али се после пет минута нагло пробудио јер се сетио да није скинуо узицу испод пазуха. Откинуо ју је и бацио у рубље. Почео је разгледати по соби да није негде остао траг крви. Питао се да ли има можда негде трагова крви где он не види. Почела је да га хвата параноја и лудило. И сам каже да му је ум помрачен. Умор га је опет почео савлађивати, заспао је и пробудило га је куцање Настасјино и вратарево. Ушли су у собу и затекли Раскољниковог пребледелог и чудног погледа. Уручили су му писмо из полицијске канцеларије. Он се уплашио, мислећи да су све сазнали па га зато зову у полицију. Настасја га је понудила чајем али он није хтео већ је одмах јурнуо низ степенице. Но успут је схватио

да је то обична позивница на разговор код надзорника. Када је ишао ка полицијској станици прошао је поред оне зграде где је јуче починио страшан злочин и прибегао без трага. Пењући се на спрат у надзорникову канцеларију размишљао је да падне на ноге и све им призна, сматрао је да ће му бити лакше. Ушао је у канцеларију и затекао је две девојке и речено му је да сачека свој ред. Када је дошао ред на њега рекли су му да је позван због новца који дугује (задрхрао је од среће када су му рекли ово). Питао их је о каквом новцу пошто он никокме није дуговао. Рекли су му да је то новац по облигацији коју он дугује пошто је потписао меницу. Он је потписао меницу својој газдарици где станује пре девет месеци на износ од стотину петнаест рубаља. Тај надзорник Иља Петрович је почео да се виче на ове две даме, зато што је избила туча у кафани где су њих две учествовале, извикавши се на њих пустио их је да иду уз последњу опомену. Сада се окренуо и посветио Раскољниковом. Раскољников је појаснио појединости везане за ту меницу (да је његова вереница, а газдаричина ћерека, умрла од тифуса и он је газдарици издао потпуно пријатељски меницу) али надзорник се као смиловао на то рекао му да пише изјаву где ће платити када буде имао и да неће одлазити из града. Раскољников као да се онесвестио после када му је надзорник рекао да пише, па га је зато пустио да се мало одмори. Тада је наш јунак чуо разговоре о убиству да нико није видео убицу како је изашао из зграде, а да се притом закључао у соби бабиној. Пустили су Раскољникова да иде кући уз питања где је синоћ био и шта је радио и уз одговор да је био напољу и шетао. Кренуо је натраг у стан уз стално мисао да ће му сада претрести стан.

Део други. Чин други Питао се шта ако је претрес извршен, и тако улеће у собу и затиче је онакву какву је оставио. Одалази у угао и купи све залоге трпајући их у џеп заједно са новчаником. Излази тако напоље одлучивљи све да баци у реку јер би тиме нестали трагови. Одлази на Неву јер је сматрао да је тамо мање света и неприметније. Затим му на памет падне да је паметније да он то закопа под неко дрво него да баци у реку. Одлази у једно двориште где је лежала предузимачка грађа. У углу извади камен у земљи што је био и под њим баци сву залогу са све новачником не погледавши колико има новца унутра. Одозго је мало нагазио како нико не би приметио да је био извађен. После тога одлази на трг. Ишао је гледајући све љутито и кивно. Схватио је да је веома болестан и да ће му бити лакше када оздрави. Одлази код Разумиохина. Овај увиђа да Раскољников није добро па му опипава пулс. Раскољников је дошао код њега како би узео од њега неке ученике које би подучавао за новац. Каже му да нема ни он ученика него преводи неке радове са немачког језика. Раскољников прихвати то и узе три рубље и изађе напоље. Када је изашао напоље нешто га је пресекло па се тако пење опет код Разумихина и спушта му на сто три рубље и књижицу коју беше узео да преводи и изађе без речи. Овај му рече да је луд питајући га притом где станује. Опет му Раскољников ни шта не одгобори него само изађе напоље размишљајући о свему. Дошао је увече кући око шест. Легоа је одмах да спава температура га је дотукла. Пробудио га је глас Иље Петровича (полицијског надзорника) како туче његову газдарицу притом викајући. После десетак минута бука је се стишала и Настасја је ушла код њега у собу. Питао ју је каква је то бука

била и што је Иља тукао газдарицу. Она на сва његова питања прећутала и само му је додала да има температуру и да умишља.

Део други. Чин трећи Температура је почела да га хвата све више и више. Неки пут чинило му се да спава месец дана, а неки пут да тај исти дан траје још увек. Изнад њега је стајала Настасја са носачем. Веома се обрадовала када је видела да се пробудио. Затим је видео Разумихина како улази код њега у собу. Тај носач у ствари уствари беше службеник један који је дошао код Раскољниковог да му да тридесет и пет рубаља које му мајка беше послала. Раскољников је испрва одбијао да потпише пријемницу али је на крају ипак потписао. Затим им је Настасја донела да једу затим је отишла по два пива пошто се веома пило Раскољниковом. Када се вратила Настасја је запала у дубоку конверзацију са Разумихином док је Раскољников ћутао. Разумихин је средио све око оне менице подмитивши једног човека са десет рубаља, а поцепану меницу је спустио Раскољниковом у руке, где га је овај само погледао и окренуо се на другу страну. Доводио је и Зосимов док је овај био у бунилу. Током ноћи каже да је Раскољников причао о грофици, вратару, Иљи Петровичу и да је чврсто држао у руци чарапу. Када је Разумихин отишао устао је и проверио да није остала која залога у ћошку, под тапетом, и опет је почео свега да се присећа. Попио је пиво на искап и легао да спава. После шест сати сна се пробудио и видео Разумихина поред себе. Овај му је купио ново комплет одело како би га уљудио. Цело одело је платио десет рубаља које беше страног порекла и мало ношено, и да нигде неће наћи јефтиније. Раскољников се обукао у то ново одело, а затим је и дошао доктор Зосимов.

Део други. Чин четврти Разумихин се беше веома обрадовао доласком Зосимовог. Зосимов га је прегледао и рекао му да је сада здрав и да може све да једе, и да мора да изађе на свеж ваздух. Разумихин га је звао на прославу усељења у нови стан где ће повести и Раскољниковог али само да седи. Каже да ће и Порфирије Петрович доћи. Дотакли су се и теме убиства бабе. Каже Зосимов да је и један молер умешан у убиство. Настасја каже и да је и Лизавета убијена. Такође Зосимов каже да је молер записан као убица као и да доказа нема. Причали су појединостима које су биле везане за убиство о Коху и закључаним вратима изнутра. Затим Зосимов отпоче причу о сељаку Душкину који је њему причао да је једно вече Миколај (један од молера) донео кутијицу минђуша коју рече да је нашао на тротоару. Дао му је за то једну рубљу. Онда је чуо да је убијена баба примала у залогу разне ствари. Сутрадан када је видео Миколаја опет је питао одакле му минђуше, овај је устао и побегао, и по томе каже Душкин да је закључио да је он починио убиство. Касније је полиција привела обојицу и Душкина и Миколаја који је хтео да се обеси. Када га је полиција питала где је нашао то он је опет одговарао исто али је на крају све признао и рекао да је ипак минђуше нашао иза врата спаковане у хартију. Онда је он без размишљања однео те минуђуше у залогу Душкину и узео новац како би се напио. Каже да је хтео да се обеси јер је сматрао да ће га осудити због минђуша. Потврдили су да су из бабине залоге Минђуше јер их је Кох заложио. Ту

помињу причу о неком Николају који је дошао у зграду у моменту убиства и направио тучу (зато се тако лако извукао Раскољников) која је омела све у згради. Сматрају да је Николај убио бабу. Али су се ипак Зосимов и Разумихин сложили око тога да није то ипак био Николај него неко сасвим стран свима који се у међуверемну завукао ту собу иза врата и док се скривао испале му из џепа минђуше. Након овога је у собу крочила потпуно нова личност свима непозната.

Део други. Чин пети Та нова личност била је Петар Петрович Лужин. Сви су ћутали око минут гледајући се једнако. Затим је Лужин проговорио питајући их који је од њих Раскољников, где су ова двојица показала на њега. Лепо се Лужин представио Раскољниковом, док га је овај посматрао као да не постојји. Зосимов и Разумихин су га позвали да седне. Затим је Лужин отпочео причајући о разлогу посете Раскољниковом. Лужин је рекао да је нашао две чисте собе са Раскољнкову сестру и његову мајку. Затим је отпочео разговор о начину живота у Петрограду, који је прекинуо Раскољниковм који је још увек био у кревету. Лужин је устао и хтео да оде али га је веома занимала прича коју су отпочели Зосимов и Разумихин о убиству бабе. Лужин каже да се то друштво много опустилио и распустило, да убија и пљачка ко стигне. Али наједном му је Раскољников пребацио то што је узео да жени његову сестру из сиротиње, како би јој цео живот пребацивао да ју је извукао из беде и да би господарио над њоме. Лужин је устао и рекао Раскољниковом да то није истина и да тако не може он да се понаша са њим и да је Раскољникова мајка заслужна за такво његово понашање. Раскољников је љутито устао претећи да ће га избацити напоље. Зосимов и Разумихин су му пребацили за такво понашање и рекао је и њима да га мало оставе на миру. Зосимов је и рекао да сада мора више пажње да се посвети њему.

Део други. Чин шести Раскољниковсе садаосетио здравим и хтео је да прошета мало. Покупио је сав новац са стола и кренуо напоље. Шетао је по тргу веома дуго. Дошао је до једне пивнице где је једној проститутки оставио мало новца, за чашу вина. Ушао је у пивницу затражио чај и новине од ранијих дана како би прочитао нешто о бабиној и Лизаветиној смрти. Затим је за његов сто пришао Заметов. Отпочели су разговор где је Раскољников био веома неучитив. Заметов је рекао да је у једну руку веома чудан а у другу веома занимљив. Мада Раскољников је сада постао баш чудан. Отпочео је причу о убиству бабе без икаквог увода, као да је почео да бунца. Рекао је Зосимову да је дошао да истражује о убиству бабе, исте оне због које се онесвестио у канцеларији код надзорника Иље Петровича. Сада је ово већ почело да занима Зосимова. Хтео је да сазна шта би Раскољников урадио у појединим ситуацијама, као на пример када би однео фалсификовани новац у банку. Почео је све више и више да се одаје Заметовом (рекао је да када би убио неког ко има новац да би исти тај новац закопао негде под неки камен). Раскољников је питао Зосимовог шта би било када би он убио бабу и Лизавету? Овај га је пребледело гледао. Питао се што све то њему прича. Затим је Раскољников устао и отишао напоље. Када је изашао напоље налетео је на Разумихина.

Рекао му је да је вома захвалан његовом доброчинству и да му сада треба мира и да хоће да будем сам. Разумихин га је отерао до ђавола али га је притом звао код њега на прославу усељења у стан. Затим Раскољников одлази на један мост где је дуго гледао у реку. Пришла је једна жена попела се на мост и скочила у воду док је Раскољников све то посматрао. Један жандар ју је извукао из реке и каже да је била мртва пијана. Размислио је о самоубиству али му се вода некако гадила. Почео је опет да шета по граду и та шетња га је довела до исте зграде где беше починио убиство. Он је решио да се попне на спрат да види собу. У соби је затекао два радника молера који су кречили и сређивали стан. Ушавши унутра радници су се затекли у чуду, а још више су се затекли када их је Раскољников питао где су трагови крви, читава локва крви. Затим су га избацили напоље, а Раскољников им је викао да га воде у полицијску станицу. Они то нису хтели јер су сматрали да је он пијан па су га пустили да иде. Затим је приметио велику масу људи и кренуо је ка њима.

Део други. Чин седми Када је Раскољников пришао маси људи приметио је да су кочије удариле једног човека али није могао да види ко је. Кочијаш је кукао и правдао себе да он није крив већ му је пришао пијанц и бацио је под точкове. Када се Раскољников пробио кроз масу угледао је полумртвог Мармеладова, пропалог чиновника. Повикао је људима да зна ко је повређени и да зна где станује. Затим су га одвели у свој стан. Катарина Ивановна је сређивала по кући заједно са најстаријо кћерком Пољом. Зачули су буку и Катарина Ивановна је одмах пребледела видећи крвавог и скоро мртвог Мармеладова. Раскољников је послао једног од присутних људи по доктора, док је Катарина Ивановна послала Пољу по Соњу. Напунила се пуна соба људи али их је Катарина Ивановна истерала напоље са повицима да човеку не дозбољавају да умре на миру. Мармеладов се пробудио из несвести и тражио је свештеника да се исповеди. У међувремену ушао је доктор и рекао да нема наде за њега и да је велико чудо то што се он пробудио. Ушао је затим и свештеник, а исповест је веома кратко трајала. Мармеладов поглед није скидао са Катарине Ивановне, као да јој је хтео рећи ,,извини за све'', али она је тај поглед схватила и кад год би хтео да проговори она га је ућуткивала. Касније је се кроз гомилу људи у ходнику, пробила и Соња. Узела га је у наручје и само јој је рекао ,,опрости'', и ту је на њеним рукама и издахнуо. Раскољиков је пришао Катарини Ивановној изразио јој сучешће и пружио у руку двадесет рубаља, окренуо се и изашао напоље. Поља га је сустигла и загрлила. Послали су је да узме од њега адресу где он станује. После разговора са њом где му је она у наручју плакала он изађе на улицу. Затим је мало свратио код Разумихина кући, на прославу. Зосимов му је рекао да одмах иде да спава јер му је сан преко потребан. Разумихин му је открио да Зосимом сматра да је он луд и да је скренуо са пута. Раскољников му је рекао да је сав свој новац дао преминулом чиновнику. Овај му је рекао да је стварно луд. Док се пео у свој стан видео је неко светло а када је ушао унутра стао је као укопан. У свом стану је затекао мајку и сестру која су га чекале сат и по, и полетеле њему у наручје.

Део трећи. Чин први Седели су тако заједно са Разумихином. Раскољников им је рекао како би требали да иду јер му није добро, али они колико су га се ужелели хтели су да спавају поред њега. Запитао их је да ли су се видели са Лужином, али пошто нису рекао им је да га је отерао из собе. За њих две то је било веома непријатно и неучтиво. Раскољников је рекао сестри да напише сутра писмо како одбија брак са њим, али она то није могла учинити. Разумихин је смиривао страсти говорећи да Раскољников бунца. Затим је сестри рекао да бира или он или Лужин, до му је на то Разумихин добаци да је стварно полудео и сишао с ума. Разумихин је одвео две даме до њиховог стана уверавајући их да ће он лично пазити на Раскољниквог да ће га често преко ноћи обилазити. Њих две су у Разумихину виделе анђела и сматрале су га за дар са неба. Разумихин је рекао ће га Зосимов прегледати, и да је он за Раскољниковог рекао да је полудео. То је веома уплашило две даме. Пулхерија Александрова је и заплакала због тога. Раскољников је онако припит стално гледао у Дуњу јер му се много свиђала. Он је оставо њих две да се одмарају. Након двадесет минута је дошао да их извести да Раскољников спава и да је нон стоп неко поред њега. Након сат времена на врата двеју дама је покуцао и доктор Зосимов са извештајем о Раскољниковом здрављу. Каже да је пацијент здрав али да је стално у неком заносу и бунцањем, да је све то на прихочкој бази. У последње време свака промена у његовом животу на њега је имала велики утицај. Такође каже да га је сада пореметила мајчина и сестрина посета. Зосимов одлази уз договор да ће опет доћи сутра са новим извештајима. Док су ишли натраг Разумихин је стегао за врат Зосимовог јер је рекао да је Дуња лепа, и да то не сме више да каже. Зосимов је схватио да је Разумихин заљубљен у Дуњу па му је, успут, давао кицошке савете како да јој приђе.

Део трећи. Чин други Сутрадан се врло рано пробуди Разумихин. Размишљао је о јучерашњем дану о доласку Дуње и Пулхерије, о Дуњиној лепоти, ако и о чудном понашању Раскољниковм. Тог јутра је решио да се среди да се окупа и опере косу. Зосимов је преспавао поред њега у гостиноској соби. Изјутра Зосимов је рекао Разумихину да иде да поднесе извештај мајци и сестри јер он нема времена. Око девет сати Разумихин је отишао код дама које су га нестрпљиво чекале са новим вестима. Рекавши да спава и да је добро, дамама је лакнуло па су селе са њим да попију чај. Причао је тако са њима читавих сат времена, говорећи о најбитнијим чињеницама живота Раскољниковог у последње две године. Опет су се даме захваљивале на љубазности Разумихина док је он стално гледао Дуњу. Затим му је Пулхерија Александровна наговестила неку сумњу по питању будућег Дуњиног брака са Лужино јер је он јуче требао да их дочека али је посало некок дечака уместо њега са пимом да ће доћи јутрос, али није. Затим му је уручила у руке писмо које им Лужин беше послао. У писму се захтева да Раскољников не присуствује састанку са њима двема јер га он много увредио. Такође их је известио да је он видео како даје новац Соњи, који су мајка и сестра мукотрпно скупили за њега. Такође наводи и да је Соња девојка ,,извиканог понашања''. Оне су га питале шта да раде, јер нису смели Раскољниковом да кажу за ово писмо. Одлучиле су се за то да ипак иду да разговарају са њим јер је ипак веома касно. Мајка се сада плашила сусрета са сопственим

сином. Сматрала је да соба у којој он живи да личи на ћумез, да је много скучена. И тако су дошли до врата од његове собе.

Део трећи. Чин трећи Зосимов их је сачекао са вестима да је здрав. Раскољников је потврдио излагање Зосимовог о његовом здрављу. Он сада наизглед изгеда лепше него јуче. Био је захвалан Разумихину што је извештавао даме. Извинио се мајци на своје понашање од јуче. Чак је и сестри пружио руку помирења. Сада су обе биле срећне и задовољне. Приачао им је о јучерашњем дану где је био и шта је радио. Рекао им је да је Катрини Ивановној дао новац јер му је било жао деце и ње саме. Мајкуто није толико интересовало колико његово здравље, док му је сестра пребацила због његове овакве одлуке. Мајка му је рекла да је Марфа Петровна преминула. Мајка га је изнервирала и он јој је рекао да ће се други пут испричати, али га је Разумихин задржао. Зосимов се захвалио и отишао а Раскољников је главом показивао Дуњи на Разумихина, обоје су поцрвенели. Напоменуо је својој сестри да не одустаје од свог захтева за избор њега или Лужина. Дуња је рекла да се удаје због себе а не због Раскољниког, али он у то није веровао, сматрао је да она лаже. Чак је имао и један показатељ за то, када је говорила да ће се удати она је много поцрвенела. Мајка је показала Раскољниковим писму од Лужина. Он је на то рекао да је цело писмо веома чудно, јер је новац дао Катарини Ивановној а у писму пише да је Раскољников дао Соњи, девојци извиканог понашања. Затим је сестра замилила ипак брата да присуствује разговору са Лужином јер је сада имала мање поверења у њега због писма.

Део трећи. Чин четврти У том тренутку у собу је крочила чудна девојка. У ствари то беше Соња Мармеладова. Раскољников се веома обрадовао доласком њеним. Раскољников је Соњу поставио да седи поред своје мајке и сестре. Она се није надала да ће сести ту. Она је пренела Расковњиковом поруку да га је Катарина Ивановна звала да присуствује сутра пре подне на опелу, а после на ручак код ње како би му указале част за помоћ коју им је он дао. Он је упознао Соњу са сестром и мајком. Соња је рекла да нису имали никакве сметње, ни од комшилука ни од полиције. Много му се захвалила јер да није било њега они не би имали средства да га сахране. Изговоривши ово њој су засузиле очи. Каже да је ће цела сахрана бити проста. Соња је загледала по соби. Рекла је да је он њима јуче све дао а живи у такој соби, у таквом ћумезу. Раскољников се растао са сестром и мајком и рекао им је да ће се наћи на ручку. Када су њих две изашле напоље рекле су да он још увек није оздравио и да се плаше Соње, да им улива страх. Разимихин, Раскољников и Соња су заједно изашли напоље. Раскољников је узео Соњину адресу и ту су се растали. Опет му се она захвалила на помоћи. Њих двојица су се сада запутили код Порфирија Петровича како би Раскољников пријавио да је у залогама код бабе имао стари сат, па је хтео да покуша да га добије. Разумихин је Порфирију причао о Раскољниковом, и Порфирије се веома заинтересовао за њега. Такође Заметов је пренео Порфирију разговор са Раскољиковим у кафани. Раскољников је почео да зеза

Разумихина да је заљубљен у његову сестру, док је Разумихин поцрвенео и љутио се због тога на Раскољниковог.

Део трећи. Чин пети Ушли су у стан код Порфирија и како су ушли Разумихин је разбио једну чашу и то беше свима смешно. Али Раскољникова и Разумихина је разљутила једна особа а то је Заметов који већ беше увелико седео код Порфирија. Разумихин је упознао Порфирија са Раскољниковим. Њих двојица су одмах сели да разговарају о послу о сату који Раскољников беше заложио код бабе. Порфирије му је рекао да то мора да пријави полицији, али је Раскоњников написао изјаву за полицију коју ће Порфирије предати. Раскољниковог је изнервирао Разумихин са питањем зашто се он успаничио када је чуо да Порфирије испитује залагаче. Раскољников је одговорио на то да он не треба да брине и да му сат треба што пре пошто му је дошла мајка па жели да јој покаже да га није изгубио или продао. Порфирије је почео да испитује мало Раскољниковог. Питао га је прво где је био до сада да пријави нестанак својих залога. Разумихин је одговарао да је био болестан. Питао га је и да ли је јуче био у бунилу или је био здрав када је дао новац Соњи. Овде је пресудио Заметов рекавши да је био само паметан и лукав. Затим су се дотакли теме новца који беше Раскољников дао Катарини Ивановној. Када је отишао Порфирије по чај тада је Раскољников мало одахнуо. Опет је размишљао да му није све ово сан и да ли знају они шта је он учинио. Врло га је бунио Земетов са његовим изјавама о њему. Када се Порфирије вратио наставили су опет разговор алудирајући на убиства и бабу. Порфирије сматра да све убице што почине злочин да они то раде јер их је средина у којој живе нагнала на то. Затим сазнајемо да је Раскољников написао један чланак за новине пре пола године. Иако се Раскољников није ни потписао Порфирије је сазнао да је његов. Раскољникову се садад чинило као да Порфирије већ истражује њега и његову личност. Он у том чланку говори о томе да постоје лица која имају пуно право да врше злочине и да за њих закон није ни писан. Раскољников је на њихову молбу прохватио да објанси свој чланак. Он говори у чланку да су сви велики људи по њему злочинци. Он сматра да су Кеплерови и Њутнови проналасци постали познати тако што је жртвовано живот више десетина људи. Такође каже да су Наполеон, Мухамед, Ликург, Соломон самим тим злочинци јер су доносивши нови закон самим тим су рушили стари. Порфирије га је питао да ли верује у Бога, Нови Јерусалим, и Лазарево васкрсење. Раскољников је одговорио да верује. Разумихин сада већ није могао да разликује да ли они стварно воде овакав разговор или се шале. Игра коју су играли личила је на игру мачке и миша. Порфирије више није могао да издржи већ је морао да постави Раскољниковом једно мало питање а то је било да ли је Раскољников сматрао себе за неког узвишеног човека када је састављао овај чланак за новине. Раскољников је одговорио потврдно. Заметов је питањем да ли је Наолеон убио Аљону и Лизавету секиром дословце покопао Раскољниковог. Он се тада окренуо и кренуо напоље али га је на изласку питао Порфирије да ли сачекао видео неке молере кад је ишао да носи залоге баби. Раскољников је наравно одговорио не, и он се тада заједно са Разумихином окренуо и изашао напоље.

Део трећи. Чин шести

Њих двојица су разговарали о тону којим је Порфирије причао као и о Заметову назвавши га великим подлацем. Опет је помислио да се преда како би олакшао посао Порфирију. Раскољников се растао са Разумихином и кренуо је ка мајци и сестри. Када је дошао до свог стана затекао је вратара и неког чудног човека. Вратар му је рекао да се овај човек распитивао за њега, али тај човек побеже. Једва га је сустигао Раскољников, а када га је сустигао овај му је само рекао ,,убицо''. Раскољников је стајао као укопан док је тај човек одлазио. Отишао је у собу и легао пробудио га је Разумиин који је убрзо отишао. Снио је чудан сан где га онај чудан човек води до бабине зграде, улази горе у собу и види бунду,а испод бунде баба, ударао је секиром њу по глави али се она само смејала. Ту се он и пробуди. Видео је одшкринута врата. Правио се као да спава десет минута. Затим када му је постало неиздржљиво устао је и сео на столицу. Ту је и видео једно ново лице, а то беше Аркадије Иванович Свидригајлов.

Део четврти. Чин први У почетку Раскољников је долазак Свидригајловог сматрао као наставак претходнок сна, али је ипак схватио да је то у ствари била јава. Свидригајлов му је рекао да је дошао код њега из два разлога. Први је био да га упозна, а други је био да му поогне да око његове сестре Дуње. Свидригајлов се заинтересовао око Дуње и Пулхерије Александровне, највише око њиховог доласка. Раскољников је покушао да га отера јер није желео ништа са њим, зато пто је напаствовао његову сестру. Запито га је да ли је он отерао своју жену Марфу Петровну у гроб. Свидригајлов му је одговорио да му је савест чиста и да нема ништа са тим. Каже да ју је волео и да је не би могао убити. У току њиховог заједничког живота он је њу само два пута ударио. Каже да од како је дошао овде у Петроград да стално лута и да посећује кафане, пивнице и клубове. Почео је да прича своју историју како се упознао Марфу Петровну. Каже да га је она спасила из затвора, у који он беше упао јер је имао велике коцкарске дугове и да је био страствен коцкар (у њега је Достојевски унео свој лик, јер је и он био велики коцкар). Одвела га је она код ње на село где он никада није ни хтео да побегне, сматрао је да јој је дужан на неки начин. Касније она му је поклонила одређену суму новца, из захвалности, али он ни после овога није хтео да побегне. Признао је Раскољниковом да му је тешко без ње. Али такође каже и да га прогони њен дух, и то каже да га је досад прогонио три пута. Каже да му је њен дух пребацивао зато што је он хтео опет сада да се жени. Раскољников му каже да обиђе лекара јер само лудаци имају таква привиђења. Напокон су прешли на ствар, на прави разлог доласка Свидригајловог код Раскољниковог. Свидригајлов му је рекао да његова сестра не сме никако да се уда за Лужина јер он није такав човек какав се представља. Такође сматра да је та удаја жртвовање Дуње за своју породицу. Себе сматра достојним паром Дуњи јер он њу воли. Због ње се и посвађао са Марфон Петровом. Хоће да јој понуди десет хиљада рубаља за њену руку, и зарад њеног лепшег живота, јер њему тих

десет хиљада рубаља не требају јер ће их он на неки глупи начин потрошити. Каже да ће се и ускоро оженити са шестаестогодишњом девојком и да до тада Раскољников и Дуња могу размислити. Када је крену излазити Раскољниковом је било драго, али на прагу му је Свидригајлов река ода је његова сестра од Марфе Петровне наследила три хиљаде рубаља. На вратима Свидригајлов се сударио са Разумихином.

Део четврти. Чин други Раскољников и Разумихин су журили код Дуње и Пулхерије Александрове на разговор са Лужином. Њих двојица су се сложили да требају Дуњу да чувају и од Лужина и од Свидригајловог. Испред стана су се заједно нашли са Лужином и заједно су ушли унутра. Лужин се веома љубазно поздравио са дамама. Лужин није волео неизвесност па је хтео што преда пређе на ствар, али их је пре свега веома љубазно питао како су путовали и како су поднеле пут. Раскљников и Лужин су се нељубазно и грубо гледали испод ока. Лужин је добио обавештење да је Свидригајлов дошао у Петроград и то је Дуњу много уплашило. Много ју је изненадило то што је Раскољников рекао да се видео са њим, али ју је орасположило то што јој је Марфа Петровна оставила три хиљаде рубаља наследства. Лужин је почео да измишља разне лажи о Свидригајловом јер је схватио да му је овај супарник. Лужин је хтео да оде али га је Дуња задржала и ту су се пребацили на тему свима битну. Дуња га је упитала прво о инциденту са Раскољниковм, где је Лужин рекао да га је он увредио. Лужин је рекао само да је Раскољников прешао његову границу. Дуња и Лужин су утонули у свађу јер је Лужин сматрао да је за њу битнији луди Раскољников од њега. Затим га је Раскољников ухватио у лажи због писма у коме Лужин наводи да је он дао новац Соњи а уствари је дао Катарини Ивановној. Раскољников је рекао да је Соња достојна друштва његове сестре и мајке иако је проститутка. Мајка и сестра су стале у одбрану Раскољниковог. Одлатећи Лужин је почео да наређује што је изнервирало Пулхерију Александровну. Наједном Дуња је устала и рекла да ју је срамота од Лужина и хтела је да га истера напоље. Лужина је љутило то што му је Дуња дала руку, а сада га одбија, и он сматра да је због ње запао у небулозне трошкове. Излазећи Лужин је рекао да је хтео да узме Дуњу само зато што се по вароши она прочула због лошег гласа. Дуњу је то још више изнервирало па га је она сама истерала напоље. На све ово Раскољников се само задовољно смејао, осећајући се као победник, док је Лужин отишао подвијеног репа.

Део четврти. Чин трећи Седели су сви заједно потрешени од разговора са Лужином. Свима је било драго што се све са њим завршило и сазнали су какав је он уствари човек. Дуњи је било драго што није пошла за њега јер би самим тим изгубила свог брата. Пулхерија Александровна је милсила да ју је Бог извукао из ове ситуације са Лужином. Након пет минута сви су се смејали и заборавили инцидент са Лужином. Раскољников је појаснио поједнности разговора са Свидригајловим мајци и сестри ( да хоће да је узме за десет хиљада рубаља). Дуња се плашила сусрета са Свидригајловим али је Разумихин устао и реко да ће је он бранити лично од њега. Сетили су се и новца који Раскољников беше поменуо да је Дуња добила у наследству и били су веома

захвални Марфи Петровној. И тако сви они замишљали шта ће да ураде са свим тим новцем. Разумихин је предложио пројекат отварања штамшарије која је тада представљала велики извор зараде. Дуњи се ова идеја много свидела и сматрала је да је он веома интелигентан човек. Одлазећи Раскољников је рекао да више не би требао да се виђа са Дуњом и мајком јер је хтео да буде сам. Рекао је да ће сам доћи или ће их позвати када буде хтео да се види са њима. Дуњу је опет обузела језа да се опет враћа њему лудило. Сматрала је да не треба он то да ради јер је тако мучио мајку. Раскољников је тада отишао напоље док је Разумихин објашњавао дамама да му треба само мало времена да се одмори и да ће се вратити.

Део четврти. Чин четврти Раскољников је кренуо да шета и шетња га је довела до Соњиног стана. Соња се веома обрадовала када га је видела. Соба јој је била повећа са ниским плафоном. Сиротиња је била очигледна у њеном стану. Соња је дрхтала пред њим. Ухватио је он њу за руку и рекао јој како има мале танке руке. Соња је рекла како много воли Катарину Ивановну и како сматра да је она много добра особа која нема среће у жовоту. Каже за њу да је веома религиозна жена али да њу Бог никада није ни погледао. Соња каже да она стално подпомаже колико може Катарину Ивановну и да не зна шта би било када би она умрла или била избачена. Много је била болесна, имала је туберколозу. Соња је свом оцу стално читала и било јој је криво што није посветила мало више пажње њему. Раскољников ју је наједном запитао да ли познаје Лизавету. Али је она избегла да одоговори на то питање. Раскољников је почео да је плаши о смрти Катрине Ивановне и шта ће онда после бити. Она се уплашила због саме Катарине Ивановне а највише због деце која су била мала. Соња каже да је много пута покушавала да уштеди новац али никада није могла. Нон стоп је викала како Катарина Ивановна неће умрети него ће њу Бог заштити. Ту је Раскољников схватио колико је она брижна и колико је њен живот пун патње и туге. Каже да јој је она грешница постала али зарад својих ближњих. Раскољников се њој дивио како је могла тако дуго да се држи и бори са таквим животом а да притом није скочила у воду и убила се. Раскољников је питао њу зашто се моли Богу, има ли то сврхе. Она је сматрала да он није достојан тога да он не заслужује да то зна. На ормару Раскољников је нашао књигу Новог завета коју она беше добила од Лизавете пошто су њих две биле велике вернице и црквене поклонице. Раскољников је хтео да чује о Лазаревом васкрсењу, јер веома дуго није ишао у цркву (прича о Лазаревом васкрсењу је о томе да је Исус рекао да ће они који верују у њега васрснути па ја тако и Лазар васкрснуо и сви су сада почели да верују у Исуса) . Раскољников јој је рекао да су њих двоје грешници у души. Обоје су починили нешто зашта су се кајали. Сматрао је да у њих двоје слични, и хтео је са њом да побегне било куда. Раскољников јој је рекао да зна ко је убио Лизавету и да ће само њој рећи али не сада него касније. Излазивши напоље он није знао за још једну особу која је присуствовала његовом разговору са Соњом. Та особа је била Свидригајлов који је са друге стране зида слушао читав разговор Раскољниково и Соње.

Део четврти. Чин пети

Сутрадан Раскољнков је решио да посети у канцеларији Порфирија Петровича како би сазнао шта је било са његовим заложеним сатом. Дуго је чекао испред и почео је да се љути али када је ушао у Порфиријеву канцеларију тада је био нервозан јер је знао да ће га опет чекати психолошки рат са Порфиријем. Њих двојица су у канцеларији били сами јер је сам Порфирије хтео максималну приватност са њим. Разговор је отпочео и Раскољников је опет имао сличан осећај да ће се предати или истрчати у разговору са њим. Нервирало га је зато што је Порфирије прво разговарао са њим о неким ситницама па тек касније прелази на ствар, сматрао је да ће га то омекшати и одати. Раскољников се изнервирао и рекао му да омах пређе на ствар или ће отићи пошто је имао наводно обавезе (у ствари је хтео да се све што пре заврши). Онда је Порфирије отпочео са причом о психологији и каже да би он ако сумња на злочинца не би га затворио из прве, него би га пустио да се опусти да из његовог понашања сазна да ли је он стварно починио злочин (он је овде алудирао на Раскољниковог јер је Порфирије од почетка сумњао на њега самог). Раскољников се поред свог тог излагања Порфиријевог суздржавао у себи да не начини неку глупост или да не скочи на Порфирија и задави га. Пофиријева психологија је све више и више љутила Раскољниковог. Он је устао и рекао Порфирију да неће дозволити да сумња на њега због убиства бабе, али Порфирије се понео са овом изјавом као да је није ни чуо. Рекао му је да ће због толике љутње и толике занесености полудети, и да треба да се смири јер су му ипак мајка и сестра дошли у Петроград. Порфирије му је рекао да се пријатељски односи према њему јер је ово испитивање могао ипак да почне са питањима што је одлазио у стан бабин када су радили молери и питао за трагове крви. Раскољников је све то негирао, говорио је Пофирију да је лажов, али стално му је при овим изјавама дрхтала усна. Раскољников је изнервиран пошао ка вратима да иде кући али га је Порфирије замолио да остане јер је имао једно мало изненађење за њега, које ће га пореметити. Порфирије је рекао да му то изненађење седи иза врата и да чека његов знак да уђе. Раскољников је почео да виче на њега како је покушавао да извуче информације из њега иако је био болестан. Но када је Раскољников рекоа да доведе све судске изасланике и да је спреман да све призна да скине са своје душе грех, догодило се неочекивано изненађење које је оставило и Раскољниковог и Порфирија без текста.

Део четврти. Чин шести Наједном на врата су ушли велика маса људи који су водили једног човека, Николаја. Порфирије им је рекао да изађе да то може да сачека, али је га је веома заинересовало то што су рекли да је тај Николај убио бабу и Лизавету и да је све признао. Николај је клекнуо пред Порфирија и рекоа да је он извршио убиство и да би требало да труне у затвору. Раскољников је све ово посматрао чудним погледо и стално је био без текста и изнемогао да било шта каже. Николај је рекао да ју је убио секиром и да му се тада у моменту убиства ум помрачио. Убиство је извршио сам без саучесника. Порфирије веома изненађен свему овоме показао је врата да изађе Раскољников и извинио му се због свега што је малочас учинио. При излазу из канцеларије, Порфирије је рекао Раскољниковом да ће још једном морати да поразговарају о неким ситним детаљима. Раскољников се извинио инспектору Порфирију због љутитог и не моралног понашања према њему. Раскољников је сада требао да иде на сахрану али је уместо тога отишао кући да мало сумира утиске од малочашњег разговора.

Када је дошао кући Раскољников се питао ко ли је могао бити то изненађење које је седело иза врата. Устао је из кревета и кренуо на сахрану. Испред врата од собе га је сачекао исти она господин који му је рекао да је ,,убица'''. Он се извинио Раскољниковом на увреди коју беше рекао, а и извинио се и због пакосних мисли. Господин је признао да је он седео иза врата код Порфирија и да је он био његово велико изненађење. Раскољников је сада био веома срећан јер је мислио да је све сада готово у вези са убиством бабе и Лизавете, и да он сада нема никакве везе са тим. Он сада мирне главе одалзи на сахрану.

Део пети. Чин први У овој глави се описује Лужин како устаје и спрема се за нови дан, сећајући се претходног где је имао конфилкт. Сматрао је да он може себи наћи девојку било где, и било какву. Он је становао у стану заједно са Лебезјатњиковим. Мислио је да ако је дао новац раније Дуњи да га она сада не би одбацила, мислио је да је тај новац била једина грешка. Лужина је љутило то што је сазнао да ће на сахрани присуствовати и Раскољников. Лебезјатњиков је позван био на сахрану иако је тукао Катарину Ивановну. Њих двојица су разговарали о Соњи о њеном занимању и о томе што живи сама. Лебезјатњиков је њу бранио када је Лужин причао разне приче у вези ње. Њих двојица су се дуго расправљали о комунама, стално су били у некој свађи или расправци. Не дуго после ове расправке Лужин је послао Лебезјатњикова да доведе Соњу да нешто наводно поприча са њом. Била је поднадула и тужна. Питао ју је да ли је Раскољников дошао на шта је она потврдила. Рекао јој је да се у његово име извини Катарини Ивановној што неће моћи да дође на сахрану. Она је кренула да јој то пренесе али ју је он задржао јер је имао још нешто да јој каже. Док је седала Соњин поглед се зауставио на гомил пара која је лежала на столу, али је брзо склонила поглед одатле јер је било неучтиво гледати у туђ новац. Лужин јој је рекао како жели да помогне Катарини Ивановној тако што ће јој дати пензију, која је за њу сада значила све. Али он је сматрао да тај новац не треба дати Катарини Ивановној јер је она почела помало да луди. Лужин је овакво мишљење засновао на томе да је Катрина Ивановна куповала скупоцена пића за сахрану. Соња је рекла да она бар толико дугује Мармеладову и да је то један од начина да му се захвали,али и да је то њена одлука и ничија више. Он је Соњи дао новчаницу од десет рубаља, на шта је она била неизмерно захвална. Лебезјатњиков је посматрао цео разговор између њих двоји и видео какво је дело а касније зло дело учинио Лужин на шта је се касније смејао врло гласно.

Део пети. Чиn други

Нико није знао зашто је Катарина Ивановна бацала толико новца на сахрану Мармеладовог. Пола од онога што јој Раскољников беше дао, она је потрошила на његову сахрану. Можда је то зато што је осећала према њему неку дужност, па је овим хтела да му се одужи. На том посмортном ручку, хране није оскудевало као ни пића. Она је купила различите врсте пића како би сви могли да пију нешто по свом укусу. Она је очекивала много људи на сахрани, али је на крају дошло тек њих двоје-троје. Катарина Ивановна је звала чак и своју газдарицу коју је презирала, Амалију Ивановну. Она је донела посуће и сребрне виљушке. Лужин није дошао на сахрану иако је обећао Катарини Ивановној пензију. Ни Лебезјатњиков није дошао. Од свих људи што су дошли на ручак, више од пола није имало никакве везе са покојним Мармеладовим, већ су дошли само како би се најели и напили. Дошло је неколико чиновника, један чича у пензији, Амалија Ивановна, неколико Пољака и тек касније је дошао Раскољников. Катарина Ивановна му се много обрадовала и ставила га је да седи до ње. Ту је Катарина Ивановна њему говорила ко је све дошао и зашто је ко дошао, са њим се ругала свима којима су били присутни, јер је сматрала да су ту само због хране. Соња се вратила од Лужина и пренела је извињење да неће моћи да дође јер има неодложне обавезе, и села је близу Раскољниковог. Катарина Ивановна је највише волела да се руга својој газдарици, али је у међувремену терала госте да једу, да не би остајало. Газдарица Амалија Ивановна и Катарина Ивановна је су се поткачиле због тога што је газдарица тражила новац за кирију док је још мртвац лежао у стану. Катарина Ивановна јој је рекла (газдарица стана се стално представља као Немица), да је обична Чехиња која се само прави да је Немачког порекла. То је ову толико увредило да је рекла да се сви одмах губе из њеног стана или да плати кирију. Тог момента Амалија Ивановна је почела да купи и посуђе са стола. Соња је задржавала Катарину Ивановну која видно беше живчано оболела. У тај мах се и појави на вратима Лужин.

Део пети. Чин трећи Катарина Ивановна му је полетела у наручје и молила га да је спаси од Амалије Ивановне, али он је игнорисао то и рекао је да је овде због посла и да жели да нешто расправи са Соњом. Лужин је гласно рекао да му је одмах после Соњине посете нестало сто рубаља, и да ако му врати да ће он цео овај инцидент заборавити. Соња је уплашено одговорила да она не зна ништа са њим, дрхала је као прут. Почео је строго да се понаша према њој рекавши јој да ће јој дати мало времена да размисли и да је он њу звао из назјбоље намере код њега како би јој изјавио саучешће а она краде од њега. Али још већу збрку је напавила Амалија Ивановна која је рекла да је знала да Соња краде али је ћутала. Соња се још више уплашила. Лужин је затражио да се зове полиција. Катарина Ивановна је скочила на њега и бацила му у лице десет рубаља које је Соња добила од Лужина. она је почела лудачки да виче и гурала је Лужина да претресе Соњу како би му доказала да није она украла ништа. Превртала је Соњи џепове како би сви видели да нема ништа, али из другог џепа је испала новчаница ситно савијена. Лужин је то узео са два прста показао свима да је она ипак украла. Катарина Ивановна ни једног тренутка није посумњала у Соњу већ ју је стално бранила, говорећи да она никада не би могла учинити тако нешто, да је она добра у души. Лужин је наставио своје излагање како је наводно та крађа изгледала и задовољно се смешкао. Али један дубок глас

се заорио на вратима говорећи да то што је Лужин урадио, да је ниско и подло. Сви су на вратима угледали Лебезјатњиквог. Лужин је задрхтао говорећи да је овај луд. Рекао је нешто што ће све запрепастити. Каже да је он био сведок једне подле радње где је Лужин са намером савио новчаницу и неприметно ју је гурнуо у џеп Соњин, а да она притом ништа није ни видела ни осетила. Али му није јасно било зашто је он то урадио. Лужин је викао да то није истина и да је овај будала притом дрхтући. Али Раскољников, који беше седео у врху стола рекао да он зна зашто је то урадио. Изнео је своје изгагање где наводи да је Лужин у писму њеној мајци навео да је он дао Соњи у руке новац и да је она девојка ,,извиканог'' понашања, и да је Лужин хтео овим да докаже његовој мајци да је Соња неморална особа и лопов, и да је њој дао тешком муком зарађени новац његове мајке и сестре. Хтео је да докаже да је Раскољников луд, како би пришао и оженио Дуњу. Када је Раскољников завршио са излагањем сви су погледали у бледог Лужина. Он је тада схватио да је опет изгубио битку за Дуњу, и опет подвијеног репа одлази кроз гомилу људи. Један идентант изнервиран баца чашу на Лужина али она погађа Амалију Ивановну. Соња уплашена одлази из свог стана. Амалија Ивановна је викала и терела Катрину Ивановну напоље из стана на шта је ова скочила и почели су да се туку. Она одлази из стана ужурбано са децом и стварима, у потрази за правдом. Тада је се Раскољников опет запутио у Соњин стан.

Део пети. Чин четврти Када је дошао у њен стан размишљао је да ли да јој каже да је он убио Лизавету. Соња је полетела њему у научје говорећи да би она отишла чак и у затвор да није било њега. Рекао јој је да је Катарина Ивановна избачена из стана, на шта је она скочила и почела да се облачи како би јој помогла. Рекао јој је да сачека, да нема потребе да иде, јер ће на крају Катарина Ивановна доћи ипак код ње у стан јер нема никога другог. Затим ју је запитао шта би било када би Катарина Ивановна умрла, да ли и Поља изабрала њен пут да постане проститутка како би прехранила брата и сестру. Рекла је да се то никада неће десити док је она жива. Раскоаников је почео нешто чудније да се понаша и мртвачки је пребледео на шта се Соња уплашила. Рекао је да ће јој рећи ко је убио Лизавету, и да у он и убица велики пријатељи. Алудирајући на себе Соња је схватила да је у ствари он убио Лизавету. Коса јој се накострешила на глави. Али она је сада схватила да су обоје грешне и укаљане душе и да претпоставља како му је сада. Када је она њега упитала да ли је то све било због новца, он јој је одговорио да новац није ни пипнуо и да је осећао одвратност према њему. Рекао јој је да је он убио само зато да би Наполеон постао, јер ипак велики људи имају право да убијају и да их воле због тога. Рекао је да је он убио само једну ваш која је сметала свима, али она је сматрала да човек није ваш. Она пошто је била веома религиозна сматрала је да нико нема права да убија, да нико није изнад закона и изнад Бога самога. Рекла му је да хули на Бога тим својим изјавама. Соња му је рекла да ако жели себе да ишчисти и да скние терет са своје душе треба да се преда властима и да одслужи своју казну. Он не жели сада то да уради јер су већ ухапсили починитеља убиства и да нема доказа против њега. Рекла му је да иако буде он отиишао у затвор да ће га она посећивати јер му је неизмерно захвална. Хтела је да му да један крст који је био поклон од покојне Лизавете и да му докаже да је само у вери спас. Њихов разговор прекинуо је Лебезјатњиков.

Део пети. Чин пети Крочио је у собу веома задихан и бледог погледа. Пренео им је вест да је Катарина Ивановна сишла с ума и да је отрчала у кућу код начелника покојног Мармеладова, али пошто је он био на вечери она је отишла у тај ресторан и прекинула им вечеру. Каже да су је истерали. Чудо је и било што је нису ухапсили. Чак каже да хоће а узме децу и да ће певат и играти на улици за новац, и да ће под начелников прозор ићи. Соња је полетела напоље а за њом су полако ишли и њих двојица разговарајући о медицинским експериментима који се примењу на лудацима. Раскољников се одвојио од Лебезјатњикова и отишао у собу. У соби је размишљао о предаји и робији да је то боље од садашњег живота. Размишљао је о томе да ли ће његова сестра моћи да издржи вест да је починио злочин. Дошао је до закључка да неће моћи и да су жене веома слабе по том питању. Себи је задао циљ да посети сестру да јој се извини због свега што јој је учинио. Његово размишљање је сада прекинуио Лебезјатњиков са вестима да је Катарина Ивановна на улици са шерпама и да тера децу да певају. Они одлазе заједно и на мосту су видели велику гомилу људи и у гомили Катарину Ивановну и децу која плачу. Она је њих терала да певају, а када не би певала тукла би их пред десетинама људи. Чак су и мала деца схватила да им је мајка полудела да није више она иста. Певала је, викала, прилазила свима којима су били богатије обучени, тукла је децу све док није пришао полицајац, а за њим и чиновник који јој је дао три рубље. Полицајац је терао Катарину Ивановну са улице говорећи да је певање по улицама забрањено. Деца су уплашена побегла од мајке, тада је пребледела. Почела је крв да јој излази на уста. Сви су схватили да је туберколоза узела маха и да она сада умире. Соња је викала да је носе код ње у стан јер је био близу. Полицајац је помагао да се она пренесе. Међу свим тим народом се појавио и Свидригајлов. Када је почела лакше дисати затражила је да јој се доведу деца, хтела је њих да види. Није хтела свештеника јер је сматрала да умире чисте душе, да нема на њој никаквих грехова. Деци је причала о њиховом оцу, терала их је да певају. Када је угледала Соњу тада је и преминула. Соња и деца која су и сама знала да им је мајка умрла, легли су преко њеног мртвог тела и плакала. Свидригајлов му је пришао и рекао да има да му саопшти две важне ствари. Свидригајлов је на себе преузео трошкове сахране, и да ће децу сместити у најбоље домове како би их збринули. Рекао је да има вишка новца и да је рад да им поклони свакоме по хиљаду и пет стотина рубаља. Свидригалов му је рекао да зна за да је он убио бабу и да је све слушао са друге стране зида где је била његова соба.

Део шести. Чин први За Раскољникова је сада настало чудно време. Осећао је као да се неки обруч око њега стеже и затвара. Често га је обузимала апатија. Сада му је Свидригајлов задавао највише проблема,

и стално га се сећао. Два-три пута се виђао у Соњином стану са њим. Свидригајлов је при последњем састанку на опелу Катарине Ивановне рекао Раскољниковом да је он све за децу средио и да им је оставио новца и да више нису без пара. Свидригајлов је приметио да је Раскољников стално чудан у његовом присуству. После службе Раскољников је пришао утученој Соњи која је њега загрлила. Размишљао је о убиству и схватио да се клупко одомотава. Грозница га је хватала све чешће и чешће. Сутрадана када је била заказан сахрана он није ни отишао. Тај дан га је и посетио Разумихин. Он је пребациовао Раскољниковом за понашање према мајци и сестри, и тада је Раскољников приметио колико се сам Разумихин променио све због његове сестре. Рекао му је да је Пухерија Алексндровна болесна и да је стално тражила да га види. Разумихин је љут изашао на врата, планирао је да иде да пије, али га је Раскољников задржао са вестима да је разговарао са сестром о њему. Рекао јој је за Разумихина да је врло поштен и добар. Разумихин се на ово само радосно осмехивао и одлучио да не пије. Раскољников му је рекоа да његово понашање има разлог и да ће ускоро сазнати даз разлог. Разумихин се сетио да је Дуња добила једно писмо које ју је потресло, али није знао од кога. Излазећи Разумихин је у себи мислио да је Раскољников неки политички заверени и да је то једино логичко објашњење за његово понашање. Раскољников када је остао сам у соби размишљао је све више и више о Свидригајловом, као и о убиству, о Порфирију и Николају. Решио је да се види са Свидригајловим и је на ред дошло да са њим све разјасни. Када је изашао на врата, затекао је ту Порфирија који га је непријатно изненадио. Порфирије је у његово лицу препозано изненађење и запрепашћеност. Позвао га је Раскољников да уђе и седне, а у себи је све више и више размишљао зашто се Порфирије устручава да га осуди да је извршио убиство.

Део шести. Чин други Порфирије је почео да говор о цигарама како га гуше и да мора да их остави али не може. Каже му да је долазио код њега пре две ноћи али га није затекао кући. Рекао је да је дошао да му сада све објасни, све што га је занимало. Чудна сцена се одиграла последњи пут међу њима. Извинио му се за све патње које је Раскољников претрпео због њега, и рекао је да је његовима патњама сада крај. Раскољников је наслућивао шта сада ово значи. Почео му је да прича шта је Раскољниковог одало. Нису га одале белешке о залогама код бабе, нити оне минђуше што су му испале, него га је највише одао чланак у новинама који је написао. Он као да је у том чланку исказао манифест свог убиства. Рекаоје да се Николај сам предао јер је он био неки хришћански анархиста који је сматрао да ће робијом окајати своје грехе када умре, заузеом се за неког другог иако није имао везе са убиством. Порфирије је прелазио са особе на особу, са теме на тему. Час је говорио о Миколки којег каже да је много заволео и да је добар психолошки примерак, час прича о Николају. Порфирије је испочетка реконструисао чин убиства и бекство баш како је Раскољников урадио. Тада га је Раскољников, коме је ово гоњење прекипело, упитао ко је починио то убиство. Порфирије је тада у заносу устао и прстом показао на Раскољниковог и само рекао ,,Ви''. Указаао му је да му опет дрхти усна, и да је то од страха и зато што је рекао истину. Раскољников је почео да виче и да се брани како је то лаш и глупост. Порфирије му је рекао да се мане тога и да је већ сада све јасно, као и да је леп психолошки примерак за изучавање. Порфирије му је хтео

помоћи да му смање казну под изговором да често има помрачење ума. Раскољникков је то одбио и сматра да треба да сноси пуну одговорност за почињен злочин. Порфирије му је указивао да ће му Бог једино помоћи, да га можда Бог гледа и чува за своје неке будуће планове. Рекао му је такође да ће га ухапсити за дан или два, даје му времена да се опрости од својих најмилијих. Уверен је у њега да неће да побегне јер сматра да Раскољников није таква врста човека. Обојица су изашли напоље притом му је Порфирије рекао да има времена довољно да се прошета. Добацио му је и то да ако буде хтео да изврши самоубиство да само остави једно псмо у коме он потврђује да је извршио злочин.

Део шести. Чин трећи Раскољников је журио ка Свидригајловом. Мучило га је да ли је Свидригајлов био код Порфирија. Мучила га је мисао да пошто Свидригајлов зна да је он починио убиство да ће хтети он сада да то искористи као оружје да придобије Дуњу. У глави му се вртела идеја да убије Свидригајловог. Док је шетао видео је Свидригајловог кроз прозор од једне пивнице. Кроз прозор му је Свидригајлов добацио да уђе. Када је ушао Раскољников у пивницу музика је престала и настао је тајац. Свидригалов је отпочео своју причу, али Раскљников то није хтео да слуша и хтео је да оде, али га је задржао и рекао му да је веома занимљива личност. Свидригајлов је мало више попио па је причао поједине ствари неповезано. Говорио је опет о Марфи Петровној, да га више не прогања од како је дошао у Петроград. Сматрао је да је Раскољников исти Шилер, да је идеалиста. Раскољникову је ово досадило али га је задржала прича о његовој сестри.

Део шести. Чин четврти Каже да је имао договор са Марфом Петровном када га је она избавила из затвора. Тај договор се састојао у томе да ће он остати њен муж, да се без њене дозволе неће нигде удаљавати и да никада неће имати љубавницу. Али код овог последњег је хтео да прекрши договор и то ни мање-више него са Дуњом, јер га је много очарала. Каже за њу да је права лепотица, какве нигде нема. Каже да је слушао приче о Разумихину, како чува Дуњу и како је заљубљен у њу. Причао је и Раскољниковом како је ласкао са Дуњом, о њиховим тајним разговорима. Дуњин поглед га је прогонио и у сновима. Хтео је и да отрује Марфу како би са Дуњом побегао негде, милом или силом. Раскољников је на све ово рекоа њему да га Дуња не трипи и да га не воли, шта више мрзи га. Раскољников је сада стварно кренуо напоље, али Свидригајлов га је хтео одвести код своје зарученице да му је покаже. Каже да је имала шеснаест година а он педесет. За њу каже да је лепа као Рафаелова Мадона. Каже да је помогау децу Катарине Ивановне само зато што их воли и што су му били драги. А и није унао шта ће да ради са новцем који не може да потроши. Њих двојица су се растали и то врло чудновато. Отишли су на различите стране.

Део шести. Чин пети

Али Раскољников је пошао за Свидригајловим, јер је сматрао да ће сада отићи код његове сестре јер је сада донекле знао његове намере са њом. Испрва је Раскољников хтео да зове полицију али ипак то није учинио јер је се сада његово понашање очевидно променило. Раскољников је хтео да сврати код Соње да јој се извини што није био на погребу. Свидригајлов му је добацио да није она ту и да не иде. Али Раскољников је хтео да оде само како би контирао њему. Када су дошли до Соњиног стана ту су се њих двојица растали. Свидригајлов је узео кочије а Раскољников је отишао пешке назад у стан. У ћошку се скривала Дуња од свог брата. Она је била пошла на тајни састанак са Свидригајловим. Када су се састали он је њу пожуривао у његов стан како Раскољников не би сазнао за њихов тајни састанак. Види се да је оно писмо о коме је Разумихин причао било писмо од Свидригајловог а да се у том писму говори о томе да је Раскољников починио убиство. Свидригајлов јој је показао собу. Показао јој је и место где је слушао разговор Соње и Раскољниковог. Њу је запрепастило то што је он прислушкивао. Када су сели она је њему вратила писмо. Свидригајлов је био прилично изненађен њеним доласком. Није мислио да ће она доћи. Сматрао је да је она сада постала храбрија. Она је негирала тај злочин мислећи да Свидригајлов лаже. Није мислила да је Раскољников способан за тако нешто. Свидригајлов јој је објаснио зашто је он то учинио, да је крив Наполеон. Хтела је да се види са Соњом али када је сазнала да је сама са Свидригајловим она се скоро онесвестила. Плашило ју је то што јој се стално све више и више приближавао Свидригајлов. Уплашила се њега потрчала је ка вратима, али их је он био закључао. Сада је се осећала као црно у односу на њега. Почео јој је прилазити без имало гриже савести и тада је она извадила револвер. Свидригајлов је скочио назад уплашен. Када је пошао опет ка њој Дуња је опалила а метак га је само мало окрзао и потекла јој је крв. Није имала снаге да га убије. Све ближе и ближе јој је прилазио и онда је он њу обухватио око струка. На питање да ли га воли Дуња му је са велико одвратношћу одговорила да га не воли нити ће га икада волети. Када је то чуо одмакао се од ње дао јој кључ и рекао јој да иде, и то је учинио са великим разочарањем. Она је отишла а касније он је узео онај револвер што му беше остао ставио га у џеп и пошао да шета.

Део шести. Чин шести Цело вече је Свидригајлов провео по крчмама и кафанама. Касније је око десет сати отишао у свој стан, покупио новац и запутио се код Соње. Рекао јој је да иде за Америку и да му је драго што је помогао у збрињавању деце Катарине Ивановне. Дао јој је три хиљаде рубаља и каже да ће јој то кроз живот бити потребно. Рекао је за Раскољниковог да има два пута или Сибри или метак у чело. Соњу је запрепастило то што и он зна за злочин који је Раскољников починио. Поздравио се са њом и изашао напоље. Шетао је по киши и касније је ушао у један самостан да преспава. Отишао је и до своје веренице и рекао јој да ће отићи на кратко из Петрограда и оствио јој петнест хиљада рубаља у сребру. Када се вретио у самостан тражио је да једе нешто и недуго после јела је заспао. Током ноћи се стално будио, хватало га је бунило и температура. Кроз ту ноћ имао је разна привиђења. У дубоку ноћ се нашао на улици ни сам не зна како, мислио је да је био под температуром. Шетао је и тако је пришао једном бескућнику коју беше лежао испред једне затворене капије. Ту је с њим мало разговарао затим је извадио револвер и пуцао себи у слепоочницу.

Део шести. Чин седми Тог истог дана Раскољников се запутио код мајке и сестре у стан, зажелео се њих. Када је ушао унутра затекао је само мајку која је читала његов текст у новинама. Била је поносна својим сином. Сматрала је свог сина за великог књижевника и научника. Каже да је стално посећује и обилази Разумихин. Дуња је целу ноћ бунцала и помињала њега. Наједном обоје су плакали загрљени. Рекао је мајци да иде али ће се опет вратити. Није јој рекао где иде, али јој је напоменуо да је то врло далеко. Опростио се са мајком и уплакан отишао у свој стан. У свом стану затиче Дуњу. Она је њега чекала заједо са Соњом али његаније било. Разговарао је са њом о убиству које је он починио. Рекао јој је да је хтео да се утопи у Неви али није имао снаге и храбрости за то. Њој је било драго што то није учинио, јер је она сматрала да он треба да ослужи казну за почињени злочин. Он је се са њом покачио у вези тога да он није починио злочин већ је учинио једно добро дело направивши овај свет лепшим местом за живот. Дуњи је поклонио портрет своје бивше веренице која је преминула. Рекао је за њу да је једино она имала разумевања за њега исто колико и Дуња. Он се тада опрашта од ње и одлази у правцу Соњиног стана.

Део шести. Чин осми Соња га је дочекала са узбуђењем. Раскољников је њој рекао да се не плаши казне коју ће одслужити него од инспектора који ће га нон стоп запиткивати о убиству. Соња је тада извадила она два крста и један је њему дала, а један је за себе задржала. Соња је плакала и натерала га да се помоли Богу. Рекао јој је да иде због посла и изашао напоље док га је она задржавала, хтела је што више времена да проведе са њим. Он када је изашао напоље учинио је оно што му је Соња рекла. Да пољуби земљу на којој је згрешио и да каже да је убица. Много народа је било на тргу. Када је он изговорио ту стравичну истину сви људи на тргу су гледали у њега. Соња га је посматрала издалека и он је отишао у полцију. Примио га је Иља Петрович. Код њега је чуо да се Свидригајлов убио. Он испрва није могао да му каже па су само причали о неким небитним стварима. Кренуо је кући али се вратио и рекао целу истину Иљи Петровичу.

Епилог. Чин први У епилогу се описује Сибир, место где Раскољников служи своју казну. Девет месеци је већ тамо. Проглашен је за затвореника другог реда и добио је да одслужи осам година завтора јер му је био велики плус то што је био хуман човек па су му зато смањили казну. Један студент је рекао да је Раскољников помагао својим срествима једног друга са универзитета који је био симорамшан и имао је туберколозу. Газдарица од стана где он беше становао је рекла да је он у току једног пожара спасио двоје мале деце. Све је ово било од велике важности на суду како би добио што мању казну. У међувремену мајка му се много

разболела и убрзо је и умрла. Он дуго није знао да му је мајка умрла. Дуња се удала за Разумихина. Соња је стално писала њему, више од један пут месечно. Раскољников је се и није толико уклопио у друштво али је ишао на робијашке радове. Али убрзо и Раскољников се разболе и пребацили су га у затворску болницу.

Епилог. Чин други Соња га је почела и посећивати. Све чешће и чешће како би му лакше било. Многи затвореници су је заволели јер је често доносила новац од њихових породица или писма. Затворска средина је лоше утицала на Раскољниковог. Највише га је нервирало то што се није убио јер је сматрао да му је тако лакше било. Али уз Соњу поред њега он је и оздравио, почео је више да се дружи и променио се. Стално је поред себе имао Јеванђеље. На крају он схвата да воли Соњу и да је она његов покретач. Сваког пута би је једва чекао да види и да се што пре затворска казна заврши како би могао да буде са њом.

Урадио: Марко Младеновић Контакт телефон 063/1453-350