Zivot i Delo Sv Nikolaja Izabrani Spisi Живот и дело Св. Владике Николаја Изабрени списи

                                                                               

ЖИВОТ И ДЕЛО  СВЕТОГ НИКОЛАЈА ЖИЧКОГ            ..................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................... 

..................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................... 

ЖИВОТ И ДЕЛО СВЕТОГ НИКОЛАЈА ЖИЧКОГ  САДРЖАЈ

Матија Бећковић   Пролог    стр. 4   5  Митрополит Амфилохије (Радовић)   Предговор     Владика Атанасије (Јевтић)    Народни човек      13  Исидора Секулић    Духовни неимар      16   17  Слободан Јовановић    Велика личност светлога трага     Св. Јован Шангајски    Украс и слава српске цркве      18  Софија Зернов    Очи које су Бога гледале      19  Александар Шмеман    Најеминентнији православни владика XX века      20  Ава Јустин Ћелијски    Највећи Србин после Светога Саве      21  Тропар Св. Владици Николају       24   25  Ljubomir Ranković    Biografija monaha svetitelja     Славиша Лекић   Мистериозна смрт и загонетан крај светог Николаја   32  ........................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................

       

   

..............................................................................................................................................................................................................................................................

   

........................................................................................................................................................................................................................................................................................

...................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................

   

   

........................................................................................................................................................................

.............................................................................................................................................................................................................................................

   

................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................

   

   

.........................

   

.............................................................................................................................................................

.................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................

   

   

................................................................................................................................................................................................................................................................

  ................... 

..................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................... 

ТЕКСТОВИ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА  САН О СЛОВЕНСКОЈ РЕЛИГИЈИ     СРПСКИ НАРОД КАО ТЕОДУЛ     ИЗНАД ИСТОКА И ЗАПАДА     Расуђивање прво: ХРИСТОС ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА     Расуђивање друго: БАЛКАНСКИ ХРИСТОС    Расуђивање треће: О ЛАКОМИМ И ПРЕВАРЕНИМ     Расуђивање четврто: СТРАХ ОД ДЕМОНА И ИГРА СА ДЕМОНИМА       Расуђивање пето: ИСТОЧНА ФИЛОСОФИЈА И ЗАПАДНА НАУКА     ... Расуђивање шесто: О МИРУ И НЕМИРУ     Расуђивање седмо: МУЧЕЊЕ ЗА ДУШУ И МУЧЕЊЕ ЗА ТЕЛО     Расуђивање осмо: БОРБА ЗА ВИДЉИВО И ЗА НЕВИДЉИВО ПРОКЛЕТСТВО     ЕМАНУИЛ     I  О сновима са важним последицама     II  О чудесним исцелењима     III  О тајанственим гласовима     IV  О Божанском промислу     V  Казне Божије     VI  О виђењима и појавама из невидљивог света     МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ   ..... ДИВАН   .....    ДИВАН 1. Сабор у Дивостину           ДИВАН 2. У Дивостину     ДИВАН 3. У Дивостину     ДИВАН 4. Препирка о чудесима     ДИВАН 5. У Крагујевцу     ДИВАН 6. Христос и старешине народне    

 42   50   77   78   79   80   82   83   85   87   89   91   93   105   113   121   127   135   146  238  239   245   249   259   262   266 

.................................................................................................................................................. ..............................................................................................................................................................................................................................................................................................................

   

............. ................................................................................... ............................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................

   

...................................................................................... ................................... ........................................................... .................... .............................................. ..................................................................................................... ......................................................................................................................................

............................... ............................... ...........................................................................................................................

   

   

   

........................................ ........................................................................................................................................................................................................................................................................................

   

................................................................................................................................................................................................................................................................

   

....... .............................................................................................................

................

..................................................................................................................

....... ................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................

   

   

.........................................................................................................................................................................

   

.................................

........................................................................................................................................................................................................... ................................................ ................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................

.......... ....................................................................... .......................................................................................................................................................................................................................................................................................

............. ....................................................................... ................................................................................................................................................................ ............ .........................................................................................................................................................................

   .   

      

....... ....................................................................... .................................................................................................................................................................................................... .............................................................................................................................. ......

      

......... ....................................................................... .......................................................................................................................................................................................................................... ................................................................................................................................... .....

............ ....................................................................... ......................................................................................................................................................................................................................................... .......... ............................................................ .................................................................................. .........................................................

     

.......... ....................................................................... .......................................................................................................................................................................

.......... ....................................................................... . ....................................................................... .......................................................................................................................................................................

..................................................................................................................... ................................................................................................................................................................

   

   

      

.................................................................................................................................................................... .

      

........................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................... .............. .....

      

.............................. ..................................................................................................................................................................................................................................................................................... .................................................................................................... .....

      

........................................................................... ........................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................... ........................................................ .....

      

............................................................................................................ ................................................................................................................................................................................................................................... ................................................................................................................................. .....

      

.............................................................. ................................................................ ..................................................................................................................................................................................................................................................................... .....

      

................................................................................................................... .................. .................................................................................................... ..................................................................................................................................................................................................................................... .....

      

........................................... ............................................................................................................................................................................................................................................................................. .....

   

   

ДИВАН 7.            269 ДИВАН 8.               271 ДИВАН 9. Писмо гостима            272 ДИВАН 10. Прво писмо из даљине            273 ДИВАН 11. У манастиру Жичи            274 ДИВАН 12. У манастиру Жичи            277 ДИВАН 13. У манастиру Враћевшници            281 ДИВАН 14. ЈОВАЊСКИ СТОСЛОВ О ЧУДЕСИМА            283  ДИВАН 15. Друго писмо гостима            298  ДИВАН 16. Друго писмо из даљине            298  ДИВАН 17. У манастиру Свете Тројице            300  ДИВАН 18. На сабору у Благовештењу            309  ДИВАН 19. Плач на самртној постељи            313  НИЧЕ И ДОСТОЈЕВСКИ            316                325  ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И УЗРОЧНОСТ У СВЕТУ     ОЧЕ НАШ                    331  РАЈСКА ПИРАМИДА                              336  ЉУБОСТИЊСКИ СТОСЛОВ                           348  МИСЛИ О ДОБРУ И ЗЛУ                          364  АЗБУКА ПОБЕДЕ                                  425  АЗБУКА ИСТИНЕ                                  430  МОЛИТВЕ                                  438  ЦАРЕВ ЗАВЕТ                                  446  БЕСЕДЕ И ЧЛАНЦИ О КОСОВУ И ВИДОВДАНУ                    469  Косово                                  469  Видовданске мисли                        475  Наш народ је незнани јунак                        478  Све зависи од наше пробуђене свести и савести                   481                     484  Наш Видовдан     Два видовданска говора                     485  О националној, верској, духовној и историјској светињи Косовске традиције        489            ...................................        491  Лазарева победа     О косовској књизи и косовској науци             495  Беседа на Видовдан 1940. године                    499              502  Видовданска беседа 1951. године    Видовданска беседа у цркви Светог Вазнесења у Лондону 1952. године     504  Царица Милица као пример охрабрења и наши страшљивци         507  Реч о кајмакчаланским јунацима                     508  Неколико одлика Вожда Карађорђа                   511  О прослави десетогодишњице ослобођења Баната             514  ................................................................................................................................... ........................................ ............................................................ ......................................................................................................................................................................................... ................................................................................................................................................................... .....

.................................................................................................................... ......................................................................................................................................................................................... ...................................................................................................................................................... ................................................. ............................................................ ............... .....

........................................................................................................ ......................................................................................................................................................................................... ........................................................................................................................................................... .....

........................................................................................ ............................................................ ......................................................................................................................................................................................................................... .....

............................................................................................................ ............................................................ ..................................................................................................................................................‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐........................................................ .....

.................................................................................................................. ............................................................ ..........................................‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐............................................................................................................................................................... .....

........................................................................................................................ .........................‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐................................... .......................................................... .....

............................................................... ............................................................ ........‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐....................................................................................................... .....

......................................................................................... ............................................................ ................................................................................................................................................................................................................................... .....

................................................................................................. ............................................................ ................‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐................................................................. .....

.............................................................................................................. ........... ............................................ ................................................................................................ ............................................................... .....

.................................................................................................... .........................................‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐................... .............................................................................. .....

......................................................... ..................................................................................................................................................................................................................................................................................... .....

....................................................................................................... ............................................................ .................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................. .....

............................................................. ....................... ....................................................................................

............................................................. ....................... ....................................................................................

...... ................. ....................................................................................

.................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................. ................

............................................................. ....................... ............................................ .......... ....................................................................................

....................................................... ..........................................................................

............................................................. ....................... .... ....................................................................................

............................................................. ....................... ................................................................. ....................................... ....................................................................................

............................................................. ....................... ....................................................................................

......... ......... ....................................................................................

.......................... ............ ....................................................................................

....................................................... ........................................

....................................................... ................................................................................

............................................................. ....................... ............................................. ....................................................................................

............................................................. ....................... ....................................................................................

.............................................................................................. .............. ...

....................................................... .......................................

....................................................... ..................................................................................

.................................................................. ...................

....................................................... ..............

....

....................................................... ...................................................... ..............

.....

....................................................... ............................. ....................................................................................

....

....................................................... ...........................................................................

............................................................. ....................... ............................................................................. ..................................................... ....................................................................................

....................................................... ...............................

.............................................................................. .......

....................................................... ..............

.....

.......................................................................................... ..............

....

....................................................... ...................................................................................

....................................................... ................................ ......................................................................

....

.................................. ....................... ....................................................................................

..................... ............................................................................................................................................

.....

...................................................... ....................... ....................................................................................

............................................................. ....................... ....................................................................................

....................... . ....................................................................................

............................................................. ....................... ....................................................................................

............................................................. ....................... .................................................................... ....................... ....................................................................................

................

.................................................................................................................. ..............

............................................................. ....................... ....................................................................................

............................................................. ....................... ....................................................................................

....

............................................................................................................................................................. .............. ...

....................................................... .............................................

....................................................... ........................................................................

....................................................... ......

................... ....................... ........... ....................... ....................................................................................

............................................................. ....................... .................................. ....................... ....................................................................................

.........................................................................

...

............................................................ ....... .....

........................................................................................................ ..............

............... ....................... .............................................................................

...................................

..............................................................

.. 

............................................................. ....................... ....................................................................................

......................................... ....................... ................. ....................... ....................................................................................

...................................................................

......... ...... .....

............................................................ ....................... ..................................................................................... ....................... ....................................................................................

............................................................. ....................... ............................................................. ....................... ....................................................................................

.......................

............................................................. ....................... ...................................................................... ....................... ....................................................................................

..............

......................................................... .....

............................................................................. ... .....

...................................................................................... .....

.................................................. ...... .....

....................................................................................................................................... .....

....................................................................................

......................................... ....................... ................. ....................... ....................................................................................

............................................................................................................. ....................... ................. ....................... ....................................................................................

........................................................................................

............................................................................ ... .. .....

................................................... ....................... ................. ....................... ............................................................................................

ВЕРА СВЕТИХ КАТИХИЗИС ИСТОЧНЕ ПPABОCЛABHE ЦРКВЕ РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА     ЛИНКОВИ ПРЕМА ДРУГИМ ИЗАБРАНИМ ДЕЛИМА     Белешка о издању       

.....

........ .....

.............................................................................................................................................................................................................................. ....................... ................. ....................... ................................................................................................................................................

.

   ............................................................... .....   

................................................................................................................................................................................................................................................................................. .....

............................................................................................................................................................................................. ....................... ................. ....................... ........................................................................

 519  583   683   685 

   

.................................................................................................................................................. .....

   

   

..................................... ....................... ................. ....................... ............................................................................................................................

..................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................... 

Матија Бећковић

ПРОЛОГ Најбољи пролог делима Владике Николаја (Велимировића) је онај који је сам написао за свој првенац Религија Његошева, као што је и најбоља књига о њему самом химна испевана Његошу Његошевским надахнућем у којој се пустињак лелићски надпевава са пустињаком цетињским. Два пустињака, два црнорисца, христољупца и химнопојца, на то надпевавање надахнула је слатка пустиња у којој се родио онај који је све родио и препородио и у кога су се, жедни неба, обукли обојица. И да није била прва Религија Његошева би с правом стала у прочеље овог вишекњижја које износи готово читаву библиотеку, а то вишекњижје и та библиотека су једна једина књига, један дах и један уздах, молитва без предаха једноме јединоме истинитоме, распетоме и васкрсломе од кога Владика Николај није одмицао мисао и срце, перо и уста, откада га је препознао у души и језику српскога народа. Зато би стихови узети за мото прве књиге, О преблаги, тихи Учитељу - Слатка ли је света бистра вода / С источника твога бесмртнога!... могла стајати и изнад главног улаза у ово несравњиво нерукотворно здање. Вишетомна задужбина Мушки зидана, а женски украшавана" онако како је Раде Неимар градио Љубостињу, најдуже је надахнуће српскога језика, без премца не само у црквеном песништву. Беседништво је усмено песништво, а шта би био најречитији беседник српске цркве него и велнки песник. У народној усмености сачувани су докази високе писмености, као да је та усменост некад била писменост па се та писменост (ученост и богословија) склањала у језик у смутним временима - да би је песници, проповедници и тајновидци тамо проналазили и износили на видело, изливајући је у слова из којих би поново засијала као да из њих није никада ни излазила. Кажу да један језик постаје језиком тек онда када се на њега преведе Свето писмо. А Свето писмо као да на српски језик није превођено него изнедрено и прворођено. Реч није свет створила па оставила него га ствара и данас, а један од доказа је и подвиг Владике Николаја који и није радио ништа друго него ту једну једину књигу преткивао и престварао, посрбљивао, умножавао и обожавао запошљавајући сваку реч, све мере, изворе и импулсе матерњег језика на славу Свечовека, једином послу достојног човека и народа. Као што је свака реч - реч о Богу, тако је и сваки дан Христов рођендан. Објава изабраннх дела Владике Николаја је најлепши дар Христу за његов 1996. рођендан. Заслужена част да их објави припала је Гласу Цркве оне епархије на чијем је челу онај епископ који их је објављивао у изгнанству док је то било тешко кривично дело. Као и сви свети списи и ове књиге су већ гоњене и спаљивапе доказујући и тако своју светост и истину да је невиност највећа сила у свим световима. Човек и народ, по речи Владичиној, који не пређу Голготски пут само су кандидати за народ и за човека, а не прави човек и прави народ. Тај пут још једном прелазимо а дела Владике Николаја ће нам помоћи да га пређемо. О Васкрсу 1996. године

Митрополит Амфилохије (Радовић)

ПРЕДГОВОР Свети Старац Ћелијски, Отац Јустин, назвао је, на десетогодишњицу упокојења Владике Николаја, овог новог светитеља и Просветитеља српског " највећим Србином послије Светог Саве". Оно што виде очи светих Божјих људи, то наше очи теже виде. То што је народ чисте душе одавно осјетио и што је видио поодавно Свети Старац Ћелијски, многе српске очи, помрачене кратковидим знањем и предрасудама још увијек не виде. Но, право виђење и право знање је оно што виде свете очи и осјете чиста срца. Отуда су ријечи Светог Ћелијског Старца, великог истина о једном заиста великом и светом човјеку нашег доба. Владика Николај је као ријетко ко у нашем времену пронио кроз себе једну читаву епоху. Он је истовремено ударио неизбрисив печат на живот и судбину Српског народа у XX вијеку. Несумњиво, он ће оставити дубоког трага и на српске вјекове који долазе. За многе величине његовог времена у пашем народу неће се знати, док ће он остати незаобилазап у народном памћењу. Као што је у претходним вјековима свако ново српско покољење стајало пред избором: За или против Светог Саве; за или против Косовског завјета, тако ће и у будућности стајати пред истим избором, с тим што ће избор бити истовјетан са дилемом: За или против Владике Николаја. Светосавље и Косовска мисао су у Светом Владици жичком и свесрпском добили свог вјерног свједока и органски продужетак, свог обновитеља и продубитеља и проширитеља. Рекосмо: Владика Николај је пронио кроз себе једну читаву епоху. Заиста, не мора човјек знати шта се догађало код нас крајем прошлог вијека и у првој половини овог вијека. Довољно је да прати у стопу личност, дјело и писану ријеч овог дивног и светог изданка села Лелића па да схвати све духовне, моралне, политичке и уопште друштвене и историјске ломове и збивања не само у Србији и српском народу него и шире на европским и свјетским просторима. Од својих младих дана, Никола Велимировић, потоњи Владика Николај, у све чега се дотицао и што га се дотицало, уносио се са жаром неустрашивог младића, свједока и препородитеља, мученика и пророка. Како му је одмицао земни живот, бивао је све огњенији и мудрији, али и све једноставнији. Почео је, после школе, као сеоски учитељ. Завршио је свој животни пут као Учитељ, мудрац и пророк. Већ као млад богослов, почетком вијека, Никола Велимировић увиђа све битне проблеме и недостатке друштвеног живота у тадашњој Србији као и недостатке тадашњег црквеног образовања. И сам распет на крсту свога времена, он осјећа све већи индиферентизам и малаксавање религиозног осјећања, пресушивање живог избора вјере и хлађење према вјери. Карактеристичан је један наслов његовог списа из тог првог времена: "Религиозни кризис". Та криза је захтевала, по њему, вјеру и

морални закон, коснула се питања која се тичу породице, васпитања, односа људи међу собом. "Политика је надвладала вјеру, каже он, страсти су помутиле памет, морал је пао". Коријене атеизма код нас он налази у седамдесетим годинама прошлог вијека: " Семе неверја бујно је клијало. Представништво Цркве није било у стању дати никаква отпора". Предавања атеистичка и песимистичка разних "доктора", трују народ, а Црква немоћна гледа што се ради, проповедници Еванђеља се повлаче. "Коријен злу" млади Велимировић налази у духовном расаднику Богословији, и сјемену које се сеје у њему; у раслабљепости бесједе његовог времена која је "једна маса истрвених, исцеђених и сувих фраза, безброј пута понављаних". Узроци опадања вјере и моралности нису, по њему, случајни, нити они од јуче трају. Постоји "поступност" у једном "разорљивом систему" који упропашћује организам Цркве. Као млад човјек он бунтује против црквеног мртвила почетка вијека и против "просвећене обломовштине"; против литургисања без проповиједи, сукоба нижег и вишег свештенства; против митрополитовог апсолутизма и "фанариотског аутократизма" - "непримјерног за нас". Окупљајући се око "Хришћанског весника" и његовог уредника проте Алексе Илића, од 1901. године "гласила удруженог свештенства свију српских покрајина", група духовно пробуђених људи, међу којима је и Н. Велимировић, жели да прекине "са несносним и убитачним стањем Цркве наше; тражи подизање угледа Цркве, свештенства, Богословије, као и старање о Србима у свим крајевима српским". Основна мисао која окупира будућег монаха и епископа јесте духовни и морални преображај српског народа, излажење и уздизање бар све интелигенције, ако не свега народа "из овог круга анималне саможивости", стварање "живе Цркве Божије" у српском народу и његово свеукуппо ослобођење, започето у XIX вијеку. Тај његов програм налазимо сажето дефинисан у "Хришћанском веснику", приликом његовог поновног покретања (1909. г): 1. Рад на одуховљавању верског живота; 2. Дубоке реформе (заосталог, окамењеног) црквеног уређења; 3. Евангелизација народа, новим методама; 4. Праћење верскокултурног живота Српства ван краљевине Србије. Брига о духовноморалном преображају народа и жарко родољубље представљаће не само младалачку, него основну преокупацију Владике Николаја до краја његовог земног живота. Млади даровити Никола Велимировић није доживио религиозну и црквену кризу само у свом народу. Веома рано му је постало јасно да се ради о свеправославној кризи. Он зна да је не само српска него и свесловенска стихија "анархична", као и то да је без религије друштвени живот опасан, а човјек - звер, "и то најгладнија звер". Боравећи доцније у Швајцарској и Енглеској он се суочио изблиза са свим врлинама и манама западког Хришћанства, западпоевропске мисли и културе. Помно прати кризу римског католичанства, о чему и пише, нарочито о одвајању Цркве и државе у Француској, као и о сукобу ултрамонтанства и модернизма, почетком овог вијека. Његову пажњу нарочито привлачи снажпа личност кардипала Њумана, разлози његовог

обраћења из англиканства у римокатоличанство и његово схватање Цркве. Једно вријеме као да му постаје веома блиска Њуманова идеја о Хришћанству као живом организму "који се развија", иако зна да се та идеја не поклапа увијек са историјском стварношћу. У једном тренутку прихватања неке врсте органског развоја Хришћанства, он иде чак даље од Њумана, заступајући увјерење о "прогресивном препорођају" католичанства који би га довео у тешњу везу са осталим, како сам каже, деловима Хришћанства и којим би се "више љубави и хуманитета унело у свет". Занијет у једном моменту том савременом му утопнјом "љубави и хуманитета", он пориче Њуманово схватање да је само римокатолицизам Христово тијело, али тврдњом које ће се касније потпуно одрећи и која гласи: "Ми верујемо да су све хришћанске цркве чланови Христовог тела". У чланку "Питање о сје~ дињењу цркава", а у истом духу др Никола Велимировић иде још даље тврдњом да питање исхођења Светог Духа "и од Сина" и питање трансупстанцијације не представљају апсолутну препреку за јединство; много је важније од тога питање "додира срца" и "јединства срдаца" хришћана. Тако он тврди да јединство у ономе што је битно између православних и англиканаца постоји, само им не~ достаје "јединство срдаца". Овај први период Николајевог сазријевања и мисаоног уобличавања његовог схватања човјека, Цркве, свијета друштва, Бога, препун је трагања, понекад бунта и револуционарног заноса, отимања за нечим дубљим и свеобухватнијим. У овом времену ће записати, потпуно у духу тадашњих мисаоних кретања да "Хришћанство није један музеј где све стоји како је од почетка намештено, но једна радионица у којој не престаје хука од рада". Сва његова потрага, уствари, и отимање од мртвих идеја и окамењених структура мишљења и живљења, потрага су и отимање за живом вјером у живога Бога, за унутарњим дубинским смислом и устројством свеукупног бића. Зато кад се бави личношћу англиканског бискупа Веткота, пишући о њему читаву студију, не бави се њиме науке и радозналости ради, него да би открио и истакао његову вјеру у присуство Бога у свијету. Са истог разлога он сања "Сан о свесловенској религији". То је и разлог због кога се он хвата у коштац, снажније од било кога прије и послије њега, са ловћенским распетим пророком Његошем у "Религији Његошевој". Поистовјетивши се са Његошем, први је он осјетио и изразио да је Његош од своје душе, одређене судбином да управља једном шаком сиромашних људи, начинио сцену, на којој је репродуковао драму целе васионе. Проносећи кроз свој блистави ум и свеосјетљиво срце мисаоне свјетове Истока и Запада, и њихове главне носиоце, јасно је указао и показао да су "најизразитији репрезентанти духовних тежњи и настројења" његове епохе - Ниче и Достојевски. У надчовјеку Ничеа и свечовјеку Достојевског он налази оличене Јудеју и Рим, Хришћанство и паганизам, народ и тиранина, вјеру и невјеровање, наду и очајање, Христа и Антихриста. То је тема којој се он непрекидно на различите начине али све продубљеније враћа, сводећи на крају тему на библијски именитељ борбе

добра и зла, Бога и Сатане око људског срца и људске судбине у времену и вјечности. Постоји још једно питање са којим се Владика Николај непрекидно суочава, питање које је било у средишту интересовања његовог времена. То је питање односа вјере и знања, вјере и науке, теологије и философије. У органској вези са тим је и проблем природног и моралног закона. Тај проблем он разрешава, коначно, у корист моралног закона, као врховног и свепрожимајућег, чак и једино постојећег (ср. његово дјело "Номологија"). Једно вријеме заступа мишљење да се вјером допуњује знање а знањем подржава вјера, да би временом у њему вјера прерасла у истовјетност са самим животом, нешто чиме се живи и дише и мисли и осјећа. Веома рано се он суочио са релативношћу свега чулнога и рационалног знања; са човјековом самотношћу у свебитију. На какве вртоглаве дубине и урвине се наднио Владика Николај, како у себи тако и у самој бити егзистенције откривши опитно - ништавило, најбоље се види из његове тврдње, по много чему парадоксалне али преболно истините, да се он не плаши самоће без људи, већ најстрашније самоће - без вјере! Таква вјера коју он тражи не може опстати као увјерење, још мање као теорија, разумски оправдавана и логички доказивана. Сазнање да је најстрашнија самоћа самоћа без вјере, значи дубински вапај бића за вјером која свједочи присуство Другога. То је вера која даје извјесност и рађа знање; то је знање из кога се рађа љубав и мудрост. Очевидно је да за Николаја вјеровати значи на крају крајева - истински знати, као што за њега љубав рођена из таквог знања значи само - постојање, неуништиви начин постојања. Зато што нас је Бог заволио, ми смо постали, ушли у битије; зато што нас воли - ми јесмо, љубављу. Кад љубављу јесмо и постојимо, значи да и ми рађамо и дајемо живот другим бићима, по мјери наше љубави. За Владику Николаја је речено да је имао очи које памте вјекове. Послије његове исповијести о страшном виђењу у Дахау, тј. о чудесном сагледавању свога ништавила и божанског величанства, Софија Зернов је забиљежила: Гледала сам очи човјека које су видјеле Бога лицем к лицу! Сам Владика Николај је испричао како га је један њемачки официр питао у Дахау - да ли вјерује у Бога? Овај му је одговорио - да не вјерује. Пошто се официр атеиста обрадовао његовој "културној" тврдњи, Николај је додао: "Кад сам био дечак ја сам веровао, сад не морам више да верујем, јер знам да Бог постоји. Кроз искуство моја је вера постала знање. Сад знам да Бог постоји". Овом последњем опиту и живом искуству Владике Николаја, опиту који је изникао из љубостињског, војловичког и дахауовског његовог тамновања, претходио је други степен његовог искуства и знања, много цјеловитији и потпунији од онога првога о коме је било кратко ријечи. Тај први период је дошао до свог врхунца у његовим "Молитвама на језеру" и "Речи о Свечовеку", којима су претходиле "Беседе под Гором" и "Нове беседе под Гором". Отворен за Запад, једно вријеме у потрази за знањем и мудрошћу, ради одгопетања закона космоса, устројства друштва и токова

историје, а онда - у апостолском свједочењу пред "јеретичком Европом" и њеним народима, на пророчки начин, изворне истине Еванђеља и Православља; Свети Владика Николај се као нико прије њега и послије њега код нас, отворио и за древну мудрост Индије и Далеког Истока. Нико није тако озбиљно покушао, а у многоме и успио, да премости провалије између европске мисли и индијске мудрости; између хришћанске Премудрости и мудрости Веда и Упанишада, колико Владика Николај. Преко "Молитава на језеру" и "Речи о Свечовеку", нарочито преко "Индијских писама", ои се винуо "Изнад Истока и Запада" у тајну еванђелског Богочовјека, Јединог Човјекољупца, сачуваног у свој Његовој чистоти и љепоти једино у православној Цркви Истока. Вријеме ће јасно показати и његова моћна апостолска ријеч потврдити, да Владика Николај није био и није хтио само бити апостол свога српскога народа. У српском и преко српског народа Владика Николај се учио да буде апостол народима Запада и Истока, трудећи се да буде свима све, не би ли кога за Христа придобио. Осјећајући одговорност пред Богом за свој народ он је развио у себи невјероватно дубоко осјећање и одговорност за све земне народе и за сва створења Божја. Сагледаван у свеукупности његовог дјела и његовог лика и животног подвига, Владика Николај, не зна се шта је више: златоусти бесједник или милозвучни пјесник; мудрољубиви тајновидац или богословни боговидац; богонадахнути тумач Ријечи Божје или прозритељ космо-историјске Божје и људске драме; љубвеобилни чудодјејственик или чудотворни чинодјејственик; равноапостолни Учитељ пута који води у Живот или саможртвени родољуб; брат сваког створења и сваке твари или свемилостиви Свечовјек.. Владика Николај је од самог почетка почео да понире дубоко и све дубље у људска, космичка, историјска и Божја ткања и збивања. Као да је временом стекао милионе очију; и уз то чудесни дар да ствари и догађања сагледава изнутра, не само назирајући, него све више и више опипавајући и непосредно додирујући истину твари, бића и збивања. Временом он постаје све прозирнији за Тајну и пријемчивији за "мудрост просту најсјајнију". То се нарочито види у његовом другом а онда и последњем периоду живота и стваралаштва. То потврђују његови списи које је писао вративши се свим својим бићем климентовско-наумовском охридском Предању, светосавском умовању свога народа и светогорском подвижништву. Откривши Свету Гору и Свете Оце, он се цјелосно приклања пред живим православним Предањем, откривајући светитељство као једино истинско просветитељство. Вративши се тако живом историјском опиту свога народа, душа му проговара изворним језиком вјере православпе, а усне његове и перо чистим, једноставним народним језиком. То потврђује његов незаменљиви и по много чему јединствени у свијету " Охридски пролог", његова "Мисионарска писма", његов "Диван", "Земља недођија", "Жетве Господње", "Касијана", "Љубостињски стослов" и многи други мањи и већи списи, бесједе и записи.

Као што смо видјели, Владика Николај почиње у својој младости са неком врстом екуменске хуманистичке визије Цркве, но, удубљујући и опитно продубљујући свој опит Цркве, као породице Христове, он завршава са јасним разликовањем "јеретичких цркава" од Православне Цркве, "једине у свету која је одржала веру у Евангелије као једину апсолутну истину, која се не влада по овоме вијеку" - како би вјечност ишла за временом. Он сада јасно каже да има православних богослова којима импонују мисли јеретичких богослова, но ти богослови нису носиоци православне свести и православне савести но оболели органи целине црквене". Црква чека да се такви покају. Западни хришћани отпадају од Цркве почев од X вијека. Од тада настаје у западном хришћаиству прилагођавање; то је њихов модернизам. Основна пак разлика, по њему, између Истока и Запада налази се у "различитом схватању Евангелија Христова - Запад га схвата као теорију, једну од теорија, а Исток као подвиг и праксу". У сагледавању личности и дјела Владике Николаја, треба нарочито истаћи двије истине без којих је неразумљиво све што је учинио и написао. Прва истина јесте његово непоколебиво увјерење да "вечна сила" која је једино у стању да изврши просветљење људи и "морални препорођај друштва" јесте - Ријеч Божја, заснована на Еванђељу, вечно силном и свежем"; она дјејствује "чисто као кристал, јасно као светлост дана, силно као гром". Сво његово златоусто бесједништво утемељено је и надахнуто еванђелским духом и дахом. Бесједника такве силине ријечи, свјежине, убједљивости и једноставности нисмо имали ни прије ни послије њега. Он је био и остао Златоуст српски, златна и ненадмашна уста нашег многоглагољивог вијека... Ако је бесједа била за њега средство и метод свједочења истина живоносног Евангелија, онда је Христова личност била срж цјелокупне његове проповиједи, свједочења писаног и усменог, његовог богомислија и свеукупног његовог опитног доживљаја живота и свијета. Он изричито каже: "Ја бих и онда ишао за Христом кад би сви од њега отпали". Вјечни Логос Божји јавио је људима истину својом Личношћу и у својој Личности, којом се афирмише достојанство људске личности". Христос је за њега "једино ново под сунцем". Сви светови видљиви и невидљиви су дјело преизобиља божанске љубави. За њих је одговоран СИН, који приноси себе "за живот свијета". Темељећи Љубав у Светој Тројици, у троједној унутарњој тајни бића Божјег, он откривање и даривање те љубави види у Јединородном Сину Божјем. Владика Николај је против било каквог компромиса хришћанства "са духом овога свијета"; против стављања Христа у службу ситних људских циљева, намјесто да свијет буде у служби Христа. Свети Владика увијек изнова доживљава Христа као побједника у историји, он корача и улази лагано али сигурно у свијет, дарујући му пуноћу живота и истине. Како је пролазило вријеме живота земнога овог Охридског пустињака и дахауовског утамниченика, он се све више смањивао, као некад Јован Крститељ, а Христос све више растао у њему, док му није постао све и сва

у свему. Дубље гледано - све што пише Владика Николај пише о Христу, од првог слова до "Јединог Човекољупца". Увиђајући стални сукоб у свијету између двије логике, небесне и земаљске, словесне и бесловесне, односно, логике и антилогике, како их сам назива, Владика се увијек опредељује за небеску, а тиме за Христа, против Сатане. За Владику Николаја све у цркви почива на додиру. Моћ додира са Христом, битна је једном за свагда и за сва времена, од времена апостола до краја свијета и вијека. Милиони хришћана широм свијета и данас траже, каже он, исцјељење кроз додир Христовог духа душом својом или Христових хаљина рукама и уснама својим. Његова револуција је једина права револуција у свијету. Васиону Владика доживљава као "хаљину" Христа оваплоћеног и јављеног. Благодарећи Њему и Његовом дејству и присуству овај свијет је "почео чудом, држи се чудом и завршиће се чудом". Зато што је Христова личност сржна у свим димензијама - космичким, антрополошким, еклесиалним, историјско-есхатолошким, није чудо што се Владика Николај непрекидно враћа теми Христовог васкрсења. Не само његова теза ("Вера у Христово васкрсење као основна догма апостолске цркве"'), него и сва његова мисао и свједочење прожето је истином о васкрсењу Христовом, на њему заснованој бесмртности људског бића, "рехабилитацији" људског тијела. Свечовјек другог периода на крају блиста у Николајевом коначном опиту неугасивим сјајем - Богочовјека Христа. "Једно срце - каже он - има Бог за сву децу своју, зато их ословљава све у једнини - Син". Кад је Христова вјечност "прострујала кроз њега", онда не само што се он смањио, као и сви истински христоносци прије њега, него су се кроз њега - небо и земља преломили као трска у његовим рукама". У "Књизи о Исусу Христу", у "Емануилу", који говори о чудесима Бога који је с нама, у "Теодулу", у коме сагледава Христа кроз индијску мисао (циљ му је очевидно да, макар у будућности, посвједочи, индијским језиком, Христа многобожачкој Индији, као њен нови апостол) - свуда богомудри Христов ученик и проповједник Николај нови Просветитељ српски и свеправославни, описује Христов чудесни Лик. Управо зато што Христова Личност заузима суштинско и кључно мјесто у Николајевој свеукупној визији живота и свијета, као и односа Бога и људи, евхаристијско-христолошко осјећање и сазнање као да прожима све његове списе. За њега су све ствари и сва створења - ријеч, или символ или сигнал вјечне Ријечи Божје, Логоса Божјег, Сина Једнородног. Права истинска ријеч представља жртвени принос. У "Молитвама на језеру" и "Речи о Свечовеку", а и другдје, сусрећемо се са виђењем и доживљајем природе као жртве; његовог и уопште људског служења - као жртвовања. На жртви све почива, прво на Христовој жртви, као пројави неизрециве љубави, која једино открива истину, а онда и на жртвовању онога што је најбоље и најбољих међу људима, да би остали могли живјети, ради искупљења већине. Христос својом жртвеном љубављу све грли и све додирује. А два су најзначајнија начина за усвајање и остваривање тога

додира од стране човјека - "Причешће и унутрашња молитва". И на крају, евхаристијски је и доживљај Цркве као породице, као породиље, нарочито као сабора богова - око Јагњета Божјег. Оно што је од свега најчудесније и најнепојмљивије: Најдубљи опит Божјег присуства, додира и богоопштења, тренутке за које би дао сав свој живот, равноапостолни Владика је имао у тамници, у Дахауу, у тамничком мраку (не подсјећа ли тај "мрак" на Мојсијев "примрак" у коме је видио Бога на Гори Синају?), "који затворенику доноси слободу непознату дану". Мрак чини, додаје Владика, да ишчезну зидови тамнице као и зидови међу народима и државама, између прошлости и будућности; сакрива и тело од људи. Оставља само душу - "о блажена ноћи, о благословена тишино! У мраку сам у највећем друштву, без људи - С Богом". Овај кратки пресјек животног пута овог тајновидца и боговидца нашег доба, који је и најмрачнију тамницу претворио у предворје небеског града Јерусалима и предукус Царства Божјега, завршићемо са његовим ријечима у којима врхуни сав његов живот: "Најчистија суза непрестано богоопштење; у тишини срца, у уздржању ума, у ћутању целе душе, то доводи до серафимске чистоте унутрашњег човека. Из те чистоте могу се видети све ствари и сва бића у њиховој првобитној чистоти, као одсјај чистоте Творца свих ствари и свих бића". О Васкрсу 1996. године Цетиње

Владика Атанасије (Јевтић)

НАРОДНИ ЧОВЕК Николај је рођен 23. децембра (по старом календару) 1880. године у ваљевском селу Лелићу, од родитеља Драгомира и Катарине, побожних српских земљорадника, типичних представника наше народне честитости и побожности. Из своје родне куће и села млади Никола је понео, и кроз сав свој живот носио, отвореност и једноставност српске православне душе, дубину народне мудрости и лепоту народног језика. Николај је заиста био и остао народни човек у најизворнијем смислу и најпотпунијем садржају те речи. Мало сеоско српско пастирче остало је непатворено народни човек и после свих студија и путовања по Европи и Америци, као и после путовања по Светој Гори, Грчкој и хришћанском Истоку, као и када је постао црквени архипастир у Жичкој и Охридско-битољској епархији, а и онда када је био заробљеник у немачким тамницама и логорима, и као изгнаник изван своје земље у далекој Америци. Николај се школовао најпре у манастиру Ћелијама (основна школа), па у Ваљеву (гимназија) и Београду (богословија). Затим је студирао у Берну, Женеви, Лондону и Петрограду. Докторирао је из теологије (О Васкрсењу Христовом) и из философије (философија Џорџа Берклија). Но, ови докторати нису ни издалека главни израз и карактеристика његове богословске и философске учености и његове велике урођене мудрости. Николајево образовање било је у почетку више општекултурно, философско и религиозпо, а мање богословско, православно, библијскосветоотачко, које карактерише његов потоњи период живота, познат као охридско-жички. Јер, треба признати да постоје два периода у Николајевом коначном формирању, доохридски и охридскожички. Зато и имамо, уопштено речено, и две врсте Николајевих дела: она до " Охридског Пролога" и она после њега. Николај је у Охриду дошао у непосреднији додир и са Светим Оцима Цркве, са њиховим богонадахнутим богословским и подвижничким делима. Говорио је и признавао: да је раније налазио да постоје многи нерешени, и нерешиви, проблеми духа и живота људског, али када је упознао Свете Оце Православне Цркве - а то је било у Охриду и Светој Гори - када је увидео да су они све те проблеме већ одавно решили, и то благодарећи Христу Богочовеку, у кога су поверовали и Кога су истински доживели. Као и они, раније, тако је сада и Владика Николај - тај наш светоотачки " Охридски пустињак" - нашао у Христу Господу, Богу оваплоћеном и очовеченом ради спасења света и човека, истинити кључ за коначно решење свих својих и свих општечовечанских и философско-религиозних проблема. Од тада је његов животни став гласио: "Бог изнад свега, а човек пре свега." То је основна тема Христова Јеванђеља. Цело откровење Господа Христа своди се на ово двоје: на Бога и на човека. Христос је показао свету правога Бога и правога човека. Својом личношћу Он је јавно и јасно показао и какав је прави Бог и какав је прави човек". Од охридских дана па даље кроз цео живот Николај је сав прожет Емануилом - С нама је Бог, Бог Живи и Оваплоћени у Цркви и са Црквом.

* Не намеравајући да опширније излажемо Николајево православно светоотачко богословље, његову истинску "философију по Христу", по нашем мишљењу, рећи ћемо само толико да је оно, најсажетије изложено у Николајевим делима: "Касијана - наука о хришћанском поимању љубави" и "Љубостињски стослов - вера у Евангелије, смисао и значај те вере и плодови у Православној Цркви". Владика Жички почиње своје православно богословље "вером у Евангелије", а почетак њега су речи Христове: "Покајте се и верујте у Евангелије". Покајање за православне значи "потпун обрт своје душе - и свог живота - од таме ка светлости, од земље ка небу, од себе ка Богу". Православна вера у Евангелије значи "веровати у Радосну Вест, коју је Небесни Весник, Бог Син Божји, донео роду човечјем: да човека црва обрати у човека бога и сина Божијег". Тако нешто узвишено нису човеку могле дати "све вере и философије пре Христа, јер су све суморне и песимистичне, колебљиве и расплинуте". "Православна Црква, вели даље Николај, од почетка је једина Христова Црква у свету која је држала од самог почетка истиниту веру у Евангелије, без обзирања на лево или на десно... Ту истиниту веру су нама предали Свети Оци и Учитељи Цркве... Зато је Православна Црква једина у свету која је одржала веру у Евангелије, као једину апсолутну истину, која не потребује потпоре ни подршке ни од какве философије нити светске науке". И још вели богонадахнути владика Жички: "Црква је Мајка! Тако православни називају своју Цркву. Држава се не назива мајком, нити се иједно друго друштво људско именује тим именом. То име приличи само Цркви. И с правом се Црква назива Мајком, јер она рађа Божје синове и кћери, сједињене у Цркви на земљи и на небу... Љубављу а не посредништвом објашњава Православна Црква везу између народа Божјег на земљи и народа Божјег на небу, вишњег Јерусалима... Православна Црква има огромно сакупљено искуство: да су Светитељи Божји живи, да нас виде и чују, и да нам помажу. Они су близу нас, и ми осећамо њихову близину и њихову помоћ. Ми смо заиста "приступили Граду Бога Живога, Јерусалиму Небескоме, и многим хиљадама Анђела, Сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу судији свију, и духовима савршених праведника, и Исусу човекољубивом дародавцу Новога завета " (Јевр. 12, 22-24). "Ето, то је Евангелије, вели Николај, то је Радосна Вест за све људе на овој планети, коју је Господ Христос објавио свету. Та Радосна Вест је управо Он - Христос Богочовек. А Православна Црква је једина очувала у потпуности веру у Његову Радосну Вест, у Њега. Очувала је то највеће благо не ради славе своје, него Христове, и не ради спасења само својих народа, него свих будућих покољења у свима народима на земљи, ако ови хтедну отворити своје срце и свој ум. Заиста, будућност човечанства је у неизбежној вези са Православљем". *

Не бисмо овом приликом шире излагали црквено-пастирску делатност Владике Николаја у његовом и нашем православном светосавском Српском народу, нарочито у Епархији Охридско- битољској и Жичкој, мада се Николајев рад није ограничавао само на ове две епархије, нити чак на саму Српску Православну Цркву, него се протезао и широм Православља у свету. Овде бисмо хтели да кажемо нешто и о његовој посебној љубави према своме Српском народу. Због те своје, иначе традиционалне народне љубави према својој отаџбини и своме роду, коју је љубав Николај понео из свог родног краја и од свога сељачког родољубивог народа. Николај јесте изузетно волео свој Српски народ, али га није обожавао, није био слепи народопоклоник него истински народољубац. У својој љубави према Српском народу Владика Николај се нарочито угледао на Светога Саву и у томе му је заиста и био веома сличан. Можда је понекад и био сувише романтичан у процени Српског народа, али то не значи да није познавао и признавао и мане и слабости свога народа, његова посртања и падове, његове појединачне издаје Христа и продаје своје душе, раније и у најновије време. Николај је хтео и желео да свој хришћански Српски народ што више приближи Богу и оврлини га јеванђелским врлинама, свим оним добрим особинама што су их, из тог истог народа израсли Светитељи, Мученици и Праведници испољавали током вишевековне крстоносне историје српске. Његови говори и списи о Српском народу (нарочито " Српски народ као Теодул") представљају, стога, можда више својеврсну педагогију: изношења најбоље хришћанске и православне карактерологије, по најбољим примерима хришћанским код Српског православног народа. Иначе, Николај зна добро, и то не скрива него износи, да су многи Срби, па и онн најбољи, "грешили као људи по људској слабости, али су се и кајали за своје грехе и умирали као искрени покајници". Јер, вели он, "не може се историја Српског народа писати само мастилом, него и крвљу и сузама из срца". Николај такође добро зна и износи у детаље историју Српског народа, новију и старију. Он зна и говори да "постоји линија правде и линија неправде", и у историји уопште и посебно у историји Српског народа. Зато и додаје: да је "познање истине најважније од свега: кад се зна истина, зна се и прави пут и правилно се поима живот". Он такође додаје и ово: "Од тешких искушења и честих катаклизми Србин се научно да ћути и дубоко размишља. То га је утврдило у вери у правду, у праведну судбу". И да наведемо и следећу реч Владике Николаја: "Нису на Косову расли само божури, него и трње. Али се у Грачаницу уносе само божури". На крају, још једна реч Николајева, можда једна од последњих у његовом овоземаљском животу: "Живот, живот, живот - најчешће понављана реч у Новом завету - јесте високи тенор Новог завета, главна струна на хришћанској харфи (Псалтиру). Све друге вредности ништавне су према животу. Али животу квалификованом добром: јер грешан и зао живот јесте највећа мрља на свеколикој твари Божјој".

СВЕДОЧЕЊА Исидора Секулић

ДУХОВНИ НЕИМАР Има ли што лепше и радосније него видети човека који има вокацију, и има напор да остане са својом вокацијом. Та радост мене увек поново вуче у покрајину у којој је неимар духовног и историјског смисла Господин Николај, сада епископ Жички. На Господину Николају, и на његову раду, види се вокација јасно и читко. Вокација, то је посебан задатак од Бога, и од народног опредељења. Задатак по вокацији испуњава се, дакле, и тешко и са заносом: некада у напору робовском, некада у срећи радосника који види да настаје нешто што други људи не виде. Господин Николај, једноставан и човечан, увек стрпљив и наредан да вас саслуша, нешто вам лепо и каже, нешто што иде из вокације, и чиме он постаје пријатељ ваше душе. Господин Николај је обишао свет и видео људе и чињенице; и њега су видели људи и чињенице. То је можда било време кад је тражио где ће, и како, са својом вокацијом стати. Стао је у Охриду и Битољу, па онда у Шумадији; тамо и овамо на месту где има манастира и традиције молитвене. Стао је и започео оно претешко њихање које треба у простирању да постане силан покрет. Господин Николај је духовни неимар: иде за вокацијом; сарадници су му безимени прости људи, у већем броју од именованих и знаних, јер је у простих већа радост од давања. " И радоваше се народ што драговољно прилагаху", како стоји у Старом завету. Господин Николај буди старе темеље наших манастира свих традиција. Да буду опет, као некада, у замисли Св. Саве и других владара и првосвештеника, не само цркве и светишта, него и велике народне и културне институције, које ће сав живот народа и државе додиривати. Да снаже религиозне идеале као један од елемената свеукупног јавног живота; јер ми смо народ у чијој је историји "царство небесно" одлучивало и у државној политици. Има ли Господин Николај за тај џиновски посао, за буђење темеља, има ли доста помагача, има ли доста једномисленика? Кроз идеје, кроз национално осећање, сарадници су сигурно многобројни; али бојимо ce, слабо је праве дораслости Господину Николају. A Господин Николај је читач, и ученик целог живота!... Посматрач ce ражалости, понекад и буни. Али Господин Николај је миран. Он зна што ми не знамо, мисли што ми не мислимо... Господин Николај је увек миран. Није љубитељ катастрофа и катастрофалних предосећања, докле год има људи који у Бога верују и по духу раде. Он је безброј пута у проповедима својим казао: да ce не треба страшити ничега на земљи. Ни смрти ce не треба плашити. Латински песник Вергилије има стих: Usque adeone mori miserum est - зар je толико тешко умрети. A Господин Николај каже: " Они што су умрли, живи су". Од свега тога је начињено истрајавање Господина

Николаја, и мир његов при раду са успехом и раду са неуспехом. Бог најзад све уравнотежава. Господин Николај је тако решен, и тако упоран, упоран као сви људи који имају вокацију. Oh ћe, или дочекати, или другима спремити дочекање: да ce кроз манастире као народне институције, врате у народ наш оне врлине мушке и женске, са којима су у прошлости нашој чак и неверни и грешни људи остајали вредности, и на крају крајева налазили пут монаштва и светих задужбина. Господин Николај труди ce да опаше народ једним мистичним зидом од самих манастира. Од сићушног Јовања, стиснутог између стене Каблара и валовите Мораве, преко Жиче, преко Савине Студенице, па даље и даље зракасто у свима правцима Српства, док ce опет не вратимо у Шумадију... Тај зид ћe, и може и мора, боље одолевати напастима сваке врсте него "непробојни" зидови тврђава, кула, стражара, тамница. (1940)

Слободан Јовановић

ВЕЛИКА ЛИЧНОСТ СВЕТЛОГА ТРАГА С владиком Николајем нестала је једна велика личност из српског националног живота. Он је и као књижевник, и као црквени великодостојник, и као национални борац оставио за собом светла трага. Као књижевник, oн ce већ првим списима уврстио међу наше најбоље писце, и остао је до краја nano у писаној, тако и усменој речи наш најбољи представник "беседничког стила". Као проповедник, он је утицао на слушаоце не само тим стилом, него још и једним чудним личним магнетизмом, који су туђинци осећали исто тако, као и људи нашега језика. У јерархији Српске православне цркве он је брзо доспео до владичанског достојанства. Административне послове скопчане с тим достојанством није марио, али је тим ревносније делао као духовни вођ своје пастве. У његовом држању није било ничега од једнога "црквенога кнеза": он је пре опомињао на једног проповедника који, ван црквене јерархије, говори по свом личном надахнућу. У световни живот улазио је одлучније тек онда, кад му се чинило да је Српство у опасности. Тада је био готов да предњачи у борби "за крст часни и слободу златну". У току Другог рата, по патњама у немачкој тамници, заслужио је да се помиње уз монахе мученике из Првог устанка. Ко год је имао прилике да га лично позна, имао је утисак да је то редак и необичан човек. Изгледало је да, поред све своје књижевничке и проповедничке радљивости, он живи ван овога света, као у некој духовној самоћи. Он се био толико уживео у читање Светога писма, да су му догађаји и личности не само Новог, него и Старог завета били ближи него догађаји и личности његове властите стварности. Па ипак тај човек, тако одвојен од своје средине, вршио је на ту средину много јачи в

неодољивији утицај него толики други који су запињали из све снаге да се у јавном животу истакну. Баш то што је у њему било затворенога недокучивога и тајанственога привлачило је људе. То није било без разлога. Та тајанствена страна његова карактера била је знак оних дубљих духовних моћи које нисмо у стању да потпуно разумемо, и које се само код доиста великих људи наслућују. (1956)

Св. Јован Шангајски

УКРАС И СЛАВА СРПСКЕ ЦРКВЕ Крајем прошлог столећа довели су једном епископу малене тада Србије једног дечака да га упути у богословију. "Шта ће нам тај, рече владика погледавши на дечка. Зашто да шаљемо ово слабуњаво дете? Неће издржати тамо, умреће, те ћемо узалуд бацити паре". Али, видећи како је дечак жедан науке, владика се ипак одлучи да га пошаље у богословију. Тако то бива: оно што изгледа малено у очима људи, велико је пред Богом. То је био Николај, велики светитељ и Златоусти иаших дана. Растући телом, још је више растао духом мали Велимировић. Као што сунђер упија у себе воду, тако се и он напајао наукама. Не само једна, више школа су га имале као свога слушаоца и ђака. Србија, Русија, Енглеска, Немачка и Швајцарска виделе су га на својим пространствима као пчелу која сакупља мед. Није он тежио само да много зна, тежио је да постигне Истину. Чврст у вери Православној, он је тежио да и умом постигне оно што даје вера. Није сумњао у истине вере, него је тежио да разум свој освети Истином и да јој послужи умом, срцем и вољом. Развијао је свој разум да плодовима његовим нахрани не само себе, но и друге. Уколико је растао разумом, утолико је растао и духом. Постепено су се губиле његове човечије слабости, изграђивао се духовни великан, светао и умом и животом. Као Светом Григорију Богослову: "Јако глубини Духа изискавши, и доброти вјешчанија приложишасја" њему. Онај малени дечко, толико слабуњав да су се бојали да га пошаљу у школу, постао је велики учитељ Цркве Православне, проповедник Православне вере, мудри пастир, духовни вођа Србије, стуб своје Отаџбипе, апостол Православља у даљним странама. Стално размишљајући о високим питањима, он је црпео мудрост одасвуда - из науке, из природе, из догађаја обичног живота, али је највише просвећивао душу своју светлошћу божанском, хранећи је Светим писмом и молитвом. Он је учио, својим примером и речју, на сваком месту и у свако време, не гледајући да ли разговара са појединцем или га слушају хиљаде људи. Када се унапред знало да ће Владика Николај беседити, окупљали су се у великом броју: и побожни и маловерни, учени

и прости, стари и млади, професори и ђаци; за све су биле корисне његове речи. Својим писменим радовима Владика Николај је ушао у ранг великих црквених пнсаца. Значај његов за Православље у наше време може се упоредити једино са значајем Митрополита Антонија. Оба су они васељенски Учитељи Православне Цркве. Али, ако се Митрополит Антоније упоређује са Светим Атанасијем Великим, Епископ Николај је ишао примером Светог Григорија Богослова. Он је украс и слава Српске Цркве, али истовремено припада и целој Православној Цркви. Као што је за Светог Јована Златоуста рекао Свети Прокло да му само други Златоуст може одати достојну хвалу, исто тако и Епископа Николаја може похвалити само раван њему. Он је свој земаљски живот завршио молитвом и ми верујемо да се сада моли за нас пред Небеским Престолом Спаситеља света, Коме је верно служио. (1958)

Софија Зернов

ОЧИ КОЈЕ СУ БОГА ГЛЕДАЛЕ Једном приликом, после рата (II светског), позову ме моји амерички пријатељи у госте. Ја сам у међувремену сазнала да Владика Николај живи у Чикагу, те одлучим да га посетим иако то није било ни јефтино ни једноставно. Телефоном позовем српску цркву да бих сазнала његову адресу и сазнам, на своје велико изненађење, да је Владика допутовао на три дана у Њујорк. То је био дар неба! Сретосмо се. Он беше остарео и оронуо, али поглед његових црних очију продираше, као и некада, саговорнику до срца, боље рећи - у срце. Почесмо да разговарамо о животу света, о Цркви, о Русији... "Владико, упитала сам га, - да ли патње и лишавања у концентрационом логору духовно убијају или оживљавају људе? Ја сам, на пример, познавала људе, и то вернике, који у логору нису имали снаге да се моле: све су им силе биле усредсређене на парче хлеба, на главицу лука, на шољу топле воде..." Владика одговори: " У логору је било овако - седиш у неком углу и понављаш у себи: - Ја сам прах и пепео. Господе, узми душу моју! Душа ти се одједанпут вазноси на небо и видиш Бога лицем к лицу. Али не можеш да издржиш, па Му говориш: - Нисам спреман, не могу, врати ме тамо! Затим поново сатима седиш и понављаш у себи:

- Ја сам прах и пепео. Господе, узми душу моју! И - опет те вазноси Господ... Укратко, сав живот који ми преостаје дао бих, када би то било могућно, за један сат боравка у Дахау". Владика подиже главу и погледа ме право у очи. Ја не могох да издржим тај поглед - гледале су ме очи човека који се сусрео са Богом лнцем у лице... Причао ми је и ово: " Прилазпли су ми тамничари и, подсмевајући се, питали ме: - Верујеш ли ти да је Исус Христос био Бог? - Не, - одговарао бих им. Они би на то почињали да се смеју и да ме опет запиткују: - Ти, дакле, више не верујеш? - Не верујем него знам, - гласио би мој одговор. Они би, раздражени, одмах одлазили. Касније би поново заподевали разговор и питали: - Је ли твој Исус био син једне Чивуткиње ? - Није, - одговарао сам. - Па чији је онда син био ? - Син Човечји, - одвратио бих и они више нису знали шта да кажу..." Владика Николај је био стуб Српске Цркве. Сада, после своје смрти, он стално гледа Бога лицем у лице... (1975)

Александар Шмеман

НАЈЕМИНЕНТНИЈИ ПРАВОСЛАВНИ ВЛАДИКА XX ВЕКА Мало је догађаја у животу и раду Св. Владимирске Академије којих се ми сећамо са већом радошћу и захвалношћу него што је то помоћ коју нам је давао блаженопочивши Владика Николај. Ми смо били још врло мала и сиромашна установа када је Владика Николај долазио и држао предавања нашим студентима. Још су нам у живом сећању посете Владици на дан његове славе. Молили смо се тада Богу са њим и за њега. Знали смо да нам је Бог дао ту привилегију да будемо у заједници са најеминентнијим православним владиком двадесетога века. Он је инспирисао многе српске студенте који су долазили из Европе да се упишу и похађају Св. Владимирску Академију. На неколико дана пред своју смрт Владика нам је дао свој благослов и икону Светога Саве. Икону држимо у нашој капели. Његова помоћ и разумевање за наш рад били су нам свима од велике користи. Он је заувек постао живи део наше школе.

Живо сећање на Владику Николаја биће за нас најдрагоценија веза са сваким православним Србином на овом континенту. Владика Николај није био само велики Србин. Он је за све православне људе израз православне духовности и заузима место међу онима који раде да овековече Православну веру у Америци. (1976)

Ава Јустин Ћелијски

НАЈВЕЋИ СРБИН ПОСЛЕ СВЕТОГА САВЕ Кад не би Господ сваку моју реч претворио у Херувима, у Серафима, у Анђела, ја не бих могао достојно, ни изблиза достојно, похвалити највећег Србина после Светог Саве, Равноапостолног Светог Владику Николаја Српског. Два човека има Српска Црква и српски народ. Први Свети Сава, једино до сада Равноапостолни. А за мене и за све здраве српске душе, други Равноапостолни Владика Жички. Српски Свети Златоуст! И све што је рекао - небеско је благо. Све што је написао непропадљиво, небеско, вечно злато. Заиста, ако учините излет кроз велике светитеље Божије, кроз велике свете писце Цркве Христове, после Светог Јована Златоустог, цариградског свесунца, најближи њему је Свети Владика Николај и Свети Дамаскин и још мало њих. Свака му је реч песма, песма вечна, песма о Вечности. Песма о Вечној Истини, песма о Вечној Правди, песма Једином и Истинитом Богу свих светова - Господу Христу. Данас, ми Срби имамо њега - српског Светог Василија Великог, у истину великог. И све тајне, тајне велике, тајне свих светова Божијих, сусрећемо у његовим делима. Сећате се његових беседа које је говорио као млади јеромонах до његових дивних химни Господу Христу, до акатиста Васкрситељу Христу. Сва бића, од молекула до Арханђела, све је захватила његова света и велика душа. Његов огромни ум дао је науку какву српски човек и српски народ знао није. Сви муцави, сви мутави до њега! Кроз њега је проговорила српска душа, проговорила светосавски сјајно, херувимски, громовски проговорила оглувелој српској души. Оглувелој од политике, од странаштва... Оглувелој за све што је речено, за све што је Христово за све што је светосавско. И он, он прост јеромонах исмевани калуђер српски, београдским улицама иде у најскромнијој мантији. Многи се стиде и гнушају њега. А он? Он овамо диже устанак, највећи устанак после Светог Саве који је учињен у српскоме роду. Тај је духовни устанак створио млади јеромонах Николај. Почео као млади јеромонах а завршио као Равноапостолни Светитељ Охридски и Жички. То је црквена философија, црквена мудрост!

У философији српској, он је у ствари једино философ. Он, Свети Григорије Богослов - Српски Свети Григорије Богослов. Кад то кажем, ја кажем највећи комплимент, највећу похвалу која се може рећи. Григорије Богослов, највећи ум који је сагледао тајне божанског бића. Више него ико од људи по дару Божијем. Ето, њему слична дао је Господ српскоме роду. Српски вечни Григорије Богослов. Еванђелист међу светим еванђелистима. Ево српског Светог Еванђелиста. Свака реч његова је блага вест. Свака реч његова - мало Еванђеље. Као мирисави корен, што га више тареш, то више мирише. Тако, када читаш Владику Николаја, што га више читаш, ти се више молиш кроз његова читања и осећаш колико небеског мириса арханђелског у његовим делима. Колико Еванђеља вечног, оног Еванђеља у које анђели желе завирити. Он, он је нама Србима то Еванђеље казао најречитије. Најречитије за човека па и за анђеле. Међу светим апостолима, ево њега српског Светог Апостола! О, ко је тако српску земљу проходио, Еванђеље Христово и Благовест Христову проповедао као он? Од Охрида до Будима, од Пирота до Врања, од Прохора Пчињског до Ријеке. Нико као он, Апостол-Епископ. Апостол и Епископ - Равноапостолни Свети Владика Николај. Ево највећег мученика српског после Светога Саве. Мученик је Свети Владика био на земљи. Они који знају његов (у малом), и најинтимнији живот, знају његов плач чести. Знају његово јецање љубостињско за време рата. Знају Немци, непријатељи ондашњи наши, шта је за њих значио Владика Николај. Та је уста требало ућутати. Њих ућутати, ућутао си српски род. Гле, он који је у светој Љубостињи оплакао тужну српску судбину за време рата, оплакао братоубиство међу браћом Србима, оплакао све муке и невоље српскога рода, постао је заточеник манастира Војловице потом одведен у Дахау на смрт ради Бога, ради нас свих Срба. Мученик над мученицима - то је Владика Николај! И данас, данас он са неба више плаче над нама Србима земаљским него ли што се радује. И ради чега? Шта је главно за светитеља Божијег, за човека који с неба гледа све светове? Шта је главно? Бог, истинити Бог. Његова Вечна Правда - Господ Христос. А шта Срби раде са Господом Христом? Шта Срби раде са својом вером? Шта Срби раде са својом славом? Кукавице! Многи не славе, многи иконе склањају из својих домова, многи их крију по орманима, крију их по подрумима и таванима. Бестидно стадо, слепо отпало стадо од Светога Саве. Шта је то, какав је то зечији дух ушао у српску душу? Где је Обилић? Где је Обилић да брану своју веру, да брани свој вечни образ, да брани своју историју? Да, Свети Мученик српски, ето ко је Владика Николај. Међу светим исповедницима, ево српског Светог Исповедника, равног Светом Максиму Исповеднику, Светом Теодору Студиту, Светом Николају Грузијском Исповеднику и многим другим светим исповедницима. Он је тако смело, тако неустрашиво проповедпо и исповедао Истину Господа Христа. Истину целе српске историје! Истину свега рода људског. Нико као он, нико тако исповедао није у српском роду.

Када су у тешким невољама умукла многа српска уста он је немачким тиранима говорио: "Ево мене испред моје пастве. Ви стрељате моју децу по Краљеву, дошао сам да мене прво стрељате па онда њих". Био је збуњен официр и командант немачки. Говорио је савршеним немачким језиком. Онда Љубостиња. Док су с њим ишли професор Пешић и други, вођен је у Крушевац под стражом немачких војника. Тамо, тамо се тако неустрашиво држао. Немцима је рекао сву истину, све им прорекао. Да, заиста српски свети човек. Међу светим врачима, међу лекарима, међу чудотворцима, ево српског светог лекара - Светог Владике Николаја. Реците ви мени, ко може избројати све душе које је Владика Николај својом речју и својом молитвом исцелио у српскоме народу?! Ко може набројати болеснике које је он исцелио? Ко би могао набројати многобројне оболеле савести које је Свети Владика излечио давши им истиниту веру у Истинитога Бога. Ко? Заиста, он лекар душа и савести српских. Небески лекар свести српских. А међу светим задужбинарима - ко је он? Нови српски задужбинар. Највећи после Светих Немањића. Да, ви сте сведоци тога. Од Охрида до Жиче, подизао је и обнављао манастире до у срце Шумадије, и изван Шумадије. Свуда његов дух. Он, неуморни зидар, неуморни неимар, обнавља задужбинарство светих Немањића. Земаљска Србијо! Где је рођен Владика Николај? А где се упокојио? У туђини! Ниси био достојан Србине да највећи Србин иза Светог Саве издахне у Србији и пошаље душу своју у онај свет где га чека Свети Сава. Било је много муке у души великог Светог Саве, када је напустио земљу и умро у Бугарској. Једна поука за ондашње српске владаре, за ондашње српске земље, за ондашњи српски народ. И ево друга поука, друга историјска поука се понавља. Владика Николај умире у Америци, тамо у Либертвилу. Симболично и страшно. Други највећи човек умире ван наше земље. О, како смо недостојни! О, како је срамно бити човек издавши највеће људе своје, највеће светитеље своје. О, како је страшно бити Србин без Христа! Како је страшно бити Србин без Светога Саве! Без Светог Владике Николаја! Ми данашњи Срби, ми не знамо шта имамо? Али ето, Бог нам је послао и Пророка, и Апостола, и Еванђелиста! А зашто смо ми, ова генерација наша - најгори Срби! Зато што смо издали све што се не сме издати! Зато што издајемо Господа, Његову Истину, Вечни Живот, Царство Небеско! Авај! Авај! Да молимо Светог Владику Исповедника да нас спасава из пакла, из нашег најдубљег пакла. Нас савремене Србе. Да нас сврста у своју небеску војску, да нам да Херувимску неустрашивост да Господа Христа изнад свега волимо и љубимо, као он. То је његов аманет. Цео његов живот је био аманет и тестамент светосавски, косовски! Све жртвовати за Христа. Христа низашта. То је аманет Светог Владике Николаја. То је аманет Светога Саве. То је аманет Светога Кнеза Косовског.

Нема већег Учитеља, нема већег небеског звона над српском земљом од Светог Владике Николаја. Громовник као Свети Илија, али и благ и милосрдан попут Господа Христа. Ми, ми имамо само један пут, један излаз из нашег пакла, један једини пут у рај наш - то је пут Светога Саве и Светога Николаја. Нека би благи Господ пробудио српске душе за све што је вечно, за све што је свето. И нека би Свети Владика Николај умножио своје молитве у Небеској Србији за нас миогогрешне на земљи. Нека преклиње са Светим Савом и свима српским светитељима Господа Христа да Србе умудри, да Србе опамети, да Србе приведе вери. Да их васкрсне из свих безбројних гробова њихових. Гробова саможивости, братомржње, братоубиства. Авај, свих размирица и несрећа. Мржња је опчинила Србе. Господе уклони са српске душе братомржњу. Свети Исповедниче, са свима светитељима моли се, да се Срби опамете. Да се браћа измире, да нестане раскола и подела те највеће куге - куге данашње којом се заразио српски народ.

ТРОПАР Св. Владици Николају Глас 8. Златоусти проповедниче Васкрслог Христа Путовођо рода српскога крстоноснога у векове Распевана лиро Духа Светога Поносе и љубави монаха Радовање и похвало свештеника Учитељу покајања свенародни Владико Человођо богомољне војске Христове Свети Николаје српски и свеправославни Са свима светима Небеске Србије Моли Јединог Човекољупца Да подари мир и слогу роду нашему                      

Protodjakon Ljubomir Ranković 

Biografija monaha svetitelja koga su nazivali Srpski Zlatousti  Vladika Nikolaj Velimirović Žički  Sveti Vladika Nikolaj Velimirović Žički i njegova biografija  Rođenje i rano detinjstvo vladika Nikolaj Velimirović     Vladika Nikolaj Velimirović rođen je na Tucindan 23.  decembra, po starom, ili 5. januara 1881. godine, po novom  kalendaru. Rodno mesto Vladike Nikolaja je maleno planinsko  selo Lelić, smešteno na severnim padinama planine Povlena,  nedaleko od Valjeva. Roditelji njegovi, Dragomir i Katarina,  prosti šumadijski seljaci, imali su devetoro dece. Nikola  (Vladičino svetovno ime) bio je prvo dete u roditelja. Ostalih  osmoro je poumiralo od raznih bolesti, a jedan od njih – Dušan  (otac blaženopočivšeg Vladike Jovana), poginuo je u ratu 1914.  godine. Mali Nikola je kršten u manastiru Ćelijama, koji je tada  bio parohijska crkva sela Lelić.  Znamenita porodica Velimirovića potiče od Antonija – Ante Jovanovića, koji se u  valjevski kraj doselio iz Srebrenice u Bosni. I danas taj zaseok u Leliću zovu „Bošnjaci“.  Antonije je bio načelnik sreza podgorskog i jedan od viđenijih ljudi u tadašnjoj Srbiji.  Sahranjen je ispred severnih vrata manastira Ćelija. Grob mu je do danas dobro očuvan sa  kamenom pločom i krstom od crvenog mermera. Joakim Vujić, u svome „Putešestviju po  Serbiji“, zapisao je susret sa načelnikom sreza podgorskog Antonijem Jovanovićem u Leliću.  Po Antonijevom sinu Velimiru nastalo je prezime Velimirović.  Mali Nikola je odgojen i vaspitan u uglednoj srpskoj patrijarhalnoj zadruzi koja je imala  preko tridesetoro čeljadi. Otac Dragomir, bio je retko pismen seljak za ono doba. Pored  uobičajenih seoskih poslova, bio je pisar i delovođa sreza podgorskog. Do danas su sačuvane  deobne presude pisane njegovim lepim i čitkim rukopisom. Pošto je zbog poslova često  odsustvovao od kuće, brigu o vaspitanju dece preuzela je njegova smerna supruga Katarina –  potonja monahinja Ekatarina. Ona je prvi učitelj i vaspitač malog Nikole. Još kao dete vodila ga  je za ručicu u obližnji manastir Ćelije na bogosluženje i pričešće. Učila ga da se prekrsti i kako  se Bogu moli. Tih prvih detinjih dana pored toploga skuta materinog, Nikolaj se docnije često  sećao. Jedan takav događaj, opisao je u svojoj autobiografskoj molitvenoj pesmi – „Molitva  roba u tamnici“.  Osnovna škola i gimnazija  Kada je Nikola malo odrastao, otac Dragomir reši, da ga, kao najstarijeg i najbistrijeg od   svoje dece, upiše u školu. Osnovna škola sela Lelića bila je u manastiru Ćelijama. Pošto su deca  pohađala školu iz drugih sela udaljenih i preko dvadeset kilometara, prostrani manastirski  konak je pretvoren u internat. Nedeljom i praznikom roditelji su dolazili u manastir na  bogosluženje, obilazili decu i donosili potrebne namirnice i čistu preobuku. Kuća Velimirovića  udaljena je od manastira 4‐5 kilometara. Nikola je po prirodi bio mali i sitan, te da ne bi  pešačio svakodnevno toliki put, otac ga predade u školski internat. Tako otpoče Nikolino  školovanje i obrazovanje pod kupolama svetoarhangelskog hrama u manastiru Ćelijama. 

Ćelijski učitelj, Mihailo Stuparević, uočio je  Nikolinu revnost i darovitost, pa je po završenoj  osnovnoj školi, savetovao ocu Dragomiru da Nikolu  pošalje na dalje školovanje. Bistri i otresiti seljak  posluša učitelja i Nikolu upisa u Valjevsku  gimnaziju. Gimnazija u Valjevu je bila na dobrom  glasu ali nije bila potpuna. Imala je samo šest  razreda.  Posle završene Gimnazije nastala je dilema:  gde i kako nastaviti dalje školovanje. Uz odobrenje  oca Dragomira, Nikola krene sa svojim drugom  Petrom Kosićem da se upiše u Vojnu akademiju.  Zbog neuhranjenosti i malog obima grudi Nikolu na  konkursu odbiju, a Petar se upiše i postane visoki  oficir srpske i jugoslovenske vojske, poznat u  događajima oko puča generala Simovića 1941.  godine.  Upis u Bogosloviju  Tragajući dalje za školom u koju da se upiše,  Nikola sazna da je objavljen poziv za upis učenika u  poslednju generaciju stare Beogradske bogoslovije.  Primao se neograničen broj učenika. Nikola se prijavi i bude primljen i upisan u prvi razred.   Njegovi drugovi su uglavnom bili upisani u bogosloviju sa po dva razreda gimnazije.  Toliko je bilo potrebno. Nikola je završio šest razreda i veš bio prilično oformljena mlada  ličnost – mladi intelektualac. Odmah je u bogosloviji bio zapažen. Oduševljavao je svoje  profesore i drugove razumevanjem najzamršenijih problema iz oblasti nauke, filosofije i  teologije. Pored obaveznih udžbenika i skripti počeo se uveliko koristiti bogoslovskom i  filosofskom literaturom u savlađivanju nastave. Svaki trenutak slobodnog vremena je koristio  da što više pročita i nauči. Od prvih bogoslovskih dana počeo je čitati dela svetskih klasika. Do  kraja školovanja pročitao je dela Njegoša, Dostojevskog, Puškina, Tolstoja, Šekspira, Getea,  Igoa, Dantea, Voltera, Ničea…  Duhom svojim nadnosio se i nad tajanstvenom mudrošću dalekog Istoka, čitajući i  proučavajući sveštene i filosofske knjige drevne Indije. I docnije, celog života se vraćao Indiji.  Žalio je što hrišćanstvo nije uspelo da prodre u Aziju. Smatrao je da bi ga indijski duh sklon  kontemplaciji i mistici još više produbio i obogatio. Zato je napisao nekoliko poznatih dela na  tu temu: „Hriste, dođi u Aziju“, „Indijska pisma“,  „Indijski Savle“ i dr.  Posle završene bogoslovije, Nikolaj je  postavljen za učitelja u selu Dračići nedaleko od  Valjeva, na putu za Kosjerić. Tu se upoznao i  sprijateljio sa sveštenikom Stevom Popovićem,  emigrantom iz Crne Gore. Sa njim je odlazio na  razne sveštene obrede u selo gde je upoznao  duhovni život srpskog sela i seljaka. Letnje  raspuste je provodio u Boki na lečenju. Pisao je iz 

Boke svome prijatelju, svešteniku Stevi, i u tim pismima su ostali prekrasni opisi Boke  Kotorske i života naroda u Crnoj Gori i Dalmaciji. U to vreme, Nikola je već uveliko ovladao  veštinom pisanja i besedništva. Pored pisanja i saradnje u „Hrišćanskom vesniku“, pisao je i u  drugim crkvenim i svetovnim časopisima i novinama. Kao učitelj u Dračiću napisao je jedan  pozorišni komad koji je izvođen u valjevskom pozorištu. Nažalost to delo je izgubljeno. Posle  kratkog učiteljevanja u Dračiću postavljen je odlukom ministra prosvete Srbije za upravnika  škole u Donjim Leskovcima. No učiteljska služba nije bila cilj mladog Nikole.  Dva doktorata vladike Nikolaja   Neposredno posle završetka bogoslovije, kao odličnom i  darovitom učeniku, nuđeno mu je da ide na studije u Rusiju. On  je pošto – poto hteo na Zapad. Nije mogao odmah dobiti  stipendiju. Rešio je da čeka. I jednog dana stigla je odluka  ministra prosvete da se Nikoli obezbeđuje stipendija za nastavak  studija na starokatoličkom fakultetu u Bernu u Švajcarskoj. Želja  je bila ispunjena. Nikola je spakovao kofere i otputovao u  Švajcarsku.  U Bernu je Nikola prvi put dobio potrebne uslove za učenje  i studiranje. Imao je državnu stipendiju koja mu je obezbeđivala  pristojan život. Sa fotografija iz tog doba vidi se da je on već tada  postao uglađeni i lepo odeveni evropski student i gospodin.  Dobro je naučio nemački jezik i pored svog matičnog fakulteta u  Bernu odlazio je da sluša predavanja na drugim fakultetima  širom Švajcarske i Nemačke. Ostajao je čitave semestre na poznatim fakultetima slušajući  čuvene profesore teologije i filosofije. Po završenom fakultetu prijavio je doktorsku tezu i  doktorirao na temu: „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.  Iz Švajcarske, Nikola se vraća u Beograd, sa namerom da studije nastavi na Oksfordu u  Engleskoj. Nije odmah dobio stipendiju, ali on otputuje u Englesku. Verovatno intervencijom i  vezama prote Ilića, ubrzo mu je dodeljena stipendija. Bez velikih teškoća Nikola nauči engleski  jezik i završi filosofki fakultet u Oksfordu i doktorira iz filosofije na temu: „Filosofija Berklija“.  Ovu temu je branio na francuskom jeziku u Ženevi. I tako sa dva doktorata i perfektnim  znanjem tri glavna evropska jezika, Nikola se vraća u Beograd.  U Beogradu nije dočekan sa oduševljenjem. Mala balkanska sredina dočekala ga je sa  zavišću a crkveni ljudi su zazirali od njega zbog toga što se školovao u rimokatoličkoj Evropi.  Ni jedna diploma nije mu priznata, navodno zbog toga što nije imao završenu punu gimnaziju.  I on, sa završena dva fakulteta i položena dva doktorata na dva najznamenitija evropska  univerziteta vraća se u srednju školu i polaže sedmi i osmi razred gimnazije u Drugoj  beogradskoj gimnaziji. Posle toga je postavljen za suplenta Beogradske bogoslovije kao  svršeni student filosofije. Predavao je svetovne predmete i jezike.  Monašenje vladike Nikolaja Velimirovića  Tek što je počeo predavanja u bogosloviji, Nikola se ponovo razboleo. Bolovao je dugo i  teško. U bolnici se zavetuje, da će, ukoliko preživi, primiti monaški čin i celog sebe staviti na  službu srpskoj crkvi i svome narodu. I čim je izašao iz bolnice, odlazi u manastir Rakovicu,  nadomak Beograda, i tu 20.decembra 1909.g. prima monaški čin, dodavši svome svetovnom  imenu samo jedno slovo „j“. Dobio je monaško ime – Nikolaj. 

Odmah posle monašenja, na predlog tadašnjeg Mitropolita Srbije Dimitrija, mladi  jeromonah Nikolaj odlazi na studije u pravoslavnu Rusiju na čuvenu Duhovnu akademiju u  Petrograd. Da se „opravoslavi“, kako je govorio Mitropolit. Kada je stigao u Petrograd, Nikolaj  se upiše na Akademiju kao svršeni beogradski bogoslov ne pominjući svršene fakultete i  doktorske titule, niti pokazujući pismo i preporuku Mitropolita Dimitrija koje je ovaj uputio  petrogradskom mitropolitu da se Nikolaju nađe pri ruci. Nikolaj je slušao predavanja i ostao  potpuno nepoznat među studentima sve do svog prvog učešća u diskusiji na jednoj od brojnih  književno – duhovnih večeri koje su redovno održavane na Akademiji. Svojim znanjem,  govorničkim darom i talentom zadivio je profesore i studente, a posebno petrogradskog  Mitropolita, koji odmah od ruske vlade za Nikolaja izdejstvuje besplatnu voznu kartu za  putovanje po celoj Rusiji. I Nikolaj tako krene u obilazak velike ruske zemlje i njenih svetinja.  Neposredno je upoznao široku i duboku pravoslavnu slovensku rusku dušu.  Iz Petrograda, Nikolaj se vraća u Beogradsku bogosloviju. Međutim, školska učionica bila  je pretesna za njega. On počinje seriju svojih propovedi po beogradskim crkvama. Po tematici  i načinu proiznošenja one su bile prvorazredni duhovni i kulturni događaji u Beogradu.  Uzimao je teme iz života sa originalnom obradom: „Lagano korača Hristos“, „O mislima u  ogledalu“, „Čija je zemlja“, „O omladinskom pesimizmu“, i dr. Istovremeno počinje objavljivati  svoja pisana dela: „Religija Njegoševa“, „Besede pod Gorom“, „Iznad greha i smrti“ i dr.  Njegove propovedi i knjige zatalasale su našu crkvenu i kulturnu javnost i postale  prvorazredna duhovna i kulturna senzacija. Brzo je postao poznat širom svih srpskih zemalja.  Godine 1912. Nikolaj je pozvan u Sarajevo na proslavu desetogodišnjice srpskog  kulturnog društva „Prosveta“. Došao je u centar Herceg Bosne sa glasom proslavljenog  propovednika. Dočekala ga je prepuna crkva i porta svega onoga što je Bosna i Hercegovina  imala srpskog i kulturnog. Propoved je počeo rečima: „Dolazim iz Srbije, tog ostrva slobode,  da vama, našoj braći u ropstvu, donesem pozdrave Beograda“. Pozdravljen je ovacijama.  Posebno je oduševio bosansko‐hercegovačku omladinu i članove „Mlade Bosne“, koji će se  1914. godine, uoči sarajevskog atentata, na grobu Bogdana Žerajića i nad Nikolajevim  „Besedama pod Gorom“ kao nad Jevanđeljem Hristovim, zakleti na vernost i istrajnost. U  Sarajevu se Nikolaj tada upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih porobljenih Srba:  Dučićem, Šantićem, Ćorovićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. To je bilo vreme austrijske  aneksije Bosne i Hercegovine, pa je Nikolaj obrnuvši čitavu stvar izgovorio reči koje su ušle u  legendu: „Svojom velikom ljubavlju i velikim srcem, Vi, Srbi Bosanci, anektirali ste Srbiju  Bosni“. Austrijske vlasti su ga na povratku u Beograd nekoliko dana zadržale na pretresu u  Zemunu. Sledeće godine nisu mu dozvolile da poseti Zagreb o proslavi godišnjice Njegoša.  Misija u Engleskoj  i Americi  Nastupilo je vreme  kada su malena Srbija i  Veliki srpski narod  krenuli ka Golgoti, u  sudbonosne dane  stradanja i ratovanja za  ujedinjenje svih srpskih  zemalja i svih  južnoslovenskih naroda.  U svim događajima 1912 

– 1914.  godine, Nikolaj živo i aktivno učestvuje. Njegove besede nose pečat herojstva i  patriotizma. Stradanje i nacionalni stoicizam srpskog naroda upoređuje sa golgotskom žrtvom  Hristovom i sa stradanjem hrišćanskih mučenika i svetitelja. Početkom 1915. godine,  predsednik srpske vlade Nikola Pašić, poziva Nikolaja u Niš i upućuje ga u Englesku i Ameriku  da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije. „Pa šta  da im kažem?“ – tražio je Nikolaj instrukcije od Pašića. „Kašće ti se samo“ – posle dužeg  ćutanja odgovorio je ćutljivi Pašić. Imao je puno poverenje u Nikolaja, koji je već bio stekao  slavu velikog besednika i bogoslova, širom celog pravoslavnog i hrišćanskog sveta.  Pune četiri godine, od aprila 1915. do aprila 1919. godine budući vladika Nikolaj  Velimirović je po Americi i Engleskoj držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima,  koledžima, bioskopskim dvoranama, hotelima i po drugim ustanovama, objašnjavajući srpsku  pravednu i oslobodilačku borbu protiv austrougarske carevine. Na velikom zboru u Čikagu,  avgusta 1915. pridobio je za srpsku stvar znatan deo naroda i sveštenstva i to ne samo  pravoslavnog nego i rimokatoločkog, protestantskog i unijatskog. Veliki broj dobrovoljaca,  Srba i Hrvata, otišao je tada na Solunski front da pomogne srpskom i savezničkim armijama u  oslobađanju Srbije. Načelnik engleske armije izjavio je posle rata, da je „otac Nikolaj bio treća  armija“ za srpsku stvar. Neka od svojih predavanja i beseda iz tog vremena objavio je u četiri  knjige na engleskom jeziku: „Duša Srbije“, „Srbija u svetlosti i mraku“, „Duhovna preporod  Evrope“ i „Agonija crkve“.  Vladika Nikolaj Velimirović Žički i Ohridski  Po završetku rata, dok je bio u Engleskoj,  izabran je 25. marta 1919. godine za episkopa   Žičkog, odakle je krajem 1920. premešten na  drevnu Ohridsku episkopiju. Tih godina, bila je  živa diplomatska aktivnost i crkve i države, pa  je Episkop Nikolaj bio član brojnih delegacija i  misija u Atini, Carigradu, Svetoj Gori, kao i u  Americi i Engleskoj. Tek kao episkop Ohridski i  Žički, Vladika Nikolaj Velimirović razvija svoju  punu misionarsku i jevanđelsku delatnost. Iako  pod teškim uslovima, on svakodnevno putuje  po eparhiji, poučava narod i propoveda. Kao  nekada Sveti Sava. Obnavlja ratom porušene crkve i manastire. Osniva sirotišta za nezbrinutu  decu. Da bi zaštitio narod od agresivne sektaške propagande, osniva Pravoslavnu narodnu  hrišćansku zajednicu ili Bogomoljački pokret kojim je rukovodio između dva rata. Iz tog  pokreta se regrutuje veliki broj monaha i monahinja koji pune srpske manastire. Pod  njegovim blagotvornim uticajem počinje u srpskom narodu veliko duhovno buđenje a u  crkvenom životu ogromno pregalaštvo.  Značajno je pomenuti da su Ohrid, sa svojim drevnim svetinjama na obalama Ohridskog  jezera, susedna pravoslavna Grčka i Sveta Gora, izvršili ogroman uticaj na Nikolaja. On se sav  okrenuo Svetim ocima i pravoslavnoj vizantijskoj klasici i duhovnosti. Uvideo je da su Sveti  oci, sve one duhovne probleme koji su njega mučili i kojima je on tražio odgonetku na  zapadnim univerzitetima, rešili pre mnogo vekova. U ovom ohridskom periodu nastaju  njegova sjajna dela: „Reči o Svečoveku“, „Molitve na jezeru“, „Omilije“ i „Ohridski prolog“ – ta  čudesna i jedinstvena knjiga u celom pravoslavnom i hrišćanskom svetu. 

Po želji Arhijerejskog sabora i pravoslavnog narodna Šumadije, vladika Nikolaj  Velimirović je 1934. godine vraćen na tron Žičke eparhije. Odmah se dao na obnavljanje  manastira Žiče i ona je ubrzo zablistala starim Nemanjićkim sjajem. Obnovio je i mnoge druge  manastire, naročito venac manastira u Ovčarsko – kablarskoj klisuri, koja je nazvana Srpska  Sveta Gora.  U vreme konkordatske borbe 1936.godine vladika Nikolaj Velimirović nije mogao ostati  po strani. Ustao je u zaštitu svoga naroda i svoje crkve i zahvaljujući njegovom ogromnom  ugledu i autoritetu Konkordat je pao. Takođe, u dramatičnim martovskim događajima 1941.  godine, Vladika Nikolaj Velimirović je uz Patrijarha Gavrila imao svoj udeo u rušenju  antinarodnog pakta vlade Cvetković – Maček. Nemci mu to nikada nisu mogli zaboraviti i  oprostiti.  Na golgotskom putu  Početkom 1941. godine ratni požar se uveliko širio Evropom. Crni oblaci su krenuli ka  jugu i počeli se nadnositi nad Srbijom. Komandantu južnog fronta, generalu Aleksandar fon  Leru, Hitler je lično izdao naređenje: „Uništiti srpsku inteligenciju, obezglaviti vrh Srpske  pravoslavne crkve, i to u prvom redu patrijarha Dožića, mitropolita Zimonjića i episkopa  žičkog Nikolaja Velimirovića, kao i kaluđere i monahinje srpskih manastira“. Čim su Nemci  okupirali zemlju, odmah su vojne i policijske snage upale u Žiču i izolovale Vladiku Nikolaja.  12. jula 1941. godine uhapsili su ga i prebacili u manastir Ljubostinju u zatočeništvo. Bio je to  njegov rastanak sa Žičom. Pod jakom nemačkom stražom Vladika Nikolaj Velimirović je u  Ljubostinji ostao sve do 3. decembra 1942. godine kada je zajedno sa jeromonahom Vasilijem  Kostićem, potonjim episkopom Žičkim, i svojim sinovcem Jovanom Velimirovićem, prebačen u  manastir Vojlovicu kod Pančeva. Posle nekoliko meseci, krajem maja 1943. godine, Nemci su u  Vojlovicu doveli i patrijarha Gavrila.  Svoje tamničke dane, Vladika Nikolaj Velimirović je ispunio danonoćnim radom i  molitvom. U Ljubostinji je napisao svoja poznata dela: „Teodul“, „Srpski narod kao Teodul“,  „Srednji sistem“, „Indijska pisma“, „Mudra igumanija ljubostinjska“, „Stoslov o ljubavi“ i druge  knjige. U Vojlovici je ispravio Vukov prevod Svetog pisma Novog zaveta.   Pred kraj rata, 15. septembra 1944.  godine Nemci su Vladiku Nikolaja Velimirovića  i Patrijarha Gavrila sproveli iz manastira  Vojlovice u zloglasni koncentracioni logor  Dahau u Nemačkoj. Oni su bili jedina dva  crkvena velikodostojnika u Evropi koji su bili  zatočeni od nemačke soldateske i koji su prošli  pakao logora Dahau. Oslobođeni su 8. maja  1945.godine od strane savezničke 36. Američke  divizije. Neko vreme potucali su se obojica po  zemljama zapadne Evrope a zatim se Patrijarh  vratio u zemlju i preuzeo dužnost poglavara Srpske crkve. Vladika Nikolaj Velimirović je  krenuo golgotskim stazama emigracije. Nije želeo da se vrati u svoju voljenu Srbiju u kojoj je  nasilno došao na vlast bezbožnički i bogoborački komunistički režim. Smatrao je da će više za  svoj narod uraditi ako ostane u emigraciji i pokrene svoje prijatelje u Evropi i Americi da  pomognu Srbiji. „Kada kuća gori, požar se gasi spolja“ – često je govorio. 

Preko Engleske stigao je u Ameriku. Tamo je nastavio svoj misionarski i spisateljski rad.  Iz ovog vremena potiču njegova dela: „Kasijana“, „Zemlja nedođija“, „Žetve Gospodnje“,  „Divan“ i njegovo poslednje nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Zajedno sa protom  Aleksom Todorovićem pokreće religioznu biblioteku „Svečanik“ u kojoj objavljuje bisere  pravoslavne hrišćanske duhovnosti. Iz Amerike je slao pakete i pomoć crkvama i manastirima,  monasima i monahinjama, sveštenicima i narodu. Sve što je imao, sve je poklonio svome  narodu. Okupljao je i mirio Srbe u tuđini i učio ih da, samo ako budu vezani za svoju crkvu i  svoje običaje, mogu sačuvati svoje ime i svoje korene u dalekom svetu.  Prvi posle Svetog Save  Svoje poslednje dane, Vladika Nikolaj Velimirović je proveo u ruskom manastiru Svetog  Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. Upokojio se mirno u Gospodu, rano u nedelju, na  poklade 18. marta 1956. godine. Smrt ga je zatekla na molitvi. Iz ruskog manastira, prenet je u  srpski manastir Svetog Save u Libertvilu i sahranjen uz velike počasti u srpskom narodnom  groblju pored manastira. Na vest o Vladičinoj smrti zajecala su zvona sa tornjeva svih srpskih  crkava širom sveta. Naročito u njegovoj „Domaji“. Tuga je obavila srpske manastire, monahe i  monahinje, sveštenstvo i narod, naročito njegove verne bogomoljce. Tuga, ali istovremeno i  radost. Svi su znali i dušom osećali da je Srbija dobila još jednog molitvenika pred prestolom  Gospodnjim. Narod mu se odmah počeo moliti kao svetitelju.  Veliki stradalnik za života Sveti Vladika Nikolaj Velimirović, postao je još veći stradalnik  posle smrti. Proglašen je za izdajnika i neprijatelja svoga naroda. On, koji je preživeo sve  strahote rata, i koji je bio zatočenik najzloglasnijeg fašističkog logora, proglašen je za  saradnika okupatora. Mnogi su se takmičili ko će ga više popljuvati i poniziti. Pljuvali su i  ponižavali sebe. Vladika Nikolaj Velimirović je ostao nedokučiva veličina, duhovni stub i  uporište, najgenijalniji srpski besednik i bogoslov, najveći srpski crkveni pisac i mislilac.  Episkop Lavrentije je sabrao njegova dela i izdao u petnaest velikih tomova sa preko 12.000  stranica, počasni doktor Glazgovskog i Kolumbijskog univerziteta, veliki otac crkve i  duhovnik, od čijeg duhovnog kapitala Srpska crkva danas živi i živeće kroz vekove. Nema  sumnje on je prvi posle Svetog Save.  Manastir Lelić – novo srpsko svetilište  Zato prenos njegovih svetih moštiju u Srbiju, može se samo uporediti sa prenosom  moštiju Svetog Save iz Trnova u Mileševu. Savremene srpske generacije doživele su posebnu  Božiju milost da ih u isto vreme pohode dva najveća Srbina – Sveti Sava, zidanjem hrama na  Vračaru i Vladika Nikolaj Velimirović povratkom iz Amerike. Neka bi dao Bog da njihov  zagrljaj pod kupolama hrama na Vračaru i u manastiru Žiči bude zagrljaj praštanja i izmirenja  svih Srba širom celoga sveta. Neka njegova zadužbina u Leliću, gde će počivati njegove svete  mošti, postane novo srpsko svetilište – novi Ostrog i neka se širom srpskih zemalja ispuni  Vladičina molitva, zavet i amanet svim Srbima:  „Da se Srpski narod OBOŽI, SLOŽI i UMNOŽI.“   Molitvama Svetog Vladike našeg Nikolaja, Gospode Isuse Hriste Sine Božiji, pomiluj i  spasi nas – AMIN.        http://www.bastabalkana.com/2009/07/sveti‐vladika‐nikolaj‐velimirovic‐zicki‐biografija‐i‐zivot‐svetitelja/ 

 

      Славиша Лекић, свештеник с.р. 

Мистериозна смрт и загонетан крај светог Николаја Велимировића         Манастир Светог Тихона у Саут Канану у  Пенсилванији, био је место упокојења Светог владике  Николаја Велимировића.  Околности његове смрти у званичном саопштењу  гласи: „18. мартa 1956, у својој ћелији пронађен је у  Господу почивши Владикa Николај. Владика је био на  коленима, ничице, са ослоњеном главом на кревет. У  руци му је био молитвеник. Владика је водио свети  живот и деловао свето. Многи у оваквој Владичиној  смрти виде свету кончину, јер се преставио на  коленима и молећи се „.  Али у српској црквеној заједници распрострањен  је апокриф, који емитује сасвим другачију слику:   Владика Николај Велимировић 

„Ми знамо да је уочи трагедије владику  посетио човек, обучен у мантију. Они су дуго  разговарали, до касно у ноћ. Ујутру нико  није видео мистериозног посетиоца, нити је  више видео кофер, који је припадаo Владици  Николају.  Било је гласина да је владика у свом  животу преживео шест покушаја лишавања  живота, али је од овог седмог доживео да  тако мучки буде убијен.  Игуманија Параскева је тврдила, да мистериозни странац осумњичен за убиство,  био је, у ствари, клирик владика Дионисије. И да се код ње налази покајно писмо тог  човека, који он у њему моли Светог Јоаникија да он посредује код Господа, како би  њему био опроштен и разрешен неки страшни његов грех.  Игуманија је још додала да je, на уснама преминулог владике била пена, као у  човека ког су отровали. „.  Владика у Америци – по сведочењу Мајевског и Цокића  Године 1950, владика је живео веома скромно у Њујорку.  Трвења у српској емиграцији била су изражена тако што се „махало песницама  после борбе“, шпијунским интригама и оно што је својствено становницима Балкана, у  тузи наћи бар мало радости живота у егзилу  Занимљиво се показало дружење и пријатељство између владике Николаја и  његовог, сада већ пријатеља, англиканског свештеникa Канонa Вестa.  ‐ Ви Протестанти увелико патите од атомизације. – Говорио би владика Николај  свом пријатељу, пастору Весту, Запад – све покушава да разлучи у хришћанској  теологији, на Павлову теологију и на Христову. Тотално сте је уништили.  ‐ А ви сте је уништили и без теологије, одговарао би Вест, мислећи на Србе и Русе,  односно на Православне народе.  ***  Тих дана владика добија вест о саобраћајној несрећи која се десила професору  Духовне семинарије Владимиру Мајевском, ког је владика познавао још од своје  младости.  Први пут, Мајевски је дошао у Србију како би се добровољно придружио српској  војсци за време балканских ратова 1912‐1913. После балканских ратова, вратио се у  Русију, а почетком 1920‐их година, сада као избеглица, вратио се у Србију, где је постао  секретар и библиотекар Патријарха Варнаве. Тако је проживео у тадашњој Југославији,  око 25 година, где се повремено сусретао, или приватно или по службеној дужности, са  владиком Николајем.  Када се, након два месеца лечења Мајевски прешао на кућно лечење и дошао у свој  стан, владика га је сада чешће стао обилазити и посећивати. Владика је имао осећај  бојкота од стране свог народа и владике Дионисија. То је био изузетно тежак ударац за  Владику Николаја и он је желео поделити своје мишљење са неким. Осим тога, он  никада није био у исто време у егзилу из завичаја, и изгнаник и туђ својим  сународницима. 

„И ми смо имали дуге разговоре, владика и ја. Обоје смо патили од исте болести –  носталгије. Али, наравно, и Господ је претрпео много, а ја сам био у егзилу већ око 30  година, тако да је моја рана на души није више такo болна као у владике Николаја који  је био нови имигрант, и његовa свежа рана је крварила неподношљиво „‐ написао је В.  Маjевски.  Када је Мајевски дошао да предаје у Богословији у манастиру Светог Тихона  Задонског у Пенсилванији, одмах је поставио питање на дневни ред да и Преосвећени  владика Николај буде позван као предавач у нашу богословију.  „И ускоро, после тога лично сам разговарао са Владиком о томе. Био сам запањен  његовoм реакцијoм на мојe речи: изненада је заплакао као дете, почео ми је топло  захваљивати и поновио је, колико му је тешко што се према њему лоше односи  садашњи владикa Дионисијe.  Од септембра 1951, били смо срећни због боравка Владике Николаја у нашој  богословији. Владика је предавао догматско и пастирско богословље. А у јесен 1955,  након смрти нашег владике Јоне, који је уједно био и ректор, владику Николајa смо  једногласно изабрали за ректорa наше богословије…  Манстирски округ је био веома живописан, у даљини једва приметна како се  протеже једна планина, а од ње се спуштају литице, које досежу све до малe реке и  шумског језера, где је стационирана једна двоспратна бела кућа, и ту је провео своје  последње године, владика Николај. Ова кућа нема неки нарочити архитектонски дизајн  и није богато украшена нити је нове градње. Године су оставили свој траг на овом  усамљеном здању, које иако не блиста својом изгледношћу, но унутраршњост је  опремљена практичном америчком комфорношћу и осталим удобностима, потребним  за живљење у једном дому…  Последњих неколико година и ја сам живео у овој кући, не само под истим кровом  са Владиком Николајем, већ да тако кажем, „раме уз раме“ са њим. Зато сам имао то  задовољство из дана у дан, не само да посматрам изблиза његов живот и рад, већ и да  проводим много времена са њим у незаборавном разговору, где ми је Владика  безрезервно преносио своја богата духовна искуства и са пуно поверења ми је указивао  на многe животне недоумице. Први пут живимо у кући само нас двојица, Владика  Николаj и ја“.  Владика је живео у осами и повучено, али ипак не тако давно, у Њујоршком  његовом периоду живота, његова скромна соба је била место окупљања, не само  српских избеглица и емиграната, већ и оних руских емиграната, који су живели између  два рата у Југославији.  Но, чак и тада, у раним годинама избеглиштва, када су eмигранти подржавали  једни друге, организовали су разна окупљања и сусретања једни са другима, Владика је  чак и тада, у том „бучном дружењу“ тражио самоћу. Наравно, он није дозвољавао себи  да увреди госте тако, што би демонстрирао своју „усамљеност у маси“, не. Уморивши се  од дугог разговора, владика би напуштао дружење за само неколико минута, да би се  потом вратиo видно освежени и духовно ободрен.  Понекад, међутим, било је неопходно имплицирати да „сваког госта за три дана  доcта“. Доносимо пример који у својој књизи описује отац Драгољуб Цокић.  Дођоше нам једном много руских: кнезовa, официрa, и чиновника. После једно сат  и пол мирног седења и „ћаскања“ Владика се наже и тихо ће Драгољубу на ухо: 

‐ Већ су се заседели. Иди ти и скувај кафу.  Драгољуб одговори:  ‐ Да ли ће то помоћи да им се покажу врата?  ‐ Они су живели у Југославији. И знају да када се послужи кафа, значи „причи је  крај“.  Испоставило се да је био у праву. Чим су попили кафу, и почели су да се обраћају  владици за благослов. Владика се задовољно смешкао и мени намигивајући рече:  ‐ Видиш, да сам био у праву…  Тако да је своје блискe пријатељe владика отправљао, веома лагано и без икакве  „дипломатије“:  ‐ Хајде, одлазите. Ви мене наравно, схватате!  Његов глас је био у исто време и заповеднички и пријатељски, без икакве  иритације и нико од посетилаца се није осећао тиме пониженим или осрамоћеним.  ***  На Свето‐Тихоновској семинарији, Владика je предавао догматско и пастирско  богословље. Његова предавања су занимљива и оригинална, живахна и сликовита.  Настава се не завршава са завршетком наставе у Богословији.  Владикина келија је била отворена и даље за семинаристе. У последње две године  живота владика преузима у своју предаватељску дужност и трећи предмет‐омилитику.  Уочи сваке недељe или празника, ученици би дошли код Владике и произносили би  своју будућу проповед. Тек након исправки проповеди, семинариcта би добијао  одобрење да сутра‐дан може исту проповед произнети и јавно у цркви и на  богослужењу.  Понекад, се међутим и сам Владика консултовао са студентима у вези своје будуће  проповеди. Заиста је све то чудно деловало, тај животни владичин стил који он води, а  о којем пише отац Драгољуб у својим мемоарима:  „Стигло нам је Бадње вече (вече пред Божић). Потребно је било богослужити и  проповедати. Налазили смо се код владике у његовој кући. Одједном ми нареди:  ‐ Читај.  Учинио сам како је рекао. Прочитао сам кратку беседу о Рођењу нашега  Спаситеља.  ‐ Како ти се чини? – Упита Владика.  ‐ Мени се није свидела, – рекао сам  кратко.  ‐ Зашто?  ‐ То је зато што се тада сви тискају у  гомилу, а Ви их поздрављате и сусрећете  речима „Христос се роди“! Ја бих их  поздравио речима: „Где сте“?  ‐ И то је све?   ‐ Да, све. Још бих додао: „Где сте ви  били браћо јуче? Прекјуче? Целе године вас  није било, а сада на Божић сте дошли“! 

‐ Ти не разумеш. Желиш из цркве изагнати и ове који бар једном у години дођу. –  Затим упита: – Шта ти се друго не допада?  ‐ Ја не волим ове клупе у локалним црквама. У нашим црквама биле су столице  само за слабе.  ‐ Опет, не разумеш. То је боље да људи мисле о Богу седећи, него да стоје, мислећи  о својим о ногама“. 

Владика Дионисије је четницима указивао на пример Карла Маркса да  се уједине…  Неколико Срба је у то време прешло под окриље РПЦЗ. Мeђу њима је био и  некадашњи судија Црквеног Суда Жичке Епархије – Јован Сарачевић, кога је под  именом Сава замонашио архиепископ Леонтије Чилеански, и који је најпре у Аргентини  рукоположен за јеромонаха, да би касније био изабран за епископа РПЦЗ у Едмонтону –  покрајина Алберта у Канади.  Почетком педесетих, због лошег стања у Српској Цркви, Руској Заграничној Цркви  је пришао и Михаило Тошовић, такође једна од значајних личности за српско Истинско  Православље. Године 1952. био је изабран за наставника Светог Писма и Грчког језика у  руској семинарији Свете Трoјице у Џорданвилу. У Џорданвилу је и замонашен, добивши  име Арсеније. Касније је хиротонисан у јеромонаха, а потом унапређен у звање  архимандрита. Средином 50‐их година, са благословом митрополита Анастасија, почео  је да издаје духовни часопис „Српски мисионар“, у коме је разобличавао отпадништво  Српске Цркве, МП и „светског православља“. Отац Арсеније је убеђивао Србе да је, због  поробљености Српске патријаршије од стране комуниста, неопходно да се одвоје од  патријаршије, и залагао се за оснивање Српске Заграничне Цркве по узору на Руску  Заграничну Цркву. Епископ Николај Велимировић је подржао ову замисао оца Арсенија,  међутим, већ 1956. он се упокојио.  Владика Николај је умро под јако сумњивим околностима и постоји озбиљна  сумња да је убијен.  Поводом чланка оца Арсенија „Слободним Србима – слободна и нормализована  Црква” епископ Николај је 9.12.1954. писао оцу Арсенију: „Читао сам Ваше чланке и  дивим се Вашем познавању Канонског права. Камо да је патријарх Гаврило при одласку  у Југославију учинио оно што је патријарх Тихон учинио, то јест да је остави опоруку  архијерејима ван Отаџбине да управљају Црквом у дијаспори по својој мудрости, а не да  чекају од њега упутства из „тамнице“. Да је Гаврило то учинио, стање наше Цркве изван  Отаџбине било би до сада сасвим другачије. Но пропуштено се не поврати. Но, ипак,  надамо се да ће Господ помоћи све на добро и да неће заборавити своју Невесту, Цркву  Светосавску.  Ово у вези Вашег писања, јасног и енергичног. ..”  Ђоко Слијепчевић, историчар Цркве антикомунистичке оријентације, али уједно  присталица патријарха Германа, 1963. године је писао: „Дионисије покушава да се  брани својим антикомунизмом, који је дуго времена био врло проблематичан, а касније  ништа друго него гомила шупљих и штурих фраза – прапорац који звечи… Како,  стварно, стоји са анти‐комунизмом владике Дионисија? „Српска борба“ од 28. јуна 1962.  године, данас главни савезник и бранилац владике Дионисија, навела је неколико  његових „анти‐комунстичких исклизнућа“. Ево, која су то: у једном своме чланку од 7.  новембра 1957. године, објављеном у „Американском Србобрану“ од 16. јануара 1959. 

године, владика Дионисије је четницима указивао на пример Карла Маркса да се  уједине. „Српска борба“ пише: „Али, можда ипак има логике у овом поступку г.  Дионисија, јер и начин на који је он водио акцију за „српско окупљање“ и идеје које је  изложио у свом чланку о стварању Савеза равногораца, заиста су много ближи Карлу  Марксу и његовим „пролетерима“, него светињама и интересима српског народа и  Српске Православне Цркве. Овде је, могло би се рећи, владика Дионисије био жртва  своје идејне и идеолошке збуњености: онда је био збуњен, па је касније „прогледао и  нашао прави пут“. Чињенице веле, међутим да је све то било друкчије: владика  Дионисије је поздрављао Стаљина, славио и хвалио Тита и његову „народно‐ ослободилачку војску“ и, разуме се, дуго био на платном списку Титове амбасаде у  Њујорку.  „Глас Канадских Срба“ је у два маха, 25. јула и 12. септем бра 1963. јавно тврдио да  је владика Дионисије „у јесен 1944, телеграмом преко др Шубашића поздравио  маршала Тита и његову храбру народноослободилачку војску. Он је био на платном  списку југословенске комунистичке амбасаде у Вашингтону све док му српски прваци у  САД нису обећали да ће му они давати издржавање. Он је, једини од српских епископа, с  одушевљењем поздравио, 23. октобра 1958, стварање Македонске православне цркве,  као „чин велики и веома користан за нашу Цркву“ („Глас Канадских Срба“ од 12.  септембра 1963). У истом чланку, у коме је изнео горњу тврдњу, а који носи наслов  „Његова Светост господин Герман, пети патријарх обновљене Пећке патријаршије“  („Глас Канадских Срба“ од 23. октобра 1958), владика Дионисије је, наводно хвалећи  новог патријарха, рекао и ово: „Први велики, а можда од највеће важности за целину  СПЦ, потез новог Патријарха, био је целисходно решење питања тзв. Македонске  цркве“.  Тада није владика Дионисије ни помишљао да, у било коме смислу, осумњичи  правилност избора Патријарха Германа, јер је писао и ово: „И тако, решио је Дух Свети и  Изборни Сабор СПЦ, да на столицу српских патријараха дође Епископ жички Герман,  неоспорно веома способан и даровит човек, активан и пун сваке врлине“ („Глас  Канадских Срба“ од 23. октобра 1958)”. Слободан Драшковић, који је био 1963. један од  главних Дионисијевих присталица и играо велику улогу у одржавању тзв. Црквено‐ народног сабора Американско‐канадске епархије на коме је поменута епархија одбила  послушност патријаршији, године 1967. је писао: „О владици Дионисију нема потребе  много да се говори. Његова политика, не само до маја 1963. године, него и после 1963.  године, упркос и насупрот јасним и категоричним одлукама Црквено‐народног сабора,  била је у знаку коегзистенције са јерархијом поробљене и уланчене Српске Православне  Цркве у Југославији.  Марта 1966, дакле после скоро четири године борбе против Брозовог патријарха  Германа, он се жалио ноторном совјетском агенту, „руском патријарху“ Алексију, на  Германа, и од њега тражио правду!” О томе да се Дионисиjе издвојио искључиво из  личних разлога сведочи и чињеница да се неколико пута изјашњавао против било  каквог одвајања од „Мајке Цркве“, све док није био стављен под суспензију и схватио да  ће бити осуђен.  Осим тога, није био проблематичан једино „анти‐комунизам“ владике Дионисија.  Наиме, 1957. епархија Америчко‐канадска СПЦ на челу са епископом Дионисијем ушла  је у састав јеретичке екуменистичке организације „Националног савета цркава  Америке“. Дионисије се није задржао на томе, него је већ тада (педесетих година) почео 

да практикује најекстремније облике екуменизма. У „Православној Русији“ (бр.17,1959)  изашла је следећа белешка: „У недељу 15/28 августа одржала се у Бафалу (Лакавана)  свечаност освећења ново подигнутог српског храма Св. Стефана. Свеноћно бденије  служио је парох прота Миодраг Ђурић, уз учешће двојице српских свештени ка и једног  свештеника англиканске цркве. Ујутру је био свечани дочек епископа Дионисија и  еписко англиканске цркве Скејфа.  Служило је 15 свештеника, у чијем су саставу поред Срба били англиканци,  Белоруси и Украјинци – самосвети, а такође Украјинци архиепископа Паладија. Поред  епископа Дионисија као најстаријег, у служби је учествовао и епископ Скелф, говорећи  неке возгласе. Он се и целивао узајамно са еп. Дионисијем: „Христос међу нама – и јесте  и биће“. Он се причестио Светим Тајнама заједно са епископом Дионисијем, после чега  је епископ Дионисије причестио и све свештено служитеље. На банкету еп. Скејф  говорио је како он цени православље и како је срећан што Америка има могућност да на  своме земљишту види дивно православно богослужење. Он је ту изјавио да по својој  могућности даје жртву на грађење храма – две и по хиљаде долара“… Уочи самог  освећења цркве епископ Скејф позвао је еп. Дионисија и лакаванског пароха код себе и  показао да су „епископали“ послали нашој цркви у Југославији 75.000 (седамдесет пет  хиљада) долара. Ту је еп. Скејф показао још и слике с киме се он све од православних  раније причешћивао, као са патријархом јерусалимским и цариградским, као и нашим  Викентијем (патр. Викентије Проданов, прим, С. Лекић). А пошто се сутрадан причестио  са епископом Дионисијем, дао је на банкету две и по хиљаде долара за цркву  лакаванску“. О црквеној ситуацији у српској дијаспори отац Арсеније Тошовић је 1964.  писао: „Епископ Дионисије недавно се први пут позитивно позивао на „Мисионар“, ради  његовог писања о одвајању од поробљене Патријаршије у Југославији и ради тога  писама владике Николаја. А онда је осуђивао јеромонаха Арсенија као оног који је „за  одвајање од Патријаршије“. И тек кад је већ био суспендован и кад је јасно било да ће  бити осуђен, он се сетио да Црква наша у Југославији није слободна и да њега не гоне  само што је крив као нико, него зато што то комунисти хоће. А право говорећи, нико  није више учинио за комунистичку ствар и разарање Српства у Америци него баш тај  исти „Велики“ Србин и велики антикомуниста Дионисије. Да Тито по целом свету  тражи свог човека за ово место, не може га бољег наћи од еп. Дионисија, не помињући  чак његове благодарствене телеграме поводом „ослобођења“ Београда – „Оцу народа  Стаљину“… 

Последњи дани и загонетна смрт, Светог Владике Николаја  Кратко је горе дакле изнето у ком периоду је у Америци боравио владика Николај,  и да је то био период, када је епископ Дионисије певао дитирамб, хвалећи Стаљина,  Тита и њиховог, ткзв. „црвеног патријарха“, Германа. Осим тога, сама појава на  америчком континенту духовне величине не само православља, већ врсног теолога  читавог Хришћанског света, била је „знак“, против ког се просто борио епископ  Дионисије, како на том континенту, поред владике Николаја не буде помрачен његов,  као тамошњег епископа ауторитет.  Као српски епископ у САД‐у, Николај Велимировић, неколико година после рата, био  активан у дешавањима у српској емиграцији у САД, те као ректор богослови је у  Либертвилу, а повремено је предавао и на академији Светог Владимира и на  богословији у манастиру Свете Тројице у Џорданвилу. Педесетих година владика  Николај се повукао из јавног живота, и настанио се у руском манастиру Светог Тихона у 

Пенсилванији, где је у манастирској богословији предавао догматско и пастирско  богословље и омилитику, а касније (1955.) је постао ректор богословије.  Мајевски пише: „У току последњих година живота владике Николаја, код нас, у  манастир (Св.Тихона у Пенсилванији), долазио је један Србин, нови емигрант. Владика  није био тиме нарочито задовољан и туђио се од њега, немајући потпуно поверење. И  ето овај Србин, – после одсуствовања више од једне године – наједанпут се поново  појавио код нас, у време циче‐зиме и велике вејавице, уочи изненадне смрти  владичине, а наиме у суботу 17. марта 1956. године.  Ради великог снега и немогућности коришћења аутомобила, владика се преселио  на неколико дана у зграду семинарије, ближе манастиру и храму. И увече те суботе,  после вечере улазио је у собе семинариста. Говорио је с њима о литургији сутрашњег  недељног дана, када је семинарист најстаријег разреда имао да проповеда у далекој  парохији. Улазио је владика и код секретара семинарије и предао му неке потписане  папире… Око 10 часова увече семинаристи су видели како је Србин улазиоу спаваћу  собу владике.  А после 11 часова они су видели како је он са прибором за кафу улазио у  умиваоницу поводу, рекавши им да хоће да готови за владику црну кафу. Семинаристи  су били много изненађени да је тако доцкан владика зажелео да пије кафу, коју је у  последње време уопште избегавао по пропису лекара. Кад је и како Србин отишао од  владике, нико није видео. Ту се и прекида све што је уопште познато о последњим  часовима Владике Николаја.  Идућег дана, у недељу 18. марта, сви семинаристи, са оцем инспектором и  певачима, кренули су у 7,00 часова ујутру у далеку парохију, на мисионарско путовање.  А владика Николај требало је да служи у манастирском храму. У одређено време звоно  је звонило и у храму су се спремили за дочек владике. Но, он се није појављивао.Тада је  отац Василије отишао у семинарију и закуцао на врата владичине келије, али одговора  није било. Вратио се у манастир и обавестио настојатеља; решили су да чекају владику.  И баш после 15‐20 минута чуло се телефонско звоно: сазнало се да епархијски  српски епископ, који се никад раније није интересовао за здравље владике Николаја,  наједанпут распитује се за његово здравље… Сви су се изненадили у манастиру, зато  што су сви знали да се никад раније није показивала таква пажња према владици  Николају.  Попричали су, размислили и настојатељ је сам отишао у семинарију. Закуцао је на  врата, но такође одговора није било.Тада је силом отворио врата. И видео је овакву  слику: у спаваћем рубљу владика је лежао ничице на поду покрај кревета с ногама  према вратима, а главом према прозору. Настојатељ је притрчао и покушао да придигне  владику, али одмах је приметио да је он мртав. На глави у владике видела се мала рана,  а у руци биле су бројанице, које су му поклониле руске монахињею Настојатељ је  истрчао из собе, позвао из манастира монахе и секретара семинарије. Из оближњег  места позвали су лекара, који је установио смрт, а која је наступила неколико часова  раније. Узрок смрти, без сецирања, он није могао да каже. (Срби, који су доцније дошли,  тражили су да се не врши сецирање ).  Тело владике Николаја пренели су на кревет и одслужили први парастос.  Обавестили су нашу Митрополију у Њујорку и владику Дионисија у Либертвилу. Такође  и српске црквенео пштине у Њујорку, Лакавани и друге. 

Очекивао се долазак Срба. Тело владике било је по великом снегу пренесено у  манастирски храм и одевено у одежде… Другог дана ујутро дошао је и сам владика  Дионисије, који нас је од првог тренутка изненадио у манастиру и семинарији. У  присуству монаха и семинариста, који су се вратили, он је узвикнуо крај одра умрлог:  „За живота ти си ме много мучио… а после смрти натерао си ме да путујем по непогоди“.  Затим, са неколико Срба који су допутовали са њим, он се трчећи устремио у собе  владике Николаја (у нашем дому у семинарији) и подвргао их потуном опустошењу:  покупили су кофере и сандуке, грабили су све што им је допало шака, а особито их је  интересовала кореспонденција владике и његове белешке. Натоварили су то на своје  аутомобиле и одвезли… Кад сам допутовао, собе владике Николаја представљале су  неописиву слику опустошења: све је било испретурано и на поду лежале су стотине  писама, листова, кутија и др. Слика, какву ја дотле никад у животу нисам видео! И  најжалосније било је то да су тако поступили према успомени и наслеђу највећег  православног јерарха, великану Цркве и богословске науке…  Све то се могло догодити тако само ради мога одсуства. Да сам ја био на месту, то,  осим доктора, никог не бих пустио к телу владике, до позива полиције из суседњег  места, која би произвела ислеђење и запечатила собе владичине. Затим само према  решењу суда, биле би владичине собе отпечаћене и све детаљно записано, доведено у  поредак и евиденцију. Осим тога, ја нимало не сумњам да код таквог човека, каквим  смо ми сви знали владику Николаја, и при његовом карактеру, није могло а да не буде  писмене воље за случај смрти, или чак формалног тестамента. У то мене убеђује не само  његов карактер, него и друге околности. Но о томе, такође други пут .”.                                      Икона Небеске Србије: свети Николај (горе десно) у логору Дахау  Види: јеромонах Арсеније, „Слободним Србима – слободна и нормализована Црква”, 

Српски мисионар, Holy Trinity Monaster y JORDANVILLE, N. Y., U. S . A ., бр.19,1964, објављено  најпре у: „Српско Јединство”, новембар 1954.  Мајевски В, „Смрт владике Николаја”, Српски мисионар, Holy Trinity Monastery JORDANVILLE,  N.Y., U. S. A., бр . 2 (март‐ април ),1958).  Ђоко Слијепчевић, „Огрешења владике Дионисија”, Искра, Минхен, 1963, стр .13‐14  Слободан М. Драшковић, „Којим путем? порука младом српском нараштају који Броз није успео  да преваспита”, Чикаго, 1967, стр. 60.  http://www.srpska.ru – Обстоятельства кончины святителя Николая (Велимировича)     

31. август 2012.  http://www.vaseljenska.com/misljenja/misteriozna‐smrt‐i‐zagonetan‐kraj‐svetog‐nikolaja‐velimirovica/ 

                                                       

Владика Николај  

САН О СЛОВЕНСКОЈ РЕЛИГИЈИ   Сањан целог једног живота   Пружио се један широк, широк океан, код кога постоји само плима, без осеке. То је  словенска земља.   Ваше се плиме плаши свет, Словени. Да ли је се ви плашите?   Океан има плиму, да се рашири, и осеку, да се удуби. А ви имате само плиму. Ваша  ширина не одговара дубини. Да ли се ви плашите своје плиме, свога изливања и  разливања, без удубљивања? Плашите ли се, да се ваш океан толико не излије у  ширину, те да се претвори у бару?   Ваша је душа, велите, широка. Да; широка је и све се више шири. Ваша душа још чезне за  обалама, које не може да сагледа.   Но кад ће душа ваша почети да чезне за дубином?   Једна зелена степа, на којој пасе бело стадо, привлачна је због своје ширине.   Један хладан бунар у пустињи, око кога пасе бело стадо, привлачна је због своје  ширине.   Један хладан бунар у пустињи, око кога се купи сустао караван, привлачан је због своје  дубине.   Но небо је привлачније и од степе и од бунара, јер има и ширину и дубину.   Не будите само широки као зелена степа, нити будите само дубоки као пустињски  бунар. Будите широки и дубоки као небо. Удубљујте корито своје, удубљујте га  ревносно, јер ако се у плићак разлијете, пресушићете.   Оно што је најјаче удубљује живот јесте – религија. Не наука, него религија. Наука је  светњак, који ће ићи пред вама и пут вам осветљавати. – Не будите као луде девојке,  које су своје светњаке заборавиле. – А религија је светлост, која ће бити унутра у вама  грејући и осветљујући душу вашу. Будете ли имали светлост у себи, све ће бити светло  око вас, и светњак који иде испред вас, светлиће вам с удвојеном светлошћу.   Не уметност, него религија. Јер религија је страхопоштовање пред универзалном  уметношћу, која је свет, и сродничка веза између нас, малих уметника, и Онога, који је  несравњив и недостижан Уметник. Кад уметност значи орођавање и кад је ћутљива, она  је блиска религији, јер религија је орођавање и ћутање: орођавање са Васионом и  ћутање пред Уметником Васионе. Кад религија даје инспирације уметности, она јој даје  најшира и најпрозрачнија крила. Религија увек даје очи, уметност их често засењава.  Уметност је или подређена ствар религији, или је сатира. И не економија, него религија.  Јер економија вам може нахранити и однети тело, али не и душу. Човек живи од самог  хлеба онда, кад хоће да буде несрећан. Јер је хлеб без религије бљутав и застаје у грлу.   Шта вреди оденути хладно тело, које душа не греје? Или шта вреди имати утопљено  тело, ако у њему станује замрзнута душа? Религија чини сиромаштину богатом а  богатство сиромашним. Економија је савлађивање и култивисање природе. Економија  је дубоко орање. Религија је то исто у душевном животу. Многи премноги имају плитку  економију и плитку религију. Но где су они, који дубоко ору?  

То ви морате бити. Религија је најдубљи плуг. Тим плугом ви морате орати душу своју и  душу свега у свету. Без тога плуга сте ви површњаци и плитко‐орачи као многи пре вас  и око вас.   Ваша религија мора имати три знака, по којима ће се познати: светлост, саборност и  апостолство .   Светлост . Подигните очи своје ноћу к небу и пребројте сва она запаљена кандила, што  се блистају и трепере пред лицем Вишњега. И осетите дубоко ћутање, које испуњава сав  тај бескрајни олтар. Ћутљив етар около ћутљивих пламених језика! Једна свештена језа  подићи ће вас, јер ћете сазнати оно, што се у галами дневној ратко сазнаје, – сазнаћете,  да васиона сва стоји у нимбусу светиње. Свакодневне, ситне ствари чине вам се  профане, али кад светиња уђе у душу вашу, и те ситне ствари стају под онај велики  нимбус велике васионске светиње. Све ствари, крупне и ситне, прожима једна  пријатељска, творачка електрина. Својим погладом додирује Бог све ствари, и оне  трепере и светле, као жица коју додирне струја. Вечито Ћутљиви Чудотворац додирује  ништа и из ништа постају дела. Све је ништа, што је од Бога недирнуто. Све је ништа,  што стоји далеко од Бога.   Наука, далека од Бога, то је један гробљански музеј, пун мртвачких костију, везаних и  прошивених златним концима.   Уметност, далеко од Бога, то је пигмејски непристојни гост, окренут леђима титанском  домаћину, који га љубазно посматра и придржава.   Економија, далека од Бога, то је пуњење стомака и главе једном и истом храном. Све је  ништа, што је од Бога удаљено.   Подигните очи своје, и кад се душа ваша осети сама себи туђа, или кад јој се и најдаља  сунца учине блиска и сродна, онда спустите очи своје, и погледајте земљу и све што је  на земљи.   Гле, света је и земља и све што је на земљи! Гле, и блато је свето, јер из блата Бог прави  слуге себи! Свети је човек, јер човек је највиши свештеник божији на земљи. Света је и  животиња, јер се приноси Богу на жртву. Свети је и камен, јер служи за жртвеник Богу  великоме. Свети је и ваздух, јер спроводи молитве од земље к небу. Свето је и рођење, и  венчање, и умирање. Сунце непрестано гори као жртвеник пред Господом. Па гле и  земља непрестано гори. Све на земљи гори и сагорева. Све што живи и што је мртво  значи једно горење, једно сагоревање. И земља је дакле огњени жртвеник пред Богом  као и сунце.   То сазнање свеопште светости зажећиће у срцима вашим свеопшту љубав. Профана  љубав брзо пролази а љубав сакрална остаје. Сакрална љубав љуби Бога у сваком  предмету своје љубави.   О љубави много говори свет, и под љубављу подразумева свашта. О љубави свештеној,  на светлости заснованој, најмање свет говори. Ви ћете свету поверавати ту љубав. Ви  ћете научити свет другчијем језику љубавном, као што ћете га научити друкчијем  гледању ствари.  

На визији свеопште светости ствари ви ћете засновати свеопшту љубав своју.  Постаните визионери васионског олтара Божијег! Срж ствари је света. Постаните  визионери електричне сржи ствари, и ви ћете бити наелектрисани и имаћете визију  Највишега. И сила Највишега осениће вас, и дух свети доћиће на вас, зато и све, што се  од вас роди и створи биће свето.   Светост је први знак, по коме ће се познати ваша религија.   Саборност је други.   Докле ће се ситнити велика Божија религија на секте?   Докле ће сектанти разоравати духовну грађевину Божију на земљи и тиме понижавати  род људски?   Докле ви не почнете проповедати религију свету.   Докле ће човек од човека бегати у име Божије?   Докле ће малени створ – човек пљувати на светињу брата свог?   Докле ће се мржња једног олтара према другом олтару сматрати за службу Богу?   Докле ће храмови Божији бити испуњени хладним речима и хладним срцима?   Докле ће се људи не без срца и не без памети спасавати од секташке свађе о Богу на  острво, које се зове Атеизам?   Дотле докле ви не дођете; докле ви не дођете и не прогласите саборну религију, која ће  сабрати, и ујединити и од полу‐људи учинити бого‐људе.   Људи шапућу о саборности религије, а гласно се препиру о сектама.   Људи се не свађају о Богу, него о рукавицама Божијим.   Људе не дели вера у Бога, но вера у вештице.   Гордост, која долази од уображеног свезнања, исцепкала је и иситнила велику цркву  Божију.   Једино спасавајуће цркве још нема; све су полуспавајуће. Ви ћете доћи и сазидати међу  људима и међу народима цркву саборну, јединоспасавајућу. На вас се чека. У вас се  гледа.   Ви ћете узети оно што је главно. У томе главноме људи ће моћи бити сагласни. А оно  што је главно, оно и спасава. Оно што је главно оно стоји изнад греха и смрти. Чим се  човек заврзе у споредности, зврзао је се у грех и у смрт.   Ви ћете показати сектантима далеки хоризонт света и они ће осетити озон, без кога се  гуше у својим тескобним кровињарама.   Ви ћете сабрати браћу разједињену својом саборном религијом. Ви ћете избрисати  границе међу људима, међу народима и расама, међу верама и филисофијама. Свачија  вера наћи ће кедан тон на вашој харфи, и у свачију веру ви ћете унети по један звучан и  дубок тон. Ваша религија треба да буде палата, под коју се може склонити и богат и 

убог, и философ и скодо‐уман. Ваша религија мора бити широка, да би сва племена  земна могла наћи у њој најбоље своје духовно добро, и мора бити дубока, да би она  могла запојити и најжедније душе, па ипак да не пресуши.   Саберите од философа оно што је најбоље у философији , и философи ће бити  следбеници ваше ралигије.   Саберите од научника оно што је најистинитије у науци, и научници ће ценити вашу  религију.   Саберите најздравију уметност, и ви сте сабрали уметније под кров религије.   Саберите сву правду у погледу поделе богатства земљинога међу браћом, и ви сте  сабрали све гладне и жедне.   Саберите све оне, који се у маломе разилазе, а у великоме слажу, и ви сте сабрали све  цркве и све секте.   Саберите све оне који су се рђаво познали и због рђавог познанства омрзли, и научите  их боњем познанству и бољој љубави.   Саберите све народе и реците им, нека њихов патриотизам буде граница земљама али  не и човечанској љубави и правди.   Ваш је позив да сабирате а не да расипате. Досад су људи и народи стварали културу.  Сад треба да дође епоха, у којој ће цео род људски сабрано стварати. Добро је било и до  сад, но од сад мора бити боље. Ви сте позвани ка најбољем. Култура, која ће бити  сазидана под вашом звездом, биће врхунац моћи и памети људске. Најбољи свет међу  световима биће онај који ви створите.   Светост је први знак ваше религије.   Саборност – други.   Апостолство – трећи.   Апостолство је убеђење и пожртвовање. Апостолство је дошло са Истока. Европа за њ  није знала. И данас свако апостолство тражи светлости и топлоте на Истоку.   Погледајте од чега свет највише страда! Од заблудних и лењивих убеђења. Од  заблудних фанатика и од лењивих доброжелатеља свет највише страда.   А после тога, од чега свет највише страда? Од притворних убеђења. Од лажних  убеђивача; од полу‐убеђених или квази‐убеђених.   А после тога, од чега свет највише страда? Од хладних огњева. Од огњева, који су лепи  за око, али нису добри за озеблу душу, јер су као насликани, те у себи ништа друго  немају до само боју огња. Ладни огњеви то су многи премноги учитељи вере, који  призивају свет на ватриште, на коме се ни они сами не умеју да огреју.   Апостолство је дошло са Истока. Данас Запад влада светом. Но доста је се живело у  хладу западноме. Данас и сам Запад очекује ново апостолство са Истока. А ви сте на  Истоку. Увек је сунце рађало на Истоку, а залазило на Западу. Сва су убеђења попуцала,  и воља за пожртвовањем усахнула. Чека се на вас, да дођете и кажете нову реч. Та нова 

реч мора бити реч религије. Не мислите на победу мачем, јер ко мачем победи, мачем  може бити побеђен. Нити мислите на победу политиком, јер оно што је за старе било  политика то је за младе неморал. Мислите једино на победу религијом. Та је победа  трајна. Јер то је победа не над телима него над срцима.   Опуштена су срца у људи, у простих од простоте, у научених од науке. Ви треба да  дођете и викнете свима: горе срца!   Убуђавиле се душе од песимизма ви треба да дођете са једним одморним и крепким  оптимизмом.   Философије су отишле у архиву, и људи на њих гледају са болом и презрењем као на  много‐столетну узалудну муку. Ви морате доћи са једном религиозном философијом,  која ће бити разуман и природан основ једној општечовечанској култури.   Уметност је постала чудовишна. Болесна тежња за хипер‐ индивидуалними хипер‐ оригиналним произвела је уникум од ругобе, која треба да прослави лепоту по укусу  савременом. Ви ћете морати рехабилитирати лепоту и оздравити оболели укус људи.  Религија која религира уметника с Богом, и људима, и природом, може послужити овде  као једини сигурни лек.   Економија је постала чудовишна. Један човек има више хране него милион његових  ближњих. И док он један једе храну милиона других, милион других деле ручак једнога.  Како ће један човек појести храну спремљену од Оца небеснога за милион синова  његових? И како ће милион гладних најести се од ручка једног човека? Ви морате доћи  са једном бољом економском правдом. Царство земаљско припада царству небесноме,  нити се може одвојити оно од овога. У царству земаљскоме мора да влада сем земаљске  и небесна правда, као што и у небесном царству није сасвим презрено земаљско мерило  вредности. Правда небесна је љубав. Ви ћете унети ове небесне правде више међу људе  и бићете чудотворци: моћи ћете са пет хлебова нахранити пет хиљада гладних. Јер пет  хлебова и љубав чини више хране него пет хиљада хлебова и мржња. Но једино помоћу  религије моћи ћете загрејати охладњела срца љубављу. Религијом, – јер љубав  сачињава три четвртине религије.   Чудовишан је постао и брак. Гле, како је чудовишна постала ова најтешња веза међу  смртнима! По првобитној заповести божијој човек у истини оставља оца свога и матер  своју и лепи се жени својој, и бива двоје једно тело. Но људи су разумели једнострано  Твоју заповест Господе! Ти ниси мислио на сједињење само тела него и душа. На то се  заборавило, и тај заборав је несрећа света. Два топла тела са хладним душама онако се  исто брзо одбијају како се и привлаче, јер онако брзо хладне како се и загревају.   Брак је постао облигатном досадом. Два пара очију, које су некад гоела страшћу при  сусрету, доцније се при сусрету лено затварају, изражавајући тиме досаду и презрење.   Брак је постао неморалном ствари. Поред катедара на универзитету, са којих се излаже  параграфска философија брака, и поред конзисторија, које стражаре над  нераскидљивошћу брачне везе, и поред цркве, која брак освећује, брак је постао  несвети. Човек без деце мрзи жену нероткињу. Човек с много деце презире жену  нероткињу. Жена многороткиња да би избегла муке порођајне и презрење мужа, трује  плод свој у уторби својој. Жена сујетна гуши у себи целу једну генерацију људску, да би 

облик тела свога сачувала. Жена везана санкционисаном везом за једног мужа, чезне за  свима осталима, изузев свога мужа.   Злочин је мрзети жену нероткињу.   Злочин је презирати жену многороткињу.   Злочин је тровати плод свој у уторби својој.   Злочин је угушивати људска бића у себи ради задовољења своје сујете. А лаж је и  сплетка вероломна чежња за другима, ван брачне ограде, и модно маскирање ради  других.   Зар брак није постао злочин?   Злочин и лаж, и гнездо сплетака, и извор лажи и досаде и најдубље одвратности тела од  тела!   Је ли све то достојно озбиљне мине каноничара и стражарења од стране конзисторија, и  освећења од стране цркве?   Заповеђено је: рађајте се и множите и напуните земљу и владајте њоме.   Човечији род је намножен и земља је напуњена људима. Да ли треба да престане  рађање и множење? Не; јер човек још није завладао земљом.   Још је јача природа около човека и у човеку од самог човека. Још се род људски мора  множити. Културом се савлађује и облагорођава природа и свет материјални уздиже у  свет духовни. Култура даје душу свакој ствари и повећава душу у човека. А култура  потребује безброј слугу и аргата; потребује пренасељеност и стешњеност.   Потребно је дакле увек још сједињење тела. Но сједињење тела најодвратнија је и  најпрезренија ствар на земљи без сједињења душа.   Ви ћете доћи, да осветите сав живот; ви ћете доћи да осветите везу из које се људи  рађају. Над сваком таквом везом бди цео свод небесни и изричу своју санкцију вечност  и бескрајност. Велика душа света присутна је томе догађају – јер почетак једног новог  човека за васиону је почетак једног догађаја, једне нове драме, – како душа оних тела,  која се сједињују да буде при том одсутна.   Ви ћете, доћи да дате један истинитији смисао браку, једну правилнију дефиницију. Да  ли се могу и душе венчавати? Да ли се могу и душе оплођавати? Ви ћете доћи да  одговарате на ова питања.   Чудовишно је постало и васпитање. Целокупно садашње васпитање омладине заснива  се на мисли: човек живи једино од хлеба. Три отровне биљке успевају бујно на тој  основи:   себичност,   прождрљивост,   песимизам.  

Прва је као булка, која под лепим црвенилом скрива убитачан отров.   Друга је као имела која на храсту лежи и непрекидно сиса.   Трећа је као брашњаво‐сива гљива, која у тами и влази води свој отровни живот.   Да природа ипак боље негује своју децу него људи своју. Природа упућује биљке да  расту једним делом у земљу, а другим ка сунцу. Људи данашњи упућују своју децу да  расту само у земљу. Зато су тамни и земљани многи – премноги. Мало је деце сунца.   Ви ћете доћи, да све људе учините децом сунца. Ви ћете поставити васпитање новог  човечанства на мисли, да човек не живи од хлеба једино, и за хлеб једино. Ви ћете  упутити ново човечанство да расте навише ка светлости, ка Богу.   Ви ћете поставити васпитању за циљ не самоодржање и борбу та опстанак, – не ове  мачје и горилске циљеве – но хероизам. Самоодржање и борбу за опстанак проповедају  најтупљи и најплашљивији апостоли који се не усуђују да учине ниједан корак напред.  Јер самоодржање и борба за опстанак то је почетна тачка. Хероизам је крајња тачка.  Крајњој тачки траба јурити а не стојати на почетној.   Себичност је мати страха. Ви ћете васпитати једно бестрашно покољење, коме ће  слобода бити атмосфера целе душе.   Прождрљивост је мати болести. И сувише је земља дуго била болница. Ви ћете бити  доносиоци здравља. Ви ћете уништити узрок болести и ових више неће бити. Једно  здраво човечанство у изгледу је да дође с вама, да буде слуга Бога, само Бога, и кроз  Бога господар земље.   Песимизам је још неизведено решење на самоубиство. Хиљаде људских глава  посведневно испуњене су тим решењем. Ви ћете доћи као спасиоци оних, који на ивици  стоје, и као непреходна препрека онима, који су се ка тој ивици упутили.     И култ је постао чудовишан. То је гардероба, која је сувише заклонила Господара. То је  призма кроз коју треба да се види Бог, но која је замућена, те слабе очи људске не  прозиру кроз њу, него се задржавају на њој као на самом божанству. Један комад метала  и један краичак хаљине цени се ценом која само Богу припада. Један свештени обред не  сматра се као нова веза с Богом, нова обавеза према Богу, него као одужење Богу једног  неодложног дуга.   Кад суштина вере потоне у култ, те се не види више од овога, тад се радују сујеверни и  неверни. Сујеверни се радују томе, јер не морају да лупају главу и траже суштину иза  спољнег пута, а неверни се радују јер им је тад лакше критиковати веру Божију и  глумити се над неразумљивом глумом.   Култ је дивна ствар. Цела је култура на крају крајева култ Богу. Тај култ стварају и врше  и они који верују и они који не верују, – свесно и несвесно, вољно и безвољно.   Цела је људска култура култ Богу, но диван је и нарочити, уметнички устројени и  свесно обављени церемонијални култ, – само кад је у њему што више смисла, што  истинитије топлине душевне и што узвишеније лепоте.  

Ви ћете донети нови култ свету. Ваша култура биће један култ Богу. Но ви ћете, сем  тога, донети и нарочити култ, који ће бити искрен као наука, леп као уметност,  узвишен као Бог, и простран као душа свих синова Небесног Оца.   Пружио си један широк океан, код кога постоји само плима, без осека. То је словенска  земља.   Ви сте Словени, сфинкс за остале расе и народе. Ви још нисте разговетно проговорили.  Кад год сте почињали да говорите преко своји највећих синова, ви сте долазили у  екстазу и постајали сте неразумљиви за свет, и разливали сте се у сузе за пониженим и  увређеним у свету, за најмањим и најситнијим, за бедним и Божијим људима. Ваше  најгенијалније речи завршене су сузама и јецањем.   •  Ко сте ви? Пита вас свет.   Једни вас се плаше, други вас презиру, а трећи су још у недоумици, да ли да вас се  плаше, да ли да вас презиру.   Ви сте најмлађи брат европских раса. Једни додају: и најлуђи. Но томе „најлуђем“ сину  дао је Отац у наслеђе највећу земљу. Да ли за то што је он најлуђи или пак зато што  Отац има у њему особито поверење?   Ви се помаљате тек иза горе. Ви сте још зора. Какав дан носите?   Доста је било облачног и туробног времена. Донесите ведрину и топлину! Нека све очи,  које вас погледају, буду светле, и сва лица осмехнута.   Нека Бог иде пред вама, и нека се Син Божији носи над вама у сјају и слави!   Бога хоће свет. Ако Бога имате, онда ћетеимати шта донети свету, и имаћете ради чега  и излазити на позорницу историје.   •  Ко сте ви? Пита вас свет.   Одговорите најпре себи. Не будите сфинкс за себе. Удубите погед свој у себе. И не  одговарајте све док се не осетите религиозним. Ако ћете чекати то и хиљаду година, –  не одговарајте. А кад се осетите испуњеним Богом, кад пламени дух религије обузме  срца ваша и мозак, тада одговорите и себи другима пламеним језиком:   – Ми смо најмлађе и најнедостојније слуге Божије, које Бог посла у свет ради спасења  свих људи.              

Владика Николај  

СРПСКИ НАРОД КАО ТЕОДУЛ   Срб то је једино национално име у Европи чије се значење изгубило. Називи осталих  народа и племена европских или су сасвим јасни или полујасни. Нагађања, да реч Срб  долази од речи Сореб (Сораб), остаје само нагађање, и једва вероватно. Свака тајна баш  због тога је тајна што има дубок и скривен смисао, најчешће идејни а не спољашњи. И  србско име је тајна, скривена и дубока, као и сва судба србскога народа.   Што су западни народи назвали Србе Серби или Серви, то је дошло од њихове језичне  сиромаштине. Они немају "р" као самогласник, па су зато принуђени били да ставе "е"  пред "р" да би могли изговорити. На европско‐азијском континенту само Индијани  имају "р" као самогласник, а поред њих још једино Срби. И реч Сораб место Срб морали  су сковати други народи, који немају самогласно "р" у своме језику. Тако дакле ни Сораб  ни Серб него Срб.   Од Индије су праоци Србски примили многобројне речи, староиндијске и санскритске.  Но важније од тога јесте још вера у судбу. Индијани кажу Карма, Турци кажу Кисмет,  Срби кажу Судба. Карма је старија и од Кисмета и од Судбе. Индијани уче, да човеку  бива све по Карми, тј. све што им се догађа, добро или зло, догађа им се према њиховим  ранијим делима, па чак и по смрти бива им онако како су у претходном животу  заслужили.      1. Најдубље веровање србскога народа јесте веровање у судбу. Не у судбу слепу него у  судбу промисаону, планску и праведну. И у Библији тако пише. Кад су сва Јеврејска  мушка деца у Египту уништавана, по заповести Фараоновој, Мојсеј је спасен  промислом Божјим. То је судба. Због греха цара Давида синчић му умре. И то је  судба. Због заслуга цара Давида, син му Соломон постаје велики и славан. И то је  судба. Због издаје према цару Давиду, Ахитофел, царев доглавник, исто као и Јуда  издајник Христов, веша се. И то је судба. Христос је рекао: "Ни један врабац не пада  без воље Оца вашег Небесног". И још је рекао: "Вама су и власи на глави избројане".  А за себе је рекао: "Тако је писано и тако је требало, да Христос пострада и устане из  мртвих трећи дан". Каже србска пословица: "Нема смрти без суђена дана". То чини  Србе храбрим и неустрашивим. Најдубње веровање србскога народа јесте веровање  у судбу.      2. Шта је то историјска судба народа, коју многи спомињу без размишљања и  схватања? То је драматична улога појединих народа према плану Божјем, али и  према заслугама свакога народа. Историјска судба србскога народа јасна је тек од  Немање на овамо, а то значи само једна једина десетина србске историје позната  нам је, а девет десетина непознато. То јест, србска историја оцртава се пред нама  јасно тек за последњих 800 година. Жупанско време до Немање представља један  прелазак као из Старог Завета у Нови.      3. То веома ограничено знање наше историје има и једну добру страну. Јевреји,  Индијани, Грци, Римљани, Кинези знају своју прошлост од неколико хиљада година.  То их чини гордим, и то их збуњује и успављује. Нарочито крштене народе, Грке и  Римљане. Ови се хвале својим паганским херојима и философима исто као и својим  хришћанским Свецима и Мученицима. И то их двоји, то их збуњује и слаби. Ми  Словени знамо добро само своју крштену историју. Наша паганска, прехришћанска 

прошлост је без јасноће и без славе. Сва наша слава је у периоду наше крштене  историје. Последњих 800 година представља за Србе једну безпримерну епопеју  кристализације личног и националног карактера, епопеју труда, борбе, страдања и  славе. Све у знаку Крста и слободе.      4. Све "у знаку Крста и слободе". "У знаку Крста" – означава зависност од Бога, "у знаку  слободе" означава независност од људи. Још "знаку крста" значи – ходити за  Христом и борити се за Христа, а "у знаку слободе" значи ‐ ослобађати се од страсти  и сваке моралне кварежи. Ми не кажемо просто Крст и слобода него Часни Крст и  златна слобода. Дакле, не неки крив крст или ма какав злочиначки крст него Часни  Крст, што означава искључиво Христов Крст, нити ма каква слобода, јевтина,  прљава, и неваљала, него златна, што ће рећи скупа, чиста и светла. Србска слобода  била је увек скупа, али не увек чиста и светла. Крсташ барјак је србски барјак. Под  њим се пало на Косову, под њим се ослободило у Устанку.      5. Основна и непрекидна линија србске историје за последњих 800 година може се  изразити са две речи служба Христу. У овом периоду времена од 8. столећа србски  народ је био истински Теодул, тј. Божји слуга, или Христодул, тј. Христов слуга, што  је једно и исто.      6. Никада већина србскога народа није одступала са те основне линије, али је  одступала мањина. Одступали су или поједине старешине народне због умне  помрачености или пак један мањи део народа са својим старешинама због моралне  покварености. Због тога је судба тако језиво бичевала Србе у мукама и патњама као  мало који народ, изузев јеврејског, у историји рода људског.      7. Четири стотине и тридесет година робовали су Јевреји у Мисиру под фараонима.  Исто толико су робовали Срби под Турцима до ослобођења, и то делимичног, под  Кнезом Милошем. Робовања под Аустријом и Мађарском, пак, слична су  робовањима Јевреја под народима Хананским.      8. Умна помраченост код србских народних старешина у старије време и србске  такозване интелигенције у новије време долазила је од безобзирног гажења једне  велике заповести Христове. Та заповест гласи: "Али међу вама да не буде тако (као  међу незнабошцима), него који хоће да буде већи међу вама, нека вам служи, и који  хоће да буде међу вама први нека вам буде слуга" (Мат. 20, 26; Лука 22, 26). Другом  приликом опет заповедио је својима, да се не отимају о прва места, као фарисеји,  него нека седају на последње место. Јер, вели, "сваки који се издиже, биће понижен,  а који се понижује биће подигнут" (Лука 14, 11). Од свих заповести Господњих, Срби  су најрадије и најчешће газили ову заповест. Борба за првенство међутим доносила  им је градобитне поразе и ударце. И после осмсто година искуства и учења Срби ни  до данас нису научили ту једино спасавајућу за њих заповест Христову. Зато и стоје,  сваке деценије или две, пред градобитном страхом.      9. "Јер кога Бог љуби онога и кори", стоји написано у Светом Писму. Стоји још: "И бије  свакога сина којега прима". Прашљив ћилим не уноси се у кућу, него се прво ишиба  и од прашине истресе па онда уноси. Није да Бог не љуби све своје створене народе,  него као што је речено за апостола Јована да га Исус нарочито љубљаше, тако Бог  проваљује своју љубав особито према онима којима даје велике задатке у животу, у  историјској драми људској. И као што је Христос одредио изванредно велики  задатак своме љубљеном ученику светом Јовану, тако је одредио велики задатак  србском народу, велику мисију међу ближим и даљим народима.  

10. Сви богољубци и народољубци били су у овоме животу велики паћеници. То  Библија прејасно потврђује, износећи пример Јакова, Јосифа, Мојсеја, Исуса Навина,  Самуила, Давида, Јова, свих пророка и праведника Старога Завета. И сав Нови Завет  и сва историја Цркве потврђује то не са десет или сто примера него са милионима.  Шта је хришћански календар друго него списак типичних паћеника, кажемо  типични, јер сваки календарски тип паћеника повлачи за собом хиљаде сличних а  незаписаних паћеника за Бога, за душу и за народ кроз последњих 2000 година.   11. Велики је паћеник био и Немања, зачетник и почетник осмостолетне историје  србске. Ако један велики човек није паћеник, он је авантурист, сличан Бонапарти.  Немања је био троструки паћеник: за Христа Бога, за народ и за своју душу. И пре  Немање било је србских жупана и Светитеља паћеника. Био је Часлав и Војислав и  Бодин, а нарочито свети Јован Владимир, сви паћеници за народ, био је свети  Прохор и свети Јован Осоговски и Јован Рилски паћеници за своју душу. Исто тако и  света Петка србска, и ко зна колико њих уз ове паћенике. Али Немања је све њих  ујединио у себи. Он је био троструки паћеник, и ваистину велики паћеник. Али зато  и велики победник и бесмртник.   12. Не зна се ко је већи: Немања владар или Симеон монах, нити Симеон монах или  Симеон мироточиви, нити онај пре смрти или овај после смрти. Неколико људи у  једном човеку. Ратник и државник народољубац и богољубац, богаташ и убоги  подвижник, светски човек и светац. Сава и Стеван, синови његови и животописци  његови нису ни мало преувеличавали богату и многоструку личност свога оца. Дела  и факта оправдавају сваки славопој Немањи, и не дозвољавају надживети се речима.  Само једна реч објашњава целог Немању у свим његовим појавама – Теодул што  значи слуга Божји.   13. Чудан је човек био Немања: Он је имао два крштења, два имена, два звања у животу  своме, а по смрти два гроба. Прво је крштен по католички, потом, кад је одрастао,  одбацио је латинско крштење и крстио се по православном закону. Звао се као  владар Немања – по библијском имену Нехемија – а после као монах звао се Симеон.  Био је владар и маченосац, а под старост монах и крстоносац. Прва гробница му је  била у Хилендару а потоња у Студеници. Он је корен свете лозе Немањића. Оставио  је после себе на само крв у потомцима својим него мач и Крст као програм у служби  Господу. Био је он Теодул – слуга Божји – и као маченосац и као крстоносац и као  Немања и као монах Симеон. Чак и по смрти, као мироточиви Светац, остао је слуга  Божји и помоћник народни. У њему је сва дубока историја његове династије као и  неизразива судбинска историја србскога народа до данас.   14. Био је Немања и господар, био је и сужањ. Ратовао је са браћом и са небраћом. Борио  се са правоверним и кривоверним. У својој рођеној браћи имао је издајника. Против  правоверних Грка ратовао је за државу и за националну индивидуалност, тј. за  србско име, које су Грци хтели утопити у јелинизам због једнакости вере. Против  латинске и богумилске јереси борио се за праву и чисту веру.   15. Кад је Немања стигао да поред оноликих ратова и борби сазида неколико  велелепних цркава? Даровао му је Бог истина дуг век, али и он је журио, да и мирне  дане употреби на службу Богу и на славу Бога и Божјих светаца. Није он зидао  Ђурђеве Стубове и Суденицу тек онако ради украса своје земље нити пак да  подражава Грцима него све по завету у мучним приликама свога живота. Ђурђеве  Стубове подигао је по завету Светом Ђорђу, кад је био бачен од браће у јаму као 

негда библијски Јосиф, а Студеницу по завету Светој Богородици, када је стајао пред  тешким ратом са Грцима. Извесно, да је све остале цркве и манастире, како по  Рашкој тако и око Куршумлије, подигао по неком свом завету.   16. Све борбе Немањине и сви циљеви његови били су упућени на то, да уједини србски  народ и створи једну србску државу. Али не онакву лаичку, како то модерни  историчари тумаче, тј. не један лаички народ и не једну лаичку државу, него народ  христољубиви, који ће Христу служити, и државу свету, која ће опет Христу  служити. Све да служи Христу онако како је и он служио до свога последњег  издисаја на асури у Хилендару. Његов национализам је хришћански православни  национализам и његова држава је Теодулска држава. Ту своју основну идеју он је  запечатио увлачењем мача у корице и смрћу под Крстом Христовим. Јер је мач без  Крста ништа, а Крст победоносан и без мача, на крају крајева. Немања никад није ни  ратовао самим мачем без Краста, што сведоче његове заветне цркве.   17. у општим линијама Немања је водио свој народ насупрот две јаке силе –  панјелинизму цариградском и пантеократији римској. Он је само, можда несвесно и  спонтано или полусвесно, трасирао пут будућности свога народа, али је требао да  дође Сава, његов најмлађи син, да тај пут потпуно просече и уравна, да  кристализира опште идеје свога родитеља и практично их оствари у једној  савршеној унутарњој организацији србскога народа. Тамо где је  осамдесетогодишњи старац Немања стао, ту је млади монах Сава наставио,  доследно и интелигентно до генијалности.   18. Сав позитиван, практичан и конструктиван до сржи у костима, како само може бити  један духовни човек, један јеванђелски домаћин, Сава је смислио како да победи зло  добрим. Како, дакле да победи панјелинску тежњу? Помоћу самосталне народне  Цркве. И он је то остварио. Стукнуо је заувек панјелински шовинизам, стварањем  србске самосталне Цркве, независне од Цариграда. А како да победи  интернационалну папску теократију у Риму? Стварањем теодулије – службе Богу –  усредсређене у личности владара.   19. Каква је разлика између теократије и теодулије? Као између наметнутог господара  и драговољног слуге. Теократија може бити двојака: клерикална (свештеничка) и  световњачка. Клерикална теократија једино је и позната, и страшно омрзнута у  Европи, а световњачка теократија позната је у муслиманском свету, у коме је калиф  или шеик или шах носилац божанске власти (Као нешто пролазно ми не спомињемо  овде световњачку теократију у Женеви, коју је Калвин засновао, но која је с њим и  ишчезла. Теократија монашка, већега стила постојала је од древних времена,  постоји и сада у Тибету.).   20. Теодулија је главна карактеристика свих србских владара лозе Немањића. "Раб  Христа Бога" тако су себе сви називали и потписивали, почев од Стевана  Првовенчаног до цара Уроша. И не само Немањићи него и владари, кнежеви,  деспоти, војводе и господари других лоза и фамилија тако су себе, попут Немањића,  називали и потписивали, као кнез Лазар, деспот Угљеша, деспот Стеван Високи,  деспот Ђурђ Бранковић, султанија Мара, мајка Ангелина и други многобројни. Сви  раби Христа и Бога, сви – теодули, слуге Божије. Тако их је све Сава упутио, Немања  свима пример дао, а Дух Божји на том путу укрепио.   21. О ко да се стиди назвати се слугом  

И служити Богу с радошћу, не с тугом?   Кад се и син Божји из очевог крила,   Господар свих твари и небеских сила,   Спустио на земљу да људима служи  И да пример службе драговољне пружи.   Прерушен у тело и у сиромаха,   Слуга без одмора, слуга без предаха,   Он и ноге пере рибарима знојне,   Нахрани, исцели, поучи безбројне.   Цар царева тако, а грешници како?   Да до власти дођу, и то брзо, лако,   Да се хвале влашћу, да се надимају   И да ближњим својим за врат ногом стају   То је њихов програм, то њихова сврха,   И Живот им је цео за сујетом трка.   О Исусе славни, службом прослављени,   Све људе на службу чудесно покрени   Ко год теби служи не хвата га рђа,   Пун је Твоје силе, пун је милосрђа.   За цара и краља и сваког смртнога   Највеће је звање ‐ раби Христа Бога.   22. Свети Сава је тако установио и утврдио да архиепископ србски буде први слуга  Христов у чину духовном а краљ србски први слуга Христов у чину грађанском. А  кад је архиепископ слуга Христов, то су слуге Христове и сви свештеници, и кад је  краљ слуга Христов, онда су слуге Христове и сви чиновници, војни и грађански.  Цела јерархија духовна треба да служи Христу, и цела јерархија војна и цивилна  треба такође да служи Христу. Дакле, не само Црква има да стоји у служби Христу  него и држава, и то држава нимало мање него Црква, и краљ ни мало мање него  архиепископ. Теодулија је пут и сврха и Цркве и државе подједнако.   23. Сава је то сасвим јасно изразио у Жичи приликом крунисања свога брата Стевана за  краља србског. У својим беседама тада он је непрестано истицао у лице краљу,  великашима и народу две необориве стварности: прво, да је вера једини  благословени темељ живота личног и живота друштвеног и уређења државног; и  друго, да и краљ и сви великаши и сав народ као и свештенство морају служити  вери, односно Оснивачу вере Господу Исусу Христу, Сину Божјем Јединородном,  како бисмо и ми сви могли бити названи синовима Божјим и ући у Царство Небесно.  (Реч је наравно само о вери православној, о вери чистој и правој, апостолској и  отачкој, без примесе јеретичког мудровања и клерикалног политизирања.)   24.Зашто мудри Сава није тада говорио како треба уредити лични дом, и краљевски  двор, и организовати државу, и спремити војску, и распоредити послове и  дужности? Зашто не то, него само о вери, па о вери? Зато што је вера истина, а  истина је светлост, а без светлости нити се види пут ни мета, нити се распознаје 

брат од небрата, нити се зна докле се дошло и куда се иде, нити зашто се живи,  зашто се мре и коме се служи, нити ко ће и чиме ће нам се платити наша слзжба.  Истина је прво, главно и основно, све друго само собом долази. А Истина – то је  Христово Евангелије, то је вера у Христа. По речи самога Христа: "Ја сам светлост  свијету, ко иде за Мном неће ходити по тами". Од тада па занавек Србин је остао  истинољубив и христољубив, што је једно и исто. Који народ у свету тако  нескривено и нелицемерно говори истину и воли истину? Од тада па занавек србски  владари назвати су христољубивим, што ће рећи истинољубивим. Деца и слуге  истине.   25. Сави Немањином, подвижнику и монаху светогорском, било је највише стало до  тога, да отвори очи своме народу те да види стварност онога света, духовнога и  бесмртнога, према коме се мора оријентисати и уређивати у свима работама овај  свет телесни, пролазни и смртни. Онај свет, то је Царство Небесно, коме се он  привезао у својој седамнаестој години и за које се он још толико година трудио да га  упозна до савршене несумњивости и повесности. Томе Царству Небесном он је  после као црквени старешина и жарки родољуб хтео приволети и привести цео свој  народ. Јер то је основно и главно, а све друго се као узгредица и споредица додаје  онима који признају Царство Небесно и њему се приволе. На двеста година пре  кнеза Лазара у Крушевцу Сава и Немања, младост србска и старост србска,  приволели су се Царству Небесном. То је судбоносна прекретница у животу сваког  хришћанина и сваког хришћанског народа, наиме: хоће ли се приволети Царству  Небесноме или царству земаљскоме. То је судбоносно било у време Немање и Саве  за србски народ и сву његову доцнију историју до данас.   26. Веран слуга, веран је домаћин. Ко је веран у маломе, веран је у великоме, и биће  похваљен од господара свога. То је истина евангелска. Свети Сава био је веран слуга  у Светој Гори, па веран – и домаћин у Хилендару. Био веран слуга Господњи Србији,  па и веран домаћин у србском роду, најбољи Србин слуга и домаћин што га је  забележила србска историја. За вредног и бездетног домаћина кажу Срби: "Труди се  и зноји као да има десет синова". Сава монах трудио се и знојио се око милиона Срба  као да су све његова рођена деца, као његови синови и кћери. Није било посла ни  духовног ни практичног, ни посебног ни народног, ни црквеног ни државног, који  се њега не би тицао и у који он не би улазио као помоћник и саветник.  Најтрудољубивији слуга Христов и народни, Сава је био најбрижнији домаћин у  србском роду. Веран следбеник и подражатељ Господа свога Исуса.   27. Савршени домаћин као савршен слуга, то је пример и завет Светога Саве србскоме  народу. О некаквоме господству код њега нема ни спомена. И на речи и на делу, од  почетка до краја, он је био слуга са домаћинским духом. Знао је он да је људски век  кратак и да је дат не ради господарења него ради служења. Безбројне народне  приче и легенде о Светоме Сави, који свуд стиже да свакоме човеку помогне нису  неистините. Оне сликају прави карактер овог духовног родитеља србског народа  као највећег слугу – домаћина у историји србској.   28. По својој служби Богу и народу, по своме домаћинском духу, Сава је био Србин  најближи Христу Господу. Слуга домаћин и домаћин слуга – истински Теодул.  Теодулија је био цео његов земни век, Теодулија – најјаснији пример и најречитији  аманет његов своме роду. Тај пример и аманет оставио је он свему србскоме народу  и народним старешинама од првих до последњих. И није узалуд. Савин пример и 

аманет био је као здраво семе бачено на плодну земљу, те је кроз све векове до  данас доносило богату жетву Богу за Царство Небесно. А његов пример и аманет  може се изрећи једном речју – Теодулија или служба Богу.   29. Србска историја не зна за борбу између Цркве и државе. Такве борбе нема, него  крвави ратови испунили су историју западних народа. Чиме се да објаснити оно  прво а чиме ово друго? Оно прво Теодулијом а ово друго Теократијом. Узмимо за  пример два мирна вола, како, упрегнути у исти јарам, вуку иста кола и служе истом  домаћину. То је Теодулија. Онда узмимо два вола разбешњена један на другог, тако  да се час левак извуче из јарма и боде свога друга дешњака терајући га да он сам  вуче кола, час опет дешњак то чини са својим другом леваком. То је теократија: рат  Цркве против државе и рат државе против Цркве, рат папе против краљева и рат  краљева против папе. Ниједан во није хтео да ујармљен служи Домаћину, сваки је од  њих хтео да игра улогу Домаћина, и да тера свога друга у јарму. Зато су Домаћинова  кола остала укочена а њива необделана и најзад сва зарасла у коров. Тако на Западу.   30. Савина је мисао била да треба оба вола упрегнути у јарам, да подједнако служе  Домаћину. И Цркву и државу. То је библијска мисао – управо заповест Божја и у  Старом и у Новом Завету. Псалмист расматра сву земљу и све што не на земљи, па  задивљен говори Богу: "Све служи Теби" (Пс. 119, 91). Шта је човек, да он једини  чини изузетак? Зар лептири и птице, и ветрови и громови, да служе Створитељу  Домаћину своме а човек да не служи? То мора да је дошло од неког помрачења ума и  од неке злокобне погрешке у срцу. Официри у двору кнежевском с поносом говоре:  ми смо на служби код кнеза. А шта је један смртни кнез према бесмртном и  свесилном Цару неба и земље, и то још Творцу и Оцу своме? Заиста, само сумашедши  (сумасишли) и од сатане дириговани људи могу сматрати за част да служе једноме  кнезу а за стид и понижење да служе Господу Богу. Колико сутра они ће лежати  мртви, гроб до гроба, са својим кнезом и у трулежи распадати се, а Бог ће вечно  живети и царовати. Али њихова кратковидост да ово виде већа је од кратковидости  инсеката, заиста поражавајућа.   31. Они представљају успех злобног сатане. Они представљају и пораз Божји, пораз  Онога што их је створио. Ај, каква очајна коб за једнога човека: представљати успех  ђавола а пораз Бога! Зато их Творац њихов без милости а по правди сатире и  уништава. Као кад би један отац одгајио синове а они се одметнули у хајдуке, па са  својим харамбашом (читај овде: сатаном) нападали мучки на дом оца свога и на  његову мирну чељад. Ко не служи Богу, тај неизбежно служи ђаволу, супостату  (противнику) Божјем. Зар је, дакле, стид служити Богу? Заиста јесте стид, али само  за оне који пропадају, али не за оне који се спасавају.   32. У Старом Завету говори се о народу израиљском, од Бога изабраном да Богу служи,  као једини између свих народа који су ђаволима и ђаволским идолима служили. Јер  једна служба људима не гине: или служити Богу или ђаволу. Само што Бог службу  себи назива службом, а лажљиви ђаво назива службу себи господством и уживањем.  И тај изабрани народ израиљски храмао је на обе ноге кроз хиљаду година, служећи  час Богу час ђаволу. Сви праоци, оци праведници и пророци позивали су народ на  службу јединоме Богу, али су често преовлађивали ђаволови лажни пророци и  одвлачили народ на службу ђаволу. Премда ђаво никад не говори о служби ни Богу  ни себи него о господовању и уживању у овоме веку, он ни о чем другом не мисли  него да подјарми људе себи на грозну службу. Јер је он лажа и отац лажи.  

33. Нови Завет пак по превасходству је Устав службе Богу, свето, савршено и  бескомпромисно. И Син Човечји није дошао да му служе него да служи. Служио је  чак и Онај, који је Домаћин света, Господ Исус Христос, служили су и Његови  Апостоли и сви прави следбеници, служили Богу до последњег даха и издаха, од  онда до данашњег дана. Па када Син Бога Живога није се стидео службе Оцу Своме  Небесноме, како да се људи стиде те службе и прихварају лажно обећање сатанино о  господовању и уживању у овоме свету? После дугог и предугог колебања између  службе Богу или ђаволу, изабрани народ израиљски на крају приволео се потпуно  ђаволу, издао је Бога и распео Месију, Сина Божјега. Право им је рекао Исус: Ваш је  отац ђаво и сласти оца својега хоћете да чините, он је крвник људски од почетка и  не стоји на истини, јер нема истине у њему, кад говори лажи своје говори, јер је он  лажа и отац лажи. Тако је завршена мисија изабраног народа израиљског, потпуним  и свесним отступањем од службе Богу и стављањем на расположење сатани, коме  тај народ и до данас служи. Јер нико од људи не може да не служи било Богу било  ђаволу. Век људски јесте век службе.   34. Све је то знао наш мудри отац Сава. И боље од нас знао је он, да је овај животни рок  на земљи дат људима ради службе а не ради господовања, преживања и уживања.  Због тога се покорио неминовном и неизбежном, тј. служењу. Али он је још знао да  служење може бити двојако, или Богу или сатани. Зато се он свом снагом трудио да  точак свеколике енергије свога народа, као и своје личне, окрене на служење Богу. И  још, поврх свега, да и државу, исто као и Цркву стави у активно, неуморно и  драговољно служење Богу. На тај начин он је остварио у србском народу потпуну и  савршену Теодулију, тј. богослужење, а избегао западну аномалију, по којој је Црква  тобож само дужна служити Богу, али не и држава, папа али не и краљ, свештеник  али не и грађанин и војник.   35. Где год се Црква одлелила од државе ту је болесно стање или Цркве или државе или  обоје. Раздељена црква и држава – то значи служење двама разним господарима. А  пошто постоји само један прави господар коме се може свесно и поштено служити,  тј. Господ Бог, значи да једна од завађених и раздељених установа, било Црква или  држава, мора да служи противнику Божјему, ђаволу. Раздор, свађа и рат између  цркве и државе срамоти историју западних крштених народа за последњих хиљаду  година. Час је црква била у служби противника Божјих због своје теократије, час  опет држава због своје аутократије, час она прва због клерикализма, тј. погрешног  служења Богу, час ова друга, због лаицизма, тј. потпуног одрицања служењу Богу. Не  по разуму него по злоби завађених страна. А злоба помрачује разум, због чега и  стоји у Светом Писму опомена: Чувај се да ти злоба не помрачи разум.   36. Од свих тих аномалија и ужаса св. Сава је спасао свој народ установљењем Теодулије  као пута и циља Цркве и државе. Не би то он лако извео, да му се отац Немања није  замонашио и да му брат рођени није био краљ. Сам Бог је тако определио, да се на  једној историјској прекретници српске историје нађу два брата као народне вође,  један као духовни а други као световни поглавар, архиепископ Сава и краљ Стеван.  Необична сличност са једном судбоносном прекретницом у историји израиљског  народа, када су се на челу тога народа, по Божјој заповести, нашла два брата, Мојсеј  и Арон. Јер ко ће разумети човека и помоћи боље него рођени брат? Краљ Стеван  као владар такмичио се у служби Богу са својим братом духовником и трудио се да у  вероисповести не изостане иза њега. Моћни Немања пак својим монашењем у 

старости запечатио је тим чином своје приволење Царству Небесном, к Небу  управио дух својих потомака а целоме народу својим примером оставио поуку да се  кроз земаљски живот мора спремати за вечни живот.   37. Нека нас ни мало не заваравају крупне титуле српских владара, као: краљ, цар,  деспот, автократор, севастократор. Све те звучне титуле писане су испод онога што  је прво и битно – раб Христа Бога. И ово није било само мртво слово на хартији, нити  нешто формално и обичајно. Не, него је то баш било битно и животу њиховом.  Бранили су веру православну, што значи истину Божју – одлучно и неуморно. У томе  су они надмашили и саме цареве византијске. (Тако је краљ Милутин спасао грчки  народ од срамоте а Грчку од унијаћења у време једног од Палеолога.) Нису трпали  на гомиле благо, нити су га трошили на своје палате, него су све давали на стројење  велелепних храмова у славу Христа Бога, народу своме на корист а души својој на  спасење. Колико су ове њихове славне задужбине послужиле на корист србскоме  народу, то је сам народ благодарио у песми исказао а сви историчари признали и  потврдили.   38. Задужбинарство ове врсте, тј. у подизању цркава и манастира никад се после није  превидело код српских владара ни у једној династији до наших дана. Чак и после  Косова под турским господарством, вазални кнежеви и кнегиње, деспоти и  деспотице, војводе и војвоткиње, подизали су задужбине широм земље српске. То су  наставили Карађорђе и Милош, наши сељачки кнежеви, и њихови потомци.  Краљева црква на Опленцу сведочи, да српски владари ни у двадестоме веку нису  прекинули службу Богу кроз задужбинарство отпочето још од наших првих  крштених жупана а размахнуто од Немањића.   39. Та племенита страст код Срба за подизањем задужбина не може се наћи у таквој и  толикој мери ни у једног другог народа. Не само да су украсили и освештали своју  земљу безбројним и красним задужбинама него су са истом ревношћу и љубављу  подигли многе и сличне задужбине по земљама блиским и далеким: по Албанији и  Грчкој, по Хрватској и Мађарској, по Бугарској и Влашкој, у Светој Гори и у  Палестини. У неким од тих земаља србске задужбине представљају и до данданас  најглавније и најлепше светиње.   40. Ми поменусмо одбрану праве вере и зидање задужбина од стране србских владара  као њихову службу Богу, као њихову Теодулију. И ако су то све ствари велике и  значајне, оне нису једини начин богослужења србских владара и великаша. Било је и  других начина. То су углавном дела милосрђа према малим и сиротим, и праведне  заштите свих страдалника на правди. При својим задужбинама у Солуну, Цариграду  и Јерусалиму, краљ Милутин је отварао склоништа за старе и убоге, хранилишта за  гладне и пријуте (прибежишта) за болесне и недужне. То је познато из историје  овога великог владара. Тим пре морао је он подизати такве установе при својим  задужбинама у самој Србији. Како он тако и остали велики задужбинари.   41. О Ти, чудни Творче, безбројних чудеса,   Коме верно служе ангелска небеса,   Престоли и силе, господства и власти,   Што владају моћно над сваком области,   Серафими страшни, пламенови бели,   Херувими моћни, слични хитрој стрели,  

И сунце и луна и звездана кола,   И све живе твари што са твога стола,   Хране се и поје, и твој ваздух дишу, ‐  Кажи зашто људи на тебе уздишу?   Зашто тебе чине за зло своје кривим,   Тебе што их створи и чиниш их живим?   Но хвала Ти Творче, вечна хвала Теби,   Што нам срце наше Ти привуче Себи,   Те служише Теби не жалећи ноге  И стројише Теби задужбине многе, ‐  Вере браниоци, бедних храниоци,   Твоји раби бише наши славни оци,   Богати пред светом, пред Тобом убоги,   Милосрдни спрам других, а спрам себе строги.   Нит' сујетни бише, нит' ходише слепо,   И круне и злато сматраше за пеп'о,   Да би само Теби верно послужили  И по смрти својој близу Тебе били  У вечном животу, у вечној светлости,   Где нема ни смрти, беде ни жалости.   42. Пишу историчари како су неки Немањићи били велики грешници, како је брат  издавао брата, брат борио се против брата, отац ударао на сина, син на оца. То није  неистина, али је неистина да је то и само то био цео садржај њихова живота, да је то  цео њихов животопис. Они причају причу донекле али не до краја. Као кад би свети  Лука историчар Апостолских дела, испричао о Савлу како је ватрено гонио  Хришћане, па ти застао и свршио причу, не испричавши други део, тј. како се Савле  обратио у Павла, гонитељ у Апостола, грешник у покајника, христоборац у Свеца.   43. Заиста неки од Немањића грешили су као људи по људској слабости, али су се кајали  за грехе и умирали су као покајници. Не знамо за Вукана да ли се покајао, зато је и  остао ван славе и ван календара, јер је устао против своја два света брата и везивао  се за Римску цркву. Због тога је окарактерисан као издајник и као праобраз свих  издајника србских, и то увек са истим именом: Вукан, Вук, Вукашин, Вујица.  Међутим, Драгутин се покајао због свог устанка против брата Милутина, замонашио  се и као монах Теоктист веригама се обложио у покајању и искушењу. И сазидао је  неколике предивне цркве у славу Божју као: Озрен, Тавну, Рачу, Лозницу и цркву у  Ариљу. И посветио се. Зашто србски историчари не допричају причу до краја? А крај  дело краси, вели србски народ.   44. Кајао се и краљ Милутин због греха према сину своме Стевану, и горко оплакивао  свој грех пред игуманом манастира Пантократора, у коме је ослепљени Стеван  приморан био да борави. И посветио се Милутин не као грешник него као покајник,  и не као покајник само по речи него још више по делу, служећи Господу своме  Христу до краја свога дугог века. Ниједан од модерних историчара србских није се 

задржао на ономе што је најкрупније и најважније у погледу личности овога  славнога краља, наиме, да се посветио и да бугарска престоница Софија чува његово  тело као своју највећу светињу. Не виде то они, јер је нехришћански и несрбски мрак  замрачио њихов духовни вид. Они не опраштају грех ономе коме је Бог опростио и  кога је Бог чак и посветио. Не може се историја србског народа писати само  мастилом, него и крвљу и сузама из срца.   45. Кајао се и цар Душан због свог греха према родитељу своме Стефану Дечанском. Али  грех сина према родитељу тежи је од греха брата према брату, и од греха оца према  сину. Душан је остао велики и славан, али се није посветио, тј. постигао је највишу  славу земаљску, али не и највишу славу Небеску. Но и ако се није посветио, верујемо  да му је Бог опростио грех због његове огромне и неуморне службе Богу. Јер је био  покајник. И јер је подизао многе задужбине, чинио безбројна дела милосрђа, штитио  манастире и сваку правду својим строгим законима, Свету Гору оснажио је и  осигурао, а цео хришћански Балкан бранио је од некрста, и у крсташком рату за  Хришћанство на Балкану пострадао. Заиста, и ако је учинио у младости велики грех  према родитељу своме, био је до краја живота сјајан и веран слуга Христов на делу и  у страдању, потписујући се увек као раб Христа Бога и жртвујући себе за Крст Часни  и златну слободу хришћанску свих балканских народа.   46. Кајао се деспот Ђурађ Бранковић за грех оца свога Вука, издајника косовског. Али се  тешко примало његово покајање за онога грешника, коме народ, као жива Црква  Божја, никад није опростио. Ипак деспот Ђурађ је оправдан пред Богом и народом  због својих дела и патњи. Он се, истина, није посветио, али су велика дела његова  била у служби Христу Богу. Подизао је цркве, држао је строго веру православну,  одбио је папску понуду да пређе у Римску цркву, обдаривао је богато манастире у  Србији и у Светој Гори, мудро и опрезно чувао је народ уколико је то могао као вазал  турски, а као родитељ преживео је грозна страдања због несреће своје деце. Јер су  му два сина од Турака била ослепљена а ћерка приморана да се уда за крвника  Султана. Но када се Ђурђ није посветио, посветили су се неколики његови потомци  кроз мајку Ангелину. А Ђурађ је био и до краја живота остао раб Христа Бога, на  делу и у страдању.   47. Кајао се и кнез Милош Обреновић због греха према Карађорђу, јер је посредно био  умешан у погибију великога Вожда, и то још кума свога. Сведочи о његовом кајању  црква звана "Покајница" коју је Милош дао подићи у Радовању. Но није сав Милош у  томе греху. Он је себе сматрао слугом Божјим и народним. Борио се за Крст Часни и  страдао много од туђина и од својих. Оправио је безмало све зарушене манастире не  само у сада ослобођеној него и неособођеној Србији све до Јована Бигорског. Постио  је, држао је крсну славу и много се Богу молио, исто као и велики Карађорђе попут  свих старих владара српских и свега народа србског. Били су то људи народни и по  крви и по духу.   48. Но ко је тако свето и честито служио Богу Христу као онај дивни Лазар Косовски?  Посветио се и он, посветила му се и жена, царица Милица, посветио му се и син  Стеван Високи. Од светог корена света и лоза. Он је чинио сва Богу угодна дела као  Немањићи а владао је, или боље рећи, служио је, у тежа времена него Немањићи.  Подигао је многе задужбине, од којих и до данас служе Раваница, Лазарица и  Горњак. Обновио је из рушевина манастир св. Романа. Био је велики дародавац  светиња светогорских. Ходио је на хаџилук на Христов гроб. Био је отац сиротима и 

заштитник беднима. А поврх свега положио је живот свој на Косову за Краст Часни и  слободу златну. Зато га је народ србски заволео и опевао, а Бог га прославио тиме  што га је посветио увенчавши га двојним венцем: као свога слугу и као Мученика.   49. Ми смо изнели овде само неколико примера србских владара и велможа, како су они  ходили путем Немањиним и Савиним, сматрајући себе као прве слуге Христа Бога  испред свога народа. Но ни издалека нисмо набројали све. Било је још стотине и  стотине, можда и хиљаде, мањих кнежева, челника, војвода и велможа који су  ходили тим истом путем и као слуге Христове службом, задужбинама и разним  пожртвовањима спремали се у овом животу за онај живот, и мучећи се на земљи с  надом гледали у вечно и бесмртно Царство Небесно. Ко ће их све набројати? Још их  нико није набројао. Сваки крај не само србске земље него целога Балкана, од  Бесарабије до Цариграда и од једног мора до другог, чува камено сведочанство о  њима тј. њихова имена урезана у зидове или ликове сачуване на фрескама у  њиховим задужбинама.   50. Где су задужбине суседних народа и владара на србској земљи? Стави себи ово  питање, Србине, три пута и размисли. Нигде ни једне. Ни једне румунске у Крајини  (у близини Неготина налази се манастир Буково задужбина не румунских великаша  него онога славнога србског краља Милутина). Ни једне бугарске у Македоноји, и  ниједне грчке ма где. Мада је Цариградска Патријаршија господарила над србским  народом до Светога Саве и дуго и дуго за време Турака, ипак нигде ни једне грчке  задужбине, ни од грчких владара ни од грчких владика и велможа. Заиста,  невероватно али истинито. И мада Бугари полажу право на Македонију и Тракију,  нигде у овим земљама ми не видимо ни једну задужбину бугарскух владара.  Међутим, грчка Тесалија и сва околина бугарске престонице украшене су  светињама подигнутим од Срба ктитора.   51. Ми не мислимо овим да прекоревамо или омаловажавамо наше суседе. Такво је  њихово васпитање. Они нису имали Немању и Светога Саву, и нису васпитани као  Срби у једном не кривудавом правцу – у Теодулији, у служењу Богу као путу и  врховном циљу људског живота на земљи са нечувеним геслом: за Крст Часни и  слободу златну. Зато су њихове народне старешине, мада не мање богате од владара  србских, остале равнодушне према служењу Богу, па нису ни трошили своје благо на  задужбине. Гледали су земљу а не Небо, и старали се о земаљском царству а не о  Небесном. Зато су врло често губили обоје. Само неке румунске војводе били су  задужбинари, али и то под упливом својих жена Србкиња или својих зетова Срба,  или избегле у Румунију властеле србске.   52. Национализам србски је универзално хришћански, никад уски и глупи шовинизам.  Овако би се могао дефинисати србски светосавски национализам. Уређивати своју  кућу и сувишком своје снаге и свога блага помагати сваком народу да уреди своју  кућу. Или: Служити Христу Богу на својој земљи и у својој отаџбини, а по могућству  и са претеком служити Христу Богу по другим земљама, блиским и далеким, тја до  Русије и до Горе Синајске, чак и до крајева васељене. Хришћански национализам у  универзализму и универзализам у хришћанском национализму. Срби су једини  носиоци овога идеала, великим делом и до сада оствариваног, а уз Србе још једино  Руси од чланова православне фамилије народа Божјих на земљи. Има ли што  спасоносније за сав свет?  

53. Мислимо да је до сада довољно објашњено како су србске народне старешине, били  они краљеви или цареви или деспоти или челници и војводе, служили Христу Богу  са својих престола и са старешинских столица, као стројитељи задужбина, браниоци  вере православне, помоћници суседним народима у одбрани, заштитници сиротних,  и као крстоносни ратници против некрста. Да пређемо сада на монаштво, као  последњи и врховни разред службе Христу Богу, као матуру свих оних који су се пре  тога годинама вежбали у истој служби на разне начине.   54. Монаштво је код Срба једна огромна историјска стварност, која је у историји Срба  играла већу улогу од задужбинарства, јер задужбинар даје своје а монах даје себе на  службу Богу. У томе је монаштво веће од задужбинарства. Пример старца Немање и  пример младића Растка деловао је заразно и делује и дан данас на старце и младиће  србске да се отресу свега и приволе Царству Небесном и пођу путем уским и  скорбним, путем монашког подвига.   55. Монах је стварно стављен у србској историји изнад сваког другог звања и сваке  друге титуле, не због неке спољашње силе него због моралног значаја. У црквеном  прологу говори се о визији некога, који је видео монахе у оном свету небесном  изнад великог цара Константина. Србски аристократи од памтивека повлачили су  се од света у манастире и пустиње исто као прости људи. Света Петка србска –  преподобна мати Параскева – била је од племићског рода. Од великашког и  знаменитог рода била су и она тројица славних духовника, свети отац Прохор  Пчињски, Гаврил Лесновски и Јован Рилски. Они су живели далеко пре Немање и  Саве, и служили су Господу. Но служба Господу овим путем монашким у великом  стилу и са великим замахом, почиње тек од ова два ретка мужа, од којих је почело  све што је велико у историји србског народа.   56. Замонашио се моћни Немања, па његов син кнез Растко, па краљ Стеван  Првовенчани, па краљ Владислав, краљ Урош, кнез Предислав (Сава ИИ), краљ  Драгутин, па пулубраћа цара Душана, па Ана, супруга Немањина, и краљица Јелена  Градачка и Јелена сестра краља Дечанскога, и царица Јелена Душанова, па царица  Милица, и деспотице Ефимија, и мајка Ангелина и Максим син њен са још повише  чланова куће Бранковића, у Срему, у Ердељу и у Румунији. Многи племићи србски  после Косова повукли су се у Свету Гору и тамо као монаси окончали. Толики број  њих испунио је манастире србске и грчке у Палестини. Чак и Синајска Гора имала је  Срба монаха. Нису се они повукли од света у манастир да спасу свој земаљски живот  од смрти – ко је од рођених икад успео у томе? Него да служењем Христу Богу  заслуже вечни живот. Нити су одлазили у манастире да би се исхранили. То никако.  Напротив, они су односили у манастире своје сачувано благо и свуда су остављали  добар спомен било зидањем и оправљањем манастира, било писањем икона и  преписивањем књига. Свуда су они радили са познатим домаћинским духом  српским. Нигде Србин монах у Светој Гори и на истоку није јео бадава туђи хлеб  нити је умро без заслуге и без добра спомена. И до данас спомињу се у  Јерусалимским манстирима по добру србски монаси и у неким показују се њихове  рукотворине. Они су служили Богу а не себи. И Бог је благословио њихов спомен у  далеким туђим земљама.   57. Монаштвом и мучеништвом за веру србска је властела запечатила своју истинску  службу и своје савршено приволење Царству Небеском, Царству непроменљиве и  вечне стварности. Шта је и монаштво него једно драговољно мучење себе ради 

највишега циља живота како га је Спаситељ објавио? На то мучење себе решавала су  се србска властела лако, имајући пред собом пример Немањин и Савин. Старци су  следовали за примером старога Немање, а младићи за примером Савиним. Извесно  је да ни један православни народ није имао толики број владара, који су драговољно  сишли с престола и отишли у манастир да као прости монаси послуже Христу  подвигом монашким. Заиста, Срби у томе имају првенство над целим хришћанским  светом.   58. Тако је програм Жички, програм Савин оствариван кроз векове и то подједнако како  од старешина Цркве тако и од старешина државе. За слуге Божје признавали су себе  и једни и други, службу Богу сматрали су за своју свету и једину дужност и једни и  други, и служењем Богу до издисаја надали су се задобити Царство Небесно и једни  и други. Во дешњак и во левак упоредо и мирно носили су јарам свој и служили  Домаћину своме. Цраква и држава – то је био један јединствени нераздељиви  организам народни.   59. Свађа између Цркве и државе увек је производила јеретике и безбожнике. У србском  народу после угушења богумила, није било никакве јереси. А безверник, ни један  једини, није познат од времена Немање па све до кнеза Милана Обреновића, до  најновијег времена, када смо се као слободан народ погледали лицем у лице  западне Европе, у лице ове злокобне по свет хемисфере, ове нагрђене од јереси и  безверства.   60. Од тада смо ми постали злокобни по сами себе. Нова србска аристократија,  такозвана интелигенција, постала је очарана Европом као добром, полацманила се,  и свом душом се оделила од свога народа и од народне праволинијске историје,  премда је фарисејски гатала о народу и о народним правима, и речју и пером и  делом одвраћала је народ од Царства Небеског и прикивала му душу за благо  земаљско и шарени пепео овог пролазног света. Свак је био готов да се похвали  службом у двору или министарству или на универзитету, а нико службом Христу  Богу. То је почетак најновије и страшне трагедије србског народа. Грешила је и  стара аристократија србска, (ако се уопште може говорити о србској аристократији)  баш и она теодулска, али је, грешећи, могла увек окренути се Богу и рећи познате  молитвене речи: "Господе, ашче и согрјешихом, од Тебе не одступихом" ("Господе,  ако и сагрешисмо од тебе не одступисмо"). Давила се понекад у греху, али није  испуштала из руку коноп спасења. Кајала се, испаштала драговољно своје грехе и  спасавала се. Нови дављеници србски, пак, одступили су од Христа Бога, па, давећи  се, нису имали у рукама коноп спасења.   61. О, Исусе, благи, Сине Превечнога,   Ти се с неба спусти са престола свога   У пустињу страшну ове земље црне,   Где б' и сунце могло од стра' да утрне,   Као монах, самац, да обделаш њиву   И мртвицу суху претвориш у живу,   Видеше владари, познаше Господа,   Да је живот овај пролазан к'о вода   Па престоле своје напустише радо  

По примеру Твоме пођоше к'о стадо   У пустињском миру да преору себе   И узгаје семе зајмљено од Тебе,   Да молитвом, простом и бдењима ноћним   Учине се сличним ангелима моћним   Што ноћу и дању, без страха и беде   У свог Створитеља нетремице гледе,   У чуду свих чуда, у извор свих тајни,   У тројично једног, у лику пресјајни.   И оци се наши приволише томе   К'о монаси Творцу да послуже своме,   Да гледају чудо и да дишу славу,   Непролазну, вечну, једину и праву,   Милију од свију земаљских милина   И слађу од свију пролазних таштина.   62. Оно што смо рекли о србским државним и грађанским старешинама, о њиховом  Светосавском схватању живота као службе Христу Богу, и о самој њиховој служби на  разне начине, то поготову важи у пуној мери за старешине Србске народне Цркве, за  архиепископе, патријархе, монахе и свештенике. Они су били пред властелом и  народом тумачи Евангелија као службе Богу и речју и примером. Многи су од њих  били задужбинари и ктитори, а сви су били браниоци праве вере од јереси,  заштитници народа и хранитељи сиротиње, летописци србске историје и  надахнитељи песмопеваца и гуслара.   63. Света Гора им је била прво духовно огњиште, Јерусалим друго. И у Светој Гори и у  Светој Земљи они су се учили Теодулији, да би после стечену науку искуством и  вежбом (а не само голим речима) преносили у свој народ. Или су пак остајали тамо  да домаћински послуже Богу у својим или туђим манастирима, и да се упокоје у  Господу као слуге Господње, на Кармилској Гори, на Тавору, за Јорданом, у  Јерусалиму и око Јерусалима или на Гори Синајској. У време силе Турске пак они су  оснивали своје манастире и стројили задужбине по целој Панонији, по Мађарској  све до Карпата, по свој Румунији и по Јужној Русији. То се нарочито догађало у време  деспотије Бранковића и по пресељењу патријарха из Пећи у Аустро‐Угарску.   64. Па и ови патријарси србски, као и владике црногорске, били су мученичке слуге  Христа Бога. По невољи и сили околности они су примали на своју грбачу не светску  власт над народом, слично римским клерикалцима, него бригу о народу и о свим  народним пословима у недостатку световних кнежева и вођа. Због тога се нигде у  историјама о србском народу не спомиње теократија из оног горког времена кад су  пећски патријарси и црногорске владике стајали на челу народа. Јер не само да то  није била никаква теократија него баш сугуба (двострука) теодулија. Слободне  државе је било нестало, остала је само Црква. Световне старешине су биле ишчезле,  остале су само духовне вође. Један во је био убијен и други је марао да сам носи  јарам и вуче цела кола.  

65. Народи су од вајкада гледали у своје вође и на њих се угледали. Србски народ гледао  је у своје владаре и челнике и у своје владике и духовнике, и од њих је примао  пример. Какав је пример примио овај народ од својих световних и духовних вођа?  Пример Теодулије, службе Богу као смисла живота и пута за Царство Небеско.  Примивши то познање од својих двојних старешина, од њиховог примера и њихових  дела, народ се према том познању оријентисао у свеукупном свом домашњем и  друштвеном биту.   66. Седећи и размишљајући крај свога огњишта, био у слободи или ропству, србски  сељак је морао себи овако говорити: Кад су краљеви и цареви наши служили Христу  Богу, зар ћу ја тражити неког бољег домаћина да му служим? Кад се неком служити  мора, онда је најбоље служити Најбољему. Кад се Немања, стар и немоћан,  замонашио, шта ја чекам и зашто ја да се не замонашим пре неизбежне смрти? И кад  је Сава згазио своју младост као јевтину крпу платна, и отишао у манастир, зашто ја  да ценим своју младост, која као цвет прецветава и као трава суши се? И кад су  краљеви наши као монаси постили и на асури спавали ради спасења душе, зар ја да  тражим господство и сласт, а смрт стоји пред вратима? И кад су царице и кнегиње  наше сушиле се по манастирима, зар ћу ја да прекршим пост и гојим се за нечију  сласт? И кад су сва господа и властела србска зидала цркце и манастире, зашто ја  бар да не запалим свећу у тим њиховим задужбинама или не приложим нешто или  не послужим неко време у њима за спасење деце своје, кад нисам у стању сам  саградити цркву? И кад су сви наши великаши, државни и црквени, имали богомоље  по кућама својим, зашто ја да не држим молитву у својој кући и са својом децом?   67.На основу свога искуства и уоченог примера србски домаћин у планини створио је  нешто изванредно с Божјом помоћи. Створио је од свога дома богомољу, и цркву, и  манасртир и Свету Гору, и Јерусалим. На свој дом ставио је крст Христов и све је  осветио крстом и посветио преславној и недомисливој Светој Тројици, узео је једног  од прослављених светих слугу Божјих за свога заштитника и молитвеника и служио  му као крсној слави. Увео је скраћени типик манстирски у свој дом: типик поста и  молитве. Српски дом постао је прави манастир, са једним додатком освештане  брачне везе ради множења народа Божјега и са скрћеним правилом молитвеним по  нужности, но које се надокнађивало већим трудом. Вера, поштење, послушаније и  трпљење, то је укратко био типик сваког србског дома. Шта је Света Гора него  служба Христу Богу? Ја не могу да одем у Свету Гору, могао је Србин рећи, зато нека  мој дом буде Света Гора. Шта је Јерусалим земаљски према Јерусалиму Небеском? Ја  бих желео поћи на хаџилук у Јерусалим земаљски, где су стопе Спаситеља мога, али  нисам у могућности! Зато ћу да се уздигнем вишњем Јерусалиму, бољем Јерусалиму,  где нису само стопе Његове него баш Он Сам, Васкрсли и Вазнесени Победилац  смрти, Господ мој и Бог мој.   68. Но ако сваки Србин није био у стању путовати на поклонење у Свету Гору и у  Јерусалим, сваки је могао ходити у своје домаће манастире, својих славних цара  задужбине, и ходио је сваки. Ходио је често и на дуже време. Исповедао се,  причешћивао, уздизао и сједињавао дух свој са Богом својим, подвизивао се заједно  с калуђерима и исто као и калуђери. Долазио је у манастир да види сина или унука,  који се у манастиру учио, а и сам се поучи. А имао се чему поучити. Манастири су  били најбоља школа за народ, каква је икад постојала у србском роду. У њима се у  потпуности одржавала како општа хришћанска тако и србска народна традиција. 

Обоје у знаку службе Христу Богу. Долазио је да види најпреданије и најизвежбаније  слуге Божје, и да се и он од њих научи служити Богу и свецима Божјим. И још да чује  како су свеци Божји међу којима су и многи његови србски претци – служили Богу  на земљи, трудом, молитвом, уздржљивошћу, задужбинама и патњама сваке врсте.  Онда се враћао дома, да примљену науку преда својима и примени је у дому своме  као у неком малом манастиру.   69. Православље се не може замислити без манастира. И кућа светога Јована Богослова  на Сиону, у којој је становала Богомати, била је стварно, ако не формално, један  манастир. Ту су се сабирали Апостоли и други верни, ради молитве и поуке.  Богородица је била наравно у том манастиру главна личност, која је зрачила својом  мудрошћу, вером и примером живота. Нарочито србско Православље није могуће  замислити без манастира. У њима се србски народ од памтивека учио правилу вере  и образу кротости. Уз то још и својој великиј историји. Сваки манастир потсећао га  је на задужбинара неког владара или великана србског. И народ је сазнавао како су  његови велики људи служили Богу и своме роду, како су се трошили и трудили за  душу своју, за Царство Небеско. Тако је Теодулија предака прелазила и на потомке  преко манастира.   70. Србска задруга је основана на теодулији, на служењу Богу. Кад је теодулија  ослабила, задруга се пољуљала. Није задруга србска почивала толико на крви – јер  крв се мешала – колико на теодулији, тј. на сазнању да се мора Богу служити вером,  поштењем, трпљењем и послушањем. У задрузи је свак имао своју част и своју  дужност. Домаћин је представљао владара и духовника. Он је био први и прави  Теодул. Као домаћин, попут Христа Спаса он је био слуга свију. Он је кадио пред  иконом, он је водио молитву, он је освећеном водом кропио све, он је резао колач и  дизао у славу Божју, да, он је био Мојсеј и Арон у исто време, и Сава и Стеван у исто  време, за свој дом, слуга Господњи на свима линијама, све у свом уском домаћем  кругу. Сву чељад је волео, за све се бринуо, за све се Богу молио, све је помагао и за  све први на концу или конопцу живот полагао, слично многим игуманима  манастира. То је нешто заиста ретко у историји Хришћанства.   Ако су Пајсије и Хаџи‐Ђера Рувим пострадали као игумани својих манастира, то су  хиљаде и хиљаде србских домаћина пострадали исто тако за своје домаће обитељи,  своје домаће манастире, као слуге Христове. И сви су се прибрали са оцима својим у  Велику Небеску Србију у Царству Небеском.   71. Од тешких искушења и честих катаклизми Србин се поучио да ћути и дубоко  размишља. То га је утврдило у вери у судбу. Сваком размишљању о прошлости  следовао је Србинов закључак: Тако је морало бити! Морао је честити Лазар на  Косову погинути зато што се приволео судби Христовој и Царству Христовом. Морао  је умрети за истину, да би васкрсао у слави. И прославио се славом нечувеном.  Посветио се. И као слуга и мученик Христов постао је централна херојска личност у  историји хришћанског Балкана, од цара Константина до данас. Морао је  деспотЂурађ љуто страдати, и гледати своје синове ослепљене и ћерку удату за  муслимана. То је била последица греха родитељског, Вуковог. Морао се посветити  деспот Стеван Високи јер је био честити син честитога свеца Косовског Лазара.  Постоји линија правде и линија неправде. Зло не може добро донети, нити се добро  може злом победити. Јер оно што је добро има две отаџбине, земаљску и Небеску,  гоњено из једне оно се сели у другу; и има две куће, на земљи и на Небу, кад му 

изгори кућа земаљска он се сели у кућу Небеску. Штета на земљи добит је на Небу,  поруга на земљи слава је на Небу, страдања на земљи, ликовање на Небу. Зло рађање  готово суђење. Пусти добро низ воду, а ти иди уз воду и срешћеш га. То је праведна  судба што светом влада. До те вере у судбу дошао је Србин дугим страдањем, дугим  ћутањем, дугим размишљањем, дугим искуствиом и молитвом.   72. Највиши облик драме јесте трагедија. Историја Срба је сва трагична. Пут србског  народа води врхом опасне литице над безданом. Тим путем може проћи без страха  само месечар. Такве су страхоте на том путу. Да су Срби гледали на ниже у пропаст  изнад које путују, уплашили би се и брзо пали и пропали. Али су они гледали на  више, у небо, у судбодавца Бога, с поверењем у Њега и корачали несвесно или једва  полусвесно. Због тога су могли проћи пут литицом, каквом ни један народ беле расе  није до сада прошао. Отискивао се, али се пузао поново на уску стазу стрменитог  платна. Знао је он, да је то једини прави пут, пут његове судбе и спасења. Појединци  су се отискивали и нису се повраћали. Они су пропадали. Али је главнина народа  увек се враћала на пут. Трагични пут страдања и васкрсења, пут Христа, Коме су се  Срби заветовали на службу.   73. На уском путу над безданом не помаже теоретичар него практичар, нити помаже  философ који слути и нагађа, а најмање научник који зна све уназад а ништа  унапред. На уском путу над безданом помаже само онај који је тим путем већ  прошао те може бити прави и стварни путовођ. На језивом путу којим је србски  народ кроз последњих осамсто година ишао, путовођ је био Исус Христос, Онај који  је дошао из града ка коме човечанство путује, да покаже пут, управо да буде Пут и  Путовођ. Од Адама до крајева времена и пространства васионе нико осим Њега није  дошао одонуд, од циља, од града непознатог, да покаже пут и проведе путнике к  циљу и Граду Небеском. Појмио је то србски народ, сав рањав и крвав на месечарској  стрмени, зато је презрео све теоретичаре, махнуо руком преко свих белосветских  философија и кабинетских наука, као честити Драшко преко црвоточних Млетака, и  ухватио се за скут Христа Господа, као јединог верног Путовђе.   74. Страдају у овоме свету и нехришћани и хришћани. Намеће се питање: Ако паганци и  безбожници страдају, зашто хришћани страдају? Заиста, велико питање, оно мучи  душе многих неутврђених Христових следбеника. Међутим, и ако патње неверних и  верних изгледа да су подједнаке, смисао и циљ патњи је несравњиво различан.  Замислите једну високу гору, врлетну и стрмениту, и на врх горе сјајан град. Около  горе у наокруг налази се пут, широк и блистав, који не води никуд, јер иде у круг. А  уз гору, преко стрмени, води тесна стаза ка граду на гори. Једни путници путују  овим широким и кружним путем око горе, незнајући ни зашто иду ни куда иду и без  наде на неки бољи живот на крају пута, ни на какву награду. Други путници иду  оном стрменом стазом уз гору, знајући зашто се зноје и камо иду. Они су први  паганци и безверци, синови мрака и царства земаљскога, а они други су Хришћани,  чеда светлости и Царства Небеског. И они се зато зноје, али лако све подносе, јер  знају да путују дома, у вечну Отаџбину своју, у Град Цара Вишњега, у крило Оца  Небескога. И знају још да их рука Господња помаже, и да су уз њих Ангели  хранитељи. Ово јасно визионарско сазнање крепило је србски народ кроз све векове  муке и страдања.   75. Нису се Срби научили истини живота само слушајући Евангелије. Нису се научили  само из књиге. Него су се томе научили исто толико из животног искуства. Многи су 

људи обамирали и понова се враћали у живот. Њихове су душе излазиле из тела и,  вођене од Ангела Божјих, путовале су по ономе свету душа и духова. Ретко да је било  једно село или град где се такви случајеви нису догађали. И сведочанства тих  сведока била су сагласна. Постоји онај свет, како свет светлих духова, тако и свет  духова мрака. Праведници су у оном свету у блештећој светлости и неисказаној  радости, док су грешници и непокајани неправедници у мраку и муци, где је плач и  шкргут зуба. Па онда била су многа јављања из онога света, нарочито у време  народног страдања. Биле су визије, и у сну и на јави, визије спасоносне, које су  потврђивале све истине Христове науке. Људима чиста и проста срца јављао се сам  Христос, и Богородица, и Ангели Божји, и Свеци, и душе умрлих предака. Уз то се  при свакој моби и на сваком селу причало о догађајима, који су сведочили, да Бог  удара злотвора а милује добротвора. Све то огромно усмено предање, у коме су  Срби, као један страдални и визионарски народ, нарочито богати, то предање које  не би могло стати у сав свет кад би се записало било је Србину потврда свеколике  науке Христове. Како су протестанти очајно сиромашни без икаквог предања.   76. Судба свих праведних народа уопште слична је судби Христовој, но ниједног тако  као србског народа. Страдао је и велики руски народ, но ни за трећину не, колико  Срби. Страдали су и Грци, али много мање јер су се вештином и концесирањем  бранили. Крст Румуна и Бугара био је несравњено лакши од крста србскога. У  турском царству Срб‐Милет био је најомрзнутији. У Аустро‐Угарској исто тако.  Зашто? Зато што су Срби упорно стајали за Христа и борили се за Крст Часни. Зато  што нису давали мира својим господарима ни живи ни мртви. Јер и крв мртвих Срба  вапила је Богу и мучила савест угњетача. Ај, како су често мртви страшнији  непријатељу човеку од живих.   77. Борбу против Турака нису Срби завршили на Косову. Нису ни на Смедереву нити на  Београду. Нису је завршили нигде и никад, од Косова до Орашца, од Лазара до  Карађорђа, нити од Карађорђа до Куманова. И после пада Смедерева и Београда  борба је продужена, страшна и истрајна, кроз векове, из Црне Горе и Далмације, из  Удбине, из Мађарске, из Румуније, из Русије. Крстоносни Србин је био свуда и до  краја главни заточеник борбе против полумесеца. Славни војвода Бакић брани Беч  од Турака, а на другом опет бојишту води немчку војску против Турака. Јакшићи  задивљују Мађаре својим херојством у борби с Турцима, тако да их је краљ Матија  назвао "стубовима Хришћанства". Тако исто Бранковићи и други у Румунији и  Бугарској. Тако Смиљанићи и Јанковићи у Далмацији. А да не говоримо о Црној Гори,  о том вековном и непробојном шанцу Хришћанства против ислама.   78. "И сви ће вас омрзнути имена Мојега ради", рекао је Спаситељ Својим Апостолима.  То се, наравно, и збило на Апостолима. Али се буквално збило и на Србима, као  главним носиоцима Крста Христова на Балкану и у Аустрији. Иноверна Турска и  кривоверна Аустрија мрзеле су Србе више од свих осталих народа у својим  границама. И Србима је било тешко и претешко. И да нису гледали у Христову  судбину као у своју сопствену не би се одржали. Али су они гледали у страдању  Христовом своје страдање, у смрти Христовој своју смрт, и у Васкрсењу Његовом  своје васкрсење и обратно. Веровали су да сам Христос понавља своју судбу кроз  србски народ. Та визија чинила им је вековно страдање подношљивим и ненаситу  смрт лаком.  

79. Христос је за Србе био сам смисао живота и борбе, и страдања и умирања и слободе  и обнове и рада. Смисао Цркве, смисао државе, смисао породице, смисао човека. Ни  један народ није тако смишљено и нежно украсио празнике Христове нарочитим  дирљивим обичајима као србски народ. Замислите Божић и Богојављање, па Велики  Петак и Васкрс, па Вазнесење и Тројичин дан, и Преображење и Крстовдан. Све је  окићено красним обичајима као лепо изаткани ћилим. Исто су тако искићени и  празници Богородичини. Никоме у небеском свету нису Срби подигли толико  цркава колико Приснодјеви Марији. Па још како су Срби научили да воле и признају  Свеце Божје, нарочито своје крсне славе. Заиста као нико у свету. Души Србиновој  неебски свет је био од вајкада ближи и приснији од земаљскога. У томе свету он је  увек гледао многобројну родбину него на земљи. Зато се толико и сећа својих  умрлих, пали свеће и чини помене. И спрема се службом да и сам пређе у тај вишњи  свет са вером, чашћу и образом, и сједини са својима пред лицем Христовим. Тамо,  само тамо где је велика Небеска Србија.   80. Ај, та велика Небесна Србија! Она представља већ одавно остварени идеал Велике  Србије. Верујемо да је у њој више од сто милиона крштених Срба, који у земаљском  веку Христу служише или за Христа страдаше, кроз векове и векове. И више их је  тамо у рајској светлости из доба борбе, робовања и страдања него ли из доба  слободе и благовања. Они који више личе на Христа заиста су у ономе свету ближи  Христу. Верујемо по евангелски, да ће неки народи, далеко већи од србског на  земљи, бити мањи у Царству Небеском. И Господ је рекао, да ће неки који су први  бити последњи а последњи први. И страдални Лазар на небу је засијао међу првима,  док је богаташ потонуо међу последње у мрак паклени.   81. Небесна Србија  Србија је рајска,   Миомирна, красна као ружа мајска.   Ту су оци наши и праоци свети,   Што са крстом часним достигоше мети.   Ту жупани србски, краљеви и цари,   И витези крста, и нови и стари.   Ту мајке јунака и сестара јато ‐  Углачане патњом сијају к'о злато.   Ту чете посника и светаца благих   И много и много сродника нам драгих.   Ту монаси часни, монахиње бледе,   Вечну светлост Божју сад весело гледе.   Ту свечари србски и задужбинари,   Борци и страдалци и млади и стари.   И девојке миле и дечица мала   Што су за свог Христа јатом пострадала,   Мачем посечена, огњем сагорена,   К'о шибљике младе ветром оборена,   Домаћини ту су што у дому своме  Палише кандила Богу превечноме,  

Занатлије славне, веште свом занату,   Тамо, сви су тамо у небесном јату.   Из тамнице сужњи, из болнице болни,   Паћеници овде, убоги, невољни,   Радују се тамо око Светог Саве  Ко синови царски посред царске славе.   И четници славни, Божји осветници,   Многи богомољци, многи добротворци,   Удовице тужне и мајке без деце,   Све су убројане у Божје свеце.   Кнежеви сељачки и њини усташи  И сви и сви други славни преци наши   Што у горчинама живеше најљућим   Али немогуће сматраше могућим.   Поколења многа од најбољег соја,   Народ, Божји народ, без броја и броја,   То је она вечна небесна Србија.   Што к'о јато звезда пред Богом се сија.   82. Свакоме човеку дата су од Бога два поља делатности, за свој дом и за своје ближње.  Свакоме народу дата су исто тако два круга делатности и бриге, за себе и за друге.  Коме је дато више, од њега се више и тражи, тј. више бриге о себи и о другима.  Себични људи и народи су као о онај слуга, који је примио један талант, па закопао.  Србски народ је обдарен од Бога многим талантима, због чега се од њега много и  тражило. Од њега је судба тражила одувек две ствари: да свој дом најбоље уреди и  да помогне суседима мање даровитим да уреде свој дом. Србин је извршио оба ова  задатка потпуно. Уредио је свој дом на Хришћански и домаћински начин, а помогао  је свима и свакоме у суседству своме да уреди свој дом. Како оно каже свети Апостол  Павле: Ако се ко не умије својим домом старати, како ће се моћи старати за цркву  Божју (I Тим. 35)?   83. Као редак домаћин Србин се домаћински старао о свом дому, о своме селу, о свом  народу, па исто тако и о народима суседним, на близу и на далеко. Његову службу  Христу није ограничавало ни време ни простор. Због таквог његовог широког и  домаћинског духа свети Сава је био вољен као ангел Божји и међу Мађарима и  Бугарима, и међу Грцима и Арабима. Краљ Милутин одбијао је монголске навале не  само од Србије него од целог Балкана. Цар Душан је ратовао и у рату пострадао  далеко од своје земље ради одбране православних Грка и Бугара исто толико  колико и ради одбране Срба. Кнез Лазар погинуо је на Косову за крст часни и  слободу васцелог хришћанства, што се тада осетило и признало у целој Европи,  Карађорђе је дигао устанак са крајњим циљем ослобођења целога Балкана и  стварања хришћанске хетерије свих православних народа на овом полуострву.   84. Највећи задужбинари у Румунији и Мађарској били су Срби и Србкиње.  Најзнаменитији велики везири у Стамболу били су Срби. Највећи песник мађарски  био је Србин. Неколико Срба војсковођа били су међу првима у Русији. Неки од 

најуспешнијих државника и дипломата руских били су опет Срби. Неколико  знаменитих духовника и светитеља руских били су Срби. На листи великих људи у  Аустро ‐Угарској монархији налазе се многи Срби. Прва и главна светиња у Албанији  јесте манастир са моштима светог краља Јована Владимира код Елбасана. Прва и  главна светиња румунска јесу мошти свете Петке србске у Јашу. Дворска црква са  маузолејом где се сахрањују владари румунски јесте србска задужбина у Куртеа де  Арђошу. Прва и главна светиња у престоници бугарској јесу мошти светог Краља  Милутина. У непосредној близини гроба Господњег у Јерусалиму налази се опет  Милутинова славна задужбина, манастир светог Арханђела, и до сад добро очуван. У  Грчкој Тесалији најчувенији су они манастири на метеорима, које су подигли Срби и  у којима се налазе мошти Срба светаца и ктитора. Да и не говоримо о Светој Гори,  која се обновила и до данас одржала благодарећи највише србској бризи и помоћи,  духовној и материјалној. Најзад и у наше време, у Новоме Свету, у Америци,  генијални Срби научници заузели су места баш у првоме реду. Широм Америке и  целога света позната су имена двојице Срба, Николе Тесле и Михаила Пупина.   85. И обратно. Кућећи туђу кућу у даљним земљама, по судби Божјој, нису знаменити  Срби никад заборавили ни своју отаџбину. Трудили су се да учине добро своме  народу што су више могли. Тако је Сава Текелија основао Текелијанум, највећу  добротворну установу у Аустро ‐ Угарској за србски народ. Велимир Теодоровић  завештао је сву своју имовину србском роду која се зове под именом  "Велимиринијанум". Професор Михаило Пупин из Њујорка, поред свог великог  легата Колумбија‐универзитету, оставио је милионски легат србском народу у  Србији. Тако и Васа Ђуковић, Србин из Америке, завештао је своју велику имовину  Србима у Боки, своме родном крају. И многи други, знани и незнани.   86. Историја србског народа сведочи јасно и гласно, да онај ко је слуга Христов најбољи  је домаћин, најхрабрији војник, најмилији сусед, највернији друг, најпослушнији  син, најпоштенији грађанин ‐ речју најдушевнији и најплеменитији човек. Служење  Христу оплеменило је србски народ и учинило га најдушевнијим и најчовечнијим  народом на свету. То не значи да међу Србима није било рђавих људи. И  најсавршенији језик има неправилних глагола. И један од дванаест апостола био је  богоиздајник. И међу Србима било је тешких злотвора, отмичара, јавних и тајних  дерикожа и арамија, издајника и грешника сваке врсте, а у новије време и јавних  богоотпадника и безвераца. Но то није чудо. Јер историјски пут србског народа,  рекли смо, води стрмовитом литицом изнад страшног бездана. Ко се оклизне и  падне, тај заиста пада у бездан. Али ма колико да су одвратни примери таквих Срба,  они представљају трагичне епизоде на правилном путу једног Целог народа.   87. Служење Христу ‐ то је вековни правилни пут србског народа. Теодулија дакле, а не  теократија нити аутократија нити пак западњачка демократија, него теодулија  јесте пут и начин живота србског народа. Тај пут га је прославио на земљи и на небу.  Тај пут, пут служења Христу, напунио је велики део Божјих небеса Србима. Тим  путем идући из поколења у поколење многи милиони Срба су ушли у жељено  царство небеско и створили велику Небеску Србију. Не само велику него  величанствену и лучезарну. Тиме је циљ земног битисања једног народа увелико  постигнут, и још се непрестано постиже, и постизаће се, надамо се, до краја времена.  И постизаће се, велимо, с молитвом Богу да тако буде, и да се небесна Србија  повећава кроз сву будућност до краја времена. Тако ће извесно и бити, ако Срби не 

полуде, не изађу ван себе, и у својој вансебности не утрну визију царства небеснога  и не потону у варљиво царство земаљско, и ако се не окрећу туђим системима и  путевима живота, тј. ако не напусти служење Христу и не предаду се служењу  сатани. Јер се служити мора у овоме земном веку, ‐ то је очигледно ‐ па ако се не  служи Христу, служи се Антихристу. А два господара се служити не могу. Христос  пак тражи од својих безусловну и свецелу службу.   88. Шта је Србски народ постигао својом Теодулијом, својим служењем Христу Богу?  Постигао је све, и постизаће све до смака света, што један народ постићи може.  Постигао је то, да за 800 година није имао верски рат, нити економски рат, ни  туђинца за владара у време своје слободе. И само то троје па је довољно чудо за  народе на Балкану и у свој Европи. Но, то није најважније. Постигао је, да створи  једну велику и утанчану културу живота и рада, сву прожету духом светим и  домаћинским. Но, и то није најважније. Постигао је, да доведе у хармонију оно што  се зове индивидуално и колективно да не клима ни тамо ни амо, тј да се одржи  заједнички живот а да се личност не стесни. Но и то није најважније. Још је постигао  човечност и душевност, да и слугу свога рачуна у чељад своју и да последњег  просјака ставља у славску софру и служи му као кнезу, што је велико али није  најважније. Још је постигао, да домаћински брине о суседним народима и о целом  човечанству са искреном љубављу, молећи се Богу широкогрудом молитвом:  Помози, Боже, свима па и нама. Али и то није најважније. Постигао је још, да има  сразмерно више славних људи и жена, и више светаца и хероја, и више мегдана  одсудних по Балкан и Европу него ма који суседни народ. Но и то није најважније.  Још је постигао, да кроз Христа дође до сазнања о смислу, путу и циљу живота  човекова на земљи, и до јасне и посведочене визије царства небеснога. То је  најважније од свега, и све остало проистекло је из тога.   89. Познање истине најважније је од свега. Кад се зна истина, зна се пут и појима живот.  Правда и милост и јединство духа долази од познања истине. Познајте истину ‐ и  истина ће вас ослободити, рекао је Спаситељ. Ко познаје истину, истина му светли  као земаљски луч на путу живота и обасјава му све, те бива слободан од сваке  заблуде и сваке странпутице. Једино у светлости истине човек може да разликује  правду од неправде и добро од зла. А истина се не налази у произвољним људским  мишљењима, нити у теоријама учењака, нити у философијама философа, него је сва  истина у живоме Богу, због чега се истина не може ни открити ни наћи док је Бог не  објави, а Бог је објавио истину кроз Сина свога јединороднога Исуса Христа. Отуда је  Исус Христос жива и оваплоћена истина Божја. И отуда путовање за Христом јесте  путовање у светлости, а одступање од Христа јесте окретање лица на супротну  страну и лутање по мраку ‐ неизбежно лутање по мраку лажи, насиља и сваке  бесмислености. А истина се постиже само вером у Исуса Христа. Веровати Њему и у  Њега, ‐ то и значи знати истину и ходати у светлости истине.   90. Истина садржи у себи све: и правду и милост и доброту и светлост и разум и љубав.  Истина је увек иста. Дивна је , то реч србска за истину. оно што је увек исто, оно је  истина. А то је Бог. Он је једино вечно исти и непроменљиви. Оно што се мења,  обмањиво је, пролазно и варљиво. Бог је увек исти. Ја сам онај који јесам. . . име ми је  Јесам, говорио је Господ пророцима. И Господ Христос је увек исти, непроменљиви,  неварљиви. Рекао је он: Небо и земља проћи ће а речи моје неће проћи. Србски  народ је то познао и осетио дубоком интуицијом, па је заволео Христа као истину и 

свом душом прилепио се уза Њ и пошао за Њим, ставивши Њему јединоме у службу  и цркву и државу и културу и војску и сав живот свој. Приволевши се Христу, србски  народ се приволео царству небесном. Али од 1918. године до 1941. , србски је народ  преживео једну катастрофу тежу од оне на Косову. Јер на Косову пала је војска, али  не и народна идеологија, не истина, оборено је царство земаљско, али не и небесно,  пале су слуге Христове али не и Христос, сломљени су крстоносци али не и крст. У  овом пак последњем периоду наше историје задобијено је царство земаљско, али се  почело нагло губити царство небесно. Држава се испрегла из јарма службе Христу и  ставила све остало у јарам да њој служи: и цркву и школу и војску и све установе.  Земаљско царство постало је не само идеал него идол. Повећање Небесне Србије  успорено је као никад раније. Достигнута је кулминација свега умног и моралног  распада, који је отпочео по смрти кнеза Михаила.   91. Распад је отпочет, и отпочет и довршен, партизанством. И то четворним:  партизанством интелектуалним, моралним, политичким и економским. Синови  србских сељака окренули су се Западу да траже сунце тамо где се сунце гаси а не  рађа се, да траже прво истину, коју је Запад изгубио па је и сам тражи ево већ  неколико векова жишцима философског мудровања, и није је нашао него се поцепао  у погледу истине и интелектуалне партије. Синови србских земаља отишли су на  Запад, да питају шта је праведно а шта неправедно, шта поштено а шта непоштено,  и вратили су се заваљени и поцепани у таборе око тог питања. Јер тамо где се није  могла наћи истина, није се наравно могла наћи ни правда ни поштење, него  партизанска свађа и препирка око тога. Синови србских сељака хаџијали су на Запад  да проуче како треба државу и друштво уредити, и вратили су се завађени и  поцепани у партије онако како су и западни народи, без теодулије, завађени и  поцепани. Синови србског народа лутали су по западном мраку да се науче како  треба имовинске ствари решити на земљи, тј оно што су давно давним њихови  ђедови прађедови решили боље него ико: Средњим системом лутали су и вратили  се збуњени и јаросно завађени међу собом око тога као и народи на Западу. То  четворно партизанство створило је од прескупо плаћене Србије једно тркалиште и  вашариште, на коме су Христос и народна мудрост имали најнижу цену. Сва четири  та чира распукла су се у време државе Југославије, и гној разлио по целом народу.  Југославија је представљала за србски народ највећу забуну, најтеже грчеве и  најсрамније понижење, које је он икад доживео и преживео у својој прошлости.  Нико му није зато крив до његови сопствени синови, партизани у четири правца и  хулитељи на свим линијама.   92. Мала знања добијају се учењем, велика знања добијају се вером и поштењем.  Христоверни и поштени Карађорђе није имао сва ситна и ситничарска знања  модерних Срба, али је имао сва велика знања. По тим својим великим знањима. Које  сам Бог дарује онима који су верни и поштени ма и без икакве школе, Карађорђе  није имао у свом плану ову и овакву Југославију какву су створили његови  крунисани потомци, него хетерију (друштво, заједницу) православних народа на  Балкану. За ту идеју и тај план свој, Карађорђе је мученички пострадао. Но његова  идеја, онда одбачена, сада долази на дневни ред. После свих перипетија и свих  лутања Срби се морају вратити на идеју свога великог Вожда: Савез свих  православних народа на Балкану с наслоном на православну Русију. И то све не ради  царства земаљског него небескног, не ради славе и величине државне него ради 

служења Христу Богу. Теодулија једноверних народа био би смисао и програм те  историје.   93. Свака велика и спасоносна идеја остварује се споро и трудно, и то обично на  мучеништву и крви својих зачетника. Хришћанство је изашло на светлост дана и  признато тек после триста година. Карађорђева идеја о савезу слободних народа  Балкана запечаћена је Вождовом крвљу у Радовању и чекала је своје остварење до  сада ето 120. година. Но, то је идеја велика и спасоносна, те ће се с божјим  благословом и остварити, ако је сви Балканци прихвате. А прихватиће је, ако је  најпре Срби прихвате, срцем и душом и разумом. Неће је пак србски народ  прихватити, ако буде ишао за поквареним и антихришћанским духом своје  партизанске и неозбиљне интелигенције. Прихватиће је пак, ако буде пошао за  духом онога свог великог и светог генија сељачког, за духом Црнога Ђорђа из  Тополе. Видећемо.   94. Царство балканских народа са царством свете Русије ‐ не Русије неруске и чивутске,  него свете православне Русије ‐ може донети целом човечанству срећу и остварити  оно мистично хиљадугодишње царство, мира на земљи, које се показало на Патмосу  у визији ономе славном апостолу визионару, светом Јовану Евангелисту. Јер тај  миленијум још није у историји света остварен. А оно Што је суђено од Бога, мора се  остварити. Ко ће остварити ако не они, који су до сада били највише мучени и  презирани, сечени и гажени, тј Словени и остали православни народи? Речено је  србском пословицом, да на мрзану кућа остаје. А у руским народним причама увек је  презрени "глупи" Иванушка на крају морао спасавати своју браћу, која су се правила  паметнија од њега. Тако ће православни Словени са осталим православним  народима, као мрзан и презрени Иванушка, спасавати обе хемисфере света, Исток и  Запад. Каквим програмом? Да ли насиљем, освајањем, гордошћу, себичношћу,  палежном теократијом, светском аутократијом, вашарском демократијом? Не,  никако него теодулијом, свакидашњим програмом србског народа.   95. За време херувимске песме на Литургији свештеник говори Богу: "А служити Теби  велико је и страшно и за небеске силе." Шта раде пламени серафими и херувими и  саме безбројне војске бестелесних духова него служе Творцу своме "са страхом и  трепетом"? Јасно је да за људе и народе на земљи не може бити веће почасти од  службе Богу. Нити има већег достојанства и веће славе за човека него да служи  Створитељу своме. То је србски народ разумео, од цара до просјака, и програм  служења Богу испуњавао доследно и упорно од Немање до почетка XX века. Ту је  србски "бураж" посрнуо, пред капијом XX века, као султанов пред Бечом. Разумео је  србски народ, да ко Богу не служи, тај не може служити ни своме народу нити  човечанству. Јадни су они и нелогични, који говоре да хоће да служе народу али  одбацују Бога. Као кад би неко спасавао туђу децу а презирао родитеља те деце! Не  може човек признати човека за брата да не призна Бога за Оца. Србски народ мора  чврсто статина свој историјски пут служења Богу, и уколико је скренуо мора се  повратити на тај пут. Иначе ће бити одбачен од Бога као јеврејски народ, па му неће  помоћи никакво царство земаљско, нити икаква Југославија и хетерија. Он у  хетерији правослвних народа треба да сија као најдоследнији најизвежбанији, и  најпрослављенији слуга Христа Бога, те да осталим народима служи за пример. Ми  подвлачимо: најдоследнији, најизвежбанији и најпрослављенији.  

96. Историјски догађаји то потврђују. У својој праволинејности и историјској  доследности Срби су надмашили и Русе, да не говоримо о другим православним  народима, коњуктуристима у безброј одсудних момената. Руска интелигенција, сита  трбухом а лења духом, заварана је од христоборног Дарвина, Маркса, Ренана и  сличних западних сатаниста, више чак него и србска интелигенција. Не зато што је  србска интелигенција била боља од руске, него зато што се више плашила од  слободног, храброг и мудрог сељака, србског, који ју је хранио, те није смела ићи  баш до краја на своме пропадном путу, из страха да је народ не побије. Па ипак,  олењен на слободи као на летњој пригревици србски сељачки народ је дозволио  својој интелигенцији да му убризга све отрове западне смрти у његов дух и душу.  Ако се не излечи, иструлиће и пропашће, и биће као лешина пред Богом, пред  Небеском Србијом и пред целим светом. Личиће на човека, који је сву младост  провео чедно и поштено, и прочуо се и прославио, а у најзрелијим годинама пропио  се и покварио, да га нико не може да позна и да га се и небо и земља одричу као свог  сродника. То би значило: свршетак историје Србадије а почетак историје  мангупарије.   97. Србска великодушност често је прелазила у слабост. И то у велику и убитачну  слабост ‐ у сервилност. Ту слабост показали су у турско и аустријско време Срби  избеглице у Русију и у Румунију. Колико је србског народа остало тада на овом  страшном ограшју балканском, толико се, у току времена и у неколико махова,  преселило у Русију и у Румунију. На овоме страшном ограшју балканском данас има  осам милиона Срба. Толико треба да их има у Јужној Русији и у Румунији. Међутим, у  Русији нема ни једног јединог. Све се слило и прелило у друго. А у Румунији, која је  по крви половином србска као и хрватска, има само једна шака Срба, само као једна  преостала стража од пропале војске. Брат је брат, и они православни и ми  православни хајде да се назовемо Русима и Румунима! Да се није тако  катастрофално мислило, данас би ми имали у Јужној Русији милионе Срба а и у  Румунији. Та невероватна слабост, та Ахилова пета, показала се и у време католичко  ‐православне Југославије. Католици су нам браћа, говорило се, вера не игра никакву  улогу, главно је крв и језик (као код волова што је главно крв и рикање) а историја,  а галерија славних христољубивих царева и краљева, а Косово, а устанак, а  Кунамово и Кајмакчалан, а многи милиони бораца за крст часни и слободу златну, а  барјаци србски, ‐ то је све ништа: све те висине ми ћемо срубити и нивелисати и  уравнити да будемо једнаки. То је језик београдских политичара и историчара. Чак  одликоваћемо Карађорђевом звездом с мачевима и орденом светога Саве Немањића  најљуће наше мучитеље и слуге римске теократије и бечке аутократије. И још ћемо  ставити на равну ногу с Душаном, Милутином и Карађорђем највеће издајнике  Словенства, Православља па чак и Хрватства, лажне краљеве Томислава и  Звонимира. У историји Југославије остаће овековечене две лажи: лажна историја и  лажна политика. То је дошло од србске великодушности, претворене у жалосну  сервилност. Ако се Срби не излече од те очајне слабости, они ће бити серви а не  Срби и у свакој хетерији и у свакој новој комбинованој држави на Балкану. А свакако  ће се излечити искуством из 1941. године, када су доживели да их изда не један Вук  Бранковић, и не десет њих, него цело једно племе, цео један народ ‐ ако се народом  може назвати ‐ друге вере. Душан се називао: цар свих Срба, Бугара и Грка, па се не  зна да је овако био издан ни од Бугара ни од Грка.  

98. Национализам балканских народа може се лако ублажити хришћанским сазнањем.  Уколико хришћанско сазнање, а то је познавање истине Божје, буде се повећавало  утолико ће се оштрине национализма ублажавати. Не да ишчезне него да се ублажи  и оплемени вером у Христа и служењем Христу.   99. Из свега историјскога искуства нашег и из свега што смо до сада изложили могу се  извести три руководна начела: програматична за будућност и србскога народа и  свих православних народа. Начело прво: одбацивање свих и еманциповање од свих  неправославних идеологија и туђинских уплива на ма коју грану народног живота.  Начело друго: прихватање служења Христу Богу, попут свих прошлих поколења, и  свих славних предака наших, као пута и смисла и цркве и државе и школе и свих  народних установа, као и породичног и личног живота. Начело треће: јасна визија  небеснога царства Божјега као врховне мете земног путовања и битисања свих  слугу Божјих, како народа тако и појединаца. Дакле, прво еманципација, друго  теодулија и треће визија. У светлости ова три начела сва друга питања се могу врло  лепо решити. А ова три начела представљају срж историје србскога народа од  великог Немање до наших дана.   100. Свети, свети, свети, о трисвети   Боже Нико нас ван Тебе просветит не може   Свети, Свети, свети, о трисвети боже   Нико нас ван Тебе простити не може.   Свети, свети, свети, и трисвети Боже   Нико нас ван Тебе прославит не може.   Свети, свети, свети, о трисвети Боже  Нико нас ван Тебе сложити не може.   Свети, свети, свети, о трисвети Боже,   Нико нас ван Тебе спасити не може.   О смилуј се на нас због наших отаца,   Твојих верних слугу и твојих светаца.   Просвети нас, Боже, прости и прослави,   Без Тебе смо слични сасушеној трави.   Сложи нас и спаси, Христе Спаситељу,   И приведи Твоме вечном Родитељу   У небесно царство, сврху свију сврха,   И последњу мету свих земаљских трка.   Једно тек желимо: да Теби служимо,   Месију и Спаса, Тебе да славимо.   Јер ко теби служи тај најбољем служи,   На муке и патње ником се не тужи. Без   Тебе су људи ка' без очњег вида,   Без пута, поштења, без наде и стида.  

Ти си основ свему, Ти си смис'о свему,  

Ко следује Теби, дух је Твој на њему.   И благослов вечни и живот без краја,   И радост и песма усред Твога Раја. 

Епископ Николај 

Изнад Истока и Запада  (Сепарат из сабраних дела епископа охридског и жичког Николаја Велимировића  (1880—1956), Дизелдорф, Немачка )   Расуђивање прво: ХРИСТОС ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА  Расуђивање друго: БАЛКАНСКИ ХРИСТОС  Расуђивање треће: О ЛАКОМИМ И ПРЕВАРЕНИМ  Расуђивање четврто: СТРАХ ОД ДЕМОНА И ИГРА СА ДЕМОНИМА  Расуђивање пето: ИСТОЧНА ФИЛОСОФИЈА И ЗАПАДНА НАУКА  Расуђивање шесто: О МИРУ И НЕМИРУ  Расуђивање седмо: МУЧЕЊЕ ЗА ДУШУ И МУЧЕЊЕ ЗА ТЕЛО  Расуђивање осмо: БОРБА ЗА ВИДЉИВО И ЗА НЕВИДЉИВО ПРОКЛЕТСТВО Балкан се налази земљописно између Истока и Запада а идејно стоји изнад Истока и  Запада.  Која је то идејна сила што спасава Балкан да не буде и идејно између него га уздиже  изнад Истока и Запада?  То је вера православна и само вера православна. Сви остали чиниоци, као земљописни  положај, култура, наука, муслиманство, политика, земаљске тежње и аспирације, држе  Балкан између Истока и Запада. Вера православна пак уздиже га изнад Истока и Запада,  и само вера православна.  Ништа није несносније него налазити се између. Ако би се идејни, то јест православни  Балкан покорио земљописном Балкану и остао између Истока и Запада, личио би на  оног магарца из бајке, који је цркао од глади између два пласта сена.  На жалост, православни Балкан је од почетка 19. века до сада веома личио на оног  легендарног Буридановог магарца, који је липсао од глади између два пласта сена, не  знајући коме пласту да приђе. Час му се један пласт чинио већи и слађи час други.  Изнемогао од шетње од једног пласта до другог, он је пао и липсао. И сав свет се  насмејао магарцу као магарцу. 

Балкану прети смрт од глади због многих брбљивих језика који га именују између. Или  ће липсати од глади између Азије и Европе или ће га једна од тих сила ајкулски  прогутати, ако се не буде дигао изнад. Изнад Истока и Запада. 

Расуђивање прво   ХРИСТОС ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА  Кад азијат чита Евангелије Христово он говори: ово је наш човек, ово је азијат,  испосник, молитвеник, мудрац и чудотворац.  Кад европејац чита Евангелије Христово он тврди: ово је наш човек, ово је европејац,  покретљив учитељ, брз помоћник људи, добротвор, лекар, хранитељ, хуманист и  активист.  Ша је дакле Христос? Да ли азијат, да ли европејац; да ли источњак, да ли западњак?  Заиста, и једно II друго. Он је источњак на вишем плану и западњак на вишем плану. Он  је источњак изнад Истока и западњак изнад Запада. Његова је земља и сви крајеви  земље.  Трансцеденталност је особина истока, натурализам ‐ особина Запада. Источњак са  прекрштеним ногама у размишљању о вечноме, и западњак са сусталим ногама у  трчању за пролазним. Ко је од њих ближи Христу? Оба су удаљени од Христа. Христос  стоји изнад Истока и Запада.  Исток се толико удубљује у размишљање да нема времена за пословање. Запад толико  послује да нема времена за размишљање. Обоје се садржи у Господу Исусу Христу, и то у  пуној и савршеној мери, тако да Он превазилази Исток и Запад. Он стоји изнад Истока и  Запада.  Политеистичном Истоку је тешко веровати у човека. Материјалистичном Западу је  тешко веровати у Бога. Исус представља човека, Христос Бога. Две природе ‐ једна  ипостас. Запад лако прима човека Исуса и ставља га у „Пантеон" својих великих људи,  Исток лако прихвата Бога Христа док за човеком Исусом не осећа потребу. Међутим,  Спаситељ света "је и Бог и човек. Исус Христос дакле стоји изнад Истока и Запада.  Кад говоримо о Истоку ми мислимо на кућу подељену унутра у самој себи; мислимо на  две несродне групе народа: на мухамеданце и на брамо‐будисте. Њихове су ћабе: Мека,  Бенарес и Тибет. То двоје представља главну садржину и главну сиромаштину Истока.  Кад пак говоримо о Западу ми мислимо опет на кућу подељену унутра у самој себи. То је  папизам и антипапизам (у разним облицима протестантизма). Ово су два главна пута  западног човечанства, оба погрешна. Они представљају заблуду и сиромаштину Запада.  Христос стоји високо изнад оваквог Истока и Запада.  Никад ниједан од азијских мудраца није могао подвластити Запад. Једини човек, рођен  у Азији, који је подвластио сав Запад, т.ј. сву Европу и Америку са острвима, јесте Господ  Исус Христос. Једини источњак који је омиљен на Западу.  И никад ниједан од западних учитеља и идеолога није могао придобити Азију, ни за  најкраће време. Само један Западњак успео је у томе: Западњак не по плотском рођењу  него по својој власти над Западом. То је Исус Христос, рођени у Азији. Његова власт  распрострла се над средњом Азијом и местимично даље преко Велике Азије као и  Египта и Абисиније. Даље ширење Хришћанства на Исток спречио је Ислам, а то је једна 

отуђена секта јеврејско‐хришћанска. Ислам се испречио као бедем између хришћанске  Предње Азије II Индије. Но и то није без Божјег промисла, који свакако резервише  победу Христову над целим Истоком за будућа времена. 

Расуђивање друго  

БАЛКАНСКИ ХРИСТОС  Балкански Христос је исто што и јерусалимски, што и синајски, и руски, и што некада и  европски. Јер је Он један.  Балкански Христос то је Христос на Балкану, у балканској драми живота, у балканском  оделу, у балканској песми и символици, у балканским уздасима и сузама и крвавим  гробовима, у балканском васкрсењу.  Он је оличен у свим светим балканским: у благочестивим царевима, благоверним  царицама и ботоносним патријарсима и свештеницима; у светогорским преподобним и  плачним монасима, испосницима, молчаницима, пештерницима, духовницима и  чудотворцима; у византијским царевима и војводама који бранише Цариград и  Јерусалим од муслимана: у српским жупанима, краљевима, кнежевима и деспотима,  који бранише крст часни, т.ј. веру праву, веру православну и од муслимана и од  Монгола и од Латина јеретика:  У мученицима под круном, у мученицима сељацима и занатлијама, у мученицима под  омофором. архијерејским и под епитрахиљом јерејским, у мученицима под доламом  војводском и под ризом монашком;  у мученици Злати и многим мученицима девојкама кроз векове и векове;  у мученику Ђорђу Кратовцу, кујунџији, и многим мученицима занатлијама кроз векове  и векове;  у мученику патријарху Гаврилу пећском, у мученику ђакону Авакуму, игуману Пајсију  трновском и игуману Атанасију светоникољском, на колац набијеним на Калемегдану,  и у преподобном ученицима Агие Лавре на Пелопонезу, и осталим безбројним кроз  векове и векове;  у преподобно‐мученицима светогорским, које блажени Акакије благосиља на подвиг  мучеништва, и у преподобно‐мученицима светогорским, који бише побијени и живи  спаљени од латина јеретика, и у мученицима старозагорским, и осталим многим кроз  векове и векове;  у преподобним оцима и матерама нашим: светој Параскеви, Евгенији царици, Ефимији  и другим, и у светом Прохору, Гаврилу, Јовану, Јоакиму, Клименту, Науму, Нектарију,  Јоасафу, Василију Острошком, Петру Коришком, Јанићију Девечком, и осталим  безбројним кроз векове и векове;  у самомученицима пештерницима балканским у пештерама Пећским, Црногорским,  Охридским, Албанским, Пелопонеским, Трнавским, Студеничким, Моравским, кроз  векове и векове;   у свештеномученику равноапостолском Козми Албанском и у безбројним мученицима  приморским, далматинским и босанским који пострадаше од латинских јеретика, у  тамницама дубровачким иструнуше или отровани бише Христа ради, кроз векове и  векове. 

Треба ли да станемо? Тек смо започели набрајање. Ко ће све именовати? Ко ли све  избројати? То су војске од мученика и мученица од иза Солуна до преко Дунава и од  мора Сињега до Црнога. Многе милионе војске светих душа православни, које не може  сместити никакав земаљски календар и које су убележене само у календар небески, у  Књигу живота вечнога.  Сви су они поругани и попљувани и бијени били од непријатеља часног Крста, као  Христос од Јевреја. Сви су са својим крстом на своју Голготу пошли, са трновим венцем  на глави и са мржњом одасвуда, као у трње одевени, одгурнути од света кроз капију  смрти као последњи, а прихваћени с оне стране благом руком Христовом као први.  Ваистину, последњи с ове стране капије смрти а први с оне стране.  За Христово име пострадали су од Истока до Запада, у Христово име победили су Исток  и Запад. ‐ Исток у лицу турског Ислама и монголског многобоштва, Запад у лицу  јеретичког папизма.  На губилишту они су се осећали виши од својих џелата: пред источним џелатима изнад  Истока а пред западним џелатима изнад Запада. Нико од њих није пружао своје мисли  према земљопису, да би рекао: ми смо између Истока и Запада. Него су сви уздизали  своје мисли и своја срца усправно к небесима, ка вечној Истини, за коју су страдали. И  целим духом својим и свом душом својом стајали су изнад ‐ изнад Истока и Запада. 

Расуђивање треће   О ЛАКОМИМ И ПРЕВАРЕНИМ  Планина је већа од мравињака, Божија сила већа је од човечије силе. То свак признаје на  ведроме дану.  Али кад човечији табани и коњске копите дигну прашину на друму, многи заслепе, па у  страху признају човечију силу изнад Божије силе. Планину изгубе из вида па се  спотакну у мравињак. И још поклоне се мравињаку.  То се догодило и са Србима, који се потурчише после Косовске битке.  Пре њих изневерише крст многи Бугари и Грци и Јелини, и уврстише у Муратову војску  на Косову под полумесецом против српског крсташа барјака.  Али Лазар, најславнији човек под тим именом у историји света, не спотаче се о  мравињак турске силе и не изгуби из вида планину Божије силе, него се одлучи да са  својим народом прими од људи све ударце да би од Бога примио све награде.  Спотакоше се многа господа српска на Југу и на Западу. Заборавише опомену Христову:  гледајте и чувајте се од лаколства, (Лк. 15.) па се полакомише на богатство и сласти и  све обмане овога света; поломише крстове по својим кућама а чалму завише око главе и  почеше авдес узимати и по џамијама клањати.  Тако за мало свој земаљски живот продужише а образ за увек изгубише. Не постидеше  се крви Лазареве на Косову. Но пођоше путем потурица бугарских, грчких и јелинских.  Турци су били представници Истока на Балкану док су они владали Балканом, а  потурице представљају Исток после одласка Турака. 

Са тим лакомим и насилним Истоком, са мухамеданизмом, који је јеврејско‐хришћанска  јерес, не може се православни Балкан истоветовати. Балкан мора стајати изнад таквог  Истока.  Српски сељачки устанак против Турака под Кочом, Карађорђем и Милошем најсјајнији  је доказ да је српски народ хтео да се ослободи мухамеданског Истока. Сликао је себе  вером и карактером, узвишеним изнад Истока.  Са крсташем барјаком српски устаници ушли су у неравну борбу против барјака са  полумесецом. Са вером у Христа као веће силе од Мухамеда и у крст Христов као јаче  знамење од полумесеца они су победили исламску Азију. Тако су узвисили православни  Балкан над мухамеданским Истоком.  Но чим су се ослободили Истока они су пали у ропство Запада. Сељаци шумадијски били  су преварени од Срба западњака, од своје крвне браће из Аустрије. Ови Срби западњаци  упали су у ослобођену Шумадију и почели стварати законе и установе попут  протестаната и католика ‐ а то су две западне хришћанске јереси. Почели су уређивати  српску централну земљу по угледу на западне јеретике. Били су писмени и учени, због  чега су их неписмени устаници ценили и власт им давали. Али су се усташки кнежеви  страшно преварили. Њихова браћа из Аустрије били су излизани сасуди Православља,  калајисани калајем протестантским и католичким, западњачким. Они су били кобна  претходница западном утицају на Србију. Они су отворили све капије и све канале  према Западу и учинили да се тек ослобођена турска раја претвори у рају трулога  Запада.  Седамдесет година после пропасти на Косову Србија је била потпуно покорена од  источних јеретика; седамдесет година после Другог устанка ослобођена Србија пала је у  потпуно ропство западних јеретика. Мислимо на идејно ропство: духовно,  интелектуално, морално, политичко и културно.  И кнез Милош и Љубица, па чак и Вучић, увиђали су опасност од „немачкара" али им  нису могли одолети. Викали су и претили, али пробијену брану нису могли учврстити.  Кнез Александар је подлегао утицају Запада безвољно и малодушно; кнез Михаило  драговољно, а краљ Милан свим срцем и душом.  Турци су предали кнез Михаилу кључеве од градова, а кнез Михаило почео је предавати  кључеве српске духовне самосталности Западу. Последњи Обреновићи и  Карађорђевићи ту су предају довршили. И те кључеве Запад још држи у својим рукама и  царује над Србијом.  Ко се бунио против те драговољне предаје Западу? Црква православна са сељачким  "народом својим. Кроз цео деветнаести век свештеници српски викали су II писали:  „Трули Запад! Трули Запад! Бранимо се од трулог Запада!".  Част нека је свештенству српском. Част сељачком народу српском! Срам на безглавну  господу српску! Срам и на оне владаре српске, који у име Запада презреше и Српску  светосавску цркву и српски сељачки народ. Како су радили онако су и прошли. Њихов  крај посведочава гњев Божји и гњев Светог Саве на њима. Читајте и слушајте о  страшном скончању српских владара после Кнеза Милоша и ужасавајте се од гњева  Господњег.  Много су претрпели српски свештеници II српски сељаци због свог одлучног става  против јеретичког Запада. Свештеници су исмевани као „русофили" и „назадњаци", а 

српски сељаци као „непросвећена маса", као „глупи сељаци". И то не толико од оних  „немачкара", од оних калаисаних Срба из Аустрије, колико од шумадијских синова  школованих на Западу. Они су били цвеће према овима. Ови су представљали бесну  клику и безбожну хорду агената западне „културе", „просвећености", „прогреса". Нове  потурице, још опасније од старих потурица. Све што је српско они су одбацивали као  турско, а све што је турско они су презирали као азијатско. Међутим нису познавали у  суштини ни шта је српско ни шта је турско ни азијско. Плиткоумни „коми воајажер"  западних трговаца. Издајници већи и ужаснији од Вука Бранковића.   

Расуђивање четврто  

СТРАХ ОД ДЕМОНА И ИГРА СА ДЕМОНИМА  Исток се страши од демона, Запад се игра са демонима.  Милијарда људских бића на Истоку пази на сваки корак, да се не би дотакли неког  демона. Нико тамо није пронашао демоне; за демоне се тамо зна и демони се тамо  осећају сваког дана и сваког часа од првог колена људског.  Запад је земља проналазака. Поред многих смртоносних или вашарских проналазака  Запад је пронашао да постоје демони. И то је бучно разгласио нарочито у нашем  столећу. Но како на Западу нема ништа што би сви прихватили за истину, него је све  раздељено „по струкама", по партијама и сектама, то и овај проналазак да постоје  бестелесна духовна бића није признат од целог западног човечанства него му је  одређено место у једно]' секти људи који се називају спиритисти. Спиритисти су горди  што им је дато да разговарају са духовима. Они су радосни што држе везу са духовним  светом. Играју од радости, не знајући да им коло води сатана.  Исток не осећа анђеле, добре духове Божје, заштитнике и покровитеље; одавно је  престао да их осећа. Остао је само са злим духовима, који му зло чине и које мора да  умилостивљава жртвама, сваки дан, сваки дан.  Запад је престао да осећа и сазнаје и анђеле и ђаволе, има већ неколико стотина година.  Зато је примио спиритастичко јеванђеље са чуђењем као човек који је нешто знао па  заборавио па се опет досетио. Некад је Запад веровао у анђеле и ђаволе. Па је  једновремено банкротирао са обе те имовине. Сад му се ђаволи јављају преко  спиритиста, и он се буновно досећа. Досећа се али не разликује духове. Радосно  поздравља све духове који му се јављају као добре духове. Отупело му је осећање  разликовања и распознавања.  Исток нема осећања за добре духове. Запад нема осећања за разликовање добрих  духова од злих. Исток се брани од злих духова жртвама, непрестаним жртвама пред  идолима од камена и дрвета. Запад, т.ј. спиритистички Запад, предаје се свима  духовима који му се јављају било преко медиума, било преко асталчића; и свима  поклања пуну веру.  Исток је дубоко песимистичан. Зашто? Зато што зна за зле духове а не зна за благога  Бога. Познаје и осећа на својој кожи и на души присуство и дејство злих демона, а не  осећа присуство благога Бога који може прогнати зле демоне и заштитити људе. 

Спиритистички Запад је површно оптимистичан. Сасвим површно и сасвим глупо.  Спиритисти долазе до познања Бога кроз демоне; не кроз ваплоћеног Сина Божјег,  Христа, него кроз демоне, који се јављају кроз медиуме, асталчиће, итд. Махом бивши  безбожници, спиритисти дознају од ђавола да постоји Бог и душа. И то дознање веома  их изненађује и они ненасито изазивају Духове да им штогод рекну и прорекну. На  таквом клизавом песку заснована је вера њихова. Они то сматрају нечим модерним,  неким модерним проналаском. А да су читали Свето Писмо Божје знали би, да је  Свевишњи још кроз Мојсеја опоменуо човечанство да се чува од спиритизма. (5. Мојс.  18, 11.)  Велики Исток је под влашћу демона, а и спиритистички Запад је под влашћу демона.  Демонократија дакле у обе хемисфере које се сучељавају са Православљем уопште и са  Балканом посебице.  Настаје питање: хоћемо ли ми бити између једне демонократије и друге? Не, никако.  Између него Изнад.  Ми знамо да постоји духовни свет. Знамо да постоје зли духови али и добри. Постоји  благи Бог који је моћнији од свих духова у опште. Именом Христовим и Богородичиним  и крсним знамењем ми прогонимо зле духове а молитвом привлачимо себи добре  духове, анђеле светлости, који нас штите и помажу. На тај начин ми се уздижемо изнад  незнабожачког и песимистичког Истока.  С друге стране ми се не радујемо јављању духова из онога света, јер знамо да то могу  бити духови злобе који нас кушају и са пута спасења одбијају. Још мање призивамо ми  духове из онога света и тражимо њихове савете и пророчанства о будућим догађајима.  Јер ко тако чини није угодан Богу. Него се надамо у Цара духова, Господа Свевишњега,  нашега Творца и Оца небеснога, а не општимо крадом мимо Њега са духовним светом.  На тај начин ми се Балканци уздижемо изнад спиритистичког Запада.  И као што је наш Спаситељ стајао изнад Истока и Запада, тако се и ми трудимо да не  будемо згњечени између и између, него се с Христовом помоћи вазда уздижемо изнад и  изнад. Изнад Истока и Изнад Запада. 

Расуђивање пето  

ИСТОЧНА ФИЛОСОФИЈА И ЗАПАДНА НАУКА  Колевка философије јесте Исток, од Пекинга до Атине. Колевка науке јесте Западна  Европа и Америка. Нити је Исток за науку нити Запад за философију. Источна  философија сва је у тајни, сва мисаона, спонтана, интуитивна.  Западна наука је сва у знаку јавности, љубопитства, пропаганде и интереса.  Нити је Исток за науку нити Запад за философију. Кад се источњак превари те поверује  у науку, он прихвата теорије научне а не позитивна знања. Лакше му је оперисати са  теоријама него са знањем научним. Теже му је под врућином Истока примењивати у  живот знање него ли у хладовини месити европске теорије и премесивати их у неку  философију огрнуту шареним огртачем Истока.  Кад се западњак намами на неку философију источњачку, он из ње извуче једну од  главних мисли и на овој саставља свој систем философије, остављајући својим колегама  да извлаче друге мисли из оне исте философије и да на њима састављају опет своје 

системе философије. Јер у множини система гледа западњак умно богатство и културу  народа а не у координацији и јединству духа.  Као што источњак огрће научне теорије огртачем Истока, тако западњак облачи  источну философију у грубу одећу науке. Тобож да би му његов „систем" изгледао  вероватнији као изражен научним речником и зајемчен научним „фактима".  У ствари хришћански Запад нема смисла за философију. Историја западне философије  јесте историја највећих заблуда у прошлости човечанства. Бог је одузео ум крштеним  људима који су презрели откривену Истину Божју кроз Господа Исуса Христа па су  хтели сами помоћу незнабожних философа да решавају основна питања о бићу и  животу по своме рачуну. Од почетка Ренесансе па до деветнаестог века западни  философи су живели од Платона и Аристотела и других јелинских незнабожних  философа. Па кад су ове потпуно оглодали и остали ипак гладни, они су се у  деветнаестом столећу наклопили на философе индијске од којих се и до данас хране, и  китећи се њиховим перјем чине себе славним међу неславним.  Индија је мати свих философија. Од памтивека философирање у Индији нераздвојно је  скопчано са аскезом. Сви философи индијски били су аскети То западњак не разуме и  не цени. Јер је код западњака интелектуална вештина довољна за састављање нових  философских система. Он не полаже баш ништа на пост, уздржавање, морал и карактер  философа. Он цени само његову интелектуалну конструкцију мисли. Није западњак за  философију. Философе на истоку сматрају свецима. Философи западни су професори. А  између свеца и професора раздаљина је већа него од Истока до Запада.  Нити је источњак за западну науку. Јер је источњак научен да и светска знања сматра  нечим светим, сакралним, као и философију. Па како је западна наука без и најмањег  ореола светиње, источњак се такве науке боји и презире је. Прима Је само у колико  мора, да би одбранио живот свој од западне смртоносне машинерије. А та машинерија  је накарадно чедо западне науке; грозни плод брачног развода Запада од светих небеса  и незаконитог брака са земљом. Многе противречне философије западне јасно  представљају казну Божју због одбацивања Христа. Јер по речи св. апостола Павла као  што не мараху да познаду Бога, зато их Бог предаде у покварен ум. (Рим. 1, 28.)  Две су велике лудости којима се некрштено и некрштено човечанство горди. То је  философија источна и наука западна. Ни једно ни друго није од благога Бога. Него је  обоје од људи и демона. Две лудости, два проклетства. На кантару свете истине  Христове то двоје држи равнотежу. Христос је изнад источне философије и западне  науке. Он мери, али Он се не мери.  Како је са Христовим Балканом?  Кад огњило удари о кремен онда се јавља варница. Пламен се уздиже у вис, изнад  огњила и кремена. Исток се сударио са Западом на Балкану. Ако би се Балкан  истоветовао са огњилом или са кременом, не би био Балкан, него би био Исток или  Запад.  Ако би пожелео да буде пламен, изнад челика и камена, био би и остао би Христов  Балкан, изнад Истока и изнад Запада, и као такав користан Истоку и Западу.  Најгоре је ‐ бити између.  Слава је ‐ бити изнад. 

Изнад туге Истока и труда Запада треба да се уздиже православни Балкан. Туга Истока,  то је философија Истока. Труд Запада, то је наука Запада. Може ли тица летети на  једном крилу? И још болесном?  Судбодавац Бог одредио је Балкану место изнад Истока и Запада. Да ли ће Балкан  разумети и прихватити ту промисаону судбу или ће бити смрскан као орах између  чекића и наковња? То питање не треба да да сна ни једном Србину, докле год Србин не  даде правилан одговор. А само је један правилан одговор:  Да, Господе, примам оно што ми Ти нудиш, а одбацујем око што ми Твоји противници са  Истока и Запада нуде. 

Расуђивање шесто 

О МИРУ И НЕМИРУ  На Истоку влада мир, на Западу немир.  Мир почиње у човеку па се шири на друштво. И немир почиње у човеку па се шири на  друштво.  Од куда мир у народима излазећег сунца? И откуда немир v народима залазећег сунца?  Од решених или нерешених питања живота. Ево од куда.  Почев од Стамбола па до Јапана сви народи имају унутарњи мир због тога што не живе  од питања него од решења, т.ј. од давно решених основних питања, како је пре њих  живело педесет или сто генерација. На тим решењима главнога источњак све зида, све  разуме, све мисли и све делује. Ништа и никуд изван тих решења. Како мухамеданац,  тако браманац. тако и будист. А ове три групе представљају сву огромну нехришћанску  Азију, сав Исток.  У мухамеданизму све је решено у Корану. И сва решења своде се на две речи: Алах и  кисмет. То даје мир и спокојство мухамеданским народима.  У браманизму и будизму опет све је решено у философијама индијским. И сва решења  се своде на три појма: карма, дарма и реинкарнација.  Невесео је тај мир у оба случаја. Невесео је у мухамеданизму, јер означава потчињеност  робова господару, Алаху. Невесео је и у философском Истоку, јер означава резигнацију,  очајање, од кога нема спасења ни међу људима ни међу боговима.  На Западу влада немир. Као грудва снега кад се котрља па расте, тако је немир на  Западу нагло растао. Растао је нагло и нарастао је толико у нашем столећу, да је  западно човечанство доведено до непрестајућег страхозања од онога што ће доћи и до  растројства живаца и често ‐ никад чешће у историји света ‐ до лудила.  Узрок западном немиру исти је као узрок немиру Адама и Еве кад су окренули леђа  Богу Творцу а лице сатани; исти је као и немир у Каину, који уби праведнога брата  Авеља; исти као и немир у цару Саула, кад отпочо гонити праведнога Давида; исти као  и немир у Ахитофела, који издаде свога господара цара Давида, и на крају се обеси; исти  као и немир у Јуде Искариотскот који продаде за проклете паре проклетим Јеврејима  свога Учитеља и Господа, па сав дрхтећи од новог непојамног страха и ужаса оде у 

Кедронски поток па се обеси, и препуче му утроба и дроб му се просу по земљи, као  триста година доцније јеретику Арију.  Увек исти узрок, а то је отпад од Бога и каскање за сатаном. Бог опомиње родитељски и  озбиљно, а сатана показује лажне вашарске слике и привлачи к себи лакоме и  лакомислене. На своје отровне слаткише он ваби и привлачи сладокусце и кратковиде.  На Западу је немир. Тај немир створила је машта учених западњака, која их је љуто  заварала. Машта им је поништила сва решења, којим су живели у миру претци њихови,  и сва праискона питања отворила поново као рашчешане ране. Због тога је на Западу  све постало питањем, и све стављено под питање: и Бог и душа и морал, и брак, и  породица, и друштво, и држава, и овај свет, и онај свет. Све је само питање и питање:  питање лично, питање социјално. питање државно, питање морално, питање  економско, питања и питања и само питања. Ни једно питање западна наука није  решила. Јер је западна наука челична четка у рукама антихриста, четка што раздире  старе ране и отвара нове.  И јер је западна наука позвата од крвника људског, господара ада, да створи немир,  многоструки немир, на свима линијама немир, како унутра у човеку, тако и у свим  круговима друштвеног живота.  И заиста, господар ада створио је помоћу лажне науке немир на Западу, нечувен у  историји људској.  С немиром западњак леже, с немиром устаје. С немиром вечера, с немиром руча. С  немиром се побратимио па говори: немир је прогрес, немир је култура, немир је  еволуција, немир ]е живот. Измирио се с немиром Запад, и потурио је своју грбину да га  немир шиба својим бичем изнутра и споља, по души и по телу, а он да говори: хвала,  тако и треба, то води миру, то води срећи човечанства! Измирио се Запад с немиром и  кукавички ласка немиру само да би под његовим наукама продужио за који месец или  за коју годину егзистенцију.  А Балкан? Православни народи у опште, који су између Истока и Запада, а Балкан  нарочито, мора се уздићи изнад лажног мира Истока и језивог немира Запада;  изнад источне философије која мисли да је решила сва питања, и  изнад западне науке која сама признаје да је све ставила под питање и да није решила  ништа.  Балкан мора бити пспуњен миром који превазилази разум људски, миром који је  Христос дао својим апостолима говорећи:  мир свој дајем вам; миром који значи радост и љубав и живот. Речју, миром који је у  Богу и од Бога.  Пет стотина година грцао је православни Балкан у ропству и није очајавао. Кад је у  слободи обрисао замагљене очи од суза и погледао по Истоку и по Западу, видео је  очајање на обе стране: на Истоку очајан мир а на Западу очајан немир. Здрав човек  нашао се између два болесника.  Да ли ће се Балкан заразити од једног или од другог очајника, или ће устати да дода  лекове и послужи обојици на њиховој болесничкој постељи, то је загонетка пред њим,  то његов сфинкс. 

А ми се молимо Христу Богу за Балкан, да се уздигне изнад очајног мира Истока и  очајног немира Запада; изнад демонијачне философије Истока и демонијачне пауке  Запада. Сада и од сада и на век века да буде ‐ изнад Истока и Запада. Амин. 

Расуђивање седмо  

МУЧЕЊЕ ЗА ДУШУ И МУЧЕЊЕ ЗА ТЕЛО  Исток се мучи за душу, Запад се мучи за тело.  Исток не верује у земаљски рај.  Запад не верује у небески рај.  Пост је за источњака први услов спасења. За западњака је пост лудо одрицање  понуђених задовољстава.  Некад је Запад држао пост и остала плотска уздржања ради спасења душе. Но ми  говоримо о садашњем Западу, о духовно јехтичавом, који се боји поста да му тело не би  омршало. У осталом кад су и Цркве на Западу одбациле сваки пост, зар ће се очекивати  од световњака да разумеју значај поста и да држе пост?  Сви тврде оно што је свима јасно, а то је, да се западни народи враћају паганизму. Но  мало ко разликује паганизам од паганизма. Не враћају се западни народи паганизму  источном него паганизму западном. Јер источни паганизам скопчан је са тешком  аскезом, са постом и телесним мучењима разне врсте.  Кад би се европски народи враћали паганизму источном, они би постили и мучили себе  онако како муче себе народи у Индији, у Тибету и у Китију. Али они се не враћају томе  аскетском паганизму источном него се враћају раскалашном паганизму западном, т.ј.  паганизму својих некрштених предака европских.  Паганизам западни је био крвав, суров и раскалашан од почетка до краја. Такав је био  међу Јелинима, још жешћи код Римљана, и још жешћи код старих Германа и Франака.  Зар су могли знати за пост стари Јелини кад је пред њиховим очима стално лебдео  олимпијски разврат њихових богова? И зар је могло бити речи о неком уздржању код  крволочних римских царева, који су поред своје трпезарије имали бљуваонице, да би  могли избљувати један ручак па поново ручати? или код римских богатуна, који су  правили ручкове од славујских језика? Какав пост и какво уздржање се могло и  замислити код франачких и тевтонских народа, који су јели сирово месо нагњечено под  седлом јахача?  Отпад Запада од Христа значи повраћај Запада паганизму, но не паганизму индијском,  сажаљивом и резигнирном, него паганизму своме, западноме, крволочном и  развратном, без духа и без савести. Што се све на делу и у пракси на наше очи показује.  Ислам је несумњиво духовнији од паганизираног Запада. Јер зна за пост и молитву, и за  Бога и за душу. Заиста је духовнији од оне интелектуалне ганге која се смеје посту и  молитви а одриче Бога и душу и мучи се само за рај земаљски.  Али су Ислам и паганизирани Запад у једноме сродни: у схватању будућега раја. Истина,  муслимани замишљају рај на небу а не на земљи, док пагани западни замигољају рај на  земљи а не на небу. Заиста, та два раја, може се рећи топографски су веома удаљени  један од другог, али су у суштини истоветни. Јер и муслимани и западњаци замишљају 

рај као пуноћу телесног живота и пуно задовољење свих телесних страсти. Да би такав  рај задобили муслимани се муче постом и молитвом, и клањањем, а западњаци  тобожњим научним истраживањима и друштвеним превратима.  На супрот једним и другим Индија и Тибет муче се, и то страшно муче, ни за рај  земаљски ни за рај небески, него за уништење живота, за престанак реинкарнације, за  несвест и неосетљивост, за нирвану. Јер је за њих живот Маја, обмана, и Самсара, вртлог,  у коме се налазе и људи и богови. За њих не постоји ни рај небески нити, још мање, рај  земаљски. Чак ни богови њихови нису у Рају, него у несрећи постојања, у обмани личног  живљења, у вртлогу Самсаре. И колико људи очекују спасење од богова, исто толико  богови очекују спасење од људи.  Због тога је Гаутама Буда имао смелости да каже: Ја сам дошао да спасем људе и богове!  Заиста, лажан је појам о Богу и о човеку тамо где се такав језик могао чути. Но није  мање лажан језик на Западу где се говори: Уживај! Енџој јурселф! (Задовољи самога  себе! говоре Енглези). То не само да није језик хришћанских народа, него то није језик  ни бољих и отменијих философа јелинских. Ни Сократ, ни Платон, ни Аристотел нису се  усудили тако говорити. Него је тако проговорио онај који представља кукољ и болест  јелинске философије. ‐ Епикур. Он се усудио рећи трозну реч:  Граби дан! То јест, уживај данас, јер сутра можеш бити мртав за вечност. Граби сваки  нози дан и сисај га до крви. То је паганизам западни коме се некадања хришћанска  Европа сада приволела.  Шта да кажемо на погледу мучења источног и западног човечанства, на огромној  панорами мучења ради нестварног и неостварљивог циља?  Нестваран је и неостварљив циљ, коме тежи и ради кога се мучи исламски свет Истока.  Јер на небу не постоји телесни и страстни рај.  Неостварен је и неостварљив циљ, коме је хиљадама година тежио и за кога се мучио  свет Велике Азије, Средње и Крајње. Јер постоји Бог, један и једини, који је створио све  душе и који их све чека у крило своје. Самоуништење је злочин и Нирвана лаж.  Неостварен је и неостварљив циљ научног и безбожног Запада. Рај на земљи јесте рај  без пророка; такав рај није ни обречен ни проречен, нити је био нити ће бити. Тамо је  рај где је л^убав. А љубав је тамо где је Родитељ. Према томе рај није на земљи него на  небу, није чулан него духован, нити је харемски него ангелски.  Јасно је из свега овога, да православни народи не могу стајати између Истока и Запада  него ‐ изнад. Нарочито православни Балкан, који је плакао у ропству пола хиљаде  година, више него ма који други хришћански народ у свету. Балкан мора бити видовит  и разликовати дан од ноћи и пшеницу од кукоља.  Не сме се Балкан колебати између Истока и Запада, т.ј. између исламског небесног али  чувственог раја и материјалистичког земаљског раја западних народа.  Балкан није ни Исток ни Запад, нити је између Истока и Запада. Него је Балкан изнад  Истока и Запада. Јер Балкан видовито види и провиђа, да је мучење источњака мучење  за смрт и да је мучење западњака мучење за смрт. Тамо да се помоћу аскезе пређе у  Нирвану, овде да се помоћу уживања умре за навек или пак да се по смрти сиђе у  подземне подруме Валхале, где се продужује телесно оргијање почето на земљи. 

Балкан мора стајати између свих нечистих рајева Истока и Запада; и мора знати за  пречисти рај Христов, који није ни оргијање нити очајање. Само тако хришћанска  Србија може имати апостолски задатак, да приволи Исток крштењу а Запад покајању.  Да би тако сав род људски био благословен као једно стадо једног пастира, на век века.  Амин.     

Расуђивање осмо  

БОРБА ЗА ВИДЉИВО И ЗА НЕВИДЉИВО ПРОКЛЕТСТВО  Запад се бори за видљиво, Исток се бори за невидљиво.  Велико је питање шта је видљиво а шта невидљиво. Да ли је видљиво оно што види  телесно око човечје или оно што види дух човечји? Да ли је видљиво оно што човек и во  подједнако виде својим очним рожњачама и зеницама, или оно што искључиво само  човек може да види неким унутарњим органом вида?  Модерни Запад гледа телесним органом вида. И шта види? Види само покожицу ствари:  види одећу нечега што се крије испод одеће; види кућу спужа, но не види спужа унутра  у кући.  Никада Исток није веровао телесном оку. То му се мора уписати у заслугу. Тиме је '.;н  уздигао достојанство човека изнад вола. На томе и почива сва његова истанчана  духовна философија. Што око не виде и ухо не чу и што иа ум човеку не дође ‐ то је  стварност бића. Сваки источњак сагласио би се са овим искуством апостола Павла. Али  мало који учени западњак. Јер учени западњак је постројио сву кулу науке на песку, то  јест на телесном виђењу и чувењу и мирису и дотицају и укусу. На томе почива сва  вавилонска кула западног човечанства.  Запад се бори за земљу, за земаљско благо над земљом и под земљом. И онога ко му  придобије земљу, или земаљско благо над земљом или под земљом проглашује  великим човеком.  Исток је величао свеце и мудраце, Запад проналазаче и освајаче. Многобожни Исток је  приписивао сву величину својих светаца и мудраца њима самима, а мало или нимало  боговима. Због тога је своје свеце и мудраце проглашавао за богове, правио им храмове  и приносио жртве. То чини до данашњег дана.  И Запад је приписивао све својим проналазачима и освајачима, Богу ништа. Но нити је  своје великане уздизао у ред божанства нити им је подизао жртвенике. Подигао им је  споменике од камена или метала ‐ и то је све. Али пред споменицима нити се ко клањао  ни молитве уздизао ни свеће палио ни жртве приносио... Ти су споменици као  споменици мртвима на гробљу. Колико да живи не забораве мртве, а не као на Истоку,  да мртви не забораве живе. Разједан сумњом у једнога Бога Запад је још мање могао  проглашавати људе боговима. Ово је, међутим, за Исток и просто и лако. И свест и  савест источњака лако се мири с тим, да људи постају богови а богови људи.  За Исток нема мртвих, за Запад нема живих. На Истоку се тело сматра маском и оруђем  духа. Када дух одбаци тело, он и надаље постоји и живи, било без икаква тела било у  новом телу. Духови предака живе у близини својих потомака. Зато се њима подижу 

жртвеници. Сва Индија и Тибет и Китај и Јапан са многим острвима окићени су таквим  жртвеницима посвећеним духовима. Ти духови узимају учешћа у животу телесних  људи, својих сродника, а осим њих постоје безбројни други духови, који су од увек  бестелесни. То су духови гора и вода, планина и долина, пећина и стена, ветрова и бура,  пустиња и друмова, месеца и звезда. Једном речју, за источњака сва је васиона  испуњена бестелесним духовима, и она је према духовима у телу, т.ј. у људима и  животињама, као океан према једном маленом острву.  Но сав тај огромни свет духова, у кога верују сви многобожачки народи Азије и Африке,  нема свога центра. Нема једнога Бога, који би се могао ословити речима Светога Писма:  Боже духов и всјакија плоти. Него су сви духови невезани, несродни, самовласни и  неспокојни. Нема никога ко дели на десно и на лево, него је све помешано из и због тога  неблагословено. Речју, нема Христа, Разделитеља и Просветитеља.  Али какав је да је онај духовни свет, источњак се припрема журно и бори да постане  члан тога света. Јер овај видљиви свет за њега је само једна постаја васионских кола  живота. Главно је ‐ свет невидљиви. Зато источњак и не мари за овај живот нити се  бори за овај видљиви свет, који брзо испарава као локва воде под жарким источним  сунцем.  Запад је престао да производи свеце и мудраце. То датира од онда од кад су му папе  престали бити свеци и мудраци и постали политичари и вештаци.  Пре те коби Запад је био православни и живео је Христом и борио со за Царство  небесно. Али после те коби Запад је хтео да отпадне од папе, па је отпао од Христа. Тада  је вид западњака за духовни свет превучен белилом, и место борбе за Царство небеско  западно човечанство почело се бестидно борити за царство земаљско.  То је нова н најновија историја Европе. Она стоји под овим знацима: покорити и  искористити. Тако западњаци и говоре и творе. Покорити природу и искористити  природу, наравно, не као Божју творевину и с Божјим благословом, него покорити је  као ничију својину, као непријатеља сву је исцедити у пехар тренутне насладе.  Али на што сво то? Зар западњак пс помишља да ће умрети, па покорио не покорио?  Тако се у чуду пита источњак.  Не, не, западњак никада не помишља на смрт док не добије температуру од 40 степени.  Он нема кад да мисли на смрт. Он нема кад да мисли ни на живот. Он не мисли ни на  живот ни на смрт него само на покорење и искоришћење; и то на покорење и  искоришћење земље и ваздуха, огња и воде, биља и животиња, браће и сродника, суседа  и суседних народа и држава. Он је нашао своје научно и културно гесло: покорити и  искористити, и захуктало јури за тим геслом. Он не види духовни свет око себе, па не  видећи не верује. Само га спиритизам понекад уплаши. Црква га не плаши; папа још  мање. Али тај црни спиритизам, та црна магија угони му хладан ветар у кости. „Има  нешто!" „Мора да има нешто''! шапће; тако шапће као са неким стидом, или са неком  површном грижом савести. Ипак то га не задржава на захукталом путу, нити утишава  његово гесло: покорити и искористити. На тај кобни пут навели су га његови  ,,великани", проналазачи и освајачи.  Православни народи морају стајати изнад оба проклетства, како источног тако и  западног. Не смеју се отимати ни о онакав духовни свет као на Истоку нити о  материјални свет као на Западу. Божје је небо II Божја земља. Постоји духовни свет, чак 

бројнији него што Исток зна, али тај духовни свет није самовољан, самовољан и  хаотичан, него је под влашћу Христа Бога, који рече: Даде ми се свака власт на небу и на  земљи.  Не може се од Бога отети ни небо ни земља. То је особито јасно православним  Балканцима, који посведневно говоре и посведочавају да је ‐ отето проклето.  Ни у овом погледу дакле не може Балкан стајати између Истока и Запада, него изнад  једног и другог, да светли и једном и другом. Изнад Истока и Запада.                      Владика Николај  

Емануил  Предговор   Узалуд је говорити: случај!   Узалуд је викати: сујеверица!   Догађаји су догађаји. Факта су факта. Могли се објаснити или не, факта остају факти.   Узалуд је гордељиво скривати очи у песак науке. Васиона је сувише велика за уске  рамове науке.   Узалуд је трпати све необјашњиво и чудесно под архивске нумере телепатије,  халуцинације, сугестије и аутосугестије. Незнање се не објашњава незнањем. Факта се  не могу сматрати објашњеним, ако им се само надене неко јелинско име; ако се ставе  под рубрику неког фантастичног незвања. Па још утврдити број тих рубрика, и не  дозволити отварање нових – има лишто недаровитије у роду људском?   Европску науку срамоте многобројни недаровити научници, који се плаше речи: не  знам! Част даровитим, који са трепетом посматрају пучину свога незнања поред  шкољке свога знања. Да ли је то само у Европи и Америци случај, да Незнање виче:  Знам, а Знање: Не знам?   Ко има данас више знања из области позитивне науке од даровитог Николе Тесле? Па  ево како тај чувени зналац отворено говори о несигурности онога што недаровити  научници сматрају као догму сигурним знањем: „Најчуднија је ствар, каже Тесла, 

заблуда научног ума последњих двадесет и пет година. За то време теорија  релативитета, електрона, радиоактивности и друге биле су разрађене и развијене до  високог степена. Па ипак, вероватно 90% онога што се данас сматра научном истином  није ништа друго до неостварен сан. – Исто тако идеја атома ствар је маште и нема  никакве везе с правом природом материје. Слично је и с теоријом о електрону, јер нико  не зна шта је он у ствари”.   У наше дане сами научници су довели у сумњу сва знања људска, не само научне  теорије него баш и она позитивна знања, која су се предавала у школама као светиња у  коју се није смело сумњати. Не само да угледни научници обарају теорију Дарвинову,  теорију еволуције, теорију квантума материје, теорију Кант‐Лапласову о небулама, него  устају одсудно и против свих „позитивних” знања, сматрајући их релативним и  непоузданим. Некад смо се ми као гимназисти придруживали нашим наставницима у  исмевању „глупог” веровања прошлих поколења као да се земља не окреће. Међутим  данас први међу првим научницима јављају се са тврђењем, да се земља заиста не  креће. Кад су питали чувеног јеврејског научника Ајнштајна о томе, он је одговорио: „Ја  држим, да се земља и креће и не креће!” Зар је ово озбиљан одговор озбиљног  научника?   При овако незавидном стању савремене науке, стању забуне, хаоса и противречности,  духовни доживљаји, ма колико они били необични, истичу се са већом снагом, намећу  се с неодољивошћу, тискају се у масама, и императивно захтевају озбиљну пажњу и  озбиљну студију, нимало мање од чулних предмета и доживљаја.   Вилиам Џемс, знаменити американски философ, једини је од модерних философа који  је озбиљно схватио разнолике необичне доживљаје људи од вере, и описао их у своме  делу: Разноликост религиозног искуства (Variety of religious experiences). То своје дело  завршује он овим речима:   „Ако се држим верно, у колико могу, ове нарочите вере, онда ми то ствара највеће  душевно успокојење. Наравно и ја се могу ставити у позу такозваног научника па  уображено рећи: Постоји само један свет, свет чулних опажања и научних закона. Али  кадгод бих ја то чинио, сваки пут чујем унутрашњи глас опомене: Лудост! Лудост – чак  и кад носи име науке. Када посматрам објективно целокупно људско искуство, бивам  неминовно уздигнут изнад уских граница науке. Из објективних као и из субјективних  разлога дакле ја морам остати при својој вери.”   Овако пише не нека сањалица него један практични Американац, који је стајао у  врховима највећих савремених зналаца и који је своју философију назвао  „Прагматизмом”.   Примери изнети у овој нашој збирци само су један сноп на њиви људског живота,  прекривеног таквим снопљем. Не износимо све примере, које смо чули и сазнали, него  само оне који су карактеристични и достоверни. Неки од ових примера сасвим су  слични библијским чудесима, док други опет представљају понављање оног духовног  искуства које је у прошлим временима доживљено и у предању црквеном забележено.  Библија и црквено Предање и јесу право мерило у оцени свега чудеснога што се догађа  у свету и у животу људи. Ко се служи тим мерилом, неће пасти у заблуде спиритизма,  ни окултивизма, него ће знати разликовати духове, то јест разликовати истину од  обмане, и светлост од таме, и стварност од символа.  

Какав је закључак од оваквих догађаја и доживљаја? Могућ је само један једини разуман  закључак, а то је:   Бог управља светом и руководи животом човечјим. Бог дејствује непрекидно и  непрестано на безбројне начине, да људе приведе истини и спасењу. Постоји једно  пребогато духовно царство Божје, у које прелазе све праведне душе из овога света кад  се одвоје од тела. Постоји само један закон, закон правде Божје или закон морални; све  остало што се зове законом сенка је и символ овога великог и вечног закона Божјег.   Једном речју ми земаљски путници нисмо сами на путу своме. С нама је Бог и сва војска  небесна.   Емануил!   С нама Бог!  

I  О сновима са важним последицама      1. Повест о великом чуду умрлог епископа   У граду Манџурији, на граници руског Сибира и Китаја, где је живео и умро епископ  Јона, била је једна породица руска: чиновник на источној железници, његова жена и  њихов син. Како је отац био у служби комуниста, то се та породица није  интересовала вером ни црквом. Но разболи им се њихов дечко, и боловао је  неколико месеци. Ноге су му се узеле, и биле су као одсечене. Родитељи су чинили  све што се могло, плаћајући лекаре и употребљујући лекове. Но ништа није помогло.  Дечку је ишло све од зла на горе. Позивани су и руски и јапански лекари,  употребљаван Рентген, и све све, али ништа није помогло. Родитељи у очајању  очекивали су смрт свога сина. У томе дође и 7. октобар 1925. године. Тога дана  представи се епископ Јона. Због смрти многовољеног епископа цео град је био у  узбуђењу. Мајка услужи своје болесно дете у постељи, покрије га па изађе послом у  варош. Кад се вратила и ступила у кућу, узети дечко, син њен, искочи из своје собе  пред мајку, вичући весело: Мама, ево, ја сам оздравио! Мајка је једва могла  поверовати својим очима. Загрли свога сина, ижљуби га и исплаче се од радости, па  га онда упита, како је то он наједном оздравио? Дечко одговори: Кад си ти изашла, ја  сам заспао. И на сну ми се јави један добар човек у свештеничком оделу, па ме упита:  Зашто ти лежиш у постељи?! Ја му одговорих, да ми ноге не ваљају, и да не могу да  макнем. Онда ми тај човек рече: Ево ти моје ноге, узми их па иди, јер мени оне иначе  више не требају. – Мајка је питала дете подробно, какав је изгледао онај човек, и  дете је описивало. Сутрадан узме мајка дете и оде на панихиду над умрлим  епископом Јоном. Када дете угледа лице лежећег мртвог владике, оно узвикне:  Мама, ово је онај човек што ми се јавио на сну и дао ми своје ноге!      2. Повест о исцељењу у трему Жиче   Г. Драгомир Алексић из Краљева прича: „Кад ми је било 3 године, пао сам у неку  тешку болест. Моја мајка види некога у сну који јој рече: Однеси то болесно дете у  манастир Жичу, па кад ступиш у трем од западних врата, наћи ћеш с десне стране  јали воде јали росе. Попрскај тиме дете, па ће оздравити. – Мајка то усни и заборави.  Кад после опет једне ноћи јави јој се исти човек, па јој понови исту заповест. Мајка  моја опет то не узме озбиљно. Тада јој се јави онај човек и трећи пут, прекори је и  замахне штапом да ју удари што га није послушала. Уплаши се моја мајка од тога и  однесе мене у Жичу, нађе росе с десне стране код западних врата, попрска ме њоме, 

и замоли духовника да ми очита молитву. Док је духовник читао, ја сам заспао и  презнојио се. Кад сам се пробудио, био сам здрав.”     3. Повест о чудном предсказању   У књизи о девици Меланији затворници која је умрла 11. јуна 1836. године, прича се  како је у то време дошла у њен женски манастир у месту Елоцком мајка са ћерком.  Обе се замонаше: мајка са именом Модесте а ћерка са именом Митрофаније.  Остарела мајка спремала се за смрт и препоручивала ћерки ово и оно да уради по  њеној смрти. Али судба хтедне те ћерка умре пре мајке. Мајка старица неисказано је  туговала за својом ћерком. И у тој тузи види она једног дана на сну упокојену  Меланију затворницу, која јој рекне: „Доста с тугом! Боље, потруди се у име Бога да  продајеш моје књиге”. Умири се старица од тих речи, али остане у чуђењу, о каквим  књигама говори покојница, кад она нити је писала нити оставила после себе  никакве књиге. Но кроз неколико дана стигне у манастир један пакет књига. То је  био животопис Меланије затворнице. Неко саставио и послао у манастир. И  наједном игуманија одреди старицу монахињу Модесту, да она води бригу о тим  књигама и да их продаје посетиоцима. Тада се објасни тајна оних речи о продаји  књига.     4. Повест о чуду петочисленика   Петочисленицима се називају петорица ученика св. Кирила и Методија, и то: свети  Климент, Наум, Ангеларије, Горазд и Сава. До данашњег дана сачуване су мошти  светог Климента у Охриду и светог Наума у манастиру Светонаумском. Прича нам г.  Прњатовић, најугледнији трговац из Сарајева: Као стараоц Старе цркве у Сарајеву  разболим се од шарлаха на смрт. Моја болест довела је моју фамилију до очајања.  Доктори су даноноћно стајали око мене. У великој ватруштини ја сам био у  несвести. Кад бих мало долазио к себи, знао сам да умирем. У томе бунилу јави ми се  неколико људи. Ја сам их могао набројати тројицу. Стадоше преда ме. Ја их упитах:  Ко сте ви? А они одговорише: Ми смо Петочисленици. Па ми онда рекоше:Не бој се,  нећеш умрети! После тога ја сам оздравио. Мој главни лекар др. Караахмедовић ми  је тада признао: Твоје стање било је безнадежно; сам те је Бог спасао. – Тада ја  почнем распитивати, ко су то Петочисленици? Нико ми није знао рећи. Најзад  дознам то од једног свештеника. После је Прњатовић поручио у Битољу једну  велику икону Светих Петочисленика и ставио у свој дом.     5. Повест о крађи у винограду манастирском   Прича нам монах Рафаил из манастира Светог Спаса код Охрида: Долазио је к нама  често један жандарм поднаредник. Он је био пореклом Македонац. И владао се увек  пристојно. Једне јесени дође он пре подне сав узрујан, уђе у цркву, целива иконе и  остави 10 динара на икони. Онда исприча, шта му се догодило. Пролазећи поред  манастирског винограда, он виде грожђе зрело, па уђе и набере пуну мараму  грожђа, чувајући се да га ко не угледа. После оде у планину, и седне на једном месту.  Задрема му се, и он легне и заспи. На сну види човека, који дође с кантаром, па узе  грожђе у марами и измери. Кад измери, он рече: Равно две оке, по пет динара – десет  динара. И онда страшно погледа на жандарма и рече: Ово је грожђе манастирско;  ово је грожђе крађено; ово грожђе се не сме однети! Тешко оном ко овако чини.  Рекавши то, онај човек ишчезе, а жандарм се пробуди, сав дрхтећи од страха. Па  пошто добро размисли о ономе што му се јавило у сну, он се упути ка манастиру.  Грожђе врати, и остави 10 динара у цркви на икони. Пошто је све то испричао, 

поднаредник дигне руке у вис и викне: „Никад више, никад! И не само никад нећу  красти манастирско него ничије, ничије у свету!”     6. Повест о јављању матери да је дете у опасности   Прича нам данас свештеник Марко из Прилепа овај диван случај. Једнога дана он је  био отишао к својима у село, а попадија му остала сама с малим дететом код куће.  Попадија је спавала са дететом у једној постељи. Ноћу на сну чује она глас: Устани,  дете ти се удави! Тај глас пробуди жену, и она устане. Но убрзо заборави опомену  коју је чула, него сиђе с постеље и, како је осетила жеђ, напије се воде, по том легне  и заспи. Али опет чује исти глас: Устани, дете ти се удави! Она се опет пробуди и  дигне. Зачуђена што је тај глас опомиње, она скине покривач са детета, кад – али  има шта видети! Ужас! Дете некако узело у уста један крај од малог свог јастучића, и  јастучић му ушао толико у уста да је потпуно напунио и затиснуо уста а при том још  притиснуо и нос, тако да дете није могло да дише. Образи у детета били су набрекли  а очи исколачене, као у дављеника. Још само неколико секунди и дете би заиста  било задављено. Али Свевидећи, који је вечно будан, видео је дете у опасности и  гласом дао знак матери. Мајка је била сва ужаснута, и сутрадан је отишла у цркву  Пресвете Богородице и запалила кандило.     7. Повест о необичном доживљају једне буле   Из мог дневника   Чули смо данас ову повест о метоху светог Наума у Битољу. После славе светог  Наума дошла је у метох једна битољска була отуда са Баира. Донела је једно стакло  зејтина и испричала следеће. Она се бави врачањем над ћасом воде. Често јој долазе  жене и људи ради врачања. На сам дан светог Наума она се уздржавала од врачања  неколико година, јер једне године кад је у тај дан врачала, пао је у бунар синчић  хришћанке којој је врачала и једва су га живог извадили. Ове године дошла јој једна  жена и замолила да јој врача за неког болесника. Була одбијала, но најзад пристала  и врачала. Те ноћи сања она како се око врата њеног мужа савила велика змија. А  код њих је те ноћи ноћио њихов зет. Кад је свануло, изађе була да испрати свога  зета, а муж јој остане у кревету. Тек је изашла, почне муж викати да се одмах врати.  На вику мужа жена се врати у собу. Кад има шта видети: око врата њеног мужа  савила се велика змија. Жена се уплаши и почне запомагати. У том се змија одвије  од човека и лагано се одвуче у једну рупу у зиду. „Никад више нећу врачати у дан  светог Наума. Страшан је то светац, врло страшан!” И оставивши зејтин изашла је  машући рукама.     8. Повест о чуду Светог Василија Острошког   Неки католик из племена Хота у Албанији по имену Васиљ Марко није имао порода  за 14 година свога брачног живота. Било је то њему тешко, а жени његовој  претешко. Једне ноћи јави се жени Васиљевој неки свети старац, који се каже да је  свети Никола (а то је била слава Васиљева) и рекне јој, да више не јадикује него нека  пође у Острог светом Василију и помоли се па ће Бог услишити њихову молитву те  ће кроз годину дана добити чедо, коме нека надену име Василије. Сутрадан жена  исприча мужу свој сан и предложи му да иду у Острог. Муж не хтедне то учинити  бојећи се подсмевања својих суседа што иде у православну светињу а не верујући  много у моћ светог Василија. Али идуће ноћи иста појава догоди се Васиљу на сну  као раније његовој жени. Тада се Васиљ реши да иде. Под изговором да хоће да  посети неког свог побратима у Пиперима он дође у Острог са женом својом, и ту се 

обоје срдачно помоле Богу и светом Василију да им се дарује једно чедо. После  годину дана жена роди сина и надене му име Василије. По том роди и другог сина.  Оба су им жива, и сада већ одрасла и у свему напредна.   (Ово чудо забележио је Илија Златичанин у својој књижици: Чудеса св. Василија  Острошког, Подгорица 1929. год.).     9. Повест о првом чуду св. Теодосија Черниговског   Знаменити епископ Јован Максимовић, пријатељ цара Петра Великог наследио је  Теодосија на Черниговској епархији. Једном се епископ Јован разболео тешко и већ  се примакао смрти. Сва његова околина очекивала је његов крај. Но у тој његовој  тешкој болести јави му се једнога дана његов упокојени претходник Теодосије и  рекне му: „Не бој се, брате Јоване, но спреми се да сутра служиш литургију”. Чувши  то епископ Јован одмах поручи свештенству, да ће сутра он служити архијерејску  литургију. Сви помисле, да болесник то говори у бунилу. Али сутрадан заиста Јован  је био здрав, и служио је литургију.   10. Повест о чудесном исцелењу од гнева   Свети Тихон Задонски имао је гневљиву природу. Гневио се често на људе, и кајао  се, па се опет гневио. Ту своју слабост он је осећао јаче него ико други. Много се  молио Богу, да га Бог поправи и спасе од тако јаросне нарави. И заиста по Божјем  промислу догоди му се нешто што је заувек укротило гнев његов и привело га  смирењу скрушености. Тако после једне молитве у којој је просио од Бога болест  која би га исцелила од гнева, он заспи, и у сну виде себе у једном храму. Излази  свештеник из олтара и носи на рукама мало дете покривено провидном марамом.  Он приђе к детету, погледа га, и упита свештеника како је младенцу име? Одговори  му свештеник: Василије (што на грчком значи: Цар). Онда Тихон скине мараму са  детета и пољуби дете у десни образ. У том тренутку дете га удари десном руком по  левом образу тако силно, да он јаукну од бола и пробуди се. Осетио је да га боли  цела лева страна од врха до дна тела. Он заблагодари Богу, и од тада више се није  љутио ни на кога и ни на што.   11. Повест о убици кога је мучила савест   У 1914. години у Москви у 2. Мјасницком кварту пријавио се неко по имену Е. П.  Васиљев, млад човек, и рекао да има нешто да саопшти начелнику полиције. Кад га  је начелник примио, он му саопшти, да је пре годину и по убио у шуми једног  непознатог господина, заклавши га ножем. Ценећи по спољашњости и оделу он је  мислио, да тај господин има много новаца. Но кад га је убио и претресао, нашао је  код њега само 18 рубаља. После тога злочина првих дана он није осећао никакву  грижу савести. Али доцније почне га савест мучити све више и више. Најзад почео  му се јављати дух убијеног, и није му давао мира ноћу никако. Изјавио је начелнику,  да му више недостаје снаге да то подноси, и зато се пријављује суду да му суди.   12. Повест о старици и три најглавније молитве   Стара калуђерица Стефанија из манастира светог Стевана код Охрида – сада у 80‐ој  години – прича: Прошле године била сам на дан славе светог Еразма (2. јуна по ст.  календару) и послужила колико сам могла. Кад су се гости разишли, остала сам да  преноћим и одморим се. Ноћу дођоше ми на сан два човека и стадоше с две стране  мене. За једног који беше као владика помислих, да је свети Еразмо. Он ми рече:  Спаваш ли спаваш, калуђерице? А ја рекох да сам уморна и морала сам лећи. Онда он  настави: А какве молитве читаш? Ја одговорих, да сам неписмена и стара, и да се 

молим Богу како умем, на свој начин. Онда он рече: Треба да читаш што чешће Оче  наш, Богородице Дјево и Вјерују, а понекад и Возбраној Војеводје. И дође ми и ја  почех читати Оче наш, а они полако за мном. Онда и Богородице Дјево, а и они опет  за мном. Хајде сад читај Вјерују, рече ми онај старији. Ја почех, па пошто баш не знам  добро, а то они јачим гласом почеше читати а ја за њима. Тада ми још једном  накричаше, да те три молитве сваки дан по неколико пута читам, и нестаде их, а ја  се пробудих и прекрстих. И сада често читам те три молитве сваки дан.   13. Повест о човеку који се одвратио од јеретика   „Прешао сам био у суботаше, прича нам један занатлија из Бачке. И нисам се никад  мислио враћати у православну цркву. Само сам се усрдно молио Богу за своје  спасење. И благи Бог ми је показао у једном дивном сну, где је права истина. Сањам  као нашао сам се у једној ливади. Не видим никог живог, али видим много казана,  поређаних један поред другог. Наједном обрете се код крајњег казана улево мој  покојни отац са једним владиком, беле браде и у златним одеждама. Поче онај  владика да свети воду. Па са крстом пође од казана с леве стране. Саже се и поче  крстом ударати унутра по једном, другом, трећем казану, а казани звече празни. Кад  промеша по четвртом казану, чу се уз звекет и плескање воде, али мало. У даљим  казанима осетих по звуку као да има више воде. А кад дође до крајњег казана  удесно, владика прекрсти пун казан воде, а оно се вода диже изнад казана за читав  педао. И кадгод он превуче крстом кроз ту набујалу воду, оно искачу варнице као  ораси крупне а светлије од сунца. Ја сав удивљен посматрах све то. Тада владика  пружи крст као да неко целива. Ја погледах, а оно наједном цела ливада с десне  стране покривена народом. Народ је прилазио и целивао крст, а владика је свакога  водом и босиљком кропио. Па кадгод би некога додирнуо по глави босиљком, капље  воде сипале су се као варнице. Онда се усудим и ја и приђем да целивам крст. Кад  дођох на ред, владика ме оштро погледа и рече: Ти не припадаш овоме казану; твој  казан је један од оних празних тамо улево. Ти си некад припадао овоме народу, али  си отишао у отпаднике. Одлази одавде! Ја погледах у мога оца, сав цептећи од  страха; али мој отац оборио главу земљи, и неће да ме гледа. Ја се окретох и пођох у  онај народ, али се свак измицаше од мене као од губавца. Ја почнем плакати, и у том  пробудим се. Сан ми је био јасна поука. Свети Никола је оно био са мојим оцем. Свети  Никола је наша крсна слава, коју сам ја престао славити одкако сам се оделио од  Православља. Одмах ми се казало, шта треба да чиним. Повратио сам се у веру  својих отаца, исповедио и причестио. Од тада сам чвршћи у Православљу него што  сам икада био.”   14. Повест о жени која је намеравала прећи у секташе   Причала нам је једна жена из Жабаља у Бачкој, како је она ходила увек на молитвене  састанке Хришћанске Заједнице и добро се држала православне вере. Но једнога  дана дође к њој у кућу неки суботаш који је продавао јеретичке књиге и почне јој  говорити како је њихова секта најправија у свету. Позове је да дође к њима на  седницу, да више чује и научи. Поколебана у својој вери жена је била тврдо решила,  да оде на суботашки састанак у прву идућу суботу. Кад је дошао петак, жена пре  него што је пошла на спавање стане пред икону Спаситељеву и овако се помоли:  Господе, Теби се предајем, Ти ме управи на пут спасења. Те ноћи у сну види она  чудну визију: види како мученици Христови страдају за веру: како једне секу  мачевима, како други горе у огњу, како треће растржу зверови, како четврте на крст  распињу, и тако редом. Наједном угледа она једну необичну главу, како се одсечена 

котрља ка њој. Њој дође у срце помисао, да је то глава светог Јована Крститеља.  Онда јој проговори та глава: Видиш ли шта су ови претрпели за веру истинску, а ти  сад њихову веру напушташ и тражиш другу! Жена се разбуди сва устрашена. Буде  утврђена још више у православној вери, и не оде на секташки састанак.   15. Повест о пијанцу кога је излечио св. Архангел   Неки мали радник из Ваљева Будимир Томашевић, радник абаџијски, пише  дословно овакво писмо: „Радник сам абаџијски па пошто сам био велики  алкохоличар па сам једне ноћи сањао светог аранђела Михаила да ми је дошао на  сан и рекао немој више да пијеш а ја нисам сам сватио за свету дужност па сам и  даље продужио пити.   „Једног дана седео сам у кафани поручијо ракију и када сам хтео да је узмем и  попијем стакло је прсло у мојој руци струја ме је нека одма скрозирала и ја сам  помислијо да то мора нешто да значи, одтада има три године с тога Вас молим да ми  одговорите шта би са мном било да сам продужијо и даље пити.”   16. Повест о јављању из онога света   Причао нам један брат из Вевчана: Умро ми, каже, комшија кога сам много волео.  Туговао сам за њим, молио се Богу и палио свеће. Једне ноћи јави ми се он на сну, и ја  га лепо гледам; па сетивши се, да је он умро, питам га: „А где се ти сада налазиш?” А  он на то одговори: „У небесној цркви”. По том заћутасмо обојица. Онда опет он рече:  „Све даће које ви нама умрлима дајете, долазе нама на небо”. Несумњиво он је  мислио, не да хлеб и свеће и вино и милостиња одлазе на небо, него да олакшање и  радост у оном свету бива умрлим од наших даћа. Блажени Серафим Саровски палио  је много свећа сваки дан спомињући живе и умрле. На оног Вевчанца сан је тако  утицао, да је он уобичајио чинити стално жртве и милостиње за покој душа умрлих  сродника и суседа.   17. Повест о одговору из онога света   1904. године упокојио се архимандрит Павле, настојатељ знамените Тројицке Лавре  код Москве. Отац Павле био је необично кротак и смирен. Ничим се иначе није  нарочито истицао. Један монах поче себе мучити питањем. Зашто је он постављен за  игумана? И тако се, јавно и тајно, питао до саме смрти оца Павла. Кад је овај умро,  монах се умирио. Али наједном догодило се нешто што је почело стално мучити  његову савест и гонити га на покајање. Види он себе у сну како стоји над раком  покојнога игумана. Наједанпут над раком појави се игуман Павле као жив. Лице је  његово сијало неком благом светлошћу. А око лица круг са натписом: „Због  кроткости и смирења”. То је био одговор из онога света на питање монахово. Кад се  пробудио, монах се горко кајао што се бавио оним питањем, и то је одмах исповедио,  и објавио братији шта му се догодило.   18. Повест о чудесно пронађеној икони   У граду Аксају на Дону беснела је колера 1830. године. Страх и ужас завладао је  градом. У том једна сирота жена усни сан и у сну јој се јави Света Богородица и  рекне јој, да се ван града на том и том месту испод ђубрета налази њена икона. Нека  се, вели, та икона откопа, па ће колера престати. Жена оде свештенику и саопшти  своје виђење. Свештеник одмахне руком и отера сироту жену. Но друге ноћи оној се  жени исто јави. Опет она извести о том свештеника. Тада свештеник пође с људима  на означено место и нареди да се копа. Ту је било неко старо ђубриште, и било је  доста тешко копати. Но пошто се копало неко време, заиста се пронађе икона Мајке 

Божје. Тада се устроји литија, и са оном иконом, очишћеном и уздигнутом, пође  около града. Кад су обишли град, врате се у цркву и поставе икону пред  иконостасом. Колера је по том одмах престала. Од тада се прочује та Аксајска икона  Божје Матере као чудотворна до данашњег дана.   19. Повест о пророчком сну   Прича прота Данило Шиљак: Био сам интерниран у Нежидеру са попом Чедом  Чакаревићем. Дуго смо робовали и страдали. Једне ноћи уочи недеље сањам ја као  отворише се врата на нашој бараци и уђе један дечко, извади нотес из џепа, оцепи  један лист, па викну громко: Данило Шиљак и Чеда Чакаревић, јесу ли ту? Ту смо,  одговорих ја. Одмах узмите своје ствари па да идете у команду и примите своје  објаве; пуштате се у слободу. – Ја се пробудим и прекрстим. Сутрадан причам попу  Чеди свој сан. А он ће рећи: па може Бог дати да се ослободимо. Ја сумњам,  одговорих ја. У том дође среда. И догоди се нешто што ме је запрепастило. Исти онај  дечко појави се, сада не у сну него на јави, извади нотес, оцепи лист и викну мене и  поп Чеду по имену, и рече нам исте оне речи, онаковим истим гласом као и у сну, и  ми будемо тога дана ослобођени.   20. Повест о сну обистињеном   Прича нам прота Данило из Пријепоља: Мој рођак Јосиф Шиљак називао је мене:  Мали, а ја њега: Стари. Необично смо се волели. Једног дана рече ми неко, како је поп  Јосиф нешто болестан. Ја рекнем: баш ћу отићи да га видим. Но прођоше два три  дана ја не стигох да одем. Кад једне ноћи у саму зору сањам ја и у сну видим попа  Јосифа обучена у одежде како лежи на дасци опружен као мртвац. Ја му приђем и  упитам: – Како је, Стари? А он мени одговори: А где си ти, Мали? Ја тебе чеках а ти не  дође. – Тргнем се у страху иза сна и устанем. Тек што сам устао, дође човек из села  поп Јосифова. Ја га познадох и досетих се јаду, па пре него је он отворио уста ја  упитах: Је ли жив поп Јосиф? Одговор: Умро је пре два сата.   21. Повест о истом сну двају лица   Чули смо за неколико случајева такозваних „двојних снова”. Такви се снови по  правилу остваре. Читамо у књизи Макса Кемериха Прорицање један случај таквога  двојнога сна. У једној породици падне у постељу деветогодишњи синчић. Дете је  имало велику ватру и родитељи су били веома забринути за њ. Сања отац сан, као  шета он са тим својим сином Карлом по ливади. Отац је држао дете за руку, и дете је  било врло весело. Наједном се укаже пред њима неки диван и велики дворац. У том  се дете оте из руке очеве и потрча у правцу тог дворца. Узалуд га је отац викао да се  врати. Отац је хтео потрчати и сам да врати дете, али се није могао маћи с места. Кад  се пробудио, био је сав уплашен за судбу свог болесног сина. Ћутао је до подне, па  онда почне казивати сан, својој жени. Жена узвикне од изненађења, и саопшти  мужу, да је она имала исти такав сан, и да га је још изјутра испричала слушкињи  запретивши јој да то не казује њему, оцу детињем. Ускоро затим дете је издахнуло и  – заиста одбегло у дивне и велике дворе небесне.   22. Повест о сну који објашњава недолазак брата   Донка Стојановић из Битоља прича нам о случају свога брата следеће: Мој брат  Јован Секулић био је иконописац. Он је живописао и садашњу митрополију у  Битољу. Умро је пре 3 године у Књажеву код Софије. Те године писао нам је да ће  доћи за Васкрс, и ми смо га с радошћу очекивали. Али не дође. Беше нам и жао и  чудно, зашто није дошао. Нарочито сам ја као сестра због тога туговала. Но по 

Васкрсу ја га видим у сну једне ноћи. Он ми се јави, па ми рече: Хтео сам доћи, али  ето ово ми се десило”. Мало по том дође нам вест, да се мој брат Јова упокојио у  Господу, и то баш оне ноћи кад сам га ја сањала.   23. Повест о предсказаној смрти у рату   Пише Макс Кемерих у књизи својој Прорицања на страни 61 следеће: „Веома је  значајно што прича један аустријски поручник: Тек што је свануло јутро знамените  битке код Ваграма (5. јула 1809)... а то приђе мени мој крилни поднаредник,  Витенбарт по имену, и замоли ме, да примим и сачувам његов часовник и готовину,  пошто је он сигурно уверен да ће овог јутра погинути... Наравно ја сам упитао пре  свега за узроке такве забринутости. Ви ме, вели, познајете, да сам ја без страха, г.  поручниче, и вероваћете ми. Уморан од јучошњих пешачења ја сам заспао синоћ  чврсто и мирно код стражаре међу мојим људима. На сан ми дође неко биће небеске  лепоте, стаде преда ме па ме подуже посматраше са бескрајном добротом. Привучен  бејах томе бићу неким неисказаним осећањем па пружих руке према њему. Тада оно  рече: „Још данас бићеш ти код мене; прими ову траку у знак истине”. Рекавши ово  обеси ми једну широку црвену траку преко десног рамена и прсију. – Ето зашто сам  ја убеђен да је овај дан – дан моје смрти...   „Чим су Французи опазили наше кретање почеше из тешких топова сипати куглу за  куглом. Ја спазих једну куглу која лећаше управо на мене. Скочих у страну и викнух  својим људима: „Сагните се!” Један тренутак и – мој Витенбарт лежао је непомичан  и мртав. Десно раме и прси биле су му расмрскане".   24. Повест о неговештеној смрти у сну   Прича нам Ристо син пок. хаџи Стојана Опеничанина, како је умро његов отац. На  месец дана пред своју смрт, каже, Стојан је позвао мене и рекао ми: У нашој кући  умреће неко кроз месец дана. Како је то он дознао, није ми хтео рећи. Најпре је  мислио, да ће умрети његова стара супруга, и почео је кришом од ње све  припремати за погреб. Куповао је разне ствари и доносио кући па скривао од жене.  Али на десет дана пред смрт он ми рече: Ја ћу умрети а не жена. Дошао ми је, вели,  на сан мој син (који је погинуо у рату) и рекао ми: Хајде, бабо, дођи овамо, чеке те  деда (то јест отац Стојанов). После неколико дана рекао ми је, да му се поновио исти  сан. На име, покојни син и отац његов позивају га у онај свет. Изјутра на дан смрти  он је хтео уваљати једно буре у подрум; пао је и буре га је скршило. Говорио је  стално: Господи помилуј, Господи помилуј. Најзад те речи је прошаптао неколико  пута, што се приметило по мицању усана, и с тим се упокојио.   25. Повест о необичном сну обистињеном   Прича нам старица Ленка Јанић о једном случају, у коме је она добила истинито  откривење из онога света. У време аустријске окупације она је живела са најмлађим  синовима у Београду. Мучила се много и сиротовала, но стално се Богу молила.  Једном јој се догоди да она загуби свој накит, који је држала у резерви да га у случају  глади прода и децу исхрани. Она се због тог губитка много жалостила. Но дође јој  још један далеко већи удар. Добије она вест, да јој је син Мика погинуо у рату.  Плакала је горко за својим љубљеним сином. У тој тузи једне ноћи она види у сну  свога умрлог мужа Љубу. Упита је муж, зашто је тако жалосна? А она одговори: Како  не бих била жалосна кад сам изгубила накит! На то јој Љуба одговори: Накит није  изгубљен; он се налази затрпан стварима у (том и том) сандуку. Онда Ленка рекне  њему. Има ја и већу жалост. Зар ти не знаш, да нам је Мика погинуо у рату? На то јој 

муж одговори: То није истина; Мика је жив. Кад се Ленка пробудила, она брзо почне  претурати по оном сандуку, и заиста нађе свој накит. А кад се рат завршио, њен син  Мика вратио се у Београд жив и здрав.   26. О смрти митрополита Филарета   Читам о предсказивању смрти чувеног митрополита Московског Филарета. То је  било 1867. године. Те године било се навршило 50 година владичанства Филарету.  Њему је било већ 84 године. Кад је одпразновао свој јубилеј, он се повуче од послова  у Тројицку лавру светог Сергија. Те исте године 14. септембра њему се јави на сну  његов отац и каже му:   – Запамти 19. датум!   Овај сан митрополит је протумачио као јављење датума његове смрти. И зато се  почео журно спремати за смрт. И решио је био причешћивати се сваког 19. датума.  Кад је прошао 19. септембар, он је очекивао 19. октобар. Кад је дошао 19. октобар он  се опет причести, но продужи живети. Кад је настао Новембар Владика почне  побољевати, и почне све око себе журити да свршавају послове док није он умро. И  приготовивши све, и поручивши погребни сандук, и наредивши све, он 19.  Новембра одслужи последњу литургију и оде да се одмори. Када монах уђе да му  јави за ручак, види Владику мртвог.   Ето што је значио сан: „Запамти 19. датум!”   Иако је српски народ рекао:   „Сан је лажа а Бог је истина”,   ипак има много снова у народним причама и песмама, који су забележени као  остварени. Баш скоро сам прочитао поново песму „Женидба Максима Црнојевића”, и  у њој сан Јована капетана, који он прича свом ујаку Ивану Црнојевићу:   „Очи склопих грдан санак виђех   „Грдан санак да га Бог убије!   „Ђе у сану гледам на небеса,   „На небу се, ујо, наоблачи,   „Па се облак небом окреташе,   „Облак дође баш више Жабљака,   „Више твога поносита града,   „Од облака пукоше громови,   „Гром удари тебе у Жабљака,   „У дворове, твоју постојбину,   „Жабљака ти огањ оборио,   „И најдоњи камен растурио;   „Што бијаше један ћошак бијел,   „Ћошак паде на Максима твога,   „Под ћошком му ништа не бијаше,   „Испод ћошка здраво изишао. –   „Мој ујаче, Црнојевић Иво,   „Не смијем ти санак исказати,   „Тек ако је сану вјеровати,   „Ја ти ујо, хоћу погинути   „Погинути у твоје сватове”.  

И заиста, у несрећној борби међу сватовима, Максим је само рањен а Јован капетан  убијен.   27. Сан у очи смрти краља Александра Обреновића   Протонамесник Стева Гужвић прича нам, како је имао чудан сан оне ноћи када је  погинуо последњи Обреновић, краљ Александар. Сним, каже, како ме Краљ позвао  на славу да светим водицу и ломим колач. Ја дошао, као у неку малу и ниску кућу,  где се Краљ налазио. Обучем одежду и хоћу да почнем обред. Наједном погледам и  видим, а то свећа сва искршена и искривљена. Погледам у суд са водом, кад али вода  нечиста и пуна отпадака од цигарета. Ја обратим пажњу присутних на ово и  затражим, да донесу здраву свећу и чисту воду. Но још погледам низа се, а то моја  одежда сва дроњава и поцепана. Помислим: док они донесу другу свећу и воду ја  могу скочити до моје куће и обући нову одежду. И као дођем кући, узмем нову  одежду и почнем облачити. Но никако да обучем: све ми се руке заплићу међу лице  и поставу. Устрашен да не одоцним, ја пожурим, пожурим, али не иде па не иде. Сав  ознојен и уплашен ја се пробудим. Прекрстим се и кажем: Дај Боже добро! По том  изађем на улицу. Беше врло рано. Пред једним дућаном видим познатог ми трговца  и учитеља. Назвах добројутро и хтедох мимо проћи. Али учитељ ми приђе, па ће ми  рећи: Знаш ли ти, попе Стево, шта се ноћас догодило? Не знам, одговорих. Само знам  да сам имао један страшан сан и да не може бити добро. Онда ми рече учитељ  шапатом: И није добро. Ноћас су погинули Краљ и Краљица у Београду. То је било  29. маја 1903. године.   28. После губитка – добитак   – Кажи ми, сестро Марина, нешто из народа. Ти си много путовала, многе судбе  људи сазнала и путове Промисла разумела.   Сестра Марина се замисли, па ће после дужег оклевања и изговарања као да она  ништа не зна, да је недостојна и тако даље испричати следеће:   – У селу Издеглављу преноћила сам код једне удовице. Та удовица ми је причала,  како је некад ударио помор у њену кућу те је за четири дана изнела седам мртваца  из куће. Међу умрлим био је њен муж, и неколико синова и друге чељади. С тешком  муком могла је она припремити све за погреб онако како је ред. Кад је свих седам  поглебла, она остане са троје ситне деце. Тада јој дођу комшије и сродници и почну  саветовати, да се исели из те куће у неку колибу, јер је на кући проклетство. Али  нема колибе – куда да се сели? У великој недоумици шта да ради једне ноћи кад су  деца била поспала она се дуго молила Богу за савет, па легне и она спавати. На сну  јој се јави света Недеља, па је помилује и каже јој, да ће је она штитити, и да ће јој све  одмах добро поћи. Тако упућена и охрабрена она остане у својој кући. И заиста те  године пође јој све на добро и напредак. Она узме за жито 50 наполеона. За тај новац  купи једну њиву од Турчина. Овце јој се умноже. Воће роди. Башта донесе велики  плод. То се понови и идућих година. Децу подгаји и изведе на пут. Двојицу је  оженила, а ћерку удала. Један син јој је сада кмет у селу. Диван пример Божјег  промисла о онима који Га се боје!   29. Повест о Светом Василију Острошком   – Верујеш ли ти, прото, да су свеци Божији живи? упитах једног дана чувеног проту  јунака Јована Бошковића.   – Како не бих веровао, кад су ми се јавили и о себи то посведочили.  

Једнога дана рече ми попадија, прича прота Јован, да због неке домаће невоље одем  у Острог и однесем неки дар. Ја бејах нешто смућен и љутит. „Шта да му носим,  рекох ја? Остави на миру оне мртве кости у пештери Острошкој, а ти се обрати  живима за помоћ!” Тако прође дан. Кад ноћу у јасној визији јави ми се свети  Василије, па лупи својим жезлом и срдито викну мени: „Ја сам жив, а нисам мртав,  као што ти мислиш. И немој да будеш неверан но веран.” У великом страху ја скочим  са постеље и потражим од попадије онај дар што је спремила, те га однесем у Острог  светоме Василију. Од тада ја сам добро утврдио своју веру, да су свеци Божји живи а  не мртви.   30. Гром убио девојку која је то сањала*   Ратари, 9. јуна. – (Ђ. изв. „Правди”). – У селу Клоки гром је убио двадесетогодишњу  девојку Даринку Ракић, за коју се прича да је сањала баш уочи своје смрти оно што  се заиста и десило. Свој сан Даринка је испричала укућанима. Рекла је да је у сну  видела један велики црни облак, из кога ју је погодио гром. Сан је, како Даринкини  укућани причају, доста онерасположио младу девојку. Ипак је она отишла са мајком  и ујаком да окопава кукуруз. Нешто после три часа поподне небо су превукли  облаци и убрзо је почело да грми. Грмљавина са јаком кишом трајала је дуго.  Даринка, њена мати и ујак склонили су се од кише под гранама једног великог  дрвета. Касније је Даринка прешла под једно друго дрво да би се заштитила од  непогоде.   Одједном се зачуо страховито јак звук – као да се руши нешто огромно и гломазно.  Кад су Даринкина мати и ујак дошли к себи, видели су да Даринка лежи три метра  далеко од дрвета, под којим је малочас стајала. Била је убијена громом.   У погребу Даринке учествовало је цело село.   Библијско мерило снова   И у Старом и у Новом Завету записани су значајни снови који су се обистинили. Ја не  мислим овде преписивати све те снове – нека их сам читалац потражи и прочита у  Св. Писму – него ћу их споменути. Тако:   У старом завету   I Мојс. 20, 6. Сан цара Авимелеха, који беше отео од Аврама жену му Сару мислећи да  је Сара сестра Аврамова. На сну му се јавило, да је Сара жена Аврамова, и наредило с  претњом, да је одмах врати мужу, што је Авимелех сутрадан извршио.   I Мојс. 28, 12. Јаков у сну видео лествицу, низ коју силазе и уз коју узлазе анђели, а на  врху лествица Господ Бог, који објављује своју вољу. То место Јаков је прозвао  Ветил, што значи Дом Божији, и на њему је подигао олтар.   I Мојс. 37. Снови Јосифови, који су изазвали срдњу и завист браће његове и  определили сву будућност његову.   I Мојс. 40. Снови Фараоновог пехарника и хлебара у време када су били у немилости  царској и обојица тамновали у тамници заједно са Јосифом. Јосиф је правилно  протумачио оба сна, и то: пехарнику да ће кроз три дана бити ослобођен а хлебару  да ће кроз три дана бити обешен. Што се заиста и збило.   I Мојс. 41. Знаменити сан Фараона мисирског о седам дебелих и седам мршавих  крава. Јосиф протумачио тај сан као седам родних и седам неродних година.  Обистињење таквог тумачења донело је Јосифу велики положај и велику славу.  

I Царства 3, 5. Сан цара Соломона, у коме му се јавио Бог и рекао: Ишти шта хоћеш да  ти дам. И што је цар заискао у сну, Бог му је даровао у животу.   Данило 2. Сан цара Навуходоносора о великом кипу, и о камену одваљеном од горе,  који је срушио тај кип. Пророк протумачио, да се тај сан односи на четири  наизменична и пролазна царства, и на последње и вечно царство Христово. Што се и  догодило.   Данило 4. Сан цара Навуходоносора о великом храсту који би посечен, па из пања  избише младице. Пророк протумачио, да се тај сан односи лично на  Навуходоносора; на његово лудило за седам година, и на његово оздрављење када  буде признао јединог истинитог Бога. Што се све и догодило.   Данило 7. Сан пророка Данила о борби цркве Божје са зверским царствима докле се  не зацари Христос и успостави царство светаца Божјих.   У новом завету   Матеј 1, 20. Сан праведног Јосифа, у коме му се јави анђео Господњи и заповеди да  не отпушта пресвету Деву Марију.   Матеј 2, 12. Сан источних мудраца, после поклоњења у Витлејему, у коме сну  наређено им беше, да се не враћају у Јерусалим ка Ироду, јер он хоће да убије  новорођенога Цара. Последица: мудраци одоше другим путем у домовину своју.   Матеј 2, 13. Сан Јосифов, у коме анђео Господњи наређује овом праведнику да бежи у  Мисир са божанским Чедом и Његовом матером због опаке намере Иродове. Што  Јосиф и учини.   Матеј 2, 19. А по смрти Иродовој опет се јави анђео Јосифу у Мисиру, објави му смрт  Иродову и нареди да се врати у земљу своју. Што Јосиф послуша.   Матеј 27, 19. Сан жене Пилатове у време неправедног суда над Господом Исусом.  Поручи Пилату жена његова:Немој се ти ништа мијешати у суд тога праведника, јер  сам данас у сну много пострадала њега ради. Последице тога сна: малодушни Пилат  опрао је своје руке но ипак осудио Праведника, а жена његова, по предању, постала  је доцније хришћанка.   Види још Павлове снове Дела Апост. 16, 9 (јавио му се човек из Македоније); 18, 9  (јавио му се Господ); 27, 3 (јавио му се анђео Божји).   Сви наведени снови су истинити. Библија кроз њих показује, да се Створитељ људи  служи и сновима као једним од начина да објави људима вољу своју. Но Библија не  оправдава све снове свих људи у свету. Далеко од тога. На против, она нас строго  учи, да не верујемо свакоме сну. Чак и ако се неки сан испуни а одводи нас од праве  вере у Бога, треба да буде одбачен. Ако устане пророк или који снове сања, и каже  ти знак и чудо, па се збуде тај знак и чудо, а он ти рече: хајде да идемо за другим  боговима – немој послушати. Јер вас куша Господ Бог ваш да би се знало љубите ли  Господа Бога својега из свега срца својега и све душе своје (V Мојс. 13, 1).   Према томе, може се рећи овако: Истинити су само они снови, који утврђују људе у  правој вери и у поштењу; или другим речима: који обраћају безвернике ка вери, или  грешнике ка покајању.   Једну малу руковет таквих снова ја сам изнео овде. Јасно је њихово сведочанство.  Сви они сведоче, да ми људи нисмо сами, него –   С нама је Бог! Емануил!  

II  О чудесним исцелењима     1. Повест о исцелењу у Барешанском манастиру   Из мог Дневника (1935. г.)   После данашње литургије у манастиру светог Меркурија привели су нам к олтару  једнога човека по имену Василије, да му се очита молитва. Василије је изгледао  потпуно здрав и одговарао је паметно на сва питања. Но о њему причају људи око  нас, да је доведен у манастир везан као потпуно луд. Поп Ристо Барешански вели, да  је при том још био и нем, и није могао ни речи прозборити. Василије је остао тако у  манастиру 7 дана. И поп му је читао неколико пута молитву. Једно јутро кад је поп  дошао у манастир изненади га Василије речима: „Молим те, попо, да ме причестиш”.  Умирио се, дакле, оздравио, и проговорио. Ово је један живи пример силе и милости  Божје, кога су сведоци били многи из оног народа што се данас сабрао у манастир на  славу.     2. Повест о лудој жени   Прота Јован Бошковић прича следеће: Једне године о Тројичину дне био сам у  Острогу. Дошао и Митрополит Митрофан с Цетиња. Народа много. Наједном видимо  неке људе воде седам коња, и на једном коњу седи жена увезана, а људи је са стране  придржавају. На другим коњима ствари и комора. Један од људи познаде мене и  рече: молим те, помози нам за ову жену. Ово је супруга главног аустријског  директора пореза за Херцеговину из Мостара. Па је луда у највећем степену. Довели  смо је светом Василију, па ти ела да нам помогнеш и пропутиш. – Ја га упутим на  Митрополита, а Митрополит одреди мене да се бринем о тој жени. Сећам се звали су  је Милчика; као да је била католикиња. Одведемо је под ћивот, а по том затворимо у  једну мрачну ћелију. Страшно је викала, кршила ствари и нападала људе. Сваки дан  јој се читала молитва пред ћивотом. Трећи дан ућути се. Ми отворимо ћелију, а она  мирна. Па упита:   – Тако вам Бога, где се ја ово налазим? – Ми јој речемо, а она се заплака. И поста  потпуно разумна, здрава и мирна.   Ето тога сам лично био очевидац.   После неког времена дође у Острог та госпођа са својим мужем и донесу дарове. А  муж носио униформу аустријску. Те неки Црногорац кад га виде из шале повика: Ево  Швабе, дај да га убијемо! Човек се уплаши, остави своје дарове пред манастиром и  врати се дома.     3. Повест о немом младићу исцељеном чудом   Зака Апостоловић, родом из села Трнова, живи сада у Битољу. Она прича из  сопственог опажања многа чудесна исцелења што су се догодила у цркви Трновске  Мајке Божје. Данас нам је причала следећи случај: Довели, каже, из Америке једног  младића, који је био 3 године нем. Довели га у Трново, да би га милост Мајке Божје  исцелила. И ја сам тада живела код цркве у Трнову, и држала сам кључеве од цркве  код мене. Свако јутро ја сам прва ишла цркви и откључавала цркву. После мене  долазили су други и доводили своје болеснике. Онај неми младић је долазио први  после мене. Једнога јутра ја пошла цркви као и обично, док онај младић стаде преда  ме, трже ми кључеве из руку и викну: „Зашто ти увек да држиш те кључеве?” И  истрже кључеве из мојих руку па оде у цркву. Ја се запрепастих чујући га где  проговори. И од тада младић је престао бити нем и говорио је.  

  4. Повест о исцелењу дервишове жене   Учитељ Филиман дуго је учитељевао у школи Милешевској. После је премештен у  Пријепоље. Сав народ око Милешева срцем га воли и поштује, и хришћани и  муслимани, као велику душу и велики карактер. Па нам прича Филиман много и  много о Милешеву. На моје очи, каже, исцелили су се многи болесници у овој  светињи. Доведу луда човека везана у конопе, па му се читају молитве код ћивота  Светог Саве и ту преноћи. После га као здрава одреше, и он оде кући слободно. Тако  исто и болеснике са другим болестима и мукама.   Ћивот Светог Саве и сада је прекривен једним скупоценим покривачем. Изненадило  нас је кад смо чули од Филимана и других, да је тај покривач поклонила једна була.  Неки дервиш Кратовић из Пријепоља имао жену полуделу. После дугог и узалудног  лечења и гатања доведе дервиш своју жену у Милешево. И ту покрај ћивота по  молитвама духовника жена потпуно оздрави. Из захвалности она је после сашила и  извезла својом руком овај покривач па га донела на ћивот Светог Саве, где се и сада  налази.     5. Повест о исцелењу немих   Из мог Дневника 1935. г.   Вечерас на повечерју читали смо житије светог Андреје Критског, једнога од  великих отаца и светитеља православне цркве. У житију се каже, како је био нем од  рођења па све до своје седме године. Кад му је било 7 година одведе га мајка у цркву  на причешће. Чим се дете причестило, проговорило је. Толика је сила Светог  Причешћа.   Но ево једног још чуднијег случаја који се догодио у наше дане. О слави  манастирској у Светоме Науму ове године дошао беше и један муслиман из Охрида  по имену Сефер Јашар. Па нам је он причао о чуду које се јавило на његовом сину  Касану. На име: његов син Касан био је нем седам година. Отац доведе прошле  године свога немог сина о слави у Свети Наум. И духовници су читали молитве над  недужним. Ове године дошао је у манастир да благодари Светом Науму. Његов неми  син проговорио је.   Дакле, ни по вери ни по причешћу него једино по молитви догодило се у наше дане  чудо истоветно као над светим Андрејом, који је био крштен и који се причестио, па  тек онда проговорио.     6. Повест о чудесном оздрављењу од причешћа   Једна жена по имену Велика П., добра домаћица из села Брусника прича како је пре  две године лежала болесна у Битољској болници. Рука јој је била страшно отекла.  Лекари су просекли оток, и велика количина гноја излазила је из руке. Тада јој  приђе једнога дана отац Јован Максимовић, тадашњи наставник Богословије а  садашњи владика Шангхајски. Она га није познавала. Отац Јован понуди је да прими  причешће, и она прими. Од тога буде јој нешто мало лакше. После два три дана опет  је посети отац Јован и опет јој предложи да је причести. Она пристане но каже, да ће  прво постити бар три дана па онда узети свету тајну. Јер, вели, прошли пут се  причестила без поста, па је гризе савест. Отац Јован остави јој на вољу и оде. Жена  почне постити, и од свега јела што јој је нуђено у болници узимала је само хлеба.  После три дана донесе отац Јован свету тајну и причести је. То је било на Велику  Среду изјутра. Пред вече рука је у болеснице била потпуно здрава. Дође лекар, који  јој је рекао да ће морати остати у болници најмање три месеца. И запрепасти се кад 

види, да се у руци сав гној осушио и да болесница при притиску руке нимало не  осећа бол. Прекрсти се и каже жени, да је здрава и да може одмах ићи кући.   Кад је жена испричала свој случај, упитају је, који је то свештеник био. Она му није  знала име, али га опише тако да смо се сви сетили, да је то био отац Јован. Јер он је у  своје време скоро посведневно посећивао болеснике. Кад смо жени рекли, да је тај  свештеник сада владика она се зачуди.     7. Повест о исцелењу ока   Прича нам Димко Караџић из Прилепа, како га је чудесно излечио свети Димитрије  у својој новој цркви у Селцу. Док сам, вели, био у Америци, заболело ме око. Одем  лекарима и они оперишу око. Но то око место да оздрави потпуно изгуби вид, и ја  останем ћорав. Кад сам се вратио из Америке, примио сам се за тутора манастира  Светог Димитрија у Селцу. На води код манастира ја сам гледао многе људе и жене  како се том водом исцељују од разних мука и недуга. Помислим, зашто и ја не бих  опробао то средство за моје ћораво око? А још уз то почело ме и друго болети, те сам  ја једва назирао предмете око себе. Одем дакле на воду и умијем њоме своје очи. Кад  наједном почнем гледати јасније. И ево сад добро видим на оба ока. Ово се догодило  у лето ове 1935. године.     8. Чудо од курске иконе Мајке Божје   Ова икона је прошлога лета ношена из Београда у Бугарску. Том приликом бугарски  историчари су штампали многе подробности о тој икони. Између осталог саопштен  је у часопису „Христианка” (број 78 од ове 1935. године) следећи случај: Син  Прохора Мошина, угледног грађанина у граду Курску разболео се био тако тешко да  је свака надежда на његово оздрављење била изгубљена. Смрт детета очекивала се с  дана на дан и с часа на час. Но једне ноћи дође детету на сан Мајка Божја и рекне му,  да ће сутрадан доћи у њихов дом њена икона и да ће му она повратити здравље. И  заиста сутрадан била је некаква литија кроз град, и ношена је она икона  Богородичина у литији. Мошинова кућа налазила се у једној од оних улица куда је  икона преношена. Кад је литија стигла близу Мошинове куће удари страшан пљусак  кише. Куда ће свештеници са иконом те баш у кућу Мошинову. Дете је лежало у  постељи више мртво него живо. Родитељи обрадовани што им се таква светиња  уноси у кућу замоле свештенике да ставе икону на болесника. Осетивши на себи  икону дете је целива својим охлађеним уснама. И устане дете здраво и радосно.     9. Вером Излечена   На дан Св. Великомученика Ђорђа ове 1932. године код цркве у Баваништу (Банат)  био је велики молитвени сабор многих наших братстава из околине. Многа братства  дошла су са црквеним барјацима и литијама цркви, која се сматра као манастир и  где се многи болесници лече. И наше братство из Долова (Банат) спремало се да  дође овом манастиру. Сва браћа из Долова сабрала су се код своје цркве, где је  свештеник одслужио молебан па су пошли. Баш кад су пошли долази код њих једна  жена и моли их да и њу приме да иде са њима са својом болесном девојчицом која и  ако има осам година ипак не може на ноге да устане те је за свашта уносе и износе  на рукама. Ова ожалошћена мајка решила је да иде у манастир и да се помоли Богу  за оздрављење своје кћери. Али настала је тешкоћа: како да је одведу у манастир?  Кола нису имали а да је носе у манастир требало је да се пређе дуг пут од 10  километара. Најзад се сва браћа сложе да је наизменично (редом) носе до  манастира. Тако и учине и дете донесу и метну у цркву. Убрзо је пала бујна киша и 

дете у цркви заспа. У том долази и литија из Баваништа манастиру. Мајка овог  детета пожури у цркву да га пробуди да би тако дочекали литију – барјаке и браћу  из Баваништа. И на њено велико чудо и радост њена мала ћерчица уста сама на ноге  и сама изађе из цркве поред мајке. Кад је литија ушла у цркву ми смо питали ово  дете и мајку за ово исцељење. И ова мала вели: да је док је она спавала у сну дошла  код ње једна жена, помиловала је по лицу и рекла јој: „Ајде устај!”. Потом је дошла  њена мати и пробудила је. Овај догађај све нас је обрадовао и сви смо за то  заблагодарили Богу на Његовој великој милости.   Саопштио Милија Кидишевић (Хришћанска заједница – Крагујевац) из Баваништа  Број 6. Јуни 1932. год.   10. Повест о исцелењу буле по великој вери   Причали су нам у Мирковачком женском манастиру тамо иза Скопља овај необичан  догађај. У том манастиру постоји једна света водица, агиазма. Та вода била је чувена  по лековитости како међу хришћанима тако и међу муслиманима. Једнога дана  падала је јака киша, и вода, црвена од блата, текла је потоцима поред манастира.  Некоме Турчину разболи се жена. Заболеле су је љуто женске груди, и она се  превијала од болова. Узме Турчин булу на коња па пред вече доведе у Мирковички  манастир. Када је ушао у авлију, сретне га манастирски слуга и упита шта жели.  Турчин упита за калуђерице, но слуга осорно одговори, да је доцкан и да се он не  може видети с калуђерицама у то доба. Турчин то саопшти були на свом језику, и  пошто су се посаветовали, објасни Турчин слуги због чега су дошли у то доба, и  упита да ли би могао добити један суд оне свете водице за болесну жену? Слуга  нервозно узме празан суд од Турчина, зађе за кућу, па рекне самом себи: Турчин,  Турчин, за Турчина свака је вода добра! и захвати у суд оне блатњаве црвене воде  која се слила потоцима низ авлију. Узме Турчин ону воду, захвали, и одведе жену  кући. Сутрадан он доведе вола да дар манастиру. Жена му је, каже, пила ону свету  воду и оздравила. Па је из благодарности дотерао вола. Онда игуманија упита слугу,  кад је то Турчин долазио и узео воду? Тада се слуга застиди, и све исповеди мајци  игуманији. А игуманија позове калуђерице у цркву на благодарење Богу, који чудеса  чини по вери људи.   11. Повест о помоћи Светог Василија Острошког   Кад смо били у Херцеговини са Српским Патријархом 1933. године причаху нам за  Ристу П... из Пијесака и шта му се све догодило. Ристо је био бојаџија у Стоцу. Није  веровао ни у шта. Деца му умирала све једно за другим. Најзад разболи му се и  последњи син што га је имао. Једно вече кад је дошао кући, виде сина већ у  самртном ропцу. Обузе га страх и жалост. И дође му да се помоли. Оде насамо, па се  са уздасима и сузама помоли светом Василију Острошком. Јер у том крају томе се  свецу понајвише моле. О свети Василије, рекне Ристо, помози сину моме; спаси га, па  ћу ја посетити тебе (то јест твој манастир). Сину буде одмах лакше, и по том  оздрави. А Ристо оде онда у Острог да се поклони и заблагодари светом Василију.  Тај догађај Ристу је потпуно преобразио.   12. Повест о чуду на острву Тиносу   У целој Грчкој велико је узбуђење због једне чудесне појаве у знаменитој цркви  Свете Богородице на острву Тиносу. То се догодило 1935. године. Нека млада  учитељица Марија Калимагиру, родом из Азије, боловала је од тешке неврастеније,  која је већ прелазила у лудило. После дугог и узалудног лечења у Атинској клиници 

одведе је мајка на Тинос. Кад су тамо стигли, Марија никако није хтела поћи у цркву.  Одвели су је у хотел. Увече заварају је и позову као у шетњу. Кад су мало прошетали,  на једанпут Марија каже, да је нешто силно вуче цркви и позове мајку и остале који  су били с њима да иду у цркву. Дошав цркви, нађу врата затворена. Онда брат  Маријин погледа кроз прозор цркве унутра и рекне: – Срећни смо. Ено унутра је  једна монахиња, доћи ће да нам отвори. – Тада и мајка погледа и види у цркви једну  високу жену у црнини. Ћерка је за све то време гледала разрогаченим очима у врата  цркве и била је као ван себе. Брат њен посматрао је без престанка ону жену у  црнини. Та жена је почела бивати све већа и већа, док није достигла огромне  размере узраста. И у том она наједном ишчезне, при чему се зачује у цркви  страховит тресак. Тресак се чуо надалеко. Брзо позову црквене туторе. Отворе  цркву, и не нађу никога у цркви. Но врхунац чуда био је у томе, што је после тога  треска учитељица Марија постала потпуно здрава. Радосна мајка, радосна ћерка,  радостан брат, радостан цео хришћански народ на Тиносу. Чудо се рашчуло по целој  Грчкој, и о њему се свуда прича и пише. То се догодило почетком овог месеца  септембра лета Господњег 1935.   13. Повест о казни, и о исцелењу у Светој Петки у Београду   Из мог Дневника   Данас нам дође фотограф Ерић да моли за свога брата Марка, да буде примљен у  Монашку Школу. Иако је, каже, мој Марко увек био побожан, огреши се ове године  на Велики Петак, па узе да оправи некакав пут. Одмах по том згрчи му се лева рука,  те није могао њоме маћи. Тако му је то трајало 3 месеца. Ишао је лекару, и лекар му  рекне да нема никаквог лека ни начина у науци, да му се може помоћи и рука  исправити. Марко је био у јаду. Почео се непрестано молити Богу. На сну му се јави  некакав човек и рекао му због чега му је то дошло, као и да код људи не може за то  наћи лека. На сам Петровдан одем ја са Марком у цркву Ружицу, па после службе на  воду свете Петке. Напио се Марко оне воде и попрскао згрчену руку. Одмах  згрченост попусти, а други дан он је могао слободно руку кретати. Ено га, сад је  потпуно здрав. Завештао се, никад више у празник не радити.   14. Повест о једном случају обраћања   Прича нам брат Б. Ч. из Врњаца: „Шест година ја сам пио ову воду у бањи. Лекар ми  је рекао, да имам зачетке јехтике. При крају шесте године опет ми је рекао, да ћу  тешко моћи живети више још од три месеца. У то време ја нити сам ходио у цркву  нити сам знао за Бога и Јеванђеље. Тада плану Рат, и ја будем интерниран. У лагеру  где сам робовао беше један човек који је читао Нови Завет. И као да га је сам Бог  упутио он је нарочито мене посведневно призивао на заједничко читање Новог  Завета. Ту се моја душа пробуди и ухвати велики страх за своје спасење. Страх за  душу надмаши мој страх за тело. Кад сам ја видео, да ми је душа болеснија од тела, ја  сам пренебрегао свако лечење тела, и тело је постајало све здравије, док после није  сасвим оздравило. Постепено како ми је душа оздрављавала, и тело ми се снажило.  Поред мене пристане још десетак мојих другова да читају Нови Завет. Сви се  пробуде и обрате душом Господу Исусу Христу. Држали смо правила молитве и  живота како смо сами умели. Кад смо се вратили кући, и почели читати правила, и  питати о томе свештенике, увидели смо, да ни у чем нисмо погрешили. Сам Дух  Божји учио нас је и упућивао.  

15. Повест о колери у Охриду 1910. године   Стари Сандре Чипановић, дугогодишњи тутор цркве светог Климента у Охриду,  прича овај догађај. 1910. године беснела је колера у Охриду. Град се сваки дан пунио  мртвацима. Лека није било. Народ се почео пресељавати и бегати у околна села.  Манастир Светог Наума био је пун избеглих Охриђана. Онда, вели, Сандре, ја  предложим попу Ђорђу и још једном попу који је био при цркви Светог Климента, да  узмемо мошти светога оца нашег Климента и прођемо кроз варош у литији. Попови  се сагласе. И одмах пођемо, само нас неколико. Уз пут нам се почео народ  придруживати. Прођемо стару варош, па онда кроз чаршију. Турци нам нису  сметали, јер и они су падали од колере као муве. И тако до вечера вратимо се са  моштима у цркву Светог Климента. Сутрадан нико се више није разболео од колере.  Ова грозна болезања наједном је пресечена. Ношење светиње у литији много  помаже, каже стари Сандре. И подсећа на случај у Цариграду. Једном је и у  Цариграду колера завладала и много је народа покосила. Онда Патријарх оде  султану и замоли за одобрење, да се пренесе кроз град Појас Пресвете Богородице  који се чувао онда у цркви Влахерни. Султан дозволи, и литија с тим Појасом и с  Патријархом, свештенством, крстовима и рипидама пође кроз Цариград. И колера  одједном престане.   (Мислимо да је том приликом Појас Богородичин морао бити донесен из Свете Горе  из манастира Ватопеда, где се и до данас чува. А у Влахерни Појас је стајао раније, па  је пренесен у Свету Гору у манастир Ватопед. Свети Сава са својим оцем Немањом  саградио је параклис у Ватопеду Појасу Пресвете Богородице.)   16. Повест о исцелењу згрчене жене, и о тресењу ћивота   Илија Златичанин записао је још и ово чудо у Острогу. Неки богат Босанац оженио  се био красном женом, коју је волео као своју главу. Но жена му се љуто разболи,  њена красота ишчезне, и она се сва осуши и згрчи. Никуд није могла из постеље. Сви  трудови лекара око болеснице остали су узалудни. Једне ноћи јави се жени на сну  њена умрла мајка и рекне јој, да иде у Острог св. Василију. Кад је жена ово казала  мужу, он се почне ругати сујеверју женином. Јер муж није веровао ништа. И омрзне  муж своју жену у оноликој мери у коликој ју је раније волео. Но најзад попусти он на  наваљивање жене и крене је у Острог. Кад су ушли у црквицу где је ћивот, ћивот се  почне трести. Жена се непрестано крстила, а муж је стајао равнодушан као стена.  Калуђер се веома зачуди што се ћивот тресе, погледа у жену, погледа у човека, па  рекне овоме да изађе. Чим је човек изишао, ћивот престане трести се. Жена оздрави  телом, а човек оздрави духом, то јест стекне веру, коју је био изгубио. И обоје се  здрави и радосни поврате дома.   17. О чудесима о. Јована Кронштатског   Причао нам г. Илијашевић руски чиновник о оцу Јовану Кронштатском следеће:   – На моје очи Јован исцелио је једну умоболну жену. Док се о. Јован облачио за  службу нека луда жена отме се од оних који су је довели у цркву и држали, па почне  трчати између народа и викати. О. Јован изађе на амвон и заповеди тој жени: „Одмах  изађи напоље!”. А жена место да изађе почне се примицати о. Јовану и све јаче  кричати. „Изађи напоље!” говори јој слуга Божји. А умоболна прискочи њему па га  удари руком по глави. Као да се није ништа догодило о. Јован стајао је мирно и  викао: „Изађи из ње напоље!” Жена крикне и падне. Кад је дигоше, о. Јован јој  заповеди да се прекрсти. С тешком муком диже она десну руку и којекако прекрсти 

се. Он јој нареди да се прекрсти још једном и још једном, док се исцељена и уморена  жена отпоче правилно и чисто крстити. Демон ју је оставио, и она је мирно  престајала целу литургију до краја. То сам гледао својим очима, и гледајући такво  чудо коса ми се дизала у вис од страхоте.   – О. Јован се јављао на даљину као свети Никола и помагао људима. Ја сам знао  једног пуковника на Кавказу, који ми је сам причао, како је као поручник био сишао  с ума и како су га били везали с ланцима за један дирек у кући. Не зна ко се обраћао  о. Јовану за молитву за њ, али се добро сећа да је једног јутра док су сви спавали стао  преда њ о. Јован са путиром и причестио га. Чим сам, вели, узео причест, мени се  повратио ум, и ја сам почео дозивати да ме одреше.   18. Повест о исцелењу на води Свете Петке Охридске   Кућа Фортомановића добро је позната у Охриду. Покојна Ефимија Фортомановића  изродила је више деце мушке и женске. Она је умрла 1927. године. Па су нам  причале њене кћери, како је мајка њихова Ефимија била једном тешко нервно  болесна. Сви су око ње устајали, да јој помогну, и синови и зетови. Трошили, лечили,  али помоћи није било. Једном кад се у њеном присуству говорило о Охридским  светињама, реши се Ефимија да оде до Свете Петке украј Охрида. Тамо има света  вода (агиазма), где су многи добили небеску помоћ. Како Ефимија није могла својим  ногама ићи, метну је на коња. А како ју је опет често несвестица хватала, повежу јој  очи, и тако придржавана момцима с обе стране дојаше до свете воде испод  манастира Свете Петке. Ту се напила воде и умила. Седела је до пред вече, неколико  пута је пила и умивала се. Пред вече она је јахала коња не повезујући очи.  Несвестица се изгубила, а за тим и нервозе је сасвим нестало. Ово нам је причала у  присуству других госпођа Хризија Ћирковић, ћерка покојне Ефимије, која је, каже,  лично пратила своју болесну мајку у Свету Петку и натраг.   19. Повест о исцелењима у Бугарској од иконе курске   Бугарски часопис „Христианика” (број 78 од 1936. године на страни 18 и 19) доноси  ова два случаја исцелења од чудотворне иконе Божје Матере Курске. Ту икону носио  је те године по Бугарској епископ Теофан. Овако се описује први случај: „Удовица  пуковника Кв, која је живела у Књажевцу у стану инвалидском, боловала је 20  година од оштрог ревматизма, и најзад није могла никако да се покрене. Чувши за  ону свету чудотворну икону, она је замолила да јој се икона донесе у стан. Када је  икона донета и када је епископ Теофан очитао молебан тада се болесница, на  чуђење свију, почела да покреће, и сада је потпуно здрава”.   Други случај: „Друго слично чудо догодило се приликом бављења чудотворне иконе  у Бургасу. Нека госпођа Илиева страдала је 10 година од јаког ревматизма у десној  руци. Једне ноћи види она у сну неку светлу жену, обучену у белу одећу, која јој  викне: Овде је чудотворна икона Свете Богородице. Сутра нека ти дође у кућу та  икона, нека свештеник одслужи молебан па ћеш оздравити. – Жена послуша сан.  Дозове свештеника са иконом. Одслужи се молебан, освети се водица, покропи се  њоме рука и – чудо се догодило: жена је до вечера била потпуно здрава и слободно  је кретала руком”.   20. Повест о тренутном исцелењу гушавости помоћу причешћа   Прича нам брат Младен Сушић из Врдила о себи следеће: Кад сам одслужио војску  вратим се кући и почнем нешто побољевати. Наиме: почне ми расти гуша на грлу, и  болети ме. Нисам могао ништа јести осим понешто течно. тешко сам гутао. У то 

време ја се нисам Богу молио. Причешћивао сам се, али ретко: једном у неколико  година. Нисам знао ни за силу вере нити за силу причешћа. Кад дође Божићни пост,  неко од богомољаца усаветова ме да постим па да се причестим. Тако и учиним. На  Ваведење те године дођем у Жичу и примим свето причешће. После службе Божје  седну наши јести, па понудише и мене. Храна посна, чврста. Ја се најпре нећках  говорећи да не могу да гутам; но после узмем један залогај и, за чудо, прогутам без  бола. Узмем онда и други и трећи, те мало по мало сит ручам. У чуђењу кажем ја  својима, како не осећам сад никакав бол при гутању. Вратимо се кући. Увече легнем  спавати. Кад сам легао у постељу, ја додирујем гушу, а она стоји онолика колика је и  била, само што при додиру не боли. Сутрадан загледа се неко од мојих укућана у  мене, па узвикну: „Па у тебе нема више оне гуше!” Ја онда пипнем руком под грло,  кад заиста – ни трага од гуше! Али баш као да никад није ни постојала. Видећи на  себи ово очигледно чудо Божје помоћи, ја се сав предам вери и почнем се усрдно  молити Богу.   21. Повест о исцелењу од додира антиминса   У „Душеполазном Чтенију” за 1904. годину, страна 181 саопштено је једно чудесно  исцељење свештеника К. П. од додира антиминса. Сам тај свештеник прича, како га  је као младог пароха заболео палац на десној руци. Отекао и помодрио, најзад и сва  рука страшно га заболи. Није могао служити. Позвао лекара. Лекар му рекао, да се  рука мора одсећи, иначе је цео живот у опасности. Свештеник на то није пристао.  Почео се са сузама молити Господу. „Печал моју возверзу на Господа!” говорио је он.  И придужио је ићи у цркву, но није могао служити. Једном је рано отишао у олтар, и  пред Часном Трпезом срдачно се почео молити. Срце му је од нечега горело, како  сам исповеда, а уздах за уздахом излазио из груди. Наједном дође му жеља да  поцелује свети антиминс. Он рекне у молитиви: „Господе, ја верујем у чудотворну  моћ и помоћ светих Твојих угодника. Јави Твоју милост кроз частицу мученичких  моштију које су на овом Престолу на мени недостојном рабу Твоме, да Ти певам  славу и хвалу докле сам жив”. При томе он додирне антиминс болесним прстом, а  после целива антимнис, и изађе из цркве. Кад је дошао кући, он пред својим  доктором одвије завој, и додирне прст, а гле, оно не боли! Доктор није веровао  својим очима од чуда. Палац је био здрав. Онда тај свештеник буде премештен на  другу парохију, но он никад није заборављао онај храм, где се исцелио чудесним  начином. А тај храм био је посвећен светом Архангелу Михаилу, кога је он одонда  стално спомињао у молитвама.   22. Повест о једном епилептичару   Хаџи Милка Шећерова из Санада причала нам је о једном човеку из њене околине.  Тај човек дуго је боловао од падаће болести. Кад се хаџи Милка вратила из  Јерусалима 1930. године она му да воде из Јордана да пије. Он се напије те воде и  оздрави. Милка му је тада рекла да се заветује држати пост. Он држао пост за једну  годину дана, и за ту годину био је здрав. Но после тога почне мрсити. Управо мати га  натера да мрси. Онда му се поврати стара болест опет. Певао је с нама у црквеном  хору, прича Милка, па кад би свештеник читао јеванђеље о исцељењу онога дечака  од падаће болести, он је падао и почињао трести се страшно.   23. Повест о дејству молитве на далеко   Старица Лена Ш. која живи као удова у Охриду са својом пасторком прича следећи  случај: Њен пасторак био се сасвим одметнуо од њих. Годинама није се хтео ни 

писмом јавити. Живео је у Паризу као књижевник и новинар. Он је имао добру плату  од Југославије, али њима сиротима није хтео слати ништа. Лена је посведневно  ходила у цркву светог Климента и молила се Богу за њега, да би се срце његово  променило и не било тако тврдокорно и безбожно. Давала је недељом проскуре и  вино за литургије све намењујући на пасторка. И наједном пасторак дође у Охрид,  посети своју кућу и обећа им слати редовно помоћ. И сада им и шаље помоћ и пише  писма, и, што је најглавније, моли се Богу, држи пост и причешћује се. Неки његов  друг причао Лени, како је пасторак од неко време почео да пости сваку среду и  петак. Па пошто не може да нађе посну храну у Паризу, то он средом и петком сам  себи справља неку салату и тиме се храни у те посне дане. Ево примера, каква је  сила молитве, и како молитва може да дејствује на срце човеково из Охрида у Париз!   24. Повест о исцелењу додиром мантије   1903. године кад је Серафим Саровски свечано проглашен свецем, његова монашка  мантија пренета је у Москву у Успенски сабор. У то време тешко је боловала жена по  имену Екатарина Крјажова. Она је имала страшну болест у стомаку, и дугогодишње  лечење и лежање у болници није јој повратило здравље. Та њена болест појавила се  1886. године; дакле патила је пуних 17 година. Стално је носила трбух утегнут,  ходила је погрбљена, и често падала у несвест од љутих болова. Кад је чула за  мантију светог Серафима, она оде у цркву. У 6 сати увече доспела је до цркве, а тек у  2 после поноћи дошао је ред на њу да уђе у цркву. Како је пришла мантији, она  падне на колена и у неки занос, од кога се једва поврати. Кад је дошла себи, она  пољуби мантију, па устане. Наједном осети лакоћу. Дошла је кући у 5 сати изјутра.  Легла је одмарати се. Кад је устала, било јој је сасвим добро; тако лако и добро, да  није сама веровала да је оздравила. Уздржавала се, те тај дан није ништа говорила  укућанима, што се с њом догодило. Бојала се, повратиће се болест. Други дан она  опет лака и весела. Тада она све исприча, те сви прославе Христа Бога и Његовог  дивног свеца, светог Серафима.   (Штампано у Душеполезном Чтениу 1904. г. стр. 234)  

III  О тајанственим гласовима   Појава тајанствених гласова без мало је обична појава. Тако можемо рећи забог  безбројних примера те појаве. Кад би хтели ићи у дубине времена и наводити  забележене примере о тајанственим гласовима, морали би заиста потрошити много и  хартије и мастила. Но ми смо ставили себи у задатак, да у овој збирци изнесемо само  неколике новије примере. Ипак, почећемо са два старија примера колико да би наши  читаоци видели сличност у појави и дејству тих тајанствених гласова у прошлости и  садашњости.     1. Шта сведочи Блажени Августин   У својим „Исповестима” прича блажени Августин, како се он од незнабоштва  обратио у Хришћанство. Докле год је тражио светлост истине у философији, дотле  му је стално долазила мисао на самоубиство. Најзад се он почео колебати да ли да  прими Хришћанство. Почео је у том трзању молити се Богу с плачем и ридањем.  Наједном чује он глас: „Узми и читај! Узми и читај!” Глас је био танак као глас детета  или неке девице. У недоумици о том тајанственом гласу Августин оде у кућу свога  друга Алимпија. Не нађе друга код куће, али види на столу књигу „Апостол”. Он као  узгред отвори књигу и нађе оно место у посланици Римљанима, 13, 1314: Одбацимо 

дјела таме и обуцимо се у оружје свјетлости. Прочитавши те речи, лакне му на души,  и он се реши да се крсти, што и учини.     2. Тајанствени гласови одлучили судбу просветитеља Ирске   У животопису светог Патрика просветитеља Ирске говори се, како је он дуже  времена живео у Британији, учећи се Светом Писму. Одједном почне он чути гласове  који су га позивали да се врати у Ирску. Слушао је често гласове многих језика, који  су му викали као на једна уста: „Ми те молимо дођи и живи међу нама”. Он је тако  често слушао те гласове, који су га звали у Ирску, да су му они постали сасвим  обични. Свети Патрик је причао, да је могао распознавати гласове који су га  позивали. То јест знао је људе у Ирској, чије је гласове чуо. Ти су људи у истини  желели његов повратак, и Бог је учинио, да је јаве они тајанствени гласови Патрику.  Најзад Патрик није могао више подносити те гласове – који су му се и у сну јављали  и често га од сна будили – него је сасвим оставио Британију и отишао у Ирску.  Огромно апостолско дело које је овај светац извршио у Ирској сведочи јасно, да су  они гласови били њему од Бога упућени.     3. Повест о томе како Ангел упућује или одвраћа   Има једна цела књига написана о свештенику енглеском званом Отац Кирил  Ангелски (Father Gyrill of the Angels). Овај свештеник је наш савременик. Недавно је  преминуо. Он је служио у једној лондонској цркви посвећеној Светим Ангелима. И  имао је честе визије ангела. Ми Ћемо навести овде два случаја, који не представљају  визије него глас и дејства ангела. Отац Кирил проводио је све време дана или у  богослужењима или у посећивању болесних и бедних. Једном је застао код своје  куће и размишљао, чијој кући сад да оде у посету. На једном чује глас – глас ангела  хранитеља: Иди и види старицу ту и ту. Он одмах послуша и оде. Кад је ушао у кућу  те жене, она задивљена викне из постеље, како се баш мало час молила ангелима  Божјим да доведу њега, о. Кирила. „Ево, вели, ја сам болесна, а немам кога да  пошаљем да Вас зовне. Ту у побочној соби породила се једна жена, и новорођенче је  на самрти. Пожурите, оче!” О. Кирил је пожурио да би крстио дете пре смрти.   Други случај. Једно зимско после подне провео је о. Кирил у дому сиромашних, и ту  је омркнуо. Кад је по мраку пошао низ степенице, неко га гурне назад. Он опет појми  да се спушта низ степенице, кад опет нечија рука гурне га јако назад. О. Кирил се  врати унутра и потражи свећу. Са свећом пође низ степенице. Но кад је дошао на ону  степеницу са које је гурнут назад он види да је остатак степеница до дна био  покварен и порушен. Да је у мраку коракнуо још само један корак, он би се срушио и  погинуо. Но рука ангелска гурнула га је назад и тако сачувала од смрти.     4. Спасоносан глас   Спасао се сигурне смрти на чудан начин. „Време” од 16. октобра 1936. год. донело је  опис следећег чудесног догађаја: „Спасао се сигурне смрти на чудан начин Смајо  Јашаревић из Стоца. Он је радио у својој ковачници. У једном моменту учинило му се  да га неко зове испред ковачнице па је изашао напоље. У том истом тренутку  срушио се цео кров његове радње; и да је Смајо остао у радњи био би на месту  мртав.”     5. Глас умрле мајке   Прича нам потпуковник Павле Ф. следећи случај: Био сам рањен на Парашничком  Кључу (уток Дрине у Саву) на дан свете Петке 14. октобра 1914. године. Аустријанци 

ме заробе и одведу у Гредиг код Салцбурга. Било нас је ту више Срба заробљеника.  Идуће 1915. године 6. новембра ја сам читао нешто у постељи, и у пола 12 сати  угасим светлост. Наједном чујем глас моје мајке: „Пајо! Пајо!” Ја одмах познам глас  моје мајке. Упитам друга у истој соби, да ли је он чуо неки глас, а он одговори да  није. Сутрадан испричам ја тај доживљај Срети Терзићу (сада је генерал) и Лази  Митровићу (сада је шеф финансијске управе), и они се зачуде и кажу: Заиста има  нечег вишег! – Прође неколико месеци. Једнога дана упита ме капетан Јордан  Никић: Павле, како се зове твоја мајка? То питање мене је жацнуло као нож. рекнем  му ја: Зашто ме то питаш? Ништа, вели, онако те само питам. А он није хтео да ми  каже истину то вече. Сутрадан даде ми он један пакет, и у пакету новине „Правда”. У  тим новинама ја прочитам тужну вест, да се моја мајка упокојила 6. новембра 1915.  године, – дакле оне ноћи кад сам ја јасно чуо њен глас.     6. О изненадном гласу који је променио срце   Тамо између Струге и Дебра налази се село Глубочица с десне стране Дрима. На  једном брежуљку у селу стоји стара црква св. Илије. Из тога села дошао нам је неки  младић по имену Јаков, који нам је испричао, шта је њега побудило да се обрати  духовном животу. Било је, каже, једне године баш уочи наше селске и црквене славе,  св. Илије. Ја сам прилегао пред својом кућом, и лежао сам тако потпуно свестан и  будан. Наједном дође ми глас: „Мед и млеко! Мед и млеко!” Глас је био потпуно јасан,  и речи сасвим јасне. Још је глас био танак и некако умилан, но сасвим неземаљски и  несличан ма коме гласу који сам ја у животу икада чуо. Моја мајка била је ту у  близини мојој, али она није чула ништа. Чувши тај необичан глас ја сам одмах  скочио и почео размишљати о оним речима: „Мед и млеко!” Протумачио сам самом  себи, да је то глас од Бога, и да значи позив мене на духован живот. И сваки дан сам  мислио о томе гласу, и увек му придавао један исти значај. Од тада ја сам постао  уверен да Бог води очинску бригу о мени, па сам се окренуо ка Богу и души. – Јаков  се сада бави растурањем Светих Писама.     7. О гласу који буди на молитву   Отац Алексије из Светог Еразма живи као пустињак. Каже, да га ништа не  узнемирава. Само понекад после поноћи долази му глас, који га виче по имену:  Алексије, устај и иди у цркву! Онда се он диже и иде у цркву. И увек тада види како  је кандило догорело, па треба да се долије. – И од многих других чули смо сличну  повест о гласу који буди и позива на молитву. Има такође случајева, да тај глас буди  оне људе који треба да уране и да иду на пут. То је глас ангела хранитеља, који  брине о онима којима је предат на службу.     8. Повест о гласу свише   Ово што ћемо испричати догодило се пре неких четрдесет година.   У женском манастиру Шамордину код Опћине пустиње у Русији била умрла  игуманија. тада монахиње изаберу другу једну сестру за игуманију. У том дође једна  од монахиња оцу Јосифу, чувеном опћином старцу, па му између осталога каже, како  су изабрали нову игуманију, и то једну истакнуту по учености и окретности. Старац  каже монахињи, да нису требале бирати него Богу оставити да Он укаже која ће  бити игуманија. По том почне се старац молити Богу, да му открије, која треба да  буде игуманија. И на молитви чује глас: Валентина! За ово име и за калуђерицу под  овим именом он раније није чуо. Па ипак поручи у манастир, да Валентину узму за  игуманију. И саме сестре нису познавале такву монахињу, па почну тражити и 

распитивати о њој. Нађу је најзад где служи у болници. Поставе је за игуманију. Три  пута је Валентина долазила старцу Јосифу да моли, да је због њене простоте  поштеди и одреди другу сестру за игуманију. Но старац бојећи се Бога није хтео ни  чути. Када је Валентина трећи пут к њему дошла, он јој запрети да ће је проклети  ако се не прими. И Валентина се плачући врати у манастир и постане игуманија, и  буде и остане до краја живота одлична игуманија.     9. Повест о унутарњем гласу   Отац Јесеј из Илинског скита прави је духовник. Прича нам он шта се једном  догодило с њим. „Путовао сам, каже, уским путањама Свете Горе, и наједном обрем  се пред жбуном, који ми је спречавао пут. Ја застанем, у размишљању да ли да идем  или да се вратим. Чујем у себи један глас: иди! Но одмах за тим чујем глас: Врати се!  Дуго сам се тако мучио. Најзад кренем напред. Но тек што сам стао ногом на онај  жбун, ја се отиснем низ једну страшну стрмен некаквога каменолома, који се од  жбуња нимало није видео. Ја изгубим свест. Но полако дођем к себи, и видим где  сам. Био сам пао на криво стабло једног окресаног дрвета на два метра од површине  земље. Али чудно је и како сам пао: Једном руком и једном ногом ја сам се држао на  дрвету, а другом руком и ногом испод дрвета. Био сам стегао дрво грчевито и руком  и ногом. Да нисам пао тако на оно дрво, ја бих пао на дно, угрувао се и умро. Кад сам  дошао себи, некако сам се испузао до земље, ухватио за онај жбун и вратио се кући.  Одболовао сам мало но много сам се научио љубави Божјој од тог догађаја. Мислим,  да су ми оба гласа: Иди, и: Врати се! дошли од анђела. речено ми је, да се вратим, јер  је опасност преда мном. А речено ми је да идем, да би стекао искуство о томе како  Бог спасава човека. Стављено ми је било да бирам, и ја сам послушао онај први глас  који ми је говорио: Иди!   10. О чуду у манастиру раваница у срему   Пре три године примили смо од нижепотписаног брата Петра Козлића овакво писмо  које доносимо од речи до речи без измене:   „Јован Поповић замљорадник из Шашинаца код Сремске Митровице оглувео је  године 1914. на ратишту тако да на лево ухо ништа није чуо а на десно је чуо толико  када му се приближи и говори над самим ухом а иначе из мале даљине па макар  топови пуцали није ништа чуо. У години 1914. и 1915. лекари су покушавали на  сваки начин да му помогну али је то било без успеха, услед чега је био отпуштен из  војске као стално неспособан. По повратку кући исти је тражио помоћ код лекара и  одлазио им ради лечења, али ту ништа није помогло и ако им је обећавао што год су  затражили само да га излече. Лекари су тврдили да он не може никада прочути јер  су му живци прехлађени и по њиховом уверењу да су му попуцале опне које  привлаче слух.   ... Али шта је људима немогуће Богу је све могуће, – но на жалост те се људи не  обраћају Господу и не траже од њега помоћ у разним невољама.   Даклем исти је посве изгубио наду за оздрављење, и покорно је носио своје бреме.  Али Свемогући је провидео његово стрпљење и позвао га на савршено исцељење. –  Позвао га је да се покаје за своје грехе, и да му отвори најпре духовно чуло, па онда и  телесно.   Пре две године постао је велики покајник, и ма да није чуо он је редовно похађао  Цркву и братске скупове, трудио се да никада не изостане. Увек је био први на  молитви и у Цркви и зато је примио од Господа велику награду. Ове године исти се 

је са браћом на скупу договорио да ће заједно са осталима ићи у манастир Раваницу.  Али два дана пре тога он се разболи и реши се да не иде, али у очи тога дана када је  већ скоро требало наше Братство ићи, у први мрачак дође му човек у собу и ослови  га његовим именом... „Јоване ако будеш ишао у раваницу биће добро, ако не неће  бити добро...” рекавши то изашао је напоље. Чувши питао је сам себе, што би то сад  било но после тога свакојако се реши да иде за Раваницу, и тешком муком дошао је у  цркву Раваничку и помолио се Господу и Светом Лазару, да би му мало олакшали, и  када је после тога изашао из цркве осетио је лакше, није више имао грознице и  потпуно је био радостан.   ... Око десет сати ноћу отишао је на манастирску чесму и када је хтео да пије воде чуо  је за собом женски глас „Јоване умиј се и метни прст у уши па ћеш прочути” он је  тако и урадио, одмах му је почело у ушима да страшно грми. У томе се жена  удаљавала од њега, за којом је он онда почео да иде, – иста је дошла до црквених  врата, – он за њом, и ушла у цркву и ту је нестаде. Али после свега тога он није још  чуо него само грмљавина у ушима, но сутра када се причестио одмах је сасвим  прочуо и данас је већ четири месеца како чује. Његова старост је 55 година.   Како исти не зна писати то је замолио мене као свога у Христа брата да ово  доставим Хришћанској Заједници у Крагујевцу и да их замолим да ово објаве преко  листа свој нашој браћи и сестрама да се утврде на овоме путу и верују да је само ово  прави пут.   Говорите браћо свима неверницима који не верују у чудо Сина Божјег и говоре да је  све то лаж што пише у Светом Писму да је Син Божји чинио чуда, нека верују овим  чудима и догађајима које Бог и данас чини са онима који верују Њега.   Описао ово чудо ја Петар Козлић из Шашинаца   11. Неко је викнуо   Господин Сава П. прича нам следећи догађај:   Сећам се из детињства свога једног необичног догађаја. Као ђаче враћао сам се из  школе кући. Била је велика припека, и ја легнем под једно велико дрво у хлад.  Легнем и заспим. Наједном чујем како ме неко виче по имену: Саво! Саво! Ја се  пробудим и одазовем: Шта је, и ко виче? Погледам око себе, нема никога. Али ипак  није без никога. Ту крај мене видим сколутану змију како је уздигла главу и палаца  попут мене. Сав претрнем од страха. Онда скочим и у трку побегнем кући. Ко ме је  викнуо, ја не знам, али знам, да онај глас није ми дошао из овога света.   Даље прича исто господин Сава, како му се после неколико пута у животу дешавало,  да га неко викне по имену и пробуди из сна. То се дешавало, вели, само онда кад је  нека опасност била близу; једанпут кад су говеда ушла у кукуруз, итд.   12. Чуо глас анђела   Руски часопис „Православ?е” у Њујорку саопштава следећи чудесан догађај који се  догодио 1935. године:   Епископ за Аљаску Антонин путовао је морем у једној лађи. Лађа се разбила код  једног острва у Беринговом мору. Са четири човека владика се некако докопа обале.  Но ту она четворица убрзо умру. Владика ту на острву поживи 13 дана, на камену,  завејан снегом. Он се непрестано молио Богу, и једно јутро чује глас ангела: „Још три  дана, и ти ћеш бити спасен”. И заиста трећи дан дођу три Алеутца, са Алеутских  острва, који су били спасени са оне исте лађе. Они су отишли к својима и јавили, да 

је владика погинуо, те тројица у чамцу пођу да траже тело владичино. У  међувремену свуда се по Аљаски и по острвима, докле је допрла вест о погибији  владике Антонина, већ служиле заупокојене службе за душу његову. Но какво  изненађење за оне Алеутце кад нађу владику живог? Они га узму и пренесу мотору  свога чамца да га замрзлог откраве. Дуго су га тако грејали. Мислили су, да ће  владици ноге и руке сигурно отпасти. Но владика је потпуно оздравио. Вратио се к  својима, и сада непрестано благодари Богу.   13. О косидби на Тројице   Прича нам брат Мита Орсић из Даља, 1931. године догодио се код нас овакав случај.  Један човек који се није Бога бојао ни људи стидео узме косу и изађе у ливаду на дан  Свете Тројице да коси. Косио је сам у пољу. Нигде никог више на раду докле се оком  може видети. Косећи тако тај човек наједном чује глас детињи. Окретао се он тамо  амо, али није видео никога. Продужи посао. наједном опет плач детињи. Учини му се  као познат глас, као глас његовог синчића. Ту у близини био је кукуруз његовог  брата. Он остави косу и пође по кукурузу да види, какво то дете плаче. Но није  нашао ништа. По том поново чује глас детињи, и позна јасно глас свога детета. Онда  он остави посао и врати се кући. Кад је стигао пред кућу, чује онакво исто плакање  дечје. То је плакао његов синчић, кога је он изјутра оставио здрава и весела. Ушавши  у кућу, нађе дете у тешкој ватри. Те ноћи дете испусти душу.   14. Гласови у цркви   Прича се за светог Спиридона да кад је он служио литургију чуло се анђелско појање  у цркви. Људи који су споља слушали то појање питали свеца, ко му то тако лепо  пева у цркви. На то им он одговори да он нема никаквог појачког хора осим ако  анђели не певају.   Причао нам је јеромонах Доментијан шта се њему догодило кад је једног празника  служио литургију у цркви Дивостинској, манастирском метоху, украј пута  Крагујевац Горњи Милановац. Није, вели, било ни једне живе душе у цркви. Чак и  црквењак није био дошао. Ја сам био жалостан, и у жалости питао сам се: Боже мој,  баш нема ко рећи ни амин кад ја отпочнем службу Божју! Тако ожалошћен ја сам  свршио проскомидију. Тада отпочнем: Благословено царство Оца и Сина и Свјатога  Духа... На једном, на моје највеће запрепашћење чујем ја многогласан и снажан  одговор из цркве позади мене: Амин! Ја се окренем, но црква празна као што је и  била. Сав у страху и трепету ја продужим говорити јектенију. Но више није било  одговора. Од тада, вели, ја никад више нисам сумњао, да силе небеске присуствују у  храму на литургији када свештеник служи.   15. О тајанственом и спасоносном гласу   Прича нам брат Никодим из Парцана, како је он обраћен вери Божјој и постао  богомољац. Узео он једну њиву под кирију и посадио бостан. Кад је бостан почео  сазревати, он направи колибу, метне у њу пушку, па је сваке ноћи долазио ту и  ноћевао. Једне ноћи види он лопове у свом бостану. Пушка му је стајала покрај њега  напуњена. Види он, како лопови иду по бостану и кидају. Никодим гневан на лопове  одмах хвати своју пушку и стави уз раме на готовс да пуца. На једанпут чује он глас,  како му гласно виче: Никодиме, види шта ти је то у пушци! Чувши то Никодим  испусти пушку из руку. Почне се чудити чији је то глас и откуда. Обазре се око себе –  нема никога. Погледа опет у бостан, а то лопови дрско шетају и кидају. Помисли  Никодим, да је нешто пречуо, па се опет маши за пушку да пуца. Но чим се машио 

опeт чује глас: Никодиме, види шта ти је то у пушци! Он се веома зачуди, ко му то  говори. Почне свуда око себе гледати и разгледати, али нигде никога. А лопови све  слободније и безобразније иду по бостану и кидају. Видећи њихову дрскост и  безочност, Никодим се толико наљути да реши одмах да пуца право у њих. Чврсто  стегне пушку и нанишани, али – опет исти глас: Никодиме, види шта ти је то у  пушци! Тај глас прође кроз цело тело његово као нека струја, и он онда стави кундак  на земљу, исправи пушку, узме шипку да увуче у цев. Кад је то покушао, али гле,  шипка не иде у цев! Никодим онда почне испитивати, и шта нађе? Нађе цев од  пушке напуњену земљом и камењем и добро набијену. Тада он разумедне, да је овај  глас био од Бога. Шта се догодило? Очигледно, лопови су дошли преко дана и  запушили цев од пушке, тако да ако би Никодим пуцао на њих, цев би прсла и он би  сам себе ранио и убио. Сада Никодим је све ово разумео. Он остави пушку и заборави  на лопове, који узму накрађено и оду. Целу ту ноћ је преплакао. Сећао се својих  грехова и милости Божије и све је плакао. Од тада је Никодим почео редовно ићи у  цркву. И због тога се уписао у богомољачки покрет.   16. Чуо глас: Не уби!   Неки Рајко Н. из Великог Орашја испричао нам је ово чудо:   Хтео сам, вели, убити свога стрица због неке заваде око винограда. И једне ноћи  решим се да то учиним. Била је месечина. Ја станем у сенку под једно дрво украј  друма, којим је мој стриц требао проћи. У рукама сам држао секиру, и чекао. Наиђе  мој стриц. Ја замахнем секиром да га ударим по глави, но у том тренутку чујем један  силан и страшан глас: „Не уби!” Мени клонуше руке, и ја испустих секиру. Мој стриц  оде, као да ништа није чуо, а ја остах у сенци. Нигде живе душе није било на том  месту нити у околини. Чудио сам се, ко ми викну онако страшно. Ко је да је, спасао  ме је од смртнога греха. А ја сад тврдо верујем, да је оно био глас мог ангела  хранитеља.   17. Тајанственим гласом спасена од грома   Прича нам једна чобаница из Љубићског среза, како је често пута била пробуђена  гласом од сна кад би њене овце отишле у штету. Ја сам је онда упитао, да ли је  кадгод у будном стању чула такав глас који није од људи. На то она исприча, како је  једног дана пала велика киша, а она се склонила под неко дрво. наједном чула је где  је неко викнуо гласно и јасно: Неранџа, бежи одатле! Она побегне испод дрвета, но  тек што је одмакла неколико корака, проломи се страшан тресак иза њених леђа.  Гром је ударио у оно дрво, испод ког се она тек била удаљила.   Много оваквих случајева дошло нам је до сазнања.   Неколики библијски примери тајанствених гласова   Глас Адаму. Када прародитељи сагрешише Богу у Рају „зачуше глас Господа Бога”. И  рече Адам: „Чух глас твој, па се поплаших” (I Мојс. 3, 8 –).   Глас Мојсеју. Кад је Мојсеј чувао овце на Хориву, виде купину у пламену како гори а  не сагорева, и чу глас из купине: „Мојсије, Мојсије! А он одговори: Ево ме!”   Глас Самуилу. Према своме завету Богу Ана, Самуилова мајка, предаде свога сина  првенца у храм на службу. У то време беше старац Илија првосвештеник и чувар  ковчега завета. А синови Илијини беху врло опаки и неваљали. И Господ изабра дете  Самуила, да преко њега јави вољу своју. Једне ноћи када Самуило спаваше, чу како га  неко по имену виче. „Ево ме!” одговори мали Самуило и отрча до старца Илије, па 

упита: „Што си ме звао?” „Нисам те ја звао, иди и лези”, одговори му Илија. Оде дете  и леже спавати. Но опет му дође глас, и опет се он одазва: и опет отрча ка Илији.  Тако и трећи пут. Најзад сазнаде првосвештеник, да се то сам Бог јавља преко  детета, па рече детету, да ако га још једном викне одговори: „Чује слуга твој, говори  Господе!” Тако се и догоди. Када Самуило поново леже, дође му глас: „Самуило!  Самуило!” А Самуило рече: „Говори, чује слуга твој!” Онда му господ нареди све шта  треба да каже првосвештенику (I Самуил 3 –).   И даде се праведном Самуилу да још много пута доцније чује глас Господњи где га  зове и упућује. Тако рече му Господ да поможе Саула за цара. По том рече му Господ  да саопшти Саулу да је због греха одбачен. По том дође му глас да помаже Давида за  цара.   Глас пророку Илији. Када свети Илија беше пао у велику тугу због злобе људске и  удаљио се од људи и склонио се у пећину на брду Хориву, тада „гле дође му глас  говорећи: шта ћеш ти ту, Илија?” Познавши глас Господњи Илија се пожали, како је  он сам остао у Израиљу са правом вером у Бога док је све остало пало и поклонило  се идолима. Онда му рече онај глас:: „Седам тисућа их је у Израиљу који ни једном не  савише кољена пред Валом” (I Царев. 19.).   И још много пута „дође ријеч Господња Илији Тесвићанину.”   Глас војсци Сирској. Када војска цара Сирског ратоваше на Израиљ, и у рату  напредоваше, наједном једне ноћи чу се страшна лупа и хука у логору Сирском, те се  војска Сирска уплаши, збуни и побеже. „Јер Господ учини те се у околу Сирском чу  лупа кола и коња и велике војске, те рекоше један другоме: ето цар Израиљев  најмио је на нас цареве Хетејске и цареве Мисирске да ударе на нас! То се подигоше  и побјегоше по мрају оставивши шаторе своје и коње своје и магарце своје – и  побјегоше” (II Царев. 7, 6 –).   Глас (или реч) пророцима. За све пророке каже се, како чуше глас Господњи, или  како им дође реч Господња. „И дође ријеч Исаија од Господа”. „И дође ријеч Гаду”.  „Тада одговори Господ Јову из вихора и рече”. „Ријеч која дође Јеремији од Господа”.  „Овако ми рече Господ”. Пророк Језекил каже: „И чух глас некога који говораше:  сине човечији, устани на ноге да говорим с тобом”. Слично и пророк Данило: „И чух  глас човечији насред Улаја, који повика и рече”. „Ријеч Господња која дође Осији”.  „Ријеч Господња која дође Јоилу”. „Дође ријеч Господња Јони”. „Ријеч Господња која  дође Михеју, Софронији, Агеју, Захарији, Малахији”, итд.   Глас на Јордану. Када се Господ Исус крштаваше на Јордану руком Јовановом, „гле,  глас с неба који говори: ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи” (Мат. 3, 17).  Такав исти глас чули су апостоли на гори Тавору приликом преображења Христова  (Мат. 17).   Глас Савлу. На путу за Дамаск јави се Савлу гонитељу хришћана светлост велика и  дође му глас: „Савле, Савле, шта ме гониш?” И људи који бејаху са Савлом „чујаху  глас а не виђаху никога”. Тај тајанствени Господњи глас учинио је преокрет у  животу Савловом: од гонитеља он је постао апостол. (Дела Апост. 9.).   Глас Јовану. Овако сведочи јеванђелист Јован о тајанственом гласу који му откри све  тајне до краја времена: „Ја Јован бијах на острву које се зове Патмос, за ријеч Божју и 

за свједочанство Исуса Христа. Бијах у духу у дан недјељни, и чух за собом глас  велики као трубу која говораше: ја сам алфа и омега, први и пошљедњи”, итд.   Ми нисмо овде навели све библијске примере тајанствених гласова; има их много.  Навели смо само неколике, колико да читаоци виде и увере се, да су силе небеске из  онога света од памтивека дејствовале на људе помоћу тајанствених гласова, то јест  преко гласова без телесних и материјалних органа. Такви гласови нису престали ни  данас да се јављају и да дејствују на живот људски.   Не говори ли апостол Павле: Има на свијету много различнијех гласова, но ниједан  није без значаја (I Кор. 14, 10)?   Тајанствени гласови, који су се у сва времена јављали људима, па и данас јављају,  сведоче да ми нисмо сами; да постоји један велики и моћни духовни свет изнад овог  света. Речју, да је Бог с нама.   С нама је Бог!   Емануил!  

IV  О Божанском промислу   Овде мислимо навести само неколико примера, који јасно показују дејство Божјег  промисла у животу људском. Сав строј света, сви покрети, сви догађаји, сведоче о  дејству Божјег промисла. Људи са јаком вером, са богомудрим расуђивањем, са чистим  и визионарским погледом на свет, не потребују неке нарочите и изузетне примере који  сведоче о Божјем промислу. Они се осећају окружени и прожети таквим  сведочанствима са свих страна. Не ради њих, него ради оних који су још слаби и  колебљиви у вери износимо ми ове примере:     1. О лешу пред кућом   Читамо саопштење † попа Лемајића о исповести једног осуђеника. (Види „Мали  мисионар”.) Тај осуђеник причао је, како је у злоби својој направио неред и  покварио једну свадбу. Кад је направио гужву, побегне, а стриц невестин појури за  њим. Стриц изгуби његов траг и залута негде, а брат невестин, дечко од 15 година  пође да виче свога стрица. Па кад дечко угледа у ноћној тами човека, помисли да је  то његов стриц. Међутим то је био онај разбојник. „Стој! Чекај! Врати се!” викао је  дечко. Разбојник помисли, да се то на њега односи, врати се, и ножем закоље дечка.  Онда је седео код дечка до поноћи, па узме леш и однесе под стричев прозор, а крвав  нож убаци кроз прозор у стричеву собу. На основу таквог налаза стриц дечекав буде  осуђен на 10 година робије. А разбојник је продужио своје недела умножавати. Но  догоди се једне ноћи: неко убије човека и донесе и остави под прозором тога  разбојника. Сутрадан на основу таквог налаза разбојник дође пред суд. Но за чудо  он се на суду није бранио него је признао, мада није био крив за ово убиство. Сам је  себи говорио: ако нисам крив за ово убиство, крив сам за оно – свеједно. И тако буде  осуђен на робију.     2. О чудесно сачуваној икони Богоматере   Марта 8. година 1898. догодио се следећи случај у граду Курску, у цркви у којој је  стајала икона Мајке Божје звана „Знаменскаја”. Четири студента револуционара – да  би доказали да је светиња ништа – поставе под саму ту славну икону паклену  машину. Машина срећом ноћу експлодира кад у цркви није било никога. Потрес је 

био страховит и разорење огромно. Врата и прозори и гвоздена решетка пред  иконом и чираци и кандила – све оде у парампарчад. Дрвена направа са кубетом, у  којој је икона стајала сва буде изломљена у мала парчета као самлевена. Само и  једино – икона Божје Матере остане нетакнута. Сличан случај са једном иконом  Божје Матере причао нам је генерал Цоловић. Но о томе на другом месту.     3. Повест о једној светогорској икони   Прича нам генерал Цоловић следећи поучан случај: Отишао је неко од војника са  Солунског фронта у Свету Гору да се поклони светињама. Кад се вратио донео је  генералу једну омању дрвену икону Свете Богородице. Ту икону генерал је веома  ценио. Једног дана Бугари изненадно нападну српску војску. Њихова топовска ватра  била је страшна. Генерал нареди – хитно повлачење. Свом посилном заповеди, да  брзо спакује ствари из шатора и на колима превуче у позадину. Војним потрпа  многе ствари у један велики сандук. Ту је било и много дувана, сардина, посуђа и  других разноврсних ситница. Ту метне војник и ону икону. Кад су кола кренула,  удари граната у сандук, а војник скочи и побегне. Доцније Срби потисну Бугаре и  врате се на пређашње позиције. Кад дођу до оног сандука, а оно сав се сандук  ућумурио од ватре. И дуван и све остало претворило се у гар и пепео. Кад су  разгрнули гар и пепео, нашли су ону дрвену икону Мајке Божје целу и неповређену!     4. О обраћању Богу   У манастиру Тавни јавно се исповедао Вељко Тадић из Јегинова Луга. „Нисам знао за  Бога. Кад сам био у војсци саблазни ме нечастива сила због мога безверства, те  узмем из државног магацина неколико пари нових цокула. Но после тога убрзо  будем ухваћен, суђен, осуђен, и по издржавању апса пуштен кући. Ја сам се толико  постидео од тог свог недела, да сам намислио сам себе убити. И пуцао сам на себе из  пушке и – промашио. Почнем се чудити, како сам могао промашити, и дођох до  уверења, да ме је сам Бог сачувао. Он, Творац мој, није хтео моју смрт него моје  покајање. И ја сам се покајао, заплакао и исповедио. Моје покајање вратило ме Богу  и души. Моје покајање било је за мене ново рођење. То ново рођење донело ми је  светлост и радост животу. Богу нека је слава и хвала увек и навек. Амин”.     5. Повест о човеку који се зарекао не славити Светог Николу   Неки брат од Пожаревца славио је светог Николу као крсну славу. Славио га још и на  Крфу у изгнанству. Кад је војска српска превезена на Солунско бојиште, онда су  многи војници и надаље продужили славити своје крсне славе, а неки су одустали.  Тако и брат Пожаревљанин одустане славити свог светог Николу. Говорио је својим  друговима: Што да га славим кад ми не помаже? Кад се вратим кући славићу онога  свеца који ме доведе кући у слободну земљу, и то баш онога који падне у дан мога  повратка дома. 1918. године настала је офанзива, и наша војска до зиме вратила се  кући. Стигне кући и онај брат Пожаревљанин. Заборавио је и да броји дане и да  мисли о данима. Кад стигне ноћу кући, а оно у његовој кући гори славска свећа. Шта  је ово? упита он жену. Па наш свети Никола, одговори му жена. Зар не знаш да је  сутра свети Никола? Веома задивљен брат Пожаревљанин застиди се што није  славио светог Николу на бојишту. И увери се, да је жив Господ и да је свети Никола  жив, и да свуда и свагда треба држати своју крсну славу.     6. Поколебан па утврђен у вери   Како је необичан и драматичан живот свакога човека, који има јуначну борбу за  душу своју. Монах Пахомије из манастира Свете Богородице у Сливници (Преспа) 

прича нам, како је живео од почетка. Мајка му је остала удова, и он као дечак ишао је  у цркву и волео цркву. Рекли су му, да је боље за њега да иде на занат него у школу,  пошто има много школованих. И он је ступио у трговину код једног католика, који  ништа није веровао. Људи с којима је долазио у ближи додир утврдили су га у  безверству. Говорили су му: Као што ти имаш своју трговину, тако и попови своју!  То је вера! И он је поверовао. И четири године није ишао у цркву, нити се Богу  молио. Једног дана кад је дошао кући, затекне неког секташа баптиста, како говори  с његовом мајком о вери. И тај секташ остави једну Библију на читање мајци и њему.  Он почне читати, и све што је читао, палило је срце његово као жива истина. Опет је  навратио онај секташ, да га придобије за своју секту али младић се тргне и одбије га.  „Код нас је већа љубав него код православних”, рекао му је секташ. „Кад је тако,  одговори му младић, зашто се ви не причешћујете из једне чаше, него сваки из  засебне чаше?” Кад га је секташ позивао, да се крсти, он одговори, да је једном  крштен.     7. О болести као средству за духовно оздрављење   Прича нам исти тај Пахомије, како је после тога једнога дана наједном ослепио.  Легао је у постељу. Прогледао је, но кад је покушао да устане, опет је ослепио. Онда  је он остао дуго у постељи. Био је ослабио и измршавио. Његови су га слабо пазили.  Онда он завапије Богу, да му поврати здравље, па ће он цео свој остали живот Њему  посветити. „Целога себе Теби ћу дати, Боже!” рекао је он, премда, признаје, у то  време сам није знао шта то значи. Но Бог му поврати здравље. Једнога дана он се  обрати неком свештенику за савет. На име, рекао је он свештенику, да му је Бог  повратио здравље, па сад не зна какву би жртву он требао да учини. Свештеник му  рекне, да однесе у неки манастир нешто на дар. Он купи зејтина и свећа, па пође у  манастир Хопово. Но изгуби пут, па је дуго лутао, и најзад избије из шуме пред  манастир Ремету. Кад је предао што је донео, рекну му калуђери, да су баш у том тих  дана оскудевали. Старешина је био Рус. Пошто је дуже разговарао са старешином,  овај му рекне: „Зашто се сав не посветиш Богу? Зашто целог себе не предаш  Господу?” Истоветне речи, које је он некад изрекао у молитви Богу кад је просио  здравље и дао завет! То је определило младог Николу (тако се онда звао) да пође у  манастир и постане монах.     8. О дејству промисла Божијега   У житију блаженог Јеронима читамо о случају који је привео овог великог мужа у  веру Христову. Јероним је био паганин, и није помишљао мењати веру. Мислио је  бити адвокат. И с том намером кренуо је на пут из Аквилеје у Галију, у град Трев.  При поласку из Аквилеје замоли га његов друг, Руфинус (који је био већ крштен), да  му набави у Галији две књиге знаменитог богослова Илариона Поатиевског:  Тумачење псалама и Књигу о саборима. Јероним набави те књиге за свог друга. Но  почне их сам читати, и толико се одушеви науком хришћанском, која је била  изложена у тим књигама, да је обе те књиге преписао, и решио крстити се. И заиста  кад се вратио из Галије, Јероним се крстио.     9. О смрти у дане омиљених светаца   Свети цар Константин много је ревновао за истинито учење о Светој Тројици. Он се  упокојио на дан Свете Тројице (337. године). – Свети Климент Охридски много је  волео светога великомученика Пантелејмона. Овоме свецу он је и храм сазидао у  Охриду. И, за чудо, упокојио се свети Климент баш на дан светог Пантелејмона 27. 

јула (по православном календару). – У манастиру светог Јована Владимира показују  гроб некога Бошковића, православног човека од Скадра. Тај Бошковић је дуго  боловао од неке тешке болести, и није се могао излечити никаквим начином  земаљским. Рекну му, да иде на ћивот светог Владимира (22. маја), јер је велики  чудотворац, и помоћи ће му. И заиста, помогне му, те Бошковић потпуно оздрави.  Онда се он реши да сваке године одлази о слави манастирској у манастир светог  Владимира. Тако је стално и чинио. Најзад пожели у старости да умре на сам дан  свечев, што му и буде од Бога дано. Једне године о слави манастирској Бошковић је  до подне служио као и ранијих година око трпезе народне а после подне упокојио се  у Господу.   10. Како је један лекар постао побожан   Прича нам један доктор од Алибунара, како је промислом Божјим постао побожан и  примио веру као неоцењиви бисер. Он никад, вели, није постио. Није му долазила  чак ни помисао да пости бар један дан. Но догоди му се у један петак, да падне и  сломи руку. Једва руку намести и излечи, кад опет у петак падне и сломи ногу.  Таман га та беда прође, кад опет у петак удари га нека грана у шуми по очима, те му  повреди очи. По том га у петак заболела глава. Па опет у петак добио грозницу. И  тако редом. Најзад почне он размишљати о томе зашто му се толике беде догађају  све у петак. Кад је о том питао своју мајку, рекне му ова одмах, да је то сигурно зато  што он никад у петак не пости. Онда доктор почне редовно постити сваког петка. По  том узме и среду да пости. По том почне ићи у цркву на молитву. По том почне  читати побожне књиге. Најзад се упише у Хришћанску Заједницу, и стане у ред  најпобожнијих људи у своме месту, који је отворено јављао веру Божију као нешто  неопходно и спасоносно.   11. Решење питања помоћу јеванђеља   Причала нам Милка Шећерова из Санада у Банату – кад смо путовали за Свету  Земљу – како је она добила дозволу од мајке да може поћи на хаџилук. Милка је  удовица и има једног синчића. Никад нико од њене фамилије није ишао у Јерусалим.  А она је много желела да пође. Једнога дана чује Милка у цркви како свештеник  објављује да ће те 1930. године бити поклонички пут за Свету Земљу. У њој се  разгори срце жељом да и она пође. Вративши се из цркве кући, Милка каже мајци, да  она хоће да иде у Јерусалим. „А шта ћеш чинити с дететом?” упита је мајка. Милка се  замисли, па онда оде свештенику и упита, да ли би она могла и своје дете од три  године повести собом? Свештеник јој одговори, да је то врло ризично, пошто је пут  далек и тежак. Врати се Милка кући тужна, и опет отпочне разговор са својом  мајком о путу, молећи мајку да се она стара о детету до њеног повратка. Мајка се  бојала да прими ту дужност и отказивала се. Онда Милка узме Јеванђеље, рекавши  мајци: Да видимо, каква је воља Божја! Помоли се кратко у себи, па отвори  Јеванђеље. Чим отвори падне јој поглед на ове речи, које она гласно прочита пред  мајком: Ко прими једног од ових малих, мене прима. Кад мајка чу ове речи, као од  самога Христа, она се уплаши, па одмах изјави, да ће она чувати дете а Милка нека  иде у Свету Земљу. Тако је Јеванђеље решило ову ствар.   12. О човеку који је мрзео манастире   Неки наш чиновник сретне се у време Светског Рата као избеглица с једним  калуђером, такође избеглицом, у Француској. Калуђер у крајњој оскудици позајми  од тог чиновника неколико златника. Кад се рат свршио, и чиновник и калуђер 

врате се живи у отаџбину. Онај калуђер никад није хтео вратити дуг чиновнику,  због чега овај страшно омрзне све калуђере и све манастире. Но догоди се, да једне  године лекари препоруче ослабљеном чиновнику бању Овчарску. Стари и болесни  чиновник је био принуђен становати у манастиру, што њему у почетку нимало није  било мило. Но љубазност и доброта старешине тога манастира освоје га и пробуде  код њега поштовање и према калуђерима и према манастирима. По промислу  Божјем тај чиновник умре у том истом манастиру у бањи. Жена га погребе код  манастира с намером да га ускоро пренесе у Београд у фамилијарну гробницу. И кад  је све припремила за пренос, види она у сну свога мужа, који јој заповеди, да га  нипошто не преноси из манастира. „Остави ме, рекне он; овде где сам. Јер је ово  свето место”.   13. Повест о задржању од погибије   Прича нам прота Данило Шиљак из Пријепоља чудну причу, како је једном био  спасен мањим злом од већега зла. Мој рођак, вели, поп Игњат Шиљак понекад је  свраћао у кафану и волео попити. Било је то у Пљевљу. Једнога дана 1921. године  био је пазар у вароши а сутрадан Томиндан. Ја сам био позват у село Милошиће  једном парохијанину на славу. Требао сам кренути из Пљеваља то поподне. Но у  чаршији срете ме поп Игњат, с којим сам се ја ретко дружио а поготову у кафану  заједно са њим никад нисам свраћао. Поп Игњат ме позва у кафану, и ја не знам ни  сам како пођох са њим. Он навали да пијемо вино. А он је волео да пије. Почнемо  пити, и продужимо до саме ноћи. Устанемо загрејани пићем, и разиђемо се. Кад  дођем кући, ја се почнем спремати на пут у Милошиће, да путујем ноћу и да осванем  код оног свечара. Али ми се мајка одлучно успротиви да идем ноћу, и ја легнем  спавати. Кад сутрадан на Томиндан, а то нам стиже зао глас, како је чувени хајдук  Хусејин Бошковић заустављао на друму свет који се враћао са пазара, отимао и  пљачкао све купљене ствари и новац, а све за мене распитивао. И ето, да ме поп  Игњат и његова кафана нису задржали, ја бих погинуо!   14. Повест о нађеној полурубљи   У књизи о др Џон Моту напечатено је писмо једног руског студента о доживљају  приликом Мотове посете Русији. Писмо гласи: „Ја сам желео да дођем на предавање  г. Мота, али ми моја сиромаштина на то није никако дозвољавала. Иако је улазна  цена била врло ниска, ипак је мени било немогуће. Ја нисам имао новаца ни хлеба да  купим, камо ли да платим улазницу за предавање. Али провиђење ми је помогло, да  чујем из уста г. Мота Истину. „Духовна и морална немоћ” понављао сам ја читајући  програм предавања у излогу једне књижаре. Ја сам толико био потонуо у своје  мисли, да сам оборио главу земљи, и гле – пред мојим ногама светлила се једна пара,  пола рубља, из снега и блата. Чинило ми се најпре, да ме очи моје варају, али не, то је  био истински новац. Развеселио сам се, и одмах сам промислио, да купим хлеба, али  изненада дође ми мисао јеванђелска: „не живи човек једино од хлеба”. Уђем у дућан  и купим четири улазнице за четири предавања. Издао сам за то 45 копејки, а за  преосталих 5 копејки купих хлеба. Тако сам ја био нахрањен и телом и душом. Та  необична ствар која ми се догодила толико ме је узбудила, да сам се решио оставити  све земаљске бриге и посветити се сав, душом и телом, на службу Христу”.   15. Повест о коцки   Стоји записано у житију светог Тихона Задонског († 13. августа 1783. године) како је  тајанственим Промислом изабран за епископа. У онај дан кад је у Петрограду у 

Светом Синоду био избор епископа за Воронеж, Тихон као архимандрит служио је  литургију у граду Тверу. Била је архијерејска служба. И када је архимандрит  приступио проскомидији и рекао архијереју (Атанасију): „Помјани мја, Владико  свјати!” помену га архијереј речима: „Епископство твоје да помјанет Господ Бог!” По  том се владика трже видећи да је погрешио и рече: „Нека Вам да Бог да будете  епископ!” Тога дана, дакле, био је избор епископа у Петрограду. Метали су коцку.  Било је седам кандидата. На једном ће рећи митрополит: „Хајд да ставимо и  тверског ректора архимандрита Тихона”. Други су се најпре устезали говорећи, да је  Тихон још сувише млад. Ипак су се сагласили и написали име Тихоново као осмог  кандидата. Три пута су вукли коцку и сва три пута извучено је име архимандрита  Тихона. Није ли то заиста промисао Судбодавца Господа: да га оног дана као  случајно архијереј на служби ослови епископом, и да његово име дође као случајно  на осмо место, и да сва три пута његова коцка буде извучена?   16. О чудесном и спасоносном предосећању   У својој књизи „Прорицања” наводи Макс Кемерих и овај пример: Професор  математике Бем није нимало био сањалица, што му већ и његово занимање  забрањује. Једно после подне седео је тај професор у неком друштву, кад на једном  осети неки нагон у себи да одмах иде својој кући. Он је сам себи давао разлоге како  не треба да се удаљује пошто нема никаква посла у то време код своје куће. Али онај  тајанствени нагон био је јачи од свих његових хладних резоновања. Диже се, дакле,  и оде својој кући. Кад је ушао у своју собу, обазрео се тамо амо и нашао је све у реду  ништа особенога. Но сад му дође унутрашњи нагон, да свој кревет премести са  средине собе у један угао собе. Опет је професор почео себи давати разлоге, како он  не треба то да чини, али узалуд. Нешто изнутра гонило га је да превуче кревет на  друго место. Онда он позове слушкињу те пренесу кревет на другу страну у један  угао собе. Учинивши ово Бем осети мир у души својој, па се весео врати опет у оно  друштво. Око 10 сати дође он кући на спавање, легне и заспи. Али кад је било  поноћи неки тутањ пробуди професора. И шта види? Срушио се таван баш на оно  место где је раније стајала његова постеља! И то није пао само малтер, него једна  тешка греда, заједно са малтером.   17. Свето Писмо у огњу неизгорело   У селу Орашју срез темнићки (моравска бановина) једном младићу, који марљиво  чита Свето Писмо и који се стара да држи закон Божји, отац је строго забрањивао  пут побожности. Из мржње према побожности он једног дана дохвати све његове  побожне књиге, житија светих и наш друштвени лист и баци у ватру мислећи да ће  тако сина одвратити од Бога. Марта месеца он му нађе и Свето Писмо и баци у ватру  у шпорет. Десет дана прошло је. У шпорету је сваког дана ложена ватра, пекли су  хлеб, кували јело и друго. Једанаести дан снаја тога младића чистећи шпорет од  пепела извади и Свето Писмо које није било изгорело. Истина мало је нагорело али  се добро може да чита. Бог је хтео и на видљиви начин да докаже да Његову свету  реч нико не може да угуши.   Бачина. Божин Ракић (Хришћанска заједница Крагујевац) Број 6. Јуни 1932. год.  страна 1213.   18. О предосећању глувонеме девојке   Макс Кемерих у својој књизи „Пророчанства” наводи још и овај случај, који ми  укратко доносимо: „Госпођа од Бомона прича овај догађај: Отац мој уговорио је 

једном да се са неким друштвом извезе лађом од Руана до Пор Ст. Квена. Кад је  дошло време да крене – а то је било после ручка – наједном сестричина мога оца,  која је била глувонема, стане леђима уз врата и није дала моме оцу да изађе. Она је  давала знаке рукама и урликањем. Отац је лагано уклонио моју сестричину од врата  и хтео изаћи, али ова падне на колена и почне га преклињати виком и плачем, да не  иде. Зачуђен овим отац мој реши се, да не иде на лађу. Он извести своје другове да и  они одустану тога дана од путовања, али га они не хтедну послушати. Шта се по том  догодило? Тек што је лађа била на пола пута, пукне на двоје, и путници падну у  воду. Многи се подаве, док само њих неколико се спасу пливањем до обале.   Библија и промисао   Библија, или Свето Писмо Божије, од почетка до краја, јесте књига Божијег промисла. И  кад би хтели наводити примере Божјег промисла из те књиге, морали би је сву  преписати од корице до корице. И како су јасна и чудесна дејства Божјег промисла! Не  зна човек чему више да се диви: да ли Божјем промислу при стварању света, или у  руковођењу народа кроз историју, или у искупљењу рода човечијег, или пак старању  Божјем о најситнијим стварима и догађајима. Заиста Библија је најизразитије  сведочанство Божјег „прста” у судбама људи и народа, у животу и кретању природе, у  драматичном заплету и расплету догађаја и збивања. Божје присуство видно је и  очигледно свуда, било у ставу помагања или сузбијања, одобравања или осуде. То је  видно и очигледно и у Старом и у Новом Завету. Свуда Бог; и свуда дејство Божје.  Разлика је само у томе, што је Старим Заветом проречен и предвиђен и предизборажен  Онај који се у Новом Завету јавио телесно међу људима. Онај коме је име Емануил.   Емануил! С нама Бог!  

V  Казне Божије   Навешћемо сад неколико примере казне Божије над онима који су газили закон Божји.  Као што се нико не може ухватити за напуњену електричну жицу и остати неповређен,  тако не може нико огрешити се о морални закон Божји и остати неосакаћен или чак  неумртвљен. Јер је на моралном закону постројио Творац сав видљиви и невидљиви  свет.   1. Преплетено ткиво живота   Од једног господина у Врњачкој Бањи чули смо ову чудну и страшну причу: Морал  те приче јесте: правда гмиже али стиже! Нека госпођа кренула за Врњачку Бању.  Спремила три куфера ствари, и тако допутовала на Врњачку станицу. Рекне једном  сиромашном носачу, да јој изнесе ствари и дотера у бању на простим колима.  Међутим та госпођа није се обазирала на своје ствари. Она је заиста била спремила  код своје куће три куфера, али кад је кренула само су два куфера изнета из куће и  стављена у воз. Она је пак живела у мисли, да сва три куфера путују заједно с њом. И  тако дакле онај носач дотера за њом у Врњачку Бању два куфера колико је био и  нашао. Када госпођа види два куфера а не три, она почне викати на носача, како је  он утајио трећи њен куфер. Изненађени носач бранио се говорећи, да је у њеном  одељку у возу нашао два куфера а не три, и да није могао донети три кад је било  свега два. Наравно, да госпођа није томе поверовала, него разгоропади се и позове  полицију у помоћ. Полиција одмах ухапси оног сиромашка. За све време док је био у  апсу, стражари су га тукли и мучили, само да би признао и казао где је сакрио трећи  куфер. Најзад једне ноћи један од стражара ухвати сиромашка за гушу и почне га 

давити, да би изнудио признање. Иначе изнемогао сиромашак изгуби свест при  овом гушењу, падне на земљу и преда душу своју Богу. Тада се уплаши онај  насилник, па да би своје дело прикрио, нађе конопац и обеси о греду мртво тело  носачево. Сутрадан је комисија сишла у апс, утврдила да је носач „извршио  самоубиство вешањем”, и ствар је бачена у архивску прашину. Када се она госпођа  врати својој кући, нађе трећи куфер код куће. А онај стражар напусти службу и оде у  своје село да живи. Сиромашни носач пак оставио је после себе сина, који је постао  шофер. Једнога дана овај шофер терао свој аутомобил друмом. На друму се сусретне  са неколико сељачких кола, напуњених сеном. Он почне свирати, да се кола  склањају. Сељаци почну гурати волове у страну. Но један од сељака искочи испод  сена и право пред аутомобил. Кола га оборе и прегазе на мртво. Тај погинули сељак,  под колима сина оног носача, био је исти онај стражар који је јадног носача удавио!   2. О насилним беговима   Причали нам у Херцеговини о томе шта се некада догодило бегу Љубовићу. Овај бег  позвао мобу на Прокопијев дан. Рекну му хришћани: Данас је, беже, дан светог  Прокопија, ми не би хтели да радимо, јер славимо. Одговори бег Љубовић презриво  и љутито: Какав свети Прокопије! Хајде па жањи! Ућуте људи и уздишући почну  жњети. Но од подне навуче се облак и почне тутњати. Наједном се страшно замрачи  и удари гром у кућу бега Љубовића, те му уби два сина.   Прича нам неки Пудар из Локова код Стоца о Алипаши Ризванбеговићу. Зна се како  је силан био овај паша. У својој сили нареди он, да му се доведе 60 људи, да их обеси  о једној крушци. Сејмени његови доведу му 60 везаних рајетина. Паша викне, да их  дижу и вешају о гране крушке. Тада се један од њих 60 робова помоли Богу и рекне:  Господе, зар ћеш ти дозволити ово? Ако имаш милости, сачувај нас! Тако рекне у  молитви један од њих шездесет. У том часу загрми и удари гром у крушку, па у  колено пашино. Алипаша јекне од бола и ухвати се за колено. Онда викне сејменима,  да све људе одреше и пусте кући да иду. Још пред свима призна и рекне, да га је Бог  казнио. Одвели су га кући и саветовали да се лечи. Али паша одговори, да не може  човек излечити кад Бог рани. „Од сада ћу се, вели, звати Топал паша” а то на турском  језику значи – Богаљ паша.   3. Полудела због оскврњења светиње   Нека старица Ана Гојска сматра се ктиторком Почаевског манастира. Своје имање  завештала је она том манастиру заједно са чудотворном иконом Богоматере, која је  раније код ње била. Но њен рођак Андреја Фирлеј почео је отимати имање од  манастира, комад по комад. Најзад се дрзнуо, па је из манастира узео и ону икону,  путир и свештеничке одежде. Са својом женом бесно се проводио, непрестано по  гозбама и забавама. Кад је једном код њих био пир, и кад се у највећем јеку играло и  беснило, жена Фирлејева удаљи се за час од гостију, па се поврати са епитрахиљем о  врату и путиром у рукама. Из путира наздрави она гостима са вином токајским.  Тада преда путир другима да се ређају. Но у том часу она падне на земљу. Кад су је  дигли, она је почела рикати и дерати себи хаљине и гристи своје месо зубима.  Полудела је. Муж ју је водио од лекара до лекара, но ништа није помогло. Најзад  вратио је чудотворну икону манастиру заједно са црквеним стварима. А жена је у  лудилу умрла. – Ово нас подсећа на цара Валтазара, који је на пиру наредио да се  донесу златни судови из храма Соломонова и да се из њих служе његови пијани 

гости. Тада се јавила непозната рука у ваздуху која је написала на зиду: Мене, Мене,  Текел, Уфарсин. И те ноћи би убијен у своме двору цар Валтазар.   4. О пропасти неправедног блага   Ових дана објављен је у новинама поучан случај са једним човеком од Цариброда.  Тај човек дочепао се нечијег блага, све претворио у хиљадарке, па у бризи како то да  сачува метне новац у сламу од сламњаче на којој је спавао. Једног дана отпутовао тај  човек негде на цео дан, па се вратио доцкан увече. Да би га обрадовала жена му  каже, како је уредила постељу, просула стару сламу па нову ставила у сламњачу. –  Па ти се мене упропастила! викне муж. И каже жени, шта је држао у сламњачи. Страх  мужа пређе и на жену. Упита муж жену, где је просула стару сламу, а жена одговори,  да ју је положила пред краве у штали. Брзо оде у шталу, где су им биле две краве. Но  – слама поједена! Тада човек распори обе краве, и шта нађе? Нађе само парчета од  појединих банкнота. И тако пропадне му и неправедни новац и краве. И краве – као  интерес на неправедно стечено!   5. Повест о кривоклетнику   Причали су нам у срезу студеничком о једном кривоклетнику и о страшној казни  Божијој. Неки Браовић, веле, био је човек јако осион. Живео је у завади са многима.  Једном погна се он по судовима са неким комшијом својим, нешто око међе. И најзад  суд позове Браовића да се закуне, да је спорно имање његово а не његовог суседа. И  Браовић се закуне криво. У то време, тога истог дана, његов син је секао дрва испред  куће. И баш у часу кад се отац заклињао криво у суду удари једна цепка сина по оку  и истера му око. И тако младић због очевог греха остане ћорав за навек.   6. Како је изгорео дућан крадљивцу   Прича нам један Призренлија овај догађај из последњих дана турске владавине. Био  код нас у Призрену добро познати Ј. мунџија. Држао је дућан у граду и био тутор  цркве св. Василија за Призреном. Више година он је био тутор при тој цркви. Народ  је у то време обилато прилагао цркви, нарочито тој цркви св. Василија где су се  многа чудеса јављала. Но тутор од приложеног новца давао цркви само један део, а  други део узимао себи. Тако се он разбогатио и стао у ред првих чорбаџија  Призренских. Једне ноћи стану топови пуцати. Сви скочима да видимо шта се  догодило. Кад – а оно пожар. Потрчимо у чаршију. Пожар у дућану Ј. мунџије. Пламен  се извија на све стране. Поред мунџиног дућана и други су дућани, под једним истим  кровом. Али само мунџин дућан изгоре сав до земље, а оближњи комшијски дућани  осташе читави. После тога одемо мунџиној кући. Упита га један трговац: Да ниси Ј.,  крао паре од св. Василија? Мунџија се намршти па одговори: Нисам крао, али сам  узимао и служио се, а давао сам и другима да се служе. – Чувши то сви ману главом у  знак сумње, па се разиђу.   7. Повест о умирућој маћехи   Прича нам прота С. из Тополе о тешком боловању једне жене у његовој парохији.  Дуго је, вели, боловала. Муж је потрошио много на лекарије, но олакшања није било.  Лежећи дуго у ватри, она се жена сва исушила, и месо јој се смакло са костију од  болести и лежања, те су јој се провиделе кости. Најзад поручи она по свештеника.  Кад свештеник дође, она се исповеди. Кад се удала за другог мужа, затекла је једно  пасторче, тек проходало. Она га није волела. Једном спремила била ручак да носи на  њиву, кад се успавано дете пробуди и почне плакати. Како га није могла ни умирити  ни са собом узети, разјарена маћеха ухвати дете обема рукама, дигне га у вис и 

тресне о земљу. Па оде и однесе ручак на њиву. Кад се вратила, нађе дете мртво на  земљи. Дете је погребено, али ни отац нити ико није сазнао за узрок смрти детета.  Она је то тајила у себи, док је страшна болест није оборила у постељу. Осећала је, да  је Бог мучи због злочина над дететом. И није желела ни да оздрави нити више да  живи. Молила је свештеника само да јој чита две молитве: опросну и исходну, да би  ју Бог опростио греха и примио јој душу. Кад је свештеник свршио свој посао,  отишао је кући. Сутрадан је позват да опоја ону исту жену.   8. О владичиној клетви   Кад је Аустрија окупирала Херцеговину, био је владика у Мостару Игњатије, Грк по  народности. Иначе га је народ сматрао за светог човека. Аустријска власт смисли, да  пензионише овога Игњатија, па да на његово место доведе Леонтија Радуловића  тадањег архимандрита. Игњатије је био дочуо, да се на томе ради, и да је у ту ствар  умешан лично и Леонтије. Кад је дошла депутација, у којој је био и Леонтије, да  саопшти Игњатију о пензионисању, Игњатије прими ту вест с пренеражењем и  ћутањем. Одмах по том оде он у цркву и са свећама прокуне све оне који су  издејствовали његово пензионисање. Леонтије ускоро буде рукоположен за  архијереја, но једва одслужи само једну литургију и изненадно умре. А свима  осталим, који су с њим радили на уклањању Игњатија, кућа је ископана.   9. О бесплодном кромпиру   Причао нам је отац Антоније, који је проживео неколико година у Америци о неком  Марку Пажићу. Овај Марко, каже, никад нипошто није хтео радити недељом. Пошто  се и недељом мора одржавати огањ у американским фабрикама, то се плаћају  нарочити радници, да недељом остану по фабрикама на том послу. Кадгод је Марко  нуђен на тај посао, он је одбијао. Упитан зашто тако чини, он је објаснио једним  необичним догађајем из свога живота у Херцеговини, тамо око Стоца, одакле је он и  родом био. Дао му отац 15 круна да нађе радника, који би посадио кромпир. Узео  Марко паре, па помислио: што бих ја давао ове паре другоме, кад могу и ја тај посао  свршити па паре себи задржати? Па кад једне недеље није имао никаква посла, он  оде на њиву и цео дан проведе у сађењу кромпира. И тако паре остану њему, а он  слаже оца, да је платио раднике, и да су ови свршили посао. Кад је дошло време да се  кромпир из земље вади, дође отац са свом чељади на њиву. Вреже су биле веома  велике и лишће крупно, али ни у једном оџаку нису нашли ниједан кромпир. Зачуди  се томе и отац; зачудише се и сви суседи. Кад је ово Марко видео, ужаснуо се, и  признао оцу све. Онда је отишао он у Америку, где никад више није хтео ништа  радити у недељу. И то је често објашњавао овим чудним случајем који му се  догодио.   10. О наопаком раду у празник   Нека шваља Милева Д. из Београда занимала се шивењем војничких кошуља. Једном  је имала много да шије, те узме да ради на дан Свете Тројице. Шила је брзо и сашила  много. Кад је по празнику требала да однесе сашивени веш, погледа она, а гле оно  све наопако сашивено. Она се уплаши и прекрсти. Сети се, да је то због тога што је  шила на велики празник. Није јој ништа друго остало него да све рашије и да поново  како ваља сашије. Много се после кајала што је згрешила Богу и увек је учила друге  да нипошто не раде у празник, јер ће испасти наопако.   11. О казни због рада у празнике   Прича нам архимандрит Серафим ово чега је он као калуђер Студенички био 

очевидац. Каже, архимандрит Теодосије много је волео економију и економски  напредак манастира. Једне године позове он мобу од околног народа, да му се посеје  пшеница, на сам дан светог Николе. И пшеница се посеје. Али – ниједно једино зрно  није никло. Теодосије се од тога не научи ничему, него идуће године позове мобу на  Илиндан да жање пшеницу. Чим је први стог био саденут, удари гром у њ и спали га  на очи целе мобе. Народ се прекрсти и разбегне. И од тога Теодосије се научи, да Бог  кажњава љуто оне „који знају вољу господареву а не врше је".   12. О изборима у празнике   Зна се шта су политички избори, и с каквим су све неделима скопчани. Наш  православни народ осећа да се таквим изборима у празничне дане скрнаве  празници и вређа Бог. А код нас после Рата избори су као нарочито одређивани у  веће православне празнике; једном на Преображење, једном на Митровдан итд.   Кад оно беху избори расписани за Томину недељу, дођоше нам два свештеника отуд  од Златибора па причају, како народу није мило што су политички избори одређени  за Томину недељу, једно што су то дани светли, кад се олтар не затвара а друго што  је сутрадан Ђурђевдан, крсна слава многих и многих и многих.   – Ето не пазе наши на дане кад одређују изборе. Ако је избор посао, и то свеопшти  важан посао, зашто се не одређује у радни дан? Народ пази и види зле последице од  избора у велике празнике. На пример 1927. године избори су били одређени на  православно Усековање. „Ови избори неће бити на добро”, говорило се онда у  народу. И заиста није било добро. У народној скупштини пала је крв; убијени су  Радићи. Народ је то довео у нераздвојну везу са скрнављењем страшног празника  Усековања, који код ужичког сељачког света стоји у нарочитом поштовању. Онај дан  у који падне Усековање народ код нас назива „усјечни дан”, и преко целе године у  тај дан не отпочиње никакав посао; ако је понедеоник – понедеоник је „усјечни дан”  за целу годину, ако ли четвртак – четвртак је „усјечни дан”. И кад су дакле избори  били на Усековање оне године, народ је са страшним предосећањем говорио: „Неће  бити на добро”. И није било на добро.   13. О двојици пропалих у бунару   Пре две године о Усековању копали су два човека бунар у селу К. Био је петак пред  Усековање кад су они копали у дубини. Наредили су да им се испече јагње, да једу  кад изађу. Али нису живи изашли нити су јагње окусили. Други су појели јагње  њима за даћу. Јер се земља осула и затрпала их. Дошла војска са много народа да их  откопава, но узалуд. Један од њих одмах је угушен земљом, а други се два дана  јављао жив. Људи су хтели спасти овога другога, и копајући долазили су сасвим  близу до њега, али у том тренутку оспе се земља и поквари њихов посао.  Распитивали смо се много о животу ове двојице несрећника. Па смо добили следеће  податке. Један од њих по имену Д. био је усињен, но он нимало није поштовао свог  поочима и помајку него их је грдио и мучио и тражио деобу од њих. Када се чуло да  је пао у бунар, његова помајка викала је: Не вадите га: нека га земља прождере, и он  је мене доста ждерао. То је и заслужио, па га је Бог казнио! За другога опет, по имену  М., причају, да је био распусан, пијанац и највећи псовач и богохулитељ у целој тој  околини. Он је тај што се два дана јављао као жив из бунара. Иако је био већ  очигледно у чељустима смрти, он се није сетио свештеника и покајања, него је искао  ракије, која му се, наравно, није могла дотурити.  

14. Како је прошао хулитељ   У септембру 1934. године радило је у Раковици у манастирском каменолому много  радника посведневно. Недељом радници нису радили, нити их је инжењер на то  нагонио. Но десетина њих нису марили за недељу него су решили били да и у тај  Господњи дан раде. И почели су радити. Један од њих био је велики псовач и  хуљитељ имена Божјег. Како је куцао у камен тако је псовао највећу светињу.  Наједном се одвале огромне стене и притисну све раднике. Брзо стигне помоћ.  Извуку их све повређене и рањене. А кад су извукли оног хулитеља, нашли су га  страшно унакажена и мртва.   15. Студеница није лудница него лечионица   Прича нам Јаков Николић, дућанџија из Осечине о следећем догађају:   Члан сам братства Православне Хришћанске Заједнице од почетка, и канцеларија  братства била је у мојој кући. Мој син такође је побожан и црквен. Али моја сна  никако није марила ни за веру ни за цркву. Просто је мрзела наше братство, и  гунђала против нас кадгод би ми пошли у цркву на молитву. А нашу побожну браћу  исмевала је и обасипала поругама. Године 1935. ја сам отишао на наш годишњи  сабор у манастир Студеницу. То је било о Малој Госпојини. Кад је свршено повечерје  и многи народ изашао из велике цркве, ја останем с једним другом клечећи и  молећи се Богу пред светим ћивотом све до зоре, док није ударило клепало за  полуноћницу. Шта се у то време догодило у мојој кући, ја наравно нисам знао. Кад  сам се вратио, тад сам и дознао. Нађем снају полуделу, везану и затворену.   Шта се догодило? Кад сам ја био у Студеници на молитви, моја сна седела у дућану.  Уђе у дућан једна рођака, па упита моју снају: Где је бато? Тако ме она звала. на то јој  моја сна подругљиво одговори: „Отишао у Студеницу – у лудницу!” Како је те речи  изрекла, њој се узме разум, те почне викати, лупати, кршити све по дућану, дерати  хаљине на себи и у свему лудовати. Везали су је и затворили. Одведемо је одмах у  болницу у Ваљево, а из Ваљева преведемо, по савету лекара, у душевну болницу у  Београд. Ту је држана два месеца. Давали су јој неке ињекције. Но то није ништа  помогло. Мој син а њен муж одлазио је сваке недеље у Београд да је обиђе, али га  она није могла познати. Онда мени неко рече, да би добро било да одведем полуделу  снају у манастир св. Наума. Чувши то ја помислим: она се није огрешила о свети  Наум него о Студеницу, коју је назвала лудницом, те свакако пре бих требао да је  водим у Студеницу. Тако и учиним. Кад смо је одвели у свету Студеницу, њој се  поврати памет. И хвала Богу ено је сад здрава. И што је најглавније: сад зна за Бога.   16. О несавесним лиферантима   „Нема аир на нашите лиферанти! Не постоји оџак от битољските лиферанти”. Тако  нам прича чича Митко Ивић, који је и сам дуго био у компанији лифераната.   „Лиферанти не знају за грех. А много је грешно грешити се у лиферацији за војску.  Бог страшно кажњава. Овде у Битољу стајала је армија турске војске. Турци не једу  свињску маст нити дозвољавају да се држе и кољу свиње. Но у једно време тешко  беше набављати овнујско масло. Јеврејин неки беше тада лиферант масла. Он  донесе из Србије много свињске масти. Са том машћу он мешаше по мало масла, и  тако даваше војсци пуних шест месеци. Турци не знајући били су врло задовољни. А  да су сазнали – оде глава Јеврејину. И ето, и тај Јеврејин пропаде: сва му кућа изумре,  и нико му не оста од потомства. Други неки из Граешнице лифероваше со. Туцаше 

бели мермер са сољу. Једном неко купио од њега со, да даје овцама. Стави со у воду,  да раствори и умеша са мекињама. Када то на дну суда остане нерастворен мермер.  Он се наљути и јави Турцима. И лиферанта пошаљу на робију. И њему је кућа  пропала и оџак се угасио.   Знао сам опет неке лиферанте меса. И они нису знали за грех пред Богом. Турска  војска добијала је месо сваки дан осим четвртка и недеље. Они лиферанти давали су  и стрвине, и биволе место волова, и цркла магариња. И ето, нигде им оџака нема.   Ја сам познавао неких 200300 лифераната. Паре су велике згрнули. Но сад гледам:  нигде се њихов оџак не пуши. Море изумреше од тешких болести; море деца им  излудеше; море имање им оде на бубањ. Хај, хај, да те сачува Бог од лиферантског  богатства!”   Тако чича Митко. Тако сведочи искуство из живота од истока сунца до запада.  Свевидеће око Божије гледа чија рука даје камен место хлеба и змију место рибе, па  бије и опомиње.   17. Злочинац се сам открио   Поводом свеске „Малог мисионара”, у којој је описано како нема ништа тајно што се  неће јавити, повео се разговор у друштву. Па ће нам неки брат испричати следећи  случај. Тамо код нас у Хомољу нађен је један поп заклан. Истрага се свршила  неуспехом. Злочинац се није нашао. У томе месту славио један сељак, и дошли му  многи гости. Кад је било време ручку понуди домаћин једног госта да му пререже  колач. Онда тај гост извади свој нож и узме колач да пререже. Али наједном изађе  му реч из уста: „Не могу сећи колач ножем који је заклао попа; грешно је”. Остави  нож у корице и да колач другоме да пререже. Његова реч дође до власти, и власт га  ухапси. Он призна своје недело и буде погубљен.   18. Прст Божји у Бразилији*   У Бразилији у граду Мена‐Жери догодио се недавно овакав необичан случај који је  узбудио не само тај град него и сва околна села и градове.   У томе граду живео један богат произвођач – плантатор – кафе, који се одликовао  суровошћу и дрскошћу. У истом том граду живи и један стари свештеник, морално  строг и према себи и према другима и уз то велики молитвеник.   Једне недеље оде у цркву ћерка оног богаташа. Она је била непристојно одевена, а  стари свештеник ју због тога јавно у цркви изобличи. Девојка се врати кући па  плачући пожали се своме оцу. Чувши то богаташ нареди својој кћери, да идуће  недеље опет оде у цркву но да се обуче још модније. Када се идуће недеље појави та  девојка у цркви полунага, стари свештеник је истера из цркве.   Разбесни се због тога онај богаташ, па почне смишљати план како да се освети  свештенику. И смисли да изведе читаву комедију. На име, он се направи болестан, па  поручи, да му дође свештеник са светим Причешћем, да га причести. У исто време он  постави два јака човека, да скривени сачекају свештеника, да га премлате кад буде  изашао из куће богаташеве.   Стари свештеник не слутећи никакво зло дође са светим Даровима, и буде учтиво  предусретнут од жене и ћерке богаташеве, које му покажу собу где болесник лежи и  чека да се причести.  

Свештеник уђе у собу, но убрзо изађе, па онда рекне домаћици и ћерки:   – Жалим, што сте доцкан послали по мене. Очигледно да Господу Богу није било  угодно, да се ваш муж односно отац пре смрти исповеди и причести. Затекао сам га  мртва.   Ужаснуте овим исказом, мајка и ћерка јурну у собу, па нађу богаташа где лежи  мртав. Како то, кад је мало час био потпуно здрав, и као здрав легао у постељу?   Пашће у мрежу своју грешници! каже велики Псалмист. Ко другоме јаму копа, сам ће  у њу пасти.   19. Уздао се у своје жуљеве а не у Бога   Кад смо пре две године били с Патријархом у Мостару причали су нам следећи  случај: Некоме сељаку у близини Мостара једне године роди бостан како се само  могло пожелети. Он изнесе свој бостан на пазар, и убрзо добије за њ 15.000 динара.  Но у том бостану падне цена јако. Тада се онај домаћин почео жалити у неком  друштву људи на јевтиноћу бостана. Рекне му на то неко из друштва: Па доста си  узео за бостан до сад. Буди на томе Богу благодаран. На ове речи наљути се онај  домаћин па узвикне пред свима: „Немам ја шта благодарити Богу него мојим  жуљима!” При том покаже он жуљеве на рукама. Кад буде идуће године, а то бостан  буде у њега ситан као песница. Тих дана он се случајно нађе са оним истим трговцем  из Мостара, с којим је годину дана раније имао разговор о Богу и жуљевима. Па се  почео горко јадати, како Бог ове године, вели, није дао никакав род у бостану, и како  је бостан сасвим издао. Насмеши се на то онај трговац, па му одговори: „А ђе су,  човјече, твоји жуљеви?”   20. Насилник ударен слепилом   Битољски очни лекар, др. А. Х., испричао нам је следећи необичан случај: Доведоше  ми, вели, једног дана неког слепог Турчина из Охрида. Гледам га ја: очи му отворене,  и по изгледу здраве, али он ништа не види. Кад сам га упитао, како је ослепио он ми  исприча, како је једном пролазио са неколико другова друмом поред цркве светог  Еразма код Охрида. Видећу каурску светињу, он тргне пиштољ и опали на цркву.  Пиштољ му испадне из руке, а он остане без вида. Да није од барута, каже, јасно је из  тога што никакав бол није осетио ни споља ни изнутра, само му се вид савршено  изгубио. И очи му остале здраве, али без вида. Као да је неко пружио своју  тајанствену руку и ишчупао из њега способност вида. – Даље прича исти тај доктор  како га је излечио и лечио на разне начине, али га није могао излечити. Тај Турчин и  сада је жив и – слеп.   Библија нас примерима учи   Библија нас примерима учи, да је морални закон једини истински закон Божји,  друго је све законска сенка. Ко се ма и мало огреши о тај једини истински закон  Божји, а не покаје се, мора да трпи и страда. Бог удари казнама ради тога да би  привео покајању оне који греше и потомке и суседе њихове. Једино правим  покајањем и његовим последицама (промена, обнова, препорођај) даје се  сатисфакција оном неумитном моралном закону Божјем. Ево примера:   Удар Адаму. Када прародитељ рода људског сагреши, рече му Бог: с муком ћеш се од  земље хранити до својега вијека; трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље  пољско, итд. (I Мојс. 3).  

Удар поквареном роду: А када се људи развратише, „и земља се поквари пред Богом,  и напуни се земља безакоња... и свако тијело поквари пут свој”, пусти Бог потоп на  земљу, те истреби свако живо тело на земљи, само остави праведнога Ноја и  породицу његову (I Мојс. 67).   Удар Содому. Као што је познато, пусти Бог пропаст на овај покварени град, јер се у  њему не нађе ни десет праведника. Само се спасе праведни Лот (I Мојс. 18, 22).   Удар Онану. Овај Онан просипаше семе, да не би рађао децу, због чега удари га  Господ „те уби и њега” (I Мојс. 38, 9).   Удар Фараону и земљи мисирској. Због упорства и противљења Богу, удари Бог  земљу мисирску и цара њенога са десет великих зала која су описана у Св. Писму (II  Мојс. 512).   Удар Марији, сестри Мојсејевој. Она се побуни против старешинства брата својега, и  би ударена губом, и би од губе „бијела као снијег” (IV Мојс. 12).   Удар Ахану, што у време рата учини пљачку, украде и сакри. Би каменован (Ис. Нов.  7).   Удар цару Саулу, што погази заповест Божју, и поче призивати духове (спиритизам).  Изгуби битку, и изврши самоубиство.   Удар цару Давиду. Због његове прељубе и убиства, догоди се у његовом дому  прељуба и убиство међу синовима и кћерима његовим.   Удар Михали. Ова Михала наруга се цару Давиду, мужу своме, што у свом  молитвеном одушевљењу певаше и играше пред Богом. Због тога Михала би  ударена бесплодношћу, те не имаше порода до смрти своје (II Сам. 6, 23).   Удар цару Озији. Кад се овај цар осили и погрди, он презре свештенике, олтара  Божјега, па узе сам кадионицу да кади у олтару. У том тренутку изађе му губа на  челу. Због тога би удаљен из града и одвојен од народа (II Дневника 26, 16).   Удар цару Валтазару. На дворској гозби нареди да се гости послужују вином из  освећених судова, донетих из храма јерусалимскога. И док гости пијаху,  невидљивом руком бише на дувару написане ове четири речи: Мене, Мене, Текел,  Уфарсин које означаваху смртну пресуду цару. И те исте ноћи цар Валтазар би  убијен (Дан. 5).   Наведосмо ово неколико примера из Старог Завета. Остављамо читаоцима, да се  сами сете сличних примера из Новог Завета, као свршетак Јудин, погибао Иродова,  смрт Ананије и Сапфире, итд.  

VI  О виђењима и појавама из невидљивог света   Изнећемо овде само неколико примера виђења, појава и јављања из оног невидљивог  света. Нека нико не помисли да је ово спиритизам. Далеко од тога! Ми осуђујемо  спиритизам исто онако као и гатарство. И Библија ставља обоје у једну исту категорију.  Јер спиритизам је намерно изазивање духова; заигравање са духовима из радозналости.  Међутим јављање из духовног света, која долазе неочекивано и неизазвано, јесу  јављања којима црква поклања озбиљну пажњу. Ми желимо да изнесемо пред наше  читаоце неколике примере оваквих јављања.  

1. О души једног пијанца   Сундар Синг пише о једној својој визији: „Једном видех ја у свету духова један дух  који је под грижом савести трчао тамо амо као луд. Један ангел рече: Овај човек  могао је у свету да се покаје и обрати Богу, али кадгод би га почела савест гристи  због греха, он је угушивао глас савести пићем. Потрошио је све своје имање,  упропастио породицу и најзад извршио самоубиство. Сада као побеснео пас јури  тамо амо мучен савешћу. Ми смо ради да му помогнемо али нас у томе спречава  његова покварена природа. Сада је душа његова нага и сав духовни свет може да  види његов грешни живот. Зато он и бега у таму међу духове зла, да би избегао муке  које му наноси светлост”.   2. Повест о игри демона са људима   У књизи о Меланији затвореници Елецкога манастира описује се један догађај  сличан ономе што се случио са светим Симеоном Столпником. Једне ноћи после дуге  молитве, села Меланија на прагу своје ћелије да мало одахне. Наједном покаже јој се  огњена колесница и младић у белом оделу, који јој каже: „Приђи о Богом  возљубљена и прими плату за твоје трудове. Послао је Бог мене, ангела свога, да те  пренесем у рајска насеља, где те очекује сестра твоја Катарина” (која је тек била  умрла). Чувши вест о својој љубљеној сестри, Меланија се заборави те се не  прекрсти него седне у кола, и крилати коњи полете с њом некуда. У том се Меланија  прекрсти, и све одједном ишчезне, а издалека се зачује пакосан смех. Страх обузме  Меланију. Она погледа око себе и види да се налази на ивици једне ћуприје близу  воденице –за мало па да падне с ћуприје у реку. Од ужаса она крикну из све снаге и  онесвешћена падне на ћуприју. Њен крик чују људи у воденици, истрче и нађу  познату им испосницу на ћуприји ван себе. Зачуде се веома, одкуд она у то ноћно  време на том месту, узму је и пренесу у манастир полумртву.   3. О смрти из послушности   У животопису светог Серафима Саровског записано је једно од страшних чудеса тога  свеца, које се догодило 1932. године. Михаило Васиљевић Мантуров, велики  добротвор девојачког манастира у Дивјејеву, разболео се на смрт. У њега је била  сестра монахиња Јелена. Позове отац Серафим ову Јелену, па јој рекне: „Радости  моја, хоћу да ти дам једно послушање... Да ли ћеш га примити, сестро? Јелена  одговори, да је она увек готова на свако послушање. „Добро онда, радости моја,  продужи отац Серафим. Ето видиш ли, твој брат Михаило лежи код нас болестан, и  дошло је време да он умре, међутим он је потребан мени, потребан је обитељи  нашој, сиротама нашим. Ево ти дакле послушања: Умри ти, сестро, место Михаила!”  Јелена одмах одговори: „Благослови, оче!” По том је Серафим дуго говорио Јелени о  смрти и вечном животу. На једном се Јелена смути и викне: „Оче, ја се бојим смрти!”  На то ће њој свети човек: „А зашто ми да се бојимо смрти, радосто моја? За мене и за  тебе биће само вечна радост”. Чим се Јелена растала са оцем Серафимом, падне у  постељу и – умре, а брат њен Михаило оздрави. Пред смрт је радосно клицала: Ево  га иде, ево!... Ево и ангела! Али ко је то? Ево и две гадне наказе. То су демони! Али  они су немоћни према мени; ништа ми не могу учинити”. Уочи Тројице умре Јелена.  Унесу јој тело у храм. За време литургије на дан Тројице присутни су видели на лицу  њеном како се три пута осмехнула у мртвачком сандуку. – Свети Серафим је доцније  говорио о Јелени, да се посветила.  

4. Повест о појави ангела и о помазању   Бивши старешина манастира Хиландара, покојни архимандрит Рафаило причао нам  је овај необичан случај из свог живота. На годину дана, вели, пре мога одласка у  Свету Гору ја сам спавао једне ноћи у соби у једном кревету са мојим зетом. Ноћу се  пробудим. У том дође изнад мене један човек са крилима па се спусти на мене и  својим лицем додирне моје лице. По том се диже и помаза ме нечим по челу у виду  крста. Онда га наједном нестаде. Ја се додирнем прстима по челу, и напипам нешто  као мед на челу. И осетим неки неописано диван мирис. Мој зет се при томе догађају  није пробудио. Сутрадан сви укућани који су ушли у ту собу говорили су да осећају  неки изванредан мирис у њој. И мирис тај трајао је у соби неколико дана.   5. О обновљењу икона у Харбину   Прича нам владика Димитрије из Харбина: Нека госпођа Корнеј, супруга руског  пуковника, подарила храму у Дому Милосрђа у Харбину две старе иконе. Једно је  била икона Пресвете Богородице а друго икона светог Николе. Чувени руски  уметник у Харбину Волоченко испитао обе иконе и нашао, да су старе око 200  година. Икона Богородице представљала је „Всјех скорбјашчих радост”. Лице  Богоматере није се распознавало осим само у контурама. Около њеног лика с обе  стране били су неки свеци. Од ових ја сам могао само наслутити лик светог Николе.  Икона Богородичина стајала је на аналоњу за целивање, те је тако била позната  свима православним у граду. Одједном се примети, да се икона просветљује и бива  јаснија. Волоченко је ишао сваке недеље у цркву, и сваке недеље видео је икону  светлију и јаснију. Најзад је икона постала сасвим јасна. Видело се лице Богоматере  и 13 светаца с једне стране а 13 с друге стране њене. Сви свеци били су узнани. Међу  овима био је и лик светог Антипе Пергамског, који се спомиње у Откровењу. Ово је  особито обрадовало госпођу Корнеј, јер се у њиховој фамилији много поштовао и  славио свети Антипа. Највише нас је зачуђивало то што се златни ореол око главе  Богородичине сијао чак и испод воска, то јест кроз восак, којим је икона била  покапана. Ово обновљење иконе узбудило је и обрадовало све Русе на Далеком  истоку.   6. О спасоносном осећању страха од близине непријатеља   Читали смо много и слушали, како су људи осећали велики страх када им се зли дух  приближавао. Но тај страх осећа непокварен човек и од близине човека  непријатеља. И то осећање страха не вара. За покојног архимандрита Амвросија из  манастира Миљкова прича се један доживљај, који је он за живота често понављао  својим друговима. Кад је он, као Владимир Зиновјевич Курганов, свршио био  философски факултет, ступио је у војну јункерску школу. Као таквог затекла га  револуција у Русији. Он је на скуповима народа отворено говорио против  комуниста, због чега је био гоњен од ових као непријатељ. Видећи себе у опасности,  Курганов се на коњу упутио у једно село јужне Русије, где је живео његов ујак  свештеник. После дугог јахања стигне он у ноћ ујаковој кући. Но кад је био до саме  куће њега обузме такво осећање страха и жалости, да он није могао одолети. Сам  себи је давао разлоге, храбрио се, и хтео је сјахати, но никако није могао. Пројахао је  поред ујакове куће и отишао у друго село где је коначио. Сутрадан добије он  извештај, да су бољшевички агенти претходне вечери вршили претрес куће његовог  ујака тражећи њега, Курганова. Тако се он спасао и после избегао на Балкан.  

7. О чуду Божјем на румунском чобанину   У румунском селу Магловигу догодило се чудо Божје. Новине то описују ових дана  на дугачко и на широко. Чобанин Петраке Лупу, човек ожењен, и отац једног детета,  чувао је туђе овце 15 година. Он је био потпуно глув и без мало нем, тако да се  објашњавао више рукама но језиком. У петак по Тројицама јави му се један старац  беле браде на путу и заповеди му да иде и позове народ на покајање, да не би од  суше сав пропао. Чобанин се уплаши од те визије, и не учини заповеђено. Идућег  петка опет му се јави исти старац на истом месту и поново му заповеди оно исто.  Опет чобанин не учини. Трећег петка иста визија на истом месту. Старац му оштро  припрети, да ако не учини што му је заповедио зло ће проћи. У том часу чобанин  прочује и проговори. Оде одмах и јави народу у свом селу и свештенику све што му  се јавило и заповедило. И одмах му буде на души лако. Тада навали свет к њему у  хиљадама, и он је понављао и до данашњега дана понавља причу о визији својој. И  многи који искрено верују бивају исцељени: слепи виде, и глухи чују, и неми говоре.  Лекари су утврдили да су сви ти случајеви чудесног исцелења достоверни. Држава је  дала попуст на железницама за вожњу у село Магловит. Патријарх румунски  одобрио је да се сазида црква на месту визије. Сакупљено је одмах један милион леја  за ту сврху. Узбуђење је у Румунији огромно. На сто хиљада људских бића  свакодневно креће се попут села Магловита да види човека Божјега.   8. О виђењу распетога на забави   Књаз Жевахов причао нам о знаменитом Н. Н. Непљујеву, великом хришћанину и  друштевном реформатору. Непљујев па мајци био је у сродству са баварском  краљевском кућом Вителсбаха. Па као веома богат и млад човек није знао чему да се  ода, те потражи дипломатску службу. Буде постављен при двору краља баварског у  Минхену. Но једном кад се давао дворски бал, догодило се нешто Непљујеву, што је  потпуно обрнуло његов карактер и ток живота. У програму те вечери била је и једна  тачка: соло свирање на виолончелу. Кад је свирка почела на овом инструменту,  Непљујев се био издвојио од друштва и стајао је сам уза зид, пажљиво слушајући  свирку. На једном у блиставој дворани он погледа и виде на супротном зиду Распеће  – крст Христов и Христа на крсту. И место музике он чује гласно јецање са крста, које  је за његове уши потпуно угушивало свирку на виолончелу. Он се почео трести од  страха и ужаса. Изашав из дворане којекако отишао је у свој стан. Одмах по том он је  дао оставку на дипломатску службу, вратио се у Русију на своје имање и у  повучености почео читати јеванђеље. Своје баснословно имање све је жртвовао на  цркве и сиротињу. Нарочито се трудио на оснивању хришћанских радних братстава.   9. О славном виђењу Христа Спаситеља   Једном се јавио Христос преподобном Серафиму Саровском кад је овај као млад  ђакон служио литургију са јеромонасима: Пахомијем и Јосифом. О томе је сам  Серафим причао следеће: „После малога входа огласим ја убоги са царских двери:  Господе, спаси благочестиве! и кад сам ораром заокружио према народу и рекао: и  во вјеки вјеков, озари ме луча као од сунчане светлости. Погледав на то сијање ја  сам видео Господина и Бога нашега Исуса Христа у облику Сина човечијега,  блештећег небесном светлошћу и окруженог небесним силама: ангелима,  архангелима, херувимима и серафимима, као неким ројем пчела, како иде на  ваздуху од западних врата храма. Кад се приближио тако амвону, Господ је уздигао  Своје пречисте руке, и благословио је служашче и предстојашче. Затим је ступио у 

Своју икону што стоји с десне стране царских двери. А ја, земља и пепео, сретајући  тада Господа Исуса Христа на ваздуху, удостојио сам се нарочитог благослова од  Њега. Срце се моје зарадовало, чисто и просвећено, у сладости и љубави према  Господу”.   Кад је ово видео, свети Серафим остао је као укопан на свом месту и није се могао  маћи. Тада су му пришла два монаха и увели га у олтар. Три сата остао је он  непомичан у олтару, не могући речи рећи. Само му се боја лица мењала, те је час био  бео као снег а час опет румен.   10. О појави Свете Богородице   Дванаести пут јавила се света Богомајка преподобном Серафиму Саровском на  Благовести 1832. године. То је било изјутра. Код стараца се десила манастирским  послом старица Евдокија Ефремова у монаштву доцније назвата Евпраксија.  Прозорљиви старац рекао је Евдокији мало пре појаве: „Ах, радости моја! Каква нам  се радост спрема у овај празник!” Онда почну читати акатисте, кад на једном зачује  се шум као кад гори шума од великог ветра. Зачује се по том појање веома умилно.  Врата на келији сама се отворе, па блесак светлости, па мирис благоухани. Тада се  јави Богомајка, и са њом ангели, па свети Јован Крститељ и свети Јован Богослов, па  онда увенчане мученице. Варвара, Катарина, Текла, Марина, Евпраксија, Пелагија,  Доротеја, Макрина, Јустина, Јулијана и Анисија. „Где смо ми? И ко је то?” питала је о.  Серафима старица Евдокија. Тада Царица небесна рекне старици нека само приђе и  свакога пита ко је он. И тако она је прилазила и питала, а свак је одговарао ко је. По  том се повео разговор између Пресвете и старца Серафима, који је трајао 3 сата.  Старац се молио Богородици за своје монахиње, а она му је одговорила: „Ја ћу тебе,  љубимче мој, у свему помоћи. Подај им послушаније; ако га испуне, биће с тобом и  близу мене... Ко њих увреди, тај ће бити поражен од мене; а ко им послужи ради  Господа, тај ће бити помилован пред Богом. „Најзад каже Богородица старцу: Скоро  ћеш, љубимче мој, бити с нама!” То се догодило на Благовести 1832. године а 2.  јануара 1833. упокојио се преподобни Серафим. Старица Евдокија пак поживела је  још дуго, и упокојила се 28. марта 1865. године.   11. Како се официр уверио у постојање ђавола   Опћини старац Амвросије упитао једног посетиоца, да ли он верује да постоји ђаво?  Па кад је добио потврдан одговор, он исприча овај случај: „А видите, неки одбацују  то веровање, и држе да ђаво није ништа друго до олицетворење наших страсти.  Такве мисли убацује сам непријатељ човечанства, да би га људи одрицали те да би  он слободније на њих дејствовао. Но вероватно ви сте читали у новинама, како у  неким домовима бивају чудне појаве: лете предмети сами од себе, чује се лупа, и  много слично. То је дејство злих духова. А ево шта се једном догодило. О покладама  седели у друштву официри, и међу њима старац војни свештеник. Повео се разговор  о демонима. Сви официри одрицали су постојање њихово и исмејавали то као  сујеверје, преостало из средњег века. Свештеник слушао дуго, па најзад рекао: „Ви,  господо, не верујете у демоне, и мислите да су то сказке. А да ли неко од вас жели, да  на себи искуси како заиста демони постоје?” Јави се један постарији официр.  „Дођите к мени”, рекне му свештеник. Отишао официр кући поповој и овај му да да  чита молитвеник, нарочито Пресветој Богородици – (а молитве Богородици,  примети старац Амвросије, ђаво нарочито мрзи). Нареди свештеник официру да  почне читати молитвеник на Чисти Понедеоник и то у закључаној соби. Официр 

тако и поступи. Кад је почео официр читати молитве, он осети језу као да му мрави  иду уз леђа. У уторак опет читао. Тада још јаче осети језу и ужас, и још више како му  мрави ису уз леђа, а коса се диже у вис. Још осети као да неко корача око њега.  Трећег дана опет почео читати, но тада чује јасно идење некога по соби, по том  талас јаког и хладног ветра како га удара, и наједанпут чује подругљиви и дивљи  крик: „А и ти гле дошао си на молитвеник!” Официр скочи ужаснут, откључа врата,  дојури свештенику и рекне му: „Сада ја верујем у демоне!” (Душеполезное чтение,  1903, II стр. 219).   12. О виђењу покојника и њиховом дејству   из мог Дневника   Једна старица у Београду прича нам о смрти свога мужа следеће: Мој покојни Љубо  дуго је лежао узет у постељи. Није се могао сам маћи ни окренути. На неколико дана  пред смрт он ми је говорио: Ево наше Руже! (а то је била наша ћерка која је умрла  као девојка). Па онда опет: Ево и моје мајке, дошла да ме узме! Наједном почео се  жалити страшно, како га хоће да удаве два црна човека. Ја сам морала седети крај  њега и махати руком, да би га утишала. Једном ја изађем из његове собе. Кад се  вратим, а он клечи украј кревета. Ја са страхом викнем: „Како си могао сићи сам с  кревета?” А он ће ми на то рећи: „Па нисам сам; дошла наша Ружа, па ме узела и  спустила!” „Та где је Ружа?” питам ја. „Та зар је не видиш, она је стално овде у соби са  мном.”   13. О виђењу једног доктора   Познати београдски лекар др. Г. од младости је веровао у Бога. Када је 1915. године  српска војска одступала преко Албаније к мору, одступао је и др. Г. са својим сином.  У Сан Ђовани морали су седети и чекати на лађу више дана. Спавали су под једним  шатором. Падале су силне кише. А војске и народа било је на обали много. Сви су  живели у потпуној неизвесности, шта ће бити с њима идућег дана. Отуда сви су  били мрзовољни и тужни. Једне ноћи уђе др. Г. под свој шатор веома тужан.  Прекрсти се и легне на леђа, па се ухвати обема рукама за главу и рекне: „Та докле  ће ово трајати, о велики Боже! И кад ћемо се ослободити?” У том тренутку према  њему на платну шаторском јави се овај знак, као светлошћу по тами исписане речи:  „У Септембру 1918. године”. Запрепашћен овом појавом др. Г. није могао сву ту ноћ  спавати. А сутрадан је то испричао својим пријатељима, који су опет то нама  саопштили.   14. О Светом Николи у Харбину   Прича нам владика Димитрије из Харбина следеће: На станици у Харбину некад су  Руси ставили једну велику икону светог Николе, и она је ту стајала много година.  Побожни Руси палили су свеће пред том иконом при поласку на пут или при  срећном повратку с пута. На Русе угледали се и Кинези, па су и они поштовали ту  икону и пред њом палили свеће. Кад су руски безбожници узели железницу у своје  руке, они су наредили да се та икона са станице уклони. Међутим томе се успротиве  највише Кинези говорећи: Шта вам смета тај добри старац? Он ту стоји толике  године, и ми нисмо од њега видели никаква зла. Не дамо да се он дира и уклања.  Безбожници се уплаше народног протеста и оставе икону на свом месту. И тако, за  чудо, неких десет година та је икона стајала на станици у Харбину под влашћу  руских безбожника. Свети Николо није се дао кренути. То је још већма појачало  ревност и православних Руса и нехришћанских Кинеза, да ту икону чувају и да пале 

свеће пред њом. После је та железница прешла у руке Јапанаца, и наравно икона је  остала на свом месту до данашњег дана.   У овој 1935. години пак догодило се нешто што је још више скренуло пажњу целог  Харбина на ту икону. Тамо иза Харбина има једно брдо крај реке Сунгаре. Власти су  хтеле подизати тамо нешто, па је требало то брдо копати. Копало се дуго и много.  Једнога дана играла се деца кинеска тамо под оним брдом где је било много  откопано. Копањем брдо је било толико подривено, да је горњим делом надносило  се и висило тако рећи као неки кров. Ту су се баш деца играла, кад им се на једном  јави неки старац беле браде и рече им, да одмах одатле беже. Деца безвољно  послушају старца плашећи се више његове појаве него чега другог. Тек што су се  деца удаљила, падне оно брдо са страшним треском. Да су деца ту стајала, сва би  изгинула. Кад то виде, деца јаве, да је такав и такав старац ту погинуо. Кад су  радници откопали земљу, нису нашли старца. Неколико од оне деце нађу се после  тога на станици, па кад погледају икону светог Николе, узвикну: Ето, то је онај  старац што се нама јавио и што нас је отерао испод оног брда!   15. О појави Светог Николе на лађи   Сликар Богданов Бјелски прича нам о једном чудесном догађају. Око 300 руских  избеглих официра возило се једном лађом за Цариград. Кад су били у Јадранском  мору ухвати их страшна бура. Бура је била незапамћена, и сви су се већ опраштали с  овим светом. На једном на лађи се појави свети Никола, достојанствен и миран, па  рекне тројици официра, пред које је стао: „Не бојте се, спасени сте!” Одмах по том  њега је нестало, а бура је престала. Бјелски је чуо ову причу у Дубровнику од  очевидца, једног од оне тројице официра који су видели појаву свеца Божијег на  лађи у време оне страшне олује.   16. О виђењу жене убице   Прича нам један пријатељ из Пожаревца о некој жени која је убила свога мужа и  смишљала план како да се ослободи. Решила је да га убије. И убије га заиста на тај  начин, што му је на спавању укуцала ексер у теме. Ексер је остао у глави укуцан. А  жена је навукла косу на тај ексер да се не види. Сви су држали да је тај човек умро  природном смрћу. Али жену је дух убијеног мучио пуних 8 година. Осим других  мучења дошло је и ово: кадгод би жена узела неко јело да једе, видела је у јелу  читаве праменове косе. Она је требила јело од длака увек дуго и брижљиво, само да  би могла јести. Али то се понављало непрестано. Овде нам пада на памет један  овакав случај: Човек убио човека. И убица је остао непронађен. Но сваке године у  дан извршеног злочина убица је видео крв у тањиру, у коме му се износило јело.   17. О старици обамрлој   Прича нам неко о једној старици из Ужица, која је умрла пре 30 година. Она је била  богата удовица, но велика тврдица. Одгонила је сиромахе од себе, а просјаке је  ружила и није им давала ништа. Једино добро дело у њеном животу било је то што је  узела неко сирото девојче, те га држала код себе у кући, и хранила га и издржавала.  Наравно, то девојче није бадава јело хлеб, него је трудом посведневним и верном  службом својој госпођи зарађивало свој хлеб. Но догоди се, да ова стара госпа умре.  Лежала је мртва целу ноћ и сутрадан до подне. Све је било приправљено за њен  погреб. На једном она се поврати. Сва је била у ужасу и дрхтала је. Причала је, да се  не могу исказати оне страхоте кроз које је душа њена за то време прошла. „И да ми,  каже, није било овог детета, ја не бих могла издржати гледање оних страхота. Али 

добро које сам учинила овој сиротици, то ме је спасло. Кам да сам знала да више  добра чиним”. Она је причала о неком старом проти Ужичком, како у оном свету  живи у великом добру и великој светлости и радости. Говорила је, како ништа веће  не би могла пожелети него бити у оном свету заједно са оним покојним старим  протом. Још је рекла, да јој је казано, како ће умрети на Велики Петак. Кад је дошао  први наредни Велики Петак, она се обуче у најбоље одело: либаде, тепелук, и остало  старинско рухо, како се у то време носило. Но не умре те године на Велики Петак.  Идуће године опет се тако била спремила за смрт на Велики Петак, али и тада не  умре. Умрла је тек седме године на Велики Петак. За све ово време до смрти она је  раздавала своју имовину и делила милостињу на све стране. И много се молила  Богу. Седме године на Велики Петак она се обукла и позвала после подне своје  комшинице и познанице, говорећи да ће умрети тога дана. Но како је она говорила  тако сваке године, то су јој се жене гошће смејале тврдећи да она неће умрети. Но  она умре тога дана.   18. Како је смртници јављено из оног света кад ће умрети   Прича нам старица Ленка Ј. о смрти њене сестре Љубице. Кад је Љубица тешко била  болесна, сродници њени бдили су око ње дан и ноћ. Па уморени од бдења позвали су  Ленку да проведе једну ноћ код болеснице. Сваког часа очекивала се смрт  Љубичина. Те ноћи са Ленком је при болесници била и Цаја сестра Љубичина.  Љубица је почела говорити: „Ево мога брата Мике” (а овај Мика је као официр  погинуо у време погибије Краља Александра Обреновића). „Дај ми, Мико, воде да  пијем!” Присутне жене нису никога виделе, али после оних речи виделе су како  Љубица испружа уста и као да пије воду. После тога Љубица је почела разговарати  са својом умрлом мајком. И од ње је тражила воду да пије, и после као да је пила  мљескала је устима слично човеку кад се напије воде. После тога болесница је  напрегнуто слушала шта јој њена мајка говори. Па је одједном узвикнула: „Ах, много  је то, мајко моја, много! Зар цео месец? Та то је страшно дуго и много!” Онда је  окренула главу на другу страну и заћутала. Кад су је Цаја и Ленка упитале, с ким то и  шта то говори, болесница је одговорила: „То је моја мајка што је говорила са мном.  Казала ми је, да се морам овако мучити још цео месец дана. Замислите, ах, још цели  месец!” То је било уочи Аранђеловдана. Тачно на дан светог Николе, дакле после  месец дана, Љубица је предала Богу своју душу.   19. Повест о умирућем грофу   Прича нам игуманија из Хопова о покојној игуманији Катарини и о њеној утанченој  духовности. Она је била из грофовске куће. Племићка по крви и по духу. Знала се  добро с руским философом Соловјевим. Најчешће је говорила о животу после смрти,  и очекивала је смрт са радошћу. Катарина је имала рођеног брата, грофа Андрију  Ефимовског, кога је безгранично волела. Но тај њен брат није имао веру. То је сестру  страшно жалостило и бринуло. Она се трудила да му докаже, давала му књиге – али  све узалуд. Гроф Андрија као избеглица после револуције у Русији дошао је својој  сестри у Хопово. Ту је и умро, после смрти Катаринине. Али пред смрт се мучио и  викао из гласа. Викао је против неких мрачних прилика, које су га нападале са свих  страна. Дању и ноћу дежурале су калуђерице у његовој соби, и крсним знамењем и  молитвама одгониле мрачне силе од смртника. У трепету и ужасу испустио је најзад  душу своју.  

Прича нам прота С. Гужвић из Тополе: Живео је у Тополи неки Св. М. Он се школовао  у Паризу, но као Карађорђевац у оно време, кад су Обреновићи владали, није могао  добити никакву државну службу. Тако он остане у Тополи, где је живео у својој кући.  Тај човек изгубио је био у Паризу веру у Бога, те ништа није веровао, још је и јавно  пред људима ругао се вери Божјој свуда и на сваком месту. Али се разболи и падне  на самртничку постељу. Тада он призва проту Ђорђа Ђорђевића, па му се исповеди и  рече: Јавља ми се неко непрестано и наређује ми: исповеди се и покај се, иначе  нећеш моћи ни умрети ни живети. Онда га прота Ђорђе исповеди и причести, после  чега он лако испусти душу.   21. О горкој смрти жене грешнице   Прича нам једна сељанка из Ваљева о смрти њене комшинице. Кућа Живановића  богата је и пред светом угледна. Но нико у њој није хтео знати за Бога ни за душу.  Нити су у цркву ходили ни посте држали ни милостињу делили. Ових дана умрла је  у тој кући жена А. Њена смрт је за причу, као што је и њен сав живот био за причу.  Као млада она је јурила за многим мушкарцима. Живела је и са својим девером, који  се после због ње убио. Са својим мужем није говорила пуне четири године. Сама је  причала, како је гњавила и тровала децу у себи, да не би рађала. Муж јој умре на  Велики Понедеоник ове године. Она му није хтела прићи у болести, иако сам јој  говорила и ја и многи други, да би требала да оде умирућем мужу и с њим се  опрости. На самртној постељи муж је прокуне: Да Бога да се у ранама распала! И  заиста одмах по смрти мужа А. се разболи. Отворе јој се ране од појаса па све до  стопала. Гледала сам је сву у гноју. Четири жене дизале су је и спуштале и чистиле.  Никако није могла собом владати. Ударала је рукама око себе по ваздуху и викала:  Одлазите! Идите! Та гоните ову децу од мене!   – Какву децу? питамо ми. Ми не видимо никакву децу. Али она је непрестано викала:  Гоните их! Како их не видите? Ево их око мене и пужу се уза ме. – А то су она деца  коју је она у себи гњечила и тровала. Ја сам јој више пута говорила: Позови, сестро,  свештеника, па се исповеди и причести. Али се њој то није никако дало. Најзад је  усаветујем и она позове свештеника. Но кад јој свештеник дође, њој се завеже језик,  те му ништа није могла исказати. И тако после дуге и тешке болести, сва у ранама и  смраду, једва испусти своју душу, јадна моја комшиница А.! И цело се наше село  стресе од ужаса. И само се о њој сада говори.   22. Повест о београдској грешници   Из мог Дневника   Прича нам данас један свештеник београдски необичан догађај са једном  развратном уличном женом у Београду. Једнога дана пред вече пошетала она по  улицама својим скверним занатом. Кад је пролазила поред једне баште види она  неког човека, како се веша. Везао конопац за грану дрвета и на једном намакнуо  себи око врата. Жена хитро скочи преко ограде, извуче свој мали нож из џепа и  пресече конопац, те човек падне на земљу већ онесвешћен. Она га трљала док није  дошао к свести. Тада јој рече самоубица: „Зашто си то учинила? Ја не могу да живим.  Немам нигде ништа. Због немаштине хтео сам свршити са овим чемерним  животом”. Жена извади све што је имала код себе новаца и да му, обећавши да ће га  она и даље помагати док он не нађе рада. И продужи та жена свој непристојни посао,  и део зараде од тог посла носила је оном сиромаху и давала на издржавање. Но  после шест недеља падне жена у постељу тешко болесна. Позову јој свештеника. У 

присуству свештеника она је, већ на умору, почела говорити: „О анђели Божји,  зашто сте мени дошли? Зар ви не знате, како сам ја прљава и грешна жена?” Мало по  том опет узвикне: „О Господе Христе, зар си и Ти дошао к мени грешници? Чиме сам  ја то заслужила? Зар само тиме што сам оног јадног бедника спасла од смрти? Авај  мени недостојној! О како је велика милост Божја!” И то говорећи она испусти душу,  и лице се њено засија као свећом осветљено. – Ето шта значи спасти душу једног  човека. Ето како једно дело милости према ближњем покрива многе грехе!   23. Повест о оживелом мртвацу   Причао нам владика шабачки Михаил о једном чудесном догађају за време док је он  био старешина манастира Враћевшнице. У то време старешовао је у Драчи игуман  Филотеј. Овај игуман буде једног дана позват у селу Грбицу да опоја неког мртваца.  Кад је опело свршено, допрате мртваца до гробља и спусте у гроб. Но на једном  мртвац подигне поклопац. Народ се у страху разбегне. Остане сам калуђер. Овај  присебно помогне оживелом мртвацу да устане. – Шта то чините са мном? упита  човек. – Па ти си још јуче умро, рекне му калуђер. – Ево сад сам опет жив. И био сам  стално жив у ономе свету; нисам смрти ни окусио. После тога тај човек живео је још  15 година. Све то време провео је у ћутању и молитви. Кад би навалили на њ да  нешто каже, он је уздишући говорио: Хвала Богу на милости Његовој, али боље ми  беше на ономе свету.   24. О видовитости самртника   Причала нам је старица Ленка Јанић о једном необичном случају видовитости  њенога пок. сина Тасе. Таса је умро пре три године. Уочи дана смрти он је почео  викати: „Јадни Љубиша! Ено, мајко, Љубиша посече руку. Ено га како крв зауставља.  Ено га завезује руку марамом. Донеси, мајко, столицу да седне Љубиша; сад ће он  доћи!” А тај Љубиша је помоћник у једној трговини у Кнез Михаиловој улици, и друг  Тасин. Онда мој син Мика, прича Ленка, брзо телефонира и зове Љубишу. Љубиша  дође заиста са завијеном руком, и исприча нам како се мало час посекао пакујући  неку хартију. Овај случај видовитости једног болесника све нас је запрепастио.  Сутрадан ујутру Таса је предао Богу душу.   25. Необичан доживљај бугарског учитеља   Кад смо били у Софији 1933. године, много се говорило о необичном доживљају  једног бугарског учитеља, Барамова. Овај човек био је познат као велики безбожник.  Но догоди се да му се жена разболи, и болест њена продужи се. Заморен од брига  Барамов оде из Софије у једно село у госте неком свом другу. Једне ноћи у зору кад је  он спавао сам у својој соби, затресе се његов кревет тако силно, да он скочи из  постеље, па помисливши да је земљотрес потрчи те пробуди домаћина и све  укућане. „Земљотрес, земљотрес!” викао је он. Сви се зачуде томе, јер нико није  осетио ни најмањи потрес. Међутим, учитељ је уверавао, да је он осетио веома јак  земљотрес, од кога се потресао па чак и покренуо његов кревет. Кад оду у његову  собу, нађу заиста да је кревет помакнут са свога места. То је било у 4 сата изјутра. У 6  сати стигне вест Барамову, да му је жена умрла у 4 сата тог истог јутра. Од тог  времена Барамов постане веома побожан.   Примери из Библије   Пророка Исаије виђење Господа. „Године које умрије цар Озија видјах Господа гдје  сједи на пријестолу високу и узвишену, и скут му испуњаваше цркву. Серафими  стајаху око њега, сваки имаше шест крила... и викаху: Свети, Свети, Свети је Господ 

над војскама. И рекох: јаох мени! Погибох, јер сам човјек нечистијех усана а цара  Господа видјех својим очима” (Иса, 6, 1).   Пророка Језекила виђење славе Божије (види Јез. 1, 4; 10, 1).   Пророка Данила виђење будућности у символичним сликама (Дан. гл. 7, гл. 8 и гл.  10).   Тајанствена рука у двору цара Валтазара написала је на дувару три речи: Мене,  Текел, Уфарсин. Ове речи нико није умео прочитати и протумачити осим пророка  Данила, који прочита и рече цару: Твоје царовање бројено је и избројено; на  мерилима си мерен и измерен, и нашао си се лак; царство твоје узима се од тебе и  даје другом. Исте ноћи би убијен Валтазар цар а Дарије преузе царство. А то би све  због тога што Валтазар у пијанству нареди те се донеше чаше, опљачкане из храма  јерусалимског, и даде гостима да пију из њих. Тада се јави она тајанствена рука и  написа оне три речи на дувару. (Дан. 5, 1).   Вођење војске небеске. Када војска Сирска опколи град где живљаше пророк Јелисеј,  уплаши се момак Јелисејев и викну: „Јаох, шта ћемо сад?” А пророк му рече: „Не бој  се, више је нашијех него њиховијех”. И помоли се Јелисеј Богу говорећи: „Господе,  отвори му очи да види.” И Господ отвори очи момку, те видје, а то гора пуна коња и  кола огњених око Јелисеја (II Цар. 6, 1517).   Појава Духа Светога. У виду огњених језика на апостолима (Дела Ап. 2, 1).   Појава демона. Сатана се јавио дејством својим на праведном Јову. – Зли дух нападао  Саула. – Сатана кушао Спаситеља у пустињи. – „Даде ми се ангел сатане да ми чини  пакости”, говори за себе апостол Павле. – Зли духови ступили у разговор са Христом  и молили га да их не изгони из људи.   Виђење апостола Павла. Видео силну светлост усред дана и чуо глас Христов из  светлости (Дела Ап. 9, 1). – Доцније био узнет у Рај, до трећег неба, и чуо „неисказане  ријечи којијех човјеку није слободно говорити” (II Кор. 12, 3).   Виђење св. Јована Богослова. Књига Откривења, завршна књига Библије, и не  садржи управо ништа друго до величанствена и страшна виђења онога света и  судбоносне догађаје у човечанству до краја времена.   Из наведених примера, како ових старих тако и оних нових и најновијих, јасно је да  река чудесних догађаја у свету, јављена на почетку стварања, никако нити се  смањује нити пресушује, но бујно тече коритом времена и плави сваку генерацију  људску. Не може јој се одолети. Нити се икако може појмити и објаснити без  признања Бога и још једног света Божјега, света духовнога. Тај свет духовни за нас је  стварност непобитна као што је дејство његово на овај видљиви свет очигледно и  непрекидно.   Ово сазнање и убеђење испуњава срца наша неописивом радошћу. Па свесни да је  Творац и Отац наш небески близу свакога од нас, и да нас Он прати Својим погледом  и стварањем, ми радосно кличемо:   Емануил! С нама је Бог!    

Епископ Николај  

Молитве на језеру   На Охридском језеру 1921‐1922 године.  Предговор Јустина Поповића   Обзидана народним телом, столећима је наша народна душа муцала и мучила се  тражећи језик којим би, одзборила своје болове, своје туге, своје чежње и своје молитве.  И нашла је свој језик, нашла у Владици Николају. Кроз њега наша муцава душа  променила се у ридање, како не виде наше око, у речите молитве какве не чу наше ухо  Он је богопослани огњени језик, који стоји над нашом душом и она се пламено и  страсно исповеда "Тросунчаном Владики светова". Он је стил, благодатно‐раскошни  стил наше душе. Он говори; никада у нас није тако говорио човек. Он се моли; никада се  у нас није тако речито молио човек. Он има дар речи, јер има дар свеосећања, дар  жалостивости, дар свељубави, дар молитве. До њега, ми смо били очајни: утрнула је  христочежњивост наше душе сасушила се и замрла. Од њега ‐ ми смо устреперили  радошћу: христочежњивост наше душе оживела је у њему, васкрсла и подмладила се.  Пламена христочежњивост Расткова уселила се у њега и разбуктала у огроман пожар: и  он гори у том пожару, гори на жртву всесоженија за всјех и всја. Зато је он постао наш  оптимизам, наш оптимизам у мрачне дане наше очајне садашњице. Ми присуствујемо  великом и ретком чуду, дивном и светом знаку времена: први пут се блажена Вечност  Свете Троице укотвила у Растку, и од христочежњивог Растка створила христоносног  Саву; други пут се та иста Вечност укотвила у Владици Николају, и од христочежњивог  Николаја на наше очи ствара христоносног Николаја.   Они љубимци Вечности знају тајну наше православне душе, знају како се од бунтовне и  христоборске словенске душе може израдити душа христолика. Од Светога Саве тја до  данашњега Дана наше Православље није имало речитијег и моћнијег исповедника од  Владике Николаја. На њему ће се с молитвеним дивљењем задржавати и оптимизирати  наши потомци као ми на Св. Сави. Потомци наши ће се дивити, и жалити што не виде  што ми очима својим видимо, и не чују што ми ушима чујемо. За њих, као и за многе од  нас, он ће бити: огњиште на ком се прозебли скепсом и маловерјем краве и загревају.   Читам и пречитавам Молитве на језеру но сва сладосна драж њихова испливава у душу  моју, када их молитвено читам и пречитавам. Он, чудотворац молитвених ритмова, има  власт над душом мојом, говорим себи:ја сам закључан у чула, ја чулима мислим, но кад  његова чудотворна молитва проструји кроз душу моју окајану, намах се чула, ти  шрафови душе, одшрафљују, и душа моја, рањена птица моја, окриљена излеће и  понире у слатке дубине Вечности. А раслабљено срце моје говори ми: он пробија чауру  времена и простора, која обмотава и гуши душу твоју, и изгони лептира душе твоје у  плава пространства безграничне Вечности. У истини, он је канал којим Вечност излази  у душу моју и којим душа моја улази у Вечност. Он појачава осећање моје личне  бесмртности до личне вечности, и ја се осећам странцем у свету, а домаћину Вечности.   Он молитвом мисли, молитвом философира. Осећа се да кроз њега говоре светлосне  душе великих подвижника православних, нарочито чаробна душа Св. Симеона Новог  Богослова. Он молитвом осећа Бога, молитвом осећа и сву твар. Он је у молитвеном  одношају према свему. Томе води Православље, и само Православље. Душа се сва сабира 

у молитву, и кроз бескрајно компликовано чудо, звано свет, иде вођена молитвом, јер је  молитва једини окати путовођа ума, и срца и воље.   Он говори о Христу зато што живи Њиме. Он проширује своју тајанствену личност до  богочовечанских размера: преживљава лично опитно боговаплоћење и рођење Христа  у души својој. То потсећа на благодатно ‐ опитну христологију Макарија Светог и  Великог. Смисао човека је: родити Христа у себи, постати Бог, јер је зато Бог постао  храна људима.   Када, молитвом разнежену, душу своју окрене према твари: он узаври жалошћу и  разрида се ридањем потресним. Јер је болесна, рањава и тужна сва твар. Заиста, у  његовим сузама "ври жалост свих створења." Заиста, у његовом плачу, плачу све људске  очи и сва људска срца. Он болује боловима све твари; и тугује тугом свих твари. Гле, Бог  нам је послао Јова који страда страдањима свега човечанства и све твари. И још: он је  наш Исаија који видовито и надахнуто осмишљава страдање уопште, и оправдава  богочовечанско страдање напосе.   Свет је овај болесник, кога је разболео грех, јер је грех ‐ болест, и презирање грешника  презирање и болесних. Молитвом ходи око тешког болника наш лекар, молитвом ходи  и молитвом лечи и исцељује. Не презири грешнике, но моли се за њих. Жали и  сажаљевај сваку твар, но не осуђуј. Прошири молитвом душу своју, и удуби, и  заплакаћеш над тајном света горко и тешко. Омолитви срце своје, и душу и ум, и они ће  постати непресушна врела суза са всјах и всја. Преосвећени молитвеник је омолитвио  сву душу своју, и дух и ум: и грехе свих грешника осећа као своје, и болове свих твари  преживљава као своје, и каје се за све грехе као за своје, плаче и уздише.   Молитва проширива границе човека до Свечовека; чини човека осетљивим за све  болове и грехе; чини човека способним да плаче оком свих уплаканих и тугује тугом  свих тужних. Кроз дивне молитве нашег псалмопевца струји душа Свечовека. Границе  времена и простора ишчезавају; молитве одишу васељенском душом: говори нероб  времена и простора, не човек, већ Свечовек.   Христочежњивом душом његовом ми смо заљубљени у Христа, и док се робови времена  и простора кољу о трошна богатства земље, наш неустрашими борац за Вечност стоји  на мртвој стражи наше душе, клечи, метанише, јеца и моли се за всјах и всја.   Господе човекољубиви, омолитви ме молитвеношћу Преосвећеног оца Николаја.   Отац Јустин (Поповић), 1922     Епископ Николај  

Молитве на језеру   I   Ко ме то гледа нетремице кроза све звезде на небу и све ствари на земљи?   Закрите очи своје, звезде и ствари; не гледајте наготу моју. Довољно ме стид пече кроз  моје очи.   Шта имате да видите? Дрво живота, које се смањило у трн на друму, те убада и себе и  друге. Шта друго ‐ него пламен небесни зароњен у блато, те нити светли нити се гаси?  

Орачи, није главно ваше орање но Господ што посматра.   Певачи, није главно ваша песма но Господ што слуша.   Спавачи, није главно ваше спавање но Господ што бди.   Није главно нешто воде у шкаљама око језера но језеро је главно.   Шта је све време људско до један талас што окваси врео песак на обали, па се покаја  што остави језеро, јер пресахну?   О звезде и ствари, не гледајте у мене но у Господа са очима. Он једини види. У њега  гледајте и видећете себе у домовини својој.   Нашто вам гледање у мене: у слику изгнанства свога? У огледало своје журне  пролазности?   Господе, лепи убрусе мој, опточени златним серафимима, спусти се на мене као вео на  удовицу, и покупи сузе моје, у којима ври жалост свих Твојих створења.   Господе, лепото моја, дођи ми у госте. Да се не би стидео наготе своје. Да се многи  жедни погледи, што падају на мене не би враћали дома жедни.  

II   Ко ме постави у овај црвињак?   Ко ме завали у прашину, да будем сусед змијама и ручак јастребима?   Ко ме сурва са горе високе, да будем сапутник крвницима и безбожницима?   Мој грех и Твоја правда, Господе. Од постања света протеже се грех мој, и бржи је него  правда Твоја.   Бројим грехе своје кроз цео живот свој, и кроз живот оца мојега тја до почетка света, и  кажем: заиста, правди Господњој име је милост.   Ране својих отаца носим на себи, ране које и сам припремах док у њима бејах, па су се  сада све објавиле на души мојој, као шарена кожа на жирафи, као плашт од злих  скорпија што ме кољу.   Аман, Господе, отвори бране небесној реци Твоје благодати, и очисти ме од губе. Да би  без губе смео изговорити име Твоје пред осталим губавцима, а да ми се ови не наругају.   Подигни ме бар за једну главу изнад трулежног мириса овог црвињака. Да удахнем  небесног тамјана и да оживим.   Подигни ме бар за једну палму високо, да се и ја могу насмејати змијама, што јуре за  мојим петама.   Господе, ако има и једно добро дело на земаљском путу моме, ради њега једног избави  ме од сапутништва крвника и безбожника.   Господе, надо моја у очајању.   Господе, снаго моја у немоћи.   Господе, видело моје у тами.  

Метни само један прст на чело моје и подићи ћу се. Или, ако сам и сувише прљав за  прсте Твоје, вежи ме једним зраком из Твога царства и дигни ме, ‐ дигни ме, милошто  моја из овог црвињака.  

III   Има ли дана иза твојих леђа, човече, које би желео да ти се поврате? Сви су те  привлачили као свила, и остајали иза тебе као паучина. Као мед дочекивали су те, као  смрад испраћао си их. Сви су препуни обмане и греха.   Гле, све баре под месечином личе на огледала. И сви дани, обасјани твојим лакоумом,  личе на огледала. Но кад си корачао с једног дана на други, лажна огледала су се  разбијала као танак лед, и ти си гацао по влази и блату.   Може ли дан, коме су јутро и вече капије, бити дан?   Господе светлоносни, за једним даном чезне моја душа, растрзана обманама: за даном  без капија, из кога је потонула у смену сени. За даном Твојим, што називах даном  својим, кад бејах једно с Тобом.   Има ли среће, човече, иза твојих леђа, коју би желео да се поврати? Од два залогаја исте  сласти други је отужнији. Од јучошње среће, изнете на данашњу трпезу, ти окрећеш  главу с досадом.   Дати су ти само тренуци среће, да те ожалосте сећањем на праву срећу, у недрима  неизменљиво Срећнога, и векови несреће, да те пробуде из буновне самсаре обмана.   Господе, Господе, једина срећо моја, спремаш ли конак за угруваног паломника Твога?   Господе, младости моја нестарива, у Теби ће се окупати очи моје и засјати сјајем над  сунчаним.   Сузе праведника Ти брижљиво збираш, и њима светове подмлађујеш.  

IV   Учише ме старији, док бејах отрок, да се држим неба и земље, да не посрнем. Дуго  остадох дете, и дуго се наслањах на поштапач што ми га дадоше.   Но кад вечност проструја кроза ме и осетих се странцем у свету, небо и земља се  преломише у рукама мојим као слаба трска.   Господе, снаго моја, како су немоћни небо и земља! Изгледају као дворови од олова, а  испаравају као вода на длану у Твоме присуству. Само својим рогушењем крију немоћ  своју, и плаше неуку децу.   Уклоните ми се с очију сунца и звезде. Одбите се од земље. Не мамите ме, жене и  пријатељи. Шта ми можете помоћи ви, што беспомоћно старите и понирете у гроб?   Сви су ваши дарови јабука са црвом у срцу. Сви су ваши напитци прошли много пута  кроз нечију утробу. Одежде ваше су паучина, којој се руга нагота моја. Осмејци ваши ‐  навештај жалости, у којој ћете викати мене у помоћ, немоћни немоћнога.   Господе, снаго моја, како су немоћни небо и земља! И све зло, што људи чине под небом,  исповест су немоћи и ‐ немоћи.   Само моћан усуђује се чинити добро. Само онај, што се Тобом храни и поји, снаго моја,  пуни се снагом за добро.  

Само спавач на срцу Твоме осећа одмор. Само онај, што оре пред ногама Твојим, сладиће  се плодом труда свога.   Минуло је детињство моје, храњено страхом и незнањем, и ишчезла је нада моја у небо  и земљу. Сада само у Тебе гледам и Твог се погледа држим, колевко моја и васкрсење  моје.  

V   Још мало, мало и пут ће се мој кончити. Још мало, мало придржи ме, Победниче смрти,  на стрменом путу к Теби. Јер што се више к Теби пењем, све више ме људи затежу  наниже, у свој бездан.   Што је бездан пунији то је дебља и њихова нада, да ће Тебе савладати. Заиста, што је  пунији бездан Ти си даље од бездана.   Како су глупе слуге дрвета познања! Своју моћ не мере Тобом но својим бројем. Закон  правде не освештавају Твојим именом но својим бројем. Пут већине за њих је пут  истине и правде. Дрво познања постало је дрво злочина, и глупости, и леденог мрака.   Ваистину, зналци овога света знају све осим да су слуге Сатане. Кад сване последњи  дан, Сатана ће се зарадовати броју своје жетве. Све штуро класје! Но по глупости својој  и Сатана рачуна са бројем а не са пуноћом. Један Твој клас вредиће за сву жетву  Сатанину. Јер Ти на пуноћу хлеба животног рачунаш, Победниче смрти, а не на број.   Узалуд говорим безбожним: упутите се Дрвету Живота и знаћете више него што  желите знати. Од дрвета познања Сатана вам прави скалу за подземни свет.   Ругају ми се безбожни: ти хоћеш кроз Дрво Живота да нас обратиш твоме Богу, кога ми  не видимо.   Заиста, нећете Га никада ни видети. Светлост, што засењује очи и серафимима, сагореће  ваше зенице за навек.   Од свега што расте у гнилини земљиној најређи су они што у Бога верују. О језеро и  планине, помозите ми да се веселим, што и ја путујем са овим најређим, најнечујнијим,  најпрезренијим.   Још мало, мало, браћо, и пут ће се наш кончити.   Још мало, мало придржи нас, Победниче смрти.  

VI   На колена, племена и народи, пред величанством Божјим. Падате хитро на колена пред  својим харамбашама, а оклевате пасти пред ноге Свемогућега!   Велите: зар ће нас овако малене казнити Господ? Да нас је створио већим и снажнијим,  па да нас и кажњава! А овако, гле, једва смо нешто виши од трновог жбуња украј друма  према хучној васиони око нас, а ти нам претиш казном несразмерно Већег од нас?   Безумници! Кад вас ваше харамбаше позивају на зло, од кога се и васиона затресе, онда  не говорите, да сте сувише малени. Само се за светла дела изговарате маленкошћу и  слабошћу.  

Мада сте малени на очи, под великим сте именом записани у књизи судбе. Праотац ваш  имађаше архангелску величину и блисташе архангелским ликом. Зато је и вама  одређена архангелска награда или архангелска казна.   Кад се нечујно увуче у срце праоца вашег жеља, да позна ствари ван Творца, његов лик  архангелски потамни као земља, и његова величина разби се у ситнице, ‐ у вас, семе  његово. Јер пожели, да позна ситнице, па се разби у ситнице, да би могао ући у ситнице,  и окусити их, и испитати их.   Све ситнице, сви ситни преситни, морају се здружити и окренути лицем од земље ка  Творцу. Да би се ваш архангелски праотац поново васпоставио, и да би лице његово  поново засјало сјајем огледала окренутог ка сунцу.   Господе мој и Творче мој, васпостави човека, каквога Ти прво створи. Овакав какав је  човек није дело Твоје. Овакав какав је човек је творац самога себе. Име му је болест, ‐ од  куд би била болест у рукама Твојим? Име му је страх ‐ од куд би страх могао доћи од  Неустрашивог? Име му је злоба, ‐ од куд би злоба могла доћи од Незлобивог?   Испуни ме Собом, здравље моје; испуни ме Својом вечном јутарњом светлошћу, и  испариће из мене болест, страх и злоба. Као што пред сунцем мочвар испарава, и  претвара се у њиву плодовиту!  

VII   Да могу од камења да створим свираче, и од песка језерског играче, и од лишћа свих  гора певаче, да ми помогну славити Господа. Те да се и глас земље чује међу хоровима  ангелским.   Синови човечји наклопили се на трпезу одсутног Домаћина, те не певају никоме до  себи и својим залогајима, које ће најзад морати повратити земљи.   Прежалосно је слепило синова човечјих што не виде силу и славу Господњу. Тица живи  у гори, и не види гору. Риба плива у води, и не види воду. Кртица рови под земљом, и не  види земљу. У истини, прежалосна је једнакост човека са тицама, и рибама, и кртицама.   Људи, као и живина, не обраћају пажњу на оно чега има сувише, но уздижу трепавице  своје само пред реткостима, пред изузетцима.   Сувише Те има, Господе, дисање моје, зато Те људи не виде. Сувише си очигледан,  Господе, уздисање моје, зато је пажња људи окренута од Тебе и управљена на поларне  медведе, на реткости у даљини.   Сувише служиш слугама својим, верности моја слатка, зато си изложен презрењу.  Сувише рано устајеш, да упалиш сунце над језером, зато те спавала на трпе. Сувише си  ревностан у зажигању ноћних кандила на своду небесном, ревности моја ненадмашна, а  лењо срце људи много више говори о нехатном слузи но о ревносном.   О љубави моја, да ми је све становнике земље, воде и ваздуха покренути да забрује  химну Теби. Да ми је, да се скине лепра са очију земље, и да распутница опет постане  девојком, каквом си је створио.   Ваистину, велики си, Боже мој, исто и без света. Подједнако си велики и кад Те свет  слави и кад Те свет хули. Но кад Те свет хули, већи изгледаш у очима светитеља Твојих.  

VIII   Светови се роје око Тебе, Господе, као пчеле око цветале трешње. Један свет потискује  други; један другом оспорава очевину; један гледа на другог као на уљеза у свој дом.  Сви полажу веће право на Тебе од Тебе самог.   Од преливања Твоје пуноће ројеви се хране, Сладости Неисцрпна. Сви се преједају, и сви  одлазе гладни.   Од свих ројева рој људи одлази најгладнији. Не зато, Домаћине, што Ти немаш јела за  људе него зато што они не познају своју храну, па се отимају с гусеницама о исти брст.   Пре свих створења, и пре времена и жалости, Ти си, Господе, уобличио човека у срцу  своме. Прво си човека смислио, мада си га последњег објавио на бројаницама стварања.  Као што вртар све време мисли о цвету руже док копа и сади суве шипове. Као што  зидар планирајући храм најпре ужива у кубетима, мада ове последње зида.   Прво си родио човека у срцу своме, пре него си почео стварање.   Помози моме смртном језику именовати тога човека, тај сјај Твоје славе, и ту песму  Твога блаженства. Да га именујем Свечовеком? Јер као што се он садржао у срцу Твоме,  тако се у његовом уму садржао сав објављени свет, са човеком и весницима човека.   И нико не знаде Оца осим Син, нити ко знаде Сина осим Отац. Као Нирвана био си,  Господе, док се Син у Теби не заче; без броја и без имена био си.   Како да Те величам из сред роја гладних гусеница, што један ветар доноси на цветалу  трешњу а други односи, и чији је сав век између два ветра?   О Господе, сну мој даноноћни, помози ми, да Те величам. Да ништа не би постало  велико срцу моме осим Тебе.   Нека Те величају сва створења, Господе, не да би учинила великим Тебе но себе.   Заиста, превелики си Ти, Господе, да би Те све наше химне могле учинити већим.   И кад се сви ројеви инсеката одувају од цветале трешње, трешња остаје иста у  величини и пролећној лепоти својој.  

IX   Господе, премила тајно душе моје, како је лак овај свет, када га мерим на кантару с  Тобом!   На једној страни кантара језеро растопљеног злата а на другој облак дима.   Све бриге моје, са телом мојим и његовим лудим грчевима од сласти и горчине, шта су  него дим, испод кога душа моја плива по златном језеру?   Како да исповедим људима тајну, коју гледам кроз кругове архангела Твојих? Како  деловима да говорим о целини? Како ће нокти на прстима разумети крвоток тела?  Заиста онемелом од чуда мучно је говорити оглувелим од ларме.   Прво је било рађање па онда стварање. Као што се чудесна мисао у човеку нечујно и  тајанствено рађа, па рођена мисао потом ствара, тако се нечујно и тајанствено у теби  родио Свечовек, Јединородни, који је лотом створио све што Бог може створити.  

У Твом неузнемиреном девичанству, дејством Духа Свесветог, родио се Син. То је  рађање Бога одозго.   Како горе, тако доле, ‐ говорише стари. Оно што се десило на небу, десило се и на  земљи. Оно што се десило у вечности, десило се и у времену.   Мио си ми, љубави моја, зато што си ми тајна. И свака љубав гори и не сагорева док  тајна траје. Откривена тајна сагорена љубав. Кунем Ти се вечном љубављу као што се  Ти мени кунеш вечном тајном.   Обукао си се у седмора небеса; скрио си се предубоко од свих очију. Да се сва сунца слију  уједно око, не би прогорели све завесе твоје. Ниси се скрио намерно, Велики Господе, но  несавршенством нашим. Разложено и иситњено створење не види Те. Само за онога  ниси скривен, ко је постао једно с Тобом. За онога ниси скривен, за кога је порушен зид  између Ја и Ти.   Господе, премила тајно душе моје, како је лак овај свет, кад га мерим на кантару с  Тобом.   На једној страни кантара језеро растопљена злата, а на другој облак дима.  

X   Ћутљивом језику и замишљеном уму Ти се приближујеш, жениче душе моје, Душе  Свесвети. Од говорљивог језика се кријеш као лабуд од бурна језера. Као лабуд пливаш  по тишини срца мога, и чиниш га плодним.   Суседи моји, престаните с вашом земаљском мудрошћу. Мудрост се рађа а не ствара.  Као што се Мудрост рађа у Богу, тако се она рађа и у земљи. Рођена мудрост ствара, но  не ствара се.   Памећу ли се хвалите, хвалисавци! Шта је ваша памет до многопамћење? Па кад много  памтите, како не запамтисте тренутке чудесног рађања мудрости у вама? Понекад вас  чујем где говорите о великим мислима, што се код вас изненадно и без вашег труда  роде. Ко их роди, многопаметни? Како се родише без оца, кад признајете, да им ви  нисте родитељ?   Заиста вам кажем: отац им је Дух Свесвети, а мајка преостали девичански кутић душе  ваше, у који Дух Свесвети још сме да уђе.   Тако се рађа свака мудрост и на небу и на земљи: од Девојке и Духа Свесветог. Над  девичанством прве испостаси залебдео је Дух Свесвети, те се родио Свечовек, Мудрост  Божја.   Што је девичанство Оца на небу, то је девичанство Мајке на земљи. Што је дејство Духа  Светог у небу, то је дејство Његово и у земљи. Што је рађање мудрости у небу, то је  рађање мудрости и у земљи.   О душо моја, вечито изненађење моје! Гле, оно што се збило једном на небу и једном на  земљи, има да се збуде и у теби. Мораш постати девојком, да би могла зачети Мудрост  Божју. Девојком бити мораш, да би те Дух Божји замиловао. Сва чуда на небу и на земљи  произашла су од Девојке и Духа.   Девојка рађа стваралачку мудрост. Распусна жена ствара јалово знање. Само Девојка  може да види истину, а распусна жена може само да позна ствари.  

Господе триипостасни, очисти огледало душе моје, и наднеси лице Твоје нада њ. Да би  душа моја засјала славом Господара свога. Да би се пречудна историја неба и земље  отпечатила у њој. Да би се испунила блеском као језеро моје, када сунце виси над њим у  подне.  

XI   Кад сам се везао за Тебе, љубави моја, све друге везе су попуцале.   Гледам ласту како је збуњена над разореним гнездом, и велим: ја нисам везан за гнездо  своје.   Гледам сина како се жалости за родитељем својим, и велим: ја нисам везан за родитеље  своје.   Гледам рибу како издише чим се извади из воде, и велим: такав сам ја! Ако ме изваде из  загрљаја Твога, тренутно ћу издахнути као риба бачена на песак.   Но како сам могао тако безповратно поронути у Тебе и живети, ако никад пре нисам  био у Теби? Ваистину био сам у Теби од првог пробуђења Твога, због чега се и осећам у  Теби као у дому своме.   Постоји вечност у вечности као што постоји трајање у времену. У једној вечности,  Господе, Ти си био у неисказивој безразличности и вечерњем блаженству своме. Тада су  ипостаси Твоје истина биле у Теби, јер нису могле не бити у Теби. Но нису се созерцале  једна у другој, јер нису се знале у својој различности. У другој вечности Ти си био у  јутарњем блаженству Своме, и три ипостаси сазнале су се и созерцале као такве.   Ни Отац није пре Сина, ни Син није пре Оца, ни Дух Свесвети није пре ни после Оца и  Сина. Као човек при буђењу што одједном и истовремено отвори оба ока, тако су се  одједном и истовремено отвориле три ипостаси у Теби. Нема Оца без Сина ни Сина без  Духа Светога.   Када легнем крај мога језера и спим сном без сањања, тада не умире у мени ни моћ  сазнања, ни жеља ни акција, но све се слива у једно блажено, нирванско, безразлично  јединство.   Кад сунце проспе своје злато по језеру, ја се будим не као нирванско јединство но као  тројединство, од сазнања, жеље и акције.   То је Твоја историја у мојој души, Господе, тумаче живота мога. Није ли историја моје  душе тумач историје свега створенога, свега иситњеног и свега уједињеног? И Тебе,  домовино моја, и Тебе је ‐ опрости ‐ тумач душа моја.   Домовино моја, спаси ме од навале туђинаца на мене.   Животе мој, сагори све упљувке смрти на души мојој и на телу моме.  

XII   Помажи срце моје јелејем милости Твоје, премилостиви Господе мој.   Да никад не букне у срцу моме ни гнев против моћних ни презрење немоћних. Гле све је  немоћније од росе јутарње!   Да мржња никад не савије гнездо у срцу моме против оних, који ми зло снују. Да се  сетим краја њихова, и да будем спокојан.  

Милост отвара пут к срцу свих створења, и доноси радост. Немилост навлачи маглу на  чело, и ствара тескобну осаму.   Помилуј милостивога, Најнежнија Руко, и откри му тајну мудрости Твоје.   Свечовек је чедо милости Оца и светлости Духа.   Сав створени свет само је прича о Њему. Моћна сунца на небесима и најмање капи воде  у језеру причају собом један део приче о Њему. Сви зидари неба и земље, од премоћних  серафима до Владатеља и најмањег грумена прашине, причају исту истоветну причу о  Њему, прасуштини својој и праизвору своме.   Шта су све ствари на земљи и месецу но сунце у причама? Заиста, тако је сва видљива и  невидљива твар Свечовек у причама. Суштина је једноставна, но причама о суштини  нема ни краја ни броја.   Суседи моји, како да вам говорим о суштини, кад ни приче не разумете?   О да знате, каква је сладост, и ширина, и снага, кад се потоне у дно свих прича; тамо, где  приче почињу и где се свршавају. Тамо, где језик занеми, и где је све казано одједанпут!   Како досадне онда постану све дуге и споре приче створења. Заиста, онако исто досадне  као што је досадно слушати причу о громовима ономе, ко је навикао гледати громове.   Прими ме у Себе, Сине Јединородни, да будем уједињен с Тобом као што бејах пре  створења и пада.   Нека се сврши дуга и заморна прича моја о Теби тренутним виђењем Тебе. Нека умре  самообмана моја као да сам ја нешто поред Тебе, нешто друго изван Тебе.   Препуњене су уши моје прича. Зенице моје не траже више да гледају изложбу одела но  Тебе, суштино моја, претоварена причама и оделима.  

XIII   Ти не тражиш много од мене, љубави моја. Гле, људи траже више.   Обмотан сам у дебели обмотач небића, што заклапа очи душе моје. Ти само тражиш, да  душа моја скине са себе магловити обмотач и отвори очи према Теби, сило моја и  истино моја. Људи траже, да се душа моја обмотава све гушћим и све тежим  обмотачима.   О помози ми, помози ми! Помози души мојој да дође до слободе и лакоће; да дође до  лакоће и ваздушних крила; да дође до ваздушних крила и огњених кола.   Дуге су приче, предуге; кратак је морал ‐ једно слово. Приче се преливају у приче, као  глатко лице мога језера из боје у боју. Где је крај бојаном преливању воде под сунцем,  где ли крај преливању прича у приче?   Дуге су приче, предуге; кратак је морал ‐ једно слово. Ти си то слово, словесни Боже. Ти  си тај морал свих прича.   Што звезде пишу по небу, то трава шапће по земљи. Што вода струји на мору, то огањ  бурла под морем. Што ангел збори очима, то имам виче на кули. Што прошлост рече и  утече, то Сада вели и бежи.  

Једна је суштност свих ствари; један је морал свих прича. Ствари су бајке о небу. Смисао  Ти си свих бајки. Приче су Твоја дужина, ширина. Краткоћа Ти си свих прича. Грумен си  злата у брегу камена.   Кад име Твоје изречем, све сам изрекао, и више   него све:   Љубави моја, помилуј ме! Сило и Истино моја, помилуј ме!  

XIV   Шта вреди одело, ако нема тела да се одене? Шта вреди тело, ако душа њим није  огрнута? Шта вреди душа, ако Ти у њој не бдиш, Огње у пепелу?   Одело је моје пепео и дим, ако му тело моје не даје цене.   Језеро моје лепо слепо је блато, ако се оката вода оцеди из њега.   Душа је моја пепео и дим, ако се Ти из ње оцедиш, Росо јутарња.   У пепелу свих ствари Ти исписујеш Твоје име, и димом свих ствари засењаваш пламен  Твога сјаја.   Твој пламен је роса за жедне, који се савијају Твоме загрљају. Но Твој пламен је  сажижући огањ за оне, који беже од њега.   Заиста Ти си рај чистим и пакао нечистим.   Када дође Последњи Дан ‐ кад се Први и Последњи Дан открију људима као Један Дан ‐  тад ће се чисти радовати а нечисти жалостити. И вапиће нечисти: авај, једосмо пепео на  земљи, а сад морамо да једемо огањ на небу!   Пророци Твоји, Мајко небесна, беху откривачи огња испод пепела, ронци у вулканска  гротла. По бескрајној милости Својој свакоме си дала да открије варницу, за којом је  ронио, док се све варнице не слише у пламени пожар Сина Твог, Мајко небесна.   Господе, подизао си пастире свакоме стаду, а пастири су ложили огњеве за своја стада,  да се стада не замрзну на врлетном друму историје. Док Свечовек, Син Јединородни, не  разбукта огањ велики и не позва сва стада да се греју.   Гле, како се дубоко крију сви племенити метали, очи дубине земаљске! Како ли си тек  Ти скривен под пепелом земље, најплеменитији камене!   Сиромах оре своју њиву и одмахује главом кад му говорим: богаташе, дубоко испод  твоје јалове њиве почива језеро растопљеног злата.   Не одмахујте главом, осиротели царевићи, кад вам говорим, да је тело драгоценије од  одела, и душа од тела, и Пламени Цар од душе.  

XV   Бели галебови лете над мојим плавим језером, као бели ангели над плавим небом. Нити  би галебови били бели ни језеро плаво, да велико сунце није отворило своје око над  њима.   Мајко моја небесна, отвори Твоје око у души мојој, да видим шта је шта. Да видим, ко  обитава у души мојој, и какви плодови расту у њој.  

Без Твога ока ја тумарам безнадеждно по души својој као путник по поноћи, по  поноћној безразличности. И пада, и диже се поноћни путник, и оно што срета на путу  назива догађајима.   Ти си једини догађај живота мога, светило душе моје. Када дете јури мајци својој у  наручја, за њега не постоје догађаји. Када невеста трчи своме женику у сретање, она не  види цвеће у ливади, нити чује брујање олује, нити осећа мирис кипариса ни вољу  зверова, ‐она види само лице женика; чује само музику са усана његових; мирише само  душу његову. Кад љубав љубави ходи у сусрет, ништа јој се не догађа. Време и простор  измичу се с пута љубави.   Бесциљни путници и Безљубавни имају догађаје, и имају историју. Љубав нема  историје, нити историја љубави.   Кад се неко котрља низ гору или пуже уз гору не знајући куда иде, догађаји му се  намећу као циљ његовог пута. Заиста, догађаји су циљ бесциљноме и историја  беспутноме.   Зато се бесциљни и беспутни заустављају код догађаја, и препиру с догађајима. Аја се  молчаљиво журим к Теби, и уз гору и низ гору, и презрени догађаји срдито се уклањају  испред мојих стопа.   Кад бих ја био камен и котрљао се низ гору, ја не бих мислио о камењу, о које се лупам  но о понору на дну стрмени.   Кад бих ја био поток планински, не бих мислио о свом неравном путу но о језеру, које  ме чека.   Страшан је у истини понор оних, који су заљубљени у догађаје, што их вуку наниже.   Мајко небесна, љубави моја једина, ослободи ме робовања догађајима, и учини ме  својим робом.   Најбељи Дане, свани у души мојој, да видим циљ замршеног пута свога.   Сунце над сунцима, једини догађај у васиони, што привлачи срце моје, обасјај  унутрашњост моју, да видим, ко се усудио обитавати у њој осим Тебе. Да искореним из  ње све плодове, што сладе споља, а срце им мирише гнилином.  

XVI   Устајте синови Сина Божјега! Устајте, устало је и милостиво сунце и почело нештедно  лити своју светлост по тамним пољима земље. Устало је, да вас ослободи тморе и страха  сановног.   На сунцу нису исписани ваши јучошњи греси; сунце не памти, не злопамти ништа. На  његовом лицу нема бора са вашега чела, ни жалости, ни зависти, ни туге. Његова је  радост у давању, његова младост ‐ његово подмлађивање ‐ у служењу. Благо онима који  служе, јер неће остарити.   Шта ‐ кад би се сунце угледало на вас, суседи моји? Како би мало светлости слало на  земљу, о ви тврдице. Како би крвава била његова светлост, о ви крвници. Како би  позеленело гледајући већа сунца од себе, о ви завидљивци. Како би поцрвенело  слушајући хуле одоздо, о ви гневљивци. Како би пожутело од жудње за лепотом звезда,  о ви похотљивци. Како би побледело од страха, да му неко не загради пут, о ви 

страшљивци. Како би потамнело од бриге, о ви брижни многобрижни. Како би се  наборало и остарело хранећи се јучошњим злом, о ви злопамтила. Како би се охладило  и умрло, и сву васиону окружило својом смрћу, о ви проповедници смрти.   О каква срећа за свет, што се сунце никад неће угледати на вас, синови и кћери земље.   Гле, сунце не зна много ствари као ви, али зна вечито две ствари: да је слуга и да је знак.  Да је слуга Онога, ко га је ужегао; и да је знак Онога, ко га је поставио себи на службу.   Будите и ви слуге Онога, ко вас осветљава сунцем споља и Собом изнутра, и окусићете  сласт вечите младости.   Будите и ви знак Онога, ко вас је поставио међу звериње земаљско, и надмашићете сјај  сунца. Заиста, све звериње око вас пливаће у срећи под зрацима ваше доброте, као што  месеци пливају око сунаца.   Но шта је сунце, и све звезде, до хумке пепела, кроз које блисташ Ти, Сине Божји? Хумке  пепела, што ублажавају сјај Твој и просејавају га кроз себе као кроз густо сито? Јер гле, у  Твоме пуном сјају ништа се не би видело до Тебе, као што се у потпуном мраку ништа  не види до мрака.   Господе, Господе, не опали нас Твојим сјајем, неподношљивим за наше очи, и не остави  нас у полумраку, у коме се стари и труне.   Ти једини знаш меру наших потреба, Господе, слава Теби!  

XVII   Отужни су ми савети људских старешина и мудраца, ‐ о како су ми отужни ‐ од када  Твоја мудрост затресе моје срце и мозак, Свети Боже.   Не верују у Твоју светлост они, које мрачни прохтеви срца вуку у пропаст. Камену што  се котрља низ брдо нема препона. Што већа стрмен и нижа пропаст, то је и котрљање  камена све брже и све незадржаније.   Један мрачни прохтев својим успехом измамљује други, други трећи, док све што је  добро у човеку не усахне, и све што је зло не потекне током бујице. Док се са свим не  оброни зграда Духа Светога и споља и изнутра.   Док презирачи светиње не почну презирати сами себе и учитеље своје.   Док најслађе сласти не почну их гушити својим смрадом.   Док се сва блага, за која су они суседе убијали и градове рушили, не почну ругати  њиховој ругоби.   Тада они крадљиво придижу очи своје к небу, и кроз гној свога бића, обесвећеног и  усмрделог, вапију: Свети Боже!   Како ме вређа као врућа стрела разметљивост људи својом моћи од кад сазнадох за  Твоју моћну руку, Свети Крепки!   Зидају куле од камена, и говоре: бољи смо зидари од твог Бога. А ја их питам: да ли ви,  или оци ваши, сазидасте звезде?   Проналазе светлост у земљи, и хвале се: знамо више него твој Бог. А ја их питам: ко  закопа светлост под земљу, да је ви пронађете?  

Лете по ваздуху, и надмено говоре: сами себи створисмо крила, где је твој Бог? А ја их  питам: ко вас подсети на крила и летење ако не тице, које не створисте ви?   Но, гле, кад им Ти отвориш очи за немоћ њихову кад бесловесне ствари покажу им своју  грдосну моћ; кад се ум њихов напуни чуђењем звезданим кулама, што се без стубова и  темеља држе у пространству; кад се срце њихово испуни страхом од немоћи и безумља  њихова, ‐ тада они у стиду и скрушености пружају руке к Теби и вичу: Свети Крепки!   Како ме жалости човечје прецењивање овога живота одкад окусих сласт Твоје  бесмртности, Свети Бесмртни!   Кратковиди виде само овај живот, и говоре: ово је једини живот, и делима својим  учинићемо га бесмртним међу људима. А ја им велим: ако је ваш почетак као река, онда  мора имати свој извор; ако је као дрво, мора имати свој корен; ако је као зрак светлости,  мора долазити од неког сунца. И још им велим: међу смртнима ли заснивате своју  бесмртност? Ложите огањ у води.   Но кад угледају смрт, изгубе аваз, и мука им стегне срце. Кад омиришу месо својих  мртвих невеста; кад спусте у раку беззрачна лица својих пријатеља; кад ставе руке на  охладнеле груди својих синова; кад сазнаду, да се ни краљеви својим крунама нису  могли откупити од смрти, ни јунаци својим мишицама, ни мудраци својом мудрошћу, ‐  тада осете студен ветар смрти где и на њих дува, и падају на колена, и обарају главе над  обореном гордошћу својом, и моле се Теби: Свети Бесмртни, помилуј нас!  

XVIII   Покајте се од својих путева, становници земље. Гле, око Домаћина света бди дубоко у  вама. Не верујте заводљивим очима својим, пустите Око да вам осветли пут. Ваше очи  су завеса на Оку Божијем.   Покајање је признање погрешног пута. Покајање просеца нов пут. Покајнику се отварају  очи за два пута: за онај, којим иде, и за онај, којим треба да иде.   Више је оних, који се кају, но оних, који скрећу своје колеснице на нов пут. Кажем вам:  две храбрости потребне су покајнику ‐ једном храброшћу да се заплаче над старим  путем, и другом да се обрадује новом.   Шта вам вреди кајати се а стално тапкати по старом путу? Како називате човека, који се  дави и виче за помоћ, а кад му се помоћ укаже не хвата се за коноп спасења? Тако и ја  називам вас.   Покајте се од жеље за овим светом и свим што је у овом свету. Јер свет је овај гробље  ваших предака, које стоји отворено и чека вас. Још мало мало и ви ћете бити преци и  желећете чути реч покајање, но нећете је чути.   Као што ветар духне и однесе маглу испред сунца, тако ће смрт однети вас испред лица  Божја.   Покајање подмлађује срце и продужује век. Сузе покајника перу таму са очију и дају  детињи сјај очима. У мога језера око је као у срне, вазда влажно и дијамантски сјајно.  Заиста, влага у очима исушује гнев у срцу.   Као нов месец таква је душа у покајника. Пун месец мора да опада, нов месец мора да  расте.  

Покајник крчи њиву своје душе од корова, и семе добра почиње да расте.   Заиста, није покајник онај ко тугује због једног учињеног зла но онај, ко тугује због свих  зала, које је у стању учинити. Мудар домаћин не сече само онај трн што га је убо но и  сваки трн на њиви што чека да убоде.   Господе мој, похитај и покажи нов пут покајнику, када презре свој стари пут.   Мајко небесна, Невесто Свесветог Духа, пригни се к срцу нашем, кад се кајемо. Отвори  источник суза у нама, да се оперемо од тешке иловаче, што нам очи помути.   Душе Свесвети, духни и разагнај нечисти задах из душе покајника, што га је гушио и  покајању привео.   Молимо Ти се и поклонимо, Животворни и Моћни Душе!  

XIX   Усред граје и поруге људске уздиже се молитва моја к Теби, Царе мој и Царевино моја.  Молитва је тамјан, што без престанка кади душу моју и уздиже је к Теби, и пригиба Тебе  к њој.   Сагни се, Царе мој, да ти шапнем најмилију тајну, најтајнију молитву, најмолитвенију  жељу. Ти си предмет свих молитава мојих, свега искања мога. Ништа од Тебе не иштем,  ваистину, само Тебе.   Шта да тражим од Тебе, што ме не би одвојило од Тебе? Да будем господар над  неколико звезда? Нећу ли с Тобом господарити над свима звездама?   Да будем први међу људима? Какав стид за мене, кад ме Ти за трпезом Својом будеш  ставио на последње место!   Да ме славе милиони људских уста? Какав ужас за мене, кад се сва та уста напуне  земљом!   Да се окружим најдрагоценијим стварима из целога света? Како понижење за мене, да  ме те ствари надживе, и да сијају и онда кад земљана тама испуни очи моје!   Да ме не растављаш од пријатеља мојих? Ах, растави ме, Господе, растави ме што пре од  пријатеља мојих, јер они су најдебљи зид између Тебе и мене.   Зашто да се молимо, говоре суседи моји, кад нам Бог не услишава молитве? А ја им  велим: ваша молитва није молитва но торбарење. Ви се не молите Богу да вам да Бога  но ђавола. Зато Мудрост небесна не прима молитве са језика вашег.   Зашто да се молимо, ропћу суседи моји, кад Бог зна унапред шта нама треба? А ја са  жалошћу одговарам: заиста, Бог зна, да вама ништа не треба до Њега јединога. На  вратима душе ваше Он чека да уђе. Молитвом се отварају врата за улазак  величанственога Цара. Не говорите ли и један другоме на вратима: молимо, уђите?   Не тражи Бог славу Себи но вама. Његовој слави сви светови не могу додати ништа,  камо ли ћете ви. Молитва ваша прославља вас а не Бога. У Њега је пуноћа и милост. Све  добре речи, које у молитви упутите Њему, враћају се двогубо на вас.   Светлосни Царе мој и Боже мој, Теби се једином молим и поклоним. Изли се у мене као  бујан поток у жедан песак. Само се Ти изли, животворна водо, лако ће онда трава расти  по песку и бели јагањци пасти по трави.  

Само се Ти изли у сухотну душу моју, Животе мој и Спасење моје.  

XX   Посматрај себе као умрла, говорим самом себи, па нећеш ни осетити долазак смрти.  Утупи жаоку смрти за живота, и кад дође неће те имати чим убости.   Посматрај себе свако јутро као новорођено чудо, и нећеш осетити старости.   Не ишчекуј долазак смрти. Јер гле, смрт је већ дошла и не избија из тебе. Зуби њени су  непрекидно у твоме месу. Оно што је живело пре твога рођења, и што ће надживети  твоју смрт, оно је и сада живо у теби.   Једне ноћи одсука ангел пантљику времена, којој ни крај не могах сагледати и показа  ми на пантљици две тачке једну уз другу. "Растојање, вели, између те две тачке то је  дужина твога века".   ‐ Мој век је, значи, већ прошао, узвикнух, и треба да сам спреман за пут. Треба да сам као  вредна домаћица, која данашњи дан проводи чистећи дом и спремајући дарове за  сутрашњу славу.   Заиста, данашњи дан свију синова људских испуњен је већим делом бригом за дан  сутрашњи. Но мало је оних, који верују у Твоје обећање и брину, шта ће бити сутрадан  после смрти. Нека буде моја смрт, Господе, последњи уздах не за овим светом но за  блаженим и вечитим Сутра.   Међу угашеним свећама мојих пријатеља и моја свећа догорева. Не лудуј, карах сама  себе, и не жали што свећа догорева. Зар тако мало љубиш пријатеље своје, да се бојиш  поћи за њима, за многим одшедшим? Не жали што свећа догорева но што нејасну и  димну светлост оставља за собом.   Душа моја привикла је излазити из тела посведневно и посвеноћно, и опружати се до  граница васељене. Тако порасла она осећа, како сунца и месеци пливају по њој као  лабуди по језеру моме. Она зрачи кроз сунца и подржава живот на земљама. Она држи  планине и мора; она управља громовима и ветровима. Она испуњава свуколико Јуче,  Данас и Сутра. И враћа се на конак уједно тескобно и трошно обиталиште на једној од  земаља. Враћа се у тело, које она још минут ‐ два назива својим, и које се као њена сенка  лелуја међу хумкама гробова, међу пештерама зверова, међу јауцима преварених нада.   Не жалим се на смрт, Живи Боже, она ми не чини ништа на жао. То је страшило, које је  човек самоме себи створио. Јаче од свега на земљи смрт ме гура у сусрет Теби.   Један орах имадох пред кућом, и смрт ми га узе. Би ми жао на смрт и клех је говорећи:  зашто не узе мене, ненасита звери, но њега безгрешнога?   Но сада и себе сматрам умрлим, и близу ораха мога.   Бесмртни Боже мој, погледај милостиво на једну догоревајућу свећу. И очисти пламен  њен. Јер само чист пламен диже се к лицу Твоме, и улази у око Твоје, којим гледаш сав  свет.  

XXI   Мајко небесна, прими ме у славу Твоју. Јер слава светска где омркне не осване. И круна,  коју људи дају, увек је трнов венац за разумне и лудачка капа за безумне. Док је злато 

под земљом свак га воли и тражи. Кад се попне на главу једнога човека, мрак зависти и  мржње ослепи му сјај.   Учини ме скривеним златом у најскривенијој ризници Твојој: да нико не зна за мене  осим Тебе. Јер докле ме Ти знаш ја сам знан; докле ме само људи знају, моје је име ‐  сумња.   Сакри ме од злих очију света, јер зеленим од њих. Чувај ме као тајну, коју завист не  може наслутити. Буди мудрија од мене, и не објављуј ме никоме. Гле, ја имадох Тебе као  најмилију тајну, и објавих Те свету, и свет ми се наруга. Јер завист се руга, кад не може  да отме.   Пријатељи моји, шта имате од славе људске до пијанства, које се почиње песмом а  завршава лежањем у блату?   Пријатељи моји, сва уста што вам певају хвалу, знају још за једну супротну песму, коју  ћете ви чути доцније.   Бежите од славе што личи на кулу сазидану на леђима кита, да вам се не насмеју са  обале и непријатељи и пријатељи.   А једнодушна слава што од људи долази најбезславнија је, јер је равнодушна.   Ако ли је ваша слава награда од народа, онда сте ви исплаћени надничар, и сутрашњи  дан може да вас избаци из своје њиве.   Заиста, ниједан нови дан не признаје ваш уговор с прошлим даном. Сваки отвара нову  њиву и чини нову погодбу.   Ако је ваша слава дело ваше мишице, ваши дани биће гнев, а ваше ноћи страх.   Ако је ваша слава дело ваше мудрости, ова ће бити ујаловљена од славе ваше и неће се  моћи кретати.   Ако ли славу своју зовете славом својом, Небо ће вас казнити за лаж и отмицу.   Прошетајте са својом славом по гробљу и видите, да ли ће вас мртви славити.   Заиста, ви већ непрестано шетате по гробљу, и од покретних гробова примате славу. Ко  ће вас славити, кад покретни гробови постану непокретни?   Ожалостићете се веома у другом свету, кад будете чули искрено мишљење о себи од  оних, који су вас у овом свету славили.   Мајко небесна, сакри ме дубоко од очију људских и од језика људског тамо, куда само  Твоје око прозире и где се само Твоја реч чује.   Молим Ти се, Вечна Лепото моја!  

XXII   Сине Божји Једини, прими ме у мудрост Твоју. Ти си глава свих синова људских, Ти  њихов небесни разум, обасјање и радовање.   Ти си Онај што исто добро мисли у свима људима: иста мисао и светлост иста. Тобом  човек човека познаје, Тобом човек човеку пророкује. Твојим гласом људи се чују. Твојим  језиком разумеју. Ваистину, Ти си Свечовек, Јер сви људи су по суштаству у Теби и Ти у  свима и у свему.  

Ти зидаш ум људски, а Твоја сенка разиђује.   Ти си уобличио све облике, и на све њих ударио печат Своје мудрости. Ти си саздао све  судове од земље и све их налио песмом и радошћу Светог Јединичног Тројства, а сенка  Твоја канула је у сваки суд кап жалости, којом жалосни пишу жалбе на Тебе.   Господе Величанствени, што играш у крилу Матере Своје, оживотвореном Духом  Свесветим, исправи ум мој умом Твојим, и очисти га сјајем Твојим од жалосних мисли,  од жалосних слутњи, од жалосних планова. Господе Величанствени мој.   Ти испуњаваш сву душу Матере Своје, сва девичанска недра Њена; и ништа нема у души  Матере осим Тебе. Ти си Њен сјај и њен глас, заиста ‐ око Њено и песма Њена.   Ти си понос Господа Духа Светог, дејство Његово и плод Његов,‐ Његово занимање и  Његово дивљење! Господе Величанствени, што играш у крилу Матере Своје,  оживотвореном Духом Светим!   Ти си храброст Свете Тројице, Њен хероизам и Њена историја. Један тројичан зрак Ти си  се усудио пустити у хаос и мрак, и свет је постао, ‐ чудо, кога се око не може нагледати  ни ухо наслушати, Творче и ока и уха.   И све ово чудо само је бледа слика Твоја, само умножен и повређен лик Твој у комадима  полузрачног огледала.   Срце моје жуди за целим образом Твојим, Сине Божји. Јер горчина је бити део образа  Твога, што се несигурно лелуја на океану таме.   Рашири тескобу душе моје, ширино тросунчаног Божанства.   Осветли ум мој, светлости ангела и ствари. Ословеси живот мој, Премудро Слово Божје.  Учини душу моју девојком, и буди њено око, и песма њена.  

XXIII   Одаја душе моје није изветрена, а Ти куцаш на врата, Страшни Душе Свети. Само један  тренутак, док изветрим одају своју од нечистих духова, па ћу Ти отворити. Јер овако и  да отворим, Ти не би ушао у одају пуну ружна задаха, и удаљио би се од мојих врата за  навек. Само један тренутак, молим Ти се, највећи госте мој!   Ах стиде мој и жалости моја, како се отеже овај један тренутак! Још мало мало, и цели  мој век на земљи сместиће се у овај тренутак. А Ти стрпљиво чекаш пред вратима, и  ослушкујеш мој дах.   Дрски су незвани гости у мени, дрски и веома намножени. Пођем ли да отворим прозор,  они ми затежу руке назад. Пођем ли к вратима, да осетим Твоје животворно присуство,  они ми се спутавају око ногу. Везаше ме навиком на њихов гадан задах, па стрепим од  свежине и дрхтим од новине. Ах, само да не одоцним да Теби врата отворим!   Но ево и по цену смрти овог ропског живота ја ћу отворити све прозоре широм и  именом Пречисте Девојке и Сина Њеног кад уђеш, оживећеш моју лешину Твојим  животворним дахом, Твојом младалачком снагом, Твојом љубавном росом.   Душе мушке снаге, јутарње једрине, вечерње тишине; лакши од сна, бржи од ветра,  свежији од росе, слађи од матерњег гласа, светлији од пламена, светији од свих  жртвеника, снажнији од васионе, живљи од живота, ‐ Теби се молим и поклоним,  удружи се са мном на врлетном путу ка вечном блаженству Тројичног Божанства.  

Душе огњени, што се никад не одвајаш од Вечног Девичанства, пронзи моју душу, и  очисти је, и осветли је, и намириши је небесним тамјаном, и усели се у њу, и учини је  Својом невестом, да би се у њој зачела песма мудрости Божје; да би се у њој отворило  Око вечности.   Ти што рано раниш и никад не спаваш, научи, ме да бдим будно и чекам стрпљиво.  

XXIV   Ти што долеваш од Свога светога уља у звезде, и од безумних пожара правиш кандила  пред Славом Небесном, долиј Себе и у моју душу, и од страсног пожара направи кандило  пред небесима.   Ти што нечујно ходиш по цветним пољима, и кропиш цвеће Својом благодаћу да кроза  њу не гледа крв земље но красота Божја, покропи и поље моје душе својом благодаћу,  да се за њ не би рекло: набујало од крви земљине, ‐ него: украшено красотом Божјом.   Ти што по сваком пепелу мешаш и усипаш живот, успи живота и у пепео мога тела, да  живим и славим дела Твоја.   Ти што укроћаваш огањ и ветар, и од бесова правиш слуге Вишњега, укроти гордост  моју и учини ме слугом Вишњега.   Ти што милујеш зверове у дубравама, помилуј и мене озвереног незнањем.   Ти што свако семе живота оплођаваш; што лебдиш у свакој утроби; што у јајету  птичијег гнезда седиш и мајсторишеш ново чудо од живота, оплоди, молим Ти се, и  невидљиво семе добра у мени и бди над њим док не узрасте.   Душе Страшни и Свемоћни, што од разбојничких пећина Својим присуством правиш  склониште Небу и од страшљиве васионе храм Богу, сиђи у мене, молим Ти се, и начини  од шаке пепела оно, што Ти можеш и умеш.  

XXV   Душе мртвих, придружите се мом слављењу Небесне Триаде. Каква другог занимања ви  имате него или да се грчите од страха далеко од Бога или да се ширите од радости у  близини Бога?   Оставили сте телесни пепео, своју омиљену бригу и сада имате да се бринете само о  својој наготи. Да ли бар сада увиђате, да није тело давало мирис души вашој но душа  телу?   Како је тешко грешној души, кад остане сама са својим пуним мирисом, неразређеним  по телу и нескривеним телом! Заиста, точак не иде сам у блато, ако га возар не наведе.  Не увиђате ли сада, да је се точак упрљао вољом возара? Точак је примио своју плату, и  возар ће примити своју.   Грешне душе, не жудите више да се вратите у тело, да би тобож побегле од злог мириса,  што вас тамо гуши. Исти тај мирис ви би опет донеле собом, и умножиле га у новом  телу.   Грешне душе, не жудите више да уђете у тело, да би као избегле огањ што вас пече и  дим што вас гуши! И огањ и дим ви носите собом; и тело би било не спасилац ваш но  жртва ваша.  

Но устремите сву пажњу своју у вечно Девичанство Божје, које може разагнати зао  мирис из вас; и у Сина Девојачког, који би вас осветлио пламеном мудрости тројичне; и  у Духа Свесветога, који би вам додао снаге и храбрости, да се узвисите к ангелским  круговима.   Очишћене душе, што миришете заносније од свих балсама земаљских, не одвајајте се од  нас земаљских, што још час ‐два тумарамо по страдалним путевима вашим и по пепелу  вашем. Сви чисти на земљи биће чисти и на небу, и биће другови ваши, намирисани  рајским балсамом и обучени у девичанску белину.   Усилите љубав своју према нама и молитву своју за нас. Јер између вас и нас нема друге  преграде до немоћне завесе тела нашег. Јер ако сте ви и измакли а ми заостали, пут је  исти, и град на крају пута исти.   Душе праведне, и ми се молимо Господу за вас, да ваш ход к Њему олакша и убрза. Мада  немоћнији од вас ми се ипак молимо Богу за вас. Молимо се из љубави, којом гори срце  наше за вас, као што млађи и немоћнији брат пружа руке своје да помогне старијем и  моћнијем.   Јер као што су млађа и старија браћа једно тело у очима љубави која их је родила, тако  смо ми и ви једно тело у очима премудре и премоћне љубави Вишњега.   Безбројна јата душа умрлих, не делите се и не збуњујте се, и не обзирите се више на  хладно острво земаљског живота, уз које смо ми малобројни још за час ‐ два припијени  док се и ми не придружимо вама у лету за топлије и светлије пределе.   За све вас, и праведне и грешне, молимо се ми полумртви полуживи, Небесној Милости:  да се не збуњујете, да се не страшите и не обзирете назад, но пуним летом да се  устремите све напред и све навише, ‐   ка светлости и радости   ка миру и пуноћи.  

XXVI   Устаните сва створења и послужите Господу, живоме и брижноме за вас. Поклоните Му  се и послужите Му, јер нико вас већи од Њега не посети у овој долини страха и плача.   Слуге долазе и праве се господарима. Господар дође и направи се слугом. Слугарски  господари паште се да загосподаре над што више људи и ствари, а господарски Слуга  пашти се да послужи што већем броју људи и ствари.   Устаните лилије пољске и замиришите, јер ваше име поменуше Његова света уста.   Устани камење и поклони Му се, јер по теби су ходиле свете ноге Његове.   Устани пустињо и зарадуј се, јер тебе је Он осветио најдужим и најтајанственијим  молитвама.   Устани пшеницо и лозо, јер Он вас је благословио мимо све ствари. Устаните и  благословите Га.   Устаните рибе и прославите Господа, јер беше гладан и нахранисте Га.   Устани водо и ваздуше и послужите Му, јер Он вас је Својом силом чистио и умиривао.   Устани дуде и обуци се у свилу, јер на теби Он угледа грешника и спасе.  

Устаните овце и волови и испуните се страхом, јер у вашем худом обиталишту Он се  роди.   Устаните тице и запојте, јер вас Он уздиже за пример људима.   Устани уље и разгори се пред престолом Његовим, јер тобом помазан Он се зарадова и  спасе грешницу.   Устаните трње и трско и застидите се, јер ви Му бол зададосте.   Устаните гвожђе и дрво и покајте се, јер и безвољно нанесте Му муке на крсту.   Устаните житељи градова и заридајте, јер ви Му не веровасте.   Устаните старешине народне и поспите се пепелом, јер ви Га осудисте.   Устаните сиромаси и пригрлите Га, јер Он је богатство ваше.   Устаните краљеви и положите круне пред Њим, јер Он вас је једини научио правој  мудрости о првенству и старешинству.   Устаните грешници и зајецајте пред Њим, јер једино Његова рука не баца се каменом на  вас.   Устаните праведници и бдите, јер Вођ ваш долази вам.   Устаните све звезде и заиграјте, јер Светлодавац ваш иде вам у посету.   Устани васионо и забруји песму Господњу, јер Господ живи и брижни за тебе, ушао је у  тебе.  

XXVII   Тице ме Твоје буде изјутра, а шум језера успављује увече. Не буде ме тице, нити ме  успављује језеро но Ти, Гласодршче Господе.   Ти позајмљујеш тицама глас Свој и језеру шумор поноћни. Свакоме грлу Ти позајми  глас, и у сваку твар затвори аваз. Окружен сам гласоношама Твојим, као ученик многим  учитељима, и слушам их неуморно од зоре до месеца.   Гласодршче Господе, говори јасније кроз гласоноше Твоје.   Сунце ми говори о сјају лица Твога, а звезде о хармонији бића Твога. Иним језиком  говори сунце, а иним језицима говоре звезде, но сви језици налевају се из истих  гласница. У Тебе су гласнице, и Ти пусти први глас што задрхта у глувилу и безобличју  ничега, и разби се у безбројне гласове и гласоноше као громовни облак у капље кише.   Гласодршче Господе, говори јасније кроз гласоноше Твоје!   Један усклик оте се из груди Богоневесте кад спази Сина Свога ‐ један глас препуњене  љубави, која се није могла задржати у ћутању. И тај усклик одјекну у срцу Сина, и одјек  тај ‐тај одговор Мајци на љубав ‐растури Дух Свети снажним рукама по васцелом  простору. Отуда је сав простор испуњен гласоношама Твојим, Песмо моја и љубави моја.   Гласодршче Господе, говори јасније кроз гласоноше Твоје!   Зато си Ти и говорио у причама, Сине Божји, и тумачио речима и оживљавао речима, јер  си познавао тајну љубави. А тајна љубави тајна је речи. Кроз сва бића, као кроз трубе  танане и пламене, излиле су се речи а кроз речи Љубав Неба.  

Гласодршче Господе, научи ме Љубави Твојој кроза све гласоноше Твоје.  

XXVIII   Нем и немушт осећам се, Раскоши моја, кад хоћу да изразим постојанство Твоје, и сву  пуноћу Твоју. Зато и молим сву васиону, да клекне са мном и говори место мене, немог  и немуштог.   Зидам Ти камене олтаре, камени Темељу надања мог. А гордељиви синови света, што се  праве ближи суседи Тебе од светитеља Твојих, ругају се: гле незнабошца, како се радије  клања камену него Господу!   Заиста, не клањам се ја камену него заједно с каменом Господу Живоме. Јер и камен се  удаљи од Господа и треба спасења. Грех ме учини нечистијим од камена пред лицем  Неба. Нека се и камен спасе заједно са мном, и као оличено постојанство нека помогне  мојим слабим речима изразити постојанство правде Божје. За то грлим камен као  сабрата у пропасти и као сабрата у молитви и спасењу.   Палим уље и восак на каменом олтару, Светлости Неугасива. А гордељивци се надимају  и вичу: гле мужа сујеверна, који не зна, да је Бог дух!   Зна слуга Твој, Господе, да си Ти дух, но зна и Твоју милост према свакој плоти. Па кад  видим блиставо уље и мирисни восак, ја говорим себи: шта си ти бољи од уља и воска?  Као што сунце у подне тако уље и восак у поноћи јасније представљају светлост  Господа славе него твој језик. Нека ти буду помоћ у молитви. Нека ти буду сабраћа у  молитви и спасењу.   Красим олтар Твој дрвеним иконама, и златним крстовима, и сребрним рипидама, и  свиленим тканинама, и књигама спасења, кожом обвијеним. И чиним дубоке поклоне  пред окићеним олтарима Твојим. А гордељивци се смеју и говоре: гле идолопоклоника,  који се не клања Господу но немуштим стварима!   А Ти знаш, једини Идоле мој, да се ја само Теби клањам. Но да не би гордост савладала  моје срце и одложила спасење моје, ја призивам и дрво и траву, и смоле и животиње, да  заједно са мном вапију к Теби, свако својим језиком. Гле, сва створења потребују  спасења, за то сва и треба да се здруже на молитви са човеком, вођом греха и вођом  спасења.   Освећујем хлеб и вино на олтару Твоме, и храним њима душу своју. Нека се ругају  гордељивци до краја времена, ја се нећу постидети жеље, да се Тобом храним и појим,  Животворна Храно моја.   Клањам се пред олтаром каменим, да бих се научио сматрати све што једем Твојим  светим телом, и све што пијем Твојом светом крвљу.   Молим се са свима створењима и за сва створења, да бих се научио смирењу пред  Тобом, и да бих исказао сву тајну моје љубави Теби, Љубави Свеобухватна.  

XXIX   За све грехе људске кајем се пред Тобом, Многомилостиви. Гле, семе свих грехова  налази се у крви мојој! Својим напором и Твојом милошћу ја угушујем тај зли усев дан и  ноћ. Да не ниче кукољ но чиста пшеница на њиви Господњој.  

Кајем се за све брижне, што клецају под теретом брига и не знају да положе све бриге  на Тебе. За слаба човека неподношљива је и најмања брига, а за Тебе је планина брига  као грудва снега бачена у огњену пећ.   Кајем се за све болесне, јер болест је плод греха. Кад се кајањем очисти душа, болест  ишчезава са грехом, и Ти се усељаваш у душу, Вечито Здравље моје.   Кајем се за невернике, што неверовањем својим гомилају бриге и болести и на себе и на  пријатеље своје.   За све богохулнике кајем се, што хуле на Тебе не знајући да хуле на Домаћина, који их  одева и храни.   Кајем се за све човекоубице, што убијају туђ живот, да би свој сачували. Опрости им,  Многомилостиви, јер не знају шта раде. Јер не знају, да нема два живота у васиони но  један, и да нема два човека но један. Ах, како су мртви они, који одсеку пола срца!   Кајем се за кривоклетнике, јер заиста и они су човекоубице, себе убице.   За све пљачкаше браће своје и гомиларе непотребног богатства плачем и уздишем, јер  душу своју сахранише, и немају с чим преда Те изићи.   За све гордељиве и поносите плачем и уздишем, јер су пред Тобом као просјаци с  празном торбом.   За све пјане и прождрљиве плачем и уздишем, јер посташе слуге слугу својих.   За све браколомне кајем се, јер проневерише поверење Духа Светога, који их изабра, да  кроз њих нови живот зида. А они службу животу окретоше на рушење живота.   За све многоглагољиве кајем се, Господе, јер најдрагоценији дар Твој, дар речи,  обратише у јевтин песак.   За све рушиоце суседног огњишта и суседног мира кајем се и уздишем, јер проклетство  навукоше на себе и на свој народ.   За сва лажна уста, за све мутне очи, за сва горопадна срца, за све ненасите утробе, за све  мрачне умове, за сву злу вољу, за све ружне помисли, за сва убитачна сећања, ‐кајем се,  плачем и уздишем.   За сву историју људи од Адама до мене грешнога кајем се, јер сва је историја у крви  мојој. Јер сам ја у Адаму и Адам у мени.   За све светове, крупне и ситне, што не дрхте пред страшним присуством Твојим, плачем  и вапијем:   Владико Многомилостиви, помилуј и спаси ме.  

XXX   Избриши, Господе, сва сећања моја ‐ осим једног. Јер сећања ме чине старим и  немоћним. Сећања ми упропашћују данашњи дан. Она ми притискују данашњи дан  прошлошћу и слабе ми наду на будућност, јер ми у легионима шапћу на ухо: биће само  оно што је било.   А ја не желим, да буде само оно што је било. Ја не желим, и Ти не желиш, Господе, да  будућност буде повторена прошлост. Нека буде небивало, оно што се никад не појави.  Сувише је скупо сунце, да би гледало само повторења.  

Утрвене стазе заводе путника. Дуго је земља ходила по земљи. Досадне су постале  ходаџије земаљске, јер се понављају с колена на колено кроз све време. Избриши,  Господе, сва сећања моја осим једног.   Једно једино сећање не избриши но појачај у мени. Не избриши но појачај у свести мојој  сећање на ону славу, што имадох кад бејах сав с Тобом и сав у Теби, пре времена и  времених обмана.   Кад и ја бејах хармонично тројичан у светом јединству као што си Ти од вечности у  вечност.   Кад и у мени беше душа у пријатељству са свешћу и животом.   Кад и моја душа беше девичанска утроба, и моја свест мудрост у девичанству, и мој  живот духовна сила и светост.   Кад и ја бејах сав светлост, и кад таме у мени не беше.   Кад и ја бејах блаженство и мир, и муке од неравнотеже кад у мени не би.   Кад и ја знадох Тебе као што Ти знаш мене, и кад не бех помешан са тамом.   Кад и ја не имадох граница, нити комшија, нити деобе на ја и ти.   Ово сећање не избриши, Родитељу мој, но појачај.   Мада ми оно открива понор, по коме сада у понижености и ништавилу путујем.   Мада ме оно дели од пријатеља и пријатности. И руши све преграде између Јуче, Данас  и Сутра.   Мада ме оно изводи ван себе, и чини ме лудим у очима сапутника мојих.   Заиста, немило ми је свако друштво сем Твога, и свако сећање сем сећања на Тебе.   Милостиви Родитељу мој, избриши сва сећања моја сем једног јединог.  

XXXI   Просуо си светлост по мраку, Господе, и произашле су боје и облици. Наднео си се  лицем Својим над бездан, коме је име Ништа, и бездан се мучи, да у сенкама изрази  лепоту лица Твога. Како Те бездан сања онако Те све ствари казују.   Лепо је и језеро моје док мирно лице сунчево стоји наднето над њим. И сви пролазници  хвале лепоту језера мога. Но чим сунце склони лице своје, језеро моје постаје мрак и  бездан. И нико од пролазника не даје хвалу језеру осим у присуству сунца и сунчевих  сјајних пратилаца.   Лице бездана пјани оне, који не виде наднето сунце над безданом. Лепота ствари  почиње од онда, кад гледалац наднесе лице своје над њих. Нема огледала, ако нема  лица пред огледалом. Но узалуд је и лице пред огледалом, ако светлости нема.   У светлости лица Твога ја се не огледам на свакој ствари. Без Тебе ја и ствари не би  били огледала једно другом но мрак и бездан, и мутна језа.   Извраћају ствари Твоје лепоту као што сан извраћа јаву. Као што ме снови муче тако ме  муче и ствари. Јер шта су ствари до снови Твоје неизрециве Јаве?   Суседи моји говоре: сањали смо лепе снове. Васиона ми је сведок, да сте ви лепши од  ваших снова. И васиона сања, и не може да се насања лепоте своје. Васионо моја сањива: 

док сан сања сан плаше се један другог, мада тражи тумача и утешитеља један у другом.  Ко је коме пророк: сан јави или јава сну?   Васионо моја лепа: сањај Јаву и Јава ће ти рећи све. Признај Јаву, које си ти сан, и  пробудићеш се, и нећеш више гатати о лепоти но бићеш Лепота. Једна је Јава и једна је  Лепота, и она је узрок твога сна.   Не говорите ми, децо, о лепоти звезда. Ако Господ извуче себе из звезда, вама ће уста  замукнути. Станите у густом мраку крај мога језера и покушајте да му певате. Заиста  замукнућете и мучаћете до сунчане зоре, док сунце не полије језеро својом лепотом и  не учини ваше безгласно грло гласним.   Од Твога лица поливају се лепотом све ствари. По Твојој лепоти плива васиона као  шајка по мору.   И над хладан пепео кад се Ти наднесеш, пепео се преображава и добија лице.   Уразуми срце моје, Господе мој, да се не заноси смртном лепотом но Тобом, Бесмртна  Лепото моја.   Једина Лепото моја!   Дај ми Лица Твога; само још више, и више ‐ Лица Твога.  

XXXII   Вера Те моја види, Господе. Она је светлост и даљновид очију мојих.   Вера је моја осећање свеприсуства Твога. Она ми привија колена к земљи и уздиже руке  к небу.   Вера је моја додир душе моје с Тобом. Она покреће срце моје на игру и грло моје на  песму.   Кад се ласта приближује, ластавчићи се узнемире у гнезду. Јер и на даљини осећају  долазак мајке.   Вера је моја узнемиреност моја, јер Ти долазиш, Мајко моја.   Кад ми пријатељ пише писмо у далеком граду мислећи на мене и ја напуштам друге  мисли и мислим на пријатеља свога.   Вера је моја мисао о Теби, што покреће Тебе, Најеластичнијега, да мисли о мени.   Кад се одвоји лав од лавице, замуте се очи лаву од туге за лавицом.   Вера је моја туга моја за Тобом, кад си далеко од мене, Красото моја.   Кад сунца нема, најстрашније буре шибају море.   Вера је моја утишаност буре у души мојој, јер светлост Твоја полива ме и умирује.   Очи моје говорише ми: не видимо Га. А ја их умирих речима: заиста, ви нисте ни  створене, да видите Њега но Његово.   Уши моје говорише ми: не чујемо Га. А ја их уразумих речима: заиста, ви нисте ни  створене, да чујете Њега но Његово.   Ништа од свега што је створено не може видети и чути Њега но Његово. Створено види  и чује створено. Само рођено од Њега може видети Њега. И само рођено од Њега може 

чути Њега. Не може слика видети сликара, али син сликарев може видети сликара. Не  може звоно чути звоноливца, али кћи звоноливца чује оца свога.   Око Га не може видети, јер зато је створено ‐ да Га не види. Ухо га не може чути, јер за то  је створено да Га не чује. Али Га вид може видети, и слух Га може чути.   Вера Те моја види, Господе, као што рођено види родитеља свога. Вера Те моја чује,  Господе, као што рођено чује родитеља свога.   Бог у мени види и чује Бога у Теби. А Бог се не ствара но рађа.   Вера је моја гњурање у бездан душе моје и испливавање с Тобом.   Вера је моја једино озбиљно знање моје. Све друго је дечје сабирање шареног шљунка  на језеру.   Вера је моја једино озбиљно занимање живота мога. Заиста, све је друго комедија чула.   Кад кажем: додај ми вере, ја мислим: додај ми Себе, Оче мој и Боже мој.  

XXXIII   Нада Те моја чека, Господе.   Ишчекивање Тебе једина је садржина и једини смисао мога Сутра и Прекосутра.   Трава ишчекује росу, и не вара се. Планина ишчекује громове, и не вара се. Кртица под  земљом ишчекује свој оброк, и не вара се. Ишчекивања свих бића Ти задовољаваш.   Ја ишчекујем Тебе, и Ти ми ходиш у сусрет. Према брзини мога хода к Теби и Ти  прилазиш к мени.   Шта је Сутра, децо земље, него ваша нада? Искорените ли сву наду своју, умреће и жеља  ваша, да осване Сутра.   Не ропћите на Небо, што вам не испуњава све наде, него ропћите на себе, што не умете  да се надате. Небо не испуњава наде но наду. Најузвишенију и најјачу наду Небо увек  испуњава. Не ропћите на Небо, што Оно не види ваше рођачке и партијске плодове и  што не улази у ваше завере једних против других. Оно је видовито и милостиво.  Видовито је за свако добро у свакој партији, и милостиво је према немоћи вашој, ако  ову прати добра воља.   Моја нада није слутња но извесност, да ћеш Ти доћи. Ти си обећао, и печат Твога  обећања ја носим у души својој. Ако још не долазиш, није Твоја кривица но моја. Ти си  нежан и сажаљив, па не би хтео, да ме застидиш мојом неприправношћу. Зато лагано  ходиш, и непрестано ми наговештаваш долазак.   Безнадежност седи залудна. А моја нада чисти и пере непрестано; и проветрава и кади  одаје, у којима ће Тебе дочекати. И брине дан и ноћ, да не заборави штогод, што би Теби  било угодно. И призива непрестано ангеле и светитеље ‐ тајновидце ‐ да је упуте, како  своју пећину да учини сличном Небу.   Моја нада нема друга ни ортака. Све друге наде ја сам изјурио из себе као доказане  варалице. И на њиховом месту сада бујно расте само нада, што Тебе чека.   Кад Ти дођеш, донећеш ми дарове пребогате. С Тобом, Победниче, доћи ће ми и победа  над свима досадама и бригама. С Тобом ће доћи светлост, и здравље, и снага, и мудрост,  и сва пуноћа свих људских очекивања од почетка до краја времена.  

Заиста, људи с многим надама, изван Тебе, седе на планини и чекају излазак сунца са  Запада.   А ја стојим окренут Истоку, и знам поуздано, да ће се сунце ускоро родити. Јер видим  зору како се румени.   Други саде суве штапове у земљу, и надају се зеленилу и плоду. А по мојој њиви  посејано је живо семе, које се зелени и доноси плода.   Моја нада у Теби није гатња но извесност исто онаква као што се сунце мора родити са  Истока и као што добро семе, посејано у добру земљу, мора нићи.   Твоја је њива, и Ти си и сејач и семе.   Дођи, Господе, моја Те нада чека!  

XXXIV   Љубав ме чини Богом, а Тебе, Боже, човеком.   Где је један, ту нема љубави. Где је двоје уједињено, ту је само призрак љубави. Где је  троје уједињено, ту је љубав. Теби је име Љубав зато што Ти је име Јединствено  Тројство.   Да си један, Ти не би био ни љубав ни мржња.   Да си двојство, Ти би био неизменичност љубави и мржње. Али Ти си тројство, зато си  љубав, и у Теби нема таме ни наизменичности.   Љубав не зна за време и простор. Она је ван времена и ван простора. За њу је један дан  као хиљада година и хиљада година као један дан.   Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља, ‐ постоји само Бог. Нити  постоји онда ја и ти, ‐ постоји само Бог.   Љубав има три ипостаси: девичанство, познавање и светост. Без девичанства љубав  није милост но земаљска себичност и страст. Без познања љубав није мудрост но  лудост. Без светости љубав није моћ но слабост. Кад се уједине: страст, лудост и  слабост, онда постаје пакао, који ђаво назива својом љубављу.   Кад је душа моја пречиста девојка, и свест моја јасновидна мудрост, и дух мој  животворна светост, онда сам ја љубав, која се поклапа с Твојом љубављу. Кроз љубав ја  видим Тебе као себе, и Ти видиш мене као Себе.   Кроз љубав ја не гледам себе но само Тебе. Кроз љубав Ти не гледаш себе но само мене.   Љубав се жртвује, и не осећа жртву као давање но као добијање.   Децо земаљска: реч је најдужа молитва.   Постоји ли земаљска љубав, питају ме суседи? Онолико исто колико и земаљски Бог!  Земаљска љубав, као и све земаљско, само је сан и гатка љубави. Колико идоли личе на  Бога, толико земаљска љубав личи на Љубав. Колико дим личи на пламен, толико ваша  љубав личи на божанску љубав.   Кад размените златник у грошеве, ви не називате грошеве златником но грошевима.  Зашто онда љубав божанску, уситњену и самлевену у пепео временом и простором,  називате љубављу а не пепелом?  

Господе, удостој ме љубави, којом Ти живиш и живот дајеш.   Удостој ме љубави Твоје, Господе, и бићу слободан од свих закона.   Усели љубав Твоју у мене, и љубав ће ме уселити у Тебе.  

XXXV   Мученици праве вере, молите се Богу за нас. Ваша вера приближила вас је сјајном  престолу славе, окићеном зрачним серафимима и премоћним херувимима. Ближи сте  бесмртности од нас, и молитва ваша чистија је и чујнија.   Помените у молитви својој и нас, да би се и ви још више разгласили по небу. Понесите и  нас на себи, па ћете брже и лакше летети ка престолу славе. Ко само себе носи, тај  лаганије ходи, и више се спотиче. Што већи терет своје браће теглите, све брже летите.   Рекох људима: сви сте ви мученици но не сви једног мучеништва. Мученици за праву  веру нису исто што и мученици за криву веру. Заиста, и кости им се разликују а не само  душа. Јер душа преноси своју моћ и немоћ и на кости.   Ви што страдате за праву веру, страдате за оно што ваш духовни вид види. Ви што  страдате за криву веру, страдате за оно што ваше телесне очи виде. Ви први страдате за  веру у јаву и истину; ви други страдате за сан и призрак.   Своје знање духовни вид назвао је скромним именом ‐ вера. Своју веру телесне очи  назвале су гордим именом ‐ знање. И једно и друго је виђење; прво: виђење мирне и  блештеће суштине ствари; друго: виђење треперења те суштине по тами.   Од свих ствари најнеизбежније је ваше мучеништво, синови неба и синови земље.  Мучење ваше састоји се у бежању вашем. Или бежите од таме ка светлости, или од  светлости ка тами. Ако бежите од таме ка светлости, узбунићете свет против себе. Ако  бежите од светлости ка тами, Небо ће се удаљити од ваших грчева и ваше пропасти.   Укрштају се путеви синова људских, и сукоб је неизбежан. Јер једни ходе ка Истоку а  други ка Западу. Господ је милостив, и шаље ангеле своје свима.   Пуна је душа моја мученика као плодна њива пшенице и кукоља. Једни су окренути ка  Истоку а други ка Западу.   Шапћем души својој у поноћи: докле ћеш се распињати између раја и пакла? Сабери се,  и крени тамо куда су мученици праве вере ходили.   Шапћем суседу своме у зору: не ударај сувише утрвеним путем, јер многе лешине смрде  око њега. Хајмо стазом уз планину, која је врлетна но која не заудара лешинама.   Шапћем јутром и вечером вама, мученицима праве вере: молите се Богу за нас.  

XXXVI   Мученици добре наде, молите се Богу за нас.   Ви што закопасте све наде, да би с једном били богати.   Што чекасте крај многих људских надања, и видесте пепео.   Што видесте многе уплакане очи где се враћају са гробља својих нада.   Што чусте многе исповести о злом мирису сваке земаљске наде с другог краја.  

И што се дадосте распети за једну изабрану наду, што се не свршава пепелом, ни  гробљем, ни злим мирисом.   Вама се молимо и поклонимо: молите се Богу за нас.   Видех дете где дуго јураше за тицом шарена перја и зелена кљуна, па кад је ухвати, тица  га укљува, и оно поче плакати.   Рекох: такви сте ви с вашим надама, децо људска, и такав је крај ваш.   Видех опет дете где дуго трчаше за јатом пролећних лептирова, те кад му један лептир  беше на домаку он га остави и отрча за другим, који му се учини лепши.   Рекох: такви су синови људски, и такво је њихово трчање кроз цео живот за многим  жељама.   Заиста, трка ваша је заморна и бескорисна. Кад вам дође самртни час, нећете умети  рећи, за чим сте трчали. И ући ћете у други свет празних руку и збуњена срца.   И синови неба имају заморну трку но не и бескорисну. И кад им дође самртни час, они  ће умети рећи, за чим су трчали. И у другом свету имаће пуне руке и одморно срце.   Орао испод облака види јагње у пољу, и спушта се к њему, и пита врапце што стоје на  леђима јагњета: не видите ли јагње? ‐ а они му одговарају: не, не видимо. Тако је и с  мученицима добре наде. У великој даљини они опазе своју храну, и јуре к њој, док  суседи те хране ходе по њој и не виде је.   Дуга је трка за добром надом. Но јунак се решава на трку, и баца све варљиве наде под  ноге и гази по њима као по суху лишћу. Многе су премноге препоне до његове наде; ‐ и  смрт је једна од препона. Но он их све прескаче, прескаче и смрт, и јури за својом надом.   Мученици добре наде, што се као јато белих голубова вијете у колу око Небесне  Светлости, молите се Богу за нас.  

XXXVII   Мученици велике љубави, молите се Богу за нас.   Ви што познасте љубав јачу од смрти, молите се Љубави за нас.   Што се срећно извукосте у овом животу из мреже пролазне љубави, која је као мало боје  на стени, што киша спира.   Што проповедасте, да је љубав тајанственија од тела, и вечнија од звезда на небу.   Што кроз љубав разумедосте и дрво и камен, и звери у гори и рибу у води. Јер љубав  ломи печат свију тајни, и све ствари се показују наге љубавнику своме.   Што љубављу испунисте све пророке, задовољисте све религије, и покристе све законе.   Највећи освајачи, ко је јачи од вас?   Највећи мудраци, ко је мудрији од вас?   Најређи драгуљи, ко је малобројнији од вас?   Богови, што видесте себе у Богу и Бога у себи.   Што имате већу част од ангела, јер ангели посташе ангелима без муке и мучеништва.   Вама се молимо и поклонимо, молите се Богу за нас.  

Да се и ми очистимо од призрачне љубави, која се завршује мржњом.   Да и ми крунишемо нашу веру и наду круном, у којој сунца представљају малу вредност.   Да и ми прогледамо, и познамо, и зарадујемо се радошћу којом се само ангели могу  радовати.   Да и наш живот постане тросунчано сијање, слично ономе, од кога долази све сијање  непомешано с тамом.   Да и ми сагледамо у себи вечиту девојку, и превечног сина девојачког, и духа  голубињег.   Мученици велике љубави, само је страдање ваше мање од љубави ваше. Свака љубав  земаљска доноси страдање, веће од те љубави. А ви сте заљубили оно што је дуже од  времена и шире од простора.   Чујући за ваша страдања ваша смртна браћа држе их за невероватна и неподношљива.  Само зато, што се они истина могу пренети у ваша страдања но не и у љубав вашу, у  смисао ваших страдања. 6 кад би се могли пренети и у љубав вашу! Сва ваша страдања  била би за њих играчка као што су била и за вас. Као што је хладна киша и дување ветра  у ноћи играчка за мајку што хита детету своме на дому.   Ономе, ко има циљ већи од света, свет не може ништа.   Онога, ко хита дому ширем од простора, простор не може задржати.   Онога, ко има љубав скупљу од времених творевина, време не може ни спречити ни  прегазити.   Кроз све кршеве и олујине Љубав води своје љубимце и вуче их к себи.   Мученици велике љубави, молите се Богу за нас.  

XXXVIII   Кроз ствари чиниш чуда, Господе, кад људи изгубе дар чудотворства.   Воду и огањ узимаш за слуге своје, кад се људи одрекну службе Теби.   Дрвету и металу дајеш Своју моћ, која се ‐ презрена од људи ‐ вратила Теби.   Кроз земљу и траву додељујеш милост избраним Твојим, кад људи учине себе нечистим  за канале милости.   Кроз тканину и папир зрачи Твоја сила, кад телесност људска преовлада духом.   Кости светитеља гласе име Твоје и присуство Твоје, кад језик људи замукне од  неверовања.   Кад генерали забораве побеђивати Ти редове чиниш победницима.   Напунио си огњем мртве ствари, да оне светле кад мрак затвори очи звездама.   Кад нема сунца, папрат и глог преузимају дужност светлења.   Кад слепи постану вође слепима, Ти уступаш вођство коњима и псима.   Кад се болесни наметну болесним за лекаре, Ти чиниш мртве кости и блато лекарима.   Кад твој лик у души људској ишчезне, Ти дајеш силу и моћ Твоме лику на дрвету.  

Смеју се они, који ће на крају крајева љуто плакати, и говоре: како могу мртве ствари  чинити чуда, која ми не можемо чинити?   Нису ли ствари живе, кад их Ти оживиш? И нису ли људи мртви, кад их ти напустиш,  Господе Страшни?   Ангели Твоји знају, а људи не знају, да су све моћи Твоје, у Теби и од Тебе, и да их Ти  показујеш свету кроз чисте канале. Шта ‐ ако је камен чист а човек нечист? Неће ли  сила Господња показати се пре кроз камен него кроз човека?   Смехом радости смеје се само праведник. Смех неправедника је пакост.   Смеје се неправедник моштима светитеља, и изеде се од смеха пакоснога. О кад би му се  дало знати да мртве мошти светитеља крију више живота него његова крв и месо!   Заиста, пакост је далеко од Господа Свемилостивога, као што је увек пакост далеко од  девичанства, словесности и светости.   Гле, Словесни Господ увек је готов да људима чини добро кроз људе. Но кад се људи  онечисте, обесловесе и обесвете, Свемилосни хита у помоћ људима кроз мртве ствари.   Господе Свемилостиви и Многотрпељиви, не остави свет без канала Твоје моћи и  милости.  

XXXIX   Знаш ли, дете моје, зашто се затварају облаци онда, кад су поља жедна кише, а отварају  онда, кад поља кишу не желе?   Од злочина људи збуни се природа, и напусти ред свој.   Знаш ли, дете моје, зашто њиве понесу тешки плод у пролеће, а у лето дају јалову  жетву?   Зато што и кћери људске омрзоше на плод утробе своје, и убијају га у цвету.   Знаш ли, дете моје зашто извори пресушују, и плодови земаљски зашто немају више  оне сласти, коју имадоше?   Због греха људског, од кога уђе немоћ у сву природу.   Знаш ли, дете моје, зашто победоносни народ трпи поразе од своје неслоге и раздора, и  једе хлеб загорчан сузама и пакошћу?   Зато што победи крвнике око себе, а не победи их у себи.   Знаш ли, дете моје, зашто мајка храни и не може да нахрани децу своју?   Зато што дојећи их не пева им песму љубави но песму мржње према суседу.   Знаш ли, дете моје зашто људи посташе ружни и изгубише лепоту својих предака?   Зато што одбацише лик Божји, што изнутра из душе деља лепоту лика, и навукоше  образину земље.   Знаш ли, дете моје, зашто се болести умножише и помори страшни?   Зато што људи почеше сматрати, да је здравље отмица од природе а не дар од Бога. А  што се отима с муком, с двојном муком мора се бранити.  

Знаш ли, дете моје, зашто се људи боре за земљу, и не стиде се свога равенства с  кртицама?   Зато што им земља прорасте кроз срце, те очи виде само оно што у срцу расте. И зато,  дете моје, што их грех сувише онемоћа за борбу за небо.   Не плачи, дете моје, скоро ће Господ доћи и уредити све.  

XL   Молитвом чистим вид вере моје, да Те не изгуби у магли, Најсјајнија Звездо моја.   Нашто ће Богу твоја молитва? питају ме тамни аргати земље.   Право кажете, синови земље. Нашто ће поларној звезди дурбин морепловца, кад она  види морепловца и без дурбина? Но не питајте ме, кад већ знате, нашто ће дурбин  морепловцу.   Молитва је потребна мени, да не изгубим спасоносну Звезду из вида а не Звезди да не  изгуби мене.   Шта би било од мог унутрашњег вида, кад би престао вежбати га молитвом?   Не вежбају ли се војници земаљски, дуго и напорно, да виде даљне предмете?   Не вежбају ли се ткачи свиле, дуго и напорно, да разликују најфинија влакна?   Како ја да не вежбам вид вере моје, да што јасније види једино благо моје?   Ухваћен у мрежу илузија, ја сам једва сагледао један отвор ван, па зар да га изгубим из  вида?   Узмите се на ум, сапутници моји, није јевтина ствар виђење Бога. Ви што жртвујете  богатство, да би видели раскош полутара и поларну светлост севера, будите спремни,  да скупље платите виђење Онога, према коме је раскош полутара сиромаштина, и  поларна светлост ‐ лојана свећа.   Када дате и цео свој живот за виђење Њега, дали сте једва једну потуру. Но Он је  племенит и добросрдачан, па и не тражи од вас више но толико.   Ви, вежбатељи тела, што не заборављате ниједно јутро да вежбате своје руке и ноге, и  главу и врат, да ли сте ви у истини мисаона бића ви, самураји? Да ли сте ви у истини  мисаона бића, ако држите, да ће вера ваша у Бога постати и остати видовитом без  вежбања? Све звездано Небо, што још гледа искуство отаца ваших, сведок ми је, да ће  вера ваша ослепити, ако у опште икад и прогледа. И на место изгубљеног добра остаће  само једно лицемерно назвање.   Држите своје очи само три дана повезане, и осетићете по том, да их вређа светлост  сунца. Прекините своју везу с Богом само три сата, и осетићете, да вам је болно гледање  у Његову светлост.   Питате ме, колико траје молитва моја? Да ли ме можете разумети, кад вам кажем: дужа  је од дана мојих? Јер молитвом својом морам да вежбам и вашу веру, и отварам јој вид, и  показујем виђење и Виђеног. Ваистину, молитвом својом испуњавам и своје и ваше  дане.   Непрестано кадим молитвом веру своју, да је не заслепе мириси земље.  

Непрестано призивам све небесне кругове, да ме подрже у молитви својом вечитом  молитвеношћу, да би се и ја удостојио зрети ону Славу и Красоту, која је широм  отворена њиховом зрењу.   О сапутници моји, како је величанствено виђење вере! Кунем вам се, кад би ви знали,  молитва ваша не би имала ни одмора ни краја.  

XLI   Постом радостим наду моју у Тебе, Грјадушчи Господе мој.   Пост убрзава моју припрему за долазак Твој, једино чекање мојих дана и ноћи.   Пост отањава тело моје, да би оно што остане могао лакше осветлити духом.   Чекајући Тебе не желим, да се храним крвљу нити живот да одузимам. Да би радост  мога чекања и животиње осетиле.   Но заиста, неће ме уздржавање од јела спасти. Ма се хранио песком из језера, Ти ми  нећеш доћи, ако пост не уђе дубље у душу моју.   Сазнадох кроз молитву своју, да је телесни пост више символ правог поста, врло  користан за почетника у нади у Тебе, но и врло тегобан за онога, ко само при њему  остане.   Зато унесох пост и у душу своју, да је очистим од многих дрских вереника и као девојку  спремим је за Тебе.   И унесох пост у мој ум, да одагнам из њега маштања о светским стварима и разорим све  ваздушне куле, сазидане од тих маштања.   Да би ум мој био испражњен од света и спреман, да прими Мудрост Твоју.   И унесох пост у срце своје, да би њиме уморио све страсти и пристрасности светске.   Да би небесни мир неисказано владао срцем мојим, када бурни Дух Твој наиђе.   И наложих пост на језик свој, да се одучи од бескорисних прича и да уздржано говори  само оне речи, које крче пут доласку Твоме.   И ударих пост на бриге своје, да би их све одувао испред себе као ветар што маглу  одува. Да не стоје као мутна магла између мене и Тебе, и не враћају погледе моје ка  свету.   И пост унесе у душу моју смирење пред нествореним и створеним световима, и кротост  према људима и стварима. И ули у мене храброст, за коју не знадох док бејах наоружан  свим светским оружјем.   Шта је била моја нада без поста до само једна туђа прича, што је ишла од уста до уста,  док није стигла и на моја уста?   Лажан пост прати лажну наду, као што никакав пост прати безнадежност.   А као што точак иде за точком, тако истинит пост иде за истинитом надом.   Помози ми, да радосно постим и радосно се надам, Најрадоснији Празниче мој, што ми  се приближујеш са сунчаним осмејком.  

XLII   Љубав моја бди, и бдењем се не замара. Онај, кога волим и кога ишчекујем, долази ми  окружен свитом небесном. Како да спавам, и како бдење да ме замара?  

Бдим над причама људи и над причама ствари, не би ли докучио неку тајну поруку  Љубави моје. Ничија ме прича не занима приче ради ни причала ради, но Тебе ради.   Као човек, који изгуби свој глас, па пође да ослушкује свачији глас, не би ли свој познао.  И свуда налази неку ноту сличну своме гласу, но нигде пуноћу свога гласа.   Као човек, који разбије стаклено огледало, па пође да огледа своје лице на лицима  људским, и лицима животињским, и лицима свих ствари. И свугде налази неку црту  сличну своме лицу, но нигде целину лица свога.   Тако и ја бдим над безбројним гласовима целе васионе, не би ли познао глас своје  Љубави. И бдим над безбројним лицима у васиони, од лица белог шљунка на језеру до  лица сунчаних кола, не би ли познао лице своје Љубави. И нико ме не обмањује, но  свако казује о Теби оно мало што зна и може.   Кад људима стављам питања, од Тебе очекујем одговоре. Кад ствари говоре, ја Тебе  прислушкујем. Кад природу гледам, ја Тебе тражим.   Кад ме људи виде замишљена, они држе, да ја о њима мислим, док ја мислим о Теби. Кад  ме виде трудољубива, они мисле, да се за људе трудим, а ја се трудим за Тебе.   Кад природа чује своје име на уснама мојим, она мисли, да о њој певам, а ја певам о  Теби. Кад голуба храним, ја Теби нудим. Кад јагње милујем, ја Тебе милујем. Кад се на  сунце осмехнем, мој осмејак продире кроз сва сунца док се не сретне с Твојим осмејком.  Кад спустим свој пољубац на бели крин, ја га кроз седам светова спуштам на подножје  ногу Твојих.   Бдење љубави моје иде упоредо са молитвом вере моје и постом наде моје. И ниједно  без другог двога не устаје и не леже.   Сва делатност ума мога служи вери мојој.   Сва делатност срца мога служи нади мојој.   Сва делатност душе моје служи љубави мојој.   Кад голуба храним, ја Теби нудим, Љубави моја.  

XLIII   Никакво ми зло људи не могу учинити, ако у мени нема рањавог места.   Видех две пећине, од којих једна одаваше ехо, а друга беше нема. И прву посећиваху  многа радознала деца и несташно се надвикиваху с пећином. А из друге се посетиоци  брзо враћаху, јер им не одговараше ехом.   Ако је душа моја рањава, свако зло светско одјекиваће у њој. И људи ће ми се смејати, и  наваљиваће све јаче са својом виком.   А заиста неће ми нахудити злореци људи, ако је језик мој заборавио изговарати зле  речи.   Нити ће ме ожалостити пакост споља, ако нема пакости у срцу мом, да одјекује као  козји бубањ.   Нити ћу моћи гневом одговорити на гнев, ако је гнездо гнева у мени испражњено, те  нема шта да се буди.  

Нити ће ме страсти људске заголицати, ако су страсти у мени претворене у пепео.   Нити ће ме ожалостити неверство пријатеља, ако сам ја Тебе изабрао за свог пријатеља.   Нити ће ме неправда светска моћи срушити, ако је неправда истерана из мисли мојих.   Нити ће ме замамити преварни духови светске сласти, части и власти, ако је душа моја  као пречиста, невеста, која само Светог Духа прима.   Никога људи не могу у пакао отиснути, ако се сам не отисне. Нити људи могу некога  дићи на раменима својим до престола Божјег, ако се сам не дигне.   Ако душа моја нема отворених прозора, никакво се блато у њу не може убацити.   Нека устане сва природа против мене, ништа ми не може учинити до једино што пре  постати гробом тела мога.   Сваки светски усев засипа се ђубретом, да што пре никне и боље расте. Ако је душа моја,  авај, напустила девичанство своје и примила семе овога света у себе, онда ће морати  примити и ђубре, што свет баца на своју њиву.   Али ја Тебе призивам дан и ноћ: настани се у души мојој и затвори све улазе за  непријатеље моје. Учини пећину душе моје празном и немом, да нико од света не  пожели ући у њу.   Душо моја, једина бриго моја, буди на стражи и разликуј гласове, што ударају о тебе. Па  кад познаш глас Господара свога, напусти немило и одјекни свом снагом.   Душо моја, пећино вечности, не допусти временом разбојницима да уђу у тебе и наложе  свој огањ у теби. Буди нема, кад те вичу. Буди непокретна, кад ударају о тебе. И  стрпљиво чекај Домаћина свога. Заиста доћи ће.  

XLIV   Слазим дубоко у срце своје, да видим, ко то у њему обитава сем мене и Тебе, Вечни  Боже?   И са страхом налазим многобројне странце, како се боре око поделе срца мога. Нађох их  онолико у срцу моме колико време од Адама садржи људских и нељудских душа.   Па разумех, зашто је срце моје изнемоћало, те не може да прими ни Тебе ни мене у одаје  своје, него нас гура крају, ‐ сопственике на ивицу имања њихова.   Пре него изађох из утробе матере своје, свет са својим жељама усели се у мене.   Сваку ласку света скупо сам и прескупо плаћао, вазда одвајајући и дајући део срца мога.  Док не предадох свету цело срце своје, и док ми ласке не посташе отужне.   Жале ми се старци на године говорећи: од многих година остари срце наше.   Заиста, старци, не остари срце ваше од многих година но од многих жеља.   Па саветујем срце своје у самоћи: оцепи се од јучошњег дана, јер и он се већ оцепио од  тебе. Сви они предмети, за које те је жеља везивала, данас не постоје: једни су се  изменили, друге је болест онаказила, трећи су умрли. Нити постоје предмети твојих  сутрашњих жеља. Својим бичем време шиба своје стадо, и ово се зноји и крвави од  удараца. А предмети данашњега дана убацују у тебе, већ препуњено сенкама мртваца,  нове жеље, које ће сутра и саме бити сенке мртваца.  

Не понављај прошле осећаје, јер ће те ови онолико пута везати за стуб времена, колико  их пута будеш понављало, срце моје. И бићеш роб времену, и остарићеш и умрећеш пре  смрти.   Кидај што брже чворове страсти, који се завезаше од удружених и често поновљених  жеља и осећаја. Лакше је искидати појединачне конце жеља и конце осећаја него јаке  чворове страсти. Но и ове мораш искидати ма се раскрвавило, ако желиш ново  детињство, и нову младост, лепшу и вечнију од прошле ти младости.   Избаци свет из себе, срце моје, па га посматрај онда, како је немоћан. И посматрај тада  себе, и осетићеш неслућену моћ. Свет нам се чини моћан само дотле, док робујемо  свету.   И бићеш пространо као вечност, и вечност ће се уселити у тебе.   Троједини Боже, који имаш срце необузето тамом и слободно од света, очисти срце моје  од независних странаца, што га тамом прошараше. Нека срце моје буде светло, и тама  нека немоћно кружи око њега, но нека га не обузима.   Нека срце моје буде срце сина и господара а не срце слуге и лопова.   Дај ми срце Исусово, око кога је тама узалуд тапкала? да уђе, и није могла ући.   Царице небесне красоте, огради срце моје материнском бригом.   Душе свети и свемоћни, оплоди срце моје небесном љубављу. Да све оно, што се у њему  роди и порасте, не буде од плоти и крви но од Тебе, Душе Свети и Господе мој.  

XLV   Слазим дубоко у свој ум, и налазим у њему Јевреје, што спречавају улазак Теби,  Светлоносни Царе мој, и што испунише сав свет причама о своме бекству из фараонског  царства, које не побеже од њих.   И разгледах све што становаше у уму моме и очајно узвикнух: све то нисам ни ја, ни Бог  мој, нити царство Бога мојега.   Све су то одјеци и слике земље, што моја и сувише вредна чула унеше споља и  нагомилаше у уму моме.   Па где сам ја? Где је Цар мој и Господ мој? Где је царство Цара мојега? Зар у земљу  обећану превукосте сво царство египатско? И у град Цара мојега зар унесте сво блато  нилско?   Злехуда је храна ума мога, докле се год храни само оним што ми чула постављају.  Спољашњи отисци и представе, сенке сенки, повећане до страшних размера, као што  сенке увек страшилно велике порасту тамо где је светлости мало ‐ зар је то ум мој? Све  мишљење ума мога, нађох, није друго до зидања немоћних грађевина од немоћних  сенки.   И још једном размотрих неизмерно поље ума мога, где се са хитрином многих паукова  зидаху и рушаху читави градови од сенки, немоћнији од паучине, ‐ и ожалостих се, и  саветовах се са самим собом:   На чему могу сенке да играју ако не на светлости? Није ли та светлост ум мој? Не би ли  се сенке смањивале поступно у колико би се светлост ума повећавала? Но да ли и мој ум  није само једна немоћна сенка ума Божјега?  

Тешко мени, ако мој ум, кад се растави од тела, кроз које му се и даје ово наслеђе, остане  сам у вечности са овим страшилним ткањем!   И у самоћи понављах уму моме: сада када не видим ништа, не чујем ништа, не миришем  ништа, не кушам ништа, не додирујем ништа ‐ шта сада испуњава тебе, ако не само  сеновите слике и сећања на оно што си чуо, видео, мирисао, окушао, додирнуо, што је  све отишло у прошлост, изменило се, онаказило, распало, умрло? Зашто једном не  сахраниш мртве и не оставиш их мртвима, и не бежиш, него стојиш као гробље, по коме  сени мртвих играју, које чека нове мртваце?   Како се вишњи Јерусалим, град Цара мојега, претворио у царство мртвих и у сметлиште  светско!   Царе мој, чујем тајанствени шапат Твој, и разумем; видим светлост Твоју, и појимам.   И кад разумем и појмим, радост ми натера сузе на очи, и кличем: спасење је моје у  Господу мојему!   Он је светлост мога ума, коме сам ја био дремљив стражар, те су се странци увукли и  потамнели светлост царску.   Помоћи ће мени Господ мој, ‐ кад признам да другог помоћника нема у свима  световима, ‐ да истерам таму и тамне странце из ума мога.   Нека таме, нека кружи око ума мога, но нека не улази у град Цара Светлости.  

XLVI   Слазим дубоко у душу своју, да видим, ко се у њој рађа и ко из ње исходи?   Како је страховита дубина душе човекове, Невесто Небесна, кад се човек осмели да  понире у њу! Кроз свет и кроз ад понире смео човек тја до белих као млеко ангелских  хорова, што стоје око Тебе као спољашња одежда Твоја.   Запрепастих се, кад прегледах сав многочислени пород душе моје, који се уплаши од  мене и прну у страну као преплашени гаврани са стрвине.   А душа моја лежаше развраћена као девојчура са пијаца вавилонских, која заборави  свога вереника.   И у гневу немоћнога и по обичају кривога поче се правдати душа моја, и пре оптужбе  поче се правдати говорећи: не рађам ли ти синове? не шаљем ли ти духове?   А ја се покрих стидом и рекох: заиста, у томе и јесте и моја и твоја пропаст, што ми  рађаш синове кад ја требам Сина, и што ми шаљеш духове, кад ја требам Духа.   Родила си ми не синове но слуге и разбојнике. Послала си ми не духове но прљаве  становнике ада.   Као девојка дата си ми на чување, сроднику твоме, да од Светог Духа зачињеш и Сина  ми рађаш. А ти несрећнице, заче не од Бога но од света, и рода ми не Бога но свет.   Зашто не сачека Духа Божјега у девичанству, него прими духове таме, који се  намножише у теби, и заробише срце моје?   Подигнута си, да будеш храм Богу, а ти се преврати у путну крчму, где разбојници  свраћају и леже.  

Зашто не роди Сина Мудрости, који би и теби давао светлост и глас, него ми роди  синове зла, који се дочепаше ума мога, и платише и теби тамом и бесловесношћу?   Гле, какав плод рађаш, онаквим се плодом и храниш. И све што из тебе излази, к теби се  враћа умножено.   О кад би знала, душо моја, кад би само знала красоту невесне Девојке, чији образ ти си  требала да будеш у мени! Како је диван и моћан Дух, који њу осењује! Како је прекрасан  и величанствен Син, који се у Њој рађа! Уверавам те, ти би крвљу проплакала, ругобо  моја, што печат своје ругобе удараш чак и на тело моје.   И одрекла би се прљавих духова, душо моја, и у свиње би их најурила. И изјурила би из  куће пород свој, што свињском храном храни и тебе и себе.   И окадила би најмириснијом измирном дом свој, и осветлила га олтарским свећама. И  окитила би га цвећем и звездама. И ангели, што стоје као млечно бела одежда Небесне  Господарице твоје, долазили би ти слободно у посету и доносили благовест, од које би  треперила утроба твоја. Треперила би утроба твоја као јутарња роса на планини под  нежним ударима сунчаних зрака.   И зарадовала би се ти, душо моја, међу бледућим душама земаљским. И родила би сина,  који би светлошћу својом изагнао нестварне сенке из ума мога и огњем својим сагорео  жеље света у срцу моме. И ослободио би цео живот мој од власти злих духова, обвио га  целога у плашт силе и славе Духа Божјега.   Видим сузе место гнева у очима твојим и радујем се, душо покајна.   Опажам ћутање твоје, у коме се рађа бунт против себе саме.   Покај се и обнови се, душо моја, покај се док још имаш рока. Обуци се у девичанство  брзо; брже, док твоја прљава временост није постала прљавом вечношћу.  

XLVII   Приђи ми ближе, и још ближе, величанствени Душе Истине. Приђи, и уђи у мене дубље  него што светлост и ваздух улазе. Гле, без светлости могу целу ноћ провести, а без Тебе  не могу ни у постељу лећи. И без ваздуха могу десет корака корачати, а без Тебе не могу  ниједан.   Усели се у душу моју дубље него што Ти мисао моја може следити. Сва васиона не може  душу моју охрабрити да истраје у девичанству, ако је Ти не охрабриш.   Свет непрестано проси душу моју, да се с њом венча. Свет нуди души мојој сва блага  своја, само да напусти чекање Тебе. Све своје гробове кречи свет бело, само да би  замамио душу моју. Сав свој пепео износи свет на сунце и прелива га ласком и  величањем, само да би завео душу моју.   Покажи, Душе Свети, сав свој сјај, да би душа моја познала, чија је она невеста.   Приђи ми ближе, и још ближе, Сило Тројице Света. Уђи дубље у свест моју него што  мисли и представе светске могу ући. Као што мудра мајка, кад затрудни, спреми и кити  колевку сину своме, тако и Ти, Красото и Чистото, спремај и украшуј ум мој за оно што  ће се у њему из Тебе родити.   Многе зле мисли као змија, крију се око колевке сина Твога. И многе опаке жеље дижу  се из срца мог и траже колевку царевића Твог, да га својим стрелама затрују.  

Одбрани колевку ума мога, и научи душу моју, како се рађа и како се младенац негује.   Зави у дубоку помрчину путовање свих зломислених посетилаца рођенога мога. И  дигни најсјајнију звезду над пут мудраца са Истока, мудраца првих, што са трајним  даровима‐вере, наде и љубави‐ходе у посету најмилијем моме.   Приђи ми ближе, и још ближе, величанствени Сине Божји. Спусти се дубље у срце моје  него што иједан осећај, или жеља, или страст овога света може сићи у њ. Сачувај срце  моје од безбројних трговаца, од многих купаца и продаваца, што се увек у легионима  роје око млада и неискусна срца. И научи срце моје да не лудује за шареним обманама  људи и ствари.   На дну срца мога настани се, као домаћин у дому своме, Сине мој љубљени, и буди му  неумитни судија и мудри саветник.   Када чистота душе и мудрости ума заузме срце моје, заиста зли духови ће узалуд  обигравати да закораче у њ.   И срце ће се моје испунити неисказаним миром небесним, и славиће Бога у хору са  херувимима и серафимима. И вратиће богато зајам души и уму, јер ће их као равно  њима равном мером наградити.   И напуниће се срце моје слатком љубављу према Господу своме, и сажаљењем и добром  вољом према мучећим се душама у свету и у аду.   Приђи ми ближе, и још ближе, величанствени Господару мој.  

XLVIII   Сви пророци од постанка вапију души мојој, да се створи девојком и спреми за пријем  Сина Божанског у пречисту утробу своју.   Да постане лествица, низ коју ће Бог сићи у свет, и човек узићи к Богу.   Да исуши у себи црвено море крвних страсти, те да човек ‐ роб може прећи у земљу  обећану, земљу слободе.   Китајски мудрац опомиње душу моју, да буде мирна и непокретна и да чека, да Тао  дејствује у њој. Слава нека је Лао ‐ Цеу, учитељу и пророку народа свог!   Индијски мудрац учи душу моју, да се не плаши страдања, но да се кроз тешко и  истрајно вежбање, кроз чишћење и молитву, диже Вишњему, који ће јој изићи на сусрет  и показати јој лице Своје и силу Своју. Слава нека је Кришни, учитељу и пророку народа  свог!   Царски син Индије учи душу моју, да се испразни потпуно од свега семена и усева света,  и отпадне од свих змијских прелести немоћне и сеновите материје, па да као празна,  мирна, чиста и блажена Нирвана чека. Слава нека је Буди, царском сину и неумитном  учитељу народа свог!   Громовити персијски мудрац говори души мојој, да у свима световима нема ништа осим  светлости и таме, и да се душа мора оцепити од таме као дан од ноћи. Јер синови  светлости зачињу се од светлости, а синови таме зачињу се од таме. Слава нека је  Зороастру, великом пророку народа свог!   Израиљски пророк вапије души мојој: гле, девојка ће зачети и родити, сина, коме ће име  бити ‐ Богочовек. Слава нека је Исаији, видовитом пророку душе моје!  

Господе небесни, отвори слух души мојој, да се не оглуши о савете посланика Твојих.   Не убијај пророке своје, душо моја, јер у гробовима њиховим не леже они но убице  њихове.   Умиј се и опери се; осветли се и у светлости обуци. Смири се насред усталасаног мора  светског, и чувај у себи савете пророка својих. Предај себе сву Вишњему, и реци свету:  немам ништа за тебе.   И најправеднији од синова људских, верника твојих, само су немоћне сенке, које, као  праведни Јосиф, у сенци твојој ходе. Јер смртност рађа смртност а не живот. Заиста ти  кажем: варају се мужеви земаљски кад говоре да они дају живот. Они не дају но кваре; и  сурвавају и топе живот у црвено море, и унапред га увијају у таму и чине обманом  ђаволском. Нема живота, душо, док од Светог Духа не дође. Нити има стварности у овом  свету, док с неба не сиђе.   Не убијај пророке своје, душо моја, јер убиство је самообмана сенки. Не убијај, јер  никога убити не можеш до себе.   Буди девојка, душо моја, јер девичанска душа је једина полустварност у свету сенки.  Полустварност ‐ док се Бог у њој не роди. Тада душа постаје пуна стварност.   Буди мудра, девојко моја, и срдачно прими драгоцене дарове мудраца са Истока,  намењене сину твоме. Не обзири се на Запад, где сунце залази и не лакоми се на дарове  призрачне и лажне.  

XLIX   Склони, Боже, од злих очију душу моју, када рађа мудрост Твоју. Осами је између људи, у  пећину чобанску. Нека је нико од смртних не прати осим сенка једног праведника. У  пећину витлејемску, у пећину од камена, што никад не похули имена Твога, ту нека се  склони бременита душа моја.   Нека јој друштво праве невина јагњад и телад, што су од рођења намењени за јело  нечистијим од себе.   Нека над пећином тихо горе огњеви небесни, и са страхом нека гледају на скромни угао  васионе, на црну земљу, и на најскупоценији део тога угла, на пећину богородну.   Нека се одмакну цареви земаљски и мудрујући препирачи варошки нека се не  приближују. Скромни пастири јагњади и телади стајаће око пећине моје, и гледаће Небо  како се отвара, и певаће с ангелима небесним, када душа моја роди спаситеља мога.  Нека се удаље сви остали, који живе од тренутних спасиоца и спасења.   Води, Господе, светлошћу Својом источне мудраце, и пророке, и светитеље, ка пећини  душе моје. Да јој донесу три најдрагоценија дара источног човечанства.   Први дар је видовито знање о Теби, што превазилази сва остала знања. Нека носилац  тога дара кади драгоцени товар свој молитвама свих пророка Истока, и свих олтара  источних пророка.   Други дар је видовито ишчекивање рођења Твога у чистоти девичанској: нека носилац  тога дара држи пост целим путем, да му се око не замути од земљине масноће, те не  изгуби из вида звезду водиљу.   Трећи дар је видовита љубав према Теби.  

Нека носилац тога дара бди над својим даром у путовању своме. Да се не спотакне срце  његово о неку земаљску прелест, те не задоцни на поклоњење новорођеноме.   Заиста једнога од њих пратиће сав ум мој, и сва свесност ума мога. Другога од њих  пратиће све срце моје, и све жеље срца мога. Трећега од њих ишчекиваће душа моја,  испуњена благодаћу и љубављу.   Но свештени путници ће опрезно путовати, и застајкиваће на путовању своме, и питаће  за пут, и довешће у опасност душу моју и првенца душе моје. Наивни као голубови,  питаће за пут!   Али Ти си безгранично милосрдан и безгранично мудар. Кроз педесет столећа Ти  слажеш скупоцене дарове на Истоку. И нећеш дати, да носиоци тих дарова падну у руке  разбојника.   Од превечности Ти спремаш рођење Сина у девојачкој души. Те нећеш допустити, да га  убије Ирод, неко, кога је земља родила и земља крунисала у поегипћеном граду  Јерусалиму.   Склони, Боже, душу моју од многих злих очију.  

L   На тромим точковима тела путује душа моја по овом свету обмана, који се труди, да  својом тромошћу и масивношћу докаже битност своју.   Господе Светлоносни, како се страшљиво припила душа моја уз трошне точкове! У  слепилу своме мисли, да ако с тих точкова спадне, још ће моћи ниже пасти. Као да не  стоје на истом пепелу и онај на дрвету и онај под дрветом!   У своме страху и незнању сва се душа моја предала телу, само да би је тело што спорије  и што дуже носило на путу ка кобном крају.   Своје господарство, своју стварност ‐ једину стварност у овоме свету ‐ уступила је душа  телу из страха и незнања. Уступила је огледало слепоме, и слепи га разбија у комаде.   Сети се свога почетка, душо, кад си била као сунчев зрак, и тело твоје као месечина. Тад  си била оштра и прозрачна као светлост сунчана, а точкови твоји хитри као месечина.   Тад си знала, да је битност у теби, и да су точкови твоји само сенка твоја и позајмица  твоја. И нису знали за страх, јер си вид имала и видела си себе на крилима моћи и  бесмртности.   Троме точкове, на којима се сада возиш, сама си хтела по својој вољи, по своме страху,  по своме незнању, и сама си их створила. Ни тебе каква си сад, ни тело твоје какво је сад  није желео Бог створити. Да би се спасла ређег мрака, у који те је бацила жеља твоја, ти  си се спуштала у све гушћи и гушћи мрак, док се ниси сасвим помрачила, и одебљала, и  према себи и хаљину скројила. И док ниси најзад предала све своје достојанство дебелој  хаљини својој, да би се само спасла страха.   Дала си своју битност ономе, ко не може да је носи, и тако си је изгубила на обе стране,  и постала си небитна и страшилна сенка као и тело твоје. Јер битност је светиња, те чим  се изнесе на пазар, да се продаје и купује, она оставља и купца и продавца и удаљава се  подједнако од обојих.  

Зато ти је, душо, и велики мудрац индијски одрицао битност ‐ теби не мање него  телесној одећи твојој. Но ако Бог сиђе у тебе, и роди се у теби, ти ћеш обрадовати  ожалошћеног мудраца индијског, што на лотосу седи и мисли, јер ћеш повратити  изгубљену битност. Заиста, сва је битност у Богу, и ван Бога нема битности ни колико  зрно горушично.   Гле, видим у теби један кутић, као једну свећом осветљену пећину у големој планини,  притиснутој мраком. Што дуже гледам у ту скривену светлост у теби, све више ми она  личи на девојачку красоту, на твоју првобитну красоту, душо моја. Од гледања мога  расте малена светлост, и све се јасније распознаје у њој чудно девојачко лице. Као један  сунчани зрак обучен у месечину.   Ту је спасење твоје, душо устрашена. Тује живот твој, ‐ све остало је гроб. Кад би само  могла разбуктати ту малену светлост, и као буктињу велику унети је у ум мој и у срце  моје.   Воспрени, душо моја, и прикуј поглед твој на малену пећину, где малена девојка  обитава. Гле, из те пећине доћи ће ти избављење. У њој ти и сада лежи сва преостала  моћ, и ненаружена красота, и непродата бесмртност.   Ван пећине, ван душе моје, где девојка рађа Бога, све је сен и пепео, заједно са тромим  точковима тела.  

LI   Душе Свети, гле, како је подла душа моја!   Како страшљиво крије плод Твој у себи, страха ради јудејскога, страха ради безбројне  деце мрака, што их она намножи у себи из брака свога са светом.   Народила је безбројне вукове и лисице, и ставила их у царске одаје своје, док Син Твој  нема где главу да приклони. И сви траже да убију оно што се од Духа роди. Ах, Иродови  саучесници! Јер се боје моћи и праве светлости! И стрепе за круне своје највише они,  који су их отели и сами себи крваве на главу ставили.   Бежи, душо моја, са својим новим плодом, са својим јединородним плодом, бежи у  Египат, у земљу још мрачнију од Израиља. Гле, безбројни робови, које си произвела у  себи од семена светскога, дижу хајку на сина твог јединог, и траже да га убију.   Но очи зликоваца тамније су од круне њихове, те у слепилу своме не распознају  младенца Божјега. За то ће поклати многе младенце, да би и твог младенца заклали.   Видех пастира озебла крај малене ватре. Очи своје не скидаше он са ватре, као да  хоћаше помоћи јој огњем очију својих да гори. И заклањаше ватру рукама од студених  ветрова, и дуваше је дахом својим, да се јаче разгори, да порасте и одоле ветровима, и  њега да загреје.   Тако из срца мога бесне ветрови злих жеља претећи божанској свећи у теби, да је угасе.  И тако из ума мога бесне зле помисли, да напљују на једину светлост у теби, што им  припрема пропаст.   Све што си ти, душо намножила у моме уму и у срцу моме, сматра тебе не за мајку но за  маћеху, и никога нема у одвратном породу твоме, да ти стави прст на горећи језик и да  те расхлади. Сад си први пут постала мајка, јер си родила сина, који расте у  послушности према теби и Духу Светом, и у нежној родитељској љубави.  

Не намећи му, робињо, ропске бриге овога света на главу. Он мора расти у сили  духовној и бити у ономе што је Оца његовог. Гле, он долази као пламен, што ће сажећи  непријатеље твоје, и осветити и загрејати тебе.   Као посланик он долази из једнога царства, где си ти царовала у девојачкој чистоти и  красоти. Зар не познајеш сина свога, душо безумна?   Као весник он долази из царства светлости, где си се и ти блистала блистањем многих  сунаца, да те позове поново у то царство. Зар не распознајеш гласа сина својега,  оглувела душо?   Као витез слободе он долази из једног царства слободе, где си и ти негда живела, не  познавајући страха ни глади робова, ‐ долази, да те ослободи од дебелих верига, у које  те је спутала дебелост светска. Зар још оклеваш, да поздравиш клицањем ослободиоца  свога, онемела душо?   Душе Свемогући, ојачај спасоносног младенца у колевци душе моје. И сачувај га од свих  отровних стрела, које лете на њ одозго из Израиља и одоздо из Египта.  

LII   Ликуј, душо моја, узрасте младенац твој, и опаса се снагом, јачом од земље. Рушилац  свих твојих кула од дима узрасте у свету, и свет га не примети и не позна.   Пустиња му беше друштво, а мисао и молитва веза са небом, домовином његовом.   Ево га где слободно креће сада у посету мрачном породу твоме. У очима му сија  вечност; и на лицу му се чита вечност; и у рукама му борави вечност. Јачи од света, ево,  излази у борбу са светом, ‐ са свима сеновитим световима твојим, душо заробљена.  Ликуј, душо моја, гле младенца твога где узрасте, нечујно од света, и опаса се снагом,  јачом од света.   Миран као сваки јунак, свестан своје непобедиве моћи и унапред побеђене немоћи  противника, корача љубљени мој између зверова, и зверови му се склањају с пута,  страхом испуњени.   Ваистину, природа га упозна пре људи, и предаде му се као прави слуга правом  господару своме.   А од људи познаде га само један, и завика, и вик његов оста глас вапијући у пустињи,  кога људи убрзо угушише насиљем и крвљу. Јер насиље је оруђе немоћнога, и крв је пут  немоћи, од Каина до Ирода.   Отац свих насилника од почетка света срете га и понуди му сва блага овога света, само  да поштеди и не згази његов усев у свету.   Виде властодржац овога света мога миљеника, као што ноћна сенка изјутра гледа  долазак сунца и гледајући умире.   Као посланик живе и вечите Тројице стајаше мој миљеник пред властодршцем света  обмана. И цар таме покуша, да унесе дисхармонију и да помути оличено тројство у  јединству. Па по обичају своме, по опробаном на људскоме роду занату своме, он прво  поласка стомаку витеза мога. Да би прво уловио стомак и дао му старешинство над  срцем и умом, и ове учинио сенком и слугама стомака.  

Но доњи човек оста у ненарушеној хармонији са средњим и горњим човеком. Стомак  витеза мога оста веран јединичном тројству, у коме су троје једнаки и једно.   Тада властодржац таме и зла удари ласкама на срце миљеника мога. Но срце овога,  светлије од светлости, не прими таму у себе, но, као и стомак, оста верно троичној  хармонији.   Најзад властодржац таме са свима тамним силама, навали на ум спаситеља мога, да би  га навео да суша Бога безумним и вратоломним чудима.   Но ум јединороднога мога бејаше као сунчана буктиња, што сваку нечистоћу сагори па  одбаци из себе. Те тако ни ум не изиђе из слатке хармоније светог тројединства.   Тако мој победник однесе прву победу над царем дима и пепела, који. изиђе да  преговара с војводом мојим, нудећи му све ‐ осим власти над светом.  

LIII   Нека се спусти небо и придигне земља, кад отвара уста своја Ум превечни, рођен у  пећини душе моје од Духа Светога и Пречисте Девојке.   Речи његове капљу на гробља, и пепео се почиње зеленити и цветати.   Одбачени од света, и који одбацише свет, трче му у сусрет, а миљеници света са ужасом  беже од њега.   ‐ Ја и Отац једно смо. Пре човека ја јесам. Тако говори Мудрост, рођена у девојаштву  твоме, душо моја. Слушај и разуми вечност своју, изгубљену у пепелу времена.   Свака душа, која твори вољу Оца небеснога, може се назвати мајком Мудрости Божје. ‐   Овако говори Мудрост Божја, рођена од Духа Светог у теби, душо моја:   Ја сам живот и васкрсење мртвих. Ко прекине везу са мном, прекида везу са животом и  постаје као облак дима, у коме нема ни светлости ни влаге.   Ви што мислите, да сте живи, а у ствари сте мртав облак дима, што се креће случајним  ветром, приђите к мени, и ја ћу вас напунити светлошћу и водом, светлошћу истинитом  и водом живом, и бићете живи у истини.   Ви што драговољно прилазите к мени и пуните, се мојим животом, губите себе, какве  вас свет сазда, и постајете једно са мном као што сам ја једно с Оцем небесним.   Заиста нећете се плашити времена, јер време је бич света, и припада свету а не мени.   Нити ће вас збунити колебања у времену и простору, јер сва колебања су уображено  звиждање бича по игралишту, и припадају свету а не мени.   Дајем вам мој мир, кога време не може нагристи, ни простор стеснити, нити сва  колебања света поколебати.   Испуњени светом, испражњени су од живота, и робови су света. Испуњени животом  испражњени су од света, и синови су живота.   Ја сам пун живота, и смрти нема дела у мени ни колико врх од игле. Зато мене свет не  познаје, јер света нема у мени. Свет познаје само своје, као што живот познаје своје.   И заиста, ја сам најнепознатији гост у свету. Дошао сам да понудим, а не да узмем. Од  своје пуноће нудим; од ништа се нема шта узети. Моја пуноћа ‐ пуноћа је Бога, који ме 

посла у свет, да дам себе свету, и оживим гробља, па да се опет вратим у царство  живота. Ја и живот једно смо. И пре Адама ја јесам, и после Адама ја јесам. ‐   Душо моја, васкрсавај! Док је васкрситељ твој у теби, васкрсавај! Кад он оде из тебе, ти  нећеш моћи ништа чинити до рађати мртве и сахрањивати мртве.   Претвори се у слух и у послушност, неживотни породе душе моје, и васкрсавај из гроба.  

LIV   Сине живота, испуни земљу тела и душе моје животом својим, да се имам с чим  појавити међу живим ангелима.   Без Твога живота ја нећу моћи дисати ваздух што ангели дишу, нити јести хлеб што  ангели једу. И бићу опет изгнан за врата царства небесног, испред којих и сада као  раслабљен лежим.   Намами ме свет на свој хлеб, и засу душу моју камењем. Намами ме на рибу и засу срце  моје камењем.   Намами ме на светлост, и обуче ум мој мраком.   Не мрзим сиромаха, али ми омрзе свет што се као сиромах прави богатим. Нити мрзим  себичнога, али ми омрзе свет што се као себичан прави дарежљивим. Нити мрзим  безумнога, али ми омрзе свет што се као безуман прави умником. Нити мрзим  болеснога, али ми омрзе свет што као јехтичав намерно трује воду здравима. Варалицу  и претварача мрзим, Господе, што живот мој затрпа земљом говорећи ми све време о  небу.   Беше богат трговац, па умре, и дућан му би разграбљен од суседа и стајаше празан још  увек са именом покојника над вратима и исписима драгоцене робе у дућану.   Такав сам и ја као овај дућан, рекох себи у стиду. Још носим име живота, а живот је мој  сав разграбљен од суседа мојих.   Сине Божји, Сине Живота, испуни земљу моју животом.   Прво избаци камење из душе моје, и нахрани је правим хлебом. И очисти срце моје од  змија и испуни га Собом. И разагнај таму из ума мога, и напуни га светлошћу неба.   Јер заиста нећу оживети, ако само душа моја оживи а срце моје остане испуњено  смртним жељама. Нити ћу васкрснути, Господе, у царству твоме, ако се само срце моје  очисти а ум мој остане и даље испуњен мраком.   Заиста, док се сва три извора у мени не избистре, неће бити живота животу моме.  Избистри ли се један, друга ће га два мутити.   Избистре ли се два, трећи ће бити довољан, да замути оба прва. Сваки је од та три  извора у мени или тровач или спаситељ других.   Сине Живота, испуни земљу моју животом. Ти си мудрост моја, јер је у Теби не само ум  божански, но и девичанство божанско, и светост божанска. Јер да ниси рођен из  божанског девичанства и божанске светости, не би био мудрост но ограничено светско  знање и вештина.  

Сине Божји, Ти си једини хранљиви хлеб живота мога. Молим Ти се, не одврати лице  Твоје од мене грешнога. Ти си једина жива вода, што може напојити жедну пустињу  живота мога.   Молим Ти се, не одврати лице Твоје од мене грешнога. Ти си једини здрав ваздух, што  може исцелити раслабљеност живота мога.   Молим Ти се, не одврати лице Твоје од мене грешнога. Но помилуј ме и спаси!  

LV   Ко си ти? питају деца света Сина, девичанска душо моја.   Јер га виде где ходи међу њима као цар међу робовима. И слушају његове моћне речи, и  не разумеју. И гледају Његова моћна дела, и пуне се страхом. И осећају силу где излази  из Њега, и збуњују се.   А Син твој, најлепши међу синовима људским, са чистим очима вола, и мирноћом  јагњета, и снагом лава, и замахом орла, и лицем ангела, одговара:   Ја сам Истина. Дошао сам од истине, доносим вам дар од Истине, и враћам се на Истини.   Кад би у вама било истине, ви би ме познали, и не би питали: ко си ти?   Заиста, ви не умете рећи ни ко сте ви; како ћете онда разумети, кад вам кажем ‐ ко сам  ја?   Гле, ви сте сами по себи ништа, као сан одвојен од сањача. И нисте ни у два секунда у  времену нити на два корака у пространству. Као кад се дим, носи над језером, па му  сенка игра по води, тако је и живот ваш празно и небитно играње сенки.   Још само нисте заборавили да изговорите реч "истина", и то је све што вам преоста од  Истине. Светлуцање ствари називате истином. Као кад би вечити тамничар, који је само  чуо за сунце, назвао бубу ‐ светлића ‐ сунцем.   Ко познаје истину, истина се усељава у њега, и он постаје једно са истином, и није  полован но цео човек. Истина уцељује, и чини целим, док обмана ситни у комаде и меље  човека у пепео.   Као што је развејаном пепелу од дрвета немогуће више познати зелено дрво, тако је  вама немогуће познати мене.   Заиста ја сам Истина, иста јуче, данас и сутра. Дух Истине, који је са мном, Он говори  кроза ме, Он живи у мени. Без њега ја бих био ништа као и ви. Но због њега у мени ја сам  Онај који јесте.   Са висине сам сишао, као плаха киша, да напуним исушено речно корито, које ви увек  још називате реком.   Други су доносили законе, а ја доносим Истину. Други су чистили корито од осушеног  блата и спремали га за воду, но нису могли дати воду. Ја дајем воду, и пуним корито, и  оправдавам име реке.   Нисам дошао у вашу сухоту, да вас учим како се ископава вода из земље, него сам дошао  ‐вода жива ‐ да ме пију жедни.   Нити сам дошао, да вас учим како се прави хлеб, него да будем хлеб свима гладним.  

Нити сам сишао у ваш мрак, да вас учим како се ствара светлост, него да вам светлим.  Гле, ни сунце ‐ мања светлост од мене ‐ не учи како се светли, но светли.   Нити сам се спустио у безумно треперење сенки, да вас учим шта је стварност, но да  будем стварност, у пределима празнине и ничега.   Заиста, нисам дошао, да вам будем учитељ мудрости но сама мудрост.   Ко мене не прима, не једе, не пије, не дише, и тиме не постаје једно са мном, тај остаје  ван мене, што значи, да остаје ван живота и истине.  

LVI   За истином трчи душо моја, Сине Истине, и трчању њеном нема краја, нити имена  њеном умору.   Боље, умири се, душо моја, и миром својим привуци истину. Како би ти назвала онога,  ко би у поноћи рекао: не могу без светлости, морам трчати на сунце, да донесем  неколико зракова?   Нашто почињати трк од хиљаде година, кад је светлост бржа од тебе и може ти пасти у  крило за неколико тренутака.   Отвори се, душо светлости, и светлост ће доћи у тебе.   Зидови, што стоје између тебе и истине, и изгледају ти као чудовишне планине, које  покушаваш заморним трчањем да пређеш, јесу твоја творевина, и слабији су од беле  пене на језеру. Само кад би ти могла отворити очи довољно да их не видиш. Заиста,  биће тих зидова зависи од твога виђења. Ако их ти не би хтела видети, они не би  постојали.   Гледах пиле на црној табли где трчи у кругу, обележеном белом кредом. Гледах га дуго  како трчи и не усуђује се прескочити белу линију, која му ваљда изгледаше или као  жива ствар или као висок зид.   Таква је, рекох у жалости, и душа моја, кад мисли, да је од њене слободе дели или неки  моћни дивови или страшно високи зидови. У ствари између њене тамнице и слободе  постоји само једна уображена линија, тања од длаке.   Сви зидови твоје тамнице, душо моја, састоје се из твога страха од света, из твоје жеље  за светом и из твојих мисли о свету. Све ове зидове ти си сама сазидала по упутству  твојих чула од материјала, што су ти она дала, ваистину слабијег од пене.   У почетку ти ниси имала чула, и истина се није делила од тебе. Кад си ти ослепила,  послала си чула, да трче за истином. И хртови трче и хватају најближи и најлакши лов,  и доносе вукове слепом господару, и овај их једе као јелене.   Не трчи, душо моја, јер својство је чула, да трче. Слуге трче и робови, а господар мирује.   Гле, у једном углу дубоког мира и девичанске чистоте у теби отворило се предвечно  око твоје. То око не види зидове твоје тамнице, зато и не трчи уз планине, које не  постоје. То је Син Истине, један од Тројице што држе све небесно царство, од кога си се  ти оградила, пожелевши да будеш Четврта. Заиста ти кажем, четврти не постоји нигде  унакрст постојећег. Његово је име ‐ Непостојећи.   Твојим играњем и заигравањем по тами ти си ме, душо, учинила четвртим. Сав твој  народ из света четвртих бациће се каменом на Сина Истине. Бежи, душо бедна, од света 

четвртих. Одреши се од свега, баци све, омрзни све, и ‐ поклони се Истини Тројичној,  која ти се кроз Сина Истине даје.   Господе Истине и Живота, помози души мојој, да се баци преда Те и зајеца: Ти си моје  биће, мој живот и моја истина, премили Сине Свете Тројице. Ти си моје све, и ја ти се  предајем нага и сиромашна. Немам шта да одбацим нити да презрем, нити да омрзнем,  јер сем Тебе ништа и не постоји. Смилуј се, и прими ме у своје наручје.  

LVII   Ниси ли ти онај што ће доћи? питају синови земље Рођенога од Девојке твоје, душо  моја.   А Рођени од Девојке блиста јутарњом светлошћу међу синовима земље, који су мрачни  као угашени дани.   Пламени серафими сијају у Његовим очима; премудри херувими седе на његовим  уснама; господствени престоли држе став Његов. Видећи Га сама, вођа без земаљске  војске сваки умни човек поверује, да то може бити вођа страшне и безбројне војске  невидљивих сила.   И ево, окружен ангелским војскама твој вођ, душо, отвара уста и одговара:   ‐ Заиста, ја сам онај, кога очекујете и другоме се не надајте. Ако тражите пут, ја сам Пут.   Ја сам ваше Сутра од данас до краја времена. Свако добро, што ви очекујете од свих  сутрашњих дана, у мени је. Данас је ваше сутра у мени испуњено. И ниједан дан, до  последњег дана, неће вам донети оно што вам ја доносим. Гле, ја сам дан без почетка и  без краја.   Ја сам ризница свеколике будућности и пут ка тој ризници. Сва будућност не може вам  дати ниједно зрно добра, док од мене не позајми.   Сви пророци показивали су пут к мени. У мени се завршују и губе сви пророчки путеви.  Од сада сам само ја пут, и ван мене су беспутице. Као многи потоци, што се уливају у  једну реку, и при том губе свој пут. Тако су се сви пророци улили у мене, и од сад ја  одређујем ток живота. Ко и надаље продужује да иде путевима пророка, тај ће ићи  путевима непостојећим, и угруваће се.   Пророци су долазили, да покажу пут; ја сам дошао, да будем пут.   Ко хоће за мном да иде, тај не може ићи за мном само ногама, но и свом душом, и свим  срцем, и свим умом својим.   Дуг је мој пут, и пашће од умора ко се само у своје ноге узда.   Када деца желе да иду упоредо с дивовима, морају се отказати хода својим ногама, и  сести на леђа дивовима.   Ко хоће да иде упоредо са мном, мора се отказати својих ногу, и своје душе, и свога срца,  и свога ума. Онога, ко се откаже свега тога, ја ћу узети на своје ноге, у своју душу, у своје  срце, у свој ум. И неће ми он бити тежак, нити ја њему заморан. Онај пак, ко се не откаже  свега, нити може мене на путу стизати нити задржавати.   Ја сам пут, и онај ко иде мојим путем, не иде сам но са мном. Пророци су показивали пут  овуда или туда или онуда, јер сами нису били пут. Ја не могу показивати пут: овуда, 

туда, или онуда, нити пустити икога од мојих, да иде без мене. Ко хоће да иде мојим  путем, тога ћу ја носити на себи.   Још вам једном кажем: ја сам жељено сутра и пут ка сутра. Без мене нити можете наћи  пут ка своме жељеном сутра, нити га дочекати.   Богоносни Сине, помилуј нас и поведи нас собом.  

LVIII  Питате ме за пут, заморени тркачи?   К чему јурите, синови човечји? Кад би знали, к чему ходите, знали би и пут.   Безбројне су мете ваше, зато су вам и путеви безбројни.   Сударите се и проклињете један другог, зато што вам се путеви сударају.   Нека вас је колико траве на земљи, нећете се сударити, ако имате једну мету и један  пут. И уста ваша осушиће се од проклињања.   Они што траже живот и истину, имају једну мету и један пут. Мета им показује пут, као  што се сунце показује светлошћу. Заиста, ко се скрије од сунца, изгубиће и мету и пут, и  узалуд ће се бацати по мраку тамо и овамо.   Не пуштајте се на путеве својих мисли, јер оне вас воде једна другој, и изван себе не  знају ни мете ни пута.   Не верујте својој души док год вам она указује на месо, у које се обукла, као на мету и  пут. Да лије икога до сад одећа водила путем?   Пут царству блаженства не налази се, и не показује се, и не пресеца се. Он се рађа у  души онда, кад се у њој рађају живот и истина. Роде ли се живот и истина у души вашој,  радујте се и веселите се, јер је и пут рођен.   Као што се живот не може одвојити од истине, тако се ни пут не може одвојити од  живота и истине.   Док се све троје не објави, ниједно није објављено.   Не полажите наду своју на сутрашњи дан, да вам јачу светлост баци на ваш криви пут.  Јер сутрашњи дан је само једна нова кривина вашег пута, и нова загонетка.   Не полажите наду у дане, јер дани су рукосад маште ваше. Него положите сву своју наду  у Дан, који кад осване не смркава.   Господе, Господе мој; тросунчано Божанство моје, ко ће доспети до Тебе?   Путеви су људски као мрежа, по којој тркачи цео дан трче, и увече се нађу на истом  месту. Збуњују ме измрежани путеви људски, и питам се, ко ће доспети до одморишта  Господа мојега?   Ко позна мене као мету свога идења, томе ћу ја бити пут ка дворовима мојим.   Господе, Господе мој, тросунчано Божанство моје, ко ће смети ући у светлост Твоју?   Ко је привикао гледати светлост моју у себи, тај ће смети ући у светлост моју. И неће  бити спржен.  

Душо, душо моја, троноћна тамо моја, кад ћеш скинути образину своју и обратити се у  тросунчани дан?   Спасавај се док божанска луча гори над тобом. Јер кад оде од тебе, нестаће те као што  неста, гле, и играјућег месеца на дну језера.  

LIX  Колико си и колико пута јецала, душо моја, за оним, ко би знао пут, и видео истину и  имао живот.   Давала си се жедно многим трчизналцима, који су те поводили на сваки пут донекле, и  повраћали те назад.   Слушала си многа причала о истини, душо моја. Но кад си им ти стављала важна  питања, од које ти утроба гори, њима се реч загрцавала у грлу. А ти си ожалошћена  ишла другим причалима, и слушала изнова исту причу, која као и све остале иду само  донекле, као затегнута гума.   А они, који су се старали, да ти покажу живот, отворили су ти само очи за смрт.   Но ево васкрситељ долази, и свестрашећа смрт измиче у страху испред њега. Ево ти,  душо, приче о животу, који смрт не скраћује но чини дужим.   Ево ти живе приче о истини, што даје одговора на сва твоја питања пре него их и  поставиш.   Ево ти путовође, чијем путу краја нема и који кад те поведе, не враћа се.   Ево пастира доброг, који више цени живот једне овце него све суботе јеврејске. И  лекара ево, коме је драгоценији живот покајаног грешника него храм Соломонов.   Не брини, душо моја, ни за једну овцу у своме тору, ‐ ниједна погинути неће. Нити жали  за вуковима око оваца, ‐ ниједан умаћи неће. Јер пастир твој има мач оштар с обе  стране.   Све су овце у теби, и сви су вукови у теби ‐ пород из твога брака са небом и земљом ‐ и  ево, миљеник мој улази с мачем оштрим с обе стране.   Не кукај, ако те заболи од његовог мача. Он је лекар добри, исеца из тебе само оно што  ниси ти. Не кукај за туђинцима, што ти донеше болест, и срам, и ране тешке.   Не плаши се огња неугасивог, што он уноси у тебе. Одавно је нагомилана стареж  потребовала пожар у теби. Дуго ће трајати тај пожар, јер је гнила стареж у теби.   Оно што те буде болело, то ниси ти, душо моја, но твој други брак и ‐ незаконита деца.   Не ропћи, ако те одвоји од оца и мајке, и браће и сестара. Од свега што је небесно он те  неће одвојити. И ниједну твоју небесну везу он не мисли пресећи. Гле, он те само одваја  и чисти од земље, и пресеца везе твоје са земљом.   Кад би ти била девојком чистом, душо моја, и гледала незамућеним оком небесне  невиности, ти би се и сама лако одрешила од тих веза, јер би видела, да оне у истини и  не постоје.   Жури душо моја, и уједини се са Сином Бога Живога, јер мени се не чека. Кад се  ујединиш, гле, ни његов мач ни његов огањ неће ти бити страшни, но слатки као мед.  

LX   Топе се снегови на планини, кад сунце обасја; и потоци се сливају, да оперу земљу. Које  ће сунце отопити снег с врхова ваше душе, синови људски, и опрати земљу вашу?   Као љути мраз тако је стегнута душа ваша од греха. Као лањски снег, на који пада нови  снег, тако непомичан лежи ваш лањски и преклањски грех, постеља греху данашњем и  сутрашњем.   Не би имали греха, да немате грешности; грешне воље да немате, не би греха имали. Не  би се задржавао снег на планини, кад би земља била топла; кад би топла земља била и  кад би се хладна магла, што крије сунце, уклонила, не би се задржавао снег ни на  планини ни у долини.   Хладна почва, и хладна магла између вас и сунца вашег, гомилају снег на снег, и лед на  лед.   Ко ће отпустити грехе ваше, и замрзлост вашу ко ће откравити?   Залуду ви сами себи опраштате грехе. Опраштањем својих грехова ви од снега правите  лед, још глађу постељу за нови снег.   Светлост тросунчаног Божанства једина може отпустити грехе ваше, као што сунце  једино може отопити снег на планини, отопити снег и лед, и измамити цвеће из црне  земље.   Опраштају ти се греси, устани! Човече, познајеш ли онога, ко има власт, да те поздрави  овим слатким речима? Кунем ти се, нећеш га наћи ни срести на земљи, ма сву земљу  унакрст разрио. Ма разрио и све земље, што круже око сунца, нећеш га наћи. Јер он од  земље није, и земља га не храни.   То је небесни човек, спаситељ душе твоје, далеко од онога ко сам себи грехе опрашта, а  близу, врло близу онога, ко омрзне грехе своје и завапије небу, да их истреби.   Његов умје чистији од сунца, и реч је његова врелија од сунца. Те топи снег са душе  човекове, и измамљује цвеће да расте. Све наслагане спратове снега и леда може он  отопити и сву земљу опрати. Њега призови из дна душе своје, и доћи ће.   Кад он викне: опраштају ти се греси, ‐ душа твоја, сада укочена под теретом греха,  постаће лака и покретна, и нестаће раслабљености тела твога.   Греси душе ране су душе. Како ће бити тело здраво у рањаве душе?   Безумник говори: гле мога суседа, окорелог грешника, како му тело цвета здрављем!  Заиста грех душе не штети тело, говори безумник.   Очекај, безумниче, очекај још мало, док гној душе не пробије кроз тело. Тад ћеш  закључати уста своја и бежати од греха као што бежиш од смрадне трулежи. Очекај док  црв не разједе јабуку изнутра, и ожалостићеш се од њене спољашње увелости и  бледила.   Тад ћеш и ти стати с губавима украј друма и самртнички викати: Сине Божји, помилуј  ме!   И тад ћеш чути ‐ и разумети спасоносне речи: опраштају ти се греси, иди с миром!  

LXI   Чујем глас из дубине где говори: безгрешан ће ходити међу болесницима и неће се  уболестити. Јер безгрешност је здравље и снага, пуноћа здравља и снаге.   Безгрешан не умире. И ако умре безгрешник због туђих греха, оживеће. Као и све  болести ‐ и смрт је болест, коју наноси грех. И као што ниједна болест нема власти над  безгрешним, тако ни смрт нема власти над њим. Заиста, синови земље, и смрт није  друго до болест.   Нека устане онај, ко је господар над грехом, и биће господар над болестима. И лечиће  болесне, и васкрсаваће мртве.   Гле, безгрешност значи много живота, а грешност ‐ мало живота. Бацајте врело  угљевље у зелену траву, и нећете је запалити. А траву исушену од сока животног  запалиће врело угљевље. Још су немоћније болести према безгрешноме него огањ  према зеленој трави.   Безгрешан има много живота, и даје; грешан има мало живота, и отима. Ко има много  живота, томе се још даје, као вода пуноме мору. Ко има мало живота, од тога се одузима.  И што више буде отимао, све ће мање имати. Заиста, живот је поклон, и само се да  поклонити, и поклањањем умножава се. А отмичар ће се све више смањивати, док не  ишчезне.   По планинској трави ходи слух: грех и болест не могу нагристи и разјести живот; само  га могу потиснути и заузети место живота.   По зеленом језеру жубори слух: много живота јаче је од много греха; и много живота  прогони грех и заузима место греха.   Кроз сву земљу скроз ходи, ходи слух: живот и болест односе се као постојеће и  непостојеће; царство једнога не зна за царство другога.   Кроз сву звездану васиону скроз шумори, шумори слух: додир с Богом чисти од греха;  додир с Богом лечи од болести; додир с Богом избавља од смрти.   Пророци и мудраци вичу оно што ангели шапћу: ко се дотакне живота, живеће; ко се  дотакне греха, умреће. Ко зна живот, тога и живот зна; ко зна смрт, тога и смрт зна.  Живот нема очи за смрт, нити смрт има очи за живот.   Погле, како присуство Сишавшег с неба лечи оне, који исповедише живот, и умртвљује  оне, који исповедише смрт!   Погле како је Син Девојачки препун живота, и како га даје оним синовима женским,  који се повратише девојачком стиду и запросише живот у Животодавца!   Погле, како је лако Препуноме одливати, и Безгрешноме отпуштати грехе, и Здравоме  лечити, и Животоносноме мртве васкрсавати!   Душо моја, устани и ходи. Ево опраштају ти се греси. Ево лечиш се од немоћи, и смрт је  готова да побегне.   На маленом пољашцу, што ти грех и болест још не уграбише, усправи се, душо моја. И  сва бивша твоја поља, отета непостојећим, биће опет твоја.   Господе мили и премили, верујем и исповедам, да си ти живот.   Само ми отпусти грехе, Славо моја, и све остало даће ми се само собом.  

LXII  Војници живота, војујте крепко и не сустаните веровати у победу. Победа се даје оном,  чије око неуморно гледа у њу. Ко помисли на пораз, победа му се губи из вида, и он је не  налази више. Малена звезда у даљини, што од истрајног погледа расте и приближује се!   Живот је победа, децо моја. Војници Живота војници су победе.   Стражарите будно, да ниједан непријатељ не ускочи преко зида у ваш град. Ускочи ли  један, град је изгубљен. Само једна змија увукла се у Рај, и Рај се претворио у Пакао.   Гле, једна кап отрова у пуно тело крви, и лекари проричу смрт!   Није важно убити непријатеља ван града колико не пустити га у град.   Војници Живота, војујте крепко, и не сустаните веровати у победу.   Шта вам вреди, ако свет освојите, и свет вам заузме место душе? Заиста, свет ће остати,  али душе ваше неће бити. Плашљива је тица душа, и ако мало, мало пепела баците на  њу, она прне и отима се да побегне.   Скупља је душа од света, ‐ боље, дакле, освојите душу него свет. Вернији је савезник  душа него свет, ‐ боље, вежите савез с душом. Богатија је душа од света, ‐ боље,  остављајте своје благо у њу. Моћнија је душа од света, ‐ боље, тражите здравља у њој.  Лепша је душа од света, ‐ боље, узмите њу за невесту. Плоднија је њива душе него свет, ‐  боље, трудите се око ње.   Војници Живота, војујте крепко, и не сустаните веровати у победу.   Не изгоните ђавола ђаволом. Јер увек ћете имати ђавола у кући. Него изгоните ђавола  Богом. И ђаво ће побећи, а Бог ће остати.   Не војујте огњем против огња. Јер ћете учинити огањ сувише великим, и сагореће и  ваша кућа, поред куће вашег непријатеља. Него водом војујте против огња, и угасићете  га.   Не дижите смрт против смрти, јер ћете повећати њиву смрти. Него дижите живот  против смрти, и смрт ће узмаћи као сенка пред сунцем.   Војници Живота, војујте крепко, и не сустаните веровати у победу.   Ваш циљ ваше је и оружје. Ако за Живот војујете, од Живота и очекујте венац славе.   Немојте имати два циља, нити двојаког оружја. Када је циљ живот, живот је и оружје.  Када је циљ смрт, смрт је и оружје. Где год се помешају живот и смрт, смрт је победилац.   Нити тражите награду с две стране. Јер друга је страна смрт.   Нити служите два господара. Јер другоме господару име је смрт.   Све жртвујте за Живот, и све очекујте од Живота. И Живот ће вам дати све.   Ко освоји Живот, ваистину освојио је најбогатији град у свима световима. И наћи ће у  том граду више блага него што око може прегледати, и срце пожелети, и сан сањати.   Војници Живота, војујте крепко, и не сустаните веровати у победу.  

LXIII   Ко унесе грех у свет, Господе, те се сав свет уболести, и постаде храна смрти?  

Ум је капија, кроз коју грех уђе. Кроз ум кану кап отрова у срце и у душу.   Одвојен од девичанства и светлости, не троичан него јединичан, ум се одваја од свете  Триаде, и стоји као четврти, ‐ непостојећи. И мисли оно што је земаљско, а не оно што је  божанско.   Одвојен од девичанства душе и светости срца ум је сецка Сина Божјега, наличје  Мудрости. Ова мрачна сенка простире свој мрак и на душу и на срце. И кад се све троје  обавију мраком и убуђаве, онда се образује несвета Триада, сенка Свете Триаде, као што  је непостојеће треперава сенка постојећег.   Шта је први грех ума, Господе, којим се унесе мука и страдање у сав род човечји?   Први грех ума јесте самообмана, други гордост. Прикован чулима за непостојеће, ум  узима непостојеће као постојеће.   Самообмана гледа у слику месеца на језеру као на прави месец, и јури да га ухвати у  води.   Самообмана види конопац као змију, и бежи од њега.   Самообмана пса види пса у води, и нагони правог пса да лаје на своју сопствену сенку.   Самообмана о покретном пепелу овога света нагони ум, да придаје битност овом свету,  и застире га заборавом истински битног света.   Заиста, самообмана ума је први грех. Овај први грех ступа у брак с гордошћу, из кога  брака рађају се сви греси и сва зла, од којих долази мука и страдање.   Како гордост да се појави одмах после самообмане, Господе мој?   Откривачи новога и дотле незнанога увек се пуне гордошћу.   Самообманути ум открива за себе нешто ново и дотле незнано; ах, кад би знао, да  открива гроб себи! Открива му самообмана свет небитни као битни. Ах, како му ово  откривање постаје пагубно закривење! Откривајући му свет небитни као битни,  самообмана му закрива свет битни и представља га као небитни.   Господе мој, једини постојећи, спаси мој ум од ова два паклена греха.   Истино моја, спаси ме од злочесте самообмане ума мога.   Господару и Дародавче свега што јесам и имам, избави ме од гордости, погибије  безумних и глупих.  

LIV   Како је диван прави Син Божји! Онај што није од сенке него од светлости. Онај што  представља битну Триаду а не небитну.   Како је наслонио мудрост своју на блажено девичанство и моћну светлост, као кубе  храма на мермерне зидове!   Господства, Силе и Власти не скидају очију с Њега. Начела, Архангели и Ангели слуге су  Његове.   И као мед и млеко што теку у земљи обећаној, тако мудрост тече са усана његових.  

Где је благо ваше, онде је и срце ваше. Не питам вас, шта ви имате него шта ви јесте. Ако  јесте деца светлости, тако да ни у једном уду тела вашег нема таме, онда је ваше имање  Отац Светлости.   Благо вама, ако је све ваше имање у Оцу светлости. Кажем вам, и биће ваше биће у  Њему. Ви што имате големо имање у земљи, чувајте се, да не постанете имовина свога  имања.   Чувајте се, да оно што ви јесте од почетка не постане оним што ви имате од јуче. Заиста  вам кажем, постаћете робови таме, и светлост ће вас заборавити.   Имање и сродници главни су непријатељи ваши. Они вас вежу за овај свет, и они вам  затварају врата неба.   Не затрпавајте срце своје у имање земаљско, јер ће под земљом иструлити. Поклоните  срце своје Богу, ‐ дар дародавцу, и ваше имање биће вам безопасни роб уместо опасног  господара.   Не дајите цело срце своје сродницима, јер ови ће га појести, ‐ и остаће гладни.   Него подајте срце свој Духу Светом, и Он ће нахранити сроднике ваше богатијом  храном. Тако ће сродници ваши бити сродни вама не само докле вас крв и тело вежу,  него докле вас Дух Свети веже. А Дух нема других веза до вечних.   Душо моја окајана, бирај. Или волиш бити или имати. Ако волиш бити, твоје имање  неће износити мање од Божјег. Ако волиш имати, твоје биће неће бити веће од месеца  на дну језера.   Сине Божји, помози души мојој, да се не превари, и не избере пропаст.  

LXV   Одакле излазе нечисти духови, Пречиста Мајко Божја?   Из нечисте жене; из нечистог јој брака са сином својим. Нечист ум прља душу, мајку  своју, и из нечисте душе излазе духови нечисти, чија је главна тврђава срце.   Из главне тврђаве, потом, зли духови нападају нечистом страшћу родитеље своје, и  множе се и у души и у уму.   Колики је број нечистих духова, Пречиста Мајко Божја?   Више их је, много више је нечистих духова него чистих. Јер су они немоћни као сенка  према чистим духовима. И удружују се у легионе против једног чистог духа, против  једног девичанског духа.   Највише се множе у трулежи, а најсилније нападају на девојку, ‐ на све оно што  представља девичанство у телу или у души, у мушком или женском, у уму или у срцу.   Колико погрешних жеља у срцу, и отровних сласти, и осећаја страха, и осећаја мржње  према свему небесном, ‐ толико је нечистих духова у срцу.   Колико је самообмана о свету у уму, било у представама и појмовима, било у  маштањима и речима, ‐ толико је нечистих духова у уму.   И сви нечисти духови из срца сеју своје семе по уму. И сви нечисти духови из ума сеју  своје семе по срцу. А сви заједно, из једне и друге тврђаве, сеју своје нечисто семе по  њиви воље. А у души, највећој тврђави, има их колико сенки у свету.  

И множе се један од другога, без реда и закона. Заклети непријатељи сваког реда и  закона! И гледају своју снагу и победу не у каквоћи него у броју. И уситњени су заиста  као песак, и све се више ситне.   Не множе се они из међусобне љубави но из паклене себичности. Нити они осећају ма  какво блаженство од свога постојања. Борба за право и првенство испуњава све њихово  време. Тешко човеку, који постане њиховим бојиштем.   Шта је резултат делања нечистих духова у човеку, Пречиста Мајко Божја?   Произвођење болести у унутрашњем човеку и, следствено, и у спољашњем. Грех је семе  болести. Семе греха расте бујно као коров.   Све болести последица су греха. Заиста, и слепило, и глувило, и немило, и све остало. И  ма како да је чудно рећи ‐ и смрт је болест, последица истога узрока, трулеж од истога  црва.   Пречиста и Светлоносна Мајко Божја, ослободи нас од нечистих духова; опери нас од  свакога греха; исцели нас од сваке болести, милошћу Сина Твога и силом Духа Твога  Светога.   Из сред трулења клечећи вапијемо к Теби: Твојим сјајем сагори сву трулеж што нас  дави, Мајко Божја.  

LXVI   Молим вам се, Серафими, ко први осети присуство Сина Девојачког у свету?   Нечисти духови први Га осетише, и страхом се испунише. Где је страх, тује и пузење; где  пузење, ту и дрскост. Заиста највећи кривци највећма се боје судије, и кад судија наиђе,  они га први познаду.   Праведник не познаје судију, јер не мисли о њему, нити га ишчекује. Грех га не тера, да  стриже ушима и погледа, с које ће се стране судија појавити.   Молим вам се, Херувими, како нечисти духови осетише присуство Сина Девојачког у  свету?   Као што и тама осети светлост. Шта је осетљивије према светлости него тама? И камен  и биљка и животиња још спавају пред зору и не слуте дан, док тама већ осећа долазак  прождирача свога, и усколебана спрема се на бегство.   Тако и демони осетише долазак Сина Девојачког пре свега земаљског народа, чистијег  од њих.   Молимо вам се, Престоли, како савлада Син Девојачки нечисте духове?   Нечисти духови представљају неку моћ само према земљи. Небо на њих гледа као на  унапред савладане злом својим. Кад се домаћин појави у својој њиви, лопови беже ка  огради и траже отвор да изиђу.   Молим вам се, Господства и Силе, које су четири победе, које однесе Син Девојачки у  свету?   Четири победе јесу победе над четири зла, која истичу једно из другог као мутна река  из мутног извора.   Прва је победа над нечистим духовима, од којих долази грех.  

Друга је победа над грехом, од кога долази болест.   Трећа је победа над болестима, које се завршавају смрћу.   Четврта је победа над смрћу.   Молим вам се, Власти и Начела, која је највећа победа Сина Девојачког?   Ниједна није ни већа ни мања. Само је прва‐прва а последња‐последња. Друга није  могла бити без прве, ни трећа без друге и прве, нити четврта без треће, друге и прве.   Све четири представљају једну четвороструку победу, што обасја исток, запад, север и  југ свега постојећег света.   Молим вам се, Власти и Начела, која је највећа победа Сина Девојачког?   Онај, ко може да је разуме, осети и усвоји.   Ко је разуме, тај се клања Сину Девојачком дан и ноћ.   Ко је осети, тај плаче од радости, што ју је осетио, и од стида, што ју је тако доцкан  осетио.   Ко је усвоји, тај губи сина жениног у себи и постаје и сам сином девојачким.   Вама се молим и поклоним, кругови светитеља и мученика, који разуместе, осетисте и  усвојисте победу Сина Девојачког. Са свима небесним силама молите се Сину  Девојачком за нас, који стојимо још на бојишту.  

LXVII   Маћеха је земља, Мајка Небесна, и као маћеха поступа с нама. Као на пасторчад гледа на  нас, као на туђинце из даљине; као на посвојчад ‐ док нас не учини робовима својим.   Аргатујемо јој дан и ноћ, и зато нам исплаћује наднице злехудом имовином својом:  грехом, болешћу и смрћу. Ко само од њена хлеба живи, тај не зна за ситост. Него што  више једе, све већу глад осећа. И што више игра, по музици њеној, све га већа жалост  спопада.   Као звер што падне у дубоку јаму, па копа земљу све ниже и дубље, да би се спасла. И  удаљујући се од спасења мисли, да је спасење близу. Ваистину, такви су и синови  човечји, што се много труде око земље, и према труду своме цене близину спасења.   Нашто ваше роњење у пепео, све дубље и дубље? Синови човечји, спасење је ваше  остало за леђима вашим.   Велите: још мало мало дубље да копамо, па ћемо изићи на светлост. А ја вам велим: још  мало дубље у земљу, и бићете даље од светлости.   Велите: још само сутра и прекосутра да свршимо неке послове, и царство добра биће  саграђено. А ја вам велим: све ваше грађевине од земље, срушиће вам се на главу, и  ваше сутра и прекосутра биће опет само болно дизање главе испод рушевина.   Оци ваши говораше исту утеху сами себи, и помреше у рушевинама и у недовршеним  оправкама.   Лествице вам требају, и ништа друго до лествице. Да се пењете из рупе, у коју сте  запали. Да бежите из хладног загрљаја маћехе.  

Девојка је лествица. Она пали небесну свећу у вашој тами, и показује пут. Она је  видовита, и зна оно, што сте ви заборавили. Завађена са земљом, она је спријатељена с  небом. Обнажена од таме, она је обучена у светлост. Кроз њу Небо гледа у вас. Кроз њу  ви можете видети небо.   Она је опрезна према вашим саветима; правота је у њеном уму; небесна мудрост у њеној  утроби; свештени пламен у срцу њеном.   Из ње излази лекар и лек. Од њених бедара устаје путовођ и пут.   Она није маћеха но мајка, и не обећава сину своме више него што може дати. Њено  давање њено је обећање. Док маћехино давање је у обећањима.   Маћеха је земља, Мајко Небесна, и као маћеха поступа с нама. Црним велом сакрила је  Тебе од очију наших, да Те не видимо, и да мислимо, да си Ти мртва. Зато поколење за  поколењем припија се уз маћеху, и целива тврду руку њену.   Блесни, Мајко, лицем Својим, и маћеха ће побећи, и робови ће постати синови.  

LXVIII   Индијанац проклиње карму. Муслиман проклиње кисмет. Хришћанин проклиње грех.   Сви проклињу проклетство своје; заиста, сва проклетства јесу неслобода.   Сви проклињу неслободу своју, ‐ једина благословена клетва. Сви се буне против  пепела, што их постепено завија, у себе, сигуран победе своје. Заиста, играчи не воле  онога, чија је победа осигурана у игри с немоћнијим.   Не проклиње Индијанац неслободу него робовање горем од себе. Нити Муслиман  проклиње неслободу него робовање горем од себе. Нити Хришћанин проклиње  неслободу него робовање горем од себе. Ниједан се од њих не буни против господара  као господара него као господара нижег од себе.   Свет тражи господара. Пробајући господаре пада под пете слугу, и хранећи се пепелом  показује једино бунтом достојанство своје.   Ја се саветовах са собом и питах се: можеш ли ти збацити с леђа својих карму, ‐ планину  превисоку, стару као свет, и тешку као свет ‐ можеш ли је збацити с леђа својих?   Зар не може кап воде наћи пут да изиђе испод планине на светлост? Зар не може огањ у  срцу планине пропутити себи пут и избити на врх, где га сунце чека?   Опет се саветовах са собом и питах себе: можеш ли ти постати кисмет кисмету? Може  ли камилар спасти и себе и камилу од самума, вративши се благовремено с пута без  оаза?   Зар не може син ући у очевину своју са пуномоћи оца?   Зар не може законоизвршилац постати законодавцем?   Опет се саветовах са собом и питах себе: можеш ли ти изићи из њиве греха, у којој једно  семе даје стотину жетава?   Зар не може онај, ко нађе бољу њиву, оставити гору?   Зар не може онај, ко у своме сапутнику позна злотвора, окренути се и побећи од њега?   Но страх у мени одговара: али ако нема друге њиве? Али ако нема другог сапутника?  

Одговара моје храбрије ја: Кад говорим о Брами, не говорим ли о другој њиви? Кад  говорим о Алаху, не говорим ли о другом сапутнику? Кад говорим о Христу, не говорим  ли о спасењу?   Господару Небесни, прими душу моју за своју слушкињу. Гле, једина је слобода моја, да  служим бољем од себе.  

LXIX   Бескорисне слуге! Овако говори Господар Живота и Победилац смрти:   Можете ли продужити свој раст заједан лакат? Можете ли једну длаку учинити белом  или црном? Па кад не можете најмање, што се бринете за остало?   Домаћин, који најима слуге, даје им и њиву и алат и храну. Како ли тек Отац ваш  небесни снабдева своје слуге!   Бескорисне слуге, Бог вам даје снагу да служите;   те не служите ви но Бог служи кроз вас.   Кад би ви могли једну једину добру службу свршити без Бога, ви би били богови, и Бога  не би било.   Кад би ви могли један једини живот убити, иједног јединог мртвог васкрснути, без  Божјег присуства, ви би били богови, и Бога не би било.   Кад сву своју службу свршите, то је Бог свршио своју службу и ви сте бескорисне слуге.   Рекох својим ногама: ви не ходите својом снагом;   и рукама: ви не стварате својом снагом; и нервима својим: ви не осећате својом снагом;  и уму своме рекох: ти не умујеш својом снагом.   Нити ме сва опрезност моја може провести жива кроз једну циглу ноћ. Нити ми сав мој  труд за живота може дати један оброк.   И хлебу рекох: не храниш ме ти но Онај, ко те учини хранљивим. И води: не појиш ме ти  но Онај, ко невидљиво с тобом улази у мене. И светлости: не светлиш ми ти но Онај, од  кога и ти позајимаш.   Синови човечји, сви сте ви бескорисне слуге.   Елементи природни, сви сте ви бескорисне слуге.   Сунце, звезде и месеци, сви сте ви бескорисне слуге.   Сва служба ваша узалудна је, ако неко јачи од вас не служи.   Сва обећања ваша обмана су, ако их неко богатији не испуни.   Све бриге ваше као трње су, што сејете по путу своме. Оне не низводе кишу но чине  сушу још сушнијом. Не додају живота но гомилају немоћи.   Бескорисне слуге, обратите бриге у молитве, као што се лед обраћа у текућу воду, и  пожњећете неочекивану жетву. Молите се господару жетве, и разумећете онда, колико  су узалудне и убитачне биле бриге ваше.   Шта вреди свирали бринути, како ће свирати? Све њене бриге неће произвести ниједан  звук док свирач не стави своја уста у њу.  

Сматрајте себе за ништа; не тражите никакво право, ‐ и све ће вам се дати.   И кад тако будете чинили осетићете, да престајете бити бескорисне слуге и да  постајете синови и посланици оца. И Отац ће вас обући у злато и скерлет своје славе.  

LXX   Помози ми да се поново родим, Тројице једнобитна.   Узалуд се мучим, да се избистрим у блатњавом кориту, којим тече живот мој. Не могу да  се одбраним од мутних притока, што се долином сручују у реку моју.   Подигни ме на гору високу, и учини ме поново бистрим извором. Теби се заветујем:  тећи ћу кроз суви камен, и нећу се више замутити. Ти ћеш огледати лице Твоје у мени и  познаћеш га. Ангели Твоји спуштаће се у мене, и неће осетити спуштање.   Ниједна врба неће бацати сенку на воду моју, и ниједна змија неће се усудити ући у  студене вирове моје.   Помози ми само, да почнем испочетка. Теби се заветујем: ткаћу нову хаљину од нових  конаца. Доста сам се мучио са суседима својим пришивајући нове закрпе на старе  хаљине. Закрпе отпадају, стареж се осипа, и наша прљава нагота удара нас стидом по  лицу.   Мудри риши испод Хималаја говоре о новим рођењима, којих је број, веле, већи од песка  у мору. Но нашто ми сва та рођења која ми служе као капија из једне тамнице у другу?   За једно ти се рођење молим, за рођење од Духа. Рођен сам од воде и крштен сам водом,  и гмижем по земљи као мутна вода.   Гле, рођење од воде само је пророчанство рођења од Духа. И крштење водом само је  пророчанство крштења огњем.   Водом се регрутују војници, а Духом се чине победници.   Не допусти, Господе мој, да твој војник доживотно војује и заврши војевање поразом.  Нека се победник роди у мени, који ни за тренутак неће посумњати, да је рођен за  победу.   Вода рађа војску пораза, а Дух рађа војску победе. Помози ми, да се поново родим,  Тројице једнобитна. Да се појави у мени човек, какав је у Твоме уму пре времена. Опасан  Твојом снагом; окићен Твојом мудрошћу; обасјан Твојом чистотом!   Да би кроз очи моје улазила Ти, а не свет. Да би срце моје жудело само за Тобом. И душа  моја да би била трудна само од семена Твога.   Не остави ме, Тројице Света, да издахнем као стари човек; да се исцепам као овештала  хаљина, узалуд крпљена и неокрпљена.   Свет унесе старост у душу моју. Сву је испечати и остави печате своје у њој, да од њих  болује, страхује и ‐ умре.   Кад се поново роди душа у костима мојим, и кости ће се моје подмладити. И биће у  души мојој само један печат ‐ печат дара Духа Светога. Узалуд ће свет покушавати, да  удари свој печат на мене, да ме роваши као своју овцу, ‐ неће наћи места за свој печат.  Јер новорођени биће испуњен Твојим печатом, и Твојим животом, Тројице Животворна.  

LXXI   Испунио си се миром, Славо горњих светова, и гнев свих земаља не може усколебати  мир Твој.   Међу смртнима је мален мир, зато се гнев осилио.   У недрима охолости гнев свија гнездо своје, а у недрима гнева убиство се леже.   Сви греси воде убиству, но ниједан не станује тако близу убиства као гнев.   Једнооки закони земаљски не кажњавају гнев, јер не виде, да гнев убија. А видовити  закон Твој, Славо горњих светова, именује гнев убиством.   Паштим се, при сунцу и на месечини, да проникнем у тајну Твога закона. И од кад ово  паштење омрша све моје земаљске наде, почех осећати, како ме убија гнев мојих суседа.   Робови су деца гнева, а синови су деца мира. Зато Премудрост Твоја и говори људима, и  понавља говорећи: будите синови!   Јер син гледа у лице оца свога, и своје лице управља према лицу оца свога. И кад види  мир на лицу очевом, како може он своје лице нагрдити гневом, а да се не окрене од оца  свога?   У двојицу гнев уноси немоћ: у онога, ко се гневи, и у онога, на кога се гнев излива. А  немоћ је претходница смрти.   Чудотворац не чини чуда међу децом гнева, јер деца гнева уносе немоћ у њега.   Суседи моји: зашто се осећате моћни међу онима, који вас воле, а немоћни међу онима,  које гневи присуство ваше? Није ли зато, што они први љубављу додају животу вашем, а  ови други гневом одузимају од живота вашег?   Зато ми омиле, да будем стално с Тобом, Славо горњих светова. Јер само у Твом  присуству нити убијам, нити ме убијају.   Као што кап по кап воде разједа и најтврђу стену, тако гнев разједа живот двојице.   Као крвник с ножем у заседи, тако гнев чека у гордоме срцу.   Заиста, охолост зна, да је крива; зато је и поставила гнев на вратима, да јој стражари.   Охолост зна, да је грешна; зато је нашла себи адвоката у другоме греху.   Смирењем испуни срце моје, Славо горњих светова, смирењем ангела пред престолом  Твојим. Јер смирење нема ни конака ни обданка за гнев.   Дај ми синовско смирење, и биће ме стид гневити се на робове и убијати робове.  Оклопи ме миром Твојим, што гнев деце гнева неће моћи усколебати.  

LXXII   Избави ми душу моју од самообмане, Боже мој, да би се и тело моје избавило од  телесног греха.   Избави ми душу од сулуде охолости и горућег гнева, и тело моје неће ни лудовати ни  горети.   Душа је сачинила тело као слику своју, као орган свога говора. Немо је тело и  непокретно, и на добро и на зло, ако душа неће да говори.  

Не зна тело за прељубу, ако му душа не каже. У срцу се прељуба свршава; тело само  понавља на свој гломазни начин оно што се у тајанственим одајама срца тананим  нитима изатка.   Суседи моји, гледају на жену онако како жена на себе гледа, и самообмана ће као  крљушт спасти са очију ваших. Гледајте на свако биће изнутра тога бића, и гледаћете га  не са жељом но са сажаљењем. Ти си, Боже, осветио брак, и Ти си осветио безбрачност.   Оне, који имају мудрост и моћ, да сав живот, што је у њих од Тебе сишао, употребе на  службу Теби, ти си благословио.   И оне, који нису у стању, да сав дати им живот држе у себи, Ти си благословио, да га  могу поделити и пренети на нова бића, кроз жену.   Заиста самообмана је човека у мисли, да га жена привлачи. Гле, неупотребљени живот у  човеку, ‐ он гони човека к жени, јер не жели да остане неупотребљен. Ти си живот, Боже  мој, и живот је светлост. Ти си светлост, Боже мој, и не желиш, да будеш скривен у тами  и да не светлиш.   Благо човеку, који Те позна у себи, и да Ти маха, да светлиш у души његовој и у телу  његовом.   Није важно, да ли ћеш ти светлити у једноме телу, или у телу подељеноме, ‐ Ти само  хоћеш да светлиш и обасјаваш земљу и пуниш је Својим животом и Својом снагом.   Благо жени, којој спадне самообмана с очију и позна човека као што човек познаје себе,  и одбаци жељу, и испуни се сажаљењем. И држи живот у себи са страхом и поносом, као  да небо држи у себи.   Благо свакоме, ко позна у добро време, да је прељуба прљање и убиство живота.   С Богом се није шалити, синови земаљски Безопасније је шалити се с огњем него с  Богом   Нити је живот, што од Бога долази, опијум за тренутна пијанства, после којих се  самообмана обелодањује; а стид и понижење падају као тешка стена на срце,  испражњено од једне безумне жеље.   Избави ми душу од самообмане, Боже мој да би се и тело моје избавило од телесног  греха.  

LXXIII   Управи језик мој, Блажена Мудрости, да не одступа од истине до краја живота мога.  Опомени ме присуством Твојим, да бих страховао изговорити лаж. Охрабри га  присуством Твојим, да би слободно говорио истину.   Заклетва је сведок лажи у свету. У царству истине не зна се за заклетву.   Као што из дубоке јаме излазе многа зла испарења, тако из самообмане произлазе сви  греси, сваки према својој боји и своме мирису.   Из самообмане произашла је охолост; из самообмане ‐ гнев; из самообмане ‐ телесни  грех; из самообмане ‐ обмана. Обмана се наоружала заклетвом.  

Лаж се куне истином, и тиме признаје истину за битност, а себе за сен. Лаж се не куне  лажју, јер ништа се не наслања на ништа. У својој немоћи лаж тражи наслон на истину.  Што распрострањенија лаж, распрострањенија и заклетва.   Заклетва понижава истинита мужа, и убија мужа лажљива. Где се умножи заклетва,  умножи се и лаж. Погрешан ум увек има спремну заклетву на језику. Лажљиве очи  бране се језиком, али се не могу одбранити. Ко спрема обману, спрема и заклетву.   Синови прељубе најхитрији су ковачи лажи и заклетви. Јер је прељуба сама собом лаж, и  лажна заклетва.   Кћери прељубе призивају Бога за сведока, и Бог се повлачи са судова људских, и  одсуством својим угони све у лаж.   Управи срце моје, Блажена Мудрости, и језик ће се мој управити.   Управи ум мој, Блажена Мудрости, и језик ће се мој управити.   Присуством Твојим управи душу моју, и језик ће мој заборавити све заклетве.   Шта вреди, Боже мој, да се оправдам пред људима, а пред Тобом да се окривим?   Успорићу језик мој, и одвратићу га од заклетве, ма остао и крив пред људима.   Правота пред Тобом испуњава срце радошћу. Правота пред људима испуњава срце  тугом. Боже мој, ја сам жива заклетва Твоја, да ћеш бити са мном до краја. Боље, да сам у  миру с Тобом него са светом. Заиста је лакши рат са светом него с Тобом.   Боже мој, Боже мој, ја сам жива заклетва Твоја, да ћеш бити са мном до краја.  

LXXIV   Погледа Отац с Небеса и виде ме сва у ранама од неправде људске, и рече: не свети се.   Коме да се светим Господе? Поворци стада, што иде на заклање?   Свети ли се лекар болесницима, што га са самртничке постеље руже?   Коме да се светим? Снегу, што копни, и трави што се суши? Свети ли се гробар онима,  што се спуштају у гроб?   Коме да се светим? Незналицама, што мисле, да могу још некоме у свету нанети зло  осим себи. Свети ли се учитељ неписменој деци, што не знају читати?   Вечност ми је сведок, да сви они што су брзи на освету спори су у читању и разумевању  њених тајни.   Време ми је сведок, да сви они што су се светили, гомилали су отров у себе, и отровом  избрисали себе из књиге живих.   Чиме се хвалите, осветници, пред противницима својим, ако не тиме, што ви можете  поновити њихово зло? Не казујете ли тиме: и ми нисмо бољи од вас?   Бог ми је сведок: и ви и ваши противници подједнако сте безбрижни и подједнако  немоћни за добро.   Видех трешњу, којој деца огулише кору и спалише, како даваше свој зрео плод тој истој  деци.  

И видех, краве, које људи мучаху великим теретом, како стрпљиво дају млеко тим  истим људима.   И сузе ми ударише на очи: зашто природа да буде милостивија према људима него  човек према човеку?   Природа ми је сведок, осветници, ‐ само је онај моћнији од својих злотвора, ко је  немоћан поновити дела ових.   Освети нема краја, и потомци настављају дело својих отаца, и одлазе остављајући га  несвршена.   По широком друму јури зло, и од сваког новог мегдана добија снаге и мала, и умножава  своју свиту.   Мудар се склања с друма, и оставља зло да јури.   Лајава пса брже умири један комад хлеба него хрпа камења.   Онај које учио људе: око за око,‐ учио их је, како ће сви остати слепи.   Коме да се светим, Оче мој небески? Поворци стада што иде на заклање?   Ах, како су жалосни сви злотвори и сви осветници! Заиста, као стадо што иде на  заклање, а не зна куда иде, па се боде и ствара кланицу пре кланице.   Не тражим освету, Оче мој, не тражим освету но тражим, да ми даш море суза, да могу  оплакати жалост оних, што иду на заклање, а не знају куда иду.  

LXXV   Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем.   Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи. Пријатељи су ме  везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље, и рушили сва моја надања у  земљу.   Ови су ме учинили странцем у земаљским царствима, и непотребним становником  земље. Као што гоњена звер нађе сигурније склониште него ли негоњена, тако сам и ја,  гоњен непријатељима, нашао најсигурније склониште, сакривши се под Твој шатор, где  ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју. Благослови непријатеље  моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.   Они су место мене исповедили грехе моје пред светом.   Они су ме шибали, кад сам се ја устезао шибати сама себе.   Они су ме мучили онда, кад сам ја бежао од мука. Они су ме ружили онда, када сам ја сам  себи ласкао.   Они су ме пљували онда, када сам се ја гордио собом.   Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.   Кад сам се ја правио мудрим, они су ме називали лудим.   Кад сам се правио моћним, они су ми се смејали као кепецу.   Кад сам хтео водити људе, они су ме гурали у позадину.   Кад сам журио да се обогатим, они су ме стукали гвозденом руком.  

Кад сам мислио мирно спавати, они су ме будили иза сна.   Кад сам зидао дом за дуг и спокојан живот, они су га рушили и изгонили ме ван.   Заиста, непријатељи су ме одрешили од света и продужили руке моје до Твога скута.   Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.   Благослови их и умножи их; умножи их и још више их огорчи против мене ‐   да би моје бегство к Теби било бесповратно;   да би се нада у људе искидала сва као паучина;   да би се смирење потпуно зацарило у души мојој;   да би срце моје постало гробом моја два зла близанца: гордости и гнева;   да би све своје благо сабрао на небу;   ах, да би се једном ослободио самообмане, која ме је и заплела у страшну мрежу  варљива живота. Непријатељи су ме научили да знам, ‐што мало ко зна ‐ да човек нема  непријатеља у свету изван себе.   Само онај мрзи непријатеље, ко не зна, да непријатељи нису непријатељи но сурови  пријатељи.   Заиста тешко ми је рећи, ко ми је учинио више добра и ко више зла у овоме свету:  пријатељи или непријатељи.   За то благослови, Господе, и пријатеље и непријатеље моје.   Роб куне непријатеље, јер не зна. А син их благосиља, јер зна.   Јер зна син, да му се непријатељи не могу дотаћи живота. Зато слободно корача између  њих и моли се Богу за њих;   Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.  

LXXVI   У зору кад се пробудим, прве мисли моје лете к Теби; први покрети душе пружају се  Твоме осмејку; први ми је шапат ‐ Твоје име, прво изненађење ‐ Ти, крај мене.   Као младенац, после страшнога сна, што грли мајку своју и радује се, што га сан није  раздвојио од мајке, тако и ја: будећи се грлим Тебе и радујем се, што путовање у сну  није ме удаљило од Твоје руке.   Како сам нељубазан према Теби, Љубави моја! Стид ме једе, што сам тако нељубазан  према Теби. Док се Ти од мене ни за тренут не одвајаш, ја се од Тебе у сну одвајам по  читаве сате. Зато проклињем сан и спавање моје, и дивим се небесним силама што  поглед свој не скидају с Тебе ни дању ни ноћу.   Сан ме замара, а Ти ме одмараш. Нема одмора уморноме без гледања у Тебе, ни насладе  огорченоме без разговора с Тобом, ни здравља болесноме без додира руке Твоје, ни  очишћења нечистоме без купања у Твојој светлости.   Хитам храму Твојему кроз пусте улице, хитам и не сретам никога у пустим улицама. Сви  спавају и у сновима својим муче се у далекости од Тебе, а Ти седиш на свакој постељи и  чекаш повратак душа из даљине.  

Стид ме једе, Љубави моја, како су људске душе нељубазне према Теби, и како се надуго  одвајају од Живота свога.   И зверови горски пробудили су се узору, и Ти стојиш крај њих и чобанујеш. О храни  мисле зверови   горски, о храни мисле рано изјутра као и ја. Гле, и ја мислим зором о храни својој, и  знам, да се само Тобом глад моја може утолити.   Кроз пусте улице хитам, Славо моја, да тражим славу Твоју. И чујем мујезина где виче на  кули, и чујем звоно где зове цркви. И дижем се у мислима својим и разгледам сва места  на земљи, да видим, колико се синова људских растало од свог безумног путовања у сну  и састало са Оним, који Јесте, и који је далеко од безумности сна.   Устали су свети испосници по пештерима и келијама, и одавно већ разговарају с Тобом.  Устали су они, чија душа никад и не леже, но као свећа управо гори пред Тобом дан и  ноћ.   Благослови, Господе, све те испоснике и молитвенике, који животом својим као  тамјаном каде успавану земљу.   Хиљаде и хиљаде душа растају се од тела у зору. И кад се сунце роди, гореће оно као  посмртна свећа над хиљадама мртвих.   И гледам Тебе, Љубави моја, како бдиш крај многих хиљада умирућих и чекаш, да  призову име Твоје. И гле, неке од њих кају се за сав сан живота и вапију к Теби за помоћ.   Благослови, Господе, све покајнике на смрти, и одазови се њиховом вапају.   Кроз пусте улице хитам, Славо моја, и улазим у храм, да певам и величам славу Твоју. И  сам стојим у храму, препуном Тебе и ангела Твојих. И падам, на колена и молим Ти се са  сузама: .   Пробуди к Себи све успаване душе, Господе, Небодржни, све успаване душе браће моје и  народа мога!   Отежале су и омлитавиле душе грешника, и спустиле се до близу Ада. Вечито будна  Љубави, пробуди их пре него што их смрт гурне један још корак   дубље у сан, у вечити сан ‐ у сан страшни, крај кога Ти не бдиш.  

LXXVII   У подне деца се скупљају на језеро, да се купају у сунцу и у води.   Господе, како се диви сва природа невиности! Мучни и намучени аргати у присуству  грешника ‐ језеро и сунце преображавају се у присуству деце. Како величанствен храм  Господњи постаје језеро, када су деца на њему, и како је узбуђен првосвештеник сунце,  кад се зраци његови укрсте са зрацима душе детиње.   Пустите децу нека приђу к мени, шапће сва природа, и разумећете, да сам и ја дете.  Према разбојницима и ја се правим разбојником, према деци и ја сам дете.  Бездушницима и ја се чиним бездушним, светитељима ја сам олтар. Ко тражи звера у  мени, послаћу му звера у сретање; ко тражи Бога у мени, показаћу му Га. Грешници ме  именују кланицом, праведници жртвеником. Само невиности откривам се као  невиност, и деци Божјој као дете Божје.  

Пустите децу нека приђу к мени, виче гласно Син Девојачки, и деца Му једино прилазе.  Паклу огњем биће одговорни они, који бране деци приступ Сину Божјем. Јер нити сами  прилазе нити даду другима да приђу.   Зашто децу, Господе, зашто децу иштеш? питају створени и нерођени Рођенога и  Нестворенога. Као кипови камени такви су створени и нерођени, и покрећу се  ветровима светским. А Рођени и Нестворени покреће се животом изнутра, и ветрови  светски беже од Њега.   Зато што сам и ја дете, зато иштем децу. Варалице виде у Мени варалицу, безбожници  безбожника, и властодршца отмичара власти. Фарисеји питају: ко је овај? и не могу да  се досете, а мудраци овога света лове Ме на своју земаљску мудрост.   Само Ме деца познају, јер сам и Ја дете. Као дете нисам свој, и као дете не тражим славу  за себе. Као дете не мислим ништа од себе, и не говорим ништа од себе, и не делим  ништа од себе. Него као дете мислим оно, чему ме Отац мој учи, и говорим оно што  чујем, и делам оно што видим.   Деца престају бити децом, а Ја никад не престајем бити дете. Деца престају бити децом  због злих вођа својих, који им забрањују сталан боравак са мном, и уче их старачкој  мудрости света. Аја не престајем бити дететом, јер се храним вечно младом мудрошћу  неба.   Благо онима, који се у старости отресу својих злих вођа и њихове мудрости, што их  чини старим, и болесним, и мртвим. Ко се обрати к Мени, ако је и остарео од света,  учинићу га дететом и као вечито дете цареваће у царству Моме, у које старци светски  немају приступа.   Кажем вам, царство Моје царство је деце.   Заиста, створени неће видети светлости царства Божјега, него само рођени. Оно што је  Моје, што је као Ја, оно ће бити са Мном.   Излупаће се камени кипови, што их светски ветрови покрећу, и њихов пепео биће игра  ветрова. А деца, што се покрећу животом изнутра, ући ће у вечити живот.   Господе Лучезарни, и Вечито Дете у крилу Свете Триаде, помози ми невиношћу својом,  највећом снагом у свима световима, да се родим од Духа Светога.   Да не би као камени кип, створен овим светом, био разлупан и у ветар развејан.   Но да би као рођени младенац био нераздвојен од Тебе у вечности, Кнеже невиности и  свих невиних.  

LXXVIII   У вече се засија звездана прашина над главом мојом, и ја осећам понор, над којим виси  живот мој. И с трепетом душе пружам руке к Теби и вичем: Господе, склопио ме је  страшни свет са свих страна, као пешчана пустиња малену премалену оазу.   Нећу се моћи одржати, ако ме Ти не подупреш Твојом снагом. Потаваниће песак зелену  ливаду моју, загушиће извор у ливади, и поврх палми дизаће се пешчана брда. И под  песком упепелиће се једно срце, које Теје љубило, и пепео ће се хватати за копите  камила. И запушиће песак уста, која су знала само за једну песму, песму Теби  Свемоћноме. И из милион година живота биће збрисан један дан живота, као да га 

никад није ни било. И тешка кола васионе лупараће и даље не жалећи, што су један дан  живота претворила у једно зрно песка.   Но Ти си моћнији од света, Господе Боже мој, и позајмићеш слуги своме херувимски мач  од пламена, којим ћу одбијати навалу света на живот мој.   Нећу се спасти, ако сам чак и равномоћан са светом, а још мање, ако сам немоћнији од  света. Раван свету не одолева свету, нити га се свет боји; а немоћнијега од себе свет од  малена учи, да спрема себи гроб. Него ћу се спасти само ако сам јачи од света, те  победим свет.   Самообмана моја представља ми свет као страшну моћ. Кад умре самообмана у мени и  гране истина, ја видим и знам, да је једна кап Твог животног огња јача од васионе  пепела. Нити сва васиона има снаге да нахрани једну травку, ако од Тебе не прими.   Онај што је рођен од Истине и послан од Истине лако побеђује свет. Измиче се свет  испред Њега као сен испред сунца.   Страх од света даноноћна је храна оних, који се од Истине одвојише. Створени од света  посташе лутке света, с којима се свет игра као дете са својим игранкама. Деца Истине  рођена су од Истине и не боје се мртвостворених.   Помози ми, Боже мој, да победим свет у мени, и лако ћу победити свет изван мене.   Нећу се погордити победом над светом, јер Твоја је победа а не моја.   Пустићу Тебе да растеш, а ја ћу се смањивати, и као дете држаћу се скута Твога.   Пустићу Твоју Реч, да се усели у тело моје, и протераћу из себе све немоћне речи,  научене од света. Твоја Реч је невиност, и мудрост, и сила. Она ће уништити створење у  мени, и помоћи ће рођењу моме.   Тело, у које се усели Реч Божја, није више тело од света створено, но од Духа Светога  зачето и почето. Заробљена од света душа ми изатка и ропско тело. Зато у страху од  света дрхти и душа моја и тело моје.   Осветли душу моју, Светлобитни Боже мој, и она ће се охрабрити и ослободити од света.  И биће синовска душа, која ће умети изаткати синовско тело, храм Сина Божјега.   Кад засија звездана прашина над главом мојом, ја призивам Тебе у помоћ, Пресвети  Боже мој, и не бојим се свију светова, као што се син не боји слугу у дому оца својега.  

LXXIX   Олошаше људи, па говоре: шта нам даје Господ?   Господ даје живот сваком телу; Господ даје лице свакој ствари. Као дете милостив је  Господ, и себичност је њему непозната као и тама.   Господ даје сваком оно што ко од њега тражи. Своју вечност Господ испуњава давањем,  а ви велите: шта нам даје Господ? Не би могли ни то питање поставити, да вам Господ  не даје снаге за то.   Господ купи сузе жалосних у своје руке. Господ посећује сужне. Господ седи на постељи  болесничкој.   Господ бди на опасним путевима, и над дубинама морским стражари, а ви велите: шта  нам чини Господ?  

Оно што тражите од Господа, оно вам даје. Но за то што сте почели више тражити од  света него од Господа, зато се осећате обманути у надама својим, те говорите: шта нам  чини Господ?   Као добар домаћин Господ је поставио трпезу и чека госте. Пажљив је Господ на  куцање, и брз да отвори врата сваком госту. На Његовој трпези нагомилани су  несањани дворови; за Његовом трпезом много је седишта. Ко погоди Његова врата и  закуца, неће бити враћен, а ви велите, зашто нам Господ не отвори кад куцасмо? Зато  што сумњом куцасте у врата Господња, а вером у врата света.   На вратима ваше душе стоји Господ са метлом, готов да на позив почисти вам душу од  силне нечистоће, и са кадилима и мирисима да је почишћену намирише, и са  девојачким накитима да је украси,‐ стоји Господ и чека на позив ваш.   И на ивици срца вашег стоји Господ са свећом великом, што гори без дима и испарења,  стоји Господ и чека на позив ваш, да унесе свећу у срце ваше и осветли га, и сагори у  срцу вашем сав страх, и све страсти и све ругобне жеље, и изгна из њега сав дим и зао  мирис.   И на ивици ума вашег стоји Господ са својом мудрошћу и својим језиком, готов да на  позив ваш уђе унутра и разагна све луде мисли, све прљаве утиске, све погрешне  појмове, и избрише из ума вашег све непостојане слике, ‐стоји Господ и чека да унесе  свој разум, и своје печате, и своје речи.   А ви велите: где је Господ? На ивици вашег живота. Зато вам је живот погрбљен. Да је  Господу средини, где је Он био у почетку и где Мује место, живот ваш био би усправан,  и ви би видели Господа, и не би питали: где је Господ?   Олошасте, зато питате; где је Господ? Предобар је Господ, зато Га лоши не познају.  Препрозрачан је Господ, зато Га прашљиви не виде.   Пресвет је Господ, зато Га несвети не осећају.   Ако нема довољно људи, који ће исповедити име Господа, Господ ће се показати кроз  ствари.   Ако ли и звезде небесне забораве име Господње, неће га заборавити безбројне војске  небесних ангела.   Што слабија исповест имена Господњег у једном царству, то јача у другом. Нити се може  смањити брујање имена Божјега, нити се може повећати. Ако један поток пресуши,  други ће надоћи, и тако ‐ море се држи на истој висини.  

LXXX   Зелени се кипарис и лети и зими. Мирише босиљак и лети и зими.   Кољу се јагањци и лети и зими.   Чувајте се од вукова, кад вас нападају, један с лица други с леђа. Но више се чувајте од  два греха, од страха од грешника и презрења грешника. Јер ће зеленило ваше  ишчезнути као зеленило врбе. И мирис ваш претвориће се у немирис. И смиреност ваша  постаће гордост. И грешници ће вас назвати имењацима.   Праведници, грех је немоћ, и страх од грешника страх је од немоћи. Грешник се страши  од мртвог праведника у себи, а два пут више од живог праведника уза себе.  

Не страшите се онога, ко се вас двогубо страши.   Није ли Господ храброст праведника? Није ли Свемоћни Господ генерал војске  праведничке? Заиста је мала правда оних, који стоје уз Свемоћнога и страше се  свенемоћних.   Ако је правда ваша правда Божја, моћ ваша је моћ божанска. У почетку моћ божанска  грешницима се чини слабост, јер је сувише блага, и милокрвна, и многотрпљива. Но на  крају, када дође победа божанска, грешници виде с ужасом, да је кућа њихова  пролокана од подземне воде, и да се сурвава бесповратно.   Као трава споро и нечујно расте Божја победа. Но кад узрасте, не може се више ни  погазити ни покосити.   Грешници су стадо без пастира; ви нисте. И кад вас пастир остави, не оставља вас да вас  остави но да вас просеје на често сито. Вратиће се ваш пастир ускоро, и ви ћете умирати  од стида због издајства.   Праведници, грех је болест, и презирање грешника презирање је болесних. Ко од свога  здравља даје болеснима, тај умножава своје здравље. Презрење болесних поткопава  здравље здравога.   Грех седи за трпезом оних, који се боје сести за трпезу грешничку. Грех улази у дом  оних, који се боје ући у дом грешнички. Ко се с пута враћа натраг, да не сретне  грешника, враћа се дому натоварен грехом.   На сваку капију ваше душе поставите по једног стражара, да гордост не уђе у ваш храм.  Јер ако уђе, погасиће одједном свеће свих ваших врлина. И бићете као мех напуњен  вином, кад се иглом пробуши.   Кратак је овај дан живота, но прави живот не зна за ноћ.   Ко умре од греха на овоме дану, умреће смрћу што не зна за дан.   Праведници, учите једну по једну школу без умора. Ко сврши једну школу правде,  Господ га шаље у вишу и тежу. Грешник се мучи од неукости, праведник се мучи од  учења. Но заиста слађа је мука праведника него мука грешника, као што је слађе  враћање у домовину од седења у ‐ туђој земљи.   Милосрдна Богородице Небесна, сачувај све оне, који су се упутили путем правде, да се  не устраше од грешника, и да не презру грешнике.   Да их страх не би учинио богоиздајницима, и да их презрење грешника не би учинило  човекоубицама.   Да полуправда њихова не би била само једна узвишица, одакле ће дубље пасти у  пропаст.  

LXXXI   Бејах пастир овцама, и Ти ме уздиже за пастира људима.   Налазих овцама зелену пашу, и беху задовољне. Нудим Тебе за храну људима, и многи  Те не окушају.   Згрчило се срце у мени од туге, Господе мој, и очи моје не престају влажити се сузама,  јер Те многи не окушају, него траже себи храну на њивама глади.  

Не туда, браћо, моја, не туда. То су њиве глади, куда ви гредете; повећаћете глад вашу. И  у бесомучној глади јурнућете један на другог, и јешћете се узајамно, и глад нећете  утолити.   Овце се хране оним што је од Бога, а ви сте зато људи, да се храните Богом. Ако ће се  људи хранити храном овчијом, што би онда Бог стварао и људе и овце?   Шта је овца друго него трава, ‐ храна којом се храни. А ви сте позвати, да будете богови.  зато вам се Бог нуди за храну.   Господару мој, клечим пред Тобом и просим милост. Охладила се вера у свештеника  Твојих, зато ге многи људи не окушају. И богата паша Твоја стоји једва начета. Добар  пастир овцама није добар пастир људима. Зашто ме не остави, да будем добар у малом,  него ме постави да будем лош у великом?   И када бејах пастир оваца, бејах Ти свештеник. Чобанским штапом превртах сваки  камен и сваку травку, и лежах на земљи потрбушке и ослушкивах дисање земље, и  лежах на леђима и посматрах страховите ватре небесне. И додиривах челом росно  лишће у гори, и грлих високе јеле, запаране громом, са сажаљењем. И читах име Твоје,  исписано огњем по целој земљи, и осетих, да свака стопа подамном гори и говори: ја  сам олтар Вишњега. И испуних све ливаде, и све дубраве, и све путеве своје дивљењем  величанству Твоме. А кад порастох познадох, са језом неисказивом, да си ми Ти још  ближи него што и слутих у пољима детињства мога. Познадох, Господе, да сам и ја  земља, у којој ти гориш и говориш. Познадох, Владико мој, да сам ја странац у себи  самом, а Ти домаћин и господар.   И то познање доведе ме до ужаса, који ми проледи срж у костима. Рекох себи: па ти  ниси прљао своју кућу него туђу? И ниси навлачио срам на себе него на другога? И ниси  вређао себе него домаћина, у чијем си дому гост? И ниси се бацио блатом на своју свећу  него на неко сунце у теби?   Какво крштење може опрати мој стид од Тебе? Какво покајање мој грех према Теби  изгладити? Помози ми, да се уништим, да ме нема, и да се поново родом, као младенац  без прошлости. Помози ми, Родитељу мој.   Незнабожачки идоли траже од својих свештеника извесну меру мудрости. Колико ли је  тек мудрости потребно свештенику Бога Живота!   Идоли траже извесну меру чистоте. Колико ли је тек сунчане чистоте потребно ономе,  ко служи Богу над боговима.   Идоли траже извесну меру снаге од својих служилаца. Коликом ли тек снагом мора  бити опасан служилац Свемоћнога Сведржитеља?   Свевишњи Родитељу мој, очисти живот мој и учини га жртвом на жртвенику Твоме. Кад  бејах чобан јагањцима, плаках, кад хоћаху заклати једно јагње. Учини ме невиним као  јагње и сагори ме на олтару Твоме. Кунем Ти се, нећу заплакати, Господе мој и Боже мој.  

LXXXII   Подигоше неверници рат против Господа неба и земље, ‐ сухо лишће против ветра  планинског! Докле ветар шуми, чује се шуштање лишћа. Но кад се ветар захукти,  развејаће се лишће по ритовима и друмовима, и остављени лист по лист изгубиће аваз  и слепиће се с блатом.  

Јер неверник се у гомили осећа јак и одаје глас. У самоћи га једе и страх и немоћ. А  верник кад је у гомили дели немоћ гомиле, а у самоћи дели моћ с Тобом; за то је самоћа  његова снага и његова песма.   Против кога дижете рат, безумници? Против Онога ли, који помишљу својом пали  сунца, и стада сунаца и звезда гони својим штапом? Заиста, мање је смешан рат, што га  врбе огласе громовима, и чикови водени страшним кондорима.   Сковали сте оружје, којим сатирете један другог, па сте устали, да истим оружјем  војујете против Њега. Но гле, он може ходити по мачевима вашим као по мекој  маховини. Нити се он плаши ваших тврђава више него ваших гробова.   Изумели сте ситне речи, којима ружите и понижавате један другог, па мислите, да ћете  вашим ситним речима понизити Онога, који једини зна шта је реч и откуда је? Гле, Он  вам је створио гласнице у грлу, и раширио плућа испод гласница, и просекао уста, и  везао језик у устима. Заиста, мање је смешан устанак свирала у дућану против мајстора  свога, и жица на харфи, против руке, што удара у њих.   Објавили сте рат не Богу но себи, и Бог са сажаљењем гледа на ваше самоубиство. Сухо  лишће оглашује рат гвозденим точковима!   У колико ви дуже ратујете против Њега, у толико се Он све незадржаније извлачи из  вас. Извлачи Господ своју снагу из вас, своју красоту, своје здравље, своју мудрост и  своје блаженство. То је начин ратовања Господа Вишњега са својим противницима.   Шта остаје од вас, убојити борци, кад Господ извуче из вас оно што је Његово? Не остаје  ли немоћ, и ругоба, и болест, и безумље, и несрећа? Ништа вам Господ неће одузети од  онога, што је ваше. А ваша је немоћ. И кад Он узме своју моћ, коју ви злоупотребљавате,  остаће вам ваша гробна немоћ, која није ни за употребу нити за злоупотребу.   Тргнуће Господ своју красоту из вас, и жабе ће бежати стрмоглаво од ваше ругобе.   Тргнуће Господ своје здравље из вас и крв ће се ваша у гној претворити, и бићете мирис  угодан за црве, мирис, од кога ће градови затварати своје капије.   Вратиће Господ своју мудрост к себи, и ви ћете у безумљу своме јурити по дубравама, и  свађати се са пештерама.   Блаженство своје и мир свој опозваће Господ к себи, и од вашег немира уплашиће се  извори и побећиће; и од несреће ваше усахнуће лоза у брду, и земља у пољу вратиће  свој плод натраг земљи.   Такав је начин ратовања Господа Свевишњега са својим противницима.   Као дете Он је немоћан да учини зло. И не враћа зло злом, јер је пресиромашан у злу. Но  само сабира своје добре дарове и одходи с њима од онога, ко шкргуће зубима на њ. И  оставља Господ невернике самима себи. И они се распадају као дрво црвоточно, | из  кога је изишла сировина, и по чијој гњилости црви тумарају за храном, као по  напуштеном дому.   Тако бива и с народом, који објави рат Животодавцу.   Рекох своме народу ‐ запамти: таква је победа Животодавца, и такав је пораз  безбожника.  

LXXXIII   Луде разговоре воде људи чим се удаље од Твога присуства, Мудрости моја. Безверници  говоре о делима, безделници говоре о вери.   И свак подништава оно што нема, а оно што има телали по пазару.   Докле Ти, Господе, пуниш дом мој својим дахом животворним, ја увек заборавим да  питам: шта је претежније ‐ вера или дела? Чим Те увредим, и осетим се остављен од  Тебе, jа са гневом улазим у разговоре људи, и подржавам ову страну или ону.   Јер без Тебе сам као ветроказ на димњаку, што чегрта према ветру. Кад се дигне ветар  вере у души мојој, ја стојим с онима, који оставише дела и сташе за веру; кад се дигне  ветар делатности у души мојој, ја држим страну с онима, што оставише веру и сташе за  дела.   Но у твоме свеумирујућем присуству нема ветра, нема колебања, и нема делења ствари.  Не осећам ни веру нити видим дела, но само Тебе Живога осећам и видим. Заиста Ти  ниси моја вера но моје виђење. И ти ниси моје делање, но ја сам твоје делање. И опет  говорим: Ти ниси моја вера но ја сам Твоја вера, и Твоје поверење.   Па учим разговорџије око себе: ко има праву веру у Живога Бога, тај радије ћути. И ко  дела право дело Божје, тај радије ћути. А ко својим умом склапа своју веру, тај се радо  препире о вери. И ко ради своје дело а не Божје, тај се радо хвали делима.   У човека од вере дубока је тишина у души, дубља од тишине на дну морскоме. Јер  Мудрост Божја рађа се и обитава у дубокој тишини.   У делатеља дела Божјег дубока је тишина на језику, дубља од тишине гвожђа у срцу  планине. Јер ко дела туђе дело, тај ослушкује наредбе и извршује их, и опет ослушкује, и  нема кад да говори.   Говорим верујућим у дела: није ли молитва моја делање и пределавање мене самога?  Није ли у мени сав свет од постанка до краја, и сва сиромаштина и нечистота света?  Заиста нисам без помагања сиромаха у души мојој, ‐ лечењу болесних и изгоњењу  нечистих из душе своје.   Говорим верујућим у веру: не будим ли веру у суседа својих делима добрим, која делам?   Није ли моје дело у свету песма моје вере, псалам спасенога међу неспасеним? Ко ће  зауставити песму у грлу препуне душе? Ко ће загушити препун извор да не отиче?  Препиру ли се виле, што чувају извор, са вилама у потоку изворском око тога, која је  вода кориснија? Заиста, да није извора, не би било ни потока.   Господе мој, не удаљуј се од мене, да не свисне душа моја од празних препирања.  Ћутање у Твом присуству гоји душу моју; разговори у Твоме одсуству мршаве је и  троше је у поздер.   Ослушнух и последњи пут препирања људи, и махну рукама, и удаљи се. Гле, то се не  препиру истински верујући са истинским делатељима Твога дела. Но то је завада слугу,  с мало вере и с много зле воље. То се маловерни свађају са потркушама светским. То се  усахли извор свађа са пресушеним потоком.   Док су били пуни, обадва су певали једну исту песму радости, и у радости довикивали  се.  

То се зловерник свађа са злоделаоцем. Каква је моја заједница с њима? Шта ме веже за  њих осим сажаљења, што утекоше од Твога сијања?   Испуни дом душе моје, Животворни Душе, да бих ослепио и не видео гневна лица  препирача, и да бих оглувио за њихове луде разговоре.   Утекли су од Тебе, Радости моја, зато воде луде разговоре.   Молим Ти се и поклоним, вежи душу моју кроз хиљаде сунчаних зракова уз Тебе, да не  утекне од Тебе, и не сурва се у хладну пропаст.  

LXXXIV   Они што просвећују, не просвећују него заслепљују, ‐ шта ћеш чинити с њима, Господе?   Они одвраћају децу Твоју од Тебе, и бране јој, да приђу к Твојој Мудрости, јер говоре:  Господ је једна стара реч ваших мртвих ђедова. То је стара амајлија, коју ђедови ваши  носише собом и помреше. Ми ћемо вас научити, како се рије земља, и гоји тело, и кује  злато, што јаче сија од мртвог Господа. Шта ћеш чинити са саблазнитељима деце Твоје,  Господе?   Ништа им ја нећу учинити, јер они су учинили све за проклетство свога семена и  племена. Заиста, гору су судбу спремили себи и своме народу него књижевници и  садукеји из Јудеје. Јер имадоше пример ових, и не научише се.   У старости својој слушаће клепет мачева на прагу своме, и умираће од глади, ћелави и  дрљави, а неће смети извирити се кроз врата, да опомену ученике своје. Чиме ће их  опоменути, кад је име моје избачено из хајдучког срца њиховог? Што ће их и  опомињати, кад су их они на то спремали, по безданој глупости својој, која прати  свакога, кога Ја не пратим. Шта ће им бити, Господе?   Биће им горе него Вавилоњанима, кад се у сили својој клањаху крви и злату, и децу  своју учише, да се томе клањају.   Прво ће доћи глад, какву ни Вавилон није запамтио. Па рат, ради пљачке хлеба, из кога  ће се вратити побеђени. Па међусобно клање и паљење градова и села. Па болести, до  којих се рука лекара неће смети дохватити. И учитељи ће бити шибани бичевима и  гоњени да буду гробари својих ученика, од којих ће сви друмови смрдети.   Они, који воде народ, не воде него га заводе, ‐ шта ћеш чинити с њима, Господе мој?  Завађају народ ради своје користи, и кад се народ збуни и узбуни, они се измичу са  власти и у миру једу излагану добит. Криве своје противнике, а иду стазама њиховим.  Од њихове галаме мудрац не долази до речи.   Ласкају глупаку и насилнику само да дођу до првих места. Посведневно пишу књиге и  објављују зло својих сродника, да би скрили своје зло.   Не уче народ истини, него га хране лажју округлу годину.   Немоћни су, да учине правду народу, него га застрашавају плашећи га гором неправдом  прошлих времена.   Харају за себе и за пријатеље своје, јер знају, да неће дуго.   Шта ћеш чинити с њима, праведни Господе?  

Учинили су они све, и ја немам шта да чиним, него да их оставим себи. Заиста, неће  јести своју добит у миру, него ће је потрошити на даће својих рођака.   Осиромашиће, и мишеви ће им пролетати кроз продрту кошуљу. Сневаће буне  преварених и похараних, и дизаће се у поноћи, престрашени и ознојени. Биће им дуг  живот, да би им казна била дужа.   Доживеће да виде свој дом у згаришту, и бежаће из своје земље, гладни и болесни, и  неће смети изговорити своје име ни пред ким.   Гледаће туђинце у својој земљи, и просиће комад хлеба од њих.   Горе ће бити држави њиховој него римској. Јер имадоше Рим за пример, и не поучише  се.   Горе ће бити народу њиховом, који их је родио, него народу јеврејском. Јер имадоше  пример народа јеврејског, и не поучише се.   Слушаће клетве свога имена, и неће смети провирити на прозор.   Гледаће свој народ где га везане у поворкама воде, и бојаће се за себе.   И слушаће, и у сну и на јави, проклињања свога имена, и дрхтаће, ‐ дрхтаће а неће моћи  умрети.   Господе Велики и Страшни, сви су Твоји путеви милост и истина. Шта ћеш чинити са  заслепљеним, заведеним, слаганим и похараним?   Ако се ко сети имена Мога, сетићу се и ја њега, и спашћу га.   Чекам, да Ме ко викне, ‐ и одазваћу се.   Докле има викања на земљи, имаће и еха на небу.   Ја сам онај, који је најближи свима и свему. Дајем се ономе, ко Ме жели; повлачим се од  онога, ко Ме не познаје. Без Мене свет је пухор пепела. И без Мене људи су немоћнији од  пухора.  

LXXXV   Где је цар, тамо је и царство. Цар без царства није цар, нити је удово царство царство.   Унутра у вама је царство небесно, рече Царски Син, и радост обасја све оне путнике по  гробљима, који разумеше ову небесну поруку.   Муслиман не верује, да се Ти дотичеш прљаве земље. Незнабожац Те види свега у  земљи. Царски Син зна за царски пут, и указује Те у земљи пречистој. У пречисту земљу  и Он се обукао и сишао, да диму земаљском донесе светлости и битности.   Царе мој, ближи си ми од дихања мога, и дубље станујеш у мени од мисли мојих.   Шта је дихање моје но нешто што споља улази у мене и излази? И пре дихања плућа  мојих Ти си био у мени. Знао си за мене још у бедрима оца мојега. И пре створења света  мислио си о мени.   Шта су мисли моје до печати спољашњих ствари, што улазе у мој ум као конци у разбој,  и ткају се, и слажу се, и разлажу се, и губе се? Све су ствари ван ума мога, и у мој ум не  улазе ствари но печати њихови.  

Но Ти си једина стварност ума мога, с којом се ум мој и роди. И пре свакога печата Ти  беше у мени; у додиру си са мном пре додира мога ма с којом ствари.   Од кад чух царску благовест, разастирем душу моју као покривач најдрагоценијих  блага, и тражим Тебе и Твоје царство у њој. Разастирем је и не видим јој краја ни дна.  Нити могу да досегнем све висове њене, нити да се спустим у све мајдане њене.   Откривам светле зраке, што наговештавају далеко сунце неко. Откривам златне  стубове храма, но нигде не видим краја храму.   Осећам благовони мирис кадила, но не могу да видим царски престо.   Што се више трудим и откривам, све више видим закривенога.   Неслућене тајне сместио си у мене, Господе над безбројним војскама. На сваком војнику  блиста се царски сјај Твој.   Као што сунце не бива без светлих зрака, тако ни Цар није без ангела својих, светлих  зрака својих.   Безграничност носиш собом, Царе мој, и безграничност уносиш у душу моју.   Вечношћу си се огрнуо као плаштом, Царе мој, и тим плаштом огрћеш душу моју.   Дух ствара себи Где и Када, и не зависи од својих творевина.   Господе Пребогати, изумљавам се од чуда гледајући у душу своју. Какво си све богаство  нагомилао у оскудни суд земаљски!   Заиста, моја је кривица, ако се осетим сиромашан. Моја је кривица, ако се осетим  смртан.   Моје је самоубиство, ако се осетим роб земље и земљине самообмане.   Где си Ти, ту је и царство небесно; и где је небесно царство, ту си и ти.   Бесмртни Царе, чуј тепање језика мога; чуј песму моју, једину жртву језика мога:   Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа, Тросунчаног Живота и Блаженства!  Амин.  

LXXXVI   Добро ће бити с праведником.   Ко икад тражи гроб неправедника? Нашто ће му? А гроб праведников сви траже, и  ограђују га, и подижу споменик.   Нашто ће им? То је исповест света, да праведник живи и после смрти, а неправедник да  се губи као бразда на морској води!   Ти си правда праведника, Живи Боже. Његова правда није у законима људским, које  људи хитро пишу и лено испуњавају. Твоје присуство његова је правда, и сваки Твој дах  ‐ његов нов закон.   Велики праведник нема старих закона, нити мари за законе писане на папиру. Јутрос од  зоре он осећа да Ти пишеш по његовом срцу и уму, и чита.   Стотине насилника и трчилажа дижу се против праведника и радују се, кад му стегну  грло, да не говори. Али насилници и трчилаже признају у себи, да би се по њима сви 

точкови света поломили од јутра до мрака. У самоћи, која је тешка кривоумним и  кривопутним као страшни суд, насилници и трчилаже признају, да у колико још свет  постоји, постоји једино због праведника ‐ због правоумних и правопутних.   Ко је праведник изван богоносаца? Нико, Господе.   Онај ко Тебе доноси у свет, доноси живот у љуштуру живота, доноси воду у празне  бунаре, и песму у занемела грла.   Као облак од суха дима, без грома и дажда, кога висински ветрови свемоћно расипају у  ништа, заиста, такав је и сав овај свет без богоносаца. Сав свет је сухи дим, коме само  богоносац може дати гром и дажд, и учинити га истинским облаком.   Облак личи на облак, и човек личи на човека, и свет личи на свет.   Но један облак је варљиви сухи дим, други је пун грома и дажда.   Један је човек постојећи, други непостојећи, премда личе један на другог. Један свет  јесте, а други није, мада изгледа, да оба јесу.   Пре него се Ти родиш на земљи, Господе, земља је непостојећа сен; и сва бића на земљи  непостојеће су сени.   Твоје рођење је улазак електрине у сух облак.   Твоје речи су дажд, што облак чини облаком.   Твоја чуда створила су од вампира људе.   Твоја крв, и сузе, и зној испуниле су празну сен света стварношћу.   Добро ће увек бити с праведником. Гроб његов увек ће се тражити. Гле, гроб  праведников више садржи снаге него живи неправедници. Јер су неправедници сени  сухога дима.   Благо народу с праведницима!  

LXXXVII   Богоносци, ви сте со земљи и светлост свету. Ако и ви обљутавите и потамните, свет ће  бити љуштура живота, свлак што змија остави у трњу.   Ви држите небесни огањ у пепелу. Ако се и ви угасите, свет ће бити гомила пепела за  вратима живота.   Смртоносци причају о вашем животу, јер свога немају.   Кривоклетници се куну у вашега Бога, јер свога немају.   Лажов се правда вашом истином, јер своје нема.   Неправедник се заклања под вашу правду, јер своје нема.   Очајник се теши надом, јер своје нема.   Мудраци земаљски обилазним путем траже мудрост и враћају се вашој мудрости, јер  другу не налазе.   Слабићи вас гоне, јер се боје ваше снаге, а сами је не могу да понесу.   Страшљивци вам завиде на храбрости, јер њих нема шта да охрабри.  

Богаташи, гле, сви од вас просе, а нико вам ништа не може дати. Богаташи сте, јер Бога  имате. Богати сте, јер сте Богоносци.   Душа ваша је колевка Бога Живота. Срца ваше престо је Његов. Ум ваш гора Синајска,  где Он једини скрижали и говори.   Путујте слободно с Богом у себи; нећете изгубити пут, и нећете остати без конака.  Уђите с Њим слободно на капију дана, и дан ће бити ваш. Уђите с Њим слободно на  капију ноћи, и ноћ ће стукнути са својим страшилима, и показаће вам своја чуда.   Не продајите своје благо, јер га свет не може платити.   Не трампљавајте се са васионом, јер васиона вам не може дати ништа осим себе. А она је  сва као папир према злату. Изгореће и она једнога дана, и биће шака пепела. Умреће?  Она је већ мртва, и нема је, без вашега блага духовнога.   Пространство с краја у крај не може сместити ваше благо.   Време с краја у крај не може избројати ваше благо.   Свет вас гони, јер ви имате мир, а он нема.   Свет вам завиди, јер ви имате богатство, а он је сиромашан.   Свет вас се боји, јер ви имате моћ, а он је немоћан.   Свет вас мрзи, јер ви имате блаженство, а он је несрећан.   Не злобите свету, и не додајите уља на огањ. Јер свет сав гори огњем злобе.   Осамљени сте, велите? Зар су гробови неко друштво? Један жив на гробљу мање је  осамљен него цело гробље мртвих.   Мало вас је, велите? Али сте наоружани. Ваши противници су везано робље.   Свет је безживотан без вас. Ви сте канали, кроз које се долива живот свету.   Свет је безрадостан без вас. Кроз вас улази осмејак у робијашницу.   Не гојте ваше тело, јер гојење је гнојење. Не трпајте блата на своје кости, јер ће вам  кости отромити, и душа се ваша стеснити.   Држите ревносно божанског младенца у себи, и чувајте се, да га не поплашите. Заиста  плашљив је као тица, и не намеће се. Од једне ружне помисли бежи из ума. Од једне  прљаве жеље бежи из срца.   Запамтите: ако Он напусти вас, своју последњу земуницу, свет ће бити љуштура живота,  свлак што змија остави у трњу.  

LXXXVIII   Дижем руке к Теби, Пастиру мој, но руке моје не досежу далеко.   Залуд се овца у рупи пропиње к врху; ако се пастир не сагне к њој, неће се спасти.   Благодат Твоја досеже даље од сунчаних зрака. Дохвати се руке моје, и изведи ме из  тамнице. Само један зрак Твоје благодати ‐ и дићу се на крила орловска.   Под каменом мучи се травка да узрасте, погрбљена од тражења светлости, бледолика  без светлости.  

Велика је радост мени смртном, када дигнем камен и гледам травку, како се усправља и  зазелени.   Није ли Твоја радост још већа, Бесмртни, када дигнеш камен, наваљен од света на душу  моју, погрбљену и бледолику?   Залуду ја сабирам дрва на гомилу, да огрејем душу моју, ако Ти не пустиш небесни  огањ.   Залуду ја трчим; ако сам погрешио пут, узалудно је трчање моје.   Сав труд мој, и зној мој, жртва је Теби. Ако је Ти не благоволиш примити, бићу као  пењач уз планину, затрпан снегом на врх планине.   Јер не гледаш на множину трудова него на жудњу срца.   За чим имаш да журиш, срца моје? Куда око погледа, види смрт. Чега год се рука  дохвати, осећа гроб.   Што год обретеш, обретеш и страх, да то не изгубиш. Што год заволиш испуњава те  жалошћу губитка.   Немирне мисли моје, гурате се по уму моме као пијани по сајму, и падате и умирете као  скакавци по друму. Умреће све оно, што вас је послало у мене, и ни једна од вас неће се  спасти из мога гроба, осим оне, што се везала за Безгробног, Неумирућег.   Заиста, ушле сте у гроб, ушавши у мене, и као гробари спремате мени гроб.   Али кад затруби труба, много цевна и многогласна труба, у души мојој, и објави долазак  Сина Божјега! Тада ће се све смртне жудње срца мога, и све смртне мисли моје,  издвојити на лево, и очистиће поље срца и ума.   И Син Божји ући ће у своје поље, и заравнаће све гробове, што сте ми спремали, као  кртичњаке. И умиће ме и окупаће ме Син Божји, и намирисати миром. Не за смрт но за  живот.   Сам сам се зазидао, Господе, од Твоје благодати. И не смем да провирим ван, јер си као  страшни ветар.   Сазидао сам кућерке и колибице у души својој па се бојим, да их не разориш. А Ти  разораваш не да би ме оставио бескућника него да би ме увео у палату, ширу и зрачнију  од звездане васионе.   Одбацише људи Твој крајеуголни камен, јер им је сувише превелик за њихове кућерке и  колибе. Одбацише га безумни зидари, јер не знаду, шта да почну зидати на њему. Не  могу да се досете заборавни, да си Ти зидар, и да је сав посао њихов, да Теби не сметају у  раду.   Сувише је велик Твој крајуголник, и дивови се плаше, да му се примакну. Говоре: ако  почнемо на њему, кад ћемо довршити?   Сиротани, како их смрт плаши од сваког доброг почетка!   Како их време приморава на једнодневне грађевине!   Пружи ми благодат Твоју, дужу од сунчаних зрака, Богаташу мој, и ја ћу се осмелити да  станем крај одбаченог камена.   Гле, Ти си благодат. Спусти се и дигни ме.  

Одагнај смрт и време од мене, и ја ћу зидати с Тобом оно што земаљски дивови не смеју.  

LXXXVIX   Пророкова Син Божји о храму морејском, ‐ да ли погрешно пророкова? Остаде ли камен  на камену, и улазе ли сад богомољци у њ? Да ли погрешно пророкова?   Сручи народ сву своју душу у зидине једнога храма, и остаде празан и без душе. Ко своју  душу повери камену на чување, и сам не стражари више над њом, заиста ће бити  несталан у свету као јасикова сенка.   Сазидали смо Богу храм, говоре нестали, и платили свој дуг. Од сада смо само дужници  себи самима. Дали смо Богу Божје, сад ћемо да дајемо себи своје.   Јадници, шта ће Богу храм, ако вама не треба? Шта ће ваш храм Ономе, коме није  сувише тесно ни уједном зрну песка нити сувише пространо у звезданој васиони? Зар  могу бескућници сазидати кућу Учитељу свих зидара?   Научи Зидар претке ваше, и вас саме, да зидате храмове Њему, јер су вама на потребу а  не Њему.   Зидајући Њему, ви зидате Њиме из себе. Јер не може земља ништа учинити за Њега без  Њега.   Зидајући најбоље Њему ви показујете пример души својој, шта она треба у себи да зида.   Зидајући Њему боље него своме телу ви показујете пример души, да и она зида себи  тврђе узвишеније и светлије обиталиште него што телу треба, и него ‐ тело.   Зидајући Њему доказујете, да душа ваша није све заборавила, нити се помирила с  колибама тела.   Скупе грађевине зидате Њему, да би подсетили душу, да је она за царску палату  намењена, а не за иловачне черге.   Не зидате дом Њему, но слику души својој, и књигу, и сећање души својој.   Господ је препун милости, и силази у камене храмове ваше, да се сретне с душама  вашим.   Али, јадници, шта ће бити од храмова ваших, ако душа ваша не сагледа и не послуша  пример? Ако кубета храмова ваших буду за вазда виша од душа ваших? Ако ширина  храмова ваших буде за вазда шира од ускости душа ваших? Шта ће бити од храмова  ваших?   Ако свеће у каменим храмовима вашим буду за вазда светлије од мисли ума вашега?  Ако измирна и ливан буду за вазда мириснији од мириса срца вашега? Шта ће бити од  храмова ваших?   Ако олтари ваши буду за вазда светлији од свих светиња душа ваших? Ако раскош  литургија ваших буде за вазда већа од раскоши душа ваших? Ако јека молитава у  храмовима вашим буде налазила више одјека у зидовима каменим него у душама  вашим? Шта ће бити од храмова ваших?   Постаће мртви споменици мртвих душа. А кад постану то, ‐ кад престану бити пример  зидарства душевног и постану гордост ‐ заиста ни камен на камену неће остати. А ви 

ћете, јадници, лутати као сенке оних, који су градили знајући шта и зашто граде; и  играћете по свету нестални као јасикова сенка.  

XC   Посрнуће многи у свету и пашће због Сина Твога, Господе дужи од времена и  благословенији од времених покољења.   Кнезови народни удружиће се и с хајдуцима против Христа Пресветога, свештеници с  лажним сведоцима, и мудраци с безумнима.   О како је Он величанствен у својој осамљености и у чистоти свога пута!   Законици, што су провели век у тумачењу закона Божјега, устали су сад сви сложно не  да суде него да убију човека.   Прваци народни, што низ недра и на појасима и на заушницама носе написан закон са  Синаја, заборавили су неколико хиљада година свога вежбања у правди, и као гладни  вуци јурнули су за Човеком мира и добра, да Га растргну.   Трговци су затворили своје дућане и потргли своје ножеве, да убијају.   Старци, урешени споља многобројним споменицима Божјих чуда на њиховом народу,  но без иједне унутра, извлаче се испод својих оџака, да помогну убити.   Младићи, који се веселе, кад их старији охрабре на злочин, изишли су с моткама и  камењем, да изврше убиство пре него седну за Пасху и почну славити Бога.   Дигле су се и жене на крв, и повеле су децу своју, да и деца помогну у једном народном  делу.   Крвници и насилници, који се других дана са страхом провлаче кроз мрак и тескобу,  сада су постали вође вођама и кнезови кнезовима.   Злочинцима у тамници дошао је дан слободе, јер они су постали потребни народу, да га  науче своме послу, да га науче како се убија човек.   Сви посетиоци, што су дошли у град за празник, да се поклоне Небу и потраже Бога,  окренули су леђа храму, и са својим домаћинима и конакџијама појурили су, да траже  крв праведникову.   Свештеници су заборавили храм и нагнули са жртвеним ножевима, да народ спасавају  од Бога.   Хроми и кљасти пружају своје штаке а слепи своје слепачке чанке ‐ своје једино оружје,  да се помогне убити исцелитељ.   Тако један народ грешника устаје једнодушно као трава, да убије Бога. И омаче му се  нож, замахнут против Бога, те удари сам себе у срце.   Не дај ми да паднем, Господе премили!   Отвори ми очи душе, да видим и научим се од судбе грешника. Да не пође нога моја ни  за ким, ко иде против Тебе.   Да како не дигнем камен на Тебе, и не убијем себе за навек.  

XCI   Крв праведника једино је писмо на земљи, што се не да избрисати.  

Убисте ли Христа, очајници, као што се надасте? Или крв Његова и данас гори на  главама вашим?   Објави, море, хуком својом свима пределима на земљи: крв праведника гори на глави и  стотог колена.   Изукрштајте се громови од истока до запада и напишите јасно и за слепце: никакво зло  људи не могу   учинити праведнику, а да се то зло не сручи двоструко на главу њихову.   Јер камен бачен на праведника, бачен је у висину, и падајући са висине добија у тежини.   Камење јерусалимско, што стојиш данас разбацано, завичи и реци роду људском, роду  заборавном, шта се деси са убијеним праведником а шта са онима, што га убише!   Видех пса где се опружи једном на врелој каши, и не дође више ни на хладну. А људе  гледам из дана у дан где се прже на крви праведника, и никад да се окану.   О безумнији од безумних, зар се не стидите повторавати лекцију, коју и пси одједном  науче?   Боље да ишчезне један крвнички народ него један једини праведник. Јер небо не пита:  колико је крви просуте него: чија је крв просута?   Да сви народи устану против једног праведника, неће му моћи ништа нахудити. Могу  само да му буду пратња до гроба. Но он ће њих пратити после гроба.   Заиста праведник кажњава својом милошћу до гроба и правдом после гроба.   Не осигуравајте имање својој деци, ви што уђосте у крв праведника. Гле, све имање ће  им пропасти осим крви, коју пролисте.   И неће праведник бацити клетву на вас но деца ваша, кад буду јела горак хлеб робова.   У дроњама праведника крије се Бог. Тешко вама, ако вас дроње саблазне, те презрете и  онога што је у дроњама.   На крст си дигнут, Христе Боже, не да покажеш своју немоћ према свету но немоћ света  према Теби.   Као сенке што се на месечини бију о стену, тако су немоћни народи што ударају на Тебе.   Утехо праведника и храбрости мученика, помилуј нас и спаси.  

XCII   Васкрситељ је Господ мој. Васкрсава мртве од јутра до мрака, и од мрака до зоре.   Оно што јутро сахрани, увече Господ оживи, и оно што вече сахрани, ујутру Господ  оживи.   Какво је дело достојније Бога живога него васкрсавати мртве у живот?   Нека други верују у Бога, који се парби и суди с људима.   Ја ћу се држати Бога, који васкрсава мртве.   Нека други верују у Бога, који се не приближује ни живим, кад га зову.  

Ја ћу се клањати Богу, који држи наслоњено ухо Своје и на гробљу и слуша, да ли неко  не вапије за васкрсењем и васкрситељем.   Гробари закопавају и ћуте. Господ откопава и виче.   Мајка ћерку закопава, Господ откопава; боља је мајка Господ од мајке.   Отац сина загрће, Господ одгрће. Бољи је отац Господ од оца.   Брат брата сахрањује, Господ васкрсава. Бољи је брат Господ од брата.   Господ нема ни суза ни осмејка за мртве. Његово је све срце за живима.   Свет кука за својим у гробљу, Господ песмом тражи своје, и буди их.   Васкрсни, Господе, дух мој, да би васкрсло и тело моје. Настани се у духу моме, и тело  моје биће храм Твој.   Говоре суседи моји у бризи: да ли ће ово наше тело васкрснути.   Ако сте се једном одрекли себе, и не живите више себи, онда је ваше тело као васкрсло.   Ако је тело ваше храм Бога Свевишњега, онда је Васкрситељ у вама, и васкрсење се ваше  довршује.   Тело се наше мења, многа смо тела до сад звали својим. Које ће од њих васкрснути?   Можда ниједно. Но сигурно оно,‐ ако сте га имали ‐ које изражава јасно Реч Божју.   Васкрситељ мој, смрт не васкрсава, јер смрт никад није ни била жива.   Ти си васкрситељ и Ти си васкрсли, јер Ти си Живот.   Само оно семе васкрсава, у коме се Ти скриваш, и то оно од њега, што си Ти.   Само ћеш онај дух оживети, који и сада живи Тобом а не светом.   Само ћеш оно тело сачувати, које је се Светим Духом почело испуњавати у овоме  времену.   Оно што је Господ Живи у гробовима, оно ће васкрснути у живот.   Нико не може васкрснути мртве него Господ, и нико не може устати из мртвих осим  Господа.   Јер Он је у светим својим. Заиста Он је у живим својим, и у гробу и над гробом.  

XCIII   Жељени је долазио, и доћи ће опет, а ви говорите: ко ће нам доказати, да је Он Бог?   Питам вас, тамна браћо, и одговорите ми, што вас питам. Кад би ви поручили Богу да  дође на земљу, каквог би ви желели да Га видите?   Као човека желели би Га видети, лепшег од свих синова човечјих, моћнијег од свих  синова човечјих на речи и моћнијег од свих синова човечјих на делу. Желели би Га  видети прекрасна као царевића; не охола него смирена као јагње; који би улазио под  наше кровове, с нама јео и пио, и делио с нама све сем немоћи наше и греха.   Онда вам кажем: ви сте сами доказали, да је Бог био међу нама. ‐   Желели би га видети као човека, премда се Он може појавити у сваком телу. Кад говори  да говори моћно како никад човек није говорио. Кад ходи по овоме свету, да не ходи 

као најамник и роб него као господар. Вода и ветрови да Га слушају, људи да Му следују,  зли духови да беже од Њега. Да буде од помоћи људима свакога дана: жалосне да теши,  болесне да лечи, мртве да васкрсава. Таквога би ми желели Бога међу нама. ‐   Желели би, да нам дође не као цар, са богатством, што пропада, и војском, која  ишчезава, и блеском, што тамни, ‐ не као цар него као већи од царева. И желели би, да  нам дође не као обичан пророк, него пророковани од почетка времена, који би смео  рећи, да је старији од времена; и који би нам прорекао, шта ће бити на крају и после  краја времена. И желели би, да нам дође не као свештеник, него као првосвештеник, у  коме се огледа све троје у једном: и Бог, и свештеник и жртва. Таквога би ми желели  Бога, да се појави међу нама.‐   Онда вам кажем: ви сте сами доказали, да је Бог међу нама. ‐   Желели би, да брзо дође и да оде, јер Га не би могли издржати на дуго. Но и кад оде,  желели би, да Његова реч јечи кроз време и простор, без краја и уставе, и да од Његових  стопа гори земља небесним огњем докле земља траје. ‐   Онда вам кажем: сами сте доказали, да је Бог био међу нама.   Жељени је долазио међу људе баш каквог људи могу пожелети, и још бољи, и још јачи, и  још лепши, па су људи, ах, и тада говорили: ко ће нам доказати да је то Бог?   Жељени ће опет доћи, душо моја. Као огњени змај долетеће, и, ако Га не познаш,  одлетеће, и више Га заиста видети нећеш, Устани, душо моја, и не спавај но бди. И  утврди у себи слику Жељенога, какав јесте, да би Га познала, када дође.   Нека слике свих светова изиђу из тебе, и нека те Његова слика испуни сву, од истока до  запада, и од севера до југа. Да би Га познала, када дође.   Јер ће као огњени змај доћи и отићи, а ти ћеш куњати и говорити: ко ће ми доказати?   Ако ти сама себи не докажеш, нико ти неће доказати.   Ако ти Га не докаже твој вечити живот, доказаће ти Га твоја вечита смрт.  

XCIV   У долини плачевној оживео си мртве кости, Сине Божански.   Нека се радује пророк, јер си обистинио речи његове.   Сва снага, и лепота, и мудрост, за којом цело човечанство од почетка жуди, у Теби је,  Свечовече.   Сва храна живота, и све пиће живота, којом живи живе од краја до краја времена, у Теби  је, Свечовече.   Кроз Тебе се Тросунчани зрак усудио бацити у таму смртну и сен небића. Милост је  била у томе зраку, и као свака милостиња злоупотребљена. Зато се Зрак повукао, и тама  смртна и сен небића преовладала је.   Сада си дошао с новим Зраком, и новом милошћу. И они, који Те примише, засијаше као  новозапаљена сунца.   А који Те не примише, осташе и надаље мртве кости у долини.  

Отворио си хлебарницу за гладне и пивницу за жедне, и призиваш све гладне и жедне,  да једу и пију и живи буду.   Ко жели живота, животом се мора хранити. Ко се смрти преда, смрћу се храни, и нема га  међу живима.   Донесе нам Бога у долу мучевну; донесе нам Бога, не као слику да Га покажеш, ‐ играње  слика поједе нам душу ‐ него као хлеб, да га једемо и оживимо. Сликама се хранисмо и  помресмо. Заиста, све ствари, што смртни једу и пију, слике су, које не хране и не поје и  не дају живота, ако Бог у њих не уђе.   Нека душа моја једе Бога, и венчаће се вечним животом.   Нека ум мој једе Бога, и венчаће се вечном мудрошћу.   Нека срце моје једе Бога, и венчаће се вечном радошћу.   Нека тело моје једе Бога, и васкрснуће из мртвих.   Нека сви људи једу Бога, и вратиће се дому, вратиће се у Свечовека.   Твога гроба нема међу нама. Земља држи само земљу. Гробови се сахрањују у гробове, и  остају у њима.   Царевићу Свете Триаде и царе свих бића, која су од Твоје речи продихала и прогледала,  нахрани ме Твојим лебом, и напој ме Твојим пићем.   Да не иструхне тело моје, и душа моја да се не бије по Аду као безтелесна сен, испуњена  лудим сећањима, испуњена телесним жељама, испуњена страхом и страшилним  сликама.   Да не изгубим, Господе, оба тела: земаљско, које је ближе пропасти од јесење траве, и  небеско, које је дух одоцнио да изатка и спреми за вечност.   Да не изгубим, Господе, оба духа: земаљски, који, је обрекао на смрт венчањем са  земљом, и небески, кога нисам примао у себе, да унесе своју вечност у мене.   Да не изгубим, Господе, оба живота: земаљски, који се чини животом, и небески, који  јесте живот.   Приђи ми ближе, и још ближе, Небесни Хлебу, и немој се бранити од мојих уста.   Приђи ми ближе, и још ближе, Небесно пиће, и немој се измицати од мојих усана.   Тројице Пресвета, спусти Твој жижак у моју ноћ и поплаши странца, који ме заклања од  Тебе.  

XCV  Деца и светитељи држе Те, Господе, остали се бунтују против Тебе.   Деца и светитељи граница су између царства бића и сени небића.   Стараоци се називају родитељима и бацају Твоју децу с високе стене у понор.   Стараоци уображавају, да су они родитељи, па управљају децом Твојом као својом ‐ имовином. Заиста, не управљају него криве и ломе.   Туђа су деца, стараоци, коју сте присвојили, и одговараћете за крађу и разбојништво.  

Није ваш живот ни онај што је у вама, нити онај, коме сте ви послужили као канал. Туђе  је све, осим зла у вама, и одговараћете за крађу и разбојништво.   Одговараћете за крађу, јер сте туђе назвали својим; и за разбојништво, јер сте туђе  осакатили и порушили.   Нема родитеља на земљи. Родитељ је на Небу. На земљи су само стараоци. Они, што себе  називају родитељима на земљи, лопови су и разбојници.   На земљи су само стараоци; и то је превелика част.   Дато вам је на старање најдрагоценије благо, што Бог има. И то је превелика част.   Блаженији је онај, ко се никад није родио, и коме никад ништа није поверено у старање  него ви, ако је ваше старање саблазан и умртвљење душа.   Зашто се радујете деци, ако не мислите бдити над њима као над ангелима небесним?  Зашто кукате за њима, кад вас рано оставе и побегну к ангелима? Туђему сте се  радовали, и за туђим кукате.   Не старајте се само о осигурању тела ваше деце, јер то и лисице чине са лисичићима.  Него се старајте о Богу у деци вашој. Састарани Бог постараће се за све остало. И оно  што с муком сабирате деци својој, Он ће им без муке сабрати, брзо и лако.   Не изгоните Бога из деце ваше, јер ћете им отерати мир, и срећу, и здравље, и  благостање.   И ако сву земљу оставите остављени од Бога, оставили сте прегладним, који ће све  појести и помрети од глади.   Не осигуравајате деци својој комад хлеба но комад душе и савести. И биће деца ваша  осигурана, а ви благословени у два света.   Старајте се о туђој имовини боље него о својој, и награда ваша биће неизмерна.   Царска деца дата су вам на старање. Заиста, Цар неће дати малу награду онима, који Му  сачувају царевиће, и не избришу име Родитеља из памети њихове.   Кроз децу гледа Цар зачуђено у вас, и чека ваше одговоре. Ако одговори буду  смртоносни, Цар ће се повући из деце ваше, и ви ћете се старати о лешевима.   Деца и светитељи држе Те, Господе мој, остали се бунтују против Тебе. Деца и  светитељи су Твоје кушање света.   Пази, душо моја, пази и не погреши.  

XCVI   Свака ствар ме плашила док бејах дете, сваку ствар сажаљевам од кад одрастох.   Свака ствар чинила ми се снажнија од мене док бејах дете. Сад се осећам снажнији од  свега, и сажаљевам све.   Јер научих се стајати уза Те, Господе мој, који си окружен бесмртним војскама као  боровом планином. И растем из Тебе као дрво из планине.   Узех сваку ствар за учитеља, док бејах дете, и идох донекле са сваком. И научих се  немоћи и смрти и вапају к Теби.  

Тражих најјачу ствар, да се ухватим за њу, да бих се спасао од промене и колебања. И  очи моје не видеше је, нити је уши моје чуше, нити је ноге моје нагазише. Сву децу своју  време подиже, да се хрве с њима, и да их из шале савија, ломи и чупа из корена, смејући  се страху и ужасу самртника.   Ухватих се за цвеће и рекох: оно је лепотом моћније од мене. Но кад дође јесен, цвеће  умираше на моје очи, и ја му не могох помоћи, но са сузама окретох се, и ухватих се за  високо дрвеће.   Но кад дође рок, извали се дрвеће из корена, и полеже по земљи као побеђена војска, и  ја се окретох са сузама, и ухватих се за камен. Он је јачи од мене, рекох, уз њега сам  сигуран.   Но кад дође рок, камен се истроши у пепео на моје очи, и ветар га однесе, и ја се окретох  са сузама, и ухватих се за звезде. Звезде су јаче од свега, рекох, њих ћу се држати, нећу  пасти.   Но кад загрлих звезде и уђох у тајни шапат са њима, чух јецања умирућих, и окретох се  са сузама, и ухватих се за људе. Људи усправно и слободно корачају, рекох, у њих је  снага, њих ћу се држати, да не паднем.   Но кад дође рок, видех и најснажније међу људима где се беспомоћно клизају низ лед  времена у безгласни понор, и остављају ме сама.   Обазрех се у зној по целој васиони и рекох: ти си јача од свега, тебе ћу се држати, сачувај  ме од клизања у безгласни понор. И добих одговор: довече и ја тонем у безгласни  понор, и сутра ће бити друга васиона место мене. Узалуд се вежеш за мене, немоћног  сапутника свога.   Опет се окретох људима, најмудријим међу синовима људским, и упитах за савет. Но  они се завадише дајући ми одговоре, док смрт не махну руком и не унесе тишину међу  препираче.   Опет се окретох људима, највеселијим међу синовима људским, и упитах за мишљење.  Као да ми могу дати неко мишљење они, који месом мисле! Они ме узеше за шалу и за  весеље своје, док смрт не диже свој штап и не превуче буђом језик њихов.   Опет се окретох људима, онима који ме родише и донеше међу ствари, и упитах њих.  Њихова смежурана лица позеленеше; очи им заводнише; и они промуцаше: у незнању  се родисмо и ми, у незнању родисмо тебе, и незнање своје поделисмо с тобом.   Опет се окретох људима, пријатељима својим и рекох: пријатељи моји, шта мислите ви?  А они оћуташе дуго, док стидљиво не подигоше очи и прозборише: ми се одавно  спремамо да питамо тебе: шта мислиш ти?   О кад закуцах и на последња врата, да питам, врата се отворише и видех мртваца где  износе.   Кад не бејаше више врата да куцам, нестаде и суза, и сухи страх забоде своје канџе у  кости моје.   Још једна суза нађе се и скотрља се у дно душе моје. И гле, нека непозната врата, у које  удари последња суза, отворише се, и Ти се појави, Царе мој и Оче мој, сав окружен  бесмртним војскама као боровом планином у неопалном пламену.  

И светлост заигра као многогласна харфа, и ја чух где говори: Ја сам онај кога тражиш.  Држи се Мене. Име ми је: Јесам.  

XCVII   Твоја посета, Снаго моја, доноси снаге свакој твари.   Као у празне лампе налеваш уља у сваку од њих, и почињу горети.   Благо оном, ко Тебе прими у своју празнину; напуниће се и гореће.   Кад уља нема, онда фитиљ гори са димом и рђавим мирисом.   Горели су људи и пре Твоје посете, но то ниси горео Ти но фитиљ са димом и рђавим  мирисом.   Кад си Ти дошао у посету земљи, налио си све лампе уљем, и уље је почело горети, без  дима и рђавог мириса.   Ако неуки не виде разлику, но говоре: и пре је било горење, и сад је горење.   Не виде неуки разлику између горења празне лампе и горења пуне лампе.   О неуки, кад гори земља својим огњем, то фитиљ гори а не уље, и горење је са димом и  рђавим мирисом.   Кад се земљани судови напуне небесним уљем, онда уље гори, и горење је са пламеном  и светлошћу, но без дима и рђава мириса.   Гле, Ти ниси као обични посетиоци, који долазе да узму. Дошао си не да дођеш и одеш  као обични посетиоци, и не да дођеш и узмеш, него си дошао да оставиш. Ваистину, да  напуниш и све пуно оставиш!   Свака ствар се пуни силом и снагом, Господе препуни добара, када Ти дођеш у посету.   Вода, што је само могла да пере тело, добила је силу, да крштава душу. У Твоје име  Господе!   Уље, што је само могло блистати на здравом лицу, добило је силу, да болним даје  крепост. У Твоје име, Господе!   Хлеб, што је само могао гомилати у човеку пепео на пепео, добио је силу, да Твојим  животом храни живот. У Твоје име, Господе!   Извори су се налили снегом, и траве пољске наједрале животом. У Твоје име, Господе!   Речи су постале леком, и знаци су постали одбраном. У Твоје име, Господе!   Мртви су почели узимати немоћи живих на себе и живи се почели разговарати са  мртвима као са живима. У Твоје име, Господе!   Гробови, из којих је само смрад текао, почели су изливати миро, и зверске пештере  постале су покајницама. У Твоје име, Господе!   Пре Твоје посете, Господе, све је било димљивије од горећег фитиља, и све немоћније од  пауковог ткања.   Да ли ће неуки отворити очи и видети разлику? За све неуке клечим и молим се пред  Тобом, Господе Свемоћни: отвори им очи, да би видели разлику.   Да би видели разлику и отворили своје празне лампе, да их Ти напуниш.  

Да се не би вечито гушили у диму и рђавом мирису, Небесно уље лампе моје.   За све неуке клечим и молим се пред Тобом, Душе Свети, Животворни. Духни као олуја  и затреси душу неуких, да би се пробудили и осетили час Твоје посете.   Да би се покајали, и заједно са мном клекнули и узвикнули: како земља постаје нова,  кад је Ти посетиш. Величанствени и Страшни Боже!  

XCVIII   Књига сам исписана и споља и изнутра, и запечаћена са седам печата.   Сричу комшије моје и не могу име да ми срекну.   Комшије моје, како ћете онда прочитати име Господа, који ме од блата испере, кад моје  име не можете да срекнете!   Твоја сам књига, Господе Царе мој, Твоје сам писмо и споља и изнутра. Само свет ме  замрља својом неписменом руком, те постах нејасан и нечитљив.   Твоја сам књига, Господе Царе мој, и Твоји су печати, којима си ме запечатио као  светињу своју.   Под сваким печатом скрива се по један дар Духа Светога, по један дар бесмртног живота  Небесне Триаде. Ко ће отпечатити оно, што је Бог запечатио, ‐ ко може други осим Бога  јединога?   Говоре ми комшије моје: ти си књига света, и сав си исписан руком света, и сви дарови у  теби су дарови света?   Тако ме читају неписмени, и ја осећам, да ми не знају имена.   Заиста, свет је много исписао незграпном руком по срцу моме. Многе и нетражене  дарове утрпао је свет у срце моје.   Но гле, и кад избришем све писање светско из срца мога, избацим све дарове светске из  срца мога, не избацујем срце своје из себе, и не остављам га празним.   И гле, кад избришем све писање света по уму моме, и све дарове светске избацим из ума  мога, не избацујем свој ум из мене, нити га остављам празним.   И знам, да је по телу моме писао дух мој, и по духу моме тело моје. Гле, кад избришем  све писање духа мог по телу моме, и тела мога по духу моме, ипак не остајем књига  неисписана.   Кад избацим сав свет из себе, опет видим у себи књигу запечаћену са седам печата. То је  Твоја књига, Господе. То је писање Господа мога. Ко може отпечатити књигу Божју осим  Бога јединог?   Ко Тебе призна за Оца, признајеш и Ти њега за сина, и сину отвараш књигу и читаш  тајне. Печат по печат ломиш, и читаш му тајне.   Узалуд ме читају људи, неће ме прочитати. Прочитаће само оно, што је свет написао по  мени и у мени. Но очи њихове не могу читати под печатима.   Нема много речи у тој књизи, но свака реч је као пламен оштра, и као бесмртност дуга, а  слађа је од свих сласти овога света.  

Седам речи, ‐ седам духова и седам живота, три горња и три доња, везани у средини  нераздвојно у један неумирући пламен.   Света мужанственост неба и девичанска женственост земље, опасан непорочним  појасом, окићеним са седам звезда.   Но ко сме просипати бисер пред оне, који се хране трулим јабукама? Ко сме читати  тајне Твоје онима, који су писмени само за дебела слова света?   Невидљива рука стара се, да пише свуда по свету, но свет се отима и мучи да пише  својом мртвом руком ‐ мртва слова.   Господе Свемилосни, погледај у оне, који гледају у Тебе, и управи руку њихову, да кад  пишу по себи пишу Твоје име и споља и изнутра.   Свемудри Боже мој, управи очи изабраних Твојих у печате књиге Твоје, да с молитвом  чекају и с разумевањем читају, кад Ти будеш нечујно и лагано ломио печате тајни?  

XCIX   Мало је послушних, Господе, а верујућих има.   Мало је оних, који нетремице гледају у Господа свога и иду за Његовим погледом.   Тражим послушне, Господе мој, и делим радост с њима. Казујем њима о путевима  Твојим и мудрости Твојој, и они потврђују моје казивање. И радост своју множимо и ‐  делимо.   Слушам причу послушних, како си уклонио спотицања испред ногу њихових, и додајем  своју причу, и соба се наша испуњава небом.   Све догађаје, што нам се догодише, сејемо на често сито закона Твога, и плеву што  испадне зовемо својом, а чисто зрно што остане зовемо Твојим.   Рачунамо све муке, све сузе, и сва страдања своја ради имена Твога, да смо у добитку.   Шта нам вреди вера од недеље до недеље, говоримо, ако нас она не веже сваки дан са  погледом Господина нашега?   Има верујућих, Господе Боже наш, али је мало послушних.   Коме ћу бити послушан, ако нећу Најмоћнијем? Зар ће ме заваљени дићи, и самртници  зар ће ме укрепити?   Коме ћу бити послушан, ако нећу Најмудријем? Зар ће ме неуки научити, и незналице  зар ће ми казати истину?   Коме ћу бити послушан, ако нећу Најсветијем? Зар ће ме грешници сачувати, и крвници  зар ће ми душу спасти?   Како би се назвао залутали човек, који би спазио огањ у тамној ноћи, и не би срачунао  своје путеве према том огњу?   И лађар како би се назвао онај, који би видео светлост у пристаништу, и окренуо лађу у  страну?   Истим именом могли би се назвати и верујући а непослушни.   Осетио си жаоку непослушности моје, Љубави моја; опрости!  

Од кад ме рани љубав Твоја, стид ме испече од сећања небрижљивости моје.   Закитио сам се био вером у Тебе, као цвећем, ходио сам својим путевима, не осећајући  како ме љубав Твоја узастоп прати.   Сада су ми се отвориле очи за љубав Твоју. Ранио си ме љуто, и рана ме пече као огањ.   Сад видим, да ме је љубав Твоја пратила на свима обронцима и раскршћима живота.  Гледам у прошлост и видим само двоје: љубав Твоју и непослушност моју. Ранио си ме  љуто, и рана ме пече као огањ.   Коме да исповедим грех мој но Теби, коме и сагреших?   Што да се исповедам непослушнима, који ће рећи: ниси много згрешио, јер и ми тако  чинисмо? Својим грехом правдаће мој грех, и неће ми дати утехе.   Учиниће свој грех мерилом правде између мене и Тебе, и досудиће правду грешнику.   Ранио си ме љуто љубављу Твојом, и рана ме пече као огањ.   Опет је милост Твоја безмерна, те ми отвори очи пре него умрех.   Опрости, Господе, и заповедај слузи Твоме!   Како и сад кротко гледаш и заповедаш, као да Ти нигда не сагреших!   Заповедај, Господару, и шибај бичем, и помози савести мојој шибати ме.   Ранио си ме љуто, и рана ме пече као огањ.   Нека. Нека ме пече као три огња, док се не навикнем бити послушан као ангел небесни.   Док ми послушност Твојој вољи, Господе, не постане једина сласт мојих дана и ноћи, до  краја века.  

C   Прими жртву речи моје, Оче мој, ‐ тепање детета покајаног прими, Оче мој!   Исправи реч моју истином Твојом, и прими је на подножју ногу Твојих.   Окади жртву моју благомиром светитељске молитве, и не одбаци је, Тросунчани  Владико светова.   Речитију Ти жртву приносе ангелски кругови, но њихова реч струји к њима од Тебе, и  враћа се к Теби, непомешана с немилом таме и не загрцнута у грлу грехом.   Убог сам, и ништа друго немам да изнесем на жртвеник Твој осим речи ове.   О кад бих Ти ствари приносио, приносио бих речи. Јер шта су ствари друго до речи? Сву  си васиону испунио језицима, који су пламенови када Теби хвалу уздижу, вода ‐ када  себи Твоје хвале шапћу.   И кад бих Ти јагње принео, принео бих Ти једну реч.   И кад бих Ти тицу принео, принео бих Ти једну реч.   Зашто да приносим туђу реч Господу моме, зашто туђу а не своју?   Ко ме учини господаром туђег живота и туђе песме, туђег пламена и туђе жртве; ко?   Моја реч је мој живот и моја песма, мој пламен и моја жртва. Од Твога узех и Теби  приносим, ‐ прими и не одбаци, Мајко препуна милоште.  

Одабрах шаку шенице са њиве кукоља, прими ма и једно зрно из моје шаке, и учинићеш  ме срећним.   Од једног зрна Ти можеш умесити хлеб, довољно за народе.   Прими лепту моју, Сине Васкрситељу, прими и не одбаци лепту сиромашка.   Прими жртву моју не за мене него за некога, ко је још сиромашнији од мене; има ли  таквога?   Ко нема ни толико колико ја, за њега прими жртву моју; постоји ли такав?   Као хармонику згњечио ме свет; једва сам узео даха, и јекнуо. Нека ангели Твоји даду  благозвучности моме јеку, и изнесу га преда Те, љубави моја.   Опомињем се свију добара, што си ми учинио за живота неуморни Пратиоче мој, и  приносим Ти једно уздар је од себе.   Не приносим Ти целога себе, јер цео нисам достојан сагорети на Твом пречистом  жртвенику. Оно што је намењено смрти и трулежи, не могу принети Бесмртноме на  жртву.   Прими жртву речи моје, Троједина Кито Цвећа; тепање детета новорођеног прими.   Кад запевају хорови ангелски око престола Твога, кад затреште трубе архангелске, кад  мученици Твоји заридају од радости, не презри жртву речи моје, Господе Боже мој.   Не пречуј, но чуј.   Молим Ти се и поклоним Ти се, сада и кроз све време, и кроз сву вечност. Амин.       На Охридском језеру   1921‐1922 године.                              

Епископ Николај  

ДИВАН   ПРЕДГОВОР  Православни Богомољачки покрет у Југославији после Првог светског рата па све до  наших дана представљао читаву једну духовну епопеју, која није завршена него се  продужује.   Шта је овај Покрет био у суштини, изложено је у овој књизи. Они који га нису  познавали, осуђивали су га и исмевали. Они који су га површно познавали, односили су  се пасивно према њему. А они који су га добро познавали, били су њиме одушевљени,  полажући на њ велике наде у правцу духовноморалног препорођаја српског народа.   Међу овим последњим био сам и ја. Преко двадесет година ја сам активно учествовао у  овом Покрету и пратио његово делање. Па како је већина од знаменитих чланова овог  Покрета отишла Богу на истину ‡ било да су умрли обичном смрћу било да су намучени  и убијени од нациста и комуниста ‡ сматрам за дужност, као један међу најстаријим  њиховим пријатељима, да кажем новој генерацији српској, ко су били и шта јесу српски  богомољци. Да разбијем маглу сумње односно православности и црквености  Богомољачког покрета. Да кажем и покажем, да овај Покрет није био неки  протестантски "ревивал", који плане па се угаси, него један трајан и истрајан верски  успон, који је органски растао изнутра, из душа људских жедних Бога, па се постепено  ширио изван и раширио свуда међу Србима у Југославији.   Дужан сам да кажем истину о српским богомољцима још и за то што сам био одређен од  Светог архијерејског сабора за руководитеља и попечитеља овог Покрета. И био сам то  кроз пуних двадесет година. Трудио сам се да овај Покрет простог сељачког народа  очистим од спиритизма и сваког секташтва, јереси, раскола и кривоверства, што су у њ  уносили странци намерно а домашњи по незнању. И сваке године морао сам подносити  извештај Сабору о стању и развитку тог Покрета.   Наш српски Богомољачки покрет је самобитан и самосвојан. Он се заснивао на личним  духовним доживљајима појединаца нарочито у дуготрајном ратовању од 1912. до 1918.  године, што значи на чудесима. Због тога су чудеса Божја основна нит ове књиге. То је  разлог што сам ову књигу назвао "Наука о чудесима".   Богомољачка централа у Крагујевцу издала је од 1919‡1941. године равно 101 књигу,  осим стално издаваног месечног часописа, "Малог Мисионара" и многобројних  религиозних брошура и листака. Штампарију овој централи подарио је покојни  Михајло Пупин.   При саставу ове књиге ја нисам могао имати под руком сав онај огромни материјал,  живећи у туђини последњих 10 година. Саставио сам је на основу нешто сачуваних  бележака и личног сећања.   У наше време код Западних народа, особито у Америци и Британији, огромно је порасло  научно интересовање за мистериозне упливе онога света на људе као: исцељење сваке  болести помоћу вере и молитве, незнани, гласови, пророчки снови, необичне визије.  Све оно што се раније сматрало сујеверјем простог народа, сада научници са свом 

збиљом предају емпиричком испитивању, ‡ свега тога необичног, натприродног и  чудесног.   Српском народу није потребно то доказивати, јер он сам може пружити доказе онима  који не знају. Из свог огромног духовног искуства.   Пуштајући ову књигу у свет, ја се молим Господу Богу да користи свима читаоцима: да  обрадује верне, да оснажи маловерне и да поврати вери безверне.   У Њујорку 1952. Епископ Николај     ДИВАН 1.  

САБОР У ДИВОСТИНУ  Хиљаду деветсто тридесет и неке Божје године одржан је сабор Богомољачког покрета  у манастиру Дивостину више Крагујевца. После богослужења у цркви Епископ је  благословио присутни народ и сео. И други су поседали, али велика већина остала је  стојећи као у цркви.   Отац Јован Рапајић, уредник богомољачког часописа у Крагујевцу и наш знаменити  духовник отворио је сабор овим речима:   ‡ Браћо и сестре, мислим да се и анђелска небеса данас радују тако великом броју вас  сабраних овде у Дивостину, у овом дивном "Девојачком стану". Наш Богомољачки  покрет јесте на првом месту покајнички покрет. И ми смо се сви сабрали овде као  покајници. Па кад је, по речима Спаситеља, велика радост на небу због једног покајаног  грешника, колико ли је тек због толиких стотина покајника! Лептир се радује ливади  пуној цвећа; пчела се радује воћњаку пуном цвета; мајка се радује кући пуној деце. А Бог  се радује многом народу своме. И ми се радујемо Богу. Наша наука није нека сопствена  наша наука, него оно што је Јеванђељем објављено свету. Ми својим духовним  преживљајима само потврђујемо ту науку. На грешника прво наилази страх од Бога; од  тога страха долази покајање; покајању следи нада у милост Божију, а нади следује  љубав која се показује у честој молитви и добрим делима. Све ово ви сте преживели или  преживљујете. И сами се буните против старога човека у себи и радујете се новом.  Буните се, велим, и дижете устанак против греха у себи и у друштву. Због тога је овај  наш Покрет назват Духовним устанком. Као што је српско робље дигло устанак против  Агарјана, тако и ми, с Божјом помоћи, покрећемо овај Духовни устанак против греха,  који трују и умртвљују и појединце и народ.   Слобода принадлежи човеку као хлеб и дисање. Али, ако се човек или народ ослободи  само од спољашњих тирана а остане под тиранијом својим сопствених грехова, тиме  није учинио много. Као кад би отерао туђу стоку изу свога жита а пустио своју да му  поједе храну и остави га гладног. То је неразум против кога ми устајемо. И то је смисао  нашег православног Богомољачког покрета или, како је речено, Духовног устанка, у  српском народу. Са овим ја отварам данашњи наш сабор, и добродошлицом  поздрављам све присутне, а на првом месту преосвећеног Владику, свештенство, госте  из даљине и близине, као и све вас делегате наших братстава из целе државе, и остале  чланове наше.   Потом отац Јован умоли брата Божу Чеперковића да каже реч:  

Брат Божа: Доносим вам поздраве од нашег братства у Врњцима. Наше братство јача из  недеље у недељу, ‡ слава Богу. И народ што из разних крајева долази у бању, радо се  придружује нама после службе Божје и слуша верске поуке и духовне песме у црквеној  порти. Неки од слушалаца из даљине у одушевљењу заричу се, да ће и у своме месту  основати богомљачко братство. Други опет позивају наше мисионаре да их посете и  духовно укрепе. И благодат Божја јавља се међу нама у сили. Као што вели апостол  Павле: "Вјера ваша нек не буде у мудрости људској него у сили Божјој" (И Кор. 2, 5) ‡ А  шта је сила Божја него чудеса Божја, која се јављају и унутра и споља. Тамо где не  достиже рука човечија, достиже рука Божија. И што човек не може, Бог може. Јер је  писано у Сведочанству истине: "Све је могуће Богу". Испричаћу вам један од многих  чудесних догађаја код нас. Један наш сусед лежао је узет у постељи пет година  непомично. Многе лекарије нису му помогле. Упитају га наша браћа, да ли би он  дозволио један скуп богомољаца у његовој кући? Он дозволи. Дошло нас је око  тридесет. Читали смо, певали и проповедали. Болесник је најпре пажљиво слушао а  потом плакао. И он се почео искрено молити Богу. Оздравио је потпуно, и ево га данас  међу нама. Дошао је са мном. Прозовите га нека сам он посведочи.   Приступа један плавокоси младић који простим речима потврди све оно што је брат  Божа о њему рекао.   ‡ Треба ли већи доказ наше вере и нашег покрета? А ми морамо имати нешто стално и  стабилно. Шта је то? То је света црква православна. Ми њу имамо, или боље речено она  нас има. Никуд, браћо, мимо ње и на супрот њој. Она је извор вере живе, а вера жива  опет извор свих чудеса у наше време као и у стара времена. Него само с њом и са њеним  благословом. Да нас не преваре разне пропаганде вукова у овчијој кожи. Опростите  мени грешном.   Брат Бранко Симеуновић: Браћо моја, и код нас у Босни показао је Господ многа чудеса  у нашем покрету, да се тешко довољно надивити сили и милости Његовој. На нашем  прошлогодишњем сабору у манастиру Тавни доведена беше једна нема девојчица.  Духовник је позвао побожне људе и жене из наших братстава да клече и моле се Богу  докле он буде читао молитву пред олтаром. Пред вече наста неки велики жагор у  народу: "Проговори, проговори!" викао је народ. ‡ Кад не би било оваквих догађаја, вера  би наша усахнула као трава без кише. Али оваква су догађања честа као пролетња киша  од Бога.   Брат Живан Аночић из Шопића: Прост сам ја човек и незнатан. Немам ништа ни у себи  ни на себи, чиме бих се могао похвалити сем милости Господа Исуса Христа,  пострадалог нас ради и васкрслог. Његова милост покренула ме је на покајање. А то је  било овако: Једнога дана кад су звона зазвонила, видим ја многи народ оде у цркву.  Мени одједном дође мисао: Ко је луд, ‡ ја који никад не идем у цркву или онај бројни  народ што сваке недеље иде у цркву? Неко од нас мора да је луд. Неколико недеља та  ми мисао није излазила из главе. И сваке недеље ја сам из скривеног места посматрао  народ како иде у Цркву питајући се: Ко је луд? Моје срце у то време било је хладно  према вери као лед, и тврдо према љубави Божијој као стена. Једне вечери чујем ја како  једна жена виче на некога: Јеси ли ти крштен човек? Слушао сам ја ту реч и раније, али  нисам је осећао. Сада тек та реч паде на ме као гром. Јесам ли ја крштен човек? ‡ почнем  питати себе. Наравно да сам крштен, али своје крштење ја сам сасвим претрпао мојим  гресима, тако да сам постао као некрштен. Те ноћи чујем ја нечији глас који ме стално  пита: Јеси ли ти крштен човек? Нећу вам дуљити како ме то мучило дуго и дуго. Онда 

ми дође мисао да седнем и испишем све моје грехове од детињства. Поваздан сам  радећи премишљао у својој прошлости и шта сам све згрешио, а у вече сам записивао у  књижицу. Када сам сву књижицу исписао, не смеднем се исповедити од стида пред  нашим парохом протом Харитоном, него одем чак у Мачву код попа Туфегџија, који је  био хаџија и наклоњен богомољцима. Предам њему књижицу мојих грехова. Он ми  очита молитву и много поучи. И ја се вратим у Шопић лак као да сам збацио са себе  врећу камења, и тако радостан да сам плакао од радости. Од тога дана ја бројим године  мога живота. До тада ја сам био мртав, а од тада сам жив. То је, браћо моја, највеће чудо  Божје које сам ја до сада чуо и сазнао. Према томе, не вреди нам ни само крштење без  покајања. А кад дође човеку покајање, дође му и жеља да извршује све што црква  прописује. Тако је било са мном. И од мога покајања, чим звоно зазвони, ја сам с  народом редовно ходио у цркву. И често сам себи говорио: Није народ луд него сам ја  био луд. Јер неверовање је лудило, према Светом писму.   Отац Алекса Тодоровић: Ваше Преосвештенство, оци и браћо. Код нас није световни  обичај да се једна скупштина испуњава и завршава само говорима. Код нас се на  скуповима и саборима речи смењују песмама а песме молитвама. По учењу Божјег  апостола: "Реч Христова треба богато да се усели у вас", а то не бива без духовних  песама, ради чега ми се учимо и саветујемо и утврђујемо "са псалмима и појањем и  пјесмама духовним, у благодати пјевајући у срцима својим Господу." (Кол. 3, 16). Зато ја  бих молио брата Божу, као одличног појца, који је и црквени појац у Врњцима, да почне  једну од наших богомољачких песама, а ми сви да му следујемо.   Сви устају, брат Божа отпочиње а сав збор пева:   Помози нам вишњи Боже,   Без тебе се ништ не може:   Ни орати, ни копати,   Ни за правду војевати.   Помози нам вишњи Боже,   Без тебе се ништ не може:   Ни родити, ни умрети   Нити болест преболети.   Помози нам вишњи Боже,   Без тебе се ништ не може:   Ни грешнику покајати,   Ни са братом запевати.   Помози на вишњи Боже,   Без тебе се ништ не може,   А с тобом се све постиже   И у вечни живот стиже.   За време док смо ми певали зауставише се кола пред капијом Дивостина, и к нама се  упутише три непозната човека. Приступише епископу и представише се. Најпре се  представи један од њих, ‡ који је говорио српски, ‡ као неки виши чиновник из  Београда, па онда он представи другу двојицу који беху Енглези. Један од њих звао се  Петерсон, књижевник и новинар из Шкотске, а други Карингтон, пастор из Велса. Кад  ми завршисмо песму, устаде Карингтон па нам рече:  

‡ Нисмо дошли међу вас случајно, него баш намерно. Чули смо за хришћански  Богомољачки покрет међу Србима, па смо желели да га упознамо. За нас двојицу ово је  срећна прилика да се нађемо баш на вашем годишњем сабору. Ако нас примите ми ћемо  вам бити благодарни, ‡ ако ли нас не примите, ми ћемо се без зловоље удаљити.   ‡  Примамо, примамо! зачу се из многих грла.   И наш рад се настави.   Брат Стеван Толић, учитељ из Вуковара: Доносим вам поздрав из Даља од нашег  братства. Наше братство стално се умножава под силним утисцима наших јулских  молитвених скупова на Водици многи се враћају вери и уписују за чланове. Срео сам се  ове године на Водици са једним пријатељем, интелектуалцем, који је мене као учитеља  раније исмевао због "лудовања са простачком масом". Пре две године на Водици он је  слушао многе беседе и исповести. Нарочито га је дирнула реч брата Мисе из Крагујевца,  који је опомињао да свак треба да се опомиње своје смрти, да би исправио свој живот.  Јер, вели у Светом Писму стоји: "Сети се дана смртнога, и нећеш никада згрешити"  Узбуђен и потресен он ми потом рече: "Много сам пута ја стајао над мртвацима, и  осећао сам се као да стојим над мртвим кладама. Међутим, сад ми сви они мртви стоје  пред очима и гледају њих као да у њима гледам себе мртвога". ‡ Овог лета видео сам га  опет. Сасвим други човек: без раније гордости и осионости, кротак смеран и мио. Вели:  "По крштеници ја сам стар 35 година, али уствари, стар сам само две године, од мога  новог рођења. Ја сам човек школован, могу рећи и врло начитан. И ценим школоване  људе. Али ми још звуче у ушима речи једне мајке: "Ја им дадох анђела а они ми вратише  ђавола; тј. од побожна детета направише безбожника".   Брат Танасије Настић из Сарајева између осталога рече: Кажу за камилу, коју иначе зову  пустињска лађа, да кад се у некој оази добро напије воде, може да издржи по седам дана  без воде. Слично је то и са мном. И ја загасим своју духовну жеђ једном у години на  оваквим нашим годишњим саборима, па добро запојен духовно осећам се кроз целу  годину сит, бодар и задовољан. Ја сам живео дуго у Америци, и посећивао сам неке  протестантске скупове у покрету званом "ревајвал", али нисам ни из далека осетио дух  братољубља и нежности коју осећам овде. Знајте, да само Православље носи овај  чаробни дух братољубља, који дух ја осећам и овде свим бићем својим као и на свима  нашим годишњим саборима.   Брат Алекса Ристић из Тузле рече: да певање духовних песама највише утиче на народ.  То је постало тако популарно у Источној Босни да се често чују и муслимани како певају  наше духовне песме по кућама и њивама. Није узалуд Апостол Павле препоручивао  хришћанима да на својим скуповима певају духовне песме и псалме. Велика је сила у  песми. Јер духовне песме ублажују и сједињују људе. На световним зборовима само се  говори и критикује а не пева. И ако се пева, пева се људима а не Богу. Потребно је да  имамо што више духовних песмарица.   Брат Петар Козлић из Шашинаца рече, како су фрушкогорски манастири средиште овог  духовног Богомољачког Покрета за сав Срем. Око Раванице ми околни сабирамо се као  деца око мајке. О нашим видовданским саборима воде се разговори по Срему целе  године. И ти сабори бивају из године у годину све већи и величанственији. Наша браћа  и сестре певају на тим саборима дан и ноћ. Да, и по целу ноћ! И то је чудо за народ,  раније невиђено. Добро рече брат Алекса, духовна песма је наше моћно средство. Песма  привлачи, учи и одушевљава народ. И како сазнајем свуда су манастири праве жиже 

нашег покрета. Они су кроз то добили нов смисао и нов задатак. И остали су веома мили  народу. Равнички игуман о. Макарије захвалио је богомољцима и јавно рекао: "Раније се  о Видовдану овде смејало, пило, играло и веселило, и од тога нико није имао вајде. Ви  сте унели сузе у ово светковање, којим се оно освећује. И од кад су дошле сузе  покајничке, почела су се јављати и многа чудеса од молитава над ћивотом светога  Кнеза Лазара." Зато, браћо, треба да поштујемо наше свете манастире и да се што чешће  у њима састајемо. Кроз манастире српски народ је утврђен и одржан у вери  православној. А Хилендар је почетно и неугасиво жариште духовне просвете за Србе.   О. Јован Рапајић: Ја поткрепљујем мишљење брата Петра, односно манастира. Сама  душа народна тежи ка манастирима. Ма где да објавимо наше саборе изван манастира,  они су или слабо посећени или прођу без великог замаха и надахнућа. Као да нас душе  наших светих предака, оснивача манастира, привлаче ка овим светилиштима. Сетите се  само наших сјајних сабора у Студеници, Тавни, Сестрољину, Жичи, Фенеку, Боговађи,  Светом Роману и Светој Петки. Каква духовна сила и каква саборност! Зато мислим да  би и у будуће требало да држимо наше годишње саборе у манастирима.   Сви вичу: Тако је! Хоћемо! Без нашег Покрета, наши би манастири опустели.   О. Јован Рапајић: А сад бих ја молио брата Петра да исприча онај чудесни случај, који је  он нама неколицини причао у Крагујевцу. Брате Петре, ја знам да те твоја скромност  уздржава од тога, али општа корист захтева то од тебе.   Брат Петар Козлић: Свакоме бих ја то отказао, али ко може отказати ма шта нашем  великом духовнику, труби православној, оцу Јовану? Случај на који он мисли јесте  следећи: "Имао сам ја у Врднику једног блиског друга из детињства. Видевши мене  међу богомољцима и слушајући моје речи, он ми је често с презиром говорио: "Та шта је  с тобом, Перо? Куда идеш са овом сујеверном и неписменом руљом? Зар је то твоје  друштво? Та наука је доказала да нема ништа после смрти. Све се свршава између  колевке и гроба. То је наука доказала." На то сам му ја одговорио: Христос је већи од  науке. Његова наука јесте наука над наукама. Да су твоји научници мени доказивали да  постоји живот после смрти, ја бих веома сумњао. Али нам је Христос доказао и показао,  да такав живот постоји и да ћемо се сви ми морати једнога дана јавити на Страшном  суду Божјем да одговарамо за своја дела. И за то ја не сумњам. ‡ На то је мој друг јаросно  викао: "Та немој бити луд. Иди на гробље и вичи, хоће ли ти се ко од мртвих одазвати?"  А ја сам му на то: Мени није нужно да вичем мртве и да их питам оно што је посигурно  нам од мога Спаситеља. Шта се најзад догодило? Он је изненада умро. После неколико  дана он се поче мени јављати. И без позивања један мртви је проговорио из онога света.  И то је био он. Говорио ми је: Перо, мој Перо, ти си био у праву. Ја сам био луд а не ти.  Опрости што сам те вређао. Постоји заиста духовна свет у који ја нисам веровао. Али  духовни свет је двојак. Ја сам у оном тамном и жалосном где је грижа савести и шкргут  зуба. Моли се Христу за мене. Моли се, моли се, молим ти се. И узми трубу и путуј по  целом народу српском, па труби и позивај на покајање све оне бедне лудаке какав сам ја  био. Говори научницима нека гледају своју зоологију и минералогију а да се не уплићу у  духовне ствари које не знају. Постоје научници за духовне ствари, а то су хришћански  свештеници".   Један брат од Смедеревске Паланке поче се жалити на месног свештеника што  забрањује братске састанке ноћу.  

Брат Петар Старчевић му одговори, да је свештеник био у праву. Јер ти састанци су  спиритистички. Богомољачки покрет одбацује спиритизам као ђаволско кушање. И  стари пророци су осуђивали спиритизам као што смо то сазнали од наших свештеника  на сабору у манастиру Петковици. И црква православна неће за то ни да чује. Мој  свештеник је у цркви објавио народу да неће причестити ни једног спиритисту.   Око тога отпоче се мали жагор на оном крају где беше онај брат од Паланке.   Отац Мисаил предложи да се отпева једна песма, а отац Алекса отпоче својим  симпатичним јелејним гласом и сви прихватише ону дивну песму која је дошла из душе  народне, а састављач јој се не зна:   Не греши, брате,   Христос умре за те.   Сваке ноћи, сваки дан   Буди, опрезан!   Сваке ноћи, сваки дан   Буди опрезан!   Дани се крате   И броје на сате.   Сваке ноћи, сваки дан   Буди опрезан!   Пред Богом стоје   Све мисли твоје.   Сваке ноћи, сваки дан   Буди опрезан!   Анђели пазе   На твоје стазе.   Сваке ноћи, сваки дан,   Буди опрезан!   Бележе дела   Црна и бела.   Сваке ноћи сваки дан,   Буди опрезан!   Чините дела   Света и бела,   Сваке ноћи, сваки дан   Буди опрезан?   Јер ће вам, људи,   Господ да суди,   Сваке ноћи, сваки дан   Буди опрезан!   Са овим је завршена прва седница нашег сабора у Дивостину.      

ДИВАН 2.  

У ДИВОСТИНУ  Од братства Великокикиндског први је узео реч.   Брат Нико Кекез: Он отпоче да говори о постанку њиховог братства, о тегоба које су  имали у почетку. Једино владика Темишварски г. Георгије Летић био им је наклоњен.  Свештеници су их подозревали а народ их је сматрао за неке нововерце. Но то се  догађало и на други местима, све док свештеник није схватио тај покрет као дар Божји  српској цркви. Због тога извештај брата Нике није изазвао никакво чуђење. Али даља  повест његова заиста је све изненадила и зачудила. Он је причао следеће:   "И кад би хтео, браћо, нешто лицемерити пред вама, ја то не бих могао. Јер ја сам мртвац  жив опојан. И нисам ја сам, има нас у Кикинди четрдесет богомољаца ‡ нешто живих  нешто умрлих, који смо за живота опајани као мртваци. А то се догодило овако: У  прошлом Светском рату који је водила Аустрија против Србије, ми у Кикинди били смо  извештени да су скоро сви свештеници из Краљевине Србије и Црне Горе одведени у  ропство! Међу њима и митрополит црногорски г. Гаврило. Како се проносио глас, да ће  и наши попови из Баната бити одведени, а рат се може продужити, то смо се ми на  једном састанку питали, па ко ће нас опојати кад умремо? И реч по реч, тамо, амо, сви се  сложимо да умолимо наше свештенике да нас живе опојају, док се не буду одвојили од  нас. Умолићемо Бога да нам то прими као посмртно опело па ма кад умрли. А свак је у  то време очекивао смрт сваки дан. Рачунали смо да је боље свршити опело пре смрти  него никада. Наши свештеници мало су се колебали да то учине, но најзад су пристали.  Кад се опело вршило, ми смо плакали али нисмо туговали. Могу вам рећи, да је по  свршеном опелу мир завладао у душама нашим, и ми смо били готови без страха поћи у  тамницу, у огањ, под мач или на вешала Христа ради. И никад нам Христос није био  дражи ни ближи. Неки од тих четрдесет су умрли, као сужњи или као слободни, а ја сам  са још неколико другова ето у животу. Размишљајући о том, да ли смо добро учинили  или не, сетили смо се приче о Марији која изли мирисе на ноге Исусове. Па кад се неки  зли људи љутише на то Исус одговори: "Не дирајте у њу, она је то дохранила за дан  мојега погреба" (Јован, 12, 3‡7). А то му је уствари био погребни чин унапред, пре смрти  на Голготи. Тако и с нама у Кикинди. Нека нам се опрости ако погрешисмо. Али ми смо  после рата у онај дан нашег опела чинили многе милостиње и хранили многу  сиротињу, ево већ неких петнаест година.   Једна сестра из Чуруга: Наше братство у Чуругу је велико и старо. Чули сте можда, да је  наша црква највећа у Војводини. Али поред велике цркве ми имамо и друге две  величине, прво нашу другу богомољачку прошлост, а друго нашег духовног учитеља и  вођу проту Теофановића. О нашем покрету у Чуругу писао је још давно знаменити  прота и ректор Карловачке богословије Јован Вучковић. Писао је он са љубављу и  разумевањем, резилећи једног црквеног старешину, који је све нас презирао и  подништавао. У оно време ја сам као девојка пешачила с нашим бачким и банатским  богомољцима у наше славне манастире почев од Војловице и Ковиља па до Раванице и  Прибине Главе. Онда се то звало "Мали Хаџилук". Ко би три пута учинио тај хаџилук,  сматрао се као поклоник Свете Горе. А ко би седам пута, сматрао се као поклоник Гроба  Господњег у Јерусалиму. Девојке су ишле на тај хаџилук пред удају за срећу у браку, а  старци и старице за спасење душа. Пред полазак постили смо по три дана, и још три  дана у манастирима, па би се седмог дана причестили у оном манастиру у коме би се 

затекли. Многи су од нас ишли боси, као да идемо на Христов Гроб, а успут смо појали  црквене и духовне песме. На путу ми смо били за неке чудо а за неке чудовиште. Једног  лета беше велика суша. Све да се спаруши. Кад ми кретосмо на наш хаџилук у Фрушку  Гору, молише нас сељани да се у манастирима молимо за кишу. И ми смо то учинили. У  сваком манастиру духовници су радо читали молебан за кишу по нашој жељи. Кад смо  били у Шишатовцу, паде киша само онако како душа хоће. То се у Чуругу приписало  нашем хаџилуку и молитвама. И углед нашег братства врло порасте. Нека је слава Богу  који даје и узима.   Игуман Сретењски отац Атанасије исприча, како је он под упливом Богомољачког  покрета отишао у монахе. У његовом селу Бресници богомољство је почело расти после  Светског рата. Ојачало је нарочито трудом попа Алексе Тодоровића, који је тачно онако  живео како је људе учио. Србина је тешко занети лепим речима без добрих дела, као ни  шареним банкнотама без златне подлоге. Српски народ осећа се усамљен у овој новој  држави Југославији. Све му је некако постало страно у његовој сопственој кући сем  цркве православне, која једина чува српско име, светиње и традиције, још и барјак  национални са крстом. Зато, мислим, да греше они свештеници који с презрењем  гледају на овај народни покрет који значи покрет ка Богу једног мученичког народа,  одвојеног, несхваћеног и занемареног од интелигенције. Неки попови не желе  богомољце у својој парохији бојећи се њих као неке моралне контроле над њиховим  животом. Други опет не желе их зато што богомољци захтевају да се уредно служи у  цркви. А ја вас уверавам, да многи богомољци, иако нешколовани, знају и разумеју  богослужења као да су учили богословију. Ето од чега зазиру нека браћа свештеници.  Жале се кад им је црква празна, а опет није им драго кад је црква пуна! Ко ће им  угодити? И зашто онда нашу свету цркву називамо народном? По Божјем промислу и  молитвама Светога Саве овај се покрет ка Богу почео ширити по свој земљи нашој  одмах после рата. Почео се ширити баш кад је најпотребнији био, кад смо после сјајних  победа у биткама почели трпети морални пораз за поразом у миру не стидети се ни  Бога ни своје историје. Само нас Бог може спасити јер смо, кажем вам, на ивици  пропасти. Зато Њему једином треба скрушено да се молимо.   Прота Мика Поповић из Бачине: Ја бих хтео да поновим и на овом сабору оно што сам  изјавио на сабору у Светом Роману. А то је, да сам се ја осетио правим Божјим  свештеником од онда од када сам прихватио богомољце, разумео суштину овога  Покрета и благословио братство у Бачини. Како и не бих? Од тада ми је црква увек пуна  и препуна. А срце моје пуно нове снаге и радости. Ја препоручујем сваком свештенику,  да учини што сам ја учинио. Богомољачко братство у парохији то су крила свештенику.  Да је овај Покрет пренет из Француске или Енглеске, сви би га сервилно прихватили.  Али зато што је он самоникао у нашем простом народу, многи га подништавају. А ја се  питам: шта велико у српској историји није поникло из простог сељачког народа ‡  устанци, династије, војводе, светитељи, хероји, мудраци, песници, државници? Ми  треба да се поносимо тиме што се овај религиозан Покрет јавио баш у нашем простом  народу и из народа. Жао ми је рећи, да наша интелигенција више толерира атеизам  него богомољство. А то не може одвести добру ни народ ни државу.   Брат Милија Ристивојевић од Пожеге говори о разлици судова Божјих од судова  људских. Догодило се тамо на падини Каблар планине, да један осион и самовољан  човек упадне у кућу једног мирног сељака. Тражио му је нешто што сељак није могао  дати, и он га убије крај огњишта. На суду неколико адвоката бранили су убицу, те овај 

буде осуђен само на једну годину дана затвора. Апелација и Касација потврде овакву  пресуду. Народ је очекивао много строжију казну. И праведна казна је дошла, али не од  људи него од Бога. Кад се убица вратио из Пожаревачког затвора он је пијан шенлучио  по граду и викао, како ће он убити свакога кога хоће, па издржати опет једну годину  затвора. Тако он, а друкчије Бог. Те исте године на Тројичин дан оде он на неко весеље.  Предвече, на повратку кући, натуште се небеса и засевају муње, и он се склони у неку  кошару. Заблиста муња, загуде облаци, и гром удари у кошару, убије га и сажеже  заједно са кошаром. Јавила се правда Божја ‡ говорио је народ и радовао се без  злурадости. Тако се и у наше дане обистинила реч Господња: "Ваше мисли нису моје  мисли, нити су ваши судови моји судови, ни ваши путеви моји путеви." Бог је велики и  праведан.   Пера Кнежев: Зовите ме Бата из Баната. Није важно знати моје име. Само хоћу да се зна  истина о овом Духовном устанку и како је он отпочео код нас преко. Сада је он најјачи  овде у Шумадији. Божја је воља да тако буде. Прво зато што је у Шумадији отпочело  спољашње ослобођење Српства, па је право да отпочне и унутарње, духовно. Оно од  мухамеданаца, ово од греха. Друго и за то што је овај Покрет у Србији примљен од  свештеника у Шумадији. Међутим, богомољци су су јавили код нас у Банату много  раније као пламен који је букнуо и угасио се. Ево како је то било, по причању моје тетке  из Српскога Падеја, старе деведесет година. Углавном, Бог је покренуо једног човека а  овај многе људе.   "Знај синко, причала ми је моја стара тетка, да је благословена кућа Милетиних. Из те  куће био је покојни хаџи Витомир Милетин, први богомољац у овој земљи. Не знам кад  се родио, али памтим да је умро на три године пред први српскотурски рат. Вито је био  црквени појац. Био је кажу најчитанији и од неких попова а појао је лепше од свију. Био  је црквени појац, и то бесплатни. Говорио је овако: "Не појем ја за плату земаљску, него  за плату небесну која је много већа. Земаљска пролети кроз уста за месец дана, а  небесна остаје увек и до века. И тако, ма да ја бесплатно служим цркву, ја сам најскупљи  појац на свету".   Тако је он говорио а ми би слушали и ћутали. Вито је стално учио људе да не брину  толико о пролазноме колико о вечноме. Говорио је о посту и молитви, о поклоњењу  светињама, о милости и љубави. Оштро је викао на пијанице, коцкаре, дуванџије и  псоваче. Истина онда је свега тога мање било, али свака зла почела су се била већ  увлачити и међу наш честити српски народ. На чика Виту нико се није љутио када је  викао. До хаџилука звали су га чика Вито, а после хаџи Вито. Улетео би чика Вито у  биртију па испретурао полиће испред Срба, разбацао карте, а цигаре из уста па под  ноге. Псовачима је викао: "Што не псујеш ђавола, него свеце и крст." И кажем, нико се  није љутио на Виту а сви су се стидели. Знали су да он виче из љубави а не из мржње.  Свештеника је поштовао, прости Боже, као самога Христа. Данас то, већ није тако, него  чим почне побожно живети, одмах виче на свештеника, и прави се већи поп од попа.  Онда је чика Вито са неколико Банаћана отишао на хаџилук, на Божји Гроб. Када се  вратио, дочекан је баш као цар или патријарх. Свакоме је донео нешто из Јерусалима. И  мени је дао овај крстић с којим ћу и у гроб поћи. Хеј, хеј, да ми је да душа буде у оном  свету где је и хаџи Витина.   Онда се догоди те му умре син од девет година. Мислећи да је то због његовог греха.  Вито запости тешко. Заветовао се постити до смрти без зејтина. И то је одржао. Све је  кувао само на води. Лежао је на голој земљи. А уочи среде и петка и великих празника 

преклечао би целу ноћ на молитви. Па онда, синко, имао је Вито виђења и снове. Он је  све то писао у једној књизи а у другој опет описао је он свој хаџилук на Свети Гроб. Те  његове књиге народ је читао са уживањем. Сада ето нигде ни једну да нађеш.   По некој Божјој наредби Вито је подигао у својој авлији један велики крст. Ту је народ  долазио недељом пред вече и ту је Вито беседио до саме смрти. Знам, синко, да су се код  тог крста многи болесни људи излечили. У оно време говорило се за болеснике: "Води  га под Витин крст". Кад је хаџи Вито умро, хиљаду душа било је на његовом погребу. Ту  су били Срби и Румуни и Цинцари, па чак неки католици и лутерани. Сви су га сматрали  за свеца. Кидали су парчад од његовог покрова и носили кући. Ето, тако је то било,  синко. Смрћу Витином богомољци се умање. Остали смо само неколико нас који смо код  Вите учили и који то држимо у тајности. А сад чујем да је Богомољачки покрет потресао  сву земљу Србију. Хвала Богу".   Кад сам ја рекао мојој тетки, да се крећем на овај сабор, она се заплакала и рекла ми:  "Иди, синко, макар и пузећи. Поздрави ову богомољачку браћу и сестре и спомени и  хаџи Виту, да би се његова праведна душа радовала на ономе свету.   Сви су узвикнули: "Бог да му душу прости!"   Потом су се ређали говорили још неких братствених изасланика. Најзад узе реч.   Игуман Мина: Молим да примите свих к знању да је ручак спремљен од стране  манастира Драче за све.   Сви у глас: Хвала, хвала оче игумане, али ми смо сви понели собом хлеба.   Брат Ранко Миленковић из Драгачева: То је наш стари српски обичај, понети собом и за  себе и за другога. Нарочито кад се иде на богомоље, на литије и на црквене саборе. Бар  тако ми српски сељаци, сваки носи јестива колико може бити за двојицу или за тројицу.  Тако смо примили од старих па тако и ми држимо. Да нисмо ником на терету.   Чиновник из Београда: Ја сам превео овим Енглезима оно што је брат Миленковић  рекао и они се извињавају и кажу да код њих није такав обичај, него свак се брине само  за себе ма куд да иде. Они нису понели ништа. Ако би остали овде на ручку они би  платили.   Брат Ранко: То никако да се не дозволи, да се не срамотимо. Гостопримство је света  заповест Божја. Какво плаћање! У механи се плаћа. Не требају нам њихове паре. Ми их  позивамо да нам буду драги гости. Гост је код Срба господар у кући, а домаћин слуга.  Ево ја их сам могу почастити ручком из моје торбе, а ово је српски манастир где смо ви  као у својој најмилијој кући. Од свих домаћинских кућа у српској земљи манастир је  најстарија.   Епископ је благословио трпезу и сви су поседали за обед. По завршетку обеда епископ  је узнео молитву благодарности, а народ је потом отпевао ову своју благодарну химну  Богу:   Хвала теби Боже, Домаћине драги,   Хвала ти и слава, Родитељу благи,   За трпезом Твојом ми смо гости били,   Задовољни јели, задовољно пили.   На посао сада сложно одлазимо,  

Но пре света Теби хвалу узносимо.   Тебе признајемо као хранитеља,   Тебе прослављамо као спаситеља.   Теби се клањамо, пред Тобом стојимо,   Пред Тобом стојимо, песму Ти појимо.   Слава Ти и хвала, Домаћине драги,   Слава Ти и хвала, Родитељу благи.   О свесилни Христе, Спаситељу славни,   Теби од нас хвала, Боже православни.   Ти рибаре призва, прослави убоге,   И са пет хлебова Ти нахрани многе;   С пет хлебова малих и са пет рибица ‡   Још преоста пуних дванаест котарица.   Препун си богатства, доброте и миља,   Трпеза је Твоја препуна обиља.   Домаћину нашем подај много хлеба,   Да би и он дао сваком коме треба.   Нека му се име до небеса гласи,   А кандило никад да му с' не угаси.     ДИВАН 3.  

У ДИВОСТИНУ  Брат Светолик Миленковић прича како је он оставио своју кућу и фамилију у свом  родном Радничком крају и кренуо у мисионарење "на тежи посао од орања". Његови  укућани не срде се на њега што путује по народу, и тврде да због његових трудова и  молитава њихов рад прати Божји благослов, и кућа им је све напреднија.   Намеравао сам, каже, испричати овде многе случајеве Божје силе и милоти, што се  називају чудесима, а што сам лично искусио, видео и дознао, путујући с обе стране  Дрине, некад сам а некад са братом Јевремовићем или са Десимиром Старчевићем из  Суводања. Али пошто сам слушао овог нашег дивног Бату из Баната и ону нашу часну  сестру из Чуруга одустао сам. Они су ми потврдили оно што сам ја одавно желео знати,  а то је: Да ли је Богомољачки покрет у разна времена био исти? И сад дознајем, да је и  пре седамдесет, и пре тридесет година у Војводини био истоветан са нашим садашњим  Покретом. Као кад би једна трешња у зиму изгледала сува и мртва а у пролеће  ухватила, улистала и донела плод. Исти цват, исти лист, исти плод, на истом дрвету.  Или као река понорница што се види па се не види, па се опет види. Као неки сигнал  небесни који се јави на опомену народа, да исчезне, па се опет понови.   И још ми је мило што дознајем, да се све то јављало у крилу православне српске цркве.  Ја сам чуо да се и код лутерана јављао покрет ревнитеља вере, али последица му је била  скоро увек стварање нове верске секте. Никад тако код Срба. Ако је неко од занесених  Срба ишао у секте, ишао је у туђе а не у српске, пошто код Срба нити је било, нити има 

секти. Наш Покрет, био и јесте чисто православни. Срби воле, на жалост, да се деле у  политичке партије, али мрзе поделу у цркви.   То је једна особина српског Богомољачког покрета. Друга је осовина велика строгост  према себи и свом личном владању. Поштење, пост, молитва, милосрђе, причешће,  читање духовних књига, певање црквених и других побожних песама, знања своје вере  и литургије, мобе, поклоништво, помагање свештенику у цркви, читање апостола,  учење дивног црквеног језика. И поврх свега братска љубав, т. ј. братољубље и узајамно  помагање. Ето, то су увек биле одлике богомољачког покрета у оквиру наше свете  цркве. Биле су, јесу и биће навек с Божјом помоћи. Амин.   Брат Милисав Димитријевић, из централе у Крагујевцу. Мисли брата Светолика и моје  су мисли. Наш је Покрет од почетка био строго православни, црквени и подвижнички.  (Мада је неко време било борбе против спиритистичког и секташког уплива). То је он и  сада. Ево једног доказа: За последњих десет година наш је Покрет дао манастирима  преко две стотине које монаха које монахиња. Од како је склопљена ова држава после  Светског рата, и свак се дао на земаљску тековину и телесно задовољство, наши су  манастири без мало били запустели. А погледајте сада колико их је пуних као кошница  пуна пчела. То је од Духа Светога а не од људи. Јер су неки одмах после рата почели  водити пропаганду, да се наши манастири затворе и претворе у санаторијуме и друге  светске установе. Све за тело, ништа за душу. Због тога су сви побожни родољуби били  забринути и са страхом гледали у будућност. Јер самим таквим речима и намерама  увређени су свети преци наши који су стројили те задужбине за спас душа својих  потомака.   О. Милан Сретеновић: Нека се, браћо, нико не боји што наш број представља мањину у  овој држави. У Светом Писму стоји написано: "Не идите са множином у зло." Са киме је  Бог, он је увек у већини. А сад ево овде има једно момче из Босне које жели да отпева  песму Змаја Јове "Уздање у Бога".   Момче пева:   Седам, осам говоре   Да бијемо злотворе,   А злотвори зборише:   Нас је мало повише.   Седам, осам говоре,   Бог ће да нам помогне,   А злотвори зборили:   Сила Бога не моли.   Седам, осам скочише   Јуначки се борише, ‡   Ма да их је повише.   Сви присутни похвалише дивно певање момчета из Босне.   Један брат узвикује: Тако ћемо и ми, ако Бог да, све безбожнике и комунисте у овој  држави. Нећемо их побити, али ћемо из савладати разумом, истином, молитвом и  поштењем.  

Брат Ставро Џунић из Пирота: Наше братство у Пироту је врло јако, пошто и мање  сеоске групе из околине здружене су с овим братством. Ми смо поносни што је из наше  средине и владика нишки г. Јован. Много нас помажу жене, већином пиротске ткаље  ћилима. Прва је хаџи Љубица са осталим хаџикама, које су 1938. године ходиле у  Јерусалим на поклоњење Гробу Господњем. Њима је црква на првом месту а све остало  на другом и трећем. Сви често путујемо по манастирима. Ходили смо чак и у Св. Наум на  Охридском језеру. Од велике нам је користи и брат Таско који је по сну пронашао и  обновио цркву св. Илије и направио покрај цркве кућу за одмор и преноћиште путника.  Можда сте чули како се код нас обнављају цркве на старим и у коров зараслим  црквиштима, о којима нико ништа није знао док се дотични светитељ није некоме на  сну јавио и заповедио да му се црква обнови. И била су многа чудесна исцељења на тим  црквиштима. Ми смо прост народ, па ваљда нам Бог због тога помаже што не би могли  сазнати онако као учени људи. Наши свештеници у Пироту нити нам одмажу нити нам  помажу. Али ми њих поштујемо. Бог све види и свима жели спасења. Опростите.   Чича Иван Благојевић из Ратара: Друга браћа поднела су вам извештај о нашим  братствима дуж пруге од Вардара па до Паланке. А ја ћу вам указати на натежу бољку  која нагло расте и прети смрћу нашем народу. То је непоштовање родитеља. Као да је  дошло оно предсказано време када ће устати син на оца и отац на сина. Шта помаже  велика држава кад је тесно оцу са сином под једним истим кровом? Поштовање  родитеља заповест је Божја и темељ среће појединачне и заједничке. Кроз поштовање  земаљских родитеља ми се школујемо за поштовање нашег правог и бесмртног  Родитеља на небесима. Међутим данашња не благословена (то је благо речено) школа  учи децу, да не треба да мисле и да верују ни да се владају као њихови родитељи. Зашто  то то? Зато, веле, што су родитељи старомодни, преживели, глупи, а омладина мора да  се креће напред, (напред па у кречану!) и да има "своје идеале" и "своје путеве". Господ  Исус нас учи: "Ја и Отац једно смо", а нашу омладину свакодневно уче у школи да говори  супротно томе: ја и мој отац нисмо једно! Чему то води? питаћете. Ја смело одговарам ‡  Паклу. Управо, то води у два пакла. У пакао овога света и у пакао онога света. Таквим  начином ми стварамо од ове лике државе велики пакао. Ми смо желели у миру  одморити душе своје после оног страшног рата. Међутим, ми се осећамо у овом миру  узнемиренији него у оном рату. На све стране завада млађих и старијих, јадиковање  родитеља и охолост млађих, деоба, расцепи, самохвалисање, надметање у злу, расуло,  речју само грех и пакао. Могу вам се моје речи учинити исувише тешке. Али ја  предосећам, да ћемо ми због непоштовања родитеља, односно због страшног школског  тровања омладине, доживети ускоро казну Божју каква се не памти у прошлости. Због  тога мислим, да би овај верски покрет требало да подржи и Краљ и Влада и војска. Шта  можемо ми прости сељаци ако нас господа наша не помогне? Кола су наша на обронку  пута и ми их још мало придржавамо. Ко доведе кола до обронка? Питајте ону господу  нашу која су отела децу нашу испод наше руке. Још мало и кола ће се отиснути у  пропаст. И Богу ће бити жао кад морадне применити правду на грешнике.   Брат Чедо Јеличић из Калудре: Чича Иван нам је јасно изнео какве страшне последице  има гажење једне једине заповести Божје. А колико тек када се газе и све остале. И  празновање недеље јесте заповест Божја. Па погледајте, како се та заповест  омаловажила до ништа у нашој земљи. Колико је пута народ из околине Варварина  молио власт да недеља не буде пазарни дан у том месту па ништа. Ја знам као и многа  наша браћа из Левча што знају, како су зло прошли сви они који су без велике потребе 

радили у свету недељу. Али ћу вам навести мој доживљај. У нашем селу била је само  једна воденица. У њој се млело и дан и ноћ и о сваком празнику. Газда те воденице  говорио је: Воденица не зна календар! Онда је саградим другу воденицу, али забраним  да се у њој меље недељом. "Пропашћеш, Чедо", говорили су људи. А ја сам у себи  мислио: нека пропаднем вршећи заповест Господњу. Али нисам пропао ја него баш  газда оне прве воденице. Однекуда се пронео глас, не знам ни како ни од кога, да је  ситније брашно из моје воденице због празновања недеље. И народ навали у моју  воденицу. Шести дан једва сам могао дати џевапа навали народ. Најзад мој такмичар  буде принуђен да затвори своју воденицу. Не дај Боже, да ја ово причам због неке  добити или освете. Ја вам ово казујем као један од хиљаде других примера, како Бог  благосиља оне који држе строго његову пету заповест: Шест дана ради, а седми дан, дан  одмора, посвети Богу својему.   Брат Данило из Пољане, брат Гаврило из Диваца, брат Драгослав Глишић из Риљца,  брат Десимир из Суводања, брат Бранислав из Скобаља и још више њих наводе примере  који потврђује оно што је брат Чедо изнео у вези празновања свете недеље.   Брат Здравко из Осечине прича, како је с напорима њихово братство расло. Свештеник  их није мирио и малена црква њихова била је у жалосном стању. Сада пак имају два  млађа свештеника који су постепено постали одушевљени богомољством. Зидају  велику цркву Св. Димитрија. О њиховој црквеној слави која се раније није ни држава ‡  сада имају по хиљаду гостију из целога Јадра и Поцерја и Ваљевске Подгорине. "Али,  вели, то нас је стало много труда и суза. Путовали смо нас тројица пешке у Острог да се  молимо Св. Василију за помоћ. И слава нека је Богу и свецима Божјим, сада је све добро.  Један од наше најревносније браће отишао је у манастир у Охридску епархију, и тамо се  замонашио. То је сада монах Лука. И он нам много помаже постом и молитвом".   Брат Ранко Миленковић, пита брата Здравка: Да то није онај човек из Осечине што је  довео био луду снаху у Студеницу па оздравила.   Брат Здравко одговара: Јесте, то је он. То чудо га је највише и побудило да напусти своју  кућу и дућан и да оде у манастир.   Брат Ранко: Хвала Господу Богу, и ја сам се исцелио за један дан у Студеници од  дугогодишње главобоље којој сам бољци годинама тражио лека на другим странама.  Зато ја често одлазим у Студеницу на поклоњење.   О. Јован Рапајић: Хајде сад, ради промене, да отпевамо једну песму.   Брат Исидор Миленковић из Лука пева са својим хором:   Господе Боже мој,   Благослови народ твој,   Благослови град и село   Да нам буде све весело.   Господе Боже мој,   Благослови народ твој,   И орача и копача   И ковача и косача.   Господе Боже мој,   Благослови народ твој  

И у дому домаћина   И у пољу чобанина.   Господе Боже мој,   Благослови народ твој   Благослови свештенике   И народне трудбенике.   Господе Боже мој   Благослови народ твој,   Благослови богословце   И нас мале богомољце.   ............................................   (И тако редом до краја)   Исидоров хор састојао се већином од сеоских девојака из Драгачева. Но то није био хор  као црквени хорови по варошима што они сами певају а народ ћути. Него је Исидоров  хор само почињао и водио песму, а сав присутан народ се придруживао и певао. Брат  Исидор нам указа прстом на једну девојку, која је решена да се замонаши. Било јој је име  Десанка. И заиста она се доцније замонашила у девичком манастиру Јовању.   Хаџи Светозар Јовановић из См. Паланке исприча како је он лично одвео у Хилендар  тридесет и три искушеника, све самих богомољаца. "Братство Хилендарско било се  тако смањило да би се манастир затворио или прешао у туђе руке да није оволики број  Срба попунио манастирско братство." Он, хаџи Светозар, и сада ради да скупи још  неколико кандидата, па да пође и он с њима и оствари свој завет, тј. да се и сам тамо  замонаши. Он сада издаје један нарочити лист "Хилендар". "Кроз седам стотина година  Хилендар је био главна српска кула светиља. И опет ће он бити, само ако га ми сада  помогнемо да се бројно оснажи."   Брат Станко Маричић: врло је важно оно што је већ речено о богомољству као покрету у  крилу православне цркве и под контролом православне јерархије. Страни агенти хтели  су искористити замор српског народа после рата, па су чинили све да од овог Покрета  створе једну секту. Долазили су и у Крагујевац из Новог Сада где им је била централа,  говорили, агитовали и делили разне ствари. Бог нас је од њих сачувао. Ми смо остали у  цркви и потпуно црквени. Српско богомољство је сматрам као једну родну грану на  истом дрвету, стаблу и корену. Ми желимо и Бога молимо, да све гране на том  православном дрвету буду родне и веома плодне. Наша жеља биће испуњена и Бог ће  нам помоћи ако ми будемо уложили највећи труд да будемо чврсти, чисти и честити, тј.  чврсти у вери, чисти у свом животу и честити према другим људима. Ова три "Ч"  требало би да извеземо на својој одећи или на марами, да нас увек потсећају на  спасоносне три врлине: на Чврстину вере, на Чистоту живота и на Честитост. Тако ће  наша грана бивати све роднија и помоћи ће да буду родне и све остале гране на дрвету  живота, тј. цркви православној, којој је глава сам Господ Исус Христос. То троје треба  добро упечатити у душе дечије. Ако школа не чини то, но на жалост супротно томе,  онда то морају неминовно учинити родитељи и свештеници. Богомољци пак трба да су  први на том светом послу као помоћници и свештеницима и родитељима. Ако су неки  безбожни просветници узели за правило: Удаљите децу од Христа, ‡ ми морамо држати  јеванђелско правило: Пустите децу нека приђу Христу!  

Јеромонах Милентије: Јасно је из свега што је речено, да се наш народ у овој новој  држави налази пред избором: или Христос или пропаст! Многе потајне силе раде на  пропасти нашој, а црква ради за Христа. Ако је богомољство квасац у тесту цркве, оно  није ни тесто ни хлеб, него само квасац. А квасац служи тесту да од њега постане хлеб.  Према томе наш Покрет је помоћни орган наше православне цркве. Блажено почивши  Патријарх Димитрије тако је и схватио овај Покрет, и био му је сасвим наклоњен. Ја сам  код њега служио, и то најбоље знам. Тако и садашњи патријарх г. Варнава. Тако и  известан број наших архијереја као Летић, Нектарије, Јован и др. и велики број  свештеника. Ја верујем, да ће и сви остали временом прихватити и благословити наш  рад. Сви непријатељи Христови и наши су непријатељи. А који су за Христа наши су  пријатељи, ако не данас а оно сутра. Морамо се наоружати стрпљењем и држати на уму  мудре речи Христа: Ко није против вас с вама је.   Брат Бранко Симеуновић из Босне: Ја сам благодаран оцу Мелентију на мудром савету,  да морамо имати стрпљења и не сматрати одмах за противника ко није с нама. Ја сам  лично пожњео добре плодове само помоћу стрпљења и молитве. И оно што ћу вам сада  испричати сматрам правим чудом Божјим. На Палама близу Сарајева налази се велика  индустрија дрвета. Једнога вечера ја сам ушао у радничку бараку. Као да сам ушао у  зверињак. Свађа, вика, псовка, дим од дувана и лупање чаше. Ја се у себи помолим Богу,  устанем и кажем, да ћу да им прочитам нешто из Јеванђеља. На једном се сав онај  урнебес окрете на мене. Праште питања: Ко си ти? Шта хоћеш ти? Зар ти нас да учиш?  Ко те је послао? И сва та питања онако масно запржена грдњом и псовком. Друго вече ја  опет дођем међу њих. Поделе се. Једни су били да ме треба пустити да говорим, а други  су били противни. И кад сам ја завршио читање беседе на Гори и одржао говор, многи  су ме молили да опет дођем. Трећи дан чим сам ја ушао међу њих, настао је мир и сви су  ме пажљиво саслушали. После мене говорили су њих тројица, и сви су исказали једну  исту мисао, наиме: Ми смо мислили да си ти дошао међу нас са неком политиком и  агитацијом, а сада видимо да нам ти долазиш као пријатељ са једном науком коју смо  ми као деца учили па заборавили. То нам баш и треба. И ми смо људи иако смо  сиромаси, па још и сурови и подивљали као зверови, прави грубијанци. Сви нас презиру  па смо почели и ми сами себе презирати. Ти нам враћаш нешто изгубљено и уздижеш  нас изнад презрења туђег и нашег. Хвала ти, и долази нам чешће. ‡ Ето, браћо, то сам ја  доживео као велико чудо Божије и као доказ да се са стрпљењем и молитвом, а поврх  свега са човекољубљем, све постиже. И вода милујући глача шиљато камење.   Др. Радоје Арсовић рече: Ово што брат Бранко рече нагони ме да нагласим, како је  мисионарски рад међу фабричким радницима веома важан. Неки наши мисионари  плаше се да уђу међу раднике сматрајући да су они непоправљиви безверци. А то је  потпуно нетачно. Ево, у Крагујевцу је највећа државна фабрика. Многи фабрички  радници примају наш лист, читају наше књиге, причешћују се, славе крсне славе и  певају у црквеном хору. Ко су радници него наша браћа? Наш покрет не сме бити само  сељачки, сталешки. Он обухвата све слојеве, све сталеже. Стоји изнад сваке партије и  изнад сваке политике. Ја сам дуго живео у Крагујевцу код сестре хаџи Милице  Јовановић и општио с радницима. То су људи са живом и жедном душом. То су људи  врло интелигентни који добро знају да пропаганда која се води међу њима ради  побољшања материјалног стања је нешто привремено. И они, као сељаци, и сви  нормални људи, траже нешто дубље и трајније, траже храну душама својим. Траже Бога.  То су мили и добри људи. Бај један од радника причао ми је, како је постао побожан. На 

Солунском бојишту, каже, неко је давао српским војницима укоричен Нови завет на дар.  И он је узео и метнуо у леви џеп од шињела. Није ни читао. Чак је и заборавио да га има.  Пукне пушка непријатељска, њега погоди куршум и он падне. Мислио је да је рањен.  Потом је напао рупу у шињелу и куршум заривен у ону малу књигу. "Свето писмо, вели,  спасло ме је". И он поче од тада читати ту малу књигу ‡ највећу у свету по вредности, а  после рата упише се за нашега члана. Пазите дакле, ви сељаци, не одбацујте радника. А  ви опет, радници, не подништавајте сељаке. Сви сте Христови. За све вас Христос умре  да вас учини бесмртним синовима Божјим.   О. Алекса Тодоровић: Међу нама је и један дугогодишњи богомољац, брат Бошко  Топаловић из Коњевића. Највише његовом заслугом саграђена је и дивна црква у томе  селу. Он је скроман и стидљив. Али ја бих га молио да каже неку реч.   Брат Бошко Топаловић: Ја вам не умем ништа рећи до три речи које сам чуо негде од  нашег Владике, а то су: Свечарство, задужбинарство и мобарство. И ми сви богомољци  морамо се трудити да будемо као и наши стари одувек ‡ свечари, задужбинари и  мобари. Наши чланови у околини Пожеге пожели су и оврли мобом све жито једне  сироте удовице. Па су ми причали да су се тога вечера осећали тако радосни као да су на  свадби били. Па кад се осећа радост од једног напорног посла, ја мислим то је од Бога.  Јер један човек тешко може помоћи целом селу, а цело село може лако помоћи једном  сиромаху у селу.   Брат Рајко из Велућа: Мобарство је прекрасна ствар, и оно је од памтивека код Срба.  Али моба може бити разне врсте. Мобом смо ми обновили манастир Руденицу. Читао  сам како су наша браћа у једном селу код Алексинца сакупили новац и платили порез за  једног сиромаха коме је пореска власт хтела продати имање. "Срамота је то за наше  село и за све нас, говорили су сељаци. То се никад није код нас догодило." Ја држим да је  и то моба. И тако можемо узети мобу у широком смислу као свако заједничко добро  дело. И на то смо хришћанском дужношћу позвани.   О. Јован: Брат Рајко добар гуслар, па га молимо да отпева једну.   Брат Рајко пева уз гусле:   "Хај, шта се оно чује из даљине:   Јал су ветри, јал су вихорови,   Јал шуморе горе јаворове,   Јал са земљом трава разговара,   Јал певају на небеси звезде,   Нит су ветри, нит су вихорови,   Нит шуморе горе јаворове,   Нит са земљом трава разговара,   Нит певају на небеси звезде.   Но служи се света литурђија   У небесном царству Христовоме.   Службу служи Јован Златоусте,   И са њиме три стотин владика,   Све владика земних мученика,   И три хиљад часних свештеника,  

Свештеника Божјих угодника;   Ђаконује ђаконе Стеване,   И са њиме свети Лаврентије;   Свети Павле чита посланије,   Свети лука свето Вангелије,   Крсте држи Царе Константине,   А рипиде свети стратилати.   Огањ носи Огњена Марија,   Тамјан пали Громовник Илија.   Свети Врачи миром помазују,   А Крститељ водом покропљава,   Херувими поје херувику,   А цар славе седи у престољу,   Лицем својим небо осветљава.   С десна му је света Богомајка   Огрнута звезданом порфиром.   Свети Сава жезал придржава;   А народа ни броја се не зна,   Више га је но на небу звезда.   Измешани свеци с анђелима,   Па се не зна ко је од ког лепши.   ...........................................................   Брат Блажо Томковић из Јеленка код Даниловграда: Ја сам од онијех Томковића, који се  спомињу у "Женидби од Задра Тодора" као   "Седам браћа, седам Томковића,   Седам љутих под каменом гуја."   Ево три године како ја сваког лета посећујем Охридске светиње о манастирским  славама. Гостовао сам тако код кумова, почев од Владике Охридског па до рибара,  сељака и монаха. Многијех чудеса сам се нагледао и наслушао. Диван је оно народ.  Прави и чисти старосрпски народ. Видео сам и задужбине краља Владимира, краља  Стевана Слијепог (Слепча), цара Душана и другијех велможа српскијех. Већма сам од  тога заволео Српство и Православље. И колико ми је било драго када сам сада у  Београду читао аманет великог митрополита Михаила, што је златнијем словим урезан  у његову плочу: "Љубите Српство, љубите православље." Тиме је све речено. То је мој  програм, а видим то је и ваш. Раздрагана је данас душа моја на овом сабору. А жалостан  сам што овога покрета нема код нас у Црној Гори. Него вас молим, дођите к нама. Јер  тама је ушла у душе наше омладине и претећи облаци згушњавају се над Црном Гором.  Спас нам је само у вјери. Преклињем вас, дођите нам, тако вам Светог Василија.   Брат Рајо из Велике Плане: Благодарећи само јављеним чудесима Божјим, многи су од  нас вратили се вери и ступили у овај покрет. Један мој сусед спорио се са својим  стрицем који му је приграбио најбољу њиву. У јарости због неправде он се реши да  убије стрица. Узме пушку и сачека стрица украј друма. Била је ноћ и јасна месечина. Он  стане у сенку од дрвета, и кад је стриц наишао од дигне пушке и таман да окине, али 

чује глас као гром: Не уби! Он се сав стресе и помисли да је стриц чуо тај глас и да ће га  опазити. Али стриц није чуо ништа и продужио је да корача мирно. Он опет дигне  пушку да пуца, али опет се чу онај громовни глас: "Не уби, не уби!" Опет је стриц  продужио свој ход мирно, јер, очигледно, није чуо ништа. А он се још јаче стресе, рука  му клоне и пушка падне на земљу. "Тада, вели он, дође ми у свест да је то Божји глас,  Божја опомена". И због тога и од тада код тога суседа Рајиног настао је потпун душевни  преокрет.   После Раје говорили су још: Гојко из Ратковића, Веселин Милојевић из Раче, Дамњан  Ђурђевић из Старог Аџибеговца, један младић Лекић из Мрчајевца, Милинко Бојовић из  Трепче и Јово из Обрежа.   Брат Јово из Обрежа рече: Ја сам кашикар и пореклом Циганин. Нас Цигана има повише  у Обрежу. Сви смо занатлије. А што је главно сви смо крштени људи, православни  хришћани. Има нас до двадесет који смо чланови Богомољачког покрета. Трудимо се  колико можемо у сваком правилу и уредно се причешћујемо. Много нас помажу  саветима прота Мика из Бачине и брат Анастас из Тољевца. Сиромашни смо али од вере  смо задовољни и радосни. Сва наша браћа шаљу вам преко мене срдачан поздрав, а за  манастир, оче Игумане, послали су десет туцета кашика, с молбом да благословите наш  рад и наше душе.   Игуман Мина, очигледно ганут пажњом оних сиромаха срдачно се захваљује брату Јови.  По завршетку сабора дао је Јови једну икону као уздарје.   Ђакон Панде из Битоља: У нашој епархији постоје само два јака братства. Једно је у  Битољу а друго у Прилепу. Питаћете, зашто не више? Зато, што је сав наш православни  народ у Јужној Србији богомољан. Још увек. И још увек он претставља једно милионско  хришћанско братство. Ја нисам запамтио турску власт, али сам одрастао и васпитан  усред оне генерације која је живела под турском влашћу. Та старија генерација, у  погледу вере, морала, обичаја и друштвених односа па чак и ношње, иста је као и све  остале генерације од Косова до данас. Оне су се вером храниле и браниле, вером дисале,  вером све објашњавале, вером храбриле и веселиле, са вером лако растајале с овим  светом. Једина црква за њих била је царство слободе. И само под црквеним кровом они  су се осећали слободним. Ту су они осећали у пуној мери своје човечанско достојанство  као синови Оца небесног, супериорни над својим господарима. Црква им је била њихова  држава, и зборница, и лечионица и заштитница. Црква им је спасавала душе. Тело је  припадало агама и беговима иза зидова црквених. У то време, каже, нису им требала  богомољачка братства. Сви су претстављали једно христијанско братство. Постојала су  само еснафска братства верскоекономског карактера. Свечано су славили своје славе.  Узајамно се помагали, и један другом новац позајмљивали у четири ока и морално један  другог руководили и контролисали. Али сада се све то почело мењати под утицајем  злосхваћене слободе. Слабо се сад чује апостолска опомена: "Ви сте на слободу позвани,  само нека ваша слобода не буде на телесну жељу, него из љубави служите један  другом." (Гал. 5, 13). И ево, сада су богомољачке организације постале неопходне и код  нас, да сузбијају малаксалост у вери и отпад. Наша два садашња братства у Битољу и  Прилепу веома су сложна и активна. Она су активна у четири правца: постојане  молитве, оправке старих порушених цркава, хаџилуци по манастирима, и дела  милосрђа. Неколико наших сестара замонашене су у обновљеним манастирима. Свети  Наум је најпривлачнији за хаџијање. О чудесима у Светом Науму могу се књиге  написати. Наш владика је био одредио попа Гавру Адамовића и мене, да о слави Светог 

Наума лично бележимо та чудеса, са уста самога народа. И ми смо то чинили две  године. Једне године запазили смо стотину и тридесет чудесних догађаја, а друге  стотине и шездесет. И то тако траје преко хиљаду година, тј. да чудеса у овој  јединственој нашој светињи на Охридском језеру. Од оба наша братства ја вам доносим  братске поздраве и неке дарове за централу у Крагујевцу.   Брат Миодраг Ђусић, матурант из Крагујевца: ја сам ученик оца Дионисија  Миливојевића, сада професора богословије. Када је он био старешина овог манастира  имао је повише искушеника од којих су четири њих сада монаси у светом Науму, а то су:  Макарије, Наум, Атанасије и Симеон. Са њима је старац монах Атанасије из Београда. И  ја намеравам бити монах чим завршим школу. Школа даје вештину а црква карактер. А  у нашем раду данас је потребна и вештина. Молите се Богу за мене, да ми испуни жељу  и постанем монах ради службе Бога и народу.   Брат Анастас из Тољевца: Од свих чудеса које сам данас чуо које сам читао у листу, ја  мислим највеће се чудо догодило с нашим селом Тољевцем. Дуго и дуго Тољевац је  сматран за најгоре село у срезу Темнићском и Левачком. Кад год се догодила нека  крађа, лопов се тражио у Тољевцу. Кад се десила пљачка на друму, ето власти у  Тољевац. То је било и прошло. Данас, Тољевац је постао најбољим и најпоштенијим  селом у два среза. Преокрет овај ја сматрам највећим доживљеним чудом. А ово се чудо  догодило једино помоћу Новога завета. А ово што ћу рећи посведочиће и брат Божа  Чеперковић. У време рата ми смо обојица одвучени у логор Нежидер. Обојица смо били  без вере. Лежали смо у бараци са два три угледна свештеника као поп Жика Алексић,  Данило Шиљак и игуман Теофило Стефановић. Отац Жика стално је читао Нови завет.  Једнога дана вета дуне и разнесе му листове из књиге. Ја и Божа нађемо неколико  листова у дворишту и из доколице почнемо читати. То читање произвело је чудо у нама  обојици. Ми смо поверовали у Бога. Онда смо тражили целу књигу, али нисмо могли  наћи. Отворила нам се жеђ за читањем те књиге, и опет, по Божјем прсту, ја нађем Нови  завет на једном мртвацу и почнемо читати од јутра до мрака сваки дан. С том књигом и  оживљеном душом ја се вратим у Тољевац. И продужим читати и Богу се молити. И да  вам не дуљим причу, прочујем се ја као "врачар" што врача помоћу неке свете књиге. И  болесници почну долазити к мени. Оптужен сам као "надрилекар", те сам имао муке и  код полиције. Најзад капетан рече: "Или је луд или је светац. Оставите га у миру." Ја сам  говорио да нисам никакав врачар него да само читам Свето писмо и молим се Богу. У  Тољевцу није се знало за Свето писмо и ја почнем читати јавно Нови завет и здравима и  болеснима. И Бог је помогао те су неки телесни болесници оздравили као знак за  духовно оздрављење целога села. Данас нико не долази к мени да чује Свето писмо.  Свака кућа има га и сви га читају. Тако исто и наш лист и све богомољачке књиге  песмарице. Можемо слободно рећи: мртви бесмо и оживесмо. Слава Богу који жели  свима људима спасење.   Брат Станко Маричић, секретар Централе чита поздравне телеграме, и то од Њ. Св.  патријарха Варнаве, епископа зворничкотузланског Нектарија, епископа браничевског  Венијамина, јеромонаха и професора богословије о. Дионисија Миливојевића, синђела  Иринеја Крстића, старешине манастира Светога Романа и још неких лица и братства.   После ових говора на реду су била питања. А Епископ са неколико свештеника и  мисионара удаљио се са енглеским гостима у дивостинску кућицу.    

ДИВАН 4.  

ПРЕПИРКА О ЧУДЕСИМА  Како вам се свиђа наш богомољачки сабор? упита поп Милан Сретеновић госте из  Енглеске, пошто поседаше у кући.   Џон Патерсон (преко тумача): Знате, ја сам новинар, а модерни новинари увек траже  сензације. Директори новина захтевају то од својих сарадника због боље прође листа, а  читаоци опет ради надражаја нерава (отприлике као пијанац ракију). За мене пак  лично, као хришћанина, овај ваш састанак је необична пријатна сензација. Мислим да је  то јединствени религиозни покрет у Хришћанству. И ја сам благодаран Господу моме  Исусу Христу који ме је данас довео к вама.   Поп Милан: Драго нам је чути да је и доктор Патерсон као светски човек осетио да је  наш Покрет необична и крупна појава у хришћанском свету. Но молим и пастора  Карингтона да нам каже своје мишљење. И сам Господ наш Исус хтео је да чује шта се о  њему мисли питајући ученике: "Ко говоре људи да сам ја?" (Лука 9, 18).   Пастор Карингтон је казивао о многим религиозним покретима у Енглеској и како је  сваки такав већи покрет значио одвајање од матичне цркве и стварање посебне  црквене организације. "Ваш покрет је, вели, сасвим оригиналан. Прво што он чврсто  стоји у крилу цркве, а друго због динамичне простоте у веровању, строгости у владању  и надприродности у објашњавању свега што јесте и што бива у свету и у животу  људском. То је апостолска особина вашега покрета. Ја сам се данас осећао као да сам у  првоме веку а не у двадесетом. Али вам морам рећи, да је такав покрет код нас у  двадесетом веку, немогуће замислити. Говорити о чудесима енглеском народу, како се  то овде међу вама говори, значило би, не утврдити него поколебати веру. Ми на Западу  сасвим смо прожети науком и научним позитивизмом. Ја сам овде чуо извештаје о  многим чудесима. Ви то објашњавате Богом а ми природом, без Бога, просто стицајем  познатих и непознатих сила и чињеница":   Кад је г. Карингтон завршио своју реч, настало је ћутање. Јер колико нас је изјава оног  световњака и новинара пријатно дирнула, толико нас је изјава овога пастора  запрепастила. Ћутање прекиде.   Брат Петар Козлић: Време од пет хиљаде година од створења света до Христа није  могло пресушити извор Божјих чудеса, када је Бог говорио кроз пророке и праведнике  и јављао се кроз сени и подобија. Како дакле да тај извор чудеса пресуши за непуних  две хиљаде година од како се Син Божији јавио на земљи. Како да слуге Домаћинове  буду дуже чествоване него Син Домаћинов?   Јеромонах о. Мисаил: Ја се усуђујем запитати пречасног господина Карингтона, да ли се  у Новом Завету на енглеском језику налазе исте речи као и на српском у десетој глави  Матејевог Јеванђеља, којима Господ заповеда својим апостолима:   "Проповедајте и казујте да се приближило царство небеско,   болесне исцељујте, губаве чистите, мртве васкрсавајте, ђаволе изгоните; бадава сте  добили, бадава и дајте". (Матеј, 10, 7‡8).   Пастор Карингтон: Да, тако стоји написано и у нашој енглеској Библији.  

Поп Милан Сретеновић: Дозволите да видимо шта пише и у остали три Јеванђеља. У  Марка стоји написано:   "И постави дванаесторицу да буду с њим, и да их пошаље да проповедају, и да имају  власт да исцељују болести, и да изгоне ђаволе". (Марк. 3, 14).   Мало даље у истом Јеванђељу опет стоји ово:   "И дозва дванаесторицу, и поче их слати два и два, и даваше им власти над духовима  нечистијем" (Марко, 6, 7, 12).   Исто то пише и у Лукином Јеванђељу:   "Сазвавши дванаесторицу, даде им силу и власт, над свијем ђаволима, и да исцељују од  болести". (Лука, 9, 1).   Са истим задацима послао је Господ и Седамдесеторицу говорећи им:   "Исцељујте болеснике, и говорите им: приближи се вама царство Божије". (Лука, 10, 9).   А када се ови ученици вратише и радосно известише свога Учитеља како им се "и  ђаволи покоравају"; рече им Исус:   "Ево вам дајем власт, да стајете на змије и скорпије, и на сву силу вражију, и ништа вам  неће наудити": (Лука, 10, 17‡20).   Православна је црква за сва времена непоколебљиво држала, да ове исте задатке које је  и Господ задао својим апостолима, задао је и целој цркви својој до краја времена. Ја бих  молио господина Карингтона да нам каже, да ли црква којој он припада сматра да су  апостолски задаци и њени задаци?   Пастор Карингтон: Како који задатак. Неки је био задат само апостолима, а неки  апостолима и цркви.   Поп Милан: Знам од прилике шта мислите. Протестанти сматрају, да једини задатак  који је од апостола пренет на цркву јесте проповедити Јеванђеље.   Брат Чедо Јеличић: Ја бих се усудио по мојој простој памети сељачкој укратко овако  рећи: Вера без чудеса није вера но филозофија, а црква без чудеса није црква но једно  обично добротворно друштво као и Црвени Крст.   Сви повикаше: Тако је, тако!   Џон Патерсон: Сијао је од радости због надмоћи наших аргумената. Нашем пак  епископу као да је било нелагодно што ће због ове препирке наш гост отићи постиђен,  па рече:   Епископ: Све је добро по Божјем промислу, па и овај пријатељски разговор о чудесима  између вас и господина Карингтона. Наша православна црква држала је и држи, да су  чудеса Божја, као активно и страно учешће Бога у животу људи, темељ, као доказ и  потстрек наше свете вере од прапочетка до данас и на век века. На чудесима Божјим  наша вера је заснована, чудесима се одржала. Но ја сам веома захвалан господину  Карингтону што нас је побудио да још једном пажљиво проучимо Историју чудеса у  цркви од почетка до данас и оценимо њихов утицај и значај у погледу вере и надања.  Зато мислим да би било добро изабрати деветорицу од вас који би образовали три мала  одбора и то:  

‡ Први одбор коки би проучио и изложио утицај и значај чудеса Господа Исуса Христа,   ‡ други одбор од тројице који би проучио и изложио утицај и значај чудеса светих  апостола, и   ‡ трећи одбор од тројице који би проучио и изложио утицај и значај чудеса по  могућству свих светих кроз све векове Хришћанства.   Ако пак хоћете, можете изабрати и четврти одбор од тројице који би проучио, набројао,  и изложио утицај и значај чудеса за садашњи богомољачки покрет у српском народу.   Извештаји тих одбора прочитали би се на неком идућем сабору, а по потреби и  објавили.   Сви усвајају овај предлог нашег Епископа.   Пастор Карингтон: Ја ћу знати и ценити труд, на који сам вас ја ето и нехотично  побудио. Хвала вам. За мене би нарочито значајан био извештај овог четвртог одбора  који би изложио утицај и значај чудеса за ваш савремени покрет у српској цркви. ‡   *   Била је већ увелико ноћ када су се разговори и говори завршили. Сабор је, као и увек,  молитвом закључен. На своду небеском блистале су Божје звезде некако весело, као да  се радују што виде како људи на земљи славе заједничког Творца.   Завршени су говори и разговори, али не и певање. Кругом око Дивостинске цркве  певало је неколико хорова, уз пратњу свога народа. Ко никад није певао, ту је пропевао.  Ко никад није плакао од радости, ту је заплакао.   Један хор је певао:   "Ево Господа с војскама иде,   Душмани наши нек се застиде,   Нек се застиде, нек се покају,   Гле, војске неба како блистају.   Како блистају како се хоре,   Слежу се пред њим' високе горе,   Високе горе и горди цари.   Гле, иде Господ да се зацари,   Серафи напред, па херувими,   Сва земља гори, сав свет се дими"...   Други хор је певао народном мелодијом Псалам деведесет шести:   "Пјевајте Господу пјесму нову,   Пјевајте Господу сва земљо!   Пјевајте Господу,   Благосиљајте име Његово,   Казивајте по народима славу Његову,   По свијем племенима чудеса Његова."   .......................................................................  

И певање песме за песмом неће престајати до зоре. Тако је увек и на свима  богомољачким саборима.     ДИВАН 5.  

У КРАГУЈЕВЦУ  Три месеца после сабора у Дивостину сазва о. Јован Рапајић онај први одбор од тројице  у Централу у Крагујевцу. Под његовим началством они прочиташе састављени  извештај.   О ЧУДЕСИМА ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА И ЊИХОВОМ УТИЦАЈУ И ЗНАЧАЈУ  Чудише се људи говорећи:   Ко је овај? (Мат. 8, 27)   Претворење: Као прво чудо Христово наводи свети Јеванђелист Јован претворење воде  у вино на свадби у Кани Галилејској. Утисак од овога чуда на све ученике Христове био  је врло велики, што се види из последњега стиха: "Ово учини Исус почетак чудесима у  Кани Галилејској и показа славу своју, и ученици његови вероваше га". (Јован, 2. 11).  Ако су се прости следбеници Христови дотле нешто и колебали и двомишљали у вери у  Исуса као Сина Божјег и Месију, поражавајуће чудо на њихове очи у Кани потпуно их је  утврдило у вери. Творитељ сваке твари показао се као Претворитељ, претворивши  један елеменат у други. Овде треба запазити, да је претворење било како прво тако и  последње чудо Исусово. У Кани је претворио воду у вино а на Тајној Вечери вино у крв  своју.   Виђење на даљину. Исти јеванђелист који назива претворења воде у вино у Кани првим  чудом Исусовим, уствари описује једно претходно чудо. А то је виђење на даљину у вези  са Натанаилом. Када је апостол Филип привео Натанаила ка Исусу, рече му Господ:  "Прије него те позва Филип ја те видјех под смоквом". (Јован, 1, 48). Ово је чудо  просторне видовитости Христове. Он је имао четири врсте видовитости: унутарњу (да  зна помисли људске), просторну (да види на далеко у простору), временску (да види  шта ће се догодити далеко у времену) и вечну (ван просторну и ван временску, да гледа  у небеске вечне стварности). Изненађен и престрашен видовитошћу Исусовом,  Натанаил узвикну: "Рави, ти си Син Божји! Ти си цар Израиљев". А Исус му на то  одговори: "Што ти казах да те видјех под смоквом зато вјерујеш. Видећеш и веће од  овога". (Јован, 1, 49‡50). Ускоро затим свакако је и Натанаил би на свадби у Кани и  видео веће чудо: претворење воде у вино.   Исцељење на даљини. Као друго чудо Исусово у Галилеји саопштава Свети Јован  исцељење слуге римског капетана у Капернауму. Овај капетан као незнабожац сматрао  је себе недостојним да му Господ Исус уђе у кућу. Зато му рече: "Нијесам достојан да под  мој кров уђеш него само ријеци ријеч и оздравиће слуга мој." Задивљен Исус толиком  вером једног незнабошца, укори у њиме маловерне старешине Јеврејске, а њему рече:  "Иди, и како си вјеровао нека ти буде". (Лука 7, 6‡7). И оздрави слуга његов у тај час. ово  чудо, да на једну реч Христову из даљине оздрави младић на самрти, толико је силно  подејствовало на капетана, да он поверова у Исуса. "И вјерова он и сва кућа његова".  (Јован, 4, 53).  

И тако у случају с Натанаилом један човек обраћен је у Христове следбенике и ученике  чудом Христовог прозирања у даљину.   У случају на свадби у Кани сви ученици Христови утврђени су у вери због чудесног  претварања воде у вино. У случају пак са римским капетаном, заповедником места у  Капернауму, један незнабожац и сва његова чељад поверовали су у Спаситеља света  због чудесног исцељења болесника из даљине.   Можемо слободно рећи, да самим речима не би Господ Исус Христос никада придобио  народ, нити га уверио у своју особу и у стварност свих својих откровења о небу и о  небесном царству, без оваквих и још страшнијих чудеса. Ма да су његове речи биле  светлије од сунчаних зрака и јаче од муње небесне, и ма да су чак и противници његови  признавали, да "никада човјек није говорио као овај човјек", ипак без чудеса Он не би  могао извршити своју Божанску мисију у свету.   Кад је проповедао у зборници "дивљаху се науци његовој, јер их учаше као онај који  власт има а не као књижевници". (Марко, 1, 22).   И Он пође по оближњим селима и градовима, праћен множином народа. И свуда  благовествоваше, и зле духове из људи изгоњаше. А кад једнога болесника од губе  исцели, овај отрча као јелен и објави шта му Исус учини. Тада народ нагрну к Њему још  више: здрави да својим очима виде чудеса, а болесни да се чудесним начином ослободе  од својих патњи. Слепци су богорадили, слеповође викали, хроми молили за пролаз,  узети ношени на рукама, крастави, гнојеви, крвоточни, глуви, неми, наказни ‡ сви су  допуњавали урлање  људи и повећавали гурњаву и збрку. Тежња Њему и само к Њему  била је једина врпца која је повезивала ту гомилу потомака преварене Еве, којој Сатана  обећа да ће непослушношћу према Богу она и потомци њени бити богови. И гле сада,  како хиљаде тих Евиних "богова", слепих, глувонемих, прокажених, бесомучних,  крвоточних, гнојавих, смрадних, у крајњем очајању устремљено јуре за помоћ Новоме  Адаму, "послушноме до смрти" Оцу небесном! Све улице градске беху набите том  гомилом "тако да Исус не могаше јавно ући у град, него бејаше у пољу у пустијем мјесту,  и долажаху к њему са свијех страна". (Марко, 1, 45). К Њему, само к Њему, једином  здравом човеку у васиони и у историји света!   Када после неколико дана уше у град, то се чу и разгласи. И навалише и брзо напунише  кућу у којој Он беше. И тискаху се на прагу и пред вратима да нико више не могаше ући.  Наједном њих четворица отворише кров и кроз кров спустише свог паралисаног  рођака. А кад га Исус виде, ражали се и рече му: "Синко, устани!" И устаде одмах пред  свима. И сви се дивљаху и прослављаху Бога говорећи: "Нигдје то видјели нијесмо".  (Марко, 2, 2‡12).   И догоди се једне суботе да Исус исцели у зборници човека који је имао суху и згрчену  руку. "Пружи руку своју", рече му Исус. И он пружи, "и поста рука здрава као и друга"  (Марко, 3, 1‡5). Тада се старешине народне, фарисеји почеше договарати, како да убију  Исуса. Јер демони које Исус изгоњаше из једних људи хватаху се за старешине јеврејске  и шаптаху им, како да се ослободе свог и њиховог најстрашнијег непријатеља, тј. Исуса.   Али народ, осећао је свим бићем присуство Пријатеља. Па као потомци са Ливанских  гора што се сливаху у језеро, тако се сливаху мноштва народна од свих стрна ка једној  мети, ка Исусу Чудотворцу. "Многи народ из Галилеје и из Јудеје, и из Јерусалима, и из  Идумеје, и из преко Јордана, и од Тира и Сидона ‡ мноштво велико чувши шта Он чини 

дође к Њему" (Марко, 3, 8). А када би у једној кући са ближним ученицима својим, "сабра  се опет народ да не могаху (немаху кад) ни хлеба јести" (Марко, 3, 20). Другом  приликом опет, када Он стајаше на обали језера, толико народа јурну к Њему, да је  принуђен био сести у чамац, удаљити се од обале, и са чамца као са предикаонице  проповедати о царству Божјем народу начичканом на обали.   Ај, то благословено језеро! Колико је на њему и на обалама његовим изливено  Божанске мудрости са уста најтајанственијег човека у историји света. И колико је ту  нечувених и страшних чудеса показао Он Бог јављени људима у људском облику.   Утишавање буре и устављање ветра: На том језеру Он је утишао страшну буру и уставио  ветар викнувши: "умукни, престани"! И ученици Његови, уплашени пре тога од буре, а  сада уплашени не мање од чуда, питаху се: "Ко је овај да га вјетар и море слушају"?  (Марко, 4, 37‡41).   Ход по води: По површини тога језера Он је ходио као по суву. (Мат. 14, 25).   Испуњење мрежа: На том језеру Христос је испунио и препунио рибом празне мреже  Петра и његових другова. И то у два маха, једанпут пре а други пут после свога  васкрсења (Јован, 21, 3).   Чудо са рибом и новцем: На том језеру догодило се и ово чудо: Када порезници  потражише порез од Исуса, Он, који ништа не имађаше, заповеди Петру да баци удицу у  воду, па коју рибу прву улови наћи ће јој у устима златан статир. "Узми га и подај им за  мене и за себе" (Матеј, 17, 24‡27).   Умножавање хлеба: Око тога језера, на пустим брежуљцима нахрани Господ Исус у два  маха хиљаде људи до сита, и то једанпут пет хиљада људи без жена и деце, а други пут  око четири хиљаде. Прву групу нахрани са пет хлебова и две рибице а, другу са седам  хлебова и мало рибица". (Матеј, 14, 15‡20)." И једоше и наситише се и сабраше комада  што претече дванаест пуних котарица" (Марко, 8, 2‡9) у првом случају а седам  котарица у другом случају. Претходно узе Исус хлебове и "погледавши на небо  благослови" и даде их ученицима својим, а ученици народу. И сви једоше, и сви се  наситише, и још претече више него што је било. Божански Сејач и Умножитељ који је  рекао у причи о сејачу и семену, да једно зрно на доброј земљи доноси стоструки род,  доказао је то умножењем хлеба не стоструког него хиљадуструко. Чудо нечувено и  незапамћено. Но с Божјим благословом све је могуће, без Божјег благослова ништа.  Српски народ по свом искуству сведочи то кад говори о "хлебу ситом" и "хлебу  гладном". Овим чудом дат је и јасан одговор онима који су могли посумњати у речи  Христове: "Не брините шта ћете јести" (Мат. 6, 25). Када је Господ завршио своју беседу  на гори "дивљаше се народ науци његовој". (Мат. 7, 28). Али када он нахрани хиљаде и  хиљаде са неколико хлебова, тада "људи видјеше чудо које учини Исус говораху: ово је  заиста онај пророк који треба да дође на свијет", и хтједоше "да га учине царем", али се  он удаљи брзо у гору сам. (Јован, 6, 14‡15).   Исцељења додиром хаљине Христове. У великом мноштву народа који се гураше и  тискаше око Исуса обрела се беше и једна болесна жена која је дванаест година  боловала од течења крви, и којој ништа нису помогли ни лекари ни лекарије. Стид ју је  било и рећи Исусу пред светом од чега болује. Зато је говорила сама себи, да прећути и  да му не казује, него да дође некако до Њега и да се само додирне хаљине Његове. "Само  ако се дотакнем хаљине Његове оздравићу". Толика је била њена вера. И дотаче се, и 

"оздрави од тога часа". (Мат. 9, 20‡22). То чудо није могло не одјекнути, јер људи  "почеше доносити болеснике где чујаху да је Он, и куд год иђаше у села и градове или у  планине, метаху на раскршћа болеснике и мољаху Га да (дозволи) да се барем скута од  хаљине Његове дотакну. И постојаху здрави сви који га се дотицаху" (Марко, 6, 55‡56).  Сви ‡ као кад озебли уђу у топлу кућу, па се сви подједнако огреју.   Васкрсење мртвих. С напором се промаче Исус кроз густе гомиле народа до у дом Јаиров  у коме лежаше мртвац. Он дохвати мртву девојку за руку и рече јој: "Дјевојко устани"!"  (Талита куми)!" И одмах устаде девојака. И сви "зачудише се чудом великијем" (Марко,  5, 41‡42). "И дивише се родитељи њезини". И одјек од овога чуда беше огроман. "И  отиде глас овај по свој земљи оној".   Па као што је васкрсао са две речи умрлу девојку тако је опет са две речи васкрсао и  умрло момче, сина удовице у Наину кога већ ношаху на гробље. Викну Исус мртвацу:  "Момче, устани!" Одједном мртвац оживе, седе и поче говорити. Дејство овога чуда  Христовог на народ било је страховито. Јер каже се: "страх обузе све, и хваљаху Бога  говорећи: велики пророк изађе међу нама, и Бог походи народ свој". Тако присутни. Али  и отсутни брзо чуше. Јер "отиде глас овај о Њему по свој Јудеји и по свој околини". (Лука  7, 11‡17).   Тако велика беху ова два чуда, да ужас и страх обузеше људе већма него радост. И сви  говораху: Бог походи народ свој.   О чудесном васкрсењу Лазара говорићемо доцније.   Исус ‡ Јовану о својим чудесима: Глас о овим чудесним делима продре и кроз зидове  Иродове тамнице и дође до ушију светога Јована Крститеља. И посла Јован двојицу  ученика својих да иду и осведоче се, да ли је Исус заиста очекивани Месија. А када  двојица њих дођоше и упиташе Исуса: "Јеси ли ти онај што ће доћи, или другога да  чекамо?" Исус не одговори ни јесам ни нисам, него на њихове очи "у тај час исцијели  многе од болести и од мука и од злијех духова, и многима слијепцима дарова вид". То  уствари и беше одговор Јовану, јасан и потврдан. И тек онда им Исус рече: "Идите и  кажите Јовану што видјесте и чусте: Слијепи прогледају, хроми ходе, губави се чисте,  глухи чују, мртви устају, сиромашнима се проповједа јеванђеље". (Лука, 7, 19‡22). Такав  стварни одговор морао је утјешно дјејствовати на Христовог претечу, Крститеља,  Пророка и мученика, а  Његове ученике уверити, да је Исус заиста "онај који ће доћи":   Па и у самом народу почело се веровати, да је Исус заиста Христос, тј. очекивани Месија.  Јер када Исус исцели једног демонијака, немог и слепог "дивљаху се људи говорећи:"  није ли ово Христос" (Мат. 12, 27‡43).   Када исцели јединца у оца од падајуће болести, каже се: "и сви се дивљаху величини  Божјој": (Лука, 9, 38‡43).   А када исцели глувонемог изговорив једну једину реч: "ефата" (отвори се)! Присутни се  "веома дивљаху говорећи: све добро чини, и глухе чини да чују и нијеме да говоре".  (Марко, 7, 32‡37).   Због оваквих и оволиких чудеса таласи од народа са свих страна шумили су к Њему  Исусу Чудотворцу, кроз кога Бог походи свој народ. И после сваког новог чуда ти  народни таласи бивали су све већи и шумнији. Тако једног дана, повествује јеванђелист  Лука, нагрнуше к Њему "милијарде народа, па стадоше газити један на другога" (Лука,  12, 1).  

И сви који се обраћаху Њему за помоћ, без обзира на стање и имање, али на болести или  недуге ‡ сви постајаху здрави било од Његове речи, или од додира Његове руке или  хаљине. Ваистину, једини лекар целокупног лекарства. И народ Га заиста величаше,  обожаваше и љубљаше.   Тако народ. Али друкчије старешине народне.     ДИВАН 6.  

ХРИСТОС И СТАРЕШИНЕ НАРОДНЕ  А главари свештенички и књижевници и   старјешине народне гледаху да га убију".   (Лука 19, 47).   Народ се од срца радоваше чудесним делима Христовим, а старешине народне гледаху  да Га убију.   Ко су биле те старешине народне? То су били јудејски првосвештеници, фарисеји,  садукеји и књижевници које је још Јован Крститељ на Јордану гњевно ословио речима:  "пороци аспидини" (Мат. 3, 7).   Они су искали од Исуса неки знак с неба. "Учитељу, ми би радо од тебе неки знак (чудо),  видјети." (Мат. 12, 38). Иако су својим очима гледали многа чудеса Исусова, и  непрестано слушали са свих страна о небројеним чудесима Његовим, ипак су они  искали неко нарочито чудо. Нису ни сами знали шта су хтели. Али је знао онај древни  Човекоубица који их је и наустивао да ишту "неко" чудо од Господа, тј. неко од оних  чудеса која не долазе од Бога, него од њега, Сатане. То су волшебне опсенарије,  факирски трикови и разне мађионичарске хитрине, какве су изводили Валаам Веоров,  Симон Волх, Питије Делфијске и многи слични "чудотворци" по свему свету, било из  користољубља или сујете. Оваква чудеса Христос није могао чинити а да и сам не дође  под мрачну власт Сатане. Међутим, Он је дошао да војује против Сатане и да спасе  човечанство од опсенарија и лажних мађија демонских.   Отуда чудеса Христова нису чудеса једног волха или мађионичара, него чудеса Лекара  који лечи људе од болести и недуга, и Домаћина који храни гладне, и Пастира који  избавља своје овце од зверова, и моћног Пријатеља који помаже немоћне на сваком  кораку, и Путовође који напред иде и отвара пут чистећи га од трња и боце и змијских  зуба, али баш таква божанска и по људе спасоносна чудеса нису била по вољи  јеврејским старешинама. Зашто? Зато што демони нису могли да подносе таква стварна  чудеса као огањ који их пали, него су преко својих слугу искали од Христа "неки" знак,  што значи неко ђаволско чудо из области црне магије. Такво чудо очекивао је од Исуса  и цар Ирод. "А Ирод се надаше да ће видети од њега Чудо". (Лука 32, 8).   Исцељење десет прокажених. Злобне старешине јерусалимске слушале су из дана у дан  од својих шпијуна и гласоноша о новим поражавајућим чудесима Христовим. Тако су  чули и о исцељењу десет прокажених људи на путу између Галилеје и Самарије. У  једном селу десеторица губавих сазнаше да то Он иде, па сташе и из далека повикаше:  "Исус, наставниче, помилуј нас!" А Он их само сажаљивао погледа и као да их погледом  исцели рече им: "Идите и покажите се свештеницима". И, о небеса и земљо, десет 

губаваца, разједени од проказе до костију, посташе чисти и здрави! Ову вест саслушали  су главари јерусалимски не без страха и трепета.   Слепи Вартимеј. Но није прошло дуго времена а то друге гласоноше стигоше и донеше  својим господарима вест о једном новом превеликом чуду Исусовом над познатим  јерихонским слепцем Вартимејем, сином Тимејевим. Кад је Исус улазио у Јерихон, талас  народни који Га је пратио зашумио је као набујала река кроз мирну улицу на којој је у  прашини седео слепи Вартимеј и просио. Он се прену и упита: "Шта је то?" А кад му  рекоше да то пролази Исус из Назарета, он повика из гласа: "Исусе, Сине Давидов,  помилуј ме!" Ућуткиваху га, али он је све јаче викао.   ‡ Шта хоћеш да ти учиним? упита га Исус.   ‡ Господе да прогледам.   ‡ Прогледај!   И одједном прогледа слепац и оде за својим Спаситељем. Оде, да собом увећа онај  огромни талас народни, а својом причом објављује славу Христову.   И ову вест саслушали су јерусалимски главари са повећаном зебњом од тога шта ће се  догодити о празнику у престоници када Он стигне, праћен толиком славом и љубављу  народном? И каква ли ће чудеса он још учинити о празнику? Ко ће Му моћи одолети? У  њиховом сећању била су свежа чудеса Његова приликом ранијих посета Јерусалиму.  Нарочито их је морило сећање на чудесно исцељење узетог болесника у Витезди, који је  тамо лежао непомично тридесет и осам година. Све њихове потворе на Исуса, и све  претње Јерусалимљанима да о томе не говоре јер ће бити одлучени од синагоге, нису  помогле ништа. Народ се веселио и снажио и хранио причањем и препричавањем тога  незапамћеног чуда. Јер народ је свесрдно признавао Исуса за Христа, тј. Месију којега су  Јевреји с народом очекивали хиљаде година. Признавао Га је народ за Месију углавном  због његових чудеса. И говорио је народ: "Када дође Христос, еда ли ће више чудеса  чинити него што овај чини?" (Јован, 7, 31).   Тако народ. А старешине народне ствараху завере да Га убију. И мало, мало па узимаху  камење да Га убију. Убити Га пошто пото, то им је био једини циљ. Убити без суда и  саслушања, само убити Га.   Убиством ослободити се од Њега па продужити чекати Месију који би био њима по  вољи а не Богу. Таквога њихово срце жели а не каквога им Бог шаље, који ће убијати а  не лечити. Вараву су они носили у срцу и нашли пре него се Варава јавио. Таквога су  месију они желели: осветника и убицу. Морали су они сазнати да је Отац небесни два  пута сведочио својим страшним гласом, на Јордану и на Тавору да је Исус Његов Син  возљубљени, који је Њему по вољи, и заповедио да Га сви слушају. Но они ће и с Богом  ратовати док им не дође месија по њиховој вољи, што значи, по вољи противника  Божјег ‡ Сатане.   Слепорођени младић. И док су старешине народне правиле план како да убију Христа,  пуче глас по Јерусалиму да је Он отворио очи једном слепорођеном младићу. (Јован, 5,  43, 9).   ‡ Како ти се отворише очи? ‡ питаху фарисеји срећнога младића. И то питање  понављаху они опет и опет, не да би се радовали срећи младићевој што је прогледао,  него да би дознали нешто, зашто би Лекара могли кривично оптужити. Да ли, рецимо, 

Лекар није случајно учинио то делу у суботу, у ком случају Он мора бити кажњен смрћу  као злотвор првога реда? Јер за ове суботоманијаке само је једно било важно, и важније  од сваке среће људске, а то је, убити Христа.   А Христос упита срећног младића.   ‡ Верујеш ли?   ‡ Верујем Господе. И поклони му се.   Овим је циљ постигнут. Јер Христос је учинио ово чудо као и сва остала, да би побудио  људе да верују у Њега а не у Сатану, у Бога Човекољубца а не у ђавола, "крвника  људског од постања":   Важно је овде запазити, да Господ није даровао вид слепоме младићу силом једне своје  речи "прогледај" као слепоме Вартимеју, него је при том употребио и материјалне  ствари: пљувачку, прашину и воду. Да тиме даде цену и овим немуштим елементима  који су кроза Њ постали кад су постали, и да покаже, да свио ни служе Његовим  циљевима. Онако као што је мало доцније да високу част хлебу и вину да освећени  представљају Његово тело и крв. Без сваке сумње, ово чудо пробудило је не само  прогледалог, младића него многи народ, да поверује у Исуса као Господа и Месију.   ‡ Васкрсење Лазара. Пред последњу пасху на земљи васкрсе Господ Исус Лазара из  гроба. Ново чудо и нова радост за народ. Нови гром за среброљубиве старешине у  Храму и у Синедриону. Знали су они, да је Христос васкрсао умрлу ћерку Јаирову и сина  удовице у Наину. Иако је Он васкрсао ово двоје пре њиховог погреба, ипак то су била  страшна и поразна чудеса за пажљиве скупљаче "шекела" у Храму. А тај проклети  шекел ценили су они изнад Јехове и Мојсија и своје душе. Али васкрсење Лазара, једног  четвородневног мртваца који се већ био усмрдио у гробници, био је за њих  громовнички удар који их је ошамутио. Јер то нити се чуло од постања времена нити је  дошло у помисли људске. Но у пркос хистерије и гњева старешина храма "онда многи  од Јудејаца који бијаху дошли к Марији па видјеше шта учини Исус, вјероваше Њега."  (Јован, 11, 45). Ето због тога је Господ и васкрсао Лазара ‡ да би многи поверовали у  Њега. Сврха чуда дакле потпуно је постигнута.   И смоква усахну. Ово је једино негативно чудо Исусово за Његовог живота на земљи.  Прокле неплодну смокву говорећи: "Нека никад на теби не буде рода до вијека. И одмах  усахну смоква". (У тој бесплодној и усахлој смокви символизирана је судба једног  христоборног народа. Али и то негативно чудо Христово имало је позитиван резултат.  Јер "видјевши то ученици дивише се" (Мат. 21, 19‡20). И вера у Исусу судијску, казнену  моћ би појачана.   Попадаше на земљу. Када Јуда Из   дајник дође са стражарима Храма у Гетсимански врт да ухвате Исуса, свезнајући Исус  "знајући све што ће бити од Њега упита их: "Кога тражите?" Они рекоше: "Исуса  Назарећанина". Одговори Исус: "Ја сам". А када им Он рече: Ја сам, они се измакоше  назад и попадаше на земљу." Попадаше мртви, по традиционалном тумачењу старих  хришћанских цркава, Коптске и Абисинске. И то је без сумње тачно тумачење. Јер кад  на реч апостола Христовог Петра падоше мртви Ананије и Сапфира, тим пре на реч  Христову живи умиру као што и мртви васкрсавају. Речи: "Ја сам" морале су одјекнути  ноћном тишином громовито као некад речи Јехове: Ја сам онај који јесам. Онај који је  неплодну смокву једном речју осушио на врх Јелеонске горе, једном речју умртвио је 

своје непријатеље у подножју те горе. Само за тренутак, колико да осете мајушни  скакавци људски да су дигли немоћне руке на Свемоћнога. Истим тим поновљеним  речима "Ја сам" Он их оживе, и они устадоше.   Једноухи Малх. При хватању Исуса ревносни Петар трже нож и одсече ухо Малху,  пратиоцу Јудином. Христос поврати ухо на своје место и залечи га, па изрече оне  знамените речи: "Сви који се хвате мача, од мача ће погинути". (Мат. 26, 52). Као што је  васкрсење Лазара утврдило веру многих у моћ Христову да оживи; и као што је  усахнуће смокве утврдило веру код апостола у моћ Христову да умртви, тако је  исцељењем Малховог одсеченог уха утврдило још једном више веру код неких у  Христову моћ да исцели.     ДИВАН 7.  "А и многа друга чудеса учини Исус пред ученицима својима, која нијесу писана у књизи  овој.   А ова се написаше да вјерујете да Исус јесте Христос Син Божји, и да вјерујући  имате  живот у име Његово" (Јов. 40, 30‡31).   Нама је немогуће изређати ни сва она чудесна дела Христова која су споменута у  јеванђелским књигама, а још мање она која нису писана у књигама овим. Споменута су,  на пример, са по једном реченицом масовна исцељења у једном селу или граду без  именовања лица. Тако више пута се говори, како Исус на једном месту "исцијели многе,  или како оздравише сви који се само дотакоше Његових хаљина. Јединоме Богу знана су  имена и број свих болесника и паћеника, бесомучника, прокажених, глувонемих,  сакатих, згрчених, паралисаних, гнојавих, краставих, разједених, унакажених,  нервозних, слабоумних, устрашених, болесних од сухе или водене болести, од гука  споља и тумора унутра, од огњевице или несанице и од свих осталих телесних и мука и  недуга. Још мање можемо ми знати, колико је тајанствених чудеса учинио Господ над  природом, заповедајући стихијама и елементима, мењајући атмосферу самим својим  присуством; колико ли је Он утицао на промену мисли код људи својом чистотом,  својим погледом, сваким својим покретом; колико ли је њих Он привукао к себи из  даљине, колико ли исцелио на даљини!   Апостоли као очевидци знали су несравњено више него што су записали. А записали су  по Божјем промислу довољно да утврде нашу веру у Господа Исуса Христа као правог  Месију, Сина Свевишњега и Спаситеља.   У Јеванђељу су описана двојака чудеса Христова: једна кроз Христа а друга због Христа.  И она која су кроз Христа, једна су пре Његовог Васкрсења, а друга после Васкрсења. Ми  смо до сад говорили само о чудесима која су кроз Христа, и то пре Васкрсења. А сада  ћемо укратко да споменемо остале две групе чудеса, тј. она која су се догодила у свету  због Христа као и она после Васкрсења.   А. ЧУДЕСА ЗБОГ ХРИСТА   Због Христа јављали су се анђели небесни много пута. Може се поверовати да одређени  анђели нису се одмицали од Њега од почетка до краја. Стајали су Му на служби као  своме Цару и Господу.   Арханђел Гаврил, објавио је Захарије рођење Јована Претече.  

Исти Арханђел јавио се пречистој Деви Марији у Назарету, и саопштио јој, да се по вољи  Божјој и наитијем Духа Светога из ње има родити Исус, Син Свевишњи, Цар чијем  царству неће бити краја.   Праведном Јосифу јавио се анђео на сну и ослободио га сваке сумње у погледу  девичанског зачећа његове штићенице Марије.   А анђел Господњи објавио је пастирима Витлејемском рођење Господа Исуса. Потом се  јавило мноштво анђела који прослављаху Бога због рођења Исусова певајући: Слава  Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добра воља.   Због Христа појавила се на небу необична звезда која је довела три источна цара из  далеких земаља у Витлејем на поклоњење њиховом Цару.   Опет анђел Божји јавио се на сну тим истим источним царевима и заповедио им, да се  не враћају преко Јерусалима, него да иду оним путем у своје постојбине. То мудраци и  учинише, а што разгневи Ирода те направи покољ деце у Витлејему и свој околини.   Све због Христа.   Због Христа јавио се анђел Јосифу, и наредио му, да узме Дете и Матер па бежи у Мисир  испред крвавог Ирода. А по смрти Иродовој, опет му се јавио анђел у Мисиру, да се са  Дететом и Маријом поврати у своју земљу.   По крштењу удаљи се Исус у пустињу где Га кушаше дух злобе четрдесет дана. За то  време, светли анђели који Му стајаху на служби беху Га оставили самог, да би Он као  човек победио Сатану. А када побеђени Сатана побеже од Њега, "гле, анђели  приступише и служаху Му." (Мат. 4, 11).   Христос познаје анђеле небесне као домаћин своје укућане. Он их зна све по имену, зна  природу њихову, зна да се они "нити жене, нити удају". То су жетеоци Његове свемирне  жетве. То су службеници и војници Његови. Они стално гледају лице Оца небеснога.  Они воле људе, и радују се кад се један грешник покаје. Они узимају душе праведника и  односе их у Рај. Он, Син Човечији, доћи ће са свима светим анђелима својим на крају  времена. И Он ће се постидети пред анђелима својим оних људи који су се Њега  постидели на земљи, одрећи ће се оних који су се Њега одрекли у овоме веку и пред  овим родом грешним и прељуботворним.   Анђели су невидљива али стварна и силна војска Сина Божјега. Кад је Петар покушао да  ножем брани свога Учитеља од Јудиних пандура, одврати га Исус од тога говорећи му:  "Мислиш ли ти да ја не могу сад молити Оца својега, да ми пошаље више од дванаест  легиона анђела?" (Мат. 26, 53).   А када мало пре тога беше на молитви, и зној као капље крви капање с Његовог  мученичког чела на земљу "анђел му се јави с неба и кријепи га" (Лука 22, 43).   Анђели Његови, бели као снег и сјајни као муња објавише Његово победоносно  Васкрсење.   Анђели су се јавили ученицима на Јелеонској Гори у време Христовог Вазнесења, са  овим пророчким речима: "Овај Исус који се од вас узе на небо тако ће доћи као што  видјесте да иде на небо". (Дјела ап. 1, 11).   Све појаве анђела, забележене у Јеванђељу, догодиле су се због Христа. А колико ли их је  остало незабележено!  

Због Христа два пута се чуо глас Оца Небеснога; први пут на Јордану при крштењу. "Ово  је Син мој возљубљени који је по мојој вољи". (Мат. 3, 17) а други пут на Тавору  приликом Преображења: "Ово је Син мој возљубљени, њега послушајте"! (Мат. 17, 5).   Због Христа и трећи пут чуо се глас Оца Небеснога. То је било за време једне Његове  молитве Оцу: "Оче, прослави име своје!" (Јован, 12, 28). Тада дође глас с неба: "И  прославио сам и опет ћу прославити".   Дух Свети сишао је на Христа у виду голуба при крштењу на Јордану. А пророци Мојсеј и  Илија јавили су се при Његовом Преображењу на Тавору.   Када Он висаше на крсту, пусти небо због Њега таму по свој земљи од часа шестога до  часа деветога.   Када Он издахну на крсту, завеса на Храму расцепи се од врха до дна, и земља се  потресе, и камење се распаде, и гробови се отворише и устадоше многи из гробова  својих. Такве се страшне ствари догодише, да капетан римске страже на Голготи у  страху узвикну: "Заиста овај бијаше Син Божји": (Мат. 27, 51‡ 54).   И када Исус васкрсе, због Њега опет "земља се затресе веома". (Мат. 28, 2).   Све ово што наведосмо, и много друго што је сакривено од нас, догоди се због Христа.  Тим чудесима Небо је посведочило Посланика свога а људима олакшало да верују Њему  и у Њега.     ДИВАН 8.  Б. ЧУДЕСА ПО ВАСКРСЕЊУ   Пре свега превелико је чудо силазак Христов у Ад, и ослобођење Адама и Еве и свих  умрлих праведника испод власти мрака. У опису овога чуда ми нећемо улазити. О томе  је доста речено у предању свете Православне Цркве.   При самом свом Васкрсењу Господ је јавио своју свемоћ тиме што је устао из гроба и  јавио се жив ван гроба без уклањања гробне плоче. Јер гробну плочу уклонио је анђел  Господњи не због Христа него због жена Мироносица и због апостола. Да би ове  очигледно уверио, да је гроб празан. Јер исто онако како се Исус чудесно родио од  пречисте Деве неизменивши ни у колико девичко тело, тако је васкрсао из гроба без  отварања гроба.   Ово се очитује и трећим сличним чудом васкрслог Господа, а то је јављање ученицима у  одаји са закључаним вратима. Два пута уђе Он у закључану одају без отварања врата.  Једном у отсуству Томе, а други пут када и Тома беше с њима. Оба пута Господ је  поздравио ученике са Мир вама! Ученици се веома уплашише мислећи да виде дух  Исусов. Али Он који могаше читати свачије мисли, рече им: "Шта се плашите? И зашто  такве мисли улазе у срца ваша? Видите руке моје и ноге моје, ја сам главом. Опипајте ме  и видите, јер дух нема тијела и костију као што видите да ја имам". И показа им руке  своје и ноге. А кад у њима преовлада радост, те од радости не могаху веровати, рече им  Он: "Имате ли шта за јело?" А они му дадоше комад рибе печене и меда у сату. И узевши  изједе пред њима." (Лука, 24, 36‡43).  

Учинити себе невидљивим заиста је чудо, нешто надприродно. Господ Исус учинио је  себе невидљивим у Емаусу за вечером са Клеопом и другим учеником. Када Он  благослови хлеб и преломи и даде им тада се њима отворише очи те Га познаше. Али у  том тренутку "њега нестаде". (Лука, 24, 13‡31).   Два чуда учини васкрсли Господ пред ученицима својим на језеру у Галилеји. Једном  они ловише целу ноћ и ништа не уловише. Кад у јутру, стаде Исус на обали; они Га  видеше али не познаше. Тада их Он ослови: "Дјецо, еда шта имате за јело?" Кад Му  одговорише да немају ништа, рече им Он: "Баците мрежу с десне стране, и наћи ће те".  Они послушаше, и толики лов уловише, да не могаху лако извући мрежу из воде "од  мноштва рибе". У том се отворише очи Јовану и он познаде Господа свога и рече Петру:  "То је Господ"! (Јован, 21, 1‡11). Тада га сви познаше. И избројаше рибу, и беше само  великих стотину педесет и три.   А друго је чудо изванредно необично. Кад ученици излегоше на суво, видеше пред  Исусом ватру наложену и рибу и хлеб на ватри. Од куда то?   И то, и све остало, би од свемоћног Господа Исуса коме се по Васкрсењу даде свака моћ  на небу и на земљи.   Оволико о чудесима записаним. Али свети Лука пишући дела светих Апостола сведочи,  да је Господ Исус учинио и многа друга чудеса после свога крсног страдања и  васкрсења. Он, вели Лука, "после страдања свога показа себе жива многијем и  истинитијем знацима, и јавља им се четрдесет дана, и говорећи о царству Божијему."  (Дела ап. 1, 3).     ДИВАН 9.  

ПИСМО ГОСТИМА  Драги г. Патерсоне,   Обећано, ево испуњено.   Тројица наших богомољаца које сте Ви са др. Карингтоном видели на сабору у  Дивостину пре три месеца, исписали су чудеса Господа нашег Исуса Христа, и објаснили  их на свој прост начин. Узимам слободу да Вам уз ово писмо пошаљем њихов састав.  Дозволите да и ја додам неколико својих речи, па макар у суштини поновио по нешто  од оног што су ова три брата написала. Колико да се уверите, да је вера наших сељака  што и вера нашег клира; једна иста света вера православна.   Да би људима олакшао веру у себе, Господ Исус творио је многа чудеса. Сам је Он рекао  бедним људима: "Ако не видите знаке (чудеса), ви не вјерујете." Јеврејима је говорио:  "Ако мени и не вјерујете, дјелима (чудесима) мојим вјерујте". Јер знао је Господ ‡ а то  знање примио је и Његов апостол, да "Јевреји знаке (чудеса) ишту, а Јелини мудрост  траже". Историја Грка јесте историја филозофирања а историја Јевреја, јесте историја  чудеса.   Кад су Га питали: "Шта ћемо учинити да би радили дјела Божја" Он је дао овај  неочекивани одговор: "Ово је дјело Божје: да вјерујете Онога кога Он посла".  

То је дакле основни и неминовни услов човечијег спасења: веровати у Исуса Христа;  веровати у Њега као од Бога обећаног и од пророка прореченог Месију, Сина Божјег и  Сина Човечијег, и Искупитеља, Препородитеља, Обновитеља, Очиститеља, Осветитеља,  Измиритеља, Исцелитеља, Васкрситеља, Вазнеситеља и Судију. Ово је дакле главно  "дјело Божје" ‡ да верујемо у Њега ‡ а све друго, бар што се нас тиче, проистиче из  овога, као што биље и цвеће расте само кад киша падне и сунце огрије. Да ту веру  утврди у људима, томе су служила чудесна дела Христова. Овако држимо ми. Овако су  држали ваши шкотски и енглески преци кроз цео један миленијум, и дуже. Али међу  протестантима нашег времена многи ‡ да не кажем врло многи ‡ престали су да верују  у чудеса Христова. Саблазнила их чудеса филозофије и науке, две слабе трске које нити  хлада дају нити за душу користан плод доносе. Отуда и модерна вика на Западу, да се  јеванђелска чудеса упуте у царство бајки и легенди, а Христос стави у ред хуманиста и  моралиста. Међутим, такав Христос никад није постојао. Нити је такав Христос,  хуманист, моралист и лепорек (као неко друго издање Сократа), био потребан  болесном, умирућем и мртвом човечанству.   Човечанству је био потребан само онај и онакав Христос какав се и јавио свету, тј. као  Бог прерушен у Човека, Христос Чудотворац, "силан у дјелу и у ријечи."   Желим вам свако добро и остајемо искрено одани ‡   јеромонах Јован Рапајић.     ДИВАН 10.  

ПРВО ПИСМО ИЗ ДАЉИНЕ  Драги оче Рапајићу,   Примио сам Више писмо овде на нашем светом острву Ајони, врло удаљеном не само од  Србије него и од моје домовине Шкотске.   Тражио сам самоће и мира. И то сам у пуној мери нашао овде на рушевинама старих  шкотских манастира и светиња. Кажем свето острво, јер ми Шкоти иако смо по  историјској судби постали протестанти, ипак с побожношћу и искреношћу говоримо о  Ајони као светој земљи нашој. На овоме острву у старо време мноштво монаха славило  је Христа Бога истоветно онако како се Он и данас слави на Истоку. Сада је Ајона света  прашина и света успомена. Она је и наша и није наша: физичка Ајона припада  протестантској Шкотској, али духовна, монашка, света Ајона припада Православљу. У  оно време ‡ најсевернија монашка станица Православља. Она је колевка шкотских  светаца и светица. Ми се поносимо њима, али их више не подражавамо. С гордошћу  изговарамо имена: света Брајд, свети Коломбо, свети Колумбијан; хвалимо се Ајонским  испосницима и чудотворцима, али смо избрисали пост из нашег календара и одагнали  чудеса из нашег живота. Величамо их, али не идемо за њима него за Лутером и  Калвином. Имамо веру, али веру без поста и подвига, без светаца и чудеса. Где је то  икад било? Уверен сам да су Ајонски светитељи ближи српским светитељима него ми  шкотским докторима теологије.   Цео један миленијум моја Шкотска била је православна земља. И кад би се, рецимо она  сад повратила Православљу, не би се повратила ни Грчкој, ни Србији, ни Русији него  старој православној Шкотској, вери својих православних предака, вери Ајонских 

подвижника и великих духовних атлета. Тиме наше национално самољубље не би било  повређено него у пуној мери оправдано. Ето на таква размишљања навело ме је Ваше  писмо и извештај Ваших српских богомољаца о чудесима Христовим. Овде међу  зидинама наше славне духовне прошлости ја сам осетио и схватио да је само  чудотворни Христос прави Христос. Само такав Христос могао је произвести ону  темељиту, небивалу и неслућену промену у свету. Само један свемоћни Чудотворац,  Господар природе и Победиоц пакла могао је бити прави Месија. Насупрот томе  божанском Христу, херојски Христос нашег Карлајла и сентиментални Христос  француског распопа Ренана заиста само су комичне карикатуре.   Чим се будем вратио из Ајоне у Единбург, ја ћу отићи до мога пријатеља пречасног  Карингтона. Казаћу му своја осећања и мишљења поводом Вашег писма и чућу његова.  Он је сада негде у бањи. Писао ми је, да је нешто болешљив и да су му лекари  препоручили дужи одмор. После растанка с вама у Дивостину ја сам се с њим сретао  више пута, и као стари пријатељи добро се изразговарали. Но будите уверени, да смо  при сваком састанку увек говорили и о Дивостину и нашим доживљајима у том чудном  месту, и на оном чудном богомољачком сабору. Карингтон је човек уздржљив, као  сваки Енглез, али при спомену Дивостина он постаје расположени и разговорнији. Зато  сам ја уобичајио, да чим га видим туробног и забринутог, ја само викнем: Дивостан! ‡ и  он се разведри и осмехне.   Спомените му у Вашим светим молитвама, драги оче Јоване, и са свом Вашом братијом  примите моју велику благодарност и срдачан поздрав.   Увек Вам одани   Џон Патерсон     ДИВАН 11.  

У МАНАСТИРУ ЖИЧИ  Не прође дуго а то дођоше у свету Жичу тројица браће из другог света са својим  извештајем. Отац Антоније Драговић на брзу руку објави по оближњим братствима и  позва их да и они дођу и чују овај користан извештај.   А овај извештај уствари био је једна лепа и пажљива студија као што ће се читаоци сами  уверити.   "Као прво чудо, споменуто у Делима Апостолским после Вазнесења Господњег, може се  узети ружна смрт Јуде Издајника. Више устрашен него покајан, он оде те се обеси, и  "објесивши се пуче по сриједи, и изасу се сва утроба његова."; и би погребен на месту  које се прозва "Њива Крвна". И све остало како је и проречено о чему.   И онда опет како је проречено да "Његово владичанство прими други", заиста га други  и прими. Апостоли поставише двојицу, Варсаву и Матију, па пошто се помолише Богу  бацише коцку, и би изабран Матија. Доцније живот и рад овога апостола Матије  посведочио је јасно, да је изабран по Божјем промислу.   Силазак Светога Духа на апостоле јединствено је чудо у историји рода људскога. Ово  чудо догодило се у десети дан по Вазнесењу Господа а у педесети по Васкрсењу. У тај  историјски дан када сви апостоли беху сабрани једнодушно ‡  

"уједанпут постаде хука с неба као духање силнога вјетра и напуни сву кућу гдје сеђаху.   и показаше им се раздијељени језици као огњени и сједе по један на сваког од њих.   и напунише се сви Духа светога, и стадоше говорити другијем језицима, као што им Дух  даваше да говоре" (Јоил, 2, 28; Лука, 24, 49; Дела ап. 2).   Тако се остварило старо пророчанство и испунило обећање Христово више пута  понављано.   Силаском Духа Светога апостоли су оспособљени за свој високи позив и васељенску  службу. Од Духа Светога с небеса, а не од људи, нешколовани рибари примили су  мудрост и знање, силу и крепост, храброст и речитост, одушевљеност и неустрашивост  и поврх свега моћ чудотворења.   Видјевши ово чудо на апостолима и саслушавши објашњење Петрово, крсти се тога  дана око три хиљаде душа.   Појаве анђела у животу светих апостола биле су врло честе. Тако када завидљиви  поглавар свештенички баци апостоле у тамницу "анђео Господњи отвори ноћу тамницу  па изведевши их рече: идите и станите у храму те говорите народу" (Дела ап. 5, 19‡20).   Када апостол Филип проповедаше Јеванђеље у Самарији, јави му се анђео и откри му  тајну о једном путнику на путу за Газу рекавши: "устани и иди на југ на пут који води од  Јерусалима у Гази, и пуст је. И уставши пође. И гле човијек Етиопљанин који бијеше  дошао у Јерусалим да се моли Богу. "И упусти се апостол с њим у разговор, и крсти га.  Тада, по свршеном послу, опет "анђео Господњи узе Филипа" и учини га невидљивим и  одједном пренесе га у Азот. (Дела ап. 8, 26‡40).   Тако на чудесан начин би обраћен у Христову веру први Етиопљанин, властелин  царице етиопске, који је после моћно дејствовао да се Јеванђеље чује и рашири у  његовој постојбини.   Анђео Господњи јавио се Корнилију, капетану једне римске чете у Кесарији. Мада  незнабожац, Корнилије беше човек богомољан и милостив "који даваше милостињу  многим људима и мољаше се Богу без престанка. "Јави му се дакле анђел и рече му, како  су његове молитве и милостиње изишле пред Бога, због чега Бог жели да спасе њега и  сав дом његов. И упути га анђел на апостола Петра у Јопи, који ће му рећи шта је за  спасење. (Дела ап. 10. 1‡6).   У то време Петар у Јопи виде необичну небеску утвару која сликовито објасни апостолу  како он не треба да се гнуша незнабожаца као нечистих, јер Бог хоће и њих да спасе. И  чу небески глас од Духа који му заповедаше да оде капетану Корнелију са послатим  људима. "Устани и иди с њима не премишљајући ништа, јер их ја послах". Три пута му се  јави визија, у име Свете Тројице. Три пута, да би се Петар утврдио у мисли, да га Бог  шаље. И послуша Петар глас Божји, и оде и поучи Корнилија путу спасења. "И док још  Петар говораше, сиђе Дух Свети на све који слушаху ријеч". (Дела ап. 10, 10‡44).   Без ове чудесне визије Петар би остао уски и упорни јудаист, а не би одлазио  незнабошцима, као што Павле без једне друге чудесне визије не би постао хришћанин.   Обраћање Савла у Павла, тј. ватреног гонитеља хришћанства у одушевљеног апостола  Христовог јесте чудо Божије од светског значаја. О томе прелому, судбоносном и за  његов живот и за Цркву, сам Павле прича и прича и понавља причу. Тако он прича цару 

Агрипи:. "У подне, царе видјех на путу свјетлост с неба већу од сијања сунчанога која  обасја мене и оне што иђаху са мном. А кад сви падосмо на земљу, чух глас гдје говори  мени јеврејским језиком: Савле, Савле, зашто ме гониш? Тешко ти је противу бодила  праћати се. А ја рекох: Ко си ти, Господе? А Он рече: Ја сам Исус којега ти гониш. Него  устани и стани на ноге своје, јер ти се зато јавих да те учиним слугом и свједоком овоме  што си видио и што ћу ти показати.. За то, царе Агрипа, ја не бих непокоран небесној  утвари". (Дела ап. 26).   Анђели Божји јављали су се више пута апостолу Петру и Павлу и Јовану и свим осталим  апостолима.   Да наведемо само два, три.   Када цар Ирод погуби Јакова брата Господњег, он чу да то беше по вољи Јеврејима. Зато  заповеди, те и Петра ухватише, оковаше у двоје ланце и бацише у тамницу. Смишљаше  безбожни цар да и њега погуби, те да би још и више био у вољи Јеврејима. Тако он, а Бог  друкчије. У тамници се ноћу јави Петру анђео Господњи, и тамница се засветли од  небеског весника. Он пробуди Петра и рече му: "Устани брзо!" И како то рече, окови  сами од себе спадоше са сужња. "Опаши се и обуј опанке своје, обуци хаљину своју па  хајде за мном". И проведе га анђео поред страже и стража их не виде. И кад дођоше пред  градску капију, капија им се сама отвори. У том анђео поста невидљив, а Петар дође у  кућу Маркову "гдје бијаху многи сабрани и мољаху се за њега Богу". (Дела ап. 12, 1‡17).   Овим чудом одговори Бог на молитву верних, показа Петру анђела, збуни стражаре а  потом уби Ирода. Јер се каже за оног безаконог цара: "Али уједанпут удари га анђео  Господњи, јер не даде славу Богу (сам себе истицаше за Бога), и будући изједен од црви  издахну". И тако анђео Господњи би Петру на спасење а Ироду на погибао. (Дела ап. 12,  21‡23).   И једном се јави анђео Павлу, када овај путоваше у Рим. Беше таква бура на мору, да се  неколико дана не виде ни сунце ни звезде. И лађари и путници беху изгубили сваку  наду на спасење. Једно јутро стаде Павле пред људе и све их охрабри и одобровољи  рекавши: "Молим вас да будете добре воље; јер ни једна душа од вас неће пропасти  осим лађе. Јер у ову ноћ стаде преда ме анђео Бога, којега сам ја и коме служим,  говорећи: Не бој се Павле, ваља ти доћи пред ћесара, и ево ти дарова Бог све који се возе  с тобом." Тако се и догоди. (Дела ап. 27, 20‡24).   Да поменемо једно чудо слично чуду ослобођења Петра из тамнице помоћу анђела,  премда се у овом случају не помиње анђео. То се догодило са Павлом и Силом у Филиби.  Пошто их незнабошци тога града избише, бацише у "најдоњу тамницу" и стегоше им  ноге у кладе. Но и у тако мучном положају апостоли свети појаху и слављаху Бога у по  ноћи по свом правилу. А остали сужњи слушаху их са дивљењем. У један мах тако се  затресе земља, да се померише темељи тамнички, и отворише се врата, и спадоше  окови са свих сукња. Тамничар дотрча, па кад виде врата отворена, помисли да су сви  сужњи побегли, па извади нож да сам себе убије. Али га Павле у том спречи говорећи  му, да су сви сужњи ту на броју. Тада тамничар позна да је ту по среди чудо од Бога, па  дрхтећи упита Павла и Силу: "Господо, шта ми треба чинити да се спасем?" они му  одговорише: "Вјеруј у Исуса Христа па ћеш се спасти ти и сав дом твој." Тада их он  одведе у дом свој, где га апостоли поучише па крстише њега и све његове. "И крсти се  он и сви његови одмах". А он их потом угости сав радостан и весео. (Дела ап. 16, 23‡34).  

Јасно је дакле, да је ово чудо Божје било потребно и сцелисходно ради ослобођења  апостола и ради ширења вере Христове у сред мрака незнабожачког.   Довде ја, рече читач, а сад ће наставити други брат.     ДИВАН 12.  

У МАНАСТИРУ ЖИЧИ  Тада други брат настави читање извештаја:   Свети апостоли чинили су чудеса и још за живота свога Учитеља, а по Његовом  овлашћењу. "И ђаволе многе изгоњаху, и мазаху уљем многе болеснике и исцељиваху."  Тако пише за дванаесторицу (Марко, 6, 13).   Али чудеса су творили и седамдесеторица. За ове апостоле вели Свети Лука: "Вратише  се пак Седамдесеторица с радошћу и рекоше (Исусу): Господе, и ђаволи нам се  покоравају у име твоје". (Лука, 10, 17).   Треба нагласити да су апостоли чинили чудеса и пре и после силаска Светога Духа увек  у име Христово.   После силаска Светога Духа апостоли су одмах почели чинити многа чудеса, због чега  наста страх у народу. "И уђе страх у сваку душу, јер апостоли чинише многа чудеса и  знаке у Јерусалиму" (Дела ап. 2, 43).   Последица овог моћног чудотворства била је двојака: Прво, многи од народа  повероваше у Исуса као Месију, и друго, сви који повероваше почеше живети строгим  моралним и молитвеним животом, бринући се више за душу него за тело.   Апостол Петар исцели хроморођеног пред храмом. Од кад је Господ Исус дао вид  препорођеном на том истом месту, није се пред храмом догодило узбудљивије чудо. Тај  богаљ седео је пред вратима званим Красна и просио милостињу. Кад је пружио руку  према Петру и Јовану, рече му Петар: "Сребра и злата нема у мене, него што имам ево ти  дајем: У име Исуса Христа Назарећанина, устани и ходи! И узе га за десницу и подиже...  И скочивши устаде и ходаше. И уђе с њима у храм, идући и скачући и хвалећи Бога. И  видјеше га сви људи гдје иде и хвали Бога." (Дела ап. 3, 2‡9).   Када жидовске старешине изведоше пред суд Петра и Јована, Петар им одлучно  говораше: "Да је на знање свима вама, да у име Исуса Христа Назарећанина којега ви  распесте, којега Бог подиже из мртвијех, стоји овај пред вама здрав. ‡ Јер нема другога  имена под небом данога људима, којијем би се ми могли спасти". (Дела ап. 4, 10‡12).   Последица овога чуда била је верна многих и збуњеност старешина. Јер сами ови обоје  сведоче овим речима: "Шта ћемо чинити овијем људима? Јер велики знак (читај: чудо)  што они учинише познат је свима који живе у Јерусалиму и ми не можемо одрећи". И  заиста не смедоше им ништа "народа ради, јер сви хваљаху Бога за оно што се бјеше  догодило". (Дела ап. 4, 16‡21).   Од молитве земља се потресла. У вези са претходним чудом Када Петар и Јован беху  ослобођени и дођоше међу своје, онда сви хришћани у радости уздигоше  благодарствену молитву за оно што се догодило. А пошто се они тако помолише, 

затресе се земља, а они сви испунише се Духа Светога те говораху реч Божију са  слободом.   Апостолска моћ над животом и смрћу. Апостол Петар који васкрсе умрлу Тавиту,  умртви Ананија и Сапфиру. У оно време хришћани у Јерусалиму укомунише своју  имовину, драговољно и слободно, без притиска и насиља споља. И беху задовољни, јер  не беше међу њима ни гладна ни оскудна. Тај свети комунизам првих Хришћана  савршена је супротност модерном материјалистичком комунизму, безверном и  насилном. Ни један од ондашњих "комуниста" не би по цену живота био друг безбожног  модерног комунизма. Јер они су били готови да све жртвују ради спасења душе, а ови  одбацују и Бога и душу ради тела свога.   Када Ананије и жена му Сапфира слагаше апостола, као да и они дају у заједницу све  што имају, мада дадоше само један део а остало прећуташе, провиде Петар њихову лаж  и умртви обоје, најпре мужа па жену. (Дела ап. 5, 1‡10).   Ово заиста страшно чудо Петрово дејствовало је као гром из неба. "И уђе велики страх у  сву цркву и у све који чуше ово". тј. и у хришћане и у нехришћане. И кроз то чудо вера се  код верних утврђиваше, и број верних се повећаваше, "мноштво људи и жена". (Дела ап.  5, 11).   Но чудеса се из дана у дан гомилаху. И то каква чудеса већа од Христових, сходно  обећању Христовом. (Јован 14, 12). Тако "по улицама изношаху болеснике, и метаху на  постељама и на носилима, да би кад прође Петар барем сјенка његова осијенила кога од  њих". (Дела ап. 5, 15).   А глас о чудесима апостолским оде брзо по свету. И свет навали. "Долажаху многи и из  околнијех градова у Јерусалим, и доношаху болеснике и које мучаху нечисти духови, и  сви оздрављаху". (Дела ап. 5, 16).   Чудеса архиђакона Стефана. Беше Стефан млад и леп, тако да кад га старешине и  књижевници изведоше на суд "видјеше лице његово као лице анђела. И зашто га  изведоше на суд? Само зато што "Стефан пун вјере и силе чињаше знаке и чудеса  велика међу људима." На свршетку своје одбране пред судом ‡ јави се једно нарочито  чудо, а то је Стефаново виђење отворених небеса и Христа на небесима у слави. "А  Стефан будући пун Духа Светога, погледа на небо и видје славу Божју и Исуса гдје стоји  с десне стране Богу. И рече: Ево видим небеса отворена и Сина човјечјега где стоји с  десне стране Богу". (Дела ап. 7, 55‡56).   Ова реч запечати судбу његову. Затискујући уши као аспиде Јевреји узеше камење па,  без суда и осуде, убише праведнога Стефана. Тиме додадоше његовој слави и своме  проклетству. Јер крв овог првомученика Христовог примише на себе и на децу своју.   Апостол Филип јављаше благовјестије Христово у Самарији са убедљивошћу речи и  силом чудеса. "А народ пазијаше једнодушно на оно што говораше Филип слушајући и  гледајући знаке које чињаше". То двоје: реч и чудо хоће народ. По речи Филиповој а у  име Исусово "духови нечисти с великом виком излажаху из многијех у којима бијаху, а  многи узети и хроми оздравише". "И би велика радост у граду оном". И "кршћаваху се и  људи и жене". (Дела ап. 8, 6, 12).   Чудеса Апостола Ананије. Видели смо како се Христос јавио своме најљућем гонитељу  Савлу Јеврејину из Тарса у светлости на путу у Дамаск, и како је од Савла постао Павле.  Али од оне силне светлости Савле је ослепио, и као слеп доведен у град. Тако је Бог хтео, 

да Савле буде слеп три дана и да не једе ништа, да би у самоћи и мраку размислио о  ономе што је видео и чуо на путу. И у том размишљању виде он у визији човека по  имену Ананија како уђе к њему и метну руке на њ да прогледа. А у исто време јави се  Господ Ананији и заповеди му да иде у ту и ту улицу и у ту и ту кућу и да учини што  треба на Савлу из Тарса. Уплашени апостол Ананије поче се објашњавати с Господом  као негда пророк Јона. Куда ме шаље ш, зар томе човеку, за кога чух од многијех колика  зла почини светима твојима.? ‡ Иди, рече му Господ, јер ми је он сасуд избрани да  изнесе име моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве. Послуша Ананије и  дође и рече: "Савле, брате, Господ Исус који ти се јави на путу којијем си ишао, посла ме  да прогледаш и да се напуниш Духа Светога. И одмах отпаде од очију његовијех  (Савлових), као крљушт,   и одмах прогледа, и уставши крсти се." (Дела ап. 9, 10‡18).   Још Петрових чудеса: У граду Лидији посети Петар неког Енеја, који осам година  лежаше узет и непокретан у постељи. И викну му апостол: "Енеје, исцељује те Исус  Христос, устани... И одмах устаде. И видјеше га сви који живљаху у Лидији и у Асарону, и  обратише се ка Господу." (Дела ап. 9, 34.). Да, обратише се ка Господу Христу, што је и  био циљ овог чудесног исцељења.   Убрзо потом сотвори Петар још једно веће чудо ‡ васкрсе мртваца. У те дане када он  исцели Енеја у Лидији, умре у Јопи једна свима позната девица Тавита, што значи Срна.  Па како Јопа није далеко од Лиде, то позваше Петра да дође. Петар дође, и клече крај  мртваца и помоли се Богу, па викну: "Тавито, устани!" А девојка отвори очи своје, па  видевши Петра диже се и седе на постељу. ‡ И ово велико чудо брзо се разгласи, "и  многи вјероваше Господа". (Дела ап. 9, 40, 42).   Павлова чудеса: На острв у Кипру беше ћесаров намесник Срђ Павле (Сергиус Паулус),  човек разуман. Он имаше слугу Јеврејина по имену Варисус, и овај беше врачар. По  жељи намесника, Павле и Варнава стадоше пред њим говорити реч Божију. Али врачар  Варисус стално упадаше у реч и говораше супрот свим апостолима. Тада апостол Павле  викну: "Сине ђавољи, нека будеш слијеп да не видиш сунца". И у тај мах паде на њега  тама па поче пипати и тражити вођа. Ово чудо силно је утицало на намесника, тако да  кад видје шта би вјерова, дивећи се науци Господњој". (Дела ап. 13, 10‡12).   А у Иконији Господ потврђиваше речи Павлове и Варнавине чудесима. "Даваше те се  твораху знаци и чудеса рукама њиховијем". (Дела ап. 14, 3).   У Листри учини Павле чудо као и Петар. Он исцели именом Исусовим хроморођеног,  богаља у обе ноге, који "бјеше хром од утробе матере своје, и не бјеше никада ходио".  Овај невољник пажљиво слушаше речи Павлове, и поверова у срцу своме. Погледа га  апостол и викну: "Теби говорим у име Исуса Христа, устани на своје ноге усправно. И он  скочи и хођаше". Ово велико чудо потресе сав град. Диже се сав народ и стаде викати:  "Богови се начинише као људи и сиђоше к нама". И називаху Павла Јупитером а Варнаву  Меркуријем. Једва их апостоли одвратише од намере да кољу волове и приносе им на  жртве. (Дела ап. 14, 8‡13).   И многа друга чудеса учинише Павле и Варнава, о којима они потом причаху на сабору  апостола у Јерусалиму. Сви замукоше па пажљиво слушаху Варнаву и Павла "који  проповиједаху колике знаке и чудеса учини Богу у незнабошцима преко њих". (Дела ап.  15, 12).  

Света небеса стално су управљала стопама апостола Христових. Кад Павле са Силом  хтеде ићи у Витанију "Дух не даде". (Дела ап. 16, 7).   А кад беше у Троади, јави се Павле у ноћној визији оваква утвара: "Човек неки стаде  преда њ и мољаше га говорећи: "Дођи у Македонију и помози нам". (Дела ап. 16, 9).   Следујући овом небеском упуту они се одмах кренуше у Маћедонију, и стигоше у  Филибу. У овоме граду досађиваше апостолима нека робиња врачара, која иђаше у  стопу за њима и викаше. Када Павлу додија, он се окрете и викну духу нечистом:  "Заповиједам ти именом Исуса Христа, изиђи из ње! И изиђе у тај час". (Дела ап. 16, 18)  И због тога бише свети апостоли бијени. Јер кад демон изађе из жене преста њено  врачање али преста и добит коју њени господари имађаху од њеног врачања.   У граду Коринту јави се Господ Павлу у ноћној визији и охрабри га, да у том споља  блиставом а унутра мрачном граду слободно јавља Јеванђеље истине. "Не бој се, него  говори, и немој ућутати. Јер сам ја с тобом". (Дела ап. 18, 9).   У Ефесу стави Павле руке на дванаест лица одмах пошто се крстише, што оправда  православну праксу миропомазања одмах после крштен. И догоди се чудо као на  апостолима у дан Педесетнице. Јер "кад Павле метну руке на њих сиђе Дух Свети на  њих, и говораху језике и прорицаху". (Дела ап. 19, 16).   Опет даље говори се, како Бог чињаша не мала чудеса рукама Павловим. "Тако да су чак  и чалме и убрусе, знојаве од тијела његова носили на болеснике, и духови зли излажаху  из њих. "Неки пак од Јевреја ради добити покушаше да и они изгоне демоне из  полуделих заклињући их овако: "Заклињемо вас Исусом кога Павле проповиједа". Тако  чињаху и седам синова јеврејског свештеничког поглавара. А зли дух одговараше им  кроз уста сумашедших: "Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?" И скочи на њих  један човек у коме беше зли дух, савлада их, изби и израњави, тако да једва живи  побегоше. За ово чудо дознаде сав народ у Ефесу, "и уђе страх у све, и величаше се име  Господа Исуса". И "тако здраво растијаше и надвлађиваше ријеч Господња". Вера чини  чудо, а чудо узрокује веру. (Дела ап. 19, 14‡20).   Прорицања су чудо. Кћери Филипове и Агав. Неки од хришћана добише дар прорицања.  Такве пророчице беху и четири кћери апостола Филипа. И Агав спомиње се као пророк.  Агав прорече велику глад "по васионом свијету", што се и догоди у време ћесара  Клаудија. Исти Агав веза себе појасом Павловим и прорече овоме да ће га Јевреји тако  свезати у Јерусалиму, што се такође ускоро догоди (Дела ап. 11, 28; 21, 11).   На острву Мелиту показа Павле многа чудеса. Кад му се змија отровница ухвати за руку,  па оста висећи о руци, људи мештани помислише да је врло грешан и да ће одмах  умрети од змијиног отрова. Но Павле стресе змију у ватру "и не би му ништа зло" нити  му рука отече. Онда народ поче говорити, да је Павле Бог. Тако се обистини реч  Христова, да ће ученици његови узимати змије у руке и неће им наудити. Друго чудо  учини Павле на болесном оцу поглавара тога острва. Тај човек беше болестан од  срдобоље. "Павле се помоли Богу и метну руке своје на њ, и исцијели га". ‡ А када се ова  два чуда разгласише по острву, онда навалише к Павлу сви "који бијаху болесни на  острву оном, и исцељиваху се". (Дела ап. 28).   Са овим завршава свети Лука описивање чудесних дела светих апостола Христових. Са  овим завршавам и ја моје читање, рече читач, поклони се свима и седе.    

ДИВАН 13.  

У МАНАСТИРУ ВРАЋЕВШНИЦИ  Трећи брат прочитао је завршетак овога извештаја.   ‡ Мени је, вели додељено да вам прочитам најкраћи део нашег извештаја. Овај део  односи се на чудеса светих апостола споменута у апостолским посланицама. Мало их је  споменуто, но не, зато што их је било мало, него што скромност светих апостола није им  дала да описују многа лична чудеса своја. Апостол Павле потврђује то овим речима: "Не  смијем говорити шта Христос учини кроза ме... у сили знака и чудеса силом Духа  Божјега, тако да од Јерусалима и наоколо до тја Илирика напуних Јеванђељем  Христовијем": (Рим. 15, 18‡19).   Чудесно исцељење болних свршили су апостоли и за живота свога Господа на земљи  молитвом и помазивањем уљем. То свакако није могло бити без Христовог упутства. Тај  начин они су и доцније употребљавали. Отуда и пропис Св. Јакова: "Болује ли ко међу  вама, нека дозове старјешине црквене, те нека читају молитву над њим и нека га  помажу уљем у име Господње. И молитва вјере помоћи ће болеснику". (Јаков, 5, 14).   А за пример шта све може учинити вера и молитва Јаков неће да наведе велика и  страшна чудеса ни своја ни осталих апостола, због великог смирења, него помиње  пророка Илију, по чијој молитви затвори се небо те не би кише три и по године.   Апостол Јован сведочи и моћи апостолске молитве и Божије милости говорећи: "Што  год молимо, даје нам". (Прва Јов. 5, 14 ‡ 15).   И прозирање у будућност спада у чедесни дар Божји. Своју блиску смрт провидели су и  Петар и Павле. Тако свети Петар пише: "Јер мислим да је право да докле сам год у овоме  тијелу да вас будим опомињањем; знајући да ћу ускоро тијело своје одбацити, као што  ми каза и Господ наш Исус Христос". (ИИ Пет. 1, 13‡4).   А Павле дајући последње савете Тимотеју да буде трезвен, трпељив и ревностан у  служби, каже о себи:   "Јер ја већ жртвујем, и вријеме мојега одласка наста.   Добар рат ратовах, трку сврших, вјеру одржах". (ИИ Тим. 4, 5‡7).   Но и поред своје смерности и уздржљивости у описивању неземаљских ствари, он не  пропушта да нам каже оно што је за наше велико добро и спасење. Две такве тајне он  нам јасно описује.   Прва је тајна узношење његово у Рај:   "Знам, пише он, човијека у Христу који пре четрнаест година ‡ да ли у тијелу не знам, да  ли осим тијела не знам; Бог зна ‡ да би однесен до трећега неба.   И знам за таквога човјека ‡ да ли у тијелу да ли осим тијела; Бог зна ‡ да би однесен у  Рај, и чу неисказане ријечи, којијех човјеку није слободно говорити". (ИИ Кор. 12, 2‡4).   Овим својим личним искуством апостол нас утврђује у вери у Рај који је он лично видео  и чуо.   Другу тајну јавља нам Павле одмах после ове. То је тајна његове, и наше, борбе са злим  духовима мрака. Овако пише:  

"Да се не бих понио за премнога откривења, даде ми се жалац у месо, анђел сатанин, да  ме куша да се не поносим.   За то три пут Господа молих да отступи (сатана) од мене.   И рече ми: доста ти је моја благодат; јер се моја сила показује у слабости потпуна". (ИИ  Кор. 12, 7‡9).   У току времена обе ове тајне посведочене су личним доживљајима многих светих људи  и светих жена. Али сведочанство Павлово сведочанство је апостолско.   Павле јасно говори о чудотворству у опште као нарочитом дару Духа Божјега. Тај дар се  не даје само апостолима него и другим хришћанима, сходно Божјем плану. Што се  показало истинито у сва времена Хришћанства, па и у наше дане. (И Кор. 12, 28‡29).   Поштована браћо, морам признати да се ми нисмо усудили набрајати и описивати  чудеса из књиге Откровења Јованова. Пошто та књига од првог до последњег листа  описује само чудеса, то би је морали или сву преписати или пак сву пред вама  прочитати. Ту је у величанственим и страшним визијама и сликама откривено и  сакривено све шта бива и шта ће бити до свршетка времена. Но главни предмет те  књиге је јасан. У њој је насликана борба Јагњета Божјега са зверовима, борба неба и  пакла за људе, победа неба, пораз сатане и тријумф Јагњета Божјега, Сина Божјега,  Господа и Спаса нашега Исуса Христа. А сада да завршим са овом важном напоменом, да  апостоли нису чинили чудеса ради чудеса, нити су их сматрали циљем него средством.  Христос је строго опоменуо своје ученике да се не радују за то што чудеса творе него за  то што су имена њихова записана на небесима. Чудеса имају сврху да незнабожне људе  обрате ка Христу; кроз то обраћање пак да утврде у душама људи веру, наду и љубав.  Љубав је на врху, и она остаје вечно царица свих добродетељи и у времену и у вечности.  Сви апостоли то истичу, нарочито Јован и Павле. Овако Павле:   "И ако имам пророштво, и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе  премијештам а љубави немам, ништа сам...   Љубав никад не престаје, а пророштво ако ће и престати, језици ако ће умукнути,  разума ако ће нестати...   А сад остаје вјера, нада и љубав, ово троје; али је љубав највећа међу њима". (И Кор. 13).   Ко би се усудио ово оспоравати? Овако је могао говорити само онај, који је кроз тешка  искушења прошао и помоћу милости Божје успењао се до на врх лествице хришћанског  савршенства; а тај врх јесте света и светла љубав. Али, ако би узлетео на тај врх без  постепености, без муке и труда, крваво пузајући на више, томе и љубав не би била  слатка.   Јасна нам је дакле наука свих апостола, да ће по свршетку света и времена престати  потреба и за веру и за наду као и за чудотворство које стоји у служби вере и наде. Само  ће љубав остати.   Са овим је наш скромни извештај завршен, рече читач, поклони се и седе.   После овога одређена су три брата да саставе једну студију о чудесима у опште, и о  њиховом догађају, смислу и значају. Ову студију или боље рећи науку о чудесима они су  радили дуго у Овчарско   Кабларским манастирима, и назвали су је "Јовањски стослов о чудесима". Доносимо га у  продужењу.  

ДИВАН 14.  

ЈОВАЊСКИ СТОСЛОВ О ЧУДЕСИМА  ПРВИ ДЕО      1. Овај свет је почео чудом, држи се чудом и завршиће се чудом. Сваки дубоко мисаони  човек, кад се ослободи трке и галаме око себе и почне размишљати о свему што  јесте и што бива, мора доћи до овог закључка. Но поуздано и непогрешно  сведочанство о томе пружа нам Свето Писмо Божје, потврђено и допуњено Светим  Предањем.      2. Свето Писмо Божје заиста је као неки деловодник Божјег домостројства, Божјег  стварања и руковођења овим светом. Па сходно сведочењу Светог Писма Божјег овај  свет је створен Божјом Речју, држи се Божјим Духом, и завршиће се Божјим Судом. А  то све троје значи: Чудо и чудо и чудо.      3. И зар није велико чудо, да је овај свет, тако масиван и тежак, од олова, жељеза и  камена, постао по заповести једне умне силе без икакве масивности и тежине, тј.  Речи Божије?      4. И зар није велико чудо, да се овај крупно сталожени и утемељени свет не држи и не  покреће никаквом својом масивном силом него духом ‡ невидљивим Духом Божјим?      5. И још зар није велико чудо, да ће овај свет који се креће непроменљивим тактом  хиљаде година, тако да му поредак изгледа вечити од богова (по учењу будизма) ‡  да ће дакле овај свет у једном магновењу, кад Бог рекне, сагорети у огњу, и уступити  место нечем сасвим новом ‡ "новом небу и новој земљи?"      6. Два сведочења Светога Писма од особите су важности за науку о чудесима: прво, да  је Бог уредио и благословио један сталан поредак ствари у овоме свету; и друго, да  је Бог као Творац и Домаћин у овоме свету потпуно слободан, ничим везан и ником  обавезан, те се Он креће и дејствује у свету и мимо и изнад оног установљеног  поретка, но увек логично и сцелисходно а по људе корисно. Јер је свету циљ човек, а  чуду је циљ спасење човека.      7. Узмимо за пример једну башту. Човек домаћин уређује своју башту, према своме  плану и своме свиђању. Сади поврће где хоће. Просеца широке и уске стазе како  хоће. Целу башту ограђује високом оградом, коју нико од странаца не сме проћи.  Поставља табле покрај стазе с натписима: "Забрањено је ићи ван ове стазе", или  "Забрањено је кидати цвеће", или "Забрањено је улазити у бостан", или "Забрањено  је шетати по трави": Све те забране важе за странце а не за домаћина.      8. Човек домаћин и при најуређенијој башти задржава за себе пуну слободу, да пређе  преко плота где хоће, и да иде ван стаза и путања, и да бере цвећа колико год хоће, и  да шета по трави колико му воља. Ниједна забрана не важи за њега. Он има пуну  слободу свуда и у свему, јер он је творац и господар свега. Једини је Бог  неограничено слободно биће; и на овој истини заснована је сва логика чудеса.      9. Туђинцима је забрањено кретати се свуда куда се домаћин креће и чинити све оно  што домаћин чини. Јер могу бити штеточине. Што год су туђинци отуђенији од  домаћина, то су њихова кретања по башти ограниченија и прописи строжији. 

Пријатељима и сродницима пак даје домаћин већу слободу, и допушта им да чине  по нешто од онога што само он чини и да се крећу куда се само он креће.   10. "Бог идјеже хошчег измјењајетсја јестества чин" ‡ где год Бог хоће тамо се мења  природни ток (ствари). Бог твори чудеса или на човеку или ван човека, но увек ради  човека. Он који је могао смислити и од земље извајати човека, и Духом својим  оживети га, још је лакше могао учинити да бездетна старица Сара од деведесет  година роди сина. А то за то што Аврам, муж Сарин није био туђин него верни слуга  Бога, пријатељ Домаћина ове велике васионске баште. Исто тако чудо учини Бог и  са бездетном Аном, мајком пророка Самуила, и са старицом Јелисаветом мајком  великога Јована Крститеља. За Бога нема ништа ни немогуће ни тешко. Богу је све  лако учинити као грлу запевати.   11. Мојсеј учини велика и страшна чудеса како пред Фараоном у Мисиру тако и у  пустињи. И море раздели, и стену расцепи да изведе воду, и хлеб (ману) низведе с  неба, и надмоћније војске победи, и земљу отвори да прогута бунтовнике, и многе  друге чудесне ствари учини, како је записано у Светој Књизи Божјој. Ако се рече, да  човек Мојсеј учини та чудеса, онда се она могу довести у сумњу; ако ли се пак рече,  да Бог учини, онда су она ван сумње. Јер само за Бога нема немогућности.   12. Бог назива Мојсеја слугом својим. "Слуга Мој је Мојсеј, који је вјеран у свем дому  мојему". (ИВ Мојс. 12, 7). Тако се назива и Мојсијев наследник Исус Навин. "Исус  Навин слуга Господњи" (ИВ Мојс. 27, 18). Слично Мојсеју и овај Исус чинио је чудеса  велика; а највећа од свих што је сунце уставио. Рече: "Стани сунце над Гаваоном, и  ти мјесече над долином Елонском! И стаде сунце, и устави се мјесец". (Исуса Н. 10,  12‡ 13). Ко устави сунце? Онај који га је прво и ставио у покрет. Господ над  поретком у својој башти. Као кад возач заустави кола, да се путници одморе. Јер су  кола ради човека а не човек ради кола.   13. Многа дела судија јеврејских била су заиста чудесна. Читај о Готонилу, Девори,  Гедеону, Јевтају, Самсону и Самуилу. "И бијаше Господ са сваким судијом". И сваки  од њих бојао се Господа као што се слуга боји свога господара. Бог је јављао своју  моћ преко њих као преко слугу својих а не синова као у Новом Завету.   14. Самуил је провиђао будуће догађаје, побеђивао је војске молитвом, и изводио кишу  у најсувље време. "И сав се народ побоја врло Господа и Самуила" (И Сам. 12, 18).  Прво дакле побоја се ковача па онда чекића. Јер чекић не дејствује без ковача.   15. Бог је помогао Давиду да из праћке убије Голијата; да од пастира постане цар; да  испева Псалтира; да јасно опише будућег Месију. Његова необична судба и сва  велика дела његова, и визије и прорицања спадају у круг чудотворства. Јер "Господ  над војскама бијаше с њим". Пак ипак Бог га не назива сином него слугом својим."  Слуга мој Давид":   16. По молитви цара Језекије и пророка Исаије спасе Бог Јерусалим од војске Асирске.  Цар асирски Сенахерим беше опколио Јерусалим са великом војском па стао  исмевати и ружити Бога небеснога. Тада се Језекије и Исаија усрдно мољаху Богу. И  Бог посла анђела који обноћ поби стотину осамдесет и пет хиљада Асираца.  Сенахерим побеже у Нинивију, своју престоницу. Али га и тамо стиже мач Господњи.  Синови његови убише га у храму пред идолима. Тако Бог чудом спасе Јерусалим.  Молитва беше царева а чудо Божије (ИИ Цар, 18).  

17. Пророк Исаија пак учини чудо са сунцем слично Исусу Навину. Овај заустави ток  сунца, а Исаија поврати ток сунца назад за десет степени на сунчанику Ахазову.  Како то учини Исаија? "Исаија пророк завапи ка Господу, и врати Господ сјен на  сунчанику Ахазову и за десет кољенаца". Од пророка дакле молитва а од Бога чудо.  (ИИ Цар. 20).   18. Питање: Зашто то чудо не учини Господ преко неког другог него баш преко Исаије?  Зато што је Исаија био изабрани и верни слуга Божји. "Слуга мој Исаија", (Иса. 20, 3)  именују га уста Свевишњега. Зато му даде више слободе у својој башти него туђинцу  и најамнику. Показа му отворена небеса, даде му моћ да предскаже рођење Сина  Божијега, Емануила од Деве, и да чини друга необична дела. Но све је то од  Домаћина, преко верног слуге.   19. Беше свети Илија, заиста велики и страшан у чудотворству своме. Затвори небо те  не паде киша три године и шест месеци. Над ким затвори небо? Над једним од Бога  отпалим народом. Спали огњем оне који га хтедоше ухватити. Кога спали? Безбожне  слуге безбожнога цара. Посече мачем стотине идолских жречева. Кога посече? Оне  који су били отсечени од правога Бога, слуге демона, речју живе мртваце.   20. Пророк Јелисеј излечи од губе једног човека а удари губом другога. Кнеза туђинца  излечи а слугу свога уболести. Али онај први дође из далека са искреном вером и  молитвом, а овај други показа се среброљубац и варалица. И оба чуда беху праведна.   21. Бивало је и то да Бог учини чудо сам од себе непосредно без човека. Тако на пример:  жену Лотову претвори у камен зато што преступи заповест Божију и радознало се  окрете да види Содом у пламену; сестру Мојсијеву удари губом зато што се збунтова  против Мојсеја; цара Озију такође удари губом зато што самовољно узе кадионицу и  поче да кади као свештеник; праведнога Јакова спасе од Лавана на тај начин што се  јави Лавану на сну и запрети му. Свако чудо Божије опомиње људе на правду Божију  и на прави пут спасења. Увек целисходно, никад бесциљно, ни факирско, ни  мађионичарско.   22. Чудесним начином Бог не кажњава и не спасава само појединце него и читаве  народе, градове и земље. Због роптања на Бога изумро је у пустињи у току  четрдесет година сав народ јеврејски који је био чудом Божијим спасен и изведен из  Мисира. Нестало је с лица земље Феничана, а њихови градови Тир и Сидон пропали.  Тако Содом и Гомор. Тако Капернаум и Витсаида. Тако и легендарна Атлантида и  Лемурија, које су потонуле у море без трага.   23. Богу је лако и спасити и казнити. Но Он је увек бржи да спасе него да казни. А и кад  кажњава, не тек да казни но да опомене и спасе. Када Етиопски цар, са милион  војника и триста борних кола удари на Јудеју, овако завапи ка Господу јудејски цар  Аса: "Господе, теби је ништа помоћи множини или нејакому. Помози и нама, Господе  Боже наш, јер се у Тебе уздамо. И разби Господ Етиопљане, и не оста ни један жив":  (ИИ Днев. 14, 9). Није већина у броју, него у Господу. И самац са Господом увек је у  већини.   24. Против надмоћног непријатеља мољаше се праведни цар Јоасафат овако: "Боже наш,  у нама нема снаге да се одупремо томе мноштву великоме, нити ми знамо шта да  чинимо; него су наше очи упрте Тебе" (ИИ Днев. 20, 12‡15). Тада дође реч од  Господа преко неких човека Јазила који каза "Не бојте се и не плашите се тога 

мноштва великога, јер није ваш рат него Божји", и место борбе војска Јоасафатова  поче певати песме у славу Божју. И збунише се непријатељи, и поклаше се међу  собом, тако да ни један не оста у животу. У рату Бог не само помаже онима који њега  искрено верују и славе са скрушеном молитвом, него Он сам ратује на свој лак и  неочекивани начин.   25. Многи се људи чуде, зашто су толики ратови унети у Свето Писмо као неку ратну  историју. Нема места чуђењу. И мир на земљи је своје врсте војевање и борба између  добра и зла. А у рату се многи враћају Богу, почињу веровати, кајати се и молити се.  Без рата многи би у миру изгубили душу. И још: у рату се најјасније јавља свемоћ  Божија и ништавило човечије. Зато се Бог у Светом Писму стално назива: "Господ  над војскама". Чудеса Божја у рату су многобројнија и за људе очигледнија него у  миру.   26. Не треба се варати: не чини Бог чудеса ни преко сиромаха ни преко богаташа него  преко праведника. И стаје на страну оних који се пред њима као покајници понизе".  Понизише се, нећу их потрти, него ћу им сада дати избављење". Рече Господ за  кнезове јерусалимске када на њих удари Фараон Сисак. Охолим се Бог противи, као  и они Богу, а пониженима даје благодат, јер су понизни. (ИИ Днев. 12, 7). Безброј  чудеса Бог је чинио и чиним да охоле понизи а понижене узвиси.   27. По речи неког неименованог човека Божјег расу се у пепео олтар пред златним  телетом, идолом у Ветиљу. Цар Јеровоам подиже руку на тог човека да га казни. По  речи истог тог Божјег човека узе се и укрути се уздигнута рука царева. А по молитви  истог тог човека Божјега отпусти се и поста здрава рука царева. Све то бива од Бога  преко човека изабраног као знак Божјег гњева према идолопоклоницима. (И Цар,  13).   28. Пророка Језекиља пренесе Бог тренутно два пута из Вавилона у Јерусалим и натраг.  Пророка Авакума пренесе анђео Божији тренутно из Витлејема у Вавилон пред  пророка Данила у ропству. Пророка Јону, баченог у море, сачува Бог живог у китовој  утроби три дана и три ноћи а потом избаци на сухо. Све то уради Господ Бог по  својој неограниченој и самовласној сили и своме мудром промислу а на добро и  спасење људи. Ако кажемо да је ово немогуће, ми тим Бога понижавамо а сами себе  угонимо у лаж кад говоримо: Верујем у једнога свемогућег Бога.   29. Пророка Јеремију сачува Бог од многих смрти које му спремаху Јевреји, као и некад  Јосифа од братоубилачке руке. Три отрока спасе Бог у огњеној пећи, и изведе их из  огња неповређене. Пророка Данила сачува Господ у лавовској јами учинивши да се  опаки лавови показаше питоми према Божјем човеку као овце. Тако је Бог чудесима  прославио своје прославитеље и постиђивао своје непријатеље.   30. Кад Бог хоће да казном пробуди и опамети један свој народ, Он најчешће  употребљава безбожнике и крвнике а не праведнике и свеце. Тако Он посла цара  Вавилонског Навуходоносара "слугу мојега", да казни успавани и отпали народ  јудејски. Али чим Навуходоносор изврши свој крвави задатак, удари га Бог лудилом  због глупе погорђености собом, те поживе као звер међу шумским зверовима седам  година. А поп том врати му Бог ум, те он позна Бога истинитога и рече: "Сада ја  Навуходоносор хвалим, узвишујем и славим Цара небеснога, чија су сва дијела  истина и чији су путови праведни и који може оборити оне који ходе около." (Дан, 4, 

37). Не кажњава Бог људе што воли да кажњава ‡ далеко од тога, ‡ него што сами  људи сматрају казну Божију као једини сигуран лек од неправде.   31. Цар Вавилонски Валтазар направи пир у своме двору у Вавилону својим  великашима и њиховим женама. Па нареди у охолости својој, да се донесу освећени  златни судови, опљачкани из храма Јерусалимског, те из тих судова, Богу  посвећених, пише вино он и великаши његови и жене њихове. Али усред бурног и  пијаног весеља јави се тајанствена рука у дворани и хитро исписа три речи на  дувару: "Мене Текел, Уфарсин". (Дан. 5, 25‡30). Исте ноћи би убијен цар Валтазар и  царство пређе на другога. Ово чудо учини Господ за опомену свима и у свима  временима, да ће тешко бити кажњени оскрвнитељи светиње.   32. Дух Господњи покрену персијског цара Кира незнабошца те заповеди да се обнови  порушени храм у Јерусалиму. (Јездра, 1). Још због праведних слугу својих  свештеника Јездре и Нехемије, на којима "бијаше рука Господња" покрену исти тај  Дух Господњи цара Дарија и цара Артаксеркса, да својом влашћу отворе пут и  омогуће обновљење зидова јерусалимских и храма, у коме ће се јавити Месија, који  ће га затворити и оборити за увек. Дакле и незнабошци, хтели нехтели, знали  незнали често служе великим циљевима Божијим.   33. Ко би помислио, да смо се ми паштили да овде изређамо сва чудеса из Старог Завета,  погрешио би. Нити смо то хтели нити то сматрали могућим. Јер колико је личности  споменуто у тој Божијој Књизи и колико догађаја описано, у све се умешао Господ  Бог. А где се Бог умеша, ту се Чудотворац умешао. Где је пак Чудотворац, ту је и чудо.  Следује: на свакој личности и у сваком догађају јавило се чудо Божје.   34. Бог чини чудеса или непосредно или посредством анђела, појединих људи или  народа; или посредством животиња. Јаковљеве шарене овце, Валаамова магарица,  гавран пророка Илије, скакавци, жабе, збије у Мисиру; или пак посретством  природних стихија и елемената: потоп, огањ, земљотрес, сунце, звезде и месец,  громови, град, буре и ветрови; речју, нема твари на земљи и под небом којом се Бог  не служи на опомену, поправку и спасење људи. Сва природа је оруђе у Његовим  чудотворним рукама.   35. "Многа су чудеса Твоја, Господе Боже мој... хтио бих јављати, али нема им броја",  говори цар пророк. "И до данас казујем чуда твоја. "И казиваћу сва чудеса твоја." (Пс.  40, 5; 71, 17; 73, 28). Како онда неки који верују у Бога, говоре, да Бог не чини  чудеса? Зашто га онда називају Сведржитељем ако не за то што Он својим сталним  присуством и активним дејством ‡ тј. чудом ‡ држи овај свет који је Он створио?   36. Други опет, који воле да верују да је Бог створио човека, сумњају да Бог може чудом  исцелити болесног, или отворити очи слепом по вери и молитви. Каква  недоследност! Зар онај који је учинио највеће чудо, зар не може учинити мање и  најмање? И зар мајстор који је саградио кућу, не може је оправити?   37. Они који поричу чудеса Божја, поричу две ствари. Прво молитву; јер сваком  молитвом људи траже интервенцију Божију, тј. чудо Божије, у својим невољама и  немоћима. Ако би ова интервенција, ово чудо Божије, било искључено, онда би и све  људске молитве од постања биле узалудне, луде и смешне. Друго, била би  искључена и слобода Божја у овом његовом свету. Људи као тобож имају слободу да  се мешају у дела Божја: да мењају ток река, да упитомљавају зверове, да калеме 

дивље воће и тд. а да Бог нема слободе кретања и дејства у овом Његовом свету.  Какво и безумље и дрскост! Створења имају слободу и Створитељ нема! Робови и  слуге и најамници могу учинити што год хоће у Домаћиновој башти, само Домаћин  не сме чинити ништа!   38. Питање: Да ли Бог чини чудеса и међу многобошцима и идолопоклоницима? Чини,  када се гњеви на њих. А гњеви се на њих за то што се они моле за чудо лажним  боговима који немају ништа боговско, чак ни људско. Али је Бог милостив према  свима створењима својим, обасјава својим сунцем и добре и зле, и чини добра и  онима који Га не знају и гоне. Пуна је сва земља чудеса Божијих.   39. И на животињама и зверовима. Бог чини чудеса: знаде их све на број, одржава их,  храни их и поји, и води их својим духом куда Он хоће.   "Лавови ричу за плијеном, и траже од Бога храну себи.   Све Тебе чека, да им дадеш храну на вријеме.   Дајеш им, примају; отвориш руку своју, и сите се добра.   Одвратиш ли лице своје, жалосте се; одузмеш ли им дух, гину, и повраћају се у прах  свој.   Пошљеш дух твој, постају, и обнављаш лице земљи." (Псалам 104).   Бог Створитељ јесте и Бог Сведржитељ.   ДРУГИ ДЕО   40. Чудеса су чудеса па била она старозаветна или новозаветна. Јер је увек исти Бог који  твори чудеса. Па ипак нису сасвим иста. Разлику је учинио Онај, који се јавио у телу,  мада Творац сваког тела ‡ да од људи слугу, најамника, робова и отпадника створи  синове Божије, Он, јединорођени Божји Син Господ и Спас наш Исус Христос. У  историји васионе Он је врховно чудо; врховна натприродност јављена у  природности.   41. Каква је дакле разлика између чудеса Првог и чудеса Другог Завета? Разлика није  толико у самим чудесима колико у чудотворцима. У Старом Завету говори се о  слугама Божјим као чудотворцима, у Новом пак о Сину Божијем и о синовима  Божијим као чудотворцима.   42. Који Њега, Сина Божијега, "даде им власт да буду синови Божији". (Јов. 1, 12‡13).  Свети Павле говори о томе хришћанима: "ви сте синови Божији вјером Христа  Исуса". И још: Он, Син Божији дође "да искупи оне који су под законом, да примимо  посинаштво; како више нијеси роб него син". И још даље: "а ако си син, и насљедник  си Божији кроз Исуса Христа". (Гал. 3, 26; 4‡7). Према томе, закључује апостол:  "више нијесте туђинци и дошљаци ‡ домаћи сте Богу", чељад сте Божија. (Еф. 2,  13‡19; 3, 15).   43. Из овога следује, да хришћани као синови Божији, кроз Исуса Христа, и као домаћи  Богу, и као чељад Божија, имају сасвим друкчији однос према Богу него што га имају  туђинци, слуге и робови, ограничени и оковани законом. Тај однос је слобода деце  према Родитељу своме. Син гледа у Родитеља а слуга у Господара. Онај се страши да  се не огреши о љубав, овај о закон. Онај је чудотворац по сили и љубави, овај по  заповести.  

44. Други и друкчији однос имају хришћани, као слободни синови Божији и према  природи. Од Христа и кроз Христа природа је изгубила ону тежину и власт над  човеком, коју је пређе имала. Човек је уздигнут на степен надприродни, вредност  човека стављена изнад света и видљивога. Док је човек раније страшио се природе и  у страху обожавао ју, сада је он сматра као неку играчку испод својих ногу, као  "слабе и рђаве стихије", (Мат. 16, 26; Гал. 4‡9). од којих га је ослободио Господар  природе Исус Христос. Природа не стоји више између човека и Бога него испод  човека, тако да човек стоји лицем у лице с Богом, без преграде, сметње, завесе и  стражилишта природе. Он чудотворно влада над природом, по слободи и  овлашћењу од Христа.   45. "Јер сваки који је рођен од Бога побеђује свијет; и вјера је наша ова побједа која  побиједи свијет. Ко је који свијет побеђује осим онога који вјерује да је Исус Син  Божији?" (Јован, 5, 4‡5). Човек је сада дакле победник чудотворац над светом, по  Христу, а не свет над човеком по машти. Промениле се улоге: негдашњи слуга  уздигао се за Господара, а негдашњи Господар понизио се у слугу. То је био  нормалан поредак пре Адамова греха.   46. Господ Исус Христос ходио је по води као по суху, утишавао буре на мору, заповедао  ветровима да престану, проклео бесплодну смокву да се осуши, бивао невидљив,  телесно прошао кроз гробну плочу и кроз затворена врата. Сва природа покоравала  Му се и слушала Га. Она је под Његовом силом и влашћу престала бити за људе  предмет обожавања; постала је слуга синова Божијих. И свети Христови следбеници  имали су такву власт и чудотворну силу над природом, од Христа и кроз Христа. И  кадгод је требало, они су је показивали кроз све векове хришћанске до данас.  Природне силе и стихије које су народи пре Христа у страху сматрали боговима,  приносили им жртве, чак и људске, и правили скупоцене храмове, стављене су у  службу синова Божијих.   47. Други и другачији однос имају хришћани, као чељад Божја, и према болестима,  страдањима и немоћима људским сваке врсте. Тај однос је потпуно духовно  моралне природе. Никакве муке не долази на људе ни од самовласне злобе демона  нити од слепог случаја материјалне природе, без Божијег промисла без Божије воље  или Божијег попуштања. Па кад долазе искључиво по Божијем, оне се само по  Божијем лече и отклањају. Све помоћу чудотворних молитава светих синова и кћери  Божијих.   48. Најзад други и другачији однос имају хришћани као "синови светлости" и према  демонима, духовима злобе. Док незнабошци не разликују демоне од Бога, те им се  клањају, моле и жртве приносе, дотле хришћани воде најогорченију борбу против  демона. И не само да им се не удварају, него их одлучно прогоне чудесним и  чудотворним именом Господа Исуса Христа.   49. "Сазвавши дванаесторицу даде им силу и власт над свијем ђаволима"; "даде им  власт над духовима нечистијем да их изгоне и да исцељују од сваке болести и сваке  немоћи", "а знаци онима који вјерују биће ови: именом мојијем изгониће ђаволе.. на  болеснике метаће руке и оздравиће". (Лука 9, 1; Мат. 10, 1; Марк. 16, 17). Примивши  ову силу и власт од Врховног Чудотворца Христа апостоли "одоше и проповиједаху  да се треба кајати, и ђаволе изгоњаху, и мазаху уљем многе болеснике и  исцељиваху". (Марк. 6, 12‡13).  

50. Туђинци и најамници траже славу своју а не славу Божију. Синови пак Божији траже  славу Сина Божијега. Мађионичари и факири жудели су само за својом славом и  добити, како у време фараонског тако и данас. Апостоли пак и сви свети без  изузетка творили су чудеса над природом, над демонима и над болестима, у име  Христово и за славу Христову. Сваки хришћански чудотворац учинивши чудо бегао  је од људске славе и похвале и упућивао људе да одају благодарност Господу Христу.   51. Господ наш Исус уложио је велики труд, да докаже људима своје посланство од Оца,  да Он говори и делује у име Оца, и да твори чудеса ради славе Оца свог небеског.  Зашто? Зато што је стари свет приписивао сва чудеса Велзевулу и демонима.  "Помоћу књаза ђаволског он твори чудеса", говорили су и јеврејске старешине о  Њему. У то време "црни мађија" покрила је била сав свет. А црна мађија руковођена  демонима, ишла је против Бога светлости и против среће човечанства. Зато је  видовити син грома Јован могао рећи: "Сав свијет у злу лежи", и још: "Због тога се  јави син Божији да раскопа дијела ђавоља". (И Јов. 5, 19; 5, 8).   52. Као Светлост од Светлости, и сва сама Светлост без таме, Господ Исус је поставио  строгу границу између Бога и Сатане, светлости и таме, истине и лажи, неба и пакла,  па и између чудотворца светлости и чудотворца таме. Чудотворце светлости Он је  назвао пријатељима својим. "Ви сте пријатељи моји". "Више вас не називам слугама,  јер слуга не зна шта ради господар његов, него вас назвах пријатељима, јер вам све  казах што чух од Оца својега". (Јован, 15, 14‡15).   53. "Слуга не зна шта ради господар његов". Ни модерне слуге не знају шта ради Бог,  господар њихов. Подани природи стихија, претворени знањем и многим фактима  без познања истине, они су као неки дневничари Божији са негативном улогом да  раздражују хришћане. Њима Бог исплаћује надницу благом овога света за који они  једино и знају. Али им не поверова своје тајне. Ни од људи нико не поверава тајне  својим противницима. Христос је поверио велике своје тајне најпре само  дванаесторици. Највеће ‡ само тројици. А све те тајне не спадају у јестественицу; оне  се односе на надприродни господарећи свет.   54. Као пријатељима својим и синовима Божјим, Исус даје ученицима својим силу и  власт која само Богу припада, говорећи: "Болесне исцељујте, ђаволе изгоните",  (Матеј, 10, 8). Та сила и власт пренета је од апостола на свету цркву Христову.   55. Како то да Бог даје толику силу и власт малим људским створењима? Има нешто и  веће од овога што је Он дао својим ученицима, а то је опраштање грехова. Да људи  могу учинити чудеса, то су знали и јеврејски фарисеји и књижевници, али да неко  сем Бога може опраштати грехе, то нити су знали нити су хтели знати. "Шта овај  хули на Бога? Ко може опраштати гријехе осим једнога Бога? (Марко, 2, 7). Не  обзирући се на те приговоре незналица, Господ је дао божанску власт својим  пријатељима: "Којима ви опростите гријехе, опростиће им се". (Јован, 20, 23). Као  кад би неки владар дао својим министрима право помиловања.   56. Никад од постања света није се чуло ни догодило, да Бог даде људима своју власт  опраштања греха. То је већи дар од чудотворства. Па кад је даровао веће, како да не  дарује и мање? Дао им је обоје. У канону апостолима 30. јуна чита се: "Вам бо дана  јест благодат исцеленија и гријехова прошченија". Дао им је све.  

57. Дао им је све. "Што год заиштете у Оца у име моје, оно ћу вам учинити (Јован, 14, 13).  "И ако што заиштете у име моје, ја ћу учинити". "И све што заиштете у молитви  вјерујући, добићете". (Мат. 21, 22). "Иштите и даће вам се" (Мат. 7, 7). Ово нису речи  човека непоуздана, нити су ово обећања некога смртног кога смрт часом однесе и  обећање му обеснажи. Ово су речи Најпоузданијег, обећања Бесмртног, вечно  Живога.   58. Све то, и још више. Рекао им је: "Заиста вам кажем, ако имате вјере колико зрно  горушично рећи ћете гори овој пријеђи одавде тамо, и пријећи ће. И ништа вам неће  бити немогуће." (Мат. 17, 20). Ове речи свога. Господа потврђује апостол Павле  својим личним сазнањем и убеђењем говорећи: Све могу у Исусу Христу, који ми моћ  даје". (Филип, 4, 13). Тиме је одређен став хришћанства тј. Новог Човечанства, према  овоме свету.   59. Кад велики апостол каже, да му је све могуће у Исусу Христу, то значи да му је  могућа и власт над природом, над болестима и демонима. На острву Мелиту уједе га  за руку змија отровница, и не би му ништа. Становници тога острва видев то  сматраху Павла за Бога. Па и јесте Павле био мали бог, бог по благодати, по  усиновљењу. Као што је писано у Псалтиру, а поновљено светим устима Христовим:  "Богови сте и синови Божји" (Псалам, 82, 6). А о власти Павловој као и осталих  апостола над болестима и демонима читај примере у Делима Апостолским. (Јован,  10, 34).   60. "Чекање твари чека да се јаве синови Божији" (Рим. 8, 19) Сва природа уздише у  ропству због отпада човека од Бога. Чека да се јаве прави људи, синови Божији, па  да се њима покори онако како се покоравала безгрешноме Адаму. Не присиљено  него драговољно. Сада се природа покорава присиљено и безвољно незнабожним и  безбожним људима, јер их смара својим господарима иако злим. Култура ни мало не  лечи и не умањује људску суровост и себичност. Често је и повећава. И баш такви у  наше време највише говоре о борби против природе и о експлоатацији природе, без  стида. Јер упоредо са губљењем страха Божијега губи се и стид. Отуда и безбожна  реч ‡ експлоатација природе пренета је и на људе, на експлоатацију људи од људи.  Али сва природа чека с надом да се јаве синови Божји. И дочекала је.   61. И дочекала је. И јавили су се синови Божији, синови светлости. Лавови су се  умиљавали око светитеља као јагањци. Хијене су им умеле бити благодарне.  Медведи и јелени радо су им служили. Змије и гусенице и скакавци послушно се  удаљавали на њихову заповест. Птице су им доносиле храну. Преображај природе  јавио се од преображаја људи.   62. Синови Божији пожаре су заустављали, реке пресецали, воду изводили, буре  утишавали, морску воду у пијаћу претварали, хлеб и жито чудесно умножавали.  Многи од њих нису осећали ни мраз ни жар ни глад па чак ни муке на мучилиштима.  Дух је тријумфовао над немоћима тела.   63. Дух је тријумфовао и над немоћима тела, и над природом и над демонима. "Ево  дајем вам власт и стајете на змије и на скорпије и на сваку силу вражију, и ништа  вам неће наудити". (Лука 10, 19). Тако рече Син Божији синовима Божијим,  пионирима новога света, новога човечанства. И та власт јављала се. И јавља се. И  јављаће се докле буде било вере и духа Христовог у људима. А то значи до скончања  овога света. Јер Он је дао обећање: "Ево ја сам с вама у све дане до свршетка 

времена". (Мат. 28, 20). А где је Чудотворац ту су и чудеса. Као и где је сунце ту и  цвеће цвета.   64. Неки од светих људи и жена дизали су се на молитви у ваздух. Неки су сијали као  огањ. Неки су могли учинити себе невидљивим за гонитеље своје. Неки су се  тренутно преносили у далека места, па тако исто и враћали. Неки су могли јасно  видети и прошле догађаје као и садашње. Некима је дата била способност да виде  сав свет у једној визији као на длану. Неки су пролазили кроз закључана врата. Пред  некима су се палила кандила сама од себе. Неки су низводили кишу у сушно време  или заустављали поплаве. Неки су пак и сунце заустављали. Све по сили Онога коме  је све могуће.   65. Многи ће рећи то је немогуће. Па и ми то увек говоримо. У овоме свету ми смо у  вртлогу немогућности, али за нас људе, не за Бога. У својој задремалости и  ослабљености ми сматрамо могућим само оно што се сваки дан понавља на наше  очи. Сва се Венеција тресла од подругљивог смеха када је Марко Поло причао о  слоновима, камилама, зебрама, једнорозима и змијама које је видео у Китају а којих  нема у Италији. Сматрали су га лудим, јер је говорио о стварима "немогућим". Многе  обичне ствари које људи виђају сваки дан, сматрали би немогућим кад их не би  виђали тако често.   66. Постоје две врсте чудесних догађаја, подједнако немогућих за људско поимање:  једно су они догађаји који се ретко догађају. Њих називамо чудесима. Друго су они  који се стално догађају. За њих немамо имена. И голуб на крову, који нас сваки дан  поздравља гукањем, и анђео Божији који се јави једном у току човечјег живота  подједнако су необјашњива чудеса. Ни ово чудо веће ни оно мање.   67. Сва чудеса била су могућа Адаму пре његовог отуђења од Бога. Сва чудеса,  домислива и недомислива, била су могућа безгрешноме Човеку Исусу Христу. Сва су  чудеса могућа и свима следбеницима Исуса Христа, чије је срце очишћено од греха и  испуњено љубави према Њему, Господу Сину Божјем, "Богови сте и синови Божији".   68. Рекосмо да се свето чудотворство простире и на област свих наших људских  болести, недостатака, оскудица и несавршенстава. Ново човечанство или  Хришћанство, налази узрока свему своме у стварностима духовно моралне природе,  а не физичке. Физичка природа за њ има само симболичан значај. У њој се не садрже  ни прави узроци ни циљеви човека. Православна црква, од апостолских времена до  данас, сабрала је огромно искуство о чудесном исцељењу болесних, ослобођењу од  патњи, како код људи тако и код стоке, па чак и код биља, жита, воћа, винограда,  поврћа итд.   69. Није потребно да наводимо примере великих календарских чудотвораца који су  исцељивали људе од сваке болести и патње. Гле, по молитви обичног свештеника, у  наше дане као и у прошле исцељују се болни, ублажују патње, а по свенародној  молитви у литијама по пољима, њивама, усевима, виноградима и баштама, бивају  чудеса од Бога, од Богородице и свих Светих. И то посвегодишње. Та чудеса нису  друго него одговор Оца на молбу деце. То може посведочити свако село и сваки град  по свему православном свету. Сваки учтив човек одазива се молби суседа, још пре  брат на молбу брата, а најпре Отац на молбу деце своје.  

70. Ниједан човек неће пружити камен кад му син иште хлеба; нити му дати змију кад  иште рибе: "Колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који га моле? (Мат.  7, 9‡11). Бог чини чудеса по молитви или самог страдалника, или његових родитеља  и рођака или свештеника, или целе цркве. Црква православна има у ризници свога  многовековног искуства безбројне примере како се милостиви Бог чудесно  одазивао на сваку врсту молитава, било појединачно личних, било рођачких, било  свештеничких, било општих црквених.   71. Кад једно дете моли родитеља за нешто, родитељ ће му учинити, ако је то корисно  за дете. Али ће пре учинити кад га сва његова деца моле. Тако и молитва целе цркве  веома је моћна. Када се прва хришћанска црква у Јерусалиму мољаше Богу са  апостолима, да Бог "пружи руку своју на исцељивање и да бивају знаци и чудеса  именом светога Сина Твојега Исуса", тада се затресе мијесто гдје бијаху сабрани"  (Дела ап. 4, 30‡31), у знак Божјег благовољења. И кад Петар беше затворен у  тамницу, "црква се мољаше Богу за њега без престанка" (Дела ап. 12, 5) и анђео  Божији ослободи сужња из тамнице. Бива да је понекад молитва једног праведника  приступачнија Богу од молитве множине. Али је правило у нашим манастирима од  старине, да кад један духовник чита молитву над болесником, сви се монаси у себи  моле Богу за истог болесника.   72. Но не показује Бог чудо само на телесним болесницима, него и на морално палим и  интелектуално заосталим. Има много примера, да су порочни људи и жене одједном  променили своје владање и пошли светим путем правде и чистоте. Многи су се  посветили и постали оруђе Божијих чудеса над другима. Спори на учењу ђаци  постајали су напредни, и претицали своје другове.   73. "Не брините шта ћете говорити. Јер ће вам се у онај час дати шта ћете говорити. Јер  нећете ви говорити но Дух Оца вашега говориће из вас." (Мат. 10, 19). Такво  обећање дао је Господ својим ученицима. Тако се и збило на апостолима, тако се и  збивало на наследницима апостолским и на мученицима на суду. То је чудо изнутра  а не споља.   74. Не може се замислити, да су говори и писања простих и нешколованих рибара од  њих самих. Не од човека него кроз човека. Мудрошћу надмудрили су све мудраце а  речитошћу све реторе и филозофе. "Што је лудо пред свијетом, оно изабра Бог да  посрами премудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јако." (И  Кор. 1, 27).   75. Говори апостола Петра и архиђакона Стефана бацају у засенак Демостена, а књиге  апостола Јована рибара постиђују Платона филозофа. Но они су говорили и писали  од себе, а ови од Бога Духа Светога. Они ‡ од овога света, а ови од онога. По речи  Господњој: "ви нијесте до свијета него вас ја од свијета избрах" (Јован, 15, 19).   76. Но ови чудесни дарови нису даровани само апостолима него и свима хришћанима.  То сведочи апостол Јован говорећи: "Дјечице, и ви помазање (тј. Духа Светога) што  примисте од Њега (Христа) у вама стоји, и не требујете да вас ко учи". (И Јов. 2, 27).   77. Кад год је вера у верних јака, а верни гоњени, Бог чини већа чудеса. Тако у време  апостолско, тако и на Светом Балкану под муслиманима и осталим антихристима.  Па тако и у животу сваког појединца када страда са надом у Бога.  

78. Најзад потребно је знати и став Хришћанства, или Новог Човечанства, према  нечистим духовима злобе и таме. Тај став је одлучно одречан. Сав свет пре Христа  приносио је жртве демонима, злим боговима, да их умилостиви. И једнобожни  Јудејци су често то чинили, чак и под премудрим Соломоном и са њим заједно. Сила  ђаволска била је толика да јој људи као људи нису могли одолети. Ни најмоћнији, ни  најмудрији. Са изузетком мајушног броја верујућих у једнога истинитога Бога, сва  земља била је покорна Сатани и његовим демонима. Но Христос је и дошао на првом  месту да сатре Сатану, "да раскопа дијела ђаволска", и да ослободи људе од тамне  силе демонске.   79. Изгонити демоне из људи и прогонити их из људских обиталишта био је први  главни задатак Спаситеља света. "Какву заједницу има свијетлост са тамом? Како ли  се слаже Христос са Велијаром? (ИИ Кор. 6, 14‡15). Не помаже ништа ни наука ни  култура ако се демони оставе на миру да раде шта хоће. Као што не помаже ништа  залевати и ђубрити воћке ако се гусенице оставе да их брсте и суше. Зато је први  "двобој" Христов после крштења на Јордану био са Сатаном. Пре него се показао  људима. Он се показао своме архипротивнику.   80. Није исто болесне лечити и демоне изгонити. Разлику је направио сам Господ кад је  заповедио апостолима: "Болне исцељујте, прокажене очишћује, мртве васкрсавајте,  демоне изгоните": (Мат. 10, 8). Јасно је, да обични телесни болесници нису исто што  и демонијаци, тј. демонима поседнути. Али и једни и други спасавају се истим  чудотворним начином, помоћу имена и крста Христовог по молитви цркве.   81. Они који поричу постојање демона, одричу Христово Јеванђеље. Њихово мишљење  да демони не постоје радује демоне а жалости анђеле. Најмилији су демонима они  људи који говоре, да демони не постоје. Кроз њих демони лако врше свој убилачки  посао.   82. Обичне телесне болеснике Христос је лечио или једном својом речју или пак речју и  употребом материје: пљувачке, даха, кала, силоамске воде. Међутим, при лечењу  умоболних, од демона поседнутих, никад није употребио ма какву земаљску  материју. Само реч, заповест ‡ и демони су бегали, а људи бивали здрави.   83. За демонијаке нема лека физичког од лека "физикуса". Нити су они некога  демонијака икада спасли помоћу физичких лекова. Они то сами знају и признају. Те  паћенике они држе у лудницама, у лудничким казаматима, колико да их учине  нештетним друштву. А лека у њих за такве нема. Они их држе на строгој и мршавој  дијете, затворене у железним кавезима. Но они не могу да се начуде, како да ти до  кости измршавели људи имају херкулску снагу да сломе гвожђе и да савладају  десетак најјачих људи. Што то значи? Гле, кад небо болује од обичне маларије није у  стању да савлада једно дете, док сумасшедши поседују надчовечанску снагу да могу  савладати неколико јаких људи. Откуд им та снага?   84. То није њихова људска снага, одговарамо ми на основу опита цркве Божије и нашег  личног. То је снага демона у људима. Ислабели људи једва могу конац прекинути,  док демонијаци кидају железне ланце као конце, слично оном Гадаринском лудаку.  Време је, да физикуси најзад признају, да лечење таквих не спада у њихову струку,  не спада у медецину уопште. Они не умеју да поставе дијагнозу, па следствено не  могу ни да лече. Јер та напаст лечи се само духовним начином, чудом Божијим.  

85. Не могу физикуси излечити физичким лековима не само ни једног демонијака, него  они не могу спасти ни једног човека од грознице без учешћа Божијега, тј. без чуда.  Они мисле ‡ јер тако су их учили њихови учитељи ‡ да је свака физичка болест  проузрокована само физичким узроцима те да се, према томе, лечи само физичким  лекаријама. Па кад болеснику даду неки материјални лек а он оздрави, они се онда  хвале како су га они излечили својом умешношћу и својим лековима. А и не пада им  на ум, да се за све време док су они лечили болесника, црква молила Богу ‡ поред  сродника и пријатеља ‡ "за бољашче, недугујушче и пленене". Нема исцељење ни од  једне муке без учешћа Божијега.   86. Духовни лек помаже у свакој болести, непосредно кроз молитву, или са молитвом  кроз траве и прашкове. Слепом Вартимеју Господ је рекао: Погледај! и он је одмах  прогледао. А ономе слепорођеном младићу помаза очи калом и посла га да се умије  водом из потока Силоамског, па ће прогледати. И он се уми, и прогледа. Шта нас уче  ова два примера? Зар свемоћни Исус није могао рећи и овом другом слепцу као и  оном првом: "Прогледај, па да прогледа? Зашто га шаље у бању Силоамску? Ево  зашто: да укаже част и важност материје, прашини и води, и тиме засведочи, да су и  то твари Божије и да преко њих Бог чини чудеса. Да би унапред били оповргнути  јеретици Манихејци, богомили и слични њима, који су материју сматрали  противном Богу и само по себи злом.   87. Проповедати Христа и проповед посведочавати чудесима, то су од увек биле две  главне дужности цркве. И прва црквена општина у Јерусалиму молила се Богу за  помоћ у проповедању речи Божије и у творењу чудеса. "И сад, Господе, дај слугама  твојима да говоре са сваком слободом ријеч твоју, И пружи руку твоју на  исцељивање и нека бивају чудеса именом светога сина твојега Исуса." (Дела ап. 4,  29‡30).   88. Јеретици старог и новог доба грлати су у нападу на цркву православну због њене  вере и чудеса, или како они кажу "сујеверица". Међутим показали су се као понизни  ћутљивци пред дрском навалом на Хришћанство од стране демонске силе под  привлачним лажним именом културе, позитивизма, прогреса и модернизма, што је  све скупа мање чудо од једне кише коју народ измоли од Бога. Но они су изгубили  пут откад су одбацили светитељско тумачење Речи Божије а усвојили профано.   89. Никад ни један светитељ није одрицао чудеса, него их баш потврђивао и  објављивао. Чудеса су почели одрицати јеретички интелектуалци, који су сели на  столицу светитеља. И тако се понавља стари садукеизам и скрибизам. Никад није  постојала ни једна религија без чудеса. Као што паун не може остати паун са  очупаним перјем, нити славуј са прекинутим грлом, тако ни религија без чудеса.   90. Хришћанство, или Ново Човечанство, постало је на чудесан начин искупљењем и  рођењем свише, чудом се одржава, чудом расте и шири се, и чудесно преводи своје  верне у онај велики и чудесни свет небесни. Као брза река која долази и одлази и  улева се у небески океан, где се свакој капљици знаде име и место.   91. Молитва сваког хришћанина за сваког другог помаже, а нарочито молитва  свештеника, или свештеника са свом присутном црквом. Сви хришћани који имају  јаку веру и велику смерност пред Богом, могу створити чудеса. Још кад се уз то  удружи и жарка љубав, онда матере враћају здравље својој деци усрдном молитвом  Христу Богу и Богородици. Ми знамо примере, како побожне мајке штите од зла 

своје синове преко мора заветним постом, молитвом и милостињом. И оне су заиста  праве чудотворке. (Јован 7, 38).   92. Бунари чудотворства и реке чудотворства, то је Стари Завет и Нови Завет. Рече  Господ, Бог Новога Завета: "Ко мене вјерује, из његова тјела потећи ће рјеке живе  воде".   93. Иако су старозаветна чудеса Божија велика и страшна, људе чудотворце из Старог  Завета безмало на прсте да набројиш. А календар новозаветних чудотвораца препун  је. Пророци су чудесима доказивали постојање једног истинитог Бога, Апостоли пак  чудесима су доказивали ваплоћење Сина Божијега, силазак Бога међу људе,  испуњење свих старих пророчанства.   94. Једно од тих старих пророчанстава јесте ово: "А послије овога, говори Господ,  излићу Дух мој на свако тијело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше... И на слуге  и на слушкиње више у оне дане излиће Дух мој. И учинићу чудеса на небу и на  земљи... И свако ко призове име Господње спасиће се." (Јоил. 2, 28‡32). Ово се  пророчанство јасно односи на хришћане. По природи своје вере сви су хришћани,  као синови Божији, чудо у историји света.   95. Бог не објављује свако чудо што многи хришћани чине, чувајући их од убитачне  гордости. А о гордости рекао је један Светогорац: "Као што се куга ставља на прво  место међу болестима, тако се код нас монаха гордост ставља на прво место међу  болестима духовним. Јер као што куга најбрже умртвљује тело, тако гордост  умртвљује душу брже од свих осталих пророка":   96. Још нам прича отац Рафаил о неком светогорском духовнику (да ли је то он или  други, не знамо) који је молитвом исцељивао сваки недуг на људима и на стоци. Кад  су га неки почели с дивљењем хвалити, он им оштро одговори: "Када вам игуман  заповеди да идете и ловите рибу, и када мени Господ заповеди да положим руке на  болесника да би оздравио, ни ви ни ја немамо се чиме хвалити, јер смо вршили оно  што нам је заповеђено." По оваквој смирености и само унижењу познаје се прави  чудотворац. А не као Симон Маг.   97. Сви хришћани чудотворци приписивали су своја чудесна дела целином Христу, а  себи ништа. И бегали су од људске славе као од огња. Када су мучитељи питали  светога Вита: "Како то, Вите, да теби не могу да нашкоде ни зверови ни огањ?"  Одговори он: "То све чини слила Христа Бога мојега. И зверови и огањ створови су  Божији, и повинују се вољи Створитеља свога а не мени" *   98. Овакав став у погледу чудеса примили су вети чудотворци од самога Господа Исуса.  Јер Он је рекао? "Ја не могу ништа чинит сам од себе". (Јован, 5, 30). То Он говоре не  због своје немоћи него због љубави према Оцу своме, коме приписује сва дела своја  и све речи своје. Ово је Он рекао само у односу своме према Оцу небесном, а у односу  према људима рекао је: "Без мене не можете чинити ништа". То су савршено  разумели Нови Људи, хришћани ‡ чудотворци. Зато су сва своја славна дела  приписивали на себи него Њему, Христу Свемоћноме.   99. Три су основне дужности православног свештеника, три радости:   ‡ проповедати јеванђеље,   ‡ исцељивати болеснике и демонијаке, и  

‡ литургисати (у ово стављамо сва богослужења, чинодејствовања и молитве).   Све три ове дужности нераздвојне су од чуда. Чинодејствовати значи  чудодејствовати.   100. Народ хоће чудо. Сви народи на свету воле чудо. Без чуда осећају се робови природе,  у оковима природних сила и стихија. Чудо им отвара прозор на тамници. Чудо им  посведочава постојање некога јачега од ветра и огња и потопа и болести и гроба.  Чудо је као писмо од Оца деци у тамници. Како да се деца не радују? Душа свих  народа на свету буни се против објаве неких физичких научника, да су "природни  закони" неумитни. Као да постоје неки фантастични "природни закони", а не само  природни намештај и поредак тога намештаја. И никада у народима није била  толика жеђ за чудом као у наше време.   101. Православни свештениче, размишљај дан и ноћ о чудесима Божјим. Најближа ти  књига, твој Требник. Ни о чем другом не говори до о чудесима Божијим. Шта су  молитве у Седам Тајни, шта молитве за болеснике, или молитве над бесомучним,  или молитве за кишу, за победу, за виноград, за воћњак, за усев, молитве над  семеном, над новим плодовима, шта освећење воде, јелеја, новог дома, хаљина, соли,  брашна, и све остало што је написано у Требнику, малом, великом и дополнителном,  шта ‡ ако не вапијање Богу за чудо? Свака је молитва искање чуда и свако чудо  интервенције Божја.   102. Ако ти, страха ради безбожничког, не сматраш своја чинодејства за чудодејства,  онда их ти сматраш за "церемоније", као и безверци. Али знај и упамти, да они који  су написали твој Требник, сматрали су свако чинодејство за чудодејство. И они ће  бити судије, ако се огрешиш о њих. ‡ А шта ћемо ако се чудо не догоди, питаш? Твоје  је да се молиш, а остало је Божје. Није чудо од тебе него кроз тебе. Било је случајева  да ни апостоли нису могли увек чудодејствовати. А зашто, то им је Христос објаснио.  Немој се устрашити нити постидети од "физикуса" који говоре да могу излечити  више болесника него ти. Немој им веровати. Не могу без Бога, нити без молитве  твоје, или своје, или сузних молитава сродничких.   103. А вама монасима, чуварима светитељских ћивота, не треба никаква опомена,  никакво доказивање и убеђивање. Ви сте први бљуститељи доказа и сведочанства.  На ваше очи јављала се сила Божија у светињи вашој, као и онима пре вас. Многи  гледају а не виде. Чудеса су као Богом просути бисер на земљи. Слепац гази по  бисеру као по шљунку. Монах који се не потруди да сазна иједно чудо у својој  светињи, такав није монах него слепац.   104. Кроз векове, на нашем светом Балкану, па све до наших дана, стари свештеници и  монаси, као и народ, толико су видели чудеса Божјих од својих молитава да је  догађање чудеса била за њих обична и нормална ствар. Недогођено чудо било је за  њих веће него ли догођено. Али у та времена вера је била жива и силна, страх Божји  велики, молитва усрдна, па уз то још и пост, чистота, милост, доброчинства,  братољубље, трпљење, исповедање, причешћивање, и свако прописано припремање  душе за Страшни Суд Божји и за Царство Небеско.   105. "Помјаните чудеса јего, јаже сотвори", (Пс. 105, 5) говори старозаветни молитвеник.  А новозаветни јеванђелист сведочи на крају својих описа чудеса Христових и вели:  "А има много што шта, што учини Исус, које кад би се редом пописало, и у сами 

свијет, мислим, не би могле стати написане књиге. Амин". (Јован 21, 25). А ми би  могли речи: Кад би се редом пописала сва чудесна дела Христова у току  деветнаестог века, било непосредно или преко Његових верних синова, или Његове  свете Цркве, мислимо, да би се многе звезде под небесним сводом могле покрити  хартијом исписаном о чудесима Његовим.   Жив је Бог наш, мила браћо и сестре и децо, и Он је увек "Бог творјај чудеса". Њему  слава и хвала, господство и власт, сила и држава, благодареније и славопој, Тројици у  Јединици, Оцу и Сину и Духу светоме, сада и на век века.   Амин.     ДИВАН 15.  

ДРУГО ПИСМО ГОСТИМА  Драги г. Петерсоне.   Радује ме што Вам могу послати сада извештај и другог нашег савета. Односи се на  чудеса светих апостола и Цркве апостолске.   Верујем да ћете и Ви по прочитању овог састава доћи до истих закључака до којих сам и  ја дошао, а то су:   1. да су ученици сасвим правилно схватили свога Учитеља у гледању на свет, на подсвет  и на надсвет, т. ј. на природни, адски и небески свет, и да су у свему умовали умом  Христовим;   2. да су чинили онаква дела каква су видели од Господа свога, а по потреби и друга и  друкчија, но све у истом духу, са истим циљем (спасење људи) и силом истог Духа  Светога, и   3. да су увек сматрали, да њихова чудеса нису од њих него кроз њих. За разлику од  мађионичара. Зато су их и чинили вазда у име Христово а за славу Христову и за  напредак цркве Христове. Будући свесни да Христос дејствује кроз њих, они су  држали да помоћу Христа све могу, да им ништа није немогуће. Осећали су да им је  дата божанскосиновска власт над природним стихијама, над демонима и над  људским недузима. Све су то они делима показали.   Шаљем Вам уз овај извештај још и један интересантан напис под насловом "Јовањски  Стослов". У овом напису сумирани су општи појмови о чудесима и чудотворству, и  изложена наша православна наука о чудесима.   Желећи Вам свако добро од Бога, остајем одани Вам   Јеромонах Јован Рапајић.     ДИВАН 16.  

ДРУГО ПИСМО ИЗ ДАЉИНЕ  Драги оче Рапајићу,  

Примио сам Ваше писмо са извештајем другог света и са натписом "Јовањски Стослов".  Пошто сам прочитао, кренуо сам у посету моме пријатељу Карингтону, јер он ми је  писао да га посетим чим се повратим из Ајоне, пошто се не осећа добро.   На велико моје изненађење, затекнем га у постељи; поред њега лекар, болничарка и  много стаклића и завијутка са лековима.   ‡ Шта је моме пријатељу? ‡ упитах лекара при испраћају у ходнику.   ‡ Не могу још да погодим. Има ватру, али не велику. Надам се, биће му боље.   Карингтон ми одмах поче говорити о писмима из Србије.   ‡ Они добри људи, вели, узели нашу жељу са крвавом збиљом, као војничку заповест, па  израдили читаве студије о чудесима. Добро, што си дошао, те да им одговориш у своје и  моје име. Свакако ни ти им још ниси писао?   ‡ Јесам. И ево да ти прочитам. И ја му прочитах писмо писано Вама са Ајоне.   ‡ Охо! Па то си ти мене, Патерсоне, као шкотски калвинист далеко надмашио у  ортодоксији.   ‡ То никад нисам желео бити, то јест учитељ у вери учитељу вере. Логично је да  свештеници верују у чудеса Христова јаче него ми лаици. Или како ти мислиш?   ‡ Верујемо, пријатељу, неко више неко мање, сви верујемо. Ту је само питање тумачења.  Неки од нас труде се да сва јеванђелска чудеса протумаче природним путем, научним  методом. Ти и сам чујеш како у наше време научници хоће све такве ретке појаве да  објасне сугестијом, аутосугестијом, телепатијом, магнетизмом, халуцина...   ‡ Доста, чујем то и ја; на једно уво чујем а на друго избацујем. Но ја теби као свештенику  говорим: народ тражи од свештеника чисту и јаку веру, а не научно тумачење вере.  Какву веру? Веру у чудеса онако како су она записана у Светом писму. Народ хоће, да  свештеник више верује у та чудеса него што верује да му глава стоји на врату а не врат  на глави. Ако народ осети, да ти не верујеш оно што му читаш из Јеванђеља, него  објашњаваш "научним методом", осетиће се превареним и напустиће и тебе и цркву.   ‡ Добро говориш, Патерсоне, сасвим добро говориш, та и ја верујем у Христа као  Чудотворца, али ето, признајем, колебао сам се и пре рукоположења па чак и после. Но  више сам се стидио да крепко изјавим своје веровање него што сам сумњао. Знаш, ове  либералне струје...   ‡ Другим речима ти се стидиш пред овим родом злим и прељуботворним, је ли? Какву  онда награду очекујеш ти од Онога коме си се заклео на верност и службу? Или не  познајеш ти све ове хвалисаве критичаре религије који себе називају либералима и  прогресистима и зналцима. Та ја их познајем као и себе. Сваки дан сам са њима. Није  њима до истине, него до уживања, новца и људске славе. Једва ако је стоти од њих  прочитао једно од четири Јеванђеља. А брзи су да негирају Христа, Христову науку и  чудеса. Критикују Христа да не би били критиковани од Христа. Одбацују Судију, јер се  боје осуде. Одбацују Учитеља, јер се сами намећу за учитеље. Одбацују Чудотворца, јер  не могу да му подражавају. Ако се ти стидиш од овог скрибарског чопора, Карингтоне,  онда се ја тебе стидим.   ‡ Изгледа ми, пријатељу, одговори Карингтон, да смо ја и ти погрешили своје улоге у  свету. Ти си требао бити свештеник а ја... ја... овај, можда новинар или тако нешто.  

Онда се замоли, да му ја лагано прочитам овај извештај о чудесима апостола. Кад ја  заврших читање опет он:   ‡ Лепо је то изложено, само мени се чини, да они добри људи у својој простоти  приписују апостолима исту моћ чудотворства као и Христу. То ме буни.   ‡ А што те буни? Зашто да апостоли нису чинили чудеса као и Христос па и већа? Зар им  Он није обећао да ће они чинити чудеса која је он чинио, и још већа? То су Његова  чудеса. Кад је животворни источник потекао из скривених небеских висина и почео да  тече, зашто да после кратког тока пресахне пред жедним светом? Напротив, од  источника потекао је поток, па је у току своме растао, ширио се и дубио, и постао  великом и дубоком реком. А та река је Црква Христова. У овом источнику и у овом  потоку и у овој реци свака је кап чудо. То је моја вера која ми даје снагу, утеху, радост и  мир.   Карингтон уздахну и закашља се. Ја му принесох шољу теја. Тај кашаљ изазвао је у мени  недобру слутњу.   Кад се умири, он проговори:   ‡ Благо теби, Џоне, благо теби! Ти им отпиши и у моје и у твоје име. И поздрави их.  Немој ме заборавити. Дођи ми опет ускоро.   Ето тако је текао разговор између мене и мога пријатеља. Ја не могу ништа да  предвидим у погледу његовог телесног здравља, али осећам да се у његовој души врши  неки преокрет.   Чим поново дођем у посету Карингтону, ја ћу Вам опет писати. А сада идем да читам  ваше рукописе једном ужем кругу мојих пријатеља у Единбургу.   Примите опет и опет моју искрену благодарност и срдачан поздрав.   Ваш одани Џон Патерсон     ДИВАН 17.  

У МАНАСТИРУ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ  Символика или наука о спољњем или унутарњем чуду   У оно време, славе манастира Свете Тројице у Овчару беху на гласу. Народ се радоваше  тој обновљеној светињи као васкрслом мртвацу. Једне године све се беше сјединило,  као цвеће у кити, да учини славу манастирску лепшом и свечанијом него икада. И  архијерејска литургија са много свештеника, и велико мноштво народа, и богомољачки  хорови, и свежина планинска, и поврх свега тога диван дан од Бога.   Увече се народ разиђе. Остаде само једна група богомољаца која пред црквом певаше и  слушаше беседе, неизменично, по свом обичају.   Наш добри домаћин, игуман Атанасије, задржа неколико нас на преноћишту. Ми  поседасмо на клупе испред новог конака. Пред нама је била обновљена бела црква. На  пуној белој месечини она је лечила на нешто неземаљско, на крилатог белог анђела  који је овлаш додирнуо земљу и хоће да узлети на небо.  

Међу нама се поче разговор о болесницима који су тога дана били доведени на молитву.  Неки су примили исцелење а неки олакшање. Наш познати духовник отац Рафаил је  ћутао и слушао. Он је тога дана и читао молитве за болеснике. Народ је то хтео. Јер се он  беше убрзо по доласку из Хиландара прочуо у народу и веровало се у моћ његове  молитве.   После обичног причања о утисцима тога свечаног дана, наш разговор неочекивано  пређе на крупна богословска питања. Како је то све текло, ми ћемо се потрудити да  изложимо у овоме што следује.   Упита брат Бошко оца Рафаила:   ‡ Да ли је Господ Исус Христос исцелио многе болеснике на земљи?   ‡ Наравно, врло многе, одговори духовник.   ‡ Али није исцелио све болеснике на земљи?   ‡ Није.   ‡ Да ли је дао прозрење многим слепим?   ‡ Али није дао прозрење свим слепима на земљи?   ‡ Да ли је разрешио језик многим немим и отворио слух многим глувом?   ‡ Многим и многим.   ‡ Али није разрешио језик свим немим, нити отворио слух свим глувим?   ‡ Није.   ‡ Је ли Господ Исус очистио од губе многе губаве?   ‡ Да, многе.   ‡ Али није очистио од губе све губавце у свету?   ‡ То није.   Неки се од нас ускомешаше, и брат Милија у нестрпљењу стави брату Бошку овако  питање:   ‡ Ја те не разумем ноћас, брате Бошко, зашто мучиш духовника и питаш га оно што и  сам знаш?   На то ће брат Бошко:   ‡ Стрпи се мало, брате Милија, биће ти све јасно.   Па продужи с питањима:   ‡ Није ли Господ наш још подигао из постеље многе узете, паралисане?   ‡ Јест, врло многе.   ‡ Али није подигао све узете, све паралисане, и све сухоруке и сухоноге у свету.   ‡ То не.   ‡ И зар није Господ изагнао демоне из многих демонијака?   ‡ Заиста јесте, и то многе из многих.  

‡ Али није изагнао демоне из свих демонијака на свету?   ‡ Не, није.   ‡ Је ли Господ Исус васкрсавао мртваце?   ‡ Заиста јесте, васкрсао је неколико.   ‡ Али није васкрсао све мртваце на свету?   ‡ То није.   ‡ Зашто није све него само неке? Опрости ми, духовниче, што те теретим са оваквим  питањима, но сва ова моја питања своде се на једно питање, а то је: Зашто моћни и  милостиви Господ и Спаситељ није исцелио све болесне и слепе и неме и глуве, и све  губаве, и све узете; зашто није спасао од злих духова све, и зашто није васкрсао све  мртве, него само неке а не све? Зашто дакле, само неке, макар и многе а не све?   Тада сви разумеше, шта је смерао брат Бошко с оволиким питањима, па обрадовани  рекоше у глас.   ‡ И ми сви то желимо знати. А неки нас и питају о томе, а ми не умемо да им  одговоримо. Па те молимо, оче, објасни нам ово.   Отац Рафаило погну главу, и подуже ћуташе у размишљању и молитви. Па отпоче  одговор питањем:   ‡ Ако би, брате Бошко, неко од вас хтео да о свечаном дану, као што су крсне славе или  задушнице, ‡ ако би, велим, хтео да нахрани и гладне, па кренуо с пуном котарицом низ  чаршију, кажи ми, коме би он делио хлеб, да ли онима који ишту или онима који не  ишту?   ‡ Нека на то одговори брат Божо за све нас, рече постиђено брат Бошко.   Тад брат Божо Чеперковић одговори:   ‡ Свакако давао би хлеб онима који ишту.   ‡ То је сасвим у реду, рече духовник, и сасвим природно. Зато је и Господ Исус давао  здравље и помоћ и очишћење онима који су то од Њега просили.   А зар није Он могао по својој свемоћи божанској овај... упита брат Милија, зар није  могао само рећи: Прогледајте сви слепи, па да сви слепци у свету прогледају? Или:  Проговорите сви глувонеми, па да сви глувонеми у свету проговоре? Или: Очистисте се  сви губави, па да сви устану и проходају? Или да викне демонима: Излазите из људи, па  да сви полудели постану паметни? Или Васкрсните сви мртви, па да сви мртваци у  свету устану живи?   ‡ Заиста Он је то могао. Без имало сумње Он је то могао учинити. Јер све су то мања  чудеса од чуда стварања света. Но кажи ти нама, брате Милија, које је ковачко дело  веће: измислити и исковати прву нову мотику, или пак стару и утупљену бацити у огањ  и обновити?   ‡ Знао сам ја, да ћеш ти тако рећи. Али знај и то, да ако је стварање човека веће чудо по  моћи, оправдање човека веће је по љубави. Јер у првом случају Бог је из чисте и  девичанске земље створио човека, а у другом од укаљаних грехом и натопљених крвљу 

очистио је човека ‡ не преко анђела и слугу него сам својим рукама, и очишћеног и  украшеног уздигао га до близине свога престола.   Опет проговори брат Милија:   ‡ Слажемо се у томе, да Онај који је створио човека ни из чега по сили своје Речи, могао  је по сили своје љубави оболелог човека излечити и обновити. Али питамо се зашто Он,  Господ моћи и љубави, није излечио све болеснике, и ослободио од патњи све паћенике,  и васкрсао све мртваце. Ја тврдо верујем да је Он то могао учинити. Зато се, ето, и ја и  брат Бошко и сва ова сабрана браћа, питамо: зашто Он то није учинио?   ‡ Добро ви питате, рече о. Рафаил; и ја сам се некад тако питао. Пре свега замислите  једно велико домаћинско имање, и да је дошло време жетви. Домаћин изводи неколико  одабраних од своје чељади у жито, узима срп и сам почиње жњети, показујући шта, како  и докле треба жњети. Он отпочиње жетву, пружа пример доброг и разумног жетеоца, па  онда одлази дома с обећањем, да ће делатељима на њиви слати сваку потребну помоћ.  Дали није слично томе поступио и Господ Исус, шта вам се чини?   ‡ Ја слутим шта хоћеш да кажеш, рече брат Божо, но продужи, да би боље разумели.   ‡ Није небесни Домаћин сишао на њиву да сам пожање све жито на њиви, него само да  отпочне и примером покаже па да иде, а делатељи нека продуже жетву. Он им је  показао и увео их у посао. Јер жетва је у истини врло велика а делатеља никад довољно.  Ево до онда до сада близу две хиљаде година траје жетва, и једини Домаћин жетве зна  како дуго ће још трајати.   Рећи ће на то брат Исаило:   ‡ Опрости оче, ја сам најпростији међу овом браћом, па ми то није баш јасно.   ‡ Зар ти то није јасно, брате Исаило? Господ Христос је четрдесет дана постио на  почетку свога дела а четрдесет месеци делао своје дело. Он је исцелио све болеснике  који су се Њему замолили или јавили пред Њима. То је Он учинио пред својим  ученицима, да би они видели и разумели. Потом је дао њима власт и силу и завет да они  продуже чинити чудесна дела по Његовом примеру и у Његово име; а после њих  њихови наследници с колена на колено до крајева земље и до кончине света и времена.  Онда се удаљио од њих, али је остао с њима, и у њима, духом. Но иако је Његова посета  земљи била кратка, она је била довољна за спасење рода људског у свима поколењима  унапред и уназад. Реци ти мени сад, брате Исаило, шта би било, да је Господ Исус  исцелио све болеснике и паћенике на целоме свету? Да ли би с тим престале болести и  патње?   ‡ Ја не умем ништа рећи, одговори Исаило.   ‡ Рецимо, брате Исаило, да   је Христос исцелио све невољнике на свету, зар се не би опет по греху појавиле болести  и болесници? И зар се не би опет родили или јавили слепи, глувонеми, губави, узети,  наказни, маларични, анемични, крвоточни, сакати и демонима поседнути?   ‡ Свакако, би.   ‡ Шта онда? Онда или би Христос требао поново да силази са небеса у сваком  нараштају, те да лечи и спасава, или пак да постави лекаре и остави им лекове, те да 

они уместо Њега у Његово име помажу род људском до краја времена. Шта се дакле од  овог двога догодило?   ‡ Мислим, ово друго, одговори Исаило.   ‡ Право си рекао. По свом Вознесењу Господ је послао Духа Светога на апостоле.  Напунивши се Духа Божијега Светога апостоли су примили обиље свих дарова  небесних: и мудрост да уче, и речитост да говоре, и силу да лече и демоне изгоне, и  неустрашивост у борби, и истрајност у страдању. Тако наоружани као војници Цара  великога, апостоли су сјајно извршили свој задатак.   ‡ Значи, апостоли су продужили чудотворну делатност Христову?   ‡ Без сваке сумње. После апостола дошли су апостолски ученици, епископи и  свештеници, као слуге Слова и Чуда, а после тих ученици ученика, и тако редом до  данашњега дана. Тако је установљена и расла Црква Христова, као породица Божија на  земљи, на земљи и на небу. Па зато што је Црква породица Божија, у њој је Дух Божији.  Пошто је Дух Божији у Цркви, то је у њој непресушни извор чудотворства. И за Цркву се  може слободно рећи, да је почела чудом, држи се на земљи чудом и прећи ће у онај свет  чудом. Безбројна чудеса црква је искусила или сотворила у току минулих двадесет  векова, али ипак она није исцелила све болеснике и паћенике, као што нису ни  апостоли, као што није ни сам Господ Исус. Ако би тебе, брате Исаило, неке упитао,  зашто Црква рецимо у наше време, са толиком небесном моћи у себи, не спасе од  болести и патњи и лудила толика страдална створења људска на земљи, какав би  одговор ти дао, брате Исаило?   ‡ Ја не бих могао ништа друго одговорити до оно што ти малочас рече, а то је, да јесам  Христос спасавао само оне који су просили само помоћ од Њега. Тако и Црква Христова  пружа чудесну помоћ само онима који ти чудесну помоћ просе. Па како сви не просе, то  она свима и не даје. Смо ја не разумем зашто је то тако?   ‡ То је, рече духовник због метода или начина Божијих. А Божији је метод сасвим  различит од сатанског. Сатански је метод насиље а Божији добра воља. Сатана говори  човеку: мораш, а Бог: ако хоћеш. По својој слободној вољи човек је отпао од Бога у  почетку; по својој слободној вољи он треба да се врати Богу. Никога Бог нити вуче нити  тера бичем у Рај. Он хоће да уздигне достојанство људи, да их учини својим  сарадницима, по слободи и личном избору. Он не жели да своје небесно царство попуни  робовима него синовима. Зато он и не даје нетражено. Не исцељује оне који га не моле.  А "твори вољу оних који га љубе", и по молитви њиховој чини чудеса.   Сви се мало замислише, па ће брат Милија упитати:   ‡ Али зар се Црква не моли Богу за стоку и спасава је од болести, премда стока не зна ни  за веру ни за молитву? У моме селу Бресници често се догађало да свештеник чита  молитву за стоку па буде добра.   Тако је, брате Милија. Но стока живи по вољи Божијој и не знајући то. Она нема своје  слободне воље. Црква лечи стоку из милосрђа и сажаљења наспрам страдалне твари  Божије. Јер Бог је поставио човека господарем над стоком. Зато се од стоке не може  изискивати ни вера у Господа Исуса Христа ни кајање ни молитва. Међутим ово се  тражи од људи као словесних и слободних бића чијој власти је Бог покорио сву твар под  условом, да они буду покорни Богу, свесно и драговољно.  

‡ Ја мислим, рече Милија, да сва чудеса што бивају кроз молитву Бог чини и над  болесном стоком и над болесним људима не само из милости него и да би људи  видевши поверовали.   ‡  Дивно! То је једна велика мисао. Но пре него пређемо на то треба да изведемо  закључак од онога што смо до сад разговарали.   ‡ Од мене нека вам је доста, рече смерни брат Милија, а сад нека се чује ђакон Панде из  Битоља. Он се нешто ућутао а зна више од свих нас.   ‡ Кажи нам, оче ђаконе, нисмо ли ми дошли до два важна закључка?   ‡ Јесмо.   ‡ Која су то два важна закључка?   ‡ Прво, да Господ Спаситељ наш није исцелио све болеснике и паћенике у свету из два  узрока: једно што сви нису просили од Њега исцељење, и друго што је Он оставио завет  и пуномоћ свој светој Цркви, својој божанској породици на земљи, да она у име Њега  продужи Његову чудотворну делатност. То је први закључак. А други је сличан овоме:  да Црква, ма колико да је данас велика и по свему свету разграната, не пружа своју  чудотворну помоћ свима који болују и пате само због тога што многи немају вере у моћ  Цркве нити у моћ молитве. А то су безверци, маловерци и кривоверци.   ‡ Сасвим јасно изложено. Хвала, ђаконе. А сад ћемо прећи на оно важно питање које је  брат Милија истакнуо.   Утом одјекну ноћном тишином песма драгачевских богомољаца. Разговор се прекиде и  сви се претворише у слух.   Крај Твојих ногу желим да клечим,   Слатке Ти речи са уста купим,   Ка огањ живи у срце слажем   Да зимње срце опет оживи.   Од Твојих речи срце ми гори ‡   Говори Христе, само говори.   Крај Твојих ногу Марија клеча,   Жудна истине ка пчела меда,   Речи јој Твоје не беху речи   Но звезде јасне новога неба.   Отпусти свете! Марто не кори!   Говори Христе, само говори.   Од Твоје речи пустиња цвета,   Анђели слећу, демони беже,   Болест нестаје а смрт умире,   Злоба се стиди, љубав ликује.   О, Речи, вечна, што свет сотвори   Говори Христе, само говори.   ....................................................  

Сви похвалише брата Исидора из Лука и његов хор од драгачевских девојака и момака,  као и њиховог учитеља оца Алексу.   Тада духовник настави говорити:   ‡ Брат Милија је добро рекао, да свако Божије чудо бива не само из милости него и да се  вера код људи ојача. Према томе свако чудо је двојно. Не изгледа ли теби тако, брате  Панде?   ‡ Не знам, како мислиш?   ‡ Да се објаснимо. Није ли за слепог човека мрак свуд унаоколо?   ‡ Без сумње.   ‡ А није ли код незнабошца и безверца мрак унутра у души његовој?   ‡ Свакако. Онај је слеп јер не види свет, твар Божију, а овај је слеп јер гледајући твар не  види Творца.   ‡ Тако је. Постоји слепило телесно и слепило духовно.   ‡ А кад се на слепцу догоди чудо, и он прогледа очима, оба мрака пред њим исчезавају,  и спољашњи и унутрашњи. На пример, за слепог Вартимеја каже се: "И одмах прогледа,  и отиде путем за Исусом" (Марко, 10, 52). Ово значи да слепи Вартимеј одједном доби  два вида, телесни и духовни, или спољашни и унутрашњи. Јер отићи за Исусом значи  признати Исуса због чуда за Бога и усвојити Његово Јеванђеље о царству великих  чудеса. Овоме слепцу су дакле одједном растерана два мрака: са очију и са душе; и два  сунца су му засијала: оно на своду небесном и Сунце правде Господ Исус Христос. Које је  прогледање временом а које вечно, брате Панде?   ‡ Прогледање очима телесним јесте времено, а гледање духовним видом прелази и у  вечност. Телесни вид је само за овај свет, а духовни за оба света. Заиста, увиђам, да ово  чудо на слепом Вартимеју јесте двојно чудо у један мах.   ‡ Зар само то једно чудо над Јерихонским слепцем? А шта да кажемо за Марију  Магдалину? Кад Исус изагна из њ седам злих духова, не оде ли она за Исусом? Па и онај  бесомучник из Гадара, пошто га Исус ослободи од легион демона, не учини ли и он  тако? "Он отиде и поче проповиједати у Десет Градова што му учини Исус; и сви се  дивљаху". (Марко, 5, 20). И многи други, безмало сви. Сви који добише од Христа дар  телесни, добише самим тим и дар духовни, скупоценији и трајнији од дара телеснога.   ‡ Како ти то сматраш, да је дар духовни скупоценији и трајнији? ‡ упита брат Исидор  хоровођ који се у том тренутку беше приближио са својим певачима, да би и они што  научили. Како ти то мислиш, оче Рафаило?   ‡ То је и теби јасно, брате Исидоре, него желиш само потврду. Телесни вид, слух и говор,  и уопште телесно здравље треба нам само дотле докле смо у овом телу и на земљи. Кад  умремо, то нам више неће требати. Као гњурачима на дну морском што не треба оно  тешко одело од гуме кад поново изиђе из воде. Међутим, унутарњи дар који смо  примили од Христа као: познање истине, љубав, правда, милост, доброта, радост, визија  оног небесног света где Он вечно царује са анђелима и праведницима као и сав остали  духовни и морални бисер, остаје с нама и у нама на век века, и у овом и у оном свету, и  не подлежи смрти нити припада гробу и прашини. Према томе, свако телесно чудо само  је символ духовног чуда. Као све пролазно што је символ вечнога. Или ти, брате  Исидоре можда другојачије мислиш.  

‡ Не, никако. Не смем ја о тим високим стварима ништа сам да мислим. Ја најмање себи  верујем.   ‡ За похвалу је твоја садашња и свагдашња скромност, брате Исидоре. Али иако се  уздржаваш да говориш, свакако разумеш и осећаш, да свако спољно чудо скрива иза  себе неко веће, духовно чудо, као лишће што скрива плод. Али и плода зара бива без  лишћа? О, како је обилат плод једног јединог спољњег чуда! Кад један слепац чудом  прогледа, многи слепи духом прогледају духом. И кад се један губав очисти од губе,  спада грехова губа са многих грешника који виде очима то чудо. И кад се један згрчен  усправи, многе душе, згрчене пожудом за земаљским благом, усправе се ка небесима. И  кад полудели молитвом се исцели, многи који себе сматрају за паметне, постану заиста  паметни. И кад један мртвац васкрсне, многе душе васкрсавају из гробне таме  безбоштва и трулежи неморала. Не сведочи ли о овоме Свето Писмо Божије, оче  Јелисеје?   ‡ Сведочи, те још како. Много пута се тамо вели, како видјевши чудо Христово "многи  га вјероваше".   ‡ Није ли тако и са чудесима апостола?   ‡ Исто тако. Видевши чудо над апостолима у дан Педесетнице, људи повероваше у  Христа. И да не спомињем остала чудеса преко руку апостолских, којима одмах  следоваше обраћање у веру многих, и Јевреја и незнабожаца.   ‡ То нам исто сведочи сва историја Цркве Христове, то јест, породице Божије на земљи,  кроз векове па до данас. Једно спољње чудо је као један трубни глас који је изазивао  читаву унутарњу музику од гласова. Кад год је Дух Свети залепршао један зелен лист на  дрвету људског живота, показали су се красни плодови истог листа.   ‡ Ах, волим то да слушам! ‡ с уздахом рече монах Јелисеј.   ‡  Због тих скривених, трајних и слатких плодова који прате човека у вечност, Господ  Исус је и творио многа чудеса. Тако су чинили и Његови апостоли. Тако чини и Његова  Црква.   ‡ Сад поимам зашто ти називаш спољна чудеса символима. Као што су све ствари у  природи само символи праве, невидљиве стварности, тако су и сва спољња чудеса само  символ оног главног, оног унутарњег чуда у оголелим, заслепљеним, закржљалим  душама људским. Сва чудеса која је Господ Исус чинио на земљи имала су као главни  циљ ‡ веру у Њега. Јер са јаком вером у Њега све остало долази. Тако ли је, оче Јелисеје?   ‡ Тако стоји написано.   ‡ Гле, све слепе очи које је Исус додирнуо својим пречистим рукама и отворио, у смрти  су се опет затвориле и под земљом иструлеле. Али прогледале слепе душе и данданас  наслађују се гледањем у Његово божанско лице на небу и никад се неће више  затворити. Васкрсло тело Лазарево поново је умрло, да у праху земном чека  арханђелски трубни знак за устајање. Али васкрсле душе свих оних који бише очевици  Лазаревог телесног васкрсења у Витанији, стоје и сада живе у подножју славе Христове  на небесима. Тако и сви они многи и многи који, видевши чудеса Христова, добише нов  вид за правилно гледање у оцену овог видљивог света, не као самовласног и стварног  света, него само као символа света невидљивог, истински стварног и непролазног. И  познаше даље право "наше живљење на небесима"; (Филип. 3, 20) и да "ми не гледамо 

на оно што се види него на оно што се не види. Јер је ово што се види за вријеме, а оно  што се не види ‡ вијечно". (Кор. 4, 18).   На то монах Јелисеј рече:   ‡ То је речено тако да је тешко боље рећи. Али, зар није било случајева, и онда и сада, да  спољашње чудо не произведе унутрашње чудо?   ‡ Било је и бива. Јуда   Искариотски видео је васкрсење Лазара из гроба, па ипак је душа његова остала мртва.  И од оних десет прокажених, које Господ својом речју исцели, само један се исцели и  споља и изнутра, док остали девет одоше здрави телом али прокажени душом, без вере  и благодарности своме добротвору.   ‡ Ја знај један скорашњи случај који то потврђује у наше дане, проговори брат Бошко. У  једног безверног господина полуди ћерка, и на наваљивање родбине мајка одведе  сумануту ћерку у Свети Наум на молитву. Ћерка оздрави, али отац остаде безверан као  што је и био.   ‡ Тако по некад бива и данас, а бивало је и у време апостола и самога Христа.  Старешине јеврејске иако видеше чудеса, не повероваше Христа. Но има још једна врста  чудеса, која је вама свакако позната.   Сви са упитном пажњом погледаше у говорника.   ‡ Бивало је и бива, да неки људи и не видевши очима чудо поверују у Господа Исуса  Христа. Само чују или прочитају речи науке Христове и поверују. И душа се њихова  преокрене и преобрази од неверовања на веру. То се догодило и са светим Антонијем  Великим. Чујући једанпут свештеника где чита речи Христове: "Ко хоће да иде за мном,  нека остави све и пође за мном". Антонију сва душа затрепери и он одмах напусти свет  и оде у пустињу. Доцније Бог му је показао, и преко њега учинио многа чудеса.   ‡ Тако се нешто и самном грешним догодило, живо рече брат Божо. Ја сам то често  причао. И ова браћа знаће то. Ја сам био безверац, кад су ме Аустријанци заробили и  одвели у Нежидер. Ту сам први пут почео читати Јеванђеље, и то само два листића  издвојена и бачена. Ветар их нанесе пред моје ноге. А то не беше од ветра него од Бога  који жели спасење свима грешницима. Прочитавши та два листића и научивши их  напамет, моје се срце разгорело од љубави према Господу.   ‡ То је добар пример из твог личног искуства. Али има још тајанственијих путева  Божијих. Наиме, по неки пут Бог обраћа безверног или равнодушног човека у веру ни  кроз виђење спољњег чуда, ни кроз слушање и читање Свете Науке, него само кроз  дејство на мисли и и срце човеково. Све су то унутарња чудеса непроузрокована ничим  што око види. "Благо онима који не видјеше а вјероваше". (Јов. 20, 29). Али, може се  рећи тешко и претешко онима који очима видјеше па ипак не повероваше. Њихов отац  није отац светлости него таме.   Онда отац Рафаило устаде и рече:   ‡ Сада је близу поноћ, и ја треба да идем да се спремам за сутрашњу литургију. Сутра је  други дан Свете Тројице. И ђакон ће поћи са мном. А ви други можете продужити  разговор. Јер о божанском предметима разговору краја нема. Лака вам ноћ!   ‡ Хвала, и благослови оче.  

ДИВАН 18.  

НА САБОРУ У БЛАГОВЕШТЕЊУ  После великих сабора у Тавни, Петковици, Фенеку, Ковиљу, Сестрољину, Осечини и  другим местима, дође опет ред на манастир Благовештење под Каблар планином.   И овај наш сабор, као и ранији, био је право духовно весеље за све учеснике и  посетиоце.   Била је то блага и тиха јесен. Због тога бања под манастиром препуни се сељачким  светом. И сав тај свет придружи се љубопитно нашим богомољцима горе у манастиру. У  тој молитвеној средини и нечланови братства брзо су се снашли, и почели и сами  узимати учешће у молитвама, разговорима и песмама. Јер све то што су тамо чули и  видели одговарало је њиховим најдубљим осећајима и мислима. Оно што код тог  народа због свакодневних брига и послова није могло доћи до јасног израза, овде се  гласно јављало и изражавало у речима, песмама и сузама.   Да, и сузама. Једна старица Ужичанка, нагнута према брату Исидору из Лука, слушала је  његов хор отворених уста и ушију, а сузе су јој текле низ образе.   ‡ Не плачи, нано, говораше јој девојка крај ње. Смејаће ти се људи.   ‡ Нека се смеју, дијете; зар ја марим? Мени су ове сузе слађе него њима смеј, кћери моја.   А кад хор престаде певати, старица ухвати брата Исидора за руку па је поче љубити  говорећи:   ‡ Е синко, хвала ти, и свима вама, кћери златне. И нека вас Бог поживи. Никад се нисам  слађе исплакала него данас.   Чувши ово један старац од Рашке, утирући и сам сузе рећи ће:   ‡  Вала, сестро, знај, да ако нас не расплаче наша вера, расплакаће нас батина. И то сав  народ. Ове сузе су нам слатке, али оне ће бити горке.   На овом сабору, као и раније у Дивостину, нарочиту је пажњу на себе обратио и љубав  стекао млади битољски ђакон Панде. Он је служио свету литургију са више свештеника,  а после је изазван од народа више пута да говори. Овако је он говорио:   ‡ Братство светог Димитрија у Битољу опет није наишло, на жалост, бољег од мене да  пошаље ни на овај сабор. А није да их нема бољих; но сви су они гледали на овај поделак  пут као на службу а ја као на почаст. И сад видим, како је велика почаст наћи се међу  вама, поштована браћо и сестре из Шумадије, Војводине, Босне и ода свих страна  Српства. Наћи се међу вама, молити се Богу и појати славу Божју са вама и то на овом  чаробном месту, у овој српској Светој Гори, многовековној тврђави Православља!  Заиста, имајући шта причати нашима у Битољу и по свој Јужној Србији. Више ћу понети  него што сам донео. Донео сам поздрав и поштовање, а понећу мудрост, доброту и  љубав. Дошао сам да вам посведочим, да је ваша вера наша вера, ваша визија небеска  наша визија, ваша мајка црква наша мајка Црква. То је наша лађа спасења. Као што је  некада Нојева лађа спасла Ноја и његову породицу, тако је наша православна Црква  спасла православни народ у Македонији од петвековног азијског потопа. Свакако ће и  овде бити говора о чудесима која Бог чини нашем народу ради покајања. Ја мислим, да  ово што вам рекох највеће је Божје чудо на Балкану за минулих пет векова. Дрвен и 

православни крст у двобоју са сабљом димискијом однео је победу. Духовна сила  победила је физичку силу. То велико чудо Божије представља главну боју на ћилиму  наше историје која се вековима траје..."   У другом свом говору ђакон Панде је испричао и неколико чудеса из наших дана, као  што су: исцелење болних, откриће по сну давно порушених и затрпаних цркава, тешке  казне над злотворима и богохулницима, и тако редом.   "... Но право чудо увек долази од Бога, рекао је Панде. Али чудотворство не значи  обавезу за хришћане. Без вере и љубави нико се неће спасти чудотворством. Изнад  свега Бог тражи од нас љубав, управо одговор на његову бескрајну љубав. Јер љубав је  огањ, а чудеса су као дрва која тај огањ одржавају и већма разбуктавају. Они који су  видели чудо испунили су своја срца љубављу према своме Творцу и Оцу."   Онда нам је хор из Чачка отпевао песму о љубави која гласи:   ПЕСМА ЉУБАВИ   Да друг друга љубимо   Христос заповеда,   Бог љубави кроз љубав   Сва створења гледа.   Као што сунце све твари   С неба обасјава,   Тако и Бог љубављу   Сав свет оживљава.   Да друг друга љубимо,   То је закон царски,   То је радост и срећа,   То је живот рајски.   Љубав света небесна,   Љубав бестелесна,   То је љубав Христова   Вечно млада, нова.   Да се духом љубимо,   То је закон царски,   То је радост и срећа,   То је живот рајски.   Помогла му крсна слава: Устаде један брат од Крушевца па исприча овај догађај: "Ја  нисам у вашем покрету, и данас први пут сам на оваквом молитвеном сабору. Кад  говорите о Божјим чудесима, ја ћу вам испричати нешто што се мени догодило, и што  до сад нисам причао народу. Јер моја покојна баба учила ме је, да треба да кријем од  света оно што ми Бог учини, јер вели да Бог неће да то други знају. ‡ Еле, саслушајте  моју повест. Кад сам био у рату на Добром Пољу, нестаде ми изненадно мога рођеног  брата Станоја. Од почетка ратовања нас двојица били смо у истој чети, и свуда заједно у  свима борбама и патњама. И сад, нестаде ми брата, као да ге неко украде. А ми смо се  волели како се тешко може описати. Никад и никуд један без другога. И мој живот без 

брата, као без плућа. Не могу да дишем од муке. Мислећи да је он свакако погинуо и ја  сам омрзнуо живот и пожелео смрт. Било је то на месец дана пред Ђурђевдан. А то је  наша Крсна слава. Приближује се наша слава, али ја мислим како ћу славити и, овај,  зашто ћу ја славити светога Ђорђа без мога брата. Али, иако сам се осећао празан и  огорчен, ја сам се стално молио светом Ђорђу и спремао се да га прославим. Уочи самог  дана славе у зору, гракнуше две три пушке из нашег окола. Потом узбуна. Онда глас  испред нас: Не пуцајте, наши смо! Питамо се ми, ко то може бити. Да није непријатељска  превара? Кад наједном ‡ кога видим пред собом? Мога брата Станоја. Био заробљен, па  некако успео са два друга да избегне и допуже се до нашег рова. О свети Ђорђе, слава ти  и хвала! Тако опет заједно прослависмо нашу Крсну славу. Тај дан био је највеселији у  мом животу. Јер сам и свога брата видео жива и светог Ђорђа осетио жива."   Свештеници отпеваше тропар светом Ђорђу.   После тога изађе на ред да се чују извештаји она четири савета што беху изабрана у  Дивостину.   Отац Јован Рапајић објасни, да су прва два извештаја већ послата оној господи у  Енглеску, и да су стигла писма њихова. Он прочита писма своја њима и њихова њему.  Сви одобрише.   Браћа из трећег савета која су одређена да испишу чудеса Христових светитеља од  апостолског времена до данас, изјавише да су они успели да испишу само један мајушни  део светитељских чудеса.   Браћа из четвртог савета изјавише, да су они одређени да саберу сва позната чудеса у  наше време. Они су, веле, учинили нешто, али немогуће је учинити много а брзо, јер  материјал је врло велики и све се више умножава из године у годину. Предлажу, да се  издаје сваке године по једна књига таквих савремених чудеса, као продужење  објављене збирке чудеса са наслоном: "Емануил". То се усваја.   Отац Милан Сретеновић предложи, да се ова два последња опширна извештаја не шаљу  оним гостима из даљине.   ‡ Осетио сам ја њих, вели, у Дивостину. Доста су им они извештаји о чудесима Христа и  Христових апостола, која су записана у Новом завету. Они се не моле свецима нити цене  усмено Предање Цркве Божије. Ова два последња извештаја о чудесима светитеља и о  чудесима у наше време могу из саблазнити и одбити. Они су преко својих реформатора  одбацили свако сведочанство неписано. А чак и оно што је записано у Светом писму они  доводе у сумњу. Зато је боље не слати им ова два последња извештаја. Умножити их  само за наш народ. Но пред свега, учинимо нешто друго. Како ми овде имамо можда  половину присутних који не знају о чему се ради, било би добро оставити овај народ  нека продужи певати и разговарати, а управа наше Заједнице са члановима сва четири  савета, нека се повуче у једну одају и тамо реши то питање у погледу наших гостију из  даљине.   То се одмах једногласно усвојило. И тако, једни се повукоше на саветовање по овом  предмету, народ оста са оцем Мисаилом, ђаконом Пандом и братом Рајком из Свете  Тројице, Јелисајем и осталим.   Онда Отац Мисаило умоли брата Стевана, учитеља из Вуковара, да уз своју омиљену му  гитару отпева једну песму. Брат Стево одмах загрли своју гитару и отпева.  

БОГ СВЕВИДЕЋИ   Бог милости и истине   Види све што људи чине,   Види споља и изнутра,   Види шта ће бити сутра.   Дела добра, дела блага,   Његовом су срцу драга.   Љубав нуди сваком створу,   Добротвору и злотвору.   Љубав нуди, љубав иште,   Али зла га дела тиште.   Браћо моја, сестре моје,   Залуд крити грехе своје,   Од људи се скрити могу,   Али све је видно Богу.   У срце ти Бог провиди,   И пре речи мисо види.   Види ноћу ка и дању;   Пре нег кренеш на путању,   Види куд те жеља вуче,   Зна ти Сутра ка и Јуче.   Савета ли хоћеш мога?   Стиди с људи, бој се Бога.   Ко од људи стида има   Тај од Бога милост прима.   А од Бога ко се боји,   Две милости Бог му броји.   А ко љубав има чисту   Према благом Спасу Христу,   Ка звезда му дани сјаје   Сто милости Бог му даје.   ...............................................   Под руководством оца Јована Рапајића, водио се, у то време, у манастирској одаји,  овакав разговор:   Отац Јован: Као што је мало час решено да се ова два друга извештаја не шаљу нашим  гостима у Енглеску, то сад треба да се договоримо, како да им одговоримо. Они људи су  учтиви и љубазни, па треба и ми према њима такви да будемо.   Др. Радоје Арсовић на то рече:   ‡ Они су синови једног моћног и богатог народа. А таквима није лако ући у царство  небесно. Нарочито им није лако примити нешто добро од малих и сиромашних.  Утолико ме је више зачудила скромност господина Патерсона и његово проницање у 

вредност Православља и очигледно одушевљење за наш покрет. Зато би требало  одржавати везу с њима, докле то они хтедну, а остало оставити промислу Божијем.  Треба им писати да ћемо се радовати да их опет видимо на једном нашем сабору. Тада  ћемо им дати ове остале рукописе да прочитају, које им због обимности и  несвршености не можемо сада послати.   Брат Божа Чеперковић: Ја мислим, добро је ово што Др. Радоје предложи. А правилно је  и оно што рече о моћним и богатим. Ја сам у Врњачкој Бањи чешће сретао странце и с  њима разговор. Они се обично интересују нашом земљом а на нашом вером. На нашу  Цркву гледају с висине своје охолости. Али већина су агностици, равнодушни према  вери уопште. Тако једно дође пред нашу Цркву неки богати индустријалац из Беча.  Овамо онамо, наведох га ја на разговор о вери. Он је био са женом и једним пријатељем.  Кад му ја почех говорити о нашој вери, он ме погледа с подсмехом и стави овако  питање:   ‡ Кажи ти мени, пријатељу, шта је било пре Бога?   ‡ Не може се ни замислити нешто пре Бога, рекох ја, као ни бројање пре један.   ‡ Како ти то, вели, мислиш?   ‡ Па ето тако, пробај да бројиш од три па назад. Он поче бројати: три, два, један, па саде.   ‡ Зашто не бројиш даље?   ‡ Па не може се даље: Пре један нема бројева.   ‡ Значи, од један почиње бројање. Тако и од Бога почиње све што је на небу и на земљи.   Жена му порумени, а он се окрете и оде гунђајући нешто на свом језику. Ето тако, и кад  нешто јасно докажеш ученим и силним овога света, не изазиваш код њих покајање него  јарост и злобу према теби.   Али, наравно, има изузетка, премда ретких, јер Богу је све могуће. И од најсилнијих и  најученијих овога света Бог је неретко чудесним начином стварао себи верне слуге и  гласнике истине.     ДИВАН 19.  

ПЛАЧ НА САМРТНОЈ ПОСТЕЉИ  Драги Др. Арсовићу,   Отац Јован Рапајић писао ми је о богомољачком сабору у манастиру Благовештењу, и  шта је тамо решено. Па пошто ми је наговестио да ће он ићи на поклоњење у Свету Гору  и препоручио ми да место њему Вама пишем, то ја ево тако и чиним.   Разумео сам ваша решења и примио као оправдана. Највише ме радује изражена жеља  ваша да нас двојица опет посетимо ваш народни сабор идућег пролећа. Али, авај,  нећемо моћи нас двојица, него, ако Бог хоће, само један од нас двојице. Јер ваш  познаник и мој пријатељ пречасни Карингтон отишао је Богу на истину. Могу да вам  опишем његове последње часове и чудну промену пред смрт.   Кад сам пришао његовој постељи и питао га за здравље, он ми не одговори ништа него  руком показа на писма и рукописе из Србије.  

‡ Ту, ту погледај шта сам све примио! Колика ревност за Христа! Ја се просто стидим  себе. И наш Весли био је велики ревнитељ, и проповедао је и певао о чудесима  Христовим слично оним простим сељацима српским. Али ја то нисам осетио читајући  његове књиге. То сам први пут осетио у Дивостину, заједно с тобом. Најпре ми се оно  учинило смешно и сујеверно, потом страшно и озбиљно, напослетку истинито али  неразумљиво. Џоне мој, ја умирем... Бесповратно одлазим са стидом и кајањем. Јер  нисам проповедао Христа апостолског него Христа "модернизованог" и  "хуманизираног". Другим речима: не Христа "Божију силу и Божију мудрост" него  Христа стешњеног у оквиру људске силе коју је Павле назвао слабошћу, и људске  мудрости коју је Павле назвао лудошћу. Нити сам проповедао Цркву као чудесну и  чудотворну породицу Божију него, како ми добро рече неко у Дивостину, као једно  хумано друштво слично Црвеном Крсту. Заиста овакав проповедник није Христу  потребан. Зато ме Бог и узима да не мучим више његове верне, уколико их има још код  нас. Ту се самртник тешко закашља.   ‡ Ај, мој Џоне, кад бих се ја поново родио, желео бих поново бити енглески свештеник,  али друкчији него што сам био. Не бих се клањао у Јерусалиму Богу Свевишњему, а у  Ветиљу златном телету, него бих био бескомпромисни слуга Христов и само Христов. И  све би сматрао за трице само Христа да добијем и Христу да угодим. Или зар не видиш  ти, Џоне, шта ми на овом острву чинимо? Али опрости, ти си то видео пре мене. Видео  си, да верску истину ‡ а то и јесте једина истина у свету ‡ треба тражити код малих  људи и малих народа. Кад смо и ми били мали и сиромашни рибари британских острва,  ми смо држали верску истину са жаром рибара галилејских. Кад смо се пак раширили и  разбогатили, верска хришћанска фирма постала нам је неудобна и као искључива. Ја  сада тек видим, да је искључивост главна одлика истине.   Ту се самртник опет закашља и напорно дисаше.   ‡ Овај... шта сам хтео рећи? Нисмо ми као нација пропали, Џоне. Не, то ја не мислим.  Само смо се збунили и духовно разбили. Збунила нас је мешавина и сваштарија под  широким империјалним плаштом. Ова, по наше душе фатална империја којој нико није  обећао вечно царовање, заградила нам је улазак у царство Божије. С нама се заиста  дешава оно што пише у Матејевом јеванђељу 16, 26. Ја сад увиђам, али доцкан, да су и  данас као и у почетку мали ‡ велики, сиромашни ‡ богати и неуки ‡ мудри.   У том се мој пријатељ закашља и млаз крви проли му се из уста.   ‡ Молим те, рекох, не говори, шкоди ти. Твоје речи су бисер за мене, али шкоди ти,  утишај се.   Он мало поћута па продужи:   ‡ Морам... Џоне, да говорим. Ово је мој тестамент теби ‡ и моме народу. Гле, и поред  многобројних фарисеја и садукеја има у овој земљи пуно народа који верује и чудо и  доживљује чудо. Али ко јавља ова чудеса Божија нашем народу? Ко пита народ о  чудесима Божијим? Питају га о политици, а не о чудесима. А Бог чини чудеса у  Енглеској, иако не у оноликој мери и броју као у време праотаца наших, који имадоше  апостолску веру и мученичку ревност. Кам да се код нас чује народ у томе! Сваке године  могла би се написати по једна књига о чудесним народним доживљајима. Жалосно је  што се народ не пита о небесним стварима него о земаљским. Али оно што народ  сматра небесним, наши масонски "просветитељи" и "прогресисти" сматрају сујеверјем. 

Ако је народ сујеверан у свему, како може бити паметан у политици? А они апелују на  народ само кад је политика у питању. У једном писму оним српским простацима ти си  добро рекао, да ми опијени нашом империјалном гордошћу можемо се вратити само  праоцима нашим а не њиховим, нашој светој вери а не њиховој, што је уствари једно и  исто ‡ било... било, мој Џоне. Али ко ће нас повратити? Свакако не наши безверни  садукеји као Јум и Бентхам и Џон Стјуарт Мил и Дарвин и Спенсер, него наш прости и  ћутљиви народ, они чија имена нису написана у новинама него у Књизи Живота. Хајка  против Христа увек је долазила од политичких и књижевних врхова друштвених, од  оних који су у овом свету први, а у оном ко зна где ће се уврстити. Тако је то, мој Џоне,  ето кроз два миленијума, а кад је са врхова хајка на Христа, онда се увређени Христос  повлачи у доње слојеве, међу ћутљиве сиромахе, рибаре, занатлије, и од њих прави  пријатеље. То се и данас понавља код нас. И ми треба само да охрабримо наше рибаре и  занатлије, да не шапћу више него да вичу о чудесима која Христос чини међу њима.  Ето.. у томе је спас... у томе.. Џоне, прости... и поздрави... Дивостин... сељаке.. богомољце..  Србију... тамо сам с њима...   У поноћи издахнуо је.   Ето тако је завршио своју земаљску трку мој ‡ а могу рећи ‡ и ваш богомољачки  пријатељ. Уколико се не противи вашим црквеним правилима молио бих пречасног  игумана Мину да му Дивостину одржи помен.   Ако ваше Поклоничко Друштво, које је поникло из Богомољачког Покрета, буде  уредило путовање на хаџилук у Јерусалим, молим вас, јавите ми, да бих се и ја могао  придружити.   Желећи Вам, драги Докторе, свако добро од Бога, поздрављам срдачно и све Ваше  сараднике и чланове, и остајем.   Увек одани Господу, Ваш   Џон Патерсон.                                        

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ 

НИЧЕ И ДОСТОЈЕВСКИ  Ниче и Достојевски су наши савременици, иако су обојица већ у гробу. Ниче je y  гробу од пре десет, а Достојевски од пре тридесет година. Они су наши, дакле, и  темпорално као што су наши и духовно, идејно. Ja их не називам нашим зато што су они  наше духовне вође, или што смо ми њихови ученици и следбеници; не, но зато, што су  они најизразитији репрезентанти духовних тежњи и настројења наше епохе. Они су  обојица песници ‐ мислиоци, мада ниједан од њих није ни песник ни мислилац у  обичном конвенционалном смислу те речи. Они су и као песници и као мислиоци  револуционари. Они су створили нарочити стил, нарочите књижевне облике, с  нарочитим садржајем. Стил, облик и садржај њихове поезије представља револуцију у  европској и руској литератури најновијег времена. Као мислиоци Ниче и Достојевски  нису метафизичари но етичари, тј. одређивачи моралних вредности, творци нових,  моралних идеала. Ничеов идеал je надчовек, Достојевскога идеал ‐ свечовек. Но  посмотримо изближе ова два идеала.  Ниче издиже свој идеал сасвим из оквира морала. Његов идеал није један добар  човек, но један јак човек. У "Генеалогији морала" Ниче придаје изразу bonus (добар)  значење ратоборан, како je овај првобитно у старом Риму имао. (Genealogie der Moral, c.  309, Leipzig 1906).  Добар човек je опште усвојени морални идеал, а добар je онај, ко се што свесније и  скрупулозније покорава опште признатим моралним законима. Јак човек Ничеов пак не  само да не означава никакву савесност и скрупулозност у погледу опште признатих  моралних закона, но, напротив, апсолутно презрење и игнорисање истих. И што je веће  презрење овога јаког човека према моралним законима људског друштва, то он већма  заслужује назив надчовека, ‐ то je он ближе идеалу. Три негације садржи надчовек у  себи: негацију морала, негацију људи и негацију себе.  Надчовек негира морал зато, што се помоћу морала држе у животу "многи‐ премноги", који су се тако намножили, да су постали "земљина болест", да земља од  тога заудара. Морал за надчовека ништа друго није до одбрана и заштита оних  премногих, који немају своје личне снаге, да себе бране и штите. Морал је ограничење  личне моћи и сузбијање "воље за моћ". Морал је нивелирање и концесирање. Морал  нивелира моћ и немоћ, морал захтева од моћнога концесије, ограничење и  самопожртвовање за рачун немоћнога. А то се све коси са принципом: "воља за моћ", и  смета постанку и развићу једног моћног човека, једног надчовека. Речју, надчовек је  против морала, јер је морал против надчовека, надчовек негира морал зато, што морал  негира њега.  Надчовек негира, даље, и људе. Треба људе савладати и прегазити, јер они нису  циљ но само средство живота на земљи. Они су средство, они су мост којим се долази до  надчовека. Људи су бројна величина, бројна снага, чије одржање гарантује морал. Ту  бројну величину треба савладати и прегазити, јер она није у самој ствари никаква  величина, која импонује. Величина која импонује то је јединица, једна моћна и снажна  јединица. Велики је онај човек, који у односу према другим људима пројављује моћ, а не  љубав. Велики је онај, ко негира све људе испод себе и око себе.  Надчовек негира, најзад и самога себе. Заратустра жели да сваки дан самога себе  савлађује и преживљује, тј. Да негира себе сваког дана, да би се тако стално уздизао над 

самим собом. Надчовек нарочито онда непоштедно негира себе, кад хоће да у себи  негира човека, кад примети код себе "слабост", тј. наклоност ка људима, љубав или  сажаљење према људима и жељу за људима и њиховим друштвом.  Ниче одриче владајући морал, морал љубави и правде, као штетан по моћне људе  и као наметнут од немоћнијих моћнијима. Није овај данашњи, европски морал владао  увек у свету. Данашњи, европски морал, јесте "робовски морал", који је онда ступио у  живот, кад је унижен и срушен један бољи морал, ‐ "господарски морал". Овај  господарски морал постојао је у старо време, код "отмених раса", у које Ниче убраја свет  Хомерових песама, германских Нибелунга, скандинавских викинга, и стари Рим, ‐ Рим  на првом и најистакнутијем месту. Тај морал није заборављао основни душевни тон  отмених раса. А овај основни тон душе њихове сачињавала je "blonde Bestie", риђа  бестија, вечно жудна "плена и победе". Ниче хоће да каже, да су те старе отмене расе  живеле животом пунијим и слободнијим у томе смислу, као да њихови природни  инстинкти, који су код њих били, по Ничеову мишљењу, далеко јачи и опредељенији но  код неотмених, некултурних раса, да њихови природни инстинкти дакле, нису имали  тако споредан значај у сравњењу са духом, нити култура њихових инстинката тако  презрену славу у сравњењу са културом духа, као што je то био случај код других раса и  у другим временима, када je владао робовски морал.  Силну и неодољиву "вољу за моћ" имали су стари Римљани, ‐ вољу за борбу и  победу, за покорење слабијих и владу над слабијим. Њихов инстинкт за господарством  над другим народима кроз целу њихову историју остао je снажан и нестешњен. Они су  рођени као господари, они су и кроз сву историју своју остали господари. Реакција  против њиховог господарског морала појавила се у једној од провинција римских, ‐ у  Јудеји, с проповеђу о "робовском моралу". Робовски морал постојао je код Јевреја и у  Старом завету, пре Христа. То je био морал малих људи, којих je било много, морал  милосрђа и уступака и самоограничења и самоуништења моћи. У Риму je живела једна  господарска раса, у Јудеји једна робовска раса. С Јеврејима почиње "устанак робова"  ("Sklavenaufstand") y моралу. Тај устанак je циљао ослабљење и уништење господарског  морала "отмених раса". Отуда Рим и Јудеја представљају две противположности. Дух  римски и дух јеврејски два су сасвим супротна духа. Борба између та два духа, или,  другим речима, борба између Рима и Јудеје ‐ то je историја света до сад. Господари су  водили борбу у име свога приpодног права, тј. у име своје моћи, робови су водили борбу  у име милосрђа и у име своје трансцедентне, надземаљске, надприродне правде. Робови  су победили господаре, Јудеја je ликовала над Римом. Последња пак и одсудна победа  робова над господарима дошла je c Христом. Христос je само распламтео и фанатизирао  устанак робова, давши му нове хране. Христова црква, која се потом организовала  имала je само један циљ: уништење господарског морала у свету. Она je y тријумфу  ходила томе своме циљу, иако су Римљани водили у почетку очајну борбу против ње. То  je, по Ничеу, била борба отмених људи са народом или робовима или стадом. Мали и  немоћни људи организовали су се против великих и моћних. Својим бројем и својим  фанатизмом победили су они први. На место Рима императорског дошао je Рим  плебејски, на место мача, који je дотле симболизовао сав морал, дошла je маслинова  гранчица. Пораз господарског морала убрзо je престао бити несрећом самих Римљана;  он се ускоро распростро по целоме свету. Аријски народи још некултивисане Европе,  који су живели у шумама око Рајне и Дунава својим дивним господарским моралом,  хранећи "die blonde Bestie" у себи до презасићености, положили су најзад своје крваво  оружје пред крстом, усвојили су робовски морал и почели су укроћавати своју "риђу 

бестију". Цела Европа, а за њом и цео свет je поклекнуо пред крстом и тиме ступио у  заверу против господарског морала.  Тако се завршила најстраховитија борба у историји света, борба о превласт између  два морала, морала господарског и морала робовског. Народ je победио своје господаре  и санкционисао свој морал. Појам о добру и злу тако се изменио у целоме културноме  свету. Појам "добар" не значи више храбар и ратоборан, као што je значио у почетку, но  послушан и мирољубив и кротак. Појам "морал" значио je негда моћ, данас пак он значи  слабост. Човек, који je негда био величанствени и крвави дивљи звер, у време  господарског морала, постао je данас једна питома, једна обична, домаћа животиња. Лав  je укроћен и обраћен у јагње. Врлина осветољубља обратила се у свој контраст, у  врлину неосветољубља. Човек "црв", који пузи, који опрашта, који се не свети, који се  жртвује за друге, који се уздржава, који трпи, истакнут je данас као "Ziel und Spitze";  такав човек постао je данас "смисао историје". Данашњи живот човечанства и сва  данашња култура, првенствено култура европска, тежи све више потпуном достигнућу  таквога циља и остварењу таквога смисла историје. Сва савремена европска култура  тежи да човека учини бољим. "И нема сумње човек постаје све бољи", мисли Ниче. И по  њему баш "у овоме лежи коб Европе", јер бољи у смислу савременом, европском и  културном значи "утанчанији", "добродушнији", "паметнији", "удобнији",  "медиокритетнији", "равнодушнији", "кинескији", "хришћанскији". Ниче je y очајању,  што види, да савремени човек постаје све бољи и бољи у овоме смислу. И у очајању  своме напада он фуриозно све оне, који одобравају и подржавају постојећи ток ствари  заједно са плебејским, робовским моралом. Он напада нарочито хришћанску цркву, као  организацију робовског морала par exellence. Он напада енглеске философе и  моралисте, који су својим системима оправдали плебеизам у историји и у моралу.  Беркли и Спенсер изложени су нападима Ничеовим више но остали, јер они су више но  остали били адвокати мрскога му плебеизма. Ниче напада савремену демократију и  социјализам као монструм, који je тобож дошао у сукоб са хришћанском црквом, но који  у ствари иде још даље од ове у уништењу господарског морала и у плебеизирању и  вулгализирању света. Хришћанска црква имала je бар једнога човека са господарским  моралом, папу Борџију, који je погазио сав хришћански морал, демократија пак није  имала ниједнога. Демократија у суштини значи ларму и протест и устанак против  господарског морала, ‐ устанак робова. Први устанак робова био je y Јудеји, у старо  време, други je био у Француској, у време Револуције. "Никад се на земљи није чуло  више јубеловања ни више одушевљене ларме!" ‐ до у време француске револуције, када  се и "последња политичка отменост" Европе срушила. И усред тога јубела и  одушевљења десило се нешто, најчудније и најнеочекиваније ("das Ungeheuerste und  das Unerwartetste"). Антички идеал оваплоћен са нечувеним сјајем ступи пред очи и  свест човечанства. То je био Наполеон, ова "синтеза од нечовека и надчовека".  Наполеон je једини човек у новијој историји, на коме Ниче може да заустави свој поглед  и своју пажњу без одвратности и гнушања. Наполеон je једина тица грабљивица усред  јагањаца. А Ниче држи страну тицама грабљивицама против јагањаца. Он мисли, да не  треба узети за зло јагањцима што се љуте на тице грабљивице, као што не треба узети  за зло овима, што односе јагањце. Јагањци могу с правом рећи: "Ове тице грабљивице су  зле, и што je неко мање тица грабљивица, а више њена противположност, више јагње,  зар он није утолико бољи?" Грабљивице могу на то само одговорити: "Ми се ни најмање  не љутимо на ове добре јагањце, ми их, шта више, волимо, ништа није укусније од 

једнога нежнога јагњета". Закључак: од моћи се не може захтевати, да она буде немоћ,  нити се од немоћи може захтевати, да она буде моћ. Свак мора остати оно што je.  Садашњи човек je на земљи немоћ, а његов морал само je протекција немоћи. "Ми  смо уморни од човека" "Wir sind des Menschen mude", узвикује Ниче у својој Генеалогији  Морала, а у своме доцнијем делу, у Заратустри покушава да створи један нов тип, један,  да се тако изразимо, нарочити организам, узвишен над човеком и над моралом.  Ho ja сам погрешно рекао, да je Наполеон био једини човек у новијој историји, на  коме je Ниче могао да заустави свој поглед и своју пажњу без одвратности и гнушања.  Био je још један, кога je Ниче гледао с уважењем и дивљењем. ‐ Достојевски. Ниче сам о  себи каже, да je он "fur Dostojewski schwarmend". У писму Хиполиту Тену Ниче изриче  свој строги суд о Пол‐Буржеу и вели, да "дух Достојевскога не да мира овоме париском  романсијеру". У писму Жоржу Брандесу овако се изражава творац надчовека о  Достојевском: "Ja апсолутно верујем вашим речима о Достојевском; ja га с друге стране  ценим као најдрагоценији психолошки материјал, који ja познајем ‐ ja сам њему особито  захвалан, ма колико да je он противан мојим најнижим инстинктима". (Nietzsches Briefe,  Insel‐Verlag Leipzig, 1911).  Достојевски, који се у писму цару Александру II потписивао "бивши државни  преступник", који се родио у болници за сиромашне, који je био извођен на ешафот,  носио окове, гладовао заједно са породицом, и имао падаћу болест; Достојевски, коме je  једнога дана цела Москва аплаудирала и коме je цео Петроград чинио мртвачки  спровод, ‐ Достојевски je био највећи модерни апостол онога морала, који je Ниче  назвао "робовским", и творац једног новог моралног типа ‐ свечовека.  Достојевски je називао Пушкина свечовеком, и ако тај назив њему, Достојевскоме,  далеко више приличи. Моћни геније Достојевскога обухватао je собом много више  људских душа него геније Пушкинов. Велики људи или су до запрепашћења  једнострани или су до запрепашћења многострани; другим речима: велики су људи или  уски, а високи, као један обелиск, или широки и дубоки као море. Узак и висок био je  Ниче, широк и дубок Достојевски. Као руска земља тако je широка душа Достојевскога,  или још боље као земља цела, као ова планета, на којој смо. Нема човека на земљи, који  не може себе наћи у делима Достојевскога. И сам Ниче морао се огледати над овим  дубоким морем и видети себе, ‐ иначе он не би имао толико респекта према овоме  руском Шекспиру, како један немачки писац (Otto Julius Bierbaum ‐ Dostojewski, p.6.)  назива Достојевскога.  Духу Достојевскога познат je био и Ничеов идеал пре појаве "Заратустре". Гле,  Достојевски je насликао једнога надчовека у лицу Раскољникова (у роману "Злочин и  казна"), који непрестано има пред очима Наполеона, и који живи у уверењу, да je  великом човеку допуштено све, без обзира на морал. Но Раскољников je продукт  Достојевскога и као такав он није могао до краја остати једнострани надчовек, какав je  био Наполеон, његов идеал, јер Наполеон се никад није покајао за проливену крв  људску, док се Раскољников покајао: овај je оставио секиру, умрљану крвљу, и пошао у  заточење, у Сибир, с јеванђељем у руци и покајањем у души. У души Наполеоновој и у  души Заратустриној није било раскола, док je Раскољников добио и име због своје  расколничке, подељене душе. Његова душа не учествује нигде сва, но увек само једним  делом: делом je она на злочину, делом у покајању. Достојевскоме није било до стварања  једнога идеалнога надчовека, но до сецирања и сликања реалних људи и до  разлучивања добра од зла код истих. Достојевски je тражио идеално у реалноме, 

тражио je злато у блату, и велико у презреноме. Белински je рекао поводом дела  младога Достојевског "Бедни људи" ово: "Част и слава младоме песнику, чија муза љуби  људе на мансардама и у подрумима и говори о њима онима који обитавају у  позлаћеним палатама: гле, то су такође људи, ваша браћа!" Бедне људе, Макарија  Девушкина и Варењку, Заратустра би прегазио као блато, јер у њима не би нашао силу и  моћ и ратоборне инстинкте и риђу бестију. Но Достојевски je разгрнуо блато, које je  покривало ове бедне људе, изврнуо њихову душу и окренуо je светлости, развио све  њене уборе и наборе, и измерио све њене пригушене и скривене вибрације, ‐ и свет се  зачудио толиком сјају под толиким блатом. Тако je Достојевски умео као волшебник да  укаже свету на злато у ономе што свет држи за само блато и обратно да укаже на блато  у ономе, што свет држи за само злато. Свет je држао за блато и Макарија Девушкина и  Варењку и слугу Карамазових Смердјакова, ‐ но Достојевски je отворио свету очи, да  види у томе блату и злато. Или, свет je држао лорда Биконсфилда за једнога златног  човека, који je блистао и засењивао свакоме очи како својим положајем, тако и својом  фином интелигенцијом и салонском отменошћу. Достојевски је изненадио свет једнога  дана, објавивши у своме "Дневнику", да је лорд Биконсфилд једна грозна "piccola bestia"  која мути народе ради свога плена. Chef d' oeuvre лорда Биконсфилда јесте, по  Достојевском, изазвати покољ у Бугарској. Источно питање лако би се решило, кад ова  "piccola bestia" не би сметала својим интригама. Лорда Биконсфилда не дирају сузе и  страдања балканског робља, коме Турци кожу деру. У Москву је било добегло много  словенско робље са Балкана. Једна девојчица од 8 година падала је често у несвест при  сећању, како су Черкези драли кожу с њеног живог оца. "О, цивилизацијо, о, Европо"! ‐  узвикује Достојевски... "Нека је проклета и сама цивилизација, ако је за њено одржање  неопходно драти кожу с људи".  "Зар може човек засновати своју срећу на несрећи другога?" ‐ пита се даље  Достојевски. И онда овако аргументује:  "Каква може бити срећа, ако је она заснована на туђој несрећи? Изволите,  замислите, да ви сами зидате здање судбе човечје с крајњим циљем усрећити људе,  дати им мир и спокој. И замислите, да ради тога неопходно и неизбежно треба  промучити цигло једно човечје биће, и то не какво особито истакнуто,... не Шекспира,  но каквога било старца... И гле, само њега треба нагрдити, обешчастити и промучити, и  на сузама тога обешчашћенога старца сазидати ваше здање! Да ли ви пристајете бити  архитектом таквога здања под том погодбом?"  Ничеов надчовек наругао би се оваквом питању. Пре свега он никад не би зидао  здање среће човечје, но само здање своје среће. A y здање своје личне среће надчовек је  готов узидати сваку подесну циглу, била она наквашена сузама или крвљу не само  једнога старца но безбројних људских створења, целога људскога стада на земљи.  Достојевски пак одговара на ово питање одсудним "He". У његовим очима свако човечје  биће на земљи има права на егзистенцију, и има гдегод у дубини душе ма и једно зрно  добра и племенитости, иако можда скривено и претрпано, једно зрно само, које  оправдава његову егзистенцију. Зато Достојевски и говори: "Сви смо ми добри људи".  Ми изгледамо један другом сасвим рђави зато, што се ми рђаво и површно познајемо.  "Часност и искреност нашег друштва не само не подлежe сумњи, но бије у очи". То се  усудио Достојевски да каже о руском друштву онда, када је оно од огромне већине  других руских писаца, почевши од Херцена до Тургењева, сматрано за једну лешину у  распадању. Он је видео оно што други нису могли видети. Његовом испитивању и  процењивању људи није претходила ни предрасуда ни хладна хируршка равнодушност, 

него љубав. Он је знао унапред, да ће у души свакога човека наћи две бездне, као и у  души Карамазових, будући у стању да проникне у туђу душу као у своју сопствену, он је  ишао само да мери и сравњује те две бездне, бездну племенитог и бездну одвратног, и  да поставља њихову размеру. Ми се бојимо људи, који нас окружују; кад бисмо им се  приближили и кад бисмо их познали, не бисмо их се бојали. Познати значи опростити.  Славенофили и западофили нису се никако могли трпети, као две завађене нације.  Достојевски је познавао и једне и друге изближе и знао је, колико се добра налази и код  једних и код других: колико ума, колико узвишених идеала и жарког одушевљења за  исте, колико готовости за хуману делатност и колико самопрегора! Зато се с чуђењем  питао: "Зашто, и препирући се, не могу се они у исто време љубити?" Славенофили и  западофили међутим нису имали међусобне љубави због своје екстремне и зато  погрешне оцене вредности Русије и западне Европе. Славенофили су одрицали  вредност западне културе и негирали су Запад потпуно глорификујући народ руски;  западофили, напротив, глорификовали су неуморно Запад и неумерено су се исмевали  руском народу, као једној мрачној, полуварварској маси. Славенофили московски  облачили су се у костиме мужичке; западофил књаз Гагарин, стари руски племић,  толико се поевропио и одрусио, да је примио католичанство, и постао језуит.  Достојевском је била одвратна како неумерена глорификација Русије тако и неумерена  глорификација Европе. Нашто величају славенофили руски народ, кад народ руски сам  себе не велича, но осећајући своју недовољност, смирује се и каје? "Никад ни највећи  подлац у народу, ‐ вели Достојевски, ‐ није говорио: "тако и треба поступати као што ја  поступам", него, напротив, свагда је уздисао и веровао, да је рђаво оно што он ради и да  има нешто много боље од њега и његових дела. Нашто величају западофили Запад, кад  је на западу највиђенији човек лорд Биконсфилд, у име чије се деру коже са живих  људи?" И Достојевски се труди, да разграничи две бездне код Запада и Русије, онако  исто, као што је он те две бездне разграничавао у душама појединих људи. На Западу je  много културе, али мало Хришћанства, мало хришћанског, братског духа. У Русији има  далеко више Хришћанства, али далеко мање културе. Запад je велики науком, a мален  вером, Русија je велика вером, a малена науком. Западна наука je унела егоизам y свет,  јер je унела атеизам. Народ руски гледа своју историјску задаћу y "служењу Христу", a  кроз Христа y служењу целом човечанству; Западу je, напротив, стало до тога да ce  докопа плена и господарства над целим светом.  Да je Ниче могао то видети код Запада, што je видео Достојевски, он би био  задовољан. Но Ниче je видео код западне Европе оно исто што je Достојевски видео код  народа руског, тј. видео je смирење и "служење Христу".  "Науку и занате можемо примити од Запада, али веру не, јер je и Запад нема",  говорио je Достојевски. Западно Хришћанство сасвим ce механизовало и претворило y  jeдну "насилничку институцију", која жели да господари, a не да служи. Католицизам,  место да диже људе ка Богу, спустио je Бога на земљу. Протестантизам нема ничега  позитивног: његов je смисао y протесту, y негацији. Нестане ли сутра католицизма,  нестаће и протестантизма, јер ће нестати повода и објекта за протест. Но католицизма  неће нестати, он ce обнавља, по мишљењу Достојевскога, y западном социјализму.  Социјализам, овај атеистички католицизам, ходи y борбу са истом девизом, са којом и  верски католицизам, са девизом: "Fraternite ou la mort" (Братство или смрт!).  Социјализам, са својим атеизмом и егоизмом довршиће разорење Запада, које je римски  католицизам почео. "На Западу, говори Достојевски, уистину нема Хришћанства и  Цркве, мада има још много Хришћана, и никад их неће нестати." За Достојевскога су 

велики Хришћани на Западу; Дикенс, Шилер и Жорж Санд (ова последња "била je једна  од најпотпунијих исповедница Христа, не знајући то ни сама"). Но њихов утицај на  Западу није никакав: они ce више читају и поимају y Русији него на Западу. Злу судбу,  отуда, прориче Достојевски Западу.  "Наступа четврти сталеж, говори он, лупа и ломи врата, и, ако му ce не отвори,  сломиће их. Тај четврти сталеж неће прошле идеале, он одбацује све досадашње законе.  Он не иде на компромисе и уступке, подупирачима нећете спасти здање. Уступци га  само већма распаљују, ‐ он хоће све. Наступиће нешто, што нико и не слути. Сви ти  парламентаризми, све сада исповедане грађанске теорије, сва сабрана богатства, банке,  наука, Јевреји, ‐ све ће се то стровалити тренутно и бесциљно, ‐ осим можда Јевреја, који  ће се и тада умети снаћи..." "Све је то блиско, пред вратима. Ви се смејете?" "Блажени  они, који се смеју!" "А ја, зар се ја радујем?" ‐ пита се горко пророк.  Достојевски није то говорио из мржње, но, напротив, баш из љубави према  Европи. "Европа нам је свима драга као и Русија ‐ говори он, ‐ у њој је све Јафетово  племе, а наша је идеја ‐ сједињење свих нација тога племена, и још више, много више, до  Сима и Хама". "Запад је наша друга отаџбина". Рус је на Западу као гоcт у своме дому.  Европски народи гледају са страхом на Русе. Њихов страх потиче из неколико разлога.  Руса је више од сто милиона. Руси знају све идеје Запада, Руси знају све језике Запада.  Руси знају сву прошлост и све намере Запада, ‐ а Запад не познаје ништа руско. Отуда  бојазан западне Европе од Руса".  Достојевски обеснажује савршено ту бојазан. Он мисли, да ће Запад при своме паду  једино моћи наћи спаса у Русији. Када се дигне онај четврти сталеж на Западу, о коме  говори Достојевски, када дође "трећи устанак робова", како би то Ниче назвао, онда ће  се "таласи разбити само о наше обале, ‐ вели Достојевски ‐ јер ће се тек тада јавно и  очигледно показати свима до каквог је степена различит наш национални организам  од европскога". "О, народи Запада и не знају, како су нам они драги!" ‐ узвикује  Достојевски. Кад се проломи Запад, тада ће Словени имати да кажу "нову реч" целоме  свету. Та "нова реч" биће изречена не само на добро Словена, већ и на добро целога  света, целога рода људског. Она ће се односити на сједињење свих народа, на општу  хармонију, коначну братску сагласност свих племена, сходно Христовом јеванђелском  закону. То сједињење биће не политичко и не економско, но сједињење "во Христје и во  братствје".  Достојевски није проповедник политичког и економског братства, но братства  основаног на љубави. "Будите браћа ‐ говори он у својој Проповеди на гори ‐ но не  једино због економске користи, него због пуноће радосног живота, из пуноће љубави".  Кад се, дакле, једном проломи Запад, тада ће се, иницијативом Словена, створити једно  опште, светско братство, једно свечовечанство. Тад ће цео свет бити као један човек,  један свечовек, јер ће тада цео свет живети једном душом, једном љубављу. И сваки ће  човек напосе представљати свечовека у маломе, јер ће сваки у души својој осећати  велику свесветску, свечовечанску душу и хармонију те велике душе. Када то буде, лако  ће се тада остварити и братство политичко и економско; без онога првога пак, ово  последње ће увек бити само једна лаж маскирана именом истине.  Засад само Словен је у стању бити свечовек, јер Словен познаје два света, свет  западно‐европски и свет словенски; човек са Запада познаје само Запад, ‐ он има само  једну душу. Словен има две душе: словенску и западноевропску. Душа словенска је  отуда пространија, због чега су и идеали словенски пространији. Досадашња словенска 

историја састојала се у упознавању Запада, "у упознавању и извињењу западних  идеала", како вели Достојевски. Ми смо познали Запад и опростили му његове уске  идеале. И најшири идеали Запада уски су за словенску душу. У Европи сматрају Русе  скоро све изреда за нихилисте, за разрушитеље свега онога што они нису зидали. То је  факт, који Достојевски не одриче. Но он објашњава тај факт. Руси негирају западну  цивилизацију зато, што им се она не свиђа, но они не руше као Хуни и Татари само ради  рушења или из користољубља, него "ради нечег, ‐ вели Достојевски ‐ што, истина, и ми  сами не знамо". Руси, који су на Западу разрушитељи, у Русији то нису. Белински је био  европски социјалист, док је у Русији био и остао ватрени патриот.  Руси гледају у Европу као у прошлост, а у себе као у будућност. Иван Карамазов  говори своме брату Алексију: "Ја хоћу да путујем у Европу, Аљоша,... и гле, ја знам да  путујем само на гробље, но на најмилије, на најмилије гробље!" Руски народ је порочан  и таман и грешан, ‐ то је Достојевски видео боље него ма који други велики Рус ‐ но  руски народ има једну силу, којом живи. Та сила јесте Христос. Хришћанство на Западу  постало је једна мрачна сила, која смета животу; Хришћанство у Русији је једна жива  сила, којом народ живи. У народном Хришћанству, у Православљу, нема онолико логике  колико има љубави, човекољубља, самопожртвовања. Но зар логиком свет живи? Не, но  љубављу пре логике. "Заволети живот пре него логику" ‐ то је философија Алексија  Карамазова, коју он предаје своме безбожном брату Ивану. Заволети људе пре него  логику, то је битно учење православља. "Погрешке срца теже су од погрешака ума",  мисли Достојевски. Заиста, историја је показала да срце људско може доћи до далеко  већег савршенства од ума људског, јер гле земља је више пута доживела примере  савршене љубави, но није доживела ниједнога примера савршеног ума. Савршена је  љубав у томе, да неко служи своме ближњем и да живот свој положи за друге. У  "служењу Христу", говори Достојевски, или, другим речима, у "служењу човечанству"  види руски народ свој, историјски задатак ‐ не у господарењу светом, но у служењу  свету. Но служење Христу или служење човечанству значи страдање: ‐ страдање је  отуда улога руског народа у историји човечанства, страдање у тежњи и борби за  достигнуће свесветског јединства и братства. Достојевски предвиђа својим пророчким  духом, да ће Руси и са њима сви Словени, имати много и много да страдају, јер је  страдање судба њихова; зато нас он и упућује на страдање, на тај фатални пут, који је  нама Словенима намењен, упућује и указује на "радост страдања". Треба страдати, јер у  страдању има радости, то је једна од главних тачака филсофије Достојевскога. "Ово ти  је мој завет" ‐ говори старац Зосима Алексију Карамазову ‐ "тражи срећу у страдању",  наравно не у бесциљном страдању, но у страдању за добро свих људи. Сви смо ми криви  за све, зато треба и да страдамо сви за све. Предсмртне речи старца Зосиме гласе:  "Знајте, мили моји, да је сваки од нас напосе крив за све... сваки за све људе и за сваког  човека на земљи".  То је суштина учења овога несумњиво најнеобичнијег и најгенијалнијег човека,  кога је Русија дала свету, не само себи, но целоме свету, јер је Достојевски још за живота  свога постао познат целом образованом свету и својина целог света. И Ниче га је  познавао, но није му никад опонирао, иако Ниче није могао неувидети, да је  Достојевски најмоћнији представник и бранилац оних, којима је он, Ниче, кроз свога  надчовека оглашавао непоштедни крсташки рат. Да је Достојевски доживео издање  Ничеовог "Заратустре", он би се извесно појавио као најмоћнији, најнеодољивији и  најстраснији противник његов. Штета, што Достојевски није то доживео. У својој  критици Ничеовог Надчовека, он би извесно још далеко рељефније израдио свој идеал 

Свечовека. Но још је већа штета, што је судбом изостала свака полемика између ова два  човека, у којима су кондензоване све тежње њиховог и нашег времена. С тиме је  изостала и једна титанска борба, какву свет одавно није видео, или боље рећи, какву  свет сваки дан гледа, а не види. Јер гле, Ниче и Достојевски представљају два  противположна света. У њима се оличавају Јудеја и Рим, Хришћанство и Паганизам,  народ и деспот, вера и неверовање, нада и очајање, Христос и Антихрист. Надчовек је  као једна висока камена статуа, рецимо као Неронова статуа од 36 м., која је стајала  пред Колосеумом римским; свечовек је као цео један музеј мањих статуа и статуица и  биста, у групи и напосе. Или надчовек је једно високо дрво насред гола поља; свечовек  је као једна шума разноврсног дрвећа, узајамно испреплетаног и повезаног жилама,  гранама, или бар сенкама. Надчовек одриче Бога, одриче морал, одриче друштво.  Свечовек признаје Бога, признаје морал и признаје друштво. Надчовек гледа смисао  човечанства у себи; свечовек налази свој смисао у човечанству. Надчовек је једна  монада, огромна по димензијама; свечовек је једна организација од безброј много  малих монада. Надчовек је противан свакој организацији јер свака организација  захтева уступке од својих права. Надчовек је отуда противан и култури, јер културе  нема без организације. И живот старих, отмених народа, који су Ничеу тако у вољи, био  је од почетка организован и културан у извесном степену. И у основи тих првих  организација и култура лежао је принцип: жртвовање своје личности једној широј  организацији: породици, племену, народу, тј. лежао је један не надчовечански но један  свечовечански принцип. С друге стране, садашњи народи Европе, за које Ниче мисли да  су Хришћанством разнежени и ослабљени, непрестано још живе у односу један према  другом господарским моралом, пуни жеље за освајањем и победом, и претрпани  оружјем и ратним плановима. У својим првим делима Ниче је још мислио, да је нашао  свој идеал код старих отмених нација. Кад је писао "Заратустру" Ниче је био већ при  другим мислима. Њему је сад било јасно, да је један идеал, какав је он замишљао, био  немогућ досад у историји, у народу, у друштву, у култури. Зато га је он дигао над свим  овим и усамио. "Заратустра" је отуда најдоследније дело Ничеово. Ниче не говори више  о отменим народима ни о отменим расама, но само о отменом једном човеку.  Русо и Толстој желели су да врате човека природи, да би га учинили јагњетом,  Хришћанином: Ниче је хтео да врати човека природи, да би га учинио тицом  грабљивицом и антихришћанином. Русо и Толстој нису погодили пут ка своме циљу;  Ниче је погодио. Достојевски није хтео да враћа човека натраг, у примитивно,  некултурно стање, куда су га враћали Русо и Толстој и Ниче. Он је веровао, да се идеал  свечовека може постићи и идући напред одавде, где смо сад стали, и то идући кроз  културу, не мимо културе. Културом и страдањем, или самим страдањем, пошто и у  основи културе лежи страдање, ‐ то је пут ка свечовеку Достојевскога. Ма колико да је  овај идеал Свечовека недовољно философски обоснован, и ма колико да је он у неким  својим потезима чак и несимпатичан, ‐ он је ипак један идеал, кога људи као културна  заједница могу имати. Но кад би сви људи имали самo тај идеал; онда би настао  свеопшти мир у свету; онда не би било борбе међу народима, не би било борбе међу  људима, не би било борбе ни у души појединог човека. Ко зна би ли тада и живота било  на земљи? Исто тако: кад би сви људи носили у души својој само идеал Ничеов, они би  се непоштедном борбом узајамно истребили, и онда би опет завладао свеопшти мир и  тишина у свету, јер не би било људи у њему. Ко зна би ли и тада било живота на земљи?  Но људи обично иду средњим путем и мешају идеале. Људима је Ниче симпатичан зато  што подржава њихов егоизам, но људи се стиде да до краја следују идеалу Ничеову; 

људима је Достојевски симпатичан зато што он не изолује и не осамљује човека ‐ људи  се увек боје осамљености ‐ но задовољава његов социјални инстинкт и везује га као  један прстен у велики ланац човечанства, али људи се страше, да до краја следују  идеалу Достојевскога. Надчовек и свечовек отуда чине сталан раскол у души људској и  у друштву људском. Кад би се Ниче и Достојевски сјединили у једном човеку, тај човек  би се звао Раскољников. Много је "Раскољникова" међу људима, но мало је доследних  Ничеу и Достојевском. Лакше је и удобније не бити доследан; ко хоће пак да буде до  краја доследан, тај има да бира: или Ничеа или Достојевског.  И Ниче и Достојевски су словенске крви, иако је Ниче постао апостол Запада, а  Достојевски апостол Словенства. Кад би сутра заратио Запад са Русијом, Запад би  ратовао у име Ничеа, тј. у име свога егоизма, Русија би ратовала у име Достојевског тј. у  име Христа, у име свечовечанског сједињења и братства. Ова два болесна човека, Ниче ‐  умоболни и Достојевски ‐ епилептичар, завладали су душама целог културног света.  Они су постали симбол и застава људима. Они исцрпљују цео геније најмодерније  Европе. Ове две силе, које су до скоро биле више теоријске но практичне, почињу се све  више примењивати у животу. Ниче и Достојевски нису више само две теоријске силе  какве су Спиноза и Кант, но две живе силе, којима свет живи. Борба у име Ничеово и  Достојевскога већ се овде‐онде заподева. Но одсудна, страховита борба тек има да дође.  Дух надчовека и свечовека ићи ће пред војскама. Један нов "устанак робова" предстоји,  и, као што се извесно да предвидети, једна нова победа њихова. То ће бити друга  велика победа Хришћанства у историји.  Поштујмо, господо, и Ничеа и Достојевског, поштујмо једнога као пророка Запада,  а другога као пророка Истока, поштујмо их због њиховог генија и због њихове  племићске искрености и смелости, поштујмо их обојицу ‐ но у одсудном тренутку  станимо уз Достојевског!            ВЛАДИКА НИКОЛАЈ 

ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И УЗРОЧНОСТ У СВЕТУ  Један од основних ставова којим се наша православна вера разликује од свих  философских система као и од учења неких неправославних деноминација јесте појам  узрочности.  Они који не припадају православној цркви олако називају нашу веру шизмом и  нашу цркву ‐ црквом мистика. Због тога нас неправославни богослови укоревају а  атеисти исмевају. Пошто ми себе не сматрамо мистицима. Наши учени теолози се и не  баве тим проблемом. Због тога ми себе не називамо мистицима, већ мудро ћутимо и  очекујемо да они који нас тако називају тачно дефинишу појам "мистицизам".  Шта за сада они кажу о нашем мистицизму? За неправославне богослове: то је  некакав источни квијетизам, или просто пасивно "погружавање" божанског созерцања.  Савремени атеисти Совјетске Русије, Југославије и других земаља ‐ називају религију 

мистицизмом, подразумевајући под тим ‐ сујеверје. Ми не желимо да одговоримо ни  једној ни другој страни, већ одричемо као неистините обе теорије нашег мистицизма.  Созерцање је, истина, саставни део нашег духовног живота, али не у виду  квијетизма, и не у виду општег обавезног правила. Јер у нашем црквеном календару,  међу великим светитељима, нису само ти који су практиковали созерцање,  подвизавајући се у пустињи и у самоћи, него и многобројни ратници, добротвори,  мисионари, свети писци, сликари и многи други који су свој живот посветили Христу.  Како да одговорим атеистима који називају нашу веру ‐ сујеверјем? Најмање они  имају право да називају нашу веру тако, јер они одричу постојање Бога душе и свих  разумних духова. Тиме су они сами постали представници бесмисленог и  фаталистичког сујеверја, какав је само некада постојао у историји човечанства.  Међутим, ако они који говоре о нашем мистицизму нису у стању да дају праву  дефиницију тога појма, дужни смо ми да се удубимо и да га осветлимо са наше тачке  гледишта.  ***   Наш религиозни мистицизам нема у себи ничега магловитог, нејасног, мрачног  или мистифицираног. То наше учење о узрочности је јасно и неизмисливо. Ако би то  учење морали назвати некаквим "изумом" ‐ назвали би га пре персонализмом.  Свуда и свагде говори се о узроку. Ово или оно јавља се узроком овога или онога...  Ако падне камен и притисне дете, људи кажу да је камен узрок тога случаја. Ако олуја  обори кућу, каже се да је узрок томе била ‐ олуја. Ако посејана њива донесе обилан род,  објашњава се фактом мудро организованог рада и временским приликама, и тако  даље... Другим речима: најближа претходна ствар, случај, факт или догађај ‐ јављају се  узроком најближе предстојеће ствари, случаја факта или догађаја.  То је само површни и близоруки дохват познања узрочности. Ми се не чудимо ако  се та површност јави код непросвећених људи, нарочито код вечно заузетих  становника великих градова, који немају могућност за узвишеније, мирно и дубоко  расуђивање. Али нас чуди кад се тако схватање појави код филозофски настројених и  учених људи, као што су материјалисти, натуралисти (природњаци) и чак деисти.  Због тога што ми њихову теорију узрочности сматрамо наивном и фаталистичком,  они нас називају мистицима.  Ми сматрамо да су све те учене и неучене личности, које верују у  детерминистички карактер природних и физичких узрока ‐ фаталисти. И  материјализам и натурализам уче о слепом фатализму, не допуштајући никаквог  излаза у област сунчане светлости слободе.  Ми православни, као и сви хришћани уопште дужни смо да се супротставимо томе  слепом фатализму и да чувамо наше учење о личности као узроку света и свега што је у  њему.  Треба да је јасно, да православно учење, под изразом "лична узрочност",  подразумева персоналну каузалност. То значи, да сви узроци имају личносни карактер.  Не само да је први узрок света био персоналан (како мисле деисти), него персонални  узрок јавља се код свих ствари у свету. Кад кажемо "лични" ми подразумевамо  "интелигентни, свесни и интензивни". Тачније, ми тврдимо, да нека врста "мудрости"  условљава све, или још јасније, ‐ јавља се узроком свега. То означава израз "лични"  (личносни). 

Ја знам да ће на горе речено неки секташи, са потсмехом приметити: "То учење ви  вероватно изводите из ваше богате православне традиције, која нас не интересује, а не  из Св. писма које ми примамо као једини безгрешни извор сваке истине". На то  одговарам: не, уопште. То је учење толико очигледно из Св. Писма од прве до последње  његове странице, да ја немам потребе да се позивам на нашу традицију.  Саслушајте молим вас!  ***  На првој страници Библије лично је Бог обележен као први узрок, или боље рећи  први кривац свега видљивог и невидљивог. Да је Бог творац лично то тврде и чувају  догмати не само хришћанске вере већ и неких других религија. Ми хришћани, пак  имамо преимућство да познамо унутрашњу суштину Бога, тј. Бога као Тројицу у  Лицима и Јединицу у природи. Ми смо ту тајну сазнали и упознали кроз Божанско  Откровење Новога завета. Догмат о Оцу, Сину и Духу Светом значи да је Бог у  триипостаси, у вишем степену личан.  Али није само Бог личност. Личности су и анђели, личност је и сатана са његовим  легионима демона и, на крају, личност је и човек. Ако пажљиво читате Библију, без  претходне убеђености о такозваним "природним законима" и "ситним, случајним  узроцима" наћи ћете сва три узрочна фактора и сва три ће бити личности. То су: Бог ‐  сатана и човек. Они, само се по себи разуме, нису једнаки по својим личним атрибутима.  Међу њима нема ривалства. Сатана је изгубио све особине анђела светлог и постао је  највећи непријатељ Бога и човека, међутим, он је сачувао карактер личног бића, иако  чини само зло. Човек је, од онда од како је пао у грех, преступивши вољу Божју,  помрачио своју славу изменио образ Божји који је у њему био присутан, али и поред  свега тога он је остао личност ‐ свесна, разумна дејствујућа. Та личност се колеба  између Бога и сатане са слободним избором за своје спасење при помоћи првога и  уништења ‐ посредством другога.  Наш Бог постоји ‐ то је ударац за атеисте.  Наш Бог је активан (дејствује) ‐ то је ударац за деисте.  Да, Бог је сама активност. Он не само да с времена на време узима учешћа у животу  народа или појединих људи, него стално и непрекидно дејствује ‐ чува и оживотворава  своју творевину. Будући да није далеко од сваког од нас (Дел. ап. 17, 17) и "познавајући  чак и мисли људске" (Пс. 93, 11; Мк. 9, 8; Јн. 11, 25). ‐ Он узима активно учешће у делима  људским: даје или задржава добар род, одобрава или угрожава, шаље мир верујућим и  позива на рат против поклоника сатани.  Он управља свим елементарним стихијама, огњем и водом, градом и буром ‐ у  корист угњетавајућих праведника или на казну и штету безбожника. Он назива  скакавце, гусенице и црве ‐ "својом армијом" и заповеда им да униште и прождеру  храну грешницима. Он може погубити душу и тело у телу. Он зна број власи на нашим  главама, и без његове воље и заповести "ни један врабац не може пасти са гране" (Јоиљ  11, 25; Мт. 10, 28‐30). Све то има потврду у многим сведочанствима Библије. Али то још  није све. Нема странице у Св. писму која не помиње личнога Бога, Његову вољу и  његову акцију. Сва Библија потврђује да је Бог не само први узрочник света, већ да се он  јавља и као сведржитељ света, као што ми то исповедамо у нашем Символу вере.  *** 

Други узрочни фактор, противник Божји ‐ јесте сатана са његовим многим  отпалим духовима. Он је лични кривац и узрочник свакога зла. Откако је као Даница  пао са високе славе "помазаног херувима" у дубоку таму пакла ‐ он непрекидно сеје зло  и грех у сваки Божји створ, особито међу људе. Завидећи и Богу и човеку, он не воли ни  једног ни другог. Христос га је назвао "човекоубицом од почетка", "лажовом и оцем  лажи" (Јез. 28; Ис. 14; Јн. 8, 44).  Он ‐ моћни чинилац зла и таме ипак је потчињен, против своје воље, свемогућем  Богу. Само по божанском допуштењу он може узнемиравати људе и доносити им  болести, неприлике, смрт и уништење. Што више један човек или народ греше против  Бога, то вишу власт над њим узима сатана. Уочи доласка Господа нашег Исуса Христа,  "Сав је свет лежао у злу" због тога што се осатањено човечанство налазило у страшним  недрима ђавола. Зато је сатана имао храбрости да каже Христу да су "сва царства света  и славе њихове његова својина" (1.Јн. слава 5, 19; Мт. 4,8) Лопов и лажов!  ***   Трећи узрочни фактор, у сведочанству Библије јесте човек. Шта је човек ‐ то ви  богослови знате боље од других. И поред све своје маленкости, човек је у очима Божјим  велика вредност за коју је Он био спреман да умре, за коју се сатана грчевито бори.  Колебајући се између Бога и сатане човек, кога Бог подржава а сатана обмањује и  одмаже, лута тамо ако и, осећа приврежност к материјалном свету, животу и срећи у  кратком магновењу свога постојања овде на земљи. Иако је човек минијатуран у овом  неизмерном козмосу, он је толико моћан да може својим делима космос мењати и  преображавати. Чак је и кинески мудрац Конфучије рекао: "Облаци проливају или не  проливају кишу ‐ зависно од дела човечијих." Још убедљивије и правилније може се то  рећи са гледишта хришћанства које учи о умном Богу који даје кишу.  Захваљујући вери и добрим делима, нарочито кроз послушање према Богу, човек  опет стиче право и моћ да влада над природом, као што му је то Бог при стварању  определио. (Постојање 1, 28). Али својим отпадништвом и непослушношћу човек је сам  себе удаљио с тога престола и потпао под власт физичке природе. Некадашњи господар  ‐ постаје њеним робом. Осим тога, онај који је некад заповедао неразумној природи  постаје јој сада послушан и води борбу за свој опстанак "води борбу за свој опстанак"  као што и ми то данас водимо. Осим тога уместо да неизмернога Бога за свог господара,  човек добије два господара над собом ‐ сатану и природу, који га узајамно растрзају.  Вером и добрим делима би човек могао премештати горе, укроћавати дивље звери,  побеђивати непријатеље, избегавати страдања, исцељивати болесне, васкрсавати  мртве. Али, својим гресима и пороцима, нарочито одступањем од Бога свога јединога и  моћнога пријатеља, човек је постао изазивач рушења градова и цивилизација,  земљотреса, потопа, зараза. и других безбројних страдања ‐ радујући сатану и  жалостећи Бога.  Следујући Бога ‐ човек постаје благ, а следујући сатани ‐ и сам постаје ђаво. Или с  Богом или с божјим противником ‐ човек је од почетка у свету једна актуелна средина,  један од три најглавнија узрока свих догађаја и свих промена на светској позорници. Јер  све што се догађа, догађа се или по Божјем допуштењу, или по злој вољи сатане, ил по  вољи човека, који има слободан избор између добра и зла, између правде и неправде.  Кад говоримо о три узрочна фактора: Богу, сатани и човеку ми не мислимо једино  о те три личности већ и о страшним силама које стоје иза њих. Са Богом су безбројне  војске анђела. Не само сваки народ већ и сваки човек има свога сопственог анђела 

чувара. Сатана има огромну војску злих духова, којих има толико много да цео легион  њих, мучи једног јединог човека ‐ Гадаринског бесомученика. Са човеком се од победе  Христа над адом и његовим васкрсењем налазе хиљаде хиљада људских душа,  посредством заступништва и љубави оне помажу човеку. Огроман број верујућих у  Христа још увек се бори са сатанским силама ‐ ради Христа и ради нашег спасења. Јер  наша главна борба у овом свету није против природних физичких несрећа (тако мала  борба више приличи животињама него људима), већ како каже апостол Павле, "против  господарства, против власти, против земаљских вођа таме овога света" (Еф. 6, 12), тј.  ђаволских сила зла. А ми хришћани смо били и бићемо победници тих сатанских сила  кроз Исуса Христа, нашег Спаситеља. Зашто кроз Христа? Зато што је љубав  победоноснија од свих других сила видљивих и невидљивих. Христос је сишао на земљу  у само адско гнездо ђаволско (клевретов) да га уништи а људе ослободи и спасе својом  силном влашћу и чулима. Зато је Он једини и могао рећи на крају своје победоносне  мисије: "Даде ми се свака власт на небу и на земљи" (Мт. 28, 18). Кад каже "свака власт"  Он мисли буквално и сва власт, у првом реду власт над сатаном и његовим силама,  затим власт над грешницима, грехом и смрћу. Зато се и јавио Син Божји, "да разруши  дела ђавоља" (I Јн. 3,8). Зато се ми верујући радујемо што је наш Господ Исус Христос  непобедиви Господ! Ми потврђујемо ту веру на светој литургији, стављајући печат на  свети хлеб за свету евхаристију речима: ИС‐ХР НИ‐КА.  Можете читати и прелиставати Свето Јеванђеље колико хоћете пута, нећете наћи  у речима Христовим противречности и неслагања са природним и физичким узроцима  онога што је постојало или овога што сад постоји. Откровење и учење Христово је јасно  као сунце; у овом свету долазе до изражаја само три узрочна фактора: Бог, човек и  сатана.  Главна мисија и послушање Исуса Христа изражена је у испуњењу воље Оца;  Његов главни аргумент против фарисеја било је Његово изгоњење демона из  болесника и опраштање греха.  Христос је показао и пуно господарство и над природом и природним законима.  Он је стално доказивао својим ученицима и убеђивао их да они нису од овога света,  говорећи: "Ја изабрах вас од света" (Јн. 15, 19). То значи, будући "не од овога света"  хришћани разумљиво не могу примити имперсоналистичко учење људи "овога света" о  слепом и случајном закону узрочности у свету ствари и догађаја.  И у нашим богослужбеним књигама: молитвенику, служебнику, требнику,  октоиху, триоду и другим ми налазимо те узрочне факторе као и у Јеванђељу. Исто тако  и у житијама светих. Такво је убеђење и схватање православних народних маса. Зато,  онај ко говори о безличном узроку ствари, догађаја и промена у свету ‐ тај ограничава  власт Божју, следи мрачне силе и не уме да цени улогу и значај човека. Наше свете  књиге Старог и Новог Завета не познају и не помињу никакве безличне и слепе  случајне узроке било чега у свету. Напротив, оне нас уче савршено јасно да су узроци  свих ствари, догађаја и промена ‐ виша лична бића и разумне силе. И ми се држимо тога  учења наше Свете књиге. Зато не дајмо никакав уступак секуларистичким и научним  теоријама и имперсионалистичком, непознавајућем и неразумном или случајном  закону узрочности у свету.  Кад кажем ми, ја мислим не само на велике Оце цркве, докторе богословља, учене  наставнике, наставнике богословља него и на масе нашег православног народа у целом  свету. Наш православни свет неће рећи: вук је узрок смрти нечије овце, или ‐ камен који 

се одронио сатро је дете, или ‐ олуја је била узрок рушења куће, или лепо време је  донело добру летину. Народ посматра кроз завесу физичког света духовне области и  тамо налази основне узроке тих појава, говорећи: "Бог је казнио некога" или "Бог је дао  добру летину", или "Благодарећи Богу ја сам успео"... и тако даље. У свету физичких  појава он увек види персоналне узроке. Без обзира што је то савршено сагласно учењу  Библије неки неправославни људи називају нас мистицима, а нашу веру мистицизмом  или сујеверјем. Међутим, наш мистицизам није ништа друго него најдубљи продор у  духовни свет реалности и разумније силе, које лично учествују у свим догађајима и  условљавају их, користећи природне појаве и елементе као своје оружје, своје  инструменте, своје канале, символе и знакове.  ***   Све што је речено доводи нас следећем закључку: прво, Хришћанство није толико  религија принципа, правила и прописа на основу најстаријих догађаја, колико ‐ пре  свега ‐ нежно ‐ вољених личних односа к личности Господа нашег Исуса Христа, и кроз  Њега и у Њему к другим члановима Цркве, живим и умрлим. Друго, наше персонално  православно учење о узрочности у природи и светској историји, без сваке сумње је  библијско учење. Њега су у потпуности примили и развили наши Оци Цркве и као свето  је сачувано и чува се у православном народном сазнању.  ***   Корист коју имамо од оваквог персоналног учења ‐ велика је и разнолика. На  основу тог учења имамо молитве које имају моћ да продру разумом иза видљивих  догађаја у сферу невидљивих сила, које проузрокују и руководе целу драму васељене.  То учење више него ма шта друго изоштрава нашу моћ мишљеша, наш лични интелект.  Помоћу њега ми смо стално свесни присуства нашег Пријатеља, Христа Спаситеља,  којем се молимо ‐ с једне стране, и нашег непријатеља сатане ‐ коме смо дужни да се  супротстављамо ‐ с друге стране. Оно безгранично помаже развијању и образовању  нашег личног, индивидуалног карактера. Оно нас храбри духом оптимистичког  херојства у страдањима, самоосвећењу, у трпљењу мука ради Христа, које је  посведочено историјом наше цркве.  Све те и још многе друге позитивне утицаје немају и не осећају следбеници  имперсоналистичког каузализма: Они су лишени моћи и начина да познају истину.                               

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ 

ОЧЕ НАШ  Оче наш  Који си на небесима  Нека се свети име Твоје  Нека дође царство Твоје  Нека буде воља Твоја  и на земљи као на небу   Хлеб наш насушни дај нам данас  И опрости нам дугове наше  као што и ми опраштамо дужницима нашим  И не уведи нас у искушење  Но избави нас од злога 

ОЧЕ НАШ КАО ОСНОВА ДРУШТВЕНОГ УРЕЂЕЊА   (На ову тему први је у новије време писао руски друштвени делатељ и писац Н.  Непљујев. Ми се овде користимо донекле, само донекле, његовим погледима и  схватањима)   Замислите колико се милиона пута посведневно очита ова молитва Господња од  стране хришћана у целоме свету. А тешко да их има много којима и на ум пада да се у  тој, по изгледу тако простој и краткој молитви од непуних 70 речи, садржи цела једна  друштвена наука. Онима који се својим силама највише муче око уређења људског  друштва као и онима који громогласно траже друштвену правду, предлажу ново  уређење на место старог, обарају један строј друштвени и замењују га другим ‐ њима  баш најтеже пада на ум, да оно што они траже налази се у Оченашу. Многи од њих, који  се праве сувише мудри својом сопственом мудрошћу, сматрају Оченаш молитвом за  децу, сладуњавом молитвом којом се од Бога иште једва што више преко слатких  шећерлема. Међутим, у тој краткој и сажетој молитви изречене су највеће стварности  што постоје, одређен однос човека према тим стварностима и дат основни устав  уређења људског друштва, јединствени у свету, истинити, праведни и непроменљиви  устав.   Да почнемо одмах са излагањем, па ти, читаоче, с пажњом саслушај, разумом  расуди и срцем усвој истине које ти не предлаже непријатељ но највећи Пријатељ, и  твој и васцелог рода људског; не предлаже смртан човек но победоносни и живи  Спаситељ; не предлаже неко ко је био и прошао, слично многим другим законодавцима,  но Онај за кога је речено: Христос јуче, данас и навек.  

ОЧЕ НАШ...   Хришћанине, кад изречеш ове речи, тим признајеш да је твој Отац небески у исто  време и Отац твога слуге и надничара, твог болесног суседа и самртника. Јер ти је  заповеђено од Сина Божјег, врховног Откривача истине о Богу и о људима, да кажеш  Оче наш а не Оче мој.  

Па кад признајеш, да је твој Отац у исто време Отац и твога слуге и надничара, и  болесног суседа и самртника, зар није јасно да тиме признајеш, да си ти брат њихов и да  су они браћа твоја?   Две мисли и два осећања. Прва мисао: очинство Божије; друга мисао: братство  синова Божјих. Прво осећање: синовска љубав према Оцу; друго осећање: братска љубав  према браћи. На ове две основе и велике мисли и из ова два велика и основна осећања  произилазе дела и односи угодни Оцу и угодни браћи.   Ако ти хришћанине, будеш свакога час држао у своме уму оне две основне и  велике мисли, и свакога часа стражио над срцем својим да се у њему не охладе она два  основна осећања, сва ће твоја дела бити добра и чиста као што је добра и чиста вода  што тече из доброг и чистог извора. И твој цео живот биће песма, која ће се благосно  слагати са песмом браће твоје око тебе. Тако ће онда друштво људско бити уређено  најбоље и најидеалније, што се да замислити и пожелети.   Ако ли ти читаш Оче наш, а о Богу као Оцу не мислиш, и своје суседе сматраш  туђинцима, сва ће твоја дела бити наопака, твој пут биће Каинов пут, твој живот мутна  вода из мутна извора, твој свршетак као Јудин свршетак.   Зовеш ли пак се хришћанином а Оче наш уопште и ке читаш, онда си као путник  на мору без компаса и без поларне звезде, ‐ на бури, у тами, у очајању, с изгубљеним  сазнањем одакле, како и камо путујеш.  

КОЈИ СИ НА НЕБЕСИМА...   Тамо где је Отац наш, тамо је и Отаџбина наша. Незнабошци који виде свога  родитеља једино у овом материјалном свету, било као човека, или као реку (Ганг,  "Мајка Ганг" ‐ кажу Хиндуси) или као сунце (стари Мисирци) или месец (Асирци,  Арабљани) или огањ (Персијанци), не могу ни веровати у неку другу Отаџбину до у  земаљску. Но ми Хришћани сазнали смо од Господа Христа за истинског свог Оца који је  на небесима, следствено и за Отаџбину која је на небесима. Отаџбина је благо велико, а  Господ је рекао: "Где је благо ваше, ондје је и срце ваше." Је ли благо наше на небесима,  ондa и срце наше мора бити на небесима. Из овога следује да ми можемо свој земаљски  живот уредити тако само ако га не сматрамо главним него припремним животом. Наши  друштвени односи лако се даду довести у склад, ако ми брижно мислимо о преласку ‐ и  то врло скором преласку ‐ у нашу небеску отаџбину. Они који се срцем нису лепили за  земљу најбоље су уређивали друштва људска на земљи. У манастирским општежићима,  где су живели монаси разног језика и из разних земаљских отаџбина, а где је број  братије понекад премашао 10.000, уређење друштвено било је колико просто, толико  савршено. Сви су они искали најпре царства небеснога, и њихово мало царство  земаљско без муке се доводило у ред и поредак, какав се ретко постиже и међу  најближим крвним рођацима.   У наше време многи не могу да спавају бринући како да уреде цео свет као једну  фамилију, међутим, разводе се са женом и суде се са децом својом. Ни двоје дакле не  могу заједно, а хоће милионе да организују у једну заједницу! Докле год Хришћани не  схвате у смртној збиљи, да је прави Отац њихов и права отаџбина њихова на небесима,  и докле год све благо своје буду гледали на земљи, прилепљени свим срцем уз то бедно  благо, дотле ће Хришћански народи све звучније викати о друштвеном уређењу, а  корачати све дубље из хаоса у хаос.  

НЕКА СЕ СВЕТИ ИМЕ ТВОЈЕ...  

Нека се сви наши послови у овом прелазном животу освештају именом Божјим.  Нека наше друштвено уређење буде насловљено и покривено именом Божјим.   Име је што и личност. Ко свети име, свети личност тога имена. Ко дакле свети име  Оца небеснога, тај свети Његову личност. Нека сви наши послови буду споменици  достојни Имена Божјега. Нека наше друштвено уређење има за циљ свећење Имена  Господа Бога, како у великим линијама тако и у ситним појединостима. Јер је Бог  највиша стварност, вечна и свеобимна, те свако друштво уређено насупрот тој  стварности представља безумну илузију и хаос, што опет доводи људе до очајања и  самоубиства.   Ако име Божје не представља главни ауторитет у једном хришћанском друштву,  онда тај ауторитет замењен је значи неким именом човечијим. И ми заиста видимо у  наше дане, како многа друштвена уређења носе име једнога човека, који је то уређење  прописао и увео. И докле буду трајало то уређење ‐ а то је од данас до сутра ‐држаће се  имена тих људи у части; то јест светиће се имена њихова место свећења имена  Божијега. После њих биће друкчија друштвена уређења, и држаће се у части и светити  друга нека имана људска. Народи ће се пребацивати из једног чуна у други на бурном  мору, док ће лађа са Божијим именом стајати украј њих и чекати, да се измучени  путници пребаце у њу.  

НЕКА ДОЂЕ ЦАРСТВО ТВОЈЕ...   Царство Божје не може се разлучити од царовања Божјег. Царство долази заједно  са царем. Била би бесмислица ишчекивати царство а одбацити цара. У црквеној  молитви "Царју небесни Утјешитељу" верни просе Цара Духа да дође: "доћи и усели се у  нас". Смисао обеју молитава је јасан: царство Божје доћи ће онда када и Цар Бог дође.   Просећи царства Божјега ми уствари просимо најсавршенију власт; а просећи  долазак Цара Бога ми просимо долазак најсавршенијег владара над собом.   Створитељ наш већ влада потпунце почетком и свршетком нашег земаљског  живота; зашто Га не би пустили да Он влада и на целој животној линији између почетка  и свршетка? Он је господар рођења и смрти; нека Он господари и над свим временом  између рођења и смрти.   Рећи ће неко: како то да толико хиљада људи скоро две хиљаде година  посведневно изговарају молитву: нека дође царство Твоје, међутим царство Божје још  није дошло? Несумњиво дошло је; дошло је и царство и Цар појединим душама, што  значи многим милионима правих хришћана. Само оно није још дошло да се види и  осети у друштвеном поретку света. Није постало непоколебљивим, признатим и  усвојеним основом друштвеног поретка. А што се то није догодило, кривица је како до  оних који уопште не читају Оченаш, тако и до многих оних који га читају сваки дан а  боре се за царство земаљско, грабе се за власт над земљом и народом, одбацујући у  пракси власт Божију и хотећи узети ову у своје руке.  

НЕКА БУДЕ ВОЉА ТВОЈА И НА ЗЕМЉИ КАО НА НЕБУ...   У небесном духовном свету, у који ћемо, ако Бог да, и ми прећи, влада савршена  воља Божја. Но та владавина воље Божје није силом наметнута него њу духови  светлости драговољно усвајају, покоравајући своју вољу са велико ревношћу вољи  Божјој као јединој непогрешној. И друштво звезда, мрави и пчела, уређено је једино  вољом Божјом. Била би потпуна бесмислица уређивати друштво људи насупрот и ‐ 

мимо воље Божје. Том бесмислицом, нажалост, руководе се многи савремени уређивачи  људског друштва. Они доносе законе за људе без обзира на закон Божји, којим је  објављена воља Божја. Отуда беспоретци, неправде и раздори, хаос и очајање,  незадовољство и рат сваога против свакога.   Не треба много памети па се уверити, да само Онај који је створио људе најбоље  зна зашто их је створио, то јест зна циљ живота људског на земљи. Међутим ми видимо  да друштва људска покушавају често да уреде баш они људи, који јавно одричу сваки  циљ животу људском на земљи. Заснивати друштво људско само на вољи људској  значи заснивати га на бесциљности, незнању и неправди. Ја се радујем да чиним вољу  твоју, о Боже мој; закон твој у срцу је моме (Пс. 40, 8), рекао је онај цар који се увек  горко кајао кад је ишао само за својом вољом.   Ако ти, читаоче, као хришћанин желиш не само да ти будеш добар хришћанин  него и да цело хришћанско друштво буде хришћанско, онда знај да то може бити  искључиво и једино ако се воља Божја узме за основ уређења тога друштва. А у чему је  воља Божја, то је јасно откривено од Христа, који је открио и све циљеве.  

ХЛЕБ НАШ НАСУШНИ ДАЈ НАМ ДАНАС...   Као што не говоримо Оче мој, тако не говоримо ни хлеб мој. Отац је заједнички  свима синовима Божјим, и дарови Очеви су заједнички. Ово је први морално‐економски  принцип за друштвено уређење; морални јер признајемо, да је хлеб од Бога, и  економски, јер хлеб што Бог даје припада свима.   Хлеб наш насушни просимо ми од хлебодавца Оца небесног. Зашто је речено  насушни? Зато да би били скромни и не тражили никакав луксуз. Наше телесне потребе  треба да ограничимо на оно што је најнеопходније, по речи апостолској: "а кад имамо  храну и одећу, овијем да будемо довољни" (I Тим. 6, 8). Јер луксуз упропашћује тело,  упропашћује душу, упропашћује целога човека. Ово је други морално‐економски  принцип; морални, јер нас штити од луксуза и покварености; економски, јер хлеб треба  да стигне за све нас.   Дај нам данас. Зашто просимо од Бога хлеб само за данас? Зато што сутра можемо  не бити у овоме животу. Зато што знамо да нисмо ми господари живота него  Створитељ наш. Још и зато, да би се тргли од нагомилавања непотребног богатства за  неизвесно сутра а остављали браћу своју гладну данас. Гладнога нахрани, жеднога  напој, нагога одени. Ове заповести Божје не може нико испунити ко из страха за  сутрашњицу гомила више од најпотребнијег. Ово је трећи морално‐економски  принцип; морални, јер се бар њиме ослобађамо брига које је Творац узео на себе;  економски, јер спречава данас глад једних спречавајући нагомилавање за сутра других.  У ове три речи изречена је већа и боља друштвено‐економска наука него у многим  ученим књигама и фантастичним теоријама. А што је главно ова друштвено‐економска  наука има моралну подлогу и ауторитет божански, што сав остали свет нема.  

И ОПРОСТИ НАМ ДУГОВЕ НАШЕ КАО ШТО И МИ ОПРАШТАМО  ДУЖНИЦИМА НАШИМ...   Има људи који читајући Оче наш изостављају други део овог искања / као што и  ми опраштамо дужницима нашим/. Боје се обавезе. Међутим Бог одлучно тражи од нас  ту обавезу. Он ће нама опростити онако како ми будемо опраштали. Но лудо је бојати се  оне обавезе и онога услова. Јер ми бескрајно више дугујемо Богу него што нама може 

сав свет дуговати. Ми Му дугујемо и живот, и разум, и здравље, и светлост, и кишу и све  што имамо, што знамо и што можемо. У Јеванђељу је учињено сравњење наших  узајамних дуговања према нашем дуговању Богу као 100 гроша према 10.000 таланата.  И најзад, кад узајмљујемо ми узимамо Божје од човека, а кад враћамо, ми враћамо опет  Божје човеку. Јер на крају крајева све је Божје, по речи праведника: "го сам изашао из  утробе матере своје, го ћу се и вратити" (Јов. 1,21).   Учени богослови прави су кад мисле, да се под дуговима разумевају греси људски.  Ми молимо Бога да нам опрости грехе наше према Њему као што и ми опраштамо грехе  људске према нама. Сасвим тачно. Но и дуг и грех означавају неки мањак у животу  човечјем. И за дуг и за грех тражи се наплата. Но и једно и друго може бити нама  опроштено од Бога ако ми праштамо дужницима својим. "Дајите у зајам не надајући се  ничем, каже Христос на другоме месту. Ако ти врати, прими ако ли не може да врати,  опрости му. Јер и ти никад не можеш вратити дуг Оцу Небеском.   У бескрајно сложеној и замршеној науци о финансијама ова наука је једини излаз,  једино решење. Подај, и даће ти Бог. Опрости, и опростиће ти Бог.  

И НЕ УВЕДИ НАС У ИСКУШЕЊЕ...   Кушати значи испитивати. Да није греха, не би било ни кушања. Свакога куша  његова сласт која га вуче и мами, сласт рађа гријех а гријех рађа смрт, каже апостол  Јаков. Бог је стављао на испит веру Аврамову, целомудреност Јосифову, трпљење  Јовово. И они су сви добро положили испит. Но ми се осећамо слаби и молимо Бога да  нас не ставља на испит, јер ћемо пасти и пропасти. Земаљска власт и телесна жеља чим  се зачне у људима, људи изгубе визију свеопштега Оца небеснога, и падају у очајну и  убитачну себичност: почињу светковати име своје изнад Божијег, ишту царство  земаљско место небеског, својом вољом потискују вољу Божију, хлеб наш називају  хлебом лично својим, просе од Бога милост а према својим дужницима остају  немилостиви до краја. Кроз то цело друштвено устројство почињу се колебати као  зграда од сталног земљотреса. Спаси нас, Боже, од свих оних искушења! И не уведи нас  у искушење ‐ у позитивном смислу речено значи: спаси нас од искушења! То јест: спаси  нас од нас самих!   Ова молитва је од огромног значаја по одржање правилно уређеног друштва. Њом  људи признају своју немоћ, да одрже сва она добра од Бога за која се моле у претходним  молитвама. Ако и приме све оно зашто су молили Оца свог небесног, у страху су да по  немоћи својој све то не злоупотребе и не покваре. Бдите и молите се, рекао је Христос  на другом месту, да не паднете у напаст, то јест у искушење. Када синови Оца небеснога  заснују друштво како су желели, морају непрестано бдити да се не погорде те не  припишу себи оно што им је од Бога даровано, и морају се непрестано молити Оцу  небесном, да се даровано не умањи и не прекрати.  

НО ИЗБАВИ НАС ОД ЗЛОГА...   Овим се молимо Оцу небесном, да нас избави од сатане, који је носилац свакога  зла, крвник људски од почетка, лажа и отац лажи (Јов. 8, 24). Он заслепљује људе, и  заслепљене води их од илузије ка илузији, како у личном животу тако и у друштвеном.  "Окрените карте, учините револуцију, осветите се својим непријатељима, створите још  једну радикалну друштвену промену, и имаћете рај, и бићете као богови!" Тако од  памтивека шапће људима сатана "државник". И људи су га по хиљаду пута послушали,  по хиљаду пута пролили братску крв, похулили на Оца свог небеског, и по хиљаду пута, 

разочарани, падали у очајање. А да се не би очајници досетили, ко је главни кривац,  крвник људски је поново дошаптавао очајницима: "Криви су ти и ти људи; удрите њих;  промените власт, окрените точак друштвени још једном; учините још само један корак,  и ви сте богови, и рај је ваш!" И тако се точак окреће у једном месту, ронећи све дубље у  блато, док људи понављају сатанску лаж о "прогресу."   Докле год човек буде сматрао човека као извор зла друштвенога а не сатану,  дотле ће место братољубља владати братоненавист и братоубиство. А да је сатана  главни узрочник зла показао је Спаситељ тиме што је први сукоб и обрачун у спасавању  људи Он имао са сатаном на Гори Искушења.   У претходној молитви: и не уведи нас у искушење, ми се молимо Богу да нас  сачува од нас самих, док у овој последњој ми се молимо, да нас избави од злога, то јест  од онога који на свакој клизавици искушења чека људе са својим отвореним  чељустима.   У једном Хришћанском друштву палог брата треба сматрати као човека у  искушењу, и цело друштво је дужно молити се Оцу небесном, да га поврати од  искушења и спасе од сатане. И ово по примеру Христа, који рече Петру: Симоне, Симоне,  ево вас иште сатана да би вас чинио као пшеницу. И ја се молих за тебе да твоја вера не  престане (Лука 22,31).              ВЛАДИКА НИКОЛАЈ 

РАЈСКА ПИРАМИДА  УВОД  У старо прастаро време цареви мисирски, фараони, зидали су пирамиде од камена.  Нека од тих пирамида високе су 50, неке 100, а неке и преко 100 метара. Има их које су  два пута више у висину од Свете Софије, најславније цркве на Православном истоку.  Загонетка је због чега су фараони зидали ове пирамиде, као што је у старом  многобожачком Мисиру све загонетка, све гатка, све гатање. Но, изгледа  највероватније, да су фараони подизали ове џиновске зидарије маштајући о  бесмртности својој. Гатали су они о бесмртности душе, гатали и о бесмртности тела.  Свакако још да им је побуда за ово зидање била и сујета, узајамно надметање Свак је од  њих желео овековечити себе једним таквим спомеником, који би пркосио времену и  трајао докле земља траје. У мисирској "Књизи мртвих" изражено је гатање Мисираца о  суду Озирисовом и бесмрћу човековом на сто начина, све у мутним слутњама и  нагађањима.   То старо мисирско гатање о човековој бесмртности објављено је у Хришћанству  као стварност. Само је у Хришћанству појам о бесмртности очишћен од сваке заблуде,  отргнут од мутних многобожачких сањарија и од фантастичних слутњи и произвољних  нагађања. Појам о бесмртности у хришћанској епохи везано је за постојање Једнога  Живога Бога, и за спаситељску жртву Христову и Његову васкршњу победу над смрћу.  

И Хришћанство је побудило људе на зидање пирамида. Побудило је на тај посао не  само цареве и великане овога света него све људе, који верују у Христа и иду за Њим.  Јер су сви Хришћани названи царевима по речи Тајновидца: и учини нас цареве и  свештенике Богу и Оцу својему (Откр. 1,6). Према томе сваки Хришћанини има част и  дужност да зида једну пирамиду за себе. Колико, дакле, Хришћана у свету ‐ толико  пирамида. Ове хришЋанске пирамиде су далеко више у висину од свих фараонских  пирамида. Оне се не могу мерити обичним метром. Узносе се изнад сунца и месеца и  васцеле материјалне васионе. Узвисују се у небеса и тамо се тек виде у свој величини и  красоти својој. Нити се боје времена, ни кише, ни ветра, ни мраза, ни бомби, ни граната,  нити икакве слепе разорне силе. Сав свет је немоћан према тим хришћанским  пирамидама. Оне стоје ван рушења и ван смрти. Њима је осигурана бесмртност у свету,  где се име смрти не спомиње нити жаока смрти осећа. Јер то су пирамиде духовне,  стварније од сваке физичке стварности. Оне су на духовном темељу засноване, духом  постројене, духом украшене, духом утврђене и духовном царству намењене. Потребу и  план ових пирамида објавио је сам Господ Исус Христос. Зидари су сви крштени људи,  уз свемоћно садејство самога Духа Божијега. Свака та пирамида има девет главних  спратова, и десети је спрат кула радости, којом сам Творац крунише целу грађевину.  Сваки спрат опет има по неколико својих посебних спратова са много одељења. Сви  виши спратови темеље се на онима који су испод њих, као што је природно и при  обичном зидању на земљи. И сви укупно представљајуи једну прекрасну стројност, да  се око не може нагледати. Као што је познато, фараони су зидали своје пирамиде на  песку, и довлачили су камен издалека. Пирамиде хришћанске, рајске пирамиде,  основане су на најтврђем темељу, на камену, а тај камен је Христос, о чему говори  велики апостол Христов овако: тако дакле више нијесте туђинци и дошљаци ‐ домаћи  сте Богу, назидани на темељу апостола и пророка, којих је камен од угла сам Исус  Христос, на коме сва грађевина састављена расте за цркву свету у Господу, на коме ћете  се и ви сазидати за стан Божији у духу (Ефес. 2,19‐22).  

ПРВИ СПРАТ  На једној узвишици изнад плавог језера Генисаретског седе Божански Стројитељ  на зелену траву и отпоче откривати план новог зидања, није показивао план на хартији  нит га је писао писаљком. Него силним речима печатио га је у душе ученика Својих и  народа као дијамантом у умекшани восак. Прве Његове речи откривају, како се  отпочиње зидање рајске пирамиде, и како се строји први спрат.   Блажени су нишчи духом, јер је њихово Царство Небеско. Само је толико рекао о  зидању првог, најширег и најтврђег спрата, који треба да држи и носи на себи сву  осталу палату. Но, ово ти је довољно, о Хришћанине, само ако истински желиш зидати  царску пирамиду, којој ћеш се радовати у Рају вечности. Сам знаш, да што год су  темељи једне грађевине дубље у земљи, то је грађевина сигурнија. Нишчета наша  људска врло је дубока; тако дубока и скривена, да многи не силазе до дна њенога. Но  благо онима који сиђу баш до дна. Нишчета људска није неки дар, који се добија споља  већ стварно стање, које треба само сазнати. А до сазнавања своје нишчете долази се  неласкавим испитивањем себе. Ко то чини, тај долази до сазнања о својој тројакој  нишчети: 1) о нишчети у погледу свога знања, 2) о нишчети у погледу своје доброте, и  3) о нишчети у погледу својих дела. Нишчета је виши степен сиромаштине. Ту  превелику сиромаштину, управо ништавило, осећа човек било да посмотри своју  мисаону моћ, било моралну, било пак делателну. Хтео би да дође до сазнања о судби 

својој, ко је он и откуда је и шта му треба чинити у овом преплетеном ткиву живота. Но  увиђа ‐ баш и ако је најученији ‐ да је све његово знање према његовом незнању као  шкољка воде према мору воденом. Хтео би се уздићи добротом изнад свих других бића  у свету. Но види како пада на сваком кораку у каљугу зла и опачине. Хтео би увек  чинити најбоља и највећа дела, но увиђа своју немоћ, своје ништавило. Остали људи не  могу му помоћи, јер су и они ништавни као и он, по речи песника:   "све њихове мисли на једно сабране   ништа друго не представљају ми   до кроз мраке жедно тумарање   и погледа мраком угашена"   Тада се човек браћа Творцу своме, пада у прашину пред Њим, предаје се вољи  Његовој и вапије за помоћ. Ово сазнање и осећање своје крајње немоћи и крајњег  ништавила назива се нишчетом духа. А нишчета духа противи се охолости духа.  Међутим охолост је много веће ништавило од нишчете духа. Сазнавати и осећати своје  ништавило много је мање ништавно од охолости. Јер охолост је не само не знање него и  глупост. Охолост је мати свих глупости и свих зала људских. Познати себе значи  увидети своју немоћ и своје ништавило; Потом доћи до скрушености срца, и најзад  завапити Богу за милост и помоћ.   Скрушеност или смерност, што потиче из правог сазнања своје немоћи, основа је  свих врлина, основа духовног живота сваког Хришћанина, основа и рајске пирамиде.  Јован Колов рекао је: "Смиреност то су врата ка Богу". Једном се препирао зли дух са  светим Макаријем, па најзад узвикну: "Све могу Макарије, што и ти можеш, само ме ти  једино побеђујеш ‐ смиреношћу!" За смиреност је неко рекао: она нема језика да говори  зло о другима, нема очију да види туђе зло, нема ушију да чује туђе зло."   Ко је увидео, да у своме ништавилу не може ништа без Божије помоћи, тај добро  зида први спрат рајске пирамиде. Без мене не можете чинити ништа, рекао је Бог.   На сваком кораку, од јутра до ноћи разуман човек сазнаје истинитост ових речи. И  једино то сазнање чини га великим пред Богом.   Кад се човек испразни од злог ветра охолости, онда му у души настаје тишина, у  коју улази Дух Божији. А кад Дyх Божији уђе и настани се у души, онда Он зида целу  рајску пирамиду по Своме разуму и Својој вољи, само под фирмом човека. О,  Хришћанине мој, главно је, да ми не сметамо Духу Божијем да уђе и зида. Главно је,  Хришћанине, да презреш у себи све оно што је од тебе а не од Бога, па било у области  знања или осећања или хотења. Рекао је Бернард од Клервоа:"Ко стекне право познање  себе, постаје презрен у сопственим очима."   Не говори, охолицо, зашто бих ја сам себе понижавао и подништавао? Нико од  тебе не тражи, да ти себе понижаваш него само да признаш своју пониженост. Нико од  тебе не тражи, да од себе правиш ништавило, него да признаш своје већ постојеће  ништавило, које је ван спора. Кад признаш оно што већ јеси и исповедиш, тек онда ћеш  моћи положити први камен у темељ свог духовног зидања. Потом ћеш моћи изидати и  цео први спрат своје рајске пирамиде, који је сав као од железа: и чврст као железо и  таман као железо.  

ДРУГИ СПРАТ  Када је први спрат добро озидао, тада Хришћанин хита ка стројењу другог спрата.  Први спрат не привлачи толико својом лепотом, као што ни гвожђе не привлачи, али је 

он чврст и користан, као што је и гвожђе чврсто и корисно за висока зидања. Више је у  земљи него изнад земље, више невидљив него видљив, као сваки темељ. Смиреност  није нека врлина што сија и блешти. Први спрат је сав од мисли о свом личном  ништавилу и од осећања свога ништавила и немоћи.   Други спрат је од суза. Блажени који плачу, јер ће се утјешити. Сузе ‐ чудан  материјал! Сасвим нежан, но поуздан. Он блиста као камен опал. И заиста овај други  спрат, спрат од суза, изгледа као спрат од драгог камена опала.   У охолога нема суза. Он се хвали тима што не може да плаче и што никад није  заплакао. Он не зна, да је то слабост а не снага. На његове очи излази сухи огањ што  распростире сухост на срца људска. Охолост је израсла из плитке земље на камену.  Међутим у дубини се јавља влага. Скрушеност пред Богом личи на дубоко орање, на  коме се јавља влага. Скрушени или смирени у духу плаче. Његова је душа сва сузна, чега  су му и очи сведоци. Неко од православних учитеља говорио је о два крштења: једно  водом а друго сузама. Други опет рекао је: плачи дан и ноћ и не знај ситости у плакању!   Можеш и ти помислити: сузе су знак слабости! Не помишљај тако. Хришћани, који  су највише плакали, с песмом су ходили на губилиште.   "Сузе су јелеј очију" рекао је Антоније Велики. Највеће грешнице: Марија  Египћанка, Таиса и Пелагија опрале су своје душе сузама, и посветиле се. Тако и хиљаде  других.   Тако можеш и ти, Хришћанине. За многи смех у животу сигурно ћеш се кајати, но  ни за једну сузу проливену. Тешко вама који се смијете сад, јер ћете заплакати ‐ реч је  света из најсветијих уста (Лк. 6,25). Никад није никло зло из семена суза, а из семена  смеха никла су заиста многа зла. Ипак нису ни све сузе Јеванђелске сузе. Сузе, које су  потребне за зидање рајске пирамиде нису оне од претераног гнева нити оне од жалости  за изгубљеним или недобијеним благом.   Јеванђелске сузе су оне што теку из скрушеног и покајаног срца. Јеванђелске сузе  јесу сузе за изгубљеним Рајем. Јеванђелске сузе јесу и оне што се мешају са сузама деце  и страдалника. Јеванђелске сузе јесу и оне што перу наше увреде нанете небеској  Љубави.   Као што се роса ствара кад се сретну хладан и топао ваздух, тако и сузе природно  и лако теку из човека, који се сусрео са топлином љубави Оца небеског. Сузе су ми хлеб  дан и ноћ, исповеда покајани цар, када му се хладно срца сусрело са топлотом  духивнига Сунца (Пс. 42,3).   Они што никад не плачу, никад не осећају утеху. Само расплакано дете зна за  утеху, кад га мајка помилује.   Није узалуд овај свет назван долином плача. И сам Бог кад се јавио у свету лио је  сузе.   Човече, пред тобом је само избор између плача и плача, а никако између плача и  неплача. Или ћеш плакати очајно и без надежде пред слепом и глувом нирваном или  пред живим Утешитељем. Ако будеш плакао пред живим Утешитељем, примићеш  утеху. Сам Бој јавиће ти се као yтеха твоја. и у тишини твоје утешене душе сам Он  зидаће даље твоју рајску пирамиду.  

ТРЕЋИ СПРАТ  Блажени су кротки, јер ће наслиједити земљу. Кротошћу се, дакле, зида трећи  спрат рајске пирамиде. Кротост је унука смирености а ћерка плача. Најбоље личности 

припремног Завета, Самуил, Јован Крститељ и Дјева Марија ‐ исплакане су од Бога. И  сама кротост је врлина исплакана. Због тога је, свакако, кротост тако нераздвојна од  споменутих личности кап суза од срца. Кротост може доћи само на треће место, и трећи  спрат може се стројити после првог и другог. Пошто се облаци излију, настаје тишина;  тако и свака кротост долази после плача. Кротост није била непозната ни у  старозаветном времену. Каже се, на пример, за Мојсеја да бјеше човјек веома кротак  мимо све људе (IV Мојс. 12,3). Говори се и о кротости праоца Јакова и цара Давида  (спомени се, Господе, Давида и све кротости његове). Но тек од Христа кротост је  убројана у неопходну грађу за зидање душа људских. Јер ја сам кротак, рекао је Син  Божији. А какв је Он, такви треба да буду и Његови. Кротост је прва врлина Христова,  коју су људи запазили. Гле, јагње Божије! узвикнуо је свети Јован Претеча, када је  спазио Месију на Јордану. Други су се гурали да што пре дођу до Јована, да га чују и да се  крсте. А Исус се није гурао, него је кротко обилазио и заобилазио. Као јагње што никога  не гура. Као јагње што обилази и заобилази.   Кротост се јавља, пре свега, у негурању у прве редове. А то долази од савршене  преданости вољи Божијој. Кротак зна, да Творав поставља људе где Он хоће, и готов је  да врши вољу Божију било у првим било у последњим редовима. За њега је споредно,  где ће бити стављен, а главно је да слуша вољу Божију па где био да био. Кротак зна, да  они из последњих редова ако врше предано вољу Божију, добијају славнији венац од  оних који су се прогурали у прве редова да изврше вољу своју. Још се кротост може и  овако исказати: никога не увредити а трпељиво поднети сваку увреду. Уистину, јагње  је слика кротости. Представите себи Христа пред зверским судијама Његовим. Док су  они викали, хулили, пљували и раздирали хаљине на себи, Он је стајао ћутљив и као  јагње безгласан. Његова тишина душе била је као тишина светлости над запенушаном  буром морском. Тако чудесна и непојамна тишина, да апостол заклиње њоме верне  говорећи: А ја Павле молим вас кротости ради и тишине Христове (II Кор. 10,1). И  апостоли су били у кротости сасвим слични Учитељу своме. Он их је послао као јагањце  међу вукове, тј. кротке међу охоле, трпељиве међу осветљиве. Као дојилице које  страдају од своје одојчади, али трпе и сносе. Бијасмо кротки међу вама као што  дојилице његују своју дјецу (I Сол. 2,7). Неки посетиоци задиве се, како један свети муж  подноси псовке чобана око његове колибе. На то он одговори:"тиме се учим трпљењу  зла, говорећи себи: ако не могу да поднесем ово зло, како ћу поднети веће кад дође?"   Некога старца опет поткрадао сусед, који га је служио. Кад год би ушао у старчеву  одају, он би понешто узео и однео. Старац је то све гледао но ништа није рекао. Кад му  дође смртни час, скупе се сви суседи око старчеве постеље, а старац узе руке онога  свога послужитеља и поче их љубити говорећи:"Овим рукама имам ја да благодарим  што данас одлазим у Царство небеско."   О, кротки, ви ћете наследити земљу. Питате ли, како то? Онако као и апостоли.  Чије се име данас чује по свој земљи више од њиховог? Који је то цар или кнез, чија се  реч слуша на све четири стране света тако као реч апостола? Некротки неће наследити  ни стопу земље, ни овде ни у Рају. А ти, Хришћанине, помоћу кротости зидај трећи  спрат своје рајске пирамиде. Кротост је ка драги камен амнетист, што се прелива у  прекрасним благим бојама.  

ЧЕТВРТИ СПРАТ  Блажени су гладни и жедни правде, јер ће се наситити. Ово је план зидања  четвртога спрата рајске пирамиде. Овде је грађа глад и жеђ за правдом. Глад и жеђ 

одувек су служиле као подстрекач зидања на земљи. Но овде није реч о телесној глади и  жеђи, која се утољава хлебом и водом. Овде је реч о једној већој глади и жеђи, о оној коју  душа кротка човека носи у себи, и коју сва земља са свима својим јелима и пићима не  може утолити. Човек кротак, човек јагње, рекао би сит је и задовољан зато што ћути и  трпи. Уствари велика глад и жеђ за правдом крије се у дубини душе његове као  нејављен вулкан.   Лако је нахранити охолога, тј. онога ко све дане своје на земљи употребљава за  рушење своје душе. Сваким муљем земаљским он се храни и поји. Прогурај га само  напред, на чело каравана људског, и он ће бити сит и задовољан. Али онога ко је  сазидао три прва спрата рајске пирамиде ништа земаљско ни пролазно ни трулежно не  може заситити. Он гледа на свет Божијим очима, мисли Божијом умом, и тражи Божију  правду. Под правдом се овде разуме истина и поредак, онако како је Богом откривено и  наређено. Истина о Творцу, истина о свету, истина о човеку, истина о циљу и истина о  путу.   Поредак унутра и поредак споља, поредак у души, поредак у телу, у друштву, у  свету, у свему ‐ поредак сходан истини. Другим речима: правда је двоје: знање истине и  правило владања. Све што човек треба да зна и да твори, да би се приближио Богу  названо је једном речју ‐ правда. Гладни правде нису били фарисеји, јер су мислили да  имају правду. Гладан правде није био на Пилат, иако је мимогред упитао Христа: шта је  истина? Гладни и жедни правде били су сви они који су се од почетка прилепили уз  Христа и нису Га оставили до смрти. Гладни су правде и данас они који гладују за  Христом. Јер Христос је сва пуноћа правде, сва истина и сав поредак, Он који је за Себе  рекао: Ја сам истина, и: Ја сам пут.   Онима који су гладни и жедни Христа као савршенства правде обећано је, да ће се  наситити Верујући овом обећању многи Хришћани су презрели глад и жеђ за светом и  светским, и пошли да траже засићење своје духовне глади и жеђи. Многи од њих  остављали су све, па су се повлачили у себе, затварали у пештере, осамљивали у  пустињама, привезивали за столпове, да би неговали духовну глад, и да би ту пробрану  глад засићивали правдом небеском, тј. Христом Господом. Они су гладовали за небом, а  свет је гладовао за њима. Цар Константин Велики позвао је светог Антонија из пустиње,  да му дође само да га види. Цар Теодосије молио је старца Сеновија, да дође из Египта у  Цариград ‐ само да га види и чује. Цар Лав путовао је у пустињу, само да би видео  Мојсеја Мурина, светог човека.   Дакле, моћни цареви, код којих се будила духовна глад, силазили су са својих  престола и тражили да виде оне који су се осећали најгладнији и најжеднији, и који су  се даноноћно страсно пружали засићењу небесном трпезом правде Божије. И мада су и  ови до краја живота осећали ову узвишену, пробрану глад, свет их је сматрао ситим.  Они су сматрали светску ситост глађу, а свет је сматрао њихову глад ситошћу. Заиста,  вештина је и глад изабрати. Од две глади слуге Божије бирале су глад за небом. И том  глађу они су зидали четврти спрат своје рајске пирамиде, чврст и дивотан као драги  камен смарагд. Гле, њихова глад је једина, која ће се заситити. А варљива глад за светом  и похотама светским никад се неће заситити ни овом ни у оном свету. Као што је рекао  Створитељ кроз пророка: Гле, слуге моје ће јести а ви ћете гладовати; гле, слуге моје ће  пити а ви ћете бити жедни; гле, слуге ће се моје веселити, а ви ћете се стидјети (Иса.  65,13).    

ПЕТИ СПРАТ  Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. Ко је гладан и жедан вишега блага,  зар ће тврдичити нижим благом? Ко је гладан непролазне правде Божије, зар ће  стезати шакама пролазну прашину? Ко чезне за бесмртном ризом духа, зар ће плакати  за хаљином и кошуљом од траве?   Милостиња ја за таквога онако природна као за путника који се спрема на далеки  пут, да раздаје суседима све оно што ће му отежавати пут. Давање материјалних ствари  најмања је жртва, али неопходна. Брига за душе људске далеко је већа жртва. Утврђење  ближњих у истини, исправљати их на пут правде, и молити се за њих велика је жртва.   Највећа је жртва положити живот свој за ближње своје. Ову милостињу учинио је  Христос роду човечијем. Та милостиња тако је огромна, да се она не назива више  милостиња, но мења своје име и именује се ‐ љубав.   Милостиња може потицати из разних извора, бистрих и мутних. Најбистрији  извор милостиње јесте милосрђе. А милосрђе је милујуће срце. Кад неко срцем милује  невољника и помаже га у име милостивога Бога онда милостиња тече из бистрога  извора и има високу цену пред ангелским небесима.   Читајте прекрасне повести о двојици људи, који су названи милостивим: о светом  Јовану Милостивом и о Филарету Милостивом.   Ако ко цени земаљско благо више него душу, не може бити милостив. Свети  Григорије Двојеслов кад је изабран за епископа Римског јако се бојао да не изгуби своје  сиромаштво. Толико се, кажу, бојао да не изгуби своје сиромаштво као што би се један  богаташ бојао да не изгуби своје богатство. Стоји написано у Светом Писму Божијем:  Милостив човек чини добро души својој (Приче 11,17). Кад другоме чиниш, себи то  двоструко и стоструко чиниш. Јер Бог види и плаћа; а Бог је богат и богато плаћа.  Преподобна мати Сара говорила је, да се милосрђе може однеговати. "Чини милостињу,  ма то било испрва из човекоугодности, говорила је она. јер тако ћеш се навићи најзад  чинити милостињу из страха Божијега". Серафим Саровски опет саветује, да ако немаш  ништа при себи да даш сиромаху, ти се помоли Богу за њега. Бог је рекао једном  немилостивом роду: милости хоћу а не прилога; то јест: бише желима да чините милост  један другом него да приносите жртве Мени. Толико Бог воли људе! Он сматра нашу  милостињу људима већ као жртву Себи. А ми без Њега не можемо ни бити милостиви  према људима. Наша правилна мисао о људима као браћи зависи од наше правилне  мисли о Богу као Оцу. И тако, сваки круг наше добре делатности ма према коме, налази  увек свој центар у Богу.   Но колико је јасна заповест Божија о милосрђу, толико је оштра његова претња  немилостивима. То апостол Божији Јаков изражава овако: Оном ће бити суд без  милости ко не чини милости (Јаков 2,13).   бесмртном Царству Христовом. Помилован и милован у вечности од ангела и  праведника.   И тако, милостињом се зида пети спрат рајске пирамиде. Сваки камен у том спрату  представља неку милост, било према души својој или према људима, или према  животињама или ма којој твари Божијој. А сав овај спрат сјаји се небеским  плаветнилом, као да је сазидан од драгог камена сапфира. Ово је пети спрат рајске  пирамиде.  

 

ШЕСТИ СПРАТ  Блажени су чисти срцем, јер ће Бога Видети.   Чистота срца основана је на милости. То је природно као што се шести спрат диже  над петим. Себичњак и тврдица неће осетити оно блаженство што се назива чистотом  срца. Они неће никад моћи постројити шести спрат своје пирамиде због тога што нису  постројили пети. Аврам је био пун милости, а милост му је помогла очишћењу срца, а  чистота срца виђењу Богу.   Зашто се не говори о чистоти душе него срца? Зато што срце представља  средиште душе. Из срца излазе помисли, у срцу се таје жеље, у срцу гнезде све страсти.  Због тога је изречен савет: сине, изнад свега чувај срце своје (Приче 4,23).   Док је срчика у дрвету здрава, гране се могу обијати без опасности по дрво. Али  залуд сва стројност грана и мноштво лишћа, ако срчику разједу црви. Симеон Нови  Богослов назива грехе црвима. Што су црви за дрво, то су греси за човека. И никакви  греси не разједају срце човеково као тајни греси. Изнесеш ли црве на сунце, они ће  поцркати; објавиш ли своје грехе, ма једном једином познатом човеку, опраштају ти се,  и нестаје их. И црви и греси моћни су веома у тами, да у тами.   Док се Давид строго чувао да се не огреши о закон Божији, он је говорио с Богом, и  лако сазнавао вољу Божију. Чим је погазио закон Божији, Бог је престао с њим  говорити, него му је говорио преко других пророка.   Чисто срце је огледало, у коме Бог воли да се огледа. Бог је исписао Своје велико и  страшно име свуда у загонеткама природних твари, а непосредно и без загонетки, Он се  показује у чистом срцу човековом. Какво огромно уздигнуће човека над свом  природом! Каква слава и част за људе, да у тескоби срца свога удостојавају се примити  Домаћина као Госта! Ово је тако велика срећа за људе, да у њу тешко могу веровати они  који нису погледали у јасле Витлејемске и видели, до које се низине може спустити Бог  љубави. Човек може да се диже и спушта, а Бог не може да се диже но само спушта. Бог  нема куд да се диже изнад Себе, а човеку је дато да се може дизати изнад себе, све до  висине самога Божанства. Својом слабошћу човек се спушта, а Божијом силом се диже.  Човеково је да припреми срце, да га очисти од прашине ситних грехова и од блата  крупних грехова. Остало је све дејство Божије силе и Божије љубави.   Срце се чисти вером и надом и љубављу и сећањем смрти и Суда Божијег и  дивљењем над тварима Творчевим и испитивањем путева Промисла и трпљењем и  кротошћу и милошћу и многим другим. Но и кад се срце очисти свим овим средствима,  у њему ипак остаје запах земље и греха и смрти, докле га Дух Божији као ветар са  висине не проветри и као муња својим озоном не намирише. Према речима отаца: када  и сећања на учињене грехе исчезну, тек онда можемо говорити о срцу очишћеном.   Чистота срца је камен хрустал, и њоме се зида шести спрат рајске пирамиде.  Светлост небеска пролази кроз тај спрат и не налази препону. Ништа тамно ни прљаво  нема што би је спречило, да осветли све кутове и све тачке тога спрата.   О, Хришћанине, кад будеш ступио у Царство Христово, радоваће се твојој  грађевини пречисти ангели Божији, и младенци што се рано упокојише у Господу, и  девице што у девичанству пређоше преко моста смрти у Рај. На овоме шестом спрату,  на спрату чистоте, ти ћеш им излазити у сретање и са њима заједно сладити се  гледањем лица Божијега.    

СЕДМИ СПРАТ  Блажени су миротворци, јер ће се синови Божији назвати. Чистота срца основ је  мира. На том основу зида се спрат мира, седми спрат рајске пирамиде што се диже у  небеса. Не може имати мира оно срце, које је испуњено лажним помислима, лудим  жељама за пролазним светом и опаким страстима. Јер ово све изазива немир и подиже  мрачне буре у животу човечијем.   У висинама се чисти мутна вода и из најпрљавијих бара. Уздигни и ти човече, срце  свцоје горе и небеса ће га очистити. У чисто срце уселиће се тишина. А у тој тишини  гледа се Бог.   Мир је духовна наслада, као и чистота срца што је духовна наслада. Ко има мир у  себи, тај има велику насладу унутра у души својој. И ту му насладу нико не може отети.  Ко има мир има Христа, јер је речено, да је Он мир наш (Ефес.2,14). Ко се држи кнеза  мира, тај мора да има мир, а Христос је назван Кнезом мира (Иса. 9,6). Ко се на бури  прибије уз Дародавца мира, тај има мир и не боји се. Мир свој дајем вам, рекао је Он (Јн.  14,27). Ко каже да има Христа у себи, тај ти већ каже да има мир у себи.   И тако, са Христом добијамо мир, без Христа никада. Павле много говори о  измирењу с Богом. Но, то измирење не значи погодбу између наше воље и воље Божије,  но потпуно и радосно потчињење наше воље Божијој вољи. Павле говори и о нашем  измирењу с осталим људима. Но, и то не значи погодбу наше воље и воље осталих  људи. На тој погодби, том погађању и ценкању, људи су се мирили хиљаде година и  нису се измирили. Него апостол Павле хоће да установи мир међу људима кроз  свеопште признање воље Божије.   Ко удише, тај и издише. Ко удише мир Божији у себе, тај га издише и шири око  себе. Без нарочитог напора, сасвим лако, као што је и дисање лако. Мир творити отуда  значи: примати и давати. Примати мир од Бога и давати га људима и ‐ зверовима око  себе. Да, и зверовима: свеци Божији живели су у миру и са зверовима, и миловали су ове  као кротке јагањце. Дакле, и зверовима; и целој природи око нас. Јер, природа се ничим  не узнемирава до грешним немиром људским. Не долази мир људима од природе него,  напротив, мир природи долази од људи. Чим мир завлада међу људима, онда се и  природа наслађава миром.   Миротворац ће се назвати сином Божијим. Назваће се оним што Христос јесте од  вечности у вечност. Миротворац врши дело Христово. У име Оца небеснога он објављује  братство људи, и у име богољубља братољубље. Да би унео мир међу људе, он их  опомиње и уздиже на виши план сродства. На томе вишем плану једино се може  створити прави мир и трајан мир. Грађански мир је нестваран, стваран је само братски  мир. Не саграђани, него сабраћа могу усвојити и имати Божански мир, прави мир.  Миротворац је неминовно проповедник великог и блиског сродства фамилије Божије,  проповедник небесног очинства и људског братства. "Браћа сте, имате једног Оца на  небесима!" То је миротворчев непогрешни аргумент мира, коме се нико разуман не  може одупрети. То ја највише оправдање и надахнуће мира међу људима. Уз то се  миротворац непрестано обраћа увређеном Богу с молитвом: "опрости им јер не знају  шта раде; опрости им, деца су Твоја, и Ти си им Отац!" И Отац слуша сина миротворца, и  због њега дарује људима Духа Свог Светог, који доноси небесни дар мира у озлојеђене  душе. А мир је здравље.   Тако се миротворством зида седми спрат рајске пирамиде. Овај спрат је зидан као  од чистога злата. И он има миран сјај злата.  

ОСМИ СПРАТ  Блажени су гоњени правде ради, јер је њихово Царство Небеско.   Онај ко зида висока дворе од земне грађе изазива завист рђавих суседа. А ко од  духовне грађе зида високу рајску пирамиду изазива завист демона. Демони нарочито  мрзе оне који су задобили велики мир душевни и који уносе велики мир међу браћу.   Јер, демони се сладе свађом међу људима. Они би хтели да људи живе у  непрестаном немиру и несрећи, те да би тако роптали против свога Творца. Њихов је  посао од почетка, да узбуњују људе против Бога. Њима је мио Каин братоубица а не  кротки Авељ. Они воле Исава а мрзе Јакова, воле Саула а мрзе Давида, воле Кајафу а  мрзе Гамалила, воле Савла а мрзе Павла. Због тога неуморно дижу гоњење против  праведника. Они пакосте праведнику и сами лично, а још више преко људи разваљене  душе. Они удружуј све моралне слабиће против јунака Божијега, против витеза правде  Христове. А Бог гледа и попушта, да немоћ људи и демона удара на слугу Његовог.  Попушта Свевидећи ‐ да би се безброј пут немоћ показала као немоћ и постидела.  Попушта Свемудри ‐ да би света видео и уверио се како је правда и у дроњама силнија  од неправде под калпацима и на престолима. Попушта Свеблаги ‐ да би Свога слугу  окитио са што више победа и са што више победних венаца. Као што лопови и  разбојници нападају на богаташе светске, тако опаки демони и заблудели људи  нападају на богаташа духовнога.   Свети Нил је из искуства рекао: "ако се истински молиш, буди спреман за нападе  демонске." Велики Павла саопштава Тимотеју, како је претрпео протеривања и  страдања каква ми се, вели, догодише у Антиохији и у Иконији и у Листри, каква  протјеривања поднесох и од свију избави ме Господ. Па на крају истиче ово као  правило: а и сви који хоће побожно да живе биће гоњени (II Тим. 3,12‐13). Но и сам  Господ све је то предвидео и предсказао, и није затајио од ученика Својих (Мат. 10).  Апостоли су прогоњени камењем из места у место. Свети Атанасије вијан је као дивља  звер од богомрских гонитеља. Мелентије Антиохијски исто тако. Златоуст је страдао и  умро у прогнанству. Тако и благочестива Олимпијада. И још многобројни, безбројни.  Свети Василије Велики говорио је судији који му је претио прогонством, да се он томе  може само радовати пошто га не може протерати ни на једно место где нема Бога.  Мудри Златоуст објашњава плодове гоњења овако: "као што биље брже расте када се  залива, тако и вера наша када бива гоњена јаче цвета и више се умножава" (Похвална  беседа св.мученицима Јувентину и Максимину).   Зато што је Син Божији био гоњен, и сви синови Божији по благодати желели су да  и они буду гоњени. Они су то сматрали одликовањем за себе. И знали су, да је гоњење  због правде Божије одлична грађа за зидање рајске пирамиде. Осми спрат њихове  рајске пирамиде саграђен је чврсто на претходних седам спратова, и он је сав драгоцен  и диван као топаз. Када се преселе у Царство Христово, они ће на том спрату  разговарати у радости и весељу са свима гоњеним за правду Божију од постања света.  

ДЕВЕТИ СПРАТ  Блажени сте ви ако вас узасрамоте и успрогоне и реку на вас злу реч лажући, мене  ради.   И мало час и сада говори се о гоњењу; тамо о гоњењу правде ради а овде о гоњењу  Христа ради.  

Тамо правда представља сав систем хришћанске истине и владања, овде Христос  представља оваплоћену сву правду Божију. Ова два спрата рајске пирамиде од сличне  су грађе ‐ од страдања за правду или за Христа. То страдање мора да је тако драгоцено  за изграђивање духовне палате, да га Господ двапут понавља и двапут похваљује ‐ као  два печата што потврђују све остале претходне врлине. Само у овом последњем случају  говори се о страдању оштријем и мучнијем него у оном претходном.   Срамоћење, прогоњење, хуљење речима, лагања и клеветања ‐ и то све Христа  ради, наваљује се на вернога као последње и најстрашније кушање. Под таквим  притиском глача се и најтврђи камен а камоли срце човечије. Под таквим пљуском  убељује се и најпрљавије платно а камоли душа човечија.   Овде је реч о мучеништву за Христа. И ко драговољно прими то мучеништво, тај  гомила скупоцену грађу за стројење деветога спрата своје рајске пирамиде. Они који су  успели добро да изидају и осигурају првих осам спратова своје духовне палате, не желе  ништа на свету тако свесрдно као да положе свој живот за Господа свога. Ова жеља за  мучеништвом вазда је била жива као живи огањ у Цркви Христовој од времена  апостолских до наших времена. Кад су апостола Андреја привели незнабошци крсту да  га распну, узвикну апостол узбуђено:"О, слатки Крсте, колико сам те дуго желео и  чекао!" А свети Антоније, препун свих врлина, имао је само једну жељу у старости ‐ да  буде мучен и убијен за Христа. Због тога је остављао пустињу и силазио у Александрију,  где је заметао препирку са јеретицима само да би био од њих убијен. Али Промисао  Божији није био с тим сагласан, и Антоније се тихо упокојио у пистињи својој.   Замислите поворке Хришћанских мученика, вођених на губилиште, како се успут  веселе певајући духовне песме као да на иду на смрт него на свадбу. Свет није видео  чуднијег призора у току све историје своје. Многи од ових мученика бавили су се  многогодишњим трудом трудом око грађења своје рајске пирамиде, и све су били  дивно саградили до деветога спрата. Други су опет тек били почели грађење и једва су  изградили спрат или два. Трећи су у један дан ‐ или чак и у један сат ‐ назвали себе  Хришћанима и погинули за Христа. Због њихове врховне жртве таквима ће Бог  даровати целу духовну палату од првога спрата до последњег. Јер су они као они  радници, које је Господар најмио увече, а дао им исту плату као онима што цео дан  работаше. Адријан је био официр римски, па гледајући трпљење Хришћана он се и сам  објави Хришћанином, ‐ "Јеси ли сишао с yма Адријане?" упита га цар незнабожни. ‐ "Не,  царе, него сам тек сад ушао у ум!" одговори Христов мученик.   И наше време је пуно мyчеништва и мученика. Милиони мученика у Русији  посведочили су свету, да још непрестано трају апостолска времена, и да је жетва Божија  врло обилна и сада као и некада. Но, мучење Хришћана постоји и тамо где нема  званичних гоњења. Нашу комшиницу изгрдио је безбожни муж, испребијао и истерао  из кућа због тога што она верује у Христа и врши молитву. За мучеништво њено зар јој  је потребан цар Нерон, кад има Нерона у кући својој? Један гимназист дошао је кући  уплакан што су му се другови у школи ругали и смејали зато што је рекао, да он љуби  Господа Исуса Христа. Неки опет војник добио је шамар зато што се прекрстио кад је  стао у строј. И ово су све зидари рајске пирамиде, који ће се у оном свету уврстити са  многим војскама угодника, који ради Христа претрпеше ругања, исмевања, шибања,  клеветања па и саму смрт. Девети спрат њихове пирамиде биће сав као од црвеног  рубина што се прелива у чудесном сијању од светлости небеске. На овоме спрату  видеће се и сусрести сви пострадали Христа ради у овоме животу.  

КУЛА РАДОСТИ  Са деветим спратом завршава се рајска пирамида. Али изнад деветог спрата  уздиже се још нешто што изгледа да је десети спрат пирамиде, али као нека кула  светиља, која осветљава целу пирамиду, чији је темељ смиреност а врховни спрат  мучеништво. На стројењу те куле светиље не труде се људи. Њу сам Творац поставља од  Своје стране и по Својој љубави. Па како та кула производи неисказану радост у свакој  души која ју спази, то ми њу називамо кула радости. Радујте се и веселите се, јер је  велика плата ваша на небесима. И радост, и весеље и плата! Не радост пролазна него  непролазна. Не весеље телесно што се завршава горчином и разочарењем, него весеље  духовно што означава вечну духовну насладу. И не плата аргатска но синовска; не од  господара туђинца но од Оца; и не по часовима но по љубави.   Ова кула радости изгледа пре да се спушта с неба него ли да се диже од земље.  Њоме Бог као да иде у сусрет зидању људском. И заиста, њоме Творац украшава и  осветљава нашу рајску пирамиду.   Кула радости сва се сија невиђеним сјајем, и као да је сва једна огромна стена  дијамантна. Сјајне зраке њене обливају сву грађевину од првог спрата до последњег и  све спратове милују, осветљују и сљубљују у једну живу и нераздељиву целину.   Једва је нужно на завршетку да кажемо: нека се нико не превари и не схвати ово  зидање рајске пирамиде као неко материјално зидање. Није материјално него духовно.  Али иако није материјално оно је стварно, и стварније од сваког видљивог зидања и  здања. Рајска пирамида, гледана у небесима, изван тела, личи на човека, и то не ма  каквог човека него на самога Господа Исуса Христа. Јер у Царство Христово не може  ступити нико ко не личи на Христа, нити унети у њ ма какво своје зидање које би било  различито од зидања, прописаног и испланираног и објављеног од Господа Христа. А  кад се разлучимо од овог земаљског тела, онда ћемо видети јасно ‐ видећемо и ми и сви  ангели Божији ‐ шта смо као Хришћани изидали у овом животу на темељу Исуса Христа.  Све по речи слуге и апостола Христовога:   Ако ко зида на овоме темељу злато, сребро. драго камење, дрва, сијено, сламу, ‐  свакога ће дјело изићи на видјело, јер ће дан показати, јер ће се огњем открити. И ако  остане чије дјело што је назидано, примиће плату. А чије дјело изгори, отићи ће у  пропаст (I Кор. 3,12‐13). Богу нашему вечна слава и хвала. Амин.                         

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ 

ЉУБОСТИЊСКИ СТОСЛОВ  ВЕРА У ЕВАНГЕЛИЈЕ  СМИСАО И ЗНАЧАЈ ТЕ ВЕРЕ  ПЛОДОВИ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ  ‐ ОД ЦРВИ ДО БОГОВА ‐   1. Рече Господ: Покајте се и верујте у Евангелије. Право покајање не значи само  жалостити се због учињених греха, него потпун обрт своје душе од таме ка  светлости, од земље ка небу, од себе ка Богу.   2. Покајање без овог потпуног обрта није друго до заигравање с Богом и са својом  душом. А с Богом се није играти. Он милује покајника, али бије тешком руком онога  ко се никако не каје или ко се неискрено и непотпуно каје. А кад Он рани, рана је  дубока, и нико је не може излечити осим Њега јединога.   3. Каква је сврха покајања и веровања у Евангелије нека покажу ове две речи из  Светога Писма. Шта је човек? Аз есм черв а не человјек, рекао је пророк Давид. Шта  треба да буде човек? Богови сте и синови Божји, ‐ ова реч је прошла кроз уста самога  Христа Спаситеља. Обрнути црва у бога и сина Божјега ‐ ето то је сврха покајања и  веровања у Евангелије.   4. Шта значи веровати у Евангелије? Значи веровати у Радосну Вест, коју је небесни  Весник, Бог Син Божји, донео роду човечјем. Другим речима, значи веровати  Господу Христу и Његовом Открићу. А Христово Откриће највеће је откриће од  створења света. То Његово Откриће једино је у стању, да човека црва обрати у  човека бога и сина Божјега.   5. Зар нико пре Христа није објавио Радосну Вест? Зар баш нико од толиких мудраца,  философа, учитеља, законика, царева и пророка? Нико, баш нико. Нити је ико од њих  могао знати Радосну Вест нити ју пак објавити. Зашто? Зато што су били са земље и  од земље и што су говорили од земље. (Јов. 3, 31.) Говорили су као синови земље а  не као синови неба. О небу су говорили ‐ уколико су говорили ‐ гледајући земљу, и  слутећи по земљи.   6. Због тога су све вере и философије пре Христа суморне и песимистичне, колебљиве  и расплинуте. Тако у Јелади, тако у Индији, тако у Египту и Персији. Тако и у  земљано ‐ уравнотеженој Кини. Тако и у старом Мексику код Инка, па и код свих  савременика незнабожаца. Ниједна од тих вера и философија не заслужује назив  Радосне Вести. Најведрији песник старога доба, Омир, каже негде: Боље жив пас у  овом свету него краљ у Хадесу! Као човек са земље и од земље он није могао нити  светлије видети ни радосније рећи.   7. Само онај који сиђе с неба, син човјечији који је на небу, могао је посведочити  свету шта је на небу, какав је Бог, какве су духовне стварности у ономе свету, какав  је духовни свет око Бога и шта бива с душама људским после телесне смрти. Што  видје и чу, оно свједочи. Његово сведочанство је, можемо рећи, потпуно емпиријско  на духовном плану. Он не сведочи по логици земаљској, нити по закључцима  човечјег разума, нити по мудровању и философирању земног човека, него по ономе  што видје и чу. Небесни весник небесне стварности. Дођох на свијет да свједочим 

истину, коју никад нико од земнородних није могао верно посведочити. И своје  сведочанство назива Он Радосном Вешћу.   8. Небесни Весник Радосне Вести сведочи, да је Бог један, у вечној троичној хармонији  Оца и Сина и Духа Светога; да је Бог не само Творац него и Отац, то јест најмилији и  најближи сродник свих оних који хоће да буду Његови синови; да је Бог као Отац  сама битна Љубав, и да је из љубави према роду људском послао Сина Свог  јединородног у свет да спасе свет; да душа човечја има већу вредност од свега  материјалнога света; да постоје безбројне војске ангела у ономе свету, и да оне  некад видљиво некад невидљиво, но без престанка, делују на људе у драми овога  света; да се праведници по смрти сијају у ономе свету као сунца; да је Син Божји  сишао у свет да од људи црви створи људе синове Божје или богове по жељи и  милости Очевој. Па праведни Суд Божји. Па васкрсење мртвих. Па живот вечни. И  још пуно других ствари, све радоснијих од радосних.   9. Христос је позвао људе да верују у ту Радосну Вест. Покајте се и вјерујте у  Евангелије. То јест позвао их је да верују Њему, да верују у Њега, да верују свакој  Његовој речи. Јер нема другог начина за људе да дођу до сазнања истине у  најглавнијим питањима живота и бића него да приме на веру речи Онога који је  лични сведок небесних и духовних стварности. Или веровати Христу или  продужити лутати по мрачној и бурној пучини живота; лутати гатајући и слутећи о  обалама и о земљи на крајевима те пучине. Треће није дато у историји људског  мравињака до данашњег дана.   10. Из тога је јасно, да хришћанска вера није ни налик на друге вере и друга веровања у  свету. Јер друге су вере од људи са земље и од земље; од људи који су говорили о  духовном свету или по своме природном разуму или по обмани од злих духова.  Нико од оснивача других вера није рекао за себе да је сишао с неба, ни да је послат  од Оца, нити да сведочи о небу оно што видје и чу, нити пак да се опет враћа на небо.  Према томе не може бити ни говора о сравњењу или изравњању између  сведочанства Христова и осталих вера и веровања по беломе свету.   11. Не питај хришћанина, верује ли у Бога, него верује ли у Евангелије у Радосну Вест  Христову. Јер ако кажете да верује у Бога онако по своме разуму а не по Евангелију,  назадњак је и паганин, пошто је дошао до вере као људи од пре 2000 година, као  рецимо неки јелински и азијски философи. Зашто је онда Христос силазио с неба? И  зашто је крвљу Својом запечатио Своје откриће свету, своју Радосну Вест? Заиста  такав хришћанин примио је на своју главу пречисту крв Сина Божјег, као и они који  су викали: распни га, распни!   12. Православна црква, негда једина Христова црква у свету, држала је од почетка веру  у Евангелије, без обзира на лево или на десно, и без ослањања на друге вере ни на  паганске философије нити на природне науке. Јер кад се иде за окатим и видовитим  путовођом, непотребно је и смешно питати ћораве и слепе за пут.   13. Имајући савршену веру у Христа и Његову Радосну Вест, оци и учитељи цркве  енергично су одбацили философије јелинске и мистерије азијске и афричке. Чак и  они који су се у Атини школовали у философији, као Златоуст, Василије и Григорије  Богослов; исто и они који су били рођени Египћани или Араби, као свети Антоније,  Макарије, Исак Сирин, Јефрем Сирин, и други.   14. Баш ови свети оци најбољи познаваоци паганских философија и верских мистерија,  и то из прве руке и на свом матерњем језику, били су најодлучнији браниоци 

јединоспасавајуће вере у Евангелије, у Радосну Вест Човека са неба. Ни најмањи  компромис нису они допуштали ни с ким и ни с чим што је од земље и са земље, што  је од човека и по човеку, и што је настало или постало ван Христа и његовог  Евангелија.   15. Познато је, на пример, с каквом је ватреношћу Златоуст критиковао Сократа и  Платона, Стојике и Епикурејце, и друге гласовите философе јелинске. Не само да их  он није наводио као потпору ма иједног учења евангелског иако је код неких од њих  било појединих речи сличних речима евангелским него их је с краја у крај презирао  и одбацивао као штетне и убитачне за душу.   16. Не тако неправославни учитељи цркве, не тако. Него устрашени од света, и са  слабом вером у Евангелије, почели су призивати у помоћ јелинску философију,  азијско‐афричке мистерије и западне природне науке, да доказују истинитост  Христовог открића. Тако су створене разне, супротне школе у јеретичким црквама.  Једне су се ослањале на Платона, друге на Аристотела, треће на Стојике, четврте на  Плотина, пете на сиријске, иранске и египатске баснословне мистерије, шесте на  индијску теософију и друге врсте окултизма, и тако даље; у новије пак време неке  од тих школа наслањају се свецело на природне науке, које они сматрају као мање  баснословне од источних верских мистерија.  17. Тако је Велзевул позват у помоћ Христу, и тако је демонологија увучена у јеретичку  хришћанску теологију као потпора и обосновање ове! Резултат је био, да се Христос  у очима јеретика све више смањивао као Бог а величао као човек, док најзад није  нечестиви Арије у наше доба опет дошао до тријумфа у тим јеретичким  збориштима.   18. У осталом, немојмо чинити неправду ни демонима у овом погледу. Јер чак и они су  познавали и признавали у лицу Господа Исуса једно више, небесно и божанско биће,  далеко више него многи и многи јеретички богослови неправославних цркава. Гле,  зар нису ђаволи викали: Исусе Сине Божји? Или: Исусе Сине Бога највишега"? Зар  нису признавали и говорили: Знамо те ко си ти: Светац Божји? Или: Ти си Христос  Син Божји? Не стоји ли написано: И дуси нечисти кад га видјеше припадаху к њему и  викаху: Ти си Син Божји? А Он забрањиваше ђаволима да казују да га познаваху.  (Матеј 8, 29; Лк. 8, 28; 4,41; Мк. 1,24; 1, 34; 3, 11.)   19. О китњаста васионо, како се и теби не смучи? И како не стресеш са главе своје  звездани венац од јада кад видиш, како су људи постали слепљи од демона, и  неразумнији од синова пакла!   20. Зашто је Исус забрањивао ђаволима да га не објављују људима као Христа, т. ј. као  Месију, и као Сина Божјега? Зато што мудри и човекољубни Господ наш није желео,  да ђаволи буду учитељи људима; није хтео да Њега ђаволи представљају људима;  него је хтео и желео да људи сами познаду и признаду Њега као Бога и Спаситеља по  речима Његовим, по делима Његовим, по љубави Његовој, по даху и духу Његовом.  Да се не би зли демони могли хвалити, као да су они помогли дело Христово, и као  да без њих Христос не би могао просветити и спасти род људски.   21. Јеретички богослови ранијег времена надметали су се у томе ко ће јачег философа  јелинског увући у своју теологију. Тако римокатолици призваше у помоћ  Аристотела а лутерани Платона; друге опет групе протестантске пригрлише  Платона и остале неоплатонске мислиоце. Смешаше и измешаше их са Радосном  Вешћу Христовом, те ову ослабише и растужише.  

22. У новије време пак све јеретичке цркве стале су зидати потпорне зидове Евангелију  од научних теорија. Усвојили су многе научне теорије као нешто апсолутно, иако су  највећи научници нашег доба престали да сматрају чак и позитивна знања (да не  говоримо о теоријама) нечим апсолутним.   23. Као што су Пилатови војници обукли Господа Христа у јевтину скерлетну а Ирод у  белу хаљину, тако су јеретички богослови обукли Спаситеља у јевтине хаљине  паганске философије и лажне науке. Да га тобож лепше одену и украсе! Но у оба  случаја Христос је подједнако поруган и понижен.   24. Православна црква је једина у свету, која је одржала веру у Евангелије као једину  апсолутну истину, која не потребује потпоре ни подршке ни од какве философије  нити светске науке. Отуда кад читамо девети члан Вјерују: во једину свјатују  соборнују и апостолскују церков ‐ ми разумемо под једином црквом православну  цркву, и то из горњег разлога.   25. Јеретички богослови назвали су православну цркву погрдним именом "окамењена  црква". (Narnack das Wesen des Christenthums.) Због чега? Због тога, како веле, што  ова црква "не иде за временом" или што се "не прилагођава времену"! Међутим баш  у томе је слава Православља, што оно не иде за временом, нити се прилагођава  времену, сходно заповести светога апостола Павла: Не владајте се према овоме  вијеку.   26. Како би вечност ишла за временом? И како би се апсолутно прилагођавало  пролазном? Како би се царство небесно мирило са царством земаљским? И како би  се скупо ортачило са јевтиним? Ако сав свијет у злу лежи, као што је речено, зар  ћемо вечно добро ограђивати и подржавати злом, и небесну светлост појачавати  димљивим огњевима ћумура и петролеума?   27. Има, истина, и неких богослова у православној цркви, који иду трагом јеретичких  богослова, сматрајући да је Евангелије недовољно снажно да само себе држи и  брани на бурама светским. Њима импонују јеретичке мисли и јеретички методи.  Целом својом душом они су уз јеретике, но држе се споља православне цркве тек  онако ‐ издржавања ради. То су бајагање балканске и иванушке кијевске, којима све  с оне стране плота изгледа боље и паметније ‐ па чак и концесивца помешана  теологија (паганохристологија).   28. Православна црква као целина одбацује такве богослове и не признаје их за своје,  али их трпи из два разлога; прво, чекајући да се покају и промене, и друго, да не би  одбацујући их учинила од зла горе, т.ј. гурала их низ брдо у крило јеретика, те тако  јеретике бројно повећала а душе њихове погубила. Ти богослови нису носиоци  православне свести и православне савести, ко оболели органи целине црквене.  Носиоци православне свести и православне савести јесу народ, монаштво и  парохијско свештенство.   29. Рекао је славни Господ наш: Ја не примам славе од људи. Јеретички став је баш  супротан овоме ставу Спаситеља света. Они траже славу од људи. Они се боје људи.  Они се због тога хватају за такозване "славне људе" из историје људске, да би  подупрли Евангелије и да би постали угоднији људима овога света. Они се правдају  говорећи: "да би их придобили!" Но о како су се горко преварили! Што више они  ласкају свету ‐ да би тобож привукли свет цркви ‐ то тај поласкани свет бежи даље  од цркве. Што се они више показују "просвећени", "недуховни", "савремени", то их  свет већма презире. Ваистину, није могуће угодити свету и Богу. У осталом сваки 

искусан хришћанин зна, да се некако још може и угодити Богу истином и правдом,  док се свету не може угодити баш никако, ни истином ни лажју, ни правдом нити  неправдом. Јер је Бог вечан и непроменљив, док је свет пролазан и променљив.   30. Још је рекао Јеврејима славни Господ наш: Како ви можете вјеровати (у Евангелије, у  Радосну Вест моју) кад примате славу један од другога, а славе која је од јединога  Бога не тражите. Сасвим подесно зајеретичке богослове. И сасвим довољно  објашњење њиховог става; и довољан Божји суд над њима. Кад би тражили славу  која је од Бога, они би веровали у Евангелије Божје, и не би се освртали ни на лево  ни на десно. Али они хоће славу и похвалу од људи; због тога теже да сведочанство  Божије потврде и подупру сведочанствима људским. То је грешно и погрешно.  Грешно је и погрешно чак и кад они не би тражили славу од људи за себе лично него  за цркву своју. Јер се Свевишњем наноси увреда, кад се за Његово сведочанство  приводе људска сведочанства као потврда. Као потврда људи онога што Бог говори!   31. Какве су последице таквог пригибања јеретичког према свету? Пустошне. Заиста,  пустошне по Евангелије, пустошне по цео живот, индивидуални и социјални,  јеретичких народа. Пустошне ‐ по веру, по културу, по економију, по политику, по  морал, по брак ‐ ај, по све и всја. Јер однос наш према Христу, Веснику Радосне Вести,  одређује математички прецизно све друге наше односе према свима и свему.   32. Док је Христос рекао: Без мене не можете ништа чинити, јеретички свет на стотине  начина изразио је ову мисао: Без Христа можемо све чинити. Цела модерна култура  јесте пркос Христу. Све модерне науке јесу у такмичењу, која ће јаче ударити по  науци Христовој. То је бунт вулгарних слушкиња против госпође своје ‐ бунт  светских наука против небесне науке Христове. Али се сав тај бунт завршује у наше  дане оним што је писано, и то у небивалој мери и јасноћи: Кад се грађаху мудри,  полудјеше. (Рим. 1, 22.)   33. Заиста не зна се где је већа лудост модерног света, отпалог од Христа: да ли у  личном животу појединаца, или у браку; да ли у школи или у политици; да ли у  економском уређењу или у законским прописима; да ли у рату или у миру. Свуда је  дошло до пуног израза ово двоје: вулгарност и бруталност. И где год је Христос  више одсутан, ту је већа вулгарност и бруталност. Лаж и насиље у пуном триумфу.   34. Нека се стиде јеретици богослови и старешине јеретичких цркава у народима, који  су се помоћу Христа уздигли за господаре и вође свих народа на земљи. Имају се  зашто стидети. Јер као неразумни Галати тако су они што почеше духом завршише  телом. Они су главни кривци што су ти народи сишли са правога пута и почели  храмати на обе ноге, клањајући се час Богу у Јерусалиму час златним јуницама у  Самарији.   35. Јер као што су некад неверни Јевреји газили заповијест по заповијест Божју и  ходили за жељама света и свога срца, тако су исто и они учинили са науком  Христовом, госпођом над свима наукама. Догму по догму они су подлокавали и  обарали; јеванђелску заповест по заповест подништавали; апостолски и отачаски  пропис по пропис одбацивали; светитељске речи исмевали; подвижничке примере  легендама називали.   36. Најтежи удар Евангелију нанели су јеретички богослови тиме што су посумњали у  божанство Месије света; неки само посумњали а неки га опет сасвим одрекли. Томе  је убрзо следовао цео низ одрицања духовних стварности, као одрицање постојања  анђела и демона, одрицање Раја и Пакла, одрицање бесмртне славе светитеља и 

праведника, одрицање поста, одрицање силе крста и вредности молитве, и тако  редом.   37. Једном речју, прилагођавањем и уједначавањем бавили су се јеретички богослови  још од отпада Запада од Истока, а најинтензивније за последњих 150 година.  Прилагодили су небо земљи, Христа другим "оснивачима вере" а Радосну Вест  осталим верама, израиљској, муслиманској и паганској. Све тобож у име  "толеранције" а "у интересу мира" међу људима и народима. Међутим, ту је баш  почетак и зачетак ратовима и револуцијама нечувеним у историји света. Јер се  истина не да никако уједначити са полуистинама и са лажима.   38. Теософска идеја, да се истина налази разбацана по свима верама, философијама и  мистеријама, преовладала је и код јеретичких богослова западнога света. Према  томе и у Хришћанству треба, веле, да има нешто истине као и у Исламу и у  Хиндуизму, или у Будизму, у Платону и Аристотелу, у Зенд‐авести као и у тибетским  Тантрама и Мантрама. Кад би тако било, онда би лађа човечанства безнадежно  пловила по мрачном океану живота без капетана и без компаса.   39. Зашто је онда Христос изрекао ову нечувену реч: Ја сам Истина? Није рекао: Ја сам  део истине него Ја сам Истина. И још: Ја сам светлост свету. Дакле, Он је сва истина и  сва светлост. Уз то још Он је, по сопственим му речима, и једини пут ка вечном  животу. Уз то још Његова објава, да само Он познаје Бога ‐ ви Га не познајете, рекао  је Јеврејима, а ја Га знам; и ако речем да Га не знам бићу лажа као и ви. Да ли се  Христос обмануо или је нас обмануо?   40. Нека нам Господ опрости што и постављамо овако питање. Не постављамо га ми;  јеретици су га одавно себи поставили, и непрестано на њ одговарају, час овако час  онако; час као Јевреји, да је Христос обмањивао, а час као теософи, да се сам  обмануо. За нас ово питање не постоји.   41. Православни народи верују и исповедају, да је Исус Христос једини и јединствени  Месија, Спаситељ света, искупитељ рода људског од греха, препородитељ,  ваплоћени Син Божји од Деве Марије и Духа Светога, Бог од Бога, пуноћа истине,  извор живота, победитељ смрти, узрочник васкрсења, једини прави пут ка правоме  циљу, судија живих и мртвих.   42. Има нешто до сад необјашњено, што чини основну разлику између наше источне  цркве и јеретичких западних цркава. Но пре него што објаснимо ту разлику, морамо  објаснити, да ново доба за јеретичке западне цркве не почиње од Реформације нити  од француске Револуције него још од десетог столећа, од отпада хришћанског  Запада од хришћанског Истока. Од тада настаје у западном Хришћанству  прилагођавање и изједначавање. То и јесте суштина њиховог новог доба, модерног  времена, модернизма, којим се они хвале. За источну цркву не постоји ни ново ни  старо доба, од кад се Христос јавио свету, него је све подједнако исто и истинито и  независно од времена и од прилика и коњуктура.   43. Основна разлика пак између источне и западне цркве од велике шизме 1053 године  до данас састоји се у различном схватању Евангелија Христова. Запад је у том  времену а и нешто пре тога почео схватати Евангелије као теорију, а потом и као  једну од многих теорија о свету и животу, док је Исток схватио Евангелије као  подвиг и праксу. Отуда је дошло, да је Догматика на Западу постала чисто теоријска  наука т.ј. једна од многих философија, док је на Истоку била и остала до данашњег  дана практична наука.  

44. Догматика је практична наука. То је оно што јеретички богослови или нису сазнали  или су заборавили. Догматика је од самог почетка била практична наука. То су  знали апостоли, светитељи и подвижници источне цркве, па су се трудили, да сваку  догму остваре у себи, у своме животу.   45. На пример, догма о Светој Тројици, о Богу тројичном у јединству, изгледала је  многим лаицима па чак и јеретичким богословима као најапстрактнија од свих  догми. Међутим у Минеју православне цркве говори се о многим светитељима, како  су подвигом себе учинили "обиталиштем Свете Тројице". Јер су обожили и свој ум и  срце и вољу; све троје као три сасуда испунили су Духом Светим, сходно причи  Христовој о три копање брашна.   46. Прекрасно је то изразио славни Павле апостол овим речима: Зар не знате да су  тјелеса ваша храм светога Духа који живи у вама којега имате од Бога, и нијесте  своји? (I Кор. 6, 19.) Наравно, где је Бог Дух Свети, ту је и Бог Отац и Бог Син, Тројица  Света, неразделна, неслијана и животворна. Зато се и каже у похвалним стихирама  појединим светитељима: "И бил јеси обиталиште Свјатија Тројици".   47. Сва богослужења у православној цркви као и многе требе почињу се молитвом  Светоме Духу: Царју небесни, утјешитељу, Душе истини... приди и вселисја в ни. Ми  се молимо дакле, да Дух Божји дође и усели се у нас. То се не догађа одмах него  после дугих подвига у молитви, посту, милостињи и труду; па тек када се свим тим,  и честим сузама и уздасима, очисти срце, онда се Дух усељава у срце, да обожи и  срце и ум и вољу. Тада, Бог свевишњи обитава у човеку и делује све у свему.   48. Ум, срце и воља представљају тројичност човекову. У души грешној и страстној то  троје не стоји у јединству и у хармонији божанској, него је раздељено и  дисхармонично. У том случају човек је као дом раздељен сам у себи, који не може да  се одржи но мора да пропадне. Такав дом душевни ништа не може спасти од  пропасти до покајање и вера у Евангелије.   49. Позна ли пак човек истину, т.ј. истинитог Господа и Спаситеља свога, Месију света и  Небесног весника, онда се почиње сав предавати Њему и отварати срце своје за  пријем Њега, са Оцем и Духом, у себе. Тада за њ наука Христова престаје бити  теорија или философија и постаје практични режим исцелења, бања препорођења, и  метод обожења. Све стварно као крв са крста, све неопходно као хлеб и вода, и све  практично као зидање нове куће.   50. Бити опроштен од греха и очишћен од страсти; бити одвезан од света и сав свецело  узнесен к Богу; имати срце очишћено и отворено и испуњено љубављу према Богу и  чежњом за непосредан додир с Богом ‐ то значи бити припремљен за пријем Бога у  себе. А када се Бог, по неизреченом промислу своме и несхватљивој љубави, усели у  таквога човека, онда Бог у човеку постаје субјект а човек објект.   51. О мрачна гносеологијо мајушних философа, како си мрачна! Јасно је, да се  философија баш никако не даје крштеним људима. Којима је дато Евангелије, не  даје им се философија. Отуда су пагански философи већи од крштених философа.  Који презру већи дар Божји, одузима им се и мањи. Због тога крштени философи не  могу никако да реше питање субјекта и објекта, као што га нису могли решити ни  философи пагански. Мрак философске гносеологије, и древне и модерне, остао је  увек неосветљен мрак.   52. Решили су то питање свеци хришћански; решили су га практично у себи. Бог се  уселио у њих и постао субјект. Они су себе одсебили и пустили Бога да мисли за њих, 

да воли за њих и да делују за њих и кроз њих. Откуда дакле у њима познање истине?  Од Бога. Откуд толика сила у њима, и таква моћна дела и чудеса? Од Бога. Откуда им  таква пламена реч, такав огњени језик? Од Бога. Откуда им онолика прозорљивост и  видовитост? Од Бога. Све од Бога; све Божје; јер Бог је субјект а они су објект.   53. Не пише ли још у Старом Завету: И Господ рече Мојсеју: ево поставио сам те да си  бог фараону? (II Мојс. 7, 1.) Смртнога човека дакле изабра Бог и постави га људима  за бога место себе. И зар се анђели Божји често не називају богом кад се јављаше  људима и објављиваше вољу Божју? Читај повест о славном Гедеону, како му се  анђео Божји јави и назва себе Господом. И Гедеон, иако знађаше да је анђео Божји,  назва га Господом. (Судије 6, 14‐15.) Тако и у повести о Маноју, оцу Сампсонову, како  виде анђела Божјег па рече жени својој: За цијело ћемо умријети, јер видјесмо Бога.  (Судије 13, 22.)   54. Није Мојсеј бог, нити је анђео Божји бог, али и Мојсеј и анђео су објекти Божје силе и  Божје делатности, а Бог је делатељ, субјект. Свети Онуфрије Велики није био оно  што је Мојсеј нити је био анђео Божји, па ипак се у једној стихири назива богом: "И  био си Бог". Но оставимо и Мојсеја и Онуфрија и анђеле Божје, па узмимо пример над  примерима.   55. Узмимо пример Онога који је рекао за себе: Ја и Отац једно смо. Чујмо како Он  говори:   Ништа сам од себе не чиним; него како ме научи Отац мој, онако говорим.   Онај који ме посла са мном је.   Ја нијесам сам, него ја и Отац који ме посла.   Не чиним вољу своју него вољу Оца који ме посла.   Ја од себе не говорим, него Отац који ме посла.   Ја не могу ништа чинити сам oд себе.   Моја наука није моја него Онога који ме посла.   Ову сам заповјест примио од Оца својега.   Ко мене вјерује не вјерује мене него Онога који ме посла.   И ко види мене вuдu Онога који ме посла.   Ријеч што чујете није моја него Оца који ме посла.   Све вам казах што чух од Оца својега.   Мени ваља радити дјела Онога који ме посла.   Сам од себе не дођох.   Ја живим Оца ради.   56. О чудесном усељењу Бога у човека рекао је Господ својим ученицима ово: Ко има  љубав к мени... и Отац мој имаће љубав к њему, и к њему ћемо доћи и у њега ћемо се  станити. Ово се испунило на апостолима и свим светим. Апостол Јован пише у првој  посланици: Бог у нама стоји. По томе дознајемо да у њему стојимо и Он у нама што  нам је дао од Духа својега. Апостол Павле тврди за себе: Не живим ја него живи у  мени Христос. Шта говоримо? Нису ли сви апостоли имали Бога у себи? Од онога  историјског дана када је Бог Дух Свети сишао на њих у педесети дан по Васкрсу  напунише се сви Духа Светога.  

57. Ми дознајемо из Дела Апостолских и из Житија светих Божјих људи, шта бива с  човеком у кога усели Бог. Путовима његовим управља Бог; речи које говори не  говори он него Бог, дела која твори не твори он него Бог. Догодило се по речи  Господњој: Не ћете ви говорити него Дух Оца вашега говориће из вас. Свети Павле  сведочи о себи: И Дух ми нареди, или И Дух ми не даде да идем. Свети Стеван  архиђакон будући пун Духа Светога погледа и виде небеса отворена и Исуса на  престолу славе. Кад је апостол Филип видео Арапина, дворјанина царице Арапске.  Дух рече Филипу: приступи тијем колима. А кад је крстио Арапина, наједном га Дух  учини невидљивим, и пренесе га тренутно у град Азот. Духом Божјим говорише  свети Божји људи. И чинише чудеса као и Христос, понекад и већа. Гле, по Христовој  речи осуши се смоковно дрво, а по речи Петровој издахнуше Ананије и Сапфира. По  речи Христовој утиша се бура на мору, а по речи светог Марка Траческог занија се  планина.   58. Ниједан светитељ није приписивао ма које чудо себи него Богу који је у њему. У томе  је разлика између хришћанских чудотвораца и индијских јога. Јер квази чудеса која  ови чине, приписују они себи и траже славу своју; док хришћански свеци  приписивали су сва велика дела своја свевишњем Богу који је у њима обитавао. У  Делима Апостолским осликан је контраст између Симона мађионичара и апостола  Петра. Онај жели да буде чудотворац ради личне добити и славе, док апостол све  што чини, чини у славу Божју и све приписује Богу а не себи.   59. Уколико је један светац чинио већа дела, у толико се већма он понижавао и  смиривао пред Богом, свесан да та дела не чини он него Бог који је у њему. Он осећа  да је Бог у њему субјект а он само оруђе Божје, инструмент страшнога и свесилнога  Творца својега. Узмимо за пример Павла. Стоји написано: И Бог чињаше не мала  чудеса рукама Павловим. Чак и убрусе са његовог ознојеног тела стављали су на  болеснике и ови су постајали здрави. Међутим тај исти Павле назива себе  најгрешнијим од свих грешника.   60. У православној цркви сва чудеса која један Божји угодник чини приписују се Богу а  не човеку. И у наше дане догађају се безбројна чудеса исцелења и спасења од  напасти помоћу молитава. Сва та чудеса и ми, у нашем поколењу исто као негда и  апостоли, приписујемо Богу а не човеку. У томе је замка јеретицима, који одбацују  чудеса. Они не могу да верују, да човек може чинити чудеса, на пример: молитвом  исцелити болесника, или низвести кишу или отклонити неку очигледну напаст. Не  верујемо ни ми да то човек као човек може чинити, али верујемо да то може чинити  свемогући Бог кроз човека. Али јеретици не могу да појме оно што је битно у  Евангелију, т.ј. да се Бог може уселити у човека и дејствовати као субјект у човеку.   61. Може ли човек зауставити Сунце на цео један дан? И може ли неписмен човек у  пустињи научити наизуст Свето Писмо без књиге и учитеља? Праведни Исус Навин  је именом Божјим зауставио сунце над Гаваоном. Преподобна Марија Египћанка,  неписмена жена, која је у зајорданској пустињи проживела скоро пола столећа не  видевши човека, знала је наизуст Свето Писмо, о чему је сведочио први и последњи  њен посетилац, авва Зосим. Како је то могуће смртном човеку? Никако.   62. То је објаснио Господ Исус кад је рекао: Што је немогуће људима, могуће је Богу.  Богу је све могуће. Због праведности и верности Исуса Навина Бог је зауставио  сунце над Гаваоном, док Израиљ не сврши и не добије битку. Ко научи  пустоножителницу Марију Светоме Писму? Дух Божји; онако како је и обећао 

Спаситељ својим ученицима: Утјешитељ Дух Свети којега ће Отац послати у име  моје. Он ће вас научити свему. Он је научио и блажену Марију, уселивши се у њу и  обоживши је. И друга страшна чудеса показала је Марија опет не од себе него од  Бога који је у њој обитавао.   63. Али јеретици, као и безбожници, не узимају људе богове за мерило него људе црве.  И онда овако резонују: што није могуће једноме човеку није ни другоме. То јест што  није могуће човеку црву није могуће ни човеку богу и сину Божјему. Уједначење  свих људи по телесном мудровању на материјалном плану, то је њихово занимање.  Уједначење људи, уједначење вера, уједначење народа, уједначење свега, у име  Дарвиновог праоца гориле.   64. Међутим од створења васионе никад нико није поставио тако велике и страшне  разлике између човека и човека као Евангелије. Једни су људи назвати синови  светлости а други синови таме. Једни су признали Бога за Оца а други ђавола. Једни  су обележени као синови царства а други као синови пакла. Једни су уз Христа,  други уз Антихриста. Кроз једне дејствује Дух истине а кроз друге духови лажи. Као  што је рекао Бог Син: Духа истине, којега свијет не може примити, јер га не види  нити га познаје, ви познајете, јер у вама стоји и у вама ће бити.   65. Европски јеретици, исто као и безумни атеисти, траже да виде па да верују. Због  тога они нити знају за Духа истине нити га познају по неком дејству у себи. У себи га  немају, а онима који имају не верују, па јад и пропаст! А када и виде чудо Божје кроз  сина или кћери светлости, они ипак не верују него се муче да то објасне  психопатијом, или неврастенијом! Тако они не дозвољавају никако да се човек црв  уздигне ни до вола или орла а камоли до Бога.   66. Православна црква, сходно Евангелију, строго разликује децу овога света од деце  царства. Иако је исти Творац и анђела и видљивог света, речено је, да сав свијет у  злу лежи. То значи, да је обесвећен и од Бога удаљен, пагански, поган. Он се може  осветити само кроз свете људе, у којима живи Бог Дух Свети, присуством тих светих  људи у њему, и методима и начинима, који су цркви познати: молитвом, крсним  знамењем, призивањем имена Свете Тројице, именом Христа, и Богородице и  анђела и светитеља. Све је то за њих ништа. Али речено је, да Бог избра оно што је  као ништа да уништи оно што јесте (т. ј. што изгледа да јесте). (I Кор. 1, 28.)   67. Православна црква основана је на вери, да је Евангелије нешто сасвим ново,  неслично ма чему што је од људи јављено пре или после. На тој вери она је основана,  на тој вери се и држи. Евангелије се не може уврстити у друге верске књиге света,  нити у литературу, нити у законе нити у философије и теорије људске. Рецимо, као  што електрична светлост не спада ни у једну врсту горивне светлости из раније, ни  у свеће, ни у жишке, ни у лампе. Евангелије је откриће пута, истине и живота. Оно не  даје само речи него и моћ. Нити се оно учи само читањем и слушањем него већма  делом, подвигом, вежбом, творењем.   68. Нити су евангелске речи као обичне речи људске него су медиум кроз које струји  мудрост и сила. Јер је речено за Христа да је Он Божија сила и Божија премудрост.  Његове речи светле истином на путу за живот.   69. Још су евангелске речи лек и храна. Хиљаде и хиљаде грешника чувши евангелске  речи обратили су се на пут вечне истине и бесмртност живота. Хиљадама и  хиљадама покајника и подвижника помогле су евангелске речи да се излече од 

страсти. Рекао је Господ: Ја сам хлеб живота. И речи Његове су храна, крепка и  слатка храна за душе људске, и пиће животворно.   70. Никад човјек није тако говорио као овај човјек. То је сведоџба оних који су лично  чули и осетили речи Христове. Јер је Он говорио као власт имјејушчи, и кроз Његове  речи струјала је сила, и преносила се на људе. Јеретички критичари Евангелија баве  се много такозваним "упоредним богословљем" и историјом других вера и  философија. Па критикујући науку Христову тврде, да су они пронашли и код других  верских учитеља и философа истоветне речи које је и Исус употребљавао. На основу  тога хоће они да свуку Исуса са Његове висине у долину плача и гатања, и да изврше  "прилагођавање и уједначење".   71. Заиста право говоре кад кажу, да су и из других уста чули истоветне речи које је и  Спаситељ изговорио. Само што они не увиђају неизмерну разлику у дејству истих  речи. И многи други су заиста рекли мртвој девојци: Девојко устани, па мртва  девојка није устала. А кад је Исус изрекао те речи, девојка је оживела и устала. И  хиљаде фарисеја могли су рећи капетану из Капернаума: нека ти буде, па ипак  болесни слуга капетанов не би оздравио. А кад је Син Божји изговорио те речи,  онога часа слуга оздрави. И колико је морепловаца викнуло бури на мору: престани,  па бура није престала. А кад је та иста реч изашла из уста Његових, постаде тишина  велика. Милиони уста могла су рећи слепцу: Прогледај, и узетоме: Устани и иди, и  викнути демонима: Излазите, и заповедити прокаженом: Очисти се, и бесплодном  дрвећу: Усахни.   72. Гле, све су то обичне речи, које безбројни људи у сличним приликама изговарају. Те  исте речи могли су изговорити и Платон и Аристотел, и Буда и Конфучије, и сви  пагански философи, но без дејства и без последица. Међутим кад су те исте речи  изашле из уста Христових, нису остале ни без дејства ни без последица, јер је  заједно с тим речима излазила сила из Њега. И бура се утишавала, и слепи су  прогледали, и узети устајали, и хроми скакали, и демони бегали из људи, и  прокажени постајали чисти, и бесплодна смоква одмах се осушила. Ето ту разлику  не могу да виде многи јеретички упоредитељи, прилагодитељи и уједначитељи. А  верујте Богу, та је разлика као разлика између живота смрти.   73. Још су јеретички богослови посумњали или чак одрекли моћ додира. Због тога су  многи од њих одбацивали рукополагање свештеника, и стављање руку на  болеснике, и целивање крста и икона, и помазање јелејем, и кропљење освећеном  водом, и полагање крста и икона и свештеничких одежда на недужне. Ај, и даље су  отишли: обеснажили су и Свето Причешће. Узимајући тело и крв Христову ‐ т.ј. Ако  га и у колико узимају ‐ не признају додир с Богом. Отуда је Свето Причешће за њих  само мементо, сећање на Христово страдање, од прилике као што Јевреји држе  многе обичаје о Пасхи, који их подсећају на ропство у Мисиру.   74. У православној цркви пак додир се сматра важнијим од свега. Додиром се преноси  сила, везује човек са небом, изражава поштовање и љубав к Богу и Божјим анђелима  и угодницима. И у модерној практичној науци електрични и магнетски и светлосни  додир сматра се пресудним фактором у природним променама. Но јеретички  богослови, мада толико сервилни према модерној науци, нису могли у овоме видети  символ духовне стварности ни очитовање славног Евангелија Христова на  физикалном плану.  

75. Православна црква верна је своме Оснивачу, Господу Исусу, у погледу додира. И у  Његовом делу спасења људског додир игра главну улогу. Болесну ташту апостола  Петра Он прихвати за руку, и пусти је грозница. Јаирову мртву ћерку Он ухвати за  руку, и девојка васкрсе. Крвоточна жена дотаче се хаљине Његове, и крв која је  дванаест година истицала, преста да тече. А Исус осјети силу што изиђе из њега.  Када му приступише слепци, Он се дохвати очију њихових, и прогледаше. Петру кад  се дављаше Он пружи руку и спасе га. Тако се Он дохвати и прокаженога, и овај се  очисти. Наваљиваху на Њ који бијаху накажени болестима да га се дотакну. И  дотакоше се, и оздравише.   76. Исток је увек веровао у додир више него Запад. А то значи веровао је више у блиски  додир човека с човеком, душе са душом, Бога са човеком, него у голу реч. Запад је  сав од речи, од теорија, без моћи и силе. Зато на Западу сви просипају речи, сви  говоре, но нико не исцељује. Много премного речи, говорених и писаних но без  моћи. Источњаци метаху болеснике и мољаху Христа да се барем скута од хаљине  његове дотакну. И оздрављаху сви који га се дотицаху.   77. О јеретици западни, срца окамењена! Дотакните се и ви челом или устима бар  хаљине Његове, бар крста Његовог, бар иконе Његове, зидова храма Његовог, или  чега било што је Његово, и исцелите се од скепсе и од маловерија и потајног  безверја.   78. Додиром Он исцели све који Њега верују и љубе; додиром изврши спасење рода  људског. Не згади се додирнути мртво тело човечје; не постиди се као Бог и Син  Божји обући се сав у тело, ходити у телу, општити с људима као човек у телу, патити  се и пострадати и умрети телом. Најчудеснији и најспасоноснији додир вечног  Божанства са светом телесним, материјалним! Да би освештао овај пагански, погани  свет; да би тело човечје учинио светим храмом Божјим; да би сузбио моћ материје  пред силом духа, и разбио силу паклену силом Божјом.   79. И оставио нам је завет, да никако не прекидамо додир са Њиме. То је Нови Завет  тела и крви Његове. Да се причешћујемо Њиме, да би били частице Његове. Да се  приопштавамо Њему, да би били слични Њему, управо као и Он; као што и вели  видовити апостол Његов, омиљени Јован, говорећи: Љубазни, сад смо дјеца Божија,  и још се не показа шта ћемо бити; али знамо да кад се покаже бићемо као и Он.   80. Бићемо као и Он, као Христос Бог, вечни Син Божји; то јест бићемо мали Христоси,  мали богови и синови Божји. Обесмрћени и обожени, благодарећи Њему, Његовом  ваплоћењу, Његовом додиру кроз тело и крв с нама, грешним и нечистим,  благодарећи Његовој недомисливој љубави и жртви. Који не бисмо ни људи него  црви Он нас учини цареве и свештенике Богу и Оцу својему, (Откривење 1, 6.) и  дјецом светлости а не таме, саучесницима Његове вечне славе и анђелске песме у  небесном царству.   81. То је тауматургија! могу нам довикнути јеретички богослови, уједначитељи, који не  могу да верују у Радосну вест, јер је за њих сувише радосна. Назовите како хоћете,  само немојте уједначавати Евангелије са другим књигама, ни законима, ни верама,  ни философијама. Јер Оно то и није и не може бити. А све што Бог твори јесте чудо, с  краја у крај, и од почетка времена до свршетка. Као што је писано за Свевишњег: Ти  јеси Бог који твориш чудеса.   82. Говоре јеретици, да Павле није разумео Христа, него да је објавио своје Евангелије  различно од Христовог. Какво безумље, и каква клевета! Та у Павлу је живео 

Христос, и Павле је био мали бог и син Божји, како је дакле могао Христос против  Христа говорити, Бог против Бога? Зар је погрешно разумео Христа који говори: Ми  пак сви који откривенијем лицем гледало славу Господњу, преображавало се у то  исто обличје, из славе у славу, као од Господњег Духа? Шта је друго и хтео Христос  него да се ми гледајући славу Његову преображавамо од поганика и црви у Његово  обличје?   83. Исти тај апостол, блажени Павле, пише Коринћанима: По вјери живимо а не по  гледању. По вери у што? У Евангелије. По вери коме? Христу. Веровати Њему и у  Њега бескрајно више вреди него веровати својим очима. Јер Он је Онај који с неба  сиђе и у небо узиђе. Једини и јединствени путовођ и пут. Он зна тајне, које ми никад  не можемо гледањем дознати, и никаквим чулним испитивањем докучити. Зато  морамо Њему веровати, и само Њему. Он нам је открио онолико колико можемо  носити. Смртан човек у телу није могао више примити.   84. Но духоносни људи дознају више него што је Христос открио апостолима. Дознају  више, али не гледањем и испитивањем, не сами од себе него од Бога Духа Светога,  усељенога у њих после извршеног покајања и очишћења. Ови духоносци обогатили  су православну цркву својим искуством, и још је увек богате. Док јеретичке цркве  одричући старо духовно искуство својих православних предака а не добијајући ново  постају све сиромашније, дотле православна црква држећи старо светитељско  искуство и додајући ново бива све богатија. Ко има даје му се, а ко нема одузима му  се.   85. Православни хришћани траже непрестано додир с Богом, и то непосредни додир.  Два су најзначајнија начина за остварење тога додира: Причешће и унутарња  молитва. Узимајући у себе тело и крв Христову ми обнављамо цело своје биће и  христосимо га. Облачимо се у Христа. Тако Христос заузима постепено наше место у  нама, и живи и расте у нама, све докле Он не постане субјектом а ми објектом, и  докле ми одсебивши се и обоживши се не будемо у стању узвикнути са апостолом:  Старо прође, гле све ново постаде. У овоме препорођају човека догма о ваплоћењу  Сина Божјег у девичанском телу добија свој практични значај посебно за свакога од  нас.   86. Унутарњом молитвом може се бавити сваки хришћанин. Но том молитвом у највећој  мери баве се православни монаси, вапијући у срцу: Господе Исусе, помилуј ме  грешнога. То су оних пет речи које спомиње апостол Павле. Том простом али  савршеном молитвом и може се испунити она заповест Господња: Молите се  непрестано. Какви су благотворни плодови од ове молитве, то може знати најбоље  онај ко се њоме бави; а потом онај ко се дружио са монасима м монахињама који ову  молитву практикују, најзад и онај ко је читао житија Максима Капсокаливита,  светог Андреја и блаженог Василија Христа ради јуродивих као и безбројних других  посвећених отаца и матера кроз дугу историју цркве до данас.   87. Главни је плод те молитве, да душа човекова одржава сталан додир са Богом. А од  тога додира разгорева се срце љубављу према Богу. Задобија се безстрастије и  ослобођење од света и свега што свет нуди. Повећава се жеља да човек што пре умре  и састане се у ономе свету са милим Господом. Кад је светом Пафнутију Боровском  дошао дан смрти, он је радосно узвикнуо: "Ево дана Господњега, веселите се људи,  ево дође ми дан жељени!" Неустрашивост пред смрћу, чак и жеља да се човек што 

пре растане са овим светом, учинила је ове духоносце највећим јунацима у историји  земље.   88. Они живе у свету али нису од света. Грађани су неба и анђели у телу. Мали богови и  синови Божји, деца светлости. Кад се преподобни Симеон (јула 21) после  дугогодишњих подвига у пустињи са својим другом Јованом хтео вратити из  пустиње међу људе да их поучава, Јован му даде овакав савет: "Чувај срце своје од  свега што будеш видео у свету. До чега се дохвати рука твоја нека се не дохвати срце  твоје. Кад ти уста буду јела, срце твоје нека се не наслађава. Кад ти ноге буду ходиле,  нека је мир унутра у теби, не раскидај ни за тренут везу с Богом".   89. Богу је било угодно, каже преславни Павле, да јави Сина својега у мени. И он је то  разумео и с пажњом пратио како се Христос усељава у њега, док најзад није био у  стању да узвикне: Не живим ја него Христос живи у мени. Павле! Мршав и погрбљен  човек, ћелав и спор на речи, бедно одевен и јадно ухрањен, кратковид и неугледан, ‐  под таквом варљивом спољашношћу скривао се мали бог и син Божји, цар и  свештеник. Таквих хиљаде за хиљадама ређали су се за њим, милиони за  милионима, који су по спољашности били последњи а по унутрашњости први у  човечанству. Овај свет не бијаше их достојан, по речи истога Павла. То су победиоци  себе и света, који сад блистају као сунца у небесном царству и ликују с анђелима око  Господа славе, Јагњета Божјег, Спаситеља света Исуса Христа.   90. Близу 2000 година Христос Домаћин света жање своју жетву. Његове житнице на  небесима скоро су пуне. Његова држава већа је бројем од свих држава на земљи  укупно узетих. Царство Његово најмоћније је царство, и све већма расте по броју и  по моћи. То је плод Његовог зноја, труда, суза и крви. Ми православни хришћани у  додиру смо с тим Христовим царством: са Богом Оцем и Сином и Духом Светим, са  арханђелима и анђелима и са свим небесним силама, и још са свима праведницима и  угодницима Божјим, пророцима и апостолима, мученицима и страдалницима,  богоносним оцима и учитељима, девственицима и девственицама, испосницима и  испосницама, са свима који у телу своме осетише Бога, носише Бога, радоваше се  Богом и посташе мали богови и деца Божија.   91. Проскомидија! Шта је Проскомидија? Јеретици и немају Проскомидије.  Проскомидија је уводни део Литургије, њен пролог. То је наш додир са небесним  царством и небесним грађанством. Око Јагњета Божјег ‐ Агнеца Божјег ‐ свештеник  вади частице из просфоре за Богомајку ‐ за њу на прво место, јер се у њој ваплоти  Бог ‐ за светог Јована и остале пророке, за апостоле, за оце цркве, за мученике и  исповеднике, за преподобне матере наше, за безсребренике и све чудотворце. Ај,  какво богатство и каква слава! И за упокојене оце и матере и братију нашу, и за  живе хришћане. Ај, ај, и ај! Какво богатство и каква слава! Време и простор губе се.  Народности и земаљске припадности не рачунају се. Само царство Јагњета Божјег и  Његови грађани. Честице свију њих ми стављамо у Путир, у најсветију Чашу, са  небесним пићем, и онда се причешћујемо. То је додир наш с њима; наше јединство с  њима. Једно царство, једно грађанство, једна вера, једна породица Божија.   92. То јеретици немају. У колико они још држе Литургију држе је без Проскомодије.  Тако им диктује њихова гордост. Они тобож хоће да знају само за Бога а не и за  светитеље Његове. Хоће да држе везу само са Оцем, презирући децу Његову. Хоће да  поштују Христа, одричући жетву и плодове трудова и суза Његових, и мука и крви и  смрти Његове. Они не желе никакав додир са децом Божјом, са милијардама 

спасених угодника Божјих. Питање је, да ли Отац, чију децу они презиру, жели неки  додир са њима, презирачима деце своје. Или их одбацује у гневу своме као што они  одбацују децу Његову.   93. Јеретички богослови називају цркву друштвом, и будући уједначитељи свега са  свачим, они ово друштво стављају поред других друштава и уједначују са другим  друштвима: политичким, економским, социјалним, и т.д. Међутим црква није  друштво но породиља, породица највећих размера, са колевком коју не престаје  љуљати. Као што Галатима пише апостол Павле: Дјечице моја, коју опет с муком  рађам, докле Христово обличје не постане у вама. У порођајним мукама кроз векове  и векове црква рађа децу Божју, синове и кћери Божје, мале богове, санаследнике  Христове у царству вечног живота и вечне светлости.   94. Мајка црква! Тако православни називају своју цркву. Држава се не назива мајком,  нити се иједно друго друштво људско именује тим именом. То име приличи само  цркви. И с правом се црква назива мајком. Она рађа Божје синове и кћери. Цео Нови  Завет говори о рађању, о новом рођењу, о препорођењу. И кроз уста Христова и кроз  уста Христових апостола, и доцније кроз уста светих отаца и светих матера. Мисли  се наравно на духовно рађање, на оно које учени Никодим није могао схватити, а  које су схватили и на себи испитали доцније милиони и милиони хришћана.   95. Нема рађања без додира. Ни телесног ни духовног. Љубав се изражава додиром.  Како телесна тако и духовна. Мајка црква рађа духовну децу своју помоћу додира са  Богом Духом Светим. Како то? На подобије Месије рођеног од пресвете Деве Марије.  И Марија је питала анђела Божјег: Како ће то бити кад ја не знам за мужа? На то јој је  анђео одговорио: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Свевишњега осјениће те; зато  оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји. Истина овде је реч о  телесном рођењу Господа, а ми говоримо о духовном рођењу кроз Цркву од Духа  Божјега. Сасвим свеједно; Богу је све могуће што рече. Ко је први смислио рађање  уопште ако не Бог? Па кад је смислио телесно смислио је и духовно рађање. И кад је  у стању произвести једно у стању је произвести и друго. Главно, црква је мајка, била,  јесте и биће до краја времена. Мило име: Мајка Црква!   96. Кад је реч о вези цркве на земљи и цркве на небу, јеретички богослови одричу и  одбацују ту везу. Они не упућују своје молитве ни Богородици, ни анђелима, ни  апостолима нити светитељима. Кажу, како између Бога и људи нема посредника ни  посредништва. Хвале се како они упућују молитве непосредно и једино Господу  Богу. Међутим своје храмове и до данас они називају по имену свете Богородице,  или анђела, или апостола и других светаца. Но то је само празно именовање,  задржано по традицији из оних времена када су њихови православни претци  прослављали све светитеље, у част њихову храмове подизали и преко њих Богу  молитве уздизали.   97. Та реч посредништво појавила се у време свађе међу појединим јеретичким  групама. Љубављу а не посредништвом објашњава православна црква везу између  народа Божјег на земљи и народа Божјег на небу, вишњег Јерусалима. Народ Божји  на небу има живот, моћ и љубав, све у већој мери него ми док смо спутани телом. И  из љубави према нама они се моле Богу за нас. А ми из љубави према њима  прослављамо их на земљи, подижемо им храмове, чинимо жртве у њихово име и  уздижемо им молитве и молбе, као својим великим и славним сродницима, као  дворјанима Цара Господа, да нам они с помоћу Бога свога и нашега помогну.  

98. Православна црква има огромно нагомилано искуство, да су свеци Божји живи, да  нас виде и чују и да нам помажу. Они нам помажу и кад ми знамо и кад не знамо.  Они су близу нас; ми осећамо њихову близину а они осећају наш дах. То је чак и  апостол Павле осећао у оним првим данима велике драме Хришћанства, па је то  овако изразио: Приступисте ка граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, и  многијем хиљадама анђела, ка сабору и цркви првороднијех који су написани на  небесима, и Богу судији свију, и духовима савршених праведника. А то су само они,  које Господ спасе силаском у Ад. Шта тек можемо ми рећи данас, после 19 столећа  протеклих од светога Павла? Како се умножио небесни народ Божји, и како се  обогатио вишњи Јерусалим крштеним људима!   99. Веома је глупа јеретичка клевета на православну цркву, да је она многобожачка због  тога што признаје светитеље Божје, прославља их као богове поред Бога, и моли се  њима. Заиста, нисмо ми многобошци, али су незнабошци сви они који не верују у  Евангелије т.ј. у Бога како га је Господ Исус објавио и сам Својом личношћу јавио. Ми  знамо, да су сви светитељи деца Божја, деца Цара небеснога, мали богови по  благодати и усиновљењу, и да сав живот, сила и љубав која кроз њих струји до нас  долази од једног јединог вечног Извора, од једног јединог Бога, вечног, бесмртног и  тројичног у јединству. Рекао је Христос Јеврејима: Ако мени не вјерујете, дјелима  мојим вјерујте. Шта су светитељи, шта безбројни народ Божји у вишњем Јерусалиму,  шта милијарде спасених и прослављених за ових 2000 година, ако не дело  Христово? Питамо ми јеретике: Како ви можете веровати Христу, ако не верујете у  ово Његово дело, у ово божанско, исполинско, величанствено дело?   100. Евангелије, Радосна Вест! Заиста је једна једина крупна Радосна Вест за све људе на  овој планети од како је Ева погазила Божју заповест и родила братоубицу Каина па  до данас, и до краја времена. То је она Радосна Вест, коју је Господ Исус Христос  објавио свету. То је управо Он. Православна црква је једина очувала у потпуности  веру у Његову Радосну Вест, у Њега. Није она очувала то највеће благо без љуте  борбе, спољне и унутарње, али га је с помоћу Бога и Богородице и свих светих ипак  очувала. Очувала га је не ради славе своје него Христове, и не ради спасења само  својих народа него свих будућих поколења у свима народима на земљи, ако ови  хтедну отворити своје срце и свој ум и видети где им је спасење. Будућност  човечанства у неизбежној је вези са Православљем. Услишите вси јазици и  покарјајтесја, јако с нами Бог. Емануил.                       

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ 

МИСЛИ О ДОБРУ И ЗЛУ  ДУША ПРЕТЕЖНИЈА ОД ТЕЛА  Време је тица, која те кити шареним перјем, но, која ће доћи и да почупа своје. Ако  будеш сувише везао душу своју за перје, време ће ти с перјем и душу очупати. Ах, како  ће тада ружна бити нагота твоја!  БОГ НАЈВЕЋИ ТОЧАК  Велики точак спорије се окреће но стиже мали точак који се брже окреће.  Што већи точак то спорије окретање и мање ларме; што мањи точак то брже  окретање и више ларме. Ово важи како за ствари тако и за људе.  Највећи точак у души човечијој јесте Бог. Његов се обим не види, нити се Његов  ход чује од множине и ларме малих точкова.  Но, кад се сви мали точкови у души утишају, душа се тек онда види у неизмерном  божанском точку, којим је обухваћено небо и земља. И при тој изненадној и реткој  визији душа осећа неисказану радост.  БЕЗБОЖНИК ЈЕ СЕБИ ЏЕЛАТ  Кад се човек окрене лицем к Богу, сви путеви воде Богу. Кад се човек окрене  лицем од Бога, сви путеви воде у пропаст.  Ко се одсутно одрече Бога, и речју и срцем, тај не може ништа у животу учинити,  што не би водило његовом потпуном разорењу и телесном и душевном.  Зато се не жури да тражиш џелата безбожнику. Он га је нашао сам у себи,  поузданијег него што му га сав свет може дати.  ЈАКИ ДУХОВИ  Није довољна само јачина воље, нити само јачина осећања, нити само јачина ума.  Нити је све ово укупно довољно без светлог циља.  Шта вреди атлету брзина ногу и јачина плућа, ако се свак у страху склања од њега  и ако нико не жели помоћ његову?  Све силне и бурне стихије природне, обучене у мрак ноћни, испуњавају путника  страхом. Но, кад их јутарње Сунце осветли, путник се пријатељи с њима.  Такви су и такозвани јаки духови. Обучени у таму егоизма и сујете они су  страшило и људима и природи око себе. Но, када се осветле божанском светлошћу, они  постају источник радости за све око себе.  Јачи је град од кише, али зато ипак град нема пријатеља на земљи.   ДОБРОТА ЈЕ ДАЉНОВИДА  Доброта је даљновида и види најдаље узроке. Злоба је кратковида и види  најближе узроке.  Злоба и тица виде, да је потребан облак, да би пала киша. Доброта види, да је  потребан Бог, да би пала киша. 

Злоба и магарац виде, да је потребно ђубре, да би растао кукуруз. Доброта види, да  је потребан Бог, да би растао кукуруз.  ЦЕЛИНА ОЧИГЛЕДНИЈА ОД ДЕЛА  Увек је очигледнија целина него део целине. Ово свакако због смислености и  целисходности целине.  Очигледнији је храст него жир на храсту. Очигледнија су кола него осовина кола.  Очигледнији је човек него рука човека. Целина природе очигледнија је него ма која  ствар у природи.  Бог је очигледнији од природе и од свега у природи. Но кад се човек загледа у жир  на храсту, жир му постаје очигледнији од храста. Кад се загледа у точак, точак му  постаје очигледнији од кола. Кад се загледа у руку, рука му постаје очигледнија од  човека. Кад се загледа ма у коју ствар у природи, та ствар му постаје очигледнија од  природе. Кад се загледа у природу, природа му постаје очигледнија од Бога.  Но ова очигледност дела јесте тренутна, док је очигледност целине трајна.  Отуда Бог је највећа и најтрајнија очигледност.  ЋУТАЊЕ  О три предмета не жури да говориш: о Богу ‐ док не утврдиш веру у Њега, о туђем  греху ‐ док се не сетиш свога, и о сутрашњем дану ‐ док не сване.  ВЕЛИКИ ЧОВЕК  Не можеш бити велики човек докле год себе сматраш умрлим.  Не можеш бити велики човек ни на једном месту на свету и ни у једном положају у  друштву; ‐  прво, докле год имаш страх ма од чега мањег од Бога;  друго, докле год имаш љубав према чему мањем од Бога, и  треће, докле се год не привикнеш сматрати своју смрт нечим бившим, а не нечим  будућим.  СЛАБИЋ  Злочин је слабост, а не снага. Злочинац је слабић, а не јунак.  Зато сматрај свога злотвора увек као слабијег од себе, па као што се не светиш  слабом детету, не свети се ни злотвору. Јер он није злотвор по снази, него по слабости.  Тим начином гомилаћеш снагу у себе и бићеш као море, које се не излива да  потопи свакога дерана, што се у њ баца каменом.  БРИЉАНТНА ШИМЕРА  Око није сито гледања, нити је ухо сито слушања. Свет је овај у целини као једна  бриљантна шимера, но он је сама жалост у појединостима; исполинска храброст у  целини, а мишији страх у појединостима; непобедни замах живота у целини, а очајно  умирање у појединостима.  И сва ова бриљантна шимера не може заситити ниједно око, нити и једно ухо, још  мање може загасити жеђ телесних жеља, а најмање може она заситити жеђ духовну. Јер  као што једна кап воде падне на врео језик ожеднелог путника и напоји га, тако и цела 

ова васиона ‐ једна врела кап ‐ пада на жедни дух и не само не напаја га, но управо та  једна врела кап ‐ васиона ‐ и ствара жеђ и разгорева жеђ до безумља.  Заиста, свет је и постао да створи жеђ код човека, но не и да је угаси.  ДУША ВИДИ  Наше очи, саме по себи, виде онолико колико и наше наочари. Наше уши, саме по  себи, чују онолико колико и метална слушалица на њима. Наш језик, сам по себи,  говори онолико колико и клатно у звону.  Но, зато што наша душа види, очи наше виде. И зато што душа чује, уши чују. И  зато што душа носи смисао, језик говори смислено.  Да су очи наше као језеро, без душе оне би виделе као и језеро што види. Да су уши  наше као пећине, без душе би оне чуле колико и пећине чују. Да је језик наш звучан као  клатно у звона, без душе он би говорио колико и клатно говори.  ИНТЕРВЈУ  Једини искрен интервју научника с природом јесте:  ‐ Природо, кажи ми ко си ти, да бих знао ко сам ја? Једини искрен интервју  историка са историјом јесте:  ‐ Историјо, кажи ми ко си ти, да бих знао ко сам ја? Једини искрен интервју  светитеља с Богом јесте:  ‐ Боже, кажи ми ко си ти, да бих знао ко сам ја? Непогрешан одговор у сва три  случаја јесте:  ‐ Човече, нађи мене у себи!  ДОБИТАК И ГУБИТАК  Кад се добитак гледа изблиза, види се као добитак. Кад се добитак гледа издалека,  види се као губитак.  Кад се губитак гледа изблиза, види се као губитак. Кад се губитак гледа издалека,  види се као добитак.  Добијање Бога једини је добитак, који је добитак и изблиза и издалека.  ИШЧЕЗНУЋЕ  Највећи ћеш бити онда, када себе мишљу претвориш у ништа;  када се духом уздигнеш до Духа бескрајнога и безданога и посматраш себе из  висине, из даљине, као један објекат, исто онако објективно као што сада, из тела  посматраш све остале објекте око себе;  када из те висине, даљине, погледаш на себе као на умрла, као у прах развејана  ишчезла и осетиш сва остала тела ‐ сва и свачија ‐ као и своја;  када се уживиш у Бесмртност и Живот, те сагледаш ништавни и узалудни посао  смрти и сагледаш саму смрт у прошлости, велим у прошлости, но без садашњости и  будућности.  Тада ће ти смрт, што непрестано прети да ти однесе тело, бити не више страшна  од ветра, што прети да ти однесе шешир.  Јер ћеш тада знати, да душа твоја може бити без тела као и глава без шешира. 

ОПЕТ ТО МАЛО ДРУКЧИЈЕ  Свака врлина проузрокује самозаборав. Свака врлина у пуној мери својој  проузрокује самоишчезнуће. Врховна врлина, љубав, означава најпотпунији  самозаборав и најпотпуније самоишчезнуће.  Самозаборав прелази у самоишчезнуће, самоишчезнуће прелази у вечни живот.  Кроз оно што је дуго ми познајемо оно што је кратко, а кроз оно што је кратко ми  познајемо оно што је дуго. Кроз дуге године труда, досаде и самољубља, ми познајемо  ову кратку временост, а кроз кратке тренутке врлине ми познајемо неизмерну вечност.  ПЕХАР СЛАСТИ  Кад би ти понудили златан пехар са најбољим вином у свету и рекли: Пиј, но знај,  да је на дну скорпија ‐ да ли би пио?  У сваком пехару сласти земаљске налази се на дну скорпија. И уз то, нажалост,  пехари су ови тако плитки, да је скорпија увек близу усана.  СМРТ  Између ћутања неба и земље огорчено се препиру мудраци: "Шта је материја" и  "шта је дух"?  А смрт на гробљу седи и одлучно одговара: "Материја је тесто, дух је квасац, ви сте  хлебови, а ја гост".  НАД МРТВИМ СИНОМ  Мајка спрема сину постељу од кашмирске вуне и балдахин од монголске свиле.  Једна ноћ и две, а треће син лежи у постељи од иловаче са лане закопаним мрцом,  лежи без сласти, горчине и сна.  Долазе победиоци земље; долазе победиоци мора; долазе победиоци ваздуха и  доносе мајци, ради утехе и своје сузе.  ‐ Где су ваше слављене победе, кад ми доносите оно што јаке имају и сувише?  СМРТ СУЖЊА  ‐ Култура и прогрес! ‐ хвали се сужањ живота сужњу живота.  ‐ Хоћеш да кажеш: чишћење и осветљење тамнице? Но, ко ће нам пробити зид  тамнице.  ‐ Сужањ пита сужња.  И две речи, са два срца роне у подрум тамнице.  ГДЕ ЈЕ ГОСПОДАР ГОЗБЕ?  На грудима лешине коњске орао стоји и једе. На грудима орла време стоји и једе.  На грудима времена вечност стоји и једе.  Хиљаде посматрача ‐ са својим орлом на грудима ‐ гледају и виде део слике; једва  десет од хиљаде виде други део; а једва jeдaн од десет види трећи део. Међу хиљаде ах и  јаох је чути најређи усклик видовитог: Ено, над вечношћу, господара гозбе!  СМРТ ИЗНЕНАДА 

У банци банкар радосно броји, колико хиљада дана још може јести. А гладан  гробар са гробља посматра град и мисли: из чијих ли ће зуба сутра испасти хлеб?  НЕ ПОНЕТИ СЕ МУДРОШЋУ  Не понеси се мудрошћу.  Ни туђом, јер није твоја.  Ни својом, јер чим си се понео, значи да је немаш много.  Ниједна лампа не гори док се не долива.  Све се лампе могу напунити, а лампа мудрости никада.  ЛОПОВ И МОЉАЦ  Ако си богат само оним, што лопови могу украсти и мољци појести, са чим ћеш  остати ако лопови збиља украду, и мољци поједу?  ПУСТИЊА ЗНАЊА  "Знање је светлост", говоре охоли зналци, без радости и милости. Но, гле, Сахара  има највише светлости, но зато је она увек усијан кадавер.  ИСТИНА СЕ ОТКРИВА ЉУБАВИ  Тражити истину, значи тражити предмет љубави.  Тражити пак, истину као оружје, или тражити је ради употребе, значи тражити  истину ради прељубе. Ко тако тражи истину, томе истина баца кост, коју тражи, али  сама се скрива од њега иза зидова од три света. Иза зидова, душо, од три света!  ИСТИНА ЈЕ НАЈБЛИЖИ СРОДНИК  Ако тражиш истину с љубављу, и ради љубави, она ће ти се показати у оноликом  сјају лица свог, колико тражиш понети, а да не изгориш.  И донеће ти у мираз све што ти је на потребу. Но, ти ћеш махнути руком преко  свега, јер ћеш осетити да ти је све непотребно изван сјаја и слатког лица истине.  Па кад у тумулту света изгубиш за час из вида лице истине, осетићеш се тужан чак  и међу најближим сродницима и најбољим пријатељима. Као дете у пуној соби браће и  сестара, но у одсуству мајке! Ближи је сродник детету одсутна мајка, од све присутне  браће и сестара. Тако ћеш и ти осетити да ти је најближи сродник истина и за три света,  него браћа и пријатељи са којима вечераш за истом трпезом.  ШТО ГОД ТКАШ, ВЕЗУЈ КОНЦЕ ЗА НЕБО  Сва дела твоја, која учиниш, не у име неба и без дозволе неба, донеће горак плод,  јер их небо неће облити својом благодатном кишом ни обасјати својом животворном  светлошћу.  Што год намераваш, ослушни савет неба.  Што год ткаш, везуј конце за небо.  У ДРУШТВУ И У САМОЋИ  Уколико се год мудрији показујемо пред људима, утолико се луђи осећамо пред  самим собом. 

Уколико год више истичемо пред људима своје врлине, утолико се јаче истичу  пред нама самимa одговарајуће слабости и пороци.  Један војник исповедио је свом пријатељу, да кад год је у друштву истицао и  описивао своје јунаштво у рату, у његову свест неодољиво су се тискале слике свију  његових пораза и кукавичлука у животу.  ПОХВАЛА И ПОКУДА  У овоме свету ми смо као роба изнета на пазар. Једни трговци дижу нам цену до  небеса, други је обарају до ништа.  Похвала или покуда, која нам од људи долази, увек дели нашу душу на двоје;  једном половином душе ми се радујемо похвали, а другом жалостимо и једном  половином душе ми се жалостимо због покуде, а другом радујемо. Јер осећамо у  тајанственим дубинама сопственог сазнања, да ни сама похвала ни сама покуда није  казала све о нама.  Буди опрезан према крајњим похвалама и крајњим покудама, и сматрај да си од  првих мањи, а од других већи. Да не би полетео без крила и да се не би поништио без  надежде.  ИСТИНА ЈЕ БИЋЕ  Истина није мисао, није реч, није однос предмета, није закон. Истина је Биће.  Истина је сила животодаpна, што живот даје свему; истина је биће, које прожима  сва бића.  Истина је као ваздух ‐ но није ваздух ‐ у коме пливају сва бића; као светлост ‐ но,  није светлост ‐ којом сијају сва бића на небу и на земљи.  Истина је Биће. Мало који језик у свету има тако добру и изразиту реч за оно што  јесте као српски (словенски) језик. Истина је оно, што је увек исто. Ништа није увек  исто и непроменљиво и равно само себи осим истине.  СТРАХ ОД СЕБЕ  Ко се никад није уплашио себе самог, тај не зна за страх. Јер сва чудовишта  спољашња, којих се човек страши, налазе се унутра у њему и то у неразблаженој  есенцији.  Постоји некаквa бездан у нама, над коју када се човек једном наднесе остаје до  смрти задивљен и устрашен. Сви светови могу стати у ту бездан и не испунити је. И са  свима нашим именовањима та бездан ‐ душа, ум, воља, осећаји, ефекти, страсти,  унутрашњи човек, словесност ‐ бездна остаје неисказана, неопредељена и безимена.  Човек се простире донде докле се његова глад простире. Простирање једног  дивљака иде докле и поглед његових очију. Простирање једног вишег духовног човека  иде далеко из граница васколиког света. Нека се сва васиона претвори у једну трпезу и  сви њени дарови изнесу на ту трпезу, један виши духовни човек устаће иза трпезе. Јер  она је као и "богодељна" за убожјаке духовне, цела ова китњаста, свадбена васиона. Она  и не постоји за то, да засити глад, него да створи глад. Како може она заситити глад  једног вишег човека? Како може она заситити онога, коме је она и створила глад?  ПОГЛЕД 

Очи су тачка сусрета душа, казао је један мудрац. Погледом се душа упија у душу.  Поглед је као лампа, с којом ми улазимо у туђу душу, да је испитамо и познамо.  Кад погледамо слепцу у лице, ми узалуд тримо тачку сусрета, и осећамо при том  неку мистерију, која нас мори као кад чујемо жубор реке понорнице под ногама, или  као кад видимо кућу без прозора.  Поглед је врло јак коноп, којим природа везује човека за себе. Чулном човеку сва  се природа представља једино у формама. Он се зауставља код сваког предмета и  његово чуђење пада на сваку форму. Духован човек пак, растапа огњем свога ума све  форме у некакав првобитни елемент и чуди се над тим јединим елементом. Но и ово је  само почетак духовности.  ОД ВИДИКА ЗАВИСИ МИР  Што ужи видик, то већи немир. Што шири видик, то мањи немир. Најшири видик,  божански мир. Што ужи видик, то већа цена себи. Што шири видик, то мања цена себи.  Најшири видик, најмања цена себи.  Кад би охола жаба из бунара стала покрај океана, изгубила би своју охолост.  САСТАВ ОВОГА ЖИВОТА  Овај живот не би се могао замислити без трога: Среће, несреће и смрти. Нешто  среће, нешто несреће и смрт омогућавају овај живот.  Морална хемија овога света још је чуднија од физичке хемије.  Срећа је дар Божији, несрећа допуштење Божије, а смрт победа Божија.  Стална срећа, без примеса несреће, постала би безбојна и досадна. Стална несрећа,  без смрти, учинила би овај живот паклом без излаза. У срећи људи неће‐хоће да се сете  Бога; у несрећи хоће‐неће да се сете Бога, а у смрти морају да се сете Бога.  БЕДНОЋА И ПРАЗНИНА  Што веће богатство изван Бога, то већа бедноћа. Што веће знање изван Бога, то  већа празнина.  Бог једини чини богатим и мудрим. Свет без Бога ствара просјаке и глупаке.  ТКАЊЕ И ОСИПАЊЕ  Ако дању ткаш, а ноћу осипаш, никада нећеш саткати. Ако дању зидаш, а ноћу  рушиш, никада нећеш сазидати. Ако се, дакле, молиш Богу, а чиниш оно што је зло пред  Богом, никада нећеш моћи своју душу ни саткати ни сазидати.  ЕXО СВОЈЕ ДУШЕ  Цела природа личи на један клавир, на коме су створења у ствари дирке. Које се  год дирке човек дотакне, чује ехо своје душе.  ЛЕПОТА ПРИРОДЕ  Сва лепота природе долази од тајанствености Тајанственога. Без ове  тајанствености Тајанственога природа не би могла ни за тренутак задржати ону тиху и  чедну лепоту, која кроз њу просијава.  Сва створена природа је облак, који задржава силну светлост и умерава пламен  Божанства. 

Танкост или дебелост тог облака зависи од нашег духовног вида. За префињене  духове тај облак је танак и прозрачан, за грубе дебео и таман.  ЧУЛА, РАЗУМ И УМ  Разум има на служби пет чула, ум има једно чуло. Чулo ума јесте разум.  Разумни су они људи, код којих разум господари чулима.  Умни су људи виши од разумних, као што су разумни људи виши од чулних.  Умни су они људи, код којих ум потпуно господари разумом, то јест код којих ум  само прима искуство, које му доноси разум, као сиров материјал, који он претвара у  нешто сасвим друго, што и не личи на разумом донето му искуство. Као што стомак  прима споља храну и претвара је у крв, то јест у нешто што и не личи на примљену  храну!  Људи пак, код којих разум преовладава умом и искуство разума остане једини ‐  несварени ‐ садржај ума, постају безумни. Као што се говори о поквареном стомаку и  несвареној храни, тако се може говорити о поквареном уму и несвареном ‐  неживотвореном ‐ искуству. И као што један организам мора да пропадне при огромној  количини хране, но без моћи сваривања, тако и ум мора да се помрачи при огромној  количини искуства и знања, кад изгуби моћ контроле обим и моћ преобраћања овога у  нешто сасвим неслично.  ЧИМЕ СЕ ХВАЛИШ?  Чиме се хвалиш?  Златом? То исто злато држала је планина у себи и није се хвалила.  Оделом? Ту исту свилу носила је гусеница у себи и није се хвалила.  Здрављем? Још боље здравље има вук у гори, но не хвали се.  Апетитом? Мравојед с апетитом једе мраве до смрти, а потом мрави њега једу.  Срећом? Гле, лисица је неповерљивија према срећи. И кад стоти пут успе да ухвати  кокош, она у страху ослушкује с које ће стране пући пушка.  Коњима? Како можеш високо мислити о својим коњима, кад они не мисле високо  ни о себи, нити ‐ о теби?  НЕ ВЕРУЈ СРЕЋИ  У богатству мисли, како ћеш с достојанством сносити сиромаштину. У срећи  мисли, како ћеш с достојанством сносити несрећу. Када те људи хвале мисли, како ћеш  с достојанством сносити њихове поруге.  А целога живота мисли, како ћеш с достојанством умрети.  СКРИВАТИ СЕБЕ ‐ СЛАБИТИ СЕБЕ  Понеки човек скрива своје слабости од оних, који га воле да га се не би згнушали.  И скрива себе од оних, који га хвале, да га не би наружили.  Двојако се греши. Прво, јер не зна да, кад би открио своје слабости, они који га  воле и хвале не би га мање волели и хвалили. Открију ли пак ови сами његове слабости,  онда ће неминовно доћи гнушање и поруга, којих се он толико боји.  Друго, јер заборавља да једно Око све види, све зна и све проказује. 

Боље, дакле, открити своје слабости раније него оставити их да нарасту и саме се  открију доцније. Јер је лакше поднети стид у младости, него у старости.  ПРОШЕТАЈ МИСЛИ ПО НЕБУ  Мисли твоје, које се по небу не прошетају, остају кржљаве и болесне. Речи твоје,  које не ударе о небо, остаће без еха и биће као котрљање камена, које зада страх  околини и не донесе никакву благодaт долини.  ВЕРА И ВЕРА  Што год више неверовања у неверујућих то јача вера у верујућих.  Изгнавши добру веру из себе неверујући остају са злом вером. Изгнана пак добра  вера из њих невидљивим путевима претходи у верујуће.  Изгнавши злу веру из себе верујући остају само са добром вером. Изгнана пак зла  вера из њих невидљивим путевима претходи у верујуће.  Што год зла вера добија у множини то добра вера добија у јачини. И обратно.  И тако од увек до увек иста је мера вере у свету.  Не бој се, дакле, за веру у Бога. Никад се не бој онога чега се Бог не боји.  ЧУДО  Добро дело је чудо, које два срца чини срећним. Зло дело је одсуство чуда, које два  срца суши.  Гле, нико не говори о чуду, када се трава суши, а сви говоре о чуду, када трава  расте.  БОГ И ПРИРОДА  Бог ствара, природа гради.  Бог ствара и мајсторе и материјал, и мајстори су један другом материјал. Но, ни  мајстори ни материјал не могу ништа саградити без непрестане, свеприсутне помоћи  Творца.  Питати: Где је Бог више присутан у природи, споља или изнутра, значи колико и  питати: Где је вода више мокра, споља или изнутра? Или, где је со више слана, споља  или изнутра? Или, где је мед више сладак, споља или изнутра?  ДИМЕНЗИЈЕ ЧОВЕКА  Није оно човек, што се може сместити у један гроб, но оно што се не може  сместити ни у васиону.  Мисли наше у истини знају се на оноликој даљини на колико се пружају.  Осећања наша распростиру се и објављују у оноликим бићима и световима, на  колико су упућена.  Наша добра воља, ако досеже до ангелских кругова, ствара око нас круг од  васионе, тако да све што је у том кругу осећа је.  Ако не свесно, а оно подсвеснo душа свих бића осећа наше мисли, наша осећања и  нашу добру вољу, у већој или мањој мери, што зависи и од тих бића и од нас самих.  Ваистину, није оно човек, што се може сместити у један гроб, но оно што се не  може сместити ни у васиону. 

ОПЕТ ТО МАЛО ДРУКЧИЈЕ  Не можеш познати део, док не познаш целину.  Ко не зна кола, не може знати ни точак. Ко познаје кола, познаће и точак.  Ко не зна кола, па нађе точак у пољу, трудиће се да позна точак. Он ће мерити  точак, бројати му састојке, пробати му особине, у лежању и у покрету и чудити се над  њим. Он може испитати точак боље и детаљније него и сам возар кола, али он не може  познати точак, ако никад није видео кола. А возар ће, са мање испитивања точка,  познати точак на први поглед. Јер возар познаје кола.  Не можеш познати бубрег, док не познаш целу овцу.  Не можеш познати ни ограду око своје куће, док не познаш свет.  Како ли ћеш тек познати човека, док не познаш једну целину више од света, једну  целину, преко које ни мисли човекове не могу ићи даље? Јер докле се год простиру  мисли човекове, дотле се простире човек.  Не прескачу ли и твоје мисли, Анатоле, сваки дан и сваки час све границе и ограде  васионе?  РАЈ И ПАКАО  Да ли може учинити добро оно што не постоји?  Гле, колико је добра учинио човечанству Пакао! Колико је зликоваца обратио у  покајнике! Колико грешника у светитеље! Колико злоумишљаја задржао од остварења!  Да ли може учинити неко добро оно што не постоји?  Гле, колико је добра учинио човечанству Рај! Колико је племенитих дела  инспирисао! Колико жалости претворио у радост! Колико суза избрисао! Колико  племенитих уздаха извукао! Колико божанских сећања осветлио и божанских тежњи  зажегао!  Филимоне, да ли оно што не постоји може учинити неко добро?  ИЗМИРЕЊЕ СА СУДБОМ  Шта значи "измирити се са судбом"?  Прво значење: као во, беспомоћно и безпротестно ићи на кланицу смрти.  Друго значење: као измучен син журити радосно преко смрти, као последње  препреке у наручје оцу.  СУЈЕТА  Као што трешња не доноси плода пре него отресе цвет, тако ни човек не може  донети плода духовног док не отресе са себе телесну сујету и спољашње кинђурење.  ОД БОГА СЕ НЕ ПОБЕЖЕ  Ако бегаш од Бога, он те неће јурити, али ће те чекати.  Којим год путем ходиш, срешћеш Бога. Но, ако не будеш познао Бога при сусрету,  твоје путовање пратиће чамотиња, као путовање ка гробљу.  На која год врата куцаш, Бог ће ти отворити. Ако ти Бог не отвори, ниједна ти се  врата неће отворити. 

Познање живога Бога има као прву грандиозну последицу, надмоћ живота над  смрћу. Непризнање Бога има као прву страшну последицу надмоћ смрти над животом.  У првом случају може се рећи: све ово светлуцање живота кроз таму смрти завршиће се  једним величанственим пожаром живота, у коме ће смрт сагорети. У другом случају  може се рећи: сва ова насиља смрти над нејаким искрама живота завршиће се  непокретном тамом и тишином, у којој ће се смрт вечно одмарати.  Ако избришеш Бога из васионе, избрисао си разлику између живота и смрти, и  предао си се смрти, дефинитивно уништење све и сва од обале до обале времена и  пространства.  Залуд бегаш од Бога, не можеш се сакрити. Он те истина неће гонити, али ће те  чекати. Но, он те неће чекати само на месту где си га ти оставио, он ће те чекати на свим  линијама и угловима света.  Лакше ћеш протрчати испод месеца него мимо Бога. Заиста, лакше ћеш побећи од  ваздуха, него од Бога.  ПИЛАТОВА ПРАВДА  О каквој правди то говориш? Не задужује ли Бог нас сваки дан више него што ми  можемо платити? Па ипак се Бог не жали на невраћање.  О каквим законима ти говориш? Ко није у стању испунити и онај минимум  дужности, што од њега закони траже, не може се назвати ни грађанином, још мање  херојем, а најмање светитељем.  Јерусалимска клика, на челу са Пилатом, неће одговарати за неиспуњење  државних закона, али ће одговарати за распеће Бога.  Кад човек испуни све законе, онда може рећи: Достигао сам животињу. Јер  животиња прецизно живи по одређеном јој закону. Ко није достигао животињу, како ће  достићи Бога?  ПЕТ ИМПУЛСА  Има пет главних импулса, којим се руководе људи у својим делима:  ‐ лична добит  ‐ родбинска или крвна веза  ‐ закони заједнице  ‐ савест, и  ‐ осећање присуства живога Бога.  Прва три импулса постоје и код животиња, претпоследњи код многих људи, а  последњи код неких људи.  Да се изразимо војничким језиком:  Пети импулс је као прва борбена линија, коју кад човек изгуби одступа и пада у  другу борбену линију (односно на четврти импулс), коју кад човек изгуби, одступа и  пада у трећу борбену линију (односно на трећи импулс), коју кад човек изгуби одступа  и пада у четврту борбену линију (односно на други импулс), коју кад човек изгуби  одступа и пада у пету борбену линију (односно у први импулс). 

Тако иде декаденца човека, декаденца и пропаст. Велимо и пропаст, јер човек  може изгубити и последњу борбену линију (односно и први импулс) и онда му ништа  не преостаје до тупог индиферентизма према свему, очајања и ‐ самоубиства.  ВРЕДНОСТИ  Кад неко одбаци Бога као главну вредност, онда му природа постаје главна  вредност.  Кад неко одбаци природу као главну вредност, онда му култура постаје главна  вредност.  Кад неко одбаци културу као главну вредност, онда му поједине групе људи или  предмета или поједини људи и поједине ствари постају главна вредност.  Но, одбацити Бога као главну вредност и истаћи потом дела Божија или дела  људска као главне вредности, значи исто толико колико и уситнити један златник у  сребро и заволети сребро више него ишчезли златник; и уситнити сребро у бакар и  заволети бакар више него ишчезло сребро.  ДЕТЕ И ФИЛОЗОФ  Дете живи у сезони која јесте, филозоф живи у сезони која ће наступити.  Заруменила се бехар‐шевтелија и лепотом својом привукла поглед и детета и  филозофа. Дете гледа и радује се ономе, што му око види. Филозоф гледа мислима у  другу сезону и на месту бехар‐шевтелије с тугом посматра сухи скелетон њен, по коме  не зује пчеле но јесења кукњава ветра.  Шта може разагнати облак с чела филозофа? Шта ‐ ако не продужена му мисао до  иза свих наших знаних сезона далеко, далеко, у сезону вечног пролећа?  НИЈЕ СВЕ ЛАЖ  "Овај свет је лаж"! ‐ Није истина.  Ако је у овом свету лисица лаж, лав није лаж. ако је змија лаж, во ‐ зар је?  Ако је у овом свету мајмун гад, коњ није гад. Ако је скорпија гад, славуј зар је?  Ако сматраш човечанство менажеријом, ипак ћеш имати избора.  Ако не желиш лаж, имаћеш друштва; ако презиреш гад, никад нећеш бити сам.  РАЗУМ И СРЦЕ  Кад сам разум прави рачун, срце се претвара у плачљив сунђер и брише. Кад само  срце прави рачун, разум се претвара у плачљив сунђер и брише. А црна табла душе  жудно чека све ново и ново писање у страху, да не пође у други свет ‐ без рачуна.  РАЗНИ ЉУДИ  Питам чулног човека: Ко си ти? А он одговара: Ја сам ја. ‐ И мисли на своје тело.  Питам мисаоног човека: Ко си ти? А он одговара: Два странца видим у себи, и ја се  пробијам између њих, гостујући час у једном час у другом. ‐ И мисли на инстинктивну и  свесну душу своју.  Питам духовног човека: Ко си ти? А он одговара: Има неко у дну душе моје,  пружам руке да га дохватим, но видим, да би ми зато требале руке дуже од васионе.  Питај њега ко сам ја?. 

ПРЕПИРКА ДВЕЈУ ШКОЛА  Сва препирка двеју школа састоји се у томе: Које су очи слепе ‐ спољашње или  унутрашње?  А вечити Вид одговара: И једне и друге су слепе ван Мене. А и једне и друге виде,  кад Ја гледам кроз њих и кад оне гледају кроз Мене.  ПРЕПИРКА ТРИЈУ ШКОЛА  Деист, теист или пантеист?  За верујућег ове речи не значе друго до место састанка са Богом. И за то баш оне  мало значе за њега, пошто је он уверен, да где год он одреди Богу рендез ‐ воус, Бог је  ту.  КЛЕТВА И БЛАГОСЛОВ  Старај се чинити људима оно, за што ће те у почетку и проклињати но на крају  крајева благосиљати, а никад оно, за што ће те у почетку благосиљати, но на крају  крајева проклињати.  Цар Нерон је у почетку благосиљао своју мајку, која га је храбрила на путу порока,  но, на крају крајева, кад га је порок довео до бесповратног амбиса, он ју је проклињао.  Дете у санкама на леду биће ти благодарно, ако га погураш с леђа, но кад се оклиза  у пропаст сматраће тебе за проузроковача своје несреће и проклињаће те.  Грешници ће те обасипати похвалама, ако будеш правдао њихове грехе, но не иди  им ни близу самртничке постеље, када буду били на издисају.  ЉУДИ ИМАЈУ ЗДРАВО СУЂЕЊЕ  Људи не верују у веру, коју проповедају маловерни.  Људи с неповерењем смотре на знање, које уче охоле незналице.  Људи се бунтају против богатства, кад је у рукама тврдице.  Људи презиру власт, кад је носи човек без достојанства.  Болесници нерадо позивају у помоћ јехтичаве лекаре.  Имају ипак људи здрав смисао и поштено суђење. Уморан путник љути се на  крчмара, који му не може понудити ни вечеру ни постељу и пита га: Зашто си се назвао  крчмаром?  ЖИВОТ И ПОЕЗИЈА  Стави свој живот у стихове.  И опет ти кажем: стави свој живот у стихове, ако хоћеш да осетиш живот  универзални, и да будеш с овим у вези и хармонији.  Можеш бити аналитичар песме, но не заборави певати песму. Песнички  критичари живе у миру, а песници само живе.  Анализа умртвљује, песма оживљава. Само поезија може васкрснути прозу.  Поезија је никла из дрвета живота, а проза из дрвета познања.  Сви говоримо: Лаж је малотрајна, а истина је вечна. Зашто поезија дуже живи од  прозе, ако не зато што је она ближа истини, ближа животу? И тако, ако ставиш свој  живот у стихове, бићеш ближи истини, ближи животу. 

ОСМЕХ  Над људским смехом од среће и кукњавом од несреће носи се један тајанствени  осмех, што греје, а не пали. Тај осмех је савршено несличан осмеху циника и презирача,  што леди.  Осмех мајке над раздраганим или болним дететом и осмех светитеља над моћним  и слабим, личи на тај тајанствени, узвишени осмех.  Шта значи тај осмех ако не саучешће у радости радосних и тузи тужних?  Шта каже тај осмех ако не, да ће се претерана радост на земљи ускоро умерити  жалошћу и да ће се претерана жалост на земљи ускоро умерити радошћу?  Мучно да две животиње на земљи јасније изражавају сумашедствије човека као  мајмун и хијена. ‐ Старај се, да се што више уздржаваш од лудачке гримасе мајмуна и  лудачке хипохондрије хијене.  Сети се увек тајанственог и милокрвног осмеха сличног осмеху мајке и светитеља  ‐ осмеха што изражава нормалност, здравље, мудрост, милост и вечност. И вечност ‐ јер  смех и плач су пролазни, док је осмех трајан.  СЕБИЧНОСТ И ХЕРОИЗАМ  Буди неповерљив према теоријама и разговорима о закону себичности. Не постоји  никакав закон себичности. Бог је присутан у васиони и људи су Божији сој.  Човек, који скочи у воду да спасе дављеника, једним потезом уништава теорије  такве и ућуткује такве разговоре.  ПРИРОДА ОГЛЕДАЛО ЧОВЕКА  Теорије о себичности не могу се оправдати природом. Људи су врло брзи да за  своје зло криве другога.  Природа се равна према људима. Према ћуди човека и природа удешава своју ћуд.  Док је Адам био покоран Богу и природа је била њему покорна. Када се он збунтовао  против Бога и природа се збунтовала против човека.  Као што једна одређена и јака мисао, или жеља, или страст, дејствује на цело тело  човеково и на нерве човекове до у саме врхове ових, тако и ћуд, расположење, вера и  морал човеков дејствује на сву природу с краја у крај.  Злоба човекова може испунити целу природу злобом, и милост човекова може  преобразити целу природу милошћу.  Код нас на Балкану и данас народ верује, да кише, суше, градобити, плодне и  неплодне године, здравље и помори зависе од моралне чистоте народа. Ово је  најстарија и најупорнија вера свих народа на земљи.  Према светим људима природа је милостива, према несветима и нечистима  осветљива.  Природа је, дакле, огледало човека. Какав је човек, онаквога га природа собом и  приказује.  Не постоји ниједан закон себичности у природи. Но, људи себични, у временима  плиме себичности, огледају своје унакажено лице у огледалу природе и приписују своју  ругобу огледалу.  Кад је огледало било одговорно за ругобно лице, које оно мора верно приказати? 

СВЕТИТЕЉ  Светитељ је највећи победилац: пред његовим ногама лежи свет мртав.  Када се гусеница претвори у лептира, лептир победоносно стоји на празној чаури.  Од свих дућана детету је најмилији дућан играчака. Од свих дућана у граду,  одраслом човеку је најдосаднији дућан дечијих играчака.  Што је свет лутака и слика за дете, то је овај физички свет за светитеља у часу када  душа његова узрасте у свет морални и духовни.  Откривена самообмана за духовна човека означава тачку, којом се завршава један  свет и почиње други.  ПРИРОДА ЈЕ ЖРТВА  Природа је жртва човеку.  Колико се људи жртвовало за природу? А природа се, по правилу, сва жртвује за  човека.  Природа је створена, да научи човека, да га пробуди, да га прикаже у свим  појединостима, да га освести и ‐ да се изгуби.  Сва је природа у човеку, сва, без изузетка. Она се налази у човеку као цела, а ван  човека као одломци речи, гласови, слова те песме. Она је у човеку као пуноћа живота, а  ван човека као крици и симболи живота.  ФАКТА, ЗАКОНИ И ИСТИНА  Деца досежу до факата, обични људи до закона, духовни људи једини досежу до  Истине.  Факт се да измерити, закон се да описати, Истина се не да ни измерити ни  описати.  Онај ко стоји у Истини, може Истину осетити, но не може је речима саопштити  онима, који стоје ван Истине, у кругу факата и закона.  Факта и закони скривају и ограничавају Истину и не дозвољавају да се о Истини  говори друкчије него кроз њих. Зато се духовни људи спуштају на ниво деце и обичних  људи, када говоре о Истини.  ГДЕ ЋЕШ ЗАКОПАТИ УБИЈЕНОГ?  Свеједно је, да ли ће ме убити микроби или људи. Само микроби неће одговарати  за убиство, а људи хоће.  Нека те поучи пример пчеле. Пецање човека пчела плаћа својим животом.  Сви убијени од твоје руке имају две вечне куће, једну у оном свету, а другу у твојој  савести.  Закопај убијеног где хоћеш, он ће се дићи у поноћи усред твоје душе и задаваће ти  питања, на која ћеш ти с муком и знојем до зоре одговарати.  КОРИСТАН ЧОВЕК  Није увек најкориснији народу онај човек, који је највиђенији и коме сав народ  ослушкује, но често онај, који скривен као савест, моли се Богу за народ и коме Бог  ослушкује. 

ЋУТЉИВА СЛУЖБА БОГА  Колико и колико има људи, који раде свој посао при сунчевој светлости од јутра до  мрака, а и не погледају у Сунце, не осете Сунце, не помисле ниједном мишљу на Сунце!  Колико и колико има људи, који проводе свој век при светлости, моћи и помоћи  Божијој, а и не погледају у Бога, не помисле ниједном мишљу на Бога!  И Сунце ћути без гнева и продужује светлити без престанка. И Бог ћути без гнева и  продужује помагати без престанка.  Но када настане тама, када падне магла, када заштипа мраз, тада се људи сећају  Сунца, обзиру се на Сунце, хвале Сунце, уздишу за Сунцем.  Тако и када настану страдања, оскудице, муке беcпомоћне и теснаци безизлазни,  људи се сећају Бога, обзиру се на Бога, хвале Бога, уздишу за Богом.  БОГ И ГРЕХ  Бог и грех леже на две противположне стране.  Нико не може окренути лице к Богу, док прво не окрене леђа греху. Нико не може  заволети Бога, док прво не омрзне грех.  Леђа не виде, те и онај, ко је окренут лицем ка греху, не може видети Бога.  И наш дух, као и наш глоб, има два антипода: исток и запад, светлост и сенку,  синовство и слугарство, благодат и закон.  Но љубав, ког духовног човека, брише антиподе и све чини светлошћу, синовством  и благодаћу.  ЧОВЕК ЧОВЕКУ СЛИКА  Нека ти сви људи које сретнеш, буду живе слике онога добра и зла, које је у теби.  Задржавај се мислима и љубављу стално на добрим сликама, да би и ти постао  сликом добра за браћу своју.  ПРОВИЂЕЊЕ  Провиђење се показује и у правилима и у изузецима. Но за људе оно изгледа  очигледније у изузецима.  У време једног пира цара Валтазара, када гости пијаху вино, и хваљаху богове  златне и сребрне и мједене и дрвене и камене, појави се рука и написа на зиду три  судбоносне речи: Мене, Текел, Уфарсин. Исте ноћи би убијен Валтазар, цар Халдејски  (Дан. 5).  Пророк Данило би бачен у јаму лавовску и преноћи с лавовима. И сутрадан га жива  извадише и нетакнута.  У изузетно срећним и у изузетно несрећним случајевима људи осећају одсутну  акцију Провиђења, онда акцијy правде, онда акцијy милости.  Ваздух је увек око нас и увек у акцији. Но, ми јако осећамо ваздух само кад ветар  дуне, и тада највише говоримо о ваздуху.  Као што јехтичав човек пак стално мисли о ваздуху тако и човек, свестан своје  грешности, стално мисли о Богу. Јер, гле и један и други принуђени су да мисле  непрестано о леку и лекару.  БЕЗ БОГА КАО БЕЗ ВАЗДУХА 

Као што би тица, кад би наишла на безваздушни простор, брзо се окренула ка  ваздуху, тако и ти брзо се окрени и бежи од друштва неверујућих, јер међу њима нећеш  се моћи одржати на крилима, но мораћеш пасти.  Ово ти још једанпут понављам:  Као што би тица, кад би наишла на безваздушни простор брзо се окренула ка  ваздуху, тако и ти брзо се окрени и бежи од друштва неверујућих, јер међу њима нећеш  се моћи одржати на крилима, но мораћеш пасти.  Бог је ваздух твоје душе. Ван тог ваздуха душа твоја мора пасти у прашину и као  змија пузити по прашини.  ЦАРСТВА  Једно ниже царство има праву реалност у једном вишем царству.  Царство природно има своју реалност у царству моралном. Царство морално има  своју реалност у царству духовном. Царство духовно има своју вечиту реалност у  Ономе, који нема кога ни шта да види изнад себе.  Свако више царство је ћутљиво, и може наћи израза себе у једном царству нижем  од себе. Отуда се може рећи, да је свако ниже царство прича о царству изнад себе. Или:  свако ниже царство је реч, којој је смисао скривен у једном вишем царству. И као што је  смисао и дух једне речи увек пространији од сваког царства нижег.  Ниједно царство не може имати адекватног израза себе нигде ван себе. Отуда  једно ниже царство јесте перфектан али не и адекватан израз једног вишег царства.  ТРАГЕДИЈА ЉУДСКОГ РАЗУМА  Трагедија људског разума састоји се из два чина. Први чин се може назвати  буквалност, а други вратоломност.  Буквалност је, када разум схвати један нижи свет пространијим од свих виших  светова тако, да сматра све више светове збијене и потпуно садржане у томе нижем  свету.  Вратоломност је, када разум превиди један свет, те везује онда први са трећим,  или други са четвртим, без средњег беочуга.  Буквалисти и вратоломисти су највеће штеточине у човечанству.  Први су стеснили све више светове у свет природни и тако покушали  идентификовати реч и смисао речи. Према њиховом схватању царство морално и  царство духовно и царство небесно и сам Бог ‐ све се садржи потпуно у царству  природном. Природа је, према томе и реч и објект речи и знак и дух. Следствено, није  дух речи реалност речи, но реч је реалност духа. Ако си и ти буквалиста, онда је твој  разум неписмен. Онда ти, при читању природе, личиш на дете, које сриче стране речи  без знања смисла тих речи.  Вратоломисти су они, који, рецимо прескоче царство морално, а признају царство  природе и царство духовно; или пак, прескоче сва царства између царства природног и  Бога. При овом фаталном скоку разум се спотиче и разбија два огледала, земаљско и  небесно. Тада по разбијеним огледалу земаљском играју сенке неморалних богова и  духова, а по разбијеном небесном огледалу играју неморални људи и животиње.  Ако си и вратоломиста, онда је твој разум разрок. Помешао си речи из разних  језика и слажеш причу коју и сам не разумеш. Просуо си небо по земљи и развејао 

земљу по небу, и по том облаку од прашине танцујеш са шивом Танцером, крадеш ватру  од богова са прометејом, и са Будом Гаутамом спасаваш богове!  Ово су два главна чина трагедије разума људског, уз безбројне остале сцене и  слике.  ОБЛАЦИ  Људи, који су сасвим близу Бога, "ходе с Богом" као Енох, не осећају се способним  да изразе Бога ни речима, ни знацима, ни формама.  Људи, који су мало даље од Бога него они први, осећају, да могу изразити Бога у  речима, у знацима и формама.  Људи, који су далеко од Бога, не могу да верују у Бога, док га не познаду изражена  у речима, знацима и формама.  Бог је милостив према свима и купа својом љубављу и ове последње као и оне  прве. Он је поставио месец да светли оним створењима, која би сагорела од непосредне  светлости Сунца.  Путниче на уској стази, корачај опрезно, од гушћег облака ка тањем; опрезно,  држећи се увек левом руком за облак, који постављаш и десном за облак, који среташ.  Да те огањ у танком облаку не сагори! Држи ово, но не пусти ни оно!  ИСТИНА И ДОБРО  Истина не може постојати без добра, нити добро без истине, нити обадвоје без  свога плода.  Ово је божански печат, којим је запечаћена свака твар и свако биће у свим  световима.  Док се цео печат не отвори, немогуће је познати ма коју твар и ма које биће, од  најмањег до највећег.  Својим трудом људи могу подићи само једну трећину тајанственог печата. Једини  онај, који је запечатио, може сасвим и отпечатити.  Негуј непрестано чистоту срца, да би ти се отворио печат ма и једне тајне у свету.  Јер је истина сваке ствари као никад незамагљено огледало, у коме може да види своју  небесну красоту.  НЕСРЕЋА  Несрећа, коју Бог попушта на нас, боља је од среће, коју ми сами себи зидамо.  На своје верне Бог увек благовремено попушта несрећу. То је глас пријатеља, који  у пoноћи виче заспалим: Пожар!  Мудар оставља запаљену кућу да гори, а он бежи са животом. А луд кука усред  огња и чека, да и он изгори у пламену куће.  СРЕЋА  Када ти срећа свије гнездо, за тебе и децу твоју, не мисли, да ће те она дуго  миловати, ни тебе ни децу твоју.  Против сваке наше среће на земљи кује се нека невидљива завера.  Чим се у гнезду среће добро настаниш и утоплиш, наједанпут се кроз гнездо  помаља глава змије. 

То је она иста срећа, коју је змија обећала Еви и ево, помаља се она иста змија да  покаже фирму твоје среће.  Нарицаше јадна мајка над двоје умрле деце:  ‐ Боже, зар немаде сажаљења према ова два црвића? А божански одговор дође јој  кроз једног духовника:  ‐ Имаде Бог сажаљења према твоја два црвића, мајко, зато их и узе. За тебе су они  црвићи, а за Бога они ће бити анђелчићи. Имаде Бог сажаљења и према теби и баш из  тог сажаљења и узе ти децу. Јер ти си се сувише била с децом утопила у гнездо среће, а  ниси смотрила главу змије над гнездом.  ТОРБА СРЕЋЕ  Торба наше земаљске среће увек је продерана. Што више у ту торбу трпаш, то се  више из ње просипа.  Најнеискуснији у божанској мудрости носе највеће торбе, а мудраци ходе без  торбе.  Ако се радујеш, што код тебе није овај случај, те што твоја торба не изгледа  продерана, а ти ослушни команду смрти, један, два, три ‐ и ти ћеш се осетити на ивици  гроба, у коме ће те притискивати, не само земља и твоја препуна торба среће, која  удвостручава таму и тежину гроба.  БОГ РАЗГОНИ НЕЗНАЊЕ  Што се више шири круг знања, то се више шири и круг незнања.  Што се више повећава број жеља задовољених, то се више повећава и број жеља  незадовољених.  Једини Бог у сразмери наше доброте и чистоте, може ограничити круг незнања и  смањити број жеља незадовољених.  Колико и колико је светих људи узвикнуло: Од када тебе познадох, Господе,  ишчезава мрак незнања мога и угаси се пламен жеља мојих!  ДНЕВНЕ НОВОСТИ  Дневне новости:  Људи убили цара у Русији, да би им било боље;  Људи убили председника у Пољској, да би им било боље;  Људи убили шест министара у Грчкој, да би им било боље.  Медицина је за последња столећа учинила слаб напредак према хирургији. И  политичка хирургија измакла је далеко од политичке медицине. Верује се у ампутацију  и ампутација се безобзирно врши, но крв липти из преосталог организма и не може се  зауставити.  У овоме случају, као и обично, све убице преварене су у рачуну. Убијени продужују  да играју улогу у друштву не мању него што су играли пре смрти. То сви виде, то сви  осећају, и сви се труде да зауставе липтећу крв из друштвеног организма, но  истовремено сви мисле и говоре о новим ампутацијама, о новом сечењу.  ПЛЕМЕНИТИ И НЕПЛЕМЕНИТИ 

Неплеменити се лако одомаћују на овом свету. Племенити су се увек осећали у  овоме свету као странци и пролазници.  Неплеменити траже ‐ и кажу, налазе ‐ своје порекло у буњишту и обору око куће  зато, сравњујући оно из чега су и оно што су, постају горди због свог човечанског лика и  образа.  Племенити траже и налазе своје порекло далеко над звезданим пламеновима у  разуму недостижном и светости неисказаној, зато постају смирени и жалосни, јер се  виде веома удаљени од лика и образа Божјег.  Племенитом не задаје много муке питање: Ко ме је створио? За њега би могла  постојати само једна алтернатива: или Бог или ја. Јер све остало он гледа око себе као  неразумније и од Бога и од себе самог. Па како он зна, да он сам себе није створио, то не  преостаје нико, не само у овој васиони него и у стотине оваквих васиона, ко би се могао  назвати створитељем њега, осим Бога јединога.  А неплеменити заврћу и уврћу питање и траже своје порекло у буњишту и обору  око куће, само да се не би имали кога бојати или кога стидети, и да би се имали чиме  хвалити.  ЗНАЊЕ И ВЛАДАЊЕ  Више зна један неук сељак него што то учен варошанин може претпоставити. Бог  га учи. Мање зна један учен варошанин него што један неук сељак може претпоставити.  Охолост смањује његово знање.  Учи шта хоћеш и знај што можеш, али једно не смеш не знати: да је увек  драгоценије добро владање него много знање.  Многозналица у робијашком гуњу изазива презрење, а незналица у робијашком  гуњу изазива сажаљење.  Кад се чује о неком ученом човеку, да је учинио неко зло дело, на свим уснама  лебди исто питање: Како је тај могао знати безброј ствари, а две главне није могао  научити: Бојати се Бога и чествовати људе?  Учи што хоћеш и знај што можеш, али једно не смеш научити: На зло употребити  своје знање. Колико је и колико пута речено: Боље и незнати него знати па  злоупотребити!  ОЧИ И РАЗУМ  Цео један свет може се сместити у једно око, а три света у један разум. Два ока  виде исто што и једно. И хиљаде очију виде исто што и једно.  Око је око за један свет, разум је око за три света. Око је сведок факата, разум је  сведок факата, закона и истине. Када два ока виде исто што и једно око, зашто се два  разума свађају око једне истине? Зато што је разум несравњено осетљивије огледало  него око, те када се и најмање замагли у њему се једва више шта да огледати него у оку  телесном. У замагљеном огледалу разума ‐ замагљеном од злобе и греха ‐ могу се  огледати само факта као и у оку телесном. Но замагљен разум може превући маглом и  око телесно. Тада се факта представљају кривим у оба та ока и у разуму и оку, као  кривим огледалима.  КАДА СЕ ЧОВЕК МОРА СЕТИТИ БОГА? 

И најгори човек мора се три пута у животу сетити Бога:  ‐ када види праведника да страда због његове кривице;  ‐ кад он сам страда због туђе кривице, и  ‐ када му дође час смрти.  Три пута у животу мора се заплакати и најтврђи грешник:  ‐ када га, гоњена од људи као дивљег звера, помилује мајчина рука;  ‐ када га болесна и осамљена посети његов противник, доносећи му дарове и  опроштај, и  ‐ када му на самрти свештеник каже: Не бој се, Божија милост је већа од твојих  грехова!  Три пута човек личи сам себи на Бога:  ‐ када му се роди син;  ‐ када схвати и усвоји Христа, и  ‐ када се помири са својим страдањем за правду.  СРЦЕ И ЈЕВАНЂЕЉЕ  Од блата је и твоје срце, од блата је и папир, на коме је исписано Јеванђеље. По  једном и по другом блату писао је Дух животворни. Зато једно писмо кореспондира  другом, једно ломи печате на другом, једно тумачи друго. Када свет једно сагори својом  страшћу и друго је у опасности од пожара.  ЛАЖ ДЕЛИ ОД БОГА  Од Бога нас не двоји истина него лаж, и само лаж. Рећи, да нас истина двоји од  Бога значи исто што и рећи, да нас Бог двоји од Бога.  Лажне мисли и лажне речи, лажни осећаји и лажна хотења ‐ то је сума лажи, која  нас води ка небићу, илузији и богоодречењу. Са твога пута, распута, авај, нема  повраћаја без великог земљотреса у животу човековом, када човек пада слеп на земљу,  као Савле и када га Бог подиже из прашине и немоћи и отвара му очи за обратни пут.  ФИГУРА ОД ПРАШИНЕ И ДИМА  У часу кад се човек одрече Бога свесно озбиљно и злобно ‐ а свако озбиљно  богоодречење је злобно ‐ он престаје бити човек, престаје бити животиња и постаје  један безимени феномен природни без категорије. Јер божански дух, који је Бог удахнуо  у његову фигуру од земље, оставља га.  Какав je човек, тада? То је тада празан прапорац, који се котрља и од котрљања  звечи.  Бог је узео свој дах себи. Шта је преостало? Једна фигура од прашине и дима, која  стоји ван створеног света.  Ако икада та фигура од прашине и дима поново постане човековом, то јест поново  прими у себе дах Божији, то је поновно стварање човека. Буквално ‐ поновљено чудо  стварања!  МРЖЊА  Ко мрзи цео свет, тај не може волети ни себе. 

Ко мрзи цео свет, тај презире самог себе. И баца самоме себи дневна уживања као  што баца комаде псу.  Ко мрзи цео свет, тај оглашава рат целом свету. На страни света стајаће и Бог.  Таквоме би боље било да каже планини: Лези на мене!  КРАЈЊА ПОБЕДА ДОБРА  Све воденице мељу у Божију корист.  Грех на једној страни буди добродетељ на другој. Притупљена крадљивост на  једној, несебични хероизам на другој. Болесна фантазија на једној, божанска  видовитост на другој.  Бог не ствара из зла добро, него пробуђеним злом буди успавано добро.  Никакво зло не можеш учинити, што неће, било теби самом, било неком другом,  отворити очи за одговарајуће добро.  Па како је драма овога света почела грехом и како сваком добру претходи зло,  значи, да ће се драма света завршити добром.  Када зло избаци и последњу карту, добро ће држати још једну у рукама.  И добро ће онда згрнути сву добит, а зло ће остати празно и ‐ банкрот.  ЈЕДНАКОСТ  Бог није Бог једнакости, но Бог љубави.  Једнакост би искључила сву правду и сву љубав ‐ искључила би сав морал. Љуби  ли муж жену своју због једнакости? И мајка љуби ли своје дете због једнакости? И  пријатељ љуби ли пријатеља због једнакости? Неједнакост је основ правде и  подстрекач љубави. Док траје љубав, нико не зна за једнакост. Док царује правда, нико  не говори о једнакости. Кад се изгуби љубав, људи говоре о правди и мисле о  једнакости. Кад с љубављу ишчезне и правда, људи говоре о једнакости и мисле о  неморалу.  То јест, кад ишчезне морал замењује га неморал.  Из гроба љубави ниче правда, из гроба правде ниче једнакост.  ТРАНС  Кад се човек уздигне до Бога, он је у трансу. Кад се Бог спусти у свет, он је у трансу.  У своме трансу човек је пасиван. У своме трансу Бог је активан. Оно је најпотпунија  пасивност човекова, ово је најпотпунија активност Божија.  У Исусу Христу показан је индивидуализиран транс Бога у свету и света у Богу.  СКУПОЦЕН СУД СА ЈЕФТИНИМ САДРЖАЈЕМ  Здрав си, млад си, окупан си, богат си, накићен си.  Но какав ужас, ако је твој дан оно што је споља, а твоја ноћ оно што је изнутра!  Каква жалост, ако су твоја уста пуна нечистих мисли и срце твоје пуно нечистих  жеља и страсти!  Тада сва твоја спољашња раскош служи повећању ефекта твоје унутрашње  сиромаштине; и твоја спољашња лепота служи повећању ефекта твоје унутрашње  ругобе; и твоја спољашња чистота служи повећању ефекта твоје унутрашње нечистоте. 

Не заборави, да људи осећају јаче смрад од нечистоте из скупоценог суда него из  јефтиног.  ЉУБАВ, И ОСТАЛО  Када љубав сустане, дужност је замењује.  Када дужност сустане, закон је замењује.  Докле мајка гори љубављу према своме детету, она чини више него што дужност и  закон налажу.  Када мајчина љубав према детету охлади, мајка чини само своју дужност, то јест  чини мање него што љубав може, а више него што закон налаже.  Када мајка омрзне своје дете, она чини само колико по закону мора да чини, то  јест мање него што љубав може и дужност налаже.  Љубав долази од Бога кроз душу.  Дужност долази од душе кроз разум.  Закон долази од разума кроз речи.  Ко признаје законе као суму свега морала, тај познаје само корице књиге о моралу.  А ко признаје љубав као суму морала, тај види и чита и познаје дух и живот  морала.  Ко признаје душу као праузрок света, тај види и чита само слова у књизи о свету.  А ко признаје живога Бога као праузрок света, тај види, чита и познаје дух и живот  света.  Љубав је слободна од свих закона, људских и природних и узвишенија од свих  дужности.  Не знајући прописе закона нити имена дужности, љубав их испуњава и  превазилази као што сунчев сјај превазилази рефлективни сјај камења и звезда.  САМ СЕБИ ГРОБ  За жаљење је грбав човек и за жаљење је слеп човек. Али нико није више за  жаљење од два човека:  онога ко се увек труди да оправда своје грехове, и  онога ко се увек труди да утврди себе у неверовању.  Шта можеш рећи о овој двојици осим да они од рођења до смрти праве од самих  себе сами себи гроб!  ШТО ВИШЕ ВЕРЕ  У неким болестима лекари препоручују што већу дозу лека, као на пример: Пиј  воде што више можеш!  Вера је сигуран лек нашој души само када се узима у највећи дози. Веруј што више  можеш!  ЉУБАВ ИЗНАД СВЕГА  Резоновањем о Богу ми држимо Бога на извесном растојању од себе.  Контемплацијом Бога ми скраћујемо то растојање. Молитвом скраћујемо то растојање 

на минимум. А сједињењем с Богом у љубави растојање се сасвим прекраћује, а с тим и  речи и мисли.  РЕЗОНОВАЊЕ  Резоновањем о Богу стварају се секте. Контемплација смањује број секти. Молитва  разгорева жељу за јединством с Богом. А љубав пламена према Богу је цемент за сву  цркву Божију и војујући и тријумфујући.  Резоновање је почетна степеница у дизању човека ка Богу. Људи, који су се попели  на вишу степеницу, нерадо се спуштају наниже. И они, који су се сјединили с Богом кроз  љубав, нерадо, врло нерадо се упуштају у резоновање о Богу.  Но постепеност је неизбежна. Орао мора да се затрчи преко поља пре него што  полети.  ДРЖАТИ СВА ВЕЖБАЊА  Капетан страже на Голготи резоновао је о Христу ‐ "Заиста овај бејаше Син  Божији"; покајани разбојник на крсту за час је контемплирао и за час се молио, а  Пресвета Мајка је грлила ноге распетог сина, рукама и љубављу, и душом била и сама  распета на истом крсту.  Нe реци: вежбање у једном довољно је. Употреби сва вежбања и једва ћеш постићи  циљ. Испитуј, размишљај, гледај духом, моли се ‐ да би се разгорела љубав у теби, која  открива све и даје све. Једно дрво тешко се разгорева само, два једно уз друго лакше, а  три још лакше.  АНАЛИЗА  Анализа убија љубав.  Зато је наука тако хладна.  И зато се и не говори о лепоти знања но само о корисности знања.  Заљубљен човек не пита ни за род, ни за године, ни за богатство своје љубљене. И  одуховљена душа, то јест душа у љубавном пламену према Богу, врло се нерадо упушта  у анализу Бога.  Љубав отпушта интелект као непотребног шпијуна. Али зато сједињује три луча у  једно ‐ ум, срце и душу ‐ и пали их у један пламен.  УДАЉЕНОСТ  Удаљеност непријатеља од непријатељa повећава мржњу међу непријатељима.  Удаљеност пријатеља од пријатеља повећава симпатију међу пријатељима.  Удаљеност мајке од детета повећава љубав и мајке и детета.  Наша удаљеност од Бога повећава љубав Божију према нама. Кад ово осетимо тада  нас пече стид као врело гвожђе, па се враћамо Богу бржим корацима него што смо  побегли од њега. Историја душе код већине људи није стално близина Богу нити стална  удаљеност од Бога него наизменично удаљење од Бога и враћање ка Богу.  О да би бар последњи наши дани на земљи били, не у удаљености од Бога, него у  Божијој непосредној близини!  ВОЈНИЧКИ РОК 

Ма колико изгледало чудно ипак је истина да ми долазимо у овај свет, не да у  њему живимо, него да се од њега спасемо. Као што људи не иду у рат, да се наслађују  ратом него да се спасу од рата!  Ради већег блага од рата људи иду у рат; ради већег блага од овог живота ми  долазимо у овај живот. Ради трајнијег и бољег живота ми долазимо у овај живот.  Прави хришћани никада нису сматрали овај живот друкчије него као војничку  службу. Сваки војник има да одслужи свој рок, и да иде кући. И као што војници броје  дане своје службе и с радошћу мисле на повратак дому, тако и хришћани непрестано  мисле о крају овога живота и о повратку дому свом.  САДРЖИНА ЖИВОТА  Када живот човека није испуњен Богом, није испуњен ни бићем и личи на једну  очајну празнину. Дужи су часови испуњени Богом него векови без Бога.  Све су ствари празнина ‐ вакyyм ‐ ако нису испуњене Богом.  Све су душе празнина, ако нису испуњене Богом.  Људи су у онолико битни у колико су испуњени Богом. Јер је само Бог биће.  Зато је илузија мислити, да су сви људи подједнако битни. Има људи битнијих и  небитнијих. То зависи од мере Бога, од мере бића, коју они носе у себи.  Са страхом ти кажем: Има и небитних људи. Они су као и да нису. И разликују се  они од људи са много битности као што се разликују предмети у сну од предмета на  јави. Но они ипак још постоје, они небитни људи, рећи ћеш? Да, јер и када се сасвим  угаси огањ, последњи дим се вије над ватриштем.  ТЕКОВИНЕ  Свака тековина, било у знању или у имању, стечена трчањем и трудом, мимо Бога,  повећава жеђ за тековином. Ма и трудом стечена, но мимо Бога таква је тековина грех.  А сваки грех појачава жељу за новим грехом.  Оно што се стече кроз Бога, оно чини човека задовољним; оно гаси жеђ.  ОТКРИВАЧ ТАЈНИ  Нису паметни људи својом памећу открили многе тајне него само својом жељом и  трудом су куцали на врата тајни и Бог им је отворио.  Људи су желели познање ствари и закона и Бог им је открио то, према њиховој  жељи и њиховом труду. Да су паметни људи са истом таквом жељом и трудом тражили  познање Бога, Бог би им открио себе онако исто као што им је открио радијум и  гравитацију.  Велики откривачи тајни створене природе снебивали су се пред похвалaма  људским, јер су осећали да је сва њихова заслуга састојала се у куцању на врата тајни, а  да је врата откључао Онај, који и држи кључеве свих тајни неба и земље (Лука, 11, 5‐8).  Зато, кад си успешан, реци: Господе, мени припада само труд, а теби успех.  Поступиш ли иначе занесен похвалом знај да ће небо поступити с тобом исто као  што и земља поступа с лоповом.  ПРОСТЕ ДУШЕ 

Код нас на Балкану још се налази по планинским селима простих душа с толиким  богатством доброте и чедности, да када би их бацили у главну улицу ма коју од пет и  пет престоница, ви би се нехотично сетили приче о благу заривеном под земљу.  ‐ Шта би тек било од ових простих душа, испуњених добротом и чедношћу, да су  простудирали седамдесет и седам варошких филозофија и теологија?  Било би несумњиво оно исто што и са здравим човеком, који би прогутао  седамдесет и седам пилула, одређених за болесна човека.  Уболестио би се.  Филозофије и теологије множе се тамо где се множи духовна затупелост. Тамо где  је болест, тамо је и медицина.  Однос вере према системима филозофије и теологије сличан је односу хигијене  према медицини.  ЗЛИ РАЗГОВОРИ  Које су две зле ствари, о којима људи најрадије разговарају? Туђи грех и своја  победа.  У ИМЕ БОЖИЈЕ  Све што се изгуби ради Бога, сачувао си; све што си сачувао ради себе, изгубио си.  Све што си дао у име Божије, дао си под интерес; све што си дао у име своје славе и  сујете, бацио си у воду.  Све што си примио од људи као од Бога, донело ти је радост; све што си примио од  људи као од људи, донело ти је бригу.  ОДНОС ПРЕМА БОГУ  У једном времену када се људи ставе у лажан однос према Богу, као јединој  стварности и вредности, сви њихови односи аутоматски постају лажни. Стварност и  вредност преносе се тада са Бога на сан и сањаче, и живот постаје као битка сенки када  се Сунце сакрије за облак.  Лажне теорије о Богу повлаче са собом неминовно лажне теорије научне,  политичке, друштвене и брачне и породичне. Једна лаж рађа се из друге; једна се  позива на другу; једна другу виче у помоћ.  Вештина се тада цени изнад карактера и множина изнад квалитета.  И сви се људи тада осећају да се гуше у лажи и сви вичу: Све је лаж! Но нико се не  враћа истини. Као када се пливачи удаље од обале па се почну давити и хватати један  другог. Сви они виде да су у истој опасности, али ипак вичу један другог у помоћ.  БИТНОСТ И ВРЕДНОСТ  Битност и вредност је једно исто.  Само оно што је битно има вредност. Осталo је све прича о битности и вредности.  Но битношћу се не може назвати оно што час јесте, час није, но само оно што  стално јесте.  У ризници овога света нема ничег што стално јесте. Но ова ризница папирног  новца указује на неку богату ризницу правих и трајних вредности. 

Бог је та богата ризница. Он је сва битност и сва вредност у исто време. Али и  многи духови и душе, у неколико светова, имају од Бога позајмљену стварност и  позајмљену вредност. Бог је позајмио човеку од своје битности и вредности, а човек је  позајмио природи од своје позајмљене битности и вредности.  Авај човеку, који сву своју битност и вредност препише на природу и преда  природи. Јер природу тиме неће обогатити, а себе ће упропастити. И биће ничији сан, из  кога нема ко да се пробуди и кога нема ко да исприча.  УНУТРАШЊА КРАСОТА СТВАРИ  О када би могао видети унутрашњу красоту ствари!  О када би могао видети унутрашњу светлост ствари ‐ океан светлости, у коме су  постављене ствари!  Мртви и живи подједнако се купају у том океану и разлике међу њима нема. Трава  што данас цвета као и она што је јуче увела подједнако су лепе и мирисне у тој  светлости.  О када би само могао видети то! Заиста, сузе би ти замениле све речи и љубав  божанска све остало.  ПРИРОДА ЈЕ ПРИЈАТЕЉ  Природа је пријатељ, а не непријатељ. Она је створена да буде друг и помоћник  човеку, а не роб и крвник.  Људи, који природу чине робом, чине је непријатељем и крвником.  Код нас на Балкану још је преостало нешто од старог поштовања природе и  милости према природи. Још дотрајава обичај ‐ недавно општи на Балкану ‐ да када  сељак хоће да сече дрво, или коси траву, или коље стоку, он се прекрсти и каже: Прости  Боже!  Народи, који су огласили рат природи на живот или смрт и који су измислили и  непоштедно применили бруталну девизу "експлоатација природе", навукли су и  навлаче на себе безбројна зла. Јер ко раскине своје пријатељске односе с природом,  раскида их неминовно и са Богом.  НЕЈЕДНАКА ЗАСЛУГА  Два човека не могу никада бити подједнако заслужни за исто дело.  Два човека не могу никада бити подједнако одговорна за исти грех.  Када један ученик Божијег закона и један учитељ Божијег закона учине исто добро  дело, први је заслужнији од другог.  А када један ученик Божијег закона и један учитељ Божјег закона учине исти грех,  други је одговорнији од првог.  Но, ипак Бог зна боље од људи и суди праведније од људи. Мојсеј је својом руком  убио човека, а Јуда није својим руком убио човека, него само издао. Па ипак колико  страшнији је грех и страшнија казна другога!  ТРАЈАЊЕ СТРАДАЊА  Воћар креше воће, да би брже и правилније расло. Но, ако преко мере скреше  гране и стабло, дрво ће се осушити. Веруј да твоје страдање никад не може прећи меру. 

Бог бди над сваким човеком пажљивије и милосрдније него ли ма који воћар над  својим воћем.  Дивно говори Нил Сорски: "Када лончар зна, колико треба држати лонац у огњу,  да се испече, а да не прсне, како не би Бог знао меру наших страдања"?  Веруј, да Бог има више расуђивања него човек.  СВЕТ НАС ПЛАШИ, ИСТИНА ХРАБРИ  Ко иде за Сунцем и види само оно што му Сунце показује, тај није ни корака  крочио у унутрашњи круг бића, но загледавши се у кариатиде пред музејом заборавио  је да уђе у музеј.  Ко за Сунцем ходи, и насмејан цео дан се хвата од руже за ружу, тај ће се по заласку  Сунца враћати уплакан хватајући се од трна за трн.  Сунце нам открива слова; ум нас учи читању речи, а једини Бог је веза међу  речима и смисао њихов.  Живот нас учи пролазности, смрт потврђује лекцију живота, а Бог одбацује обе  лекције.  Живот нас броји сваки дан у факта; смрт нас сваки дан страши косом закона, а  Истина нас сваки дан храбри: "Не бојте се! Ја сам вам спремила почасно место над  фактима, и сломила сам косу закона".  ВЛАДАЊЕ СОБОМ  Људи, који не могу владати својим срцем, још мање могу владати својим језиком.  Људи, који не могу завести мир у срцу свом, још мање могу завести мир у држави.    Људи, који не могу видети свет у себи, још мање могу видети себе у свету.  Људи, који не могу учествовати у туђем болу, још мање могу учествовати у туђој  радости.  РАСТОЈАЊЕ  Држи све ствари на одговарајућем растојању, само душу приближуј што више  Богу.  Ако проспеш воду на ватру, нећеш имати ни воде ни ватре.  Ако пожелиш туђе, омрзнућеш своје и обоје ћеш изгубити.  Ако се приближиш слушкињи колико и жени, нећеш имати ни слушкиње ни жене.  Ако често пијеш за туђе здравље, изгубићеш своје.  Ако непрестано бројиш туђе новце, све ћеш мање имати своје. Ако непрестано  бројиш туђе грехе, твоји ће се множити.  Ако гониш и стигнеш лисицу, вратићеш кокош, но ако гониш и стигнеш медведа  неће се вратити ни кошница ни ‐ ти.  СМЕТЊА ВРЛИНИ  Многим људима се увек чини, да када би били у другим приликама били би бољи  људи. 

Богаташу се чини, да је богатство сметња врлини, сиромаху сиромаштво, зналцу  знање, простаку простота, болесноме болест, здравоме здравље, староме старост, а  младоме младост.  То је само илузија и признање свог моралног пораза. Као када би се један лош  војник правдао: на овоме месту морам бити побеђен, нека ми се понуди друго место, и  ја ћу бити храбар! Прави војник је увек храбар, било да се одржи на своме месту било да  погине.  Да је цар Лазар утекао са Косова, сматрао би се побеђеним, но како је остао до  краја на своме месту и погинуо, он се сматра победиоцем.  Адам у Рају изгубио је веру, Јов на гнојишту утврди веру.  Пророк Илија никад не рече: Глад ми смета да будем послушан Богу! Нити цар  Давид рече: Круна ми смета да будем послушан Богу!  ВЕРА ‐ ОСНОВ ЉУБАВИ  Вера је основ љубави.  Бде непрестано, да држиш веру, и бде непрестано да семе љубави, које вера носи у  себи, порасте и донесе ти радост. Јер сама вера без љубави, остала би хладна и  безрадосна. Но и кад љубав у теби охлади, те не порасте и не донесе плод радости, држи  веру и чекај.  Држи веру пошто пото. И чекај, ма и годинама, док љубав из вере не никне.  Изгубиш ли љубав, изгубио си много, но изгубиш ли и веру, изгубио си све. Изгубиш ли  љубав, изгубио си плод с дрвета, но изгубиш ли веру, посекао си дрво.  Када једне године њива не роди, стрпљив домаћин обрађује њиву са двоструким  трудом, да би друге године родила. Говоре му суседи да њиву прода, а он ћути и ради.  Кад и друге године њива не роди, стрпљив домаћин обрађује њиву са троструким  трудом. Још јаче му суседи вичу да њиву прода, а он ћути и ради. Па кад њива роди  треће године, трострука је радост домаћина. Тада његови суседи ћуте, а он се радује. А  да је продао њиву прве године, чему би се радовао?  ПРИРОДНИ ЗАКОНИ  Никада се није толико говорило о природним законима као у модерно време и  никада се људи нису осећали толико робови тих закона као у модерно време. Честе  револуције и ратови ‐ доказ реченог ‐ јесу као проваљени чиреви под притиском  челичних обручева. Честе револуције и ратови и злочини и самоубиства, најјаснији су  демант свих модерних орација о слободи и напретку.  Никад се није толико проповедало поштовање природних закона као у модерно  доба. Но зашто се нико не усуди проповедати љубав према природним законима? Зато,  што би сви људи осећали одвратност према таквој проповеди. А духовни људи знају, да  су природни закони само слуге вечите љубави, и да је човек виши од природних закона.  Ма колико да се поштовање сматра врлином, оно је ипак врлина нижа од љубави.  Па када се ова нижа врлина захтева за један тако велики предмет као што су закони  природе, онда где је и колики ли је тек предмет највише врлине, љубави? Предмет  љубави је тамо где закони губе своју моћ и одакле добијају своју моћ.  РЕЧ ЉУБАВИ 

Бог је дао људима реч љубав, да том речју именују своју везу са њим.  Када људи злоупотребе ту реч и њену намену, па почну њом именовати своју везу  са земљом, онда та реч слаби у односу према Богу.  Речи губе своју магичну и божанску моћ, када се злоупотребе и постају као мртве.  Исто као једно северно дрво, пресађено на југ, што свене и осуши се.  ОТИМАЊЕ ОД ПРИРОДЕ  Када људи жедно отимају злато од природе, природа им даје отров под видом  злата.  Када људи жедно отимају знање од природе, природа им даје играчку место  правог знања.  А када људи кротко, и у Божије име, у име Домаћина природе, траже оно што им је  потребно, природа им даје оно што траже.  Мудра мајка даје детету све што дете, по потреби од ње тражи. А када дете  затражи нешто из пусте радозналости, мајка му даје неку играчку (сурогат) у замену за  оно што иште.  Тако поступа и Мудрост Божија са људима.  ОПТИМИЗАМ  Овај свет је гори од свију светова, које човек као човек може поднети. Још гори  свет од овога није за људе него за демоне.  Сви људи осећају, но беже од тог свог осећања као што невешт пливач, уплашен од  дубине морске, окреће леђа мору и плива ка обали.  Сви људи ово осећају, зато сви подозревају лаке оптимисте у шарлатанству. И  заиста, више је шарлатанства но правог оптимизма код оних који весело гледају у овај  свет, а међутим сматрају смрт тачком нашег живота.  Једини оптимист, без шарлатанства јесте онај, ко има храбрости да призна сву  страхоту овог живота, но и проницљивост, да види смрт не као тачку, но као запету  нашег живота ‐ запету, после које ће нам се дати чист лист, по коме се неће више писати  крвљу и сузама но златним зрацима божанске светлости и радости.  НАД АМБИСОМ  Као што безбрижна деца и не слуте сурову борбу живота, у којој се налази свет око  њих, тако и многи одрасли људи и не слуте, као и деца, страшну духовну борбу, коју  Христос, са својом ангелском и светитељском војском води против тамних сила у свету.  Само за духовна човека може се рећи да је изашао из доба детињства, ма колико да  је он велико дете у другом једном смислу. Зато духовни човек гледајући види  човечанство ‐ као мајка неразумно дете ‐ окружено страшном опасношћу.  И као што су детету често непојамни савети и опомене родитеља, који будним  оком прате дете у опасности, тако су многим и многим људима непојамни савети и  опомене духовних људи. Јер за многе остају за вазда невидљиве и невероватне визије,  које имају духовни људи и невидљив амбис, над којим спавају.  ОПТИМИЗАМ И ПЕСИМИЗАМ  Само оптимистичко решење загонетки живота може задовољити душу човекову. 

Сваки гладан пас има песимистичну филозофију. А гладни испосници хришћански  држали су се позитивних и оптимистичких решења загонетки живота.  Достојанство човека и јесте у томе, да се стално држи оптимизма без обзира на  своје стање у овоме свету. Дан за даном, и ноћ за ноћи демантују оптимизам, но  тајанствени зраци из оног света подстичу га и разгоревају.  Оптимизам или песимизам једног човека не зависи од његове ситости или глади,  но од броја и каквоће светова које он досеже својом визијом.  Ко види само материјални свет и ниједан више, он мора бити песимиста. Ко пак  види још више светова, бољих од овог, тај не може бити оптимиста, био он сит или  гладан.  ИНТЕЛЕКТУАЛНОСТ  Интелектуално развиће једног човека је најлакше, најбрже и ‐ ако је одвојено од  истовременог узвишења ума, очишћења срца и душе ‐ најопасније.  Оно је најлакше зато, што зависи само од множине чулних утисака и разумне  класификације и комбинације истих. За развиће свога интелекта ми имамо пет чула, а  за развиће остале три четврти човека имамо четири Јеванђеља. Да би постали  интелектуалци, за то нам служе хиљаде учитеља, а да би постали потпуни људи, за то  нам стоји на услузи само ‐ Христос.  Рећи: Ја сам интелектуалац ‐ значи исто што и рећи: Ја сам четвртина човека.  Отуда је име "интелектуалац" једно нечовечно име и једна оптужба себе самог.  ЈЕДАН БОЉИ СВЕТ  Бог је велики богаташ, који у овоме свету игра улогу великог сиромаха. Он  допушта свим својим створењима да се богате оним што желе и да тако изгледају  богатији од њега.  Но људи духовни, чији је дух пробуђен за визију светова бољих, осећаjу се  сиромашно са свим богатством овога света и знају поуздано да их чека једно  драгоценије и трајније богатство у тим вишим и бољим световима, где се Бог види као  велики богаташ.  Толико је Створитељ милостив и човекољубив да у случају и да он баш није  створио у почетку један бољи свет од овог, он би га створио сада због пламене жеље  милиона људских бића, која су платила и плаћају цену тога света.  Но највиши духови, најплеменитији љубитељи Бога, не чезну ни за једним  створеним светом но за Оним, који ствара светове.  НЕГУЈТЕ БЕСМРТНОСТ  Негујте децо, бесмртност у себи. Јер бесмртност није нешто што има тек почети,  но нешто што стално јесте у нама и што се има на крају само обелоданити у свој  красоти својој.  Смрт ће доћи да сагори, не бесмртност нашу но смртност.  Смрт непрестано стеже за гушу смртност нашу, докле не успе да је сасвим удави.  Ниједан атом бесмртног бића и живота у нама не подлежу смрти никад за никад.  Не подлеже смрти наше биће и наш живот, али се може од нас узети, ако га недостојно  носимо. Као што вода прође кроз кречан брег не могући да се задржи у њему! 

Зато негујте, децо, брижљиво бесмртност у себи, и радујте се. Још само тренутак ‐  два и ви ћете се наћи на њеној вечитој и слаткој нези.  ЕНТУЗИЈАЗАМ И ФАНАТИЗАМ  И ентузијазам је огањ, и фанатизам је огањ. Но прво је огањ без дима, друго је  горење са димом.  Ентузијазам значи: цео човек сабран и упућен на једну страну, без освртања. Кад  ум просуди и срце заволи и душа захоће, онда се човек уједињује и као уједињена сила  полази на велико дело. А сабран и уједињен човек је велика сила у овоме свету, заиста  већа него што и он сам о себи мисли.  Ентузијаст је човекољубив. Чим се у ентузијазму једнога човека крије мржња  против извесних људи, то није ентузијазам но фанатизам. Кад у пролеће гори гомила  ђубрета, испод ђубрета се извлачи пробуђена змија. Такав је фанатизам.  Ентузијазам је увек сила, која зида и ствара. Све велике друштвене организације,  сву велику уметност, сву узвишену поезију, све спасоносне и чисте хумане покрете ‐ све  је то створено ентузијазмом. Не треба никада заборавити, да ентузијазма без  човекољубља нема.  Фанатизам се показује у највећој сили својој у три случаја: у партијској политици,  у револуцији и у ратовима.  Као дан од ноћи тако се разликује ентузијазам од фанатизма. Први се руководи  љубављу и зида; други се руководи мржњом и руши. Први је саборан, католичан, други  је искључив, сектантан.  Фанатику увек недостаје нешто, час ум, час срце. Ентузијаста је увек цео човек.  Чувај се душо, да се не окрњиш, те да се твој ентузијазам не искриви у фанатизам.  КАДА ЦРКВА ГОВОРИ.  Када сви говоре, црква не може да дође до речи. Када се намршти судба и завеже  све језике, онда црква долази до речи; онда једина црква сме и може да говори.  ВЕРА У ЖИВОТ  Посведневно људи живе и опште међу собом више вером него ичим другим.  У гостионици човек руча с вером, да у јелу није отров; спава у постељи с вером, да  под јастуком нису скорпије; прима на пијаци банкноту с вером, да није лажна; купује у  дућану шибицу с вером, да није влажна; најмљује кочије с вером, да ће га кочијаш  одвести тамо куда треба; путује железницом с вером, да је возовођа нормалан човек те  да не мисли на самоубиство. Тежак сеје жито с вером, да ће семе нићи. Чобанин гони  стадо у пашњак с вером, да трава у њему није преко ноћи усахла. Жена жури с крчагом  на извор с вером, да из њега још вода тече. Школа почива на вери ученика у учитеља.  Држава почива на вери грађана у грађане и власт. Брак постоји на вери у  добронамерности обе стране. Пријатељство постоји на вери у искрености обе стране.  Преко 50% нашег земаљског живота и општења с људима и с природом, основано  је на вери. 50% нашег најпозитивнијег знања јесте чиста вера.  СЛОБОДА 

Хоћеш ли слободу, онда покушај прво ослободити се себе самог. Ако је у погледу  знања важило као врховно правило: познај себе самог ‐ то у погледу морала важи као  врховно правило: ослободи се себе самог!  Хоћеш ли да дођеш до слободе револуцијом, онда подигни револуцију прво против  себе самог и увидећеш да су све друге револуције излишне.  Хоћеш ли да дођеш до слободе ратом, онда поведи прво рат против себе самог, па  ако овај рат успешно окончаш, увидећеш да су сви други ратови сувишни.  Велиш да хоћеш слободу? Онда мораш стати уз Бога против себе и против света.  Прво против себе, јер у теби је и главно бојиште против света. Ако победиш свет ту, у  себи, на главном бојишту, победио си га на свим линијама. Ако га пак победиш на свим  линијама, а не победиш га у себи, он ће остати непобеђен у својој главној тврђави.  Ако не победиш себе, ти ћеш свима осталим напорима успети једино да ускачеш  из једне тамнице у другу, из једног кавеза у други. Слобода друштвена и слобода  национална, и слобода државна и слобода интернационална, без ослобођења од себе  самог, само су заводљива и лажљива имена разних тамница, разноликих кавеза.  Ослободи се себе самог и бићеш ван свих тамница и свих кавеза.  САДРЖАЈ ИСТОРИЈЕ  Главни садржај историје човечанства јесте решавање и уређење односа људи  према Богу. Све остало су епизоде и шатирања главног изгледа.  Периоди историје човечанства представљају или плиму или осеку у растојању  човека и Бога. Када је бивала плима, онда су велики уметници налазили инспирацију у  Богу; када је бивала осека, онда су велики уметници налазили инспирацију у природи.  То се може назвати уметност из прве руке и уметност из друге руке. Прва уметност  више је муженствена и драматична, друга више женствена и лирична. Када је отац  одсутан, онда мајка дочекује госте.  Свака осека, тј. падање од дивљења Богу на дивљење природи, означава  подетињење људи. Плима је здравље духовно, осека је нездравље духовно. Нормално је,  да зрео човек напушта сладуњаву привлачност природе и жури ка узвишеном региону  надприродног, реалног царства Божијег. Као што вели један персијски поет:  "Младенац мален и нејак  држи се скута матере своје.  Но кад омужа и порасте  он ходи барабар са оцем својим.  И ти се, гле, тако држиш матере:  природних тела и елемената  докле, порастао, не удружиш  се са Оцем својим Свевишњим".  Треба се сетити догађаја са дванаестогодишњим Исусом, када га је мајка нашла у  храму после дужег лутања и тражења.  ‐ Зашто сте ме тражили? ‐ упита Исус. Зар не знате да мени треба у ономе бити  што је Оца мојега?  ПОВЕРЕЊЕ 

Поверење више вреди него капитал. Вели трговац. Поверење у поларну звезду  више вреди него знање пута. Вели морепловац. С поверењем и ти дајеш мени руку,  пријатељу, и ја те донекле водим. Но човек може часом умрети и трговац штетовати.  Поларна звезда може се часом сакрити за црни облак, и морепловац залутати. А ја сам  пријатељу прегршт прашине коју ветар смрти може часом развејати.  Ко ће те повести даље од станице мога гроба? Коме ћеш путовођи тада поклонити  поверење?  Поклони га и тада и сада Исусу, који је развејао смрт као шаку прашине. Он је  пријатељ, који не умире, и на кога никакав црн облак не сме да наиђе.  СЛУЖБА БОГУ И ЉУДИМА  Служба Богу јесте у исто време служба људима; служба људима јесте у исто време  служба Богу.  Ми не можемо истински служити Богу, а да кроз то не служимо људима; нити  можемо истински служити људима, а да кроз то не служимо Богу.  Када горимо пред Богом као жртвена свећа, ми и тада светлимо људима; а када  горимо у тамници и светлимо сужњима као лојана свећа, ми смо и тада жртвена  светлост пред Богом.  САМОЋА  Зашто су сви велики духови волели самоћу? Зато што су волели друговање са  Богом, несметано друговање са већим од себе.  У самоћи наваљују на човека сви велики проблеми живота, чија база обухвата сву  земљу и чији се врхови губе у магли вечности и бескрајности. Па, мада их човек не може  решити, ипак осећа он неко језиво задовољство да стоји међу непобедивим џиновима.  Решене проблеме и откривене тајне људи презиру као што презиру и побеђене  непријатеље. Зато велики дух тражи самоћу, то јест тражи друштво већих од себе,  друштво неоткривених тајни, нерешених проблема, друштво свих џиновских  мистерија, које се све, групишу око мистерије Свевишњега.  ЋУТАЊЕ  Ћутање су волели сви велики духови, јер су дубоко осећали истинитост оне  народне изреке: Говор је сребро, ћутање је злато. Сваки мисаон човек искусио је на  себи, да он није оно што каже о себи но оно што прећути. Не оно што прећути  хотимично, но оно што прећути по нужди, јер не може да искаже.  Наши разговори у друштву јесу као ситна монета, којом себе откупљујемо, док  крупна монета остаје у нама, не показана. Или, ми се представљамо друштву у  летимичним фотографијама, док наш портрет остаје у нама, не показан.  Уосталом све велике стихије су највише ћутљиве, а сам Бог ћутљивији од свију,  док су све мале твари говорљиве. Какво је чудо, дакле, да су сви велики духови  ћутљиви?  ЕВА И МАРИЈА  Ева и Марија практично значе за нас телесну мудрост и духовну мудрост. У  црквеним песмама пева се: "Жена би причина страдања, жена и причина спасења". 

Ева је зажелела више него што су јој муж и Бог смели дати без опасности по њу. И  она је, с ђаволом, скочила у амбис и повукла са собом цео Рај. Тај амбис је историја.  Усред тог амбиса буктећих страсти, где се дрво искушења било размножило као црв,  Марија је уздигла своју душу високо изнад историје и обручила се Духу Светом.  Плод Евиног заигравања са ђаволом био је њен првенац ‐ човек крвник. А плод  Маријиног обручења са Духом Светим био је њен првенац ‐ човек Бог.  Ева је откотрљала точак живота наниже, Марија га управила навише.  Сва драма Еве и Марије не би за мене и тебе, пријатељу, била довољно значајна  кад она не би била најистинитије представљена драма наше сопствене душе.  ИЗМЕЂУ ЧОВЕКА И БОГА  Што је човек ближи Богу, то му се Бог чини већим, а човек мањим; што је човек  даље од Бога, то му се човек чини већим, а Бог мањим.  Постоји једна раздаљина између човека и Бога на којој се човек губи, а Бог остаје;  и постоји друга једна раздаљина, на којој се Бог губи, а човек остаје.  Одрицање Бога не доказује савршено ништа о Богу него показује дужину  раздаљине између одрицатеља и Бога. Када један одрицатељ Бога поверује поново у  Бога тиме показује само да је дужина раздаљине између њега и Бога скраћена.  Да би један човек дошао до сазнања о пирамидама египатским, мора или  поверовати онима, који су били у непосредној близини пирамида, или мора сам доћи у  непосредну близину пирамида. Трећег начина нема.  Тако и сваки човек може доћи до сазнања о Богу или верујући онима, који су  стајали и стоје у непосредној близини Бога, или мора се потрудити да сам дође у  непосредну близину Богу.  Теби изгледа смешан и жалостан онај, ко одриче постојање пирамиде на том  основу, што он лично није видео пирамиде? Још смешнији и жалоснији изгледа онај ко  одриче Бога на том основу. Смешнији и жалоснији изгледа овај други од оног првог  зато што:  Прво, јер пирамиде се могу лично познати само на једном месту у целом свету, док  се Бог може лично познати на сваком месту широм целог света и друго, јер хиљаде и  хиљаде пута већи је број оних сведока који су лично познали Бога, од броја оних који су  лично познали пирамиде.  ВИЗИЈА БОГА  У непосредној близини Божијој и при интензивној визији Бога, као све у свему,  овај свет ишчезава као непостојећи. Ово су осетили и неколики моћни духови и у  другим религијама, као: Патанџали и Шанкара у Индији, муслимански Суфи у Персији,  Плотин међу Римљанима и други. У хришћанству је број оваквих душа у трансу  огроман. У Западној цркви карактеристични су примери ове врсте Свети Фрања, Света  Тереза и Мадам Гијон.  Како би се могла описати ова визија Бога, ово виђење Бога кроз све предмете у  васиони? Као гледање Сунца кроз стакло, при чему стакло остаје невиђено.  При интензивној визији Бога устрашени ‐ најпре устрашени ‐ један човек пита  Бога: Куда бих отишао од духа Твојега, и од лица Твојега куда бих утекао? (Псалам, 139). 

БИТИ МИРАН КАО ДУБИНА МОРСКА  Нека се таласа живот око тебе као узбуркано море, ти се старај бити миран душом  као дубина морска.  Један војсковођа посматрао је хладно своју војску у борби, како се нија час напред  час назад. Када су му преплашени ађутанти саопштили потпун пораз, он се ни најмање  није променио. "Како то?" питали су га доцније. А он одговори: "Када ме је мајка родила,  ја нисам знао ни за пораз ни за победу. Зашто као зрео човек не би могао имати држање  које сам имао као младенац?" Или, она слична реч праведног Јова: "Го сам изашао из  утробе матере своје, го ћу се и вратити" (Јов, 1, 21).  Једна мајка корела сина, што је три године путовао по свету. "Оставио си свој дом,  па си отишао да луташ!" ‐ "Вараш се мајко, одговори син, моје ноге и очи су лутале по  свету, но ја сам све три године провео с тобом под овим кровом."  Може ветар колебати један храст колико хоће, корен храста остаће миран. Храст је  дубоко урастао у корен у земљу, и то је што га спасава од свих ветрова. Тако и ти мораш  душом, кореном своје душе, дубоко урасти у Бога и то те једино може спасти од свих  опасних таласања и колебања.  КО МОЖЕ ОСВЕТЛИТИ ГРОБ?  Сва светлост у васиони да се слије у једно Сунце, не би могла осветлити тајну  једног гроба.  Напротив, што више светлости око нас, што више раскоши природне и културне,  што више смеха и цвећа, то нам се гроб чини мрачнијим. Највећи песимизам у свету  појавио се, не у сиромашној Палестини или у Грчкој, него у Индији, у земљи највеће  природне раскоши.  Све оно, што овај живот чини угоднијим, светлијим и слађим, све то пооштрава  жалац смрти. Кроз прозор лије се на нас светлост Сунца, а кроз врата шиба нас хладан  ветар. Такав је овај живот у коме се кроз један отвор излива на нас запрепашћујући  блесак природе, а кроз други шиба нас хладан ветар смрти.  Иде весела дружина друмом и сва накићена насмејана васиона, рекао би, учествује  у њеном весељу. Наједанпут појављује се пред веселом дружином ‐ свеж гроб украј  друма! Слади се човек најслађом рибом и чини му се да његова сласт преображава  слашћу све људе и ствари унаоколо. Наједанпут кост у грлу!  Да ли је био и да ли постоји неко, ко може ући с лампом у гроб, а не изгубити осмех  живота? Неко, ко може оно што сва ова смртна васиона не може? Сва друга питања  сустижу се у овом чвору.  Обзири се колико хоћеш на мудре људе, и на оне који су били и оне који сада јесу,  нико ти од њих не може помоћи да завириш у гроб и сачуваш животни осмех осим ‐  Христа.  МУЧЕНИШТВО ХРИСТОВО  Троструко је било мучеништво Христово за живота његова на земљи, троструко је  мучеништво његово и кроз сву историју.  Једно је мучеништво његове личности, друго је мучеништво његових дела, треће  је мучеништво његове науке. 

Он је убијен као "варалица" и "безбожник" ‐ и стотине хиљада његових следбеника  мучени су и убијани као такви кроз векове и историју. Кроз ове је Христос поново мучен  и убијан.  Његова дела су или одрицана као непостојећа или осуђивана као мађионичарска.  Тако је било за његова живота на земљи, тако се ево, до у сами двадесети век његова  дела од разних људи и разних група као таква квалификују и осуђују.  Његова наука је осуђена у Јерусалиму или као занесењачка, или као излишна јер  већ садржана у старој мудрости и старим законима или пак као штетна.  И све је то било и бива "како је писано". "Нека се не уплаше срца ваша". "Христос не  би био Христос, када не би мирно и сигурно могао ходити по бурноме мору, него дете,  које се вози у карлици по мирној води".  Тако је морало бити, но тешко онима кроз које је то бивало. Они су скакали у огањ,  да га угасе, но огањ их је гутао и све се већма разгоревао. Да ће се то све десити ‐ "тако  је писано" унапред.  Често се баца снег у ватру, да се ватра већма разгори.  БИТИ ЧОВЕК ТО ЈЕ МАЛО  Учини добро и закопај под камен, оно ће од камена начинити себи језик и  објавити се.  Ако си у тамници због правде, све звезде ће сијати над твојом тамницом и радити  за твоју слободу.  Ако си на вешалима због правде, сва небеса ускомешаће се и радиће да твоју смрт  обрате у живот.  Буди човек, то је мало речено.  Будите богови, вели Свето Писмо.  Буди човек, то је кратак програм.  Будите богови, то је највиши програм.  Огладнели, ниједан вас програм неће наситити осим највишега.  Ожеднели, ниједан вас програм неће напојити осим највишега.  Они, који вам руморе у уши: Будите људи ‐ уствари руморе вам: Будите то што  јесте мало друкчије.  А Бог вам, с вером у вас шапће највишу и најмилију тајну: Будите богови!  И више од овога ништа се не може рећи. Изнад овога речи се губе и ћутање постаје  речито.  ЈАКОВЉЕВО ХРВАЊЕ С БОГОМ  Ако си човек, мораш се у овоме животу хрвати с Богом као што се и Јаков хрвао.  Благо теби, ако Бог однесе победу над тобом. Тешко теби, ако ти Бога победиш и  останеш ‐ сам на мегдану. Јер у том случају ниси ти победио него смрт.  ГРОМ И ГРОМОВНИК  Када вода испари и као пара постане невидљива, тада изгледа најнемоћнија. Но  баш тада ствара громове. 

Тако и Христос. Када је био положен у гроб и уништен за очи људске изгледао је  најнемоћнији. Но, баш тада је он постао гром и громовник за историју света.  МАЛА И ВЕЛИКА УТЕХА  Не постоји некрунисана глава на земљи.  Звездано небо виси као драгоцена круна над сваком људском главом. Но, једна реч  ‐ Оченаш ‐ доноси срцу више утехе него та круна. Гле, та иста круна крунише и главе  магараца, но она реч не доноси срцу магараца никакву утеху.  ОДБЛЕСАК  Сунце расипа свој сунчани сјај подједнако обилно и по чистом и по миришљавом  камењу, при чему само чисто камење одсјајује.  И Бог расипа свој божански сјај подједнако обилно и по чистим и по миришљавим  душама, при чему само чисте душе одсјајују.  НЕЧИСТОЋА ДУШЕ  И најгнуснија нечистоћа тела је ситница према нечистоћи упрљане душе. Нешто  воде и нешто сапуна и сва нечистоћа тела бива смивена: и блато и смрад и ваши и гад.  Али нечистоћа душе не може се смити никаквим средством, докле се душа не обнови.  Нечист патос се пере, но не мора увек да се замењује новим, да би био чист. Али  нечист ваздух у соби не може се ничим опрати, ничим очистити ‐ он се мора изгнати из  собе и заменити чистим ваздухом. Тако је и са душом. Упрљана душа мора се обновити,  препородити, да би постала чиста.  Кад има прозор на соби, лако је нечист ваздух очистити и свежим га заменити. Но,  како ће се нечист ваздух очистити у просторијама без прозора?  Чија душа има прозор према Богу, лако ће се освежити, очистити, обновити,  препородити. Но како ће се очистити нечиста душа у онога, ко нема никаква отвора  према Богу, као извору душевне свежине и подмлађивања?  МЕГДАНЏИЈА НА ДРУМУ  Ко највише напада, најмање осваја.  Ко најмање отпора даје, најмање бива нападан.  Алчан и жедан славе и богатства највећма напада овај свет, зато и осваја најмање  вредности овога света, а при том своју сопствену вредност губи.  Смирен човек најмање отпора даје, зато најмање бива нападан.  Природа не воли узбуне међу људима и кажњава их помором и глађу.  Мегданџија на друму има за непријатеље не само људе но и природу. И ако га  промаши стрела из жбуна, неће га промашити гром из неба.  НАЈДОСАДНИЈИ ДРУГ  Друговање духовна и телесна човека једва је што угодније и дуготрајније од  друговања овце и шакала.  Ако си духован човек, нико ти не може бити досаднији друг од човека, који  највише воли да говори о стицању богатства и телесним уживањима. 

Ако си богаташ и највише волиш да говориш о богатству и телесним уживањима,  нико ти не може бити досаднији друг од човека духовна, који говори о Богу и души.  Духовни човек никада, ни у животу ни на самрти, неће пожелети друштво  телесног човека, нити ће се икад покајати што није следовао саветима овога. А телесан  човек пожелеће, ако не пре, а оно на самрти друштво духовног човека и покајаће се што  није следовао саветима овога.  БОГАТАШ И БОГАТСТВО  Велико богатство само по себи није ни зло ни добро.  Велико знање само по себи није ни зло ни добро.  Но у рукама зла човека богатство постаје зло, а у рукама добра човека богатство  постаје добро.  Исто тако, у глави покварена човека знање постаје отров, а у глави добра човека  знање постаје лек.  ПРИЈАТЕЉСТВО И НЕПРИЈАТЕЉСТВО  Човек никада не може мрзети непријатеља незналицу, колико непријатеља  развратника.  Непријатељ из незнања никад није толико одвратан колико непријатељ из  покварености.  Ми постајемо непријатељи једноме човеку, када познамо његове зле особине, а не  познамо његове добре особине. И ми постајемо пријатељи једноме човеку, када уочимо  његове добре особине, а превидимо његове зле особине.  Јачина нашег пријатељства и непријатељства према људима, дакле, не зависи од  тих људи него од нас самих ‐ од нашег познања и наше уочљивости.  ДУХ ПРОТИВЉЕЊА  Ко год се противи Божијем закону, тај ће се убрзо почети противити природном и  друштвеном закону.  Ко год се противи вољи Божијој, тај ће се ускоро почети противити свачијој вољи.  Ко год се противи власти Божијој, тај ће се ускоро почети противити свакој  власти.  Ко год се противи љубави Божијој, тај ће се ускоро почети противити и љубави  мајке, жене, деце и пријатеља. Љубав таквог створења претвориће се у самољубље,  самољубље у очајање, а очајање је најкраћи пут ка самоубиству.  САМОУБИСТВО  Самоубиство није скраћење мука, но продужење.  Пчела, која пребегне из једне кошнице у другу, постаје немила на две стране:  немила у кошници из које је одбегла, и немила у кошници у коју је добегла.  Самоубиство је покушај бекства из овог царства живота. Но бегунаца ни једно  царство не прима радо.  Убиство је индиректан атентат на живот, самоубиство је директан атентат на  живот. Убиство је израз делимичног презрења живота, самоубиство је израз крајњег и  потпуног презрења живота. 

Убиство је већ само собом једна врста самоубиства, пошто је живот твој и твога  суседа један живот. Али убиством ти хоћеш да убијеш део живота, који се може бранити  од тебе, док самоубиством ти хоћеш да убијеш део живота који се од тебе не може  бранити. Гле, живот у твоме суседу може се бранити од тебе, но живот у теби савршено  је без одбране према теби. А убиство онога што се не брани повлачи собом казну и  мучење у свим царствима живота.  ВЕЗАНОСТ ЗА ЗЕМЉУ  Што мајка дуже љуљушка дете, то доцније дете прохода.  Што дуже мајка доји дете, то се доцније дете научи на тврђу храну.  И човек, кога земља дуго притеже у свој загрљај, доцкан се усправи попут неба. И  онај, кога земља дуго храни својим сладуњавим соковима, доцкан сe прилагоди  духовној храни.  НЕМАТЕРИЈАЛНИ СВЕТОВИ  Отвори своју душу за светове нематеријалне.  Један од тих светова тиска се око тебе, тражећи твоју помоћ. Други од тих светова  нуди ти своју помоћ. Не одбијај ни један ни други.  Не одбијај ни један ни други, јер и ти ћеш данас сутра бити у једном од тих  светова. Не одбијај ни један ни други, да би се удостојио бити чланом бољег света.  ЖИВОТ ПОСЛЕ СМРТИ  Као што човек надживљује своју острижену косу, или одсечене нокте, руке или  ноге, тако ће надживети цело тело своје.  И као што се бео облак разликује од залеђене воде, и усијан челик од хладна  челика, тако се разликује човек у бесмртном свету од себе самог у смртном свету.  КАДА ЋЕМО БИТИ СРЕЋНИ?  Срећом ће наградити Бог верне своје (то јест сличне Себи) и то не срећом  животиње, но срећом Бога.  Неће Бог одоцнити са наградом, али неће ни похитати. Да ли тежак очекује плод  од пшенице чим посеје пшеницу? И тркач у кочији ‐ да ли очекује награду усред трке? И  морепловац ‐ да ли очекује видети пристаниште усред океана? И домаћин њиве ‐ да ли  исплаћује посленике у њиви за време посла?  Зашто ти онда очекујеш награду усред трке, насред океана и усред посла?  У овај живот си послат не да имаш срећу, него да је заслужиш.  СТРАХ ОД СМРТИ  Није свагда и свугде исти страх од смрти нити исто јунаштво при умирању.  Најтеже је човеку умрети усред веселе гомиле, када се ова весели његовој смрти.  Ту се показује највеће јунаштво или највећи страх.  У таквим околностима умирали су хришћански мученици у веселим римским  амфитеатрима.  Потом најтеже је човеку умрети када му се учини да он сам умире, а да цео свет  нетакнуто оставља у животу. Па још кад уз то пријатељи плачу око њега! Човек тада 

осећа страх од смрти помешан са стидом. Много је лакше човеку умрети у двобоју ‐  теже у двобоју са звери него са човеком ‐ када даје удар и прима удар. И то је страх  велики, но мањи него у прва два случаја.  А најмањи је страх од смрти у великим биткама, где човек скаче у смрт преко  мртвих људи. И најмање је правих јунака у великим биткама, где се умире у множини.  Једном речју, смрт је несравњено страшнија, када прстима чупа влат по влат на  пространој њиви живота, него када косом коси откосе.  Ако желиш умрети као јунаци из прва два случаја, онда ти се само може рећи: буди  храбар, сваки дан је велика битка у васцелој васиони и ти умиреш са пола васионе. Јер  као што ти удишеш и издишеш ваздух, тако сва васиона непрекидно удише и издише  живот.  РАЗЛИКА У СХВАТАЊУ  Што је један предмет сиромашнији у карактеристикама, то је међу људима мања  разлика у схватању тога предмета. Што је један предмет богатији у карактеристикама,  то је међу људима већа разлика у схватању тога предмета.  Па како је Бог несравњено већи и богатији од свих предмета на небу и на земљи,  то постоји о њему највећа раскош у разноликости схватању међу људима.  Лако је свима људима на земљи имати истовремено мишљење о камену и  ветриолу, али није им лако свима имати истоветно мишљење о Богу.  Осим неисцрпног богатства духовних добара и карактеристика моћи, славе и  величине Божије, разноликост у схватањима Бога код људи потиче и од разнолико  сложених и разнолико наглашених способности душевних код сваког човека на земљи,  као и код сваке расе људске.  Но, нико није слеп према живом и преславном бићу Бога због способности, него  због неспособности.  ДРАГИ КАМЕН  Дође монах из пустиње међу људе и донесе један завежљај. То беше грумен  дијаманата завијен у лист смоквин увео.  И држаше монах завежљај у руци, а својим дрхтавим гласом описиваше нађени  грумен дијаманата, што беше у листу смокве увелом:  ‐ Када се једна страна овог камена окрене ка створењима и стварима, сва створења  и ствари на земљи заблистају се лепотом, која превазилази све њихове жудње и снове.  ‐ Покажи нам га! ‐ повикаше људи. Но монах као да не чу, продужаваше:  ‐ Када се друга страна окрене ка гробовима, они се отварају и мртви се виде живи  као и живи.  ‐ Покажи нам га! ‐ још јаче повикаше људи. Но, монах као да не чу, продужаваше:  ‐ Када се трећа страна окрене ка духовном свету, толика светлост блесне од  камена, да и Сунце и звезде и све ствари доле и горе ишчезну као у потопу од те  светлости.  ‐ Aх, покажи нам га! ‐ јако и гневно повикаше људи. А монах рече:  ‐ Не могу да вам га покажем. Јер не може да се извади из овог листа, док се он не  подере. 

Насмејаше се људи хохотом, и повикаше:  ‐ Па тај лист је иначе увео, а и да није увео, не вреди ништа према вредности коју  носи у себи.  Озбиљан беше монах и дрхтав беше глас његов, па одговори:  ‐ Ви велите, да овај лист смоквин увели не вреди ништа, ја вам велим да он вреди  таман онолико колико и ваше тело према драгом камену, који се крије у њему.  И наједанпут подера монах онај лист увели и показа драги камен.  И сва уста замукоше задуго. И све очи видеше и уверише се да прича монахова  беше истина.  А када се разиђоше, свак осећаше, да у себи носи онај пречудни драги камен, што  га монах беше нашао у пустињи. И беху радосни.  МОРАЛНИ ХЕРОЈ  Часовник је, јел да, једна предивна справа и свак се мора дивити првом изумевачу  те справе.  Но замисли, да будеш упитан: Кога би више волео видети: изумевача или Југовића  Мајку? Да ли би се и за тренутак колебао с одговором?  Радијум је један необичан елемент, необично користан, како за даљи научни рад,  тако и за практичну примену у животу. Но кога би више волео видети: проналазача  радијума или Јованку од Арка?  Један твој земљак је највећи електричар у свету. Други твој земљак је био ђакон  Авакум, који је ходећи на смрт с коцем на леђима певао: "Срб је Христов, радујте се  смрти!". Ког би дакле волео да видиш, оног првог или овог другог?  Зашто питати? Све неразвраћени људи на земљи у којима још савест живи биће  неподељени у избору.  Један научни проналазак цени се као што се цени свака вештина и добит. Али  један морални херој изгледа као један отвор на звезданој васиони кроз који се гледа у  вечност. Он је изнад сваке цене.  Научник је као вешт ловац, који је ухватио траг и уловио улов.  Али морални херој! Шта има заједничко са фактима и законима природе?  ДУША НЕ ЗНА ЗА УМОР  ‐ Дај ми одмора телу!  У крајњој линији ово значи: дај ми сна!  ‐ Дај ми одмора души!  У крајњој линији значи: дај ми Бога!  Смешно је и мислити да душа која позајмљује снагу телу, може се тако брзо  уморити као тело и још да се мора тако дуго одмарати као тело.  Ноћу душа ради као и дању; ноћу она резимира и сварује своју дневну лекцију. И  ноћу душа изриче свој страшни суд над човеком за минули рад.  Испосници светогорски, као уопште испосници источни, имају обичај подуже  спавати дању док ноћ проводе у размишљању и молитви. Ово је од огромног значаја по 

њихову душу. У ноћној тишини и тами, када се активност чула заустави, душа ради  несметано и стално.  Непрестано општење душе једног духовника с невидљивим, нечулним светом,  наравно, чини и његове снове различним од снова чулних људи.  Велики молитвеници знају из искуства да је душа неуморна.  Људи пак који нису научили или који су одлучили општити с Богом, кроз  размишљање и молитву, говоре непрестано о "душевној заморености". Но та њихова  "душевна замореност" није ништа друго до тиранија чулне хиперактивности над  неактивном и спутаном душом.  ЛАГАНО АЛИ ДОСТИЖНО  Природа је тако лежерна, као да ништа не ради, но уствари она је тако безодморно  запослена, као да се вечерас за смрт спрема.  Лењив човек, чија лењост пада у очи, привидно личи на природу, али је у ствари  сасвим различит од ње. Ужурбан човек, чија журба пада у очи, привидно личи на  природу, али је у ствари различит од ње. "Жури се лагано!" ‐ рекли су стари, и тиме су  свакако хтели поучити људе методу лагане журбе.  Скривена је ужурбаност природе, а откривена њена тихост. Трава се не примећује  да расте ‐ и неука деца љуте се на немоћ природе ‐ но природа и дан и ноћ ради, да  трава узрасте већа.  Не морају људи приметити сваки дан, да ти духовно растеш, не води бригу о томе,  али ти треба да осећаш, да све већи изнутра растеш.  Божија је мера финија и правија од људске мере. Када људи мере штапом, Бог мери  свиленим влакном.  УЧИНИ ПА ЗАБОРАВИ  Не бележи своја добра дела, јер ако их забележиш, брзо ће избледети, ако, пак  заборавиш их, биће уписана у вечност.  Не бележи зла дела суседа свог, јер ако их забележиш, пола терета њихових зала  пашће на тебе. Ако их пак заборавиш и Бог ће твоја зла дела предати забораву.  ИСПОВЕСТ  Исповест је захтев цркве, да човек покаже своју скривену сенку.  Исповест је захтев цркве, да човек покаже ране своје душе које прикрива  привидним здрављем.  Исповест је захтев цркве, да човек открије слабост своју, коју прикрива маском  моћи.  Исповест је захтев цркве, да човек отвори отрован гној душе своје, који он  вештачки замазује спољашњим мирисима.  Исповест је захтев цркве, да човек који игра улогу прекрасног витеза, покаже себе  као грбоњу, какав се он интимно и показује себи самом.  Нико не иде лекару да му се похвали својим здрављем, но да му покаже труло  место на своме здрављу. Исто тако, нико не иде исповеднику, да му се похвали својом  праведношћу, но да му саопшти неку опасну пукотину на својој праведности. 

Када човек прелази праг лекарев, он оставља сву охолост пред вратима, да би је  поново узео при повратку међу људе. Када човек полази на исповест, он мора оставити  сву охолост пред вратима цркве. Благо њему ако је ту и заборави при повратку међу  људе. Дај Боже да при изласку из цркве промени штап, и да уместо охолости узме  смиреност за поштапач у животу.  ЗАЛУДНЕ СЛУГЕ  Предаји забораву што брже своје добре трудове и заслуге.  Срамота је да пчела и мрав те претекну у томе. Сматрај, као пчела и мрав, сваки  нови труд као први труд и сваку нову заслугу као прву заслугу.  Истицање својих трудова и препричавање својих заслуга доноси зао плод: злу  вољу, раздор и свађу међу људима. И најзад, неизбежно осећање ненаграђености и  очајања.  Да ли си икада видео очајна мрава или очајну пчелу?  Заиста, срамота је за човека да мрав и пчела боље од њега испуњавају славну  заповест Христову: Када свршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо залудне  слуге јер учинисмо што смо били дужни чинити (Лука, 17, 10).  МАГИЈА  Одрећи црну и белу магију значи одрећи посведневно искуство духовних људи.  У моралном смислу ова се магија испољава у виду зле и добре воље, а у менталном  смислу она се испољава у злонамерности и добронамерности.  Зла воља једног човека малаксава другог човека, паралише га и буквално убија.  Добра воља подиже, снажи и буквално оживотворава.  Кад год се сретну два човека добре воље, у њима се повећава магија добра.  Кад год се сретну два човека зле воље, у њима се повећава магија зла.  Кад год се сретну два човека, један добре воље и други зле воље, међу њиховим  душама одиграва се невидљиви двобој, ма се они и руковали. И ретко бива да обојица  не оду са ранама на души.  Зато, кад год пођеш међу људе, прибери сву своју добру вољу и призови Бога у  помоћ. Он ће заповедити ангелу Својему, да се не удаљава од тебе. Јер је неисказиво  милостив према свима који га призивају.  Када се детету приближава змија и дете викне мајку, не жури ли мајка у помоћ? А  милост мајчина је бледа као сан према милости Божијој.  КАЗНА  Ко се огреши о свет физички, бива кажњен физички.  Ко се огреши о свет морални, бива кажњен физички и морално.  Ко се огреши о свет духовни, бива кажњен физички, морално и духовно.  Тако: ко баци прашину унаточ ветра, прашина му се враћа у очи.  Ко се криво закуне, трпеће тамницу и доживеће презрење од синова својих.  А ко се наруга Богу и Његовим светим ангелима, биће шибан најоштријим  телесним и моралним бичевима и завршиће свој живот или злочином или помрачењем  ума. 

Једино што човека може спасти од неминовних казни за грех, јесте покајање и  самокажњавање.  ЧОВЕК И ПРИРОДА  Док човек није показао нокте, природа није знала да и она има нокте.  Када је човек стао на ивицу Раја и показао нокте попут Бога, сва је природа на мах  извукла своје нокте и почела грепсти човека.  Када неко дигне руку на цара, бива шибан од многих слугу царевих и одводи се у  таму најкрајњу.  НЕ НАВОДИ НА ГРЕХ  Чувај себе од греха, и не буди повод туђем греху.  Нећеш се спасти, ако сам себе спасаваш док други због тебе падају у пропаст.  Прича се за цара Авенира, великог гонитеља хришћана, како је једном био пошао у  лов у планину и како је у планини наишао на два хришћанска монаха. Монаси, видевши  и познавши цара гонитеља, нагну бежати. Но војници цареви стигну их и доведу пред  цара. После дужег разговора стави цар монасима овакво питање:  ‐ Ако се као хришћани смрти не бојите, као што сами тврдите, онда зашто бежите?  ‐ Не бежимо ми, одговоре они, зато што се бојимо своје смрти, но зато што се  бојимо да будемо узрок твоје душевне смрти.  МАЛО И МНОГО  Ко се не задовољи малим добром, тај верује у веће добро, и тражи веће добро.  Ко се не задовољи већим добром, тај верује у највеће добро и тражи га.  Но, ко се не задовољи највећим добром, тај не верује ни у какво добро, и не тражи  никакво добро.  Ко се не задовољи нижим моралом, тај верује у виши морал и тражи виши морал.  Ко се не задовољи вишим моралом, тај верује у највиши морал и тражи највиши  морал.  Но, ко се не задовољи највишим моралом, тај не верује ни у какав морал, и не  тражи никакав морал.  Ко се не задовољи светлим лицем истине, тај верује у светлије лице истине и  тражи светлије лице истине.  Ко се не задовољи светлијим лицем истине, тај верује у то светлије лице истине и  тражи га.  Но, ко се не задовољи најсветлијим лицем истине, тај не верује више ни у какву  истину, и не тражи никакву истину.  Овим се објашњава зашто међу онима који су примили хришћанску веру понекад  има више неморалних и више безбожних него међу нехришћанима, који нису  поседовали све и изгубили све.  ДВА МОРАЛА  Господарски морал и слугарски морал у ствари су једно исто. 

То су канџе једних и крволиптање других; или, бесомучност једних и очајање  других.  Но, кад огребани покаже нокте, онда се улоге у истом кругу, само обрћу: очајање се  претвара у бесомучност, а бесомучност у очајање. А крај целе игре је лудило.  Уствари, ни једно ни друго није морал, но само негативно оправдање морала.  Још једном, упамти: када проповедник онога морала гребања и крволиптања  заврши у лудници, онда се то зове (негативно) оправдање морала.  МИКРОБ ДУШЕ  Грех је микроб душе.  Од свих микроба у свету грех је најпостојанији и најплоднији.  Један једини грех је довољан, да сруши најмоћнијег човека. Као када се један  једини црв увуче под кору најмоћнијег храста. Ко ће кога лакше уништити: црв храст  или храст црва? Јасно је да ће пре црв уништити храст него ли храст црва.  Размисли и сам, да ли у твојој души има ишта тако перзистентно и тако свагда  присутно као грех.  И милошту мајчину памтићеш и заборавити. И помрле пријатеље помињаћеш и  замукнућеш. И својих добрих дела сећаћеш се и оканити се. Али грех, који си учинио пре  четрдесет година, свако јутро виче ти: Добро јутро и свако вече: Довиђења. Виче и  викаће и неће замукнути за читаво столеће.  Грех се множи брже него ишта у свету. Грех као да осећа своју моћ у множини и  као да сазнаје да је његово име части ‐ легион.  Први плод греха јесте већи грех. Непослушност може да роди убиство. Првородни  плод непослушне Еве био је Каин братоубица.  МНОГЕ ЕТИКЕ  Многобројне етике нису друго до етикете.  Многобројне етике појављују се и појављивале су се у декадентним временима и  неких старих народа, кад год нижа природа човекова пожели господарство над вишом  и кад год разум човечији узурпира команду над царством моралним.  Кад год земља покуша да ствара небо, она не створи небо него само многе шаторе  налик небу.  Кад год разум људски, слуга ума и један од агената душе предузме да ствара  етику, он не створи етику него многобројне шаторе етике, које, истина, личе на етику ‐  као шатор на небо ‐ но које нису друго до етикете.  Зато кад чујеш о некој новој етици разума, одмах питај, како та нова етика вади  црва из храста?  То јест, како та нова етика чупа грех из душе људске?  На сва твоја питања, шта да чиниш са већ учињеним грехом, који је већ свио своје  гнездо у души твојој, све те етикете одговараће ћутањем. И што ти будеш више  инсистирао на том свом мучећем и страшном питању, то ће њихово ћутање бити све  страшније и замишљеније. Јер ће увидети орачи да су почели сетву пре него што су  утерали плуг у њиву. 

Јер, заиста ништа није поможено храсту, ако му се каже: Не пуштај више црви под  своју кору! Може храст и не пустити ниједног више црва, али онај, који је већ у њему и  не потребује више друштва споља. Он је сам у стању свршити своје разорно дело.  ПРИРОДА‐КЊИГА  Цело царство природно није ништа друго до само књига о царству моралном.  Посматрана само као таква књига природа је апсолутно савршена од највећих кругова  васионе до последњих атома. И као књига природа је реална, а не као дух и истина.  Узмеш ли природу не као књигу, или причу реалности, него као саму реалност, као  последњу и као дух и истину, онда можеш рећи о природи: Да је савршена или  несавршена?  Ако кажеш да је природа као реалност савршена, сваки дан ћеш бити угоњен у лаж  и сваки дан ћеш се узалуд трудити да закрпиш рупе те савршености. Ако ли пак кажеш,  да је природа несавршена, онда се мораш мучити питањем: Шта је савршено? Односно:  Шта је реално? Шта је дух, шта ли истина?  Да би извео самог себе из ове замке противречности, којом су се многи дивили,  мораш се смирити и укротити и у смирењу и кротости мислити од Бога и кроз Бога.  И када тако будеш почео мислити биће ти јасно да је цело царство природе само  књига о царству моралном.  Отуда и не можеш наћи бољег израза ‐ ван ћутања ‐ за царство морално од  природе.  Отуда ми и не можемо никад јасно говорити о царству моралном док не позајмимо  од природе факта, то јест најизразитије слике онога вишег, ћутљивога царства. Јер  језик наш стоји у односу према природи као природа према једном вишем царству.  Природа много јасније изражава царство морално него што то може човечији језик.  Зато ми и позајмљујемо факта из природе (јер та факта за то и јесу) да помогну  нашем језику изразити, поред осталог и ужас греха. И зато ми дакле, и питамо:  Ко ће извадити црва из храста? Ко ће очистити коров из пшенице? Ко ће ишчупати  грех из душе?  ЦРВ У ХРАСТУ  Храст никад сам не може извадити црва из себе. Неко други мора доћи да то  учини.  Пшеница никада сама не може очистити коров око себе. Неко други мора доћи да  то учини.  Када се болест храста и пшенице покаже, онда ће домаћин доћи да то учини. Када  храст и пшеница својом увелошћу ‐ својим сликовитим језиком завапију за помоћ, онда  ће домаћин доћи да их ослободи од непријатеља. Нема ли и човек Домаћина? И неће ли  Он доћи да ишчупа грех из душе човекове?  Заиста, нема никог другог ко би могао помоћи. Сва природа да се претвори у  хирурга не би ипак могла ишчупати један једини грех из душе човекове. Јер један  једини грех садржи толику ужасну таму у себи, да је у стању бацити своју сенку и на  Сунце и на Месец и звезде и на васцелу природу. 

Зато завапи са ужасом Домаћину, да што пре притекне у помоћ и спасе те од греха.  Завапи јаче за помоћ него кад би у постељи својој сагледао змију. Гле, змија се увукла не  у постељу твоју, но у душу твоју!  Ово су дакле, прве две главе Етике:  Неисказани ужас греха и  неисказана моћ спасиоца од греха.  Ово је етика, остало су етикете.  Јер ово је наука о спасењу, остало су науке о опхођењу.  НЕВИН ГРЕХ  Говорити о невином греху исто је што и говорити о новорођеном слепом вучету.  Говорити о малом греху исто је што и говорити о малом семену кукоља.  Али невин грех и мали грех имају велику будућност.  Ма колико да је прошлост једног греха незнатна и садашњост нештетна,  будућност је сваког греха неизрачунљиво велика.  Један кужан пацов узбуни многе градове, проузрокује строге карантине и  мобилише против себе читаве војске. А гле, најневинији и најмањи грех је носилац и  весник ужасније коби од кужног пацова.  Устај и узбуни и ти цео град своје душе против тог ужасног весника коби. Створи  челични карантин око њега и мобилиши све добре силе у себи.  ОГАЊ У ЏЕПУ  Ма како ти брижљиво скривао свој грех он ће се сам објавити.  Душа души саопштава свој садржај кроз све засторе и завоје. Људи ће наслутити  твој најскривенији грех и одмахивати главом, ма и да никаква јавна повода и доказа за  то немају.  Како то? То душа души саопштава свој садржај кроз све засторе и завоје материје.  Ако хоћеш брижљиво скривај огањ у џепу, џеп ће прогорети и огањ ће се показати.  Ништа нема скривено, што већ није откривено.  СТРАХ ОД ГРЕХА  Што год је човек морално буднији, све га је већа језа хвата од греха. Као што  пробуђеног месечара хвата језа од његовог висења над пропашћу у сну!  Заиста, грешници су морални месечари.  Тешко месечару, који се пробуди сувише доцкан, када су ноге његове на  најклизавијој ивици, над најдубљим понором! Јер ће се тад пробудити, не да се тргне  назад, него само да буде будни сведок свога сурвавања у понор.  УВРЕДА ПРИЈАТЕЉУ  Када ти увредиш свога пријатеља, ко може ту увреду поништити: Ти или твој  пријатељ?  Јасно је, да не можеш ти, него твој пријатељ.  Не само не можеш ти сам поништити увреду, нанету пријатељу, него ни сви људи,  нити сва природа заједно са свим људима не може то учинити. Јер пријатељ је примио 

увреду од тебе и однео је са собом. Увреда је, дакле, код њега и са њим. И једини он  може обеснажити је и уништити.  Сваки грех у последњој линији, увреда је Богу. Све увреде, сви греси земље хитају к  Богу, вапију Богу. Он их прима све и држи све. Ко му их може осетити?  Ко их, осим њега може поништити?  Када ти увредиш свога пријатеља, он је примио увреду, и однео је са собом. Можеш  ти за ту увреду сто година постити, чистити се и кајати се и вежбати све врлине и не  вређати никога више, па све то може остати узалуд. Ако увређени пријатељ твој не  благоволи да обеснажи и поништи увреду, ти се сам не можеш ни кроз вечност спасти  од тог греха. Твој пост, чак и чишћење и вежбање у свим врлинама, може само побудити  пријатеља да грех твој обеснажи, одбаци и уништи.  Но ти немаш власти над учињеним својим грехом. У томе је бесконачни ужас  греха. Јер учињени грех је слободан од тебе, а ти ниси слободан од њега.  СВАКИ ГРЕХ ‐ СТРЕЛА ПРОТИВ БОГА  Бог је крајња мета свију грехова.  Када лажеш, лажеш Богу;  Када крадеш, крадеш Богу;  Када се гордиш, гордиш се пред Богом;  Када мрзиш, мрзиш на Бога;  Када се кунеш, право или криво, кунеш се Богу;  Када прељубу чиниш, бацаш се нечистоћом на Бога;  Када не поштујеш родитеље, не поштујеш Бога;  Када завидиш, завидиш Богу;  Када тврдичиш сиромаху, тврдичиш Богу;  Када зло мислиш, мислиш против Бога;  Када зло говориш, говориш против Бога;  Када зло радиш, радиш против Бога;  Кад одричеш истину, одричеш Бога;  Кад одричеш добро, одричеш Бога;  Кад одричеш живот, одричеш Бога;  Кад одричеш љубав, одричеш Бога.  Сваки грех је атентат на Бога.  Све стреле, које управљаш на живот људи или на свој сопствени живот, падају на  Бога.  Као што стрела пролази кроз маглу и зауставља се у дрвету тако све твоје стреле  пролазе кроза сва тела, кроза све душе, кроза сву васиону, као кроз маглу и заустављају  се у Дрвету Живота у Богу.  Стрела остаје у Богу, а рана у твом срцу. И док год се стрела не извади, рана у срцу  не може зарасти. Онај ко може извадити стрелу из Бога може и рану у срцу излечити.  Но, ко то може? Гле, ти не можеш ни помислити да то сам учиниш, јер стрела је већ  одлетела, она више није у твом домашају. Она стоји дубоко заривена у понору Божијег 

бића. Ни стотине година твога кајања и вежбања у уништењу жеље за животом, не могу  стрелу истргнути из ране и рану исцелити.  Такво је недомисливо дејство греха.  Ваистину, даље продире грех људски него мисао људска.  УЗРОК  ЕТИКЕ  Грех је проузроковао етику, као болест медицину.  Етика зна само за једну дијагнозу: грех. И етика зна само за један лек: жртва.  Да нема болести и лека, не би било ни медицине. Да нема греха и жртве, не би  било етике.  ЂАВО  Етика у којој на првој страни није насликан ђаво, није етика него лажна естетика  душе, јер иначе не представља живот као преужасну драму добра и зла, него као  сладуњаву лурику за села и чајеве;  јер не види мрачни понор, над којим виси човечанство;  јер не броји безбројне и непрекидне поворке слепих и сумашедших;  ни чопоре кужних и лепрозних,  ни буљуке наказно рођених и наказно остарелих,  ни ергеле насилника и тровача, и вешатељa и крвопија,  ни стада осрамоћених, невино поруганих и невино угушених,  ни караване идиота и звероподобних, што очекују смрт, да би се родили,  ни планине мртвих којима је сва земља нагнојена;  јер не мере болове и грчеве,  и не мере крв и сузе,  ни уздахе и вапаје,  ни јед и гној;  јер не памте поља пшенице угушена коровом,  ни јунаштво потребно петама подлости,  ни доброту презрену од злобе,  ни милост награђену пакошћу,  ни наду угушену очајањем,  ни љубав враћену издајством,  ни чистоту упрљану смрадом,  ни разроке погледе најсрећнијих и најмоћнијих при сусрету са стакленим очима  смрти.  Зато ти и велим Теофиле, да етика у којој на првој страни није насликан ђаво није  етика него лажна естетика душе.  ЖАЛАЦ  Жалац се диже из бедног понора, преви се преко ивице царства светлости и  живота и убаци само један упљувак. 

Тај отровни упљувак зароди се и роди смрт.  А смрт набуја у свету као квас и цео свет поста као хлеб, окусиш смрт. Јер, цео свет  у злу лежи (Јов. 5, 19).  Кроз грех, дакле, уђе смрт у свет, јер од греха смрти би рођена и кроз грех смрт се  рађа (Јаков, 1, 15).  Отац греха је ђаво, а отац смрти је грех.  Ово је једини истинити родослов зла у свету, који одговара неисказано болној  трагедији човека са целом природом око човека.  Ово је једина довољно пространа бина на којој се та крвава трагедија може играти.  Остали родослови зла, који мире човека са грехом и смрћу и који одричу ђавола,  скривеног и вештог играча писани су заиста не човеком ни ангелом, но истим жалцем  из безданог понора.  И остали родослови зла не представљају бину, довољно пространу за билион и  билион људских бића и безбројних легиона духова неба и понора и васцеле природе с  краја у крај, него једну даску, на којој једва лутке могу одиграти водвиљ.  ГРЕХ ЈЕ ХРАНА СМРТИ  Смрт се не може уништити докле се грех не уништи.  Но, ко може уништити грех до онога коме је грех нанет?  Бог је мета свих грехова. Дакле једини Бог може уништити грех.  Бог једини може примити све стреле од свих својих пријатеља и непријатеља, и он  их једини може из себе повадити.  Када Бог не би примио на себе грех човека, човек би од једног јединог греха био  уништен смрћу вечном. Тако је једовит и смртоносан грех! Зато не реци да је прва жена  учинила један невин и незнатан грех.  У свим световима нема ужаснијег и једовитијег отрова од греха. Јер тај отров је  намењен не телу, но души и животу душе. Где је тело када душа погине? Када витез  падне, одело се гужва и баца у огањ.  Није, дакле довољно рећи оно што површни етичари говоре: Иди и не греши више!  Јер то је читање књиге с другог краја. Него се мора рећи: опроштени су ти греси ‐ иди и  не греши више!  Али ко може опростити осим онога коме је увреда нанета?  Гресима је увређен Бог. Бог једини, дакле, може и опростити грехе.  УВРЕДА МАЈЦИ  Кад неко пљуне у лице детету у колевци, дете само на лицу осети пљувачку. Но,  главна тежина увреде пада на срце мајке детиње.  Ко ћуши дете, дете ће осетити само нешто физичког бола. Но сав отров и обим  бола познаће срце мајчино.  Исто тако: ко згреши против створења створитеља, створење ће осетити само  нешто бола од стреле греха, али ће се сва стрела са целим отровом својим задржати у  срцу Створитеља. Као што гром летећи из облака кроз ваздух само уздрма ваздух но  запали дрво! Но, дрво би могло рећи: ах, како ме расцепи и сагори! 

Заиста је тако и са грехом. Човек осети од нанетог му греха само мањи или већи  потрес, а Бог осети удар и огањ греха.  Зато онима који гледају а не виде, грех се чини ништа, или нешто мало, или нешто  природно. Јер главни ужас и огањ греха сручује се на њих ‐ шта би од њих тада било? ‐  него на Бога.  А Бог, по неисказној љубави према створењу своме прима сав ужас и огањ греха на  себе. И по неисказаној сили својој може уништити грех и сав пород греха. Јер опростити  грех за Бога је исто, што и уништити грех.  ХРИСТОС ЈЕ УСКОК У ИСТОРИЈИ  Христос је ускок у историји човечанства.  Он није постао никаквом еволуцијом, но ускочио је у огањ земаљског живота  онакав какав је од вечности.  Ускочио је на земљу Христос Бог, избоден стрелама свих грехова људских од  Адама да изврши три задатка:  ‐ да покаже људима, да су све стреле њихових грехова удариле у Бога,  ‐ да опрости грехе, то јест да почупа стреле из свог срца скручи их и уништи, и  ‐ да следствено кроз уништење греха уништи и смрт.  За овакве задатке земља није могла дати јунака. Не само човечији род, него ни сва  васиона, заједно са човечијим родом.  За овакве задатке требао је ускок и то ускок под чијим се ногама васиона угиба,  пластична као иловача под ногама лончара.  ТВОРАЦ ЕТИКЕ  Христос је творац етике, нове, једине, драматичне као што је свет драматичан и  стога пуне препуне.  Његов крст се спушта до безданог Ада, то јест до самога корена зла, и узвишује се  до у врх неба, то јест до најслађег плода добра.  Он није само дрво добра, но и нишан свeколиког зла у свету. Нема плода добра, за  којим човечанство пружа руке, а да се не налази на том дрвету, нити је било нити има  нити ће бити зла, које нишанећи ма у кога било не нанишани у њега.  ЗАМАЂИЈАНИ ПРИРОДОМ  Замађијани природом никако не могу да увиде смисао речи спасење. Па и кад  осете најгорче плодове своје замађијаности, они често лакше разумеју реч самоубиство,  него ли реч спасење.  Докле год људи беспомоћну природу сматрају свемоћном, дотле је реч спасење за  њих без смисла.  Са оних, пак, који сваки дан гледају и виде очајну немоћ природе саме по себи,  спале су мађије. Но у тренутку, када су им спале мађије са душе, они су познали љућег  непријатеља од природе, заједничког непријатеља и себе и природе. Зато је реч спасење  за њих добила онолики исти значај колико и реч живот.  Да се Христос није показао моћнији од природе, како би он скинуо чини са  замађијаних? 

ПОТОП И СПАСЕЊЕ  У време потопа сви људи изговарају и разумеју реч спасење.  Шта спасавају људи у време потопа? Да ли сандале и вретена? Не, него оно што им  је најдрагоценије ‐ живот.  Шта нас уче велики потопи у историји ако не, да смо и ми у овоме свету у једном  сталном потопу.  Од потопа смрти ниједно се тело не спасава. У томе потопу беспомоћнe сy све  звезде као и јагањци.  Шта чекају људи, зашто се не спасавају? Од потопа смрти само се душа може  спасти. Они, који виде универзални потоп, гледају на тела као на сандале и вретена и  журе се са голом душом ка кули светиљи, која показује земљу живота.  Што се заклањају људи за природу, када им она јасно казује: ја сам већ  потопљена?!  Зато мудри људи не скидају са језика реч: спасавајмо се! А замађијани мада стоје  на ивици гробног понора ‐ смеју се и говоре: нама је добро и овде!  Спасавање душе од неизбежног потопа смрти свега осталога једино је разумно  занимање разумних, једина брига и једина наука њихова.  Зато, када видиш човека мртва, реци самоме себи: овога брата стигао је потоп,  који и мене неће обићи. Да ли је он успео спасти што се спасти може? Да ли и ја  спасавам што се једино спасти може?  То нека ти је једини разговор с мртвим.  ГРЕШЕЊЕ И ГРЕШЕЊЕ  Има грешења и грешења. Оба у крајњој линији воде гађењу. Једно грешење води  гађењу од себе самог, друго грешење води гађењу од живота. Прво грешење је надежно,  а друго је безнадежно. Прво грешење је као ноћ, у којој се види једна звезда на  помраченом небу; друго је као ноћ с помраченим небом без иједне звезде.  Сваким новим грехом добар човек товари осуду и гађење на себе, а зао човек  сваким новим грехом товари осуду и гађење на живот уопште. Ипак је бреме првога  сношљивије од бремена другога. Јер прво бреме одвешће кад тад поправци, а друго  бреме одвешће кад тад самоубиству.  Гадити се на себе значи гадити се на прљав суд у коме је живот. Гадити се на  живот значи гадити се на празнину прљавог суда. Јер буд је прљав, буд је и празан.  Ниједно грешење није добро, али има грешења с надом и грешења без наде.  ‐ Гледај у победу, а не у блато! ‐ рекао је неки војсковођа војнику, који се жалио на  блато.  ‐ Блату припада моја победа! ‐ одговорио је безнадежни војник. Овако одговарају  безнадежни грешници на све небесне поруке.  МОРАЛ ДУЖНОСТИ И МОРАЛ ЉУБАВИ  Морал дужности јесте морал слуге и роба. Морал љубави јесте морал човека.  Реч дужност увреда је љубави.  Љубав није дужна ништа, а нуди све. 

Незнање дужности једино је незнање љубави.  Љубав је једина реч пре греха, дужност је једина реч после греха.  Љубав дарује, дужност задужује.  Љубав је раширила своју мисао изнад граница васионе; стога изгледа, да љубав не  мисли. Дужност је ограничила своју мисао на предмете и догађаје, стога изгледа, да  дужност мисли. Љубав је раширила своју делатност до изнад граница времена, стога  изгледа, да љубав не ради. Дужност је ограничила своју делатност на дане и случајеве,  стога изгледа, да дужност ради.  Љубав стоји изнад деобе добра и зла. Дужност је неуморно дељење добра и зла.  Док је вода у облацима, она се не дели на чисту и прљаву. Када вода падне у реке и  баре, онда се она дели на чисту и нечисту. Тако и љубав када падне дели све на добро и  зло, и мери све аршином дужности.  Грех изгони из њене сопствене куће, а уноси дужност у туђу кућу.  ЖЕНА И МАЈКА  Жена стари, мајка не стари.  Жена као жена мења се и стари, мајка као мајка не мења се и не стари.  Жена представља пад човека у природу, мајка представља уздизање човека к небу.  Мајка, која није била жена, добила је славу и част изнад ангела, док је жена као  жена била и остала веза човека са природом.  Својом улогом мајке жена искупљује своју улогу жене.  ЛЕПОТА ЧОВЕКА  Људи изгледају лепи само међу људима. Човек човеку изгледа леп. Иначе нико у  свету не опажа лепоту човека.  Природа не опажа лепа човека. За њу су сви људи маске, испод којих она се труди  да распозна добру или злу вољу и добру или злу намеру.  Међутим, природа јако опажа доброту човека. Не само пас, и коњ и во, него и  зверови и то баш зверови опажају доброту добра човека јаче него домаће животиње. И  не само животиње, него чак и биљке и елементи опажају, на свој начин, доброту добра  човека.  И кад год што сва природа опажа доброту добра човека, тако исто она опажа и  злоћу зла човека.  Многобројни примери за ово могу се навести из живота светих људи и злобних  људи. Но нема ни једног примера, сем у апсурдним бајкама, да природа ма колико  опажа спољашњу лепоту човека.  Исто тако ни свет духова не опажа лепоту човека, но само његову доброту или  злоћу, то јест: његову унутрашњу лепоту или ругобу.  Људи изгледају лепи само један другом. Лепоту човека ни један ни други свет не  опажа.  Да ли зато што је лепота човекова безпредметна у моралној и духовној драми  света? Или зато, што лепота човека и није лепота него ругоба у сравњењу са његовом  прототипском лепотом?  Или обоје? 

ФИЗИЧКО ДЕЈСТВО МОРАЛА  Морал има физичког дејства.  Ово знају и лекари при лечењу болесника и сељаци при жетви. Ако је жетва слаба,  сељаци свију села на кули земаљској обзиру се и испитују грех села у тој години.  Максимум светости, максимум господарства над природом. Зато је Христос могао  изговорити никад и ни од кога неизговорене речи: Све јe мени предао отац мој (Матеј,  11,27).  Према савршеној светости душе зверови и отрови постају нештетни (Лука, 10, 19).  Христос је показао савршена човека у његовој првобитној господарској моћи над  природом. Но, показао је и узрок тој моћи и величини човека. А узрок је у безгрешности.  А безгрешност извире из добровољне и потпуне покорности вољи Божијој.  Стотину цивилизација мање су моћне према природи него један безгрешан човек.  ЉУДИ И ЖИВОТИЊЕ  Није Христос узалуд назвао цара Ирода лисицом. Цео карактер Иродов био је  карактер лисице. Његово изображење у природи јесте лисица. Он је био притајен као  лисица, плашљив као лисица и бруталан као лисица.  Карактер многих злих људи, које је овековечила историја, јасно изражава  карактер или једне дивље животиње или једне страшне природне појаве, буре, туче,  помора. Карактер пак, многих добрих људи, које је овековечила историја, јасно  изражава карактер или неке благодушне животиње или неке плодне биљке, или неке  угодне и благотворне природне појаве. Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове: будите,  дакле мудри као змије и безазлени као голубови (Матеј, 10, 16).  Но, историја бележи само истакнуте специмене добра и зла. Међутим и сви људи  који следују овим истакнутим представницима добра и зла и које историци називају  војском или масом народа ‐ сви они посебно имају свој карактер, сличан неком  изображењу у природи.  Тако, да би се могло рећи: историја је поновљена, природа на вишем плану, имена  на плану човечанском. Или, историја је развучен човек, човек у фрагментима добра и  зла, речју ‐ материјал човека.  ЗАРЂАЛО ГВОЖЂЕ  Не жали се што је Бог попустио болест на тебе. Сети се, да је Бог и теже болести на  људе светије од тебе попуштао.  Замисли полугу гвожђа да стоји годинама у дну ковачнице. Најзад она почне  молити ковача, да и од ње направи нешто. Ковач хитро узима гвожђе, баца га у огањ, а  потом, усијано, под чекић. Треба ли онда гвожђе да се жали?  И твоја болест је за радовање, а не за жалост. Јер ти си се молио Богу да те учини  бољим човеком. И Бог те је узео у рад, и почео те калити и ковати.  Бог те узео у рад, болесниче! Радуј се, зарђало гвожђе из дна ковачнице.  ГРЕШНИК МРЗИ ПРАВЕДНИКА  Човек мрзи онога против кога греши. Прво га се боји, па онда мрзи. 

Када човек учини грех према пријатељу своме, најпре га обузима страх, који се  убрзо претвара у мржњу. А мржња сасвим заслепљује.  Човек мрзи онога, ко зна његов грех. Прво га се боји, па онда мрзи.  Када човек докучи да неко зна његов грех, њега најпре испуњава страх од тога  некога. Страх се убрзо претвара у мржњу. А мржња сасвим заслепљује.  Исти се процес одиграва у души човека, који је свестан, да је учинио грех према  Богу, или да Бог зна његов грех. Најпре га испуњава страх од Бога, страх се убрзо  претвара у мржњу према Богу. А мржња сасвим заслепљује.  Заслепљен мржњом према човеку, човек помишља на убиство. Но, како је убиство  Бога немогуће, тo заслепљење мржњом према Богу употребљава yместо убиства нешто  што он сматра равномерним убиством ‐ одрицање Бога. Ово је међутим равномерно  једино самоубиству.  СПАСЕЊЕ ДУШЕ  Не сматрај ништа циљем овога живота осим спасења душе.  Сваки други идеал, што људи у једном времену истакну као циљ, није дуго до само  једна побуда више ‐ ако не директно средство ‐ спасење душе.  Породица, друштво, држава, цивилизација ‐ све то није циљ само собом. Све је то  побуда и више или мање средство главног циља, јединог циља спасења душе.  Све оно што време гради и разграђује није твоје стално обитавалиште, но само  жалосно или радосно подсећање на ово.  Мајка те само бледо подсећа на неисказану материнску милошту, која ће срести  твоју душу у другом свету.  Жена те само бледо подсећа на сладосно јединство твоје душе с Богом.  Деца те само бледо подсећају на плодове, које доноси јединство душе с Богом.  Пријатељи те само бледо подсећају на друштво прекрасних ангела небесних.  Сва твоја научна открића само те бледо подсећају на несањана открића и сазнања  у близини Бога.  Природа ти само бледо указује на сву раскош и лепоту будућег света.  Велики градови те само бледо подсећају на чудесни град Цара Великог.  Све што се зове срећом у овоме свету и што хитно ишчезава као јутарње руменило,  бледо, сасвим бледо те подсећа на истинску срећу у свету реалности.  У овоме свету сени и призрака једино душа има реалности, коју она може сачувати  или изгубити. Шта помаже човеку задобити сва царства сени и призрака, а изгубити  царство стварности? Заиста, не помаже му ништа него ли грејати се над месецом под  водом.  У овоме свету сна и сањања само душа човекова носи јаву у себи. Авај човеку, који  и то мало јаве претвори у сан. Кад осване дан пробуђења, неће се имати шта у њему  пробудити.  СТИД  Дајте ми културу, која повећава стид ког човека и ја ћу гласати за њу. Стидљива  дивљина милија ми је од културе, што уништава стид код човека. Када неко говори о 

"лажној култури", он у ствари може да мисли само на двоје: или на притворен стид или  на бестидну дрскост.  Стидом због телесног несавршенства човек мукло признаје, да ово тело није тело,  које њему приличи. Стидом уопште човек признаје свој пад с царског достојанства на  просјачки штап.  Кад се просјак обуче у просјачку одећу, он се не стиди ни просјачке одеће ни  прошње. Но, када је царски син приморан обући се у просјачку одећу и просити, он се  стиди обојега.  Стид порађа смиреност и кротост и дуготрпељивост и човекољубље.  Изгубити стид значи, на крају крајева признати себе савршеним. Но ничему се  тајанствене силе не свете тако страшно као овоме. Гле, губитак телесног стида води  разврату до гнушања, а губитак духовног стида води гордости до лудила.  Разврат и гордост јесу близанци, од којих некад први претходи другом, а некад  други претходи првом.  БОЖАНСКА ЕКОНОМИЈА  Гледајући неправду праведника ми се често питамо: зашто га Бог не удари громом  и не спасе нас од његове неправде? Но, при томе и обично заборављамо упитати се:  Прво: зашто мајка одмах не убије је своје дете, када га затече у злу? и  Друго: зашто нас ‐ мене и тебе ‐ Бог не удари громом чим нас затече у злу делу?  У свакоме човеку налази се уложен Божији животни капитал. Ниједан домаћин не  сече свој воћњак зато што му није родио једне године, но чека с надом другу и трећу  годину. Неправда једног човека, то је једна неродна година, и Бог с поверењем ћути и  чека.  Понекад чека узалуд; Јуда остаје Јуда. Но, често чека и дочека, да неплодан воћњак  донесе обилат плод и да Савле постане Павле.  СЛАВОЉУБЉЕ  Ако запалиш све врлине у себи као свеће, добро ћеш учинити; но, ако при том  задржиш славољубље, ово ће као силан ветар убрзо све упаљене свеће погасити. Ти ћеш  можда опет упалити, но ветар ће их опет угасити.  Зато прво устави ветар.  МИ И НАШИ УМРЛИ  Када мислимо о својим умрлим суседима, великим и малим, ми се потајно  гордимо, као да смо ми својом снагом и одабраношћу остали у животу и као да су они  као слабији и лошији од нас пали и пропали.  Такво мишљење је врло штетно по напредак наше душе. Много је боље да  мислимо, да су они као добри ђаци пре завршили ову школу живота, а ми као лоши  ђаци остављени још да учимо, док не научимо лекције.  ПОЧЕТАК КАЛЕНДАРА  Сваки дан грешити и сваки дан кајати се, то се не може узети као напредак, но као  тапкање на једном истом месту корачања унапред. Докле год кајање не превагне и  грешење се не умали, наши дани ће бити испуњени зидањем и рушењем једне исте  куле. 

Мораш се, дакле, постарати, да једног дана можеш показати нешто од јучерашњег  зидања непорушеног. То ће бити твој први дан живота.  НАЈЧИСТИЈА СУЗА  Непрестано богоопштење:  у тишини срца,  у уздржаности ума,  у ћутању целе душе,  то доводи до серафимске чистоте унутрашњег човека. Из те чистоте могу се  видети све ствари и сва бића у њиховој првобитној чистоти, као одсјај чистоте Творца  свих ствари и свих бића. То виђење изазива најчистије сузе у човека.  Јер и суза понекад није друго до морска вода. 

СНОВИ  Нека ти и снови буду учитељ. Јер и снови су медиум, кроз који душа може  умножити познање саме себе.  У сновима човек често долази до утанчанијег познања својих осећања, грехова,  страсти, моћи и немоћи, недостатака и страсти, него ли студијама на јави.  Снови су тајанствена књига, коју душа чита и учи без чула. Душа сама собом  ствара сновима најчудесније ситуације, у које те ставља и кроз које ти открива твој  карактер.  Снови опомињу, предсказују, награђују и кажњавају. Кроз понеке снове душа ти  отшкрињује тајну своје свемоћи, свезнања, видовитости и слободе.  Снови су пророчанство будућег живота, у коме ће душа бити слободна од закона  физичког света.  Више мисли, о својим сновима, а мање говори. Јер већина снова ти једино можеш  разумети, пошто ти једини и знаш своје најскривеније тежње, жеље и бриге. А то  најскривенија душа баш најјаче и осећа, због чега то најчешће и разрађује у сну и  представља ти у драматским сликама и фантастичним ситуацијама.  Нека ти, дакле, и снови буду учитељ.  ЧИШЋЕЊЕ ОД ЗЛЕ ВОЉЕ  Старај се изнад свега да чистиш себе од зле воље према људима. Јер гомилајући  злу вољу према људима гомилаш отров, који ће тебе пре или после уништити као  човека.  Старај се више од свега, да сабираш добру вољу према људима. Стегни суху  дреновину своје душе и увек ћеш моћи исцедити добар разлог да и непријатељима  опростиш и да и њих окружиш ‐ а то значи, на крају крајева, победиш ‐ својом добром  вољом.  Не дозволи, да Сунце буде племенитије од тебе и да оно може обасјавати и добре и  зле, а ти да не можеш зрачити добром вољом и према пријатељима и према  непријатељима.  Не дозволи, да вода буде кориснија од тебе и чистим и нечистим, него се радуј  када те и докле те људи потребују, да им будеш од добре услуге.  На устајалу воду не иде ни во ни периља. 

Говори ли вода волу: теби допуштам да ме пијеш, а магарцу: теби не допуштам?  Или се подједнако даје и једном и другом.  Не дозволи да земља буде стрпљивија од тебе, било кад је ору за жито, било кад је  табају за друм. Буди стрпљив као земља, јер си намењен за вишу част него сва земља.  Не дозволи, да се звездани свод блиста већим сјајем од душе твоје. Јер је у теби  Онај, који је сковао звездани свод и који га може и расковати у ништа.  Ах, брате мој, ти си син, а свод небесни је ствар.  ЉУБАВ БОЖИЈА  Љубав Божија према човеку претходи љубави човека према Богу.  Ко зна, да ли би дете икада имало љубави према својој мајци, када не би осетило  љубав мајке према себи.  Тако ниједан човек не може се разгорети љубављу према Богу, докле се не осети  неугасиви пламен Божије љубави према себи.  НАУКА О МОРАЛУ  Наука о моралу не разликује се од хемије као науке.  Човек не може разумети хемију док не експериментише. Ни науку о моралу не  може разумети без вежбања.  Зато је најбоље мало по мало учити о моралу, и одмах стечено знање вежбати у  примени, него научити наизуст сву науку о моралу, а одлагати и сами почетак њене  примене.  Савршено разумети хришћански морал може само онај ко живи савршено по  хришћански.  ПРИМЕДБЕ НА ТЕЛО  Христос никада није направио ни једну примедбу на тело једног човека.  Он није рекао Закхеју: како си мален! Ни Јуди: како си ружан! Нити раслабљеном:  како си раслабљен! Нити губавоме: како заудараш!  Он је непрекидно општио са стварношћу у људима, то јест са душама.  То је душа душама говорила, и дупља душе лечила и лизала.  Говорити о телима присутних људи Христос је сматрао безмало исто тако  непристојно, као што озбиљни људи сматрају непристојним говорити о оделу један  другог.  Зато, када човек говори теби, не мисли на његово тело, не испитуј његово тело,  него гледај у његову душу, уживи се у његову душу и тада ћеш га разумети.  И када говориш с човеком, не мисли на своје тело и не мисли на његово тело, него  мисли о својој души и његовој, понављајући у себи: "Oво душа души говори, и душа с  душом општи".  И тада ћеш осетити присуство Бога међу вама двојицом. И бићеш разумљив и  разумећеш.  ТРИ ОКНА  Три окна просечена су на небу за духовна човека: кроз прво гледа ум вером, кроз  друго гледа срце надом, кроз треће гледа душа љубављу. 

Ко гледа небо само кроз једно окно, види трећину неба. Ко гледа кроз сва три  окна, види цело небо.  Света Варвара просекла је била три окна на кули, у коју је била затворена од свог  незнабожачког оца, и тиме је хтела показати своју веру у Свету Тројицу.  Да би видели божанску Тројицу у јединству, ми морамо сазнати себе као Тројицу у  јединству.  Јер само љубав Тројице може видети Тројицу.  ЉУБАВ НИЈЕ САМА  Љубав никада није сама. Љубав не може бити сама.  Проповед о Богу као љубави почела је онда кад и проповед о Богу као Тројици. Пре  тога проповедан је Бог као судија и у најбољем случају као праведни судија.  Љубав, пак не значи подељеност. Љубав не значи двојство. Проповед о Богу као  љубави почела је онда кад и проповед о Тројичном Јединству.  МОЛИТВА  Свака права молитва јесте борба са смрћу и одрицање смрти. И свака права  молитва јесте борба за живот и утврђење живота.  Шта је права молитва? Она која те чини јачим од смрти, којом доносиш победу над  страхом и језом од смрти.  Кад устанеш са молитве и загледав у себе осетиш исти страх од смрти као и пре,  онда знај, да ти молитва није била права.  А кад устанеш са молитве и загледав у себе осетиш равнодушност од смрти, онда  знај да ти је молитва била права.  Пре него је био распет на крст, Христос је већ једном био победио смрт. То је било  на молитви у Гетсиманском врту.  Гетсиманска молитва је јединствен образац савршене борбене и победничке  молитве, који је икада човечанству показан и у аманет остављен.  ИЗНАД ПОЛИТИКЕ И ТРГОВИНЕ  Када Христос постане оруђем земаљске политике, земаљске славе и богатства, он  престаје бити оруђем спасења. Другим речима: када Христос постане средством добити  мањих добара он постаје узроком губитка виших добара.  Ко с Христом тргује тај има најопаснијег ортака у трговини.  Ко подиже реч против Христа, тај на врху мача држи своје срце.  Двадесет столећа историје нису увеличали Христа, али су га оправдали. Његова  безусловна послушност Оцу, његово смирење, понижење, страдање и човекољубље  оправдала је историја као једини поуздани лек душе и једини метод трајне победе.  ЗЕМЉА И МАПА  Као земља према земљиној мапи, тако је хришћанско поимање света према  кабинетским философијама.  Понекад мапа, истина, изгледа бојадисанија и лепша од земље, али ни на  најлепшој мапи нити вода извире нити пшеница расте. 

ТАКТИКА ПРЕМА ЗЛОМ ПСУ  Као што се зао пас побеђује равнодушношћу према његовом лавежу, тако се и смрт  побеђује равнодушношћу према њеним свакодневним замкама и зачикавањима. Што  више удариш на зла пса, или што више бегаш од њега, то ти се он дрскије приближава,  што више одгониш смрт од себе онa ти је све ближа.  Али, ко може бити равнодушан према смрти? Ко други ‐ осим онога ко верује у  Светога и Живога Бога и у његову потпуну власт над смрћу.  Где је пак доказ Светога и Живога Бога и његове потпуне власти над смрћу изван  васкрслога Христа? Гле, сви остали докази Бога и бесмртности јесу докази наше људске  логике и свима њима име је ‐ можда.  О КРАЈЊОЈ ПОБЕДИ ДОБРА  Све наше слутње о крајњој победи добра јесу обећања Божија исписана у срцима  нашим.  Ма колико да су од греха та писмена ослабила и избледела, духован човек може  јасно да их чита, а и недухован, бар у извесним тренуцима, да их тамно наслути.  Победиће правда неправду;  Тријумфоваће живот над смрћу;  Радост ће прогутати жалост;  Светлост ће разагнати таму.  Љубав ће засновати своје царство, у коме мржња и злоба неће имати места.  Човек ће подмладити виђењем Бога и човек‐животиња постаће Бого‐човек.  Све ово и остало добро јесу обећања Божија, урезана у тамом и жалошћу обавијено  срце људско.  И сва ова обећања показана су ‐ више него доказана ‐ показана у лицу Исуса  Христа. Као што и говори апостол: колико је обећања Божијих, у Њему су да и у Њему су  Амин.  Сва добра и све људске добре наде нашле су у Христу своју потврду, своје  неизгладљиво да и своје громогласно Амин.  Ово је једини оптимизам, који има своју историјску основу и фактичку потврду.  Сваки други оптимизам је теорија, којој је име ‐ можда.  КЉУЧ СВИХ ЗАГОНЕТКИ  Христос је васкрсао ‐ значи: ваистину постоји Бог.  Христос је васкрсао ‐ значи: ваистину постоји небесни свет, свет стваран и  бесмртан.  Христос је васкрсао ‐ значи: живот је јачи од смрти.  Христос је васкрсао ‐ значи: зло је слабије од добра.  Христос је васкрсао ‐ значи: све добре наде човечанства су оправдане.  Христос је васкрсао ‐ значи: сви проблеми живота су потврдно решени.  Сви проблеми живота решени су, главне и мучне загонетке одгонетнуте, ланци  таме и жалости раскинути, јер је ‐ Христос васкрсао.   

СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ 

АЗБУКА ПОБЕДЕ  А  Ако победиш, све ће ти се дати по Божијем обећању: Ко побиједи, добиће cвe. Ева  би преварена и побеђена од оца сваке лажи, због чега лаж цароваше над потомством  њеним све до Христа. А кроз Христа понуди се победа свима синовима човечјим који  више воле победу од пораза.  Б  Бог је извор и јемство победе твоје над сваким злом. Богом смо јаки. Сваком је  позната она духовита реч коју је изрекао неки Црногорац у одговор на подсмешљиво  питање једног Аустријанца: Та колико је вас Црногораца? Нас и Руса ‐ сто милиона!  Слично томе можеш и ти победоносно довикнути свакоме злу које наваљује на те: Бог и  ја јачи смо од тебе!  

В  Враћај се Богу кад год ослабиш у борби са злом. Он је твоја неисцрпна резерва.  Непријатељу ће оскудевати оружје на крају. А теби неће, јер је Творац твој пребогат у  оружју, сили и војсци. Ја сам Господ над војскама. Његове су војске не од меса и крви,  него пламени духови серафима и херувима. Где је Бог ту ‐ је већина. Ако будеш и сам с  Богом, бићеш у већини не само над људским војскама него и над васионом.  

Г  Гедеон беше прост тежак и вршијаше пшеницу на гумну своме кад му анђео јави  да га je Господ изабрао да поведе народ против злих Мадијанаца. Па у страху рече  Гедеон: О Господе, чиме ћу ја избавити народ? Гле, ја сам најмањи у народу и у дому оца  мојега! А Господ му одговори: Ја ћу бити с тобом, те ћеш победити Мадијанце. Тако се и  збило, по речи Господњој. Мадијанци су били носиоци зла и слуге сатанске. Тако ћеш и  ти победити све слуге сатанске. Ако се срце твоје кад уплаши од множине безбожних  слугу сатанских, ослушни и чућеш глас Господњи: Ја ћу бити с тобом. 

Д  Диши Богом, и Бог ће владати целим твојим бићем. Као што плућима удишеш и  издишеш ваздух, тако мислима и срцем издиши себе из себе а удиши живога Бога. Тако  ће се Он уселити у тебе, Победоносни, Непобедиви, и употребиће те за оруђе своје  победе над злом у теби и изван тебе. Будите у мени и ја ћу у вама. Како то? Слично као  што смо ми у ваздуху и ваздух у нама. Бог је дух, а дух може ући у човека кад човек  отвори себе према Богу. 

Ђ  Ђем коњу, разум човек. Ако очистиш разум свој од предрасуда светских и злих  навика и страсти, видећеш јасно, како Божја рука управља свим стварима и догађајима,  и ти ћеш радосно стати уз Бога свога. И гледаћеш чудеса очима својим, како семе  Божије победе расте и по свима пољима пораза, болести, немоћи. Јер је лудост Божија  мудрија од људи и слабост Божија јача од људи (Кор. 1, 25).  

Е  Ево ја сам с вама у све дане до свршетка вијека, рече Господ апостолима; рече и  нама. Јер каже: до свршетка вијека, што значи да рече и нама и онима после нас и свима  до краја времена, који у Њега верују. А у Њега верују они који Га знају као убијеног и  васкрслог, то јест као Победиоца злобе, природе и смрти. Па кад се Он нуди да буде с  тобом, зар ћеш ти бежати од великог Победиоца и најпоузданијег савезника и  највернијег пријатеља? И куд би побегао од Њега до у вечну пропаст и смрт? 

Ж  Жури да победиш, јер је дан изласка твога из овог света близу. Жури да победиш  све струје смрти у теби и око тебе. Сазреваш као шљива. Здраву шљиву прихватиће  домаћин у руку, а кварну пустиће да падне свињама. Победа значи здравље. Који  побиједи, даћу му да сједи самном на пријестолу мојему, обећа Истинити, Свемогући.  

3  Здрав дух јесте Божији дух. Он је као здрав ваздух, од кога гину сви микроби. Од  здрава духа постаје здрава душа, од здраве душе здраво и тело. Задобити здрав дух, дух  Божји, значи задобити највећу победу. Дух је оно што оживљава, тијело не помаже  ништа. Многи свети људи и жене живели су насупрот свима правилима научне  хигијене, па ипак им је тело било здраво и снажно до најдубље старости.  

И  Исусе Сине Божји, помилуј ме! Нека ти ова молитва не избија из срца. Изговарај  име Победиоца смрти, и живот ће се одомаћити у теби. Ово је искуство свих светих  подвижника. Именом Исусовим они су победили смрт и наследили живот вечни. Јер  нема другог имена под сунцем које спасава. 

Ј  Још мало, врло мало, па ће доћи Онај који треба да дође и неће одоцнити (Јевр. 10,  37). А кад дође Он као Страшни Судија, разделиће венце победиоцима. Примићеш и ти  венац, ако се будеш у овом кратком веку определио за Њега а не против Њега. Eвo ћу  доћи брзо, држи што имаш, да нико не узме вијенца твојега. Тако ти поручује Он.  

К  Ко побиједи, учинићу га стубом у цркви Бога cвoјега, и више неће изићи напоље.  То обећава Онај који је победио и који позива све људе у Своју победу. Напољу се налази  сваки човек који је предан свету; а који је окренут Богу и предан Богу, он није више  напољу него унутра у Цркви Божјој, умом и срцем. И после смрти такав ће се видети у  небесној цркви као прекрасни стуб цркве. И неће више изићи напоље као Адам, који је  због греха изашао напоље из Раја и окренуо се од Бога ка свету и природи. 

Л  Ласкање и лакомство морају победити они који хоће да се назову синовима  Божјим. А ту победу лако је задобити сваком ко више цени похвалу од вечнога Бога  него од смртних људи и ко више воли непролазне сласти Раја од пролазних и штетних  сласти земље. Каже апостол Павле Солуњанима: Нигда из ласкања не говорисмо вам,  нити из лакомства, Бог је сведок. Тако говори победилац.  

Љ  Љубав је јача од свега, премда не изгледа увек тако. Љубав је јача од злобе и од  свега и од смрти. Љубав Божја слађа је од меда. Ко њу окуси, опија се њоме занавек и  побеђује све. Љубављу према Богу апостоли су победили злобу јеврејску, и мач римски,  и огањ, и зверове, и моћ природе, и смрт. Побеђуј и ти тим непобедивим оружјем. 

М  Мисаона победа претходи свакој другој победи. Ако победиш све своје зле мисли,  нећеш ни доћи до злих дела. Добро мисли, па ће ти и Бог добро дати, каже народна  пословица. То је сасвим по Јеванђељу. Из срца излазе зле помисли, и то погани човека,  рекао је Спаситељ. Ако и никакво зло дело не чиниш телом својим, а имаш зле помисли,  бићеш нечист и гадан пред Богом. О борби против злих помисли, које сатана сеје по  разуму човечЈем, говори сва аскетска наука православна. Очисти, дакле, душу своју од  злих помисли, и бићеш велики победилац, и примићеш венац славе од Христа  Победиоца.  

Н  Надањем веселите се (Рим, 12, 12) каже апостол. Ко се нада, тај се и бори. Ко има  наду, тај и побеђује. Нада је одобрење у страдању, жижак у мраку муке. Надај се добру и  само добру, и добро неће изостати. Нада је лествица која везује душу твоју с небесима;  низ ту лествицу доћи ће ти победа и спасење.  

Њ  Њива доноси плод, ако се узоре, посеје, залије и очува. И душа твоја мора се  узорати, посејати, залити и очувати. да би донела плод. Орањем се искорењује свако  нежел>ено прорашће. И душа се мора потпуно испразнити од свега светског прорашћа,  да би се Божје семе на њој примило. Њива са одгајеним усевом о жетви личи на  победоносну војску. Тако и душа твоја, окићена многим плодовима добра,  представљаће венац од многих победа. 

О  Опомињите се жене Лотове, рече Господ. Изишавши из Содома, она се окренула да  се поврати у Содом, па се окаменила. И ти не окрећи се и не повраћај се ка слабостима  својим које си једном победио. Опомињи се свих чудеса Божјих, које Бог учини у животу  твоме од колевке до сада, па не сумњај у моћ и милост Бога твојега. Прилепи се уз Њега,  и с мислима о победи корачај смело напред. Бог у теби побеђиваће место тебе. Њему  приписуј све победе, а себи задржавај радост.  

П  Прости великодушно човеку који ти досађује на путу добра. Најбољи коњи узимају  се за трку с препонама. Што веће препоне, то се већма разгорева дух ревности и жеља за  победом код тркача. Кад је цар Давид бежао испред бунтовног сина свог, неки Симеј  грдио је цара и називао га крвопијом и зликовцем. Па када слуге Давидове хтеше убити  Симеја, рече Давид: "Нека грди, јер му је Господ рекао: грди Давида! Па ко смије казати:  зашто тако чиниш?". Праштањем и трпљењем Давид је победио и прославио се. 

Р 

Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, рекао је Господ. Као  кад би домаћин дошао у њиву посленицима својим па рекао: Обрадите све до краја са  радошћу и весељем, јер вас дома чека велика плата. Спој радост са вером и надом, па  слободно ходи ка крају. На крају је плата велика. Не тугуј као роб на туђој њиви; него се  радуј као син на очевој њиви. Павле и Сила певаху у тамници. Победи тугу и замени је  радошћу. И примићеш венац славе. 

С  Сребро ћe се cвe побацати по улицама, и злато ћe њихово бити нечистота у дан  гњева Господњег, говори Господ (Језекиљ 7, 19). Шта ће помоћи сребро и злато кад  душа изађе из тела и погледа по земљи? Сребро и камен биће једнаке вредности пред  њом, а злато и блато подједнако досадно и одвратно. Зато побеђуј среброљубље и  златољубље у себи док ти је дато време. Коме је Бог Бог, тај не потребује идоле у виду  сребра и злата.  

Т  Таштину и ријеч лажну удаљи од мене, Господе! То је молитва премудрог цара  (Приче Сол. 30, 8). Таштина je све што не служи Богу, и лаж је све што се противи  заповестима Божјим. Победи таштину службом Богу, и победи лаж проповедајући вазда  истину. Обећао је Господ: Ко побиједи и одржи дјела моја до краја, даћу му власт над  незнабошцима. Незнабоштво је сушта таштина и лаж. Држи се Бога и Божје истине, па  ће ти се дати власт над незнабошцима.  

Ћ  Ћелија душе твоје једини је стан у који нико не може ући без твоје воље. Међутим,  многи људи чувају и штале и оборе своје боље него ли тајну одају душе своје. Уђи у  ћелију своју и затвори врата cвoja, каже Спаситељ. Не дај мислима својим да блуде по  свету. Сабери их у срце своје. Ту је састанак са Богом Твојим. Победи расејаност. и  бићеш прави победилац. И примићеш венац славе.  

У  Упразнитесја и прославите Господа, вели Псалмист. Испразни душу своју од  устајалих мисли и устајалих жеља и устајалих осећања злобе, мржње и пакости, па  принеси такву душу своју Господу ‐ Он ће је испунити Духом Својим. То значи одрећи се  себе. То значи предати се Богу. Пусти Бога нека чини шта Он хоће. И Он ће поставити  престо Свој у души твојој. И војеваће за тебе на свима пољима борбе, задобиће све  победе, и предаће их теби у својину. Богом смо јаки.  

Ф  Финоћа мисли непозната је материјалисти. Финоћа осећања непозната је  грубијану. Финоћа дејстава Божјих у свету сакривена је од безбожника. Најфиније силе  у свету најјаче су силе. Зато контролиши мисли своје, и претвори их све у молитве. Тако  ће сва душа твоја постати као божански огањ што светли и грeje. Победи грубу чулност.  Чула ти достављају само сиров материјал из природе. Преради га у себи, у божанском  огњу духа, на живот и на спасење. Јер ко не преради тај сиров материјал, претвара му се  исти у трулеж и смрт. 

X 

Хвала Богу који нам даде побједу кроз Господа нашег Исуса Христа, говори велики  Павле апостол (I Кор. 15, 57). Христос је извојевао све победе, над злобом, над светом,  над смрћу. И мимо Њега нико не може задобити ниједну победу. Ми само можемо бити  учасници Његове победе, или Његових победа. И Он је рад томе. Он нас на то и призива,  и нуди. Како је то дивно и чудесно! Тиме је наш животни задатак бескрајно олакшан, јер  победити ‐ значи само измолити у милостивог Христа ону победу која нам у даном часу  треба.  

Ц  Царевима и свештеницима учини нас Богу и оцу својему, каже за Христа видовити  Јован (Откров. 1, 6). Да будемо слични Њему. Да будемо у вечности тамо где је Он. Изаћи  из природног стања у божанско стање; излучити се из фамилије животињске, у коју смо  умешани грехом праоца Адама, и уврстити се у фамилију Божју ‐ то је била мисија Сина  Божијега на земљи. Ту мисију Он је извршио савршено. Кад то признамо и примимо, ми  улазимо у Његове победе, у Његове тријумфе, у небеску царску и свештеничку  фамилију.  

Ч  Чистоту срца Бог од нас хоће. Фарисеју слијепи, очисти најприје изнутра чашу и  здјелу с)а буду и споља чисте, говорио је Исус јеврејским старешинама који су се  трудили само о спољашњем изгледу, а унутра су били пуни грабежа и неправде. Још је  он похвалио чисте срцем говорећи: Блажени су чисти срцем јер ће Бога видјети. А  видети Бога у овом веку и гледати Га у вечности с анђелима и праведницима, то je  срећа изнад сваке среће. То је најслађи плод победе. 

Џ  Џиновски велики изгледају непријатељи добра у овоме свету, но разбијају се лако  као празни облаци ветром. Богом смо јаки. С Божјом помоћи разби Мојсеј џина Амалика,  и Давид Голијата. Нека се не уплаши срце твоје од величине зла пред очима твојим.  Величина Бога твога стоји изнад сваке величине. Победићеш сигурно, само веруј у Бога  и љуби Бога.  

Ш  Шуму не види од дрвећа! ‐ гласи једна народна изрека. То се може рећи за све оне  који од многих ствари у природи не виде Бога, Спасиоца свога. И Адам се изгуби међу  дрвећем у врту, када му се грехом помрачи душа за Бога. Нека се не помрачи душа твоја.  Ти ниси више Адамов него Христов. Адам је загњурио себе и своје потомство у сенку од  створене природе, а Христос је узнео на небо и уздигао своје следбенике изнад природе.  Извео их је из природе као Мојсеј Израиља из Мисира. Иди дакле за Победиоцем  Христом и бићеш учасник Његових победа. И примићеш венце и радоваћеш се. Ко  побиједи, добиће cвe.           

СВЕТИ НИКОЛАЈ ЖИЧКИ 

АЗБУКА ИСТИНЕ  А  Анђели су створени пре људи. У почетку створи Бог небо и земљу ‐ стоји написано  у Књизи Постања. Под небом су светитељи Божји једнодушно разумевали ангеле, то  јест свет светих духова, војске бестелесних сила. Према Божјем Откривењу и визији  светитеља, као што су били свети Јеротеј и свети Дионисије, ангели се врстају у девет  кола према сили и власти и мудрости која им је дарована од Створитеља. Тих девет  огромних кола називају се: Престоли, Начала, Власти, Серафими, Херувими, Господства,  Силе, Архангели и Ангели. Ум људски не може ни замислити величину и славу ангела,  нити рачуница људска израчунати број њихов. Само се срце људско може радовати  својој већој и старијој и савршенијој браћи ‐ браћи, кажемо, јер је један небесни Отац и  ангела и људи. 

Б  Блажен је сваки онај ко верује у Бога онако како је Бога показао свету Господ Исус  Христос. Ако се питаш, какав је Бог, погледај у Исуса Христа и добићеш одговор. Бог је  онакав какав је Исус Христос. А то значи: Бог је свемоћан, свемудар, свеблаг. Његовој  моћи не може бити отпора, Његовој мудрости не може се ставити противразлог,  Његовој благости мора се покорити свака злоба. Ако желиш моћи, прибегни к Богу; ако  желиш мудрости, стани уз Бога; ако желиш благости или милости и доброте и љубави,  прилепи се уз Бога. Знај и упамти, да само немоћ и лудост и злоба устају против Бога.  Но све што устаје против Бога, осуђено је, на крају, на пораз и пропаст, а што стоји уз  Бога, на крају ликује и радује се и вечно живи. Све је то показано кроз личност и судбу  Господа Исуса Христа као и кроз судбу Његових следбеника и Његових непријатеља.  Зато и кажемо: Блажен је свак ко верује у Бога онако како је Бога показао свету Господ  Исус Христос. 

В  Веруј свему ономе што је Христос Господ казао, показао и предсказао. То и јесте  наша вера. Ја сам истина, рекао је Он. Христос је, дакле, жива Истина у свему што je био,  у свему што је рекао и прорекао, у свему што је показао и обећао. Он је вечна Истина  Божија, која се јавила у времену телесно, да би олакшао телесним људима веру у Бога  који је дух и да би показао неизмерну љубав Божију према људима. Пази добро и  упамти: ако не будеш веровао Христу, ти ћеш поверовати или себи или другом неком  смртном човеку. То јест: имаш да изабереш, да ли верујеш Христу као Богу или неком,  ма ком, човеку изван Христа. Трећега нема нигде у свету нити у историји рода људског.  А зар те живот није научио, да се можеш преварити и у себи и у људима, који стоје ван  Христа? Бирај, човече, и сине човечји; избор је судбоносан. Кад умреш, Вечност ће ти  ставити само једно питање: Реци, човече и сине човечји, кога си изабрао, то јест: коме  си поверовао, и за ким си пошао? 

Г  Грех је поверовати неком другом а не Исусу Христу и поћи за неким другим а не за  Христом. Сви греси и сва безакоња могу се уписати под та два слова: неверовање 

Христу и неидење за Христом. Вера и владање ‐ то двоје обухвата сав пут земаљских  путника. Вера у Христа и владање по Христу представља здравље синова Божјих.  Неверовање Христу и невладање по Христу представља запаљење ума и срца човечјег ‐  болест од пакленог огња и дима. 

Д  Дух је у души, душа у телу, тело у свету. Дух је покретач душе, душа је покретач  тела, а тело је покретач других тела. Какав је дух, онакви и покрети душе; каква је душа,  онакви и покрети тела. Добар дух покреће душу на добро, и тело испуњава вољу душе.  Зао дух покреће душу на зло, и опет тело испуњава вољу душе. Човече и сине човечји,  нека ти Бог испуни душу Својим Духом. Јер те је Створитељ твој и створио за то, да се  испуниш Његовим Духом, те да би кроз тај Дух и у томе Духу био једно са Њим и са  свима чедима Његовим на небесима и на земљи. Знај и упамти, човече и сине човечји,  чијим си духом испуњен, једно си са њим: ако Духом Божјим ‐ једно си са Богом, ако ли  духом зла ‐ једно си са пакленим противником Бога и Оца твојега. 

Ђ  Ђаче учениче, шта то учиш? Сва твоја учевина на смрт ми мирише. Зато те видим  тужна и очајна. Где ти је наука о Животу и Животодавцу? Ко ти је дао очи, помоћу којих  душа твоја гледа? Ко ти је дао уши, помоћу којих душа твоја чyje? Ко ли ти је дао разум  помоћу кога учиш? Ако ти хартија коју читаш каже, да ти је природа дала и вид и слух и  разум, ти упитај хартију и хартијаше: А од кога природа позајми да мени да? Сине  човечји, зар ти срце не гори као од огња, кад се помене име Творца и Оца твојега?  Умири срце своје, прво га умири, па загледај у њ као у мирно Језеро, потом га ослушни и  најзад прими науку његову. Тако ћеш познати Творца и Зајмодавца природе. Тако ћеш  осетити присуство Живота и славу Животодавца. И учевина твоја неће бити мирис  смрти но мирис живота. А туга и очајање твоје окренуће се на радост и клицање. 

Е  Евгеније значи благородни. Какогеније значи злородни. Геније значи само родни.  Геније нема свога пута; он мора поћи путем или Евгенија или Какогенија. Стари Јелини  су и демона називали генијем. Очигледно је, дакле, да понеки геније може бити и  какогеније, то јест злородни, или на зло рођени. У Европи су названи генијима сви  најдаровитији људи, но без разлике у погледу благородства и злородства. Отуда ми  видимо у неким од тих европских генија ангелске људе а у некима, опет праве демоне.  Евгеније је онај човек који зна своје сродство с Богом, и сходно томе живи и влада се.  Какогеније је онај човек који одриче своје сродство с Богом и налази га у земљи или  аду, па сходно томе и живи и влада се. Геније је онај човек коме је Творац позајмио  многе таленте, а он те таленте употребио или као Евгеније или пак као какогеније.  Прави хришћанин може бити Геније, не сме бити Какогеније, мора бити Евгеније. 

Ж  Жар‐птица спомиње се често код руских песника. Она се представља као птица  среће, чудне лепоте. Она притиче у помоћ невиним против нечистих, и праведним  против неправедних. Стари Мисирци су обожавали птицу феникс, која је умирала и  поново васкрсавала. И у једном и у другом случају ми видимо символ душе човечје, која  је створена од Бога, пуна топлине, пуна блаженства и пречудне лепоте. По својој 

природи душа је чиста и невина и светла и праведна. Но грех је жаока смрти, која душу  усмрти. Грех удаљава од Бога у земљу далеку, где се душа хлади и мрзне и блуди и  умире. Таквој души треба Спаситељ, Повратитељ, Васкрситељ и Помиритељ. Душо  људска, не очајавај и не чекај Онога који је већ дошао. Дошао је твој Спаситељ,  Повратитељ, Васкрситељ и Помиритељ. Воспрени, птицо покисла, и буди опет жар‐ птица, каква си и била кад те је Творац твој Својим Духом и дахом загрејао и окрилатио. 

3  Завет је драговољна обавеза. Завет представља два заветодавца, једнога који даје  и другога који прима. Заветодавац који се обавезује давати, јесте сам Бог; заветодавац  пак који се обавезује испунити све услове примања, јесте човек. Два Завета учинио је  Бог са родом човечјим: Стари и Нови. Стари Завет учинио је Бог онда док је род људски  био још млад и по годинама и по греху, а Нови онда кад је род људски постао стар и по  годинама и по греху. Први Завет заснован је на закону Божјем и на крвној жртви Божјих  животиња. Тим Заветом Бог се драговољно обавезао давати човеку добар и дуг живот  на земљи и свако земаљско обиље с колена на колено, а човек се од своје стране  обавезао испуњавати прописани закон Божји и приносити Богу крвне жртве од Божјих  животиња. Бог је одржао Завет од Своје стране, но човек га је свега погазио грешећи  против Бога Заветодавца и очекујући упорно да му Бог ипак даје све ‐ безусловно. Кроз  ту обману Створитеља свога род човечји се уболестио до смрти. Тада је Створитељ  људи учинио Нови Завет с човеком. Тај Нови Завет заснован је на љубави Оца и на  крвној жртви Сина Божјега. Тим Заветом Бог се драговољно обавезао дати човеку  вечни живот и царство небеско, а човек се од своје стране обавезао одговорити  љубавл.у на љубав, и жртвовати себе васцелог Оцу свом небеском. То је Нови Завет ‐  љубав и жртва с обе стране. 

И  Има ли места Трећем Завету? Гле, неки људи сањају и говоре о Трећем Завету,  наиме о неком Завету Духа Божјега! То је сањарија и празан говор, који скрива безумље  и злобу. Јер шта би имао Бог више да жртвује за људе, и шта би се човек могао више  обавезати према Богу својему? Први Закон потврђени је и запечаћен крвљу чистих  Божјих животиња. Други Завет потврђен је и запечаћен пречистом и невином крвљу  Сина Божјега. Чиме би се потврдио и запечатио Трећи Завет? Јер ако би потребан био  Трећи Завет, он би морао бити савршенији од Другога, према томе и потврђен и  запечаћен неком крвљу драгоценијом од крви Јединородног Сина Божијега. А зар је  могуће и замислити неку крв и неку жртву драгоценију од оне Сина Божијега? И најзад,  какву би већу обавезу могао човек примити на себе него што је већ примио у Новом  Завету, то јест да из љубави према Богу преда себе свецелог на вољу и у руке Оцу свом  небесном? Шта би имао човек драгоценије од себе да би могао принети на жртву Богу у  одговор на жртву Божју за њ? Јасно је, дакле, да о Трећем Завету могу сањати само они  који су испуњени безумљем и злобом. А погледајте, како и апостол каже за Други или  Нови Завет, да је он завјет вjeчни (Јевр. 13, 20). 

Ј  Јевреји су први болесник међу народима, које је Бог узео да лечи. Избранство  јеврејског народа означава само то и ништа друго. Па како су се Јевреји успротивили  Богу као Лекару и погазили Завет, то је Бог предузео лечење свих народа на земљи, 

стварајући тако Себи из свих народа један изабрани народ од оних који се драговољно  предадоше Богу на лечење. У овај изабрани Божји народ увршћени су само они  праведници, пророци и угодници Божји из јеврејског рода, који у cвoje време испунише  обавезе Старог Завета као и они који драговољно прихватише Нови Завет. Остатак  Јевреја пак отпао је од оба Завета: од Старог, јер је крвна жртва Божјих животиња  укинута Богом, како је и проречено, и од Новог, јер крвну жртва Сина Божјег одбацили  су сами они. Човече и сине човечји, чувај се да не будеш убројан у синове противл.ења.  Јер свак ко хоће да се излечи, мора пристати да се здрава крв унесе у њега. А једина  здрава и здравотворна крв јесте крв Сина Божјега, Господа нашег и Спаса Исуса Христа,  коме нека је вечна слава и хвала. Амин. 

К  Крштење је прва Тајна. Крштењем се извршују два спасоносна чина над човеком:  очишћење и усиновљење. Очишћење од првородног наследног греха, и усиновљење  Богу. Рекао је Господ апостолима Својим: Идите и научите cve народе крстећи их вa име  Оца и Сина и Светога Духа (Мат. 28, 10). Ако се човек и после крштења упрља грехом, не  пере се више од греха крштен.ем него покајањем. Јер је крштење једно, и оно је  намењено за ослобођење од страшног и вековног терета наслеђеног греха. Ако ли се  усиновљен човек одели од Оца свог небесног, он постаје блудни син и живи међу  свињама; но и њему за спасење није потребно ново крштење него покајање, као што је  јасно изрекао сам велики Господ наш причом о блудноме сину. 

Л  Лаж опасну, врло опасну, проповедају секташи кад говоре да не треба децу  крштавати, него кад деца порасту и познаду шта је то вера, онда их тек ваља крстити.  Човече и сине човечји, затисни уши твоје од таквих лудих речи. Јер ако ти чедо твоје  умре некрштено, ући ће у онај свет као нечисто и неусиновљено од Бога. С ким ће,  дакле, бити у вечности, и чијим ће се назвати? Гле, ти не чекаш да чедо твоје порасте и  сазна шта је то вода и млеко и мед и хлеб и лек, па тек онда да му дадеш све то. Него му  дајеш иако оно то не зна. Ти знаш, шта је за њ добро и спасоносно, зар оно то мора  знати у колевци? И ако чедо твоје има гушобољу, хоћеш ли га лечити, или ћеш чекати  док оно порасте и сазна шта је то гушобоља? А наследни грех је несравњено тежа бољка  од гушобоље. Па кад од гушобоље лечиш чедо своје, лечи га и од оне теже болести, којој  је лек крштење. Да ти не умре чедо некрштено, јер се иначе никад и нигде у вечности  нећеш срести с душом његовом. 

Љ  Људски род имао је једнога праоца, Адама. Сав људски род, дакле, представљао је  једно многогранато дрво, коме je један корен, Адам. Према томе сви људи су били по  свом телесном корену, по праоцу Адаму, браћа. Но то телесно братство људи показало  се ништавним пред духовним небратством још на првим синовима Адамовим. Телесни  брат убио је свога брата, јер међу њима није било јединства духа, ни братства  духовнога. Христос је назван Новим Адамом. Он je нови корен новог човечанства, новог  многогранатог дрвета. Он је објавио правог Оца, а то је Бог, и установио право братство  међу људима, а то је братство духовно, то јест јединство духа, јединство вере, јединство  циља и јединство живота. Човече и сине човечји, не полажи ништа на братство по  Адаму, јер је и сам стари Адам нашао своје спасење у Христу, Новом Адаму. Тиме се он 

одрекао свега свога потомства које је ван Христа. Тако су они који се нису прикалемили  уз нови Христов корен, остали сирочад, без оба оца: без праоца телесног, Адама, и без  Оца небесног, кога је Христос објавио свету и коме се само кроз Христа може прићи. 

М  Милост Божја спасава све оне који милост Божију ишту. А милост Божију могу  искати само они који имају веру у живога Бога и који су сами срца милостива. Зато  један апостол говори: без вjepe није могуће угодити Богу. Човек од своје стране не може  бити милостив у смислу хришћанском, ако нема вере у живога Бога. И тако вера je семе  а милост плод. Други исто тако важан плод вере јесте молитва. Вера, молитва и милост  представљају у здравој души три хармонична гласа, који вапију Богу за помиловање.  Подигнута је вековна препирка између католика и протестаната, да ли се човек спасава  вером или добрим делима. Код православних те препирке никад није било.  Православна Црква није цепкала закон Божји него је тражила да се испуни сав са  скрушеношћу и самоосудом, сећајући се речи Спаситељевих: Кад свршите cee што вам је  заповеђено, реците: ми смо непотребне слуге јер учинисмо што смо били дужни (Лука  17, 10). А усиновљење ни код људи не бива само због плаћеног дуга него и по милости  онога који усиновљава. И тако, човече и сине човечји, веруј, моли се и буди милостив,  но не уздај се ни у шта своје него само у милост Божију.  

Н  Небо које видимо изнад својих глава јесте само символ стварнога невидљивога  неба. Диван и чудесан символ но само символ стварности а не сама стварност. Сунце и  звезде чине видљиво небо. Бог и ангели са светитељима чине невидљиво небо.  Видљиво сунце символ је невидљивог Бога, а звезде су символ ангела и светитеља. Као  што сунце осветљава и греје и одржава звезде, тако вечно  Сунце Правде, Бог Свевишњи, осветљава, греје и одржава ангеле и светитеље  Своје. Светитељи су славни славом Божјом, а Бог је диван у светитељима Својим. Ово  стварно, нечулно, свето небо ‐ то и јесте права отаџбина наша. 

Њ  Њивом Божјом назива апостол све верне. Ви сте њива Божја (Кор. 3, 6). Господ  Исус Христос јесте небески сејач, који изиђе на њиву своју да сеје семе своје. Благо  онима који душу своју омекшају и учине како би божанско семе Христово порасло и  донело плод. Благо теби, човече и сине човечји, ако Богом посејано семе у души својој  чуваш, плевиш од корова и браниш од зверова и тичурина. Погледај око себе и види,  како су се сада намножили зверови и тичурине да Христов усев погазе и упиште. Семе  Христово пада у разум, те се разум светли Богом; и пада у срце, те се срце испуњава  љубављу Божјом; и пада на вољу човечју, те човек свим делима својим прославља Бога  Творца својега.  

О  Образом се назива икона у словенском и руском језику. Обновљење икона у Русији  за време Великог Гоњења појава је сасвим честа и веома чудесна. Старе иконе, на  којима се једва могао наслутити лик светитеља, обновиле су се тако, да су све црте и  боје постале јасне као на новим иконама. Није ли и човек икона Божја? У Књизи  Постања стоји написано: И cтвopu Бог човека по обличју својему, по обличју Божијему 

створи га (1, 27). Нама је тешко и замислити божански сјај, којим је сијао првосаздани  Адам као нова икона Бога живота. Но као што обично икона на дрвету поцрни и изгуби  се од времена и ваздуха и прашине, тако је икона Божија у Адаму и његовом потомству  поцрнела и изгубила се од греха. Христос је обновио икону Божију у човеку. Обновљење  дрвених икона у страдалној Русији баш у време Великог Гоњења сведочи да се од  страдања за веру Божију обнавља образ Божији, или икона Божија, у човеку. 

П  Пост је установљен још у Рају. Он се састојао у забрани једења плода са дрвета  познања добра и зла. Сви угодници Божији у Старом Завету држали су пост. У Новом  Завету пост је нарочито истакнут као обавеза и услов очишћења па, следствено, и  спасења. Сам Господ Исус дао је пример у посту. Сви апостоли и Свети Оци држали су  строг пост. О посту говори свети Серафим Саровски овако: "Пост је нужан за победу  непријатеља телесних и духовних". Испосников "духовни живот долази до  савршенства". Од поста "тело постаје утанчано и лако и дух врши тада своја дејства као  у бестелесном телу". Постом "ум се дреши од земље, узноси се на небо и потпуно се  погружава у созерцање света духовнога". Од неуздржљивости у јелу долази свака друга  неуздржљивост. Сине човечји, ако ти неко каже: није грех у јелу него у злу делу,  одговори му; али зло дело долази од неуздржаног јела и пића. Није грех ни у самом  огњу, али ко не пази на огањ, може му кућа изгорети. 

Р  Радост је основни тон у божанској мелодији Новог Завета. Радујте се и веселите се,  рекао је Господ. Радост и само радост кључа из речи Спаситељевих, радост из Његових  моћних чудеса, радост из Његових моћних откривења Царства Божјега, радост из  Његовог васкрсења, радост из Његових обећања. Радост извире и из апостола  Господњих. Радост тече реком кроз све војске праведника и угодника Божјих. Црква је  носилац аманета радости. Црква Христова једина је радост у свету. Историја Цркве пуна  је муке и невоље и гоњења и издајства и крви и зноја. Али радост све гута, све  заглушује, све осветљава. Глас радости надвишава све остале гласове. Човече и сине  човечји, ако имаш радости, имаш и вере. Умукне ли у теби глас радости, дижи се и  поправљај веру у себи.  

С  Спасење душе ‐ једини је смисао свих трудова човекових на земљи. Они који не  знају за спасење душе, не знају нити могу знати зашто се труде и муче. Но кад се говори  о спасењу, мора се говорити и о Спаситељу. Јер не може бити спасења без Спаситеља.  Хиљаде година народи земаљски чекали су Спаситеља с неба, тражили су Спаситеља,  говорили или бајали о Њему. Једно је било опште убеђење свих народа, наиме, да  спаситељ не може бити обичан човек него Бог. Ми хришћани знамо да се јавио Бог‐ Спаситељ, и донео спасење душама свих оних који желе спасење. У црквеним песмама  стално се на крају чује молитва: "Спаси душе наше".  

Т  Тело је без душе мртво. Створи Господ Бог човјека од праха земаљскога ‐ тако  сведочи Свето Писмо Божије. То се односи само на тело а не и на душу. Јер се даље  сведочи: и дуну му у лице дух животни, и поста човјек душа жива. Све иде тамо одакле 

је и дошло: тело се враћа земљи, а душа Богу. Зато је опет рекао Бог Адаму: Земља јеси и  у земљу ћеш отићи. То се на тело односи. А кад умре сиромах Лазар, однесоше га  анђели, то јест однесоше му душу са земље. Ако спасемо душу, тиме ћемо спасти и тело  у дан васкрсења. По сведочанству апостолском постоје тела земаљска и тела небеска.  Душе су наше сада обучене у земаљска тела, а ако се спасемо, бићемо у дан васкрсења  обучени у тела небеска, непроменљива и нераспадљива.  

У  Ум Христов стећи ‐ задатак је сваког хришћанина. Апостол Павле говори: А ми ум  Христов имамо. Шта значи имати ум Христов? Значи: мислити као што Христос мисли,  расуђивати као што Христос расуђује. Човече и сине човечји, научи себе мислити као  што Христос мисли. Мисли о Богу као што Христос мисли. Мисли о сваком човеку кога  сретнеш онако како би Христос мислио. Мисли о свакој ствари онако како би Христос  мислио. Мисли о сваком догађају са висине Христове мисли. Мисли о животу и мисли о  смрти као сам Христос Господ. Учи се тако мислити. Тако ћеш стећи ум Христов. А кад  стекнеш ум Христов, обасјаће те светлост небеска, и твој живот ће бити на небу а не на  земљи.  

Ф  Филистеји су са својом стоком газили и сатирали усеве правоверног народа  Јаковљева. И правоверни народ осиромаши веома и у тескоби својој завапи ка Господу.  Филистеји су били незнабошци. Човече и сине човечји, зар не видиш како незнабошци  газе са својом бесловесном стоком Христов усев по души твојој? Газе га, згризају га до  корена, па и сам корен чупају, са стоком својом, са својим магарцима и мајмунима и  слоновима и свињама. То су синови мрака и слуге сатане, а стока њихова то су њихове  чудовишне мисли и погане страсти и безбожна дела. То су модерни Филистеји,  безбожници и бездушници, отпадници од Христа и противници Бога. Сине човечји,  хоћеш ли чекати да те сасвим опустоше и осиромаше, или ћеш журно, журно завапити  живоме Господу за помоћ? 

Ц  Црква Христова означава ново избрање, које је по вери а не по крви. Цркву  сачињава избрани народ, сачињен од оних који верују из свих народа земаљских. Цркву  оживотворава и води, као крманош лађу, Дух Свети. Православна црква је једна,  саборна и апостолска у целом свету, но она је уређена по Божјем Промислу и ради  успешније јеванђелске мисије, народски, по народима и језицима. Човече и сине  човечји, љуби Цркву Православну као мајку своју духовну, и чувај се од јеретика и  секташа, а да не будеш на небу одељен од православних отаца и ђедова својих занавек.  

Ч  Чашу спасења примимо и име Господње призовимо. Чаша спасења је пречиста крв  Христова. Име Господње као огањ пали демоне. Четири су стране света; четири су  окрвављена крака Крста Христова; четири јеванђеља. Три су лица у Свете Тројице; са  три прста се крстимо. Два су извора науке Христове: Свето Писмо и Свето Предање. две  су главне заповести Хистове: љуби Бога и љуби ближњега. Један је Бог, који је све у  свему, кроз њега живимо и крећемо се, и јесмо (Дела 17, 28).  

X 

Храна телесна је за тело, а храна духовна за душу. Тело се мора хранити да би  трајало, душа се мора хранити да би живела. Телу се даје храна земљана, јер је тело од  земље. Души се даје храна небеска, јер је душа са неба. Реч Божја јесте главна и основна  храна душе човечје. Што је хлеб за тело, то је реч Божја за душу. Никаква храна не може  заменити телу хлеб, и никаква реч не може заменити души реч Божју. Но има једна  таjанствена и пречудна храна, која је узвишенија и силнија од сваке телесне и духовне  хране. Ту храну знају само хришћани. Та храна јесте сам Бог. Она се даје у светом  Причешћу. Који једе моје тијело и пије моју крв, има живот вјечни, и ја ћу га vаскрснуиш  у пошљедни дан (Јов. 6, 54).  

Џ  Џиновима су названи Енакови синови; према њима се народ Божји чињаше као  скакавци (4, Мојс. 13, 34). Но, једино је у њих тело било џиновско, и снага телесна.  Духом пак и истином они су били кепеци. Али их је народ Божји именом Божјим  надвладао и истребио. Они који су били телесно малени и испоштени имали су  џиновски дух и џиновску веру у јединога живога Бога, и тиме су били јачи од Енакових  синова, исто као Давид од Голијата. Духовно јаки победили су телесно јаке. Богом јаки  јачи су од оних који су телом и земљом Јаки. Зато, човече и сине човечји, не бој се  џинова, који су само телесином и преваром џинови. Они су само као мрачне и велике  сенке, које Једна мала свећица може да растера.  

Ш  Шарен шљунак представљају мисли и мишљења разних безверних филозофа и  књижевника. Но тај је шљунак једино за гледање и посматрање, а није за зидање.  Лаковерни зидају куће свога живота на том шљунку: због тога брзо постају бескућници,  и као бескућници ‐ очајници, а као очајници самоубице. Човече и сине човечји, знај и  упамти: Камен о коме се много говори у Библији, Камен станац, Камен крајеугаони, није  онако шарен као филозофски шљунак, али је тврд и поуздан. На њему сазидан дом  одолева бури. На њему сазидана Црква одолева паклу. На њему постројено Царство  траје вечно. На њему стоји крст, и око крста пише: 

ИС ХС  НИ КА  ИСУС ХРИСТОС ПОБЕДА                       

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ 

МОЛИТВЕ  МОЛИТВЕ У СЕНЦИ НЕМАЧКИХ БАЈОНЕТА  Почетком 1945. године, Гаврило Дожић и епископ жички Николај Велимировић на  своме путу за логор смрти Дахау, под јаком стражом, стигли су у Беч, где су задржани  три недеље. За то време, они су довођени недељом у Српску православну цркву Светога  Caвe у Бечу, јер је непријатељ ипак толико био увиђаван, да им то није, као црквеним  великодостојницима, ускратио. И док су стражари шетали пред црквом или стајали у  самој цркви, дотле је епископ Николај, у олтару, на празним листовима светога  Јеванђеља, гушећи се у сузама, написао три молитве: 

МОЛИТВА СВ. САВИ  Светитељу оче наш Саво, моли Бога за нас: да се српски народ обожи, сложи и  умножи. ‐ Ти који си ангелски живео, апостолски проповедао и мученички се борио и  страдао, чуј данас усклике мале српске деце у Отаџбини и по целом свету која ти с  љубављу певају:  Свети Caвo Србе воли,  За Србе се Богу моли,  Српском роду даје крила,  Српску децу благосиља.  Па кад чујеш данас овакве усклике љубави деце српске на обе хемисфере, испроси  у Христа Бога милост да се сви Србе обоже, сложе и умноже.  Теби, духовниче, који си био први уредитељ српске цркве и ујединитељ српскога  народа, моле Ти се данас свештеници српски, измучени и напаћени, по разореним  храмовима и по спаљеним задужбинама Твојим, по опустошеним селима и опустелим  градовима: не остави нас, оче наш духовни, но умоли благог Христа, да нам опрости  немар наш и немоћ нашу те нас све обожи, сложи и умножи.  Теби који си благословио и крунисао прве краљеве српске у Жичи и који си на  хришћанском темељу утврдио краљевину српску. Саво премудри, испроси опроштај и  милост роду Твоме, те да се обожи, сложи и умножи.  Теби који си се после многотрудног живота упокојио пре 710 година, моле се  безбројне матере српске над свежим гробовима својих синова и кћери: Саво Свети,  родитељу наш духовни, моли Христа милостивога, да деца наша, покошена пре времена  као неузрело жито, буду тамо где си Ти, у Небесној великој Србији, у рају сладости, где  се не зна за болест, муку и смрт, и да се преостатак Срба на земљи обожи, сложи и  умножи.  Теби који си био неустрашиви поборник правде Божије и добре воље мећу људима  и народима и борац против сваке лажи и насиља, моле се данас српски војници и  војеначалници: помози нам, Свети оче Саво, са свом Небесном Србијом, помози да  истрајемо до краја на путу који води у живот вечни; коме си нас Ти као Христов ученик  научио и помози да се сви Срби обоже, сложе и умноже.  Теби, народољупче, на данашњи Твој дан пева Ти похвале сав српски народ,  потиштен, понижен, остављен од људи, неопран од крви своје, јецајући у ранама по 

болницама и тамницама, на згариштима својих домова, по горама и збеговима, по  кулачама и пештерама уздиже Ти молитве: не заборави нас Саво, путеводитељу наш но  испроси милост у Свевишњег Бога, да упокоји и прослави милионе новомученика вере  Твоје и поштења Твога, браће и деце наше, а нас преостале на земљи да обожи, сложи и  умножи.  Теби, Учитељу учитеља наших, Царе царева наших и Наставниче духовника наших,  Племићу Христов, племенити Оче Саво, Украсе наш и лепото историје наше, ево и ми  сабрани данас у овоме храму посвећеном Теби у овом великом светском граду нејаки и  грешни, сиромашни у свему осим у гресима нашим, Теби ево уздижемо срца и молимо  Ти се: као достојни и увенчани Светац наш моли са пречистом Богородицом и свим  Светим Христа Бога за нас да се обожимо, сложимо и умножимо. ‐ Амин.  У Бечу 27. јануара 1945. 

МОЛИТВА БОГУ  Господе Боже наш, Боже духова и свакога тела, не одвраћај више лице Твоје од нас,  но милостиво услиши нас и помилуј.  Овде на туђој земљи, као изгнаници и бескућници ми клечимо пред Твојим  величанством у које ни анђели и првостворене небеске силе нису у стању да гледају од  силног сјаја вечне славе Твоје. Но земља је сва Твоја, па је Твоје и ово место на коме  клечимо, тражећи с уздисањем муњеносно лице Твоје и молећи се скрушено: одврати  праведни гнев Твој од нас, услиши нас и помилуј!  Туђа земља је најбоља за уздисање за Тобом, робовање је најбоље за покајање,  тамница је најбоља богомоља, страдање најкраћи пут к Теби Створитељу Свесилни и  Оче наш милостиви. Ти, Свезнајући, све то знаш, па зато си и допустио све ове невоље  на нас грешне и прегрешне, да би прошавши кроз шибу, рђаво гвожђе нашег карактера  претворио у челик, и угаљ у дијамант.  Нису без Твог допуштења погашена огњишта наша, нити смо ми расејани по  тућини, ни допали ропства ни тамнице и љутих невоља, ништа без Твога допуштења,  ништа без Твога плана, ништа без Твога свемудра промисла и без Твоје очинске бриге  за наше душе. Све си ово Ти допустио да нас снађе од демона и од људи, због  неисказаних грехова наших, који су нас одвојили и удаљили од Тебе, да би се научили  уздисати за Тобом, да би се покајањем очистили, и да би светим путем журили Теби у  загрљај.  Страшан си, Господе, у праведном гњеву Твоме, од кога се васиона потреса као  трска од силног ветра, али си и недостижан у милости Твојој. Ништа у очима Твојим  није ни сувише велико ни сувише малено, нити се Ти дивиш ономе чему се диве синови  човечији, него обараш све који се величају мимо Тебе и насупрот Теби, а подижеш из  прашине малене и нејаке који се у Тебе уздају, Твоју величину славе и Твоју славу  величају.  Малени смо и ми, превелики Боже, не презри нас презрене од свију и не остави нас  остављене од људи, но прости, прости, прости, исцели нас, обожи нас, сложи и умножи,  да будемо опет Твој народ, као што су били свети оци наши. Не презри нас малене, Ти,  који не презиреш ни црва под кором и не одбаци нас грешне као што ниси одбацио  покајаног цара Манасију ни разбојника на крсту.  Христе Господе, учитељу, искупитељу, васкрситељу наш, победниче Сатане и  смрти, човекољупче, Ти си Бог свих отаца наших и матера, Бог светог мученика краља 

Владимира и преподобне матере наше свете Петке, Бог светог Кирила и Методија,  Климента и Наума, просветитеља наших, Бог светог оца Прохора, светога Симеона и  Саве, светих наших краљева и царева, ктитора и задужбинара, Бог светог Василија  Острошког и Јанићија Девичког, Бог миријада мученика Српских са славним кнезом  Лазаром и дружином његовом, светим царем Урошем и Ђорђем златним Златаром  Кратовским, Бог преподобних првосвештеника и свештеника, монаха и монахиња,  војника и војвода, великих и малих, знатних и незнатних, светих жена и девица, јуноша  и младенаца, кроз столећа и столећа, који у Тебе вероваше, Тобом живеше, Теби  храмове дизаше, Тебе ради постише и мучише своје душе, за Тебе страдаше и помреше  по друмовима и планинама, по тамницама, на бојиштима и мучилиштима, рушени од  охолих мучитеља, терани у ланцима и продавани на пазарима као јефтина роба, клани  као јагањци, мучени на коцу и конопцу, огњем и мачем истребљивани и гоњени из  овога света као неки бесправни уљези, распињани на милионе крстова због Тебе,  распетога на Голготи за све људе и народе. Коме дакле да се обратимо, ако не Теби? Ко  ће нас разумети, и помоћи ако не Ти, помоћниче и Спаситељу наш?  Господе Христе, Боже отаца наших услиши нас и помилуј по молитви њиховој и  Твоје Пресвете Матере. Не тражимо да нам дадеш богатство и славу, нити власт над  другим народима, нити освету над непријатељима нашим, него Те молимо, сходно  Твоме светом Јеванђељу:  Прво Те молимо, даруј нам крепости и снаге да издржимо сва страшна страдања и  да Тебе не издамо и о Тебе се не огрешимо; Друго Те молимо, даруј нам велику ширину  срца и светост ума, да можемо простити мучитељима нашим и поновити Твоје речи:  Оче опрости им, јер не знају шта раде!  Најзад Ти се молимо: упокој и прослави наше родитеље и сроднике и миле  пријатеље, пострадале у овом времену у Твојој борби, Господе Христе, против  антихриста; даруј им одговор и светлост и радост у рају, где се веселе сви праведници и  угодници Твоји, наслађујући се гледањем лица Твога и да заједно са анђелским  војскама непрестано певају славопој Теби и Оцу Твојем и Духу Светоме, Тројици  јединосушној и нераздељној кличући: Свјат, свјат, свјат Господ Саваот, пуно је небо и  земља славе Твоје. Амин.  У Бечу 4. фебруара 1945. године. 

МОЛИТВА ЗА УМНОЖЕЊЕ ЉУБАВИ  Господе Боже, Створитељу и Сведржитељу, који си саздао свет невидљиви и  видљиви из преобиља љубави, који све држиш јаком десницом Твојом, Теби се молимо  у овај дан услиши нас, помилуј и спаси.  Не молимо Ти се сада, благи Боже, само за себе и за свој народ, него за све народе и  племена што их држи црна земља, а највише за народне крштене, код којих се, од  многих безакоња, утулио огањ љубави, а разбуктао пламен мржње. Молимо Ти се,  Свемогући Свемилостиви Творче и оче наш: погаси пожар мржње и зажежи огањ  љубави у срцима свих народа Твојих.  Боже вечне Истине и вечне љубави, који си открио људима истину и засведочио  љубав преко Сина Твојега Господа Исуса Христа распетога и васкрслога, ваистину  праведан је гњев Твој на род људски у наше дане, јер су многи презрели истину и  обрнули се од Тебе ка лажним боговима, који су их завели у беспутну пустињу која се  зове лаж, мржња и злочин. Ти једини можеш нас повратити на пут прави. Покајнички 

вапијемо Ти: погаси што пре пожар мржње и зажежи огањ љубави у срцима свих народа  Твојих.  Христе Свесилни, Ти који си утишао буру на мору, утишај садашњу буру мржње  што хоће све да нас потопи, на радост Твојега и нашега архипротивника; и Ти који си  губаве чистио од губе, очисти све нас од губе мржње и насиља; и Ти који си отворио очи  слепоме, отвори духовне очи људима, да би човек видео у човеку брата, а не крвника; и  Ти који си завештао апостолима Твојим љубав као Твоје последње завештање, разгори,  о Царе љубави, разгори божанску љубав у срцима свих међусобно завађених народа!  Умножи, Господе, љубав на земљи. Нека дође царство љубави на земљи као што је  на небу. Озебли смо од мржње ‐ да се огрејемо на сунцу љубави.  И да сви познамо да је љубав највећа стварност и највећа сила на свету. Она даје  снагу, пружа утеху, односи победу, исцељује све слабости душе и тела. Она умножава  свако друго добро које људи пожеле. Претежнија је од свакога знања, сваког богатства  и сваке славе земаљске. Љубав је јача од смрти и пакла и лако прави мост преко смрти и  пакла у живот вечни.  Молимо Ти се, Господе, услиши нас и даруј нам љубав Светитељску! Да не мислимо  зло и да не желимо освету.  Боже, оца нашег Светога Саве, који се трудио за срећу свих народа са којима се  сретао из превелике љубави према Теби и према свима народима Твојим. Дај и нама  такву љубав, да би се смели усудити славити Те с анђелима и певати: Свјат, свјат, свјат  Господ Саваот. Амин.  У Бечу 11. фебруара 1945. 

МОЛИТВА ЗА МИР У СВЕТУ МЕЂУ ЉУДИМА И НАРОДИМА  Господе Боже наш, Господару живота и смрти, Створитељу небеса и земље, прими  благодарење наше за све благе дарове, које си нам даровао у овом времену. Даровао си  нам и непрестано дарујеш оно што нам нико други не би могао дати: здравље, изобиље  плодова земних и све остало што је нужно за одржање наше на земљи. Духом Твојим  Светим пак удахњаваш и утврђујеш веру праву, осветљаваш наду, разгреваш љубав,  милујеш милошћу, просвећујеш и освећујеш душе народа Твојега. Благодаримо Ти, што  си богатством милости Твоје надмашио худо богатство греха људских, те још ниси због  греха наших затворио небеса над нама, нити исушио облаке од дажда, нити забранио  земљи да плодове прораста, нити заповедио сунцу да не обасјава више грешнике и  безаконике.  Али, о свеблаги Царе, и Господе, један неопходни дар Твој недостаје нам у наше  време ‐ мир, онај свети мир, који си Ти даровао својим великим апостолима говорећи  им: Мир вам! Мир вам остављам, мир свој дајем вам. (Јов. 14, 27; 20, 19). За тај мир, за тај  небески дар, који је у Твојој руци и који само од Тебе може доћи, ми Ти се  коленопреклоно молимо. Знамо, Творче наш, знамо, да смо незаслужни и недостојни  тога дара, али полажемо наду у милост Твоју неизмерну и покајнички молимо се Теби  јединоме: даруј нам га, даруј мир свим верним Твојим по свему свету, да не пропаднемо  до краја.  Господе, узбуркало се море живота људског сада као никада. Завладао је немир са  страховањем у срцима људи. Наоружао се брат на брата, сусед на суседа, народ на  народ, царство на царство. И род људски, ево налази се на предвечерју новога рата,  новога покоља, новога греха Каинова, новога издајства Јудина; рата, у коме ће се 

погазити све заповести Твоје, похулити име Твоје свето, исмејати жртва Твоја и  презрети љубав Твоја према нама грешнима. О, свемоћни Сведржитељу, пружи десницу  Твоју неодољиву и не допусти то, не дозволи то, спречи то силом и добротом Твојом.  Као што си негда умирио море Галилејско и стукнуо ветрове Својом свесилном речју, те  унео мир и радост у душе ученика Твојих, тако и сад умири буру у душама људи и  народа Твојих, да место страха од рата засија радост од мира.  Гле, још се црвени овај нараштај од ужасног пламена скорашњег рата и од  проливене братске крви; авај, још су црне мрље од непокајаних греха јучерашњега рата  на савестима многих, премногих, а ево већ се довршава спремање за нов пожар и ново  црнило. Спремно је све за нов рат у свету, ново крвопролиће, ново душегупство по целој  земљи. Још су свежи милиони гробова цвета хришћанске омладине у Европи, а облак се  диже да сагори и нову омладину, која је тек после рата уцветала. Још се чине помени  над покланом децом и над угушеним старцима и старицама; још мајке нису скинуле  црнину за синовима својим, ни сестре за браћом својом; још порушени храмови нису  оправљени; још уништена села и градови нису дозидани; још гранатама преорана поља  нису уравната за орање плугом; још се перо писаца није утупило ни језик инвалида  заморио описујући адске ужасе Светскога рата ‐ а људи острвљени братском крвљу и  умрљани злочином, улажу и труд и имовину и хлеб и сузе сиротиње, да поново ову  планету обуку у пламен ратни.  Сачувај, Господе, избране Твоје од новога стида пред незнабошцима. Сачувај  крштене људе Твоје и народе Твоје од новог подсмеха Сатане над створењима Твојим.  Смилуј се бар на ангеле Твоје свете и не допусти, да опет ожалошћени гледају безбожна  дела хришћанских народа.  Смилуј се на свеце Твоје и праведнике и не дозволи, да пред престолом Твојим  небеским опет обарају очи своје стидећи се својих сродника и потомака овде на црној  земљи.  Ради ангела и светаца и праведника Твојих на небу, дакле, више него ради нас,  помилуј нас, Многомилостиви.  И ради љубави пресвете Матере Твоје, Богородице, према Теби, Господе Исусе  Христе, и према Цркви Твојој на земљи, Винограду и Рукосаду Твоме, заустави руке  наше од злочина и спаси нас од нас самих.  Спаси савест нашу, спаси душе наше. Да би и ми, милошћу Твојом спасени, у своје  време увеличали свети народ Твој у бесмртном царству мира, светлости и живота, где  од вечности у вечност живиш и царујеш Ти, троједини Боже наш, коме нека је слава и  хвала, благодарење и покољење, од свих светих сила на небу и од свих поколења на  земљи на век века. Амин. 

ПОКАЈНА МОЛИТВА  Царе вечни и Господе небеса и земље, Исусе Христе Боже наш, милостиво чуј и  услиши молитву нас грешних и недостојних слугу Твојих.  Нас ради, Господе, Ти си испио чашу горчине, од безаконика на крст прикован,  страшне муке си претрпео на крсту, Искупитељу наш и крв Своју пречисту излио, да нас  грехом прокажене очистиш, исцелиш, осветиш и удостојиш царства Твога.  Но ми се показасмо као лењиве слуге, лењива ума и срца и раслабљени од  безакоња презресмо превелику жртву Твоју за нас и окретосмо се од Тебе да  потражимо спасење онамо где спасења нема; положисмо своју наду не у Тебе, који 

једини можеш помоћи и спасти, него у себе и у људе и у варљиве ствари и у пролазне  сујете света овога. Зато су нас на кривим путевима нашим сусреле све беде и невоље  овога света. Јер остависмо Тебе, богати извор воде живе, и пођосмо да тражимо воду у  пустињи. Остависмо Тебе, хлеб живота, и почесмо хранити душе своје погубном и  трулежном храном греха. Остависмо Тебе, светлост света, и залутасмо у таму, у којој се  не види ни човек ни Бог. Напустисмо Тебе, који нас никад не напушташ. Напустисмо  Тебе, јединог човекољупца и верног пријатеља свих људи и одосмо куцати на  непријатељска врата тражећи пријатеље међу непријатељима, спасиоце међу  човекоубицама и помоћнике код оних који одмажу.  Зато се кајемо, Господе свесилни. Помози нам, да се још више кајемо. Кајемо се  гледајући у Тебе распетога на крсту из љубави према нама. Кајемо се гледајући у главу  Твоју божанску, увенчану трновим венцем, да би увенчао нас венцима непролазне  славе небеске. Кајемо се гледајући у отворене ране на телу Твом и у крв Твоју пречисту,  изливену драговољно за очишћење и исцељење греховних рана наших. Кајемо се и  приклањамо главу и колена пред крстом Твојим, помози нам да се још више покајемо.  Покајане помилуј нас, Исусе Сине Божји, јер само нас милост Твоја може спасти. Не  остави нас саме себи, јер без Тебе не можемо ништа учинити. Не одступи од нас, да не  постанемо плен адских сила. Но брзо нам притеци у помоћ и спаси нас. И даруј нам  благодатну силу духа Твога Светога, као што си даровао светим апостолима и  угодницима Твојим. Да би се Духом Твојим очистили и исцелили, и просветили и  препородили, те да би појединачно и свенародно, као деца светлости, могли, слично  анђелима, славити и хвалити Тебе, Спаситеља Свога са Оцем и Духом Твојим светим.  Милостиво чуј покајнички глас наш и услиши нас преко молитава пречисте Твоје  Матере и свих Твојих светих. Амин. 

МОЛИТВА ЗА СПАСЕЊЕ ОД РАСЕЈАНОСТИ УМА  Куда блудите, мисли моје, и кога тражите? Саберите се у срце као на домаће  огњиште; тамо ћете се састати с Најжељенијим и Најмилијим.  Расуле сте живот мој по свему свету и учиниле сте га плитком баром, која се суши  и оставља блато.  И орао лети у даљину и у висину, али се враћа у пећину своју на легалиште своје, у  топло гнездо своје.  И мрав мили по прашини и гмиже уз дрвеће, али пре захода сунца хита мравињаку  своме, дому своме.  Куда ви блудите и дању и ноћу, мисли моје, и зашто се никада не враћате гнезду  своме и дому своме?  Највећи Гост посећује срце моје; куца на врата, али нема ко да му отвори. Све су  мисли моје расуте по имању Његовом, по тварима Његовим, по оборима Његовим и по  стоци Његовој.  Шта је важније видети у једној великој царевини него цара, и кога жели путник да  види пре него цара? И с ким је беседа слађа него с царем?  Куда блудите, мисли моје, и кога тражите? Онај кога ви тражите, чека вас дома.  Оставите Његове њиве и поља; окрените лице своје од Његових оброка и скотова, па  пожурите к Њему на виђење и разговор. 

О свеци Божији, великаши Цара небеснога, узнесите молитве ваше пред престо  Царев, да се спасем од расејаности мисли.  А ти, Ангеле Божији, првосвештениче молитве, стави много тамјана у златну  кадилницу твоју, и окади молитве свих светих за мене.  Слава и хвала Ономе који седи на вечном престолу славе, слава му на век. Амин. 

МОЛИТВА  Црква Твоја слави Те и велича, Господе Боже мој, црква небесна с клицањем, црква  земаљска са уздисањем.  Светлост славе Твоје неподношљива је за сваки створени вид, јер је веома јака.  Крилати херувими Твоји, гледају Ти лице кроз крила своја, да не повреде вид од  прејаке светлости Твоје.  У даљим круговима сијају безбројне војске анђела као пламене горе од ублажене  светлости славе Твоје.  Ублаженом светлошћу Твојом сијају и миријаде миријади светих душа, чије уздахе  на земљи Ти претвори у песму над светим небесима Твојим. У огромном колу светих  Твојих, Господе и моји су преци: сви свети српски, благочестиви цари, благоверне  царице и кнегиње, краљи и војводе, праведници, мученици, испосници, пастири и  учитељи, богомољци, добротворци ‐ народ велики и сјајан, Небесна Света Србија.  Погледај ме, Господе, црва под светим и пламеним горама небеским, погледај ме  на овом ограшју борбе за Тебе и против Тебе, да се не оклизнем у пропаст где се не  помиње име Твоје.  Од сваке муке најтежи ми је страх да се не нађем достојан предака својих, верних  слугу Твојих а сада великих племића Твојих у вечном царству истине и весеља, у хору  анђела и свих светих.  Избави ме и спаси од тога страха, по неисказаној милости Твојој и удостој ме  уврстити се у моје прослављене претке на небесима, Господе Боже, мој, Христе  Спаситељу мој, животе мој, све добро моје. Амин. 

МОЛИТВА ЗА БЕЗБОЖНИКЕ  Сва бића, Боже, сведоче о Твом бићу, јасније него сат о сајџији, и град о  градиоцима, и песма о певачу, и реч о језику и разуму. Јаснији си од сунца, свесилни  Боже наш, ипак безбожници не знају за Тебе; и још црње: безбожници у злоби срца свог  неће да знају за Тебе. Загњурују главе своје у земљу, као ној у песак, и вичу: невидимо  Га, не знамо Га, нема Га! Ја им зборим речима о Теби, који си саздао реч и устројио  говор, они се смеју. Ја им чиним милост у име Твоје, они се срде. Ја им понављам речи  пророка Твојега: во познаје господара својега (Исаија 1, 3), како ви људи да не познајете  Господа свога? А они одговарају: Нема Господа!  Одсекла се река од извора ‐ пресушиће. Пресушило је срце у безбожника ‐  пресушиће им сасвим и разум. Полудеће, као што су сви безбожници полудели. Страх ме  обузима, да поред мене живог суседи моји не потону у ад.  О, Изворе живота, кажи ми, кажи слуги Твоме: како толика смрт може савити  гнездо у живој души човековој?  О, вечно Сунце правде и истине, како толики мрак може пасти на разум човечији,  да не може да прочита и разуме почетно и завршно слово свих бића у свету? Није ли, 

Господе, овако: грех за грехом као конац по конац, док се није изаткала дебела завеса,  која од Тебе сакрива и покрива?  Но не допусти, Господе, да цар таме савлада до краја створења Твоја! Тресни силом  Твојом и блесни зракама Твојим, да би се пробудили успавани и адом опијени! Учини  оно што само Ти знаш и можеш, да се покају суседи моји, беднији и од свих створења  Твојих.  Јер ће лепи бити суседи моји кад се покају и Тебе познаду, по молитви слуге Твога  светог Mojceja Мурина. Као блудни синови кад се из друштва свиња поврате у друштво  анђела.  О како ће звучнија и стројнија бити песма Твојој слави и величини кад је сви  покајани синови Твоји запевају заједно са вернима и заједно са војскама анђелским на  небу, које дан и ноћ славе и величају Оца и Сина и Светога Духа, Бога једнога, живога.  Амин. 

МОЛИТВА ЗА СТАРЕШИНЕ НАРОДНЕ  Сви народи су Твоја словесна стада, Слове Божији. Твоја су својина, и Ти једини  најбоље знаш њима управљати.  Свак зна боље управљати својим имањем, него туђим. Старешине народа  земаљских управљају туђом својином, јер управљају оним што је Твоје.  Настави, Господе, старешине народне на земљи, да управљају народима по Твојој  светој вољи;  да их воде путем, који си Ти показао;  да их одвраћају од онога што је зло пред лицем Твојим;  да их чувају са страхом као највеће благо Твоје што си им Ти поверио.  Власт је велико искушење, и мало је њих који могу одолети томе искушењу.  Одолевају само они који знају да су слуге Твоје, у подножју ногу Твојих.  Много је људи који злоупотребљавају власт своју над природом. Није их мало који  исто тако злоупотребљавају власт над себи равнима.  Преслаб је сваки човек, Господе, и готов да се преда самољубљу и охолости. А  охолост је погубила и многе анђеле, камо ли неће људе.  Ради љубави Твоје према народима Твојим, Творче, испуни старешине народне  страхом од суда Твојега. И ради њих и њиховог спасења не разгњеви се, Господе, но  подржи их Твојим Духом снаге, мудрости и светиње. Да би своје душе спасли помажући  спасење Твојих народа, гледајући даноноћно Тебе, као старешину над старешинама и  господара над господарима. По молитвама светог Александра Невског, светог Стевана  Дечанског и других праведних властодржаца слугу Твојих, смилуј се, Свемилостиви, и  услиши молитву нашу. Амин.             

Св. епископ Николај Велимировић 

Косово и Видовдан           

ЦАРЕВ  ЗАВЕТ   

Приступ  Сама књига цару бесједила:  "Царе Лазо, честито кољено!   "Коме ћеш се приволети царству?   "Или волиш царству небескоме   "Или волиш царству земаљскоме?   "Ако волиш царству земаљскоме:  "Седлај коње, притежи колане,   "Витезови сабље припасујте,   "Па у Турке јуриш учините,   "Сва ће турска изгинути војска;  "Ако л' волиш царству небескоме:  "А ти сакрој на Косову цркву,   "Не води јој темељ од мермера,   "Већ од чисте свиле и скерлета,   "Па причести и нареди војску;  "Сва ће твоја изгинути војска,   "Ти ћеш, кнеже, с њоме погинути."   А кад царе саслушао рјечи,   Мисли царе мисли свакојаке:  "Мили Боже, што ћу и како ћу?   "Коме ћу се привољети царству!   "Да или ћу царству небескоме?   "Да или ћу царству земаљскоме?   "Ако ћу се привољети царству,   "Привољети царству земаљскоме,   "Земаљско је за малена царство,   "А небеско увјек и до вјека".   Цар вољеде царству небескоме   А него ли царству земаљскоме.  Из Косовске епопеје 

ГЛАВА ПРВА  у којој се говори о рањеном цару Лазару и о његовим душевним трзајима  и недоумицама због погибије и завета  Још је хучала битка по Косову пољу када турске делибаше уведоше српског цара  под чадор султанов. Султан Мурат је лежао затворених очију у самртном ропцу. Када му  јавише, да је Лазар ухваћен и доведен, султан лагано отвори очи, и поглед једног  самртника срете се са погледом другог самртника. Без гнева, без злобе и без радости  прошапута султан:  ‐ Алахова воља!  И поново склопи очи. Разочаране делибаше што нису могли да обрадују свог  умирућег господара тако драгоценим робом, изведоше Лазара пред чадор. Да га гледа  војска турска, те да се храбри. Пред чадором су лежала мртва тела три српске војводе:  Обилића, Косанчића и Топлице. Као три посечена бора! Лазара поставише врх њихових  глава, и држаху га усправно. Јер Лазар беше тешко рањен. Из отворених рана још је  текла крв. Стајао је гологлав, оборене главе. Лице му је било као крпа, без крви и  живота, умрљано крвљу и прашином. Замршена коса мешала се са дугом брадом и у  праменовима падала по бледом челу и омршалом лицу. Рачунајући оба цара већ у свој  сигуран плен, смрт их је оставила да лагано издишу а она је одлетела да по широком  пољу граби многе друге жртве.  Турци су пролазили и радознало посматрали непријатељског цара и његове мртве  војводе. Неки су пролазили ћутке, други су се ругали и псовали, а трећи правили  шаљиве досетке и изазивали смех код својих другова.  Лазар је стајао усправно, не својом вољом но подржаван са стране од султанових  перјаника. Тело његово везивало се још за живот као танким концима од паучине, и  опустило би се на земљу чим би се оставило само себи. Али душа мученикова била је  жива, живља и покретнија него икада. У унутрашњој радионици душе мисли су  Лазареве прелетале до свих крајева онога што се збило на крвавом пољу и по целој  држави његовој. И до највиших небеса мисли су му се дизале тражећи тамо објашњења  свему што се догађало са њим и са војском хришћанском.  Нашта све ово, Господе? питаше Лазар у себи. Ако сам ја грешан, као што и јесам,  нека ја и умрем; али нашто оволика смртна жетва војника мојих, народа мога?  И хитро шиљаше Лазар мисли своје као веснике по свему васионском мраку, да  гдегод улове ма и један зрак светлости. Али нигде, нигде ни једног кончића од зрака.  Мисли му се враћаху празне одакле су и полазиле. Тада их он пусти по свему животу  своме, да трагају за узроком пораза и несреће. Гњурајући мислима у све тајне кутиће  своје прошлости, он је налазио неке мање неправде, али он их је исповедио пред  духовником, искајао и десетоструко поправио. Од детињства био је благочестив и  христољубив. Дом му је био као храм од светиње, милости и чистоте. Деца му у вери и  племенитости васпитана. Народу своме служио је примером у свакој врлини. Богу је  подигао неколико красних цркава. Био је отац сиротињи, миротворац завађеној,  обесној властели, праведни судија злотворима, храбар заштитник гоњеним на правди.  Када са самртничком брзином и судијском оштрином прери и прегледа сав живот  свој, Лазар устеже све мисли своје и с уздахом завапи у себи: 

‐ Створитељу мој, који судиш и незнане грехе наше, Теби вапијем из ове долине  мрака! Опрости ми све што сам пропустио учинити по светој вољи Твојој. Умори мене,  Господе мој, и избриши ми име из књиге живота ‐ само спаси народ!  Па опет пусти самртник своје хитре мисли, да испитују скорашње догађаје у  Крушевцу, пред полазак на Косово. Сваку изречену реч своју мерио је на најтањим  мерилима; сваки разговор приводио у сећање и ценио; свако дело строго прегледао и  судио. Али нигде ништа од свега што би могло личити на довољан узрок за слом војске  и пропаст државе. Тада на једном ‐ на једном Лазар отвори уста од ужаса и болно јекну.  И све се у њему узбурка као море од изненадног ветра. И рече цар у себи:  ‐ У томе, у томе да нисам погрешио!  Војници га јаче придржаше да не падне мислећи да он јечи од телесних рана.  Чега се то страшног сетио Лазар, да јекне од бола и ужаса? Сетио се, како му је  нуђено да бира једно од два царства: земаљско или небеско. Да је изабрао земаљско  царство, он би, по пророчанству, остао у животу, са својом војском, са победом и  нетакнутом државом. Али он је изабрао царство небеско, и ево, опет по пророчанству,  стигла је погибија и његова и војске његове и државе његове.  ‐ Авај, да нисам у томе погрешио? Преда ме су стављене две судбе, да у име народа  бирам. Ако сам лично за себе имао право да изаберем смрт место живота ‐ ко ми је дао  власт да за цели народ учиним такав избор?... Ту, ту је замка. Свакако сам учинио  погрешан избор. Тајанствена сила, која ме је кушала, очигледно није била од Бога  светлости него од демона таме. И та сила ме је обманула. Ја сам се приволео царству  небеском, и тиме обавезао и себе и народ свој пред оном тајанственом силом; и она ево  на основу те обавезе сада изводи погибију моју и моје војске... Ја сам дао погрешан завет  народу моме. У томе је кључ овога пакла што кључа око мене по Косову! Погрешио сам,  дакле; ја, само сам ја погрешио... О, да ли сам погрешио, кажи ми, свевидећи Господе,  пред чијим се очима тка све ткиво живота и смрти? Кажи ми, о Ти, одевени у  величанство ћутања! Ако сам ја учинио погрешан избор, онда сам ја кривац за смрт  ових честитих војвода преда мном; ја кривац за пропаст државе; ја одговоран Немањи  за круну његову; ја одговоран Сави за цркву његову; ја проузроковач толике смрти,  толиких рана, толике крви, па толиког удовиштва по селима и градовима, толиког  тиранског гњева, што се надноси над поробљени народ мој... не мој него Твој, Господе.  И опет јекну Лазар као рањен јелен. А перјаници га љутито изгрдише и још јаче  стегоше.  ... Убиј ме, Господаре живота и смрти, убиј ме стотину пута, и оживи ме стотину  пута, па ме опет убиј! Ако сам ја учинио погрешан избор и оставио народу лажан завет,  ја заслужујем да вечно само умирем у мукама као што сад први пут умирем. Кажи ми, о  кажи ми, Творче језика и речи, пре него се сручим у прах, овај прах у који си улио душу  живу ‐ кажи ми да знам. Не опрости ме, не, никако. Него само кажи ми да знам, да ли у  избору погреших пред Тобом и пред светим небесима Твојим?   

ГЛАВА ДРУГА  у којој се говори о Лазаревој визији небеског света и о два весника, који  приступају цару самртнику 

При трзајима душевним самртник Лазар и не осећаше телесне боле. Измирено са  смрћу тело његово држало се још мало у животу животом врло живе душе. Као и  обично што тело људско најбоље служи души онда када душа о њему и не мисли, тако и  у овом случају.  У том тренутку наједном се јави души Лазаревој нека необична светлост. Беше та  светлост јача од светлости неколико сунаца сливених у једно; бела, беља од снега, но  ублажена сенком благог плаветнила. И Лазару се показа, и он виде неки простор шири  од свега света видљивога. Тамо где би се вид заустављао као на граници тога простора,  на једанпут се смицала лака завеса као од паре и отварао се други један такав исти  простор, на граници кога опажао се почетак трећега, на граници пак овога почетак  четвртога, и тако без конца. На тим просторима беху цветна поља, градине и ливаде,  необичног прорашћа и необичних боја, па воћњаци са неким сребрно белим и златно  жутим плодовима. И као рајске птице у гранама дрвећа. Онда чудесни градови, пуни  дворова опојне лепоте. Виђаху се реке беле као растопљено сребро, и плава језера, по  којима пловљаху многе беле лађе. И сви ти простори беху прекриљени многим, многим  народима, одевеним у разнобојне хаљине, а највише у хаљине беле, златом проткане и  прекрасно извезене. Ничије се лице не могаше видети, али се наслућиваше несањана на  земљи лепота код свих. У том се зачу блага и тиха песма од многих хиљада и хиљада  гласова: Буди име Господње благословено од сада и до века! Песма брујаше све јаче и  јаче, као кад реке надолазе од силне поплаве; народ се придруживаше народу у појању,  као талас таласу, док се песма не уздиже у громогласно клицање победних војски. По  том на једном све се утиша. И виђаху се народи, одевени у небесну красоту, како се  повијају тамо амо као класје зрелога жита. И наста тишина без иједног гласа. Тада се  показаше многи огњеви, на којима гораше нешто, од чега се дизаху плави стубови  дима. И разасу се чудан мирис, опојан миомир, који устостручава живот у човеку, и  милује га као светлост, и храни слађе од меда и млека.  По том спази Лазар како један човек у сјајној белини слети са висине, брзо пође по  оном народу, док дође до другог неког човека у црвеној одећи. Како дође к овоме, узе га  за руку, па се обојица издвојише из народа, и хитро пођоше ка Лазару. Од светлине  њихове још већма се појача она необична светлост, што се најпре отвори пред Лазарем.  У чуду гледаше Лазар ова два човека, што му се примицаху. Обојица беху прекрасни  младићи, само што се онај у белини блисташе у већој слави од онога у скерлету. Када  стигоше пред Лазара, стадоше, и онај први отпоче говорити:   

ГЛАВА ТРЕЋА  у којој се говори како небесни весник умирује Лазара и похваљује његов  завет као правилан и спасоносан  ‐ Не бој се, Лазаре, рече му. Ја сам весник Божји, који стојим пред лицем  свевишњега Цара. И ево послат сам к теби, да ти кажем одговор на питање, које те више  мучи него стреле забодене у тело твоје. Да ти кажем одговор, да ти очистим душу од  мрачних сумњи, и очишћену ‐ да је узмем. А овај брат мој у црвеној мученичкој ризи  јесте свети пророк Амос, твој слављени светац, и крсна слава твоја, коју си синоћ почео  славити хлебом и вином, а коју данас славиш крвљу и смрћу. Не бој се, но чуј и радуј се!  Ја сам онај исти весник, који сам ти донео књигу из вишњега Јерусалима.  Невидљиво сам стао преда те у твом двору у Крушевцу, и оставио ти књигу на колену. 

Док си се ти колебао и решавао, коме ћеш се приволети царству, ја сам стајао теби с  десне стране. У ишчекивању твоје одлуке света небеса су ћутала, свети Немањићи су  треперили у страху да не изабереш горе, а сви упокојени праведници српски молили су  се Господу за тебе, да те он покрене на избор бољега. И кад си ти учинио срећан избор,  света небеса су запевала, свети Немањићи се зарадовали, а сви праведници српски  уздигли благодарење Богу.  Не бој се, Божји човече, ти си учинио добар избор, и оставио си народу своме  спасоносан завет. Да си му још једно земаљско царство задобио и оставио, мање би га  обогатио него што си га обогатио овим заветом. Јер су истините и славне оне твоје  речи: 

"Земаљско је за малена царство,   "А небеско вазда и до вјека".  Погледај ове отворене ширине пред тобом. Погледај оне множине благословених  народа на овим ширинама. То је само један малени део царства небескога, царства коме  си се ти приволео. Телесне очи никад не би могле видети оволико пространство и  оволике ројеве твари. Гле, ово је све бескрајно веће у мери и у броју од света  земаљскога. Али то се открива само духовним виду; духовне очи могу то погледом  обухватити и сагледати. За закључане у тело то је закључана тајна. Но наш заједнички  Створитељ смиловао се на твој очајни вапај, па сетивши се твојих добрих дела отворио  ти је духовни вид, да све ово сагледаш и да се утешиш.  Ту замуче весник Божји. Тада се опет подиже брујање песме, као оно прво, међу  блаженим народима неба. И Лазар ухвати смисао неких речи: 

"Сваком срцу што љубављу гори   "Са небеса стижу одговори.   "Сваком бићу што Бога прославља   "Бог се благи милостиво јавља".  Ово је царство духовно, продужи ангел, обожено, божанствено, непролазно,  несравњиво, бесмртно. Истина, љубав, живот и радост ‐ ово четврто покрећу те духовне  светове на непрестану песму. Они се теби представљају као телесни, но они су  бестелесни. Гле, ти сада духом гледаш у духове. Твоје су очи затворене, и ти ништа не  видиш телесним очима. Него то твоја слободна душа непосредно гледа у светове  слободне и ослобођене од тела. Утисци, што их ти сада примаш као слике, облике, боје,  гласове и размере, не долазе од физичког, материјалног света символа, него од света  нематеријалног, стварног. И као што ти сада гледаш мимо очи, и слушаш мимо уши, и  осећаш задовољство мимо тела, тако бесмртни духови у овоме царству гледају, слушају  и осећају. Вид духова несравњиво је дужи, и слух њихов несравњиво оштрији, и осећања  њихова несравњиво јача од онога што телесни човек може очима видети, ушима чути, и  душом у телу осетити. Због тога, мислим нису погрешили истинити учитељи људи, кад  су назвали тело тамницом а одвојење душе од тела ослобођењем.  У погледу опажања стварности људи се деле у три групе. Једни гледају само  телесним очима у телесне твари, и мисле да гледају стварност. То су прави слепци. Они  живе у потпуном мраку незнања, засењени мрачном сенком ствари створених. Други  иду за очима са својим човечјим разумом, паштећи се да ухвате смисао ствари, и  надајући се при том једино у своје очи и свој разум. И ови не виде ништа како треба, али 

тек назиру недостижну за њих тајну бића и ствари. Постоји нека неопажљива тајна иза  свега опажљивог света, говоре они. И то је врхунац њиховог сазнања. Отуда они живе у  једном мучном сумраку играјућих сенки, које као шарена завеса скривају истину од  њих. Трећи пак не поклањају много вере ни својим очима ни своме разуму, но с  детињом простотом примају откривење од светих небеса, овако као ти данас. Ова  откривења гасе код њих жеђ за земаљским царством и господствима, и стварају  ненаситу глад и жеђ за царством небеским. Такви су названи: "деца светлости". Њима  се даје да виде тајне, и видећи да ходе правим путем у земаљском животу. Ни они не  виде увек и стално као што ми, небески житељи, видимо, него само овда онда, сходно  вољи и милости светога Промисла. У ову трећу групу спадао је у свом земаљском  животу и овај дивни слављеник твој, свети пророк Амос, заједно са осталим пророцима,  видиоцима, апостолима, светитељима и праведницима. Па и ти, славни кнеже, убројен  си у ред ових просвећених богољубитеља.  Тако рече ангел Свевишњега, па заћута. Онда пророк Амос ступи ближе к Лазару,  узе овога за руку, и прозбори му:  ‐ Охрабри се, дивни Лазаре! Твоја душа мучена је многим питањима. Ево  посланика Божјег пред тобом. Скоро ћеш га звати братом својим у једном царству  друкчијег сродства и грађанства од онога на земљи. Питај га слободно о свему што  мучи душу твоју.  Од овога додира и од речи светога пророка осети Лазар неку чудну и животворну  струју, која му целу душу испуни и оснажи. И он се усуди питати.   

ГЛАВА ЧЕТВРТА  у којој весник небески одговара Лазару на питање шта је најпотребније за  човека да проси од Бога  Рече Лазар: тек сад увиђам колико сам грешан и неук. Ево на самрти сам, а још не  знам шта треба од Бога просити. Парбим се са Творцем својим као некада Јов око  ствари, које су ван моје власти и домашаја. Научи ме, слуго Свевишњега, шта је  најпотребније за човека на самрти да проси од Бога свога?  На то му одговори ангел Божји:  ‐ На крају и на почетку земаљскога пута, као и на сваком кораку тога пута,  најважније је за земаљског путника просити у Бога две ствари: прво ‐ опроштај грехова,  и друго ‐ даривање Духа Божјега. Све што се пуни, прво се мора испразнити да би се  напунило, и прво очистити па онда украсити. У кућу напуњену демонском робом греха  Дух Божји не улази, и дом нечист Он не украшава присуством својим ни даровима  Својим небеским. Човек је дивно сложен од тела, душе и духа. Дух је покретач и  господар целог бића човечјег. Какав дух онакви покрети душе и тела. Какав дух онакав  и човек. Дух покреће душу, а душа тело. "Дух је оно што оживљава, тијело не користи  ништа". Кола и војске ангелске у небеском царству живе и крећу се само Духом Божјим.  Од тога Духа за нас ангеле извиру она четири потока сласти: истина, љубав, живот и  радост. Исто је тако и прародитељ рода вашег живео  и кретао се Духом Божјим, слично нама ангелима. Но кад се безумно одвојио од  правде и Љубави небеске, у њему је наступила једна битна промена. По изгледу он је  остао исти, али је у њему извршена битна промена. О тој промени до данас мало се шта 

зна у свету. То је тајна најређих, најћутљивијих, најпросвећенијих. Али ти, велики  бесмртниче, треба да знаш, у чему се ова битна промена састојала, да би онда могао  докучити и све остало што ти срце жели знати. Јер ово сазнање полазна је тачка  сваколике мудрости и истинског знања. У њему је стварно одговор на сва мучећа  питања људска, па и на твоја.  Чуј, дакле, најславнији кнеже у овом нараштају земном! Битна промена била је у  том, што је утврђени Створитељ тргао из човека Свој Свети Дух, а човека оставио само  са створеном душом и природним духом његовим. С тим природним духом, који је  створен а не удахнут од Бога, отпали човек је осуђен "у зноју лица свога јести хлеб",  слично мравима и пчелама и зверињу. Тако се човек спустио до животиња, господар  изједначио са слугама својим, цар уравнао са поданицима својим. Човек бог постао је  човек животиња. Но то није најгоре. Јер су животиње у своме чину чудесне и красне.  Најгоре је то што се човек животиња брзо отиснуо до човека демона, по своме  слободном избору. По своме слободном избору, поставши нечист суд за Духа Светога,  он је одвргао и свој природни, створени дух, и прихватио је у себе трећи дух, дух  нечисти, богоотпадни, богоборни, дух адских ангела. Јер кад је човек изгубио Духа  Светога, он је стављен на раскрсницу, где влада створени дух природни, и где се  сударају два супротна духа: дух светлости и дух таме, или: Дух Божји и дух адски. На тој  раскрсници, где влада дух природни, и где дувају два супротна духа, многи су се људи  окренули лицем ка духу таме и смрти, док су се само неки окренули лицем ка Богу.  Овим последњим милостиви Бог даровао је поново Свога Духа Светога. То су они дивни  праведници, којима је дато обећање и проречено спасење, како њима тако кроз њих и  свему будућем роду човечјем, у колико се овај одржи на раскрсници окренут лицем ка  Богу живота. Кроз хиљаде година они су били једини људи богови усред људи  животиња и, што је најгоре, људи демона. Боговима и синовима Божјим они су назвати  не због смртног тела свога и природне душе и духа него због Бога Духа Светога, који је  њима поново дарован због тога што је лице њихово на раскрсници духова било  окренуто, са вером и чежњом, ка Духу Божјем Светом. Због тога је и удахнуо Бог у њих  од Себе Свога Духа, те су се удостојили назвања богова и синова Божјих. Јер све што  величанствени Творац наш даје живим створењима Својим, Он или даје од Свога или од  Себе. Када даје светлост, дажд, плодородност, здравље, успех, познање природе‐даје од  Свога, то јест даје нешто што је Он створио, што је Његово али што није Он. Када пак  дарује Духа Свог Светог ‐ дарује Себе самога. То је својство савршене, божанске Љубави,  да дарује не само Своје него и Себе.  И тако, прославитељу Бога, знај, да постоје три врсте духа: Свети Дух Божји, дух  природни и дух демонски. Понављам ти: какав дух у човеку, онакав и човек. Три брата  са три различна духа тако су раздалеко један од другога као три света: свет небески,  свет земаљски и свет адски. Ето зато човека је могуће правилно ценити само по духу,  који је у човеку. Јер дух је покретач и душе и тела. И све мисли и жеље и осећања душе  као и дела телесна зависе потпуно од духа, који је у човеку.  Са овим знањем о духу као са тајанственим кључем уђи сада у одаје душе  човекове. Какав дух онаква и душа. Душа није тако проста као дух. У њој су три моћи:  умна, осећајна и делатна. А све то троје јесте као тесто, коме је дух квасац. Какав квас,  онакво и тесто, онакав и хлеб. Ако је квас Дух Свети, онда су и мисли у човеку свете и  божанске, и осећања света и божанска, и дела света и божанска. Ако ли је квас дух  природни, онда су и мисли у човеку природне (земаљске), и осећања природна, и дела 

природна. Ако ли је пак квас дух демонски, онда су и мисли у човеку демонске, и жеље и  осећања демонска, и дела демонска.  Са овим знањем о духу и души као са тајанственим кључем уђи сада у тајне тела  човечјег. Каква душа, онакво и тело. Тело није тако просто као душа, још мање као дух.  Многобројни органи и радње тела симболични су за каквоћу и моћ душе. Ако је душа  заквашена Духом Божјим, онда је и тело, као инструмент такве душе, харфа Божја, која  изражава оно што богонадахнута душа мисли, осећа и хоће. Ако ли је душа заквашена  духом природним, онда је и тело, као инструмент такве душе, израз природе,  природних мисли, природних осећања и природних хотења. Ако ли је пак душа  заквашена злобним квасом адског духа, онда је и тело таквог човека, као инструмент  душе, весник адских сила, демонске воље и демонских дела.   Без овог основног појимања и различења, како ће се појмити човек и оно што се с  човеком збива у свету? И како ће се разумети судба једног народа и све оно што се  догађа једном народу? Без тог основног појимања и различења, највећи витеже овога  дана, не може нико од смртних схватити оно што се данас збива на овоме пољу битке.  Само онај ко није задахнут демонским духом и ко се узвисио над обичним природним  духом, у стању је мирно гледати у ово кидање ткива као у ново ткање, и видети у овом  болном хаосу космички поредак, и у овим крвавим страхотама од рушења ‐ правилно  уметничко стројење.  Није ли ти јасно из овога, шта је дужност свакога човека просити од Господа како у  часу самртном тако и у сваком часу и на сваком кораку земног путовања Духа Божјег  Светога? А Бог је пун милости и љубави, те из преобилне љубави дарује и самога Себе  онима, који Њега љубе и с љубављу Њега од Њега ишту? Као што вам је речено из  најсветијих уста:"Кад ви, зли будући, умијете добре даре давати дјеци својој, колико ће  више отац небески дати Духа Светога онима који ишту у њега " (Лк. 11, 13).   

ГЛАВА ПЕТА  у којој цар хришћански пита, и добија одговор, зашто је држава његова  осуђена на пропаст  Саслушавши без даха оно што му се говораше Лазар мало заћута, па онда упути  ово питање: кажи ми, свети весниче небески, зашто је држава моја осуђена на пропаст?  Одговори му весник вишњих небеса:  ‐ Зато, кнеже, што је остарила. По логици стварања све што у овој вашој васиони  остари, мора да се склони, и да се замени новим. Тебе ове речи изненађују, видим.  Видим ‐ јер ја гледам скроз душу твоју, са свима њеним мислима и осећањима што је  наизменично испуњују и таласају. Таква је моћ нас грађана царства духовнога, да  прозиремо душе скроз као провидно стакло. Нас не интересују тела од земље,  променљива, трошна и пролазна;  нити се ми на њима погледом задржавамо. Ми испитијемо у земљи тела оно што  припада нашој држави, небесима. Оно што је сродно нама, и што ће некад делити с нама  бесмртно грађанство, оно нас занима. Изненађен ево ти сад говориш у себи: како, зар  моја држава остарила, док толика друга царства што два и три пута дуже трају на  земљи па да нису остарила ни на пропаст осуђена? 

Тешко је телесном сагласити се са духовним. Телесно умујући људи цене старост  по времену, а духовно умујући духови рачунају старост по унутрашњој снази. Вазда  младим може се назвати само Свевишњи, Бесмртни, Вечни. Не само времена него  вечности су прешле преко Његове главе не зарезавши ниједне боре на лицу Његову. И  ми ангели Његови од створења смо истоветно млади ‐ премда смо створени пре свих  људи ‐ млади смо само зато што држимо Њега у себи, Његов Свети Дух, и што Њиме  живимо, Њиме дишемо, Њиме се хранимо, Њиме радујемо. А све што се испуњава нечим  другим ван Њега, што тражи живот ван Њега, што јури за задовољствима ван Њега, и  што се храни мртвом храном, брзо стари и умире. Од духа, који је у створеним бићима,  зависи живот и младост; од духа ‐ старење и смрт. Према духу у једном народу одлучује  се његова судба, његово одржање или његов пад.  Од људи најсличнији су ангелима отшелници и испосници, то јест оне душе, које  су од земље узимале најмању количину за одржавање свога тела, док су оне себе  храниле даноноћно Његовим Духом, Духом вечног живота и вечне младости. И душе су  њихове биле толико товне и силне, да су могле одржати чак и тела њихова у снази и  трајању дуже од оних, који су са духом слабости брижно хранили своја тела, и своје  душе, само земљом.  Тако је, кнеже, са појединцима, тако и са групом сродних појединаца ‐ са народима.  Твоја држава је већ престарила, и мора да падне. Не пада она због старости временске  него због отрова, који је узимала у се и нагомилала у себи. Тај отров овештао ју је и  смежурао као старицу. Српској властели прорасла је земља кроз душу. Зато их је Дух  Божји оставио и склонио се у душу народну. Но дим страсти, који је удаљио од властеле  Духа Светога, и који је из пакла пробио кроз дух природни, почео се ширити и у народ.  Опасност је била, да се од злог духа и душа народна уземљани, упепели, умртви. Само  један велики страх, као оштар ветар, могао је одувати тај смрадни дух, и спасти народ  Божји од пропасти. Да би се народ твој, дакле, душевно спасао, држава је твоја морала  пропасти. И сами светитељи српски, са начелником својим, светим Савом, молили су и  умолили Свевидећег, да попусти пропаст времених тековина њиховог народа, само да  би се спасла душа народна од вечне смрти.  Не тугуј, дакле, мудра главо: твој избор је по плану Промислитеља и на радост  светитеља српских. Твојим заветом чуваће се и очувати народ твој. Тим заветом  храниће се и појити поколења. Ишчезнуће затрована властела, и са њом дим што душе  трује и умртвљује. Пропашће само злобни препирачи, и са њима зао пример што су  давали народу. Наићи ће страх, и сиромаштина и туга ‐ то троје што одбија душе људске  од земље и привлачи небесима. Народ ће се осетити у својој кући као у туђини, и  тражиће домовину на небесима. Опраће своју душу од земље и ослободити од грубе  телесности, гојене духом природним и духом адским. И преобразиће се народ твој у  народ духован и видовит, дубок у мислима својим, висок у видовитости својој,  непобедан у вери и надежди својој. Може он постати и последњи у очима других народа  земаљских, али ће бити први пред погледом небеских, бесмртних духова. И  благосиљаће народ твој тебе, Кнеже. Јер ће му завет твој о приволењу царству небеском  бити олакшање у мукама и луча у тминама робовања.  Ниси, дакле, погрешио у избору, о ти два пут крунисана главо, венцем земаљским  и венцем небеским. Ниси погрешио што си изабрао царство небеско, него сад грешиш  што сумњаш у правилност избора свога. Не колебај се умом, непоколебљиви срцем. Не  мешај погибао војске са погибљу народа. Не изједначуј пропаст државе са пропашћу 

свега. Државе се и дају народима, да би имало шта пропасти уместо народа; да би се  имало шта дати у откуп душе народне. Кад се да јевтино за скупо, боља је трговина од  обратног случаја.  Поклонио си Ономе, који руши Јевтино, да би сачувао скупо; и који коси сламу, да  би сачувао зрно. Не парби се као страдални Јов са Створитељем народа и Стројитељем  држава. Његова је воља увек добра, Његова мисао увек светла и Његово дело увек  праведно. Кад једно дрво сади, Он мисли на сечу, а кад га сече, Он мисли на младице.  Сви створени светови пред Његовим су величанством као кап воде на длану. Та кап ‐ то  је суза радости Његовог ока. У њој се Он огледа, и она се светли од Њега.   

ГЛАВА ШЕСТА  у којој се говори о превасходству ума код оних који се приволе царству  небеском  Проговори Лазар и рече:  ‐ Али, кажи ми, светли грађанине небескога царства, каква ће корист бити народу  моме од приволења царству небескоме?  Одговори му на то грађанин небеса:  ‐ Приволење царству небеском ваистину ће донети неисказане користи народу  твоме. Очистиће му ум, срце и вољу. Тако ће му целу душу учинити сјајним огледалом, у  коме ће се огледати наш бесмртни свет и живот. Царство небеско ући ће унутра у њега,  и он ће као достојан ући у царство небеско.  Прво, велим, очистиће му ум. Што је вама смртнима глава телу, то је ум души. И  као што се главом стражари над телом, тако се умом држи стража над душом. И мада је  седиште ума у срцу, његове су главне страже према свету видљивом у глави. Ум прима  преко чула, па их онда сам просејава и суди. Како ће човек просејати и просудити  спољне утиске, то највише зависи од духа, којим је цела душа надахнута, па и ум. Ако је  у човеку небески Божји Дух, онда ће ум његов бити чист и снажан, те ће све моћи  ценити и судити по Створитељу своме и кроз Створитеља. Као што је речено кроз уста  пророка: "у свјетлости Твојој видјећемо свјетлост". Осветљен небеским Божјим Духом  ум човечји и сам бива обожен и кроз то светао, чист и бодар. Помоћу небеске светлости  у себи он посматра и види све твари и догађаје; то јест чита ове јасно и сазнаје њихов  смисао и значај. Такав ум, заквашен Духом небеским, не да се заварати никаквом  сенком ни тамом која би, гоњена од нижег духа кретала човека насупрот Бога и  одводила га од Бога.  Такав је првобитан, чист и бодар ум, што га је Творац створио у души човековој и  обасјао га Духом из Себе самог. Али чим се ум упрља он се и олењи, те престаје бити  господар спољних утисака. Страже малаксавају, и странци наваљују унутра у град душе  људске. Ум губи небеску светлост, а с тим и силу. Нити може да разликује ни да одбије.  Склања се пред сваким чулним утиском. Шта више, трчи и тражи их и увлачи унутра,  без процене и разбора. Човек с таквим помраченим и раслабљеним умом пре свега  изгуби свој мир. Без душевног мира он јури тамо амо по свету и тражи све нешто ново и  не знајући ни сам шта тражи. У ствари он тражи изгубљенога Бога, кроз кога је био  господар и судија свих твари около себе. Сада он трчи доскорашњим слугама и  робовима својим и распитује их за господара. У њега не улази као некад само стварни 

смисао твари, светлост твари, него њихове сенке, и то онако како их телесне очи виде,  телесне уши чују и језик куша, и нос мирише, и кожа опажа. Преко душа таквих људи  грме васионска кола природе као преко лешина. То гажење и уништавање човека  подржавају адски духови са злобним весељем, док ми чувари душа људских одступамо  у страну, по наређењу Свевишњега, и с тугом гледамо оне, који сами себе губе и гину за  оба света.  Ми духови гледамо ум једнога човека у стварности и целини какав он јесте. Но ви,  телом обложени, нисте у стању тако гледати. Ви цените ум према мислима. Због тога се  често и варате. Јер покварен ум често се маскира привлачним мислима као ружно лице  белилом. А прав и чист ум опет неретко се сакрива помоћу јуродства. Зато ћу ти сад  представити разлику између мисли човека привољеног царству земаљском и другог,  привољеног царству небеском.  Привољен царству земаљском што год опази у овоме свету, прима као стварност, и  цени у односу на своју корист. Погледа ли у комад злата, он не мисли на злато као твар  Божју, нити истражује символични значај злата, него мисли само каква би све  задовољства могао он прибавити за то злато. Погледа ли у туђу њиву, он не мисли на  чудесност усева што из земље расте, него мисли како би он задобио за себе ту или  такву њиву. Опази ли бело јагње у зеленој ливади, он не мисли на јагње као јагње него  на јагње као оброк свој. Сретне ли туђу жену, он не помишља на њу као на матер нити  на уметност бесмртног Уметника, него помишља на увреду и срамоту. Ако ли је кнез  једнога народа, он не мисли са страхом на свој дуг према Богу и народу, нити проси од  Бога мудрости, да може ваљано управљати својим народом. Него само мисли о дугу  народа према њему. О суседним кнежевима пак мисли једино, како ће их понизити, са  власти оборити и њихове државе присвојити. И тако све мисли привољеног царству  земаљском јесу телесне, земаљске, животињске. Ум је његов сав мрачан за истину, сав  паучљив. И он шири паучину свога ума свуда око себе. А то су сулуде, мрачне и лажне  мисли.  Привољен пак царству небеском, непролазном и бесмртном, о свему мисли кроз  Створитеља свега. Видећи злато он мисли на Онога, који је створио тај красни метал и  под земљу га скрио. И још мисли на непроменљиви сјај истине, коју тај метал означава у  духовном погледу, и на врлине душе, које он означава у моралном погледу. Гледајући  суседову њиву, он о њој мисли прво као о својини Божјој, на којој је сам Бог први и  главни делатељ. По том он похваљује у мислима труд домаћина њиве, који ју је искрчио,  обрадио, узорао и посејао. И моли се у себи Домаћину васионе, да благослови толики  труд човеков, и дарује плод њиви његовој, да му се деца могу исхранити, и Њега, свога  Творца, прославити. Види ли јагње у ливади, он мисли на свемудрог Промислитеља,  који тако дивно одева јагње, храни га и штити. Сретне ли туђу жену, он мисли с  поштовањем о њој као о матери, којој је његов и њен Отац одредио нарочити задатак и  пут спасења у овоме хитром странствовању земаљском. Ако ли је кнез једнога народа,  он са страхом помишља на дуг свој к Богу и к народу, проси од Бога мудрост, да може  ваљано управљати народом на славу Господњу. А суседне кнежеве он у себи благосиља,  и моли се Богу за њих и за народе њихове као за браћу своју.  Радуј се, дакле, избраниче Божји јер си правилан избор учинио и живоносан завет  народу своме оставио. Приволевши се царству небеском ти си приближио Бога народу  и народ Богу. Тиме си предао народ свој бризи највећег Лекара и Исцелитеља, који види  најскривеније ране душа људских, и који једини зна и може да их исцељује. Горким 

лековима Он ће очистити ум народу, запојити га дахом Духа Светога, и учинити га  поново светлим и силним. Повратиће му ум небески, којим се мисли слично Дародавцу  ума. И народ ће се твој ослободити од духа земног и адског, и оспособиће се да мисли  ангелски, дубоко, високо, прозорљиво, духовно. Својим умом он ће надмашити своје  претке из слободе као и своје господаре завојеваче. Умотворине, које ће народ твој  јавити у вековима робовања, биће светао израз светлога ума његовог. И биће на  дивљење далеким поколењима у слободи.  Тако ће се ум народа твога опрати, излечити, обожити и до небеса узвисити. У  мислима његовим огледаће се бескрајни ум Онога, који је сав Ум; у коме се не може  зачети и у кога не може ниодакле ући погрешна мисао. Сунчана светлост тама је према  светлости тога вечнога Ума. И кристал је као непровидан гранит према јасности и  зрачности мисли Његових. Све небеске силе умне су од превечног Ума Створитеља  свога. Тај Ум је Његов и у Њему. У Њему се вечности рађа, и од Њега обасјава мудрошћу  сву твар на небесима и у подножју небеса. Он све зна не испитујући. Све види у  тренутку не гледајући очима. Све покреће и руководи не покрећући се с места на место.  Мимо Њега нема правога ума. Нити игде иједне правилне мисли насупрот Његовим  мислима.   

ГЛАВА СЕДМА  у којој се говори о превасходству љубави код оних који се приволе царству  небеском  ‐ Кратка је мисао нас смртних, проговори умирући кнез, и свећа наше душе не  светли на далеко. Зато немој се огорчити, весниче божанскога света, што ћу те  запитати. Зашто Онај, који нас је из љубави створио и љубављу нас Својом одасвуд  окружава ‐ зашто допусти погибију ове три красне војводе преда мном, и толиких  других, чија мртва телеса чине у овом часу најлепши украс овог страшног поља? Зашто  ‐ кад ја знам, да они нису били охладнели у љубави према Створитељу своме?  На ово питање доби кнез следећи одговор:  ‐ Није далеко од разумевања ствар, о којој ме питаш, славни ктиторе цркве  Раванице. Кад бих ја као свестан и бестелесан дух био приморан обући се у трулежно  тело од прашине, ја бих благосиљао онај час, који би ме од тела ослободио. Смрт је  страшна за оне, које одваја од предмета љубави, али не за оне, које сједињује са  предметом љубави њихове. Смрт је грозота за привољене царству земаљскоме а весеље  за привољене царству небескоме. Где је срце човеково, тамо му је и домовина. Когод  љуби свет и што је у свету, тај нема здраво срце и не зна за праву љубав. Таква љубав  надахнута је или од духа природног или ‐ што је најгоре ‐ од духа адског. Здраво је само  оно срце човечје, које гори љубављу према Створитељу. Права љубав може се односити  само на Онога, који показа Своју љубав према човеку пре матере његове. И таква љубав  ‐ која на земљи има само почетак а нигде и никада свршетак ‐ једина је достојна тог  узвишеног имена. Све остало, што се на земљи именује љубављу, није љубав него  пристрасност к телима, стварима, облицима, пролазним звуковима, променљивим  укусима, речју ‐ к летећим и умирућим сенкама. Отуда, када Господар живота и смрти  пошаље смрт онима који Њега љубе, Он им шаље смрт из пламене љубави према њима,  да их ослободи раздаљине и к Себи их приближи. А када шаље смрт пристрасним, који  нису окусили мед љубави према Створитељу своме, Он им шаље смрт по гневу Своме, 

да их бескрајно удаљи од Себе. Исто као што жетелац жање једним српом и пшеницу и  кукољ ‐ ону да унесе у дом свој а овај да отури далеко и од њиве и од дома. Ти видиш  ово поље покривено мртвим телима као руковетима траве. Тело лежи до тела као  посечен влат до влата. Но зрна из тога влаћа једна су здрава, и пренета су рукама  ангела у небеске дворе, а друга су кварна, и отурена су у бездан мрака и дима. Таква је  разлика међу душама људским и за живота њихова на земљи. И као што се судбина  пшенице и кукоља не може ценити у време цветања и сазревања ‐јер тада изгледају  исте судбе ‐ него тек у време вејања, тако ни судбина људи пре смрти. Разлику пак међу  људима чини каквоћа и силина љубави њихове, која опет зависи од духа који је у  људима.  Срце човечје створено је за љубав, најузвишенију, најчистију, најсветију. То је  храм, најмањи али најчудеснији на земљи, у коме чезне да живи дух љубави Божје;  кадионица, из које се уздиже миомир љубави човека према Створитељу. Ми ангели  небески неизразиво волимо сваку твар Творца нашега. Но љубав наша према тварима  долази једино од љубави наше према Творцу свих твари. Свака Његова творевина драга  је нама само зато што је Његова и од Њега. Ми љубимо Њега, зато љубимо и све оно што  Он љуби. А оно што Он љуби, оно и ствара и држи, превелики Створитељ и Сведржитељ.  Љубав к Њему, Љубећем нас, чини нас моћним, радосним, светим, младим и ‐ живим.  То је љубав чистих духова према Духу. При непрестано пламтећем осећању љубави  код нас на небесима и не јављају се никаква друга осећања. Као што светлост прожима  кроз капи јутарње росе тако нас божанска љубав. Такву је љубав имао и прародитељ  људски за неко време. И за то време он је од такве љубави био веома моћан, радостан,  свет, млад и ‐ жив. Чим се љубав његова поделила на небо и земљу и срце се његово  склонило к земљи, он је онемоћао, ожалостио се, обесветио се, остарео и ‐ са смрћу  венчао. Потомци његови, привољени царству земаљском, још су већма пали и плен  смрти постали. Срца њихова, испражњена од моћне и свете љубави небеске, пунила су  се разним осећањима, супротним, пролазним и варљивим. Небо није више било  стварност у души њиховој но само једна бледа успомена, која је с колена на колено све  више бледила. Снизивши ум свој на мисли само о телесним предметима, мимо и на  супрот Бога, они су почели срцем желети само телесне ствари, опет мимо и на супрот  Бога. Тако су се срца њихова затровала похотом, завишћу, мржњом, злобом,  злурадошћу, страхом за тело, страхом од смрти, ненаситошћу, саможивошћу,  неверством, грамжљивошћу, и сваким незадовољством од ништавних задовољстава.  Земља им је испунила срца, земља им је прорасла кроз срца, земља им постала тиранин.  И тако све ‐ докле се Дух Божји није спустио низ крваву стазу Сина Божјега, те камена  срца људска поново омекшао и осветлио небеском љубављу.  Ти сам добро знаш, изврсни познаваоче људи, како је онај отровни адамски дим  земље ‐ и што је још горе: дим адских духова ‐ почео тровати и срце твога народа,  гасећи у њему пламен небеске љубави, који је од крштења његовог тако дивно пламтео  кроз неколико векова. Човекољубиви Бог, "који хоће да се сви људи спасу", није могао  даље гледати како твој народ срља у коначну пропаст, у ждрело вечне смрти. Требало је  наћи начина, да се то зло спречи и излечи. Но ништа нису помогли ни примери српских  светитеља, ни речи проповедника, па ни твоје опомене и преклињања. Због тога је  морао најзад доћи овај потрес, овај страх и ужас, и покољ, и погибија великих и  племенитих војвода, и твоја превремена смрт, о најплеменитији од свих. Па због тога  има да дође још и дуготрајно робовање, кајање, ридање, уздисање, ћутање и трпљење. 

Горчина за горчином као корак за кораком. Да би се тим начином одлепило срце твога  народа од земље и прилепило к небесима. Да би се разочарало у ништавне земаљске  пристрасности а очарало трајном љубављу небеском. Да би се испразнило од дима  адскога и испунило светлошћу без сумрака. Речју, да би се народ твој изнова  распламтео љубављу према Створитељу, и од тог пламена загрејао љубављу према  душама на земљи и духовима на небу, као тварима Свељубљенога. И да би кроз ту  љубав дошао опет до моћи, радости, светости, младости и правог живота.  Радуј се, дакле, благородна жртво! Твој избор је правилан, и твој завет спасоносан.  Све што се од сада буде догађало с твојим народом, одбијаће га од варљиве љубави  земаљске, пролазне и ништавне, а уздизаће га ка вечној љубави небеској. И што год од  сад буде волео на земљи волеће кроз чисту и свету љубав небеску. Робовање спољашње  донеће му ослобођење унутрашње. А унутрашња слобода је таква вредност, којој не  може шкодити ни спољашње ропство ни спољашња слобода. Тиранија је не може  угушити; спољашња слобода не може је упрљати.  Тако ће се твој народ напунити снаге, и биће моћан као што је љубав моћна. На тај  пут га упућује Онај, који лечи бијењем као и миловањем. Он је сама љубав; Он ‐  домовина и огњиште љубави. У Нему се јавља љубав као родитељство, и љубав као  синовство, и љубав као пламени дух љубави, Свети Дух. Изван Њега и на супрот Њему  нити има нити може бити осећања истинске љубави ни на небу ни на земљи.  Невидљиви светови духова опијају се и живе љубављу из Њега. Сва невидљива и  видљива васиона јесте загонетка, којој је, кључ Његова љубав. Све што одговори  љубављу на Његову љубав, постаје бесмртно и бива убројано у породицу Његову  небеску. Ово убројање у породицу Његову бесмртну, у грађанство царства небеског,  највиша је, сврха свих ваших трудова и тежњи на земљи. Ово је врховно достојанство,  кога се ви, духови у телу, можете удостојити. Ово ‐ плата мученицима у овој долини  плача.   

ГЛАВА ОСМА  у којој се говори о превасходству воље код оних који се приволе царству  небеском  Слушајући ове узвишене речи Лазар осећаше, како му срце гораше љубављу према  чудесном Створитељу људи. После дужег ћутања и размишљања навали на њ друга  једна недоумица, чије разрешење он не могаше наћи у себи. Па ће поставити небеском  веснику ово питање:  ‐ Али, објасни ми, весниче Божји, неће ли делатност мога народа бити прекинута  ропством? Неће ли његова воља за велика дела закржљати под стегом непријатељском?  И неће ли утрнути у њему богодани му дар уметнички, као талант под земљу закопан?  ‐ Ти се бринеш о своме народу и у смртним ранама као родитељ о деци својој, о  светилниче свога народа? Заиста ти кажем: такву доброту неће заборавити ни Бог ни  народ. Но то што ме сад питаш сведочи, да си још у кавезу тела, и да се ниси сасвим  ослободио земаљских призрака. Знај, дакле, да се на светим небесима не цене никаква  дела људска сама по себи, него само побуде и каквоћа воље, с каквом се та дела творе.  Државе, закони, књиге, дворови и градови, куле и друмови, машине и изуми, справе и  направе ‐ све је то само по себи пуста ништарија, као напуштен мравињак, као празно  гнездо, из кога су ласте излетеле. Највећи градови људски, гледани из најближег 

облака, уједначују се са друмском прашином, и не разликују се од ње. Сићане пчеле и  бескућни ждралови могли би се насмејати најуређенијим царствима вашим и рећи:  бољи је ред код нас! Мајушни зрикавац кад би стао поред ваше најхваљеније направе  представљао би несравњиво веће чудо од те направе. Или мислиш, да се ми из небеског  царства дивимо ономе чему се ви на земљи дивите? Како би могла ма каква дела  људска задивити нас у духовном царству, који гледамо неслућене од вас и несањане  светове непролазних народа и творевине Божјих? О, кнеже витеже, како је тешко  објашњавати се слободној тици из планине са тицом у кавезу! Али кроз сва дела своја  људи јављају добру или злу вољу своју, и то је оно што се осећа, мери, и суди у духовном  царству. Дело се не цени по делу, него по вољној побуди на то дело.  Привољени царству земаљскоме бескрајно се разликују од привољених царству  небескоме и по вољи онако исто као и по мислима и осећањима. Они имају или  мешовиту или чисто злу вољу, сходно утицају духа природног или духа демонског. Зато  су им и дела или мешавина добра и зла или само зло. Самовоља је зла воља. Ни ангели  небески не знају шта хоће док не удахну у себе хотење Божје. Свака воља ван круга  Божје воље јесте зла воља. Ако човек хоће оно што он хоће, зло хоће. Својом самовољом  многи мисли, да истакне личност своју; у ствари он тиме истиче само сведочанство о  немању личности и о тиранији земље или ада над собом. Као што у Мисиру нема воде  ван воде из Нила, тако нема никаква добра у душама људским, па ни добре воље, ван  вечитог и сладосног Извора свакога добра. Но ова истина ишчезла је из памети оних,  који се целом својом душом вуку по прашини. Отпавши од воље Божје, воље благе и  свемоћне, они с охолошћу ходе за вољом својом. Да ли је то воља њихова, као што они  мисле, или воља неких стихија и светова, њима непознатих? Али они тако мисле ‐да  ходе по својој вољи! И ходећи дуго и брзо по свима стазама, они држе, да су далеко  отишли; и то називају ‐ напредак. А кад падну од умора, увиде да се налазе на истом  месту одакле су и пошли, на полазној тачки чукунђеда. Дела руку својих обожавају; по  адету сујетних, да воле само богове ниже од себе. Но кад заишту срећу ад својих  рукотворених божанстава, ова их дрско упућују на самоубиство као једино избављење.  Јер смрт је бездано ждрело, у које се бесповратно и непремостиво сурвавају сва  мудровања, сва осећања, и сва дела људска, ван живота и животворнога Сведржитеља.  Привољене царству земаљском шамара сваки дан самообмана за самообманом, но они  упркос томе неуморно зидају себи кулу среће од земљаних опека, док се не сруче у  ждрело смрти не сагледавши лице среће. Они проглашују своје претке лудим зато што  су узалудно тражили срећу на путевима својим а не њиховим, проглашавајући своје  претке лудим, тиме сведоче, да су деца лудака. И најзад не свршивши ништа и не  достигнувши ништа од жељеног они остављају завет породу своме, да тражи срећу на  истим путевима на којима је они нису нашли.  Знај, дивотни ктиторе цркве Лазарице, да је овај дан за твој народ прекретница не  ка злу него ка добру. Заборав воље Божје, безумна самовоља повукла је душу народну  ждрелу вечне смрти. Од сада ће се народ твој морати покоравати вољи туђој, да би се  научио покоравати се вољи Божјој. Мораће се покоравати самовољи својих тирана, да  би кроз то омрзао сопствену тиранију над самим собом. И кроз трудне и знојне векове  што долазе научиће се да мрзи две лоше воље, две самовоље, своју и својих господара. У  тескоби и под притиском са свих страна он ће моћи расти само у висину, као дрво у  густој шуми, и зато ће само у висинама тражити светлост. И у висинама потражиће  светлу вољу Створитеља свога и лако ће је наћи, пошто ништа треће неће имати да  тражи омрзнувши и своју и туђинску вољу Лако ће је наћи, као свог познаника, кога је 

знао па заборавио. А кад је нађе и позна, зарадоваће јој се као сироче украђено па  враћено родитељу своме. И биће му воља Створитеља слађа од меда и млека, и све  слађа што је више буде упијао у себе. Гологлав и босоног клањаће се вољи Свевишњега,  па ипак ће се осећати блаженији како од својих обесних господара тако и од својих  предака златом урешених. Његов уметнички талант, дарован више или мање сваком  живом бићу од Уметника, чија су уметност и сви уметници, неће му ни пропасти ни  закржљати; не бој се. Он га, истина, неће моћи пројавити у грађењу кула ни градова, али  ће га довољно обелоданити у своме интимном кругу, у својим домаћим рукотворинама.  Те рукотворине биће дирљиве по духу и љубави, с којом су уобличене; и толико  узвишене у красоти и чедности, да ће се свет дивити. У свим његовим израђевинама  огледаће се тајанствена рука неба, и небеска хармонија и милокрвност, јер ће  изражавати хармонију воље људске са вољом Божјом. Сва дела твога поробљеног  народа биће посвећена Богу, сва потчињена вољи Његовој непогрешној, и отуда сва  надахнута Духом светиње, истине и лепоте. Ипак, сва та дела неће сама по себи ништа  вредети пред светим небесима, као што никаква дела људска по себи ништа не вреде за  вечност. Али ће обожена воља, које су та дела израз, наследити вечност.  Због тога, царска душо у трошној прашини, прени се поклони се и ти вољи  Бесмртнога, Вечнога, којој се сви народи небески даноноћно клањају. Не брини за свој  народ, кад га предајеш вољи Вишњега. Јер ће Његова воља бити твоме народу слађа у  ропству него ли самовоља у буавом господству земаљском. Изабравши царство небеско  ти си уврстио свој народ у народе небеске, бесмртне, ангелске. Као човек и као кнез ти  ниси могао веће наслеђе оставити народу своме, осим учинити такав избор и  потврдити га црвеним печатом крви своје. Зато сада на овоме пољу као у Гетсиманији  својој понови оне спасоносне речи: Оче, нека буде воља твоја како на небу тако и на  земљи! И буди спреман, да кроз час два пређеш са овог земаљског бојишта у вечно  одмориште. Тек ћеш тамо познати, какво је величанство воља Божја, и каква наслада  покорност тој вољи. У њој нема ни капи злобе, ни тренутка немоћи, ни сенке умора. Она  је створила безбројне светове, невидљиве и видљиве, да окусе доброту и сласт њену. Од  препуности своје она се излила преко светова духовних у облике и везове и руморе  света телеснога. Она је створила оно што је њој могуће створити, и све потопила у  океан опојне радости и милине своје. И све што она захтева од деце своје то је да се  дубоко загњуре у бесмртне и животворне воде њене.   

ГЛАВА ДЕВЕТА  у којој се говори о Лазаревом гледању битке са два отворена вида: телесним  и духовним  Не потраја дуго а то се опет разли нека дивна небеска мелодија по души Лазаревој.  То небески народи певаху песму, од које цар самртник појми ове речи: 

Страшна дана, но жетве предивне!   Јато душа с Косова нам стиже.   'Ајте, душе, 'ајте к нама ближе!   Две се жетве на бојишти жању:  Једна ‐ смрти, а друга ‐ живота   Жетва жива у небо се слива,  

Анђели је под крилима носе   У царство је небеско уносе.   Дан Амосов ‐ завет хришћанима   Завет борбе за крст и слободу.   Крвљу Лазо завет запечати   И свој народ вечно обогати...  Од благости и сладости ове песме Лазар се толико умили, да му потоком потекоше  сузе из очију. Он беше сав у духу, те и не осећаше своје сузе. Али Турци видеше и  разнолико тумачише плач цара хришћанскога. Једни тумачише као жалост за мртвим  војводама пред собом, а други као слабост у страху од своје блиске смрти. А два небеска  човека, које нико од Турака не могаше видети, стајаху и нешто тајно говораху међу  собом. Онда свети Амос корачи ближе ка Лазару и благо му рече:  ‐ Ти си ганут овом дивном песмом, дивни свечару мој? То се небески свети народи  радују, што им придолазе нова браћа са земље. Гле, овога дана највише им браће стиже  са овога поља. Свевишњи је даровао овај дан мени, као Своме мученику на земљи, као и  сваком свецу свој дан. На данашњи дан страдања твога ја сам претрпео смрт за свету  веру. И као сваком свецу у његов дан тако и мени данас света небеса подносе честитања  и певају песме. Тако света небеса сваки дан славе Бога кроз светитеље Његове. Молитве  свих оних смртних, који мене светкују у славу Господњу ја окађене износим пред Цара и  Сведржитеља небеског. А душе праведне, које се у мој дан одвоје од земље, ја пратим с  ангелима хранитељима у зрачне висине вечне светлости и вечног живота. Још мало па  ћеш и ти, кнеже, делити овај дан са мном, као светац овога дана. А свака деоба небесне  славе за нас на небу значи удвојено блаженство.  Рекавши ово свети Амос стави своју десну руку на лице самртника и викну:  Отвори се!  У том тренутку отворише се Лазару оба вида истовремено, и телесни и духовни. И  са оба вида погледа он по бојишту око себе. И гле, како све ново и чудно! Лица многих  његових војника, јуче причешћених у Самодрежи, беху светла, као свећама осветљена.  Око глава сијаху им се светлосни кругови, који се продужаваху мало на четири стране у  облик крстова. Поред сваког тако осветљеног лица стајаше, као у ваздуху, по један  светлосан прозрачан човек. Исто као онај небески весник, што говораше с Лазаром. Но  виде кнез и другчија лица. То беху борци као земља тамни. Иза њихових глава  помаљаху се и повијаху тамо амо некакве наказе црне као катран. И разумеде кнез, да  израз тих гнусних наказа одговараше црним неделима и страсти грешника, уз које се  наказе припијаху. И још појми он, да на широком бојишту не беше само борба људи него  и духова.  И ад и земља и небо у страшном судару. Тутањ звек, писка и вриска, бука и клепет,  покличи и ропци‐ ваздух испуњен свим гласовима и јецајима што се на земљи могу  чути из грла и из ноздрва, од копита, од метала, од труба, од дрвених палица, костију и  зуба, од затегнуте коже на бубњевима, од ветра и кише. Севање мачева и копаља,  сијање токова и блистање калпака и сребрних узди, лепршање азијских зелених барјака  и хришћанских црвено‐белих крсташа, бела лица европских ратника, тамно‐жути  Азијати и угљено‐црни Африканци, снежни турбани и алеве чакшире, плаве и крмезли  доламе, жуте и оранжане чизме, разнобојни коњи и керови, сиве камиле и соколи сиви ‐  да ли ће се око људско икада ситити таквом изложбом боја са три континента? Борци 

устремљени један на другог, једни са муњама у очима, други са бледилом догоревајуће  свеће. Пропети коњи са искеженим зубима од затегнутих узда. Сваки ратник мисли,  како ће непријатеља умртвити или себе одбранити. Лица су једних ‐ књига ужаса,  других ‐ књига јарости, трећих ‐ књига устрашености, четвртих ‐ књига бола, или бриге,  или наде ‐ но ниједно осећање нити страст без крајње заоштрености и врхунца своје  силине. Неко затворених очију исказује свој бол на отворена уста. Неко стегнутих уста  пројављује усијан гнев на очи. Неко мрштинама лица показује сабирање снаге из целог  бића свог. Једни падају од топуза противничког. Други чупају стреле из свога тела и  рукама стежу ране да зауставе крв ‐ авај, докле? Некога у забуни убија најближи друг.  Неко оборен налази смрт под копитама свога коња, у кога се надао као у савезника.  Некога у бекству стиже стрела, а неко у најгушћој борби остаје нетакнут. Нити телесни  вид може догледати нити природни разум разумети, зашто с једним човеком бива  овако а с другим онако. То ткање и осипање судбе може се догледати и схватити само  оним другим, духовним видом. Једино у Лазара међу свима хиљадама ратника беше тај  вид отворен. И тим другим тајанственим видом гледаше Лазар и виде борбу духова о  људе. Сходно светлости или тами душе једнога ратника прилетаху му или духови  светлости или духови мрака. Тренутно свак распознаваше своје и отимаше се о своје.  Моћни ангели небески одбијаху махањем руке или дахом уста својих демоне као гладне  шакале од душа крстоносних витезова. Али зверови адски, премда трепетни пред  светим силама, мучки налетаху на сваку људску душу, чим би изашла из топлога тела.  Одвратним жвалама обзињаваху они душе грешничке, а ноктима их као удицом  дохитаху, ноктима, које на аршине могаху испружити. Но чим би ангели махнули руком  претећи они би скупљали нокте у змијасте колутове, и сами себе гребли од грозне  љутине. Још од њих исхођаше неки дим и смрад, непознат земљи и људима. Обе би  војске у часу могле бити угушене тим адским смрадом, да га ангели не уништаваху  небеским животворним озоном што испуњаваше њихово биће. И Лазар гледаше и виде,  са језом и ужасом, како анђели најзад допуштаху демонима, да узму понеку црну душу  човечју. А душе праведника они закриљиваху својим крилима, и узимаху их и узношаху  у небесне висине. При лету у вис сваки се ангел окреташе ка светом Амосу и љубазно га  поздрављаше. Јер то беше Амосов дан. И зачуди се Лазар великим војскама неба и  пакла, које не беху мање од људских војски на бојишту. Њихово отимање о душе људске  представљаше такву једну хитру и утанчану борбу, каква на земљи нема сравњења  нигде до унутра у човеку, у коме се боре супротне мисли. А за све време докле Лазар  нетремице посматраше двојну битку са двојним видом својим до њега допираше она  небесна мелодија, која га и подржаваше да не сиђе с ума од виђених страхота ‐ 

Јато душа с Косова нам стиже.   'Ајте, душе, 'ајте к нама ближе!   

ГЛАВА ДЕСЕТА  у којој се одговара на Лазарево питање, зашто некрштена Азија да победи  његов народ, који се бори за крст часни  Од сагледаних страхота Лазар дуго не могаше повратити мир духовни. Тресао се  целим телом. Султанови перјаници око њега протумачише то као природну  предсмртну грозницу тешког рањеника. Међутим Лазар опет беше сав у духу, и  телесним чулима ништа не опажаше. Битка је грмела око њега као и пре, но он нити је 

чуо иједан глас нити видео иједан предмет овога света. Пред њим су стајали ангели  Божји и пророк. И он је само њих видео. Тада ангел Божји прекрсти изнемоглог кнеза  крстом са три прста, и тиме му поврати мир душе и крепост тела. Па му рече:  ‐ Теби још није све јасно? Ти би хтео још да питаш, дивни ктиторе Горњака?  Стојећи још под страхотном тежином малопређашње визије Лазар проговори  утањеним гласом:  ‐ Иако се свака твоја реч, о бестелесни, спушта у моје срце као нов пламен истине,  што светли и греје, ипак нису осветљени и разагнани сви облаци мога незнања. Ево  једног тамног облака, који виси над мојим видиком:  Ја сам кренуо са својим витезовима у бој за крст часни и слободу златну. Азијски  цар дошао је са својим хордама на наше огњиште ради пљачке и рушења. Не појимам,  велики слуго Божји, зашто је воља Свевишњега склона да дарује победу онима, који се  ругају крсту и ниште слободу народа крштенога?   На то одговори посланик небески:  ‐ Када крштени наруже крст безакоњима својим онда Свевидећи допушта да га  некрштени још више наруже. Да би се крштени сетили и застидели. Јер Му је  сношљивије велико ругање од некрштених него мало од крштених. Ти знаш, да је часни  крст ‐ крст Сина Божијега, и да он означава страдање за оно што је Он страдао. Пре  Њега крст је био нечасан, и само су га нечасни носили. али од како је томе нечасном  знамењу дао част Онај, од кога је свака част на небу и на земљи, додирнувши га телом  Својим и оправши га крвљу Својом, од тада је то знамење највеће знамење части у оба  света.   За ово највеће знамење части ти се данас бориш, заставниче Христов. Целог твог  века ти си се у ствари борио за крст часни против лажне браће, а данас се бориш против  отворених ‐ у толико бољих ‐ непријатеља крста. Застидела би се лажна браћа и  устрашили би се непријатељи твоји, кад би знали значај часног крста, против кога су  устали. Али су им очи за сад заслепљене, те не могу то да виде. Само кроз драговољно  ношење крста познаје се важност крста. Ко понесе крст, тај и сазнаје, да је крст ‐ пут,  истина и живот. Па пошто је и пут љубав, и истина љубав, и живот љубав, то и крст  знаменује љубав. Врховно знамење љубави! Носити крст значи страдањем  посведочавати љубав своју према Богу. Крст је сведочанство свете љубави; ко то  сведочанство не покаже, нема свете љубави у себи. Никакве речи и никакви дарови не  могу посведочити љубав као што може крст. Зато се Син Божји дао распети на крст, да  би дао вечно сведочанство вечне љубави Своје. Борећи се данас за крст часни ти се  бориш за једини прави пут живота, за једину живу истину, и за једини истинити живот.  Да, и за једину вечно живу и свету љубав. А ко год се за то бори, ако и умре живеће, ако  и погине победиће. И твоја Голгота, кнеже, неминовно је везана с васкрсењем. Сама  борба за крст већ означава победу, без обзира на блиски исход борбе. Јер се од крста  Голготскога цела ова планета опасала крстом од истока до запада и од севера до југа, и  њиме је прекрштена сва васиона. Ко с тим светим знамењем страда и војује, има  поуздано јемство победе.  Гле, твоји крстати барјаци још се вију по овом разбојишту. Још мало и они ће бити  оборени и погажени. Јер је грешна властела твоја одавно оборила и погазила то свето  знамење. Али погажени крстови на Косову уздићи ће се полако у срцу народном и  уселиће се у срце народно. И временом сваки потомак твој, сваки православни син и  свака православна кћи у твом хришћанском народу, представљаће на овој земљи један 

живи крсташ барјак. А када се часни крст не симболично него стварно буде уселио у  срца људска, лако ће бити направити га од свилених крпа и шимширових грана. Јер је  људима увек лакше доћи до символа него до стварности, до израза лакше него до духа  и истине. Када твој народ буде робовао под некрштеним господарима онолико векова  колико је стари Израиљ робовао под фараонима мисирским, крст ће толико испунити  душу твога народа и толико утврдити се унутра у души, да чим се поново дигне  крстати барјак од платна, спољашње ће ропство брзо бити свргнуто, спољашња  слобода лако задобијена, и царство поново васпостављено.  О дивни мучениче Христов, како си ваистину диван завет оставио народу своме  приволевши се царству вечне стварности! И како си му победоносно знамење ставио  пред очи у виду часнога крста! Место огњенога стуба, што је водио Израиљце из  ропства Мисирскога, крст уздигнут од Косова поља до небеса водиће твој народ кроз  пустињу робовања. Светлиће му, водиће га, и извешће га у обећану земљу слободе ‐но  не једино земаљске, символичне и времене, него и слободе истинске, бесмртне,  ангелске. 

ГЛАВА ЈЕДАНАЕСТА  у којој се говори о спољашњој и унутрашњој слободи и о суштини златне  слободе  ‐ Саслушај сада реч о слободи, неутољиви витеже крста часног и слободе златне.  Све стварности имају своја нерастегљива и неотуђива имена. Али на земљи су та имена  протегнута и на символе тих стварности, па чак и на символе символа. Због  необузданости језика и визијске слабости људске. Тако се и реч слобода протегла на  многе односе и многа стања међу људима на земљи. Рећи ћу ти прво оно што теби  треба да је јасно. Кад се спољашња слобода у једном народу претвори у робовање  најближег најближем, и упрља безименом тиранијом човека над човеком, законом  земаљским некажњивим, онда Свемоћни, Сажаљиви, одузима слободу таквом народу и  баца га у школу робовања, да би се научио познати и ценити слободу. Није ли ти ово  јасно, честити кнеже?   Одговори Лазар:  ‐ Заиста, говориш ми ствари, које треба да су јасне сваком разумном човеку. ‐ По  том ангел продужи:  ‐ Но слобода златна везана је тесно за крст часни. Кроз крст часни и јављена је  људима слобода златна. Јер злато је символ истине. Слобода златна, дакле, значи:  слобода истинска и непроменљива. Ту слободу имамо ми бесмртни духови у царству  небеском; ту унутарњу, духовну слободу. Ко од смртних стекне ову слободу, тај, и само  тај, истински је слободан. Слободан је од брига и похота земаљских; слободан од  призрака светске славе и пролазног блеска; слободан од света, од људи, од демона;  слободан и од самога себе, од нижег, недуховног бића свога. Носећи златну слободу у  прсима својим, он се осећа слободан и у спољашњој слободи и у спољашњем робовању.  Нити му слободна држава може ту слободу повећати нити неслободна умањити. То је  благо скривено унутра у души, које лопови не краду, тирани не руше, огањ не спаљује,  смрт не уништава. Права слобода јесте слобода и у тамници и у двору. Без ње је  тамница гроб а двор тамница. Без те унутарње слободе деце Божје, слободе духа и срца,  човек је увек роб па ма какве биле спољне околности његовог живота. Она чини  спољашње ропство негорким а спољашњу слободу слатком. Она је со за спољашњу 

слободу, и чува ову злоупотребе и трулежи; и светлост за спољашње робовање,  осветљујући и загревајући људе поробљене.  Речено вам је од Господа вашега и нашега, да будете као деца. Зар нису деца  најслободнија бића у вашем роду земаљском? Покорност вољи родитељској ни у  колико не ограничава њихову слободу него јој само даје правилан ток. И ми на светим  небесима Божјим имамо ту детињу слободу, јер смо и ми деца, и чинимо све што хоћемо  са радосним сазнањем, да нас у томе ограђује и ограничава једино љубав и мудрост  свевидећег Оца небеског. Но то ограничење ми не осећамо ни као стезање ни као  сужавање него као родитељско чување деце од пада. Слобода у Богу а не од Бога ‐ то је  права слобода, непролазна, животворна, радосна, златна. Сазнати себе у зависности  једино од Родитеља, Хранитеља и Бранитеља, од најсроднијег Сродника, од највернијег  Љубитеља ‐ то је најузвишеније сазнање и осећање слободе, које могу имати створена  бића на небу и на земљи. Злато је злато, било под ногама или на глави. Тако и златна  слобода, била на висини или у низини, на светлости дана или у тами ноћној.  Погледај у Сина Божјег, Чедо Божје јављено у телу, да би објавио телесним тајне  вечног живота. Од све деце на небу и на земљи Син Божји је најслободније Дете. Он је  слободан био као дрводеља у Назарету, и као Учитељ у народу, и као везан Роб пред  кнежевима јеврејским и римским. Његова слобода ни у једном тренутку нити је везана  ни дрешена. Робови су били они, који су Га судили, и пљували, и шибали, и распињали.  А Он ни минута није био неслободан; јер ниједног минута није био одвојен од визије  Свог небеског Оца и Своје небеске отаџбине. Ту Своју слободу донео је Он с неба  људима, и у ту слободу увео оне, који су је разумели и заволели. Због тога апостол  Његов говори ослобођеним од света, од демона и од себе:"стојте у слободи, којом вас  Христос ослободи". И тај апостол, и другови његови, и милиони христоверних осећали  су се слободном децом Божјом, и у граду и у пустињи, и за пуном трпезом и у глади, и у  оковима као и међу пријатељима. Све ‐ слично Њему, Откривачу и Дародавцу златне,  небеске слободе, слободе деце Божје у Дому Оца свога. Јер је Дух Очев, Свети Дух  слободе вејао у душама њиховим и спасавао их од сваке заробљености.  За ту златну и свету слободу ти војујеш и умиреш, љубимче и љубитељу царства  небескога. Спољашња слобода, у својој кући и у својој држави, под влашћу једнокрвне и  једноверне браће, само је символ божанствене слободе духа, љуска која наговештава  језгро, месец који баје о сунцу. Они који немају ту суштаствену, златну слободу у себи, а  боре се само за спољашњу слободу, зар не бивају робови и у својој кући, у својој држави,  под влашћу једнокрвне и једноверне браће? Зар то није призрачна слобода, која се ни у  чем до у имену не разликује од робовања туђину? За такву призрачну слободу не даје се  ни круна, а још мање глава. А то си, кнеже, потегао на ово поље, да положиш и круну и  главу за слободу ‐ ама за ону стварну јеванђелску слободу.  Ко душу своју даје за земаљско царство, чини што и неразумни Исав ‐ продаје  једино достојанство своје за чанак сочива. Људи обично схватају спољашње робовање  као губитак. И јесте губитак, но чега? Не душе, него ствари, имања, власти, господства.  А кад није губитак душе, није губитак у опште. Јер све је остало само намештена бина,  на којој се душа показује. Душа може превасходно одиграти своју драматичну улогу и  без сваке утрпане и извештачене бине. Кад се човек приволе нашем царству небеском,  онда му је свака стопа земље, на коју стане, изврсна бина за улогу његову.  Твоја два данашња привидна пораза биће обраћена у две славне победе. Први је  пораз погибија твоја и твојих јунака; а други, као последица првог, ропство преосталог 

народа твога. За први пораз, дароваће се теби и јунацима твојим светитељство на небу  и опојна песма на земљи. За други пораз дароваће се твоме народу унутарњи духовни  препорођај, унутарња златна слобода, кроз крштење у огњу и крви.  Човек који баца семе на њиву сиромаши у очима неразумног посматрача, јер  испражњава житнице своје. Но рачун се не прави при сетви него при жетви. Данашњи  дан је за твој народ велика сетва на њиви времена. А кад стигне за жетву оно семе, које  си ти данас посејао, врсни сејачу, ти ћеш посматрати с небеских висина, и радоваћеш се  радошћу неисказаном.  Боље је жртвом задобити царство небеско него лукавством царство земаљско.  Нема лукавства на земљи ни у паклу, које може надмудрити вечну небеску Мудрост. На  многим мегданима Она изгледа тучена у очима оних, који мисле, да је битка окончана.  Али Она на далеко гледа, и види дан Своје победе. Кад противници њени победоносно  кличу Она ћутке уписује привидне губитке Своје у добитке. Охоли се ругају Њеним  малим и голоруким војскама, али на крају зину од изненађења и ужаса. Охоли и  самонадеждни увек доживљују неочекивано, Она ‐ никад. Мудрост небеска у борби даје  Својим противницима сва преимућства, и повлачи се пред њима као бијена, но на концу  Она их развејава као плеву. Њени прутићи ломе железо противничко. Њен овлашан  махај руке враћа облаке од стрела назад у стрелце. Самом помишљу Својом она подиже  пале и узвишује мале. Угњетене придржава и скрушене милује. У Њеном је даху  неодољива сила, у Њеној речи неугасива светлост. "У рукама су Њеним сви крајеви  света". Наднела се над род људски као мајка над чедо у колевци ‐ ко јој се може  успротивити и жив остати? У чашу слободних народа додаје горчине а у чашу  поробљених меда; но и једно и друго с мером, да лек не би постао отров. Она љуби оне  који Њој служе; и надмеће се у служењу са љубимцима Својим. Нико од створених не  може је ни надиграти, ни надјачати ни надслужити. Благо човеку, који се приволи  небеској Мудрости и Њеноме царству...  Но време твоје тек што није истекло, о кнеже судбоношче народа свога. 

ГЛАВА ДВАНАЕСТА  у којој се описује свршетак Лазарев  После овог говора весник небеса уздиже руку и изрече неку тајанствену реч. И  одједном се затвори духовни вид Лазарев. Али Лазар не беше више стари човек, но  препорођен и обновљен. Безужасно гледаше он и слушаше. Његова душа беше умирена  и обасјана небесима, слично утишаној води, у којој се огледају само висине сунчане. Бој  се још бијаше око њега, али се он више не везиваше за њ ниједним влакном душе своје.  Срце његово стајаше узвишено изнад земаљске туге и радости, а ум његов високо и  далеко изнад свих помисли о земаљском. Сав овај свет лежаше као пухор пред њим. Из  тога пухора душа се његова беше издвојила као варница и бескрајно удаљила временом  и простором. И време и простор ‐ као и сви светови у обручима њиховим ‐ припадаху  оном пухору. У души својој Лазар осећаше нов живот ‐ безграничан, нов свет ‐  безграничан, и нову радост ‐ безграничну. Он дубоко уздахну и гласно узвикну: Амин.  Каква то граја допире до ушију кнежевих? Какво то победно клицање? Каква то  гомила азијских ратника хрли као запенушен талас ка чадору султановом? Чиме су то  одушевљени храбри војници Муратови?  То је нови трофеј за некрштене, нови губитак за крштене. И стражари око Лазара  клицаху од великог усхићења. Лазар подиже тешке капке од очију, и погледа и виде, а 

то крстати барјак Бошка Југовића вије се изнад оне гомиле. Заплењен. Уграбљен. Значи,  храбри брат Миличин је погинуо. Са њим свакако и нераздвојна му браћа, и витешки им  родитељ, Југ Богдан. Тако Лазар помисли. али не зажали.  Барјак би пободен у земљу, док улаци одоше некуда и саопштише некоме. По том  се гомила поче размицати и правити пут. И гледаше Лазар и виде, а то наиђе син  султанов, Бајазит, на коњу белом као млеко. Јунаци турски ухватише барјак и  положише га по земљи пред наследника царског. Када коњ наступи на прострт барјак,  Бајазит затеже златне узде, те белац ржући потаба копитама крстати стег хришћанске  војске. А коњаник подиже главу к небу и викну:  ‐ Алах акбар! (Бог победилац!)  У том тренутку сва војска унаоколо паде на земљу, удари челом о земљу и  громовито ускликну:  Алах акбар!  Све то Лазар виде и чу и ‐ зажали.  Какав је то шапат око Лазара?  Какав то узбуђен шапат од уста до уста синова Азије?  Какви су то тајанствени збори, као шуштање лишћа од лица ветра?  То султан умире. Усред општег шапата чује се само један јасан глас испод чадора.  То син умирућег султана издаје заповести. Какве ли заповести издаје у овом часу? То  нису бојне заповести. То се не односи на битку. Битка се већ завршава. Синови Азије су  је добили. Него, то нови султан заповеда, да се пре смрти његовог оца погуби цар  каурски.  ‐ Посеците цара каурског пре него издахне цар Мурат Непобедиви!  Ту заповест гневно повтори јаросни Бајазит појавивши се на вратима чадора.  Лазар то чу и разумеде али ‐ не зажали.  Каква је то нова забуна?  Какво збуњено трчање и тражење?  То синови Азије траже дрвен пањ, на коме би одсекли главу цару хришћанскоме.  Траже га на бездрвном пољу, и не налазе. Пламтећи гневом Бајазит опет виче као љути  арслан и прети џелату смрћу.  Лазар појми, шта се тражи и шта се хоће. Па уздиже десну руку, знаменова се  крстом, и гласно изрече:  ‐ Христе Господе, опрости све и слава Ти за све!  Рекавши ово Лазар се младићски хитро изви из руку турских перјаника, па  докрочи до тела војводе Милоша. Лако и отмено простре се по земљи, и наслони своју  главу на главу верног војводе свога. Смотривши то црвени џелат осети захвалност  према великом робу, што му тако помаже да избегне своју смрт. И замахну џелат  кривом сабљом. Као муња севну сабља кроз ваздух, шкрипну кроз врат Лазарев и  прасну о Милошеву кост рамењачу.  А два небеска весника узлетеше у висину са душом свога новог друга, светога  Лазара. Њима у сусрет тихо као месечина миљаше песма светих народа небеских:  Земаљско је за малена царство,   А небеско увјек и до вјека. 

БЕСЕДЕ И ЧЛАНЦИ О КОСОВУ И ВИДОВДАНУ       

Косово  (Мисионар, 1939. бр. 6. стр. 1:10)   Величанствени жртвеник једног народа. ‐ Узвишена епопеја мистике и славе  православног Балкана. ‐ Апотека лекова за све духовне и моралне недуге. ‐ Извор  надахнућа и чистилиште савести свих познијих поколења. ‐ Технички пораз но  морална победа кроз драговољну смрт за крст часни. ‐ Свето поље и животворна  гробница. 

Рече Господ: Не бојте се онијех који убијају тијело а душу не могу убити.  А кад су ходили по Галилеји рече им Исус:  предаће се син човјечиј у руке људске, и убиће га, и трећи дан васкрснуће.  А ученици не разумјеше ријечи ове, јер бјеше сакривена од њих да је не могоше  разумјети.  Тако се и догодило. Све како је писано, речено и проречено.  Син Божји ушао је у огромну драму овога света као њен главни јунак, да својом  смрћу очитује своју љубав према роду људском а васкрсењем потврди могућност  општег васкрсења свега потомства Адамова.  Убице Христове и неверници до данашњег дана објављују само смрт Христову,  хришћани пак ‐ и васкрсење Христово. За оне прве трагедија на Голготи представља  тријумф смрти, за ове друге тријумф живота. Они сматрају Христа побеђеним, ови  победиоцем.  И наша животворна трагедија на Косову пре 550 година подвојила је тумаче. Једни  сматрају косовску Голготу поразом, други победом.  Размотримо за час неколике друге победе и поразе из српске историје, не би ли  нам то помогло објашњењу Косова.  Победа краља Милутина над незнабожним Хунима и победа његова над  латинским крсташима биле су од пресудног значаја по српску државу и по Православље  на Балкану. Ко зна датуме тих победа? Ко их слави и прославља?  Победа светог краља Стевана Дечанског на Велбужду представља једну од  најсјајнијих победа у доба Немањића. Но и та победа ушла је само у историју а не у  календар.  Душан је окитио своје име многим победничким ловорикама. Но све те ловорике  представљају увенуло лишће кад се упореде са трајним зимзеленом Лазаревим.  Војвода Обилић вратио се са Плочника у Крушевац да честитога кнеза обрадује  вешћу о славној победи над султановом војском, али и та победа је као пријатна  епизода према стравичном лому и слому Косовском.  Онда узмимо поразе. Било их је више. Но ниједан није привидно тако сличан  поразу Косовском као онај на Марици. И тамо су крст и полумесец у судару. И тамо  погибија једног владара, и то врло снажног, и мноштва великаша, војвода, и целе  српске војске. Па ипак Марички пораз је без ореола мучеништва, пропаст не за песму. 

Песнички геније српског народа није хтео да се задржава на овом догађају. Дао нам је  једну сјајну песму само на једну споредну тему, а у вези са Марком и Туретом које је  трговало сабљом краља Вукашина, погинулог на Марици.  Косово се издваја од свих српских победа и пораза двема одликама: 

1. јединственошћу мотива борбе и   2. решеношћу на мученичку смрт.  Шта означавају ове одлике?  Посмотримо поново наведене примере победа и пораза.  С двојним мотивима пошао је краљ Милутин у бој против Хуна; у име  Хришћанства и у име српске државе. То јест, он је хтео да одбрани хришћанску веру од  идолопоклоника, и да одбрани своје земаљско царство од спољних нападача. Исто тако  с двојним мотивима водио је он рат против папских крсташа; један мотив је одбрана  Православља од латинизма а други опет одбрана своје државе, свога земаљског  царства.  То двоје мотива види се и код светог краља Дечанскога. Он је био принуђен да  ратује против Шишмана, да би уздигао право над насиљем и да очува свој народ и своју  државу. Ово је он јасно изразио у своме писму Шишману.  Душан је такође стално имао у виду два циља својих ратова на Балкану: да оснажи  своју државу и да помоћу такве снажне државе стукне Ислам од Балкана, и задржи га у  границама Азије. За хришћански Балкан дакле он је ратовао, да се Балкан не би  потурчио него да би остао Христов и ‐ Душанов.  И Обилић на Плочнику борио се за две вредности: за веру и државу; за  хришћанску веру против неверника и за српску државу против туђинаца.  Краљ Вукашин могао је одушевљавати српску војску на Марици Христом против  Мухамеда; у ствари он је желео задобити победу над Турцима ради престижа над  осталом властелом српском и опет, и опет, ради славе земаљскога царства српскога.  Запазимо још, да у свим овим ратовима нигде се није испољила нарочита воља, ни  војсковођа ни војника, да погину, да жељно и драговољно приме смрт и мученички  венац. Тим не мислимо да кажемо, да оци наши у тим знаменитим биткама и бојевима  нису били јунаци. То никако. Њихово јунаштво је ван спора. Они су пошли у рат са  двојном мишљу: победити или погинути, но са жељом да победе а не да погину.  Споменимо још један новији мегдан, славнији од мегдана Термопилског. То је бој  на Чегру. Да се он догодио у Јелади пре 3.000 година, сви гимназисти у Канади и  Аустралији читали би данас о њему у својим читанкама.  Кад је војвода Синђелић видео да Турци одолевају и ускачу у српски шанац, он је  запалио бурад са барутом и испунио шанац смрћу. Сам по себи овај бој би се могао  замислити као једна сцена Косовске битке. Но не може се ни он сравњивати са Косовом,  јер је немушт, без пролога и припреме, и јер је решеност на смрт дошла онда кад је смрт  постала неизбежна.  Друкчије је са Косовом. Ту је потпуно јединство мотива и циља борбе, и потпуна  решеност на смрт. Борба је за "царство небесно", а не за државу, за народ, или за кнеза,  или за ма шта земаљско и пролазно. Борба је за "крст часни", символ царства  Христовога: И честити кнез, и војводе велике и мале, и сви табори њихови, крећу на 

Косово с одлучном вољом да жртвују своје животе за царство небесно, "за крст часни и  вјеру хришћанску", "за лијепо име Исусово". 

"Ако волиш царству небескоме   "А ти сакрој на Косову цркву   "Не води јој темељ од мермера   "Већ од чисте свиле и скерлета,   "Па причести и нареди војску;  "Сва ће твоја изгинути војска,   "Ти ћеш, кнеже, с њоме погинути...  ‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐  "Цар вољеде царству небескоме   "А него ли царству земаљскоме".  Тако се владар, после дугог колебања и гетсиманског знојења у Крушевцу,  одлучио за смрт и царство вечних вредности а одбацио све привремено, пролазно и  варљиво.  Једном су Јевреји хтели Христа учинити својим царем, а Он сазнавши то побеже и  склони се у пустињу. А кад Га је римски гувернер Пилат питао: "Јеси ли ти цар", Исус му  је одговорио: Царство моје није од овога свијета.  Томе царству не од овога света приволео се Лазар, у пуном сазнању, да је пут ка  томе царству крст, страдање и смрт. И у пуном сазнању он се сагласио са својом  Голготом као капијом ка царству небесном.  И не само Лазар. Са истом визијом небесне стварности и са истим сазнањем о  предстојећој смрти полазе на Косово и браћа царице Милице, девет Југовића. Сестра  жели, да бар један од њих остане с њом у Крушевцу, да имаде "брата од заклетве", т.ј. да  се може њиме клети, јер и она предвиђа и предосећа да сва српска војска иде у смрт. Па  иако је кнез одобрио и благословио да један од Југовића остане у Крушевцу, узалуд,  ниједан се није хтео задржати. Ни благослов кнежев, ни сузе сестрине, нису помогле.  Свих девет журно пролазе поред уплакане сестре, и сваки од њих одговара јој, без  нарочите братске нежности: 

"Не бих ти се, сестро, повратио,   "Да ми царе поклони Крушевац.   "Идем, сејо, у Косово равно   "За крст часни крвцу прољевати   "И за вјеру с браћом умријети".  И не само Југовићи. Свесни су да иду у смрт и све велике и мале војводе српске.  Пре свију она тројица што су и погинули пре свију.  Кад је Кнез Лазар на навечерју своје славе ‐ а то је свети Амос, на сам Видовдан ‐  наздравио Милошу Обилићу и у здравици назвао овога невером, скочио је Милош и  одговорио домаћину: 

"Ја невјера никад био нисам,   "нит сам био нит ћу икад бити,  

"Него сјутра мислим у Косову   "За ришћанску вјеру погинути".  Дарујући девојку пред црквом Милош јој говори:  "На, девојко, коласту аздију,   "По чему ћеш мене спомињати   "По аздији по имену моме,   "Ево т' идем погинути, душо,   "У табору честитога кнеза".  Тако јој говори и Иван:  "Ево т' идем погинути, душо,   "У табору честитога кнеза".  Тако и војвода Милан:  "Ево т' идем погинути, душо,   "У табору честитога кнеза".  Тако су мислиле и мање војводе, полковође и четовође. Тако, на пример, и војвода  Стеван Мусић: 

"Пита Љуба Мусића Стевана:  "О Стеване, драги господаре,   "Кад ћеш мени са Косова доћи?   "А Мусић јој вели и бесједи:  "Кад огрије од запада сунце,   " Тадар ћу ти са Косова доћи.  Па и најпростији људи хрлили су на Косово поље са истом неодољивом жудњом.  Пошто нико од браће Миличине није хтео остати у Крушевцу, кнез Лазар наређује  своме слуги Голубану да он остане.  Али ‐ 

"Кад то зачу слуга Голубане,   "Проли сузе низ бијело лице"  па узе госпођу царицу "на танану кулу",  "Ал' свом срцу одољет не може   "Да не иде у бој на Косово   "Већ се врати до коња Лабуда,   "Посједе га, оде на Косово".  У свести или подсвести целог народа брујала је једна тајанствена нота, да на  Косову Христос дели мученичке венце славе, и да се треба грабити за те венце, да се  једно царство губи а друго добија;  и да је куцнуо судбоносни час да се за крст часни жртвује све. 

Са том нотом у души српска војска учинила је и све предсмртне припреме.  Опростила се на дому, причестила на Косову, па пошла под крстатим барјацима на крст,  на дан светога Вида, и светога Амоса, крсне славе честитога кнеза. 

"И погибе српски кнез Лазаре,   "И његова сва изгибе војска,   "Седамдесет и седам хиљада.   "Све је свето и честито било   "И миломе Богу приступачно".  Ниједан хришћански народ нема у историји својој оно што има српски народ, нема  Косово. Шездесет и неколико година после Косовске битке пао је Цариград, престоница  источног хришћанства. Посечен је хришћански цар Константин, српске крви и порекла  по једном родитељу. Рекао би човек: то је слично Косову. Рекао би опет: догађај већи од  Косова. Боже сачувај! На Косово је марширала хришћанска војска у сусрет смрти, у  Цариграду је војска стајала унутра у граду, надајући се до последњег часа, да ће се смрт  некако окренути од ње на левокруг. Кад су ђулад, из првих топова у историји, пробила  зидове градске, ужас је завладао и паника се зацарила у војсци и грађанству. Сви  храмови били су испуњени вапајем и молитвом Богу за спасење града, т. ј. за спасење  тела, за спасење државе и царства земаљскога. Отуда је пад Цариграда забележен код  Грка као ноћ а не као дан, као пропаст а не као победа. Истина, и ту је битка крста и  полумесеца, но без епопеје и без надахнућа за будућа поколења. Јер пораз схваћен само  као пораз не може никога одушевити. Нити сама Голгота без Васкрсења може некога  надахнути и оснажити.  Сасвим је обрнуто са српским Косовом. Као што се самртник облачи у ново и  скупоцено одело, тако је војска српска била одевена у најбоље рухо своје. Блистава и  сјајна поворка хитала је са свих граница царства у жижу части и славе, на Косово поље.  Осењена крстатим барјацима и иконама крсних слава, са песмом и клицањем, са песмом  и свирком, са песмом и радошћу хитала је она своме косовском ‐ губилишту. Зар нас не  подсећа ово на групе првих хришћана, који су са таквим расположењем ишли под мач,  или у огањ, или пред зверове? Не зна се ни за једног хришћанског мученика да се молио  Богу да га спасе од блиске смрти, а зна се за хиљаде и хиљаде њих да су се молили, да их  мученичка смрт не мимоиђе. Ни крстоносна војска Лазарева није одржала молепствије  за спасење од смрти. На против ‐ исповедила се и причестила ‐ за смрт. Један цео  оружан народ као један хришћански мученик, покоран промисаоној вољи Свевидећег,  прима горчину смрти, и то не као горчину него као животворни лек. И зар није Косово  до данашњег дана служило дваестини поколења у истини као животворни лек? У  историји хришћанских народа нема познатог случаја, да цела једна војска, цео један  оружан народ, буде запојен вољом за смрћу и да оде у смрт за веру своју. Не у смрт  самоубилачку него у смрт херојску. Косово је уникум у дваестовековној историји  хришћанског света.  Греше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје; уназадило нас  је; да није било Косова, ми би данас били велики народ!  Баш Косово нас је учинило великим народом. Оно је наша народна Голгота али у  исто време наше народно васкрсење, духовно и морално. Оно је зауставило морално  распадање српскога народа. Дало нам галерију витеза вере, поштења и пожртвовања, 

која несумњиво вреди више од ма које галерије мермерних кипова, направљених у  мирно доба од народа који нису имали своје Косово.  Греше и они који Косово сматрају поразом. Ако је ко претрпео пораз, претрпео га  је велики господин Вук Бранковић а не кнез Лазар. Погинули Лазар је добио, а  преостали Вук изгубио. Ко жртвује живот свој у једној борби за истину и правду Божју,  жртвовао је највеће што је могао и имао, и ‐ победио је. Макар битка технички била  изгубљена, он остаје победилац. А пошто је сва српска војска на Косову пољу пала ‐ и то  драговољно ‐ за истину и правду Божју, то је она и победила. Она је принела на жртву  Богу све што је имала и могла; отуда је и победила. Изгубила је тело, спасла је душу. Па  чак ни тело Лазарево није изгубљено. Тела издајника изгубљена су после Косова као  што су душе њихове изгубљене на Косову. Не зна се гроб ни Вуков ни Алтомановићев.  Свето тело Лазарево пак, намагнетисано небесном силом, још и данас лежи цело и  лечи све немоћи људске. Нису изгубљена ни тела осталих витезова крста, иако су  остала на бојишту. Од њихових светих душа освећена су тела њихова, а од светих тела  њихових освећена је сва Косовска земља. Отуда је Косово постало свето поље. Због тога  Срби и Српкиње са свих страна ‐ чак и они из Америке ‐ долазе и узимају са светог поља  Косова шаку или торбу свете земље, да је као светињу носе и држе у својим храмовима  и домовима. Као из гробнице св. Димитрија у Солуну, или са гробова других  хришћанских мученика. Косово је највећа гробница хришћанских мученика, погинулих  за један дан. Једна друга, таква и толика, није нам позната. И као што свечари славе дан  смрти свога свеца, тако цео српски народ светкује и прославља Видовдан. Ко слави  свете мученике, рецимо архиђакона Стевана, или Ђорђа, или Димитрија, или Теодора,  или Трифуна, или свету Петку и Недељу, или св. Петра и Павла ‐ тај не слави побеђенога  него победиоца, нити слави мртвога но живога. Тако и ми сви прослављајући велику  армаду Косовских мученика, не прослављамо побеђене него победиоце, нити мртве но  живе.  Видовдан је највећа слава српског народа. Он је дан а не ноћ, и то баш ‐ Дан. Он нас  опомиње на победу и на васкрсење. Семе царства небеснога, посејано светим Савом,  никло је бујно и порасло велико. Богати плодови тога семена узабрани су на Косову  пољу. То није једина Христова и Савина жетва у нашој прошлости, али је пресјајна и  јединствена свога рода.  Они који се мрште на Косово; који га подништавају, осуђују, мрзе, или сматрају  несрећом и пропашћу, они гледају очима а не духом, и цене технички а не морално.  Такви или нису прави Срби, или су још под клетвом честитога кнеза због тога што  преци њихови не дођоше у бој на Косово или ако дођоше бише у табору великога  господина Вука под Голеш планином. А клетва гласи: "Рђом кап'о док му је кољена!"  А прави Срби ‐ што у косовском смислу значи прави хришћани ‐ нека благодаре  Господу Богу што им је дао Косово, понос и утеху, и непресушни извор најузвишенијих  надахнућа; чистилиште савести свих поколења до краја времена.  Нека скину капе у свети дан Видовдан, и на светој земљи косовској нека се  поклоне светим душама крстоносних праотаца својих. Па у хармонији са целим  народом, који је најбољи тумач Косова, нека из дубине срца и савести узвикну: 

"Све је свето и честито било  "И миломе Богу приступачно!"   

Наша историја 

‐ Видовданске мисли ‐   Гласник православне цркве, бр. 12, 1913.  Јединствена је наша историја! То није један низ страшних и смешних анегдота, као  историје понеких племена; наша народна историја је једна дубока д р а м а. Неколики  периоди те историје уплићу се један у други нарочитим духом прожети, једном  руководном идејом осветљени. Неколико целина органски утканих опет у једну  целину!  Узмимо само три периода, најмаркантнија: доба Немањића, робовање и  ослобођење. Сваки претходни период носи у себи узрок и храну следећем периоду. У  доба Немањића стварала се једна култура, делом оригинална, делом акцептирана. Оно  што се стварало, стварало се као тадашња савремена потреба, и ако су многе од тих  творевина много доцније далеко већи значај имале. Тако, многобројне задужбине  царева Немањића и последњих деспота српских, подигнуте ради молитве и  благодарности Богу, служиле су у време ропства фактички искључиво спасавању  нације српске. Симболичко представљање цркве као лађе спасења нигде се тако јасно  не оправдава као у нашој историји. Усред општег османлијског потопа спасавао се  народ српски у овим јединим лађама спасења, које су му од његових царева преостале.  Све оно што се није могло или није хтело спасавати под окриљем Немањића, тонуло је у  османлијско море.  Док је у првом периоду начело борба за славу, дотле у другом периоду руководно  начело борба за опстанак, а у трећем борба за слободу.  У периоду борбе за опстанак дух нашег народа није био непродуктиван и пасиван.  У време ропства наш народ је створио једну тако велику творевину, која се у величини  може такмичити са црквеном архитектуром Немањића доба. То је српска народна  поезија. Ни један народ у свету није дао ништа слично под сличним околностима. То је  речено више пута, и ‐ речена је истина. Црква Грачаница и песма о Страхинићу Бану!  Тешко је пресудити шта је лепше од овога двога. Робље је походило царске задужбине,  целивало праг, по коме су царске ноге газиле, плакало и јадало се пред царским  ликовима, који су се блистали лепотом и раскоши међу фрескама анђела и светитеља. У  Студеници је народ клечао пред ликовима Немање и Саве; у Краљевој цркви пред  ликом краља Милутина; у Раваници пред кнезом Лазаром; у Манасији пред Стеваном  Високим; у Љубостињи пред царицом Милицом. У осталим многобројним задужбинама  пред осталим многобројним Немањићима. То је било време искреног кајања и тешког  страдања: Нема кајања без страдања, нити страдања без кајања. Народ је живео  највише прошлошћу, а најмање садашњошћу. Успомене прошлости комбиноване су на  све могуће начине како би се добила што светлија перспектива будућности. Прошлост  није била ишчезла у недоглед и недохват. Она је живела у души народној, и душа је  народна живела њоме. Старо ткиво уткивало се у ново.  Трећи период чини борба за слободу. И ми смо још у овом периоду. Овај чин наше  велике националне драме јесте једна реална епопеја, која је својом величином  надмашила нашу трубадурску епопеју маште из периода робовања. Карађорђе и  Милош, Вељко и Синђелић, и цела плејада илијадских хероја од устанка до данас чекају  на свога песника и историка. То су тако велики портрети да се треба измаћи још много  даље од њих, да би се они могли видети у правој величини и боји. Уз то треба додати 

још и великане из ратова 1912‐1913 године. Борба за слободу још се води, период овај  још није завршен. А један период историје тек онда стекне достојнога и песника и  историка, кад се заврши. Александар Велики рекао је на гробу Ахиловом: "о срећни  човече, ти си имао једнога Хомера да опева твоју славу!" Па је и Александар стекао своје  Хомере. Јунаци наши из борбе за слободу могли би позавидети Милошу и Марку и  Страхињићу и Југовићима на опеваној слави кад не би веровали, да ће се и за њихова  дела наћи достојан песник и оценитељ. ‐ И овај трећи период, као целина за себе, уткан  је тесно у период претходни. Период робовања дао је повода и импулса периоду  ослобођења. Период ослобођења пак дејствовао је још из далеке будућности, пре свога  доласка, онако исто благотворно као што нада увек дејствује. Садашњи период био је  нада периоду претходноме.  И тако имамо три акта:  1. Узраст и пад,  2. Искупљење и  3. Васкрсење.  Мало која национална историја има тако јасне периоде, тако одређене боје и такво  јединство, техничко и идејно, како целине тако и делова, као што то све има ‐ наша  историја. Једна истинска и велика драма. Једна сакрална драма. Драма греха, страдања  и васкрсења. Прибирачи факата то не виде, но теолог то може далеко јасније да види.  Сакрални карактер носи цела историја човечанства. Јер и цела историја  човечанства стоји у оквиру те драмске трилогије: греха, страдања и васкрсења. Човек  пада, човек страда, човек васкрсава. Човечанство је пало, човечанство страда,  човечанство ће васкрснути. Ни једна профана философија историје не вреди ништа.  Хомер и Софокле разумевали су боље историју света него три четвртине модерних  мислилаца, који су о историји философирали. А пророци и мудраци источњачки  разумевали су историју опет боље од Хомера и Софокла. Тајанствена суштина историје  јесте сакрална. То је стара философија историје. Кад би неки историк и сва факта у  светској историји познавао, не би опет ништа разумео, кад цео тај баласт факата не би  довео у везу са идејом Бога или морала.   Један човек из Лике отишао је сад за време рата на Косово поље, да "пољуби свето  Косово" и да донесе одатле кући с в е т е косовске земље. "Умољен сам, вели, и од стране  свих мојих суседа и познаника, да и њима донесе бар по један грумен свете косовске  земље".  У народној свести Косово је свето земљиште. Цинизам Илариона Руварца не би ту  ништа могао изменити. Косово је свето. А Косово је врхунац заплета драмске радње у  нашој историји. Косово= једна реч, ‐ цела драма.  Овогодишњи Видовдан први је радостан Видовдан после косовске битке. До јуче је  Косово било једна црна трагедија, данас је оно једна светла драма. Црни флор, који је  покривао косовско поље, Куманово је свукло и поцепало. Пет стотина двадесет и три  Видовдана дочекивало је косовско поље под тим црним флором. У драми кнеза Иве  Војиновића "Лазарево Васкрсење" има једна сцена где виле косовске играју жалосно  коло и говоре: "Господе, препуњена је чаша горчине"! Ове године, на пет стотина  двадесет четврти Видовдан, моћи ће Косовске виле, први пут после велике катастрофе,  да заиграју радосно коло. Чаша горчине испијена је до дна. Можда ће судбина пружити  овоме народу нову чашу горчине. Нека буде, ‐ највећа и најгорчија је испијена. 

Страдање је централни факт наше историје. То и чини једну историју освештаном,  једну драму сакралном. Сваки живот без страдања је плитак. Период националног  ропства удубио је нашу историју и дао јој драмску величину. Ни један народ од  модерних народа није скупље платио своје место на овој божјој планети. Који народ  има више непријатеља од српског? Који је се народ више револтирао против неправде  од српског? Узмите који хоћете грумен земље српске у руке. У њему је цела народна  драма; у њему је грех, и суза, и крв, и хајдучки шкргут зуба. Хоћете ли да сравните  српску историју са неком другом народном историјом, онда морате оставити модерно  време и модерне народе, и потражити нешто слично у далекој антици. Национални  трагизам старога Истока, ‐ Египта и Израиља нарочито ‐ могао би још највише  сличности имати са нашом националном драмом. Срби су у истини оријенталски  страдали. Наша историја је у том погледу највише ‐ готово једина ‐ класична у Европи.  Историја осталих европских народа не зна тај оријенталски трагизам. Нашу историју  чини блеђом од египатске и израиљске једино одсуство сепаратне, народне вере. Вера  Египћана била је само вера Египћана, а вера Израиљаца само вера Израиљаца. А народ,  који је сем осталих творевина, створио и своју нарочито националну веру, могло би се  рећи ‐ дао јој драстичнију боју. Тим се највише разликују велики народи Истока од нас.  Ми можемо бити задовољни нашом историјом. Она је велика, ‐ већа од нас. Јер њу  је још неко стварао сем нас. Стварао ју је кроз нас Онај, који из Једног истог блата може  да створи и "суд части" и "суд срамоте". Ми можемо бити задовољни, што је Бог од нас  учинио суд части.  Цела општа историја је једно велико уметничко дело. У уметности драма заузима  прво место. Ми можемо бити поносити, што наша народна историја није неки водвиљ  или новела, но драма, дубока по садржини, класична по јасноћи и лепоти форме.  Ништа нас у садашњости не може учинити оптимистима у толикој мери као  размишљање о нашој историји. Ко има очи да види велике потезе и путеве наше  прошлости, тај не може у садашњости имати ни трунке националног песимизма. Доба  Немањића трајало је три столећа, доба робовања четири (минимум, за Шумадију), доба  ослобођења броји до сада само једно столеће. Ово доба тек је почело. Једно абруптно  прекидање овога доба и понављање прошлости искључено је. Ми се налазимо у једноме  Цресцендо, које мора још дуго трајати. Дуги период нашег страдања широк је основ, на  коме се зида н а ш период слободе и културе. Кад би се на једном титанском темељу  подигла једна пигмејска грађевина, било би неразумно и ружно. Ко не верује у  разумност и лепоту историје, тај не верује ни у разумност и лепоту природе. А ко у то не  верује, за тога су ово што ми пишемо ‐ хијероглифи. Гизо, у својој Историји европске  цивилизације, овако резонује: "Ход Провиђења (у историји) није стешњен у уске  границе. Провиђење не жури да још данас повуче последицу узрока, коју је јуче  поставило; Оно ће је повући у вековима, кад згодан час дође; лаганост не чини Његову  логику мање сигурном. Провиђење има до воље времена; Оно се шири по њему као  Хомерови богови по простору; Оно учини један корак, док векови прохује".  Маловерни се само плаше, да ће први ветар оборити зидове наше народне куће,  која је тек у зидању. Било је ветрова и бура страшних, биће их још много и много. Што  лепши мермерни стуб то више удара чекића мора издржати.  За своју славну нацију могао је опет Гизо овако рећи: "ми можемо себи рећи, без  претеране гордости, као Стенелус у Хомера: ми хвалимо Бога што вредимо далеко више  од својих предака". 

Није нужно да савремена српска генерација тако каже за себе. А нужно је, веома је  нужно, да сви кажемо, сви ми ‐ цигље савремене српске генерације: ‐ "ми верујемо у себе  и у Божје руководство више него наши преци". Нама то не би било тешко. Како да је  тешко веровати у светлост нама, који смо на светлости, а није то било тешко веровати  нашим прецима, који су били у тами?  Оптимизам је био једина философија свих оних српских генерација, које су  испијале видовданску чашу горчине од Косова до Устанка. Голо и крваво робље, које је  о видовданима ноћу, кријући, давало парастосе у Грачаници Лазару и српској слави,  смејало се кроз сузе, и кроз мрак гледало зору. А ми? Где нам је најбоље наслеђе, које  наследисмо од предака својих, ‐ где нам је наш национални оптимизам? Каквом  философијом ми живимо? Нема друге философије, којом се да живети, ван  оптимистичке философије наших старих.  "Има и код нас оптимизма!" Велите. Да, има га. Само је он плитак, као бистра  барица, коју сваки стршљен може замутити. А треба да је дубок и бистар и светао као  бунар косовски у који је пала света глава Кнежева. Има га, није да га нема, ‐ само је  разрок. Једним оком гледа леву ивицу пута, иза које је амбис, другим оком гледа десну  ивицу пута, иза које је опет амбис.  Нашем оболелом националном оптимизму недостаје још једно, треће око, између  она два разрока, које би могло видети широки друм по средини, којим Провиђење с  поузданошћу и одлучношћу води нашу историју.       

Наш народ је незнани јунак који не тражи своја херојска и добра дела  ни признања ни почасти  Правда, 103, 1941.  Ево долазимо из народа, из средине многих незнаних хероја, ево нас у великом  нашем граду, опет усред многих незнаних јунака. Ево нас у лепом граду на чијем домаку  лежи наш народни незнани јунак на Авали.  Никад свет није славио незнане јунаке толико колико их слави од прошлих  ратова. Никада свет није толико говорио о незнаним јунацима, нити толико подизао  споменике незнаним јунацима.  Ви сте сами могли у томе да се осведочите. Свакоме је познато, а ви сте то могли и  видети, да мало који, ‐ скоро никоји ‐ од странаца, када дођу у нашу земљу, не одлази од  нас док се не поклони на Авали пред гробом нашег Незнаног јунака. Чули сте, можда и  видели, да су многи страни државници, многи великодостојници, па чак и владари, који  су икад посећивали нашу земљу, нашу престоницу, одлазили на Авалу да се поклоне  пред спомеником нашег Незнаног јунака.  Откако Црква постоји на земљи од тада ми поштујемо и чествујемо незнане јунаке  хришћанства. Који су то наши хришћански незнани јунаци? То су сви они који страдаше  и који се напунише знањем и љубављу Христовом. То су сви они подвижници  хришћанства који се простиру или по градовима, или су са села, па сви они добротвори  народни који у својој вери добра чинише и у календар уђоше. Затим, сви они ктитори и  приложници многих храмова и манастира по нашој земљи хришћанској и по другим 

хришћанским земљама. Тих незнаних јунака има одувек у људском роду, и то су сви они  који страдаше за Цркву хришћанску, и чија имена непозната остадоше. Нити они своје  награде овде на земљи примише, нити пак какве почасти. То су сви они који су само  Богу знани, а људима непознати. То су наши хришћански верски Незнани јунаци. Има  их и данас: али њих само Бог зна. Како бисмо многи волели да знамо имена многих и  многих таквих Незнаних јунака који су само наговештени у историји цркве?!  Богу су знана имена оних пастира из Витлејема, који први уђоше у пештеру и први  се поклонише Јунаку који је донео светлост истине и љубави небеске. Ја бих хтео да  свакога од њих радије знам по имену, него што бих хтео да знам име оног охолог цара  Александра Маћедонског. Богу су познати, а ми их не знамо, и оних 14.000 младенаца из  Витлејема који први својом невином крвљу постадоше жртве и своју невину крв  дадоше за спаситеља свога.  Ми не знамо, али Бог је знао по имену ону жену, ону удовицу, која спусти две лепте  у тас црквени стидљиво и плашљиво осврћући се да не би ко видео њен мали дар. Али  Бог виде и објави њен малени дар као највећи. Ја мислим да је то био много већи дар,  него дар који чине богаташи кроз руке обасуте златом и драгим камењем.  Заточници хришћанства и цркве.  Како бисмо радо ми желели да знамо многе црквене заточнике који страдаше због  своје љубави и вере у Бога Јединога! Незнано је и име оне жене грешнице која је сузама  облила ноге Исусове. Како бисмо радо желели да знамо име оне жене Хананејке и  капетана заповедника из Капернаума! Како би желели да знамо и име једног од оне  десеторице губаваца, који се једини вратио да захвали Господу Исусу Христу на  исцељењу, јер га је вера у Господа исцелила! Не знамо их по имену, али њихова дела  читају се у храмовима хришћанским свакодневно. Затим, ко на свету зна име оног  милостивог Самарићанина? Међутим, он постаде и свештеник, иако не беше човек од  народа изабран. И данас постоје међу нама многи и многи такви незнани јунаци који не  траже никакву награду, никакво признање овде, на земљи.  Али, браћо моја и сестре, када бих хтео да изређам све оне примере незнаних  јунака и њихова имена која су наговештена у Светом писму, и који су се жртвовали за  хришћанску цркву, верујем да би била потребна хартија као цела кугла земаљска на  којој би се могла исписати сва њихова имена и сва њихова дела. Али, велико небо Божје  има места и за њихова имена, као што има места и за њихове примере. То нам сведочи  свети Јован у својој светој и слаткој књизи, у Откровењу своме. У глави седмој свети  Јован овако описује своје визије: "Видео сам како стоје пред Господом Богом, пред  Белим Јагњетом безбројне жене, деца, старци у дивној чистоти, у својој бесмртности."  Браћо моја, у том народу који је он видео, ту су многи наши Незнани јунаци, ту су  родитељи наши, многа деца наша, ту су стари и нови и мили пријатељи који су пре нас  отишли на онај свет. Све их је свети Јован видео у огромном царству Божјем.  Примери незнаних хероја.  Далеко би ме одвело, браћо и сестре моје, кад бих вам ређао примере и имена тих  наших Незнаних јунака, али ја мислим да то не треба да чиним, јер знам да су моје речи  нешто јефтино према ономе што они учинише, према жртвама које они поднеше, јер су  се жртвовали за свето хришћанство. Али поставићу вам једно питање, и не тражим да  ми на њега одговорите, јер ћу сам одговорити: да ли има међу нама Незнаних јунака? 

Има, браћо моја, те још колико их има! Има много и много људи и жена, младића и  девојака, и деце наше, испуњених страхом Божјим.  Ја сам чуо за једну жену која се овако исповедала својој пријатељици: "Дању  плачем од жалости коју ми наносе моја деца, јер ме вређају, а ноћу, у глухо доба, узимам  Јеванђеље Христово и читам и плачем од радости."  И то је једна незнана јунакиња.  Сиротиња помаже сиротињу  Познајем једну удовицу, сиротицу, која с тешким трудом зарађује себи хлеб, али  зараду не задржава само за себе, него половину даје незнана јунакиња. Па ми је познат  и један трговац који је имао пријатеље који су га салетели да им потпише менице,  обећавајући му да ће дугове које тим меницама почине вратити сами. Међутим, нико  ништа није вратио, и овај јадни трговац морао је све сам да плати, тако да је платио  преко милион динара и остао после тога без ичега, и без породице. Када га је после тога  један грађанин упитао, да ли проклиње те своје пријатеље, он је благо одговорио, да се  они сами проклињу због њихових дела, а он се моли за њихово спасење.  Затим ми је познат и један случај када је један богати човек, ишавши улицом, у  једном тренутку испустио штап из руке. Он се сагао да подигне штап, али није  приметио да му је у томе тренутку испала кеса пуна новца, и он је продужио даље.  Међутим, то је приметио један млади човек који је дигао кесу, и истрчао испред овог  богатог човека, предао му паре и брзо окренуо главу да не би био познат. Читали сте  многе примере сиротињског поштења код трамвајаца и железничара који налазе често  велике драгоцености и како их брзо враћају, не тражећи за то никакве награде. Ја  мислим да су и то Незнани јунаци нашега времена.  Познајем једнога кафеџију у близини овог храма који је дуго живео и својим  марљивим радом стекао доста велико имање. Али због своје благости и доброчинства  дошао је до пропасти материјалне, али не и духовне. Боже сачувај, не! И њега су  салетели његови суседи да им потпише менице и он је свима потписивао, тако да је све  после морао сам да плати, и на крају остао је пуки сиромашак без игде ичега! И он је  опростио свима онима који су га материјално упропастили.  Наш народ је незнани јунак  Онда знам један храм у Београду, у коме једанпут или више пута недељно  свештеници држе молитве многима који осећају то као потребу.  Ето, видите, браћо и сестре, колико сам примера навео за ово кратко време,  примера незнаних јунаштава и Незнаних јунака, оних који не воле да о томе говоре,  оних о којима новине не пишу, и о којима радио не говори.  Авај, нека занеме, нека умукну она уста која кажу и клеветају и која говоре: "Па то  је прост народ, то је та глупа маса, која чини таква дела!"  Они не говоре ништа генијално, а још мање нешто ново од оних клевета које су  фарисеји бацили на хришћане. Та клевета не пада на оне који верују у Христа, на оне  који Христа воле. Таквих незнаних јунака има у народу, такав незнани јунак је и народ  наш. Јер шта је онај човек на Авали, пред чијим се гробом клањају господари и  великаши, друго до син нашег народа који је свој живот положио на бранику отаџбине,  не тражећи за то признање и почасти! Незнани јунаци су и творци наших светилишта,  Студенице и Грачанице. Безброј је оних незнаних јунака који су храбри у рату и 

поштени у миру, који су најпобожнији и у рату и у миру. Њихова имена нама нису  позната, али Богу су добро позната. О њима и њиховим делима речено је у Светом  писму: "Храбрите се и веселите се што су имена ваша на небесима записана." Нема  ништа слађег него то да чините добра дела, не очекујући никакве награде овде, у  земаљском животу, и спремајући душе своје за небеско царство. Када би ме Господ Бог,  после моје смрти, упитао да ли желим да се поново вратим на земљу, и шта бих желео  да онда чиним, ја бих му одговорио, да бих желео да чиним само добра дела, и само  добра дела. И ја вам кажем: ако су ваша имена на небесима уписана, не тражите да их  свет зна. Благо онима који разумеју чаробну тајну: Чинити добра дела и чинити Бога  дужником својим. Дакле, чините, браћо и сестре, добра дела и не тражите за њих  награде на земљи, јер ћете за та своја добра дела добити награду на небесима. То вам  препоручујем у овом моменту када се спремате да узмете свето причешће и да се  духовним телом спојите са Господом Богом. То ја желим, браћо моја, вашим умрлим  сродницима и свима вама, амин!       

Све зависи од наше пробуђене свести и савести  Беседа на Дан Уједињења  Свест и савест. Буђење свести и савести задатак је данашњег празновања и  благодарења Богу. Сећање на велике догађаје и жртве од 1912 до 1918 године, до онога  првог Дана Уједињења, буди у нама свест и савест и распаљује љубав према Господу  Богу који нам је помогао и према народу који се с вером у Бога онолико жртвовао. Кад  бих ја хтео бити летописац попут наших манастирских летописаца, калуђера из  старине, ја бих овако, без кићења и развлачења, описао догађаје, патње и жртве српског  народа у току оног седмогодишњег војевања.  С вером у Бога краљ Петар не хте поћи у рат док се не освети његова задужбина,  црква св. Ђорђа на Опленцу, а кад се црква освети чусмо сви из његових уста где рече:  "Сад сам весео и уверен у победу. Свети Ђорђе ће ми помоћи". И народу би мило што се  краљ поузда у Бога и свеце Божје и што проговори из дубине душе народне. И сам  Скерлић, тада за трпезом краљевом пред црквом, задиви се таквој вери краља Петра и  одушевљено га поздрави, а сав народ српски прекрсти се и поклони Господу Богу, и  војска крете.  С вером у Бога и у разумну судбу Божју пређе српска војска границу код Ристовца у  октобру 1912 године. "Опрости нам, Боже, грехе наше и помози нам!" шаптао је тада  сваки српски војник. И Бог се смилова и поможе. И први Божић од Косова у слободи би  прослављен широм Старе Србије од Јавора до Битоља и од Призрена до Малеша.  Мишљасмо, ту је крај рату, али крај беше далеко.  С вером у Бога и у правду Божју прекрсти се српска војска 1913 године на  Брегалници и одби изненадни напад братског нам али тада на зло наведеног бугарског  народа од злотвора наших и његових. И крв се проли многа, и ране рањеника беху  тешке. Уз то још наста помор од колере и однесе многе жртве. Опет мишљасмо: ту је  крај рату, али се опет преварисмо. 

Тада се узбуни млада Босна и Херцеговина и пожели слободу и сједињење са  слободном и прослављеном Србијом. Због тога дође изненадни удар на Србију 1914  године. И сва Србија се стресе од неке језе као да предосећаше голготска страдања своја  која тек имаху да дођу. Али ипак српски војници с вером у Бога и предани вољи Божјој  кретоше у старим ратним шињелима и са гаравим пушкама, кретоше преко свежих  гробова своје браће из минулих ратова да бране светиње своје отаџбине и да помогну  ослобођењу Босне и Херцеговине. Више од године дана бранила се Србија јуначки од  непријатеља и од болештина, побеђујући и једно и друго с великим напорима и  жртвама. У те дане српска краљевска влада настани се у Нишу. А у овоме граду беше  помор од тифусне заразе тако страшан да се не може описати. Гледасмо очима својим  свако јутро и видесмо по неколико кола натоварених мртвим телима као дрвима где  возе на гробље.  Тада стигоше у Ниш прваци Хрватски и словеначки и учинише предлог српском  Краљу и Краљевској Влади да прошире ратне циљеве Србије и да њима обухвате и  ослобођење Хрвата и Словенаца. И би усвојено како и предложено. И би објављено, да се  Србија бори за ослобођење свих Срба, Хрвата и Словенаца. Никад у историји Словенства  на Балкану није се усудио један народ да у чемернијим приликама истакне већи идеал и  шири циљ борбе.  Али то још већма раздражи непријатеље наше и они грунуше свом снагом с три  стране на Србију. Изнурена и проређена српска војска одступаше лагано дајући јуначки  отпор, док не изиђе из своје земље и не сручи се преко албанских кршева у приморје.  Тада непријатељ објави да не постоји више ни Србија ни српска војска. А у то исто  време изрече председник српске Владе Никола Пашић пред странцима велику реч из  душе народне: "Боље сви да умремо као слободни људи него да живимо као робови". И  та реч одјекну широм целог света и потресе савест свих слободних народа. И док се име  Србије прослављаше по свему свету, дотле се орлови албански и рибе морске обилно  хранише мртвим телима српских војника, а српски народ на дому грцаше у сузама и  крви и у ранама љутим и у агонији ропства. Као многострадални Јов на пепелишту  могао је узвикнути: Учинио је Бог од мене причу народима и постао сам бубњање међу  њима.  С вером у Бога и покорна судби изумираше на Крфу преостала војска српска,  измучена животом, изнурена од патњи и болести, и аветињски исушена од глади.  Изумираше тако нагло, да је свет мислио да ће сва изумрети. Али писано је, да се Божја  сила у немоћи човечјој показује.  И о чуда! Српски Краљ и српска влада и у таквим околностима поновише одлучно  и још одлучније своју нишку изјаву. Окружени смрћу као тесним обручем, Краљ без  краљевине и министри без подручја, на туђој земљи, објавише свету, да се Србија бори  и жртвује за ослобођење свих Срба, Хрвата и Словенаца. А док се још тај програм  писаше и објављиваше, свакодневно се лађе пунише мртвим телима млађаних ратника  српских са острва Крфа и Вида, и пловише на пучину сињег мора да тамо погребу жртве  за тај програм. Да се потврде и овде речи Псалмиста: Покрио си нас сенком смрти;  убијају нас за тебе сваки дан; поступају с нама као с овцама кланицама. Устани, Господе,  немој нас одбацити за свагда!  С вером у Бога и неугашеном надом у крајњу победу опреми се на Крфу преостатак  српске војске и упаради се 1916 године на први Васкрс у изгнанству да дочека  Престолонаследника Александра. А кад дође млади Престолонаследник, он поздрави 

своју војску са: Христос воскресе, браћо! И сва војска отпоздрави: Ваистину воскресе!  При томе сваки војник у себи помисли: Нека би и Србија васкрсла! И сви странци који  беху присутни задивише се тако бодром духу код малене и измучене војске српске. Али  кад Бог помаже, онда и малена војска побеђује велику војску, као што Гедеон са 300  људи победи Мадијамце којих беше као песка на обали морској.  С вером у Бога и са неодољивом чежњом за отаџбином својом појави се те године  српска војска на планинама изнад Солуна као на неком високом зиду са кога се гледа у  Србију. И отпочеше тешке и крваве борбе. Снежне планине обојише се крвљу људском а  села и градови у долини беху опустошени од огња и олова. Тада Срби завапише Богу са  молитвом: Боже Немањин и Савин, Боже Карађорђев и Милошев, Боже отаца наших,  смилуј се на нас и спаси нас! И смилова се Господ, а верни и племенити савезници  притекоше у помоћ, и дође крај патњама српским. У септембру 1918 године српска  војска као на крилима полете напред, у отаџбину своју. И за кратко време бише  ослобођени сви Срби, сви Хрвати и Словенци. Програм нишки и крфски испуни се  дословно. Београд, Загреб и Љубљана засуше цвећем српску ослободилачку војску.  Мајке загрлише своје повраћене синове а деца родитеље. Једва се познаше, јер дуго  беше време ратовања: што је остало младо беше постарело, а нејако порасло. Тада по  свима храмовима и по кућама уздигоше Срби благодарну молитву свевишњем Господу.  А Први Децембар би проглашен државним празником и назват Даном Уједињења. Те  године празноваше Срби први Божић у слободи после трогодишњег робовања Србије, а  Хрвати и Словенци после много стотина година робовања свога.  По том почеше Срби бројати ратне жртве, па набројаше око један и по милион  изгинулих војника и грађана, стараца, жена, девојака, дечака и деце, уморених глађу,  обешених, посечених, спаљених, потопљених, или живих сахрањених, или пострадалих  по лагерима и по тамницама. Један и по милион! То је четвртина од шест милиона  колико је Србија са Јужном Србијом имала 1914. године, не рачунајући ту све  пострадале у Црној Гори, Војводини и Босни и Херцеговини.  Питао ме један Рус, колико је жртава дала Србија у прошлом рату. Једну четвртину  свога становништва, одговорио сам. А колико то износи? питао је он даље. То је, рекох  му, више него све становништво Албаније. Или то је као кад би Италија или Француска  жртвовале по десет милиона, или Немачка преко 15 милиона, или рецимо кад би  Америка изгубила 30 милиона, или Русија 40 милиона, или Индија 90 милиона, или  Китај 100 милиона. Тек тада је тај добри брат Рус разумео жртве Србије, ужаснуо се и  заплакао. Мила руска душа! И анђели би Божји заплакали.  Овде би био крај моме летопису. И ја бих завршио са речима Златоустовим: Слава  Богу за све, и амин.  А сада, браћо, мислим да ћете сви разумети зашто је српска православна црква  уписала овај Дан Уједињења у календар црвеним словом. Због милион и по пострадале  деце за крст часни и слободу златну. Њима на славу а нама на сећање ради буђења  свести и савести.  Да не будемо гори од оних који за слободу и уједињење народно живот свој  положише.  Да не буде наша слобода једнима у буквалном смислу златна а другима камена.  Него нека се гомилари злата хитно сете Бога и смрти и бедне браће своје, и сиромашних  занатлија и незапослених радника. 

Да се Срби уједине и не цепају више духом партијским. Нису ли нас непријатељи  вековима цепали и раздирали? Зар ћемо подражавати непријатеље своје а не ону браћу  своју која се жртвоваше за јединство ‐ чујте: за јединство а не за поцепаност ‐ свих Срба  и не само Срба?  Велика је несрећа за све нас ако се и један једини Србин у овој држави осети као  роб у туђој кући.  Упрљана слобода припрема ропство. Грешан мир води рату. Хтели то људи или не  хтели.  То народ зна и осећа. Сав наш сељачки народ зна, да покајање и очишћење од  греха може отклонити и рат и сваку несрећу. То нарочито знају и осећају она браћа и  деца наша који су оставили ових дана своја рала и своје занате и стали под војне  заставе. Наше све мисли иду к њима. Ми морамо за њих постити и мучити се и Богу  молити. И Бог ће благословити и њих због нас и нас због њих. Све зависи дакле од наше  пробуђене свести и савести.  Да, све зависи од нас, а ми од Бога.       

Наш Видовдан  Братство, Сарајево, год. VIII, 1932  Пет векова јецала је као харфа на рекама вавилонским душа нашег народа за  својим изгубљеним царством. Пуних пет векова опеван је бол душе народне у везу,  освећеном сузама Јефимије, у длету Рада Неимара и фигурама великих наших  иконографа ‐ хезихаста. Пет векова болом су тужиле гусле над пропашћу своје државе и  величине, посвећујући интуицијом дела и жртве великих народних јунака и хероја. На  Косову пољу широкоме падали су и венули црвени божури крај лепе Грачанице и као  једини споменици обележавали су места, где су витезови пали. И када су гаснула  последња кандила многобројних задужбина, кад је непријатељ у своме бесу  обесвећивао велике светиње, у души нашег народа чувао се грандиозни споменик  херојства, чојства и племенитости ‐ споменик много већи и значајнији од пирамида  египатских. У народној машти ови велики хероји, ови титани ретки у светској историји,  изазивали су фигуре веће од тријумфалних лукова и обелиска. И народ је славио у  њиховој фигуративној монументалности у исти мах и њихову велику духовну моћ и дао  у својој поезији дела, којима се народи диве.  Хероји нашег народа, страшни и стихијски у херојству као језива и ужасна ждрела  балканских вулкана, били су у исти мах у својој душевности благи и чисти као горска  језера, питоми као голубије душе и свети као анђели. То су били неустрашиви борци за  света начела светог Православља, који претпоставише Небо земљи, небеско царство  земаљском и зато им народ опева подвиге и узвиси их до небеских предела светитеља и  анђела. То су последоваоци светитеља Саве, који је персонификација, истинске  светости, апостолства и љубави, који оставише у души народној величанствене слике  истинског хришћанства и натчовечанске подвиге херојства. Њиховим ореолом  позлаћени су ликови Јевросиме, Југовића мајке и косовске девојке. На њиховој  идеологији, на њиховој религиозно ‐ философској мисли васпитана су цела поколења 

бораца до данашњег дана. Њихов дух очувао је нашу поезију, нашу архитектуру и наше  сликарство, њихов дух дао је најтананију вибрацију колективне душе и створио од  наше прошлости узвишену симфонију бола и религиозног одушевљења. Велики  праведници, становницима небеског царства, по речима апостола, "Станови духа  светога", победили су петвековну таму националног ропства и трагедије и оборили су  буђаве престоле тирана свога народа. Њихова се косовска концепција остварила и ми  данас гледамо својим очима оно, што је некада био сан, кар реалност; ми данас имамо  пред собом доказе да је њихова идеја божанског порекла и да је Провиђење определило  последње наше победе и освећење нашег Видовдана.       

Два видовданска говора  ‐ У манастиру Раваници ‐  Видовдански говор, одржан на 550. Видовдан у ман. Раваници, 1939.  Душа моја испуњена је великим узбуђењем на овоме месту и у овај дан када  излазим пред вас да искажем оно што се речима исказати не може.  Кад ме је као дете водила моја мајка цркви, па кад би се с брда угледала црква,  опомињала ме мајка да ћутим: "Пред светињом треба ћутати!" А ова царска црква и овај  велики дан тако су узвишене светиње пред лицем Бога и народа, да је заиста побожно  ћутање већа утеха души од сваке речи. Но позват да говорим, и не смејући изневерити  ваше очекивање, ја се молим Богу да мој говор буде колико толико на утеху и радост  свима који ме слушате.  Из богате ризнице предмета, што нам данашњи дан пружа, ја сам изабрао један  сасвим обичан предмет, једну сасвим просту тему која гласи: Чији си ти, мали?  Чији си ти, мали? То питање поставља ли су нам често људи кад смо деца били. И  ко од нас није осетио досаду од често понављаног питања: Чији си ти, мали? Нарочито  кад смо декламовали на Савиндан или кад смо добијали награде на Видовдан, питање  се понављало и понављало: Чији си ти, мали?  Ово питање постављено је и целој нацији нашој. У прошлом седмогодишњем рату,  када је српски народ пролазио кроз тунеле мрака од неправде и страдања и када је  српска војска задивљавала свет својим победама и жртвама, питао се сав свет: Ко је тај  мали народ? Ко су му преци? Каквог је порекла? Каква му је историја? Једном речју:  Чији си ти, мали народе српски?  И ми смо одговарали како смо умели. Причали смо историју нашу, певали песме о  свецима и херојима нашим, износили мудрост народа нашег. Ми смо били откриће, као  нека нова руда, за велике и мале народе света. Велики енглески народ толико је био  задивљен, да је неколико година свечано прослављан Видовдан по свим школама  енглеским а српска народна химна певана по свим храмовима њиховим. Неизмерну  благодарност дугујемо ми великом енглеском народу и за то као и за великодушну  помоћ у свима правцима у оним тешким годинама када смо били нападнути од  неколико Голијата истовремено.  Но на овоме месту и у овај дан ми нећемо одговарати странцима, чији смо ми, него  сами себи и за себе. Да би себе боље упознали, и кроз то познање разведрили се и 

охрабрили, оснажили и сложили. Да би пронашли историјски, непогрешиви метар,  којим ћемо себе мерити и знати какви смо и колики смо у сравњењу са оцима нашим.  Чији сте ви, мали Срби?  Ми смо деца Божја. И људи аријевске расе којој је судба доделила почасну улогу да  буде главни носилац Хришћанства у свету. Ми смо чланови велике породице словенске,  која је кроз многе векове бурно чувала стражу на капијама Европе, да племена друге  расе и друге вере не би узнемиравали крштену Европу у њеном мирном развијању и  напредовању. Ми смо народ крштени, народ христоносни. И тако, ми смо по крви  аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу Хришћани.  Чији сте ви, мали Срби?  Ми смо деца Божја и потомци оних тежака и сточара, који се заједно са својом  браћом Хрватима, Бугарима и Словенцима доселише из далека света на ово Балканско  полуострво, озарено философијом и поезијом јелинском и прослављено јунаштвом  јелинским. Доселише се с намером да на њему угодније живе не знајући каку им је  улогу судба предодредила; не знајући да их је судба поставила за чуваре најопаснијег  друма и за стражаре најсудбоносније капије. Потомци смо њихови по свему па и по  занимању. Јер и ми у двадесетом веку ево смо у главном тежаци и сточари.  Чији си ти, малени народе српски?  Ми смо деца Христова и духовни потомци светога Саве Немањића, онога  несравњивог мужа, који за свој народ учини све, све; не што један велики човек може  учинити него што ни легиони великих људи у другим народима нису умели ни могли  учинити. Неколико столећа нашег жупанског времена проведено је у колебању између  црквене власти византијске и црквене власти римске. Сваки жупан српски ценио је и  мерио, да ли је боље да свој народ покори власти византијској или римској. Свети Сава  је изумео трећу власт, ни византијску ни римску. То је власт слободне националне  цркве. Та трећа власт, која није туђинска ни интернационална, пресекла је вековно  колебање наших жупана између Византије и Рима, и трасирала је један савршени  историјски пут којим Срби и данас ходе. Ако Срби бројно не спадају у велике народе,  њихов живот и њихова историја представљају једно филигран дело од неисказане  хармоније и красоте. За то имамо да благодаримо своме духовном родоначелнику и оцу  светитељу Сави, који није дозволио да ни страни књаз ни страни папаз управља  животном судбом српског народа, него је установио трећу власт ‐ националну, и за  државу и за цркву.  Чији си ти, малени српски народе?  Ми смо потомци светих духовника и светих краљева задужбинара и свечара из  свете лозе Немањића. И најсилнији владари наши као и убоги пустињаци и богомољци  називаху себе слугама Господњим и поимаху мирно време као службу Богу а рат као  жртву Богу. Отуда задужбинарство њихово; отуда и свечарство. Својим дивотним  задужбинама окитише они и освешташе сву земљу своју, а прослављањем крсних  светитеља прославише небеснога Оца и Творца тих светитеља. Како други владари  наши, тако и славни Лазар Косовски, задужбинар ове цркве Раванице, данашње наше  домаћице и слављенице, која нас је својим светим магнетизмом к себи привукла са свих  страна.  И још једном да одговорим на питање: чији сте ви, мали Срби? 

Ми смо потомци Косовских јунака који се жртвоваше за крст часни и слободу  златну; самоникле и бујне гране народног дрвета које на Косову би скресано до стабла,  и стабло срубљено до близу корена. Не усахну то дрво, јер га крв крсних мученика  оживотвори. Не осуши се срубљено стабло, јер царство небесно, које витези крста  изабраше, даде му снагу да озелени и пусти гране  И последњи пут да одговоримо на питање. Чији сте ви, мали Срби?  Ми смо тело од тела, и кост од кости, и дух од духа онога народа, који је после  Косова живео на свом огњишту без слободе, у својој земљи под туђином, без земаљског  царства и без земаљског сјаја; онога народа који је путовао кроз пустињу ропства без  свога Мојсеја, но са надом несаломљивом да ће му Бог отаца његових, Бог Немањин и  Савин, Бог Стеванов и Милутинов, Бог Лазарев и Милошев, опет даровати земљу  обећану. Ти сељачки преци наши, преодевени из везених долама у кудељу и сукно, с  уздахом су гледали К о с о в о не као у долину него као у планину. Са те планине народ  је очекивао потоке бистре воде, да му опере ране и сузе; да му запоји дух и душу; да га  надахне небесним надахнућем, те да би се одржао и све издржао.  И заиста народ се одржао и све издржао, благодарећи Косову и цркви. Црква му је  била тумач Косова, а Косово тумач свега што се догодило пре и после пропасти  земаљског царства српског. Помоћу та два верна тумача, народ је схватио суштину  слободе. Схватио је, да је слобода дар Божји; да је светиња, и да је нераздвојна од  часнога крста. Ко се огреши о часни крст, огрешио се о слободу, и обратно, ко се огреши  о слободу, огрешио се и о часни крст. Слобода је светиња, отуда и назив: света слобода.  Као чисто платно даје се слобода људима; кад је људи упрљају, морају је прати сузама и  крвљу. Или чиста слобода, или никаква. Или света слобода, или никаква. Или златна  слобода, нераздвојна од часнога крста, или никаква. У дубоком покајању народ је  вековима прао упрљану слободу покајничким сузама и мученичком крвљу. И кад ју је  опрао, онда му се она поново дала.  Ми смо потомци тих покајника, од којих се родише устаници; потомци смо тих  устаника, од којих се роди други и трећи појас устаника, док и ми најзад не стигосмо на  позорницу живота, да завршимо дело устаничко и да сагледамо у наше дане лепо лице  слободе на целој земљи југословенској.  Ето нам одговора на питање, чији смо ми.  Ако је ценити по духовној и моралној аристократији предака, онда ми спадамо у  народе најбогатије таквом аристократијом. Ако се ико у свету може поносити великим  карактерима, светим душама, славним витезима и многобројним мученицима за крст и  слободу, то ми можемо. Но поносити се својим великим прецима а бити мањи и гори од  њих, изазива презрење а не дивљење. Величати се ослободитељима а прљати слободу,  купљену крвљу њиховом, недоследно је и смешно; не, него и више ‐ кажњиво као  злочин.  Ево најстрашнијег дана и најподеснијег места, где морамо дати завет, да ћемо  свету слободу свето држати. На Видовдан, пред Раваницом!  Позната је целом свету слабост свих Словена, да своју слободу помрачују неслогом.  Под таквим помрачењем сунца слободе живимо и ми Јужни Словени. Докле ћемо тако?  Докле ћемо давати материјала онима који презиру Словене као нижи сој људски  да нас још више презиру? Докле ће зујати по свету рђав глас, да Словени нису дорасли  за слободу; да су добре слуге а рђави господари? О, нека би нам дао Бог да будемо добре 

слуге, али слуге један другом из љубави, слуге своме народу у слободној народној  држави. И син божји није дошао, како рече, да господари, него да служи. Нека нам пак  не да Бог да будемо ни добри ни рђави господари над другим народима, на туђим  огњиштима. У претке наше ми не убрајамо ни једнога султана, ни једнога кесара. Боље  да нам владари буду наши сељачки кнежеви и краљеви, него султани и кесари. Но, ако  се ми детињасто играмо слободом, може опет неки султан или кесар да се појави и  пободе свој жезал у наше тле. Није ли боље да представљамо малу али слободну целину,  него да постанемо део туђе империје? Није ли боље с братом Хрватом живети у својој  скромној кући, него у палати туђинској?  Помислите шта би чинили они млади ратници краља Петра и краља Александра,  да су 1918 године, борећи се на снежним планинама македонским, могли прозрети и  видети оно што ће се дешавати у Југославији после двадесет година? Да су, рецимо,  могли видети на неком филму неслогу између Срба и Срба, између Хрвата и Хрвата,  између Срба и Хрвата? Шта би они чинили? Клонуле би им мушке руке, испустили би  мачеве из руку, и ми данас били сви сложни ‐ робови. Докле ћемо ми као слободни људи  презирати слогу, ту дивну врлину робова, којој дугујемо слободу своју?  Докле ће брат брата стављати под знак питања и називати један другог питањем?  Докле ће се као лажан новац просипати речи о хрватском питању, о муслиманском  питању, о српском питању? Оно што је питање или под питањем, народ схвата као  нешто сумњиво и нестварно. Међутим и Хрвати и Срби свакако су стварност а не  питање.  Зар не видите, да стављајући све под питање, ми доводимо све у питање?  Доводећи све у питање, ми спремамо ново Косово, али не славно Косово него срамно. На  славном Косову честити ктитор ове свете обитељи дао је живот свој за крст часни и  слободу златну. Срамно Косово значиће слом и пропаст, без икаквог узвишеног гесла  или са неким геслом недостојним наше славне историје и нашег славног народа. Да не  да Бог!  Да нам да Бог више вере, поштења и родољубља. Јер кад је то троје у питању, све је  у питању. Кад ова три невидљива мотора ослабе, цела видљива машинерија људског  живота неправилно ради. Несвесни издајници ове свете земље светих отаца наших  могу бити они људи који хоће да исправе спољашњу машинерију нашег живота,  међутим презиру она три невидљива мотора: веру, поштење и родољубље. Можда је  тако несвесно и Вук издао на Косову. Ко је издао? Није издао ни честити кнез, ни  честити народ. Издао је велики господин Вук. Нека се сете овога и наша господа, српска  и хрватска. Да на њима не остане народна клетва. Благо њима пак ако у духу народа  послуже своме народу у овом времену. Благослов народни остаће на њима и на деци  њиховој. Данашњи петсто и педесети Видовдан ставља им на избор ‐ народну клетву  или народни благослов.  Но одговорност лежи и на нама свима Ако сви немамо довољно политичке памети,  сви можемо имати два друга моћна средства, а то су молитва и љубав. Спаситељ света  није ни учио људе политичкој памети, него молитви и љубави. Ако се политичка памет  даде брзо исцрпети, молитва и љубав неисцрпне су: молитва која брда покреће и баца у  море, и љубав која смрт побеђује и мртве васкрсава. Молитвом ћемо бацити у море брдо  мржње међу браћом, а љубављу ћемо васкрснути све оне, које сваки дан мржњом  убијамо. Нова политика, спасоносна по сав Божји свет, неће значити јачу политичку  памет, него нове методе, а то су молитва и љубав. Варају се Словени, ако мисле да 

помогну човечанству јачом политичком памећу. Њихова је мисија, оригинална и  узвишена, да молитвом и љубављу, а не политиком, створе и отворе нову епоху у  историји човечанства.  А кад је реч о молитви и љубави, онда сви ми морамо примити одговорност и сви  се дати на посао Не само господа, него сви. У осталом, нисмо ли ми сви господа и  господски синови? Не изређах ли ја мало час сву ону огромну војску праве правцате  господе Божје, чија смо деца ми?  Нису ти господски преци наши мртви. Душе су њихове близу нас. Ја сав треперим  од осећања да су душе свију оних који бише присутни освећењу Раванице пре неких 560  година сада окупљене и помешане с нама на овом истом месту. Ту је душа светога  Лазара и славне царице Милице. Ту је душа Милоша Обилића, Страхињића, Југовића, и  осталих косовских витезова. Ту је душа и Рада Боровића, неимара ове свете задужбине,  и душе његових верних зидара. Ту су хиљаде душа онога народа који се беше окупио да  се заједно са ктитором Богу моли и срце весели. Све ове свете душе биле су пуне и  препуне молитве и љубави Нека им је слава, и хвала!  Ако ћемо да се хвалимо прецима својим, не смемо бити мањи од њих у молитви и  љубави ‐ у молитви, да би нам Бог био савезник, помоћник и заштитник; и у љубави, да  би нам живот био радост и снага и светлост.  Заветујмо се дакле на сталну љубав и молитву. Да би са овога светога места сви  пошли домовима својим бољи и чистији, свежији и ведрији, храбрији и снажнији. И да у  домовима својим продужимо сталну молитву Богу:  Помози нам, Боже,   Да се браћа сложе,  Срби и Хрвати и Словенци, и остали честити поданици нашег младог краља.  А сада, када сте се, слушајући мене, уверили да никаква реч људска није у стању да  изрази славу овога места и овога дана ‐ Раванице и Видовдана ‐ ја вас позивам на  побожно ћутање, на молитвено ћутање, које Бог чује исто онако јасно као и речи. Нека у  дубинама нашег ћутања трепери само једна мисао:  Помози нам Боже,   Да се браћа сложе!       

Жички епископ г. др. Николај о националној, верској, духовној и  историјској светињи Косовске традиције и њене мисије  Правда, 1939. године  На Видовдан ове године навршава се равно 550 година од мученичке смрти светог  Кнеза Лазара и од Косовске битке. Косово је за наш народ било најпотреснији догађај и  најтрагичније надахнуће Оно је српском народу била читава једна вера, читава једна  мудрост, и читава једна етика. Вера која је опомињала да Бог влада царствима. Мудрост  која је тешила да је зло пролазно као и човек. Етика која је издизала да је боље чист  умрети него прљав живети. 

Косово ‐ наш централни доживљај  Кнежево привољевање царству небесном, извршено је у име целог народа, било је  најјачи израз свеукупног смисла наше историје и њена регулативна идеја.  Косово је показало да се наша историја одигравала на највишем плану, на  трагичној и узвишеној граници небеског и земаљског, Божјег и људског.  Ако смо, као народ, у Немањићској епохи ‐ с Христом у слободи ‐ имали и моћ, и сјај  и задужбине; у покосовској епохи ‐ с Христом у ропству ‐ нисмо клонули, нисмо пали,  нисмо пропали, већ смо показали изненађујућу дубину душе кроз многоструку народну  уметност, и снагу те исте душе кроз победоносне националне устанке. Срећа је за нас  имала више опасности и у несрећи пењали смо се до Божанског престола. Отуда је  народни песник опевао тужно Косово далеко више него иједан наш историјски успех.  Косово је сведочило да се као народ никад нисмо борили за безначајне ствари и да  никад нисмо могли бити искрено одушевљени ситницама и пролазностима.  Два царства  На бранику свога, без похлепа за туђим, то је граница Србина који је од Косова  учинио свој централни доживљај. У ове дане, више него у друге, потребно је подсетити  Србе на смисао Косова и на значење Лазареве поруке. 

"Земаљско је за малена царство  А небеско увјек и довјека."  Ако хоћемо да смо верни својој историји и својим верним прецима који се у  слободи показаше светим, у ропству јуначки, морамо и ми да пођемо њиховим путем, да  би и о нама могао песник рећи: 

"И вољеше царству небескоме..."  Кад општи и народни интерес ставимо испред личног и себичног, ми смо се  приволели царству небесном, царству вечних вредности.  Кад наш целокупни друштвени и државни, културни и политички живот прожме  идеја о надмоћности небеског према земаљском, ми смо испунили Кнежев аманет.  Кад се наше поколење запоји идеализмом и самопрегором, ми смо извршили  избор између два царства на најсрећнији начин.  Кад Светосавској цркви у нашој садашњици вратимо улогу моралног учитеља и  духовног руководитеља, ми смо у нашим традицијама, ми се отимамо смрти. Са њом и у  ропству, наш народ није ишчезао; без ње, и у слободи он је у сталној опасности.  Оно што држи један народ у животу није број ни материјална снага, већ дух и  морална снага воље.  Оно што чини једну историју достојном живљења није земаљска рачуница, већ  привољеност царству идеалних вредности.  У ово време сумње и смутње потребне су нам две снаге, једна унутрашња, за  одбрану душе, и једна спољашња, за одбрану отаџбине. Пример за обе снаге имамо у  Косовском кнезу. Он је душу своју венчао за небо, а живот свој жртвовао за Отаџбину.  Живот за Отаџбину не може се жртвовати док се претходно душа не венча за небо, за  једну вредност вишу од сваке земаљске. Отуд кнежева задужбина, Раваница код  Ћуприје, један од сведока венчања душе кнежеве за небо, не може ћутке прећи преко 

датума који обележава испуњених пет и по столећа од мученичке смрти свога оснивача  и ктитора. Она је подигнута између два кнежева рата са Турцима, једног успешног код  Плочника и једног неуспешног Косовског, и њена историја страдања, рушења и  обнављања истоветна је са свенародном историјом српском.  Она се осећа позваном да пред српски народ, у ова тешка времена, истакне велики  Кнежев завет, да га отргне од заборава и да буде његов проповедник, сада, одсад као и  досад.  Зато она позива све Србе и Српкиње, синове и кћери Светосавске цркве, којима  лежи на срцу Кнежев завет да узму учешћа у овогодишњој великој свенародној  Видовданској прослави која ће се одржати у њој.   Наша браћа преко мора и океана  Док ми у нашој отаџбини прослављамо са благодарношћу Косовску битку, треба  да се сетимо и остале браће чак тамо на неком другом континенту света, преко многих  мора и океана, који ће исто тако као и ми прослављати овај Видовдан, такође у  Раваници, која је подигнута од нашег насељеничког народа у Детроиту, у Америци,  између американских облакодера, фабричких димњака и густих америчких градских  насеља. Тамо ће они, у оној Раваници, тога дана исто тако као и ми овде, упутити своје  молитве Свевишњим за покој душе Косовских јунака и да се помоле Богу да им сачува  Отаџбину која је километарски тако удаљена, а која је у мислима увек са њима и у  најкритичнијим моментима њиховог битисања.  Да, ову Раваницу, подигли су наши насељеници у Детроиту, коју сваког дана  посећују многобројни туристи, јер ова светиња и знаменитост има свој оригинални  стил и издваја се од свих зграда у овоме милионскоме граду.  Морам да одам свако признање једном човеку који је отишао тамо као мален  човек из кршне Лике да би једног дана по наређењу господњем постао велики за целу  нацију, и да уз припомоћ Провиђења које га је тамо послало заврши два доктората,  медицински и теолошки, да би доцније постао наш у туђини народни и верски вођ,  чијом је иницијативом овај свети храм углавном и подигнут. Тај обичан човек из кршне  Лике постао је једнога дана Др. Трбуховић, завршивши два доктората.  Ја верујем да ће он на Видовдан окупити наш живаљ у трећој светлој Раваници и  да ће их тога дана подсетити на све жртве од пре пет и по столећа до данас, за  остварења велике српске нације.       

Лазарева победа  Манастир Раваница, 1389‐1939.  Ко чува живот свој изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га. (Мат.  10, 29).  Тајанствена књига из Јерусалима подноси се на потпис свакоме од нас, драга  браћо, свакога дана кроз цело земно време. При том нам се стављају увек два листа на  избор. На једноме листу исписано је небесно царство Христово; на другоме је исписано  земаљско царство Ирода, Пилата, и осталих чије је име Легион. 

Свако има да се определи слободно и свесно. Или поћи кроз дуг и загушљив тунел  цветном пољу, где сунце не заходи; или пак кроз кратки перивој у сумпорни тунел, где  вековни сунчеви зраци не називају добро јутро. Кратковиди и малодушни лакомо  потписују овај други лист, приволевајући се царству земаљскоме. Они се боје царства  небескога јер не могу да му догледају почетак, а хватају се царства земаљскога, јер не  могу да му догледају крај. Гле, опасност често навлачи маску пријатељског осмеха.  Малишан, остављен у зеленом пољу са зеленим језером, у погибељи је, јер не види два  зеленила но једно, нити види границу и разлику међу њима. Сласт и њен понор обучени  су у исто рухо. Зато се сласт чини неуком оку недогледно дуга. Пурпур земаљске славе и  пожар ове ‐ све пурпур за лакомога.  Шта значи приволети се царству земаљском? Значи повести се за тренутном  угодношћу тела а против принципа духа. Пас не би никад дошао у двоумицу, коме  царству да се приволи, јер код пса нема тога принципа духа. Во ће продужити да пије  воду на реци, у којој се његов чобан дави. Јер треба познавати царство небесно па  осетити струју ужаса при дављењу свога добротвора и притећи му у помоћ.  Пријатељ царства земаљскога цени само брзе успехе, који су за њега у толико већи  уколико су јефтиније задобијени. Он продаје небо за земљу, цело право наследства за  чанак сочива. Он је присталица "очигледних" теорија, подржавалац моћних и власних.  Он не спушта свој хладан прст у туђ пакао, нити икад обрће своје усне од пуног пехара  осмехнуте среће. За њега небо и земља јесу ‐ земља, тело и душа ‐ тело, вечност и  тренутак ‐ тренутак.  Нису потребни крупни историјски догађаји, да би један смртан човек добио  прилику да се одлучи за једно или друго царство. Сваки бели дан је један велики датум  у борби та два царства. Врши ли се данас насиље над твојим суседом, књига је отворена  на твом колену, и свети књигоноша очекује одговор. Окренеш ли ти своје очи на другу  страну, и пустиш насиље да се изврши и преврши, ти си већ тиме дао одговор ‐  приволео си се царству земаљскоме. И твој сусед ће погинути од насилника, и дом ће  његов бити спаљен, и ти ћеш наследити имање његово. Но душа твоја неће делити  угодност од тога са телом твојим: она ће осећати тамничку тескобу и муку. Победа твоја  биће Муратова а не Лазарева.  Деси ли се пак, да се душа твоја устреми у одбрану правде, остављене од свију,  мршаве и исмејане, ‐ тиме си се приволео царству небескоме. Но тиме си свесно крочио  на пут опасности, жртве и муке. Бићеш и ти остављен, измршављен и исмејан. И  изгубићеш богатство и здравље правде ради. И изгубићеш почасти и пријатељства, па  лако и живот. Тада ће гониоци правде приграбити твој дом и твоје имање и смејаће се,  гозбећи се за твојом трпезом, говорећи: Где је сад онај што воли више царство небеско  него земаљско? Но усред њихове гозбе засјаће изненадно твоја правда, као муња из  прамена магле. И гром ће се срушити пред ноге водитеља правде. И у том тренутку  тањир се поново окреће и поставља правилно: они губе све, који су мислили да су  добили све, а ти добијаш све, јер си у очима света био изгубио све. И победа твоја биће  слична победи цара Лазара, чији се тањир среће ево одлучно окренуо и поставио  правилно тек у наше дане, после пет стотина и педесет година.  Пре пет стотина и педесет година Лазар се приволео царству небескоме, што ће  рећи: стао уз Христа и Његов часни крст, и изгубио и царство и главу. Свет је мислио, да  је Лазар претрпео нечувен пораз и да је народ српски сломљен за вазда. Тако се ценила  ствар споља. Но изнутра ствар је задржала један невидљиви сјај, никад не замагљен. 

Видећи и ценећи ствар изнутра, из духа, пророчки геније народни, описав  страшни пад и пропаст, завршава овим неочекиваним речима:  "Све је свето и честито било   И миломе Богу приступачно".  Наиме, достојна жртва принета је била за достојну ствар. Христу се жртвовало све.  Народ је веровао, да нити је поднета жртва могла бити тражена и узета васионом  узалуд, нити пак да се крст Христов, којим су се осенили војници Лазареви, да сломити  ма од какве силе у свету. Зато се мртва глава Лазарева засијала на Косову пољу већма  него сјајна победа Бајазитова.  Но гле, колико се тек данас сија победа Лазарева!  На њу се чекало и за њу се страдало пет стотина година. Да је пре дошла била би  мање сјајна и мање слатка. Гле, правда не стари у гробу, но подмлађује се. Што дуже  закопана, све се поносније и елегантније диже. Заиста, важно је што је победа Лазаревог  народа дошла, но још је важније, да је народ веровао у победу и очекивао је пет векова.  Шта би рекао на ово онај од вас, ко чека пет дана на победу своје правде, и шестог дана  изгуби веру и у своју победу и цео свет? А гле овде један народ чека са вером као стена  не пет дана но пет тамних ноћи, свака дуга по стотину година!  И не само чека. Но чекајући слави дан Косовске пропасти као свој највећи народни  дан! Ово је тајна највећа у нашој историји, у коју странци не проничу. Јер други народи  обично славе дане својих победа као своје народне дане. И питају се у чуду откуда то, да  Срби славе дан свог великог пораза као свој "главни" народни дан у години?  Но ако се странци чуде, не треба ви да се чудите, јер ви треба да знате. Треба да  знате, ‐ и то знање деци својој да казујете, ‐ да славећи Видовдан ви сте вазда славили  не пораз но победу Лазареву, Гле, увек је победио онај, ко се жртвује за један светао  идеал. Један спартански краљ пао је са триста другова у борби за отаџбину. Непријатељ  је прешао преко његова мртва тела. Па ипак се пад тога краћа кроз векове истицао не  као узорит пораз но као узорита победа.  Ако ви убијете некога, ко има више права од вас, ви га нисте убили но прославили.  Убијањем њега ви сте само успорили своју пропаст и његов тријумф. Лазарева војска  борила се за одбрану Хришћанства, за одбрану Отаџбине, за одбрану Балкана. Муратова  војска борила се за наметање господарства, за наметање јарма и ћутања. Има ли и мало  сумње, чији је циљ борбе и смисао муке био правији? Како је онда Лазар могао бити  побеђен? Не, он није ни био побеђен. Његова крвава глава котрљајући се по Косову  исписала је смртну пресуду тобожњим победиоцима. Заиста, никада смрт не оправдава  своје постојање у толикој мери, нити показује толико лепоте и племенитости у себи као  у тренутку када прима у своја наручја човека као жртву за нешто више од његовог  маленог живота. Смрт тада губи своју жаоку, цепа свој тамни вео, и изједначава се са  животом. Овим се додирује главни нерв хришћанске религије.  Гле, хришћанска религија се доживљује и доживљена само постаје разумљива.  Рекао је Господ: "Ко чува живот свој, изгубиће га, ко изгуби живот свој, Мене ради,  сачуваће га". ‐ Ко може ово разумети сем онога, који је у стању ово доживети,  преживети? Није ли ова тајна јеванђелска, једна од најдубљих и најплеменитијих,  доживљена и посведочена нашим народом кроз историју од Косова до данас? Није ли  народ Лазарев онда изгубио свој земаљски живот, који му се у наше дане отвара? А да је  онда народ Лазарев зажалио за својим смртним животом; да је сијао крст Христов ‐ да 

буду згажени без одбране ‐ страшно је и помислити! ‐ Народ би тај одавно угњилео у  својој слабости и ништавилу и изгубио би до сада оба царства, и оба живота. Но Лазарев  народ је разумео онда књигу јерусалимску, свету књигу судбе, као што ју је разумео и  његов владар и, приволевши се царству највиших идеала, однео је бесмртну победу  страдањем и смрћу својом.  Поклонимо се, зато, жртви, светога Лазара. Његово приволење царству небескоме  значи целу једну религију.  Та религија Лазарева данас је потребна народу као и увек. Јер гле, она значи, да са  Христом долази и победа.  Она значи, да нема сувише велике жртве за правду Божју.  Значи још, да је и сада, као и у почетку, пред нашом слободном и уједињеном  нацијом отворена књига, која долази с неба кроз Јерусалим, са вечито истим питањем,  које иде с тутњем кроз све дане светске историје:  "Коме ћеш се приволети царству?   Или волиш царству земаљскоме,   или волиш царству небескоме?"  Читајте своју историју како ваља, и видећете сав је закон Божији урезан у њој.  Крупним словима, као огњеним кедрима, пише Господ закон свој, да би га и мало  писмени у духу могли читати. Он га је написао и запечатио једном у Светом Писму, но  Он је неуморан у понављању свога закона у животу свакога народа.  Будним оком пратиће небесне силе живот наш у слободи, за који сте се толико  молили.  Воспрените духом дакле, и не загњурујте душу своју у земаљско царство. Гле,  слобода никада не значи земаљско царство но небеско. Слобода је ретки гост из другог  света а не стални житељ овога света. Као крилати анђео, провидан и нежан као етар, и  моћан и животворан као етар, слобода на крилима долеће у госте, на крилима се држи  међу нама, и на крилима одлеће у ‐ други свет.  Сазидана од костију мученика и великомученика, ова земља треба да постане  тврђава Божија, у којој ће се име Божије славити и благосиљати и мислима, и речима, и  делима. Нека би на свим капијама ове тврђаве, и у свима душама њених обитатеља,  била уписана огњена реч пророкова: "Господ је снага моја и пјесма моја!"  Дигни се, царски народе, на висину царства небескога, где истина, светост и  доброта блистају.  Одагнај грех од себе као што змију отклониш од младенца. Јер ако си до сада  правдао грехе своје робовањем, чиме ћеш их од сада правдати?  Нека са ропским временом оду у неповрат и последњи остаци ропске душе.   Да би опет дошла до свога права царска душа Лазарева која светлом лику  Христовоме приноси све на жртву и од Њега прима свој најлепши сјај.  Да би они, који дођу да суде и певају о вама и делима вашим, могли рећи исто оно  што је речено о светом Цару и његовом народу:  "Све је свето и честито било   И миломе Богу приступачно". 

О косовској књизи и косовској науци  Правда, бр. 12454, 1939. г.  О задужбинарству нашег народа, његовом свечарству, преданости вољи Божјој,  витештву, милосрђу и нежности.  Долазимо вам као поклоници, о богаташи моравски, чувени по богатству вере,  поштења и родољубља.  Да се поклонимо заједно с вама јединоме живоме Богу, коме су се клањали и оци  наши, и свецима божјим, које су они свечарски славили као и ми.  Да се поклонимо светим витезовима косовским, који на позив честитога кнеза  журише кроз овај град на освећење Раванице, као што после неколико година журише  на позив истог честитог кнеза на Косово Поље Овде да се радују светлости крста и  слободе, тамо да погину за крст и слободу. У Раваници да се науче путу бесмртности, на  Косову да плате цену бесмртности.  Као поклоници желимо да у светој кнежевој задужбини нађемо ублажење и  оснажење душама нашим. Јер живимо у великом времену, које је као и свако велико  време испуњено горчином због слабости људских, које сметају да се сви људи покажу  достојним овог великог времена Две су врсте горчине и две су врсте слабости, једна  горчина долази нам са стране, од рођака, а друга изнутра, од браће; и ова друга нам је  горчија. И две су врсте раслабљења. Једно је од страха рођачког споља а друго је од  нејединства браће изнутра; и ово друго је опасније.  Ко ће нас ублажити и оснажити ако не света црква вечни извор и блажења и  освежења? И где би се могли боље ублажити и опасати снагом, него баш у оној светињи,  у којој је вођ свете војске Косовске своју горчину блажио и своју слабост у снагу  обраћао? Заиста, нигде боље него над гробом његовим, у светој Раваници његовој, које  сте ви ревносни чувари, о моравске кћери и синови Лазареви!   Долазимо вам као поклоници. Али долазимо вам и као покајници. Да се покајемо  за грехе своје и за грехе народне. Не помаже поклоњење без покајања. Бити поклоник а  не бити покајник, то не значи бити поклоник, него турист. А ми смо далеко од тога да  овај 550 Видовдан прославимо као туристи.  Видовдан хоће поклонике. Видовдан тражи покајнике. Видовдан захтева  очишћење од мржње, себичности и сујете. Видовдан заповеда измирење с Богом и са  браћом. Видовдан грми проклетством на издајнике народне вере и народне мисије.  Видовдан отвара вид за царство небесно, и крепи вољу на жртву за то царство.  Видовдан опија љубављу према Христу. Видовдан храбри, снажи, и дели венце славе.  Видовдан тражи покајнике.  Долазимо вам и као поклоници и као покајници. Али вам долазимо и као ученици.  Да заједно са вама отворимо староставну Књигу Косовску и прочитамо још једном лист  по лист Науку Косовску.  Задужбинарство  На првом листу пише: Задужбинарство. ‐ Све за душу, душу низашто. То је хучна  баритонска нота која гуди кроз сву нашу крштену историју. Боље изгубити главу него  своју огрешити душу. Са таквим убеђењем народ не потребује никакве друге законе.  Брига о души довољна је да замени и учини излишним стотине закона. Без тог убеђења,  пак, без те бриге о души, хиљаде закона не могу спречити народ да не подивља и не 

позвери. Поред других задужбина оци наши и преци после првог Видовдана стројили су  многе дивотне цркве, у славу Божију, на корист своме народу и за спасење своје душе.  Светац и витез, кнез Лазар, ктитор је неколиких таквих задужбина, од којих је Раваница  најдрагоценија.  Српски народ остао је доследан задужбинарској идеји и особини својих отаца до  данашњег дана. После Светског рата, само за последњих двадесет година, наша земља  украшена и освештана са близу хиљаду нових цркава. Подигнуто их је више за ових  двадесет година него за сто ранијих година.  Народ верује да ће га то спасти. И ми то тврдо верујемо. Бог више цени душевност  неко културу. А наш народ је душеван, душевнији од многих других народа који се  хвале културом, и који циљ живота погрешно преносе из живе душе људске у мртву  културу.  Гле, жеђ човечанства у наше време није за културом него за душевношћу. А  душевност је тамо где и задужбинарство, где брига и труд за душу, где се милостиња  чини за душу, где се цркве зидају за душу, где се чак и царство земаљско жртвује за  душу.  Читајући овај први лист Косовске Науке ми се испуњавамо љубављу према нашем  славном народу. Па иако га често резилимо и позивамо на покајање, ми светло гледамо  у будућност његову. Јер су нам позната многа гробља у којима су за увек закопане  многе културе, а није нам познато ни једно гробље где је душевност насилно закопана а  да није васкрсла и још већим сјајем засијала. То нам сведочи и Косово. Душевност је  бесмртна. Душевност је била, јесте и мора остати идеал нашег народа. Кад тад она  мора постати идеал свих народа у свету.  Свечарство  Преврнимо сада други лист. На другом листу Косовске Науке пише: Свечарство.  Вечерас је навечерје св. пророка Амоса, навечерје свечарске славе кнеза Лазара. Ни на  бојишту, уочи саме битке, честити кнез није заборавио славити своју славу. Тако пре  550 година. А пре двадесет година српски војници славили су своје свечарске славе у  влажним рововима чак и усред љуте борбе. Тако је силно укорењено свечарство у  народу Светосавском. Ни један народ у свету не слави толико свеце Божије колико  српски народ. Има ли томе разлога? Има, и то крупног.  Ми не славимо такозване велике људе. Има међу великим људима у историји и  опаких непријатеља човечанства. Има их и нечистих, безбожних, недушевних, себичних,  грабежника и убица. Међу свецима Божијим нема таквих. Они су сви богољубиви,  човекољубиви и народољубиви. Они су сви блиски Богу и народу, сродници Божији и  пријатељи народни. Свеци су већи од највећих људи у историји. Бољи од најбољих;  кориснији од најкориснијих, и активнији од најактивнијих, јер они силно дејствују и  после телесне смрти своје, како сведочи и ћивот светог Лазара.  У Књизи судбе проречено је, да ће последње царство у свету бити царство светаца  Божијих. Када се изређају царства великих људи, и царства зверска, онда ће, вели, свеци  Свевишњега преузети царство на век века. Дубоки смисао свечарства код нашег народа  јесте вера у ово пророчанство. И најузвишенији идеал нашег народа јесте свети човек, т.  ј. човек одрешен од земаљског царства, чист од неправде и сујете; испуњен љубављу  према Богу, неустрашив пред смрћу; речју човек душеван, човек календарски. Када се буду  такви свети људи почели сматрати идеалом по свој земљи, онда ће човечанство бити 

срећно. Отуда је наш народ носилац једног напредног и спасоносног идеала, библијског и  пророчког, који ће на крају крајева сав род људски, сада трзан и растрзан од надувених  земаљских величина, морати прихватити и усвојити.  Преданост вољи Божијој  На трећем листу Косовске Науке пише: Преданост вољи Божијој.  Спаситељ света научио нас је да у Оченашу говоримо Богу: Да буде воља Твоја! И у  Својој молитви под голготом Он је рекао: Оче, нека буде не како ја хоћу него како Ти  хоћеш. Честити кнез Лазар колебао се у Крушевцу, коме царству да се приволи,  земаљском или небесном; којој вољи да се покори, људској или Божјој. Најзад се  приволео царству небесном и покорио се вољи Божјој. То је пресудно утицало на ток  светске историје.  До данашњег дана наш народ говори: воља Божја! И кад се неко роди и кад неко  умре, народ каже: воља Божја! И кад успева и кад страда и пада ‐ воља Божја! Што је од  Бога, слађе је од меда.  Покорност вољи Божјој идеал је нашег народа. Све зло у наше време долази отуда  што свак свакоме хоће да наметне своју вољу; што се о вољи Божијој тако слабо води  рачуна као да она и не постоји. Међутим, свака људска воља, која је супротна вољи  Божијој, јесте зла воља. Од зле воље пати човечанство, и патиће све дотле докле се не  буде потпуно покорило Божјој вољи, онако као Лазар и његови витези; онако како  Лазарев народ мисли и говори. Покорност вољи Божјој, тај идеал нашег народа, мора кад  тад постати универзални идеал човечанства.  Витештво  На четвртом листу Косовске Науке исписана је реч: Витештво. Никад наш народ  није сматрао витештвом кад јачи човек победи слабијег човека или кад неки обесан и  силан народ раскопа огњиште и уништи слободу неког малог народа. Витештво је кад  слабији у одбрану неке правде победи јачег. Марко Краљевић исповедао се и горко кајао  што је једну жену Арапку убио. То није било витешко дело. А витешко дело Марково  било је кад је насилнике победио: Арапина са три главе и Мусу са три срца.  Витештво је увек жртва. Оно није везано за спољашну победу нити пораз.  Косовска војска пошла је на жртву. И она се сва жртвовала. Битку је изгубила али  победу није изгубила. Тело је изгубила али душу није изгубила. Земаљско је царство  пало али је небесно остало. Азијска поплава захватила је само приземље, а високи  чардаци остали су недирнути.  Витештво, схваћено као одбрана правде, као жртва за истину Божју и као  заштита нејачи, идеал је Косовски, идеал нашег народа до данашњег дана. За таквим  идеалом вапије данас цео свет. И кад тад такво витештво мораће постати идеал целог  рода човечјег.  Светиња  На петом листу Косовске Науке пише: Светиња. Будите свети јер сам Ја свети,  заповедио је Бог Створитељ. И наш Свети Сава имао је за програм, да српски народ  учини светим народом. Он није ограничио светињу само на цркву, нити ју је затворио у  зидине богомоља. Он није желео само свету цркву него и свету просвету, свету културу,  свету династију, свету власт, свету војску, свету државу, свети народ. То је света војска, 

сва у ореолу светиње; војска која се борила за светиње народне, за светиње  хришћанске, за светиње европске.  Ако неко пита, какав је данас идеал масе нашег тежачког народа, може му се одмах  дати поуздан одговор: Светиња. Народ свим срцем жели свету цркву, свету школу,  свету културу, свету династију, свету власт, свету државу и ‐ свету војску. Да, и свету  војску. То јест, војску која није пљачкашка, ни отмичарска, ни насилничка, него витешка  одбрана истине и правде Божје и ‐ кад треба ‐ витешка жртва за истину и правду  Божију. Народ после Косова није кукао за изгинулом војском на Косову, него је саставио и  изрекао свој суд:  "Све је свето и честито било,   И миломе Богу приступачно"  Докле такав појам свете војске не уђе у срце и разум свих народа, ја не видим како  ће се свет одбранити од варваризма, рушења. и пропасти.  Милосрђе и нежност  На шестом листу Косовске Књиге насликан је лик витешке девојке, Косовске  девојке. Тај лик показује нам: идеал милосрђа и нежности.  На седмом листу описан је лик витешке мајке, Југовића мајке. Тај лик нам показује  јачину и храброст једне хришћанске и српске мајке.  Да ли овде да прекинем или да продужим? Косовска Књига има још много листова.  На свима њима исписани су у појединостима узвишени идеали нашег народа и  престављени на стварним, историјским личностима.  Не можемо све прочитати у један мах оно што је народ читао пет стотина година.  Књига је врло велика, врло дубока, величанствена, као неко пето Јеванђеље.  Прекинимо овде, да би наставили други пут.  Но посмотримо још само последњи лист. Док су сви остали листови исписани  црвеним словима по белом пољу, онако календарски, светачки, дотле је овај исписан  тамним словима по црном пољу. Волели би да га не читамо, али морамо. Хтели би да га  истргнемо и бацимо у огањ, али се не да. На овоме листу пише: Издаја.  Три Вука  У историји српској забележена су имена три издајника, сва тројица са именом ‐  Вук. Кад је Свети Сава уређивао трећу власт у српском народу, Вукан се јавља као  издајник. Кад се Лазар борио на Косову Вук се јавља као издајник. Кад је Карађорђе  водио устаничку борбу, Вујица се јавља као издајник. У одсудним часовима сви ови  вукови показали су се као лисице.  Но сви пресудни догађаји у историји света имали су своје издајнике. Прототип  свима њима јесте онај Јуда који је Бога издао. Не може ни бити нико издајник свога  народа и правих народних вођа ко најпре није постао издајник Бога.  Да ли је велики господин Вук издао на Косову свесно или несвесно, то је  безразлично. Без сваке сумње, пре него што је издао свету војску Косовску он је морао  издати народне идеале у души својој. Морао је избацити из своје душе народне идеале,  и на место тих, светих и небесних идеала, испунити душу своју земљом.  Ја не верујем, да у Југославији данас има свесних издајника. Али се бојим, да их има  несвесних 

То су они који теже да Косовску идеологију одбаце, Косовску Књигу поцепају,  Косовску Науку погазе.  То су они који без страха Божијега стварају раздор у народу, да би се они истакли  као судије међу завађеним, ради труле славе и труле добити.  То су они код којих је самољубље јаче од љубави према народу, од љубави према  Србима и према Хрватима, од љубави према Краљу и Отаџбини.  То су они који личе на великаше пред Косовском битком, на великаше који су  дробили царство на комаде и отимали се о власт и част док је азијски султан стајао на  граници са својом фанатичном војском.  То су они за које је часни крст сувише тешко бреме а слобода златна сувише  крупна монета.  Ми их не можемо именовати по имену као што је Милош именовао Косовског  издајника на царевој вечери. Можда се и они сами не осећају као издајници. Таква им је  школа; тако васпитање, супротно косовској Науци.  Али пре него што падне клетва Краљева и клетва народна на њих и на децу  њихову ми их позивамо на покајање. У име Светога Саве, и у име Косовских витезова и у  име српскохрватског народа ми их у овоме драматичном часу светске и наше историје  позивамо, да се покају. Да промене своје мисли и своје срце. Да се поврате народним  идеалима. Нека почну зидати где руше, и мирити где завађају, и уздизати где обарају.  Нека обрадују и нас и сав народ југословенски својим покајањем и повраћајем на  прави пут. Па онда нека заједно с нама пођу, да у духу и мислима честитамо крсну славу  честитоме кнезу. Нека заједно с нама, у духу и мислима, вечерас поседају за трпезу  кнежеву, само сви ближе Милошу него Вуку.  У дну софре, на последњем месту, седео је први витез Косовски! Каква красота и  величина у скромности! Ево најпотребније поуке за наше дане и наше људе. Ево једног  нарочитог листа Косовске Науке, који у мало нисмо заборавили, а који је нашем охолом  времену неопходан као ваздух.   Ево сјајног примера, на коме се и у нашој историји, у њеном најдраматичнијем  чину, обистинила она реч Христова: Многи ће бити први ‐ последњи, а последњи ‐ први.       

Беседа на Видовдан 1940. године  Отаџбина је оно на што нас данашњи дан упућује да мислимо. Црква наша говори  нам о две отаџбине. И Косовска епопеја понавља и потврђује визију цркве, визију двеју  отаџбина. Земаљска и небесна отаџбина. Царство земаљско и царство небесно. Оба  царства уткана једно у друго, као душа и тело; оба покривена непровидном копреном.  Иако нам се понекад учини да боље познајемо земаљско него небесно, научни  испитивачи земаљскога расхладе нас својим дознањима ‐ као што то чине у наше дане ‐  да је крајња стварност земаљскога не материја него дух, или како један од њих каже:  "ствари су мисли Божје". При томе долази нам у сећање стари балкански философ  Платон, који је наслућивао два света ‐ свет натприродних и вечних идеја и свет од сјаја  тих идеја у природи. Али кад је дошао Онај, који није од овога света Христос Спаситељ,  спасао је човечанство од слућења и наслућивања, спасао нас је од незнања у  најосновнијем и најважнијем. Открио нам је отаџбину небесну, у којој влада не некакав 

измишљени Хронос који гута децу своју, него Отац који с љубављу сачекује и прима  децу своју из њихове привремене земаљске отаџбине. О колико их је досад примио! И  колико одбацио! Као домаћин што стреса воћку, па труле плодове одбацује а здраве  сабира и односи у дом свој. Прошлу недељу назвала је наша црква недељом Свих  Светих. Необично значајан и благ дан; дан који појачава нашу наду у погледу наших  умрлих предака, сродника и пријатеља. Јер та недеља је недеља посвећена и свима оним  светим и праведним душама, за које се није могло наћи места у нашем кратком  календару То су безбројни милиони оних "који су земљу онебесили својим врлинама"  непрегледни рој "безимених", како се називају у служби тога дана. Међу њима су и  многе душе, које смо ми познавали у овој земаљској отаџбини и које су нам биле драге.  Ту су и многобројни "незнани јунаци" из рата и мира, чија су имена на земљи  заборављена и чији су гробови давно преорани. Ту су заиста и Косовски витези, осим  Лазара и уз Лазара. Од целе косовске војске ушао је у наш кратки календар само свети  Лазар. Но зар се нису посветили и остали који одоше на Косово "за крст часни крвцу  прољевати"? Зар и слуга Голубан, није жртвовао свој живот као и Лазар за исту ствар? И  многи косовски Обилићи, и Страхињићи, и Југовићи? И она јединствена мајка Југовића,  и ћерка јој славна Царица Милица ‐ зар да и они сви нису онамо где и свети Лазар?  Свакојако. Но њима су имена у вечитом, небеском календару и њихов спомен у дан Свих  Светих. Живе душе њихове су у оном царству небесном, коме се честити кнез мудро  приволео, у оној правој и вечној отаџбини, у коју се надамо и ми у своје време  преселити и са њима састати.   За ту праву и вечну отаџбину ми се припремамо у земаљској отаџбини. Земаљска  отаџбина није само земља која нас телесно храни, нити само оквир државе, у којој се  узајамно помажемо или сносимо. Нити је то само наша земља, него и земља отаца  наших, због чега се и назива отаџбином. Још увек над њом бдију и на њу упливишу  својим духом и својим молитвама. У отаџбину спадају и гробови њихови, кости и крв, и  сузе њихове. Још у отаџбину спадају ћивоти оних који се јавно посветише и у кратки  наш календар уписани бише као и прах оних који не уђоше у кратки црквени календар  али уђоше у неисцрпни и увек још непопуњени вечити, небесни календар. И њихове  задужбине, цркве и манастири, и све светиње свих народних поколења из прошлости.  Још у отаџбину спадају и идеали истине и правде отаца наших, и гесла њихова од којих  је најсјајније и најзвучније: За крст часни и слободу златну. Па у појам отаџбине спадају  и борбе за те високе идеале, помоћу којих се формирао карактер народни и сачинила  сва величанствена драма наше народне историје. И борбе, и страдања, и "љуте битке,  муке свакојаке", и победе и порази, и крици и јауци, и песме и молитве, и жртве, и  тамјан, и восак, и уздисања покајника и трпљења праведника ‐ све то, и још много  сличнога, испуњава појам отаџбине. С таквим садржајем и једна земаљска отаџбина  представља светињу. С таквим садржајем, у пуној и богатој мери и наша отаџбина је  заиста светиња. Сама земља по себи, као ледина и планина, без оног светог садржаја,  била би јефтина отаџбина А само у јефтиној и од светиње празној земљи могла се  изговорити она бескућничка реч где ми је добро, онде ми је отаџбина. Добро је и  предобро било у богатој Америци оном полубатаљону Црногораца, који 1915 године  кренуше у помоћ својој кршној отаџбини, да на догледу својих родних планина потону у  сињу гробницу. Зашто кренуше на опасан пут не принуђени, у сусрет смрти? Зато што  сматраху да им је добро тамо где је отаџбина њихова. Света земља отаца њихових  украшена многим светилиштима и освештана премногим жртвама, од којих је Косовска  жртва једна од највећих. 

Кад мислимо о косовској жртви ми смо склони о сваком Видовдану да дајемо своје  оцене о Косовским борцима, да их тако рећи изводимо пред свој суд, те да једне  обасипамо похвалама а друге прекорима. То је суд историје. Но суд историје може бити  и обратан, т. ј. не морају увек потомци судити претке, него и прецима се мора дати  право да суде потомке. Тако се онда долази до пуног суда историје. Зар не би било  корисно, да ми себе једном ставимо пред судом Косовских светих витеза? Да слушамо  њихова питања и да дамо своје одговоре? Никад корисније, мислим, него у ово наше  време, кад пред нашим очима падају царства земаљска као гњиле оскоруше од суровог  ветра; кад се европски народи узајамно сатиру а азијски с претњом уздижу; кад  Хималаји расту и Алпи падају, и кад се жуте воде лако могу излити преко својих корита  и погасити огњеве европске. Но кад ставимо себе пред суд својих предака, морамо  поштено одговарати. Ако нас честити кнез упита: Да ли сте и ви, као ми, спремни за  небесно царство жртвовати земаљски живот шта ћемо одговорити? Јесмо, честити  кнеже, одговорићемо, да би само што пре били с тобом у небесној отаџбини. У нас нема  самониклих безбожника, као што их нема ни у Русији нити код других Словена. Што их  има, то је од наноса из оних земаља и племена, где је Христос презрен и где је духовни  вид за небесно царство ослепљен. Сваки безверац на Светој земљи нашој, ученик је и  следбеник неког учитеља са стране, на кога се и позива кад говори као безверац. Не  позива се на тебе, честити кнеже, нити на ма кога из историје свога народа, ни на своју  мајку, ни на свој сопствени разум, него на некога болесног странца, несловесног,  несловенина. Никад ни један Србин није постао безбожник мислећи својом главом, него  туђом.  Шта ћемо одговорити Милошу, ако нам постави питање: Имате ли људи и где су  они, који ће у часу искушења мудро и јуначи повести народ правим путем?  Одговорићемо имамо их, славни јуначе, имамо их доста; једни су на видику а други у  пензији у повучености. Но у одсудном часу, позваћемо и оне из пензије, као што смо и  раније чинили кад је требало спасавати отаџбину.  Или, какав одговор да дамо Косовки девојци, кад нас упита о девојкама нашим?  Рећи ћемо: док платно би јефтино, оне кројише кратке хаљине, а сад кад платно  поскупи, оне кроје дугачке хаљине. Зар то није нелогично? Није, није златна Косовко  наша; јер дужина хаљина код девојака не зависи од јефтиноће и скупоће него од  величине стида. Порастао је стид у наше дане, па порасле и хаљине.  Шта би одговорили Страхињићу Бану, ако нас погледа својим страшним очима и  упита нешто о брачном животу у вези са својим случајем? Ништа. Заруменили би се и  оћутали. Јер како би му смели говорити о претрпаности по духовним судовима, о  разводима, о цифрама? Опрости, победиоче силног Влах Алије, трудићемо се да се  поправимо пре него што нас бич Господњи почне поправљати.  Ако ли нам Југовића мајка пројеца питање: да ли је још којој Српкињи пукло срце  за синовима као мени, шта да јој кажемо? Јесте, света мајко, хиљадама и хиљадама. Ти  си прва но ниси последња, чије је срце изнемогло видећи да су се празни коњи и пси  вратили а витези остали на бојишту. Зашто нас и питаш, кад знаш и видиш у небесној  отаџбини око себе безбојне мајке српске, којима је пукло срце за јуначким синовима као  теби за твојим Дамјаном?  Па још ако стари Југ Богдан навуче седе обрве на очи и упита: да л' поштују деца  родитеље као што су моји синови мене поштовали, шта да одговоримо? Свако пиле 

данас прави се паметније од квочке, господаре наш. Помоли се Богу за нас, твоје  потомке, да не прођу стражњи мимо предње.  Можда ће се и сам господин Вук усудити да се из адског дима дигне и упита: а има  ли међу вама издајника? Нисмо чули да их има, странче и туђинче, нисмо за њих  сазнали. Од твога злог примера и од проклете судбе твога потомства сви су се Срби  уплашили, те не чујемо да има издајника међу њима. Али ако нема издајника, говоре да  има нешто слично. Ратни богаташи и сви они који више воле земаљско царство него  небесно. Ако ти је тешка самоћа тамо, ови нису много удаљени од тебе, можеш их  довикати и могу те чути.  О браћо моја, суд историје, суд је вечне правде Божје, према којој је све немоћно и  све ништавило. Но тај суд историје разуман је, потпун и користан кад се суди с обе  стране, т. ј. кад садашњост суди прошлост и кад се да судити од прошлости. Такво је  убеђење нашег народа. Због тога ништа није за њ ново што сад бива у свету. Он је  искуством стекао правилно мерило које можда недостаје и великим народима. Он  слуша о победама и слуша о поразима, но он зна релативну вредност и једног и другог.  Он је имао победа, које нису значиле срећу и пораза који нису значили несрећу. Све је  привремено, само је Бог вечит. И све привремено мора се уређивати према вечитоме,  ако хоће да задржи сјај и трајност. Тако и земаљска отаџбина мора стајати у служби  вечне отаџбине, и свако земаљско царство у служби царства небеског. Кад народи на  овој малој планети нашој признаду Бога за Бога, и земљу и сву васиону за Божију  имовину, и земаљски живот као припрему за живот вечни; кад приме закон Божији као  апсолутно правило владања; кад буду светили и венчали име Оца свог небесног изнад  сваког имена, и желели царство Његово пре и изнад сваког другог царства и цара, и кад  вољу Његову, мудру вољу родитељску буду ставили изнад сваке људске воље и  тиранске самовоље ‐ заиста, онда ће ратови бити немогући. Онда ће се клицање  победиоца и крик побеђенога моћи чути само међу зверовима у прашумама. Па и то ће  бити неподношљиво за оплемењено срце човечје. Јер тада ће бити на земљи миленијум  мира и власт Свих Светих. Боже дај и ускори!       

Видовданска беседа 1951. године  Србобран, 1951. године  Хтео бих да вам говорим о великом дану, Видовдану. Великом, јер је Видовдан ‐  светлост, а не мрак; светлост срца, ума и патриотизам. Видовдан није низина него  висина.  Видовити пророци гледајући тајне небесног света, били су ужаснути. Тако Исаија  кад виде, повика: "Јаох мени, погибох". Језекиљ и Данило: "... и кад видјех и чух падох  изван себе ничице на земљу". А Јован Јеванђелист видевши Исуса у небесној слави и  красоти као младића са лицем сјајним као сунце и очима као пламен огњени, вели за  себе:"И кад га видјех, падох к ногама његовијем као мртав".  Велики видици уносе страх у људе, и тај страх чисти душе. Они који су гледали  велике видике божанских тајни, гадили су се ситничарских дела људских. Као кад би неко  видео огроман пожар, слично оном што ми данас гледамо на ивици Азије, у Кореји, а  потом спустимо поглед на кратковиде суседе своје како се коцкају и свађају око ситне 

добити. То је доводило далековидне пророке до страховите јарости. И они су својим  речима, као огњем, жегли људе, да би им пробудили савест и отворили очи за оно што  је велико и главно.  Православна црква васпитала је српски народ уздизањем на висине, за гледање  великих видика, небеских и историјских. По речима песника:  "Ко на брду чак и мало стоји више види но онај под брдом"  Генерације српске пре светих ратова, васпитане су углавном помоћу три епохалне  визије српске историје: Немањићског стварања, Покосовског страдања и Сељачког  војевања под Карађорђем и Милошем. Све три ове историјске визије тесно су биле  везане за визију неба и небесног царства. Оне су стварале карактере, а остала школска  учевина била је узгредна. Оно је морао сваки Србин знати, а ово друго ко је могао и  доспео. Ово у пуној мери важи за Србе у Америци, за које је Јован Дучић рекао, да су се  кроз народну поезију дуже одржали на оним трима висинама него ли Срби у  Југославији.  А када су у Југославији почеле клевети оне три васпитне висине, судба је уздигла  пред нашим очима и једну четврту. Никад људи нису у већој опасности него кад мисле да  су у безопасности. Због лажног осећања да смо у безопасности због велике државе,  морало је доћи нешто што ће потрти ту лаж. И дошло је оно четврто. То је нова Српска  Ћеле Кула, какву свет још није видео.  Када је велики француски државник и књижевник Ламартин пре 120 година,  видео у Нишу једну малу Ћеле Кулу девет метара високу коју Турци беху сазидали, на  страх хришћанима, од неколико стотина лобања српских ратника са Чегра и околине,  он је узвикнуо: "Народ који има овакве споменике не може никад пропасти". А шта ли  би тај велики Француз данас рекао кад би видео једну Ћеле Кулу 1000 метара високу и  200 метара широку, са четири милиона српских лобања из Првог и Другог светског  рата? Свака страна са милион људских глава место цигаља. Та кула је два пута већа од  Емпајр Стејт Билдинга у Њујорку, највеће грађевине у свету. Ако ова Ћеле Кула није  видна за очи, видна је за дух. Нити ико може оспорити могућност да ће се она сазидати  да се и очима види.  Нема живог Србина у свету који не би могао на тој кули прстом указати и рећи  "Ово је глава мога старог ђеде, или мога тате, или нане, или сина, или кћери, или брата,  или ратног друга, или пријатеља, или свештеника, или храброг командира." Нема ни  једнога који мисаоно не пали кандило бар пред једном од тих мученичких глава.  Четири милиона кандила светле на тој кули у ноћи нашег путовања. Нико не крије него  напротив свак се жури с поносом да укаже на главу неког свог најмилијег, узиданог у ту  кулу. Јер та Кула није Кула срама, него Кула славе. То је нова жртва и жртвеник  Српскога народа за Крст и Слободу. Ако се са овом српском жртвом сравне жртве наших  савезника, онда ова језива Ћеле Кула оправдава и у овом случају ону реч Нико нема  што Србин имаде. Да ли жалимо? Не само жалимо него се каменимо од ужаса пред том  визијом. У сну се тржемо и гледамо ону Ћеле Кулу. Осећамо да нас посматрају осам  милиона очију, затворених на земљи а отворених на небу. А да су они живи, сведочи  нам нико мањи него сам Спаситељ Христос речима "У Бога нема мртвијех него су сви  живи". Међу њима је огроман број сродника американских Срба. Због тога срце  американских Срба крвари заједно са срцем њихове преостале браће у Старом Крају.  Отуда сузе Срба и с ове и с оне стране океана сливају се у темеље оне исте Ћеле Куле.  Отуда и Српска народна одбрана отвара данас свој Десети конгрес молитвеним 

поменом свима њима, који као ратници погинуше, или као мирни грађани или  заробљеници бише масакрирани, глађу уморени, ослепљени, живи погребени, на огњу  сажежени, утопљени, обешени, или другим сатанским начином умртвљени. Они не  пострадаше ни као радикали ни као либерали, ни као десничари ни као левичари, него као  православни Срби. Због православне вере и српског имена пострадаше. То сведоче  стотине губилишта, хиљаде тамница и ‐ милиони лобања у Ћеле Кули.  Најновији велики видик, о коме вам говорим, то је савремена Српска Ћеле Кула. То  је једна четири ‐ милионска армија српска у свету духовном. Та је армија непобедива.  Њој не може нашкодити ни огањ ни вода ни челик ни олово. То су наши помоћници,  али и тужиоци пред Богом; помоћници докле ценимо оне вредности за које су они  жртвовали у мукама свој земаљски живот, т ј. веру и име, а тужиоци ако ми будемо те  златне вредности претворили у јефтин папир и трговали с њима.  У старо време, кад су змије уједале Јудејце у пустињи, Бог је заповедио Мојсију да  направи и подигне змију од бакра. Па ко год би само погледао у ту бакарну змију,  излечио би се од уједа отровних змија. Од стране Српске цркве ја данас указујем вама,  Срби не вештачку бакарну змију него нешто страшније указујем вам нову Српску Ћеле  Кулу од хиљаду метара висине изидану од четири милиона пострадале браће ваше. Ко  год је од Срба затрован змијом себичности, самољубља, партизанства, безверства или  друге неке злобе, нека погледа у ту Ћеле Кулу, и биће страхом излечен од свега  негативног, ниског, несрпског, нечовечног и нехришћанског.  Кога та страшна Кула пак не дозове памети, никаква лудница у свету неће му  помоћи. Томе неће помоћи ни реч свештеника са олтара, нити реч патриоте са трибине.  Јер та Ћеле Кула речитија је од сваке речи и сваког језика. Она казује све у живој и  истинитој слици. Нека сваки Србин стално гледа у ту слику она ће га научити какав  треба да буде и шта треба да чини у славу Божју, у част својих предака и за спасење  свога народа, своје деце и своје душе.       

Видовданска беседа у цркви Светог Вазнесења у Лондону 1952. године  "Рече Господ: Благо онима који плачу, јер ће се утешити...  Тешко вама који се смејете сад, јер ћете заплакати."  (Мат. 5, 5; Лк. 6, 25).  Ево дана опевана, ево дана осликана, ево дана оплакана, ево нам опет Српског  Видовдана.  Чудо како један једини дан може да промени историју и судбу једног народа, па  чак и једног континента. Дан Константинове победе над Максенцијем донео је слободу  Христовој цркви после 300 ‐ годишњег гоњења и мучења. Дан битке код Поатјеа под  Карлом Мартелом спасао је Западну Европу од "потопа аријевског мора". Један дан на  Ватерлоу запечатио је судбу Наполеонову и променио ток европске историје. Дан  изненадне смрти цара Душана отворио је капију исламској поплави хришћанског  Балкана. Видовдан је пак био последњи јуначки отпор тој поплави али и слом последње  бране против ње. 

Отуда је Видовдан дан туге, али и славе, дан тужне славе. Дуготрајан смех смењен  је дуготрајним плачем. И обистинила се реч Христова: "Тешко вама који се смејете сад  јер ћете заплакати". Отимање великаша о власт над својим сопственим народом  смењено је исчезнућем великаша и робовањем народа под туђинском влашћу. Тако је  то било и дуго је трајало. Дуго.  Под дугим робовањем народ је почео читати Видовдан не само као један датум  него као и задатак од Бога му задати. Одржати веру и поново се удостојити слободе,  тако је народ разумео тај Видовдански задатак. Одржати праву веру под искушењима и  на мукама и удостојити се златне слободе кроз покајање и очишћење ‐ овај задатак,  кога неки називају завет, народује бивао све јаснији од колена до колена и из столећа у  столеће, док се није навршило време. Да, док се нису набројале године српског  робовања, таман онолико колико и године робовања народа израиљског под  мисирским фараонима. А када "земан дође ваља војевати", Српски народ је био  апостолски оснажен вером и удостојен слободе. Тада је могао и народ дићи устанак.  То је био устанак једног чисто сељачког народа, без великаша и феудалиста, без  научника и школованих политичара ‐ један изузетан феномен у историји Европе. То је  био устанак народа заборављеног од света, освештаног молитвом, очишћеног сузама и  духовно узраслог до престола Божјег, тако да је могао видети отворена небеса и читати  "небеске прилике".  Оно што је свилена долама на Косову изгубила, сељачка је гуњача у устанку  задобила. Лазар је проклињао ко не дође "у бој на Косово". Морао је проклињати због  раздора и растројства великаша. Карађорђе није имао потребе да проклиње, јер је сав  народ био сложан и једнодушан, и на његов позив устала је сва "кука и мотика" и дигла  се "раја ко из земље трава". Али и они у долами као и ови у гуњачи једнаки су били по  јунаштву и пожртвовању; никада сличнији потомци прецима, и то у временском  размаку од пола хиљаде година.  Наша народна црква учинила је правду и Косовским и устаничким јунацима  спојивши њихов спомен празновања у један дан ‐ Видовдан. И држава српска (док је  била српска), празновала је свечано тај дан заједно са црквом. Али у Југославији са  презрењем српскога имена, презрен је био и Видовдан.  Мукло и нечујно скинут је са националног календара само да би се угодило  мањини и тобож одржала држава. И тако, и Видовдан и Савиндан, прешли су у  искључиво достојање цркве. Но тиме су наши државоградитељи увредили српску  већину у оба света, а нису угодили мањини нити државу одржали. Кумиру земаљског  царства принели су царство небеско, а некаквом "дану примирја" и "дану уједињења"  велики Видовдан. Смејали су се светињама српске историје, у овом као и у многоме  другоме, као "застарелим и преживелим". Зато сада плачемо, и криви и прави и они у  Отаџбини и они у расељењу.  Плачу деца за очевима својим, мајке за синовима, жене за мужевима. Више од  десет година растављени они вену од чежње за састанком када ће се тешко моћи  препознати. Плачу српски ратници у Британији, сада работајући у рудокопима и  угљенокопима за насушни хлеб, од кога одвајају и шаљу својима у Отаџбину, да и једни  и други не буду сити. Плачу Александрови јунаци у Аустралији, истребљујући  крокодиле по рекама и змије по пустарама, док њихова нејач кулучећи идолу државном  нема ни снаге ни времена на претек да сасече коров око своје куће. Плачу српски 

официри и домаћини у Немачкој где служе као полиција да би се одржала она држава,  која је прва погазила и поробила њихову земљу.  Плачу и Срби староседеоци у Америци и Канади који су с тешким трудом  зарађивали и слали на подизање својих домова, школа и цркава у Старом Крају; плачу  када чују да је све то разрушено и огњем сажежено заједно са њиховом чељади. Плачу  учитељи и професори, генерали и министри наши служећи као келнери по кафанама и  рибајући ноћу патосе у великим зградама слободних земаља. Плаче она интелигентна  сиротиња наша у Јужној Африци што мора да се труди да скући туђу кућу, док се  њихова руши до темеља. Плачу Срби и Српкиње по државама Јужне Америке, под  ненавикнутим поднебљем, где далеко од славних задужбина својих царева и краљева  траже гдегод православни олтар да се могу причестити. Плачу рањеници и болесници  српски по болницама у туђини, јер умирући губе наду да ће се видети са својим милим и  драгим у овом свету. Сви плачу, сав народ Светосавски, и свуда, свуда по глобусу  земаљскоме. Плачу, али у потаји, плачу кад легну у постељу и потону у сећања, што је  некад било а што сада јесте. Плачу а крију сузе од слободних народа, да се ови не би  зачудили или подсмехнули. Плачу пред Богом а не пред људима. А Бог види и броји  сваку сузу сиротињску.  Но питаће неко: шта вреди плакати? Није ли плач особина слабих и немоћних? Зар  сузе не раслабљују снагу и не убијају енергију људи?  Не, браћо моја, не и никако! Гле, и Христос је плакао, још је назвао и блажене, оне  који плачу. Плакали су апостоли Христови и светитељи и сви племенити људи од  искона. Плакао је и Свети Сава, и сасушио се од плакања. Заплакао се понекад и  делибаша Марко. Плакао је, како сазнајемо од очевидаца и краљ Петар ИИ, плакао је  често над јадом свога народа.  Сухе очи су као пресушени извор. Бежи од човека који се хвали да никада у животу  није плакао. Сузе су дар Божји, кажу велики православни духовници. Сузе су лек, а не  отров. Сузе снаже, а не слабе. Сузе доносе утеху и мир. "Исплачи се ‐ каже се код нас ‐ па  ће ти бити лакше". И бива! Да је мајка Југовића могла "од срца сузу пустити" не би  препукла. Знао је наш премудри Господ шта говори кад је рекао: Благо онима који  плачу... Срби су то безброј пута доживели и потврдили. Јер су врло често налазили утеху  у плачу, да, и доказали да је плач велика позитивна сила. Они који се вазда смеју нису за  велика дела. А који плачу пуни су доброте, милости и праштања. Способни су да  разумеју туђу невољу и брзи да притекну у помоћ. Миротворци су и сјединитељи  завађене браће. Они су прави синови Божји и кћери. Често су сузе односиле победу где  мач није могао. Јер иза њих, оних који плачу, дејствује свемоћни Бог.  Немојмо се, дакле, стидети плача, него се стидимо себичности, злурадости и  мржње, која је суха као јехтика и суши душу као што јехтика суши тело. Свака суза над  општом народном несрећом приводи нас ближе Богу и ближе остварењу нашег идеала.  А велики дан Видовдан, тај живи споменик над милионима умрлих, не може се ни  прославити без суза, и то суза захвалности великим прецима нашим, и суза вапијућих  Богу за помоћ и спасење, најзад и суза радосница ‐ ако Бог да, да као што и хоће у часу  када се испуне наша национална надања.  Све Богу на славу и Србадији на срећу и благослов. Амин. Боже дај!  Упокој господе све оне многомилионе жртве од Косова до наших дана, који се  принесоше за веру и слободу. Амин. 

Царица Милица као пример охрабрења и наши страшљивци  ‐ Беседа владике жичког Николаја у Љубостињи ‐  Политика, 1940, бр. 11489  Васкрс је извор радости и храбрости. Жива вода, о којој је говорио Спаситељ жени  Самарјанци, та жива вода је вода која поји душу и после које се никад не жедни. Ко њу  пије јача душу, постаје виши, племенитији, чистији, снажнији, радоснији.  Ми се данас налазимо пред једном од прамајки наших која се таквом водом појила  и благодарећи томе, све ударце судбине поднела, а са снагом која изненађује. Царица  Милица је Српкиња са најдраматичнијим животом: прво, царица и срећна мајка, затим  црна косовска удовица и најзад смерна калуђерица и ктиторка овога светога храма.  Госпођа Милица прва у Србији, на Балкану, ћерка властелина Југ Богдана, царева  супруга, сестра Бошка Југовића, мајка великог господара Србије Стевана Високог. Све  свето и господско.  Под теретом крста косовскога и таква госпођа морала би се скрхати, кад данас  видимо како има малодушних мајки, ћерки и сестара које очајавају кад чују за смрт  својих, па падају у несвест, луде и врше самоубиства. Царица Милица је као јунак: после  Косова је сав терет на њој, све очи упрте у њу, све наде везане за њу, али она има јаку  душу. Дошла је у ове планине одакле се види само небесни отвор и само чује песма  птица, да би била ближа Богу и утеси и снази са небеса. Верујући у правду Божју она  није очајавала ни у најтежим часовима.  А данас се размилели нашом земљом црни гавранови који зло слуте, црне мисли  имају и плаше народ. Они нису од Миличиног рода ни порода. Они нису од вере  хришћанске. Неверни, прљавог срца, они су страшљиви и колебљиви и никакво добро  не виде јер гледају на свет кроз своје сопствено зло. Они немају визију истине, нити  визију победе правде, те стога не могу храбрити ни уздизати, већ чине што могу: плаше  и унижавају. Међутим деведесет од сто нашега народа је свето, честито, силно, пуно  вере, карактера, душе. Али око десет од сто квари све као што мало киселине укисели  млеко, то мало рђавог квасца може цео народ укварити. У тај мали проценат ми  урачунавамо све оно што је супротно хришћанској вери, народној историји, народним  предањима и народноме духу и схватању.  Ми хоћемо да сузбијемо утицај те опасне и разорне мањине. Та мањина је противу  светиње, самим тим противу херојства духовног, против величине моралне, против  владе поштења и истине. Нема, међутим ништа силније ни потребније од светиње, од  светога човека, од свете душе. Нарочито данас, у ове опасне дане, сви који су неваљали,  непоштени и прљави ‐ навлаче гњев Божји на државу, несвесни су издајници који  отварају врата непријатељу. На сваку пукотину моралну улази непријатељ. Свака  морална слабост додаје снази непријатеља.  Хоћемо ли имати и даље мир ‐ то од нас зависи. Рат или мир ‐ то је условна дилема.  Рат је стострук бич којим се народи кажњавају за њихова тешка сагрешења. Да би смо  избегли спољашњи рат, морамо водити унутрашњи: са својим гресима и моралним  слабостима. Када међутим, добро изборимо тај унутрашњи рат, онда нас никакав  спољашњи не може уплашити, а камо ли уништити.  Стога Жичка епархија у ово време проповеда покајање за грехе и народну  поправку као једини лек од свих, и оних највећих зала.  Данашњи европски рат је за једне пакао, за друге чистилиште, за треће рај... 

Православни Словени данас су поштеђени од рата; један широк и многољудан  појас од Јадрана до Тихог Океана. Ја не знам планове Божије, али држим да Божји  Промисао хоће преко православних Словена да каже свету спасоносну реч, да донесе  спасоносну утеху и спасоносни лек: зато их држи по страни од рата. Та спасоносна реч  може бити само она која се оваплотила у Сину Божјем и која је записана у Јеванђељу.       

Реч о кајмакчаланским јунацима  ‐ Изговорена на Петровдан 1932. године на Кајмакчалану ‐  Мисионар, год. 18, бр. 6, 1938.  Ова висока и дебела планина добила је треће оправдање свога имена. Турци су је  прозвали планином кајмака прво због снега који се у топле месеце бели изнад тамних  падина њених, и друго због тога што су овчари на овим пашњацима пасли своја бела  стада и правили сир и кајмак. Тако је било кроз векове и векове. Али је дошло и треће  оправдање имена њеног, скупље од снега и драгоценије од белих стада и кајмака.  Кајмак омладине српске, кајмак једне нације, положен је на врхове ове ћутљиве  планине. И овај сада невидљиви кајмак, због кога је планина ова једино ушла у историју  и постала позната свету, кајмак што храни душе славом јунаштва у истрајности и  пожртвовању, што јача веру, крепи наду, и чисти савест, намамио је вас овамо, и сабрао  са разних крајева државе на овој висини, моралној колико и физичкој. Многе хиљаде  имена оних који су погинули овде за правду народа свога исписана су у овим књигама, у  поменицима, који су читани од синоћ до јутрос, а колико ли је тек оних чије гробове  видимо а чија имена не знамо? Сви су они умрли добром смрћу, и ако насилном. Јер су  умрли за правду свога сељачког народа. Један народни благослов гласи: Бог ти дао  добру смрт! Да су ови јуначни људи живели још и сто година, ипак би морали умрети;  но ко зна да ли би умрли и приближно тако добром смрћу? Погледајте, како злом смрћу  умиру данас многи и многи, у свађи око међе, у распри око новца, у пијанству, у  болештинама што од греха долазе; и како због малих животних неправди дижу руке на  туђ или на свој живот! После живота за правду, мислим, да ништа у свету није веће од  смрти за правду. У овоме времену кад многи тако беславно и ништавно скончавају,  грозничаво се борећи за сујете и пролазне сенке, наша жалост на овоме славном гробљу  обраћа се у дивљење, чак по мало у завист. Отуда ми можемо одавде довикнути мајкама  и сестрама оних који овде леже:  ‐ Не тугујте за њима. Као орлови они су пали на овој орловској планини. Са ове  планине гледају се косовске планине, под којима се простире поље које представља ‐  други један историјски чанак кајмака. Као цареви почивају они на овој прозрачној  висини. Заиста и цареви земаљски позавидели би им на овом високом, овом чистом,  сунчаном и ничим узнемиреном почивалишту!  ‐ Да ли им је подигнут споменик, деци нашој ‐ питају ли мајке? Не један, златне  мајке златних синова, него ‐ т р и. Један споменик подигли су они сами својим рукама.  Приморани да живе на овој планини 800 дана и 800 ноћи они нису престајали у Бога се  уздати и Богу се молити. И у данима затишја они су постројили овај храм научени од  вас вери Божјој, посвећен сада светом Петру и Павлу, великим апостолима и  мученицима за веру Христову. Спријатељени са смрћу, као што обично бива код 

храбрих ратника, они су морали помислити, да ова црква може бити и њихов надгробни  споменик. То се уствари догодило. У овој њиховој задужбини пале се кандила, читају  молитве и спомињу имена њихова. Као у задужбинама царева, богољубивих предака  њихових.  Други им је споменик сама ова чудесна и тајанствена планина. Кад је Створитељ  стварао свет, Он, свезнајући, унапред је знао, да је ову планину створио не само за пашу  оваца и за хучну песму ветрова него и за споменик славе. Ни песник вере и витештва  што на Ловћену почива, нема овакав диван споменик.  А трећи им је споменик у душама многобројних поклоника, који из године у  годину све у већем броју пењу се на ову висину, да се на њиховим гробовима поклоне, о  мајке, витешким душама синова ваших. Као хришћанин ја не бих могао рећи, као што  неки говоре: да се поклоне сенима њиховим. Јер видовита вера учи нас, да су душе  људске права стварност, а тела ‐ пролазне сенке. Никако обратно, како су незнабошци  мислили. Ми се клањамо ономе што је бесмртно и стварно, а не варљивим сенкама.  Када се пак уздигнемо до ове визије бесмртних душа као стварности, не личи ли вам,  браћо и сестре, ово место на неки судски трибунал који виси над државом нашом? Не  осећате ли с неким унутарњим трепетом, да ове хиљаде неумрлих душа гледају  судијским погледом са ове планине као са престола свога доле у народ, за који су се они  толико мучили и страдали? Бестрасним и чистим погледом гледају они и виде све шта  се ради, шта се мисли и осећа. Шта гледају они и шта траже погледом својим?  Као бестелесни духови они не жуде ни за чим телесним, нити их ма шта  материјално привлачи. Они гледају правду и неправду свога народа. Траже да виде  међу својим рођацима и земљацима оно што њих весели: правду, истину, милост, веру и  љубав ‐ све ово што се некима чини сенком а што је најмоћнија стварност у васиони.  Траже да виде добре плодове жртве своје, најлепше споменике страдању своме. Једном  речју: траже да виде мирнодопско јунаштво, које ни мало није мање славно од ратног  јунаштва. Кад нађу оно што траже они се узвијају Свевишњем са молитвом, да  благослови народ њихов, и Краља, негдашњег са паћеника њиховог на овој планини  кроз 800 дана и 800 ноћи. Али када место тога сагледају оно што не личи на њих, што  не одговара жртви њиховој, и што не весели душе њихове, они уздижу погледе Вечном  Судији и вапију за правду. Неразумно је и за тренут помислити, да су мртви, нарочито  овакви мртви, завршили утицај свој у свету онога часа када су се душом разлучили од  тела. Такав назор приличио би пре товним овновима кајмакчаланским него ли  разумним људима, а најмање хришћанима. Душе ове наше браће продужују да играју  велику улогу у животу свога народа, чак и већу од многих оних који су још у телу и само  телом живе. Може то народ и превидети и заборавити, али на своју горку штету. Дај  Боже, да никад не превиди и никад не заборави! Јер дуг којим су они задужили свој  народ, положивши животе своје, мора се вечно отплаћивати. Не отплаћује ли се тај  морални дуг, он не опада него расте; расте све дотле докле народ не банкротира и не  пропадне.  Истина, они нису нарочито желели да оставе кости своје на овој планини, за чије  име нису ни знали док су мирно орали своја поља по селима својим или радили своје  занате по градовима. Они су убијени на овом месту окренути лицем ка својој земљи а не  ка туђој. Кам да нису убијени! Кам да није било оног страховитог рата уопште! Човека  језа подилази и од помисли, да у овом нашем кратком животу, где је смрт тако и тако  неизбежна, човек убија човека! Но зар се то није догађало и не догађа због тога што 

људи заборавивши Бога почну обожавати себе и своје направе, и ценити ствари више  него човека, брата свога, слику Божију на земљи? Када дође једно европско поколење,  разумније и поштеније од садашњег ‐ што није тешко ‐ тада ће неки даљни историчар  почињати историју нашег времена од прилике овим речима:  ‐ У двадесетом веку људи су знали да лете у ваздуху, да плове испод мора, да се  возе кроз планине, да разговарају с континента на континент, као негде на  легендарном но пропалом Атлантику. Али су били робови индустрије и машине, својих  направа. Вештина њихова била је прометејска али човечност њихова лилипутанска.  Неки народи индустријски израђивали су много више машина него што је свет  потребовао, и клањали су се тим мртвим машинама више него Богу живоме. Па  немајући тржишта за своје сувишне машине они су кренули да помоћу њих газе и гњече  околне народе, живе људе, авај, браћу своју, да би сами доспели до купаца својих  направа! Тако су ударили са својим челичним и огњеним машинама на један  земљораднички народ на Балкану. Успели су, истина да изагнају синове српске из  својих кућа и потисну их са њихових огњишта на ивичне планине. Али овај сељачки  народ, који се клањао Богу јединоме, живоме, а не мртвим машинама и делима  људским, поуздавши се у правду и моћ Божију, победио је индустријске народе и  истерао их из своје земље. То је био сукоб између земљорадње и индустријализма,  између поклоника Бога и поклоника машине. И земљорадници, богопоклоници,  победили су поклонике индустрије и машина. То се догодило у времену када је род  људски био подивљао од индустријализма, и када је мртва машина тирански  господарила над људима.  Овако ће, верујем, писати историчар у једном бољем и племенитијем поколењу  Европе и у једном времену:  ‐ када се индустрија буде свела на скромну меру, како би била човеку роб а не  господар;  ‐ када се живот народа и племена врати у своја природна корита,  ‐ и када се земљорадњи и ручном раду ‐ занимања уз која се једино може певати ‐  буде придала она висока цена, коју су она имала кроз сва времена историје.  Да ли ће тада бити заборављено ово гробље? Не мислим. Баш тада ће оно имати  своје вредности, и својих поклоника, и то не само из једног народа и из једне државе.  Јер ће се на оне који су погинули на овом месту гледати као на заточнике и пионире  тога бољег времена. Гледаће се на њих као на борце против опскурног духа  индустријализма и свих маштарија о светском господарству помоћу мртве машине; на  борце за природно занимање људи, за светињу слободе свакога народа, и за правду  Бога истинитога.  А сада за сада, уписани судбом у ово време и у ово колено, приђимо смерно и  положимо венце на ове благе хумке. И узвикнимо сви:   Хвала вам, браћо наша. И Бог да вас прости и дарује вам царство небеско, царство  цара Лазара Косовскога, племенитог претка вашег, погинулог за крст часни и слободу  златну.       

Православни витез  ‐ Неколико одлика Вожда Карађорђа ‐   Србобран, 1955. године  Карађорђева побожност  "Карађорђе је био добар и веран син Српске православне цркве", пише наш  историчар др Страњаковић. Још на почетку Устанка руски цар Александар И послао му  је сабљу са натписом: "браниоцу православне вере и отечества". Кад год би устао  изјутра, Карађорђе се Богу молио. Увек је говорио "ако Бог да и Боже помози ". Постио је  све посте, и мале и велике, и у његовој кући пост је строго одржаван. Чак и о његовој  слави св. Клименту, који спада уз божићни пост, 25 новембра по старом календару.  Били гости или не били, морало се постити. У шанчевима пред борбу, по Вождовој  заповести, свештеници су вршили молитве, а после борбе ‐ благодарење Богу.  Једном свом војводи писао је Карађорђе "да свештеници свуда чине молитве и  бденија на умоленије Бога да нас укрепи против душмана, да би с Божијом помоћи  победили и сатрли".  Када је 1812. године Наполеон ударио на Русију, Карађорђе је наредио  митрополиту (Грку Леонтију) да се по свима црквама чине молепствија за победу "над  непријатељем рода Славјанскога", а уз то још и молитва Богу "да престане киша која је у  то доба падала". У време Устанка народ је говорио да се бори "за крст часни и слободу  златну". И сам Карађорђе употребљавао је те речи. У једном писму црногорском  владици Петру И Светом, каже он, како је српски народ устао у борбу за "своју слободу,  своје светиње и манастире". На другом месту он вели, "боље је у својој вери умрети него  веру своју погазити, зашто се у Св. Евангелију говори: ако праву веру имаш то и спасен  будеш ‐ дакле, боље је у својој вери умрети него пред Богом и пред народом осуђен  бити, а Свемогући Бог хоће нам помоћи". Своју прокламацију народу 1813. године  завршава овом молитвом Богу:  "Боже помилуј и охрабри народ србски и сердца синова србских. Амин. Боже  свемогући разори и победи силу турску, која је наумила разорити благочествцје твоје.  Амин."  Уједној другој прокламацији Карађорђе прети смртном казном "ко не буде хтео  онди гди је нађен бијући се умрети за своју веру и закон, за свој род и отечество, за  своју славу и царство небеско, што ће га народи и његови потомци славити и  благосиљати и свеће му палити".  Свештеницима и калуђерима Карађорђе је одавао велико поштовање. Много је  волео проту Атанасија из Орашца, проту Матеју, попа Луку Лазаревића, попа  Смиљанића, проту Милутина из Гуче и остале, код којих је наилазио на разумевање и  подршку. Али ко би се од свештеника огрешио, кажњавао их је исто као и световњаке.  Тако, чувши да митрополит Леонтије, Грк, нешто плете против њега са Турцима и  неким војводама, он га уведе у једну кућу и ту га добро истуче. ‐ Помагао је да се оправе  цркве порушене од Турака. Пролазећи кроз село Коњевић код Чачка, упита сељаке где  им је црква, и они му покажу једну колибу. Карађорђе одмах извади 12 дуката и даде им  да праве нову цркву. У свом месту Тополи, у близини своје куле, сазидао је дивну цркву,  која и до данас служи.   

Карађорђева речитост  Ћутљиви Карађорђе могао је бити и веома речит. Док је он успешно ратовао у  Санџаку 1809. године, Турци заузму Делиград и нагло пођу на север дуж Мораве. Многе  војводе српске, по наговору злокобног Родофиникина, и заједно са овим, пребегну у  Аустрију. Карађорђе хитно крене ка Београду. Рекне војводи Сими Марковићу, како иде  да убије "онога пса ‐ Родофиникина". Кад је на обали Саве видео огромну масу народа  спремног да пређе у Аустрију, он се није могао уздржати да не заплаче. Онда је почео  саветовати народу, да не бежи из своје отаџбине, окривљујући за сву несрећу  Родофиникина. По том са једне узвишице одржао је народу овај снажни говор:  "Родољуби, у оваквој несрећи треба се више него икад охрабрити и показати свету,  да сте достојни потомци ваших предака. Отаџбина је ваша у опасности и она данас  тражи вашу брзу помоћ. Дочепајте оружје и полетите пред непријатеља, да га  победите или умрете. Узрок нашега рата је оправдан, и Бог ће благословити наше  оружје. У свим борбама па и у највећој опасности ја ћу бити пред вама. "  Силан је утисак оставио овај говор на народ. Хиљаде њих придружили су се  Карађорђу. И Вожд је успео да за кратко време стукне Турке ка Нишу, за границу  ослобођене Србије.  Сравни овај Карађорђев говор са бомбастиком Бонапартином (пред Кеопсовом  пирамидом у Мисиру: "Четрдесет векова гледају у вас, војници"!) или његовог  подражаваоца Мусолинија! Разлика у говорима долази од разлике у циљевима  војевања. Два латинска диктатора хтели су одушевити своје војске за освајање туђих  земаља, док је сељачки вожд српски хтео својим речима покренути свој поробљени  народ на борбу за сопствену слободу и независност. Тамо речитост хладног рачуна,  овде речитост правде Божије.  Карађорђева скромност  Пише апостол Павле на једном месту: "Држим све да су трице само да Христа  добијем" (Филип. 3, 8). Велики људи су прожети или "занети", једном једином великом  идејом. Изван те идеје за њих је све споредно, ништавно, трице. Карађорђе је био такав ‐  велики човек. Њега је прожимала и заносила само једна велика идеја ‐ ослобођење  српског народа. Том идејом он је живео и дисао; о њеном остварењу је мислио дан и ноћ,  на њој је радио до последњег даха и издаха. Све остало било је за њега незнатно и  споредно. Руском посланику Пауличију јасно је он изрекао своју идеологију. "Упамтите  добро, рекао је Вожд, да ја ништа друго не желим него да видим своју отаџбину потпуно  и за увек ослобођену од турског јарма; тада ћу се одрећи свега и поново ‐ вратити своме  плугу". Живео је скромно. Просто сељачки. Хранио се сељачки, одевао се сељачки.  Пуних седам година Устанка од 1804. до 1811. године није примао никакву плату из  државне касе. Немачки историчар Ранке пише да Карађорђе није марио "за блесак и  величанственост; кад је стајао на највишој висини и онда је носио старе своје чакшире,  изношени гуњац и познату црну шубару". Познат је овај случај:  После битке на Дрини 1810. године дођу неке турске старешине из Босне, да моле  Србе, да им ови предају заробљене Турке, као и мртва тела убијених Турака. Дошли су у  војни стан где је био и Карађорђе са осталим војводама. Војводе српске били су одевени  у богато беговско одело, са златом и сребром, а Карађорђе у гуњу и белој кошуљи,  тозлуцима и опанцима, Турци се здраве са окићеним војводама ‐ а на Карађорђа нису се  ни обазирали. Упитају Турци: ‐ А где је бег Црни Ђорђе? 

На то ће Карађорђе одговорити: Ја сам Црни Ђорђе, неком црн неком бео. Турци му  нису поверовали мислећи да је тај прости сељак послужитељ код српских војвода и да  се он шали са њима. Зато кад су се опраштали с војводама, рекли су овима, да у име  њихово: "поздраве бег Ђорђа!"  Карађорђе је био до крајности скроман, зато што је у души и пред очима имао само  једну идеју, један циљ: ослобођење народа и земље од Турака. На све остало он се није  обзирао. У томе је била његова снага, на коме је почивао његов ауторитет и његова  узвишеност над његовим војводама. Многе његове војводе раслабила је множина  циљева. Јер мада су и они имали за циљ да се Срби ослободе, они су исто време циљали  и на богатство и власт и част и уживање и беговски сјај. Међутим сви ови споредни и  лични циљеви њихови ишли су на штету главног циља, Карађорђевог националног  циља. Кад су војводе као Младен Миловановић и Милоје Петровић постале ‐ газда  Младен и газда Милоје ‐ катастрофа је морала доћи. И дошла је 1813. године. Истоветни  узроци који су произвели и друге две катастрофе у српској историји: косовску и  југословенску.  Карађорђев ратни морал  Карађорђе је био строг али правичан. Кад је његов рођени брат погазио закон и  поштење, он га је дао обесити. Кад су неки српски ратници по освојењу Београда стали  убијати и пљачкати Турке, Карађорђе је издао строгу наредбу да се с тим престане.  После тога два Србина буду ухваћена на делу пљачке, и Карађорђе заповеди да се оба  одмах обесе.  О сличним примерима учили су нас у школи, али мање о Карађорђевом  племенитом и човечном понашању према побеђеном непријатељу. Међутим баш ти  многи примери представљају у најлепшем сјају нашег православног витеза. Године  1804. Срби победе Турке на Руднику, тврђави чувеног злотвора Сали аге, званог  "Руднички бик". Уплашене заробљенике турске Карађорђе охрабри обећањем, да им се  ништа рђаво неће догодити, а они нека слободно раде и тргују као и пре. "Жене и децу  побијених Турака и оних који су побегли није дао злостављати већ је наредио, да се  испрате за Ужице и Чачак", који су још били под турском влашћу.  По освојењу Београда Карађорђе је показао "крајње човекољубље према предатим  Турцима и њиховој чељади". Наредио је да се турској сиротињи свакога дана дели хлеб;  многим турским женама, које су бећари у оном општем метежу опљачкали, Карађорђе  је одмах указивао милост, одредио им две џамије за становање, постарао се да добијају  храну и поставио стражу да их чува.  У Сјеници 1809. године изведу пред Карађорђа педесет и седам турских жена и  девојака. "Он им даде да се пресвуку у чисте хаљине и на частан начин отпусти их и  преда Турцима".  У селу Венчанима тешко се огреши неки Томаш туфегџија. Чувши да Карађорђе  хоће да га за то ухвати и казни, он побегне, а сељаци доведу пред Вожда сина Томашева.  Но Карађорђе не хтедне сину ништа учинити говорећи му: "Син за дела оца не  одговара".  Не убијати разоружаног непријатеља, нахранити и оденути робље, не светити се  деци за грехе родитеља, не присиљавати на промену вере, оставити слободу  неборцима, не дирати част и образ женскиња ‐ то је ратни морал правих људи и  великих хришћанских војсковођа. Таквим моралом у вишем степену руководио се у 

ратовима ‐ Православни Витез, бесмртни Карађорђе Петровић. Његовом примеру  оваквог ратног морала следовале су српске војске у многобојним ратовима за минулих  сто и педесет година.        Беседа у Панчеву 

‐ О прослави десетогодишњице ослобођења Баната ‐  Братство, год. IV, Сарајево, 1928.  Како је красан овај дан, обасјан сунцем са висине и благодарношћу људском према  Богу.  Шта је благодарност? Благодарност је одговор на милост. Где има милости има и  благодарности. Према милости осетљиве су и животиње, чак и зверови дивљи. И они  имају овај дивни осећај благодарности према добротворима својим. Код човека овај  благородни осећај може да постане начело Божанске конструктивности. Тешко да у  човеку има ишта конструктивније од овога чудног осећаја благодарности.  Благодарност не руши но зида. Милост и благодарност узајамно се изазивају,  подржавају и појачавају. Изостане ли пак благодарност, милост се хлади и ишчезава. А  када милост и благодарност ишчезну из једнога друштва, тада слобода престаје бити  слободом и постаје бременом и другом врстом ропства. Ако ви назовете некоме ‐ добро  јутро, а он вам не одговори, ви га више не поздрављате. Ако се просјак покаже ‐  неблагородан, ви му више не удељујете милостињу. Тако је међу нама људима. Ми се  брзо и лако налазимо увређени. А ништа тако не вређа људе као неблагодарност. О  колико је Бог милостивији од људи? Њега људи вређају својом неблагодарношћу више  него икога, но Он ипак Својим сунцем обасјава зле и добре, и даје дажд праведним и  неправедним. Добрим и праведним Он дарује беспрекидно милост Своју ‐ зато што су  добри и праведни, а злим и неправедним Он дарује милост Своју за извесно време, да  би их кроз милост учинио ‐ добрим и праведним. Ако зли и неправедни остану  окамењени у свом злу и неправди, тада Бог престаје да им назива добро јутро, престаје  да им удељује милостињу, и баца их у таму робовања, или болести, или сиромаштине и  сваке беде, опет не да их коначно убије и упропасти, него да их тим другим начином  приведе ‐ добру и праведности. А добро и праведност, браћо, у првом реду састоји се у  милости према људима и у благодарности према Богу.  На сваком благодарењу у цркви Православној чита се једно исто Јеванђеље. То је  Јеванђеље о исцељењу десет прокажених људи. Има ли шта ужасније од проказе, од  губе? Кад ране покрију цело људско тело и кад гњило месо почне отпадати! Кад се цео  човек изнутра и споља претвори у г н ој, и постане суседима и рођацима својим  одвратнији од црви у орању! Десет таквих врећа гноја запиштале су једнога дана  промуклим гласовима ка Господу Исусу: "Исусе, наставниче, помилуј нас!" И милостиви  Господ не згади се на њих, но помилова их, и они одоше исцељени. Тада се само један од  њих десет сети, да треба благодарити своме добротвору, па се врати, паде ничице пред  ноге Исусове и захвали Му на милости. И тај један не беше од правоверних Израиљаца  него од ‐ самарјанских незнабожаца. А Господ га упита: "Не исцелише ли се  десеторица?" Где су дакле деветорица? Ово питање више је прекор него питање. О црне  неблагодарности! Примивши милост деветорица заборавише благодарности одоше 

кући, здрави телом али ‐прокажени духом. Болести телесне симболи су духовни недуга.  Проказа је симбол неблагодарности.  Погледајте у светлости овога јеванђелског догађаја по данашњој хришћанској  Европи. Тек један од десет ако долази на заједничку свенародну молитву у цркву. Тек  један од десет да се сећа Домаћина света, са чије се трпезе храни. Тек један од десет ако  је истински благодаран родитељима својим, добротворима, народу, држави. И кад би  Спаситељ сада сишао у Европу, тек по један од сваке десеторице ако би пришли и  благодарили Му. А Он би тихо и смерно упитао: Нису ли и остали примили дарове од  Мене? Где су они? ‐ Код куће су, Господе благи, набрекли од телесног здравља, но  прокажени душом! Од те страшне проказе неблагодарности према Богу у Европи ничу  као чиреви ‐ ратови и револуције, партијске борбе и злочини; због ње Бог попушта на  људе земљотресе и поплаве, суше и поморе. И ако неке од ових беда сналазе нашу  домовину, немојте се чудити Богу, који их попушта на људе, него се чудите  неблагодарности људској према Богу. Толико је милости излио Бог на Српски народ, да  ја мислим, ако се и Срби покажу неблагодарни према Богу, онда заиста црња се  неблагодарност не да замислити у свету нити ичим сравнити осим с неблагодарношћу  старих Јевреја, описано у Библији.  Говорећи ово ја не мислим да вашу данашњу радост мутим тугом, него хоћу да јој  дам што озбиљнији и дубљи карактер. Хоћу да на мрачном пољу општег духовног  стања у свету што јаче истакнем светлу слику овог вашег светлог торжества, ове дивне  благодарности Богу. Приносећи благодарност Богу, ви се показујете достојни потомци  најбољих људи из српског рода, који су својим изоштреним духом знали шта од Бога  долази и шта они Богу дугују, и који су опевање сваког догађаја из историје своје  почињали са речима:  Мили Боже на свему ти хвала!  На свему! И на благодети и на мукама, и на миловању и на карању, и на здрављу и  на болести, и на слободи као и на робовању. Ако је икада Српски народ на своме језику  дао израза једном битном и великом делу вере Христове, он га је дао овим речима:  Мили Боже на свему ти хвала!  Тим речима Србин признаје, да од свега што бива, ништа не бива ‐ без Бога. Ако је  ослобођење, од Бога је, због људских молитава и суза; ако ли робовање и страдање, од  Бога је, због људских греха и безакоња. И у једном и у другом случају треба Богу  благодаран бити, јер и у једном и у другом случају, Промислитељ води људе истом  циљу: очишћењу душа од зла и вечном спасењу. То су увек добро разумевали први и  последњи у Српском народу, но средњи нису то увек разумевали. То јест цареви и народ  то су разумевали, а великаши нису. Зато народ Српски, кад је изгубио слободу, није  проклињао Турке, него оне средње. Некад народ Српски није проклео Турке, али је  проклео своје великаше:  Великаши, проклете им душе!   На ове средње, дакле, пало је народно проклетство, на њих пало ‐ на њима и  остало. Јер они су отимали на две стране, од цара и од народа. Они су тумачили цара ‐  народу, и народ ‐ цару, и лагали су на обе стране, док најзад нису својим лажима  обесветили слободу и припремили пут робовању. Њихово схватање живота постало је  било различито од схватања народног. Док је народ схватао, да људи живе у овом свету  од милости Божје и да људи дугују непрестану благодарност Богу, дотле су великаши 

схватили живот људски као отмицу, због чега су наравно презрели и одбацили дужну  благодарност Богу. Овај свет за њих није био домаћинство Божије но плен насилника.  Одбацивши милост и благодарност они су створили хаотичну ругобу најпре у душама  својим а потом у Држави Српској, и довели су ову најзад до пропасти. Царство је пало,  они су се разбегли по Италији и Румунији, а народ, окован у ланце ропства, остао је да  кроз сузе пева:  Мили Боже на свему ти хвала!  Немојте ми рећи: то је стара прича. То је прича, која се не може никада довољно  поновити. Ако је ова прича стара по годинама, она је увек нова по значењу своме. Она  скрива вечну истину о правди Божјој. У њој се налази јасан доказ, како царства постоје  и падају, како слобода ваша, стара само десет година, јесте као младенац, који је тек  настао на свет. Ви морате, дакле, знати све опасности, које прете слободи вашој младој.  Слобода има своју хигијену и своју медицину. Да би слобода била здрава, мора се  држати у Божанској чистоти и правди, мора се одевати у Божанску милост и светлост, и  мора се хранити ‐ самим Богом. Ако се слобода тако не негује, она постаје болесна. А  болесну слободу тешко је лечити, готово исто тако тешко као задобити је у ропству.  Зашто? Просто зато што се болесна слобода мора лечити на сваком грађанину Државе,  на сваком члану народа, а то је дуг и трудан посао. Оболела слобода није неизлечива, но  ако се не лечи и не излечи благовремено, онда медицину замењује ‐ хирургија. Онда  долазе тирански завојевачи, који врше немилосрдно секцирање, огњем и мачем, над  народом недостојним слободе. И то бива по пуштању увређене милости Божје, коју  људи и народи нису хтели платити дужну благодарност.  Прича се за једног честитог Спартанца, кад је посетио Атину и видео како су  Атињани покварени и како се хвале својим слободама, да је узвикнуо: "Заиста две ме  ствари задивљују у Атини ‐ како Атињани јуначки говоре о слободи и како плашљиво  робују својим прохтевима!" Немојте ни ви мислити, да су слободни они људи, који лажу,  краду, убијају, отимају, скрнаве свој и туђ живот, гурају се у прве редове, лакоме се на  туђе имање, одају се пијанству и коцкарству, презиру своје родитеље и мрзе суседе  своје, и чине остала недела, којима се гази основни закон Божији. Они могу живети у  слободној држави, али нису слободни људи но робови најниже врсте, робови по личном  свом избору, а не по природној сили. Наша слободна држава плаћена препуним пехаром  бола свенародног, не може имати горих непријатеља у беломе свету од оваквих својих  грађана, жалосних робова. Једноме храсту могу ветрови гране изломити, он ће се  поправити; могу му чобани кору скинути, он ће оздравити, може га чак и секира посећи,  он ће пустити нове изданке из здрава корена. Али ако га црви изнутра разједу и умртве,  он више нити се опоравља нити васкрсава. Тако је и с народом и слободом његовом.  Никада и никакав спољашни непријатељ није страшан једноме народу, који живи у  чистој и здравој и светој слободи. То нам потврђује и многовековна историја слободне  Црне Горе. Искуство пак на другим странама показује нам, да су велики богати и  културни народи губили своју упрљану и прокажену слободу пред налетом малих али  здравих народа. Ту је култура споредног значаја. ту је карактер људи од првокласног  значаја. И културни и некултурни кад год су били прокажени грехом и безакоњем  падали су, подједнако лако под јармом завојевача.  Има и међу нама људи, који погрешно мисле, да је слобода ради културе. Слобода  је ради врлине, ради карактера, а не ради културе. Милост је већа од сваке културе,  благодарност Богу лепша је од најлепше културе. Ако слобода даје људе слабије 

карактером него ропство, онда је слобода прокажена, и мора пасти. Ако су ваши преци у  ропству били постојанији, уздржљивији, Богу оданији, у вери силнији, на делу  човечнији, онда је самим тим робовање оправдано, а слобода осуђена. Ако сте Словени,  то јест словенски људи, ви се морате научити из прошлости своје, по којој је јасно  исписана Библија Божијег миловања и Божијег карања, миловања слободом и карања  робовањем. Треба тај наук што пре примити док не буде доцкан. Ви сте читали, како је  Банат некада дрхтао од Хунских хорди, којима је Атила "бич Божији" бичевао  хришћанске народе Европе. То је било заслужено и право. То је било карање Божије над  ондашњим народима, који су недостојно држали и грехом прљали најлепши дар Божији  ‐ слободу. Тим народима није оскудевало поштење. Ко има очи да види, може да види,  да овај мали континент Европски стоји сада пред новим и страхотним карањем  Божијим пред једним новим бичевањем, које се на наше очи спрема из царства жутих  људи. Ови већ неколико година оштре мачеве на својим сопственим телима, да кад се  чаша Божјег гњева преврши ‐ дигну их против прокажене слободе европских народа.  Нека ово виде и нека задрхте, они који слободу недостојно држе, без милости и  благодарности. Но нека се не боје они, који овај велики дар Божији достојно и разумно  употребљују на славу Божију и на своје душевно спасење. Праведнике ће Бог сачувати  пред овим новим азијским потопом, као што је некада сачувао праведнога Ноја при  потопу свеопштем и Лота при пропасти Содоме и покајану Ниниву, обречену на  пропаст.  Но и у самој својој српској историји наћи ћете ви, и синови ваши, довољно поуке,  исписане прстом Божијим кроз велике догађаје, миле и страшне. Као што дан следи  ноћи, тако у Српској историји следила је слобода ропству, и Божје миловање Божјим  карањем. Без садржаја је име Србин за онога, ко не држи у свести својој историју свога  народа. Али није довољно имати само знање српске историје без разумевања њене  живе и јасне науке. А ово разумевање добија се онда, када Србин мислено путује по  прошлости свога народа при светлости великих свећа, упаљених пламеном Христовим  по целој тој Српској прошлости. То је светлост Светога Саве ‐ свећа христољубља и  родољубља; светлост Лазарева, свећа самопожртвовања; светлост честитих мученика у  ропству ‐ свећа стрпљења и тихе преданости вољи Божијој; светлост Карађорђевих  устаника ‐ свећа простонародног витештва и прегнућа; светлост Часног Крста и Крсног  Имена ‐ свеће које се никада нису гасиле ни хладиле; светлост народног поштења,  стида и доброте ‐ свећа личних карактера, без броја и хесапа; светлост царских и  народних задужбина, крстатих‐барјака, гусларских песама ‐ свеће, што осветљавају  правду Божију и крепе срца народна надом у Бога. Без свега овога име Србин ‐ било би  празно, а са свим овим српско национално име добија библијски садржај и религиозни  ореол. За ове свеће зна народ Српски. Осветљен и загрејан тим красним лучама Српски  народ је и могао принети једну без мало самоубилачку жртву у последњим напорима  својим пре десетину година, да измоли од Бога и извојује од људи ову слободу, коју ви  данас радосним венцима украшавате и уједињеним слављем прослављате.  Но занети бујицом ваше слободарске радости немојте заборавити, да потпуна  слобода није у рату и ратом добијена. Добијена је само спољашна слобода, слобода од  спољашних непријатеља, од туђинских завојевача. Остаје још да се задобије слобода  унутрашња, морална. Јер сама спољашња слобода има и своје опасности не мање од  опасности у ропству. Ако је у ропству народно дрво било угрожено од секире туђинске,  у слободи је оно угрожено од црви порока и неморала. Ако је у ропству непријатељ  ломио карактере насиљем, у слободи пороци ломе карактере миловањем. Зато је 

потребно још једно ослобођење, унутарње ‐ морално, ослобођење од тираније ропских  навика, ослобођење од страсти и греха, од мржње, од злобе, од лености, од себичности,  од гордости, од немилости и неблагодарности. Једном речју, треба задобити Христову  слободу, за коју апостол пише: "Стојте у слободи, којом вас Христос ослободи". Само и  једино од светлости и Крста Христовога слобода постаје златна. Отуда је у свести  народној златна слобода нераздвојна од Крста Часнога. Каквим се оружјем и каквом  борбом задобија ова драгоцена унутрашња слобода, томе вас је учила и учи вера ваша ‐  православна. И ви, нарочити ви с ове стране великог Дунава, који сте се у времену  недавног робовања неисказано много користили вером православном, треба да знате  користити се њоме и сада као слободни људи у слободној земљи својој. Онда вам је вера  пружала наду и утеху, крепост и истрајност, здруживала вас и братила вас, а сада треба  да вас опомиње, на дуг благодарности према Богу, да вас упућује поштеном раду и  чистом владању, да вас изобличава за грехе, који доводе слободу у опасност, да вас лечи  страхом Божијим, да вас кара и позива на покајање: речју, да од вас ствара слободне  људе по мислима и осећањима. Тако ће само наша спољашња слобода, добивши  потпору од унутрашње моралне слободе сваког појединца, моћи бити зајамчена и  очувана на дуго и дуго време. Тако ће се ублажити јад мајки за погинулим синовима,  олакшати бол сирочади, разведрити туга многобројних инвалида и осмислити  ратничка гробља, која су шира од Државе наше.  Буде ли друкчије, ратни мученици рећи ће нам прекорно при састанку у другом  свету: О недостојни, ми пре времена одосмо у смрт за слободу, коју ви животом вашим  упрљасте!  Да не буде тако.  Амин.                                     

Епископ Николај Д. Велимировић

ВЕРА СВЕТИХ КАТИХИЗИС ИСТОЧНЕ ПPABОCЛABHE ЦРКВЕ

Издање СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Умножено у Заводу за умножавање при Светом архијерејском синоду Београд, 7. јула бр. 5 у 5.000 примерака

УВOД О ХРИШЋАНСКОЈ ВЕРИ УОПШТЕ Шта је хришћанска вера? Хришћанска вера је Христово знање о најважнијим тајнама бића и живота, које знање људи могу примити само веровањем у Њега, а не својим сопственим напорима. Које су најважније тајне о бићу и животу о којима само Христос има право знање? To су: Тајна о невидљивим стварностима: о Богу, о анђелима, о људској души; Тајна о стварању света и његовом свршетку; Тајна о непрестаном Божјем вођењу човека и човечанства одређеном циљу, a пo Његовој премудрости и сили; Тајна о човековом греху и паду и о његовом спасењу кроз боговаплоћење; Тајна о царству Божјем као крајњем циљу човековог земаљског живота и о правом путу који води томе циљу, тј. о понашању човека према себи, према ближњем и према Богу. Тајна о васкрсењу из мртвих, о последњем суду и о вечном животу. Нису ли и неки други верски учитељи, мислиоци и философи покушавали да објасне ове тајне? Јесу многи од њих. Али то су чинили само својим ограниченим људским снагама, размишљањем и упорним студирањем о свету и људској природи. Сви су се њихови покушаји свршавали претпоставкама и различитим теоријама чисто супротним једна другој. У чему се онда састоји преимућство Христовог знања над њиховим? У преимућству Христа као очевица. Он сведочи: „Ја говорим што сам видео" (Јован VIII, 38), и опет: „Нико није узишао на небо осим онога који је сишао с неба, Син Човечји који је на небу" (Јован III, 13). Верским учитељима свога времена, Он је рекао: „Ви сте одоздо, a ja сам одозго; ви сте од овог света, a ja нисам од овога света" (Јован VIII, 23). Старешини израиљском је рекао: „3аиста, заиста ти кажем: говорим оно што знам и сведочим оно што сам видео" (Јован III, 11). И опет: „Ја сам хлеб (живота) који је сишао с неба" (Јован VI, 41). И много другог из те

области Он је говорио ауторитетом једног очевица о свим тајнама неба и земље, тако да су се људи дивили Његовој науци, јер „никад човек није тако говорио као овај човек" (Јован VII, 46). Заиста, и у свакидашњем животу ми више верујемо очевицу него неком теоретичару или философу. Али постојали су и други верски учитељи који су тврдили да су своје учење примили од појединих анђела. И анђели су очевици великих тајни. Шта да мислимо о томе? Тачно је да је понекад Бог слао своје анђеле појединим људима да их науче и да руководе њима. Али чешће су људи доживљавали лажна виђења, тј. зле духове приказане у облику анђела. Поред тога, Христов случај је сасвим друкчији. Њега нису учили нити Њиме руководили анђели. Напротив, Он је заповедао анђелским војскама и изгонио зле духове из људи. Анђели су My служили, а демони су стрепили пред Њим. Треба ли у овом случају да мислимо да је хришћанска религија изнад свих осталих религија у свету? Хришћанска вера се не би могла ни упоређивати с другим религијама, и, строго говорећи, не би ни требало називати је ,,религијом" у паганском смислу ове речи. Јер, она није једна религија међу другим религијама, она је ВЕРА У ХРИСТА И ХРИСТОВО ОТКРИВЕЊЕ. Она је лично, јединствено и потпуно откривење Бога људима ради њиховог просвећења и спасења. Друго откривење од Бога више неће бити дато, и поред Исуса Христа други Месија не може бити очекиван све до краја света. Шта онда треба да мислимо о неким савременим покушајима да се хришћанска вера изједначи са свим осталим религијама? Ти су покушаји погрешни и то је опасан експеримент. Јер „Бог се не да ружити" (Гал. VI, 7), нити се крв Сина Божјег може изједначити с мастилом књижевника. Иако смо ми као чланови старе Источне цркве снисходљиви према сваком људском бићу, нама је строго забрањено да упоређујемо од Бога нам предану откривену истину са религијама и философијама које су створили људи. Којим средствима да се боримо против покушаја таквог изједначавања? У првом реду продубљивањем нашег знања о нашој православној вери, практиковањем вере у свакидашњем животу, удубљивањем у њу, као што научник продубљује откривену чињеницу. Друго, племенитим и мудрим напорима — никада силом — да се људи уздижу од нижих и најнижих ступњева веровања према висини наше савремене вере, уместо да се савршено спушта и меша с несавршеним ради неке погодности. Зашто нашу веру зовемо живом вером? Стога што су ВЕРА и ЖИВОТ неодвојиво спојени као узрок и последица. Господ Исус је рекао: „Ко верује Сина (Божјега) има живот вечни, а ко не верује Сина неће видети живота, него гнев Божји остаје на њему" (Јов. III. 36). Такође je peчено: „Праведник ће живети од вере". (Јевр. X, 38).

ГЛАВА I ПОРЕКЛО И ИЗВОРИ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ Где је порекло наше православне вере? У Божјем откривењу. Из којих извора можемо доћи до сазнања о вери или о Божјем откривењу? Из два извора: Светог писма и Светог предања. 1. СВЕТО ПИСМО Шта је Свето писмо? Збирка светих књига Старог и Новог завета зове се Свето писмо или Библија. Зашто се зове Свето писмо? Зато што је најсветији Бог наш надахнуо и руководио светим људима у писању ових књига, a c циљем да нас научи светом животу. Шта значи реч Библија? To je грчка реч и значи: Књиге. Али ова реч није овде употребљена у смислу скупа. већ у смислу квалитета, тј. значење се не односи на много књига, већ на књиге над књигама, на врхунац пирамиде свих књига у свету. А) КЊИГЕ СТАРОГ ЗАВЕТА Како се деле књиге Старог Завета? На четири групе: законске, историјске, поучне или моралне и пророчке. Које су законске књиге Старог завета? To cy пет књига Мојсијевих, тј.: 1. Постање — књига о стварању, 2. Излазак — књига о исељењу, 3. Левитска — књига о свештенству и приношењу жртава, 4. Бројеви — књига о бројевима, и 5. Поновљени закони — књига поновљених закона. Чему нас учи књига Постања? У првом реду, учи нас о Божјем свемогућству и премудрости у стварању света Његовом стваралачком Речи; друго, о Његовој величанственој љубави у стварању човека по својој слици; треће, о Божјој савршеној правди приликом изгнања из Раја наших прародитеља Адама и Еве, који се, наведени од Сатане, незахвално окренуше од свог Творца своме Упропаститељу. Због тога je и тада je дошло до трагедије људског рода. Чему нас уче законске књиге Старог завета? Уче нас како je Бог учио људе помоћу неминовног закона Правде да се припреме за усвајање закона Љубави кроз Христа Спаситеља. Које cy историјске књиге Старог завета? Књига Исуса Навина, Књига о судијама, Четири књиге о царевима, Две књиге дневника,

Књига Јездрина, Књига Немијина, и Књига о Јестири. Чему се учимо из ових историјских књига? Учимо о активном учешћу Божјем у свим. значајнијим догађајима с добронамерним циљем да помоћу закона лечи изопачену људску природу, да одврати људе од сатанских сплетки идолопоклонства и да их врати к Себи, једином истинитом и човекољубивом Богу. Које су поучне или моралне књиге Старог завета? Књига Књига Књига Књига Књига

о Јову, псалама, прича Соломонових, Проповедникова, Песма над песмама.

Чему се учимо из ових поучних или моралних књига? Учимо како да сретамо свакидашње догађаје и ка-ко да се понашамо у свим животним променама a да не изгубимо из вида Господа Бога нашега и Његов закон. Које су пророчке књиге Старог завета? To cy: Књиге четворице великих пророка: Исаије, Јеремије, Језекиља, и Данила, и Књиге дванаесторице малих пророка: Осије, Јоиља, Амоса, Авдије, Јоне, Михеја, Наума, Авакума, Софоније, Агеја, Захарије, и Малахије. Друге књиге које се употребљавају у Цркви cy: Мудрости Соломонове и Мудрости Сирахове. Да ли је ова подела библијских књига Старог завета строго одређена? He. Има добар део историје у законским и пророчким књигама, као и пророштава у прве две. П с а л м и имају посебно место међу свим осталим књигама. Иако се они обично стављају у ред поучних или моралних књига, они cy пуни пророштава која се односе на Христа. Изнад свега, Псалтир је највећи молитвеник у целој Библији. Б) КЊИГЕ НОВОГ ЗАВЕТА Колико има књига у Новом завету? Нови завет је практично једна књига, јер се односи на један централни предмет од прве до последње стране.

Који је то централни предмет? To je једна изузетна личност, тј. наш Господ и Спаситељ Исус Христос. Од колико се мањих књига састоји велика књига Новог завета? Од двадесет и седам књига. Да ли се свака од њих може назвати књигом? Може, према важности, а не према обиму. Међу њима cy и неке посланице апостола које садрже само једну штампану страницу. Које су књиге Новог завета? To cy: 1. Четири Јеванђеља: од св. Матеја, од св. Марка, од св. Луке и од св. Јована; 2. Дела апостолска; 3. Седам Саборних посланица: од св. Јакова — 1, од св. Петра — 2, од св. Јована — 3 и од св. Јуде — 1; 4. Четрнаест посебних посланица св. Павла и 5. Откривење или Апокалипсис св. Јована Богослова. Шта значи реч Јеванђеље? Јеванђеље је превод грчке речи ЕВАНГЕЛИОН. — Евангелион значи д о б р а в е с т или блага вест. Зашто је то названо тако? По личности Исуса Христа, који је САВРШЕНА ДОБРОТА и САВРШЕНА НОВ ИНА у људској историји. Ко је први употребио ову реч Евангелион у Новом завету? Сам Господ Исус, који је рекао људима у првој својој беседи: „Покајте се и верујте јеванђеље" (Марко 1, 15). Шта сазнајемо из четверојеванђеља?

Сазнајемо да cy се испунила сва обећања која је Бог дао људима у Старом завету и да cy се сва пророштва од Адама па надаље испунила у лицу Исуса Христа. Чему нас још учи? Учи нас, с једне стране, о савршеном карактеру Исуса Христа, далеко савршенијем него што ико од нас може да замисли, о Његовој племенитости и савршеној љубави према људима, о Његовој готовости да опрости и помогне, о Његовој понизности и спољном сиромаштву, о Његовом жртвовању и страдању ради људи; и, с друге стране, о Његовом савршеном Божанству, о Његовом надприродном рођењу, натприродним делима, натприродној премудрости, сили и љубави, о Његовом натприродном васкрсењу и натприродном вазнесењу. Чему још? Укратко, из јеванђеља се учимо сазнању свих основних истина о нашем Спаситељу и спасењу.

Како бисмо могли онда назвати јеванђеља у упоређењу с осталим књигама Новог завета? Могли бисмо их назвати: Књиге основних истина. Чему се учимо из дела Апостолских и посланица? Учимо се о силаску Светога Духа на апостоле, о непрестаној делатности апостола у проповедању Јевађеља о Христу, организовању Цркве, чињењу чуда у име Исуса Христа, и, такође, учимо се о животу првих хришћана и хришћанских општина. Како бисмо могли јеванђељима?

онда

назвати

књигу

Дела

апостолских

у

поређењу

с

Могли бисмо је назвати ПРИМЕНА основних истина садржаних у јеванђељима. Шта учимо из апостолских посланица? Учимо се објашњењу основних истина садржаних у јеванђељима. Како би онда требало назвати ове посланице у поређењу с јеванђељима? Требало би их звати: Књиге ОБЈАШЊЕЊА основних Христових истина. Шта учимо из књиге Откривења св. апостола Јована Богослова? Учимо о тешкој борби Цркве против свих звери света и пакла и о крајњем триумфу Христа, Јагњета Божјег, над свим тим зверским силама таме. Како би требало онда назвати књигу Откривења у поређењу с Јеванђељима? Требало би је назвати: Књига о крајњој ПОБЕДИ основних истина садржаних у јеванђељима НА КРАЈУ СВЕТСКЕ ДРАМЕ у којој је главни јунак од почетка био Исус Христос, наш Господ и Спаситељ. 2. СВЕТО ПРЕДАЊЕ Шта је Свето предање? То су сва она духовна блага која смо наследили од наших светих предака, а која су у савршеној хармонији са Светим писмом и која нам помажу да правилно разумемо Свето писмо. Шта је старије: Свето писмо или Свето предање? Свето предање. Шта је обимније? Свето предање. Свети Јован Јеванђелист потврђује ово говорећи: „А има и много друго што учини Исус, које када би се редом пописало, мислим, ни у сами свет не би могле стати написане књиге” (Јн. XXI, 25) Шта нарочито обухвата Свето предање? Свето предање обухвата: 1. Кратка излагања и формулисања нашег православног веровања; 2. Учење о седам светих тајана, као и чинове како се оне врше; 3. Апостолска правила (каноне); 4. Правила (каноне) седам васељенских сабора, који су држани у: I Никеји 325. г. са 318 светих отаца, II Цариграду 381. г. са 150 светих отаца,

III Ефесу 431. г. са 200 светих отаца. IV Халкидону 451. г. са 630 светих отаца, V Цариграду 553. г. са 160 светих отаца, VI Цариграду 680. г. са 170 светих отаца, и у VII Никеји 787. г. са 367 светих отаца (На ових седам васељенских сабора, учествовало је, дакле, укупно око 2.000 представника хри-шћанске цркве из целог света); 5. Канони и правила неколико помесних синода или сабора; 6. Правила о црквеној дисциплини св. Василија Великог и других светитеља; 7. Списи светих отаца Цркве; 8. Литургије и друга црквена богослужења; 9. Житија хришћанских светитеља и мученика; 10. Побожни обичаји, знамења и символи као изрази наше вере, наде и љубави. Може ли се одвојити Свето предање од Светог писма? He, они су неодвојиви. Јер у светлости Светог предања ми правилно разумемо Свето писмо и у светлости Светог писма ценимо и волимо Свето предање. Какве би биле последице ако би се ово двоје једно од другог одвојило? Рђаве последице оваквог одвајања дошле су до изражаја као: погрешна тумачења Светог писма, неспоразуми, јереси, шизме, и, на крају, цепање у васељенској Цркви. Ко је позван да чува текст Светог писма и чистоћу Светог предања да не буду искварени? ЦРКВА, која је, по апостолским речима, „стуб и тврђава истине" (I Тим. III, 15). У првом реду то је дужност црквене јерархије.

ГЛАВА II ХРИШЋАНСКО ПРАВОСЛАВНО ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ Шта је то хришћанско православно вероисповедање? To су најкраће изложене истине хришћанске вере у вероисповедању православне цркве. Ово вероисповедање се такође зове и СИМВOЛ ВЕРЕ.

Источне

Да ли постоји само један образац вероисповедања? Постоји неколико, као: Апостолски символ, Символ св. Атанасија Великог и св. Григорија Неокесаријског. Али, ниже изложени символ, најчешће употребљавани у Православној цркви, састављен је на два васељенска сабора, у Никеји (325. г.) и у Цариграду (381. г.). Из чега је састављен тај символ? Он се састоји од следећих дванаест чланова: 1. Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог; 2. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова. Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносушног са Оцем, кроз кога је све постало; 3. Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек; 4. И који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и погребен; 5. И који је васкрсао у трећи дан по Писму; 6. И који се узнео на небеса и седи с десне стране Оца; 7. И који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, чијем Царству неће бити краја; 8. И у Духа Светога, Господа животворног, који од Оца исходи, коме се са Оцем и Сином заједно клања, и заједно се слави, који је говорио кроз пророке. 9. У једну, свету, васељенску и апостолску Цркву. 10. Исповедам једно крштење за опроштење грехова. 11. Чекам васкрсење мртвих. 12. И живот будућег века. Амин. Тумачење символа вере ПРВИ ЧЛАН СИМВОЛА ВЕРЕ Како гласи први члан символа вере? ,,Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог" Зашто верујемо у једнога Бога? Зато што је само један Бог истинити Бог. Каква је природа Божја? Бог је дух, неограничен, непроменљив, недостижан, вечан, беспочетан и бескрајан.

Која су битна Божја својства? Бог је савршено свет, савршено добар, савршено праведан, савршено истинит, савршено слободан, премудар, свемогућ, премилостив, свудаприсутан, свезнајући и сам себи довољан. Зашто Бога зовемо — Оцем? Зато што је он Отац Исуса Христа, свог јединородног Сина, а тако исто и свих оних који, препорођени кроз Исуса Христа, постају Његова деца. Зашто Бога називамо — Творцем? Зато што је Он створио све видљиво и невидљиво Својом силом и премудрошћу, и ништа није постало нити постоји без Њега. Он је Творац и Сведржитељ. Шта се подразумева под небом? Анђели, који су невидљиви духови и којих има безброј. Да ли су анђели слични људима? Да. Као и људи, анђели су личности с разумом, осећањем, снагом и личним именом. Као и људи они налазе своје блаженство у Богу. По чему се анђели разликују од људи? Анђели су бестелесни и бесмртни. Ко су анђели чувари? To cy они анђели који су задужени да чувају и штите поједине људе. Сам Христос је ово потврдио речима: ,,Гледајте да не презрете ни једнога од ових малих, јер вам кажем да анђели њихови на небесима једнако гледају лицем Оца мога небескога" (Мат. XVIII, 10.). Да ли cy сви анђели једнаки? Сви анђели cy исте природе, али се разликују у слави, сили и делатности. Постоји девет анђелских чинова: Престоли, Херувими и Серафими, Господства, Силе, Власти, Начела, Арханђели и Анђели. Да ли се анђели у Библији називају и неким другим именом? Да, врло често се зову „Небеске војске", „Војске Господње" Зашто се називају таквим војним именима? Зато што су они божанска борбена сила против злих духова, који су против Бога и који нападају људе. Шта су зли духови? To cy негдашњи анђели, који су отпали од Бога и постали непријатељи и Бога и људи. Како се још друкчије називају зли духови? Ђаволи. Шта то име значи? Клеветник, или опадач. Јер ђаволи непрестано клеветају и опадају Бога и људе.

На која зла дела ђаволи непрестано наводе људе? На све грешне жудње и рђава дела која се противе закону Божјем, а углавном на мржњу, лаж и насиље. Као што је Господ Исус рекао Јеврејима, Својим прогонитељима: ,,Ваш отац је ђаво, и сласти оца свога хоћете да чините. Он је крвник људски од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему. Када говори лаж, своје говори, јер је лажљивац и отац лажи" (ЈОВ. VIII, 44). Како можемо знати да су поједини људи заведени од ђавола? По њиховој мржњи према Богу и људима и по преварама и насиљу. Чијег се имена ђаволи највише плаше? Имена Господа нашег Исуса Христа. Чије име највише мрзе безбожници? Име Господа нашега Исуса Христа. ДРУГИ ЧЛАН СИМВОЛА ВЕРЕ Који је други члан Символа вере? ,,И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова. Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносушног са Оцем, кроз кога је све постало." Шта значи име Исус Христос? ИСУС значи СПАСИТЕЉ, јер је Он дошао да спасе људе од Сатане, греха и смрти. ХРИСТОС значи ПОМАЗАНИК (Цар, Свештеник, Пророк). Како је Исус Христос — Син Божји? Он је једини Син Бога Оца, који је рођен, а није створен. Да ли постоји велика разлика између „рођен" и „створен"? Да, врло велика. Као што човек даје рођење детету, које је истог бића с њим, али ствара и друге направе, које нису истог бића с њим, тако Бог рађа Свог Сина од вечности из Свог сопственог бића, a створио је и безброј бића и ствари које нису исте суштине с Њим. Зашто је назван Светлост од Светлости? Стога што је Његов Отац вечна Светлост мудрости и љубави, па је логично да је Син Таквог Оца Светлост од Светлости. Зашто се Он назива Бог истинити од истинитог Бога? Из истог разлога. Тако је чак и у природи овог света; на пример, ко се роди од човека можемо га назвати ,,истинити човек од истинитог човека", пошто је син увек и свугде истог бића као што су и његови родитељи. Тако је и наш Господ Исус Христос, пошто је Син Божји, заиста истинити Бог од истинитог Бога, као што је и сам рекао: „Ја и Отац смо једно" (Јован Х, 30). Зашто кажемо: „Кроз кога је све постало"? Зато што је Бог кроз Сина створио све ствари које су створене на небу и на земљи. Као што се потврђује у Библији: ,,Све је кроз Њега постало и без Њега ништа није постало што је постало" (Јован I, 3).

ТРЕЋИ ЧЛАН СИМВОЛА ВЕРЕ Који је трећи члан Символа вере? ,,Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек". Због чега је Син Божји, Исус Христос, сишао с неба, тј. из своје вечне славе и блаженства у овај свет страдања? Ради људи и ради њиховог спасења. Шта је било узрок да Он сиђе с неба? Шта Га је покренуло? Његово милосрђе и неизмерна љубав према људима. Да ли је Он дошао ради свих људи? Да, Он је дошао да пружи спасење свима људима. Али су се спасли само они који су поверовали у Њега и који су на Његову љубав одговорили својом љубављу. Шта значи: Оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве? Оваплоћен значи обучен у тело или отеловљен. Пресвета Дјева Марија зачела Га је, не на природан начин, већ натприродно, силом Светога Духа. Како је било могуће да Дјева роди Сина безбрачно? Свемогућем Богу је све могуће. Својом силом Он је створио у почетку првог човека и жену, Адама и Еву. Исто тако Својом силом Он је учинио да Дјева Марија зачне Исуса Христа, истинитог Човека и истинитог Бога. У чему је Исус Христос као и остали људи? Он је имао људско тело и људску душу као сваки други човек, изузев греха. Он је био савршен човек, без греха и порока. У чему се разликује Исус Христос од свих других људи у историји? Сједињењем двеју природа, божанске и човечанске, у једној личности. Људи су људи, а он је био Богочовек. Зашто зовемо Дјеву Марију Мајком Божјом, Богородицом? Стога што су две природе нашег Спаситеља, божанска и човечанска, биле сједињене приликом зачећа. Тако су Бог и човек истовремено од ње рођени у једној личности. Зашто Богородицу зовемо Приснодјевом? Зато што је она била дјева пре рођења, за врем.е рођења а исто тако и по рођењу Исуса Христа; она је остала Дјева заувек. Да ли Православна црква поштује Богородицу као Свету? Да, она је поштује више од свих других светих, више чак и од анђела, јер је била изабрана од Бога за средство људског спасења кроз рођење Спаситеља света. Зашто Христа зовемо Спаситељем? Зато што је дошао с неба да спасе људе од Сатане, греха и смрти. Јер, Сатана је проузроковао грех, а из греха је дошла смрт. Када се догодио први грех? У Рају, када су Адам и Ева устали против Бога и покорили се Сатани.

Какве везе имају остали људи с Адамовим грехом? Сви су они наследили тај грех од својих првих предака. Исто као што и ми наслеђујемо неке болести од својих родитеља, тако смо исто наследили грех од прародитеља људског рода. Да ли је био само овај једини грех због кога је Христос дошао да спасе људе? He. TOM првом греху додато је безброј других грехова, тако да су у дугом низу људи потпуно пали под власт Сатане. Зашто Бог није подигао неког великог човека — генија — да сврши дело Христово и тако да поштеди свог вечног Сина? Зато што су сви људи били грешни и смртни, чак и највећи и најбољи. Цео свет је лежао у греху. Сатана и смрт владали су у свету докле није сишао с неба једини могући Спаситељ, јачи од Сатане, безгрешан и бесмртан, који је донео људском роду ослобођење и спасење. ЧЕТВРТИ ЧЛАН СИМВОЛА ВЕРЕ Како гласи четврти члан Символа вере? ,,И који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и погребен". Ко су били тужиоци Исуса Христа? Јеврејски свештеници и фарисеји, који су завидели Исусу Христу што је чинио велика чуда, која они нису могли да чине, и што је народ био више уз Њега него уз њих. Ко је био судија који је осудио Исуса на смрт? Понтије Пилат, римски намесник у Палестини, као представник римског императора. Зашто је нарочито поменуто име Понтија Пилата? Да се историјски потврди смрт Исуса Христа, исто као што је у јеванђелској причи о Његовом рођењу био поменут император Август. За који је грех или злочин Пилат осудио Исуса на смрт? Ни за један. Лично је Пилат тврдио пред јеврејским свештеницима и народом говорећи: „Ја на овом човеку не налазим никакве кривице", и поновио: „Будући да сам га испитао пред вама, нисам нашао ниједне кривице на њему"; и такође и трећи пут им је рекао: „Какво је зло Он учинио? Није учинио ништа да буде осуђен на смрт". Али плашећи се Јевреја, он га је предао да буде разапет (упореди: Лука XXIII, 4 и 15; Јован XVIII, 38 и XIX, 4 и 6). Како је правда Божја дозволила да Исус умре тако свирепом смрћу будући потпуно невин? Он није умро за свој грех, већ за наше грехе. Вечна правда Божја је тражила једну такву невину и неоцењиву жртву за Адамов грех и за наше грехе. Да ли је постојао разлог за једну такву огромну жртву? Да. Таквом жртвом Бог је показао Своју неограни-чену љубав према људима. „Он (Бог) је волео нас и послао Сина Свога да очисти грехе наше" (I ЈОВ. IV, 10). Зашто Исуса Христа зовемо искупитељем? Зато што нас је искупио од греха и смрти Својим страдањем и крсном смрћу.

Будући да је бесмртни Бог, како је могао умрети? Он није умро као Бог, већ као човек. Нити је икада његово Божанство и његова душа окусила смрт. У чему се састоји јединствена величанственост Христове жртве? Прво, у Његовој савршеној невиности; друго, у Његовој безграничној љубави према људима и Његовој послушности Оцу; и треће, у Његовој доброј вољи да умре за грешнике да би их спасао. ПЕТИ ЧЛАН СИМВОЛА ВЕРЕ Како гласи пети члан Символа вере? „И који је васкрсао трећи дан по Писму". Који је догађај био највећа Христова победа? Његово васкрсење из мртвих. Шта је изнад свега потврдило Његово свемоћно Божанство? Опет, Његово васкрсење. Који је догађај потврдио Христову победу над Сатаном? Његов силазак у Ад. Шта је то Ад? Царство таме доњега света где Сатана држи власт смрти. Христос је „могао смрћу да сатре онога који има државу смрти, то јест, ђавола" (Јевр. II, 14). Шта је Христос радио у Аду? Својим силаском у Ад Он је учинио да Сатана задрхти и да побегне испред Његовог лица. Миријаде људских душа, које су тамо патиле, зарадовале су се Христовом силаску. Шта је Христос учинио за те људске душе? Он им је проповедао Своје Јеванђеље — Радосну вест — и потврдио Своју победу над Сатаном и над смрћу. И пошто га многи прихватише, били су спасени. Кога се дана догодило Христово васкрсење? Трећег дана после Његове смрти, тачно као што је Он много пута прорекао својим ученицима. Он је умро у Петак и васкрсао у Недељу. Који су били први сведоци Христова васкрсења? Стражари, којима је било наређено од стране Јевреја да чувају Његов гроб. Кога су они известили о Христовом васкрсењу? Јеврејске првосвештенике и старешине. Како су старешине и првосвештеници реаговали на овај извештај? Они су се уплашили и збунили, подмитили су стражаре „довољним новцем" и наредили им да иду и рашире причу да „ученици Његови дођоше ноћу и украдоше Га док смо ми спавали" (Мат. XXVIII, 13)

Ко је од Христових следбеника први дознао за Његово васкрсење? Код Његовог гроба анђели су рекли галилејским женама: ,,Што тражите живога међу мртвима? Није овде, него устаде" (Лука XXIV, 5). Да ли јe Христос несумњиво доказао своје васкрсење из мртвих и коме? Да, доказао је. Он се показао жив у телу својим ученицима и следбеницима, не једанпут, већ много пута у току 40 дана; као што је описано у јеванђељима, Делима апостолским, Посланицама апостола и у Откривењу. Шта је Христос радио у току 40 дана између свог вас-крсења и свог вазнесења на небо? Он је за то време поучавао своје ученике о најдубљим тајнама Царства Божјега (Дела ап. I, 3). Зашто је речено да је Христос васкрсао трећег дана „по Писму"? Зато што је о Његовом васкрсењу било проречено у Старом завету (пс. XVI, 9—10; Ис. III). Сам Христос је упоредио себе са пророком Јоном, говорећи: „Јер као што је Јона био у трбуху китовом три дана и три ноћи, тако ће бити и Син Човечји у срцу земље три дана и три ноћи" (Мат. XII, 40). И опет после Свог васкрсења Он је рекао апостолима: „Тако је писано и тако је требало да Христос пострада и и да устане из мртвих трећи дан" (Лука XXIV, 46). ШЕСТИ ЧЛАН СИМВОЛА ВЕРЕ Како гласи шести члан Символа вере? „И који се узнео на небеса и седи с десне стране Оца". Када се Господ узнео са земље на небо? Четрдесетог дана по свом васкрсењу. Како зовемо тај дан? Дан вазнесења. Са, ког места се Господ Исус вазнео на небо? Са Маслинске Горе. Који су били очевици Његовог вазнесења? Сви Његови верни ученици. Зашто се Господ вазнео на небо? Пошто је завршио своју службу људима, отишао је у Своје вечно боравиште. Да ли се Он узнео на небо са својим стварним људским телом? Да, са Својим правим људским телом, које је васкрсло из мртвих. Због чега се узнео видљиво, пред многим сведоцима? Да увери све који повероваше у Њега да ће се и они тако узнети на небо после општег васкрсења мртвих.

Шта значе речи: „Седи с десне стране Оца"? Исус Христос има са Оцем исто величанство, славу и власт. Пре Свог вазнесења, Он је ово потврдио пред својим ученицима говорећи: „Даде ми се свака власт на небу и на земљи" (Мат. XXVIII, 18). СЕДМИ ЧЛАН СИМВОЛА ВЕРЕ Како гласи седми члан Символа вере? ,,И који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, чијем Царству неће бити краја" О чему нас учи седми члан Символа вере? О другом доласку Христовом, о Његовом суду над живима и мртвима, и о крајњем остварењу Његовог вечног Царства небеског. Да ли ће се други долазак Христов разликовати од првог? Разликоваће се и биће сасвим друкчији. Његов први долазак је био у великој понизности с циљем да служи људима и да се жртвује за љих. Његов ће други долазак бити у величини и слави с циљем да суди људима, живима и мртвима. Како је он приказао свој други долазак? Он је рекао: „А када дође Син Човечји у слави својој и сви свети анђели с Њиме, онда ћe сести на престо славе своје. И сабраће се пред Њим сви народи, и разлучиће их између себе као што пастир разлучује овце од коза" (Мат. XXV,. 31—32). И после овога Он ће судити праведнима и неправеднима према њиховим делима. Постоји ли какав опис Његовог доласка? Постоји неколико. Нпр. св. ап. Павле тешећи оне који тугују за својим умрлим, каже: „Јер ћe сам Господ са заповешћу, с гласом арханђеловим, и с трубом Божјом сићи с неба, и мртви у Христу ће васкрснути најпре" (I Сол. IV, 16). Постоји ли још неко сведочење с неба о Његовомдругом доласку? Постоји. Приликом Његовог вазнесења појавила су се два анђела који су рекли апостолима: „Шта стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узе на небо, тако ће доћи као што видесте да иде на небо" (Дела ап. I, 11). Шта нам јe још откривено о последњем суду? Сам Христос је рекао да ће када опет дође у својој сили и слави „вратити тада свакоме по делима његовим" (Мат XVI, 27). Шта ће Он тада рећи верујућим и добрим? „Ходите благословени Оца мога, и наследите Царство које вам је припремљено од постања света" (Матеј XXV, 34). А шта ће рећи неверним и злим? „Идите од мене проклети, у вечни огањ, који је припремљен ђаволу и анђелима његовим" (Мат. XXV, 41). И шта ће бити на крају? Блажени ће отићи у вечни и блажени живот, а проклети на вечну казну.

Какав ће бити други долазак Господа? Изненада! ,,Као што муња излази од истока и показује се до запада, такав ће бити долазак Сина Човечјега", рекао је Он (Мат. XXIV, 27). Када ће бити његов други долазак, и последњи суд, и крај света? Није нам откривено о времену ових запањујућих догађаја. Само нас је наш Господ опоменуо да будемо увек спремни да Га сретнемо. „Будите", рекао је Он, „готови јер у који час не мислите доћи ће Син Човечји" (Мат. XXIV, 44). Како да се припремимо за овај страшни дан? Правим мишљењем, правим осећањем и праведним делима, према Његовој науци, према савету Цркве и примеру Његових светих. Да ли је Христос поменуо неке знаке о приближавању краја? Јесте. Он је поменуо ове знаке: ратови, револуције, земљотреси, буне, глад, куга, невоље, лажни учитељи, издајства, пораст мржње и опадање љубави, страховити призори, чудна знамења на небу, расуло међу народима и забуна, итд (види Мат. XXIV и Лука XXI). Да ли смо сигурни да ће Христос надвладати све ово? Сасвим сигурни. У свим овим невољама наш ће Господ Спаситељ имати пуни број спасених душа, као што је предвидео у почетку светске драме. Ниједан од оних који у Њега верују и призивају Његово име неће пропасти. ОСМИ ЧЛАН СИМВОЛА ВЕРЕ Како гласи осми члан Символа вере? „И у Духа Светога, Господа Животворног, који од Оца исходи, коме се са Оцем и Сином заједно клања, и заједно се слави, који је говорио кроз пророке". Зашто се Дух Свети назива Господом? Он се назива тако с истим правом као што се Господом назива Отац и Син. Да ли је онда Свети Дух Бог? Заиста јесте, Истинити Бог од Истинитог Бога, a не рађа се од Оца као Син већ од Оца исходи. Како онда можемо рећи да верујемо у једнога Бога? Ми стварно верујемо у једнога Бога о коме нам је највећу тајну открио Христос, a TO је тајна о апсолутној хармонији три божанска лица једног истог божанског бића. Стога ми говоримо о Тројичном Богу или о Тројици у јединици, о — ЈЕДНОМ Б0ГУ. Да ли је Бог открио себе у Старом завету као Свету Тројицу? He сасвим јасно. Исаија у свом виђењу чуо је серафиме који су певали Богу на престолу: „Свет, свет, свет је Господ над војскама" (Ис. VI, 3). Трипут поновљена реч „свет" одговара трима лицима у Богу. Види такође Постање I, 26. Зашто Бог није открио себе у Старом завету као Свету Тројицу? Као што човек не открива своје унутарње тајне слугама и странцима, већ својој деци, тако ни Бог није открио тајну Свога бића „туђим" људима који су били слуге и робови Закона, већ је задржао ово откривење за своју децу љубави Новог завета.

Колико је откривена Света Тројица у Новом завету? Само толико колико човек може носити докле је у телу. Арханђео Гаврило објавио је Пресветој Дјеви: „Дух Свети доћи ће на тебе и сила Највишега осениће те, зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји" (Лк. I 35). Тако су овде поменута сва Тројица: (СВЕТИ) ДУХ, (СВЕТИ) ОТАЦ и (СВЕТИ) СИН. Има ли који други пример? Има. Док се Исус крштавао у реци Јордану „отворило се небо и сиђе на Њега Дух Свети у телесноме облику као голуб, и чу се глас с неба говорећи: Ти си Син мој љубазни, ти си по мојој вољи" (Лк. III, 21—22) Има ли још? Св. Јован Јеванђелист јасно каже: „Јер су тројица што сведоче на небу: Отац, Реч и Свети Дух; и ово троје је једно" (I Јн. V, 7). Изразом „Реч", ап. Јован означава Сина као што се види из Његовог Јеванђеља (I,14). Има ли још који? Господ Исус је наредио својим ученицима: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца, и Сина и Светога Духа" (Мат. XXVIII, 19). Зашто се Свети Дух назива „Животворним"? Зато што нема стварног живота без Духа Светога, ни на небу, ни на земљи. Зашто само Православна црква учи да Свети Дух „исходи од Оца", а не и од Сина, као што неправославни уче? Стога што Православна црква логички мисли да Бог о Себи зна боље него што људи знају о Њему. И наш Господ и Бог Исус Христос, Објавитељ свих божанских тајни, открио је својим ученицима о Светом Духу да Он само происходи од Оца говорећи: „Дух истине, који од Оца исходи, Он ће сведочити за мене" (Јн. XV, 26). Зашто је речено да је Дух Свети говорио кроз пророке? Зато што је то чињеница. Свети Петар пише: „Ниједно пророштво Писма не бива по своме казивању. Јер никад пророштво не би од човечје воље, него научени од Светога Духа говорише свети Божји људи" (II Петар. I, 20—21). Нису ли и апостоли надахнути и покренути Духом светим? Свакако. Али ово није поменуто у Символу вере, јер овај факат није никада неко порицао. Поменути су само пророци, пошто су у оно време јеретици одрицали чињеницу да је. Стари завет писан надахнућем Духа Светога. Да ли се икада појављивао Дух Свети у неком видљивом облику? Он се појавио у облику голуба приликом Христовог крштења. Појавио се такође у облику „раздељених огњених језика" и сишао на апостоле на дан Духова, у педесети дан по Васкрсу. Да ли сваки хришћанин може имати у себи Духа Светога? Да, према прекорним Христовим речима: „Ако ви, будући зли, умете добре даре даривати деци вашој, колико ће више Отац Небески дати Духа Светога онима који ишту у Њега" (Лк. XI, 13). Св. ап. Павле је писао: „Не знате да сте храм Божји и да Дух Божји живи у вама" (I Кор. III. 16).

Какве дарове добијамо примањем Духа Светога? Све могуће добре дарове, као: мудрост, разумевање, разборитост, знање, страх Божји, храброст, скромност, чистоту, светост и друге. Како да се удостојимо Духа Светога и Његових дарова? Кроз строгу контролу свог срца и језика; кроз молитву и љубав и кроз свете тајне. ДЕВЕТИ ЧЛАН СИМВОЛА ВЕРЕ Како гласи девети члан Символа вере? „У једну, свету, васељенску и апостолску Цркву" Шта је Црква? To је изузетна заједница у људској историји. Јер, то је Божја породица створена речју и крвљу Исуса Христа, а руковођена и надахнута Богом Духом Светим. Шта је Христос рекао о Цркви? Он је рекао: „Сазидаћу Цркву своју и врата паклена је неће надвладати" (Мат. XVI, 18). Ко је глава Цркве? Вечито живи Христос, који је рекао: „И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века, амин" (Мат. XXVIII, 20). И св. апостол Павле је говорио о томе - како је Отац Небески прославио Свога Сина Исуса Христа „и дао My да буде глава Цркве... која је тело Његово" (Еф. I, 22—23). Какав је однос између Христа и чланова Његове Цркве? Св. ап. Павле је ово јасно приказао речима: „А ви сте тело Христово и удови појединачно" (I Кор. XII, 27) Ко су чланови Цркве? Сви они, мушки и женски, који су уједињени истом вером и надом, везани истим законом Божјим о љубави, освећени истим светим тајнама и које руководе законити епископи и свештеници. У чему се Црква разликује од свих других световних друштава и организација у погледу на чланство? Чланови Цркве су и умрли, што није случај ни у једној световној заједници. На који начин? Када чланови Цркве умру на земљи, одвајају се од својих тела, али не и од Цркве. Њихове душе одлазе у Небеску Цркву. Због тога постоје два крила Цркве: видљиво и невидљиво крило. Који су чланови видљиве Цркве? Сви они хришћани који живе у видљивим телима и који се боре за хришћанско савршенство.

Који су чланови невидљиве Цркве? Сви они хришћани који су умрли са вером у Христа за последњих деветнаест векова, укључујући овде и старозаветне праведнике које је Господ спасао приликом свог силаска у Ад. Да ли наши умрли родитељи, браћа, сестре, деца, рођаци и пријатељи припадају невидљивој Цркви? Свакако, под условом да су живели и умрли као хришћани. Која је Црква бројнија, видљива или невидљива? Невидљива је далеко бројнија. И тај број непрестано расте. Постоји ли веза између видљиве и невидљиве Цркве? Постоји. To ми зовемо заједницом светих. У чему се састоји заједница светих? У молитвама и делима милосрђа живих чланова за умрле с једне стране, и у молитвама и заузимању умрлих за живе с друге стране. Које су главне особине Христове Цркве? Христова Црква је једна, света, васељенска и апостолска. Зашто за Цркву кажемо да је једна? Зато што је она једно духовно тело с једном главом Исусом Христом, и с једним Духом Светим који борави у њој. Св. апостол говори о седмоструком јединству Цркве и каже: Ту је „једно тело, један Дух, једна нада, један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свих" (Еф. IV, 4—6). Шта се подразумева Православне цркве?

под

независношћу

појединих

цркава

у

крилу

источне

Оне су независне у употреби свог народног језика у извесној мери у спољном устројству, које је подложно Канонском праву. Иначе, оне су међузависне као чланови једног истог тела Христовог, као гране истог дрвета, које узимају храну из истог корена и кроз исте жиле. Које су данас независне цркве у Источној православној цркви? Цариградска црква, Јерусалимска, Александријска, Антиохијска, Грчка, Кипарска, Синајска, Српска, Бугарска, Руска, Румунска, Грузијска, Албанска, Пољска и Чехословачка. Да ли су оне једнаке међу собом? Оне су једнаке, због тога се и називају сестринским црквама. Руска и балканске цркве још зову Цариградску цркву Мајком Црквом, јер су примиле хришћанство из Цариграда. Која је највиша власт у Источној православној цркви? Васељенски сабор, који сачињавају представници свих независних сестринских цркава. Која јe највиша власт у помесним црквама? Патријарх, Митрополит или Архиепископ са Сабором епископа.

Може ли се човек спасти изван Цркве? He може, јер је Црква ризница Божје благодати без које се нико не може спасти, као рука одсечена од тела. Зашто се Црква назива светом? Зато што је она освећена светошћу њеног Оснивача, Исуса Христа, Његовим светим речима, делима, жртвом, и стога што је њен циљ да освети људе. И на крају што је она дала и стално даје велики број светих и много мученика. Шта је речено у Светом писму о светости Цркве? Ево једног примера: „Христос је заволео Цркву и себе предаде за њу, да је освети очистивши је купањем воденим и речју; да метне преда се славну Цркву, која нема мане ни мрље, или тако чега, него да буде света и без мане" (Еф. V. 25— 27). Да ли грешници који се налазе у Цркви прљају Цркву својим гресима? Грешници прљају себе, а не Цркву као целину, као што дим из димњака не може загадити целу атмосферу на земљи. Да ли Црква помаже грешницима да се поправе? Врло много. To и јесте врло важан задатак Цркве да чисти грешнике од њихових грехова и да их учини светим члановима свете Божје породице. Шта ради Црква са грешницима који упорно одбијају позив Цркве на покајање? Она их одсеца од свог тела као нечисте удове према Христовим. речима: „А ако ли не послуша ни Цркву, да ти буде као незнабожац" (Мат. XVIII, 17). Зашто се Црква зове васељенском? Зато што она није ограничена ни простором, ни временом, ни расом, ни језиком. Она се обраћа читавом човечанству. Васкрсли Господ је упутио своје апостоле: „Идите и научите све народе" ... (Мат. XXVIII, 19). Постоји ли још који разлог да се Црква назива васељенском? Још се зове ВАСЕЉЕНСКОМ и због тога што укључује у себе све истине и сва средства која су потребна за спасење сваке људске душе у свету Зашто се Црква зове апостолском? Због тога што су дух, учење и рад Христових апостола потпуно очувани у Цркви. Да ли Црква треба да се покорава апостолима у свему? У свему. Зашто? Зато што је Христос изабрао апостоле и дао им власт да говоре и раде у Његово име. Он је рекао: „А и ви ћете сведочити, јер сте од почетка са мном" (Јн. XV, 27). Да ли треба да слушамо апостоле као што слушамо Христа? Треба, јер је Он рекао апостолима: „Ко вас прима и мене прима" (Мат. X, 40). И још више, Он је осудио градове који не буду примили апостоле овим страшним речима: „Заиста вам кажем: лакше ће бити земљи Содомској и Гоморској у дан страшнога суда, него ли граду ономе" (Мат. X, 15).

Коју је особиту власт дао Господ својим апостолима? Да везују и разрешују. „Што год свежете на земљи, биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи, биће разрешено и на небу" (Мат. XVIII, 18); и такође у вези с овим: „Којима опростите грехе, опростиће им се, и којима задржите, задржаће им се" (Јн. ХХ, 23). Шта је то апостолско прејемство? Законита јерархија, тј. непрекинути ланац преношења благодати и власти у Цркви од апостола на епископе и од епископа на свештенике и ђаконе рукоположењем. Да ли је наша стара Источна црква верно сачувала апостолско прејемство? Јесте. Није ли срећа и част што смо рођени и одгајени у тој Цркви? Заиста јесте. Требало би да будемо захвални Богу и својим родитељима за ово. ДЕСЕТИ ЧЛАН СИМВОЛА ВЕРЕ Како гласи десети члан Символа вере? „Исповедам једно крштење за опроштење грехова". Шта је крштење? To је почетни свети чин, или света служба, кроз коју постајемо законити чланови Цркве. Колико је светих тајана у светој Православној цркви? Постоји седам светих тајана: 1. Крштење, 2. Миропомазање, 3. Причешће, 4. Покајање, 5. Свештенство, 6. Брак, и 7. Јелеосвећење. Зашто je само света тајна крштења поменута у Символу вере? Најпре зато, што кроз свету тајну крштења примамо благодат, као новорођена деца Божја, да будемо хришћани. Тек после овога дозвољено нам je да приступамо свим другим светим тајнама ради нашег духовног узрастања. Постоји ли још који разлог? Разлог je и то што су.у оно време, када je Символ вере био формулисан, постојали спорови између православних отаца Цркве и неких јеретика по питању свете тајне крштења, док о другим светим тајнама није било спорова. Зашто кажемо „једно" крштење? Зато што се света тајна крштења врши само једном над истим лицем и не може бити поновљена. Физички смо рођени само једном, тако и духовно можемо бити рођени само једном. Крштење je наше духовно рођење. ЈЕДАНАЕСТИ ЧЛАН СИМВОЛА ВЕРЕ Како гласи једанаести члан Символа вере? „Чекам васкрсење мртвих".

Шта значи то: „Васкрсење мртвих"? To значи да ће Бог Својом силом учинити бесмртним не само наше душе, већ и наша тела. И то значи да ће свака бесмртна душа бити према својим делима одевена у своје бесмртно тело? Постоји ли разлика међу телима? Постоји. Постоје природна тела и духовна тела (I Кор. XV, 44). Да ли ће мртви устати истим телима у којима су и сахрањени? He, јер она тела су пропадљива. Они ће васкрснути у духовним телима, која нису пропадљива. Како ће Бог васкрснути мртве? Својом речју, исто онако као што je створио свет Својом речју, исто онако као што je васкрсао једну умрлу девојку и умрлог младића и Лазара, својом речју. Исто ће се догодити и приликом општег васкрсења: „Мртви ће чути глас Сина Божјег и оживети" (Јн. V, 25). Шта ће се догодити са живима у моменту васкрсења мртвих? Њихова тела ће се изменити „у трен ока” у духовна тела, а према њиховим делима и карактеру. Када ће бити опште васкрсење? На крају света. када нађе Бог да је број спасених и изабраних испуњен. У каквом су стању душе мртвих до васкрсења? To је стање које претходи вечном блаженству или вечним мукама, према њиховим делима докле су били у телима на земљи. Којим судом је осуђена душа на привремено блаженство, односно на привремено мучење? Тзв. Посебним или Привременим судом. Када бива Посебан суд? Одмах после смрти личности. На коме се суду одређује вечно блаженство или вечна мука? На последњем општем суду, који ce зове и Страш ни суд. Када ће бити Последњи суд? На крају света, после васкрсења мртвих. Каква је разлика између Посебног и Последњег суда? На Посебном суду суди се само души једне личности, а на Општем последњем суду биће суђено заједно и души и телу. Зашто не би душе праведника одмах после одласка из овог живота уживале вечно блаженство у Небеском царству? Зато што оне чекају на све нас остале, на које оне нису изгубиле успомену и за које се увек и ватрено залажу.

Има ли још који разлог? Има. Оне чекају да буду сједињене са својим васкрслим телима, као и Христос. Мноштво људских бића разликоваће се од мноштва анђела у Царству небеском што ће бити у духовним телима, докле су анђели потпуно бестелесни. ДВАНАЕСТИ ЧЛАН СИМВОЛА ВЕРЕ Како гласи дванаести члан Символа вере? „И живот будућег века". Шта је то живот будућег века? To је живот који ће доћи после наше смрти и васкрсења. Какав ће бити живот праведника будућег века? Прави и пуни живот у присуству и заједно с Богом и са Божјом небеском породицом; живот кристалне чистоте и божанске славе, вечне светлости и радости. Шта је рекао Христос о праведницима у будућем веку? Он је рекао: „Тада ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свога" (Мат. XIII, 43). Да ли ће праведници имати исту славу и блаженство? Иако ће сви они уживати славу и блаженство, према речима апостола (II Кор. II, 4), они ће ce разликовати као што ce разликују сунце, месец и звезде једно од другог, као што је речено: „Друга је слава сунцу, а друга месецу, и друга слава звездама; јер ce звезда од звезде разликује у слави" (I Кор. XV, 41). Зашто не би Бог по свом неограниченом милосрђу спасао и упорне грешнике, злотворе и атеисте? Зато што они не желе да буду спасени. Они одбацују Божји позив, презиру крст Христов, противе се Божјем закону, гоне Цркву и оне који верују; једном речју, стају на страну Сатане против Бога и никада се не кају. „Они не вероваше истини, већ се радоваху неправди" (II Кор. II, 12). Могу ли се грешници покајати после смрти? He могу. Само у овом свету људи могу да бирају: или да буду добровољне слуге Христове, или Сатане. После смрти свако ће се придружити своме господару, кога је изабрао и следовао у своме животу. Господ Исус је рекао о својим слугама: „Где сам ја, онде и слуга мој нека буде" (Јн. XII, 26).

ГЛAВA III СЕДАМ СВЕТИХ ТАЈАНА Шта називамо светом тајном? Света тајна је видљива свештена радња, кроз коју невидљива спасавајућа сила, која се зове Божја благодат, преноси чудотворне дарове на оне који је примају. Шта је Божја благодат? Божја благодат, то су они Божји дарови, које Бог Отац даје кроз Светога Духа, а по заслугама Сина. Који су то дарови? Сви могући добри дарови који су неопходни за наше препорођење освећење и спасење. Да ли се спасавамо само Божјом благодаћу? Да, ако слободном вољом усвајамо Божју благодат вером, која се изражава кроз добра дела. Колико светих тајана има у Православној цркви? Има их седам: крштење, миропомазање, причешће, покајање, свештенство, брак и јелеосвећење. Које се свете тајне могу поновити, а које не могу? He могу се поновити: крштење, миропомазање и свештенство. Остале могу. СВЕТА ТАЈНА КРШТЕЊА Шта је света тајна крштења? To је света тајна којом се лице које се крсти чисти од свих грехова, и наслеђених и личних, и као новорођено дете Божје укључује се у. Цркву Христову. Која је најважнија радња у овој светој тајни? Трократно погружавање у воду у име Свсте Тројице: Оца. и Сина, и Светога Духа са одговарајућим молитвама свештеника. Чијом заповешћу сматрамо да је крштење неопходио за сваког члана Цркве? Христовом заповешћу: Прво, следујући Његовом сопственом примеру; Друго, држећи се Његове заповести коју је дао својим ученицима: „Идите, дакле. и научите све народе. крстећи их у име Оца, и Сина и Светога Духа" (Мат. XXVIII, 19). Треће, чувајући Његову строгу опомену: „...Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући v Царство Божје" (Јн. 111,5). Какво значење има трократно погружавање и вађење из воде лица које се крсти? Трократно погружавање означава смрт у гресима против Свете Тројице, а трократно излажење из воде означава живот у Светој Тројици. Које три ствари свештеник захтева од лица које секрсти? Одрицање од Сатане, покајање и право вероисповедање (Символ вере).

Када се крсте деца, вероисповедање?

ко

у

њихово

име

изговара

одрицање,

кајање

и

Кум, који јамчи у овом случају. Која је дужност кума? Да поучава, или да помаже поучавању у свим хришћанским истинама и васпитавању детета које је крштено. Какво се поштовање указује куму? Међу православнима, куму се указује велико поштовање као духовном оцу. Зашто је потребно да се деца крштавају? Прво, из бојазни да дете, ако умре некрштено, буде искључено из хришћанске породице и да се тако на Последњем суду појави међу незнабошцима. Друго, зато што су апостоли крштавали децу (Д. ап. X, 44; I Кор. I, 16). Треће, Господ Исус је много волео децу. Он је заповедио: „Пустите децу нека долазе к мени..." (о. X, 14) Како се сматрају родитељи који неодговорно дозволе да им деца умру некрштена? Као убице своје рођене деце. Шта треба да се ради ако нема свештеника, а дете је врло болесно? У тако озбиљном случају Црква дозвољава да сваки хришћанин, или хришћанка могу извршити крштење у најкраћем облику, тј. погружавањем детета у воду и изговарањем: „Крштава се слуга Божји (име) у име Оца, и Сина, и Светога Духа; Амин." Ако дете преживи, свештеник ће допунити крштење и извршити свету тајну миропомазања. СВЕТА ТАЈНА МИРОПОМАЗАЊА Шта је света тајна миропомазања? To је света тајна кроз коју крштено лице добија дарове Светога Духа у снази, мудрости и другим даровима који му помажу да чува праву веру и да живи светим животом. Како се врши ова тајна над крштеним лицима? Свештеник помазује поједине делове тела крштеног лица светим миром изговарајући речи: „Печат дара Духа Светога. Амин". Одакле су узете ове речи? Од светог апостола Павла, који је рекао: „А Бог који нас утврди с вама у Христу и помаза нас, који нас запечати и даде залог Духа у срца наша" (II Кор. I, 21—22). Зашто се најпре помазује чело? Да се освети разум и да размишља о Богу и Његовом закону. Зашто груди? Да се освети срце и да љуби Бога. Зашто очи? Да се освете и да виде Божје добро у сваком створењу.

Зашто уши? Да се освете и да слушају речи Божје. Зашто образи? Да се освете и изражавају радост због учињеног добра и стида због греха. Зашто уста? Да се освете с циљем да могу славити Господа Бога и да увек говоре истину и добро. Зашто руке? Да се освете да би увек чиниле добра и племенита дела пред Богом. Зашто ноге? Да се освете и да би ишле правим хришћанским путем који води у Царство Божје. Како бисмо то могли рећи укратко? Да се освети цео човек, и душа и тело, да буде свет као што је Бог свет. Да ли је правилно вршити свету тајну миропомаза-ња одмах после крштења? Правилно је према Светом писму и према Светом предању. јер крштење водом означава очишћење, а миропомазање означава освећење Духом Светим. Читајте ове одељке: I Јн. II, 20—27; II Кор. I 21—22; Дела ап. VII, 14—16. Једно од другога не треба одвајати (читајте такође књигу Изласка XXIX, 4—7). Да ли свету тајну миропомазања врши свештеник? Да, али не без учешћа епископа у њој. Епископи припремају и освећују свето миро, без кога свештеник не може свршити свету тајну миропомазања. Да ли је у Старом завету постојала пракса као праслика свете тајне миропомазања? Да. Стари цареви су били помазивани (I Самуилова X, 1; XVI, 13, Пс. LXXIX, 20). Сада су сви хришћани миропомазани, јер нас је Христос учинио да будемо „свештеници и цареви пред Богом Његовим Оцем" (Открив. I, 6). СВЕТА ТАЈНА ПРИЧЕШЋА Шта је света тајна причешћа? To је света тајна у којој побожни хришћани под видом хлеба и вина примају истинито тело и крв Господа нашег Исуса Христа. Ко je установио свету тајну причешћа? Господ наш Исус Христос пред својим ученицима на последњој вечери, уочи свога страдања и смрти. Како je Он установио ову свету тајну? To је описано у св. Јеванђељу: „И кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши га преломи га и даваше ученицима, говорећи: узмите, једите ово је тело моје. И узе чашу и давши хвалу даде им говорећи: пијте из ње сви; јер је ово крв моја новога завета која ће се пролити за многе ради отпуштања греха" (Мат. XXII, 26—28).

За време кога богослужења се у цркви припрема и прима света тајна причешћа? За време најважнијег црквеног богослужења, које се зове Света литургија. Зашто је света литургија најважнија од свих црквених богослужења? Зато што она приказује читаву драму Христова живота од Његовог рођења до Његовог вазнесења на небо. Који je најважнији моменат на светој литургији? Освећење хлеба и вина које врши епископ или свештеник. Зашто се ова света тајна врши непрестано у цркви? Зашто је Христос заповедио: „Ово чините за мој спомен" (Лк. XXII, 19). Зашто је потребно да се причешћујемо? Зато што од тога зависи наш вечни живот. Христос је рекао: „Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан" (Јн. VI, 54). Какве су последице непримања причешћа? У том случају смо у смртној опасности, јер је Господ рекао сасвим јасно: „Ако не једете тела Сина Човечјега и не пијете крви Његове, нећете имати живота у себи" (Јн. VI, 53). Како треба да се припремамо за свету тајну причешћа? Постом и молитвом, исповедањем својих грехова и опраштањем онима који су се о нас огрешили. Шта примамо кроз свету тајну причешћа?. Примамо самога живога Христа у себе, и тако сједињени с Њим, имамо вечни живот, према Његовим речима: „Ко једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему” (Јн. VI, 56). „Ко једе мене и он ћe живети мене ради" (Јн. VI, 57) Може ли се то објаснити неким упоређењем? Деца узимају млеко од својих мајки, које је у ствари материно тело и крв, али том храном тела расту. Слично ми у св. причешћу узимамо тело и крв Христову и том храном наше душе расту и сазревају. Шта би се још могло рећи о овој храни наших душа? Наша тела су од земље, стога се хране земаљском храном, али су наше душе од небеске суштине, стога се морају хранити небеском храном. И Христос је рекао за Себе: „Ово је хлеб који је сишао с неба" (Јн. VI, 58). Колико би пута требало да се причешћујемо? Најмање четири пута годишње (у току четири поста). Али је препоручљиво приступити св. причешћу што чешће, што је у зависности од приправности причесника. Особито је важно причешћивање у болести. Коју молитву треба да изговоримо пре примања свете тајне причешћа? „Верујем, Господе, и исповедам да си Ти заиста Христос, Син Бога живога, који си дошао у свет да спасеш грешнике од којих сам први ја. Још верујем да је ово истинито и пречисто тело Твоје и да је ова сама пречиста крв Твоја.

Стога Ти се молим: помилуј ме и опрости ми сагрешења моја, учињена хотимично или нехотимично, речју, делом, свесно и несвесно, и удостој ме да се без осуде причестим светим Тајнама Твојим за оп-роштење греха и за живот вечни" СВЕТА ТАЈНА ПОКАЈАЊА Шта је света тајна покајања? To је света тајна кроз коју се опраштају наши греси, ако се исповеде, и кроз коју добијамо измирење с Богом. Који се греси опраштају кроз свету тајну покајања, а који не? Сви греси које смо учинили после крштења и које смо исповедили свештенику и за које смо се покајали. Ипак не може бити опроштен наследни грех само покајањем без крштења. Такође неки смртни греси не могу бити опроштени „ни на овом, ни у будућем свету" према Христовим речима (Мат. XII 31). Шта је потребно за ову Свету Тајну? Исповедање грехова. пред свештеником, после кога свештеник чита молитве и у име Свете Тројице разрешава лице које се каје. Како знамо да су лицу које се каје греси опроштени? Знамо из Светог писма и Светог предања. Христос је опростио грехе покајнику, а исто су то чинили и апостоли. Из Светог предања знамо за многе примере грешника, који су се покајали за своје грехе, поправили се у животу и постали светитељи. Ко је дао власт епископима и свештеницима да опраштају грехове? Сам Господ Исус Христос, који је рекао својим апостолима: „Примите Духа Светога. Којима опростите грехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће се" (Јн. XX, 22—23). Ако је некоме ко се огрешио опроштено од стране онога о кога се огрешио, да ли је потребно да такав иде и код свештеника ради исповести? Препоручљиво је, јер сваки грех који смо нанели људима, нанели смо исто тако и Богу. Нема греха који не вређа Бога. Стога је потребно да идемо увек код Божјег свештеника ради исповести и опроштаја. С каквим духовним расположењем треба да идемо код свештеника на исповест? С искреним кајањем и скрушеним срцем; исто тако са осећањем праштања свима који су се о нас огрешили, и са одлуком да се покоравамо свештенику који врши исповест уколико наложи епитимију. Какву епитимију (казну) може свештеник да нам наложи? Различиту епитимију, према озбиљности наших грехова, нпр. да постимо, да се молимо, да дамо накнаду некоме кога смо оштетили, да чинимо дела милосрђа, или, чак, да не приступамо светој тајни причешћа за извесно време. Да ли треба да приступамо често светој тајни покајања? Што чешће то боље. Неопходно је исповедати се пре приступања светој тајни причешћа. Крајње је нужно у болести јер не знамо време своје смрти. Стога је потребно да буде.мо спремни, сасвим спремни да се сјединимо с небеском Божјом породицом, као покајана, ослобођена од греха и благословена деца Божја.

СВЕТА ТАЈНА СВЕШТЕНСТВА Шта је света тајна свештенства? То је света тајна у којој Дух Свети кроз полагање руку епископа даје благодат и право ономе који се рукополаже за епископа или свештеника да свршава остале свете тајне и да руководи верским животом људи. Колико има степена у светој тајни свештенства? Три степена: епископ, свештеник и ђакон. Каква је разлика у ова три степена свештенства? Епископ може да свршава. свих седам светих тајана, свештеник све осим св. тајне свештенства, а ђакон помаже епископу и свештенику, али сам не може свршавати ниједну од светих тајана. Који су нижи чинови у Православној цркви? Чтеци, ипођакони и ђаконисе. Ко рукополаже епископа? Два или више епископа. Ко рукополаже свештеника? Епископ. Чији су наследници епископи? Епископи су наследници апостола. Ко је установио у Цркви јерархију? Сам Господ Христос као први Првосвештеник (Јевр. V, 4—6). Он, као извор сваке власти и права у Његовој Цркви, дао је апостолима власт да уче, исцељују и опраштају грехе. Шта онда представља целину јерархије? Најпре Христос као вечни Првосвештеник и глава Цркве, онда од Њега апостоли, па од апостола епископи, и од епископа свештеници и ђакони. Зашто је неопходно полагање руку у овој светој тајни? To су најпре чинили апостоли (I Тим. IV, 14; V, 22.). Полагање руку у овој светој тајни преноси се на лице које се рукополаже духовна сила и тако се постиже законита веза црквене власти и свештенослужења Да ли може постојати црквена заједница, а да не признаје и да се не покорава епископу? He може постојати, јер се таква црквена заједница одељује од тела Васељенске православне цркве и лишава себе благодати Божје. Зашто зовемо свештеника „Оцем"? Зато што смо преко свештеника у светој тајни крштења препорођени у децу Божју; преко њих у светој тајни причешћа добијамо небеску храну (Христово тело и крв); у светој тајни покајања преко њих добијамо опроштење од својих грехова, a у осталим светим тајнама нарочите дарове Светог Духа. Поред тога, свештеници се за нас непрестано моле, уче нас, саветују, опомињу нас и нама руководе. Према томе, они су заиста наши духовни оци. Свакако они морају бити достојни тог имена и те велике службе.

СВЕТА ТАЈНА БРАКА Шта је света тајна брака? Света тајна брака или венчање је света тајна кроз коју Свети Дух сједињује у једно биће хришћана и хришћанку који пред свештеником непоколебљиво изјаве да ће се цео свој живот узајамно волети и једно другом бити верни, и који примају благослов за рађање и васпитање деце. Како је Бог благословио прву брачну заједницу? Господ Бог је у Рају благословио наше прародитеље Адама и Еву и рекао им: „Рађајте се, и множите се и напуните земљу" (Постање, I, 28). Какво је ово јединство мужа и жене у браку? To је нешто најближе од свих људских односа, јер је речено: „Човек ће оставити оца свога и матер своју, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело" (Постање, II, 24). Да ли je Господ Христос потврдио овај стари закон о браку? Да. Он je поновио исте речи Старога завета, и говорећи против развода брака, додао: „Што je Бог саставио, човек да не раставља" (Мат. XIX, 6). Да ли je Господ Христос осветио брак? Он је осветио брак Својим присуством на свадби у Кани Галилејској и претварањем на тој свадби воде у вино (Јн. II). Да ли је Он тиме дао дубљи смисао браку? Да, исто као што се вода променила у вино, тако се Његовим присуством телесна љубав мења у духовну љубав двеју душа. Да ли je Нови завет унео неку промену у погледу рађања деце? Рађање деце у прехришћанском времену имало је за циљ „напунити земљу", док хришћански брак има за циљ напунити Христову Цркву и на земљи и на небу, коначно — напунити Рај. Има ли хришћански брак неки дубљи символички значај? Има. Свети ап. Павле упоређује брачну везу мужа и жене с везом Христа и Његове Цркве: „Муж je глава жене као што je Христос глава Цркве". Као што човек и жена у браку постају једно, тако су једно и нераздвојни Христос и Његова Црква. СВЕТА ТАЈНА ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊА Шта је света тајна јелеосвећења? Света тајна јелеосвећења састоји се из молитава свештеника и помазивања болесника освећеним уљем, кроз које делује Божја благодат за оздрављење болесника. Шта овде значи болест? Обољење душе или тела. Како делује Божја благодат у овој светој тајни? Она лечи тело од његових немоћи и душу чисти од њених грехова.

Од ког се времена ова тајна вршила у Цркви? Од Христовог времена. По заповести Христовој апостоли су ишли да проповедају Јеванђеље, и, међу другим људима, „помазивали јелејем многе болеснике и лечили их" (Марко VI, 13). Како је пренесено вршење ове свете тајне на епископе и свештенике? Заповешћу апостола. Свети ап. Јаков пише сасвим јасно: „Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њима и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва ве ре помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ, и ако је грех учинио опростиће му се" (Јак. V, 14—15). Да ли се света тајна јелеосвећења врши само над тешким болесницима и онима који умиру? He, ова чудотворна света тајна врши се и над онима који су лакше болесни. УЧЕЊЕ ИСТОЧНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О СВЕТИМ ТАЈНАМА Скица седам тајана које обухватају и освећују свако људско биће ЦРКВА КАЖЕ: I. Крштење: очишћење људи од свих грехова (понирање), што се подудара са световним учењем о чистоћи II. Миропомазање: оснажење, просвећење Духом Светим, које се подудара са световним тражењем образовања и васпитања III. Причешће: Храњење душе Божјим хлебом и вином, које одговара физичкој потреби за исхраном IV. Брак: Самопредавање - суделовање, које одговара друштвеној. помоћи и размножавању V. Покајање: Самоосуда, прање сузама личних грехова, што одговара световном учењу о правди VI. Јелеосвећење: Лечење душе, које одговара медицинском лечењу; Болнице VII. Рукоположење („Свети чинови") управљање - руковођење ка Богу, што одговара потреби за поретком, влашћу и службом у друштвеном животу

СВЕТ КАЖЕ:

ВОДА

САЗНАЊЕ

ХРАНА

ДОБРОЧИНСТВО

ПРАВО

ЗДРАВЉЕ

ГЛАВА IV СТАРОЗАВЕТНИ БОЖЈИ ЗАКОН Постоје три Божја закона: Најстарији, Стари, и Нови или последњи. Најстарији Божји закон није био писан. Он је упечаћен у људска срца и савести, као што каже св. апостол Павле о незнабошцима, који иако „не имајући закона, сами од себе чине што је по закону; они не имајући закона сами су себи закон", наиме, „закон је написан у њиховим срцима, будући да им савест сведочи" (Рим. I, 19—20; II, 14—15). Овај најстарији написани закон је општи за све потомство Адамово. Он јe такође преношен усмено са генерације на генерацију преко праотаца и сачуван је као Свето предање кроз многе векове. Али непрестаним утицајем Сатане и због људске изопачености, овај основни и природни закон је ишчезавао из људских срца. Стога је Бог преко Мојсија, око петнаест векова пре Христа, предао писани закон. Овај писани закон зове се Старозаветни Божји закон. Ниједан од ова два закона није могао да спасе људски род од три главна зла: од Сатане, од греха и од смрти. Они су били само припремни закони за нови или последњи закон Божји. И овај нови и последњи закон Божји је дат преко Господа нашег Исуса Христа. Шта је Старозаветни Божји закон? To је закон који је Бог дао преко Мојсија на брду Синају написан на две камене таблице и који је садржавао десет заповести. Како гласе ових десет заповести? 1. Ја сам Господ Бог Твој; немој имати других богова осим мене. 2. He прави идола нити каква лика од онога што је горе на небу, или доле на земљи, или у води испод земље. Немој им се клањати нити им служити. 3. He узимај узалуд имена Господа Бога свог. 4. Сећај се дана одмора да га светкујеш; шест дана ради и свршуј све своје послове, а седми дан је одмор Господу Богу твоме 5. Поштуј оца свога и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи. 6. He убиј. 7. He чини прељубе. 8. He кради. 9. He сведочи лажно на ближњега свога. 10. He пожели куће ближњега свога, не пожели жене ближњега свога, ни слуге његовог, ни слушкиње његове, ни вола његовог, ни магарца његовог, нити ишта што је ближњега твога. Како је било изложено ових десет заповести на две таблице? На првој каменој таблици биле су написане четири заповести које уређују наше односе према Богу; а на другој каменој таблици било је написано шест заповести које уређују наше односе према човеку. ПРВА ЗАПОВЕСТ БОЖЈА Шта нам је наређено првом заповешћу Божјом? Да верујемо у једнога Бога, који је једини истинити Бог, и да одбацимо веровање у многе богове као грех и обману.

Није ли било природно за људе у оно време да верују у једнога Бога као што је и данас за нас? Било је природно у почетку, али умножавањем људских грехова и преступа помрачена је људска свест и људи су фантазијом измислили многе богове према својим страстима и утицајем Сатане. Како грешимо против вере у једнога Бога? 1. 2. 3. 4. 5.

Обожавањем тзв, великих људи уместо Бога;1 Обожавањем ствари уместо Бога, било Божјих створења или људских дела;2 Допуштањем да у наша срца уђе сумња о постојању Бога;3 Учењем о Богу које се разликује од вере наших отаца;4 Одвајањем од Васељенске цркве;5

Да ли ова заповест забрањује да поштујемо свету Дјеву Марију, анђеле и светитеље? Не забрањује, јер их не обожавамо као Бога, већ их поштујемо као најдостојније чланове Божје породице. Зашто ce онда молимо светитељима? Зато што је речено да Бог испуњава вољу оних који Њега љубе. Светитељи су највећи љубитељи Бога. Њиховим посредништвом Бог нам помаже, a TO знамо из искуства. ДРУГА ЗАПОВЕСТ БОЖЈА Шта нам је наређено другом заповешћу Божјом? Да не обожавамо никога другог осим једнога Бога. Као што је раније речено, забрањује нам ce да обожавамо ма које створење Божје или дело људско као Бога. Бог је изнад свих својих и људских дела. Зашто онда поштујемо иконе? Ми поштујемо иконе као благословене представе јединог живог Бога, Његових анђела, светитеља и мученика, који су наши пријатељи и посредници. Када се молимо пред иконом, коме се молимо? Живоме светитељу на небу, чије је лице изображено на икони, а преко светитеља једноме Богу, Цару свих светитеља. Када целивамо икону, шта целивамо? Нашим уснама целивамо лик светитеља, а нашим мислима и срцима целивамо правог светитеља као живу и стварну личност у Небеској цркви. Ко приговара светитељима?

Православној

цркви

због

поштовања

и

молитава

упућених

Искључиви протестанти, који нису имали духовног искуства у заједничарењу са светитељима и који не разумеју да је главно Христово дело у томе да од верних и препорођених људи створи породицу Божју са најближим односима и додиром Божје деце на небу и Божје деце на земљи. Као што су Римљани обожавали своје императоре; Обожавање сунца, звезда и природе уошпте; 3 To се зове скептицизам; 4 To се зове јерес; 5 To се зове раскол. 1 2

Како се још греши против вере у једнога Бога? Када поступамо тако да нам стомак постане бог прекомерним једењем и пијењем (Филип. III, 19), или новац, или имање (Кол. III, 5), или наша сопствена личност, или држава, или нација, цивилизација и др. ТРЕЋА ЗАПОВЕСТ БОЖЈА Шта нам је наређено трећом заповешћу Божјом? Да не помињемо име Божје узалуд и у непристојним разговорима. Шта нам је нарочито забрањено овом Божјом заповешћу? Забрањено је: Да се служимо непристојним речима кад говоримо о Богу; Да се служимо именом Божјим ради потврђивања безначајног причања или чак и лажи; Да говоримо просте, срамне речи и да се кунемо; Да кршимо завет дат Богу заклетвом. Како треба да помињемо име Божје? Ретко, само у молитви и увек са великим поштовањем, јер TO је најсветије име од кога демони дрхте, којим се благосиљају личности и ствари, лече болести и освећују уста која га изговарају. ЧЕТВРТА ЗАПОВЕСТ БОЖЈА Шта нам је наређено четвртом заповешћу Божјом? Да празнујемо Божји дан као дан одмора. Шта значи субота на оригиналном језику? Значи дан одмора, јер за шест дана6 je Бог створио небо и земљу, а седмог дана се одморио. Зашто признајемо недељу као дан одмора? Зато што je Господ наш Исус Христос у Недељу васкрсао из мртвих, докле је у суботу деловао у Аду, проповедајући Јеванђеље умрлима и спасавајући их. Који је био дан одмора за Христа? Недеља, када је задобио победу над последњим непријатељем, тј. над смрћу. На Велики петак је победио наше грехе, у суботу је победио царство Сатане у Аду a у Недељу победио је смрт Својим Васкрсењем. Тако се славно завршило дело људског спасења. И тек тада се Он одмарао. Стога је Недеља Његов и наш дан одмора. Како треба да празнујемо недељу као свети дан? Радосно, због Христове победе над смрћу; Уздржавањем од свакодневних послова; Молитвом у дому и у храму; Читањем Светог писма и других духовних књига; Размишљањем о својим делима и мислима из прошлих шест дана; Посећивањем болесника и делима милосрђа; Одмарањем и унутарњим слављењем Бога, Пресвете Богородице, анђела и светитеља.

Али ово једно да вам не буде непознато, љубазни, да je један дан пред Господом као хиљада година, и хиљада година као један дан. (II Посл. Петр. 3,8; Псал. 90,4) 6

ПЕТА ЗАПОВЕСТ БОЖЈА Шта нам се наређује петом заповешћу Божјом? Да поштујемо свог оца и своју матер. Како треба да поштујемо своје родитеље? Треба да их ценимо, да слушамо њихове савете, да будемо пажљиви према њиховим искуствима, да им будемо захвални и да их волимо као што они нас воле; да. их помажемо у старости, а после њихове смрти да их се сећамо у молитвама и да чинимо доброчинства за њихов помен. Зашто треба толико да поштујемо своје родитеље? Прво, из јасних разлога: преко њих Бог нам је дао живот и биће, њиховом самопрегорном бригом и непроцењивим старањем и жртвама ми смо одрасли и васпитани. Друго, јер наши родитељи као једно тело символишу Бога Оца, као што ми символишемо Бога Сина. Тако су наши односи према нашим родитељима символ наших односа према Богу, Светој Тројици у Јединици. Треће, како ми поштујемо или не поштујемо своје родитеље, тако ће и наша деца да нас поштују или не поштују, као што доказује дуго искуство рода људског. Каква је казна због непокоравања овој заповести Божјој? Врло тешка. У Старом завету Бог је наредио да ће онај „ко псује свога оца или своју матер бити погубљен" (Изл. XXI, 17). Ноје је проклео Хамово потомство, јер се Хам наругао голотињи свога оца. Такође је Авесалом кажњен страшном смрћу, јер се побунио против свога оца цара Давида (II Самуил. XVIII, 9). Има ли у Светом писму примера да су благословена деца која слушају своје очеве? Врло много. Диван је пример синова и унука Рахавових, који су послушали заповести својих отаца да не пију вина, због чега их је Бог благословио (Јерем. XXXV, 6, 19). Да ли је Господ Исус поштовао ову заповест? Јесте, и делима и речима (Мат. XV, 3—7; Лк. II, 51; Јн. XIX, 26). Да ли нас поштовање родитеља помаже у нечем другом? Да, поштовањем родитеља ми се вежбамо и спремамо на поштовање ауторитета, било духовних, било световних. ШЕСТА ЗАПОВЕСТ БОЖЈА Шта нам је забрањено шестом заповешћу Божјом? Забрањено је да убијамо свога ближњега из зависти, или мржње, или због користи, или због освете. Зашто је забрањено убијање ближњега? Бог је створио човека по својој слици и Он му је дао живот. Следствено: убијањем човека устајемо против Божјег подобија у њему и против Божје својине. Што не можемо дати, немамо право ни одузимати. Како треба да гледамо на самоубиство? Оно је равно убиству. Наш живот не припада нама већ Богу.

Шта треба да мислимо о убиству у рату? Постоје различите врсте рата. У Старом завету је често говорено о рату као „Божјем рату". Под овим се разуме рат за правду против ужаса неправде. У таквом рату оправдано је убијање и сматрано заслугом бити убијен (Изл. XIV, 13—14; XXXI, 6—8; II Днев. ХХ, 15). Постоје ли различите врсте убица у мирном времену? Постоје убице тела и убице душа. Убице душа су о.ни који убијају људске душе кварећи их и одвајајући их од Бога, будући да су сами искварени и безбожни. Зашто су двобоји забрањени? Јер који учествују у двобоју не поштују ни црквене ни државне законе. У двобоју може невина страна да буде убијена, а крива да буде поштеђена. Како да схватимо библијско одобрење двобоја између Давида и Голијата? To није био двобој због личних размирица између Давида и Голијата, већ борба између војске истинитог Бога и војске Божјих непријатеља, идолопоклоника. Давид је ишао против заштитника незнабоштва и Божјим надахнућем и Божјом силом је победио. To нам је дивна поука о Божјем руковођењу и Његовој моћи, и нема сличности с обичним двобојима. Ко је најстарији и највећи убица у свету? Ђаво, за кога је Христос рекао: „Он је убица од почетка" (Јн. VIII, 44). Да га Бог не спречава, он би поубијао сва људска бића. Остале људске убице су оруђа и инструменти ђавола. Из којих мотива ђаво жели истребљење људског рода? Из мржње и злобе, јер он зна да је људима одређено да наследе Царство небеско које је лудо изгубио. Стога се ђаво и зове човекомрзац. Из којих мотива Бог штити и чува људске животе? Из љубави према људима. Стога се Бог зове Човекољубац. СЕДМА ЗАПОВЕСТ БОЖЈА Шта се забрањује седмом Божјом заповешћу? Забрањује се незаконити полни однос, као: прељуба, полни однос пре брака и друге врсте „ниских склоности", које прородно употребљавање тела „мењају у противприродно", као што каже св. ап. Павле (Рим. I, 26). Шта је циљ ове Божје заповести? Да се сачува светост, чистота, срећа и циљ брачног живота. Шта је узрок нарушавања ове свете заповести? Пре свега, замке Сатане, који је непријатељ сваке чистоте и светости, и који мрзи размножавање људског рода и пораст Божје духовне породице, тј. Цркве. Друго, незнање људи и жена који пожудно гледају у тела једни другима уместо у душе, и мало знају о људима и женама као духовним бићима и Божјој деци. Ово незнање је последица рђавог васпитања и утакмице у друштвеним изопаченостима.

С којим је грехом прељуба упоређена у Библији? Кроз цео Стари завет идолопоклонство се зове прељубом, браколомством, блудом. А идолопоклонство спада у највећи грех против Бога. Који су плодови блуда? Пропадање тела и душе, самообмана, одвратне болести, душевна узмениреност, нервоза, несрећа, болесна и саката деца, очајање, и на крају лудило. ОСМА ЗАПОВЕСТ БОЖЈА Шта се забрањује осмом заповешћу Божјом? Забрањује се да крадемо. Лице које краде зове се лопов. Нама је забрањено да будемо лопови. Шта се зове крађом? Тајно узимање имовине која припада ближњем или друштву; Отворена пљачка насиљем нечије имовине; Лагање сиромашних и невештих у куповини или продаји; Избегавање дужности у јавној служби и мањи рад него што се тражи и него је плаћен; Живот од преваре, обмане и фалсификовања. Шта од нас Бог очекује да чинимо у позитивном правцу у односу на ову заповест? Да поштујемо свачију имовину, да будемо поштени и праведни у свим својим пословима: да живимо од свог сопственог рада и да помажемо наше ближње који су мање сретни, да будемо верни и марљиви у јавним службама и да евентуално више радимо него што се од нас тражи. ДЕВЕТА ЗАПОВЕСТ БОЖЈА Шта се забрањује деветом заповешћу Божјом? Забрањује се да говоримо лаж о својим ближњима, било тајно, било јавно, или пред судом. Која је лаж најопаснија? Лажно сведочење против човека на суду када се лажно кунемо именом Божјим. Какве су последице лажног сведочења? Материјална и морална штета лица које је лажно оптужено, али још је већа штета лажном сведоку. Јер говорећи лаж, он замрачује, трује и разара своју сопствену душу. Да ли је могуће да лажни сведок не буде откривен и кажњен? He. Јамац за ово је сам Бог, који каже: „Нема ништа скривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати" (Мат. X, 26). Који је класични пример из историје хришћанства о истини која је била откривена? Када су стражари гроба Христовог дошли старешинама свештеничким и вођама и рекли им о Христовом васкрсењу, „они им дадоше довољно новаца говорећи: кажите, ученици његови дођоше ноћу и украдоше га докле смо ми спавали" (Мат. XXVIII, 11—15). Али ова лаж није успела у прикривању чињенице о Христовом васкрсењу, већ је покрила лажове вечним срамом.

Да ли су апостоли опомињали хришћане против говорења неистине? Као главни борци за оваплоћену Истину, апостоли су говорили врло оштро против лажи. Тако св. ап. Јаков пише: „Ако неки од вас мисли да верује, и не зауздава језика свога, него вара срце своје, његова је вера узалуд" (Јак. I, 26). Читај што каже и св. ап. Петар (I Петр. Ill, 10). Одакле све лажи и преваре извиру? Од Сатане кога Господ Исус Христос назива: „Лажљивац и отац лажи". „Када говори лаж, своје говори" (Јн. VIII, 14). Стога сви људи који лажу говоре у име Сатане, a не у име Божје. ДЕСЕТА ЗАПОВЕСТ БОЖЈА Шта се забрањује десетом заповешћу Божјом? Себичне жеље и неправедне жудње за нечим што припада нашим ближњим. Зашто се забрањују жеље докле још нису постале дела? Зато што рђаве жеље производе рђава дела. Наше срце је радионица свега што мислимо, говоримо или чинимо. Наш Господ Исус Христос је рекао: „Из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуда, крађе, лажна сведочанства, хуле на Бога. Ово је што погани човека ..." (Мат. XV, 19, 20). Имају ли смисла наше жеље за имовином ближњег? Нимало. Овим жељама мислимо да градимо своју срећу на несрећи свог ближњег. Стога су овакве жеље потпуно безумне. Како можемо спречити овакве рђаве жеље? Контролисањем својих жеља, чишћењем срца молитвом и страхом Божјим, исповешћу пред свештеником свих наших грешних жеља, сећањем на смрт и Страшни суд Божји на коме ће свако добити награду „према својим делима".

ГЛAВA V НОВИ БОЖЈИ ЗАКОН Шта је нови Божји закон? To је закон који је откривен и предан преко Исуса Христа, Сина Божјег, Месије. Како се још зове овај нови закон? Последњи закон Божји. Зашто? Зато што je то последњи закон Божји и други неће бити дат до краја света. Како се још зове овај нови закон? Унутарни закон Божји, јер се односи на најунутарњије мотиве свих наших спољних делатности. Како онда да назовемо Христов закон? Нови, крајњи, или унутарњи закон Божји, доследно, најсавршенији и једино спасавајући божански закон. Зашто Бог није дао преко Мојсија исти закон као преко Христа? Из истог разлога и кога ми учимо децу да ово чине, а оно не, као азбуку правилног руковођења, без улажења и објашњавања деци невидљивих мотива за овакве делатности. Ово св. ап. Павле објашњава речима: „И ја браћо, не могох с вама говорити као с духовнима, него као с телеснима, као и с малом децом у Христу. Млеком вас напојих пре него јелом." (I Кор. III, 1, 2). Какве су разлике између спољњег закона датог преко Мојсија и унутарњег закона датог преко Исуса Христа? Спољни закон је дат као припремни једном малом пастирском племену, док је унутарњи закон дат свима народима на земљи, који су везани међусобно у једну духовну и заједничку Божју породицу драгоценом крвљу самога Христа 1. ДВЕ НАЈВЕЋЕ ЗАПОВЕСТИ НОВОГ ЗАКОНА Које су две највеће Христове заповести, или заповести новог и последњег закона Божјег? Прва је ова заповест: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом, и свом снагом својом;” И друга је као и ова: „Љуби ближњега свога као себе самога" (Мат. XXII, 37—40; Мк. XII, 30—31). Шта је рекао Христос о величини ових двеју заповести? Он је рекао: „О овим двема заповестима виси цео закон (стари) и пророци". Он је такође рекао: „Од ових нема веће заповести".

Да ли то значи да је стари закон од десет Божјих заповести постао безначајан и поништен пошто су проглашене ове две заповести? He. To само значи да љубав према Богу и према ближњему усавршава цео стари закон, као што апостол каже: „Љубав је испуњење закона". (Рим. XIII, 10). Другим речима: љубав је изнад свих заповести и забрана, јер она обуздава више него што се тражи и чини више него што се очекује. Шта то значи љубити Бога? To значи волети Га више свега, више него себе, или породицу, или свет, или ма шта у свету. Шта значи љубити Бога свим срцем својим? To значи пренети сва осећања свога срца у једно осећање љубави према Богу. Шта значи љубити Бога свом душом својом? To значи расветлити и загрејати сву своју душу љубављу према Богу. Шта значи љубити Бога свом мишљу својом? To значи управити све своје мисли на мисао љубави према Богу. Шта значи љубити Бога свом снагом својом? To значи усмерити све снаге своје воље на дело које је угодно Богу, нашој љубави. Шта значи друга заповест новог закона: „Љуби ближњега свога као себе самога"? Пре свега, то значи да је потребно да љубимо Господа Исуса Христа, Савршеног Човека, као ближњега нама најмилијег и најближег, а кроз Њега и све друге наше ближње. Да ли је наша љубав према Исусу Христу укључена у прву заповест? Заиста јесте, али се ту подразумева љубав према Њему као Богу, у исто време са Оцем и Духом Светим, а овде се подразумева љубав према Њему као човеку, правом обрасцу истинитог човека, „најплеменитијем од синова људских". Да ли је Господ Исус Христос говорио о дужности љубави према Њему? Да, врло упечатљиво. Он је рекао: „Ко љуби оца или матер више него мене, није мене достојан: и ко љуби сина или кћер више него мене, није мене достојан." (Мат.Х,37). Исто тако је рекао: „Ко љуби мене и Отац мој љуби њега. Ко мрзи мене, мрзи и Оца мога” (Јован XV, 23) „Сам вас Отац љуби, јер сте љубили мене" (Јован XV, 27). Он је питао Петра: „Симоне, сине Јонин, љубиш ли ме" (Јован XXI, 15). Ово питање Он поставља свакоме од нас: „да ли Me љубиш?" И св. ап. Павле каже: „Ако ко не љуби Господа Исуса Христа, да буде проклет!" (I Кор. XVI, 22). Шта се онда може рећи о нашој љубави према другим људима? Исто као што љубимо Бога преко Исуса Христа исто тако љубимо и људе преко Исуса Христа.

Да ли је онда наша љубав према Исусу Христу темељ наше љубави према Богу и људима? Јесте, јер ако љубимо своју Љубав, Христа, љубимо и све које Он љуби и за које je Он умро. Тако. нас обе заповести обавезују да љубимо Исуса Христа, љубљеног Посредника између Бога и људи. Без љубави према Њему, наша љубав према Богу и према људима не може бити права и потпуна. Шта je још речено о љубави у Новом завету? Заиста врло много. На пример: Наше знање о Богу зависи од наше љубави према Богу: „Сваки који љуби ... познао је Бога, а који не љуби, не познаје Бога, јер je Бог љубав". Такође наш мир зависи од наше љубави према Богу: „Бог je љубав и онај ко пребива у љубави, пребива у Богу и Бог у њему", и „ у љубави нема страха" а где нема страха ту je мир. Такође наша снага и срећа, а изнад свега наше спасење и вечни живот зависе од наше љубави према Богу и нашој браћи. Који je видни изражај наше љубави према Богу? Молитва и испуњење воље Божје. Који je практични изражај наше љубави према ближњему? Доброчинство. Другим речима: милосрдна дела, речи, мисли и молитве, све и увек у име Господа нашега Исуса Христа и Њега ради. 2. О МОЛИТВИ Шта je хришћанска молитва? To је начин нашег додира с Богом, кроз који изражавамо своју веру, наду и љубав. Какве врсте молитве имамо? Четири врсте: Унутарња молитва, Спољна молитва, Лична молитва и Заједничка молитва. Шта je унутарња молитва а шта спољна молитва? Унутарња молитва се још зове и умна молитва. Она се. врши у ћутању. молитва се говори гласно.

Спољна

Како често треба да се молимо? To зависи од тога колико љубимо Бога. Што више волимо Бога, ми смо у чешћем додиру с Њим. Најдостојнији су они који се непрестано моле Богу, према Христовој речи „треба се непрестано молити" (Лук. XVIII, 1). Како је могуће молити се непрестано? Молити се непрестано могуће је умно или на унутарњи начин. Можемо упућивати Богу своје нечујне молитве чак и када путујемо или када радимо: хвалећи Га, славећи Га, или призивајући Његову помоћ. Која је најкраћа нечујна молитва? „Господе

Исусе

смилуј

се

на

м е н е!"

Шта је лична а шта заједничка молитва? Када се човек моли насамо, у себи или нечујно, то је лична молитва. Када се он придружује молитви других људи у цркви или на неком другом месту, таква се молитва зове јавна молитва. Које су од ових молитава обавезне за сваког хришћанина? Обе су обавезне за сваког хришћанина. Потребно је да се молимо тајно у себи, а такође јавно и гласно. Када смо насамо, треба да се молимо свугде, a треба да се молимо и заједно с другим хришћанима у цркви. Светитељи чине то исто. Које су главне мисли у свакој правилној молитви? Свака правилна молитва обично има три дела: благодарење, мољење и слављење. Прво, благодаримо Богу за све што смо примили од Њега, друго молимо од Њега што нам је моментално потребно, и треће славимо и величамо Његову доброту, силу и славу. 3. МОЛИТВА ГОСПОДЊА Најсавршенија молитва коју употребљавамо у дому и храму је м о л и т в а Г о с п о д њ а. Она се зове тим именом јер је њу предао својим ученицима Господ Исус Христос као образац молитве. Како гласи молитва Господња из Јеванђеља? „Оче наш, који си на небесима, да се свети име Твоје да дође царство Твоје, да буде воља Твоја, и на земљи као и на небу. Хљеб наш насушни дај нам данас; и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим; и не уведи нас у искушење, но избави нас од зла. Јер је Твоје царство, и сила, и слава у векове векова. Амин." Шта садржи молитва Господња? Најпре, призив или поздрав, затим седам молби, и на крају слављење. Како почињемо? Почињемо призивом Бога, називајући га „Оче наш." Зашто не кажемо „Оче мој"? Једино нестворени, али рођени Син Божји Исус Христос има право да Бога зове „Оче мој" а ми, створени и усвојени синови и кћери Божје самопрегорном жртвом Христовом, имамо част да Његовог Оца зовемо Оче наш (Јн. I, 12). Има ли још који разлог да зовемо Бога својим оцем? Постоји велики друштвени разлог. Христос жели да се љубимо међусобно као браћа. Али само они који признају једнога оца, могу се сматрати браћом. To значи: када називамо Бога својим Оцем, доследно се међусобно зовемо браћом, зар не? Сасвим тако. Нема братства где нема заједничког очинства.

Зашто не зовемо Бога „Наш створитељ"? Зато што је Бог створио све ствари, али Он је више него Творац, Он је Отац свих људи, који су препорођени Духом Светим и стога су постали „деца Божја". Тако више нису створења већ деца. Зашто кажемо: „Који си на небесима"? Зато што истинити Бог вечно борави на небу, тј. изван времена и простора, а није ограничен земљом као лажни богови идолопоклоника, поклоника природе и људи. ПРВА МОЛБА Која је прва прозба у молитви Господњој? „Нека се свети име Твоје". Какву жељу изражавамо овом молбом? Молимо од Бога помоћ да се Његово име поштује међу људима и да се држи за свето изнад сваког другог имена у свету. У Старом завету када је Бог био познат као Творац и Судија, људима је било забрањено, „да узимају име Божје узалуд". Кроз нови закон о љубави ми смо обавезни да чинимо много више, тј. да проносимо у свом животу и свугде около нас поштовање најсветијег имена свог Оца, да чак и умиремо за то име, као што су умрле миријаде хришћанских мученика. ДРУГА МОЛБА Која је наша друга молба у молитви Господљој? „Нека дође царство Твоје". Какву жељу изражавамо овом прозбом? Молимо Божју помоћ да небеско Царство Свете. Тројице у Јединици буде остварено у нашим душама, у нашим породицама, у нашем народу и у целом свету. Може ли се ово рећи јасније? Као што су Отац, Син и Свети Дух једно у вечној хармонији, мира, сили и слави, тако исто желимо да наш разум, срце и воља буду јединствени, као божанска стварност чије су слике наше душе. Какав је оригинал, таква да буде и слика. Како можемо знати да је Царство Божје дошло? „Царство Божје је правда и мир и радост у Духу Светоме" (Рим. XIV, 17). Када видимо да је ово остварено у нашим душама, и тако исто међу људима около нас, можемо бити сигурни да је дошло Царство Божје. ТРЕЋА МОЛБА Како гласи трећа молба у молитви Господњој? „Да буде воља Твоја и на земљи као и на небу". Какву жељу изражавамо овом молбом? Молимо Божју помоћ да зауставимо у себи колебање између Бога и Сатане, нзмеђу добра и зла, и да се потпуним одбацивањем Сатанине воље можемо предати Очевој вољи, као што је Господ наш Исус Христос учинио молећи се у Гетсиманској башти: „Нека буде Твоја воља, а не моја". (Марко, XIV, 36).

Зашто кажемо: „Као што је на небу"? Зато што се на небу анђели и светитељи свим срцем и пуним радости покоравају вољи Божјој Божја воља је њихова воља, што их чини вечно срећним. To је оно што ми молимо и за нас на земљи. ЧЕТВРТА МОЛБА Како гласи четврта прозба у молитви Господњој? „Хлеб наш насушни дај нам данас". Какву жељу изражавамо овом прозбом? Прво, ми њом изражавамо своје уверење да без Божје силе и милосрђа не можемо живети ни један једини дан; Друго, пошто можемо сваког дана умрети, моли.мо да нас спасе безумннх жеља да скупљамо богатства за недогледну будућност, док наши ближњи могу да умру у жељи за свакидашњим хлебом. Другим речима, молимо Бога да нам да ни више ни мање него што нам je потребно. На коју се овде врсту хлеба мисли? На две врсте: материјални и духовни хлеб, јер ниједан од ових не можемо добити без Божје благо-дати и милосрђа. Материјални хлеб расте из земље, а духовни долази с неба. Први je за тело, a други за душу. За материјални хлеб je Христос рекао: „Не живи човек само о хлебу..." (Мат IV, 4), а о духовном хлебу Он je рекао: „Ја сам хлеб живота који сиђе с неба, ко једе од овога хлеба, живеће вечно" (Јн. VI, 51). Тако наш насушни хлеб првенствено je сам Христос, а други хлеб je само додатак овоме. ПЕТА МОЛБА Како гласи пета прозба у молитви Господњој? „И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим". Какву жељу изражавамо овом молбом? Молимо Божју помоћ да се савладамо и опростимо ближњима преступе које су учинили против нас, како би и Он могао опростити нама наше грехе. Речено je такође из истих усана: „Ако опраштате људима грехе њихове, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опраштате људима грехе њихове, ни Отац ваш неће опростити вама грехе ваше". (Ma-rVI, 14, 15). ШЕСТА МОЛБА Како гласи шеста прозба у молитви Господњој? „И не уведи нас у искушење." Какву жељу изражавамо овом молбом? Молимо Бога да се сети наших људских слабости и не шаље на нас тешке напасти ради нашег учвршћења нити да дозволи ђаволу да нас куша у невољи. Каква је разлика између Божјег пробања и ђаволовог кушања? Заиста врло велика. Када Бог пушта на нас разна страдања, Он то чини у намери да ојача наше врлине, као када се комад гвожђа стави у ватру и постане челик. Ђаво.

сасвим супротно, куша нас неким грехом или покором у намери да нас учини горим, нечистијим, слабијим, и на крају да нас потпуно одвоји од Бога и сасвим упропасти. СЕДМА МОЛБА Како гласи седма прозба у молитви Господњој? „Но избави нас од зла". Какве жеље изражавамо овом молбом? Молимо Божју помоћ да нас ослободи од рђавих дела и рђавих делатеља. Као да се молимо: Сачувај нас, Оче, од рђавих дела и зашити од злотвора. Ко је највећи злотвор од кога се молимо да нас Бог сачува? Сатана. Сви греси и зла која из њих произилазе настају од Сатане. Стога овом прозбом молимо Бога, који је светлост и љубав, да нас нзбави од Злог, који је сам по себи тама и мржња. ПРОСЛАВЉАЊЕ Чиме се завршава молитва Господња? Славословљем или доксологијом, која гласи: „Јер је Твоје царство, и сила, и слава кроз све векове. Амин." Шта изражавамо овим славословљем? Изражавамо своју веру у Бога као најмоћнијег и најславнијег Цара, који једини може испунити наше молбе. Зато Га величамо, славимо и љубимо. Шта значи реч — Амин? Амин је једно од Божјих имена. Господ је рекао св. ап. Јовану: „Тако говори Амин, сведок верни и истинити, почетак створења Божјега". (Откр. III, 14). Ми свршавамо сваку молитву и свако благодарење Богу овим именом: Амин. To је исто као да се каже: Бог, Истина. Такође приликом изрицања заклетве, ми завршавамо са Амин, што значи: Оно што кажем je истинито као Истина, или као Бог. 4. КАРАКТЕР ХРИШЋАНИНА ПРЕМА НОВОМ ХРИСТОВОМ ЗАКОНУ Нови или последњи закон Божји je дат људима преко Исуса Христа, оваплоћеног Бога с циљем да се у људима формира нови карактер, да постану нови људи, који су достојни да се назову децом Божјом и буду достојни да наследе небеско Царство Божје. Овај нови карактер човека треба да буде боголикост и христоликост и треба да се развије из свих јеванђелских врлина, личних и општих. РАЗВИЈАЊЕ ХРИШЋАНСКОГ КАРАКТЕРА Духовни и морални карактер хришћана се развија утицајем троструких фактора. Који су то фактори? Послушност Христу и Његовој Цркви, лични напори у доживљавању свих врлина, и Божја благодат кроз свете тајне или нарочито надахнуће. Које су највеће хришћанске врлине? Вера, нада и љубав.

Можемо ли то изразити другим речима? Право мишљење кроз веру у Христа; чисто осећање кроз наду у Христа и добро дело кроз љубав у Христа. Које су друге хришћанске врлине? Има их много, али се сматра да су њих седам изнад осталих. Које су то врлине? Смерност, Дарежљивост, Морална чистота, Милосрђе, Уздржљивост, Кротост, и Ревност у вери. Како стичемо ове врлине? Понављањем и понављањем докле нам ове врлине не постану природне као дисање. Да ли је понављање хришћанских врлина врло битно у развијању нашег карактера? Да, исто као што се право образовање састоји углавном од понављања, а ово је у ствари примењивање хришћанских врлина у животу. Шта омета правилно развијање хришћанског карактера? Грех. Шта је грех? Суштински, сваки грех је лаж и насиље. Које грехе зовемо смртним гресима? Оне који одводе у вечну смрт. Њих има седам. У каквом су односу они према седам великих врлина? Они стоје насупрот овим врлинама, као: Гордост, насупрот смерности, среброљубље, насупрот дарежљивости, разврат, насупрот моралној чистоти, завист, насупрот милосрђу, неумереност, насупрот уздржљивости, гнев, насупрот кротости, очајање, насупрот ревности у вери. Постоје ли други тежи греси? Постоје тзв. четири греха који вапију на небо за казну. Који су то греси? Хотимично убиство с разбојништвом, содомија, закидање најамничких плата и кињење удовица и сирочади. Постоје ли многи мањи греси? Постоје многи и многи мањи или опростиви греси у мислима, речима, жељама и делима.

Како се можемо ослободити грехова? Светом тајном покајања, чврстом самодисциплином да се греси не понове као и упражњавањем врлина. 5. БЛАЖЕНСТВА Господ наш Исус Христос изашао је на гору и учио своје ученике говорећи: „БЛАЖЕНИ СУ СИРОМАШНИ ДУХОМ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО." Сиромашни духом су они који себе сматрају врло малим у поређењу с величином Божјом и који чезну да се обогате у Богу и у његовом царству. „БЛАЖЕНИ СУ КОЈИ ПЛАЧУ, ЈЕР ЋЕ СЕ УТЕШИТИ." Они који плачу у овом пролазном свету личе на Сина Божјег, који се никад није смејао, а врло често је плакао, због људског неразумевања, грехова и страдања. „БЛАЖЕНИ СУ КРОТКИ, ЈЕР ЋЕ НАСЛЕДИТИ ЗЕМЉУ". Кротки су човекољубиви и дуготрпљиви људи. Због своје кротости Христос је назван Јагњетом Божјим. Надувени и срдити су противност кроткима. Они хватају на брзину и на брзину губе. После дужег времена кротки добијају. Хришћани су били гоњени од незнабожаца и скоро истребљени, али данас они имају превласт на земљи. „БЛАЖЕНИ СУ ГЛАДНИ И ЖЕДНИ ПРАВДЕ ЈЕР ЋЕ СЕ НАСИТИТИ" Гладни и жедни правде су људи којима тешко пада неправда у свету. Они ће видети победу васкрслог Христа који ће победити све силе зла, и њихова ће срца бити испуњена задовољством и радошћу. Они ће видети и победу гоњене Цркве и зарадоваће се. „БЛАЖЕНИ МИЛОСТИВИ, ЈЕР ЋЕ БИТИ ПОМИЛОВАНИ". Како ми поступамо са децом Божјом, тако ће Бог поступати с нама. Милост за милост. Али надокнада Божјег милосрђа је неупоредиво већа од милосрђа људи. „Они ће примити стоструко", рекао је Господ милостивима. Милосрђе је двострука врлина: лична и друштвена. Милостиви смо и према себи самима када не заборављамо своју душу и њено спасење. Егоизам, освета и суровост супротни су милосрђу. „БЛАЖЕНИ СУ ЧИСТОГА СРЦА, ЈЕР ЋЕ БОГА ВИДЕТИ". Људско срце је право око за гледање духовних стварности, а у првом реду — Бога. Дугим упражњавањем и Божјом благодаћу срце се може очистити од свих грешних прљавштина, као што сведоче Житија светих. Рђаве мисли и жеље прљају и заслепљују срце. „БЛАЖЕНИ СУ МИРОТВОРЦИ, ЈЕР ЋЕ СЕ СИНОВИМА БОЖЈИМ НАЗВАТИ". Христос је назван Кнезом мира. Он је давао мир својим ученицима. Свако може дати оно што сам има. Ако имамо мир у својим душама, можемо дати мир и другима - мир разума, срца и воље — троструки мир у јединству — то је стварни божански мир у души. Неуравнотежена душа не може имати мира. „БЛАЖЕНИ СУ ИЗГНАНИ ПРАВДЕ РАДИ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО". Бити гоњен ради лравде значи бити сличан Христу и апостолима. У Православној цркви појавио се огроман број мученика који су пострадали за правду, који су

населили Христово Небеско царство. Св. ап. Петар пише: „Јер је боље, ако је воља Божја, да страдатедобро чинећи, него зло чинећи" (I Петр. III, 17). „БЛАЖЕНИ СТЕ АКО ВАС УЗАСРАМОТЕ И УСПРОГОНЕ И РЕКУ ПРОТИВ ВАС СВАКОЈАКЕ РЂАВЕ РЕЧИ, ЛАЖУЋИ МЕНЕ РАДИ". Овде Христос говори о страдању његових следбеника, ради Њега. Они ће бити вређани, клеветани и мучени. Али они треба да све претрпе с несаломљивом вером и надом у Њега, који ће доћи у своје време као последњи Победилац и праведни Судија. Он ће тада засвагда одвојити праведне од неправедних. ЗАКЉУЧАК

„РАДУЈТЕ СЕ И ВЕСЕЛИТЕ СЕ, ЈЕР ЈЕ ВЕЛИКА ПЛАТА ВАША НА НЕБЕСИМА". Радујте се у плачу, радујте се у страдању, радујте се у умирању, јер најбољи у људском роду, који су прошли исти трновит пут као и ви, чекају вас сада у оном свету којим влада Христос, и где нема уздаха, ни туге, ни страдања, већ живот и радост вечна. 6. ДРУГЕ ЛИЧНЕ И ДРУШТВЕНЕ ВРЛИНЕ Поред Блаженства Господ наш Исус Христос дао је упутства својим следбеницима, за стицање и других личних и друштвених врлина, које су битне за изграђивање њиховог хришћанског карактера. Ове се врлине могу стећи само савесним и ватреним залагањем и животом, као што су мислили и радили Свети Оци Цркве. А. УПРАЖЊАВАЊЕ ЛИЧНИХ ВРЛИНА УНУТАРЊА МОЛИТВА. „Када се молиш, уђи у одају своју, затвори врата своја и помоли се Оцу своме, у тајности, и Отац твој који види тајно, наградиће те јавно." (Матеј, VI, 6). ПОСТ пред Богом а не пред људима. „Када постиш , не показуј људима да постиш, већ Оцу, који је у тајности, и Отац твој који види тајно наградиће те јавно." (Матеј, VI, 16). ЧУВАЊЕ ДУШЕ. Потребно је духовно бринути и о телу и о души, о сваком посебно. Душа се разликује од тела и потребна јој је друкчија храна, одећа и светлост. „He живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божјој" (Лука IV, 4). ЧУВАЊЕ ЈЕДИНСТВА ДУШЕ. Јединство у души значи снагу и мир, док подељена душа значи слабост и пропадање. „Ако је дом подељен у себи, такав дом не може остати” (Матеј XII, 25) рекао је Господ. Он је такође рекао: „Нико не може служити два господара... He може служити Богу и мамону" (Матеј VI, 24). КОНТРОЛИСАЊЕ СРЦА И МИСЛИ. Добре мисли су семе за добра дела. Бог види наше мисли. Знајући људске мисли Господ Исус је рекао: „Зашто помишљате зло у срцима својим" (Мат. IX, 4), „Јер

из срца излазе зле мисли, прељубе" и свако зло (Мат. XV, 19). Потребно је стално вежбање у добрим мислима и жељама. КОНТРОЛИСАЊЕ ЈЕЗИКА. „Заиста, вам кажем, за сваку узалудну реч коју кажу људи, одговараће у дан Суда" (Матеј, XII, 36). ИЗБЕГАВАЊЕ ПРИТВОРСТВА. „Чувајте се квасца фарисејскога. које је притворство” (Лука XII, 1). „Нема ништа тајно што се неће дознати" (Матеј, X, 26). ПОТРЕБНО ЈЕ БИТИ КАО ДЕТЕ у скромности, искрености и вери. „Заиста вам кажем, ако се не по-вратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско" (Матеј XVIII, 3). ИЗДРЖЉИВОСТ. Издржати све тешкоће у испуњењу закона Христовог значи осигурати спасење душе. „Који претрпи до краја тај ће се спасти" (Матеј, X, 22). ОБУЗДАЊЕ од неумерености хране, пића и узнемирености. „Чувајте се да се срца ваша не преоптерете храном, бригама овога света" (Лука XXI, 34). ТВРДО ВЕРОВАЊЕ без икакве сумње у Христову силу и милосрђе. „Не бојте се, само верујте". Верујте да „Богу ништа није немогуће" Господ Исус је рекао: „Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује". Запамтите, да без чврсте вере у Христа, нада и љубав су без темеља. ПОЗНАВАЊЕ Светог Писма и силе Божје мора да расте сваког дана. To снажно помаже јачању наше вере у Христа. Господ је укорео садукеје због њиховог незнања, говорећи: „Не познајете ни Свето Писмо, ни силу Божју." УСАМЉЕНОСТ је врло корисна ради самопосматрања, разматрања свог сопственог живота и разговора с Богом. Врло је пријатно за оног који зна да искористи усамљеност, док је она за површне досадна, Господ Исус је често одлазио у усамљена и пуста места, и „бејаше тамо сам". СЛОБОДА ОД СТВАРИ. Човеков се живот не састоји у обиљу ствари које поседује. Човекова душа више вреди пред Богом од читавог света. „Јер шта вреди човеку ако добије цео свет, а изгуби душу своју” (Лк. XII, 15; Мат. XVI, 26). Морамо бити обазриви да не изједначимо себе, своју личност, или своју душу с материјалним благом, већ да уздигнемо своје душе изнад свега у свету. СТАЈАЊЕ ПРЕД БОГОМ. Прави религиозни човек потпуно је свестан да стално стоји пред живим и свевидећим Господом. Стога се стиди греха и поносан је; делом које је праведно пред Богом. „А вама је и коса на глави сва избројана." (Мат. X, 30).

ПРЕБИВАЊЕ У ХРИСТУ. „Онај који буде у Мени и Ја у њему, он ће родити многи род; јер без Мене не можете чинити ништа" (Јован XV, 5). Стога нека Христос уђе у твоје срце као у своју одају и нека управља из твог срца твојим мислима, жељама и делима. ОЧЕКИВАЊЕ СМРТИ И СУДА. Човек који сваког дана гледа и слуша како умиру хиљаде људских бића, а не мисли на своју смрт није разуман. Човеку који није мислио на приближавање смрти, већ гомилао храну за далеку будућност Бог је рекао: „Безумниче, ову ноћ узећу душу твоју од тебе; a шта си припремио, чије ће бити?" (Лука XII, 20). БЛАГОДАРНОСТ према Богу је велика врлина. Ако сте примили мало од Бога, а благодарили сте за то, Он ће то умножити, као што је умножио пет хлебова. ПРОСЛАВЉАЊЕ ГОСПОДА. He тражите славу од људи, већ славите Бога. Што више дадете више ћете примити. Реците, као што је рекла Пресвета Дјева: „Велича душа моја Господа и обрадова се дух мој Богу Спаситељу Моме". (Лука I, 46—47). Б. УПРАЖЊАВАЊЕ ДРУШТВЕНИХ ВРЛИНА ДАВАЊЕ МИЛОСТИЊЕ. „Када чиниш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемери, да их хвале људи. Нека не зна левица твоја шта чини десница И Отац твој који види у тајности, платиће ти јавно". (Мат. VI, 2—4). ДАВАЊЕ БЕЗ ОКЛЕВАЊА. „Који иште у тебе, подај му; и који хоће да узајми не одреци му" (Мат. V, 42) Дај све у име Христа и братства ради. ЉУБАВ ПРЕМА НЕПРИЈАТЕЉИМА. „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе, и молите се Богу за оне који вас гоне" (Мат. V, 44). Другога пута нема ка заједници са Христом, ни да се у свету оствари мир и братство. ЧИНИТИ ДОБРО ЉУДИМА. Како? Исто онако као што желимо да људи нама чине. „Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, чините и ви њима; јер је то закон и пророци". (Мат. VII, 12). После две велике Христове заповести, ова је највећа. ОПРАШТАЊЕ БРАТУ. „Ако се брат твој огреши о тебе, покарај га; па ако се покаје, опрости му. И ако ти седам пута на дан сагреши, и седам пута на дан дође теби и рече: кајем се, опрости му". (Лука XVII. 3-4), СКРОМНОСТ. Христос је био рођен у стаји. Зашто се онда ми боримо за највише части и прва места? Седи на последње место... „Јер сваки који се подиже, понизиће се; а који се понизи, подигнуће се" (Лука XIV, 11)

САЖАЉЕЊЕ ПРЕМА ГРЕШНИЦИМА. To је пут да им се помогне да се поправе. Исмевање и осуђивање ништа им не користи. Христос је на такве гледао као на болеснике. Он их је посећивао (Закеј), јео са њима (Матеј), срдачно разговарао с њима (жене грешнице) и зато је успевао да им врати духовно здравље и људско достојанство. ПОМИРЉИВОСТ. Пре одласка у цркву, а исто тако пре доласка пред суд, хришћанин је дужан покушати да се измири са својим противником (Мат. V, 23—25). „Ако се брат твој огрешио о тебе" предузми постепене мере које је јасно одредио Господ (Мат. XVIII, 15—17). ОДВАЖНО ИСПОВЕДАЊЕ ХРИСТА ПРЕД ЉУДИМА. „Ко се постиди мене и мојих речи пред људима, и Син Човечији ће се постидети њега када дође у слави својој" (Лука IX, 26) ОПРЕЗНОСТ ОД ЛАЖНИХ ХРИСТОСА. Неверници и непријатељи Христови ће уместо истинитог Христа Господа прогласити себе или друга лажна и опасна лица за „христосе" Предвиђајући ово, Господ Исус је опомињао: „Будите обазриви да вас не преваре. Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос... He идите за њима" (Лука XXI, 8) УДОВОЉАВАЊЕ ДУЖНОСТИМА. „Дајте ћесарево ћесару и Божје Богу" (Мат. XXII, 21). To значи: Дајте световним властима оно што свету припада, a Богу духовне прилоге. Као што је лик ћесара на новцу, тако је лик Божји на човековој души. РАЗБОРИТОСТ. „Коме је много дано, много ће се искати од њега." (Лука XII, 48) било у здрављу, или богатству, знању или части. Ако вам је дато мање, мање ће се тражити од вас. Божја правда је одређена и савршена. Није мудро бунити се против таквих закона. ГОТОВОСТ НА СЛУЖЕЊЕ. Служење је оплемењено од Христа и кроз Христа. Тако су добровољне слуге у име Божје ново племство. „Син човечји није дошао да му служе, већ да служи..." (Мат. XX, 28). „Ако ја, ваш Господ и Учитељ, опрах вама ноге и ви сте дужни једни другом прати ноге ... Ја вам дадох углед" (Јн. XIII, 14—15). ГОТОВОСТ НА ЖРТВОВАЊЕ, не само материјалних ствари, већ и свог живота за Христа, који је. себе жртвовао ради нашег вечног спасења. „Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје" (Јн. XV, 13). Можемо имати много пријатеља, али највећи је Христос. НАДАЊЕ, или хришћански оптимизам. У свим невољама, несрећама, страдањима, чак и у мукама и смрти, хришћанин је пун наде, јер се сећа Христових речи: „Велика је награда ваша на небесима." „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити". „Ја победих свет". „Даде ми се свака власт на небу и на земљи."

ГЛАВА VI ПРАВОСЛАВНА ЦРКВЕНА ГОДИНА Господ Исус Христос је осветио простор и време. јер је Он Господ и једног и другог. Где год је Његово име призивано, било на земљи, или у води, или у ваздуху, где год је мученичка крв проливена или мошти Његових светитеља сачуване од пропадања, или где је храм или каква друга зграда посвећена Његовој слави, свако такво место је освећено. Тако је исто и са временом. Њему се служи и Он се слави светом тајном евхаристије и другим црквеним богослужењима широм целог света: исто тако страдањем нових мученика и гоњењем праведних људи Њега ради. Стога је сваки дан преко године Њему посвећен, било директно, или индиректно преко Његових светитеља. 1. ПРАЗНИЦИ Који су празници Христови? Свака Недеља је посвећена успомени на Његово славно васкрсење или Његовој победи над смрћу. Које друге велике свечане дане празнујемо у част Господа нашег Исуса Христа? To су: Божић, Богојављење, Сретење Господње, Цветна недеља, Велики петак, Ускрс, Вазнесење, Духови, Преображење и Воздвижење часног крста. Који су велики свечани дани Пресвете Дјеве? To су: Рођење ПресветеДјеве, Ваведење, Благовести и Успеније. Који се дани славе у част светитеља? Дан св. Архангела Михаила и Гаврила и свих анђелских сила, дани св. Јована Крститеља, дани светих Апостола, Пророка, светих Отаца, Светитеља и Мученика. Да ли су сви хришћани светитељи записани у црквени календар? Ни из далека; само мали број тј. неколико стотина нарочитих примера праведног живота, велике мудрости, самодисциплине, храброг исповедања вере и мучеништва за православну веру. Да ли су седмични дани посвећени појединим светитељима? Да: Понедељак је посвећен светим Анђелима, Уторак св. Јовану Крститељу,

Среда светом Крсту, Четвртак светим апостолима и св. Николају, Петак светом Крсту, Субота свима светима, Недеља, као што је већ поменуто, Васкрсењу Христовом. Има ли Црква посебне службе за сваког светитеља? Има. Те службе су написане у књизи која се зове „Минеј", што значи месечник. Сваки месец има свој „Минеј". Стога имамо 12 „Минеја" и сваки дан у месецу је посвећен једноме или више светитеља. 2. ПОСТОВИ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ Ко је установио пост као потребу за спасење? Господ наш Исус Христос, својим примером (Мат. IV; 2) и својим учењем (Мат. VI, 16; XVII, 21). Који је циљ поста? Очишћење тела Јачање воље Уздизање душе изнад тела Изнад свега, прослављање Бога и поштовање Његових светитеља. У чему се састоји пост? 1. Ууздржавању од мрсне хране, 2. У уздржавању од рђавих мисли, жеља и дела, 3. У умножавању молитава, доброчинстава, а исто тако у ревности упражњавања свих хришћанских врлина. Како делимо постове? У две групе: на вишедневне и једнодневне постове. Који су вишедневни постови? Постоје четири вишедневна поста различите дужине: Божићњи пост, који траје шест недеља, Усршњи пост, који траје седам недеља, Петровски пост различите дужине трајања и Великогоспојински пост, који траје две недеље. Датуми свих ових вишедневних постова забележени су у православном календару. Који су једнодневни постови? Свака среда и петак преко године, осим: Божићње седмице, седмице иза недеље митара и фарисеја пре Ускршњег поста, Ускршње седмице и седмице Духова. Други посни дани су: Крстовдан уочи Богојављења, Усековање главе св. Јована Крститеља и Воздвижење Часнога крста.

3. ЗАДУШНИ ДАНИ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ Какво значење имају задушни дани? Задушни дани освежавају и јачају нашу свест да смо ми и наши умрли хришћани — рођаци и један недељиви живи организам, једна иста жива Црква. Ми смо такође везани Духом Живота, и у извесној мери међусобно зависни. Каква је онда наша дужност о задушним данима? Наша је прека дужност да се тих дана молимо у храмовима и на гробљима, а исто тако да чинимо милостињу за душе умрлих с дубоким уверењем да ће Бог примити приношење за покој душа оних којима су намењена. Какве врсте задушних дана имамо у православној цркви? Две врсте: посебне и опште задушне дане. Прве врше породице за своје покојнике, а друге врши Црква за све своје умрле чланове од искони. Колико има општих задушних дана у црквеној години? Постоје три. Прве су задушнице пред Ускршњи пост, Друге пред Духове и Треће пред Божићњи пост у суботу пред Св. Димитрија (26. октобар). Поред задушница, свака субота је посвећена успомени на мртве, као што указују у Цркви суботне службе (у књигама: Октоиху и Триоду).

ГЛАВА VII О СВЕШТЕНИМ ПРЕДМЕТИМА Све што је освећено и посвећено служењу Богу сматрамо светим стварима. To су: храмови, олтарски сасуди, барјаци, свештеничка одјејања, богослужбене књиге. Међу најзначајније свете ствари сматрамо: Крст, иконе и свете мошти. 1. СВЕТИ КРСТ Зашто крст сматрамо светим предметом? Зато што је Христос умро на крсту ради нашег спасења. Одувек је крст поштован као заједничка застава хришћанства, као застава победе над Сатаном и над свим Христовим непријатељима. Откада хришћани употребљавају знак крста? Од апостолског времена. У чему нам помаже знак крста? Даје нам охрабрење у страху, смирење у болу, слободу од насиља, наду у очајању. Да ли све ове помоћи долазе од материјала од кога је крст направљен? He, већ од Христа кроз крст. Зашто баш кроз крст? Да нас подсети на чињеницу да су људи примили вечно спасење кроз страдање нашег Спаситеља на - крсту. Како црква указује поштовање крсту? Употребом крста у сваком богослужењу и свакој молитви у храму и на сваком богослужењу ван храма; Посвећењем крсту два дана у седмици, среду и петак, када се чита и пева о Распетом Христу и Његовим страдањима и о значењу ових страдања — да их незаборавимо. Која је посебна песма посвећена Крсту средом и петком? Зове се егзапостилар и она гласи: „Крст је чувар целе васељене, Крст је украс Цркве, Крст је снага царева, Крст је учвршћење верника, Крст је слава анђела, и рана демона". 2. СВЕТЕ ИКОНЕ Шта представљају иконе? Пре свега, оне изображавају лик Спаситеља нашег Исуса Христа и догађаје из Његовог драматичног живота. Оно што је записано у Јеванђељу, то је представљено нашим очима и у боји, насликано на зидовима храма, или на дрвету или у облицима неке друге материје. Оно што се читањем приказује нашим ушима то се исто приказује гледањем нашим очима.

Кога још изображавају иконе? Пресвету Дјеву, анђеле и светитеље. Зашто не указујемо поштовање другим стварним бићима или стварима, већ само анђелима и светитељима? Зато што су они везани за божанску личност нашег Спаситеља Исуса Христа и што анђели и људска бића представљају јединствену вечну вредност личности. Свако друго створење је помоћна и привремена вредност. Који је основни значај икона анђела и светих људи? У основи оне представљају власт натприродне силе над природном силом. Да ли ми поштујемо иконе као материјалне ствари? Никако. Ми не обожавамо ништа и никога осим Пресвете Тројице у Јединици — ЈЕДИНОГ БОГА. Али ми поштујемо светитеље као најбољу децу Божју и следбенике Христове, и њиховим ликовима указујемо посебно поштовање као што деца поштују слике својих родитеља, или браће. Нису ли иконе ништа више него ликови изображења Христа и његових светитеља и ништа више него символ нашег поштовања према њима? Много више од тога. Освећене иконе су канали моћне Божје благодати која лечи, препорађа, просвећује, охрабрује и опомиње. Господ Бог толико љуби своје светитеље и мученике као најближи круг своје породице, да даје чак моћ и њиховим ликовима када се поштују и њиховим именима када се призивају. Како ово можемо доказати? Многоструким искуством Цркве кроз многе генерације, генерацију, a у вези чудотворних дејстава икона.

исто

као

кроз

нашу

Зашто није било поштовања и призивања светитеља пре Христа као после Христа? Јер су сви били у Аду докле није Христос сишао у Ад и ослободио њихове душе. 3. СВЕТЕ МОШТИ Шта су свете мошти? Нераспадљиви остаци светитељских тела, која су показала чудотворну моћ. Постоји ли пример у Библији који показује чудотворну моћ светитељских моштију? Постоји, види II Књ. о Царев. XIII, 21. Да ли обожавамо светитељске мошти? He. Ми обожавамо само Јединог Истинитог Бога који даје силу моштима својих љубљених светитеља да их прослављамо, као што су они прослављали Бога, док су били у својим телима. Да ли приписујемо мађијску моћ моштима и другим свештеним предметима? He. To је заблуда незнабожаца. Чудотворну моћ таквих предмета ми приписујемо живоме Богу и Његовим живим светитељима, а никако мртвом предмету.

ЗАКЉУЧАК Из св. Писма дознајемо да je свемогући Бог понекад чинио чуда кроз мртве, безживотне ствари, на пример: Кроз Мојсијев штап (Изл. IV, 2), Кроз змију од бакра (Бројеви, XXI, 9), Кроз Јелисејеве кости (II Цар. XIII, 21), Кроз Христове хаљине (Мат. IX, 20), Кроз иловачу и бању Силоамску (Јн. IX, 7), Кроз сенку св. ап. Петра (Дела ап. У, 15), Кроз марамице и убрусе св. ап. Павла (Дела ап. XIX, 12). Стога нема сумње да je Господ Бог чинио чуда и кроз свети Крст, свете иконе и свете мошти. Ова чуда треба схватити као милост Божју према немоћним и напаћеним људима; као Божје сведочанство да je Он свуда присутан, живи Бог, који све види па види и наша дела, а исто тако чуда су Божја опомена да уколико их више видимо утолико треба чвршће да верујемо у Њега с љубављу и страхом и да утолико више управљамо свој морални живот према Његовим заповестима. Иначе, постоји опасност да и ми будемо осуђени с оним Јеврејима у чијем je присуству Исус „чинио толика чуда, али нису веровали у Њега” (Јн. XII, 37). Стога je Господ рекао: „Да нисам међу њима чинио дела која нико не чини, не би греха имали: а сад и видеше и омрзнуше мене и Оца мога." (Јн. XV, 24). 4. ЦРКВЕНЕ ЗАПОВЕСТИ 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.

Молити се Богу, похађати храм и слушати службу Божју сваке недеље и празника; Држати вишедневне и једнодневне постове као што је одређено; Свештена лица поштовати; Исповедати своје грехе пред свештеником; Избегавати дружење с неверујућим и не читати атеистичке и неприкладне књиге; Молити се Богу за живе и за мртве; Одржавати посебне постове и молитве када то одреде црквене власти у случајевима несрећа као што je рат, епидемија, глад, суша и сл. 8. Помагати издржавање Цркве, црквених служитеља и црквених установа; 9. Васпитати децу у вери својих отаца и саветовати грешнике да се врате вери и 10. Помагати у сваком погледу мисију Православне цркве у свету.

ГЛАВА VIII ИЗБОР ИЗ СВЕТОГ ПРЕДАЊА РЕЧИ СВЕТИТЕЉА О вери, нади и љубави: „Нико не може задобити савршену љубав Божју осим кроз чисту веру и чврсту наду". Свети Симеон Нови богослов О греху и врлини: „Крај греха је смрт: крај Божјих заповести је живот вечни". Св. Василије Велики О греху: „Шта је грех? Зле мисли, речи и дела". Св. Симеон Нови богослов О судбини грешника: „Када дете умре у утроби мајке, сахрањује се у земљу. Тако одлази из мрака у мрак. Исто тако и грешник живи у мраку у овом свету и после смрти одлази у још мрачнију и страшнију таму". Св. Макарије О лаком бремену: „Ми одбацујемо лако бреме самоосуде, а оптерећујемо себе тешким бременом самооправдања". Ава Јован О молитви: „Сваког дана испитујте своје грехе молећи Бога за опроштај и Бог ће опростити." „Присили себе на многе молитве, јер је молитва светлост душе". Ава Исаија О анђелима око нас: „Стидимо се пред анђелима више него пред људима, Јер има много анђела око нас." „Чувај се сваког срамног дела." О молитви: „Моли од Бога не оно што је чаробно, већ оно што је корисно (за спасење)". „Разговарај са Богом много, а са људима мало". Мрзи грех: „Свако ко не мрзи грех, броји се у грешнике, чак ако и не учини грех." „Сваки је грех оружје којим наоружавамо ђавола против себе."

Молитва у болести: „Пре тражења лекара у болести, понови молитву." Храм: „Љуби цркве Божје, али покушај да подигнеш у себи храм Божји". Свети Нил Синајски Страх за тело „Страх за тело може да буде тако велики да људи због њега нису у стању да учине ишта достојно дивљења и поштовања. Али када страх за тело уступи место страху за душу, тада страх за тело ишчезава, као што восак нестане од топлоте." Свети Исак Сирин ДаровиБожји „Сваки Божји дар пропада када га не употребимо на славу Божју већ на славу своју." О откровењу „Да бисмо познавали Бога, потребно је откривење одозго." „Без Бога не можемо познати Бога". О смрти „У смртном часу умирући сагледава цео свој прошли живот врло јасно ... и ужасан страх испуњава његову душу једном ће тако бити и са нама". Свети Тихон Задонски Вера и дела „Нити је корисно ревносно руковођење у животу без вере, нити је довољно правилно исповедање вере без добрих дела, да би нас довело пред лице Божје, већ је обоје потребно за изградњу правог Божјег човека". Св. Сава, Први Архиепископ Српски Учите вашу чељад „Поновите својој породици у дому све што сте чули тога дана у цркви". Сиромаштво „Сиромаштво није зло. Само је грех зло. Богатство само по себи није добро". Благодарност „Лако је бити захвалан Богу у благостању, али бити благородан у несрећи значи обрадовати Бога и посрамити ђавола. Сваки који претрпи несрећу с благодарношћу Богу, примиће венац мученика." „Слушајте Божје заповести, и Бог ће чути ваше молитве". Свети Јован Златоусти „Нико не може да буде спасен ко није у Цркви, као што нико није могао бити спасен ко је био ван Нојевог ковчега."

Св. Димитрије Ростовски „Незнање Светога писма је неверство према самоме себи" Св. Епифаније Кипарски ЦРКВЕНЕ ПЕСМЕ Тропар на Божић „Рођење твоје, Христе Боже наш, Синуло је свету светлост знања, И они који су се клањали звездама Били су научени од звезда Да се клањају Теби као сунцу правде, И да Те упознају са висине Истока, Господе, слава Ти." Стихира на Божић „Отац је благоизволео Да Реч постане тело, И да Дјева роди Оваплоћенога Бога. Звезда наговештава, Мудраци се клањају, Пастири се диве И твар се радује." Тропар на Богојављење „Док си се крстио у Јордану, Појавило се знамење Св. Тројице. Јер је глас Оца Сведочио о Теби Називајући Те љубљеним Сином; И Дух Свети у виду голуба, Потврђивао је истину ове речи. Слава Теби, Христе Боже, Који си се појавио доносећи светлост свету." Тропар на Ускрс „Христос васкрсе из мртвих, Смрћу смрт сатре И онима у гробу Живот дарова." Тропар на Спасовдан „Узнео си се у слави, Христе Боже наш, И обрадовао си Твоје ученике Обећањем Светога Духа, Утврдивши их благословом, Јер си Ти Син Божји, Избавитељ света.”

Тропар на Духовe „Благословен си, Христе Боже наш, Који си учинио рибаре најмудријим Шаљући им Светога Духа. И преко њих Ти си васељену Уловио. Човекољупче, Слава Ти.” Пресветој Богородици „Богородице Дјево, Радуј се, Маријо пуна благодати, Јер је Господ с Тобом Благословена си међу женама И благословен је плод утробе твоје, Јер си родила Спаситеља Душа наших. Тропар мученицима „Твоји мученици, Господе, примили су Од Тебе, Бога нашега, бесмртне венце, Због својих страдања. Оснажени Твојом снагом надвладаше мучитеље, И сломише немоћне безобзирности демона. Њиховим молитвама спаси душе наше. Статије на Велику суботу „Животе Христе, био си положен у гроб, и анђелске војске се ужасаваху, славећи Твоје снисхођење." „Један од Тројице ради нас у телу претрпе презрену смрт, ужасава се сунце и дрхће земља." „Судија света као осуђеник стаде пред Пилата судију и би осуђен неправедно смрћу на крсном дрвету". „Сунце а уједно и месец помрачивши се Спаситељу, понашају се као доброразумне слуге; који облаче црну одећу". „Као човек умиреш Спаситељу добровољно, и као Бог васкрснуо си мртве из гробова и дубине грехова". „Ко ће исказати заиста, нови страшни догађај? Јер онај који влада створењем данас прима страдање и умире за нас". „Величамо Те, Исусе Царе и поштујемо погреб и страдања Твоја, којима си нас спасао од пропасти". „О горе и хумке и множине људи, плачите сви и тужите са мном матером вашега Бога." „О слатко моје пролеће, чедо моје најслађе, камо зађе Твоја лепота?"

„Достојно је величати Тебе животодавца који си на крсту руке раширио и сатро моћ непријатеља." Антифони Светом Духу Светим Духом се обнавља свако створење И враћа се опет у првобитно стање, Јер је Он једнак по сили Оцу и Слову. Светим Духом све се одржава, Видљиво и невидљиво Јер је Он најмоћнији, Будући један од Тројице. Кроз Светога Духа све постаје божанствено, Пријатност, мудрост, мир и благослов. Јер је Он раван по деловању Оцу и Слову. Молитва за умрле Упокој Христе са светима Душе слугу својих, Где нема болести, туге, ни уздаха, Hero где је живот вечни.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ 

РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА  УВОД  Владика Петар II Његош означава велики празник у животу Српства. Он стоји усамљен  међу осталим знаменитим Србима, без претходника и без следбеника. Његов једини  претходник јесте донекле велика душа српског народа, изражена у народној поезији.  Место следбеника он има много поштовалаца, који му се диве или зато што поимају  његову величину, или, у већини случајева, само зато што предосећају грандиозне  размере те величине.  Пустимо, читаоче, у мислима својим, нека поред нас прођу сви они Срби, које ми  називамо знаменитим. (То је, истина, велика претензија: ми нисмо увек достојни, да  нам велики људи чине толику почаст и пролазе поред нас. Но не устежимо се од тога;  мисли је дозвољена и немислива слобода. Зар ми често у мислима својим не изводимо  анђеле Божје, да поред нас у свом сјају своме пролазе?)  Све њих ми ћемо предусрести са више или мање поштовања разликујући се у оцени  њихових дела и њиховог карактера.  Пролази ли поред нас Доситеј, ми ћемо га радосно поздравити и молити, да нам каже  штогод "полезно или забавно" из свога богатог искуства.  Пролази ли Вук, и њега ћемо први ми ословити без устезања и похвалићемо његову  скупљачку ревност и његову веру у граматику.  Пролази ли Јакшић, ми можемо слободно запалити цигару и поручити вина. Он нам  извесно неће замерити. Можемо и викати, и плакати с њим.  Змају ћемо се љубазно поклонити и рећи, да нас његова Певанија чини бољим људима.  Са оштроумним аристократом Недићем можемо доћи у крупну препирку око  књижевног укуса и "гомиле".  Но кад поред нас буде пролазио владика Раде, ми ћемо морати, читаоче, заћутати и  устати. Заћутати ‐ јер ко би од нас могао наћи за њ подесну поздравну реч у моменту,  кад нас он са висине своје фигуре погледа својим као дубина морска тамним очима?  Устати ‐ јер како да седимо  кад смо малени пред њим и кад устанемо? И кад он буде прошао мимо нас, наш поглед  ће га још дуго пратити, тако, да ће многе велике сени, које њему буду следовале, остати  од нас незапажене.  Ja сам често чинио такве смотре, и често врло дуге, злоупотребљавајући можда  стрпљење великих сени. При томе старао сам се нарочито, већ од дужег времена, да  останем насамо с Његошем, пратећи пажљиво, сваки његов поглед и сваку његову  мисао и осећај везан с тим погледом. Своје искуство од тих усамљених шетњи и  немилих дијалога ja сам изнео у овој књизи.  Оно што сам ja желео овом књигом дати читаоцу, то није једно дело о Његошу, но једна  слика душе Његошеве, то није један докуменат о великом владици, но опис једне туђе  душевне драме, у коју се човек сам уживи, тако, да je тиме и сам са својим јунаком 

преживи. Ja нисам имао намеру да пишем "објективно" о Његошу но баш "субјективно".  То јест, ja сам се трудио, да се савршено пренесем у свога јунака, да тако рећи  оваплотим његову душу у себи, да се идентификујем с њим у свакој ситуацији живота, и  да онда мислим, осећам и говорим као он. Мени ниje било до критике Његошеве мисли,  но само до проналаска, дохватања, систематске конструкције и слике његове мисли.  Није ми било до насилног категорисања и квалификовања његових осећаја, но пре  свега до сопственог преживљавања тих осећаја.  Потребно je, увек je веома потребно за сваког човека, удубити се у душевни живот  других људи. Човеку се на тај начин, боље него и на који други, шири ум и срце; човек  се тако научи да разуме и љуби друге људе; и најзад, само тако живот остаје за човека  вазда интересантан.  Корисно je удубити се често у душевни живот и обичних људи, утолико пак више  необичних. Оно у самој ствари и не постоје обични људи; сви су људи необични,  својеобразни, чудни и тајанствени. Природа не копира но ствара. Израз "Многи‐ Премноги" (,,Vielzu ‐ Viele". Ниче) као назив обичних људи створила je немоћ наша, да се  на свакоме од тих "Многих‐Премногих" зауставимо, у његову душу загледамо и његову  необичност уочимо. Кад нам наша немоћ не би сметала, ми би се могли уверити, да су  људи, које ми називамо обичним, довољно необични, довољно оригинални и довољно  за нас поучни.  Још je поучније удубити се у живот оних људи, које ми називамо необичним. ‐ По једној  погрешној изреци један  човек онолико људи вреди "колико језика говори". Могло би се непогрешније рећи:  један човек онолико људи вреди колико људи истински познаје, тј. колико је туђих  душевних драма својом душом преживео. Јер има људи, који говоре неколико језика и  који поред тога једва вреде једног човека, док нема људи, који су преживели душевну  борбу свога ближњега, а да не вреде више од једног човека.  Преживети Његошеву душевну драму не значи преживети душевну драму само једног  човека, но једног света. Његош је од своје душе, одређене судбом да управља једном  шаком сиромашних људи, начинио сцену, на којој је репродуковао драму целе васионе.  Та његова, микрокозмична, сцена, премда већа од ма чије друге у српском племену,  била је ипак малена и тескобна за обимну васиону. Ова несразмера чинила је крст  живота нашег песника; у њој је лежао извор његовог животног мартирства. Но баш у  овом тесном општењу са васионским животом и показала се величина душе Његошеве.  Обимношћу и интензивношћу својих симпатија према свеопштем и свеједином животу  света и Његовом Творцу Његош се обележио као религиозна личност првога реда.  У новој српској историји нема личности, која би се у погледу религиозности могла и  издалека равнати с Његошем. Та реткост у високо религиозним људима, нарочито међу  књижевницима, и дала је повода неким словенским путописцима и књижевницима да  тврде, да су Срби нерелигиознији народ од других народа. (Тврђење Пољака професора  М. Здјеховског, види "Московскиј Еженедјељник" од 16. маја 1909. Слично тврђење од  московског професора А. И. Веденског, види (преведено) у "Гласнику правосл. цркве" за  1908. год. Ово тврђење оспоравали су: др Ч. Марјановић у "Хршић. Веснику" за 1909. год.,  др С. Радовановић у предговору свога руског дела: "Семејние праздники у Сербов",  Петроград 1910. г. и "Гласник Православне Далмат. цркве" за 1909. год). У самој ствари  српски народ није ни више ни мање религиозан од других хришћанских народа његове 

културе; но српски народ, као и сви народи уопште, има врло мало правих, надахнутих,  религиозних људи. Ови су уосталом најређи људи у свету. Карлајл и Емерсон, Ламартин  и Достојевски спадају у ове најређе људе, или, са још њих немного, чине ове најређе  људе у целом прошлом столећу.  Ми Срби имамо Његоша. Он је један, но и један он је у стању да својом високом и  широком религиозношћу демантује мишљење о нерелигиозности нашега народа. Јер  ма колико да су велики људи самобитни, не може се ипак одрећи, да они ма у коликој  мери не репрезентују душу онога народа, у коме су рођени.  Ми имамо и Доситеја. Но Доситеј није то што Његош. Он је средњи таленат; далеко од  генија. Доситеј је побожан као и народ (и ако није и сујеверан као народ), тј. он верује у  Бога и загробни живот, верује у створење и циљ живота, као и народ. Но, он није  религиозан у вишем смислу, тј. он не осећа потребу сталног духовног сједињења с  божанством, сталне мисаоне и осећајне коресподенције са душом, са животом света, као  што то осећа Његош. Доситеј је могао необично дуго и с необично дугим стрпљењем да  прича о фрушкогорским манастирима, а да при том ни на минут не осети на себи  притисак васионе са свима њеним неразрешивим чворовима. Његош то није могао.  Његош је стално осећао наметљиво присуство васионе, која му је његов ум и његово  срце, без остатка, за себе ангажовала, понекад ласкаво, посредством свога лица,  понекад брутално, посредством свога наличја.  Кад би се, отуда, календарским језиком хтела окарактерисати природа ова два човека,  онда би се за Доситеја могло рећи "Блажени Доситеј", а за Његоша "Његош ‐  Великомученик".  Доситеј је, уистини, једна срећна, блажена природа. Он, изгледа, не верује у пад човека  из једног блаженијег живота у овај, не верује у осуду човека нити у метафизичку  неопходност зла у свету. Он верује, да кад би људи мало више потрудили свој здрави  разум и своју вољу, земља би се брзо у рај претворила. Свеколико зло да се такорећи  одувати из света као прах са длана. Мало више учитеља, мало мање калуђера и ‐ Срем  би био други Едем!  Доситеј се осећа у овом свету као дома, Његош као странац. Доситеј се опходи са свима  стварима по домаћи, Његош, напротив, са страначким љубопитством и са страхом.  Његош има страх од света и непрестано се бори с тим страхом.  Доситеј је побожан позитивист, но не мистик као остарели Август Конт, но пре  позитивист најновијег америчког кова; он је трезвени прагматист, који вели: постоји  један други, загробни живот, но ми се сад засад налазимо у овоме и треба да се о њему  старамо; верујмо у онај но сву своју бригу посветимо овоме; радимо с претпоставком, да  је све овде ради човека, и да је све уонолико реално и вредно, уколико човеку може  бити од користи. Отуда, питање о манастирској економији у Грушкој Гори важније је од  питања о начину живота анђела на небу, и питање о просвећивању народа значајније је  од питања о преегзистенцији душе.  То је трезвена, вечно савремена философија, која је и пре модерних прагматиста (Као  оснивач модерног прагматизма у философији сматра се скоро преминули професор  Харвардског университета у Америци, Виљем Џемс.) и пре Доситеја, и пре Бакона, чак и  пре практичне посланице апостола Јакова постојала међу људима. Отуда савршено  правилно назива проф. Скерлић Доситеја "једним од најмодернијих писаца наших, 

једним од оних, који се временом само подмлађују" (Ј. Скерлић: Српска књижевност у  XVIII. веку, стр: 330). Но савршено правилно било би то исто рећи и за Његоша, иако  мисли Његошеве нису и мисли Доситејеве. Уосталом Његошева мудрост ниуколико не  искључује мудрост Доситејеву, као што ће се читалац моћи уверити из доцнијег  излагања. И Његош мери људе нечим другим него, као и Доситеј, "дјелом и врлином".  Но, Његошева се мисао простире још и за границу кориснога, практичнога. Његош тежи  да обоснује свет, да га појми као целину и да определи место човека у тој целини.  Доситеј је пре свега учитељ ‐ практичар, Његош пре свега уметник ‐  трансценденталист. Доситеј верује да Бог постоји, и то је за њега доста. И Његош верује  да Бог постоји, но за њега то није доста; он се распиње трудом, да сазна Бога, да створи  једну одређену представу о Богу, и да са тим својим Богом буде у непрекидној  комуникацији. Речју: Доситеј је побожан, Његош религиозан. Доситеј је побожан, јер  верује у Бога, Његош је религиозан, јер је својим умом и срцем религиран с Богом.  Религиозност је далеко шири појам од побожности, као што је религија шири појам од  вере. Религиозних је људи далеко мање од верујућих.  Добро је што имамо Доситеја, као што је добро што имамо Његоша. На Доситеју ми смо  се сви васпитали. У нашој раној младости његова мудрост нас је обасјавала тако меко и  тако пријатно као пролетње сунце. Он нам је први сугерисао, толико потребну за  приступ у живот веру у човека, веру у неограничену способност усавршавања човечјег  разума и облагорођење човечјег срца.  С Његошем смо се доцније упознали. Он није за сувише рану младост. Јер сем ствари  "полезних и забавних" он зна и хоће нескривено да каже и ствари страшне, којима је  ова} свет испуњен. Праотац Јаков рвао се само једну ноћ с Богом; владика Раде се рвао  са свима силама овог света, и то не једну ноћ, но цео један век. И као стари ратник, и  притом и песник, опева он нама своје многе борбе, револтирајући или резигнирајући  нас, храбрећи или страшећи, но у сваком случају узвишујући и на висини подржавајући  нас. И што старији бивамо и дубље у животну борбу улазимо, то нам и Његош милији  сапутник постаје. Могло би се готово рећи: Доситеј нам је путовођ од јутра до подне  нашег живота. Његош пак од подне до вечера. Кад преживимо Доситеја, тад се  нуждавамо у Његошу. Кад наша младалачка, доситејевска вера у човека претрпи  разноврсна искушења, кад почнемо да осећамо, да у животу не зависи ипак све од  нашег здравог разума и наше добре воље, да ми ипак нисмо тако апсолутни господари  наше судбе, као што смо некад мислили, да се зло, упркос свему, не да тако лако ни  одувати ни уништити, да је овај живот само полу‐наш, или уопште да он није наш, но  ми његови, његове слуге; кад осетимо васиону над собом и тежак притисак "ћутљивих  небеса", кад наше шетње, по нагло множећим се гробовима наших пријатеља, постану и  дуже ‐ тад ћемо осетити потребу и у једној вишој вери, ван вере у човека, и не само у  једној вери но и у једном сједињењу с једним моћнијим од нас савезником, ‐ у једној  религији, и тад ће нам Његош бити ближи и сроднији од Доситеја. Тад ћемо пожелети,  да моћну и религиозну душу Његошеву уселимо у себе, да би смо се охрабрили њоме у  мучним искушењима.  У овој великој души наћи ћемо ми много свог сопственог, својих "нужда и  недовољства", својих сумњи и разочарења, своје бојазни и своје наде. Меа res agitur ‐  мене се тиче‐ узвикнућемо ми упознавајући се са богатом душом Његошевом. Но наћи  ћемо ми у овој реткој души много што шта пробуђено, што је у нас успавано, и много  што шта уоквирено у великом и скупоценом оквиру, што је код нас презрено и 

одбачено; наћи ћемо најзад и много што шта нама сасвим непознато и неслућено,  невероватно и неаргументовано, колорисано са више страсти но логике. На овим  последњим местима мораћемо се подуже задржати, да би их што темељније схватили  пре него што даље пођемо за нашим песником.  На подне нашег живота Његош стоји и чека нас. Ми се не можемо лако да одвојимо од  нашег благоразумног Доситеја. Он нас, као сваки добар учитељ своје ученике, обично  дуже задржи при себи, водећи нас по 'ћелијама фрушкогорских манастира, по  просвећеној Европи, по путевима промисла и здравог разума. Кад се с Његошем  удружимо, тад морамо убрзати кораке, јер с њим имамо за исто време да пређемо много  више. По неравном и врлетном путу Његош нас води; ужасни су кораци његови: он  корача с планине на планину, са звезде на звезду. Ми имамо на путу с њим да посрћемо  и падамо и знојимо се. Кроз најтамније дубине живота Његош нас води, кроз злочесте  дубине, које се мефистофелски смеју суверенству нашег здравог разума. Он нас пење на  висину, одакле се виде све лепоте овог света; но он нас не оставља дуго ни у једној  илузији: пред нашим очима он диже прекрасни плашт света и открива нам тад и  његову очајну наготу.  И ми на овом врлетном путу, идући за Његошем, постајемо религиозни. И то нам је  награда за труд.  Ко по својој природи није религиозан а желео би сазнати, шта то значи бити  религиозан, тај ће најбоље учинити, да се постара те да проучи и преживи, уколико му  је то највише могуће, душевну драму једног великог религиозног човека. Ја сам овим  делом хтео само указати на једног таквог.  Н.В. 

РЕЛИГИЈА ЊЕГОШЕВА  Многим нашим савременицима, како богатима тако и сиромашнима духом, религија  изгледа као неки стари замак, чији су рогљеви и врхови порушени, чији су зидови  избушени и пролокани, капије попадале, врата накривљена и прагови избијени. У томе  замку становала је некада властела, јер тада је он био и подесан за становање властеле.  Сви конци људског друштвеног живота потицали су тада из њега и утицали у њега. У  њему су се војске за бој опремале и после боја одмарале и награду добијале. Трофеји  научника и ратника, уметника и трговаца, доношени су ода свих страна и вешани у  њему. Речју, без тога замка људи, и патриције и плебејци, нису могли ни замислити свој  живот. У њему се сваки новорођени морао пријавити ‐ друкче није ишло ‐ да би добио  одобрење за живот; у њему је сваки при ступању у живот, као при уласку у ботаничку  башту, добијао масу планова, правилника, путоказа, објашњења и упутстава, којих се  имао строго придржавати. Ко би се у лавиринтској мрежи стаза умео снаћи те с њих не  би никада скренуо, томе се обећавала премија среће; коме би се пак од жене рођеноме  нога омакла ван једне просечене путање, томе се прорицала тежа судбина него ономе  ко је остао нерођен. Тај је замак био властан над телом и душом својих поданика, тј.  свих људи, и господарио је неограничено сваким моментом њиховога живота не само  овога но и онога пре њихова рођења и после њихове смрти.  Али време, тај општи непријатељ, који, како опет другим нашим савременицима  изгледа, управо и не постоји, куцало је вековима својим нечујним чекићем у рогљеве и  врхове тога поносног замка, разгризало му стене, истављало врата и бушило највеће 

прозоре баш на оним одајама где су се највеће тајне, једино пред сунцем малене,  најбрижљивије у тами скривале. Време је учинило од тога замка оно што и од свих  осталих замака чини од кад се време почело носити с људима и њиховим творевинама.  Оно је створило од њега мал' не једну рушевину, која с дана на дан све више оправдава  то своје име.  У тој рушевини, као и у многим другим рушевинама, ипак има живота. Само ту не живе  више патриције но парија, која нема ни воље ни моћи да зида себи ново обиталиште, и  којој импонују димензије и старост овога замка. Ту, у патрицијској прашини, међу  нагриженим посуђем, зарђалим оружјем, измољчаном свилом и кадифом, међу хромим  столовима, међу књигама оседелим од преживелости и пухора, и посрнулим олтарима  од дугих и разуму недоступних молитава, ту налази себи хране сиромашни дух и богата  машта парије. За људе од духа и од свога времена овај трошни замак, олепљен и ишаран  бојама плебејске маште, нема друге вредности него ли остали антички споменици за  уметника, или остали фосили за научника.  Тако мисле многи наши савременици и, мислећи тако, проводе свој живот у  самообмани, да нити је, дакле, религија нешто друго до онај стари посрнули замак,  нити ко религију потребује ‐ бар данас не ‐ осим парије, која се у недостатку бољег  духовног обиталишта, склања под препукле сводове стародревног замка својих отаца,  на чијем је огњишту ватра одавна утуљена, претрпана силним пепелом.  Кад би, уистини, то била религија, у што су уверени ови људи, код којих је самообмана  заузела место истине, онда би се могло помислити, да ће наше столеће поред других  слава доживети и ту славу, да присуствује погребу једне моћи, која од постања људског  рода није имала успешног такмаца. Но, за том мишљу дошла би одмах друга, да би већи  од славе био срам нашега столећа, што би се у њему спустило у гроб више од половину  импулса, и то од бољих и племенитијих импулса, људске културе. Срећа је што наше  столеће, као и ниједно друго, не може доживети ни ту славу ни тај срам! И оно ће, као и  сва остала столећа, морати наслеђене животне моћи наше расе предати својим  наследницима, јер ни по чему се још не да закључити, да је крај света близу и да су  животне моћи човечанства почеле једна за другом да силазе у гроб.  А религија је једна животна моћ, а не једна узгредна чињеница у духу и историји  човечанства. Само они могу алармирати свет о њеној предстојећој смрти, који више  воле да пророкују о ономе што ће наступити, но да испитују стварни људски живот  онакав какав је он био у прошлости и какав је у садашњости; јер ко проучава људски  живот у прошлости и садашњости увидеће, да религија није постала жељом и вољом  људи, као секира, рало или перо, но да је она нашла или снашла човека пре него човек  њу; пре него што је човек и помислио на религију, она је била у њему. Од куда је она  дошла, питаће они, који на своје сопствено питање имају већ спремљен одговор; но и  ми ћемо њих нешто упитати, па ако нам одговоре, одговорићемо тада и ми њима. Од  куда у човеку воља за живот, или, од куда симпатија према лепом или добром?  Одговором на ово наше питање они ће у исто време одговорити и на своје.  Ко проучава живот људски, тај ће моћи увидети да творевине религије нису постојане,  но да су, као и све творевине људске душе, изложене непрекидној промени,  непрекидном кориговању или често наизменичном прогресу и декаденцији. Безбројне  творевине религије пропале су, изумрле. Читави многобожачки пантеони леже по  нашим музејима исто онако мртви као и материјал из кога су истесани. Небројена 

светилишта преорана су, небројене културне форме потиснуте, небројена веровања  деградирана. Но, зато религија, као творачка моћ човекова, није мртва но жива; она је и  данас исто онако животна и моћна као и негда, само што се она данас друкче произноси  и изражава него ли негда. Кијевски Перун са сребрном главом и златном брадом,  рујански Световид са четири главе под једном капом, олимпијски Зевс и египатски  Озирис, Шеол и Нирвана, Валхала и Адес, пагоде и храмови, жртве и обреди све су то  творевине религије, које су делом пропале, а делом још и данас живе, прилагођене и  асимиловане новим религијским творевинама. Но моћ, која је те творевине у свет  донела, религија, одржала се кроз сва времена и све промене као и носилац те моћи ‐  човек. Ова моћ човекова, религија, није један елеменат душе ‐ да се послужимо старом  терминологијом психологије ‐ но резултат спајања два таква елемента. Мисао и  осећање уједињени чине религију. Но не свака мисао и не свако осећање; јер ја могу да  мислим о свом умрлом брату и при том да осећам жалост, па то ипак није религија. Но  ако ја мислим о свету, о томе шта је и шта вреди свет, и ту мисао пропраћам неким  јаким осећањем. онда ја имам религију. Примитиван човек мисли, да су сви предмети  његове околине ‐ а то је његов свет ‐ настањени злим или добрим духовима, и при том  осећа страх или радост. Будист мисли о свету, да је овај само један привид, коме је  Нирвана почетак и крај, и при том осећа дубоку мизерију своје личне, као и сваке друге,  егзистенције. Јеврејин верује, да је Јехова дародавац живота и осећа се као презадужени  дужник или слуга његов. Деист мисли, да провиђење мудро управља светом, водећи га  добром циљу, и притом је захвалан и одан томе провиђењу и радостан у радости и  патњи живота. То је његова религија. Религија, дакле, може тек онда постати, кад се  мисао о свету удружи са емоцијом, коју та мисао производи. Сама мисао за себе (Хегел)  или само осећање за себе (Шлајермахер) не чине још религију; тек кад се то обоје  комбинује, тј. кад мисао изазове осећање, рађа се религија. Но као што деца често  завладају својим родитељима, тако и религија, и ако секундарна по пореклу, завлада  често и интелектом и осећањем, дајући правац и форму обојем. Ово није случај код свих  људи, но само код оних који су стално религиозни, пошто се сви људи могу поделити на  моментално и стално религиозне. У прве спадају они, код којих се ретко или врло ретко  јави мисао о свету, која се споји с нарочитом емоцијом. У стално религиозне људе  долазе они, којима религија тако преовлада, да даје сталну директиву и њиховим  осећањима. Овакви су људи у мањини у свету. Но и ова мањина има два логора: једно су  егзалтирани фанатици, а друго су пак узвишени представници религије, којих је тако  мало, међу небројеном масом сувише мало, или сувише много, верујућих, чија је вера  често пута најбољи аргуменат безверја, као што је мало правих песника међу  небројеном масом сувише мало надахнутих и сувише много претенциозних поета, чија  је поезија најбоља агитација за прозу.  У ред ове последње, одабране мањине стално религиозних људи, који се могу назвати  просто: представници религије, можемо ми Срби с поносом уврстити и владику Петра II  Његоша. Он је сам себе већ у ту одабрану мањину уврстио, нама не остаје друго, до да то  констатујемо и признамо. Он се успео на ту висину, не својим друштвеним положајем,  нити једним нити другим, ни кнежевским ни владичанским, но својом дубоком  концепцијом света и својом жарком, поетском симпатијом према свету, тј. према  природи, Богу и човеку.  Као песнички и философски геније, Његош је и цењен и потцењиван и прецењиван, но  као религијски геније он није до сада био ни цењен, ни потцењиван, ни прецењиван. Но 

ово тројство генија је нераздвојно; једно без другога тешко је и појмити и ценити. Ми  то нећемо ни чинити. Његошева религија је плод његове философије и његове поезије,  тј. његове мисли и његовог осећања.  Испитајмо стога редом његове мисли и анализирајмо његова осећања, да бисмо тако  могли ‐ ако нам је то дато ‐ дохватити и појмити ову моћ, која је као пламен буктала,  осветљавајући ум и загревајући срце овог великог цетињског пустињака. 

ЛИЦЕ ПРИРОДЕ  The rounded world is fair to see,   Nine times folded in mystery.  Emerson  Ми постављамо право питање: каква је била Његошева мисао о природи? Прво стога,  што је загонетка природе права, пред којом се човек нађе, кад протре очи и обазре се по  овом великом свету. Његова сопствена личност, напротив, истиче се човеку као питање  тек напослетку, после свих других питања. Човек пре осети и опази све друго у свету  него ли себе сама. "Познај себе" постало је отуда девизом у философији тек на једном  зрелом ступњу људског културног и мисаоног развића. Као објекат посматрања и  проучавања човек је дошао на ред чак и после богова. Човек је дакле видео и оно што се  види и што се не види пре него што је видео себе сама. To je комично, но тако је, јер је  тако хтела природа човекова. Спољашња природа је прва као предмет свесног опажања;  она за многе остане кроз цео живот први и последњи, тј. једини, предмет опажања,  пошто они или не стигну или се не уздигну да мисле ни о Богу нити о себи.  Прва Његошева мисао о природи јесте њена лепота. Природа је тако несумњиво лепа  као што несумњиво постоји; не, још је извеснија и несумњивија њена лепота но њена  егзистенција. Свако зло о природи може се рећи, с разлогом или без разлога, но лепота  јој се не може порећи ни у ком случају. Да је Његош био велики љубитељ култа, он би  лепоти природе несумњиво посветио један опширан и врло опширан култ.  Најлепше и најнежније слике употребљује песник, кад хоће лепоту природе да изрази:  "Природа се сваколика пита  Сунчанијем чистијем млијеком"  (Горски Вијенац)  Природа је као најлепша невеста, која сама себе раскошно кити и облачи, да се што  лепша, што дичнија покаже "пред очима свога владаоца". У њеном "цвијетном лону"  седео је песник често, занет дубоким мислима, запиткујући своју "шчедру матер"  природу:  ,,рад' чеса је творац сатворио?  ради л' ђеце своје многобројне?  али ђецу за ње удовољства?  ал' обоје једно рад ' другога?"  Одговор мајчин сину се никако не свиди и он се онда жали:  "Но времена питателница ми,  окићена цвијетним временом, 

окружена сунчаним зракама,  али власе цвијетне плетући,  бисерном их росом насипљући  при игрању свјетлокосих звјездах,  да дичнија на јутро изиде  пред очима свога владаоца,  на сва моја жарка љубопитства  смијехом ми одговара њеним".  (Луча Микрокозма)  Природа је увек млада, свежа и насмејана. Она је лепа не само посматрана у целини но и  у деловима својим; њена тоалета је најбрижљивије и у ситницама уређена:  "Најмањи те цвјетак слави  ,,Ка' највишег свијетлост сунца!"  (Цетињски пустињак)  Све је од најмањег до највећег тако чудесно формирано само за себе и тако изванредно  хармонично подешено у вези с другим, да човек у усхићењу посматра природу као једно  чаробно, шарено ткиво, као неки ћилим, како би Јакшић рекао, који нису људске руке  ткале, но који су виле разастрле. Тај вилински ћилим изаткан је од савршених живих  форми. То чаробно ткиво се стално осипа, но стално се и обнавља; ми видимо жице  ткања, но и ткач и чунак као да су се скрили под капу, која их чини свуд присутним но  невидљивим. Ткање се врши по неком реду, по неком неизменљивом закону. То баш и  чини природу лепом: ред и хармонија делова према целини, јединице према множини,  и непроменљиви закони, који тај ред и ту хармонију одржавају од века до века:  Ред свештени на свему царује.  (Л.М.)  А овај освештани, свети, ред загарантован је законима, које је Бог природи у аманет  дао:  Закони су општега поретка Мој аманет, а живот природе.  (Л.М.)  Кад не би ти закони постојали, онда не само да би сва лепота природе била претворена  у једно бесформно, хаотично стање, које човек никад себи не може представити, него  би и живот природе уопште дошао у питање. Живети и бити лепа, то је за природу  једно и исто. Њен је живот условљен њеном хармонијом, а ова опет условљава и њену  лепоту.  Целим васионим простором влада хармонија, цело пространство испуњено је чудима  лепоте, пред којима се човечији погледи у "преласти топе" а језик "мрзне". Цео тај  безгранични простор представља се великој уобразиљи песничкој као један "океан  ваздушни", "насијат сјајним островима", која су  "венчана светим магнетизмом  те погледом једно друго држе". 

(Л.М.)  Ова сјајна острва нису мртве усијане кугле, које само на својој површини или имају  нешто живота или немају, и које се бесмислено врте једна око друге; него су то жива,  есенцијално жива бића, која свој пут знају и свој задатак свесно извршују. Бог их је  позвао  "на слатко битије  из смртнога опширнога лона".  (Л.М.)  А "слатко битије" може значити само живот, пошто мртав бити није по себи ни слатко  ни горко, но индиферентно.  Може Његошу неко приговорити, да је у противречности са научном хипотезом, по којој  је живот нешто што је најређе у васиони. Према тој хипотези, која је више научничка но  научна, погодбе за живот случајно су створене само на површини земље, и то на једном  делу те површине; па и ово мало живота што га има у васиони тако непоуздано стоји, да  се свакога часа може уништити друкчијим наслагањем атома или могућим поремећајем  атмосферских погодаба. Сва остала васиона мртва је; мртва су она "сјајна острова", а цео  "азурни океан" Његошев јесте једно бескрајно гробље, чију тишину ништа не пролама,  до, за велику и пространу васиону савршено нечујни, крик зверски и човечији у  прашини земаљској. Тек овда‐онда може срећним и случајним сложајем мртвих  елемената на оним далеким осветљеним могилама да се промигољи из вечитога  небића, неживота, једно гумно траве или једна шака црви. Онако исто као и на земљи.  Но мртва могила остаје савршено равнодушна, савршено неосетљива у своме смртноме,  свечано осветљеноме покоју према то "мало буђе" која прави нечујну ларму и води  невидљиву егзистенцију милион‐два година, тј. минут‐два, да онда буде спржена или  згњечена и опет затрпана у свој сјајни метални гроб. ‐ Може Његошу, велимо ми, неко  приговорити, да је у противречности с овом научничком хипотезом, тј. с овим очајним  веровањем, он непоколебљиво остаје при својој и Ламартиновој мисли:  "да су жива висока небеса"  (Ц.П. "Химна Ноћи")  и да оне "златне и азурне волне" нису развијени прах спаљених мртваца но расуте живе  капље са извора живота или развејана жива прашина, Боже,  "испод твога трона свијетлога".  (Г.В.)  И у тој мисли Његош броји у своје једномишљенике не само Ламартина но и читаве  људске генерације раније културе, које су звезде као жива мислена бића обожавале, и  читав низ генија величине Платонове, Брунове, Њутнове и Фехнерове, за које васиона  није била једно немо гробље нити живот само случајна буђа на површини небеских  тела, но чудна грађерина састављена из живих цигаља, неуморни и неисцрпни живот,  који све скроз прониче и егзистенцију свега омогућава.  Живот је прво и првобитно својство природе, због кога је она за Његоша лепа ( а рекли  смо, да је са животом њеним нераздвојно везана и њена хармонија). Она није лепа као  статуа лепе Јелене, но као жива Јелена. И лепа природа, зато што није мртва но жива 

лепота, има увек дејство живе Јелене, око које су крвави ратови вођени. Но о крвавим  ратовима, који се око природе воде, говорићемо мало доцније.  Природа је жива зато што је лепа, то је чудновато, и лепа зато што је жива, то је  интересантно. Природино је ткиво из живих форми, зато лепота природе стоји над  лепотом људске уметности; лепота људске уметности то је статуа, лепота природе  живо створење. Људско уметничко дело остаје увек исто; природа пак свакога тренутка  мења свој образ. Уметничко дело само је привремено лепо, природа је пак вечно лепа.  Уметничко дело подложно је пропасти без еквивалентне замене; у природи није тако,  но чим се једна жица ткива прекине, друга, рекао би, из ничега васкрсава на њено  место. Кад је Бакон видео у једној галерији Једну слику нагих људи и жена, он је  узвикнуо: Resurrection! Ho како да се узвикне при погледу на природу, где један цео  свет умире а други истовремено ступа на живот? Да ли магија? Да, и не. Да ли природа?  Да. Али шта је природа?  "Природа je нешто што..." почињу сви научници да дефинишу, но само дотле иду  заједно у дефиницији.  "Природа је скуп свега видљивог и невидљивог, знаног и незнаног" ‐ вели обичан човек  с утврђеним и признатим бројем чула, тј. човек који мисли да само он непогрешно  говори.  "Природа је неред" ‐ уче једни. "природа је ред" ‐ довикују други.  "Природа је мајка" ‐ једни. "Природа је тиранин" ‐ други. Најзад:  "Природа је нешто" ‐ једни. "Природа је ништа" ‐ други.  За нашега песника природа је једно уметничко дело, и то дело које поражава, усхићава,  покретљиво, живо уметничко дело; премда старо, ипак увек младо, премда из трошног  материјала, ипак неразрушиво и непролазно, премда у привидном нереду и  немарности као жена у гардероби, ипак увек у највећем реду и увек најмарљивије  одевена у богато рухо, кога она исувише има, јер  "аљинах је на небеса доста".  (Г.В.)  Али наш језик је недовољан. Недовољно је рећи за природу да је она једно уметничко  дело. Природа је нешто више, она је уметност сама, да, целокупна уметност. Она је ars  artium, ако би и овај израз био довољан. Она је збир свију уметности, и наравно, збир  свију уметничких дела. То је једна бескрајна галерија у блеску боја и блиставости грађе,  у неизмерној маси форми и још неизмернијој множини егземплара. Најближе човеку  лежи његова мајка земља "окићена цвијетним временом", огрнута својим зеленим  плаштом, заносна својом лепотом и младалачким здравим смехом. У даљини прелива ce  "свод плаветни неба свештенога  брилијантним засијат сјеменом;  (Л.М.)  још даље:  "насијата кола са сунцима  свако сунце предводи мирове 

"a мир сваки своју сферу има,  (ib.)  док поглед смртнога не сустане и не утрне у даљини:  "где су сунца само капње свјетле  а мировни једва видне искре".  (ib.)  Сваки онај "мир" савршено је дело, али не једино скулпторско, због богатства својих  форми, нити једино сликарско, због лепоте боја, ни музичко, због свог сиренског  "слаткогласија", ни једино архитектонско ни поетско, но сваки је све ово у исто време.  Савршено дело, велимо ми! Ho, о, колико је ступњева савршенства у васиони! Цела  васиона, уједно узета, представља тек савршенство лепоте. Ми не достижемо нашим  умом ни ову целину ни ово савршенство. У нашим су очима и делови ове целине  савршени, јер за нас мале један део васионе изгледа већ целина, чијој лепоти не можемо  да ce надивимо, нити да је изразимо. Макрокозмос не може да стане у микрокозмос.  Целина је недостижна не само нашем логичном уму, но и нашој најбогатијој машти.  "Мјесто очих да два сунца никну,  и идеју један вијек смртни  да по царству небовлатца прате  не би њени свијетли погледи  величанства небесне преласти  свеколике могли прегледати".  (ib.)  Све што је нама смртнима доступно, то је један "свод" ове сјајне, порфирне палате  Божје, која по азуру плива и у бојама се прелива и то онај свод,  "што с' огледа у пучину нашу".  Па кад је овај један свод палате за наше око и наш укус тако величанствен, тако  неизмерно леп, каква ли тек мора да је сама палата? Шта су све лепе људске маштаније  о ваздушним вилинским и змајским дворовима према милијардама стварних  ваздушних дворова, који један другог "погледима држе", или  "за свијетле власи повјешани?"  Шта је људска машта могла тако чудноватно сазидати, што стварност својом  чудноватошћу не би превазишла? Замислите само једно сунце са његовим сјајним  пратиоцима и реците, да ли је икад машта људска окружила једног багдадског калифа  тако сјајном. тако послушном, бојаном, раскошном, блиставом пратњом!  Замислите с колико погледа посматра сунце своје пратиоце ода свих страна, па реците,  шта је с њим у сравњењу један сироти стооки Аргос! Замислите крилате виле и змајеве  и сравните са једном живом, светлом лоптом, једном звездом, која и без крила по етеру  лети, носећи у своме крилу безбројни пород свој!  Па кад наша машта, која не допушта себи никакве границе у сликању, продуцирању и  комбиновању, не достиже ни из далека чудноватости природе, како ли ће је достићи  наш "чисти разум?" Никако; пошто он себи не допушта лиценцу маште, то он не досеже 

ни докле машта, камо ли ће досегнути докле природа. "Чисти разум" није никад ‐ и  неће, ах! никад бити готов с његовим ситним, претходним испитивањима, која би нас  могла уздићи до једне неоспорне, солидне мисли о целини. Он опрезно проналази  стазе, које би нас из таме нашег бића на светлост извеле; он граничи и разграничава,  класификује и детаљира, поставља белеге и куле светиље и, једнога дана сав тај свој  труд уништава једним потезом, кад стави све уређено и пронађено под нож своје  сопствене критике. Никад стога тај критички разум и не долази на мисао, или кад дође  он се трже од мисли да је природа поезија, а сви научни закони, које он проналази, јесу  само закони техничке стране те поезије. На ту мисао долазе без страха само уметници.  На ту је мисао и Његош дошао; дух његов живео је и хранио се том мишљу. Природа је  поезија. Све што постоји како постоји јесте савршена поезија једнога савршеног поете.  То је мисао Његошева.  "Све дивоте неба и небесах,  све што цвјетом лучам свештенијем,  мирови ли ал' умови били,  све преласти смртне и бесмртне ‐  што је скупа ово свеколико  до општега оца поезија?"  (ib.)  У своме лету кроз васиону за својим светлим путовођом наш песник је видео њеног  Творца где је "творитељном зањат појезијом".  Бог пева ‐ дакле ствара, и обратно. Бог ствара као песник што саставља песму. Делање  Божје то је поезија, дело Божје то је песма ‐ не једна песма, но све и једна. ‐ На овој песми  Творац ради вечно и у њој ужива вечно. Па ипак та песма није недовршена; напротив,  она је увек довршена и савршена; дух је њен увек неизменљив, јер то је дух савршене  поезије, форма њена је увек друга, увек нова, но једно је у тој форми постојано, и то је  савршенство њено у сваком моменту.  Божанска поезија обухвата све и обнавља све. На кристалном шатору, који прекриваше  небеску сферу указала се нашем песнику извајана  "свемогућа поезија Творца,  окружена круном творенија".  Идеја поезије, која је прва после идеје времена, има владу над свим, пошто она и ствара  све. Зато је она свемоћна. Њена круна јесте стварање, тј. њено опредељење и њен циљ  састоји се у стварању или најкраће: поезија је само стварање као што се и обратно може  рећи и као што то песник на другом месту обратно и каже.  Под круном поезије налази се све, што је у биће позвано. Песник овако продужује:  "Све красоте, које биће има  И ум творца сјајни беспредјелни  Које види у царству свјетлости  под том круном бјеху окружене,  На том лицу бјеху изражене  У сјајности светог савршенства." 

(Л.М.)  ‐Поезија, све је поезија ‐ могао је Његош узвикнути као премудри старозаветни  песимиста: таштина, све је таштина. Па како је све поезија и како је Творац света  велики поета, песници се, наравно, највећма приближују Богу. јер је њихово занимање  номинално исто што и Божје. Они не испитују како што чине научници, они проничу у  дела Божја и сами спонтано стварају. Научник посматра из даљине природу и описује је;  песник стаје раме уз раме са стварајућим силама и сам с њима дела. Научник је хладан и  трезвен, он све хладнокрвно, са неповерењем, често цинизмом, посматра и  класификује; песник је полу‐бог, демиург, који ствара или кроз кога Бог ствара. Песник  је надчовек, који је луда у очима обичног света, јер обичан свет не мисли о звездама, но  о хлебу. Обичан свет живи од хлеба, и све друго је за њ споредно; песник пак живи од  свега другог више но од хлеба. Разлика је огромна. Отуда није ни чудо што је обичан  свет с песником непомирљив. Отуда и гнев владике‐песника према "будалама" ‐ а то је  једна јака странка у свету ‐ у чијим су очима песници луде.  "Будалама кад би вјеровали  појете су покољење лудо".  То је клетва, или бар у већини случајева то је клевета. Поете нису једно лудо покољење,  но посланици Божји, који с Богом опште, који су "ближе Бога и чудествах", који су ‐ да се  изразимо једним старим добрим, но не мало дискредитованим изразом. ‐ посредници  између Бога и људи.  Поетама и кроз поете говори Бог. Божанске тајне, тајне природе или нашег живота Бог  открива само поетама:  ,, Свемогућство светом тајном шапти  Само души пламена појете".  Његош редуцира број песника на број "пламених". А овај број је врло мален. Од Хомера  до Милтона нема много великих штација; од Милтона до Његоша има их више, јер је и  светски "грмен" постао већи, те су више лавова из њега могли изићи. Но осим великих  штација, има веома много постаја на којима се понекад понајвише пишти, звижди,  шишти, дими и на којима се путник задржава и преко своје воље, с досадом и срдњом,  као увек кад човек путује теретним возом. Стога путник, који путује кроз светску  историју треба да узме најбржи воз, КОЈИ се задржава само код осветљених, пламених  станица, и видеће да неће осетити досаду ни терет, задржавајући се код њих. Но зато  треба бити богат. А Његош је би богат, богат умом. Његош није био један од оних  несрећних људи, који се зову литерарни критичари, који су обавезани да се увек возе  тромим, теретним возом по историји поезије, тј. по историји живота, и који од дуга пута  и умора почну најзад себе заваравати уобразиљом, која им мале сеоске постаје  претвара у велике варошке станице, а све досаде тих малих постаја у права  задовољства, достојна да се другима сугеришу. Ови људи су слични ономе сужњу  Дикенсовом, коме су давали само сув хлеб да једе, а он, да не би јео сув хлеб, досети се,  те је од хлеба прстима правио облике риба, пилића, јабука и свега онога што је желео да  једе, па је то јео с "хлебом". ‐ Његош хоће да зна само за пламене поете, који су као  моћна сунца, око којих гравитира безбројна сунчана прашина. О изванредном пореклу  ових великих поета вели Његош у "Сјени Александра Пушкина":  "Над звезданим многостручним сводом, 

Над домаком умнога погледа.  Под духовним небосклоном неба,  Гдје се млада непрестано сунца,  Искресана руком магическом  Општег творца сипљу ројевима:  Тамо се је твој гениј зачео  И пјевања миром помазао".  (Ц.П.) Зато:  "Званије је свештено појете,  Глас је његов неба влијаније,  Луча свјетла руководител? му  Дијалект му величаиство творца"  Поета је прави божји свештеник; његов је позив стално величање творца; он је  надахнут с висине, рођен је од Духа божја и девојке Земље. Дух поете одрастао је или на  Олимпу, окупан светлошћу и нектаром, ако се поета зове Гете; или у мрачном Тартару,  ако се свештеник божји зове Леопарди или Де‐Вињи; или пак под тамно‐плавим небом  као у Арабији и на погледу домовине Дантеа и Гундулића, ако се оваплоћена луча  микрокозма зове владика Његош.  Има, дакле, песника блажених и неблажених, као и богова или анђела; но то овде није  главно. Главно је да има људи и песника, и да ови последњи најближе стоје творцу  света, пошто се и творац света и песници занимају истим послом, поезијом. Људи и  ствари су само слогови или стихови велике васионе песме, песници су нешто више: они  су, да, песници а не само песма; они стварају, а нису само створени.  Песници су једини у стању да читају јероглифе природе; они их једини читају и виде, да  је природа песма. То научници не могу. Научници виде слова, но не виде речи; они не  виде шуму од дрвећа, не чују музику од појединих тонова. Научници нису песници, но  људи. А бити човек није ништа особито; особито је бити песник. Знати срицати слова  није никаква реткост; читати и разумети песму света, то је реткост.  Да Његош оволико уздиже песника над обичним људима, то долази од његових  схватања природе као поезије. Овим уметничким поимањем света он је био сав  надахнут. То, уосталом, и јесте права одлука правога песника, ‐ да природу схвати као  уметност. То обичан човек не види. Но ако песник није у стању да види оно што обичан  човек не види, онда ту нема ни поезије ни песника.  Његош управља свој дух стално на посматрање целине природе. И за њега је још цвет  леп, но лепота то је природа. Један цвет је један тон, једна звезда је један слог, тек један  сунчани систем је реч. Премда је и цвет за свој рачун цела песма, премда је и звезда то  исто, а један сунчани систем то исто мало друкчије! Но све је то ипак подређено једном  вишем, цео свет је један бескрајни низ концентричних кругова. Тамо где људи виде  само један круг, песник види још стотине уписаних и стотине описаних кругова. Голо  око гледа једну капљу воде, где око с микроскопом види цео океан. Очи правих песника  снабдевене су од природе микроскопима, зато оне виде дубље и прецизније но обичне  очи. 

Оно што су очи Његошеве прво виделе, кад су погледале по овом пространом свету,  јесте жива лепота природе, тј. лепота која се састоји у хармонији изатканој од живих  бића. Природа је савршена уметност, савршена поезија, понављамо ми, јер то се свакога  дана и сваке ноћи понављало у духу нашег надахнутог поете. И не само да је дух ове  природне поезије жив у мртвој љусци, као што је то случај у људској поезији, но и та је  љуска жива: форма, речи, слогови, ‐ све је живо.  Жива хармонична природа прво фрапира дух Његошев. Сва природа живи. Она живи и  умире и опет живи. Живот је велики победник, који и у јутарњем освитку и у свечаном  акшаму корача у младићској лепоти и тријумфу. На равнинама неба и пространства  царује вечити Мај.  Уз живот иде и светлост. Светлост је друго чудо природе, које ју чини лепотом. За  Његоша је лепота нераздвојна од све светлости као и од живота. Он љуби светлост свим  срцем својим, свом душом и свом снагом својом. Своје велико песничко дело назвао је  он "Луча Микрокозма". Кроз бескрајне просторе њега води  "зрака сјајна огња бесмртнога",  која своме генијалном сапутнику обећава:  "водићу те к вјечноме огњишту  од којег сам и ја излећела".  И она га доводи:  "међу сунца пламтеће свјетове  шшо богаством луча бесмртнијех  потапају простор и мирове".  Но његов вид бива "свјетлошћу поражен'', и он пада и затвара очи рукама. На небесним  равнинама он види реку бесмрћа,  "њој су струје ка' прозрачне луче"‐  На средини тих равнина стоји гора, о којој песник вели:  "а сва гора маса брилијантна;  и преливе њезине свјетлости  сви погледи и уображења  у поњатносш не могу довести".  Даље, анђели су одевени сјајем. Њихова се лица блистају, њихово је одело светлост. они  се возе на огњеним колесницама.  Но сјај Бога надмашава сјај свега осталог. Престо је Божји као "страшни пожар у ноћи",  из кога кроз облаке од густа дима "ројима бјеже искре", а ове искре ништа друго нису  до  "миријаде сјајнијех сунаца",  која  "лију свјетлост у опширну сферу". 

Ту је оно вечно огњиште, куда је искра водила песника. Ту се вечно млада сунца на  магијски начин крешу и расипљу ројевима по простору. Ту је центар опширног огњеног  океана, из кога се рекама сипа светлост на све стране. Одатле Свемогући  "зажиже погледом  "сва свијетла кола у простору".  Кад човек чита ова и овим слична места, којих је веома много у делима Његошевим,  учини му се као да се налази усред некога колосалнога пожара, који не пржи али  осветљава с таквом силином да се очи, засењене и пред самим уображењем, крију и  склапају. Читалац Његошев ће из самих песникових описа моћи видети несравњено  обимнији и несравњено величанственији пожарни призор од онога, који је Нерон,  уствари, видео при пожару Рима. Колики ли је тај васионски пламени пожар морао бити  тек у духу овога црногорског владике, који је једним погледом опасивао целу васиону и  из својих мртвих и мрачних брда посматрао како "биће ври у луче сјајне"!  Вера Његошева јесте вера у светлости, његов морал састоји се у љубави према  светлости, његова генијалност у светлосном ентузијазму. Његош је врло сличан  великом персијском веро‐оснивачу Заратустри. Заратустра је живео двадесет година у  пустињи пре него је постао обасјан. Његош је живео свега тридесет и девет година, и  свих тридесет и девет у пустињи. То је разлика, и изгледа сва, изузев оних разлика које  је развитак човечанства у току неколико хиљада година собом донео. Но да је Његош  живео у време Заратустре, они би обојица били апостоли једне и исте вере; а да се  Заратустра родио случајно под Ловћеном, он би први постао ученик цетињскога  тајновидца. Но време их је поделило својим гигантским, хиљадугодишњим корацима, и  они се нигде више не додирују до у храму Бога светлости.  Па ипак, време које све побеђује и бива само од вере побеђено, учинило је да Ормузд  Заратустрин није више сасвим Бог Његошев, нити Ариман персијског пророка сасвим  Сатана хришћанскога владике. Јер људи се мењају заједно са својим боговима, само Бог  остаје неизменљив.  Ипак, ипак има једна битна разлика између ова два стално верујућа човека. Његош је,  наиме, уметник и његово је гледиште на природу и на њенога Творца поглавито  естетичко, док је Заратустра моралист, са својим етичким посматрањем живота.  Његошев ентузијазам односи се више на лепоту његовог Бога, Заратустрин више на  доброту Ормуздову. Но и Његош је био способан да етички посматра живот, иначе не би  он могао репрезентовати ни потпуна човека ни потпуног хришћанског епископа:  Заратустра, с друге стране, мора бити да је имао и великог уметничког смисла, иначе не  би могао и после три хиљаде година онако моћно уметнички надахнути једног чувеног  модерног уметника (Ниче).  Ми не знамо какве су околности утицале на формацију погледа на свет код Заратустре.  Није ни чудо. Неколико хиљада година, које су живо радиле на рушењу Сузе и Егбатане,  нису оклевале ни да затрпају под земљу највећи део сведочанстава о великом верском  реформатору персијског царства, оставивши само бајке, које увек и свугде бујно расту  на гробовима великих људи.  Његош нам кудикамо ближе стоји. И баш ова времена близина у стању је да многе  читаоце доведе у самообману, да ми добро познајемо све утицаје, који су духу нашег  великог песника дали форму и правац. Ниуком случају. Његош као песник пре свега 

није постао, него је рођен онако као што је бор никао. И као што поникли бор не постаје  под спољашњим утицајима ни липа ни јела, но остаје бор, тако је дух Његошев  песнички од рођења, па развијао се он под околностима Црне Горе или Бретање. био он  под монашком ризом или војводском доламом. Ако одиста још има људи, који држе да  околина и околности чине песника песником, ти би се људи извесно поколебали у свом  мишљењу, ако би имали воље да оду и виде Црну Гору и ако би знали српски, да после  тога прочитају Његошеву поезију.  Велики владика је самоук. Није ли то први парадокс у његовом бићу? Рећи he неко: то  баш и није парадокс за ову српску нацију, у којој су сви главнији људи у политици и  књижевности за време целе једне историјске епохе, и то nota bene најпросвећеније  епохе човечанске историје, били самоуци.  Па онда:  Раде је одрастао у земљи, где народ верује да камен расте и има горко искуство да на  том камену, сем змија и орлова, ништа добро не роди: у земљи, где ce пред сивим  мртвилом бесформних гудура животно зеленило једва примећује. Па је Раде ипак био  песник лепоте и живота, савршене лепоте и бесмртног живота, природе.  Има још један парадокс.  Владика Његош имао је једну заједничку особину са папом; обојица су, наиме, били  наследници светог Петра, и ако два различна Петра. Раде је требао да постане калуђер  и он је то постао. A пре једнога столећа, или нешто мање, традиције калуђерске нису  говориле, као ни данас што не говоре, у корист Ормуздову, тј. у прилог онако издашног  обожавања светлости, каквом ce цетињски господар предавао. Па онда сам ток  Његошевог спољашњег живота више је био под влашћу мрака но светлости. Светли  часови његовог живота врло су малобројни.  Неко кратко време у мирисном приморју, неколико ведрих часова у Трсту, неколико  женских симпатија, неколико ноћи у веселом друштву у Котору, нешто духовног  одмора у друштву Сарајлије, нешто мало забаве у "биљарди", нешто разонођења у лову  и нешто суморног увесељавања крај јека гусала ‐ шта су сви ови зраци укупно узети  према ужасном мраку, који је око њега згушњаван са свих страна, рекао бих, свима  демонским силама?  Халакање неситих султанових отпадника свуда унаоколо земље ‐ није ли сиротом кнезу  цетињском само то довољно било да му помрачи сву светлост сунчеву? Али то је само  један трн на његовом трновом венцу. Ево их још неколико: међусобно клање племена,  који кад не пију туђу, пију своју рођену крв; интриге "гувернадура" и контрола и  шпијунажа руских подофицира, који на Цетињу аванзују до сенатора, па опет ce броје у  "незадовољнике"; па самовоља овог горског народа, који би хтео да ce зове "народ" и на  оскудним и на неоскудним годинама, но да плаћа порез само на неоскудним; па  разочарења у људима и идеали Српства и Словенства још даље у недоглед одгурнути;  па болест, неизлечива болест као црни гласник смрти!  Ко у оваким спољашњим околностима не преда кључеве од света владатељу мрака,  Ариману, и не поклони се попут запада, где грозне Горгоне господаре, за тога се  извесно не може рећи, да је његов дух био оно, чиме су га прилике учиниле.  Но Његош је био и остао кроз сва искушења и зла песник светлости у лепоти и лепоте у  светлости. Све варварске погодбе његовог живота ‐ он је себе називао "владар међу 

варварима и варвар међу владарима,, (Решетар у предговору 5 ‐ ог изд. Г. Вијенца) ‐  нису биле у стању, да онаказе његову уметничку диспозицију. Слично бедуину у  изгорелој, мртвој пустињи, чији се погледи. заморени досадном монотонијом, отимају у  висине. тражећи и налазећи највеће задовољство у посматрању звезданог неба. и овај је  кнез ‐епископ, овај најчуднији кнез и најчуднији епископ, често бежао из своје мрачне  пустиње, вођен бесмртном зраком свога ума, у високо царство светлости, где се  одмарао и наслађивао, посматрајући "преластну божју појезију", сачињену из  милијарде светова окупаних и одевених у светлост. Са такве, не сваком смртном  приступне, висине, наша планета му се чинила као једно зрно праха, његова сиромашна  кнежевина као један, не знамо колико пута хиљадити, део тога зрна, а његова голема  трпљења као кап воде, која кане у огромни пожар.  Једино на тој звезданој висини налазио је животне воде овај жедни уметник, овај  земаљски мученик, који је затим оснажен и окрепљен спуштао се на ову не најсјајнију  планету, и још не на најблагороднију тачку њену, да дели правду крвавим горштацима  и спрема прах и олово за борбу са тиранима њихове грозне слободе. 

НАЛИЧЈЕ ПРИРОДЕ  Све су ствари пуне муке:   то се не да исказати  Око није сито гледања,  нити је ухо сито слушања  Екл. 1,8  Природа је само лепота, да. Но треба видети и њено друго, Јанусово, лице, њено наличје.  Пред нама се ту открива ужасна слика, која није ни налик на ону прву. У "цветноме  лону" природе, које се онако заносно блиста у животу и сјају, царује непрестани рат,  вечити, нештедни, крвави рат.  Посмотрите само мало изближе ово магично "цветно лоно", овај "вечити Мај", и ви ћете  видети иа сваком кораку, не, него на сваком сантиметру растојања дуеле и ратове;  чућете ратне усклике, самртне ропце, урнебесе победника, режање гладне немоћи,  плашљиве вапаје мршаве правде; чућете на све стране шкргутање зуба и видећете  желудце, куда год се окренете и погледате видећете желудце који желе да се засите, ма  по коју било цену. Сва је природа под оружјем: све од најмањег до највећег створа који  њој припада она је наоружала и за борбу припремила.  "Све природа снабдјева оружјем  против неке необуздне силе,  против нужде, против недовољства;  остро осје одбрањује класје,  трње ружу брани очупати;  зубовах је туште изострила  а роговах туште зашиљила,  коре, крила и брзине ногах!"   (Г.В.) 

И тако је природа лепа као пламен, но као хладан пламен. Она је као лепо воће  насликано отровним бојама. Не заборави да је све то само насликано, и не варај се.  Желиш онај лепи, црвени, цвет из градине? Но, он је пун отрова и није за мирисање.  Хоћеш ону румену јабуку с гране? Но гле, у њој се одавно настанио један гадан црв. Рад  си дивљачи? То је врло ризично. Дивљач је најнаоружанија војска природе. Јер:  "тек што вучад за мајком помиле,  играјућ се, страшне зубе своје  већ умију под грлом острити".  Природа их учи томе. Природа не пушта никога на бојно, тј. животно поприште,  ненаоружана, необучена. Њој су сва њена деца подједнако драга и подједнако јевтина.  Она мора да их рађа, да их за бој спрема и да их поново у утроби својој прерађује.  Милијарде их она дневно рађа и милијарде их сахрањује. С материнском бригом опрема  свако чедо своје за бој и за победу, и с маћехинским цинизмом изводи их она све у  амфитеатар, да се међусобно рву и кољу. Њено "цветно лоно" то је тај грозни  амфитеатар, у коме се пуши крв побеђених, од кад постоји живот. А "побеђени" су на  крају крајева сви борци у амфитеатру, исто онако као што су и сви они победници,  докле год се у живе рачунају. Сви су борци на крају крајева "побеђени", јер оружје,  којима их природа оружа, најзад се ломи, троши, трули: и оштро осје најзад омекша, и  туште зубовах се искруне, и туште роговах иступе, и најдебља кора испуца, и орловска  крила отежају једног дана, и јеленска брзина ногу сустане. А када се једном борцу  оружје поквари, тад је његов противник у добити. Но, кога не победи противник у  отвореном боју, победиће га мучки болест и старост. Не зна се, који је пораз од ова два  страшнији; не зна се, које је зло веће: у младости бити покошен или старошћу бити  исушен? Страшно је посведневно чути у свима царствима живота немилосрдни узвик  судбине:  "Младо жито навијај класове  Прије рока дошла ти је жетва!"  (ib.)  Но зар је мање страшно погледати старошћу онакарађен лик, када  "ноге клону, а очи издаду,  узблути се мозак у тиквини,  пођетињи чело намрштено;  грдне јаме нагрдиле лице,  мутне очи утекле у главу,  смрт се гадно испод чела смије  "смрт се гадно испод чела смије  како жаба испод своје коре?"  (ib..)  Не зна се шта је страшније.  Но, има нешто, што је известно страшније од тога обојега, а то је, што победник у  амфитеатру природином није Правда но Моћ. У тријумфу, по крвавој бојној арени, ходи  не праведник но див, чије су мишице круће, или чији су рогови зашиљенији, или зуби 

заоштренији, или чија су крила моћнија и канџе збијеније, или брзина ногу већа него у  његових противника. Једно је само право овде неоспорно, то је право јачега.  "Вук на овцу своје право има  ка тирјанин на слаба човјека".  Вук осећа снагу и глад. Према природном праву то су довољно отежавајуће околности  за осуду овце на смрт. Глад вука осуђује овцу на смрт, а снага вука извршује пресуду.  Однос тиранина према слабом човеку исти је као и однос вука према овци. У осећају  своје надмоћи види тиранин довољно основано и своје право над немоћнијим.  Немоћ се губи испред моћи. Моћни и немоћни не могу упоредо да стоје. Нађу ли се  ублизу, то је немоћни, поготову, жртва моћноме. Моћни храстови угуше младе  шибљике. Гладна свиња поједе своје младунце; а  "мањи поток у виши увире  код увора своје име губи,  а на бријег морски обојица".  (ib.)  Хумана душа песникова дубоко се узбуђује због оваквог положаја ствари у свету. Он  мрзи тиране; он се гнуша моћи, која неће да зна за право слабијега. Он би, с његовим  санародницима, волео да мањи певац надјача већега. Он прокламује, или боље рећи,  декламује:  "Коме право лежи у топузу  трагови му смрде нечовјеством;"  (ib.)  но он, с друге стране, дубоко осећа природну неминовност, по којој право најрадије у  топозу јачега обитава. Он је могао свуда у природном царству да прочита грозну  паролу: тешко побеђенима! Нема милости за онога, ко подлегне у борби:  "коме прсне чело куку њему!  јаје здраво добије сломјено"  (ib..)  Колико моћи онолико и права. То је аксиома природног царства. Моћ и немоћ с  једнаким правом ‐ то је неприродно, или, ако се хоће, надприродно, но ниуком случају  природно, ниуком случају "от мира сего". Русо је тражио заштите праву немоћних у  природе. И речито је доказивао, како је он апеловао баш на највишу инстанцију правде!  У ствари он се обратио једној инстанцији, за коју су људски појмови правде и неправде  потпуно индиферентни, пошто она не суди по правди но по моћи. Русо је целога века  миловао природу, мислећи да милује безазлено јагње, а у ствари милујући гладна вука.  Сентиментални идеалист француски преварио се у природи као Цезар и Антоније у  Клеопатри. Он се заљубио у лепоту природе, а отуда и у њену њиме уображену доброту.  Он није ни слутио да краљица Природа, његова имакулата љубазница, има мање срца и  човечанског карактера него лепа краљица египатска, чијој су лепоти робовали римски  победници света. 

Ловћенски пустињак, као што смо видели, није остао неосетљив према лепоти природе,  но ни кратковид према дивљем позоришту, које та лепота скрива. Он је прозрео како  одржање те лепоте безгранично скупо стаје; он је проценио средства, којима се она у  ваздашњем савршенству одржава.  Природа је лепа по цену једног вечног братоубилачког рата, а то је исто што и рећи: по  цену свеколиког морала. Рат је неопходно средство, којим се природа у бићу, дакле, и у  лепоти, одржава. Живот и рат то су синоними. Живети у овом свету значи, свесно или  несвесно, ратовати. У њему су сви елементи у ратној грозници. У њему нема пасивних  посматралаца: ко год учествује у животу, учествује самим тим у рату. Ко год се јави у  свет, свакога природа снабдева оружјем и глађу и показује му онога, ко је узео његов  таин, тј. онога, коме је она дала његов таин. А глад, с оружјем у руци, теже иде на  молитву Богу но на врућу крв противника. И то се понавља из дана у дан, из секунда у  секунд. Природа аранжира све нове и нове борбе, изводи све нове и нове легионе на  бојиште, и стрпљиво и истрајно испуњује сваки секунд времена и сваку стопу простора  новом ратном славом и новом ратном мизеријом.  На поглед овог страшног позорја Његош за час заборавља онај први, хармонични,  преластни, утисак природе. Он види сад само бруталност природе и њену моралну  индиферентност; види нехармонију, неслогу и неблаженство свију бића неразумност  њихове борбе и, готово, њихова живота. И под тим новим, мрачним утиском, којим га  природа, извесно, није само једном у животу притискивала, он изриче свој опори суд о  свету:  "он је састав паклене неслоге!"  (ib.)  јер шта може бити пакленије од рата, и то од рата, коме нити се може догледати  почетак ни свршетак? Шта има пакленије од једног света, који је поприште једнога рата  "свију против свију"? А у овом нашем свету изгледа да је тако; изгледа да у њему сви  ратују против свију:  "у њ ратује душа са тијелом,  у њ ратује море с бреговима,  у њ ратује зима и топлина,  у њ ратују вјетри с вјетровима,  у њ ратује живина с живином,  у њ ратује народ са народом,  у њ ратује човјек са човјеком,  у њ ратују дневни са ноћима,  у њ ратују дуси с небесима.  Тјело стење под силом душевном,  колеба се душа у тијелу:  море стење под силом небесном,  колебљу се у мору небеса;  волна волну ужасно попире,  о бријег се ломе обадвије.  Нико срећан, а нико довољан, 

нико миран, а нико спокојан".  (Г.В.)  Природна створења не осећају се целим, не осећају се отуда самодовољним, већ као  искидан црв, као disjecta membra; свако тражи допуну себи у ономе, што некоме другом  принадлежи, свако жели за себе оно што другом треба, свако хоће за себе да, а за друге  не. Отуд судар, рат. Свак ратује не толико из мржње према другоме, колико из љубави  према себи. Нико не ратује ради рата ‐ напротив, сви мрзе рат ‐ но ради плена; јер  пленом ce илузорно и моментално задовољава "нужда" и "недовољство".  У овоме је свету ужасна тескоба. И то је један важан casus belli. Нико нема довољно  места, тј. онолико колико он сматра за довољно; нико да ce no вољи опружи, a да ce ca  својим суседом не судари и на бој га не надражи. Тескобно је души у телу, тескобно  мору међу бреговима; стешњени су ветрови ветровима и народи народима; стешњен је  човек човеком, волна волном, зима топлином. Нико ce не осећа комотан ни слободан,  већ везан, стешњен, тиранисан. И сами тирани осећају ce неслободни и тиранисани  својим "нуждама ' и "недовољствима". Песнику је познато и неблаженство тирана и  њихова скученост и стешњеност у овоме свету. Он даје израза томе свом опажању  познатим речима:  "свјет је овај тиран тиранину  а камо ли души благородној!"  (ib.)  И тако Његош прокламује највишу инстанцију правде и разума, природу, на коју Русо  апелује, за тирана тирана. Страх је најбољи доказ присуства тиранина; где је тиранин,  ту је и страх. A ко сме спорити, да сва створења у природи не живе у даноноћном  страху? Ко није слушао, да и тиране испуњава страх као и њихове поданике?  "Нема тога ко с' не боји чега  да ничега a 'но свога хлада".  (Г.В.)  Што више моћи, то више и слободе. Тако је у природи. Ho нема те моћи, која не осећа ма  чију надмоћ, и у осећању те надмоћи своју скученост, самртни страх. Лисица лови слабе  тице са задовољством, али са страхом погледа на орла:  "али тице те су најслабије  лови свијетлост, лисичијех очих,  него орла кријући гледају".  (ib)  Људе страх често понижава; често их наводи на недостојна дела, на ропско ласкање  тиранима, на софистичко извртање морала. Зато и вели владика Данило:  "Страх животу често образ каља".  (ib.)  Но ко ће страх отерати или протерати из природе, кад је сва природа страхом  испуњена? Страх је за живот скопчан као и одбрана. У страху се сва створења рађају, у  страху живе и у страху умиру. Страх прати живот тако нераздвојно као сенка. Страх не 

улева увек само јачи, но често и слабији. Често се во боји кокоши, често лав стрепи од  гуске; шушањ лишћа често накостреши вуку сву длаку, а један пањ, осветљен  месечином, у стању је и јунаку да следи крв у жилама. Страх помаже животу, но често и  смрти. Овај универзални страх, који посведневно испуњује сва створења, најгоре је  сведочанство против добродетељи природе. Природа улива безгранични страх у сав  свој пород. Тим страхом она тиранише сваки живот од почетка до краја. Цео хоризонат  нашега живота испуњен је ужасом. Наша судба садржи мрак и страх. Песник проклиње  ону силу, која је узрок томе:  "Бог убио ту бесмртну силу,  Која пуни мраком и ужасом  Наш оризонт и нашу судбину".  (Л.М.)  Страх од зла загорчава сваки живот; нарочито страх од смрти, ове "тиранства царица"  (ib..), која је изведена "из мрачне тамице" и пуштена на земљу међу људе и остала жива  бића.  "преодјета у разним видима  нека стравом између њих трчи чинећ' страшна опустошенија".  (ib..)  Но створења се ипак привикну на трпљења, на мања, сношљивија зла, налазећи  жалосно задовољство у томе, што их већа трпљења, већа зла, често мимоиђу:  "Зло се трпи од страха горега".  (Г.В.)  И смрт се не би с таквим ужасом очекивала кад би се знало, да је она мање зло од  живота. Но неизвесност спада у највећа зла.  Трпећи зло све живо очекује ослобођење од зла и нада се у срећнији живот, но не само с  оне стране гроба, но и с ове. Све живо уздише под јармом трпљења, но све живи надом у  скори долазак среће. Срећа, срећнија егзистенција, без рата и напора, егзистенција у  миру и засићености, то је циљ, жудња свега што живи. И сви желе тај циљ и надају се  достићи га у овом животу. Каква илузија! Мир и засићеност и овај живот! Овај живот је  непомирљив с миром и засићеношћу. То би сваки разум могао лако да сазна, кад би  свако срце допустило то сазнање. Можда су мир и засићеност ‐ тј. срећа, по популарном  поимању, ‐ атрибути неког другог живота, неког нама непознатог света, но ниуком  случају овога, у коме се ми рађамо и живимо. Овај свет је глад и рат. То је свет нужде и  недовољства, свет стешњења и "лудијех промјенах", у коме ни је и не може да буде  "нико срећан и нико довољан,  нико миран и нико спокојан".  (Г.В.)  На нашој планети срећа је непозната ствар. Наша земља која се сваки дан у ново одело  облачи, која се толико кити и гизда нема у своме широкоме "цветном лону" ни једнога  убора који би се могао назвати уточиштем среће; у свом живом, светлосном ткиву 

ниједнога живог кончића, који би био ненаквашен сузама и незатрован болом. Зато  песник очајно и узвикује:  "Наша земља мати милионах  сина једног не мож' вјенчат срећом!"  (Л.М.)  Сасвим други закони морали би у природи да владају, да би она могла учинити своју  децу срећном. Какви? То ми људи не можемо ни да замислимо. Ми не можемо, поред  свеколиког труда и напора, да схватимо ни постојећи ред ствари, а некмоли да  замислимо некакав нови. Према овом постојећем реду ствари, по коме природа сва  створења пушта на ратну арену с глађу и оружјем, остварење среће, какву та створења  себи желе ‐ толико се може знати извесно ‐ значило би осујећење природног циља.  Природа неће мир и засићеност, природа хоће рат. Јер само ратом она се обнавља, само  борбом одржава се њена вечита младост и лепота, само ратом и борбом она живи. Она  не може да учини своју децу срећном, јер не може да изврши над собом самоубиство.  Отуда, дакле и нема пуне и непомућене среће у овоме свету. Има, истина, момената у  животу, који се често срећом називају; има задовољстава, која су слична уображеној  срећи ‐ но оно што је потом дошло помрачило је оне ретке моменте и загорчало ова  крилата задовољства. А дошла је чаша жучи, да загорча чашу меда, да би се збило оно  што је писано:  "чашу меда још нико не попи  што је чашом жучи не загрчи".  (Г.В.)  Горчина прати сласт овога света будно и ревносно. Она јој тако непогрешно следи као  дану ноћ. Нико се још није напио чисте сласти, без горчине. Онда је можда осетио  највећу сласт, кад је принео пехар устима; је ли само из њега сркнуо, разочарао се, ‐ а  лепа природа насмејала му се и продужила своју игру.  Својом несталношћу чини природа сваку сласт створењима илузорном и толико  жуђену срећу немогућном. Тек што је сласт приспела ‐ и не сачекавши радосни поздрав:  "добро дошла!" ‐ већ се дала на даљи пут и тиме приуготовила створењима, вазда  неутољиво жеднима сласти, уз разочарење и чемере растанка. Свакосекундно мења  природа свој вид, свакосекундно се све ствари метаморфозирају. Данас само личи на  јуче, но није истоветно с њим. Један и исти дан не излази два пута на сцену светске  драме. Једном изговорена реч не враћа се, једном виђена ствар више се не види. Док смо  тренули, свет се изменио, природа се преобукла. Хараклит је сравњивао ток света с  током воде; у исту се реку не може два пута сићи, исти се свет не може два пута видети.  И Његош говори о течности ствари,  "погледам ли течност стварих,  све то мене удивљава".  (Ц.П. "Црногорац Богу".)  Све тече, све се мења,  "променом време означава ход" ‐ 

како вели Војислав Илић. Промена инхерира подједнако како животу тако и смрти;  промена умртвљује живот и оживљује смрт, она је велики пиоњир живота и смрти, она  је волшебно оруђе природе. Песник говори кроз игумана Стефана:  "Смијешна су својства наше земље,  пунана је лудијех промјенах.  Природа се сваколико пита  сунчанијем чистијем млијеком,  у пламен се и оно претвара:  данас жеже што јучер њивљаше".  (Г.В.)   Слично томе, на другоме месту:  "Волна мокра земљени се,  огањ у росу прелива се".  (Ц.П. "Вечерња Молитва").  И тако ми живимо стално у новоме свету у новорођеноме. Зато никада "очи нису сите  гледања, нити уши сите слушања". С новим светом и жеље се нове рађају, док се старе  незадовољене, увек незадовољене, потискују у позадне, мрачне избе свести. Жеље  створења мењају се као што се и свет мења. С том сталном променом жеља иде упоредо  и бол, јер промена значи умирање и рађање, а ово двоје превасходно је средина бола.  Свет умире свакога тренутка и рађа се сваког тренутка. Плач рађајућих се створења  меша са плачем умирућих и гуши се под лепим покривалом природе. И душа свих  створења састоји се, као и њихово тело, из низа умирања и рађања. Једне жеље умиру у  болу, друге се рађају у болу. Једне умиру незасићене друге се рађају гладне. Душа није  господар њихов; напротив, оне растржу душу, чинећи је својим бојним поприштем. Као  што се ветар не да зауздати, као што се пучина не може уздржати од колебања, тако се  ни жељама не може граница поставити:  "ко ће вјетар луди зауздати? _  ко л' пучини забраниш кипјети?  ко л' границу жељи назначити?"  (Л.М.)  Сва су створења пуна жеља, и отуда пуна муке и страдања. Сва она стењу под теретом  ужасног сазнања да је ослобођење од тих жеља само у смрти. Но пред овом дилемом сва  она претпостављају живети, ма и на крсту жеља, него ли умрети, ма их у смрти и  слобода чекала; сва она више воле живо ропство, него ли мртву слободу. И у томе лежи  основ животне трагедије. С ово мало речи изражава Његош ту трагедију:  "Земља стење а небеса ћуте".  (Г.В.)  Ко да не остане поражен снагом и изразитошћу ових речи? Г. Павле Поповић осетио је  њихову моћ и заслужно их оценио, стављајући њиховог творца у "круг највећих  светских песника". "Ту се просто", вели г. Павле Поповић, "Његош дигао до неба и  дотакао звезде својим песничким челом" (О Горском Вијенцу). Да, но пре тога се 

спустио до Тартара и видео му "сва гадна позоришта"; пре тога плакао је он и молио се  и тражио разлога и правде као Јов. Тражио је и није нашао, куцао је и није му се  отворило. Тад је он осетио ‐ како то само песничка душа може осетити ‐ да је небо над  њим "затворено" и да му "не слуша плача ни молитве". Но осећања песника увек носе  универзални печат. Ономе, што цела природа осећа, он је у стању да конформира и  своја осећања, но тако исто у стању је да својим осећањима натопи целу природу.  Његош је могао да осети оно што цела земља осећа; он је могао бити репрезентант  свакога бола. Он је трпео силно под трпљењем свију створења. Њега није болела само  његова нужда и његово недовољство, но исто тако и нужде и недовољства свију  земаљских створења. Све уздахе око себе он је чуо и разумео; он је чуо стењање целе  планете наше, но ‐ но није чуо одговор неба на то, ‐  "земља стење а небеса ћуте". 

ОВЕК У ПРИРОДИ  L'homme n'est qu'un roseau le plus faible de la nature;  mais c'est un roseau pensant.  Pascal.  И мени je једном стављено наивно кандидско‐волтеровско питање: ако je овај свет по  милости и доброти Божјој створен, на што змије y њему?  Ипак овим питањем не изражава ce толико наивност, колико неизмерна  претенциозност људи. Иза овог питања скрива ce, као што je јасно, тврдо усвојена и већ  као аксиома популарисана претпоставка, да je цео овај свет ради човека створен и да  према томе, све, од чега човек трпи, квари хармонију света.  ‐ Кад би змије, којима људи тако често гњече главе могле говорити ‐ одговорих ја ‐ оне  би ce извесно слично запитале: ако je овај свет по милости и доброти Божјој створен,  нашто људи y њему?  Мој одговор je наравно недовољан; он се не односи директно на питање него на  претпоставку, на којој je ово и поникло. Но тако je било неопходно. Неопходно je било  да ce ја с мојим питачем пре свега објасним о могућности и вредности његове  претпоставке.  Колико вреди та претпоставка? Колико и претпоставка онога певца (из Ростанова дела  "Chantecler" ‐ a), да je његово јутарње "кукурику" узрок исходу сунца.  Грдно ce пак изненадио и десперирао ритер‐певац, кад je једног дана, доцкан пробуђен,  видео сунце високо над хоризонтом. И мој би ce питач свакако тако исто грдно  изненадио, кад би ce сетио причања Библије, како je свет пет дугих дана и пет дугих  ноћи и без човека постојао, и како je Бог ипак видео " да je добро".  Шта je човек, да би цео свет ради њега постојао?  "До атома ништа y простору,  а минута само y вјечности,  пролазећа ‐друго ништа ‐ сјенка,  које прије нигђе било није". 

(Ц.П. "Химна Hoћu".) Један атом, дакле, y једном минуту! Кад би цео свет био ради  човека, кад би сва створења само њему служила, тад би човек, овај васионски атом, чија  егзистенција траје један минут, могао бити учињен срећним. Међутим, човек није ни  онолико срећан, колико та створења која му служе. Замислите, колико je људске  зависти од Адама до данас пратило тице небесне и рибе морске! Или замислите Бајрона  на ломбардијском магарцу и реците KO je срећнији: генијални лорд или његов магарац!  Несрећа човекова долази пре свега од његове физичке немоћи, која му не да, да на  бојној арени живота вазда остане над свима противностима победилац. Сад он  побеђује, сад бива побеђен, диже ce и бива згажен, стотине пута ce диже и стотине пута  бива оборен и згажен, час он бојажљиво тријумфује над "нуждама и недовољствима",  час ове њега небојажљиво притискују; час себе броји y бесмртне богове и броди  небесима y етру и светлости, час оборен y прашину проклиње ћутљива небеса. Залуд  телом стројан и леп ‐ анђели небески бивали су опијени лепотом Адамова рода ‐ кад je  слаб, веома слаб. Један невидљиви микроб, један атом, или une vapeur, une goutte d'eau,  y стању je срушити чудни и дивни механизам људског тела. Без оштрих зуба, без  шиљатих рогова и без крила, човек мора да ce бори и с рогатим и са зубатим и с  крилатим. Да би ружу могао мирисати, мора je прво разоружати њене трновите страже;  да би клас употребио, мора ce најпре с његовим осјем разрачунати; да би орах морао  јести, мора најпре љуску сломити. Речју: да би живео, мора надјачати, мора победити  све противне силе y овоме свету, који само "ономе даје, ко има". И тако сваки дан, сваки  дан. Са сунцем излази човек y борбу, често радостан и сигуран y победу као сунце, с  мраком ce враћа, често с помраченом радошћу и изгубљеном победом. Или га je оружје  издало, или су му пријатељи неверни били, или му je нога поклизнула, или око  заиграло, или дух клонуо ‐ тек он je преживео један нежељени дан. Да, или ce опрашта  вечером са сунцем носећи победу y рукама и радост y срцу, но ‐ радост шибану страхом,  да му с муком стечена победа из руку не исклизне или ce већ сутра y пораз не окрене. A  сунце ће равнодушно слушати и уздисајну и мрку историју његовог пораза и весело  слављење победе, исто онако као и певчево кукурикање. И то je оно што застиђује и  огорчава, што ствара бол и осигурава преимућство несреће над срећом у овом свету. И  тако сваки дан, сваки дан;  "дан за даном вјенчаје се током,  сваки нашом по наособ муком;  нема дана који ми желимо  нит' блаженства, за којим чезнемо".  (Л.М.)  Неблаженство је звезда, под којом се рађа земаљски народ, цео: од папрати до човека,  од прапра‐папрати до Ламарка. Бесмислена смеша овога народа искључује већ свако  блаженство. Наша је планета једна "бурна брежина" у светском океану, на коју је човек  бачен  "тајном руком смијелога случаја".  (ib.)  На овој "бурној брежини", човек се нашао изненадно у чудном друштву, у чудном "јату  проклетога кота", зашиљених рогова, наоштрених зуба и здравог апетита. Један сајам  без реда и смисла, где свак телали својим језиком, причајући суседу неразумљиву причу 

о себи, испрекидану крицима ужаса и радости, јадну и жалосну причу, којој се не зна ни  почетак ни крај, која је сва пролокана заборавом! Као да су се о ову "брежину" разбили  безбројни бродови, бродећи с разних страна света, и спасени се бродоломци на њој  нашли један другоме непознати, један другоме неразумљиви, један према другом  неповерљиви! И као да волшебница Кирка држи своју чудотворну палицу над овим  бурним острвом и над целом шареном мешавином његових становника, не дајући им  тако да се освесте, да дођу к себи!  И човек је брзо оспособљен да узме активног учешћа на овоме "несмисленом сајму", и  поред недостатка и рогова, и зуба, и крила. Дато му је нешто друго, што уосталом није  његова искључива особина;  "хитрост му је и лукавство дато,  само теке да је члан достојни  на земаљски сајам несмислени".  (ib.)  То му је дато да се има чим бранити. А ово што следује, дато му је да сам себе има чим  мучити:  "Воље му је основ положена  На крилима непостојаности;  "Жеља му је страстих ужаснијех  Побудитељ, руковођа слијепи;  Злоћа, завист, адско насљедије:  Ово чојка ниже скота ставља ‐  Ум га опет с бесмртнима равни!"  (ib.)  "Ниже скота" ‐ исувише оштро речено! Доста би било рећи да га ево то са скотом  једначи, тј. чини га достојним сином природе, без претензија на Олимп, на бесмртно  порекло.  Немоћ воље или морална немоћ, то је уз физичку немоћ један од главних извора  човекова неблаженства на земљи. Воља човекова није нешто масивно, што се само у  једном правцу да увек задржати или на једном предмету искључиво фиксирати; она је у  покрету, у сталном вибрирању као надражени чулни нерв; она је активна и пре  активности чула, она је вечито будна и вечито жељна. Она лети стално "на крилима  непостојаности" А човек жели мира и постојанства. Он жели мира и постојанства, а,  међутим, неуморно лети за својом немирном, крилатом вољом. Он види две моћи у  себи, једну другој противне, које га вуку немилосрдно на две стране, две воље или како  би рекао апостол Павле, два закона. Једна је воља навише, друга је воља наниже.  Следовати вољи навише теже је, но човека достојније, следовати вољи на ниже лакше  је, но то човека "ниже скота ставља". Преда ли се човек овој вољи наниже, тада су му  ниске страсти ‐ јер има и узвишених страсти ‐ побудитељ и руковођа у животу, тада је  он слуга сваке своје жеље, Јер свака жеља његовога срца за њ постаје законом:  "Закон му је што му срце жуди,  што не жуди, у коран не пише". 

Тада је живот његов слеп као и његов руковођа, без једне моћне директиве. И човек се  тада потуца, вучен час тамо час амо, падајући и ломећи се као и слеп очима. Остављен  на милост и немилост жеља и страсти, он је тада у истини.  "једна сламка међу вихорове".  (Г.В.)  Мучен ненаситим страстима он би побегао, да може сам од себе као од огњене геене. Но  како? Страсти су као ватра и вода, за које је речено да су "добре слуге али зли  господари". Моћи употребити страсти и не дати се од њих употребити, зато треба  много, често и надчовечанске снаге, нарочито кад се човек већ предао њиховој служби.  Страст је за себе цела индивидуа; сваки човек представља борбу више оваквих  индивидуа у себи; само код јаких карактера зна се, која је од њих стални победилац,  стална тачка гравитације, око које се остале окрећу, моћна директива која даје правац  свему осталом.  Али где да се нађе једна моћна морална директива? "Ако је у себи не нађеш, нећеш је  нигде ван себе наћи" ‐ веле светски мудраци. У себи самима, дакле, ми треба да осетимо  "категорички императив", који је с нама рођен, и да се по њему, као по компасу  управљамо. Но, ако многи од нас узалуд ослушкују и глас тога "категоричког  императива" у себи не чују? Или: ако је наш компас удешен за широко и равно поље и  показује нам један пут у правој линији (као што је обично случај са моралним  компасима, који се препоручују), забрањујући нам скретање на десно и на лево, док је  живот, међутим, као један град с безбројним улицама, не увек широким и не увек  правим: шта онда? Онда ће Дон Кихот продирати увек у правцу његовог "категоричког  императива", ма га то наводило и на дебеле куле и на фабричке димњаке, тврђе од  сеоских ветрењача, а Санчо Панса, вођен неком другом иглом него његов господар, што  је могуће марљивије заобилазиће и кривудаће, само да избегне оскудицу празна  простора и глатка пута. Људи пак, који нису ни Дон Кихот ни Санчо Панса биће својим  "категоричким императивом" доведени у сумњу. Живот је исувише компликован, да би  се човек могао руководити једним категоричким непреклоним начелом, које би у  сваком даном тренутку човека сводило с раскрснице и јасно му указивало један пут.  Остави ли пак то категоричко начело човека на једној раскрсници у сумњи, онда оно  престаје бити категоричко, јер директива изложена сумњи није више директива.  И у овом случају човек није несравњено много срећнији него ли у оном првом, где му је  свака тренутна жеља у исто време и тренутна директива воље.  Беда је, затим, и у томе, што ниједан морални канон није лак за последовање, није  испуњив без великог пожртвовања. А једном потребитом створењу, какав је човек на  овом земаљском острву услед непријатељских елемената, није ни мало лако жртвовати  се.  Но претпоставимо да човек живи баш неодступно по једном канону, да се жртвује, да ли  га бар у том случају прати срећа? Многи учитељи морала труде се да убеде, да је с тим  случајем и срећа скопчана. Треба живети строго морално, да би се живело срећно ‐ тако  су учили многи мудраци старога доба, тако уче и протестанти. Но Његош се није могао  искуством убедити, да су јунаци у моралу неопходно љубимци среће. Напротив, он се  уверио да  "Витеза сустопице трагически конац прати", 

(ГВ."Праху Оца Србије")  као да овај свет који и тиране тиранише, тиранише утолико више и "благородне душе".  Ове благородне душе, баш зато што су благородне, искапљују чашу отрова овога света.  То су душе свете, али мученичке или великомученичке у исто време; и то редовно. Тим  светим, мученичким страдалним душама страдање је тако освештано, да је оно постало  добродетељ вере:  "страдање је крста добродјетељ".  (Г.В.)  У сва три случаја, дакле ‐ мада по вредности неједнака ‐ човек се осећа дубоко  несрећним; у првом случају зато, што се поводи за својим малим страстима, клањајући  се пред сваком од њих као слаба трска пред ветром (ма то и не био страшни оркан); у  другом зато, што га мучи сумња или спутава немоћ, да би стално могао следовати  истакнутој моралној директиви, и у трећем зато, што у својој добродетељи мора да  страда од неразумне и грешне околине своје, коју он не може да излечи од неразума и  греха.  Немоћ воље тврдо везује човека за земљу, и не да му, да лети у висине, за којима он  жуди. Отуда је душа људска увек испуњена тугом и жалошћу. Овим чемерним  богатством свака је душа, и најсиромашнија, богата;  "у чојка је један храм воздвигнут,  зла обитељ туге и жалости;  сваки смртни на земљи рођени  овом мрачном обитељу влада,  под које се сводом отровнијем  мученија времена гњијезде,  ово грко насљедије људско  човјек чојку, човјек себи дава,  најсретњи га из ништа стварају  ради смртне тужне армоније".  (Л.М.)  Тешко је не задржати се на овим величанственим стиховима. Они вреде колико једна  цела збирка стихова, какви се у нашем времену за добре сматрају; они вреде и колико  цео један философски песимистички систем; да, јер овако збијени и моћни, какви су,  они изражавају целу једну збирку, цео један систем великих осећања и великих мисли.  И на изненађење оних, који су још у сумњи, на који ступањ величине Његоша да ставе,  морамо овде напоменути да оваквих строфа, поражавајућих својом лепотом и  сублимошћу има много у "Лучи Микрокозма", тј. једноме делу ‐ ах, стидно је и набрајати  дела, од којих је ово у нас најпопуларније ‐ коме је суђено, као уосталом и многим  делима у свету, да одробује један пун турски рок у тами и забораву, да би тек онда било  признато са "standard‐work".  Ho оставимо сваком своје, и књижевну критику књижевним критичарима, а ми  трагајмо даље за неблаженством људским. Ово је неблаженство тако огромно, да оно не  може из једнога извора извирати. Напослетку, из једнога да, но трокракога. Немоћ 

људска, то је тај неблажени извор, чија смо два крака поменули: немоћ физичку, наиме,  и немоћ моралну. Немоћ умна је трећи крак, кроз који се за многе људе више горчине  истиче него кроз прва два. Уосталом, ни код два човека у свету нису ова три изворна  крака неблаженства једнака. Неко је слабији телом но вољом и духом, а неко опет  немоћнији духом него телом и вољом. Херкул је имао своје слабости, као и Сократ и  свети Франциско своје. Но, једно је код свију људи једнако, a TO је патња од страшне  несразмере између њихових жеља и њихове стварне моћи. Они желе да су дивови,  међутим снага њихова гони их к признању:  "ништожност је права јадан човјек";  (Ц.П. ‐ "Химна Ноћи")  они желе да су свети, међутим, увиђају да су  "слабостима за земљу везани";  (Г.В.)  најзад, они желе сазнање пространије од васионе, док њиховом моћи достигнуто  сазнање то су само  "шљунци на обали океана"  (Њутн), или само један кратки  "поглед с мраком угашен" (Л.М.)  Ми више не знамо но што знамо. То је још увек потребно поновити, не би ли они  многобројни којима тај факт при њиховим гимназијским идеалима (који су за  гимназисте изврсни) никако не иде у главу, још једном се пред тим замислити. Од  једних то захтевају њихове године, од других њихов положај. Само они који су највише  знали, знали су и то најбоље. Његош није спадао у оне који највише знају, но у оне који  најдубље проничу и најјаче осећају. Духовна немоћ човекова њему је вазда била  присутна, вазда мучећи га као тежак и језовит сан. Силно страдање под осећањем те  духовне немоћи, коју је он проникао код свих смртних и коју је на себи довољно  искусио, нашло је израза у најмоћнијим стиховима, које је уопште Његош написао.  Откуда, шта и куда? Ови вечни проблеми људског живота без престанка су  узнемиравали и волновали дух песников. Узалуд је он тражио у других лека своме  страдању, тј. решења загонетке људског живота. мудраци овога света на његову жељу  одговарали су својом врућом жељом за истим сазнањем које је и он желео. Овакву  исповест чини песник, исповест, истинитост које свак на себи може испитати:  " С внимањем сам земаљске мудраце  вопрошава' о судби човјека,  о званију његовом пред Богом;  но њихове различне доказе  непостојност колеба ужасна,  све њих мисли на једно сабране  друго ништа не представљају ми  до кроз мраке жедно тумарање,  до нијемог једног нарјечија,  до погледа с' мраком угашена". 

(Л.М.)  Мудрост људска то је један поглед, чији је хоризонт близак и мрачан. Наше непостојано  знање гаси се на обронку тога блиског хоризонта. Поглед наш не допире даље, а ми  желимо њиме да вежемо крајеве времена и пространства. Но како да се једним  кончићем обујми једна планина? Како с једном свећом у руци да се види цео Лондон у  мраку? Како ли једним кратким погледом цео град васионски. Човек је прикован за ову  "брежину", опасану буром и мраком. Он би желео да проникне у судбину своју, да  растера мрак око себе, али је ограђен и везан:  "те се трза бадава из ланца,  да за собом проникне мрачности".  (ib.)  Да ли га је тајни случај или тајни промисао бацио под ову "облачну сферу"? Да ли је он  производ искључиво земље и земаљских услова?  "Прима л' овдје оба зачатија?  Је л' му овдје двострука колевка?  (ib.)  Јесу ли му и душа и тело из прашине, из случајно уобли: чене прашине? Или му је  телесно зачеће у земаљској колевци, а духовно у некој другој, светлој, необлачној  сфери? Да ли је човек на земљи ради казне, или ради некакве худе награде? Или је овај  живот расадник даљњег, интензивнијег живота и правог духовног блаженства?  "Ах, ово је највиша тајина,  и духовне најстрашније буре,  Овога су у гробу кључеви.  С мало речи, такорећи: једним генијалним потезом истакао је ове Његош неколике  главније философско‐теолошке пропозиције у погледу човекове судбине, односећи се  према њима онако исто као што се односио према катедрали св. Петра у Риму, тј. као  према несигурним творевинама малене снаге људске. Као што је Бог за њ тако велики,  да га један рукотворни храм, ма и највећи, не може обухватити, тако је и тајна нашег  бића толико велика, да је ниједна мисаона грађевина не може сву у себи примити и  осветлити. Залуд се наш дух узбуркава, тајна живота за њ остаје тајна. Та језовита тајна  не узбуркава уосталом дух наше генерације; египатске пирамиде броје, може бити још  толико поколења за собом, колико пред собом, чија је срећа, као и наша, угњетавана  овом тајном. Свако поколење прима ово "грко насљедије" и предаје га даље. ‐ У Тибету  има једно језеро, за које је везана вера тамошњих становника ‐ будиста, да сваки у њему  мора потонути ко се на њ ма на каквом пловном суду навезе. Мало ће се наћи  образованих Европљана, који ће ово веровање поделити. У свету постоји једно море  тајни, за које су, напротив, многи веровали и верују да га они својим духом могу  пребродити а да не потону. Мало ће се наћи трезвених мислилаца, који ће ово веровање  више ценити од оног будистичког. И Његош га више не цени. За сва тврђења мудраца о  положају човека у овоме свету он има једно болно "Ах!" на првој страни "Луче  Микрокозма". Овим уздахом изражена је његова сумња у сва та исто толико несигурна  колико и смела тврђења, и његово тешко страдање од печалне тајне живота. Сумња  песникова иде до агностицизма: 

" Овога су у гробу кључеви."  (ib.)  Ову сумњу пројављује песник исто тако изразито у погледу сазнања спољашњег света  као и у погледу људске судбине. Игуман Стефан се пита:  "је л' истина е ово овако,  ал' нас очи сопствене варају?"  (Г.В.)  То јест, постоје ли ствари како их ми опажамо и сазнајемо, или је природа снабдела нас  чулима несавршеним, која су нам довољна само за живот и за приближно оријентисање  у њему? Да, још више: постоје ли ствари уопште? Да ли су оне  "сна људскога ђеца ал' очеви?"  (ib.)  Да ли један реалан свет даје садржину нашем духу, или наш дух рађа, пројицира, један  привидан, идеалан свет? Није ли човек ништа друго до  "тварца једна те је земља вapa?"  (ib.)   Земља може да вара човека, или зато што уопште не егзистира, или зато што не  егзистира таква, какву је ми нашим несавршеним чулима опажамо. Било, дакле, да је  свет отац или дете наше свести, у оба случаја ми можемо бити преварени у њему онако  исто као што се у сну варамо. Зато игуман Стефан и назива садржину наше свести  деградирајућим именом "сна". Он не каже нпр., да су ствари  "духа људског ђеца ал' очеви"  како је могао казати да није намерно хтео да потцени људско знање, но  "сна људскога ђеца ал' очеви".  Човек мора да се замисли пред овим стихом, хтео не хтео. То је једна од оних фраза  Његошевих, пред којима човек остаје нем као пред једним изненадно отвореним  алпским изгледом. Човек гледа и диви се, и опет гледа и још више се диви. Овај син  Црне Горе и црних брда, који никад није допирао философију, сем у перинетичким  препиркама са Чубром Чојковићем, проницао је до дна сва питања, око којих се препиру  философи од памтивека.  Но, не само што је наш философ ‐ песник умом проницао у дубине главних философских  проблема, него је ‐ још једном то да поновимо ‐ душа његова страдала под теретом  њихове нерешивости. Фантоматичан му се свет отуда причињавао, и у том  фантоматичном свету, где је свака ствар једна лепа и горка бајка са седам печата,  фантоматичан и сиромашан син човечји "у ћескотном храму своме", у изгнанству, у  забораву, у сну, не познавајући ни сам себе ни свет око себе. У сну!  "Људски живот сновиђење страшно:  човјек изгнат за врата чудествах,  он сам собом чудо сочињава."  (Л.М.) 

Човек је у свету пуном чуда, и он је једно од тих чуда. Ова реч чудо изгубила је много од  свога угледа, скривајући собом често неразум или ниски интерес но време је да се она  рестаурира. Људи без предрасуда мисле већ да свет нема бољег синонима од чуда; да, и  човек исто тако као и свет. Научници подозревају песнике због овог израза. Они се боје  да се овим изразом њихови успеси не омаловажавају. Како? Нису ли баш научници  открили више чуда у свету но песници и философи и пророци укупно? Није ли свако  научно дело збир и опис невероватних и неслућених чуда. И не осећате ли ви, господо,  да са сваким новим научним открићем свет постаје за човека веће чудо?  Од свих чуда човек је сам себи највеће чудо. Његова телесна и духовна организација,  његов однос према свету, цела драма његовог живота ‐ све је то тако обично, кад се  човек навикне да о томе не мисли, и тако запрепашћујући чудно, кад се човек одвикне  од свога равнодушнога познанства са самим собом и почне да мисли. Је ли почео једном  да мисли о себи, тада ће брзо доћи до разумевања ових речи песникових.  ,,с' тонке сваке погледај човјека!  како хоћеш суди о човјеку!  тајна чојку човјек је највиша".  (ib.)  Ко је човек? Ко сам ја? Ако мислиш, читаоче, да што мирније проживиш овај живот, не  дотичи се овог питања као ватре, но ако се слажеш с Паскалом и Његошем, да је  "свеколико наше достојанство у мисли", онда не напуштај ни за тренутак ово питање,  јер оно је достојанство наше мисли, као што је ова наше достојанство. Човек је сам себи  највиша тајна, најчуднија загонетка коју сваки, срећом или несрећом, не осећа, која се  не да лако ни решити ни нерешена оставити. Загонетка је наш долазак у свет,  загонетка је наш одлазак из света. Ми смо као гости на свадби, скупљени са разних  рогљева и раскрсница; таман смо гладни сели за раскошну трпезу, на којој се служи у  златном и кристалном посуђу и ‐ све је свршено. Онима, који мисле о овој загонеци,  учини се неки пут да су пронашли извесни путоказ, извесни тајанствени црвени конац,  који их из лавиринтске мреже води к светлости. "Ах њихове преварне надежде!" При  своме ходу за пронађеним путоказом они тек увиде и открију безбројне завијутке и  увијутке, безбројне тајанствене одаје и мрачне амбисе, које на почетку пута нису  смотрили. и који се све већма умножавају, што се даље следи слабоме путоказу.  Минотаурни господар овог лавиринта јесте свемоћна тајна, која на ближем или даљем  путу наше мисли гаси нашу малену свећу и предаје нас у плен фаталних сновиђења. А  онај, коме се свећа угаси, налази се тада у већој тами но онај, ко у тами стално живи.  Чујте само ове стихове ‐ и реците, да ли вам срце не уздрхти и дисање не отежа!   " Сном је човјек успаван тешкијем,  у ком види страшна привиђења,  и једва се опредјелит' може  да му биће у њима не спада;  он помисли, да је неке путе  од сна овог освободио се;  ах, његове преварне надежде!  он је тада себе утопио  у сна царство тврђе и мрачније 

и на позор страшниј, сновиђења".  Ово није ни цинични песимизам Бајронов, ни себични песимизам Шопенхауеров; ово је  трагични песимизам великих пророка, великих људских душепопечетеља, који гледају  на човечанство као на лутајуће стадо, а на себе као на позване да то 'стадо изводе на  прави осветљени пут, но без довољно снаге да то чине. Његош није био ни један  сензациони лорд ‐авантурист, без икакве обавезе, сем обавезе служења своме срцу,  нити један човекобојажљиви философ, затворен у четири зида, упражњавајући култ  двама идолима, себи и својој доктрини. Он је био један од "моћних овога света", којима  је много дато и од којих се двапут толико тражи, кнез и двоструки господар људи:  господар душа и тела својих поданика, или тачније, двоструки слуга људи: слуга душа и  тела својих поданика. Сваки његов поданик гледао је у њега. А он? Где он да куца, где он  да иште? Он није имао куд да гледа нада се. Да се узда у физичку помоћ људи, засновану  на сродству и пријатељству? ‐ он је зарана увидео узалудност тога. Да се узда у мудрост  мудрих? ‐ не, код њих он није могао наћи ни охрабрења ни светлости, јер и њихова је  сва мудрост као и његова сопствена била само "кроз мраке жедно тумарање". И овај  сиромашни млади кнез с цетињског поља, који се по лепоти и мудрости могао равнати  с најлепшим и најмудријим у свету, осећао се убитачно усамљен. Он је себе видео на  висини између које и неба није било посредника сем ћутљиве стихије. Над њиме,  "ћутљиво небо", под њиме неразум и неблаженство! Трнов венац на глави и тешки крст  на леђима! То је био његов владалачки орнат, под којим је он корачао кроз живот као  путник кроз пустињу, као  "сирак тужни без нигђе никога."  (Г.В.)  Каква трагедија! Како дубок, искрен, разумљив песимизам њенога Јунака!  Ainsi toute notre dignite consiste dans la pensee.  Његош мисли као и Паскал; све остало човека  "ниже скота ставља ‐  ум га опет с бесмртнима равни".  (Л.М.)  Умом ce човек одликује од своје не‐умне околине, умом он господари природом, и ако je  "најслабија трска" њена. Но гле, ово превасходно добро, употребљено што ce најбоље  може, место да изведе човека из његовог кобног сна на светлост, топи га  "у сна царство тврђе и мрачније!"  Мисли ce рађају y нашој свести, здраве ce и размимоилазе ce. Тако je наша свест само  моментални тј. rendez‐vous наших мисли. Мисли нису тихо пристаниште, које je човеку  дато да ce склони од бура живота, но оне су баш та велика неумирљива бура, од које  човек y својој тежњи ка срећи највише пати. Његош je то знао најбоље   "Мисли су ми бура јака,  са мном чине валовање,  нагоне ме напред пливат,  но како ћу водом одит,  кад y руке весла нејмам, 

већ сам дужан стојат тужан  у смртноме чамцу малом" ‐  (Ц.П. "Црогорац Богу")  Он je преживео "духовне најстрашније буре". Он je њих преживео но оне су њега  надживеле; оне надживљују безбројне генерације људске ‐ тако су оне жилаве ‐ и  беснеће, на сву прилику, докле ce на животном океану и један умни човек "у смртноме  чамцу" буде носио. Кад и овај тј. ultimus Romanus потоне y бескрајни океан, тада ће  нестати на земљи и "духовних најстрашнијих бура" и земља ће тада међу звездама  носити мање достојанства но и мање неблаженства.  (Претпоставимо, да ce тада певац удостоји славе наслеђа човекова као по нечему зато  најдостојнији и најподобнији ‐ сходно селекционистичкој теорији: тј. survival of the  fittest! ‐ тада би он тек с гордошћу држао да сунце ради њега исходи и сва природа рад  њега постоји. Само би се забринуто и кандидски питао:  Ако је овај свет по милости и доброти Божјој створен, нашто ће тада копци у њему? А  ако би кад дозрео до питања: "ко сам и шта сам ја?" тада би и он постао најслабија трска  у природи и ‐ неблаженство од "духовних најстрашнијих бура" поново би постало бич  земље).  "Човек је најслабија трска природе, но то је једна мислећа трска". Ова мисао, којом смо  почели и којом завршујемо ову неблажену главу, могла би бити и мисао Његошева, када  би се још допунила: ‐ и најнесрећнија зато, што је то једна мислећа трска. 

ИЗГУБЉЕНИ РАЈ  Библија ‐ Милтон  Многи од наших читалаца биће већ готови, да на основу досадашњег излагања изрекну  свој суд о Његошевим погледима на живот. Један ће га убројати у чисте артисте који  цену природе виде једино у њеној лепоти; други ће га назвати песимистичким  философом, који животу одриче сваки смисао и сваку вредност; трећи му не може  опростити контрадикције, у које му песник изгледа пао; четврти ће посумњати у  утешност оне религије, која би базирала на скептичким или агностичким назорима;  пети ће у разочарењу узвикнути: ако је Његош доспео само до адмирације природне  лепоте и увиђања бедности земаљског живота, зар је он тиме до нечега особитога  доспео? Не доспевају ли дотле и цариници и грешници?  Но ни један овај суд неће се односити на целога Његоша, но само на један део њега. Дух  је компликован као и свет, јер у њему се рефлектују све боје света, и уколико је један  дух осетљивији и светлији, утолико је рефлекс свију боја, које свет садржи, у њему  изразитији. А све боје света нису једна боја, ни црна, ни бела, ни ма која друга. Онај  човек, који у свету види само црно, тај не види свет, и онај, који види само бело, не види  свет. За онога пак, који је способан да види и црно и бело у свету, каже се обично да сам  себи противречи. Међутим, он је у праву; јер он не посматра слику света искључиво с  једне тачке, под једним и истим углом светлосног преламања; он га посматра са многих  тачака, одакле га смртни могу посматрати. А свет, као и море, није један и исти,  посматран с две разне тачке; с једне тачке посматрано море плаши гледаоца својом  мрачношћу, с друге пак наслађава га својим сребрним преливањем. И још: свет је према  нашем схватању, округао: свака тачка има свој антипод. Треба видети и ноћну страну 

сваке ствари, а не само сунчану. И поноћ живота не мање је оригинална и интересантна  од његовог подне. Страшно је провести све време у поноћи и никад не видети подне,  као што је лакомислено никад се не спустити са сунчаног подне у дубоку поноћ. Но  једностраност је коб наше расе. Трудно је избећи ову коб: треба држати ум у сталном  покрету, јер заустави ли се он дуго на једном месту, ту ће по инерцији ‐ а стална је  инерција нашег ума ‐ и остати, и петрифицирати се, и ‐ зар тада још нешто треба  тријумфу једностраности? Човек пузи по овом свету као мрав по цвету "дан и ноћ".  Пузећи по светлој половини цвета, мрав не види тамну половину и мисли да је цео цвет  светао, и обратно, не видећи с тамне половине светлу, држи да је цео цвет таман. Човек  није мрав према "дану и ноћи", али је мрав према дану и ноћи живота. Зато, један  смртни стоји на тамној страни живота и виче: живот је ноћ! други стоји на светлој и  одвикује: живот је дан! И не разумеју се. Велики човек види даље од обичног човека: он  се не зауставља ни на једној ни на другој страни живота, но креће се по једној и по  Другој и сазнаје обадве. Он резонује: свет је овај као музеј с више крила; својим плачем  при рођењу човек је платио улазницу у овај музеј ‐ зашто тада не обићи и не видети сва  крила? Зашто не познати и бело и црно, но целога живота бити једноме од њих леђима  окренут?  Његош је и артист и моралист, и скептик и теист, и песимист и оптимист и дарвинист и  библиоверујући. За њега је овај свет час дело Божје, час дело паклено; живот је час као  најрегулисанији механизам, час опет као "бесмислени сајам"; хармонија света је час  вечна као и свет, а час је и она циљ, коме свет тежи; природа је час сјајна невеста, час  "образ највише лудости"; човек ‐ час мртав или трун праха, час бесмртно божанство. И  све то, наравно, изгледа контрадикторно, нарочито ономе, ко је живот посматрао само с  једне тачке и на једној страни; човеку са ширим искуством мање ће се сви ови искази о  свету учинити противречни. Живот се не може дефинисати једном речи, не може се ни  вода дефинисати без најмање две речи, не може ни земља без много више. Путник, који  би од пола до пола обишао земаљску куглу, не би вам могао казати једном речи, шта је  земља. Је ли земља сива пустиња?, питаћете. Јесте, одговориће. Је ли она зелена оаза?  Јесте. Је ли лед и снег? Јесте. Је ли усијана пећ? Јесте. Је ли течна? Јесте. Је ли чврста?  Јесте. Је ли насељена, је ли ненасељена, је ли лепа, је ли ружна, светла или тамна? Јесте,  јесте, јесте. И зар ћете ви, ма иоле познавали нашу земљу, усудити се да кажете, да су  ови искази о њој један другом противречни? Не; ви ћете знати, да све то наша земља  јесте ‐ посматрана с извесне тачке и у извесном времену. А живот је кудикамо  разноврснији од површине земљине. Откуд се дакле, за њ може само једно рећи? Откуд  се може рећи, да је он само мрак или да је он само светлост, кад је он ово обадвоје? Не  само да живот није без наших т.зв. контрадикција, него напротив, он је збир свију  контрадикција, које људи о њему могу исказати. Како да буде човек песимист пред  целисходношћу природе, пуне плана и мере? Како пак да не буде на погледу пропасти  правде и деградације разума? И како пак да буде човек оптимист пред овим  последњим, како ли да не буде пред оним првим? Ко од нас, мислећи дуже о животу,  није никад закључио: живот је сан, или, живот је фантом, или: ми не знамо шта је  живот? Ко није никад био догматичар пред скептичарима и скептичар пред  догматичарима? Ко од нас може остати неудивљен пред "звезданим домом Божјим" ‐  како Карлајл назива природу ‐ ко ли се пак може сетити скорашње сицилијанске  катастрофе, где је мати‐природа на најнемилостивији начин измрцварила и поубијала  двеста хиљада умних, људских бића, а да се не ужасне пред хладнокрвношћу те  чудновате матере? 

Његошу није била страна ниједна фаза људског духа, ниједан изглед живота непознат.  Кроз игумана Стефана говори песник:  "Ја сам проша сито и решето,  овај грдни свијет испитао,  отрови му чашу искапио,  познао се с гркијем животом.  Све што бива и што може бити,  мени ништа није непознато;  што год дође, ја сам му наредан".  (Г.В.)  Но ако је Његош премислио све, што су људи мислили, и осетио све, што људска душа  може најдубље осетити, то доказује само његову широку и свестрану природу, а не  његову колебљивост међу философским погледима на свет и не ма какву  противуречност. Као песник Његош кад је видео сјајну страну живота, он ју је сјајним  мислима и пропратио, кад му се пак приказала тамна страна живота, он ју је оцртао  одговарајућом бојом. Но многи песници и т.зв. песници и остају при таквом мозаику  мисли и осећања, не покушавајући, да их међу собом ма како споје и систематишу. И  обично се мисли, да је ово систематисање занимање искључиво философа, мислиоца, а  не и песника. Песникова душа се замишља обично као калејдоскоп; у њој наизменично  марширају све боје света, праћене песниковим опаскама и тренутним осећајима.  Наравно, и таквих песника има, има их много, много; они, као и славуј, с покислим  перјем извијају овакву, са сухим онакву мелодију; и то извијају ову без сећања на ону;  њихов песнички ентузијазам односи се увек на појединачне предмете; пред сваком  ствари напосе ‐ пред једним увелим листом, пред једним инсектом ‐ они се могу  осетити ентузијазмом надахнути, ergriffen, само пред целином природе не. Наш песник  не спада у ову песничку већину, као што он уопште ни у какву већину не спада. Његов  песнички ентузијазам односи се не само на поједине предмете природне, него и на целу  природу, на целу васиону. Он је осетио све и промислио све, но осећено и премишљено  није предавао забораву, но је вазда тежио да све своје искуство доведе и постави у један  унутрашњи склад, да све подреди једном закону. Његов дух ниje био као гума, на којој  се лако гради отисак но исто тако лако и ишчезава, но као восак, у који се све лако  урезује, али једном урезано тешко изглађава. Импресије живота у његовом духу биле су  тако дубоке, да их он није могао адекватно да изрази људским језиком. Отуда и  вајкање, да  "сви наши слаби изговори,  и сва наша слаба чувствовања,  спрам онога што би шћели казат',  нијемо су сплетно нарјечије  и клапњање душе погребене".  (Л.М.)  Његош има више да каже него што може да изрази. Он има више мисли и осећања него  речи. Но њега, изгледа, не мучи то, што он не може да изрази своју мисао или своје  моментално осећање о једном посебном предмету. Он то може, и може као мало ко. 

Сваку страну живота, сваки нијанс бојане природе он може дивно да изрази, дивно  контрасте да разграничи и сваки за се да окарактерише: и светлост и мрак, и младост и  старост, и лепоту и ругобу, и радост и бол. Но оно што му ствара муку духу, оно, што он  не може да изрази како би желео, то je однос свих делова, свих појединости, свих  контраста, речју: целина живота у хармонији.  Посматрали ми овај свет естетички или етички, он нам се не представља као једна  хармонична целина, као једно чисто и цело огледало, но као једна гомила комађа, као  испрепуцало огледало, које збуњује и замара поглед, мада је увек задржало својства  огледала. Колико се год божанско надахнуће осећа на лицу природе, толико се исто  осећа демонски дух на њеном наличју. Над лепим лицем њеним изгледа да се носи дух  Божји, над њеним крвавим, ратним наличјем дух хаотични, демонски. Утицај ова два  супротна духа, дивиног и демонског, најизразитије се испољава на човеку. Кулминацију  и једног и другог на земљи представља човек. Његов живот је и ад и рај, но авај! више  ад него рај, више под сенком Аримана, него у светлости Ормузда. И живот осталих  земаљских створења, градуално од нижих ка вишим, преставља човеков ад и рај у  различној размери. Живот пак других светова у васиони изгледа срећнији и  хармоничнији од живота земаљског. Изгледа Његошу да Земља једина ремети  хармонију осталих сјајних кола у простору, или, друкче речено, изгледа да је једино на  њој хармонија поремећена. То јест: хармонија дивина, која влада у целој осталој  васиони, репрезентира се на земљи не чиста но као дивино‐демонска. Хармонија  земаљска није у ствари дисхармонија, но хармонија нарочите врсте, различна од  хармоније других светова, као што је различна хармонија коцке од хармоније купе.  Откуда је то тако дошло? За Његоша је несумњиво, да је то тако; питање је само, откуда  је то тако дошло? То питање мучило је Његоша изнад свега; у одговору на њ лежала је  за нашег песника и могућност за разумевање свих противречности у овоме свету.  Одговорити на то питање значи наћи једину дату тачку, с које се слика земаљске драме  тачно да видети и правилно оценити.  То је једно античко питање које је откад се појавило, имало два различна одговора, исто  тако савремена данас као и у старини. Земаљска дисхармонија ‐ тако се увек називала  хармонија нашега света тј. хармонија трагична, дивино‐демонска ‐ дошла је или вољом  Божјом или вољом човечијом. То су та два одговора, из којих следују сасвим различни  закључци. Његош, за кога је Бог светлост, пристао је уз овај други одговор, да је наиме  дисхармонија земаљског живота проузрокована човечијом вољом. Човек је својевољно  учинио грех против божанског реда ствари, или, што је исто, против Бога. Но не овакав  малени и слабомоћни човек, какав је он сад на земљи, и не у овом земаљском животу,  но бесмртни и моћни његов предак, човек‐анђео, у преегзистенцији, тј. у времену пре  створења земље. За свој преступ човек је изгнан из свог првобитног блаженог жилишта  "за врата чудествах" и бачен је у једну "јудол плачевну", где у смртном телу и  ограниченом духу има да издржи недуго, но, за то страшно сужанство, из кога се  поново враћа у своју прву, бесмртну и славну егзистенцију.  О овој предигри земаљске драме могућно је говорити само језиком великог  ентузијазма, који је за обичне, у овом животу сувише одомаћене, људе савршено  непојмљив. Потребно је изићи из себе, бити ван себе, па моћи видети оно што обичан  човек не види. Потребан је орфејско‐дионисијевски транс, при коме се човек с  божанством сједињује, или апокалиптички сан, у коме се откривају надземаљске  ствари, или моћ "говорити језике", коју су имали ученици Христови, или моћ пренети се 

и "до трећег неба" као апостол Павле, и видети рај и чути "неисказане речи" (II Кор. 12,  1‐5), или моћ спустити се у Ад, као Хомер и Данте. Ко може описати песнички  ентузијазам, који је младог Петра П. Петровића пренео у бесмртни свет и пропутио  његовој лучи микрокозма пут кроз тајанствене небесне сфере купане у светлости и  блаженству, које је Адам морао напустити? Ми ћемо се радије подухватити, да  представимо читаоцу, шта је тај велики ентузијазам нашем песнику открио, него ли да  описујемо извор и суштину тога ентузијазма, који се у историји великих људи вазда  лакше могао констатовати но описати и образложити.  Његош је, рекосмо, усвојио веру у греховни пад човека, која је стара мал не колико и  човечанство. Ту своју веру, која му је дала одговор на питање о животној дисхармонији  и помогла да дође до јединства погледа на живот, изразио је Његош ентузијастичким,  "огњеним" језиком у својој "Лучи Микрокозма". Покушајмо у следећем да разберемо,  каква је била ова вера у својих најизразитијих представника, Библији и енглеском  песнику Милтону, каква ли Његошева у сравњењу с њима.  На првим странама књиге "Постања" описују се у Библији и прве стране човекове пре‐ историје и историје. Прве три главе те књиге посвећене су пре‐историји, с четвртом се  почиње историја. Пре‐историји припада стварање човека, његово кратко блаженство и  пад греховни. Из библијске приче следује:  1. да је стварање човека следовало непосредно осталом стварању света;  2. да је земља створена за блаженство човека и осталих стварних бића на њој;  3. да је пад човека из блаженства у неблаженство следовао греху, гажењу једне  заповести Божје од стране прародитеља људског рода;  4. да је услед човековог греха земља постала обиталиштем неблаженства како за  човека тако и за све створено на њој.  Милтон, који се у главноме држи библијских мисли, одступа од ових у прве две тачке.  Стварање човека са његовим видљивим светом дошло је, према Милтону, после дугог  блаженог, ничим неусколебаног живота једног вишег света, који је био узмућен и  усколебан револтом Сатане, једног од херувима, нротив Бога. Побеђен Сином Божјим,  Сатана бива са својом многобројном војском ангела бачен у Ад. И тек по томе ‐ да би  "накнадио губитак" у небесним житељима, да би "број обожавалаца попунио" ‐ створи  Бог овај свет, под којим се има разумети не само земља но цео видљиви свет,  планетарни сунчани систем са звездама некретницама, и који се простире у хаосу,  далеко од првобитног, вечног света (песма VII и IX Paradise lost).  За Његоша се не може рећи, да је у свима тачкама сагласан ни с књигом "Постања" ни с  Милтоном, премда се с њима обома слаже у главној тачки, тј. у томе, да је човек пао из  првобитног блаженог стања у садашње неблажено стање и то због извесног пра‐дела,  пра‐недела свога пра‐родитеља. Својим трима мислима у главном одступа Његош од  библиско‐милтоновских погледа, и то:  1. Човек ‐ Адам ‐ није створен после но далеко пре стварања земље. Он је живео на небу,  као бесмртан дух, као анђео, по чину млађи од Михаила, Гаврила и Сатане, но ипак као  "војвода" једног "многобројног легиона" анђела. Када се једном Сатана осетио  недовољан својим архангелским, Богу потчињеним, положајем,  "он је буну зажећ' намислио  на равнине неба опширнога", 

како би Бога приморао на поделу власти над световима у васиони. Адам, лаковеран и  непостојан, занет овим "демократским" планом Сатаниним и лепим обећањем, које му  је овај дао, да ће после победе добити прву част на небу до Сатане, придружи се револту  гордога, отпалог архангела. Врло неделикатну улогу одиграо је праотац људског рода у  овој пресветској драми. Уз име отпадника и бунтовника, он је брзо заслужио ‐ оно што  се без особито великог труда да заслужити ‐ и име издајника, мада издајника Сатане.  Сатана је био уздрмао својим бунтом цело небо; нечувен бој био се отворио међу дотле  срећним становницима неба. И трећи дан страшне борбе између легиона, Богу верних  архангела, с једне и Сатаниних, с друге стране, овога трећега дана када се борба имала  решити, Адам, помоћник Сатанин, заплашен једним сном, одступи са својим легионом,  "са дубоким душепокајањем,  презрен од својих другова,  што именом стиднога издајства  част помрачи свога легиона."  Сатана потом бива побеђен и сурван са својима у мрачни Тартар, где му је  победоносним Творцем досуђено, да се вечито каје за свој смели и неуспели покушај.  И Адам бива осуђен. Но ова његова осуда стоји у тесној вези са стварањем овога света и  његовим назначењем, а ово пак долази у другу тачку разлике. Из ове прве мисли, дакле,  јасна је преегзистенција Адамова (тј. егзистенција пре стварања земље), о којој нема ни  помена ни у библији ни код Милтона.  2. Адам као бунтовник није могао остати даље међу анђелима, верним поданицима  Божјим, но, с друге стране, као благовремени покајник није могао бити ни бачен са  сатанском војском у Ад. Једну средину између овога двога могао је само Бог погодити.  Та средина између Неба и Тартара, но ипак нешто поближе Тартара но Неба, јесте  Земља. После победе над Сатаном, а пред осудом Адама овако говори Бог на сјајном  скупу небесних бесмртника:  "Шар ћу један, каже, поставити  недалеко од мрачнога Ада  рад временог тешког заточења  Адамова и његова лика".  Овај "шар", овај мали "груби мир", који ће се Земља звати, биће састављен  од хаоса и мрачне прашине",  и насељен оним котом, који смо раније описали. Даље предсказује Бог ужасну судбину  Адама и његових другова на овој планети овим речима које дубоко душу потресају:  "За наказу њихова немира  немирни се њихови духови  у окове блатне тјелесине  један вијек осуђују кратки;  нека они чрез јудол плачевну  ланце тешке с бурама немира  у стењању пренесу горкоме;  нека своју непостојност грдну 

са проклетством тамо оплакују  у сузама и у риданију!  Са плачем ће на земљу падати,  са плачем ће на земљи живипш,  са плачем се у вјечност враћати,  мучитељ ће један другом бити,  сваки себе по особ највећи".  И онда смрт! И још: све надежде човекове, које би могле да му терет ропства учине  лакшим, биће немоћне, свенуте истога дана кад и расцветане, јер ће бити затроване  сумњом;  "Лаковјерни земаљски сужњеви  бич ће страшни сумње испитати:  она ће их свуда спроводати,  она ће их свуда претјецаши  и погледе њине к будућности".  Међу бедама, које су човека после његовог греха снашле, Милтон не помиње "бич  сумње". Он прича, како архангел Михаило, изгонећи Адама из раја, показује овоме у  визијама будућност његовог потомства. Најстрашнији призори откривају се при томе  скрушеноме и уплашеноме Адаму: братоубиство, мизерија болнице, безумне оргије,  пустоши рата, потоп и борба с природом ‐ ништа није остало неспоменуто осим сумње  (песма XI). Изгледа да несрећног енглеског поету ‐ исто толико несрећног колико и  генијалног ‐ сумња није толико мучила колико остала зла света, кад ју није међу овима  поменуо. Његош је пак у свом животу и сувише био шибан страшним бичем сумње, да  би ово зло могао неспоменуто оставити.  Обучени у тело, Адамови синови биће лишени спомена неба и свога небесног, рајског  блаженства. Само једна искра ума оставиће им се, како би знали да земља није њихова  првобитна колевка, и само једна искра, како не би знали, где је та колевка. Но ова једна  мала искра биће ипак довољно велика, да може исплести бич сумње за палог човека.  Душа људска биће колебана двема противположностима; као једна таблица она ће бити  исписана с две стране: с једне стране биће исписан закон правде, а с друге закон  неправде, који ће служити као  "адски спомен свезе са Сатаном"  у борби против Творца. И тако ће ова страшна тродневна борба између Бога и његовог  супостата, борба између правде и неправде, остати на свагда  "са свијем ужасом  печатана на душу човјеку".  3. Преегзистенција душа не помиње се ни у Библији ни код Милтона, нити пак следује  из њихове поставке о паду једног човека, праоца свију људи, Адама. "Кроз једног човека  дође на свет грех" (Рим. 5, 12) и "кроз грех једнога помреше многи" (V. 15). Адам је отац  и душа и тела целог свог потомства, као што је Бог његов отац; Адам је згрешио и он  мора ради задовољења правде за свој грех и да испашта, но исто тако мора да испашта  цело његово потомство, грешно у греху свога праоца. 

Библија својим учењем о наслеђу ближе стоји природним наукама. Његош пак ближе  Платону. Разлика Његошеве мисли од мисли библијске јасна је. Наш песник изразито и  поновљено говори о томе, да није сам Адам згрешио но и цео његов "лик", цео његов  легион подвласних му анђела, који су могли и не узети учешћа у Адамовој заједници са  Сатаном (као што је, према Милтону, од Сатане одустао Абдиел), јер су били слободни и  Адаму подвласни једино у служби Богу, а не и у противној тој. Но сви су добровољно  пали са Адамом у грех, и стога су сви и осуђени на земаљско заточење, заједно са својим  вођом. У својој визији песник је видео, како после Богом изречене осуде  "Адам пређе небесну границу  са својијем жалостнијем ликом;  (ставише их пред врата вјечности").  Дакле, не сам Адам, но са целом својом војском! Међутим, мало после иза тога говори се  само о Адаму "у плот обученом" са његовом сапутницом. Шта је са осталима? Где је  остао "легион" Адамов? Они, који верују у сеобу душа, рекли би: остали Адамови  другови у греху оваплотили су се у животиње и биље; сви пали духови, дакле,  једновремено су сишли на земљу и једновремено почели живети у материји, и ако не у  истом облику материјалног живота. Његош извесно није био присталица овог  веровања, јер он се уопште не показује ‐ као што ћемо доцније видети ‐ никакав  особити присталица греховног катарзиса, очишћења. Он верује, да пали духови  постепено долазе, постепено "падају" у овај живот, у виду потомства свога вође Адама,  и издржавају казну. Но да ли казну за Адамов грех? Не, но за свој сопствени. Сваки је од  смртних згрешио лично, узевши учешћа у греху Адамову, односно у греху Сатанину, и  зато сваки долази у живот да трпи, као што је и Адам трпео, док је живео на земљи. Кад  је Адам згрешио, цело његово потомство било је присутно томе греху, но не несвесно и  не у њему, још нерођено, но свесно и с њим, узевши сопственог И самосталног учешћа у  истом греху. Сви смо ми, дакле, постојали као нематеријални духови на небу пре  створења овога света. Тешки заборав притиснуо је нашу душу, те се, као тешким сном  успавани, не сећамо свога првог живота.  То су, дакле, те три мисли којима се Његош разликује од Библије и Милтона. Човек је  пре егзистирао, или тачније: све су људске душе пре‐егзистирале, и овај свет је створен  да буде човеку местом издржања осуде. Из тога следује, да човек на земљи никад ни  дана није био блажен; земља никад није била градина насладе ‐ Едем, но од почетка  осуђеничко острво ‐ Сахалин. Из ових разлика следују и још неке друге као: у погледу  првородног греха, оцене тела и материје уопште и свршетка земаљске историје.  Првородни грех, због кога је Адам пао из блаженог живота у живот, у коме су "трње и  боца" награда знојном труду, састојао се, према Библији и Милтону, у томе што је човек  у Едемском врту окусио од забрањеног плода дрвета "познања добра и зла"; онога  момента, када је човек почео да разликује добро од зла, он је постао као један од богова,  коме је само још недостајало бесмрће (Пост. 3,22), но, у исто време најнесрећнији од  свију богова, проклет и осуђен да оре земљу, која је и сама због њега постала проклета.  Грех Његошевог Адама, као што је поменуто, састојао се у његовом заједничењу са  Сотоном, у револту против вечне правде. И Његош се, истина, дотиче едемске историје,  при крају "Л.М.", једном строфом мимогред и не сасвим спретно, хотећи, а не могући тој  историји никакав значај дати, пошто је претходно пренео био тежиште Адамова пада  на другу страну и другу ситуацију. Даље, човек грехом није постао ближи божанском 

познању добра и зла, но, напротив. даљи од тога познања будући затворен у тело,  помрачен и збуњен. По Његошу изгледа да је човек баш пре грехопадања боље знао  разликовати добро од зла. И бесмрће човеку није недостајало. Он је створен као  бесмртан дух. Његово бесмрће није уништено његовим оваплоћењем и животом на  земљи: живот земаљски је само једна фаза његовог бесмртног живота. Оно што је  смртно на човеку, то је тело, а не дух.  Разлика је у оцени тела човечијег. Писац књиге "Постања" не потцењује и не презире  људско тело. Како би га он потцењивао и презирао, кад је према њему тело човечије  старије од духа и кад човек никад без тела није постојао? Бог је створио тело, не да би  казнио онога ко буде у њему живео, но напротив, да га учини срећним и блаженим.  Дивни телесни облик надахнуо је Творац својим духом, и тело је постало "Храмом  Божјим". Тако Библија, тако и Милтон. Овим речима описује Милтон људске  прародитеље:  "Њих двоје, права и узвишена тела,  божански извишени, у урођеној им величини,  они изгледаху племићи у голом величанству;  из очију им блисташе слика њиховог Творца,  Адам, најлепши међу људским синовима,  Ева, најдража међу свима женама"  (IV песма "Изгубљ. Раја").  Да су људи после греха постали пигмејског и ружног и ништавног тела, о томе Милтон  не говори. Архангел Михаило показује Адаму само како ће његово потомство бити  изложено болести и смрти.  Но тајновидцу цетињском, у чијој су се визији приказале сјајне, бљештеће фигуре  небесних становника, тело људско изгледа бескрајно мизерно; оно је "блатна телесина;  лице човека није слично и подобно лицу Божјем, но тек ангелском:  "Лице смртно на земљи човјека  прилично ће бити ангелскоме",  свакако слично лицу онога анђела, којим је сваки човек пре земаљског живота био.  Тело је "мрачна владалица", под којом робује божанска искра ума људског; оно је  "блатно" и отуда "непрозрачно",  "непрозрачна смртности завјеса",  која човечијем погледу скрива небо; оно је оков душе, "теготни оков физически", под  чијим бременом душа стење. Оно што је наше, оно, што смо ми у ствари, то је душа; тело  је нама нешто страно, туђе, нешто што је створено само ради нашега мучења, а при том  нешто ништавно, пролазно, распадљиво,  "ручак гада пузећега"  Човек види, да "земља није за њега" (Г.В.), види, да је у заточењу, дух га потсећа мало на  његово славно порекло, на његову прошлу славу, на изгубљени рај; за то би човек да  "полети као муња" к небу, као својој првој постојбини,  ,,ал' га смртни ланац заустеже 

докле рочно одстоји сужанство".  Тело му не да да лети, овај његов слаби, пролазни распадљиви, слабији од њега џелат!  Но и сва материја је као и људско тело "блатна", "гнила", далеко од праве светлости и  истинског царства духа, јер,  "духовни је живот на небеси,  материја у царству гнилости".  Све лепоте материје нису вредне погледа ни помена, све су оне само "преласти смртне",  које једва  "теке лицем на глибине вире".  А пошто је земља по преимућству царство материје, то је она по преимућству гнилост и  зло и безумни метеж.  ђе вјенчана глупост са тиранством ђе зло гнусно свагда торжествује".  Но, треба бити пажљив и не дати се завести овим Његошевим манихејским погледима,  треба имати на уму, да те стихове пише исти човек, који је написао и дивне и  одушевљене похвале лепоти природног, материјалног света. Овај наступ манихејског  презирања материје обузима песника, када он посматра земљу са једне више, козмичке  тачке гледишта. Он посматра нашу планету из далеких висина, из небесних, елисејских  поља, из света херувима и серафима, из кога је његова машта свако зло, сваки неред,  бол, смртност, глупост, протерала и сваким га добром украсила. С гледишта овог  идеалног света наш земаљски свет чини се песнику бедан и зао, наравно: за нас бедан и  зао, а не сам по себи.  То је само једна тачка гледишта нашега песника, небесна, козмичка, тачка гледишта  "Луче Микрокозма". Но, он има још једну, с које му се тело људско не чини ни најмање  блатна, гнила телесина и с које му материја уопште није носилац само зла, глупости и  безумног метежа. Ово је тачка гледишта "Горског Вијенца". Је ли она прва у дану, у  козмичком, вечно светлом дану, на зениту, то је ова друга у ноћи, у полутамној,  поларној ноћи земаљској. Ми смо већ у почетку видели, како Његош мисли о материји с  ове последње тачке гледишта. Да наведемо овде још који пример, како он с ове тачке  мисли специјално о људском телу, које му се с оне прве тачке тако неисказано бедно и  ништавно чини.  Од својих светлих часова, проведених у иностранству, Његош је овековечио нарочито  часове проведене у Трсту, у гостима код грофа Штадиона и у дому Гопчевића. У опису  првог гостовања овако пева наш цетињски "манихејац":  "скупа смо се ми сви веселили,  гледајући грациозну Флору,  сјајну звјезду трестанског театра,  која одмах зефирним полетом  и погледом својим очараним  пака' у рај може претворити,  ка' даница иза мрачне ноћи  што засмије своде Уранове". 

("Три дана у Тријесту")  Тако је певао Раде у својој тридесет првој години, у исто време, када је писао ‐ можете  ли веровати? ‐ и "Лучу Микрокозма"! А овако је он певао после шест година, на десет  месеци пред своју смрт:  "Луиза је то млађахна,  наша китна домаћица,  у правилном које лицу  излило је штедро небо  све милине, све грације:  Аврорина то је шћерка  и цвијетна сапутница!  ("Пировање" код г. С. Гопчевића)  Овамо спадају још и многобројни слични описи из "Г.В.", као опис снахе Милоњића, опис  ранопогинулог младог војводе Батрића, чудесни сладострасни опис Стамбола (Мустај  кадија) и др.  Сви ови описи, насупрот оним претходним исказима о телу и материји, сведоче  довољно да Његош није био ни веран манихејац нити пак тиваидац. Он је, истина, знао  за један бољи, сјајнији и хармоничнији свет од нашега; он се маштом својом пео у њ,  уживао у њему, путовао кроза њ, и свој нам путопис оставио; он је видео "небесни  Јерусалим", нашу људску праколевку; он је хаџијао по најсветијим местима, где је Исток  не само једнога сунца но свију васионских сунаца, и где нема Голготе и Пилата. Па као  што се једна палата, из висине посматрана, чини као једна безформа гомила камења, а  из близине, са земље, напротив, усхићава и плени својим гордим димензијама и својом  симетријом, тако и ова наша земаљска палата губи своју гордост и симетрију и  претвара се у једно дармарно, "гнило царство материје", губећи и своју доброту и  лепоту, кад се посматра из сјајних, златооких висина, из бољих и срећнијих светова.  Његош је знао за све светове, он их је у своме ентузијазму гледао, но он није могао,  слично манихејцима и платонистима и тиваидским пустињацима, својим духом бити  стално прикован за идеално, небесно царство, и никад се не вратити са свога хаџилука  к себи, к својима, и никад не отворити своју душу и срце и пред лепотама ‐ и ако  инфериорним небесним ‐ своје земаљске домовине, ове физичке тамнице, која, и ако је  тамница, ипак је и као таква дело једног највишег мајстора, једног уметника без  сравњења, који је недостижан у укусу и разумевању уметничких дела сваке врсте, како  оних која поражавају својом раскоши у радости и тицијанској пуноћи задовољства тако  и оних која поражавају својим михеланџелским демонизмом.  За Његоша је материја зло, но не сама по себи већ у односу према човеку. Из материје је  саграђена телесна тамница за испаштање људи, а ова телесна тамница стешњава и  помрачава дух, или по речима мудрог игумана:  "задржа је и крије у себи  како пламен подземна пештера"  (Г. В.)  Зато је, ето, материја зло, а не сама по себи. 

У суштини ова материјална грађевина, ово наше земаљско биће и добро је, јер одговара  правди и вечном закону, који сваки преступ кажњава, и лепо је, јер је саграђено Богом.  Свет је овај савршен, премда савршена тамница, у којој је толико зла, да човек има од  чега да трпи целога века, и толико добра, да човек поред свих зала може у њој да живи.  Свет је овај савршена трагедија; својим савршенством једначи се он са осталим  световима, а својом трагичношћу разликује се од њих; он је трагедија, скоро једина  трагедија у репертоару васионском (изузев Ад); други светови су веселе позоришне  игре, само је наш свет трагедија. Овој трагедији не може се ништа ни додати ни одузети  ‐ она је као таква савршена. Наравно, нама људима, који смо жртве ове трагедије, тешко  се она може учинити добра и лепа ‐ поготову никад боља и лепша од трагедија, које ми  пишемо. Затвореном лаву и златни кавез не чини се ни тако добар ни тако леп као  једна буђава пећина у риту. Како ми људи можемо рећи, да је наш кавез добар и леп ма  он златан био? То могу они, који га посматрају с поља и не учествују у нашем трпљењу.  Да су у париској Бастиљи затворени тигрови и лавови или да су држани кромпири Луја  XVI, Бастиља би и данас постојала и била би вазда и добра и лепа. Но она је била и зла и  ружна зато, што су људи у њу затварани. Наш земаљски живот несравњиво је  савршенија тамница од Бастиље. Она је тако удешена да ми у њој у највећој мери  трпимо и ипак никад се не радујемо да осуди рок истиче и да се ослободимо; најређе  нам пак пада на ум да из ове тамнице побегнемо и спасемо се трпљења, иако су нам све  капије за бекство отворене. Нарочита размера добра и зла у овом свету чине га тако  савршеном тамницом.  Ми не знамо ову размеру добра и зла у животу ‐ ми смо обично или песимисти или  оптимисти, те за нас и не постоји никаква размера, јер не постоје две количине ‐ ми не  знамо колико процената добра с колико процената зла треба да се уједини, да би овај  живот дали, као што знамо на пр. колико молекула хидрогена с колико оксигена дају  воду. Ми само можемо знати ‐ кад се срећним случајем уздигнемо до трезвене мисли ‐  да зло и добро сачињавају овај земаљски живот, и да се он не да замислити без једног  од тих својих елемената, као што се не да замислити вода са једним од својих  елемената. Ми можемо знати, да  "чашу меда још нико не попи,  што је чашом жучи не загрчи",  но у исто време, а да  чаша жучи иште чашу меда",  јер само смешане те две чаше, жучи и меда, чине чашу нашег животног пића ‐  смијешане најлакше се пију",  Једна противност условљава другу, једна изазива другу ‐ и друкчије не може да буде.  Овако Његош:  "нашу сферу да ноћ не полази  би л' овако лице неба сјало?  без остријех зубах ледне зиме  би л' топлоте благост познавали?  без будалах тупога погледа?  би л' умови могли блистат свјетли? 

(Л. М.)  Зло, дакле, у овоме свету је неопходно, као што је за сваку трагедију зло неопходно. Но  наши људски појмови о добру и злу разграниченији су него што су то добро и зло у  ствари. Добро и зло су у ствари веома блиски суседи, тако блиски, да је често тешко за  њих рећи да су суседи а не једна фамилија, као што је тешко рећи за хидроген и оксиген  да су суседи у једној капљи воде, а не једно и исто. Добро и зло тако су блиски, да често  једно у друго прелазе: често добро постаје зло, а зло добро, и још чешће они једно  другом служе. На пример: очи су велико добро човека; нарочито је Његош овековечио  важност и лепоту очију многим својим стиховима; ево једног од најјачих:  "сви мирови без очих су мрачни".  А ко нема очију, нема ни светлости, а без ове ни лепоте. Но поред тога очи могу ипак да  буду зло:  поглед смета мисли и језику  а слијепцу очи не сметају".  (Г. В.)  Зло помаже развићу многих сила, које би само као потенце остале, неразвијене и  неупотребљене. Песник говори:  "нове нужде рађу нове силе.  Дјеиствија напрежу духове,  стјесненија сламају громове.  Удар нађе искру у камену;  без њега би у кам очајала".  (ib.)  И тако, и ако изгледа да је зло владатељ овога света, ипак је оно често само слуга добра.  И ако изгледа да зло "свагда торжествује", да је ум побеђен безумљем, да су ред и  хармонија света поремећени лудим вашарским метежом, да над свим слепи случај  господари, да је живот људски на земљи "највиша лудост", ипак ‐ ипак, све што се  догађа није без смисла, није каприс случаја, него:  "цијели ови беспореци  по поретку некоме сљедују;  над свом овом грдном мјешавином  опет умна сила торжествује".  (ib.)  Не торжествује, дакле, ипак зло у свету ‐ ма колико изгледало ‐ но умна сила. Ова умна  сила не појављује се само делимично, но у свему. Она је моћна и непобедива; зло је  немоћно према њој. Она прописује поредак догађајима и стварима и бди најревносније  над тачним извршењем тога прописаног поретка, светећи се грозно сваком покушају  нарушења истог.  Природа је карниворска, то је истина, и то је демонско у њој; но њено карниворство  врши се по извесном плану, и тај план показује присуство дивиног елемента, дивиног  духа у природи. Отуда се природа људима вазда приказивала као двојство; дуализам је 

старији од монизма. Тај дуализам је један и исти, ма га и ми различно именовали: било  као љубав и мржњу, по Емпедоклу, било као светлост и мрак, по Зороастру, или као  атракцију и репулсију, по Њутну, или као дух и материју, по многима, или као дивино‐ демонизам, по Његошу. Но Његош је исто толико монист колико и дуалист. Свет је овај  двојство материје и духа у метафизичком смислу, двојство демонског и божанског у  етичком, светлог и тамног у естетичком погледу; свет је двојство у сваком погледу:  целина света састављена је из два комада, и сваки комад и комад од комада састављен  је опет из два. Но с друге стране свет је овај једно, monos, и по свом пореклу (свему је  узрок воља Божја), и по апсолутној потчињености демонског божанском елементу (зло  је у служби Божјих циљева, материја је средство, којим се Бог послужио за стварање  земаљске трагедије), и по своме крају, којим ће се сваки дуализам сасвим утрти.  Но, какав ће бити крај нашега света?  Наш свет, ова наша земаљска тамница, мисли Његош, завршиће много трагичније од  све деце своје. Јер од деце њене остаће нешто, тј. остаће много: дух ће се вратити у  вечни живот, док ће се земља сагорети огњем. То ће бити један колико ужасан толико и  радостан тренутак. Наша мајка планета, на којој смо се родили, на којој смо толико  трпели и умрли, биће предана огњу пред нашим очима; пресићена богомрских дела,  оскврњена крвљу, затрована горким сузама, уклета својом рођеном децом и оптужена  за сва зла, она на последњем суду неће имати ни једнога заступника, сав њен пород  презреће је као вавилонску грешницу, и ‐ неће је онако дуго мучити, као она што је свој  пород мучила ‐  "њу ће огањ божествене правде  у дан судњи у једно тренуће  сажећ' својим свештенијем пламом".  (Л. М.)  Да ће свет бити консумиран огњем, то је једно старо веровање. Стојици су узели то  веровање у свој систем и држали га у особитој части. У новије време и природњаци  тврде, да није искључена могућност једног светског пожара, којим би се свет разложио  у праелементе, или праелемент ‐ етар ‐ (Gustave Le Bon). И Његош не мисли, наравно, да  иза тог пожара неће ништа остати од материјалног света; остаће несумњиво она  "прашина и црни хаос", из кога је свет и саграђен (стешњењима) и који могу и етар  бити.  Према Библији створиће се после уништења садашњег света ново небо и нова земља,  који су се апокалиптичару у визији показали (Апок. 21, 1). Милтон мисли, да ће  божански Спаситељ "покварени свет уништити и по том из огњене буктиње једно  прекаљено ново небо и земљу створити" (XII песма "Изгуб. Раја"). Код Његоша пак нема  ни помена о каквом поновном стварању земље. Он је сам себи доследан, као што су  Библија и Милтон себи доследни. Јер нашто нека нова земља, ако је и ова садашња  створена као привремена тамница за човека, и ако се човек по издржаној осуди враћа у  своје првобитно, небесно жилиште? По Библији и Милтону, напротив, земља је била то  првобитно, блажено жилиште човека, и она то треба опет да буде: на земљи је био Рај и  на земљи ће он опет бити, но само на једној обновљеној земљи, а не на овој.  По есхатологији Његошевој, људске ће се душе вратити, по издржаном сужањству у  "јудоли плачевној" и задовољењу вечне правде, у своје прво блаженство, у коме су и пре 

егзистирале у облику срећних и бесмртних анђела. Смрт није ништа друго до janua  vitae; кроз смрт човек прелази у вечни живот, и то одмах, пре последњег суда над  земљом. Оно, што је бесмртно у човеку, то је као једна варница из божанског огњишта,  на које се она, ослобођена од тела, опет враћа; или, то је као мало воде у маленом чамцу,  који се над океаном носи: преврне ли се чамац, оно мало воде излије се у пространи  океан. ‐  "Ти с' океан бесконачни,  а ја пловац без весалах,  у смртноме чамцу малом  на средину океана.  Док с' преврати чамаи исти  и океан мене прождре! '  (Ц. П. "Црногорац Богу")  Премда према овоме може изгледати, да све душе. без разлике, по смрти одмах иду у  вечно блаженство, ипак то није Његошева мисао. Његошева је мисао, да се све душе  враћају одмах у вечност, но не све одмах у блажену вечност. Има једна погодба за ову  последњу. Земља је, наиме, за људе не само место издржавања осуде но и место  кушања; сваки човек има у овом животу да стане или уз Бога или уз Сатану, да се  покаже или последовалац закона Божјег или да остане приврженик Сатане, коме се  придружио пре доласка у овај живот. Зато по смрти људима неће бити једнако, него ће  једни ‐ последоватељи закона Божјег ‐ отићи одмах у блаженство, док ће други ‐  "приврженици цара злочестога" ‐ у Ад, у "мраке вјечног риданија".  Па ипак ће људима по смрти бити свима једнако, ако не одмах, а оно после извесног  времена; јер ова вечна осуда приврженика Сатаниних врло је релативна за Његоша.  Његово "вјечно" овде не значи више него дуго. После, дакле, дугог "риданија" грешника  у царству мрака доћи ће време, кад ће "сви краји запламтети светлошћу", кад ће сви  "мири и простори страшни  слаткогласном грмјет' армонијом  вјечне среће и вјечне љубави".  (Л. М.)  Тада ће свакако и Сатана са својим "милионима" присталица бити ослобођен мрачнога  Ада и повратити се у своје херувимско достојанство. Тада ‐ најдаље тада и душе  грешних људи скочиће слично варницама из Ада у своје првобитно огњиште, као што  ће то и душе праведних одмах по смрти и без проласка кроз Ад. И тако све ће се људске  душе на крају крајева наћи ипак заједно тамо, где су и пре пада заједно боравиле. И  тиме је изглађена привидна контрадикција између Његошеве мисли о неминовном и  неодложном повраћају људских душа после телесне смрти у бесмртност и мисли о још  једној осуди душа привржених злу. Све ће се душе вратити у блаженство, у изгубљени  рај, само једне ће пре а друге после. Овај размак времена од повраћаја једних до  повраћаја других у блаженство ми називамо нашим језиком вечност. Но то што нама  изгледа цела вечност ‐ као што нама свако време трпљења изгледа цела вечност ‐ за  космичку игру то је само једна кратка, тренутна сцена. 

Тако најзад, само вером у греховни пад човека и изгубљени рај постаје Његошу овај  свет контрадикција јасан.  Човек је живео негде срећно у рају, изгубио је рај и сад живи несрећно у удаљености од  њега, но задобиће рај поново и живеће поново срећно у њему. То је кружни ток  човекове животне драме. Вером у изгубљени рај постаје песнику несумњиво, да је  земља створена не ради среће но ради несреће људске, ради казне човека. Вером у  изгубљени рај поткрепљује наш песник своју веру у бесмрће човекове душе. На земљи  се одиграва само један део човекове бесмртне драме, и то њен трагични део, за који су  нужне и змије и хијене, и болест и сумња, и жуч и отров, и глупост и ноћ и дубровачка и  сицилијанска катастрофа, и Везув и Сахара, но исто тако и здравље и сласт, и ум и  светлост; но изван свега тога нужан је известан ред, по коме се све те разнолике  количине и разнолике вредности у акорду држе. Живот овај богат је у сваком злу ‐ јер  како би он иначе представљао трагедију, која му је предодређена? Но над свима злима  господари умна сила, ред и хармонија ‐ јер како би се иначе за овај живот могло рећи, да  је дело Божје?  У овоме свету влада хармонија но "смртна, тужна хармонија", хармонија дивино‐ демонска; у другим световима пак, који су у рају ‐ а сви су светови у рају, или рај је у  свим световима изузев Земље, царства људи, и Ада, царства Сатане ‐ влада чиста  дивина "слаткогласна хармонија вјечне среће и вјечне љубави". У овој ће хармонији  уживати и у својој првобитној анђелској слави блистати и човек после свога  земаљскога рока. Изгубљени Рај зваће се тада поново Задобивени Рај. 

ТЕОЛОГИЈА ЊЕГОШЕВА  Cibus sum grandium; eresce c manducabis me.   Augustinus.  Теологија значи говор o Богу. Теологија је отуда или све или ништа. Цела природа и  надприрода и подприрода ‐ све је теологија; цео човек и сваки део на њему јесте  теологија; цела ливада и сваки цвет у њој јесте теологија; Сириус и Млечни Пут, небуле  и метеори ‐ теологија; Дунав и Копаоник, море и поларна светлост ‐ теологија; историја  планета и историја људи, историја радиоларија и историја сваког лептира, и сваког  зрна песка, и сваке капи воде, и сваког зрака светлости ‐ теологија. Ако цела природа  није теологија, онда теологија није ништа или природа није ништа. Ако цела природа  не говори о Богу, ко ће онда веровати Исаији и Павлу, и Карлајлу и Божи Кнежевићу? Је  ли цео свет око нас пустиња, шта вреди у тој пустињи вапијући глас о Богу једног  пророка? Не вапије ли цела васиона о Богу, ко може без презрења чути вапијање једног  човека? Погледајте љиљане пољске, и ако вам они не кажу ништа о Богу, неће вам то  казати ни сва раскош богатства и ума Соломонова. Отворите алгебру, и ако вам не  покаже Бога, неће вам га моћи показати ни Мојсеј. Не видите ли Бога у логаритамским  таблицама, не отварајте ни посланицу Римљанима; нашто? Нисте ли нашли Бога на  Гренланду, не идите ни у Јерусалим, ни тамо га нећете наћи. Прочитајте једну строфу  Пушкинових стихова, и ако вам се у њима не открије генијални поета, заклопите,  оставите. Ако је овај свет "општега оца појезија", како Његош мисли, онда је Велики  Поета морао себе испољити, генијалније од свих земаљских поета, у свакој строфи, у  сваком стиху, у сваком гласу своје поезије, он није могао сакрити свога генија у крајеве  неприступачне људским очима и људском разуму. Запитајте прву тицу, која вам падне 

пред очи, и она ће вам казати оно исто што и Ћаба, то јест, казаће вам, да је Алах Велики  Бог. Не могадне ли вам то тица казати, залуд ћете седлати камилу и ићи по Бога на  Исток; вратићете се сами ‐ с камилом.  Цариници и фарисеји захтевали су небеске знаке, и ови им нису дати. И наше покољење  тражи небесни знак, тј. тражи чудо па да верује. "Покажите нам Бога, говоре многи  наши савременици ‐ покажите нам Бога, па ћемо веровати". Но како? Не захтевају ли  ови људи, који презиру чуда и не верују у њих, баш највеће чудо? Како да им се Бог  покаже? Бог није један од 70 елемената, да се може показивати. Замислите да се цео  видљив свет премаже белом бојом: куће, улице, поља, шуме, море, небо ‐ све постане  бело, и замислите да вам неко тад стави захтев: покажи ми бело! Како ћете му га  показати? Ви ћете му свакако зачуђено рећи: покажи ти нама не‐бело! Тако би се и  онима могло рећи: покажите ви нама Не‐Бога!  Не требају други знаци, друга чуда, сем оних која постоје и која се свакотренутно  преливају из једног облика у други, да би се знало да Бог постоји. Замислите јединицу  на земљи и уз њу ред нула до сунца ‐ мислите ли ви, да ће тај број бити сувише велик за  чуда, која се између земље и сунца пред нама одигравају? Свет је тако пун чуда, да ни  једно чудо више, ни колико зрно горушично, не може стати у њега. Покушајте у  мислима да додате још нешто овој васиони, и ви ћете се брзо сами себи учинити  смешнима. Чуда нереда у природном току ствари највулгарнији су доказ Бога, чуда  реда ‐ најузвишенији. Онај ко зида своју теологију на чудима нереда у природи, тај зида  мост преко реке без и једног стуба. Не тражите, дакле, друге знаке с неба, јер вам се  неће дати осим оних, који су већ дати. Отворите очи и видећете ове знаке, затворите  очи и вероваћете у Бога. Сви ти знаци говоре о Богу, сви су они теологија.  Дивљак види Бога у грому, ветру, бури, огњу; и образован човек га види тамо ‐ но не  бога него Бога ‐ где и његов дивљи брат, но осим тога и у физици и хемији, у биологији  и уметности, тј. у закону који влада громом и ветром, и буром и огњем: у реду ствари, у  генијалном уметничком сложају свих елемената у целину.  Свака је наука отуда једна теологија, јер свака представља у систему један говор о Богу,  и сваки је научник теолог јер сваки говори о Богу, говорећи о делима Божјим. Лавоази  је теолог као и Волтер, Тесла као и Штросмајер. Узалуд неки научници говоре противу  Бога, њихова наука говори за Бога. Сви ми, свесно или несвесно, хотећи или нехотећи,  служимо Богу. Наше покољење, зато што је научније, не стоји даље од Бога него ли  покољење Сирахово, већ ближе, и то ближе утолико уколико је научније. Сваки корак  напред у науци, корак је ближе Богу. Кад би један атеист из времена пре династије  египатских фараона прочитао један уџбеник хемије из XX столећа, он би поверовао у  Бога. Тако је данашња хемија убедљива теологија, и тако супериорна свештеним  теологијама фараонског времена! Ко зна колико би наших савременика ‐ атеиста  поверовало у Бога кад би прочитали један уџбеник хемије или астрономије из XXX  столеће? За данас пак они су атеисти не зато што неће да верују у Бога, но зато, што не  могу да верују у законе хемијске или астрономске, или зато што им се данашње учење  теологије не чини довољно убедљивим. Учење теологије наших дана указују атеистима  друго време и друго место ван овога, где ми данас живимо, као време и место, где се Бог  може видети. Пренесите се у време Аврамово, вели се, и тамо ћете наћи Бога! Или идите  у Меку, тамо ћете га видети! И они иду и налазе и виде оно, што и свуда око себе сад  налазе и виде, и жале се, да нису нашли ни видели Бога. За садашње покољење међутим  садашњост је најјачи доказ Бога. Ако Бог у 1911. години не блиста у свој слави својој као 

и у време Аврамово, како онда да верујемо? Или ако се дух његов не носи над Дунавом  као и над Меком, како да верујемо? Како да верујемо онда у његову вечиту моћ и вечиту  младост, и универзалну лепоту и доброту? ‐ Не потцењујмо наше време, јер оно ће бити  за нека далека покољења оно, што и за нас време Аврамово. Не потцењујмо садашњост,  јер она је наша; једина она припада нама од почетка историје; она нам је једино  пристаниште, одакле можемо верифицирати прошлост и пронаћи будућност. Они који  су најмање склони да верују, ипак инстинктивно највише верују садашњости. Покажите  им дакле садашњост, ако желите да их обратите у своју веру. Ко не види садашњост,  која се види, како ће видети прошлост, која се не види? Садашњост је прва теологија,  прошлост ‐ друга. Јуче нам је говорило о Богу, данас нам говори о Богу. И људи наравно  чују боље онај глас, који се сад изговара но онај, који се јуче изговарао. Садашњост је  најновије дело Божје. Она за очи наше генерације јаче бљешти од огњеног стуба, који је  водио Јевреје и већма поражавао него прелазак изабраног народа преко црвеног мора. ‐  Садашњост и прошлост јесу теологије, природа и наука јесу теологије; па ипак нису  четири теологије, но једна. Нису ни две теологије: природа и надприрода, но само једна:  природно‐надприродна.  Природа је Његошева теологија. Ова дволична слаткогорка природа, с вечним осмехом,  иза кога се крије злоковарност, с вечном љубављу, окићеном стрелама, с вечно  спокојним изгледом, којим се маскира неутољиви ратни бес, ова сурова мајка, сурова но  ипак мајка, хладнокрвна но ипак "штедра", жучна иза меда и медна иза жучи, говори о  Богу речитије од свих кардинала римских. Природа је дело Божје, песма Божја, и као  таква она, наравно, изразитије говори о Богу, јер непосредно говори, него ли људи, који  ту теологију копирају, преписују. "Полтава" јасније изражава Пушкина од свих  биографија, које су о великом руском песнику писане, зато, што је "Полтава"  непосредни излив, израз, отисак духа Пушкинова, да, дух Пушкинов сам, док су  биографије слаба светлост, која се одбија од месеца, који круже око сунчаног генија  песникова. Тако је и природа непосредни излив, израз, отисак духа Божјег, изворна,  прва светлост, док су људске речи о Богу само преломљена, одбијена, трабантска  светлост. Теологија природна састављена је из ствари, теологија људска из речи.. Бог  говори и његове су речи: руже и јеле, смарагди и гранити, ловори и људи, планете и  звезде. Природа чита исту теологију свима људима и на језику свима појмљивом, док су  људске теологије непојмљиве за све.  Самоук у свему, Његош је био самоук и у теологији. Кроз игумана Теодосија исповеда он  то сам:  "Самоук сам, ако што год знадем:  по буквици учио сам књигу,  по људима учио сам свијет,  по Зјездама и богословију ‐  (Шћепан Мали)  Наш песник, дакле, учио је теологију код најбољег учитеља, код кога су се учили и  мудраци источни и пастири витлејемски, и арапски бедуини и исландски друиди, и  Русо са Толстојем ‐ код учитеља генијалног од Оригена и јаснијег од Белармина. И код  тог учитеља, који бесплатно учи исто тако на Ловћену као на Темзи и Неви, Његош се  научио овим трима стварима: 

1. да је видљиви свет несумњиво откровење Бога;  2. да је суштина Бога недоступна људском сазнању, и  3. да је по свој вероватности Бог мисаони, животворни огањ, који загрева и  оживљава целу васиону.  1. Бог је себе открио, испољио у природи. Свемогући Бог није могао не испољити себе у  свом делу. Фидије је открио себе у своме "Аполону", Августин у својим "Исповестима",  Милтон у "Изгубљеном Рају", Пушкин у "Полтави" ‐ Бог у природи. Сваки дух открива  себе у своме производу, свака твар испољава себе својом акцијом. Да људи живе у  својим делима, то није празна реч. Сликар, који слика један изглед природе, слика у  исто време и своју унутрашњост, своје мисли и своје осећање. Песник "Полтаве" описује  себе, описујући Петра и Мазепу и шведског краља. Шекспир је и Хамлет и Лир и Ричард  и Цезар. Један моралист је моћан, кад у греху и врлини других описује свој грех и своју  врлину; зато су највећи моралисти обраћени грешници. Стварајући, Бог слика, реже,  пева себе, оваплоћава. изражава своје мисли и осећања. Он је створио Адама сличног и  подобног себи. Тако је он створио и анђеле:  "На свакоме лицу ангелскоме  Совршенство олиста створитеља".  (Л.М.)  Тако је он створио све. На целој васиони блиста се савршенство њеног створитеља.  Нема ствари на којој се оно не блиста, пошто свака ствар постоји само као израз Божјег  дуга. Бог је насликао или спевао свет, и тиме је он насликао и опевао себе. Свака биљка  је једна поема, или једна слика, или један храм, који носи печат свога Творца. Свака  ствар је Један огњени језик, који говори о Богу. Стотине људи слушају овај језик, а један  их разуме. Јер Бог је само "јело јаких", "cibus grandium". Сириски ратари изоравају плоче,  на којима су урезане куке и вијуге, и бацају их на гомиле с осталим камењем; сириолог  пак чита те "куке и вијуге" и бива дубоко потрешен судбином људи, исписаном на тим  плочама. Тако и ми: сви гледамо а један види, сви слушамо а један чује, сви мислимо да  знамо а један разуме. Огњени језик Божји, исписан у природи, изгледа нам као случајно  шарабатање неписмене деце; и ми с тога природу посматрамо хладно као и они неки  ратари јероглифске плоче, и све без разлике бацамо на гомилу, будући сами неписмена  деца. Хладан поглед не продире у дубину ствари; он клизи по површини и леди  подједнако и сузе и осмејке природне деце. Посматрајте хладно ову природу, и ви  нећете видети ништа, слушајте хладно, и ви нећете чути ништа. Дивљак посматра  месец и види му намрачено чело, скупљене обрве, стиснута уста, чује му срдњу, претње  и захтеве, и ‐ он пада на колена, клања му се и приноси му жртве. Учен човек, који све  хладно посматра, који све механички схвата, гледа месец и види у њему једну мртву,  мрачну масу, осветљену туђом светлошћу и покренуту туђом снагом, светлошћу сунца  и снагом земље ‐ види једну лешину, коју земља вуче око сунца, као Ахилес мртва  Хектора око Троје. И онај дивљак, који би уосталом овога учењака радо сажегао на  ломачи, и овај учењак, који би оног дивљака затворио у луду кућу, једнако су близу и  једнако далеко од истине. Јер знати природу значи дозволити њен механизам, а  поимати природу значи видети Бога у њој. Узмите зрно истине од овог учењака, и  бићете мудрији од обојице. Природа је механична и божанствена, и како једно тако и  друго, и не једно без другог. 

Читати природу пажљиво, с отвореним умом и срцем, значи осетити њену дубоку душу,  пуну божанствене хармоније, значи видети у њој величанствени храм, у коме Бог  обитава. Величанство овог света може човек само онда осетити, ако верује, да је он  израз једног генијалног, савршеног духа; иначе ће му сва лепота света бити  равнодушна или одвратна као и лепота тела једног идиота. Људи не могу истински да  љубе ни тело без духа нити дух без тела; они који би овоме противно тврдили, налазе  се несумњиво у илузији. Предмет љубави може бити само оваплоћен дух, дух у телу. И  Бога људи никада нису могли љубити као чиста духа но само оваплоћена.  Незнабожачки идоли били су оваплоћење незнабожачких мисли о боговима. Апстрахују  ли се ове мисли, онда идоли постају обездушени, мртви предмети, који не улевају ни  страх ни љубав. Отуда мртви предмети никад нису могли бити од људи  обоготворавани, као што се то обично мисли, но само живи или људском уобразиљом  оживљени. Сви идоли били су у ствари само храмови у којима је божанство обитавало ‐  рукотворени храмови Богова. Наша мисао о присуству Божјег духа у природи  приближава се теологији наших незнабожачких предака. И ова мисао о непосредном  присуству Божјег духа у овом свету форми обједињава сва људска покољења. Наравно,  и разлика је очигледна. Ми не верујемо више, да су храст, или орао, или смарагд, или  море, или огањ богови, но верујемо, да су они израз Божје мисли, Божјег духа. Цела  васиона није ни пантеон ни пандемониум, но храм једнога и истога Бога. На куполи св.  Петра у Риму овако је Његош певао Богу!  "Ти си себи храм дига' над свима,  што сав страшни простор обузима".  Ми видимо само један мален део овог безграничног храма, само један "свод" истога, и  то онај,  "што с' огледа у пучину нашу".  Још неколико милиона или ‐ ко зна? ‐ можда неколико милијарди оваквих сводова,  оваквих планетарних система какав је наш сачињавају овај божански храм. Наша  планета, која је за наше претке важила као центар света, само је једна цигла у огромној  грађевини васионској. Изгледа према томе, да човек, незнатни становник ове цигле,  мора напустити сваку наду да може доћи до ма коликог сазнања о том Великом Бићу,  које станује у васионском Великоме Храму. Међутим Бог је испољио себе у маломе као и  у великоме. У ствари у природи и не постоји ништа мало по важности. Храст и орао, и  смарагд и вода и огањ откровења су истога Бога, који се открива и у целом пространом  храму. Те тако, ако човеку није приступачан цео тај храм, приступачни су му поједини  делови његови, који су чудни и јасни сведоци целога. Догма хришћанска о живој свуда  присутности Божјој главна је догма Његошевог "Вјерују". А ова догма у ствари обухвата  собом три четвртине свих верских догми. О удаљености Бога од природе можемо ми  спекулирати колико хоћемо ‐ један зрак сунца, једна ћелија органског ткања, боја  смарагда или мистериозност огња демантоваће нас; демантоваће нас свака која драго  ствар у свету. Бог је у природи, Бог је свуда присутан. И то није никакво особито чудо у  сравњењу с чудом сваке ствари понаособ, која већ тиме што егзистира закључује  присуство Божјег духа у себи. Бог живи у свему што постоји, и све постоји само зато,  што базира на живом Богу:  " Ти, божанство превисоко,  које живиш у простору, 

над простором, под простором,  у свијетлим планетама,  у зракама сјајна сунца  и у сваку малу сшварцу  нам видиму, невидиму,  ти свачему живот дајеш  невидимом твојом силом". ‐  (Црног. к Богу)  Својим животом сва бића доказују живот Бога; свака ствар у свету манифестација је  Бога; сваком од њих ревелира се величанство њеног творца. Сунчани зраци изгледају  као инструменти готови да засвирају химну Богу, месец као проповедник готов да  отвори уста и проповеда о своме створитељу, "дан и ноћ", рекао би у појму је да нам  дошапне неку слатку велику тајну. Песници, који говоре о "очараним принчевима" у  цвећу, не говоре ипак празне речи; дивљак, који се клања богу‐месецу, не клања се ипак  мртвом Хектору; простак, који верује у живот извора и храста, смарагда и огња, није  ипак у безнадежној заблуди. Метерлинк је писао о интелигенцији цвећа, а пре њега и  јаче од њега Фехнер. Зашто нико не пише о интелигенцији кристала? Зашто нико не  говори о интелигенцији светлости и електрике и ваздуха и етра? Као да се у овим  последњима мање појављује интелигенција Божја него у љубичици и крину! Велики  Уметник света међутим изражава себе кроз злато и дијаманте као и кроз љубичицу и  крин, као и кроз орла и човека, као и кроз сунчане зраке и сунчане системе ‐  "Свети творац величаством сјаје  у искрама као у сунцима,  у смртнима ка' у божествима" ‐  (Л. М.)  Он све запаја својим духом и све оживљава својим животом; цела природа је  богодухновена ‐  "Милионе живота си  живим прахом оградио,  милиони тобом дишу".  (Вечерња Молитва)  "Милиони тобом дишу"! Седми дан тј. дан одмора после шестодневног стварања, мора  да је за Бога био најкраћи од свих дана; јер, заиста, онај, који својом силом свачему  живот даје и којим милиони дишу, није могао на дуго ставити у покој ту своју силу и  успавати живот, којим цело шестодневно стварање живи. Створеном свету је  непрекидно потребно присуство Божје. Бог одржава свет. Но Његош не жели ни да  улогу Творца редуцира на више мање пасивну улогу одржања једном створеног света;  његов Творац ствара још увек, ствара непрестано; Он је без престанка "творитељном  зањат поезијом". Свет се без престанка обнавља; једнога минута празнује васиона своје  Преображење, а другог своје Васкрсење, но истовремено с једним и другим  празновањем празнује она вечито Бого‐ јављење. Бог се јавља у природи без престанка,  и то не као пасиван учесник празновања но као најактивнији устројитељ и декоратор  свечаности. Природа је непрекидна свечаност, којој Бог стално присуствује. А Бог није 

као човек, који је окренут лицем једној ствари стоји окренут леђима другој. Он је у  истом моменту код свих својих створења, у њима и изван њих, увек свему својим лицем  окренут. Зато песник вели:  "Око моје сљеди и налази  свуда чуда твога присуствија".  (X. Ноћи)  Моћ Божја засведочена је на све стране. Довољно је погледати по свету и осетити ову  моћ; безбројне споменике подигла је она себи, безбројним моћним делима засведочила  биће и присуство у свету свога носиоца ‐ Бога. И мрав је једно моћно дело Божје као и  слон; јер није требало мање моћи за стварање мрава него слона. Овако говори  патријарх Бркић о Богу:  " Колико му труда свијет стаде,  "онолико један трунак мали,  "што се игра вјетром до облака". ‐  (Шћепан Мали)  Једну живу органску ћелију нису још успеле наше хемијске лабораторије да произведу;  кад би то успела, оне би тада лако могле из живих ћелија формирати и мрава и слона.  Квантитет је овде секундарног значаја. У свом "тајном дјелалишту" Бог ствара живе  ћелије и комбинује их у све могуће облике. И сваки овај облик изражава једну мисао,  једну идеју Божју. Зато су сви облици, сва васиона облика, слава и величанство његово.  јер су израз његовог духа и његове моћи као што је "Изгубљени Рај" израз духа и моћи  Милтонове ‐  ,, Куд года се ја обратим  величаство свуд ти видим:  погледам ли кита, слона,  погледам ли мравца, муху,  погледам ли равна поља,  разним цвјећем накићена,  погледам ли горде горе  у зеленост обучене,  или цвјетак једва видни,  свуд те видим свемогућа;  најмањи те цв'јетак слави  ка' највишег свјетлост сунца".  (Црног. к Богу)  У природу спада и човек. Да ништа више не постоји, човек би сам својим телом и духом  био довољан сведок Бога. Стари Грци су ценили тело као истинити храм Божји; сви  њихови богови и велики и мали, били су богови телесни. Лепо и снажно тело сматрало  се као израз божанстава. Херкул и Тезеј и гиганти обожавани су због телесне снаге;  Афродита и Перезефона због лепоте. У време јелинског упадка тело је престало  служити као израз божанстава и дух је постао претежним или чак искључивим  сведоком егзистенције Бога. Први проповедници Хришћанства својом вером у 

васкрсење тела рехабилитовали су значај овога. Тело је храм духа Божјег, и телом се  прославља Бог као духом, говорио је апостол Павле (I кор. 6, 19‐20). Друга генерација  јеванђелских проповедника потценила је и деградирала тело као и александријски  учитељ платонске мудрости, а трећа га је шибала и мучила као демонско оруђе греха.  Дух је једини постао достојан слављења Бога. Августин је узалуд тражио Бога у  видљивом свету; он га је нашао у себи. Тако и Паскал; но не сасвим, тако и Његош. Наш  песник није, као што смо видели, био страсни презритељ људског тела какви су били  манихејци и тиваидски пустињаци; ни такав не, какви су били Августин и Паскал. За  њега је човек, поред све своје "ништожности", ипак "красно јестество", које с целом  осталом природом собом слави и сведочи величанство и мудрост Творца. Но и за  Његоша је, као и за Августина и Паскала, дух непосреднији сведок Бога у нама. Тако,  вели он с извесном уздржљивошћу:  "Ја се надам, нешто твоје  да у душу моју сјаје.  (Ц. к Богу)  На другом месту узвикује он страственије и плаховитије, певајући мисли:  "пламен божествени у ништавом храму  ако ми нијеси бесмртности свједок,  а ти бич си мени и тирјанин љути".  (Мисао)  Отвори ли, дакле. човек очи и погледа на себе, видеће Бога: затвори ли их и погледа у  себе, опет ће видети Бога. Да ништа више у свету нема, човек би сам био довољан  сведок Бога. На самом себи он има два начина богопознања: богопознање по телу и  богопознање по духу. Ова два начина богопознања често су се двојили као што се двоје  линије под углом, но у резултатима увек су се спајали као што се спајају две косе линије  у једној тачки. И тако се добива један паралелограм, којим се изражава однос ова два  начина богопознања. Једно се богопознање назива "природна теологија", а друго  "теологија духа". Ове две теологије се разилазе на почетку, састају на крају, јер и једна и  друга говоре о једном истом Богу, као што тело и дух говоре о једном истом Богу. За  Његоша је дух човечији једна луча микрокозма која је само један зрак луче макрокозма,  отуда је она непосредни сведок егзистенције ове као што је зрак сунца непосредни  сведок егзистенције сунца иза облака. Природа пак, којом се изражава дух Божји у  облицима не говори о Богу тако непосредно као дух независан од материјалног света,  но симболично, имагинативно, у тропима и фигурама, премда она говори исто тако  јасно као и дух, да, још јасније од духа, пошто чулни свет, свет облика, није тако скривен  нашем опажању као дух.  Егзистенција Бога, дакле, јасна је за Његоша из природе, "из ствари видимијех", јасна је  као што су јасне боје и облици тих ствари и њихов целисходни строј. Те боје и облике  могла је формирати и распоредити само умна моћ, као што је целисходност природног  строја могла доћи само од те умне моћи, пројављене у свету, но ипак скривене.  2. Но ако није тешко доћи до сазнања егзистенције Бога, тешко је доћи до сазнања  суштине Бога. Питање, има ли Бога, кудикамо је лакше од питања шта је Бог. Ми  опажамо присуство Бога у једном кристалу и у једном цвету, но ми знамо, да Бог није ни  овај кристал нити овај цвет, нити ма какво хемиско једињење, нити ма каква 

математичка формула, нити ма која планета. Свака ствар у природи, у коју погледамо,  потврђује нам нешто и пита нас нешто, потврђује нам, да Бог постоји и пита нас, ко је  Бог? Посмотрите умни поглед сунцокрета! "Да, Бог, Бог ме је створио!" ‐ говори вам он.  "Но, ко је Бог?" ‐ пита вас истовремено тајанственим шапатом. Прислоните ухо и  отворите очи, и ви ћете и очима видети и ушима чути од целе природе исту потврду и  исто питање. "Бог ме је створио, но ко је Бог?" ‐  "И звијезда звијезди жубори:  Који бог нам овај закон метну?"  питају се волне међу собом:  Ко је ово те је нас обузда'?"  а гром пита буру сопутницу:  Знаш ли бога како зову твога?"  (X. Ноћи)  Но свак свакоме тврди оно што је и овоме познато, и пита га оно, што је и овоме  непознато. У Атини је био подигнут храм "Богу незнаноме". Свети Павле је проповедао  Атињанима овога Бога. Но апостолова проповед говори о томе, шта је "Бог незнани"  урадио а не о томе, шта је тај Бог сам по себи. Мухамед је проповедао Алахова дела и  његове завете од људи, а не шта је Алах сам по себи. Пророци израиљски откривали су  вољу Јеховину а не његову суштину. Никад ниједан пророк није спекулирао о суштини  Божјег бића: том спекулацијом су се бавили непророчки духови патристичког доба и  средњег века. Његош не мисли високо о овим умним људским спекулацијама о Богу, и  сав њихов резултат редуцира он на једва што више од нуле. Мудраци светски нису  могли нашем песнику казати више о Богу него што су му казали о судби човека. А шта  су у његовим очима сва ова мудрачка казивања о судби човека, изразио је песник у  наведеним страшним стиховима:  "до кроз мрака жедно тумарање,  до нијемог једног нарјечија,  до погледа с мраком угашена".  Исто тако звуче и речи, које се односе на људска умовања о Богу:  "Свеколике умне главе,  што су до сад на св'јет биле,  и посада те се роде,  да у једно перо слију  силу мислих највишијех,  нити р'јечи уписати  о твојему величанству".  (Ц. к. Богу)  "И посада те се роде!" Дакле, не само ignoramus него ignorabimus! Ум је људски "кратак",  "кратковид", док је Бог "ум без границе", "биће бесконачно", "ствар превисока", "дубина  неизмјерна", "висота недолећна". Како ће се испитати облик једног океана, коме се не  зна ни једна обала? Како ће се измерити нешто, чему се не зна почетак ни крај ‐ одакле  да се почне мерити? Како да се дефинише нешто што не спада ни у једну групу 

познатих ствари, што се не да стеснити у људске категорије? Бог живи "у светлости,  којој се не може приступити", говорио је апостол (I Тим. 6. 16). Та божанска светлост  није далеко од нас; ми гледамо и живимо њоме, но њену сушност ми не познајемо. Ми  не познајемо још ни сушност сунчане светлости; ми не познајемо много што‐шта.  Елементи, из којих су састављене све ствари у природи, познати су нам само релативно,  само у односу једног ка другом. Бог нам је релативно мање познат, јер су нам и његове  релације мање познате. Ни дела Божја не може човек да схвати, камо ли ће схватити  Бога! Дела Божја доводе човека у усхићење, у ентузијазам, који је утолико већи уколико  је упечатљивији дух посматрача. Песник вели:  "твор ти слаби дјела не постиже,  само што се тобом усхићава".  (Л. М.) Или, на другом месту:  "Божја дјела распитат' је трудно".  (Шћ. Мали)  Постићи потпуно дела Божја значило би постићи потпуно Бога. Оно се прво до сад није  постигло, зато је постигнуће Бога још увек у даљини. Његош сумња у постигнуће како  једног тако и другог. Нити се може човечијим умом постићи суштина ствари нити  суштина Бога. Довољно би било постићи суштину једне ствари, да би се дошло до  познања суштине свију ствари. Природа се цела у минијатурама понавља. Један атом  исте је суштине као и целина, и обратно ‐ но шта је један атом? Сва ова непостижна чуда  око нас састављена су из атома, веле многобројни мислиоци. Погледајте дакле, у коју  хоћете ствар и ви ћете видети атоме, и ништа друго до нагомилане атоме. Па ипак  нећете видети атом; нећете га моћи видети не само голим оком но ни микроскопом  нити најапстрактнијом мишљу својом. Атоми су нашем испитивању не мање  неприступачни него и сам Бог; и они живе у светлости, или боље рећи у тами, којој се не  може приступити. Претпоставимо ли, да су атоми материјалне или спиритуалне  количине, ми смо у оба случаја у истој неизвесности; јер и материја и дух као такви исто  су нам тако недоступни, као и атоми. Шта је материја, шта дух? Материјалист зна  онолико исто, шта је материја, колико и спиритуалист, шта је дух; тј. ни један ни други  не знају ни више ни мање о своме претпостављеноме супстрату света него што један  побожни човек зна о Богу. За материјалиста је егзистенција материје тако извесна као  за спиритуалиста егзистенција духа, као за побожна човека егзистенција Бога.  Материјалист вели: супстрат света је материја, дух је секундаран, јер је зависан од  материје, Бог идентичан с материјом, свест релативна, само један призрак, један аспект  несвесног апсолутног. Спиритуалист вели: супстрат света је дух, материја је  секундарна, јер је зависна од духа, продукт духа; Бог је идентичан с духом, свест је  нешто апсолутно, несвест је један призрак само, један аспект свесне целине, свест у  потенцији. И на овим двема претпоставкама и њиховим комбинацијама заснивају се све  безбрижне метафизичке спекулације о суштини света.  Треба познати "ствар по себи", вели се, да би се познала ствар уопште и с тим, да би се  познао свет. Потребу познавања "ствари по себи" осећали су мислиоци прастарих  времена, мислиоци модерног доба само су друкчије изразили ову потребу; израз је нов,  захтев је стари. Шта је оно, што је основ феноменалном свету, што је непролазно,  незаменљиво, вечно, апсолутно, "само по себи", што се овим светом само манифестује,  но иза свих својих манифестација, остаје ипак скривено и недоступно? Да ли свест? Дух? 

Материја? Етар? Енергија? Научник, који жели не само да описује услове живота, услове  и односе феноменалног света, него и да живот сам по себи схвати, не може се обићи без  једне хипотезе о суштини ствари, тј. о њиховом праоснову, прасупстрату. Но с овом  хипотезом научник постаје метафизичаром. Научном методу тамо је крај, где и крај  феноменалном свету. Но крај људској мисли није тамо где и крај људском опиту; иза  граница опита може ce још донекле ићи помоћу имагинације, аналогија и логичних  закључака. Pour trouver la verite il faut fermer les yeux, говорио je Малбранш. "Треба  затворити очи, да би ce нашла истина". Ова изрека није истинита, но y њој има истине.  Треба затворити очи, да, но само тамо, где оне више не помажу, тј. на граници нама  доступног света појава, но не треба их затворити y области ових. О једној "ствари по  себи" не може ни мислити онај, ко претходно није познао ствари не по себи, тј. свет  појава. Да ли су боје нешто апсолутно или нешто изведено, о томе не може судити онај,  који боје никад није видео; да ли je свет привид или реалност, "ствар по себи" или ствар  не по себи, о томе je могао размишљати слепи Игуман Стефан само зато, што je  претходно погледао по овом свету отвореним очима.  Но има истине y речи Малбраншовој и она je y овоме: до крајње истине ствари не  долази ce опитом но мишљу, не долазе научници но метафизичари. Но... и ови долазе  само до y предсобље истине; јер истина je y светлости неприступној. И то ни дотле не  долазе сви метафизичари без разлике но само метафизичари‐песници, као Хераклит и  Платон и Бруно. Његош мисли да и таквима није дато, да из овога живота виде небо.  Премда су они најближи истини, премда  "свемогућство светом тајном шапти  само души племена појете",  ипак и њих "смртни ланац заустеже", јер су и они заточници овог земаљског сужанства  као и сви њихови смртни другови ‐  "с тога смртни најсјајниј' појете  с врата неба y пропаст падају".  Но они бар допиру до ових врата небесних, од којих ce кључ налази с друге стране и  која ce само изнутра отварају. Испети на такву висину, редуцирајући свуколику  разгранатост и богатство света форми на једно првобитно, просто X, они одатле  посматрају неизмерну диференцираност тога простог непознатог с већом  удивљеношћу него што би други људи посматрали с гледишта ове богате  разнообразности онај првобитни, прости праелеменат, кад би им он доступан био. У тој  својој удивљености узвикују они с нашим песником:  "Ах, ти тајно Богу тек извјесна,   состав оне пресилне машине,   која креће безбројне мирове".  (ib.)  Само Бог сазнаје потпуно свет, јер у њему је центар сазнања; само је њему једном знана  "ствар по себи". Он стоји иза врата феномена, он је узрок свему, ultima ratio rerum. Он је  "сам по себи био" и изван њега (говори Бог)  "Бит' по себи већ ништа не може,  јер је против закона природе, 

која почетак мој на лице носи".  (ib.)  Природа носи почетак Божји на своме лицу; она показује Бога но не доказује га. Она  није Бог, али је божанствена јер је храм Бога. Овај храм ми опажамо и знамо, да је Бог у  њему, као и у сваком храму. Но дух Божји скривен је нашем опажању иза симбола,  којима је он у том храму изражен.  Ми не долазимо до потпуног сазнања ствари, с тога не долазимо до потпуног сазнања  Бога; и обратно, не знајући потпуну битност Бога, ми не сазнајемо потпуно битност  ствари. Свет феномена то је једно "многостручно покривало" које скрива сјајност,  сушност Бога. И сам човек спада у то "многостручно покривало", које скрива Бога. Лако  би се било оријентисати на ткиву, но тешко је се оријентисати у ткиву; а човек је један  конац у ткиву природном. Тешко је с места, на коме се човек налази, ухватити крај ма и  једном концу колосалног ткања. Човек види конце, но види их само уткане. Нема  увеличавајућег стакла, под којим би се један конац васионског ткива могао савршено  сам за себе видети. Бог види сваки конац сам за себе као и све укупно, уткане у ткиву ‐  јер он види себе. Дићи се до Бога и сјединити с њим, то би значило доћи до савршеног  сазнања Бога и света, то би значило бити Бог. То је савршенство, и изван тога  савршенства т.ј. изван Бога, суштина Бога остаје људском уму непозната. Његош, који је  несумњиво био један од оних, које Ђордано Бруно назива furioso eroico, тј. један од  ентузијазмираних хероја, који теже да познаду апсолутно, обраћа се скрушено, у  сазнању своје немоћи, томе апсолутном с молитвом:  "Свети! Тајни! Царствујући!  Ума мога слаба хитрост  твог суштаства величаство  кадро није исл'једити"  (В. Молитва)  3. При свем том Његош није агностичар. Истина он није задовољан својим знањем о  Богу ‐ песници никад нису задовољни ‐ но своје "незнање" он сам демантује својим  позитивним тврђењима о творцу света. На основу једних од ових познатих тврђења  могло би се закључити, да је Његош најпре пантеист. Бог је за њ свуда и у свему, он  испуњава цео простор, целу васиону, он је у планетама и у сунчаним зрацима,  "и у сваку малу стварцу  нам видиму, невидиму"  Бог је као један океан, из кога се створења ‐ као клобуци ‐ дижу, и у кога натраг падају;  или као ваздух, који она сва дишу и којим живе; или као један maximum, из кога је све и  minimum, који је у свему.  На основу других својих тврђења Његош би се пак пре могао уврстити у деисте. Бог је  наиме, створио свет, те према томе  "он је стариј' начела и конца"  Бог и свет нису једно но двоје, и између овога двога постоји разлика као и између  уметника и његовог дела. Божански уметник створио је овај свет, дао му законе које он 

више не мења, ставио у њега један ред, који никад не ремети и никад се не ремети,  поставио му циљ, који се може и мора испунити и без даљег божјег творачког садејства ‐  "Законе си и вјечити  утврђени устав дао  савршеном овом св'јету  да к јединства тежи концу"  (Веч. молитва)  Бог је дакле у извесној раздаљини од света, из које он посматра своје савршено дело,  како се по једном израђеном плану креће, одиграва.  Па ипак Његош није ни пантеист ни деист.  Пантеизам може да буде и атеизам. Бог je свет, свет je Бог, deus sive natura, Gottnatur!  Треба уз ово схватити свет као што га схвата материјалистички монизам, и ‐ материја  бесвесна, нежива метерија (како материју схватају фуриозни германски или  нихилистички словенски "дарвинисти") постаје богом несвесним, слепим, мртвим, но  ипак свемоћним, свуда присутним, вечним Богом. Како код Његоша не може бити ни  речи о атеизму или о каквом без‐свесном Богу, то није ни мислити да je он био пантеист  ове врсте.  Пантеизам, даље, може да буде и а‐мундизам. Бог постоји, но свет не постоји. Бог je дух,  апсолутни дух: свет je треперење, игра тога духа: привидне, нереалне контуре, које  једна другу као сенке потискују ‐ једна фатаморгана. Бог je све, свет ‐ ништа. Јасно je, да  Његош није био ни ове врсте пантеист. Он je могао понекад бити и у сумњи односно  реалности света, но тај наступ скепсе, од које се ни најкрући догматичар не може да  отресе, био je код њега пролазан. Постоји и Бог и свет; Бог je старији од света, значи:  Бог je могао да буде и без света, свет и ако не може да буде без Бога, у сваком случају он  je за Његоша реалан дотле докле постоји.  Ни паралелистичком пантеизму не може се придружити Његошев начин мишљења.  Пантеисти ове врсте узимају, да су дух и материја подједнако стварни, да се паралелно  находе у целој васиони и да су обоје вечни; материјални свет у том случају представља  тело Божје, духовни ‐ дух Божји. Једно без другог немогуће je и једно другом  несубординирано je. Већ и по томе не може се наш песник овде уврстити, јер он верује,  да je Бог творац материјалног света и још и по томе, јер он материју одлучно испод духа  ставља.  Деизам и полуатеизам. Бог постоји, но он постоји ван света; значи: у свету Бога нема.  Свет je као навијен часовник, пун реда, хармоније и мудрости ‐ но творац његов удаљен  je од њега, немајући потребе да свој часовник ни догони ни оправља. Где je онда Бог?  Ван света. Но где je крај света? Свет je бескрајан. Где je Бог? Нема Бога. (Гете je  иронично критиковао деистичко схватање Бога овим речима:  Was war' ein Gott, der nur von aussen stiesse Im Kreis das All am Finger laufen Hess!  Напротив томе песнику се чинило вероватније, да je Бог у природи:  Ihm ziehmt's, die Welt im Innern zu bewegen, Natur in sich, Sich in Natur zu hegen, So  dass was in Ihm lebt uno webt und ist, Nie Seine Kraft, nie Seinen Gejst vermisst. 

Његош не мисли ни тако. Бог не живи само у контемплативној пасивности, свршивши  своје дело и посматрајући га сада безучасно из даљине. Напротив Бог дела непрестано  ствара неуморно. Он je непрестано "творитељном зањат појезијом". Бог није далеко од  света, но у свету, и "није пасиван посматрач света но његов најактивнији детаљ".  Његош би се најпре могао назвати теистом. Бог je колико иманентан, у свету, толико и  трансцендентан, изнад света. Будући персоналан Бог се никада не губи у свету, и  будући без престанка у свету он не престаје бити персоналан. Бог je створио свет, но с  тим није његова улога престала: он и одржава свет. Својим духом он непрестано  надахњава природу, својим животом он je непрестано оживљава.  Но Његош није теист какви су теисти ‐ спекулативни мислиоци, нити пак теист, какав je  прост побожан човек. Он je теист ‐ песник, тј. он се уздиже с једне стране до  најапстрактније мисли о Богу, до које спекулирајући философи долазе, и, с друге  стране, он тежи за формом, за одређеним изразом, за сликом ‐ тако да се изразимо ‐ те  своје најапстрактније мисли о Богу, као што томе стално и инстиктивно тежи велика  маса човечанства, народ. "Покажи нам Бога"! ‐ то je захтев овога инстинкта, који хоће и  може само уобличено да схвата. С апстракцијама могу да рачунају само философски  духови, маса народа то не може. Песници су посредници између философа и простога  народа. Они оваплоћавају најдубље и најапстрактније мисли философа и одуховљавају  најгрубље творевине народног духа. Између простог израиљског народа, који осећа  потребу, да свога Бога изреже у злату, да му да једну видљиву, опипљиву форму, и  Еклезиаста, који спекулира о Богу, не стоји једна провалија без моста; постоји мост  међу њима, и тај мост чине Исаија и Псалмист, пророци и песници, или боље пророци‐ песници. Између немачког простог народа, који се не мање клања идолима од других  народа, и великог Канта стоји Шилер, између Спинозе и многобројних испод Спинозе  стоји Гете, између тешке схоластичке теологије и сујеверне масе средњега века ‐ Данте  и Франциско Асиски, између римо‐католичког материјализма и квекерског  спиритуизма ‐ Милтон.  Теизма има безбројно варијаната, готово онолико колико и ступњева развића оних,  који себе теистима називају. И јеховизам на свима својим ступњевима је теизам, и  висока мудрост Лесингова је теизам; теизам је и коранска теологија, теизам је и  Хамилтонова метафизика. Његош се својим теизмом приближује с једне стране пак  апстрактним појмовима метафизичара. У "Лучи Микрокозма" Бог је представљен као  изванредан човек, изванредно моћан, изванредно леп, изванредно интелигентан. Бог  седи на престолу и разговара са својим архистратизима, који се ‐ представљају као  људи мање моћи и сјајности него Бог, а веће него земаљски људи. Бог гледа, размишља  осећа, гневи се, брине, суди, у борби са Сатаном он се вози на колесницама  "Са гнијевом вооружан страшним.  О, како му пламени погледи  сијеваху с ужасном љутошћу!"  Бог Његошев може да се гневи и љути, исто онако као и израиљски Јехова, због људских  грехова; тако:  "Бог се драги на Србе разљути  за њихова смртна сагрјешења!"  (Г. В.) 

Бога радује хармонија светлости, добродетељ, а гневи дисхармонија, мрак и грех; с тога  он утврђује оно прво, а гони и кажњава ово друго. И он дакле, има своју дужност  одговара и Божијој моћи. Бог овако говори својим верним служитељима:  "Да од свете одступим дужности  мрака царство би остало вјечно"  (Л. М.)  Бог планира и размишља о будућности као човек. Све као човек, само као изванредан  човек, са надчовечанском моћи и мудрошћу!  То је херојски народни антропоморфизам. Све најбоље, што има у човеку, придаје се  Богу у потенцираној мери; све најплеменитије, за чим човек жуди, скоцентрисава се у  Богу. Овај херојски антропоморфизам стоји високо над сујеверјем некултурна човека  који свога бога представља ревнивцем и интригантом и подмуклом волшебним бићем,  које се претвара из форме у форму, да би користило или нашкодило коме хоће. Ова  племенита, херојска форма антропоморфизма, према којој је Бог носилац правде и  светлости, према којој је Бог човек но опет не човек, но надчовек, највиши је ступањ  верског представљања, до кога се један народ могао уздићи. Ову су веру народну често  презирали дубоки мислиоци, као што је с друге стране опет народ презирао апстрактне  постулате ових. Но песници никад нису презирали умне творевине свога народа: они су  их примали за своје, чистећи их и сублимирајући их. Прави просветитељи једнога  народа отуда нису такозвани "култур‐трегери", но песници. С друге стране песници су  далеко од презирања дубоких мислених доктрина: и ове дубоке мислене доктрине они  примају за своје, но пошто их претходно крсте, тако рећи, "огњем и духом", пошто им  даду очи, да могу гледати и срце, да могу живети. Платон и Бруно дали су сами својој  доктрини очи и срце, јер су сами били песници. Они су сами себе најбоље  полуларизовали. Спиноза и Кант потребовали су популаризатора, песника, пошто, сами  то нису били. Песник сједињује врхове и низине људског друштва; он разуме све и зато  не потцењује ништа; он помаже свуда и свакоме: народу, да улије дух у своје форме,  мислиоцу, да да форму, тело, својим мислима. Песник обухвата све, спаја све; песник је  највећи непријатељ партија и секти.  Без песничке метафоре речено, Бог је за Његоша апсолутна интелектуална стваралачка  моћ у васиони. Бог је "умна сила", која господари "грдном мјешавином" природних  ствари и појава; Бог је ум, који ствара лепо и добро, који хаосу даје облик и хармонију,  који "оживљава сваки прашак" и насејава га "умнијем сјеменом", тј. својим суштаством,  собом. Једна не сувише велика семенка овога "умног сјемена" "сјаје у души" човека; ми  не знамо где, ми не знамо како, ми знами само да ми имамо "својство" с Богом том  божанском семенком, која је у нашој души. Ми смо зато Божја деца, јер смо из Бога, и  Божја браћа, јер носимо у себи један део Божјег бића. Оно што је божанско у нама то је  душа, оно што је божанско на нама то је облик. Песник пева души једнобитној с Богом:  "О ти, коју он најволи  и коју он својом зове,  пој му песму добра оца,  пој му, душо, бића мога!  (Веч. Молитава.) 

Бог дакле, најволи душу, он њу назива својом; наравно душу, уколико је она ум, јер Бог  је ум. Као синониме ума и с тим синониме Бога, употребљава Његош најрадије изразе:  светлост и огањ. Оно што је божанско у души човечијој "сјаје". Бог је сјајност скривена  за "многостручним покривалом" природе, за њеним "накитом заслепљавајућим". Каква  ли тек мора да је та сјајност сама по себи, кад је њено покривало тако сјајно! Међутим,  сва та спољашња сјајност света јесте само одблесак централне божанске светлости ‐  "одблеск само глорије му" ‐  (ib.)  Та централна светлост јесте "животворени", "бесмртни огањ", који је Бог. Оно мало, што  у људској души "сјаје", то је само "једна зрака огња бесмртнога". Бог је Један "огњени  океан", из кога се расипа у лучама светлост и топлота, тј. живот, по целоме простору.  Бог, тај "огњени океан",  "могућим зажиже погледом  сва свијетла кола у простору".  Док их он не "зажеже" својим животним огњем, док их он "не крсти и напоји лучама",  дотле она не могу постати световни, "ваздушна свјетила", но остају "хаос необдјелани".  У свима својим делима Његош неодступно говори о Богу као огњу, или светлости или  пламену ‐ што је за њ све једно и исто. Душа људска је, говори игуман Стефан, "пламен"  скривен у телу као у "подземној пештери"; "луча микрокозма" то је тај исти "пламен',  који је према "вјечном пламену", Богу, само мала искра. Бог је вечни плам. Васиона је  храм, на средини кога стоји "диск" ‐  "диск средине, с ког лучах пламови  свуд се сипљу како вихорови"  (у Риму)  Овај "диск средине" јесте "живог плама источник", тј. источник живота васионског, тј.  центар божанског живота или божанског ума или божанске свести. Одатле, с тог  источника, разлива се, као светлост од сунца, божански живот или ум или свест по  целоме свету. У свим стварима божански плам гори, и он се не разликује од централног  плама у врсти но у ступњу.  Огањ је прастари Бог човечијег рода. На свих пет континената он је обожаван, и скоро  од свих народа, који на земљи постоје И данас он не само загрева тело него и распаљује  машту милиона људских створења, који га са страхом или љубављу, но вазда с истим  удивљењем, посматрају свуда тамо, где се он појављује: у сунцу и звездама, у грому, у  вулканским избачајима или органском горењу.  Но нису само некултурни и прости људи обожавали огањ, но и први међу првима у  човечијем роду. Емпедокле је мислио, да је Јупитер топлота, Хераклит је  претпостављао, да је огањ семе свих ствари, Платонов "Тимеус" изражава исто то,  Питагорејци и Стојици веровали су, да је огањ мислећи пра‐елеменат, из кога је све и у  који се све враћа, Беркли говори о "чистом огњу или духу универзума" или о "огњу као  општем океану" свега што постоји,  И тако божански огањ или Огањ‐Бог сједињује мисао најгрубљих и најфинијих духова  људских. топлота и светлост услови су живота, вели се научним језиком; божански 

огањ или огњени Бог тај је услов, вели се језиком вере, како вере дивљака тако и вере  многих философа. Живот је горење, учи хемија; живот је огањ, вели Његош, но не огањ  брутални и слепи, но огањ умни, животодавни, свесни и отуда персонални. Овај свесни,  персонални огањ или Бог, има свој центар свести, свој "диск средине", који је слободан  од нееластичне земаљске материје. Од тог центра наша планета је удаљена, огањ  божански се отуда појављује на земљи само у "одблеску", у "зракама", у "искрама , као  светлост сунца у једној облачној атмосфери. Но ако је земља за ум наш једна од вечнога  огња полуосветљена тамница, где заточени сјајни легион Адамов испашта свој грех, то  за око наше, навикнуто на јачу светлост, ова иста земља ипак "ври у луче сјајне". 

ВЕРА И ВЕРЕ  Das Unser Vater ein schon Gebet Es dient und hilft in allen Nuthen;   Wenn einer auch Vater Unser fleht, In Gottes Namen, lass ihn beten.  Goethe.  У школи "општега оца појезије" уче се и надахњавају све "пламене појете", који су  једини по Његошу, удостојени откровења Божјих тајни. Но до овог откровења ни они не  долазе ex opere operato, но само огромним трудом. Читајте предговор "Лучи  Микрокозма", и ви ћете видети с ужасом, колико je труда стало Његоша његово пењање  ка оној висини, на којој се тајне откривају. Кроз буру и шибу својих сопствених мисли,  кроз мрак агностицизма, кроз "вирвар" људских несолидних мишљења, дражен  ћутљивим небесима и циничким осмехом природе, разједан скепсом и умртвљаван  резигнацијом, спотичући се и посрћући, пуза се наш песник к светлости, која му се час  чинила тако близу ‐ као варљив сан ‐ да би je руком дохватио, а час опет недостижно  далеко. Читајући овај предговор човек се осећа као гледајући дављеника, кога таласи  час избаце на врх, час баце у бездан, док најзад не одахне душом видећи га, где се  ухватио за једну спасавајућу даску, на којој стоји:  "надежда ми вољом творца блиста".  То, што се види у предговору "Л. М." и у целом овом делу, то јест та очајна борба и  рвање са светом и собом, да би се на светлост изашло, види се, премда у много мањој  мери, и у "Г. В.", који je написан доцније, када су мисли песникове постале  кристализованије и стабилније, но када je она очајна борба у његовој души стајала још у  најживљој успомени и још увек у знатној конексији с његовим актуалним мислима. У  два знаменита, ентузијастичка говора игумана Стефана, Његош се упушта са истом  плаховитошћу и са истом бујном речитошћу, као и у "Л. М.", у сликање непоретка у  природном току ствари и мизерности човека, који будући створен за поредак и  хармонију, и тражећи ред и смисао свему, највише пати од непоретка и несмисла ствари  од свих осталих створења. Као и у "Л. М.", и овде: иста борба с таласима, иста  утопљеничка ситуација, но и овде, као и тамо ‐ исти исход; даска, на којој се утопљеник  овде спасава, иста је као и тамо: поредак (ипак) у свима беспорецима, умна сила над  свом "грдном мјешавином", речју: Бог. Ова душевна хаотична борба може невештом  читаоцу Његоша лако заклонити, засенити оно, што је као позитивно резултирало из  ње. У ствари, главна душевна борба песникова припада времену до састава "Л. М.", тако  да се предговором овога дела представља свежа историја те борбе, а самим делом, више  мање, њени позитивни резултати. Од ових резултата није Његош до смрти своје  одступао, и ако је доцније кадкад бивао силно мучен истим, једном (или десет, или сто 

пута) већ преживљеним мучењима. Све што је он између 1845. и 1851. г. мислио и  писао, мислио је и писао на основу својих принципијелних гледишта, изражених у "Л.  М." "Као ни у једној другој својој пјесми, у овој нам је владика открио своје најинтимније  осјећаје и мисли, ‐ све оно што му је за живот била највећа мука, а и највећа сласт." Тако,  с правом, вели г. Решетар. "Луча Микрокозма" је централно мисаоно дело Његоша, у  коме се, као у жижи, збирају све мисли песникове до 1845. год., и из њега опет расејавају  као кроз расипна сочива, у све његове духовне производе од тада до смрти.  Мисао о Богу и судби човека, зла и бесмртности душе, налазе се само у "Л. М." исцрпно  третирани. Ко би ово Његошево дело сматрао фабулозним, тај може слободно при том  мишљењу и остати и многе друге можда за њ придобити, многе друге ‐ само Његоша не.  Ово своје дело Његош извесно није сматрао фабулозним. Искреност убеђења у оно што  пише код њега је у овом делу тако исто фрапантна као и у другим његовим делима.  Његош је тако искрен, као што је песник, и зато тако фрапантно, детински, искрен, што  је истински песник. "Луча Микрокозма" није поезија складних завршетака, но поезија  искрених и великих мисли и осећања. Кад овога последњега у њој не би било, и поред  онога правога, она се не би могла уопште назвати поетским производом. Но "Л. М." је  несумњиво поетски производ велике вредности, и то не због чега другог него због  обиља у њој опеваних великих мисли и осећања. Тиме се одликује уопште Његошева  поезија од многобројних других "поезија", које нису друго до ‐ као што је речено ‐ "киша  речи у пустињи мисли".  Да је Бог ум или светлост, свемогући уметник, "општи отац поезије", да он ствара  светове хармоничне, у којима непроломив ред и закон влада, да је човек због нарушења  овога реда и закона осуђен на живот земаљски, да зло, један од неизоставних чинитеља  земаљског света, онемогућава срећу људи, но омогућава трагичну хармонију тога света,  да је душа људска бесмртна, и да се она по смрти тела враћа у један живот, који је  хармоничан, но не и трагичан, и у коме је срећа људи могућа ‐ то су артикли Његошеве  вере, изложени у "Л. М.", од којих он није одступао од дана, када их је извојевао до своје  смрти. Апстрахујте као фабулу пад прародитељских душа у тело, и вама ће бити  непојмљива Његошева мисао о односу душе и тела, о коме се говори у "Горском  Вијенцу"; апстрахујте идеју песникову о створењу земље ради времене казне палог  Адамовог легиона анђела и ви нећете разумети ни обострани песимизам нити  онострани оптимизам Његошев; апстрахујте као фабулу мисао о дивино‐демонској  хармонији нашега света, и о двоструком печату, правде и неправде, отиснутом на душу  човекову при његовом изгнању из раја, и вама ће остати загонетно, зашто се Његош  најрадије задржава на теми борбе правде и неправде у човеку самом и у свету уопште;  апстрахујте мисао о овоме животу као трагичном но и одсудном моменту, у коме човек  има да се одлучи или за правду или за неправду, или за Бога или за Сатану, и вама ће  изгледати не само неразумљиво но и неразумно песниково, фуриозно до фанатизма и  ратоборно до егзалтације, настројење против неправде. Апстрахујте као фабулу  Платонову веру у идеје, пале душе и чистилиште, и остаће вам не горостасни Платон,  који би могао бити учитељ свим својим учитељима, но један из броја Сократових  ученика, чије вам име не би било увек у духу присутно. Потребно је познавати душу  Његошеву. То је једна од оних душа, која не може да не буде ни хладна ни топла, у којој  мисли не могу да долазе и одлазе као учтиви но равнодушни посетиоци једне  официјелне забаве, нити у којој фантазија може да зида огромну палату, укусну и  солидну по изгледу ‐ но само по изгледу ‐ па се онда смеје каквом лаковерном, који 

појми да уђе и настани се у тој палати, но у том тренутку остаје постиђен видећи, да је  цела грађевина саграђена од папира. Душа Његошева жуди за стварношћу, за једним  стварним подом, по коме се може ходати, за једним стварним кровом, који може  одолевати бури, и под којим се један бескућник може за ово неколико тренутака свог  земаљског живота склонити.  А Његош је био духовни бескућник све док није сазидао "Лучу Микрокозма", у којој је  надаље дух његов обитавао. Бескућник је био и Марко Аврелије, и као цар, бескућник и  лорд Бајрон, бескућник и гроф Толстој. Има тако несрећних људских природа, чији дух  не може да се настани ни у једном понуђеном им, туђем, дому, но с муком и трудом сам  се подухвата зидања изнова. У свету има толико прекрасних философских и  религиозних грађевина, да један смртни новорођени може само онолико труда да  уложи колико је нужно, да изабере од тих затечених грађевина за себе ону, која му се  учини најудобнија од наjудобнијих и најлепша од најлепших. Тако и раде многи; они  стану уз Платона или Аристотела, или Декарта, или Хегела, или Зороастра, Буду, Исуса  или Мухамеда. И ови многи никад нису бескућни, никад без једног склоништа, и то  једног доброг, своме духу; јер ако им се у једном склоништу не би свидело, они се могу  одселити у друго, ‐ нико им не спречава ни одсељавање ни досељавање.  Његошев дух осећао се у овоме свету бескућан, и зато несрећан, паштећи се напорно, да  се "окући". Он је могао да живи само у сопственом дому; зато се он и трудио, да овакав  један сагради. Савременици су замерили Његошу, што се он "ничим није занимао осим  својим стиховима", или што се "није занимао никаквом озбиљном науком, ван поезије".  (П. А. Ровинскиј наводи ово мишљење Гагића руског дубровачког конзула, и  Медаковића, називајући га "величајшаја несправедливост и клевета". "Највећу  несправедљивост и клевету против њега износе људи, који говоре, да се он ничим није  занимао, осим својом поезијом. Напротив, он је написао врло мало, будући непрестано  заузет пословима (народним), и то, што је написао, имало је громадно значење не за  њега лично, него за његов народ"). Они нису ни из далека слутили, да је та, од њих  презрена, поезија Његошева насушна потреба, и да он није певао из сујете и  кичљивости, но што је морао да пева, ма и кроз сузе; и ни из далека нису они слутили,  да Његошу поезија није била забава ни разонођење, као играње билијара или слушање  гуслања, но "нужда и недовољство", које му није давало мира. Народни послови Његошу  били су тешки и мучни, но мисли су му биле још теже и мучније. Игуман Теодосије  одговара књазу Долгорукову:  "Мислим, књаже и прскох мислећи,  мисли су ми веће јаде дале  двадест пута но тешки послови".  (Ш. М.)  Ко зна колико би се књижевника који су под другим околностима стекли глас својим  књижевним радом, сетили да узму перо у руку, да су били на Његошевом месту,  претрпани народним бригама, и то специјално црногорским ‐ не француским или  енглеским народним бригама, између којих је најглавнија била брига о народној  одбрани од глади и Турака! Но Његош је имао, поред свих народних брига о одбрани, и  једну своју бригу, која је равнотежила онима, а то је брига о самоодбрани, самоодбрани  од мрака, несмисла живота и очајања. Требало је наћи једну чврсту подлогу, са које би  се могло бранити. Ако је живот, заиста, само мрак, несмисао и очајни непоредак, онда 

нашто мислити о некаквој народној одбрани од глади и Турака? Зар су глад и Турци  онда непријатељи, а не пријатељи, јер, спасиоци од овога живота, који је зло, а не добро,  мрак без јутра, несмисао и "грдна мјешавина" без умне силе и циља? Велики људи  траже принципе, на основу којих би делали, траже у логици оно, што већина носи, умом  неосветљено, у инстинкту. За Гагића и Медаковића поезија није била никаква "озбиљна  наука", но свакако доколица и беспослица; за Његоша пак ова поезија, којом се он  бавио, била је најозбиљнија од свих наука, пред којом је бледела чак и "озбиљност"  занимања једнога Гагића и Медаковића; јер ко зна би ли се знало данас за имена ове  двојице, да се Његош није бавио оном "неозбиљном науком". (Ровински вели: "Владика  је био и сувише велики, да би га могли појмити и оценити бирократ Гагић и уски  патриот М. Медаковић". Стр. 185).  "Лучу Микрокозма" писао је Његош у једном најкритичнијем времену по Црну Гору; то  је доказ огромне озбиљности, с којом је он на овом делу радио. Његов дух нуждавао се у  једном солидном склоништу. Зар је то некаква новост, да људи онда зидају себи кућу,  кад се стекну најгоре непогоде? За нашег песника све спољашње непогоде учиниле су  његову унутрашњу, духовну нужду још акутнијом. Требало је добити храбрости за  одолевање тим непогодама. Ништа мање до једна цела самостална концепција живота  није могла дати храбрости духу, који се нуждавао у једној таквој. Па зар да се тај жедни  и бескућни дух засити и задовољи у таквом једном одлучном моменту, и по себе и по  народ, једном "шареном лажом", једном фабулом, у коју он сам не верује? Кад би случај  тај уистини био, онда би се могло посумњати не само у песникову искреност (само то  могло би се у случају, да је песник живео у срећним околностима, рецимо, Волтера) но и  у његову здраву памет. Како би могао један владар здраве памети писати фабуле, кад  му је некаки бесни Осман‐паша стао тако рећи ногом под вилицу? Прича се, да је Нерон  састављао стихове, кад је Рим горео, симулирајући мисли и осећаје онога песника, који  је описао пожар Троје; и та прича о лажном човеку и празном песнику још иде од уста  до уста, док нико није сматрао за потребно, да сачува те стихове Неронове. Нико не  воли лажну поезију, нико се не стара, да овековечи лажног поету. Не, заиста, и без свега  тога, искрена и дубока вера Његошева у своју поезију јасна је свакоме већ и из ове саме.  С толико предности и утонулости, с толико плама и ревности, могао је писати само  човек, који је црпео из себе, из најскривенијих дубина свога ума и срца, који се просто  нуждавао у томе, да открије и изрази "своје најинтимније осећаје и мисли", а никако  човек који је само подражавао или описивао једно туђе веровање. (Да је "Луча  Микрокозма" написана подражавањем Милтонова "Изгубљена Раја" читалац то не  може сазнати ни из овог ни из других дела Његошевих, нити из упоређења с  Милтоновим делом, но једино од познијих критичара; а ни од кога се опет у свету не  може сазнати одкуда су ови познији критичари Његошеви дошли на ту претпоставку.  Неко је то, мора, најпре рекао, коме се тако учинило при површном читању Његоша и  Милтона, а после овога "некога", који се, као и обично што бива, загубио у маси, остали  су редом то понављали, усмено и писмено, у биографијама, монографијама, историјама  литературе, тако да је данас та сујеверица већ постала правом вером, окамењеном  традицијом, која ће се свакако, користећи се инерцијом људи, још дуго година  преписивати из књиге у књигу и предавати од уста устима. Чак и г. Решетар, који на  једној страни пише, да је Његош у "Л. М." "открио своје најинтимније осећаје и мисли",  пише на другој: "у "Л. М." повео се владика донекле за "Изгубљеним Рајем" енглескога  пјесника Милтона, којега на неким мјестима директно имитује, али опет у главноме је  то сасвим оригинална пјесма". (Предговор "Г. В."). Трудно је ова два исказа довести у 

склад. Г. Јаша Продановић, који је уосталом истински одушевљен Његошем, мисли, да је  "Л. М." "писана по инспирацији Милтоновој" (Предговор "Лажном цару Шћепану  Малом", издање Срп. Књиж. Задруге). Дакле имитирао Милтона и инспирисан од  Милтона! Туђа форма, туђи дух ‐ шта је онда Његошево? Зар може онда и бити  разговора о некаквим његовим "најинтимнијим осјећајима и мислима" у овоме делу?  Да; о овоме може бити разговора, ни о макаквој имитацији и туђој инспирацији тешко  може бити разговора. Једина идеја, која сједињује Његоша с Милтоном, јесте идеја пада  човека у неблаженство због греха; но та идеја сједињује Његоша не само с Милтоном но  и с једном већом половином целога човечанства, за коју је пад човека основна догма  вере. Ову је идеју могао Његош наћи у свакој свештеној књизи и у свакој црквеној  песми; како да је он ту не нађе, него баш у једног, далеког, енглеског песника? Не би ли  се с једним разлогом више могло утврдити, да је Његош, као и Милтон, инспирисан  Библијом? Међутим и ово тврђење бледи пред моћним фактом, да се ми овде налазимо  пред једним песником, који је од природе инспирисан. И облик Његошева дела сасвим  је различан од Милтонова; различан распоред градива, различно и само градиво. Ако се  Његош у погледу форме на кога угледао, онда се он очевидно пре угледао на Дантеа  који му је, без сумње, и много познатији био од Милтона, него на овога. Да истакнемо  само једно: Милтон, на пр., нема никаквога путовође по другим световима, док Данте  има (Виргила) као и Његош (лучу, мисао, потом једног анђела). Његош је један  самобитан геније, који не зајми и не подражава, но који ствара. Он је створио своје  Вјерују, ниједан члан овога свога Вјерују он није позајмио, него их је све путем  сопственог мучног и истрајног размишљања извојевао; или, ако му је кад што и попало  с друге стране, он то није усвајао, док га није спровео кроз сва она врлетна искушења,  кроз која је он имао обичај да спроводи све мисли своје, и док се сам није уверио у  вредност тога. Ништа се његовом духу није могло накалемити споља, без његове  најживље реакције, ништа се у њ није могло интерполирати или случајно убацити и  тамо неопажено од домаћина остати. Има духова као великих колонијалних  стоваришта, где се могу најразноврсније ствари и стварчице наћи, где ни сам поседник  управо не зна, шта и колико чега има, тако, да и њега самог понекад изненади какав  скривени кутић са неслућеном, фарбеном, занимљивом робом. Узмите одатле шта  хоћете, додајте томе шта хоћете, ништа се неће познати: свака ствар тамо стоји за себе,  и њено одсуство или присуство нити приметно смањује нити приметно увећава  хармонију стоваришта. Његошев дух није такав; у њега нема те ситне, нехомогене  разноврсности. Његов дух није стовариште готове и разноврсне робе, пред којом стоји  поседник и чека купце, но радионица, где и најмањи као и највећи комад гвожђа, и  сјајног као и зарђалог, здравог као и изломљеног, мора се растопити у истом огњу,  расковати на истом вигњу, па или као невредно избацити на улицу, или као подесно  уковати у справу која мајстору треба. А справа, која је нашем мајстору требала, могло би  се рећи, јесте један фењер‐рефлектор, који је у стању осветлити му сваку страну  живота, на коју се он обазре, и указивати му пут као поларна звезда залуталом  морепловцу. Наравно, таквој једној осетљивој справи нити се може шта додати ни  одузети, што би крај ње могло коегзистирати као пиринач поред пуњеног папагаја у  једном колонијалном стоваришту.  Све што Његош мисли и осећа, није растројено, растурено, или једно другом приређено,  без контакта и без узајамног утицаја, но све сједињено и обухваћено једним широким  хоризонтом. Његош не може да се задржи дуго при малим и случајним мислима, а да их  не стави под аспект васионски, нити при малим и случајним емоцијама, а да им својим 

духовним рефлектором не да колосални оквир. Његош је, речју, религиозан у сваком  моменту. С тридесетим годинама свога живота он је постао већ потпун господар своје  целе духовности. У сразмерно врло младим годинама он је сазрео већ у толикој мери, да  се више није могао бојати изненађења од својих мисли и емоција. Само дугим и  систематским самоиспитивањем могао је Његош себе тако добро познати и своју  духовну моћ измерити и оценити; а пошто је самопознање најпоузданији пут, да се  људи познају, појмљиво је и Његошево огромно познање људи уопште. А на каквом се  неравном беспуту долази до самопознања, шта једно дубоко самоиспитивање стаје, ми  смо се довољно на примеру Његошеву осведочили. Наравно, до потпуног самопознања  никад нико не долази; доћи до самопознања значи у крајњој линији доћи до једне вере  о себи, а с тим нераздвојено и до једне вере о природи, која нас окружава, и, најзад, до  једне вере о Богу. Његош је дошао до једне такве вере о себи, о природи и о Богу, у којој  се нуждава не само геније, но и сваки интелектуално супериоран човек. Већина  обичних интелектуалних људи не долазе сами, својим трудом, до једне вере, но је  примају од других. Неко ће помислити, но с мало права, да су то само два пута, којима се  евентуално долази до исте вере ‐ пут непосредни и пут посредни. У самој ствари то  нису само два различита пута, но две различите вере, вера своја и вера туђа, а вера своја  и вера туђа усвојена, никад нису биле једно и исто, нити су могле икад служити за  основ једне и исте религије.  Његошева је вера индивидуална каква је уопште вера јаких и великих духова, тј. вера  изузетна, своја, самостворена, самооснована, за разлику од вере комуналне, заједничке,  акцептиране и предаване с колена на колено. Вера Његошева је, даље, схематична, тј.  вера у великим, обимним потезима, док је комунална минуциозно разрађена и до  ситница на све могуће симболичне начине изражена. Хришћанска је вера и  индивидуална и комунална. Она је индивидуална у Христа, Павла, Оригена и  Франциска; она је комунална у милионе или милијарде масе осталих верујућих. Но  индивидуалност вере може да послужи и као најпоузданији пут ка најбољем  Хришћанству, али и као најпоузданији пут ка потпуном отуђењу од сваког  Хришћанства. Његош се у свом индивидуалном верском самообразовању од почетка  упутио једном нарочитом Хришћанству. Семе мора да иструли, да би васкрсло ‐ то је  метод хришћански. Његош је ‐ то смо видели ‐ прошао кроз најтеже фазе скепсе,  резигнације и агностицизма, док није дошао до свога Вјерују. Свакако више од три дана  лежао је он и трунуо у своме гробу страха и неизвесности, док се његов анђео хранитељ,  на кога се он понекад с горком иронијом жали (У једном писму Гагићу, одштампаном у  Ровинског на стр. 150‐151, овако узвикује Његош: "О судбо, судбо! Зашто си према мени  тако сурова? Ја сам твој великомученик; звезда, под којим сам се родио вероватно јесте  сапутница Меркура, зато не може да ми пошље благих луча; у мога анђела‐хранитеља  вероватно још се пуши у глави од каквога бахусова пира") ,није смиловао да му скине  гробну плочу и изведе га на светлост. И Августин је тако постао хришћанином.  Вера Његошева вера је хришћанска, но само схематично хришћанска. То значи: верски  појмови Његошеви јесу и верски појмови хришћански, само не тако разрађени и  дефинисани као ови. На пример: за Његоша је Бог јединство, но у исто време и  плуралитет, за хришћанску цркву Бог је такође јединство у плуралитету и плуралитет у  јединству; разлика је у томе, што је црква, схвативши тај плуралитет нумерално  изразила га бројем три, и тако дефинисала Бога као тројство (Св. Тројица) у јединству,  док је Његош божански плуралитет схватио символички: Бог у пројавама својим 

преставља плуралитет, у коме он вазда остаје себи идентичан. ‐ У погледу грехопада  првих људи ми смо већ нагласили сличност суштине учења његошевског и библијског;  разлика је ипак знатна, и ако се она односи више на околности и начин грехопада него  на последице овога; последица грехопада првих људи и по једном и по другом учењу  јесте живот у удаљености од Бога. ‐ Христологија Његошева је готово рудиментарна.  Никад ни један свештеник хришћански није мање рекао о Христу него овај цетињски  првосвештеник. Од својих стихотворења свега две строфе, последње у "Лучи  Микрокозма", посвећује Његош личности Христовој. ‐  "Син, достојни Оца превјечнога,  обука' се у человјечество  наоружан оружијем правде  и стрјелама светог просвјештења,  попирући злобу и тирјанство,  добродјетељ у храм освештава".  Смисао Христовог доласка, дакле, јесте у "попирању злобе и тирјанства" и свећењу  добродетељи. О искупљењу људског рода, како то хришћанска догматика учи, Његош  не говори ништа. За њега је Христос светило правде и просвећења. Правда и  просвећење најинтимнији су идеал песникове душе и он тај идеал персонифицира у  Христу Спаситељу. Дирљива је и снажна последња строфа, којом се песник обраћа  самом Спаситељу:  "О, преблаги, тихи учитељу!  слатка ли је света бистра вода  с источника твога бесмртнога!  Од твога су свјетлога погледа  уплашене мраке исчезнуле,  од твојега хода свештенога  богохулни срушени олтари,  васкрсењем смрт си поразио,  небо твојом хвалом одјекује,  земља слави свога Спаситеља!"   Па ипак, у овој рудиментарној Христологији могу се наћи сви основи црквене  Христологије. Христос је "син превјечнога", оваплоћен ("обука' се у человјечество"),  дошао на земљу ради правде и просвећења, својом науком је срушио многобоштво,  својим васкресењем поразио смрт ‐ отуда га земља слави као свога Спаситеља. Наравно,  у овакву схему може се сместити исто тако један спекулативно‐догматски Христос  александријске школе, као и један недогматски, "историјски" Христос, "Исус  Назарећанин" протестантске либералне теологије. Његош пак није припадао ни једној  теолошкој школи ‐ како би то и могао онај, који је теологију учио по звездама! ‐ Његов  Христос је само његов а не александријски и не протестантски. Да се Његош упустио у  још ближе изображење Христове личности и његове историјске улоге, то би се тек онда  јасно испољило. Но јасно је и из ове схеме, да би Његош у том случају изобразио једну  узвишену и свету личност, моћну у правди и моћну против неправде, просвећену и  хуману, која би се уистини могла назвати "син превјечнога" и Спаситељ света. 

Бесмртност душе је један важан члан Његошевог као и црквеног Вјерују. Премда Његош  не мисли, да ће ова наша земаљска, смртна и изменљива тела живети бесмртно и  неизменљиво на небу, ипак он не може себи да престави виши, небесни живот душа  друкче, до у једном телесном облику, у једном прозрачном, светлосном, духовном телу ‐  како би рекао апостол Павле (I. Кор. 15, 44).  Ништа у Његошевом Вјерују нема каквим било спољашњим личним нити  традиционалним ауторитетом наметнуто. Његош верује само оном што хоће и може и  "не трпи регуле" са стране, као што их не трпи ни горе, у којима је он рођен. Он је сам  регулатор своје вере. Са својим земљацима, са својом паством, која извесно није била на  тој верској висини, на којој њен црквени и државни поглавар, Његош је у верским  стварима излазио добро на крај, не изазивајући никад и ни код кога подозрење ни  јеретика ни скептика, не на тај начин, што се он уздржавао од исказивања својих мисли  о вери, што је своје "мисли... некако скривао", како мисли г. Решетар, но просто зато,  што је вера народна подилазила под његову сопствену верску схему у свему ономе што  је битно и слагала се с његовом вером, и нарочито још и зато, што су се његови погледи  на морал потпуно поклапали с погледима његовог народа. Но претпоставимо ли баш и  супротан случај, ми се ипак морамо запитати: зашто је Његош морао крити своје мисли  о вери, кад их ни један ма који други Црногорац није морао крити? Имају два разлога,  из којих је владика мање морао крити своје мисли него ма који други Црногорац; први  је што је он био најмудрији човек у свому народу, и други што су његове мисли као  мудраца и владаоца с поверењем и уживањем примане од Црногораца. Свагдашња је  одлика Црногораца била, да мудраце с великим респектом предусрећу и према њима се  с особитим симпатијама односе. Ту особину, једну од најплеменитијих, које красе ове  горштаке, Његош је јасно истакао како у "Горском Вијенцу" тако и у "Шћепану Малом".  Игумана Стевана слушају Црногорци с пажњом и удивљењем, тако исто и владику  Данила, војводу Батрића и Мићуновића, игумана Теодосија и сердар Вукала. Но не мање  је одлика Црногораца, да лудост исмеју, презру и осуде, па ма с које стране и ма од како  високопостављене личности она долазила. И то је песник дивно представио. Погледајте  само, с каквом се оштрином, оштроумљем и слободом пропраћају не само неумесне  речи једнога свуда виђенога Медовић‐кадије (кнез Роган), него и смућеност владике  Данила (кнез Раде и сердар Вукота), и неписменост попа Миће (Мићуновић) и лажљива  завијања Шћепана Малог (Теодосије)! Карактер Црногораца у списима Његошевим није  сувише идеализован; такав је он у самој ствари, као такав представљен је не само у  поезији него и у историји. Зашто, дакле, да само последњи и најмудрији владика  црногорски крије своје мисли од својих поданика, који су вазда радосни, да га чују, и  никад устрашени, да коригују? Зар се није смео користити слободом својих гора онај,  који је прослављању и обесмрћењу те слободе поклонио цело своје велико срце и цео  свој велики ум? Зар он једини није смео кад су сви други Црногорци смели? То се не би  могло никако објаснити ни појмити. Међутим сасвим је и објашњиво и појмљиво, да је  владика Његош слободно мислио (већ он би слободно мислио и да је живео као роб у  Тамерлана а не као господар Црне Горе), него и слободно говорио, као и сваки  Црногорац, који је био способан да мисли и храбар да говори.  У Црној Гори никад није постојао никакав сацердотални трибунал, који би судио  "верске кривице". Владика и патријарх, игуман и попови одговарали су за своја верска  убеђења пред једним истим трибуналом, пред судом народа и судом своје савести.  (Веома је карактеристично једно писмо, упућено од стране главара црногорских руском 

св. Синоду, који је позивао владику Петра I, претходника владике Рада, на свој суд као  "учитеља зла и опачила". Између осталога главари одговарају: "До сада наше архијереје  није нико вукао руском Синоду на одговор, па и нашег архипастира нећемо пустити, да  ико над њим тријумфира и да му суди. Кад би он у чему преступио и био крив, као што  је неправедно оклеветан, ми бисмо сами могли му судити, не као архијереју, него као  најпростијем грађанину међу нама". Цело је писмо написано тим тоном и у том духу  слободе и простодушне отворености. Ми га спомињемо овде као најбољи утук онима,  који би мислили, да је Његош морао скривати своје верско убеђење из бојазни од  представника православне Русије, црногорске моћне покровитељице. Писмо ово  штампано је и у Милаковића Историји Црне Горе ст. 227.‐234). Игуман Стеван  причешћује "без приправе и без исповјести", и зато му нико не противстаје, пошто он  све грехе "миче" на своју душу. Поп Андрија, у присуству патријарха, чуди се Богу, што  је толику власт "дарова ђаволу", и што неће да сатре неправду на земљи. И мислите ли,  да некоме од присутних пада на ум, да попа оптужи или некоме, да га осуди на  епитимију или рашчињење? Не; но зато свако може и сам да на састанку пред народом  критикује попово "богохулство". Патријарх ћути. Шћепан кара попа:  "Лакше, попе, куд си загазио!  А ево си ‐ опрости ми боже!  ка да с Богом правду започео".  и онда наводи свој противразлог (јер без тога нема права да говори):  "Друкчије се рачуна на небо,  но на земљу што ми рачунамо".  (Ш. М.)  За војводу Батрића биће она вера боља, која у крви не потоне ‐  "у крв ће нам вјере запливати,  биће боља, која не потоне!"  (Г. В.)  То је његово сопствено мерило, и с њим се сви Црногорци саглашавају, без обзира, да ли  се то с писаном вером слаже. Игуман Теодосије опрашта оно, што се у сваком другом  клиру у свету сматра као најнеопростивији грех, наиме, преверење.  "Сваки Србин, који се превјери,  просто вјеру што загрли другу"  (Ш. М.)  У једном народу, где се тако мисли и говори, један завезан владика, дресиран по  ватиканском типику, био би несравњено веће чудо него један владика, запојен духом  слободе свога народа. Фрапантна смелост и искреност Његошева у исказивању својих  мисли приступна је не само дубоком истраживачу, но и најповршнијем читаоцу. Не  моћи видети ову смелост и искреност песникову у сва три његова главнија дела значи  просто напросто не моћи видети у њима црногорског владику Његоша, него на његово  место замишљати некаквога псевдо‐црногорца, или некаквога крипто‐бискупа из  Тирола или Шпаније, који може да буде у души убеђени "слободни зидар" а на делу  притворни, но увек лојални сацердоталист, који мисли, но мисли своје крије, зна, но 

неће да призна, говори, да ништа не каже, и ћути да све каже. Ставите владику  његошког у коју хоћете велику хришћанску државу, у Француску, Русију или Италију, и  представите себи тада пренераженост пастве и бес главне црквене управе, када би биле  публиковане његове мисли, посвећене Сими Милутиновићу, или мисли исказане кроз  уста владике Данила, игумана Стевана и Теодосија, мисли мало кад чувене из уста  једног владике од када владике постоје. У тим земљама сматрало би се као врхунац  недопуштене слободе мишљења и говора, коју не само један епископ но и један ма који  верни син цркве уопште себи присваја, када он мисли и пише, да је "људски живот  сновиђење страшно", да је човек на земљу бачен "смјелим случајем", да је овај свет  "састав паклене неслоге" и, поврх свега, да "лактом вјере глупост чојка мјери".  Издвојене саме за себе ове мисли граниче с безверјем. Но ми смо већ видели, да се њима  само представља она страшна бура, коју је Његошев дух имао да издржи, док се није  извио на висину једног светлијег тј. Credo. Па ипак Његош није могао не исказати ове  своје мисли. Замислимо да их је он скрио и да оне нису дошле до нашег сазнања.  Кудикамо би тада Његош друкчији био у нашим очима, куд и камо лојалнији,  дисциплинованији, конвенционалнији, "владичанственији", срећнији; тј. кудикамо би  ми даље били од правог познавања његове огњене душе. Да се он уздржао од својих  скептичних и агностичких реченица, нама би остала неоткривена једна пространа  страна његовог унутрашњег живота. Но, не може прави песник један део својих мисли  да изрази, а други да задржи и прећути; то сасвим није у власти његовој, као што није у  власти вулкана, да задржи лаву а избаци сам пепео. Његош је морао да пева, како је  певао; он сам није био у стању да цензурише пројаву своје унутрашњости. Отуда се  нигде, али нигде и не може уочити само делимично изражена песникова мисао, нигде  се поред његових стихова не може прибележити напомена: "заплењено", као што то  врло често може код песника царедвораца или у поезији такозвани Hungerpoeten, који  својом поезијом хране не само свој дух но и тело; нигде Његош не пружа притворно  какав сурогат место правог напитка. Песници оне друге врсте јесу као реке понорнице;  они скрију свој ток свуда тамо, где је то њиховим протекторима угодно. Његошев  геније није понорница но дивљи планински поток, који не тече, но скаче, сурвава се,  пршти, пенуша се и риче. Не устави га нико, нити он сам себе може уставити! Такав је  Његошев геније. Слобода, којом Његош дише и пише, то у ствари није слобода у  вулгарном, грађанском смислу те речи, но то је инстинкт, над којим он сам није  властан, и у коме он сам нема никакве заслуге. Он нема заслуге у својој слободи, као  што принц Велски нема заслуге у наслеђу енглеског престола. Његошева слобода  рођена је с њим једно као песником и друго као Црногорцем. Он није могао да крије  своје мисли, отуда их он није ни крио. Кад је он могао и смео рећи оно што је већ рекао,  било би чудновато, да још нешто има, што он не би смео рећи, да је осећао потребу да то  каже.  На хришћанство и мухамеданство као две историјске моћи, гледао је Његош као на два  фатална, крвоносна и смртоносна ритера, који стоје у непрестаној међусобној вражди и  бештедној борби, и којима слабо човечанство следи пребијајући се и потуцајући се у  страдању и крви:  "Луна и крст два страшна символа ‐   њихово је на гробнице царство;  сљедоват им ријеком крвавом  у лађици грдна страданија, 

то је бити једно или друго.  (Г. В.)  У лађи страдања, дакле, пловити по крвавој реци ‐ то значи бити хришћанин или бити  муслиман. Каква колосална сила! Какво немилосрдно, страхотно упоређење! Како  кратак, недвосмислен, непоштедан суд! И, при том, како мрачан поглед на историју  човечанства, које плови вековима по тој крвавој реци! Два вечита ривала, два азијатска  витеза, оба рођени под врелим сунцем људске праколевке, оба обдарена усијаном  маштом и неутољивом мржњом један према другом, они су се борили у својој жаркој  постојбини и тамо на гробницама људским засновали своје царство; борили се у  Византији, оставивши и ту за собом гробнице, и најзад су крвавом реком допловили у  словенске земље, да и ту продуже своју започету борбу, и да и ту на гробницама  многобројних жртава утврђују своје царство. Луна и крст символи су њихови: један се  символ вије над једним, други над другим гробљем; један против другог устремљени,  један другог стрељајући пламеним погледом освете, један крвав као и други. Жрец  једнога пљује на олтар другога, а жрец другога топузом уништава правоверне првог  олтара и задовољно посматра, како  "крв праведна дими на олтаре"  и како се светилишта непријатељска у прах развејавају. Хришћанство је међу  Словенима зато правије од мухамеданства, што је нападнуто и што је слабије. Болно  узвикује владика Данило:  "Вјеро права, кукавна сирото!"  Мухамеданство је у Црној Гори као "чвор на праву младику", као "бијела сунцу на  зјеницу". Косово је почетак све српске несреће. Ова несрећа није сва у томе, што су  Турци победили Србе, но већи део њен је у томе, што је вера Мухамедова победила веру  Христову. Пораз једне народности мањи је од пораза једне вере; кад један народ други  победи, он га подјарми; но кад једна вера другу победи, она је истреби. Победнички  народ не спаљује побеђени; побеђени Албигенци су спаљени од римских  ортодоксалаца. Људи су увек били милосрднији, кад су ратовали у своје име, него ли  онда, када су ратовали у име Бога. Кад год је човек био одушевљен за ствар Божју, он је  вршио радикално, не штедећи при томе ни другога ни себе. Као господар, човек је вазда  имао више срца него као слуга. После Косова у покореном српском племену могли су  живети, како су и дотле живели, само преверени, тј. само они, који су потурили своју  стару веру, и примили нову, завојевачку: ‐  "истурчи се плахи и лакоми, ‐   млијеко их српско разгубало!  Што утуче испод сабље турске,  што на вјеру праву не похули,  што се не хће у ланце везати,  то се збјежа у ове планине,  да гинемо и крв проливамо,  да јуначки аманет чувамо,  дивно име и свету слободу".  (Г. В.) 

Све што је било постојано и тврдо у вери склонило се у црногорска брда, да се из  слободе брани, да брани "аманет" прадедовски. Но таласи победничке вере запљуснули  су и ова брда. Мухамеданство се и у њих уселило као болест, као "губа у торину",  уселило се и завадило и разјединило браћу, како само вере могу завадити и  разјединити оно, што је крв сродила и сјединила. Обе "братске" вере имале су нечега  примамљивога. Једна је вера тријумфујућа на трону, но на трону "неправо узетом";  друга је вера у понижењу, но у понижењу часном, понижења од неправде; једно је вера  пророкова, чији је барјак засенио свет, испод кога ко изиђе "сунце ће га спржити како  муња", вера топуза и моћи, и обиља и сласти; друго је вера "раскршћа липова", "кукавна  сирота", но уз то и "вјера Обилића", славног витеза, који "баца у несвијест људе". Једна  вера нуди благовање земаљско и обећава небесно, друга тражи страдање за правду на  земљи и предвиђа утеху по смрти онима који страдају. Природно је дакле, што су обе  ове вере нашле и у Црној Гори присталица, као на свима другим странама, јер како је  дубока и неискорењена тежња људи за земаљским благовањем, тако је исто дубока и  неискорењива и њихова тежња за правдом. Мухамеданство је ухватило корена међу  људима искористивши слабију страну њихову, којом су они тако чврсто за земаљски  живот везани; хришћанство, напротив, искористивши племениту тежњу к правди.  Па ипак, усред непоштене вражде, у којој је Његош са својим народом стајао према  муслиманству, он се могао више но ико други уздићи до свестране и праведне оцене  вере пророкове. Он уопште не осуђује веровање но владање муслимана. Овако пева  коло у "Шћепану Малом":  "Што се Турчин дига' холи  када криво Бога моли,  кад слободу свету ружи,  а тиранству слепом служи?"  Не вели се, дакле, да Турчин моли кривог Бога но само да се криво моли Богу. Дела  Турчина његова су молитва Богу, а дела су његова: ружење слободе других људи и  служење тиранству, односно неправди. Молитва му је отуда неправедна, крива, а не Бог  његове вере. Важно је напоменути, да се ни у "Горском Вијенцу" ни у "Шћепану Малом",  у којима је опевана борба хришћанства с мухамедством, не налази ни једно место, где  би се Бог мухамедски посматрао као неко суштаство различно од Бога хришћанскога. И  не само што песник не прави разлику између Бога једне и Бога друге вере, но он ту  разлику не наглашује ни у веровању народном. Тако, Беглербег, румеливалис, један не  од најмудријих но зато један од најфанатичнијих присталица Ислама, које Његош  изводи на сцену својих драма, овако излаже своју веру  "Цио свијет Богу принадлежи,  а Бог га је силни даровао  својој сјенки и свом намјеснику,  правосудном калифу Мустафи".  Коме Богу принадлежи свет, мухамеданском или хришћанском? Ни Турцима ни  Црногорцима не пада на ум ово питање, пошто и једни и други мисле на једног и истог  Бога вазда, кад његово име спомињу. Или зар има некакакве разлике између тога  Беглербегова Бога и овога, кога спомиње игуман Теодосије, говорећи:  "Нејма цара до једнога цара, 

Бог на небу, и он је на земљи?"  Не; то је један и исти Бог, о коме говоре и Срби и Турци, којим се куну и једни и други,  кога призивају за сведока и једни и други, коме се моле, мада различно, и једни и други.  Идентичност Бога обеју вера још јасније се види из речи, којима се румеливалис обраћа  игуману:  "Калуђеру, и ти инџил знадеш:  све је Богу лако урадити".  (ib.)  Паша турски и калуђер српски не мисле овде на два различна Бога но на једног и истог.  У овој тачки и хришћани и муслимани разумеју се и осећају се једно. Како је то сасвим  различно од старозаветног схватања Бога! Кад пророк Јеремија прети Вавилоњанима  богом, то он мисли на Јехову, Бога израиљског, противника богова вавилонских; тако и  Језекиљ кад пророкује злу судбу Тира, Асирије и Египта, он пророкује у име једнога  Бога, кога ни Тир, ни Асирија, ни Египат не познају и не признају. Беглер‐бег и игуман  Теодосије међутим познају и признају истога Бога. Бог као такав никад није био  предмет верске контроверзе међу Црногорцима и Турцима.  Разлика између вере једних и вере других јесте поглавито у разлици њиховог  култа и морала. Црногорцима је мрско слушати хоџу где свако јутро "гугуће на  минарету "ка јејина сврх труле буквине"; Турци опет, од своје стране, попреко и  презриво гледају на слабо "раскршће липово", за њих је крст "ријеч једна сухопарна".  Батрић предлаже Турцима не што друго, но да промене богомољу и измене своје верске  обичаје:  "но ломите мунар и џамију,_  па бадњаке српске налагајте  и шарајте ускрсова јаја;  часне двоје постах да постите,  за остало како вам је драго".  (Г. В.) Мустај кадија на то одговара:  "Каква јаја, посте и бадњаке  ви на праву вјеру товарите?"  Турска вера је дакле, за њ права вера зато, што не служи Богу оним начином, којим му  служе Црногорци, но другим, правијим; Црногорац се крсти пред Богом; Турчин се пак  клања пред тим истим богом; ‐ у томе је разлика, која наравно, постаје све маркантнија,  уколико се више боји крвљу противника. По мишљењу Турака  "Више ваља дан клањања један  но крштења четири године". ‐  Црногорцима су пак Турци одвратни због неправде, лажи и похотљивости ‐  "хвала Богу пасјега милета,  ка је опит са злом и неправдом  нико крупно ка Турчин не лаже  закон му је што му срце жуди". 

За Турке је "раја ка остала марва", која је само онда добра, "кад јој ребра пучу".  Његош превасходно познаје психологију религијског настројства како хришћана тако и  муслимана. Ниједан моменат овога религијског народног настројства није могао умаћи  његовом искусном оку. Муслимански представници у његовим делима нису узети од  најгорих, какве би узео какав уски шовинистички дух, но од најбољих. Кроз њих говори  и расуђује Његош онако по њиховски, како то ни сам шеик‐ул‐ислам не би боље. Сасвим  рељефно изображена је вера Ислама у разним својим представницима, који се узајамно  допуњују, јер сваки од њих репрезентује један аспект своје вере: Ислам као вера  сладострашћа (Мустај кадија), као вера војинствена и патрицијска (Скендерага, Селим  везир), или вера грубости и необузданости (сват Турчин, Беглер‐бег), или вера части  (паша Шувајлија), или вера истине и права (мула Хасан). Чак и верски рационализам ‐  највећа реткост у свету муслиманском ‐ није од Његоша остао незапажен и неспоменут.  Куриозума ради и ради потврде тога, да је наш песник одлично познавао све нијансе  исламске вере, наводимо овде тај једини пример турског верског рационализма.  У "Шћепану Малом!" Турци воде разговор о чамотињи душевној. На питање, шта је лек  овој чамотињи, одговара турски свештеник, мула Хасан:  "прави разум с бистрима очима,  које ствари овога свијета  чисто виде, а не кроз копрену".  Караман паша:  "Мусафа ми рад бих био знати  за вас, те сте наши књижевници,  је л' на срцу ка' на језик вама:  вјерујете л' томе што зборите,  али само дубару бацате,  да бјешите безумну фукару?  Мула Хасан:  "Та нијесмо ни ми од челика,  јер искрица најмања опржи;  ал' са собом уредбу чинимо,  лијечимо себе и остале,  а без тога што би инсан био?"  (Као противник ових рационалистичких погледа истиче се ортодоксалац имам Хусеин).  Као лек противу трпије (чамотиње) он наглашује уједно читање свих молитава, без  прескакања, и пажљиво следовање "свештеноме покличу музеика", или још друкчије  речено:  "Чисти авдес и чисто клањање  од тога су најпречи љекови".  На ово ће Караман паша:  "С мулом ми се памет мало згађа,  али с тобом не може никако"). 

Реч је о молитви. Мула Хасан:  "Молитве су нужде сачиниле;  а да земљу зле нужде не гњече,  не би било имало досаде,  робиња му не би земља била".  Наравно, кад би мула овај свој волтеријанизам свугде тако слободно исповедао, он не  би могао остати као мула међу правоверним. Но мула Хасан зна себе у томе да "лечи".  Пред Караман‐пашом, чије срце ближе стоји његовом рационализму него ли коранској  ортодоксији имана Хусеина, он збори оно, што он у ствари верује, а пред беглербегом и  кади‐аскјером оно, што као правоверни треба да верује; у следећој мулиној фрази  Волтер не би извесно ничега свога нашао:  "кавур клети не верује  да је куран с неба пао".  Као да он верује! Но, тек тако говори зато што беглербег и кади‐аскјер као и сам  "девлет" у Стамболу верује да је коран с неба пао.  Оштра противност овоме изузетном верском рационализму јесте верски  традиционализам, који с ватреном ревношћу држи и брани наслеђене верске обичаје.  Један од представника овога правца, Мехмет паша, гледа у промени старих "адета" и  измени неких хигијенских коранских прописа пропаст муслиманства. Горко се јада он  своме једномишљенику, имаму Хусеину, који је и сам за "пали с неба куран", а против  вина и крметине и сваког концесирања ђаурским обијачима.   Мехмет паша:  "Премучни су настали адети,  мучна ће се прикучит' времена:  кавурит' се, ал' у Шам бјежати  а ближе се турковати неће!  ка ће моћи у уске чакшире  клањат' Турци али турковати?  На шпику нам сабља не помаже,  још кад крмад у Стамбол задрече,  тек зачују ово прави Турци,  нека санџак и шериф уграбе,  па омичу пут светијех мјестах". Имам Хусеин готово плаче.  Мехмет паша:  "Султани су нам пропили вино,  на скоро ће Турци видијети,  ђе султани једу крметину;  попуцаће срца у Тураках,  попуцати срце од жалости,  ослачаће дину крметина". 

Уске чакшире, шпик, крметина и вино ‐ ево непомирљивих непријатеља традиционалне  вере. Носити широке чакшире и сабљу без шпика, не јести крметине и не пити вина, и  уз то још веровати, да је "куран с неба", да је султан намесник свечев и да је гоњење  ђаура једна од главних услова за џенетско благовање ‐ ево праве традиционалне вере.  Како слаба грађа, а како ипак моћна чињеница светске историје! Стотине је покољења  ова вера надживела, стотине градова разрушила и других стотине саградила; сагорела  је александријску библиотеку и прославила се Багдадом и Гранадом, позобала је народе  као "ћук тице" и засенила својим зеленим барјаком копно и море од Меке до  "француског бријега" и Беча, док јој пред овим није "бурак" прснуо; ‐ стотине је  покољења ова вера надживела и милијарде добара и милијарде зала починила,  изаткавши од свега преживљеног и почињеног једну колосалну мрежу, која се простире  у свима димензијама. У тој мрежи рађају се нови људи, нова покољења, рађају се и  спутавају се у лако нераздрешиве конце, спутавају се и живе у тим путама не осећајући  их, или осетивши сносе их с ентузијазмом или резигнацијом, док их смрт не уклони и не  учини места, у истој мрежи ‐ само сада још пространијој ‐ новим људима, новим  покољењима.  То се зове верска традиција. Од хиљаде људи, који се на широко садукејски хвастају, да  су изашли испод верске традиције свога народа, једва један да не обмањује себе и друге.  Ова верска традиција наслеђује се, као што се наслеђује здрава или нездрава крв. Један  хомункулус као Мехмед‐паша, рођен под сенком пророкова барјака, не може испод ове  сенке да изађе; он то, истина, и не покушава, но не би му помогло и кад би покушао.  Традиција хришћанска не мање је волуминозна и не мање жилава него традиција  мухамеданска. Бадњаци и јаја и пости, ‐ то се не сме изоставити, "за остало како вам је  драго!" Наравно, то троје не чини све, што се тражи, но и самим тим се довољно  опредељује оно, што један верујући, не сме у очима народа занемарити и изоставити;  један верујући, наиме, не сме занемарити традиционалне верске обичаје и не сме  изоставити уважење верских символа. Батрић не вели потурчењацима, да они морају  на пр. веровати у Бога тројичнога; њему би било свеједно, делили они (вративши се у  хришћанство) то веровање или не, но ниуком случају не би му било свеједно, крстили  се они или не. Крст је символ верски; крстити се "у име Оца и Сина и Духа Светог" значи  веровати у тројичнога Бога, но ипак крстити се није исто што и веровати. Вера је нешто  унутрашње и невидљиво, док је крст један њен спољашњи и видљиви израз, као што су  то и сви други верски символи и обичаји. Но символи и обичаји су често само наслеђени  израз ненаслеђеног верског убеђења. Символи и обичаји могу да се одржавају и предају  и без унутрашњег убеђења, као што ово унутрашње убеђење може да постоји, а да га  човек не изражава ни символима ни обичајима. Велика маса народа тражи оно, што се  да оценити и контролисати, тражи појаву, израз, символ вере, не полажући много на  непројављено унутрашње убеђење, које је доступно само носиоцу истога.  Његош није потцењивао традиционални символизам верски, но га је више са  сажаљењем посматрао као вечно неуспели покушај људи, да изразе оно, што верују. Са  катедрале св. Петра у Риму обраћа се песник Богу речима:  Ради човјек све што радит' може,  да угоди теби, вишњи Боже!  С облацима свете куле веже,  У кулама чисти тамјан жеже: 

Хоће име твоје да изрече,  што чувствује, то хоће да рече;  Но то, што човек о Богу хоће да рече, далеко је од јасноће и потпуности; у своме говору  о Богу човек "дјетињским нарјечијем јеца".  У Његоша је вазда био жив осећај духовне надмоћи над осталим људима, и отуда вазда  и сажаљив поглед на све творевине људи, па следствено и на њихове верске  институције. Осим тога, њега никад није остављала мисао о ништавности човека и свих  његових дела према Богу и Божјим делима. Шта су сви символи људи, којима се они  напрежу да изразе Бога, према моћним делима, којима је Бог сам себе изразио? Шта је  храм св. Петра према храму, који је Бог сам себи подигао. ‐  "Ти си себи храм дига' над свима,  што сав страшни простор обузима".  Ту и лежи разлог, зашто Његош није много марио за церемонијално, култно у вери, и  зашто није особито волео да као епископ литургише (Решетар у предгов. "Г.В.";  Ровинскиј, ст. 164‐171).  Већина људи не разуме ни своје сопствене речи нити символичне знаке, којима се  обраћа Богу, као што она и много што шта друго наслеђено не разуме, а испуњава. Маса  народна приања за спољашњи изглед вере, за њену материјалну пројаву, не проничући  у смисао пројављеног, материјализованог. Све духовно, што се не материјализује, не  спушта се до срца и душе народне; а све опет то духовно једном материјализовано,  којим се често сасвим помрачава његова духовна подлога, Његош није волео; а није га  волео из истог разлога, из кога и Христос. Христос је корео фарисеје, што, испуњујући  савесно и најситније и најбезначајније култне прописе, заборављају правду (Мат. 23,  23). Велика маса је готово увек фарисејска, тј. она готово увек претпоставља извршење  ситних верских прописа, ма и на штету крупнијих. Правду су заборављали сви они мали  људи око Његоша, који су се бојали крметине више него невине крви, или који су  љубили бадњак усродније него своју браћу, или који су подизали Богу златне храмове, а  људе окивали у гвожђе и бацали у дубоке јаме, за које Драшко вели:  " Човјек пашче ту свезат не шћаше,  а камо ли чојка несретњега.  Они (Млечићи) људе све тамо везаху  и дављаху у мрачним избама".  Заборављају, дакле, и муслимани и хришћани оно, "што је најпретежније у закону", како  коранском тако и јеванђелском, заборављају правду и једни и други, иако уједно и  савесно врше све култне церемоније своје вере. Отуда је Његош и хладан према култу и  култним церемонијама. Култ је молитва Богу; култ, коме одсуствује разум и срце  молећих се, хладна је молитва, а хладну молитву Богу наш пламени песник није могао  љубити. Његош није презирао култ као такав, но само хладан и неразумљив култ; он  није био противан традиционално верским обичајима; напротив, он је држао све верске  обичаје свога народа, славио је крсно име, празновао Божић целивајући се по обичају с  Црногорцима итд (Медаковић, цит. Ров. стр. 213), но он је држао ово не заборављајући  оно; он је знао удубити се у у смисао свих народних обичаја, и зато није тешко веровати  да су му ови обичаји, кад их је он вршио, ишли од срца. 

Ситне верске препирке, које тако често занимају мале људе, никад нису могле  апсорбовати интересовање Његошево; ове ситне верске препирке биле су њему  најомрзнутији предмет, који га је могао једва што мање озловољити него потурице. А за  њ су биле ситне верске препирке сва "поповања око вјере", која су била у стању да  разбрате, заваде, разбукте мржњу, и осветољубље, да поварваре и обрутале род људски.  Но Његош није предвиђао факт, да је цела историја испуњена оваквим верским  препиркама, и да је цео свет и у његово време био, као и у наше што је, њим испуњен. Он  је то добро уочио, што сведочи и његова сентенца: "вјера ‐ свијета неслога." Тек је било  двадесет година Раду, када је он дошао до овога искуства; и тек му је било двадесет  година, када је из овог стеченог искуства извукао следећи морал:  "(Српству дјелом, вјеруј што вјерујеш):  Лактом вјере глупост чојка мери,  а озбиљност дјелом и врлином."  (Србин Србима)  Да је овај епископ живео у време великих црквених сабора, он не би припадао ни једној  верској партији, он би се уздизао над свима партијама; да је живео под Инокентијем III  био би спаљен; да је био савременик Св. Саве, био би овоме најнеуморнији и  најревноснији сатрудник на делу народног просвећења; да није умро 1851. год. од  туберкулозе, умро би 1870. од гнева, кад је Кантова и Декартова отаџбина признала  непогрешност једног смртног човека. Овај "варвар међу владарима". који мери људе  "дјелом и врлином", спречио би много варварства у свету, да је седео на престолу  многих и многих такозваних хуманих краљева, који су људе "лактом вјере", мерили. Хус  и Бруно и Галилео извесно не би страдали од овога представника хришћанства. Ко се  дакле, сме усудити, да назове Његоша "варваром међу владарима", осим његове горке  ироније и онога, ко не познаје остале владаре? 

МОЛИТВА И ВИТЕШТВО  Он је био побожан својом вишом побожношћу.  Љ. Ненадовић.  Верујући у Бога, којим живи цела природа. Његош се стално осећао у присуству  његовом. Однос Његоша к Богу ‐ а извесан однос неизбежно је следство осећања Божјег  присуства ‐ може се изразити једном речју, молитва. Чудновато је, но зато не мање  неоспорно је, да човек, који је избегавао церемонијалне и официјелне молитве, који је  изазивао подозрење "мирјанствујућег", није у ствари никад ни прекидао своју молитву.  Његова молитва дизала се и дизала га је божанском пламу свакога тренутка,  "и у јутру златној зори,  и у подна жарком часу  и вечера тихом миру'  (Веч. Молитва)  Молитвом је Његош стално био сједињен са својим божанством. Његова божанска  искра непрекидно је тражила комуникацију са "вјачним пламом" из кога је она и  искочила. Песник смртни непрекидно је осећао потребу општења с Песником  бесмртним; његова луча микрокозма непрекидно је привлачена неком невидљивом 

силом лучи микрокозма. Молитва Његошева то је молитва великог човека, који више  даје него што погледа да му се да. Оно што Његош својом молитвом даје Богу, то је  дивљење и похвала, и још нешто треће, што мора читаоце изненадити ‐ благодарност!  Да се наш владика дивио Богу и да га је хвалио, не дивио му се и хвалио га прописаним,  туђим химнама, но сопственим, спонтаним изливом своје жарке симпатије, то је  појмљиво као што је појмљиво дивљење и похвала малог уметника, полетарца, пред  великим уметником без такмаца; но зашто је Његош благодарио Богу? Бог не тражи  благодарност од људи; ни велики човек не тражи благодарности ни од кога, камо ли ће  је Бог тражити. Благодарност, која се изискује, већ самим тим губи девет десетина  права, да се зове благодарност. Таква благодарност даје се не добровољно но  приморано, не из радости но из страха. Да је Његошева благодарност Богу била далеко  од страха и морања, то је већ по себи јасно, но утолико изгледа загонетнија његова  благодарност, радосна и добровољна. Зашто је имао да благодари Богу овај  "великомученик живота", прикован за ловћенску стену и немилосно шибан споља и  изнутра? Шта је имала коме да благодари ова судба, која изгледа већа бајка од  Прометејеве? Како се могао увући овај нежни, меки, свилени осећај у кључање  тартарског бола?  Пустимо Његоша, да нам он сам на то одговори. Оваквим обраћањем Богу почиње он  свој тестаменат, писан од прилике на годину пред смрт: "Благодарим ти, Господе, што  си ме ти удостојио дићи на једну из висина твога света и благоволео напојити ме  лучама твоје светлости, твог чудесног сунца; благодарим ти, Господе, јер ти си ме над  милионима узнео и духом и телом. Колико ме је из детињства мога твоје непостижно  величанство погружавало у химне, ‐ у химне божанске радости, удивљења и твоје више  лепоте, толико сам ја с ужасом гледао на бедну судбу човечју и оплакивао је" (Ров. 199).  Ми смо једном наговестили, да је Његош осећао своју супремацију над људима, с којима  је долазио у додир. Он је није могао не осетити. Сви други људи, с којима се он срео у  животу, мање су били свесни своје мизерије и Божје величине. Његош је био свестан  тога; та два контраста непрестано су била присутна његовом духу. Ово високо сазнање  није га водило срећи, али га је уздизало Богу, уздизало га над његовом сопственом  мизеријом. Он је видео светлост Бога, која је другима била недоступна; он је осећао себе  близу ове светлости; и ‐ благодарност је испуњавала песникову душу заједно са  похвалом и дивљењем.  Његош је хвалио Бога као идеал свега онога, што је за њ било велико, а што је он сам у  себи осећао у маленим одломцима. Ови мали одломци идеалнога, који уосталом нису  одломци до у односу према целом идеалу, Богу, и сачињавали су оно својство, којим се  песник осећао сродан с "оцем појезије" и које га је к овоме привлачило, као што једно  сунце привлачи своју планету ‐  "некакво ме својство дигло тамо,  некакав ме свети магнет тегли."  (Л. М.)  Овај "свети магнет", који је песникову душу к себи привлачио, усамљивао ју је и  испуњавао ју је на тај начин онолико исто тугом и меланхолијом, колико пламеним  ентузиазмом и симпатијом, "Светом симпатијом". Тугом и меланхолијом испуњавала се  душа Његошева посматрајући са оне висине, на коју је "светлим магнетом" била  дигнута, низину, у којој су људи живели; ентузијазмом и симпатијом испуњавала се она 

осећајући се на висини анђелској, на погледу светлости у којој je Бог живео. "Светом  симпатијом" сијали су бесмртни духови, које је песник видео у небесним регионима.  "Света симпатија" је најкарактеристичнији израз Његошевог односа према Богу,  Његошеве молитве. Наш песник се загревао светом симпатијом према светом  магнету, који га је к себи теглио. Ову свету симпатију он је свакодневно приносио на  жртвеник своме Богу, нечујно и невидљиво, изражавајући је у химнама, или осећајући је  само а не могући је изразити. Бог зна, колико је химни владичиних остало незаписано,  неисказано! Будући усамљен својом душом у свету, нашем песнику је утолико лакше  било гајити и распаљивати свету симпатију према своме Богу. Душа Његошева  уосталом не може се нашем познању никако открити, ако је ми не замислимо у њеној  усамљености. На понеко и понеко зашто? у Његошевој души може се одговорити: зато  што је душа његова била усамљена.  Постоје две врсте усамљености, од којих је једна лажна. Ова последња је просторна  усамљеност; друга усамљеност јесте душевна. Неки људи хтели би да се усаме и ради  тога се удаљују од људског друштва и изолују у пустињи. Но, обично" машта таквих  људи насељава пустињу свим оним, од чега су они хтели да се изолују, њихови другови  и пријатељи свуда их прате, свуда их налазе и окружавају, стара разонођења не дају им  мира, светски интереси не даду им да уђу у себе, у усамљеност, за коју они нису рођени.  Други опет осећају се усамљеним усред многобројних другова и пријатеља, усред  великоградског и великоживотног метежа и усред свих предмета сабраних ради  разонођења. Ништа те људе не расејава, не разонођава, не изводи из самих себе, из  њихове усамљености. За њих је magna societas magna solitudo.  Његош je био наравно од ових последњих, ретких, у истини усамљених природа, у  којима се свет вечно вара, мислећи да оне узимају учешћа у његовим пословима и  забавама свецело, свом душом, док су оне, међутим, иако присутне, вазда одсутне, вазда  окупиране својом визијом, на којој је сконцентрисана сва њихова симпатија. Ови  несоцијални, анормални, генијални визионери, једини живе у правој душевној  усамљености, Њихова визија свуд их прати и они је свуда гледају, ма куда да су њихове  очи упрте и ма чиме да је њихово време заузето. ‐ Никакво друштво и никакво  службено занимање није реметило Његошеву усамљеност. Он је био усамљен како онда,  када је сам ноћу седео пред својим конаком и посматрао звездано небо, тако и онда  када се налазио усред легионе масе народа у Трсту или Риму. Он је мало говорио, веле  његови биографи, вазда је био замишљен, вазда душом усамљен. Ово усамљено острво  вазда је остајало усамљено; људско море, које га је опкољавало, никад га није могло  запљуснути, још мање потопити. Све су се буре утишавале у близини његовој. Овај  човек владао је моћном речи и моћним погледом. Његов је поглед горео као и пустиња  у којој је живео, његове речи су звучале као "глас вапијућег у пустињи". Он је у истини  претстављао пустињу где год је долазио, пустињу, коју нико није могао тако лако  запазити због њеног спољашњег, противреченог, оазног изгледа. Он је био сам. Па ипак  не; он никада није био сам. Он је могао за себе рећи као што је један други за себе рекао,  "ипак нисам сам, јер је Отац самном" (Јов. 16, 32). Велики "отац појезије" био је  постојаном визијом цетињског пустињака или, кажимо друкчије: постојаним другом  његовим. Његош је веровао у Бога, чија је есенција светлост, плам, и чија је акција  поезија. Светлосни ентузијазам, којим је треперила сва душа његова, био је рефлекс те  његове вере у светлост божанства. Овај ентузијазам, који га је издвајао међу људима  као једно острво у мору, сједињавао га је с Богом. Тиме је Његош постајао човеком "не 

од овог света", чланом једног другог, надчовечанског друштва. И свуда и свагда Његош  се находио у овоме друштву. Његова усамљеност, дакле, била је само усамљеност у  односу к овоме свету, његова друштвеност пак односила се на свет трансцендентни. А  ова друштвеност песникова у односу према једном вишем, светлијем свету од нашега  изражавала се у његовом срцу ентузијазмом или светом симпатијом.  Ништа погрешније не би било него схватити Његошеву молитву као молбу. Његош,  који је такорећи беспрекидно живео духом својим у присуству свога Бога, који је овом  Богу толико химновао и псалмовао, и који је, с друге стране, толико трвен и гажен био  својом богом‐одређеном судбом. никад није извикнуо: "Учини Боже, нек ме ова горка  чаша мимоиђе". Не: он је држао да "на судбу викати не смије" и сносио је с  постојанством све што га је сналазило. Песник псалама свакога тренутка вапио је Богу  за помоћ против својих непријатеља; Његош је тако гвоздено био убеђен у  неизменљивост закона, које је Бог дао овом свету, да је свакако сматрао узалудним  молити се у корист измене тих закона. Његош је веровао у судбу. Никад Његошева  молитва неће бити популарна, ова стојичка, уметничка, аристократска молитва. Сви  људи долазе Богу да ишту или да му благодаре за дано, при чем и ова благодарност  није друго до искање, да се дано одржи и умножи; Његош не долази Богу зато, он  долази да му се диви, да га адорира. И Христова молитва садржи искање "хлеба  насушног" и она је молба за отклоњење "чаше" горчине. Та је молитва тако појмљива и  тако блиска срцу људском, отуда и тако популарна. Човек трпи и зато тражи ублажење  свога трпљења, свеједно, нарушили се тиме закон и ред у природи или не; човек тражи  ублажење трпљења ма се тиме сви светови распали у првобитни хаос; нека човек  колико хоће стискава уста, "нужда и недовољство" отвориће му их и преко његове воље  и пропутиће вапају к небу за милост. Но Његошев је однос к Богу и својој судби  изузетан. То је однос уметнички и херојски, уметнички к Богу а херојски ка својој судби.  Замислите човека, кога на точку муче и који, чујући изненадно какву дивну и умилну  музику, за секунду заборави своје трпљење, То је Његош у присуству свога Бога. У  присуству Бога Његош заборавља своју судбу; њега не занима у том тренутку оно што је  његово но оно што је Божје. Кад Његош пушта владику Данила да се моли, да му Бог  "проведри више Црне Горе", он га задржава, да најпре опише целу једну визију Бога у не  мање него петнаест стихова, па тек онда изрече своју жељу. Света симпатије према Богу  засењава у песнику сва друга осећања. Он се вајкао на своју судбу пред Симом  Милутиновићем, чак и пред једним Гагићем, но пред Богом никад. С људима он говори  људским, с Богом божанским језиком. Овај божански језик у Његоша јесте уметничка  адмирација; но не искључиво уметничка но и пророчка, јер Његош посматра Бога не  само као лепоту но и као правду.  На вери у правду заснива се Његошев однос према људима. Овај се однос може  изразити речју витештво. Ми поменусмо једном, фуриозно до фанатизма и ратоборно  до егзалтације, настројење нашег песника против неправде. Мисао о паду човека и о  земаљској трагедији као заслужној казни, као средству рестаурације погажене правде,  та мисао распаљивала је Његошево срце хероизмом. Његошев је живот испуњен борбом  против неправде и проповеђу правде. "Горски Вијенац" је најсјајнија проповед и  највеличанственија глорификација правде на српском језику. "Шћепан Мали",  "Слободијада", "Кула Ђуришића", "Чардак Алексића" и "Бој Руса с Турцима" писани су с  истим одушевљењем за правду и истом одвратношћу према неправди. Црногорци и  Турци у главноме су персонификација правде и неправде; има истина, неправде и међу 

Црногорцима, као што има правде и међу Турцима, но у главноме, велимо ми, за  Његоша су Црногорци и Турци ‐ правда и кривда. Или је боље правда или кривда? ‐ то је  животна етичка дисертација Његошева. Правда, о којој Његош говори, није правда  утилитаристичка, но херојска. Често је кориснија кривда од правде; то се нарочито  показало у историји Црногораца и Турака; но никад није кривда боља од правде.  Неправда људска једна је од најеминентнијих појава зла у свету. Његош без резерве и  без предомишљања проповеда противљење неправди или, што је једно и исто,  противљење злу. Никада ни за час он не би био готов да концесира супротном  гледишту, тј. теорији непротивљења злу. Њему би тешко било веровати, да таква  теорија може уопште имати у свету заштитника међу људима интелигентним и  честитим.  Па ипак постоји у свету једна етичка теорија, којом се проповеда непротивљење злу.  Ова се теорија обично ауторизира Христом и има заштитника међу веома  интелигентним и веома честитим људима. Нигде у свету није ова теорија доведена до  такве ‐ тешко је не рећи: апсурдне ‐ крајности као у Русији. Најтипичнији њен апостол у  Русији, и у свету, јесте Толстој, а најизразитији идеал ове теорије представљен је у  Толстоја у "Легенди о Ивану дураку". Ова теорија, коју није једини Толстој проповедао и  не једини руски даровити јеретици но и многи еклезиастици, до толике су мере  ослабили, разнежили, обезкарактерили дух рускога народа, да је он уистини у  последње време положио одлично испит из ове теорије, показавши, како је он у стању  да се не противи злу, или другим речима, како он није у стању да се противи злу. Црна  Гора по величини међу словенским земљама стоји на дну оне скале, на врху које стоји  Русија. У овој Црној Гори, у којој живе људи једне крви и једне вере с руским народом,  никад се нико није јавио као приврженик и заштитник теорије непротивљења злу.  Напротив, од кад постоји Црна Гора као словенска земља, вазда се у њој знало само за  теорију противљења злу. Ова теорија проповедана је по црквама с крстом и јеванђељем,  проповедана на саборима песмом и гуслама, проповедали су је стари и млади, свети и  умни, жене и људи. И ова је проповед до такве мере уздизала дух малога црногорскога  племена, да је оно било у стању да столећима даје отпора највећем злу, које је аријску  европску расу у историји задесило ‐ османској свепобедној моћи. Но, откад постоји  Црна Гора, и откад постоји Балкан и Словенство на њему, теорија противљења злу није  имала одушевљенијег представника, пророка и проповедника од владике Његоша.  Толстој и Његош то су два сасвим супротна света, нагативни и позитивни  електрицитет словенске расе, два сасвим супротна идеала: Иван дурак и Милош Обилић.  Који је идеал хришћански? Хришћанска су оба, но ни један искључиво није Христов.  Онај ко је учио: "ако те ко удари по десном твом образу, обрни му и други", не би се  свакако помирио с Његошевим идеалом. Но да ли би се тај помирио с идеалом  Толстојевим? Треба пре свега знати да замислити Христа у пасивном односу према злу  у свету значи ни више ни мање но избрисати његово име из историје света. Голготска  трагедија последица је не пасивности но активности Христове против зла, оличеног у  израиљском фарисејству. Христос се борио против зла, нападао зло, истина не оружјем ‐  зар се зло само оружјем напада и убија? ‐ но речима, и то како страсним речима!  (Читајте Мат. 23). Никад фарисеји јерусалимски не би распели Ивана дурака, док су  Христа распели. Ивана дурака никад не би распели за то што им се никада не би  противио; Христа су распели зато што им се противио. И Толстојев и Његошев идеал  хришћански су, јер су оба поникли у хришћанству и јер се оба донекле могу оправдати 

прадокументом хришћанске вере. Но ниједан од ова два етичка идеала није потпуно ни  искључиво Христов.  Кад би свеколико зло у свету имало само једну главу, ја не знам шта би Толстој чинио с  том главом. Његош би је посекао. Посекао би је, и, ако би је и на чијем олтару сагорео ‐  сагорео би је на олтару Милоша Обилића. Ко је Обилић за Његоша?  Обилић је идеал Његошев, и више него идеал човека: овај витез је за нашег песника  једна врста божанства; зато ми и говоримо о олтару Обилића. У бесмртном царству  духова "Обилић над сјенима влада". Састанку с њим у другом животу имају да се радују  само они, који су се показали витезови у овом, и од тога састанка да се стиде они, који  су се показали слаби и вероломни. Владика Данило пита ове у своме монологу:  " Су чим ћете изаћ' пред Милоша  И пред друге српске витезове?"  Обилић стоји пред свима осталим витезовима. Но он не влада само "сјенима" него и  живим људима. Оваква је опсервација Мустај ‐ кадије односно великог витеза:  "Милош баца у несвијест људе,  ал' у пјанство неко прећерано";  а сват Црногорац пева:  "Обилићу, змају огњевити,  ко те гледа, блијеште му очи"  (Г. В.)  Не мање него дванаест пута у самом "Горском Вијенцу" помиње се Обилић. После имена  Божјега ничије се име у овом делу, изузев учасника драме, не помиње чешће од имена  Обилића. Обилића Црногорци сневају ‐ и поносе се таквим сном ‐ Обилића певају,  Обилићем се куну, Обилићем живе. И извесно нико од Црногораца није више сневао  Обилића нити је ико њиме више живео него сам Његош.  Витештво Обилића је разлог, због чега се Срби њиме одушевљавају, и по стоти пут  прочитати ‐  "О, Милоше, ко ти не завиди?  Ти си жертва благородног чувства,  војинствени гениј свемогући,  Гром стравични те круне раздраба!  Величанство витешко ти душе  надмашује бесмртне подвиге  дивне Спарте и великог Рима;  сва витештва њина блистателна  твоја горда мишца помрачује.  Што Леонид оће и Сцевола,  кад Обилић стане на поприште?  Ова мишца једнијем ударом  престол сруши а тартар уздрма.  Паде Милош, чудо витезовах, 

жертвом на трон бича свијетскога".  (Г. В.)  Само Србин може појмити ове речи, јер само Србин поима и душом и срцем Косово, с  којим је опет нераздвојно везано и које освећује име Обилића. Леонида је са триста  Шпартанаца пао пред силом Ксерксовом. Леонида је био краљ, и то се од њега  очекивало. Грци су овога јунака обесмртили. И цео по‐грчки свет диви се Леониди. Но  чему имају Срби да му се диве? Ево загонетке! Чему има да се диви народ, који је само  пре сто година имао десетинама термопилских јунака? И већих, несравњено већих!  Синђелић је показао веће јунаштво од Леониде, јер је показао исто јунаштво, које нико  од њега није очекивао. Или, Леонида се борио с извежбанијом војском и бољим  оружјем, него што је то обоје било у Персијанаца. ‐ Зар није јунаштво Голог Зеке и  његових другова, који су се цепаницама борили против сасвим друкчије наоружаних  Турака, веће? Шта имају да се диве Леониди и Сцеволи потомци Вељка и Недића и  Авакума? Оваква питања зачудиће странца, који не зна српску историју, и понеког  Србина, који мисли да је зна. Једноме странцу и понеком оваквом Србину изгледаће  мишљење Његошево о Обилићу преувеличано, мада је оно буквално истинито.  Проверимо за час ово мишљење на историји.  Агарјанска сила, "бич свијетски", сјурила се неуздржано као мутна бујица преко  прегажене Византије у српске земље. У овима је тада под слабом руком једнога свеца  владала надувена властелинска олигархија, која је имала више претензија него дара и  моћи, и више пепељаве мудрости за унутрашњу интригашку игру него политичке  даљновидости и националног смисла. Обилић, витез без мане, стајао је верно уз светог  Лазара, што значи: стајао је верно уз политику националну. Интригантска властела  нису га љубила, и то му служи за похвалу. На косовској вечери, која представља управо  трагичнији чин српске драме од сутрашњег боја, један од властеле, чије је име међу  Србима познатије од Јудиног, Вук, покушао је да окаља великог витеза пред царем и  сабором, подмећући му издајничке намере. "Благородно чувство" Обилића било је тиме  смртно рањено. У наше време, после пола хиљаде година од те жалосне вечере, ствар би  се разрачунала двобојем у ком хоћете културном народу. Но витештво Обилића  превазилазило је далеко ово културно витештво. Опрати своју част за њега није  значило распорити Вука на двобоју,но учинити нешто, што Вук није био у стању ни  помислити, камоли учинити. ‐ Дишући огњем разјареног бога, Обилић се пробије  сутрадан у средину турског табора кроз "дивјачне тмуше азијатске", "гутајућ' их  ватреним очима", као што је прошле вечере гутао злобну властелу, хитру да умањи  онога, до кога се није могла узвисити. Сцевола је промашио Порсену. Обилић је пошао ‐  по смишљеном плану последње његове, верујмо, бесане ноћи ‐ да распори Мурата  намесника пророкова и господара без мало целе негдашње империје Александра  Великог. И није га промашио. Распоривши калифа, велики витез, наравно без наде, да  ће се моћи вратити и још једном за живота погледати мрског клеветника својим  "ватреним очима", створио је гробље око себе од Турака, који су му стајали на путу, док  се најзад и сам није на то гробље спустио. И сад, свачија је реч слаба, осим Његошеве, да  опише палог витеза, опруженог усред безбројних жртава, које је он сам себи припремио  пред растанак с овим животом ‐  "Гордо лежи велики војвода  под кључевма крви благородне, 

ка малопр'јед што гордо иђаше  страшном мишљу, прсих надутијех,  кроз дивјачне тмуше азијатске  гутајућ их ватреним очима  ка малопр'јед што гордо иђаше  к светом гробу бесмршног живоша,  презирући људско ништавило  и плетење безумне скупштине". ‐  Обезвитежена српска војска није могла одолети обезглављеној турској. Агарјанска  бујица развалила је све бране и разлила се до пољске уставе. Од српског царства осташе  развалине, ‐  "Српској капи свуд име погибе  постадоше лафи ратарима".  Племенита нација обукла се у "гуњ и опанак" и посута стидом и угњетена варварством  почела је да преживљује своје вавилонско робовање, проклињући исто толико своје  безумне претке колико и своје угњетаче. Једина звезда, која је сијала у тами  многовековног страдања потомака због греха предака, била је "света Милошева  правда". Ова звезда бдила је над порабоћеним народом, одржавајући и крепећи у њему  веру у себе и у крајњу победу правде.  Његошева душа, која је жеднела за најузвишенијим хероизмом, нашла је свој идеал у  Обилићу. Хероји су за њу и Душан и Новак, и Мандушић и Мићуновић, и Кастриотић и  Карађорђе, но Обилић је "чудо витезовах", он се уздиже над свима, он, као Ахилес, "над  сјенима влада". Ради расветљења песникове мисли о хероизму морамо се од поменутих  витезова задржати још бар и на Мићуновићу и Карађорђу.  Мићуновић највише личи на Обилића. Отворен и простодушан, готов на наивну шалу (с  поп Мићом) и осетљив према туђем болу (поводом Батрићеве смрти), не предајући се  никад смућености и безграничној тузи као његов поглавар (владика Данило), не  мучећи себе вртлогом дубоке спекулације као игуман Стеван, Мићуновић гледа пред  собом широк пут, с кога га никаква сила на свету није у стању скренути. Тај пут јесте  пут правде, на који неправда не сме ни сенком својом ступити, на који ништа не сме  ступити, што је нечисто, несвето, неблагородно, слабодушно и тиранско. Мићуновић је  човек дела, он "зебе од много мишљења"; све његове мисли упућене су на једну страну:  како ће се што моћније заштитити правда и казнити неправда. Мићуновић је изабрано  оруђе песниково у погледу витештва као што је слепи Игуман његово избрано оруђе у  погледу философске мисли: Кроз Мићуновића изражава Његош своје погледе на  витештво и на витеза. Пословичне су већ постале на пр. ове изреке:  "људи трпе, а жене наричу".  У добру је лако добар бити;  на муци се познају јунаци!"  "Ђе издајник бољи од витеза?"   Па најпопуларнија од свију:  "Без муке се пјесна не испоја, 

без муке се сабља не сакова!  јунаштво је цар зла свакојега  а и пиће најслађе душевно".  Па лепша од најлепших ‐ којом се повлачи разлика између турског појма о јунаштву и  појма Мићуновића ‐  "Он је хајдук робља свезанога,  Ја сам хајдук те гоним хајдуке".  Наведимо још једну;  (Мићуновић ‐ Хамзи капетану)  "Бич сам Божји ја сплетен за тебе,  да се стављаш што си урадио!"  Карађорђе! Нема више од једног срећног човечијег века како се ово име уплело у драму  српске историје, и већ је постало тако велико као име каквог митског јунака, до чијег се  времена мора корачати повише корака од сто година. Музика самог овог имена као да  је нарочитом судбином састављена, како би уливала страх кривима и храброст  правима. Пред овим именом мрзну се криви а опијају витештвом прави ‐  "Фараона источнога пред Ђорђем се мрзну силе;  Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле."  Карађорђе је један од оних, који су као и Мићуновић, Богом сплетени бич тиранства.  "Карађорђе, бич тирјанах!" Они долазе на земљу као суд Божји, да разлуче пшеницу од  кукоља. Они често долазе, да промене вредности, да ток историје окрену, да наличје  ствари, које је близу да се уплесниви од таме и влаге, обрну сунцу. Косово је заклонило  Српству сунце; око је учинило "лафе ратарима"; Карађорђе је дошао и окренуо карту, и  "Лафска срца" поново су разбуђена, ратари су поново постали лафовима.  " Ево тајна бесмртника! даде Србу сталне груди  од витештва одвикнута у њим лафска срца буди!"  (Не сталне у смислу постојане груди, него сталне, од руског израза ‐ челични, дакле:  челичне груди).  "Херој тополски" својом појавом у једном малом народу чини један изузетак од општега  (по Његошу, како многима изгледа) правила, да се само "у великим народима генију  гњездо вије." Б. Петронијевић наводи још један изузетак, Његоша самог, и тиме још  више слаби оно опште правило о "лафу из грмена великога" (Философија у "Горском  Вијенцу", стр. 4). Два, то је тако мален број, но ипак тако велики, кад се од ових два  један зове Карађорђе а други Његош, да је одиста наш песник ову своју теорију  прилично неаргументисану оставио. Но погледајте, како се прелива мисао песникова:  погледајте како се на крају ове величанствене похвале "Оцу Србије" његов песимисам  разведрава. Мали по обиму "грмен" српскога народа јесте један од оних "великих  грмена", из кога лавови излазе; Српкиња, која је знала родити веће јунаке од Леониде и  Сцеволе, родила је и хероја тополскога, равног Пожарском. Ако се не може рећи за стари  грчки, без сумње се може рећи за римски и руски народ, да они представљају већи  грмен од грмена српског; па ипак из овога мањега грмена изишли су "лафови" равни  или и већи од оних, који су изишли из оних великих грмена. Стога, на супрот усвојеном 

коментару Његошеве теорије о хероју, ја налазим, да је јасно као дан, да Његош под  "грменом великим" није замишљао народ велики квантитативно него квалитативно.  (Г. Решетар, који је читао автограф "Горског Вијенца" вели да су "тамо врло многи  стихови по неколико пута исправљани и измењивани", наравно, руком Његошевом. Те  многе коректуре Његошеве могле су допринети, да је понека реч у овтографу и  погрешно прочитана. Да није тај случај био са речицом "ал" у реченици: "ал" витезу  тополскоме, etc? Да не стоји место ал' ‐ и? Ако би овај случај био, онда тврђење о  "витезу тополскоме" не би стајало као антитеза према општој, претходној поставци,  него, напротив, као пример, као доказ исте. Тад би Његошева теорија о генију имала  сасвим супротно значење ономе, које јој се придаје, и с којим се Б. Петронијевић, с  правом, не може да сагласи. Стоји ли у автографу ал' или и? Наравно, треба загледати (и  то добро загледати) автограф, па моћи дати одговор на ово питање. Но изван автографа  два веома важна разлога говоре у прилог и а против ал' Један је разлог у очигледној  контрадикцији, у коју Његош пада у самој овој посвети Карађорђу, употребљујући у  наведеној реченици реченицу ал'. Други је разлог у очигледној контрадикцији, у којој  стоји теорија о квантитативно "великом грмену" са Његошевом вером у српски народ  као "народ јединствени." ‐ У прилог квалитативно великог грмена говоре сва дела  Његошева, док у прилог квантитативно великог грмена ништа до речице ал').Свима  својим делима, којима се слика борба Црногораца с Турцима, Његош је несумњиво  утврдио, да "грмен велики" не представљају Турци но Црногорци, тј. не представља  величина бројна но величина лична, квалитативна.  Херојству Карађорђеву недостаје ништа; и крај његова живота је херојски. Хероји, по  Његошу, свршују трагично ‐  "Да, витеза сустопице трагически конац прати."  Трагично су завршили и Обилић и Скендер‐бег. О овоме последњем песник вели:  "Скендер‐бег је срца Обилића,  ,ал' умрије тужним изгнаником."  "Тагически конац" имао је и живот грчко‐римских хероја. Живот хероја је без изузетка  трагедија. Херој долази у свет као заточник правде; живот његов од почетка није његов;  херој је жртва, увек, без изузетка, жртва. Он не долази у свет на благовање но на муке:  он је "мученик овога свијета". Мука, то је огањ, на коме се он кали. Хероју не трују живот  горчином само нехеројски, мали људи око њега, за које он ради, него често и само небо.  И с неба, тог јединог уточишта гоњеног хероја, често се одговара иронијом ‐  "Јунаку се чешће путах хоће?  ведро небо насмијат грохотом."  И небо и земља, дакле, изгледа понекад, да су у завери против хероја. Он је усамљен, но  он стоји на своме месту до краја. Неправда над њим тријумфује, но он остаје савезник  правде до гроба. Учини ли му се понекад, цео свет ‐ "ад и сви људи ‐ "паклени духови",  он верује ипак, да светлост и правда постоје негде у свету, ма и скривени од њега; он их  погледа свакога часа, да се појаве на својим тријумфалним огњеним колима. Витез  верује до краја и конца, да је светлост боља од таме и правда од кривде. Он верује, и у  смислу те своје вере он вазда "и збори и твори , и вазда твори како збори.  Но и поред трагичности, која је нераздвојно спојена с херојем, ипак бити херој значи  бити предмет зависти. То је тако јасна контрадикција, као што је јасно, да она постоји у 

свету упркос томе што је контрадикција. Људи су у завери против хероја, они га гоне,  желе му болан и горак живот и труде се, да му од своје стране овај обезбеде. Но то не  смета људима, да сви хероја траже, погледају, да му се сви диве, да сви себе њиме  потајно коре, да му завиде.  Сви увиђају, да је његов пут ‐ пут правде, но мало се ко усуђује, да пође за њим на томе  путу. Херој је "цар зла свакојега", и то је на првом месту оно, што изазива завист код  људи. Други људи трпе од зла, робују злу, пригибају се под јармом зла; херој, напротив,  царује злом, влада над њим, чини га својим робом, савија га под свој јарам. Други људи  служе увек двама господарима, и то је оно, што их растрже и чини дубоко несрећним.  Херој увек служи само једном господару. Правда је његов господар, његов једини  суверен. Његов је положај увек чист, он увек зна куда иде; док други људи целог свог  живота табају по раскршћу, вазда у недоумици, којим путем да ударе, коме господару  да послуже. Пред херојем нема раскршћа и нема двоумице; он иде једним путем и осећа  да је сваки други пут за њ немогућ. Но, рећи ћете, на том путу чекају га милион демона?  Свеједно; два милиона демона чувају свако раскршће. Чека га сигурна смрт? Свеједно;  он до смрти бар живи, а на раскршћу нити се живи нити се мре, но вегетира се. Чека га  крст? Да; а зар је разкрстје нешто друго до доживотни крст?  Херој је предмет зависти још и зато, што он вечито живи:  "Благо томе ко довијек живи,  Имао се рашта и родити"  (Г.В.)  Херој живи двојаком вечитошћу: земаљском и небесном. Његово име "на земљи царује"  као што му душа "на небу царује". Његов живот је с тога, премда "тежак венац", ипак  "воће слатко", јер  "воскресења не бива без смрти".  И тако је херој супериоран другим људима као и песник. Херој у ствари и није друго до  песник на делу, као што песник није друго до херој у одушевљеној мисли. Песник је  законодавац, херој ‐ извршитељ закона. Песник је строг као ред у васиони, херој је  осветљив као закон. Шта је задатак хероја, рекао је Његош, указујући на задатак Христа:  херој долази у свет "наоружан оружјем правде", да "попире злобу и тирјанство". Он  долази, дакле, у име правде, долази као осветник погажене правде. Он долази "да  тирјанству стане ногом за врат" и да га доведе "к познанију права"; долази, стаје пред  нарушитеља правде, неумитан као анђео смрти, и овако му се представља:  " Бич сам_ Божји ја сплетен за тебе,  да се стављаш што си урадио!"  Освета! Да, освета правде. Херој се не свети, но он свети. Станете ли њему на ногу, он ће  вам и опростити но додирните ли правду прашљивом ногом, тада не иштите у њега  милости. Он се не свети, он само свети правду. Обилић би се довољно осветио, да је  убио Вука, но њему је било до освете правде, и он је осветио правду на тај начин, што је  убио једног другог, силнијег носиоца неправде од Вука. Убивши Мурата, Обилић је  несравњено јаче осветио правду, него да је убио Вука. (У самој ствари он је баш тиме  горе убио Вука него да га је на царевој вечери посекао: он га је тиме тако ужасно убио, 

да Вук и данас живи убијен). ‐ Карађорђе свети народ, Иван Црнојевић свети брата.  Освета правде је за Његоша дело свето, божанско:  "Иван чашом наздрави освете,  светим пићем богом закршћеним".  (Г. В.)  Да је освета света и "богом закршћена", то је најозбиљнија мисао Његошева. Сетимо се  његове основне мисли: живот човека на земљи јесте један акт освете. Погажену  човеком правду Бог је осветио осудивши човека на једну горку и мизерну егзистенцију.  Бог се тиме није показао осветољубив, но осветник правде по вечном васионском  закону, по нужности. Отуда херој светећи правду, врши дело Божје, или другим речима,  Бог кроз хероја врши своје дело. Херој свети правду и на себи и на другима. Херој се пре  свега рађа, да освети нарушену (у преегзистенцији) правду на себи, зато је он "мученик  овога свијета", потом, да је освети на другима, зато његово мучеништво неизбежно  "трагически конац прати".  Његош је на жалост, глорификатор освете и проповедник противљења злу. Иван дурак  чини по вољи ђаволима, пушта туђу војску без противљења да му царство прегази и  изврши сва могућа злочинства. На тај начин се зло побеђује, хоће тиме Толстој да каже;  не треба се противити злу, треба га пустити нека победи, нека тријумфује, оно ће само  себе својим тријумфом уништити. "Удри врага, не остав' му трага, али губи обадва  свијета" ‐ то је девиза племена црногорског, које стоји по квантитету на дну, а по  храбрости на врху словенске скале, девиза, која се не мало разликује од формуле  непротивљења злу. Владика Његош не само да се није противио вековној девизи свога  народа, него ју је он баш дигао у ред божанских истина. "Удри врага" значило је у  његовим устима: "удри неправду". Неправда је непријатељ и Бога и људи. Овај се  непријатељ не сме штедети. Хероизам својих саплеменика гледао је владика "у њиховој  освети Турцима", (Ровински, 205), а ми смо рекли, да су Турци ‐ кривда.  Његош је сам херојска природа, као и његов народ, као и његови херојски идеали. Но он  није само извршитељ, он је и законодавац, тј. он је песник ‐ херој. Он се бори против  неправде, но он и зна, да је та борба сагласна с вољом Божјом, да она лежи дубоко у  основу земаљске трагедије и датира још од пре почетка те трагедије. Човек је дигао мач  против Бога, зато сад гине од мача. Владика жели, да би куршум разнео срце Омер‐ паши, и притом гледа к небу, тражећи зато сагласије Божје (Љ. Ненадовић: Писма из  Италије). Кад му је Вук Караџић тражио благослов за издање Новога завета, он одрекне,  говорећи да је он зато ненадлежан, а надлежан једино да благослови "набавку оружја" и  "поход у рат"(Медаковић, 128). У једноме боју с Турцима ђуле убија човека, који је  пришао владици, да целива руку; сви остају унезверени и смућени, једини владика  остаје "хладан и спокојан" (Ровински, 192). Пред конаком владичиним на Цетињу  стајале су одсечене турске главе и "сушиле се" (како се то говорило). Поглед на те главе  владику није обеспокојавао; он је гледао те људске главе хладнокрвно, гледао је, како  се старе, осушене између њих распадају и откотрљавају, и како се доносе свеже, крваве  и нижу на упражњеним местима, док су тела, на којима су те главе до скора мислиле,  страховале и бринуле за свој живот и за оне, који су њихов повратак из боја дома  нестрпљиво очекивали, черечили орлови и сисали инсекти. Поред таквог костурног  накита смрти шетао се јутром и вечером горостасни владика, бледи и замишљени  витез, одговарајући у својим мислима Богу на иронична питања, која су му искежене 

људске лобање постављале. И био је притом хладан и спокојан! Молбу једног Енглеза,  који је посетио Цетиње, да уклони тај ужасан накит испред очију, владика је одбио.  (Ровински, 128 ‐ 129).  То је монструм, а не човек! ‐ узвикнућете. Заиста, ништа друго до монструм, кад ми  ништа више не би о њему знали до то. Но гле, тај монструм није могао да гледа  мермерну групу "Лоакон", пред којом су се образовани људи са свих страна света  купили и остајали по читаве часове; и гле, он није могао допустити, да се у отровну  "Псећу Пећину" код Неапоља баци псето ради експеримента, ‐ једно задовољство, које  ниједан енглески турист није себи ускраћивао; ‐ и гле, колико је нежности показао тај  монструм у своме великоме спеву према слабим и незаштићеним животињама, према  јаребицама ("утекле су вама да утеку, а нијесу, да их покољете") и кукавицама ("не ваља  се бити кукавица"); и гле, он продаје свој орден с прсију, добивен од моћног ћесара, да  би могао платити купљено жито за свој народ; и гле, гле најзад, тај монструозни човек  "давао је често своју последњу кошуљу сиромаху" (Ровински, 193). И још, сви странци  који су имали прилику, да познаду владику, на Цетињу или у иностранству, описују га  као човека необичног благородства, питомости и добродушности. У свакоме друштву,  где се појављивао, Његош је очаравао присутне својом духовитошћу, својом сјајном  речитошћу и широким хуманим погледима. Но, наравно, нико од тих очараних  странаца, као и нико у Црној Гори, није могао да продре у дубину усамљене душе  песникове. Нико није могао ни слутити, да се у дубини душе благородног витеза скрива  таква страшна теорија о освети правде, о непоштедној истрази неправде. Сви су пре  могли судити по његовом љубазном опхођењу с људима у приватном животу, да је он  проповедник опраштања и непротивљења злу, него ли проповедник неумитне правде;  сви су могли судити, да је он пре поклоник цара Ивана дурака него војводе Обилића.  Људи су остајали поражени његовом красном и племенитом спољашношћу и његовом  оштроумношћу; но иза ове завесе њима је остајала недоступна песникова душевна  "светиња над светињама"; не зато, што се Његош друкчији показивао, него што је у  ствари био; апсолутно не, он је у истини био хуман и племенит и високо образован  човек (будући упознат са свом знатнијом савременом литературом); но зато, што је  његова вера о Богу, о свету и човеку, била такве врсте, да се до ње није могао лако сваки  успети.  Како је могао владика Његош да гледа целог живота мртве људске главе на неколико  корака од свог дома, а није могао да гледа једну камену групу; или, како је могао да  гледа све ужасе рата, а није могао да види угушење пса у угљеној киселини? На ово  питање може се одговорити опет с погледом на Његошеву веру о овоме земаљском  свету, и његовом назначењу. Турци су непријатељи и тирани правде, као такви су  следствено зло, а зло треба уништавати до истраге. У осушеним нанизаним главама  отуда Његош није гледао главе људи, но само главе непријатеља правде. Те нанизане  главе служиле су као трофеј освећене правде. Међутим мермерна група "Лаокон", једно,  по општем мишљењу, велико уметничко дело, изражава једну Његошу савршено  одвратну, бруталну идеју, недостојну овековечења. Свештеник тројански Лаокон, као  добар родољуб, труди се свом снагом, да спасе своју нападнуту домовину од лукавих  Грка, и зато га богови кажњавају тиме, што излази страшна змија из мора и обмотава се  око несрећног оца ‐ родољуба и његова два сина. Какви су то полтронски богови? И  какво је то чудовиште од човека, који није жалио свој велики дар, да такав вапијући акт  божанске неправде овековечи? Замислите Његоша, за кога је Бог апсолутна правда, 

пред "Лаоконом", демантом његове вере, и ви ћете разумети његову одвратност према  овом класичном делу. ‐ Исто тако, увесељавати се гледањем, како се невина животиња  трује, одвратно је витешкој души, која се може радовати једино заслуженој казни, а не  неронској казни из увесељења.  У хероизму Његошевом нема дакле, ничега противречнога. Прави хероизам, према  схватању нашег песника, обухвата освету у односу према тиранима правде, благородну  питомост и симпатију у односу према благородним и праведним и великодушност у  односу према слабим и незаштићеним. Осветник у смислу Његошевом није ниуком  случају дивљак. Осветник врши једну божанску функцију, док   "дивљу памет а ћуд отровану  дивљи вепар има, а не човјек"  (Г. В.)  Осветник правде може да буде само благородан витез, као што су Обилић или  Мићуновић. Витештво не значи отуда нарав дивљег вепра но нарав благородну;  витештво не значи тријумф над нејаким, него тријумф над неправедним; витештво не  значи шенлук крај везанога робља, не значи паликућство и пљачку, витештво значи  неустрашиву одбрану правде; витештво не значи ни зејтињави, лисичји, жбирски и  шпијунски морал венецијански, витештво значи отворен карактер и слободу.  Његош, глорификатор освете, укинуо је, или угушио је обичај племенске освете у Црној  Гори. Дакле, још једна противречност? Савршено, не. Племенска освета у Црној Гори  имала је ону моралну вредност, коју има двобој. Чувати и бранити своју част, то је за  владику‐песника најсветија ствар ("управ човјек онда и погине, част, поштење када му  се узме" ‐ Ш. М.), наравно с претпоставком, да се част разуме као право правде, ако би се  тако могло рећи, а не као право празног и беспредметног самољубља. У Црној Гори  светило се једно племе другоме због увреде, због обешчашћења. Бешчасник и  увредитељ морао је крвљу својом опрати дело своје. Око за око, или, често, глава за око!  За Његоша то није било витештво, јер да је то витештво, он га заиста не би укинуо.  "Обилић је идеал, угледајмо се на њ ‐ хоће он да каже својим Црногорцима ‐ Обилић се  не свети своме клеветнику, као што се ви један другоме светите, но он се показује и  благородном уздржљивошћу и величином дела већи и часнији од њега. Овим се он  свети Вуку. Светите се и ви тако један другом. Гле, ми Црногорци у сличном смо  положају, у ком је био Обилић. Турски логор нам је пред кућом. Је ли те брат твој  увредио, не свети му се, али му и не опрости; поступи као и Обилић, застиди свога  противника, не одмаздом, него једним делом истинског, Обилићевог витештва; тим  ћеш га довести у положај постиђеног Јуде или Вука, принудићеш га, да он сам себе  казни, покајањем и грижом савести". Ово нису Његошеве речи, но ово је без сумње  његова мисао, његова виша мотивација укинућа крвне освете међу племенима. Дакле,  глорификатор свете освете није ипак дошао у противречност са собом укинућем  племенске освете. Све полусвете или несвете освете морају се жртвовати светој освети.  У светој освети, које су Срби носиоци у односу према Турцима, лежи и мотив жарком  патриотизму песниковом.  Његош је свим својим бићем љубио своју малу домовину. Он ју је љубио не зато што је  она била мала ‐ у томе је он гледао њен недостатак, на који се често жалио, и који он  није могао љубити ‐ но зато, што је била велика. Црна Гора, мала по пространству, део  дела једне државе, била је у очима њеног надахнутог господара велика својом 

историјском улогом. Ова њена историјска улога почиње Косовом, до Косова она за  владику нема историје; Косово је почетак њене историје, јер је почетак њеног хероизма.  Историјска улога Црне Горе, дакле, јесте у хероизму тј. у њеној борби против неправде,  у освети правде у светој освети. Стојећи на страни правде, Црна Гора стоји на страни  Бога против Сатане, Ормузда против Аримана, закона и реда против безакоња и нереда.  Тако се историјска улога Црне Горе ставља на једну огромну, васионску основу. Том  широком концепцијом улоге свога народа Његош је довео, природом изоловану,  заборављену и напуштену од целог света, Црну Гору не само у тесну везу са општом  човечанском историјом него и у тесну везу са васионским животом, са васионском  драмом. Црна Гора значи нешто у овој васионској драми, и то значи нешто велико.  Тамнобронзане људске фигуре, које се мало разликују од тамно‐бронзаног лица Црне  Горе, изабрао је Бог за осветнике своје правде. Да су Црногорци народ изабрани, то је  вера Његошева, не мање силна и не мање одушевљена од вере пророка Исаије у  богоизабраност израиљског народа. Постоје, наравно, већи, богатији и културнији  народи, и они, сваки од своје стране, прилажу извесне жртве на олтар правде. Но сваки  од њих прилаже од свог сувишка, ‐ Црногорци пак прилажу на тај олтар све што имају,  као јеванђелска удовица. Њихов прилог који остаје незапажен од великих и силних  овога света, не остаје незапажен од онога, који "књигу држи миробитну", у којој и судба  Црне Горе има свој нарочити лист.  Наш песник је патриот, чији патриотизам није ништа у основи различан од свете  симпатије, која његову душу религује с Богом, као оцем поезије, нити од хероизма, који  његову душу религује с Богом као апсолутном правдом. Јер, историја Црне Горе  неисцрпна је ризница поезије. Црногорци су "покољење за пјесну створено", и то за  песму, којом се пева најузвишенији, по Његошу, предмет опевања на земљи, освете  правде. Поезија је нераздвојна од хероизма; Црна Гора је отуда за поету‐хероја један  уникум, у коме он налази свој двоструки, поетски идеал. Његошев патриотизам, дакле,  јесте само Његошева љубав према његовом основном божанском идеалу, кад он овај  идеал посматра с гледишта историје родне му земље, или другим речима, његов  патриотизам јесте једна светлост, којом његова религија обасјава и загрева његово срце  у односу према родној му земљи. Да ли је патриотизам "инстинкт ал' духовни вођа?"  Могло би се рећи: код Његоша је његов патриотизам духовни вођа, који је постао  инстинктом, но духовни вођа, који зависи од једног врховног духовног вође, од вере  Његошеве, инстинкт, који носи религиозни колорит.  И словенофилство Његошево носи исти религиозни колорит као и његов патриотизам.  Његош љуби "славне Славјане" ‐ тако их он назива у једном писму бану Јелачићу ‐ зато,  што они трпе од неправде, и зато, што су све њихове тежње управљене против тирана  правде. "Већ и земља од ове мрске неправде стење" (тј. неправде, под којом робују  Словени), ‐ пише владика Јелачићу, и продужује: "Ја сам, истина је, с овом шаком народа,  под анатемом тиранства и шпионства, слободан, али шта ми је боље, када гледам около  себе милионе моје браће ђе стењу у туђе ланце?" (М. Решетар). Русима је песник  нарочито био одушевљен као моћним победницима азијатске неправде и као  протекторима слабе и угњетене правде у лицу осталога Словенства.  Све, све, на крају крајева код нашег песника има исти извор и увир. Тај исти извор и  увир јесте његова религија.  * * * 

И тако религија Његошева није стари порушени замак, који се само од времена на  време кити, нити једно пухорно огњиште, које се само недељом засветлуца. Религија  Његошева изражава цео један живот, живот песника и хероја; она представља  неугасиви огањ, коме је један велики ум светлост и једно велико срце топлота.  Замислите овај огањ под пухором од понедеоника до суботе значи замислити Његоша у  неегзистенцији шест дана, и у егзистенцији само седмог дана. Његош је посведневни  празник, јер његово посведневно настројење духа и срца јесте празничко, религиозно. У  томе се он разликује од велике већине других људи. Велика већина других људи мора  да остави своје свакодневно занимање, да би један моменат могла бити религиозна.  Његош је стално религиозан насупрот великој већини, само моментално религиозној.  Његош живи постојано у својим усамљеничким, интуитивним визијама, у чијем  нимбусу свака ствар и свака стварчица у свету добива необично велике размере и једну  особито јасну и одређену боју. Као што се круг, направљен падом зрна песка у воду,  нагло шири на воденој површини, тако се и мисаони круг свега без разлике, великог  или малог, на чему се само пажња Његошева заустави, нагло шири, и све дотле шири,  док не додирне крајње обале његове мисли; од овог непреходног мисаоног хоризонта  та кружна вибрација преломљена одбија се, пролази кроз срце песниково и на тај начин  улази у област религије његове. Тако, "мали мрав", кога Његош једва запази на усијаном  ловћенском камену, дејствује на њ исто онако као и "горди лав", као и цела планета  наша, јер мисао о мраву, као и мисао о лаву, као и мисао о нашој планети или нашем  планетарном систему, кружи у његовој памети у све већим и већим круговима, док  најзад не достигне границе сваке мисли, тј. док се не одбије од његове свеапсорбујуће  мисли о Богу, као праизвору лепоте. Са ове границе посматран, мрав је једно моћно и  чудно дело једног великог скулптора, једног великог сликара, једног великог песника,  једно дело симетрично као природа, једно живо, светлосно, бојано ткиво као природа.  При овом посматрању, преимућствено интелектуалном или имагинативном, песник је  испуњен уметничком адорацијом, молитвом првосвештеника лепоте.  Но овај "мали мрав" има и своју судбу, тј. има свој одређен круг радости и трпљења, свој  почетак и свој крај, међу којима је једва видна дистанција, има своје претке, своје  потомке, своју историју, своју трагедију. И лав има све ово, што и мрав. Но он има и  нешто више: он има и шапу, која у једном тренутку може да учини крај историји целе  једне мравље државе. То је други круг мисли Његошевих, круг мисли срца, ‐ ми бисмо  рекли, ‐ које се све завршавају великом мишљу о злу у свету, које од адорације лепе  природе воде песника презирању карниворске, неправедне природе. И мрав сједињује у  себи обе те природе као и лав, јер и мрав је лав за светове мање и слабије од себе. Човек  је и једно и друго, и мрав и лав, у односу према јачима или према слабијима од себе. При  оваквим мислима душа нашега песника се испуњава саучешћем према општем  светском болу и хероизмом.  По истим двојним круговима крећу се и све друге мисли и сви други осећаји Његошеви,  као и мисао о мраву или лаву и осећај, који њихова судба на песникову душу производи.  Центри оба ова круга, пак, најзад падају уједно ‐ у недоступну светлост "општега оца  појезије". 

                        ЛИНКОВИ ЗА ДРУГА ИЗАБРАНА ДЕЛА ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА    БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/BesedePodGorom/Nikolaj0102.htm РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/ReciOSvecoveku/Nikolaj0201.htm ИНДИЈСКА ПИСМА  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/IndijskaPisma/Nikolaj0202.htm СРЕДЊИ СИСТЕМ  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/SrednjiSistem/Nikolaj0204.htm ШЕКСПИР – СВЕЧОВЕК  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/SekspirSvecovek/Nikolaj0206.htm ОМИЛИЈЕ I  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/Omilije1/Nikolaj0401.htm   ОМИЛИЈЕ II  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/Omilije2/Nikolaj0501.htm НОМОЛОГИЈА  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/Nomologija/Nikolaj0301.htm СИМВОЛИ И СИГНАЛИ  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/SimvoliISignali/Nikolaj0302.htm РАТ И БИБЛИЈА  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/RatIBiblija/Nikolaj0303.htm ВАСИОНИК  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/Vasionik/Nikolaj0305.htm

РЕХАБИЛИТАЦИЈА ТЕЛА  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/RehabilitacijaTela/Nikolaj0306.htm У ХАРМОНИЈИ С БЕСКРАЈНИМ  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/UHarmonijiSaBeskrajnim/Nikolaj0307.htm НОВЕ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/NoveBesedePodGorom/Nikolaj0601.htm ИЗНАД ГРЕХА И СМРТИ  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/IznadGrehaISmrti/Nikolaj0602.htm КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР  ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/KrozTamnickiProzor/Nikolaj0702.htm    ВЕРА ОБРАЗОВАНИХ ЉУДИ   ТУМАЧЕЊЕ СИМВОЛА ВЕРЕ  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/VeraObrazovanihLjudi/VeraObrazovanihLjudi.htm ПРВИ ЗАКОН БОЖИЈИ  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/PrviZakonBoziji/PrviZakonBoziji.htm МИСИОНАРСКА ПИСМА  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/MisionarskaPisma/Nikolaj0801.htm ТЕОДУЛ  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/Teodul/Nikolaj0701.htm КАСИЈАНА  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/Kasijana/Nikolaj0904.htm ЗЕМЉА НЕДОЂИЈА  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/ZemljaNedodjija/Nikolaj0905.htm ПЕСМЕ МОЛИТВЕНЕ  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/PesmeMolitvene/Nikolaj1002.htm ЖЕТВЕ ГОСПОДЊЕ  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/ZetveGospodnje/Nikolaj1004.htm ЈЕДИНИ ЧОВЕКОЉУБАЦ  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/JediniCovekoljubac/Nikolaj1005.htm ДУХОВНА ЛИРА  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Lira/naslovna.htm ОХРИДСКИ ПРОЛОГ  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/prolog/index.php ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Zitija/SvSava/svsava.htm 

ДУХОВНЕ ПОУКЕ  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/Duhovnepouke/sadrzaj.htm   Посебно упућујемо на СЛОВЕСНИК  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/SvetiNikolajZickiSlovesnik.pdf  фототипско издање Народне и Универзитетске библиотеке у Приштини из 1997,  књиге, односно свеске писане и украшене руком владике Николаја, како се  претпоставља тридесетих година  прошлог века у манастиру  Враћевшници.  Електронско издање у pdf формату  има 69,3 MB: 

..................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................................... 

ЖИВОТ  И  ДЕЛО  СВЕТОГ  НИКОЛАЈА  (ВЕЛИМИРОВИЋА)  ЖИЧКОГ  Ово електронско издање направљено је методом copy/paste од текстова Светог Николаја  Велимировића и радова који су о њему објављени у електронском облику на сајтовима  www.svetosavlje.org , www.rastko.rs , www.vidovdan.org и другима, те униформно графички  обрађено колико је то било могуће. Избор из богатог опуса Св. Николаја није намењен у  комерцијалне или друге користољубиве сврхе и шаљем га пријатељима као један од пу‐ токаза у овом за српски народ преломном и у његовој историји јединственом тренутку.  Март 2013, Ранко Раделић