Zima Sveta
December 30, 2016 | Author: Slobodan Milenkovic | Category: N/A
Short Description
Download Zima Sveta...
Description
Ken Folet
ZIMA SVETA Drugi deo trilogije Stoleće Naslov originala Ken Folett Winter of the World Book Two of the Century Trilogy 2012 S engleskog preveo Vladimir D. Janković
U znak sećanja na roditelje mojih roditelja, Toma i Mini Folet, Artura i Besi Evans
Spisak likova Amerikanc i Porodica Djuar Senator Gas Djuar Roza Djuar, njegova žena Vudi Djuar, njihov stariji sin Čak Djuar, njihov mlađi sin Ursula Djuar, Gasova majka Porodica Peškov Lav Peškov Olga Peškov, njegova žena Dejzi Peškov, njihova kćerka Marga, Lavova ljubavnica Greg Peškov, sin Lavov i Margin Gledis Andželus, filmska zvezda, takođe Lavova ljubavnica Porodica Rouzrok Dejv Rouzrok Džoana Rouzrok, njegova kćerka Uglednici iz Bafala Dot Renšo Čarli Farkarson Ostali Džo Brehunov, batinaš Brajan Hol, sindikalni vođa Džeki Džejks, starleta Edi Pari, mornar, Čakov drug Kapetan Vandermajer, Čakov pretpostavljeni Margaret Kaudri, lepa naslednica Stvarne istorijske ličnosti Predsednik F. D. Ruzvelt Margerit Lehend Misi, predsednikova asistentkinja Potpredsednik Hari Truman Kordel Hal, državni sekretar Samner Vels, državni podsekretar Pukovnik Lesli Grouvz, vojni inženjerski korpus
Englezi Porodica Ficherbert Erl Ficherbert, zvani Fic Kneginja Bea, njegova žena Dečko Ficherbert, vikont od Aberovena, njihov stariji sin Endi, njihov mlađi sin Porodica Lekvit-Vilijams Etel Lekvit (rođena Vilijams), poslanica u Parlamentu iz Aldgejta Berni Lekvit, njen muž Lojd Vilijams, Etelin sin, a Bernijev pastorak Mili Lekvit, Etelina i Bernijeva kćerka Ostali Rubi Karter, Lojdova prijateljica Bing Vesthempton, Ficov prijatelj Lindi i Lizi Vesthempton, Bingove kćerke bliznakinje Džimi Marej, sin generala Mareja Mej Marej, njegova sestra Markiz od Loutera, zvani Louti Naomi Ejveri, Milina najbolja drugarica Ejb Ejveri, Naomin brat Stvarne istorijske ličnosti Ernest Bevin, poslanik u Parlamentu, ministar spoljnih poslova
Nemc i i Austrijanc i Porodica Fon Ulrih Valter fon Ulrih Mod, njegova žena (rođena ledi Mod Ficherbert) Erik, njihov sin Karla, njihova kćerka Ada Hempel, njihova sluškinja Kurt, Adin vanbračni sin Robert fon Ulrih, Valterov dalji rođak Jerg Šlajšer, Robertov partner Rebeka Rozen, siroče Porodica Frank Ludvig Frank Monika, njegova žena (rođena Monika fon der Helbard)
Verner, njihov stariji sin Frida, njihova kćerka Aksel, njihov najmlađi sin Riter, vozač Grof Konrad fon der Helbard, Monikin otac Porodica Rotman Doktor Isak Rotman Hanelora Rotman, njegova žena Eva, njihov kćerka Rudi, njihov sin Porodica Fon Kesel Gotfrid fon Kesel Hajnrih fon Kesel, njegov sin Gestapo Komesar Tomas Make Inspektor Kringelajn, Makeov šef Rajnhold Vagner Klaus Rihter Ginter Šnajder Ostali Herman Braun, Erikov najbolji drug Narednik Švab, baštovan Vilhelm Frunce, naučnik
Rusi Porodica Peškov Grigorij Peškov Katerina, njegova žena Vladimir, od svih zvani Volođa, njihov sin Anja, njihova kćerka Ostali Zoja Vorocinceva, lekar Ilja Dvorkin, oficir tajne policije Pukovnik Lemitov, Volođin šef Pukovnik Bobrov, oficir Crvene armije u Španiji Stvarne istorijske ličnosti Lavrentij Berija, šef tajne policije
Vjačeslav Molotov, ministar spoljnih poslova
Španci Tereza, učiteljica
Velšani Porodica Vilijams Daj Vilijams – Dekica Kara Vilijams – Bakica Bili Vilijams, poslanik iz Aberovena Dejv, Bilijev stariji sin Kir, Bilijev mlađi sin Porodica Grifits Tomi Grifits, politički agent Vilija Vilijamsa Leni Grifits, Tomijev sin
PRVI DEO Drugi obraz
1. 1933. Karla je znala da će između njenih roditelja svakoga časa izbiti svađa. Kako je kročila u kuhinju, osetila je dah omraze u vazduhu, nalik onom studenom vetru što je pre februarske mećave duvao ulicama Berlina, prodirući do samih kostiju. Malo je nedostajalo da se okrene i vrati se odakle je došla. Neobično je bilo videti ih kako se svađaju. Uglavnom su bili nežni jedno prema drugome – čak i previše. Karla bi se posramila kad bi počeli da se ljube pred drugima. Njeni drugovi i drugarice su se čudili: njihovi roditelji to nikada ne rade, što je Karla jednom i rekla majci. A majka se nasmejala. Jasno je bilo da joj to ne smeta. Samo je rekla: „Dan posle našeg venčanja, tvog oca i mene razdvojio je Veliki rat”. Bila je Engleskinja rodom, premda se to na njoj gotovo nije primećivalo. „Ja sam ostala u Londonu, a on se vratio kući, u Nemačku, i stupio u vojsku.” Bezbroj puta je Karla čula tu priču, ali majka nikada nije bila s raskida da je ispriča ponovo. „Mislili smo da će rat potrajati tri meseca, ali ja ga nisam videla punih pet godina. I sve to vreme sam žudela da ga dodirnem. Sad mi, eto, nikada nije dosta.” Ni otac nije bio ništa bolji. „Tvoja majka je najpametnija žena koju sam sreo”, rekao je on Kler, sad, pre neki dan, u kuhinji. „Zato sam se njome i oženio. Nije to imalo nikakve veze sa...” Zaćutao je, a onda su majka i on počeli zaverenički da se kikoću, kao da Karla sa svojih jedanaest godina ništa ne zna o seksu. Bilo je stvarno neprijatno. Pa ipak, s vremena na vreme bi se posvađali. Karla bi svađu naslutila po određenim znacima. Svađa će izbiti sad, samo što nije. Otac i majka su sedeli za kuhinjskim stolom, jedno na jednom kraju, drugo na drugom. Otac je na sebi imao sumorno tamnosivo odelo, uštirkanu belu košulju i crnu kravatu od satena. Gizdav je bio, kao i uvek, iako su mu zalisci bivali sve veći, a prsluk se zatezao ispod zlatnog lanca za sat. Lice mu je bilo lažno smireno. Karla je poznavala taj izraz. Pojavio bi se kad god bi ga neko od ukućana naljutio. Držao je primerak nedeljnika Demokrata, za koji je radila majka. Ona je, pod pseudonimom ledi Mod, pisala o političkim i diplomatskim tračevima. Otac poče da čita naglas: „Naš novi kancelar, her Adolf Hitler, imao je debi u diplomatskim krugovima na prijemu kod predsednika Hindenburga.” Predsednik je na čelu države, znala je to Karla. On je na tu dužnost izabran, ali se zato ne meša u dnevnopolitičke zađevice, već se ponaša kao sudija. Kancelar je predsednik vlade. Mada je Hitler postavljen na mesto kancelara, njegova Nacistička partija nije imala apsolutnu većinu u Rajhstagu – nemačkom parlamentu – tako da su, do daljeg, ostale političke stranke mogle da ograničavaju moć nacista. Otac je čitao dalje s gađenjem, kao da ga teraju da pominje nešto ogavno, kanalizaciju, na primer. „Videlo se da mu je tako formalno odevenom, u fraku, nelagodno.” Karlina majka je pijuckala kafu i gledala kroz prozor, kao da je zanimaju ti ljudi sa šalovima i rukavicama što hitaju na posao. I ona je, kao i otac, glumila smirenost, ali Karla je znala da majka samo čeka svojih pet minuta. Sluškinja Ada stajala je, sa opasanom keceljom, za kuhinjskom radnom pločom i sekla sir na kriške. Spustila je tanjir pred oca, ali on ga nije ni pogledao. „Her Hitlera je očigledno šarmirala Elizabet Čeruti, obrazovana žena italijanskog ambasadora, koja je nosila ružičastu haljinu od baršuna ob-
rubljenu samurovinom.” Majka bi uvek napisala šta ko ima na sebi. To će, govorila je, pomoći čitaocu da te ljude zamisli. I sáma se lepo oblačila, ali vremena su bila teška, i već su prošle godine otkako je sebi kupila nešto novo. Toga jutra izgledala je vitka i elegantna u tamnopolavoj haljini od kašmira, koja je verovatno bila stara koliko i Karla. „Sinjora Čeruti, inače Jevrejka, strastvena je pobornica fašizma, i njih dvoje su dugo razgovarali. Možda je zamolila Hitlera da prestane da raspiruje mržnju prema Jevrejima?” Otac je odložio časopis, lako lupivši njime o sto. Evo, sad će, pomisli Karla. – Tebi je svakako jasno da će se nacisti razbesneti zbog ovoga – reče on. – Nadam se da hoće – odvrati majka hladno. – Onog dana kad im bude godilo ono što sam napisala, dići ću ruke od pisanja. – Opasni su oni kad im staneš na žulj. Majčine oči sevnuše od gneva. – Da se nisi usudio meni da popuješ, Valtere. Znam ja da su opasni – zato im se i suprotstavljam. – Ne shvatam, jednostavno, šta postižeš time što ćeš ih razbesneti. – I ti ih napadaš u Rajhstagu. – Otac je, naime, bio poslanik Socijaldemokratske partije u parlamentu. – Ja učestvujem u raspravi koja se temelji na argumentima. Klasika, pomisli Karla. Otac je bio razuman, obazriv, poštovalac zakona. Majka je bila žena sa stilom, sa smislom za humor. On je svoje ciljeve ostvarivao tihom istrajnošću, ona šarmom i drskošću. Nikada se oni ni oko čega neće složiti. – I stoga zbog mene nacisti neće povileniti od besa. – Možda upravo zato što im i ne možeš naneti bogzna kakvu štetu. Oca je razdraživala njena domišljatost. Sad je već govorio glasnije. – A ti misliš da možeš da im naneseš štetu tim šalama? – Ja ih izvrgavam ruglu. – I to je tebi zamena za argumente. – Smatram da nam je potrebno i jedno i drugo. U ocu je kuvalo. – Ali, Mod, zar ne vidiš da i sebe i porodicu dovodiš u opasnost? – Naprotiv. Stvarna opasnost preti nam ako ne izvrgavamo naciste ruglu. Kakav bi to život naša deca imala da Nemačka postane fašistička država? Zbog takvih priča Karli je bilo nelagodno. Nije mogla da podnese pomisao na to da je njena porodica u opasnosti. Život mora da teče dalje, tako je oduvek bilo. Poželela je da u toj kuhinji sedi čitavu večnost, iz jutra u jutro, s roditeljima sučeljenim za stolom od borovine, i Adom za radnom pločom, dok njen brat Erik, koji opet kasni, trupka gore na spratu. Zašto bi se tu išta menjalo? Otkad zna za sebe, za doručkom sluša razgovore o politici. Verovala je da zna čime se njeni roditelji bave i da se bore da Nemačka postane bolje mesto za sve. U poslednje vreme, međutim, njihovi razgovori poprimili su drugačiji tok. Roditelji su, po svemu sudeći, predosećali neku veliku opasnost, no Karla nije mogla da dokuči šta je posredi. – Bog sveti zna – govorio je otac – da činim sve što mogu ne bih li zauzdao Hitlera i njegovu rulju. – Činim i ja. Ali ti se držiš razuma, ili se bar meni tako čini. –Majčino lice se zgrči od ozlojeđenosti. – A ja moram da slušam optužbe kako ugrožavam bezbednost porodice. – I ne bez valjanog razloga – na to će otac. Svađa se tek zahuktavala, ali u tom trenutku sišao je Erik, lupajući kao slon po stepeništu, da bi se potom pojavio u kuhinji sa školskom torbom nehajno
prebačenom preko ramena. Imao je trinaest godina, dve više od Karle, i iznad gornje usne počele su da mu izbijaju neugledne crne maljice. Dok su bili mali, Karla i Erik stalno su se igrali zajedno; ali ti dani su zauvek ostali za njima. Erik se sada, izrastavši u visokog dečaka, ponašao prema njoj kao prema budalastom i nezrelom detetu. Karla je, u stvari, bila pametnija od njega, i znala je mnogo toga što on uopšte nije razumeo, kao što je, na primer, mesečni ciklus kod žena. – Šta si ono poslednje svirala? – reče on majci. Jutrom bi ih često budio zvuk klavira. Bio je to koncertni stenvej koji su, sa sve kućom, nasledili od očevih roditelja. Majka je svirala ujutro zato što je, kako je govorila, preko dana bila prezauzeta, a uveče preumorna. Toga jutra odsvirala je Mocartovu sonatu, a potom i neki džez. – Zove se „Tigrov regtajm” – reče ona Eriku. – Hoćeš sira? – Džez je dekadentan – reče Erik. – Ne budi blesav. Ada pruži Eriku tanjir sa sirom i naseckanom kobasicom, i on poče da trpa hranu u usta. Karla se užasavala njegovog ponašanja za stolom. Otac strogo pogleda sina. – Od koga si naučio te gluposti, Eriče? – Herman Braun kaže da džez nije muzika, već da to samo crnje prave buku. – Otac tog Hermana, inače najboljeg Erikovog druga, bio je član Nacističke partije. – Herman bi trebalo da pokuša da svira džez. – Otac pogleda u majku, i lice mu se smekša. Ona mu se nasmeši. – Mene je tvoja majka pokušavala da nauči regtajm, ima tome ihahaj, ali nikako nisam uspeo da savladam taj ritam – dodade otac. Majka prasnu u smeh. – Bilo je to kao da učiš žirafu da vozi klizaljke. Svađi je došao kraj, primeti Karla s olakšanjem. Sad se već osećala malo bolje. Uzela je parčence crnog hleba i umočila ga u mleko. Ali sada je Eriku bilo do rasprave. – Crnci su niža rasa – reče on prkosno. – Ne bih rekao – strpljivo će otac. – Kad bi neki dečak crnac odrastao u lepoj kući punoj knjiga i slika, pa kad bi ga zatim poslali u skupu školu gde će mu predavati dobri nastavnici, mogao bi na kraju od njega da ispadne i pametniji čovek od tebe. – Smejurija! – pobuni se Erik. – Nemoj tako da razgovaraš s ocem, ludice jedna – umeša se majka. Ton joj je bio blag; sav svoj gnev iskalila je na ocu. Sada su se u njenom glasu osećali umor i razočaranje. – Ti i ne znaš o čemu govoriš, kao što ne zna ni Herman Braun – dodade ona. – Ali arijevska rasa mora biti nadmoćna. Pa mi vladamo svetom! – reče Erik. – Tvoji drugari nacisti nemaju pojma o istoriji – reče otac. – Stari Egipćani gradili su piramide dok su preci današnjih Nemaca živeli u pećinama. Arabljani su vladali svetom u srednjem veku – muslimani su se bavili algebrom dok tadašnji germanski kneževi nisu umeli ni da se potpišu. Nema to nikakve veze s rasom. – A sa čime ima? – upita Karla mršteći se. Otac je pogleda blagonaklono. – Vrlo dobro pitanje, a ti si prava pametnica, čim ga postavljaš. Karla je sva blistala, prijala joj je očeva pohvala. – Civilizacije doživljavaju uspone i padove – kineska, astečka, rimska – a da pritom niko zapravo ne zna zašto se to događa – reče otac. – Hajde, jedite, pa se obucite – reče majka. – Već je kasno. Otac izvadi sat iz džepa prsluka, zagleda se u njega, pa podiže obrve. – Nije kasno – primeti. – Moram Karlu da odvedem do Frankovih – reče majka. – Ženska škola danas ne radi – popravlja-
ju peć, šta li – tako da će Karla da provede dan s Fridom. Frida Frank je bila najbolja Karlina drugarica. I majke su im bile najbolje drugarice. Štaviše, dok su bile mlade, Fridina majka Monika bila je zaljubljena u Karlinog oca – dozlaboga smešna činjenica koju je Fridina baka obelodanila jednog dana, pošto je prethodno popila previše penušavog vina. – A zašto Ada ne bi čuvala Karlu? – upita otac. – Ada ima zakazano kod lekara. – A... Karla je očekivala da će otac pitati šta je s Adom, ali on samo klimnu glavom, kao da već zna, pa vrati sat u džep. Karla je htela da pita, ali joj odnekud pade na pamet da ne bi trebalo. Upamtiće ona, pa će posle pitati majku. Ali istoga časa je zaboravila. Otac je prvi izašao, u dugom crnom šinjelu. Onda je Erik stavio kačket – zabacivši ga što je više mogao a da mu pritom ne spadne s glave, jer takva je tad moda vladala među njegovim drugovima – i krenuo za ocem. Karla i majka su pomogle Adi da raščisti sto. Karla je volela Adu gotovo jednako koliko i rođenu majku. Dok je Karla bila mala, Ada ju je čuvala po ceo dan, sve dok devojčica nije stasala za školu, jer majka je uvek radila. Ada se još nije udala. Imala je dvadeset devet godina i izgledala prilično prosto, mada je imala taj divan osmeh koji je odisao plemenitošću. Prethodnog leta doživela je romansu s policajcem Paulom Huberom, ali ta veza nije potrajala. Sada su Karla i njena majka stajale pred ogledalom u hodniku i stavljale kape. Majka nije žurila. Opredelila se za tamnoplavi filcani šešir, okrugao s uskim obodom, model koji su u to vreme sve žene nosile, s tim što bi ga drugačije iskosila, da izgleda otmenije. Dok je Karla navlačila na glavu štrikanu vunenu kapu, pitala se da li će ikada od majke naslediti taj smisao za stil. Majka je izgledala poput neke boginje rata, sa onim dugim vratom, bradom i jagodicama kao u belom mermeru isklesanim; lepa, da, premda zacelo ne i zgodna. Karla je na nju imala tamnu kosu i zelene oči, ali je više ličila na debeljuškastu lutku nego na skulpturu. Jednom je, slučajno, Karla čula kad je baka rekla majci: „To tvoje ružno pače izrašće u pravog labuda, videćeš ti.” Karla je još čekala da se to desi. Kad se majka spremila, njih dve izađoše. Kuća im se nalazila u nizu visokih, otmenih gradskih domova u Centralnom okrugu, starom gradskom jezgru; te su kuće bile sagrađene za ministre i visoke vojne oficire, između ostalih i za Karlinog dedu, koji je radio nedaleko odatle, u zgradi vlade. Karla se s majkom odvezla tramvajem niz Unter den Linden,1 da bi u Fridrihovoj ulici uzele S-liniju2 do stanice kod Zoološkog vrta. Frankovi su stanovali u jugozapadnom predgrađu Šeneberg. Karla se nadala da će videti Fridinog brata Vernera, četrnaestogodišnjaka. Sviđao joj se. Ponekad bi Karla i Frida tako zajedno maštale kako se udaju za brata one druge, i kako žive vrata do vrata, te kako su im deca nerazdvojna. Za Fridu je to bila samo igra, ali Karla je, u potaji, to ozbiljno priželjkivala. Verner je bio naočit, odrastao, i nije bio šašav kao Erik. U kućici za lutke u Karlinoj sobi, majka i otac koji su spavali jedno do drugoga u minijaturnom bračnom krevetu zvali su se Karla i Verner, ali to nije znao niko, čak ni Frida. Imala je Frida još jednog rođenog brata, Aksela, od sedam godina, ali on je rođen sa spinom bifidom,3 te je zbog toga imao stalnu medicinsku negu. Živeo je u specijalnoj bolnici na obodu Berlina. Majka je sve vreme bila zabrinuta. – Nadam se da će ovo dobro proći – mrmljala je, više za sebe, dok su silazile s voza. – Naravno da hoće – reče Karla. – Divno ću se provesti s Fridom. – Nisam na to mislila. Govorim o delu teksta gde pominjem Hitlera. – Jesmo li mi to u opasnosti? Otac je u pravu? – Tvoj otac je obično u pravu.
– Šta će biti s nama ako zasmetamo nacistima? Majka se nekako čudno zagledala u nju, i to potraja, a onda reče: – Blagi bože, u kakav li sam te to svet bacila? A onda je zaćutala. Posle deset minuta pešačenja stigle su do kapije velelepne vile sagrađene usred velikog vrta. Frankovi su bili bogati: Fridin otac, Ludvig, bio je vlasnik fabrike za proizvodnju radio-aparata. Na kolskom prilazu bila su parkirana dva automobila. Veliki, uglancani crni bio je her Frankov. Motor je brujao, plavi oblak dima dizao se iz auspuha. Vozač po imenu Riter, koji je pantalone od uniforme uvukao u sare visokih čizama, stajao je s kapom u ruci i čekao da otvori vrata. Naklonio se i rekao: – Dobro jutro, frau Fon Ulrih. Drugi automobil bio je mali zeleni dvosed. Omanji čovek sede brade izašao je iz kuće noseći kožnu tašnu, i usput ovlaš dodirnuo šešir, pozdravljajući majku dok je ulazio u manja kola. – Pitam se šta li doktor Rotman radi ovde ovako rano – primeti majka brižno. Odgovor će saznati uskoro. Vrata im je otvorila Fridina majka, Monika, visoka žena bujne riđe kose. Zabrinutost se ogledala na njenom bledom licu. Umesto da ih pozove unutra, nekako se isprečila na vratima, kao da im ne dâ da uđu. – Frida ima boginje! – reče Monika. – O, baš mi je žao! – na to će majka. – Kako joj je? – Očajno. Imala je visoku temperaturu i kašlje. Ali Rotman kaže da će sve biti u redu. U svakom slučaju, stavljena je u karantin. – Pa naravno. Jesi li ih ti preležala? – Jesam, kad sam bila mala. – I Verner ih je preležao – sećam se da mu je izbio grozan osip po celom telu. A tvoj muž, šta će on? – I Ludi ih je preležao kao mali. Dve žene pogledaše u Karlu. Ona nije preležala boginje. I toga časa bilo joj je jasno da ovaj dan neće provesti s Fridom. I dok je Karla bila razočarana, njena majka je bila prilično potresena. – Ovonedeljno izdanje našeg časopisa posvećeno je izborima. Ja jednostavno ne smem da izostanem s posla. – Videlo se da je u neprilici. I inače su tih dana svi odrasli sa zebnjom iščekivali opšte izbore raspisane za narednu nedelju. I majka i otac su strahovali da bi nacisti mogli da preuzmu punu kontrolu nad vladom. – Osim toga – nastavila je majka – u goste mi iz Londona dolazi dugogodišnja prijateljica. Pitam se da li bih Valtera ikako mogla da ubedim da uzme slobodan dan i pričuva Karlu. – A što mu ne telefoniraš? – na to će Monika. Samo malobrojni su bili oni koji su imali telefon u kući, ali Frankovi su ga imali, i tako Karla i njena majka uđoše u hodnik. Aparat je stajao nedaleko od vrata na stolu vretenastih nogara. Majka je podigla slušalicu i centrali dala broj kancelarije Karlinog oca u Rajhstagu, u zgradi parlamenta. Dobila ga je i sve mu objasnila. Slušala je, otprilike minut, a onda se videlo da je ljuta. – Moj časopis će podstaći sto hiljada čitalaca da podrže kampanju Socijaldemokratske partije – reče ona. – Zar stvarno danas imaš preča posla od toga? Karla je tačno mogla da predvidi kako će se ta rasprava okončati. Otac je nju, svoju kćerku, voleo svim srcem, i Karla je to znala, ali za svih jedanaest godina ni jedan jedini put nije se dogodilo da je čuva ceo dan. I očevi njenih drugarica bili su svi redom takvi. Muškarci se time, jednostavno, ne bave. Ali majka bi se ponekad napravila kao da ne poznaje pravila po kojima se ravnaju žene.
– Moraću, onda, da je povedem sa sobom u redakciju – reče majka u slušalicu. – A naježim se kad pomislim šta će Johman reći. Her Johman joj je bio šef. – Ni kad je najbolje raspoložen, Johman nije bogzna kako feministički nastrojen – reče majka, pa spusti slušalicu bez pozdrava. Karli je uvek bilo mrsko kad se njih dvoje posvađaju, a ovo im je bila već druga svađa toga dana. Zbog njihovih rasprava čitav svet je delovao nesigurno. Mnogo se više plašila njihovih svađa nego nacista. – Hajdemo, onda – obrati joj se majka, i Karla krenu k vratima. Neću čak ni videti Vernera, razmišljala je usput, sva nesrećna. Upravo u tom trenutku u hodniku se pojavio Fridin otac, čovek ružičastog lica sa crnim brčićima, živahan i veseo. Lepo je pozdravio Karlinu majku, i ona razmeni nekoliko učtivih rečenica s njim dok mu je Monika pomagala da obuče crni kaput s krznenim okovratnikom. – Vernere! – povika on prišavši stepeništu. – Odoh ja bez tebe! Stavi sivi filcani šešir na glavu pa izađe iz kuće. – Spreman sam, spreman! – Verner je strčao niza stepenice kao plesač. Bio je visok koliko i njegov otac, ali lepši, s rićkastoplavom kosom, možda malčice predugom. Pod rukom je nosio kožnu tašnu, koja je, po izgledu sudeći, bila puna knjiga; u drugoj ruci držao je par klizaljki i hokejaški štap. Iako u žurbi, zastao je i rekao, vrlo učtivo: – Dobro jutro, frau Fon Urlih – da bi potom ležernije dodao: – Zdravo, Karla. Moja sestra je dobila boginje. Karla je lepo mogla da oseti kako joj obrazi crvene, i to bez ikakvog razloga. – Znam – reče. Pokušavala je da smisli nešto šarmantno i zabavno, ali ništa joj nije palo na pamet. – Ja ih nisam preležala, pa ne smem kod nje. – Ja sam ih preležao kad sam bio klinac – reče on, kao da je to bilo bogzna kako davno. – Moram da požurim – dodade on kao da se izvinjava. Karli nije bilo pravo da se tako brzo rastane od njega. Krenula je za Vernerom napolje. Riter ga je čekao sa otvorenim vratima kola. – Kakav je to auto? – upita Karla. Dečaci uvek znaju svašta o kolima. – Limuzina mercedes-benc W10. – Izgleda vrlo udobno. – Rekavši to, Karla primeti pogled koji joj je uputila majka, pomalo iznenađen, pomalo ljubopitljiv. – Hoćete da vas povezem? – reče Verner. – Bilo bi lepo. – Pitaću oca. – Verner proturi glavu kroz prozor kola i reče nešto. Karla je čula kako her Frank odgovara: – Odlično, samo požurite! Okrenula se prema majci. – Možemo u kola! Majka je oklevala, ali samo na tren. Nije joj se dopadala her Frankova politika – on je davao novac nacistima – ali svakako neće odbiti vožnju u toplom automobilu u tako hladno jutro. – Baš ljubazno od tebe, Ludvig – reče ona. Ušli su u kola. Pozadi je bilo mesta za četvoro. Riter je glatko krenuo. – A vi ćete, pretpostavljam, do Kohove ulice? – reče her Frank. Brojne novine i izdavači su imali redakcije upravo u toj ulici, u okrugu Krojcberg. – Nemoj, molim te, da skrećeš s puta. Ulica Lajpciger meni sasvim odgovara. – Bilo bi mi drago da te odbacim do samih vrata – ali pretpostavljam da ne bi želela da te kolege
levičari vide kako izlaziš iz kola zadriglog plutokrate. – Govorio je napola šaljivo napola neprijateljski. Majka mu se ljupko nasmeši. – Nisi ti zadrigrao, Ludi, samo si punačak – reče, pa ga pogladi po reveru. Glasno se nasmejao. – Ko mi je kriv. – Napetost je popustila. Her Frank je preko mikrofona davao uputstva Riteru. Karla je bila vrlo uzbuđena što sedi u kolima s Vernerom, i poželela je da to vreme iskoristi na najbolji način tako što će razgovarati s njim, ali u prvi mah nikako nije mogla da smisli o čemu bi pričala. Da mu je rekla ono što joj je na srcu, to bi svakako bilo: „Šta misliš, da li bi, kad budeš stariji, mogao da se oženiš devojkom tamne kose i zelenih očiju, otprilike tri godine mlađom od sebe, i pametnijom?” Naposletku je, međutim, uprla prstom u njegove klizaljke i rekla: – Danas imaš utakmicu? – Ne, samo trening, posle škole. – Na kom mestu u timu igraš? – Karla ništa nije znala o hokeju na ledu, ali u tim ekipnim sportovima uvek, je li, postoje mesta u timu. – Desno krilo. – Nije li to prilično opasan sport? – Nije, ako si brz. – Mora da mnogo dobro klizaš. – Nisam loš – reče on skromno. I opet je Karla primetila da je majka posmatra, a nije joj promakao ni zagonetan osmejak na majčinom licu. Zar je moguće da ona sluti kakva osećanja Karla gaji prema Verneru? I uto Karla oseti kako je plavi nov talas crvenila. Automobil je stao ispred školske zgrade, i Verner izađe. – Doviđenja! – reče, pa kroz kapiju utrča u dvorište. Riter je produžio duž južne obale kanala Landver. Karla je posmatrala barže natovarene ugljem, po kojem je napadao sneg, tako da su ta plovila ličila na planine. Bila je razočarana. Pošlo joj je za rukom da provede malo više vremena s Vernerom, nabacivši mu da bi joj vožnja dobrodošla, a onda je to vreme protraćila pričajući o hokeju na ledu. A o čemu bi i želela da razgovara s njim? Ni sama nije znala. – Čitam tvoje komentare u nedeljniku Demokrata – reče uto her Frank njenoj majci. – Nadam se da uživaš. – Žao mi je bilo kad sam shvatio da o našem kancelaru pišeš s nepoštovanjem. – A ti misliš da bi novinari o političarima trebalo da pišu s poštovanjem? – uzvrati majka veselo. – To je radikalan stav. Onda bi i nacistička štampa trebalo da bude uljudna kad piše o mom mužu! A njima se to ne bi dopalo. – Ne o svim političarima, očigledno – razdražljivo će Frank. Prošli su zakrčenu raskrsnicu na Potsdamer Placu. U opštem metežu, automobili i tramvaji nadmetali su se za prvenstvo s konjskim zapregama i pešacima. – Zar za štampu nije bolje da joj se odreše ruke i da kritikuje sve podjednako? – reče majka. – Divna zamisao – odgovori on. – Ali vi socijalisti živite u zemlji snova. Mi praktični ljudi znamo da Nemačka ne može da živi od ideja. Ljudi ne mogu bez hleba, bez cipela, bez uglja. – Potpuno se slažem – reče majka. – I meni samoj dobro bi došlo malo više uglja. Ali ja želim da Karla i Erik odrastaju kao građani slobodne zemlje. – Precenjuješ slobodu. Ona ljude neće usrećiti. Draže je njima čelično vođstvo. Ja želim da Ver-
ner, Frida i siroti Aksel odrastaju u zemlji koja je ponosna, disciplinovana i ujedinjena. – A da bi bila ujedinjena, potrebni su nam mladi batinaši u smeđim košuljama, da mlate ostarele jevrejske dućandžije? – Politika je surova. Tu se ništa ne može. – Naprotiv. Ti i ja smo vođe, Ludvig, svako na svoj način. Naša je odgovornost da politiku učinimo manje surovom – da bude poštenija, razumnija, manje nasilna. Ukoliko mi to ne učinimo, nećemo ispuniti svoju patriotsku dužnost. Her Frank se narogušio. Karla nije znala mnogo o muškarcima, ali je uvidela da ne vole kad im žene drže predavanja o tome šta treba rade. Majka je, po svemu sudeći, toga jutra zaboravila da pritisne prekidač za šarm. Ali i inače su svi bili napeti. Zbog predstojećih izbora svi su bili na ivici živaca. Automobil je stigao do Lajpciger Placa. – Gde da vas ostavim? – upita her Frank hladno. – Ovde savršeno odgovara – reče majka. Frank je pokucao na staklenu pregradu. Riter je prikočio, pa požurio da otvori vrata. – Nadam se zaista da će Fridi ubrzo biti bolje – reče majka. – Hvala ti. Njih dve izađoše, i Riter zatvori vrata. Do redakcije je bilo ostalo još nekoliko minuta hoda, ali majka je očigledno htela što pre da izađe iz tog automobila. Karla se nadala da se ona nije zauvek posvađala s her Frankom. To bi Karli znatno otežalo viđanje s Fridom i Vernerom. Mrsko joj je bilo i da pomisli na to. Hodale su brzo. – Gledaj da danas ne smetaš u redakciji – reče joj majka. Prizvuk iskrene molećivosti u njenom glasu ganuo je Karlu, i ona se postide što majka zbog nje mora da se sekira. Stoga odluči da se ponaša besprekorno. Majka se usput pozdravljala s mnogima; te članke pisala je otkako Karla zna za sebe, i bila je poznata u novinarskim krugovima. Svi su je oslovljavali na engleskom – ledi Mod. U neposrednoj blizini zgrade u kojoj se nalazila redakcija Demokrate ugledale su poznato lice – narednika Švaba. Rame uz rame s Karlinim ocem, Švab se borio u Velikom ratu, i još se šišao okrutno kratko, po vojnički. Posle rata radio je kao baštovan, prvo kod Karlinog dede, a kasnije kod njenog oca, ali ga je ovaj otpustio zato što je Švab ukrao novac iz majčine tašne. Sada je na sebi imao ružnu vojničku uniformu, kakve nose pripadnici jurišnih odreda, smeđekošuljaši, koji nisu bili pravi vojnici, već nacisti sa statusom rezervnih policajaca. – Dobro jutro, frau Fon Ulrih! – reče Švab glasno, kao da se nimalo ne stidi što je lopov. Nije čak ni prstom kapu dotakao u znak pozdrava. Majka hladno klimnu glavom i prođe pored njega. – Pitam se samo šta li on traži ovde – promrmlja ona s nelagodom dok su ulazile u zgradu. Redakcija nedeljnika bila je smeštena na prvom spratu savremene poslovne zgrade. Karla je znala da deca na takvom mestu nisu dobrodošla, te se nadala da će neprimećene stići do majčine kancelarije. Ali su već na stepeništu naišle na her Johmana. Taj krupan čovek nosio je naočare s debelim staklima. – Šta je ovo? – brecnu se on, ne vadeći cigaretu iz usta. – Jel’ mi to sad ovde držimo zabavište? Majka na njegovu neotesanost nije odgovorila. – Razmišljala sam o onome što napomenuste pre neki dan – reče ona. – Kako mladi ljudi misle da je novinarstvo neka tamo glamurozna profesija i ne shvataju koliko napornog rada mora da se uloži. Johman se namršti. – Jesam li tako rekao? Pa, tako i jeste, u svakom slučaju.
– I zato sam ja dovela ovamo kćerku, da vidi stvarnu sliku. Mislim da će to koristiti njenom opštem obrazovanju, naročito ako se jednoga dana bude bavila pisanjem. Sada će o ovoj poseti sačiniti referat, a onda će ga pročitati pred odeljenjem. Pomislila sam da nećete imati ništa protiv. Majka je sve to smislila u hodu, ali zvučalo je uverljivo, pomisli Karla. Bezmalo je i sama poverovala u majčine reči. Izgleda da je majka konačno pritisnula onaj prekidač za šarm. – Zar vam danas ne dolazi važna gošća iz Londona? – upita Johman. – Da, Etel Lekvit, ali to mi je stara drugarica – Karlu je upoznala još kao bebu. Johman je sad već donekle smekšao. – Hmm... Pa dobro, za pet minuta počinje sastanak redakcije, samo da odem po cigarete. – Karla će otići po cigarete. – Majka se okrenu prema njoj. – Duvandžinica je tu odmah, treća vrata od naših. Her Johman voli rot-hendle. – O, taman da ja ne moram da idem – reče Johman, pa dade Karli kovanicu od jedne marke. – Kad se vratiš – reče joj majka – pronaći ćeš me na vrhu stepeništa, pored protivpožarnog alarma. Okrenula se i samouvereno uhvatila Johmana podruku. – Mislim da nam je prošlonedeljno izdanje bilo najbolje do sada – reče ona dok su se peli uza stepenice. Karla je istrčala na ulicu. Uspele su da se provuku zahvaljujući smelosti i očijukanju, tipičnim za njenu majku. A majka je, zaista, ponekad umela da kaže: „Mi žene moramo da se koristimo svim raspoloživim oružjem.” Dok je sad razmišljala o tome, Karla uvide da je upravo i sáma primenila majčinu taktiku kada je izdejstvovala vožnju kod her Franka. Možda je, naposletku, ona ista kao majka. Otuda ju je, verovatno, majka i pogledala sa onim ljubopitljivim osmejkom na licu; možda je u tom času u Karli prepoznala sebe od pre trideset godina. U prodavnici se bio stvorio red. Kao da je polovina berlinskih novinara došla upravo ovamo da se snabde svim potrepštinama za taj dan. Konačno se Karla domogla paklice rot-hendla, pa pošla natrag ka zgradi Demokrate. Protivpožarni alarm lako je pronašla – beše to velika poluga pričvršćena za zid – ali majke nije bilo u kancelariji. Nema sumnje da je i ona otišla na sastanak redakcije. Karla je pošla hodnikom. Sva vrata su bila otvorena, a u većini prostorija nije bilo nikoga, izuzev nekoliko žena, verovatno daktilografkinja i sekretarica. U zadnjem delu zgrade, iza ugla, naišla je na zatvorena vrata na kojima je pisalo da je to soba za sastanke. Karla je čula žestoke muške glasove – rasprava je bila u toku. Pokucala je na vrata, ali niko ništa nije rekao. Oklevala je načas, a onda stisnula kvaku i ušla. Prostorija je bila puna duvanskog dima. Osmoro do desetoro ljudi sedelo je za dugačkim stolom. Majka je bila jedino žensko. Ućutali su, očito iznenađeni, kad je Karla prišla čelu stola pa dala Johmanu cigarete i kusur. Zbog njihovog ćutanja, pomislila je da je pogrešila što je ušla. Ali Johman je samo rekao: – Hvala ti. – Nema na čemu, gospodine – uzvrati ona i, ko zna zbog čega, lako se pokloni. Muškarci prasnuše u smeh. – Nova asistentkinja, Johmane? – upita jedan od njih. Tada je Karla znala da je sve u redu. Brzo je izašla i vratila se u majčinu kancelariju. Kaput nije ni skidala – bilo je hladno. Osvrtala se oko sebe. Na radnom stolu su bili telefon, pisaća mašina i hrpe papira i indiga. Pored telefona stajala je uramljena fotografija, na kojoj su bili Karla i Erik sa ocem. Snimljena je nekoliko godina ranije, jednog sunčanog dana, na plaži na jezeru Vanze, dvadeset pet kilometara od centra Berlina. Otac je nosio kratke pantalone. Svi su se smejali. Bilo je to pre nego što je Erik počeo da izigrava opasnog ozbiljnog muškarca. Tu je bila još samo jedna slika, okačena na zidu, na kojoj su bili majka i heroj socijaldemokratâ
Fridrih Ebert, prvi posleratni predsednik Nemačke. Fotografija je načinjena pre desetak godina. Karla se nasmešila ugledavši majčinu bezobličnu, nisko strukiranu suknju i dečačku frizuru – mora da je u to vreme takva moda bila. Na polici za knjige bilo je adresara, telefonskih imenika, rečnika raznih jezika, kao i atlasa, ali ničeg za čitanje. U fioci radnog stola Karla je našla olovke, nekoliko pari svečanih rukavica još umotanih u originalni papir, zatim pakovanje higijenskih maramica i svesku sa imenima i telefonskim brojevima. Karla je podesila stoni kalendar na današnji datum – ponedeljak, 27. februar 1933. A onda je gurnula list hartije u pisaću mašinu. Otkucala je svoje puno ime i prezime – Hajke Karla fon Ulrih. Bilo joj je pet godina kad je obznanila da joj se ime Hajke ne sviđa i da želi da je svi oslovljavaju drugim imenom, tako da se porodica, na Karlino iznenađenje, nekako privolela njenom zahtevu. Svaka tipka na mašini bila je pričvršćena metalnim štapićem, koji bi se podigao i udario po mastiljavoj traci, otiskujući pritom slovo na papiru. Karla je slučajno pritisnula dve tipke istovremeno, i štapići su se zaglavili. Pokušala je da ih razdvoji, ali uzalud. Nije joj pomoglo ni to što je pritisnula treću tipku – sad su tri štapića stajala u vazduhu, zaglavljena. Ona zaječa; samo joj je još to trebalo. Pažnju joj uto privuče galama s ulice te priđe prozoru. Desetak smeđekošuljaša marširalo je sredinom ulice, uzvikujući parole: „Smrt Jevrejima! Jevreji, idite u pakao!” Karla nikako nije mogla da shvati zašto su oni toliko ljuti na Jevreje, koji su njoj izgledali potpuno isti kao i svi ostali, ako se izuzme njihova religija. Prepala se videvši narednika Švaba na čelu odreda. Žao joj je bilo tog čoveka kad je dobio otkaz, jer je znala da će teško pronaći nov posao. Milioni ljudi tražili su posao u Nemačkoj; otac je govorio da je zemlja u depresiji. Ali majka je rekla: „Kako možemo u kući da držimo čoveka koji krade?” Sad su izvikivali nove parole. „Razbijte jevrejske novine!”, vikali su uglas. Jedan od njih je bacio nešto, i trulo povrće zgnječilo se udarivši o vrata nacionalnog dnevnika. A onda se, na Karlino zaprepašćenje, okrenuše prema zgradi u kojoj se ona nalazi. Uzmakla je, vireći preko prozorske daske, sve u nadi da ne mogu da je vide. A oni su stali, i dalje skandirajući. Poleteo je kamen. Pogodio je upravo Karlin prozor; iako ga nije razbio, devojčica je, prestrašena, kriknula. Trenutak kasnije ušla je daktilografkinja, mlada žena sa crvenom beretkom na glavi. – Šta je bilo? – upita ona, a onda pogleda kroz prozor. – O, dođavola! Smeđekošuljaši su ušli u zgradu, i Karla je čula bat njihovih čizama na stepeništu. Uplašila se: šta li su naumili? Narednik Švab je ušao u majčinu kancelariju. Oklevao je kad je ugledao dve ženske osobe, a onda se, izgleda, okuražio. Zgrabio je onu pisaću mašinu i bacio je kroz prozor, razbivši staklo. Karla i daktilografkinja vrisnuše uglas. Još smeđekošuljaša prođe pored vrata galameći. Švab uhvati daktilografkinju podruku i reče: – A sad, dušo, gde je sef? – U arhivi! – reče ona, prestravljena. – Pokaži mi. – Da, odmah! On je izvede iz sobe. Karla briznu u plač, pa se pribra. Palo joj je na pamet da se sakrije ispod stola, ali kolebala se. Nije želela da im pokaže koliko se boji. Nešto ju je teralo na inat.
Ali šta je mogla da učini? Odlučila je da upozori majku. Prišla je vratima i pogledala niz hodnik. Smeđekošuljaši su ulazili u kancelarije i izlazili iz njih, ali još nisu stigli do onih na kraju hodnika. Karla nije znala da li ljudi u sali za sastanke čuju komešanje. Potrčala je hodnikom što je brže mogla, ali je zaustavi nečiji vrisak. Pogledala je u kancelariju i ugledala Švaba kako drmusa daktilografkinju sa crvenom beretkom. – Gde je ključ? – vikao je on. – Ne znam, kunem se da govorim istinu! – jaukala je daktilografkinja. Karla je bila van sebe od besa. Nema Švab pravo tako da se ponaša prema ženi. – Ostavi je, Švabe, lopove! – povika Karla. Švab se okrenu prema njoj s mržnjom u očima, i njoj se sledi krv u žilama. On pogledom pređe na nekoga iza Karle pa reče: – Sklanjajte to dete odavde, zaboga! Karlu neko dohvati otpozadi. – Mala, jesi li ti Jevrejka? – začu ona muški glas. – Ličiš na njih, s tom tamnom kosom. To ju je prestravilo. – Nisam Jevrejka! – vrisnu ona. Smeđekošuljaš ju je nosio hodnikom, spustivši je tek kad su stigli do kancelarije njene majke. Ona izgubi ravnotežu i pade na pod. – Ostani tu – reče joj on i ode. Karla ustade. Nije bila povređena. Hodnik je sada bio pun smeđekošuljaša, tako da nije mogla da stigne do majke. Ali morala je da potraži pomoć. Pogledala je kroz razbijeni prozor. Ljudi su se okupljali na ulici. Dvojica policajaca stajal su među prolaznicima i ćaskali s njima. Karla im doviknu: – Upomoć! Upomoć, policija! Oni je ugledaše i prasnuše u smeh. To ju je razbesnelo, a s gnevom i strah postade podnošljiviji. Ponovo je provirila iz kancelarije. Pogled joj zastade na protivpožarnom alarmu na zidu. Ona pruži ruku i dohvati ručicu. Kolebala se. Alarm ne bi trebalo aktivirati osim u slučaju požara, a u upozorenju na zidu stoje opomene da će prekršioci biti najstrože kažnjeni. Bez obzira na to, povukla je ručicu. U prvi mah se ništa nije dogodilo. Možda je mehanizam otkazao. Onda se začuo glasan, oštar zvuk, kao sirena, i od tog zavijanja zaorila se cela zgrada. Gotovo istog časa na drugom kraju hodnika pojaviše se ljudi iz sale za sastanke. Prvi je išao Johman. – Šta se ovo događa, đavo da ga nosi? – reče on ljutito, nadglasavajući buku od alarma. – Ovaj jevrejsko-komunistički list je vređao našeg vođu, i sad ćemo mi da ga zatvorimo. – Napolje iz moje kancelarije! Smeđekošuljaš nije obraćao pažnju na njega, već samo uđe u bočnu prostoriju. Trenutak kasnije razlegao se ženski krik, a onda i tresak, kao da je prevrnut čelični sto. Johman se okrenu prema zaposlenima. – Šnajderu... Smesta zovi policiju! Karla je znala da od toga vajde nema. Policija je već bila tu, i ništa pod milim bogom nije preduzimala. Majka se probila između šačice ljudi i potrčala niz hodnik. – Jesi li dobro? – uzviknu ona, pa čvrsto zagrli Karlu.
Karla nije želela da je teše kao da je malo dete. Odgurnuvši majku, ona reče: – Dobro sam, ne brini. Majka se osvrnu oko sebe. – Moja mašina! – Bacili su je kroz prozor. – Karli je u tom trenutku bilo jasno da je niko neće prekorevati što je zaglavila mehanizam. – Moramo odavde. – Majka dohvati fotografiju sa stola, uze Karlu za ruku, i njih dve pohitaše napolje. Niko nije ni pokušao da ih zaustavi dok su trčale niza stepenice. Ispred njih, stasiti mladić, reklo bi se novinar, držao je smeđekošuljaša oko vrata i vukao ga napolje. Karla i njena majka išle su u stopu za tom dvojicom. Uto se iza njih pojavi još jedan smeđekošuljaš. Novinar priđe dvojici policajaca, i dalje vukući smeđekošuljaša. – Uhapsite ovog čoveka – reče on. – Zatekao sam ga kako krade u kancelariji. U džepu ćete mu pronaći ukradenu teglu s kafom. – Pustite ga, moliću – reče stariji policajac. Novinar, oklevajući, pusti smeđekošuljaša. Drugi smeđekošuljaš stade pored svog kolege. – Kako se zovete, gospodine? – upita policajac novinara. – Ja sam Rudolf Šmit, glavni skupštinski dopisnik Demokrate. – Rudolfe Šmite, hapsim vas pod optužbom da ste napali policajca. – Nemojte me zasmejavati. Uhvatio sam ovog čoveka u krađi! Policajac dade glavom znak dvojici smeđekošuljaša. – Vodite ga u stanicu. Ovi uhvatiše Šmita pod mišice. Isprva se činilo da će se otimati, ali onda se predomislio. – Svaka pojedinost u vezi sa ovim incidentom biće objavljena u novom izdanju Demokrate! – reče on. – Neće biti tog novog izdanja – na to će policajac. – Vodite ga. Stigla su vatrogasna kola, iz kojih iskočiše šestorica vatrogasaca. Njihov predvodnik se odsečno obrati policiji. – Moramo da ispraznimo zgradu – reče. – Vratite se u vatrogasnu stanicu, nema ovde nikakvog požara – reče stariji policajac. – To samo jurišni odred zatvara komunistički časopis. – To se mene ne tiče – na to će vatrogasac. – Uključen je alarm, i naš zadatak je da sve izvedemo napolje, i jurišnike i ostale. Možemo mi to i bez vaše pomoći – dodade on, pa uvede svoje ljude unutra. Karla je čula majčino „o, ne!”, okrenula se i spazila je kako gleda u svoju pisaću mašinu, koja je ležala na pločniku. Metalno kućište bilo je otpalo te su se sad videle spone između tipki i štapića. Tastatura je bila sasvim izobličena, valjak se na jednom kraju otkačio, a zvonce koje je oglašavalo kraj reda ležalo je sa strane, na zemlji. Pisaća mašina nije skupa, ali je majka izgledala kao da će svakog časa briznuti u plač. Vatrogasci su poterali iz zgrade smeđekošuljaše i osoblje časopisa. Narednik Švab se opirao, srdito uzvikujući: – Nema ovde požara! Vatrogasci su ga samo izgurali. Uto izađe i Johman, pa se obrati Karlinoj majci: – Nisu imali vremena da naprave bogzna kakvu štetu – vatrogasci su ih sprečili. Ko god je uključio alarm, učinio nam je veliku uslugu!
Karla se brinula da će je neko ukoriti što je podigla lažnu uzbunu. Sad je, međutim, shvatila da je pametno postupila. Uzela je majku za ruku. Žena kao da se trgla, omamljena bolom. Rukavom je obrisala oči, i upravo po tom, za nju neuobičajenom gestu, najbolje se videlo koliko je potresena; da je Karla tako obrisala oči, majka bi joj rekla da za to služi maramica. – Šta ćemo sad? – Nikada majka nije izgovorila tu rečenicu, jer je uvek ona bila ta koja zna šta i kako. Karla je utom postala svesna da pored njih stoji još neko. Podigla je pogled. Bila je tu neka žena, otprilike istih godina kao majka, vrlo lepa, dostojanstvenog držanja. Karla ju je poznavala odnekud, ali nije mogla da se seti odakle. Pored nje je stajao mladić, koji bi po godinama i sin mogao da joj bude. Bio je vitak, ne baš mnogo visok, ali je izgledao kao filmska zvezda. To lepo lice je bilo skoro preterano lepo, izuzme li se spljošten, iskrivljen nos. I žena i mladić bili su preneraženi, pri čemu je on bio prebledeo od besa. Žena je prva prozborila, i to na engleskom jeziku. – Zdravo, Mod – reče ona, i taj glas beše odnekud poznat Karli. – Zar me ne prepoznaješ? – nastavi žena. – Ja sam, Et Lekvit, a ovo je Lojd.
II Lojd Vilijams je u Berlinu pronašao bokserski klub gde je mogao da trenira jedan sat za nekoliko penija. Klub se nalazio u radničkoj četvrti Veding, severno od centra grada. Vežbao je sa indijskim palicama i medicinkom, preskakao je konopac, pesnicama udarao u džak, da bi potom stavio kacigu pa odradio pet rundi u ringu. Trener mu je pronašao sparing-partnera, Nemca Lojdovih godina i građe – Lojd je bio velter-kategorija. Nemac je imao taj prefinjen, brz udarac što stiže niotkuda, i nekoliko puta je dobro povredio Lojda, sve dok ga Lojd nije oborio levim krošeom. Lojd je odrastao u opasnom kraju, u londonskom Ist Endu. Imao je dvanaest godina kad su počeli da ga kinje u školi. „I sâm sam to prošao”, pričao mu je njegov očuh, Berni Lekvit. „Najpametniji si dečko u školi, i onda ti se na leđa nakači odeljenski šlamer4.” Berni, koga je Lojd oslovljavao sa tata, bio je Jevrejin – majka mu je govorila samo jidiš. Lojda je odveo u bokserski klub u Aldgejtu. Etel se protivila, ali Berni je uspeo da istera svoje, što se, inače, nije često događalo. Lojd je naučio da se brzo kreće i jako udara, tako da je sa zlostavljanjem završeno. Usput su mu i nos slomili, pa više nije bio tako lep dečko. Otkrio je da je nadaren. Imao je brze reflekse i tu ratobornu crtu, a u ringu je počeo da ubire lovorike. Trener se razočarao kad je saznao da se Lojd, umesto za profesionalnu karijeru, opredelio za Univerzitet u Kembridžu. Istuširao se, obukao, pa otišao do radničke kafane, naručio čašu točenog piva, pa seo da piše svojoj polusestri Mili o incidentu sa smeđekošuljašima. Mili mu je zavidela što je krenuo na taj put s njihovom majkom, i on joj je obećao da će je često izveštavati o svemu što se dešava. Lojda je uzdrmala gungula u kojoj se obreo tog prepodneva. Politika je za njega bila deo svakodnevice – majka mu je bila poslanica u parlamentu, a otac lokalni odbornik u Londonu, pri čemu je on sâm obavljao dužnost predsednika Laburističke lige mladih. No politika je za njega uvek ostajala u okvirima debatâ i glasanja – do toga dana. Nikada nije svojim očima gledao kako uniformisani batinaši razbijaju po kancelarijama, a policajci stoje naokolo i smeškaju se. Bila je to politika bez rukavica, i on je bio zgranut. „Da li bi tako nešto moglo da se desi u Londonu, Mili?”, pisao je on. Instinkt mu je, u prvi mah, govorio da ne bi. Ali imao je Hitler poštovaoce i među britanskim industrijalcima i vlasnicima novi-
na. Samo neki mesec pre toga, odmetnuti poslanik ser Osvald Mozli osnovao je Britanski savez fašista. Kao i nacisti, i oni vole da se šepure u uniformama koje podsećaju na vojničke. Šta li je sledeće? Završio je pismo i presavio ga, pa se S-linijom vratio u centar grada. On i njegova majka trebalo je da večeraju s Volterom i Mod fon Ulrih. Lojd je od malih nogu slušao o Mod. Krajnje je neobično bilo prijateljstvo koje je vezivalo nju i njegovu majku: Etel je radni vek započela kao sluškinja u velelepnoj kući u vlasništvu Modine porodice. Kasnije su zajedno radile kao sufražetkinje, boreći se da i žene dobiju pravo glasa. U toku rata štampale su feministički list Vojnikova žena. A onda se nisu složile oko političke taktike, te su se tako udaljile. Lojd se živo sećao putovanja porodice Fon Ulrih u London 1925. Njemu je bilo deset godina, taman toliko da mu bude neprijatno što ne zna nemački, dok su petogodišnji Erik i trogodišnja Karla govorili i nemački i engleski. Tada su se Etel i Mod pomirile. Došao je do restorana Bistro Robert. Unutrašnjost je bila uređena u stilu art deko, s besprekorno pravougaonim stolicama i stolovima, i minuciozno izrađenim gvozdenim stalcima za lampe sa staklenim abažurima u boji; dopali su mu se samo uštirkani beli ubrusi pored tanjira. Ostalo troje već je bilo tu. Obe žene bile su upečatljive, primetio je to dok se približavao stolu: obe odmerene, lepo obučene, privlačne i samouverene. Sa okolnih stolova neprestano su im upućivali poglede pune divljenja. Lojd se pitao koliko, u stvari, smisao za moderno oblačenje njegova majka duguje svojoj drugarici plemkinji. Kad su poručili, Etel objasni zašto su doputovali. – Mesto u parlamentu izgubila sam 1931. godine – reče ona. – Nadam se da ću ga ponovo izboriti na narednim izborima, ali i u međuvremenu mora od nečega da se živi. Sva sreća, Mod, te si me naučila novinarstvu. – Nisam te ja bogzna čemu naučila – na to će Mod. – Imaš ti dara. – Pišem seriju članaka o nacistima za Njuz kronikl, a potpisala sam i ugovor za knjigu s izdavačem Viktorom Golancom. Lojda sam povela kao prevodioca – on studira francuski i nemački. Lojdu nije promakao njen ponositi osmeh, i on oseti da taj osmeh ne zaslužuje. – Još nisam bio u prilici da ozbiljno proverim svoje prevodilačko umeće – reče on. – Dosad sam se uglavnom sretao s ljudima koji, kao i vi, savršeno govore engleski. Lojd je poručio pohovanu teletinu, jelo koje u Engleskoj nije ni video. Uživao je u hrani. Dok su jeli, Valter mu se obrati: – Zar ne bi trebalo da si na predavanjima? – Mama je mislila da ću ovako bolje naučiti nemački, a na fakultetu su pristali da me puste. – A što ne bi došao kod mene u Rajhstag, da radiš neko vreme? Neplaćeno, bojim se, ali bar ćeš povazdan govoriti nemački. Lojd je bio oduševljen. – Vrlo rado. Kakva čudesna prilika! – Ako Etel dozvoljava – dodade Valter. Etel se nasmeši. – Možda bih mogla s vremena na vreme da ti ga ukradem, kad mi stvarno zatreba? – Razume se. Etel se nagnula preko stola, pa dodirnula Valtera po ruci. Prisan je bio taj gest, i Lojd uvide da su veze između ovo troje ljudi vrlo čvrste. – Stvarno si zlatan, Valtere – reče Etel. – Pa i nisam baš. Uvek će mi dobro doći pametan mlad pomoćnik koji se razume u politiku. – A ja više uopšte nisam sigurna da razumem politiku – reče Etel. – Šta se to, za ime boga, događa ovde u Nemačkoj? – Svima nam je dobro išlo sredinom dvadesetih – reče Mod. – Imali smo demokratsku vlast, pri-
vreda se razvijala. Ali sve je upropastio slom Volstrita 1929. Sad smo do guše u ekonomskoj depresiji. – Glas joj je uzdrhtao od osećanja koje se, po svemu sudeći, graničilo s dubokom tugom. – I po stotinu ljudi stoji u redu za samo jedno radno mesto – nastavi ona. – Gledam ta lica. Ljudi su beznadežni. Ne znaju kako da nahrane decu. I onda dođu nacisti i ponude im nadu, a oni se upitaju: šta možemo da izgubimo? Valter je, reklo bi se, smatrao da Mod malo preteruje. Nešto vedrijim tonom, on reče: – Svakako je dobro to što Hitler nije uspeo da pridobije većinu Nemaca. Na poslednjim izborima nacisti su dobili tek trećinu glasova. Pa ipak, oni su najveća stranka. Srećom te Hitler stoji na čelu manjinske vlade. – Zato i traži nove izbore – uskoči Mod. – Treba mu apsolutna većina da bi ostvario svoj naum da u Nemačku uvede surovu diktaturu. – Hoće li dobiti izbore? – upita Etel. – Neće – reče Valter. – Hoće – reče Mod. – Ne verujem da će nemački narod ikada glasati za diktaturu – reče Valter. – Ali izbori neće biti pošteni! – srdito će Mod. – Pogledaj samo šta je danas bilo s mojim časopisom. Ko god kritikuje Nemce – u opasnosti je. U međuvremenu, njihovu propagandu vidiš na sve strane. – A kao da nikoga nema da im stane na put! – reče Lojd. Eh, razmišljao je on, da sam u redakciju Demokrate stigao makar neki minut ranije, pa da izbubecam nekolicinu smeđekošuljaša! Lojd tek tad primeti da steže pesnicu, pa se prisili da opusti šaku. Ali ogorčenje nije jenjavalo. – A zašto levičari ne bi tako upadali u redakcije nacističkih časopisa? Da i nacisti pokusaju čorbu koju su zapržili! – Ne smemo na nasilje uzvraćati nasiljem! – uzvrati Mod odsečno. – Hitler samo traži izgovor za represivne mere – da proglasi vanredno stanje u zemlji, ukine sva građanska prava i pozatvara svoje protivnike. Glas joj postade molećiv. – Ne smemo im dati povoda, koliko god je to teško. Dovršili su večeru. Restoran je počeo da se prazni. Pošto im je poslužena i kafa, za stolom su im se pridružili vlasnik restorana, Valterov daleki rođak Robert fon Ulrih, i šef kuhinje Jerg. Robert je pre Velikog rata bio diplomata u austrijskoj ambasadi u Londonu, dok je Valter isti posao radio u tamošnjoj nemačkoj ambasadi – kada se i zaljubio u Mod. Robert je ličio na Valtera, s tim što je više pažnje posvećivao odevanju, pa je tako i sada imao zlatnu iglu za kravatu, pečate na lancu za sat i izdašno nauljenu kosu. Jerg je bio mlađi, plavokos, finih crta lica i veselog osmeha. Njih dvojica su neko vreme zajedno bili ratni zarobljenici u Rusiji. Sada su živeli u stanu iznad restorana. Društvo za stolom oživelo je uspomene na venčanje Valtera i Mod, održano u velikoj tajnosti, neposredno uoči izbijanja rata. Zvanicâ nije bilo, ali tu su bili Robert i Etel u svojstvu kuma i kume. – U hotelu smo pili šampanj – reče Etel – a onda sam ja, onako taktično, rekla da Robert i ja treba da pođemo, na šta je Valter... – tu je jedva izdržala da se ne zakikoće – ... na šta je Valter rekao: O, a ja mislio da ćemo svi zajedno večerati! Mod se prigušeno nasmeja. – Možeš misliti koliko sam se ja tome radovala! Lojd pogleda u kafu, bilo mu je neprijatno. Imao je osamnaest godina, i još je bio nevin, a štosovi s medenog meseca u njemu su budili nelagodu. – Jesi li se čula skoro s Ficom? – ozbiljno upita Etel Mod. Lojd je znao da je to tajno venčanje izazvalo strašan razdor između Mod i njenog brata, erla Fic-
herberta. Fic je se tada odrekao zato što se nije najpre obratila njemu, kao glavi porodice, za dozvolu da se uda. Mod je tužno vrtela glavom. – Pisala sam mu kad smo onomad išli u London, ali on nije hteo ni da me vidi. Povredila sam mu ponos udavši se za Valtera a da ga prethodno o tome nisam obavestila. Moj brat je, bojim se, od onih što ne praštaju. Račun je platila Etel. Sve je u Nemačkoj jeftino ako imaš stranu valutu. Taman su se spremali da ustanu i odu, kad neznanac priđe njihovom stolu i, nepozvan, privuče stolicu. Bio je krupan, s tankim brčićima na okruglom licu. Nosio je uniformu smeđekošuljaša. – Šta mogu da učinim za vas, gospodine? – upita Robert hladno. – Ja sam kriminalistički komesar Tomas Make. – On uhvati za ruku konobara koji je upravo prolazio i reče: – Donesi mi kafu. Konobar pogleda upitno u Roberta, a ovaj klimnu glavom. – Radim u Političkom odseku pruske policije – produži Make. – Zadužen sam za berlinsko odeljenje obaveštajne službe. Lojd je sve to, tihim glasom, prevodio majci. – Nego – reče Make – želeo bih da porazgovaram s vlasnikom ovog restorana o nečem privatnom. – Gde ste radili pre mesec dana? – reče Robert. Neočekivano pitanje zbunilo je načas Makea, koji odgovori kao iz topa: – U policijskoj stanici u Krojcbergu. – I koje ste poslove tamo obavljali? – Bio sam zadužen za arhivu. Što pitate? Robert je klimnuo glavom kao da se nečemu takvom i nadao. – Vi ste, dakle, od ćate dogurali do šefa berlinske obaveštajne službe. Čestitam na brzom unapređenju. On se okrenu prema Etel: – Kada je, krajem januara, Hitler postao kancelar, njegov sledbenik Herman Gering preuzeo je funkciju ministra unutrašnjih poslova Pruske, i sad je pod njim najveća policijska sila u svetu. Otada Gering masovno otpušta policajce i zamenjuje ih nacistima – reče Robert, pa se opet okrenu prema Makeu, uz sarkastičnu opasku: – Bilo kako bilo, uveren sam da je u slučaju našeg iznenadnog gosta unapređenje bilo potpuno zasluženo. Make je pocrveneo, ali je uspeo da se obuzda. – Kao što rekoh, želeo bih da porazgovaram s vlasnikom o nečem privatnom. – Molim vas, navratite ujutro. U deset sati, odgovara vam? Make se pravio da to nije čuo. – Brat mi se bavi ugostiteljstvom – terao je on svoje. – O! Možda ga poznajem. Make, tako se preziva? Koji objekat vodi? – Drži malu gostionicu u Fridrihšajnu, u kojoj se okupljaju radnici. – A... Onda su slabi izgledi da smo se sreli. Lojd nije bio sasvim siguran da je Robertu pametno što je tako zajedljiv. Make jeste bio neotesan i nije zasluživao da čovek bude fin prema njemu, ali je svakako mogao da te uvali u ozbiljnu nevolju. – Moj brat bi želeo da kupi ovaj restoran – nastavi Make. – Vaš brat bi želeo da napreduje kao što ste napredovali vi. – Mi smo spremni da vam ponudimo dvadeset hiljada maraka, s tim što bi vam ukupan iznos bio is-
plaćen za dve godine. Jerg je prasnuo u smeh. – Dopustićete mi da vam objasnim nešto, komesaru – na to će Robert. – Ja sam austrijski grof. Pre dvadeset godina imao sam zamak i veliko imanje u Mađarskoj, gde su mi živele majka i sestra. U ratu sam izgubio porodicu, zamak, zemlju, čak i otadžbinu, koja je svedena na... parče zemlje. Nestalo je onog razigranog sarkastičnog tona, i Robertov glas je, od jakih osećanja, postao osoran: – U Berlin sam došao bez igde ičega, imao sam jedino adresu dalekog rođaka Valtera fon Ulriha. Uprkos svemu, uspeo sam da otvorim ovaj restoran. Robert proguta pljuvačku pa dodade: – To je sve što imam. Rekavši to, zaćuta pa otpi malo kafe. Za stolom je vladao muk. Robert se pribra i povrati malo one nadmoći u glasu: – Sve i da ste mi ponudili velikodušnu cenu – a niste – ja bih vas sigurno odbio, jer ako prodam ovaj restoran, prodao bih ceo svoj život. Ne želim da budem grub prema vama, iako ste se vi poneli neprilično. Moj restoran nije na prodaju, ni po koju cenu. Robert ustade i, pruživši ruku, reče: – Laku noć, komesaru Make. Make se mahinalno rukovao, da bi se trenutak kasnije videlo kako se pokajao zbog toga. Ustade, očigledno ljutit. Njegovo podbbulo lice je pomodrelo. – Razgovaraćemo ponovo – reče on, pa ode. – Kakav tikvan – reče Jerg. – Vidiš sa čime sve ja moram da se borim? – reče Valter obraćajući se Etel. – Samo zato što nosi tu uniformu, može da radi šta mu se prohte! Lojdu je bolo oči Makeovo samopouzdanje. Taj čovek je, očigledno, bio uveren da će kupiti restoran po ceni koju je sam ponudio. Robertovo odbijanje primio je kao privremeni neuspeh. Zar su se nacisti već toliko osilili? Tako nešto su priželjkivali Osvald Mozli i njegovi britanski fašisti – zemlju u kojoj će vladavinu zakona odmeniti zastrašivanje i batinanje. Kako, zaboga, ljudi mogu da budu toliko glupi? Obukli su kapute, stavili šešire i poželeli laku noć Robertu i Jergu. Kako su kročili napolje, Lojd nanjuši dim – ne duvanski, nešto drugo je gorelo. Njih četvoro uđoše u Valterov automobil, BMW diksi 3/15, model za koji je Lojd, inače, znao da je, u stvari, ostin sedam, samo u Nemačkoj proizveden. Dok su se vozili kroz park Tirgarten, pretekoše ih dvoja vatrogasna kola uz zavijanje sirena. – Pitam se gde li je požar – reče Valter. Trenutak kasnije ugledali su, kroz drveće, plamenove. – Meni se čini da je negde blizu Rajhstaga – primeti Mod. – Bolje da pogledamo – reče Volter, izmenjenim, brižnim glasom, pa naglo skrenu. Miris dima bio je sve jači. Iznad krošnji Lojd ugleda kako plamenovi sukljaju u nebo. – Požar je veliki – reče. Iz parka su izbili na Kenigsplac, prostrani trg između zdanja Rajhstaga i opere Krol. Goreo je Rajhstag. Crveno-žuta svetlost plamtela je u nizovima klasičnih prozora. Vatra i dim kuljali su kroz središnju kupolu. – O, ne! – reče Valter, i Lojdu se učini da je ovaj duboko ožalošćen. – O, bože mili, ne! Valter je zaustavio kola i oni izađoše. – Ovo je katastrofa – reče Valter.
– Tako divna zgrada – reče Etel. – Ne marim ja za zgradu – iznenadi ih Valter tim rečima. – Tu gori naša demokratija. Prizor su posmatrali sa udaljenosti od oko četrdeset pet metara. Ispred zgrade su bila parkirana vatrogasna kola, sa šmrkovima koji su već kidisali na plamenove; voda je u mlazovima prodirala kroz razbijene prozore. Šačica policajaca stajala je u blizini ne preduzimajući ništa. Valter se obrati jednom od njih: – Ja sam poslanik u Rajhstagu – reče. – Kad je ovo počelo? – Pre sat vremena – odgovori mu policajac. – Uhvatili smo počinioca – nekog čoveka koji je na sebi imao samo pantalone. Sopstvenom odećom je potpalio vatru. – Trebalo bi da postavite kordon – reče Valter autoritativno. – Da se ljudi drže na bezbednoj udaljenosti. – Razumem, gospodine – reče policajac i ode. Lojd se udalji od ostalih pa priđe bliže zgradi. Vatrogasci su već obuzdali požar: sad je više bilo dima nego vatre. Lojd prođe pored vatrogasnih kola i dođe do prozora. Nije mu sve to izgledalo naročito opasno, a i da jeste – radoznalost je, kao i obično, prevladala poriv za samoodržanjem. Provirivši kroz prozor, video je da je šteta velika: zidovi i tavanice su se srušili, i od njih je ostala gomila šuta. Osim vatrogasaca, video je i civile u kaputima – verovatno zvaničnici Rajhstaga, koji su hodali po onom kršu, procenjujući štetu. Lojd ode do ulaznih vrata, pa pođe uza stepenice. Baš kad su policajci postavljali kordon, uz brujanje motora stigoše dva crna mercedesa. Lojda je kopkalo ko je u njima. Uto iz drugog automobila iskoči čovek u svetlom kišnom mantilu, s mekanim šeširom na glavi. Imao je uzane brčiće. Lojdu je bilo jasno da pred njim stoji novi kancelar, Adolf Hitler. Pratio ga je visok čovek u crnoj uniformi Šucštafela, SS-a,5 njegov lični telohranitelj. Za njima je, hramljući, išao šef propagande, mrzilac Jevreja Jozef Gebels. Lojd ih je prepoznao po novinskim fotografijama. Bio je toliko opčinjen što ih vidi tako izbliza da jednostavno nije stigao da se uplaši. Hitler je potrčao uza stepenice, preskačući po dva stepenika, i pritom išao pravo na Lojda. Ovaj je, nagonski, širom otvorio vrata pred kancelarom. Klimnuvši mu glavom, Hitler je ušao unutra, a za njim i njegova pratnja. Pridružio im se i Lojd. Niko mu ni reč nije rekao. Hitlerovi ljudi su, po svemu sudeći, pretpostavili da on radi u Rajhstagu, dok je osoblje Rajhstaga pomislilo da je Lojd s kancelarom. Zaudaralo je na mokar pepeo. Hitler i njegova kamarila preskakali su nagorele grede i šmrkove, gacajući po kaljavim barama. U predvorju je stajao Herman Gering. Kaput od kamilje dlake pokrivao mu je ogromni stomak, a na glavi je nosio šešir s podignutim obodom, po potsdamskoj modi. To je onaj što je napunio policiju nacistima, pomisli Lojd setivši se razgovora u restoranu. Onog časa kad je ugledao Hitlera, Gering povika: – Ovo je početak komunističkog ustanka! Sada će da udare! Nema vremena za gubljenje! Lojda prože čudan osećaj u tom trenutku, kao da je u pozorištu te da, u stvari, gleda glumce koji tumače likove ovih moćnika. Hitler je u dramskom nadahnuću čak prevazišao Geringa. – Sada više nema milosti! – ciknuo je on, kao da se obraća punom stadionu. – Ko god nam stane na put, biće iskasapljen. Kancelar je sav drhtao dok se prepuštao zanosu. – Svaki komunistički funkcioner biće odmah streljan. Komunistički poslanici u Rajhstagu moraju biti obešeni do zore. Izgledao je kao da će svakog časa pući. Bilo je, međutim, nečeg veštačkog u svemu tome. Hitlerova mržnja jeste izgledala stvarno, ali je
ceo taj izliv ujedno bio i svojevrsna predstava, koju je on izveo zarad onih koji ga gledaju, kako zbog svojih ljudi, tako i zbog ostalih. Glumac, to je bio on; onaj što uistinu proživljava osećanje, ali ga umnogostručuje radi publike. I to je delovalo, Lojd se, uostalom, lično uverio: svi koji su ga slušali netremice su ga posmatrali, kao omađijani. – Fireru moj – reče tad Gering pokazavši na vitkog, tamnokosog muškarca koji je stajao pored njega – ovo je moj šef političke policije, Rudolf Dils. Već je uhapsio jednog od počinilaca. Dils nije podlegao magiji. – Marinus van der Lube, građevinski radnik iz Holandije – reče on mirno. – I komunista! – Gering će trijumfalno. – Izbačen iz Holandske komunističke partije zbog podmetanja požarâ – reče Dils. – Znao sam! – reče Hitler. Lojd je zapazio da je Hitler čvrsto rešen da krivicu svali na komuniste, ne obazirući se na činjenice. S puno poštovanja, Dils nastavi: – Na osnovu preliminarnog saslušanja, moram reći da je potpuno jasno da je čovek ludak te da je u ovome bio sam. – Gluposti! – povika Hitler. – Sve je ovo odavno smišljeno. Ali prevarili su se! Ne razumeju oni da je narod na našoj strani. Gering se okrenu Dilsu. – Policija preduzima vanredne mere – reče on. – Imamo spiskove komunista: poslanika u Rajhstagu, lokalnih izabranih zastupnika vlade, organizatora i aktivista Komunističke partije. Sve ih pohapsite! Večeras! Vatreno oružje upotrebljavajte bez zazora. Saslušavajte ih bez milosti. – Razumem, ministre – reče Dils. Tada je Lojd uvideo da je Valterova zabrinutost bila i te kako osnovana. Ova paljevina poslužiće nacistima kao izgovor koji su već neko vreme tražili. Neće oni hteti ni da saslušaju nekoga ko tvrdi da je požar podmetnuo sumanuti samotnjak. Komunistička zavera – to su oni tražili kako bi mogli da sprovode represivne mere. Gering je s gađenjem gledao na blato koje mu se nahvatalo na čizmama. – Moja službena rezidencija je na minut odavde, ali srećom, nije zahvaćena požarom, fireru moj – reče on. – Možda bi trebalo tamo da odemo? – Da. Imamo o mnogo čemu da razgovaramo. Dok su izlazili, Lojd im je držao vrata. Pošto su ušli u kola i odvezli se, on je prošao kroz policijski kordon i pridružio se majci i Ulrihovima. – Lojde! – reče Etel. – Gde si bio? Crkoh od brige! – Bio sam unutra – reče on. – Šta? Kako? – Niko me nije zaustavio. Potpuna zbrka. Lojdova majka podiže visoko ruke. – Taj ne preza ni od čega – reče ona. – Video sam Adolfa Hitlera. – Je li rekao nešto? – upita Valter. – Za požar optužuje komuniste. Biće čistke. – Bože sačuvaj – reče Valter.
III
Tomasa Makea je još pekao sarkazam Roberta fon Ulriha. „Vaš brat bi želeo da napreduje kao što ste napredovali vi”, rekao je Fon Ulrih. Makea je sada grizlo što se nije setio da na to odgovori: „A što ne bismo napredovali. Pa nismo mi ništa gori od vas, ti, nadmeni papagaju.” Sada je žudeo za osvetom. Narednih dana, međutim, imaće toliko posla da povodom toga ništa neće moći da preduzme. Sedište pruske tajne policije bilo je u velikom, otmenom zdanju sagrađenom u klasičnom stilu, u Ulici princa Albrehta broj osam, u četvrti gde su se, inače, nalazile i druge vladine zgrade. Make bi osetio ponos kad prođe kroz ta vrata. Bilo je to grozničavo vreme. Četiri hiljade komunista uhapšeno je za samo dvadeset četiri časa po izbijanju požara u Rajhstagu, a iz sata u sat privođeni su novi. Nemačka se čistila od te pošasti, i Make je imao utisak da se u Berlinu već lakše diše. Policijski dosijei, međutim, nisu bili ažurirani. Neki ljudi su se u međuvremenu odselili, na izborima se i gubilo i dobijalo, starci su pomrli, a mladi zauzeli njihova mesta. Make se našao na čelu tima koji je ažurirao dokumentaciju, pronalazio nova imena i adrese. Dobar je bio u tome. I inače je voleo registre, adresare, mape gradova, isečke iz novina, sve vrste spiskova. Njegov talenat nije bio na pravi način vrednovan u policijskoj stanici u Krojcbergu, gde su pripadnici obaveštajne službe jednostavno mlatili osumnjičene sve dok od njih ne izvuku imena. Nadao se da će ga ovde više ceniti. Doduše, nije njemu predstavljalo nikakav problem da bije osumnjičene. U svojoj kancelariji, u zadnjem delu zgrade, čuo je krike muškaraca i žena mučenih u podrumu, ali to mu nije smetalo. Bili su to izdajnici, subverzivni elementi i revolucionari. Oni koji su upropastili Nemačku štrajkovima i koji bi i veću štetu naneli samo da im se dozvoli. Nikakvo saosećanje prema njima Make nije gajio. A želja mu je bila da se među njima nađe i Robert fon Ulrih, da ropće u agoniji, da moli za milost. Tek u četvrtak, drugog marta u osam sati uveče, ukazala mu se prilika da proveri podatke o Robertu. Poslao je svoje ljude kućama, odneo svežanj ažuriranih spiskova svome šefu, kriminalističkom inspektoru Kringelajnu. A onda se vratio dosijeima. Kući nije žurio. Živeo je sam. Njegova supruga, raspusna žena, otišla je s konobarom iz restorana koji je vodio Makeov brat, rekavši da želi da bude slobodna. Dece nisu imali. Počeo je da češlja dosijee. Odranije mu je bilo poznato da je Robert fon Ulrih 1923. godine pristupio Nacističkoj partiji, koju će napustiti dve godine kasnije. To sámo po sebi i nije značilo bogzna šta. Makeu je trebalo više. Podaci nisu bili složeni onako kako bi on želeo. Sve u svemu, razočarao se u prusku policiju. Govorkalo se da ni Gering nije očaran njenim radom te da namerava da odvoji političko i obaveštajno odeljenje od regularnih policijskih snaga i napravi novu, delotvorniju tajnu policiju. Make je smatrao da bi to bio pravi potez. U međuvremenu, nikako nije uspevao da pronađe Roberta fon Ulriha ni u jednom od običnih dosijea. Možda to nije samo plod rđavog sistema. Možda se čoveku zaista ništa ne može prišiti. S obzirom na to da je austrijski grof, najverovatnije nije ni komunista ni Jevrejin. Tobože najveći greh mu je bio to što mu je rođak Valter socijaldemokrata. A to nije zločin – zasad. Make je sada uvideo da bi mu bolje bilo da je ovo istražio pre nego što je uopšte razgovarao sa čovekom. Ali on je posrljao a da se prethodno nije dobro raspitao. I sâm je mogao da pretpostavi da greši. Zato je morao da pogne glavu pred nadobudnim i zajedljivim Robertom. A ovaj ga je ponizio. Ali vratiće on njemu milo za drago.
Prelistavao je papire iz prašnjavog plakara u zadnjem delu sobe. Ni u tim dokumentima Fon Ulrihovo ime nije pomenuto, s tim što je jedan papir nedostajao. Sudeći po spisku prikačenom s unutrašnje strane vrata plakara, trebalo je da negde postoji dosije od sto sedamnaest strana pod naslovom „Stecišta poroka”. Taj naziv je podsećao na listu berlinskih noćnih klubova. Make je i sâm mogao da nasluti zašto dosijea nema. Mora da se neko nedavno poslužio njime; sva dekadentnija noćna svratišta pozatvarana su kad je Hitler postao kancelar. Make se popeo na sprat. Kringelajn je davao uputstva uniformisanim policajcima koji su se spremali da krenu u raciju, s novim adresama komunista i njihovih saveznika koje je pribavio Make. Ni na tren Make nije oklevao da prekine šefa u pola reči. Kringelajn nije bio nacista, te se ustezao da ukori pripadnika šturmabtajlunga.6 – Tražim dosije „Stecišta poroka” – reče Make. Kringelajnu to, očito, nije bilo po volji, ali nije se suprotstavljao Makeu. – Eno ga na stočiću – reče on. – Samo uzmi. Make je uzeo dosije i vratio se u svoju kancelariju. Dokument je bio pet godina star. Sadržavao je iscrpan opis klubova koji su u to vreme radili, s posebnim osvrtom na aktivnosti koje se u njima odvijaju: kockanje, nedolične scenske prikaze, prostituciju, prodaju droge, homoseksualnost i ostale izopačenosti. U dosijeu su, takođe, bila navedena imena vlasnika i ulagača, članova i zaposlenih u tim klubovima. Make je strpljivo čitao stavku za stavkom; možda je Robert fon Ulrih zavisnik od droge, ili se viđa s kurvama. Berlin je bio ozloglašen po klubovima u kojima su se okupljali homoseksualci. Make je zaorao u turobnu pripovest o Ružičastoj papuči, gde su muškarci plesali s muškarcima, a na podijum izlazili pevači transvestiti. Ponekad je, pomisli on, gnusan taj njegov posao. Prelazeći prstom preko liste sa imenima članova, pronašao je Roberta fon Ulriha. Uzdahnuo je, od zadovoljstva. Pogledavši još malo niže, opazio je ime Jerga Šlajhera. – Vidi, vidi – reče on. – Hajde sada da vidimo taj tvoj sarkazam.
IV Kad se idući put sreo s Valterom i Mod, Lojd je pomislio da su gnevniji i uplašeniji nego ranije. Bilo je to naredne subote, četvrtog marta, dan uoči izbora. Lojd i Etel su nameravali da prisustvuju predizbornom skupu Socijaldemokratske partije koji je organizovao Valter, pa su pre toga otišli do Fon Ulrihovih na ručak. Kuća je bila iz devetnaestog veka, s prostranim sobama i velikim prozorima, premda je nameštaj uglavnom bio pohaban. Ručak je bio jednostavan – krmenadle s krompirom i kupusom – ali je uz jelo bilo i dobrog vina. Valter i Mod su se izdavali za siromašne, i nije bilo sumnje da su živeli znatno skromnije od svojih roditelja, ali glad im svakako nije pretila. Strah ih, međutim, nije mimoišao. Hitler je ubedio ostarelog nemačkog predsednika Paula fon Hindenburga da odobri Dekret o paljenju Rajhstaga, na osnovu kojeg su nacisti dobili ovlašćenja za ono što su, inače, već radili – da tuku i muče političke protivnike. – Dvadeset hiljada ljudi uhapšeno je od ponedeljka uveče! – reče Valter drhtavim glasom. – Ne samo komunisti već i ljudi koje nacisti nazivaju „komunističkim simpatizerima”. – Što će reći: svako ko im se ne dopada – reče Mod. – Kako sad uopšte može biti demokratskih izbora? – upita Etel.
– Moramo dati sve od sebe – odgovori Valter. – Ako ne uđemo u kampanju, to će samo ići na ruku nacistima. – Kad ćete već jednom prestati da se mirite sa tim i početi da im uzvraćate? – nestrpljivo će Lojd. – Zar još verujete da nije ispravno na nasilje odgovoriti nasiljem? – Neosporno – reče Mod. – Nenasilan otpor nam je jedina nada. – Socijaldemokratska partija ima svoje paravojno krilo, Rajhsbaner, ali ono je slabo – reče Valter. – Grupica socijaldemokrata založila se za nasilan odgovor nacistima, ali je nadglasana. – Imaj u vidu, Lojde – reče Mod – da nacisti drže i policiju i vojsku. Valter pogleda u džepni sat. – Moramo da krenemo. – Valtere, što ne otkažeš skup? – najednom će Mod. Valter se, iznenađen, zagleda u nju. – Prodato je sedam stotina karata. – O, đavo da nosi i te karte – reče Mod. – Ja brinem zbog tebe. – Nemoj da brineš. Tačno se zna gde će ko da sedi, tako da u sali neće ni biti kojekakvih smutljivaca. Lojd nije bio baš sasvim siguran da je Valter toliko samouveren koliko se predstavlja. – U svakom slučaju – produži Valter – ne mogu da izneverim ljude koji su još voljni da dođu na demokratski politički skup. Oni su nam poslednja nada. – U pravu si – reče Mod, pa pogleda u Etel. – Možda bi ti i Lojd trebalo da ostanete kod kuće. Opasnost postoji, ma šta Valter rekao, a vas dvoje ste, na kraju krajeva, u tuđoj zemlji. – Socijalizam je internacionalna stvar – na to će Etel odvažno. – Kao i tvoj muž, i ja ti zahvaljujem na brizi, ali ja sam ovamo i došla da bih o nemačkom političkom životu svedočila iz prve ruke, i to neću propustiti. – Onda deca ne mogu da idu – reče Mod. – Ja i ne želim da idem – na to će Erik, sin. Karla je bila vidno razočarana, ali ništa nije rekla. Valter, Mod, Etel i Lojd uđoše u mala Volterova kola. Lojd je bio nervozan, ali i uzbuđen. Njegovi drugovi tamo kod kuće nikada neće moći da sagledaju političke prilike onako kako on to može sada. Čak i da dođe do tuče, bar se toga ne plaši. Vozili su se na istok, prešli Aleksanderplac, pa dospeli u kraj sa siromašnim kućama i malim dućanima; na nekima su bile istaknute firme ispisane hebrejskim pismom. Socijaldemokratska partija bila je pre svega radnička stranka, ali je, kao i Laburistička stranka u Britaniji, imala i pokojeg uticajnog pristalicu. Valter fon Ulrih je, kao pripadnik višeg staleža, pripadao toj izrazitoj manjini. Automobil je stao kod znaka za Narodno pozorište. Napolju se već bio stvorio red. Valter je s pločnika zakoračio ka vratima, mašući okupljenima, koji su mu klicali. Za njim uđoše i Lojd i ostali. Valter se rukovao s nekim ozbiljnim mladićem od osamnaestak leta. – Ovo je Vilhelm Frunce, sekretar mesnog ogranka naše stranke – reče Valter. Frunce je bio jedan od onih momaka koji su izgledali kao da su rođeni sredovečni. Na sebi je imao blejzer sa zakopčanim džepovima, kakav je bio u modi pre deset godina. Frunce je pokazao Valteru kako se vrata pozorišta zatvaraju iznutra. – Kad publika uđe i zauzme mesta, zaključaćemo, tako da izgrednici ne mogu da uđu – reče on. – Vrlo dobro – reče Valter. – Svaka čast. Frunce ih je uveo u salu. Valter se popeo na pozornicu i pozdravio se s ostalim kandidatima, koji su već bili stigli. Počela je da ulazi i publika, ljudi su sedali na svoja mesta. Frunce odvede Mod, Etel i Lojda do rezervisanih mesta u prvom redu. Priđoše im dva dečaka. Mlađi, reklo bi se od četrnaestak godina – i viši od Lojda – pozdravi Mod
očito vodeći računa o manirima, pa se na kraju i blago nakloni. Mod se okrenu Etel i reče: – Ovo je Verner Frank, sin moje drugarice Monike. A potom se obrati Verneru: – Zna li tvoj otac da si ovde? – Zna. I rekao je da treba sâm da saznam šta je to socijaldemokratija. – Širokih je shvatanja za jednog nacistu. Lojd pomisli da je to prilično grub način ophođenja s četrnaestogodišnjakom, ali Verner pokaza da mu je dorastao: – Moj otac zapravo ne veruje u nacizam, ali smatra da je Hitler dobar za biznis u Nemačkoj. Na to se uključi Vilhelm Frunce ogorčeno: – Kako može za biznis da bude dobro to što su hiljade ljudi bačene u tamnicu? Na stranu to što je reč o nepravdi – ti ljudi ne mogu da rade! – Slažem se s vama – reče Verner. – A opet, narod odobrava Hitlerove represivne mere. – Ljudi misle da ih on spasava boljševičke revolucije – reče Frunce. – Nacistička štampa ih ubeđuje da se komunisti pripremaju za masovna ubistva, paljevine i trovanja stanovništva u svakoj varoši, svakom selu. Dečko koji je bio u Vernerovom društvu, nižeg rasta, ali stariji, reče na to: – A ipak su, eto, smeđekošuljaši, a ne komunisti, ti koji odvlače ljude u podrume i palicama im lome kosti. – Nemački je govorio tečno, s jedva osetnim akcentom na osnovu kojeg Lojd nije mogao da odredi odakle je. – Oprostićete mi – reče Verner – zaboravio sam da vam predstavim Vladimira Peškova. Pohađa Berlinsku mušku akademiju, moju školu, i svi ga zovu Volođa. Lojd ustade da se rukuje. Volođa je bio otprilike Lojdovih godina – upečatljiv mladić iskrenih plavih očiju. – Poznajem ja Volođu Peškova – reče Frunce. – I ja idem na Berlinsku mušku akademiju. – Vilhelm Frunce je školski genije – reče Volođa. – Ima najbolje ocene iz fizike, hemije i matematike. – Istina – reče Verner. Mod se pomno zagleda u Volođu, pa upita: – Peškov? Da nije tebi Grigorij otac? – Jeste, frau Fon Ulrih. On je ataše vojni pri sovjetskoj ambasadi. Volođa je, dakle, Rus, a nemački govori s lakoćom, pomisli Lojd, ne bez zavisti. I nema nikakve sumnje da je jezik naučio živeći ovde. – Poznajem ja dobro tvoje roditelje – reče Mod Volođi. Ona je, što je Lojd već stigao da zapazi, poznavala sve diplomate u Berlinu. To je bio deo njenog posla. Frunce pogleda na sat. – Vreme je da počnemo – reče on, pa se pope na binu i zamoli prisutne za mir. U pozorištu zavlada muk. Frunce im je tada saopštio da će kandidati održati govore, a da oni potom mogu da im postavljaju pitanja. Ulaznice su izdavane isključivo članovima Socijaldemokratske partije, dodao je on, a vrata su sada zatvorena, tako da svi mogu slobodno da kažu šta imaju i da znaju da su tu među svojima. Kao da si član nekog tajnog društva, pomisli Lojd. On tako nešto ne bi nazvao demokratijom. Prvi je govorio Valter. Nije demagog, primeti Lojd. Govori bez retoričkih ukrasa. Ali zato ume da laska publici, da im kaže kako su svi oni oštroumni i dobro obavešteni ljudi koji razumeju svu složenost politike.
Govorio je svega nekoliko minuta kad se na pozornici pojavio smeđekošuljaš. Lojd opsova. Kako li je ovaj ušao? Izašao je iza kulisa; mora da ga je neko pustio na scenski ulaz. Krupan kao zver, ošišan po vojnički. Prišao je ivici pozornice i povikao: – Ovde su se okupile sve same bundžije! Komunisti i prevratnici nepoželjni su danas u Nemačkoj. Skup je završen. Samouverenost i nadmenost tog čoveka zapanjlii su Lojda. Eh, kad bih samo, pomisli on, mogao da odvučem tog velikog tikvana u ring. Vilhelm Frunce skoči na noge, stade pred uljeza, pa se besno prodra: – Gubi se odavde, batinašu! Na to ga onaj snažno gurnu u grudi. Frunce se zatetura, spotače se, pade nauznak. Okupljeni su poskakali, neki vičući i ljutito negodujući, drugi vrišteći od straha. Smeđekošuljaši nastaviše da nadiru na pozornicu. Lojd je, užasnut, shvatio da su ta đubrad sve to dobro smislila. Onaj što je odgurnuo Fruncea uzvikivao je: – Napolje! – a ostali smeđekošuljaši priključiše mu se u pokliču: – Napolje! Napolje! Napolje! Sada ih je već bilo dvadesetak, i sve vreme su pristizali novi. Neki su nosili policijske pendreke ili toljage. Lojd je video i hokejaški štap, drveni malj, čak i nogar od stolice. Šepurili su se po pozornici, satanski se kesereći i mašući oružjem dok su skandirali, i Lojd je dobro zano da samo čekaju kad će početi da tuku. Skočio je na noge. Bez razmišljanja, on, Verner i Volođa napravili su bedem ispred Etel i Mod. Polovina okupljenih pokušavala je da izađe iz sale, dok je druga polovina vikala i pesnicama pretila uljezima. Oni koji su nastojali da izađu gurali su u prolazu one druge, pa su sporadično izbijale sitne čarke. Žene su većinom plakale. Valter se na pozornici domogao govornice, pa povikao: – Smirite se, molim vas! Nema potrebe da se stvara gužva! Većina ga, međutim, nije čula, a ostali nisu ni obraćali pažnju na njega. Smeđekošuljaši su poskakali s pozornice i krenuli kroz masu. Lojd je uhvatio majku podruku, a i Verner isto učini s Mod. Poveli su ih, tako, zajedno, ka najbližem izlazu. Ali sva vrata već su bila zakrčena od svetine koja je pokušavala da izađe. Smeđekošuljaši za to nisu marili – oni su i dalje urlali, terajući ljude napolje. Napadači su bili mahom u punoj snazi, dok je među učesnicima skupa bilo i žena i starijih ljudi. Lojd je hteo da uzvrati, da se bije, no to ne bi bilo pametno. Uto neki čovek sa šlemom iz Velikog rata ćušnu laktom Lojda, koji nalete na majku. Jedva je odoleo iskušenju da se okrene i obračuna se s njim. Najvažnije mu je ipak bilo da zaštiti mamu. Bubuljičavi momčić je pendrekom grubo gurao Vernera otpozadi i urlao: – Napolje! Napolje! Verner se hitro okrenu i primače mu se. – Da me nisi pipnuo, ti svinjo fašistička – reče on. Smeđekošuljaš stade kao ukopan. Videlo se da je uplašen i da nije očekivao da će naići na otpor. Verner mu okrenu leđa, usredsredivši se sad, kao i Lojd, na to kako da dve žene sklone na sigurno. Ali onaj krupni je načuo Vernerove reči pa uzviknu: – Kome ti to „svinjo”? On se baci na Vernera i raspali ga pesnicom po potiljku. Slabo je, međutim, naciljao, pa ga je samo ovlaš udario, ali Verner ipak jauknu i polete napred.
Volođa se uto ispreči između njih pa dvaput udari ljudeskaru u lice. Lojd se zadivio Volođinim brzometnim leva-desna, ali se opet usredsredio na svoj zadatak. Nekoliko sekundi kasnije, njih četvoro stigoše do vrata. Lojd i Verner su uspeli da izvedu žene u pozorišni hol. Tu je stiska popustila, a nasilje uminulo – ispred sale nije bilo smeđekošuljaša. Pošto su žene bile na sigurnom, Lojd i Verner se okrenuše prema sali. Volođa se hrabro borio s rmaplijom, ali je bio u neprilici. Neprestano je udarao čoveka u lice i trup, ali njegovi udarci nisu imali velikog učinka; ovaj je samo protresao glavom kao da ga gnjavi neki insekt. Smeđekošuljaš je bio nezgrapan i spor, ali je udario Volođu prvo u grudi, a potom i u glavu te se momak zateturao. A onda je džin zamahnuo pesnicom da zada dotad najjači udarac. Lojd se poboja da će ubiti Volođu. Tad Valter skoči s pozornice pravo na leđa one ljudine. Lojd umalo ne poče da kliče. Ona dvojica padoše na pod, isprepletoše im se ruke i noge, i Volođa je, bar zasad, bio spasen. Bubuljičavi momak koji je otpozadi gurao Vernera sad je kinjio ljude koji su pokušavali da izađu, udarajući ih pendrecima po leđima i glavama. – Kukavice prokleta! – povika Lojd pa krenu na njega. Ali Verner ga je pretekao. On jurnu pored Lojda, pa se uhvati za onaj pendrek, pokušavajući da ga otme momku. Umeša se i onaj stariji čovek sa čeličnim šlemom, pa udari Vernera drškom od budaka. Lojd priđe i raspali mu desni direkt. Udarac je legao savršeno, posred leve slepoočnice. Ali bio je to ratni veteran, i nije se dao. Okrenuo se i zamahnuo na Lojda drškom. Lojd je bez teškoća izbegao udarac, pa ga još dvaput opaučio. Pogodio ga je na isto mesto, u slepšoočnicu i posekao ga. Ali šlem mu je čuvao glavu, pa Lojd nije mogao da ga zahvati levim krošeom i tako ga nokautira. Izbegao je budak i ponovo udario protivnika u lice, a ovaj tek tad odstupi, dok mu je krv lila iz posekotina na slepoočnicama. Lojd je pogledao oko sebe. Video je da socijaldemokrate uzvraćaju napadačima i najednom ga ispuni neko divlje zadovoljstvo. Većina učesnika skupa izašla je iz sale, tako da su ostali uglavnom mlađi muškarci, koji su prilazili, preskačući sedišta, da se uhvate ukoštac sa smeđekošuljašima. Bilo ih je na desetine. Nešto tvrdo ga udari po potiljku. Tako ga je zabolelo da je urliknuo. Okrenuo se i ugledao momka svojih godina koji je držao palicu i upravo zamahnuo njome, spremajući se da ponovo udari. Lojd uđe u klinč i dvaput ga jako udari u stomak, najpre desnom a onda i levom pesnicom. Momak ostade bez vazduha i ispusti onu palicu. Lojdov aperkat pogodi ga u bradu, i on izgubi svest. Lojd je trljao potiljak. Bolelo je dozlaboga, ali nije krvarilo. Koža na zglavcima bila mu je izranavljena i krvarila je, video je to sad. Sagnuo se i podigao palicu koju je momak ispustio. Kad se ponovo osvrnuo oko sebe, oduševio se primetivši da se smeđekošuljaši povlače, penjući se natrag na pozornicu, da bi se potom izgubili iza kulisa, po svemu sudeći namerni da iz pozorišta izađu na scenski ulaz, kuda su i ušli. Onaj krupni što je sve započeo ležao je na podu, ječao i držao se za koleno, kao da mu je iščašeno. Vilhelm Frunce je stajao iznad njega i neprekidno ga tukao drvenom lopatom, iz sveg glasa ponavljajući reči kojima je ovaj i započeo nerede: – Nepoželjni! Danas! U! Nemačkoj! Bespomoćni gorostas pokušavao je da se otkotrlja u stranu ne bi li izbegao udarce, ali Frunce ga nije puštao, sve dok još dvojica smeđekošuljaša nisu dohvatili čoveka pod mišice i odvukli ga. Frunce ih nije pratio. Jesmo li mi to njih pobedili, pitao se Lojd, iz časa u čas sve ushićeniji. Možda i jesmo!
Više mladića ganjalo je protivnike do pozornice, ali dalje nisu išli, zadovoljivši se time da smeđekošuljaše isprate uvredljivim povicima. Lojd je pogledao u ostale. Volođi je lice bilo otečeno, jedno oko nije mogao da otvori. Verneru je sako bio pocepan, s njega je visio veliki četvrtasti komad tkanine. Valter je sedeo u prvom redu, teško dišući, i masirao lakat, ali na licu mu je igrao osmeh. Frunce hitnu onu lopatu i ona prelete više redova praznih sedišta. Verner, kojem je bilo tek četrnaest godina, sada je likovao. – Žestoko smo ih isprašili, zar ne? Lojd se nasmešio. – Vala jesmo, nego šta smo. Volođa obgrli Frunca oko ramena. – Nije loše za obične školarce, a? – Ali ovi su nam prekinuli skup – primeti Valter. Mladići su ga gledali ozlojeđeno jer im je pokvario radost pobede. Na Valteru se videlo da je ljut. – Budimo razboriti, momci – reče on. – Publika nam se razbežala od straha. Koliko će vremena proći pre nego što ovi ljudi stisnu petlju da opet odu na neki politički skup? Nacisti su postigli šta su hteli. Opasno je čak i slušati predstavnike bilo koje druge stranke osim njihove. Veliki gubitnik danas je – Nemačka. – Mrzim te proklete smeđekošuljaše – obrati se Verner Volođi. – Mislim da bih mogao i vama komunistima da se priključim. Volođa ga pogleda ozbiljno, onim prodornim plavim očima, pre nego što će tiho progovoriti: – Ako si stvarno rešio da se boriš protiv nacista, postoji i delotvorniji način za to. Lojd se pitao šta li Volođa hoće da kaže. Mod i Etel utrčaše u salu, uglas govoreći, plačući i smejući se od olakšanja, a Lojd je zaboravio Volođine reči i više nikada o njima nije ni razmišljao.
V Četiri dana kasnije Erik fon Ulrih vratio se kući u uniformi Hitlerjugenda.7 Osećao se kao kraljević. Na sebi je imao smeđu košulju, istu onakvu kakvu nose pripadnici jurišnih odreda, s prišivenim obeležjima, i svastikom na traci oko nadlaktice. Nosio je i obaveznu crnu kravatu i kratke crne pantalone. Bio je to vojnik rodoljub, nepoklebljivo rešen da služi svojoj zemlji. Konačno je pripadao grupi. Osećao se još bolje nego kao navijač Herte, omiljenog berlinskog fudbalskog kluba. Erik je povremeno, subotom, odlazio na utakmice sa ocem, kada ovaj nije morao da prisustvuje nekom političkom skupu. Utakmice su u njemu probudile osećaj pripadnosti velikoj moćnoj masi onih u kojima vre iste emocije. Herta je, međutim, ponekad umela i da izgubi, a on bi se tada kući vraćao neutešan. Nacisti su bili pobednici. Užasavao se od pomisli šta će mu otac reći. Roditelji su ga izluđivali zato što su istrajno zahtevali od njega da ide mimo sveta. Svi dečaci priključili su se Hitlerjugendu. Svi su se bavili sportom, pevali, išli u pustolovine po poljima i šumama izvan grada. Bili su pametni, okretni, odani i delotvorni. Erika je duboko uznemiravala pomisao na to da će jednoga dana morati da se bori – kao što su se borili njegovi otac i deda – i želeo je da to dočeka spreman, obučen i prekaljen, disciplinovan i že-
stok. Nacisti su mrzeli komuniste, ali mrzeli su ih i mama i tata. Pa šta onda ako nacisti mrze i Jevreje? Fon Ulrihovi nisu Jevreji, šta se to njih tiče? Ali majka i otac su tvrdoglavo odbijali da im se priključe. E pa, Eriku je već preko glave da se uvek drži po strani, tako da se odlučio da prkosi. A sad je premro od straha. Kao i obično, ni majka ni otac nisu bili kod kuće kad su se Erik i Karla vratili iz škole. Ada je, negodujući, pućila usne dok im je služila čaj, da bi iznenada rekla: – Danas ćete morati sami da raspremite sto – užasno me bole leđa, idem da legnem. Karla se zabrinula. – Zbog toga si išla kod lekara? Pre nego što je odgovorila, Ada je malo oklevala. – Da, tako je. Bilo je očigledno da Ada nešto krije. Od same pomisli na to da se Ada razbolela – i da to sad prećutkuje – Erik se osećao nelagodno. Nikada on ne bi otišao tako daleko kao Karla da kaže kako je voli – ali ona je bila tu, plemenita kakva jeste, otkad on zna za sebe, i bila mu je mnogo milija nego što bi to priznao. I Karla se zabrinula. – Nadam se da će ti biti bolje. Karla je najednom izrasla, što je Erika donekle zbunilo. Mada je od sestre bio stariji dve godine, i dalje se osećao kao klinac, dok se, s druge strane, ona sve češće ponašala kao odrasla osoba. – Biće meni bolje čim se odmorim – umiri ih Ada. Erik je pojeo malo hleba. Kad je Ada izašla, on proguta zalogaj pa reče: – Ja sam sad samo u omladinskoj sekciji, ali kad napunim četrnaest, mogu da napredujem. – Otac ima da pomahnita! Jesi li ti lud? – na to će Karla. – Her Lipman je rekao da će otac upasti u nevolju ako samo proba da me natera da istupim. – O, sjajno! – reče Karla. Počela je da ispoljava ubitačni sarkazam, kojim je ponekad umela dobro da ošine Erika. – I tako ćeš ti, znači, da posvađaš oca s nacistima. Divota! Dobra stvar za celu porodicu – dodade ona. Erik se zapanjio. On uopšte nije razmišljao na taj način. – Ali svi dečaci iz mog razreda su se učlanili – reče on ogorčeno. – Svi izuzev Žabara Fontena i Ješe Rotmana. Karla je mazala riblju paštetu na hleb. – A što ti baš moraš da budeš kao ostali? – reče ona. – Većina njih su obični glupaci. Sâm si mi pričao da je Rudi Rotman najpametniji dečko u odeljenju. – Ne želim da budem kao Žabar i Rudi! – uzviknu Erik i, užasnut, oseti kako mu suze naviru u oči. – Zašto bih se ja igrao sa dečacima koje niko ne voli? Upravo ga je to i okuražilo da se suprotstavi ocu: nije više mogao da podnese da se iz škole kući vraća s Jevrejima i strancima, dok svi mali Nemci marširaju po igralištu u uniformama. Tad oboje začuše jauk. Erik pogleda u Karlu. – Šta to bi? Karla se namršti. – Mislim da je Ada. A onda, razgovetnije, do njih dopre povik: – Upomoć! Erik skoči sa stolice, ali Karla je bila brža od njega. Trčao je za njom. Adina soba nalazila se u podrumu. Strčali su niza stepenice i uleteli u sobičak. Uza zid se nalazio uzani krevet. Na njemu je ležala Ada, lica zgrčenog od bola. Suknja joj je bila mokra, a na podu se stvorila barica. Erik gotovo da nije mogao rođenim očima da poveruje. Jel’ se ona to upišala? Jeziv prizor. Nikoga od odraslih nije bilo u kući. Erik nije znao šta da radi.
I Karla se uplašila – Erik je to video po izrazu njenog lica – ali se nije uspaničila. – Šta ti je, Ado? – reče ona neobično smirenim glasom. – Pukao mi vodenjak – reče Ada. Erik predstavu nije imao šta to znači. Nije ni Karla. – Ne razumem – reče ona. – To znači da je beba krenula. – Ti si trudna? – reče Karla u čudu. – Ali nisi ni udata – reče Erik. – Umukni, Eriče. Zar ti baš ništa ne znaš?! – Karla će besno. Znao je on, naravno da je znao, da žene mogu da rode iako nisu udate – ali to nipošto ne važi za Adu! – A zato si ti prošle nedelje išla kod lekara – reče Karla Adi. Ova klimnu glavom. Erik je još uvek pokušavao da dođe sebi. – Jel’ znaju majka i otac? – upita on. – Naravno da znaju. Samo što nisu nama rekli. Donesi peškir. – Odakle? – Iz plakara na stepeništu. – Čist peškir? – Pa naravno da ćeš čist! Erik je otrčao uza stepenice, uzeo mali beli peškir iz plakara, pa strčao u podrum. – Neće od njega biti velike vajde – reče Karla, ali ipak uze peškir i poče da briše Adi noge. – Beba će brzo, osećam to. Ali ne znam šta da radim – reče Ada, i zaplaka. Erik je gledao u Karlu. Sad je ona bila glavna. Nije važno što je on stariji; njoj je prepustio vođstvo. Karla je bila praktična, sačuvala je smirenost, iako je on lepo video da je i ona prestravljena i na ivici. Mogla bi da pukne svakog časa, pomisli on. Karla se opet okrenu prema Eriku. – Idi po lekara Rotmana – reče ona. – Znaš gde mu je ordinacija. Erika obuze neizmerno olakšanje što mu je poveren zadatak po njegovoj meri. Tek tad se doseti nevolje. – A šta ako je nekud izašao? – Onda pitaj gospođu Rotman šta treba da se uradi, tikvane jedan! – odbrusi Karla. – Hajde, trkom! Eriku je laknulo kad je izašao iz Adine sobe. U njoj se događalo nešto tajnovito i zastrašujuće. Trčao je preskačući po tri stepenika i izleteo na ulicu. Ako ništa drugo, bar je umeo da trči. Doktorova ordinacija je bila udaljena oko osamsto metara. Erik je trčao lagano. I sve to vreme mislio na Adu. Ko je otac deteta? Setio se tada da je Ada letos nekoliko puta išla u bioskop s Paulom Huberom. Jesu li imali seksualne odnose? Mora biti da jesu! Erik i njegovi drugovi su mnogo pričali o seksu, premda zapravo o tome ništa nisu znali. Gde li su Ada i Paul to radili? Ne u bioskopskoj sali, svakako? Zar ne moraju ljudi da leže dok to rade? Sav se zbunio. Ordinacija doktora Rotmana nalazila se u siromašnoj četvrti. Bio je on valjan lekar, čuo je jednom Erik majku kako govori, ali je lečio mnogo sveta iz radničke klase, ljude koji nisu mogli da priušte skuplje preglede. U prizemlju kuće bile su smeštene soba za preglede i čekaonica, dok je porodica živela na spratu. Ispred kuće je bio parkiran zeleni „opel četvorka”, mali ružan dvosed poznatiji kao „gatalinka”. Ulazna vrata nisu bila zabravljena. Erik zakorači unutra, zadihan, pa uđe u čekaonicu. U uglu su bi-
li neki starac koji je kašljao i mlada žena s bebom. – Dobar dan! – nazva Erik. – Doktore Rotmane? Doktorova supruga izađe iz sobe za preglede. Hanelora Rotman je bila visoka žena svetle puti, s naglašenim crtama lica. Kad ga je pogledala, kao da ga je grom ošinuo. – Kako se usuđuješ da u ovu kuću uđeš u toj uniformi? – reče ona. Erik je stajao kao okamenjen. Frau Rotman nije bila Jevrejka, ali je bila udata za Jevrejina; Erik je to, od silnog uzbuđenja, potpuno smetnuo s uma. – Naša sluškinja se porađa! – reče on. – I ti si došao da tražiš pomoć od lekara Jevrejina? Erik je bio potpuno zatečen. Nikada mu na pamet nije palo da bi Jevreji mogli da uzvrate na nacističke napade. Najednom je, međutim, shvatio da je frau Rotman potpuno u pravu. Smeđekošuljaši su išli na sve strane vičući: „Smrt Jevrejima!” Zašto bi onda jedan lekar Jevrejin pomagao takvim ljudima? Sad više nije znao šta će. Bilo je, naravno, i drugih lekara – koliko hoćeš – ali on nije znao gde da ih traži, niti da li bi oni uopšte pošli s njim da pregledaju nekog tamo nepoznatog pacijenta. – Poslala me je sestra – reče on slabašnim glasom. – Karla je mnogo razumnija od tebe. – Ada je rekla da joj je pukao vodenjak. – Erik nije bio siguran šta to znači, ali je zvučalo nekako važno. Sa zgađenim izrazom lica, frau Rotman se vratila u sobu za preglede. Starac u uglu se zacerekao. – Svi smo mi prljavi Jevreji dok vam ne zatreba naša pomoć! A onda, šta biva? „Molim vas, dođite, doktore Rotmane” i „Šta biste mi posavetovali, advokate Koh?”, ili „Pozajmite mi sto maraka, her Goldmane”, ili... – i tu ga prekide napad kašlja. Devojka od šesnaestak leta uđe utom iz hodnika. Eriku se učini da je to po svoj prilici kćerka Rotmanovih, Eva. Godinama je nije video. Sada je imala grudi, ali je i dalje bila neprivlačna i zdepasta. – Jel’ ti otac dozvolio da pristupiš Hitlerjugendu? – On ne zna da sam pristupio – reče Erik. – O, bože mili – na to će Eva. – Nagrabusio si. Erik pogleda u nju, pa u vrata sobe za preglede. – Šta misliš, ’oće da dođe tvoj otac? – reče on. – Tvoja majka je strašno ljuta na mene. – Naravno da će doći – reče Eva. – Kad ljudima nije dobro, on im pomaže. – U glasu joj se oseti prezir. – Nije njemu važno koje si rase i za koju stranku. Nismo mi nacisti – dodade ona, pa opet izađe. Erik je bio potpuno smeten. Nije očekivao da će mu ta uniforma stvoriti tolike neprilike. U školi su svi mislili da je prelepa. Trenutak kasnije pojavio se doktor Rotman. Obratio se dvoma pacijentima koji su čekali: – Vraćam se što pre. Žao mi je, ali beba neće da čeka. – On pogleda u Erika. – Hajdemo, mladiću, sedi bolje sa mnom u kola, iako nosiš tu uniformu. Erik je pošao za njim i seo na suvozačevo mesto u „gatalinki”. Voleo je automobile i jedva čekao da navrši dovoljno godina pa da vozi; oduvek je uživao u vožnji, voleo je da gleda brojčanike na instrument-tabli i proučava vozačevu tehniku. Ali sada je imao utisak kao da sedi u izlogu, u toj smeđoj košulji, pored lekara Jevrejina. Šta ako ga her Lipman vidi? Vožnja se pretvorila u pravo mučenje. Srećom te je trajala kratko; nekoliko minuta kasnije stali su ispred kuće Fon Ulrihovih. – Kako se ta mlada žena zove? – upita Rotman. – Ada Hempel.
– A, da, dolazila je kod mene prošle nedelje. Beba je poranila. Dobro, pokaži mi gde je ona. Erik ga je vodio kroz kuću. U jednom trenutku, on začu bebin plač. Rodila se, već! Erik pohita dole u podrum, lekar za njim. Ada je ležala na leđima. Krevet je bio sav natopljen krvlju i još nečim. Karla je stajala i držala majušnu bebu u rukama. Dete je bilo sve u sluzi. Nešto nalik na debelu nit pružalo se od bebinog tela Adi pod suknju. Karla se bila sva izbečila od užasa. – Šta da radim sad?! – povika ona. – Radiš tačno ono što treba – umiri je doktor Rotman. – Samo čvrsto drži bebu, još minut. Lekar je seo pored Ade. Oslušnuo joj je srce, izmerio puls, pa upitao: – Kako se osećaš, dušo? – Mnogo sam umorna – reče ona. Rotman zadovoljno klimnu glavom. Opet je ustao, pa pogledao u bebu u Karlinom naručju. – Dečak – reče on. Erik je i opčinjeno i zgroženo posmatrao kako lekar otvara torbu, vadi konac i vezuje dva čvora na onoj vrpci. Dok je to radio, blago je govorio Karli: – Zašto plačeš? Divno si obavila posao. Sama si je porodila. Ja ti gotovo nisam ni bio potreban. Trebalo bi da postaneš lekar kad porasteš. Karla se malo smirila pa prošaputala: – Pogledajte glavu. Lekar se nagnu bliže da bi je čuo. – Mislim da nešto nije u redu s njim. – Znam – reče doktor Rotman, pa izvadi par oštrih makaza i preseče vrpcu između ona dva čvora. Onda uze novorođenče od Karle, pa ga malo odalji od sebe, da ga dobro zagleda. Erik ništa nepravilno nije video, ali beba je bila tako crvena, naborana i ljigava da je teško bilo išta razaznati. Pošto se načas zamislio, lekar reče: – O, bože. Kad se malo bolje zagledao, Erik primeti da nešto zaista nije u redu. Bebino lice bilo je nakrivljeno s jedne strane. Glavica je s jedne strane bila ulubljena, a i oko joj je bilo čudno. Rotman vrati novorođenče Karli. Ada je opet zaječala, i kao da se napela. Kad se opustila, Rotman joj zavuče ruku pod suknju i odande izvuče grumen nečeg groznog što je ličilo na meso. – Eriče – reče on – nađi mi novine. – Koje? – upita Erik. Njegovi roditelji svakodnevno su kupovali sve važnije listove. – Bilo koje, momče – nežno će Rotman. – Neću da ih čitam. Erik otrča uza stepenice i pronađe jučerašnje izdanje Fosiše cajtunga. Kad se vratio, lekar je onu mesnatu gomilicu umotao u hartiju i spustio na patos. – To se zove posteljica – reče on Karli. – Najbolje bi bilo da to spališ, kasnije. A onda opet sede na ivicu kreveta. – Ada, draga moja, ti si svakako vrlo hrabra – reče on. – Beba ti je živa, ali postoji mogućnost da nešto nije kako valja. Sad ćemo da je okupamo i utoplimo, a onda moramo da je odnesemo u bolnicu. Ada se uplašila. – Šta je bilo? – Ne znam. Moramo da ga odnesemo, da ga pregledaju. – Hoće li biti dobro? – Lekari u bolnici će učiniti sve što mogu. Ostalo moramo prepustiti Bogu. Erik se seti da Jevreji veruju u istog Boga kao i hrišćani. Lako je to bilo zaboraviti.
– Misliš da ćeš moći da ustaneš i pođeš u bolnicu sa mnom, Ado? Potrebna si bebi, da je nahraniš. – Mnogo sam umorna – ponovi ona. – Odmori se onda minut-dva. Ali ne duže, jer bebu bi trebalo što pre pregledati. Karla će ti pomoći da se obučeš. Ja ću vas čekati gore. – A onda se obrati Eriku, pomalo podrugljivo: – Hajde sa mnom, mali nacisto. Erik je hteo iz kože da iskoči. Trpeljivost doktora Rotmana bila je još gora od prezira njegove žene. Na polasku, Ada reče: – Doktore? – Da, draga? – Zvaće se Kurt. – Vrlo lepo ime – reče doktor Rotman. On izađe, a Erik za njim.
VI Prvi dan Lojda Vilijamsa na mestu pomoćnika Valtera fon Ulriha bio je ujedno i prvi radni dan novog parlamenta. Valter i Mod su se iz petnih žila upinjali ne bi li spasli krhku nemačku demokratiju. I Lojd je bio uz njih u trenucima očaja, delimično zbog toga što su bili dobri ljudi koje poznaje od malih nogu, a delimično, opet, iz straha da bi i Britanija mogla da krene za Nemačkom na putu u pakao. Izbori ništa nisu rešili. Nacisti su dobili četrdeset četiri odsto glasova, više nego na prethodnim izborima, ali ni ovoga puta nisu osvojili željeni pedeset i jedan procenat. Valter je u tome video nadu. – Čak i sa onolikim zastrašivanjem, nisu uspeli da osvoje glasove većine Nemaca – rekao je on dok su se vozili na otvaranje parlamenta, pa tresnuo rukom o volan. – Šta god pričali, oni nisu popularni. A što duže ostanu u vladi, narod će bolje videti koliko su naopaki. Lojd je bio sumnjičav. – Pogasili su sve opozicione listove, pozatvarali poslanike, potkupili policiju – reče on. – A ipak, eto, četrdeset četiri odsto Nemaca to odobrava? Meni to ne deluje umirujuće. Zgrada Rajhstaga bila je teško oštećena u požaru i u velikoj meri neupotrebljiva, tako da je parlament sada zasedao u zdanju opere Krol, na drugom kraju Kenigsplaca. Bio je to ogroman kompleks koji su činile tri koncertne dvorane i četrnaest manjih sala, restorani i barovi. Kad su stigli, skamenili su se od zaprepašćenja. Smeđekošuljaši su bili opkolili zgradu. Poslanici i njihovi pomoćnici skrdili su se oko ulaza, pokušavajući da uđu. – Jel’ to Hitler ovako pokušava da sve izgura po svome? – reče Valter besno. – Tako što nam neće dati da uđemo u salu? Lojd je opazio da su se na vratima isprečili smeđekošuljaši. One u nacističkim uniformama puštali su bez pitanja, ali svi ostali morali su da pokažu isprave. Neki momak, mlađi od Lojda, prezrivo ga je odmerio od glave do pete pre nego što će ga preko volje pustiti unutra. Bilo je to, prosto-naprosto, zastrašivanje i ništa drugo. U Lojdu je ključalo. Mrsko mu je bilo zlostavljanje. Znao je da dobrim levim krošeom može da obori tog smeđekošuljaša. Na silu je sačuvao mir, okrenuo se i ušao u zgradu. Posle tuče u Narodnom pozorištu, majka mu je pregledala jajastu čvorugu na glavi i naložila mu da se vrati kući u Englesku. Jedva ju je namolio da popusti. Rekla mu je da on ne ume da oseti opasnost, ali nije bilo baš tako. I njemu se ponekad dešavalo da
se uplaši, ali upravo ga je taj strah terao da bude ratoboran. Nagonski bi se opredelio za napad, ne za povlačenje. Toga se njegova majka bojala. Ironijom sudbine, i sama je bila takva. Ni ona nije htela kući. Plašila se, ali joj je u isti mah bilo i uzbudljivo tu, u Berlinu, u trenutku kad se Nemačka našla na prekretnici, iako se grozila nasilja i represije koji su joj se odvijali pred očima. Bila je, pritom, sigurna da bi mogla da napiše knjigu kao upozorenje demokratama u drugim zemljama na taktiku kojoj pribegavaju fašisti. „Gora si od mene”, rekao joj je jednom Lojd, i ostao bez odgovora. Unutrašnjost operskog zdanja vrvela je od smeđekošuljaša i esesovaca, mahom naoružanih. Čuvali su svaka vrata i pokazivali, što pogledima, što gestovima, koliko mrze i preziru sve one koji ne podržavaju naciste. Valter je zakasnio na sastanak odborničke grupe Socijaldemokratske partije. Lojd je žurnim korakom tražio salu za sastanke. Zavirivši u skupštinsku salu, opazio je džinovsku svastiku kako visi s tavanice. Kada su se odbornički klubovi toga popodneva okupili, najpre su razmotrili zakon o punomoći, na osnovu kojeg bi se Hitlerovom kabinetu omogoćilo da usvaja zakone mimo Rajhstaga. Ukoliko se izglasa, taj zakon bi doneo grdne nevolje. Hitler bi postao diktator. Represija, zastrašivanje, nasilje, mučenje i ubistva koje je Nemačka imala prilike da vidi u prethodnih nekoliko sedmica postale bi svakodnevica. To je bilo nezamislivo. Lojd, opet, nikako nije mogao ni da zamisli parlament, bilo gde na kugli zemaljskoj, koji bi usvojio takav zakon. U tom slučaju, poslanici bi sami izglasali svoj silazak s vlasti. Bilo bi to političko samoubistvo. Socijaldemokrate je zatekao u maloj sali. Sastanak je već bio počeo. Lojd brže-bolje uputi Valtera kud treba, a onda ode da mu donese kafu. Dok je čekao u redu, za oko mu zapade bledunjavi mladić prodornog pogleda, obučen u zift-crno, kao da je došao na sahranu. Lojd je sad već tečnije i slobodnije govorio nemački, i imao je dovoljno samopouzdanja da zapodene razgovor s neznancem. Ubrzo će saznati da se čovek u crnom zove Hajnrih fon Kesel. Imao je ista zaduženja kao i Lojd – volontirao kod svog oca, Gotfrida fon Kesela, poslanika Partije centra, katoličke političke stranke. – Moj otac vrlo dobro poznaje Valtera fon Ulriha – reče Hajnrih. – Zajedno su 1914. radili kao atašei u nemačkoj ambasadi u Londonu. Svet međunarodne politike i diplomatije veoma je mali, razmišljao je Lojd. Hajnrih je Lojdu govorio o tome kako je povratak hrišćanskoj veri odgovor na probleme s kojima se Nemačka suočava. – Nisam ti ja bogzna kakav hrišćanin – iskreno mu odvrati Lojd. – Nadam se da mi ne zameraš što tako govorim. Moji baba i deda su Velšani, spavaju s Biblijom, ali majka mi je u tom pogledu ravnodušna, a očuh mi je Jevrejin. Povremeno odlazimo u Crkvu Golgote u Aldgejtu, uglavnom zato što je pastor član Laburističke stranke. Hajnrih se nasmeši pa reče: – Moliću se za tebe. Katolici nisu prozeliti, dosetio se tad Lojd. Sušta suprotnost njegovim dedi i babi, dogmaticima iz Aberovena, koji su smatrali da ateisti namerno zatvaraju oči pred Jevanđeljem, te da će zbog toga biti osuđeni na večno prokletstvo. Kad se vratio na sastanak poslanika Socijaldemokratske partije, upravo je Valter bio uzeo reč. – Neće moći! – govorio je on. – Zakon o punomoći je ustavni amandman. Da bi bio usvojen, sednici moraju da prisustvuju dve trećine ukupnog broja poslanika, dakle njih četiristo trideset dva od
ukupno šeststo četrdeset sedam, pa da onda dve trećine prisutnih glasa „za”. Dok je spuštao poslužavnik na sto, Lojd je sabirao u glavi. Nacisti su imali dvesta osamdeset osam mesta u parlamentu, dok su nacionalisti, njihovi bliski saveznici, imali pedeset dva poslanika, što zajedno daje trista četrdeset – a to je još malo pa sto glasova manje nego što im je potrebno. U pravu je bio Valter. Zakon nikako neće proći. Lojd se umiri, pa sede da odsluša raspravu i tako i dalje usavršava nemački jezik. Njegovo olakšanje bilo je, međutim, kratkoga veka. – Nemojte u to biti tako sigurni – govorio je čovek s naglaskom pripadnika berlinske radničke klase. – Nacisti upravo pregovaraju s Partijom centra. Bilo je to, setio se Lojd, Hajnrihovo društvo. – Tako bi mogli da dobiju još sedamdeset četiri glasa – završi onaj čovek. Lojd se mrštio. Zašto bi Partija centra podržala zakon na osnovu kojeg bi bila obezvlašćena? Valter tad iskaza istu tu misao, samo još otvorenije: – Zar bi katolici mogli da ispadnu toliko glupi? Lojd sad pomisli da je šteta što to nije saznao pre nego što je otišao po kafu – onda bi o tome mogao da porazgovara s Hajnrihom. Mogao bi tako da dođe do nekih korisnih saznanja. Ih, majku mu! Čovek s berlinskim naglaskom reče: – U Italiji su se katolici nagodili s Musolinijem – napravili su konkordat i zaštitili Crkvu. Zašto se tako ne bi odigralo i ovde? Lojd je izračunao da bi, uz podršku Partije centra, nacisti prikupili ukupno četirsto četrnaest glasova. – To još nisu dve trećine – reče on Valteru s olakšanjem. Njegove reči načuo je drugi mladi pomoćnik, koji tad primeti: – Ali niste uzeli u obzir poslednje saopštenje predsednika Rajhstaga. Predsednik Rajhstaga bio je Herman Gering, Hitlerov najbliži saradnik. Lojd za to saopštenje nije bio ni čuo. Ni on ni ostali, tako se činilo. Poslanici ućutaše. Pomoćnik nastavi: – On je odlučio da se iz ukupnog broja poslanika isključe komunistički poslanici koji sednici ne prisustvuju zato što su u zatvoru. Bura negodovanja zahvati celu salu. Lojd je primetio da se Valter zacrveneo. – Ne može tako! – povika Valter. – Potpuno je nezakonito – reče onaj pomoćnik. – Ali on je to učinio. Lojd je bio poražen. Pa ne može valjda zakon da se usvoji ovako, na prevaru? Opet je pribegao aritmetici. Komunisti imaju osamdeset jedno poslaničko mesto. Ako se oni otpišu, nacistima trebaju samo dve trećine od petsto šezdeset šest, što daje trista sedamdeset osam poslanika. Čak i da im se priključe nacionalisti, i dalje neće imati dovoljno – ali ako pridobiju podršku katolika, mogli bi da pređu granicu. – Sve je to nezakonito – reče neko. – Trebalo bi da napustimo sednicu u znak protesta. – Ne, ne! – kategorično će Valter. – Usvojili bi zakon u našem odsustvu. Moramo da odvratimo katolike od toga. Vels mora smesta da razgovara s Kasom. – Oto Vels je, inače, bio vođa Socijaldemokratske partije, dok je prelat Ludvig Kas bio na čelu Partije centra. Prostorijom prostruja žamor odobravanja. Lojd je duboko udahnuo pre nego što je progovorio: – Her Fon Ulrih, zašto ne izvedete Gotfrida fon Kesela na ručak? Koliko mi je poznato, vas dvojica ste pre rata zajedno radili u Londonu. Valter se nasmeja neveselo. – Uštva jedna! – reče.
Možda to s ručkom i nije baš tako dobra zamisao. – Nisam znao da ne volite tog čoveka – reče Lojd. Valter je utonuo u misli. – Mrzim ga – reče on – ali probaću sve što mogu, tako mi boga. – Da ga pronađem i prenesem mu poziv? – upita Lojd – U redu, da pokušamo. Ako pristane, kaži mu da ćemo se naći u jedan sat u Herenklubu. – Vrlo dobro. Lojd pohita nazad u prostoriju u koju je maločas ušao Hajnrih. Sastanak je tekao u sličnoj atmosferi kao i onaj s kojeg je upravo otišao. Preleteo je pogledom preko prostorije, opazio u crno odevenog Hajnriha, uspeo da mu uhvati pogled, pa mu prstom dao znak da mu odmah priđe. Pošto su izašli, Lojd reče: – Priča se da će tvoja stranka da glasa za Zakon o punomoći! – Nije još sigurno – reče Hajnrih. – Podeljeni su oko toga. – Ko je protiv nacista? – Brining i još neki. – Brining je nekadašnji kancelar i vodeća ličnost. Lojd oseti da nade ipak ima. – Koji to ostali? – Jesi li ti to mene pozvao da izađem da bi nešto izvukao? – Izvini, ne, nisam. Valter fon Ulrih hoće da ruča s tvojim ocem. Hajnrih je bio sumnjičav. – Njih dvojica se ne vole – ti to znaš, zar ne? – Toliko sam uspeo da shvatim. Ali danas će zaboraviti sve što ih razdvaja! Hajnrih, očigledno, nije bio uveren u povoljan ishod. – Razgovaraću s njim. Sačekaj ovde – reče on pa se vrati u salu. Lojd se pitao da li uopšte postoje izgledi da to urodi plodom. Šteta je bila što Valter i Gotfrid nisu prisni drugari. Ali njemu je, ipak, teško bilo da poveruje da bi katolici mogli da glasaju za ono za šta glasaju i nacisti. Najviše se uznemirio kada je pomislio kako to što se dešava u Nemačkoj lako može da se odigra i u Britaniji. Sagledavši sumornu sliku, uzdrhtao je od užasa. Ceo život je pred njim, a on ne želi da ga provede u diktatorskoj državi. Želi da se bavi politikom, kao i njegovi roditelji, i da se u svojoj zemlji izbori za bolji život ljudi kao što su, recimo, rudari iz Aberovena. Za tako nešto neophodni su mu politički zborovi, gde će svako moći otvoreno da kaže šta misli, kao i novine, koje će napadati vladu, i kafane, gde će ljudi polemisati bez straha da ih neko prisluškuje. Fašizam je predstavljao pretnju svemu tome. Ali možda će fašizam propasti. Možda će Valter uspeti da ubedi Gotfrida i tako spreči Partiju centra da pruži podršku nacistima. Uto Hajnrih izađe. – Doći će. – Odlično! Her Fon Ulrih je predložio da se nađu u Herenklubu, u jedan sat. – Stvarno? Jel’ on tamo član? – Pretpostavljam da jeste – a što? – To je konzervativna ustanova. A kako je Valter, jelte, Fon Ulrih, to znači da svakako potiče iz plemićke porodice, makar bio socijalista. – Verovatno bi trebalo da rezervišem sto. Znaš li gde se taj klub nalazi? – Odmah tu, iza ćoška. – Hajnrih objasni Lojdu kako da dođe do tamo. – Da rezervišem za četvoricu? Hajnrih se nasmeši. – Što da ne? Ako im ti i ja ne budemo potrebni, mogu lepo da nas zamole da odemo – reče on, pa se vrati unutra.
Lojd je izašao iz zgrade i brzim korakom prešao preko trga, prošavši pored spaljenog zdanja Rajhstaga, i tako stigao do Herenkluba. Bilo je tih džentlmenskih klubova i u Londonu, ali Lojd nikada ni u jedan nije ušao. To mesto bilo je svojevrsna mešavina restorana i pogrebnog zavoda, pomisli on. Konobari u besprekornim večernjim odelima šetkali su se naokolo, nečujno spuštajući pribor za jelo na bele stolnjake. Glavni konobar uzeo je od Lojda rezervaciju i zapisao ime „Fon Ulrih”, tako svečano, kao da se upisuje u Knjigu mrtvih. Lojd se vratio do opere. Pristizalo je sve više sveta, i bivalo sve bučnije, no i napetost kao da je rasla. Lojd je čuo kako neko, sav uzbuđen, govori da će tog popodneva Hitler lično otvoriti sednicu i izneti nacrt zakona na glasanje. Nekoliko minuta pre jedan, Lojd i Valter su prešli trg. – Hajnrih fon Kesel se iznenadio kad je čuo da ste vi član Herenkluba – reče Lojd. Valter klimnu glavom. – Bio sam jedan od osnivača, pre deset ili više godina. Tada se zvao Juniklub. Sastali smo se kako bismo krenuli u kampanju protiv Versajskog sporazuma. Postao je to pravi desničarski bastion, i ja sam tu verovatno jedini socijaldemokrata, ali ne istupam iz članstva zato što tu mogu da se sastajem s neprijateljima. Kad su ušli u klub, Valter mu pokaza doteranog muškarca za šankom. – To je Ludvig Frank, otac mladog Vernera, koji se borio rame uz rame s nama u Narodnom pozorištu – reče Valter. – On, sigurno, nije član kluba, nije čak ni rođen u Nemačkoj, ali izgleda da je došao da ruča sa tastom, grofom Fon der Helbardom, a to ti je onaj tamo stariji čovek pored njega. Hajde sa mnom. Prišli su šanku, i Valter ih upozna. – U dobru ste se tuču upustili vi i moj sin pre neku nedelju. Lojd mahinalno dodirnu potiljak; otok je u međuvremenu splasnuo, ali još ga je bolelo na dodir. – Morali smo da štitimo žene – reče on. – Malo makljaže nikom ne škodi – reče Frank. – Vama momcima to i dobro dođe. Valter nestrpljivo prekide ovaj razgovor. – Daj, Ludi. Ne valja ni to razbijanje predizbornih skupova, ali vaš vođa sad hoće načisto da uništi demokratiju u ovoj zemlji! – Možda demokratija nije pravi oblik vladavine za nas – na to će Frank. – Naposletku, nismo mi ni kao Francuzi ni kao Amerikanci – bogu hvala. – Zar te gubitak slobode nimalo ne brine? Uozbilji se malo! Frank se najednom uozbilji. – U redu, Valtere – reče on hladno. – Uozbiljiću se, ako baš insistiraš. Ima više od deset godina kako sam s majkom došao ovamo iz Rusije. Otac nije mogao da pođe s nama. Kod njega je pronađena neka prevratnička literatura, na prvom mestu Robinson Kruso, po svemu sudeći roman koji zagovara buržoaski individualizam, kakva god to đavolština bila. Poslat je u logor negde na Arktiku. Možda je... – Franka načas izdade glas, i on zastade, proguta pljuvačku, pa tiho dovrši misao: – Možda je još tamo. Na trenutak je zavladala tišina. Lojd je bio preneražen. Znao je, onako površno, da ruske komunističke vlasti umeju da budu surove, ali sasvim je drugačije kad čuješ ličnu pripovest, koju ti običnim rečima ispriča čovek koji, očigledno, još pati. – Ludi – reče Valter – svi mi mrzimo boljševike, ali nacisti bi mogli da budu još gori! – Spreman sam da rizikujem – reče Frank. – Bolje bi bilo da sad ručamo – reče grof Fon der Helbard. – Posle podne imam sastanak. Izvini-
ćete nas. – I njih dvojica odoše. – To oni uvek tako! – besneo je Valter. – Boljševici! Kao da su jedino boljševici alternativa nacistima! Dođe mi da zaplačem. Uto uđe Hajnrih u društvu starijeg čoveka, koji mu je očito bio otac; imali su istu gustu tamnu kosu, počešljanu na razdeljak, s tim što je Gotfridova bila kraća i prošarana sedinom. Premda su im crte lica bile slične, Gotfrid je, sa starovremskom kragnom, ličio na pedantnog birokratu, dok je Hajnrih više vukao na romantičnog pesnika nego na političkog pomoćnika. Njih četvorica pređoše u salu za ručavanje. Valter nije gubio vreme. Čim su poručili, on reče: – Nikako, Gotfride, ne mogu da shvatim zbog čega se tvoji u stranci nadaju da će biti na dobitku ako podrže ovaj Zakon o punomoći. Fon Kesel je bio jednako direktan. – Mi smo katolička partija, i prevashodna nam je dužnost da zaštitimo položaj Crkve u Nemačkoj. To od nas očekuju i naši glasači. Lojd se namršti na te reči. Njegova majka, poslanica u parlamentu, uvek je govorila da je njena dužnost da služi onima koji nisu glasali za nju isto koliko i onima koji jesu. Valter je sad pokušao s drugačijim argumentima. – Demokratski parlament je najbolja zaštita za sve naše crkve – a vi se, eto, spremate da se toga odreknete! – Probudi se, Valtere – mrzovoljno će Gotfrid. – Hitler je dobio na izborima. Došao je na vlast. Šta god mi učinili, on će do daljeg vladati Nemačkom. Moramo da se zaštitimo. – Njegova obećanja ništa ne vrede! – Zatražili smo konkretna jemstva, i to napismeno: da će Katolička crkva biti nezavisna od države, da niko neće ometati katoličke škole u radu, da katolici u javnim službama neće biti diskriminisani – reče on, upitno pogledavši u svog sina, na šta se Hajnrih uključi: – Obećali su nam da ćemo tekst sporazuma dobiti rano po podne. – Izvagajte mogućnosti! – reče Valter. – S jedne strane je parče hartije koje je potpisao tiranin, a s druge demokratski parlament – šta je bolje? – Božja je sila iznad svih. Valter zakoluta očima. – Bože, spasi Nemačku – reče on. Nemci nisu imali dovoljno vremena da se učvrste u veri u demokratiju, razmišljao je Lojd dok su Valter i Gotfrid raspravljali. Tek je četrnaest godina prošlo kako je Rajhstag zaživeo u političkom životu zemlje. Nemci su izgubili rat, valuta im je potpuno devalvirala, zavladala je masovna nezaposlenost; u njihovim očima, po svemu sudeći, pravo glasa predstavlja nedovoljnu zaštitu. Ispostavilo se da Gotfrid ne namerava da odstupi ni za pedalj. Ručak se već bližio kraju, a on se čvrsto držao početnih stavova. Njegova je odgovornost da štiti Katoličku crkvu. Lojdu je od tih reči došlo da vrisne. Vratili su se u zgradu opere, i poslanici su zauzeli svoja mesta u dvorani. Lojd i Hajnrih su seli u ložu na galeriji. Lojd je, sasvim levo, video okupljene članove Socijaldemokratske partije. Kako se bližio početak sednice, primetio je da se smeđekošuljaši i esesovci raspoređuju po ulazima i duž zidova, stvarajući preteći lûk iza socijaldemokrata; kao da nameravaju da spreče poslanike da izađu iz zgrade sve dok zakon ne bude usvojen. Lojdu se to učinilo izrazito zlokobno. Upitao se tad, uzdrhtavši od straha, šta će biti ako se i on nađe zatočen ovde. Klicanje i aplauz se razlegoše dvoranom kad je u dvoranu ušao Hitler, u uniformi smeđekošuljaša. Nacistički poslanici, većina slično odevena, poustajaše u zanosu dok se on peo za govornicu. Jedino su socijaldemokrate ostale da sede; ali Lojd je primetio da se jedan ili dvojica s nelagodom osvrću ka naoružanim stražarima. Kako će govoriti i glasati slobodno ako se unervoze samo zbog toga što se
nisu priključili ovacijama upućenim svom političkom protivniku? Kad su se poslanici konačno utišali, Hitler progovori. Stajao je uspravno, s levom rukom uz telo; gestikulirao je isključivo desnom. Glas mu je bio oštar i kreštav, ali moćan, i Lojda je podsećao na mitraljez i pseći lavež, u isti mah. Uzbuđeno je govorio o „novembarskim izdajnicima” iz 1918. godine, koji su kapitulirali upravo kad je Nemačka trebalo da dobije rat. I nije glumio dok je to govorio: Lojd oseti da on iskreno veruje u svaku tu glupavu, neznalačku reč koju izgovara. Temu novembarskih izdajnika Hitler je već bio istrošio u svojim govorima, ali je zato sad prešao na novu taktiku. Govorio je o crkvama, o važnom mestu koje hrišćanska religija zauzima u nemačkoj državi. To je već bila neuobičajena tema za njega, i bilo je očigledno da su njegove reči upućene poslanicima Partije centra, čiji će glasovi biti presudni za rezultat glasanja. Rekao je da bez dve glavne hrišćanske konfesije, protestantske i katoličke, nema blagostanja nacije. Njihova prava nacistička vlada neće ugrožavati verske slobode. Hajnrih pobedonosno pogleda u Lojda. – Da sam na vašem mestu, ipak bih to tražio napismeno – promrmlja Lojd. Bilo je pola tri kada je Hitler dosegao zaključak besede. Završio je nečim što se nije moglo protumačiti drukčije nego kao pretnja nasiljem: – Vlada nacionalnog ustanka čvrsto je rešena i spremna da odgovori ukoliko zakon ne bude usvojen – jer bi to značilo da postoje snage koje nam pružaju otpor. Tu je napravio dramsku pauzu kako bi svi imali vremena da prime k znanju izrečeno: ako glasaš protiv zakona, izjašnjavaš se kao protivnik režima. A onda je pojačao smisao te rečenice: – A sada vi, gospodo, sami odlučite da li će biti mira ili rata! Seo je praćen grmljavinom oduševljenih nacističkih delegata, i sednica je prekinuta. Hajnrih je bio ushićen; Lojd utučen. Otišli su na različite strane: u poslaničkim klubovima njihovih stranaka održaće se poslednje, očajničke diskusije. Socijaldemokrate su se natuštile. Njihov vođa, Vels, morao je da govori pred parlamentom, ali šta sad da kaže? Više poslanika napomenulo je da Vels, bude li kritikovao Hitlera, možda živ neće izaći iz ove zgrade. Strahovali su i za sopstvene živote. A ako poslanici izginu – pomisli Lojd, u času ledne strave – šta li će biti s njihovim pomoćnicima? Vels im tad poveri da u džepu prsluka ima kapsulu sa cijanidom. Ako ga uhapse, izvršiće samoubistvo kako bi izbegao mučenje. Lojd se prestravio. Vels je bio predstavnik građana, pa ipak je bio prisiljen da se ponaša kao da je puki saboter. U ovaj dan Lojd je stupio s nerealnim očekivanjima. Zakon o punomoći bio je u njegovim očima samo sumanuta zamisao koja nikada neće biti pretočena u stvarnost. Sad je uvideo da većina očekuje upravo to – da se taj zakon pretoči u stvarnost odmah. Situaciju je procenio sasvim pogrešno. A šta ako jednako greši kad veruje da se tako nešto nikada ne bi dogodilo u njegovoj zemlji? Da li se on to samo zavarava? Neko utom upita da li su katolici doneli odluku. Lojd ustade: – Proveriću – reče on pa ode do sobe za sastanke Partije centra. Kao i ranije, provirio je i pozvao Hajnriha da izađe. – Brining i Erzing se kolebaju – reče mu Hajnrih. Lojd izgubi svaku nadu. Erzing je bio vodeći katolički sindikalni vođa. – Kako neki sindikalac može čak i da pomisli da glasa za ovaj zakon? – upita on. – Kas kaže da je otadžbina u opasnosti. Svi oni misle da će, ukoliko odbacimo ovaj zakon, nastati krvavo bezvlašće. – Ako ga usvojite, biće krvave tiranije.
– A tvoji, šta će? – Oni misle da će svi biti pobijeni ako glasaju protiv. Ali glasaće, svejedno. Hajnrih se vratio kod svojih, a Lojd kod socijaldemokrata. – Tvrodokorna struja počela je da popušta – saopšti Lojd Valteru i njegovim kolegama. – Boje se da će, ako zakon ne bude usvojen, izbiti građanski rat. Raspoloženje je sad bilo još sumornije. U šest sati, svi su se vratili u skupštinsku salu. Prvi je govorio Vels. Bio je smiren, razborit, osećanja je ostavio po strani. Ukazao je na to da je život u demokratskoj republici bio, sve u svemu, dobro rešenje za Nemce, da im je doneo slobodu izbora i društveno blagostanje, i doprineo da Nemačka ponovo postane ravnopravna članica međunarodne zajednice. Lojd je primetio da Hitler hvata beleške. Na kraju je Vels smelo izrazio odanost ljudskosti i pravdi, slobodi i socijalizmu. – Nema tog zakona o punomoći koji će vas ovlastiti da pogazite večne i neuništive ideje – rekao je on, prikupivši hrabrost, dok su mu se nacisti smejali i rugali. Socijaldemokrate su pljeskale, ali se nisu čule od protivnika. – Pozdravljamo progonjene i potlačene! – vikao je Vels. – Pozdravljamo sve prijatelje u Rajhu. Njihova postojanost i vernost dostojni su divljenja. Lojd je jedva razabirao njegove reči od hučanja i larmanja nacistâ. – Hrabrost s kojom istrajavaju u svojim uverenjima i njihov nesalomivi duh zalog su jedne svetlije budućnosti! Seo je zasut promuklim dobacivanjem prisutnih. Hoće li taj govor promeniti nešto? Lojd nije znao. Posle Velsa, ponovo je govorio Hitler. Ovoga puta sasvim drugačijim tonom. Lojdu postade jasno da se u svom ranijem govoru kancelar, zapravo, samo zagrevao. Sada je govorio glasnije, rečenice mu nisu bile onako zauzdane, ton mu je odisao prezirom. Desnom rukom je neprestano žestoko gestikulirao – upirao prstom, lupao o govornicu, stezao pesnicu, stavljao dlan na srce, sekao vazduh kao da mete kompletnu opoziciju. Svaku strastvenu rečenicu njegovi sledbenici propratili bi burnim poklicima. Svaka ta misao izražavala je istu emociju: divlji, sveprožimajući, ubilački gnev. Hitler je bio pun samopouzdanja. Tvrdio je, naime, da on nije ni morao da predloži zakon o punomoći. – Mi se u ovome času obraćamo nemačkom Rajhstagu s molbom da nam odobri nešto što bismo mi i bez odobrenja učinili! – rugao se on. Hajnrih je, vidno zabrinut, napustio ložu. Minut kasnije Lojd ga je ugledao kako, u parteru dvorane, šapuće nešto ocu na uho. Kad se vratio u ložu, izgledao je potresen. – Jeste li dobili pisano jemstvo? – upita Lojd. Hajnrih nije mogao da pogleda Lojda u oči. – Dokument je upravo na kucanju – odvrati on. Hitler je govor završio prezrevši socijaldemokrate. Njihovi glasovi mu, reče, i ne trebaju. – Nemačka će biti slobodna! – urlao je. – Ali ne zahvaljujući vama. Čelnici ostalih stranaka govorili su kratko. Svi su izgledali skrhani. Prelat Kas je rekao da će Partija centra podržati zakon. Ostali su se poveli za njegovim primerom. Svi izuzev socijaldemokrata bili su „za”. Rezultat glasanja potom je saopšten, i nacisti su se razularili.
Lojd je bio preneražen. Sada je gledao golu silu na delu, i bio je to ružan prizor. Iz lože je izašao i ne obrativši se Hajnrihu. Valtera je pronašao uplakanog, u predvorju zgrade. Velikom belom maramicom brisao je lice, ali suze su i dalje navirale. Osim na sahranama, Lojd nikada nije video muškarca da tako plače. Nije znao šta da kaže, šta da uradi. – Moj život je potpuni promašaj – reče Valter. – Zgasnula je svaka nada. Nemačka demokratija je mrtva.
VII U subotu, prvog aprila, bio je Dan bojkota Jevreja. Lojd i Etel su se šetali po Berlinu, gledajući oko sebe u neverici; Etel je pravila beleške za knjigu. Na prozorima jevrejskih prodavnica bile su farbom išarane Davidove zvezde. Smeđekošuljaši su stajali pred ulazima robnih kuća u vlasništvu Jevreja, zastrašujući one koji su hteli da uđu. Dežuralo se ispred kancelarija jevrejskih advokata i ordinacija jevrejskih lekara. Lojd je, tako, video kako dvojica smeđekošuljaša sprečavaju pacijente da uđu kod porodičnog lekara Fon Ulrihovih, doktora Rotmana, da bi onda neki snažni utovarivač uglja, koji je uganuo gležanj, odbrusio smeđekošuljašima da se nose, na šta su oni odlučili da odu u potragu za lakšim plenom. – Kako ljudi mogu da budu tako zli jedni prema drugima? – reče Etel. Lojd je razmišljao o svom očuhu, koga je voleo. Berni Lekvit je bio Jevrejin. Da fašizam stigne i do Britanije, Berni bi se našao na udaru iste takve mržnje. Od same pomisli na to Lojd je zadrhtao. Nešto poput bdenja upriličeno je te večeri u Bistrou Robert. Po svemu sudeći, to okupljanje niko nije organizovao, ali je, ipak, u osam sati lokal bio pun socijaldemokrata, Modinih kolega novinara i Robertovih prijatelja iz pozorišta. Oni optimističniji među njima govorili su da je sloboda, u stvari, samo privremeno ugrožena, dok ne mine taj ekonomski sunovrat, te da će se, jednoga dana, probuditi iz sna. Ostali su, jednostavno, tugovali. Lojd je malo popio. Nije mu se dopadalo kako alkohol deluje na mozak. Misli bi mu se zamutile. Pitao se kako bi nemački levičari mogli da spreče ovu katastrofu, ali odgovor nikako nije nalazio. Mod im je pričala za Adinu bebu, Kurta. – Donela ga je kući iz bolnice, i malom je, izgleda, zasad dobro. Ali mozak mu je oštećen, tako da se neće normalno razvijati. Kad bude stariji, moraće, jadničak, da živi u specijalnoj ustanovi. Lojd je čuo da je bebu na svet donela jedanaestogodišnja Karla. Ta mala je imala veliko srce. Komesar Tomas Make je, u svojoj smeđekošuljaškoj uniformi, došao u pola deset. Kada je Make prošli put svratio, Robert se prema njemu ponašao kao prema nekome ko služi za zabavu, ali Lojd je i tada naslutio pretnju koja se u tom čoveku krije. Jeste izgledao budalasto, s tim brčićima na podbulom licu, ali Lojda uznemiri odblesak svireposti u Makeovim očima. Robert je već odbio da proda restoran. Šta li Make sada traži? Make je stao nasred sale za ručavanje i povikao: – U ovom restoranu podstiče se izopačeno ponašanje! Vlasnici su ućutali, zbunjeni. Make je podigao kažiprst kao da će reći: Bolje bi vam bilo da me slušate! Lojd je u tom pokretu uočio nešto užasno i dobro poznato – i sinu mu da Make oponaša Hitlera. – Homoseksualnost je nespojiva s muževnom prirodom nemačke nacije! Lojd se namrgodio. Jel’ to ovaj govori da je Robert nastran? Jerg uto uđe u restoran iz kuhinje, sa onom visokom kuvarskom kapom na glavi. Stao je pored vra-
ta, sevajući pogledom na Makea. Zaprepašćujuća pomisao sinu tada Lojdu. Možda Robert jeste nastran. On i Jerg, naposletku, žive zajedno još od rata. Gledajući u okupljene Robertove prijatelje iz pozorišta, Lojd uoči da su sve to muškarci u parovima, izuzev dve kratko ošišane žene... Lojd je sad bio sasvim smeten. Znao je on da nastrani muškarci postoje i, kao momak bez predrasuda, držao se uverenja da ih ne bi trebalo progoniti, već im treba pomoći. Pa ipak, gledao je na njih kao na izopačene ljigavce. Robert i Jerg mu nisu bili nimalo neobični – muškarci koji vode posao i žive mirno – kao bračni par, maltene! On se okrenu majci i tiho reče: – Jesu li Robert i Jerg stvarno... – Jesu, dušo – reče mu ona. Mod, koja je sedela do nje, dodade: – Robert je u mladosti bio prava pretnja za mušku poslugu. Žene se zakikotaše. Lojd se zaprepastio iz dva razloga: ne samo što je Robert nastran već Etel i Mod o tome govore nehajno, kroz šalu. – Ovaj lokal je zatvoren! – reče Make. – Nemate prava! – reče Robert. Make nije mogao sâm da zatvori to mesto, pomisli Lojd; a onda se setio kako su se smeđekošuljaši okupili na bini Narodnog pozorišta. Pogled mu odluta ka ulazu – i on se prepade videvši smeđekošuljaše kako ulazie u restoran. Prolazili su između stolova, obarajući usput boce i čaše. Neki gosti sedeli su nepomično i gledali; ostali su poustajali. Nekolicina muškaraca je vikala, neka žena je vrisnula. Valter ustade i progovori glasno, ali smireno: – Trebalo bi svi mirno da odemo – reče on. – Nema nikakve potrebe za grubostima. Svi lepo uzmite kapute i šešire, i pođite kućama. Gosti poustajaše, neki pokušaše da dođu do svojih kaputa, drugi se, jednostavno, dadoše u beg. Valter i Lojd su poveli Mod i Etel prema vratima. Kasa se nalazila blizu izlaza, i Lojd vide kako je smeđekošuljaš otvara i počinje da trpa novac u džepove. Do toga časa Robert je stajao nepomično, obuzet jadom, i gledao kako mu rasteruju goste; ali ovo je bilo previše. Povikao je negodujući i odgurnuo smeđekošuljaša od kase. Smeđekošuljaš ga je raspalio pesnicom, oborio ga na pod, i počeo da ga šutira. Pridružio mu se još jedan smeđekošuljaš. Lojd je priskočio Robertu u pomoć. Čuo je kako njegova majka viče – „Ne” dok je on razgonio smeđekošuljaše. Jerg je reagovao gotovo isto tako brzo, i njih dvojica zajedno pomogoše Robertu da ustane. Istoga trena napali su ih smeđekošuljaši, više njih. Lojda su udarali pesnicama i šutirali ga, a onda su ga nečim teškim raspalili po glavi, i on bolno kriknu pomislivši: Ne, ne opet. Okrenuo se prema napadačima, mlateći ih i levicom i desnicom, gledajući da svaki udarac bude snažan, i trudio se da svaki put udari kroz metu, onako kako su ga učili. Oborio je dvojicu, a onda su ga zgrabili s leđa, i Lojd je izgubio ravnotežu. Trenutak kasnije ležao je na podu; dvojica su ga držali, dok ga je treći šutirao. Onda su ga okrenuli, tako da je sad ležao na stomaku, pa ga uhvatili za ruke otpozadi, i on oseti metal na zglobovima. Prvi put su mu stavljene lisice na ruke. Prožeo ga je strah od nečeg što još nije
iskusio. Nije to bila još jedna obična tuča. I ranije su ga tukli i šutirali, ali sad ga je čekalo nešto gore. – Ustaj! – naredi mu neko na nemačkom. S naporom se osovio na noge. Bolela ga je glava. I Robertu i Jergu stavili su lisice na ruke, video je sad Lojd. Robert je krvario iz usta, a Jergu je jedno oko bilo zatvoreno. Držala su ih šestorica smeđekošuljaša. Ostali su pili iz čaša i boca na stolovima, ili punili usta slatkišima iz restoranskih kolica sa desertom. Činilo se da su svi gosti otišli. Lojd oseti olakšanje shvativši da se njegova majka izvukla. Uto se otvoriše vrata restorana, i Valter se vrati unutra. – Komesaru Make – reče on, pokazujući sposobnost da pamti imena, tipičnu za političare. – Šta bi ovo nečuveno ponašanje trebalo da znači? – dodade on što je odsečnije mogao. Make upre prstom na Roberta i Jerga. – Ova dvojica su homoseksualci – reče on. – A taj momak tamo napao je policajca rezervistu koji je njih dvojicu lišavao slobode. Valter pokaza na kasu, koja je bila otvorena; fioka je bila izvučena, i videlo se da je, ne računajući nekoliko novčića, prazna. – Je li to danas i policajci čine razbojništva? – Mora da je neki gost restorana iskoristio zbrku koju su stvorili oni što su se opirali hapšenju – odgovori Make. Neki među smeđekošuljašima pokvareno su se kesili. – I vi ste nekada radili u organima reda, nije li tako, Make? – reče Valter. – Nekada ste, možda, i mogli da se ponosite sobom? Ali šta ste to postali? Makea je ovo žacnulo. – Mi i sada čuvamo red, branimo otadžbinu – reče on. – Kuda ćete s ovim ljudima koje ste pohapsili, pitam se samo? – nije odustajao Valter. – Hoće li to biti na odgovarajući način opremljena pritvorska jedinica? Ili kakav poluskriveni podrum? – Biće prebačeni u kasarnu u Fridrihovoj ulici – reče Make s gorčinom u glasu. Lojdu nije promakao izraz zadovoljstvo koji se, istina samo nakratko, video na Valterovom licu, i shvatio da je Valter, u stvari, lukavo namamio Makea, zaigravši na ono malo preostalog Makeovog profesionalnog ponosa kako bi razotkrio njegove namere. Sada je Valter, ako ništa drugo, bar znao kuda vode Lojda i ostale. Ali šta će biti tamo, u kasarni? Lojd dotad nikada nije bio hapšen. S druge strane, međutim, živeo je u londonskom Ist Endu, tako da je poznavao mnoge koji su upadali u neprilike s policijom. Godine je proveo igrajući na ulici fudbal sa dečacima čiji su očevi često hapšeni. Znao je on na kakvom je glasu aldgejtska policijska stanica u Ulici Liman. Malo je njih iz te zgrade izašlo nepovređeno. Ljudi su pričali da tamo ima krvi svuda po zidovima. Kakvi su izgledi da u kasarni u Fridrihovoj ulici bude bar malo bolje? – Ovo je međunarodni incident, komesaru – reče Valter. Lojd je pretpostavio da Valter Makea tako oslovljava u nadi da će se ovaj poneti više kao policajac nego kao običan siledžija. – Lišili ste slobode trojicu stranih državljana – dva Austrijanca i jednog Engleza. Rekavši to, Valter podiže ruku, kao da ne dozvoljava sagovorniku da protestuje. – Prekasno je sad, nema nazad. Obe ambasade već su obaveštene o tome, a ja nimalo ne sumnjam da će njihovi predstavnici za sat vremena pokucati na vrata Ministarstva spoljnih poslova u Vilhelmovoj ulici. Lojd se pitao da li je to istina. Make se zajedljivo smeškao. – Neće Ministarstvo spoljnih poslova baš toliko žuriti da stane u odbranu dva pedera i jednog mladog huligana.
– Naš ministar inostranih poslova, Fon Nojrat, nije član vaše partije – reče Valter. – Možda će on zato interese naše otadžbine staviti na prvo mesto. – Mislim da ćete i sami imati prilike da se uverite da on radi ono što mu se kaže. A vi mene sada ometate u obavljanju službene dužnosti. – Upozoravam vas! – odvažno će Valter. – Bolje bi bilo da se držite procedure – ili će biti nevolje! – Skloni mi se s očiju – odbrusi Make. Valter ode. Lojda, Roberta i Jerga isteraše napolje pa ih potrpaše u kamion. Naterali su ih da legnu na pod, dok su smeđekošuljaši sedeli na klupama i motrili na njih. Vozilo je krenulo. Boli kad ti stave lisice, iskusio je na sopstvenoj koži Lojd. I sve vreme je imao utisak da će mu rame iskočiti iz čašice. Sva sreća te je vožnja trajala kratko. Iz kamiona su ih poterali pravo u neku zgradu. Unutra je bilo mračno, i Lojd je malo toga video. Čovek koji je sedeo za kancelarijskim stolom zapisao je njegovo ime u neku knjigu i oduzeo mu pasoš. Robert je ostao bez zlatne igle za kravatu i lanca za sat. Bar su im one lisice poskidali pre nego što su ih gurnuli u prostoriju s prigušenim svetlom i rešetkama na prozorima. Tu je već bilo četrdesetak zatvorenika. Lojda je sve živo bolelo. U grudima je osećao oštar bol, kao da mu je slomljeno rebro. Lice mu je bilo u modricama, a glava ga je toliko bolela da nije mogao oči da otvori. Aspirin, šoljica čaja i jastuk – to mu treba. Predosećao je da će proći nekoliko sati pre nego što išta od toga dobije. Njih trojica sedoše na pod, odmah do vrata. Lojd se obema rukama držao za glavu, dok su Robert i Jerg razgovarali o tome koliko će vremena proći pre nego što stigne pomoć. Nema sumnje da će Valter odmah pozvati advokata. Međutim, uobičajeni propisi ukinuti su po Dekretu o paljenju Rajhstaga, tako da na odgovarajuću zakonsku zaštitu nisu mogli da računaju. Valter će, takođe, stupiti u vezu sa ambasadama: politički uticaj jedina je njihova nada u ovom trenutku. Lojd pomisli da će i njegova majka verovatno probati da obavi međunarodni telefonski razgovor i obrati se za pomoć britanskom Ministarstvu spoljnih poslova u Londonu. Ukoliko ih dobije, vlada će sigurno imati šta da kaže u vezi s hapšenjem britanskog studenta. Za sve to, međutim, treba vremena – najmanje sat, a možda i dva-tri. Ali četiri sata su prošla, onda i pet, a vrata se nisu otvorila. U civilizovanim zemljama postoji zakon po kome je propisano koliko dugo policija nekoga može da zadrži u pritvoru bez optužnice, advokata, suđenja. Lojd je shvatio da taj propis nije puka formalnost i da bi tu mogao ostati zauvek. Oko njega su, ustanovio je to, bili sve sami politički zatvorenici: komunisti, socijaldemokrate, sindikalni organizatori i jedan sveštenik. Noć je sporo prolazila. Niko od njih trojice nije spavao. Lojd nije mogao ni da zamisli da zaspi na takvom mestu. Mutna jutarnja svetlost prodirala je kroz rešetke na prozorima kad se vrata ćelije najzad otvoriše. Nisu, međutim, ušli ni advokati ni diplomate, samo neka dvojica s keceljama što su gurala kolica s velikom posudom nalik urni. Iz nje su im sipali retku ovsenu kašu. Lojd ništa nije pojeo, ali je ispio punu limenu šolju kafe koja je imala ukus zagorelog ječma. Pretpostavljao je da noću u britanskoj ambasadi dežuraju nevažne mlade diplomate. Ali ujutro, čim ambasador ustane, nešto će biti preduzeto. Jedan sat posle doručka vrata se opet otvoriše, s tim što su ovoga puta na njima stajali smeđekošuljaši. Isterali su sve zatvorenike i potovarili ih u kamion, njih četrdeset do pedeset u vozilu sa ciradom, tako gusto zbijeni da su morali da stoje. Lojd je uspeo da ostane blizu Roberta i Jerga. Možda će ih sada odvesti u sud, iako je nedelja. Nadao se tome. Makar da dobiju advokate, i neki privid pravog krivičnog postupka. Pomislio je kako sada dovoljno tečno govori nemački da bi mogao
svoj slučaj da iznese pred sudom, i počeo je, u glavi, da uvežbava taj govor. Izašao je s majkom na večeru u restoran; video je da neko pljačka kasu; umešao se u opštu gungulu koja je potom nastala. Zamišljao je tok unakrsnog ispitivanja. Pitaće ga da li je čovek koga je napao bio smeđekošuljaš. A on će odgovoriti: „Nisam primetio kako je bio obučen – samo sam lopova video.” Sudnica će se zaoriti od smeha, i tužilac će izgledati kao poslednja budala. Odvezli su ih nekud izvan grada. Mogli su da vire kroz rupe u ciradi. Lojdu se činilo da su prešli tridesetak kilometara kad Robert reče da se nalaze u Oranijenburgu, varošici severno od Berlina. Kamion je stao ispred drvene kapije, između stubova od cigala. Stražu su čuvala dva smeđekošuljaša s puškama. Strah ga je stezao sve jače. Gde li je taj sud, pitao se Lojd. Ovo više liči na logor. Kako mogu da zatvaraju ljude bez suđenja? Posle kraćeg čekanja, kamion je krenuo, da bi se ponovo zaustavio ispred niza napuštenih zgrada. Sve veća zebnja obuzimala je Lojda. Tokom noći ga je tešilo bar to što Valter zna gde se on nalazi. Pitanje je da li danas to iko više zna. Šta ako je policija, jednostavno, saopštila da Lojd nije u pritvoru i da nemaju nikakve podatke o njegovom hapšenju? Kako će ga onda spasti? Sišli su s kamiona i teška koraka ušli u zgradu nalik na fabriku. Zaudaralo je kao u kafani. Možda je tu nekad bila pivnica. Opet su im svima uzeli imena. Lojda je obradovalo što postoji bar neki pisani trag o njegovom kretanju. Nisu bili vezani, nisu im stavili lisice na ruke, ali su neprestano bili na oku smeđekošuljašima naoružanim puškama. Lojda je progonio turoban osećaj da ti mladići jedva čekaju neki izgovor da zapucaju. Svako je dobio po slamaricu i tanko ćebe. Saterani su, potom, u trošnu zgradu koja je nekada možda služila kao skladište. A onda je počelo čekanje. Niko nije došao po Lojda celog tog dana. Uveče su se opet pojavila kolica, i ona urna, s tim što je u ovoj bilo varivo od šargarepa i repe. Svako je dobio punu činiju variva i po parče hleba. Lojd je sada bio mrtav gladan, budući da ništa nije jeo puna dvadeset četiri sata, i proždrao je tu oskudnu večeru, žaleći što nema još. Negde u logoru bila su tri-četiri psa koja su zavijala celu noć. Lojd se osećao prljavim. Bila je to druga noć koju provodi u istoj odeći. Morao bi da se okupa, da se obrije i obuče čistu košulju. Što se nužnika tiče – u ćošku su bile dve bačve, nesnosno odvratne. Ali sutra je ponedeljak. Onda će neko već preduzeti nešto. Lojd je zaspao oko četiri sata. U šest ih je probudio smeđekošuljaš urlajući: – Šlajher! Jerg Šlajher! Ko je ovde Šlajher? Možda će ih sad pustiti. Jerg ustade i reče: – Evo me, ja sam Šlajher. – Pođi sa mnom – reče smeđekošuljaš. – Zašto? – na to će Robert, uplašeno. – Šta će vam on? Kuda ga vodite? – A šta si mu ti – majka? – reče smeđekošuljaš. – Lezi tu, i jezik za zube. – A onda gurnu Jerga puškom. – Ti, napolje. Dok je gledao kako stražar odvodi Jerga, Lojd se pitao zašto nije raspalio tog smeđekošuljaša i oteo mu pušku. Možda bi i pobegao. A sve i da ne uspe, šta bi mu uradili – bacili ga u zatvor? Ali u odsudnom trenutku pomisao na bekstvo nije mu ni pala na pamet. Da nije on to već usvojio zatvorenički mentalitet?
Čak je počeo da iščekuje onu ovsenu kašu. Pre doručka, sve su ih izveli napolje. Stajali su oko malog, žicom ograđenog prostora triput manjeg od teniskog igrališta. Po izgledu sudeći, taj prostor mogao je biti korišćen za čuvanje nečega ne naročito vrednog, drvne građe ili automobilskih guma, možda. Lojd je drhturio na hladnom jutarnjem vazduhu: kaput mu je ostao u Bistrou Robert. A onda je ugledao Tomasa Makea kako ide k njemu. Policijski islednik nosio je crni mantil preko smeđekošuljaške uniforme. Koračao je teško, dustabanaški, primeti Lojd. Iza Makea stupala su dvojica smeđekošuljaša vodeći nagog čoveka s kofom preko glave. Lojd je užasnuto posmatrao prizor. Zatvoreniku su ruke bile vezane iza leđa, a kofa mu je bila čvrsto pritegnuta ispod brade, tako da ne može da spadne. Bio je to neki vižljast muškarac, mladalački građen, svetlih stidnih dlaka. – O, bože mili, pa to je Jerg – zaječa Robert. Okupiše se svi logorski smeđekošuljaši. Lojd se mrštio. Šta je sad ovo, neka okrutna igra? Jerga su uveli u onaj ograđeni prostor i ostavili ga tamo da se trese od hladnoće. Ona dvojica što su ga dovela sad se povukoše. Nije ih bilo nekoliko minuta, a onda se vratiše, vodeći po dva vučjaka. Otud ono celonoćno lajanje. Psi su bili mršavi, s nezdravim pečatima od alopecije po žutomrkom krznu. Videlo se da su izgladneli. Smeđekošuljaši ih dovedoše do ograđenog prostora. Lojda je mučilo nejasno, zlokobno predosećanje. – Ne! – vrisnu Robert, pa potrča. – Ne, ne, ne! – Pokušao je da otvori žičanu kapiju. Trojica-četvorica smeđekošuljaša grubo ga odvukoše. Opirao se, ali behu to snažni mladi batinaši, za razliku od Roberta, koji se već bližio pedesetoj: nije mogao s njima da se nosi. Oni ga, puni prezira, baciše na zemlju. – Ne – reče Make svojim ljudima. – Neka gleda. Ovi podigoše Roberta na noge. Držali su ga licem okrenutog žičanoj ogradi. U ograđeni prostor uvedoše pse. Životinje su bile razdražene, lajale su i balavile. Dvojica smeđekošuljaša, očigledno iskusni u ovome, vešto su i bez straha pujdali pse. Lojd se, obuzet mračnim mislima, pitao koliko su puta ovo već radili. Dreseri pustiše pse i pohitaše napolje. Psi jurnuše na Jerga. Jedan ga ugrize za list, drugi za ruku, treći za butinu. Ispod metalne kofe čuo se prigušen krik patnje i užasa. Smeđekošuljaši su klicali i pljeskali. Zatvorenici su, zanemeli od strave, gledali šta se dešava. Posle prvog šoka, Jerg je pokušao da se odbrani. Ruke su mu bile vezane i ništa nije video, ali je mogao nasumice da šutira. Njegova bosa stopala, međutim, nisu mogla da povrede izgladnele pse. Oni su izbegavali udarce i ponovo napadali, oštrim zubima mu kidajući meso. Pokušao je da pobegne. S psima za petama, naslepo je potrčao, držeći pravac, dok nije naleteo na žičanu ogradu. Smeđekošuljaši su promuklo klicali. Jerg potrča na drugu stranu, ali ishod je bio isti. Pas mu je odgrizao parče mesa sa zadnjice, i smeđekošuljaši zaurlaše od smeha. Jergovo prozirnobelo telo oblivala je krv koja je liptala iz mnogobrojnih rana. Licem se okrenuo ka žici, štiteći genitalije, batrgajući nogama. Ali iz časa u čas bivao je sve slabiji. Udarci postadoše nejaki. S naporom se održavao u uspravnom položaju. Psi su postali odvažniji, kidisali su na njega i gutali krvave komade mesa.
I najzad Jerg skliznu na zemlju. Psi nagrnuše, da se nahrane. Dreseri tad ponovo uđoše u ograđeni prostor. Uvežbanim pokretima povezaše psima povoce, odvukoše ih od Jerga i odvedoše. Predstava je bila završena, i smeđekošuljaši pođoše svojim poslom, uzbuđeno čavrljajući. Robert utrča u ograđen prostor; ovoga puta niko ga nije zaustavljao. A onda se, jecajući, naže nad Jerga. Lojd mu je pomogao da odveže Jergu ruke i ukloni kofu. Jerg je bio u nesvesti, ali je disao. – Da ga unesemo unutra – reče Lojd. – Ti ga drži za noge. Lojd dohvati Jerga pod miške, i tako ga njih dvojica odneše u zgradu gde su proveli noć. Položiše ga na dušek. Okupiše se ostali zatvorenici, preplašeni, sad već pokoreni. Lojd se ponadao da će bar jedan od njih kazati da je lekar, ali uzalud. Robert skide sako i prsluk, a onda i košulju, kojom poče da briše krv. – Treba nam čiste vode – reče. U dvorištu se nalazio hidrant. Lojd izađe, ali nije imao posudu. Vratio se do onog ograđenog prostora. Kofa je još ležala na zemlji. On je ispra, pa je napuni vodom. Kad se vratio, dušek je bio natopljen krvlju. Robert je umakao košulju i kofu i prao Jergu rane, klečeći pored dušeka. Ubrzo je bela košulja pocrvenela. Jerg se trznu. Robert mu se tiho obrati. – Budi miran, voljeni – reče on. – Gotovo je, i ja sam tu. – Ali Jerg kao da ga nije čuo. Onda uđe Make, a za njim četvorica-petorica smeđekošuljaša. On dohvati Roberta za nadlakticu pa ga povuče. – Tako, znači! – reče on. – Sad znaš kako mi gledamo na izopačene homoseksualce. Lojd pokaza na Jerga i ljutito reče: – Izopačeni su oni koji su ovo učinili. Prizvavši sav svoj gnev i prezir, on dodade: – Komesaru Make. Make lako klimnu glavom jednom od smeđekošuljaša. Prividno nehajnim pokretom, čovek okrenu pušku, i kundakom udari Lojda po glavi. Lojd pade na zemlju, držeći se za glavu, u bolovima. Čuo je kako Robert govori: – Molim vas, dozvolite mi, samo, da se pobrinem za Jerga. – Možda i hoću – reče Make. – Najpre dođi ovamo. Iako ga je bolelo, Lojd otvori oči da vidi šta se dešava. Make je odvukao Roberta na drugi kraj prostorije, gde je stajao prost drveni sto. Iz džepa izvadi dokument i nalivpero. – Tvoj restoran sada vredi pola od onoga što sam ti poslednji put ponudio – deset hiljada maraka. – Nije bitno – reče Robert kroz suze. – Pusti me da budem uz Jerga. – Potpiši – reče Make. – Onda vas trojica možete kući. Robert potpisa. – Gospodin može da bude svedok – reče Make. Pero je dao nekom smeđekošuljašu. Okrenu se onda na drugu stranu sobe, i pogled mu se susretnu s Lojdovim. – A možda bi naš neustrašivi gost iz Engleske mogao da bude drugi svedok.
– Samo uradi šta traži, Lojde. Lojd se s naporom podiže na noge, protrlja bolnu glavu, uze nalivpero, i potpisa se. Make pobedonosno spakova ugovor u džep, i izađe. Robert i Lojd se vratiše Jergu. Ali Jerg više nije bio među živima.
VIII Valter i Mod su došli na stanicu Lerte, severno od spaljenog Rajhstaga, da isprate Etel i Lojda. Stanično zdanje bilo je sagrađeno u neorenesansnom stilu i ličilo je na francuski zamak. Poranili su, pa su svratili u stanični kafe da sačekaju voz. Lojd se radovao odlasku. Za prethodnih šest nedelja mnogo je toga naučio, kako o nemačkom jeziku, tako i o nemačkoj politici, ali sada je želeo da ode kući, da ljudima tamo ispriča šta je video i upozori ih na opasnost da bi isto to moglo da se dogodi i njima. Pa ipak, grizla ga je savest što odlazi iz Nemačke. Odlazi tamo gde vladaju zakoni, gde je štampa slobodna, gde biti socijaldemokrata nije zločin. Napuštao je porodicu Fon Ulrih, koja će ostati da živi u zemlji surove diktature, gde psi mogu da rastrgnu nevinog čoveka a da pritom zbog počinjenog zlodela niko ne bude izveden pred lice pravde. Fon Ulrihovi su bili skrhani; Valter i više nego Mod. Izgledali su kao da su upravo čuli lošu vest, ili izgubili nekog najdražeg. Činilo se da nisu u stanju da razmišljaju o bilo čemu drugom sem o nesreći koja ih je zadesila. Lojda su na slobodu pustili uz silna izvinjenja nemačkog Ministarstva spoljnih poslova, i zvanično objašnjenje, koje je u isti mah bilo i ponizno i neistinito. U njemu je pisalo kako se Lojd iz vlastite ludosti upustio u svađu, da bi potom, činovničkom greškom, bio zadržan u zatvoru, zbog čega nemačke vlasti izražavaju duboko žaljenje. – Stigao mi je telegram od Roberta – reče Valter. – Bezbedno je doputovao u London. Kao austrijski građanin, Robert je bez većih teškoća napustio Nemačku. Mnogo više muka je imao da izvuče svoj novac. Valter je zatražio od Makea da novac isplati na račun u švajcarskoj banci. Make je najpre rekao da je to neizvodljivo, ali ga je Valter pritisnuo, pripretivši mu da će valjanost ugovora biti preispitana pred sudom, i usput napomenuo da je Lojd spreman da posvedoči kako je ugovor potpisan pod prinudom. Tako je, na kraju, Make rešio problem preko svojih veza. – Drago mi je što se Robert izvukao – reče Lojd. Biće njemu još draže kada i sâm bude na sigurnom, u Londonu. Glava ga je još bolela i probadalo ga je u rebrima kad god se okrene u krevetu. – Što ne pođete s nama u London? Oboje. Cela porodica, hoću da kažem. Valter pogleda u Mod. – Možda bi i trebalo da pođemo – reče on, ali Lojd je jasno video da Valter ne misli zaista tako. – Dali ste sve od sebe – reče Etel. – Srčano ste se borili. Ali druga strana je pobedila. – Nije još sve gotovo – reče Mod. – Ali u opasnosti ste. – I Nemačka je u opasnosti. – Kad biste došli u London, da tamo živite, Fic bi mogao malo da smiri strasti, i da vam pomogne. Erl Ficherbert je – znao je to Lojd – bio jedan od najimućnijih ljudi u Britaniji, i to zahvaljujući rudnicima uglja na svom posedu u Južnom Velsu. – Ne bi on meni pomogao – reče Mod. – Fic ne popušta. Ja to znam, a znaš i ti. – U pravu si – reče Etel. Lojd se pitao zašto je tako sigurna, ali nije mu se ukazala prilika da to i
nju upita. Etel nastavi: – Pa dobro, ali mogla bi lako da se zaposliš u nekim londonskim novinama, s obzirom na svoje iskustvo. – A šta bih ja radio u Londonu? – reče Valter. – Ne znam – odgovori Etel. – A šta ćeš ovde da radiš? Nema smisla sedeti kao izabrani zastupnik građana u nemoćnom parlamentu. Etel je bila okrutno iskrena, osetio je to Lojd, ali je zato – kao i uvek – rekla upravo ono što se mora reći. Lojd je, uprkos svem saosećanju, smatrao da bi Fon Ulrihovi ipak trebalo da ostanu. – Znam da će biti teško – reče on. – Ali ako sav pristojan svet pobegne od fašizma, on će se širiti brže. – Širi se on u svakom slučaju – odvrati njegova majka. Mod ih uto prepade žustro rekavši: – Ja ne idem. Ne pada mi na pamet da napustim Nemačku. Svi pogledaše u nju. – Ja sam Nemica, i kao Nemica živim poslednjih četrnaest godina – reče ona. – Ovo je sada moja zemlja. – Ali ti si Engleskinja rodom – reče Etel. – Zemlju uglavnom čini narod koji u njoj živi – reče Mod. – Ja Englesku ne volim. Roditelji su mi davno umrli, brat me se odrekao. Volim Nemačku. Za mene je Nemačka moj divni muž Valter, moj zavedeni sin Erik, moja zapanjujuće sposobna kćerka Karla, naša sluškinja Ada i njen hendikepirani sin, moja drugarica Monika i njena porodica, kolege novinari... Ostajem ovde da se borim protiv nacista. – Već si učinila i previše – reče Etl nežno. Mod se prepustila emocijama. – Moj muž je celoga sebe dao, sav svoj život posvetio, celim bićem se založio za to da ova zemlja postane slobodna i napredna. Neću da se zbog mene odrekne svega što je čitavog života radio. Ako izgubi to, izgubiće dušu. Etel je istrajala, onako kako to samo stari prijatelji mogu. – A opet – reče ona – sigurno ste i vi na iskušenju da pošaljete decu na sigurno. – Na iskušenju? Hoćeš da kažeš da žudimo za tim, da vapim za tim, da izgaramo u očajničkoj želji da ih pošaljemo na sigurno! – Mod briznu u plač. – Karla ima noćne more, sanja smeđekošuljaše, a Erik koristi svaku priliku da obuče onu svoju uniformu boje govneta. Lojda iznenadi njena vatrenost. Nikada nije čuo da ugledna žena izgovara reč „govno”. A Mod nastavi: – Naravno da želim da ih odvedem odavde. Lojd je video koliko je ona iskidana. Mod je trljala ruke, kao da ih pere, vrteći glavom sva rastresena, dok joj je glas žestoko podrhtavao zbog sukoba koji se odigravao u njoj: – Ali to bi bilo pogrešno, kako zbog njih samih, tako i zbog nas. Neću sad ustuknuti! Bolje je i od zla nastradati nego stajati po strani i ne činiti ništa. Etel dodirnu Mod po nadlaktici. – Izvini što sam uopšte pitala. Možda je to bilo i nepromišljeno s moje strane. Trebalo je i sáma da pretpostavim da nećeš hteti da bežiš. – Meni je drago što si pitala – reče Valter, pa obema rukama prihvati Modine tanane šake. – To pitanje je, neizgovoreno, već neko vreme lebdelo u vazduhu između Mod i mene. Bilo je krajnje vreme da se s njim suočimo. Njihove šake, isprepletene, počivale su na stolu kafea. Lojd je retko razmišljao o emocionalnom
životu pripadnika generacije svoje majke – sve su to bili sredovečni ljudi, udati i oženjeni, i time je, činilo se, sve rečeno – ali sada je primetio da između Valtera i Mod postoji moćna veza koja je nešto mnogo više od navike izgrađene tokom dugogodišnjeg braka. Njih dvoje nisu gajili nikakve iluzije; znali su da, ako ostanu ovde, rizikuju i svoje živote i živote svoje dece. Ali njima dvoma zajednička je bila posvećenost, koja je prkosila smrti. Lojd se pitao da li će ikada doživeti takvu ljubav. Etel pogleda na sat. – O, bože blagi! – reče ona. – Otići će nam voz! Lojd podiže kofere i oni pohitaše preko perona. Čula se zviždaljka. Ukrcali su se u poslednjem trenutku. Pojavili su se na prozoru upravo kad je voz krenuo sa stanice. Valter i Mod su stajali na peronu i mahali, sve manji i manji, dok se konačno ne izgubiše u daljini.
2. 1935. – Dve stvari moraš da znaš o devojkama iz Bafala – reče Dejzi Peškov. – Piju kao smukovi i sve su snobovi. Eva Rotman se zakikotala. – Ne verujem ti – reče. Nemački naglasak već je bila gotovo potpuno izgubila. – O, stvarno je tako – reče Dejzi. Nalazile su se u njenoj ružičasto-beloj sobi i probale odeću ispred trostranog ogledala koje se pružalo celom dužinom zida. – Tamnoplavo-belo, to bi ti stajalo – reče Dejzi. – Šta ti misliš? Ona prinese bluzu Evinom licu, pa stade da je zagleda. Taj kontrast joj je, činilo se, dobro pristajao. Dejzi je preturala po ormaru, tražeći nešto što bi Eva mogla da obuče za izlet na plažu. Eva nije bila lepa, i nabori i mašnice koji su ukrašavali većinu Dejzinih odevnih predmeta nju bi učinili još bezličnijom. Pruge su više odgovarale naglašenim crtama njenog lica. Eva je imala tamnu kosu i tamnosmeđe oči. – Ti možeš da nosiš svetle boje – reče joj Dejzi. Eva je, inače, imala vrlo malo odeće. Otac njen, jevrejski lekar iz Berlina, životnu ušteđevinu utrošio je kako bi kćerku poslao u Ameriku, tako da je Eva ovamo stigla pre godinu dana bez ičega. Dobrotvorna ustanova joj je platila internat u koji je išla i Dejzi – njih dve su bile vršnjakinje, devetnaestogodišnjakinje. Ali Eva nije imala gde da provede letnji raspust, pa ju je Dejzi, bez razmišljanja, pozvala kod sebe. Olga, Dejzina majka, isprva se protivila. „Ali ti si mi cele godine tamo u školi i jedva čekam da dođe leto da budemo zajedno”, rekla je ona svojoj kćerki. „Ona je stvarno divna, majko”, odgovorila joj je Dejzi. „Ljupka je, druželjubiva i odana prijateljica.” „Biće da si se sažalila na nju zato što je izbegla pred nacistima.” „Ne marim ja za naciste, prosto mi se ona dopada.” „Lepo je to, ali zar baš mora da živi s nama?” „Majko, a gde će, kad nema kuda!” Kao i obično, Olga je popustila. – Snobovi? – ponovi sad Eva. – Ko će se prema tebi još ponašati kao snob! – O, hoće oni, hoće. – Ali ti si tako lepa i puna života. Dejzi nije ni našla za shodno do opovrgne izrečeno. – Zbog toga me i mrze. – A i bogata si. I stvarno je bila. Dejzin otac je bio imućan, njena majka je nasledila pravo bogatstvo, a Dejzi će pripasti određena svota kad navrši dvadeset jednu godinu. – Ne znači to ništa – reče ona. – U ovom gradu važno je koliko dugo si bogat. Ako radiš, ti si niko i ništa. Glavni su oni što žive od milionâ koje su im ostavili dede i babe. Dejzi je govorila s vedrim podsmehom, da sakrije ozlojeđenost koja ju je tištala. – A tvoj otac je još i slavan! – dodade Eva.
– Misle da je gangster. Dejzin deda, Josif Vjalov, bio je svojevremeno vlasnik barova i hotela. Njen otac, Lav Peškov, zarađenim novcem kupovao je propala vodviljska pozorišta i pretvarao ih u bioskope. Sada je u njegovom vlasništvu bio i holivudski studio. Eva se ljutila zbog takvog odnosa prema Dejzi. – Kako mogu da govore tako? – Veruju da je on, u stvari, krijumčario alkohol. I verovatno su u pravu. Ne bih rekla da je zaradio pare od kafana koje je držao u vreme Prohibicije. Bilo kako bilo, majku zbog toga nikada neće pozvati da se učlani u Damsko udruženje Bafala. Obe pogledaše u Olgu, koja je sedela na Dejzinom krevetu i čitala Bafalo sentinel. Na fotografijama iz mladosti Olga je bila vitka, prava lepojka. Sada je sva posivela i dežmekasta. Nije je više zanimalo kako će izgledati, mada je s puno žara odlazila u kupovinu sa Dejzi, ne hajući koliko će novca potrošiti kako bi njena kćerka izgledala kao princeza iz bajke. Olga podiže pogled s novina pa reče: – Nisam baš sigurna da njima smeta to što je tvoj otac krijumčar, dušo. Ali on je ruski doseljenik, i u retkim prilikama kad odluči da prisustvuje bogosluženju, on ode u Rusku pravoslavnu crkvu u Ulici Ajdial. A to je skoro isto tako loše kao da si katolik. – Stvarno nije pošteno – reče Eva. – Trebalo bi, pritom, da te upozorim da ovde ni Jevreje mnogo ne vole – reče Dejzi. Eva je bila polu-Jevrejka. – Izvini što ja to tako otvoreno – dodade Olga. – Budite otvoreni koliko vam duša ište – posle Nemačke, ovo ovde mi izgleda kao obećana zemlja. – Nemoj previše da se opuštaš – opomenu je Olga. – Ako se može verovati ovim novinama, mnogi vodeći američki poslovni ljudi mrze predsednika Ruzvelta, a dive se Adolfu Hitleru. Ja znam da je to stvarno tako, jer je Dejzin otac jedan od tih. – Politika je dosadna – reče Dejzi. – Zar nema baš ničeg zanimljivog u Sentinelu? – Ima, ima. Mafi Dikson će biti predstavljena britanskoj kraljevskoj porodici. – Blago njoj – kiselo će Dejzi, ne uspevši da prikrije zavist. – „Gospođicu Mjurijel Dikson”, poče Olga naglas da čita, „kćerku pokojnog Čarlsa Čaka Diksona, koji je poginuo u Francuskoj za vreme rata, narednog utorka, u Bakingemskoj palati, kraljevskoj porodici će predstaviti supruga ambasadora Sjedinjenih Država Roberta V. Bingama.” Dejzi je o Mafi Dikson slušala već i previše. – U Parizu sam bila, ali u Londonu nikada – reče ona Evi. – A ti? – Ni u Parizu ni u Londonu – reče Eva. – Kad sam se ukrcala na brod za Ameriku, bilo mi je to prvi put da nekud odem iz Nemačke. – O, bože! – iznenada reče Olga. – Šta je bilo? – upita Dejzi. Njena majka zgužva novine. – Tvoj otac je vodio Gledis Andželus u Belu kuću. – Joj! – Dejzi se u tom času osećala kao da ju je neko ošamario. – Ali rekao je da će voditi mene! Predsednik Ruzvelt je pozvao stotinu poslovnih ljudi na prijem, u nastojanju da ih pridobije za svoj Nju dil. Lav Peškov nije video veliku razliku između Frenklina D. Ruzvelta i komunista, no ipak je bio polaskan pozivom da dođe u Belu kuću. Olga je, međutim, odbila da pođe s njim, srdito odbrusivši: „Ne želim da pred predsednikom glumim kako živimo u normalnom braku.” Lav jeste zvanično živeo s njima, u otmenoj predratnoj prerijskoj kući koju je sagradio deda Vjalov, ali je zato češće noćio u elegantnom stanu u centru grada gde je stanovala njegova dugogodišnja ljubavnica Marga. Povrh svega, ljudi su bili uvereni da je Peškov u ljubavnoj vezi s najvećom zvezdom svog studija, Gledis Andželus. Dejzi je razumela zbog čega se njena majka oseća prezrenom. I
ona se osećala odbačenom kad god bi se Lav odvezao da provede veče sa svojom drugom porodicom. A sva je bila ceptela od sreće kad ju je pitao da li bi, umesto njene majke, ona pošla s njim u Belu kuću. I svima je to razglasila. Niko iz njenog društva nije imao prilike da upozna predsednika osim braće Djuar, kojima je otac bio senator. Lav joj nije rekao tačan datum te je pretpostavljala da će joj javiti u poslednji čas, jer tako je obično radio. Ali on se ovoga puta predomislio ili, možda, jednostavno zaboravio. Bilo kako bilo, opet ju je odbacio. – Žao mi je, zlato moje – reče joj majka. – Ali tvoj otac nikada nije mnogo polagao na obećanja. Eva je saosećala s drugaricom. Njeno sažaljenje dirnulo je Dejzi. Evin otac bio je hiljadama kilometara daleko, možda ga nikada više neće ni videti, ali ona ipak iskreno žali Dejzi, kao da je Dejzina nevolja veća od njene. To je u Dejzi razbuktalo prkos. Neće ona dozvoliti da joj tako nešto pokvari dan. – E pa, neću ja biti ni prva ni poslednja devojka u Bafalu koja je izvisila zbog Gledis Andželus – reče ona. – Nego, šta da obučem? U Parizu su se te godine nosile izrazito kratke suknje, ali su u konzervativnom Bafalu modne tokove pratili s pristojne udaljenosti. Dejzi je odlučila da obuče svetloplavu tenisku haljinicu do kolena, da joj se slaže sa očima. Možda je upravo danas pravi dan da je izvadi iz ormara. Skinula je sve sa sebe pa obukla haljinu. – Šta kažete? – upita ona. – O, Dejzi, mnogo je lepa, ali... – ne dovrši Eva. – Ima svima oči da im poispadaju – reče Olga. Ona je volela kad se Dejzi obuče tako da obara s nogu. Možda ju je to podsećalo na mladalačke dane. – Dejzi, ako su tamo sve snobovi, zašto uopšte želiš da ideš na tu zabavu? – upita Eva. – Čarli Farkarson će biti tamo, a ja nameravam da se udam za njega – reče Dejzi. – Jel’ ti to ozbiljno? – On je sjajna prilika – ozbiljno će Olga. – A kakav je? – reče Eva. – Divan je, ali stvarno – reče Dejzi. – Nije najlepši momak u Bafalu, ali je sladak i dobar, i prilično stidljiv. – Sušta suprotnost tebi, reklo bi se. – Suprotnosti se privlače. Opet se u razgovor uključi Olga. – Farkarsonovi su jedna od najstarijih porodica u Bafalu. Eva podiže one tamne obrve. – Snobovi? – I te kakvi – reče Dejzi. – Ali kad je došlo do kraha berze na Volstritu, Čarlijev otac je izgubio sav novac i umro – ubio se, kažu neki – tako da sad moraju da povrate izgubljeno porodično bogatstvo. Eva je bila zaprepašćena. – I ti se nadaš da će te uzeti za ženu zbog tvog novca? – Ne. Uzeće me za ženu zato što ću ga ja omađijati. Ali će me zato njegova majka prihvatiti za snahu zbog mog novca. – Omađijaćeš ga, kažeš. A zna li on išta o tome? – Ne još. Mislim da bih danas po podne mogla da počnem da radim na tome. Da, ovo je bez sumnje prava haljina. I tako je Dejzi nosila svetloplavu haljinu, a Eva tamnoplavo-belu, na pruge. Kad su završile sa spremanjem, već su uveliko kasnile.
Dejzina majka nije dala da uzmu šofera. „Ja sam se udala za očevog šofera, i to mi je život upropastilo”, govorila je. Užasavala se same mogućnosti da Dejzi učini nešto slično – zato joj je, pored ostalog, bilo toliko stalo da uspe to s Čarlijem Farkarsonom. A kad bi joj zatrebalo da se odveze nekud onom šklopocijom od stuca iz 1925. godine, naložila bi baštovanu Henriju da skine gumene čizme i obuče crno odelo. Dejzi je sad, međutim, imala svoja kola, crveni Ševroletov sport kupe. Dejzi je volela da vozi, volela je moć i brzinu koje joj je automobil pružao. Njih dve sedoše u kola pa krenuše na jug. Dejzi je gotovo bilo žao što je do plaže bilo svega osam-devet kilometara. Dok je vozila, razmišljala je o tome kako bi živela da je Čarlijeva žena. S njenim novcem i statusom, njih dvoje bi svakako postali istaknut par u društvenim krugovima Bafala. Priređivali bi večernje zabave sa raskošnom trpezom, da ljudi zinu od oduševljenja. Imali bi najveću jahtu u luci i na njoj pravili žureve za druge dobrostojeće parove koji vole zabavu. Ljudi bi žudeli da im gospođa Farkarson pošalje pozivnicu. Nijedan dobrotvorni skup ne bi mogao da uspe bez Dejzi i Čarlija za glavnim stolom. U glavi je vrtela film u kojem, u zanosnoj haljini iz Pariza, hoda kroz masu obožavalaca i blistavim osmesima odgovara na njihove komplimente. Još je tako maštarila kad su stigle tamo kuda su krenule. Grad Bafalo nalazi se na severu države Njujork, nedaleko od kanadske granice. Plaža Vudlon zapravo je kilometar i po peščane obale na jezeru Iri. Dejzi je parkirala kola, i one pođoše preko dina. Tamo je već bilo pedesetoro-šezdesetoro ljudi. Beše to mlađarija, deca lokalne elite, povlašćeno društvo koje je leta provodilo jedreći i skijajući na vodi danju, a noću se zabavljajući na igrankama i žurevima. Dejzi se pozdravljala sa onima koje je poznavala, a poznavala ih je skoro sve, i predstavljala im usput Evu. Uzele su čaše s punčom. Dejzi je piće obazrivo probala pošto je nekim dečacima bilo naročito zabavno da u veliku posudu s punčom doliju nekoliko boca džina. Domaćica zabave te večeri bila je Dot Renšo, devojka bez dlake na jeziku, kojom niko živi nije hteo da se oženi. Renšoovi su bili stara bafalska porodica, kao i Farkarsonovi, s tim što su oni uspeli da sačuvaju bogatstvo posle berzanskog kraha. Dejzi nije propustila priliku da priđe i domaćinu večeri, Dotinom ocu, i zahvali mu na gostoprimstvu. – Izvinite što kasnimo – reče ona. – Vreme mi je prosto proletelo! Filip Renšo je odmeri od glave do pete. – Vrlo kratka suknja. Na licu mu se mogla pročitati pohota isto koliko i neodobravanje. – Drago mi je što vam se sviđa – uzvrati Dejzi, pretvarajući se da joj je udelio nedvosmislen kompliment. – U svakom slučaju, dobro je što si najzad stigla – nastavi on. – Stiže fotograf iz Sentinela, a mi bismo morali na slici da imamo i pokoju lepu devojku. Dejzi šapatom reče Evi: – Zato sam, znači, ja pozvana. Baš lepo od njega što mi je to rekao. Uto se pojavi i Dot. Imala je mršavo lice i špicast nos. Kad god je vidi, Dejzi pomisli da će je Dot kljucnuti. – A ja mislila da si ti sa ocem otišla kod predsednika – reče ona. Dejzi je to teško pogodilo. Poželela je da se nije pred svima razmetala da će ići kod predsednika. – On je, vidim, poveo svoju... hm... glavnu zvezdu – produži Dot. – Neuobičajeno, jelda, za Belu kuću. – Pa i predsednik ponekad poželi da upozna neku filmsku zvezdu – reče Dejzi. – I on zaslužuje malo glamura, zar ne? – Ali Elenor Ruzvelt na to sigurno neće gledati blagonaklono. Sentinel piše da su svi ostali mu-
škarci poveli svoje supruge. – Baš uviđavno s njihove strane. – Dejzi se okrenu, očajnički žudeći da se skloni. I tako joj pogled zastade na Čarliju Farkarsonu, koji je upravo pokušavao da postavi tenisku mrežu na plaži. On je bio previše dobroćudan da bi joj se rugao zbog Gledis Andželus. – Kako si, Čarli? – reče ona razdragano. – Pa, fino. – Ustade Čarli, visok mladić od otprilike dvadeset pet godina, s kojim kilogramom viška, pomalo zgrbljen, kao da strepi da će svojom visinom nekog uplašiti. Dejzi ga upozna sa Evom. Čarli je u društvu bio nespretan, ali mio, naročito sa devojkama. No ovoga puta se potrudio i upitao Evu kako joj se dopada Amerika te da li se čula sa svojima u Berlinu. Eva na to upita njega da li mu se sviđa ovaj izlet. – Pa i ne baš – reče on iskreno. – Više bih voleo da sam kod kuće sa svojim psima. Njemu je, bez sumnje, lakše da izađe na kraj sa psima nego s devojkama, pomisli Dejzi. Ali nju je zaintrigiralo sámo pominjanje pasa. – Koje rase su ti psi? – upita ona. – Džek rasel terijeri. Dejzi to upamti. Tada im priđe žena od pedesetak godina, sva ćoškasta. – Za ime boga, Čarli, zar još nisi podigao mrežu? – Evo, mama, još samo malo – reče on. Nora Farkarson je nosila zlatnu narukvicu, dijamantske minđuše i ogrlicu iz Tifanija; više nakita nego što joj je stvarno bilo potrebno za izlet. Relativno je to siromaštvo Farkarsonovih, razmišljala je Dejzi. Priča se da su izgubili sve, ali gospođa Farkarson i dalje ima sobaricu i šofera, i dva konja za jahanje. – Dobar dan, gospođo Farkarson – reče Dejzi. – Ovo je moja drugarica Eva Rotman iz Berlina. – Drago mi je – reče Nora Farkarson ne pružajući ruku. Nije osećala ama baš nikakvu potrebu da bude srdačna prema ruskim skorojevićima, a kamoli prema njihovim gošćama Jevrejkama. A onda kao da joj nešto sinu. – E, Dejzi, mogla bi malo da se prošetaš naokolo i nađeš nekoga ko bi hteo da igra tenis. Dejzi je bila svesna da se gospođa Farkarson prema njoj ponaša kao prema sluškinji, ali proceni da joj je bolje da posluša. – Naravno – reče ona. – Predlažem mešovite dublove. – Dobar predlog. – Gospođa Farkarson joj pruži patrljak od olovke i parče hartije. – Zapiši imena. Dejzi se slatko nasmeši pa iz torbe izvadi zlatno penkalo i svetlosmeđu kožnu sveščicu. – Već sam opremljena. Ona je znala ko igra tenis, ko je dobar, a ko loš. Bila je član Reket- kluba, koji, istina, nije bio ekskluzivan kao Jaht-klub. Evu je uparila sa Čakom Djuarom, četrnaestogodišnjim sinom senatora Djuara. Džoanu Rouzrok je spojila sa starijim Djuarovim sinom Vudijem, kome je bilo tek petnaest godina, ali je već bio dugajlija na oca. Sebe je, naravno, videla kao Čarlijevu partnerku. Dejzi se trgnu primetivši odnekud poznato lice, i toga časa shvati da pred njom stoji njen polubrat Greg, Margin sin. Nisu se često sretali, i prošlo je godinu dana otkako ga je poslednji put videla. Za to vreme on kao da je izrastao u odraslog muškarca. Izdužio se petnaestak centimetara, i premda mu je bilo tek petnaest godina, bradica je već počela da mu izbija. Kao dete je uvek bio razbarušen, i u tome se nije promenio. Nehajno je nosio skupocenu odeću: zavrnuti rukavi blejzera, kravata na pruge olabavljena oko vrata, lanene pantalone mokre od morske vode, s peskom koji se nahvatao na porubima nogavica.
Dejzi bi se uvek osećala neprijatno kad naleti tako na Grega. On je bio živi podsetnik na to da je njihov otac svojevremeno odbacio Dejzi i njenu majku zarad Grega i Marge. Mnogi oženjeni muškarci imali su ljubavnice, znala je to Dejzi; ali njen otac se nije libio da svoju pokazuje na zabavama, da je svi vide. Trebalo je da Margu i Greg preseli u Njujork, gde niko nikoga ne poznaje, ili u Kaliforniju, gde niko u preljubi ne vidi ništa loše. Ovde su oni bili kao skandal koji nikako ne prestaje, a Greg je, pored ostalog, bio jedan od razloga što ljudi na Dejzi gledaju s visine. On je učtivo upita kako je, a Dejzi mu odgovori: – Ljuta kô ljuta papričica, ako baš želiš da znaš. Otac me je izneverio – opet. – Šta je uradio? – upita Greg uzdržano. – Pitao me da li bih htela s njim u Belu kuću – a onda poveo onu fufu Gledis Andželus. Sad mi se svi smeju. – Biće to, sigurno, dobar publicitet za Strast, njen novi film. – Uvek si na njegovoj strani jer tebe voli više nego mene. Greg se unervozio. – Možda zato što ga poštujem umesto da kukam na njega sve vreme. – Ja ne... – Dejzi se upravo spremala da porekne kako stalno kuka, kad shvati da je to, ipak, istina. – Pa, možda i kukam, ali i on bi trebalo da održi reč kad nešto obeća, zar ne? – On misli na sto stvari. – Možda bi mu bolje bilo da, uz ženu, ne drži i dve ljubavnice. Greg slegnu ramenima. – Pune ruke posla. Oboje tad, nehotice, prepoznaše dvosmislenost tih reči pa se zakikotaše. – Pa, mislim da ti stvarno nisi kriv. Nisi ti tražio da se rodiš. – A trebalo bi, verovatno, i ja tebi da oprostim što si mi uzimala oca tri noći nedeljno – ma koliko da sam plakao i preklinjao ga da ostane. Dejzi o tome nikada nije razmišljala na taj način. U njenim očima Greg je bio uzurpator, vanbračno dete koje joj je stalno otimalo oca. Ali sada je shvatila da je i on povređen kao i ona. Zagledala se u Grega. Nekim devojkama on bi se svakako svideo, pomisli ona. Za Evu je, međutim, bio premlad. A verovatno će i on biti sebičan i nepouzdan kao i njihov otac. – Nego – reče ona – jel’ igraš ti tenis? Odmahnuo je glavom. – Ljude kao što sam ja ne puštaju u Reket-klub. – Usiljeno se, tobož bezbrižno, nasmešio i Dejzi tad uvide da se i Greg, kao i ona, u Bafalu oseća odbačenim. – Hokej na ledu, to ti je moj sport – reče on. – Baš šteta – reče ona, pa produži. Kad je prikupila dovoljno imena, vratila se kod Čarlija, koji je u međuvremenu konačno postavio mrežu. Dejzi posla Evu da pozove prva dva para pa se obrati Čarliju: – Hajde, pomozi mi da napravimo raspored takmičenja. Klekli su jedno kraj drugoga i u pesku nacrtali dijagram s prvom fazom takmičenja, polufinalom i finalom. Dok su upisivali imena, Čarli reče: – Voliš filmove? Dejzi se pitala da se on to ne sprema da je pozove da izađu. – Naravno – reče ona. – Da nisi, kojim slučajem, gledala Strast? – Ne, Čarli, nisam gledala – odgovori ona jetko. – Glavnu ulogu u tom filmu igra ljubavnica moga oca. Čarli se prenerazio. – U novinama piše da su samo dobri prijatelji. – A šta misliš ti kakvo to prijateljstvo može da bude između gospođice Andželus, kojoj je jedva
dvadeset godina, i mog četrdesetogodišnjeg oca? – upita Dejzi podrugljivo. – Misliš da se njoj sviđa što on ćelavi? Ili joj se, možda, sviđa njegov stomačić? Ili njegovih pedeset miliona dolara? – A, to je, znači – reče Čarli, sav smeten. – Izvini. – Nema razloga da se izvinjavaš. A i ja sam malo gadna. Ti nisi kao ostali – ne pomisliš automatski najgore o ljudima. – Verovatno zato što sam, jednostavno, glup. – Ne. Ti si samo fin. Čarliju je bilo neprijatno, ali su mu te reči očigledno i godile. – Da nastavimo – reče Dejzi. – Treba da udesimo tako da najbolji igrači stignu do finala. Opet se pojavi Nora Farkarson. Pogledala je u Čarlija i Dejzi, koji su klečali jedno do drugoga u pesku, a onda se pomno zagledala u ono što su nacrtali na pesku. – Dobro nam je ovo, mama, šta kažeš? – reče Čarli. Videlo se da čezne za njenom pohvalom. – Vrlo dobro. – Ona pogleda Dejzi procenjivački, kao kad kuja osmotri neznanca koji prilazi njenim štencima. – Čarli je završio veći deo posla – reče Dejzi. – Ne, nije on – odbrusi gospođa Farkarson. Ona pogleda u Čarlija, pa opet u Dejzi. – Pametna si ti devojka – reče samo mada je izgledalo kao da se sprema nešto da doda, ali da okleva. – Šta? – upita Dejzi. – Ništa. – Gospođa Farkarson joj okrete leđa. Dejzi ustade. – Znam šta je htela da kaže – došapnu ona Evi. – Šta? – Pametna si ti devojka – još malo pa dobra za mog sina, samo da potičeš iz bolje kuće. Eva je bila sumnjičava. – Ne možeš da tvrdiš. – Nego šta nego mogu! I udaću se za njega samo da dokažem da njegova majka nije bila u pravu. – O, Dejzi, zašto ti je toliko stalo šta ti ljudi misle? – Hajde da gledamo tenis. Dejzi je sela na pesak pored Čarlija. Možda on i nije naočit, ali će zato svoju ženu obožavati i uvek će učiniti sve za nju. Problem će biti svekrva, ali Dejzi je smatrala da će umeti s njom da izađe na kraj. Servirala je visoka Džoana Rouzrok, kojoj je tako dugonogoj bela suknja odlično pristajala. Njen partner, Vudi Djuar, još viši od Džoane, dodao joj je tenisku lopticu. Bilo je nečeg u tom pogledu koji je uputio Džoani, i Dejzi pomisli da ga ona privlači, da se možda, štaviše, zaljubio u nju. Ali njemu je bila tek petnaesta, a ona je imala osamnaest, tako da tu nikakve budućnosti nije bilo. Ona se okrenu prema Čarliju. – Možda bi ipak trebalo da gledam Strast – reče ona. Čarli nije shvatio aluziju. – Možda – reče on ravnodušno. Prošô voz. Dejzi se okrenu prema Evi. – Pitam se nešto, gde može da se kupi neki džek rasel terijer?
II Lav Peškov je bio najbolji otac koga mladić može poželeti – ili bi to, u najmanju ruku, mogao biti da ga je sin više viđao. Bio je bogat i velikodušan, tako pametnog čoveka nisi mogao da sretneš, a čak se i dobro oblačio. Verovatno je bio zgodan kad je bio mlađi, ali čak su mu i sada žene padale u naručje. Greg Peškov ga je obožavao, a jedina njegova zamerka bila je to što ga ne viđa dovoljno često. – Trebalo je da prodam tu prokletu livnicu kad mi se ukazala prilika – reče Lav dok su hodali po utihloj, opusteloj fabrici. – Loše je poslovala i pre tog štrajka, đavo da ga nosi. Trebalo je da se lepo
držim bioskopa i barova. – Mašući kažiprstom, sebi za nauk, on dodade: – Ljudi uvek kupuju alkohol, bila vremena dobra ili loša. A u bioskop idu čak i kad to ne mogu da priušte. Nikad to nemoj da smetneš s uma. Greg je bio prilično siguran da njegov otac retko u poslu povlači loše poteze. – A zašto si onda zadržao livnicu? – upita on. – Iz sentimentalnosti – odvrati Lav. – Kad sam bio tvojih godina, radio sam na jednom takvom mestu, u fabrici mašina Putilov u Sankt Peterburgu. – Pogledao je oko sebe u te peći, kalupe, dizalice, strugove i skele. – Tamo je, u stvari, bilo mnogo gore. U Metalurškom kombinatu u Bafalu proizvođene su elise svih veličina, uključujući ogromne propelere za brodove. Greg je bio opčinjen matematikom zakrivljenih lopatica. Bio je, inače, najbolji matematičar u odeljenju. – Ti si bio inženjer? – upita on oca. Lav se nasmeši. – Tako govorim ljudima kad treba da ostavim utisak – reče on. – Istina je, međutim, da sam čuvao konje. Konjušar, to sam ti ja bio. Nikada nisam umeo s mašinama. Ali je moj brat Grigorij bio kao stvoren za to. Ti si povukao na njega. Bilo kako bilo, livnice nikad nemoj da kupuješ. – Neću. Greg je leto nameravao da provede tako što će svuda pratiti oca i učiti se poslu. Lav se upravo bio vratio iz Los Anđelesa, i Gregovo šegrtovanje počelo je upravo danas. Njega, naime, livnica nije zanimala. U matematici jeste bio dobar, ali ga je zapravo zanimala moć. Želja mu je bila da ga otac povede na jedno od čestih putovanja u Vašington, gde je lobirao za filmsku industriju. Tamo su donošene prave odluke. Jedva je čekao da dođe vreme ručku. On i otac su imali ugovoren sastanak sa senatorom Gasom Djuarom. Greg je hteo da zamoli senatora Djuara za uslugu, ali o tome još ništa nije rekao ocu. Unervozio se kad je došlo vreme da mu kaže pa ga je samo upitao: – Imaš li ikakve novosti od svog brata u Lenjingradu? Lav je vrteo glavom. – Od rata naovamo nemam. Ne bi me iznenadilo ni da više nije među živima. Mnoge stare boljševike progutao je mrak. – Kad smo već kod porodice, u subotu sam video polusestru. Bila je na izletu na plaži. – Jeste li se lepo proveli? – Ljuta ja na tebe, znaš? – Šta sam sad uradio? – Rekao si da ćeš je voditi u Belu kuću, a onda si poveo Gledis Andželus. – Istina. Zaboravio sam. Ali trebao mi je publicitet za Strast. Uto im priđe visok muškarac, čije je prugasto odelo, čak i po merilima tadašnje mode, previše bolo oči. On dodirnu obod fedora šešira i reče: – ’Bro jutro, šefe. Lav objasni Gregu: – Džo Brehunov je zadužen za moje obezbeđenje. Džo, ovo je moj sin Greg. – Drago mi je – reče Brehunov. Greg se rukovao s njim. Kao i većina fabrika, i livnica je imala sopstveno obezbeđenje. Ali Brehunov je više ličio na neku bitangu nego na žandara. – Jel’ sve u redu? – upita Lav. – Sinoć je izbio mali incident – reče Brehunov. – Dvojica mašinista pokušala da ćornu čeličnu šipku od četres’ centimetara, avionski kvalitet. Po’vatali smo ih dok su pokušavali da je prebace preko
ograde. – Zvali ste policiju? – reče Greg. – Nije bilo potrebe – nasmeši se Brehunov. – Popričali smo malo s njima o privatnom vlasništvu, pa ih onda uputili u bolnicu da razmisle o tome. Greg se nije iznenadio čuvši da su ljudi iz obezbeđenja njegovog oca tako žestoko pretukli kradljivce da su ovi morali u bolnicu. Iako Lav nikada nije podigao ruku ni na njega ni na njegovu majku, Greg je osećao da bi nasilna priroda u svakom trenutku mogla da izbije ispod očeve šarmantne spoljašnjosti. Možda zato što je Lav proveo mladost u petrogradskim sirotinjskim četvrtima, pretpostavljao je on. Iza jedne peći pojavi se neki krupan čovek u plavom odelu, s radničkom kapom na glavi. – Ovo je sindikalni vođa Brajan Hol – objasni Lav. – ’Bro jutro, Hole. – ’Jutro, Peškove. Greg podiže obrve. Ljudi su njegovog oca obično oslovljavali sa „gospodine Peškov”. Lav se podbočio u raskoračnom stavu. – Pa, imaš li nešto da mi kažeš? Hol ga prkosno pogleda. – Ljudi neće da rade za skresanu platu, ako na to misliš. – Ali dao sam im bolju ponudu! – Plate su, ipak, skresane. Greg se unervozio. Njegov otac nije voleo kad mu se neko suprotstavi i mogao bi svakog časa da plane. – Upravnik mi kaže da nam ne stižu nikakve porudžbine, sa ovakvim platama radnici neće postići konkurentan kvalitet. – To ti je zato što imaš zastarelu mašineriju, Peškove. Neki od ovih strugova su još od pre rata! Moraš da obnoviš opremu. – Usred krize? Jesi li ti sišao s uma? Neću sad da bacam novac. – Ja ti govorim ono što tvoji ljudi misle – reče Hol, kao neko ko poseže za glavnim adutom. – Neće oni sad tebi da ustupe svoj novac kad ni sámi nemaju dovoljno. Greg je smatrao da je suludo što radnici štrajkuju usred ekonomske krize, a Holova drskost ga je razljutila. Pa taj čovek je govorio kao da je Lavu ravan, a ne kao da radi za njega. – Pa, kako stvari stoje, mi smo na gubitku – reče Lav. – Kakvog to smisla ima? – To više nije u mojoj moći – reče Hol. Gregu se učinilo da je osetio likovanje u njegovom glasu. – Iz sedišta sindikata šalju ljude da preuzmu posao od mene. – On izvuče veliki čelični sat iz džepa prsluka. – Voz bi trebalo da im stigne kroz jedan sat. Lav se sav smrknuo. – Ne trebaju nam tamo neki sa strane da nam ovde rovare. – Ako ne želiš da ti rovare, a ti nemoj da ih izazivaš. Lav je stegao pesnicu, ali Hol se samo udalji. Sad se Lav okrete Brehunovu. – Jesi li ti čuo za te ljude što dolaze? – upita ga on ljutito. Brehunov je izgledao nervozno. – Odmah se bacam na to, šefe. – Saznaj ko su i gde će odsesti. – Neće to biti teško. – A onda ih vrati u Njujork, i to u kolima hitne pomoći. – Prepustite to meni, šefe. Lav se okrenu, a Greg krenu za njima. E, to ti je moć, pomisli Greg, sa strahopoštovanjem. Dovoljno je da otac izda nalog, i sindikalni rukovodioci dobiju batine. Izašli su iz livnice i seli u Lavov automobil, Kadilakovu limuzinu s pet sedišta, nove, aerodinamič-
ne linije. Dugi, zakrivljeni branici podsetiše Grega na devojačke bokove. Avenijom Porter Lav je vozio do dokova pa se parkirao ispred bafalskog Jaht-kluba. Sunčeva svetlost milovala je lađe ukotvljene u marini. Greg je bio gotovo siguran da njegovom ocu nije mesto u tom elitnom klubu. Biće da je Gas Djuar član. Prošetali su se do pristaništa. Klub je bio podignut na stubovima, iznad vode. Lav i Greg su ušli i ostavili šešire. Grega istoga časa obuze nelagoda jer je znao da je gost u klubu gde nikako ne bi voleli da ga vide kao člana. Ljudi su verovatno mislili da se on zacelo oseća povlašćenim što su ga uopšte pustili da uđe. Gurnuo je ruke u džepove i zgrbio se, tek da im stavi do znanja da nije očaran. – Nekada sam bio član ovog kluba – reče Lav. – Ali predsednik mi je 1921. rekao da moram da istupim zato što sam krijumčar alkohola. A onda me je zamolio da mu prodam sanduk viskija. – Zašto te je senator Djuar pozvao na ručak? – upita Greg. – To ćemo sad da saznamo. – Jel’ ti ne bi smetalo da ga ja zamolim za uslugu? Lav se namršti. – Pa ne bi, što bi...? Šta ti treba? Ali pre nego što je Greg stigao da odgovori, Lav se pozdravi sa čovekom od šezdesetak godina. – Ovo je Dejv Rouzrok – reče on Gregu. – Moj glavni suparnik. – Laskaš mi – reče čovek. Rouzrok teatri je lanac oronulih bioskopa u državi Njujork. Vlasnik je pak bio sve samo ne oronuo. Bilo je nečeg aristokratskog u njegovom držanju: visok, sed, s nosem nalik zakrivljenoj lopatici. Nosio je plavi blejzer od kašmira, sa značkom kluba na gornjem džepu. – U subotu sam imao zadovoljstvo – obrati mu se Greg – da gledam vašu kćerku Džoanu kako igra tenis. Dejvu je to godilo. – Dobra je, zar ne? – Nego šta. Lav će na to: – Drago mi je što sam naleteo na tebe, Dejve. Baš sam nameravao da te pozovem. – A što? – Tvoje bioskope bi trebalo restaurirati. Zastareli su, i previše. Dejva je to, očigledno, zaintrigiralo. – I ti si, znači, nameravao da me pozoveš i saopštiš mi tu novost? – A što ne bi preuzeo nešto u vezi s tim? Dejv blago slegnu ramenima. – Čemu to? Zarađujem dovoljno. U mojim godinama čoveku ne treba to naprezanje. – Mogao bi da udvostručiš zaradu. – Tako što bih povisio cene karata. Ne, hvala. – Ti si lud. – Nisu svi opsednuti novcem – reče Dejv pomalo prezrivo. – Onda ih prodaj meni – predloži Lav. Greg se iznenadio. Nije to očekivao. – Daću ti dobru cenu – dodade Lav. Dejv je vrteo glavom. – Volim da držim bioskope – reče on. – Ljudi u njima uživaju. – Osam miliona dolara. – Poštena cena – priznade Dejv. – Ali neću da prodam. – Niko ti neće toliko dati – razdražljivo će Lav. – Znam. – Dejv je izgledao kao da se već i previše naslušao zastrašivanja. Iskapio je piće. – Drago
mi je što sam vas video, obojicu – reče on, pa iz bara, krupnim koracima, pređe u salu za ručavanje. Lav kao da se zgadio. – Nisu svi opsednuti novcem – ponovi on. – Dejvov pradeda je ovamo došao pre sto godina iz Persije, i ništa pod milim bogom nije imao osim ono odeće koja se zatekla na njemu i šest ćilima. Taj sigurno ne bi odbio osam miliona dolara. – Nisam znao da imaš toliko novca – primeti Greg. – I nemam, nemam u gotovini. Za to služe banke. – I ti bi, znači, pozajmio da isplatiš Dejva? Lav opet podiže kažiprst. – Nikad ne koristi svoj novac kad možeš da trošiš tuđ. Uto uđe Gas Djuar, visok i glavat. Bio je u srednjim četrdesetim, a svetlosmeđa kosa beše mu prošarana srebrnastim vlasima. Pozdravio ih je s hladnom učtivošću, rukujući se i nudeći ih pićem. Greg je istog časa primetio da se Gas i Lav ne vole te se uplašio da mu Gas neće učiniti uslugu za koju se upravo spremao da ga zamoli. Možda bi bolje bilo da večeras digne ruke od toga. Gas je bio krupna zverka. I otac mu je nekada bio senator, a Greg je smatrao da takvo, dinastičko nasleđivanje nije u američkom duhu. Gas je pomogao Frenklinu Ruzveltu da postane guverner države Njujork, a potom i predsednik SAD. Danas je član moćnog senatskog Odobra za spoljne poslove. Gasovi sinovi, Vudi i Čak, išli su u Gregovu školu. Vudi je bio pametnica, Čak sportista. – Jel’ ti rekao predsednik da prekineš ovaj štrajk kod mene, senatore? – reče Lav. – Nije. Nije još – osmehnu se Gas. Lav se okrenu prema Gregu. – Kad je poslednji put, a ima tome dvadeset godina, livnica bila u štrajku, predsednik Vilson je poslao Gasa da me zastraši i natera da podignem ljudima plate. – Uštedeo sam ti novac – reče Gas blago. – Oni su tražili dolar, a ja sam ih privoleo da se zadovolje s pola od toga. – Što je bilo tačno pedeset centi više nego što sam nameravao da dam. Gas se nasmeši i slegnu ramenima. – Hoćemo li da ručamo? Pređoše u salu za ručavanje. Pošto su poručili, Gas reče: – Predsedniku je drago što si našao vremena da dođeš na prijem u Belu kuću. – Verovatno nije trebalo da vodim Gledis – reče Lav. – Gospođa Ruzvelt je bila malčice hladna prema njoj. Filmske zvezde, računam, ne ceni naročito. Verovatno ne ceni mnogo filmske zvezde koje spavaju sa oženjenim muškarcima, pomisli Greg, ali zadrža to za sebe. Dok su jeli, Gas je pričao o raznim sitnicama. Greg je čekao pravi trenutak da ga zamoli za uslugu. Želeo je da jedno leto provede radeći u Vašingtonu, da izuči zanat, upozna ljude. Otac bi mogao da mu obezbedi pripravnički status, ali kod nekog republikanca, a oni sad nisu na vlasti. Greg je želeo da radi u kancelariji uticajnog i uvaženog senatora Djuara, predsednikovog ličnog prijatelja i saradnika. Greg se pitao zašto je sad, kad se sprema da pita, toliko nervozan. U najgorem slučaju Djuar bi mogao da ga odbije. Kad su pojeli desert, Gas pređe na posao. – Predsednik je tražio da popričam s tobom o Ligi za slobodu – reče on. Greg je čuo za tu organizaciju, desničarsku grupaciju koja se protivi Nju dilu. Lav pripali cigaretu pa izbaci dim. – Moramo da budemo na oprezu, da nam se socijalizam ne prišunja. – Nju dil upravo i treba da nas poštedi noćne more kroz koju prolaze oni u Nemačkoj. – Liga za slobodu nije nacistička organizacija. – Nije, kažeš? A pripremaju, eto, oružani ustanak kako bi predsednika zbacili s vlasti. To je, narav-
no, neizvodljivo, bar zasad. – Ja mislim da imam pravo na mišljenje. – Onda podržavaš pogrešne ljude. Ta Liga, znaš, nema nikakve veze sa slobodom. – Nemoj ti o slobodi da mi govoriš – reče Lav, a u glasu mu se oseti ljutnja. – Kad sam imao dvanaest godina, petrogradski policajci su me išibali zato što su mi roditelji učestvovali u štrajku. Greg nije bio načisto zašto je njegov otac to kazao. Surovost carskog režima više je išla socijalizmu u prilog nego na štetu. – Ruzvelt zna – nastavi Gas – da ti daješ novac Ligi, i traži da prestaneš. – A otkud on zna kome ja dajem novac? – FBI mu je rekao. Oni takve istražuju. – Živimo u policijskoj državi! I ti si mi neki liberal. Greg je zapazio da u Lavovim argumentima nema baš mnogo logike. Jednostavno, pokušavao je na sve načine da izbaci Gasa iz koloseka, i nije ni mario da li će pritom samome sebi uskočiti u usta. Gas se nije dao pomesti. – Pokušavam – reče on – da sredim stvar kako bismo izbegli policiju. Lav se nasmeši. – A zna li predsednik kako sam ti ukrao verenicu? To je već bilo nešto novo za Grega – ali je svakako bila istina, jer Lav je konačno uspeo da uzdrma Gasa. Gas se zaprepastio, skrenuo pogled i pocrveneo. Najzad i mi da damo gol, pomisli Greg. Lav objasni Gregu: – Gas i Olga su se verili još 1915. A onda se Olga predomislila i udala se za mene. Gas se pribrao. – Svi smo bili veoma mladi. – Ti si, u svakom slučaju, Olgu brzo preboleo – reče Lav. Gas hladno pogleda Lava, pa reče: – I ti si. Greg je primetio da je sad njegovom ocu neprijatno. Gas ga je dirnuo u žicu. Na trenutak je zavladala neugodna tišina, koju prekide Gas: – Obojica smo bili u ratu, Lave. Ja sam bio u mitraljeskom bataljonu, sa školskim drugom Čakom Diksonom. U francuskoj varošici po imenu Šato-Tijeri. Čak je, meni na oči, raznet u paramparčad. – Gas je govorio mirno, ali Greg u jednom trenutku oseti kako njemu samom ponestaje daha. Gas nastavi: – Ne želim da naši sinovi ikada prođu kroz ono kroz šta smo mi prošli. Zato grupacije kao što je ta Liga za slobodu valja saseći u korenu. Tu je Greg prepoznao svoju priliku. – I mene zanima politika, senatore, i želeo bih da nešto naučim. Možda biste vi jednog leta mogli da me uzmete kao pripravnika? – Greg nije disao. Gas se iznenadi pa reče: – Uvek će mi dobro doći bistar mlad čovek voljan da radi u timu. Nije to bilo ni „da” ni „ne”. – Najbolji sam u matematici, i kapiten sam hokejaškog tima – istraja Greg, hvališući se. – Pitajte Vudija za mene. – Hoću. – Gas se okrenu prema Lavu. – A hoćeš li ti razmisliti o predsednikovom zahtevu? To je, zaista, veoma važna stvar. Izgledalo je to bezmalo kao da Gas traži uslugu za uslugu. Ali hoće li Lav pristati? Lav je dugo oklevao, a onda ugasi cigaretu i reče: – Pa izgleda da smo se nagodili. Gas ustade. – Dobro – reče on. – Predsedniku će biti drago. Greg pomisli: Uspeo sam!
Izašli su iz kluba i zaputili se ka svojim automobilima. – Hvala ti, oče – reče Greg dok su napuštali parkiralište. – Stvarno sam ti zahvalan na ovome. – Dobar si trenutak odbrao – reče Lav. – Radujem se kad vidim kako si mi pametan. Kompliment je godio Gregu. On je ponekad bio pametniji od svoga oca – svakako se bolje razumevao u prirodne nauke i matematiku – ali se pribojavao da ni u kom slučaju nije tako prevejan i lukav kao njegov stari. – Hoću ja da mi ti budeš kliker – produži Lav. – A ne kao neki tamo dunsteri. – Greg nije imao predstavu šta znači „dunster”. – Uvek moraš da znaš šta te čeka iza ćoška, ali uvek. To je bitno. Lav se odvezao do svoje kancelarije u modernoj zgradi u centru grada. Dok su hodali kroz mermerni hol, Lav reče: – Sad ću ja da očitam bukvicu toj budali Dejvu Rouzroku. Dok su se peli liftom, Greg se pitao kako li će Lav to izvesti. Firma Peškov pikčers bila je smeštena na najvišem spratu zgrade. Greg je sledio Lava kroz široki hodnik, i obreo se u predsoblju kancelarije, gde su sedele dve privlačne mlade sekretarice. – Hoćeš li mi pozvati Sola Stara, molim te? – reče Lav dok su ulazili u kancelariju. Seo je za sto. – Soliška je vlasnik jednog od najvećih studija u Holivudu – objasni on Gregu. Telefon na stolu je zazvonio te Lav podiže slušalicu. – Sole! – reče on. – Kako živiš? – Greg je minut-dva slušao kako se ova dvojica peckaju preko telefona, dok Lav nije prešao na stvar. – Daću ti savet – govorio je on. – Kod nas ovde, u državi Njujork, postoji govnjivi lanac buvarnika koji se zove Rouzrok teatri... Da, taj... E, da poslušaš ti svog druga: ovog leta im nemoj slati najbolje filmove – može da se desi da nemaju da ti plate. Gregu je bilo jasno da će za Dejva to biti težak udarac: bez uzbudljivih novih filmova, prihodi će mu se prepoloviti. – Pametnom je dovoljno jednom reći, jel’ tako? Pa nemoj mi zahvaljivati, Soliška, pobogu, i ti bi to učinio za mene... Zdravo. Još jednom se Greg zabezeknuo shvativši koliku moć ima njegov otac. Njegova reč bila je dovoljna da neke tamo prebiju. Mogao je da ponudi nekome osam miliona dolara tuđeg novca. Da uplaši predsednika, i to je mogao. Da zavede verenicu drugoga čoveka. Da upropasti nekome posao jednim jedinim telefonskim pozivom. – Živi bili pa videli – reče mu otac. – Kroz mesec dana Dejv Rouzrok ima da me preklinje da kupim – i to upola cene koju sam mu danas ponudio.
III Ne znam šta je to sa ovom kucom – reče Dejzi. – Šta god joj kažem, neće da posluša. Ima da poludim. – Glas joj je podrhtavao, suza joj je zaiskrila u oku, a malčice je i preterivala. Čarli Farkarson je pomno posmatrao psa. – S njim je sve kako treba – reče. – Prelep mališa. Kako se zove? – Džek. – Hmmm. Sedeli su na baštenskim stolicama u Dejzinom lepo negovanom dvorištu od osamdeset ari. Eva se pozdravila se Čarlijem, a onda se, smišljeno, povukla kako bi pisala svojima kući. Baštovan Henri je, tamo dalje, okopavao leje u kojima je bio zasađen ljubičasti i žuti dan i noć. Henrijeva supruga, sobarica Ela, donela je bokal s limunadom i nekoliko čaša, pa postavila sve to na sto na rasklapanje.
Kuca je bila majušni džek rasel terijer, sitan a jak, bele dlake sa žutomrkim pečatima. Inteligentan naoko, kao da svaku reč razume, nije, međutim, bio sklon da se povinuje tuđoj volji. Dejzi ga je držala u krilu i onim nežnim prstima mu milovala njuškicu, a sve u nadi da će Čarlija ti njeni pokreti nekako uznemiriti. – Sviđa ti se ime? – upita ona. – Da nije previše?8 – Čarli je netremice posmatrao belu šaku koja je gladila pseću njuškicu, pa se sav nešto uzvrpoljio na onoj stolici. Dejzi je gledala da ne prekardaši. Ako previše uzbudi Čarlija, on će, jednostavno, pobeći kući. Zbog toga i nema devojku u dvadeset pet godina: mnogo devojaka iz Bafala, uključujući Dot Renšo i Mafi Dikson, šta sve nisu pokušale, ali nisu uspele da ga smotaju. Dejzi je, međutim, bila drugčija. – Onda mu ti nadeni ime – reče ona. – Dobro je da ime ima dva sloga, kao Bonzo, na primer, jer tako će pas lakše upamtiti kako se zove. Dejzi nije imala predstavu kako se psima daju imena. – Šta kažeš za Rover? – Previše ih ima. Riđi bi bilo bolje. – Savršeno! – reče ona. – Neka bude Riđi. Pas se kao od šale iskobeljao iz njenih ruku i skočio na zemlju. Čarli ga uze a Dejzi ne promače koliko su mu krupne šake. – Moraš da pokažeš Riđem ko je glavni – reče Čarli. – Čvrsto ga drži, i ne daj mu da skače dok mu ti to ne zapovediš – dodade on, pa joj vrati psa u krilo. – Ali tako je snažan! Sem toga, plašim se da ga ne povredim. Čarli se nasmeši praveći se važan. – Verovatno ne bi mogla da ga povrediš sve i kad bi htela. Drži ga čvrsto za ogrlicu – uvrni je malčice ako baš moraš – a onda mu spusti drugu šaku na leđa, samo čvrsto. Dejzi je sledila Čarlijeva uputstva. Pas je osetio kako ga ona steže, i odmah se smirio, kao da čeka da vidi šta će dalje biti. – Kaži mu da sedne, a onda ga pritisni pozadi. – Sedi – reče ona. – Glasnije reci, i izgovori to „di” što razgovetnije. A onda ga dobro pritisni. – Sedi, Riđi! – reče ona pa pritisnu. I pas sede. – Eto, vidiš – reče Čarli. – Kako si ti pametan! – topila se Dejzi od miline. Toga jutra ga je pozvala i rekla: „Očajna sam! Dobila sam kucu, i ne znam šta da radim s njom. Možeš li da mi daš neki savet?” „Koje je rase?” „Džek rasel.” „Čekaj, pa ja upravo tu rasu najviše volim – imam tri takva!” „Kakva slučajnost!” Kao što se Dejzi i nadala, Čarli se ponudio da navrati i pomogne joj u dresuri. Eva je na to sumnjičavo rekla: „Jel’ ti stvarno misliš da je Čarli za tebe?” „Šališ se”, odgovorila joj je Dejzi. „Pa on je jedan od najpoželjnijih neženja u Bafalu!” Sada mu je rekla: – Kladim se da bi i sa decom isto tako umeo. – O, ne bih znao da ti kažem. – Voliš pse, ali si s njima čvrst. Sigurna sam da to pali i kod dece.
– Pojma nemam. – Čarli promeni temu. – Jel’ nameravaš da pođeš na koledž u septembru? – Možda ću, u Oukdejl. Dvogodišnji koledž, ženski. Izuzev ako... – Izuzev ako – šta? Izuzev ako se u međuvremenu ne udam, htela je da kaže, ali reče samo: – Ne znam. Izuzev ako se nešto drugo ne desi. – Šta, na primer? – Volela bih da vidim Englesku. Moj otac je putovao u London i tamo upoznao princa od Velsa. A ti? Imaš neke planove? – Ja sam oduvek računao na to da ću od oca preuzeti banku, ali sada banke više nema. Majka ima malo novca, od svojih, i ja upravljam tim novcem, ali sam, mimo toga, u nekom praznom hodu. – Trebalo bi da uzgajaš konje – reče Dejzi. – Znam da bi bio dobar u tome. Dejzi je dobro jahala, a kad je bila mlađa osvajala je i nagrade. Zamišljala je sad sebe i Čarlija u parku, na sivcima, dok za njima kaskaju dva ponija s njihovo dvoje dece. Od te slike oseti neku toplinu u stomaku. – Ja volim konje – reče Čarli. – I ja! I htela bih da uzgajam trkače. – Dejzi sad već nije morala da glumi oduševljenje. Odvajkada joj je san da na trkalište izvede šampione. U vlasnicima trkačkih konja ona je videla nenadmašnu svetsku elitu. – Čistokrvni konji koštaju mnogo novca – reče Čarli turobno. Dejzi u novcu nije oskudevala. Ako se Čarli oženi njome, neće morati da brine o novcu dok je živ. Ona mu to, naravno, nije rekla, ali je mogla da nasluti da Čarli upravo o tome razmišlja, pa je pustila da ta misao, neizgovorena, što duže lebdi u vazduhu. Najzad Čarli progovori: – Jel’ tvoj otac stvarno naredio da se prebiju ona dvojica sindikalnih vođa? – Da čudne zamisli! – Dejzi nije znala da li je Lav Peškov učinio tako nešto, premda je, ako ćemo pravo, ne bi iznenadilo da jeste. – Došli ti ljudi iz Njujorka, da preuzmu organizaciju štrajka – uporan je bio Čarli. – Smešteni su u bolnicu. Sentinel piše da su se posvađali s lokalnim sindikalnim čelnicima, ali svi misle da tvoj otac stoji iza toga. – Ja o politici nikad ne govorim – veselo će Dejzi. – Kad si nabavio prvog psa? Čarli poče da se priseća. Dejzi je razmišljala o sledećem potezu. Našla sam mu žicu, razmišljala je, i on se malo opustio; sad moram da ga uzbudim. Sugestivno milovanje psa njemu, međutim, samo ide na živce. Ono što njima sada treba jeste nehajni dodir. – Šta dalje da radim s Riđim? – upita ona kad je Čarli ispričao šta je imao. – Nauči ga da priđe k nozi – kao iz topa će Čarli. – Kako se to radi? – Imaš keks za pse? – Naravno. – Kuhinjski prozori bili su otvoreni, i Dejzi podiže glas, kako bi je sobarica čula. – Ela, budi ljubazna pa mi donesi tu kutiju milkbonsa, hoćeš? Čarli je polomio jedan keks, pa uzeo psa u krilo. Parčence keksa držao je u sklopljenoj šaci, pustio da ga Riđi onjuši, a onda otvorio šaku i dozvolio psu da pojede komadić. Uzeo je onda drugi, i vodio pritom računa o tome da pas vidi da je keks kod njega. A onda Čarli ustade i spusti psa pored svojih nogu. Riđi je budno motrio na Čarlijevu stisnutu pesnicu. – K nozi! – reče Čarli, pa načini nekoliko koraka. Pas je išao za njim.
– Dobra kuca! – reče Čarli, pa dade Riđem keks. – Čudo jedno! – reče Dejzi. – Posle nekog vremena keks ti više neće biti potreban – biće dovoljno da ga pomiluješ za nagradu. A onda će početi automatski to da radi. – Čarli, ti si genije! Videlo se da Čarliju gode te reči. Imao je dobroćudne smeđe oči, baš kao pas, primetila je Dejzi. – A sad probaj ti – reče joj on. Učinila je sve kao Čarli maločas i uspela. – Vidiš? – reče Čarli. – Nije tako teško. Dejzi se radosno nasmejala. – Trebalo bi da napravimo posao – reče. – Farkarson & Peškov, dreseri pasa. – Baš fina zamisao – reče on, i činilo se da zaista tako i misli. Zasad sve ide i više nego dobro, pomisli Dejzi. Prišla je stolu i sipala dve čaše limunade. Stojeći iza nje, Čarli reče: – Ja sam obično malčice stidljiv s devojkama. Ma idi, pomisli ona, ali je ćutala kao zalivena. – Ali s tobom je tako lako razgovarati – nastavi on. Za njega je to bio srećan sticaj okolnosti. Dok mu je dodavala čašu, Dejzi se ušeprtljala i polila Čarlija limunadom. – O, kako sam trapava! – uzviknu ona. – Nije to ništa – reče on, ali od pića su mu se skvasili laneni blejzer i bele pamučne pantalone. Izvadio je maramicu i počeo da se briše. – Daj, pusti mene – reče Dejzi, pa uze onu maramicu iz njegove krupne šake. Prišla je sasvim blizu dok mu je briskala rever. On se ukočio, a ona je znala da Čarli oseća njen parfem žan nate – na površini lavanda, a odozdo izbija mošus. Kao da ga miluje, prelazila je maramicom po blejzeru i tamo gde se limunada nije prosula. – Još malo pa smo gotovi – reče ona kao da joj je žao što će to tako brzo da se završi. A onda se spustila na koleno, kao da mu se klanja. Lako kao leptir počela je da briše vlažne tragove na njegovim pantalonama. Gladila ga je po butini, izigravajući nevinašce, pa podigla pogled. A on je odozgo netremice gledao u nju, teško dišući, otvorenih usta, kao hipnotisan.
IV Vudi Djuar je nestrpljivo pregledao jahtu Sprinter, da se uveri jesu li deca sve ostavila kako treba. Bila je to trkačka jedrilica od petnaest metara, dugačka i tanka kao nož. Dejv Rouzrok ju je iznajmio Braći mornarima, klubu čiji je Vudi bio član. Klub je primao sinove nezaposlenih žitelja Bafala, izvodio ih na jezero Iri, i učio ih osnovama jedrenja. Vudiju je bilo drago što su užad i bokobrani na mestu, jedra namotana, dizači privezani i sva ostala užad uredno smotana. Njegov godinu dana mlađi brat Čak, četrnaestogodišnjak, već je bio na doku i terao šegu sa dvoje obojenih klinaca.9 Čak je bio ležeran u ophođenju i umeo je sa svima. Vudi, koji je, po ugledu na oca, hteo da se bavi politikom, zavideo je Čaku na neposrednosti i šarmu. Dečaci su na sebi imali samo šortseve i sandale, i ta trojica koja su stajala na doku bili su slika i prilika mladalačke snage i krepkosti. Vudi bi ih sigurno slikao, samo da je kod sebe imao foto-aparat. Voleo je fotografiju, toliko da je kod kuće napravio mračnu komoru, da bi mogao sâm da razvija i otiskuje snimke koje je napravio.
Zadovoljan što su momci ostavili Sprinter u stanju u kojem su ga toga jutra i zatekli, Vudi je skočio na dok. Grupa od desetak momčića zajedno je krenula iz marine, išibani vetrom, preplanuli, sa onim prijatnim bolom u mišićima, smejući se dok su prepričavali štosove, kikseve i blamaže koje su im se tog dana desile. Jaz između dvojice bogate braće, sa jedne strane, i gomile siromašnih dečaka, s druge, gubio se kad bi isplovili, dok bi zajedno upravljali jahtom, ali bi se ponovo produbio sada, na parkiralištu ispred Jaht-kluba u Bafalu. Dva vozila bila su parkirana jedno do drugoga: krajsler erflo senatora Djuara, sa uniformisanim šoferom za volanom, koji je čekao Vudija i Čaka; i kamionet ševrolet roudster, sa dve drvene klupe pozadi, za ostale momke. Vudiju je bilo neprijatno dok se opraštao od drugova, a šofer mu pritom pridržavao vrata, no dečaci na to kao da nisu obraćali pažnju; zahvaljivali su mu govoreći: – Videćemo se iduće subote! Dok su se vozili Avenijom Delaver, Vudi reče: – Zabavno je bilo, mada nisam siguran koliko to ima smisla. Čak se iznenadio. – Što to? – Pa, mi nikako da pomognemo njihovim očevima da nađu zaposlenje, a jedino je to u stvari važno. – I sinovima bi dobro došlo da nađu posao za koju godinu. – Bafalo je lučki grad; u dobra vremena bilo je na hiljade radnih mesta na trgovačkim brodovima što saobraćaju po Velikim jezerima i Kanalu Iri, kao i na jahtama. – Pod uslovom da predsednik ponovo pokrene privredu – primeti Vudi. Čak slegnu ramenima. – Idi onda pa radi za Ruzvelta. – Što da ne? Tata je radio za Vudroa Vilsona. – Ja ću se držati jedrenja. Vudi je pogledao na sat. – Imamo taman toliko vremena da se presvučemo za bal. Išli su na večeru i ples u Reket-klub. Vudiju je, od iščekivanja, srce ubrzano tuklo. – Želim da budem s ljudskim bićima koja imaju meku kožu, govore visokim glasovima i nose ružičaste haljine. – Ha! – reče Čak podrugljivo. – Džoana Rouzrok u životu nije nosila ružičasto. Vudi se zgranuo. Po ceo dan i pola noći, i tako već nedeljama, maštario je o Džoani, ali otkud njegov brat zna za to? – Na osnovu čega misliš da... – O, daj, molim te – prezrivo će Čak. – Kad je na onaj žur na plaži došla u teniskoj suknjici, ti si se praktično obeznanio. Svi su videli da si lud za njom. Srećom te ona to, izgleda, nije primetila. – A što srećom? – Za boga miloga! Pa tebi je petnaest godina a njoj osamnaest. Sramota je to! Ona traži muža, a ne nekog balavca. – O, hvala ti, bato, zaboravio sam kakav si ti stručnjak za žene. Čak je pocrveneo. On još nije bio s devojkom. – Ne moraš da budeš stručnjak pa da vidiš šta ti se zbiva pred nosom, majku mu. Njih dvojica su uvek tako razgovarali. Nije u tome bilo zajedljivosti; bili su, jednostavno, surovo iskreni jedan prema drugome. Kao rođena braća, nisu morali da budu fini. Stigli su kući, u palatu nalik na gotičku građevinu koju je sagradio njihov deda, senator Kem Djuar. Utrčali su unutra da se istuširaju i presvuku. Vudi je po visini dostigao oca, pa je ovoga puta obukao jedno od starih tatinih odela. Jeste bilo malčice iznošeno, ali poslužiće. Mlađi momci nosiće školska odela ili blejzere, ali će zato oni koji idu na koledž svakako nositi smokinge, a Vudiju je bilo posebno stalo do toga da izgleda starije. Večeras će plesati s njom, razmišljao je Vudi dok je briljantinom mazao kosu. I ona će mu dozvoliti da
je drži u naručju. Na dlanovima će osetiti toplotu njene kože. Gledaće joj pravo u oči dok mu se bude osmehivala. Dojkama će se očešati o njegov sako dok budu plesali. Kad je sišao u prizemlje, roditelji su čekali u gostinskoj sobi; tata je pio koktel, mama pušila cigaretu. Tata je bio visok i mršav, i u onom smokingu na dvostruko zakopčavanje izgledao je kao čiviluk. Mama je bila lepa, iako je imala samo jedno oko; drugo joj je oduvek bilo zatvoreno – tako je rođena. Te večeri izgledala je zadivljujuće u haljini do poda, sa crnom čipkom preko crvene svile, i kratkom večernjem žaketu od crnog baršuna. Poslednja je stigla Vudijeva baka. U šezdeset osmoj godini bila je dostojanstvena i otmena, mršava kao i njen sin, ali niska. Zagledala je maminu haljinu pa rekla: – Rozo, dušo, divno izgledaš. Uvek se lepo ponašala prema snahi. Prema svima ostalima bila je zajedljiva. Gas joj je, i ne pitavši je, pripremio koktel. Vudi je krio nestrpljenje dok ga je ona natenane ispijala. Baka nikada i ni zbog čega nije žurila. Nema tog društvenog događaja, smatrala je ona, koji bi mogao da počne pre nego što ona stigne; ona je bila prva dama Bafala, udovica jednog senatora i majka drugog, matrijarh gotovo najstarije i najuglednije porodice u gradu. Vudi se pitao kad li se on to, u stvari, tako zagledao u Džoanu. Poznavao ju je odmalena, ali je devojčice uvek smatrao tek nezanimljivim posmatračima uzbudljivih pustolovina dečaka – i tako sve do pre dve ili tri godine, kada je, najednom, devojčicama postao još više opčinjen nego automobilima i gliserima. Ali i tada su ga više zanimale devojčice njegovog uzrasta ili malo mlađe. Što se Džoane tiče, ona se prema njemu uvek odnosila kao prema derletu – bistrom derletu, s kojim, tu i tamo, vredi popričati – ali svakako ga nije gledala kao momka s kojim bi se zabavljala. Ali toga leta, iz njemu sasvim nedokučivih razloga, ona je u njegovim očima preko noći postala najprivlačnija devojka na celom svetu. Nažalost, osećanja koja je ona gajila prema njemu nisu doživela sličan preobražaj. Nisu još. – Kako škola, Čak? – upita baka njegovog brata. – Grozno, bako, kao što, uostalom, i sama dobro znaš. Ja sam dežurna budala u ovoj porodici, korak unazad ka našim precima šimpanzama. – Kreteni ne koriste izraze kao što su „korak unazad ka našim precima šimpanzama”, bar koliko je meni poznato. Jesi li siguran da lenjost tu ne igra ama baš nikakvu ulogu? Uto se umeša Roza. – Nastavnici kažu da je Čak marljiv učenik, mama. – A i mene tuče u šahu – dodade Gas. – Onda se baš pitam šta ne valja – istraja baka. – Ako nastavi ovako, neće ga primiti na Harvard. – Sporo čitam, to je sve – reče Čak. – Čudno – reče ona. – Moj svekar, tvoj pradeda po ocu, važio je za najuspešnijeg bankara u svojoj generaciji, a jedva je umeo da čita i piše. – Nisam to znao – reče Čak. – Istina je – reče ona. – Ali nemoj da ti to služi kao opravdanje. Radi više. Gas pogleda na sat. – Pa, ako si spremna, mama, da pođemo. Najzad posedaše u kola i odvezoše se do kluba. Tata je rezervisao sto za večeru i pozvao bračni par Renšo i njihovu decu, Dot i Džordža. Vudi se okretao na sve strane, ali – na svoje razočaranje – Džoanu nije video. Pogledao je i raspored sedenja, istaknut u holu, da bi ga porazilo saznanje kako Rouzrokovi nisu rezervisali sto. Znači li to da ne dolaze? To bi mu upropastilo veče. Uz jastog i biftek pričalo se o događajima u Nemačkoj. Filip Renšo je smatrao da je to što Hitler radi dobro. Vudijev otac je primetio: – Prema pisanju današnjeg Sentinela, katolički sveštenik završio je u zatvoru zato što je kritikovao
naciste. – Jesi li ti katolik? – upita gospodin Renšo, vidno iznenađen. – Ne, episkopalac sam. – Nije religija u pitanju, Filipe – resko će Roza. – Već sloboda. – Vudijeva majka je u mladim danima bila anarhistkinja, i do dana današnjeg je ostala libertarijanka u srcu. Večeras je bilo i onih koji su preskočili večeru da bi došli kasnije, na ples, i još sveta željnog uživanja pristiže u klub dok je Djuarovima služen desert. A Vudiju oči da ispadnu, svuda traži Džoanu. U susednoj sali orkestar zasvira „Kontinental”, lanjski hit. Nikako Vudi nije mogao da utvrdi šta ga to kod Džoane toliko privlači. Malo je ipak onih koji bi je nazvali lepoticom, mada je izvesno u njenoj pojavi bilo nečeg upečatljivog. Ličila je na astečku kraljicu, s izraženim jagodicama i istim onim oštrim nosem, nalik na sečivo noža, kakav je imao njen otac Dejv. Kosa joj je bila tamna i gusta, a koža maslinasta, bez sumnje zbog njenog persijskog porekla. Bilo je nečeg misaonog i žestokog u njenom biću, zbog čega je Vudi čeznuo da je bolje upozna, da je navede da se opusti u njegovom društvu, da je čuje kako tiho mrmori, tek tako, ni o čemu naročito. Sama njena pojava nužno ukazuje na njenu sposobnost da doživi duboku strast. A onda pomisli: ej, ko se sad pravi da je stručnjak za žene? – Tražiš nekoga, Vudi? – upita baka, kojoj bi retko kad nešto promaklo. Čak se znalački keserio. – Pitam se samo ko će sve doći na ples – odgovori Vudi nehajno, ali da ne pocrveni – nije uspeo. Još je nije bio primetio kad njegova majka ustade od stola, a za njom i svi ostali. Neutešni Vudi se ušetao u plesnu salu na prve taktove „Mesečine” Benija Gudmana i – ugledao Džoanu. Mora biti da mu je promaklo kad je ulazila. Odmah je živnuo. Te večeri je nosila izrazito jednostavnu, srebrnastosivu svilenu haljinu s dubokim „V” izrezom, u kojoj je njen stas dolazio do punog izražaja. Izgledala je senzacionalno onomad, u teniskoj suknji koja je otkrivala njene duge, mrke noge, ali ovo je bilo još uzbudljivije. Dok je klizila kroz salu, graciozna i samouverena, Vudi oseti kako mu se grlo suši. Krenuo je prema njoj, ali sala se u međuvremenu ispunila te on odjednom ispade bogzna kako popularan, što mu je išlo na živce; svi su hteli da porazgovaraju s njima. I dok je tako napredovao kroz masu, iznenadio se ugledavši tupavog starog Čarlija Farkarsona kako pleše sa živahnom Dejzi Peškov. Koliko ga je sećanje služilo, nikada nije video Čarlija da pleše sa bilo kim, a kamoli sa ženskom kao što je Dejzi. Kako li ga je samo izvukla iz ljušture? Dok je stigao do Džoane, ona je već bila odmakla na drugi kraj sale, što dalje od orkestra; na njegovu žalost, bila se unela u razgovor s grupom momaka četiri-pet godina starijih od sebe. Sreća te je Vudi bio viši od većine njih, pa razlika u godinama nije bila tako očigledna. Svi su oni držali čaše s koka-kolom, ali Vudi je namirisao viski; jedan od njih sigurno drži pljosku u džepu. Dok im je prilazio, čuo je Viktora Diksona kako govori: – Niko nije za linčovanje, ali morate razumeti kroz kakve nevolje oni tamo na Jugu prolaze. Vudi je bio čuo predlog senatora Vagnera da se usvoji zakon o kažnjavanu šerifa koji su dozvolili linč – ali predsednik Ruzvelt nije hteo da podrži nacrt tog zakonskog akta. Džoana je bila zgrožena. – Kako možeš tako da govoriš, Viktore? Pa linč je ubistvo! Ne moramo mi ovde da razumevamo kroz kakve oni tamo probleme prolaze, moramo da ih sprečimo da ubijaju ljude! Vudiju je bilo drago što Džoana, očigledno, neguje iste političke vrednosti kao on. Po svemu sudeći, ovo nije bio pravi trenutak da je zamoli za ples, a to mu se nimalo nije sviđalo. – Ništa ti ne shvataš, Džoana, sunce moje – reče Viktor. – One crnje dole na Jugu i nisu baš bogzna
kako civilizovane. Možda je jesam mlad i neiskusan, pomisli Vudi, ali nipošto ne bih načinio tu grešku da Džoani ovako popujem. – Necivilizovani su oni koji linčuju ljude! – uzvrati ona. Vudi je procenio da je sad pravi čas da se uključi u raspravu. – U pravu je Džoana – reče on. Govorio je malo dubljim glasom, da zvuči starije. – Linča je bilo u rodnom gradu Džoa i Beti, naše posluge. A njih dvoje su čuvali mene i mog brata otkako smo se rodili. Betinog rođaka su skinuli golog pa ga pržili let-lampom, pred ruljom koja je sve to gledala. A onda su ga obesili. Viktor sevnu pogledom, ozlojeđen na tog klinca koji odvlači Džoaninu pažnju; ali ostatak društva ga je slušao užasnuto i sa zanimanjem. – Briga mene kakvo je zlodelo on počinio – dodade Vudi. – Belci koji su mu to uradili obični su divljaci. – A tvoj voljeni predsednik Ruzvelt ipak nije podržao nacrt zakona protiv linča, zar ne? – reče Viktor. – Nije, i to me je veoma razočaralo – reče Vudi. – Znam zbog čega je doneo takvu odluku: bojao se da će mu se gnevni južnjački kongresmeni osvetiti podrivajući Nju dil. Svejedno, voleo bih da im je rekao da se nose bestraga. – A šta ti znaš? Još si klinac – reče Viktor, pa izvadi srebrnu pljosku iz džepa sakoa i dosu u čašu. – Vudijeve političke ideje su zrelije nego tvoje, Viktore – reče Džoana. Vudi je sav blistao. – Nama je politika nešto kao porodični posao – reče on. A onda se razdraži, osetivši kako ga neko cima za lakat. Budući i previše lepo vaspitan da ne obrati pažnju na to, on se okrenu i ugleda Čarlija Farkarsona, koji se preznojavao od naprezanja na plesnom podijumu. – Možemo li da porazgovaramo, minut jedan? – upita Čarli. Vudi je odoleo iskušenju da ga otkači. Čarli je bio simpatičan tip koji nikada nikome nije naudio. Nisi, jednostavno, mogao da se ne sažališ na čoveka koji ima takvu majku. – Šta bi, Čarli? – reče on što je blagorodnije mogao. – Tiče se Dejzi. – Video sam da plešeš s njom. – Zar nije sjajna plesačica? Vudi to nije primetio, ali da ispadne fin, reče: – Nego šta je! – U svemu je ona sjajna. – Čarli – reče Vudi, nastojeći da mu se u glasu ne oseti neverica – da se ti i Dejzi slučajno ne zabavljate? Čarli se posramio. – Išli smo u park, nekoliko puta, da jašemo konje, i tako. – A zabavljate se, znači. – Vudija je to iznenadilo. Njih dvoje par – ko bi rekao! Čarli je bio trapav, a Dejzi pravo luče. – Nije ona kao druge devojke – dodade Čarli. – S njom je tako lako razgovarati! A još voli pse i konje. Priča se da joj je otac gangster. – Pa, mislim da jeste gangster, Čarli. Za vreme Prohibicije, svi su kupovali alkohol od njega. – To mi i majka kaže. – Tvojoj majci se, znači, Dejzi ne sviđa. – Vudija to ni najmanje nije iznenadilo. – Ma, sviđa se njoj Dejzi. Dejzina porodica joj nije po volji. Sada Vudiju na pamet pade jedna već neočekivana misao. – Jel’ ti to nameravaš da se oženiš njo-
me? – O, bože... Da – reče Čarli. – I mislim da bi pristala, kad bih je zaprosio. Pa, pomisli Vudi, Čarli ima ime, ali nema novca, dok kod Dejzi stvari stoje upravo suprotno, pa bi se možda i lepo dopunjavali. – Čudne stvari se dešavaju – reče Vudi. Novosti jesu bile neverovatne, ali on je sada želeo da se usredsredi na vlastiti romantični život. Osvrnuo se oko sebe, da proveri da li je Džoana još u blizini. – A što ti to meni pričaš? – upita on Čarlija. Njih dvojica, ipak, nisu bili bogzna kako dobri drugovi. – Zato što bi moja majka mogla i da se predomisli ukoliko gospođa Peškov dobije poziv da se priključi Damskom udruženju Bafala. To Vudi nije očekivao. – Zašto, pa to je najsnobovskiji klub u gradu! – Tačno tako. Da prime Olgu Peškov, šta bi mama mogla da zameri Dejzi? Vudi nije znao hoće li ta zamisao uroditi plodom, ali nimalo nije sumnjao u vatrenost Čarlijevih osećanja. – Možda si u pravu – reče Vudi. – Jel’ bi hteo da pitaš baku? – Uh! Čekaj malo. Baka je pravi zmaj. Ne bih od nje uslugu tražio ni za samoga sebe, a kamoli za tebe. – Vudi, slušaj me. Ti znaš da je ona prava gazdarica u toj maloj kliki. Kad ona nekog hoće, taj je primljen, a kad neće – nema ništa od članstva. I to je bila istina. Društvo je imalo predsednicu, sekretarku i blagajnicu, ali klub je vodila Ursula Djuar, i on je bio njeno vlasništvo. Svejedno, Vudiju se nije mililo da je za bilo šta moli. Mogla bi glavu da mu odgrize. – Ne znam – reče on kao da se izvinjava. – O, daj, Vudi, kad te molim. Ti ne shvataš. – Čarli nastavi tiše. – Ne znaš ti kako je to kad nekoga ovol’ko voliš. Znam, znam, pomisli Vudi; i to ga natera da se predomisli. Ako se Čarli oseća isto tako loše koliko i ja, kako da ga odbijem? Nadam se da bi i neko treći učinio isto za mene ako bi mi to popravilo izglede kod Džoane. – Važi, Čarli – reče on. – Porazgovaraću s njom. – Hvala! Kaži – ona je tu, zar ne? Mogao bi to i večeras da obaviš? – E, ne mogu večeras. Druge su mi stvari na pameti. – U redu, svakako... Ali kad ćeš? Vudi slegnu ramenima. – Sutra. – Pravi si drugar! – Nemoj još da mi zahvaljuješ. Verovatno neće pristati. Vudi se okrenu u nameri da nešto kaže Džoani, ali ona je u međuvremenu otišla. Počeo je da je traži, a onda stao. Ne sme da izgleda kao očajnik. Beznadežan muškarac nije privlačan, toliko je i sam znao. Savesno je otplesao s nekoliko devojaka: Dot Renšo, Dejzi Peškov, kao i sa Dejzinom drugaricom iz Nemačke Evom. Uzeo je koka-kolu i izašao napolje, gde su neki momci stajali i pušili. Džordž Renšo je sipao viski Vudiju u koka-kolu, što je malo poboljšalo ukus, ali Vudi nije želeo da se opije. Jednom se bio napio, i nije mu se dopalo. Džoana sigurno traži muškarca sličnih interesovanja, čvrsto je verovao Vudi – što znači da Viktor Dikson otpada. Vudi je čuo da Džoana pominje Karla Marksa i Sigmunda Frojda. Seo je jednom u
javnu čitaonicu i čitao „Komunistički manifest”, ali to mu je ličilo na politički pamflet. Zabavnije su mu bile Frojdove „Studije o histeriji”, neka vrsta detektivske priče koja se vrti oko duševne bolesti. Jedva je čekao da Džoani, tobož nehajno, kaže kako je pročitao te knjige. Odlučio je bio da te večeri bar jednom otpleše sa Džoanom te je malo kasnije krenuo da je traži. Nje, međutim, nije bilo ni u plesnoj dvorani ni u baru. Da nije slučajno propustio priliku? A da nije, nastojeći da sakrije očaj, bio previše pasivan? Nepodnošljiva je bila sama pomisao na to da bi bal mogao da se završi a da je on ni po ramenu ne dodirne. Opet je izašao napolje. Iako je bio mrkli mrak, gotovo istog časa ju je ugledao. Udaljavala se od Grega Peškova, jedva primetno zarumenjena, kao da se posvađala s Gregom. – Ti si, izgleda, jedini ovde koji nije prokleti konzervativac – reče ona Vudiju. Zvučala je pomalo pijano. Vudi se nasmeši. – Hvala na komplimentu. Ako je to kompliment. – Čuo si za marš koji se sutra održava? – upita ona najednom. Čuo je bio za marš. Štrajkači iz Metalurškog kombinata u Bafalu najavili su demonstracije u znak protesta protiv prebijanja sindikalaca iz Njujorka. Vudi je pretpostavio da je to i bila tema Džoanine rasprave s Gregom; vlasnik fabrike bio je Gregov otac. – I sâm sam nameravao da idem – reče on. – Mogao bih da napravim neki snimak. – Bog te blagoslovio – reče ona i poljubi ga. Vudi je bio toliko iznenađen da gotovo nije stigao da reaguje. Na trenutak je stajao kao kip, a ona ga je ljubila usnama koje su mirisale na viski. A onda se pribrao. Zagrlio ju je i privio je uza se, osetivši divan dodir njenih dojki i butina. S jedne strane, plašio se da će se ona uvrediti, da će ga odgurnuti, naljutiti se i optužiti ga da je ne poštuje; ali neki dublji nagon govorio mu je da je na sigurnom terenu. Vudi nije imao veliko iskustvo u ljubljenju devojaka – a nikakvo u ljubljenju zrelih žena od osamnaest leta. Međutim, toliko mu se dopao dodir njenih baršunastih usana da je počeo i sam da pomera usne, kao da je gricka. Osetio je neslućeno zadovoljstvo, a za svoj trud je nagrađen kad je čuo kako Džoana tiho ječi. Strepeo je da će neko naići i da bi prizor mogao biti vrlo neugodan, ali uzbuđenje je bilo preveliko da bi sad o tome vodio računa. Džoanina usta se otvoriše i on oseti njen jezik. To je već bilo nešto novo za njega; ono malo devojaka s kojima se do tada ljubio nije to radilo. Ali, pretpostavio je Vudi, Džoana sigurno zna šta radi, a i njemu se to, bogami, baš dopada. Oponašao je pokrete njenog jezika. Bilo je to zapanjujuće prisno i izrazito uzbudljivo iskustvo. Mora biti da je radio sve kako treba jer ona opet zaječa. Skupivši petlju, stavio je ruku na njenu levu dojku. Bila je čudesno meka i teška pod svilenom haljinom. Dok ju je milovao, napipao je malo ispupčenje, i pomislio, sav uzdrhtao od novog otkrića, da to mora da je bradavica. Protrljao ju je palcem. Ona se naglo odbi od njega. – Za boga miloga – reče. – Šta ja to radim? – Ljubiš se sa mnom – reče Vudi radosno. Nije skidao ruke s njenih oblih bokova. Osećao je vrelinu njene kože ispod svilene haljine. – Hajdemo još malo. Sklonila je njegove ruke sa sebe. – Mora da sam sišla s uma. Ovo je Reket-klub, za ime boga. Vudiju je bilo jasno da je čarolija prošla i da, nažalost, te večeri ljubljenja više neće biti. Pogledao je oko sebe. – Ne brini – reče. – Niko ništa nije video. Uživao je u tom zavereničkom osećanju. – Bolje da pođem kući pre nego što napravim još veću glupost. Nije hteo da dozvoli da ga to uvredi. – Mogu li da te otpratim do kola?
– Jesi li poludeo? Ako se pojavimo tamo zajedno, svi će odmah pretpostaviti šta smo radili – naročito kad vide taj blesav osmeh na tvom licu. Vudi je pokušavao da skine taj osmeh s lica. – A što ti onda ne uđeš unutra, a ja da sačekam ovde jedan minut? – Pametno. – I ode ona. – Videćemo se sutra – dobaci on za njom. Nije se okrenula.
V Ursula Djuar je imala nekoliko svojih, međusobno povezanih odaja u staroj viktorijanskoj palati u Aveniji Delaver. Bili su to jedna spavaća soba, kupatilo i garderoba; a posle muževljeve smrti, od te garderobe napravila je mali dnevni boravak. Uglavnom je imala celu kuću na raspolaganju, jer su Gas i Roza često bili u Vašingtonu, a Vudi i Čak su boravili u internatu. Ali kad bi oni došli kući, Ursula je veći deo dana provodila u svojim odajama. Bilo je nedeljno jutro kad je Vudi otišao da razgovara s njom. Još je bio na sedmom nebu posle Džoaninog poljupca, mada je celu noć proveo pokušavajući da dokuči šta li je taj poljubac u stvari značio. A mogao je da znači bilo šta, od istinske ljubavi do istinskog pijanstva. On je znao samo toliko da jedva čeka da ponovo vidi Džoanu. U babinu sobu je ušao prateći njenu sluškinju Beti, koja joj je nosila poslužavnik s doručkom. Drago mu je bilo što se Džoana onako naljutila zbog svega što je zadesilo Betinu rodbinu na Jugu. Rasprave lišene strasti precenjene su u politici, smatrao je on. Ljudi bi trebalo da se ljute zbog okrutnosti i nepravde. Baka je već sedela u krevetu, sa čipkanim šalom prebačenim preko svilene svetlosmeđe spavaćice. – Dobro jutro, Vudro! – reče ona, iznenađena. – Voleo bih da popijem kafu s tobom, bako, ako dopuštaš. – Prethodno je već bio zamolio Beti da ponese dve šolje. – Počastvovana sam – reče Ursula. Beti, sedokosa pedesetogodišnjakinja, lepo popunjena, kako se to ponekad kaže, spustila je poslužavnik ispred Ursule, a Vudi sipa kafu u šoljice od majsenskog porcelana. Razmišljao je bio o tome šta će da kaže, lepo je sve razvrstao, stavku po stavku. Prohibicija je prošlost, Lav Peškov je sad biznismen koji posluje po zakonu, tako će reći. Sem toga, nije pošteno da Dejzi trpi zato što je njen otac svojevremeno bio kriminalac – naročito ako se ima u vidu da je većina uglednih porodica iz Bafala kršila zakon kupujući alkohol od njega. – Poznaješ li ti Čarlija Farkarsona? – upita on na početku. – Poznajem. Naravno da ga je poznavala. Poznavala je ona sve članove svih porodica iz „Plave knjige” grada Bafala. – Hoćeš parče tosta? – upita ona. – Ne, hvala, doručkovao sam. – Dečacima tvog uzrasta hrane nikad dosta. – Ona ga pogleda pronicljivo. – Osim ako su zaljubljeni. Bila je raspoložena tog jutra. – Čarliju majka, da tako kažem, ne dâ da diše – reče Vudi. – Ni ocu njegovom nije dala – oporo će Ursula. – Jedino je smrt mogla da ga izbavi od nje. – Ona
otpi malo kafe, pa poče viljuškom da jede grejpfrut. – Čarli me je sinoć pitao da te u njegovo ime zamolim za jednu uslugu. Ona izvi obrvu, ali ne reče ništa. Vudi udahnu. – On bi voleo da pozoveš gospođu Peškov u Damsko udruženje Bafala. Ursula ispusti viljušku – srebro zvecnu o fini porcelan. Kao da prikriva smetenost, reče: – Sipaj mi, Vudi, molim te, još malo kafe. On posluša i ne reče ništa. Nije mogao da se seti da ju je ikada video zbunjenu. Ursula je pijuckala kafu, a onda reče: – A zašto bi, zaboga, Čarli Farkarson, ili bilo ko drugi, hteo da Olga Peškov uđe u Udruženje? – On hoće da se oženi Dejzi. – Stvarno? – A plaši se da se njegova majka neće složiti. – U pravu je, što se toga tiče. – Ali zato misli da bi mogao da je ubedi... – Ako ja primim Olgu u udruženje. – Onda bi ljudi mogli i da pređu preko toga što joj je otac bio gangaster. – Gangster? – Pa, krijumčar, ako ništa drugo. – A, to – reče Ursula kao da je to nešto nevažno. – Nije u tome stvar. – Zaista? – Sad je na Vudija došao red da se iznenadi. – A u čemu je onda? Ursula se nešto zamislila. Ćutala je taman toliko dugo da se Vudi zapitao da nije slučajno zaboravila da je on tu. A onda Ursula progovori: – Tvoj otac je bio zaljubljen u Olgu Peškov. – Boga mu! – Ne budi prost. – Izvini, bako, iznenadila si me. – Bili su vereni, trebalo je da se uzmu. – Vereni? – ponovi on u čudu. Razmisli načas pa reče: – A ja izgleda jedini u Bafalu nisam znao za to. Nasmešila mu se. – Postoji ta posebna mešavina mudrosti i bezazlenosti koju samo adolescenti poseduju. Sećam se toga kod tvog oca, kao da je juče bilo, a vidim to sad i kod tebe. Da, svi u Bafalu znaju, mada ovi iz tvoje generacije bez sumnje to smatraju dosadnom pričom iz starih vremena. – Pa šta se to dogodilo? – reče Vudi. – Mislim, ko je raskinuo? – Ona je raskinula kad je zatrudnela. Vudi je zinuo. – S tatom? – Ne, nego sa šoferom – Lavom Peškovom. – On joj je bio šofer? – Sve bolje od boljeg! Vudi je zaćutao, pokušavajući sve to da svari. – O, bože, tata se sigurno osećao kao poslednja budala. – Tvoj tata nikada nije bio budala – odsečno će Ursula na to. – Jedina budalaština koju je u životu napravio bila je ta što je zaprosio Olgu. Vudi se setio radi čega je došao. – U svakom slučaju, bako, bilo je to pre puno vremena. – Pre mnogo vremena. Ili davno. Pazi kad biraš prilog. Ali rasuđivanje ti je svakako jača strana od gramatike. Jeste bilo davno. Ove reči već su budile nadu. – Uradićeš to, znači? – A šta misliš, šta bi tvoj otac rekao?
Vudi je razmišljao. Ursuli ne možeš da zamažeš oči – prozre te ona dok dlanom o dlan. – Da li bi mu smetalo? – reče on. – Pretpostavljam da bi mu bilo neprijatno da stalno gleda Olgu, koja bi ga neprestano podsećala na tu ponižavajuću epizodu iz mladih dana. – Mislim da si u pravu. – S druge strane – nastavi Vudi – on i te kako veruje da se prema bližnjima treba ponašati pošteno. Mrzi nepravdu. Ne bi on kažnjavao Dejzi zbog nečega što je učinila njena majka. Čarlija još manje. Veliko srce ima tata. – Veće nego ja, to hoćeš da kažeš – reče Ursula. – Nisam to hteo da kažem, bako. Ali siguran sam da tata, kad bi ga pitala da li mu smeta da se Olga učlani u Udruženje, ne bi imao ništa protiv. Ursula klimnu glavom. – I ja tako mislim. Ali pitam se da li si ti uspeo da razlučiš ko, u stvari, stoji iza te molbe. Vudi je znao na šta ona cilja. – O, ti misliš da je Dejzi nagovorila Čarlija? Ne bi me iznenadilo. A zar je to sada važno? – Pa i nije, valjda. – I, učinićeš to? – Raduje me što moj unuk ima plemenito srce – iako sumnjam da ga trenutno iskorišćava jedna lukava i slavoljubiva devojka. Vudi se nasmeši. – Jel’ to znači da pristaješ, bako? – Znaš i sâm da ništa ne mogu da jemčim. Izneću predlog pred odbor. Ursuline predloge svi su primali kao kraljevske zapovesti, ali Vudi to ovoga puta ne izgovori. – Hvala ti. Zaista si zlatna. – A sad me lepo poljubi pa se spremaj za crkvu. Vudi uteče. Ubrzo je zaboravio na Čarlija i Dejzi. Dok je sedeo u Katedrali Svetog Pavla na Trgu Šelton, nije ni slušao propoved – o Noju i Potopu – već je razmišljao o Džoani Rouzrok. Njeni roditelji bili su tu, u crkvi, ali ona nije. Hoće li stvarno otići na demonstracije? Ako se pojavi, pitaće je da li bi htela da izađe s njim. Samo, da li će pristati? Džoana je, procenio je, prepametna da bi marila za razliku u godinama. Zacelo je i sáma svesna da s Vudijem ima mnogo više zajedničkog nego s klipanima kao što je Viktor Dikson. A onaj poljubac! Još je sav cepteo od tog poljupca. A šta je tek radila jezikom – rade li to i ostale devojke? Želeo je da proba opet, i to što pre. Razmišljajući unapred, upitao se: ako Džoana i pristane da se viđa s njim, šta će biti u septembru? Ona odlazi na Koledž „Vasar”, u gradić Pokipsi, Vudi to zna. On će se vratiti u školu i neće je videti do Božića. „Vasar” je isključivo ženski koledž, ali mora biti da u tom Pokipsiju žive i neki muškarci. Hoće li tamo izlaziti s drugim momcima? Već je bio ljubomoran. Kad su izašli iz crkve, saopštio je roditeljima da neće kući na ručak, jer ide na protestni marš. – Blago tebi – reče mu majka. Kao mlada, bila je urednica lokalnog lista Anarhist. Ona se okrenu prema mužu. – I ti bi trebalo da pođeš, Gase. – Sindikat je podneo tužbu – na to će tata. – Znaš i sama da ne smem da prejudiciram ishod sudskog spora. Ona se opet okrenu prema Vudiju. – Samo nemoj da te prebiju tabadžije Lava Peškova. Vudi izvadi foto-aparat iz prtljažnika očevog automobila. Bila je to lajka III, toliko mala da je mogao da je nosi na kaišu oko vrata, a ipak joj je ekspozicija iznosila tek petstoti deo sekunde. Prepešačio je nekoliko četvrti do Nijagarinog trga, gde je trebalo da počne marš. Lav Peškov je
bio pokušao da ubedi gradske vlasti da zabrane demonstracije tobože strahujući da bi mogle postati nasilne, ali su iz sindikata uporno tvrdili da će protest biti miran. Prevagnulo je, očigledno, na stranu sindikalaca, budući da je prostor ispred Gradske većnice vrveo od stotina i stotina ljudi. Mnogi su nosili prelepe, izvezene barjake, crvene zastave i transparente na kojima je pisalo KAŽITE „NE” GAZDAMA SILEDŽIJAMA. Vudi se osvrtao na sve strane ne bi li ugledao Džoanu, ali nje nije bilo. Vreme je bilo lepo, raspoloženje vedro i Vudi načini nekoliko snimaka: radnici u nedeljnim odelima, sa šeširima; automobil ukrašen zastavama; mladi policajac koji gricka nokte. Od Džoane još ni traga ni glasa, i Vudi pomisli da se ona neće ni pojaviti. Možda je, pretpostavio je on, danas muči glavobolja. Marš bi trebalo da počne u podne. Krenuli su, konačno, nekoliko minuta pre jedan. Celim putem postavljeni su kordoni policije, primetio je Vudi. On se našao negde na sredini povorke. Dok su hodali na jug, Vašingtonskom ulicom, ka gradskoj industrijskoj zoni, on ugleda Džoanu kako se, tek koji metar ispred njega, priključuje koloni i srce mu zaigra. Na sebi je imala pantalone šivene po meri, koje su joj odlično stajale. Požurio je da je sustigne. – Dobar dan! – reče on radosno. – Bože dragi, pa ti si veseo – reče ona. Malo je reći! Bio je u bunilu od radosti. – Mamurna si? – Ili to ili sam zakačila kugu. Šta ti misliš šta je? – Ako ti je izbio osip, onda imaš kugu. Jel’ su ti se pojavile tačkice? – Vudi maltene nije znao šta govori. – Ja nisam lekar, ali drage volje ću te pregledati. – Obuzdaj se malo. Znam ja da si šarmantan, ali nisam raspoložena. Vudi je pokušao da se smiri. – Nedostajala si nam u crkvi – reče. – Propoved je bila o Noju. Na njegovo zaprepašćenje, ona prasnu u smeh. – O, Vudi! – reče. – Mnogo mi se sviđaš kad si tako zabavan, ali molim te, nemoj danas da me zasmejavaš. Vudi nije shvatio da li to treba da primi kao kompliment. U sporednoj uličici opazi utom jednu otvorenu bakalnicu. – Treba ti tečnosti – reče on. – Odmah se vraćam. Otrčao je do dućana i kupio dve boce ledene koka-kole, iz frižidera. Prodavac mu ih je otvorio te se Vudi vrati u povorku. Kad je dao Džoani bocu, ona reče: – O, dečko, život si mi spasao. Prinela je bocu usnama i povukla dobar gutljaj. Vudi je imao utisak da je, zasad, na dobrom putu. Među učesnicima marša vladalo je dobro raspoloženje, uprkos nemilom događaju zbog kojeg su se i okupili da protestuju. Grupa starijih muškaraca pevala je političke himne i tradicionalne pesme. Bilo je tu čak i nekoliko porodica s decom. A na nebu – ni oblačka. – Jesi li čitala „Studije o histeriji”? – upita je Vudi u hodu. – Nikad čula. – O! To je od Sigmunda Frojda. Ja mislio da ga ti voliš. – Zanimljive su mi njegove ideje. Ali nisam pročitala nijednu njegovu knjigu. – Trebalo bi. „Studije o histeriji” su pravo čudo. Znatiželjno ga je pogledala. – Šta li je tebe navelo da pročitaš jednu takvu knjigu? Ne predaju vam, sigurno, psihologiju u onoj skupoj starinskoj školi u koju ti ideš.
– O, ne znam. Verovatno sam tebe čuo kako pričaš o psihoanalizi, pa mi se učinilo kao nešto zaista pažnje vredno. I jeste. – U kom smislu? Vudi je imao utisak da ga ona samo iskušava, da vidi da li je zaista razumeo šta piše u toj knjizi, ili se samo pravi. – Pa recimo da jedan sumanut čin, kao što je, na primer, opsesivno prolivanje mastila na stolnjak može počivati na nekoj skrivenoj logici – reče on. Džoana klimnu glavom. – Da – reče ona. – Tako je. Vudi je nagonski znao da ona, zapravo, ne razume o čemu on to govori. Već ju je bio nadmašio u poznavanju Frojda, s tim što je nju bila sramota da to i prizna. – Šta, inače, najviše voliš da radiš? – upita Vudi. – Da ideš u pozorište? Slušaš klasičnu muziku? Odlazak u bioskop, pretpostavljam, ne predstavlja neki poseban užitak za nekoga čiji je otac vlasnik stotinak bioskopskih sala. – Što pitaš? – Pa... – Odlučio je da bude iskren. – Hteo sam da te pitam da izađemo i želeo bih da ti ugodim. Eto, reci šta želiš pa ćemo to i da radimo. Nasmešila mu se, ali nije to bio baš osmeh kakvom se od nje nadao. Jeste bio srdačan, ali pre saosećajan, i najavljivao je loše vesti. – Rado, Vudi, ali ti imaš petnaest godina. – Kao što si sama sinoć rekla, zreliji sam od Viktora Diksona. – Ni s njim ne bih izašla. Vudiju se steže grlo te je upita promuklim glasom. – Jel’ ti to mene odbijaš? – Da, i to izričito. Ne želim da izlazim s dečkom koji je tri godine mlađi od mene. – Smem li da te pitam ponovo kroz tri godine. Tad ćemo biti istih godina. Ona se nasmeja pa reče: – Prestani s tim dosetkama, glava me boli od njih. Vudi je procenio da nema svrhe da krije bol. Šta je, na kraju krajeva, imao da izgubi? Onako izmučen, reče: – A šta je onda značio onaj poljubac? – Ništa nije značio. Sav snužden, vrteo je glavom. – Meni jeste značio. Nikada se ni sa jednom nisam tako poljubio. – O, bože, znala sam da to ne treba da radim. Vidi, samo smo se malo zabavili. Da, uživala sam u tome – zaslužio si da ti odam priznanje. Sladak si dečko i pametan si kao pčelica, ali poljubac, Vudi, nije izjava ljubavi, bez obzira na to koliko u njemu uživaš. Bili su se primakli čelu kolone, i Vudi je tamo napred ugledao odredište njihovog marša: visoki zid kojim je okružen Metalurški kombinat u Bafalu. Kapija je bila zatvorena, a čuvalo ju je tuce, ako ne i više fabričkih čuvara, grubijana u svetloplavim košuljama nalik na policijske uniforme. – A i pijana sam bila – dodade Džoana. – Da, i ja sam bio pijan – reče Vudi. Bio je to tugaljiv pokušaj da spase dostojanstvo, ali Džoana je imala bar toliko milosti da se pretvara kako mu veruje. – Onda smo se oboje poneli budalasto – reče ona – i trebalo bi, naprosto, to da zaboravimo. – Da – reče Vudi, pa skrenu pogled. Sad su već bili ispred fabrike. Oni sa čela povorke stali su ispred kapije, i neko se oglasi preko megafona. Pogledavši malo bolje, Vudi opazi da je govornik mesni sindikalni čelnik Brajan Hol. Vu-
dijev otac je poznavao tog čoveka, i ovaj mu se dopadao: nekada davno njih dvojica su zajedno radili na okončanju jednog štrajka. Oni otpozadi neprestano su pristizali, i tako se stvori gužva u celoj ulici. Fabričko obezbeđenje nikome nije dalo da priđe ulazu, iako je kapija bila zatvorena. Vudi je sad video da su ljudi naoružani pendrecima kakve nose policajci. Jedan od njih je vikao: – Dalje od kapije! Ovo je privatan posed! Vudi je podigao foto-aparat i slikao. Ljude u prednjim redovima neprestano su gurali oni otpozadi. Vudi je uhvatio Džoanu za nadlakticu i pokušao da je skloni iz žarišta napetosti. Nije to, međutim, bilo tako lako izvesti: gomila se već bila zgusnula i niko nije hteo da im se skloni s puta. I mimo volje, Vudi primeti da ga masa nosi bliže fabričkoj kapiji i stražarima s pendrecima. – Nije dobro – reče on Džoani. Ali ona se bila sva zajapurila od uzbuđenja. – Neće nas te barabe zadržati! – povika Džoana. Čovek do nje prihvati: – Tako je! Nego šta! Gomila je i dalje bila na desetak metara od kapije, ali su stražari svejedno, bez ikakve potrebe, počeli da potiskuju demonstrante. Vudi je napravio još jedan snimak. Brajan Hol je do toga časa urlao u megafon o gazdama koje zlostavljaju radnike i preteći upirao prstom u fabričku policiju. Onda je promenio ton i pozvao na mir. – Sklonimo se dalje od kapije, molim vas, braćo – govorio je on. – Povucimo se, bez grubosti. Vudi je video kad je stražar odgurnuo ženu tako grubo da je posrnula u masi. Nije pala, ali je kriknula, i čovek koji je bio s njom odvrati čuvaru: – Ej, drugar, o’ladi malo, hoćeš? – Šta ’oćeš ti? – uzvrati čuvar izazivački. Žena na to povika: – Samo prestani da se guraš! – Povucite se, povucite se! – urlao je čuvar. Podigao je pendrek. Žena vrisnu. Baš dok je on zadavao udarac, Vudi načini snimak. – Đubre jedno, ženu udario! – reče Džoana pa krenu k njemu. Većina okupljenih, međutim, bila je krenula u suprotnom smeru, leđima okrenuta fabrici. Za njima su išli čuvari, gurajući ih, šutirajući i vitlajući palicama. – Nema potrebe za nasiljem! – reče uto Brajan Hol. – Pripadnici fabričkog obezbeđenja, odstupite! Nemojte upotrebljavati palice! – A onda mu jedan od stražara izbi megafon iz ruke. Mlađi muškarci uzvraćali su udarce. Petorica-šestorica pravih policajaca umeša se u masu. Ništa nisu preduzimali protiv fabričkog obezbeđenja, već počeše da hapse one koji su pružali otpor. Čuvar koji je sve i započeo pade na zemlju, a dvojica demonstranata počeše da ga šutiraju. Vudi je i to snimio. Džoana je vrištala od besa. Bacila se na jednog čuvara i izgrebala ga po licu. On je ispružio ruku da je odgurne. Slučajno ili namerno, tek korenom šake oštro ju je zakačio po nosu. Ona pade nauznak, a krv joj šiknu iz nozdrva. Čuvar podiže palicu. Vudi dohvati Džoanu oko struka i cimnu je unazad. Palica promaši metu. – Idemo! – povika Vudi. – Moramo da se izvučemo odavde! Od siline udarca, bes je splasnuo u Džoani. Nije se opirala dok ju je Vudi, sa sve foto-aparatom, koji mu je landarao na kaišu oko vrata, što je brže mogao, malo vukao, malo nosio iz gužve. Masa se sad već bila uspaničila; u sveopštoj bežaniji, ljudi su padali i saplitali se jedni preko drugih.
Vudi je bio viši od većine prisutnih te je uspeo da ostane na nogama, a s njim i Džoana. Probili su se nekako kroz gomilu, za dlaku izbegavši pendrecima. Konačno se masa proredila. Džoana se oslobodi njegovog stiska pa oboje potrčaše. Zvuci borbe jenjavali su u pozadini. Minut kasnije, pošto su skrenuli za nekoliko uličnih ćoškova, obreli su se u pustoj ulici s fabrikama i magacinima; kako je bila nedelja, sve je bilo zatvoreno. Njih dvoje iz trka pređoše u hod, pokušavajući da dođu do daha. Džoana prasnu u smeh. – Ala je bilo uzbudljivo! – reče ona. Vudi nije bio toliko poletan. – Bilo je gadno – reče on. – A moglo je da bude i gore. Budući da ju je izbavio, donekle se nadao da će je to navesti da se predomisli i ipak izađe s njim. Ali ona nije smatrala da mu toliko duguje. – O, daj, molim te – reče ona potcenjivački. – Niko nije poginuo. – Oni čuvari su namerno izazvali nerede! – Pa naravno! Peškov hoće da predstavi sindikalce u lošem svetlu. – Dobro, mi znamo šta se zaista dogodilo. – Vudi je lupkao prstima po aparatu. – A ja to mogu i da dokažem. Prešli su tako jedno osamsto metara, kad Vudi opazi taksi i zaustavi ga. Taksisti je rekao adresu porodične kuće Rouzrokovih. Pošto su se smestili na zadnjem sedištu, on izvadi maramicu iz džepa. – Neću da te vratim kući ocu u takvom stanju – reče on, raširi belu pamučnu maramicu, i nežno počne da briska krv s njene gornje usne. Bio je to prisan čin i, bar njemu, uzbudljiv, ali ona mu nije dozvolila da dugo uživa. – Ja ću – reče trenutak kasnije, uze od njega maramicu pa se sama obrisa. – Kako sad izgleda? – Ostalo ti je malčice – slaga je on, pa opet uze onu maramicu. Imala je velika usta, pravilne bele zube i očaravajuće pune usne. On se napravi kao da je ugledao nešto ispod njene donje usne. Nežnim pokretima obrisao je to mesto pa rekao: – Sad je bolje. – Hvala. – Čudno ga je pogledala – i blagonaklono i razdražljivo. Znala je da ju je Vudi slagao za tu krv na bradi, naslutio je i on da ona zna, ali sada, izgleda, ni sáma nije bila načisto da li da se zbog toga naljuti na njega. Taksi je stao ispred njene kuće. – Ti nemoj da ulaziš – reče ona. – Slagaću roditelje, neću im reći gde sam bila i ne bih želela da im ti tamo istrtljaš istinu. Prema Vudijevoj proceni, on je bio kudikamo diskretniji od nje, ali to ovom prilikom nije istakao. – Pozvaću te kasnije – reče samo. – Važi. – Ona izađe iz taksija pa se, nehajno odmahnuvši rukom, udalji. – Mnogo je slatka – reče taksista. – Za tebe, istina, previše matora. – Odbacite me do Avenije Delaver – reče Vudi. Naveo je broj i raskrsnicu do koje ovaj treba da ga odveze. Nije mu bilo ni na kraj pameti da o Džoani razgovara s prokletim taksistom. Razmišljao je zašto ga je odbila. Ne bi to, zapravo, ni trebalo da ga čudi: svi živi, od njegovog rođenog brata pa do ovog taksiste, kažu da je premlad za nju. Pa ipak, da je bolelo – bolelo je. Činilo mu se sad kao da ne zna šta će sa sobom. Kako da pregura taj dan? Njegovi roditelji su u to vreme odlazili na ritualno nedeljno popodnevno spavanje. Čak je bio uveren da su tada zapravo vodili ljubav. A što se Čaka tiče, on je, po Betinim rečima, otišao s društvom na plivanje. Vudi je ušao u mračnu komoru i razvio film. Pustio je toplu vodu u posudu, da hemikalije dostignu
odgovarajuću temperaturu, a onda stavio film u crnu kesu kako bi ga preneo do svetlosne kutije. Bio je to dug postupak koji je zahtevao strpljenje, ali on je voleo da sedi u mraku i razmišlja o Džoani. Ona se, doduše, nije zaljubila u njega dok su učestvovali u neredima, ali ih je taj događaj svakako zbližio. Bio je uveren da će joj, s vremenom, biti sve draži. Možda njeno „ne” i nije konačno. Možda bi trebalo istrajati. Njega, izvesno je, druge devojke nisu zanimale. Kad se oglasio merač vremena, prebacio je film u sirćetnu kiselinu, da zaustavi hemijsku reakciju, a zatim u fiksir, da dobije sliku. Naposletku je oprao i osušio film, pa stao da zagleda crno-bele negative u rolni. Snimci su, učinilo mu se, bili vrlo dobri. Isekao je film na okvire, a onda stavio prvi u uređaj za uvećavanje. Ispod uređaja stavio je list fotografskog papira dimenzija dvadeset pet sa dvadeset, pa uključio svetlo i negativu izložio papir, odbrojavajući pritom sekunde. A onda je papir spustio u otvorenu kadicu s razvijačem. Bio je to najbolji deo celog procesa. Na belom papiru polako su izbijali sivi pečati; pomaljao se prizor koji je on fotografisao. Njemu je sve to i dalje izgledalo kao čudo. Na prvom snimku videli su se jedan crnac i jedan belac, obojica u nedeljnim odelima i sa šeširima. Držali su transparent na kojem je, krupnim slovima, bilo ispisano BRATSTVO. Kad se slika jasno ocrtala, prebacio je papir u kadicu s fiksirom, a onda ju je oprao i osušio. Razvio je sve fotografije, pa ih izneo iz komore i stavio na trpezarijski sto. Bio je zadovoljan: behu to slike pune života i akcije koje su slikovito prikazivale događaje. Kad je čuo roditelje gore na spratu, pozvao je majku. Pre nego što se udala, bila je novinarka, i još je pisala knjige i članke za časopise. – Šta misliš? – upita je Vudi. Pomno je, onim jednim okom, razgledala fotografije. Posle nekog vremena reče: – Mislim da su dobre. Trebalo bi da ih odneseš u neku novinsku redakciju. – Stvarno? – reče on. Uzbuđenjima nikad kraja. – A kojih novina? – Sve su to, nažalost, konzervativni listovi. Možda u Bafalo sentinel. Urednik je Piter Hojl – on tamo sedi otkad je sveta i veka. Tvog oca dobro poznaje, verovatno će te primiti. – A kada da mu odnesem fotografije? – Odmah. Marš je najsvežija vest. Sve novine će sutra pisati o tome. Slike su im potrebne večeras. Vudi kao da dobi krila. – Odlično – reče on, pa pokupi snimke koji su se presijavali na svetlu i naslaga ih na urednu gomilu. Majka je u međuvremenu donela kartonsku fasciklu iz tatine radne sobe. Vudi je poljubi i izađe iz kuće. Uhvatio je autobus do centra grada. Glavni ulaz u redakciju Sentinela bio je zatvoren, i on se na trenutak potpuno obeshrabi, da bi mu već časak potom sinulo kako izveštači svakako moraju na neka vrata da ulaze i izlaze ne bi li u ponedeljak osvanulo novo izdanje, te ubrzo pronađe sporedni ulaz. – Imam neke fotografije za gospodina Hojla – reče on čoveku koji je sedeo unutra, iza samog ulaza, i ovaj ga uputi na sprat. Pronašao je urednikovu kancelariju, sekretarica je upisala njegovo ime, i minut kasnije Vudi se rukovao s Piterom Hojlom. Urednik je bio visok, ponosit muškarac sede kose i crnih brkova. Upravo je, po svemu sudeći, privodio kraju sastanak s jednim mlađim kolegom. Govorio je glasno, kao da vikom pokušava da nadjača štamparsku presu: – Priča o vozačima koji beže s mesta udesa je dobra, ali je uvod tanak, Džek – reče on, spustivši ruku čoveku na rame, i usmeravajući ga prema vratima. – Hajde to malo preuredi. Gradonačelnikovu izjavu daj kasnije, a počni od obogaljene dece.
Džek izađe, a Hojl se okrenu prema Vudiju. – Šta si to doneo, mali? – reče on bez uvoda. – Učestvovao sam danas u maršu. – U neredima, hoćeš da kažeš. – Nisu bili neredi dok fabrički čuvari nisu počeli palicama da tuku žene. – A ja čuo da su učesnici marša pokušali da provale u fabriku i da je straža odbila napad. – Nije tako bilo, gospodine, i fotografije to dokazuju. – Pokaži. Dok je sedeo u autobusu, Vudi je slike poređao po redosledu. Prvu je spustio na urednikov sto. – Počelo je mirno. Hojl odgurnu fotografiju u stranu. – Ništa posebno – reče. Vudi mu na to pokaza sliku snimljenu ispred fabrike. – Čuvari su čekali kod kapije. Vidite im ovde pendreke. Sledeći snimak ovekovečio je trenutke kad je počelo gušanje. – Učesnici marša su bili bar deset metara udaljeni od kapije, tako da nije bilo nikakve potrebe da ih čuvari potisnu. Bila je to provokacija. – U redu – reče Hojl; te slike nije odgurnuo u stranu. Vudi izvadi najbolji snimak, na kojem se vidi čuvar kako palicom bije ženu. – Ovo sam gledao svojim očima – reče Vudi. – Žena mu nije rekla ništa drugo nego da prestane da je gura, a on ju je, evo, ovako udario. – Dobra slika – reče Hojl. – Imaš još? – Još jednu – odgovori Vudi. – Većina učesnika marša razbežala se čim je počela tučnjava, ali je nekoliko njih ipak uzvratilo. – Pokazao je Hojlu fotografiju na kojoj se vidi kako dvojica demonstranata šutiraju čuvara koji leži na zemlji. – Ovi ljudi su se osvetili čuvaru koji je tukao onu ženu. – Svaka ti čast, mladi Djuare – reče Hojl. Seo je za sto i iz fioke izvukao formular. – Dvadeset dolara, može? – Hoćete da kažete da ćete objaviti moje fotografije? – Pa zato si ih, valjda, i doneo. – Da, gospodine, hvala vam, može dvadeset dolara, mislim, odlično. Mislim, i previše je. Hojl je žvrljao po onom formularu pa ga potpisao. – Nosi ovo na blagajnu. Sekretarica će ti kazati gde je. Vudi je bio ushićen. Suma je bila zadivljujuća, ali njega je još više uzbudilo to što će njegove fotografije izaći u novinama. Sledio je sekretaričina uputstva i stigao u sobičak sa šalterom i prozorčetom blagajne, gde je dobio dvadeset dolara. A potom se, taksijem, odvezao kući. Roditelji su bili van sebe od sreće zbog njegovog uspeha, a čak je i njegovom bratu očigledno bilo drago. Za večerom mu baka reče: – Dobro je sve dok ti ne padne na pamet da se baviš novinarstvom. To bi bilo unižavajuće. Vudi je zaista bio počeo da razmišlja da se, umesto politici, posveti novinskoj fotografiji, i iznenadio se što njegova baka to ne odobrava. Majka se nasmeši i reče: – Ali, draga Ursula, pa ja sam bila novinarka. – Drugo je to, ti si žensko – odvrati baka. – Vudro mora da izraste u čoveka od ugleda, kao njegovi otac i deda. Majku te reči nisu uvredile. Volela je baku i njene pravoverne pridike slušala je strpljivo i s pa-
žnjom. Čak se, međutim, jedio zbog te tradicionalne usredsređenosti na starijeg sina. – A šta će od mene biti? – upita on. – Sitna boranija? – Ne budi prost, Čarlse – reče mu baka, čija je, kao i obično, bila poslednja. Vudi je te noći dugo ležao budan. Jedva je čekao da vidi svoje fotografije u novinama. Osećao se kao dete na Badnje veče: toliko je žudeo da svane da nije mogao da zaspi. Razmišljao je o Džoani. Nije u pravu što misli da je premlad za nju. Jer on je za nju onaj pravi. Dopadao joj se, imali su mnogo toga zajedničkog, i uživala je u onom poljupcu. Još se nadao da će osvojiti njeno srce. Konačno je zaspao, a kad se probudio, već je bio dan. Obukao je kućni ogrtač preko pidžame i strčao u prizemlje. Sobar Džo uvek bi rano izlazio da pokupi novine, i one su već ležale na stočiću u trpezariji. I Vudijevi roditelji bili su tu; otac je jeo kajganu, majka je pila kafu. Vudi je uzeo Sentinel. Njegov rad objavljen je na naslovnoj strani. Ali nije to izgledalo kako je on očekivao. Iskoristili su samo jedan njegov snimak – onaj poslednji. Bila je to fotografija na kojoj čuvar fabrike leži na tlu dok ga dvojica radnika šutiraju. Naslov je glasio: METALCI U ŠTRAJKU PRAVILI NEREDE. – O, ne! – reče on. S nevericom je pročitao izveštaj. Pisalo je da su učesnici u protestnom maršu pokušali da upadnu u fabriku te da je fabrička straža hrabro odbila njihove nasrtaje, pri čemu su mnogi čuvari zadobili lakše telesne povrede. Ponašanje radnika osudili su gradonačelnik, načelnik policije i Lav Peškov. Ispod glavnog članka, kao dodatak, citirana je izjava sindikalnog predstavnika Brajana Hola, koji je opovrgao tu verziju događaja i okrivio čuvare za nasilje. Vudi je pokazao novine majci. – Kazao sam Hojlu da su čuvari započeli nerede – i dao mu sliku koja to dokazuje! – reče ljutito. – Zašto bi objavio nešto što je potpuno suprotno istini? – Zato što je konzervativac – reče ona. – Novine bi trebalo da objavljuju istinu! – uzviknu Vudi gnevno i ogorčeno. – Ne mogu oni tek tako da smišljaju laži! – Vala, mogu – reče ona. – Ali nije pošteno! – Dobro došao u stvarni svet – reče mu majka.
VI U holu vašingtonskog hotela Ric-Karlton Greg Peškov i njegov otac naleteli su na Dejva Rouzroka. Dejv je nosio belo odelo i slamnati šešir. Pogled mu je bio pun mržnje. Lav ga je pozdravio, ali se ovaj, ne uzvrativši, samo prezrivo okrenuo. Greg je znao razloge. Dejv je celog leta gubio novac, zato što Rouzrok teatri nisu dobijali hitove za premijerno prikazivanje. A Dejv je, po svemu sudeći, naslutio da je Lav u to umešao prste. Prošle nedelje Lav je Dejvu ponudio četiri miliona dolara za bioskopske sale – polovinu prvobitne sume – i Dejv ga je opet odbio.„Cena pada, Dejve”, upozorio ga je Lav. Greg sad upita oca: – Pitam se samo šta li traži ovde? – Došao je da se sastane sa Solom Starom. Pitaće Sola zašto mu ne daje dobre filmove. – Lav je,
očigledno, znao šta se dešava. – A šta će gospodin Star da uradi? – Zamajavaće ga. Greg se divio ocu što uvek sve zna i što konce, ma šta se događalo, uvek drži u svojim rukama. Uvek je bio korak ispred ostalih. Ušli su u lift. Greg je prvi put bio u apartmanu koji je njegov otac trajno unajmio u ovom hotelu. Marga, Gregova majka, nikada nije kročila ovamo. Lav je mnogo vremena provodio u Vašingtonu jer su se vlasti neprestano mešale u poslovanje filmske industrije. Oni koji su se izdavali za moralne predvodnike i te kako su se uzrujavali zbog svega što se prikazuje na velikom platnu, pa su pritiskali vlast da cenzuriše filmove. Lav je u tome video prostor za sklapanje poslova – ceo život bio je za njega prostor za sklapanje poslova – i sada mu je jedino bilo važno da uvek izbegava formalnu cenzuru tako što će se pridržavati propisa u oblasti zaštite javnih interesa; takvu strategiju podržavali su Sol Star i većina holivudskih krupnih zverki. Ušli su u dnevnu sobu koja je bila vrlo otmeno uređena, više i od prostranog stana u Bafalu gde su živeli Greg i njegova majka, a koji je Greg odvajkada smatrao luksuznim. Nameštaj u toj sobi bio je na dugim, tankim nogarima – Greg je pretpostavljao da je francuske proizvodnje – prozori su bili zaklonjeni raskošnim zavesama od kestenjastog baršuna, a tu je bio i jedan veliki fonograf. Greg se zapanji kad je usred te sobe ugledao filmsku zvezdu Gledis Andželus kako sedi na divanu presvučenom žutom svilom. Pričalo se da je ona najlepša žena na svetu. Gregu je sad bilo jasno i zašto. Gledis je bila neodoljiva, sa zavodljivim tamnoplavim očima i dugim nogama prekrštenim ispod pripijene suknje. Kad mu je pružila ruku, na crvenim usnama pojavio se osmeh, dok su joj se oble dojke zamamno pomerale ispod mekog džempera. Oklevao je na tren pre nego što se rukovao s njom. Činilo mu se da će izneveriti svoju majku, Margu. Ona nikada nije izgovorila ime Gledis Andželus, što je pouzdan znak da je znala šta se priča o Gledis i Lavu. Greg se, stoga, sada osećao kao da sklapa prijateljstvo s majčinom neprijateljicom. Da me mama sada vidi, briznula bi u plač, pomisli on. No sve u svemu, bio je zatečen. Da ga je neko opomenuo, da je imao vremena da promisli kako da odgovori, možda bi se pripremio i smislio kako da se fino povuče. No sada nije mogao primorati sebe da bude neotesan prema toj neodoljivoj, predivnoj ženi. I tako ju je uzeo za ruku, pogledao u njene čudesne oči i nasmešio joj se, što narod kaže, kao da je pojeo govno. – Drago mi je što konačno imam priliku da te upoznam – reče ona ne ispuštajući Gregovu ruku. – Otac mi je mnogo pričao o tebi, ali mi nije rekao koliko si zgodan! Bilo je nekog neprijatnog svojatanja u njenom nastupu, kao da je i sama deo porodice, a ne obična kurva koja je uzurpirala mesto njegove majke. Pa ipak, Greg shvati da ne može da odoli njenim čarima. – Sviđaju mi se vaši filmovi – reče on sav se spetljavši. – O, pusti to, ne moraš to da govoriš – reče ona, ali Gregu se učini da joj je, ipak, drago što to čuje. – Dođi ovamo, sedi pored mene – produži ona. – Htela bih bolje da te upoznam. On posluša. Sad više nije vladao sobom. Gledis ga upita u koju školu ide, i dok joj je on pričao, zazvoni telefon. Kao iz velike daljine, čuo je kako otac govori u slušalicu: – To je trebalo sutra da bude... U redu, ako baš mora, ubrzaćemo... Prepusti ti to meni, ja ću sve srediti. Lav spusti slušalicu i prekide Gledis u pola reči. – Tvoja soba je malo dalje niz hodnik, Greg – re-
če on, pa mu dade ključ. – Tamo ti je poklon od mene. Smesti se i uživaj. Videćemo se u sedam na večeri. Govorio je osorno i Gledis nije skrivala ljutnju. Doduše, Lav je umeo ponekad da se ponaša tako, osiono, i najbolje je bilo jednostavno se povinovati. Greg uze ključ i izađe. U hodniku je stajao plećat čovek u jeftinom odelu. Podsetio je Grega na Džoa Brehunova, šefa obezbeđenja u metalurškom kombinatu. Greg klimnu glavom, a onaj reče: – Dobar dan, gospodine. Verovatno čovek radi u hotelu, pomisli Greg. Ušao je u svoju sobu. Bila je lepo uređena, premda ne onako razmetljivo kao apartman njegovog oca. Nije video taj poklon koji je otac malopre bio pomenuo, ali ugleda svoj kofer pa poče da ga raspakuje, razmišljajući pritom o Gledis. Da li je on to izdao svoju majku time što se rukovao sa očevom ljubavnicom? Gledis, ruku na srce, nije uradila ništa drugo nego što je svojevremeno uradila i Marga – spavala je sa oženjenim čovekom. Pa ipak, Grega je to bolelo, i osećao se neugodno. Da li da ispriča majci da je upoznao Gledis? Ma kakvi! Dok je vešao košulje, neko je pokucao. Kucanje je dolazilo od vrata koja su, reklo bi se, vodila u susednu sobu. Trenutak kasnije, ta vrata se otvoriše, i u Gregovu sobu uđe neka devojka. Bila je starija od njega, ali ne mnogo. Koža joj je bila boje crne čokolade, imala je haljinu na tufne i tašnicu. Širok osmeh ozario joj je lice, otkrivajući bele zube. – Zdravo, ja sam u susednoj sobi – reče ona. – To sam i sâm shvatio – reče on. – A ko si ti? – Džeki Džejks. – Pružila mu je ruku. – Glumica. Za samo sat vremena Greg se, eto, rukovao, sa još jednom lepom glumicom. Džeki je imala taj nestašni izgled koji je Gregu bio privlačniji od Gledisinog sveprožimajućeg magnetizma. Usta su joj bila nalik na tamnoružičasti lûk. – Tata mi reče da mi je pripremio neki poklon – jesi li to ti? Zakikotala se. – Izgleda da jesam. Meni je rekao da ćeš mi se dopasti. I da će mi pomoći da zaigram na filmu. Gregu je sad već sve bilo jasno. Otac je naslutio da bi upoznavanje s Gledis moglo da mu bude mrsko. I sada je tu bila Džeki, kao nagrada za to što neće dizati dževu. Greg pomisli da bi takvo podmićivanje verovatno trebalo odbiti, ali nije mogao da odoli. – Ti si vrlo lep poklon – reče on. – Tvoj otac je stvarno dobar prema tebi. – Divan je – reče Greg. – A i ti si. – Baš si sladak. – Spustila je tašnu na komodu, prišla mu bliže, podigla se na vrhove prstiju i poljubila ga u usta. Usne su joj bile meke i tople. – Dopadaš mi se – reče ona. Spustila mu je ruke na ramena. – Snažan si. – Igram hokej na ledu. – Pored tebe se devojka oseća sigurnom. – Sad je dlanove spustila na Gregove obraze i poljubila ga ponovo, s tim što je sada poljubac potrajao. A onda devojka uzdahnu i reče: – O, čoveče, mislim da ćemo se lepo zabaviti. – Je li? – Vašington je bio južnjački grad, gde je još u velikoj meri vladala rasna segregacija. U Bafalu su belci i crnci uglavnom mogli da jedu u istim restoranima i piju u istim kafanama – ali ovde je bilo drugačije. Greg nije pouzdano znao kakvi su zakoni ovde na snazi, ali je odnekud bio uveren da bi, u praksi, činjenica da se belac negde pojavio sa crnkinjom mogla samo da izazove nevolje. Njega je iznenadilo već i to što je Džeki dobila sobu u ovom hotelu; mora da je Lav to udesio. Ali
svakako nije dolazilo u obzir da se Greg i Džeki šepure po gradu učetvoro s Lavom i Gledis. Na šta li je onda Džeki mislila kad je rekla da će se zabaviti? Na um mu pade neverovatna pomisao da ona možda hoće u krevet s njim. Spustio je ruke na devojčin struk, da je privuče k sebi i ponovo poljubi, ali mu se ona izmigolji. – Moram da se istuširam – reče. – Daj mi neki minut. Okrenula se i izašla na ista ona vrata, zatvorivši ih za sobom. Greg je seo na krevet, pokušavajući da shvati šta mu se dešava. Džeki je želela da glumi u filmovima, i bila je, po svemu sudeći, voljna da preko „kreveta” napreduje u karijeri. Svakako nije bila prva glumica, crnkinja ili belkinja svejedno, koja pribegava toj strategiji. Pa i Gledis je isto to uradila tako što je spavala s Lavom. Greg i njegov otac imali su tu sreću da se ovajde. Tad primeti da je Džeki zaboravila tašnicu. Uze je pa priđe vratima. Nisu bila zaključana. On uđe. Razgovarala je telefonom, a na sebi je imala ružičasti penjoar. – Da, cakum-pakum, nema problema – rekla je. Glas joj je sad bio drukčiji, zreliji, i on primeti da se njemu obraćala neprirodnim tonom zavodljive devojčice. A onda ga Džeki ugleda, nasmeši se, pa se onim pređašnjim glasom, kao šiparica, obrati sagovorniku: – Molim vas, nemojte mi prebacivati pozive. Ne želim da me iko uznemirava. Hvala. Doviđenja. – Zaboravila si ovo – reče Greg pa joj dade tašnu. – Ma, ti si u stvari samo hteo da me vidiš u penjoaru – reče ona koketno. Prednji deo penjoara nije sasvim zaklanjao njene dojke od pogleda, i Greg ugleda očaravajuću oblinu glatke mrke kože. – Ne, ali mi je drago što sam video – nasmeši se on. – Vrati se u svoju sobu. Moram da se istuširam. Možda ću ti kasnije dozvoliti da vidiš i više. – O, bože – reče on. Vratio se u svoju sobu. To je bilo da čovek ne poveruje. – Možda ću ti kasnije dozvoliti da vidiš i više – ponovi on naglas. I to jedna devojka da kaže! Digao mu se, ali Greg nije hteo sada da ga izdrka, kad se činilo da je ono pravo tako blizu. Da ne bi na to mislio, on nastavi da se raspakuje. Imao je skup pribor za brijanje, britvu i četku s drškama ukrašenim sedefom, poklon od majke. Rasporedio je te predmete u kupatilu, pitajući se da li će ostaviti jak utisak na Džeki ako ih primeti. Pošto su zidovi bili tanki, čuo je vodu kako teče u susednoj sobi. Obuzeše ga misli o njenom nagom, mokrom telu. Pokušao je da se usredsredi na pakovanje donjeg veša i čarapa u fioku. A onda je začuo njen vrisak. Sledio se. Bio je, načas, toliko zatečen da nije mogao ni da se pomeri. Šta to bi? Zašto li se tako prodrala? A onda je vrisnula ponovo, i on se, onako zapanjen, dade u akciju. Jurnuo je na ona vrata i ušao u njenu sobu. Bila je gola. Nikada uživo nije video golu ženu. Imala je šiljate dojke s tamnosmeđim bradavicama. Među nogama je imala žbun od ufrćkanih crnih dlačica. Sva naježena, stajala je leđima oslonjena o zid, bezuspešno pokušavajući rukama da pokrije svoju golotinju. Pred njom je stajao Dejv Rouzrok, sa dve ogrebotine na onom plemićkom obrazu, verovatno od Džekinih noktiju s ružičastim lakom. Bilo je krvi na širokom reveru belog Dejvovog sakoa na dvoredno zakopčavanje. – Sklanjaj ga od mene! – vrištala je Džeki. Greg zamahnu pesnicom. Dejv jeste bio dva-tri centimetra viši, ali bio je to već star čovek, dok je Greg bio mladi sportista. Udario je Dejva u bradu – imao je više sreće nego umeća – i ovaj se zatetura te se sruči na patos. Otvoriše se vrata sobe.
Uđe onaj plećati hotelski radnik koga je Greg ranije video. Mora da ima kalauz, pomisli Greg. – Ja sam Tom Kranmer, hotelski detektiv – predstavi se čovek. – Šta se to ovde dešava? – Čuo sam je kako vrišti, ušao, i zatekao njega – reče Greg. – Hteo je da me siluje! – reče Džeki. Dejv se s mukom osovi na noge. – Nije istina – reče on. – Pozvan sam da dođem u ovu sobu i sastanem se sa Solom Starom. Džeki zajeca. – O, sad još i laže! – Gospođice, obucite nešto, molim vas – reče Kranmer. Džeki obuče ružičasti penjoar. Detektiv podiže telefonsku slušalicu, okrenu broj, pa reče: – Tu na uglu ulice obično stoji policajac. Dovedite ga u hol, smesta. Dejv je zurio u Grega. – Ti si ono Peškovljevo kopile, jelda? Gregu je malo nedostajalo da ga opet raspali. – O, bože mili, pa ovo je nameštaljka – reče Dejv. Ta opaska izbaci Grega iz koloseka. Naslutio je da Dejv govori istinu. Spustio je ruku. Sva ta farsa, shvatio je, sigurno se odigrala po Lavovom scenariju. Dejv Rouzrok nije silovatelj. Džeki se pretvara. A i on, Greg, samo je glumac u ovom filmu. Zamantalo mu se u glavi. – Molim vas, gospodine, pođite sa mnom – reče Kranmer, uhvativši čvrsto Dejva za nadlakticu. – I vas dvoje, takođe. – Ne možete da me uhapsite – reče Dejv. – Mogu, gospodine, mogu – reče Kranmer. – I predaću vas policajcu. – Hoćeš da se obučeš? – upita Greg Džeki. Ona brzo i odlučno odmahnu glavom. Gregu je bilo jasno da je i to deo plana – da se pojavi tako u bademantilu. Uze Džeki za ruku pa zajedno krenuše za Kranmerom i Dejvom kroz dugačak hodnik. Uđoše u lift. U holu ih je čekao policajac. Biće da su i on i hotelski detektiv uključeni u zaveru, pretpostavio je Greg. – Čuo sam vrisak iz njene sobe i zatekao tamo ovog matorog – reče Kranmer. – Ona kaže da je pokušao da je siluje. Klinac je svedok. Dejv je bio potpuno unezveren, nadajući se da je sve to, ipak, samo san. Gregu je bilo žao Dejva. Okrutnu su mu igru smestili. Lav je bio još suroviji nego što je Greg mogao da zamisli. Jednim delom svoga bića, Greg se divio ocu; druga polovina se pitala da li je takva nemilosrdnost zaista neophodna. – Dobro, idemo – reče policajac pošto je Dejvu stavio lisice. – Kuda? – upita Dejv. – Do grada – reče policajac. – Zar moramo svi da idemo? – reče Greg. – Da. Kranmer prošaputa Gregu: – Ništa ne brini, sinko – reče on. – Sjajno si obavio posao. Idemo sad do stanice da svi damo izjave, a posle toga možeš da je karaš do Božića. Policajac povede Dejva ka vratima, ostali pođoše za njima. Na ulici ih je čekao fotograf. Sevnu blic.
VII
Vudi Djuar je dobio primerak Frojdovih „Studija o histeriji” koji mu je poštom poslao jedan njujorški knjižar. Pre nego što je pošao u Jaht-klub na bal – završni i najvažniji društveni događaj letnje sezone u Bafalu – uredno je umotao knjigu u smeđ papir i povezao je crvenom trakom. – Čokoladice za neku srećnicu? – dobaci mu majka dok su se mimoilazili u hodniku. Jeste imala samo jedno oko, ali je videla sve. – Knjiga – reče on. – Za Džoanu Rouzrok. – Ona neće biti na balu. – Znam. Mama zastade pa se zagleda u njega pronicljivo: – Ti to ozbiljno s njom. – Pa da, izgleda. Ali ona misli da sam premlad. – Verovatno to ima veze i s ponosom. Drugarice bi je onda pitale kako to da ne može da nađe nekog momka svog uzrasta. Takve su ti devojke, surove. – A ja ne nameravam da odustanem. Čekaću da sazri. Mama se nasmeši. – Sigurna sam da bar umeš da je nasmeješ. – I umem. Na tu kartu uglavnom i igram. – Pa, neka je, onda... I ja sam dugo čekala tvog oca. – Stvarno? – Zavolela sam ga čim smo se upoznali. I posle godinama čeznula. Morala sam da ga gledam kako naseda na draži one površne krave Olge Vjalove. Nije ga bila dostojna, ali je imala oba oka. Bogu hvala te ju je čukao njen šofer. Mama je ponekad umela da bude i nešto grublja na jeziku, naročito kad baka nije u blizini. Loše navike stekla je tokom dugogodišnjeg bavljenja novinarstvom. – A onda je on otišao u rat – nastavi mama. – Morala sam da pođem za njim tamo, u Francusku, i tek tad sam uspela da ga pričepim. Vudiju nije promaklo da su joj sećanja prožeta nostalgijom i patnjom. – Ali i on je tad shvatio da si ti prava devojka za njega. – Na kraju, jeste. – Možda će tako biti i u mom slučaju. Mama ga poljubi. – Srećno ti bilo, sine moj – reče. Kuća Rouzrokovih bila je otprilike kilometar i po udaljena od njihove, i Vudi se tamo zaputi pešice. Te večeri niko od Rouzrokovih neće doći u Jaht-klub. Posle onog tajanstvenog događaja u vašingtonskom Ric-Karltonu, o Dejvu su pisale sve novine. Jedan naslov se izdvojio: STARLETA OPTUŽUJE FILMSKOG MOGULA. Vudi je, međutim, nedavno i sâm naučio da novinama ne treba verovati. Pa ipak, lakoverni ljudi pričali su da gde ima dima, ima i vatre – zašto bi, inače, policija uhapsila Dejva? Otada niko od Rouzrokovih nije viđen ni na jednom društvenom događaju. Naoružani stražar zaustavio je Vudija ispred kuće. – Porodica ne prima – reče mu odsečno. Vudi je pretpostavljao da je taj čovek silno vreme protraćio rasterujući novinske izveštače, pa mu nije zamerio zbog neuljudnog tona. Prisetio se imena sluškinje Rouzrokovih. – Kažite, molim vas, gospođici Esteli da prenese Džoani da joj je Vudi Djuar doneo jednu knjigu. – Možeš knjigu da ostaviš meni – reče čovek pa pruži ruku. Vudi nije ispuštao knjigu iz ruku. – Hvala, ali ne bih. Čuvaru to, očigledno, nije bilo po volji, ali je otpratio Vudija do ulaznih vrata i pozvonio. Otvorila
ih je Estela i odmah rekla: – Dobar dan, gos’n Vudi, uđite – Džoana će se mnogo obradovati kad vas vidi! Vudi dopusti sebi toliko da, dok je ulazio u kuću, čuvaru uputi pobednički pogled. Estela ga uvede u praznu primaću sobu. Ponudila ga je mlekom i kolačićima, kao da je još mali, i on učtivo odbi. Minut kasnije eto i Džoane. Bila je sva ispijena, a njena maslinasta pût izgledala je kao isprana, ali se ljupko nasmešila i sela da porazgovaraju. Drago joj je bilo zbog knjige. – Sad ću doktora Frojda morati i da pročitam, umesto što samo toročem o njemu – reče ona. – Dobro utičeš na mene, Vudi. – Kamo sreće da utičem loše! Na to Džoana ne obrati pažnju. – Ideš na bal? – Imam kartu, ali ako tebe tamo nema, bal me i ne zanima – reče on. – Da li bi možda htela da, umesto na bal, odemo u bioskop? – Ne, hvala ti, zaista. – Ili ono, jednostavno, na večeru. Na neko stvarno tiho mesto. Pod uslovom da ti ne smeta da ideš autobusom. – O, Vudi, naravno da mi ne smeta da idem autobusom, ali ti si premlad za mene. Nego, leto je već pri kraju. Uskoro ćeš ponovo u školu, a ja polazim na „Vasar”. – Gde ćeš, pretpostavljam, izlaziti s momcima. – Nadam se da hoću, naravno! Vudi ustade. – Dobro, onda, ja ću se zakleti na celibat i otići u manastir. Molim te, nemoj da mi dolaziš u posetu, da mi ne uzbunjuješ braću monahe. Nasmejala se. – Hvala ti što si mi odvratio misli s porodičnih neprilika. Tada je tek prvi put i pomenula ono što se dogodilo njenom ocu. Vudi nije nameravao da pokreće tu temu, ali sada, kad je to učinila Džoana, on reče: – Ti znaš da smo svi mi na vašoj strani. Niko ne veruje u priču te glumice. Svima u gradu je jasno da mu je to namestila ona svinja Lav Peškov, i svi smo zbog toga besni. – Znam – reče ona. – Ali i sáma ta optužba nanela je mom ocu sramotu koju on ne može da podnese. Mislim da će se moji roditelji preseliti na Floridu. – Žao mi je. – Hvala ti. A sad, idi na taj bal. – Možda i hoću. Otpratila ga je do vrata. – Smem li da te poljubim na rastanku? – upita on. Nagnula se k njemu i spustila mu poljubac na usne. Nije to bilo kao onomad kad su se poljubili, i instinkt je Vudiju govorio da nije trenutak da je zgrabi i svojski je poljubi. Taj poljubac je bio nežan; u dahu, u slatkom trenu, njene usne dotakoše se njegovih. A onda se Džoana odmače i otvori ulazna vrata. – Laku noć – reče Vudi dok je izlazio. – Zbogom – reče Džoana.
VIII Greg Peškov se zaljubio. Znao je on da mu je otac kupio Džeki Džejks kao nagradu za pripomoć prilikom hvatanja Dejva Rouzroka u klopku, ali uprkos tome – bila je to prava ljubav.
Nevinost je izgubio nekoliko minuta pošto su se vratili iz stanice. Veći deo naredne sedmice njih dvoje proveli su u krevetu u Ric-Karltonu. Greg nije morao da koristi zaštitu, rekla mu je Džeki, zato što je ona sáma već bila „sređena”. Tek je naslućivao šta je time htela da kaže, ali joj je verovao na reč. Nikada Greg nije bio tako srećan. Obožavao je tu devojku, naročito kad je prestala da glumata devojčicu i otkrila mu svoju prepredenost i zajedljiv smisao za humor. Džeki je priznala da ga je zavela po naređenjima njegovog oca, ali je, isto tako, otvorila srce i rekla da se, i mimo volje, zaljubila. Pravo ime bilo joj je Mejbl Džejks i, premda se pretvarala da joj je devetnaest, imala je, zapravo, samo šesnaest godina, i bila tek neki mesec starija od Grega. Lav joj je obećao ulogu u filmu, ali joj je onda rekao da još traži pravu ulogu za nju. Savršeno oponašajući Lava, sa onim njegovim ostacima ruskog naglaska, rekla je jednom: – Al’ ne bi s’ reklo da se mnogo potrudio da nađe. – Pa verovatno i nema baš mnogo uloga napisanih za crnce i crnkinje – reče Greg. – Znam, na kraju ću spasti na to da igram služavku, kolutam očima i govorim „bogo moj”. U raznim predstavama i filmovima pojavljuju se Afrikanci – Kleopatra, Hanibal, Otelo – ali obično ih igraju beli glumci. Njen otac, sada pokojni, bio je profesor na jednom crnačkom koledžu, i ona je književnost poznavala bolje od Grega. – Nego stvarno – upita ga ona – zašto bi crnci morali da igraju isključivo crnce? Ako Kleopatru može da igra belkinja, zašto Julija ne bi mogla da bude crna? – Ljudima bi bilo čudno. – Navikli bi se ljudi. Na sve se naviknu. Zar Isusa mora da igra Jevrejin? Niko za to ne mari. U pravu je, pomisli Greg, ali tako, ipak, nikada neće biti. Kada je Lav najavio da se vraćaju u Bafalo – ostavivši to, po običaju, za poslednji čas – Greg je bio očajan. Pitao je oca da li bi i Džeki mogla u Bafalo, na šta se Lav nasmejao i rekao: – Sinko, ne sereš tamo gde jedeš. Videćeš je kad idući put dođeš u Vašington. Bez obzira na to, Džeki je, dan kasnije, došla za Gregom u Bafalo i uselila se u jeftin stan nedaleko od Kanalske ulice. Lav i Greg su narednih nekoliko nedelja bili zaokupljeni preuzimanjem Rouzrok teatara. Dejv ih je na kraju prodao za dva miliona – četvrtinu početne cene, i Greg se sada još više divio svome ocu. Džeki je povukla tužbu i nagovestila novinarima da je pristala na novčanu nagodbu. Greg je osećao strahopoštovanje pred očevom drskom bezosećajnošću. A imao je i Džeki. Majci je govorio da svake večeri izlazi s drugarima, ali je zapravo sve slobodno vreme provodio sa Džeki. Vodio ju je po gradu, išli su na izlete na plaži, stigao je čak i da je provoza u iznajmljenom gliseru. Niko Džeki nije dovodio u vezu sa onom devojkom što u penjoaru izlazi iz Ric-Karltona na, doduše mutnoj, novinskoj fotografiji. Veći deo vremena tih toplih letnjih večeri proveli su vodeći ljubav, znojavi, srećni do bunila, gužvajući posteljinu na uzanom krevetu u njenom stančiću. Dogovorili su se da se uzmu čim budu imali dovoljno godina. Te večeri spremao se da je vodi na bal u Jaht-klubu. Pronaći ulaznice bilo je neuobičajeno teško, ali je Greg podmitio jednog školskog druga. Kupio je Džeki novu haljinu, ružičastu, od satena. Marga mu je davala veliki džeparac, a i Lav je voleo s vremena na vreme da mu ćušne po pedeset dolara, tako da je uvek imao novca i više nego što mu je trebalo. No ipak, sve vreme je strepeo. Džeki će biti jedina crnkinja na balu, ne računajući one koje služe piće. Ni njoj se nije išlo, ali Greg je uspeo da je nagovori. Mladići će mu zavideti, a oni stariji, znao
je to, mogli bi biti neprijateljski nastrojeni. Biće, svakako, došaptavanja. Džekina lepota i šarm pobediće, međutim, svaku predrasudu, osećao je to Greg – pa ko njoj može odoleti? Ali ako se neka budala napije i počne da je vređa, on će ga naučiti pameti, obema pesnicama. Još dok je o tome razmišljao, čuo je kako mu majka govori da se ne ponaša kao budala koja je pobenavila od ljubavi. Ali ne može čovek svoj vek da proživi večito slušajući majku. Dok je koračao Kanalskom ulicom, u belom fraku, s belom kravatom oko vrata, jedva je čekao da vidi Džeki u novoj haljini, a možda će i kleknuti pred njom i podići porub, da joj vidi gaćice i podvezice. Ušao je u zgradu, staru kuću sada podeljenu na stanove. Na stepeništu je bio pohabani crveni tepih, mirisalo je na neko jako začinjeno jelo. On svojim ključem otključa stan i uđe. Nije bilo nikoga. Čudno. Kuda li bi to ona pošla bez njega? Sa strahom u srcu, otvorio je ormar. U njemu je bila samo ružičasta balska haljina od satena. Njene odeće nije bilo. – Ne! – uzviknu. Šta se dogodilo? Na klimavom stolu od borovog drveta ležala je koverta. Uzeo ju je i ugledao svoje ime ispisano Džekinim čitkim, školskim rukopisom. Obuze ga užas. Drhtavim rukama je pocepao kovertu i pročitao kratku poruku. Dragi moj Greg, Poslednje tri nedelje bile su mi najlepši trenuci u životu. Znala sam, duboko u srcu, da nas dvoje nikada nećemo moći da se uzmemo, ali je ipak lepo bilo dok smo se ponašali kao da hoćemo. Ti si divan momak, i biće od tebe dobar čovek, pod uslovom da ne povučeš previše na oca. Da nije to Lav saznao da Džeki stanuje ovde, pa je oterao? Ne bi on to učinio – zar ne? Zbogom, i nemoj me zaboraviti. Tvoj Poklon, Džeki Greg je zgužvao hartiju i zaplakao.
IX – Izgledaš čarobno – reče Eva Rotman Dejzi Peškov. – Da sam muško, odmah bih se zaljubila u tebe. Dejzi se nasmešila. Eva je već bila malčice zaljubljena u nju. A Dejzi jeste izgledala čarobno, u ledenoplavoj balskoj haljini od svilenog organdina koja je samo produbljivala plavet njenih očiju. Haljina je imala nabran porub; napred je bio dugačak do gležnjeva, ali se otpozadi nestašno podizao do sredine listova, otkrivajući, tek u nagoveštaju, neodoljive Dejzine noge u providnim čarapama. Na sebi je imala i majčinu ogrlicu sa safirima. – Tvoj otac mi je ovo kupio, davno je to bilo, dok je još povremeno umeo da bude fin prema meni – reče joj Olga. – Ali požuri sad, Dejzi, ima zbog tebe da zakasnimo. Olga je, kao prava dama, nosila tamnoplavu, a Eva je bila u crvenom, što se lepo slagalo s njenim tamnim tenom.
Dejzi je pošla niza stepenice, sve lebdeći u oblaku sreće. Izašle su iz kuće. Baštovan Henri, večeras u ulozi šofera, otvorio im je vrata uglancanog starog crnog stuca. Bilo je to Dejzino veliko veče. Večeras će je Čarli Farkarson i zvanično zaprositi. Daće joj dijamantski prsten, koji se u njegovoj familiji prenosi s kolena na koleno – videla je već bila taj prsten, dopao joj se, a u međuvremenu su ga i prepravili specijalno za nju. I ona će pristati, i pred svima će, na balu, objaviti veridbu. Dok je ulazila u kola, osećala se kao Pepeljuga. Jedino je Eva bila sumnjičava. „Mislila sam da ćeš se udati za nekoga ko ti više pristaje”, rekla joj je ona ranije. „Misliš, za čoveka koji mi ne bi dozvolio da mu šefujem”, uzvratila je na to Dejzi. „Ne, ali za nekoga ko više liči na tebe, nekog zgodnog, šarmantnog i seksi.” Tako oštra primedba nimalo nije bila svojstvena Evi; podrazumevalo se, dakle, da Čarli nije lep, da nema šarma i da nije nimalo glamurozan. Dejzi je bila zatečena, i nije znala šta na to da kaže. Izbavila ju je majka. „Ja sam se udala za čoveka koji je bio naočit, šarmantan i privlačan”, rekla je Olga, „i zbog njega je moj život potpuni jad i beda.” Eva više ništa nije govorila. Dok su se kola približavala Jaht-klubu, Dejzi se zaklela da će se uzdržavati. Ne sme nipošto da pokaže likovanje. Moraće da se ponaša kao da nema ama baš ništa neočekivano u tome što je njena majka pozvana u Damsko udruženje Bafala. Dok drugim devojkama bude pokazivala svoj ogromni dijamant, biće toliko učtiva da otvoreno kaže kako ona, u stvari, ne zaslužuje nekog tako divnog kao što je Čarli. A uz nju, ako bude po njenom, Čarli će postati još divniji nego što je sad. Čim se vrate s medenog meseca, ona i Čarli počeće da rade na štali trkačkih konja. Kroz pet godina učestvovaće u najprestižnijim trkama širom sveta: Saratoga Springs, Longčemps, Rojal Askot. Leto je bilo na izmaku i već se bio hvatao sumrak kad je automobil stigao do pristaništa. – Bojim se, Henri, da ćemo se večeras veoma kasno vratiti – reče Dejzi razdragano. – Upravo tako, gospođice Dejzi – odgovori on. Obožavao ju je. – A sad se lepo provedite. Dejzi je, kod vrata, primetila da za njima ulazi Viktor Dikson. Ljubazna prema svima, ona reče: – I tako znači, Viktore, tvoja sestra je upoznala kralja Engleske. Čestitam! – Hmm, da – reče on, a videlo se da mu je neprijatno. Uđoše u klub. Prvo ugledaše Ursulu Djuar, koja je pristala da primi Olgu u svoj snobovski klub. Dejzi joj se toplo nasmešila pa rekla: – Dobro veče, gospođo Djuar. Ursula je izgledala rasejano. – Oprostite, samo trenutak – reče ona pa se zaputi ka drugom kraju predvorja. Ponaša se kao da je kraljica, razmišljala je Dejzi, ali zar i kraljica ne mora da drži do lepog vaspitanja? Jednoga dana Dejzi će biti glavna u celom Bafalu, ali će ostati besprekorno učtiva prema svima, zaklela se sada sebi. Njih tri zatim odoše u ženski toalet, da se još jednom oglednu, za slučaj da se nešto poremetilo u proteklih dvadeset minuta, otkako su izašle iz kuće. Uto uđe Dot Renšo, pogleda u njih, pa izađe. – Glupača – reče Dejzi. Njena majka je, međutim, bila vidno zabrinuta. – Šta se to događa? – reče ona. – Ovde smo pet minuta, a već nam je njih troje dalo korpu! – Ljubomora – reče Dejzi. – Dot bi volela da se ona udaje za Čarlija. – U ovom trenutku – na to će Olga – Dot Renšo bi volela da se uda manje-više za bilo koga, tako ja
cenim. – Hajmo sada, idemo da uživamo – reče Dejzi pa ih povede napolje. Na ulazu u plesnu dvoranu pozdravi je Vudi Djuar. – Najzad jedan džentlmen! – reče Dejzi. Nešto tišim glasom, Vudi joj reče: – Samo sam hteo da ti kažem da nije pravo što ljudi tebe okrivljuju za bilo šta što je tvoj otac možda učinio. – Naročito kad se ima u vidu da su cirku svi kupovali od njega! – odgovori ona. A onda Dejzi ugleda svoju buduću svekrvu, u ružičastoj haljini s naborima, koja nimalo nije mogla da sakrije njen ćoškasti stas. Nora Farkarson nije bila van sebe od oduševljenja zbog sinovljevog izbora mlade, ali je lepo prihvatila Dejzi i bila vrlo ljupka prilikom poseta koje je razmenila sa Olgom. – Gospođo Farkarson! – reče Dejzi. – Prelepa haljina! Nora Farkarson joj okrenu leđa i udalji se. Eva ostade bez daha. Strava preplavi Dejzi. Ona se okrenu prema Vudiju. – Ovo nije zbog krijumčarenja, zar ne? – Nije. – Nego zbog čega onda? – Moraš da pitaš Čarlija. Evo ga, dolazi. Čarli se preznojavao iako nije bilo toplo. – Šta se ovo dešava? – upita ga Dejzi. – Svi prolaze pored mene kao da ne postojim! Čarli je bio užasno nervozan. – Ljudi su mnogo kivni na tvoju porodicu – reče on. – A zašto? – povika ona. Više njih u blizini čulo je kad je podigla glas, pa se okrenuše. Ona za to nije marila. – Tvoj otac je upropastio Dejva Rouzroka – reče Čarli. – Jel’ ti to govoriš o onome što se dogodilo u Ric-Karltonu? A kakve to veze ima sa mnom? – Svi vole Dejva, makar on bio Persijanac, ili šta već. I niko i ne pomišlja da bi Dejv mogao nekoga da siluje. – Ja to nikad nisam ni rekla! – Znam – reče Čarli. Videlo se da je na velikim mukama. U njih su sad već neskriveno gledali: Viktor Dikson, Dot Renšo, Čak Djuar. – Ali će zato krivica da padne na mene – reče Dejzi Čarliju. – Je li tako? – Tvoj otac je grozno postupio. Dejzi se sledila od straha. Ali ne, nemoguće da će joj velika pobeda izmaći sad, u poslednjem trenutku? – Čarli – reče ona. – Šta ti to meni hoćeš da kažeš? Kaži otvoreno, ako boga znaš. Eva, u znak podrške, obgrli Dejzi oko struka. – Majka kaže da je to neoprostivo – odgovori Čarli. – Šta misli pod tim neoprostivo? Gledao je u nju, sav snužden. Nije više bio u stanju ni reč da prozbori. Ali nije bilo ni potrebe za pričom. Ona je znala šta će joj Čarli reći. – Gotovo je, zar ne? – reče ona. – Ti me ostavljaš. Klimnuo je glavom. – Dejzi, moramo da pođemo – reče Olga, u suzama. Dejzi se osvrnu oko sebe. Pognula je glavu streljajući ih pogledom: Dot Renšo je likovala zlurado, Viktor Dikson ju je gledao s divljenjem, Čak Djuar je zinuo od mladalačkog šoka, dok je njegov brat
Vudi očito saosećao s njom. – Dođavola sa svima vama! – povika Dejzi. – Idem u London da plešem s kraljem!
3. 1936. Jednog sunčanog subotnjeg popodneva, u mesecu maju 1936, dok je Lojd Vilijams privodio kraju drugu godinu studija na Kembridžu, između belih kamenih lukova zasvođenih hodnika drevnog univerziteta promolila se ogavna glava fašizma. Lojd je na Koledžu „Emanuel” – poznatom kao „Ema” – studirao savremene jezike. Učio je francuski i nemački, s tim što mu je nemački bio draži. Dok je zaranjao u velika dela nemačke kulture, čitajući Getea, Šilera, Hajnea i Tomasa Mana, povremeno bi podigao pogled s radnog stola u tišini biblioteke, da bi s tugom pomislio kako tadašnja Nemačka, eto, tone u divljaštvo. Mesni ogranak Britanskog saveza fašista upravo je bio najavio da će njihov vođa, ser Osvald Mozli, govoriti na jednom skupu u Kembridžu. Čuvši tu vest, Lojd se prisetio berlinskih događaja od pre tri godine. Opet su mu pred očima bili batinaši smeđekošuljaši dok su razvaljivali redakciju časopisa u kojem je radila Mod fon Ulrih; ponovo je čuo kreštav, mržnjom ispunjen glas kojim se Hitler obraćao parlamentu prezirući demokratske tekovine; i još jednom je uzdrhtao setivši se krvavih njuški pasa što su kidisali na Jerga s onom kofom na glavi. Sada je Lojd stajao na peronu železničke stanice u Kembridžu i čekao voz kojim će iz Londona doputovati njegova majka. S njim je na stanicu došla i Rubi Karter, takođe aktivistkinja u mesnom ogranku Laburističke partije. Rubi mu je i pomogla da organizuje današnji skup sa temom „Istina o fašizmu”. Skupu je trebalo da se obrati i Et Lekvit, Lojdova majka. Njena knjiga o Nemačkoj postigla je veliki uspeh; Et se ponovo kandidovala za poslanika na izborima 1935, te je sada opet zastupala Aldgejt u parlamentu. Lojd je s napetošću iščekivao taj skup. Mozlijeva nova politička stranka pridobila je više hiljada članova, jednim delom i zbog velike podrške Dejli mejla, koji je objavio zloguk naslov URA ZA CRNOKOŠULJAŠE! Mozli je bio harizmatičan besednik, i nije bilo sumnje da će toga dana pridobiti nove sledbenike. Od životnog je značaja bilo da se sačuva svetionik razuma, kao protivteža njegovim zavodljivim lažima. Uprkos svemu, Rubi se bila baš raspričala. Žalila se na društveni život u Kembridžu. – Mnogo su mi dosadni ovdašnji momci – reče ona. – Njima je jedino važno da izađu u pab i napiju se. Lojda te njene reči iznenadiše. Pretpostavljao je da Rubi vodi vrlo bogat društveni život. Nosila je jeftinu odeću, koja je uvek bila malčice pretesna, tako da njene jedre obline dođu do izražaja. Većina muškaraca smatrala bi je privlačnom, pomisli on. – A šta ti inače voliš da radiš? – upita je Lojd. – Osim što voliš da organizuješ skupove Laburističke partije? – Volim da plešem. – U partnerima sigurno ne oskudevaš. Na svako žensko na univerzitetu ide dvanaest muških. – Bez uvrede, ali većina tih muških su peškiri. Lojd je znao da Univerzitet u Kembridžu pohađa mnogo homoseksualaca, ali ga je iznenadilo što upravo Rubi poteže tu temu. Poznata je po tome da nema dlake na jeziku, ali ovo je čak i od nje bilo previše. Nije imao pojma šta da joj kaže, pa je oćutao. – A ti nisi jedan od njih, jelda da nisi? – reče Rubi.
– Nisam! Ne budi smešna. – Nema razloga da se vređaš. Dovoljno si lep za peška, ne računajući taj zgnječen nos. On prasnu u smeh. – E, to se zove dvosmislen kompliment. – A jesi lep. Ličiš na Daglasa Ferbanksa Mlađeg. – Pa, hvala lepo, ali nisam peško. – Imaš li devojku? Ovo je postajalo neprijatno. – Ne, trenutno nemam. – On, kao, pogleda na sat, a onda se zagleda u daljinu, da vidi da li ide voz. – Što nemaš? – Nisam, jednostavno, sreo onu pravu. – O, hvala ti najlepše, pa naravno da nisi. On je pogleda. U toj šali bilo je i pola zbilje. Užasnuo se same pomisli da je ona tu njegovu opasku primila lično. – Nisam hteo da kažem da... – Jesi, hteo si. Ali nije važno. Evo ide voz. Lokomotiva je ušla u stanicu i prikočila u oblaku pare. Vrata se otvoriše i putnici počeše da izlaze na peron: studenti u sakoima od tvida, seljanke koje su pošle u kupovinu, pa radnici s kačketima. Lojd je pogledom tražio majku u gomili. – Ona će biti u vagonu treće klase – reče. – Stvar principa. – Hoćeš li doći na proslavu mog dvadeset prvog rođendana? – Naravno. – Moja drugarica ima stančić u Ulici Market a gazdarica joj je gluva. Lojd je osećao izvesnu nelagodu u vezi s tim pozivom i kolebao se šta da odgovori; uto se pojavi njegova majka, lepa kao slika u crvenom letnjem mantiliću, s ljupkim šeširićem na glavi. Ona ga zagrli i poljubi. – Mnogo mi lepo izgledaš, najdraži moj – reče ona. – Ali moraću da ti kupim novo odelo za idući semestar. – Dobro mi je i ovo, mama. – Novca od stipendije imao je taman toliko da podmiri troškove studiranja i osnovne životne potrebe, ali za odelo mu nije preticalo. Kad je polazio u Kembridž, majka je posegla za ušteđevinom i kupila mu odelo od tvida za preko dana i jedno večernje, za svečane prilike. Ovo od tvida nosio je svakodnevno pune dve godine, i to se na odelu i videlo. Lojd je, inače, dosta polagao na izgled, i uvek je vodio računa o tome da ima čistu belu košulju, savršeno vezanu kravatu i presavijenu belu maramicu u gornjem džepu sakoa; mora biti da mu je neki predak bio pravi kicoš. Odelo je bilo brižljivo ispeglano, ali je već počelo da se haba, i Lojd je, uistinu, vapio za novim, ali nije želeo da majka troši ušteđevinu. – Videćemo – reče ona. Okrenu se onda prema Rubi, srdačno joj se nasmeši, i pruži joj ruku. – Ja sam Et Lekvit – reče ona lako i ljupko, poput kakve vojvotkinje koja im je, eto, došla u posetu. – Drago mi je što sam vas upoznala. Ja sam Rubi Karter. – I ti studiraš, Rubi? – Ne, ja radim kao sobarica u Čimbliju, u jednoj velikoj seoskoj kući. – Rubi kao da se malčice stidela što je otvorila srce. – Osam kilometara od centra grada, ali obično pozajmim bicikl. – Vidi ti to! – reče Etel. – Kad sam bila tvojih godina, i ja sam radila kao sobarica, u Velsu, takođe u seoskoj kući. Rubi čudu nije mogla da se načudi. – Vi radili kao sobarica?! A sad ste poslanica u parlamentu! – To ti je demokratija. – Rubi i ja organizujemo današnji skup – reče Lojd. – I, kako ide? – upita ga majka.
– Sva mesta su rasprodata. U stvari, moraćemo da se preselimo u veću salu. – Rekla sam ti ja da ćete uspeti. Sámo održavanje skupa bilo je Etelina zamisao. Rubi Karter, a i mnogi drugi u Laburističkoj partiji, hteli su da se organizuju protesti, da se demonstranti prošetaju kroz grad. I Lojd je u prvi mah bio za to. „Fašizmu se treba suprotstaviti javno, kad god se za to ukaže prilika”, rekao je on tada. Etel ga je, međutim, drukčije savetovala. „Ako organizujemo protestni marš i pritom izvikujemo slogane, izgledaćemo isto kao oni”, rekla mu je tada. „Pokažimo svima da smo drugačiji. Organizujmo jedan tih, pametan skup, na kojem ćemo raspravljati o fašizmu.” Lojd je bio sumnjičav. „Doći ću i ja da govorim, ako hoćeš”, rekla je ona. Lojd je sve to izneo pred svojima u Kembridžu. Povela se živa rasprava, pri čemu se Rubi, po Etelinoj zamisli, našla na čelu opozicije; ali na kraju je prevagu odnela prilika koja im se ukazala – da im se na skupu obrati jedna poslanica i znamenita feministkinja. Lojd još nije bio sasvim siguran da li je to ispravna odluka. Sećao se onoga što je u Berlinu čuo od Mod fon Ulrih: „Ne smemo na nasilje uzvraćati nasiljem.” Takva je bila politika nemačke Socijaldemokratske partije. Po porodicu Fon Ulrih, kao i po Nemačku, ta politika bila je pogubna. Hodali su ispod staničnih lukova od žute cigle, sagrađenih u romaničkom stilu, pa pohitali olistalim Stejšen roudom, ulicom punom ušuškanih kuća od iste te žute cigle, stecišta pripadnika srednje klase. Etel uhvati Lojda podruku. – Pa dobro, kako je moj mali student? – upita. Nasmešio se na reč „mali”. Bio je dvanaest centimetara viši od nje, i sav mišićav budući da je trenirao za univerzitetski bokserski tim; mogao je jednom rukom da je podigne sa zemlje. A ona je pucala od ponosa, i on je toga bio svestan. Malo je toga nju u životu obradovalo kao njegov dolazak ovamo. Otuda je verovatno i želela da mu kupi novo odelo. – Meni je ovde, znaš to i sama, mnogo lepo – reče on. – Dobro se osećam kad je oko mene mnogo momaka iz radničke klase. – I devojaka – dobaci Rubi. Skrenuli su u Hils roud, glavni drum što vodi do centra. Otkako je ovamo stigla železnica, grad se širio na jug, prema stanici, a duž Hils rouda podizane su crkve, da zadovolje potrebe novog predgrađa. Njih troje se zaputiše u baptističku kapelu čiji je pastor, inače levičar, pristao da im je ustupi bez novčane nadoknade. – Nagodio sam se sa fašistima – reče Lojd. – Rekao sam im da ćemo odustati od marša ukoliko oni obećaju da će isto postupiti. – Čudi me da su pristali – reče Etel. – Fašisti vole marševe. – Kolebali su se. Ali ja sam saopštio rektoratu i policiji šta sam predložio fašistima, pa su ovi, hteli – ne hteli, morali da prihvate pogodbu. – Pametno si to uradio. – Ali, mama, čik pogodi ko predvodi ovdašnje fašiste? Vikont od Aberovena, poznat i kao Dečko Ficherbert, sin tvog nekadašnjeg poslodavca erla Ficherberta! – Dečko je, inače, imao dvadeset jednu godinu, koliko i Lojd. On je pohađao „Triniti”, aristokratski koledž. – Šta? – na to će Etel. – O, bože! Činilo se da ju je vest uzdrmala više nego što se očekivalo, i Lojd se okrenu da pogleda majku. Sva je prebledela. – Ne možeš da veruješ? – Ne mogu! – odgovori ona, dolazeći sebi. – Pa otac mu je pomoćnik ministra spoljnih poslova. – Na vlasti je u to vreme bila koalicija u kojoj su glavnu reč imali konzervativci. – Fica je sigurno sramota – dodade ona.
– Konzervativci su, čini mi se, većinom slabi na fašizam. Ne smeta njima mnogo što neko tamo tamani komuniste i progoni Jevreje. – Ima možda i takvih, ali preteruješ. – Ona pogleda Lojda ispod oka. – I ti si, dakle, išao da se vidiš s Dečkom? – Jesam. – Lojdu se učini da taj momenat za Etel ima neko posebno značenje, premda nikako nije mogao da dokuči zašto. – Užas živi! U sobi u „Trinitiju” drži ceo sanduk viskija – dvanaest boca! – Upoznao si se ranije s njim – sećaš li se toga? – Ne, kad je to bilo? – Imao si devet godina. Povela sam te u Vestminstersku palatu, nedugo pošto sam izabrana za poslanika. Fica i Dečka sreli smo na stepenicama. Lojd se tog susreta sećao kao kroz maglu. I tada je, kao i sada, taj događaj, očigledno, iz nekih tajanstvenih razloga bio važan njegovoj majci. – A to je bio on? – upita on. – Baš čudno. – Ja ga poznajem – uključi se Rubi. – Svinja jedna. Pipka služavke. Lojd je bio preneražen, ali njegovu majku te reči nimalo ne iznenadiše. – Vrlo neprijatna pojava, ali toga svuda ima. – Njena sumorna pomirljivost ostavi na njega još strašniji utisak. Stigli su do kapele i ušli na zadnja vrata. Tamo je, u nečem nalik sakristiji, stajao Robert fon Ulrih, koji je izgledao kao rođeni Britanac, u smelom mrkomzelenom odelu, s prugastom kravatom. Ustao je, i Etel ga zagrli. Na besprekornom engleskom Robert reče: – Draga moja Etel, šešir ti je neopisivo ljubak. Lojd predstavi majku članicama lokalnog odbora Laburističke partije koje su u velikim loncima pripremale čaj, a uz čaj i keks, koji će biti posluženi posle skupa. Pošto je u više navrata čuo da Etel jadikuje kako, eto, ljudi koji organizuju političke događaje misle, očigledno, da poslanici nikada ne moraju u toalet, Lojd reče: – Rubi, pre nego što počnemo, budi tako ljubazna pa pokaži mojoj majci gde je toalet za dame. I dve žene odoše. Lojd sede do Roberta i reče, čisto razgovora radi: – Kako ide posao? Robertov restoran su rado posećivali homoseksualci, na koje se Rubi malo pre toga žalila. Lojd je slutio da je Kembridž tih tridesetih godina bio pogodno mesto za takve muškarce, baš kao što je to Berlin bio dvadesetih. Ovaj nov restoran nosio je stari naziv Bistro Robert. – Posao ide dobro – odgovori Robert. Neka senka pređe mu preko lica; kratak, ali silovit nastup straha. – Nadam se da ću ovoga puta sačuvati ono što sam izgradio. – Dajemo sve od sebe da pobedimo fašiste. A skupovi poput ovog su pravi način za to – reče Lojd. – Bilo bi od velike pomoći ako biste i vi govorili – to će ljudima otvoriti oči. Robert je nameravao da govori o onome što je lično iskusio pod fašističkim režimom. – Priča se kako to nama ne može da se desi, ali to nije tačno – dodade Lojd. Robert klimnu glavom u znak saglasnosti. – Fašizam je laž, ali privlačna laž. Boravak u Berlinu, iako su od tada prošle tri godine, bio je još živ u Lojdovom sećanju. – Često se pitam šta li se dogodilo sa starim Bistroom Robert – reče on. – Stiglo mi je pismo od prijatelja – reče Robert glasom punim tuge. – Niko od starih gostiju ne zalazi više tamo. Braća Make su na licitaciji prodala vinski podrum. Sada klijentelu čine pretežno policajci i činovnici srednjeg ranga. – Još je, činilo se, dublji Robertov bol bio dok je izgovarao: – Više ne koriste stolnjake. A onda naglo promeni temu.
– Idete na bal na „Triniti”? U većini koledža održavane su letnje igranke, te se tako proslavljao kraj ispitnog roka. Ti balovi, prateće zabave i piknici organizovani su u sklopu Majske nedelje, koja je – mimo svake logike – održavana u junu. Bal na Koledžu „Triniti” bio je čuven po raskoši. – Voleo bih da idem, ali ne mogu to sebi da priuštim – reče Lojd. – Ulaznice staju dve gvineje, je li tako? – Dobio sam samo jednu ulaznicu. Ali daću je tebi. Nekoliko stotina pijnih studenata koji plešu dok svira džez orkestar – ja tako, u stvari, zamišljam pakao. Lojd je bio na mukama. – Ali nemam frak. – A da bi išao na bal na koledžu, neizostavno moraš da nosiš belu kravatu i frak. – Ja ću ti pozajmiti. Biće ti preširok u struku, ali bar smo iste visine. – Važi, hvala vam. Uto se ponovo pojavi Rubi. – Majka ti je divna – reče ona Lojdu. – Nisam znala da je nekada radila kao sobarica! – Ja Etel poznajem preko dvadeset godina – reče Robert. – Ona je stvarno izvanredna žena. – Sad mi je jasno kako to da još nisi sreo onu pravu – reče Rubi Lojdu. – Ti tražiš neku koja će biti kao ona, a takvih nema mnogo. – U pravu si bar što se ovog poslednjeg tiče – reče Lojd. – Takve nema. Rubi se štrecnula, kao da ju je nešto zabolelo. – Šta ti je? – reče Lojd – Boli me zub. – Moraš kod zubara. Pogledala ga je kao da je rekao nešto glupo, i on se toga časa doseti da, s primanjima jedne sobarice, ona sebi zubara i ne može da priušti te se stvarno oseti kao poslednja budala. Lojd ode do vrata i proviri u bogomolju. Kao i kod većine nekonformističkih crkava, i ovde je posredi bila jednostavna, pravougaona prostorija sa zidovima okrečenim u belo. Bilo je toplo toga dana, i čisti prozori behu otvoreni. Redovi klupa bili su ispunjeni, a mnogi su i stajali, čekajući da skup počne. Kad se Etel pojavila, Lojd reče: – Ako se svi slažete, ja bih otvorio ovaj skup. Potom će Robert ispričati svoju ličnu priču, a moja majka će potcrtati političke lekcije koje iz toga proističu. Oko toga su bili saglasni. – Rubi, hoćeš li, molim te, da motriš na fašiste? Javi mi ako se bilo šta desi? Etel se namršti. – Zar je to stvarno neophodno? – Pa, verovatno ne bismo smeli da se uzdamo u njih da će održati obećanje. – Njihov zbor je na nekih četiristo metara odavde. Ne smeta mi da trčkam tamo-amo. Izašla je na zadnja vrata, a Lojd povede ostale u crkvu. Podijuma nije bilo, već su na jednom kraju bili postavljeni sto i tri stolice, s govornicom sa strane. Dok su Etel i Robert zauzimali mesta, Lojd je otišao do govornice. Začuo se kratak, tih aplauz. – Fašizam je u usponu – počeo je Lojd. – I opasno je zavodljiv. Pruža lažnu nadu nezaposlenima. Zaogrnut je u tobožnje patriotsko ruho, kao što i sami fašisti nose imitacije vojničkih uniformi. Britanska vlada je, na Lojdovo zgražavanje, bila popustljiva prema fašističkom režimu. Bila je to koalicija u kojoj su glavnu reč vodili konzervativci, s pokojim liberalom i malobrojnim prebezima iz njihove, Laburističke partije. Svega nekoliko dana pošto je, novembra prošle godine, ponovo izabran na tu dužnost, ministar inostranih poslova predložio je da veći deo Abisinije ustupi italijanskim zavo-
jevačima i njihovom fašističkom vođi Benitu Musoliniju. Što je još gore, Nemačka se opet pojačano naoružavala i pretila. Pre svega nekoliko meseci, Hitler je prekršio Versajski sporazum poslavši trupe u demilitarizovanu Rajnsku oblast – i Lojd se zaprepastio što nijedna zemlja ne pokazuje spremnost da mu stane na put. Svaka nada da bi fašizam ipak mogao biti tek jedna izopačena pojava kratkoga daha sada je zgasnula. Lojd je čvrsto verovao da demokratske zemlje, kao na primer Francuska i Britanija, moraju da se spreme za borbu. Nije to, međutim, rekao u govoru koji je toga dana držao, jer su se njegova majka i većina članova Laburističke partije protivili tome da Britanija gomila naoružanje, u nadi da će Društvo naroda smoći snage da se obračuna sa diktatorima. Laburisti su po svaku cenu želeli da se izbegne repriza užasnog krvoprolića iz Velikog rata. Lojd je gajio istu nadu, ali se bojao da ona nije utemeljena na stvarnosti. On se, lično, pripremao za rat. U školi je svojevremeno bio oficir kadet. Kad je došao u Kembridž, stupio je u korpus za obuku oficirâ, i to kao jedini momak iz radničke klase i, svakako, jedini član Laburističke partije koji se odlučio na takav korak. Prigušenim aplauzom propraćen je i završetak njegovog govora. Lojd je bio jasan i dosledan u svojim besedama, ali nije imao majčinu sposobnost da dotakne ljudska srca – još ne, u svakom slučaju. Robert izađe za propovedaonicu. – Ja sam Austrijanac – reče on. – U ratu sam ranjen, Rusi su me zarobili, a onda sam poslat u gulag u Sibiru. Pošto su boljševici sklopili mir sa Centralnim silama, stražari su otvorili kapije logora i rekli nam da smo slobodni. A kako ćemo stići kućama, to je već bio naš problem, a ne njihov. Dug je put od Sibira do Austrije – ima tu skoro pet hiljada kilometara. Autobusa nije bilo, pa sam krenuo pešice. Prostruja žamor, ljudi su se, iznenađeni, smejali, a nekoliko njih je, iz poštovanja, aplaudiralo. Robert ih je već šarmirao, primeti Lojd. Priđe mu uto Rubi, vidno uzrujana, pa mu šapnu na uvo: – Fašisti su maločas prošli. Dečko Ficherbert je odvezao Mozlija do železničke stanice, a šačica usijanih glava u crnim košuljama trči za kolima i kliče. Lojd se namršti. – Obećali su da neće marširati. Pretpostavljam da će sad reći kako se trčanje za automobilom ne računa. – A u čemu je razlika, volela bih da znam? – Je li bilo nasilja? – Nije. – Čuvaj stražu. Rubi je opet izašla. Lojd je bio uznemiren. Ako i nisu pogazili dogovor, fašisti su svakako narušili duh sporazuma. Izašli su na ulicu u uniformama – iako kontramitinga nije bilo. Socijalisti su bili tu, u crkvi, neprimetni. Sve što je odavalo njihove stavove bio je transparent ispred crkve na kojem je, krupnim crvenim slovima, pisalo ISTINA O FAŠIZMU. – Drago mi je što sam ovde – govorio je Robert. – Počastvovan sam pozivom da vam se obratim i oduševljen što među okupljenima vidim veći broj pokrovitelja Bistroa Robert. Moram, međutim, da vas upozorim da je priča koju ću vam ispričati izrazito neugodna. Jeziva, štaviše. Pričao im je, dalje, kako su on i Jerg uhapšeni pošto su odbili da svoj berlinski restoran prodaju jednom nacisti. Jerga je Robert opisao kao kuvara i dugogodišnjeg poslovnog partnera, ne pominjući njihovu seksualnu vezu, premda su pojedinci u crkvi, oni što su malo više znali, verovatno naslućivali da je i toga bilo. U publici je zavladao tajac kad je počeo da opisuje ono što se događalo u koncentracionom logoru.
Užasnuti uzdasi čuli su se kad je došao do onog dela kad se pojavljuju izgladneli psi. Jergove muke Robert je opisivao dubokim, razgovetnim glasom, koji se nesmetano širio crkvom. Kad je stigao do Jergove smrti, više njih je plakalo. Lojd je pak ponovo preživljavao surovost i patnju koje je tada iskusio, te se rasrdi na one budale poput Dečka Ficherberta, čija je zaluđenost marševskim pesmama i besprekornim uniformama pretila da istu tu agoniju donese i u Englesku. Robert je seo, a za propovedaonicu stade Etel. Upravo kad je ona progovorila, ponovo se pojavi Rubi, van sebe od besa. – Rekla sam ti da neće upaliti! – siktala je ona Lojdu na uvo. – Mozli je otišao, ali momci sad pevaju „Vladaj, Britanijo!” ispred stanice. Nema sumnje, sporazum je prekršen, pomisli Lojd ljutito. Dečko je pogazio obećanje. Toliko, eto, vredi reč jednog engleskog džentlmena. Etel je prisutnima objašnjavala kako fašizam nudi lažna rešenja te da krivicu za složene probleme kao što su nezaposlenost i kriminal krajnje pojednostavljeno svaljuje na grupacije kao što su Jevreji i komunisti. Nemilosrdno se našalila na račun same ideje o trijumfu volje, poistovećujući Firera i Dučea sa školskim siledžijama. Oni traže narodnu podršku, rekla je, ali ukidaju svaku opoziciju. Lojd je uviđao da će fašisti, u povratku sa železničke stanice do centra grada, morati da prođu i pored ove crkve. Počeo je da osluškuje zvuke koji su dopirali kroz otvorene prozore. Čulo se tutnjanje automobila i kamiona sa Hils rouda; buku je, s vremena na vreme, prekidalo zvonce bicikla, ili dečja vriska. Lojdu se učinilo da u daljini čuje viku, i to zlokobnu, nalik galami tek stasalih mangupa, koji se još ponose svojim novim, dubokim glasovima. Napregnuo se da bolje čuje, i usledilo je još povika. Fašisti su marširali. Etel podiže glas kad je ta dernjava napolju postala glasnija. Govorila je kako radni ljudi, bez obzira na struku, moraju da se okupe pod okriljem sindikatâ i Laburističke stranke, i tako izgrade jedno pošteno društvo, korak po korak, demokratskim putem, a ne nasilnim prevratima koji su doneli toliko zla ljudima u komunističkoj Rusiji i nacističkoj Nemačkoj. Ponovo uđe Rubi. – Upravo marširaju Hils roudom – promrmlja ona tiho, ali žurno. – Moramo da izađemo i suprotstavimo im se! – Ne! – prošaputa Lojd. – Partija je jednoglasno odlučila: neće biti demonstracija. Moramo se toga pridržavati. Moramo da budemo disciplinovan pokret! – Znao je Lojd da će pominjanje partijske discipline ostaviti snažan utisak na Rubi. Fašisti su već bili blizu i promuklo skandirali. Prema Lojdovim procenama, moralo ih je biti pedesetoro-šezdesetoro. Žudeo je da izađe napolje i suoči se s njima. Dvojica mladića iz zadnjih redova ustadoše i priđoše prozorima da vide šta se događa. Etel ih je opomenula da budu oprezni. – Nemojte na izgredništvo uzvratiti izgredništvom – reče ona. – Tako ćemo samo novinarima dati povod da kažu kako su obe strane jednako loše. Prsnu staklo i kamen ulete kroz prozor. Jedna žena vrisnu i više njih skoči na noge. – Ostanite na svojim mestima, molim vas – reče Etel. – Mislim da će ubrzo otići. – Izgovorila je to staloženim, umirujućim glasom. Malo njih je, međutim, nastavilo da sluša njen govor. Svi su se okretali prema vratima crkve, osluškujući hûk i podrugljivo klicanje ološa koji se sakupljao napolju. Lojd se jedva obuzdavao da ne ustane. Pogledao je u majku bezizrazno a lice mu se beše pretvorilo u masku. Svaka kost u njegovom telu kao da je želela da nasrne, da porazbija te glave. Malo kasnije, okupljeni u crkvi se stišaše. Ponovo su pažnju usmerili na Etel, mada su se i dalje vrpoljili i poglédali preko ramena. – Ličimo na čopor zečeva, drhtimo u jami dok lisica laje napolju – promrmlja Rubi prezrivo, i Lojd pomisli da je devojka u pravu.
Ispostavilo se, međutim, da je njegova majka dobro predvidela; kamenje više nije letelo. I skandiranje utihnu. – Zašto su fašisti za nasilje? – upita Etel retorički. – Ovi napolju, na Hils roudu, možda i jesu obični huligani, ali i njih neko usmerava, i njihova taktika ima neku svrhu. Kad izbije tuča na ulici, oni mogu da tvrde da su zakazali organi javnog reda, i da je neophodno preduzeti stroge mere kako bi se ponovo uspostavila vladavina zakona. Te hitne mere podrazumevaće zabranu rada svim demokratskim političkim partijama, kao što je Laburistička, zatim ukidanje svake sindikalne aktivnosti, kao i neosnovana hapšenja – ljudi kao što smo mi, mirnih muškaraca i žena čiji je jedini zločin to što se ne slažu s vlastima. Zvuči li vam sve to kao fantastika, kao nešto neverovatno, nešto što se nikada neće desiti? Pa, upravo su takvu taktiku i u Nemačkoj primenili – i tamo je ona urodila plodom. Pričala je dalje o tome kako se fašizmu može suprotstaviti: organizovanjem debata, zatim skupova kao što je ovaj, pisanjem pisama novinskim listovima, korišćenjem svake prilike da se ostali upozore na opasnost. Ali čak je i Etel morala da se namuči da bi zvučala hrabro i odlučno. Lojda je duboko dirnula Rubina opaska o zečevima. Osećao se kao poslednja kukavica. Toliki je njegov jed u tim trenucima bio da više gotovo nije mogao da sedi. Napetost u crkvi gotovo da iščeznu. Lojd se okrenu prema Rubi. – Ali zečevi su bar na sigurnom – reče on. – Zasada – odvrati ona. – Ali lisica će se vratiti.
II – Ako ti se dečko sviđa, možeš da mu daš da te poljubi u usta – govorila je Lindi Vesthempton dok su sedele na osunčanom travnjaku. – A ako ti se baš mnogo dopada, može da ti dira grudi – reče njena sestra bliznakinja Lizi. – Ali ništa ispod struka. – Ne dok se ne verite. Dejzi je to bilo zanimljivo. Očekivala je da će Engleskinje biti uštogljene, ali pogrešila je. Sestre Vesthempton bile su lude za seksom. Dejzi je bila ushićena što je pozvana u goste u Čimbli, seosku vilu ser Bartolomjua Binga Vesthemptona. Osećala se kao da ju je englesko društvo prihvatilo. Ali s kraljem još nije imala prilike da se sretne. Poniženja koje je doživela u Jaht-klubu u Bafalu sećala se sa stidom – neprestano ju je bolelo kao živa opekotina na koži iako je plamen na kojem se opekla davno zgasnuo. No kad god bi osetila taj bol, pomislila bi kako će uskoro plesati s kraljem, a onda bi ih u mislima postrojila sve – Dot Renšo, Noru Farkarson, Ursulu Djuar – zagledane u njenu sliku na stranicama Bafalo sentinela, kako čitaju izveštaj od prve do poslednje reči, zavide joj i žale što ne mogu iskreno da kažu da su oduvek bile njene prijateljice. Isprva je bilo teško. Prošla su tri meseca otkako je Dejzi doputovala s majkom i drugaricom Evom. Njen otac ih je uputio na mnoge, ali ispostaviće se da oni i nisu krem krema londonske društvene scene. Dejzi se već pokajala zbog preteranog samopouzdanja s kojim je napustila bal u Jaht- klubu: šta ako od svega ovoga ništa ne ispadne? No Dejzi je bila odlučna i snalažljiva, i dovoljno joj je bilo da je samo povežu s nekim. Čak i na manje-više javnim zabavama, kao što su na primer konjske trke i operske predstave, ona je upoznavala ljude na visokim položajima. S muškarcima je flertovala, podstičući znatiželju uglednih gospođa i stavljajući im do znanja da je bogata i neudata. Mnoge aristokratske engleske porodice upropastila je
velika ekonomska kriza, i jedna američka naslednica svakako bi im dobrodošla, sve i da nije lepa i ljupka. Sviđao im se njen naglasak, progledali bi joj kroz prste što viljušku drži u desnoj ruci, i bogzna kako ih je oduševilo što ume da vozi kola – u Engleskoj su vozili isključivo muškarci. Mnoge Engleskinje umele su, kao i Dejzi, da jašu konje, ali malo ih je bilo koje su se u sedlu držale s takvom drskom sigurnošću. Neke starije žene i dalje su na Dejzi gledale podozrivo, ali ona je bila uverena da će jednoga dana i njih pridobiti. Lako je bilo očijukati s Bingom Vesthemptonom. Taj đavolast čovek prijatnog osmeha uvek bi rado bacio oko na lepu devojku; Dejzi je nagonski predosećala da bi uradio mnogo više od toga kad bi mu se ukazala prilika da naleti na nju u sumrak u vrtu. Njegove kćeri su, očigledno, povukle na oca. Kućna zabava koju su upriličili Vesthemptonovi bila je jedna u nizu održanih u Kembridžširu za trajanja Majske nedelje. Među gostima su se našli i erl Ficherbert, poznat kao Fic, i njegova supruga Bea. Bea je, naravno, bila grofica Ficherbert, ali njoj je draža bila ruska titula kneginje. Stariji njihov sin, Dečko, učio je na Koledžu „Triniti”. Kneginja Bea je bila jedna od važnih žena u društvenom životu Kembridža i donekle sumnjičava prema Dejzi. Iako, istina, nikoga nije slagala, Dejzi je umela da nagovesti ljudima kako joj je otac ruski plemić koji je u Revoluciji izgubio sve, a ne tamo neki fabrički radnik koji je pobegao u Ameriku za dlaku umakavši policiji. Bea se, međutim, nije dala prevariti. „Ne mogu da se setim porodice po imenu Peškov, ni u Sankt Peterburgu ni u Moskvi”, govorila je ona, gotovo i ne glumeći čuđenje; a Dejzi bi se, na silu, nasmešila kao da to što kneginja nečega ne može da se seti – ne može ni imati bilo kakve posledice. Bile su tu i tri devojke Dejzinog i Evinog godišta: sestre bliznakinje Vesthempton i Mej Marej, generalska kći. Balovi su trajali po celu noć, i svi su spavali do podne, ali su zato popodneva bila dosadna. Pet devojaka plandovalo je u vrtu, ili se šetalo po šumi. Sada, uspravljajući se u visećoj ležaljci, Dejzi reče: – Šta sme da se radi pošto se verite? – Možeš da mu trljaš onu stvar. – Dok ne štrcne – reče njena sestra. Mej Marej, koja nije bila toliko smela kao bliznakinje, reče: – Joj, odvratno! To je samo podstaklo bliznakinje da nastave. – Ili možeš da mu ga sisaš – reče Lindi. – To oni vole više od svega. – Dosta! – pobuni se Mej. – Vi to samo izmišljate. One prestadoše, pošto su već dovoljno zadirkivale Mej. – Meni je dosadno – reče Lindi. – Šta ćemo sada? Dejzi neki đavo nije dao mira, i ona predloži: – Hajde da se na večeri pojavimo odevene kao muškarci. Istog časa je zažalila što je to rekla. Takva predstava mogla je da joj uništi društveni život u koji je tek zakoračila. Proradio je Evin nemački osećaj za to šta je ispravno: – Dejzi, ti se to šališ! – Da – reče ona. – Glupo je i pomisliti. Bliznakinje su od majke nasledile finu plavu kosu, ne one tamne očeve kovrdže, ali su zato od njega nasledile tu nevaljalu crtu, tako da im se predlog obema dopao. – Večeras će svi oni biti u frakovima, pa možemo da im ukrademo smokinge – reče Lindi. – Da! – na to će njena sestra. – Obavićemo to dok oni piju čaj.
Dejzi shvati da je sad prekasno za odstupanje. – Ne možemo takve na bal! – reče Mej Marej. Celo društvo trebalo je posle večere da ode na bal na Koledž „Triniti”. – Presvući ćemo se pred polazak – reče Lizi. Mej je bila bojažljivo stvorenje, verovatno zbog oca koji je bio vojno lice; uvek bi se priklonila volji ostalih devojaka, ma šta one odlučile. Kada i Evu, koja se jedina protivila, ubedljivo nadglasaše, pređoše na sprovođenje plana u delo. Kad je došlo vreme da se obuku za večeru, sobarica donese dva večernja odela u Dejzinu i Evinu sobu. Sobarica se, inače, zvala Rubi. Juče je htela da svisne od zubobolje, pa joj je Dejzi dala novca da ode kod zubara, i ovaj joj je izvadio zub. Sada je Rubi sva blistala od uzbuđenja, potpuno zaboravivši na zubobolju. – Izvol’te, drage dame! – reče ona. – Ser Bartlomjuovo će vam biti taman, gospođice Peškov, a ono gospodina Endrjua Ficherberta ima da paše gospođici Rotman. Dejzi je skinula haljinu i obukla košulju. Rubi joj je pomogla da se izbori s dugmićima i manžetnama na koje ne beše navikla. Zatim se uvukla u pantalone Binga Vesthemptona, crne sa satenskom trakom. Uvukla je u njih kombinezon, pa prebacila tregere preko ramena. Dok je zakopčavala šlic, pomisli da je možda malčice prekardašila. Nijedna devojka nije umela da veže kravatu, tako da su svi njihovi pokušaji bili bezuspešni. Ali Dejzi je to uspela da zabašuri. Olovkom za obrve nacrtala je sebi brčiće. – Čudo jedno! – reče Eva. – Sad si još lepša! Dejzi nacrta debele zulufe na Evinim obrazima. Pet devojaka sastalo se u sobi bliznakinjâ. Dejzi se ušetala poput kakvog muškog razmetljivca, usled čega se ostale devojke histerično zacerekaše. Mej tada reče nešto što je i Dejzi sve vreme mučilo. – Nadam se samo da se zbog ovoga nećemo uvaliti u neprilike – reče ona. – Uh, a šta i ako se uvalimo? – na to će Lindi. Dejzi reši da odagna brigu i prepusti se uživanju, pa krenu prva ka gostinskoj sobi. Devojke su prve stigle, u sobi još nikoga nije bilo. Ponavljajući ono što je čula od Dečka Ficherberta dok se obraćao batleru, Dejzi muškim glasom stade da oteže: – Sipaj mi viski, Grimšo, tako, alal vera – ovaj šampanj rezi kao pišaćka! Devojke su, zabezeknute, cičale od smeha. Utom zajedno uđoše Bing i Fic. Bing u belom prsluku podseti Dejzi na šarenu plisku, kočopernu crno-belu pticu. Fic je bio naočit sredovečan muškarac, tamne kose s pokojom sedom dlakom. Zbog rana zadobijenih u ratu, jedva primetno je hramao, a jedan očni kapak bio mu je pao; zbog tih obeležja hrabrosti ispoljene na bojnom polju izgledao je još privlačnije. Fic ugleda devojke, pogleda dobro, dvaput, pa reče: – Bože blagi! Po njegovom glasu je bilo jasno da je tako nešto neprihvatljivo. Dejzi na trenutak premre od straha. Sve je, znači, upropastila? Englezi umeju da budu zastrašujuće uskogrudi, to svi znaju. Hoće li od nje sad zatražiti da napusti ovu kuću? O, kako bi to bilo strašno! Dot Renšo i Nora Farkarson bi likovale da se ona vrati osramoćena. Bolje bi joj bilo da umre. Ali Bing se grohotom nasmeja. – Bogami, ovo je očaravajuće! – reče on. – Pogledaj ovo, Grimšo. Vremešni batler, koji je upravo ulazio s bocom šampanja u srebrnoj kofi punoj leda, osmotri devojke turobno, pa s poražavajućom iskrenošću reče: – Vrlo zabavno, ser Bartolomju.
Bing ih je i dalje gledao oduševljeno i pohotljivo, i Dejzi prekasno shvati da, kad se oblačiš kao da si onog drugog pola, šalješ poruku koju neki muškarci mogu pogrešno da protumače – da zagovaraš seksualnu slobodu i da si rada eksperimentisanju – a sama ta pomisao, očigledno, može te uvaliti u nevolju. I dok se društvo okupljalo da večera, ispostavilo se da većina zvanica na tu devojačku obest reaguje slično kao njihov domaćin; dakle, kao jedno simpatično ludiranje, mada je Dejzi lepo mogla da vidi kome se to ludiranje sviđa više a kome manje. Dejzina majka je prebledela od straha kad ih je ugledala, i brže-bolje je sela jer su joj noge klecale. Kneginja Bea, četrdesetogodišnjakinja utegnuta u mider, koja je nekada verovatno bila lepa, nabrala je napuderisanu obrvu i namrgodila se. Ali se zato ledi Vesthempton, vedra žena koja je imala sluha za život, kao i za postupke svog svojeglavog muža, trpeljivo osmehnula, da bi se potom od srca nasmejala i čestitala Dejzi na brčićima. Momci, koji su stigli poslednji, takođe su bili oduševljeni. Sin generala Mareja, poručnik Džimi Marej, ne tako uštogljen kao otac, urlao je od smeha. Ficherbertovi sinovi, Dečko i Endi, uđoše zajedno, i reakcija Dečka bila je, zapravo, najzanimljivija. On se u devojke zagledao kao opčinjen. Pokušao je to da prikrije veselošću i glasnim smehom, kao što su to činili ostali muškarci, ali bilo je očigledno da njega tu nešto neobično snažno privlači. Za večerom su bliznakinje, ugledajući se na Dejzi, počele da razgovaraju kao muškarci, dubokim glasovima i srdačnim tonom, izazvavši opšti smeh. Lindi podiže čašu vina i reče: – Kako ti se sviđa ovaj klaret, Liz? A Liz odvrati: – Mislim da je malkice tanušan, stari moj. Rekô bih da mu Bing dodaje vode, znaš. Dok su sedele za stolom, Dejzi bi s vremena na vreme primetila kako Dečko netremice gleda u nju. On nije ličio na svog naočitog oca, što ne znači da nije bio zgodan, sa onim plavim, majčinim očima. Njoj je već bilo pomalo neprijatno, kao da joj se zapiljio u dojke. Da ga trgne iz tog bunila, ona reče: – A ti, Dečko, jesi li položio ispite? – O, bože mili, nisam – reče on. – Nema vremena za učenje, stalno leti avionom – reče njegov otac. Izrekao je to kao kritiku, ali po glasu mu se videlo da je u stvari ponosan na starijeg sina. Dečko Ficherbert je glumio uvređenost. – Kleveta! – reče on. – Zašto ideš na fakultet ako ne želiš da učiš? – čudila se Eva. Lindi joj objasni: – Ima momaka kojima nije ni na kraj pameti da diplomiraju, naročito ako nisu akademski tipovi. – Naročito ako su bogati i lenji – dodade Lizi. – Ali ja učim! – pobuni se Dečko. – Samo nemam nameru da sedim tamo na ispitima. Ionako ne nameravam da jednoga dana zarađujem za život kao lekar, ili tako nešto. Kad Fic umre, Dečko će naslediti jedno od najvećih bogatstava u Engleskoj. A njegova žena, srećnica, biće grofica Ficherbert. – Čekaj malo – reče Dejzi. – Jel’ ti stvarno imaš avion? – Tako je, imam. Hornet mot. Član sam univerzitetskog aero-kluba. Koristimo mali aerodrom izvan grada. – Pa to je divno! Hoću da letim s tobom, moraš da me povedeš! – O, dušo, samo to ne! – reče Dejzina majka. Dečko se obrati Dejzi: – A šta ako se tamo unervoziš? – Ma, neću ni najmanje!
– Onda te vodim. – Dečko se okrenu prema Olgi. – Savršeno je bezbedno, gospođo Peškov. Obećavam da ću vam je vratiti u komadu. Dejzi je bila ushićena. Razgovor se preusmerio na omiljenu temu toga leta: novog engleskog kralja, otmenog Edvarda VIII, i njegovu romansu sa Amerikankom Volis Simpson, koja se rastavila od drugog muža. Londonske novine ništa ne pominju, osim što navode i ime gospođe Simpson na spiskovima zvanica na kraljevskim prijemima; ali Dejzina majka je dobila američke novine, i u njima sve ključa od nagađanja da će se Volis, ipak, razvesti od gospodina Simpsona i udati za kralja. – Ne dolazi u obzir, ali nipošto – reče Fic ozbiljno. – Kralj je poglavar Engleske crkve. Ne postoji mogućnost da se oženi raspuštenicom. Kad su se dame povukle, ostavivši muškarce portu i cigarama, devojke otrčaše da se presvuku. Dejzi je odlučila da naglasi svoju ženstvenost, pa je stoga odabra balsku haljinu od ružičaste svile sa sitnim cvetićima, i isti takav žaketić s pufnastim kratkim rukavima. Eva je nosila izrazito jednostavnu crnu svilenu haljinu bez rukava. U proteklih godinu dana je oslabila, promenila frizuru i naučila – od Dejzi – da se oblači ležernije jer joj takva odeća bolje pristaje. Eva je postala kao član porodice, i Olga je s oduševljenjem kupovala odeću za nju. Dejzi ju je pak smatrala rođenom sestrom, koju, inače, nije imala. Još nije pao mrak kad su se svi potrpali u automobile i kočije i odvezli do osam kilometara udaljenog gradskog centra. Dejzi je imala utisak da je Kembridž najstaromodnije mesto koje je do tada videla, s tim vijugavim uličicama i velelepnim zgradama koledža. Kad su se iskrcali kod „Trinitija”, Dejzi ugleda statuu njegovog osnivača, kralja Henrija VIII. Pošto su prošli kroz kapiju od cigala sagrađenu u šesnaestom veku, Dejzi ostade bez daha pred prizorom koji joj se ukazao: beše to jedan veliki četvorougaoni prostor s kaldrmisanim stazicama što presecaju uredno pokošen travnjak i zidanom fontanom u sredini. Sa sve četiri strane uzdizale su se građevine od zlatnog kamena, načete zubom vremena, kao pozadina spram koje su mladići u frakovima plesali s divno obučenim devojkama, a desetine konobara u večernjim odelima nosile poslužavnike sa čašama penušavog vina. Dejzi pljesnu rukama od radosti: pa ona za ovakvim stvarima žudi. Plesala je s Dečkom, pa sa Džimom Marejem, a onda i sa Bingom, koji ju je držao blizu i dozvolio sebi da mu desna ruka s njenih krsta sklizne na oble bokove. Odlučila je da se ne buni. Engleski orkestar svirao je razvodnjeni američki džez, ali bili su glasni i brzi, i znali su sve najnovije hitove. Pala je noć, i onaj četvorougaonik osvetliše baklje. Dejzi je napravila predah, da vidi šta radi Eva, koja nije bila tako samouverena, pa ju je ponekad trebalo predstaviti ljudima. Razloga za brigu, međutim, ovoga puta nije bilo: Evu je zatekla u razgovoru s izvanredno zgodnim studentom u odelu, koje mu je, inače, bilo preveliko. Eva joj ga predstavi kao Lojda Vilijamsa. – Razgovaramo o fašizmu u Nemačkoj – reče Lojd, za slučaj da i Dejzi poželi da se uključi u diskusiju. – Dosadno da dosadnije ne može biti – reče Dejzi. Lojd se napravi da je nije čuo. – Bio sam u Berlinu pre tri godine, kad je Hitler došao na vlast. Nisam se tada upoznao sa Evom, ali ispostavilo se, evo, da imamo zajedničke poznanike. Odnekud se pojavi Džimi Marej i zamoli Evu za ples. Lojd je bio vidno razočaran što Eva odlazi, ali prizva svoje lepe manire pa učtivo zapita Dejzi za ples, nakon čega priđoše bliže orkestru. – Vrlo zanimljiva devojka, vaša drugarica Eva – reče on. – E, gospodine Vilijams, pa nema te devojke koja ne čezne to da čuje od muškarca s kojim pleše – odvrati Dejzi. Čim je te reči prevalila preko usana, Dejzi zažali, jer nije želela da izgleda kao goro-
padnica. Ali njemu je to bilo zabavno. Nasmešio se i rekao: – O, bože, stvarno ste u pravu. Pravično sam ukoren. Morao bih pažljivije da se ponašam prema damama. Odmah joj se, toga časa, dopao što ume da se našali na sopstveni račun. Po tome se videlo da je samouveren. – I vi ste odseli u Čimbliju kao Eva? – upita on. – Jesam. – Onda ste sigurno vi ta Amerikanka koja je Rubi Karter dala novac za zubara. – A otkud vi za to znate, pobogu? – Ona mi je drugarica. Dejzi je bila iznenađena. – Je li to običaj da se studenti druže sa sobaricama? – O, bože, kako snobovski! Moja majka je nekada bila sobarica, a posle je postala poslanik u parlamentu. Dejzi je osetila kako joj crvenilo udara u obraze. Mrzela je snobovštinu i često je druge zbog toga optuživala, u Bafalu naročito. Nikada ne bi dozvolila sebi da ima tako bezvredne stavove kao oni. – A ja sam baš skroz uprskala s vama, zar ne? – reče ona dok se ples bližio kraju. – Pa i ne baš – odgovori on. – Vi smatrate da je dosadno razgovrati o fašizmu, a ipak ste primili izbeglicu iz Nemačke u svoj dom i pozvali je, štaviše, da sa vama putuje u Englesku. Smatrate da sobarice nemaju prava da se druže sa studentima, a ipak ste dali Rubi novac da ode zubaru. Ne verujem da ću večeras upoznati ni upola toliko intrigantnu devojku kao što ste vi. – To ću primiti kao kompliment. – Evo vašeg prijatelja fašiste, Dečka Ficherberta. Hoćete da ga oteram? Dejzi je naslutila da bi Lojd uživao da mu se ukaže prilika da se zakači s Dečkom. – Ne, nikako! – reče ona, pa se, sa osmehom na licu, okrenu prema Dečku. Dečko odsečno klimnu glavom Lojdu. – ’Bro veče, Vilijamse. – Dobro veče – odvrati Lojd. – Razočarali su me tvoji fašisti što su prošle subote marširali Hils roudom. – A, da – reče Dečko. – Malo su se zaneli. – Iznenadio sam se pošto si mi dao reč da toga neće biti. – Dejzi primeti da Lojd, ispod maske hladne učtivosti, ključa od besa. Dečko nipošto nije hteo da njegove reči uzme za ozbiljno. – Izvini zbog toga – reče nemarno pa se okrenu prema Dejzi: – Dođi da vidiš biblioteku – reče joj on. – Delo Kristofera Rena.10 – Sa zadovoljstvom! – reče Dejzi. Mahnula je Lojdu i pustila da je Dečko uzme podruku. Lojd je bio vidno razočaran što ona odlazi, i Dejzi je to godilo. Na zapadnom kraju četvorougaonika nalazio se prolaz ka dvorištu. Tamo na drugom kraju nalazila se samo jedna, velelpna građevina. Dejzi je bila očarana zasvođenim hodnicima u prizemlju. Dečko joj je objasnio da se knjige čuvaju na spratu, zato što reka Kem može da se izlije. – Hajde da vidimo reku – reče on. – Tamo je lepo noću. Dejzi je imala dvadeset godina i, premda neiskusna, znala je da Dečku svakako nije stalo do noćnog gledanja reke. Ali pitala se, posle njegove reakcije kad ju je ranije te večeri ugledao u muškoj odeći, da ne voli on slučajno mladiće više nego devojke. Računala je da će uskoro saznati odgovor na to pitanje. – Ti stvarno poznaješ kralja? – upita ona dok ju je mladi Ficherbert vodio preko drugog dvorišta.
– Poznajem. On ti se više druži s mojim ocem, naravno, ali ponekad zna i da nas poseti. I vrlo se zanima, veruj mi, za moje političke ideje. – Volela bih da ga upoznam. – Zvučala je naivno, i sáma je toga bila svesna, ali ovo je bila prava prilika, a ona je neće tek tako propustiti. Prošli su kroz kapiju i izašli na glatko pokošen travnjak što se spušta ka ozidanom koritu reke. – Ovaj kraj ovde zove se Beks – reče Dečko. – Polja sa one strane u vlasništvu su većine starih koledža. On je obgrli oko struka dok su prilazili mostiću. Ruka mu pođe naviše, kao slučajno, dok joj kažiprstom, odozdo, nije dodirnuo dojku. Na drugom kraju mostića stražu su čuvala dvojica uniformisanih poslužitelja iz koledža, po svemu sudeći da oteraju nezvane goste. Jedan od njih promrmlja: – Dobro veče, vikonte od Aberovena. Onaj drugi je sakrio smešak. Dečko im uzvrati jedva primetno klimnuvši glavom. Dejzi se pitala koliko li je devojaka preveo preko ovog mosta. Znala je da je Dečko u ovu šetnju nije poveo tek onako, i da... ubrzo zatim zastao je u mraku i stavio ruke na njena ramena. – Vrlo si privlačna bila u onom odelu za večerom. – Glas mu je podrhtavao od uzbuđenja. – Drago mi je što ti se svidelo. – Znala je da će uslediti poljubac, i pomisao na to ju je uzbuđivala, iako još nije bila sasvim spremna. Položila je dlan na njegove grudi, da ga zadrži na rastojanju. – Stvarno bih volela da na dvoru budem predstavljena kralju – reče ona. – Je li teško to upriličiti? – Ni najmanje – reče on. – Za moje, u svakom slučaju, nije. A ni za nekoga ko je tako lep kao ti. – On željno spusti glavu k njoj. Ona uzmače. – A jel’ bi učinio to za mene? Hoćeš da mi urediš to? – Naravno. Ona se primače i oseti nabreklinu u njegovim pantalonama. Ne, pomisli Dejzi, ne voli on dečake. – Obećavaš? – upita ga ona. – Obećavam – reče on bez daha. – Hvala ti – reče ona pa mu dozvoli da je poljubi.
III Kućica u Velington Rou, u Aberovenu u Južnom Velsu, vrvela je od ljudi te subote u jedan sat posle podne. Lojdov deda je sedeo za kuhinjskim stolom, sav ponosit. S jedne strane mu je bio sin Bili Vilijams, rudar u rudniku uglja koji je postao poslanik u parlamentu. S druge strane sedeo je njegov unuk Lojd, student Univerziteta u Kembridžu. Odsutna je bila njegova kćerka, takođe poslanica u parlamentu. Bila je to dinastija Vilijamsovih. Niko od prisutnih ne bi to tako rekao, budući da sâm pojam dinastije nije demokratski, a svi ti ljudi su u demokratiju verovali kô što papa veruje u boga, no Lojd je ipak slutio da deda tako razmišlja. Za stolom je bio i stari prijatelj i zastupnik ujaka Bilija, Tom Grifits. Lojd je bio počastvovan što sedi s takvim ljudima. Dekica je bio veteran rudarskog sindikata; ujaka Bilija izveli su 1919. pred vojni sud zato što je otkrio podatke o tajnom ratu koji je Britanija vodila protiv boljševika; Tom se borio rame uz rame s Bilijem u Bici na Somi. Impresivnije društvo nego da sediš za trpezom sa samim kraljem. Lojdova baka, Kara Vilijams, bila im je poslužila kuvanu govedinu s domaćim hlebom, te su sada
pili čaj i pušili. Navratili su i prijatelji i komšije, kao što se poslovično događalo kad bi Bili došao, i petoro-šestoro njih stajalo je oslonjeno na zid, pušeći lule i ručno zavijene cigare, ispunjavajući malu kuhinju mirisima muškaraca i duvana. Bili je bio nizak a plećat, kao i mnogi drugi rudari, s tim što je on, za razliku od ostalih, bio vrlo lepo odeven, u tamnoplavo odelo sa čistom belom košuljom i crvenom kravatom. Lojd je primetio da svi prisutni Bilija oslovljavaju po imenu, kao da hoće da naglase kako je i on, eto, jedan od njih, te da moć koju poseduje počiva na njihovim glasovima. Lojda su zvali „delijo”, tek da mu stave do znanja da to što je on student njih bogzna koliko ne dotiče. Ali Dekica je za njih bio gospodin Vilijams; njega su, u stvari, jedino zaista poštovali. Kroz otvorena zadnja vrata Lojd je video gomilu šljake iz rudnika, tu planinu što neprestano raste, a sad se već primakla stazi iza kuće. Letnji raspust Lojd je provodio kao slabo plaćeni organizator u kampu za nezaposlene rudare. Nameravali su da obnove biblioteku na Rudarskom institutu. Fizički rad – šmirglanje, krečenje i pravljenje polica – Lojdu je došao kao osvežavajuća promena posle čitanja Šilera na nemačkom i Molijera na francuskom. Uživao je u muškim šalama; od majke je nasledio ljubav prema velškom humoru. Divno je sve to bilo, ali nije to, ipak, bila borba protiv fašizma. Žacnulo bi ga kad god se seti kako se skrivao u baptističkoj kapeli dok su Dečko Ficherbert i ostale siledžije skandirali na ulici i kamenjem razbili prozor. Krivo mu je što tada nije izleteo i opaučio nekoga. Možda bi to bilo i nepromišljeno, ali bi se bar bolje osećao. O tome bi razmišljao svake večeri pre nego što zaspi. Razmišljao je i o Dejzi Peškov u svilenom ružičastom žaketiću s pufnastim rukavima. Dejzi je video još jednom, u toku Majske nedelje. Otišao je bio na recital u kapelu Kraljevskog koledža, da gleda kolegu iz susedne sobe sa „Emanuela”, koji je svirao violončelo; a Dejzi se, s Vesthemptonovima, zatekla u publici. Nosila je slamnati šešir s podignutim obodom i ličila na nevaljalu učenicu. Pronašao ju je posle predstave i postavio joj nekoliko pitanja o Americi, gde nikada nije bio. Zanimao se za administraciju predsednika Ruzvelta i da li bi Britanija od nje mogla nešto da nauči, ali Dejzi je govorila samo o partijama tenisa, o polu i jaht-klubovima. Uprkos svemu, opet je bio očaran njome. Njeno veselo čavrljanje sviđalo mu se još više zato što ga je, s vremena na vreme, prekidala neočekivanim podrugljivim opaskama. Tako je jednom na njegove reči: „Ne želim da te oduzimam tvojim prijateljima – samo sam hteo da te pitam za Nju dil”, ona uzvratila: „O, bože, pa ti stvarno umeš da polaskaš devojci”. Ali onda, kad su se rastajali, rekla mu je: „Pozovi me kad dođeš u London – Mejfer, dva, četiri, tri, četiri.” Danas je, na putu do železničke stanice, svratio do dede i babe da ruča. Uzeo je nekoliko slobodnih dana u rudarskoj zadruzi i odlučio da vozom ode do Londona, da predahne. Priželjkivao je, pritom, da naleti na Dejzi, kao da je London varošica poput Aberovena. U zadruzi je Lojd bio zadužen za političko obrazovanje, i tako je sad ispričao dedi kako je organizovao čitavu seriju predavanja koja su održali levičarski orijentisani profesori s Kembridža. – Kažem im lepo da im se ukazala prilika da izađu iz svoje kule od slonovače i sretnu se s radničkom klasom, a oni, nekako, ne mogu da me odbiju. Dekine bledoplave oči gledaju ga preko dugačkog, oštrog nosa. – Nadam se da će ih naši momci naučiti ponešto o stvarnom svetu. Lojd upre prstom u sina Toma Grifitsa, koji je stajao kod otvorenih zadnjih vrata i slušao. Sa svojih šesnaest leta Leni je već imao prepoznatljivu tamnu senku od crne brade, koja nije nestajala s lica ni kad su mu obrazi sveže izbrijani. – Leni je ušao u raspravu s jednim predavačem marksistom. – Tako treba, Leni – reče Dekica. Marksizam jeste bio popularan u Južnom Velsu, zbog čega su ga ponekad u šali nazivali Malom Moskvom, ali Dekica je oduvek bio vatreni antikomunista.
– Ispričaj Dekici šta si mu rekao, Leni – reče Lojd. Leni se nasmeši pa reče: – Vođa anarhista Mihail Bakunjin upozorio je 1872. Karla Marksa da će komunisti, kad dođu na vlast, biti isti takvi tlačitelji kao i plemstvo koje će s vlasti svrgnuti. Posle svega što se dogodilo u Rusiji, može li čovek pošteno da kaže kako Bakunjin nije bio u pravu? Dekica je zapljeskao. Dobar argument u raspravi odvajkada je bio cenjen za njegovim kuhinjskim stolom. Lojdu je Bakica dosula čaj. Kara Vilijams je bila seda, izborana i zgrbljena, kao, uostalom, i sve žene njenih godina u Aberovenu. Ona upita Lojda: – Imaš li devojku, lepoto moja? Muškarci su se smeškali i namigivali jedan drugome. Lojd pocrvene. – Mnogo ima da se uči, bako. – Ali uto se seti Dejzi Peškov i njenog telefonskog broja: Mejfer, dva, četiri, tri, četiri. – A ko ti je onda ta Rubi Karter? – upita baka. Muškarci prasnuše u smeh, a ujak Bili reče: – U’vaćen si, delijo! Lojdova majka se, očigledno, raspričala. – Rubi je član lokalnog odbora Laburističke partije u Kembridžu, i samo to – uzjoguni se Lojd. – O, jes’, baš ti verujem – naruga se Bili, i muškarci opet udariše u smeh. – Ne bi tebi, bako, bilo pravo da ja izlazim sa Rubi – na to će Lojd. – Ti bi rekla da nosi pretesnu odeću. – Pa i ne čini mi se da je baš devojka za tebe – reče Kara. – Ti si sada akademski građanin. Moraš da ciljaš na nešto više. I ona je snob, kao i Dejzi, primeti Lojd. – Nema ničeg lošeg kod Rubi Karter – odvrati on. – Ali ja je, jednostavno, ne volim. – Moraš da se oženiš obrazovanom ženom, učiteljicom ili školovanom medicinskom sestrom. Nevolja je bila u tome što je baka u pravu. Lojdu se Rubi dopadala, ali je nije voleo. Bila je lepuškasta i oštroumna, a i Lojd je bio slab na njene obline kao i svaki drugi muškarac, pa ipak – znao je da ona nije za njega. I što je još gore, baka je, onako sva stara i naborana, pogodila usred srede: Rubini izgledi u životu bili su ograničeni, a njeni vidici uski. Nije bila uzbudljiva. Ne kao Dejzi. – Dosta o ženama – reče deda. – Bili, pričaj nam šta ima novo u Španiji. – Nije dobro – reče Bili. Oči cele Evrope bile su uprte u Španiju. Levičarska vlada, izabrana februara prošle godine, odolela je vojnom udaru koji su podržali fašisti i konzervativci. General Franko, koji je stao na čelo pobunjenika, pridobio je podršku Katoličke crkve. Ta vest pogodila je ceo kontinent kao zemljotres. Posle Nemačke i Italije, zar će i na Španiju pasti kletva fašizma? – Vlada je pobunjenicima poremetila planove, kao što verovatno znate, i malo je nedostajalo da pobuna bude ugušena – produži Bili. – Ali onda su se umešali Hitler i Musolini i spasli ustanike pojačavajući njihove redove hiljadama pobunjenika koje su avionima prebacili sa severa Afrike. – A vladu su spasli sindikati! – ubaci Leni. – Istina – reče Bili. – Pošto je vlada sporo reagovala, sindikati su preuzeli organizovanje radnika. Naoružavali su ih onim što su oteli iz vojnih skladišta, s brodova, iz prodavnica naoružanja, drugim rečima, opremali su ih oružjem kako su znali i umeli. – Bar neko da im vrati milo za drago – reče Dekica. – Do sada su fašisti radili šta im je volja. U Rajnsku oblast i Abisiniju samo su ušli i uzeli šta im treba. Hvala bogu te postoji španski narod, ja da vam kažem. Oni su stisnuli petlju i usprotivili se.
Žamor odobravanja proneo se među ljudima poređanim uza zidove. Lojd se opet setio onog subotnjeg popodneva u Kembridžu. I sam je dozvolio fašistima da rade šta im je volja. U njemu je sve vrilo od jeda. – Ali mogu li oni da odnesu pobedu? – upita Dekica. – Sada je, izgleda, oružje glavni problem, nije li tako? – Jeste – odvrati Bili. – Nemci i Italijani snabdevaju pobunjenike oružjem i municijom, ali i borbenim avionima, pa čak i pilotima. Španskoj vladi, koja je na vlast došla na izborima, niko ne pomaže. – A što im, majku mu, neko ne pomogne? – srdito će Leni. Kara podiže pogled sa šporeta. Njene tamne mediteranske oči sevale su od neodobravanja, i Lojdu se učini da je načas ugledao onu lepoticu Karu u mladosti. – Tako se u mojoj kuhinji ne govori! – opomenu ona. – Oprostite, gospođo Vilijams. – Mogu da vam ispričam priču iz prve ruke – reče Bili, i ljudi utihnuše da ga saslušaju. – Francuski premijer Leon Blum – socijalista, inače, kao što i sami znate – bio je spreman da im pomogne. On već ima fašizam u komšiluku, u Nemačkoj, i samo mu još nedostaje fašistički režim na južnoj granici. Slanje oružja španskoj vladi razjarilo bi francuske desničare, a i prokatolički orijentisane socijaliste u Francuskoj, ali Blum bi sa tim mogao da izađe na kraj, posebno ako bi imao britansku podršku. U tom slučaju bi mogao da kaže kako je naoružavanje španske vlade plod međunarodne inicijative. – I gde je pošlo naopako? – upita Dekica. – Naša vlast ga je odvratila od toga. Blum je došao u London i šef Forin ofisa, Entoni Idn, kazao mu je da mi nećemo moći da mu pružimo podršku. Dekica se razljutio. – A šta će mu podrška? Kako jedan premijer socijalista sme sebi da dozvoli da ga zastrašuje konzervativna vlada druge zemlje? – Zato što i Francuskoj preti opasnost od vojnog udara – reče Bili. – Štampu tamo drže zagriženi desničari, koji raspaljuju francuske fašiste. Blum bi mogao da ih nadjača uz britansku podršku – ali bez nje možda i ne bi. – Opet su, znači, ovi naši konzervativci na vlasti mekani prema fašizmu! – Svi ti torijevci ulagali su u Španiju – u vino, tekstil, ugalj, čelik – i sad se boje da će im levičarska vlada oduzeti imovinu. – A šta bi s Amerikom? Oni tamo veruju u demokratiju. Oni bi sigurno poslali oružje Špancima? – Pomislio bi čovek da hoće, zar ne? Ali tamo postoji finansijski potkovani katolički lobi, na čijem je čelu milioner po imenu Džozef Kenedi, i taj lobi je protiv bilo kakve pomoći španskoj vladi. A demokratski predsednik ne može bez podrške katolika. Neće Ruzvelt da uradi ništa što bi ugrozilo njegov Nju dil. – Pa, nešto i mi možemo da učinimo – reče Leni Grifits, sa izrazom mladalačkog prkosa na licu. – A šta to, Leni moj? – reče Bili – Možemo da odemo u Španiju da se borimo. – Ne pričaj koješta, Leni – na to će njegov otac. – Mnogi pričaju o odlasku u Španiju – ljudi iz celog sveta, pa i iz Amerike. Hoće da formiraju dobrovoljačke odrede koji će se boriti na strani redovne vojske. Lojd se uspravi na stolici. – Zaista? – Nije ranije čuo za to. – Otkud znaš? – Čitao sam u Dejli heraldu. Lojd je bio sav naelektrisan. Dobrovoljci idu u Španiju da se bore protiv fašista! – Ti, bogme, ne ideš, i tačka – reče Tom Grifits Leniju.
– Nemojte zaboraviti sve one dečake koji su lagali za godine da bi ih pustili da se bore u Velikom ratu? Na hiljade njih. – A od većine njih nikakve vajde nije bilo – reče Tom. – Sećam se jednog klinca koji je plakao pre Some. Kako se ono zvaše, je li, Bili? – Oven Bevin. Pobegao, jelda? – Jes’, pa pravo pred streljački stroj. Ona đubrad ga streljala zbog dezerterstva. A petnaest godina je imao! Jadno momče. – Ja imam šesnaest – reče Leni. – Uh, velika razlika, baš – reče mu otac. – Lojd ima da propusti voz za London, polazi mu za desetak minuta – uto će Dekica. Lojda je tako zapanjilo ono što je čuo od Lenija da nije ni gledao na sat. Skoči, poljubi baku, pa uze svoj mali kofer. – Otpratiću te do stanice – reče mu Leni. Lojd se oprostio sa svima i pohitao nizbrdo. Leni je ćutao, zamišljen. Lojdu je bilo drago što ne mora da razgovara; ionako mu je u glavi bio pravi metež. Voz je čekao u stanici. Lojd kupi kartu za treći razred do Londona. I taman kad se spremao da uđe u voz, Leni mu reče: – Kaži mi, Lojde, kako si izvadio pasoš? – Ti ozbiljno misliš da ideš u Španiju, zar ne? – Daj, čoveče, nemoj da me gnjaviš, hoću da znam. Oglasila se pištaljka. Lojd se popeo u voz, zatvorio vrata, pa spustio prozor. – Odeš lepo do pošte i tražiš da ti daju formular – reče. – Ako odem u aberovensku poštu – potišteno će Leni – i zatražim da mi daju formular za izdavanje pasoša, moja majka će za to saznati za trideset sekundi. – Idi onda u Kardif – reče Lojd, i voz krenu. Seo je na svoje mesto pa iz džepa izvadio „Le Rouge et le Noir” od Stendala, na francuskom.11 Zurio je u stranicu, i ne razmišljajući o tome šta čita. Samo mu je jedno bilo na pameti: da otputuje u Španiju. Svestan je bio Lojd da bi trebalo da se plaši, ali sama pomisao na to da bi mogao da se bori – i to stvarno da se bori, ne samo da organizuje skupove – protiv ljudi koji su isti kao oni što su pustili pse na Jerga, budila je u njemu uzbuđenje i ništa drugo. Strah će, bez sumnje, doći kasnije. Pre boks-meča, u svlačionici, nije se bojao. Ali kad je kročio u ring i ugledao čoveka koji je hteo da ga isprebija na mrtvo ime, kad je video ta mišićava ramena, te čvrste pesnice i opako lice – usta su mu se osušila, a srce tuklo kao ludo, i morao je da suzbije poriv da se okrene i pobegne glavom bez obzira. U tom trenutku glavna Lojdova briga bili su njegovi roditelji. Berni se toliko ponosio što mu pastorak uči na Kembridžu – razglasio je to polovini Ist Enda – i ne bi, jednostavno, podneo da Lojd ode a ne stekne diplomu. Etel bi, opet, strahovala da će joj sin biti ranjen, ili izgubiti život. Oboje bi bili užasno uznemireni. Nevoljama ni tu nije bio kraj. Kako da stigne do Španije? U koji grad da ide? Čime će platiti put? Postojala je, međutim, samo jedna prepreka pred kojom je zastao. Dejzi Peškov. Ne budi smešan, govorio je sebi. Tu devojku je dvaput sreo. Ona nije bila čak ni bogzna kako zainteresovana za njega. I to joj je bilo pametno, jer njih dvoje ionako nisu jedno za drugo. Ona je kćerka milionera i površna devojka iz visokog društva koja misli da su razgovori o politici dosadni. Dopadaju joj se muškarci kao što je Dečko Ficherbert; to je dovoljan dokaz da ona nije za Lojda. A opet,
nikako nije mogao da je izbije iz glave, i pomisao na to da bi mogao da ode u Španiju te tako uskrati sebi svaku priliku da ponovo vidi Dejzi – ispuni ga tugom. Mejfer, dva, četiri, tri četiri. Sramota ga je bilo što se tako koleba, naročito kad se setio Lenijeve prostodušne odlučnosti. Lojd je godinama govorio o borbi protiv fašizma. Sad se našao u prilici da se u tu borbu uključi. Kako da ne ode? Stigao je u londonsku stanicu Pedington, podzemnom železnicom produžio do Aldgejta, a onda pešice otišao do kuća u nizu u Ulici Natli, gde je i rođen. Kako je nosio ključ, sâm je otključao vrata. To mesto se nije mnogo izmenilo od vremena kad je bio dete, ali jedna od novotarija bio je telefon, koji je stajao na stočiću do stalka za šešire. Bio je to jedini telefon u celoj ulici, i komšije su ga smatrale javnim dobrom. U kutiju pored telefona stavljali su novac za obavljene razgovore. Majka je bila u kuhinji. Nosila je šešir, spremna da pođe na skup Laburističke partije – a i kud bi? – kojem će se obratiti, ali je ipak pristavila čajnik. – Kako su oni tamo, u Aberovenu? – upita ona. – Ujak Bili je došao na vikend – reče on. – Sav komšiluk okupio se kod Dekice u kuhinji. Kao na srednjovekovnom dvoru. – Jesu li ti baka i deda dobro? – Dekica se ne menja. Bakica mi izgleda starija. – On zastade načas. – Leni Grifits hoće da ide u Španiju da se bori protiv fašista. Majka napući usne u znak neodobravanja. – Ma, je li? – Razmišljam o tome da pođem s njim. Šta ti misliš? Očekivao je protivljenje, ali ga je njena reakcija ipak iznenadila. – Da se nisi usudio, sunce li ti žarko! – podivlja ona. Lojdova majka sigurno nije nasledila od Bakice otpor prema psovkama. – Da mi to više nisi pomenuo! Tresnula je čajnikom o kuhinjski sto. – Ja sam te u mukama rodila, ja sam te podigla, hranila i oblačila, i na školovanje poslala! Nisam sve to radila da bi ti proćerdao život u tom prokletom ratu! Zabezeknuo se. – Nisam ja mislio da proćerdam život – reče on. – Ali bih mogao da ga stavim na kocku za nešto u šta si me ti naučila da verujem. Da čudo bude još veće, ona sad zajeca. Retko je plakala – Lojd, u stvari, nije mogao da se seti kad ju je poslednji put video takvu. – Nemoj, majko. – Obgrlio je njena ramena, koja su se tresla. – Pa još nisam otišao. U kuhinju uto uđe Berni, zdepast, ćelav sredovečan muškarac. – Šta to bi? – reče on. Videlo se da je malčice uplašen. – Izvini, tata, ja sam je uzrujao – reče Lojd. – On se skloni, pa pusti Bernija da priđe i zagrli Etel. – Ide u Španiju! Poginuće! – kukala je ona. – Hajde svi lepo da se smirimo, pa da razumno o svemu porazgovaramo – reče Berni. On je bio razborit čovek u prikladnom tamnom odelu i više puta krpljenim cipelama s korisnim debelim đonovima. I nije bilo nikakve sumnje da su ljudi upravo zbog toga i glasali za njega; bio je lokalni političar i zastupao Aldgejt u Okružnom veću grada Londona. Lojd nije imao prilike da upozna oca, ali s druge strane ne bi mogao ni da zamisli da bi pravog oca voleo više nego što voli Bernija, osećajnog očuha, koji je uvek tu da uteši i posavetuje a nikada da zapoveda i kažnjava. Prema Lojdu se ponašao potpuno isto kao prema svojoj kćerki, Mili. Berni na jedvite jade ubedi Etel da sedne za kuhinjski sto, a Lojd joj nasu šolju čaja. – Tako sam jednom mislila da mi je brat poginuo – govorila je Etel, a suze su joj i dalje tekle. – U Velington Rou su pristizali telegrami, i onaj siroti dečko iz pošte morao je da ide od vrata do vrata i
uručuje ljudima listove hartije na kojima je pisalo da su im sinovi i muževi izginuli. Jadničak, kako li se ono zvaše? Geraint, mislim. Nije, međutim, imao telegram za našu kuću, i ja sam – ovako zla kakva sam – bogu zahvaljivala što su stradali drugi, a ne naš Bili! – Nisi ti zla – reče Berni milujući je. Sa sprata uto siđe Lojdova polusestra, Mili. Imala je šesnaest godina, ali je izgledala starije, naročito kad bi se doterala kao te večeri – elegantna crna haljina i sićušne zlatne minđuše. Pune dve godine radila je u prodavnici ženske garderobe u Aldgejtu, ali kako je bila bistra i ambiciozna, upravo je tih dana uspela da se zaposli u jednoj otmenoj robnoj kući u Vest Endu. Ona pogleda u Etel. – Mama, šta je bilo? – upita Mili, koja je govorila koknijem. – Tvoj brat hoće da ide u Španiju da ga tamo ubiju! – povika Etel. Mili optužujuće pogleda u Lojda. – Šta si joj to pričao? – Mili ni časa nije časila kad je trebalo naći falinku starijem bratu, koji je, po njenom mišljenju, bio nezasluženo obožavan. Lojd joj odgovori nežno i strpljivo. – Leni Grifits iz Aberovena ide da se bori protiv fašista, i ja sam rekao mami da razmišljam o tome da pođem s njim. – Ma, baš ćeš! – reče Mili podsmešljivo. – Sumnjam da bi uopšte mogao da stigneš tamo – reče Berni, praktičan kao i uvek. – Na kraju krajeva, u toj zemlji besni građanski rat. – Mogu vozom do Marselja. Barselona nije daleko od francuske granice. – Sto trideset, sto četrdeset kilometara. Ali hladno je kad se pešači preko Pirineja. – Onda mora da saobraćaju brodovi od Marselja do Barselone. Morem nije tako daleko. – Istina. – Dosta, Berni! – povika Etel. – Kad vas čovek sluša, pomisli kako razgovarate o najkraćem putu do Pikadilija. On hoće u rat! Ja to ne mogu da dozvolim. – On ima dvadeset jednu godinu, znaš – reče Berni. – Ne možemo da ga zaustavimo. – Znam ja, majku mu, koliko on ima godina! Berni pogleda u sat. – Moramo da pođemo na zbor. Ti si glavna među govornicima. A Lojd svakako neće večeras u Španiju. – Otkud znaš? – reče ona. – Može da nam se desi da se vratimo kući i zateknemo poruku u kojoj piše da je seo na voz za Pariz.12 – Hajde ovako da se dogovorimo – reče Berni. – Ti, Lojde, obećaj majci da nećeš ići bar još mesec dana. To bi ti u svakom slučaju koristilo – najpre proučiš geografiju Španije, ne srljaš tek tako. Daj joj malo duševnog mira, makar privremeno, eto. A onda ćemo ponovo da razgovaramo. Bio je to tipični bernijevski kompromis, sračunat tako da svi vrate mačeve u korice, a da niko ne mora da popusti; Lojdu, međutim, ni to nije bilo sasvim po volji. S druge strane, verovatno i bez tog dogovora ne bi mogao tek tako da uskoči u voz. Morao je prvo da se raspita za proceduru po kojoj španska vlada prima dobrovoljce. Savršeno bi bilo da pođe u društvu, s Lenijem i ostalima. Trebaće mu viza, strana valuta, par čizama... – U redu – reče on. – Mesec dana ne idem nikud. – Obećaj – reče mu majka. – Obećavam. Etel se primirila. Minut kasnije već je puderisala lice i izgledala pribranije. Popila je čaj. Onda je obukla mantil, te ona i Berni odoše. – Dobro, odoh i ja – reče Mili. – Kuda ćeš? – upita je Lojd. – U Dobro raspoloženje.
Bio je to mjuzik hol u Ist Endu. – Puštaju šesnaestogodišnjakinje? Ona ga pogleda prevejano. – A ko je ovde šesnaestogodišnjakinja? Ja nisam. Uostalom, i Dejv tamo ide, a njemu je tek petnaesta. – Mislila je na njihovog brata od ujaka Dejvida Vilijamsa, Bilijevog i Mildredinog sina. – Pa, uživajte. Ona ode do vrata pa se vrati. – Samo nemoj da stradaš u Španiji, ti, bitango jedna blesava. Zagrlila ga je čvrsto, a onda izašla, ne rekavši više ni reč. Kad je čuo kako se ulazna vrata s treskom zatvaraju, Lojd ode do telefona. Nije morao da razmišlja da bi se setio broja. U glavi mu je bila Dejzi, kao da mu je sad pred očima, kako se okreće dok se udaljava od njega i smeši mu se zavodljivo ispod onog slamnatog šešira, pa kaže: „Mejfer, dva, četiri, tri, četiri.” Podigao je slušalicu i okrenuo broj. Šta sad da kaže? „Rekla si mi da se javim, pa eto.” To bi bilo tanko. Da kaže istinu? „Nimalo me nisi zadivila, ali nikako ne mogu da te izbijem iz glave.” Trebalo bi, onda, da je pozove da izađu, ali gde? Na zbor Laburističke partije? Javio se muškarac. – Stan gospođe Peškov. Dobro veče. Izuzetno učtiv ton naveo je Lojda na pomisao da se javio batler. Dejzina majka je, bez sumnje, iznajmila tu kuću u Londonu s poslugom. – Ovde Lojd Vilijams... – hteo je da kaže nešto što bi objasnilo ili opravdalo taj poziv, pa se odlučio za prvo što mu je palo na pamet: – ... sa Koledža „Emanuel”. To ništa nije značilo, ali on se bar nadao da će ostaviti utisak. – Mogu li da razgovaram s gospođicom Dejzi Peškov? – Ne, žao mi je, profesore Vilijamse – reče batler, pretpostavivši da Lojd predaje na univerzitetu. – Svi su otišli u operu. Pa naravno, pomisli Lojd, razočaran. U to doba večeri, a naročito subotom, one iz visokog društva sigurno nećeš naći kod kuće. – Sad sam se setio – slaga on. – I rekla mi je da će izaći, ali sam zaboravio. Kovent Garden, beše? – Lojd zadrža dah. Batler, međutim, ništa nije posumnjao. – Da, gospodine. Mislim da je Čarobna frula. – Hvala vam. – Lojd spusti slušalicu. Otišao je u svoju sobu i presvukao se. Većina onih iz Vest Enda nosi večernja odela, čak i kad ide u bioskop. Ali šta da radi on kad stigne tamo? Ulaznicu za operu nije mogao da priušti, a uskoro će, ionako, kraj predstave. Seo je na podzemnu železnicu. Kraljevska opera nalazila se u neprikladnom okruženju, nedaleko od Kovent Gardena, londonske kvantaške pijace. Dve ustanove nisu jedna drugoj kvarile posao zato što su imale različito radno vreme: pijaca se otvarala u tri ili četiri izjutra, u doba kad se okoreli londonski ženskaroši vraćaju kućama, a zatvarala se pre matinea. Lojd je prošao pored zaključanih pijačnih tezgi i pogledao kroz staklena vrata u unutrašnjost operskog zdanja. U jarko osvetljenom predvorju nije bilo nikoga, čuo se, prigušeno, Mocart. Lojd uđe unutra. Preuzevši manir pripadnika više klase, on se obrati čuvaru: – U koliko sati se spušta zavesa? Da je obukao ono svoje odelo od tvida, sigurno bi mu bilo rečeno da se njega to ne tiče, ali smoking je bio kao uniforma, simbol autoriteta, te čuvar reče: – Za jedno pet minuta, gospodine. Lojd odsečno klimnu glavom. Kad bi rekao „hvala”, odao bi se.
Izašao je iz zgrade i prošetao se oko četvrti. U tom trenutku sve je bilo tiho. U restoranima su ljudi naručivali kafu; u bioskopima, velika traka približavala se melodramskom vrhuncu. Uskoro će se sve promeniti, i ulice će vrveti od ljudi koji vičući zaustavljaju taksi, kreću put noćnih klubova, rastaju se na autobuskim stanicama, ili žure da uhvate poslednji voz za predgrađa. Vratio se do opere i ušao unutra. Orkestar je utihnuo, i publika je upravo izlazila iz sale. Oslobođeni posle dugog zatočeništva na sedištima, ljudi su živo razgovarali, hvalili pevače, kritikovali kostime i pravili planove za večeru u pozni čas. Gotovo istog trenutka opazio je Dejzi. Na sebi je imala bledoljubičastu haljinu s malim ogrtačem od nerca boje šampanja preko nagih ramena, i izgledala je zanosno. Predvodila je grupicu svojih vršnjaka. Lojd se ražalosti kad kraj nje opazi Dečka Ficherberta. Primetio je kako se Dejzi glasno smeje nečemu što joj je on došapnuo dok su silazili niza stepenice preko kojih je bio prostrt crveni tepih. Iza nje je išla ona zanimljiva devojka iz Nemačke, Eva Rotman, u pratnji visokog mladića u svečanoj vojnoj uniformi. Eva je prepoznala Lojda i nasmešila mu se, a on joj se obrati na nemačkom. – Dobro veče, frojlajn Rotman, nadam se da ste uživali u operi. – Zaista sam uživala, hvala vam – odgovori ona na istom jeziku. – Nisam znala da ste i vi u publici. Dečko reče srdačno: – Govorite engleski, vas dvoje, ja da vam kažem. Po glasu se moglo naslutiti da je pripit. Naočit je to bio mladić, na neki raspustan način, nalik kakvom namćorastom zgodnom adolescentu, ili rasnom psu koji se redovno prejeda. Bio je prijatne naravi, i verovatno neodoljivo šarmantan, kad hoće. Eva onda reče na engleskom: – Vikonte od Aberovena, ovo je gospodin Vilijams. – Znamo se mi – reče Dečko. – On ide na „Emu”. – Zdravo, Lojde – reče Dejzi. – Mi sad idemo da straćarimo. Taj izraz je Lojd čuo i ranije a značio je izaći u Ist End, u sirotinjske pabove, ili učestvovati u razonodi radničke klase, u borbama pasa, na primer. – Kladim se da Vilijams zna dobra mesta – reče Dečko. Lojd je oklevao samo delić sekunde. Da li je spreman da otrpi Dečka samo da bi bio uz Dejzi? Naravno da jeste. – Pa i znam, ako ćemo pravo – reče on. – Hoćete da vam pokažem? – Sjajno! Pojavi se uto neka starija žena, pa pripreti Dečku kažiprstom. – Moraš ove devojke da mi vratiš kući do ponoći – reče ona s američkim naglaskom. – Ni sekund kasnije, moliću. Lojd nasluti da bi to morala biti Dejzina majka. – Prepustite to vojsci, gospođo Peškov – reče onaj obučen po vojnički. – Vratićemo se na vreme. Iza gospođe Peškov stvori se odnekud i erl Ficherbert, s nekom debelom ženom, verovatno suprugom. Lojd bi rado postavio erlu koje pitanje o politici njegove vlade prema Španiji. Ispred opere su ih čekala dvoja kola. Erl, njegova supruga i Dejzina majka ušli su u crno-prljavobeli rols-rojs fantom III. Dečko i njegova grupa napunili su drugo vozilo, tamnoplavu limuzinu dajmler E20, omiljeni automobil kraljevske porodice. Uključujući Lojda, bilo ih je sedmoro. Eva je, po svemu sudeći, bila sa onim vojnikom, koji se Lojdu predstavio kao poručnik Džimi Marej. Treća devojka bila je njegova sestra Mej, a onaj drugi momčić – mršavija i tiša verzija Dečka – bio je, ispostaviće se, Endi Ficherbert.
Lojd je objasnio šoferu kako da ih odveze do Dobrog raspoloženja. Nije mu, pritom, promaklo kad je Džimi Marej gotovo neprimetno obgrlio Evu oko struka. Ona je na to uzvratila malčice mu se primakavši; očigledno je bilo da se njih dvoje zabavljaju. Lojdu je bilo drago zbog nje. Nije lepotica, ali pametna i ljupka svakako jeste. Sviđala mu se, i sad mu je bilo milo što je pronašla sebi tog visokog vojnika. Pitao se, međutim, kako li će ostali u tom kružoku iz visokog društva reagovati ako Džimi u jednom trenutku objavi da namerava da se oženi polu-Jevrejkom iz Nemačke. Zapazio je Lojd da i ostalo četvoro čine, zapravo, dva ljubavna para: Endi i Mej i – što mu je išlo na živce – Dečko i Dejzi. Lojd je, dakle, bio višak. Ne želeći da zuri u ostale, zagledao se u prozorski ram od uglačanog mahagonija. Automobil se uspeo uz Ladgejt Hil do Katedrale Svetog Pavla. – Skrenite u Čipsajd – reče Lojd vozaču. Dečko dobro potegnu iz srebrne pljoske. Dok je brisao usta, reče: – Dobro poznaješ ovaj kraj, Vilijamse. – Živim ovde – uzvrati Lojd. – Rođen sam u Ist Endu. – Baš divno – reče Dečko, a Lojd nije bio siguran da li je to ovaj bio nehotice uljudan ili neugodno podrugljiv. U Dobrom raspoloženju nije bilo slobodnih stolica, ali je zato mesta za stajanje bilo u izobilju. Ljudi su neprestano strujali tamo-amo, pozdravljali se s prijateljima i prilazili šanku. Žene su nosile haljine jarkih boja, muškarci najbolja odela. Bilo je toplo i puno dima, a osećao se i jak miris prosutog piva. Lojd je pronašao mesta za svoje društvo u zadnjem delu lokala. Po odeći se videlo da dolaze iz Vest Enda, ali nisu bili jedini: mjuzikholovi su bili popularni među pripadnicima svih klasa. Sredovečna zabavljačica u crvenoj haljini s plavom perikom na glavi izvodila je na sceni standardnu tačku sa šaljivim dvosmislicama. – Kažem ja njemu, „ne diraj taj čunak”. – Sala se orila od smeha. – A on će meni: „Ali sve vidim odavde, ljubavi.” Ja njemu onda: „Šta mi turaš to di mu nije mesto” – reče ona, glumeći ogorčenost. – On meni kaže: „Meni se čini da vapi za jednim dobrim džaranjem.” A ja ću na to: „Ma idi, bogati!” – Lojdu nije promakao širok osmeh na Dejzinom licu. Nagnuo se i šapnuo joj na uho: – Jesi li primetila da je ovo, u stvari, muškarac? – Nije! – reče ona. – Pogledaj mu ruke. – O, bože! – reče Dejzi. – Pa ona je muško! Pored njih prođe Lojdov rođak Dejvid, ugleda Lojda, pa se vrati: – Za šta ste se tako napirlitali? – upita on na kokniju. Oko vrata je bio vezao šal, a na glavi nosio platnenu kapu. – Zdravo, Dejv, kako živiš? – Idem u Španiju s tobom i Lenijem Grifitsom – reče Dejv. – Nećeš, ne – na to će Lojd. – Imaš petnaest godina. – Momci mojih godina borili su se u Velikom ratu. – Ali od njih nije bilo nikakve koristi – pitaj, uostalom, svog oca. Nego, ko ti je rekao da ja idem? – Tvoja sestra, Mili – reče Dejv, i udalji se. – Šta se ovde obično pije, Vilijamse? – upita Dečko. Lojd je cenio da je Dečko već dovoljno popio, ali ipak reče: – Krigle najbolje pivčine za muške, a porto-limun za ženske. – Porto-limun?
– To ti je porto razblažen limunadom. – Groza da te uhvati – reče Dečko, i izgubi se. Komičar je u međuvremenu stigao do vrhunca tačke. – I kažem ja njemu: „E, budalo, nije to taj čunak!” – I ona, ili on, siđe s pozornice, uz buran aplauz. Odnekud se ispred Lojda stvori Mili. – Zdravo – reče ona, pa pogleda u Dejzi. – Ko ti je ova drugarica? Lojdu je bilo drago što Mili izgleda tako lepo, u toj finoj crnoj haljini, s niskom lažnih bisera, diskretno našminkana. – Gospođice Peškov – reče on – dozvolite mi da vam predstavim svoju sestru, gospođicu Lekvit. Mili, ovo je Dejzi. Rukovale su se. – Vrlo mi je drago što sam upoznala Lojdovu sestru – reče Dejzi. – Polusestru, da budemo precizni – reče Mili. – Meni je otac poginuo u Velikom ratu – objasni Lojd. – Nikada ga nisam video. Majka se preudala dok sam još bio beba. – Uživajte u predstavi – reče Mili i okrenu se, a onda, u prolazu, došapnu Lojdu: – Sada vidim zbog čega Rubi Karter nema šanse. Lojd neprimetno uzdahnu. Njegova majka je, očigledno, celoj porodici ispričila da on ljubaviše s Rubi. – Ko je ta Rubi Karter? – reče Dejzi. – Sobarica u Čimbliju. Dala si joj novac da ode kod zubara. – Sećam se. Njeno ime se, znači, dovodi u vezu s tvojim, u romantičnom smislu. – Da, u uobrazilji moje majke. Dejzi se nasmeja videvši ga smetenog. – I ti ćeš se, dakle, oženiti sobaricom. – Neću se oženiti Rubi. – A možda je ona baš prava za tebe. Lojd je pogleda pravo u oči. – Pa ne zaljubljujemo se mi baš uvek u one prave, zar ne? Ona pogleda na pozornicu. Predstava se bližila kraju, i cela glumačka družina zapeva poznatu pesmu. S puno poleta pridruži im se i publika. Gosti koji su stajali pozadi uhvatiše se za ruke i počeše da se njišu u ritmu, pa i Dečkovo društvo učini tako. Kad se zavesa spustila, primetiše da Dečka još nema. – Ja ću da ga potražim – reče Lojd. – Mislim da znam gde je. Dobro raspoloženje je imalo ženski toalet, ali je muški klozet bio u dvorištu iza lokala, čučavac uz koji je stajalo nekoliko prepolovljenih buradi za naftu. Lojd zateče Dečka kako povraća u jedno od te buradi. Dao je Dečku maramicu da obriše usta, a onda ga uzeo podruku i proveo ga kroz poluprazan lokal do Dajmlerove limuzine parkirane na ulici. Ostali su ih čekali. Svi uđoše u kola i Dečko istog časa utonu u san. Kad su se vratili na Vest End, Endi Ficherbert reče šoferu da prvo prođe pored kuće Marejevih, u jednoj skromnoj ulici nedaleko od Trafalgar skvera. Dok je sa Mej izlazio iz kola, reče im: – Vi produžite. Ja ću da otpratim Mej do vrata, a onda ću kući pešice. Lojd je pretpostavljao da Endi namerava da na romantičan način poželi Mej laku noć na pragu njenog doma. Odvezli su se do Mejfera. Kako se auto približavao Trgu Grovenor, gde su stanovale Dejzi i Eva, Džimi reče vozaču: – Stanite, molim vas, tu na ćošku. – A onda se tiho obrati Lojdu:
– Vilijamse, jel’ ti ne bi smetalo da otpratiš gospođicu Peškov do vrata, a ja ću doći s frojlajn Rotman kroz pola minuta? – Ne bi, naravno. – Džimi je, očigledno, u kolima hteo da poljubi Evu za laku noć. Dečko o tome ništa nije znao; on je hrkao. Šofer će kasnije, za bakšiš, odglumiti da ništa nije video. Lojd je izašao iz kola pa onda pomogao i Dejzi da izađe. Kad ga je uhvatila za ruku, prošli su ga trnci, kao od blagog elektrošoka. Uhvatio ju je podruku, i tako su lagano koračali pločnikom. Na pola puta između dve ulične svetiljke, tamo gde je pomrčina bila najdublja, Dejzi stade. – Da im damo malo više vremena – reče ona. – Stvarno mi je drago što Eva ima udvarača – reče Lojd. – I meni. On duboko udahnu. – Ne bih isto mogao reći za Dečka Ficherberta. – On me je vodio na dvor i predstavio kralju! – reče Dejzi. – I plesala sam s kraljem u jednom noćnom klubu, izašlo je u svim američkim novinama. – I zato se zabavljaš s Dečkom? – reče Lojd u neverici. – Ne samo zato. On voli stvari koje volim i ja – zabave, konjske trke i lepu odeću. Tako je zabavan! Ima čak i avion. – Sve to ništa ne znači – reče Lojd. – Okani se njega. Budi moja devojka. Videlo se da joj to godi, ali se samo nasmejala. – Ti si lud – reče ona. – Ali mi se sviđaš. – Ozbiljno ti kažem – očajnički će Lojd. – Neprestano mislim na tebe, makar bila i poslednja na svetu kojom bi trebalo da se oženim. Opet se nasmejala. – Kako si prost! Ne znam zašto uopšte razgovaram s tobom. Čini mi se da si, bez obzira na tu trapavost, ipak fin momak. – Nisam ja tako trapav – samo kad sam s tobom. – To ti verujem. Ali ja ne nameravam da se udam za socijalistu bez žute banke. Lojd je, eto, otvorio srce samo da bi bio ljupko odbijen. Osećao se jadno. Osvrnuo se ka limuzini. – Pitam se koliko li će još njih dvoje ostati tamo – reče on neutešno. – S druge strane – uto će Dejzi – mogla bih baš da poljubim jednog socijalistu, čisto da vidim kako to izgleda. U prvi mah Lojd nije ništa preduzeo. Pomislio je da je to rekla tek onako, bez ikakve namere. Ali devojke tako nešto nikad ne govore bez ikakve namere. Bio je to poziv. A on zamalo da ispadne glup da propusti priliku. Prišao je bliže i spustio joj ruke na tanki struk. Kad je podigla glavu k njemu, Lojdu ponestade daha – toliko je lepa. Spustio je glavu i nežno je poljubio u usta. Nije bila zažmurila, kao ni on, uostalom. Neopisivo se uzbudio dok je, gledajući u te plave oči, usnama dodirivao njene. Ona blago otvori usta, i on vrhom jezika dodirnu njene razmaknute usne. Trenutak kasnije Lojd oseti kako mu i ona uzvraća jezikom. I dalje ga je gledala u oči. Bio je u raju i želeo da taj zagrljaj potraje doveka. Privila se uz njega. Uzbudio se, i bilo mu je zbog toga neprijatno – šta ako ona oseti – pa se zato odmakao, ali ona se opet priljubila uz njega, i njemu, dok ju je gledao u oči, postade jasno da ona želi da na svom mekom telu oseti dodir njegovog uda. Nepodnošljivo se napalio kad je to shvatio. Učinilo mu se da će svaki čas da izbaci seme i tad mu pade na pamet da ona možda i želi da se to desi. A onda je čuo kako se otvaraju vrata dajmlera, a potom i pomalo neprirodno bučan glas Džimija Mareja, koji kao da je hteo da ih upozori. Lojd se odmaknu od Dejzi. – Pa – reče ona, očito iznenađena – bilo je to jedno neočekivano zadovoljstvo. – I više od zadovoljstva – reče Lojd promuklim glasom.
Kraj njih se stvoriše Džimi i Eva, te svi zajedno krenuše ka kući gospođe Peškov. Bila je to velelepna građevina sa stepeništem što vodi do zakrovljenog trema. Lojd se pitao da li bi mu taj trem pružio dovoljno dobar zaklon za još jedan poljubac, ali dok su se peli uza stepenice, vrata otvori čovek u večernjem odelu, verovatno onaj batler s kojim je Lojd razgovarao telefonom. O, kako se sad radovao što je obavio taj poziv! Devojke se stidljivo oprostiše od pratilaca, ne dajući ni najmanjeg nagoveštaja da su pre samo nekoliko sekundi bile u strastvenim zagrljajima; a onda se vrata za njima zatvoriše. Lojd i Džimi siđoše niza stepenice. – Odavde ću pešice – reče Džimi. – Da kažem vozaču da te odbaci natrag do Ist Enda? Ima pet-šest kilometara odavde do tvoje kuće. A Dečku ionako ne smeta – spavaće taj do doručka, rekao bih. – Veoma si uviđavan, Mareje, i zaista sam ti zahvalan; ali, verovao ili ne, baš mi se pešači. Treba da razmislim o ponečemu. – Kako hoćeš. Laku noć. – Laku noć – reče Lojd, pa s kovitlacem u glavi i erekcijom što lagano opada, okrenu se ka istoku i pođe kući.
IV Sezona velikih društvenih događaja u Londonu završavala se sredinom avgusta, a Dečko Ficherbert još nikako da zaprosi Dejzi Peškov. Dejzi je bila povređena i zbunjena. Svi su znali da se njih dvoje zabavljaju. Viđali su se gotovo svakodnevno. Erl Ficherbert je o Dejzi govorio kao o rođenoj kćerki, a zavolela ju je čak i sumnjičava kneginja Bea. Dečko ju je ljubio kad god mu se ukaže prilika, ali o budućnosti nije govorio ništa. Beskrajni niz raskošnih ručkova i večera, blistavih zabava i balova, tradicionalnih sportskih događaja i izleta zalivenih šampanjem, sve ono, dakle, što se u tom delu godine zbivalo u Londonu nekako je naglo stiglo svome kraju. Mnogi prijatelji koje je Dejzi stekla najednom odoše iz grada. Većinom na selo, gde će, koliko je ona dokučila, vreme provoditi loveći lisice, vrebajući jelene i pucajući u ptice. Dejzi i Olga ostale su kako bi prisustvovale svadbi Eve Rotman. Za razliku od Dečka, Džimi Marej je žurio da se što pre oženi voljenom ženom. Venčali su se u parohijskoj crkvi Marejevih, u Čelsiju. Dejzi je bila zadovoljna onim što je učinila za Evu. Naučila je drugaricu kako da se oblači, da nosi elegantne haljine bez nabora, u čistim, naglašenim bojama koje pristaju njenoj tamnoj kosi i smeđim očima. Eva je, stekavši samopouzdanje, naučila kako da urođenom toplinom i dosetljivošću šarmira kako muškarce, tako i žene. A i Džimi se, eto, zaljubio u nju. Nije on bio filmska zvezda, ali je zato bio visok i, na neki grub način, privlačan. Poticao je iz vojničke porodice, skromnije za aršine dobrostojećih, tako da će Eva moći da živi pristojno, iako neće biti bogata. Kao i svi ostali, i Britanci pate od predrasuda, pa i general Marej i njegova supruga isprva nisu bili oduševljeni što će im se sin oženiti polu-Jevrejkom izbeglom iz Nemačke. Eva ih je brzo razoružala, ali mnogi njihovi prijatelji i dalje su, istina uvijeno, iskazivali sumnju. Na samom venčanju, Dejzi je, tako, imala prilike da čuje kako je Eva „egzotična”, zatim da je Džimi „hrabar”, te da su Marejevi ljudi „zadivljujuće širokih shvatanja”, što su sve bili razni načini da se ne kaže otvoreno kako mladenci nisu jedno za drugo. Džimi je, forme radi, pisao doktoru Rotmanu u Berlin, i od njega dobio odobrenje da zaprosi njegovu kćerku Evu, ali nemačke vlasti nisu dozvolile Rotmanovima da dođu na venčanje. Eva je tada,
kroz suze, rekla: „Pošto toliko mrze Jevreje, pomislio bi čovek da će se radovati kad Jevreji požele da odu iz zemlje!” Dečkov otac, Fic, čuo je tu opasku, i kasnije je o tome porazgovarao sa Dejzi. „Kaži svojoj drugarici Evi da ne pominje previše Jevreje, ako to ikako može da izbegne”, rekao joj je on tada upozorivši je prijateljski. „Za Džimijevu karijeru svakako neće biti dobro to što se oženio polu-Jevrejkom, znaš.” Dejzi taj neprijatan savet nije prosledila. Srećan par je otišao u Nicu na medeni mesec. Dejzi je tada, uz grižu savesti, osetila olakšanje što više, eto, ne mora da brine o Evi. Dečku i njegovim političkim kompanjonima Jevreji u toj meri nisu bili dragi da je Eva već počela da predstavlja problem. Prijateljstvu između Dečka i Džimija već je bio došao kraj, pošto je Dečko odbio da bude Džimiju kum. Posle venčanja, Ficherbertovi su pozvali Dejzi i Olgu da zajedno idu u lov, na njihovom seoskom imanju u Velsu. Oživeše Dejzine nade. Sada, pošto joj Eva više nije na teretu, Dečka više ništa ne sprečava da je zaprosi. Erl i kneginja zacelo smatraju da je on na korak od toga. Možda su tako i zacrtali, da je on zaprosi upravo ovog vikenda. Dejzi i Olga su u petak ujutro otišle na stanicu Pedington i vozom krenule na zapad. Prošle su kroz srce Engleske, bogatu brežuljkastu zemlju pod oranicama, prošaranu seocima, od kojih je svako imalo kameni crkveni toranj što se uzdiže iz starog gaja. Sedele su same u kupeu prvog razreda, te Olga upita Dejzi šta misli, šta će Dečko da uradi. – On neizostavno zna da mi je drag – reče Dejzi. – Koliko sam mu samo puta dopustila da me poljubi. – Da se ne zanimaš ti i za nekog drugog? – upita je majka lukavo. Dejzi potisnu u sebi krivicu koju je budila uspomena na onaj kratak trenutak ludosti s Lojdom Vilijamsom. Dečko za to ni u kom slučaju nije mogao da sazna, a sem toga – ni ona od onda nije videla Lojda, niti je odgovorila na tri pisma koja joj je on poslao. – Ne zanimam se – odgovori ona majci. – Onda je to zbog Eve – primeti Olga. – A Eva više nije tu. Voz je prošao kroz dugačak tunel ispod ušća reke Severn, a kad izađoše na svetlost dana, stigoše u Vels. Kaljave ovce pasle su po brdima, a u dnu svake doline video se po jedan rudarski gradić, s ulazom u okno i rudarskom opremom što štrči u nebo sred raštrkanih, ružnih industrijskih postrojenja. Crno-prljavobeli rols-rojs erla Ficherberta čekao ih je kod aberovenske stanice. Sumoran gradić, pomisli Dejzi, s malim sivim kamenim kućama u nizovima duž strmih padina brda. Odvezli su se nekih kilometar i po izvan grada i stigli do kuće – Ti Gvin. Dejzi je zinula od čuda dok su prolazili kroz kapiju. Ti Gvin je ogromna, elegantna građevina, s dugim nizovima visokih prozora na besprekornoj klasičnoj fasadi. Kuća se nalazila usred uređenih vrtova punih cveća, grmova i retkih primeraka drveća, kojima se erl ponosio. Kakva li bi to radost bila postati gazdarica ove kuće, pomisli Dejzi. Možda britanska aristokratija više i ne vlada svetom, ali je svakako usavršila umeće življenja, i Dejzi je žudela da postane jedna od njih. Ti Gvin znači „bela kuća”, s tim što je ovo mesto bilo, zapravo, sivo. Dejzi je sama otkrila zašto je to tako kad je dodirnula kamen i primetila da joj je na vrhovima prstiju ostala ugljena prašina. Dodelili su joj sobu zvanu apartman Gardenija. Te večeri ona i Dečko sedeli su na terasi pre večere i gledali kako sunce zalazi za modričasti planinski vrh. Dečko je pušio cigaru, Dejzi je pijuckala šampanjac. Već neko vreme su bili sami, ali Dečko brak ni da pomene. Kako je vikend odmicao, teskoba u njoj je rasla. Dečku se ukazalo još nekoliko prilika da nasamo razgovara s njom – za to se, uostalom, ona sáma pobrinula. U subotu su muškarci otišli u lov, ali im je
Dejzi, koncem popodneva, pošla u susret, tako da su se ona i Dečko vratili zajedno, kroz šumu. U nedelju ujutro Ficherbertovi i većina njihovih gostiju otišli su do grada, u Anglikansku crkvu. Posle službe, Dečko je odveo Dejzi u pab Dve krune, gde su stameni, plećati rudari s ravnim kapama na glavi gledali u njen kaput od kašmira boje lavande, kao da je Dečko u kafanu uveo leoparda na povocu. Kazala mu je da će ona i majka uskoro morati nazad u Bafalo, ali on nije prozreo skriveno značenje njenih reči. A da nije, jednostavno, stvar u tome da se ona njemu, istina, dopada, ali ne toliko da bi se oženio njome? Za nedeljnim ručkom Dejzi je bila očajna. Sutra će se s majkom vratiti u London. Ako je Dečko dotad ne zaprosi, njegovi roditelji će pomisliti da sve ovo zapravo nije ozbiljno, pa neće biti novih poziva u Ti Gvin. Dejzi se plašila te mogućnosti. Bila je čvrsto rešena da se uda za Dečka. Želela je da postane vikontesa od Aberovena, a potom, jednoga dana, kneginja Ficherbert. Bila je bogata otkad zna za sebe, ali je žudela za poštovanjem i ugledom koje nosi društveni status. Čeznula je da joj se obraćaju sa „milostiva gospođo”. Silno je priželjkivala dijamantsku tijaru kneginje Bee. Želela je da se druži sa članovima kraljevske porodice. Dejzi je znala da se dopada Dečku, i dok bi je ljubio, nije bilo ni trunke sumnje da je želi. – Treba mu podsticaj – došapnu joj Olga dok su sa ostalim damama u dnevnoj sobi pile kafu posle ručka. – Ali kakav? – Postoji jedna stvar koja kod muškaraca uvek upali. Dejzi podiže obrve. – Seks? – S majkom je, inače, razgovarala o mnogo čemu, ali ovu temu su mahom izbegavale. – Trudnoća odradi posao – reče Olga. – Ali žena zatrudni samo onda kad to ne želi. – Pa šta ću onda? – Moraš da mu daš da priviri u obećanu zemlju, ali ne i da ga pustiš unutra. Dejzi je vrtela glavom. – Nisam potpuno sigurna, ali mislim da je on već bio u obećanoj zemlji s nekom drugom. – S kojom? – Ne znam – nekom sobaricom, nekom glumicom, udovicom... Pretpostavljam samo, ali on, naprosto, ne izgleda kao devac. – U pravu si, ne izgleda. To znači da moraš da mu ponudiš nešto što od drugih ne može da dobije. Nešto posle čega će biti spreman sve da učini za tebe. Dejzi se načas zapitala odakle njenoj majci ta mudrost, budući da je ceo život provela u braku bez strasti. Ko zna, možda je mnogo razmišljala o tome kako joj je Marga preotela muža Lava. Bilo kako bilo, ništa Dejzi nije mogla da ponudi Dečku što on nije mogao da dobije od druge devojke, zar ne? Žene su upravo završavale kafu i kretale, jedna po jedna, ka svojim sobama, na popodnevni odmor. Muškarci su još bili u trpezariji i pušili cigare, ali na odmor će i oni, kroz jedno četvrt sata. Dejzi ustade. – Šta ćeš sad? – reče Olga. – Ne znam još ni sama – reče Dejzi. – Smisliću već nešto. Izašla je iz dnevne sobe. Rešila je da ode u Dečkovu sobu, ali nije htela ništa da kaže, za slučaj da se majci ta zamisao ne svidi. Čekaće ga tamo kad dođe da prilegne posle ručka. I posluga se u to doba dana odmara, tako da je malo verovatno da će iko naići. A onda će ostati sama s Dečkom. Samo, šta da mu kaže, šta da uradi? Nije znala. Smisliće već ne-
što. Otišla je do apartmana Gardenija, oprala zube, stavila malo kolonjske vode žan nate na vrat, pa tiho hodnikom otišla do Dečkove sobe. Niko je nije video kako ulazi. Imao je prostranu sobu s pogledom na planinske vrhove zaogrnute maglom. Činilo se da ta soba već godinama pripada Dečku. Bilo je tu kožnih fotelja nalik onima iz klubova za gospodu, slika aviona i trkačkih konja po zidovima, zatim humidor od kedrovine pun mirišljavih cigara, dok su na stočiću stajale ukrasne flaše s viskijem i brendijem, kao i poslužavnik s kristalnim čašama. Otvorila je fioku i ugledala pisaći papir sa obeležjem Ti Gvina, bočicu s mastilom, olovke i penkala. Hartija je bila plava, s grbom Ficherbertovih. Hoće li to jednoga dana biti i njen grb? Pitala se šta li bi Dečko rekao da je tu zatekne. Da li bi mu bilo drago, da li bi je uzeo u naručje i ljubio? Ili bi se naljutio što mu je narušila privatnost i optužio je za uhođenje. No morala je da rizikuje. Ušla je u susednu sobu, gde je stajala garderoba. Tu je bio i mali umivaonik a iznad njega ogledalo. Pribor za brijanje stajao je na mermernoj ploči ispod ogledala. Dejzi pomisli kako bi volela da nauči da brije svog muža. I kako bi bili prisni u tim trenucima. Otvorila je vrata ormara i razgledala njegovu odeću: svečano odelo, odela od tvida, odeća za jahanje, kožna pilotska jakna s krznenom postavom, i dva večernja odela. Tad joj je sinulo. Setila se koliko se Dečko uzbudio onomad u junu, u kući Binga Vesthemptona, kad je ugledao nju i ostale devojke odevene kao muškarce. Te večeri ju je prvi put poljubio. Nije tačno znala zbog čega se toliko uzbudio – tako nešto je inače nemoguće objasniti. Lizi Vesthempton je pričala kako neki muškarci vole kad ih žene biju po zadnjici; i kako to čovek da objasni? Možda bi trebalo da obuče njegovo odelo. Nešto posle čega će biti spreman sve da učini za tebe, tako joj je majka rekla. A šta bi to nešto bilo? Na krajau krajeva, šta može da izgubi? Mogla je da odabere odeću, da je odnese u Gardeniju i tamo se presvuče pa da požuri natrag, u nadi da je niko neće videti. Ne. Za to nema vremena. Ne traje ta cigara toliko dugo. Moraće, dakle, da se presvuče tu, i to brzo – ili da se i ne presvlači. Rešila je. Skinula haljinu. Sad je već bila u opasnosti. Do toga trenutka, mogla je da se opravda izgovorom kako se izgubila u beskrajnim hodnicima Ti Gvina, te da je greškom ušla u pogrešnu sobu. Ali nema te devojke koja bi sačuvala obraz kad bi je u donjem vešu zatekli u sobi nekog muškarca. Uzela je prvu košulju s gomile. Kragna je morala da se prikopča, primetila je uzdahnuvši. Tuce uštirkanih okovratnika pronašla je u fioci, zajedno s kutijom dugmića, pa prikačila jedan na košulju, koju je zatim navukla preko glave. Opredelila se za svečano odelo. Na prugastim pantalonama nije bilo tregera, ali je uspela da ih nađe u drugoj fioci. Snašla se, prikopčala tregere, pa obukla pantalone, koje su joj bile toliko široke da su u njih mogle dve Dejzi da stanu. Noge, na kojima je imala najlonke, uvukla je u crne uglancane cipele, pa zavezala pertle. Zakopčala je košulju i stavila srebrnu kravatu. Čvor nije ispao kako treba, ali to ionako nije ni bilo važno. Kako god okreneš, nije umela pravilno da veže čvor, pa ostavi kravatu takva kakva je.
Obukla je žutosmeđi prsluk i crni frak, a onda se pogledala u veliko ogledala s unutrašnje strane vrata ormara. Sve je visilo s nje, ali je i takva bila slatka. Sada, kad je imala vremena, ugurala je zlatne kopče u manžetne na košulji, i stavila belu maramicu u gornji džep fraka. Nešto je tu nedostajalo. Posmatrala se u ogledalu sve dok se nije dosetila. Šešir. Otvorila je još jedan plakar i unutra, na gornjoj polici, ugledala naređane kutije sa šeširima. Pronašla je jedan sivi cilindar, pa ga stavila na glavu i zabacila unazad. Ni brkove nije zaboravila. Olovku nije imala. Vratila se u Dečkovu sobu i sagnula se ispred kamina. Pošto je još bilo toplo, nije se grejalo. Dohvatila je malo čađi navrh prsta, vratila se pred ogledalo i brižljivo iscrtala brčiće iznad gornje usne. Bila je spremna. Sela je u jednu od onih kožnih fotelja, i čekala. Instinkt joj je govorio da postupa ispravno, ali ju je razum opominjao da to ipak izgleda čudno. Bilo kako bilo, ne možeš objasniti zašto se neko uzbudi na ovo, a neko na nešto drugo. Pa i sama je i te kako ovlažila kad je s njim letela avionom. Nisu tad, jednostavno, mogli da se maze, pošto je on bio usredsređen na upravljanje malom letelicom, ali i ovako je bilo dobro; jedrenje u vazduhu bilo je toliko uzbudljivo da bi mu verovatno dozvolila da joj radi šta god mu je volja. S druge strane, međutim, momci umeju da budu nepredvidivi, i ona se bojala da bi Dečko mogao da se naljuti. A kad se to desi, ono njegovo lepo lice iskrivi se u nimalo privlačnu grimasu. Onda on počne brzo da lupka nogom o pod, a ume da bude i vrlo okrutan. Jednom je, tako, kad mu je hromi konobar doneo pogrešno piće, rekao čoveku: „Odšepaj sad natrag do bara pa mi donesi skoč koji sam naručio – to što si sakat ne znači da si gluv, jel’ tako? – Jadnik je sav pocrveneo od stida. Dejzi se pitala šta li bi Dečko rekao njoj ako se rasrdi kad je ugleda u svojoj sobi. Stigao je posle pet minuta. Čula ga je kako hoda, i shvatila u tom času da ga već poznaje toliko dobro da može da ga prepozna po koraku. Vrata se otvoriše i on uđe, i ne primetivši je. Ona progovori dubokim glasom: – Zdravo, stari, kako si mi? On se prepade. – Za boga miloga! – reče, pa pogleda ponovo. – Dejzi? Ona ustade. – Upravo ta – reče sad svojim glasom. Još je, iznenađen, zurio u nju. Skinula je cilindar s glave, blago mu se naklonila. – Vama na usluzi – reče ona, pa vrati šešir na glavu, ali nakoso. Pošto se povratio od šoka, Dečko se nasmeši. Bogu hvala, pomisli ona. – Bogami, taj cilindar ti dobro stoji – reče on. Prišla mu je bliže. – Stavila sam ga da tebi ugodim. – Baš lepo od tebe, moram reći. Podigla je pogled k njemu, kao da ga doziva. Volela je da se ljubi s njim. Istinu govoreći, i s većinom drugih joj je bilo lepo kad se ljubila. Potajno se, štaviše, stidela koliko joj se to sviđa. Uživala je i ljubeći se s devojkama, u internatu, kad dečake nedeljama ne bi viđale.
Oborio je glavu, i usne im se dotakoše. Njoj spade šešir, i oboje se zakikotaše. Brzo joj je gurnuo jezik u usta. Ona se opustila i uživala. On je uvek bio raspoložen za sve vrste čulnih užitaka, a nju je njegova požuda uzbuđivala. Međutim, podsetila je sebe da ovo čini sa određenom svrhom. Stvari lepo napreduju, ali njoj je stalo do toga da je on zaprosi. Hoće li ga zadovoljiti puki poljubac? Dejzi je htela da on od nje zatraži više. Često bi joj, kada bi u žurbi uspeli da ugrabe malo više od tek pokojeg trenutka, milovao grudi. Mnogo je zavisilo od toga koliko je vina popio uz ručak, a on je mogao mnogo da popije. Međutim, u jednom trenutku bi došao do tačke kad bi mu piće otupelo nagon. Privlačio ju je uza se. Stavio joj je ruku na grudi, ali ona je na sebi imala preširok prsluk od vunenog sukna, te Dečko nikako nije mogao da pronađe njene male grudi. Zbog toga je mumlao od nezadovoljstva. A onda je njegova ruka odlutala preko Dejzinog stomaka, pa ispod struka pantalona, koje su labavo visile na njoj. Nikada mu ranije nije bila dozvolila da je dira dole. Nosila je svileni kombinezon i podeblje pamučne gaće, tako da Dečko sigurno i nije mogao bogzna šta da napipa, ali je zato njegova ruka sišla do tačke gde se račvaju butine, i čvrsto je pritisnula, kroz sve te slojeve. Osetila je slast. A onda se odmakla od njega. – Jesam li prekardašio? – upita on dahćući. – Zaključaj vrata – reče ona. – O, bože blagi. – Otišao je da vrata, okrenuo ključ u bravi, i vratio se. Ponovo su se poljubili, i on nastavi tamo gde je maločas stao. Ona je opipavala spreda po njegovim pantalonama, pronašla nabreklinu pod tkaninom, i čvrsto ga stegla. Zaječao je od zadovoljstva. Ona se opet odmaknu. Senka besa prelete mu preko lica. A njoj se vrati jedna neprijatna uspomena. Jednom prilikom, kad je od jednog dečka – Teo Kofman se zvao – tražila da skine ruku s njenih grudi, on je najednom postao gadan i nazvao je kurcozovkom. Nikada tog mladića više nije videla, ali ta uvreda pobudila je u njoj jedno potpuno iracionalno osećanje stida. Toga časa pobojala se da bi i Dečko mogao da istupi sa sličnom optužbom. Ali izraz njegovog lica postade mekši, i on reče: – Užasno mi se sviđaš, znaš. Bilo je to njenih pet minuta. Sad ili nikad, reče ona sebi. – Ne bi trebalo da radimo ovo – reče ona tobože sa žaljenjem. – A što ne bi? – Nismo čak ni vereni. Ta reč je dugo lebdela u vazduhu. Za jednu devojku, to je maltene isto kao da mu je ponudila brak. Posmatrala ga je, prestravljena od same pomisli da će se on uplašiti, okrenuti, promrmljati izvinjenje i zamoliti je da ode. Ništa nije rekao. – Ja želim da te usrećim – reče ona. – Ali... – Stvarno te volim, Dejzi – reče on. To je bilo dovoljno. Ona mu se nasmešila i rekla: – Stvarno me voliš? – I to koliko.
Ništa nije govorila, ćutala je i gledala ga s puno očekivanja. – Hoćeš li da se udaš za mene? – reče on najzad. – O, da – reče ona, pa ga opet poljubi. Usana čvrsto priljubljenih uz njegove, otkopčala mu je šlic, počela da kopa po donjem vešu, pronašla penis i izvadila ga. Koža je bila kao od svile, a vruća. Pogladila ga je, setivši se razgovora koji je vodila sa sestrama Vesthempton. „Možeš da mu trljaš onu stvar”, rekla je tada Lindi, na šta je Lizi dodala: „Dok ne štrcne.” Dejzi je bila zaintrigirana i uzbuđena od same pomisli kako bi bilo da to priredi muškarcu. Stegnula ga je malo jače. A onda se dosetila i naredne Lindine opaske. „Ili možeš da mu ga sisaš. To oni vole više od svega.” Sklonila je usne s Dečkovih, pa mu šapnula na uvo: – Za svog muža učiniću sve. A onda je klekla.
V Bila je to svadba godine. Dejzi i Dečko su se venčali u Crkvi Svete Margarete u Vestminsteru, u subotu, trećeg oktobra 1936. Dejzi se razočarala što to nije bilo u Vestminsterskoj opatiji, ali joj je objašnjeno da se tamo venčavaju samo članovi kraljevske porodice. Venčanicu joj je napravila Koko Šanel. Moda se u tom vremenu ekonomske depresije odlikovala jednostavnim linijama i ekstravagancijom svedenom na najmanju moguću meru. Dejzina satenska haljina do poda, poprečno krojena, imala je prelepe leptir-rukave i kratke skute koje je mogao da nosi i samo jedan mali paž. Dejzin otac, Lav Peškov, za tu priliku je došao s druge strane Atlantika. Njena majka Olga pristala je da, čisto reda radi, sedne pored Lava u crkvi i da se, sve u svemu, pretvara kako su njih dvoje manje-više srećan bračni par. Dejzi se užasavala od pomisli da se iznenada pojavi Marga s Lavovim vanbračnim sinom Gregom, ali to se nije dogodilo. Deveruše su bile sestre Vesthempton i Mej Marej, dok je Eva Marej bila glavna mladina pratilja. Dečku nikako nije bilo po volji to što je Eva polu-Jevrejka – da je bilo po njegovom, ne bi ona bila ni pozvana na svadbu – ali je Dejzi to izričito zahtevala. Stajala je sad u toj staroj crkvi, svesna svoje neodoljive lepote, i radosno se predala Dečku Ficherbertu, i dušom i telom. U registar se potpisala kao „Dejzi Ficherbert, vikontesa od Aberovena”. Nedeljama je uvežbavala taj potpis, pažljivo cepkajući hartiju na kojoj je pisala u nečitke papiriće. Sada je imala pravo tako da se potpisuje. Tako se sada zvala. Dok su svatovi izlazili iz crkve, Fic nežno uhvati Olgu podruku, dok se kneginja Bea potrudila da između nje i Lava ostane bar metar praznog prostora. Kneginja Bea nije bila bogzna kako ljubazna. Jeste se, doduše, taman koliko treba lepo ophodila prema Dejzinoj majci, pa iako se u njenom tonu isticala nadmenost, Olga to nije primećivala, tako da su bili u lepim odnosima. Ali Lava Bea nikako nije volela. Dejzi se sada uverila koliko Lavu nedostaje tog šlifa koji imaju ugledni ljudi. Hodao je naokolo i pričao, jeo i pio, pušio, smejao se i češao kao neki gangster, i uopšte ga nije bilo briga šta će ljudi da misle. Radio je šta je hteo zato što je on bio američki milioner, upravo kao što je Fic radio šta je hteo zato što je engleski erl. Dejzi je oduvek znala kakav je Lav, ali sada, videvši svog oca u društvu pripadnika višeg engleskog staleža, za svadbenom trpezom u velikoj plesnoj dvorani hotela Dorčester, to joj je još više smetalo.
Na kraju krajeva, više nije bilo bitno. Ona je ledi od Aberovena, i to joj niko ne može oduzeti. Pa ipak, Beina netrpeljivost prema Lavu išla joj je na živce, kao neki ne tako jak, ali neugodan miris, ili kakvo zujanje u daljini, od čega je u Dejzi narastalo nezadovoljstvo. Dok je sedela kraj Lava za glavnim stolom, Bea je sve vreme bila malo okrenuta u stranu. Kad bi joj se on obratio, ona bi mu odgovarala kratko, ne gledajući ga u oči. On se pravio da to ne primećuje, smeškao se i pio šampanj, ali je Dejzi, koja je s druge strane sedela do Lava, znala da on i te kako dobro čita znake koje mu Bea šalje. Bio je neotesan, ali ne i glup. Kad su se zdravice izređale, i muškarci pripalili cigare, Lav, koji je kao mladin otac plaćao troškove venčanja, pogleda niz sto i reče: – Pa dobro, Fice, nadam se da si uživao u jelu. Jesu li vina zadovoljila tvoje prohteve? – Vrlo su dobra, zahvaljujem. – Moram reći, meni se ovaj premaz đavolski dopao. Bea coknu jezikom tako da je svi čuju. Muškarci ne bi smeli da izgovaraju reč „đavolski” u njenom prisustvu. Lav se okrenu prema njoj. Osmeh mu je igrao na licu, ali Dejzi je dobro poznavala taj njegov opasan pogled. – Šta je, kneginjo, jesam li vas uvredio? Nije želela da mu odgovori, ali on ju je gledao i čekao, ne skrećući pogled te ona najzad progovori: – Nerado slušam ružne reči. Lav izvadi cigaru iz kutije. Nije je odmah pripalio, već ju je omirisao, pa počeo da je mota među prstima. – Da vam ispričam jednu priču – reče on, pa osmotri trpezu, da se uveri da ga svi slušaju: Fic, Olga, Dečko, Dejzi i Bea. – Kad sam bio mali, mog oca su optužili da je puštao stoku da pase na tuđoj zemlji. Ništa naročito, reći ćete vi, sve i da jeste kriv. Ali njega su uhapsili, i upravnik imanja je podigao vešala gore, na livadi. Onda su došli vojnici, zgrabili mene, mog brata i našu majku i odveli nas tamo. Otac je stajao pod vešalima sa omčom oko vrata. A onda je došao i gazda imanja. Dejzi tu priču ranije nije bila čula. Pogledala je u majku. I Olga je izgledala isto tako iznenađena. Za stolom je zavladao muk. – Naterali su nas da gledamo kako nam vešaju oca – reče Lav, pa se okrenu prema Bei. – A znate šta je bilo čudno u tome? I gazdina sestra je bila tamo. – On stavi cigaru u usta, prethodno liznuvši kraj, pa je opet izvadi. Dejzi je primetila da je Bea prebledela. Je li to o njoj ovde reč? – Sestri je bilo otprilike devetnaest godina, i bila je kneginja – reče Lav, gledajući u cigaru. Dejzi ču kako Bea ciknu i shvati toga časa da Lav priča o njoj. – Stajala je tamo i gledala kako ga vešaju, hladna kao led – reče Lav. Onda se ceo okrenu prema Bei. – E, to ja zovem ružnim – reče. Dugo je vladala tišina. Lav vrati cigaru u usta i reče: – Ima li neko vatre?
VI Lojd Vilijams je sedeo za stolom u kuhinji majčine kuće u Aldgejtu, i sa zebnjom u srcu proučavao jednu geografsku kartu. Bila je nedelja, četvrti oktobar 1936, i očekivalo se da će toga dana izbiti neredi. Stari rimski grad London, sagrađen na brdu pored reke Temze, danas je bio finansijsko središte, ta-
kozvani Siti. Zapadno od tog brda uzdizale su se palate bogatog sveta, kao i pozorište, dućani i katedrale da zadovolje bogataške potrebe. Kuća u kojoj je Lojd sedeo nalazila se istočno od pomenutog brda, blizu pristaništa i sirotinjske četvrti. Vekovima su ovamo pristizali talasi doseljenika, odlučnih da rade do iznemoglosti samo da bi njihovi unuci, jednoga dana, mogli da se presele iz Ist Enda u Vest End. Mapa u koju se Lojd bio tako zadubio bila je, zapravo, posebno izdanje Dejli vorkera, glasila Komunističke partije. Na karti je bila prikazana maršruta za učesnike marša koji organizuje Britanski savez fašista. Plan im je bio da se okupe ispred Londonske kule, tamo gde se graniče Siti i Ist End, a onda da krenu na istok... Pravo u pretežno Jevrejima nastanjeni Stepni. I učiniće to, ako ih Lojd i njegovi istomišljenici ne zaustave. U Britaniji je, prema pisanju lista, u to vreme živelo 330.000 Jevreja, od kojih je polovina obitavala u Ist Endu. Većinom to behu izbeglice iz Rusije, Poljske i Nemačke, gde su živeli u svakodnevnom strahu da će policija, vojska ili kozaci ući u grad, poharati njihove porodice, prebiti starce i obeščastiti mlade žene, pa uza zid postrojiti i streljati očeve i braću. Tu, u londonskoj sirotinjskoj četvrti, Jevreji su pronašli mesto gde će imati pravo na život kao i svi ostali. Kako bi se osećali kad bi pogledali sad kroz prozor i videli da njihovim ulicama maršira banda uniformisanih batinaša koja se zaklela da će ih izbrisati s lica zemlje? Lojd pomisli da se tako nešto, jednostavno, ne sme dozvoliti. Vorker je ukazivao na to da od Kule postoje, zapravo, samo dva puta kojima bi učesnici marša mogli da krenu. Jedan vodi preko Gardiners kornera, raskrsnice poznate kao Kapija Ist Enda, gde se susreće pet ulica; drugi prati Ulicu Rojal Mint i uzanu Ulicu Kejbl. Bilo je još tuce drugih puteva, bočnih uličica kojima bi mogli da se kreću pojedinci, ali ti prolazi nisu bili pogodni za marš. Ulicom Sent Džordž išlo se za katolički Voping, a ne za jevrejski Stepni, pa otuda ovaj put fašistima nije bio ni od kakve koristi. Radnik je pozvao svoje čitaoce da postave ljudski zid i blokiraju Gardiners korner i Ulicu Kejbl, i tako zaustave marš. Taj list je često tako pozivao čitaoce na mnogo šta, ali nikad se ništa ne bi dogodilo: ni štrajk, ni revolucija, niti su se – što je bio najsvežiji slučaj – levo orijentisane partije ujedinile u Narodni front. Ljudski zid mogao je, stoga, da bude samo još jedna u nizu fantazija. Moralo bi da se okupi više hiljada ljudi da bi se ceo Ist End blokirao. Lojd nije znao da li će ih dovoljno izaći na ulice. Znao je, i to pouzdano, samo to da će biti nevolje. Za stolom su sa Lojdom sedeli njegovi roditelji, Berni i Etel, sestra Mili i šesnaestogodišnji Leni Grifits iz Aberovena, koji je na sebi imao nedeljno odelo. Leni je bio u sastavu prave male vojske velških rudara koji su došli u London da se priključe kontrarevoluciji. Berni podiže pogled s novina pa se obrati Leniju: – Fašisti tvrde da su troškove prevoza vozom do Londona za vas Velšane izmirili neki jači Jevreji. Leni proguta puna usta prženih jaja. – Ja nikakve jače Jevreje ne poznajem – reče on. – Osim ako ne računate gospođu Levi zvanu Bombondžika, koja je, reklo bi se, prilično jaka. Nego, ja sam u London došao u zadnjem delu kamiona, sa šezdeset komada velške jagnjadi otpremljene na smitfildsku mesnu pijacu. – Otuda taj smrad – reče Mili. – Mili! Baš si neotesana – na to će Etel. Leni je spavao u Lojdovoj sobi, i poverio mu je da posle demonstracija ne namerava da se vraća u Aberoven. Sa Dejvom Vilijamsom će otići u Španiju da se priključe Internacionalnim brigadama, ko-
je su formirane kako bi se borile protiv fašističkih ustanika. „Jesi li izvadio pasoš?”, upitao ga je tada Lojd. Izvaditi pasoš nije bilo tako teško, ali je podnosilac molbe morao da dobije preporuke od sveštenika, lekara, advokata ili koga god od ugleda, tako da jednom mladiću nije bilo nimalo lako da sve to sačuva u tajnosti. „Nema potrebe”, uzvratio je Leni. „Idemo na stanicu Viktorija, uzećemo vikend-povratnu kartu do Pariza. To daju i bez pasoša.” I Lojdu se činilo da je to negde čuo. Bilo je to osmišljeno za potrebe boljestojećih pripadnika srednje klase. Sad se, eto, njome služe i antifašisti. „Koliko košta karta?”, upitao ga je Lojd. „Tri funte i petnaest šilinga.” Lojd je podigao obrve. Ne bi se moglo pretpostaviti da će jedan nezaposleni rudar imati toliko novca. „Ali meni kartu plaća Nezavisna laburistička partija”, dodao je Leni, „a Dejvu Komunistička partija.” Mora da su ih tamo slagali za godine. „I šta biva onda, pošto stignete u Pariz?”, upitao ga je Lojd. „Tamo će nas, na Gar di Noru, dočekati francuski komunisti.” Leni je ovo Gare du Nord izgovorio kao „gejr da nord”. Ni reč francuskog nije znao. „Odande će nas posle otpratiti do španske granice.“ Što se Lojda tiče, on je odlagao polazak u Španiju. Ljudima je govorio da želi da umiri roditelje, ali zapravo nije mogao da odustane od Dejzi. I dalje je maštao o tome kako će ona ostaviti Dečka. No uzalud – na pisma mu čak nije ni odgovorila – ali on ipak nije mogao da je zaboravi. U međuvremenu su Britanija, Francuska i Sjedinjene Države sklopile s Nemačkom i Italijom sporazum o neintervencionističkoj politici u Španiji, što je značilo da nijedna od tih zemalja neće oružjem snabdevati nijednu od zaraćenih strana. Lojda je to izluđivalo: pa zar ne bi, valjda, demokrate trebalo da podrže izabranu vlast jedne zemlje? Ali da stvari budu gore, Nemačka i Italija su kršile sporazum svakodnevno, na šta su Lojdova majka i ujak Bili ukazivali na mnogim javnim skupovima održanim te jeseni u Britaniji, povodom zbivanja u Španiji. Erl Ficherbert, kao resorni ministar, odvažno je branio politiku Velike Britanije, tvrdeći kako špansku vladu ne bi trebalo naoružavati, pre svega iz bojazni da bi oružje moglo završiti kod komunista. To proročanstvo će se i ispuniti, na šta je, uostalom, Etel i ukazala u jednom oštrom govoru. Jedina zemlja koja je iskazala spremnost da podrži vladu Španije bio je Sovjetski Savez, i bilo je izvesno da će Španci, naravno, naginjati upravo prema jedinoj zemlji u svetu koja im je pružila pomoć. Konzervativci su smatrali da je španski narod izabrao ljude opasno privržene levičarskim idejama. Ficherbert i njemu slični ne bi se obradovali kad bi špansku vladu nasilno smenili i vlast preuzeli ekstremni desničari. U Lojdu je sve kuvalo. A onda mu se ukazala prilika da se protiv fašizma bori tu kod kuće. „Obična smejurija”, rekao je Berni nedelju dana ranije, kad su fašisti najavili marš. „Gradska policija svakako će ih primorati da promene maršrutu. Oni, naravno, imaju pravo da marširaju; ali ne kroz Stepni.” Policija je, međutim, saopštila da nema ovlašćenja da ometa održavanje demonstracija organizovanih apsolutno u skladu sa zakonom. Berni, Etel i čelnici osam londonskih gradskih opština činili su delegaciju koja je otišla kod ministra unutrašnjih poslova, ser Džona Sajmona, da ga moli da zabrani marš, ili bar izmeni zacrtanu maršrutu. Međutim, on im je rekao da za to da nije ovlašćen. Pitanje – šta da se radi – podelilo je Laburističku partiju, jevrejsku zajednicu i porodicu Vilijams. Jevrejsko narodno veće za borbu protiv fašizma i antisemitizma, koju su Berni i ostali osnovali pre tri meseca, sazvalo je masovan kontramiting, kako bi se fašistima zabranio pristup jevrejskim ulica-
ma. Za geslo su uzeli špansku parolu No pasaran, što znači „Oni neće proći”, poklič antifašističkih branilaca Madrida. Veće je bilo jedna mala organizacija sa dugačkim imenom. Sedište veća nalazilo se u dvema sobama na spratu jedne zgrade na Komeršal roudu, a članovi organizacije raspolagali su mašinom za kopiranje „geštetner” i nekolikim starim pisaćim mašinama. Bilo kako bilo, u Ist Endu su naišli na ogromnu podršku. Peticiju za zabranu marša potpisalo je neverovatnih sto hiljada građana. Vlada i dalje ništa nije preduzimala. Samo jedna značajna politička struja podržala je održavanje kontramitinga – komunisti. Protest je podržala i marginalna Nezavisna laburistička partija, čiji je Leni bio član. Ostale stranke su se protivile. – A Džuiš kronikl, vidim, savetuje svojim čitaocima da danas ne izlaze na ulice – reče Etel. U tome, po Lojdovom mišljenju, i jeste bio problem. Mnogi su smatrali da je najbolje kloniti se nevolje. Ali tako će fašistima dati odrešene ruke. Berni, koji je bio Jevrejin (premda ne religiozan), obrati se Etel sledećim rečima: – Kako ti možeš meni da citiraš Džuiš kronikl? Oni misle da Jevreji ne bi trebalo da se suprotstavljaju fašizmu, već antisemitizmu. Kakvog to političkog smisla može da ima? – I Odbor parlamentaraca britanskih Jevreja isto kaže za Kronikl – istraja Etel. – Ako se ne varam, juče je u svim sinagogama pročitan proglas. – Ti takozvani parlamentarci su skorojevići iz Golders Grina – reče Berni s prezirom. – Nikada njih na ulicama nisu vređali fašistički huligani. – Ti si u Laburističkoj partiji – optužujućim tonom obrati mu se Etel. – Naša je strategija da se sa fašistima ne sukobimo na ulicama. Šta bi s vašom solidarnošću? – A šta bi sa solidarnošću s mojom braćom Jevrejima? – uzvrati Berni. – Ti si Jevrejin samo kad to tebi odgovara. Osim toga, tebe niko nije zlostavljao na ulici. – Nije bitno, Laburistička partija je napravila političku grešku. – Upamti samo, ako dozvolite fašistima da izazovu nasilje, štampa će za to osuditi levicu, bez obzira na to ko je zaista prvi počeo. – Ako Mozlijevi momci zapodenu tuču – brže-bolje će Leni – dobiće šta im sleduje. Etel uzdahnu. – Razmisli malo, Leni: ko je to u ovoj zemlji najbolje naoružan – ti, Lojd i Laburistička partija, ili konzervativci, koji iza sebe imaju i vojsku i policiju? – O! – reče Leni. To, očigledno, nije uzeo u obzir. Lojd se ljutito obrati majci: – Kako možeš tako da govoriš. Pa i sáma si bila u Berlinu pre tri godine, i dobro videla šta je i kako bilo. Nemačka levica pokušala je mirno da se suprotstavi fašizmu, i pogledaj kako su prošli. – Nemačke socijaldemokrate nisu uspele da, zajedno s komunistima, stvore Narodni front – uključi se Berni. – To je omogućilo fašistima da ih likvidiraju jedne po jedne. Da su nastupili zajedno, možda bi i pobedili. Berni se, inače, bio naljutio kad je mesni odbor Laburističke partije odbio ponudu komunista da formira koaliciju protiv marša. – Opasno je ulaziti u saveze s komunistima – na to će Etel. Oko toga se ona i Berni nisu slagali. Povodom toga se, štaviše, Laburistička partija i podelila. Lojd je smatrao da je Berni u pravu, a da Etel greši. – Da bismo pobedili fašizam, moramo da iskoristimo sve snage kojima raspolažemo – reče Berni, pa diplomatski dodade: – Ali mama je u pravu, za nas bi najbolje bilo da ovo prođe bez nasilja. – Najbolje bi bilo da svi vi lepo ostanete kod kuće, a da se fašistima suprotstavite normalnim kanalima demokratske politike – reče Etel.
– Ti si tim normalnim kanalima demokratske politike pokušala da izdejstvuješ jednake plate za žene – reče Lojd. – I nisi uspela. Aprila te godine, žene poslanici iz redova Laburističke partije iznele su na glasanje u parlamentu nacrt zakona po kome će žene zaposlene u državnoj službi imati istu platu koju za taj posao dobijaju muškarci. Pretežno muški Donji dom glasao je protiv usvajanja tog zakona. Nevolja je bila u tome, i Lojd je toga bio svestan, što su takve podele mogle kobno da oslabe antifašističke snage, kao što se to dogodilo i u Nemačkoj. Ovo danas biće teška proba. Razne političke stranke bi mogle da se bore za vođstvo, ali narod će odlučiti za kim će poći. Hoće li poslušati plašljivu Laburističku partiju i Džuiš kronikl i ostati kod kuće? Ili će hiljade i hiljade njih izaći na ulice i ustati protiv fašizma? Pre nego što taj dan mine, on će znati odgovor. Uto neko pokuca na vrata, i njihov komšija Šon Dolan uđe obučen kao za crkvu. – Priključiću vam se posle mise – reče on Berniju. – Gde ćemo se naći? – Na Gardiners korneru, najkasnije u dva sata – reče Berni. – Nadamo se da će nas biti dovoljno da već tamo zaustavimo fašiste. – Uz vas su već svi lučki radnici Ist Enda – reče Šon poletno. – Otkud to? – upita Mili. – Vas fašisti ne mrze, zar ne? – Premlada si ti, draga moja, pa ne pamtiš, ali Jevreji su nâs uvek podržavali – objasni joj Šon. – Devetsto dvanaeste godine izbio je štrajk lučkih radnika. Meni je bilo samo devet godina, otac nije mogao da nas prehrani, i mene i mog brata uzela je gospođa Ajzaks, pekarova žena, sa Nju rouda, bog blagoslovio veliko njeno srce. Jevrejske porodice tada su zbrinule više stotina dece lučkih radnika. Isto je bilo i dvadeset šeste. Nećemo sad dozvoliti prokletim fašistima – oprostite na izrazu, gospođo Lekvit – da se šetaju našim ulicama. To je obodrilo Lojda. U Ist Endu živi više hiljada lučkih radnika; ako oni masovno izađu na ulice, biće to silno pojačanje. Ispred kuće razlegao se muški glas iz zvučnika: – Ne dozvolite Mozliju da kroči u Stepni. Okupite se u dva sata na Gardiners korneru. Lojd je popio čaj i ustao. Njemu je toga dana bila poverena uloga uhode – trebalo je da prati kretanje fašista i izveštava o događajima Bernijevo Jevrejsko narodno veće. Džepovi su mu bili teški od velikih mrkih penija za aparate u javnim telefonskim govornicama. – Bolje da pođem – reče on. – Fašisti se verovatno već okupljaju. Majka ustade i otprati ga do vrata. – Nemoj da se tučeš – reče mu ona. – Seti se šta je bilo u Berlinu. – Paziću – reče Lojd. Etel proba da se našali: – Tvoja bogata Amerikanka neće te hteti bezubog. – Neće me ona ni ovakvog. – Ne bih rekla. Koja bi to devojka tebi odolela?! – Biću ja dobro, mama – reče Lojd. – Biću, stvarno. – Trebalo bi da se radujem što ne ideš u prokletu Španiju. – Danas sigurno ne idem. – Lojd poljubi majku i izađe. Bilo je vedro jesenje jutro, sunce je grejalo neuobičajeno toplo za to doba godine. Na sredini Ulice Natli ljudi su podigli binu. Jedan od njih govorio je preko megafona. – Narode Ist Enda, ne moramo mi da stojimo i ćutimo dok nas gomila razmetljivih antisemita vređa! Lojd je u govorniku prepoznao mesnog zvaničnika Nacionalnog pokreta nezaposlenih radnika. Zbog ekonomske krize, bilo je na hiljade nezaposlenih jevrejskih krojača, koji su svakoga dana dola-
zili na berzu rada u Ulici Setl. Ni deset metara nije Lojd bio odmakao kad ga Berni sustiže i dade mu papirnu kesu punu klikera. – Išao sam ja često na demonstracije – reče on. – Ako policija na konjima krene na masu, baci im ovo pod kopita. Lojd se nasmeši. Njegov očuh je gotovo uvek bio mirotvorac, ali mekušac svakako nije bio. Bilo kako bilo, Lojd je, što se klikera tiče, bio podozriv. Nikada mu konji nisu bili bogzna kako bliski, ali imao je utisak da je reč o strpljivim i bezopasnim životinjama, i nimalo mu se nije dopadala pomisao da bi nekog konja mogao da obori Berni je pročitao to na njegovom licu, pa reče: – Bolje konj da padne nego da izgazi mog dečka. Lojd stavi one klikere u džep, pomislivši kako ga to ne obavezuje da ih i upotrebi. Obradovao se kad je video koliko se ljudi već okupilo na ulicama. Primetio je i druge ohrabrujuće znake. Slogan „Oni neće proći” na engleskom i španskom bio je na sve strane ispisan po zidovima. Bilo je tu i mnogo komunista, koji su delili letke. Crvene zastave visile su s mnogih prozora. Grupa muškaraca koji su nosili ordenje iz Velikog rata proneli su transparent na kojem je pisalo: „Udruženje jevrejskih ratnih veterana”. Fašisti nikako nisu voleli da ih podsećaju koliko se Jevreja borilo za Britaniju. Petorica jevrejskih vojnika dobili su najviše državno priznanje za hrabrost, Viktorijin krst. Lojd je pomislio kako će se, možda, ipak okupiti dovoljno ljudi da zaustave učesnike marša. Gardiners korner je prostrana raskrsnica u koju se ulivalo pet ulica, nazvana po prodavnici škotske odeće, Gardinere & Co, smeštenoj u zgradi na uglu s prepoznatljivom sat-kulom. Čim je tamo stigao, Lojd primeti da je nevolja na pomolu. Naokolo je bilo raspoređeno nekoliko punktova hitne pomoći. Lojd opazi na stotine uniformisanih dobrovoljaca iz organizacije Lekari Svetog Jovana. U svim bočnim ulicama bila su parkirana vozila hitne pomoći. Lojd se nadao da borbe neće biti; ali bolje je i rizikovati izbijanje nasilja, pomisli on, nego dozvoliti fašistima da neometani marširaju. Krenuo je zaobilaznim putem, prilazeći Londonskoj kuli sa severozapada, kako ne bi odmah pomislili da je iz Ist Enda. Nekoliko minuta pre nego što je stigao, začuo je bleh-muziku. Kula, ta palata na obali reke, već punih osam stotina godina predstavljala je simbol vlasti i ugnjetavanja. Bila je sa svih strana okružena dugačkim zidom od svetlog starog kamena, koji je izgledao kao da su mu boju sprale viševekovne londonske kiše. Izvan zidina, na strani okrenutoj kopnu, nalazio se park Tauer Gardens, i tu su se okupljali fašisti. Po Lojdovoj proceni, bilo ih je već nekoliko hiljada, u povorci koja se tamo sa zapada protezala sve do gradskog finansijskog središta. Malo-malo pa bi skandirali: Je’n, dva, tri, čet’ri, Ješe ćemo oterati! Ješe! Ješe! Ješe ćemo oterati! Nosili su britansku zastavu. Kako je to moguće, pitao se Lojd, da su upravo oni koji žele da unište sve što je dobro u svojoj zemlji – prvi kad treba mahati nacionalnom zastavom? Izgledali su moćno, kao prava vojska, sa tim širokim crnim kožnim opasačima i crnim košuljama, dok su na travi formirali besprekorne kolone. Oficiri su nosili elegantne uniforme: crne jakne, po vojnički skrojene, pa sive jahaće čakšire, visoke čizme, crne kape s vrhom što se presijava na suncu, i crveno-bele trake oko nadlaktice. Nekolicina motociklista, takođe uniformisanih, razmetala se svojim bučnim mašinama, uzvikujući poruke i propraćajući ih fašističkim pozdravom. Pristizalo je još uče-
snika marša; neki od njih u oklopnim kombijima s prozorima zaštićenim žicom. Nije to bila politička stranka. Bila je to vojska. Svrha cele te parade, shvatio je Lojd, bila je stvaranje privida moći. Oni su, naime, želeli da se predstave kao neko ko ima pravo da rasteruje skupove i prazni zgrade, ulazi u domove i kancelarije te hapsi ljude, baca ih u zatvore i logore, prebija ih, saslušava i muči, kao što su činili smeđekošuljaši u Nemačkoj pod nacističkim režimom, kome su se toliko divili Mozli i vlasnik Dejli mejla, lord Rotermer. Oni će preplašiti žitelje Ist Enda, čiji su roditelji, i roditelji njihovih roditelja, pobegli od tlačenja i pogroma u Irskoj, Poljskoj i Rusiji. Hoće li stanovnici Ist Enda izaći na ulice i sučeliti se s njima? Ako neće – ako današnji marš bude održan onako kako je planirano – na kakav će se tek korak fašisti sutra usuditi? Hodao je obodom parka, kao da je i on jedan od stotinak slučajnih posmatrača. Iz ovog gradskog čvorišta granale su se ulice, nalik zupcima. U jednoj od njih Lojd je ugledao poznati crno-prljavobeli rols-rojs. Šofer je zaustavio kola, otvorio zadnja vrata i iz kola izađe Dejzi Peškov – na šta se Lojd prenerazi. Nije bilo nikakve sumnje zašto je ona ovde. Na sebi je imala prelepo skrojenu žensku verziju fašističke uniforme, s dugom sivom suknjom umesto čakšira; svetle Dejzine lokne crna kapa nije mogla da zadrži. Koliko god mrzeo tu odeću, Lojd nije mogao a da ne pomisli kako je Dejzi prosto neodoljiva. Stajao je tako i gledao. No to i nije trebalo da ga iznenadi, ni najmanje; Dejzi mu je sáma rekla da joj se sviđa Dečko Ficherbert, i Dečkova politika nije joj smetala. Ali kad ju je video sada, kako nedvosmisleno pruža podršku fašistima u njihovom napadu na Londonce jevrejskog porekla, Lojdu sinu koliko je ona, zapravo, daleko od svega što on smatra važnim. Trebalo je jednostavno da se okrene, ali nije mogao. Dejzi žurno krenu pločnikom, a Lojd joj se ispreči na putu. – Šta to radiš ovde, ako boga znaš? – brecnu se on na nju. Bila je potpuno smirena. – Mogla bih i ja vama, gospodine Vilijams, isto pitanje da postavim. Jer vi, pretpostavljam, ne nameravate da učestvujete u našem maršu – reče ona. – Kako ne shvataš kakvi su ti ljudi? Oni razbijaju mirne političke skupove, zastrašuju novinare, zatvaraju svoje političke suparnike. Ti si Amerikanka – kako može da budeš protiv demokratije? – Demokratija nije nužno jedini prikladan politički sistem za svaku zemlju u svakom trenutku. – Ona to citira Mozlijevu propagandu, pomisli Lojd. – Ali ti ljudi muče i ubijaju sve neistomišljenike! – reče on pa se seti Jerga. – Ja sam to svojim očima video, u Berlinu. Bio sam, kraće vreme, u jednom od tih njihovih logora. Primorali su me da gledam kako izgladneli psi kidišu na golog muškarca sve dok nije pao mrtav. Takve stvari rade tvoji drugari fašisti. Nju te reči nimalo ne uplašiše. – A koga su, konkretno, fašisti u poslednje vreme ubili ovde u Engleskoj? – upita ona. – Britanski fašisti još nisu na vlasti – ali tvoj Mozli veliča Hitlera. Ako im se ikada ukaže prilika, biće oni slika i prilika nacista. – Misliš, i oni će pobediti nezaposlenost i vratiti ljudima ponos i nadu? Dejzi je Lojda toliko privlačila da mu se sad srce slamalo dok ju je slušao kako truća gluposti. – Znaš i sama šta su nacisti učinili porodici naše drugarice Eve. – Eva se udala, jesi li čuo? – reče Dejzi, odlučno prelazeći na veseo ton kakvom se pribegava za
večerom, kad neko poželi da razgovor skrene na neku ugodnu temu. – I to za finog Džimija Mareja. Sad je prava udata Engleskinja. – A njeni roditelji? Dejzi skrenu pogled u stranu. – Njih ne poznajem. – Ali ti je zato poznato šta su im nacisti uradili. – Eva je Lojdu sve ispričala kad su se videli na balu na „Trinitiju”. – Njenom ocu je zabranjeno da se bavi medicinom – sad radi kao pomoćnik u apoteci. Ne može da se prošeta parkom, niti da uđe u javnu biblioteku. Ime njegovog oca uklonjeno je s ratnog spomenika u njegovom rodnom selu! U tom trenutku Lojd shvati da viče pa tiše dodade: – Kako možeš da staneš na stranu takvih ljudi? Dejzi je, videlo se to, bila uznemirena, ali na pitanje nije odgovorila. Umesto toga reče: – Već kasnim. Oprosti, molim te. – Ono što ti sad radiš neoprostivo je. – Dobro, sinko, dosta je bilo – reče tad šofer. Bio je to krupan sredovečan čovek, očigledno, nije mnogo vežbao, i Lojd u njemu nije video ni najmanju pretnju, ali nije želeo da započinje tuču. – Odoh ja – reče on blago. – Ali nisam ja za vas „sinko”. Vozač ga uhvati za nadlakticu. – Bolje bi vam bilo da me pustite, ili ima da vas nokautiram pre nego što pođem – reče Lojd pa pogleda šofera u oči. Ovaj je oklevao. Lojd se sav napeo, spreman da reaguje, tražeći znakove upozorenja, kao da je u bokserskom ringu. Ukoliko se šofer odluči da ga udari, sigurno će jako zamahnuti, ali on će lako izbeći taj udarac. Čovek, međutim, ili oseti da je Lojd spreman, ili je dobro opipao razvijeni mišić nadlaktice koju je stezao; iz ovog ili onog razloga, on uzmače i pusti Lojda govoreći: – Nema razloga za pretnje. Dejzi se udalji. Dok je hitala ka postrojenim fašistima, Lojd ju je posmatrao s leđa, u onoj uniformi što joj je savršeno stajala. S dubokim uzdahom nezadovoljstva, on se okrenu i pođe na drugu stranu. Pokušao je da se usredsredi na posao koji ga čeka. Kako se samo glupo poneo što je pretio šoferu. Da su se pobili, Lojda bi verovatno uhapsili te bi ceo dan proveo u ćeliji u policijskoj stanici – i kakav bi to bio doprinos borbi s fašizmom? Bilo je pola jedan. Otišao je s Tauer Hila, pronašao telefonsku govornicu, pozvao Jevrejsko narodno veće, i razgovarao s Bernijem. Pošto ga je izvestio o onome što je video, Berni je zatražio od njega da proceni koliko policajaca ima na ulicama, na potezu od Kule do Gardiners kornera. Prešao je na istočnu stranu parka i istražio bočne ulice koje odatle kreću u raznim pravcima. Zapanjilo ga je ono što je tamo video. Očekivao je da će biti ukupno stotinak policajaca. A bilo ih je na hiljade. Stajali su duž pločnika, čekali u desetinama parkiranih autobusa, sedeli na ogromnim konjima u besprekornim vrstama. Ostavljen je sasvim uzan prolaz za one koji su hteli da se prošetaju ulicama. Policajaca je bilo više nego fašista. Uniformisani policajac iz jednog od onih autobusa pozdravi ga po hitlerovski. Lojd je bio užasnut. Ako su svi ti policajci na strani fašista, kakve izglede kontramitingaši imaju protiv njih? Bilo je to još gore od običnog fašističkog marša; bio je to fašistički marš koji odobrava policija.
Kakvu to poruku šalje Jevrejima iz Ist Enda? U Ulici Mansel ugledao je pozornika koga je poznavao, Henrija Klarka. – Zdravo, Nobi – reče Lojd. Iz nekog razloga, sve Klarkove zvali su Nobi. – Jedan pandur me pozdravi maločas po hitlerovski. – Nisu ti odavde – reče Nobi tiho, kao da otkriva poverljivu informaciju. – Ne žive oni sa Jevrejima kao što živim ja. Pričam im da su Jevreji isti kao i svi ostali, većinom pristojan svet koji poštuje zakone, s ponekim zlikovcem i smutljivcem. Ali oni mi ne veruju. – Pa ipak... Zar hitlerovski pozdrav? – Možda se samo šalio. Lojdu se nije tako činilo. Oprostio se od Nobija i pošao dalje. Policija je, video je to Lojd, pravila kordone tamo gde su se bočne ulice ulivale u Gardiners korner. Ušao je u jedan pab koji je imao telefon – juče je išao u izviđanje, da sazna odakle će sve moći da telefonira – i rekao Berniju da u kraju trenutno ima najmanje pet hiljada policajaca. – Ne možemo protiv toliko pandura – reče on sumorno. – Ne budi tako siguran – reče mu Berni. – Pogledaj na Gardiners korner. Lojd je na jedvite jade zaobišao policijski kordon i pridružio se učesnicima kontramitinga. Tek kad je otišao s Gardinera i dublje ušao u ulicu, mogao je da proceni koliko se sveta zapravo okupilo. U životu Lojd veći skup od tog nije video. Raskrsnica je bila potpuno zakrčena, ali to je bio tek početak. Na istok, duž Ulice Vajtčepel Haj, gomila se protezala dokle pogled seže. Komeršal roud, koji je išao na jugoistok, takođe je bio pun sveta. U Ulicu Liman, gde se nalazila policijska stanica, nije se moglo ući. Pa ovde mora da ima sto hiljada ljudi, pomisli Lojd. Došlo mu je bilo da baci šešir uvis i zakliče. Svi sa Ist Enda su izašli da oteraju fašiste. Sada više nije bilo sumnje u to šta ovi ljudi osećaju. Nasred raskrsnice stajao je tramvaj, iz kojeg su izašli i vozač i putnici. Ništa kroz tu masu neće moći da prođe, pomisli Lojd, koji je iz časa u čas sve više verovao u sreću. Ugledao je komšiju Šona Dolana kako se penje na banderu da bi na njenom vrhu pričvrstio crvenu zastavu. Svirao je duvački orkestar Brigade mladih Jevreja – verovatno bez znanja uglednih konzervativnih osnivača tog kluba. Celo područje nadletala je policijska letelica, neka vrsta žiroplana, učini se Lojdu. Blizu Gardinerovog izloga, nalete na sestru Mili i njenu drugaricu Naomi Ejveri. Nije mu bilo pravo da se Mili zatekne na mestu gde mogu izbiti neredi; od same pomisli na to, srce mu se sledilo. – Jel’ zna tata da si ovde? – upita je prekorno. Mili mu nehajno odvrati: – Ne budi blesav. Lojda je iznenadilo što je ona uopšte došla. – Politika te nikad nije posebno zanimala – reče on. – Mislio sam da te više interesuje kako da zaradiš novac. – I interesuje me – reče ona. – Ali ovo je nešto posebno. Lojdu nije bilo teško da zamisli kako bi Berniju teško bilo kad bi mu neko povredio Mili. – Mislim da bi trebalo da kreneš kući. – Zašto? Osvrnuo se oko sebe. Okupljena masa bila je vedra i mirna. Policajci su stajali na određenom rastojanju, od fašista nije bilo ni traga ni glasa. Marša danas, očigledno, neće ni biti. Mozlijevi ljudi ne bi uspeli da se probiju kroz gomilu od sto hiljada odlučnih ljudi čvrsto rešenih da ih zaustave, a policija bi bila luda kad bi ih pustila da pokušaju. Mili je, verovatno, na sigurnom.
I upravo dok mu je ta misao prolazila kroz glavu, sve se promenilo. Oglasilo se nekoliko pištaljki. Pogledavši tamo odakle je pisak dopirao, Lojd opazi policajce na konjima u zloslutnom poretku. Konji su trupkali i razdražljivo rzali. Policajci su isukali duge palice nalik mačevima. Izgledalo je kao da se pripremaju da napadnu – ali ne, do toga sigurno neće doći. A onda su krenuli u juriš. Kroz masu su se razlegali gnevni povici i krici užasa. Svi su gledali kako znaju i umeju da se sklone s puta džinovskim konjima. Većina je uspela da se povuče, ali oni što su se našli na kraju padoše pod kopita koja su neumoljivo tukla. Policajci su dugim palicama tukli sve koji su im se našli na putu. Lojda su, potpuno bespomoćnog, odgurali unazad. Bio je van sebe od besa: šta to policija umišlja? Zar su toliko glupi da veruju kako će raščistiti put za Mozlija? Zar ti policajci zaista misle da će dve do tri hiljade fašista što skandiraju uvrede proći kroz masu od sto hiljada njihovih žrtava, a da ne izazovu nerede? Jel’ tu policiju vode maloumnici, ili se, možda, ona otrgla kontroli? Lojd ni sâm nije znao šta bi od toga moglo biti gore. Policajci počeše da se povlače, zauzdavajući zabrektale konje, da bi se potom pregrupisali, ovoga puta u cikcak formaciju. A onda se začu pištaljka, i oni podbodoše konje, terajući ih u još jedan nemilosrdan napad. Mili se sad već bila uplašila. Bilo joj je tek šesnaest godina, i hrabrost ju je izdala. Vrištala je od straha dok ju je svetina pribijala uz izlog Gardinera & Co. Krojačke lutke u jeftinim odelima i zimskim kaputima netremice su gledale u preplašenu masu i ratoborne jahače. Lojda zaglušiše hiljade povika iz pobune prožete strahom. Telom je zaklonio Mili i iz petnih žila se upro da odoli pritisku gomile, da zaštiti sestru, ali uzalud. Uprkos svim naporima, prignječio ju je svojim telom. Četrdesetoro, ako ne i pedesetoro ljudi koji su vrištali leđima bi saterano uz izlog, a pritisak je i dalje opasno rastao. Lojd, izbezumljen, uvide da je policija odlučila da probije prolaz kroz masu, bez obzira na cenu. Trenutak kasnije začuo se užasan prasak – staklo je pucalo i izlog se slomio. Lojd pade preko Mili, Naomi pade na njega. Desetine ljudi jaukalo je od bola i straha. Lojd se nekako osovi na noge. Nekim čudom ostao je nepovređen. Mahnito se okretao oko sebe tražeći sestru. Teško je bilo razlikovati ljude od krojačkih lutaka, i to ga je izluđivalo. A onda je ugledao Mili kako leži na gomili srče. Uhvatio ju je za ruke i podigao. Plakala je. – Moja leđa! – reče Mili. Prešli su svega nekoliko metara kad se ponovo oglasiše policijske pištaljke. Lojd se pobojao na trenutak da će njega i Mili pogurati nazad u Gardinerov izlog. A onda se setio onoga što mu je Berni dao. Izvadio je iz džepa papirnu kesu s klikerima. Policija je krenula u juriš. Lojd zamahnu i baci onu papirnu kesu preko demonstranata, tako da padne pravo pred konje. I nije on jedini bio opremljen – više njih pobacalo je klikere. Kad su konji počeli da gaze po njima, sve se orilo kao da pucaju petarde. Jedan konj se okliznuo i pao. Ostali stadoše, počeše da se propinju; praštalo je kao vatromet. Policijski juriš pretvori se u rasulo. Naomi Ejveri se nekako probila na čelo kolone, i Lojd je ugleda kako udara po papirnoj kesi punoj bibera, jednom konju pod nosom; životinja ustuknu, pomamno tresući glavom. Sada je već moglo da se diše, i Lojd povede Mili iza ugla. Još je trpela bolove, ali više nije plakala. Ljudi su u redu čekali da ih zbrinu dobrovoljci – lekari „Svetog Jovana”; uplakana devojka kojoj je, po svemu sudeći, šaka bila zgnječena; više mladića okrvavljenih glava i lica; sredovečna žena što
je sedela na zemlji i držala se za oteklo koleno. Upravo kad su Lojd i Mili stigli, Šon Dolan se, sa zavojem oko glave, vraćao pravo u gomilu. Jedna medicinska sestra pregledala je Mili leđa. – Loše izgleda – reče ona. – Moraš pravo u Londonsku bolnicu. Prebacićemo te kolima hitne pomoći. – Sestra pogleda u Lojda. – Hoćeš i ti sa njom? Lojd je hteo da pođe, ali trebalo je da šalje telefonske izveštaje, pa se našao u dilemi. Nedoumicu je otklonila Mili, srčana kao i uvek. – Da se nisi usudio – reče ona. – Meni ionako ništa ne možeš da pomogneš, a ovde te čeka važan zadatak. Bila je u pravu. Pomogao joj je da uđe u parkirano vozilo hitne pomoći. – Jesi li sigurna...? – Jesam, sigurna sam. Gledaj da i ti ne završiš u bolnici. Ostavljam je u sigurnim rukama, preseče Lojd. Poljubi je u obraz pa se vrati u gužvu. Policija je u međuvremenu prešla na novu taktiku. Narod je uspeo da odbije napad konjice, ali su policajci i dalje bili odlučni da probiju prolaz kroz masu. Dok se Lojd probijao ka čelu, policajci su pešice krenuli u napad, tukući palicama. Nenaoružani demonstranti su uzmicali, nalik gomilama lišća na vetru, da bi jurnuli napred na drugom delu linije sukoba. Policajci su počeli i da hapse demonstrante, možda u nadi da će, odvodeći kolovođe, oslabiti odlučnost okupljenih. A hapšenje je u Ist Endu bilo sve samo ne pravna formalnost. Na prste jedne ruke mogu se izbrojati oni koji bi se iz policije vratili bez šljive na oku ili nekoliko izbijenih zuba. Policijska stanica u Ulici Liman bila je na posebno lošem glasu. Lojd se obreo iza jedne bučne mlade žene koja je nosila crvenu zastavu. Prepoznao je Oliv Bišop, komšinicu iz Ulice Natli. Policajac ju je pendrekom udario po glavi kriknuvši: „Kurvo jevrejska!” Ona, pritom, nije bila Jevrejka, a kurva još manje; štaviše, svirala je klavir u Crkvi Golgote. Bila je, međutim, zaboravila Isusovu opomenu da valja okrenuti i drugi obraz, pa je dobro izgrebala policajca po licu, ostavivši mu crvene tragove na obrazu. Druga dvojica je tad uhvatiše za ruke, i dok su je tako držali, onaj izgrebani je opet udari po glavi. Od tog prizora – trojice snažnih muškaraca koji napadaju devojku – Lojdu je došlo da poludi. Krenuo je k njima pa se ustremio na onog što je napao ženu. Sav svoj gnev sabio je u razorni desni kroše i policajca pogodio pravo u slepoočnicu. Ošamućen, čovek se zateturao i pao. Na licu mesta okupilo se još policajaca, koji su nasumice vitlali palicama, tukući ljude po rukama i nogama, po glavama i šakama. Četvorica podigoše Oliv – svaki za po jednu ruku ili nogu. Vrištala je i očajnički se koprcala, ali nije mogla da se oslobodi. Ni oni koji su se zatekli u blizini nisu stajali skrštenih ruku. Napali su policajce koji su nosili devojku i pokušavali da ih ometu. Policajci se onda okrenuše napadačima vičući: „Gadovi jevrejski!”, premda nisu svi koji su ih napali bili Jevreji, a među njima se našao i jedan crnoputi mornar Somalac. Policajci ispustiše Oliv, koja tresnu o kaldrmu, i počeše da se brane. Oliv se probi kroz masu i nestade. Policijaci su se povlačili i usput mlatili svakog ko bi im se našao na putu. Prožet pobedničkim uzbuđenjem, Lojd primeti da strategija kojoj su policajci pribegli nije urodila plodom. Uz svu brutalnost, svojim napadima nisu uspeli da se probiju kroz masu. Započe tada još jedan juriš s palicama, ali je razgnevljena masa jurnula u susret napadačima, sada već željna borbe. Lojd je procenio da je pravi trenutak da ponovo pošalje izveštaj. Probio se kroz gužvu i pronašao telefonsku govornicu. – Mislim da neće uspeti, tata – reče on, sav uzbuđen, Berniju. – Pokušavaju da se probiju kroz naše redove, ali ne napreduju. Previše nas ima.
– Mi ovde preusmeravamo ljude ka Ulici Kejbl – reče Berni. – Policija će možda prebaciti težište udara, možda će im se učiniti da tamo imaju veće šanse, pa zato šaljemo pojačanje. Idi sad tamo, vidi šta se dešava pa mi javi. – U redu – reče Lojd pa spusti slušalicu. Tek tad shvati da očuhu nije ni rekao da je Mili prebačena u bolnicu. Ali možda je i bolje da sada ne brine zbog toga. Nije mu bilo nimalo lako da stigne do Ulice Kejbl. Ulica Liman, polazeći od Gardiners kornera, vodi pravo na jug do kraja Ulice Kejbl, i to rastojanje iznosi nepunih osam stotina metara, ali sada nisi imao kuda da prođeš od demonstranata koji su se tukli s policijom. Lojd je morao da produži nekim zaobilaznijim putem. Zaputivši se ka istoku, uz mnogo napora probio se kroz masu i izašao na Komeršal roud. Odande je već brže napredovao. Policije tamo nije bilo, a samim tim ni nasilja, premda je masa bila gotovo jednako gusta. Sporo je sve to išlo, ali Lojda je u nevolji tešilo uverenje da policija nikada neće uspeti da se probije kroz toliko sveta. Pitao se šta li sad radi Dejzi Peškov. Verovatno sedi u kolima, čeka da počne marš, i nestrpljivo lupka nožnim prstićima u skupocenoj cipelici po tepihu u rols-rojsu. Sama pomisao na to da se i sam trudi da osujeti ciljeve za koje se ona zalaže ispuni ga čudnim osećanjem prkosnog zadovoljstva. Istrajno, a katkad i grubo prema onima koji bi mu se zatekli na putu, Lojd se probijao kroz svetinu. Železnička pruga prolazila je paralelno sa severnom stranom Ulice Kejbl, i ona ga je sad ometala, te je dobar deo puta morao da prepešači kako bi stigao do bočne ulice u kojoj se nalazio podvožnjak ispod pruge. Prošao je ispod šina i u ušao u Ulicu Kejbl. Tu masa nije bila tako gusto zbijena, ali je ulica bila uža te je bilo teško proći, što se u tim okolnostima pokazalo kao dobro: policija će teško da se probije. Međutim, Lojd primeti još jednu prepreku. Posred kolovoza je bio prevrnut kamion. Sa obe strane vozila barikada je bila produžena i preko pločnika starim stolovima i stolicama, dugačkim drvenim gredama, i visoko naslaganim probranim otpadom. Barikada! Lojda to podseti na Francusku revoluciju. Ali ovo nije bila revolucija. Žitelji Ist Enda nisu želeli da zbace britansku vlast. Naprotiv, ti ljudi su bili duboko vezani za svoje pravo na izbore, za svoja opštinska veća, za svoj parlament. Voleli su svoje društveno uređenje, toliko da su bili odlučni da ga odbrane od fašizma, pa čak i po cenu da taj sistem ne želi da mu se suprotstavi. Pošto se pojavi iza barikade, krenu prema njoj, da vidi šta se događa. Popeo se na zid, odakle je imao bolji pogled. Pred očima mu se ukazao živ prizor. Tamo, prekoputa, policija je pokušavala da rasturi blokadu – odnosili su delove slomljenog nameštaja i odvlačili stare dušeke. No nije im bilo lako. Pravi pljusak projektila, bačenih što s druge strane barikada, što sa gornjih spratova gusto zbijenih zgrada na obe strane ulice, sručio im se po šlemovima: kamenje, boce od mleka, dotrajale šerpe i cigle, koje su doletale sa obližnjeg gradilišta. Nekoliko odvažnih mladića popelo se na barikadu, udarajući policajce motkama. Tuče bi se rasplamsavale kad bi policajci pokušali da obore nekog od demonstranata i išutiraju ga. Lojd se prepade kad, opazivši dvojicu mladića na barikadama, prepozna brata od ujaka Dejva Vilijamsa i Lenija Grifitsa iz Aberovena. Rame uz rame, s lopatama u rukama, njih dvojica odbijali su napade policajaca. Ali kako su minuti prolazili, policijske snage su odnosile prevagu. Istrajno su odnosili deo po deo barikade, pre nego što su ih sasvim uklonili. S druge strane pak malo je njih bilo tu da ojača bedem, da popuni rupe koje bi ostale kad policajci nešto odnesu. Pritom, demonstranti nisu bili tako dobro organizovani, niti su mogli da se oslone na beskrajne zalihe materijala. Lojdu se činilo da će policija brzo prevladati. A ako raščiste Ulicu Kejbl, pustiće fašiste da promarširaju ovuda, gde su jevrejski dućani načičkani jedan do drugoga. A onda se okrenuo i shvatio da je onaj ko je organizovao odbranu Ulice Kejbl, ma ko da je, ipak
razmišljao unapred. Još dok je policija rasturala prvu barikadu, druga je nicala nekoliko stotina metara dalje niz ulicu. Lojd se povukao, pa se sav poletan priključi podizanju druge prepreke. Lučki radnici su budacima nabacivali kaldrmu, domaćice izvlačile kante za smeće iz svojih dvorišta, a dućandžije su iznosile prazne sanduke i kutije. Lojd je pomogao da se prenese klupa iz parka, a onda sâm dovukao oglasnu tablu koja je stajala ispred opštinske zgrade. Pošto su sad već imali iskustva, graditelji su napravili bolju barikadu, štedljivo se služeći raspoloživim materijalom, a nastojeći pritom da konstrukcija bude što čvršća. Okrenuvši se ponovo, Lojd primeti i treću barikadu, koja je lagano nicala tamo, još istočnije. Narod se povlačio s prve barikade i raspoređivao se iza druge. Nekoliko minuta kasnije policija je najzad probila prvu barikadu. Policajci se dadoše u trk za nekolicinom preostalih mladića, i Lojd vide kako Dejv i Leni zamiču u bočnu uličicu, s policijom za petama. Stanari sa obe strane ulice za tili čas pozaključavaše kuće; odjekivalo je lupanje vrata i treskanje prozora dok su ih zatvarali. Tada Lojd shvati da policija ne zna šta će. Probili su barikadu, ali sada ih je čekala druga, jača. Izgledalo je da jednostavno nemaju snage da se bace i na tu drugu. Vrzmali su se po sredini Ulice Kejbl, dovikujući se kao u bunilu i ozlojeđeno zureći u građane koji su ih posmatrali s prozora na višim spratovima. Još je bilo rano proglasiti pobedu, ali Lojd ipak nije mogao da potisne radost zbog uspeha. Sve je ukazivalo na to da će antifašisti taj dan privesti kraju kao pobednici. Ostao je na tom položaju još četvrt sata, ali kako policija ništa nije preduzimala, on ode, pronađe telefonsku govornicu te pozva očuha. Berni je bio oprezan. – Ne znamo šta se događa – reče on. – Izgleda da je zavladalo neko čudno zatišje. Moramo da saznamo šta fašisti nameravaju. Možeš li da se vratiš do Kule? Lojd svakako nije mogao da se probije kroz okupljene policajce, ali možda bi mogao da proba nekim drugim putem. – Mogao bih da pokušam Ulicom Svetog Đorđa – reče on kolebljivo. – Pokušaj. Zanima me njihov sledeći potez. Lojd krenu na jug, kroz lavirint uličicâ. Nadao se da nije pogrešio što se odlučio za Ulicu Svetog Đorđa. Ona je bila izvan poprišta, ali ko zna – možda se masa širila. Baš kao što je Lojd i priželjkivao, tamo nije bilo gužve, mada se čula buka sa kontrademonstracija – povici i policijske pištaljke. Nekoliko žena stajalo je na ulici i razgovaralo, dok je nekoliko devojčica preskakalo konopac nasred ulice. Lojd se zaputi na zapad, sad već laganim trkom, očekujući da će tamo zateći masu demonstranata i policajce iza svakog ćoška. Naišao je, pritom, na nekoliko njih koji su napustili poprište sukoba – dva muškarca sa zavijenim glavama, ženu u pocepanom kaputu, ordenjem nakićenog veterana s rukom u povezu – ali gužve nije bilo. Otrčao je do kraja ulice, do Kule. Nesmetano je mogao da uđe u Tauer Gardens. Fašisti su još bili tamo. I to je, samo po sebi, izvesno dostignuće, smatrao je Lojd. Već je pola četiri a učesnici marša stoje tu, ne marširaju, dakle, i tako već satima. Lojd je primetio da je ono njihovo dobro raspoloženje počelo da čili. Nisu više ni pevali ni skandirali, već su samo ćutke stajali u stroju, ali ne više onako besprekornom; stegovi im behu popadali, orkestri zamuknuli. Već su izgledali poraženo. Promena će, međutim, nastupiti nekoliko minuta kasnije. Iz bočne ulice pojavio se automobil bez krova i projurio pored fašističkih linija. Začu se klicanje. Stroj se popravi, oficiri počeše da salutiraju, fašisti stadoše u stav „mirno”. Na zadnjem sedištu automobila sedeo je njihov vođa, ser Osvald Mozli, naočit muškarac s brkovima, u kompletnoj uniformi, sa sve kapom. Krut i ispršen, neprestano
je salutirao dok su kola sporo prolazila, kao kralj na smotri svojih jedinica. Sámo njegovo prisustvo bilo je dovoljno da vrati snagu njegovim ljudima, a i da zabrine Lojda. Ovo verovatno znači, pomisli on, da će marša ipak biti, kao što su i planirali – u protivnom, što bi Mozli uopšte dolazio ovamo? Automobil je, pored stroja fašista, ušao u bočnu uličicu, u samo srce finansijske četvrti. Lojd je čekao. Pola sata kasnije Mozli se odande vratio, ali ovoga puta pešice, ponovo salutirajući i otpozdravljajući. Kad je stigao do čela stroja, okrenuo se i u pratnji oficira ušao u sporednu ulicu. Lojd krenu za njim. Mozli je prišao grupi staraca na pločniku. Lojd se iznenadi prepoznavši ser Filipa Gejma, policijskog komesara, sa leptir-mašnom i trilbi šeširom. Njih dvojica zapodenuše živ razgovor. Sigurno je ser Filip objašnjavao ser Osvaldu da se okupilo toliko kontramitingaša da je nemoguće rasterati ih. Ali šta bi on, ser Filip, u tom slučaju posavetovao fašistima? Dušu bi Lojd dao da je mogao da priđe dovoljno blizu da čuje, ali je ipak procenio da je bolje da ne rizikuje, pa ostade na diskretnoj udaljenosti. Uglavnom je govorio policijski komesar. Vođa fašista je u više navrata odsečno klimnuo glavom i postavio nekoliko pitanja. Onda su se rukovali, i Mozli se udaljio. Vratio se u park i okupio svoje oficire. Među njima je Lojd prepoznao Dečka Ficherberta, koji je nosio istu uniformu kakvu i Mozli. Dečku, međutim, nije tako dobro stajala; svedeni vojnički kroj nije pristajao njegovom mekanom telu i čulnoj lenjosti Dečkovog držanja. Mozli im je, po svemu sudeći, izdavao naređenja. Ostali mu salutiraše i udaljiše se, bez sumnje da proslede zapovesti. Šta li im je naredio? Jedino razumno rešenje za njih je sada bilo da odustanu i odu kućama. Ali da su oni uopšte razumni, ne bi ni bili fašisti. Oglasiše se pištaljke, oficiri su izvikivali naređenja, orkestri ponovo zasviraše, svi zauzeše stav „mirno”. Marša će ipak biti, uvide Lojd. Mora da im je policija obezbedila prolaz. Ali kojim putem? I tako je marš počeo – a oni krenuše u suprotnom smeru. Umesto na istok, zaputiše se na zapad, u finansijsko središte grada, pusto u to subotnje popodne. Lojd rođenim očima nije mogao da poveruje. – Odustali su! – reče on naglas, a čovek koji je stajao do njega na to reče: – Izgleda da jesu, jelda? Pet minuta je gledao kako kolone fašista polako odlaze. A kada više nije bilo ni trunke sumnje u ono što se zbiva, Lojd otrča do telefonske govornice i pozva Bernija. – Odmarširali su! – reče on. – Kuda, u Ist End? – Ne, na suprotnu stranu! Zaputili su se na zapad, u Siti. Pobeda je naša! – Bože dragi! – Berni je sad prenosio vest onima oko sebe. – Ljudi! Fašisti marširaju na zapad. Odustali su! Sav srećan je obišao park. Iz minuta u minut bivalo je sve jasnije da su fašisti poraženi. Jesu njihovi orkestri svirali, i jeste marš počeo na vreme, ali nije bilo onog poleta u njihovom koraku, niti su više skandirali kako će oterati Ješe. Ješe su oterale njih. Kada je stigao do kraja Ulice Bajvard, opet ugleda Dejzi. Išla je ka već dobro mu znanom crno-prljavobelom rols-rojsu, ali je usput morala da prođe pored Lojda. Nije mogao da odoli iskušenju da malo ne likuje. – Žitelji Ist Enda su odbacili i vas i vaše prljave ideje – dobaci joj on. Ona zastade i pogleda ga, hladna kao i uvek. – Omela nas je banda batinaša – reče ona prezrivo. – A vi, ipak, u drugom smeru marširate.
– Jedna izgubljena bitka ne znači izgubljen rat. To bi možda još i mogla da bude istina, pomisli Lojd; ali ipak je ovo bila prilično velika bitka. – A ti? – upita on. – Nećeš da odmarširaš kući sa svojim dečkom? – Radije ću kolima – reče ona. – I on mi nije dečko. Lojdu srce zaigra od nade. – Muž mi je – dodade ona. Lojd je zinuo u nju. Nikada on, zapravo, ne bi poverovao da bi Dejzi mogla da bude toliko glupa. Ostao je bez reči. – Istina je – reče ona, pročitavši nevericu na njegovom licu. – Zar nisi pročitao u novinama o veridbi? – Ja ne čitam strane posvećene visokom društvu. Ona mu pokaza levu šaku, s dijamantskim veridbenim prstenom i zlatnom burmom. – Juče smo se venčali. Medeni mesec smo odložili da bismo učestvovali u današnjem maršu. Sutra Dečkovim avionom letimo u Dovil. Prešla je još tih nekoliko koraka do automobila, i šofer joj otvori vrata. – Kući, molim – reče ona. – Razumem, miledi. Lojd je bio toliko gnevan da mu je došlo da nekog udari. Dejzi ga pogleda preko ramena. – Doviđenja, gospodine Vilijams. Njemu se konačno povrati glas. – Doviđenja, gospođice Peškov. – O, ne – reče ona. – Sada sam vikontesa od Aberovena. Uživala je dok je izgovarala te reči, video je Lojd. Dama s titulom, to je ona sad, a Dejzi je to značilo više od svega na svetu. Kad je ušla u automobil, šofer zatvori vrata za njom. Lojd se okrenu. Postideo se shvativši da su mu suze navrle na oči. – Dođavola! – reče on naglas. Šmrktao je, gutao suze. A onda se uspravio i žustrim korakom pošao natrag ka Ist Endu. Senka je pala na današnju pobedu. Lojd je bio svestan da je glupo s njegove strane što mu je toliko stalo do Dejzi – njoj, očigledno, nije bilo stalo do njega – ali njena odluka da protraći sebe na Dečka Ficherberta ipak mu je slomila srce. Pokušao je da je izbije iz glave. Policajci su se vraćali u autobuse i odlazili. Lojda nije iznenadila njihova svirepost – ceo život proveo je u Ist Endu, a to je bio opasan kraj – ali ga je zaprepastio njihov antisemitizam. Svaku ženu nazivali su jevrejskom kurvom, svaki muškarac za njih je bio jevrejsko kopile. U Nemačkoj je tako policija podržavala naciste i išla ruku podruku sa smeđekošuljašima. Hoće li isto biti i ovde? Sigurno neće! Masa okupljena na Gardiners korneru je slavila. Orkestar Brigade mladih Jevreja svirao je džez, da bi ljudi mogli da zaplešu, a boce s viskijem i džinom prelazile su iz ruke u ruku. Lojd odluči da ode do Londonske bolnice, da vidi kako je Mili. A onda bi verovatno trebalo da ode do sedišta Jevrejskog saveta i saopšti Berniju da je Mili povređena. Tek što je krenuo, nalete na Lenija Grifitsa. – Ala smo isprašili one skotove! – uzbuđeno će Leni. – I mi smo – smeškao se Lojd. – Pobedili smo fašiste ovde – reče Leni tiše – a pobedićemo ih i u Španiji. – Kad polaziš?
– Sutra. Dejv i ja ujutro hvatamo voz za Pariz. Lojd uhvati Lenija za ramena. – Idem i ja s vama – reče.
4. 1937. Volođa Peškov je pognuo glavu da se zakloni od vejavice dok je prelazio most na reci Moskvi. Na sebi je imao težak šinjel, šubaru i debele kožne čizme. Malo je Moskovljana bilo tako dobro obučeno. Volođa je imao sreće. Oduvek je on nosio dobre čizme. Njegov otac Grigorij bio je vojni komandant. Nije pucao visoko; iako je bio junak boljševičke revolucije i lični Staljinov poznanik, Grigorij je, što se karijere tiče, negde u toku dvadesetih počeo da stagnira. Pa ipak, njegova porodica je uvek imala za udoban život. Volođa pak jeste pucao na visoko. Po završenim studijama upisao se na prestižnu Vojnoobaveštajnu akademiju. Godinu dana kasnije dobio je službu u sedištu obaveštajne službe Crvene armije. Najviše mu se posrećilo kad je u Berlinu upoznao Vernera Franka, u vreme dok je Grigorij Peškov bio vojni ataše u tamošnjoj sovjetskoj ambasadi. Verner je išao u istu školu, samo što je bio mlađi od njega. Doznavši da mladi Verner mrzi fašizam, Volođa mu je predložio da, kako bi se žestoko suprotstavio nacistima, špijunira za Ruse. Verneru je tada bilo samo četrnaest godina, ali sada je imao osamnaest, radio je u Ministarstvu vazduhoplovstva, naciste je mrzeo još više, a posedovao je moćan radio-predajnik i šifarnik. Bio je snalažljiv i odvažan, spreman da rizikuje samo da dođe do informacija neprocenjive vrednosti. A veza mu je bio – Volođa. Vernera Volođa nije video pune četiri godine, ali ga se živo sećao. Visok sa upadljivom rićkastoplavom kosom, Verner je izgledao i ponašao se kao da je stariji nego što jeste, i već je sa četrnaest godina bio toliko uspešan kod žena da su mnogi mogli da mu pozavide. Verner je nedavno dojavio Volođi za Markusa, diplomatu u Ambasadi Nemačke u Moskvi, koji je potajno podržavao komunizam. Volođa je potražio Markusa i vrbovao ga za špijuna. Nekoliko meseci je već Markus slao izveštaje koje je Volođa prevodio na ruski i prosleđivao ih svom šefu. Najnoviji Markusov izveštaj bio je neverovatna priča o tome kako pronacistički usmereni vodeći američki poslovni ljudi snabdevaju desničarske ustanike u Španiji kamionima, gumama i naftom. Predsednik kompanije Teksako, Hitlerov obožavalac Torkild Riber, svojim tankerima je, krijumčarskim kanalima, dopremao naftu pobunjenicima, prkoseći izričitom zahtevu predsednika Ruzvelta. Volođa je upravo krenuo da se sretne s Markusom. Išao je Kutuzovljevim prospektom, pa skrenuo ka Kijevskoj stanici. Sastanak su ugovorili u jednoj radničkoj kafani nedaleko odatle. Nikada se nisu dvaput sastajali na istom mestu, već bi svaki susret privodili kraju ugovarajući nov sastanak; Volođa je bio vrlo pedantan zanatlija. Poslovično su birali jeftine kafane ili kafee gde Markusove kolege diplomate ni u snu ne bi pomislile da zađu. Ukoliko bi, nekim slučajem, na Markusa neko i posumnjao, ako bi neki nemački kontrašpijun počeo da ga prati, Volođa bi to odmah opazio, jer takav bi čovek znatno odudarao od ostalih gostiju u lokalu. Ova kafana zvala se Ukrajina. Kao i većina zdanja u Moskvi, i ovo je bilo sagrađeno od drveta. Prozori su bili zamagljeni od pare, te je Volođa znao makar toliko da će unutra biti toplo. Ali nije odmah ušao. Valjalo je, najpre, preduzeti dodatne mere opreza. Prešao je ulicu i prikrio se u ulazu neke stambene zgrade. Stajao je tako u hladnom hodniku i kroz prozorče motrio na kafanu. Pitao se da li će se Markus uopšte pojaviti. Uvek je dolazio na zakazano mesto, ali ovoga puta Volođa je bio sumnjičav. Ako se pojavi, kakve li će podatke doneti? Španija je tih dana bila vruća tema
svetske politike, ali obaveštajna služba Crvene armije bila je, isto tako, strastveno zainteresovana za naoružavanje Nemačke. Koliko tenkova mesečno proizvodi? Koliko mitraljeza mauzer M34 dnevno? Koliko je dobar taj novi bombarder hajnkel HE 111? Volođa je žudeo da upravo takve informacije prosledi pretpostavljenom, majoru Lemitovu. Prošlo je tako pola sata, a Markus se nije pojavio. Volođa se već zabrinuo. Da nisu razotkrili Markusa? Radio je kao ambasadorov pomoćnik, tako da je bio u prilici da vidi sve što dospe na ambasadorov sto; ali Volođa ga je pritiskao da zatraži pristup i ostalim dokumentima, naročito prepisci vojnih atašea. Da li je to bio pogrešan potez? Šta ako je neko video Markusa kako virka u telegrame koji se njega ama baš ni najmanje ne tiču? A onda se pojavio Markus, profesorska figura, s naočarama, u vunenom kaputu austrijskog kroja; bele pahulje behu mu, kao tufne, napadale po zelenom suknu. Ušao je u Ukrajinu. Volođa je čekao, gledao. Za Markusom je ušao još jedan čovek i Volođa se namršti, najednom obuzet zebnjom; ali taj drugi je očito bio Rus, neki radnik, a ne nemački kontraobaveštajac. Bio je nizak i pacovske njuške, u iznošenom kaputu, čizama umotanih u rite, a vlažan vrh inače dugačkog nosa obrisao je rukavom. Volođa pređe ulicu i uđe u kafanu. Bilo je to zadimljeno mesto, ne baš preterano čisto, a zaudaralo je na muškarce koji se retko kupaju. Po zidovima behu okačeni izbledeli akvareli ukrajinskih predela u jeftinim ramovima. Bila je sredina popodneva, a među malobrojnim gostima koji su se tu zatekli, bila je i žena nalik vremešnoj prostitutki koja se oporavlja od mamurluka. Markus je sedeo u zadnjem delu prostorije, zgrbljen nad netaknutom čašom piva. Bio je u tridesetim, ali je izgledao starije, sa urednom svetlom bradom i brčićima. Raskopčao je kaput, tako da se videla krznena postava. Rus s pacovskom njuškom sedeo je dva stola dalje i motao cigaretu. Kako je Volođa prišao, Markus ustade i raspali ga po ustima. – Jebô ti pas mater! – urlao je on na nemačkom. – Svinjo jedna, pičko! Volođa se toliko zaprepastio da isprva ništa nije preduzeo. Bolele su ga usne, ukus krvi bio mu je u ustima. Instinktivno, on podiže ruku da uzvrati udarac. Ali se onda uzdrža. Markus opet zamahnu, ali ovoga puta Volođa je bio spreman, te je lako izbegao nasumičan udarac. – Što si to uradio? – povika Markus. – Zašto? A onda, isto tako nenadano, Markus klonu na stolicu, zakloni lice rukama i zajeca. – Zaveži, budalo jedna – reče mu Volođa kroz one krvave usne, a onda se okrenu i obrati se ostalim gostima, koji su zurili u njih: – Nije ništa, nešto se uznemirio. Svi skrenuše pogled, a jedan čovek izađe. Moskovljani se, od svoje volje, nisu uvaljivali u neprilike. Opasno je bilo čak i razdvajati dva pijanca kad se pobiju, jer nikad se ne zna da li je neki od njih partijski moćnik. A oni su znali da je Volođa upravo takav čovek; videlo se to po dobrom kaputu koji je nosio. Volođa se opet okrenu prema Markusu pa tiho i ljutito reče: – Šta li ti je to značilo, đavo da ga nosi? Govorio je na nemačkom; Markus je slabo znao ruski. – Uhapsio si Irinu – odvrati čovek jecajući. – Đubre jedno sjebano, bradavice si joj cigaretom palio. Volođa se trgnu. Irina je bila Markusova devojka, Ruskinja. Volođa malo-pomalo ukopča šta je posredi i prože ga loš predosećaj. Seo je prekoputa Markusa. – Nisam ja uhapsio Irinu – reče. – I žao mi je ako su joj naneli zlo. Samo mi reci šta se dogodilo. – Došli su po nju usred noći. Tako mi je njena majka rekla. Nisu hteli da se predstave, ali svakako
nisu bili obični policijski islednici – bili su bolje odeveni. Njena majka nije znala kuda su je odveli. Saslušavali su je, pitali je za mene, pa je optužili za špijunažu. Mučili su je i silovali, a onda je izbacili. – Prokletstvo! – prosikta Volođa. – Stvarno mi je žao. – Žao ti je? A sigurno si ti odgovoran za to – ko bi drugi? – Nema to nikakve veze s Vojnom obaveštajnom službom, kunem ti se. – Nije ni bitno – reče Markus. – Ja sam s tobom završio, i s komunizmom sam završio. – U ratu protiv kapitalizma ponekad padne i pokoja žrtva. – Još dok je izgovarao te reči, Volođa u njih nije verovao. – Budalo jedna balava – reče Markus, izbezumljen. – Zar ne shvataš da u socijalizmu ljudi ne bi trebalo da trpe ovakva sranja? Volođa podiže pogled i primeti kako neki krupan čovek u kožnom kaputu ulazi u kafanu. Instinkt je Volođi govorio da taj ovamo nije navratio na piće. Nešto se dešava, a Volođa nije znao šta. Bio je nov u toj igri te mu se učini da je to što nema iskustva isto kao da mu fali ruka ili noga. Palo mu je na pamet da je, možda, u opasnosti – ali nije znao šta da preduzme. Onaj što je maločas ušao u kafanu priđe Volođinom i Markusovom stolu. Ustade i onaj s pacovskom njuškom. Bio je tu negde Volođinih godina. Začudo, po njegovom govoru se moglo zaključiti da je obrazovan. – Uhapšeni ste, vas dvojica. Volođa opsova. Markus skoči. – Ja sam ataše za trgovinu pri Ambasadi Nemačke! – povika on na ruskom, praveći usput gramatičke greške. – Ne možete hapsiti! Ja imala diplomatski imunitet! – Ni mene ne možete da hapsite – reče Volođa mirno, pa izvadi ispravu iz džepa. – Ja sam poručnik Peškov, Vojna obaveštajna služba. A koji li si ti, jebote? – Dvorkin, NKVD. Čovek u kožnom kaputu reče: – Berezovski, NKVD. Tajna policija. Volođa zaječa; trebalo je na vreme da misli o tome. Oblast delovanja NKVD-a preklapalo se nadležnošću Vojne obaveštajne službe. Blagovremeno su ga upozoravali na to da te dve organizacije stalno gledaju kako da jedna drugoj podmetnu nogu, ali sad je to iskusio na svojoj koži. – A to će značiti, pretpostavljam, da ste vi mučili devojku ovog ovde čoveka. Dvorkin obrisa nos rukavom; ta neprijatna navika, očigledno, nije bila deo uloge koju je maločas odigrao. – Ona ništa nije znala. – Bradavice ste joj, znači, pržili zabadava. – I imala je sreće. Da je bila špijun, gore bi prošla. – A nije vam palo na pamet da najpre nas pozovete da proverite? – A kad ste vi zvali nas da nešto proverite? – Odoh ja – reče uto Markus. Volođa pade u očajanje. Svakog časa izgubiće dragocen izvor informacija. – Nemoj da ideš – reče on preklinjući ga. – Nadoknadićemo, nekako, Irini za ovo. Dobiće najbolju bolničku negu... – Goni se! – reče Markus. – U životu me više nećeš videti. I izađe iz kafane. Dvorkin očigledno nije znao šta će. Nije mu bilo pravo što Markus odlazi, ali bilo je očigledno da
nikako ne bi mogao da ga uhapsi a da pritom ne napravi budalu od sebe. Naposletku, obrati se Volođi: – Ne bi smeo da dopuštaš ljudima da tako razgovaraju s tobom. Ispadaš slabić. Trebalo bi da te poštuju. – Mamlaze jedan – reče Volođa. – Zar ne vidiš šta ste uradili? Ovaj čovek mi je bio dobar izvor podataka, ali sada, zahvaljujući neoprostivoj gluposti koju si napravio, nikada više neće hteti da radi za nas. Dvorkin slegnu ramenima. – Kao što mu ti maločas reče, ponekad ima i žrtava. – Sačuvaj me, bože! – reče Volođa, pa izađe. Dok je prelazio reku, tištala ga je blaga mučnina. Smučilo mu se zbog svega što je NKVD radio nedužnoj ženi i bio je utučen zbog gubitka izvora. Ušao je u tramvaj; još je bio mlad u službi da bi imao svoj auto. Utonuo je u teške misli dok je tramvaj, klizeći po snegu, vozio do Volođinog radnog mesta. Morao je da podnese izveštaj majoru Lemitovu, ali se kolebao, pitajući se kako da mu saopšti šta se desilo. Morao je, svakako, nedvosmisleno da mu stavi do znanja da on lično ne snosi nikakvu krivicu, a da, opet, pritom ne izgleda kao da se pravda. Štab Vojnoobaveštajne službe nalazio se na obodu avionskog uzletišta na Hodinki; mašina za čišćenje snega strpljivo je gmizala tamo-amo, održavajući pistu prohodnom. Objekat je bio čudan: dvospratna zgrada bez prozora sa spoljne strane, okružena dvorištem, u kojem se uzdizala desetospratnica sa sedištem službe; građevina je ličila na uperen kažiprst što štrči iz pesnice od cigala. Zabranjeno je bilo unositi upaljače i penkala, pošto bi mogli da pokvare detektore metala na ulazu, tako da je vojska sve svoje ljude koji su radili unutra opremila sa po jednim detektorom. Problem su predstavljale i šnale na kaiševima, tako da je većina nosila tregere. Bezbednosne mere bile su, naravno, izlišne. Moskovljani bi učinili sve što je u njihovoj moći da se klone jedne takve zgrade; niko nije bio toliko lud da se ušunja unutra. Volođa je u kancelariji sedeo s još trojicom nižih oficira. Uz jedan zid stajala su dva stola, a uz drugi, prekoputa, još dva. Toliko je malo prostora bilo da od Volođinog stola vrata nisu mogla do kraja da se otvore. Kancelarijsko spadalo, Kamen, pogleda u njegove otečene usne i reče: – Ček’ da pogodim: muž joj se ranije vratio kući. – Ne pitaj – reče Volođa. Na stolu ga je čekao dešifrovan tekst iz radijske sekcije – nemačke reči ispisane slovo po slovo po kodnim grupama. Poruka je bila od Vernera. Volođa isprva oseti strah. Zar je Markus već stigao da ih izvesti šta se dogodilo Irini, a potom i da ubedi Vernera da se i sam povuče iz špijunaže? Toga dana maler ga je već i previše terao da bi sad doživeo i takvu katastrofu. Ali poruka je bila sve samo ne katastrofalna. Volođa ju je čitao sa sve većim čuđenjem. Verner je navodio kako je nemačka vojska odlučila da u Španiju pošalje špijune. Oni će se tamo predstaviti kao antifašistički dobrovoljci koji žele da se u građanskom ratu bore na vladinoj strani. Ti ljudi bi, u potaji, slali izveštaje u pozadinu, nemačkim vezistima u pobunjeničkom taboru. To je bila prvorazredna informacija. Ali to nije bilo sve. Verner je naveo i imena. Volođa se jedva uzdržao da ne vrisne od sreće. Ovako nešto obaveštajcu može da se desi samo jednom u životu, pomisli on. Markusa je izgubio, ali ovim je taj gubitak nadoknadio, pa i više od to-
ga. Verner je bio suvo zlato. Volođa se užasavao pri samoj pomisli na rizik kojem je Verner morao da se izloži kako bi ukrao spisak imena i prokrijumčario ga iz zgrade Ministarstva ratnog vazduhoplovstva u Berlinu. Došlo mu je bilo da iz tih stopa potrči gore, do Lemitovljeve kancelarije, ali se uzdržao. Četvorica nižih oficira delila su jednu jedinu pisaću mašinu. Volođa podiže tešku staru mašinu s Kamenovog stola i prenese je na svoj. Koristeći se kažiprstom leve i desne ruke, otkuca ruski prevod poruke koja mu je stigla od Vernera. Napolju se smrkavalo, te se popališe jaka bezbednosna svetla ispred zgrade. Ostavivši kopiju teksta u fioci stola, uzeo je original i pošao na sprat. Odmah je našao Lemitova. Taj naočiti muškarac od četrdesetak godina imao je tamnu kosu zalizanu s puno briljantina. Bio je lukav i nadaren da uvek misli korak ispred Volođe, koji se svojski trudio da mu doskoči u toj moći predviđanja. Lemitov se nije slagao s pravovernim vojničkim stanovištem da organizacija vojske počiva na dreci i zastrašivanju, a ipak – prema nesposobnima nije imao milosti. Volođa ga je poštovao i bojao ga se. – Ovo bi mogla da bude neizrecivo korisna informacija – reče Lemitov kad je pročitao prevod. – Mogla? – Volođa nije video razloga za sumnju. – Mogla bi da bude i dezinformacija – primeti Lemitov. Volođa u tako nešto nije želeo da poveruje, ali uvide tad, ne bez razočaranja, da postoji mogućnost da je Verner pao neprijatelju u ruke i da su ga sad pretvorili u dvostrukog agenta. – A kakve vrste dezinformacija? – upita on obeshrabren. – Da nam je dao pogrešna imena, pa da tražimo uzalud? – Možda. Ili bi to mogla da budu i prava imena istinskih dobrovoljaca, komunista i socijalista koji su pobegli iz nacističke Nemačke i otišli u Španiju da se bore za slobodu. Na kraju bismo mogli da pohapsimo prave antifašiste. – Dođavola! Lemitov se nasmeši. – Što si se tako snuždio! Odlično je što smo dospeli do takve informacije. Imamo i mi svoje špijune u Španiji – mlade ruske vojnike i oficire koji su se kao „dobrovoljci” priključili Internacionalnim brigadama. Mogu oni tamo da ispitaju. On uze crvenu olovku i zapisa nešto na parčetu hartije, sitnim urednim slovima. – Dobro si ovo obavio – reče on. Volođa je to prihvatio kao „voljno”, pa pošao ka vratima. – Jesi li se sastao danas s Markusom? – upita ga Lemitov. Volođa se okrenu. – Ikrsao je problem. – Pa i pretpostavio sam kad sam ti video usta. Volođa mu ispriča sve. – I tako sam ostao bez valjanog izvora – dovrši on. – Ali ne znam ni sad gde sam pogrešio. Zar je trebalo da kažem NKVD-u za Markusa pa da se ne mešaju? – Ne, dođavola – reče Lemitov. – Njima se nipošto ne sme verovati. Nikada njima ništa ne govori. Ali ne brini, nisi ti ostao bez Markusa. Možeš lako da ga vratiš. – Kako? – reče Volođa, kome tek sad ništa ne beše jasno. – On nas sad mrzi, sve nas. – Ponovo uhapsi Irinu. – Šta? – Volođa se zgranuo. Zar nije dovoljno propatila. – Onda će nas mrzeti još više. – Kaži ti njemu da ćemo, ako ne bude nastavio saradnju sa nama, opet iz početka da je saslušavamo. Volođa je očajnički pokušavao da sakrije gađenje. Važno je bilo ne prikazati se kao gadljiv. Predosećao je da će Lemitovljev plan uroditi plodom.
– Razumem – prevali Volođa preko usana. – Samo što ćemo – nastavi Lemitov – ovoga puta, tako da mu kažeš, upaljene cigarete da joj guramo u pičku. Volođa pomisli da će se ispovraćati. S mukom proguta pljuvačku, pa reče: – Dobar predlog. Idem ja sad po nju. – Može i sutra – reče Lemitov. – U četiri ujutro. Tad je najgore. – Razumem – reče Volođa i zatvori vrata za sobom. Na trenutak je tako stajao u hodniku, noge su mu klecale. Onda ga neki službenik u prolazu pogleda čudno, i Volođa se prisili da krene. Moraće, znači, to da obavi. On, naravno, neće mučiti Irinu; dovoljno će biti da joj se pripreti. Ali ona će sigurno misliti da će je ponovo staviti na muke, pa sve iz početka, i prestraviće se, skrenuće. Volođa oseti da bi, na njenom mestu, možda i poludeo. Kad je stupao u Crvenu armiju, ni na kraj pameti mu nije bilo da bi mogao tako nešto da radi. Biti vojnik, naravno, podrazumeva da ubijaš ljude, i Volođa je to znao; ali da mučiš devojke? Zgrada se polako praznila, gasila su se svetla po kancelarijama, muškarci su, sa šeširima na glavama, izlazili u hodnike. Bilo je vreme da se ide kući. Po povratku u kancelariju, Volođa pozva vojnu policiju i dogovori se s njima da pošalju ljude u pola četiri ujutro da uhapse Irinu. A onda obuče kaput, pa izađe da uhvati tramvaj do kuće. Volođa je živeo s roditeljima, Grigorijem i Katerinom, i sa devetnaestogodišnjom sestrom Anjom, koja je još studirala. Dok se vozio tramvajem, pitao se da li bi o ovome što se desilo trebalo da porazgovara sa ocem. Zamišljao je kako ga pita: „Moramo li mi, u komunističkom društvu, da mučimo ljude?” Unapred je znao odgovor. Bila je to privremena nužnost, takve mere su ključne za odbranu revolucije od uhoda i podrivača, plaćenika kapitalističkih impterijalista. Možda bi mogao ovako da pita: „Koliko će vremena proteći pre nego što raskrstimo sa ovako užasnom praksom?” Otac, naravno, neće znati da mu kaže, kao što ne bi znao ni bilo ko drugi. Po povratku iz Berlina, porodica Peškov uselila se u Vladinu kuću, nazivanu ponekad i Kuća na Nasipu. Bila je to stambena zgrada podignuta prekoputa Kremlja, na drugoj obali, u kojoj su živeli pripadnici sovjetske elite. Zdanje je bilo ogromno, sagrađeno u konstruktivističkom stilu, s više od pet stotina stanova. Volođa je klimnuvši glavom pozdravio vojnog policajca na vratima, a onda prošao kroz veliki hol – tako prostran da su, nekih večeri, tu organizovane igranke sa džez orkestrom – pa se liftom popeo do sprata na kojem su stanovali. Stan je, po sovjetskim merilima, bio raskošan, sa stalnom toplom vodom i telefonom, ali nije u njemu bilo onako lepo kao u njihovom domu u Berlinu. Majka je bila u kuhinji. Katerinu pripremanje hrane nije zanimalo, dok je dužnosti domaćice obavljala bez imalo elana, no uprkos tome Volođin otac ju je obožavao. Devetsto četrnaeste, u Sankt Peterburgu, spasao ju je od nasrtljivog policajca s nečasnim namerama, i otada je zaljubljen u nju. Katerina je i dalje, u četrdeset trećoj, bila privlačna – bar se Volođi tako činilo – a budući da su kao porodica diplomate putovali po inostranstvu, ona je naučila da se oblači sa više stila od većine Ruskinja, s tim što je vodila računa o tome da ne izgleda kao žene sa Zapada, što je u Moskvi bio ozbiljan prekršaj. – Povredio si usta? – reče ona idući za njim pošto ju je poljubio. – Ništa strašno. – Volođa oseti miris piletine. – Neko nam dolazi na večeru? – Anja dovodi nekog dečka. – A! Kolegu? – Ne bih rekla. Ne znam čime se bavi.
Volođi je to bilo po volji. Sestra mu je bila draga, ali je ipak bio svestan da ona nije nikakva lepotica. Niskog rasta, zdepasta, uvek je nosila bezličnu, bezbojnu odeću. Pošto nije imala mnogo momaka, bilo je lepo čuti da se nekome dopala toliko da je pristao da dođe u njenu kuću. Otišao je u svoju sobu, skinuo sako, umio se i oprao ruke. Usne su mu već bile gotovo sasvim splasnule; Markus ga i nije mnogo jako udario. Dok je brisao ruke, začu glasove i odmah zaključi da su Anja i njen momak stigli. Obukao je džemper, da mu bude komotnije, pa otišao u kuhinju. Anja je sedela za stolom s nekim sitnim čovekom pacovske njuške koga je Volođa prepoznao. – O, ne! – ote se Volođi. – Ti! Bio je to Ilja Dvorkin, agent NKVD-a koji je bio uhapsio Irinu. Sada nije bio prerušen; na sebi je imao obično tamno odelo i pristojne čizme. Iznenađeno je zinuo u Volođu. – Pa naravno – Peškov! Nisam odmah povezao – reče on. Volođa se okrenu prema sestri. – Nemoj mi samo reći da ti je ovo momak. – Šta je sad bilo? – prepade se Anja. – Upoznali smo se danas nas dvojica – reče Volođa. – Upropastio je jednu važnu vojnu operaciju tako što je zabadao nos tamo gde mu nije mesto. – Radio sam svoj posao – reče Dvorkin i opet obrisa nos rukavom. – Izem ti posao! Katerina uskoči da spase stvar. – Nemojte o poslu kod kuće – reče ona. – Volođa, sipaj, molim te, čašu votke za našeg gosta. – Stvarno? – upita Volođa. – Stvarno! – reče mu majka, gnevno sevnuvši pogledom. – Važi. – Volođa nerado skide bocu s police. Anja izvadi čaše iz kredenca te Volođa nasu piće. Katerina podiže čašu i reče: – A sad, da krenemo iz početka. Ilja, ovo je moj sin Vladimir, koga mi, inače, zovemo Volođa. Volođa, ovo je Anjin drug Ilja, koji je došao kod nas na večeru. A što se sad lepo ne rukujete. Volođi nije bilo druge nego da se rukuje. Katerina iznese predjelo na sto: dimljenu ribu, krastavčiće iz turšije, naseckanu kobasicu. – Leti jedemo salatu koju ja uzgajam u dači, ali u ovo doba godine, naravno, nema ničega – reče ona izvinjavajući se. Volođi je bilo jasno da ona pošto-poto želi da ostavi utisak na Ilju. Zar majka zaista želi da se Anja uda za tog ljigavca? A za koga bi inače, pomisli onda Volođa. Uto uđe Grigorij, u vojnoj uniformi, sav ozaren, pa onjuši piletinu i protrlja ruke. Sa četrdeset osam godina, bio je crven u licu i korpulentan; teško je bilo zamisliti ga da sad juriša na Zimski dvorac kao onda devetsto sedamnaeste. Tada je sigurno bio vitkiji. S nasladom je poljubio ženu. Volođa pomisli kako njegova majka mora biti zahvalna na očevoj nesputanoj požudi iako mu ona, zapravo, ne uzvraća ravnom merom. Nasmešila bi se kad bi je lupnuo po zadnjici, zagrlila bi ga kad bi je uzeo u naručje, a i ljubila bi ga kad god bi se on uželeo poljubaca, ali nikada nije povlačila prvi potez. Drag joj je bio Grigorij, poštovala ga je i bila, po svemu sudeći, srećna što se udala za njega, ali je očito bilo da ne izgara od žudnje. Volođa pomisli kako bi on, u svakom slučaju, od braka očekivao više od toga. Razmišljao je o tome tek onako. Iza sebe je imao desetak ili nešto više kratkotrajnih veza s devojkama, ali još nije sreo onu s kojom bi poželeo da stupi u brak. Volođa je sipao votku i ocu, te je Grigorij iskapi sa slašću, a onda uze malo dimljene ribe. – Pa dobro, Ilja, čime se ti ono beše baviš? – upita on. – Radim za NKVD – ponosito će Ilja.
– O! Služba kojoj zaista vredi pripadati! Ne misli on to iskreno, posumnja Volođa, već samo pokušava da ugodi sagovorniku. Volođa je pak smatrao da porodica ne bi trebalo da ugađa Ilji, a sve u nadi da će ga tako oterati. – Pretpostavljam, oče, da jednoga dana, kada i sav ostali svet krene putem Sovjetskog Saveza i prihvati komunistički sistem, neće više biti ni potrebe za tajnom policijom, te da će tada NKVD biti ukinut. Grigorij je procenio da tom zapažanju treba pristupiti šaljivo. – Ma, neće tad policije uopšte biti, nikakve! – reče on šarmerski. – Neće biti suđenja, neće biti zatvora. Neće biti ni odeljenja za kontrašpijunažu, jer neće, je li, biti ni špijuna. Ni vojske neće biti, budući da nećemo imati neprijatelja! Od čega li ćemo onda živeti? – reče on pa se od srca nasmeja. A onda dodade: – Možda ćemo, ipak, na to morati malo da pričekamo. Po Ilji se videlo da nešto podozreva, kao da je naslutio da u onom što je upravo čuo ima nečeg prevratničkog. Ali nikako nije mogao da dokuči šta je posredi. Katerina iznese na sto pladanj sa crnim hlebom i pet dubokih tanjira s vrelim borščem, i oni počeše da jedu. – Kad sam bio mali, a mi smo na selu živeli – poče Grigorij – majka bi po vascelu zimu čuvala ljuske od povrća, kore od jabuka, oljuštene spoljne listove kupusa, pa one vlasi s glavice crnog luka, i tome slično, u jednoj velikoj, staroj bačvi ispred kuće, gde bi to stajalo tako, zamrznuto. A onda, na proleće, kad se sneg otopi, od toga bi nam pravila boršč. To ti je pravi boršč, znaš – supa od svakojakih ljuski i kora. Vi momci predstavu nemate koliko ste dobro prošli. Neko je pokucao na vrata. Grigorij se namršti pošto nikoga nije očekivao; ali Katerina reče: – O, zaboravila sam! Dolazi Konstantinova kćerka. – Zoja Vorocinceva, hoćeš da kažeš? – reče Grigorij. – Kćerka Magde babice? – Sećam se Zoje – reče Volođa. – Žgoljava mala s plavim kovrdžama. – Više nije mala – odvrati Katerina. – Ima dvadeset četiri godine i bavi se naukom. Ona ustade i ode da otvori vrata. Grigorij se mrštio. – Nismo je videli otkako joj je majka umrla. Što li nam se sad najednom javlja? – Hoće s tobom da razgovara – odgovori Katerina. – Sa mnom? A o čemu? – O fizici – reče Katerina pa ode. – Njen otac Konstantin i ja smo – pričao je Grigorij sav ponosan – devetsto sedamnaeste bili delegati u Petrogradskom sovjetu. Mi smo objavili čuvenu Prvu naredbu. – A onda se sav natušti, pa dodade: – On je, tuga živa, umro posle Revolucije. – Mora da je bio mlad. Od čega je umro? – upita Volođa. Grigorij okrznu pogledom Ilju, pa brzo skrenu pogled. – Od zapaljenja pluća – reče onda, i Volođa je znao da laže. Vrati se Katerina, a iza nje se pojavi žena od koje Volođi istog časa ponestade daha. Bila je to prava ruska lepotica, visoka i tanka, bledoplave kose, očiju takođe plavih, tako svetlih, gotovo bezbojnih, i besprekorne bele pûti. Na sebi je imala jednostavnu zelenosivu haljinu, i upravo je ta jednostavnost isticala njen vitak stas. Pošto se upoznala sa svima za stolom, sela je, pa su i nju poslužili tanjirom boršča. – Ti si, Zoja, naučnica, znači – reče Grigorij. – Postdiplomac sam, radim doktorat, i predajem studentima – reče ona. – A Volođa, evo, radi u obaveštajnoj službi Crvene armije – ponosno će Grigorij. – Baš zanimljivo – reče ona, a očigledno je mislila potpuno suprotno.
Volođi je bilo jasno da Grigorij u Zoji vidi potencijalnu snahu. Nadao se samo da njegov otac neće prekardašiti u takvim nagoveštajima. Volođa je već odlučio da te večeri upita Zoju da izađu. Ali toliko je mogao i sâm. Nije mu bila potrebna očeva pomoć. Naprotiv; neumereno roditeljsko razmetanje moglo bi samo da odbije devojku. – Kakva je čorba? – upita Katerina Zoju. – Izvrsna, hvala vam. Volođa je Zoju već počeo da doživljava kao nekog ko o svemu razmišlja na osnovu činjenicâ, pritom skrivena iza te divne spoljašnjosti. Zanimljiva kombinacija: lepotica koja i ne pokušava nikoga da šarmira. Anja je odnosila tanjire za čorbu dok je Katerina iznosila glavno jelo, dinstanu piletinu i krompir. Zoja se prihvati jela, trpajući krupne zalogaje u usta, gladno žvaćući i gutajući. Kao i većina Rusa, i ona nije često imala prilike da vidi tako dobru hranu. – Kojom se naukom baviš, Zoja? – upita Volođa. Videlo se da joj je žao što mora da prekine s jelom da bi mu odgovorila: – Fizikom – odgovori. – Pokušavamo da proniknemo u atom; koji su njegovi delovi, i šta te delove drži na okupu. – To je zanimljivo? – Potpuno opčinjavajuće. – Ona odloži viljušku. – Sada zapravo istražujemo od čega se sastoji kosmos. Nema ničeg uzbudljivijeg. Oči su joj sijale. Jedino je fizika, očigledno, mogla da joj odvrati pažnju od jela. Ilja progovori prvi put. – Eh, ali kako sve to teoretisanje može da doprinese revoluciji? Kad Zojine oči sevnuše od gneva, Volođi se ona još više dopade. – Pojedini drugovi greše kad potcenjuju vrednost teorijske nauke, pretpostavljajući joj praktična istraživanja – reče ona. – Ali tehnički razvoj, recimo u oblasti usavršavanja vazduhoplova, u suštini se temelji na teorijskim prodorima. Volođa se nasmeši u sebi. Jednim jedinim zamahom Ilja je oduvan kao perce. Ali Zoja još nije bila završila. – Zato i želim da razgovaram sa vama – reče ona Grigoriju. – Mi fizičari čitamo sve naučne časopise koji se objavljuju na Zapadu – oni tamo, budale, celom svetu otkrivaju rezultate do kojih su došli. Skoro smo ustanovili, međutim, da postižu uznemiravajuće veliki napredak na polju atomske fizike. Sovjetskoj nauci preti velika opasnost da zaostane. Pitam se da li je drug Staljin toga svestan. U sobi zavlada tišina. Bilo kakva kritika, makar i u najbleđim naznakama, izrečena na Staljinov račun predstavljala je opasnost. – On je svestan gotovo svega – reče Grigorij. – Naravno – na to će Zoja spremno. – Ali možda odani drugovi, kao što ste vi, recimo, moraju ponekad da mu skrenu pažnju na neka važna pitanja. – Da, istina je. – Drug Staljin, bez sumnje, veruje da bi nauka trebalo da bude usklađena s marksističko-lenjinističkom ideologijom – reče Ilja. Volođi nije promakao blesak prkosa u Zojinim očima, ali ona onda obori pogled i skrušeno reče: – To da je on u pravu nikako se ne može dovesti u pitanje. Jasno je da mi, naučnici, moramo da udvostručimo napore. Obično baljezganje, znali su to svi u toj prostoriji, ali niko to nije hteo i da iskaže. Mora se voditi računa o pristojnom ponašanju. – Upravo tako – reče Grigorij. – U svakom slučaju, pomenuću to kad mi se idući put ukaže prilika
da razgovaram s drugom generalnim sekretarom Partije. Možda će poželeti da sazna nešto više o tome. – Nadam se da hoće – reče Zoja. – Mi hoćemo da budemo ispred Zapada. – A posle posla, Zoja, šta se radi? – upita Grigorij veselo. – Imaš li momka, verenika možda? – Tata! – pobuni se Anja. – To se nas ne tiče. Zoji pitanje, izgleda, nije smetalo. – Nemam verenika – reče ona blago. – Ni momka. – Isto kao i ovaj moj sin Volođa! I on je sam. Dvadeset tri su mu godine, obrazovan dečko, visok, naočit – a nema verenicu! To je bilo toliko nezgrapno izrečeno da se Volođa sav uzvrpoljio. – Ko bi rekao – primeti Zoja i okrznu pogledom Volođu, koji u njenim očima opazi iskricu smeška. Katerina blago uhvati muža za nadlakticu. – Dosta – reče. – Postideće se sirota devojka. Uto se oglasi zvono na vratima. – Zar opet? – reče Grigorij. – Ovoga puta pojma nemam ko bi mogao da bude – reče Katerina dok je izlazila iz kuhinje. Vratila se s Volođinim šefom, majorom Lemitovom. Volođa se prenu i skoči na noge. – Dobro veče, druže majore – reče on. – Ovo je moj otac, Grigorij Peškov. Tata, dozvoli da ti predstavim majora Lemitova. Lemitov žustro salutira. – Voljno, Lemitove – reče Grigorij. – Sedi, uzmi piletine. Da nije moj sin nešto zgrešio? Upravo od te pomisli Volođi se zatresoše ruke. – Ne, gospodine, upravo suprotno. Ali... Nadao sam se da ćemo nas trojica moći nasamo o tome da porazgovaramo. Volođa se malo opusti. Možda, na kraju krajeva, i nije upao u nevolju. – Pa mi smo ionako upravo završili večeru – reče Grigorij ustajući. – Idemo u moju radnu sobu. Lemitov pogleda u Ilju. – Zar nisi ti onaj iz NKVD-a? – upita. – I ponosim se time. Dvorkin, tako se zovem. – O! Ti si taj što je danas popodne pokušao da uhapsi Volođu. – Pomislio sam da je špijun. A i bio sam u pravu, zar ne? – Moraš naučiti da hapsiš neprijateljske špijune, a ne naše – reče Lemitov, pa izađe. Volođa se smeškao. Drugi put večeras Dvorkin je sravnjen sa zemljom. Volođa, Grigorij i Lemitov prođoše kroz hodnik. Grigorijeva radna soba bila je mala, oskudno nameštena. Grigorij sede na jedinu fotelju. Lemitov je seo za stočić. Volođa je zatvorio vrata i nije ni sedao. – Da li tvoj drug otac zna za popodnevnu poruku iz Berlina? – upita Lemitov Volođu. – Ne, druže majore. – Bolje mu reci. Volođa ispriča ocu za špijune u Španiji. Grigorij je bio oduševljen. – Svaka ti čast! – reče on. – To bi, naravno, mogla da bude i dezinformacija, no sumnjam: nisu nacisti toliko maštoviti. Ali zato mi jesmo. Mi možemo da pohapsimo te špijune i onda preko njihovih radio- stanica pošaljemo desničarskim pobunjenicima pogrešne informacije. Volođa o tome nimalo nije razmišljao. Možda tata izigrava budalu kad priča sa Zojom, pomisli, ali kada su obaveštajni poslovi u pitanju, mozak mu još uvek radi.
– Upravo tako – reče Lemitov. – Tvoj školski drug Verner je hrabar – reče Grigorij Volođi, pa se opet okrenu prema Lemitovu. – Kako nameravate ovo da razrešite? – Trebaju nam valjani obaveštajci koje ćemo poslati u Španiju da ispitaju sve u vezi s tim Nemcima. Ne bi trebalo da bude previše teško. Ako su ti ljudi stvarno špijuni, biće tu i dokaza: šifarnikâ, radio-uređaja, i tako dalje. – On načas zastade. – Došao sam da predložim da pošaljemo vašeg sina. Volođa se skamenio. Potpuno zatečen. Grigorij se smrknu. – Eh – reče on zamišljeno. – Moram priznati da mi je sama pomisao na to porazna. Mnogo će nam nedostajati. – A onda se na njegovom licu pojavi izraz koji je odavao pomirenost sa sudbinom, kao da je shvatio da zapravo i nema izbora. – Odbrana revolucije mora, naravno, biti na prvom mestu – reče Grigorij. – Svakom obaveštajcu potrebno je iskustvo sa terena – reče Lemitov. – Vi i ja smo, druže, bili u borbi, ali ovaj mlađi naraštaj još nije video bojno polje. – Istina, istina. Kad kreće? – Za tri dana. Volođa je video da njegov otac očajnički pokušava da smisli razlog da ga zadrži kod kuće, ali da ničega ne može da se seti. Sâm Volođa bio je uzbuđen. Španija! On pomisli na kao krv crveno vino, na crnokose devojke snažnih mrkih nogu i vrelo sunce umesto ovog moskovskog snega. Biće opasno, razume se, ali nije on ni stupao u vojsku da bi uvek bio na sigurnom. – Pa, Volođa, šta ti misliš? – upita Grigorij. Volođa je znao da bi otac želeo da se on sad bar malo pobuni. A njemu je u tom času bilo krivo, eto, samo zato što neće imati dovoljno vremena da upozna zanosnu Zoju. – Ovo je sjajna prilika – reče on. – Čast mi je što je izbor pao na mene. – Vrlo dobro – reče njegov otac. – Postoji jedan mali problem – reče Lemitov. – Prema odluci koja je usvojena, Vojna obaveštajna služba će voditi istragu, ali neće sprovoditi i hapšenja. To ovlašćenje preneto je na NKVD. – Nije bilo vedrine u njegovom osmehu kad dodade: – Bojim se da ćeš morati da radiš sa svojim drugom Dvorkinom.
II Čudo jedno, razmišljao je Lojd Vilijams, kako brzo čovek može da zavoli jedno mesto. U Španiji je tek deset meseci, ali strast koju oseća prema toj zemlji jaka je gotovo koliko i njegova vezanost za Vels. Radovao bi se kad ugleda redak cvet u sprženom krajoliku; uživao je u popodnevnom spavanju; sviđalo mu se što vina ima da se pije čak i kad nema ničega za jelo. Tu je prvi put probao: masline, papriku, čorizo i žestoko alkoholno piće koje oni nazivaju oruho.13 S mapom u ruci stajao je na jednom uzvišenju i kroz vazduh titrav od jare posmatrao predeo. Pored reke se gdegde videla livada, retko drveće na dalekim planinskim padinama, ali mimo toga Lojd je bio okružen golom pustinjom, bez igde ičega, sve sama prašina i kamen. – Ovde nećemo naći bogzna kakav zaklon kad krenemo u napad – reče on zabrinuto. – Biće to dozlaboga teška bitka – reče Leni Grifits, koji je stajao pored njega. Lojd pogleda u mapu. Saragosa se prostirala na obe obale reke Ebro, na otprilike sto šezdeset kilometara od njenog ušća u Sredozemno more. Grad je bio komunikacijsko središte aragonske oblasti. Bilo je to veliko raskršće, železnički čvor, i mesto sastava triju reka. I tu su sada, razdvojene bezvodnom ničijom zemljom, sučeljene stajale španska vojska i pobunjenici protiv demokratskog uređenja.
Bilo je onih koji su vladine snage nazivali republikancima, a pobunjenike nacionalistima, ali takvi nazivi mogli su samo da zavedu na pogrešan trag. Republikanaca je bilo mnogo i na jednoj i na drugoj strani, ako se uzmu u obzir svi oni koji ne prihvataju vlast kralja. A nacionalisti su bili i jedni i drugi jer su voleli svoju zemlju i bili spremni da život polože za nju. Za Lojda, na jednoj strani bila je vlada, na drugoj pobunjenici. U tom trenutku Saragosa je bila u rukama Frankovih pobunjenika, a Lojd je gledao k njoj sa osmatračnice osamdesetak kilometara južno od grada. – A opet, ako zauzmemo grad, neprijatelj će još jednu zimu morati da provede na severu, pod opsadom – reče on. – Ako – na to će Leni. Nije dobro, pomisli Lojd sumorno, čim priželjkuješ da se zaustavi napredovanje pobunjenika. Vlada se, međutim, nije mogla nadati da će do kraja te godine izvojevati pobedu. Uprkos svemu, jednim delom svoga bića Lojd je jedva čekao da borbe počnu. Za deset meseci u Španiji, akciju još ne beše iskusio. Do tada je bio angažovan kao instruktor u baznom kampu. Onoga časa kad su Španci doznali da je svojevremeno bio u britanskom Korpusu za obuku oficira, ubrzali su ceo proces, proizveli ga u poručnika i poverili mu brigu o novajlijama. Regruti su prolazili kroz njegov dril, sve dok im izvršavanje naređenja ne bi usadio kao refleksnu radnju; terao ih je da marširaju sve dok stopala ne prestanu da im krvare, a plikovi se pretvore u tvrde žuljeve, i pokazivao im kako da rastave i očiste ono malo pušaka kojima su raspolagali. Ali poplava dobrovoljaca je minula, i od onolike bujice sad bi tek procurila pokoja kap, pa su i instruktori prebačeni u borbene bataljone. Lojd je nosio beretku, bluzu koja se kopča na rajsferšlus, sa činom nevešto prišivenim na rukav, i somotske čakšire. Naoružan je bio kratkom španskom puškom mauzerkom, sa mecima od sedam milimetara, po svemu sudeći ukradenom iz nekog skladišta španske Civilne garde. Lojd, Leni i Dejv neko vreme nisu bili zajedno, ali su se ponovo našli na okupu uoči bitke, u Britanskom bataljonu pri Petnaestoj internacionalnoj brigadi. Leni je nosio crnu bradu i izgledao kao da mu je dvadeset sedam a ne sedamnaest godina. Unapređen je u narednika, mada uniformu nije imao, samo plave farmerice i maramu na štrafte. Više je ličio na pirata nego na vojnika. – Svejedno – reče Leni – ovaj napad nema nikakve veze sa držanjem pobunjenika pod opsadom. Posredi je politička stvar. U ovoj oblasti su oduvek preovladavali anarhisti. Lojd je video anarhizam na delu u toku kratkotrajnog boravka u Barseloni. Bio je to jedan razdragan, fundamentalistički oblik komunizma. Nije bilo razlike u platama oficira i vojnika. Sale za ručavanje velelepnih hotela pretvorene su u radničke kantine. Konobari nisu hteli da prime bakšiš, dobrodušno objašnjavajući da je običaj da se daju napojnice u stvari ponižavajući. Na sve strane mogli su se videti plakati koji prostituciju osuđuju kao eksploataciju drugaricâ. Vladala je predivna atmosfera slobode i drugarstva. Rusima je to bilo mrsko. – Vlada je dovela komunističke jedinice iz Madrida i sve nas spojila u novu Istočnu armiju – koja je, naravno, pod vrhovnom komandom komunista. Takve priče Lojda su bacale u očaj. Rat se mogao dobiti jedino ako se ujedine levičarske frakcije, onako kako su se – na kraju, u najmanju ruku – ujedinile u Bici u Ulici Kejbl. Ali anarhisti i komunisti su već zaratili na ulicama Barselone. – Premijer Negrin nije komunista – reče Lojd. – Nije, a kao i da jeste. – Njemu je jasno da nam bez podrške Sovjetskog Saveza nema spasa. – Znači li to da treba da se odreknemo demokratije i pustimo komuniste da preuzmu glavu reč?
Lojd klimnu glavom. Svaka rasprava o vlasti završavala bi se isto; moramo li da uradimo baš sve što Sovjeti traže isključivo zato što ćemo jedino od njih moći da kupimo oružje? Hodali su nizbrdo. Leni reče: – A da popijemo mi sad po jednu finu šoljicu čaja, šta kažeš? – Da, moliću. Meni dve kockice šećera. Bila im je to svakodnevna šala. Ni jedan ni drugi deset meseci nisu okusili čaj. Došli su do kampa kraj reke. Lenijev vod zauzeo je nekoliko zbijenih zgradica od grubog kamena koje su verovatno, dok rat nije oterao seljane u izgnanstvo, služile kao štale. Nekoliko metara uz reku nalazio se hangar za čamce, koji su zaposeli Nemci iz Jedanaeste internacionalne brigade. Lojd i Leni su se sastali s Lojdovim bratom od ujaka, Dejvom Vilijamsom. Kao i Leni, i Dejv je za godinu dana ostario deset. Bio je mršav i čvrst, preplanule, prašnjave kože, s boricama oko očiju od stalnog žmirkanja na suncu. Na sebi je imao žućkastosmeđu košulju i pantalone, kožni opasač s torbicama i plitke čizme na kopčanje, što je sve bilo u sklopu standardne uniforme – premda je malo vojnika imalo sve u kompletu. Oko vrata je Dejv vezao crvenu maramu. Nosio je rusku pušku mosin-nagant sa starinskim bajonetom sklopljenim ispod cevi, tako da oružje ne izgleda kabasto. Za pojasom je nosio nemački 9-milimetarski luger, koji je sigurno uzeo od nekog palog pobunjeničkog oficira. Prema oružju se, očigledno, odnosio s posebnom pažnjom. – Neko nam je došao – reče on uzbuđeno. – Ko je sad pa taj? – Nije taj, nego ta! – reče Dejv pa pokaza rukom. U hladovini jedne nakazno iskrivljene topole, desetak britanskih i nemačkih vojnika razgovaralo je sa zadivljujuće lepom ženom. – O, Dju – reče Leni, upotrebivši staru velšku reč za Boga. – Pa ona je melem za ove napaćene oči. Ima otprilike oko dvadeset pet godina, pomisli Lojd. Devojka je bila sitna, krupnih očiju i guste crne kose vezane u punđu, koju je sklonila pod vojničku kapu. Uniforma joj jeste bila prevelika, ali joj je ipak nekako prianjala uz telo, kao večernja haljina. Dobrovoljac po imenu Hajnc, koji je znao da Lojd razume nemački, obrati mu se na maternjem jeziku: – Ovo je Tereza, gospodine. Došla je ovamo da nas uči da čitamo. Lojd klimnu glavom. U sastavu Internacionalnih brigada bilo je i dobrovoljaca iz inostranstva i španskih vojnika, a Španaci su mučili muku s nepismenošću. Detinjstvo su proveli učeći veronauku u seoskim školama pod okriljem Katoličke crkve. Mnogi sveštenici nisu hteli da uče decu da čitaju, iz straha da će se kasnije u životu zainteresovati za socijalističke knjige. Kao posledica toga, u vreme monarhije, tek negde oko polovine stanovništva bilo je opismenjeno. Republikanska vlada, izabrana 1931, poboljšala je obrazovni sistem, ali je i dalje bilo više miliona Španaca koji nisu umeli da čitaju i da pišu, pa se od nastave za vojnike nije odustajalo ni na prvoj borbenoj liniji. – Ja sam nepismen – slaga Dejv. – I ja – reče Džo Eli, koji je predavao špansku književnost na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku. Tereza je govorila na španskom. Glas joj je bio dubok, smiren i vrlo zavodljiv. – A šta mislite, koliko sam puta čula taj isti štos? – reče ona, ali nije se naljutila. Leni joj priđe bliže. – Ja sam narednik Grifits – reče on. – Učiniću, naravno, sve što mogu da vam pomognem. Gledano od reči do reči, bila je to praktična izjava, ali je po boji njegovog glasa više ličila na poziv na nežnosti.
Zasenjujući osmeh pojavi se na Terezinom licu. – To bi mi mnogo značilo – reče ona. Lojd joj se obratio formalno, što je bolje umeo na španskom. – Mnogo mi je drago što ste među nama, senjorita. – U toku minulih deset meseci, veći deo vremena proveo je učeći jezik. – Ja sam poručnik Vilijams. Mogu tačno da vam nabrojim kojim članovima ove grupe trebaju časovi... A kojima ne trebaju. Na to Leni odmahnu rukom: – Ali poručnik mora u Buharaloz, po naređenja. – U varošici Buharaloz nalazio se štab vladinih snaga. – Možda bismo vi i ja mogli zajedno da potražimo pogodno mesto za održavanje časova. Mogao je, isto tako, odmah da joj predloži i da se prošetaju po mesečini. Lojd se nasmeši i klimnu glavom. Drago mu je bilo što Terezu može da prepusti Leniju. Nije bio raspoložen za flert, dok je Leni, s druge strane, izgledao kao da se već zaljubio. Po Lojdovom mišljenju, Lenijeve šanse bile su skoro pa nikakve. Tereza je bila obrazovana dvadesetpetogodišnjakinja, kojoj se verovatno desetak, pa i više njih udvara svakoga dana, a Leni je bio sedamnaestogodišnji kopač uglja koji se mesec dana nije okupao. Ali ništa Lojd nije rekao; Tereza je ličila na devojku koja ume sama da se stara o sebi. Pojavio se utom i neko novi, muškarac Lojdovih godina. Izgledao mu je odnekud poznat. Bio je bolje obučen od vojnika, u vunene čakšire i pamučnu košulju, a u futroli na kopčanje nosio je pištolj. Podšišan je bio toliko kratko da mu je kosa ličila na čekinju; taj stil posebno je bio omiljen među Rusima. Po činu je bio tek poručnik, ali bilo je u njegovom držanju nečeg stamenog, moćnog čak. – Tražim poručnika Garsiju – reče čovek na tečnom nemačkom. – Nije ovde – odgovori Lojd na istom jeziku. – A gde smo se to ti i ja ranije sreli? Rus je izgledao preneražen i razdražen u isti mah, kao da je pronašao zmiju u vreći za spavanje. – Nismo se mi nikada sreli – odvrati mu drsko. – Pobrkao si me s nekim. Lojd pucnu prstima. – U Berlinu – reče. – Trideset treće. Kad su nas napali smeđekošuljaši. Izraz olakšanja pojavi se nakratko na mladićevom licu, kao da se nadao nečem gorem. – Da, bio sam tamo – reče on. – Zovem se Vladimir Peškov. – A mi smo te zvali Volođa. – Da. – Kad smo se to tukli u Berlinu, ti si bio s izvesnim Vernerom Frankom. Volođa se načas vidno uspaničio, a onda, uz napor, uspeo da sakrije osećanja. – Ne poznajem ga. Lojd proceni da je bolje da ne navaljuje. Mogao je, uostalom, i sâm da nasluti zbog čega je Volođa tako nervozan. Kao i svi ostali, i Rusi su se plašili svoje tajne policije NKVD-a, koja je operisala i u Španiji i bila na glasu po okrutnosti. U očima NKVD-a svaki Rus koji se druži sa strancima potencijalni je izdajnik. – Ja sam Lojd Vilijams. – Nisam zaboravio. – Volođa ga pogleda onim prodornim plavim očima. – Baš čudno da se, eto, ponovo srećemo, i to ovde. – Pa i nije tako čudno ako ćemo pravo – reče Lojd. – Mi se protiv fašista borimo gde god možemo. – Možemo li načas da se izdvojimo? – Naravno. Udaljiše se nekoliko metara od ostalih. – U Garsijinom vodu ima jedan špijun. Lojd je bio zapanjen. – Špijun? Ko je to? – Jedan Nemac, zove se Hajnc Bauer. – Čekaj, pa to je onaj u crvenoj košulji. Špijun? Jesi li siguran?
Peškov ga nije ni udostojio odgovora. – Voleo bih da ga pozoveš u svoju zemunicu, ako je imaš, ili na neko drugo mirno mesto – reče Peškov, pa pogleda u ručni sat. – U jedan sat po njega će doći jedinica za hapšenje. – Meni ova mala šupa služi kao kancelarija – reče Lojd, pokazujući rukom. – Ali moram prvo s komandantom da popričam o tome. Komandant je bio komunista, što je značilo da po svoj prilici neće predstavljati smetnju, ali Lojdu je trebalo malo vremena da razmisli. – Ako ti tako hoćeš. – Volođi, po svemu sudeći, mišljenje Lojdovog komandanta nimalo nije bilo važno. – Hoću da tog špijuna odvedemo u tišini, bez gužve. Objasnio sam onima iz jedinice za hapšenje koliko je bitno da se sve obavi diskretno. Po Volođinom glasu moglo se nazreti da nije baš sasvim siguran da će se ovi povinovati njegovoj želji. – Što nas manje za to zna, to bolje – dodade on. – A što? – upita Lojd, ali pre nego što je Volođa stigao išta da kaže, odgovora se dosetio i sâm. – Nadate se da ćete ga pretvoriti u dvostrukog šipujna, koji će pogrešno obaveštavati neprijatelja. Ali ako previše ljudi sazna da je on uhvaćen, ostali špijuni mogli bi da upozore pobunjenike, koji onda neće verovati u dezinformacije. – Bolje je ne nagađati kad su takve stvari u pitanju – reče Peškov strogo. – A sad, hajdemo do tvoje šupe. – Čekaj malo – reče Lojd. – A kako znaš da je on špijun? – Kad bih ti rekao, ugrozio bih bezbednost. – To je malčice nezadovoljavajući odgovor. Po Peškovu se videlo da mu Lojd ide na živce. Očito nije bio navikao da njegova objašnjenja kvalifikuju kao nezadovoljavajuća. I inače je ta odlika Španskog građanskog rata – da se raspravlja o naređenjima – Rusima bila posebno mrska. Peškov nije stigao ni reč više da kaže, a pojaviše se neka dvojica, pa priđoše onom društvu ispod drveta. Jedan od te dvojice na sebi je, uprkos vrućini, imao kožni sako. Onaj drugi, koji je, izgleda, bio glavni, beše neki suvonjavi tip dugog nosa i uvučene brade. Peškov srdito uzviknu. – Poranili ste! – reče on, a onda, onako ogorčen, još nešto viknu na ruskom. Onaj suvonjavi prezrivo odmahnu rukom pa reče na lošem španskom: – Ko je ovde Hajnc Bauer? Svi su ćutali. Suvonjavi obrisa nos rukavom. A onda se Hajnc pomeri. Nije se odmah dao u bekstvo, nego je jurnuo na čoveka u kožnoj jakni i oborio ga. Onda je pokušao da pobegne – ali suvonjavi ispruži nogu i saplete ga. Hajnc je pao koliko je dug; telo mu se klizalo po suvom tlu. Ležao je tako, kao omamljen – samo na tren, ali i to je bilo predugo. Dok se on pridigao na kolena, ona dvojica se baciše na njega i opet ga oboriše. Ležao je nepomično, ali oni ipak počeše da ga tuku. Izvukli su drvene palice. Jedan je stajao s jedne strane a drugi s druge, dok su ga naizmence tukli po glavi i telu, sve podižući ruke iznad glava, a onda mlateći, kao u nekom izopačenom baletu. Nekoliko sekundi kasnije Hajncovo lice bilo je obliveno krvlju. On je očajnički pokušavao da pobegne, ali kad god bi se pridigao na kolena, oni bi ga opet oborili na zemlju. A onda se samo sklupčao i zacvileo. Jasno se videlo da je gotov, ali njima dvojici to ništa nije značilo. I dalje su tukli bespomoćnog čoveka. Lojd i samoga sebe iznenadi kad uzviknu u znak protesta i povuče suvonjavog ka sebi. Leni to isto učini sa onim drugim. Lojd je ovog svog dohvatio u medveđi zagrljaj i odigao ga od tla; Leni je svog udarcem oborio na zemlju. A onda Lojd začu Volođu, koji povika na engleskom:
– Stanite, ili pucam! Lojd je ispustio svog čoveka i okrenuo se u neverici. Volođa je potegao ručno naoružanje, standardni ruski revolver nagant M1895, i repetirao ga. – U svim vojskama sveta za pretnju oružjem upućenu oficiru ide se pred vojni sud – reče Lojd. – U gadnoj si nevolji, Volođa. – Ne budi lud – na to će Volođa. – Kad si poslednji put čuo da je neki Rus imao problema u ovoj vojsci? – Ali ipak spusti oružje. Čovek u kožnom sakou podiže palicu kao da će udariti Lenija, ali Volođa zagrme: – Odbij, Berezovski! I čovek ga posluša. Pojaviše se i ostali vojnici, privučeni tim tajnovitim magnetizmom koji muškarce mami kad negde izbije tuča, i za nekoliko sekundi okupiše se njih dvadesetorica. Suvonjavi upre kažiprstom u Lojda, pa na engleskom s jakim akcentom reče: – Ometaš nas u poslovima koji se tebe nimalo ne tiču! Lojd pomože Hajncu da ustane. Ovaj je, sav krvav, ječao od bola. – Pa ne možete ni vi tek tako da umarširate ovamo i bijete ljude! – obrati se Lojd suvonjavom. – Ko vam daje to pravo? – Ovaj ovde Nemac je trockističko-fašistički špijun! – zakrešta suvonjavi. – Umukni, Ilja – reče Volođa. Ilja na to nije obraćao pažnju. – Fotografisao je dokumenta! – reče on. – A gde su vam dokazi? – staloženo će Lojd. Ilja očigledno nije ni znao ni mario za dokaze. Ali Volođa uzdahnu i reče: – Pogledajte u njegovu torbu sa opremom. Lojd glavom dade znak Mariju Riveri, kaplaru. – Idi proveri. Kaplar Rivera otrča do hangara za čamce, i izgubi se unutra. Ali Lojda je prožimao zlokoban predosećaj da Volođa govori istinu. – Sve i da si u pravu, Ilja – reče Lojd – malo učtivosti dobro bi ti došlo. – Učtivosti? – ponovi Ilja. – Ovo je rat, a ne engleska čajanka. – Mogla bi ti pomoći da izbegavaš bespotrebne tuče. Ilja prezrivo promrmlja na ruskom. Iz hangara uto izađe Rivera, s nekim malim, naoko skupim foto-aparatom i svežnjem službenih papira. Pokaza ih Lojdu. Prvi dokument bio je onaj od juče – opšta naredba za raspored trupa uoči napada. Na hartiji se videla mrlja od vina prepoznatljivog oblika, i Lojd se zaprepasti shvativši da je to lično njegov primerak, koji su mu, po svemu sudeći, ukrali iz šupe. On pogleda u Hajnca, a ovaj ispravi leđa, salutira po fašistički, i reče: – Hajl Hitler! Ilja je sav blistao. – E pa, Ilja – reče mu Volođa – zbog tebe sada ovaj zarobljenik neće moći da nam posluži kao dvostruki špijun. Opet pun pogodak za NKVD. Čestitam – dodade on, i ode.
III Vatreno krštenje Lojd je imao u utorak, 24. avgusta. Oni za koje se borio – izabrana vlada – raspolagali su silom od osamdeset hiljada ljudi. Pobunjene antidemokrate nisu imale ni upola toliko. Vlada je, takođe, imala i dve stotine letelica, naspram pobu-
njeničkih petnaest. U nastojanju da što bolje iskoriste tu nadmoć, vladine snage napredovale su duž široke linije fronta, koja se na pravcu sever–jug protezala u dužinu od sto kilometara, tako da pobunjenici nisu mogli da koncentrišu ionako malobrojne trupe. Plan je bio dobar – i kako je onda moguće, pitao se Lojd dva dana kasnije, da je omanuo? A sve je počelo dobro. Prvog dana vladine snage zauzele su dva sela severno od Saragose i dva južno od grada. Lojdova grupa je, na jugu, slomila žestok otpor pobunjenika i zauzela selo Kodo. Neuspeh su pretrpeli samo u frontalnom napadu na srednjem delu ratišta, u rečnoj dolini, kada je njihov prodor zaustavljen kod mesta Fuentes de Ebro. Lojda je pred bitku uhvatio strah, i noć je proveo budan, razmišljajući o tome što ga čeka, kao što mu se, uostalom, ponekad dešavalo i uoči bokserskog meča. Ali čim bi borba počela, bio bi previše zaokupljen njome da bi se prepuštao brigama. Najgore je bilo dok su napredovali preko gole ledine, bez ikakvog zaklona osim zakržljale šikare, dok su branioci pucali iz kuća od kamena. Čak ni tada Lojd nije osećao strah, već očajničku potrebu za lukavštinom, dok je, sve u cikcak, trčao, puzao i prevrtao se po zemlji kad bi meci zapraštali previše blizu. Potom bi ustao i nastavio da trči bar još koji metar, saginjući se skoro do zemlje. Najveća nevolja je bila što su oskudevali u municiji, te su morali da paze na svaki metak. Kodo su zauzeli jer su bili brojniji, a Lojd, Leni i Dejv dočekali su noć nepovređeni. Pobunjenici su bili žilavi i hrabri – ali takvi su bili i pripadnici vladinih snaga. Internacionalne brigade bile su sastavljene od dobrovoljaca zanesenjaka, koji su u Španiju došli znajući da bi tu mogli i živote da ostave. A kako su bili na glasu po srčanosti, često su upravo oni predvodili juriše. Drugog dana je pošlo po zlu. Snage raspoređene na severnom delu fronta nisu više napadale, pre svega zbog nedostatka obaveštajnih podataka o stanju u taboru branilaca, pobunjenika – jadan im izgovor, pomisli Lojd. Oni u središnjem delu linije fronta još nisu mogli da zauzmu Fuentes de Ebro, iako su trećeg dana dobili pojačanje. Lojda je obuzeo užas kad je čuo da su, pod razornom vatrom branilaca, izgubili gotovo sve tenkove. Južna, Lojdova grupa, umesto da krene napred, pomerena je u stranu, i stacionirana u selu Kinto, na obali reke. Opet su morali da nadvladaju beskompromisne branioce u borbama za svaku kuću. Posle predaje neprijatelja, Lojdova grupa uzela je hiljadu zarobljenika. Sada je Lojd sedeo, pri večernjoj svetlosti, ispred crkve teško oštećene artiljerijskom paljbom, okružen ruševinama koje su se još pušile i čudnovato nepomičnim telima poginulih. Grupa iznurenih ljudi okupila se oko njega: Leni, Dejv, Džo Eli, kaplar Ribera i Velšanin po imenu Magzi Morgan. Toliko je Velšana bilo u Španiji da je neko spevao šaljiv pesmuljak, šegačeći se sa sličnošću velških prezimena: Beše jedan momak mlad, Prajs mu ime bi, I još jedan momak mlad, Prajs ga zvahu svi, I još jedan takav što se zvao Roberts, Pa još jedan isto, prezivô se Roberts, I još jedan momak mlad, Prajs što se zove. Ljudi su pušili, u tišini čekajući da vide da li će uopšte biti nečeg za večeru, odveć umorni čak i da bi se šalili s Terezom, koja je, za divno čudo, i dalje bila s njima, pošto se oni koji su inače dolazili da je vrate natrag, u pozadinu, nisu pojavili. S vremena na vreme odjeknuo bi pokoji pucanj; to je, svega nekoliko ulica dalje, nastavljano sa čišćenjem terena.
– I šta smo dobili? – reče Lojd Dejvu. – Štedimo municiju, izgubili smo mnogo ljudi, a nismo napredovali. I još gore: dali smo fašistima vremena da dovedu pojačanje. – Ja ću da ti kažem, prokleti bili – odvrati Dejv s izgovorom Istendera. Duša mu je bila ogrubela još više od tela, postao je ciničan, prezriv. – Naši oficiri se više plaše tih tamo njihovih komesara nego neprijatelja, đavo da ih nosi. Dovoljan je i najmanji povod, i žigosaće ih kao trockističko-fašističke špijune, staviti na muke i ubiti, i zato se oni plaše glavu da promole. Draže im je da sede i ćute nego da talasaju, neće oni preuzeti nikakvu inicijativu, nikakav rizik, nikada. Ne idu oni ni da seru, ja kad ti kažem, a da ne dobiju dozvolu, i to napismeno. Lojd se pitao da li je Dejvova, prezirom natopljena, analiza tačna. Komunisti su neprestano trubili o tome kako je važno imati disciplinovanu vojsku sa jasno definisanim komandnim lancem. Pod tim su podrazumevali da svi treba da izvršavaju ruska naređenja, ali Lojd je i sâm video na šta oni ciljaju. S druge strane, kad je pod preteranom stegom, čovek ne može da razmišlja. Je li u tome, zapravo, bio problem? Lojd u to nije želeo da poveruje. Pa svakako su socijaldemokrate, komunisti i anarhisti u stanju da se svi zajedno bore za zajedničku stvar, a da pritom ne tiranišu jedni druge; svi oni su mrzeli fašizam, i svi su verovali u jedno novo ravnopravnije društvo. Pitao se šta li Leni misli, ali Leni je sedeo s Terezom, i nešto tiho ćućorio s njom. Zakikotala se na nešto što je on rekao, i Lojd pomisli kako je dečko, očigledno, napravio izvestan pomak. Dobro je kad umeš da nasmeješ devojku. A onda ga ona dotaknu po nadlaktici, izgovori nekoliko reči i ustade. – Brzo se vrati – reče joj Leni, a ona mu se nasmeši preko ramena. Blago Leniju, pomisli Lojd, ali u njegovom srcu nije bilo zavisti. Kratkotrajne romanse njemu nisu bile privlačne; on u tome nije video nikakvu svrhu. Lojd je sebe video kao čoveka koji ide na sve ili ništa. Jedina devojka koju je zaista želeo bila je Dejzi. Ona je sada udata za Dečka Ficherberta, a Lojd, eto, još nije sreo neku koja bi mogla da zauzme Dejzino mesto u njegovom srcu. Srešće je on, jednoga dana, bio je siguran u to; ali, u međuvremenu, nisu ga bogzna koliko privlačile nekakve privremene zamene, pa čak ni tako zamamne devojke kao što je Tereza. – Dolaze Rusi – neko uto reče. Bio je to Džasper Džonson, američki crnac, električar iz Čikaga. Lojd podiže glavu i ugleda desetak vojnih savetnika kako prolaze selom kao osvajači. Ruse je bilo lako prepoznati po kožnim jaknama i futrolama na zakopčavanje. – Čudno, nešto ih nisam video da se bore – nastavi Džasper podrugljivo. – Verovatno su na nekom drugom delu bojišta. Lojd se osvrnu oko sebe da vidi da nije u blizini slučajno neki politički komesar koji bi mogao da čuje ove podrivačke reči. Dok su Rusi prolazili kroz groblje kraj porušene crkve, Lojd ugleda Ilju Dvorkina, prepredenog tajnog policajca s kojim se sukobio pre nedelju dana. Rus je presreo Terezu i zaustavio je, pa zapodenuo razgovor s njom. Lojd ga iz daljine naču kako, na lošem španskom, pominje nekakvu večeru. Ona mu je odgovorila, onda on opet nešto reče, a ona poče da vrti glavom, očigledno ga odbijajući. Htede onda Tereza da produži dalje, ali je on uhvati za ruku, ne dâ. – E, sranje – reče Lojd. Tereza pokuša ponovo da prođe, ali Ilja je, očigledno, stegnu još jače. Leni krenu da ustane, ali mu Lojd spusti ruku na rame i gurnu ga dole. – Pusti mene, ja ću – reče. Dejv ga tiho opomenu: – Pazi, drugar, ovaj ti je enkavedeovac. Bolje ti je da se ne kačiš s tim smećem, da ga đavo nosi. Lojd ode do Tereza i Ilje.
Ugledavši ga, Rus mu reče, na španskom: – Gubi se. – Zdravo, Tereza – na to će Lojd. – Mogu ja ovo sama da sredim, ne brini – reče ona. Ilja se pomnije zagleda u Lojda. – Ma, poznajem ja tebe – reče. – Ti si ono prošle nedelje pokušao da sprečiš hapšenje opasnog trockističko-fašističkog špijuna. – A jel’ i ova mlada dama takođe opasna trockističko-fašistička špijunka? – reče Lojd. – Učini mi se maločas da si je pozvao da večera s tobom. Stiže utom i Iljin kompanjon Berezovski te priđe Lojdu, preteće blizu. Krajičkom oka, Lojd primeti kako Dejv poteže luger iz opasača. Još malo i sve će otići dođavola. – Došao sam, senjorita, da ti kažem da pukovnik Bobrov hoće smesta da te vidi u svom štabu. Molim te, pođi za mnom, odvešću te do njega. Bobrov je bio stariji ruski vojni „savetnik”. Nije on, naravno, zvao Terezu, ali priča je bila uverljiva, a Ilja nije znao da Lojd laže. Na tren vreme kao da je stalo te Lojd nije bio načisto kako će se stvari razvijati. A onda u neposrednoj blizini, možda već u susednoj ulici, odjeknu pucanj. To je, izgleda, Ruse vratilo u stvarnost. Tereza se opet odmaknu od Ilje, i on je ovoga puta pusti. Ilja preteći upre kažiprstom Lojdu u lice. – Videćemo se mi opet – reče on pa se besno udalji, a Berezovski krenu za njim, kao pseto. – Neotesani balvan – reče Dejv. Ilja se napravi da ništa nije čuo. Svi posedaše. – Gadnog si neprijatelja sebi stvorio, Lojde – reče Dejv. – Pa i nisam imao bogzna kakvog izbora. – Svejedno, od sad pa ubuduće čuvaj leđa. – Svađa zbog devojke – odmahnu Lojd rukom. – To se dešava hiljadu puta svakog dana. Pao je mrak, oglasi se ručno zvonce, i oni pođoše u poljsku kuhinju. Lojd je uzeo činiju retkog paprikaša, krišku suvog hleba i veliku šolju punu crnog vina, tako oporog da mu se učinilo da će mu sprati gleđ sa zuba. On umoči hleb u vino; i jedno i drugo sad behu ukusniji. Sve je pojeo, a – kao i obično – glad nije utolio. – A sad, da popijemo natenane po šolju čaja, hoćemo li? – reče. – Jes’ – reče Leni. – Dve kockice šećera, moliću. Raširili su tanku ćebad i spremili se za spavanje. Lojd je otišao da potraži nužnik, nije ga našao, pa se olakšao u malom voćnjaku na obodu sela. Mesec je bio u poslednjoj četvrti, i pri njegovoj svetlosti Lojd vide prašnjave listove maslinovih stabala koji su preživeli granatiranje. Dok se zakopčavao, začu odjek koraka. Okrenuo se polako – i previše polako. Kad je ugledao Iljino lice, batina se već spuštala na Lojdovu glavu. Oseti nepodnošljiv bol i pade na zemlju, a onda, onako ošamućen, podiže pogled. Berezovski mu je u glavu bio uperio kratkocevni revolver. Ilja, koji je stajao pored njega, reče: – Da nisi mrdnuo, ili te nema više. Lojd je bio prestravljen. Očajnički je vrteo glavom, ne bi li mu se malo razbistrilo pred očima. Pa ovo je ludilo. – Nema više? – ponovi on, u neverici. – A kako ćeš poručniku da objasniš to ubistvo? – Ubistvo? – reče Ilja. Osmeh se pojavi na njegovom licu. – Pa ovo je prva linija fronta. Zalutao
metak, i ode ti. – A onda pređe na engleski. – Maler, bato. Skrhan očajem, Lojd uvide da je Ilja u pravu. Kad budu pronašli leš, izgledaće kao da je Lojd stradao u borbi. Kakav način da se umre. – Dokrajči ga – reče Ilja Berezovskom. I začu se prasak. Lojd ništa nije osetio. Je li to smrt? A onda se Berezovski samo skljoka na zemlju. Lojd shvati da je pucanj došao odnekud iza njegovih leđa. Okrenu se, zgranut, da vidi ko je to tamo. Na mesečini ugleda Dejva sa ukradenim lugerom. Olakšanje ga preplavi kao plimski talas. Živ je! I Ilja je video Dejva pa potrča kao preplašen zec. Dejv ga je pratio nekoliko sekundi, s pištoljem u ruci, dok ga je Lojd nagovarao da puca, ali je Ilja, raspomamljen, ševrdao između onih maslina, kao pacov u lavirintu, te naposletku iščeze u tami. Dejv je spustio pištolj. Lojd pogleda u Berezovskog. Ovaj nije disao. – Hvala ti, Dejve – reče Lojd. – Jesam li ti rekao da čuvaš leđa. – Ti si mi ih sačuvao. Ali šteta što nisi i Ilju sredio. Sad će NKVD da te ganja. – Nešto me kopka – reče Dejv. – Pitam se da li će Ilji odgovarati da se sazna kako mu je kompanjon poginuo u čarci zbog jedne ženske? I sámi enkavedeovci plaše se NKVD-a. Mislim da će držati jezik za zubima. Lojd ponovo pogleda u beživotno telo. – A kako mi ovo da objasnimo? – Jes’ čuo šta je čovek rekao? – na to će Dejv. – Ovo je prva linija fronta. Nema tu šta da se objašnjava. Lojd klimnu glavom. I Dejv i Ilja su bili u pravu. Niko neće ni pitati kako je Berezovski stradao. Zalutao metak, i ode on. Lojd i Dejv se udaljiše, ostavivši leš na zemlji. – Maler, bato – reče Dejv.
IV Lojd i Leni su razgovarali s pukovnikom Bobrovom i požalili mu se da su se pred Saragosom našli u pat-poziciji. Bobrov je bio Rus, postariji čovek, s kratko ošišanom paperjastom belom kosicom, blizu penzije već, a kruti dogmata. Teoretski, on je ovamo došao isključivo da pruži pomoć i savete španskim komandantima. U praksi, Rusi su tu bili glavni. – Traćimo vreme i snagu na ova seoca – reče Lojd, prevodeći na nemački ono što su Leni i ostali iskusni vojnici govorili. – Tenkovi bi trebalo da nam služe kao oklopne pesnice, za duboko prodiranje u neprijateljsku teritoriju. Za tenkovima bi trebalo da ide pešadija, koja će čistiti i obezbeđivati teren pošto neprijatelj bude razbijen. Volođa je stajao u blizini i slušao, i na osnovu njegovog lica moglo se zaključiti da se slaže s rečenim iako ništa ne govori. – Mala uporišta kao ova jadna varošica ne bi smela da nas usporavaju. Trebalo bi da ih zaobilazimo i prepustimo drugoj liniji napada – završi Lojd. Bobrov je bio preneražen. – To je teorija diskreditovanog maršala Tuhačevskog! – reče on prigušenim glasom. Bilo je to kao da Lojd govori biskupu da se moli Budi.
– Pa šta? – reče Lojd. – On je priznao da je izdajnik i špijun, i potom je pogubljen. Lojd nije rođenim ušima mogao da veruje. – Jel’ vi to meni hoćete da kažete da španska vlada ne može da primenjuje savremenu tenkovsku taktiku samo zato što je neki general pao kao žrtva čistke u Moskvi? – Poručniče Vilijams, to je već nepoštovanje. – Sve i da su optužbe na račun Tuhačevskog istinite, to ne znači da su njegove metode pogrešne. – Dosta je bilo! – zagrme Bobrov. – Razgovor je završen. I poslednja Lojdova nada propala je kad je njegov bataljon, u još jednom bočnom manevru, iz Kinta prebačen tamo odakle su došli. Prvog septembra uključili su se u napad na Belčite, dobro branjenu, ali strateški bezvrednu varoš četrdeset kilometara od pravog cilja. Bila je to još jedna teška bitka. Oko sedam hiljada branilaca dobro se ušančilo u najvećoj varoškoj bogomolji, Crkvi Svetog Avgustina, kao i na vrhu obližnjeg brda, gde su bili iskopali rovove i podigli zemljane nasipe. Lojd je sa svojim vodom stigao do oboda varoši bez ijedne žrtve, ali onda je neprijatelj, s prozora i krovova, žestoko udario po njima. Šest dana je prošlo, a oni su i dalje bili tu. Leševi su smrdeli na vrućini. Osim ljudskih tela, bilo je i životinjskih strvina, jer varoš je ostala bez vode te je stoka lipsavala od žeđi. Kad god bi im se ukazala prilika, inžinjerci bi nabacali leševe na gomilu, polivali ih benzinom i palili; ali zadah pečenog ljudskog mesa bio je još gori od vonja raspadanja. Nije moglo da se diše te su neki nosili gas-maske. Uske ulice oko crkve pretvorene su u prava stratišta, ali Lojd je ipak pronašao način da napreduju a da tamo ne zalaze. Leni je iz neke radionice doneo nešto alata, te su dvojica njihovih ljudi probijali rupu u zidu kuće u koju su se bili sklonili. Džo Eli je zamahivao budakom, dok mu se ćela sva sijala od znoja. Kaplar Rivera, koji je na sebi imao košulju na pruge u anarhističkim bojama – crvenoj i crnoj – vitlao je pak teškim maljem. Zid je bio od glatkih, žutih opeka domaće proizvodnje, i grubo omalterisan. Leni je rukovodio operacijom, da se ne desi, kojim slučajem, da sruše celu kuću; kao rudar, Leni je instinktivno umeo da proceni koliko je tavanica pouzdana. Kad je rupa bila već dovoljna velika da može čovek da se provuče, Leni glavom dade znak Džasperu, takođe kaplaru. Džasper uze jednu od preostalih ručnih bombi koje je nosio oko pojasa, izvadi osigurač i ubaci bombu u susednu kuću, za svaki slučaj, ako su im napravili zasedu. Čim je eksplodirala, Lojd brže-bolje pa kroz onu rupu, s puškom na gotovs. Obreo se u još jednom sirotinjskom španskom domu, zidova omalanih gašenim krečom, s podom od nabijene zemlje. Nikoga tu nije bilo, ni živog ni mrtvog. Trideset pet vojnika krenuše za Lojdom kroz tu rupu, pa se rastrčaše po kući, da isteraju branioce. U toj maloj kući nije bilo nikoga. S takvom taktikom kretali su se sporo, ali bezbedno, između nanizanih kolibica, u pravcu crkve. Počeli su da buše drugu rupu, ali – pre nego što su stigli da završe posao – stiže major Markes, i to upravo putem koji su oni probili bušeći zidove, i prekide ih u radu. – Bataljujte to – reče im on na engleskom sa jakim španskim akcentom. – Crkvu ćemo osvojiti na juriš. Lojd se sledio. To je bilo ravno samoubistvu. – Jel’ to smislio pukovnik Bobrov? – upita on. – Jeste – reče major Markes neubedljivo. – Sačekajte signal: tri oštra zvižduka pištaljkom. – Možemo li da dobijemo još municije? – upita Lojd. – Nemamo dovoljno municije, naročito za
jednu ovakvu akciju. – Nema vremena – reče major, i ode. Lojd je bio prestravljen. Mnogo je naučio za tih nekoliko dana u borbi, i znao je da na dobro branjen položaj jurišaš samo ako te tvoji otpozadi pokrivaju jakom vatrom. U suprotnom, branioci bi, naprosto, počistili napadače. Ljudi nisu krili nezadovoljstvo, a kaplar Rivera reče: – To je neizvodljivo. Lojd je bio zadužen za podizanje morala. – Nemojte da se žalite, ljudi – reče on nehajno. – Svi ste vi dobrovoljci. A šta ste mislili, da rat nije opasan? Da je tako, mogle bi i vaše sestre da ratuju umesto vas. Nasmejaše se na to, i opasnost minu, do daljeg. Lojd pređe u prednji deo kuće, odškrinu vrata i proviri napolje. Sunce je bilo upeklo u uskoj ulici s kućama i dućanima na obe strane. Zgrade i tlo bili su iste, bledosmeđe boje, kao nedopečen hleb, izuzev mesta gde je granata grunula i isterala na površinu malo zemlje crvenice. Odmah tu, ispred vrata, ležao je mrtav pripadnik narodne vojske, dok se čitav oblak muvâ gostio na rupi u njegovim grudima. Pogledavši ka malom trgu, Lojd primeti da je ulica, kako se približava crkvi, sve šira. Naoružani stražari u dva visoka crkvena tornja imali su odličan vidik, i lako će pogoditi svakog ko im priđe. Dole, na tlu, zaklona gotovo da nije bilo, ako se ne računa nešto šuta, uginuli konj, kolica s jednim točkom. Svi ćemo izginuti, pomisli on. Ali zašto smo inače ovamo i došli? Okrenuo se prema svojim ljudima, pitajući se šta da im kaže. Nije smeo da dozvoli da klonu duhom. – Samo se držite kuća, što dalje od sredine ulice – reče on. – I upamtite, što se sporije krećete, to ste duže na nišanu. I zato sačekajte da zvizne u pištaljku, a onda potrčite kô ludi. Pre nego što je Lojd očekivao, major Markez tri puta oštro zviznu u pištaljku. – Leni, ti ćeš poslednji – reče Lojd. – Ko će prvi? – reče Leni. – Ja, naravno. Zbogom, svete, pomisli Lojd. Bar ću umreti u borbi protiv fašista. On širom otvori vrata. – Idemo! – povika, i istrča iz kuće. Iznenađenje mu je dalo nekoliko sekundi prednosti, i on slobodno potrča ulicom ka crkvi. Osećao je vrelinu podnevnog sunca na licu, i čuo, iza leđa, potmuli bat cokula svojih ljudi, primetivši, s nekom čudnom zahvalnošću, da svi ti oseti zapravo znače da je još živ. A onda provali paljba, kao gradonosna oluja. Još nekoliko otkucaja srca trčao je Lojd, slušajući fijukanje i pljuštanje metaka, a onda u levoj ruci oseti nešto, kao da je tresnuo njome, pa neobjašnjivo pade na zemlju. Shvatio je da je pogođen. NIje osećao bol, ali mu je ruka bila utrnula, i beživotno visila. Uspeo je da se otkotrlja u stranu, dok ne udari u zid obližnje kuće. Tanad je letela i dalje, a on je, tu gde se zatekao, bio laka meta, no u tom trenutku, na metar-dva ispred sebe, ugleda nečiji leš. Bio je to pobunjenički vojnik, oslonjen na zid kuće. Izgledao je upravo tako, kao da je seo na zemlju, naslonio se na zid, pa tako i zaspao; s tim što mu se na vratu videla rana od metka. Lojd dopuza do njega, nezgrapno, jer je u desnoj ruci nosio pušku, dok se leva vukla po zemlji, a onda se šćućuri iza tela, u nastojanju da bude što manji. Cev puške položio je na mrtvačevo rame, pa nanišanio u visoki prozor na crkvenom tornju. Ispalio je svih pet metaka iz okvira, brzo, jedan za drugim. Nije mogao da proceni da li je nekoga pogodio. Pogledao je iza sebe. Užas ga obuze kad vide ulicu zakrčenu leševima svojih ljudi. Nepomično te-
lo Marija Rivere u onoj crveno-crnoj košulji ličilo je na zgužvanu anarhističku zastavu. Do Marija je ležao Džasper Džonson, crnih lokni natopljenih krvlju. Eto, skroz ovamo došao čak iz fabrike u Čikagu, pomisli Lojd, da bi poginuo na ulici neke španske varošice, i to samo zato što je verovao u jedan bolji svet. Preživelima, koji su ležali na zemlji, ječali i jaukali, bilo je još gore. Neko je kriknuo u samrtnom ropcu, ali Lojd nije mogao da vidi ni ko je posredi, ni gde se nalazi. Nekoliko njih iz njegovog voda još je jurišalo, ali onda, na njegove oči, jedan pade, a ostali se pobacaše na zemlju. Nekoliko sekundi kasnije, niko se nije pomerao, izuzev ranjenika koji su se uvijali od bola. Kakav pokolj, pomisli on, i žuč od gneva i tuge pope mu se u grlo, da ga uguši. Kud li se denuše ostale jedinice? Pa ne učestvuje, valjda, samo Lojdov vod u ovom napadu? Možda ostali napreduju istovremeno, paralelnim ulicama koje takođe izlaze na mali trg. Ali da bi juriš uspeo, moraš da budeš brojčano nadmoćan. Lojd i njegova trideset petorica očigledno nisu bili dovoljni. Branioci su uspeli gotovo sve da ih što pobiju, što rane, a ono malo njih iz Lojdovog voda što je preteklo bilo je primorano da hvata zaklon, i ne stigavši do crkve. Lojd uhvati Lenijev pogled; ovaj je virio iza uginulog konja. Bar je on živ. Leni podiže pušku i načini pokret izražavajući bespomoćnost i mimikom mu dajući do znanja da nema municije. I Lojdu je ponestalo metaka. Minut kasnije, pucnji u ulici sasvim utihnuše, pošto su i ostali iz voda potrošili svu municiju. Tako je okončan napad na crkvu. Akcija je, ionako, bila neizvodljiva. Bez municije, oni su posrljali u jedno besmisleno samoubistvo. Kiša metaka iz pravca crkve počela je da jenjava pošto su lake mete neutralisane, ali bi još odjeknuo pokoji sporadičan pucanj; gađali su preživele koji su pronašli zaklon. Leniju tad postade jasno da će na kraju svi njegovi ljudi izginuti. Morali su da se povuku. A verovatno će ih i prilikom povlačenja pobiti. On ponovo pogleda k Leniju pa mahnu rukom unazad, dajući mu nedvosmislen znak: idemo tamo, što dalje od crkve. Leni se osvrnu oko sebe, ponavljajući taj gest dok se obraćao malobrojnim preživelima. Bolji su im izgledi ako svi krenu istovremeno. Kad je odluka stigla do svih do kojih je mogla da stigne, Lojd se s mukom osovi na noge. – Povlačenje! – povika on iz sveg glasa. A onda potrča. Nije tu imalo više od dvestotinak metara da se pretrči, ali Lojd nikada nije duže putovao. Pobunjenici iz crkve otvoriše vatru čim primetiše kretanje vladinih trupa. Krajičkom oka Lojd prebroja svoje ljude – povlačila su se njih petorica-šestorica. Trčao je nasumice, povodeći se zbog ranjene ruke. Leni je bio ispred njega, očito nepovređen. Meci su rešetali fasade zgrada pokraj kojih je Lojd posrćući trčao. Leni je stigao do one kuće iz koje su pošli u napad, uleteo unutra i širom otvorio vrata. Lojd utrča za njim, teško brekćući, i sruči se na pod. Još trojica stigoše za njim. Lojd je gledao u preživele: Leni, Dejv, Magzi Morgan i Džo Eli. – I to je sve? – reče on. – Da – reče Leni. – Bože dragi... Petorica preživela od nas trideset šest. – Kakav briljantan vojni savetnik je taj pukovnik Bobrov. Stajali su i brektali, pokušavajući da dođu do daha. Lojdu se donekle vratio osećaj u ruku, koja ga je sad stravično bolela. Pa ipak, mogao je da je pomeri, uz bolove, tako da možda i nije bila slomljena. On primeti da mu je rukav natopljen krvlju. Dejv skide crvenu maramu, pa napravi povez. Leni je imao ranu na glavi. Lice mu je bilo krvavo, ali on reče da je to obična ogrebotina. Inače,
činilo se da se sasvim dobro oseća. Dejv, Magzi i Džo su čudom prošli nepovređeni. – Bolje da se vratimo po nova naređenja – reče Lojd pošto su nekoliko minuta prilegli. – Ionako bez municije ne možemo ništa. – Hajde najpre da popijemo natenane po šolju čaja, može? – reče Leni. – Ne možemo, nemamo kašičice – reče Lojd. – O, dobro, onda. – A jel’ bismo mogli ovde još malčice da se odmorimo? – Odmaraćemo se u pozadini – reče Lojd. – Bezbednije je. Natrag su se probijali kroz red kućâ, služeći se onim rupama koje su sami izbušili. Od stalnog saginjanja Lojdu se vrtelo u glavi. Pitao se da nije ta slabost možda posledica gubitka krvi. Kad su stigli tamo odakle ih sa tornjeva Crkve Svetog Avgustina više nisu mogli videti, žurno skrenuše u jednu bočnu ulicu. Olakšanje koje je Lojd osećao što je preživeo ubrzano je bledelo pred srdžbom zbog besmislene pogibije njegovih ljudi. I tako dođoše do ambara na obodu varoši gde se nalazio štab vladinih snaga. Lojd ugleda majora Markesa iza gomile sanduka; delio je ljudima municiju. – A što i mi nismo mogli da dobijemo malo te municije?! – upita on besno. Markes samo slegnu ramenima. – Izvestiću Bobrova o tome – reče on. Pukovnik Bobrov je sedeo na stolici, za stolom, ispred ambara; dva komada nameštaja najverovatnije su uzeta iz neke seoske kuće. Lice mu je bilo pocrvenelo od sunca. Razgovarao je s Volođom Peškovom. Lojd se zaputi pravo k njima. – Izveli smo juriš na crkvu, ali smo ostali bez ikakve podrške – reče on. – A i municije nam je nestalo, zato što je Markes odbio da nas snabde! Bobrov hladno pogleda Lojda. – Šta ti tražiš ovde? – reče. Lojd je bio potpuno zbunjen. Očekivao je da će mu Bobrov čestitati na herojstvu i, u najmanju ruku, pokazati saosećanje zbog uskraćene podrške. – Upravo vam o tome pričam – reče Lojd. – Nismo dobili podršku. Ne možete na juriš da osvojite utvrđenu zgradu s jednim jedinim vodom. Dali smo sve od sebe, ali smo pobijeni. Izgubio sam trideset jednog od ukupno trideset šest ljudi. – On pokaza u četvoricu saboraca. – Evo šta mi je ostalo od voda! – Ko ti je naredio da se povučeš? Lojd se rvao s vrtoglavicom. Osećao je da bi svaki čas mogao da se onesvesti, ali morao je najpre da objasni Bobrovu kako su se njegovi ljudi junački borili. – Došli smo po nova naređenja. Šta smo drugo mogli? – Trebalo je da se borite do poslednjeg. – A čime da se borimo? Ni metka nismo imali! – Tišina! – zareža Bobrov. – Mir-no! Oni, po automatizmu, stadoše u vrstu: Lojd, Leni, Dejv, Magzi i Džo. Lojd se plašio da će pasti u nesvest. – Nalevo krug! Oni mu okrenuše leđa. Lojd pomisli: šta je sad? – Oni što su ranjeni – voljno. Lojd i Leni istupiše iz vrste. – Ranjenici koji mogu da hodaju prebacuju se na drugu dužnost, u pratnju zarobljenika.
Lojd se jedva doseti da je posredi čuvanje ratnih zarobljenika u vozu za Barselonu. Klatio se na nogama. Trenutno ni stado ovaca ne bih mogao da sačuvam, pomisli on. – Povlačenje pod neprijateljskom vatrom bez naređenja je dezerterstvo – reče Bobrov. Lojd se okrenu i pogleda u Bobrova. Na zaprepašćenje i užas, primeti da je Bobrov izvadio revolver iz futrole na kopčanje. Bobrov priđe onoj trojici što su stajali u stavu mirno, tako da je sada bio odmah iza njih. – Vama trojici ustanovljena je krivica, i osuđeni ste na smrt. – On podiže cev na šest-sedam centimetara od Dejvovog potiljka. A onda je opalio. Čuo se prasak. Na Dejvovoj glavi ugledaše rupu od metka, a krv i mozak provališe mu iz čela. Lojd sopstvenim očima nije mogao da veruje. Magzi, koji je stajao do Dejva, poče da se okreće, usta otvorenih kao da će da vikne; ali Bobrov je bio brži. On okrenu pištolj ka Magzijevom vratu i opali ponovo. Metak je ušao pored Magzijevog desnog uha, a izašao mu kroz levo oko, i Magzi se samo stropošta. Konačno se Lojdu povratio glas: – Ne! – povika on. Džo Eli se okrenu, urlajući od zaprepašćenja i gneva, pa podiže ruke, da dohvati Bobrova. Pištolj opali još jednom, i Džoa metak pogodi u grlo. Kao iz fontane, šiknula je krv iz Džoovog vrata, poprskavši Bobrovljevu crvenoarmijsku uniformu, usled čega pukovnik opsova i odskoči. Džo pade na zemlju, ali nije odmah izdahnuo. Lojd je, bespomoćan, gledao kako krv kulja iz Džoove vratne žile na spečenu špansku zemlju. Džo je, očigledno, hteo nešto da kaže, ali reči nije bilo; a onda mu se sklopiše oči, i on klonu. – Za kukavice nema milosti – reče Bobrov odlazeći. Lojd pogleda u Dejva, koji je ležao na zemlji; mršav, garav, hrabar kao lav, šesnaest mu je godina, a poginuo. I nisu ga ubili fašisti, već jedan glupi, nemilosrdni sovjetski oficir. Kakva šteta, pomisli Lojd, i suze mu navreše na oči. Dotrča uto neki narednik iz štale. – Odustali su! – vikao je on radosno. – Predali se oni u većnici, istakli belu zastavu. Zauzeli samo Belčite! Sada već Lojd nije više mogao da se odupire vrtoglavici, i izgubi svest.
V U Londonu je bilo hladno i vlažno. Lojd je, po kiši, hodao Ulicom Natli, zaputivši se majčinoj kući. I dalje je na sebi imao špansku vojničku bluzu sa rajsferšlusom i somotske čakšire, a na nogama samo čizme, bez čarapa. Nosio je mali ranac s preobukom – donjim vešom i košuljom – i limenom šoljom. Oko vrata je bio vezao crvenu maramu, od koje je Dejv napravio povez kad je Lojd ranjen u ruku. Još ga je bolela ta ruka, ali mu povez više nije trebao. Bilo je to jednog poznog popodneva u oktobru. Kao što je i očekivao, raspoređen je u voz sa zalihama koji se u Barselonu vraćao krcat zarobljenim pobunjenicima. Putovali su tri dana iako je put bio svega sto šezdeset kilometara dug. U Barseloni su ga odvojili od Lenija, i njih dvojica izgubiše svaki kontakt. Stao mu je onda neki kamiondžija i povezao ga na sever, a posle toga je pešačio, stopirao, i vozio se železnicom, u vagonima punim uglja, šljunka ili – u jednoj srećnoj prilici – sanduka s vinom. Francusku granicu prešao je neprimetno, noću. Spavao je na tvrdom, prosio za hranu, obavljao razne sitne poslove da uzme neku paru i,
posle dve dične nedelje, zaradio dovoljno za kartu preko Lamanša berući grožđe u jednom vinogradu kod Bordoa. I tako je došao kući. Udahnuo je memljiv aldgejtski vazduh pun čađi kao da uživa u parfemu. Zastavši pred dvorišnom kapijom, on pogleda u jednu u nizu istovetnih kuća, gde je rođen pre više od dvadeset dve godine. Svetla su gorela iza kišom išaranih prozora; nekoga ima kod kuće. On priđe ulaznim vratima. I dalje je kod sebe imao ključ; držao ga je zajedno s pasošem. Otključa vrata i uđe. Ranac je spustio na patos u hodniku, pored stalka za šešire. – Ko je to? – začu se iz kuhinje. Bio je to glas njegovog očuha Bernija. Lojd shvati da nije u stanju da govori. Berni dođe do hodnika. – Ko...? – A oda prepozna Lojda. – O, bože! – reče. – Pa to si ti. – Zdravo, tata – reče Lojd. – Mali moj – reče Berni pa zagrli Lojda. – Živ si – reče. Osetio je Lojd kako se Bernijevo telo trese od jecaja. Minut kasnije Berni obrisa oči rukavom džempera, pa ode do stepeništa. – Et! – pozva on. – Šta je? – Došao je neko da te vidi. – Trenutak. Nekoliko sekundi kasnije, pojavila se na stepenicama, u plavoj haljini, lepa kao uvek. Negde na pola puta, ugleda sinovljevo lice i preblede. – O, Dju – reče ona. – To je Lojd. Strčala je niza stepenice i pala mu u zagrljaj. – Živ si! – reče. – Pisao sam vam iz Barselone... – Nije nam stiglo pismo. – Onda ne znate... – Šta? – Dejv Vilijams je poginuo. – O, ne! – Poginuo je u Bici za Belčite. – Lojd je prethodno bio odlučio da ne kaže istinu o tome kako je Dejv poginuo. – A šta bi s Lenijem Grifitsom? – Ne znam. Razdvojili smo se. Nadao sam se da će se možda vratiti kući pre mene. – Ne, ništa nisam čula. – A kako je bilo tamo? – reče Berni. – Fašisti pobeđuju. I za to su uglavnom krivi komunisti, koje više zanima obračun s ostalim levičarskim strankama. Berni je bio zaprepašćen. – Ma nije valjda tako?! – Tako je. Ako sam išta naučio u toj Španiji, onda sam naučio da protiv komunista moramo da se borimo sa istom žestinom kao protiv fašista. Zlo je i jedno i drugo. Njegova majka se oporo nasmeši. – Zamisli, boga ti... – Ona to odavno zna, pomisli Lojd. – Dosta je bilo politike – reče on. – Kako si mi ti, mama? – O, isto kô i uvek, ali pogledaj se samo – kako si mršav! – Nema u Španiji bogzna šta da se pojede. – Bolje da ti ja pripremim nešto. – Nemoj da žuriš. Gladujem već dvanaest meseci – izdržaću još nekoliko minuta. Nego, da ti ka-
žem šta bi mi prijalo. – Šta? Samo reci! – Popio bih natenane jednu šolju čaja.
5. 1939. Tomas Make je nadzirao Sovjetsku ambasadu u Berlinu kad je iz zgrade izašao Volođa Peškov. Prošlo je bilo već šest godina otkako je Pruska tajna policija transformisana u novi, efikasniji Gestapo, ali komesar Make je još vodio odeljenje za nadzor izdajnika i raznih subverzivnih elemenata u samom gradu Berlinu. Najopasniji među njima bez sumnje su primali naređenja upravo u zdanju na adresi Unter den Linden 63–65. I zato su Make i njegovi ljudi pratili svakoga ko je u tu zgradu ulazio i iz nje izlazio. Ambasada je bila prava tvrđava u art deko stilu, sazidana od belog kamena, od kojeg su se odbijali zaslepljujući zraci avgustovskog sunca. Iznad centralnog bloka uzdizao se stub s fenjerom, kao da bdi, dok su se sa dve strane pružali redovi visokih, uzanih prozora, nalik uvek budnim stražarima. Make je sedeo u bašti kafea, na pločniku prekoputa ulice. Najotmeniji berlinski bulevar vrveo je od automobila i bicikala; žene su, u letnjim haljinama, sa šeširima na glavama, pošle u kupovinu; muškarci su žustro koračali, ko u odelu, ko u elegantnoj uniformi. Teško je bilo poverovati da nemački komunisti još postoje. Kako je više iko mogao da se suprotstavlja nacistima? Nemačka je sad bila drugačija zemlja. Hitler je iskorenio nezaposlenost – što nijednom drugom evropskom vođi nije pošlo za rukom. Štrajkovi i demonstracije bili su tek bleda uspomena na stara loša vremena. Policija je imala praktična ovlašćenja u borbi protiv kriminala. Bila je to zemlja blagostanja: mnoge porodice imale su radio, a ubrzo će novim auto-putevima voziti nove, narodne automobile.14 I to nije bilo sve. Nemačka je opet bila jaka. Vojska je bila dobro naoružana i moćna. U prethodne dve godine Velika Nemačka, koja je sada bila najjača evropska sila, proširila se na račun Austrije i Čehoslovačke. Musolinijeva Italija ušla je s Nemačkom u Čelični pakt. Ranije te godine Madrid je konačno pao u ruke Frankovih pobunjenika, tako da je sad i Španija imala vlast naklonjenu fašistima. Kako bi bilo kom Nemcu moglo da padne na pamet da okrene leđa svemu tome i gurne zemlju pod boljševičku čizmu? U Makeovim očima takvi ljudi bili su ološ, gamad, nečist, koju je trebalo nemilosrdno progoniti i do poslednjeg uništiti. Sada, dok je razmišljao o njima, lice mu se iskrivilo u gnevni grč i on stade da lupka stopalom o pločnik, kao da se priprema da izgazi nekog komunistu. A onda ugleda Peškova. Bio je to mladić u odelu od plavog serža, s mantilom prebačenim preko ruke kao da očekuje promenu vremenskih prilika. Njegova kratko podšišana kosa i brz hod otkrivali su vojnika, uprkos civilnoj odeći koju je imao na sebi, a po načinu na koji je osmatrao ulicu, tobož nehajno, a u stvari vrlo temeljno – videlo se da radi ili za Obaveštajnu službu Crvene armije ili za NKVD, rusku tajnu policiju. Makeu se ubrza puls. Naravno, on i njegovi ljudi su, po liku, znali svakoga iz te ambasade. Njihove fotografije iz pasoša čuvali su u arhivi, a Makeov tim ih je neprestano držao na oku. O Peškovu, međutim, nije mnogo znao. Čovek je, pre svega, bio mlad – imao je dvadeset pet godina, doseti se Make podatka iz dosijea – pa postoji mogućnost da je reč o nižem, ne baš važnom službeniku. Ili se, možda, samo dobro pretvara da nije važan. Peškov je prešao Unter den Linden pa se zaputio upravo ka mestu gde je sedeo Make, nedaleko od ugla Fridrihove ulice. Kako mu se Peškov približavao, Make primeti da je Rus veoma visok i sport-
ski građen. Izraz njegovog lica odavao je pozornost, a pogled mu je bio prodoran. Make skrenu pogled, najednom nervozan. Uze onda šolju, pa otpi malo hladnog taloga kafe, delimično zaklonivši lice. Poželeo je da izbegne pogled tih plavih očiju. Peškov skrenu u Fridrihovu ulicu. Make glavom dade znak Rajnholdu Vagneru, koji je stajao na uglu prekoputa, i Vagner krenu za Peškovom. Tad i Make ustade od stola, pa krenu za Vagnerom. Nisu, naravno, svi u Obaveštajnoj službi Crvene armije bili klasični špijuni iz romana. Većinu obaveštajnih podataka prikupljali su na zakonite načine, uglavnom čitajući nemačku štampu. Nisu, pritom, bespogovorno verovali u sve što pročitaju, ali su zato pratili tragove kao što je, na primer, reklama da je fabrici oružja potrebno deset obučenih radnika na strugu. Sem toga, Rusi su mogli slobodno da putuju po Nemačkoj i razgledaju – za razliku od diplomata u Sovjetskom Savezu, kojima nije bilo dozvoljeno da napuštaju Moskvu bez pratnje. Mladić koga su Make i Vagner sada pratili možda je upravo jedan od tih krotkih sakupljača obaveštajnih podataka što čitaju novine; za taj posao dovoljno je bilo dobro poznavanje nemačkog jezika i sposobnost sažimanja prikupljenih informacija. Pratili su Peškova dok je prolazio pored restorana koji je držao Makeov brat. Naziv lokala je i dalje bio Bistro Robert, ali klijentela nije bila ista. Nisu tu više navraćali imućni homoseksualci, jevrejski trgovci s ljubavnicama, niti preplaćene glumice koje naručuju roze šampanj. Ako već nisu u nekom koncentracionom logoru, takvi ljudi su u poslednje vreme gledali da što manje skreću pažnju. Neki su i otišli iz Nemačke – sva sreća te ih se najzad otarasismo, razmišljao je Make, makar to, nažalost, značilo da restoran ne donosi prihode kao nekada. Pitao se, dokon, šta li je bilo s bivšim vlasnikom, Robertom fon Ulrihom. Kao kroz maglu seti se da je taj čovek otišao u Englesku. Možda je tamo otvorio restoran za nastrane tipove. Peškov uđe u bar. Vagner uđe za njim, minut-dva kasnije, a Make ostade napolju, da prati šta se dešava. Bio je to popularan lokal. Dok je Make čekao da Peškov izađe, vide nekog vojnika kako ulazi s devojkom, dok dve dobro obučene žene i neki starac u prljavom mantilu izađoše, i odoše nekud. Vagner je iz bara izašao sam, pogledao Makea pravo u oči, i zbunjeno raširio ruke. Make pređe ulicu. Vagner je bio zabrinut. – Nema ga tamo! – Dobro si pogledao? – Jesam, uključujući klozete i kuhinju. – Jesi li pitao da nije neko izlazio na zadnja vrata? – Rekoše da nije. S razlogom je Vagnera obuzeo strah. Bila je to nova Nemačka i za počinjene greške kazne više nisu bile blage. Za ovo je mogao biti strogo kažnjen. No ovoga puta neće biti tako. – Dobro onda – reče mu Make. Vagner nije mogao da sakrije olakšanje. – Stvarno? – Naučili smo nešto važno – reče Make. – To što nas se ovako stručno ratosiljao kazuje nam da je čovek špijun – i to vrlo dobar.
II Volođa je ušao na stanicu u Fridrihovoj ulici i seo na U-liniju. Skinuo je kapu, naočare i prljav kišni mantil, koji su mu poslužili da se preruši u starca. Sede onda, izvadi maramicu i obrisa prašinu kojom je prethodno posuo cipele da bi izgledale iznošene. Nije bio sasvim siguran da li je taj kišni mantil pravo rešenje. Dan je bio sunčan, i on se bojao da će ga Gestapo u mantilu primetiti i prozreti njegove namere. No nisu bili tako pametni, a otkako je
izašao iz bara, gde se, u muškom nužniku, na brzinu presvukao – niko ga nije pratio. Spremao se da učini nešto veoma opasno. Ako otkriju da se povezao s jednim nemačkim disidentom, najbolje čemu bi mogao da se nada bilo bi da ga deportuju u Moskvu, dok bi od karijere mogao da se oprosti. Ukoliko mu se pak ne posreći, i on i disident nestali bi u podrumu sedišta Gestapoa, u Ulici princa Albrehta, i svetlost dana više ne bi ugledali. Sovjetske vlasti žalile bi se zbog nestanka jednog svog diplomate, nemačka policija bi se pravila da traga za nestalim, ali bi onda, sa žaljenjem, poručila da potraga nije uspela. Volođa nikada nije bio u sedištu Gestapoa, naravno, ali je znao šta bi tamo moglo da se očekuje. Slična je bila centrala NKVD-a u zgradi Sovjetske trgovinske misije u Ulici Licenburger broj 11: čelična vrata, soba za saslušanje sa zidovima u pločicama, da se lakše spere krv, zatim kada u kojoj se seku leševi, i električna peć, gde se spaljuju delovi tela. Volođa je poslat u Berlin da razgrana tamošnju mrežu sovjetskih špijuna. Fašizam je, u pobedničkom zanosu, marširao Evropom, a Nemačka je u tim danima predstavljala veću pretnju za SSSR no do tada. Staljin je otpustio ministra spoljnih poslova Litvinova, i na njegovo mesto postavio Vjačeslava Molotova. Ali šta je i Molotov mogao da uradi? Fašiste je, činilo se, nemoguće bilo zaustaviti. Kremlj su morile ponižavajuće uspomene na Veliki rat, u kojem su Nemci naneli poraz ruskoj armiji od šest miliona ljudi. Staljin se u međuvremenu pripremio da sklopi sporazum s Francuskom i Britanijom, da ograniči moć Nemačke, ali tri sile ipak nisu uspele da se dogovore i upravo tih dana pregovori su propali. Očekivalo se, stoga, da će pre ili kasnije izbiti rat između Nemačke i Sovjetskog Saveza, a Volođin zadatak bio je da prikuplja vojne obaveštajne podatke koji bi Sovjetima pomogli da iz tog rata izađu kao pobednici. Sa voza je sišao u siromašnom, radničkom delu Berlina Vedingu, severno od gradskog centra. Stajao je ispred stanice i čekao, posmatrajući putnike i pretvarajući se da čita red vožnje zalepljen na zidu. Nije se pomerio odatle dok nije bio sasvim siguran da ga niko ne prati. Zatim je otišao do jeftinog restorana, koji je sâm prethodno odabrao za mesto susreta. Po već ustaljenoj praksi, nije ušao unutra, već je stao na autobusku stanicu prekoputa i posmatrao ulaz restorana. Bio je potpuno siguran da se usput oslobodio pratilaca, ako ih je i bilo, ali sada je morao da se uveri da ni Vernera niko nije pratio. Nije bio siguran da će prepoznati dvadesetogodišnjeg Vernera Franka, koji je imao četrnaest godina kad ga je Volođa poslednji put video. Toga se pribojavao i Verner, pa su se zato dogovorili da obojica drže najnovije izdanje Berliner morgenposta, i to otvoreno na sportskim stranama. I tako je Volođa, dok je čekao, čitao o novoj fudbalskoj sezoni, na svakih nekoliko sekundi poglédajući da odnekud ne naiđe Verner. Još od školskih dana u Berlinu, Volođa je navijao za najbolji klub iz ovog grada, Hertu. I često je skandirao: „Ha, ho, he! Herta Be-eS-Ce!” Zanimalo ga je kakav je Hertin tim, ali mu je od napetosti popustila pažnja, pa je jedan te isti tekst čitao unedogled, a da mu ništa nije ostajalo u glavi. Dve godine koje je proveo u Španiji nisu mu, u profesionalnom smislu, donele napredak koji je očekivao – naprotiv, čak. Volođa je među nemačkim „dobrovoljcima” razotkrio veći broj nacističkih špijuna poput Hajnca Bauera. Ali onda bi to NKVD-u poslužilo kao izgovor da pohapsi i neke prave dobrovoljce, koji bi jedva izrazili blago nezadovoljstvo postupcima komunističke struje. Stotine mladih idealista mučeno je i umoreno u tamnicama NKVD-a. Ponekad bi se čoveku učinilo da komuniste, zapravo, više zanima borba protiv njihovih sopstvenih saveznika anarhista nego protiv fašističkog neprijatelja. I sve to ni za šta. Staljinova politika bila je totalni neuspeh, katastrofa. Iz nje je proistekla desni-
čarska diktatura, što je bio najgori ishod za Sovjetski Savez. Ali krivica je stavljena na teret onih Rusa koji su bili u Španiji, iako su ti ljudi odano izvršavali naloge iz Kremlja. Neki od njih nestali su ubrzo po povratku u Moskvu. Volođa se, posle pada Madrida, kući vratio ispunjen strahom. I primetio je da se u međuvremenu mnogo toga promenilo. U godinama 1937. i 1938. Staljin je sproveo čistku u redovima Crvene armije. Hiljade komandanata je progutao mrak, uključujući i mnoge stanare Vladine kuće, gde su živeli Volođini roditelji. Ali su zato nekada prenebregavani ljudi, kakav je bio Grigorij Peškov, sada unapređeni, te su zauzeli mesta onih stradalih u čistkama. I tako je Grigorijeva karijera dobila novi zamah. On je bio zadužen za odbranu Moskve od vazdušnih napada, i imao je posla preko glave. Verovatno se, zbog njegovog unapređenja, Volođa nije našao među žrtvenim jarcima koji su optuženi za neuspeh Staljinove politike u Španiji. Nezgodni Ilja Dvorkin je takođe nekim čudom izbegao kažnjavanje. Vratio se u Moskvu i oženio se Volođinom sestrom Anjom, što je Volođi teško palo. No ko će znati žensko srce kad su takve stvari posredi. Anja je već bila zatrudnela, a Volođa nikako nije mogao da se otrese košmarne slike: njegova sestra doji dete s glavom kao u pacova. Posle kratkog odsustva, Volođa je raspoređen u Berlin, gde je ponovo morao da se dokazuje. Sad podiže pogled s novina i ugleda Vernera, koji je hodao drugom stranom ulice. Verner se nije mnogo izmenio. Jeste bio malo viši i razvijeniji, ali je i dalje imao onu crvenkastoplavu kosu koja mu je padala na čelo (devojke zbog toga nisu mogle da mu odole), i isti onaj izraz trpeljivosti izmešane s blagom nevericom u plavim očima. Nosio je elegantno, svetloplavo letnje odelo, a na manžetnama su mu sijale zlatne kopče. Niko ga nije pratio. Volođa pređe ulicu i zaustavi Vernera pre nego što je stigao do restorana. Vernerovo lice ozari širok osmeh, blesnuše mu beli zubi. – Ne bih te prepoznao tako ošišanog po vojnički – reče on Volođi. – Drago mi je što te vidim, posle toliko godina. Nije izgubio toplinu i šarm, primeti Volođa. – Hajde da uđemo. – Nećeš valjda stvarno u taj ćumez? – reče Verner. – Unutra ti je sve puno vodoinstalatera što jedu kobasice sa senfom. – Hoću da se sklonim s ulice. Ovde može da nas vidi svako. – Ima tu jedna uličica, tri zgrade dalje. – Dobro. Prešli su tu kratku razdaljinu i skrenuli u uzan prolaz između stovarišta uglja i bakalnice. – Šta si ti radio sve ovo vreme? – upita Verner. – Borio se protiv fašista, isto kao i ti. – Volođa razmisli načas da li da mu kaže i nešto više. – Bio sam u Španiji – dodade. To, uostalom, nije bila tajna. – Ni vi tamo niste imali ništa više uspeha nego mi ovde u Nemačkoj. – Ali još nije gotovo. – Čekaj da te pitam nešto – reče Verner naslonivši se na zid. – Kad bi pomislio da je boljševizam loš, da li bi špijunirao na štetu Sovjetskog Saveza? Volođi je instinkt nalagao da odgovori: „Ne, apsolutno ne!” – ali pre nego što je prevalio reč preko usana, on oseti koliko bi to bilo netaktično s njegove strane – jer to što bi njemu bilo mrsko Verner je upravo činio, izdajući svoju zemlju zarad nekog višeg cilja. – Ne znam – odvrati Volođa. – Mislim da i tebi mora da je mnogo teško što radiš protiv Nemačke, makar i mrzeo naciste.
– U pravu si – reče Verner. – A šta biva ako izbije rat? Hoću li vam pomagati da ubijate naše vojnike i bombardujete nam gradove? Volođa se sad već zabrinuo. Imao je utisak da je Verner počeo da popušta. – To je jedini način da se nacisti poraze. Znaš to i sâm – reče on. – Znam. Odavno sam ja doneo odluku. A nacisti nisu učinili ništa da bih se u međuvremenu predomislio. No teško je, to je sve. – Razumem te – Volođa će saosećajno. – Hteo sam da ti predložim neke druge ljude koji bi možda radili za vas ovo što radim ja – reče Verner. Volođa klimnu glavom. – Ljude kao što je Vilhelm Frunce. Sećaš se njega? Najpametniji dečko u školi. Ozbiljan socijalista – on je predsedavao onom skupu koji su smeđekošuljaši rasturili. Verner je vrteo glavom. – On je otišao u Englesku. Volođi bi žao zbog toga. – Zašto? – On je briljantan fizičar, i sad studira u Londonu. – Dovraga. – Ali setio sam se drugog čoveka. – Odlično! – Poznaješ li Hajnriha fon Kesela? – Ne bih rekao. Jel’ išao u našu školu? – Ne, on je išao u neku katoličku školu. U to vreme se politički nije slagao sa nama. Njegov otac je bio krupna zverka u Partiji centra... – Koja je trideset treće dovela Hitlera na vlast! – Tačno tako! Hajnrih je u to vreme radio za oca. Otac je prešao u naciste, a njegovog sina mori osećaj krivice. – A otkud ti to znaš. – Napio se i rekao mojoj sestri Fridi. Ona sad ima sedamnaest godina. Mislim da mu se sviđa. To je već nešto. Volođi se popravi raspoloženje. – Jel’ on komunista? – Nije. – A što misliš da bi hteo da radi za nas? – Pitao sam ga, otvoreno. „Da ti se ukaže prilika da se boriš protiv nacista tako što bi špijunirao za Sovjetski Savez, da li bi pristao?” , tako sam ga pitao. I on je rekao da bi. – Čime se on bavi? – U vojsci je, ali pati od grudobolje, pa su ga postavili za ćatu – što je za nas srećna okolnost, jer radi za Vrhovnu komandu, u Odeljenju za privredno planiranje i nabavke. Volođa je bio zadivljen. Pa takav će čovek tačno znati koliko kamiona, tenkova, mitraljeza i podmornica nemačka vojska dobija svakog meseca – i gde će to oružje biti razmešteno. Sad je već postajalo uzbudljivo. – Kad bih mogao da se upoznam s njim? – upita Volođa. – Odmah. Dogovorio sam se s njim da se, posle posla, nađemo na piću u hotelu Adlon. Volođa zaječa. Adlon je bio najotmeniji hotel u Berlinu. Nalazio se na Unter den Lindenu. Budući da su se u tom delu grada nalazile vladine zgrade i diplomatska predstavništva, bar ovog hotela bio je omiljeno sastajalište novinara koji su se nadali novim tračevima. Volođi, zato, nikada ne bi palo na pamet da to mesto odabere za sastanak s nekim. No ovu priliku, jednostavno, nije mogao da propusti. – Dobro – reče on. – Ali tamo ne smeju da me vide kako pričam ni sa tobom ni sa njim. Najpre ti uđi, a ja ću za tobom, da malo osmotrim Hajnriha, a onda ću ga kasnije pratiti i prići mu.
– Važi. Ja vozim. Kola su mi iza ugla. Dok su išli ka drugom kraju uličice, Verner dade Volođi Hajnrihove adrese, kućnu i na poslu, i Volođa ih upamti. – Evo nas! – reče Verner. – Uskači. Verner je vozio mercedes 540K autoban kurijer, toliko lep model da su se za njim samo okretale glave, sa elegantno zaobljenim blatobranima, haubom dužom od celog forda model T, s nakošenim zadnjim delom mekih linija. Ta kola su bila toliko skupa da je prodato svega nekoliko komada. Volođa je zinuo u čudu. – Zar ne bi trebalo da voziš neka malo neupadljivija kola? – upita on u neverici. – To ti je dvostruki blef – odgovori Verner. – Oni misle da pravi špijun nikada ne bi vozio nešto što toliko bode oči. Volođa je upravo nameravao da ga upita odakle mu novac za takva kola, ali se onda doseti da je Vernerov otac bogati fabrikant. – Ja u to ne ulazim – reče Volođa. – Vozom ću. – Kako hoćeš. – Vidimo se u Adlonu, ali pravi se da me ne poznaješ. – Razume se. Pola sata kasnije Volođa je ugledao Vernerov automobil nehajno parkiran ispred hotela. To Vernerovo šepurenje njemu se činilo budalastim, ali sada se već i sâm pitao nije li to, zapravo, nezaobilazni element Vernerove odvažnosti. Možda je Verner i morao da se pravi da je upravo takav, bez ikakvih briga na ovome svetu, kako bi inače i odlučio da se bavi tako opasnim poslom kao što je špijuniranje nacista. Kada bi sebi jasno predočio u kakvu se opasnost upušta, možda bi od svega odustao. Bar hotela Adlon bio je pun moderno odevenih žena i lepo obučenih muškaraca, od kojih su mnogi na sebi imali elegantne, po meri krojene uniforme. Volođa odmah primeti Vernera, koji je sedeo za stolom s nekim čovekom – po svemu sudeći, Hajnrihom fon Keselom. Dok je prolazio poed njih, Volođa naču kako Hajnrih govori polemičkim tonom: – Bak Klejton ti je mnogo bolji trubač od Hot Lips Pejdža. Volođa se progura nekako do šanka, naruči pivo, sve vreme diskretno proučavajući potencijalnog novog špijuna. Hajnrih je imao svetlu put i gustu, tamnu kosu, dugačku po vojnim merilima. Iako su razgovarali o, uslovno rečeno, nevažnoj stvari kao što je džez, Volođi se učinilo da je Hajnrih vrlo napet, jer je sve vreme gestikulirao i u više navrata prošao prstima kroz kosu. U džepu vojničke košulje nosio je knjigu, i Volođa je bio gotovo sasvim siguran da je reč o poeziji. Volođa je polako popio dva piva, pretvarajući se da detaljno čita Morgenpost. I nastojao je da se ne zagreje previše za Hajnriha. Čovek je obećavao, i te kako, ali to samo po sebi nije značilo da će i hteti da sarađuje. Vrbovanje doušnika bilo je najteži deo Volođinog posla. Mere opreza teško je bilo preduzeti, zato što sama meta još nije bila pridobijena. Ljudima si često morao da prilaziš u potpuno neprikladnim situacijama, obično na nekom javnom mestu. Nemoguće je bilo znati kako će meta reagovati; možda će se naljutiti, možda će preglasno odbiti ponudu, ili se pak preplašiti pa pobeći. Onaj što vrbuje, međutim, nije mogao mnogo šta da učini kako bi stvari držao pod kontrolom. U jednom trenutku bi, hteo – ne hteo, morao da postavi jednostavno, nedvosmisleno pitanje: „Hoćeš da budeš špijun?” Razmišljao je kako da priđe Hajnrihu. Vera mu je, izgleda, veoma bitna. Pamtio je Volođa reči svoga šefa Lemitova: „Od bivših katolika postaju dobri agenti. Kad odbace neprikosnoveni autoritet Crkve, oni prihvate neprikosnoveni autoritet Partije.” Možda Hajnrih hoće da se iskupi za nešto što je
učinio. No da li će biti spreman da život stavi na kocku? Verner, najzad, plati račun, i on i Hajnrih odoše. Volođa pođe za njima. Ona dvojica se rastadoše ispred hotela; Verner se, uz škripu guma, odveze svojim kolima, dok se Hajnrih pešice zaputi kroz park. Volođa pođe za njim. Smrkavalo se, ali nebo je bilo vedro, i Volođa je dobro video. Mnogi su bili izašli da se prošetaju po toplom večernjem vazduhu, većinom u parovima. Volođa se više puta osvrnuo da proveri da niko nije krenuo za njim, ili za Hajnrihom, kad su izašli iz Adlona. Uverivši se da nema nikoga, on duboko udahnu, stisnu petlju, pa sustiže Hajnriha. – Postoji način da okajemo svoje grehe – reče Volođa koračajući uporedo sa Hajnrihom. Ovaj ga osmotri obazrivo, kao čoveka koji je, možda, i lud. – Vi ste sveštenik? – upita on. – Mogao bi da se osvetiš naopakom režimu u čijoj si izgradnji i sâm učestvovao – reče Volođa. Hajnrih je i dalje hodao, ali je izgledao zabrinuto. – Ko ste vi? Šta znate o meni? Volođa i dalje nije obraćao pažnju na Hajnrihova pitanja. – Nacisti će jednoga dana biti poraženi – reče on. – A taj dan će, uz tvoju pomoć, ranije svanuti. – Ako ste vi neki agent Gestapoa, koji se nada da će me namamiti u klopku, nemojte gubiti vreme. Ja sam lojalan Nemačkoj. – Jesi li zapazio moj naglasak? – Jesam – rekao bih da ste Rus. – A koliko, molim te, agenta Gestapoa govori nemački s ruskim akcentom? Ili ima toliko mašte da to odglumi? Hajnrih se nervozno nasmeja. – Ne znam ja ništa o agentima Gestapoa. Nije ni trebalo da načinjem tu temu, vrlo glupo s moje strane – dodade on. – U tvojoj kancelariji prave se izveštaji o količini naoružanja i ostalim vojnim porudžbinama. Neprijateljima nacizma kopije tih izveštaja mogle bi biti od nemerljive koristi. – Crvenoj armiji, hoćete da kažete. – A ko će drugi srušiti ovaj režim? – Mi pedantno vodimo evidenciju o svakoj kopiji takvih izveštaja. Volođa jedva potisnu pobedničko likovanje. Hajnrih je, dakle, već razmišljao o teškoćama u praksi. A to znači da je, u načelu, sklon da prihvati ponudu. – Staviš još jedan list indiga – reče mu Volođa. – Ili napraviš stenogram. Ili uzmeš kopiju iz nečijeg dosijea. Ima načina. – Naravno da ima. A meni u svakom slučaju ode glava. – Ako ništa ne preduzmemo u vezi sa zločinima koje ovaj režim čini – vredi li išta ovaj život? Hajnrih zastade i pogleda Volođu pravo u oči. Volođa nije mogao da prozre o čemu ovaj razmišlja, ali mu je instinkt govorio da je bolje da ćuti. Posle duge pauze, Hajnrih uzdahnu i reče: – Razmisliću o tome. Moj je, likovao je sad Volođa. – Kako da stupim u vezu s vama? – upita Hajnrih. – Nećeš ti stupati u vezu sa mnom – reče mu Volođa. – Ja ću s tobom. – On ovlaš dodirnu obod šešira, pa ode tamo odakle je i došao. Volođa je bio oduševljen. Da Hajnrih ne namerava da prihvati njegovu ponudu, odlučno bi je odbio. Samo to što je obećao da će razmisliti bilo je kao da je ponudu prihvatio. Pustiće on to da prenoći. Promisliće dobro o svim opasnostima koje to nosi. Ali pristaće, na kraju. Volođa je bio gotovo si-
guran u to. A onda opomenu sebe: ni u samopouzdanju ne treba preterivati. Ko zna šta sve može da pođe naopako. Bilo kako bilo, Volođa je pun nade izašao iz parka, pa produžio, pod jarkim svetlima, pored dućana i restorana Unter den Lindena. Još nije bio večerao, ali nije sebi mogao da priušti obrok u nekom od lokala u toj ulici. Seo je u tramvaj i odvezao se na istok, u jeftiniji kraj Fridrihšajn, pa otišao do malog iznajmljenog stana. Vrata mu je otvorila oniska lepuškasta osamnaestogodišnjakinja svetle kose. Na sebi je imala ružičasti džemper i tamne pantalone, i bila je bosa. Premda vitka, imala je divne, bujne dojke. – Izvini što upadam ovako nenajavljen – reče Volođa. – Jel’ smetam? Ona se nasmeši. – Ni najmanje. Uđi. On uđe u stan. Devojka zatvori vrata, pa mu se baci u zagrljaj. – Uvek se radujem da te vidim – reče, i željno ga poljubi. Lili Markgraf je bila devojka koja se u ljubavi nije štedela. Volođa je, otkako se vratio u Berlin, jednom nedeljno izlazio s njom. Nije se zaljubio u Lili, a i znao je da se ona viđa s drugim muškarcima, pored ostalog i s Vernerom; ali kad god su bili zajedno, bila je veoma strastvena. – Čuo si vest? – upita ga ona malo kasnije. – Jesi li zato došao? – Kakvu vest? Lili je radila kao sekretarica u jednoj novinskoj agenciji, i uvek bi prva saznala šta se dešava. – Sovjetski Savez je sklopio pakt s Nemačkom! – reče ona. To nije imalo nikakvog smisla. – Misliš, s Britanijom i Francuskom, a protiv Nemačke – na to će on. – Ne, ne mislim tako! U tome i jeste iznenađenje: Staljin i Hitler su sad prijatelji. – Ali... – zausti Volođa, no ostade bez glasa, sav smeten. Prijatelji? Njemu je to izgledalo sumanuto. Ili je to, dakle, rešenje za koje se zalagao novi šef sovjetske diplomatije Molotov? Nismo uspeli da zaustavimo plimu fašizma u svetu – i sada ćemo, znači, da odustanemo od daljih pokušaja? Zato li je moj otac učestvovao u revoluciji?
III Vudi Djuar je, posle četiri godine, ponovo sreo Džoanu Rouzrok. Niko ko je poznavao njenog oca nije poverovao u to da je on napastvovao neku starletu u hotelu Ric-Karlton. Devojka je odustala od tužbe; za novine je to bila dosadna vest, pa su joj posvetile samo malo prostora. No uprkos svemu, Dejv je ostao silovatelj u očima žitelja Bafala. Zato su se Džoanini roditelji preselili u Palm Bič, a Vudi je izgubio svaki kontakt s njom. Naredni put video ju je u Beloj kući. Vudi je tamo došao sa ocem, senatorom Gasom Djuarom, i upravo je trebalo da se sastanu s predsednikom. Vudi je Frenklina D. Ruzvelta imao prilike da vidi u više navrata. Njegov otac i predsednik bili su dugogodišnji prijatelji. Do tih susreta dolazilo je, međutim, uvek prilikom većih okupljanja, kada bi se F. D. R. samo rukovao s Vudijem i upitao ga kako mu je u školi. Ovo će pak biti prvi put da Vudi prisustvuje jednom pravom političkom sastanku s predsednikom. Ušli su na glavni ulaz u Zapadno krilo, prošli kroz hol, i obreli se u prostranoj čekaonici; tu ju je i video. Vudi je oduševljeno gledao u Džoanu. Jedva da se promenila u međuvremenu. Sa uzanim, nadmenim licem i zakrivljenim nosom, i dalje je ličila na prvosveštenicu neke drevne religije. Kao i uvek,
na sebi je imala jednostavnu odeću, što je samo pojačavalo dramski efekat: danas je bila u tamnoplavom kompletu od neke fine tkanine, dok je na glavi nosila slamnati šešir iste boje sa širokim obodom. Vudiju je bilo drago što je tog jutra obukao čistu belu košulju i vezao novu kravatu na pruge. Njoj je, očigledno, bilo drago što ga vidi. – Odlično izgledaš! – reče ona. – Jel’ sad radiš u Vašingtonu? – Samo pomažem ocu u kancelariji preko leta – odvrati on. – Još sam na Harvardu. Ona se okrenu prema njegovom ocu i reče, s puno poštovanja: – Dobar dan, senatore. – Zdravo, Džoana. Vudi je sav cepteo od radosti što je naleteo na nju. Bila je privlačna kao i uvek. Nije mu bilo pravo da se razgovor odmah završi. – Otkud ti ovde? – upita Vudi. – Radim u Stejt departmentu. Vudi klimnu glavom. Otud onoliko poštovanje prema njegovom ocu. I Džoana je, znači, ušla u svet u kojem se ljudi dodvoravaju senatoru Djuaru. – Šta tačno radiš? – upita Vudi. – Ja sam ti pomoćnica jednog pomoćnika. Moj šef je trenutno kod predsednika, ali ja sam još uvek na previše niskom položaju da bih ulazila s njim unutra. – Tebe je politika oduvek zanimala. Sećam se one rasprave o linču. – Nedostaje mi Bafalo. Kako smo se samo tamo zabavljali nekada! Vudi se doseti kako ju je ljubio na balu u Reket-klubu, i umalo pocrvene. – Molim te, prenesi ocu najsrdačnije pozdrave – reče Vudijev otac, dajući tako sinu do znanja da bi trebalo da krenu. Vudi je na trenutak razmišljao da li da je pita za broj telefona, ali ga ona preduhitri. – Volela bih da se vidimo ponovo, Vudi – reče. Oduševio se. – Naravno! – Jesi li slobodan večeras? Pozvala sam nekoliko prijatelja na koktel. – Sjajno! Dala mu je adresu – stanovala je u zgradi nedaleko odatle – a onda Vudija otac poče da požuruje s drugog kraja prostorije. Prepoznavši Gasa, stražar mu klimnu glavom, i oni uđoše u drugu čekaonicu. – A sad, Vudi – reče Gas – nemoj da govoriš ništa osim ako ti se predsednik ne obrati. Vudi je pokušao da se usredsredi na predstojeći sastanak. Evropa je pretrpela pravi politički zemljotres: Sovjetski Savez potpisao je mirovni sporazum s nacističkom Nemačkom, što je svima poremetilo proračune. Vudijev otac bio je glavni član senatskog Odbora za odnose sa inostranstvom, i predsednika je zanimalo njegovo mišljenje. Gas Djuar je nameravao da porazgovara o još nečem. Želja mu je bila da ubedi Ruzvelta da obnovi Društvo naroda. Biće teško ubediti ga u to. Sjedinjene Države nikada nisu ni pristupile Društvu naroda, i Amerikancima ta organizacija nije bila posebno draga. Društvo je ređalo poraze nastojeći da suzbije krize koje su izbijale tridesetih: japansku agresiju na Dalekom istoku, italijanski imperijalizam u Africi, nacistička osvajanja u Evropi, uništavanje demokratije u Španiji. Ali Gas je čvrsto rešio da pokuša. I Vudi je znao da je to oduvek bio očev san; da se stvori svetsko veće koje će miriti sukobljene strane i sprečavati ratove. Vudi je u tome potpuno podržavao oca. Održao je govor na tu temu u okviru jedne debate na Har-
vardu. Kad između dve zemlje nastane nesporazum, najgore što se može desiti jeste da ljudi počnu međusobno da se ubijaju. To se, njemu bar, činilo u priličnoj meri očiglednim. „Jasno je meni zbog čega se to događa, naravno”, rekao je on u istoj toj debati. „Kao što mi je, uostalom, jasno i zbog čega se pijanci potuku. No to ovakve postupke ne čini ništa manje nerazboritim.” Sada je, međutim, Vudiju teško bilo da razmišlja o ratu koji je pretio Evropi. Preplaviše ga sva ona stara osećanja prema Džoani. Pitao se da li bi se, možda, ponovo ljubila s njim – možda će večeras? Oduvek joj se sviđao, a sviđa joj se, izgleda, i sada – što bi ga inače zvala na zabavu? Trideset pete nije htela da izlazi s njim, jer mu je bilo petnaest a njoj već osamnaest godina, što je i bilo razumljivo, mada Vudi u to vreme nije tako mislio. No sada su četiri godine stariji, i razlika u godinama ne bi bila toliko upadljiva – zar ne? Nadao se da ne bi. Zabavljao se on s devojkama u Bafalu, a potom i na Harvardu, ali ni prema jednoj nije osetio onu sveprožimajuću strast koju je u njemu pobuđivala Džoana. – Jesi li me razumeo? – upita ga otac. Vudi se postide. Njegov otac upravo se pripremao da predsedniku iznese predlog koji bi mogao da donese mir u svetu, a Vudiju je na pameti bilo samo to kako će se ljubiti sa Džoanom. – Svakako – odgovori on. – Neću govoriti ništa dok mi se on najpre ne obrati. Visoka, vitka žena u ranim četrdesetim izađe uto iz sobe, opuštena i samouverena, kao da je pod tim krovom gazdarica; Vudi prepoznade Margerit Lehend, poznatu kao Misi, koja je vodila Ruzveltov kabinet. Imala je izduženo, muškobanjasto lice s velikim nosom, a kosa joj je, jedva primetno, bila prošarana sedinom. Toplo se nasmešila ugledavši Gasa. – Pravo je zadovoljstvo videti vas opet, senatore. – Kako si mi, Misi? Sećaš se moga sina, Vudroa. – Sećam se. Predsednik vas čeka obojicu. Misi je bila čuvena po privrženosti Ruzveltu. F. D. R. je prema njoj osećao naklonost veću od one koja priliči oženjenom muškarcu, ili se bar tako govorkalo po Vašingtonu. Vudi je znao, na osnovu uzdržanih ali slikovitih opaski koje su razmenjivali njegovi roditelji, da Ruzveltova paraliza nije zahvatila i polne organe. Bilo kako bilo, njegova supruga Elenor nije htela da spava s njim još otkako im je rodila šesto dete, a otada je prošlo više od dvadeset godina. Možda je, stoga, i imao pravo na jednu nežnu sekretaricu. Provela ih je kroz još jedna vrata, i dalje, uzanim hodnikom, do Ovalnog kabineta. Predsednik je sedeo za radnim stolom leđima okrenut trima visokim prozorima u ovalnoj sobi. Na prozore, okrenute ka jugu, bile su navučene zavese, da ga zaštite od avgustovskog sunca, koje je pržilo kroz stakla. Ruzvelt je sedeo na običnoj kancelarijskoj stolici, ne u kolicima, primeti Vudi. Nosio je belo odelo i pušio cigaretu na muštiklu. Nije to bio, ako ćemo pravo, naočit muškarac. Imao je duboke zaliske i isturenu bradu, a na nosu je držao onaj cviker, zbog kojeg su mu oči izgledale preblizu. Pa ipak, bilo je nečeg što te naprečac osvoji u tom otvorenom osmehu, pruženoj ruci i srdačnom glasu: – Drago mi je što te vidim, Gase, izvoli, uđi. – Gospodine predsedniče, vi se svakako sećate mog starijeg sina, Vudroa. – Naravno. Šta ima novo na Harvardu, Vudi? – Ništa naročito, gospodine, hvala na pitanju. Ja sam tamo u debatnom timu. – Vudi je znao da se političari često trude da izgledaju kao da su sa svima prisni. Ili imaju izvanredno pamćenje ili ih sekretarice uvek pravovremeno podsete. – I ja sam išao na Harvard. Sedite, sedite. – Ruzvelt izvadi patrljak od cigarete iz muštikle i ugasi ga u već punoj pepeljari. – Gase, šta se to, boga ti, događa u Evropi?
Predsednik je, naravno, sasvim dobro znao šta se događa u Evropi, pomisli Vudi. Pa imao je ceo Stejt department da mu o tome priča. No on je želeo da čuje mišljenje Gasa Djuara. – Nemačka i Rusija su i dalje smrtni neprijatelji, ako mene pitate – reče Gas. – To smo svi mi mislili. A što su onda potpisali sporazum? – Zato što im, na kraće staze, tako odgovara, i jednima i drugima. Staljinu treba vremena. On hoće da ojača Crvenu armiju, da bi mogao da porazi Nemce, ako do toga dođe. – A onaj drugi? – Hitler je, očigledno, na korak od toga da učini nešto u Poljskoj. Nemačka štampa je puna besmislenih priča o tome kako Poljaci zlostavljaju stanovništvo koje govori nemački. Ne raspiruje Hitler mržnju tek tako. Šta god da namerava, ne želi da mu se Sovjeti ispreče na putu. Otuda taj sporazum. – Otprilike isto to govori i Hal. – Kordel Hal je bio državni sekretar. – Ali on ne zna šta će dalje biti. Hoće li Staljin dozvoliti Hitleru da čini šta mu je volja? – Moja je pretpostavka da će oni podeliti Poljsku u narednih nekoliko nedelja. – A onda? – Pre nekoliko nedelja Britanci su potpisali sporazum s Poljacima i obećali im da će im priteći u pomoć ako budu napadnuti. – Ali šta oni tu mogu? – Ništa, gospodine. Britanska kopnena vojska, mornarica i vazduhoplovstvo ne mogu sprečiti Nemce da pregaze Poljsku. – A šta ti misliš, Gase, šta treba mi da uradimo? – upita predsednik. Vudi je bio svestan da je to velika prilika za njegovog oca. Svu predsednikovu pažnju moći će da zaokupi na nekoliko minuta. Retko se čoveku ukazuje prilika da utiče na tok događaja. Vudi krišom ukrsti prste. Gas se nagnu. – Mi sigurno ne želimo da i naši sinovi idu u rat kao mi nekad. Ruzvelt je imao četvoricu sinova, i svi su bili u dvadesetim i tridesetim. Vudi toga časa shvati zašto je i sâm tu; otac ga je na ovaj sastanak poveo kako bi predsednika podsetio na njegove sopstvene sinove. Gas tiho reče: – Ne možemo ponovo da šaljemo američke momke da ginu po Evropi. Svetu je sad potrebna svetska policija. – Šta imaš na umu? – uzdržano će Ruzvelt. – Ne predstavlja Društvo naroda baš toliki neuspeh kao što to ljudi misle. Dvadesetih je, na primer, rešilo granični spor između Finske i Švedske, a onda još jedan, između Turske i Iraka. – Gas je nabrajao na prste. – Sprečilo je Grčku i Jugoslaviju da napadnu Albaniju, i ubedilo Grke da se povuku iz Bugarske. Društvo je, takođe, poslalo mirovne snage sa zadatkom da suzbiju neprijateljstvo između Kolumbije i Perua. – Sve je to tačno. Ali je zato tridesetih... – Društvo nije bilo dovoljno jako da bi se izborilo s fašističkom agresijom. To ne treba nikoga da iznenađuje. Ono je od početka bilo obogaljeno zato što je naš Kongres odbio da ratifikuje Svečani sporazum, tako da Sjedinjene Države nikada nisu ni postale njegov član. Treba da ga preuredimo, osnažimo, i na čelo te zajednice postavimo Amerikance. – Gas zastade. – Gospodine predsedniče, prerano je da odustanemo od mira u svetu. Vudi je zadržao dah. Ruzvelt klimnu glavom, ali on je, kad bolje razmisliš, uvek klimao glavom, i Vudi je to znao. Retko mu se dešavalo da otvoreno iskaže neslaganje. Mrzeo je sukobljavanja. Moraš da vodiš računa, često je govorio njegov otac, da to njegovo ćutanje ne pobrkaš sa odobravanjem. Vudi se nije ni usuđivao da pogleda u oca, koji je sedeo tu do njega, ali je osećao napetost.
– Verujem da si u pravu – konačno progovori predsednik. Vudiju je malo nedostajalo da glasno usklikne. Predsednik je pristao! On pogleda u oca. Gas, inače hladnokrvan, sada je jedva uspevao da sakrije iznenađenje. Bila je to jedna tako brzo izvojevana pobeda. Gas požuri da utvrdi stvar. – U tom slučaju, Kordel Hal i ja bismo, ako smem da predložim, mogli da sastavimo predlog pa da ga vi razmotrite? – Hal je zatrpan poslom. Razgovaraj s Velsom. Samner Vels je bio državni podsekretar. Bio je u isti mah ambiciozan i razmetljiv, i Vudi je znao da Gas nikada ne bi njega odabrao. No Vels je bio dugogodišnji prijatelj porodice Ruzvelt – štaviše, bio je zadužen za burme na venčanju F. D. R.-a. Gas nije nameravao da stvara neprilike. – Razgovaraću, svakako – reče. – Još nešto? – upita predsednik. To je, očigledno, značilo da je sastanak završen. Gas ustade, Vudi za njim. – Kako je gospođa Ruzvelt, vaša majka, gospodine? Čuo sam da je bila u Francuskoj. – Brod joj je isplovio juče, bogu hvala. – Drago mi je što to čujem. – Hvala vam što ste došli – reče im Ruzvelt. – Zaista mnogo držim do našeg prijateljstva, Gase. – Za mene nema većeg zadovoljstva, gospodine – odvrati Gas, pa se rukova s predsednikom, što potom učini i Vudi. Onda odoše. Vudi je gajio kakvu-takvu nadu da će Džoanu zateći napolju, ali ona je u međuvremenu otišla. Dok su izlazili iz zgrade, Gas reče: – Hajdemo na piće, da proslavimo. Vudi pogleda na sat. Bilo je pet. – Naravno – reče. Otišli su kod Starog Ebita, u Ulici F, nedaleko od Petnaeste ulice; vitraž, zeleni baršun, mesingane lampe i lovački trofeji. Lokal je vrveo od kongresmena, senatora i ljudi koji su uvek išli za njima: pomoćnika, lobista i novinara. Gas naruči suvi martini s korom limuna za sebe i pivo za Vudija. Vudi se nasmeši: možda bi i on popio martini. Ne bi, zapravo – njemu je martini imao isti ukus kao hladan džin – ali bi bilo lepo da ga je otac bar pitao. Bilo kako bilo, on podiže čašu i reče: – Čestitam. Dobio si ono što si hteo. – Ono što je svetu potrebno. – Nastupio si sjajno. – Ruzvelta i nije trebalo mnogo ubeđivati. Jeste on liberal, ali je pragmatičar. Zna on da čovek ne može sve, da moraš da odabereš bitke za koje znaš da ih možeš dobiti. Nju dil je njemu na prvom mestu – kako da se nezaposleni vrate na posao. I neće on preduzeti ništa što će ga omesti u toj glavnoj misiji. Ukoliko moj plan u jednom trenutku zasmeta njegovim sledbenicima, on će ga odbaciti. – Mi, znači, još ništa nismo dobili. Gas se nasmeši. – Načinili smo važan korak. Ali ne, još ništa nismo dobili. – Šteta što ti je Velsa natovario na vrat. – Pa i nije to baš tako loše. Samner ovom projektu daje dodatnu snagu. On je bliži predsedniku od mene. Ali je zato nepredvidiv. Možda će uzeti stvar u svoje ruke i usmeriti je u nekom sasvim drugom pravcu. Vudi prelete pogledom po prostoriji i ugleda poznato lice. – Čik pogodi ko je tu. Mogao sam da pretpostavim.
Njegov otac pogleda u istom pravcu. – Tamo, vidiš, stoji za šankom – reče mu Vudi. – S dvojicom starijih tipova sa šeširima i onom plavušom. Greg Peškov. Kao i obično, Greg je bio sav aljkav, uprkos tome što je na sebi imao skupu odeću: svilena kravata bila mu je nakrivo vezana, košulju nije bio upasao, a mrlja od pepela cigarete videla mu se na golubijesivim pantalonama. Pa ipak, ona plavojka ga je zadivljeno gledala. – Jeste on – reče Gas. – Često se viđate na Harvardu? – On je završio fiziku, ali ne provodi mnogo vremena s naučnicima – oni su mu, rekao bih, previše dosadni. Srećemo se ponekad u Krimsonu. Harvard Krimson je bio studentski list. Vudi je pravio fotografije za novine, dok je Greg pisao članke. – Ovog leta stažira u Stejt departmentu, zato je ovde – objasni Vudi. – Pretpostavljam da je u novinskoj službi – reče Gas. – Ona dvojica što stoje s njim su izveštači; onaj u smeđem odelu piše za Čikago tribjun, a onaj što puši lulu je iz klivlendskog Plejn dilera. Vudi je primetio da Greg s novinarima razgovara kao sa starim prijateljima; jednoga je držao podruku i naginjao se k njemu, kao da će nešto da mu šapne, tapkajući pritom drugog po leđima tobože mu na nečem čestitajući. Vidi se da im je Greg drag, pomisli Vudi, pošto su se smejali nekoj njegovoj dosetki. Vudi mu je zavideo na tom daru, koji političarima dobro dođe – mada on možda i nije presudan; njegov otac nije bio druželjubiv na taj način, u stilu „Gde si, čoveče, nema te sto godina?!”, pa ipak je bio jedan od vodećih ljudi u američkom državnom vrhu. – Pitam se šta li njegova polusestra Dejzi misli o ratnoj pretnji – reče Vudi. – Ona je tamo, u Londonu. Udala se za nekog engleskog lorda. – Da budemo precizniji, udala se za starijeg sina erla Ficherberta, koga sam svojevremeno vrlo dobro poznavao. – Nema te cure u Bafalu koja njoj ne zavidi. Kralj je prisustvovao njenom venčanju. – Upoznao sam ja i Ficherbertovu sestru Mod – divna žena. Udala se za Nemca, Valtera fon Ulriha. Oženio bih se ja njome da Valter nije bio brži. Vudi podiže obrve. Nije ličilo na tatu da tako govori. – To je bilo pre nego što sam se zaljubio u tvoju majku, naravno. – Naravno. – Vudi se prigušeno osmehnu. – Valter i Mod su se potpuno povukli pošto je Hitler zabranio Socijaldemokratsku partiju. Nadam se da su dobro. Ako izbije rat... Vudi je primetio da bi, čim pomene rat, njegov otac utonuo u uspomene. – Ako ništa drugo, bar Amerika ne učestvuje – reče Vudi. – To smo i prošli put mislili – reče Gas pa promeni temu. – Jel’ se čuješ s mlađim bratom? Vudi uzdahnu. – Neće se on predomisliti, tata. Neće on ni na Harvard ni na bilo koji drugi univerzitet. To je bilo žarište porodične krize. Čak je najavio da će, čim navrši osamnaest godina, stupiti u mornaricu. Bez završenog koledža biće običan regrut, bez ikakvih izgleda da jednoga dana postane oficir. A to je užasavalo njegove uspešne roditelje. – Dovoljno je pametan da završi koledž, boga mu – reče Gas. – Mene tuče u šahu. – I mene. Pa u čemu je onda problem? – Mrsko mu je učenje. A voli brodove. Njega jedino plovidba zanima – odvrati Vudi pa pogleda u ručni sat. – Treba da pođeš na tu zabavu – reče mu otac.
– Nema žurbe... – Nego šta nego ima žurbe. Devojka je vrlo privlačna. Gubi se odavde. Vudi se nasmeši. Otac je umeo da bude iznenađujuće pronicljiv. – Hvala ti, tata – reče on pa ustade. I Greg Peškov se upravo pripremao da pođe, i tako njih dvojica zajedno izađoše iz lokala. – Zdravo, Vudi, kako si mi? – reče Greg srdačno, pa krenu u istom pravcu. Nekada je Vudi goreo od želje da raspali Grega zbog njegove uloge u onome što je zadesilo Dejva Rouzroka. Ali prošle su godine, i uzavrela osećanja su se stišala, a pošteno govoreći – za sve to odgovoran je bio Lav Peškov, a ne njegov sin, kome je u to vreme bilo tek petnaest godina. Pa ipak, Vudijevo držanje jedva se moglo nazvati učtivim. – Uživam u Vašingtonu – odvrati, hodajući jednim od širokih gradskih bulevara, poput onih u Parizu. – A ti? – Sviđa mi se ovde. Prvo se iznenade kad čuju kako se prezivam, ali to brzo prođe. – Primetivši upitan Vudijev pogled, Greg objasni: – U Stejt departmentu su ti sve neki Smitovi, Fejberovi, Džensenovi i Makalisterovi. Tamo nećeš naći nekog ko se preziva Kozinski, Koen ili Papadopulos. Vudi je uvideo da je to istina. Vlast je bila u rukama jedne prilično ekskluzivne, malobrojne etničke grupe. Kako to nije ranije primetio? Možda zato što je tako bilo u školi, u crkvi i na Harvardu. – No oni nisu uskogrudi – produži Greg. – Napraviće izuzetak za nekoga ko tečno govori ruski i potiče iz bogate porodice. Greg jeste govorio nehajno, ali bilo je u njegovom glasu i ozlojeđenosti, te Vudi primeti da se ovoga puta ozbiljno nameračio na te ljude. – Oni misle da je moj otac gangster – reče Greg. – S tim što njima to i ne smeta mnogo. Većini bogataša je neko od predaka bio gangster. – Reklo bi se da mrziš Vašington. – Naprotiv, ovde mi je najbolje. Odavde se vlada. Vudiju se učini da njega vode uzvišenije ideje. – Došao sam ovamo da napravim velike stvari, velike promene. Greg se nasmeši. – Pa to ti je isto, računam, kao da vladaš. – Hmmm... – Vudi nije o tome razmišljao tako. – Misliš da će biti rata u Evropi? – upita Greg. – Ti bi to valjda trebalo da znaš, pa ti radiš u Stejt departmentu! – Da, ali ja sam u novinskoj službi. Sve što znam to su ti one bajke koje pričamo novinarima. Pojma nemam šta je istina. – Ne znam, majku mu, ni ja. Maločas sam bio kod predsednika, i čini mi se da čak ni on ne zna. – Tamo mi je sestra, Dejzi. Greg promeni ton. Očigledno je bio iskreno zabrinut, i Vudiju se zbog toga dopao. – Znam – reče on. – Ako bude bombardovanja, neće biti bezbedni ni žene ni deca. Misliš da će Nemci bombardovati London? Postojao je samo jedan pošten odgovor. – Pretpostavljam da hoće. – Voleo bih da se Dejzi vrati kući. – A možda rata neće ni biti. Prošle godine je britanski premijer Čemberlen u poslednjem trenutku sklopio sporazum s Hitlerom oko Čehoslovačke... – Prodaja u poslednjem trenutku.
– Tako je. Možda će tako postupiti i s Poljskom – mada vreme ističe. Greg namrgođen klimnu glavom pa promeni temu. – A kud si ti to krenuo? – Idem do stana Džoane Rouzrok. Pravi zabavu. – Čuo sam. Poznajem jednu od njenih cimerki. Ali na zabavu nisam pozvan, kao što i sam možeš da pretpostaviš. Njena zgrada je – o, bože blagi! – I Greg se ukopa u mestu u pola rečenice. Stade i Vudi. Greg je netremice gledao preda se. Sledeći njegov pogled, Vudi primeti da ovaj gleda u jednu atraktivnu crnkinju koja je Ulicom E hodala pravo njima u susret. Bila je otprilike njihovih godina, i zgodna, s punim ružičastomrkim usnama, zbog kojih Vudi istog časa pomisli na poljupce. Nosila je jednostavnu crnu haljinu, možda i deo uniforme konobarice, ali je zbog ljupkog šešira na glavi i modernih cipela izgledala otmeno. Ugledala je njih dvojicu, Grega načas i u oči pogledala, pa skrenula pogled u stranu. – Džeki?! Džeki Džejks?! – upita Greg. Devojka nije obraćala pažnju na njega. Samo je produžila, ali je Vudi jasno video da se uznemirila. – Džeki, to sam ja, Greg Peškov. Džeki – ako je to bila ona – nije odgovarala, ali je izgledala kao da će svaki čas briznuti u plač. – Ti, Džeki, što ti je pravo ime Mejbl. Poznaješ me! – Greg je stajao nasred pločnika, raširenih ruku, kao da preklinje. Ona ga svesno zaobiđe, bez reči, bez pogleda, pa nastavi svojim putem. Greg se okrenu. – Čekaj malo! – doviknu za njom. – Pobegla si mi pre četiri godine – duguješ mi objašnjenje! To već nije ličilo na Grega, pomisli Vudi. Greg je oduvek bio ležeran s devojkama, i u školi i na Harvardu. A sada se videlo da je zaista uzrujan: unezveren, povređen, gotovo očajan. Pre četiri godine, razmišljao je Vudi. Da nije to ona devojka što je bila uključena u skandal? Koji je i izbio ovde negde, u Vašingtonu. Nema sumnje da devojka tu živi. Greg potrča za njom. Taksi uto stade na uglu ulice, i putnik, muškarac u smokingu, stade na ivičnjak pružajući taksisti novac. Džeki uskoči u kola i zalupi vrata za sobom. Greg priđe prozoru i povika: – Hajde da razgovaramo, molim te! – Zadržite kusur – reče onaj u smokingu i ode. Pođe i taksi, ostade Greg da gleda za njim. Polako se vratio do Vudija, koji ga je, zaintrigiran, čekao. – Ništa mi nije jasno – reče Greg. – Videlo se da se plaši – reče Vudi. – A čega to? Nikad joj ništa nažao nisam učinio. Bio sam lud za njom. – Pa, nečeg se boji. Greg kao da se stresao. – Izvini – reče. – To nije tvoj problem, u svakom slučaju. Izvini. – Nema razloga da se izvinjavaš. Greg mu pokaza na obližnju stambenu zgradu. – Ovde stanuje Džoana – reče on. – Lepo se provedi – dodade pa ode. Pomalo zbunjen, Vudi ode do ulaza u zgradu. No ubrzo zaboravi na Gregov romantični život i poče da razmišlja o sopstvenom. Da li se stvarno sviđa Džoani? Možda ga večeras i neće poljubiti, ali bi zato on nju mogao da pita da izađu. Bila je to skromna stambena zgrada, bez vratara i portira. Po spisku u hodniku videlo se da s Rouzrokovom ovde stanuje neko ko se preziva Stjuart i Fišer, verovatno dve devojke. Vudi se pope lif-
tom. Tek tad je shvatio da ide praznih ruku: trebalo je da ponese bombone ili cveće. Razmišljao je o tome da se vrati i kupi nešto, ali onda proceni da ni u lepom ponašanju ne treba preterivati pa pritisnu zvonce. Vrata mu je otvorila devojka u ranim dvadesetim. – Zdravo, ja sam... – poče Vudi. – Hajde, uđi – reče ona i ne sačekavši da se on predstavi. – Piće ti je u kuhinji, a na stolu u dnevnoj sobi ima hrane, ako nisu već sve pojeli. – Ona se okrenu, očigledno smatrajući da je toliko dovoljno za doček. Stančić je bio krcat ljudima koji su pili, pušili i dovikivali se, pokušavajući da nadglasaju buku s fonografa. Džoana je bila rekla „nekoliko prijatelja”, i Vudi je očekivao da će zateći osmoro do desetoro mladih ljudi kako sede za omanjim stolom i raspravljaju o krizi u Evropi. Razočarao se: na žuru je bila tolika gužva da on sigurno neće ni imati prilike da pokaže Džoani koliko je odrastao. Osvrtao se oko sebe, tražeći je pogledom. Bio je natprosečno visok, i mogao je da vidi ljudima preko glava. Od Džoane ni traga ni glasa. Tražio ju je, probijajući se kroz gužvu. Devojka s bujnim grudima i lepim smeđim očima pogleda ga odozdo dok se provlačio pored nje, pa reče: – Zdravo, ljudino. Ja sam Dajana Taverner. Kako se zoveš? – Tražim Džoanu – odvrati on. Devojka slegnu ramenima. – Želim ti puno sreće – reče pa se okrenu. Vudi se nekako probio do kuhinje. Buka je sad bila malo podnošljivija. Džoanu nije našao, te odluči da popije piće, kad je već dotle stigao. Plećati muškarac od tridesetak godina zveckao je šejkerom za koktele. Lepo obučen, u žutomrkom odelu, sa svetloplavom košuljom i tamnoplavom kravatom, očito nije bio šanker, ali se prema svima ophodio kao domaćin. – Skoč je tamo – reče on drugom gostu. – Posluži se sam. Ja ovde pravim martini, za sve zainteresovane. – Imaš burbona? – Eno ga tamo. – Čovek mu dade bocu. – Ja sam Beksfort Ros. – Vudi Djuar. – Vudi pronađe čašu i nasu burbona. – Led ti je u onoj kofi – reče Beksfort. – Odakle si ti, Vudi? – Stažiram u Senatu. Ti? – Ja radim u Stejt departmentu. Zadužen sam za italijanski odsek – reče pa stade da dodaje gostima martini. Zvezda u usponu, nema sumnje – pomisli Vudi. Čovek koji ima toliko samopouzdanja može samo da ti ide na živce. – Tražim Džoanu – dodade on. – Tu je negde ona. Odakle je poznaješ? Vudi oseti da tu može da pokaže nadmoć u punom sjaju. – O, mi smo stari prijatelji – reče on tobože nehajno. – Poznajem je, u stvari, otkad znam za sebe. Zajedno smo odrasli u Bafalu. A ti? Beksfort otpi dobar gutljaj martinija, pa zadovoljno uzdahnu. A onda se zamisli pa pogleda u Vudija. – Ne poznajem ja Džoanu tako dugo kao ti – reče on. – Ali pretpostavljam da je poznajem bolje nego ti. – Kako to? – Nameravam da se oženim njome. Vudija u tom trenutku kao da je neko ošamario. – Da se oženiš njome? – Da. Zar to nije sjajno? Vudi je bio utučen, i to nije mogao da sakrije. – A zna li ona za to?
Beksfort prasnu u smeh, pa pokroviteljski potapša Vudija po ramenu. – Nego šta nego zna – reče on – i potpuno se slaže. Ja sam ti najsrećniji momak na svetu. Beksfort je, očigledno, naslutio da Džoana privlači Vudija. A ovaj se osećao kao poslednja budala. – Čestitam – reče Vudi potišteno. – Hvala ti. A sad moram da se promuvam. Baš lepo što smo popričali, Vudi. – Bilo mi je zadovoljstvo. Beksfort se udalji. Vudi ostavi piće i ne liznuvši ga. – Jebiga – procedi tiho. I ode.
IV Sparno je bilo tog prvog septembarskog dana u Berlinu. Karla fon Ulrih se probudila znojava, nervozna; posteljinu je, u toku tople noći, zbacila s kreveta. Pogledala je kroz prozor spavaće sobe i videla niske sive oblake kako vise nad gradom, zadržavajući toplotu kao poklopac u loncu. Danas je bio veliki dan za nju. Dan koji će odrediti tok njenog života. Stajala je ispred ogledala. Tamnu kosu i zelene oči nasledila je od Ficherbertovih, te je ličila na majku. Bila je lepša od Mod, koja je imala ono ćoškasto lice, više upečatljivo nego lepo. A opet, među njima je postojala jedna još veća razlika. Njena majka bi se dopala praktično svakom muškarcu koga bi srela. Karla, za razliku od nje, nije umela da flertuje. Gledala je kako to rade druge osamnaestogodišnjakinje; kako se smejulje, zatežu tesne džempere preko grudi, zabacuju kosu i žmirkaju, a njoj bi, prosto, zbog svega toga bilo neprijatno. Njena majka je, naravno, bila suptilnija od njih, tako da muškarac ne bi ni znao da je omađijan, ali, u suštini, bila je to jedna te ista igra. Toga dana, međutim, Karla nije ni želela da izgleda privlačno. Naprotiv, bilo joj je važno da ostavi utisak praktične razborite i sposobne devojke. Obukla je jednostavnu bledosivu haljinu, što joj je padala do polovine listova, nazula ravne, nimalo glamurozne sandale, koje je inače nosila u školu, a kosu je uplela u dve pletenice, u duhu primernih nemačkih devojaka. U ogledalu se pojavila savršena studentkinja: konzervativna, dosadna, bespolna. Ustala je i obukla se pre svih ukućana. Sobarica Ada bila je u kuhinji, i Karla joj je pomogla da postave sto za doručak. Pojavio se potom njen brat, Erik, koji je imao devetnaest godina i nosio kratko potkresane crne brčiće, podržavao je naciste, što je njegove najbliže dovodilo do besa. Pohađao je Šarite, Medicinski fakultet Berlinskog univerziteta, kao i njegov najbolji drug i nacistički sabrat, Herman Braun. Fon Ulrihovi nisu, naravno, mogli da izmire troškove školarine, ali je Erik dobio stipendiju. Karla je konkurisala za istu stipendiju, u nameri da studira na istom fakultetu. Razgovor joj je bio zakazan za danas. Ako se pokaže u dobrom svetlu, studiraće i postaće lekar. Ako ne... Predstavu nije imala čime bi, sem medicinom, mogla da se bavi. Dolazak nacista na vlast uništio je život njenim roditeljima. Otac više nije bio poslanik u Rajhstagu, a kad je zabranjeno delovanje Socijaldemokratske partije, kao i svih ostalih stranaka, osim one nacističke – izgubio je i radno mesto. Za njega, stručnjaka u oblasti politike i diplomatije, sada nije bilo posla. Mučio se da prehrani porodicu prevodeći tekstove iz nemačke štampe za potrebe Britanske ambasade, gde je još imao nekoliko prijatelja. Majka je nekada bila čuvena novinarka, levičarski usmerena, ali novinama više nije bilo dozvoljeno da objavljuju njene tekstove. Karlu je zbog svega toga duša bolela. Bila je duboko privržena svojoj porodici, u koju je ubrajala i Adu. Rastužilo ju je što joj otac tako propada, jer je nekada, kad je ona bila mala, slovio za marljivog i politički moćnog čoveka, dok je sada bio, jednostavno, poražen. Još joj je teže padalo majčino
glumljenje vedrine; znamenita predvodnica sufražetkinja u predratnoj Engleskoj sada bi tu i tamo napabirčila pokoju marku držeći časove klavira. Ali njih dvoje su govorili da će podneti sve, samo da njihova deca izrastu u srećne ljude koji će voditi ispunjen život. Karla je oduvek uzimala zdravo za gotovo da će vek provesti u naporima da svet učini boljim, kao što su to činili i njeni roditelji. Nije znala da li će krenuti očevim stopama i posvetiti se politici, ili će slediti majčin put i uploviti u novinarstvo. No sada ni jedno ni drugo nije dolazilo u obzir. A čime bi onda mogla da se bavi pod vlašću koja nemilosrdnost i okrutnost ceni iznad svega? Brat joj je dao ideju. Lekari čine ovaj svet boljim bez obzira na to ko je na vlasti. I tako je ona sebi postavila cilj da upiše medicinu. Učila je predanije od bilo koje druge devojke u svom odeljenju, i sve ispite položila sa odličnim ocenama, a naročito se istakla u onima iz prirodnih nauka. Imala je bolje preduslove od brata da dobije stipendiju. – Na mojoj godini nema devojaka – reče Erik osorno. Karli se učini da se njemu, u stvari, ne dopada to što bi i ona mogla da pođe njegovim stopama. Roditelji su bili ponosni na Erikova dostignuća, uprkos njegovim odbojnim političkim stavovima. Možda se sada Erik pribojavao da će ga ona zaseniti. – Sve su mi ocene bolje od tvojih: iz biologije, hemije, matematike... – uzvrati Karla. – Dobro, dobro. – A stipendije se dodeljuju i devojkama, u načelu – proverila sam. Majka je u prostoriju ušla na samom kraju tog razgovora, u sivom svilenom bademantilu s talasastom šarom, s pojasom dvaput obmotanim oko uskog struka. – Trebalo bi da se pridržavaju pravila koja su sami ustanovili – reče ona. – Pa ovo je Nemačka, na kraju krajeva. – Majka je govorila da voli svoju drugu domovinu, i možda je tako i bilo, ali od dolaska nacista na vlast te umorne ironične opaske prešle su joj u naviku. Karla umoči hleb u kafu s mlekom. – Kako bi se ti, majko, osećala da Engleska napadne Nemačku? – Jadno i nesrećno, kao i prošli put – odvrati ona. – Ceo Veliki rat sam provela u braku sa vašim ocem, i više od četiri godine sam iz časa u čas strepela da će on stradati. Oglasi se Erik izazivački: – Ali na čiju ćeš stranu stati? – Ja sam Nemica – reče majka. – A kad sam se udala, obavezala sam se da ću ostati s mužem i u dobru i u zlu. Nismo, naravno, mogli predvideti ništa tako naopako i svirepo kao što je nacistički režim. Niko se tome nije nadao. – Erik progunđa nešto u znak protesta, ali ona na njega i ne obrati pažnju. – No zavet je zavet, a ja, u svakom slučaju, volim vašeg oca. – Još nismo u ratu – reče Karla. – Ne još – reče majka. – Ukoliko Poljaci imaju makar malo pameti, popustiće i daće Hitleru ono što traži. – Tako bi trebalo – reče Erik. – Nemačka je sada jaka. Možemo i sami da uzmemo šta hoćemo, svidelo se to njima ili ne. Majka je kolutala očima. – Bože, sakloni. Napolju se oglasi automobilska sirena. Karla se nasmeši. Minut kasnije, njena drugarica Frida Frank uđe u kuhinju. Frida će praviti Karli društvo kad ova krene na razgovor za stipendiju, čisto da je obodri. I ona je bila obučena po krajnje svedenoj modi za učenice, premda je, za razliku od Karle, imala ormar pun elegantne odeće. Za njom uđe i njen stariji brat. Karla je smatrala da je Verner Frank, jednostavno, divan. Nasuprot tolikim naočitim momcima, on je, nekako, uvek bio zamišljen i čudan. Nekada je bio izraziti levičar, ali kao da je odustao od toga, politika ga više nije zanimala. Bio je sa mnogim lepim i otmenim de-
vojkama. Da je Karla samo umela da flertuje, svakako bi pošla s njim. – Ponudila bih te kafom, Vernere, ali mi imamo samo ciguru, a ja znam da vi kod kuće pijete pravu kafu – reče majka. – Da ukradem malo iz kuhinje za vas, frau Fon Ulrih? – upita on. – Mislim da vi to zaslužujete. Majka blago pocrvene, i Karla uvide, ne bez prekora, da čak i u četrdeset osmoj godini njena majka nije imuna na Vernerov šarm. Verner baci pogled na zlatni ručni sat. – Moram da krenem – reče. – U Ministarstvu vazduhoplovstva život se ovih dana pretvorio u pravu ludnicu. – Hvala ti na vožnji – reče Frida. – Čekaj malo – obrati se Karla Fridi – ako si ti došla s Vernerom kolima, gde ti je bicikl? – Napolju. Privezali smo ga za zadnji deo kola. Dve devojke su bile članice Biciklističkog kluba Merkur, i svuda su išle biciklom. – Želim ti sve najbolje na tom razgovoru, Karla – reče Verner. – Doviđenja svima. Karla proguta poslednji zalogaj hleba. Taman kad se spremala da krene, sa sprata siđe otac. Bio je neobrijan, bez šešira. Kad je Karla bila mala, otac je bio prilično punačak, ali sada je smršao. On nežno poljubi Karlu. – Nismo slušali vesti! – reče majka pa uključi radio, koji je stajao na polici. Dok se uređaj zagrevao, Karla i Frida izađoše iz kuće, tako da nisu ni čule vesti. Univerzitetska bolnica nalazila se u Miteu, centralnom gradskom području Berlina, gde su Fon Ulrihovi živeli, tako da Karla i Frida nisu morale dugo da se voze biciklima. Karlu je obuzimala nervoza. Pripade joj muka od izduvnih gasova iz automobilskih auspuha, i ona zažali što je doručkovala. Stigle su do bolnice, nove zgrade podignute dvadesetih godina, a onda pronašle kabinet profesora Bajera, zaduženog da preporučuje učenike za stipendiju. Nadmena sekretarica reče da su poranile, pa ih uputi da sačekaju. Karla se pokaja što nije došla sa šeširom i rukavicama. Tako bi izgledala starije i autoritativnije, kao neko u koga bi bolesnici imali poverenja. I sekretarica bi, možda, bila uljudna prema devojci sa šeširom. Dugo su čekale, ali Karli bi žao kad je čekanju došao kraj, a sekretarica objavila da će profesor odmah da je primi. – Srećno! – prošaputa Frida. Karla uđe. Bajer je bio mršav muškarac od četrdesetak godina, s tankim sivim brkovima. Sedeo je za radnim stolom, u žutomrkom platnenom sakou, ispod kojeg je nosio prsluk od sivog poslovnog odela. Na zidu je visila fotografija: on i Hitler se rukuju. Karlu nije ni pozdravio, već odmah zareža: – Šta je imaginarni broj? Bila je zatečena njegovim naglim nastupom, ali je zato bar pitanje bilo lako. – Kvadratni koren negativnog realnog broja; na primer, kvadratni koren od minus jedan – reče ona drhtavim glasom. – On nema realnu numeričku vrednost, ali se, svejedno, može upotrebljavati u računskim radnjama. Učinilo joj se da je Bajer malčice iznenađen. Možda se nadao da će je odmah sravniti sa zemljom. – Tačno – reče on posle kraćeg oklevanja. Ona se osvrnu oko sebe. Nije imala gde da sedne. Zar će sve vreme da stoji? Postavio joj je nekoliko pitanja iz hemije i biologije, i na sva je lako odgovorila. Nervoza je popuštala. A onda on najednom reče: – Padaš li u nesvest kad vidiš krv?
– Ne, gospodine. – A-ha! – reče on pobedonosno. – Otkud znaš? – Porodila sam ženu kad sam imala jedanaest godina – reče ona. – I bilo je mnogo krvi. – Trebalo je da pozoveš lekara! – I zvala sam – reče ona s gorčinom. – Ali bebe ne čekaju lekara. – Hmmm. – Bajer ustade. – Sačekaj ovde – reče, pa izađe iz sobe. Karla je stajala gde se zatekla. Podvrgnuta je bila teškom ispitivanju, ali do sada je, bar se tako njoj činilo, sve prošlo na najbolji način. Sva sreća te je bila navikla na takve razmene ideja s ljudima svih uzrasta: žučne rasprave bile su uobičajena pojava u domu Fon Ulrihovih, a i sama Karla se, otkad zna za sebe, upuštala u takve diskusije s roditeljima i bratom. Bajera nije bilo već nekoliko minuta. Šta li radi? Možda je otišao po kolegu, da mu predstavi ovu devojku, jer do sada niko tako blistav nije konkurisao za stipendiju? Ne, tome se već ne treba nadati, pomisli ona. Poželela je da skine knjigu s police i počne da čita, ali plašila se da ga ne uvredi, pa je zato samo tako stajala, i nije radila ništa. Vratio se posle deset minuta s paklom cigareta. Zar ju je ostavio tako, da sve to vreme stoji nasred sobe, dok je on otišao skroz do duvandžinice i nazad? Ili je to bio samo još jedan test? Već je počela da je obuzima ljutnja. Polako je palio cigaretu, kao da hoće da sabere misli. Otpuhnuo je dim i rekao: – Kako biste vi, kao žensko, obradili muškarca koji ima infekciju penisa? Bilo joj je neprijatno, i oseti da je pocrvenela. O penisu s muškarcima dotad nije razgovarala. Ali je znala da sada, ukoliko želi da postane lekar, mora da istupi žestoko. – Isto kao što biste vi, kao muško, postupili u slučaju vaginalne infekcije – reče ona. On se zgranuo, i Karla se poboja da je preterala s drskošću, pa žurno nastavi: – Pažljivo bih pregledala inficirano područje, pokušala da utvrdim prirodu infekcije, i verovatno bih primenila sulfonamid, mada moram da priznam da o tome u školi iz biologije ništa nismo učili. – Jeste li ikad videli nagog muškarca? – upita on skeptično. – Da. Odglumio je preneraženost. – Ali vi ste neudati! – Kad je moj deda bio na umoru, bio je vezan za krevet i inkontinentan. Pomagala sam majci prilikom čišćenja i pranja – ona to ne bi mogla sama, bio je pretežak. – Karla pokuša da se nasmeši. – Uvek ženama zapadnu takve dužnosti, profesore, bilo da je reč o bebama ili starim, bolesnim i nemoćnim ljudima. Navikle smo mi na to. Jedino su muškarcima takvi poslovi neprijatni. Bajer je bio sve ljući, bez obzira na to što je Karla odgovarala tačno. Šta sad ne valja? Činilo se da bi po nju bilo bolje da se uplaši ispitivača i počne da daje glupe odgovore. On, sav zamišljen, ugasi cigaretu u pepeljari na stolu. – Bojim se da vi ne odgovarate zahtevima koje jedan kandidat treba da ispuni za ovu stipendiju – reče. Bila je zapanjena. Kako je moguće da nije prošla? Pa na svako pitanje je odgovorila? – A zašto? – upita ona. – Karakteristike su mi besprekorne. – Niste ženstveni. Slobodno govorite o vagini i penisu. – Vi ste prvi počeli! Ja sam samo odgovorila na vaše pitanje. – Vi ste, očigledno, odgajani u jednom surovom okruženju, gde ste imali prilike da gledate svoje muške srodnike nage. – Mislite da bi starcima pelene trebalo da menjaju muškarci? Baš bih volela da vas vidim kako to radite!
– Najgore je to što nemate poštovanja i što ste drski. – Pa vi ste mi postavljali nezgodna pitanja. Da sam vam odgovarala bojažljivo, rekli biste da nisam dovoljno čvrsta za lekara – zar ne? Na trenutak je ostao bez reči, i ona uvide da bi Bajer upravo tako postupio. – Samo sam gubila vreme s vama – reče ona i pođe ka vratima. – Udajte se – reče joj on. – Rađajte decu za Firera. To je vaša uloga u životu. Izvršite svoju dužnost! Ona izađe i zalupi vratima. Frida je pogleda brižno. – Šta je bilo? Karla, ne odgovorivši, pođe ka vratima. U prolazu pogleda u oči sekretaricu, koja je bila vidno zadovoljna; žena je očigledno znala šta se dogodilo. Karla joj se obrati rečima: – Možeš sad da skineš taj zlobni osmeh s lica, ti sasušena matora beštijo. Imala je bar to zadovoljstvo da vidi zaprepašćenost na sekretaričinom licu. Kad su izašle na ulicu, Karla reče Fridi: – Neće taj da me preporuči za stipendiju samo zato što sam žensko. A kakve su mi sposobnosti – nebitno je. Toliko sam radila uzalud – reče ona, pa briznu u plač. Frida je zagrli. Minut kasnije, Karli je već bilo bolje. – Neću da gajim decu za prokletog Firera – procedi ona. – Šta? – Idemo kući. Ispričaću ti kad stignemo. – I njih dve se popeše na bicikle. Bilo je nečeg čudnog u vazduhu, ali Karla je bila i previše zaokupljena sopstvenim jadima da bi se zapitala šta se događa. Ljudi su se okupljali oko zvučnika, s kojih su povremeno puštani Hitlerovi govori iz opere Krol, zgrade u kojoj je smešten parlament posle spaljivanja Rajhstaga. Po svemu sudeći, govor je upravo trebalo da počne. Stigle su do kuće Fon Ulrihovih i primetile da su majka i otac još u kuhinji. Otac sedeo tik uz radio i mrštio se, pokušavajući da čuje svaku reč. – Odbili su me – reče Karla. – Bez obzira na to šta propisi kažu, nisu želeli da daju stipendiju jednoj devojci. – O, Karla, mnogo mi je žao – reče majka. – Šta je to na radiju? – Zar nisi čula? – reče majka. – Jutros smo napali Poljsku. Počeo je rat.
V Letnja sezona u Londonu bila je završena, ali je većina ljudi ostala u gradu zbog krize. Parlament, koji je u ovo doba godine obično bivao raspušten, sada je bio na vanrednom zasedanju. Ali nije bilo ni zabava, ni kraljevskih prijema, ni balova. Kao da je februar, a ti u nekom morskom odmaralištu, razmišljala je Dejzi. Bila je subota, i Dejzi se spremala da pođe na večeru, u dom svog svekra, erla Ficherberta. Ima li na svetu ičeg dosadnijeg? Sedela je za toaletnim stočićem u večernjoj haljini od sivozelene svile sa V izrezom i plisiranom suknjom. U kosi je imala svilene cvetove, a oko vrata pravo bogatstvo u dijamantima. Muž njen, Dečko, pripremao se u svojoj garderobi. Drago joj je bilo što je Dečko tu. Većinom je noćio na drugim mestima. Iako su živeli u istoj kući u Mejferu, ponekad bi i po nekoliko dana prošlo a da se uopšte ne sretnu. Ali te večeri je bio kod kuće. U ruci je držala pismo od majke iz Bafala. Olga je po nečemu naslutila da je njena kćerka nezado-
voljna brakom. Mora biti da je prozrela to između redova pisama koje je Dejzi slala kući. Imala je majka dobru intuiciju. „Jedina mi je želja da ti budeš srećna” , pisala je ona. „I zato slušaj šta ti govorim, i nemoj odmah da odustaješ. Jednoga dana postaćeš kneginja Ficherbert, a tvoj sin, ako ga rodiš, biće erl. Mogla bi da zažališ ako odbaciš sve to samo zato što ti muž nije posvećivao dovoljno pažnje.” Možda je majka i bila u pravu. Dejzi su se ljudi sa „milostiva gospođo” obraćali već bezmalo pune tri godine, a njoj bi te reči i dalje priuštile užitak, kao kad povuče dim cigarete. Ali Dečko je, očigledno, smatrao da to što je u braku ne bi trebalo ozbiljnije da mu promeni život. Večeri je provodio sa svojim drugovima, putovao je po celoj zemlji, išao na konjske trke, a ženi bi retko govorio o svojim planovima. Dejzi bi, tako, neprijatno bilo da ode, recimo, na neku zabavu i tamo se iznenadi kad naleti na sopstvenog muža. A da zaista želi da sazna kuda on to ide, morala bi da pita njegovog ličnog slugu, što bi, opet, bilo previše ponižavajuće. Hoće li on s vremenom odrasti i početi da se ponaša kako dolikuje oženjenom muškarcu, ili će uvek biti takav? Dečko proturi ruku kroz vrata njene sobe. – Hajdemo, Dejzi, kasnimo. Ona odloži majčino pismo u fioku, zaključa je, i izađe iz sobe. Dečko ju je čekao u holu, u smokingu. Fic je konačno podlegao modi, i dozvolio muškima da na porodične večere kod kuće dolaze u neformalnim, kratkim smokinzima. Do Ficove kuće mogli su i pešice, ali padala je kiša, pa je Dečko naložio da doteraju kola. Bila je to limuzina bentli erlajn, prljavobela, s dvobojnim gumama. Kao i njegov otac, i Dečko je voleo lepe automobile. On je vozio. Dejzi se nadala da će joj dozvoliti da u povratku ona sedne za volan. Uživala je u tome, a on, ionako, posle večere ne bi smeo da vozi, naročito po klizavom putu. London se pripremao za rat. Baražni baloni lebdeli su iznad grada, na visini od šeststo metara, da zaustave bombardere. U slučaju da ta linija odbrane omane, ispred važnih zgrada bili su nabacani džakovi s peskom. Rezervni ivičnjaci bili su ofarbani u belo, kako bi pomogli vozačima u toku redovnih zamračenja, s kojima se, inače, počelo juče. Veća stabla, ulične skulpture i druge prepreke koje bi mogle da uzrokuju saobraćajne udese obeleženi su belim štraftama. Dečka i Dejzi dočekala je kneginja Bea. Zašla u pedesete, Bea je bila prilično debela, ali se i dalje oblačila kao devojka. Te večeri na sebi je imala ružičastu haljinu s perlama i šljokicama. Nikada nije pominjala ono što je Dejzin otac ispričao na venčanju, ali zato više nije pravila aluzije na Dejzino navodno niže poreklo, i uvek joj se obraćala učtivo, ako ne i srdačno. Dejzi je pak bila obazrivo ljubazna, ophodeći se prema Bei kao prema nekoj malčice luckastoj tetki. Bio je tu i Endi, Dečkov mlađi brat. On i Mej su imali dvoje dece, a Dejzino radoznalo oko primeti da Mej izgleda kao da možda čeka i treće. Dečko je priželjkivao sina, naravno, da nasledi zvanje i imanje Ficherbertovih, ali Dejzi još nikako da zatrudni. Bila je to bolna tačka, a činjenica da su Endi i Mej tako plodni samo je dodatno pogoršavala situaciju. Dejzi bi, svakako, bolje izglede imala da Dečko češće spava kod kuće. Veoma se obradovala videvši svoju drugaricu Evu Marej – koja je na večeru došla bez muža. Džimi Marej, sada kapetan, bio je sa svojom jedinicom i nije mogao da uzme ni dan odsustva, jer su vojnici uglavnom već bili raspoređeni po kasarnama, a s njima i oficiri. Eva i ona su sada bile u srodstvu, budući da su Džimi i Mej rođeni brat i sestra. To je, ujedno, i Dečka primoralo da prevaziđe predrasude prema Jevrejima i lepo se ponaša prema Evi. Eva je obožavala Džimija i sada, kao i pre tri godine, kad se za njega udala. I oni su, za tri godine, dobili dvoje dece. Ali te večeri Eva je izgledala zabrinuto, a Dejzi nije bilo teško da nasluti zbog če-
ga. – Kako su ti roditelji? – upita ona. – Ne mogu da izađu iz Nemačke – odgovori Eva snuždeno. – Vlasti neće da im izdaju vize za izlazak iz zemlje. – Može li Fic da pomogne? – Pokušao je. – Čime su to zaslužili? – Nije reč isključivo o njima. Hiljade nemačkih Jevreja u istom su položaju. Tek poneko dobije vizu. – Mnogo mi je žao. – Dejzi je bilo i više nego žao. Stresala bi se od stida kad god se seti kako su ona i Dečko podržavali fašiste u danima njihovog uspona na vlast. Ubrzo se, međutim, u njoj probudila sumnja, čim je surovost fašizma, kako u samoj Engleskoj tako i u inostranstvu, postala sve očiglednija, te je na kraju sa olakšanjem dočekala Ficove reči, kad ih je ukorio da ga njih dvoje samo sramote i zamolio ih da istupe iz Mozlijeve stranke. Dejzi je smatrala da je ispala potpuna budala što se uopšte učlanila u tu partiju. Dečko, međutim, nije bio baš toliko sklon pokajanju. I dalje je smatrao da beli Evropljani visokog staleža predstavljaju nadmoćnu vrstu, koju je sâm Bog odabrao da upravlja zemljom. Ali više nije verovao da je to praktična politička filozofija. Često bi ga britanska demokratija izbezumljivala, ali se ipak nije zalagao za njeno ukidanje. Rano su seli da večeraju. – Nevil će se u pola sedam obratiti Donjem domu parlamenta – reče Fic, misleći na Nevila Čemberlena, premijera. – Hoću da to vidim – sedeću na galeriji, sa plemstvom. Tako da ću možda morati da vas napustim pre deserta. – Šta misliš, tata, šta će biti? – reče Endi. – Ne znam, zaista – reče Fic, pomalo razdražljivo. – Mi ćemo, naravno, učiniti sve da izbegnemo rat, ali važno je, isto tako, i ne ostaviti utisak neodlučnosti. Dejzi se iznenadila: Fic je verovao u lojalnost, i retko je kritikovao kolege iz vlade, makar i ovako, izokola. – Ako dođe do rata, ja ću se preseliti u Ti Gvin. Fic odmahnu glavom. – Ako dođe do rata, vlada će od vlasnika velikih seoskih gazdinstava tražiti da ih stave na raspolaganje vojsci, dok se sukob ne okonča. Kao član vlade, dužan sam da ostalima dam primer. Moraću da ustupim Ti Gvin Velškim strelcima, da im služi kao centar za obuku ili, možda, kao bolnica. Bea je bila silno uvređena. – Ali to je moja kuća! – Možda ćemo manji deo ostaviti za privatnu upotrebu. – Neću da stanujem u manjem delu – ja sam kneginja! – A može i tako da ti bude udobno. Batlerova ostava može da nam posluži kao kuhinja, onaj salon u kojem smo doručkovali pretvorićemo u trpezariju i još jedno tri ili četiri manje spavaće sobe. – Udobno! – Bea se zgrozila, kao da joj je neko pod nos poturio nešto neprijatno, ali više ništa nije rekla. – Dečko i ja ćemo, kao što se da pretpostaviti, morati da se priključimo Velškim strelcima. – Velški strelci nemaju avione. Sledeći rat vodiće se u vazduhu. RAF-u15 će piloti biti očajnički potrebni. A ja letim već godinama. Fic je taman hteo da mu se suprotstavi, ali uđe batler i reče: – Kola su spremna, milorde. Fic pogleda u sat na kaminu. – Eto ti, moram da krenem. Hvala ti, Graute – reče pa pogleda u Deč-
ka: – Nemoj da donosiš konačnu odluku dok još malo ne porazgovaramo – ti i ja. Ne treba to tako. – Svakako, tata. Fic pogleda u Beu. – Oprosti mi, dušo, što odlazim usred večere. – Ma ništa – reče ona. Fic ustade od stola i zaputi se ka vratima. Dejzi je primetila da hramlje – sumorni podsetnik na posledice prethodnog rata. Ostatak večeri protekao je u sumornom raspoloženju. Svi su razmišljali o tome da li će predsednik vlade objaviti rat. Kad je došlo vreme da se dame povuku, Mej zamoli Endija da je uzme podruku. On zamoli muško društvo da mu ne zameri, rekavši: – Moja žena je u delikatnom stanju. Bio je to uobičajeni eufemizam za trudnoću. – E, šta bih ja dao da je i meni žena u delikatnom stanju. Bio je to nizak udarac, i Dejzi oseti da je pocrvenela kao bulka. Uzdržala se da mu ne odbrusi, a onda se upitala zašto bi mu oćutala. – Znaš kako fudbaleri kažu, Dečko – reče ona glasno. – Da bi dao gol, moraš da pucaš. Sad je na Dečka došao red da pocrveni. – Kako se usuđuješ?! – uzviknu on besno. Endi prasnu u smeh. – Sâm si tražio, brate. – Prestanite, obojica – reče Bea. – Od svojih sinova očekujem da sačekaju da se dame najpre dovoljno udalje, pa tek onda da se upuste u tako odvratan razgovor – reče pa žurno izađe. Dejzi pođe za njom, ali se na odmorištu rastade od ostalih žena i pođe na sprat, još uvek ljuta, željna osame. Kako je samo Dečko mogao da kaže tako nešto? Zar stvarno misli da je ona kriva što još nije zatrudnela? A isto tako bi, vrlo lako, krivica mogla da bude i njegova! Možda je on toga i svestan, pa pokušava krivicu da svali na nju, jer se plaši da će ljudi pomisliti da je neplodan. Verovatno i jeste neplodan, ali to nije opravdanje za javno izrečenu uvredu. Otišla je u staru Dečkovu sobu. Pošto su se venčali, njih dvoje su živeli tu tri meseca, dok su im uređivali kuću. Spavali su u Dečkovoj nekadašnjoj sobi, i u sobi do nje, mada su u to vreme svaku noć provodili zajedno. Ušla je sad u tu sobu i uključila svetlo. Iznenadila se kad je videla da se Dečko, po svemu sudeći, još nije potpuno iselio odavde. Na umivaoniku je stajao njegov brijač, a na noćnom stočiću – primerak časopisa Flajt. Dejzi otvori fioku i pronađe konzervu s Leonardovim liver-ejdom,16 koji je Dečko uzimao svakog jutra pre doručka. Da nije možda ovamo dolazio da prespava kad se tako grozno napije da ne sme ženi da izađe na oči? Donja fioka bila je zaključana, ali ona je znala da Dečko ključ drži u ćasi na kaminu. Nije se libila da pretura po njegovim stvarima; po njenom mišljenju, muž ne bi trebalo ništa da taji od žene. Ona otvori fioku. Prvo ugleda knjigu s fotografijama golih žena. Na umetničkim slikama i fotografijama žene su pozirale jedva prikrivajući intimne delove tela, ali ove ovde devojke činile su upravo suprotno: slikale su se raskrečenih nogu, pokazivale zadnjice, pa čak i širile usmine pokazujući unutrašnjost vaginâ. Da ju je iko zatekao na licu mesta, Dejzi bi odglumila zaprepašćenje, ali zapravo je bila opčinjena. S velikim zanimanjem pregledala je celu knjigu, poredeći te žene sa sobom; po veličini i obliku dojki, po maljavosti, po izgledu polnih organa. Kakve čudesne razlike postoje među ženskim telima! Neke devojke su dražile sebe, ili se pretvarale da to čine, dok su druge, opet, fotografisane u parovima, kako uzbuđuju jedna drugu. Dejzi, u stvari i nije čudilo što se muškarcima takve stvari dopadaju.
Osećala se kao uhoda. Podsetilo ju je to na onaj dan kad je ušla u njegovu sobu u Ti Gvinu, pre nego što su se uzeli. Tada je očajnički žudela da dozna što više o njemu, da dođe do intimnih saznanja o čoveku koga je volela, da pronađe način kako da ga osvoji. A šta je radila sada? Špijunirala muža koji je, izgleda, više i ne voli, a sve u nastojanju da otkrije gde je to pogrešila. Ispod knjige našla je smeđu papirnu kesu. U njoj su bile mala papirna pakovanja četvrtastog oblika, ispisana crvenim slovima: Prentif. Registarski zaštitni znak ERVISPAK Napomena Ne ostavljajte pakovanje Niti njegov sadržaj na javnim mestima Pošto će verovatno izazvati zgražavanje Britanske proizvodnje Lateks guma Podnosi sve klimatske uslove Ništa od svega toga nije imalo smisla. Nigde nije pisalo šta se u pakovanju zapravo nalazi. I zato ga ona otvori. Unutra je bio komad gume. Ona ga razmota. Tanka gumena navlaka, zatvorena s jedne strane. Prošlo je nekoliko sekundi dok nije shvatila o čemu je reč. Dejzi to nikada nije videla, ali je slušala o tome. Amerikanci su to zvali „trojan”, Britanci – „gumeni džoni”. Pravilan naziv glasio je kondom, čija je namena – zaštita od začeća. Šta li će njenom mužu kesa puna tih stvari? Odgovor je mogao biti samo jedan. Upotrebljava ih s nekom drugom ženom. Došlo joj je bilo da zaplače. Davala mu je sve što bi poželeo. Nikada mu nije rekla da je preumorna da bi vodila ljubav – čak ni onda kad je bilo tako – niti bi odbila išta što bi on predložio u krevetu. I pozirala bi mu, čak, kao one žene u knjizi s fotografijama, ako bi to od nje zatražio. Gde li je, onda, pogrešila? Odlučila je da ga pita. Tuga se pretvorila u gnev. Dejzi je ustala. Odneće ova pakovanja dole, u trpezariju, i tamo mu ih pokazati. Što bi pazila na njegova osećanja? Baš tada on uđe u sobu. – Video sam svetlo iz hodnika – reče on. – Šta tražiš ovde? – upita je, pa ugleda otvorene fioke noćnog stočića i reče: – Kako se usuđuješ da me uhodiš? – Posumnjala sam da si mi neveran – reče ona, pa podiže onaj kondom. – I bila sam u pravu. – Prokleta bila, njuškalo jedno. – Proklet bio ti, preljubniče. On podiže ruku. – Trebalo bi da te prebijem kao što su to radili muževi u viktorijansko doba. Ona dohvati težak svećnjak sa kamina. – Samo probaj, i ima da te tresnem ovim kao žena iz dvadesetog veka. – Ovo je smešno – reče on pa se skljoka na stolicu pored vrata, potpuno poražen.
Videvši ga takvog, očito nesrećnog, Dejzi oseti kako bes u njoj splašnjava, i prosto se rastuži pa i sama sede na krevet. No radoznalost je još nije napuštala. – Ko ti je ta? On odmahnu glavom. – Nije bitno. – Hoću da znam! Nelagodno se uzvrpoljio. – Zar je to važno? – Nego šta je. – Znala je Dejzi da će naposletku iskamčiti to od njega. A on nikako nije hteo da je pogleda u oči. – Ne poznaješ je, niti ćeš je ikad upoznati. – Neka prostitutka? Žacnulo ga je to pitanje. – Ne! Nije prestajala da ga podbada. – Plaćaš joj? – Ne. Da. – Očigledno je bilo da se toliko stidi da bi najradije sve porekao. – Pa, u vidu džeparca. Nije to isto. – A što joj plaćaš ako nije prostitutka? – Zato da se ne bi viđale s drugima. – Viđale? Imaš više ljubavnica? – Ne! Samo dve. Žive u Aldgejtu. Majka i kćerka. – Šta?! Mora da se šališ. – Pa, jednog dana je Džoana imala... Francuzi kažu: Elle avait les fleurs.17 – Amerikanke za to kažu „prokletstvo”... – I tako je Perl ponudila da ona... – Da bude zamena? Pa grozomornija kombinacija ne može se ni zamisliti! I šta, ideš u krevet sa obema? – Da. Njoj pade na pamet ona knjiga s fotografijama, a potom i misao od koje se zgrozila. Morala je da pita: – Ne u isto vreme? – Ponekad. – Gnusno, ali stvarno. – Ne moraš da brineš zbog boleština. – On pokaza na kondom koji je Dejzi držala u ruci. – Ove stvari sprečavaju prenošenje infekcije. – Nemam reči, toliko si uviđavan. – Vidi, većina muškaraca radi takve stvari, znaš to i sama. U najmanju ruku, većina ljudi iz našeg staleža. – Ne, ne radi to većina – reče ona, ali se onda seti svoga oca, koji je, uz ženu, imao i dugogodišnju ljubavnicu, da bi, mimo svega toga, osećao i potrebu da očijuka s Gledis Andželus. – Moj otac nije veran suprug – reče Dečko. – Taj ti je na sve strane posejao kopilad. – Ne verujem ti. Mislim da on voli tvoju majku. – Jedno kopile ima pouzdano. – Gde to? – Ne znam. – Onda ne možeš da budeš tako siguran. – Čuo sam ga jednom kako govori nešto Bingu Vesthemptonu. Znaš kakav je Bing. – Znam – reče Dejzi, i učini joj se da je to pravi trenutak da kaže istinu, pa dodade: – Uhvati me za dupe kad god mu se ukaže prilika. – Matorac prljavi. Nego, svi smo mi tad bili malčice popili, a Bing kaže: „Većina nas ima jedno
dvoje kopiladi, zar ne?”, a tata će: „Ja sam poprilično siguran da imam samo jedno.” A tada se, kao da je shvatio šta je upravo rekao, nakašljao, i mnogo je glupo izgledao, pa je promenio temu. – Pa, briga mene koliko kopiladi imaj tvoj otac, ja sam savremena mlada Amerikanka i neću da živim s nevernim mužem. – I šta ćeš sad? – Ostaviću te. – Izraz njenog lica bio je prkosan, ali Dejzi je trpela jak bol, kao da ju je Dečko ubo nožem. – I vratićeš se u Bafalo podvijena repa? – Možda. Ili ću smisliti već nešto. Imam ja mnogo para. – Advokati Dejzinog oca postarali su se da se Dečko ne domogne bogatstva porodicâ Vjalov i Peškov kad se njih dvoje uzmu. – Mogla bih u Kaliforniju. Da glumim u nekom od očevih filmova. Da postanem filmska zvezda. Kladim se da bih mogla. Sve je to bila gluma. Želela je da brizne u plač. – A ti me onda ostavi – reče on. – Idi dođavola, što se mene tiče. Pitala se da li on stvarno tako misli. Pogledala ga je u oči, i učinilo joj se da ipak ne misli tako. Začuše uto automobil. Dejzi povuče tamnu zavesu dva-tri centimetra u stranu, i ugleda Ficov crnoprljavobeli rols-rojs; svetlost farova bila je prigušena specijalnim maskama. – Vratio ti se otac – reče ona. – Da li smo sad u ratu, pitam se. – Bolje da siđemo. – Pođi ti, ja ću za tobom. Dečko izađe iz sobe, a Dejzi se pogleda u ogledalo. Iznenadila se primetivši da ne izgleda ni najmanje drukčije od one žene koja je u ovu sobu ušla pre pola sata. Život joj se promenio iz osnove, ali na njenom licu to nije ostavilo traga. Bilo joj je strašno žao sebe, plakalo joj se, ali je uspela da se obuzda. Kada se pribrala, siđe u prizemlje. Fic je sedeo u trpezariji, s kapima kiše na ramenima smokinga. Batler Graut izneo je sira i voća, pošto je Fic prethodno bio propustio desert. Porodica je posedala za sto dok je Graut sipao Ficu čašu klareta. Ovaj otpi malo vina i reče: – Bilo je neopisivo užasno. – Šta se dogodilo, za ime sveta?! – upita Endi. Pre nego što će odgovoriti, Fic pojede vršak kriške sira čedar. – Nevil je govorio četiri minuta. Nijednog premijera do sada nisam video u gorem svetlu. Mrmljao je, vrdao i govorio kako postoji mogućnost da se Nemačka povuče iz Poljske, u šta niko ne veruje. Rat nije pominjao, pa čak ni ultimatum. – Ali zašto? – upita Endi. – Privatno, Nevil kaže da čeka da Francuzi prestanu da se kolebaju i proglase rat u isto vreme kad i mi. No mnogi sumnjaju da je to samo kukavički izgovor. Fic otpi još vina. – Sledeći je govorio Artur Grinvud – reče on. Grinvud je, inače, bio zamenik šefa Laburističke partije. – Dok je Grinvud ustajao, Leo Ejmeri – konzervativac, inače, tek da vas podsetim – povika: „Govori u ime Engleske, Arture!” Kad pomisli čovek samo da bi, eto, prokleti socijalista mogao da progovori u ime Engleske pošto premijer konzervativac u tome nije uspeo! Nevil je izgledao kô popišan. Graut dopuni Ficu čašu. – Grinvud je bio prilično blag, ali jeste rekao: „Pitam se koliko smo dugo spremni ovako da oklevamo” , posle čega su se Donjim domom razlegli uzvici odobravanja. Ne bi me čudilo da je Nevil u
tim trenucima želeo u zemlju da propadne – dodade Fic, pa uze breskvu i poče da je seče nožem i viljuškom. – I, kako se završilo? – Ništa nije odlučeno! Nevil se vratio u Dauning broj deset.18 Ali većina članova kabineta sklonila se u Sajmonovu sobu u Donjem domu. – Ser Džon Sajmon obavljao je dužnost kancelara blagajne. – Priča se da neće odande izaći sve dok Nevil Nemcima ne pošalje ultimatum. U međuvremenu, zaseda Nacionalni izvršni odbor Laburističke partije, dok je u Vinstonovom stanu u toku sastanak nezadovoljnih poslanika. Dejzi je oduvek govorila da joj se politika ne dopada, ali otkako je postala deo Ficove porodice, te sve sagledala iznutra, politika ju je zainteresovala, a drama koja se u tim trenucima odigravala činila joj se u isti mah očaravajućom i zastrašujućom. – Premijer, onda, mora nešto da preduzme! – reče ona. – O, svakako – na to će Fic. – Pre nego što se parlament ponovo sastane – a to bi trebalo da bude sutra u podne – mislim da Nevil mora doneti odluku: ili će proglasiti ratno stanje ili podneti ostavku. U hodniku je zazvonio telefon, i Graut ode da se javi. Minut kasnije vratio se i rekao: – Zovu iz Forin ofisa, milorde.19 Gospodin nije ni hteo da sačeka da dođete do telefona, već je izričito zahtevao da vam prenesem poruku. – Vremešni batler izgledao je uzrujano, kao da mu se neko maločas obratio vrlo drsko. – Premijer je sazvao sastanak članova kabineta za večeras. – Ima pomaka! – uzviknu Fic. – Dobro je. Graut produži: – Ministar spoljnih poslova bi voleo da i vi prisustvujete, ako vam je zgodno. Fic nije bio član kabineta, ali događalo se da na te sastanke pozivaju i članove resornih ministarstava, s tim što bi oni, kao nadležni u određenoj oblasti, pre sedeli negde sa strane nego za glavnim stolom, tako da mogu da odgovaraju na pitanja. Bea pogleda u sat. – Još malo pa će jedanaest. Morao bi, pretpostavljam, da kreneš. – Moram, zaista. Ta fraza „ako vam je zgodno” je prazna učtivost. – On obrisa usne kao sneg belim ubrusom, i othrama opet napolje. – Napravi još kafe, Graute, i donesi je u primaću sobu – reče kneginja Bea. – Večeras ćemo možda i odocniti. – Razumem, vaša milosti. Vratiše se svi u primaću sobu, zaokupljeni živim razgovorom. Eva je bila za rat; želela je da vidi kraj nacističkog režima. Moriće je, naravno, briga zbog Džimija, ali nije li se svojom voljom udala za vojnika? Nije li oduvek znala da će on u bici morati da stavi život na kocku? Bea je takođe bila za rat, sada kad su Nemci ušli u savez s boljševicima, koje je ona mrzela. Mej se bojala da joj Endi ne pogine, i nije mogla da zaustavi suze. Dečko nikako nije mogao da shvati zašto bi dve velike zemlje, kao što su Engleska i Nemačka, trebalo da ratuju zbog jedne poluvarvarske pustopoljine kao što je Poljska. Čim joj se ukazala prilika, Dejzi pozva Evu da pređu u drugu sobu, da nasamo porazgovaraju. – Dečko ima ljubavnicu – reče ona odmah, i pokaza Evi kondome. – Vidi šta sam pronašla. – O, Dejzi, tako mi je žao – reče Eva. Dejzi se premišljala da li da Evu uputi i u one jezive detalje – obično su jedna drugoj govorile sve – ali ovoga puta osećala se isuviše poniženom, pa samo reče: – Pokazala sam mu ovo, i on je priznao. – Je li mu žao? – Ne naročito. Kaže da svi muškarci njegovog staleža to rade, uključujući njegovog oca.
– Džimi to ne radi – odlučno će Eva. – Ne, sigurna sam da si u pravu. – Šta ćeš sad? – Ostaviću ga. Možemo da se razvedemo, pa nek mu onda neka druga bude vikontesa. – Ne možeš da se razvedeš ako bude rata! – A što ne bih mogla? – Previše bi okrutno bilo, dok je on na ratištu. – Trebalo je sâm o tome da razmišlja pre nego što je spavao s te dve aldgejtske prostitutke. – To bi bilo i kukavički od tebe. Ne možeš da šutneš čoveka koji rizikuje život da bi tebe zaštitio. Nerado, Dejzi shvati šta joj Eva govori. U ratu će se Dečko iz preljubnika dostojnog prezrenja koji zaslužuje da ga odbaciš pretvoriti u junaka koji brani svoju ženu, majku i otadžbinu od užasa neprijateljske najezde i pada u ruke dušmana. I nije stvar u tome što bi svi živi, kako u Londonu tako i u Bafalu, smatrali da je Dejzi ispala kukavica što ga je tako ostavila. Osećala bi se tako i sama. Ako izbije rat, poželela je da i sama bude hrabra, iako nije znala šta je čeka. – U pravu si – progunđa ona. – Ne mogu ga ostaviti ako izbije rat. Uto udari grom. Dejzi pogleda na sat; bila je ponoć. I dobovanje kiše se promeni – stušti se pljusak, pravi potop. Dejzi i Eva se vratiše u primaću sobu. Bea je bila zaspala na kauču. Endi je bio zagrlio Mej, koja je još cmizdrila. Dečko je pušio cigaru i pio brendi. Dejzi se zareče da će neizostavno ona voziti večeras. Fic se pojavio u pola jedan, u mokrom večernjem odelu. – Gotovo je s kolebanjem – reče on. – Nevil će ujutro poslati ultimatum Nemcima. Ako do podneva ne počnu s povlačenjem trupa iz Poljske – do jedanaest po našem vremenu – idemo u rat. Svi poustajaše, spremajući se da pođu. U holu Dejzi reče: – Ja ću da vozim – i Dečko nije imao ništa protiv. Ušli su u krem bentli, i Dejzi pokrenu motor. Graut zatvori vrata Ficove kuće. Dejzi uključi brisače, ali je još stajala u mestu. – Dečko – reče ona – hajde da pokušamo iz početka. – Kako to misliš? – Ja, u stvari, ne želim da te ostavim. – A ja sigurno ne želim da odeš. – Batali te žene u Aldgejtu. Spavaj sa mnom svake noći. Hajde da stvarno pokušamo da dobijemo dete. I ti to želiš, zar ne? – Želim. – Hoćeš li mi, onda, to učiniti? Nastade duga pauza te naposletku on reče: – U redu. – Hvala ti – reče Dejzi. Pogledala ga je, nadajući se poljupcu, ali on je sedeo nepomično i gledao pravo preda se, kroz vetrobransko staklo, dok su brisači ritmički uklanjali kišu koja je pljuštala.
VI U nedelju je kiša prestala, i granulo je sunce. Lojd Vilijams je imao utisak kao da je London potpuno okupan. U toku prepodneva porodica Vilijams okupila se u kuhinji Eteline kuće u Aldgejtu. I to bez pret-
hodnog dogovora; spontano su došli. Želeli su da budu zajedno, pretpostavio je Lojd, ukoliko se objavi rat. Lojd je žudeo za akcijom protiv fašista, a u isto vreme se užasavao same pomisli na rat. U Španiji se krvoprolića i patnje nagledao za ceo život. I sve bi dao da više nikad ne učestvuje u bici. Čak je i od boksa digao ruke. A opet, nadao se, svim srcem, da Čemberlen neće odstupiti. Video je Lojd svojim očima šta je fašizam doneo Nemačkoj, a i iz Španije su stizale jednako zloslutne vesti; Frankov režim je likvidirao nekadašnje pristalice izabrane vlade, na stotine i hiljade njih, a sveštenici su ponovo preuzeli škole. Tog leta, čim je diplomirao, Lojd je stupio u Velške strelce, a kao nekadašnji pripadnik Korpusa za obuku oficira, dobio je čin poručnika. Vojska je bila u jeku priprema za borbena dejstva, i zato je uz ogromne teškoće uspeo da isposluje dvadesetčetvoročasovno odsustvo kako bi tog vikenda posetio majku. Ukoliko predsednik vlade danas proglasi ratno stanje, Lojd će biti među prvima koji će krenuti na front. U kuću u Ulici Natli Bili Vilijams je te nedelje došao posle doručka. Lojd i Berni su sedeli pored radija, na kuhinjskom stolu bile su raširene novine, dok je Etel pripremala svinjski but za ručak. Malo je nedostajalo da ujka Bili zaplače kad je ugledao Lojda u uniformi. – Setim se tako našeg Dejva, to je sve – reče on. – I njega bi sad regrutovali, da se vratio iz Španije. Lojd nikada nije Biliju ispričao kako je Dejv zaista poginuo. Pravio se da mu pojedinosti nisu poznate, već da zna samo toliko da je Dejv poginuo u borbi, u Belčitu, te da je verovatno tamo i sahranjen. Bili je bio u Velikom ratu, i znao je kako se na bojnom polju ljudi nasumice rešavaju leševa, i zbog toga je njegova žalost bila samo još veća. A goleme nade polagao je u to da će jednoga dana otići u Belčite, kad Španija konačno bude oslobođena, i pokloniti se senima svoga sina, koji je pao boreći se za uzvišen cilj. Iz Španije se nije vratio ni Leni Grifits. Niko predstavu nije imao gde bi on mogao biti sahranjen. Postojala je čak i mogućnost da je još živ, u nekom od Frankovih zarobljeničkih logora. S radija je upravo dopiralo obraćanje predsednika vlade Čemberlena Donjem domu parlamenta od sinoć, ali novih vesti nije bilo. – Ko će znati kakav je skandal izbio kasnije – primeti Bili. – Bibisi o skandalima ne izveštava – reče Lojd. – Oni vole da umire slušaoce. I Bili i Lojd su bili članovi Nacionalnog izvršnog odbora Laburističke partije – Lojd u svojstvu predstavnika omladinskog pogona stranke. Pošto se vratio iz Španije, izdejstvovao je da ga ponovo prime na Univerzitet u Kembridžu i, dok je studije privodio kraju, proputovao je zemlju uzduž i popreko obraćajući se mesnim odborima Laburističke partije i pričajući ljudima kako je legitimno izabranu špansku vladu izdala britanska, fašistima naklonjena vlada. Od toga nije bilo nikakve koristi – Frankove pobunjeničke antidemokratske snage odnele su pobedu – ali je zato Lojd postao poznata ličnost, čak i neka vrsta junaka, naročito među mladim levičarima. Otuda i njegov izbor u Nacionalni izvršni odbor. Sinoćnjem sastanku odbora prisustvovali su, tako, i Lojd i ujak Bili. Oni su znali da je Čemberlen, tek pošto je kabinet izvršio pritisak na njega, poslao Hitleru ultimatum. Sada su sedeli kao na iglama i čekali šta će dalje biti. Koliko je njima bilo poznato, nikakav odgovor s Hitlerove strane još nije stigao. Lojd se seti majčine drugarice Mod i njene porodice u Berlinu. Ono dvoje sitne dece sada bi trebalo da imaju osamnaest i devetnaest godina, izračunao je on. Pitao se da li sede pored radija i razmišljaju da li će poći u rat protiv Engleske.
U deset sati stigla je Lojdova polusestra Mili. Sada joj je bilo devetnaest godina. Udala se za Ejba, trgovca kožom na veliko, inače rođenog brata svoje drugarice Naomi Ejveri. I sáma je dobro zarađivala kao prodavačica u prodavnici skupe odeće. Gajila je nade da će otvoriti sopstvenu radnju, a Lojd ni najmanje nije sumnjao da će joj jednoga dana to i poći za rukom. Premda to nije bio životni poziv koji bi za nju odabrao Berni, Lojdu nije promaklo koliko se on ponosi Milinom pameću, ambicijom i elegancijom. Ali toga dana nije bilo ni trunke samopouzdanja u Milinom držanju. – Grozno je bilo dok si ti bio u Španiji – reče ona Lojdu plačnim glasom. – Ni Dejv ni Leni se odande nisu vratili. Sad ćete ti i Moj Ejbi da odete ko zna kuda, a mi žene ima da čamimo ovde, čekamo vesti i pitamo se jeste li živi. – A i tvoj brat od ujaka Kir – ubaci Etel. – Navršio je osamnaestu. – U kojem je puku služio moj pravi otac? – upita Lojd majku. – O, zar je to važno? – Nerado je govorila o Lojdovom ocu, možda iz uviđavnosti prema Berniju. No Lojd je želeo da čuje odgovor. – Meni jeste – reče on. Ona na to, s nepotrebnom žustrinom, baci oljušten krompir u posudu s vodom. – Bio je u Velškim strelcima. – Isto kô ja! Što mi nisi ranije rekla? – Šta je bilo, bilo je. Mora da postoji još neki razlog što je tako zatvorena, predosećao je Lojd. Verovatno je već bila trudna kad se udala. Lojdu to nije smetalo, ali u njeno vreme to je bila velika sramota. Uprkos svemu, bio je uporan. – Je li moj otac bio Velšanin? – Da. – Iz Aberovena? – Ne. – Pa odakle onda? Ona uzdahnu. – Njegovi roditelji su se stalno selili – zbog posla njegovog oca – no mislim da su poreklom iz Svonsija. Jesi li sad zadovoljan? – Jesam. Lojdova ujna Mildred vratila se iz crkve. Bila je to s ukusom odevena sredovečna žena, lepuškasta izuzmu li se istureni prednji zubi. Nosila je otmen šešir. Mildred je, zapravo, bila modiskinja s malom fabrikom. Njene dve kćeri iz prvog braka, Inid i Lilijan, obe u poznim dvadesetim, udale su se, pa i sàme postale majke. Njen stariji sin, Dejv, poginuo je u Španiji. A mlađi, Kir, ušao je sada za njom u kuhinju. Mildred je izričito zahtevala da i deca s njom idu u crkvu, premda njen suprug, Bili, nije želeo da ima išta s religijom. – Zasitio sam se toga za ceo život dok sam bio dete – imao je običaj da kaže. – Ako dosad nisam spasen, niko nije. Lojd pogleda oko sebe. Bila je to njegova porodica: majka, očuh, polusestra, ujak, ujna, brat od ujaka. Nije želeo da ih ostavi i umre u tuđini. Lojd pogleda na sat, kvadratni model od nerđajućeg čelika, koji mu je Berni poklonio kad je Lojd diplomirao. Bilo je jedanaest sati. Spiker Alvar Lidel je baršunastim glasom saopštio kako se svakog časa očekuje obraćanje predsednika vlade naciji. A onda su pustili neku svečanu klasičnu muziku. – Tišina sad, svi – reče Etel. – Čaj ću skuvati kasnije. U kuhinji zavlada muk. Alvar Lidel najavi predsednika vlade, Nevila Čemberlena.
Onoga što tetoši fašiste, pomisli Lojd; čoveka koji je Čehoslovačku izručio Hitleru; koji je tvrdoglavo odbijao da pruži pomoć legitimno izabranoj španskoj vladi, čak i kad je postalo više nego očigledno da Nemci i Italijani naoružavaju pobunjenike. Hoće li opet uzmaći? Lojd primeti da se njegovi roditelji drže za ruke; Etelini prstići usecali su se Berniju u dlan. On ponovo pogleda na sat. Bilo je jedanaest i petnaest. A onda začuše premijera: – Obraćam vam se iz kabineta u Ulici Dauning broj deset. Čemberlenov glas je bio treperav, intonacija besprekorna. Zvučao je kao neki pedantni učitelj. A nama je sada, pomisli Lojd, potreban ratnik. „Jutros je britanski ambasador u Berlinu uručio nemačkoj vladi poslednju diplomatsku notu, u kojoj se navodi da će, osim ukoliko britanska vlada od njih do jedanaest časova ne dobije potvrdu da će smesta povući jedinice iz Poljske, između nas i njih početi rat.” Lojd oseti da nema strpljenja za Čemberlenovo praznoslovlje. Između nas i njih početi rat: kako čudan način da se to saopšti. Nego, daj sad, pomisli on, pređi na stvar. Ovo je pitanje života i smrti. Čemberlenov glas tad postade dublji, više nalik na državnički. Možda više i nije gledao u taj mikrofon pred sobom, već su mu se pred očima ukazali milioni zemljaka u svojim domovima kako zbijeni pored radio-uređaja iščekuju sudbonosne reči. „Moram da vam kažem da takvo obećanje nismo dobili.” Lojd začu majčin glas: – O, bože, spasi nas. On pogleda u majku. Bila je sva posivela u licu. Lagano, Čemberlen izgovori te užasne reči: „... i da je, shodno tome, ova zemlja u ratu s Nemačkom.” Etel briznu u plač.
DRUGI DEO Vreme krvi
6. 1940. (I) Aberoven se promenio. Po ulicama je bilo automobila, kamiona, autobusa. Kada je, dvadesetih, Lojd došao ovamo kao dete, u posetu babi i dedi, parkirani automobil bio je prava retkost, i masa bi se okupila da ga vidi. Ali gradićem su i danas dominirala dva tornja na ulazu u rudnik, s veličanstvenim koloturnicima što se okreću. Ničeg drugog tu inače nije bilo: ni fabrikâ, ni poslovnih zgrada, nikakve druge industrije – samo se kopao ugalj. I bezmalo svaki muškarac u toj varoši radio je u rudniku. Osim nekoliko desetina njih: nekolicina dućandžija, nešto brojniji sveštenici svih veroispovesti, zatim sekretar gradske uprave, lekar. Kad god bi potražnja uglja opala, kao što se to događalo tridesetih, a radnici dobili otkaz, ti ljudi nisu imali šta drugo da rade. Zbog toga se Laburistička partija i jeste najstrastvenije zalagala za pomoć nezaposlenima, da se ljudi koje zadesi tako nešto poštede patnje, muka i poniženja što nisu u mogućnosti da prehrane porodicu. Poručnik Lojd Vilijams doputovao je vozom iz Kardifa, jedne aprilske nedelje 1940. S malim koferom u ruci, popeo se uzbrdo do Ti Gvina. Osam meseci proveo je obučavajući regrute – isti taj posao obavljao je i u Španiji – a usput je trenirao bokserski tim Velških strelaca, da bi u jednom trenutku vojska konačno shvatila da on tečno govori nemački, pa ga prebacila na obaveštajne poslove, s tim što je najpre morao da prođe obuku. A obuka i jeste bila sve što je do toga časa vojska učinila. Britanske snage još nisu ulazile u okršaje s neprijateljem, niti je bilo znatnijeg pomeranja trupa. Nemačka i Sovjetski Savez pregazili su Poljsku i podelili je među sobom, a savezničko jemstvo Poljacima, da će im sačuvati nezavisnost, ispostavilo se bezvredno. Britanci su taj sukob nazvali „lažnim ratom”, i nestrpljivo su iščekivali da počne ono pravo. Što se ratovanja tiče, Lojd se nimalo nije zanosio – naslušao se on bolnih vapaja ljudi na samrti što mole za gutljaj vode na bojištima Španije – ali je uprkos svemu jedva čekao da počne taj konačni obračun s fašizmom. Vojska je nameravla da pošalje još vojnika u Francusku, pretpostavljajući da se će Nemci tamo napasti. No do toga još nije bilo došlo, te su svi bili u stanju pune borbene gotovosti, s tim što su u međuvremenu prošli i temeljnu obuku. Lojdovo uvođenje u tajanstveni svet vojne obaveštajne službe trebalo je da se odigra u velelepnom domu za koji je dugo bila vezana sudbina njegove porodice. Plemići, imućni vlasnici takvih palata, ustupili su svoje kuće oružanim snagama, pribojavajući se možda da bi im u protivnom mogle biti i trajno konfiskovane. Otkako je došla vojska, Ti Gvin se svakako umnogome izmenio. Na travnjaku je bilo parkirano desetak maslinastosmeđih vozila, koja su dobro ugazila erlovu bujnu travu. U prelepi vrt na samom ulazu, sa onim zaobljenim granitnim stepenicama, sada je odlagan provijant, i džinovske konzerve s kuvanim pasuljem i jestivom mašću klatile su se na gomilama tamo gde su nekada žene okićene draguljima i muškarci u frakovima izlazili iz kočija. Lojd se nasmeši; njemu se dopadalo to što su u ratu svi jednaki. Lojd uđe u kuću. Dočekao ga je debeljuškasti oficir u izgužvanoj i umrljanoj uniformi. – Došli ste na kurs za obaveštajce, poručniče?
– Da, gospodine. Zovem se Lojd Vilijams. – Ja sam major Louter. Lojd je već bio čuo za tog čoveka. Bio je to markiz od Loutera, među drugarima poznat kao Louti. Lojd pogleda oko sebe. Slike na zidovima bile su pokrivene ogromnim prekrivačima, kako bi se zaštitile od prašine. Kitnjasti mermerni kamini s rezbarijama bili su zatvoreni grubo zakucanim daskama, a ostavljeno je tek malo mesta, za rešetku. Tamnog starog nameštaja koji je njegova majka ponekad pominjala s ljubavlju više nije bilo, a zamenili su ga čelični stolovi i jeftine stolice. – Bože blagi, pa ovo mesto se baš promenilo – reče on. Louter se nasmeši. – Dolazili ste ovamo i ranije. Poznajete vlasnike? – Išao sam na Kembridž s Dečkom Ficherbertom. Tamo sam i vikontesu upoznao, mada oni u to vreme još nisu bili u braku. Ali sada su se, pretpostavljam, iselili, dok rat ne prođe. – Nisu sasvim. Nekoliko soba rezervisano je za privatnu upotrebu. Ali oni nam ni najmanje ne smetaju. Vi, dakle, dolazite kao gost? – Ma ne, o bože, ne poznajem ih tako dobro. Ne, samo su me kao dečaka proveli ovuda, jednog dana kada porodica nije bila kod kuće. Moja majka je ovde radila neko vreme. – Stvarno? Šta? Jel’ bila zadužena za erlovu biblioteku, ili tako nešto? – Ne, kao sobarica. – Čim je to prevalio preko usana, Lojd je znao da je pogrešio. Louterovo lice se izobliči; sad se na njemu videlo gađenje. – A, tako – reče on. – Zanimljivo, vrlo. Lojd je bio svestan da ga je, istog časa, ovaj etiketirao kao proleterskog skorojevića. Sada će se prema njemu, dok god bude ovde boravio, odnositi kao prema građaninu drugog reda. Nije trebalo da poteže priču o majčinoj prošlosti; znao je dobro, uostalom, kolika snobovština u vojsci vlada. – Pokažite poručniku njegovu sobu, naredniče – reče Louti. – U potkrovlju je. Lojdu je dodeljena jedna od soba koje su inače pripadale posluzi. Njemu to i nije smetalo. Ako je mojoj majci valjalo, valjaće i meni, pomisli on. Dok su se peli zadnjim stepeništem, narednik saopšti Lojdu da nema nikakvih obaveza sve do večere u menzi. Lojd je upitao da li je i neko od Ficherbertovih u kući, ali čovek nije znao da mu kaže. Dva minuta bila su Lojdu dovoljna da se raspakuje. Očešljao se, obukao čistu košulju od uniforme, i otišao da poseti babu i dedu. Kuća u Velington Rou nikada nije izgledala tako mala i bezbojna, premda je u kuhinji bilo tople vode, a u poljskom klozetu je ugrađen vodokotlić. Mesto je bilo isto onakvo kakvim ga je Lojd upamtio: isti pohaban tepih, iste izbledele zavese od kašmira, iste tvrde stolice od hrastovine u onoj jedinoj sobi u prizemlju, koja je služila i kao dnevna soba i kao kuhinja. Ali zato su se baba i deda promenili. Oboje su bili tu negde oko sedamdesete, ili se bar njemu tako činilo, i izgledali su krhki. Dekica je trpeo bolove u nogama, i nevoljno se povukao sa dužnosti u rudarskom sindikatu. Bakica je imala slabo srce: doktor Mortimer joj je rekao da posle svakog obroka noge drži podignute po četvrt sata. Obradovali su se što Lojda vide u uniformi. – Poručnik, je li? – reče Bakica, klasni borac celoga veka. No ipak nije mogla da sakrije ponos što joj je unuk oficir. Vesti su se brzo širile Aberovenom i pre nego što je Lojd popio prvu šolju jakog bakinog čaja, verovatno je već pola varoši znalo da je stigao unuk Daija sindikalca. Nije ga, otuda, bogzna kako iznenadilo kad je banuo Tomi Grifits. – I moj Leni bi, cenim, bio poručnik, kao i ti, da se vratio iz Španije – reče Tomi. – I ja tako mislim – reče Lojd. – Doduše, dotad nije sreo oficira koji je kao civil radio u rudniku
uglja, ali kad stvarno počnu ratna dejstva, sve je moguće. – Bio je najbolji narednik u Španiji, ja kad vam kažem. – Svašta ste vas dvojica zajedno preturili preko glave. – Kroz pakao smo prošli – odvrati Lojd – i iz njega izašli poraženi. Ali ovoga puta fašisti neće pobediti. – Da popijem u to ime – reče Tomi, i iskapi šolju čaja. Lojd je s babom i dedom otišao na večernju službu u Kapelu Betezda. Za religiju nije mnogo mario, i svakako se nije slagao s dedinim dogmatizmom. Vasiona je tajna, razmišljao je Lojd, i ljudi bi već jednom mogli to i da priznaju. Ali babi i dedi je godilo da on sedi s njima u kapeli. Improvizovane molitve bile su rečite i neosetno utkivale biblijske misli u jezik svakodnevice. Beseda je bila malčice jednolična. Ali pevanje je veoma dirnulo Lojda. Velški protestanti su po automatizmu pevali u četvoroglasju, a kada bi bili posebno dobro raspoloženi, mogli su glasovima krov s kapele da oduvaju. I sâm uz njih zapevavši, Lojd oseti kako upravo tu, u toj kapeli sa zidovima okrečenim u belo, kuca sámo srce Britanije. Ljudi oko njega bili su bedno obučeni i neobrazovani, a život im se svodio na beskrajno kulučenje; muškarci su, u potrazi za ugljem, osvajali podzemlje, dok su žene, gore, podizale nov naraštaj rudara. Ali ti ljudi su imali jaka leđa i britku pamet, i potpuno su sami stvorili kulturu zbog koje je vredelo živeti. Nadu su crpeli iz nekonformističkog hrišćanstva i levo orijentisane politike, radost pronalazili u ragbiju i muškim horovima, a sve njih su vezivali velikodušnost u dobrim i solidarnost u lošim vremenima. Za to je vredelo boriti se, za te ljude, za taj gradić. Pa ako za to treba i život položiti, bar neće biti uludo. Završnu molitvu izgovorio je Lojdov deda, žmureći, naslonjen na štap: – Među nama, o, Gospode, vidiš svoga mladog raba Lojda Vilijamsa, koji sedi ovde u uniformi. Molimo te da mu, u mudrosti i milosti svojoj, poštediš život u sukobima koji dolaze. Molim te, Gospode, vrati nam ga kući zdravog i čitavog. Da bude volja tvoja, o, Gospode. Okupljeni vernici, od srca, izgovoriše „amin”, a Lojd obrisa suzu. Vraćao se kući svojih starih dok je sunce zalazilo za planinu, a večernja tama polegla po nizovima sivih kuća. Nije hteo da večera, nego pohita nazad, u Ti Gvin, stigavši taman na večeru u menzi. Jeli su dinstanu junetinu, kuvan krompir i kupus. Vojnička hrana kô vojnička hrana, i Lojd prionu na jelo, svestan da su svaki taj zalogaj platili ljudi kao što su njegovi deda i baba, što za večeru imaju hleb i moču. Na stolu je bila boca viskija, i Lojd, da se ne izdvaja iz društva, otpi malo. Zaglédao je lica svojih kolega na obuci, i pokušavao da im popamti imena. Dok se vraćao u krevet, prošao je pored Sobe skulpturâ, u kojoj sada nije bilo umetničkih dela, već samo jedna tabla za pisanje i dvanaest jeftinih radnih stolova. Tu Lojd ugleda majora Loutera kako razgovara s nekom ženom. Pogleda još jednom i shvati da je ta žena – Dejzi Ficherbert. Toliko se iznenadio da se ukopao u mestu. Louter se razdražljivo osvrtao oko sebe. Ugledavši Lojda, on nevoljno reče: – Ledi od Aberovena, poručnika Vilijamsa, verujem, poznajete. Ako kaže da me ne poznaje, pomisli Lojd, podsetiću je na ono veče kad me je ljubila, dugo i strasno, u Mejferu, na ulici u mraku. – Drago mi je da vas opet vidim, gospodine Vilijams – reče ona i pruži mu ruku. Koža joj je bila topla i mekana. Srce poče brže da mu kuca. – Kaže mi Vilijams da je njegova majka radila u ovoj kući kao sobarica – reče Louter. – Znam – reče Dejzi. – I meni je to rekao, na balu na „Trinitiju”. Prekorevao me je što sam snob. Žao mi je što moram da kažem, ali bio je i više nego u pravu.
– Velikodušni ste, ledi od Aberovena – reče Lojd, kome je bilo neprijatno. – Ne znam šta mi bi da vam kažem tako nešto. Učinilo mu se da Dejzi nije onako jetka kakvom ju je upamtio; možda je sazrela. Dejzi se obrati Louteru: – Majka gospodina Vilijamsa je sada, inače, član parlamenta. Louter je bio zapanjen. Lojd se obrati Dejzi: – A kako vaša drugarica Jevrejka, Eva? Znam da se udala za Džimija Mareja. – Imaju već dvoje dece. – Je li uspela da izvuče roditelje iz Nemačke? – Drago mi je da je se sećate – ali ne, nažalost, Rotmanovi ne mogu da dobiju vize za izlazak iz zemlje. – Tako mi je žao. Eva sigurno prolazi kroz pakao. – Da. Vidno nestrpljiv, Louter nije imao vremena za te priče o sobaricama i Jevrejkama. – Nego, da se vratimo na ono što sam vam govorio, ledi od Aberovena... – Želim vam laku noć – reče Lojd, pa izađe iz sobe i pope se na sprat. Dok se spremao za spavanje, uhvati sebe kako peva poslednju himnu sa bogosluženja: Neće me uzdrmat nijedna oluja Dok se za ovaj držim kâm. Ljubav je božja nebo i zemlja I kako onda da ne pevam.
II Tri dana kasnije, Dejzi je privodila kraju pismo svom polubratu Gregu. Kad je izbio rat, on joj je, onako umiljat, poslao jedno brižno pismo, i otada su počeli redovno da se dopisuju, otprilike jednom mesečno. Greg joj je rekao da je sreo staru ljubav, Džeki Džejks, u Vašingtonu, u Ulici E, i upitao Dejzi zašto bi jedna devojka bežala od njega kao što je pobegla Džeki. Dejzi nije imala pojma šta da mu odgovori. Tako mu je i rekla, poželela mu puno sreće i potpisala se. Pogledala je na sat. Ostalo je bilo još sat vremena pre no što polaznici obuke krenu na večeru; predavanja su bila završena, i postojali su dobri izgledi da Dejzi uhvati Lojda u njegovoj sobi. Popela se do starih odaja za poslugu u potkrovlju. Mladi oficiri sedeli su ili ležali na krevetima, čitali ili pisali. Lojda je zatekla u uzanoj sobi sa starim visokim ogledalom; sedeo je pored prozora i čitao neku ilustrovanu knjigu. – Nešto zanimljivo? – upita ga ona. Lojd skoči kao oparen. – Zdravo, e, baš si me iznenadila. Sav se zacrveneo. Verovatno je još zaljubljen u nju. Vrlo je okrutno što ga je onda poljubila a da joj ni na kraj pameti nije bilo da se s njim upusti u vezu. No to je bilo pre četiri godine, bili su dečurlija. Trebalo bi da je i Lojd to već prevazišao. Pogledala je u knjigu koju je držao. Bila je na nemačkom i sa slikama oficirskih činova u boji. – Moramo da znamo nemačke oznake – objasni joj on. – Mnoštvo vojnih obaveštajnih podataka dobijamo upravo saslušavajući ratne zarobljenike neposredno posle hvatanja. Ima ih, naravno, koji neće da govore, pa islednik mora da zna, već samo na osnovu zatvorenikove uniforme, kakav čin ima,
kom rodu pripada, da li je pešadinac, ili je u konjici, artiljerac ili iz neke specijalizovane jedinice, veterinarske recimo, i tako dalje. – To vi ovde učite? – upita ona sumnjičavo. – Šta znače nemačke oznake? On se nasmeja. – To je jedna od stvari koje učimo. Toliko mogu da ti kažem a da pritom ne odam vojnu tajnu. – A, tako znači. – Otkud ti ovde u Velsu? Čudi me da se nisi aktivno uključila u ratne napore. – Eto tebe ponovo – reče ona. – Morališeš. Ko ti je rekao da je to način da šarmiraš ženu? – Oprosti, molim te – reče on kruto. – Nije mi namera bila da te korim. – Sem toga, nikakvih ratnih napora tu i nema. Baražni baloni lebde iznad nas kao pretnja nemačkim avionima koji nikako da dolete. – Vi tamo u Londonu bar imate neki društveni život. – Znaš li ti da mi je taj društveni život nekada bio nešto najvažnije na svetu? – upita ona. – Mora biti da sam počela da starim. Postojao je još jedan razlog što je otišla iz Londona, ali to već nije htela da mu otkrije. – A ja te zamišljao kao bolničarku – reče on. – Teško. Mrzim bolesnike. Ali umesto da se mrštiš, pogledaj ovo. – Pruži mu uramljenu fotografiju koju je donela. Zagledao se u sliku, mršteći se. – Odakle ti ovo? – Pregledala sam kutiju sa starim slikama u ostavi, u podrumu. Bila je to grupna fotografija, snimljena na travnjaku Ti Gvina u neko letnje jutro. U sredini se nalazio tad mladi erl Ficherbert, s velikim belim psom podno nogu. Devojka do njega verovatno je bila njegova sestra Mod, koju Dejzi još nije upoznala. Sa obe strane naređalo se četrdeset-pedeset muškaraca i žena u raznolikim uniformama koje nosi posluga. – Pogledaj datum – reče ona. – Devetsto dvanaesta – pročita Lojd naglas. Proučavala je kako reaguje na fotografiju u rukama. – Jel’ tu i tvoja majka? – Bože blagi! Pa mogla bi da bude. – Lojd se zagleda pažljivije. – Mislim da jeste – reče on trenutak kasnije. – Pokaži mi je. Lojd pokaza. – Mislim da je ovo. Dejzi ugleda vitku, lepu devojku od devetnaest leta, kovrdžave crne kose pokrivene belom kapom, sa više nego nestašnim osmehom. – Hej, pa ona je čarobna! – uzviknu Dejzi. – Tada je bila, svakako – odvrati Lojd. – Danas bi ljudi za nju pre rekli da je strašna. – Jesi li upoznao ledi Mod? Misliš da je to ova ovde, pored Fica? – Nju, mislim, poznajem otkako znam za sebe, s tim što smo se viđali tek povremeno. Ona i moja majka su se zajedno borile za ženska prava. Nisam je video otkako sam trideset treće otišao iz Berlina, ali nema ni trunke sumnje da je ovo ona. – Pa, i nije baš lepotica. – Možda i nije, ali je zato vrlo samouverena, i predivno se oblači. – I, eto, ja pomislila da bi voleo da zadržiš ovu sliku. – Da je uzmem? – Naravno. Niko je drugi i neće – zato je i stajala u kutiji u podrumu. – Hvala ti!
– Nema na čemu. – Dejzi pođe ka vratima. – Vrati se učenju. Dok je silazila niz zadnje stepenište, Dejzi se nadala da nije flertovala s Lojdom. Verovatno nije ni trebalo da ide kod njega. Ali podlegla je porivu da bude velikodušna. Ne daj bože da on to protumači na pogrešan način. Uto Dejzi oseti oštar bol u stomaku, i zastade na odmorištu. Celoga dana osećala je blagi bol u leđima – koji je pripisivala jeftinom dušeku na kojem spava – ali ovo je bilo drugačije. Pokuša da se priseti svega što je toga dana jela, ali nije bilo ničeg zbog čega bi joj pozlilo; nije jela ni nedokuvane piletine ni nedozrelog voća. Ni ostrige nije jela – eh, nije ona te sreće! Bol prođe brzo kao što je i došao i ona ubedi sebe da zaboravi na to. Vratila se u svoje sobe u podrumu. Boravila je u stanu gde je nekada živeo kućepazitelj: majušna spavaća soba, dnevna soba, kuhinjica i takođe malo kupatilo, s kadom. Stari sluga po imenu Morison sada je vodio računa o kući, a jedna mlada žena iz Aberovena bila joj je lična sluškinja. Devojka se zvala Mala Mejzi Oven, mada je bila prilično krupna. „I majka mi se zove Mejzi, pa sam zato ja oduvek Mala Mejzi, iako sam sad već prerasla majku”, objasnila joj je devojka jednom prilikom. Telefon je pozvonio upravo kad je Dejzi ušla. Ona podiže slušalicu i začu muževljev glas. – Kako si? – upita je on. – Dobro. Kad ćeš doći? – Odleteo je bio do Sent Ejtana, velike baze RAF-a nedaleko od Kardifa, na neki zadatak, i obećao joj je da će navratiti do nje i prenoćiti kod kuće. – Ne mogu da stignem, žao mi je. – O, baš si me razočarao! – U bazi priređuju svečanu večeru, i traže da i ja prisustvujem. Nije joj zvučao mnogo potišteno što neće moći da je vidi, i ona se oseti odbačenom. – Blago tebi – reče ona. – Biće dosadno, ali nema mi druge. – Neće biti ni upola toliko dosadno kao meni ovde samoj. – Mora da je jednolično, znam. Ali u tvom stanju – bolje ti je tu. Hiljade ljudi napustile su London po proglašenju rata, ali većina se vratila u grad videvši da od očekivanog bombardovanja i napada gasom nema ništa. Bea i Mej, pa čak i Eva, bile su saglasne oko toga da Dejzi, s obzirom na to da je u drugom stanju, treba da boravi u Ti Gvinu. Mnoge žene svakodnevno su se bezbedno porađale u Londonu, pokušala je Dejzi da ih razuveri; ali naravno, drugačije je to kad nosiš naslednika jednog erla. Pravo govoreći, i nije joj bilo tako loše kako je očekivala. Možda je u trudnoći Dejzi postala neuobičajeno pasivna s obzirom na svoju prirodu. Ali jeste bilo neke malodušnosti u tom londonskom društvenom životu otkako je proglašeno ratno stanje, kao da su ljudi osetili da nemaju više prava da uživaju. Sada su bili kao popovi u kafani; znaš da bi trebalo da ti bude lepo, ali nikako da prizoveš dobro raspoloženje. – E, da mi je ovde motor – reče ona. – Bar bih mogla da tumaram po Velsu i istražujem. – Sledovanja benzina jesu bila ograničena, ali je goriva ipak bilo dovoljno. – Hajde, Dejzi! – reče on strogo. – Pa ne možeš da voziš motor – lekar ti je to izričito zabranio. – Pa dobro, zato sam pronašla knjige – reče ona. – Veličanstvena je ovdašnja biblioteka. Nekoliko retkih i dragocenih izdanja upakovano je i sklonjeno, ali skoro sve knjige još stoje na policama. Sada, eto, učim sve ono što sam svojski izbegavala dok sam išla u školu. – Odlično! – uzviknu on. – Pa, onda, ušuškaj se s dobrim krimićem i lepo provedi veče. – Stomak me je malo zaboleo maločas. – Verovatno tegobe s varenjem.
– Valjda si u pravu. – Pozdravi onog aljkavka Loutija. – Nemoj za večerom da preteraš s portom. I upravo dok je spuštala slušalicu, Dejzi opet oseti onaj grč u stomaku. Ovoga puta potrajao je duže. Uđe Mejzi, pogleda je, pa reče: – Jeste li dobro, milostiva? – Ma, žiga me nešto. – Došla sam da pitam da li biste sad da večerate. – Nisam gladna. Mislim da ću preskočiti večeru. – Napravila sam vam divnu pitu s mesom i krompirom – reče Mejzi prekorno. – Pokrij je i skloni u ostavu. Poješću je sutra. – A da vam skuvam čaj? – Da, molim te – reče Dejzi, tek da je se otarasi. Ni posle pune četiri godine još se nije bila navikla na jaki britanski čaj s mlekom i šećerom. Bol je minuo, i ona sede pa otvori Vodenicu na Flosi. Na silu je popila Mejzin čaj, i odmah joj bi malo bolje. Kad je Mejzi oprala šoljicu i tacnu, ona posla devojku kući. Mejzi je morala po mraku da pešači više od kilometar i po, ali je nosila lampu, pa reče da joj ne smeta. Prošao je jedan sat, a onda se bol vrati, s tim što ovoga puta nije prolazio. Dejzi ode do kupatila, nadajući se da će možda nekako ublažiti taj pritisak u trbuhu. Iznenadila se i zabrinula, ugledavši na donjem vešu mrlje tamnocrvene krvi. Obukla je čiste gaćice i, sad već ozbiljno zabrinuta, otišla do telefona. Dobila je broj baze RAF-a i pozvala Sent Ejtan. – Moram da razgovaram s vazduhoplovnim poručnikom vikontom od Aberovena – reče ona. – Nije nam dozvoljeno da oficirima prebacujemo privatne pozive – uzvrati joj neki ozbiljni Velšanin. – Veoma je važno. Moram da razgovaram s mužem. – U sobama nema telefona, nije ovo hotel Dorčester. – Možda joj se to samo pričinilo, ali onaj tamo je zvučao kao da mu je baš milo što ne može da joj pomogne. – Moj muž će prisustvovati svečanoj večeri. Pošaljite, molim vas, nekog posilnog da mu kaže da ima poziv. – Nemam ja ovde nikakve posilnog, a sem toga – nema ovde nikakvog banketa. – Nema banketa? – Dejzi na tren ostade bez reči. – Obična večera u menzi, kao i svaki dan – reče operater. – A i ona je završena pre sat vremena. Dejzi zalupi slušalicu. Nema banketa? A Dečko je upravo to rekao: da mora da prisustvuje svečanoj večeri u bazi. Biće da ju je slagao. Došlo joj je da zaplače. Dakle, nije hteo da se vidi s njom, draže mu je bilo da pije s drugarima, ili možda da poseti neku ženu. Razlog više i nije bio važan. Dejzi mu nije bila na prvom mestu. Duboko je udahnula. Bila joj je potrebna pomoć. Nije znala telefonski broj aberovenskog lekara, ako u varoši lekara uopšte ima. Šta će sad? Kad je poslednji put odlazio, Dečko joj je rekao: „Biće ti tu, ako zatreba, sto i više vojnih oficira, da ti se nađu.” Ali ona sad svakako nije mogla markizu od Loutera da kaže kako krvari. Bol se pojačavao, i ona među nogama oseti nešto toplo i lepljivo. Opet ode do kupatila i zapra se. U krvi je sad primetila i ugruške. Higijenske uloške nije imala – trudnicama ulošci ne trebaju, tako je bar mislila. Odsekla je parče peškira za ruke i nagurala ga u gaćice. A onda se setila Lojda Vilijamsa.
Dobar je bio Lojd. Vaspitavala ga je jedna feministkinja snažne volje. A Dejzi je obožavao. Pomoći će joj on. Popela se u hol. Gde li je on? Njegove kolege dosad su već večerale. Možda je gore, u potkrovlju. Stomak ju je sada toliko boleo da pomisli kako, možda, ne bi smela čak do gore da se popne. Pomisli da nije u biblioteci. Mladim oficirima je ta soba služila da na miru uče. Onda uđe. Neki narednik je proučavao atlas. – Budite tako ljubazni – reče mu Dejzi – pa mi potražite poručnika Lojda Vilijamsa. – Naravno, milostiva gospođo – reče čovek zatvarajući knjigu. – Šta da mu poručim? – Pitajte ga da li bi nakratko sišao do podruma. – Gospođo, jeste li dobro? Izgledate mi pomalo bledi. – Biće sve u redu. Samo mi dovedite Vilijamsa što pre. – Idem odmah. Dejzi se vrati u svoje sobe. Napor koji je uložila kako bi izgledala normalno sasvim ju je iscrpeo, i ona leže na krevet. Nije prošlo mnogo, a ona oseti kako joj krv probija kroz haljinu, no sad ju je već toliko bolelo da za to nije ni marila. Pogleda na sat. Što nema Lojda? Možda narednik ne može da ga nađe. Kuća je tako velika. Možda će ona, jednostavno, umreti tu. Neko pokuca na vrata, a onda – na Dejzino veliko olakšanje – začu njegov glas. – Lojd Vilijams. – Uđi – pozva ga ona. Videće je sad ovakvu, u užasnom stanju. Možda će ga to jednom zasvagda i odvratiti od nje. Čula ga je kako ulazi u susednu sobu. – Trebalo mi je vremena da te nađem – reče on. – Gde si ti? – Ovde. On uđe u spavaću sobu. – Mili bože! – uzviknu. – Šta ti se desilo, za ime sveta?! – Idi po pomoć – reče ona. – Postoji li lekar u ovoj varoši? – Naravno. Doktor Mortimer. Bog te pita otkad je ovde. Ali možda sad za to nemamo vremena. Daj da ja... – Oklevao je načas. – Možda krvariš, ali ne mogu znati dok ne pogledam. Ona sklopi oči. – Hajde. – Bila je i previše uplašena da bi joj bilo neprijatno. Osetila je kako joj zadiže haljinu. – O, bože – izusti on. – Jadna ti. A onda joj pocepa gaćice. – Žao mi je – reče. – Ima li ovde vode? – U kupatilu – reče ona, pokazujući ka kupatilu. On uđe u kupatilo i pusti vodu. Trenutak kasnije osetila je kako je čisti toplom, vlažnom krpom. – Ovo jedva da curi – reče on. – Viđao sam ja ljude kako nasmrt krvare, ali ti nisi u takvoj opasnosti. Ona otvori oči i vide ga kako joj spušta haljinu. – Gde je telefon? – upita Lojd. – U dnevnoj sobi. Čula ga je potom kako govori: – Povežite me s doktorom Mortimerom, smesta. Nastala je pauza. – Ovde Lojd Vilijams. Nalazim se u Ti Gvinu. Mogu li da razgovaram s doktorom? O, dobro veče, gospođo Mortimer, kad očekujete da se vrati? Imam ovde jednu ženu sa bolovima u stomaku i vaginalnim krvarenjem. Da, znam ja da većina žena pati od toga svakog meseca, ali ovo očigledno nije normalno... Dvadeset tri godine ima... Da, udata je... Nema dece... Sad ću da je pitam. – On joj doviknu: – Da nisi trudna? – Jesam – odgovori Dejzi. – U trećem sam mesecu. On ponovi Dejzin odgovor, a onda je dugo ćutao. Naposletku spusti slušalicu i vrati se kod nje u
sobu. Seo je na ivicu kreveta. – Lekar će doći čim bude mogao, ali sad upravo operiše rudara koga je prignječio vagon u rudniku. Lekarova žena je, međutim, gotovo sigurna da si pobacila. – On je uze za ruku. – Žao mi je, Dejzi. – Hvala ti – prošaputa ona. Bol kao da je jenjavao, ali ju je zato ispunjavala užasna tuga. Erl naslednika neće dobiti. Dečku će biti veoma krivo. – Gospođa Mortimer kaže da je to prilično uobičajena pojava te da većina žena doživi jedan ili dva pobačaja između dve trudnoće. Budući da krvarenje nije obilno, nisi u opasnosti. – Šta ako se stanje pogorša? – Onda ću morati da te odvezem u bolnicu Mertir. Da se truckaš petnaest-šesnaest kilometara u vojničkom kamionu – to je poslednje što ti sad treba, i moramo to po svaku cenu izbeći, osim ako ti je život ugrožen. Ona se više ničega nije plašila. – Drago mi je što si tu. – Smem li nešto da ti predložim? – Naravno. – Šta misliš, jel’ bi mogla da načiniš nekoliko koraka? – Ne znam. – Napuniću ti kadu. Ako možeš do tamo, osećaćeš se mnogo bolje pošto se opereš. – Važi. – A onda bih možda mogao da improvizujem nešto, da te povijem. – Važi. Vratio se u kupatilo, i ona ču vodu kako teče. Uspravila se u krevetu. Vrtelo joj se u glavi, pa ostade u tom položaju minut-dva, a onda joj se razbistri. Spustila je noge na pod. Sada je sedela u barici zgrušane krvi i grozila se same sebe. Voda je tekla iz slavine. Lojd se vratio u sobu i uzeo je podruku. – Ako ti se učini da ćeš pasti, samo kaži – reče joj on. – Neću dozvoliti da padneš. Bio je iznenađujuće snažan i gotovo ju je odneo do kupatila. U jednom trenutku, njen pocepani donji veš pade na pod. Stala je pored kade i pustila ga da joj raskopča dugmad na leđima. – Možeš li sama ostalo? – upita je on. Dejzi klimnu glavom i on izađe iz kupatila. Oslonjena na korpu s prljavim vešom, lagano se svlačila, bacajući odeću na pod, na krvlju umrljanu gomilu. A zatim obazrivo uđe u kadu. Voda je bila topla taman koliko treba. Kad je legla i opustila se, bol minu. Preplavi je osećanje zahvalnosti prema Lojdu. Toliko je bio fin da joj je došlo da zaplače. Nekoliko minuta kasnije, vrata se odškrinuše, i pojavi se njegova ruka; dodavao joj je odeću. – Spavaćica, i tako to – reče on. Stavio je sve to na korpu s prljavim vešom, i zatvorio vrata. Kad je voda počela da se hladi, Dejzi ustade. Opet joj se zavrtelo u glavi, ali samo na trenutak. Obrisala se peškirom, a onda obukla spavaćicu i donji veš koji joj je doneo. Stavila je peškirić za ruke u gaćice, da upija krv. Kad se vratila u spavaću sobu, čekao ju je namešten krevet, sa čistom posteljinom i ćebadima. Popela se i sela uspravno, navukavši prekrivač do vrata. Uto i Lojd uđe iz dnevne sobe. – Sada ti je sigurno lakše – reče joj on. – Rekao bih da ti je neprijatno. – Neprijatno je slaba reč – odvrati ona. – Ponižena, možda, mada mi ni to ne zvuči dovoljno. – Istina nije bila tako jednostavna. Štrecnu se kad pomisli kakvim li je očima sada gleda – s druge stra-
ne, nije izgledao kao da mu je tu nešto gadno. Otišao je u kupatilo i pokupio odeću koju je ona pobacala. Nije, očigledno, bio gadljiv na menstrualnu krv. – Gde si stavio prljavu posteljinu? – upita ona. – U stakleniku sam pronašao veliki lavor. Potopio sam posteljinu u hladnu vodu. I odeću ću, važi? Ona klimnu glavom. A on ponovo nestade. Gde je naučio sve to, otkud je tako vešt i sve zna? Sve je on to naučio u Španskom građanskom ratu, razmišljala je Dejzi. Čula ga je kako se kreće po kuhinji. Pojavio se ubrzo sa dve šolje čaja. – Ti ovo verovatno mrziš, ali kad popiješ, biće ti bolje. – Ona uze čaj. On raširi dlan i pokaza joj dve bele tablete. – Aspirin – reče. – Da ti bar malo ublaži grčeve u stomaku. Ona uze tablete i proguta ih s toplim čajem. Oduvek je on na nju ostavljao takav utisak: da je i previše zreo za svoje godine. Sećala se s kakvim je samopouzdanjem one noći u Dobrom raspoloženju otišao da pronađe pijanog Dečka. – Oduvek si takav – reče ona. – Ti si stvarno odrastao, dok se mi ostali samo pretvaramo. Kad popi čaj, oseti se pospanom. On odnese šoljice. – Možda ću, samo načas, da sklopim oči – reče ona. – Hoćeš li ostati ovde ako zaspim? – Ostaću koliko god želiš – reče on. A onda dodade još nešto, ali glas kao da mu se gubio u daljini, i ona utonu u san.
III Posle toga Lojd je počeo da provodi večeri u malom kućepaziteljevom stanu. I po ceo dan bi čekao da padne veče. Sišao bi nekoliko minuta posle osam, kad se večera u menzi završi, a Dejzina sobarica ode kući da prespava. Sedeli bi, tako, njih dvoje jedno naspram drugoga, u starim naslonjačama. Lojd bi poneo neku knjigu, da uči – uvek je bilo „domaćih zadataka”, a ujutro bi ga čekao kontrolni – dok bi Dejzi čitala roman; no uglavnom bi razgovarali. Pričali bi šta im se dešavalo toga dana, razgovarali bi i o onome što trenutno čitaju, a bila je to i prilika da jedno drugome kažu sve o svojim životima. Lojd joj je tako prepričavao doživljaje iz Bitke za Ulicu Kejbl. – Dok smo stajali usred te mirne gomile, na nas su nasrnuli policajci na konjima, psujući pogane Jevreje – pričao joj je on. – Tukli su nas palicama i sabijali uz izloge, dok staklo ne popuca. Ona je u tim trenucima bila na sigurnom, s fašistima, u Tauer Gardensu, i ništa od uličnih borbi nije ni videla. – O tome nisu izveštavali – reče mu sad. Tada je čvrsto verovala novinama da su ulične nemire organizovali huligani. Lojd se ni najmanje ne iznenadi. – I moja majka je gledala filmski žurnal u aldgejtskom Esoldu, nedelju dana posle tih zbivanja – prisećao se on. – Komentator je, izveštačenim glasom, govorio: „Od nepristrasnih posmatrača policijske snage dobile su samo pohvale.” Mama je rekla da je na to cela publika prasnula u smeh. Dejzi je bila preneražena njegovom netrpeljivošću prema štampi. Lojd joj je rekao da je većina britanskih listova potisnula u drugi plan priče o zverstvima Frankove vojske u Španiji, a da je, s druge strane, preuveličavan svaki izveštaj o nedoličnom ponašanju vladinih snaga. Dejzi mu je priznala da je progutala gledište erla Ficherberta kako su ti pobunjenici zapravo plemeniti hrišćani koji oslo-
bađaju Španiju od komunističke pretnje. Ništa nije znala o masovnim pogubljenjima, silovanjima i pljačkaškim pohodima Frankovih ljudi. Njoj, izgleda, nije ni palo na pamet da bi novine koje su u vlasništvu kapitalista mogle da zaobiđu vesti koje konzervativnu vladu, vojsku ili poslovne ljude prikazuju u lošem svetlu, a da će pritom iskoristiti svaki slučaj neprimerenog ponašanja sindikalaca ili levičarskih partija. Lojd i Dejzi su razgovarali o ratu. Konačno je došlo do akcije. Britanske i francuske trupe iskrcale su se u Norvešku, i sada se tamo bore za prevlast s Nemcima. Novine nisu mogle da prikriju kako se stvari odvijaju loše po savezničku stranu. Promenio se i Dejzin stav prema Lojdu. Više s njim nije flertovala. Uvek bi se obradovala kad ga vidi, negodovala bi kad on malo okasni, a ponekad bi ga i zadirkivala; ali nijednog trena nije koketirala s njim. Pričala mu je o tome koliko su svi razočarani što je izgubila bebu: i Dečko, i Fic, i Bea, i njena, to jest Dejzina majka tamo u Bafalu, pa čak i njen otac Lav. Nikako nije uspevala da se otrese tog osećaja da je učinila nešto sramotno, pa ga je i pitala šta misli, da li je to bilo glupo od nje. Nije joj to rekao. Po njegovom mišljenju, ništa što ona čini nije glupo. Razgovori koje su vodili jesu bili lični, ali su se zato njih dvoje držali na pristojnoj razdaljini. On nije želeo da zloupotrebi tu neuobičajenu bliskost koju su iskusili one noći kad je Dejzi pobacila. Ti prizori će, naravno, živeti u njegovom sećanju dok je živ. Brisanje krvi s njenih butina i stomaka nije bilo zavodljivo – ni najmanje, zaista – ali je to bio čin neopisive nežnosti. Bilo kako bilo, posredi je bio hitan medicinski slučaj, što mu nije davalo za pravo da takvu slobodu sebi dozvoli i kasnije. Toliko se plašio da će ostaviti pogrešan utisak o sebi da je strogo vodio računa o tome da je nikada ne dodirne. U deset sati ona bi mu napravila kakao – voleo je da ga pije, i rekla mu je da se i njoj sviđa, iako se Lojdu učinilo da ona to kaže iz puke pristojnosti. Onda bi se rastali i on bi se popeo u svoju sobu u potkrovlju. Bili su kao stari drugovi. Nije to bilo ono što je Lojd želeo, ali Dejzi je bila udata žena, i više od toga nije mogao da dobije. Bio je sklon da zaboravi Dejzin status. Silno se iznenadio kad mu je, jedne večeri, rekla da namerava da poseti erlovog penzionisanog batlera, Pila, koji živi u kućici nedaleko od imanja. – Ima osamdeset godina! – reče ona Lojdu. – Sigurna sam da ga je Fic potpuno zaboravio. Trebalo bi da vidim kako je čovek. Lojd Podiže obrve, u čudu, a ona dodade: – Moram da proverim da li je dobro. To mi je dužnost, budući da pripadam klanu Ficherbertovih. Imućne porodice moraju da vode računa o starim slugama – zar to nisi znao? – Mora da sam smetnuo s uma. – Hoćeš sa mnom? – Naravno. Sutradan je bila nedelja, i oni odoše kod starog batlera prepodne, kad Lojd nije imao predavanja. Oboje su se zaprepastili kad su videli kućicu. Boja i tapete su se ljuštili sa zidova, a zavese su posivele od ugljene prašine. Jedini ukras bio je niz fotografija isečenih iz časopisa i prikačenih na zid: kralj i kraljica, Fic i Bea, i ostali probrani pripadnici plemstva. Godinama to mesto nije očišćeno kako treba, a vonjalo je na mokraću, pepeo i trulež. Lojd je, međutim, pretpostavljao da to nije ništa neuobičajeno za jednog starca s malim prihodima. Pilu su obrve bile bele. On pogleda u Lojda i reče: – Dobro jutro, milorde – a ja mislio da ste umrli! Lojd se nasmeši. – Ne, ja sam ovde samo u gostima.
– Jeste li, gospodine? Siroti moj mozak, u kašu se pretvorio. Stari erl je umro, kol’ko ono ima, trideset pet, četrdeset godina? Pa, koji ste onda vi, mladi gospodine? – Ja sam Lojd Vilijams. Davno ste poznavali moju majku, Etel. – A ti si Etin dečko? E pa, u tom slučaju, naravno... – U tom slučaju – šta, gospodine Pil? – upita Dejzi. – O, ništa. Mozak mi se u kašu pretvorio! Pitali su ga da li mu išta treba, a on je uporno ponavljao da ima sve što jedan starac poželeti može. – Ne jedem mnogo, retko popijem pivo. Imam dovoljno novca da kupim duvana za lulu, a i za novine. Hoće li nas Hitler napasti, šta misliš ti, mladi Lojde? Nadam se da neću to doživeti. Dejzi je malo pospremila kuhinju, mada joj kućni poslovi i inače nisu bili jača strana. – Ne mogu da verujem – prozbori ona Lojdu tiho. – Da čovek živi ovde, i to ovako da živi, a da kaže da sve ima – i još misli da mu se posrećilo! – Većina muškaraca u njegovim godinama mnogo je gore prošla – odvrati Lojd. Sa Pilom su razgovarali ceo sat. Pre nego što pođoše, on se doseti nečega što bi mu, ipak, dobrodošlo. Pogledao je u niz fotografija na zidu. – Na sahrani starog erla snimljena je jedna fotografija – reče on. – Ja sam tad bio običan sluga, još nisam bio batler. Svi smo se poređali uz mrtvačka kola. Bio je tamo čovek s velikim, starim foto-aparatom, onaj što su ga prekrivali crnim platnom, ne kao ovi mali, današnji. Bilo je to hiljadu devetsto šeste. – Kladim se da znam gde je ta fotografija – reče Dejzi. – Idemo da je potražimo. Vratili su se u veliku kuću i sišli u podrum. U ostavi, odmah do vinskog podruma, bilo je vrlo prostrano. Prostorija je bila krcata kutijama, sanducima i beskorisnim ukrasima: brod u boci, model zdanja u Ti Gvinu napravljen od šibica, minijaturna komoda sa fiočicama, mač u ukrasnim kanijama. Počeli su da preturaju po starim fotografijama i slikama. Dejzi je kijala od prašine, ali nipošto nije htela da odustane. Pronašli su fotografiju koju je Pil tražio. U istoj kutiji nađoše jednu još stariju fotografiju prethodnog erla. Lojd se, u čudu, zagleda u nju. Slika u sepiji bila je dvanaest centimetara dugačka i osam široka, i na njoj se video mladić u uniformi vojnog oficira iz viktorijanskog doba. Izgledao je kao preslikani Lojd. – Pogledaj ovo – reče on pružajući Dejzi fotografiju. – Da nema ovih zulufa, isti ti – reče ona. – Možda je stari erl bio u romantičnoj vezi s nekom od mojih pretkinja – tresnu Lojd. – A ako je tâ bila udata, možda je provukla erlovo dete kao dete svog muža. Pošteno da ti kažem, ne bi mi bilo pravo da saznam da sam vanbračni potomak nekog aristokrate – ja, vatreni socijalista! – Lojde, jesi li ti stvarno toliko glup? – reče Dejzi. Nije mogao da dokuči da li mu ona to govori ozbiljno. Sem toga, na nosu je imala tačkicu prašine, koja je bila toliko ljupka da je Lojd, jednostavno, žudeo da je poljubi. – Pa – reče on – nisam jednom od sebe napravio budalu, ali... – Slušaj me. Tvoja majka je bila sobarica u ovoj kući. Iznenada je, devetsto četrnaeste, otišla u London i udala se za čoveka po imenu Tedi, o kome niko ništa ne zna osim da se prezivao Vilijams, isto kao ona, tako da nije morala da menja prezime. Tajanstveni gospodin Vilijams umro je pre nego što je bilo ko stigao da ga upozna, a ona je od pokojnikovog životnog osiguranja kupila kuću u kojoj i danas živi. – Tačno tako – reče on. – Na šta ciljaš? – Onda je, pošto je gospodin Vilijams umro, ona rodila sina, koji, sticajem okolnosti, neverovatno
liči na pokojnog erla Ficherberta. Sad je već Lojd počeo da naslućuje šta želi da mu kaže. – Nastavi – reče on. – Pa zar ti nikada nije palo na pamet da postoji sasvim drugačije objašnjenje za sve ovo? – Do sada nije... – A šta radi jedna plemićka porodica kad neka od njihovih kćeri zatrudni? To se, znaš i sam, stalno događa. – Pretpostavljam da se dešava, ali ja ne znam šta ti ljudi u takvim slučajevima rade. O takvim stvarima nikad se ništa ne čuje. – Tačno tako. Devojka se nekud izgubi na nekoliko meseci – pošalju je u Škotsku, ili u Bretanju, ili u Ženevu – u pratnji sluškinje. A onda se njih dve vrate, kad gle – sobarica ima bebicu, koju je, kaže, rodila dok je bila na odmoru. Porodica se prema njoj odnosi iznenađujuće ljubazno, bez obzira na to što je priznala da je bludničila, a onda je pošalje da živi negde, na bezbednoj udaljenosti, s malom apanažom. Zvučalo je to kao bajka, kao nešto što nema nikakve veze sa stvarnim životom; ali Lojda je, ipak, priča zaintrigirala, pa i uznemirila. – I ti misliš da sam i ja bio jedna od takvih beba? – Mislim da je ledi Mod Ficherbert bila u ljubavnoj vezi s nekim baštovanom, ili rudarom, ili možda nekom šarmantnom bitangom u Londonu; i tako je zatrudnela. Otišla je nekud da se porodi u potaji. Tvoja majka je, zatim, pristala da se pretvara kako je dete njeno, a zauzvrat je dobila kuću. Lojd se zgranuo shvativši kako se neke stvari podudaraju. – Kad god je pitam ko mi je pravi otac, ona izbegava da odgovori. – To mu je sad izgledalo sumnjivo. – Pa eto! Nikakav Tedi Vilijams nije ni postojao. Da sačuva ugled, tvoja majka je govorila da je udovica. Svom izmaštanom pokojnom suprugu dala je prezime Vilijams da bi zaobišla pitanje promene prezimena. Lojd je u neverici vrteo glavom. – A ipak sve to izgleda previše neverovatno. – Ona i Mod su ostale bliske i Mod jeste pomagala u tvom odgajanju. Majka te je trideset treće vodila u Berlin zato što je tvoja prava majka poželela da te vidi. Lojdu se činilo da sanja, ili da se maločas probudio. – Ti misliš da sam ja Modino dete? – upita on s nevericom. Dejzi lupnu po ramu fotografije koju je držala. – I isti si deda! Lojd se zbunio. Nemoguće da je tako – a opet, imalo je smisla. – Berni mi je kao otac – reče on. – Ni Etel mi, znači, nije prava majka? Mora biti da je Dejzi prepoznala taj izraz bespomoćnosti na njegovom licu, jer se nagnula i dodirnula ga – što inače nije činila – i rekla: – Izvini, jesam li bila surova? Samo mi je bilo stalo do toga da vidiš ono što ti je pred nosom. Ukoliko Pil nešto sluti, misliš da drugi ništa nisu primetili? Takve stvari čoveku je i najbolje da čuje od nekoga ko ga... od prijatelja. U daljini se oglasi gong. Lojd mehanički reče: – Idem u menzu na ručak. On izvadi fotografiju iz rama i ćušnu je u džep na jakni od uniforme. – Uznemiren si – reče Dejzi zabrinuto. – Ne, ne. Samo sam... zapanjen. – Muškarci nikad ne priznaju da su uznemireni. Molim te, dođi kasnije. – Važi. – Nemoj da pođeš na spavanje a da prethodno ne popričamo.
– Neću. On izađe iz ostave i pope se do velike trpezarije, pretvorene u menzu. Govedinu iz konzerve pojeo je kao da je mašina, jer u mu je u glavi besneo vihor. Nije se uključio u razgovor o žestokim borbama u Norveškoj koji je vođen za stolom. – Sanjariš, Vilijamse? – reče major Louter. – Oprostite, gospodine – Lojd će rasejano, pa smesta smisli izgovor. – Pokušavao sam da se setim koji je čin kod Nemaca viši, Generalleutnant ili Generalmajor. – Generalleutnant je viši – reče Louter pa dodade tiše: – Nemoj samo da zaboraviš razliku između meine Frau i deine Frau.20 Lojd oseti da je pocrveneo. Njegovo druženje s Dejzi, dakle, nije tako neprimetno kao što se njemu činilo. Čak ni Louteru nije promaklo. To je Lojda ogorčilo: on i Dejzi nisu učinili ništa nedolično. Nije, ipak, ništa rekao. Osećao je krivicu, iako nikakve krivice nije ni bilo. Nije mogao da stavi ruku na srce i zakune se da su mu namere čiste. Znao je šta bi Dekica rekao: „Ko god s požudom pogleda ženu, već je s njom učinio preljubu u srcu.” To Isusovo učenje svakako nije bilo isprazno, mnogo je istine bilo u njemu. Razmišljajući, tako, o babi i dedi, zapitao se da li njih dvoje znaju ko su mu pravi roditelji. Zbog sumnje oko toga ko su mu pravi otac i majka bio je sav izgubljen, kao ono kad čovek sanja da pada s velike visine. Ako su to od njega sakrili, i sve ostalo bi moglo da bude obmana. Odlučio je da ispita Dekicu i Bakicu. I to baš danas, pošto je bila nedelja. Sačekavši neko pristojno vreme da se pozdravi s kolegama u menzi, on se spusti do Velington Roua. Palo mu je usput na pamet da bi oni, ako ih odmah upita da li je on zapravo Modin sin, mogli, naprosto, sve to odlučno da poreknu. Možda će do željenih informacija pre doći ako bude išao postepeno. Zatekao ih je kako sede u kuhinji. Za njih je nedelja bila dan gospodnji, dan posvećen religiji, te su ga provodili čitajući novine ili slušajući radio. Ali bilo im je drago kad su ga videli, i Bakica, kao i obično, odmah pristavi čaj. – Voleo bih da saznam nešto više o svom pravom ocu. Mama kaže da je Tedi Vilijams bio u Velškim strelcima, jeste li i vi znali za to? – O, zašto kopaš po prošlosti? – na to će Bakica. – Tvoj otac je Berni. Lojd joj nije protivurečio: – Bolji otac od Bernija Lekvita mi ne treba. Dekica klimnu glavom. – Jevrejin, ali dobar čovek, u to nema sumnje. Po njegovim merilima, to je bio izraz najblagorodnije trpeljivosti. Lojd lako pređe preko toga. – Svejedno, zanima me. Jeste li vas dvoje upoznali Tedija Vilijamsa? Dekica se sad, izgleda, naljutio. – Ne – reče on. – I žao nam je bilo zbog toga. – Dolazio je on u Ti Gvin kao sluga nekog gosta – reče Bakica. – Nismo ni znali da se tvoja majka zagledala u njega dok nije otišla u London da se uda. – Zašto vi niste prisustvovali venčanju? Starci zaćutaše. A onda Dekica reče: – Kaži mu istinu, Kara. Laž nikad ne izađe na dobro. – Tvoja majka je podlegla iskušenju – reče Bakica. – Pošto je taj sluga otišao iz Ti Gvina, ona je shvatila da je bremenita. – Lojd je to naslućivao, i upravo time objašnjavao njeno vrdanje. – Tvoj deda je zbog toga bio mnogo ljut – dodade Bakica. – I previše ljut – reče Dekica. – Toliko da sam zaboravio Isusove reči: „Ne sudite da vam ne bi bi-
lo suđeno.” Njen je greh bila pohota, a moj – ponos. Lojd se veoma začudi kad ugleda suze u dedinim svetloplavim očima. – Bog joj je oprostio – dovrši Dekica – ali ja nisam, dugo, dugo nisam mogao da joj oprostim. No onda je moj zet stradao, poginuo u Francuskoj. Lojd je sada bio još zbunjeniji nego ranije. Upravo je čuo jednu, pojedinostima još bogatiju priču, gdegde drugačiju od one koje mu je ispričala majka, a potpuno drugačiju od Dejzine teorije. Jel’ moguće da Dekica oplakuje zeta koji nikada nije ni postojao? Lojd je bio uporan. – A porodica Tedija Vilijamsa. Mama mi reče da je on bio poreklom iz Svonsija. Verovatno je imao roditelje, braću i sestre. – Tvoja majka nikada nije pričala o njegovima – reče Bakica. – Mislim da se stidela. Iz kojeg god razloga, ona, jednostavno, nije želela da ih upozna. A mi nismo imali prava da joj protivurečimo. – Možda ja imam još jednog dedu i još jednu baku tamo u Svonsiju. I stričeve, i tetke, koje nikada nisam video. – Jes’, vala – reče Dekica. – Ali mi za njih ne znamo. – Moja majka, valjda, zna. – Verovatno zna. – Pitaću, onda, nju – reče Lojd.
IV Dejzi se zaljubila. Sada je bila svesna da pre Lojda zapravo nikoga nikada nije ni volela. Dečka nikada nije uistinu volela, mada on jeste umeo da je uzbudi. Što se tiče jadnog Čarlija Farkarsona, on joj je bio samo drag, i ništa više. Dejzi je verovala da je ljubav nešto što će ona moći razborito da nameni nekome ko joj se dopadne, te da je njena glavna odgovornost isključivo u tome da – pametno odabere. Sada je, međutim, znala da je bila u velikoj zabludi. Pamet sa tim nema nikakve veze, a ona sad nikakvog izbora nije imala. Ljubav je zemljotres. Život joj je bio potpuno prazan, izuzev ta dva sata koja je, svake večeri, provodila s Lojdom. Ostatak dana prolazio je u iščekivanju; noć bi minula u prisećanju. Lojd je bio jastuk na koji bi ona spustila obraz. On je bio onaj peškir kojim je brisala grudi kad bi ustala iz kade. On je bio onaj zglob na prstu koji bi, zamišljena, gurnula u usta i sisala. Kako za pune četiri godine nije primetila? Ljubav njenog života ukazala joj se na balu na „Trinitiju”, a ona je na njemu videla samo tuđu odeću! Što li ga nije odmah zagrlila i izljubila, zatražila od njega da se odmah uzmu? Znao je on to sve vreme, pretpostavljala je Dejzi. Mora da se zaljubio u nju na prvi pogled. Molio ju je da otkači Dečka. „Ostavi ga”, rekao joj je one noći kad su izašli u mjuzikhol Dobro raspoloženje. „Budi moja devojka.” A ona mu se smejala. On je spoznao istinu za koju je ona bila slepa. Pa ipak, intuicija, nešto duboko u njoj, reklo joj je tada da ga poljubi, tu na tom mejferskom pločniku, u tami između dve ulične svetiljke. U to vreme Dejzi je to smatrala hirom, kao da je, eto, ugodila sebi; u stvari, nikada ništa pametnije nije učinila, jer verovatno ga je tako zauvek pridobila. Sada, u Ti Gvinu, nije ni htela da razmišlja o tome šta donosi budućnost. Živela je od danas do sutra, na sedmom nebu ne skidajući osmeh s lica, mada ni sama nije znala zašto se smeši. Od majke joj je, iz Bafala, stiglo jedno brižno pismo; žena se sekirala za njeno zdravlje i duševno blagostanje posle pobačaja, i Dejzi joj posla umirujući odgovor. Olga je, sa svoje strane, dodala pokoju vest: Dejv Rouzrok je umro u Palm Biču; Mafi Dikson se udala za Filipa Renšoa; žena senatora Djuara, Roza,
napisala je bestseler pod naslovom „Bela kuća: Iza kulisa”, sa Vudijevim fotografijama. Samo mesec dana ranije, Dejzi bi od svega toga obuzela čežnja za zavičajem; sada je bilo tek blago zainteresovana. Tuga bi je uhvatila samo kad se seti bebe koju je izgubila. Bol je prošao odmah, a krvarenje za nedelju dana, no gubitak ju je i dalje tištao. Nije više plakala zbog toga, ali bi povremeno uhvatila sebe kako zuri uprazno i razmišlja o tome da li bi bio dečak ili bi devojčica, i kako bi to dete izgledalo; a onda bi se prenerazila kad bi shvatila da se čitav sat nije ni pomerila. Došlo je proleće, i ona se, iako je bilo vetrovito, šetala po brdu, u čizmama što ne propuštaju vodu i kabanici. Ponekad, kad bi bila sigurna da samo ovce mogu da je čuju, povikala bi iz sveg glasa: – Volim ga! Brinulo ju je kako će on reagovati na pitanja koja mu je postavljala o njegovim pravim roditeljima. Možda je i pogrešila što je odlučila da to potegne; time ga je samo sneveselila. A opet, imala je valjano opravdanje: pre ili kasnije, istina će verovatno izaći na videlo, a zaista je bolje takve stvari čuti od nekoga ko te voli. Njegov bol i očita smetenost duboko su je dirnuli, i zbog toga ga je sada volela još više. A onda joj je rekao da je izdejstvovao odsustvo. Otići će, tako joj je rekao, do Bornmuta, primorskog letovališta na jugu, gde Laburistička stranka održava godišnju konferenciju, i to drugog vikenda u maju, kada Britanci slave Trojice. Kako joj je rekao, u Bornmut dolazi i njegova majka, pa će tako imati priliku da s njom konačno raspravi ko su mu roditelji; a Dejzi se učinilo da on to, u isti mah, i jedva čeka i da se plaši. Louter bi neizostavno odbio da ga pusti na odsustvo, ali je zato Lojd još u martu razgovarao s pukovnikom Elis-Džonsom, čim je poslat na obuku, i pukovnik mu je – ili zato što mu se Lojd dopao, ili zato što je bio naklonjen njegovoj partiji, ili iz oba razloga – dao dozvolu, koju Louter nikako nije mogao da ospori. Naravno, ukoliko Nemci napadnu Francusku, na odsustvo neće moći niko. Dejzi je osećala čudnovat strah pred samom mogućnošću da Lojd ode iz Aberovena, a da mu ona prethodno ne kaže da ga voli. Ni sama nije znala zbog čega je to tako, ali jednostavno je morala da mu kaže pre nego što Lojd ode. Trebalo je da otputuje u sredu i da se vrati za šest dana. Sticajem okolnosti, Dečko je najavio da i on dolazi u posetu, te da stiže baš u sredu uveče. Ni sama ne znajući zašto, Dejzi se radovala što se njih dvojica neće sresti. Rešila je da u utorak, dan pre njegovog odlaska, kaže Lojdu šta joj je na srcu. Predstavu nije imala šta će, sutradan, reći mužu. Zamišljajući taj razgovor s Lojdom, shvati da će je on tad sigurno poljubiti, a kad se poljube, preplaviće ih osećanja, i vodiće ljubav. Onda će celu noć provesti zagrljeni. Tu se negde u njene maštarije umešala i potreba za tajnovitošću. Lojda niko ne sme da vidi kako ujutro izlazi iz njenih soba, jer to bi bilo loše i za nju i za njega. Louti je već nešto podozrevao; videla je ona to po stavu koji je zauzimao prema njoj, stavu koji je ujedno bio i pun neodobravanja i mangupski, gotovo kao da on smatra da više njemu nego Lojdu pripada pravo da bude s njom. Koliko bi samo bolje bilo kad bi ona i Lojd mogli da se nađu negde drugde i obave taj sudbonosni razgovor. Njoj padoše na pamet nekorišćene sobe u zapadnom krilu kuće, i toga časa ostade bez daha. Odande bi Lojd mogao da se vrati u zoru, a ako ga i vide, ne bi znali da je bio s njom. Ona bi se pak pojavila kasnije, potpuno odevena, i pretvarala bi se da traži neku zaturenu porodičnu relikviju, sliku neku, možda. U stvari, pomisli ona pletući laž kojoj će pribeći ako to bude neophodno, mogla bi da uzme nešto iz ostave i unapred ostavi to u sobi, da joj se nađe pri ruci ako bude morala da potkrepi priču konkretnim dokazom.
U utorak u devet sati, za vreme predavanja, ona se pope na sprat, noseći mnoštvo bočica sa parfemima i ručno ogledalo s ramom od potamnelog srebra. Već je osećala krivicu. Tepih su bili odneli, i njeni koraci glasno su odjekivali po podnim daskama, baš kao da najavljuju dolazak grešnice. Srećom te u sobama nije bilo nikoga. Otišla je do apartmana Gardenija, računajući, istina neodređeno, da te odaje sada služe za odlaganje posteljine. Dok je ulazila u apartman, u hodniku nije bilo nikoga. Brzo je zatvorila vrata za sobom. Dahtala je. Ništa još nisam uradila, pomisli. A dobro je bila upamtila: svuda po sobi, uredno naslagani duž zidova oblepljenih tapetama s motivom gardenijâ, stajali su posteljina, ćebad i jastuci, prekriveni grubim pamukom i uvezani poput kakvih glomaznih paketa. Vazduh u sobi bio je ustajao, i ona otvori prozor. Stari nameštaj još je bio tu: krevet, ormar, komoda, pisaći sto, kao i toaletni stočić u obliku bubrega sa tri ogledala. Bočice s parfemima spustila je na toaletni stočić, a onda namestila krevet, uzevši nešto posteljine. Čaršav i pokrivač bili su hladni. Sad sam već nešto uradila, pomisli ona. Namestila sam krevet za sebe i svog ljubavnika. Pogledala je u te bele jastuke i ružičastu ćebad sa satenskim porubom, i na njima videla Lojda i sebe, spojene u čvrstom zagrljaju, kako se ludo, strasno ljube. Od same pomisli toliko se uzbudila da joj se načas učini da će se onesvestiti. Napolju se začuše koraci; odjekivali su po podnim daskama kao i njeni. Ko bi to mogao biti? Morison, stari sluga? Možda je krenuo da proveri odvodnu cev koja curi, ili da zameni naprslo prozorsko staklo. Ona je čekala, a srce joj je tuklo od griže savesti, dok su se koraci najpre približavali, a onda udaljavali. Strah je stišao njeno uzbuđenje i rashladio oganj koji ju je žario iznutra. Osvrnula se još jednom po sobi, pa izašla. U hodniku nije bilo nikoga. Hodala je, zvuk cipela otkrivao je njeno kretanje; ali sada izgleda savršeno nedužna, govorila je ona sebi. Mogla je da krene kud god poželi; imala je, uostalom, više prava da boravi ovde od bilo koga drugog; bila je kod svoje kuće, a njen muž je naslednik celog ovog gazdinstva. A upravo je brižljivo planirala kako će tog muža da izneveri. Znala je da bi trebalo da je skamenjena od griže savesti, ali ona je, potpuno obuzeta čežnjom, zapravo želela to da uradi. Sledeći zadatak joj je bio da o svemu izvesti Lojda. Sinoć je došao, kao i obično, do njenih soba, ali tada nije mogla da zakaže sastanak s njim, jer on bi tražio da mu odmah kaže šta ima pa bi mu ona – znala je to – sve ispričala, i završili bi u krevetu, i ceo plan bi propao. Zato je sada, u toku dana, morala nakratko da porazgovara s njim. Preko dana ga, obično, nije viđala, izuzev ako slučajno naleti na njega, u hodniku ili biblioteci. Kako sada da udesi da ga neizostavno vidi? Popela se zadnjim stepeništem u potkrovlje. Oficiri nisu bili u sobama, ali je svakog časa neki od njih mogao da se pojavi, da se vrati u sobu po nešto što je zaboravio. Zato je morala sve da obavi brzo. Otišla je u Lojdovu sobu. Mirisalo je na njega. Nije tačno mogla da odredi koji je to miris. U sobi nije videla bočicu s kolonjskom vodom, ali bila je tu, pored brijača, teglica s nekom kremom za kosu. Otvorila je teglicu i pomirisala: da, to je to, oseća se na limun i začin. Jel’ on to voli da se licka?, upita se ona. Možda malčice. Obično je doteran, čak i kad je u uniformi. Odlučila je da mu ostavi poruku. Na toaletnom stočiću ugleda jeftin blokčić, pa ga otvori i istrgnu jedan list. Osvrtala se ne bi li našla olovku. Znala je da Lojd ima crno penkalo, na kojem je izgravirano njegovo ime, ali penkalo je sigurno poneo sa sobom, da hvata beleške na predavanju. U gornjoj
fioci pronađe olovku. Šta da mu napiše? Morala je da povede računa, za slučaj da neko pročita poruku. Naposletku je napisala samo: „Biblioteka”. Ostavila je poruku tu, na stočiću, tako da nije mogla da mu promakne. A onda je otišla. Niko je nije video. Verovatno će on skoknuti do sobe, nagađala je Dejzi, možda da penkalo napuni mastilom iz bočice što stoji na onom stočiću. Tada će videti poruku i doći kod nje. Otišla je u biblioteku, da čeka. Prepodne se odužilo. Čitala je viktorijanske pisce – oni su, reklo bi se, dobro poznavali osećanja koja su je trenutno prožimala – ali toga dana ni gospođa Gaskel nije mogla da joj zadrži pažnju, pa je Dejzi veći deo vremena provela gledajući kroz prozor. Bio je maj, i u to doba godine obično je bilo predivnog prolećnog cveća svuda oko Ti Gvina, ali kako je većina baštovana pristupila oružanim snagama, ostali su sa cveća prešli na gajenje povrća. Malo pre jedanaest sati, u biblioteku je ušlo više mladih oficira, koji su sa sveskama posedali u zelene kožne fotelje, ali Lojd nije bio među njima. Poslednje prepodnevno predavanje, znala je to Dejzi, završeno je u pola jedan. Tada svi obično pređu u biblioteku, ali Lojd se ni ovoga puta nije pojavio. Sigurno je najpre otišao do sobe, pomisli ona, da ostavi knjige i opere ruke u kupatilu. Minuti su prolazili, i gong je oglasio vreme ručku. A onda je ušao on, i njoj srce zaigra u grudima. Izgledao je zabrinuto. – Maločas videh tvoju poruku – reče. – Jesi li dobro? Bio je tako brižan. To što je ona u nekoj neprilici za njega ne predstavlja smetnju, već priliku da joj pomogne, priliku koju će drage volje iskoristiti. Nijedan muškarac nikada nije tako brinuo o njoj, čak ni rođeni otac. – Dobro sam – reče ona. – Znaš li kako izgledaju cvetovi gardenije? Taj govor uvežbavala je celo prepodne. – Valjda znam. Malčice liče na ruže. Što? – U zapadnom krilu kuće ima jedan apartman, koji se zove Gardenija. Na vratima je naslikana bela gardenija, a apartman je, inače, pun posteljine, tamo je drže. Misliš da ćeš moći da ga nađeš? – Naravno. – Hajde da se večeras sastanemo tamo, umesto da dolaziš kod mene u stan. U uobičajeno vreme. Gledao ju je, pokušavajući da dokuči šta se dešava. – Doći ću – reče. – Ali zašto? – Hoću nešto da ti kažem. – Baš uzbudljivo – reče on, ali izgledao je zbunjeno. Mogla je da nasluti šta se događa u njegovoj glavi. Bio je napet kao struna, od same pomisli da ga ona to, možda, poziva na romantični sastanak, ali je u isto vreme ubeđivao sebe da su to samo pusti snovi. – Idi ručaj – reče mu ona. Kolebao se. – Videćemo se večeras – reče ona. – Jedva čekam – reče on pa izađe. Vratila se u svoj stan. Mejzi, koja i nije bila bogzna kakva kuvarica, pripremila joj je sendvič – dve kriške hleba i između njih režanj šunke iz konzerve. A Dejzin stomak bio je pun – leptirića; ne bi sad mogla da pojede ništa, sve da joj daš sladoled od breskve.
Legla je da se odmori. Po glavi su joj se vrzmale misli o onome što će se desiti večeras, misli tako nedvosmislene da joj je bilo neprijatno. Od Dečka je mnogo toga naučila o seksu, budući da je on, očigledno, veliko iskustvo stekao s drugim ženama, i znala je sad koješta o tome šta muškarci vole. A s Lojdom je želela da radi sve, da mu izljubi svaki deo tela, da rade ono što Dečko naziva šezdeset devetka, da guta njegovo seme. Te misli bile su toliko uzbudljive da joj je bila potrebna sva snaga volje kako bi odolela iskušenju da se odmah zadovolji. U pet sati popila je šoljicu kafe, onda oprala kosu, pa se natenane okupala, obrijavši se ispod pazuha i potkresavši inače prebujne stidne malje. Obrisala se i sva se istrljala blagom kremom za telo. Stavila je malo parfema, i počela da se oblači. Obukla je nov donji veš. Isprobala je sve haljine koje je imala. Dopalo joj se kako izgleda u onoj sa tankim plavo-belim prugama, ali je s prednje strane imala milion dugmića, za koje ti treba sto godina da ih raskopčaš, a Dejzi je znala da će te večeri hteti što brže da se razodene. Razmišljam kao poslednja kurva, prođe joj kroz glavu, ali nije znala da li bi to trebalo da joj bude zabavno ili da je postidi. Na kraju se odlučila za jednostavnu bledozelenu haljinu od kašmira, dugačku do kolena, u kojoj su do izražaja dolazile njene lepe noge. Zagledala se u uzanom ogledalu na vratima ormana, sa unutrašnje strane. Dobro je izgledala. Taman je sela na ivicu kreveta da obuče najlonke, kad uđe Dečko. Dejzi pomisli da će se onesvestiti. Da nije sedela, sigurno bi pala. Zurila je u njega u neverici. – Iznenađenje! – reče on veselo. – Došao sam dan ranije. – Da – prozbori ona konačno pošto joj se vratila moć govora. – Iznenađenje. Sagnuo se i poljubio je. Nikad joj nije bilo lepo kad joj gurne jezik u usta, jer mu se zadah uvek osećao na piće i cigare. Njemu nije smetalo što se njoj ne sviđa, štaviše – izgleda da je uživao u tome što mora na silu. Ali sada mu je, iz krivice, i ona jezikom uzvratila poljubac. – Bože! – reče on pošto mu ponestade daha. – Ala si nestašna. Pojma nemaš koliko, pomisli Dejzi; u svakom slučaju, nadam se da nemaš. – Vežba je završena dan ranije – objasni joj on. – Nisam imao vremena da ti javim. – I, znači, spavaćeš ovde – reče ona. – Da. A Lojd odlazi ujutro. – I nisi mi se nešto obradovala – reče Dečko, pa pogleda u njenu haljinu. – Da nisi možda nešto drugo imala na umu? – A šta to, na primer? – reče ona. Već se polako vraćala sebi. – Da provedem veče u pabu Dve krune, možda? – upita ona podrugljivo. – Kad smo već kod toga, da popijemo nešto – reče on, pa izađe iz sobe da nađe neko piće. Dejzi dlanovima pokri lice. Kako je ovo moglo da se desi? Propade joj plan. Moraće da obavesti Lojda. A nije mogla da mu izjavi ljubav na brzinu, šapatom, dok joj Dečko dahće za vratom. Ubedila je sebe da čitav plan, jednostavno, odgodi za kasnije. Biće to svega nekoliko dana; Lojd je, naime, trebalo da se vrati već narednog utorka. Bolno će biti i to odlaganje, ali preživeće ona već nekako, a preživeće i njena ljubav. No opet, malo je nedostajalo da zaplače, toliko je bila razočarana. Obukla je čarape, nazula cipele, pa otišla u malu dnevnu sobu. Dečko je u međuvremenu pronašao bocu viskija i dve čaše. I ona uze malo, da mu pravi društvo. – Ona devojka, vidim, pravi pitu s ribom za večeru – reče on. – Ja crkavam od gladi. Mala dobro kuva? – Pa i ne baš. Ali može da se jede, ako si gladan. – O, pa dobro, tu je bar viski – reče on, pa nasu sebi još jedno piće.
– Šta si radio tamo? – Morala je nekako da ga natera da govori, da ne bi morala da govori ona sáma. – Jesi li leteo za Norvešku? Nemci su tamo upravo bili na pragu pobede u prvoj kopnenoj bici u ovom ratu. – Nisam, hvala bogu. Tamo je strašno. Večeras se u Donjem domu vodi velika rasprava. – I on poče da priča o greškama britanskih i francuskih komandanata. Kad je večera bila spremna, Dečko siđe do podruma po vino. Dejzi je u tome videla priliku da izvesti Lojda. Gde li je on sada? Pogledala je na ručni sat. Pola osam. Sigurno večera u menzi. Ne može ona tek tako da ode tamo i šapne mu nešto na uho dok on sedi za stolom za svojim kolegama oficirima; bilo bi to kao da svima naglas saopšti da se njih dvoje vole. A postoji li, možda, neki način da ga izvuče iz menze? Lupala je glavom, ali pre nego što je uspela bilo čega da se seti, Dečko se vrati, pobedonosno noseći bocu dom perinjona iz 1921. godine. – Ovo im je bila prva berba – reče on. – Istorijska. Seli su za sto i jeli Mejzinu pitu s ribom. Dejzi je popila čašu šampanja, ali je s mukom jela. Premetala je hranu po tanjiru, sve vreme trudeći se da izgleda uobičajeno. Dečko pojede porciju, pa uze još. Za desert im je Mejzi servirala breskve iz konzerve s kondenzovanim mlekom. – Rat je pogodio britansku kuhinju – primeti Dečko. – Ni pre nije bila naročita – napomenu Dejzi, i dalje pokušavajući da izgleda uobičajeno. Lojd je sad već, razmišljala je ona, u apartmanu Gardenija. Šta li će uraditi ako mu ona ne pošalje poruku? Hoće li ostati tamo do jutra, čekajući i nadajući se da ona dođe? Ili će u ponoć odustati od čekanja i vratiti se u svoju postelju? Ili će doći ovamo da vidi šta je s njom? To bi moglo da bude nezgodno. Dečko izvadi veliku cigaru i popuši je sa užitkom, umačući povremeno onaj nezapaljeni kraj u čašu s brendijem. Dejzi je pokušavala da smisli izgovor pa da ga ostavi i popne se u potkrovlje, ali ničega nije mogla da se seti. Kakvo bi se opravdanje moglo smisliti za odlazak do oficirskih soba u ovaj pozni čas? Ništa još nije bila preduzela kad Dečko ugasi cigaru i reče: – Pa, vreme je za krevet. Hoćeš ti prva u kupatilo? Ne znajući šta bi drugo, ona ustade od stola i ode u kupatilo. Lagano je skidala sa sebe odeću koju je s toliko pažnje oblačila, za Lojda. Umila se i obukla najneprivlačniju spavaćicu koju je imala. A onda leže u krevet. Dečko je bio umereno pijan kad je legao pored nje, ali mu je ipak bilo do seksa. Dejzi se užasavala same pomisli na to. – Izvini – reče ona. – Doktor Mortimer je rekao: tri meseca ništa od bračnih odnosa. To nije bila istina. Mortimer joj je rekao da će sve biti u redu čim krvarenje prestane. I Dejzi se sad osećala užasno nečasnom. A nameravala je da to večeras radi s Lojdom. – Šta?! – upita Dečko ozlojeđeno. – Zašto? Dovijajući se, Dejzi uzvrati: – Ako to prerano uradimo, moglo bi, po svemu sudeći, loše da utiče na izglede da ponovo zatrudnim. To ga je ubedilo. Očajnički je želeo naslednika. – Dobro – reče on i okrenu se na stranu. Zaspao je za minut. Dejzi je ležala budna, a u glavi su joj se rojile misli. Da se sad izvuče? Morala bi da se obuče – svakako se neće u spavaćici šetati po kući. Dečko je imao čvrst san, ali se često budio da ode do kupatila. Šta ako se probudi dok nje nema, a onda je vidi kako se vraća obučena? Šta bi mogla da mu
kaže, a da ta priča deluje makar malo uverljivo? Svi znaju da postoji samo jedan jedini razlog zbog kojeg se žena šunja po seoskoj kući u gluvo doba noći. Lojd će morati da propati. A patiće i ona s njim, zamišljajući ga samog i razočaranog u onoj sobi sa ustajalim vazduhom. Hoće li leći u uniformi i zaspati? Biće mu hladno, osim ako se dobro ne umota u ćebe. Hoće li pretpostaviti da se desilo nešto nepredviđeno, ili će, jednostavno, pomisliti da ga je ona namerno pustila da izvisi? Možda će se osetiti izneverenim i naljutiti se na nju. Suze su joj lile niz obraze. Dečko je hrkao, pa neće za to ni znati. Zadremala je u sitne sate, i u snu je jurila voz, ali su je ometale sve neke gluposti: taksista ju je odvezao na pogrešno mesto, pa je nepredviđeno morala dugo da pešači s koferom, pa nije mogla da nađe kartu, a kad je konačno izašla na peron, tamo ju je čekala starinska poštanska kočija kojom se do Londona putuje danima. Kad se probudila iz tog sna, Dečko je bio u kupatilu i brijao se. Klonula je duhom. Ustala je i obukla se. Mejzi je pripremila doručak, te je Dečko pojeo jaja sa slaninom i prepečen hleb s maslacem. Kad su završili s jelom, bilo je devet sati. Lojd je rekao da polazi u devet. Možda je sad u holu, s koferom u ruci. Dečko ustade od stola i ode u kupatilo, ponevši sa sobom novine. Dejzi je poznavala njegove jutarnje navike; provešće tamo pet do deset minuta. Najednom je napusti ona malodušnost. Ona izađe iz stana i potrča uz stepenište, do hola. Lojda tamo nije bilo. Mora da je već otišao. Nada je izdade. On će svakako morati pešice do železničke stanice, pomisli ona; jedino bogati i nemoćni uzimaju taksi za razdaljinu od kilometar i po. Možda će ga i stići. Ona izađe iz kuće. Ugledala ga je na putu, nekih trista pedeset metara dalje, kako hoda žustrim koracima s koferom u ruci, i njoj srce zaigra. Zaboravivši na svaki oprez, Dejzi potrča za njim. Laki vojni kamionet, od onih koje zovu tili, prođe putem pored nje. I Dejzi se užasnu kad on uspori sustigavši Lojda. – Ne! – povika Dejzi, ali Lojd je bio predaleko da bi je čuo. On ubaci kofer u prikolicu i uskoči u kabinu, pored šofera. Ona je i dalje trčala, ali uzalud. Kamionet je krenuo, i brzo odmakao. Dejzi stade. Stajala je tako i gledala kako tili promiče kroz kapije Ti Gvina i nestaje joj s vidika. Obuzdavala se da ne zaplače. Trenutak kasnije, okrenula se i vratila u kuću.
V Na putu za Bornmut Lojd je jednu noć proveo u Londonu; te večeri, u sredu, osmog maja, bio je na galeriji za posmatrače u Donjem domu parlamenta, i pratio debatu od koje je zavisila sudbina premijera Nevila Čemberlena. Bilo je to kao da u pozorištu sediš u loži; sedišta uzana i tvrda, a tebi se vrti u glavi dok gledaš dramu koja se odigrava dole. Galerija je te večeri bila puna. Lojd i njegov očuh Berni dobili su ulaznice uz dosta muke, zahvaljujući Lojdovoj majci, Etel, koja je s njegovim ujakom Bilijem sedela među laburističkim poslanicima dole, u prepunoj sali. Lojdu se još nije bila ukazala prilika da pita ko su mu pravi otac i majka; svi su trenutno bili zaokupljeni političkom krizom. I Lojd i Berni smatrali su da Čemberlen treba da podnese ostavku. On, koji se zalagao za mir s fašistima, nije ulivao poverenje kao vođa u ratnim vremenima, a težak poraz u Norveškoj samo je tome išao u prilog. Debata je započela sinoć. Čemberlen je žestoko napadnut, i to ne samo iz tabora laburista, kako je
Lojda izvestila Etel, već i od svojih partijskih kolega. Konzervativac Leo Ejmeri je, obraćajući se Čemberlenu, citirao Kromvela: „Predugo sediš na tom mestu za ono malo dobra što si učinio. Odlazi, velim ja, i pusti nas da s tobom završimo. Idi, u ime boga!” Bila je to okrutna beseda, naročito za stranačkog kolegu, ali so na ranu sipali su tek ostali, kad se zaorilo: „Tako je, tako je!”, i to sa obe strane dvorane. Lojdova majka i ostale žene članice parlamenta okupile su se u svojoj sobi u Vestminsterskoj palati, i dogovorile se da izdejstvuju glasanje. Muškarci u tome nisu mogli da ih spreče, pa su im se priključili. Kad je u sredu saopštena ta odluka, debata je prerasla u glasanje za Čemberlena i protiv njega. Predsednik vlade je prihvatio izazov i – što je Lojd protumačio kao znak slabosti – obratio se svojim prijateljima s molbom da ga podrže. Napadi su se nastavili i te večeri. Lojd je uživao u njima. Mrzeo je Čemberlena zbog politike koju je premijer vodio u Španiji. Pune dve godine, od 1937. do 1939, Čemberlen je zagovarao politku „nemešanja” Britanije i Francuske, dok su, s druge strane, Nemačka i Italija snabdevale pobunjeničku armiju i oružjem i ljudstvom, a američki ultrakonzervativci prodavali Franku naftu i kamione. Ukoliko je neki britanski političar kriv za masovna pogubljenja koja je sprovodio Frankov režim, onda je to Nevil Čemberlen. – A opet – reče Berni Lojdu za vreme pauze – Čemberlena, u stvari, ne možemo kriviti za fijasko u Norveškoj. Vinston Čerčil je prvi lord Admiraliteta, a tvoja majka kaže da je upravo on insistirao da se izvrši ta invazija. Posle svega što je Čemberlen uradio – mislim na Španiju, Austriju, Čehoslovačku – biće prava ironija ako padne s vlasti zbog nečega za šta, u stvari, nije kriv. – Za sve je, na kraju, premijer kriv – reče Lojd. – To znači biti vođa. Berni se nasmeši oporo, i Lojd je znao da ovaj razmišlja kako mladi ljudi na sve gledaju preterano pojednostavljeno; Berni se, međutim, pokaza uviđavan, pa to ne izreče. Bila je to bučna rasprava, ali se svi u sali stišaše kad ustade bivši predsednik vlade, Dejvid Lojd Džordž. Lojd je upravo po njemu i dobio ime. Sedokosi sedamdesetsedmogodišnji državnik govorio je sa autoritetom čoveka koji je pobedio u Velikom ratu. Bio je nemilosrdan. – Nije stvar u tome ko su premijerovi prijatelji – reče on, konstatujući ono što je očigledno s ubitačnim sarkazmom. – Ovde je reč o jednom mnogo krupnijem problemu. Još jednom je Lojda obodrilo horsko odobravanje, kako iz konzervativnog tabora, tako i iz tabora opozicije. – On traži žrtve – reče Lojd Džordž, a onaj njegov nazalni severnovelški akcenat kao da je brusio oštricu prezira. – Nema ničeg što bi u ovom ratu moglo više da doprinese pobedi nego da se on odrekne položaja. Opozicionari su glasno odobravali, i Lojd primeti da i njegova majka kliče. Debatu je zatvorio Čerčil. Bio je jednako dobar govornik kao Lojd Džordž, i Lojd se poboja da bi njegova beseda mogla da spase Čemberlena. No Donji dom je bio protiv njega, prekidali su ga i rugali mu se, ponekad toliko glasno da se Čerčilov glas nije ni čuo. Seo je u jedanaest sati uveče, a onda se pristupilo glasanju. Sistem glasanja bio je vrlo komplikovan. Umesto da podignu ruke, ili ubace ceduljicu u kutiju, poslanici su morali da izađu iz sale, da bi ih potom, dok prolaze kroz jedan od dva hodnika, prebrojavali – koliko ih ima „za” a koliko „protiv”. Sve to je trajalo petnaest do dvadeset minuta. Tako nešto mogli su da smisle samo dokoni ljudi, rekla je jednom Etel. I bila je uverena da će postupak uskoro biti unapređen. Lojd je sedeo kao na iglama. Čemberlenov pad doneo bi mu duboko zadovoljstvo, ali takav ishod
nipošto nije bio izvestan. Da se nečim zabavi, počeo je da razmišlja o Dejzi, što mu je, inače, uvek prijalo. Kako su čudnovata bila ona poslednja dvadeset četiri sata koja je proveo u Ti Gvinu: najpre poruka od jedne reči – „Biblioteka” – onda onaj na brzinu obavljen razgovor, kad ga je stavila na silne muke pozvavši ga u apartman Gardenija; a onda je cele noći čekao ženu koja se nije pojavila, i bilo mu je hladno, i dosadno, i sav je bio zbunjen. Ostao je u apartmanu do šest ujutro, nesrećan, ali po svaku cenu rešen da ne gubi nadu, sve do časa kad je morao da se okupa, obrije, presvuče i spakuje kofer za put. Očigledno je nešto pošlo naopako, ili se ona predomislila, ali šta li je nameravala kad ga je pozvala? Rekla je da želi nešto da mu saopšti. Da li je htela da mu kaže nešto što će sve protresti iz temelja, nešto što zaslužuje toliku dramu? Ili pak nešto toliko tričavo da je čak i sáma zaboravila i na njihov sastanak i šta je htela da mu kaže? Moraće da sačeka do utorka, pa da je pita. Svojima Lojd nije ni rekao da je Dejzi u Ti Gvinu. Onda bi morao da im objasni kakav je sada njegov odnos prema Dejzi, a to nije mogao, jer ne bi zapravo ni samome sebi mogao da objasni. Je li se on to zaljubio u udatu ženu? Nije umeo da odgovori. Najverovatnije smo, pomisli onda, Dejzi i ja dvoje dobrih drugova koji su propustili priliku za ljubav. Ni on to, zbog nečega, nikome nije želeo da prizna, jer mu se činilo nepodnošljivo neopozivim. – Ko će preuzeti Čemberlenovo mesto ako on ode? – upita on Bernija. – Halifaks je glavni kandidat. – Lord Halifaks je, inače, ministar spoljnih poslova. – Ne! – reče Lojd ogorčeno. – Pa ne može jedan erl da nam predvodi vladu u ovakvom vremenu. I on je za mir, ne valja koliko i Čemberlen! – Slažem se – reče Berni. – Ali ko će onda? – A šta kažeš za Čerčila? – Znaš šta je Stenli Boldvin rekao za Čerčila? – Boldvin, konzervativac, bio je premijer pre Čemberlena. – Kad je Vinston rođen, mnoštvo dobrih vila sjatilo se s darovima oko njegove kolevke – dadoše mu maštu, rečitost, marljivost, sposobnost – a onda dođe jedna vila i reče: „Nema tog čoveka koji ima prava na tolike darove”, podiže Vinstona i tako ga protrese i prodrma da ga smesta liši razboritosti i mudrosti. Lojd se nasmeši. – Vrlo domišljato, no da li je i istina? – Ima nečeg u tome. U prošlom ratu upravo je on bio odgovoran za pohod na Dardanele, koji nam je doneo užasan poraz. Sad nas je gurnuo u tu norvešku avanturu, još jedan neuspeh. Dobar je govornik, ali sve ukazuje na to da je sklon pustim željama. – Ali bio je u pravu kada je tridesetih govorio o potrebi da se naoružamo – reče Lojd. – Svi ostali su tada bili protiv toga, uključujući i laburiste. – Čerčil bi se za naoružavanje zalagao i u raju, tamo gde lav s janjetom na legalo kreće. – Ja mislim da nam treba neko tako žustar – reče Lojd. – Premijer koji će da laje, ne da cvili. – Pa, možda će ti se želja i ostvariti. Eno, vraćaju se brojači glasova. Objavljeni su rezultati glasanja. Za je bilo dvesta osamdeset, protiv dvesta poslanika. Čemberlen je dobio. Salom se razleže graja. Klicale su premijerove pristalice dok su ga ostali povicima pozivali da podnese ostavku. Lojd je bio gorko razočaran. – Kako mogu da ga zadrže, posle svega ovoga? – Nemoj prerano donositi zaključke – reče Berni pošto je premijer otišao, a poslanici se stišali. Berni je olovkom, na margini Ivning njuza, nešto piskarao. – Vlada obično ima većinu od oko dvesta četrdeset glasova – reče on. – Sada je ta podrška pala za osamdeset glasova. – Ispisivao je brojke, sabirao i oduzimao. – Prema mojoj gruboj proceni broja odsutnih poslanika, cenim da je četrdesetak pristalica vlade glasalo protiv Čemberlena, a da se njih
još šezdeset uzdržalo od glasanja. To je strašan udarac za premijera – sto njegovih kolega nema poverenja u njega. – Ali zar mu to nije dovoljno da shvati kako treba da podnese ostavku? – upita Lojd nestrpljivo. Berni raširi ruke kao da se predaje. – Ne znam – reče.
VI Sutradan su Lojd, Etel, Berni i Bili vozom pošli za Bornmut. Vagon je bio pun delegata iz svih krajeva Britanije. Dan su proveli razgovarajući o sinoćnoj debati, kao i o budućnosti predsednika vlade, a sve to narečjima koja su varirala od oštrog, odsečnog glazgovskog, do koknijevskog zanošenja i zbrzavanja. Lojdu se opet ukazala prilika da u razgovoru s majkom potegne temu koja ga je proganjala. Kao i većina poslanika u parlamentu, ni oni sebi nisu mogli da priušte luksuzne hotele na visokim liticama, pa su odseli u pansionu na obodu grada. Te večeri njih četvoro je izašlo u pab. Sedeli su ćutke, u ćošku, i Lojd odluči da iskoristi priliku. Berni je naručio turu pića. Etel se naglas pitala šta li se događa s njenom drugaricom Mod u Berlinu; vesti odande više nisu stizale, jer kako je izbio rat, obustavljen je poštanski saobraćaj između Nemačke i Britanije. Lojd je otpio malo piva iz krigle, a onda odlučno rekao: – Voleo bih da saznam nešto više o svom pravom ocu. – Berni je tvoj otac – oštro mu uzvrati Etel. Opet izbegava! Lojd zauzda gnev koji se istog časa razbukta u njemu. – Nema ni potrebe da mi to govoriš – reče on. – A nema potrebe ni da ja govorim Berniju da ga volim kao pravog oca, jer on to ionako već zna. Berni ga pogladi po ramenu; pomalo trapav, ali nepatvoren izraz naklonosti. – Ali mene sad zanima Tedi Vilijams – reče Lojd, pošto je uspeo da umiri glas. – Trebalo bi da razgovaramo o budućnosti, ne o prošlosti – reče Bili. – U ratu smo. – Tačno tako – reče Lojd. – Zato ja i želim da odgovore na pitanja dobijem sada. Nije mi do čekanja jer uskoro idem u bitku i ne želim da umrem u neznanju. – Pomislio je da niko neće moći da ospori taj argument. – Sve već znaš – reče Etel, ali ga ne pogleda u oči. – Ne, ne znam – reče on, primoravši se na strpljenje. – Gde su mi baba i deda sa očeve strane? Imam li sa te strane i stričeva, tetaka, rodbine? – Tedi Vilijams je bio siroče – reče Etel. – A u kojem je sirotištu odrastao? – Što si tako tvrdoglav? – upita ona razdražljivo. Lojd se usudi da povisi glas koliko i ona. – Zato što sam isti kao ti! Berni nije mogao da sakrije osmeh. – Bogami, to je tačno. Lojdu sve to nije bilo zabavno. – U kojem sirotištu? – Možda mi je i rekao, ali ne sećam se. U Kardifu neko, mislim. Umeša se Bili. – Sad si, Lojde, napipao bolnu tačku. Pij to pivo, i batali temu. – Imam i ja bolnu tačku, ujka Bili – reče Lojd ljutito. – I baš ti hvala, ali dosta mi je laži. – Dobro, de – reče Berni. – Nemojmo sad o lažima. – Žao mi je, tata, ali mora da se kaže. – Lojd podiže ruku, ne dozvoljavajući im da ga prekinu. – Poslednji put kad sam pitao, mama mi je rekla da je porodica Tedija Vilijamsa poreklom iz Svonsija,
ali da su se mnogo selili zbog posla njegovog oca. Sada mi kaže da je Tedi odrastao u nekom kardifskom sirotištu. Ili je jedna od tih priča lažna – ili su obe. Najzad ga Etel pogleda pravo u oči. – Berni i ja smo te hranili, oblačili, školovali, na studije poslali – reče ona ogorčeno. – Nemaš na šta da se žališ. – I ja ću vam doveka biti zahvalan, i uvek ću vas voleti – reče Lojd. – A otkud baš sad da se priča o ovome? – upita Bili. – Zbog nečega što mi je jedna osoba rekla u Aberovenu. Lojdova majka na to nije reagovala, ali je sevnula pogledom. Neko u Velsu zna istinu, pomisli Lojd, pa nastavi neumoljivo: – Saznao sam da je devetsto četrnaeste Mod Ficherbert možda zatrudnela, i da su onda to dete progurali kao tvoje, za šta si nagrađena kućom u Ulici Natli. Etel prezrivo frknu. Lojd podiže ruku. – To bi objasnilo dve stvari – reče on. – Prvo, to neobično prijateljstvo između tebe i ledi Mod. – On gurnu ruku u džep jakne. – Drugo, pogledajte ovu sliku na kojoj sam ja sa zulufima. I pokaza im fotografiju. Etel je, bez reči, gledala u sliku. – Kao da sam ja, zar ne? – Da, Lojde, kao da si ti – reče Bili osorno. – Ali očigledno nisi, pa prestani da vrdaš, nego nam reci ko je to. – To je otac erla Ficherberta. A sada ti prestani da vrdaš, ujka Bili, i ti, mama. Jesam li ja Modin sin? – Prijateljstvo između mene i Mod prevashodno je političke prirode. Raskinule smo ga zbog neslaganja oko strategije borbe za ženska prava, pa smo ga posle obnovile. Meni je ona mnogo draga, i dosta mi je pomogla u životu, ali tajna veza tu ne postoji. Ona ne zna ko ti je otac. – U redu, mama – reče Lojd. – U to bih još i mogao da poverujem. Ali ova fotografija... – To se da objasniti... – I ona se zagrcnu. Lojd ju je sad pritesnio. – Hajde – požurivao ju je nemilosrdno. – Kaži mi istinu. Opet se umeša Bili. – Na pogrešna vrata kucaš, delijo – reče on. – Je li? E što mi onda ti ne pokažeš koja su prava? – To nije moj zadatak. Bilo je to isto kao da je sve priznao. – Ranije, znači, jeste lagali. Berni se zabezeknuo. – Hoćeš da kažeš da priča o Tediju Vilijamsu nije istinita? – upita on Bilija. – Očigledno je i Berni, baš kao i Lojd, godinama u tu priču verovao. Bili ne reče ništa. Svi pogledaše u Etel. – O, nek se nosi – reče ona. – Što bi moj otac rekô: „Budi sigurna da će tvoji gresi biti otkriveni.” Pa, pošto si sâm tražio istinu, sad ćeš je i dobiti, mada ti se neće dopasti. – Da probamo – reče Lojd nemarno. – Nisi ti Modino dete – reče ona. – Ti si Ficov.
VII Sutradan, u petak, desetog maja, Nemačka je napala Holandiju, Belgiju i Luksemburg. Lojd je vest čuo preko radija, dok je doručkovao s roditeljima i ujakom Bilijem u pansionu. Novo-
sti ga nisu iznenadile: svi u vojsci ionako su očekivali da napad počne svaki čas. Mnogo jači utisak na njega je ostavilo ono što je saznao sinoć. Satima je te noći ležao budan, ljut što su ga toliko dugo držali u zabludi, užasnut saznanjem da je sin jednog desničara, aristokrate koji se zalaže za mir s Nemcima, a koji je, da čudo bude veće, ujedno i svekar zanosne Dejzi. – Kako si mogla da se zaljubiš u njega?! – pitao je majku odmah tamo, u pabu. Oštro mu je odbrusila. – Ne budi licemer. I ti si nekad ludovao za onom bogatom malom Amerikankom, a i ona je bila za desnicu, i udala se za fašistu. Lojd je poželeo tada da joj kaže kako to nije isto, ali je ubrzo uvideo da razlike i nema. Kakav god bio njegov sadašnji odnos sa Dejzi, nema nikakve sumnje da se svojevremeno u nju zaljubio. Ljubav ne sluša razum. A ako je on mogao da podlegne iracionalnoj strasti, može i njegova majka; štaviše, kad joj se to desilo, imala je isto godina kao i on kad se zaljubio u Dejzi, dvadeset jednu. Rekao joj je, međutim, da je trebalo odmah da mu kaže istinu, ali Etel je i za to imala odgovor. „A kako bi reagovao, kao dečkić, da sam ti rekla da si sin jednog bogataša, jednog erla? Koliko bi izdržao pre nego što bi počeo da se hvališ pred drugarima u školi? Zamisli samo kako bi se podmesvali tvojim detinjastim maštarijama. I pomisli kako bi te mrzeli što si iznad njih.” – Ali kasnije... – Ne znam – rekla je ona umorno. – Kao da nikada nije bio pravi trenutak. Berni je isprva bio pobeleo od zaprepašćenja, ali se ubrzo pribrao, i postao onaj stari dobri flegmatični Berni. Kazao je da razume zbog čega mu Etel nije rekla istinu. – Kad tajnu s nekim podeliš, onda to više nije tajna. Lojd se pitao kakav li je sada odnos između njegove majke i erla. – Pretpostavljam da se stalno srećete u Vestminsteru. – Samo ponekad – odvratila mu je ona. – Plemići imaju zaseban deo palate, tamo su njihovi restorani i barovi, a mi obično najpre zakažemo sastanak pre nego što se vidimo s njima. Te noći Lojd je bio i previše zapanjen i zbunjen da bi uopšte mogao da sagleda svoja osećanja. Fic je, dakle, njegov otac – aristokrata, torijevac, Dečkov otac, Dejzin svekar. Da li zbog toga treba da bude tužan, ili ljut, ili samoubilački raspoložen? To saznanje je bilo toliko razorno da je imao utisak da je utrnuo. Kao da je ranjen, toliko žestoko da u prvi mah ni bol nije osetio. Jutarnje vesti dale su mu nov povod za razmišljanje. U ranim jutarnjim časovima nemačka vojska je izvela munjevit napad na zapadne susede. Premda je ta operacija bila očekivana, Lojd je znao da, ni uz najveće napore, savezničke obaveštajne službe nisu uspele unapred da saznaju datum, a vojske napadnutih državica uhvaćene su na spavanju. Pa ipak, hrabro su uzvratile udarac. – Verovatno i jesu – reče ujka Bili – ali Bibisi bi tako izvestio i da nisu. Premijer Čemberlen je sazvao sastanak kabineta, i sednica je upravo bila u toku. S druge strane, međutim, francuska armija, kojoj je u pomoć pristiglo deset britanskih divizija prethodno raspoređenih u Francuskoj, odavno je bila usaglasila plan delovanja u slučaju takve invazije, i taj plan je automatski stupio na snagu. Savezničke jedinice prešle su francusko-holandsku i francusko-belgijsku granicu sa zapada, i sada su hitale u susret Nemcima. Pod bremenom važnih vesti, porodica Vilijams uhvatila je autobus do gradskog centra i stigla do Bornmutskog paviljona, mesta održavanja partijske konferencije. Tu su i čuli novosti iz Vestminstera. Čemberlen ne dâ vlast. Bili je, takođe, saznao da je predsednik vlade tražio od vođe Laburističke partije, Klementa Atlija, da prihvati dužnost šefa kabineta, te bi tako vladu činila koalicija triju glavnih stranaka. I Lojd i Etel i Berni užasavali su se toga. Čemberlen pomiritelj bi tako ostao na mestu premijera,
dok bi Laburistička partija, pošto uđe u koalicionu vladu, bila u obavezi da ga podržava. Teško je bilo i razmišljati o tome. – I šta je Atli rekao? – upita Lojd. – Da će se posavetovati sa Nacionalnim izvršnim odborom – odgovori Bili. – A to smo mi. – I Lojd i Bili su bili članovi tog odbora, čiji je sastanak bio zakazan za četiri sata tog popodneva. – Dobro – reče Etel. – Hajde da počnemo s anketom, da vidimo na kakvu bi podršku Čemberlenov plan naišao u našem odboru. – Ni na kakvu, bar ja mislim – reče Lojd. – Ne budi tako siguran – odvrati mu majka. – Biće tu i onih koji će po svaku cenu gledati da ometu Čerčila. Narednih nekoliko sati Lojd je proveo u neprekidnim političkim aktivnostima, razgovarajući sa članovima odbora i njihovim prijateljima i pomoćnicima, što u kafeima i barovima u samom Bornmutskom paviljonu, što napolju, pokraj mora. Pritom nije ni ručao, ali je zato popio toliko čaja da, kad bi skočio u vodu, ne bi potonuo, već bi ostao da pluta. S razočaranjem je uvideo da ne dele baš svi njegovo stanovište u vezi sa Čemberlenom i Čerčilom. Bilo je tu nekoliko pacifista preteklih iz prošlog rata, koji su se zalagali za mir po svaku cenu i odobravali Čemberlenov pomiriteljski pristup. Na drugoj strani, velški poslanici i dalje su u Čerčilu videli ministra unutrašnjih poslova koji je svojevremeno poslao svoje jedinice da razbiju štrajk u Tonipendiju. Otada je prošlo trideset godina, ali Lojd je sada imao prilike da nauči kako uspomene, u politici, mogu biti i te kako dugovečne. U pola četiri posle podne, Lojd i Bili su, hodajući pored mora, dok je duvao prijatan vetrić, stigli do hotela Hajklif, gde je trebalo da bude održana konferencija. Smatrali su da će većina članova odbora glasati protiv Čemberlenove ponude, ali nisu, ipak, mogli biti sasvim sigurni u to, a Lojda je konačan rezultat i dalje brinuo. Ušli su u salu i seli za dugačak sto sa ostalim članovima odbora. Tačno u četiri pojavi se vođa stranke. Klem Atli je bio vitak, tih, skroman čovek, uredno odeven, ćelav, s brkovima. Ličio je na advokata – što mu je otac i bio – te su ljudi mahom bili skloni da ga potcene. Suvoparno i bezosećajno, kako samo on to ume, članovima odbora sažeto je prepričao događaje koji su se odigrali u protekla dvadeset četiri sata, uključujući i Čemberlenovu ponudu laburistima da uđu u koaliciju s njim. – Imam da vam postavim dva pitanja – reče zatim. – Prvo glasi: Hoćete li da učestvujete u radu koalicione vlade s Nevilom Čemberlenom kao premijerom? Okupljeni oko stola uzviknuše: – „Ne!”, mnogo žešće nego što je Lojd očekivao. Bio je uzbuđen. Gotovo je sa Čemberlenom, prijateljem fašistâ, izdajnikom Španije. Ima, ipak, pravde na ovome svetu. Lojd je, sem toga, zapazio kako nenametljivi Atli, gotovo neprimetno, drži konce tog skupa u svojim rukama. Nije otvorio temu za opštu diskusiju. Pitanje koje je postavio nije glasilo: šta da radimo? Nije ljudima pružio mogućnost ni da se izričito izjasne ni da se kolebaju. Potpuno nenapadno, stavio ih je pred svršen čin i dao im da biraju. Lojd je bio siguran da je Atli dobio upravo onakav odgovor kakvom se i nadao. – Evo i drugog pitanja: jeste li za ulazak u koaliciju, ali sa drugim premijerom? – upita tad Atli. Ovoga puta odgovor nije bio onako gromak, ali jeste bio potvrdan. Lojd osmotri ljude za stolom, i postade mu jasno da su gotovo svi za tu varijantu. Ako je neko i protiv, taj se nije prsio da traži reč. – U tom slučaju – reče Atli – sopštiću Čemberlenu da je naša partija spremna da uđe u koaliciju,
ali jedino ukoliko on podnese ostavku, i ukoliko postave novog premijera. Žamor odobravanja prostruja oko stola. Lojdu nije promaklo Atlijevo lukavstvo; nije ni pitao okupljene koga bi izabrali za novog premijera. – Idem sada da telefoniram u Ulicu Dauning broj deset – objavi Atli. I izađe.
VIII Te večeri Vinston Čerčil je pozvan u Bakingemsku palatu, i kralj je, kako to tradicija nalaže, zatražio od njega da stane na čelo vlade. Lojd je u Čerčila polagao velike nade, iako je ovaj bio konzervativac. Tokom vikenda Čerčil je obavio imenovanja. Formirao je petočlani ratni kabinet, u čijem su se sastavu, pored ostalih, našli Klem Atli i Artur Grinvud, dvojica vodećih članova Laburističke stranke. Sindikalni vođa Erni Bevin postavljen je za ministra rada. Čerčil očigledno namerava, razmišljao je Lojd, da formira pravu višestranačku vladu. Lojd je spakovao kofer, pripremivši se da uhvati voz natrag za Aberoven. Čim tamo stigne, bar je tako očekivao, brzo će dobiti prekomandu, verovatno u Francuskoj. Ali potrebno mu je bilo samo satdva. Žudeo je da mu Dejzi konačno objasni zašto se onako ponela prošlog utorka. I što se više njihov susret približavao, on je postajao sve nestrpljiviji. U međuvremenu, nemačka armija mlela je sve pred sobom napredujući kroz Holandiju i Belgiju, slamajući otpor smelog protivnika takvom brzinom da se Lojd zaprepastio. U nedelju uveče Bili je telefonom razgovarao sa svojom vezom u Ministarstvu rata, a posle toga su on i Lojd od vlasnice pansiona pozajmili stari školski atlas, pa seli da prouče mapu severozapadne Evrope. Bili je kažiprstom povlačio liniju u pravcu istok–zapad, od Diseldorfa, preko Brisela, do Lila. – Nemci su udarili tamo gde je francuska odbrana najtanja, a to je severni deo granice s Belgijom. – Pomerao je prste niz stranicu atlasa. – Granicu južne Belgije čini Ardenska šuma, nepregledan pojas brdskih i šumovitih predela kroz koje savremene motorizovane armije praktično ne mogu da prođu. Tako bar kaže moj drug iz Ministarstva rata. – Prelazio je dalje prstom po karti. – A opet, ovde dole, dalje na jugu, francusko-nemačka granica branjena je čitavim nizom utvrđenja, takozvanom linijom Mažino, koja se proteže skroz do Švajcarske. – Opet je prstom krenuo naviše. – Nikakvih utvrđenja, međutim, nema između Belgije i severne Francuske. Lojd je bio zbunjen. – Pa zar niko o tome dosad nije razmišljao? – Razmišljali smo mi, naravno da smo razmišljali. I razvili smo strategiju. – Bili je sad govorio tiše. – Zove se „plan D”. To se više ne može držati u tajnosti, pošto plan već primenjujemo. Najbolji odredi francuske vojske i sve britanske ekspedicione snage koje su već tamo stacionirane prešli su granicu i ušli u Belgiju. Oni će uspostaviti čvrstu liniju odbrane na reci Dil, i zaustaviti napredovanje Nemaca. Lojd i nije bio baš toliko siguran. – Mi smo, znači, polovinu snaga namenili za sprovođenje „plana D”? – Moramo, da bi uspeh bio siguran. – Daj bože da tako bude. Prekinula ih je vlasnica pansiona, koja je Lojdu donela telegram. Morao je biti od vojske, od koga bi drugog. Lojd je, pre nego što će poći na odsustvo, dao ovu adresu pukovniku Elis-Džonsu. I iznenadio se što mu ranije ništa nije stiglo. Brzo je otvorio kovertu.
U telegramu je pisalo: NE VRAĆAJ SE U ABEROVEN STOP ODMAH SE JAVI U PRISTANIŠTE U SAUTEMPTONU STOP A BIENTOT21 U POTPISU ELISDŽONS. Neće se, dakle, ni vraćati u Ti Gvin. Sautempton, kao jedna od najvećih britanskih luka, bio je uobičajeno mesto za ukrcavanja na brodove koji saobraćaju do Kontinenta, a i nalazio se svega nekoliko kilometara od Bornmuta, možda jedan sat vozom ili autobusom. Neću sutra videti Dejzi – shvati Lojd, i srce ga zabole zbog toga. Možda nikada neće ni saznati šta je onda htela da mu kaže. A ono A BIENTOT pukovnika Elis-Džonsa bilo je samo potvrda za ono što se već samo po sebi nametalo kao zaključak. Lojd ide u Francusku.
7. 1940. (II) Prva tri dana Bitke za Francusku Erik fon Ulrih proveo je u saobraćajnoj gužvi. Erik i njegov drug Herman Braun bili su u sastavu medicinske jedinice pri Drugoj pancer diviziji. Dok su prolazili kroz južnu Belgiju, nisu videli nikakve borbe, samo kilometar za kilometrom brda i drveća. Prema njihovim procenama, nalazili su se u Ardenskoj šumi. Kretali su se uzanim putevima, od kojih mnogi nisu bili ni kaldrmisani; dovoljno je bilo da se pokvari jedan jedini tenk, i da to u najkraćem roku izazove stvaranje kolone duge osamdesetak kilometara. Više su stajali zaglavljeni u mestu, nego što su se kretali. Hermanovo pegavo lice iskrivilo se u teskobnu grimasu, i on došapnu Eriku tako da je samo ovaj mogao da ga čuje: – Ovo je glupo! – Zar vas nisu naučili da se tako ne izražavate – pa ti si bio u Hitlerjugendu – odvrati Erik tiho. – Imaj vere u Firera. – Nije, međutim, bio toliko ljut da bi potkazao druga. Kad su konačno krenuli, vožnja je bila veoma neudobna. Sedeli su na tvrdom drvenom podu vojnog kamiona, koji se truckao prelazeći preko žila drveća i zaobilazeći rupčage na putu. Erik je čeznuo za bitkom, samo da izađe iz tog prokletog kamiona. Herman sad reče glasnije: – Šta mi tražimo ovde? Njihov pretpostavljeni, doktor Rajner Vajs, sedeo je na pravom sedištu, pored šofera. – Sledimo Firerova naređenja, koja su, naravno, uvek valjana. Izgovorio je te reči sav ozbiljan, ali Erik je bio siguran da se on ruga. Major Vajs, mršav crnokos čovek s naočarama, često je cinično govorio o vlastima i vojsci, ali uvek nekako zagonetno, tako da se ništa protiv njega nije moglo dokazati. Bilo kako bilo, vojska sebi, u datom trenutku, nije mogla da priušti taj luksuz i ostane bez usluga vrsnog lekara. U kamionu su bila još dvojica bolničara, s tim što su obojica bila starija od Erika i Hermana. Jedan od njih, Kristof, imao je bolji odgovor na Hermanovo pitanje: – Možda Francuzi ne očekuju da ih napadnemo ovde upravo zato što je teren tako nepristupačan. Njegov drug Manfred dodade: – Naša prednost je u faktoru iznenađenja, naići ćemo na slabu liniju odbrane. Na to će Vajs sarkastično: – Hvala na toj lekciji iz taktike, vas dvojica, stvarno ste me prosvetlili. – No opet nije rekao ništa nedolično. Uprkos svemu, još je bilo ljudi koji nisu imali vere u Firera, što i Erika začudi. I njegovi, kod kuće, samo bi zatvarali oči kad stignu vesti o novim pobedama nacista. Njegov otac, nekada ugledan i moćan, sada je bio samo senka od čoveka. Umesto da se raduje osvajanju varvarske Poljske, on je samo kukao nad zlostavljanjem Poljaka – za koje je, po svemu sudeći, i čuo tako što je, protivno zakonu, slušao neku stranu radio-stanicu. Takvo ponašanje moglo je sve da ih dovede u nepriliku – sve, uključujući Erika, koji je bio kriv što očevo ponašanje nije prijavio lokalnom nacističkom nadzorniku četvrti. Loše se držala i Erikova majka. Malo-malo pa bi se izgubila nekud s malim paketima s dimljenom
ribom ili jajima. Odlazila bi bez objašnjenja, ali Erik je bio uveren da hranu nosi frau Rotman, čijem je mužu, Jevrejinu, bilo zabranjeno da obavlja lekarsku praksu. Pa ipak, Erik je kući slao veći deo svoje vojničke plate, znajući da bi mu se roditelji u protivnom smrzavali i gladovali. Mrzeo je njihove političke nazore, ali je voleo njih. I oni su, bez sumnje, isto osećali prema njegovim političkim stavovima i njemu samom. Erikova sestra, Karla, želela je da uči za lekara, kao i Erik, i silno se razbesnela kad joj je stavljeno do znanja da u tadašnjoj Nemačkoj lekari mogu da budu samo muškarci. Sada je učila za medicinsku sestru, što je kudikamo prikladnije zanimanje za jednu mladu Nemicu. I ona je, kao i njen brat, izdvajala od svoje tanke plate da pripomogne roditeljima. Erik i Herman su najpre hteli u pešadince. Njihovo poimanje bitke bilo je da uzmeš pušku i jurišaš na neprijatelja, pa ili da ubijaš ili da padneš za otadžbinu. Ali neće oni ovde nikoga ubijati. Obojica su završili prvu godinu medicinskog fakulteta, i znanja koja su tamo stekli vojsci su bila i te kako potrebna; zato im je i zapalo da budu bolničari. Četvrtog dana u Belgiji, u ponedeljak, trinaestog maja, sve je bilo isto kao i prva tri dana, ali samo do podneva. Tutnjavu i riku stotina i stotina motora, što tenkovskih što kamionskih, nešto je nadjačavalo. Avioni su leteli nisko i bombardovali područje ne tako daleko od njih. Eriku se nozdrve napuniše mirisom jakog eksploziva. Popodnevni predah proveli su na uzvišenju iznad vijugave rečne doline. Major Vajs im je rekao da je to reka Meza te da se nalaze zapadno od grada Sedana. Ušli su, znači, u Francusku. Avioni Luftvafea preletali su preko njih, jedan za drugim, da bi nekoliko kilometara dalje ponirali ka reci, bombardujući i mitraljirajući raštrkana sela na obali, gde su, po svemu sudeći, bili francuski odbrambeni položaji. Dim je kuljao iz bezbroj uništenih koliba i seoskih kuća. Pucalo se bez prestanka, i Eriku gotovo bi žao onih koji su se našli zatočeni dole u tom paklu. Bila je to prva borba koju je video. Neće mnogo vremena proći i sam će se uključiti u borbu. Možda će neki mladi francuski vojnik s neke osmatračnice na bezbednoj udaljenosti sažaljevati Nemce koje sakati i ubija neprijateljska vatra. Od silnog uzbuđenja, Eriku srce zalupa jako, kao da mu je bubanj u grudima. Na istoku, gde su se razne pojedinosti krajolika gubile u daljini, video je letelice nalik tačkama i stubove dima što kuljaju uvis. Erik tada shvati da se bitka odvija na potezu dugom više kilometara duž obala reke. Dok je zurio u daljinu, vazdušni napad se okonča te se avioni okrenuše i odleteše na sever, zanjihavši krilima da borcima požele „srećno” dok su preletali uznad njih. Nedaleko od Erika, u ravnici što vodi ka reci, u borbu su krenuli nemački tenkovi. Nešto više od tri kilometra delilo ih je od neprijatelja, ali francuska artiljerija već ih je bila zasula vatrom iz grada. Erik se iznenadio kad je video koliko je mitraljezaca preživelo bombardovanje iz vazduha. No vatra je buktala iz ruševina, topovska grmljavina razlegala se preko polja, a francuska zemlja prštala kao voda u fontani gde god bi pala granata. Erik vide kako eksplodira direktno pogođeni tenk; dim, metal i delovi tela šiknuše kao iz vulkanskog ždrela, i njemu pripade muka. Ali francusko granatiranje nije zaustavilo njihovo napredovanje. Tenkovi su neumoljivo napredovali ka obali reke istočno od varoši, za koju je Vajs, inače, rekao da se zove Donšeri. Za njima je stupala pešadija, što u kamionima, što pešice. – Napad iz vazduha nije bio dovoljan – reče Herman. – Gde nam je artiljerija? Artiljerija nam treba da bismo neutralisali mitraljeze u samoj varoši, pa da posle naši tenkovi i pešadija mogu da pređu reku i uspostave mostobran. Eriku je bilo došlo da raspali cmizdravca po ustima. Svaki čas će krenuti u akciju – sad moraju ve-
rovati u sebe! – U pravu si, Braune – reče Vajs – ali je municija za našu artiljeriju zastala u Ardenskoj šumi u onoj gužvi. Imamo samo četrdeset osam granata. – Izlazite! Izlazite! – prodera se uto neki major, sav zajapuren, protrčavši pored njih. – Tamo će nam biti previjalište – reče major Vajs pa pokaza ka istoku – tamo gde je ona seoska kuća. – Erik razabra niski sivi krov, od reke udaljen oko sedamsto pedeset metara. – Dobro, idemo! Poiskakali su iz kamiona i sjurili se nizbrdo. Kad su stigli u podnožje, skrenuli su levo, seoskim puteljkom. Erik se pitao šta će uraditi s porodicom iz te kuće koja će ubrzo biti pretvorena u vojnu bolnicu. Izbaciće te ljude iz kuće, pretpostavljao je Erik, a ako im pritom budu pravili smetnje – pobiće ih. Ali kuda će ti ljudi što su se našli nasred bojnog polja? Razloga za brigu nije imao: kuća je već bila prazna. Nalazila se na oko osam stotina metara od mesta gde su vođene najžešće borbe, primetio je Erik. Pretpostavljao je, pritom, da bi besmisleno bilo praviti poljsku bolnicu u dometu neprijateljskog naoružanja. – Vi sa nosilima, napred! – uzviknuo je Vajs. – Dok se vi vratite, mi ćemo biti spremni. Erik i Herman skinuše jedna urolana nosila i pribor za prvu pomoć iz kamiona s medicinskim zalihama, pa krenuše prema bojištu. Kristof i Manfred su išli odmah ispred njih, a za njima još desetak njihovih saboraca. To je sve, pomisli Erik oduševljeno, eto nama prilike da postanemo junaci. Ko li će od njih sačuvati hrabrost kad se nađe pod vatrom, a ko će se izbezumiti i sakriti u prvu rupu? Preko polja su dotrčali do reke. Imalo je mnogo da se trči, a u povratku će im ta razdaljina izgledati još veća jer će nositi ranjenika. Prošli su pored izgorelih tenkova, no tu preživelih nije bilo. Erik skrenu pogled sa spečenih ostataka ljudskih tela, razmazanih preko izobličenog metala. Granate su padale oko njih, mada ih nije bilo mnogo; reka je bila slabije branjena, a u vazdušnim napadima ipak su pogašena mnoga neprijateljska mitraljeska gnezda. Pa ipak, Erik je prvi put doživeo da neko puca na njega, i on oseti taj besmislen, detinjast poriv da rukama pokrije oči; ali nastavio je da trči. A onda jedna granata pade pravo pred njih. Taj udar je bio zastrašujuć, a zemlja se zatresla kao da je prošao džin. Kristof i Manfred su direktno pogođeni, i Erik vide kako njihova tela lete uvis kao perca. Erika je oborio prasak. Dok je ležao na tlu, podignute glave, zasula ga je zemlja od eksplozije, ali nije bio povređen. Jedva se pridigao. Baš tu pred njim bila su isprepletana tela Kristofa i Manfreda. Kristof je ležao kao slomljena lutka, kao da su mu svi udovi, do poslednjeg, iščašeni. Manfredu je glava bila odsečena, i ležala je pored njegovih nogu. Erik se skamenio od užasa. Na fakultetu nije imao dodira sa osakaćenim i krvavim telima. Navikao se, istina, na leševe na časovima anatomije – po jedno telo na dvoje studenata, pa su se on i Herman zajedno učili na lešu neke smežurane starice – a imao je prilike da gleda kako žive ljude otvaraju na operacionom stolu. No ništa od svega toga nije ga pripremilo za ovo. Jedina mu je želja bila da pobegne. Okrenuo se. U tom času znao je samo za strah. Krenuo je nazad putem kojim su došli, prema šumi, što dalje od bitke, krupnim, odlučnim koracima. Herman ga je spasao. Isprečio se Eriku na put i rekao: – Kuda si krenuo? Ne budi lud! Erik, međutim, nije stao, pokušao je da prođe pored Hermana, ali ga ovaj snažno udari u stomak i Erik se presamiti, klonu na kolena.
– Nemoj da bežiš! – govorio mu je Herman. – Ubiće te kao dezertera! Priberi se! Pokušavajući da dođe do daha, Erik se lagano vraćao sebi. Nije smeo da pobegne, da dezertira, morao je da ostane tu gde jeste, i to mu je sad bilo jasno. Lagano je, snagom volje, potisnuo strah. A onda i ustao sa zemlje. Herman ga je oprezno posmatrao. – Izvini – prozbori Erik. – Uspaničio sam se. Sad sam dobro. – Onda diži ta nosila, i idemo dalje. Erik podignu svoj kraj nosila, stavi ga na rame, okrenu se, pa potrča. Kad su bili blizu reke, Erik i Herman se nađoše među pešadincima. Neki su vadili naduvane gumene čamce iz kamiona i nosili ih do vode, dok su tenkovi pokušavali da ih pokriju gađajući francuske položaje. Ali Eriku, koji je brzo povratio mentalnu snagu, nije mnogo trebalo da shvati kako je to, zapravo, izgubljena bitka; Francuzi su bili zaklonjeni zidovima, sakriveni u zgradama, dok je nemačka pešadija bila na obali reke, potpuno nezaštićena. Čim su jedan čamac spustili u vodu, plovilo se našlo pod jakom mitraljeskom vatrom. Malo dalje uzvodno, reka je ulazila u okuku pod uglom od devedeset stepeni, tako da pešadija nije mogla da se skloni izvan dometa francuskih mitraljeza a da to ne iziskuje dugo povlačenje. Po zemlji je već ležalo mnogo poginulih i ranjenih. – Hajmo ovog da dignemo – reče Herman odlučno, i Erik prionu na posao. Razmotali su nosila na zemlji, odmah pored pešadinca koji je jaukao. Erik mu dade vode iz čuturice, kao što su ga učili na obuci. Čovek je, činilo se, imao mnoštvo površinskih rana po licu, a jedna ruka beživotno mu je visila. Erik je naslućivao da se ovaj našao na udaru mitraljeske vatre te da je velika sreća što nisu stradali vitalni organi. Obilnog krvarenja nije bilo, pa nije ni bilo potrebe da ga zaustavljaju. Namestili su čoveka na nosila, podigli ih i potrčali natrag, ka previjalištu. Ranjenik je urlao od bolova dok su se kretali; a onda, kad su stali, on povika: – Napred, napred! I stisnu zube. Nositi čoveka na nosilima nije bilo tako lako kako bi se moglo pretpostaviti. Erik je imao utisak da će mu ruke otpasti, a tek su bili na pola puta. No jasno mu je bilo da pacijent trpi mnogo jače bolove, pa je samo nastavio da trči. Granate više nisu padale oko njih, primetio je s olakšanjem. Francuzi su se usredsredili na obalu reke, nastojeći da spreče Nemce da je pređu. Konačno su Erik i Herman s ranjenikom stigli do one seoske kuće. Vajs je u međuvremenu sve organizovao, iz soba je iznesen suvišan nameštaj, na podu su obeležena mesta za pacijente, a kuhinjski sto bio je spreman za operacije. On pokaza Eriku i Hermanu gde da spuste ranjenika. A onda ih posla po drugog. Ovog puta je bilo lakše otrčati do reke. Nisu nosili teret te su lako strčali nizbrdo. Kad su stigli do obale, Erik se, preplašen, pitao da li će ga opet uhvatiti panika. Obuze ga zebnja kad vide da situacija na bojnom polju nije povoljna. Na sredini reke plutalo je nekoliko izbušenih čamaca, na obali je posvuda bilo leševa – a još nijedan Nemac nije uspeo da pređe reku. – Ovo je strašno! – kreštao je Herman. – Trebalo je da sačekamo artiljeriju! – Onda ne bismo mogli da računamo na faktor iznenađenja – reče Erik – i Francuzi bi imali vremena da dovuku pojačanje. Onda celo ono putešestvije kroz Ardene ne bi imalo nikakvog smisla. – Pa, ni ovo nam neće uspeti – reče Herman. Erik je, u dubini duše, počeo da se preispituje: jesu li Firerovi planovi zaista nepogrešivi? Sama ta
misao, međutim, podrivala je njegovu odlučnost, preteći da mu potpuno poljulja uverenja. Srećom te nije više bilo ni vremena za razmišljanje. Stali su kod vojnika s gotovo raznetom nogom. Naoko je bio njihov vršnjak, imao je dvadesetak godina, bio je bled i pegav, tamnoriđe kose. Desna noga završavala mu se na sredini butine iskrzanim patrljkom. Čudo te je bio pri svesti. Gledao ih je netremice, kao da su milosrdni anđeli. Erik je pronašao tačku na mladićevim preponama i pritiskom na nju zaustavio krvarenje, dok je Herman izvadio steznik i podvezao gornji deo butine. A onda su stavili momka na nosila i potrčali nazad. Herman je bio lojalan Nemac, ali je ponekad preispitivao svoja uverenja. Ukoliko bi se i kod Erika, s vremena na vreme, takva osećanja pojavila, on je i te kako vodio računa o tome da ih zadrži za sebe. Tako neće nepovoljno uticati ni na čiji borbeni moral i neće upasti u nevolju. No sada nije mogao da se otrese tih misli. Prolazak kroz Ardene Nemcima, po svemu sudeći, neće doneti očekivanu laku pobedu. Linije odbrane na reci Mezi nisu bile toliko jake, ali Francuzi su se žestoko branili. Neće valjda, pomisli on, prva iskustva u bici da mi unište veru u Firera? Od same pomisli na to obuze ga panika. Pitao se, takođe, da li nemačkim snagama tamo dalje na istoku bolje ide nego njima. Nadomak granice, Prva i Deseta pancer divizija napredovale su uporedo s Erikovom, Drugom pancer divizijom, pa mora biti da upravo te dve divizije sada napadaju tamo uzvodno. Mišići ruku sada su ga nesnosno boleli. Stigli su i drugi put do previjališta. Tamo je sada vrilo kao u košnici; patos je bio prekriven ljudima koji su jaukali i vrištali; krvavih zavoja bilo je na sve strane, a Vajs i njegovi pomoćnici brzo su išli od jednog do drugog obogaljenog tela. Erik nije ni sanjao da se na jednom tako malom mestu može videti toliko patnje. Dok je Firer govorio o ratu, Erik, nekako, nije pomišljao na ovo što sad pred sobom vidi. Onda je primetio da su njegovom pacijentu oči sklopljene. Major Vajs opipa mladiću puls, pa grubo reče: – Nosite ga u ambar – i nemojte, jebem mu mater, leševe više da mi donosite, nemam vremena! Eriku je došlo do zaplače od muke, ali i od bola u rukama, koji mu se sad širio i na noge. Odložili su leš u ambar, gde su zatekli desetak i više poginulih mladića. Situacija je bila gora od najcrnjih njegovih predviđanja. Kad je razmišljao o bici, pred očima su mu se nizale slike junaštva u opasnosti, stamenog podnošenja patnje, hrabrosti u neprilici. Sada su mu, međutim, pred očima bili ropac, krici, nemi užas, skršena tela, a vera u taj pohod ozbiljno mu je bila poljuljana. Vratili su se na reku. Sunce je bilo na zalasku, a u međuvremenu se nešto promenilo na bojnom polju. Francuski branioci u Donšeriju granatirani su s druge obale reke. Erik je pretpostavio da je Prva pancer divizija, raspoređena uzvodno, imala više sreće od njih te da je uspela da obezbedi mostobran do južne obale i da sada kreće u pomoć saborcima na levom i desnom boku. Njihova municija očigledno nije bila zaturena u šumi. Obodreni, Erik i Herman izneše još jednog ranjenika. Kad su stigli do previjališta, dobili su po činiju ukusne supe. Pošto su se desetak minuta odmarali, taman dok nisu posrkali supu, Eriku dođe da se ispruži i zaspi, jer već se smrkavalo. Morao je da uloži ogroman napor da bi ustao i uzeo svoj kraj nosila, pa otrčao natrag, na bojište. Sada im se pred očima ukazao potpuno drugačiji prizor. Tenkovi su splavovima prebacivani preko reke. Nemci su se iskrcali na drugu obalu i obreli se pod jakom neprijateljskom vatrom, ali su zato i
uzvraćali, zahvaljujući pojačanju iz Prve pancer divizije. Erik je uvideo da njegova strana, na kraju krajeva, ima izgleda da postigne zacrtani cilj. To ga ohrabri i on se postide što je u jednom trenutku posumnjao u Firera. On i Herman nastaviše da iznose ranjenike, i to je trajalo satima, sve dok nisu zaboravili kako to izgleda kad ne osećaš bol u rukama i nogama. Neki od ranjenika koje su nosili bili su bez svesti; neki su im zahvaljivali, neki ih proklinjali; mnogi su, jednostavno, urlali; neki su preživeli, neki umrli. Do osam sati te večeri Nemci su uspostavili mostobran na drugoj obali reke, a do deset časova taj mostobran bio je i obezbeđen. Borbe su prestale kad je pao mrak. Erik i Herman su nastavili da pretražuju bojno polje ne bi li pronašli još ranjenika. S poslednjim su se vratili u ponoć. A onda su polegali pod jedno drvo i, onako iznureni, odmah zaspali. Sutradan su Erik, Herman i ostali borci Druge pancir divizije skrenuli na zapad i probili se kroz ono što je preteklo od francuske linije odbrane. Dva dana kasnije bili su već osamdesetak kilometara daleko, na obali reke Oaze, i brzo su napredovali kroz nebranjenu teritoriju. Dvadesetog maja, nedelju dana pošto su neočekivano izašli iz Ardenske šume, izbili su na obalu Lamanša. Major Vajs je objasnio Eriku i Hermanu suštinu njihovog postignuća. – Ceo taj napad na Belgiju bio je, znate, lažan. Njegova svrha bila je da Francuze i Britance namamimo u zamku. Naše pancer divizije napravile su klopku, oni su upali u klopku i sad nemaju kud. Veći deo francuske vojske i skoro sve britanske ekspedicione snage nalaze se u Belgiji, opkoljene sa svih strana nemačkom armijom. Odsečeni su i od zaliha i od pojačanja, bespomoćni i – poraženi. – To je, dakle, sve vreme bio Firerov plan! – uskliknu Erik pobedonosno. – Tako je – reče Vajs, i Erik, kao i obično, nije bio načisto da li ovaj to kaže iskreno. – Niko ne razmišlja kao Firer!
II Lojd Vilijams se nalazio na fudbalskom stadionu negde između Kalea i Pariza, a s njim je bilo još oko hiljadu britanskih ratnih zarobljenika. Zaklon od jarkog junskog sunca nisu imali, ali su zato bili zahvalni zbog toplih noći, pošto ćebadi nigde nije bilo. Kao ni nužnika, niti vode za pranje. Lojd je rukama kopao rupu. Okupio je neke velške rudare, da kopaju klozete na jednom kraju fudbalskog igrališta. A on je, da se istakne, radio s njima. Priključili su se i ostali, pošto ionako druga posla nisu imali, i ubrzo je u radovima učestvovalo njih stotinak. Kad je stražar prišao da vidi šta se to dešava, Lojd mu objasni. – Dobro govoriš nemački – srdačno primeti stražar. – Kako se zoveš? – Lojd. – Ja sam Diter. Lojd odluči da iskoristi taj sitni izraz prijateljstva. – Kopali bismo mi i brže da imamo alat. – Čemu žurba? – Od boljih higijenskih uslova koristi ćemo imati i mi i vi. Diter slegnu ramenima i ode. Lojd se osećao nelagodno, nimalo junački. Bitku nije ni omirisao. Velški strelci su u Francusku poslati kao rezerva, da odmene jedinice u borbama, za koje se očekivalo da će dugo trajati. Nemcima je, međutim, trebalo svega deset dana da nanesu poraz glavnini savezničke vojske. Mnoge poražene
britanske trupe već su bile evakuisane iz Kalea za Dankerk, ali hiljade vojnika nisu uspele da se ukrcaju na brod. Lojd je bio jedan od njih. Nemci su sada, verovatno, napredovali na jug. Koliko je njemu bilo poznato, Francuzi su još pružali otpor; ali njihove najbolje jedinice satrvene su u Belgiji, te otuda taj pobednički izraz na licima nemačkih stražara, kao da znaju da je pobeda već osigurana. Lojd je bio ratni zarobljenik, ali koliko će to potrajati? Britanska vlada je, u ovom trenutku, neizostavno izložena snažnom pritisku da sklopi mir. Čerčil to neće učiniti dok je živ, ali on je crna ovca, drukčiji od svih ostalih političara, a mogao bi da bude i smenjen. Ljudima poput lorda Halifaksa ne bi bilo nimalo teško da potpišu mirovni sporazum s nacistima. Isto važi – pomisli Lojd, s gorčinom – i za pomoćnika ministra inostranih poslova erla Ficherberta, za koga je saznao da mu je otac, i zbog toga se stideo. Ako mir nastupi brzo, ni on neće dugo biti u ratnom zarobljeništvu. A možda će i ceo rat provesti tu, na ovom francuskom sportskom stadionu. Kući će se vratiti izmršaveo i spečen od sunca, ali živ i zdrav. Ukoliko, međutim, Britanci nastave borbu, biće to sasvim druga priča. Prošli rat trajao je duže od četiri godine. Lojdu je nepodnošljiva bila i sama pomisao da bi četiri godine života mogao da straći u logoru kao ratni zarobljenik. Da to izbegne, odluči Lojd, pokušaće da pobegne. Diter se vratio noseći pet-šest ašova. Lojd ih razdeli najsnažnijim ljudima, i radovi su sada napredovali brže. Doći će nužno i taj čas kad će zarobljenici biti prebačeni u stalni logor. To će biti pravi trenutak za bekstvo. Na osnovu iskustava stečenog u Španiji, Lojd je pretpostvljao da vojska čuvanje zarobljenika sebi neće postaviti kao prioritet. Ako neko pokuša da pobegne, ili će mu to poći za rukom ili će ga u bekstvu ubiti; u oba slučaja, jedna usta manje koja treba nahraniti. Ostatak dana su proveli završavajući nužnike. Osim poboljšanja na planu higijene, taj poduhvat svima je ojačao moral, i Lojd je te noći dugo ležao budan i gledao u zvezde, pokušavajući da smisli još neke zajedničke aktivnosti. Dosetio se velikog takmičenja u atletici, svojevrsnih zarobljeničkih olimpijskih igara. Nije, međutim, imao vremena da zamisao sprovede u delo pošto je sutradan ujutro stigla naredba: pokret. U prvi mah, Lojd nije bio siguran kuda su se zaputili, ali ubrzo izbiše na Napoleonov drum, put sa dve trake, da bi potom istrajno napredovali na istok. Po svemu sudeći, razmišljao je Lojd, teraće ih da pešice idu skroz do Nemačke. A kad tamo stignu, znao je Lojd, biće mnogo teže pobeći. Morao je sada da iskoristi priliku. Što pre, to bolje. Plašio se – ipak su ti stražari bili naoružani – ali odluka je pala. Ne računajući pokoji nemački oficirski auto, nije tu bilo mnogo saobraćaja, ali je zato put vrveo od ljudi koji su išli pešice, i to suprotno od kolone zarobljenika. Sa imovinom potrpanom na kolica – neki su pred sobom terali stoku – bile su to očigledno izbeglice koje su u ratnim okršajima ostale bez krova nad glavom. Znak koji ohrabruje, reče Lojd sebi. Među tim svetom mogao bi da nađe sklonište i jedan odbegli zarobljenik. Zarobljenici, inače, nisu bili pod jakom stražom. Za celu tu kolonu od hiljadu ljudi zadužena su bila svega desetorica Nemaca. Stražari su raspolagali jednim automobilom i jednim motociklom; ostali su išli pešice, ili su se vozili civilnim biciklima koje su, po svemu sudeći, konfiskovali od mesnog življa. Bilo kako bilo, bekstvo je isprva ličilo na beznadežan čin. Nije tu bilo klasičnih engleskih živih ograda, da ima čovek iza čega da se skloni, a i jendeci su bili previše plitki da bi u njima pronašao
utočište. Onaj ko pokuša trkom da se spase – biće laka meta za dobrog strelca. A onda su ušli u selo. Tu je stražarima bilo već malo teže da sve zarobljenike drže na oku. Meštani su stajali sa obe strane puta i posmatrali zarobljeničku kolonu. Umešalo se među njih i malo stado ovaca. Pored puta nizale su se kolibe i dućani. Lojd je, pun nade, čekao pravi trenutak. Trebalo mu je neko mesto gde će moći istog časa da se sakrije, neka otvorena vrata, ili prolaz između kuća, ili možda grm. Morao je, pritom, pored takvog mesta da prođe upravo u trenutku kad nijednog stražara nema na vidiku. Nekoliko minuta kasnije izašao je iz sela, ne ulučivši priliku za beg. To ga je razdražilo, i sada je ubeđivao sebe da treba biti strpljiv. Biće još prilika. Dug je put do Nemačke. S druge strane, sa svakim danom koji prođe, Nemci će zavoditi sve strožu disciplinu na osvojenoj teritoriji, biće sve organizovaniji, uvešće policijski čas, propusnice i kontrolne punktove, da spreče kretanje izbeglica. Sada, u početku, lakše je pobeći; s vremenom će biti sve teže. Bila je vrućina, i on skide vojničku jaknu pa razveza kravatu. Otarasiće ih se čim bude mogao. Izbliza će se i tada, najverovatnije, videti da je britanski vojnik, pre svega po tim žućkastosmeđim pantalonama i košulji, ali sa malo veće udaljenosti – nadao se Lojd – neće biti tako upadljiv. Prošli su kroz još dva sela, a onda ušli u jednu varošicu. Ovo bi mogla biti prilika za bekstvo, nervozno pomisli Lojd. Toga časa shvatio je da se jedan deo njegovog bića zapravo nada da dobre prilike neće ni biti, jer bi se tako izložio opasnosti od onih pušaka. Je li on to već bio počeo da se privikava na zatočeništvo? Najlakše je bilo nastaviti, pešačiti dalje, ranjavih stopala, ali s glavom na ramenima. Morao je da se trgne. Kroz varošicu je, nažalost, vodio preširok drum. Kolona je prolazila sredinom ulice, i sa obe strane bio je veliki prostor koji bi potencijalni begunac morao da pretrči pre nego što stigne do kakvogtakvog zaklona. Neke prodavnice bile su zatvorene, na nekoliko zgrada preko prozora i vrata bile su zakucane daske, ali Lojd je, u hodu, ugledao i nekoliko zgodnih uličica, kafea sa otvorenim vratima, kao i jednu crkvu – ali nikuda ne bi stigao, a da ga ne primete. Pomno je proučavao lica varošana koji su netremice gledali zatvorenike u koloni. Saosećaju li oni sa nama? Hoće li se setiti da su ovi ljudi ratovali za Francusku? Ili će, što bi takođe bilo razumljivo, u strahu od Nemaca odbiti da se izlože opasnosti? Biće i ovakvih i onakvih, verovatno. Neki bi stavili život na kocku da mu pomognu, drugi bi ga, opet, izručili Nemcima dok trepneš. A on, pritom, ne bi ni po čemu mogao da razlikuje jedne od drugih, ne pre nego što bude prekasno. Stigli su do centra varoši. Već sam polovinu prilika prokockao, reče Lojd sebi. Moram nešto da preduzmem. Malo dalje ugledao je raskrsnicu. Bilo je saobraćaja, kolona automobila čekala je da skrene levo, a povorka zarobljenika preprečila im je put. Lojd u toj koloni vozila ugleda jedan civilni kamionet. Prašnjav i izlupan, reklo bi se da pripada nekom građevincu ili putaru. Zadnji deo bio je otvoren, ali Lojd nije mogao da vidi šta je unutra, pošto su ograde bile visoke. Procenio je da će moći da preskoči bočnu ogradu i tako završi u prikolici. Ako mu to pođe za rukom, niko neće moći da ga vidi, bar ne oni što stoje na ulici ili hodaju njome, pa ni stražari na biciklima. Onima, međutim, što gledaju s prozora na višim spratovima zgrada nanizanih duž varoških ulica – biće kao na dlanu. Hoće li ga neko od njih odati? Prišao je kamionetu. Osvrnuo se. Najbliži stražar bio je dvestotinak metara daleko. Zatim je pogledao preda se. Stražar na biciklu bio je na dvadesetak metara od njega. – Hoćeš da mi pridržiš ovo? – obrati se čoveku koji je hodao pored njega, pa mu dade jaknu. Stigao je u ravan s kabinom kamiona. Za volanom je sedeo čovek u kombinezonu, s beretkom na
glavi i cigaretom, koja mu je visila s donje usne; izgledao je kao da se dosađuje. Lojd prođe pored njega. Stigao je do zadnjeg dela kamiona. Nije ni bilo vremena da ponovo proverava gde su stražari. Ne zastajkujući ni tren, Lojd se obema rukama uhvati za bočnu ogradu kamiona, podiže se, prebaci prvo jednu, potom i drugu nogu, i sruči se unutra, udarivši u pod kamiona tako jako da mu se učinilo da je napravio užasnu buku, koju će svi čuti, uprkos batu koraka hiljadu zatvorenika. Odmah se priljubio uz pod. Ležao je nepomično, osluškujući da li će neko uzviknuti nešto na nemačkom, hoće li zabrujati motocikl ili opaliti puška. Čuo je, međutim, samo kako motor kamiona neravnomerno prede i kako zarobljenici koračaju i vuku noge, kao i sve one zvuke u pozadini, uobičajene za varošicu – zvuke saobraćaja i ljudi. Znači li to da se izvukao? Osvrnuo se oko sebe, pognuvši glavu što niže. U kamionu su bile kofe, daske, jedne merdevine i ručna kolica. Ponadao se da će tu zateći i pokoji džak, da ima čime da se pokrije, ali džakova nije bilo. Začuo je bruj motocikla. Učinilo mu se da je motorista stao, tu negde, blizu. A onda, na svega desetak centimetara od njegove glave, neko progovori na francuskom s jakim nemačkim naglaskom: – Kud si pošao? Stražar se obraćao vozaču kamiona, shvati Lojd, dok mu je srce tuklo kao ludo. Hoće li stražar proveravati šta ima u prikolici? Čuo je uto i šoferov odgovor, oporu bujicu francuskih reči koje Lojd, tako brzo izgovorene, nije razumeo. Ni nemački vojnik ih, gotovo je izvesno, nije razabrao. Stoga ga ponovo upita. Podigavši pogled, Lojd spazi dve žene na jednom prozoru, visoko gore, s kojeg je pucao pogled na celu ulicu. Žene su zurile u njega, zinuvši u čudu. Jedna je upirala prstom u Lojda, ruka joj je virila kroz otvoren prozor. Lojd pokuša da joj privuče pažnju. Nepomično ležeći, pomerao je šaku levo-desno, u pokušaju da kaže: „Ne.” Žena je shvatila poruku. Najednom je trgnula ruku i pokrila usta užasnuta, kao da tek sad uviđa da bi njeno upiranje prstom za ovog čoveka mogla da bude smrtna presuda. Lojdu bi najdraže bilo da su se obe žene sklonile s prozora, ali bilo bi previše nadati se tome. Nisu prestajale da zure u njega. A onda je stražar na motociklu, po svemu sudeći, odlučio da više ne navaljuje na šofera i, trenutak kasnije, Lojd začu kako se motocikl udaljava. I odjek koraka je bivao sve tiši. Zarobljenička kolona je prošla. Znači li to da je Lojd slobodan? Uto šofer ubaci u brzinu, i kamion pođe. Lojd oseti kad vozilo skrenu u drugu ulicu i poče da ubrzava. I dalje je ležao nepomično, previše uplašen da bi se pomerio. Posmatrao je vrhove zgrada koji su promicali pored njega, strepeći da će ga neko primetiti, mada nije znao šta bi preduzeo da se tako nešto desi. Svake sekunde sve sam dalje od stražara, bodrio je sebe. Na Lojdovo razočaranje, kamion je uskoro stao. Vozač je isključio motor, a onda otvorio vrata, da bi ih trenutak kasnije zalupio za sobom. A onda – ništa. Lojd je, ne pomerajući se, ležao tako još neko vreme, ali vozača nije bilo. Lojd pogleda u nebo. Sunce je bilo u zenitu; mora da je prošlo podne. Šofer verovatno ruča. Nevolja je bila u tome što su Lojda i dalje mogli da vide s viših prozora, i to sa obe strane ulice. Ukoliko ostane tu gde se zatekao, neko će ga, pre ili kasnije, svakako primetiti. A ko zna šta bi posle toga moglo da se desi. Primeti, utom, da neko pomera zavesu na nekoj mansardi, i to mu pomože da preseče.
Lojd ustade i pogleda preko ograde kamiona. Čovek u poslovnom odelu, koji je hodao pločnikom, zagleda se radoznalo u njega, ali produži svojim putem. Lojd nekako preskoči ogradu i stropošta se na zemlju. Obreo se ispred bar-restorana. Nije, dakle, bilo sumnje u to kud se denuo vozač. Na Lojdov užas, dvojica muškaraca u nemačkim vojnim uniformama sedela su za stolom do prozora, sa čašama piva u rukama. Nekim čudom, ne pogledaše u Lojda. On se brzo udalji. U hodu se obazrivo osvrtao oko sebe. Prolaznici su zurili u njega; tačno su znali ko je i šta je. Jedna žena vrisnu i pobeže. Lojdu postade jasno da će uskoro morati da se oslobodi svoje žutosmeđe košulje i pantalona, i obuče nešto što više pristaje običnom Francuzu. Uto ga neki mlad čovek uhvati podruku. – Pođi sa mnom – reče on na engleskom s jakim akcentom. – Ja ću ti pomoći. Čovek skrenu u sporednu ulicu. Lojd nije imao nikakvog razloga da mu veruje, ali odluku je morao da donese u deliću sekunde, i prepustio se njegovom vođstvu. – Ovuda – reče mladić, pa uvede Lojda u jednu kućicu. U oskudno opremljenoj kuhinji dočekala ih je mlada žena s bebom. Mladić reče da se zove Moris, a potom predstavi Lojdu i suprugu Marsel i devojčicu – Simon. Lojd dozvoli sebi trenutak najdublje zahvalnosti i olakšanja. Utekao je Nemcima! Još je bio u opasnosti, ali se bar sa ulice sklonio u kuću kod ljudi koji su prema njemu prijateljski nastrojeni. Njegov krut, ali korektan francuski, koji je svojevremeno učio u školi i na Kembridžu, osetno se poboljšao dok je Lojd bežao iz Španije, a posebno tokom one dve nedelje dok je brao grožđe u Bordou. – Vrlo ste ljubazni – reče on. – Hvala vam. Moris mu odgovori na francuskom, očigledno i sâm osetivši olakšanje što neće morati da govori engleski. – Sigurno si gladan. – I te kako. Marsel brzo uze dugačku veknu hleba i iseče nekoliko kriški, pa ih stavi na sto, uz kotur sira i bocu vina bez etikete. Lojd zasede, pa poče halapljivo da jede. – Daću ti nešto stare odeće – reče Moris. – Ali isto tako moraš da promeniš hod. Maločas si išao krupnim koracima i osvrtao se na sve strane, sav oprezan i unezveren, samo ti je još nedostajala tabla oko vrata na kojoj piše „Dolazim iz Engleske”. Bolje bi ti bilo da gledaš u zemlju. – Upamtiću to – reče Lojd, usta punih hleba i sira. U sobi je bila jedna poličica s knjigama, među kojima se zatekoše i francuski prevodi Marksa i Lenjina. Moris primeti da Lojd gleda knjige, pa mu reče: – Bio sam komunista, do pakta Hitler–Staljin. Sad je gotovo s tim. – Rukom način hitar pokret, kao da seče. – U svakom slučaju, fašizam moramo da pobedimo. – Ja sam bio u Španiji – reče Lojd. – Do tada sam verovao u ujedinjeni front svih levičarskih partija. Sad više ne verujem. Simon zaplaka. Marsel izvadi veliku dojku iz široke haljine i poče da hrani bebu. Francuskinje su, što se toga tiče, kudikamo opuštenije od uprepodobljenih Britanki, pomisli Lojd. Kad je završio s jelom, Moris ga povede na sprat. Iz ormana, u kojem je bilo vrlo malo stvari, on izvadi tamni kombinezon, svetloplavu košulju, donji veš i čarape; sve je bilo iznošeno, ali čisto. Plemenitost tog, očigledno siromašnog čoveka ostavila je Lojda bez reči, i on predstavu nije imao kako da mu zahvali. – Samo ti ostavi tu vojničku odeću ovde na podu – reče mu Moris. – Ja ću to da spalim.
Lojd bi se rado okupao, ali kupatila u kući nije bilo. Pretpostavio je da se ono nalazi u dvorištu iza kuće. Obukao je čistu odeću, pa se zagledao u svoj odraz u ogledalu koje je visilo na zidu. Francusko plavo bolje mu je stajalo od vojničke žutosmeđe, ali se i dalje videlo da je Britanac. Sišao je u prizemlje. Marsel je terala bebu da podrigne. – Kapa – reče ona. Moris na to donese francusku beretku, tamnoplavu, i Lojd je stavi na glavu. Tad se Moris zabrinuto zagleda u Lojdove glomazne britanske vojničke čizme od crne kože, prašnjave, istina, ali nesumnjivo kvalitetne. – One će te odati – reče. Lojd nije hteo da se oprosti od čizama. Čekalo ga je dugo pešačenje. – Možda bismo mogli da napravimo da izgledaju starije? – upita on. Moris je očigledno bio sumnjičav. – A kako? – Imaš neki oštar nož? Moris izvadi perorez iz džepa. Lojd je skinuo čizme. Na vrhovima prstiju probušio je rupe, a onda počeo da zaseca nožem pozadi, gde su gležnjevi. Izvukao je pertle, pa ih ponovo vezao, nemarno. Ličile su na obuću skitnice, ali su mu i dalje bile udobne, i imale debele đonove, koji će izdržati kilometre i kilometre. – Kuda ćeš sad? – upita ga Moris. – Imam dve mogućnosti – reče Lojd. – Mogu da pođem na sever, ka obali, u nadi da ću ubediti nekog ribara da me prebaci preko Lamanša. Ili mogu na jugozapad, preko granice, u Španiju. – Španija je bila neutralna u ratu, ali su u većim gradovima ostali britanski konzuli. – Poznajem put do Španije – dodade Lojd. – Dvaput sam njime prošao. – Lamanš je mnogo bliži od Španije – na to će Moris. – Ali mislim da će Nemci pozatvarati sve luke i pristaništa. – Gde je linija fronta? – Nemci su zauzeli Pariz. Lojd se zaprepastio. Pariz je već pao! – Francuska vlada se preselila u Bordo. – Moris slegnu ramenima. – Ali mi smo poraženi. Sad više ništa ne može da spase Francusku. – Cela Evropa će biti fašistička – reče Lojd. – Izuzev Britanije. Zato moraš kući. Lojd se premišljao. Na sever, ili na jugozapad? Nije bio načisto šta bi bilo bolje. – Imam jednog druga – reče Moris – bivšeg komunistu, koji seljacima prodaje stočnu hranu. Igrom slučaja, znam da danas posle podne treba da isporuči robu u jedno mesto jugozapadno odavde. Ako odlučiš da pođeš za Španiju, mogao bi on da te poveze tridesetak kilometara. To je Lojdu pomoglo da se odluči. – Idem s njim – reče.
III Posle dugog putovanja, Dejzi je shvatila da se sve vreme vrtela ukrug. Srce joj je bilo slomljeno kad su Lojda poslali u Francusku. Propustila je priliku da mu kaže da ga voli – nije ga čak ni poljubila! A takva prilika možda joj se više neće ni ukazati. Javljeno je da je, odmah posle Denkerka, nestao u akciji. A to znači da njegovo telo nije pronađeno i identifikovano, s tim što Lojd nije registrovan ni među ratnim zarobljenicima. Verovatno je poginuo, verovatno ga je granata raznela u paramparčad,
ili možda leži, nepoznat, pod razvalinama neke uništene seoske kuće. Dejzi je plakala danima. Skoro mesec dana pokunjeno je tumarala po Ti Gvinu, u nadi da će saznati više, ali novih vesti nije bilo. A onda je počela da je grize savest. Koliko je samo žena koje su prošle isto kao ona ili gore od nje. Neke su morale da se pomire s tim da će podizati dvoje-troje dece bez muškarca da izdržava porodicu. Nije imala prava na samosažaljenje samo zato što se muškarac s kojim je nameravala da počini preljubu sada vodi kao nestao. Morala je da se pribere i učini nešto korisno. Nije joj, eto, bilo suđeno da bude s Lojdom, i to joj je sad jasno. Muža je već imala, i to muža koji je svakoga dana stavljao svoj život na kocku. Dejzi je ubedila sebe da je njena dužnost da se stara o Dečku. Vratila se u London. S njom se i život vratio u kuću u Mejferu, onoliko koliko je to bilo u Dejzinoj moći, s obzirom na ograničen broj slugu. U svakom slučaju, uspela je da uredi udoban dom u koji će Dečko dolaziti na odsustva. Morala je da zaboravi Lojda i da bude dobra supruga. Možda će čak i ponovo zatrudneti. Mnoge žene prijavljivale su se na ratne dužnosti – pristupale su Ženskim pomoćnim snagama Ratnog vazduhoplovstva, ili Ženskoj kopnenoj vojsci. Druge su, bez nadoknade, radile pri Ženskoj dobrovoljačkoj službi za zaštitu od vazdušnih napada. Bilo je, međutim, i previše zainteresovanih žena, a Tajms je objavljivao pisma uredništvu u kojima su se čitaoci žalili da je sva ta aktivnosti oko zaštite od vazdušnih napada puko bacanje para. Tih dana se činilo da je rat u kontinentalnom delu Evrope završen. Nemačka je pobedila. Evropa je postala fašistička, od Poljske do Sicilije i od Mađarske do Portugalije. Nigde više nisu vođene borbe. Govorkalo se da britanska vlada uveliko pregovara o uslovima mira. Čerčil, međutim, nije sklopio mir s Hitlerom, i toga leta počela je Bitka za Britaniju. Civilno stanovništo isprva nije bilo posebno pogođeno ratnim dejstvima. Crkvena zvona su zamukla, kako bi se oglasila tek da najave očekivanu nemačku invaziju. Dejzi se pridržavala vladinih uputstava i na svako odmorište na stepenicama u kući rasporedila kofe s peskom i vodom, radi gašenja požara, ali za tim još nije postojala potreba. Luftvafe je bombardovao luke, u nadi da će preseći britanske linije snabdevanja. Onda su počeli da gađaju vazduhoplovne baze kako bi uništili Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo. Dečko je leteo u spitfajeru, hvatajući se ukoštac s neprijateljskim letelicama u vazdušnim bitkama koje su seljaci iz Kenta i Saseksa gledali otvorenih usta. U jednom od malobrojnih pisama kući, ponosno je istakao da je oborio tri nemačka aviona. Nedeljama nije dobijao odsustvo, i Dejzi je sedela sama u kući, koju je, za njega, ispunila cvećem. Najzad, u subotu ujutro, sedmog septembra, pojavi se Dečko, koji je dobio slobodan vikend. Vreme je bilo divota jedna, toplo i sunčano, jesenji odjek letnjih dana poznat kao miholjsko leto. Ispostaviće se da je upravo tog dana Luftvafe promenio taktiku. Dejzi je poljubila muža postaravši se da ga u sobi za presvlačenje čekaju ispeglane košulje i čist donji veš. Po onome što su pričale druge žene, Dejzi je računala da borci na odsustvu žele seks, piće i pristojnu hranu, i to upravo tim redom. Sa Dečkom nije spavala još od pobačaja. Ovo će im biti prvi put. Grizla ju je savest što se tome nije radovala. Ali izvesno je da neće odbiti da ispuni svoju dužnost. Ne bi je, stoga, začudilo da ju je bacio na krevet onako, odmah s vrata, ali on nije bio toliko očajan. Skinuo je uniformu, okupao se i oprao kosu, pa se obukao u civilno odelo. Dejzi je naložila kuvaru da ne štedi na kuponima za sledovanja, samo da pripremi dobar ručak, a Dečko je iz podruma doneo jednu od najstarijih boca klareta. Iznenadila se, a i zabolelo ju je, kad je posle ručka rekao:
– Idem napolje na nekoliko sati. Vratiću se na večeru. Želela je da bude dobra, ali ne i pasivna žena. – Ovo ti je prvo odsustvo posle toliko meseci! – pobunila se. – Kuda ćeš, pobogu?! – Da pogledam jednog konja. Dobro, to može. – O, dobro onda – reče ona. – Idem i ja s tobom. – Nemoj. Ako se pojavim tamo sa ženom, misliće da sam mlakonja pa će da podići cenu. Nije mogla da sakrije razočaranje. – Oduvek sam maštala da ćemo to zajedno – da kupujemo i gajimo rasne konje. – Nije to, zapravo, za žene. – O, pusti to! – uzviknu ona ogorčeno. – O konjima znam isto koliko i ti. Njene reči ga razdražiše. – Možda i znaš, ali ja ipak ne želim da se motaš tamo dok se pogađam s tim ništarijama – i s tim smo završili. Odustala je. – Kako hoćeš – odvrati pa izađe iz trpezarije. Predosećala je da Dečko laže. Nisu konji na pameti borcima na odsustvu. Nameravala je da sazna šta je naumio. Čak i heroji moraju da budu iskreni prema svojim ženama. Otišla je u svoju sobu, i obukla pantalone i čizme. Dok je Dečko do ulaznih vrata sišao glavnim stepeništem, ona je strčala niz zadnje stepenice, pa kroz kuhinju, preko dvorišta, do starih štala. Tamo je obukla kožnu jaknu, stavila zaštitne naočari i kacigu. Otvorila je vrata garaže i izgurala svoj motocikl trijumf tajger 100, koji je tako kršten zato što je dostizao maksimalnu brzinu od sto milja na sat. Pokrenula je mašinu i bez naprezanja je izvezla iz štale. Kada su, u septembru 1939, ponovo uvedena sledovanja za benzin, brzo se privikla na motocikl. Kao da voziš bicikl, samo lakše. Volela je slobodu i nezavisnost koju joj je vožnja pružala. Izašla je na ulicu taman da vidi kako Dečkov prljavobeli bentli erlajn zamiče za ugao. Krenula je za njim. Vozio je preko Trafalgar skvera, a onda dalje, kroz pozorišnu četvrt. Dejzi ga je pratila na bezbednoj udaljenosti, ne želeći da privlači pažnju. Saobraćaj je još bio gust u centralnom Londonu, sa stotinama službenih automobila. Sem toga, ni ograničenja prilikom nabavke goriva za privatna vozila nisu bila nerazumno velika, naročito za one koji su, jednostavno, želeli da se provozaju po gradu. Dečko je produžio na istok, kroz finansijsku četvrt. Saobraćaja je tu bilo malo u subotu po podne, te je Dejzi morala da povede više računa da je ne primeti. Ali nju nije bilo lako prepoznati, sa onim naočarama i kacigom na glavi. A Dečko ionako nije obraćao pažnju na okruženje; vozio je sa otvorenim prozorom i pušio cigaru. Zaputio se u Aldgejt, a Dejzi obuze užasan predosećaj da zna i tačno kuda. Skrenuo je u jednu od onih manje prljavih ulica u Ist Endu i parkirao se ispred kuće prijatnog izgleda iz osamnaestog veka. Nikakvih štala na vidiku nije bilo; tu trkačkog konja ne možeš ni da kupiš ni da prodaš. Toliko što se tiče njegove priče. Dejzi je zaustavila motocikl na kraju ulice i gledala. Dečko je izašao iz kola i zalupio vrata. Nije se osvrtao, niti je zaglédao broj zgrade; očito je ovamo dolazio i ranije, i tačno je znao kuda ide. Sav razmetljiv, sa cigarom u ustima, došao je do ulaznih vrata i otvorio ih ključem. Dejzi htede da zaplače. Dečko uđe u kuću. Negde tamo, istočno, začu se eksplozija. Dejzi pogleda u tom pravcu i primeti avione na nebu. Zar su Nemci baš danas rešili da počnu bombardovanje Londona? Ako jesu, ona za to nije marila. Neće dozvoliti Dečku da na miru uživa u neverstvu. Odvezla se do
kuće i parkirala motor iza njegovog automobila. Skinula je kacigu i naočare, žustrim korakom prišla vratima, i pokucala. Začula se uto još jedna eksplozija, ovoga puta bliže, a onda sirene žalostivom pesmom oglasiše početak vazdušne opasnosti. Neko odškrinu vrata, i ona ih silovito gurnu. Mlada žena, odevena u crnu haljinu kakvu nose sobarice, kriknu i zatetura se unatraške, a Dejzi ulete u kuću, pa zalupi vrata. Obrela se u hodniku londonske kuće srednje klase, s tim što je ova bila uređena u egzotičnom stilu, sa istočnjačkim ćilimima i teškim zavesama, a tu je bila i slika s nagim ženama u javnom kupatilu. Otvorila je najbliža vrata i ušla u gostinsku sobu. Prostorija je bila oskudno osvetljena, a somotske zavese zaklanjale su sunčevu svetlost. Tri osobe su sedele u toj sobi. Žena od četrdesetak godina, u komotnom svilenom ogrtaču, brižljivo našminkana, s jarkocrvenim ružem za usne – majka, pretpostavila je Dejzi – ustade i zablenu se, preneražena, u nezvanu gošću. Iza nje je na kauču sedela devojka od šesnaest leta, koja je na sebi imala samo donji veš i najlon-čarape, i pušila cigaretu. Do nje je sedeo Dečko, s rukom na devojčinoj butini, iznad čarape. On brzo povuče ruku, kao krivac. Taj gest je bio smešan, kao da će ceo taj prizor izgledati bezazleno samo ako on skloni ruku s nje. Dejzi se upinjala da ne zaplače. – Obećao si mi da nećeš više dolaziti kod njih! – povika. Umesto hladnog gneva koji dolikuje anđelu osvete, u njenom glasu osećali su se samo povređenost i tuga. Dečko pocrvene, sav unezveren. – Šta radiš ovde, đavo da te nosi? – U, jebote, ovo mu je žena – reče ona starija. Zvala se Perl, seti se Dejzi, a kćerka je bila Džouni. Kako je grozno što, eto, zna kako se takve žene zovu. Uto se sobarica pojavi na vratima i reče: – Nisam ja pustila kuju, gurnula me je i sama prošla! – Toliko sam se trudila da nam ulepšam dom i da te lepo dočekam – obrati se Dejzi Dečku – ali tebi je ovde lepše! Zaustio je, ali nikako nije uspevao da pronađe reči. Trenutak-dva je nepovezano mrmljao. A onda se pod zatrese, i prozori zazveckaše – eksplodiralo je blizu. – Jeste li vi gluvi?! – povika sobarica. – Napad iz vazduha, jebote! – Niko nije ni pogledao u nju. – Idem ja dole u podrum – reče ona i nestade. Trebalo je svi da potraže zaklon. Ali Dejzi je imala nešto da kaže Dečku pre nego što ode. – Nemoj više da si mi došao u postelju, ali nikada više, molim te. Neću da se zarazim. Devojka na kauču, Džouni, reče: – Pa to je samo malčice da se zabavimo, ljubavi. Što nam se ne pridružiš? Možda će ti se dopasti. Perl, ona starija, odmeri Dejzi od glave do pete. – A fino je građena, sitna. Dejzi uvide da će je ove samo još više ponižavati bude li im pružila priliku. Ne obraćajući pažnju na njih, opet se obrati Dečku: – Ti si izabrao – reče ona. – A ja sam odlučila. Izašla je iz sobe, visoko podignute glave, iako se osećala uniženom i odbačenom. Čula je Dečkov glas: – O, majku mu, kakva zavrzlama. Zar samo zavrzlama?, pomisli ona. I to je sve? Izašla je na ulicu. A onda podigla pogled. Nebo je bilo puno aviona. Dejzi zadrhta od straha videvši taj prizor. Avioni su bili visoko gore, na skoro tri i po hiljade me-
tara, ali se ipak činilo kao da zaklanjaju sunce. Na stotine ih je bilo, što glomaznih bombardera, što lovaca nalik osama, i ona proceni da ta flota zauzima prostor od preko trideset kilometara. Istočno od mesta gde se Dejzi zatekla, u pravcu luke i Vulič Arsenala, koprena dima dizala se sa mestâ gde su pale bombe. Eksplozije su se stopile u neprekidnu tutnjavu, kao kad more, rasrđeno, plimom kidiše na obalu. Dejzi se seti da je Hitler pred nemačkim parlamentom održao govor, prošle srede, kada je kao mahnit pričao o zlu koje RAF seje po Berlinu, i pretio da će uslediti odmazda: britanski gradovi biće izbrisani s karte. Očigledno je stvarno tako i mislio. Nameravali su da sravne London sa zemljom. I bez toga, ovo je najgori dan u Dejzinom životu. I prođe joj koz glavu da bi joj mogao biti i poslednji. Nikako, međutim, ne bi mogla da natera sebe da se vrati u onu kuću i zajedno sa svima njima siđe u podrum. Mora da ode odatle. Da dođe kući, gde će moći da se isplače u samoći. Ona žurno stavi kacigu na glavu, a onda i zaštitne naočare na oči. Opirala se iracionalnom, ali ipak moćnom porivu da se baci iza prvog zida. Skočila je na motocikl i odvezla se. Nije daleko stigla. Dve ulice dalje, bomba je pala na kuću koja je u tom trenutku bila tačno ispred Dejzi, i ona naglo ukoči. Videla je rupu u krovu, čula udar i prasak, i nekoliko sekundi kasnije iznutra je suknuo plamen, kao da se kerozin iz kotla prosuo i zapalio. Trenutak kasnije, na ulicu istrča devojčica od dvanaestak godina. Vrištala je, kosa joj je bila zahvaćena plamenom. Ona potrča pravo prema Dejzi. Dejzi skoči s motora, skide onu kožnu jaknu pa je prebaci devojčici preko glave, čvrsto joj ušuškavši glavu, da kiseonik ne podjaruje vatru. Vriska prestade. Dejzi skloni onu jaknu. Devojčica je jecala. Nije je bolelo, ali je bila ćelava. Dejzi se osvrnu oko sebe. Ka njima je trčao čovek sa šlemom na glavi; oko ruke je nosio traku na kojoj je pisalo da je iz Službe za zaštitu u slučaju vazdušnih napada. Nosio je limeni kofer na kojem je belim slovima bilo ispisano „Prva pomoć”. Devojčica pogleda u Dejzi, otvori usta, pa vrisnu: – Unutra je moja majka! Čovek iz ARP-a22 joj reče: – Smiri se, mila, daj da te pregledam. Dejzi je ostavila devojčicu s njim pa otrčala do vrata. Ta stara kuća bila je, očigledno, izdeljena na jeftine stanove. Gornji spratovi bili su zahvaćeni požarom, ali Dejzi je uspela da uđe u hol. Sledeći instinkt, ona otrča u zadnji deo kuće te se tako nađe u kuhinji. Na podu je ležala žena bez svesti, a u kolevci beba. Ona podiže dete i istrča napolje. Devojčica sa spaljenom kosom povika: – To mi je sestra! Dejzi joj gurnu onu bebu u ruke, pa opet ulete u kuću. Onesvešćena žena bila je previše teška da bi je Dejzi podigla. Zato joj ona priđe otpozadi, pridiže je u sedeći položaj, uhvati je pod miške, pa je tako odvuče po kuhinjskom podu, i dalje, kroz hodnik, na ulicu. Stigla su bila ambulantna kola, namenski preuređena limuzina čija je limarija pozadi bila zamenjena platnenim krovom sa otvorom. ARP-ovac je upravo pomagao devojčici sa izgorelom kosom da se popne u vozilo. Vozač je pritrčao Dejzi. Zajedno su podigli majku i uneli je u ambulantna kola. – Ima li unutra još nekoga? – upita vozač Dejzi. – Ne znam! Utrčao je u hodnik. U tom trenutku, uruši se cela zgrada. Zahvaćeni vatrom, gornji spratovi se sur-
vaše. Vozač ambulantnih kola nestade u tom paklu. Dejzi ču sebe kako vrišti. Rukom pokrivši usta, zinula je u vatru, tražeći pogledom tog čoveka, svesna da mu ne može pomoći – pokušaj da ga spase bio bi ravan samoubistvu. – O, bože, pogibe Alf – reče čovek iz ARP-a. Začu se uto još jedna eksplozija – bomba je pala tu, u istoj ulici, stotinak metara dalje. – Izgubio sam vozača, a moram da ostanem ovde – reče čovek, gledajući niz ulicu. Ispred kuća su, u malim grupama, tu i tamo stajali ljudi. Većina je, verovatno, bila u skloništima. – Ja ću da vozim – reče Dejzi. – Kuda ćemo? – Umete da vozite? U to vreme Britanke većinom nisu umele da voze; i dalje je to bio muški posao. – Ne postavljajte glupava pitanja – reče Dejzi. – Kuda da vozim? – U Sent Bart. Znate li gde je? – Naravno. – Bolnica Sent Bartolomju bila je jedna od najvećih londonskih bolnica, a Dejzi je u tom gradu živela već četiri godine. – U Zapadnom Smitfildu – dodade sad, da bude do kraja uverljiva. – U hitnu se ulazi sa zadnje strane. – Naći ću ja. – Dejzi uskoči u kola. Vozač nije ni bio ugasio motor. Čovek iz ARP-a povika za njom: – Kako se zovete? – Dejzi Ficherbert. A vi? – Nobi Klark. Čuvajte mi kola. Automobil je imao standardnu menjačku kutiju s kvačilom. Dejzi ubaci u prvu, i kola krenuše. Avioni su i dalje nadletali grad a bombe su pljuštale. Dejzi je kao bez duše jurila kako bi povređeni što pre stigli do bolnice. Do Sent Barta nije bilo više od kilometar i po, ali je zato put do tamo bio užasan. Vozila je Ulicom Ledenhol, pa zatim Ulicom Poltri i, najzad, Čipsajdom, ali je u više navrata nailazila na blokade, pa je morala da se vraća i traži drugi put. Činilo se da u svakoj ulici ima makar po jedna srušena kuća. Posvuda je bilo dima i šuta, ljudi koji krvare i zapomažu. S neizmernim olakšanjem stigla je do bolnice i, prateći ostala ambulantna kola, pronašla službu hitne pomoći. Tu je vladao pravi metež – bolničari okrvavljenih pregača su iz desetina vozila istovarivali osakaćene i u požarima povređene pacijente i nekud ih žurno odnosili. Možda sam spasla majku ove dece, pomisli Dejzi. Nisam ni ja baš sasvim bezvredna, makar me muž i ne želeo. Devojčica bez kose je još držala svoju sestricu. Dejzi im pomože da izađu iz ambulantnih kola. Jedna medicinska sestra se nađe Dejzi pa zajedno odnesoše onesvešćenu majku. Dejzi je, međutim, primetila da je žena u međuvremenu prestala da diše. – Ovo su njene kćerke! – reče ona sestri. Osetila je prizvuk panike u sopstvenom glasu. – Šta će sada biti? – Ja ću da se pobrinem za to – odsečno će sestra. – Vi morate nazad. – Baš moram? – reče Dejzi. – Priberite se – reče joj sestra. – Biće još mnogo poginulih i ranjenih pre nego što se ova noć završi. – Dobro onda – reče Dejzi, pa se vrati za volan i odveze se.
IV
Jednog toplog mediteranskog popodneva u oktobru, Lojd Vilijams je stigao u osunčani francuski grad Perpinjan, svega tridesetak kilometara udaljen od granice sa Španijom. Septembar je proveo u okolini Bordoa, berući grožđe u čuvenom vinogorju, baš kao i one užasne trideset sedme godine. Sada je u džepu imao novca za autobus i tramvaj, a mogao je i da se hrani u jeftinim restoranima, umesto da preživljava na nezrelom povrću koje je brao ljudima iz bašta, ili živih jaja ukradenih iz kokošinjaca. Krenuvši iz Bordoa na jug, prošao je kroz Tuluzu i Bezije, povremeno uskačući u teretne vozove, ali mahom zaustavljajući kamiondžije. Sada je sedeo u jednoj drumskoj kafani, na glavnom putu što od Perpinjana vodi na jugoistok, ka španskoj granici. I dalje u onom Morisovom plavom kombinezonu, s beretkom na glavi, nosio je malu platnenu torbu sa zarđalom mistrijom i libelom na kojoj se skorio malter, kao dokaz da je on, zapravo, zidar iz Španije i da se, eto, vraća kući. Ne daj bože da mu neko ponudi posao; ne bi taj umeo ni običan zid da podigne. Brinuo se kako će pronaći put preko planine. Tri meseca ranije, u Pikardiji, bio je uveren da će lako naći put preko Pirineja kojim su ga vodiči trideset šeste preveli u Španiju, budući da je sledeće godine sâm, u povratku kući, opet prošao njime, to jest pojedinim njegovim etapama, samo u suprotnom smeru. Ali čim je u daljini ugledao ljubičaste vrhove i zelene planinske prevoje, hrabrost je počela da ga izdaje. Mislio je dotad da mu je svaki korak davno pređenog puta urezan u sećanje, ali kad je pokušao da se seti staza, mostova i skretanja, shvatio je da se svega toga, u stvari, seća kao kroz maglu. Izluđivalo ga je što nije mogao da se seti pojedinosti. Dovršio je ručak – zaljućen riblji paprikaš – a onda se tiho obratio nekolicini šofera za susednim stolom. – Treba mi prevoz do Serbera. – To je poslednje selo pre granice sa Španijom. – Ide li neko u tom pravcu? Svi su oni verovatno išli u tom pravcu; uostalom, zašto bi inače kretali putem što vodi na jugoistok. Ali bili su podozrivi. Višijevska Francuska, formalno nezavisna zona, u praksi je bila pod šapom Nemaca, koji su drugu polovinu zemlje držali pod okupacijom. Niko, stoga, nije trčao pred rudu kad treba priskočiti u pomoć putniku sa stranim naglaskom. – Ja sam zidar – reče on, podigavši onu platnenu torbu. – Idem kući, u Španiju. Leandro se zovem. – Mogu ja da te prevezem donekle – reče jedan debeli u potkošulji. – Hvala ti. – Jesi l’ spreman da odmah pođemo? – Naravno. Izašli su iz kafane i seli u prljavi Renoov kombi s natpisom neke prodavnice elektromaterijala. Tek što su krenuli, a šofer upita Lojda da li je oženjen. Usledio je čitav niz neprijatnih ličnih pitanja, i Lojd uvide da je čovek, zapravo, opsednut seksualnim životima drugih ljudi. Zbog toga je, bez sumnje, i pristao da poveze Lojda; tako mu se pružila prilika da postavlja nametljiva pitanja. Lojdu se već u više navrata događalo da ljudi koji pristanu da ga povezu imaju za to neki ljigav motiv. – Nisam još bio sa ženom – reče mu Lojd, što je i bila istina; ali ovoga je to samo podstaklo na salvu pitanja o maženju sa srednjoškolkama. Lojd je, što se toga tiče, imao zavidno iskustvo, ali nije nameravao da ga deli s drugima. Odbio je da zalazi u pojedinosti, nastojeći pritom da ostane učtiv, i vozač je naposletku digao ruke. – Moram ovde da skrenem – reče on i zaustavi vozilo. Lojd mu zahvali na vožnji, pa produži pešice. Naučio je kako da ne hoda kao vojnik, i usavršio, po sopstvenom mišljenju, prilično realističan seljački hod sa vučenjem nogu. Nikada nije nosio novine ili knjigu. Ošišao se, i to kod nekog dozlaboga
lošeg berberina, u najsiromašnijoj četvrti Tuluze. Brijao se, otprilike, jednom nedeljno, tako da mu je lice najčešće bilo obraslo u čekinju, što je bilo iznenađujuće delotvorno u njegovom nastojanju da ne liči ni na šta. Prestao je da se kupa, i išao je tako sav uskisao, što je ljude odvraćalo od nauma da s njim porazgovaraju. Retki su u to vreme bili pripadnici radničke klase koji su nosili satove, kako u Francuskoj, tako i u Španiji, pa je morao da se oprosti od četvrtastog čeličnog ručnog sata, koji mu je Berni poklonio za maturu. Nije mogao da ga dâ nikome od brojnih Francuza i Francuskinja koji su mu usput pomogli, jer bi zbog britanskog sata mogli i sámi da upudanu u nevolju. Mnogo se rastužio kad ga je, na kraju, bacio u neko jezerce. Najgore je bilo to što nije imao isprave. Pokušao je, jednom, da kupi dokumenta od čoveka koji je, tu i tamo, ličio na njega, kovao je planove kako da papire ukrade od neke druge dvojice, ali ljudi su u tim vremenima bili posebno obazrivi što se ličnih stvari tiče, i to ne treba da čudi. Opredelio se, stoga, za strategiju da se kloni svih situacija u kojima bi neko mogao da ga legitimiše. Trudio se da bude što neupadljiviji, kad god bi mogao da bira, išao je poljem, a ne putem, i nikada nije sedao u putničke vozove, jer su na stanicama često bili postavljani kontrolni punktovi. Do sada je imao sreće. Jednom mu je seoski žandarm zatražio papire, a kad mu je Lojd objasnio da mu ih je neko ukrao pošto se napio i onesvestio u nekoj kafani u Marselju – policajac mu je poverovao i rekao da produži svojim putem. Sada ga je, međutim, sreća izdala. Prolazio je kroz siromašan zemljoradnički kraj. Nalazio se u podnožju Pirineja, blizu Sredozemlja, i tlo je bilo peskovito. Prašnjavi drum vodio je pored rodom oskudnih malih poljoprivrednih dobara i siromašnih sela. Predeo je bio slabo naseljen. S leve strane, između brdâ, uspevao je da nazre plave odbleske dalekog mora. Poslednje čemu se nadao bio je zeleni sitroen koji je usporio prolazeći pored njega. U kolima su bila trojica žandarma. To se zbilo sasvim neočekivano. Čuo je kako se automobil približava – prvi automobil, zapravo, koji je čuo otkako ga je onaj debeli otkačio. Nastavio je da vuče noge kao umorni radnik na povratku kući. Sa obe strane druma protezala su se bezvodna polja sa spečenim rastinjem i zakržljalim drvećem. Kad su kola stala, on isprva pomisli da potrči preko polja. Odustao je, međutim, od zamisli kad je ugledao pištolje u futrolama kod dvojice žandarma koji iskočiše iz vozila. Verovatno i nisu bili naročiti strelci, ali ko zna, možda im se posreći. Izgledi da se izvuče pričom ipak su bili bolji. To su seoski pozornici, pristupačniji od prevejanih policajaca po francuskim gradovima. – Isprave? – obrati mu se najbliži žandarm na francuskom. Lojd bespomoćno raširi ruke. – Mesje, ja vala baš nemam sreće, ukradoše mi isprave u Marselju. Ja sam Leandro, zidar iz Španije, i idem... – Ulazi u kola. Lojd je oklevao, ali nije bilo izbora. Izgledi da umakne sada su bili još manji nego ranije. Jedan od žandarma ga uhvati čvrsto podruku, gurnu ga na zadnje sedište, pa sede i sâm pored Lojda. Kad su kola pošla, Lojdu sve lađe potonuše. – Jes’ ti Englez, il’ šta si? – upita žandar koji je sedeo pored njega. – Ja sam Španac, zidar. Zovem se... Žandarm odmahnu rukom i reče: – Nemoj da se trudiš. Lojdove nade padoše u vodu. A bio je samo stranac bez papira koji se zaputio prema španskoj gra-
nici, i oni su, jednostavno, pretpostavili da je reč o odbeglom britanskom vojniku. Ukoliko ma i najmanje sumnjaju da su pogrešili – dokaz će pronaći kad mu budu naredili da se skine do gola, jer tada će videti identifikacionu pločicu koju je Lojd nosio oko vrata. Pločicu nije bacio, jer bez nje bi ga streljali na licu mesta, kao špijuna. I tako je sada bio u kolima s trojicom naoružanih ljudi, a verovatnoća da će naći način da utekne bila je ravna nuli. Vozili su se u pravcu u kojem je i on išao, dok je sunce zalazilo iznad planina s desne strane. Pošto duž puta do granice nije bilo većih gradova, Lojd je pretpostavljao da nameravaju te noći da ga drže u seoskom zatvoru. Možda će odande moći da pobegne. Ukoliko mu to ne pođe za rukom, nema nikakve sumnje da će ga, koliko sutradan, vratiti u Perpinjan i predati ga gradskoj policiji. A šta onda? Hoće li ga saslušavati? Sledio se od straha od same pomisli na to. Francuski policajci će ga tući, Nemci će ga mučiti. Ako preživi, završiće u nekom zarobljeničkom logoru, gde će ostati do kraja rata, ili dok ne umre od neuhranjenosti. A bio je na svega nekoliko kilometara od granice! Ušli su u neku varošicu. Može li sada da pobegne, dok idu od kola do zatvora? Nikakav plan nije mu padao na pamet; nije poznavao teren. Ništa mu nije preostalo nego da budno motri i iskoristi prvu priliku. Automobil je iz glavne ulice skrenuo u uličicu punu dućana. Da neće sad da ga ubiju, i oslobode se tela? Automobil je stao iza jedne gostionice. Dvorište je bilo u neredu, posvuda kutije i džinovske kante. Kroz mali prozor Lojd primeti jarko osvetljenu kuhinju. Žandarm koji je sedeo na mestu suvozača izađe iz kola, pa otvori Lojdu vrata, sa one strane vozila koja je bila bliža zgradi. Je li to pravi trenutak? Moraće da potrči oko automobila, pa niz uličicu. Bio je sumrak; već posle prvih nekoliko metara, neće im biti tako lako da ga pogode. Žandarm gurnu ruku u kabinu automobila i uhvati Lojda za nadlakticu, držeći ga sve vreme dok ovaj nije izašao iz kola i ispravio se. Drugi odmah priđe Lojdu iza leđa. Prilika, ipak, nije bila dovoljno dobra. Ali zašto su ga doveli ovamo? Uveli su ga u kuhinju. Kuvar je lupao jaja u činiji, a neki pubertetlija je prao sudove u velikoj sudoperi. Jedan od žandarma reče: – Evo jednog Engleza. Kaže da se zove Leandro. Ne prestajući da radi, kuvar podiže glavu i prodera se: – Tereza! Dolazi ovamo! Lojd se uto priseti jedne druge Tereze, prelepe španske anarhistkinje koja je učila vojnike da čitaju i pišu. Kuhinjska vrata se otvoriše, i ona uđe. Lojd je zinuo u čudu. Ne, sigurno nije pogrešio; nikada on ne bi zaboravio te krupne oči, tu gustu crnu kosu, iako je devojka nosila belu pamučnu kapu i kecelju kakve nose konobarice. Isprva ga nije ni pogledala. Gomilu tanjira spustila je na radnu ploču pored mladog perača sudova, a onda se, nasmejana, okrenula prema žandarmima i obojicu izljubila u oba obraza. – Pjere! Mišele! Kako ste mi? – upita ih, i tek tada se okrenu prema Lojdu, zagleda se u njega, pa će na španskom: – Ne... Nije moguće. Lojde... Jesi li to stvarno ti? Onako zanemeo, uspeo je samo da klimne glavom. Ona ga zagrli, stisnu ga čvrsto, pa ga poljubi u oba obraza. – Eto ti ga sad – reče jedan od žandarma. – Sve je u redu. Mi moramo dalje. Neka vam je sa sre-
ćom! On pruži Lojdu platnenu torbu, a žandarmi odoše. Lojd konačno progovori. – Šta se to dešava? – upita on Terezu na španskom. – Mislio sam da me vode u zatvor! – Oni mrze naciste, pa pomažu nama – reče ona. – A kome to nama? – Objasniću ti kasnije. Hajde sa mnom. – Ona otvori vrata koja vode ka stepeništu, pa ga povede na sprat, gde se nalazila oskudno nameštena spavaća soba. – Sačekaj ovde. Doneću ti nešto za jelo. Lojd je legao na krevet i razmišljao o nesvakidašnjoj sreći koja ga je zadesila. Pet minuta pre toga očekivao je mučenje i smrt. Sada je čekao da mu jedna lepa žena donese večeru. I ovo može isto tako brzo da se promeni, razmišljao je on. Vratila se posle pola sata sa omletom i prženim krompirima na debelom tanjiru. – Imali smo puno posla, ali još malo pa zatvaramo – reče ona. – Vratiću se za nekoliko minuta. Brzo je pojeo hranu. Pala je noć. Osluškivao je čavrljanje gostiju koji su izlazili i lupanje lonaca i šerpi u kuhinji, a onda se pojavi Tereza s bocom crnog vina i dve čaše. Lojd je upita zašto je otišla iz Španije. – Naši ljudi tamo masovno stradaju – reče ona. – Za one koje nisu pobili usvojili su Zakon o političkoj odgovornosti, tako da svako ko ne podržava vladu biva proglašen za zlikovca. Možeš svu imovinu da izgubiš ako se Franku suprotstaviš makar i „ozbiljnijim vidom pasivnosti”. Nevin si jedino ako dokažeš da si bio za njega. Lojd se s gorčinom priseti kako je Čemberlen, toga marta, u Donjem domu parlamenta uveravao poslanike da je Franko odustao od političkih represalija. Kakav je samo naopak lažov taj Čemberlen bio. – Većina mojih drugova tavori po prljavim zarobljeničkim logorima – produži Tereza. – A ti verovatno nemaš predstavu šta je bilo s narednikom Lenijem Grifitsom, mojim prijateljem? Tereza je odmahnula glavom. – Nisam ga videla posle Belčitea. – A ti si...? – Ja sam pobegla od Frankovih ljudi, došla ovamo, zaposlila se kao konobarica... I shvatila da ima tu još posla za mene. – Kakvog posla? – Odbegle vojnike prevodim preko planina. Zato su te žandarmi meni i doveli. Lojda je to ohrabrilo. Nameravao je da preko planina pređe sâm, i brinulo ga je da li će pronaći put. Sada će možda dobiti vodiča. – Imam tamo još dvojicu koji čekaju – reče ona. – Britanski artiljerac i kanadski pilot. Nalaze se u jednoj kući u brdima. – Kad nameravaš da kreneš preko? – Večeras – odvrati ona. – Nemoj da preteruješ s vinom. Tereza opet ode, da bi se vratila pola sata kasnije noseći mu stari, pocepani smeđi šinjel. – Hladno je tamo kuda idemo – objasni ona. Išunjali su se kroz vrata kuhinje pa krenuli kroz varošicu obasjanu zvezdama. Ostavljajući kuće za sobom, išli su puteljkom koji se istrajno uspinjao. Posle jedno sat vremena stigoše do nekoliko kamenih kućeraka. Tereza zviznu, a onda otvori vrata ambara, i odande izađoše neka dvojica. – Uvek se služimo lažnim imenima – reče ona na engleskom. – Ja sam Marija, a ovo su Fred i Tom.
Naš nov prijatelj se zove Leandro. – Ljudi se rukovaše, a ona nastavi: – Nema priče, nema pušenja, a ako neko zaostane – ne vraćamo se po njega. Jesmo li spremni? Odatle je staza bila strmija. Lojd se nekoliko puta okliznuo o kamenje. Svaki čas bi se hvatao za kržljavo žbunje vresa koje je raslo pored puteljka, i tek bi tako uspeo da se uspravi. Sićušna Tereza nametnula im je tempo, i uskoro su sva trojica brektala i huktala. Ona je nosila baterijsku lampu, ali nije htela da je pali dok sijaju zvezde, objasnivši da mora da štedi bateriju. Bivalo je sve hladnije. Pregacali su jedan led-ledeni potok, i Lojdu posle toga noge nikako nisu mogle da se zagreju. Posle sat vremena, Tereza reče: – Gledajte da se ovde držite sredine staze. Lojd pogleda dole i shvati da se nalazi na grebenu između dve strme padine. Kad vide koliko je visoko, malo mu se zavrte u glavi, ali on brzo podiže pogled i prikova ga za Terezinu priliku koja se hitro kretala u mraku. U drugačijim okolnostima, uživao bi u svakom trenutku dok hoda iza takve žene, ali sada je bio premoren i smrzavao se, pa nije imao snage čak ni da je odmerava. Planine nisu bile nenastanjene. Iznenada zalaja pas u daljini; trenutak kasnije, začuše sablasno zveketanje zvonaca, i ljudi se prestraviše, ali im onda Tereza objasni da gorski pastiri kače ovcama zvonca oko vrata, da mogu da pronađu stada. Lojd je razmišljao o Dejzi. Da li je još tamo u Ti Gvinu? Ili se vratila mužu? Lojd se nadao da se nije vraćala u London, jer London sad bombarduju iz noći u noć, tako pišu francuske novine. Da li je živa? Hoće li je ponovo videti? Ako se i budu videli, hoće li u njenom srcu biti mesta za njega? Na svaka dva sata stali bi da se odmore, popiju vode, i otpiju pokoji gutljaj iz boce vina koju je nosila Tereza. Negde u svitanje poče da pada kiša. Tlo pod njihovim nogama istog časa postade opasno, i svi su se spoticali i klizali, ali Tereza nije usporavala. – Budite srećni što ne pada sneg – reče im ona. Kad je svanulo, ugledaše predeo sa žbunastim rastinjem, iz kojeg su stenoviti vrhovi štrčali nalik nadgrobnim spomenicima. Kiša je i dalje padala, a od hladne izmaglice vidljivost je bila slaba. Posle nekog vremena, Lojd primeti da pešače nizbrdo. Na narednom odmorištu, Tereza im saopšti: – Sad smo u Španiji. Umesto olakšanja, Lojd je osećao samo ogroman umor. Krajolik kroz koji su prolazili polako je postajao pitomiji, stene su ustupale mesto sparušenoj travi i grmlju. Najednom se Tereza baci i priljubi uz tlo. Ona trojica smesta učiniše isto, nije morala ništa da im govori. Prateći Terezin pogled, Lojd ugleda dvojicu u zelenim uniformama sa čudnovatim kapama na glavama; bili su to, po svemu sudeći, španski graničari. Postade mu jasno da to što je u Španiji ne znači da je nevolju ostavio iza sebe. Ako ga uhvate kako ilegalno ulazi u zemlju, mogli bi da ga vrate tamo odakle je došao. I još gore, mogao bi da mu se zametne trag u nekom Frankovom zarobljeničkom logoru. Graničari su hodali planinskom stazom, pravo prema beguncima. Lojd se pripremao za borbu. Moraće da bude brz kako bi ih savladao pre nego što potegnu oružje. Pitao se kako li će se dvojica njegovih saputnika pokazati ako izbije tuča. Međutim, uzalud je strepeo. Graničari stigoše do neke neobeležene međe, a onda okrenuše natrag. Tereza kao da je znala da će se to desiti. Kad im se graničari izgubiše iz vidokruga, ona ustade, i njih četvoro pođoše dalje. Nedugo zatim podigla se magla. Lojd ugleda ribarsko selo u peščanom zalivu. Bio je u tom selu
već jednom, kad je trideset šeste dolazio u Španiju. Sećao se čak i železničke stanice. Ušli su u selo. Bilo je to jedno od onih usnulih mesta, bez ijedne ustanove; nije bilo ni policije, ni zgrade mesne uprave, ni vojnika, ni kontrolnih punktova. Upravo stoga je, bez sumnje, Tereza odabrala baš to selo. Pošto stigoše na stanicu, Tereza kupi karte, flertujući s radnikom na blagajni kao da se znaju sto godina. Lojd je seo na klupu na senovitom peronu. Noge su ga bolele i bio je umoran, zahvalan i srećan. Posle sat vremena seli su u voz za Barselonu.
V Dejzi do tada nije znala šta znači raditi. Ili šta znači umor. Ili nesreća. Sedela je u školi, u učionici, pila slatki engleski čaj iz šoljice bez tacne. Nosila je čelični šlem i gumene čizme. Bilo je pet posle podne, a ona je još bila umorna od prethodne večeri. Raspoređena je bila u Sektor zaštite u slučaju vazdušnih napada za aldgejtski okrug. Teoretski, radila je osmočasovnu smenu. U narednih osam sati zvali bi je po potrebi, a potom bi imala osam sati slobodno. U praksi, međutim, radila je dok god traju napadi iz vazduha, i dokle god ima ranjenih koje treba prebaciti do bolnice. London je tog oktobra 1940. godine bombardovan svake noći. Dejzi je uvek radila sa još jednom ženom, koja je bila pratilac vozača, i sa četvoricom muškaraca. Njih šestoro činili su ekipu prve pomoći. Štab im je bio u školi, i sad su upravo sedeli u dečjim skamijama, i čekali da avioni dolete, da sirene počnu da zavijaju, a bombe padaju. Ambulantna kola koja je Dejzi vozila bio je zapravo preuređeni američki bjuik. Imali su i prava kola i vozača zaduženog za transport takozvanih sedećih slučajeva – ljudi koji su, uprkos zadobijenim povredama, mogli bez tuđe pomoći da sede uspravno na putu do bolnice. Njena pomoćnica bila je Naomi Ejveri, privlačna plavuša, koknijevka, koja je volela muškarce i uživala u duhu drugarstva koji je vladao u njihovoj ekipi. Sada je upravo zbijala šale s nadzornikom civilne zaštite Nobijem Klarkom, policajcem u penziji. – Glavni nadzornik je muško – govorila je ona. – I okružni nadzornik je muško. I ti si muško. – Nadam se da jesam – reče Nobi, a ostali se zacerekaše. – Ima mnogo žena u ARP-u – nastavi Naomi. – Kako to da nijedna nije na položaju? Muškarci prasnuše u smeh. – Evo opet priče o ženskim pravima – reče ćelavi čovek velikog nosa koga su zvali Lepi Džordž. On je imao tu ženomrzačku crtu. Priključi se i Dejzi. – Pa ne mislite valjda stvarno da ste vi muški pametniji od nas žena, a? – Ako ćemo pravo, ima nekih žena na dužnosti starijih nadzornika civiline zaštite – reče Nobi. – Ja takvu nisam srela – reče Naomi. – Ali tradicija nalaže ovako, zar ne? – na to će Nobi. – Žene su odvajkada domaćice. – Kao, na primer, ruska carica Katarina Velika – naruga se Dejzi. – Ili engleska kraljica Elizabeta – dobaci Naomi. – Amelija Erhart. – Džejn Ostin. – Marija Kiri, jedini naučnik u istoriji dvaput ovenčan Nobelovom nagradom. – Katarina Velika? – začudi se Lepi Džordž. – Zar se nije o njoj pričalo da je bila s konjem?
– E sad, nemoj u prisustvu damâ – prekorno će Nobi. – Nego, mogao bih ja da odgovorim na Dejzino pitanje – dodade on. Dejzi, tek da mu ne kontrira, reče: – Hajde, de. – Slažem se s tobom da bi neke žene mogle biti isto toliko pametne koliko i muškarci – reče on napravivši se kao da čini neopisivo velikodušan ustupak. – Ali postoji jedan i te kako valjan razlog zašto su gotovo svi nosioci viših funkcija u ARP-u, ipak, muškarci. – A koji bi to razlog bio, Nobi? – Vrlo prosto. Muškarci ne bi dali da im žena naređuje. – On se zavali s pobedničkim izrazom na licu, potpuno uveren da je iz ove rasprave izašao kao pobednik. Ironija je bila u tome što su, dok su kopali po šutu spasavajući ranjenike iako su pljuštale bombe, zaista bili ravnopravni. Tada hijerarhija nije važila. Ako bi Dejzi doviknula Nobiju da dohvati za drugi kraj neku krovnu gredu, on bi to učinio bez oklevanja. Dejzi je volela te ljude, čak i Džordža. Svi bi oni dali život za nju, a i ona za njih. Spolja uto dopre zvuk nalik potmulom hučanju. Lagano je postajao sve glasniji, dok u jednom trenutku ne preraste u zamoran, dobro poznat zvuk sirene – upozorenje za vazdušni napad. Ubrzo potom, u daljini je odjeknula eksplozija. Upozorenje je često stizalo prekasno; ponekad bi bombe već počele da padaju pre nego što se oglasi sirena. Zazvonio je telefon, i Nobi podiže slušalicu. Svi su poustajali. – Zar ti Nemci ne mogu ama baš nijedan slobodan dan da uzmu, đavo da ih nosi? – promrmlja Džordž umorno. Nobi spusti slušalicu i reče: – Ulica Natli. – Znam gde je to – reče Naomi dok su hitali napolje. – Naša zastupnica u parlamentu stanuje tamo. Uskočili su u automobile. Dok je Dejzi pokretala ambulantna kola, Naomi, koja je sedela pored nje, reče: – Srećni dani. Naomi jeste to rekla ironično, ali Dejzi je, začudo, bila srećna. Baš neobično, pomisli ona dok je ulazila u krivinu. Svake večeri gledala je razaranje, nesreću, ožalošćene ljude, stravično osakaćena tela. Postojali su, pritom, dobri izgledi da će, već te večeri, i sáma stradati u nekoj zapaljenoj zgradi. A opet, osećala se divno. Radila je i stradala za zajednički cilj, i – paradoksalno – bilo je to bolje nego da ugađa sebi. Pripadala je grupi koja je bila spremna sve da stavi na kocku da bi pomogla drugima, i nju je to ispunjavalo najlepšim osećanjem na svetu. Dejzi, pritom, nije mrzela Nemce što hoće da je ubiju. Njen svekar, erl Ficherbert, objasnio joj je zašto oni bombarduju London. Sve do avgusta Luftvafe je napadao samo luke i aerodrome. U retkom nastupu iskrenosti, Fic joj je objasnio da ni Britanci ne znaju za obzir: vlada je, naime, još u maju bila odobrila bombardovanje ciljeva u nemačkim gradovima, i ceo jun i jul RAF je zasipao bombama žene i decu u njihovim domovima. To je razgnevilo nemačku javnost, koja je tražila odmazdu. Posledica toga bio je Blic. Dejzi i Dečko su gledali da sačuvaju sliku o sebi kao o pravom paru, ali Dejzi se, kad god je on bio kod kuće, zaključavala u svoju sobu. I on joj zbog toga nije zamerao. Njihov brak bio je čista laž, ali i jedno i drugo su bili previše zauzeti da bi išta u vezi s tim preduzeli. Kad god razmišlja o tome, Dejzi se rastuži; jer sad je ostala i bez Dečka i bez Lojda. Sva sreća te nije imala vremena o tome da misli. Ulica Natli bila je u plamenu. Luftvafe je istovremeno bacao zapaljive i visokoeksplozivne bombe.
Najveću štetu pravio je požar, ali eksploziv je raznosio prozore i potpirivao vatru. Dejzi je prikočila uz škripu guma, i oni se baciše na posao. Ljudima s manjim povredama pomogli su da dođu do najbliže stanice prve pomoći. One pak ozbiljnije povređene vozili su do Sent Barta, ili do Londonske bolnice u Vajtčepelu. Dejzi je neprestano vozila tamo-amo. Kad je pao mrak, uključila je farove s maskama, tako da su bacali prigušeno svetlo, u skladu s propisima za noćnu vožnju, mada se to sada činilo kao izlišna mera opreza, budući da je London goreo kao jedna velika lomača. Bombardovanje se nastavilo do zore. Pri punoj dnevnoj svetlosti, bombarderi su bili isuviše izloženi dejstvu lovaca kojima su upravljali Dečko i njegovi drugovi, tako da bi, za obdanice, napadi bivali obustavljeni. I tako, dok se s hladnom sivom svetlošću slegala prašina na razvalinama grada, Dejzi i Naomi su se vratile u Ulicu Natli da provere ima li još žrtava koje bi trebalo prebaciti do bolnice. Onako umorne, sele su na ostatke jednog baštenskog zida od cigala. Dejzi skide čelični šlem s glave. Bila je prljava i iscrpljena. Pitam se, pomisli ona, šta li bi cure u Jaht-klubu u Bafalu pomislile da me sada vide?, a onda shvati da joj više i nije toliko stalo do njihovog mišljenja. Dani kada joj je njihova blagonaklonost bila važnija od svega na svetu sada su joj izgledali kao daleka prošlost. – Dušo, jel’ bi popila šolju čaja? – upita je neko. Dejzi je prepoznala velški akcenat. Podigavši pogled, ugleda privlačnu sredovečnu ženu s poslužavnikom u ruci. – O, bože, baš mi to treba! – reče i posluži se. Već se bila navikla na taj napitak. Jeste gorak, ali izvanredno okrepljuje. Žena poljubi Naomi, a ova objasni: – Nas dve smo svojta. Njena kćerka Mili udata je za mog rođenog brata Ejbija. Dejzi je posmatrala tu ženu dok je ova s poslužavnikom prolazila između okupljenih pripadnika civilne zaštite, vatrogasaca i komšija. Mora da je ugledna ličnost u ovom kraju, proceni Dejzi; vidi se da je autoritet. A opet, ona je očigledno žena iz naroda, i svakome se obraćala sa istom lakoćom i srdačnošću, budeći osmehe na svim licima. Nobija i Lepog Džordža poznavala je odranije, i sad se s njima pozdravi kao sa starim prijateljima. Poslednju šoljicu s poslužavnika uzela je za sebe, pa došla da sedne pored Dejzi. – Po naglasku bi se reklo da si Amerikanka – reče ona ljubazno. Dejzi klimnu glavom. – Udala sam se za Engleza. – Ja živim u ovoj ulici – s tim što su bombe sinoć nekim čudom zaobišle moju kuću. Zastupam Aldgejt u parlamentu. Zovem se Et Lekvit. Dejzi se umalo zagrcnu. Pa to je čuvena Lojdova majka! Rukovale su se. – Dejzi Ficherbert. Etel izvi obrve. – O! – reče ona. – Vi ste vikontesa od Aberovena. Dejzi pocrvene i prošapta: – Ovi moji iz ARP-a ne znaju to. – Čuvaću tajnu. Dejzi, oklevajući, reče: – Poznavala sam vašeg sina, Lojda. – Nije mogla da suzbije suze koje joj navreše na oči kad se setila vremena koje su zajedno proveli u Ti Gvinu, i kako se starao o njoj kad je pobacila. – Bio je vrlo fin prema meni, kad sam se našla u nevolji. – Hvala – reče Etel. – Ali nemojte govoriti kao da ga više nema. Prekor jeste bio blag, ali Dejzi oseti da je bila užasno netaktična. – Mnogo mi je žao! – reče. – Nestao je u akciji, znam. Baš sam nepromišljena.
– Ali nije nestao – reče Etel. – Pobegao je preko Španije. Vratio se kući, juče. – O, moj bože! – Dejzino srce je ubrzano tuklo. – Je li dobro? – Savršeno. I štaviše, izgleda vrlo dobro, iako je prošao kroz pakao. – Gde...? – Dejzi proguta pljuvačku. – Gde je sada? – Pa tu je negde. – Etel se osvrnu. – Lojde? Dejzi je unezvereno preletala pogledom preko gomile ljudi. Zar je moguće?! Uto se čovek u pocepanom smeđem šinjelu okrenu i reče: – Da, mama? Dejzi ga je gledala. Lice mu je bilo preplanulo, i bio je mršav kao prut, ali nikada nije izgledao privlačnije. – Dođi ovamo, dušo – reče Etel. Lojd priđe jedan korak, a onda ugleda Dejzi. Najednom mu se lice preobrazi. Radosno se nasmešio. – Zdravo – reče on. Dejzi skoči na noge. – Lojde – reče Etel – ovde je neko koga se možda sećaš... Dejzi nije mogla da se obuzda. Poletela je prema Lojdu i bacila mu se u zagrljaj. Čvrsto ga je stegla. A onda ga pogleda u te zelene oči, pa ga poljubi u mrke obraze, u slomljen nos i, na kraju, u usta. – Volim te, Lojde – reče ona, raspomamljena. – Volim te, volim te, volim te. – I ja volim tebe, Dejzi – reče on. Iza Dejzinih leđa, Etel ironično primeti: – Sećaš se, vidim.
VI Lojd je jeo prepečen tost sa džemom kad Dejzi uđe u kuhinju kuće u Ulici Natli. Sela je za sto, vidno iznurena, i skinula čelični šlem. Lice joj je bilo garavo, kosa prljava od pepela i prašine, i Lojd pomisli kako je neodoljivo lepa. Dolazila je skoro svakog jutra, čim bombardovanje prođe i poslednju žrtvu prebace do bolnice. Lojdova majka joj je rekla da joj poziv za njenu kuću nije potreban, i Dejzi ju je držala za reč. Etel nasu Dejzi šolju čaja, pa reče: – Teška noć, dušo? Dejzi snuždeno klimnu glavom. – Jedna od najgorih. Izgorela je zgrada Pibodi u Ulici Orindž. – O, ne! – Lojd se prenerazi. Dobro je znao to mesto; velika, prenaseljena zgrada sa stanovima za iznajmljivanje, puna siromašnih porodica s mnoštvom dece. – Velika je to zgrada – dodade Berni. – Bila je velika – odvrati Dejzi. – Stotine ljudi su izgorele, a bog sveti zna koliko je siročića za njima ostalo. Gotovo svi moji pacijenti umrli su na putu do bolnice. Lojd se nagnu preko stola i uhvati je za ruku. Ona podiže pogled sa šolje čaja. – Ne može čovek nikako na to da se navikne. Pomisliš da ćeš oguglati, ali ništa od toga. – Bila je potpuno skrhana. Etel saosećajno spusti ruku na njeno rame. – I mi to isto radimo porodicama u Nemačkoj – reče Dejzi. – A među njima, pretpostavljam, i mojim starim prijateljima Mod i Valteru, i njihovoj deci – reče Etel.
– Nije li to strašno? – Dejzi je, očajna, vrtela glavom. – Šta je to sa nama? – Šta je to s ljudskim rodom? – reče Lojd. Berni, praktičan kao uvek, reče: – Otići ću ja kasnije do Ulice Orindž, da vidim da li su deca zbrinuta. – Poći ću i ja s tobom – reče Etel. Berni i Etel su razmišljali slično, i bez napora su sarađivali u svemu, pa se često mogao steći utisak da jedno drugom čitaju misli. Lojd ih je pažljivo posmatrao otkako se vratio kući, brinući da je na njihov brak ipak uticalo zapanjujuće otkriće da Etel, zapravo, nikada nije imala muža po imenu Tedi Vilijams, te da je Lojdov otac erl Ficherbert. Sa Dejzi je nadugačko razgovarao o tome, i ona je sada znala celu istinu. Kako li je bilo Berniju kad je shvatio da je dvadeset godina živeo u laži? Lojd, međutim, ni po čemu nije video da se nešto promenilo. Berni je, na svoj nimalo sentimentalan način i dalje obožavao Etel, i u njegovim očima ona, jednostavno, nije mogla da pogreši. Čvrsto je verovao da ga ona nikada ne bi povredila, i bio je u pravu. Gledajući njega, Lojd se nadao da će i sam, jednoga dana, živeti u takvom braku. Dejzi primeti da je Lojd u uniformi. – A kuda si se ti to jutros zaputio? – Stigao mi je poziv iz Ministarstva rata. – On pogleda u sat na kaminu. – Bolje da krenem. – A ja mislila da su te već ispitivali. – Dođi kod mene u sobu, pa ću sve da ti objasnim dok budem vezivao kravatu. Ponesi čaj. Popeli su se na sprat. Dejzi se sa zanimanjem osvrtala oko sebe, i on se tek tad seti da ona ranije i nije dolazila u njegovu sobu. On pogleda u svoj krevet, u police s romanima na nemačkom, francuskom i španskom, pa u pisaći sto s poređanim naoštrenim olovkama. Pitao se kako li se njoj sve to čini. – Baš lepa sobica – reče ona. Nije to bila sobica. Bila je istih dimenzija kao i sve ostale sobe u kući. Ali Dejzi je imala drukčije aršine. Ona uze jednu uramljenu fotografiju. Na slici je bila porodica na obali mora: mali Lojd u kratkim pantalonama, Mili, tek prohodala, u kupaćem kostimčiću, mlada Etel s velikim šeširom mekog oboda, Berni u sivom odelu s raskopčanom belom košuljom i maramicom vezanom oko glave. – Sautend – objasni joj Lojd. Uzeo je šoljicu od nje, spustio je na toaletni stočić, pa zagrlio Dejzi. Poljubio ju je u usta. Ona mu uzvrati poljubac, nežno, ali umorno, milujući ga po obrazu, potpuno se opustivši u njegovom zagrljaju. Malo kasnije ju je pustio. Bila je zaista preumorna da bi se mazila, a i on je imao zakazan sastanak. Izula je čizme i legla na njegov krevet. – Zvali su me iz Ministarstva rata da ponovo dođem na razgovor – reče on dok je vezivao kravatu. – Ali prošli put si tamo bio satima. Stvarno je tako bilo. Morao je da kopa po sećanju u potrazi za svakom, ma i najmanjom pojedinošću u vezi s onim što mu se dogodilo tokom bekstva u Francuskoj. Njegove sagovornike zanimalo je koji je čin nosio i kojem puku pripadao svaki, ali svaki Nemac koga je Lojd tamo sreo. Nije mogao svih da ih se seti, naravno, ali je svojevremeno, na onom kursu u Ti Gvinu, dobro izučio zanat, tako da je sada mogao da ih snabde mnogim informacijama. Bilo je to uobičajeno ispitivanje po metodama vojne obaveštajne službe. Postavljali su mu pitanja i u vezi s njegovim bekstvom, kojim je tačno putevima išao, ko mu je pomagao. Zanimljivi su im bili čak i Moris i Marsel, i ukorili su ga što ne zna kako se ti ljudi prezivaju. Veoma su se uzbudili čuvši za Terezu, koja bi, po svemu sudeći, mnogo mogla da učini i za druge begunce. – Danas treba da se vidim s nekim ljudima – reče Lojd, pa baci pogled na otkucanu poruku koju je
odložio na toaletni stočić. – U hotelu Metropol, na Aveniji Nortamberlend. Soba četiristo dvadeset četiri. – U neposrednoj blizini Trafalgar skvera, nedaleko od vlade. – Očigledno je reč o nekom novom odeljenju, koje je zaduženo za ratne zarobljenike britanske nacionalnosti – reče on, pa stavi špicastu kapu na glavu i pogleda se u ogledalu. – Jesam li dovoljno elegantan? Odgovora nije bilo. On pogleda ka krevetu. Dejzi je bila zaspala. Prebacio je ćebe preko nje, poljubio je u čelo i izašao. Majci je rekao da je Dejzi zaspala u njegovom krevetu, na šta mu ona uzvrati da će se kasnije popeti do nje, da vidi kako je. Lojd podzemnom železnicom ode do centra Londona. Dejzi je prethodno ispričao istinitu pripovest o svojim roditeljima, razuveriši je u to da mu je majka – Mod. I ona mu je smesta poverovala, jer se najednom dosetila kako joj je Dečko svojevremeno pričao da Fic ima vanbračnog sina. „Jezivo je to”, rekla mu je tad Dejzi, utonuvši u misli. „Ispostavilo se da su dvojica Engleza u koje sam se zaljubila – polubraća.” A onda je procenjivački pogledala u Lojda. „Ti si od oca nasledio tu naočitost. Dečku je zapala samo njegova sebičnoat.” Lojd i Dejzi još nisu vodili ljubav. Između ostalog i zato što je ona svake noći bila zauzeta. A kad su prvi put ostali nasamo, stvari su pošle naopako. Dogodilo se to prošle nedelje, u Dejzinoj kući u Mejferu. Posluga je dobila slobodno nedeljno popodne, i Dejzi ga je, u praznoj kući, odvela u svoju sobu. Ali bila je napeta kao struna, i nelagodno se osećala. Poljubila ga je, a onda okrenula glavu u stranu. Kad je počeo da je miluje po grudima, ona ga je odgurnula. To ga je zbunilo; ako to što radi ne valja, zašto ga je uopšte zvala u svoju sobu? – Izvini – najzad mu je rekla. – Volim te, ali ne mogu. Ne mogu da prevarim muža u njegovoj kući. – Ali on je varao tebe. – Bar je to radio drugde. – Dobro. Pogledala ga je. – Misliš da je ovo glupo od mene? Slegnuo je ramenima. – Posle svega kroz šta smo zajedno prošli, da, čini mi se da si sad malo previše uviđavna, ali, opet, ne možeš protiv sebe. A kakav bih ja bednik bio kad bih te primorao na nešto za šta nisi spremna. Zagrlila ga je i čvrsto privila uza se. – Kao što već rekoh: uvek si bio zreo – reče ona. – Hajde da ne pokvarimo celo popodne – reče on. – Idemo u bioskop. Gledali su Čarlija Čaplina u „Velikom diktatoru”, i smejali se do suza, da bi se potom ona vratila na dužnost. Na putu do stanice Embankment Lojd se prepustio ugodnim mislima o Dejzi, a onda je, Avenijom Nortamberlend, otpešačio do Metropola. Iz hotela su bile uklonjene reprodukcije starinskog nameštaja, koje su ustupile mesto praktičnim stolovima i stolicama. Nekoliko minuta je Lojd čekao pre nego što su ga odveli do visokog pukovnika, otresitog čoveka, koji mu reče: – Pročitao sam vaš iskaz, poručniče. Svaka čast. – Hvala vam, gospodine. – Nadamo se da će još ljudi krenuti vašim stopama, i voleli bismo da im u tome pomognemo. Posebno smo zainteresovani za oborene vazduhoplovce. Obuka za njih je skupa, i stoga hoćemo da ih vratimo, kako bi mogli ponovo da polete. Lojd pomisli kako je to surovo. Ako je čovek već preživeo obaranje aviona, zar zaista od njega treba tražiti da ponovo prolazi kroz sve to? Ali isto tako su i ranjenike slali nazad u bitku čim se opo-
rave. Rat je to. – Otvaramo neku vrstu ilegalne železnice – pričao je pukovnik – koja će ići od Nemačke pa sve do Španije. Vi, čujem, govorite nemački, francuski i španski; ali, što je još važnije, bili ste u samom žarištu događaja. Želeli bismo da vas privremeno prebacimo u naše odeljenje. Lojd se tome nije nadao, pa nije ni bio siguran kako te reči da protumači. – Hvala vam, gospodine. Počastvovan sam. Ali to je kancelarijski posao? – Taman posla. Hoćemo da se vratite u Francusku. Lojdu srce poče ubrzano da kuca. Nije slutio da će ponovo morati da se suoči sa svim onakvim opasnostima. Pukovniku nije promaklo da je Lojd užasnut. – Vi znate koliko je to opasno. – Znam, gospodine. – Možete i da odbijete, ako vam je volja – dodade pukovnik osorno. Lojd pomisli na Dejzi, na bombardovanja, na sve one ljude koji su izgoreli u zgradi Pibodi, i uvide da on, u stvari, i ne razmišlja o tome da odbije. – Ako smatrate da je to važno, gospodine, onda ću rado poći, naravno. – Tako treba – reče pukovnik. Posle pola sata Lojd je, kao ošamućen, išao natrag ka stanici podzemne železnice. Prebacili su ga u odeljenje MI9. Vratiće se u Francusku s lažnim ispravama i ogromnom količinom gotovog novca. Već su desetine i desetine Nemaca, Holanđana, Belgijanaca i Francuza na okupiranoj teritoriji zavrbovane za najrizičniji zadatak: da pomognu vazduhoplovcima, što britanskim, što iz drugih zemalja Komonvelta, da se vrate kući. Lojd će biti jedan od mnogobrojnih agenata MI9 koji će proširiti tu mrežu. Ako ga uhvate, staviće ga na muke. Jeste se plašio, ali je bio i uzbuđen. Do Madrida će avionom; biće mu to prvi let. Odande će se vratiti u Francusku, opet preko Pirineja, gde će uspostaviti vezu s Terezom. Među neprijateljima će se kretati prerušen, i ljude spasavati gestapovcima pred nosom. Postaraće se da ljudi koji prolaze kroz ono šta je on već iskusio ne budu usamljeni, bez igde ikoga, kao on. U Ulicu Natli vratio se u jedanaest sati. Sačekala ga je poruka od majke: „Gospođica Amerikanka spava kô beba.” Pošto je obišla mesto gde je sinoć pala bomba, Etel je produžila u parlament, dok je Berni otišao u Okružno veće. U kući su ostali samo Lojd i Dejzi. Popeo se u svoju sobu. Dejzi je još spavala. Njena kožna jakna i vunene pantalone ležali su nehajno odbačeni na podu. Bila je opružena u njegovom krevetu, i na sebi nije imala ništa sem donjeg veša. Tako nešto mu se nikad nije desilo. On skide sako, oslobodi se kravate. – I sve ostalo – začu uto pospani glas iz kreveta. Pogleda u nju. – Šta je? – Skidaj se i ulazi u krevet. U kući nije bilo nikoga; niko ih neće uznemiravati. On izu čizme, skide pantalone, košulju i čarape, a onda stade, kao da okleva. – Neće ti biti hladno – reče ona. Migoljila se ispod ćebadi, a onda zavitla na njega svileni negliže. On je očekivao da će ovo biti svečani trenutak neopisive strasti, ali Dejzi je, očigledno, mislila da sve to treba da prođe kroz smeh i zabavu. Rado se prepustio njenom vođstvu. Skinuo je potkošulju i gaće, i uvukao se u krevet pored nje. Bila je topla i mekana. Unervozio se; nije joj, zapravo, ni bio rekao da do sada nije bio sa ženom. Stalno je slušao kako u postelji muškarac treba da preuzme inicijativu, ali Dejzi za to kao da nije čula. Ljubila ga je i milovala, a onda ga uhvatila za penis.
– Opa, bato! – reče ona. – Pa i nadala sam se da ću na ovako nešto naići. Posle toga više nije bio nervozan.
8. 1941. (I) Jedne hladne zimske nedelje, Karla fon Ulrih je sa svojom služavkom Adom pošla da poseti Adinog sina, Kurta, u Ustanovi za negu dece na Vanzeu, jezeru na zapadnom obodu Berlina. Do tamo se putovalo sat vremena vozom. Karli je već bilo prešlo u naviku da u te posete odlazi obučena kao medicinska sestra, pošto joj je tako, kao koleginici, osoblje ustanove iskrenije govorilo šta je i kako s Kurtom. Leti bi obale jezera vrvele od sveta, porodica s decom koja se igraju na plaži ili praćakaju u plićaku, ali danas je tu bilo svega nekoliko šetača, dobro umotanih da se zaštite od hladnoće, i samo jedan odvažan plivač, koga je pored vode čekala brižna žena. Ova ustanova, specijalizovana za negu teško hendikepirane dece, nekada je bila vila, čije su raskošne sobe za prijeme pregrađene, okrečene u svetlozeleno, i opremljene bolničkim krevetima i krevecima. Kurtu je bilo osam godina. Mogao je da hoda i sâm da se hrani otprilike kao dvogodišnje dete, ali nije umeo da govori i još je nosio pelene. Godinama već nije pokazivao znake poboljšanja. Pa ipak, nije bilo sumnje da se raduje što vidi Adu. Sav je blistao od sreće, uzbuđeno je trtljao i pružao ruke, željan zagrljaja i poljubaca. I Karlu je prepoznao. A ona, kad god bi ga videla, setila bi se zastrašujuće drame koja se odigrala na njegovom rođenju, kada je porodila njegovu majku sama, dok je njen brat Erik trčao po doktora Rotmana. Poigrale su se s njim otprilike jedan sat. Voleo je voziće i automobilčiće, kao i knjige sa slikama jarkih boja. Kada je došlo vreme za popodnevno spavanje, Ada mu je pevala sve dok nije usnuo. Dok su izlazile, Adi se obrati jedna medicinska sestra: – Frau Hempel, molim vas, pođite sa mnom do kancelarije her profesora doktora Vilriha. Voleo bi da porazgovara s vama. Vilrih je bio direktor. Karla nije imala prilike da se sretne s njim, a koliko je njoj bilo poznato, ni Ada. – Ima li nekih problema? – upita Ada nervozno. – Uverena sam da direktor samo želi da popriča s vama o tome kako Kurt napreduje – odvrati sestra. – I frojlajn Fon Ulrih će poći sa mnom – reče Ada. Sestri se ta zamisao nije dopala. – Profesor Vilrih je tražio da dođete sami. Ali Ada je, kad zatreba, umela da bude tvrdoglava. – I frojlajn Fon Ulrih će poći sa mnom – ponovi ona odlučno. Sestra slegnu ramenima, pa kratko reče: – Pođite za mnom. Uvela ih je u jednu udobnu kancelariju. Ta prostorija nije pregrađivana. U kaminu je goreo ugalj, a s kružnog prozora pružao se pogled na jezero Vanze. Neko je jedrio, primeti Karla, sekući talasiće pred reskim lahorom. Vilrih je sedeo za stolom presvučenim kožom. Pred njim je stajala tegla s duvanom i stalak s raznolikim lulama. Direktor je imao oko pedeset godina, bio je visok i krupan. Sve je na njemu bilo glomazno: veliki nos, četvrtasta vilica, ogromne uši, ćela nalik kupoli. On pogleda u
Adu i reče: – Frau Hempel, pretpostvljam? Ada klimnu glavom, a Vilrih se okrenu prema Karli: – A vi ste frojlajn... – Karla fon Ulrih, profesore. Kurtova kuma. On podiže obrve. – Malo premlada za kumu, biće? – Ona me je porodila! – ogorčeno će Ada. – Bilo joj je tada svega jedanaest godina, ali uradila je to bolje i od lekara, zato što lekara tamo nije bilo! Vilrih na te reči nije ni obratio pažnju. I dalje gledajući u Karlu, prezrivo reče: – I sada se, vidim, nadate da ćete postati medicinska sestra. Karla je nosila uniformu kakve nose početnice, ali je smatrala da ima prava na mnogo više od nade. – Stažistkinja sam – reče ona. Vilrih joj se nije dopao. – Sedite, molim vas. – On otvori tanku fasciklu. – Kurt ima osam godina, ali je poput dvogodišenjeg deteta. On zastade. Žene su ćutale. – To nije zadovoljavajuće – reče on. Ada pogleda u Karlu. Karla nije znala na šta Vilrih cilja, pa to i Adi stavi do znanja slegnuvši ramenima. – Postoji jedna nova metoda lečenja za ovakve slučajeve. Da bi se primenila, međutim, Kurt će morati da se preseli u drugu bolnicu. – Vilrih zatvori fasciklu. Pogleda u Adu pa se prvi put nasmeši. – Uveren sam da biste voleli da Kurt bude podvrgnut terapiji koja bi mogla da poboljša njegovo stanje. Karli se nije sviđao njegov osmeh; bilo je nečeg jezivog u njemu. – Možete li nam reći nešto više o toj metodi lečenja, profesore? – upita ona. – Bojim se da to već ne biste razumeli – reče on. – Sve i da ste stažistkinja. Karla nije nameravala da mu dozvoli da se tek tako izvuče. – Sigurna sam da bi frau Hempel volela da zna da li ta metoda podrazumeva hirurški zahvat, ili primenu lekova, ili elektroterapiju, na primer. – Lekove – reče on, nevoljno. – A gde je ta bolnica? – upita Ada. – U Akelbergu, u Bavarskoj. Ada je s geografijom slabo stajala, i Karla je znala da ova predstavu nema koliko je to daleko. – Do tamo ima preko trista kilometara – reče Karla. – O, ne! – na to će Ada. – Pa kako ću da ga obilazim? – Vozom – reče Vilrih nestrpljivo. – Za to će joj trebati četiri-pet sati – reče Karla. – Tamo će verovatno morati i da prespava. A šta će biti s troškovima puta? – Ne mogu ja da vodim računa o tome! – ljutito povika Vilrih. – Ja sam lekar, ne turistički vodič! Ada je bila na ivici suza. – Ako to znači da će Kurtu biti bolje, da će naučiti da kaže makar koju reč, i da se više ne uneređuje... Možda bismo jednoga dana mogli i kući da ga dovedemo. – Tačno tako – reče Vilrih. – Bio sam uveren da nećete, iz sopstvenih sebičnih pobuda, poželeti da mu uskratite mogućnost da mu bude bolje. – Jeste li to hteli da nam kažete? – upita Karla. – Da bi Karl, možda, mogao da vodi normalan život? – Medicina nikome ništa ne garantuje – reče on. – Čak bi i jedna stažistkinja trebalo to da zna.
Karla je, ugledajući se na roditelje, bila nestrpljiva kad bi videla da neko vrda. – Ne tražim ja vama nikakve garancije – odvrati ona odlučno. – Pitam vas kakva je prognoza. Sigurno imate prognozu, inače tu metodu lečenja ne biste ni predlagali. Direktor je pocrveneo. – Reč je o novoj metodi. Nadamo se da će se Kurtovo stanje poboljšati. To sam hteo da vam kažem. – A, reč je o eksperimentalnoj metodi? – Cela medicina je eksperimentalna. Svaka terapija kod nekog pacijenta deluje, kod nekog ne deluje. Saslušajte šta vam govorim: medicina nikome ništa ne garantuje. Karla je poželela da mu se suprotstavi samo zato što je bio tako nadmen, ali je uvidela da ne može na osnovu toga da prosuđuje. Sem toga, nije bila sigurna da li Ada zaista ima izbora. Lekari često mogu da postupe i protivno željama roditelja ukoliko je ugroženo zdravlje deteta; mogu, štaviše, da rade šta im je volja. Vilrih nije od Ade tražio dozvolu – nije za to ni bilo potrebe, ako ćemo pravo. S njom je razgovarao samo da se kasnije ne bi podigla larma. – Možete li reći frau Hempel koliko će Kurt provesti vremena u Akelbergu pre nego što se vrati u Berlin? – reče Karla. – Brzo će se vratiti – reče Vilrih. Nije to bio nikakav odgovor, ali Karla oseti da će Vilrih, ako ga bude pritiskala, samo ponovo da se naljuti. Ada je izgledala potpuno bespomoćna. Karla je saosećala s njom; ni sama nije znala šta bi rekla. Nisu dobile dovoljno informacija. Lekari su često takvi, pomisli Karla; kao da žele pošto-poto svoje znanje da zadrže za sebe. Pacijentima će radije zamazati oči otrcanim frazama, a kad ih nešto pitate – odmah počnu da se brane. Adi su oči bile pune suza. – Pa, ako postoje izgledi da će mu biti bolje... – Tako treba razmišljati – reče Vilrih. No Ada nije još bila rekla sve što je imala. – Šta ti misliš, Karla? Vilrih je bio preneražen što ta žena traži mišljenje obične medicinske sestre. – Slažem se, Ado – reče Karla. – Treba iskoristiti priliku, Kurta radi, koliko god da ti je teško. – Vrlo razborito – reče Vilrih i ustade. – Hvala vam što ste došle. – On ode do vrata i otvori ih. Karla primeti da jedva čeka da ih se otarasi. Izašle su iz ustanove i pešice se zaputile prema stanici. Dok je gotovo prazan voz polazio, Karla uze letak koji je neko bio ostavio na sedištu. Naslov teksta glasio je KAKO SE SUPROTSTAVITI NACISTIMA, a u tekstu je bilo navedeno deset stvari koje ljudi mogu da čine kako bi ubrzali propast režima, počev od toga da smanje radni učinak. Karla je takve letke viđala i ranije, premda ne tako često. Iza njih je stajao neki ilegalni pokret otpora. Ada joj otrgnu letak iz ruke, zgužva ga, pa ga baci kroz prozor. – Za takve stvari mogu da te uhapse! – ukori je. Kad je Karla bila mala, Ada joj je bila dadilja, a i sada se ponekad ponašala kao da Karla nije odrasla. Karli nije smetalo što joj ova ponekad tako zapoveda jer je znala da to radi iz ljubavi. Bilo kako bilo, ovoga puta Ada nije preterala. Ljudi su zaista hapšeni, i to ne samo što bi pročitali takav letak već i što bi pokušali da zataje da su ga našli. Ada je sad, na primer, mogla da dođe u nepriliku samo zato što je letak bacila kroz prozor. Srećom te nikog drugog nije bilo u kupeu da vidi šta je uradila. Ada je još bila uznemirena zbog onog što joj je saopšteno u ustanovi. – Misliš da smo ispravno postupile? – upita ona Karlu.
– Zapravo, ne znam – iskreno će Karla. – Mislim da jesmo. – Ti si medicinska sestra, bolje se od mene razumeš u te stvari. Karla je uživala u poslu medicinske sestre, mada je i dalje bila ozlojeđena što joj nije bilo dozvoljeno da uči za lekara. Sada, kad je toliko mladića otišlo u vojsku, stav prema devojkama koje hoće da upišu medicinu osetno se izmenio, i sve je više studentkinja pohađalo medicinski fakultet. Karla je mogla ponovo da konkuriše za stipendiju – s tim što je njena porodica sad bila beznadno siromašna i zavisila od Karlinih preskromnih primanja. Otac ništa nije radio, majka je držala časove klavira, a Erik je slao kući koliko je mogao od svoje vojničke plate. Adi već godinama ništa nisu plaćali. Ada je po prirodi bila izdržljiva, i dok su stigle kući, već je uspela da potisne zabrinutost. Otišla je u kuhinju, opasala kecelju i počela da priprema večeru, kao da je u toj ugodnoj rutini pronašla utehu. Karla neće večerati sa svojima. Imala je planove za to veče. Pomalo ju je grizla savest što Adu ostavlja samu da tuguje, ali ne toliko da bi se zbog toga odrekla večernjeg izlaska. Obukla je tenisku suknju dugačku do kolena, koju je sama skrojila od majčine stare haljine. Nije nameravala da u toj suknji igra tenis, već da ide na ples, a cilj joj je bio da izgleda kao Amerikanka. Stavila je ruž, napuderisala se, pa raščešljala kosu prkoseći preporuci vlasti da se nose pletenice. U ogledalu je osmotrila jednu modernu lepuškastu devojku prkosnog držanja. Bila je svesna da samopouzdanjem i prisebnošću mnoge mladiće odbija od sebe. Ponekad bi poželela da je jednako zavodljiva koliko i sposobna, da ima tu magiju koja je uvek krasila njenu mrajku; ali nije to bilo u Karlinoj prirodi. Odavno je ona digla ruke od pokušaja da bude dopadljiva; samo bi se glupo osećala. Momci će morati da je prihvate takvu kakva jeste. Bilo je momaka koji su je se bojali, dok je one druge privlačila, a na zabavama bi je obično okružilo malo jato obožavalaca. I ona je volela momke, naročito kad bi prestali da se upinju da ostave što bolji utisak na ljude oko sebe i počeli normalno da razgovaraju. Najdraži su joj bili oni duhoviti. Do tada još ni sa jednim momkom nije bila onako, ozbiljno, mada se ljubila sa više njih. Na kraju je obukla prugasti žaket, koji je kupila u prodavnici polovne odeće. Znala je da se njenim roditeljima takva nikako ne bi dopala i da bi je terali da se presvuče, objašnjavajući joj kako je opasno terati inat nacistima i njihovim predrasudama. Morala je, dakle, da izađe iz kuće krišom. Ne bi to trebalo da bude tako teško. Majka je držala čas klavira; Karla je čula kako učenik bolno okleva nad dirkama. Otac je sigurno sedeo u istoj sobi i čitao novine, jer sad nisu mogli sebi da priušte da zagrevaju više od jedne prostorije u kući. Erik je bio u vojsci, premda je tih dana bio stacioniran nedaleko od Berlina, i trebalo je svaki čas da ga puste na odsustvo. Zakamuflirala se običnim kišnim mantilom i bele cipele gurnula u džep. Sišla je u hol, otvorila ulazna vrata, doviknula: – Doviđenja, vraćam se brzo! – i žurno izašla. Sa Fridom se našla na stanici u Fridrihovoj ulici. I Frida je bila slično obučena, u prugastoj haljini ispod neupadljivog žutomrkog mantila, puštene kose; glavna razlika bila je u tome što je njena odeća bila nova i skupa. Na peronu su stajala dva momka u uniformama Hitlerjugenda i posmatrala ih s neodobravanjem i požudom u isti mah. Sa voza su sišle u severnom predgrađu Vedingu, radničkoj četvrti koja je svojevremeno bila levičarsko uporište. Zaputile su se prema Farus holu, gde su nekada komunisti održavali konferencije. Sada tamo, naravno, nema nikakvih političkih aktivnosti. Zdanje je, međutim, postalo sedište pokreta poznatog pod nazivom Deca svinga. Mladi od petnaest do dvadeset pet godina već su se okupljali na ulicama oko Farus hola. Mladi svingeri nosili su karirane sakoe i kišobrane, u želji da liče na Engleze. Puštali su kosu, ne bi li tako iskazali prezir prema vojsci. Mlade svingerke bile su napadno našminkane, a nosile su američku sportsku odeću. Svi su oni pripadnike Hitlerjugenda smatrali glupavim i dosadnim, kao i njihovu na-
rodnu muziku i igranke koje organizuje opština. Karla je u tome videla ironiju. Kad je bila mala, ostala deca zadirkivala su je zato što joj je majka Engleskinja i nazivali je strankinjom; sada su pak ista ta deca, samo malo starija, bila uverena da je baš moderno biti Englez. Karla i Frida uđoše u salu. Tu se nalazio potpuno bezazlen, običan klub mladih, gde su dolazile devojke u plisiranim suknjama i momci u bermudama, koji su igrali stoni tenis i pili lepljivi sirup od pomorandže. Ono glavno se, međutim, odigravalo u sporednim prostorijama. Frida je brzo uvela Karlu u veliki magacin sa stolicama naslaganim duž zidova. Tamo je njen brat, Verner, bio uključio gramofon u struju. Pedesetoro-šezdesetoro mladića i devojaka plesalo je džiterbag. Karla je prepoznala melodiju koja je upravo svirala: „Ma, He’s Making Eyes at Me”. Ona i Frida zaplesaše. Džez ploče su bile zabranjene zato što su najbolji muzičari većinom bili crnci. Nacisti su morali da ocrne sve što bi nearijevci dobro uradili jer je to predstavljalo pretnju njihovim teorijama o superiornosti. Na njihovu nesreću, Nemci su voleli džez koliko i svaki drugi narod. Ljudi koji su putovali u strane zemlje vraćali su se u Nemačku s pločama, koje si, isto tako, mogao da kupiš i od američkih mornara u Hamburgu. Postojalo je vrlo živo crno tržište. Verner je, naravno, imao mnogo ploča. Doduše, sve je on imao: automobil, modernu odeću, cigarete, novac. I dalje je bio Karlin momak iz snova, mada je uvek jurio devojke starije od sebe – žene, zapravo. Po opštem mišljenju, s njima je išao i u krevet. Karla je bila devica. Najbliži Vernerov prijatelj, Hajnrih fon Kesel, odmah priđe devojkama i zaplesa s Fridom. Na sebi je imao crni sako i prsluk, u čemu je, sa onom podužom tamnom kosom, izgledao kao pravi glumac. Bio je, inače, privržen Fridi. I on se njoj dopadao – uživala je u razgovorima s pametnim muškarcima – ali nikada ne bi s njim izlazila jer je kao dvadesetpetogodišnjak ili čak dvadesetšestogodišnjak bio prestar za nju. Ubrzo Karli priđe neki nepoznati dečko te njih dvoje zaplesaše. Veče je dobro počelo. Prepustila se muzici; tom neodoljivom, putenom ritmu, sugestivnim, pevljivim stihovima, urnebesnim solo deonicama na trubi, veselim klarinetskim pasažima. Vrtela se, bacakala tamo-amo, dozvoljavajući da joj se suknja podigne i nepristojno visoko, padala u zagrljaj partneru i odskakala. Pošto su već bili plesali otprilike jedan sat, Verner pusti laganu muziku. Frida i Hajnrih zaplesaše obraz uz obraz. No Karli se nijedan slobodan momak nije dopao toliko da bi s njim zaplesala, te je izašla napolje da uzme koka-kolu. Nemačka nije bila u ratu sa Amerikom, tako da je koka-kola uvožena u sirupu, da bi potom bila flaširana tu, u Nemačkoj. Iznenadila se kada za njom izađe Verner, prepustivši nekome drugom da pušta ploče. Osetila se polaskanom što najprivlačniji muškarac na tom mestu želi da razgovara s njom. Pričala mu je o tome kako je Kurt prebačen u Akelberg, i Verner reče da je isti slučaj s njegovim bratom Akselom, kome je petnaest godina. Aksel je rođen sa spinom bifidom. – Da li bi ista terapija mogla obojici da pomogne? – upita on namrštivši se. – Sumnjam, mada uistinu ne znam – odgovori Karla. – Zašto lekari nikada neće da objasne šta rade? – razdraženo će Verner. Nasmejala se neveselo. – Oni misle da običan svet, kad bi jednom razumeo medicinu, ne bi više tako veličao lekare. – Isti princip kao kod mađioničara: utisak je snažniji ako ne znaš kako se trik izvodi – reče Verner. – I lekari su egocentrični kao i drugi ljudi. – I ne samo to – reče Karla. – Ja to znam, kao medicinska sestra. Ona mu ispriča za letak koji je pročitala u vozu.
– I, šta misliš o tome? – upita je Verner. Karla je oklevala. Opasno je bilo iskreno govoriti o takvim stvarima. Ali ona Vernera poznaje otkad zna za sebe. On je oduvek bio levo orijentisan, a sada je bio u Deci svinga. U njega se mogla pouzdati. – Drago mi je što se neko suprotstavlja nacistima – reče ona. – To pokazuje da nisu svi Nemci skamenjeni od straha. – Mnogo se toga može preduzeti protiv nacista – reče on tiho. – Nije sve u tome da namažeš ruž za usne. Pretpostavljala je da Verner hoće da kaže kako bi mogla, recimo, da deli takve letke. A da li bi on sâm mogao da se uključi u takvu aktivnost? Ne, ipak je on bio plejboj. Hajnrih bi možda i mogao; on je bio baš žestok. – Neka, hvala – reče ona. – Previše se plašim. Popili su koka-kolu i vratili se u magacin. Sad je tamo bilo dupke puno, jedva si imao mesta da plešeš. Karla se iznenadi kad je Verner upita da li bi s njim odigrala poslednji ples. Pustio je Binga Krozbija – „Only Forever”. Karlu prođoše trnci. Privio ju je uza se, i tako su se njihali, više njihali nego plesali, na taktove te balade. Na kraju bi, po običaju, neko isključio svetlo na minut, tako da parovi mogu da se poljube. Karli je bilo neprijatno: Vernera je poznavala otkad su bili deca. Ali on ju je oduvek privlačio, i ona željno podignu lice prema njemu. Kao što je i očekivala, on je vešto poljubi, a ona mu s poletom uzvrati poljubac. Oduševila se kad ju je nežno uhvatio za dojku. Otvorivši usta, dala mu je znak da nastavi. A onda je blesnulo svetlo, i sve je bilo gotovo. – Pa – reče ona ostavši bez daha – ovo je bilo pravo iznenađenje. On je pogleda sa onim svojim šarmantnim osmehom. – Možda bih mogao još koji put da te iznenadim.
II Zaputivši se u kuhinju da doručkuje, Karla se zadesila u hodniku kad je zazvonio telefon. Ona podiže slušalicu. – Karla fon Ulrih. – O, Karla – začu utom Fridin glas. – Umro mi je brat! – Šta? – Karla nije mogla da poveruje. – O, Frida, tako mi je žao! A gde je umro? – U onoj bolnici. – Frida je ridala. Karla se setila da joj je Verner pričao kako je Aksel poslat u istu onu bolnicu u Akelbergu u kojoj je bio i Kurt. – Od čega je umro? – Od zapaljenja slepog creva. – Strašno. – Karla se rastužila zbog onoga što je zadesilo njenu drugaricu, ali je u isti mah bila i sumnjičava. Imala je loš predosećaj kad im je, pre mesec dana, profesor Vilrih govorio o toj novoj metodi lečenja za Kurta. Šta ako je metoda bila kudikamo eksperimentalnija nego što je on bio voljan da prizna? Šta ako je, u stvari, bila opasna? – Znaš li još nešto? – upita ona Fridu. – Upravo smo primili pismo, kratko. Otac je van sebe od besa. Zvao je bolnicu telefonom, ali nije uspeo da dobije nikog od važnijih tamo. – Doći ću do tebe. Stižem, evo, za nekoliko minuta. – Hvala.
Karla spusti slušalicu i uđe u kuhinju. – Aksel Frank je umro u onoj bolnici u Akelbergu – reče ona. Karlin otac, Valter, pregledao je jutarnju poštu. – O! – reče on. – Jadna Monika. Karla se setila da je Akselova majka, Monika Frank, ako se može verovati porodičnoj legendi, volela Valtera. Na Valterovom zabrinutom licu ogledalo se sad toliko bola da se Karla upitala ne gaji li on, možda, i sada nežna osećanja prema Moniki, uprkos tome što voli Mod. Mnogo je ta ljubav komplikovana. Karlina majka, inače Monikina najbolja drugarica, reče: – Mora da je skrhana. Valter nastavi da razgleda poštu, a onda reče, vidno iznenađen: – Gle! Pismo za Adu. Svi ućutaše. Karla je netremice gledala u belu kovertu dok ju je Ada uzimala od Valtera. Ada nije često primala pisma. Erik je bio kod kuće – to mu je bio poslednji dan kratkog odsustva – tako da je njih četvoro gledalo kako Ada otvara kovertu. Karla zadrža dah. Ada izvadi pismo otkucano na listu sa štampanim zaglavljem. Tekst je pročitala brzo, zinula, a onda vrisnula. – Ne! – povika Karla. – Ne može biti! Mod skoči i zagrli Adu. Valter uze pismo od Ade i pročita ga. – O, bože mili, kako je ovo tužno – reče on. – Siroti mali Kurt – dodade on, pa spusti pismo na sto. Ada zajeca. – Dečkić moj, drago moje detence, a umro bez majke – ne mogu to da podnesem! Karla je s mukom zadržavala suze. Bila je potpuno zbunjena. – I Aksel i Kurt? – reče ona. – U isto vreme? Ona uze pismo. U zaglavlju su bili odštampani naziv bolnice i adresa u Akelbergu. Pisalo je: Draga gospođo Hempel, Sa žaljenjem vas obaveštavam da je vaš sin, Kurt Valter Hempel, star osam godina, nažalost preminuo. Smrt je nastupila dana četvrtog aprila kao posledica perforacije slepog creva. Preduzete su sve mere, ali uzalud. Primite, molim vas, izraze mog najdubljeg saučešća. U potpisu je pisalo: „Glavni lekar”. Karla podiže pogled. Njena majka je sedela do Ade, obgrlila je jednom rukom, i držala je za drugu, dok je ova plakala. Karla je bila skrhana od bola, ali prisebnija od Ade. Drhtavim glasom obrati se ocu: – Ovde nešto ne valja. – Otkud ti to? – Pogledaj ponovo. – Ona mu dade pismo. – Zapaljenje slepog creva. – Šta bi sad to trebalo da znači? – Kurtu je slepo crevo odstranjeno. – Sećam se, da – reče otac. – Morao je hitno na operaciju, odmah posle šestog rođendana. U Karli se žalost borila sa sumnjom i gnevom. Da nije to Kurt stradao u opasnom eksperimentu pa bolnica pokušava da zametne tragove?
– Zašto lažu? – reče ona. Na to Erik tresnu pesnicom o sto. – A što kažeš da lažu? – povika on. – Zašto uvek za sve optužuješ državu? Pa ovde je očigledno reč o grešci! Neka tamo daktilografkinja je pogrešila u kucanju! Karla nije bila tako uverena da je to posredi. – Daktilografkinja koja radi u bolnici svakako će znati šta je slepo crevo. Erik je pobesneo. – Ma, iskoristićeš ti svaku ličnu nesreću samo da napadneš vlast! – Tiše, vas dvoje – opomenu ih otac. Pogledaše ga. Glas mu je ovog puta bio drugačiji. – Možda je Erik u pravu – reče on. – Ako jeste, bolnica će s najvećim zadovoljstvom odgovoriti na sva pitanja i uputiti nas u pojedinosti u vezi sa Kurtovom i Akselovom smrću. – Naravno da hoće – reče Erik. Valter nastavi: – A ako je Karla u pravu, pokušaće da ometu svaku istragu, da sakriju činjenice i zaplaše roditelje umrle dece tako što će im staviti do znanja da se njihova pitanja u izvesnom smislu kose sa zakonom. Eriku se ta mogućnost već nije toliko svidela. Samo pola sata ranije, Valter je bio senka od čoveka. Sada je iznenada opet zablistao starim sjajem. – Saznaćemo čim počnemo da postavljamo pitanja. – Idem do Fride – reče Karla. – Zar ne moraš na posao? – upita je majka. – Radim drugu smenu. Karla je telefonirala Fridi i saopštila joj da je i Kurt umro, te da će doći da porazgovaraju o tome. Obukla je kaput, stavila kapu i rukavice, pa sela na bicikl. Brzo je vozila, i kroz svega četvrt sata stigla je do vile Frankovih u Šenebergu. Sobar ju je pustio unutra i izvestio je da je cela porodica još u trpezariji. Čim je ušla, Fridin otac, Ludvig Frank, zaurla: – Šta su ti rekli u ustanovi na Vanzeu? Karli se Ludvig nije nešto naročito sviđao. Bio je to desničarski siledžija koji je isprva podržavao naciste. Možda je u međuvremenu promenio stavove – dotad su ih mnogi poslovni ljudi već bili promenili – ali i dalje nije iskazivao onu poniznost koja bi morala da krasi nekoga ko je tako dugo bio u zabludi. Nije mu odgovorila istoga časa. Prvo je sela za sto i pogledala okupljenu porodicu: Ludviga, Moniku, Vernera i Fridu, a potom i sobara, koji se još vrzmao u pozadini. A onda je presabrala misli. – Hajde, devojko, odgovori! – zahtevao je on. Srdito je mahao pismom poput onog kakvo je dobila Ada. Monika uhvati muža za nadlakticu. – Polako, Ludi. – Hoću da znam! – uzviknu on. Karla pogleda u njegovo zajapureno lice i crne brčiće. Videla je da ga razdire bol. U drugačijim okolnostima, odbila bi svaki razgovor s nekim tako neotesanim. No on je sada imao opravdanje za tako ružno ponašanje, i ona odluči da pređe preko svega. – Direktor, profesor Vilrih, rekao nam je da postoji nova terapijska metoda za Kurtovu bolest. – Isto je kazao i nama – reče Ludvig. – A kakva tačno metoda? – To sam ga i pitala. Rekao je da ne bih razumela sve i da mi kaže. Bila sam uporna, i on mi je kazao da je posredi terapija lekovima, ali ništa preciznije nije rekao. Mogu li da vidim to pismo, her Frank? Po izrazu na Ludvigovom licu videlo se da smatra kako je on taj koji bi trebalo da postavlja pita-
nja. Pa ipak, on dade list hartije Karli. Pismo je bilo potpuno isto kao ono Adino, i Karlu obuze čudan osećaj da je daktilografkinja otkucala više takvih pisama, samo je menjala imena. – Kako dva dečaka mogu istovremeno da umru od zapaljenja slepog creva? – reče Frank. – Pa nije to zarazna bolest. – Kurt svakako nije umro od zapaljenja slepog creva, jer on slepo crevo nije imao. Izvadili su mu ga pre dve godine – reče Karla. – Dobro – reče Ludvig. – Dosta je bilo priče. – On otrgnu ono pismo iz Karline ruke. – Sad ću da odem kod nekog iz vlade da porazgovaram o ovome – reče on i izađe. Monika pođe za njim, a onda i sobar učini isto. Karla priđe Fridi i uze je za ruku. – Primi moje saučešće – reče. – Hvala ti – prošaputa Frida. Karla ode do Vernera. On ustade i zagrli je. Osetila je kad joj je njegova suza kanula na čelo. Nije mogla da iskaže kako se oseća. Srce joj je bilo ispunjeno tugom, a opet – uzbuđivala ju je blizina njegovog tela, kao i nežni dodir njegovih ruku. Dugo je trajao taj zagrljaj, a onda se Verner odmaknu. – Otac je dvaput zvao bolnicu – reče on ljutito. – Drugi put su mu rekli da nemaju više nikakvih informacija i spustili mu slušalicu. Ali ja ću da saznam šta se desilo mom bratu, i neće me se tako lako otresti. – To saznanje neće nam ga vratiti – reče Frida. – Ipak hoću da znam. Ako ne može drugačije, otići ću do Akelberga. – Pitam se ima li nekog u Berlinu ko bi mogao da nam pomogne – reče Karla. – Morao bi to da bude neko iz vlade – reče Verner. – Hajnrihov otac je u vladi – doseti se Frida. Verner pucnu prstima. – Taj nam treba. Nekada je bio u Partiji centra, a sad je nacista, i obavlja neku važnu dužnost u Ministarstvu spoljnih poslova. – Hoće li nas Hajnrih odvesti do njega? – upita Karla. – Hoće ako ga Frida zamoli – reče Verner. – Sve će Hajnrih učiniti za Fridu. Karli nije bilo teško da poveruje u to. Hajnrih bi, čega god da se lati, uvek davao sve od sebe. – Sad ću da mu telefoniram – reče Frida. Ona izađe u hodnik, a Karla i Verner sedoše jedno do drugoga. Zagrlio ju je, a onda osloni glavu na njeno rame. Nije znala da li su ti znaci bliskosti tek propratna pojava tragedije koja se odigrala, ili nešto više od toga. Uto se vrati Frida i reče: – Hajnrihov otac će nas primiti odmah, ako iz ovih stopa krenemo. Uđoše u Vernerova sportska kola, njih dve stisnuvši se nekako na prednjem sedištu. – Nije mi jasno kako voziš ova kola – reče Frida kad pođoše. – Čak ni otac ne može da dobije gorivo za privatnu upotrebu. – Ja kažem šefu da ga koristim u službene svrhe – reče on. Verner je radio za jednog važnog generala. – Ali ne znam koliko ću još dugo da se provlačim tako. Fon Keselovi su živeli u istom predgrađu. Verneru je do njih trebalo pet minuta. Premda manja od doma Frankovih, kuća je bila luksuzna. Hajnrih ih je sačekao na vratima i uveo ih u dnevnu sobu, gde su stajale knjige u kožnim povezima i stara germanska rezbarija – orao u drvetu. Frida ga poljubi. – Hvala ti – reče ona. – Verovatno nije bilo lako. Znam da se ne slažeš baš najbo-
lje sa ocem. Hajnrih je blistao od zadovoljstva. Njegova majka ih posluži kafom i kolačima. Bila je to, po svemu sudeći, jedna srdačna, jednostavna žena. Kad im je donela posluženje, povukla se, kao sluškinja. Uto uđe Hajnrihov otac, Gotfrid. Imao je istu gustu, ravnu kosu kao i njegov sin, samo što njegova nije bila crna, već srebrna. – Oče, ovo su Verner i Frida Frank, njihov otac proizvodi narodne radio-prijemnike – reče Hajnrih. – A, da – reče Gotfrid. – Viđam se s vašim ocem u Herenklubu. – A ovo je Karla fon Ulrih – i njenog oca, verujem, poznaješ. – Zajedno smo radili u Ambasadi Nemačke u Londonu – reče Gotfrid oprezno. – Bilo je to devetsto četrnaeste. Videlo se da mu ne godi podsećanje na bliske odnose s jednim socijaldemokratom. Uzeo je kolač, trapavo ga ispustio na tepih, pokušao, ali bez uspeha, da pokupi mrve, a onda digao ruke od toga i zavalio se u fotelju. Čega li se on to plaši, pomisli Karla. Hajnrih nije okolišao. – Oče, pretpostavljam da si čuo za Akelberg. Karla je pažljivo posmatrala Gotfrida. U deliću sekunde lice mu se promeni, ali on brzo povrati privid ravnodušnosti. – Onu varošicu u Bavarskoj? – reče on. – Tamo ima jedna bolnica – reče Hajnrih. – Za mentalno hendikepirane. – Mislim da to sad prvi put čujem. – Imamo utisak da se tamo nešto čudno dešava, pa smo se pitali da li ti možda znaš nešto o tome. – Naravno da ne znam. A šta se to tamo, po vašem mišljenju, dešava? – Meni je tamo umro brat, navodno od zapaljenja slepog creva – uskoči Verner. – A istoga dana, u istoj bolnici, od iste bolesti umrlo je i dete sobarice her Fon Ulriha. – Veoma tužno – ali biće, svakako, da je reč o podudarnosti? – Dete naše sobarice nije imalo zapaljenje slepog creva – reče Karla. – Njemu je slepo crevo odstranjeno pre dve godine. – Jasno mi je zašto vam je toliko stalo da utvrdite šta se zbilo – odvrati Gotfrid. – Ima razloga za duboko nezadovoljstvo. Ali najverovatnije je posredi činovnička greška. – Ako je tako, želeli bismo da znamo – reče Verner. – Naravno. Jeste li se obratili bolnici pismom? – Pisala sam im da pitam kad bi moja sobarica mogla da poseti svog sina – reče Karla. – Nisu odgovorili. – Moj otac je jutros telefonirao u bolnicu – reče Verner. – Jedan od tamošnjih lekara zalupio mu je slušalicu. – O, bože. Baš nepristojno. Ali, znate, teško da Ministarstvo spoljnih poslova ima ikakve veze s tim. Verner se nagnu. – Her Fon Kesel, postoji li mogućnost da su oba dečaka bila uključena u neki tajni eksperiment koji je pošao po zlu? Gotfrid se opet zavali u fotelju. – Ne, nikako – reče on, i Karli se učini da govori istinu. – To je nemoguće. – Po njegovom glasu moglo se naslutiti da je osetio olakšanje. Verneru kao da je ponestalo pitanja. Karla nije bila zadovoljna. Kopkalo ju je to što je Gotfrid zadovoljan svojim odgovorom. Znači li to da možda krije nešto još gore? Pade joj na pamet nešto toliko zastrašujuće da gotovo nije smela ni da razmišlja o tome.
– Pa, ako je to bilo sve... – reče Gotfrid. – Vi ste, dakle, potpuno uvereni, gospodine, da oni nisu stradali zbog eksperimentalne terapije koja je pošla po zlu? – Potpuno uveren. – A da biste pouzdano znali da to nije istina, vi biste svakako morali posedovati izvesna saznanja o tome šta se u Akelbergu radi. – Ne nužno – reče on, i opet se vrati ona napetost u njegovom držanju. Karla je istog časa znala da je na pravom putu. – Sećam se jednog nacističkog postera koji sam negde videla – nastavi ona. Upravo je sećanje na taj poster probudilo u njoj užasnu misao. – Na slici su bili bolničar i mentalno bolestan čovek. Tekst je glasio otprilike: „Šezdeset hiljada rajhsmaraka košta narodnu zajednicu osoba koja pati od naslednih poremećaja. Druže, to je i tvoj novac!” Bila je to, mislim, reklama za neki časopis. – Video sam i ja nešto od te propagande – reče Gotfrid prezrivo, kao da to nema nikakve veze s njim. Karla ustade. – Vi ste katolik, her Fon Kesel, a i Hajnriha ste vaspitavali u duhu katoličke vere. Gotfrid frknu prezrivo. – Hajnrih kaže da je sad ateista. – Ali vi niste. I vi verujete u svetost ljudskog života. – Verujem. – Kažete da lekari u Akelbergu ne isprobavaju opasne terapije na bolesnim ljudima, i ja vam verujem. – Hvala ti. – No da li rade nešto drugo? Nešto još gore? – Ne, ne. – Da li namerno ubijaju bolesne? Gotfrid je ćutao i vrteo glavom. Karla priđe bliže Gotfridu i progovori tiše, kao da su u sobi samo njih dvoje: – Kao katolik koji veruje u svetost ljudskog života, hoćete li staviti ruku na srce i reći mi da u Akelbergu ne ubijaju mentalno obolelu decu? Gotfrid se nasmešio, načinio umirujući gest rukom, otvorio usta da nešto kaže, ali reči ne izađoše. Karla je klekla na tepih pred njim. – Hoćete li, molim vas, da učinite to? Sad odmah? Ovde, u svojoj kući, pred četvoro mladih Nemaca, vašim sinom i njegovo troje drugova? Samo nam recite istinu. Pogledajte me u oči i kažite da naše vlasti ne ubijaju bolesnu decu. U sobi je vladala mrtva tišina. Činilo se da će Gotfrid svaki čas progovoriti, ali se predomislio. Čvrsto je zažmurio, iskrivio usta, pognuo glavu. Četvoro mladih ljudi u čudu je gledalo kako mu se lice grči. On najzad otvori oči. Pogledao ih je, jedno po jedno, da bi na kraju zadržao pogled na svom sinu. A onda je ustao i izašao iz sobe.
III Sutradan Verner reče Karli: – To je strašno. O jednoj te istoj stvari razgovaramo već više od dvadeset četiri sata. Poludećemo ako nešto ne preduzmemo. Hajdemo u bioskop. Otišli su u Kurfirstendam, ulicu u kojoj su bila pozorišta, bioskopi i prodavnice, popularni Kudam. Prošle su godine otkako je većina nemačkih filmadžija otišla u Holivud, tako da su domaći filmovi
sada bili drugorazredni. Te večeri gledali su Tri vojnika, čija je radnja bila smeštena u vreme invazije na Francusku. Ta trojica vojnika bili su jedan narednik, nacista, zatim jedan cmizdravi kukavac, koji je izgledom malčice podsećao na Jevrejina, i jedan revnostan mladić. Taj revnosni je postavljao naivna pitanja u stilu: „Zar nam Jevreji zaista čine štetu?”, da bi mu narednik odgovarao u vidu dugih, strogih propovedi. Kad je pripucalo, onaj cmizdravi je priznao da je komunista, a potom i dezertirao, da bi ga raznela bomba u napadu iz vazduha. Revnosni mladić srčano se borio, unapređen je u narednika, i postao Firerov obožavalac. Scenario je bio grozan, ali su scene iz borbe bile uzbudljive. Verner je sve vreme držao Karlu za ruku. Ona se nadala da će je u mraku i poljubiti, ali nije. Kad se svetla popališe, on reče: – Pa, jeste ovo bio užas živi, ali bar sam dva sata mislio o nečem drugom. Izašli su napolje i došli do njegovih kola. – Da se provozamo? – upita je on. – Ovo bi nam mogla biti poslednja prilika. Iduće nedelje kola idu na doboš. Odvezli su se do Grinevalda. Karla se u mislima, neizbežno, vratila na razgovor koji su juče vodili s Gotfridom fon Keselom. I koliko god puta premotala taj razgovor u glavi, nikako nije mogla da se oslobodi užasnog zaključka do kojeg su, na kraju, sve četvoro došli: Kurt i Aksel nisu bili slučajne žrtve jednog opasnog medicinskog eksperimenta, kao što je i sáma isprva mislila. Gotfrid je to na ubedljiv način porekao. Nije, međutim, bio u stanju da natera sebe da porekne i tvrdnju da vlasti svesno ubijaju bolesne, a da posle lažu porodice ubijenih. Teško je u to bilo poverovati, čak i kad je reč o ljudima tako nemilosrdnim i surovim kao što su nacisti. A opet, Gotfridova reakcija bila je najočigledniji primer čoveka koga progoni osećaj krivice, primer kakav Karla ranije nije videla. Kad su stigli u šumu, Verner skrenu s puta i produži zemljanim drumom, sve dok automobil nije zaklonilo gusto ševaraje. Karla je pretpostavljala da je na isto mesto ranije dovodio druge devojke. Isključio je svetla te su sada sedeli u mrklom mraku. – Razgovaraću s generalom Dornom – reče on. Dorn mu je bio šef, a inače je bio važan oficir u Ratnom vazduhoplovstvu. – A ti? – Moj otac kaže da u ovoj zemlji više nema političke opozicije, ali da su crkve i dalje jake. Nema tog iskrenog vernika koji neće osuditi ovo što oni rade. – Jesi li ti vernica? – upita Verner. – Pa i nisam. Moj otac jeste. Po njemu, protestantska vera je deo onog nemačkog nasleđa koje on voli. Majka ide u crkvu s njim, mada mi se čini da njena teologija malčice odstupa od pravoverja. Ja u Boga verujem, ali ne mogu da zamislim da on razlikuje ljude po tome jesu li protestanti, katolici, muslimani ili budisti. I volim da pevam crkvene pesme. Verner gotovo prošapta: – Ne mogu da verujem u Boga koji nacistima dopušta da ubijaju decu. – I ja te zbog toga ne krivim. – Šta će preduzeti tvoj otac? – Razgovaraće s pastorom naše crkve. – Dobro. Neko vreme su ćutali. A onda je on zagrli. – Jel’ ti ne smeta? – upita je tiho. Karla je, od silnog iščekivanja, bila napeta kao struna, i glas je u prvi mah izdade. Kad je progovorila, zvučalo je kao da mumla. Ona pokuša ponovo, i nekako prozbori: – Ne... Ako će to da ti ublaži tugu. I on je poljubi. Željno mu je uzvratila poljubac. Milovao ju je po kosi, a onda je prešao na grudi. Karla je bila
svesna da bi u tom trenutku mnoge devojke zatražile da stane. Ako načiniš ma i korak dalje – tako kažu – potpuno izgubiš vlast nad sobom. Karla je odlučila da rizikuje. Dodirivala ga je po obrazu dok ju je on ljubio. Milovala mu je vrat vrhovima prstiju, uživajući u toploti njegove kože. Gurnula mu je ruku pod sako, i počela da istražuje njegovo telo, prelazeći dlanom preko njegovih lopatica, rebara i kičme. Uzdahnula je osetivši njegovu ruku na butini, pod suknjom. Kad ju je dodirnuo između nogu, razmakla noge. Devojke govore da će momak pomisliti da si jeftina ako to uradiš, ali ona nije mogla da odoli. Dodirivao ju je baš tamo gde treba. Nije pokušavao da gurne ruku u njene gaćice, već ju je lagano milovao preko pamuka. Zaječala je, najpre tiho, iz grla, a onda glasnije. U jednom trenutku je ciknula od užitka, zaronivši licem u njegov vrat, da priguši zvuk. A onda je morala da mu skloni ruku, jer učinilo joj se da je otišla predaleko. Dahtala je. Kad je konačno povratila dah, poljubila ga je u vrat. On joj je nežno dodirnuo obraz. Minut kasnije, ona ga upita: – Mogu li da učinim nešto za tebe? – Samo ako ti to želiš. Bilo joj je neprijatno koliko je želela. – Jedino što ja nikada nisam... – Znam – reče on. – Ja ću ti pokazati.
IV Pastor Oks je bio gojazan, ležeran sveštenik s velikom kućom, finom ženom i petoro dece, i Karla je strahovala da on neće hteti da se meša. Ali potcenila ga je. Pastor je već bio načuo govorkanja koja su ga uznemirila, i pristao je da s Valterom ode u Ustanovu za negu dece Vanze. Profesor Vilrih neće moći da odbije posetu ljubopitljivog sveštenika. Odlučili su da povedu i Karlu, zato što je ona prisustvovala razgovoru koji je Vilrih vodio sa Adom. Direktoru će teže biti da menja priču pred Karlom. U vozu je Oks predložio da on govori. – Direktor je verovatno nacista – reče on. Većina njih na važnijim položajima bili su članovi partije. – Naravno, on će u bivšem poslaniku iz Socijaldemokratske partije videti neprijatelja. A ja ću odigrati ulogu nepristrasnog sudije. Tako ćemo, uveren sam, više saznati. Karla je sumnjala da je to pravo rešenje. Štaviše, mislila je da bi njen otac stručnije postavljao pitanja. No Valter je prihvatio pastorov predlog. Granulo je proleće i bilo je mnogo toplije nego prošli put kad je Karla dolazila u posetu. Po jezeru su plovili čamci. Karla odluči da pita Vernera da li bi s njom ovamo došao na izlet. Želela je da ga iskoristi što više pre nego što otperja drugoj devojci. Profesor Vilrih je bio raspalio vatru, ali je prozor držao otvoren, da ulazi svež vazduh s jezera. Direktor se rukovao s pastorom Oksom i Valterom, a Karlu je kratko pogledao, tek da joj stavi do znanja da ju je prepoznao; posle toga više nije obraćao pažnju na nju. Pozvao ih je da sednu, ali Karli nije promaklo da se ispod prividne predusretljivosti kriju gnev i mržnja. Očigledno nije uživao kad ga propituju. Uzeo je jednu od svojih lula i nervozno se igrao njome. Toga dana nije bio onako nadmen, jer ovoga puta naspram njega nisu sedele dve mlade žene, već dvojica muškaraca u zrelim godinama. Razgovor započe Oks. – Her Fon Ulrih i drugi iz moje pastve su zabrinuti, profesore Vilrih, zbog
tajanstvene smrti većeg broja bolesne dece koju su poznavali. – Nikakvih tajanstvenih smrti ovde nije bilo – odvrati Vilrih. – Pravo govoreći, u poslednje dve godine ovde nije umrlo nijedno dete. Oks se okrenu prema Valteru. – Podatak koji svakako umiruje, zar ne, Valtere? – Tako je – reče Valter. Karla ne reče ništa, ali je bila rešila da do daljeg drži jezik za zubima. Oks produži blago: – Uveren sam da štićenicima pružate vrhunsku negu. – Pružam. – Vilrih je izgledao malo manje zabrinut. – Ali šaljete li vi odavde decu u druge bolnice? – Razume se, ukoliko druga ustanova može detetu da pruži medicinski tretman koji mi ne možemo. – A kad se dete prebaci nekud, vas, pretpostavljam, više ne izveštavaju ni o toku lečenja ni o detetovom stanju? – Tačno tako! – Osim ukoliko se deca vrate. Vilrih na to ne reče ništa. – Koliko ih se vratilo dosad? – Nijedno. Oks slegnu ramenima. – Onda se i ne može očekivati da ćete vi znati šta je s njima bilo. – Upravo tako. Oks se zavali u stolicu i raširi ruke kao da je, eto, sve jasno. – Vi, dakle, nemate šta da krijete! – reče on. – Ništa, zaista. – Neka od te dece su umrla. Vilrih ne reče ništa. Oks istraja nenametljivo. – To je istina, je li tako? – Ne mogu vam, gospodine pastore, odgovoriti bez pouzdanih saznanja. – A! – reče Oks. – Jer, sve i ako je neko od te dece umrlo, vi o tome ne biste bili obavešteni. – Kao što maločas već rekoh. – Oprostite što se ponavljam, ali jednostavno želim da utvrdim kako se od vas ne može očekivati da razjasnite smrtne slučajeve. – Ne može, svakako. Oks se opet okrenu prema Valteru. – Mislim da sjajno napredujemo u razjašnjavanju. Valter klimnu glavom. Karla je poželela da kaže: Ali ništa nije razjašnjeno! Oks je nastavio: – Koliko dece ste, otprilike, prebacili za poslednjih, recimo, dvanaest meseci? – Desetoro. Tačno deset – reče Vilrih pa se zadovoljno nasmeši. – Mi naučnici ne volimo to „otprilike”. – Deset pacijenata od ukupno... – Danas ovde boravi tačno stotinu i sedmoro dece. – Vrlo mali procenat, znači! – reče Oks. Karlu je to već počelo da ljuti. Oks je očigledno na Vilrihovoj strani! Što li to njen otac trpi? – Jel’ sva boluju od iste bolesti? – upita Oks. – Ne. – Vilrih otvori fasciklu koja je ležala na njegovom stolu. – Idiotija, Daunov sindrom, mikrocefalija, hidrocefalija, deformiteti udova, glave i kičmenog stuba, i paraliza.
– I vama je rečeno da pacijente s tim bolestima šaljete u Akelberg. Tad se Vilrih prenuo. Prvi put u toku razgovora pomenut je Akelberg, a uz to i sugestija da Vilrih prima naloge od nekog na višem položaju. Možda je Oks bio znatno prepredeniji nego što bi se na prvi pogled reklo. Vilrih taman zausti da kaže nešto, ali ga Oks preduhitri novim pitanjem: – Da li je za svu tu decu bila planirana nova metoda lečenja? Vilrih se nasmeši. – Da ponovim, nisam obavešten, pa vam stoga ne mogu reći. – Vi ste, prosto, poslušali... – Da, poslušao sam šta mi je naloženo. Oks se nasmeši. – Razboriti ste vi. Pažljivo birate reči. A deca su bila raznih uzrasta? – U početku je program bio ograničen na decu do tri godine, ali kasnije je proširen tako da od njega koristi imaju deca svih uzrasta, da. Karli je pažnju privukla reč „program”. Ranije o tome nije bilo ni pomena. Polako je uviđala da je Oks prepredeniji nego što joj se to u prvi mah učinilo. Narednu rečenicu Oks je izgovorio kao da konstatuje nešto već rečeno. – I u to su uključena sva hendikepirana jevrejska deca, bez obzira na to od čega boluju. Na trenutak je zavladala tišina. Vilrih je bio zaprepašćen. Karla se pitala kako je Oks saznao za jevrejsku decu. Možda i nije; možda je samo nagađao. Poćutavši malo, Oks dodade: – Jevrejska deca, ali i ona iz mešovitih brakova, da budem precizniji. Vilrih je ćutao, ali je jedva primetno klimnuo glavom. – Neobično, zar ne, što se upravo danas, u ovo naše doba, jevrejskoj deci daje prednost? – produži Oks. Vilrih skrenu pogled. Pastor ustade, a kad je ponovo progovorio, sve se zaorilo od njegovog gneva. – Kazali ste mi da je desetoro dece s različitim oboljenjima, koja ni u kom slučaju nisu mogla da očekuju poboljšanje od primene jedne te iste terapijske metode, poslato u specijalizovanu bolnicu, i da se odande ta deca nisu vratila, te da su to prvenstvo bili Jevreji. Šta vi mislite, gospodine profesore doktore Vilrih, šta je s njima bilo? Za ime božje, šta mislite?! Vilrih je izgledao kao da će briznuti u plač. – Možete vi, naravno, i da oćutite – reče Oks nešto tiše. – Ali jednoga dana isto pitanje postaviće vam neka viša vlast, zapravo viša od svih vlasti. On ispruži ruku i upre prstom u direktora, optužujući. – A toga dana, sinko moj, toga dana ćeš odgovoriti. Izrekavši to, okrenu se i izađe. Karla i Valter krenuše za njim.
V Inspektor Tomas Make se smeškao. Ponekad državni neprijatelji sámi obave posao umesto njega. Ne rade u potaji, ne kriju se tamo gde bi bilo teško pronaći ih, već mu se sámi pokažu i neštedimice ga snabdeju neoborivim dokazima za nedela koja su počinili. Oni su ti kao riba koja se hvata i bez mamca i bez udice, već prosto skoči iz reke pravo ribaru u kofu, i još moli da je ispržiš. Pastor Oks je bio jedan od takvih. Make ponovo pročita njegovo pismo. Bilo je upućeno Francu Girtneru, ministru pravde.
Dragi ministre, Zar to naša vlada ubija bolesnu decu? Pitam vas ovako, otvoreno, jer moram dobiti jasan odgovor. Kakva budala! Ako je odgovor odričan, onda je ovo obična kleveta; ako je potvrdan, Oksu se na teret stavlja otkrivanje državnih tajni. Kako to nije uvideo? Pošto više nisam mogao da prenebregavam glasine koje se šire među mojom pastvom, posetio sam Dečju ustanovu Vanze i razgovarao s direktorom, profesorom Vilrihom. Njegovi odgovori nisu bili zadovoljavajući, i samo su me učvrstili u ubeđenju da se događa nešto užasno, nešto što je po svemu sudeći zločin, a izvan svake sumnje greh. I još ima petlju da piše o zločinima! Pa zar mu nije palo na pamet da je izricanje optužbi na račun vladinih službi za protivzakonite radnje – sámo po sebi protivzakonita radnja? Šta je taj umislio, da živi među degenericima u liberalnoj demokratiji? Znao je Make na šta se to Oks žali. Program je nazvan Akcija T4, po adresi – Ulica Tirgarten broj četiri. Zvanično je služba poslovala kao Dobrotvorna fondacija za lečenje i institucionalnu negu, mada je radila pod direktnim nadzorom Hitlerovog kabineta, Firerove kancelarije. Njen zadatak bio je da se postara za bezbolnu smrt hendikepiranih osoba koje ne bi mogle da žive bez skupe zdravstvene nege. U proteklih nekoliko godina program je doneo sjajne rezultate, oslobodivši zemlju bremena od više desetina hiljada beskorisnih ljudi. Nevolja je bila u tome što nemačko javno mnjenje još nije bilo dovoljno razborito da bi razumelo neophodnost oduzimanja života u takvim slučajevima, pa je program valjalo držati u tajnosti. Make je bio upućen u tajnu. U međuvremenu je unapređen u inspektora, i konačno su ga primili u elitnu paramilitarnu jedinicu Nacističke partije, Šucštafel, ili SS. Informacije o programu Akcija T4 dobio je pošto mu je poveren „Slučaj Oks”. I ponosio se time: sada je postao pravi insajder. Nažalost, neki nisu vodili računa, i pojavila se opasnost da javnost sazna za Akciju T4. Makeov zadatak bio je da spreči curenje informacija. Već sama preliminarna istraga brzo je pokazala da postoje tri čoveka koje treba ućutkati: pastor Oks, Valter fon Ulrih i Verner Frank. Frank je bio stariji sin proizvođača radio-aparata, koji je u prvim godinama pružao značajnu podršku nacistima. Sâm fabrikant, Ludvig Frank, isprva je, obuzet gnevom, tražio informacije o smrti svog hendikepiranog mlađeg sina, ali je ubrzo zamuknuo pošto mu je priprećeno zatvaranjem fabrikâ. Mladi Verner, oficir u usponu u Ministarstvu ratnog vazduhoplovstva, već duže vreme postavlja nezgodna pitanja i pokušava u sve da uvuče i svog uticajnog pretpostavljenog, generala Dorna. Ministarstvo ratnog vazduhoplovstva, smešteno u zdanju za koje se pričalo da je najveća poslovna zgrada u Evropi, bila je jedna ultramoderna građevina koja je zauzimala čitav blok u Vilhelmovoj ulici, a svega jedan ugao udaljena od sedišta Gestapoa u Ulici princa Albrehta. Make se pešice zaputi tamo. U uniformi esesovca, na čuvare nije ni morao da obraća pažnju. Na portirnici je zagrmeo: – Vodite me kod poručnika Vernera Franka, smesta. Portir ga je odveo liftom na sprat, pa onda hodnikom do otvorenih vrata jedne male kancelarije. Mladić koji je sedeo za radnim stolom isprva nije ni podigao pogled s papira. Osmotrivši ga, Make je pretpostavio da momak ima otprilike dvadeset tri godine. Što li nije na prvoj borbenoj liniji, da
bombarduje Englesku? Otac je verovatno povukao veze, pomisli Make, pun jeda. Po Verneru se i videlo da je privilegovan: po meri krojena uniforma, zlatno prstenje, i preduga, izrazito nevojnička frizura. Make ga je već prezirao. Verner ispisa neku napomenu olovkom, pa podiže pogled. Njegov prostosrdačan izraz u trenu se izgubi čim je ugledao esesovsku uniformu, a Makea je posebno zaintrigiralo što je u njegovim očima na časak ugledao strah. Mladić brže-bolje pokuša to da prikrije bogzna kako dobrodušnim držanjem, skočivši s puno poštovanja, sa osmehom dobrodošlice. No Makea nije mogao da zavara. – Dobar dan, inspektore – reče Verner. – Molim vas, sedite. – Hajl Hitler – reče Make. – Hajl Hitler. Izvolite? – Sedi i zaveži, klipane mali – brecnu se Make. Verner je uz dosta napora sakrio strah. – Bože blagi, šta li sam to učinio kad sam takvu srdžbu navukao na sebe? – Nemoj ti mene ovde da ispituješ. Govori kad ti se obratim. – Kako vi kažete. – Od ovog trenutka pa ubuduće, nećeš više postavljati nikakva pitanja u vezi sa svojim bratom Akselom. Makea je iznenadilo kad izraz olakšanja na tren ozari Vernerovo lice. Tu već ima nečeg čudnog. Da se nije momak plašio nečeg drugog, nečeg goreg od prostog naređenja da prestane da se raspituje za brata? Šta ako je Verner uključen u neke druge subverzivne aktivnosti? Verovatno nije, zaključi Make posle kraćeg razmišljanja. Verovatno je Verner osetio olakšanje što nije na licu mesta uhapšen i odveden u podrum zgrade u Ulici princa Albrehta. Verner još nije bio baš sasvim zastrašen. Prikupio je hrabrost pa kazao: – A što se ne bih raspitivao kako mi je umro brat? – Nisi ti ovde, rekoh, da meni postavljaš pitanja. Imaj na umu da sam prema tebi blag samo zato što je tvoj otac dragoceni prijatelj Nacističke partije. Da nije toga, ti bi sad bio u mojoj kancelariji. Takvu pretnju bi već svako razumeo. – Zahvalan sam vam na trpeljivosti – reče Verner, trudeći se da izgleda dostojanstveno. – Ali ja želim da znam ko mi je ubio brata i zašto. – Nećeš saznati ništa više od ovoga što znaš, ma šta da učiniš. Ali budeš li se još raspitivao, to će biti smatrano izdajom. – Nema više ni potrebe da se raspitujem, posle ove vaše posete. Sada je jasno da su moje najgore sumnje bile opravdane. – Zahtevam da smesta prestaneš s buntovničkim ponašanjem. Verner ga prkosno pogleda, ali ne reče ništa. – Ukoliko ne poslušaš – reče Make – general Dorn će biti obavešten o izvesnim sumnjama u tvoju lojalnost. Verner je odmah shvatio šta to znači. Izgubiće udobno radno mesto tu u Berlinu i poslaće ga u kasarnu pokraj nekog uzletišta na severu Francuske. Sad je već izgledao manje prkosno, a više zamišljeno. Make ustade. Dovoljno se zadržao. – General Dorn te očigledno smatra sposobnim i oštroumnim pomoćnikom – reče on. – Ako postupiš ispravno, sačuvaćeš posao. Make izađe iz kancelarije. Bio je napet i nezadovoljan. Nije bio sasvim siguran da je uspeo Verneru da slomi volju. I sâm je
osetio da je koren mladićevog prkosa ostao netaknut. Preusmerio je misli na pastora Oksa. To će već iziskivati drukčiji pristup. Make se vratio u sedište Gestapoa i okupio mali tim, koji su činili Rajnhold Vagner, Klaus Rihter i Ginter Šnajder. Seli su u crni mercedes 260D, omiljeni automobil gestapovaca koji nikome nije upadao u oči budući da su mnogi berlinski taksisti vozili isti model, i to crni. U početku su pripadnici Gestapoa podsticani da budu što uočljiviji, da javnost vidi kako se surovo obračunavaju s opozicijom. Sa zastrašivanjem nemačkog naroda odavno je završeno, a samim tim više nije bilo potrebe za otvorenim nasiljem. Sada je Gestapo delovao diskretno, naizgled u skladu sa zakonom. Odvezli su se do Oksove kuće, koja se nalazila odmah do velike protestantske crkve u Miteu, centru Berlina. Isto kao što je Verner po svemu sudeći računao na očevu zaštitu, i Oks je verovatno smatrao da ga čuva Crkva. Sada će videti da nije tako. Make je pozvonio; a svojevremeno su provaljivali u kuće, čisto utiska radi. Vrata je otvorila sobarica, i Make kroči u širok, dobro osvetljen hodnik sa uglačanim podnim daskama i teškim tepisima. Ostala trojica uđoše za njim. – Gde ti je gazda? – upita Make sobaricu prijatnim glasom. Nije joj pretio, ali ona se ipak uplašila. – U radnoj sobi, gospodine – reče, pa pokaza na vrata. Make reče Vagneru: – Okupi žene i decu u susednoj sobi. Oks otvori vrata radne sobe i, mršteći se, pogleda u hodnik. – Šta se to ovde dešava, za ime sveta?! – povika on srdito. Make krenu pravo k njemu, nateravši sveštenika da se povuče u sobu, a onda i sâm uđe unutra. Bio je to mali, lepo opremljen kutak. Sto je bio obložen kožom, a police pune biblijskih tekstova. – Zatvorite vrata – reče Make. Oklevajući, Oks posluša, a onda se obrati Makeu: – Bolje bi vam bilo da imate valjano objašnjenje za ovo uznemiravanje. – Sedi tu i zaveži – naredi mu Make. Oks je bio zabezeknut. Niko mu, verovatno, još od dečačkih dana nije rekao da zaveže. Sveštenike, inače, nikad niko ne vređa, pa ni policajci. No nacisti nisu marili za te obzire koji pristaju slabićima. – Ovo je nečuveno! – konačno izusti Oks. A onda sede. Spolja se začu ženska vika u znak protesta: verovatno Oksova žena. Ovaj preblede kad je ču pa skoči sa stolice. Make ga gurnu nazad. – Ne mrdaj. Oks je bio krupan i viši od Makea, ali nije pružio otpor. Make je mnogo voleo da vidi takve naduvene tipove kad splasnu od straha. – Ko ste vi? – upita Oks. Na to pitanje Make nikada nije odgovarao. Mogli su da naslućuju, naravno, ali strašnije je bilo ako nisu načisto. Kasnije, u slučaju da neko ipak počne da postavlja pitanja, ceo tim bi se zakleo da su se odmah na početku predstavili kao pripadnici policije i pokazali značke. On izađe iz sobe. Njegovi ljudi su bili saterali nekoliko dece u gostinsku sobu. Make reče Rajnholdu Vagneru da ode u radnu sobu i tamo pazi na Oksa. Onda sâm krenu za decom u drugu sobu. Zavese su bile sa cvetnim šarama, na kaminu su stajale porodične fotografije, a udobne fotelje su bile presvučene kariranim štofom. Lepa kuća i lepa porodica. Zašto ne mogu da budu odani Rajhu i da gledaju svoja posla? Sobarica je stajala pored prozora, rukom pokrivši usta, kao da sprečava samu sebe da vrisne. Četvoro dece se zbilo oko Oksove supruge, jednostavne žene tridesetih godina s bujnim grudima. U na-
ručju je držala peto dete, devojčicu od dve godine otprilike, s plavim loknicama. Make pomazi devojčicu po glavi. – A kako se ona zove? – upita. Frau Oks je bila prestravljena. – Lizelota – prošaputa ona. – Šta nameravate s nama? – Dođi kod čika Tomasa, mala Lizelota – reče Make pružajući ruke. – Ne! – povika frau Oks. Privila je dete uza se i okrenula Makeu leđa. Lizelota glasno zaplaka. Make glavom dade znak Klausu Rihteru. Rihter zgrabi frau Oks otpozadi, pa joj povuče ruke unazad, primoravši je tako da ispusti dete. Make prihvati Lizelotu pre nego što je pala na pod. Dete se migoljilo kao riba, ali on je stegnu jače, kao da drži mačku. Ona još glasnije zakuka. Dečko od dvanaest godina baci se na Makea, nemoćno ga udarajući sićušnim pesnicama. Vreme je, izgleda, da mali nauči da poštuje autoritet, pomisli Make. Prebacivši Lizelotu na levi bok, on desnom rukom dohvati dečaka za košulju, podiže ga, i baci ga preko sobe, vodeći pritom računa da mali padne pravo u tapaciranu fotelju. Dečak kriknu od straha, a frau Oks vrisnu. Fotelja se prevrnu, i dečak pade na pod. Nije bio ozbiljnije povređen, ali je briznuo u plač. Make iznese Lizelotu u hodnik. Plakala je na sav glas, tražila je majku. Make je spusti. Ona otrča do vrata gostinske sobe i zalupa cičeći užasnuta. Još nije naučila da otvori vrata, primeti Make. Ostavivši dete u hodniku, Make se vrati u radnu sobu. Kraj vrata je stajao Vagner i čuvao ih; Oks je stajao nasred sobe, pobeleo od straha. – Šta to radite mojoj deci? – upita. – Zašto Lizelota vrišti? – Napisaćeš jedno pismo – reče Make. – Hoću, hoću, šta god treba – reče Oks, pa krenu ka kožom obloženom radnom stolu. – Ne sad, kasnije. – U redu. Make se naslađivao. Oks je potpuno slomljen, za razliku od Vernera. – Pismo ministru pravde – dodade on. – O tome je, dakle, reč. – Reći ćeš mu da uviđaš kako nema ni trunke istine u optužbama koje si izneo u prvom pismu. Zaveli su te komunisti koji deluju u potaji. Izvinićeš se ministru zbog neprilika koje si izazvao neopreznim postupcima, i izraziti uveravanje da nikada više ni sa kim o tome nećeš razgovarati. – Da, da, hoću. Šta to oni tamo rade mojoj ženi? – Ništa. Ona vrišti jer zna šta će joj se desiti ako ti slučajno ne napišeš to pismo. – Hoću da je vidim. – Gore će biti po nju ako me budeš zamarao glupim zahtevima. – Naravno, žao mi je, oprostite. Protivnici nacizma su tako slabi. – Napiši to pismo večeras i pošalji ga ujutro. – Dobro. Da vam pošaljem primerak? – Pa ionako će doći kod mene, glupane jedan. Misliš da ministar lično čita tvoje bezumne škrabotine? – Ne, ne, naravno da ne čita, jasno mi je. Make pođe ka vratima. – I kloni se ljudi kao što je Valter fon Ulrih. – Hoću, obećavam. Make izađe, davši znak Vagneru da pođe za njim. Lizelota je sedela na podu i izbezumljeno vrištala. Make otvori vrata gostinske sobe pa pozva Rihtera i Šnajdera. Izađoše iz kuće.
– Ponekad je nasilje sasvim bespotrebno – naglas je razmišljao Make dok su ulazili u kola. Vagner je seo za volan, a Make mu dade Fon Ulrihovu adresu. – A opet – dodade on – ponekad je to najjednostavniji način. Fon Ulrih je živeo nedaleko od crkve, u prostranoj staroj zgradi za čije održavanje, očigledno, nije imao dovoljno novca. Boja sa zidova se ljuštila, rukohvati na stepeništu su bili zarđali, dok je slomljeno prozorsko okno bilo zamenjeno kartonom. Nije to bila neobična pojava; zbog ratnih mera štednje mnoge kuće nisu održavane. Vrata im je otvorila sobarica. Make je odmah pretpostavio da je to žena zbog čijeg je bolesnog deteta sve i počelo – ali nije hteo da se zamara postavljajući joj pitanja. Hapsiti devojke nema nikakve svrhe. Uto iz jedne sobe u hodnik izađe Valter fon Ulrih. Make ga se sećao. Valter je bio blizak rod Robertu fon Ulrihu, od koga su Make i njegov rođeni brat, pre osam godina, kupili restoran. Tada je ovaj Valter bio ponosit i osion. Sada je na sebi imao iznošeno odelo, ali smelost nije izgubio. – Šta hoćete? – odbrusi Fon Ulrih, kao da još ima moć da zahteva objašnjenja. Makeu ni na kraj pameti nije bilo da gubi vreme. – Stavite mu lisice – reče. Vagner istupi s lisicama. Ispred Fon Ulriha u tom času se ispreči jedna visoka, zgodna žena. – Kažite ko ste i šta želite – reče ona odlučno. Očito je to bila Valterova supruga. Osećao se kod nje, doduše jedva, strani naglasak. Ništa čudno. Vagner je ošamari, jako, i žena, teturajući se, uzmaknu. – Okreni se i sastavi ruke u zglobovima – obrati se Valter Fon Ulrihu. – Inače ima zube da ti saspem u grlo. Fon Ulrih ga posluša. Niza stepenice je trčala lepuškasta mlada žena obučena u uniformu medicinske sestre. – Oče! – povika ona. – Šta se to događa? Make se pitao koliko li bi još ljudi moglo da bude u toj kući. U njemu se probudi strepnja. Prosečna porodica ne bi mogla da nadjača obučene policajce, ali ako bi se u kući zatekla gomila njih, mogao bi da nastane metež, što bi Fon Ulrihu taman dobrodošlo da šmugne. Sâm Valter, međutim, nije želeo borbu. – Nemoj im se suprotstavljati! – reče on kćerki neopozivo. – Skloni se! Medicinska sestra, vidno preplašena, posluša oca. – U kola s njim – reče Make. Vagner izvede Fon Ulriha iz kuće. Žena zajeca. – Kuda ga vodite? – upita medicinska sestra. Make i sâm pođe k vratima. Pogledao je u te tri žene: sobaricu, suprugu i kćerku. – Koliko nevolje – reče on – zbog jednog osmogodišnjeg morona. Nikada vas, ljudi, neću razumeti. On izađe iz kuće i uđe u kola. Prešli su kratak put do Ulice princa Albrehta. Vagner se parkirao iza zgrade gde se nalazilo sedište Gestapoa, pored desetak i više istovetnih crnih automobila. Svi izađoše iz kola. Fon Ulriha su uveli na zadnja vrata, pa ga stepeništem spustili u podrum, u sobu svu u belim pločicama. Make otvori ormar i izvadi tri dugačke, teške palice, nalik onim američkim za bejzbol. Po jednu dade svakom od svojih pomoćnika.
– Tucite ga dok ne propiša majčino mleko – reče on, pa ih ostavi da rade.
VI Kapetan Volođa Peškov, načelnik berlinskog odeljenja Obaveštajne službe Crvene armije, sastao se s Vernerom Frankom na groblju ratnih veterana, odmah pored plovnog kanala Berlin–Špandau. Dobar je to bio izbor. Obazrivo se osvrćući po groblju, Volođa spokojno zaključi kako ni njega ni Vernera niko nije pratio. Na groblju je bila samo još jedna osoba – neka starica sa crnom maramom na glavi – a i ona je bila krenula kući. Sastanak su zakazali kod groba generala Fon Šarnhorsta, velikog postolja na kome je bio postavljen usnuli lav, izliven od pretopljenih neprijateljskih topova. Sunčan, prolećni dan naterao je dvojicu mladih špijuna da skinu sakoe dok su koračali među grobovima nemačkih junaka. Iako su prošle skoro dve godine od potpisivanja pakta Hitler–Staljin, sovjetski špijuni i dalje su radili u Nemačkoj, a samim tim nastavljen je i stalni nadzor osoblja Sovjetske ambasade. Svi su taj sporazum ionako smatrali tek privremenim, mada niko nije znao koliko će to da traje. I stoga su kontraobaveštajci i dalje posvuda pratili Volođu. Mogli su, sigurno, već i sami pouzdano da procene kada bi on zaista kretao na neki tajni obaveštajni zadatak – razmišljao je Volođa – jer to su bile upravo one situacije kad bi ih se usput otresao. Kad bi izlazio da kupi kobasice za ručak, dozvolio bi im da ga prate u stopu. Pitao se jesu li ti ljudi dovoljno bistri da i sámi razluče jedno od drugoga. – Jesi li se video skoro s Lili Markgraf? – upita Verner. Sa Lili su – ne u isto vreme, istina – i jedan i drugi izlazili. Volođa ju je u međuvremenu vrbovao, i ona je naučila da šifruje i dešifruje poruke prema šifarniku Obaveštajne službe Crvene armije. Volođa to, naravno, nikad ne bi rekao Verneru. – Nisam je video već neko vreme – slaga on. – A ti? Verner je vrteo glavom. – Neko drugi je osvojio moje srce – reče on kao da ga je stid. Možda mu je bilo neprijatno zbog reputacije ženskaroša koja ga je pratila. – Nego, što si hteo da se nađemo? – Primili smo informaciju koja sve ruši iz temelja – reče Volođa. – Vest koja će promeniti tok istorije, pod uslovom da je istinita. Verner ga je gledao sumnjičavo. – Od jednog izvora smo saznali – nastavi Volođa – da će Nemačka u junu napasti Sovjetski Savez. – I opet ga prođoše trnci dok je to izgovarao. Bio je to neopisiv trijumf crvenoarmejskih obaveštajaca, i užasna pretnja SSSR-u. Verner ukloni pramen kose sa očiju, pokretom od kojeg bi, verovatno, svakoj devojci srce brže zakucalo. – A izvor je pouzdan? – upita on. Izvor je bio jedan novinar u Tokiju, blizak tamošnjem nemačkom ambasadoru, a u stvari komunista na tajnom zadatku. I sve što je do sada najavio obistinilo se. Ali Volođa to nije mogao da kaže Verneru. – Pouzdan – reče samo. – I ti, znači, veruješ u to? Volođa je oklevao. U tome i jeste bio problem. Staljin nije verovao. On je smatrao da je reč o dezinformaciji koju su saveznici pustili kako bi posejali nepoverenje između njega i Hitlera. Staljinova sumnjičavost prema tom genijalnom obaveštajnom postignuću teško je pala Volođinim pretpostavljenima i zagorčala im slavlje. – Tražimo potvrdu – reče on. Verner se osvrnu naokolo; grobljansko drveće počelo je da lista. – Nadam se, tako mi boga, da je to istina – reče on sa iznenadnom žestinom. – To će dokrajčiti proklete naciste.
– Da – reče Volođa. – Ukoliko ih Crvena armija spremno dočeka. Verner se začudio. – Pa zar niste spremni? Opet Volođa nije mogao da mu kaže celu istinu. Staljin je bio uveren da Nemci neće napasti pre nego što poraze Britance jer strahuju od ratovanja na dva fronta. Sve dok se Britanija suprotstavlja Nemačkoj, Sovjetski Savez je bezbedan, tako je razmišljao Staljin. Upravo usled toga, Crvena armija nije bila ni blizu spremna za nemačku najezdu. – Bićemo spremni – reče Volođa – ukoliko ti potvrdiš da plan invazije postoji. Nije mogao da odoli a da bar malo ne uživa u sopstvenoj važnosti. Njegov špijun može postati ključan. – Nažalost – reče Verner – ne mogu da ti pomognem. – Kako to misliš? – namršti se Volođa. – Ne mogu da potvrdim, nikako, tu informaciju, niti mogu bilo šta drugo. Svakog časa treba da dobijem otkaz u Ministarstvu ratnog vazduhoplovstva. Verovatno će me rasporediti u Francusku – ili će me, ako su tvoji obaveštajni podaci tačni, poslati u napad na Sovjetski Savez. Volođa se prenerazi. Verner mu je bio najbolji špijun. Upravo je zahvaljujući Vernerovoj informaciji Volođa i unapređen u čin kapetana. Jedva je disao. – Šta se to, dođavola, dogodilo? – procedi. – Brat mi je umro u domu za hendikepirane, a isto to dogodilo se i kumčetu moje devojke. I mi sad, eto, previše zapitkujemo. – A što bi te zbog toga ražalovali? – Nacisti istrebljuju hendikepirane ljude, ali taj program sprovodi se u potaji. Volođa toga časa zaboravi na svoju misiju. – Šta?! Samo ih, tako, ubijaju? – Izgleda. Još ne znamo pojedinosti. Ali da ništa ne kriju, ne bi mene – i ostale – kaznili što se raspitujemo. – Koliko je tvoj brat imao godina? – Petnaest. – Bože! Još je bio dete! – Neće im to proći. Ja da umuknem neću! Zastali su ispred groba Manfreda fon Rihthofena, vazduhoplovnog asa. Ogromna je bila nadgrobna ploča, dva metra u visinu i dvaput toliko u širinu. Na njoj je, elegantnim velikim slovima, bila uklesana samo jedna reč: RIHTHOFEN. Volođu bi ta jednostavnost uvek dirnula. Pokušao je da se sabere. Naposletku, i sovjetska tajna policija, poče on da ubeđuje sebe, ubija ljude, naročito one u čiju se odanost sumnja. Priča se da je čelnik NKVD-a, Lavrentij Berija, mučitelj kome je glavni štos da šalje ljude svakog dana na ulicu da otmu dve lepe devojke i dovedu ih njemu kako bi ih on uveče, iz čiste zabave, silovao. No sama pomisao da bi komunisti mogli da se ponašaju isto tako zverski kao i nacisti nije mu bila nikakva uteha. Jednoga dana, opomenu on sebe, Sovjeti će se osloboditi Berije i njemu sličnih, i tada će tek početi da grade pravi komunizam. U međuvremenu, najvažnije je poraziti naciste. Došli su tako i do bedema kanala, tu malo postajali, gledajući kako duž vodotoka polako napreduje barža iz koje je kuljao mastan crni dim. Volođa je razmišljao o Vernerovoj uznemirujućoj ispovesti. – A šta bi se desilo ako prestaneš da istražuješ smrti hendikepirane dece? – upita on. – Izgubio bih devojku – reče Verner. – I ona je zbog toga gnevna isto koliko i ja. Volođu žacnu zastrašujuća misao da bi Verner svojoj devojci mogao da otkrije istinu. – Ti joj, svakako, nikada ne bi rekao stvarni razlog zbog kojeg si se predomislio – reče Volođa sugestivno. Vernera je to zabolelo, ali mu nije protivurečio.
Volođa tad uvide da bi tako, ubeđujući Vernera da digne ruke od poslanja koje je sebi zadao, zapravo pomogao nacistima da sakriju zlodela. Odmah se oslobodi te neugodne misli. – A da li bi ti dozvolili da zadržiš radno mesto kod generala Dorna ukoliko im obećaš da ćeš odustati od toga? – Dozvolili bi mi. To oni i hoće. Ali ja im neću dozvoliti da mi najpre ubiju brata, a da onda to i zataškaju. Poslaće me na front, ali da ćutim – neću. – Šta misliš, kako će postupiti kad shvate koliko si ti u stvari odlučan u tome? – Baciće me u neki logor. – I šta si time postigao? – Ne mogu, jednostavno, na to da zažmurim. Volođa je morao nekako da pridobije Vernera, ali dosad mu to nije polazilo za rukom. Verner je imao odgovor na sve. Pametan momak. Zato je, uostalom, i bio tako dragocen špijun. – A šta s ostalima? – upita Volođa. – Kojim ostalima? – Mora biti da postoje hiljade i hiljade hendikepiranih, što odraslih, što dece. Hoće li nacisti sve da ih pobiju? – Verovatno. – Ti sigurno nećeš moći da ih u tome sprečiš ukoliko budeš u zarobljeničkom logoru. Prvi put Verner nije znao šta da kaže. Volođa okrenu leđa kanalu i prelete pogledom preko groblja. Jedan mladić u odelu klečao je kraj malog spomenika. Možda ih prati? Volođa je pažljivo posmatrao mladića, koji se sav tresao od jecaja. Činilo se da stvarno plače; kontraobaveštajci nisu dobri glumci. – Pogledaj onoga – reče Volođa Verneru. – Zašto? – Čovek tuguje. Kao i ti. – Pa šta? – Samo gledaj. Minut kasnije čovek ustade, obrisa lice maramicom i ode. – Sad mu je dobro – reče Volođa. – Tome služi tuga. Ništa tugovanjem ne postižeš, posle nje se samo osećaš bolje. – Misliš da se ja sad raspitujem da bih se osećao bolje. Volođa se okrenu prema Verneru i pogleda ga u oči. – Ne korim ja tebe – reče on. – Želiš da otkriješ istinu i da je svima razglasiš. Ali razmisli valjano o svemu. Jedini način da se tome stane u kraj jeste da se ovaj režim sruši. A jedini način da se to postigne jeste da naciste pobedi Crvena armija. – Možda. Verner popušta, primeti Volođa uz tračak nade. – Možda? – ponovi on. – A ko će drugi? Britanci su na kolenima, očajnički pokušavaju da odbiju nalete Luftvafea. Amerikance ne zanimaju razmirice među Evropljanima. Svi ostali podržavaju fašiste. – On obgrli Vernera oko ramena. – Crvena armija ti je jedina nada, druže moj. Ako mi izgubimo, ti nacisti će ubijati hendikepiranu decu – i Jevreje, i komuniste, i homoseksualce – još hiljadu krvavih godina. – Đavo da ih nosi – reče Verner. – U pravu si.
VII
U nedelju je Karla s majkom otišla u crkvu. Mod se potresla zbog Valterovog hapšenja i želela je pošto-poto da sazna kuda su ga odveli. U Gestapou su, naravno, odbijali da išta kažu. No kako su u crkvu pastora Oksa rado išli vernici iz imućnijih četvrti, a bilo je u pastvi i nekih moćnih ljudi, neki među njima mogli su da se obrate za odgovor određenim instancama. Karla je pognula glavu i molila se da joj oca ne tuku i ne muče. Nije istinski verovala u moć molitve, ali onako očajna, sve bi probala. Obradova se kad vide da su Frankovi došli u crkvu; sedeli su nekoliko redova ispred nje. Pažljivo je zagledala Vernerov potiljak. Kosa mu je pozadi na vratu bila malo ukovrdžana, po čemu je odudarao od većine muškaraca, kratko podšišanih. Ona je taj vrat dodirivala dok ga je ljubila. Bio je divan. Vrlo je moguće da se nikada nije ljubila s tako finim dečkom. Svake večeri, pred spavanje, prisećala bi se svega što se desilo one večeri kad su se odvezli do Grinevalda. Ali nije bila zaljubljena u njega, tako je sebe ubeđivala. Ne još. Ušao je pastor Oks, i ona istog časa primeti da je čovek skrhan. Promena na njemu bila je zastrašujuća. Usporenim korakom išao je ka predikaonici, pognute glave i povijenih ramena, zbog čega pojedini vernici, brižnim šapatom, razmeniše pokoju reč. Molitve je izdeklamovao bezizrazno, a potom besedu pročitao iz knjige. Karla je već dve godine radila kao medicinska sestra, tako da je kod pastora prepoznala simptome depresije. Pretpostavila je, pritom, da su i njega posetili gestapovci. Primetila je da njegove supruge i petoro deca nema u prvom redu, gde obično sede. Dok su pevali poslednju pesmu, Karla se zaklela da neće odustati, koliko god bila uplašena. Još je imala saveznike: Fridu, Vernera i Hajnriha. Ali šta oni, svi zajedno, mogu da učine? Mnogo bi joj značilo da pronađe čvrst dokaz za ono što rade nacisti. Ona sáma ni na tren nije sumnjala da oni rade na istrebljenju hendikepiranih – pooštrene mere Gestapoa to čine samo još očiglednijim. Ali Karla nije mogla da ubedi ostale bez konkretnih dokaza. No kako da dođe do njih? Posle službe, ona izađe iz crkve sa Fridom i Vernerom. Odvukavši ih dalje od roditelja, Karla im reče: – Mislim da moramo da pronađemo dokaze za ono što se dešava. Frida je istog časa shvatila šta Karla hoće da kaže. – Trebalo bi da odemo do Akelberga – reče Frida. – Da posetimo tu bolnicu. Verner je to isto bio predložio još na samom početku, ali tada su rešili da istragu počnu ovde, u Berlinu. Sada Karla nanovo razmotri ovu zamisao. – Trebaju nam dozvole za putovanje – reče. – A kako ćemo da ih dobijemo? Karla pucnu prstima. – Nas dve smo članice Biciklističkog kluba Merkur. U klubu mogu da nam nabave dozvole za odlazak na izlet biciklom. Nacisti su podsticali upravo takve stvari kao što je zdrava fizička aktivnost na otvorenom za mlade ljude. – Hoćemo li moći da uđemo u bolnicu? – Možemo da pokušamo. – Mislim da bi trebalo sve to da batalite – reče Verner. Karla se trže. – Kako to misliš? – Pastor Oks je očigledno nasmrt preplašen. Ovo su vrlo opasne stvari. Mogli bi da vas zatvore, da vas muče. A sve to nam neće vratiti Aksela i Kurta. Karla je, u neverici, gledala u Vernera. – Misliš da treba da odustanemo?
– Morate da odustanete. Pričate kao da je Nemačka slobodna zemlja! Ubiće vas, obe. – Moramo da rizikujemo! – prosikta Karla ljutito. – Mene izostavite – reče on. – I meni su dolazili iz Gestapoa. Karla se istog časa zabrinu. – O, Vernere... I, šta je bilo? – Samo su pretili, zasad. Ako se budem još raspitivao, poslaće me na ratište. – O, hvala bogu da nije nešto gore. – I ovo je dovoljno loše. Devojke su nekoliko trenutaka ćutale, a onda Frida reče ono što je i Karli bilo na pameti: – Ovo je važnije od tvog posla, to i tebi svakako mora biti jasno. – Nemoj ti meni da popuješ – odvrati Verner. Naizgled je bio ljut, ali Karla uvide da se on zapravo stidi. – Nije tvoja služba u pitanju – nastavi on. – A vi se sa Gestapom još niste susretale. Karla je bila zapanjena. Verovala je da poznaje Vernera... Bila je ubeđena da o svemu ovome on isto misli kao i ona. – Ja sam se, ako ćemo pravo, susrela – reče ona. – Uhapsili su mi oca. Frida se prenerazila. – O, Karla! – reče ona i zagrli Karlu. – Niko neće da nam kaže gde se on nalazi – dodade Karla. Verner ne pokaza ni trunku saosećanja. – Onda bi, valjda, i sama trebalo da zaključiš da je bolje ne terati im inat! – reče on. – Uhapsili bi oni i tebe da inspektor Make ne misli da su devojake bezopasne. Karli je došlo da zaplače. Tako malo joj je nedostajalo da se zaljubi u Vernera, kad ono – ispostavilo se da je on kukavica. – Jel’ ti to hoćeš da kažeš da nam nećeš pomoći? – upita ga Frida. – Da. – Zato što želiš da zadržiš službu? – Nema svrhe – ne možete protiv njih! Karla se razbesnela zbog njegovog kukavičluka i malodušnosti. – Pa ne možemo da sedimo skrštenih ruku i gledamo šta se dešava! – Otvoreno suprotstavljanje je čista ludost. Postoje i drugi načini borbe protiv njih. – Kako? Smanjenjem radnog učinka, kao što piše na onim lecima? – reče Karla. – To ih neće sprečiti da ubijaju hendikepiranu decu! – Prkositi vlastima čisto je samoubistvo! – A sve ostalo je kukavičluk! – Ne dozvoljavam da me osuđuju dve devojke! – Rekavši to, Verner ode. Karla je zadržavala suze. Nije mogla da plače tu pred dvesta ljudi koji stoje na suncu ispred crkve. – Mislila sam da je drugačiji – reče ona. Frida je bila uzrujana, ali i zbunjena. – On jeste drugačiji – primeti ona. – Poznajem ga otkad znam za sebe. Ima tu još nečega, nečega što nam nije pomenuo. Priđe im uto Karlina majka. Ona nije primetila da joj je kćerka tužna, a inače joj ništa nije promicalo. – Niko ništa ne zna! – očajavala je ona. – Nikako da saznam gde bi tata mogao da bude. – Pokušavaćemo i dalje – reče Karla. – Zar nije imao neke prijatelje u Američkoj ambasadi? – Poznanike samo. Već sam ih pitala, ali ni oni ništa nisu saznali. – Pitaćemo ih ponovo sutra. – O, bože, pa ne bi me začudilo da je milion Nemica sada u istoj situaciji. Karla klimnu glavom. – Idemo kući, majko.
Hodale su polako i pritom nisu razgovarale; svaka se prepustila svojim mislima. Karla je bila ljuta ne Vernera, utoliko više što se gadno prevarila u proceni njegovog karaktera. Kako je mogla da se zaljubi u takvog slabića? Stigle su do ulice u kojoj su živele. – Idem ja sutra ujutro u Američku ambasadu – reče Mod dok su prilazile kući. – Presedeću u hodniku ceo dan ako treba. Moliću ih da preduzmu nešto. Samo da hoće, mogli bi oni da sprovedu jednu poluzvaničnu istragu o zetu visokog funkcionera u britanskoj vladi. O! Što su nam otvorena ulazna vrata? Prva Karlina pomisao bila je da im je Gestapo ponovo došao u posetu. Ali na ivičnjaku nije bilo parkiranog crnog automobila. A i video se ključ u bravi. Mod uđe u hodnik i vrisnu. Karla utrča za njom. Na patosu je ležao neki čovek, sav u krvi. Karla najzad prestade da vrišti. – Ko je to? – upita ona. Mod je klekla pored čoveka. – Valter – reče. – O, Valtere, šta su ti to uradili? Tek tad Karla primeti da je to stvarno njen otac. Tako je gadno bio izubijan da ga je bilo gotovo nemoguće prepoznati. Jedno oko sasvim zatvoreno, otekle usne izobličene u modar podliv, a kosa sva skorela od krvi. Jedna ruka bila mu je nekako čudno iskrenuta. Prednji deo sakoa bio je sav umrljan od povraćke. – Valtere, kaži nešto, kaži mi nešto! – govorila je Mod. On otvori unakažena usta i zaječa. Karla potisnu razdiruć bol i poče da razmišlja kao profesionalac. Pronađe neko jastuče i podmetnu ga ocu pod glavu. Donese zatim šolju s vodom iz kuhinje, pa kanu nekoliko kapi na očeve usne. On ih proguta, i otvori usta tražeći još. Kad joj se učinilo da mu je bilo dovoljno, ona ode u njegovu radnu sobu i vrati se odande s bocom rakije, pa mu dade nekoliko kapi. On ih proguta i nakašlja se. – Idem po doktora Rotmana – reče Karla. – Umij ga i daj mu još vode. Gledaj da ga ne pomeraš. – Dobro, dobro, požuri! – reče Mod. Karla uze bicikl i odveze se. Doktoru Rotmanu više nije bilo dozvoljeno da radi – Jevreji nisu mogli da leče – ali je on, nezvanično, i dalje zbrinjavao sirotinju. Ona stiže do kuće Rotmanovih. Kao i njihov dom, i ova kuća bila je u lošem stanju. Većinu prozora su porazbijali mrzitelji Jevreja. Vrata joj otvori frau Rotman. – Oca su mi pretukli – reče Karla, bez daha. – Gestapo. – Sad će moj muž – reče frau Rotman. Ona se okrenu i pozva muža, koji je bio na spratu: – Isače! Doktor siđe u prizemlje. – O her Fon Ulrihu je reč – objasni frau Rotman. Lekar uze platneni ceger koji je stajao pokraj vrata. Pošto mu je bilo zabranjeno da se bavi medicinom, nije smeo da nosi ništa ni nalik na lekarsku torbu, zaključi Karla. Njih dvoje izađoše iz kuće. – Ja ću voziti napred – reče Karla. Stigavši kući, Karla ugleda majku kako sedi na pragu i plače. – Evo doktora, sad će! – reče Karla. – Prekasno – reče Mod. – Umro ti je otac.
VIII Volođa je stajao ispred robne kuće Verthajm, u neposrednoj blizini Aleksanderplaca, u pola dva po-
sle podne. Više puta je prošao tim krajem, tražeći pogledom muškarce koji bi eventualno mogli biti policajci u civilu. Bio je uveren da ga nisu pratili dovde, ali ipak je postojala mogućnost da ga neki agent Gestapoa u prolazu prepozna, i zainteresuje se za njegove namere. Prometno mesto puno sveta jeste najbolja kamuflaža, ali nije i savršena. Da li je priča o invaziji istinita? Ako jeste, Volođa neće još dugo ostati u Berlinu. Moraće da se oprosti od Gerde i Sabine. Verovatno će ga vratiti u sedište Obaveštajne službe Crvene armije u Moskvi. Radovao se što će provesti neko vreme sa svojima. Njegova sestra, Anja, rodila je u međuvremenu blizančiće, a on ih još nije video. Imao je utisak da će mu odmor dobro doći. Rad u tajnosti podrazumeva stalnu napetost: neprekidno gledaš kako da se otarasiš gestapovaca koji te prate, smišljaš kako da organizuješ tajne sastanke, da vrbuješ nove agente, i uz sve to neprestano strepiš da će te neko izdati. Dobro bi mu došla godina-dve rada u sedištu Službe, pod uslovom da Sovjetski Savez opstane toliko. Drugo rešenje bilo bi da dobije kakvu službu u inostranstvu. On bi voleo u Vašingtonu. Oduvek je žudeo da vidi Ameriku. Izvadi iz džepa lopticu od zgužvanog toaletnog papira i baci je u kantu za đubre. U minut do tri pripali cigaretu, iako nije pušio. Upaljenu šibicu pažljivo ubaci u kantu, tako da padne na onaj toaletni papir. A onda se udalji. Nekoliko sekundi kasnije, neko povika: – Vatra! Svi koji su se zatekli u blizini gledali su u vatru koja je gorela u kanti za đubre, i upravo tada jedan taksi stiže do ulaza u robnu kuću, standardni crni mercedes 260D. Iz kola iskoči naočit mladić u uniformi poručnika ratnog vazduhoplovstva. Dok je poručnik davao taksisti novac, Volođa uskoči u taksi i zalupi za sobom vrata. Na podu taksija, tamo gde vozač nije mogao da vidi, ležao je primerak časopisa Nojes folk,23 nacističkog glasila za rasnu propagandu. Volođa podiže časopis, ali ga nije čitao. – Neki dripac podmetnuo požar u kanti za đubre – reče taksista. – Hotel Adlon – reče Volođa, i kola pođoše. Prelistavao je stranice časopisa, tek da proveri da li je unutra sakrivena žutomrka koverta. Žudeo je da je što pre otvori, ali je ipak čekao. Kod hotela je izašao iz taksija, ali nije ulazio u zgradu. Prošetao se kroz Brandenburšku kapiju i ušao u park. U krošnjama su izbijali novi, svetlozeleni listovi. Bio je topao prolećni dan, i u park je izašlo mnogo sveta u popodnevnu šetnju. Volođa je imao utisak da će taj časopis da mu oprlji kožu na ruci. Pronašao je tu i tamo zaklonjenu klupu, i seo. Otvorio je časopis i, služeći se njime kao zaklonom, otvorio žutomrku kovertu. Iz nje je izvadio neki dokument. Bila je to indigo-kopija, slova su bila pomalo bleda, ali čitljiva. Naslov je glasio: Direktiva br. 21: Slučaj „Barbarosa” Fridrih Barbarosa je bio nemački car koji je predvodio Treći krstaški rat 1189. godine. Tekst je počinjao ovako: „Nemački Vermaht mora biti spreman da, čak i pre završetka rata protiv Engleske, osvoji Rusiju u jednom brzo izvedenom ratnom pohodu.” Volođa primeti da otežano diše. Ovo je bila prava bomba. Špijun iz Tokija bio je u pravu, Staljin nije. A Sovjetski Savez je u velikoj opasnosti. Dok mu je srce tuklo kao ludo, Volođa prelete pogledom do samog kraja dokumenta. U potpisu je
stajalo: „Adolf Hitler”. Brzo je pretrčao stranice dokumenta, tražeći datum, da bi ga u jednom trenutku i pronašao. Invazija je trebalo da počne 15. maja 1941. Odmah do tog datuma Verner Frank je – Volođa je prepoznao njegov rukopis – olovkom dopisao: „Datum je pomeren na 22. jun.” – O, bože, uspeo je – izusti Volođa. – Ovo je potvrda da će napada biti. Vratio je dokument u kovertu, a potom i kovertu u časopis. Ovo će sve promeniti. Ustade s klupe i zaputi se natrag, u Sovjetsku ambasadu, da im saopšti vest.
IX U Akelbergu nije bilo železničke stanice, pa su Karla i Frida biciklima sišle na najbližem stajalištu, udaljenom petnaestak kilometara. Nosile su kratke pantalone, džempere i jednostavne sandale, a kosu su uplele u kike. Izgledale su kao prave članice Lige nemačkih devojaka, Bund Dojčer Medel, ili BDM. Takve devojke često su biciklom išle na izlete. Jesu li na tim izletima radile još nešto sem što su okretale pedale, naročito uveče, u asketski opremljenim hostelima – to je već bio predmet brojnih nagađanja. Momci su, inače, govorili da to BDM, znači Bubi Drik Mir, što će reći „Bejbi, daj mi”. Karla i Frida su prvo razgledale mapu, a onda krenule put Akelberga. Karla je neprestano razmišljala o ocu. Znala je da nikada neće prevazići užasnutost koja ju je obuzela kad ga je zatekla onako divljački prebijenog, na samrti. Danima je plakala. Ali pored tuge, osećala je još nešto: gnev. Neće se ona tek tako prepustiti tuzi. Nešto će povodom toga i preduzeti. Mod je, i sama smućena od bola, isprva pokušavala da ubedi Karlu da ne ide u Akelberg. „Muža sam izgubila, sin mi je u vojsci, ne želim da i moja kći stavlja život na kocku!”, zavapila je jednom. Posle sahrane, kad su očajanje i rastrojenost počeli da ustupaju mesto smirenijoj, dubljoj žalosti, Karla je upitala majku šta bi Valter očekivao od svoje kćeri. Mod je dugo razmišljala. Tek sutradan joj je odgovorila: „Očekivao bi od tebe da nastaviš borbu.” Teško je bilo Mod da te reči prevali preko usana, ali obe su znale da je to istina. Frida sa svojim roditeljima takav razgovor nije ni vodila. Njena majka, Monika, nekada davno je volela Valtera, i njegova smrt ju je teško pogodila; bilo kako bilo, prestravila bi se da je znala šta Frida radi. A njen otac, Ludi, zaključao bi je u podrum. No njih dvoje su bili uvereni da Frida ide da vozi bicikl. U najgorem slučaju, mogli su da posumnjaju da se sastaje s nekim neprimernim momkom. Predeo je bio brežuljkast, ali obe su bile u dobroj formi, i posle sat vremena sjurile su se niz padinu, u varošicu Akelberg. Karla je bila ispunjena slutnjom; upravo su bile kročile na neprijateljsku teritoriju. Ušle su u jedan kafe. Koka-kole nije bilo. – Nije vam ovo Berlin! – odbrusi žena za šankom, ogorčena kao da su tražile da im orkestar svira serenadu. Karla se pitala zašto uopšte neko kome su stranci toliko mrski vodi kafe. Dobile su po čašu fante, nemačkog proizvoda, i iskoristile priliku da vodom napune boce. Nisu znale gde se tačno nalazi bolnica. Moraće da se raspitaju, ali Karlu je brinulo da će tako samo privući pažnju. Mesni nacisti bi mogli da se zainteresuju za neznanke koje se raspituju naokolo. Dok su plaćale, Karla reče: – Sa ostalima iz naše grupe trebalo bi da se sastanemo na raskrsnici kod bolnice. Kako da stignemo do tamo?
Žena je izbegavala njen pogled. – Nema ovde nikakve bolnice. – Zdravstvena ustanova Akelberg – uporna je bila Karla, navodeći naziv ispisan u zaglavlju pisma. – Mora da ima i neki drugi Akelberg. Karli se učini da žena laže. – Baš čudno – reče ona, praveći se naivna. – Nadam se da nismo na pogrešnom mestu. Gurale su bicikle glavnom ulicom. Nema mi druge, pomisli Karla; moraću nekog da pitam. Naoko bezopasni starac sedeo je na klupi ispred jedne kafane i uživao u popodnevnom suncu. – Gde je bolnica? – upita ga Karla, prikrivajući teskobu razdraganim glasom. – Prođeš varoš, pa onda skreneš levo, i uzbrdo – reče on. – Al’ nemojte da ulazite unutra – malo ih je odande živo izašlo! – dodade on, i zacereka se, kao da je ispričao šalu. Smernice jesu bile malčice nejasne, ali poslužiće, zaključi Karla, donevši pritom odluku da neće više skretati na sebe pažnju postavljajući pitanja. Žena s maramom na glavi uhvati starca podruku. – Ne obraćajte pažnju na njega, ne zna šta govori – reče ona Karli, vidno zabrinuta. Pomogavši starom da ustane, ona ga potera pločnikom. – Drži jezik za zubima, budalo matora – promrmlja ona. Činilo se da ti ljudi podozrevaju šta se događa u njihovom komšiluku. Srećom te su uglavnom reagovali nabusito i izbegavali saradnju. To bi moglo da znači kako neće brže-bolje otrčati u policiju ili nacistima. Karla i Frida nastaviše ulicom pa pronađoše hostel za mlade. U Nemačkoj je bilo na hiljade takvih mesta, osmišljenih da okupe upravo takve za kakve su se one izdavale – sportski usmerenu mladež željnu aktivnog odmora na svežem vazduhu. Smestile su se. Hostel je bio jednostavan, s krevetima na sprat, ali je zato bio jeftin. Bilo je već pozno popodne kad su na biciklima izašle iz varoši. Posle jedno kilometar i po, došle su do skretanja levo. Nikakvog znaka nije bilo, ali je put išao uzbrdo, i one pođoše njime. Karlu je sve jače obuzimala slutnja. Kako su se približavale cilju, sve im je teže bilo da se prave nevešte ako ih neko upita šta traže tu. Prešle su tako još kilometar i po, a onda ugledale veliku kuću s vrtom. Nije, po svemu sudeći, bilo ni zida ni ograde, a put je vodio pravo do vrata. Ni tu nije bilo nikakvog znaka. Karla se potajno nadala da će na vrhu brda ugledati zamak od zloslutnog sivog kamena, s rešetkama na prozorima i gvožđem okovanim vratima od hrastovine. Ali ovo je bila obična bavarska seoska kuća sa kosim krovom, drvenim balkonima i malom zvonarom. Ne ubijaju, valjda, decu na takvom mestu? A i nekako je mala, za bolnicu. Tad Karla ugleda sa strane moderniji, dograđeni deo, s visokim dimnjakom. Sjahale su s bicikala i naslonile ih na zid. Karli se srce popelo u grlo dok su stepeništem prilazile vratima. Kako to da nema čuvara? Verovatno zato što niko nije tako ludo hrabar da dođe ovamo i istražuje. Nije bilo ni zvona ni zvekira, ali kad Karla gurnu vrata, ona se otvoriše. Ušla je unutra, Frida za njom. Obrele su se u hladnom hodniku s kamenim podom i golim, u belo okrečenim zidovima. Iz tog hodnika ulazilo se u više soba, ali sva vrata su bila zatvorena. Sredovečna žena s naočarama upravo je silazila niz široko stepenište. Na sebi je imala elegantnu sivu haljinu. – Da? – reče ona. – Zdravo – reče Frida nehajno. – Šta radite to? Ne može ovde tek tako da se ulazi. Frida i Karla su imale spreman izgovor. – Samo sam htela da posetim mesto gde mi je brat umro – reče Frida. – Imao je petnaest godina... – Nije ovo javna ustanova! – srdito odbrusi žena.
– Nego šta je? – Frida je odgajana u bogatoj porodici, i niži službenici nisu mogli da je zaplaše. Uto se iz jedne bočne sobe pojavi medicinska sestra od devetnaestak leta i zagleda se u njih. Žena u sivoj haljini joj reče: – Sestro Kenig, otiđite po her Remera, smesta. Sestra se žurno udalji. – Trebalo je najpre da pišete – reče žena. – Zar niste dobili moje pismo? – reče Frida. – Poslala sam ga glavnom lekaru. – To nije bila istina; Frida se dovijala. – Nismo primili takvo pismo! – Žena je očigledno znala da Fridin nečuveni zahtev nikako i ne bi mogao da prođe neopažen. Karla je osluškivala. Neka čudna tišina vladala je na tom mestu. Ona je već imala posla sa fizički i mentalno hendikepiranim osobama, što odraslim, što decom, i znala je da one retko ćute. Čak i kroz sva ta zatvorena vrata čuli bi se krici, smeh, plač, glasovi povišeni u znak protesta, beslovesno buncanje. A nije se čulo ništa. Ova kuća je više ličila na mrtvačnicu. Frida oproba novu taktiku. – Možda možete da mi kažete gde je grob moga brata. Volela bih da ga posetim. – Nema ovde grobova. Imamo peć za spaljivanje – reče ona, pa se odmah ispravi. – Postrojenje za kremaciju. – Primetila sam dimnjak – reče Karla. – Šta je s pepelom moga brata? – upita Frida. – Biće vam poslat u dogledno vreme. – Nemojte ga pomešati s pepelom ostalih, nećete? Žena pocrvene, i Karla pomisli kako tu sigurno mešaju pepeo, računajući da to ionako niko neće znati. Ponovo se pojavi sestra Kenig, a za njom i plećati muškarac u beloj bolničkoj uniformi. – A, Romere – reče žena. – Molim te, isprati ove devojke. – Samo trenutak – reče Frida. – Jeste li sigurni da pravilno postupate? Samo sam želela da vidim mesto gde mi je umro brat. – Sasvim sam sigurna. – Onda vam neće smetati da mi kažete kako se zovete. Žena je oklevala na trenutak. – Frau Šmit. A sad, molim vas, idite. Remer pođe prema njima preteći. – Idemo – reče Frida ledenim glasom. – Nemamo nameru da her Remeru damo povoda da nas zlostavlja. Čovek promeni pravac kretanja i otvori im vrata. Izašle su, sele na bicikle, i odvezle se niz kolski prilaz. – Misliš da nam je poverovala? – upita Frida. – Potpuno – reče Karla. – Nije nas čak ni pitala kako se zovemo. Da je posumnjala da lažemo, smesta bi pozvala policiju. – Ali ni mi nismo bogzna šta saznale. Videle smo dimnjak. No nismo našle ništa što bismo mogle nazvati dokazom. Karla je bila gotovo utučena. Pronaći dokaze nije tako lako kao što bi čovek pomislio. Vratile su se u hostel. Umile su se, presvukle i izašle da nešto pojedu. Jedini kafe u varošici bio je onaj s namćorastom vlasnicom. Pojele su palačinke od krompira s kobasicom. Kasnije su otišle do varoške kafane. Naručile su pivo i veselo se smešile ostalim gostima, ali niko nije želeo da razgovara
s njima. To je već samo po sebi bilo sumnjivo. Svugde su ljudi bili obazrivi kad neko dođe sa strane, jer svako je mogao biti nacistički doušnik. Uprkos svemu, Karla se pitala koliko ima takvih varoši gde dve mlade devojke mogu da provedu sat vremena u kafani a da niko ne proba ni da flertuje s njima. U hotel su se vratile s namerom da rano legnu. Karla nije mogla da smisli šta bi još tu moglo da se učini. Sutradan će se praznih ruku vratiti kući. Nije mogla da veruje, eto, da zna za ta strašna ubistva i da ne može da ih spreči. Nemoć ju je toliko bolela da joj je došlo da vrišti. Palo joj je na pamet da bi frau Šmit – ako se žena zaista tako zove – mogla i naknadno da razmišlja o dvema posetiteljkama. Isprva, ona je Karlu i Fridu prihvatila tako kako su joj se one predstavile, ali možda će se kasnije u njoj probuditi sumnja, pa će pozvati policiju, za svaki slučaj. Ukoliko do toga dođe, Karlu i Fridu neće biti teško naći. Samo je petoro ljudi bilo odselo u hostelu te noći, njih dve i još trojica muškaraca. Premrle od straha, očekivale su da će svaki čas začuti zlokobno kucanje na vratima. Ukoliko ih budu saslušavali, jednim delom držaće se istine i reći da su Fridin brat i Karlino kumče umrli u Akelbergu, te da su htele da posete njihove grobove, ili da bar vide mesto gde su oni umrli, da se zadrže tu nekoliko minuta i odaju im počast. Možda bi lokalna policija i nasela na tu priču. Ali ako bi pozvali Berlin, brzo bi ustanovili vezu s Valterom fon Ulrihom i Vernerom Frankom, koje je Gestapo isleđivao zbog postavljanja nepodobnih pitanja u vezi sa Akelbergom. A tada bi Karla i Frida bile u nevolji do guše. Dok su se pripremale da legnu u očigledno neudobne krevete, neko pokuca na vrata. Karli je stalo srce. Setila se šta je Gestapo učinio njenom ocu. Znala je da ona neći podneti mučenje. Za samo dva minuta navela bi im imena i prezimena sve Dece svinga koju je poznavala. Frida, koja se nije toliko prepuštala mašti, reče: – Nemoj da izgledaš toliko uplašeno! – pa otvori vrata. Nije to bio Gestapo, već jedna mala, lepuškasta, plavokosa devojka. Karla je tek posle časak-dva shvatila da je to sestra Kenig, samo bez uniforme. – Moram da razgovaram s tobom – reče ona. Bila je uzrujana, bez daha, u suzama. Frida je pozva da uđe. Devojka je sela na donji krevet i obrisala oči rukavom haljine. A onda reče: – Ne mogu više da to držim u sebi. Karla okrznu pogledom Fridu. Obema je isto bilo na pameti. – Šta to, sestro Kenig? – Zovem se Ilza. – Ja sam Karla, a ovo je Frida. Šta si htela da kažeš, Ilza? Ilza progovori tako tiho da su je jedva čule. – Mi ih ubijamo – reče. Karla ostade bez daha. Nekako je uspela da kaže: – U bolnici? Ilza klimnu glavom. – One jadne ljude što ih dovoze u sivim autobusima. Decu, pa čak i bebe, i starce, babe. Svi su oni više-manje bespomoćni. Ponekad su u groznom stanju, balave i uneređuju se, ali šta oni tu mogu, a neki su, opet, tako slatki, tako nevini. Ali razlike nema: ubijamo ih sve. – Kako to radite? – Injekcijama morfijum-skopolamina. Karla klimnu glavom. Bio je to standardni anestetik, smrtonosan u prekomernim dozama. – A šta bi sa onom specijalnim lečenjem na koje su navodno slati? Ilza je vrtela glavom. – Nema tu nikakvog specijalnog lečenja.
– Ilza – reče Karla – da raščistimo jedno. Jel’ oni ubijaju sve pacijente koji dođu ovamo? – Sve. – Čim pacijenti stignu? – Za dan, najviše dva. Karla je to i sama slutila, ali bez obzira na to – ogoljena istina je bila zastrašujuća, i njoj pripade muka. Minut kasnije, Karla reče: – Ima li sada tamo pacijenata? – Živih nema. Danas posle podne trebalo je da im damo injekcije. Zato se frau Šmit bila onako uplašila kad ste se vi tamo ušetale. – A što strancima ne otežate pristup zgradi? – Oni misle da bi, kad bi oko bolnice postavili stražu i ogradili sve bodljikavom žicom, postalo očigledno da se unutra događa nešto naopako. U svakom slučaju, pre vas niko nije pokušao da dođe. – Koliko je ljudi danas ubijeno? – Pedeset dvoje. Karla se naježila. – Danas posle podne u bolnici je ubijeno pedeset dvoje ljudi, i to otprilike kad smo mi bile tamo? – Da. – I oni su sad svi mrtvi, znači? Ilza klimnu glavom. U Karlinoj glavi se začela nova zamisao, i ona čvrsto reši da je sprovede u delo. – Hoću to da vidim – reče ona. Ilza se vidno uplašila. – Kako to misliš? – Hoću da uđem u bolnicu i vidim te leševe. – Već ih spaljuju. – Onda hoću to da vidim. Možeš li nekako da nas uvedeš? – Večeras? – Sad odmah. – O, bože! – Ti ništa ne moraš da radiš – reče joj Karla. – Već si pokazala da si hrabra, samim tim što si došla da razgovaraš s nama. Ukoliko ne želiš ništa više da učiniš, razumećemo. No ako nameravamo da stavimo tačku na ovo, treba nam dokaz. – Dokaz. – Da. Vidi, vlada se ovog projekta stidi – zato se na njemu i radi u tajnosti. Nacisti znaju da obični Nemci ne bi tolerisali ubijanje dece. Ljudi će radije poverovati da se to ne događa, a i lakše im je da nešto odbace kao puku glasinu, naročito ako vest čuju od mlade devojke. Zato ćemo morati da im dokažemo. – Tako, znači. – Na lepom Ilzinom licu sada se ogledala turobna odlučnost. – Dobro, onda. Povešću vas. Karla ustade. – Kako inače ideš do tamo? – Biciklom. Tu mi je, napolju. – Onda ćemo sve tri biciklom. Izađoše iz hostela. Već se bilo smrklo. Nebo je bilo delimično oblačno, a sjaj zvezda slabašan. Uključiše svetla na biciklima kad ostaviše za sobom varoš i krenuše uzbrdo. Čim su iz daljine ugledale bolnicu, one isključiše svetla i produžiše pešice, gurajući bicikle. Ilza ih je vodila šumskom sta-
zom kojom se stizalo do zadnje strane kuće. Karla oseti neprijatan miris, nešto nalik na automobilske izduvne gasove. Poče da njuška. – Peć za spaljivanje – prošaputa Ilza. – O, ne! Sakrile su bicikle u čestar pa se prišunjale zadnjim vratima. Bila su otključana. Devojke uđoše. Hodnici su bili jarko osvetljeni. Nije bilo nijednog senovitog ćoška; celo to mesto bilo je osvetljeno upravo kao da je zaista reč o bolnici. Kad bi neko naišao, ne bi mogle da se sakriju. Po njihovoj odeći odmah bi se videlo da su uljezi. Šta bi onda učinile? Pobegle bi, verovatno. Ilza je brzo koračala hodnikom, skrenula za ugao, pa otvorila jedna vrata. – Ovuda – prošaputa ona. I one uđoše. Frida ciknu od užasa i pokri rukom usta. – O, bože sačuvaj! – prošaputa Karla. U velikoj, hladnoj prostoriji bilo je tridesetak mrtvaca, i svi su ležali na leđima, na stolovima, nagi. Neki su bili debeli, neki mršavi; bilo ih je starih i smežuranih, ali i dece, čak i beba od oko godinu dana. Nekoliko njih imalo je fizičke deformitete, ali većina je, naoko, normalno izgledala. Svakome je na nadlaktici leve ruke bio zalepljen mali flaster, gde su dobili injekcije. Karla je čula kako Frida tiho plače. Ona se pribra. – Gde su ostali? – prošapta. – Već su ih otpremili do peći – odvrati Ilza. Začuše uto glasove s druge strane dvostrukih vrata na suprotnom kraju prostorije. – Nazad – reče Ilza. Izađoše u hodnik. Karla zatvori vrata, ali ne sasvim, tako da su mogle da vire. Ugleda her Remera i još jednog čoveka kako ulaze kroz ona vrata prekoputa gurajući bolnička kolica. Nisu ni pogledali u Karlinom pravcu. Raspravljali su nešto o fudbalu. Ona ču kako Remer govori: – Ima devet godina kako smo osvojili prvenstvo. Pobedili smo Ajntraht iz Frankfurta sa dva-nula. – Da, ali polovina najboljih igrača su vam bili Jevreji, a njih sad više nema. Karla je shvatila da razgovaraju o minhenskom Bajernu. – Vratiće se stari dani – reče Remer – samo je važno da nađemo pravu taktiku. Nastavljajući raspravu, njih dvojica priđoše stolu na kojem je ležala debela žena. Dohvatiše je pod miške i ispod kolena, pa je bez imalo obzira prebaciše na kolica, hukćući od napora. Odguraše zatim kolica do drugog stola, pa drugi leš prebaciše preko prvoga. Kad su tako naslagali tri beživotna tela, izguraše kolica napolje. – Idem za njima – reče Karla. Prošla je kroz mrtvačnicu i stigla do onih dvostrukih vrata, a Frida i Ilza sledile su je u stopu. Prešle su u deo zgrade koji je više ličio na industrijski pogon nego na bolnicu; zidovi su bili mrki, pod betonski, a bilo je tu i plakara i stalaža sa alatom. Provirile su iza ugla. Pred njihovim očima ukaza se velika prostorija, nalik garaži, s bleštavim svetlom, ali sa mnogo senovitih kutaka. Vazduh je bio topao, i zaudaralo je, pomalo, kao u kuhinji. U samom središtu stajala je čelična kutija dovoljno velika da u nju stane automobil. Metalna kupola uzdizala se od vrha te kutije pa naviše, kroz tavanicu. Karli tog časa postade jasno da je pred njom peć. Dva čoveka podigoše telo s kolica i prebaciše ga na čeličnu pokretnu traku. Remer pritisnu dugme na zidu. Traka se pokrenu, vrata se otvoriše, i leš upade u peć. Na pokretnu traku stavili su novi leš.
Karli je to bilo dovoljno. Ona se okrenu i dade devojkama znak da je vreme za povratak. Frida nalete na Ilzu, koja i mimo svoje volje kriknu. Sve tri stadoše kao ukopane. – Šta to bi? – začuše Remerov glas. – Duh – odgovori onaj drugi. – Nemoj da se šališ tako! – Remeru je podrhtavao glas. – Hoćeš li da uzmeš taj leš za drugi kraj i podigneš ga već jednom? – Evo, evo. Tri devojke pohitaše natrag kroz mrtvačnicu. Kad je ugledala preostala tela, Karla se ražalosti setivši se Adinog Kurta. I on je ležao tu, sa flasterom na ruci, i onda su ga prebacili na pokretnu traku i otarasili ga se kao kese sa smećem. Ali, Kurte, sećanje na tebe živi, pomisli Karla. Izašle su u hodnik. Kad su skrenule ka zadnjim vratima, začuše bat koraka i glas frau Šmit: – Što li su se ona dvojica tako zadržala? One potrčaše hodnikom i izađoše napolje. Mesec je bio na nebu, u parku se videlo gotovo kao po danu. Karla ugleda onaj čestar gde su bile sakrile bicikle – ima dotle dvestotinak metara, a treba preći preko travnjaka. Frida izađe poslednja i, u žurbi, pusti vrata da se s treskom zatvore. Karla je razmišljala brzo. Frau Šmit će verovatno doći da proveri otkud ta buka. Njih tri možda i neće stići do onog gustiša pre nego što ona otvori vrata. Moraju da se sakriju. – Ovuda! – prosikta Karla pa zamače za ugao kuće. One dve – za njom. Priljubile su se uza zid. Karla začu kako se otvaraju vrata i zadrža dah. Dugo je vladala tišina. A onda frau Šmit promrmlja i vrata se opet zalupiše. Karla proviri iza ugla. Frau Šmit je otišla. Tri devojke potrčaše preko travnjaka i domogoše se bicikala. Gurale su bicikle šumskom stazom, pa izbile na put. Onda uključiše svetla, sedoše na bicikle i pođoše ka varoši. Karla je treperila od uzbuđenja. Uspele su da pobegnu! Kako su se približavale varoši, pobedničko osećanje smeniše praktičnija pitanja. A šta su one to tačno postigle? Šta im dalje valja činiti? Moraju nekome da ispričaju šta su videle. Karla samo nije bila sigurna – kome. Nekoga će, u svakom slučaju, morati da ubede. Hoće li im ljudi verovati? Što je više o tome razmišljala, bila je sve nesigurnija. Kad su stigle do hostela i sjahale s bicikala, Ilza reče: – Hvala bogu te se ovo završilo. U životu se toliko nisam uplašila. – Nije se još završilo – reče Karla. – Kako to misliš? – Neće se završiti sve dok im ne zatvorimo tu bolnicu, i sve ostale nalik njoj. – A kako? – Ti nam trebaš – reče joj Karla. – Ti si dokaz. – I bojala sam se da ćeš to reći. – Hoćeš li poći s nama, sutra, kad krenemo natrag za Berlin? Ilza je dugo ćutala, a onda reče: – Hoću, poći ću.
X
Volođi Peškovu je bilo drago što je opet kod kuće. Bili su to oni najlepši letnji dani u Moskvi, sunčani i topli. U ponedeljak, 30. juna, vratio se u sedište Obaveštajne službe Crvene armije pored aerodroma Hodinka. I Verner Frank i špijun iz Tokija bili su u pravu: Nemačka je napala Sovjetski Savez 22. juna. Volođa i osoblje Sovjetske ambasade u Berlinu vratili su se u Moskvu, ko vozom, ko brodom. Volođa je bio u povlašćenoj grupi, i vratio se brže od većine; neki su još bili u putu. Sada je tek Volođa shvatio koliko ga je boravak u Berlinu iscrpljivao. Nacisti su bili zamorni – onako ubeđeni u pravičnost svog poslanja i skloni trijumfalizmu. Ponašali su se kao pobednički fudbalski tim na zabavi posle utakmice; sve pijaniji i dosadniji, a nikako neće da pođu kućama. Smučili su mu se. Neki bi, možda, rekli da je slično bilo i u Sovjetskom Savezu, s njegovom tajnom policijom, krutim pravoverjem i puritanskim stavovima prema takvim užicima kao što su apstraktno slikarstvo ili moda. Nisu bili u pravu. Komunizam je još bio u povoju, i na putu ka pravednom društvu se i grešilo. Zastranjivanje je svakako predstavljao NKVD, sa svojim sobama za mučenje, i bio je to rak u telu komunizma. Jednoga dana biće odstranjen hirurškim putem. Ali verovatno ne dok traje rat. Sluteći da će izbiti rat, Volođa je još odavno opremio svoje berlinske špijune radio-stanicama i šifarnicima. Nikada nije bilo tako važno imati šačicu smelih antinacista koji će Sovjetima prosleđivati informacije. Pre nego što je otišao iz Berlina, uništio je sve zapise o njihovim imenima i adresama, sad su postojali samo u njegovoj glavi. Roditelje je zatekao žive i zdrave, premda je otac izgledao uzrujan; njegovo zaduženje je bilo da pripremi Moskvu za napade iz vazduha. Volođa je otišao da se vidi sa sestrom Anjom, njenim mužem Iljom Dvorkinom i blizancima, osamnaestomesečnim Dmitrijem, zvanim Dimka, i Tatjanom – Tanjom. Volođi se, nažalost, učini da njihov otac izgleda isto onako pacovski i podlo kao i ranije. Pošto je kod kuće proveo jedan prijatan dan, a onda se i dobro naspavao u svojoj staroj sobi, bio je spreman da se vrati na posao. Prošao je kroz detektor metala na ulazu u zgradu Obaveštajne službe. Poznati hodnici i stepeništa su ga dirnuli, iako su bili bezbojni i krajnje jednostavni. Dok je hodao kroz tu zgradu bezmalo je očekivao da će mu ljudi prilaziti i čestitati; mnogi sigurno znaju da je upravo on potvrdio postojanje operacije Barbarosa. No niko mu nije prišao; možda zbog diskrecije. Ušao je u veliku, otvorenu prostoriju punu daktilografkinja i arhivara, pa se obratio ženi na prijavnici: – Zdravo, Nika – još si tu? – Dobro jutro, kapetane Peškov – reče ona, ne tako srdačno kako se on nadao. – Pukovnik Lemitov bi želeo odmah da vas vidi. Kao ni Volođin otac, ni Lemitov nije bio dovoljno važna ličnost da bi stradao u velikoj čistki s kraja tridesetih, tako da je sada unapređen na mesto svog zlosrećnog prethodnika. Volođa nije znao mnogo o čistki i bilo mu je teško da poveruje kako je baš toliko viših oficira bilo u toj meri nelojalno da zasluži takvu kaznu. Pritom, nije ni znao u čemu se tačno kazna sastojala. Možda su ti ljudi u izgnanstvu, u Sibiru, ili čame u nekom zatvoru, ili su pobijeni. Volođa je znao samo toliko da im se izgubio svaki trag. – On je sada u velikoj kancelariji na kraju glavnog hodnika – dodade Nika. Volođa je prošao kroz veliku prostoriju, klimnuvši usput glavom i nasmešivši se jednom ili dvojici poznanika, ali opet ga obuze osećaj da ga nisu dočekali kako je očekivao – kao heroja. Pokucao je na Lemitovljeva vrata, u nadi da bi šef mogao da mu koliko-toliko objasni zašto je to tako. – Slobodno.
Volođa je ušao, salutirao, i zatvorio vrata za sobom. – Dobro nam se vratio, kapetane. – Lemitov zaobiđe sto. – Među nama, sjajno si obavio posao u Berlinu. Hvala ti. – Počastvovan sam, druže pukovniče – reče Volođa. – Ali zašto da to bude – među nama? – Zato što si protivurečio Staljinu. – On podiže ruku da predupredi negodovanje. – Staljin, naravno, ne zna da si to bio ti. Ali svejedno, ljudi su ovde uzrujani, posle čistke, i ne vole da ih dovode u vezu s bilo kim ko skrene s partijske linije. – A šta je trebalo da uradim? – upita Volođa u neverici. – Da šaljem pogrešne podatke? Lemitov je odlučno klimao glavom. – Postupio si ispravno, nemoj pogrešno da me shvatiš. I ja sam te uzeo u zaštitu. Samo nemoj očekivati da će se ljudi prema tebi odnositi kao prema najboljem među najboljima. – Dobro – odvrati Volođa. Stvari su stajale još gore nego što je zamišljao. – Sad bar imaš zasebnu kancelariju. Treća vrata od moje. Moraćeš malo da nadoknadiš propušteno, otići će ti na to dan ili dva. Volođa zaključi da je time razgovor završen. – Razumem, druže pukovniče – reče on, salutira i ode. Njegova kancelarija nije bila luksuzna – sobičak bez tepiha – ali je bar u njoj bio sam. Izgubio je pojam o napredovanju nemačkih trupa, pošto je bio zaokupljen time da što pre stigne kući. Prestao je da se bavi svojim razočaranjem neko vreme i počeo da čita izveštaje koje su vojni komandanti slali s bojišta posle prve nedelje rata. Što je duže čitao, bio je sve neutešniji. Crvena armija je napad dočekala nespremna. Koliko god se to činilo nemogućim, njegov sto bio je zatrpan dokazima. Dana 22. juna, kad su Nemci napali, mnoge isturene jedinice Crvene armije nisu imale bojeve municije. I to nije bilo sve. Avioni su bili uredno poređani po pistama, bez ikakve kamuflaže, tako da je Luftvafe samo u prvih nekoliko sati rata uništio hiljadu dvesta sovjetskih letelica. Vojne jedinice gurnute su pred nadiruće nemačke snage, a da pritom nisu bile valjano naoružane, bez podrške iz vazduha i obaveštajnih podataka o neprijateljskim položajima. Upravo zato su potpuno uništene. Što je najgore, Staljinovim trajnim naređenjem zabranjeno je bilo povlačenje svim pripadnicima Crvene armije. Svaka jedinica morala je da se bori do poslednjeg čoveka, a od oficira se očekivalo da izvrše samoubistvo kako ne bi živi pali neprijatelju u ruke. Trupama, takođe, nije bilo dozvoljeno da se pregrupišu na novim, jačim odbrambenim položajima. Zato se svaki poraz pretvarao u pokolj. Crvena armija je, usled svega toga, imala velike gubitke u ljudstvu i naoružanju. Staljin je prenebregao i upozorenje tokijskog špijuna, i potonju potvrdu Vernera Franka. Čak i kad je napad već bio počeo, Staljin je u prvi mah izričito tvrdio da je reč o provokaciji kojoj su nemački oficiri pribegli bez Hitlerovog znanja, jer Hitler bi, svakako, stao tome u kraj čim bi saznao šta se dešava. Do trenutka kad je postalo nesporno da nije reč ni o kakvoj provokaciji, već o najvećoj invaziji u istoriji ratovanja, Nemci su već bili zauzeli isturene sovjetske položaje. Posle nedelju dana prodrli su oko četiristo osamdeset kilometara u sovjetsku teritoriju. Bila je to katastrofa – ali Volođi je najteže padalo upravo to što je katastrofa mogla biti izbegnuta. I nije bilo sumnje ko je za sve kriv. Sovjetski Savez je bio zemlja samovlašća. Samo je jedan čovek donosio odluke: Josif Staljin. A on je pogrešio – tvrdoglavo, tupavo, katastrofalno. I sada je njegova zemlja bila u smrtnoj opasnosti. Do toga časa Volođa je verovao da je sovjetski komunizam prava ideologija, na koju senku baca
samo tajna policija, NKVD. Sada je, međutim, uvideo da riba smrdi od glave. Berija i NKVD ne bi ni postojali da to Staljin nije dozvolio. Staljin je bio smetnja na putu ka pravom komunizmu. Kasno tog popodneva, dok je Volođa kroz prozor posmatrao suncem obasjanu pistu, razmišljajući o svemu što je upravo saznao, u posetu mu dođe Kamen. Pre četiri godine zajedno su, kao poručnici, završili akademiju, kada su, sa još dvojicom kolega, bili cimeri. Tada je Kamen bio pravi pajac, sprdao se sa svima, odvažno se podsmevajući čak i uskogrudom sovjetskom pravoverju. U međuvremenu se bio ugojio, a i uozbiljio. Pustio je crne brčiće nalik onima koje je nosio ministar inostranih poslova Molotov, možda da bi izgledao zrelije. Kamen zatvori vrata za sobom i sede. Iz džepa je izvadio igračku, limenog vojnika na navijanje. Navio je ključ i spustio igračku na Volođin sto. Vojnik je mahao rukama kao da maršira, a mehanizam, kao kod časovnika, bučno je čangrljao dok se odmotavao. Kamen tiho prozbori: – Staljina niko nije video dva dana. Volođa tad uvide da je onaj vojnik na navijanje tu da bi zaglušio uređaj za prisluškivanje, koji su mu možda ugradili u kancelariju. – Kako misliš, niko ga nije video? – U Kremlj nije dolazio, a na telefon se ne javlja. Volođa se zbunio. Vođa nacije ne može tek tako da nestane. – Pa šta radi? – Niko ne zna. – Vojnik prestade da čangrlja. Kamen ga navi opet, pa ga pusti da maršira. – U subotu uveče, kad je čuo da su Nemci opkolili Sovjetsku armijsku grupu „Zapad”, rekao je: „Sve je izgubljeno. Odustajem. Lenjin je utemeljio ovu državu, a mi smo je uništili.” Potom je otišao u Kuncevo. – Staljin je imao kuću nedaleko od varoši Kuncevo, na obodu Moskve. – Juče se nije pojavio u Kremlju kao i obično oko podneva. Kad su telefonirali u Kuncevo, niko se nije javio. Danas, ista priča. Volođa se nagnu bliže. – Da nije pretrpeo... – pitanje dovrši šapatom – ...nervni slom? Kamen nemoćno raširi ruke. – Ne bi me začudilo. Insistirao je, uprkos svim dokazima, da nas Nemačka neće napasti tokom četrdeset prve, a vidi sad. Volođa klimnu glavom. Sve je to imalo smisla. Staljin je dozvoljavao da ga u zvaničnim prilikama nazivaju Ocem, Učiteljem, Velikim vođom, Preobraziteljem prirode, Velikim kormilarom, Genijem čovečanstva, Najvećim genijem svih vremena i naroda. No sada je dokazano, čak ni on to nije mogao da ospori, da je bio u zabludi, dok su svi ostali bili u pravu. U takvim okolnostima ljudi su skloni samoubistvu. Kriza je bila još gora nego što je Volođa mislio. Ne samo što je Sovjetski Savez napadnut, i što gubi rat već je pritom ostao bez vođstva. To mora da je bio najopasniji trenutak još od Revolucije naovamo. No da li je to, u isti mah, bila i prilika da se nešto učini? Prilika da se ratosiljaju Staljina? Poslednji put Staljin je tako ranjivo izgledao 1924, kad je pročitan Lenjinov testament, u kojem je pisalo da Staljin nije podesna ličnost za sprovođenje vlasti. Kad je preživeo tu krizu, činilo se da je Staljinova moć neprikosnovena, čak i kad su – Volođa je sad to jasno uviđao – njegove odluke bile na samoj ivici ludila: čistke, grubi propusti u Španiji, imenovanje sadiste Berije za šefa tajne policije, pakt s Hitlerom. Je li ova vanredna situacija prilika da ga, konačno, zbace s vlasti? Svoje uzbuđenje Volođa je krio i od Kamena i od ostalih. Dok se, pri blagoj svetlosti letnje večeri, vozio kući autobusom, prepustio se mislima. Vožnju je usporavao konvoj kamiona natovarenih protivavionskim oruđem – verovatno ga razmešta upravo njegov otac, zadužen za odbranu Moskve od napada iz vazduha.
Može li se Staljin svrgnuti? Pitao se koliko li je njih u Kremlju u tom času postavljalo sebi isto to pitanje. Ušao je u zgradu u kojoj su stanovali njegovi roditelji, vladinu desetospratnicu, koju je od Kremlja delila samo reka Moskva. Roditelji su bili izašli, ali tu je bila njegova sestra s blizancima Dimkom i Tanjom. Mali Dimka je imao tamne oči i kosu. Crvenom olovkom je nešto žvrljao po starim novinama. Devojčica je imala iste one prodorne plave oči kakve su imali Grigorij i – kako su ljudi govorili – Volođa. Mala je odmah pokazala Volođi svoju lutku. Bila je tu i Zoja Vorocinceva, zadivljujuće lepa fizičarka koju je Volođa poslednji put video pre četiri godine, pre no što je otputovao za Španiju. Obe su gajile ljubav prema ruskoj narodnoj muzici; zajedno su išle na recitale, a Zoja je svirala gudok, violinu sa tri žice. Ni jedna ni druga nisu sebi mogli da priušte fonograf, ali je Grigorij imao taj uređaj, te su sad njih dve slušale ploču nekog orkestra balalajki. Grigorij nije bio naročiti ljubitelj muzike, ali mu se dopala ta ploča s veselom muzikom. Zoja je na sebi imala letnju haljinu s kratkim rukavima, svetlu poput svojih očiju. Kad ju je Volođa ljubazno zapitao kako je, odsečno mu je odgovorila: – Mnogo sam ljuta. Postojalo je u tom trenutku sijaset razloga da svaki Rus bude ljut. – A zašto? – upita je Volođa. – Zato što je moje istraživanje u oblasti nuklearne fizike prekinuto. Svi naučnici s kojima sarađujem raspoređeni su na druge zadatke. Ja sad, tako, radim na poboljšanju dizajna nišanskih sprava za bombardere. To se Volođi učinilo vrlo razumno. – Pa u ratu smo, na kraju krajeva. – Ne razumeš – reče ona. – Slušaj. Kad uranijum prođe kroz fisiju, oslobađaju se neizmerne količine energije. Mislim, neizmerne. Mi to znamo, kao što znaju i naučnici na Zapadu – čitali smo njihove radove u naučnim časopisima. – A opet, problem nišanskih sprava za bombardere sad se nameće kao hitnije pitanje. – Taj proces, fisija, može se upotrebiti za proizvodnju bombi koje bi bile stoput jače od svega što bilo ko ima danas – produži Zoja ljutito. – Jedna nuklearna eksplozija mogla bi da sravni Moskvu sa zemljom. Šta ako Nemci naprave takvu bombu, a mi je još nemamo? Bilo bi to kao da oni imaju puške, a mi samo mačeve! – No postoje li uopšte razlozi da verujemo kako naučnici u drugim zemljama rade na fisionoj bombi? – upita Volođa sumnjičavo. – Uvereni smo da postoji. Sâm pojam fisije odmah navodi na pomisao o pravljenju bombe. Mi smo o tome već razmišljali – a što ne bi i oni? Ali ima tu još nešto. Oni su svoje prve rezultate objavljivali u časopisima – a onda su, pre jedno godinu dana, najednom prestali. Od prošle godine, negde baš u ovo vreme, do danas nije objavljen nijedan novi naučni rad o fisiji. – A ti si uverena da su političari i generali na Zapadu shvatili vojni potencijal tih istraživanja, te da ih zato otada sprovode u tajnosti? – Drugi razlog mi ne pada na pamet. A opet, mi ovde, u Sovjetskom Savezu, nismo još ni počeli da istražujemo mogućnosti uranijuma. – Hmm... – Volođa se napravi kao da sumnja u sve to, iako je zapravo ustanovio da priča deluje i te kako uverljivo. Čak i Staljinovi najveći poštovaoci – grupa kojoj je pripadao i Volođin otac Grigorij – nisu se predstavljali kao poznavaoci nauke. A jednom samodršcu nije bilo teško da prenebregne bilo šta što bi u njemu probudilo nelagodu. – Pričala sam ja tvom ocu o tome – nastavi Zoja. – On mene sluša, ali njega ne sluša niko. – I šta ćeš sad?
– A šta ću? Napraviću dozlaboga dobru nišansku spravu za naše vazduhoplovce i nadaću se najboljem. Volođa klimnu glavom. Svideo mu se njen stav. I ta devojka mu se sviđala. Bila je pametna i impulsivna, i milina je bila gledati je. Pitao se da li bi išla s njim u bioskop. Razgovor o fizici podsetio ga je na Vilhelma Fruncea, koji mu je bio najbolji drug na berlinskoj Muškoj akademiji. Prema rečima Vernera Franka, Vili je sada bio briljantan fizičar, a studirao je u Engleskoj. Možda će on nešto znati o toj fisionoj bombi kojom je Zoja toliko zaokupljena. A ako je i dalje komunista, mogao bi Vili da mu i ispriča to što zna. Volođa obeća sebi da kasnije pošalje telegram odseku Obaveštajne službe Crvene armije u ambasadi u Londonu. Uto uđoše njegovi roditelji. Otac je bio u uniformi, majka je nosila kaput i šešir. Prisustvovali su jednoj od onih bezbrojnih, beskrajnih ceremonija do kojih je vojska toliko držala; Staljin je insistirao da se s takvim obredima nastavi uprkos nemačkom napadu, jer takve parade su dobre za moral. Gugutali su, najpre, nekoliko minuta s blizančićima, ali videlo se da je otac rasejan. Promrmljao je nešto o nekom telefonskom pozivu i otišao pravo u radnu sobu. Majka poče da priprema večeru. Volođa je razgovarao u kuhinji sa tri žene, ali je jedva čekao da popriča sa ocem. Naslućivao je povod tog očevog hitnog telefonskog poziva – ili neko upravo kuje plan kako da zbaci Staljina s vlasti, ili pak pokušava to da spreči, i to verovatno ovde negde, u ovoj zgradi. Nekoliko minuta kasnije, odlučio je da se izloži riziku od očevog gneva i da ga prekine u radu. Ali otac je upravo izlazio. – Moram do Kunceva – reče on. Volođa je silno želeo da sazna šta se događa. – Zašto? – upita on oca. Grigorij je prešao preko pitanja. – Zvao sam da mi pošalju kola, ali šofer mi je otišao kući. Mogao bi ti da me povezeš. Volođa je sav cepteo. Nikada još nije bio u Staljinovoj dači. A sada će otići tamo, u trenutku najdublje krize. – Hajdemo – reče mu otac nestrpljivo. Iz hodnika su se pozdravili sa ostalima i izašli. Grigoriju je bio dodeljen crni ZIS 101-A, sovjetska kopija američkog pakarda, s trostepenim automatskim menjačem. Dostizao je maksimalnu brzinu od oko sto trideset kilometara na čas. Volođa sede za volan i njih dvojica pođoše. Vozio je kroz Arbat, deo grada nastanjen zanatlijama i intelektualcima, pa izbio na Možajski autoput, što vodi na zapad. – Zvao te drug Staljin? – upita oca. – Ne. Staljin je izolovan već dva dana. – To sam i ja čuo. – Stvarno? A trebalo je da bude tajna. – Teško je takvu tajnu sačuvati. Šta se sad dešava? – Nas nekoliko idemo u Kuncevo, da ga posetimo. Volođa sad postavi ključno pitanje: – Koja je svrha posete? – Najpre da vidimo da li je živ. A zar bi uopšte bilo moguće, pitao se Volođa, da nije živ a da to niko ne zna. Teško. – A šta ako je živ? – Ne znam. Šta god da se desi, draže mi je da budem tamo i lično vidim nego da saznam kasnije. Uređaji za prisluškivanje nisu bili delotvorni u kolima u pokretu, i Volođa je to znao – mikrofon je hvatao samo zvuk motora – pa je otuda i bio siguran da ih niko neće čuti. Ipak, ispuni ga strah dok je
izgovarao ono što se niije smelo ni pomisliti: – Da li bi Staljin mogao da bude zbačen? – Rekao sam ti, ne znam – srdito odbrusi otac. Volođa je sada sav treptao. Takvo pitanje iziskivalo je kategorično poricanje. Sve ostalo moglo se protumačiti kao „da”. Njegov otac je, dakle, priznao da postoji mogućnost da je sa Staljinom gotovo. Kao vulkanski oganj buknu nada u Volođinom srcu. – Zamisli kako bi to bilo! – reče on radosno. – Nema više čistki! Radni logori će biti pozatvarani. Mlade devojke niko više neće odvoditi sa ulice da bi ih silovali pripadnici tajne policije. Očekivao je, bar donekle, da će ga otac prekinuti u pola reči, ali Grigorij ga je samo slušao, poluzatvorenih očiju. Volođa produži: – Glupe fraze „trockističko-fašistički špijun” nestaće iz našeg jezika. Vojne jedinice koje je neprijatelj brojčano nadmašio ili oružjem nadjačao moći će da se povuku, a ne da se vojnici uzalud žrtvuju. Odluke će biti donošene razborito i za to će biti zadužene grupe pametnih ljudi koji će proceniti šta je najbolje za sve. Biće to onaj komunizam o kojem si ti sanjao pre trideset godina! – Mlad pa budala! – reče otac prezrivo. – Poslednje što nam sada treba jeste da izgubimo vođu. Pa mi smo u ratu, i još se povlačimo! Naš jedini cilj mora biti odbrana Revolucije – bez obzira na cenu. Staljin nam je sad potrebniji nego ikada. Volođa je imao utisak da mu je otac opalio šamar. Godine i godine su prošle otkad ga je Grigorij poslednji put nazvao budalom. No da li je stari u pravu? Da li je Sovjetskom Savezu Staljin potreban? Vođa je doneo toliko katastrofalnih odluka da Volođi, jednostavno, nije bilo jasno kako bi to zemlji moglo da bude gore nego što jeste, pa ma ko drugi da preuzme vlast. Stigli su do odredišta. Staljinov dom je obično nazivan dačom, ali nije to bila seoska koliba. Bila je to dugačka, niska zgrada s pet visokih prozora s jedne strane velelepnih vrata i isto toliko s druge; kuća se nalazila usred borove šume, a i sama je bila tamnozelena, da se stopi s okruženjem. Stotine naoružanih vojnika čuvale su kapiju i dvostruku ogradu od bodljikave žice. Grigorij pokaza rukom na protivavionsku bateriju delom skrivenu kamuflažnom mrežom. – Ja sam ono tamo postavio – reče. Stražar na kapiji prepoznao je Grigorija, ali je ipak zatražio od njih da pokažu dokumenta. Iako je Grigorij bio general, a Volođa kapetan obaveštajne službe, obojica su temeljno pretreseni, za slučaj da nose oružje. Volođa je odvezao kola do samih vrata. Pred kućom nije bilo parkiranih automobila. – Sačekaćemo da i ostali dođu – reče otac. Nekoliko trenutaka kasnije, pojaviše se još tri ZIS-ove limuzine. Volođa se seti da to ZIS zapravo znači Zavod Imeni Stalin – Fabrika nazvana po Staljinu. Jesu li to dželati došli kolima koja nose ime njihove žrtve? Svi su izašli iz kola, osmorica sredovečnih muškaraca u odelima, sa šeširima na glavama; u njihovim rukama bila je budućnost zemlje. Među prisutnima Volođa prepozna ministra spoljnih poslova Molotova i šefa tajne policije Beriju. – Idemo – reče Grigorij. Volođa se nađe u čudu. – I ja ulazim s vama? Grigorij gurnu ruku pod sedište i dade Volođi pištolj marke tokarev TT-33. – Stavi ovo u džep – reče otac. – Ako onaj podlac Berija pokuša da me uhapsi, pucaj u govno. Volođa obazrivo prihvati oružje: model T-33 nije imao utvrđivač osigurača. On gurnu pištolj u džep jakne – bio je otprilike sedamnaest-osamnaest centimetara dugačak – i izađe iz kola. Doseti se usput da taj model ima okvir sa osam metaka.
Svi uđoše u kuću. Volođa je strahovao da će ih opet pretresti, i pritom mu naći oružje, ali druge provere nije bilo. Unutrašnji zidovi bili su okrečeni tamnim bojama, a prostorije su bile slabo osvetljene. Jedan oficir uvede pridošlice u nešto nalik na omanju trpezariju. Staljin je sedeo u fotelji. Najmoćniji čovek istočne Zemljine hemisfere izgledao je unezvereno i utučeno. Podigavši pogled, on osmotri ljude koji su ulazili u sobu i upita: – Što ste došli? Volođa je ostao bez daha. Staljin je očigledno mislio da im je namera ili da ga uhapse ili da ga ubiju. Dugo je vladala tišina, i Volođa shvati da grupa funkcionera nije unapred odlučila šta će. A kako su i mogli da odluče kad nisu znali čak ni da li je Staljin živ? Šta im je drugo preostalo? Da ga ubiju? Druga prilika im se možda nikada neće ukazati. Konačno istupi Molotov. – Molimo vas da se vratite na posao – reče on. Volođa se jedva uzdrža da ne protestuje. No Staljin odmahnu glavom. – Mogu li ja da ostvarim ono što narod od mene očekuje? Mogu li ja da vodim ovu zemlju u pobedu? Volođa se zgranuo. Zar će zaista odbiti ponudu? – Postoje, možda, i bolji kandidati – dodade Staljin. Pružao im je, eto, i drugu priliku da ga oteraju! Progovori tad još jedan od okupljenih, i Volođa prepozna maršala Vorošilova. – Niko nije dostojniji tog položaja od vas – reče on. I šta s tim? Nije ovo trenutak za puko ulizivanje. Onda se priključi i njegov otac: – Tako je! Zar će pustiti Staljina da se izvuče? Kako je moguće da su toliko glupi? Molotov je prvi izgovorio nešto razborito. – Predlažemo formiranje ratnog kabineta, koji bi se zvao Odbor za državnu odbranu. Bila bi to neka vrsta vrhovnog politbiroa s vrlo malim brojem članova koji bi imao najšira ovlašćenja. – A ko bi bio na čelu tog odbora? – brzo umetnu Staljin. – Ti, druže Staljine! Volođa htede da vikne: „Ne!” Opet je dugo vladala tišina. Konačno Staljin progovori: – Vrlo dobro. E sad, koga ćemo još da postavimo u taj odbor? Berija istupi i poče da nabraja. Sve je gotovo, uvide to Volođa, kome se vrtelo u glavi od jeda i razočaranja. Propustili su priliku. Mogli su da svrgnu tiranina, ali nisu imali petlje. Kao deca oca nasilnika, uplašili su se da neće umeti da se snađu bez njega. Stvari su, zapravo, stajale još gore, shvatio je to Volođa, iz časa u čas sve potišteniji. Možda je Staljin stvarno doživeo nervni slom – tako se bar, po svemu sudeći, činilo – ali je, isto tako, povukao jedan briljantan politički potez. Svi oni koji su eventualno mogli da zauzmu njegovo mesto nalazili su se u toj sobi. U trenutku kad su svi kao na dlanu mogli da se uvere u katastrofalne posledice Staljinovih pogrešnih procena, on je svoje suparnike primorao da ga mole da ih predvodi i dalje. Povukao je crtu ispod svoje užasne greške i stvorio sebi priliku za nov početak. I ne samo da se Staljin vratio u igru.
Nikada nije bio jači.
XI Ko bi imao hrabrosti da se javno pobuni protiv onoga što se dešava u Akelbergu? Karla i Frida videle su to svojim očima, imale su Ilzu Kenig kao svedoka, ali im je trebao i neko ko će ih podržati. Nije više bilo izabranih narodnih poslanika; svi poslanici u Rajhstagu bili su nacisti. Nije bilo ni pravih novinara; samo ulizička škrabala. Nacisti su postavili i sve sudije, koji su poštovali samo volju vlasti. Karla ranije nije mogla ni da pojmi kakvu su joj zaštitu u životu pružali političari, novinari i advokati. Bez njih, shvatila je to sada, vlast može da čini šta joj je volja, pa čak i da ubija. Kome da se obrate? Fridin obožavalac Hajnrih fon Kesel imao je druga katoličkog sveštenika. – Peter je bio najpametniji dečko u mom razredu – rekao im je Hajnrih. – Ali ne i najomiljeniji. Malčice krut i uštogljen. Mislim, ipak, da će nas saslušati. Karla je smatrala da svakako vredi pokušati. Njen protestantski pastor pokazao je veliko saosećanje, ali onda ga je ućutkao Gestapo. Možda će se isto ponoviti i u ovom slučaju. Ali Karla ničeg drugog nije mogla da se doseti. Hajnrih povede Karlu, Fridu i Ilzu do Peterove crkve u Šenebergu, jednog nedeljnog julskog jutra. Hajnrihu je dobro stajalo crno odelo; devojke su nosile uniforme medicinskih sestara, znak da se u njih može pouzdati. Ušli su na bočna vrata i zaputili se pravo u malu, prašnjavu prostoriju s nekoliko starih stolica i velikim ormanom. Oca Petera zatekli su samog, u molitvi. Mora da ih je čuo kad su ulazili, ali je ipak ostao na kolenima još čitav minut pre nego što će ustati i okrenuti se da se s njima pozdravi. Peter je bio visok i mršav, pravilnih crta lica, uredno podšišan. Imao je, izračunala je Karla, dvadeset sedam godina – ako je zaista Hajnrihov ispisnik. Peter se namršti i ne trudeći se da sakrije razdražljivost što ga neko ometa. – Pripremam se za misu – reče im on ozbiljno. – Drago mi je što te vidim u crkvi, Hajnrih, ali sada me morate ostaviti. Videćemo se kasnije. – Reč je o duhovnoj nuždi, Peteru – na to će Hajnrih. – Sedi, imamo nešto važno da ti kažemo. – Teško da može biti važnije od mise. – Bogami, može, Peteru, veruj na reč. Za pet minuta složićeš se sa mnom. – Dobro, onda. – Ovo je moja devojka, Frida Frank. Karla se iznenadila. Šta, zar mu je Frida sad devojka? – Imala sam mlađeg brata – poče Frida – koji je rođen sa spinom bifidom. Početkom ove godine prebačen je u bolnicu u Akelbergu u Bavarskoj, gde je trebalo da ga leče nekom specijalnom metodom. Ubrzo zatim stiglo nam je pismo kojim smo obavešteni da je preminuo usled zapaljenja slepog creva. Frida se okrenu prema Karli, koja preuze reč. – Moja sobarica je imala sina rođenog sa oštećenjem mozga. I on je prebačen u Akelberg. Sobarica je, istoga dana, dobila istovetno pismo. Peter raširi ruke kao da će reći „pa šta sad?”. – I ranije sam slušao o tome – reče on. – To je propaganda protiv vlasti. Crkva se u politiku ne meša. Kakve su sad to gluposti?!, pomisli Karla. Pa crkva je do guše bila u politici. No ona pređe preko izrečenog te nastavi: – Sin moje sobarice nije imao slepo crevo. Odstranjeno mu je dve godine pre toga. – Molim vas – reče Peter. – Šta to dokazuje?
Karla je sad već bila obeshrabrena. Peter je očigledno bio pun predrasuda. – Čekaj, Peteru – reče Hajnrih. – Nisi još sve čuo. Ilza je radila u bolnici u Akelbergu. Peter pogleda u devojku, iščekujući. – Vaspitavana sam kao katolkinja, oče – reče Ilza. Karla za to nije znala. – Ali nisam dobra katolikinja – nastavi Ilza. – Bog je dobar, ne mi, kćeri – reče Peter pobožno. – Ali ja sam znala da je ono što činim grešno – reče Ilza. – I nisam ustuknula jer mi je tako naređeno, a i bojala sam se. – Ilza briznu u plač. – Šta si to činila? – Ubijala ljude. O, oče, hoće li mi Bog oprostiti? Sveštenik je netremice gledao u mladu medicinsku sestru. Ovo nije mogao da odbaci kao propagandu; pred njim je bila namučena duša. Prebledeo je. Ostali su ćutali. Karla zadrža dah. – U bolnicu su, sivim autobusima, dovozili hendikepirane – reče Ilza. – Nije bilo nikakvog specijalnog lečenja za njih. Davali smo im injekcije, i oni bi umirali. Onda bismo ih kremirali. – Ona pogleda Petera u oči. – Hoće li mi ikad biti oprošteno za ono što sam učinila? On zausti da nešto kaže, ali mu reči zastadoše u grlu pa se samo nakašlja. Najzad, tiho progovori: – Koliko? – Obično po četiri. Autobusa, mislim. U svakom autobusu bilo je otprilike po dvadeset pet pacijenata. – Sto ljudi? – Da. Svake nedelje po toliko. Peterovo ponosito držanje nestade. Lice mu je bilo bledo kao kreč, a donja usna mu je visila. – Stotinu hendikepiranih ljudi nedeljno? – Da, oče. – O kakvom je hendikepu reč? – O svim vrstama, mentalnim i telesnim. Bilo je tu i senilnih staraca, i deformisanih beba, i muškaraca i žena, paralizovanih, umno zaostalih ili, naprosto, bespomoćnih. A on je ponavljao, i ponavljao. – I bolničko osoblje ih je sve pobilo? Ilza je jecala. – Žao mi je, žao mi je, znala sam da činim zlo. Karla je posmatrala Petera. Nije više izgledao onako nadobudno. Doživeo je upečatljiv preobražaj. Posle dugih godina slušanja dobrostojećih katolika iz ovog pošumljenog predgrađa, koji su ispovedali svoje sitne grehove, najednom se susreo sa zlom u izvornom obliku. I bio je potresen, do srži. Ali šta će preduzeti? Peter je ustao. Uzeo je Ilzu za ruke i podigao je sa stolice. – Vrati se Crkvi – reče on. – Ispovedi se svom svešteniku. Bog će ti oprostiti. Toliko znam. – Hvala vam – prošaputa ona. On joj pusti ruke, pa pogleda u Hajnriha. – Za nas ostale situacija možda i nije tako jednostavna. Okrenuvši im leđa, kleknuo je opet da se pomoli. Karla pogleda u Hajnriha, ovaj slegnu ramenima. Poustajaše svi i izađoše iz male prostorije. Karla zagrli uplakanu Ilzu. – Ostaćemo na misi – reče Karla. – Možda će porazgovarati s nama posle službe. Njih četvoro uđoše u brod crkve. Ilza je prestala da plače, već se malo smirila. Frida je držala Hajnriha podruku. Zauzeli su mesta, pastva se okupljala, sve sami uspešni muškarci, debeljuškaste
žene i nemirna deca, a svi obukli najbolje što imaju. Nikada takav svet ne bi ubijao hendikepirane, pomisli Karla. Pa ipak, njihova vlada činila je to, u njihovo ime. Kako je tako nešto moglo da se desi? Nije više ni sama znala šta da očekuje od oca Petera. Nije bilo sumnje da je on, naposletku, poverovao u ono što su mu ispričali. Isprva je slutio da su politički motivisani pa je hteo da prekine razgovor, ali ga je Ilzina iskrenost ubedila. I nova saznanja su ga prestravila. Ipak, nije im još ništa obećao, ne računajući to da će Bog oprostiti Ilzi. Karla se osvrnula oko sebe. Crkva je bila živopisnija nego što je to slučaj u protestanskim bogomoljama. Bilo je više skulptura i slika, više mramora i pozlate, barjaka i sveća. Protestanti i katolici su ratovali zbog takvih detalja, priseti se ona. Kako se čudnim sad to činilo, u svetu u kojem ubijaju decu, da bilo ko uopšte mari za neke tamo sveće. Služba je počela. Uđoše sveštenici u odeždama. Otac Peter bio je rastom najviši među njima. Osim stroge pobožnosti, Karla ništa više nije mogla da pročita s njegovog lica. Crkvene pesme i molitve presedela je potpuno ravnodušna. Molila se onda za svog oca, a dva sata kasnije pronašla ga je na podu njihove kuće, svirepo pretučenog, na samrti. Nije bilo dana, a katkad ni sata, da joj on ne nedostaje. Ako molitva nije spasla njenog oca, neće pomoći ni svima onima koje vlasti smatraju beskorisnim. Trebalo je preći sa reči na dela. Dok je tako razmišljala o ocu, priseti se i svog brata Erika. On je sad negde u Rusiji. Poslao je jedno pismo kući, likujući zbog brzog napredovanja i uspeha kampanje. I pritom je, ljutito, odbio da poveruje da je Valtera ubio Gestapo. Njihovog oca je, po svemu sudeći, Gestapo pustio na slobodu živog i zdravog, a onda su ga, na ulici, napali zlikovci, komunisti ili Jevreji, tvrdio je on. Erik je živeo u svetu mašte, van domašaja razuma. Da li je takav slučaj i sa ocem Peterom? Peter se popeo na predikaonicu. Karla nije znala da je vreme za propoved. Pitala se šta će reći. Hoće li pronaći nadahnuće u onome što je toga jutra saznao? Ili će govoriti o nečem što sada nije važno, o vrlini skromnosti, ili o grehu zavisti? Ili će samo sklopiti oči i, verom prožet, zahvaliti Bogu što nemačka armija niže pobede u Rusiji? Stajao je, onako visok, za predikaonicom, preletevši pastvu pogledom koji se mogao protumačiti i kao nadmen, i kao ponosan, ali i kao prkosan. – Peta zapovest nalaže: Ne ubij. Karla pogleda Hajnriha. Šta li će Peter reći? Glas mu je odzvanjao od kamenih zidova crkvenog broda. – Postoji jedno mesto u Akelbergu, u Bavarskoj, gde se naše vlasti oglušuju o tu zapovest stotinu puta nedeljno! Karla ostade bez daha. Da, počeo je – drži propoved protiv programa! To bi moglo sve da preokrene. – Nije bitno to što su žrtve hendikepirane, ili umno obolele, ili nisu u stanju same da se hrane, ili su paralizovane – govorio je Peter, ne krijući srdžbu. – I bespomoćne bebe i senilni starci, sve su to božja deca, i njihovi su životi sveti koliko i vaši, koliko i moj. – Glas mu se uzdiže još više. – Ubijati njih smrtni je greh! Sveštenik podiže desnu ruku i steže pesnicu, dok mu je glas podrhtavao od uzbuđenja: – Kažem vam: ukoliko ništa ne preduzmemo, zgrešićemo isto koliko i lekari i medicinske sestre koji ubrizgavaju smrtonosne injekcije. Ako budemo ćutali... – zastade načas. – Ako budemo ćutali, i mi smo ubice!
XII
Inspektor Tomas Make je kipteo od besa. Napravili su od njega budalu u očima načelnika Kringelajna i ostalih pretpostavljenih. Uveravao ih je da ništa ne može da procuri. Tajna Akelberga – i istih takvih bolnica u drugim delovima zemlje – neće biti razotkrivena, rekao im je on. Dočepao se trojice smutljivaca, Vernera Franka, pastora Oksa i Valtera fon Ulriha, i na različite načine ih sve ućutkao. A tajna je, ipak, izbila na videlo. Za to je bio odgovoran jedan nadmeni mladi sveštenik po imenu Peter. Otac Peter je sad bio pred Makeom, nag; noge i ruke su mu bile privezane za specijalno konstruisanu stolicu. Krv mu je tekla iz ušiju, nosa i usta, bio se ispovraćao po grudima. Elektrode su mu bile prikačene za usne, bradavice i penis. Remen oko čela služio je za to da mu se, usled jakih grčeva od kojih se sav tresao, ne slomi vrat. Lekar koji je sedeo pored sveštenika oslušnuo mu je srce stetoskopom, i videlo se da je sumnjičav. – Neće još dugo izdržati – konstatovao je. Buntovna beseda oca Petera pročula se nadaleko. Minsterski biskup, mnogo važnije svešteno lice, održao je sličnu besedu, razotkrivajući program T4. Biskup je pozvao samog Hitlera da spase narod od Gestapoa, lukavo nagoveštavajući da, zapravo, i ne postoje izgledi da Hitler lično zna za taj program, i tako mu ponudio gotov alibi. Njegova beseda je otkucana i umnožena, i sad je, od ruke do ruke, kružila po Nemačkoj. Gestapo je hapsio sve one kod kojih pronađe primerak te besede, ali uzalud. Samo tada i nikada više u istoriji Trećeg rajha javnost je otvoreno negodovala protiv jednog postupka vlasti. Odmazda je bila surova, ali nije urodila plodom; beseda je i dalje umnožavana, sve više sveštenika javno se molilo za hendikepirane, a u Akelbergu je organizovan i protestni marš. Stvari su se otrgle kontroli. A za to je krivicu snosio Make. On se nagnu nad Peterom. Svešteniku su oči bile sklopljene, plitko je disao, ali je bio svestan. Make mu se prodra u uho: – Ko ti je rekao za Akelberg? Odgovora nije bilo. Peter je Makeu bio jedina nada. Istraga sprovedena u samoj varoši Akelberg nije dovela do značajnijih rezultata. Rajnhold Vagner je čuo priču o nekim dvema devojkama biciklistkinjama koje su dolazile u bolnicu, ali niko nije znao ko su one; do njega je doprla i priča o medicinskoj sestri koja je naprečac dala otkaz, u pismo objasnivši da se na brzinu udala, ali ne pominjući pritom muževljevo ime. Nikakav trag, dakle, koji bi se mogao slediti. Make je, u svakom slučaju, bio siguran da takvu nesreću nikako ne bi mogle prouzrokovati neke tamo devojčure. Make klimnu glavom tehničaru koji je rukovao mašinom. Ovaj okrenu potenciometar. Peter je zaurlao u ropcu dok mu je struja šikljala telom, mrcvareći živce. Tresao se kao u epileptičnom napadu, a kosa mu se sva bila nakostrešila. Tehničar isključi struju. – Kaži mi kako se zove! – urlao je Make. Peter, konačno, otvori usta. Make se nagnu bliže. – Nije bio čovek – prošaputa Peter. – Nego žena! Kaži mi njeno ime! – Anđeo je bio. – Đavo da te nosi! – uzviknu Make pa dohvati potenciometar i sâm ga odvrnu. – Ovo neću isključi-
ti dok mi ne kažeš! – urlao je on, dok je Peter, tresući se, vrištao. Otvoriše se vrata. Mladi inspektor proviri unutra, preblede i dade znak Makeu da izađe. Tehničar isključi struju, i vrištanje utihnu. Lekar se nagnu da oslušne Peterovo srce. – Oprostite, inspektore Make – reče mlađi inspektor – traži vas načelnik Kringelajn. – Odmah? – razdražljivo će Make. – Tako je rekao, gospodine. Make pogleda u lekara, koji slegnu ramenima. – Mlad je on – reče lekar. – Poživeće dok se vi ne vratite. Make izađe pa se pope na sprat sa mlađim inspektorom. Kringelajnova kancelarija nalazila se na prvom spratu. Make pokuca i uđe. – Ona prokletinja od sveštenika još nije progovorila – reče on bez uvoda. – Trebaće mi još vremena. Kringelajn je bio vižljast čovek sa naočarama, pametan, ali nejake volje. Budući da je kasno prešao u naciste, nije bio član elitnog SS-a. Nedostajalo mu je žara i poleta koji su krasili takve kao što je Make. – Pustite tog popa – reče on. – Sveštenici nas više ne zanimaju. Pozatvarajte ih u logore, i zaboravite da su postojali. Make nije mogao da veruje rođenim ušima. – Ali ti ljudi su zaverenici koji podrivaju Firera! – I u tome uspevaju – reče Kringelajn. – Dok ste vi, s druge strane, omanuli. Makeu se učini da je Kringelajnu lično drago što je on omanuo. – Odluka je doneta u samom vrhu – nastavi načelnik. – Program Akcija T4 je obustavljen. Make je zanemeo. Nacisti nikada nisu dopuštali da ih u sprovođenju odluka pokolebaju sumnje neznalicâ. – Nikada ne bismo stigli dovde da smo se ulagivali javnosti! – reče on. – Ovoga puta smo ipak to učinili. – Zašto? – Firer nije našao za shodno da mi lično objasni odluku koju je doneo – reče Kringelajn podrugljivo. – Ali mogu i sâm da naslutim razloge. Program je izazvao neverovatno gnevne proteste inače pasivne javnosti. Ukoliko nastavimo, rizikujemo otvoreno sukobljavanje sa crkvama svih konfesija. A to bi bilo loše. Ne smemo da slabimo jedinstvo i odlučnost nemačkog naroda – naročito sad kad smo zaratili sa Sovjetskim Savezom, najjačim neprijateljem dosada. I zato je program obustavljen. – Vrlo dobro, gospodine – reče Make, zauzdavajući gnev. – Još nešto? – Voljno – reče Kringelajn. Make krenu ka vratima. – Make? On se okrenu. – Da, gospodine? – Presvucite košulju. – Košulju? – Krvava je. – Razumem, gospodine. Izvinite, gospodine. Make je uz topot jurio niza stepenice, dok je u njemu vrilo kao u loncu. Vratio se u sobu u podrumu. Otac Peter je još bio živ. Van sebe od besa, Make ponovo povika: – Ko ti je rekao za Akelberg? Odgovora nije bilo. On odvrnu potenciometar na najjače. Otac Peter je dugo vrištao; a onda, konačno, utonuo u večnu tišinu.
XIII Vila porodice Frank nalazila se u jednom parkiću. Dvestotinak metara od kuće, na blagom uzvišenju, bila je mala senica, otvorena sa svih strana, s klupama za sedenje. Kao deca, Karla i Frida su se pravile da im je to kuća, pa bi se satima igrale zamišljajući velike zabave, s gostima u svili i kadifi koje opslužuju desetine slugu. Kasnije im je to pak bilo omiljeno mesto za nesmetan razgovor. – Kad sam prvi put sela na ovu klupu, nisam nogama mogla da dotaknem zemlju – reče Karla. – E, kad bi nam se samo vratili ti dani – reče Frida. Tog popodneva je bilo veoma sparno. Devojke su na sebi imale haljine bez rukava, i bile su u sumorne. Otac Peter je preminuo; prema policijskom saopštenju, izvršio je samoubistvo u pritvoru, pošto je zbog nedela koja je počinio pao u depresiju. Karla se pitala da nije, slučajno, i on nasmrt prebijen kao i njen otac. Izgledi da se nešto tako užasno dogodilo bili su veliki. Na desetine njih bilo je zatvoreno u ćelijama policijskih stanica širom Nemačke. Neki su javno podigli glas protiv ubijanja hendikepiranih, drugi su samo delili kopije besede koju je održao biskup Fon Galen. Karla se pitala da li će sad sve te ljude mučiti. I koliko će još dugo ona uspevati da umakne takvoj sudbini. Uto iz kuće izađe Verner s poslužavnikom. Preko travnjaka ga je doneo do senice. Obrati im se veselo: – Može limunada, devojke? Karla skrenu pogled. – Ne, hvala – odvrati hladno. Nikako joj nije bilo jasno kako može da se pretvara da su bliski posle kukavičluka koji je pokazao. – Ja neću – reče Frida. – Nadam se da nismo sad u lošim odnosima – reče Verner gledajući u Karlu. Kako može da kaže tako nešto? Pa naravno da su u lošim odnosima. – Umro je otac Peter, Vernere. – Verovatno ga je prethodno Gestapo stavio na muke – dodade Karla – i to zato što se otac Peter nije mirio s tim da ubijaju ljude, za razliku od tvog brata. I moj otac je stradao zbog toga. Mnogi trunu po zatvorima ili logorima. Ali ti si zadržao svoj kancelarijski poslić, i to je najvažnije. Videlo se da su Vernera povredile te reči. To je Karlu iznenadilo. Očekivala je da će joj prkositi, ili bar da će se potruditi da izgleda bezbrižno. Ali on je bio istinski uzrujan. – Nisi pomislila možda da se svako od nas bori na svoj način? – uzvrati joj on. Neuverljivo je to bilo. – Ti ništa nisi uradio! – odvrati mu Karla. – Možda i nisam – reče on tužno. – Nećete limunadu, znači? Devojke su samo ćutale, i on se vrati u kuću. Karla je bila ogorčena i ljuta, ali nije mogla protiv sebe – u isti mah bilo joj je i žao. Pre nego što je shvatila da je Verner kukavica, upustila se u romansu s njim. Mnogo joj se sviđao, deset puta više od ma kog drugog dečka s kojim se ljubila. Ne bi se moglo reći da joj je slomio srce, ali jeste bila duboko razočarana. Frida je imala više sreće. Karla to pomisli ugledavši Hajnriha kako izlazi iz kuće. Volela je raskoš i zabavu, dok je Hajnrih bio uvek zamišljen i napet, ali su, nekako, ipak bili jedno za drugo. – Voliš li ga? – upita Karla drugaricu dok im se Hajnrih još nije približio dovoljno da bi ih čuo. – Ne znam još – odvrati Frida. – Ali mnogo je sladak. Sva se nekako topim od miline dok ga gledam. Možda to još nije ljubav, pomisli Karla, ali je na dobrom putu da postane.
Hajnrih nije mogao da dočeka da im saopšti novosti. – Morao sam odmah da dođem nešto da vam ispričam – reče on. – Otac mi je nešto rekao za ručkom. – Šta? – upita Frida. – Vlada je otkazala projekat. Zvao se Akcija T4. Ubijanje hendikepiranih. Prekidaju s tim. – Hoćeš da kažeš da smo pobedili? – reče Karla. Hajnrih žustro klimnu glavom. – Moj otac ne može da poveruje. Kaže da se dosad nije desilo da Firer popusti pred javnim mnjenjem. – A na to smo ga mi primorali! – ciknu Frida. – Bogu hvala što niko ne zna za to – reče Hajnrih sa žarom. – Sad će, znači, da pozatvaraju te bolnice i stave tačku na ceo program? – Pa i ne baš? – Kako to misliš? – Moj otac kaže da će svi ti lekari i sestre biti prebačeni na drugo mesto. Karla se namršti. – Gde? – U Rusiju – odgovori Hajnrih.
9. 1941. (II) Jednog toplog julskog jutra zazvonio je telefon na radnom stolu Grega Peškova. On je upravo bio završio i pretposlednju godinu studija na Harvardu, i sad je opet stažirao preko leta u Stejt departmentu, ovoga puta u kancelariji za informisanje. Bio je dobar u fizici i matematici, ispite je polagao bez većih napora, ali nimalo nije razmišljao o tome da postane naučnik. Politika, to ga je uzbuđivalo. On podiže slušalicu i reče: – Greg Peškov. – ’Bro jutro, gospodine Peškov. Ovde Ton Kranmer. Greg oseti da mu srce kuca malo brže. – Hvala vam što mi uzvraćate poziv. Niste me, očigledno, zaboravili. – Hotel Ric-Karlton, 1935. Tad mi je jedini put u životu izašla slika u novinama. – Još radite kao hotelski detektiv? – Prešaltovao sam se na maloprodaju. Sad radim u obezbeđenju robne kuće. – A radite li još ponekad i nešto sa strane? – Naravno. Šta imate na umu? – Zovem iz kancelarije. Voleo bih da porazgovaramo u četiri oka. – Radite u staroj zgradi Izvršnog veća, prekoputa Bele kuće. – Otkud vi to znate? – Detektiv sam. – Pa naravno. – Ja sam odmah tu, iza ćoška, u Aroma kofiju, na uglu Ulice F i Devetnaeste. – Ne mogu odmah da dođem. – Greg pogleda na sat. – Moram, u stvari, smesta da prekinem vezu. – Čekaću ja. – Treba mi sat vremena. Greg pohita niza stepenice. Do glavnog ulaza stigao je taman na vreme, kad se rols-rojs nečujno dokotrljao do zgrade. Iz kabine izađe gojazni šofer, pa otvori zadnja vrata. Pojavi se visok, vitak i naočit muškarac guste srebrnaste kose. Na sebi je imao savršeno skrojeno odelo s dvostrukim kopčanjem od bisernosivog flanela; stajalo mu je kao saliveno, onako kako to samo londonski krojači umeju da naprave. Dok se uz granitne stepenike peo ka ulazu u tu ogromnu zgradu, debeli vozač žurio je za njim noseći mu akten-tašnu. Bio je to Samner Vels, državni podsekretar, broj dva u Stejt departmentu, i lični prijatelj predsednika Ruzvelta. Vozač se upravo spremao da preda onu akten-tašnu vrataru iz Stejt departmenta koji je tu stajao i čekao, kad mu priđe Greg. – Dobro jutro, gospodine – pozdravi ga on, pa glatko preuze akten-tašnu od šofera i pridrža vrata. A onda za Velsom uđe u zgradu. U kancelariju za informisanje Greg je došao zahvaljujući članicima koje je objavljivao u listu Harvard krimson – dobro napisanim i utemeljenim na činjenicama. Bilo kako bilo, nipošto nije želeo da završi kao ataše za štampu. Imao je on veće ambicije. Greg se divio Samneru Velsu, koji ga je podsećao na njegovog oca. Zgodan, lepo obučen, šarmantan – a ispod svega toga nemilosrdni rukovodilac. Vels je bio čvrsto rešen da preuzme funkciju svoga
šefa, državnog sekretara Kordela Hala, i nikada ne bi oklevao kad bi se našao u situaciji da njega zaobiđe i direktno razgovara s predsednikom – zbog čega je Hal besneo. Grega je uzbuđivalo što se našao u neposrednoj blizini čoveka koji je imao moć i nije se libio da je upotrebi. I Greg je želeo da postane takav. Velsu se Greg odmah dopao. Često se događalo Gregu da ga ljudi spontano zavole, naročito kad bi on sâm poželeo da im se svidi; ali u Velsovom slučaju na delu je bio još jedan faktor. Iako je bio oženjen – i to, po svemu sudeći, srećno oženjen bogatom naslednicom – Vels je gajio naklonost prema privlačnim mladićima. A Greg je bio heteroseksualac, i to heteroseksualac za primer. Na Harvardu je imao stalnu devojku, studentkinju iz Redklifa po imenu Emili Hardkasl, koja je obećala da će pre septembra staviti kontraceptivni umetak; ovde pak u Vašingtonu izlazio je s Ritom, pohotnom kćerkom teksaskog kongresmena Lorensa. S Velsom je hodao po tankoj žici. Izbegavao je svaki fizički kontakt, a ipak se trudio da bude srdačan kako bi ostao u njegovoj milosti. Sem toga, klonio se Velsa posle koktela, kada bi starcu kočnice počele da popuštaju, a ruke da lutaju. Sada, dok su se viši službenici okupljali u kancelariji za sastanak zakazan za deset sati, Vels reče: – Možeš da ostaneš i ti, momče. Dobro će ti doći da nešto naučiš. Greg je bio uzbuđen. Pitao se da li će mu se u toku sastanka možda pružiti šansa da zablista. Želeo je da ga ljudi primete, da ih zadivi. Nekoliko minuta kasnije stigao je senator Djuar sa sinom Vudijem. I otac i sin bili su štrkljasti, a glavati, i nosili su slična tamnoplava lanena letnja odela s jednorednim kopčanjem. Vudi se, međutim, od oca razlikovao po umetničkim sklonostima: fotografije koje je pravio za Harvard krimson osvajale su nagrade. Vudi klimnu glavom u znak pozdrava Velsovom prvom pomoćniku, Beksfortu Rosu; mora biti da su se ranije već sreli. Beksfort je bio jedan preko svake mere samozadovoljan tip, koji se Gregu obraćao sa „Rujo”, zbog njegovog ruskog imena. Vels je otvorio sastanak rečima: – Moram da vam kažem nešto strogo poverljivo što ne smete ponoviti kad izađete odavde. Početkom idućeg meseca predsednik će se sastati s britanskim premijerom. Gregu je malo nedostajalo da cikne od sreće. – Dobro je! – reče Gas Djuar. – A gde to? – Nameravaju da se nađu negde na Atlantiku, i radi bezbednosti i stoga što Čerčil ne želi predaleko da putuje. Predsednik hoće da i ja prisustvujem sastanku, a da državni sekretar Hal ostane ovde, u Vašingtonu, da čuva kuću. Predsednik bi hteo da i ti budeš tamo, Gase. – Počastvovan sam – reče Gas. – Šta će biti na dnevnom redu? – Britanci su, čini se, uspeli da otklone opasnost od invazije, bar zasada, ali su zato sámi preslabi da bi napali Nemce na Kontinentu – ukoliko im mi ne priskočimo u pomoć. Zato će Čerčil tražiti od nas da objavimo rat Nemačkoj. Mi ćemo, naravno, odbiti. Kad se taj deo priče završi, predsednik će tražiti da se sačini izjava o zajedničkim ciljevima. – Ne o ratnim ciljevima – reče Gas. – Ne, zato što Sjedinjene Države nisu u ratu, i nemaju nameru da u rat ulaze. Ali mi smo i ovako, mimo rata, u savezu s Britancima, snabdevamo ih svim i svačim, i to na neograničeni rok otplate, a kad jednog dana zavlada mir, očekujemo da ćemo se, u najmanju ruku, i mi nešto pitati u vezi sa upravljanjem posleratnim svetom. – Podrazumeva li to jedno ojačano Društvo naroda? – upita Gas. Njemu je bilo važno da se ova zamisao ostvari, znao je Greg; isto to bilo je važno i Velsu. – Zato sam i hteo da porazgovaram s tobom, Gase. Ako želimo da naš plan uspe, moramo se una-
pred pripremiti. Moramo izdejstvovati da i F. D. R.24 i Čerčil uvrste to u svoju zajedničku izjavu. – Obojica znamo – na to će Gas – da je predsednik za našu stvar, bar teoretski, ali da se sekira zbog javnog mnjenja. Uto uđe neki pomoćnik i predade Beksfortu poruku, koju ovaj odmah pročita. – O, bože! – reče on. – Šta je bilo? – brecnu se Vels. – Prošle nedelje se, kao što znate, sastao Carski savet Japana – reče Beksfort. – Došli smo do nekih obaveštajnih podataka o njihovim namerama. Što se izvora podataka tiče, Beksfort je ostao nejasan, i Greg je znao šta to znači. Signalna obaveštajna jedinica američke vojske bila je kadra da presretne i dešifruje bežične poruke koje se iz Ministarstva inostranih poslova u Tokiju šalju u japanske ambasade po svetu. Informacije dobijene iz tih dekodiranih poruka bile su objedinjene pod zajedničkom šifrom MAGIJA. Greg je za to znao, iako nije trebalo da zna – digla bi se, štaviše, i te kakva prašina kad bi vojska saznala da za njega to nije tajna. – Japanci su razgovarali o širenju svoje imperije – reče Beksfort. Greg je znao da su oni već prisajedinili ogromno područje Mandžurije, kao i da pokreti japanskih trupa obuhvataju veći deo Kine. – Širenje na zapad, u Sibir, nije im prioritet, jer bi to podrazumevalo rat protiv Sovjetskog Saveza – objasni Beksfort. – Dobro je što je tako! – na to će Vels. – To znači da Rusi mogu da se usredsrede na borbu protiv Nemaca. – Tako je, gospodine. Ali zato Japanci planiraju da se šire ka jugu, i to tako što će preuzeti punu kontrolu nad Indokinom, a potom i Holandskom istočnom Indijom. Greg je bio zapanjen. E, to se već zove vest – a on je, eto, među prvima koji su je čuli. Vels je bio ogorčen. – Vidi, boga ti, pa to je, zapravo, imperijalistički rat! – Tehnički, Samneru – umeša se Gas – to i nije rat. Japanci su već rasporedili trupe u Indokini, uz formalno odobrenje nadležne kolonijalne sile, Francuske, koju trenutno predstavlja višijevska vlada. – Nacističke marionete! – Ali rekao sam „tehnički”. A Holandskom istočnom Indijom, teoretski, upravlja Holandija, koja je sada pod nemačkom okupacijom. A isti ti Nemci bi bili savršeno zadovoljni da njihovi japanski saveznici preuzmu upravu nad jednom holandskom kolonijom. – To je već cepidlačenje. – Jeste cepidlačenje, ali tu priču će potegnuti i drugi – japanski ambasador, na prvom mestu. – U pravu si, Gase, i hvala ti što si me upozorio. Greg je budno čekao priliku da se i sâm uključi u raspravu. Iznad svega je želeo da ostavi utisak na starije ljude u svom okruženju. Ali svi su oni znali mnogo, mnogo više od njega. – Nego, šta ti Japanci uopšte hoće? – upita Vels. – Naftu, kaučuk i kalaj – reče Gas. – Oni nastoje da obezbede pristup prirodnim resursima. I to ne bi ni trebalo da nas iznenadi, budući da im upravo mi otežavamo snabdevanje. – Sjedinjene Države bile su stavile zabranu na izvoz robe kao što su nafta i staro gvožđe u Japan, u neuspelom pokušaju da odvrate Japance od nauma da preuzmu kontrolu nad nepreglednim azijskim teritorijama. – Te naše zabrane nikada i nisu bogzna kako savesno sprovođene na terenu – reče Vels razdražljivo. – Nisu, ali pretnja je očigledno sama po sebi dovoljna da se Japanci uspaniče, jer oni gotovo i nemaju vlastitih prirodnih resursa. – Očigledno je da ćemo morati da preduzmemo delotvornije mere – odbrusi Vels. – Japanci silan
novac drže u američkim bankama. Možemo li mi da im zamrznemo ta sredstva? Zvaničnici okupljeni u toj prostoriji očigledno nisu odabravali tako nešto. Ipak je to bila radikalna ideja. Trenutak kasnije, Beksfort reče: – Mislim da bismo mogli. To bi bilo delotvornije od bilo kakvih zabrana. Tako bismo im onemogućili da ovde, u Sjedinjenim Državama, kupuju i naftu i sve druge sirovine, jer ne bi, jednostavno, imali čime da plate. – Državni sekretar će, kao i obično, posebno povesti računa da ne povuče bilo kakav potez koji bi mogao dovesti do rata – primeti Gas Djuar. I bio je u pravu. Opreznost Kordela Hala graničila se s bojažljivošču i on se često sukobljavao sa svojim kudikamo ratobornijim zamenikom Velsom. – Gospodin Hal od početka sledi taj kurs, i to je vrlo mudro – reče Vels. Svi su oni znali da ne govori iskreno, ali etikecija je to iziskivala. – Bilo kako bilo, Sjedinjene Države moraju hodati uzdignute glave po međunarodnoj pozornici. Mi smo obazrivi, nismo kukavice. Izložiću predsedniku taj predlog o zamrzavanju sredstva. Greg oseti strahopoštovanje. To, dakle, znači imati moć. Dok dlanom o dlan, Vels je mogao da istupi s predlogom koji će uzdrmati ceo jedan narod. Gas Djuar se mrštio. – Bez nafte iz uvoza, japanska privreda moraće da stane, a njihova vojska ostaće nemoćna. – A tako i treba! – reče Vels. – Da li treba? A šta misliš, šta će u tom slučaju, suočena s takvom katastrofom, preduzeti japanska militantna vlada? Vels nije voleo da mu se suprotstavljaju. – A što mi vi to ne kažete, senatore? – upita on. – Ne znam. Ali mislim da bi trebalo da pronađemo odgovor na to pitanje pre nego što stupimo u akciju. Ljudi su opasni kad zapadnu u očaj. A jedno znam: Sjedinjene Države nisu spremne za rat s Japanom. Nisu nam spremni ni mornarica niti vazduhoplovstvo. Greg uoči priliku da i sam kaže nešto, pa je i iskoristi. – Gospodine podsekretaru, ako dozvoljavate, možda će biti od pomoći ako uzmete u obzir da javno mnjenje rat protiv Japana pretpostavlja vođenju miroljubive politike, i to dvotrećinskom većinom. – Dobro rečeno, Greg, hvala ti. Amerikanci ne nameravaju da dozvole Japancima da se izvuku posle tolikog ubijanja. – Ne žele oni, zapravo, ni rat – primeti Gas. – Bez obzira na to šta kaže istraživanje javnog mnjenja. Vels sklopi fasciklu koja mu je stajala na stolu. – Pa, senatore, slažemo se, dakle, oko Društva naroda, a ne slažemo se oko Japana. Gas ustade. – A i u jednom i u drugom slučaju odluku će doneti predsednik. – Drago mi je što smo se videli. I sastanak je završen. Gregu je srce bilo puno. Pozvan je na sastanak, saznao je zapanjujuće vesti, i uskočio s komentarom na kojem mu je Vels zahvalio. Dan je počeo odlično. On izađe iz zgrade pa se zaputi prema Aroma kofiju. Nikada nije unajmljivao privatnog detektiva. Imao je utisak da radi nešto protivzakonito. Ali Kranmer je bio ugledan građanin. I nije bilo ničeg kriminalnog u tome da čovek pokuša da stupi u kontakt s devojkom sa kojom se nekada zabavljao. U Aroma kofiju su sedele dve devojke, koje su izgledale kao sekretarice na pauzi, zatim jedan stariji par, koji je izašao u kupovinu, i Kranmer, krupan čovek u izgužvanom lakom pamučnom odelu,
koji je upravo povlačio dim iz cigarete. Greg se uvuče kod njega u separe i zamoli konobaricu da mu donese kafu. – Pokušavam da se ponovo povežem sa Džeki Džejks – reče on Kranmeru. – Onom devojčicom, crnkinjom? Tada jeste bila devojčica, pomisli Greg čežnjivo; bilo joj je šesnaest godina, premda se pretvarala da je starija. – Šest godina je prošlo otada – reče on Kranmeru. – Nije više devojčica. – Tvoj otac ju je angažovao za tu malu predstavu, ne ja. – Ne želim od njega ništa da tražim. Ali ti bi mogao da je nađeš, zar ne? – Računam da bih mogao. – Kranmer izvadi sveščicu i olovku. – Džeki Džejks joj, pretpostavljam, nije bilo pravo ime? – Mejbl Džejks, tako se zove. – Glumica, jelda? – Htela je da postane glumica. Ne znam da li je uspela. – Dobro je izgledala, šarma je imala u izobilju, ali nije bilo tako mnogo uloga za crne glumce. – U telefonskom imeniku je očigledno nema, u protivnom, ja ti ne bih ni trebao. – Moguće je da je tražila da njen broj ne unesu u imenik, ali pre će biti da ne može sebi da priušti telefon. – Jesi li je video od devetsto trideset pete? – Dvaput. Prvi put pre dve godine, nedaleko odavde, na Ulici E. Drugi put pre dve nedelje, dva ugla odavde. – Pa, sigurno je, bogami, da ne živi u ovako otmenom kraju, što će reći da mora biti da ovde negde radi. Imaš fotografiju? – Nemam. – Sećam je se, kao kroz maglu. Lepuškasta cura, tamnoputa, širok osmeh. Greg klimnu glavom, setivši se tog zavodljivog osmeha. – Treba mi samo njena adresa, da mogu da joj napišem pismo. – A ja i ne moram da znam šta će ti ta informacija. – Meni tako odgovara. – Zar je sve to stvarno tako lako, pomisli Greg. – Naplaćujem deset dolara dnevno, minimum dva dana, i još troškovi. Greg je očekivao da će koštati više. On izvadi novčanik i dade Kranmeru novčanicu od dvadeset dolara. – Hvala – reče detektiv. – Srećno – odvrati Greg.
II U subotu je bila vrućina, pa Vudi ode na plažu sa bratom Čakom. Cela porodica Djuar bila je u Vašingtonu. Stanovali su u apartmanu sa devet soba, nedaleko od hotela Ric-Karlton. Čak je dobio odsustvo u mornarici, tata je radio dvanaest sati dnevno planirajući samit o kojem je govorio kao o Atlantskoj konferenciji, dok je mama pisala novu knjigu, o ženama predsednikâ. Vudi i Čak su obukli kratke pantalone i polo majice, dohvatili peškire, naočare za sunce i novine, pa seli na voz za Rehobot Bič, na obali Delavera. Putovanje je potrajalo nekoliko sati, ali bilo je to jedino mesto kuda si preko leta subotom mogao da odeš. Imalo je široku peščanu plažu, a sa Atlantika
je uvek duvao osvežavajući vetrić. I bilo je na hiljade devojaka u kupaćim kostimima. Braća su se po mnogo čemu razlikovala. Čak je bio snažan i mišićav, niži od Vudija. Od majke je nasledio privlačnu spoljašnjost i neodoljiv osmeh. U školi je bio slab, ali je zato, kao i njegova majka, uostalom, posedovao tu hirovitu inteligenciju, i na svet je uvek gledao iz neobičnog ugla. Od Vudija je bio bolji u svim sportovima izuzev trčanja, gde su Vudiju duge noge davale brzinu, kao i u boksu, jer je dugorukog Vudija bilo gotovo nemoguće udariti. Kod kuće Čak nije mnogo govorio o tome šta se radi u mornarici, bez sumnje zato što su se roditelji i dalje ljutili na njega što nije otišao na Harvard. Ali kad bi ostao nasamo s Vudijem, malčice bi se otvorio. – Havaji su divni, ali ja sam se stvarno razočarao što sam raspoređen na obalu – reče on. – Mornarici sam i pristupio da bih isplovio na more. – A šta ti tamo tačno radiš? – Ja sam ti u signalnoj obaveštajnoj jedinici. Mi slušamo radijske poruke, uglavnom one koje šalje japanska carska mornarica. – Zar te poruke nisu šifrovane? – Jesu, ali možeš mnogo toga da saznaš čak i ako ne provališ šifru. To ti se zove analiza saobraćaja. Kad broj poruka najednom poraste, to znači da se sprema neka akcija. A naučiš i da prepoznaš određene obrasce u saobraćaju. Kod pomorskog desanta postoji, na primer, prepoznatljiva konfiguracija signala. – Fenomenalno. A ti si, kladim se, dobar u tome. Čak slegnu ramenima. – Ja sam ti običan ćata, hvatam beleške i zapisujem transkripte. Ali kad si već tamo, ne možeš a da ne pokupiš osnovne cake. – Kakav je društveni život na Havajima? – Imaš da se zabaviš koliko hoćeš. U barovima gde izlaze naši iz mornarice ume da bude i gužve. Najbolji je kafe Crni mačor. Imam tamo jednog dobrog drugara, Edi Pari se zove, i nas dvojica, kad god nam se ukaže prilika, idemo na plažu Vaikiki, da surfujemo. To ti je dobar provod. Ali voleo bih da sam na brodu. Plivali su u hladnom Atlantiku, za ručak jeli viršle, fotografisali se Vudijevim aparatom, i razgledali „kupaće kostime” oko sebe sve dok sunce nije počelo da zalazi. U povratku, probijajući se kroz gužvu, Vudi ugleda Džoanu Rouzrok. Nije ni morao dvaput da pogleda. Nije joj bilo ravne ni na toj plaži, ni u celom Delaveru, ako ćemo pravo. Ko bi zaboravio te naglašene jagodice, taj nos nalik jataganu, pa bujnu tamnu kosu, i kožu, što bojom i teksturom podseća na belu kafu. Bez oklevanja pođe pravo prema njoj. A stvarno je izgledala neodoljivo. Nosila je crni jednodelni kupaći kostim s tankim bretelama, koji je otkrivao lepo izvajana ramena. Bio je isečen ravno tik ispod njenih prepona, tako da su joj se duge, preplanule noge videle skoro cele. Teško mu je bilo i da poveruje da je svojevremeno tu čudesnu ženu držao u zagrljaju i ljubio je, zanesen. Ona podiže pogled k njemu, zaklanjajući oči od sunca. – Vudi Djuar! Nisam znala da si u Vašingtonu. Njemu više nije ni trebalo. Kleknuo je na pesak pored nje. Od same njene blizine otežano je disao. – Zdravo, Džoana – reče on, pa samo okrznu pogledom bucmastu devojku smeđih očiju koja je sedela pored nje. – Gde ti je muž? Džoana prasnu u smeh. – A otkud ti to da sam se udala?
Sav se usplahirio. – Pa dolazio sam kod tebe u stan, na zabavu, ima tome nekoliko godina, isto je bilo leto. – A bio si? – Ja se sećam – uključi se Džoanina drugarica. – Pitala sam te kako se zoveš, ali mi nisi odgovorio. Vudi je se uopšte nije sećao. – Izvini što sam bio tako neučtiv – reče. – Ja sam Vudi Djuar, a ovo je moj brat Čak. Devojka smeđih očiju se rukova s obojicom, pa reče: – Ja sam Dajana Taverner. Čak sede na pesak pokraj nje, a njoj je to, činilo se, godilo; Čak je bio naočit, mnogo zgodniji od Vudija. Vudi nastavi: – Nego, uđem ti ja tako u kuhinju, tebe tražim, a tamo neki momak, Beksfort Ros se zove, predstavlja mi se kao tvoj verenik. Otud sam pretpostavio da si sad već u braku. Nije li to ipak malo predugo za veridbu? – Ne budi blesav – reče ona, a videlo se da se malčice uzjogunila, i Vudi se tad doseti da ona ne voli da je zadirkuju. – Beksfort je pričao unaokolo da smo vereni jer je tada praktično živeo u našem stanu. Vudija je to iznenadilo. Znači li to da je Beksfort tamo i spavao? Sa Džoanom? Ne bi to, naravno, bilo ništa tako neobično, ali malo je devojaka koje bi to priznale. – Stalno je pominjao brak – nastavi ona. – Ja nisam htela da se udam. Sama je, dakle. Vudi se više ne bi obradovao ni da je na lutriji dobio. Možda, istina, ima nekog dečka, opomenu sebe. To će već morati da sazna. Ali kako god bilo, nije dečko isto što i muž. – Pre nekoliko dana sam prisustvovao jednom sastanku gde je bio i Beksfort – reče Vudi. – On je važan čovek u Stejt departmentu. – Daleko će taj dogurati, a i naći će neku koja će se bolje od mene snaći kao žena važnog čoveka u Stejt departmentu. Sudeći po njenom tonu, Džoana nije gajila nežna osećanja prema čoveku s kojim se nekada zabavljala. I Vudiju je to godilo, mada ne bi mogao tačno da odredi zašto. Nalaktio se. Pesak je bio vruć. Da ima neku ozbiljnu vezu, već bi ona pronašla razlog da spomene momka, u to je Vudi bio siguran. – Kad smo već kod Stejt departmenta – reče on – jel’ ti još radiš tamo? – Da. Ja sam podsekretarova pomoćnica za Evropu. – Uzbudljivo. – U poslednje vreme i jeste. Vudi je pratio pogledom liniju njenog kupaćeg kostima na preponama i razmišljao o tome kako, ma šta jedna devojka obukla, muškarac uvek razmišlja o onim delovima njenog tela koji su skriveni od pogleda. Osetivši blagu erekciju, on se izvrnu na stomak, da je prikrije. Džoana je primetila u šta Vudi gleda, pa mu reče: – Sviđa ti se moj kupaći? Oduvek je bila takva, otvorena. Bila je to samo jedna u nizu njenih privlačnih osobina. Odlučio je da i sâm bude isto tako iskren. – Sviđaš mi se ti, Džoana. Uvek si mi se sviđala. Ona se nasmeja. – Hajde, Vudi, nemoj da okolišaš, karte na sto! Svuda oko njih ljudi su se pakovali.
– Bolje da krenemo – reče Dajana. – Mi smo upravo i bili krenuli – reče Vudi. – Hoćemo svi zajedno natrag vozom? Bio je to savršen trenutak da ga ona uljudno otkači. Lepo je mogla da kaže: O, ne, hvala, samo vi momci pođite. No ona je rekla: – Naravno, što da ne? Devojke su obukle haljine preko kupaćih kostima i potrpale svoje stvari u dve torbe, pa svi zajedno krenuše plažom. Voz je bio krcat izletnicima poput njih četvoro, preplanulim, gladnim i žednim. Vudi im je kupio koka-kolu na stanici, pa ih izvadio upravo kad je voz polazio. – Jednom si mi tako u Bafalu, kad je bila vrućina, kupio koka-kolu, jel’ se sećaš? – upita Džoana. – Na onim demonstracijama. Naravno da se sećam. – Bili smo dečurlija. – Kupovanje koka-kole je tehnika kojoj pribegavam s lepim ženama. Nasmejala se. – Pa, jel’ ti uspeva? – Nikada ni jedan jedini poljubac nisam tako izvukao. Ona podiže bocu da nazdravi. – Pa, nemoj da odustaješ. Njemu se učini da je to povoljan znak, pa reče: – Kad se vratimo u grad, jeste li možda za hamburger, ili tako nešto, ili možda da idemo u bioskop? Sad je već to bila prilika da mu kaže: Ne, hvala ti, treba da se nađem s dečkom. – Vrlo rado – brže-bolje će Dajana. – A ti, Džoana? – Svakako – reče Džoana. Nema dečka – i pristala je da izađu! Vudi je pokušao da prikrije ushićenje. – Mogli bismo da gledamo „Nevestu plaćaš pouzećem” – reče on. – Čujem da je mnogo smešan film.25 – Ko igra? – upita Džoana. – Džejms Kegni i Bet Dejvis. – Volela bih to da gledam. – I ja – dodade Dajana. – Onda smo se dogovorili – reče Vudi. – A ti Čak? Jesi li i ti za to? O, naravno, jedva čekam, ali baš fino od tebe što si me pitao, brate – sprdao se Čak. Nije to bilo toliko smešno, ali Dajana se, reda radi, zakikotala. Nedugo zatim, Džoana zaspa spustivši glavu na Vudijevo rame. Njena tamna kosa golicala ga je po vratu i osećao je njen topao dah na koži ispod poruba kratkog rukava. Blažen je bio, i istinski zadovoljan. Rastali su se na stanici Junion, otišli kućama da se presvuku, pa se opet našli u jednom kineskom restoranu u centru grada. Jeli su čao min, pili pivo i razgovarali o Japanu. Svi su oko njih govorili o Japanu. – Te ljude neko mora da zaustavi – reče Čak. – Oni su fašisti. – Možda – reče Vudi. – Militantni su i agresivni, a prema Kinezima se odnose kao rasisti. Šta ti više treba da bi za nekog rekao da je fašista? – Mogu ja da odgovorim na to pitanje – reče Džoana. – Razlika je u njihovom viđenju budućnosti. Pravi fašisti žele da pobiju sve svoje neprijatelje kako bi stvorili radikalno nov tip društva. Japanci rade iste stvari u odbrani društvenih staleža koji po tradiciji drže vlast, vojničke kaste i cara. Zato,
recimo, Španija nije uistinu fašistička; Franko ubija narod u interesu Katoličke crkve i starog plemstva, a ne da bi stvorio novi svet. – Japance, svejedno, neko mora da zaustavi – reče Dajana. – Ja na to gledam drugačije – reče Vudi. – Dobro, Vudi, kako ti na to gledaš? – upita Džoana. Nju je politika ozbiljno zanimala, i umela bi – znao je to Vudi – da ceni promišljen odgovor. – Japan je trgovačka nacija, bez prirodnih resursa: nemaju ni nafte ni gvožđa, samo šume – poče on. – Jedini način da zarade za život jeste da trguju. Tako oni, na primer, uvoze sirov pamuk, izrađuju tkaninu od njega, pa to prodaju Indiji i Filipinima. Za vreme Velike depresije, međutim, dve velike ekonomske sile – Britanija i SAD – podigle su carinske zidove kako bi zaštitile sopstvenu industriju. Tada je okončana japanska trgovina sa Britanskom imperijom, uključujući i Indiju, kao i sa američkom zonom, u koju ulaze i Filipini. Bio je to težak udarac za Japance. – A da li im to sad daje za pravo da osvoje čitav svet? – upita Dajana. – Ne, ali ih učvršćuje u uverenju da je jedini način da se obezbedi ekonomska stabilnost taj da imaš sopstvenu imperiju, kao što je imaju Britanci, ili bar da suvereno vladaš svojom hemisferom, kako to čine Sjedinjene Države. Onda više niko ne može da ti ugrozi poslove. Zato oni žele ceo Daleki istok za sebe. Džoana se složila. – Slabost naše politike je u tome što, kad god Japancima nametnemo ekonomske sankcije, da bismo ih kaznili za agresiju, njih to samo dodatno osnaži i natera da postanu sami sebi dovoljni. – Možda – reče Čak. – Ali ipak im se mora stati na put. Vudi slegnu ramenima. Na to već nije imao odgovor. Posle večere otišli su u bioskop. Film je bio sjajan. Potom su Vudi i Čak otpratili devojke do stana. Vudi je usput uhvatio Džoanu za ruku. Nasmešila mu se, i on oseti njen stisak, što je protumačio kao podsticaj. Ispred zgrade u kojoj su stanovale devojke on je zagrli. Krajičkom oka opazi da i Čak isto radi s Dajanom. Džoana tek ovlaš poljubi Vudija, gotovo čedno, a onda reče: – Tradicionalni poljubac za laku noć. – Nije bilo ničeg tradicionalnog u onom poljupcu od prošlog puta – reče on, pa spusti glavu da je poljubi ponovo. Ona stavi kažiprst na Vudijevu bradu i blago ga odgurnu. Neće se valjda, pomisli on, sve završiti na tome da se samo jednom tako cmoknu? – Te noći sam bila pijana – reče ona. – Znam. – Sad mu je bilo jasno u čemu je caka. Plašila se da je on ne doživi kao laku žensku. – Još si zamamnija kad si trezna – reče on. Na trenutak je izgledala kao da se zamislila. – Umeš da kažeš pravu stvar – reče naposletku. – Zaslužio si nagradu. I poljubi ga ponovo, ovoga puta sočno, i taj poljubac potraja; nije ga krasila ona užurbanost koja prati strast, već usredsređenost što sluti na nežna osećanja. Uto se, prerano, začu Čakov glas. – Laku noć, Dajana! – uzviknu on pevušeći. Džoana se odvoji od Vudija. – Moj brat je malčice požurio! – požali se Vudi. Ona se tiho nasmeja. – Laku noć, Vudi – reče, pa se okrenu i zaputi prema zgradi. Dajana je već stajala kod vrata, upadljivo razočarana.
– Možemo li opet da izađemo? – tresnu Vudi. Zvučao je kao poslednji očajnik, i sâm je to shvatio te opsova samog sebe što je tako prenaglio. Džoani to, međutim, kao da nije zasmetalo. – Pozovi me – reče ona i uđe u zgradu. Vudi je pogledom ispratio devojke, a onda se ustremio na brata. – Što nisi još malo ljubio Dajanu? – reče on srdito. – Izgleda stvarno fina devojka. – Nije moj tip – reče Čak. – Stvarno? – Vudi je sad bio više zbunjen nego ljut. – Fine okrugle sise, lepuškasto lice – šta tu ima da ti se ne sviđa? Pa ja bih je ljubio, samo da nisam bio sa Džoanom. – O ukusima ne vredi raspravljati. Krenuli su ka stanu svojih roditelja. – Pa dobro, koji je onda tvoj tip? – upita Vudi Čaka. – Moraću nešto da ti objasnim pre nego što opet isplaniraš ovakav izlazak učetvoro. – Dobro, šta? Čak zastade, primoravši i Vudija da stane. – Moraš, najpre, da se zakuneš da nikad nećeš reći tati i mami. – Kunem se. – Vudi je pomno posmatrao brata pri žutoj svetlosti uličnih svetiljki. – Kakva ti je sad to velika tajna? – Meni se devojke ne dopadaju. – Jesu dosadne ubi bože, slažem se s tobom, ali šta da se radi? – Mislim, ne dopada mi se kad ih grlim i ljubim. – Šta? Ne luduj. – Svi smo mi drugačije sazdani, Vudi. – Jes’, ali ti onda mora da si neki, kao, homić. – Da. – Šta da? – Da, ja sam neki, kao, homić. – E, baš si šaljivdžija. – Ne šalim se, Vudi, mrtav sam ozbiljan. – Ti si nastran? – Upravo tako. Nisam ja to birao. Kad smo bili klinci, i kad smo, ono, počeli da drkamo, ti si razmišljao o bujnim sisama i maljavim pičkama. A ja ti nikada nisam rekao da sam ja mislio na velike tvrde kurčeve. – Čak, pa to je odvratno! – Ne, nije. Neki muškarci su takvi stvoreni. Ne možeš ni da zamisliš koliko je takvih – a naročito u mornarici. – U mornarici ima homića? Čak žustro klimnu glavom. – Kol’ko hoćeš. – Pa dobro... a otkud ti to znaš? – Obično se prepoznamo. Kao što Jevreji uvek znaju ko je Jevrejin. Evo, na primer, onaj konobar u kineskom restoranu. – On je od takvih? – Zar nisi čuo kad je rekao da mu se sviđa moj sako? – Jesam, ali nisam tome pridao naročitu pažnju. – E pa, eto. – Ti si mu se dopao? – Izgleda da jesam.
– A zašto? – Verovatno iz istog razloga iz kojeg se dopadam i Dajani. Majku mu, pa zgodniji sam od tebe. – Čudno je to. – Hajde, idemo kući. Produžiše dalje. Ali Vudi je neprestano razmišljao o tome što mu je brat rekao. – Hoćeš da kažeš da homića ima i među Kinezima? Čak prasnu u smeh. – Naravno! – Ne znam, nikada nisam tako razmišljao o Kinezima. – Upamti: nikom ni reči, naročito ne roditeljima. Bog sveti zna šta bi tata rekao. Posle nekog vremena, Vudi prebaci ruku Čaku preko ramena. – More, nek se nosi – reče on. – Bar nisi republikanac.
III Sa Samnerom Velsom i predsednikom Ruzveltom na teškoj krstarici Avgusti Greg Peškov je otplovio do zaliva Plasentija, na obali Njufaundlenda. U konvoju su bili i ratni brod Arkanzas, krstarica Taskalusa i sedamnaest razarača. Ukotvili su se u dve duge kolone, sa širokim prolazom po sredini. U devet sati ujutro, u subotu, devetog avgusta, pod jarkim suncem, posade u belim uniformama svih dvadeset plovila postrojile su se duž ograda, a tada je stigao britanski bojni brod Princ od Velsa, u pratnji tri razarača, i u veličanstvenom prizoru prošao tačno po sredini. Na tom brodu bio je premijer Čerčil. Greg dosada nije video impresivniju demonstraciju sile, i bio je oduševljen što je deo svega toga. S druge strane, morile su ga brige. Nadao se da Nemci ne znaju za ovaj sastanak. Ukoliko saznaju, jedna jedina podmornica mogla bi ubiti dvojicu vođa onoga što je preteklo od zapadne civilizacije – a s njima i Grega Peškova. Pre nego što će poći iz Vašingtona, Greg se ponovo sastao sa detektivom Tomom Kranmerom. Kranmer je našao adresu – reč je bila o jednoj kući u jeftinijem kraju grada, sa one strane stanice Junion. „Radi kao konobarica u Univerzitetskom ženskom klubu nedaleko od Ric-Karltona, zato si je tu i video dva puta”, rekao mu je tada Kranmer stavljajući u džep ostatak honorara. „Kao glumica, očigledno, nije uspela – ali i dalje se vodi kao Džeki Džejks”. Greg joj je potom napisao pismo. Draga Džeki, Samo želim da znam zašto si pobegla od mene pre šest godina. Mislio sam da smo srećni, ali mora biti da sam bio u zabludi. I još me to muči, ništa drugo. Kad si me videla, izgledala si uplašeno, ali nemaš razloga za strah. Nisam ja ljut, samo sam znatiželjan. Nikada te ne bih povredio. Ti si mi bila prva ljubav. Možemo li da se nađemo negde, samo kafu da popijemo ili tako nešto, i da popričamo? Srdačno, Greg Peškov. Dopisao je još i svoj telefonski broj, pa poštom poslao pisamce onog dana kad je isplovio put Njufaundlenda. Predsednikova velika želja bila je da se samit okonča izjavom o zajedničkim namerama. Gregov šef Samner Vels sastavio je nacrt te izjave, ali je Ruzvelt odbio da s njom istupi, rekavši da je bolje
pustiti Čerčila da prvi ponudi nacrt. Greg je toga časa uvideo da je Ruzvelt pametan pregovarač. Koja god strana prva istupi s nacrtom zajedničke izjave, moraće, radi poštenog odnosa prema onoj drugoj, osim sopstvenih zahteva u tekst da unese i nešto što bi zadovoljilo drugu stranu. Tako bi želje druge strane postale minimum ispod kojeg ona ne može ići, dok bi predsednikovi sopstveni zahtevi još bili podložni pregovorima. Otuda onaj ko prvi podnosi nacrt uvek startuje iz slabije pozicije. Greg se zakleo da će upamtiti to: da nikada prvi ne sastavlja ponudu. U subotu su predsednik i premijer uživali u neformalnom ručku na Avgusti. U nedelju su prisustvovali misi na palubi Princa od Velsa, pri čemu je oltar sav bio u bojama zastava Sjedinjenih Država i Britanije, crveno-belo-plavoj. U ponedeljak ujutro, kad su se već dovoljno zbližili, prešli su na suštinu. Čerčil je istupio s planom u pet tačaka, koji je oduševio Samnera Velsa i Gasa Djuara, budući da se zalagao za stvaranja delotvorne međunarodne organizacije koja bi garantovala bezbednost svim državama – drugim rečima, za jedno novo, ojačano Društvo naroda. S razočaranjem su, međutim, ustanovili da je takav zahtev za Ruzvelta bio preveliki. Jeste se njemu to rešenje svidelo, ali se bojao izolacionista, ljudi koji su još živeli u uverenju da Amerika ne treba da se meša u svetske neprilike. Ruzvelt je bio izrazito osetljiv na javno mnjenje, i svojski se trudio da ne izazove protivljenje birača. Vels i Djuar, međutim, nisu odustajali, kao što nisu odustajali ni Britanci. Zajedno su tražili način da postignu rešenje prihvatljivo za obojicu lidera. Greg je hvatao beleške za Velsa. Tim je sročio klauzulu koja je pozivala na razoružanje „dok se ne stvori sveobuhvatniji i trajniji sistem opšte bezbednosti”. Predočili su tu klauzulu dvojici velikana, i ovi su je prihvatili. Vels i Djuar su likovali. Gregu pak nije bilo jasno zašto. – Meni to izgleda tako malo – reče on. – Vođe dveju velikih zemalja prevalile su hiljade kilometara, oko njih obigravaju desetine i desetine ljudi, tu su dvadeset četiri broda, tri dana razgovora – sav taj trud radi čega – radi nekoliko reči koje, zapravo, i ne iskazuju ono što mi hoćemo. – Idemo centimetar po centimetar, ne kilometar po kilometar – odgovori mu Gas Djuar smešeći se. – To ti je politika.
IV Vudi i Džoana su izlazili već pet nedelja. On bi se rado viđao s njom svake večeri, ali se uzdržavao. U proteklih nedelju dana izašli su čak četiri puta. U nedelju su išli na plažu; u sredu su večerali zajedno; u petak su išli u bioskop; a subotu su proveli zajedno, od jutra do mraka. Nikada mu nije bilo dosta razgovora s njom. Džoana je bila zabavna, domišljata i britkog jezika. Sviđalo mu se kod nje to što je izričita, o čemu god da je reč. Brbljali su satima o onom što vole i što mrze. Iz Evrope su stizale loše vesti. Nemci su i dalje razbijali Crvenu armiju. Istočno od Smolenska pomeli su rusku Šesnaestu i Dvadesetu armiju, uzeli trista hiljada zarobljenika, i sada je između nemačkih snaga i Moskve bilo vrlo malo sovjetskih jedinica. Te loše vesti, međutim, ni izbliza nisu mogle da ublaže Vudijevo ushićenje. Džoana verovatno nije bila toliko luda za njim koliko je on ludovao za njom. Ali bio joj je drag, i video je to. Uveče bi se, na rastanku, redovno poljubili, i činilo se da ona uživa u tim poljupcima,
mada nije pokazivala strast za koju je, znao je to Vudi, i te kako bila sposobna. Možda i zbog toga što su uvek morali da se ljube na javnim mestima, ili u bioskopu, ili pred njenom kapijom. Kad bi se našli u njenom stanu, uvek bi u dnevnoj sobi bila bar jedna Džoanine cimerke, ako ne i dve, a ona ga još nijednom nije bila pozvala u svoju sobu. Nedelje i nedelje su prošle otkako se Čaku završilo odsustvo, i on je opet bio na Havajima. Vudi još nije znao šta da misli o onoj Čakovoj ispovesti. Ponekad bi se zaprepastio, kao da se ceo svet okrenuo naglavce; a onda bi se, opet, pitao kakve veze to ima s bilo čim. Ali obećanje nije pogazio: nikome ništa nije rekao, čak ni Džoani. Vudijev otac je otputovao s predsednikom, a majka je otišla u Bafalo, da provede nekoliko dana sa svojim roditeljima. Vudi je ostao sam u devetosobnom vašingtonskom stanu. Odlučio je da iskoristi priliku i pozove Džoanu Rouzrok da dođe, nadajući se da će ga konačno poljubiti kako treba. Zajedno su ručali tog dana, a potom otišli na izložbu „Crnačka umetnost”, koju su napali konzervativni pisci, tvrdeći da crnačka umetnost zapravo ne postoji – uprkos neospornoj genijalnosti ljudi kao što su slikar Džejkob Lorens i skulptorka Elizabet Katlet. Upravo dok su izlazili iz galerije, Vudi reče: – Jel’ bi htela da svratimo negde na koktel dok ne rešimo kuda ćemo na večeru? – Ne, hvala – reče ona odlučno. – Radije bih popila šolju čaja. – Čaja? – Nikako nije mogao da se seti gde to čovek u Vašingtonu može da popije dobar čaj. A onda mu iznenada sinu. – Moja majka ima engleski čaj. Mogli bismo do stana. – Važi. Zgrada se nalazila nekoliko blokova odatle, u Dvadeset drugoj ulici – Severozapad, nedaleko od Ulice L. Čim su sa letnje žege ušli u klimatizovani hol, lakše su disali. Portir ih je odvezao liftom. Dok su ulazili u stan, Džoana reče: – Tatu ti stalno viđam po Vašingtonu, ali zato s tvojom mamom godinama već nisam razgovarala. Moram da joj čestitam na bestseleru. – Ona trenutno nije kod kuće – reče Vudi. – Dođi u kuhinju. Otvorio je slavinu, napunio čajnik i stavio ga na šporet. A onda je zagrlio Džoanu i rekao: – Konačno sami. – Gde su ti roditelji? – Nisu u gradu. – A Čak je na Havajima. – Da. Ona se odmaknu od njega. – Vudi, kako si ovo mogao da mi prirediš?! – Šta da ti priredim? Kuvam ti čaj! – Doveo si me ovamo pod lažnim izgovorom! Mislila sam da su ti roditelji kod kuće. – Ja ti nisam rekao da su kod kuće. – A što mi nisi rekao da su otputovali! – Nisi me pitala! – odvrati on rezignirano, mada je u njenoj žalbi bilo i malo istine. Ne bi on nju slagao, ali istina je da se nadao da neće morati unapred da joj kaže kako u stanu nema nikoga. – Doveo si me ovamo da bi mi se nabacivao! Misliš da sam neka jeftina ženska. – Ne mislim! Prosto, nikako da ostanemo stvarno nasamo. Nadao sam se da ćeš me poljubiti, ništa drugo. – Nemoj da se zavitlavaš sa mnom. Sad je već bila stvarno nepravedna. Tako je, nadao se on da će jednoga dana s njom završiti u krevetu, ali ne, nije očekivao da se to desi danas. – Idemo onda – reče on. – Popićemo čaj negde drugde.
Ric-Karlton je odmah tu, u komšiliku, tu odsedaju svi Britanci, tamo sigurno služe čaj. – O, ne budi glup, ne moramo da idemo odavde. Ne bojim se ja tebe, mogla bih da se odbranim. Samo sam ljuta na tebe. Ne treba mi čovek koji sa mnom izlazi zato što misli da sam laka roba. – Laka roba? – ponovi on, sad već glasnije. – Dođavola! Šest godina čekam da pristaneš da izađeš sa mnom. I još te, eto, molim za jedan poljubac, i ništa više. Ako si ti laka, onda bi mi bilo krivo da se zaljubim u neku tešku devojku! Ona prasnu u smeh a Vudi je pogleda u čudu. – Šta je sad? – upita on razdražljivo. – Izvini, u pravu si – reče ona. – Da si tražio laku devojku, od mene bi svakako davno odustao. – Tačno tako! – Pošto sam te, pijana, onako poljubila, mislila sam da sigurno imaš loše mišljenje o meni. Pretpostavljala sam da me juriš samo zbog prolaznog uzbuđenja. I brinula sam se zbog toga ovih poslednjih nekoliko nedelja. Pogrešno sam te procenila. Izvini. Zbunjivale su ga te njene brze promene raspoloženja, ali je pretpostavio da ta najnovija faza svakako predstavlja korak napred. – Lud sam bio za tobom i pre tog poljupca – reče on. – Nego ti to, izgleda, nisi primetila. – Jedva da sam tebe primećivala. – Prilično sam visok. – To je, u fizičkom smislu, jedino što me na tebi privlači. On se nasmeši. – Svakako se svojim rečima svojski trudiš da se ne uobrazim? – Ako se ja pitam, nećeš se uobraziti. Voda u čajniku je provrila. On stavi čaja u porcelanski bokal, pa nasu vode. Džoana se bila nešto zamislila. – Rekao si nešto maločas. – Šta to? – Rekao si: „Bilo bi mi krivo da se zaljubim u neku tešku devojku” Jesi li stvarno to mislio? – Šta to? – Pa to, za zaljubljivanje. – O, nisam to nameravao da kažem – reče on, a onda odluči da batali opreznost. – U stvari, da, jesam, ako baš hoćeš da znaš, jesam, zaljubljen sam u tebe. I mislim da te volim već godinama. Obožavam te. Želim da... Ona mu se obisnu oko vrata i poljubi ga. Ovoga puta bilo je ono pravo; usta su joj se brzo pomerala, vrhom jezika dodirivala mu je usne, celim telom priljubila se uz njega. Bilo je kao one trideset pete, s tim što se ovoga puta nije osećala na viski. To je devojka koju volim, ona prava Džoana, razmišljao je on u zanosu; žena silovita i strastvena. I bila je tu, u njegovom naručju, ljubila ga je kako to samo ona ume. Zavukla je ruke pod njegovu letnju sportsku majicu i trljala mu prsa, prstima mu pritiskajući rebra, dlanovima gnječeći bradavice, a onda ga uhvatila za ramena, čvrsto, kao da hoće rukama da mu uroni duboko pod kožu. Shvatio je tada da i u njoj ima nagomilane, neiživljene požude, koja se sad prelivala kao voda kad probije branu, nezaustavljivo. Isto je i on radio njoj: milovao joj slabine, pa je uhvatio za dojke, prožet radosnom spoznajom oslobođenja, kao dete kad ga neočekivano puste kući iz škole. Odmakla se tek kad je, onako željan, spustio ruku između njenih butina. Ali ga je iznenadilo ono što je rekla. – Imaš li zaštitu? – Nemam! Žao mi je... – Nema veze. U stvari, dobro je što nemaš. To dokazuje da nisi planirao da me zavedeš.
– Kamo sreće da jesam. – Nije bitno. Poznajem jednu lekarku koja će mi u ponedeljak pomoći da to sredim. U međuvremenu ćemo se snaći. Poljubi me ponovo. Dok ju je on ljubio, ona mu je otkopčavala pantalone. – O! – reče ona trenutak kasnije. – Baš lepo. – To sam upravo i ja hteo da kažem – prošaputa on. – Mada, možda će mi trebati obe ruke. – Šta? – Pa valjda tako mora kad je neko toliko visok. – Ne znam o čemu govoriš. – Onda ću da ućutim i da te ljubim. Nekoliko minuta kasnije, ona reče: – Maramicu. Maramicu je, srećom, imao. Otvorio je oči trenutak pre nego što će biti gotovo, i pogledi su im se susreli. U izrazu njenog lica prepoznao je požudu, uzbuđenje i još nešto, nešto za šta je on pomislio da bi mogla biti čak i ljubav. Kad je sve bilo gotovo, njega obuze blažena smirenost. Volim je, razmišljao je on, i srećan sam. Život je lep. – Divno je bilo. Voleo bih da i ja isto učinim za tebe – reče on. – Uradio bi to? – reče ona. – Stvarno? – Budi sigurna. Još su stajali tu gde su se zatekli, u kuhinji, oslonjeni na vrata frižidera, ali ni jednom ni drugom nije se išlo odatle. Ona ga uze za ruku, i zavuče je pod svoju letnju haljinu i dalje, ispod pamučnih gaćica. Opipao je vrelu kožu, britke maljice i vlažnu pukotinu. Pokušao je da gurne prst unutra, ali ona reče: „Ne.” Uhvativši ga za vrh prsta, navede ga između dva mekana prevoja. On napipa nešto malo i tvrdo, veličine zrna graška, odmah ispod kože. Pomerala je njegov prst ukrug. – Da – reče ona sklopivši oči. – Samo tako nastavi. Preplavljen ljubavlju, posmatrao je njeno lice dok se prepuštala užitku. Minut-dva kasnije ona tiho zaječa, pa jeknu tako još dva ili tri puta. A onda skloni njegovu ruku i privi se uz njega. Malo kasnije, Vudi reče: – Ohladiće ti se čaj. Nasmejala se. – Volim te, Vudi. – Stvarno me voliš? – Nadam se da se nisi prepao što tako govorim. – Nisam. – On se nasmeši. – Vrlo sam srećan zbog toga. – Znam da devojke ne bi trebalo da govore tako, s neba pa u rebra. Ali ja ne mogu da se pravim da se, kao, premišljam. Kad jednom nešto rešim, gotovo je. – Da – reče Vudi. – Primetio sam to.
V Greg Peškov je živeo u apartmanu koji je njegov otac trajno zakupio u Ric-Karltonu. Lav je dolazio i odlazio, zadržavajući se po nekoliko dana na proputovanju između Bafala i Los Anđelesa. Greg je trenutno u apartmanu bio sam – ne računajući Ritu Lorens, kongresmenovu kći zanosnih oblina, koja je tu bila prenoćila, i sad se pojavila, predivna, onako razbarušena, u muškom penjoaru od crvene svile.
Poslužitelj im je doneo doručak, novine i kovertu. Zajednička izjava predsednika Ruzvelta i premijera Čerčila podigla je mnogo više prašine nego što je Greg očekivao. I nedelju dana posle važnog događaja, bila je to i dalje udarna vest. Štampa ju je prozvala Atlantskom poveljom. Ono što je Greg doživeo kao sve same oprezne fraze i neodređena obećanja svet je video sasvim drugačije. Taj događaj protumačen je kao zov trube koji najavljuje slobodu, demokratiju i procvat trgovine u svetu. Stizali su, pritom, izveštaji da je Hitler pobesneo, te da smatra kako su ovim činom, zapravo, Sjedinjene Države Nemačkoj objavile rat. Države koje nisu prisustvovale konferencije izrazile su želju da potpišu tu povelju, a Beksfort Ros je predložio da se zemlje potpisnice nazovu – Ujedinjene nacije. Nemci su, u međuvremenu, prodrli duboko u Sovjetski Savez. Na severu su stezali obruč oko Lenjingrada. Na jugu su Rusi, povlačeći se, podigli u vazduh Dnjeparsku branu, najveći hidroenergetski kompleks u svetu, ponos i diku SSSR-a, kako njenu snagu ne bi upregao nemački zavojevač – bila je to teška, bolna žrtva. „Crvena armija je uspela malo da uspori invaziju”, čitao je Greg Riti iz Vašington posta. „Ali Nemci i dalje napreduju osam kilometara dnevno. I tvrde da su pobili tri i po miliona sovjetskih vojnika. Da li je to moguće? – Imaš li rodbine u Rusiji? – Pravo da ti kažem, i imam. Otac mi je pričao, jednom kad se podnapio, da je tamo ostavio devojku koja je s njim zatrudnela. Na Ritinom licu ogledalo se neodobravanje. – Takav ti je on, bojim se – reče Greg. – Veliki čovek, a veliki ljudi ne poštuju pravila. Ona ništa nije rekla, ali mu je bilo dovoljno da je pogleda te da mu sve bude jasno. Nije odobravala njegovo stanovište, ali, isto tako, nije želela da se raspravlja. – Nego, imam u Rusiji polubrata, vanbračno dete, kao što sam i ja – produži Greg. – Zove se Vladimir, ali ništa više ne znam o njemu. Možda je i on već stradao. Stasao je za vojsku. Verovatno je on jedan od tih tri i po miliona. – Greg okrenu list. Kad je završio s novinama, on pročita poruku koju je doneo poslužitelj. Bila je od Džeki Džejks. Poslala mu je telefonski broj, a uz to je pisalo samo: Ne između jedan i tri. Najednom više nije mogao da se strpi; jedva je čekao da Rita ode. – Kada te očekuju tamo, kod kuće? – upita on neuviđavno. Ona pogleda na sat. – O, mili bože, trebalo bi da stignem pre nego što majka počne da me traži. – Bila je, inače, rekla roditeljima da će prespavati kod drugarice. Obukoše se zajedno i odoše, svako svojim taksijem. Greg je procenio da bi taj telefonski broj morao biti kod Džeki na poslu, te da je ona zauzeta između jedan i tri posle podne. Pozvaće je, stoga, sredinom prepodneva. Čudio se i sâm što je toliko uzbuđen. Pa sve je to, naposletku, bilo iz puke radoznalosti. Rita Lorens je bila tako privlačna, i sjajno je izgledala, ali ni s njom ni sa tolikim drugim devojkama nikada nije uspeo ponovo da proživi uzbuđenje koje mu je pružila prva njegova veza, ona sa Džeki. Bilo je to, bez sumnje, zato što čovek samo jednom u životu ima petnaest godina. Stigavši u staru zgradu Izvršnog veća, bacio se na glavni zadatak toga dana – sastavljanje saopštenja za javnost u vezi s preporukom Amerikancima koji borave na tlu severne Afrike, gde su međusobno ratovali Britanci, Italijani i Nemci, pri čemu su borbe mahom vođene u priobalnom pojasu, dugom preko tri hiljade, a širokom oko šezdeset pet kilometara. U pola jedanaest okrenuo je onaj broj iz pisamceta.
Javila se neka žena. – Univerzitetski ženski klub – reče ona. Greg tamo nikada nije bio; muškarci su tamo zalazili isključivo u svojstvu gostiju žena članica. – Da li je Džeki Džejks tu? – upita on. – Jeste, i očekuje poziv. Molim vas, sačekajte. – Verovatno je, znači, morala da dobije specijalnu dozvolu da bi primila telefonski poziv na radnom mestu, dokonao je Greg. Nekoliko trenutaka kasnije, začuo je sledeće: – Džeki ovde, ko je to? – Greg Peškov. – Tako sam i mislila. Otkud ti moja adresa? – Unajmio sam privatnog detektiva. Možemo li da se nađemo? – Pa, izgleda da ćemo morati. Ali pod jednim uslovom. – Kojim? – Objasniću ti kasnije. On slegnu ramenima pored telefona. – Važi. – Obećavaš da ćeš ispuniti taj uslov? – Naravno. Bila je uporna. – Kaži. – Obećavam, jel’ sad u redu? – Dobro. Možeš da me izvedeš na ručak. Greg se namršti. – Jel’ ima u ovom kraju neki restoran koji će hteti da usluži belca i crnkinju za istim stolom? – Koliko je meni poznato, samo jedan: snek-bar Elektrik. – Znam gde je. – Zapazio je bio taj natpis, ali nikada nije ulazio u lokal; bio je to jeftin restorančić u koji su zalazili domari i kuriri. – U koliko sati? – Pola dvanaest. – Tako rano. – A šta ti misliš, kad konobarice ručaju – u jedan? Nasmešio se. – Drska si, kao i uvek. Ona spusti slušalicu. Greg je po onom suncu prošao pored Bele kuće i u snek-bar stigao u jedanaest i dvadeset. Nikoga nije bilo izuzev šačice ljudi koji su izašli na prepodnevnu pauzu. Seo je u separe i poručio kafu. Pitao se šta Džeki ima da mu kaže. Radovao se što će najzad biti rešena zagonetka koja ga je držala u neizvesnosti punih šest godina. Stigla je u dvadeset pet do dvanaest, a na sebi je imala crnu haljinu i cipele s ravnim đonom – to joj je, pretpostavio je Greg, kao konobarici bila uniforma, samo bez kecelje. Crno joj je dobro stajalo, i on se živo priseti zadovoljstva koje bi mu pričinio sam pogled na nju, sa onim njenim izvijenim ustima i krupnim crnim očima. Sela je naspram njega i poručila salatu i koka-kolu. Greg je uzeo još kafe; bio je previše napet da bi jeo. Lice joj nije više bilo onako detinje punačko kakvim ga je upamtio. Kad su se upoznali, imala je šesnaest godina, što znači da su joj sada dvadeset dve. Tada su bili balvci koji su se igrali odraslih; u međuvremenu su zaista odrasli. S njenog lica čitao je priču koja pre šest godina tu nije bila zapisana: priču o razočaranjima, patnji i teškoćama. – Radim dnevnu smenu – reče mu ona. – Dođem u devet, postavim stolove, uredim salu. Poslužim ručak, onda rasklonim sve, i završavam u pet. – Konobarice većinom rade uveče.
– Ja volim da uveče i vikendom budem slobodna. – Još voliš da terevenčiš! – Ne, uglavnom ostajem kod kuće i slušam radio. – Momaka, pretpostavljam, imaš kao pleve. – Taman koliko treba. Tek pošto je načas razmislio, on shvati da to može da bude i dobro i loše. Stigao je ručak za Džeki. Pila je koka-kolu i štrpkala salatu. – Pa dobro, zašto si trideset pete onako pobegla? Ona uzdahnu. – Nerado ti pričam ovo, jer ti se neće svideti. – Moram da znam. – Dolazio je tvoj otac kod mene. Greg klimnu glavom. – I pretpostavio sam da je on umešao prste. – Poveo je sa sobom i nekog siledžiju – nekog Džoa. – Džoa Brehunova. Batinaš. – Grega obuze bes. – Jel’ te povredio? – Nije ni morao, Greg. Nasmrt sam se preplašila čim sam ga ugledala. Bila sam spremna da učinim šta god tvoj otac zatraži. Greg je gušio gnev. – A šta je tražio? – Rekao mi je da moram da odem, i to smesta. Da mogu da ti ostavim poruku, s tim da je on najpre pročita. Morala sam da se vratim ovamo, u Vašington. Bila sam mnogo tužna što te ostavljam. Greg se dobro sećao koliko je i sâm tada patio. – I ja sam patio – reče on. Malo je nedostajalo da pruži ruku preko stola, da je dodirne, ali nije znao da li bi se njoj to dopalo. – Rekao je da će mi nedeljno isplaćivati džeparac – nastavi ona – samo da se držim što dalje od tebe. I još mi plaća. Jeste to samo nekoliko dolara, ali mogu bar kiriju da platim. Obećala sam mu da ću otići – ali sam nekako stisnula petlju i postavila jedan uslov. – Koji? – Da nikad ne pokušava da mi se nabacuje. I da ću ti, ako samo pokuša, sve ispričati. – I on je pristao? – Jeste. – Malo je ljudi njemu pretilo a da se posle izvuklo. Ona odgurnu tanjir. – Onda je on rekao da će Džo, ako pogazim datu reč, lice da mi unakazi. I Džo mi je pokazao britvu. Složile su se sve kockice. – Zato si ti još tako uplašena – reče on. Njena tamna koža preblede od straha. – Nego šta sam, pobogu. Greg joj se sad obrati gotovo šapatom: – Izvini, Džeki. Usiljeno se nasmešila. – A jesi li ti baš siguran da je on pogrešio? Pa imao si petnaest godina. Ko se ženi sa petnaest godina? – Ma da je samo meni rekao, možda bi sve bilo drugačije. Ali on samo odluči šta će, i onda to, jednostavno, uradi, kao da niko drugi nema prava na mišljenje. – Pa ipak, lepo smo se nas dvoje proveli. – Vala, jesmo. – Ja sam ti bila poklon. On se nasmeja. – Nikada bolji poklon nisam dobio. – I, šta radiš, čime se baviš? – Radim u kancelariji za informisanje Stejt departmenta, preko leta.
Džeki se namršti. – Zvuči dosadno. – Naprotiv! Da znaš kako je uzbudljivo posmatrati moćnike kad donose odluke od kojih će se zemlja zatresti, a pritom sede tamo, za radnim stolom. Oni upravljaju svetom! Videlo se da Džeki sumnja u to, no ipak reče: – Pa, verovatno je bolje od konobarisanja. Greg tek sada uvide koliko su se udaljili. – U septembru se vraćam na Harvard, na poslednju godinu studija. – Sigurno si tamo ti poklon studentkinjama. – Muškaraca ima mnogo, a devojaka i nema baš. – A tebi dobro ide, jelda? – Pa, da se ne lažemo... – Pitao se da li je Emili Hardkasl održala obećanje i otišla da joj stave umetak protiv začeća. – Oženićeš se jednom od njih, ona će ti roditi lepu decu i živećete u kući na obali jezera. – Voleo bih da postignem nešto u politici, možda da budem državni sekretar, ili senator, kao otac Vudija Djuara. Ona skrenu pogled. Greg pomisli na tu kuću na obali jezera. O tome, mora biti, ona sanja. Rastužio se zbog nje. – Uspećeš ti – reče ona. – Znam ja to. Imaš ti ono nešto. Imao si i kao petnaestogodišnjak. Isti si kao tvoj otac. – Šta? Ma daj! Ona slegnu ramenima. – Razmisli i sâm, Greg. Dobro si znao da ja ne želim da se vidimo. Ali si mi zato nakačio privatnog detektiva. On samo odluči šta će, i onda to, jednostavno, uradi, kao da niko drugi nema prava na mišljenje. To si, pre jedan minut, rekao za njega. Grega je to dotuklo. – Nadam se da nisam baš sasvim isti kao on. Ona ga odmeri. – Porota još zaseda... Konobarica uze Džekin tanjir. – Neki desert? – upita ona. – Pita od bresaka je dobra. Ni Greg ni Džeki nisu bili za desert, pa konobarica dade Gregu račun. – Nadam se da sam zadovoljila tvoju znatiželju – reče Džeki. – Hvala ti, cenim tvoj trud. – Kad se sledeći put sretnemo na ulici, samo prođi pored mene. – Ako ti tako želiš. Ona ustade. – Da ne izlazimo zajedno. Bilo bi mi neugodno. – Kako ti kažeš. – Želim ti mnogo sreće, Greg. – I ja tebi, mnogo sreće. – Daj konobarici bakšiš – dobaci ona i ode.
10. 1941. (III) U oktobru je pao sneg, pa se odmah istopio, i na moskovskom ulicama bilo je hladno i vlažno. Volođa je preturao po plakaru tražeći valjenke, tradicionalne filcane čizme koje Moskovljanima greju noge tokom zime, kad najednom, iznenađen, ugleda – šest sanduka votke. Njegovi roditelji nisu mnogo pili. Retko bi uzeli više od jedne čašice. Događalo se, tu i tamo, da otac prisustvuje jednoj od onih beskrajnih, pijanih Staljinovih večerinki sa starim drugovima, i onda bi se, u rane jutarnje sate, doteturao nekako do stana, pijan kô zemlja. Ali u ovoj kući boca votke potrajala bi mesec dana, pa i više. Volođa ode u kuhinju. Roditelji su doručkovali – sardine iz konzerve sa crnim hlebom i čajem. – Oče – reče on – šta će nama u onom plakaru zalihe votke dovoljne za šest godina? Otac je bio vidno iznenađen. Obojica se okrenuše prema Katerini, koja pocrvene. A onda uključi radio i odvrnu ton, ne preglasno, ali taman da se čuje. Da ne sumnja ona to da su negde u stanu sakriveni uređaji za prisluškivanje, pitao se Volođa. Govorila je tiho, ali srdito. – A kakve ćemo vajde imati od novca kad dođu Nemci? – reče ona. – Tad više nećemo pripadati povlašćenoj eliti. Pomrećemo od gladi ako ne budemo mogli da kupimo hranu na crnom tržištu. Ja sam prestara da prodajem telo. Votka će tad vredeti više od zlata. Volođa je sa zaprepašćenjem slušao majku. – Neće Nemci stići dovde – reče otac. Volođa u to već nije bio tako siguran. Opet su počeli da napreduju i Moskvi su se približavali i s bokova i frontalno. Stigli su do Kalinjingrada na severu i Kaluge na jugu, a oba ta grada od Moskve su udaljena tek nekih sto pedeset, sto šezdeset kilometara. Sovjetske žrtve su nezamislivo velike. Mesec dana ranije liniju odbrane držalo je osamsto hiljada crvenoarmejaca, a sada ih je bilo svega devedeset hiljada, sudeći po procenama koje su stizale na Volođin radni sto. On se obrati ocu: – A ko će, dođavola, da ih zaustavi? – Linije snabdevanja su im previše razvučene. Nisu oni spremni za našu zimu. Krenućemo u kontranapad čim oni oslabe. – A zašto onda iseljavamo vladu iz Moskve? Državna administracija je tih dana izmeštana oko tri hiljade dvesta kilometara na istok, u grad Kujbišev. Žitelje prestonice je taj prizor, jednostavno, paralisao: vladini službenici su iznosili kutije s dosijeima iz vladinih zgrada i pakovali ih u kamione. – To je samo mera predostrožnosti – reče Grigorij. – Staljin je još tu. – Postoji rešenje – na to će Volođa. – U Sibiru imamo na stotine hiljada ljudi. Potrebni su nam ovde, kao pojačanje. Grigorij je vrteo glavom. – Ne možemo istok da ostavimo nezaštićen. Japan i dalje predstavlja pretnju. – Neće nas Japan napasti – toliko znamo! – reče Volođa, pa okrznu pogledom majku. Znao je da pred njom ne bi trebalo da iznosi poverljive obaveštajne podatke, ali je to ipak činio. – Naš izvor u Tokiju nas je upozorio da se Nemci pripremaju da nas napadnu – i bio u je pravu – sada nam govori da Japanci neće napasti. Pa nećemo valjda opet da mu uskratimo poverenje!
– Nikada nije lako proceniti valjanost obaveštajnih podataka. – Nemamo izbora! – razljutio se Volođa. – Imamo dvanaest armija u rezervi, a to je milion ljudi. Ako ih ovde angažujemo, Moskva bi mogla da opstane. Ukoliko to ne učinimo, s nama je gotovo. Grigorij se uzrujao. – Nemoj tako da govoriš, čak ni u kući. – A što? Verovatno me uskoro ionako neće biti. Majka briznu u plač. – Vidi šta si uradio – reče otac. Volođa izađe iz kuhinje. Dok je nazuvao čizme, on se upita zašto je tako vikao na oca i rasplakao majku. Jasno mu je bilo da je učinio jer je bio ubeđen da će Nemačka poraziti Sovjetski Savez. Majčine zalihe votke, koje bi za vreme nacističke okupacije trebalo da im služe kao valuta, nagnale su ga da se suoči sa stvarnošću. Izgubićemo rat, govorio je sebi. Krah ruske revolucije je na pomolu. Obukao je kaput i stavio šešir pa se vratio u kuhinju. Poljubio je majku i zagrlio oca. – Čemu sad to? – upita otac. – Pa samo ideš na posao. – Za svaki slučaj, ako se više ne budemo videli – reče Volođa. Pa izađe iz stana. Kad je prešao most što vodi u centar grada, primeti da je javni prevoz zaustavljen. I metro je bio zatvoren, a nije bilo ni autobusa ni tramvaja. Izgledalo je da se, osim lošim vestima, čovek nema čemu nadati. Bilten koji je tog jutra objavio Sovinformbiro, emitovan preko radija posredstvom crnih zvučnika postavljenih na banderama po uličnim ćoškovima, po sadržaju je bio neuobičajeno iskren. „U noći između četrnaestog i petnaestog oktobra, situacija na zapadnom frontu se pogoršala. Veliki broj nemačkih tenkova probio je naše odbrambene linije.” Svi su znali da Sovinformbiro uvek laže, tako da su sad mogli samo da pretpostave da je stanje na terenu još gore. Izbeglice su bile potpuno zakrčile centar grada. Ljudi su neprestano pristizali sa zapada, noseći imovinu na kolicima, terajući gradskim ulicama izgladnele krave, prljave svinje i pokisle ovce, kaskajući ka selima tamo dalje, istočno od Moskve, u očajničkom nagonu da pobegnu što dalje od nadiruće nemačke vojske. Volođa je pokušao da nađe prevoz. Nije bilo mnogo civilnog saobraćaja u Moskvi tih dana. Gorivo je čuvano za nepregledne vojne konvoje koji su prolazili Baštenskim prstenom – moskovskom kružnom saobraćajnicom. Povezao ga je čovek u novom džipu GAZ-64. Vozeći se u tom otvorenom vozilu, video je štetu od bombi koje su padale na grad. Diplomate koje su se vraćale iz Engleske govorile su da to nije ništa u poređenju s londonskim Blicom, ali Moskovljani su smatrali da je i ovo dovoljno loše. Volođa je prošao pored nekoliko srušenih zgrada, a video je i na desetine spaljenih brvnara. Grigorij, koji je bio zadužen za odbranu od napada iz vazduha, postavio je protivavionske topove na vrhove najviših zgrada, i lansirao baražne balone, koji su lebdeli ispod snežnih oblaka. Najčudnija njegova odluka bila je da se zlaćane kupole crkava prefarbaju u kamuflažnu zelenu i mrku. Priznao je Volođi da to nikako ne može omesti bombardere, ali dodao je da građani tako bar imaju utisak da su zaštićeni. Ukoliko Nemci pobede, ukoliko nacisti zavladaju Moskvom, onda će Volođini bratanac i bratanica, blizanci njegove sestre Anje, biti vaspitavani ne kao rodoljubi i komunisti već kao nacistički robovi, koji salutiraju Hitleru. Rusija će postati kao Francuska, zemlja u ropstvu, možda delimično pod vlašću poslušne profašističke vlade koja će hapsiti Jevreje i slati ih u koncentracione logore. Teško je bilo i razmišljati o tome. Volođa se zalagao za budućnost u kojoj će Sovjetski Savez moći da se oslobodi zloćudne Staljinove vladavine i svirepe tajne policije, te početi da radi na izgradnji pravog komunizma.
Kad je stigao do štaba na aerodromu Hodinka, Volođa primeti da je vazduh pun sivkastih pahulja – nije to bio sneg, već pepeo. Obaveštajna služba Crvene armije spaljivala je dokumentaciju, da arhiva ne padne u neprijateljske ruke. Nedugo zatim, u njegovu kancelariju uđe pukovnik Lemitov. – Poslao si u London memorandum u vezi s nemačkim fizičarom po imenu Vilhelm Frunce. Vrlo pametan potez. Ispostavilo se da nam je doneo veliku prednost. Svaka čast. Zar je to sad važno?!, razmišljao je Volođa. Panceri su na sto pedeset kilometara od grada. Prekasno je bilo da se od špijuna očekuje bilo kakva pomoć. Ali on natera sebe da se usredsredi. – Frunce, da... Išao sam s njim u školu u Berlinu. – London je kontaktirao s njim, i on je voljan da priča. Sastali su se s njim u jednoj sigurnoj kući. – Dok je Lemitov govorio, poigravao se ručnim časovnikom. Sav se bio uzvrpoljio, što je, inače, bilo neobično za tog čoveka. Očigledno je bio napet. Svi su bili napeti. Volođa ništa nije rekao. Izvesno je bilo da su stigle i neke vesti sa tog sastanka – u protivnom, ne bi sada Lemitov ni govorio o tome. – London kaže da je Frunce isprva bio oprezan, da je posumnjao kako naš čovek u stvari radi za britansku tajnu policiju – reče Lemitov osmehnuvši se. – Štaviše, posle prvog sastanka otišao je u Kensington Palas Gardens i pokucao na vrata naše ambasade, pa zatražio potvrdu da je to zaista naš čovek. Volođa se nasmeši. – Pravi amater. – Tačno tako – reče Lemitov. – Mamac nikad ne bi učinio ništa tako nepromišljeno. Sovjetskom Savezu još nije otkucao poslednji čas, ne još, svakako; i zato je Volođa morao nastaviti da radi, kao da sve to s Vilijem Frunceom ima ikakvog značaja. – I šta smo to od njega dobili, druže pukovniče? – Frunce kaže da on i njegove kolege naučnici, u saradnji sa Amerikancima, rade na proizvodnji neke superbombe. Volođa se prenu, setivši se šta mu je svojevremeno pričala Zoja Vorocinceva. Ovo je bila potvrda njenih najcrnjih strahova. Lemitov produži: – Postoji, međutim, jedan problem s tom informacijom. – Kakav problem? – Sve smo preveli, ali i dalje ne razumemo ni reč. – Lemitov predade Volođi svežanj listova otkucanih pisaćom mašinom. Volođa naglas pročita naslov. – „Izdvajanje izotopa metodom gasne difuzije.” – Shvataš sad šta sam hteo da kažem. – Ja sam studirao jezike, ne fiziku. – Ali si jednom pomenuo da znaš jednu fizičarku. – Lemitov se nasmeši. – Prelepu plavušu koja nije htela s tobom u bioskop, ako se dobro sećam. Volođa pocrvene. O Zoji je pričao Kamenu, a ovaj je, po svemu sudeći, svima razglasio. To ti je nevolja kad ti je šef špijun – čovek zna sve. – Ona nam je porodična prijateljica. Pričala mi je o eksplozivnom procesu koji se naziva fisija. Hoćete nju da pitam? – Nezvanično i neformalno. Ne želim da dižem prašinu oko ovoga dok ne budem dobro razumeo o čemu je reč. Možda je Frunce ludak, pa bi mogao od nas da napravi budale. Saznaj šta piše u tim izveštajima, i da li to što Frunce priča ima smisla s naučnog stanovišta. Ako to vredi, mogu li Britanci i Amerikanci stvarno da naprave tu superbombu? I Nemci, takođe?
– Nisam video Zoju dva-tri meseca. Lemitov slegnu ramenima. Zapravo i nije bilo važno koliko dobro Volođa poznaje Zoju. U Sovjetskom Savezu, kad vlast nešto od tebe zatraži, nema ti druge nego da poslušaš. – Naći ću ja nju. Lemitov klimnu glavom. – Obavi to danas. – I izađe. Volođa se zadubi u misli. Zoja je bila sigurna da Amerikanci rade na superbombi, i bila je toliko uverljiva da je čak i Grigorija ubedila da to pomene pred Staljinom, no Staljin je celu tu ideju s prezrenjem odbacio. Sada jedan špijun u Engleskoj govori ono što je svojevremeno rekla Zoja. Bila je ona, izgleda, u pravu. A Staljin je pogrešio – opet. Sovjetski rukovodioci ispoljavali su tu opasnu sklonost da poriču istinu kad god stigne neka loša vest. Prošle nedelje, u jednoj vazduhoplovnoj izviđačkoj misiji primećena su nemačka oklopna vozila na svega sto trideset kilometara od Moskve. Generalštab je isprva odbio da poveruje u taj izveštaj, sve dok informacija nije dvaput potvrđena. A onda su naredili da se vazduhoplovni oficir koji je javio vest uhapsi i da ga NKVD stavi na muke, zbog „provokacije”. Teško je bilo i misliti dugoročno kad su Nemci bili tako blizu, ali mogućnost da postoji bomba koja bi mogla da sravni Moskvu sa zemljom nije se mogla tek tako prenebregnuti, čak ni sad, u času najveće opasnosti. Ukoliko Sovjeti pobede Nemce, kasnije bi Britanija i Amerika mogle da napadnu Sovjetski Savez; nešto slično dogodilo se posle rata od 1914. do 1918. godine. Hoće li SSSR u jednom trenutku ostati bespomoćan pred kapitalističko-imperijalističkom pretnjom u vidu superbombe? Volođa je dao svom pomoćniku, poručniku Belovu, neophodna uputstva kako da nađe Zoju. Dok je čekao adresu, Volođa je proučavao Frunceove izveštaje, što u engleskom izvorniku, što iz prevoda, napamet učeći sve rečenice za koje bi mu se učinilo da su važne, budući da papire nije smeo da iznosi iz zgrade. Jedan sat kasnije, već je bio dovoljno upoznao materiju da može da postavlja pitanja u vezi s njom. Belov je saznao da Zoja nije ni na univerzitetu, niti u stambenoj zgradi u kojoj su živeli naučnici. Upravnik zgrade mu je rekao da je od svih mlađih stanara zatraženo da pomognu u izgradnji odbrambenih linija u gradu i znao je gde Zoja trenutno radi. Volođa je obukao kaput i izašao. Uzbuđen je bio, ali nije mogao tačno da odredi da li zbog toga što će se videti sa Zojom, ili zbog superbombe. Ili iz oba razloga. Dobio je vojni ZIS i šofera. Dok su prolazili pored Kazanjske stanice – odatle su vozovi polazili na istok – pred očima mu se ukaza nešto što je ličilo na potpuno rasulo. Ljudi, po svemu sudeći, nisu svi mogli da uđu ni u samu stanicu, a kamoli da se ukrcaju u vozove. Oni imućniji su se otimali da stignu do ulaznih vrata, sve s decom, kućnim ljubimcima, koferima i sanducima. Volođa se prenerazio ugledavši neke koji su bestidno tukli i šutirali jedni druge. Nekolicina policajaca sve je to nemoćno posmatrala sa strane; cela jedna divizija ne bi bila dovoljna da tu zavede red. Vojni šoferi obično su ćutljivi, ali ovoga je prizor toliko ganuo, da je morao nešto da kaže. – Jebem ti kukavice – reče on. – Beže, a nas ostavljaju da se borimo s nacistima. Gledaj ih samo, u tim krznenim kaputima, sve im jebem. Volođa se iznenadio. Kritikovati upravljačku elitu bilo je opasno. Zbog ovakvih opaski čovek je mogao da bude denunciran. A onda bi proveo nedelju-dve u podrumu zgrade NKVD-a na trgu Lubjanka. I odande izašao možda i doživotno obogaljen. Volođu je paralisao osećaj da je taj kruti sistem hijerarhije i priklanjanja autoritetima, sistem na kojem je sovjetski komunizam počivao – sada počeo da slabi, da se raspada.
Tim koji je radio na postavljanju barikada našli su upravo tamo gde je upravnik zgrade predvideo da će ih sresti. Volođa izađe iz kola, reče vozaču da sačeka, pa stade da razgleda šta je urađeno. Po glavnom putu bili su razbacani protivtenkovski „ježevi”. Jedan jež sastojalo se iz tri čelične železničke šine metar dugačke, zavarene u sredini, tako da su činile zvezdu s tri kraka oslonjenu na tlo, dok su ostala tri štrčala uvis. Ove sprave su, po svemu sudeći, čuda mogle da naprave tenkovskim gusenicama. Iza tih ježeva, ljudi su pijucima i lopatama upravo iskopavali protivtenkovski rov, a iza njega se uzdizao bedem od džakova s peskom, sa rupama kroz koje će branioci moći da pucaju. Između prepreka ostavljena je uzana staza u cik-cak, tako da Moskovljani mogu da koriste put sve do dolaska Nemaca. Ogromnu većinu radnika koji su kopali rov i podizali bedem činile su žene. Zoju je Volođa pronašao pored jedne planine od peska; lopatom je punila džakove. Jedan minut posmatrao ju je tako sa izvesnog odstojanja. Na sebi je imala prljav kaput, vunene rukavice i filcane čizme. Plavu kosu bila je vezala i prekrila iznošenom, izbledelom maramom koju je vezala pod bradom. Lice joj je bilo umrljano od blata, ali je ipak izgledala zavodljivo. Zahvatala je pesak lopatom u ujednačenom ritmu, i bila delotvorna. A onda je nadzornik dunuo u pištaljku, i radnici stadoše. Zoja je sela na gomilu džakova s peskom i iz džepa kaputa izvukla paketić umotan u novinsku hartiju. Volođa sede kraj nje i reče: – Mogla si da dobiješ poštedu. – Ovo je moj grad – odgovori mu ona. – Što ga ne bih branila? – Ti, znači, ne bežiš na istok. – Neću da se sklanjam pred tim nacistima, majku li im jebem. Iznenadila ga je njena žestina. – Mnogi se sklanjaju. – Znam. Mislila sam da si ti odavno već otišao. – Loše mišljenje imaš o meni. Smatraš da ja pripadam sebičnoj eliti. Ona slegnu ramenima. – Oni koji su u mogućnosti da se spasu uglavnom to i čine. – E pa, grešiš. Cela moja porodica ostala je u Moskvi. – Možda sam te pogrešno procenila. Hoćeš blinji? – Ona otvori paket, i Volođa ugleda četiri bledunjave pogačice umotane u listove kupusa. – Probaj. On prihvati, pa uze zalogaj. Nije bilo bogzna kako ukusno. – Šta je to? – Ljuske od krompira. Možeš punu kofu besplatno da dobiješ kod zadnjih vrata bilo koje partijske kantine ili oficirske menze. Samelješ ih malo kod kuće, u mlinu za kafu, kuvaš ih dok ne omekšaju, sipaš malo brašna i mleka, pomešaš sve to, posoliš ako imaš soli, a onda ispržiš na masti. – Nisam znao da tako loše stojiš – reče on, i bi mu neprijatno. – Uvek možeš da dođeš kod nas da jedeš, znaš to i sama. – Hvala ti. Šta te dovodi ovamo? – Jedno pitanje. Šta je to izdvajanje izotopa metodom gasne difuzije? Ona ga pogleda širom otvorenih očiju. – O, bože – šta se dogodilo? – Ništa se nije dogodilo. Pokušavam, jednostavno, da procenim valjanost jedne sumnjive informacije. – Jesmo li mi to počeli najzad da radimo na fisionoj bombi? Po njenoj reakciji znao je da je informacija dobijena od Fruncea verovatno valjana. Zoja je odmah shvatila značaj onoga što joj je saopštio. – Molim te, odgovori – strogo će Volođa. – Jesmo mi prijatelji, ali ovo je službena stvar. – U redu. Znaš li ti šta je izotop?
– Ne. – Neki elementi postoje u oblicima koji se među sobom pomalo razlikuju. Atomi ugljenika, primera radi, uvek imaju šest protona, ali zato neki imaju šest neutrona, dok ih drugi imaju sedam ili osam. Ti različiti tipovi nazivaju se izotopi, a zovu se ugljenik-12, ugljenik-13 i ugljenik-14. – Prilično prosto, čak i za čoveka koji je studirao jezike – reče Volođa. – Što je to tako važno? – Uranijum ima dva izotopa, U-235 i U-238. Kod uranijuma u prirodnom stanju ova dva izotopa su pomešana. Ali samo U-235 ima eksplozivna svojstva. – I zato moramo da ih razdvojimo. – Gasna difuzija je, teoretski, jedan od načina da se to postigne. Kad se gas širi kroz membranu, oni lakši molekuli prolaze kroz nju brže, pa je zato gas koji stigne na drugu stranu bogatiji lakšim izotopom. Ja, naravno, nikada svojim očima nisam videla kako to izgleda. U Frunceovom izveštaju bilo je navedeno da Britanci grade postrojenje za separaciju gasnom difuzijom u Velsu, na zapadu Ujedinjenog Kraljevstva. Amerikanci takođe grade takvo jedno postrojenje. – Postoji li bilo koja druga moguća namena takvog postrojenja? – upita Volođa. – Ne znam ni za jednu drugu svrhu razdvajanja izotopa. – Zoja je vrtela glavom. – To može da znači samo jedno. Ko god sebi ovakav poduhvat postavlja kao prioritet u ratno vreme, ili je lud ili pravi neko oružje. Volođa primeti uto kako se neki automobil približava barikadama, a onda počinje da ševrda u cikcak. Bio je to KIM-10, mali auto s dvoja vrata, dizajniran za potrebe imućnijih porodica. Razvijao je maksimalnu brzinu od bezmalo sto kilometara na sat, s tim što je ovaj bio toliko pretovaren da verovatno ne bi mogao da izgura ni šezdeset-sedamdeset. Za volanom je sedeo čovek od šezdesetak godina sa šeširom na glavi, odeven u sukneno odelo skrojeno po zapadnjačkoj modi. Pored njega sedela je mlada žena sa šubarom na glavi. Na zadnjem sedištu automobila bile su naslagane kartonske kutije. Za krov je, klateći se tamo-amo, bio privezan klavir. Očito je bilo da je reč o nekom od važnijih pripadnika vladajuće elite, koji je, eto, pokušavao da napusti grad u društvu svoje supruge, ili ljubavnice, ponevši sa sobom što je moguće više skupocenih stvari. Zoja je mislila da je Volođa upravo jedan od takvih, pa možda baš stoga svojevremeno nije pristala da izađe s njim. A Volođa se sada pitao da li postoji mogućnost da ona donekle izmeni svoje mišljenje o njemu. Jedna od volonterki sa barikada pomeri jež tačno ispred vozila KIM-10, i Volođa je video da će biti nevolje. Automobil je prošao još samo malo pre nego što će branikom dotaći ježa. Možda je vozač pomislio da može da ga ukloni s puta. Žene se okupiše da vide šta se događa. Jež je bio tako napravljen da pruži otpor onom ko pokuša da ga ukloni s puta. Kraci se ukopaše u zemlju, zabiše se duboko, i on se za tili čas zaglavi. Začuo se utom zvuk savijanja metala, i ubrzo videše da se prednji blatobran potpuno izobličio. Vozač je ubacio u rikverc i povukao se. – Pomeraj to, smesta! – povika on promolivši glavu kroz prozor. Po njegovom glasu moglo se naslutiti da je navikao da ga slušaju. Volonterka, dežmekasta sredovečna žena s kariranim muškim kačketom na glavi, prekrsti ruke. – Pomeri ga sam, dezerteru! – povika ona. Vozač izađe iz kola, sav crven u licu od besa, i Volođa se iznenadi prepoznavši pukovnika Bobrova, koga je znao još iz Španije. Bobrov je bio čuven po tome što je svojim ljudima, u slučaju povlačenja, lično pucao u potiljak. „Nema milosti za kukavice” – tako je glasilo njegovo geslo. Kod Belčitea Volođa je svojim očima video kako Bobrov ubija trojicu pripadnika Internacionalnih brigada zato
što su se povukli kad im je ponestalo municije. Sada je Bobrov bio u civilnoj odeći. Volođa se pitao da li će ubiti ženu koja mu se isprečila na putu. Bobrov stade ispred kola pa dohvati ježa. Bio je teži nego što je očekivao, ali uz napor on ipak uspe da ga ukloni s puta. Dok se vraćao ka kolima, žena s kačketom vrati ježa tamo gde je do maločas stajao. Počeše sad u velikom broju da se okupljaju i ostale volonterke. Posmatrale su sukob, smeškale se i zbijale šale. Bobrov priđe onoj ženi, vadeći iz džepa kaputa neke isprave. – Ja sam general Bobrov! – reče on. Mora biti, znači, da su ga unapredili posle povratka iz Španije. – Pusti me da prođem! – I ti sebe nazivaš vojnikom? – rugala mu se žena. – A što se onda ne boriš? Bobrov pocrvene. Svestan je bio da žena ima razloga da ga prezire. Volođa se pitao da nije možda mlada supruga nagovorila okrutnog starog vojnika da beže. – Izdajnik, to si ti – reče volonterka s kačketom. – Pokušavaš da pobegneš sa klavirom i mladom fufom. – A onda ga čuknu po šeširu, i ovaj mu spade s glave. Volođa je bio zapanjen. U Sovjetskom Savezu nikada ne beše video takvo prkošenje vlastima. U Berlinu, pre nego što su nacisti došli na vlast, iznenadio se kad je video kako obični Nemci, bez straha, raspravljaju s policajcima; ali toga ovde nije bilo. Okupljene žene su klicale. Bobrov je i dalje imao kratku sedu kosu. Pogleda za svojim šeširom koji se kotrljao po mokrom putu. Načini korak, da pođe po njega, ali se onda predomisli i odustade. Volođa nije ni na trenutak pomislio da se meša. Protiv svetine nije mogao ništa, a prema Bobrovu nije gajio ni trunke saosećanja. I pravičnim mu se učinilo da Bobrov na svojoj koži oseti istu onu surovost koju je sâm oduvek ispoljavao prema drugima. Starija žena umotana u prljavo ćebe, takođe volonterka, otvori prtljažnik automobila. – Pogle ovo! – reče ona. Prtljažnik je bio pun kožnih kofera. Ona izvuče jedan, otvori ga, i iz njega poispadaše čipkane gaćice, lanene podsuknje i spavaćice, svilene čarape i grudnjaci, sve to očigledno zapadne proizvodnje, finije od ma čega što je obična Ruskinja imala prilike da vidi, a kamoli da kupi. Ti odevni predmeti kao sa filmskog platna završiše u kaljavoj lapavici, zalepivši se za glib kao latice za balegu. Neke žene počeše da skupljaju stvari. Ostale se baciše na druge kofere. Bobrov je otrčao iza kola i počeo da gura žene. Biće ovde mnogo gadno, pomisli Volođa. Bobrov je verovatno bio naoružan, i pitanje je časa kad će potegnuti pištolj. Ali u tom trenutku žena sa ćebetom podiže ašov i raspali Bobrova po glavi. Žena kadra da ašovom iskopa rov svakako nije bila slabašna, i začu se mučno jak, tup udarac. General pade na zemlju, a ona žena ga još i šutnu. Mlada ljubavnica izađe iz kola. – Hoćeš da kopaš sa nama? – povika žena s kačketom, a ostale prasnuše u smeh. Generalova devojka, koja je, činilo se, imala tridesetak godina, obori glavu i krenu natrag, putem kojim su i došli. Volonterka s kariranim kačketom je odgurnu, ali se ova nekako provuče između ježeva i stade da beži. Volonterka potrča za njom. Ljubavnica je nosila žutomrke cipele od prevrnute kože s visokim štiklama, pa se okliznula na vlažnom putu i pala. Šubara joj spade s glave. Osovila se nekako na noge pa ponovo potrčala. Volonterka se sagnu po šubaru, pustivši ljubavnicu da ode. Svi koferi ležali su sad otvoreni pored napuštenog automobila. Radnice su razvukle kutije sa zadnjeg sedišta i poizvrtale ih, tako da je sve iz njih završilo na ulici. Prosu se escajg, lomio se porcelan, razbijale se čaše. Vezeni čaršavi i beli peškiri razvukoše se po bljuzgavici. Tuce lepih pari cipela ležalo je razbacano po asfaltu.
Bobrov se pridiže na kolena i pokuša da ustane. Žena sa ćebetom ponovo ga udari onim ašovom. Bobrov se sruši na zemlju. Žena mu otkopča fini vuneni kaput i pokuša da ga skine s njega. Bobrov se otimao, pružao otpor. Žena se na to razbesnela, pa ga udarila ponovo, pa još jednom, i udarala ga je tako dok se nije smirio, kratke sede kose natopljene krvlju. Onda ona skide sa sebe staro ćebe, i obuče Bobrovljev kaput. Volođa je prišao Bobrovljevom nepomičnom telu. Oči su mu bile otvorene, ali u njima ne beše života. Volođa kleknu da proveri da li čovek diše, da mu opipa puls. Ništa. Bio je mrtav. – Nema milosti za kukavice – reče Volođa, ali ipak sklopi Bobrovu oči. Neke žene skidale su klavir sa kola. Instrument je skliznuo s krova i, uz disonantnu jeku, tresnuo o zemlju. Počeše razdragano da ga razbijaju pijucima i ašovima. One ostale se opsvađaše oko razbacanih dragocenosti; neke su skupljale escajg, neke gledale da skleptaju što više posteljine, a neke, opet, cepale fini donji veš dok su se oko njega otimale. Izbi i tuča. Porcelanski čajnik dolete odnekud i zamalo promaši Zojinu glavu. Volođa pohita natrag ka njoj. – Ovo se već pretvara u pravu pravcatu pobunu – reče on. – Tu sam vojnim kolima, čeka me šofer. Daj da te izvučem odavde. Oklevala je samo trenutak. – Hvala ti – reče, a onda otrčaše do kola, uskočiše u njih, i odoše.
II Napadom na Sovjetski Savez potvrđena je opravdanost vere koju je u Firera polagao Erik fon Ulrih. Dok su nemačke armije jurišale preko nepreglednih ruskih prostranstava, čisteći Crvenu armiju kao korov, Erik je likovao, diveći se strateškom geniju vođe kojem se zavetovao na vernost. A nije bilo lako. Za oktobarskih kiša, zemlja se pretvorila u kaljugu: ovde su to zvali rasputica, blatnjavo bespuće. Erikova ambulantna kola orala su kroz močvaru. Talasi blata stvarali su se ispred vozila i postepeno ga usporavali, sve dok u jednom trenutku on i Herman ne bi morali da izađu i raščiste glib ašovima, kako bi mogli da produže. Isto je važilo za kompletnu nemačku vojsku, i od juriša na Moskvu sada je ostalo samo gamizanje ka njoj. Sem toga, po močvarnim putevima ni kamioni sa zalihama nisu mogli da se kreću. Vojska je oskudevala u municiji, gorivu i namirnicama, a Erikovoj jedinici opasno je pretila nestašica lekova i drugih medicinskih potrepština. I tako se, početkom novembra, Erik u prvi mah obradovao prvom mrazu. Sleđena zemlja bila je za njih pravi blagoslov, jer putevi su ponovo bili tvrdi, i kola su mogla da se kreću normalnom brzinom. Ali se zato Erik tresao u svom letnjem mantilu i pamučnom donjem vešu – zimske uniforme još ne behu stigle iz Nemačke. Nisu, takođe, stigla ni maziva za niske temperature, bez kojih nije mogao da radi motor njegovih ambulantnih kola, kao ni motori svih vojnih kamiona, tenkova i artiljerije. Erik je noću ustajao na svaka dva sata da upali motor i pusti ga da radi po pet minuta, jer to je bio jedini način da se ulje ne zgusne, a rashladna tečnost ne zaledi. Uza sve to, ujutro bi, jedno sat vremena pre polaska, uz najveći oprez pripalio vatru ispod kola. Stotine vozila bile su u kvaru, i vojska ih je ostavljala za sobom. Avioni Luftvafea, ostavljeni preko noći na otvorenom, na improvizovanim pistama – zaledili bi se, i nisu mogli da uzlete, tako da su kopnene jedinice, naprosto, ostale bez podrške iz vazduha. Uprkos svemu tome, Rusi su se povlačili. Borili su se žestoko, ali su neprekidno potiskivani. Erikova jedinica bi malo-malo pa stala da raščisti beživotna tela ruskih boraca, i smrznuti leševi behu nagomilani pored puta poput nekog zlokobnog nasipa. Neumorno i neumoljivo, nemačka armija je napredovala ka Moskvi. Erik je bio uveren da će uskoro gledati pancere u veličanstvenoj paradi na Crvenom trgu, dok se
zastave sa svastikom pobedonosno vijore s kulâ Kremlja. U međuvremenu, temperatura je pala na minus deset stepeni Celzijusa, i padala je i dalje. Erikova poljska bolnica nalazila se u varošici pored zaleđenog rečnog kanala, okružena smrekovom šumom. Erik zapravo i nije znao kako se to mesto zove. Rusi su, u toku povlačenja, neretko uništavali sve za sobom, ali ova varoš pretekla je manje-više netaknuta. Mesto je imalo savremenu bolnicu, koju su sad preuzeli Nemci. Doktor Vajs je odsečno saopštio mesnim lekarima da svoje pacijente pošalju kućama, bez obzira na njihovo stanje. Erik je sada posmatrao pacijenta s promrzlinama, dečaka od oko osamnaest godina. Koža na licu bila mu je žuta kao vosak i smrznuta toliko da je bila tvrda na dodir. Kad su Erik i Herman rasekli iznošenu letnju uniformu, primetiše da su momku i ruke i noge prekrivene ljubičastim plikovima. Pocepane, pohabane čizme bile su napunjene novinama, u tužnom mladićevom pokušaju da se odbrani od hladnoće. Kad ih je Erik izuo, oseti se karakterističan truo zadah gangrene. Pa ipak, njemu se učini da postoji mogućnost da spasu momka od amputacije. Znali su šta treba da rade. Češće su se susretali sa promrzlinama nego sa ranama zadobijenim u borbi. Napunio je kadu, a onda on i Herman Braun zajedno spustiše pacijenta u toplu vodu. Erik je pomno posmatrao telo dok se otkravljivalo. Crna boja – gangrena – bila je zahvatila stopalo na jednoj nozi i prste na drugoj. Kad je voda počela da se hladi, izvadili su ga iz kade, obrisali ga, položili u krevet i dobro utoplili. A onda ga sa svih strana okružiše zagrejanim kamenjem umotanim u peškire. Pacijent je bio svestan i priseban. – Hoću li izgubiti stopalo? – upita on. – To od lekara zavisi – reče Erik automatski. – Mi smo samo bolničari. – Ali viđate mnogo pacijenata – uporan je bio mladić. – Kakva je prognoza u najboljem slučaju? – Mislim da bi mogao dobro da prođeš – reče Erik. A ako ne bude tako, Erik je znao šta će biti. Sa stopala koje je manje stradalo Vajs će amputirati prste, sekući ih velikim makazama nalik na sekač za žicu. Druga noga biće amputirana ispod kolena. Vajs dođe nekoliko minuta kasnije, pa pregleda mladićeva stopala. – Pripremite pacijenta za amputaciju – reče on odsečno. Eriku je bilo mnogo žao. Još jedan mladić u punoj snazi provešće ostatak života kao bogalj. Šteta. Ali sâm pacijent je na to drugačije gledao. – Hvala bogu – reče on. – Neću morati više da se borim. Dok su pripremali mladića za operaciju, Erik je razmišljao o tome kako je ovaj pacijent, zapravo, jedan od mnogih koji su istrajali u tom defetističkom stavu – takva je, uostalom, bila i njegova, Erikova porodica. Mnogo je tih dana razmišljao o pokojnom ocu, i u njemu su se mešali neopisiv gnev i žalost zbog gubitka. Stari nikako nije hteo da se pridruži većini i slavi veliku pobedu Trećeg rajha, mislio je Erik s gorčinom. Uvek se zbog nečega žalio, dovodio u pitanje ispravnost Firerovih odluka, potkopavao moral oružanih snaga. Zašto je morao da bude takav buntovnik? Zašto se toliko vezao za zastarelu ideologiju demokratije? Sloboda ništa nije donela Nemačkoj, dok je fašizam, evo, spasao zemlju! Ljut je bio na oca, a ipak – vrele suze navrle bi mu na oči kad god bi se setio kako je otac završio. U prvo vreme Erik je poricao da ga je Gestapo ubio, ali je ubrzo uvideo da je to verovatno istina. Nisu ni oni bili veroučitelji; tukli su ljude koji šire opake laži o vlasti. Otac je uporno postavljao pitanje da li vlast ubija hendikepiranu decu. Budala, slušao je svoju ženu Engleskinju i svoju preosetljivu kćerku. Erik ih je voleo sve, i zbog toga ga je još više bolelo što su tako zavedeni, a tako tvrdoglavi. Kad je došao na odsustvo u Berlin, otišao je da poseti Hermanovog oca, čoveka koji ga je prvi,
dok su Herman i on još bili dečaci, uputio u uzbudljivu nacističku filozofiju. Her Braun je sada bio u SS-u. Erik mu je rekao tada da je u kafani upoznao nekog čoveka koji tvrdi da vlasti ubijaju nesposobna lica u specijalnim bolnicama. „Istina je da hendikepirane osobe predstavljaju skup teret na plećima nove Nemačke” , rekao je tada her Braun Eriku. „Rasa mora biti pročišćena, tako što ćemo suzbijati Jevreje i ostale degenerike, i sprečavati sklapanje mešovitih brakova iz kojih se rađaju melezi. Ali eutanazija nikada nije bila deo nacističke politike. Istina, mi smo čvrsto rešeni, ponekad i okrutni, ali ne ubijamo ljude. To je komunistička laž.” Očeve optužbe nisu bile na mestu. A ipak je Erik, ponekad, plakao. Sva sreća te je bio silno zauzet. Ujutro bi redovno došlo do navale pacijenata, uglavnom onih ranjenih prethodnog dana. Zavladalo bi, potom, kratko zatišje, pre nego što počnu da stižu nove žrtve. Kad je Vajs završio zahvat na momku sa promrzlinama, Erik i Herman odoše na prepodnevnu pauzu u dupke pun sobičak za osoblje. Herman podiže pogled s novina. – U Berlinu govore da smo već pobedili! – uzviknu on. – Trebalo bi da dođu ovamo, lično da se uvere. Doktor Vajs je govorio sa uobičajenim cinizmom. – Firer je održao jedan mnogo zanimljiv govor u Palati sportova – reče on. – Govorio je o zverskoj inferiornosti Rusa. Mene to, nekako, umiruje. Imao sam utisak da su Rusi najsrčaniji borci s kojima smo ikada imali posla. Borili su se duže i žešće nego Poljaci, Belgijanci, Holanđani, Francuzi ili Britanci. Iako nisu dobro opremljeni, iako imaju slabo vođstvo i napola su izgladneli – vidi samo kako trče na naše mitraljeze, mašu onim zastarelim puškama, kao da nimalo ne mare da li će preživeti ili poginuti. Drago mi je što čujem da je to samo znak njihove zverske prirode. A ja već počeo da se bojim da su oni hrabri i rodoljubivi. Kao i obično, Vajs se pretvarao da se slaže s Firerom, a pritom mislio potpuno suprotno. Herman je bio vidno zbunjen, ali Erik je razumeo taj ton, i razbesneo se. – Kakvi god da su Rusi, oni gube rat – reče on. – Mi smo na šezdeset pet kilometara od Moskve. Ispostavilo se da je Hitler bio u pravu. – I da je mnogo pametniji od Napoleona – reče doktor Vajs. – U Napoleonovo vreme nije bilo ničeg bržeg od konja – reče Erik. – Danas imamo motorna vozila i bežičnu telegrafiju. Zahvaljujući savremenim komunikacijama, uspeli smo u onome što Napoleonu nije pošlo za rukom. – Ili ćemo tek uspeti, kad zauzmemo Moskvu. – Što će se i desiti, kroz nekoliko dana, ako ne i sati. Ko bi u to još sumnjao! – A što ne bi? Koliko mi je poznato, neki od naših generala predložili su da stanemo tu gde smo se zatekli i da podignemo liniju odbrane. Mogli bismo da obezbedimo svoje položaje, da obnovimo linije snabdevanja preko zime, pa da ponovo krenemo u ofanzivu kad grane proleće. – To mi liči na izdaju i kukavičluk! – reče Erik vatreno. – U pravu si – mora biti da si u pravu, jer upravo je to Berlin, ako sam dobro shvatio, naložio generalima. Oni u Generalštabu očito imaju bolji pregled situacije nego ljudi na prvoj borbenoj liniji. – Još malo pa smo zbrisali Crvenu armiju! – Ali Staljin kao da neprestano niotkuda dovodi nove i nove armije, kao da je mađioničar. U početku ovog pohoda mislili smo da ona raspolaže sa dvesta divizija. Sada smatramo da ih ima više od tri stotine. Odakle mu tih novih sto divizija? – I ovoga puta ispostaviće se da je Firerova procena bila ispravna. – Naravno da hoće, Eriče. – On još nijednom nije pogrešio! – Tako je jedan čovek pomislio da ume da leti, pa je skočio s krova desetospratnice, i dok je prolazio pored petog sprata, uzalud mlatarajući rukama u vazduhu, čuli su ga kako govori: Zasad nije lo-
še. U sobu za osoblje utrča jedan vojnik. – Dogodila se nezgoda – reče on. – Kod kamenoloma, severno od grada. Sudar, tri vozila. Povređeni su neki oficiri SS-a. Šucštafel, ili SS, u početku je bio Hitlerova lična garda, a sada je predstavljao moćnu elitu. Erik se divio njihovoj neuporedivoj disciplini, njihovim superelegantnim uniformama, kao i činjenici da su bili izrazito bliski s Hitlerom. – Poslaćemo ambulantna kola – reče Vajs. – Reč je o Ajnzacgrupi, specijalnoj jedinici – reče vojnik. Erik je već bio slušao o tim specijalnim jedinicama, ali ništa određeno. Te jedinice su išle za vojskom, ulazile na već osvojenu teritoriju, a onda hapsili razne smutljivce i potencijalne sabotere, kao što su, na primer, komunisti. I sada su, verovatno, pravili zarobljenički logor tu, nadomak varoši. – Koliko ima povređenih? – upita Vajs. – Šestorica ili sedmorica. Još vade ljude iz automobila. – U redu. Braun i Fon Ulrih, vi idete. Eriku je bilo drago zbog toga. Jedva je čekao da stane rame uz rame s najvatrenijim Firerovim sledbenicima, a njegovoj sreći ne bi bilo kraja ako bi se još našao u prilici da im pomogne. Vojnik mu dade papirić sa osnovnim smernicama. Erik i Herman sasuše u sebe onaj čaj, pogasiše cigarete, pa izađoše iz sobe. Erik je obukao bundu koju je skinuo s poginulog ruskog oficira, ali je nije zakopčavao, da bi se videla uniforma. Otrčali su do garaže, i Herman izveze ambulantna kola na ulicu. Erik je čitao smernice, škiljeći kroz slab sneg. Put je išao izvan grada i vijugao kroz šumu. Mimoišli su se s nekoliko autobusa i kamiona. Sneg na drumu bio je jako utaban, i Herman nije smeo da vozi brzo po toj uglačanoj površini. Eriku nije bilo nimalo teško da zamisli kako je do tog sudara došlo. Popodne je bilo, a dan je bio kratak. U ovo doba godine, svitalo je oko deset sati, a smrkavalo se u pet po podne. Siva svetlost probijala se kroz snežne oblake. Od visokih borova, koji su se uzdizali sa obe strane druma, sve je bilo još mračnije. Erik je imao utisak kao da se najednom obreo u nekoj od onih bajki braće Grim, i da korača stazom što vodi u duboku šumu, gde vreba zlo. Tražili su skretanje ulevo, i našli ga pod stražom – vojnik im je pokazao kuda će dalje. Truckali su se po opasnom putu između drveća, dok ih, mašući rukom, nije zaustavio drugi stražar, koji im reče: – Vozite brzinom hoda, ne brže. Zbog brzine je i došlo do sudara. Minut kasnije stigli su na mesto udesa. Tri oštećena vozila izgledala su kao zavarena jedno za drugo: autobus, džip i Mercedesova limuzina sa lancima za sneg na gumama. Erik i Herman iskočiše iz ambulantnih kola. Autobus je bio prazan. Na zemlji su ležala tri čoveka, možda oni što su se vozili u džipu. Više vojnika okupilo se oko automobila spljeskanog između dva vozila, očito pokušavajući da izvuku ljude iz njega. Erik uto začu plotun, pripuca iz pušaka, i on se načas zapita ko li to puca, ali odmah zaboravi na to kako bi se usredsredio na posao. On i Herman išli su od jednog do drugog čoveka proveravajući ozbiljnost povreda. Od trojice ljudi koji su ležali na zemlji, jedan je bio mrtav, drugom je bila slomljena ruka, dok je treći, po svemu sudeći, samo bio ugruvan. U kolima, jedan čovek je već bio iskrvario nasmrt, drugi je bio bez svesti, a treći je urlao. Tom što je urlao Erik dade injekciju morfijuma. Kad je lek počeo da deluje, on i Herman izvukoše pacijenta iz auta i smestiše ga u ambulantna kola. Pošto im on više nije smetao, vojnici su najzad mogli da počnu da oslobađaju onog što je ostao bez svesti, zaglavljenog u izobličenoj karoseriji merce-
desa. Čovek je imao povredu glave usled koje će u svakom slučaju umreti, pomisli Erik, ali nije želeo to da im kaže. Pažnju je sad usmerio na ljude u džipu. Herman je slomljenu ruku imobilisao longetom, a Erik je otpratio ugruvanog čoveka do ambulantnih kola i smestio ga unutra. Vratio se onda do mercedesa. – Izvući ćemo ga za pet do deset minuta – reče kapetan. – Samo se drž’te. – U redu – reče Erik. Ponovo je čuo pucnjavu, pa odluči da zađe malo dublje u šumu, znatiželjan da vidi šta li tamo rade pripadnici specijalne jedinice. Sneg na zemlji između drveća bio je vidno ugažen, a na sve strane bilo je opušaka, ogrizaka jabuka, odbačenih novina i ostalog smeća, kao da su tuda prošli radnici na izletu koji organizuje fabrika. Izašao je na čistinu gde su bili parkirani kamioni i autobusi. Mnogo ljudi bilo je tamo dovedeno. Neki autobusi su odlazili, zaobilazeći mesto udesa; ostali su upravo pristizali dok je Erik prolazio tuda. S druge strane parkirališta naišao je na stotinak Rusa svih uzrasta, očito zarobljenih, mada su mnogi nosili kofere, kutije i torbe koje su stezali kao da čuvaju dragocen imetak. Jedan čovek držao je u ruci violinu. Devojčica s lutkom pogleda načas Erika u oči, i on u stomaku oseti mučninu od zle slutnje. Zatvorenike su čuvali lokalni policajci naoružani palicama. Očito je specijalna jedinica imala saradnike u svakom svom poduhvatu. Policajci ga pogledaše, uočiše nemačku uniformu koja se dobro videla ispod raskopčanog kaputa, i ne rekoše ništa. Dok je prolazio, jedan dobro odeveni ruski zarobljenik obrati mu se na nemačkom: – Gospodine, ja sam direktor fabrike guma u ovoj varoši. U komunizam nikada nisam verovao, samo sam ljudima davao prazna obećanja, jer svi su direktori morali tako. Ja mogu da vam pomognem – sve ovde znam. Molim vas, odvedite me odavde. Erik se i ne osvrnu na njega, nego produži u pravcu iz kojeg je dopirala pucnjava. Stigao je do kamenoloma. Beše to velika, nepravilna rupa u zemlji po čijim su obodima rasle visoke smreke, nalik stražarima u tamnozelenim uniformama na koje je napadao sneg. Sa jednog kraja, duga strmina vodila je pravo u jamu. Dok je Erik gledao, tuce zatvorenika krenu dole, dvoje po dvoje, pod pratnjom vojnika pravo u senovitu udolinu. Erik među njima ugleda i tri žene i dečaka od, otprilike, jedanaest godina. Možda se to zarobljenički logor nalazi negde u tom kamenolomu? Ali oni više nisu nosili prtljag. Sneg je padao na njihove gole glave kao blagoslov. Erik se obrati naredniku SS-a koji je stajao u blizini. – Ko su ovi zarobljenici, naredniče? – Komunisti – reče mu čovek. – Iz varoši. Politički komesari i slično. – Šta, čak i onaj mališan? – I Jevreji – dodade narednik. – Čekaj, pa šta su ovi, komunisti ili Jevreji? – A u čemu je razlika? – Pa nije to isto. – Kurac nije. Komunisti su ti većinom Jevreji. Jevreji su ti većinom komunisti. Zar ti baš ništa ne znaš? Direktor fabrike guma koji mu se malo pre toga obratio, pomisli Erik, nije bio ni jedno ni drugo. Zarobljenici su stigli do stenovitog dna kamenoloma. Do toga časa vukli su se kao ovce u stadu, niti su razgovarali, niti se osvrtali oko sebe, ali sada kao da su živnuli, pokazujući u nešto što je ležalo na zemlji. Škiljeći kroz pahulje snega, Erik ugleda nešto što je ličilo na beživotna tela razbacana među stenjem, snegom poprskane odeće.
Tek tad je Erik ugledao dvanaestoricu vojnika naoružanih puškama koji su stajali na samoj ivici jaruge, među drvećem. Dvanaest zarobljenika, dvanaest strelaca; sad je shvatio šta se to ovde događa, i neverica, pomešana sa užasom, navre mu u grlo poput žuči. Oni podigoše puške i nanišaniše u zarobljenike. – Ne! – reče Erik. – Ne možete to. – Niko ga nije čuo. Jedna zarobljenica vrisnu. Erik primeti kako žena hvata onog jedanaestogodišnjaka i steže ga uza sebe, kao da će rukama zaustaviti metke. Bila mu je, izgleda, majka. – Pali! – reče jedan oficir. Puške prasnuše. Zarobljenici se zateturaše i padoše. Od buke je popadalo malo snega s krošnji borova, i on zasu vojnike s puškama, čist, beo. Erik vide kako dečak i majka padaju, još zagrljeni. – Ne! – reče on. – O, ne! Narednik ga pogleda. – Šta je s tobom? – upita ga razdražljivo. – I ko si ti uopšte? – Bolničar – reče Erik, ne skidajući pogleda sa užasnog prizora u jami. – Šta tražiš ovde? – Dovezao sam ambulantna kola za oficire povređene u sudaru. – Erik primeti da novih dvanaestoro zarobljenika već vode niz padinu u kamenolom. – O, bože, otac je bio u pravu – zaječa on. – Mi ubijamo civile. – Prestani da cviliš, i vraćaj se u ta ambulantna kola, jebote. – Razumem, naredniče – reče Erik.
III Krajem novembra Volođa je zatražio da ga prebace u borbenu jedinicu. Rad u obaveštajnoj službi više mu se nije činio važnim; Crvenoj armiji nisu bili potrebni špijuni u Berlinu da bi razotkrivali namere nemačke vojske koja je već bila stigla do predgrađa Moskve. A i želeo je da se bori za svoj grad. Sve njegove sumnje u pogledu vlasti sada su mu izgledale beznačajne. Ni Staljinova glupost, ni svirepost tajne policije, ni to što u Sovjetskom Savezu ništa nije funkcionisalo kako bi trebalo – ništa to više nije bilo važno. U njemu je postojala još samo nezadrživa potreba da odbije zavojevača koji je njegovoj majci, njegovoj sestri, blizancima Dimki i Tanji, kao i Zoji, pretio nasiljem, silovanjem, izgladnjivanjem i smrću. Bio je, pritom, i te kako svestan da špijuna više ne bi ni bilo, kad bi svi razmišljali kao on. Njegovi nemački doušnici su ljudi koji su u jednom trenutku procenili da je suprotstavljanje nacističkim užasima i zlu važnije od patriotizma i lojalnosti. Volođa im je bio zahvalan za iskazanu hrabrost, i za strogi moral kojim su vođeni. Ali on se osećao drugačije. Drugačije su se osećali mnogi mlađi oficiri u Obaveštajnoj službi Crvene armije, i čitava mala četa njih priključila se početkom decembra jednom streljačkom bataljonu. Volođa se izljubio sa roditeljima, napisao Zoji pisamce u kojem joj je poručio kako se nada da će ponovo sresti, i otišao u kasarnu. Staljin je, posle toliko vremena, konačno doveo pojačanja sa istoka u Moskvu. Trinaest sibirskih divizija bilo je razmešteno naspram sve bližih Nemaca. Na putu do prve borbene linije, neki su se nakratko zadržali u Moskvi, i Moskovljani bi, zanemeli, zastajali na ulicama da gledaju te vojnike u belim postavljenim kaputima, s toplim čizmama od ovčije kože, skijama, zaštitnim naočarama i izdržljivim stepskim konjićima. Stigli su u pravi čas za ruski protivnapad. Bila je to poslednja prilika za Crvenu armiju. U prethodnih pet meseci, Sovjetski Savez je zavoje-
vačima u više navrata suprotstavljao stotine hiljada ljudi. Svaki put bi Nemci nakratko zastali, odgovorili na napad, i ponovo neumoljivo napredovali. Ukoliko i ovaj pokušaj ne urodi plodom, novih neće ni biti. Nemci će zauzeti Moskvu, a kad zauzmu Moskvu, njihov će biti i Sovjetki Savez. A onda će njegova majka na crnom tržištu trampiti votku za mleko, da nahrani Dimku i Tanju. Četvrtog dana decembra sovjetske snage krenule su iz grada u pravcu severa, zapada i juga, i zauzele položaje za poslednju odbranu. Svetla nisu smela da se pale, da se neprijatelju ne privlači pažnja. Nisu smeli ni da lože vatru ni da puše duvan. Te večeri na prvoj borbenoj liniji pojavili su se agenti NKVD-a. Volođa nije video svog zeta pacovskog lika Ilju Dvorkina, koji je zacelo bio među njima. Neka dvojica koju nije poznavao dođoše do bivaka gde su Volođa i još dvanaestorica čistili puške. Jeste li čuli slučajno da neko kritikuje vlast, pitali su oni. Šta saborci govore o drugu Staljinu? Ima li neko među vašim drugovima ko preispituje ispravnost strategije i taktike naše vojske? Volođa nije mogao da veruje. Zar je to u ovom trenutku bitno? U narednih nekoliko dana Moskva će biti ili spasena, ili izgubljena. Ko sad mari za to da li se vojnici žale na oficire? On saseče ispitivanje u korenu, rekavši da za njega i njegove ljude ovde važi pravilo ćutanja, te da ima naređenje da puca na svakog ko to pravilo prekrši, s tim što će – dodade on nehajno – tajne policajce poštedeti ako odmah odu. I to je prošlo, s tim što Volođa ni na čas nije sumnjao da NKVD potkopava moral vojnika na celom frontu. U petak, petog decembra, u večernjim časovima, zagrmela je ruska artiljerija. Sutradan, u zoru, Volođa i njegov bataljon su, po mećavi, krenuli napred. Dobili su naređenje da zauzmu varošicu na drugoj obali rečnog kanala. Volođa se oglušio o naredbu da na nemačke odbrambene linije treba udariti frontalno – bila je to starovremska ruska taktika, a ovo nije bio trenutak da se tvrdoglavo drže naopakih ideja. Sa svojom četom od stotinu ljudi krenuo je uzvodno, i prešao preko zaleđenog kanala severno od varoši, da bi potom Nemcima prišao s boka. Njemu s leve strane, gde se vodila bitka, čuo se lom i tutnjava, i po tome je znao da je uspeo da zađe ispred prve neprijateljske linije. Po jakoj mećavi, Volođa je jedva video prst pred okom. Povremeno bi neko pripucao, i oblaci bi načas zasvetleli, ali pri tlu vidljivost nije prelazila nekoliko metara. Pa ipak, optimistički je razmišljao Volođa, upravo to će i pomoći Rusima da se neopaženo prišunjaju Nemcima i prirede im iznenađenje. Ciča zima je bila, i do minus trideset pet stepeni na nekim mestima; iako to nije pogodovalo ni jednima ni drugima, Nemcima je svakako bilo gore, budući da su oskudevali u zalihama i opremi za hladno vreme. Volođa se donekle začudio kad je shvatio da, inače tako delotvorni Nemci nisu uspeli da učvrste liniju odbrane. Nije bilo ni rovova, ni zemunica. Njihova prva borbena linija sastojala se, zapravo, od niza zasebnih uporišta. Lako je bilo provući se između njih, ući u varoš i tamo potražiti lakše mete kao što su kasarne, kantine i skladišta municije. Njegovi ljudi ubili su trojicu neprijateljskih stražara i zauzeli fudbalsko igralište gde je bilo parkirano pedeset tenkova. Zar je moguće da sve ide kao po loju, pitao se Volođa. Kako je to moguće da se sila koja je osvojila pola Rusije najednom tako istroši i splasne? Sa leševa sovjetskih vojnika, stradalih u ranijim okršajima i ostavljenih da se smrznu tu gde su pali, bile su poskidane čizme i kaputi – verovatno su to učinili Nemci, da se zaštite od zime. Varoške ulice bile su prepune napuštenih vozila – praznih kamiona otvorenih vrata, snegom zavejanih tenkova sa zaleđenim motorima, i džipova čije su haube zjapile otvorene, kao da su mehaničari
hteli da pokažu da su, eto, pokušali da ih poprave, ali da su digli ruke od posla jer nije bilo nade. Prelazeći glavnu ulicu, Volođa začu motor nekog automobila i kroz vejavicu ugleda kako mu se s leve strane približavaju farovi. U prvi mah pretpostavio je da će to biti neko sovjetsko vozilo koje se probilio kroz nemačke linije. Ali utom oni iz kola pripucaše na njih, i Volođa povika ljudima da beže u zaklon. Ispostavilo se da je reč o kubelvagenu, Folksvagenovom džipu s rezervnim točkom napred na haubi. Vozilo je bilo opremljeno motorom na vazdušno hlađenje, koji se upravo zbog toga i nije smrznuo. Protandrkalo je pored njih u punoj brzini, dok su Nemci pucali onako, iz sedećeg položaja. Volođa se iznenadio shvativši da je zaboravio da uzvrati vatru. Zašto li je vozilo puno naoružanih Nemaca išlo u tom smeru, kontra bitke? Preveo je sad četu na drugu stranu ulice. Prema ranijim očekivanjima, sad je uveliko trebalo da osvajaju kuću po kuću, ali nailazili su na vrlo slab otpor. Zgrade i kuće u toj okupiranoj varoši bile su zaključane, prozorski kapci navučeni, svuda je vladao mrak. Ukoliko je negde u njima i bilo Rusa, ti su se sigurni krili pod krevetima, pod uslovom da nisu izgubili razum. Još automobila pristizalo je putem, i Volođa proceni da to mora biti da oficiri beže s bojišta. Naložio je svojima da raspale iz lakog mitraljeza degtjarev DP-28, pa ih onda sklonio u obližnju kafanu, odakle su nastavili s paljbom. Nije želeo da niko od njih pretekne, pa da sutra ponovo ubija Ruse. Nedaleko od glavne ulice, on opazi nisku zgradu od cigala; iza trošnih zavesa videlo se jarko svetlo. Prošunjavši se pored stražara, koji usred te snežne oluje skoro ništa nije video, mogao je da proviri unutra i prepozna oficire. Odmah je pretpostavio da je reč o štabu bataljona. Šapatom je izdao naređenja svojim narednicima. Oni zapucaše po prozorima, pa počeše da ubacuju ručne bombe. Nekolicina Nemaca izađe s rukama na potiljku. Minut kasnije, Volođa je zauzeo zgradu. Začu se uto novi zvuk. Osluškivao je Volođa, mršteći se u nedounmici. Ličilo je to, više nego na bilo šta drugo, na huk fudbalskih navijača. Izašao je iz zgrade u kojoj se nalazio štab. Zvuk je dopirao iz pravca prve borbene linije, i bio je sve glasniji. Onda se začulo štektanje mitraljeza, nekih stotinak metara dalje, u istoj toj, glavnoj ulici, i jedan kamion se zanese, skrenu s kolovoza i tresnu u zid od cigala, a već u narednom trenutku planu kao buktinja – pogođen, najverovatnije, iz mitraljeza DP-28 koji su ospluživali Volođini ljudi. Dva vozila koja su išla odmah za tim kamionom nekako utekoše. Volođa utrča u kafanu. Utihnula je bila vatra iz mitraljeza koji je stajao na dvonošcu, nasred stola za ručavanje. Ovaj model od milja su zvali gramofon, zbog okvira u obliku gramofonske ploče postavljenog na vrh cevi. Ljudi su se lepo zabavljali. – Ovo vam je kô da gađate golubove! – reče mitraljezac. – Prosta stvar! – Jedan od Volođinih ljudi zabasao je bio u kuhinju, i sad se odande vraćao s velikom kantom punom sladoleda, koji se nekim čudom nije pokvario, i sada svi, naizmenično, prionuše na klopu. Volođa pogleda kroz razbijen kafanski prozor. Približavalo se još jedno vozilo, njemu se učinilo – džip, a iza njega trčali su ljudi. Kad su prišli malo bliže, on razazna nemačke uniforme. I još je ih pristizalo, desetine njih, stotine možda. Od njih je dopirala ona galama kao sa fudbalske utakmice. Mitraljezac usmeri cev na vozilo koje se približavalo, ali mu Volođa spusti dlan na rame. – Čekaj – reče. Netremice je gledao u mećavu, dok ga oči nisu zapekle. A video je samo nova, i nova vozila, i reku ljudi koji su trčali, a uz njih i pokojeg konja. Jedan Volođin vojnik podiže pušku. – Nemoj da pucaš – reče mu Volođa. Ona gomila se približavala. – Mnogo ih ima, ne bismo mogli da ih zaustavimo – pregazili bi nas dok dlanom o dlan – reče on. – Pustite ih, neka prođu. Svi u zaklon.
Ljudi polegaše. Mitraljezac ukloni DP-28 sa stola. Volođa sede na patos, i stade da viri preko prozorske daske. Ona buka sad se pretvorila u pravu tutnjavu. Oni na čelu kolone stigoše do kafane, pa prođoše. Trčali su, posrćući i hramljući. Neki su nosili puške, ali većina beše izgubila oružje; neki su na sebi imali šinjele i kape, ostali ništa osim košuljâ od uniforme. Mnogi su bili ranjeni. Volođa ugleda jednog čoveka s povezom preko glave; pao je, otpuzao tako nekoliko metara, a onda ga snaga izdade. Niko se nije ni osvrnuo na njega. Pripadnici konjice, u sedlima, gazili su pešadince i galopirali dalje, ne hajući ni za koga. Džipovi i štabna vozila opasno su ševrdala kroz masu, klizala se po ledu i rasterivala ljude tamo-amo uz mahnito trubljenje. Bilo je to povlačenje, uvide Volođa. Na hiljade njih se povlačilo. Stampedo. Bežanija. Nemci su, konačno, počeli da se povlače.
11. 1941. (IV) Vudi Djuar i Džoana Rouzrok poleteli su iz Ouklenda u Kaliforniji za Honolulu, hidroplanom boing B-134. Let kompanije Pan Am trajao je punih četrnaest sati. Upravo pre nego što će stići na odredište, među njima dvoma izbila je velika svađa. Možda razlog treba tražiti u tome što su toliko vremena proveli u tako malom prostoru. Taj hidroplan bio je u to vreme jedan od najvećih aviona u svetu, ali su putnici bili raspoređeni u šest malih kabina, pri čemu su u svakoj od njih bila po dva reda od po četiri sedišta, okrenuta jedna ka drugom. – Više volim voz – reče Vudi trapavo prekrštajući duge noge, a Džoana pronađe u sebi dovoljno blagosti da mu ne skrene pažnju na to da se do Havaja vozom ne može stići. To putovanje bilo je, inače, zamisao Vudijevih roditelja. Njih dvoje je bilo odlučilo da odmor provede na Havajima, kako bi neko vreme bili s Vudijevim mlađim bratom Čakom, koji je tamo bio stacioniran. A onda su pozvali i Vudija i Džoanu da im se pridruže u toku druge nedelje odmora. Vudi i Džoana su bili vereni. Vudi ju je zaprosio krajem leta, posle četiri sedmice vrelog sunca i strastvene ljubavi u Vašingtonu. Džoana mu je tada rekla da misli da je sve to došlo prebrzo, na šta joj je Vudi ukazao da je on u nju zaljubljen već punih šest godina i upitao je šta misli, koliko bi sve to trebalo da potraje pa da ne bude prebrzo. I ona je popustila. Odlučili su da se venčaju narednog juna, čim Vudi dipomira na Harvardu. U međuvremenu, verenički status im je davao za pravo da zajedno idu na porodična putovanja. Ona je njega zvala Vuds, a on nju Džo. Avion je počeo da se spušta čim su se približili Oahuu, glavnom ostrvu. Pred njima se ukazaše pošumljene planine, sela raštrkana u ravnici i samo okrajak peščane plaže i morskih talasa. – Kupila sam kupaći kostim – reče Džoana. Sedeli su jedno do drugoga, i grmljavina četiri Rajtova tvin sajklon četrnaestocilindrična motora bila je preglasna da bi ih bilo ko sa strane čuo. Vudi je upravo čitao Plodove gneva,26 ali vrlo rado odloži knjigu. – Jedva čekam da ga vidim – reče on. I stvarno je to mislio. Džoana je bila san svakog proizvođača kupaćih kostima, jer na njoj su njihovi artikli izgledali senzacionalno. Ona ga pogleda škiljeći. – Pitam se samo da li su nam tvoji roditelji u hotelu uzeli susedne sobe? U njenim tamnosmeđim očima kao da je tinjao plamen. Verenički status im nije dozvoljavao da spavaju zajedno, bar ne zvanično, premda je Vudijevoj majci ionako malo trebalo da nasluti da njih dvoje već imaju odnose. – Naći ću ja tebe ma gde bila – reče Vudi. – Bolje bi ti bilo. – Nemoj tako da govoriš. Već mi je neugodno na ovom sedištu. Ona se zadovoljno nasmeši. Ugledaše utom američku pomorsku bazu. Laguna u obliku palminog lista bila je stvorena za veliku luku. Tu je bilo stacionirano pola pacifičke flote, sve zajedno stotinak brodova. Redovi tankera za skladištenje nafte ličili su na figure na tabli. U samom središtu te lagune nalazilo se ostrvo sa avionskom pistom. Na zapadnom kraju ostrva, Vudi ugleda desetak, ako ne i više usidrenih hidroaviona. U neposrednoj blizini nalazila se vazduhoplovna baza Hikam. Više stotina letelica bilo je parkira-
no s vojničkom preciznošću, krilo do krila, na asfaltu. Pripremajući se za sletanje, avion je nadleteo plažu s palmama i prugastim suncobranima veselih boja – Vudi nasluti da bi to morao biti Vaikiki – a onda ugledaše i jedan gradić, koji bi, po svemu sudeći, morao biti glavni grad, Honolulu. Džoana je dobila odsustvo u Stejt departmentu, ali Vudi je, da bi pošao na ovaj put, morao da propusti nedelju dana predavanja. – Malo me je tvoj otac iznenadio, da znaš – reče mu Džoana. – On se obično uvek protivi kad te nešto ometa u učenju. – Znam – reče Vudi. – Ali i ti si valjda svesna koji je pravi razlog ovog putovanja, zar ne, Džo? Otac misli da nam je ovo možda i poslednja prilika da Čaka vidimo živog. – O, bože, zar je stvarno tako? – On smatra da će biti rata, a Čak je u mornarici. – Mislim da je u pravu. Biće rata. – Kako možeš biti tako sigurna u to? – Ceo svet je neprijateljski nastrojen prema slobodi. – Ona pokaza prstom na knjigu koja joj je počivala u krilu, bestseler pod naslovom Berlinski dnevnik radijskog spikera Vilijama Širera. – Nacisti su zauzeli Evropu – nastavi ona. – Boljševici drže Rusiju. A Japanci preuzimaju vlast nad Dalekim istokom. Ne vidim, jednostavno, kako bi Amerika mogla da preživi u takvom svetu. Pa moramo i mi da trgujemo s nekim! – Tako ti uglavnom i moj otac misli. Uveren je da ćemo iduće godine zaratiti s Japanom. – Vudi se namršti, zamišljen. – A Rusija, šta se tamo događa? – Izgleda da Nemci i nisu u stanju da zauzmu Moskvu. Baš pre nego što sam otišla na odmor, kolale su glasine da Rusi kreću u opšti kontranapad. – Dobra vest! Kroz prozor aviona Vudi je ugledao aerodrom u Honoluluu. Avion će se spustiti na vodu u zaklonjenom zatonu, odmah pored aerodromske piste, pretpostavio je on. – Nadam se da se ništa važnije neće dogoditi dok sam ja na putu – reče uto Džoana. – Što? – Meni je stalo do unapređenja, Vudse – i ne bi mi, stoga, bilo pravo da neko pametan, neko ko obećava, zablista tamo u mom odsustvu. – Do unapređenja? Nisi mi to dosad spominjala. – Još nije gotovo, ali ciljam na zvanje višeg istraživača. Vudi se nasmeši. – A koliko visoko želiš da stigneš? – Volela bih da budem ambasador na nekom čudesnom i komplikovanom mestu, u Nankingu, recimo, ili u Adis Abebi. – Stvarno? – Ne budi tako sumnjičav. Franses Perkins je prva žena državni serketar za rad – i, bogami, i više nego dobro obavlja svoj posao. Vudi klimnu glavom. Perkinsova je, kao laburistkinja, preuzela dužnost državnog sekretara rada na samom početku Ruzveltovog predsednikovanja, a tome ima već osam godina, i uspela da zadobije punu podršku sindikata za Nju dil. Jedna po svemu izvanredna žena danas može da postavi sebi bilo kakav cilj. A Džoana je zaista bila izvanredna. Njega je, međutim, zaprepastilo na izvestan način što je, u isti mah, i tako častoljubiva. – Ali ambasador mora da živi u inostranstvu – reče on. – Pa zar ne bi to bilo sjajno? Strana kultura, čudne vremenske prilike, egzotični običaji. – Ali... Gde je onda tu naš brak?
– Molim? – odvrati ona jetko. Slegnuo je ramenima. – Pa prirodno je što postavljam to pitanje, zar ne? Izraz njenog lica nije se menjao, s tim što su joj se nozdrve raširile – a njemu je to bio poznat znak, znak da se već naljutila. – A jesam li ja tebi postavila to pitanje? – reče ona. – Nisi, ali... – Pa? – Samo se pitam, Džo – jel’ ti očekuješ da ja živim gde god tebe karijera odnese? – Imaću razumevanja za tvoje potrebe, te stoga i ti treba da ga imaš za moje. – Ali to nije isto. – Stvarno?! – Sad već nije ni krila da joj ovo smeta. – Nisam to znala. Vudi se pitao kako je razgovor prerastao u raspravu. Uloživši napor ne bi li zvučao razumno i predusretljivo, on reče: – Razgovarali smo o deci, zar ne? – Imaćeš decu, kao što ću ih imati i ja. – Samo što smo to drugačije zamislili. – Ako ću zbog dece da postanem građanka drugog reda u tom našem braku, onda nećemo ni da ih pravimo. – Nisam tako mislio! – A kako si mislio, boga ti? – Ako te negde postave za ambasadora, ti, dakle, očekuješ da ja ostavim sve i pođem sa tobom? – Očekujem da kažeš: „Draga moja, ovo je divna prilika za tebe, i ja ti svakako neću stajati na putu.” Zar je to nerazumno? – Jeste! – Vudi je bio i zbunjen i ljut. – Čemu onda brak ako ljudi nisu zajedno? – Ako izbije rat, hoćeš li se prijaviti kao dobrovoljac u vojsku? – Hoću, valjda. – A vojska će te onda poslati tamo gde bude trebalo – u Evropu, na Daleki istok... – Pa, da. – I ti ćeš poći kad dužnost pozove, a mene ćeš ostaviti kod kuće. – Ako budem morao. – A ja ako budem morala, ne mogu. – Nije to isto! Što se praviš da je isto, kad nije?! – Baš čudno, moja karijera i moje služenje otadžbini meni izgledaju isto tako važni kao tebi tvoji. – E, sad si već zadrta. – Pa, Vudse, stvarno mi je žao što tako misliš, jer ja krajnje ozbiljno govorim o našoj zajedničkoj budućnosti. Sad, eto, moram da se priupitam da li ta zajednička budućnost uopšte postoji. – Naravno da postoji! – Vudi je najednom bio pun jeda, došlo mu je da vrišti. – Kako se to dogodilo? Kako smo dovde stigli? Začuo se tup udarac, a avion je sleteo na Havaje.
II Čak Djuar se užasavao mogućnosti da roditelji razotkriju njegovu tajnu. Kod kuće, u Bafalu, nikada nije imao pravu vezu, samo nekoliko na brzinu razmenjenih dodira u mračnim uličicama, s momcima koje je jedva poznavao. Mornarici je, dobrim delom, i pristupio da
bi posećivao mesta gde neće morati da se pretvara, a da njegovi roditelji ništa ne doznaju. Otkad je došao na Havaje, sve se promenilo. Tu je on bio deo jedne tajne zajednice sličnih ljudi. Odlazio je u barove, restorane i plesne dvorane gde nije morao da se pretvara da je heteroseksualac. Imao je i nekoliko veza, a onda se zaljubio. Mnogi su saznali njegovu tajnu. A sad eto i njegovih roditelja. Otac je dobio poziv da poseti signalnu obaveštajnu jedinicu u pomorskoj bazi, takozvanu Stanicu HIPO. Kao član senatskog Odbora za odnose sa inostranstvom, senator Djuar je bio upućen u mnoge vojne tajne, a i već su ga vodali po Glavnom štabu signalne obaveštajne službe, takozvanom Op-20G, u Vašingtonu. Čak je po njega došao u hotel u Honolulu, u mornaričkom automobilu, limuzini pakard baron. Tata je nosio beli slamnati šešir. Dok su se vozili oko luke, on je zviždao. – Pacifička flota – reče najednom. – Divan prizor. Čak je bio sasvim saglasan. – Moćno izgleda, zar ne? – odvrati on. Brodovi su i inače prelepi, a posebno oni američke mornarice, jer su uvek bili sveže ofarbani, oribani i uglancani. Čak je imao visoko mišljenje o mornarici. – Toliki ratni brodovi u savršenom borbenom poretku – oduševljeno će Gas. – Mi to zovemo Bojna kolona. Duž obala ostrva ukotvljeni su Merilend, Tenesi, Arizona, Nevada, Oklahoma i Zapadna Virdžinija. – Brodovi su nazvani po američkim državama. – Imamo i Kaliforniju i Pensilvaniju, ali oni su u luci, ne možeš odavde da ih vidiš. Na glavnom ulazu u brodogradilište, pomorac na dužnosti stražara odmah je prepoznao službeni automobil i samo im rukom dao znak da prođu. Ušli su u podmorničku bazu i parkirali se ispred štaba, stare upravne zgrade. Čak povede oca u nedavno otvoreno krilo. Tamo ih je čekao kapetan Vandermajer. Vandermajera se Čak najviše plašio. Njemu se, naime, Čak nikako nije dopadao, a i prozreo je njegovu tajnu. Čaka bi stalno nazivao ili pufnicom ili slabićem. Da mu se ukaže prilika, svakako bi ga otkucao. Vandermajer je bio nizak, zdepast, promuklog glasa, s gadnim zadahom iz usta. Gasa je dočekao salutiravši, a onda su se rukovali. – Dobro došli, senatore. Bila bi mi čast da vam pokažem kako radi Jedinica za komunikaciju pri obaveštajnoj službi Četrnaeste vojnopomorske oblasti. – Naziv za grupu koja je pratila radijske signale Japanske carske mornarice namerno je sročen tako neodređeno. – Hvala vam, kapetane – odvrati Gas. – Samo ću vam najpre na nešto skrenuti pažnju, gospodine. Reč je o jednoj neformalnoj grupi. Ovakvim poslom često se bave ekscentrični ljudi, tako da uniformu pomoraca, onakvu kakva ona treba da izgleda, oni često i ne nose. Po činu najviši oficir, komandir Rokefort,27 nosi, recimo, crveni somotski sako. – Vandermajer se nasmeši kao da kaže: „Šta ćete, tako vam je to”, pa dodade: – Pomislio bi čovek da je neki peško, bože sakloni. Čak je nastojao da na tu opasku ne reaguje. – Neću vam ništa više reći dok ne stignemo u bezbednu zonu – reče Vandermajer. – Odlično – na to će Gas. Stepeništem su sišli u podrum, prošavši usput kroz dvoja zaključana vrata. Stanica HIPO bila je smeštena u jednom podrumu s neonskim osvetljenjem, bez prozora. U prostoriji je boravilo trideset ljudi. Pored uobičajenih radnih stolova i stolica, bili su tu i ogromni kartografski stolovi, kao i gomila egzotičnih IBM-ovih mašina – štampača, razvrstača i sravnjivača, kao i dva poljska kreveta, na kojima bi kriptoanalitičari odremali malo u toku maratonskih operacija deši-
frovanja neprijateljskih poruka. Neki su bili uredno odeveni u uniformi, ali su ostali, kao što je Vandermajer uostalom i napomenuo, na sebi imali iznošenu civilnu odeću, bili su neobrijani, a sudeći po zadahu – nisu se ni kupali. – Kao i sve mornarice, i japanska koristi mnoštvo šifara, pri čemu se onim najjednostavnijim služi za signale koji se ne odnose na poverljive informacije, kao što je, na primer, slučaj s meteorološkim izveštajima, dok one složenije čuva za visokoosetljive poruke – govorio je Vandermajer. – Tako se, na primer, pozivni znaci na osnovu kojih se identifikuje pošiljalac poruke, kao i odredište te poruke, daju u primitivnim kodovima, čak i onda kada je sâm tekst sačinjen od najkomplikovanijih šifara. Baš nedavno su promenili kod za sve pozivne znake, ali smo ga mi provalili za samo nekoliko dana. – Zadivljujuće, zaista – reče Gas. – Možemo, takođe, da otkrijemo poreklo signala, triangulacijom. A kad sve lociramo i pribeležimo, dobijemo prilično vernu sliku o položaju većine brodova u sastavu japanske mornarice, sve i ako ne možemo da dešifrujemo poruke. – Vi, dakle, znate gde su oni, i u kom pravcu se kreću, ali ne znate kakva su naređenja dobili – na to će Gas. – Često tako biva, da. – Ali ako bi oni hteli da se sakriju od nas, dovoljno bi bilo da nametnu radijsku tišinu. – To je tačno – reče Vandermajer. – U tom slučaju, cela ova operacija postaje beskorisna, i oni nam ga pošteno zavuku u guzicu. Priđe im uto čovek u kratkom kućnom ogrtaču, s kućnim papučama na nogama, i Vandermajer ga predstavi kao starešinu jedinice. – Komandant Rokefort tečno govori japanski, a i glavni je kriptoanalitičar – reče Vandermajer. – Dobro smo napredovali u dešifrovanju glavnih japanskih kodova sve do pre nekoliko dana – reče Rokefort. – A onda su đubrad promenila šifru i upropastila nam sav trud. – Kapetan Vandermajer mi je upravo pričao kako mnogo toga možete da saznate a da zapravo i ne pročitate poruke – na to će Gas. – Da. – Kapetan Vandermajer pokaza na grafikon. – Upravo sada, veći deo japanske flote isplovio je iz teritorijalnih voda i krenuo na jug. – To sluti na zlo. – Nego šta nego sluti! Ali kažite mi, senatore, kako vi tumačite japanske namere? – Uveren sam da će oni objaviti rat Sjedinjenim Državama. Embargo na isporuke nafte koji smo im nametnuli njih baš pogađa. Pošto Britanci i Holanđani neće da ih snabdevaju, oni sada pokušavaju da dopreme gorivo iz Južne Amerike. Ne može to večito da traje. – Ali šta bi oni uopšte postigli time što bi nas napali? – upita Vandermajer. – Jedna mala zemlja kao što je Japan sigurno ne može da izvrši invaziju na SAD! – I Velika Britanija je mala zemlja – uzvrati Gas – a ipak je uspela da ostvari prevlast u svetu, samo zahvaljujući tome što je ovladala morima. Otuda ni Japanci ne moraju da osvoje Ameriku, dovoljno je da nas poraze u pomorskom ratu i da preuzmu kontrolu nad Tihim okeanom, a onda više niko neće moći da ih ometa u trgovini. – Po vašem mišljenju, dakle, šta im je to na umu sada kad su krenuli na jug? – Meta će im najverovatnije biti Filipini. Rokefort je klimao glavom, saglasan. – Već smo dodatno ojačali našu bazu na Filipinima. Ali jedno mi ne da mira: komandant japanske flote nosača aviona danima već nije primio nikakav signal. Gas se namršti. – Radijska tišina. Da li se to događalo i ranije? – Jeste. Nosači aviona se utišaju čim se vrate u teritorijalne vode. Stoga pretpostavljamo da je ta-
ko i ovoga puta. Gas klimnu glavom. – Meni zvuči razumno. – Da – reče Rokefort. – Voleo bih, jedino, da mogu u to da budem siguran.
III Ulica Fort u Honoluluu blistala je od božićnih ukrasa. Bilo je subotnje veče, šesti decembar, i ulica je vrvela od mornara u belim tropskim uniformama; svaki je na glavi imao okruglu belu kapu i oko vrata vezanu crnu maramu, i svi su izašli u provod. Porodica Djuar šetala se i uživala u atmosferi. Roza je držala Čaka podruku, a Gas i Vudi hodali su jedan s jedne Džoanine strane a drugi s druge. Vudi je uspeo da izgladi onu svađu s verenicom. Izvinio se što je pogrešio u vezi s Džoaninim očekivanjima od njihovog braka. Džoana je pak priznala da je bezrazložno planula. Ništa, u suštini, nije bilo rešeno, ali su se ipak usaglasili taman toliko da mogu na brzinu da poskidaju sve sa sebe i uskoče u krevet. Posle toga, svađa im nije izgledala tako bitna, i samo je njihova ljubav bila važna. Zakleli su se jedno drugom da će ubuduće o takvim pitanjima raspravljati blago i strpljivo. Dok su se oblačili, Vudi oseti da su upravo pregrmeli jednu prekretnicu. Zakačili su zbog potpuno različitih stavova, ali su i to preživeli. A to bi, štaviše, mogao da bude i dobar znak. Sada su i oni izašli da večeraju, Vudi sa foto-aparatom, u hodu praveći snimke. Nisu daleko odmakli, a zaustavi ih Čak i predstavi im jednog mornara: – Ovo je moj drugar Edi Pari. Edi, upoznaj se sa senatorom Djuarom, gospođom Djuar, mojim bratom Vudijem i Vudijevom verenicom, gospođicom Džoanom Rouzrok. – Drago mi je što sam te upoznala, Edi – reče Roza. – Čak te je, u pismima koja šalje kući, u više navrata pominjao. Hoćeš li nam se pridružiti za večerom? Idemo na kinesku hranu. Vudija je to iznenadilo. Nije ličilo na njegovu majku da poziva neznanca na porodični obed. – Hvala vam, gospoja – reče Edi. – Bila bi mi čast. – Govorio je s južnjačkim naglaskom. Ušli su u restoran Rajsko uživanje i zauzeli sto za šest osoba. Edi je imao lepe manire, Gasa je oslovljavao s „gospodine”, ženama se obraćao sa „gospoja”, ali je izgledao opušten. Pošto su svi poručili, on reče: – Toliko sam slušô o ovoj porodici da imam utisak da vas sve već poznavam. – Imao je pegavo lice i širok osmeh, te Vudi odmah primeti da se momak svima dopao. Edi upita Rozu kako joj se sviđaju Havaji. – Istinu govoreći, malo sam razočarana – reče ona. – Honolulu izgleda kao obična američka varoš. Očekivala sam da će više ličiti na Aziju. – Slažem se – primeti Edi. – Sve snek-bar do snek-bara, i moteli, i džez orkestri. Potom je upitao Gasa šta misli, da li će biti rata. To pitanje Gasu su svi živi postavljali. – Upinjemo se iz petnih žila da iznađemo neki modus vivendi s Japanom – odgovori Gas. Vudi se pitao da li Edi zna šta je uopšte modus vivendi. – Državni sekretar Hal se tokom leta mnogo puta sastajao sa ambasadorom Nomurom. Izgleda, međutim, da nismo u stanju da postignemo dogovor. – Gde je zapelo? – upita Edi. – Američkoj ekonomiji treba slobodna zona trgovine na Dalekom istoku. Japan na to kaže: važi, može, volimo mi slobodnu trgovinu, dajte, što da ne, i to ne samo u našem dvorištu nego po celom svetu da trgujemo. To Sjedinjene Države ne mogu da im daju, sve i da hoće. A onda Japan odgovara: pošto druge države imaju sopstvene ekonomske zone, onda i oni hoće da imaju svoju. – I dalje mi ne ide u glavu zašto su morali da napadnu Kinu.
Roza, koja je uvek nastojala da stvari sagleda i iz drugog ugla, reče na to: – Japanci su vojsku rasporedili u Kini, Indokini i Holandskoj istočnoj Indiji da bi zaštitili sopstvene interese, upravo kao što Amerikanci imaju svoje trupe na Filipinima, a Britanci svoje u Indiji, Francuzi u Alžiru, i tako dalje. – Kad se tako stvari postave, onda ispada da Japanci i nisu nerazumni! – Nisu oni nerazumni – reče Džoana odlučno – nego su na pogrešnom putu. Osvajanje jednog carstva rešenje je iz devetnaestog veka. Svet se menja. Carevine i zatvorene ekonomske zone ostavljamo za sobom. Dati Japancima ono što oni traže značilo bi načiniti korak unazad. Stigla je hrana. – Da ne zaboravim – reče Gas – sutra ujutro doručkujemo na Arizoni. Tačno u osam. – Ja nisam pozvan – na to će Čak – ali mi je rečeno da vas donde odbacim. Doći ću po vas u pola osam i odvešću vas do brodogradilišta, a onda ćemo čamcem do luke. – Odlično. Vudi prionu na prženi pirinač. – Ovo je baš ukusno – reče. – Trebalo bi na svadbi da jedemo kinesku hranu. Gas prasnu u smeh. – Neće moći, cenim. – A što ne bi moglo? Jeftina je, a ukusna. – Venčanje je mnogo više od jednog obroka, to je svečana prilika. Kad smo već kod toga, Džoana, moram da pozovem tvoju majku. Džoana se namršti. – U vezi s venčanjem? – U vezi sa spiskom gostiju. Džoana odloži štapiće. – Zar tu postoji neki problem? – Vudi je primetio kako joj se nozdrve šire, i znao je da će biti nevolje. – Pa i nije baš problem – reče Gas. – Imam prilično mnogo prijatelja i kolega u Vašingtonu koji bi se uvredili ako ih ne pozovem na svadbu svoga sina. Predložiću tvojoj majci da podelimo troškove. Baš je tata uviđavan, pomisli Vudi, pošto je Dejv prodao firmu budzašto pre nego što je umro. Možda Džoanina majka sad nema dovoljno novca za otmeno venčanje. Džoani se, međutinm, nije svidela zamisao da dvoje roditelja, pored nje žive, ugovaraju pojedinosti u vezi s njenom svadbom. – A koje to prijatelje i kolege imate na umu? – upita ona hladno. – Mahom senatore i kongresmene. Moramo da pozovemo i predsednika, iako on neće doći. – Koje to senatore i kongresmene? – opet će Džoan. Vudi je primetio kako njegova majka rukom zaklanja osmeh. Njoj je simpatična bila Džoanina upornost. Malo je njih koji imaju petlje da tako sateraju Gasa uza zid. Gas poče da nabraja. Džoana ga prekide. – Jel’ to pomenuste kongresmena Koba? – Da. – On je glasao protiv usvajanja zakona o zabrani linča! – Piter Kob je dobar čovek. Ali on je političar iz Misisipija. Živimo u demokratskoj zemlji, Džoana, i moramo da zastupamo svoje glasače. Južnjaci neće podržati zakon o zabrani linča. – On pogleda u Čakovog druga. – Nadam se da te nisam uvredio, Edi. – Ne morate zbog mene da birate reči, gospodine – odgovori Edi. – Jesam ja iz Teksasa, al’ kad god pomislim na južnjačke političare, odma’ se postidim. Mrzim predrasude. Čovek je čovek, koje god boje bio. Vudi okrznu pogledom Čaka. A ovaj je izgledao kao da će da prsne, toliko je bio ponosan na Edija. U tom trenutku, Vudiju postade jasno da je Edi Čaku više od drugara.
Čudno je to bilo. Za tim stolom sedela su tri ljubavna para: tata i mama, Vudi i Džoana, i Čak i Edi. Zagledao se u Edija. Vidi, Čakov momak, razmišljao je Vudi. Čudno, bogami. Edi primeti da ga ovaj netremice gleda pa se srdačno nasmeši. Vudi skrenu pogled u stranu. Hvala bogu te tata i mama ništa ne znaju, pomisli on. Osim ako mama upravo zato i nije pozvala Edija da im se pridruži na porodičnoj večeri. Zna li ona? I, štaviše, da li odobrava? Ne, to bi već bilo previše. – Bilo kako bilo, Kob izbora nema – govorio je tata. – A u svemu drugome je, inače, pravi liberal. – Nema u tome ničega demokratskog – odvrati Džoana vatreno. – Kob ne predstavlja narod Juga. Tamo je samo belcima dozvoljeno da glasaju. – Ništa nije savršeno u ovom životu – reče Gas. – Kob je podržao Ruzveltov Nju dil. – To ne znači da moram da ga zovem na svadbu. – Tata – uskoči Vudi – ni ja ga ne želim. Okrvavio je ruke. – Ovo nije pošteno. – Ali mi tako mislimo. – Pa, o tome ne odlučujete samo vi. Zabavu će organizovati Džoanina majka, a ako mi ona dopusti, ja ću preuzeti na sebe polovinu troškova. Pretpostavljam da to i nama daje za pravo da učestvujemo u sastavljanju spiska gostiju. Vudi se zavali u stolici. – Boga mu, pa svadba je naša. Džoana pogleda u Vudija. – Možda bi trebalo krišom da se venčamo, u opštini, i da pozovemo samo nekoliko prijatelja. Vudi slegnu ramenima. – Meni odgovara. – Mnogima to ne bi bilo pravo – reče Gas strogo. – Ali bi nama bilo – odvrati Vudi. – Najvažnija osoba toga dana svakako je mlada. I ja želim da sve bude po njenom. Oglasi se sad i Roza. – Slušajte me sad, svi vi – poče ona. – Dajte da ne prekardašimo. Gase, dušo moja, mogao bi Piteru Kobu, onako, u četiri oka, fino da objasniš da ti se, eto, posrećilo da imaš sina idealistu, koji se ženi jednom predivnom i isto tako idealistički nastrojenom devojkom, te da su njih dvoje odbili, eto, tvoj strastveni zahtev da na njihovu svadbu pozoveš kongresmena Koba. Kažeš mu da ti je žao, ali u ovom slučaju ne možeš da isteruješ svoje baš kao što Piter neće da popusti kad se izglasavaju zakoni protiv linča. On će se na to nasmešiti i reći ti da sve razume, a ti si mu ionako oduvek drag jer kod tebe važi ono: što na umu, to na drumu. Gas se dugo premišljao, a onda odlučio da im, velikodušno, popusti. – Pa, valjda si u pravu, draga – reče on Rozi, pa se nasmeši Džoani. – Uostalom, bio bih poslednja budala kad bih se zbog Pita Koba posvađao sa svojom divnom snahom. – Hvala vam... Mogu li odsad da vas zovem tata? – upita Džoana. Vudi bezmalo ostade bez daha. Prave reči u pravom trenutku. Vidi ti pametnice! – Bilo bi mi drago, zaista – odgovori Gas. Vudi pomisli da je u očevom oku načas zaiskrila suza. – Onda, hvala vam, tata – reče Džoana. Pazi, boga ti, razmišljao je Vudi. Usprotivila mu se i – izašla iz rasprave kao pobednica. Kakva devojka!
IV
Edi je, u nedelju ujutro, izrazio želju da pođe sa Čakom, pa da zajedno pokupe njegove u hotelu. – Ne znam, dragi – reče mu Čak. – Ti i ja bi trebalo da budemo zajedno, a ne da budemo nerazdvojni. Ležali su u krevetu, u motelu, pred zoru. Morali su da se ušunjaju u kasarnu pre nego što svane. – Stidiš me se – reče Edi. – Kako možeš to da kažeš? Pa poveo sam te na večeru s roditeljima! – To je predložila tvoja mama, a ne ti. Ali dopao sam se tvom tati, zar ne? – Sve si ih oduševio. A koga ne bi? Ali oni ne znaju da si ti prljavi peško. – Nisam ja prljavi peško. Ja sam jedan izrazito čist peško. – Istina. – Povedi me, molim te. Hoću bolje da ih upoznam. Mnogo mi je stalo do toga. Čak uzdahnu. – U redu. – Hvala ti. – Edi ga poljubi. – Jel’ imamo vremena za... Čak se nasmeši. – Ali na brzaka. Dva sata kasnije, parkirali su se ispred hotela u mornaričkom pakardu. Četvoro putnika koje su čekali pojavili su se u pola osam. Roza i Džoana su nosile šešire i rukavice, Gas i Vudi bela lanena odela. Vudi je poneo i foto-aparat. Vudi i Džoana su se držali za ruke. – Pogledaj samo mog brata – došapnu Čak Ediju. – Baš je srećan. – Ona je prelepa. Otvorili su im vrata, i Djuarovi se ukrcaše na zadnje sedište limuzine. Vudi i Džoana rasklopiše pomoćna sedišta. Čak pokrenu kola, i oni se zaputiše ka pomorskoj bazi. Lepo je bilo toga jutra. Na radiju u kolima slušali su himne koje je puštala stanica KGMB. Sunce je obasjalo lagunu, a njegovi zraci odbijali su se od okana brodskih prozora i uglancanih mesinganih ograda stotine brodova. – Nije li ovo lep prizor? – prozbori Čak. Ušli su u bazu i odvezli se do brodogradilišta, gde je desetak i više brodova bilo raspoređeno po plovnim i suvim dokovima, radi opravke, održavanja i sipanja goriva. Čak stade kod oficirskog pristaništa. Svi izađoše iz kola, i pogled im puče preko lagune, tamo gde su se, ponositi na jutarnjem suncu, uzdizali moćni ratni brodovi. Vudi napravi snimak. Do osam sati ostalo je još nekoliko minuta. Čak je čuo crkvena zvona, koja su se upravo oglašavala u obližnjem Perl Sitiju. Prepodnevna smena na brodovima upravo je bila dobila poziv za doručak, dok su se mornari zaduženi za podizanje zastava okupljali da, tačno u osam časova, istaknu državna znamenja. Orkestar na palubi Nevade svirao je pesmu „The Star Spangled Banner”. Pešice su stigli do keja, gde ih je čekao privezan veliki čamac. Bio je dovoljno prostran da primi dvanaest putnika, a imao je i motor, ugrađen ispod krme. Edi je pokrenuo motor, dok je Čak pomagao gostima da se ukrcaju. Mali motor razdragano je zapevao. Čak je stajao na pramcu, dok je Edi odvezivao čamac, da bi potom skrenuli u pravcu ratnih brodova. Kako je čamac ubrzavao, pramac se izdizao, podižući na obe strane po dva mlaza pene, nalik na galebova krila. Čak začu zvuk aviona i podiže pogled. Dolazio je sa zapada, a leteo je tako nisko da se činilo da mu preti opasnost od pada. Čak zaključi da se avion sprema da sleti na pomorsku pistu, na ostrvu Ford. Vudi, koji je sedeo pored Čaka na pramcu, namršti se i reče: – Kakav je sad to avion?
Čak je znao svaku letelicu, kako u sklopu ratnog vazduhoplovstva, tako i u mornarici, ali ovu nikako nije uspevao da raspozna. – Mnogo liči na tip 97 – reče on. Bio je to torpedo-bombarder koji uzleće s nosača aviona, inače u sklopu Japanske carske mornarice. Vudi podiže aparat. Kad se letelica približila, Čak ugleda velika crvena sunca oslikana na njegovim krilima. – Pa to je japanski avion! – uzviknu on. Čuo ga je Edi, koji je s krme upravljao čamcem. – Mora da je lažnjak, za vežbu – reče on. – Iznenadna vežba da svima pokvari ovo nedeljno jutro. – Valjda si u pravu – odvrati Čak. A onda iza prvog aviona ugleda i drugi. Pa još jedan. I začu, utom, očev zabrinuti glas: – Šta se ovo događa, majku mu? Avioni su u brišućem letu nadletali brodogradilište, spustivši se sasvim blizu čamca, bučni gotovo kao huk Nijagarinih vodopada. Desetak ih je bilo, video je Čak; ne, dvadeset; ne, više. Zaputili su se pravo prema Bojnoj koloni. Vudi prestade da slika. – Ovo, naravno, ne može biti pravi napad, zar ne? – zapita on uplašeno i sumnjičavo u isti mah. – Kako bi ovo uopšte mogli da budu japanski avioni? – upita Čak s nevericom. – Pa odavde do Japana ima skoro šest i po hiljada kilometara! Nema tog aviona koji će preleteti toliku razdaljinu. A onda se setio da su nosači aviona u sastavu japanske mornarice ušli u radijsku tišinu. Signalna obaveštajna jedinica je, na osnovu toga, zaključila da su oni u teritorijalnim vodama, ali to nije mogla i da potvrdi. On pogleda oca u oči, i nasluti da se i on seća tog razgovora. Najednom mu sve postade jasno kao dan, a neverica se prometnu u strah. Prvi avion se u niskom letu nadneo nad Nevadu, fenjeraša u Bojnoj koloni. Zapucaše topovi. Mornari se rastrčaše po palubi, orkestar diže ruke od instrumenata u neujednačenom diminuendu navratnanos ostavljenih nota. U čamcu, Roza vrisnu. – Gospode na nebesima – uzviknu Edi – pa ovo je napad! Čaku je srce tuklo kao ludo. Japanci su bombardovali Perl Harbor, a on se obreo u čamčetu nasred lagune. Osmotrio je preplašena lica saputnika – i roditeljâ, i brata, i Edija – i uvideo da su svi ljudi koje voli tu, u čamcu s njim. Dugačka torpeda u obliku puščanog metka počeše da padaju iz utroba aviona, i uzburka se mirna voda u laguni. – Okreći natrag, Edi! – povika Čak. Ali Edi je to već činio, u uskom luku okrećući čamac. Dok se plovilo okretalo, Čak iznad vazduhoplovne baze Hikam ugleda još vazduhoplova s velikim crvenim tačkama na krilima. Bili su to bombarderi što poniru i sad su se, poput ptica grabljivca, ustremili na američke letelice, besprekorno poređane na pistama. Kako li ih se samo toliko skupilo ovde? Činilo se kao da je polovina japanskih vazdušnih snaga zaposela nebo nad Perlom. Vudi je i dalje fotografisao. Čak začu neki potmuo udarac, nalik na podzemnu eksploziju, i odmah zatim još jedan. Odmah se okrenuo. Suknuo je plamen na palubi Arizone, i brod poče da se dimi.
Krma njihovog čamca zarila se još dublje u vodu kad Edi otvori ventil. – Požuri, požuri! – reče Čak, premda nije ni bilo potrebe da ga opominje. S jednog od brodova dopiralo je uporno, ritmično trubljenje, znak za uzbunu i poziv posadama da zauzmu borbene položaje, i on tad uvide da ovo jeste bitka te da se njegova porodica našla usred poprišta. Trenutak kasnije, na ostrvu Ford oglasi se sirena upozoravajući na opasnost iz vazduha – najpre je tiho zaječala, a onda počela da zavija, sve glasnije i glasnije, dok nije dosegla onaj mahniti visoki ton. Začuo se dugi niz eksplozija iz pravca Bojne kolone; to su torpeda pogađala mete. Edi povika: – Pogledaj tamo Vi Vi! – Tako su zvali brod Zapadna Virdžinija. – Nagnula se ka luci! Čak je ubrzo uvideo da je Edi bio u pravu. Brod je bio probušen na boku na koji su kidisali avioni. Mora da su milioni i milioni tona vode prodrli u brod za samo nekoliko sekundi kad se tako ogromno plovilo toliko nakosilo. Odmah do Zapadne Virdžinije nalazila se Oklahoma, koju je zadesila ista sudbina. Čak je sa užasom gledao kako mornari nemoćno klize preko izdignute palube i padaju preko ivice broda u vodu. Čamac se ljuljao na talasima uskomešanim usled eksplozija. Svi su se držali za ivice. Bombe su padale kao kiša na bazu hidroaviona kraj obale ostrva Ford. Avioni su bili ukotvljeni jedan do drugoga, i napadači su te krhke letelice raznosili u paramparčad; komadi krilâ i trupova leteli su na sve strane, kao lišće na uraganu. Čak je, obučen za rad u obaveštajnoj službi, pokušavao da identifikuje tipove letelica. Uto među japanskim napadačima uoči i treći model, smrtonosni Micubišijev model zero, najbolji lovački avion koji uzleće s nosača u svetu. Zero je bio opremljen samo dvema malim bombama, ali je zato imao dva mitraljeza i par dvadesetmilimetarskih topova. Njegova uloga u napadu zacelo je bila da prati bombardere i štiti ih od američkih lovaca – s tim što su svi američki lovački avioni i dalje bili na zemlji, gde su u velikom broju i uništeni. Tako su sada avioni zero mogli da rešetaju zgrade, opremu i ljudstvo. Ili, pomisli Čak srca ispunjenog zebnjom, da izrešetaju njegovu porodicu, koja plovi preko te lagune u očajničkom pokušaju da se domogne obale. Konačno su i Sjedinjene Države počele da uzvraćaju vatru. Na ostrvu Ford, kao i na palubama brodova koji nisu bili pogođeni, oživeše cevi protivavionskih topova, zaštektaše mitraljezi, i smrtonosna kakofonija postade zaglušujuća. Protivavionske granate suknuše u nebo nalik crnim pupoljcima u cvatu. Maltene istovremeno, mitraljezac sa ostrva pogodi jedan neprijateljski bombarder. Kabina letelice se zapali, a avion udari u površinu vode, tako da je prštalo na sve strane. Čak nesvesno poče divljački da kliče, mašući pesnicama. Zapadna Virdžinija je, u međutvremenu, počela da se vraća u vertikalu, neprestano tonući, i Čak zaključi da je zapovednik broda otvorio ventile na desnom boku, kako bi plovilo ostalo uspravno dok tone, jer će tako članovi posade imati bolje izglede da prežive. Oklahoma, međutim, nije bila te sreće, tako da su svi, prestravljeni, bez daha, gledali kako se taj veliki brod prevrće. – O, bože! – uzviknu Džoana. – Pogledajte posadu. Mornari su, onako raspomamljeni, gamizali uz nakošenu palubu, i prelazili preko ograde na desnoj strani broda u očajničkom pokušaju da se spasu. Ali ti su, zapravo, imali sreće u svem tom metežu, uvide to Čak, kad se i poslednje moćno plovilo izvrnu, uz grozan lom, i poče da tone; jer, koliko je stotina ljudi ostalo zarobljeno dole, u potpalublju? – Drž’te se, svi! – povika Čak. Ogroman talas koji se podigao usled prevrtanja Oklahome približavao se čamcu. Tata je zgrabio mamu, dok je Vudi držao Džoanu. Talas stiže do njih i podiže čamac neverovatno visoko. Čak se zateturao, ali je uspeo da se uhvati za ogradu. Čamac je ostao na površi-
ni. Stigoše uto i manji talasi, čamac se ljuljao, ali svi su bili zdravi i čitavi. Čak se prenerazio kad je shvatio da se i dalje nalaze dugih četiri stotine metara od obale. Nekim čudom Nevada, koja se na udaru mitraljeske vatre našla prva, poče da se kreće. Neko je, očigledno, sačuvao pribranost i dao ostalim brodovima signal da isplove. Ukoliko uspeju da izađu iz luke, raštrkaće se i neće više biti tako lako mete. A onda se iz Bojne kolone začu prasak deset puta jači od svega do tada. Tako je žestoka bila ta eksplozija da je Čak imao utisak da ga neki vazdušni talas udara u grudi, mada je on bio udaljen gotovo osamsto metara. Vatra je sukljala iz mitraljeske kupole br. 2 na Arizoni. Delić sekunde kasnije, prednji deo broda prosto je raznet. Delovi su leteli na sve strane, iskrivljeni čelični nosači i izvitoperene metalne ploče koje su kroz dim promicale s nekom košmarnom sporošću, poput parčića izgorelog papira iz logorske vatre. Plamenovi i dim progutaše prednji deo broda. Visoki jarbol se povijao kao pijanac. – Šta ovo bi? – upita Vudi. – Mora da je otišlo brodsko skladište municije – reče Čak pa uvide, s neslućenim bolom, da su od te kolosalne detonacije sigurno stradale stotine i stotine njegove sabraće pomoraca. Stub tamnocrvenog dima digao se uvis nalik pogrebnoj lomači. Začu se uto snažan udarac, i čamac se zaljulja – nešto ga je pogodilo. Svi zalegoše. Dok je padao na kolena, Čak je bio ubeđen da ih je pogodila bomba, da bi odmah potom uvideo kako to nikako nije mogla da bude bomba, budući da je još uvek živ. Kad se pribrao, shvatio je da je veliki komad metala, dugačak jedan metar, proburazio čamac tik iznad mesta gde se nalazi motor. Pravo čudo te nikoga nije pogodio. S druge strane, međutim, motor više nije radio. Čamac je usporio i zavladao je mir. Plovilo se ljuljalo na talasima dok su japanski avioni iz sve snage tukli po laguni. – Čak, moramo smesta odavde – upozori Gas oštro. – Znam. – Čak i Edi su procenjivali štetu. Uhvatili su onaj komad metala i pokušavali da ga prebace preko ivice čamca od tikovine, ali bio se baš dobro zaglavio. – Nemamo sad vremena za to! – povika Gas. – Motor je ionako pogođen, Čak – reče Vudi. I dalje su se nalazili na četiristo metara od obale. Čamac je, međutim, bio opremljen upravo za takve slučajeve. Čak izvadi dva vesla. Sâm uze jedno, a Edi se lati drugog. Čamac je bio preširok za veslanje, pa su sporo napredovali. Sva sreća te je u vazdušnom napadu došlo do zatišja. Nebom se više nisu rojili avioni. Nepregledni oblaci dima dizali su se sa oštećenih brodova, pa tako i jedan stub dima, visok preko trista metara, iz teško oštećene Arizone; novih eksplozija, međutim, nije bilo. Neverovatno srčana Nevada sada je napredovala prema ulazu u luku. Voda oko brodova bila je puna pojaseva za spasavanje, motornih čamaca i pomoraca koji su plivali ili se hvatali za plutajuće olupine. Nisu se oni plašili samo davljenja; nafta iz izbušenih brodova proširila se površinom vode i zapalila. Pozivi u pomoć onih koji nisu umeli da plivaju mešali su se, jezivo, s kricima onih koje je zahvatio plamen. Čak baci pogled na ručni sat. Da ga je neko pitao koliko napad traje, rekao bi mu da traje satima, ali je, začudo, od njegovog početka bilo prošlo svega trideset minuta. Upravo dok je Čak razmišljao o tome, krenuo je drugi talas. Ovoga puta avioni su došli sa istoka. Neki su proganjali odbeglu Nevadu; ostali su se ustremili na brodogradilište, tamo gde su se Djuarovi ukrcali u čamac. Gotovo istoga časa je razarač Šo u plov-
nom doku eksplodirao, da bi odmah zatim nestao u plamenu i dimu. Nafta se širila površinom vode i gorela. A onda je pogođen najveći suvi dok i ratni brod Pensilvanija, koji se tamo nalazio. Dva razarača na istom suvom doku odletela su u vazduh kad je vatra stigla do njihovih skladišta s municijom. Čak i Edi su veslali iz sve snage i pritom se znojili kao trkački konji. U brodogradilištu se uto pojaviše marinci – iz obližnje kasarne, biće – sa opremom za gašenje požara. Čamac je konačno stigao do oficirskog pristaništa. Čak iskoči iz plovila i brzo ga priveza, dok je Edi pomagao putnicima da izađu. Svi potrčaše ka automobilu. Čak je uskočio na vozačevo sedište i pokrenuo motor. Automatski se uključio i radio, te začuše glas spikera KGMB-a, koji je upravo objavljivao: „Svi pripadnici kopnene vojske i mornarice, kao i marinci, smesta da se jave na dužnost.” Po Čakovom mišljenju, nije bilo nikakvih izgleda da se bilo kome prijave. No on je čvrsto verovao da je njegovo prvo zaduženje u takvim okolnostima da se postara za bezbednost četvoro civila, posebno ako se uzme u obzir da su tu dve žene i jedan senator. Čim su svi ušli u kola, on dade gas. Izgleda da se i drugi talas napada bližio kraju. Većina japanskih aviona letela je iz pravca luke. Čak je, svejedno, vozio brzo; možda će biti i trećeg talasa. Glavna kapija bila je otvorena. Da su naišli na zatvorenu, pomisli on, bio bi, bogami, u velikom iskušenju da projuri kroz nju. Drugih vozila na putu nije bilo. Grabeći što dalje od luke, jurio je Kahamehinim auto-putem. Što su dalje bili od Perl Harbora, smatrao je on, to je njegova porodica bezbednija. Onda je ugledao usamljenu letelicu – zero mu je leteo u susret. Avion je leteo nisko, prateći liniju auto-puta, i trenutak kasnije Čak uvide da se nameračio upravo na njihova kola. Krila letelice su bila opremljena topovima i otuda su postojali dobri izgledi da pilot promaši jednu tako uzanu metu kao što je automobil; s druge strane, međutim, mitraljezi su bili odmah jedan do drugoga, i s jedne i s druge strane kućišta motora. Ako je pametan, pilot će ovoga puta upotrebiti njih. Čak se unezvereno osvrtao levo-desno, tražeći zaklon pored puta. Ali zaklona nije bilo – nigde ničega, samo trščana polja. Počeo je da vozi u cikcak. Pilot je dobro procenio da nema svrhe da ga prati u stopu, pa nije ni pokušao. Drum nije bio širok, a ako Čak skrene u trščano polje – kola će usporiti do brzine hoda. On, stoga, nagazi papučicu za gas, svestan da su izgledi da će ga pilot promašiti veći ako bude vozio brže. A onda je već bilo prekasno za razmišljanje. Avion je bio toliko blizu da je Čak jasno video okrugle crne rupe u krilima, kroz koje su ispaljivana topovska zrna. Ali baš kako je i naslutio, pilot je pripucao iz mitraljeza, te meci zapraštaše po putu pred njihovim automobilom, dižući prašinu. Čak skrenu ulevo, do same sredine puta, a onda – umesto da produži levo – naglo skrenu udesno. Pilotu to nije predstavljalo smetnju. Meci su rešetali po haubi. Razbi se vetrobransko staklo. Edi zaurla od bola, a sa zadnjeg sedišta dopre ženski vrisak. A onda zero nestade. Automobil je sada sâm od sebe išao u cikcak. Mora da mu je bio oštećen prednji točak. Čak se borio s volanom, pokušavajući da ostane na putu. Automobil se zanese, skliznu preko asfalta, da bi potom sleteo u polje kraj puta, udario u nešto, i stao. Plamenovi suknuše iz motora, i Čak namirisa benzin. – Svi napolje! – povika on. – Dok rezervoar nije eksplodirao! – On otvori vrata i iskoči. Onda s trzajem otvori i zadnja vrata, odakle iskoči njegov otac, vukući Čakovu majku sa sobom. Čak je video
da ostali izlaze na drugoj strani. – Trčite! – zaurla on, izlišno, uostalom. Edi je već bežao u trsku, hramljući kao da je ranjen. Vudi je napola vukao, napola nosio Džoanu, a činilo se da je i sâm pogođen. Njegovi roditelji jurnuše u polje, očigledno nepovređeni. On krenu za njima. Svi su tako pretrčali stotinak metara, a onda polegoše po zemlji. Na trenutak je zavladala potpuna tišina. Od avionske buke ostao je samo bruj u daljini. Podigavši pogled načas, Čak primeti samo mastan dim kako se iz luke diže stotinama metara uvis. A onda odjeknu zaglušujuć prasak. Iako je zažmurio, on i kroz spuštene kapke vide jarki sev eksplozije benzina. Preplavi ga vreo talas. On podiže glavu i pogleda u pravcu puta. Kola su se zapalila. Čak skoči na noge. – Mama! Jesi li dobro? – Nepovređena, nekim čudom – odgovori ona, prisebna, dok joj je muž pomagao da ustane. Preleteo je pogledom preko polja i ugledao ostale. Otrča do Edija, koji je sedeo uspravno i držao se za butinu. – Pogođen si? – Boli u pizdu materinu – odgovori Edi. – Ali ne krvarim mnogo – dodade on pa se s naporom nasmeši. – Mislim da sam pogođen u gornji deo butine, ali nije opasno. – Prebacićemo te u bolnicu. U tom trenutku Čak začu užasan zvuk. Njegov brat je jauknuo. Vudi je plakao, ne kao beba, već kao izgubljeno dete; iz njegovih glasnih jecaja izvirala je beskrajna tuga. Edi je istog časa znao da je to, u stvari, zvuk slomljenog srca. On potrča ka bratu. Vudi je klečao, otvorenih usta, grudi su mu se tresle i plakao je kao kiša. Njegovo belo laneno odelo je bilo sve u krvi, ali on nije bio ranjen. Između dva jecaja stigao bi da jekne: – Ne, ne. Džoana je ležala nauznak na zemlji, pred njim. Čak je odmah video da je mrtva. Telo joj je bilo nepomično, a oči otvorene, praznog pogleda. Njena prugasta pamučna haljina vedrih tonova napred je bila natopljena svetlocrvenom arterijskom krvlju, koja je sporadično već tamnela. Čak nije video ranu, ali je pretpostavio da je metak završio u ramenu, gde je presekao pazušnu arteriju. Na smrt je iskrvarila za samo nekoliko minuta. Nije znao šta da kaže. Ostali priđoše i stadoše kraj njega: mama, tata i Edi. Mama je klekla na zemlju pored Vudija i zagrlila ga. – Jadni moj dečko – reče ona, kao da je Vudi mali. Edi prebaci ruku preko Čakovih ramena i uzdržano ga zagrli. Tata je kleknuo pored leša. Uhvatio je Vudija za ruku. Vudijevi jecaji se malo stišaše. – Zatvori joj oči, Vudi – reče tata. Vudiju je drhtala ruka. Uz veliki napor, on je primiri. Ispružio je ruku i, vrhovima prstiju, dotakao njene kapke. A onda joj, s beskrajnom nežnošću, sklopio oči.
12. 1942. (I) Prvog dana 1942. godine Dejzi je primila pismo od svog nekadašnjeg verenika Čarlija Farkarsona. Otvorila ga je za trpezarijskim stolom u kući u Mejferu, gde je bila sama, ne računajući vremešnog batlera, koji joj je upravo sipao kafu, i petnaestogodišnje sluškinje, koja joj je iz kuhinje donosila vruću krišku prepečenog hleba. Čarli joj nije pisao iz Bafala, već iz vazduhoplovne baze RAF-a u Daksfordu, na istoku Engleske. Dejzi je već bila čula za to mesto – nalazilo se nedaleko od Kembridža, gde je upoznala i svog muža, Dečka Ficherberta, i čoveka koga je volela, Lojda Vilijamsa. Drago joj je bilo što joj se Čarli javlja. On ju je, naravno, svojevremeno ostavio, i ona ga je tada mrzela zbog toga; ali davno je sve to bilo. Imala je utisak da se promenila. Trideset pete je bila tek bogata američka naslednica, gospođica Peškov; sada je pak bila vikontesa od Aberovena, engleska plemkinja. No, svejedno, drago joj je bilo što je se Čarli još seća. Ženi je uvek draže da je pamte nego da je zaborave. Čarli je pisao masivnim crnim penkalom. Rukopis mu je bio neuredan, slova velika i izlomljena. Dejzi je čitala: Pre nego što bilo šta drugo kažem, moram, razume se, da se izvinim što sam se onako poneo prema tebi u Bafalu. Sav uzdrhtim od srama kad god se toga setim. Blagi bože, pomisli Dejzi, izgleda da je konačno odrastao. Kakvi smo svi mi samo snobovi i kako sam slab bio kad sam dozvolio sirotoj majci, laka joj zemlja, da me prisili da se ponesem tako podlo. O, pomisli ona, laka joj zemlja. Matora kučka je umrla. Otud možda i ta promena kod njega. Pristupio sam Sto trideset trećoj Orlovskoj eskadrili. Letimo u „hurikejnima”, ali svaki dan bi trebalo da dobijemo „spitfajere”. Postojale su tri Orlovske eskadrile, jedinice Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva sačinjene od američkih dobrovoljaca. Dejzi se iznenadila; nikada ne bi od Čarlija očekivala da će svojvoljono otići u rat. Kad ga je upoznala, njega nije zanimalo ništa pod milim bogom, izuzev pasa i konja. Zaista je odrastao u međuvremenu. Ako bi mogla u srcu da nađeš snage da mi oprostiš, ili da bar nakratko ostaviš prošlost iza sebe, voleo bih da te vidim i upoznam tvog supruga. Pominjanje njenog supruga bilo je, u stvari, taktički potez, kojim joj je on zapravo poručio da nema nikakve romantične namere, pretpostavila je Dejzi.
Idućeg vikenda boraviću u Londonu, na odsustvu. Da li biste vas dvoje izašli sa mnom na večeru? Molim te, odgovori potvrdno. S najlepšim željama, Čarls H. B. Farkarson Dečko nije bio kod kuće tog vikenda, ali Dejzi je prihvatila Čarlijev poziv. Žudela je za muškim društvom, kao i mnoge žene u ratnom Londonu. Lojd je bio otišao u Španiju, a onda mu se izgubio svaki trag. Rekao je da bi trebalo da ga postave za vojnog atašea pri Ambasadi Velike Britanije u Madridu. Dejzi se iskreno nadala da je zaista i dobio jedan takav, bezbedan posao, ali u to nije zaista verovala. Kad ga je pitala zašto bi vlada slala zdravog i sposobnog mladog oficira u neutralnu zemlju da radi neki kancelarijski posao, on joj je objasnio koliko je važno odvratiti Španiju da uđe u rat na strani fašista. Ali dok joj je to govorio, na licu mu se pojavio žalostan osmeh, kojim joj je Lojd nedvosmisleno poručio da nema razloga da se zavarava. Strahovala je da je on, zapravo, krišom prešao granicu kako bi sarađivao s francuskim Pokretom otpora, i proganjali su je košmarni snovi u kojima on pada u ruke neprijateljima, koji ga stavljaju na muke. Već je bilo prošlo više od godinu dana kako ga je poslednji put videla. Njegovo odsustvo doživljavala je kao amputaciju ruke ili noge; ne bi prošao ne dan, nego sat a da joj se ne učini da je i dalje tu. Obradovala se, ipak, što joj se ukazala prilika da provede jedno veče s muškarcem, makar to bio trapavi, nimalo glamurozni, gojazni Čarli Farkarson. Čarli je rezervisao sto u gril-rumu hotela Savoj. U predvorju hotela, dok joj je konobar pomagao da skine bundu od kune, prišao joj je visok muškarac u lepo skrojenom smokingu, koji joj se učinio odnekud poznat. Pružio joj je ruku i stidljivo rekao: – Zdravo, Dejzi. Da znaš kako mi je drago što te vidim posle toliko godina. Kad je čula taj glas, shvatila je da pred njom stoji Čarli. – Bože mili! – uzviknu ona. – Ala si se promenio! – Malo sam smršao – priznade on. – Bogami, jesi. – Dvadesetak kilograma, pa i malo više, nasluti ona. Zato sada bolje izgleda. I crte lica su mu više oštre nego ružne. – Ali se ti ama baš nimalo nisi promenila – reče on, odmerivši je od glave do pete. Potrudila se bila oko oblačenja. Ništa novo godinama nije kupila, zbog ratnih mera štednje, ali za to veče je odnekud iskopala Lanvenovu svilenu večernju haljinu bez ramena, boje safira, koju je kupila pre rata, kad je poslednji put boravila u Parizu. – Kroz nekoliko meseci navršiću dvadeset šest godina – reče ona. – Ne mogu da poverujem da sad izgledam isto kao što sam izgledala kad mi je bilo osamnaest. On pogleda u njen dekolte, pocrvene, pa reče: – Izgledaš, veruj mi. Ušli su u restoran i seli. – Pobojao sam se da nećeš doći – kaza on. – Sat mi je stao. Izvini što sam zakasnila. – Samo dvadeset minuta. Čekao bih te ja ceo sat. Konobar ih upita da li bi nešto popili. Dejzi reče: – Ovo je jedno od retkih mesta u Engleskoj gde možeš da dobiješ pristojan martini. – Dajte, molim vas, dva ta martinija – reče Čarli – Moj da bude bez leda, s maslinom. – I meni isto.
Pomno ga je posmatrala, zaintrigirana velikom promenom. Njegova nekadašnja trapavost pretvorila se u ljupku stidljivost. Pa ipak, teško je bilo zamisliti tog čoveka kao pilota lovačkog aviona koji obara nemačke letelice. S druge strane, bilo je prošlo već pola godine otkako je okončan Blic u Londonu, i na nebu iznad južne Engleske više nisu vođene vazdušne bitke. – Gde tačno letiš? – upita ona. – Uglavnom od jutra do večeri učestvujem u cirkuskim operacijama nad severnom Francuskom. – Šta ti je to cirkuska operacija? – Bombarder napadne uz masovnu pratnju lovaca, a glavni cilj je da se neprijateljski avioni namame u bitku u kojoj će biti brojno nadjačani. – Mrzim bombardere – reče ona. – Preživela sam Blic. Čarli je bio iznenađen. – Očekivao bih od tebe da poželiš da i Nemci okuse čorbu koju su sami skuvali. – Ni najmanje im to ne želim. – Dejzi je, inače, o tome mnogo razmišljala. – Sad bih mogla da zaplačem nad sudbinom svih tih nedužnih žena i dece koji su izgoreli ili obogaljeni u Londonu, i ni najmanje mi ne pomaže to što znam da nemačke žene i deca prolaze kroz iste patnje. – Ja na to nikad nisam tako gledao. Poručili su večeru. Prema ratnim propisima, obedi su bili ograničeni na tri jela, pri čemu njihov obrok nije smeo da košta više od pet šilinga. Na jelovniku su bila posebna jela, u skladu s merama štednje, kao što su mok dak – specijalitet od pačetine napravljen, zapravo, od svinjskih kobasica – i vultonova pita, u kojoj nije bilo ni grama mesa. – Kad bi znala kako je lepo čuti devojku koja govori s pravim američkim akcentom – reče Čarli. – Volim Engleskinje, čak sam s jednom i izlazio, ali nedostaje mi američki naglasak. – I meni – reče ona. – Ovde mi je sada dom, i ne verujem da ću se tamo vraćati, ali tačno znam kako se osećaš. – Žao mi je što mi se nije ukazala prilika da upoznam vikonta od Aberovena. – I on je u vazduhoplovstvu, kao i ti. Instruktor pilota. Navrati kući s vremena na vreme – ali ovog vikenda nije došao. Dejzi je ponovo počela da spava s Dečkom, prilikom njegovih povremenih poseta kući. Zaklela se bila da neće više nikad pošto ga je uhvatila s onim groznim ženama u Aldgejtu. On je, međutim, navaljivao. Rekao joj je kako borcima treba uteha kad se vrate kući i obećao joj da nikada više neće ići kod onih prostitutki. Nije mu poverovala, ali je svejedno popustila, makar i nerado. Na kraju krajeva, ubedila je sebe, udala sam se za njega da budemo zajedno i u dobru i u zlu. S druge strane, nažalost, više nije uživala u seksu s njim. Mogla je da legne s Dečkom, ali nije mogla ponovo u njega da se zaljubi. Morala je da koristi lubrikant. Pokušavala je neko vreme da prizove ona nežna osećanja koja je nekad gajila prema njemu, u vreme dok je u Dečku videla uzbudljivog mladog plemića za koga prepreke ne postoje, zabavnog i kadrog da celim bićem uživa u životu. Uvidela je sad, međutim, da on i nije nešto posebno uzbudljiv; bio je to, u stvari, samo jedan sebičan i prilično ograničen čovek s titulom. Kad bi legao na nju, osećala je samo strepnju da će joj preneti neku gnusnu infekciju. – Sigurno te Rouzrokovi i ne zanimaju naročito... – poče Čarli obazrivo. – Ne. – ... No jesi li čula da je Džoana poginula? – Ne! – Dejzi se zgranula. – Kako? – U Perl Harboru. Bila je verena za Vudija Djuara, i pošla je s njim da poseti Vudijevog brata, Čaka, koji je tamo stacioniran. Jedan zero, japanski borbeni avion, napao ih je dok su bili u automobilu, tako je stradala.
– Mnogo mi je žao. Jadna Džoana. Jadan Vudi. Stigla je hrana, a s njom i boca vina. Jeli su neko vreme u tišini. Dejzi je primetila da u tom mok daku nema ni mrvice pačetine. – Džoana je jedna od dve hiljade četiristo ljudi koji su stradali u Perl Harboru – nastavi Čarli. – Izgubili smo osam ratnih brodova i još deset plovila. Japanci su nam se prikrali, prokleti bili. – Ovdašnji svet se tome u potaji i obradovao, zato što su se sada i Sjedinjene Države uključile u rat. Bog sveti zna kako je Hitler bio toliko glup da objavi rat Americi. Britanci vide odličnu priliku da konačno dobiju rat, budući da smo na njihovoj strani sada i Rusi i mi. – Amerikanci su mnogo gnevni zbog Perl Harbora. – A ovdašnji svet ne razume zašto. – Japanci su pregovarali do poslednjeg trenutka – dugo još, po svemu sudeći, pošto su doneli odluku da napadnu. Prevara! Dejzi se namršti. – Meni se to čini sasvim razumnim. Da je sporazum postignut u poslednji čas, odustali bi od napada. – Ali nisu nam objavili rat! – A u čemu je razlika? Očekivali smo da će napasti Filipine. Udar na Perl Harbor bi nas iznenadio čak i posle objave rata. Čarli smeteno raširi ruke. – A što su uopšte morali da nas napadaju? – Ukrali smo im novac. – Zamrznuli sredstva. – Za njih je to isto. I prekinuli smo im snabdevanje naftom. Saterali smo ih uza zid. Našli su se na ivici propasti. Šta su drugo mogli da preduzmu? – Trebalo je da popuste i da pristanu na povlačenje iz Kine. – Da, trebalo je. Ali da neka druga zemlja tako zlostavlja Ameriku i govori Amerikancima šta da rade, jel’ bi tad rekao da mi treba da popustimo? – Možda i ne bih? – Čarli se nasmeši. – Rekoh maločas da se nisi promenila. E, sad bih hteo da povučem reč. – Što to? – Ranije nisi tako govorila. Nekad nisi ni raspravljala o politici. – Ako se ne zainteresuješ, sâm si kriv za ono što se desi. – Svi smo, pretpostavljam, naučili tu lekciju. Poručili su desert. – Šta će biti sa ovim svetom, Čarli? – upita Dejzi. – Cela Evropa je pod fašistima. Nemci su osvojili veći deo Rusije. Sjedinjene Države su orao slomljenog krila. Ponekad mi je drago što nemam dece. – Nemoj potcenjivati Ameriku. Jesmo ranjeni, ali nismo pali. Japanci su sada glavni, ali svanuće i taj dan kad će japanski narod gorke suze liti zbog onoga što je učinjeno u Perl Harboru. – Nadam se da si u pravu. – A ni Nemcima više ne ide sve kao po loju. Nisu zauzeli Moskvu, i sad se povlače. Shvataš li ti da je bitka za Moskvu bila prvi pravi Hitlerov poraz? – Je li to poraz, ili samo neuspeh? – Bilo kako bilo, to mu je najgori vojni pohod dosada. Boljševici su naciste dobro raspalili po nosu. Čarli je u prethodnom periodu zavoleo kvalitetan porto, baš kao pravi Britanac. U Londonu su muški pili porto kad bi dame ustale od stola i povukle se, a Dejzi je taj dosadni običaj, bar u svom do-
mu, pokušala da ukine – bezuspešno, doduše. Popili su po čašu. Posle martinija i vina, Dejzi je bila pomalo pripita i vesela. Oživeli su uspomene na ranu mladost provedenu u Bafalu i smejali se ludorijama, i sopstvenim i svojih drugova. – Ti si nam rekla da ideš u London da plešeš s kraljem – reče Čarli. – I plesala si! – Nadam se bar da su mi zavideli. – Nego šta su! Dot Renšo je htela da pukne od muke. Dejzi se veselo nasmeja. – Drago mi je što smo se ponovo našli – reče Čarli. – Mnogo si mi draga. – I meni je drago. Izašli su iz sale i uzeli kapute. Portir je pozvao taksi. – Otpratiću te kući – reče Čarli. Dok su se vozili Strandom, zagrlio ju je. U prvi mah je htela da se usprotivi, a onda pomisli – ma nek ide bestraga. I privi se uz njega. – Kakva sam ja budala – reče on. – Kamo sreće da sam se oženio tobom kad mi se ukazala prilika. – Bio bi bolji muž od Dečka Ficherberta – odvrati ona. Ali onda nikada ne bi upoznala Lojda. Shvatila je toga časa da Čarliju nije rekla ništa o Lojdu. Kad su skrenuli u njenu ulicu, Čarli je poljubi. Lepo je bilo naći se u zagrljaju jednog muškarca i ljubiti ga, no ona je bila svesna da se tako oseća zbog pića, i da je Lojd, zapravo, jedini s kojim želi da se ljubi. Pa ipak, nije ga odgurnula od sebe sve dok taksi nije stao. – Šta kažeš za još jedno pićence pred spavanje – predloži on. Dejzi se, na trenutak, našla u iskušenju. Mnogo je vremena prošlo otkako je dodirnula čvrsto muško telo. Ali Čarlija nije želela. – Ne – odbi ona. – Izvini, Čarli, ali volim drugog čoveka. – Ne moramo da spavamo – prošaputa on. – Ali mogli bismo, znaš, samo malo da se mazimo... Ona otvori vrata i izađe iz kola. Osećala se kao poslednja ništarija. On je, eto, svakodnevno stavljao život na kocku zbog nje, a ona nije htela da mu pruži ni malčice jeftinog uzbuđenja. Pre nego što je stigla da se predomisli, zalupila je vrata automobila i ušla u kuću. Otišla je pravo na sprat. Neki minut kasnije, sama u krevetu, osetila je svu svoju bedu. Dvojicu je izdala: Lojda, time što se ljubila sa Čarlijem; i Čarlija, zato što ga je otkačila nezadovoljenog. Sutradan – nedelja je bila – gotovo da nije ustajala iz kreveta zbog mamurluka. U ponedeljak uveče zazvonio joj je telefon. – Ovde Henk Bartlet – začula je glas nekog mladog Amerikanca. – Drug sam Čarlija Farkarsona, iz Daksforda zovem. Pričao mi je o vama, a ja pronađoh vaš broj u njegovoj svesci. Njoj stade srce. – Što me zovete? – Loše vesti, bojim se – reče mladić. – Čarli je danas poginuo, oborili su ga iznad Abvila. – Ne! – Bila mu je to prva misija u novom spitfajeru. – Pričao mi je o tome – prozbori ona, ošamućena. – Mislio sam, eto, da bi vam trebalo javiti. – Jeste, hvala vam – prošaputa ona. – On je, jednostavno, mislio da vama nema ravne. – Stvarno? – Da ste ga samo čuli kako priča o vama, i kako ste sjajni. – Žao mi je – reče ona – tako mi je žao. A onda više nije bila u stanju da govori, pa spusti slušalicu.
II Čak Djuar pogleda preko ramena poručnika Boba Stronga, jednog od kriptoanalitičara. Bilo je među njima aljkavih tipova, ali Strong je bio uredan, i na njegovom stolu nije bilo ničeg sem jednog jedinog lista papira, na kojem je napisao: JO-LO-KU-TA-VA-NA – Ništa mi nije jasno – ozlojeđeno će Strong. – Ako je tačno dešifrovano, ovo znači da su napali neku tamo Jolokutavanu. Ali to ništa ne znači. Takva reč ne postoji. Čak se zagledao u šest japanskih slogova. Bio je uveren da bi oni morali da imaju neko značenje, iako je japanski jezik jedva natucao. Nije, međutim, mogao da razluči šta bi to moglo biti, pa je nastavio da radi. U staroj upravnoj zgradi vladalo je sumorno raspoloženje. Nedeljama posle napada na Perl Harbor, Čak i Edi viđali su naduvene leševe koji bi se samo pojavili iz potopljenih brodova i plutali po masnoj površini vode u Perl Harboru. U isto vreme, na osnovu obaveštajnih podataka koje su dobijali, nije to ni izbliza bio kraj razornim napadima japanskih snaga. Samo tri dana posle Perl Harbora, japanski avioni udarili su na američku bazu na Luzonu, na Filipinima, i razorili kompletne zalihe torpeda Pacifičke flote. Istoga dana, u Južnom kineskom moru, potopili su dva britanska bojna broda, Repuls i Princ od Velsa, ostavivši Britance potpuno nemoćne na dalekoistočnom frontu. Činilo se da su Japanci nezaustavljivi. Neprestano su stizale loše vesti. Od početka godine, tokom nekoliko meseci, Japan je potukao američke snage na Filipinima i naneo poraz Britancima u Hongkongu, Singapuru i Rangunu, glavnom gradu Burme. Nazivi mnogih tih mesta bila su nepoznati čak i pomorcima kao što su Čak i Edi. Američkoj javnosti pak ti toponimi zvučali su kao imena dalekih planeta iz nekog naučnofantastičnog štiva: Guam, Vejk, Batan. Ali svi su znali šta znači povlačenje, pokoravanje i predaja. Čak je bio unezveren. Može li Japan zaista da pobedi Ameriku? Teško mu je bilo da poveruje u to. Već do maja Japanci su dobili ono što su hteli: imperiju koja im je obezbeđivala snabdevanje kaučukom, kalajem i – što je najvažnije – naftom. Informacije koje bi tu i tamo procurile ukazivale su na to da oni svojom carevinom upravljaju sa okrutnošću pred kojom bi čak i Staljin pocrveneo. Ali imali su i oni trn u oku, a to je bila američka mornarica. I Čaka bi, kad samo pomisli na to, ispunio ponos. Japanci su se nadali da će potpuno uništiti Perl Harbor i steći prevlast na čitavom Tihom okeanu; ali nisu u tome uspeli. Američki nosači aviona i teške krstarice još su plovili. Obaveštajni podaci ukazivali su na veliku srdžbu japanskih vojnih zapovednika, koji nikako nisu mogli da shvate kako to da Amerikanci neće, naprosto, da legnu i umru. Posle gubitaka pretrpljenih u Perl Harboru, Amerikanci su bili i brojno i oružjem nadjačani, ali niti su bežali, niti su se krili. Naprotiv, izvodili su gerilske prepade na japanske brodove, nanoseći im malu štetu, ali zato jačajući moral američkih boraca i, u isti mah, usađujući u japanske snage neopozivo osećanje da još nisu pobedili. A onda, dvadeset petog aprila, avioni s jednog nosača bombardovali su sâm centar Tokija, teško povredivši ponos japanske vojske. Slavlje na Havajima poprimilo je obeležja ekstaze. Čak i Edi su se napili te noći. Ali odsudni obračun tek je bio na pomolu. Nije bilo čoveka s kojim je Čak razgovarao u staroj upravnoj zgradi a da mu nije rekao kako Japanci za početak leta pripremaju veliki napad, ne bi li na-
terali Amerikance da se, svim raspoloživim snagama, upuste u poslednju bitku. Japanci su se nadali da će u tom boju prevagnuti neosporna nadmoć njihove mornarice, te da će američka Pacifička flota biti zbrisana. Jedini način da Amerikanci pobede bio je da se bolje pripreme, prikupe bolje obaveštajne podatke, da se brže kreću i budu mudriji. U toku tih meseci, u stanici HIPO danonoćno se radilo na razbijanju novog šifarnika Japanske carske vojske, pod nazivom JN-25b. U maju su, međutim, napravili izvestan napredak. Američka mornarica imala je stanice za presretanje bežičnih komunikacija duž celog Pacifičkog oboda, od Sijetla do Australije. Tamo su ljudi, poznati kao „Društvo sa krova”,28 sedeli sa slušalicama na ušima, pred radio-prijemnicima, i slušali japanski radijski promet. Pomno su pratili sve što se događa na vazdušnim talasima, a ono što bi čuli zapisivali su u beležnice. Signali su bili na Morzeovoj azbuci, s tim što su tačke i crtice prevođene u grupe od po pet cifara, pri čemu je svaka ta grupa predstavljala po jedno slovo, reč ili rečenicu iz šifarnika. Naoko nasumice odabrani brojevi bili su osiguranom vezom prosleđivani do teleprintera u podrumu stare administrativne zgrade. Tu je počinjao onaj teži deo: provaljivanje šifre. Uvek bi počeli od nečeg sitnog. Često se, kao poslednja reč, u signalima pojavljivalo OVARI, što znači kraj. Kriptoanalitičar bi onda pogledao da li se i negde drugde u istoj poruci nalazi ista grupa brojeva, pa bi, kad na neku naiđe, iznad nje napisao „KRAJ?”. Japanci su im pomogli načinivši grešku iz čistog nemara, što je za njih bilo neuobičajeno. Novi šifarnici za JN-25b stizali su sa zakašnjenjem do pojedinih jedinica na zabačenim položajima. I tako je, u toku nekoliko kobnih nedelja, japanska vrhovna komanda slala poruke u oba koda. Pošto su Amerikanci provalili većinu izvornog JN-25, mogli su sada da prevedu poruku na stari kod, da pošalju dešifrovan tekst uporedo s porukom u novom kodu, i da razaberu značenja grupa od po pet cifara u novom kodu. Neko vreme su napredovali koracima od sedam milja. Prvobitna osmorica kriptoanalitičara dobila su, posle Perl Harbora, pojačanje – nekoliko muzičara iz orkestra s potopljenog ratnog broda Kalifornija. Iako nikome nije bilo jasno kako, muzičari su bili vični dešifrovanju. Svaki signal je sniman, svaki dešifrovan tekst odlagan u arhivu. Upoređivanje svakog zabeleženog podatka bilo je ključno za posao. Analitičar bi, tako, mogao da zatraži sve signale poslate u toku jednog određnog dana, ili sve signale upućene jednom brodu, ali i, na primer, sve signale u kojima se pominju Havaji. Čak i ostali iz administracije usavršili su sisteme unakrsnog indeksiranja kako bi lakše našli ono što analitičarima zatreba. Jedinica je predvidela da će u prvoj nedelji maja Japanci napasti Port Morsbi, savezničku bazu na Papui. Ispostavilo se da su bili u pravu, i američka mornarica je presrela zavojevačku flotu u Koralnom moru. Obe strane su kasnije tvrdile da su iz bitke izašle kao pobednice, ali Japanci nisu zauzeli Port Morsbi. A admiral Nimic, glavnokomandujući Pacifičke flote, stekao je poverenje u svoje dešifrante. Japanci se nisu služili običnim nazivima za lokacije u Tihom okeanu. Svako važnije mesto imalo je oznaku od dva slova – zapravo dva karaktera, ili kane iz japanskog alfabeta, premda su dešifranti obično pribegavali odgovarajućim slovnim znacima iz latinske abecede. Ljudi u podrumu su muku mučili ne bi li otkrili značenje svake od tih oznaka sačinjenih od po dve kane. Napredovali su sporo: MO je bio Port Morsbi, AH je bio Oahu, ali u značenje mnogih tih oznaka nikako nisu uspevali da proniknu. U maju su se, velikom brzinom, gomilali dokazi da će Japanci udariti na mesto koje su obeležavali sa AF. Stručnjaci iz jedinice pretpostavljali su da se to AF odnosi na Midvej, koralno ostrvo na zapadnom
kraju dve hiljade četiristo kilometara dugačkog lanca ostrva koji počinje na Havajima. Midvej se nalazi na pola puta između Los Anđelesa i Tokija. Pretpostavka, naravno, sama po sebi nije bila dovoljna. S obzirom na to da je japanska mornarica bila brojnija, admiral Nimic je morao da raspolaže pouzdanim saznanjem. Iz dana u dan, ljudi s kojima je Čak radio razotkrivali su preteću sliku japanskog borbenog poretka. Na njihove nosače aviona pristizali su novi avioni. Na pučinu se otisnula „okupaciona sila”; Japanci su nameravali da zadrže svaku osvojenu teritoriju. Bila je to, po svemu sudeći, velika operacija. Ali gde će Japanci udariti? Ljudi iz podruma posebno su se ponosili dešifrovanjem signala koji je japanska flota pod oznakom „hitno” poslala u Tokio: „Ubrzajte isporuku creva za gorivo.” Momci su, jednim delom, bili zadovoljni zbog razotkrivanja poruke na specijalnom jeziku, ali prevashodno zato što je taj signal predstavljao nov dokaz da su pripreme za sveobuhvatni manevar na okeanu u punom jeku. Američka vrhovna komanda smatrala je da bi napad mogao da dođe iz pravca Havaja, a vojska je strahovala od invazije na zapadnu obalu Sjedinjenih Država. Čak i perlharborski tim morile su sumnje da je reč o ostrvu Džonston, oko hiljadu šeststo kilometara južno od Midveja, gde je postojala avionska pista. Morali su, dakle, da budu potpuno sigurni. Čak je, otprilike, imao predstavu šta bi trebalo preduzeti, ali je oklevao da išta kaže. Kriptoanalitičari su bili veoma pametni, a on nije. U školi mu je uvek slabo išlo. U trećem razredu, jedan drugar iz odeljenja prozvao ga je Tupson Čaki. Čak se rasplakao, te mu je upravo zato nadimak i ostao. U sopstvenim očima, i dalje je bio Tupson Čaki. Kad je bilo vreme ručku, on i Edi uzeše u kantini sendviče i kafu, pa sedoše na kej, odakle je pucao pogled na luku. Sve se vraćalo u normalu. Nafta se uglavnom povukla, a neke olupine već su izvađene na suvo. Dok su jeli, iznad rta Hospital point pojavi se oštećeni nosač aviona, pa lagano uđe u luku; za njim se vukla naftna mrlja, koja se protezala skroz do pučine. Čak je prepoznao brod – beše to Jorktaun. Trup mu je bio crn od gareži, a na poletno-sletnoj palubi videla se ogromna rupa, verovatno od japanske bombe koja ga je pogodila u Bici u Koralnom moru. Sirene i fanfare su pratile Jorktaun, koji se približavao brodogradilištu, a tegljači se sjatiše da ga provuku kroz otvorenu kapiju suvog doka br. 1. – Mesec dana bi, kažu, trebalo da se radi na njemu – reče Edi. Bio je smešten u istoj zgradi u kojoj i Čak, ali u prostorijama pomorske obaveštajne službe na spratu, tako da je češće imao prilike da sluša tračeve. – Ali će ipak isploviti za tri dana. – Kako će da stignu? – Već su se bacili na posao. Glavni mehaničar je ranije prebačen avionom na brod – on je već tamo, sa svojom ekipom. A pogledaj samo šta se zbiva na suvom doku. Čak je video da prazan dok već vrvi od ljudi i opreme; nije mogao ni da prebroji aparate za zavarivanje koji su dovučeni u pristanište. – Nema to veze – odvrati Edi – oni će, u stvari, samo da ga prikrpe. Popraviće palubu tek toliko da brod može da isplovi, a sve ostalo moraće da sačeka. Nešto u nazivu tog broda nije Čaku davalo mira. Nikako nije mogao da se otrese te dosadne misle. Šta li znači Jorktaun? Opsada Jorktauna bila je poslednja velika bitka u Američkom ratu za nezavisnost. Da nije u tome ključ? Kapetan Vandermajer prođe pored njih. – Nazad na posao, curice – reče on. – Jednog dana ću ga sastaviti sa zemljom – procedi Edi.
– Posle rata, Edi – reče Čak. Kad se vratio u podrum i video da za njegovim stolom sedi Bob Strong, Čak shvati da je upravo rešio problem koji je mučio Stronga. Pogledavši još jednom kriptoanalitičaru preko ramena, on ugleda isti onaj list hartije, sa istih šest japanskih slogova: JO-LO-KU-TA-VA-NA On obazrivo pokuša da sve to izvede kao da je Strong sâm došao do rešenja. – Ali, poručniče – obrati mu se Čak – pa vi ste to rešili! – Jesam? – zbuni se Strong. – Engleski je naziv, pa su ga Japanci fonetski transkribovali. – Jolokutavana je engleski naziv? – Jeste, gospodine. Tako Japanci izgovaraju Jorktaun. – Šta?! – Strong je bio potpuno smeten. U jednom užasnom trenu, Tupson Čaki upitao se: a šta ako sam grdno pogrešio? Tad Strong reče: – O, bože, u pravu si! Jolokutavana – Jorktaun, po japanskom izgovoru! Hvala ti! Svaka čast! – oduševljeno će Strong. Čak je oklevao. Imao je još nešto na pameti. Da li da kaže? Nije njegov posao da razbija šifre. Ali Amerika je bila na korak od poraza. Možda bi vredelo rizikovati. – Smem li još nešto da vam sugerišem? – upita. – Samo napred. – Tiče se oznake AF. Nama sad treba konačna potvrda da je reč o Midveju, je li tako? – Jeste. – A zar ne bismo mogli da sastavimo neku poruku u kojoj se pominje Midvej, a koju će Japanci potom, šifrovanu, reemitovati? Onda bismo mogli da presretnemo njihov signal i tako otkrijemo šifru za Midvej. Strong se zamislio. – Možda – odgovori on. – Možda bismo onda tu poruku morali da pošaljemo tako da je svako razume. – Mogli bismo. A poruka bi mogla da se odnosi na nešto što i nije naročito poverljivo – kao, na primer: „Nastupila je epidemija venerične bolesti na Midveju, molimo vas, šaljite lekove”, ili nešto tako. – Ali zašto bi Japanci to reemitovali? – Pa dobro, neka bude nešto važno za vojsku, ali ne strogo poverljivo; recimo, nešto u vezi s vremenskim prilikama. – Danas je čak i vremenska prognoza poverljiva informacija. U razgovor se uključi kriptoanalitičar koji je sedeo za susednim stolom: – A oskudica vode? Ako već Japanci nameravaju da zauzmu to mesto, takva informacija bila bi im važna. – Majku mu, to bi moglo da upali. – Stronga je sad već obuzimalo uzbuđenje. – Recimo da s Midveja jave na Havaje da je došlo do kvara na postrojenju za desalinizaciju. – A Havaji odgovaraju, recimo: Evo, šaljemo vam brod s pijaćom vodom – dodade Čak. – Japanci bi to sigurno prosledili ukoliko nameravaju da napadnu Midvej. Morali bi i sami da naprave plan za snabdevanje pijaćom vodom svojih ljudi tamo.
– A to bi emitovali u šifrovanom obliku, da ne otkriju nama koliko ih zanima Midvej. Strong ustade. – Pođi sa mnom – obrati se on Čaku. – Hajde da kažemo šefu, da čujemo šta on misli. Signali su već toga dana razmenjeni. Sutradan, japanski radijski signal javio je o oskudici vode na AF-u. Meta je bio Midvej. Admiral Nimic je počeo da pravi klopku.
III Te večeri, dok se više od hiljadu radnika vrzmalo oko teško oštećenog nosača aviona Jorktaun, popravljajući šta se popraviti može pod lampama sa svetlosnim lukom, Čak i Edi su otišli do Trake na šeširu, bara koji se nalazio u jednoj mračnoj uličici u Honoluluu. Mesto je, kao i obično, bilo dupke puno, što mornara, što meštana. Gotovo sve mušterije su bile muškog pola, premda se tu našlo i nekoliko medicinskih sestara koje su došle u parovima. Čaku i Ediju se to mesto sviđalo, jer su i ostali muškarci koji su tu svraćali bili od njihove fele. Lezbijke su taj bar volele jer ih muškarci nisu spopadali. Ništa se tu, naravno, nije radilo otvoreno. Za ponašanje koje odaje homoseksualne porive mogli su da vas izbace iz mornarice. Pa ipak, ovde su se okupljali upravo ljudi takvih sklonosti. Šef orkestra je bio našminkan. Pevač, Havajac, bio je prerušen u ženu, ali tako ubedljivo da je bilo i onih koji uopšte nisu bili svesni da je muško. Što se vlasnika tiče, iz aviona se videlo da je nastran. Muškarcima je bilo dozvoljeno da plešu jedan s drugim. I niko nikoga ne bi nazvao šonjom samo zato što je poručio vermut. Posle Džoanine pogibije, Čaku se činilo da Edija voli još više. Bio je, naravno, svestan da bi i Edi mogao da nastrada; ali ta opasnost nikada mu se nije činila stvarnom. Sada, posle napada na Perl Harbor, ni jedan jedini dan ne bi prošao, a da se Čaku pred očima ne ukaže prelepa devojka što leži na zemlji sva krvava, i njegov brat, koji neutešno jeca pokraj nje. Isto je tako i Čak mogao da kleči pored Edija, skrhan istim, nepodnošljivim bolom. Sedmog decembra su Čak i Edi prevarili smrt, ali sada je uvedeno ratno stanje, i život je postao jeftin. Svaki dan koji provedu zajedno bio je posebno dragocen upravo stoga što je mogao da bude i poslednji. Čak je stajao naslonjen o šank s pivom u ruci, dok je Edi sedeo na barskoj stolici. Smejali su se slušajući mornaričkog pilota Trevora Paksmana – zvanog Triksi – koji im je upravo pričao kako je jednom pokušao da vodi ljubav s devojkom. – Prestravio sam se! – govorio je Triksi. – Ja mislio da je dole sve pod konac, sve lepo i fino, kao kod devojaka na slikama – ali ta vam je bila dlakavija od mene! Kao gorila, takva je bila! Urlali su od smeha. U tom trenutku, Čak krajičkom oka primeti zdepastu figuru kapetana Vandermajera, koji je upravo ulazio u bar. Malobrojni su bili oficiri koji su išli u barove sa isključivo muškom klijentelom. Nije to bilo zabranjeno, ali se na takve tipove gledalo kao na nepromišljene i neuviđavne, kao, na primer, da su blatnjavih čizama ušli u restoran hotela Ric-Karlton. Edi se okrenu leđima, u nadi da ga Vandermajer neće ugledati. No nažalost, nije bio te sreće. Vandermajer stiže pravo do njih i reče: – Vidi, vidi, sve devojčice na okupu, a? Triksi se samo okrenu i nestade u gužvi.
– Kud li se onaj denuo? – upita Vandermajer. Već je bio pijan te je zaplitao jezikom. Čak primeti kako se Ediju mrači lice. – Dobro veče, kapetane – pozdravi ga Čak kruto – smem li da vas častim jednim pivom? – Viski sa... s... ledom. Čak mu donese piće. Vandermajer otpi gutljaj pa reče: – I tako čujem ja, ovde sva akcija ide otpozadi – jel’ tako? Pogledao je u Edija. – Pojma nemam – reče Edi hladno. – O, ma daj! – odvrati Vandermajer. – Onako, nezvanično – dodade pa pogladi Edija po kolenu. Edi skoči kao oparen i odgurnu barsku stolicu. – Da me niste pipnuli – reče. – Polako, Edi – smirivao ga je Čak. – Ne postoji taj propis u mornarici koji mi nalaže da moram ovog matorog guzičara da pustim da me šapeta! – Šta reče, ko sam ja? – upita Vandermajer, mrtav pijan. – Ako me samo još jednom dotakne – reče Edi – kunem se da ću ga raspaliti po tom ružnom licu. – Kapetane Vandermajer. Gospodine, znam mnogo bolje mesto od ovoga – reče Čak. – Da li biste želeli da odete tamo? Vandermajer se načas zbunio. – Šta? Čak se dovijao. – Jedno manje, mirnije mesto – kao ovo, samo intimnije. Znate šta hoću da kažem? – Dobro zvuči! – uzviknu kapetan pa iskapi čašu. Čak uze Vandermajera pod desnu mišku i dade Ediju znak da ga prihvati pod levu. Pijanog kapetana izveli su na ulicu. Srećom, u polumraku uličice naišao je taksi. Čak otvori vrata. U tom trenutku, Vandermajer poljubi Edija. Kapetan ga zagrli obema rukama, pritisnu usne uz Edijeve, pa reče: – Volim te. Čak se sledi od straha. To ne sluti na dobro. Edi udari Vandermajera pesnicom u stomak, jako. Kapetan huknu, jedva povrati vazduh. Edi ga udari opet, ovoga puta u lice. Čak se ispreči između njih dvojice. Pre nego što će Vandermajer pasti, Čak ga ugura na zadnje sedište taksija. Naslonio se na prozor i dao taksisti novčanicu od deset dolara. – Vodi ga kući i zadrži kusur – reče. I taksi ode. Čak pogleda u Edija. – E, dečko moj – reče – sada smo nagraisali.
IV Protiv Edija Parija, međutim, nikada nije ni podneta optužnica zbog fizičkog napada na oficira. Sutradan ujutro, kapetan Vandermajer se pojavio u staroj upravnoj zgradi sa šljivom na oku, ali ni u koga nije upro prstom. Čak pomisli kako bi kapetanu sigurno propala karijera kad bi priznao da se pobio s nekim u baru Traka na šeširu. Pa ipak, svi živi govorili su samo o njegovoj modrici. – Vandermajer tvrdi da se okliznuo na ulje u svojoj garaži – govorio je Bob Strong – te da je onda, prilikom pada, licem udario o kosilicu za travu. No ja bih pre rekao da ga je žena opaučila. Jeste li mu videli ženu? Izgleda kao Džek Dempsi.29 Toga dana kriptoanalitičari iz podruma izvestili su admirala Nimica da će Japanci napasti Midvej
četvrtog juna. I još preciznije, da će se japanske snage, u sedam sati ujutro narečenog dana, nalaziti dvesta osamdeset kilometara severno od tog atola. Zvučali su uverljivo gotovo isto onoliko koliko su i sami verovali u ono što tvrde. Edi se sav smračio. – Šta mi tu možemo? – reče on kad se sa Čakom našao na ručku. I on je radio za pomorsku obaveštajnu službu, te je zahvaljujući dešifrovanim porukama znao kolikom silom Japanci raspolažu. – Japanci imaju dvesta brodova na otvorenom moru – to im je, praktično, cela mornarica – a koliko brodova imamo mi?! Trideset pet! Čak nije bio tako turoban. – Ali njihova udarna sila čini samo jednu četvrtinu ukupne snage. Ostalo otpada na okupacionu silu, diverzantsku silu i rezervu. – Pa šta? I četvrtina njihovih snaga opet je jača od cele naše Pacifičke flote! – Trenutno japansku udarnu silu čine samo četiri nosača aviona. – Ali mi imamo samo tri. – Rukom u kojoj je držao sendvič sa šunkom Edi pokaza na nosač pocrneo od dima, oko kojeg su se bili razmileli mehaničari na suvom doku. – Uključujući i Jorktaun, koji je van stroja. – Pa, mi bar znamo da oni dolaze, a oni ne znaju da ih mi čekamo u zasedi. – Nadam se samo da je u tome naša velika prednost, kao što i Nimic misli. – Vala, i sam se nadam. Kad se vratio u podrum, Čaku saopštiše da više ne radi tamo. Prekomandovan je na – Jorktaun. – To Vandermajer hoće da me kazni – reče Edi Čaku, sav uplakan, te večeri. – Misli da ćeš tamo poginuti. – Ne gledaj tako crno – odvrati Čak. – Možda ćemo i dobiti ovaj rat. Nekoliko dana pre napada, Japanci su prešli na nove šifarnike. Ljudi iz podruma samo su uzdahnuli i počeli sve nanovo, ali su, do početka bitke, uspeli da dođu do vrlo malo obaveštajnih podataka. Nimic je morao da se snađe sa onim čime je u tom trenutku raspolagao, u nadi da Japanci neće u poslednjem trenutku izmeniti ceo plan. Japanci su pak očekivali da će Midvej zauzeti na prepad, lako. Nadali su se da će ih potom Amerikanci napasti svim raspoloživim snagama, u pokušaju da povrate kontrolu nad tim koralnim ostrvom. U tom trenutku bi japanska rezervna flota stupila na scenu i zbrisala kompletnu američku flotu. Japan bi zavladao Tihim okeanom. A Sjedinjene Američke Države bi zatražile mirovne pregovore. Nimic je nameravao da celu tu kombinaciju saseče u korenu, tako što će japansku udarnu silu dočekati u zasedi, pre nego što ona stigne da osvoji Midvej. I Čak je, pored ostalih, trebalo da učestvuje u toj zasedi. Spakovao je stvari u ranac i poljubio Edija, a onda zajedno odoše do doka. Tu su naleteli na Vandermajera. – Nije bilo vremena da se poprave vodonepropusne pregrade – reče im on. – Ako je brod bušan, ima da potone kô olovan kovčeg. Čak položi šaku na Edijevo rame, da ga zadrži, pa reče: – Kako oko, kapetane? Vandermajerova usta se iskriviše u zlobni kez. – Srećno ti bilo, pederu – reče on, i ode. Čak se rukovao s Edijem i ukrcao se na brod. Na Vandermajera je istog časa zaboravio jer mu se napokon ostvarila želja – bio je na otvorenom moru, i to na jednom od najvećih brodova sagrađenih do sada. Jorktaun je bio vodeći brod u klasi nosača aviona. Bio je duži od dva fudbalska igrališta, a posa-
da je brojala više od dve hiljade ljudi. Nosio je devedeset letelica: nešto starije daglas devastatore, torpedne bombardere sa sklopivim krilima; zatim nešto novije bombardere ponirače daglas dauntlese i, naposletku, lovce gruman vajldket, koji će ići kao pratnja bombarderima. Gotovo sve se nalazilo ispod palube, osim gornje strukture nalik na ostrvo, koja se uzdizala desetak metara iznad poletno-sletne piste. Tu je bilo smešteno komandno-komunikaciono srce broda, s komandnim mostom, radijskom sobom odmah ispod nje, te sobom s kartama, i pilotskom kabinom. Iza njih uzdizao se ogroman odžak, sastavljen od tri manja dimnjaka. Još je na brodu bilo mehaničara koji su privodili posao kraju kad je Jorktaun napustio suvi dok i isplovio iz Perl Harbora. Čak je ushićen osluškivao tutnjavu džinovskih motora. Kad je brod stigao u dublje vode i počeo da se diže i spušta u ritmu talasa Tihog okeana, njemu se učini kao da pleše. Čak je raspoređen u radijsku sobu, što je bilo razumno rešenje, budući da je na tom mestu do izražaja moglo da dođe njegovo iskustvo u baratanju signalima. Nosač se bio zaputio ka ugovorenom mestu severozapadno od Midveja, dok su zavareni delovi škripali kao nove cipele. Brod je imao aparat za piće, koji su svi zvali gedank, gde ste mogli da dobijete i svež, tek napravljen sladoled. Tu je, još prvog popodneva, Čak naleteo ne Triksija Paksmana, koga je onomad bio video kod Trake na šeširu. Obradovao se što je na brodu i jedan njegov drug. U sredu trećeg juna, dan pre predviđenog napada, mornarički leteći brod u izvidničkoj misiji zapadno od Midveja primetio je konvoj japanskih transportnih brodova. Oni su, po svemu sudeći, prevozili okupacionu silu, čiji je zadatak bio da, po okončanju bitke, preuzme vlast nad tim koralnim ostrvom. Vest je prosleđena svim američkim brodovima, a Čak je, sedeći u radijskoj sobi Jorktauna, među prvima saznao novost. Bila je to ozbiljna potvrda da su njegovi drugovi u podrumu bili u pravu, i on oseti olakšanje što se na kraju ispostavilo da nisu pogrešili. Nije mu, pritom, promakla ironija trenutka: ne bi on sad bio u takvoj opasnosti da su, ipak, pogrešili te da su Japanci krenuli ka nekoj drugoj tački. U mornarici je bio već godinu i po dana, ali do toga časa nijednom nije učestvovao u bici. Na brzinu popravljeni Jorktaun biće meta japanskim torpedima i bombama. Brod je plovio u susret vojnicima koji bi učinili sve samo da ga potope, a s njim i Čaka. Čudno se osećao. Do sada je uglavnom bio neobično miran, ali malo-malo pa bi osetio poriv da skoči preko ograde i zapliva natrag, ka Havajima. Te noći pisao je roditeljima. Da sutra pogine, i on i pismo verovatno bi završili na dnu, zajedno s brodom, ali on je ipak pisao. Nigde nije pomenuo zašto je prekomandovan. Palo mu je u jednom trenutku na pamet da se ispovedi, da prizna da je homoseksualac, ali je brzo odustao od te zamisli. Objasnio je to sebi na sledeći način: on voli svoje roditelje i zahvalan im je na svemu što su učinili za njega. „Ako poginem boreći se za demokratsku zemlju protiv okrutne vojne diktature, moj život neće biti uludo protraćen”, napisao je on. Kad je pročitao napisano, učinilo mu se malčice gromopucatelno, ali je sve ostavio kako je bilo. Ta noć je kratko trajala. Vazduhoplovci su na doručak sazvani u pola dva. Čak je otišao da Triksiju Paksmanu poželi sreću. Kao nadoknadu za rano ustajanje, piloti su dobili šnicle i jaja. Avioni su izvučeni iz potpalubnih hangara, ogromnim brodskim liftovima, a onda dovezeni do parkirališta na palubi, gde će ih snabdeti gorivom i oružjem. Manji broj pilota uzlete odmah i krenu u potragu za neprijateljem. Ostali su sedeli u sobi za sastanke, u punoj letačkoj opremi, i čekali novosti. Čak je otišao na dužnost u radijsku sobu. Malo pre šest sati, uhvatio je signal iz izviđačkog letećeg broda:
BROJNI NEPRIJATELJSKI AVIONI LETE KA MIDVEJU Nekoliko minuta kasnije dobio je parcijalan signal: NEPRIJATELJSKI NOSAČI AVIONA Počelo je. Kada je, minut kasnije, stigao potpuni izveštaj, položaj japanske udarne sile gotovo potpuno se podudarao s predviđanjima kriptoanalitičara. Čak je bio ponosan – i uplašen. Tri američka nosača aviona – Jorktaun, Enterprajz i Hornet – utvrdili su kurs kojim će njihove letelice stići do položaja odakle će moći da napadnu japanske brodove. Na mostu je stajao nosati admiral Frenk Flečer, pedesetsedmogodišnji veteran koji je u Prvom svetskom ratu odlikovan Mornaričkim krstom. Dok je išao ka komandnom mostu da prenese dešifrovanu poruku, Čak je čuo Flečereve reči: – Još nismo videli nijedan japanski avion. To znači da još ne znaju gde se nalazimo. Samo je to, znao je Čak, Amerikancima išlo naruku; jedina njihova prednost bili su bolji obaveštajni podaci. Japanci su se, bez sumnje, nadali da će zateći uspavani Midvej, baš u duhu perlharborskog scenarija, ali – zahvaljujući kriptoanalitičarima – neće biti tako. U Midveju američki avioni neće ćutati po pistama kao glineni golubovi. Dok japanski bombarderi stignu, svi će oni već biti u vazduhu, orni za bitku. Napeto osluškujući pucketanje bežičnog saobraćaja, što s Midveja, što s japanskih brodova, oficiri i ljudi u radijskoj sobi Jorktauna ni načas nisu posumnjali da se oko majušnog atola vodi zastrašujuća vazdušna bitka; nisu, međutim, znali ko bitku dobija. Nedugo zatim, američki avioni s Midveja poleteše u susret neprijatelju, napavši japanske nosače. U obema bitkama, koliko je Čak mogao da zaključi, protivavionski topovi odigrali su presudnu ulogu. Midvejskoj bazi nije naneta velika šteta, a bezmalo sve bombe i torpeda usmerena ka japanskoj floti promašili su cilj; no u oba ta okršaja oboreno je mnogo letelica. Po svemu se činilo da je rezultat nerešen – i taj podatak mučio je Čaka, jer Japanci su imali jače rezerve. Malo pre sedam sati Jorktaun, Enterprajz i Hornet skrenuli su ka jugoistoku. Nažalost, na tom kursu su se samo udaljili od neprijatelja. Između ostalog, tu je duvao jugoistočni vetar, koji nisu smeli da zanemare. Svaki milimetar moćnog Jorktauna podrhtavao je od grmljavine avionskih motora koji su na palubi hvatali ubrzanje, jedan za drugim, otiskujući se u vazdušno prostranstvo. Čaku nije promaklo da se kod svakog vajldketa desno krilo malo podigne, pri čemu se levo zanese prilikom ubrzavanja, na šta su se, uostalom, mnogi piloti žalili. Do osam časova i trideset minuta, sa tri nosača uzletelo je sto pedeset pet američkih aviona, koji su napali neprijateljsku udarnu silu. Prve letelice stigle su u ciljnu zonu tačno na vreme, baš kad su Japanci bili zauzeti sipanjem goriva i naoružavanjem aviona koji su se upravo vratili s Midveja. Po poletno-sletnim palubama, na sve strane, bili su razbacani sanduci s municijom u zmijskim gnezdima od isprepletanih creva za gorivo – sve je to moglo da odleti u vazduh u deliću sekunde. Na pomolu je bio pravi pokolj. Ali do njega nije došlo. U tom prvom talasu gotovo sve američke letelice bile su uništene.
Devastatori su bili zastareli. Letelice vajldket, koje su ih pratile, bile su nešto bolje, ali ne toliko dobre da bi parirale brzim, okretnim japanskim avionima zero. Pretekli avioni, koji su uspeli da doture borbenu tehniku, desetkovani su razornom protivavionskom paljbom s japanskih nosača. Izrazito je teško bilo baciti bombu iz aviona na brod u pokretu, kao i torpedom pogoditi brod iz vazduha, naročito ako je sâm pilot izložen vatri i odozgo i odozdo. U pokušaju da to izvede, većina pilota je izgubila život. A nijedan nije pogodio. Ni jedna jedina američka bomba nije pronašla metu. Prva tri talasa aviona, po jedan sa svakog američkog nosača, nisu nanela ni najmanju štetu japanskoj udarnoj sili. Municija na palubama japanskih brodova nije otišla u vazduh, creva za gorivo nisu se zapalila. Dlaka s glave Japancima nije falila. Čaka obuze očaj dok je osluškivao poruke koje su stizale preko radija. Sada je, u novom svetlu, sagledao svu genijalnost napada na Perl Harbor, izvedenog pre sedam meseci. Američki brodovi su bili usidreni, nepomične mete zbijene jedna do druge, i relativno ih je lako bilo pogoditi. Lovci koji su imali zadatak da štite flotu neutralisani su već na samim uzletištima. Dok su Amerikanci stigli da opreme i izbace protivavionske topove, napad je već bio gotovo završen. Bitka je, međutim, trajala i dalje, i nisu još svi američki avioni stigli do ciljne zone. Uto Čak začu povik vazduhoplovnog oficira sa Enterprajza: „U napad! U napad!”, na šta je usledio pilotov lakonski odgovor: „’Oću ja, samo da vidim gde su skotovi.” Dobra vest u svemu tome je bila da japanski komandant još nije poslao letelice na američke brodove. Držao se plana, i bio potpuno usredsređen na Midvej. Možda je u međuvremenu već shvatio da avioni koji ga napadaju doleću s nekog nosača, ali možda nije bio sasvim siguran gde se ti američki brodovi nalaze. Uprkos toj prednosti, Amerikancima pobeda još nije bila u rukama. A onda se celokupna slika izmenila. Jato od trideset sedam bombardera ponirača dauntles, koji su uzleteli sa Enterprajza, primetilo je Japance. Avioni zero koji su štitili brodove spustili su se bili gotovo do površine mora u borbi s letelicama koje su ih već ranije napale, tako da su se, srećnim sticajem okolnosti, bombarderi našli iznad lovaca, u prilici da se na njih obruše sa suncem iza leđa. Neki minut kasnije, još osamnaest dauntlesa sa Jorktauna stiglo je do ciljne zone. Među tim pilotima bio je i Triksi. A radio – da eksplodira od uzbuđenih povika. Čak zatvori oči i usredsredi se, nastojeći da razabere značenje iskrivljenih zvukova. Nije mogao da prepozna Triksijev glas. A onda, u pozadini, začu karakterističan fijuk bombardera koji poniru. Napad je počeo. Odjednom, prvi put, začuše se pobedonosni krici pilota. – Moj si, đubre jedno! – Sranje, ovo sam tačno mogô da osetim kako leti u vazduh! – Eto vam ga, najedite se, kučkini sinovi! – Usred srede! – Gle kako gori! Muškarci u radijskoj sobi razulareno su klicali, premda nisu bili sasvim sigurni šta se dešava. Sve je prošlo za nekoliko minuta, ali je zato mnogo vremena prošlo pre nego što im je stigao suvisao izveštaj. Radosni zbog pobede, piloti su govorili nepovezano. Postepeno, kako su se smirivali, a onda i krenuli natrag prema brodovima, mogla se steći već jasnija slika. Među preživelima je bio i Triksi Paksman.
Većina bombi koje su bacili nije pogodila metu, kao što je i ranije bio slučaj, ali su bombarderi imali desetak direktnih pogodaka, koji su neprijatelju naneli nesagledivu štetu. Kontroli se otrgao požar na tri moćna japanska nosača aviona: Kagi, Sorjuu i na admiralskom brodu Akagiju. Neprijatelju je, dakle, ostao samo još jedan – Hirju. – Tri od četiri! – ushićeno je bio Čak. – A nisu još ni prismrdeli našim brodovima! To će se ubrzo promeniti. Admiral Flečer je poslao deset letelica dauntles na „preživeli” japanski nosač. Ali tada je Jorktaunov radar uhvatio signal – k njima su, sa udaljenosti od oko osamdeset kilometara, verovatno sa Hirjua, poleteli avioni. Što se američkih letelica tiče, i one su, po naredbi, uzletele, tako da u trenutku napada neće stajati nebranjene na palubi. U međuvremenu su creva za gorivo na Jorktaunu napunjena ugljen-dioksidom, radi prevencije požara. U napadu je učestvovalo četrnaest letelica val, bombardera ponirača aiči D3A, i još, kao pratnja, avioni zero. Evo ga, počinje, pomisli Čak. Prvi put u akciji. Došlo mu je bilo da se ispovraća. Uspeo je da prebrodi mučninu. Još pre nego što će se napadači pojaviti na nebu, artiljerija s Jorktauna otvorila je vatru. Brod je raspolagao sa četiri para velikih protivavionskih topova sa cevima prečnika dvanaest i po centimetara i dometom od više kilometara. Procenjujući položaj neprijatelja preko radara, artiljerijski oficiri uputiše salvu džinovskih granata od dvadeset pet kilograma prema letelicama koje su pristizale, podesivši prethodno tajmere da one eksplodiraju kad stignu do mete. Avioni tipa vajldket uzleteli su iznad napadača i, prema pilotskim radio-izveštajima, oborili su šest bombardera i tri lovca. Čak je otrčao do komandnog mosta da prenese poruku: ostatak neprijateljske udarne sile ponire. Admiral Flečer hladno odvrati: – Pa, stavio sam šlem na glavu – to je sve što mogu da učinim. Čak pogleda kroz prozor i vide bombardere kako lete pravo ka njemu, pod tako oštrim uglom da se činilo da će se sunovratiti. Nekako je odoleo porivu da se baci na pod. Brod je iznenada načinio puni zaokret ulevo. Sve vredi probati samo da letelicu koja te napada nekako skreneš s kursa. Na palubi Jorktauna nalazila su se i četiri tzv. čikaška klavira – manja protivavionska topa kraćeg dometa, svaki sa po četiri cevi. Sada je vatra otvorena i iz njih, i iz topova s krstaricâ u pratnji Jorktauna. Dok je Čak gledao s komandnog mosta, prestravljen i nemoćan da preduzme bilo šta kako bi se zaštitio, tobdžija s palube dobro nanišani i pogodi jedan val. Avion se, činilo se, raspao u tri komada. Dva su pala u more, a jedan je udario u bok broda. A onda je eksplodirao i drugi val. Čak je klicao. Ostalo ih je, međutim, još šest. Jorktaun je iznenada skrenuo udesno. Japanski avioni hrabro su odolevali smrtonosnoj vatri palubnih topova, goneći i dalje Jorktaun. Kad su se približili, oglasili su se i mitraljezi na platformama sa obe strane poletno-sletne piste. Sada su cevi Jorktauna svirale simfoniju smrti, i čuli su se baritoni dvanaestcentimetarskih cevi, tenori čikaških klavira i neumomljivo štektanje mitraljezâ. Čak ugleda prvu bombu. Japanci su često upotrebljavali bombe sa odloženom detonacijom. Umesto da eksplodiraju prilikom udara, one bi se rasprsle sekundu-dve kasnije; suština je bila u tome da prethodno probiju palubu, tako da potom eksplodiraju duboko u unutrašnjosti plovila i potpuno ga razore.
Ali ova bomba se samo kotrljala po palubi Jorktauna. Čak je ceo taj prizor pratio užasnut, kao omađijan. Na trenutak se činilo da bomba neće ni eksplodirati. A onda se začu prasak i buknu plamen. Dva čikaška klavira na krmi nestadoše dok dlanom o dlan. Manji požari razbuktaše se na palubi, kao i na kulama. Čak čudu nije mogao da se načudi kako su svi ti ljudi oko njega ostali hladnokrvni, kao da prisustvuju kakvoj ratnoj simulaciji u konferencijskoj sali. Admiral Flečer je izdavao naređenja dok je, teturajući se po uzdrmanoj palubi, išao ka komandnom mostu. Nekoliko časaka kasnije, ekipe za otklanjanje štete razjuriše se po poletno-sletnoj palubi vukući vatrogasna creva, dok su oni sa nosilima podizali ranjenike, pa ih niz strme brodske stepenice spuštali do ambulante. Većih požara na brodu nije bilo zahvaljujući ugljen-dioksidu u crevima za gorivo. Sem toga, na palubi nije bilo aviona natovarenih bombama koji bi mogli da odlete u vazduh. Trenutak kasnije još jedan val fijuknu nad Jorktaunom i bomba pogodi odžak. Eksplozija je uzdrmala moćan brod. Iz dimnjaka pokulja ogroman oblak masnog crnog dima. Mora da je bomba oštetila motore, pomisli Čak, jer brod istog časa izgubi brzinu. Palo je još bombi, ali sve su promašile metu i završile u vodi, podižući gejzire, koji su prskali palubu, gde se morska voda mešala s krvlju ranjenih. Jorktaun je sasvim usporio. Kad je već obogaljeni brod potpuno stao, Japanci ga pogodiše i treći put, a bomba probi prednji lift i rasprsnu se negde dole. Onda je, odjednom, sve bilo gotovo, i pretekli japanski bombarderi se vinuše put bistroplavog pacifičkog neba. Još sam živ, pomisli Čak. Brod još nije bio izgubljen. Protivpožarne jedinice dale su se na posao još pre nego što su Japanci nestali iz vidokruga. Inženjeri su odozdo, iz potpalublja, obećavali da će grejače osposobiti za sat vremena. Mehaničari su zakrpili rupu na poletno-sletnoj palubi daskama oregonskog bora. Radijska oprema bila je, međutim, uništena, tako da je admiral Flečer ostao „gluv” i „slep”. S najbližim saradnicima prebačen je na krstaricu Astorija, a taktičku komandu je predao Spruensu na Enterprajzu. – Jebi se, Vandermajeru – procedi Čak – preživeo sam. Bilo je to preuranjeno. Motori opet oživeše. Jorktaun, pod komandom kapetana Bakmastera, ponovo poče da seče pacifičke talase. Neke letelice već su bile našle pribežište na Enterprajzu, ali su zato ostali avioni još bili u vazduhu, pa se brod okrenu pramcem u vetar, i oni počeše da sleću i uzimaju gorivo. Pošto nisu imali radio-vezu, Čak i njegove kolege morali su da se posluže semaforskom signalizacijom, saobraćajući s drugim brodovima po starinski, pomoću zastavica. U pola tri, radar jedne krstarice iz pratnje nosača Jorktaun otkrio je avione koji su u niskom letu pristizali sa zapada – napadači su, najverovatnije, uzleteli sa Hirjua. Krstarica je prenela vest nosaču. Bakmaster je poslao dvanaest vajldketa da presretnu Japance. Letelice vajldket, po svemu sudeći, nisu mogle da zaustave napad, pošto se najednom pojavi deset bombardera s torpedima; leteli su tik iznad vode, pravo u susret Jorktaunu. Čak je dobro video avione. Bile su to letelice tipa nakadžima B5N, koje su Amerikanci zvali kejts. Svaki avion nosio je torpedo prikačen ispod trupa, pri čemu je torpedo bio dugačak kao pola aviona. Četiri teške krstarice koje su pratile nosač zasule su granatama more oko Jorktauna, uzdigavši čitav zid od morske pene, ali japanske pilote nije bilo lako odvratiti; proleteli su pravo kroz penu. Uto Čak vide kako jedan avion ispušta torpedo. Dugačka bomba pade u vodu, vrhom okrenuta ka
Jorktaunu. Avion je proleteo tako blizu broda da je Čak video pilotovo lice. Pilot je, osim letačkog šlema, na glavi nosio i belo-crvenu traku. Pobedonosno je mahao pesnicom gledajući posadu na palubi. A onda je odleteo. Prošlo je, uz veliku tutnjavu, još aviona. Torpeda su bila spora te bi brodovi ponekad i uspeli da ih izbegnu, ali je teško oštećeni Jorktaun ipak bio previše nezgrapan za plovidbu u cikcak. Začu se, tako, zaglušujući prasak, koji je potresao ceo brod; torpeda su bila mnogo jača od običnih bombi. Čaku se učini da je pogođen levi deo krme. Usledi, nedugo zatim, još jedna eksplozija, od koje se brod doslovce izdigao, zbacivši polovinu posade na palubu. Neposredno posle toga, moćni motori zaćutaše. I ovoga puta mehaničari su se dali na posao još pre nego što su avioni nestali iz vidnog polja. Ali tu se više ništa nije moglo učiniti. Čak im se pridruži da pomogne oko pumpi i tad vide da je čelični trup tog velikog broda pocepan kao obična konzerva. Okeanska voda je kuljala kroz pukotinu. Samo nekoliko minuta kasnije Čak oseti da se paluba nakosila. Jorktaun će se prevrnuti. Pumpe nisu mogle da se izbore sa ogromnom količinom vode koja je uvirala u brod, a naročito su osetljive bile vodonepropusne pregrade, ozbiljno oštećene na Koralnom moru, da bi potom, na brzinu, bile tek površno popravljene. Koliko će vremena proći pre nego što brod potone? Čak je čuo naređenje u tri sata: – Napuštaj brod! Mornari su prebacivali užad preko gornje ograde na već opasno strmoj palubi. Iz skladišta na palubi, posada je, cimajući užad, uspela da izvuče na hiljade prsluka za spasavanje, koji su sad iznad njih pljuštali kao kiša. Prateća plovila priđoše bliže i spustiše čamce u vodu. Posada Jorktauna listom izu cipele i pohita ka boku broda. Ko zna zašto, cipele su ostavili uredno poređane na palubi, stotine i stotine pari obuće, nalik nekoj obrednoj žrtvi. Ranjenici su na nosilima spušteni u čamce za lov na kitove koji su čekali dole. I Čak se, u jednom trenutku, našao u vodi, te zapliva što je brže mogao ne bi li se što više udaljio od Jorktauna pre nego što se brod prevrne. Talas ga iznenadi, odnese mu kapu s glave. Pritom mu je drago bilo što se nalazi upravo tu, u toplom Tihom okeanu; u hladnom Atlantiku mogao bi i da umre čekajući da stigne pomoć. Pokupio ga je neki čamac za spasavanje, koji je potom nastavio da izvlači ljude iz vode. Na istom zadatku bile su još desetine čamaca. Veliki broj članova posade silazio je s glavne palube, koja se, inače, nalazila niže od poletno-sletne palube. Jorktaun je, nekako, uspeo da ostane na površini. Kad su svi članovi posade bili na sigurnom, prebačeni su na prateća plovila. Čak je stajao u čamcu i gledao preko vode u zalazeće sunce iza Jorktauna, koji je lagano tonuo. Pade mu u tom času na pamet da celog tog bogovetnog dana nije video ni jedan jedini japanski brod. Bitku su, zapravo, vodile dve avijacije. Upitao se nije li to primer novog načina vođenja pomorskih bitaka. Ako je tako, nosači aviona će postati najvažnija plovila. Veće sile od njih neće biti. Odjednom se pored njega pojavi Triksi Paksman. Čak ga zagrli – toliko mu je bilo milo što je preživeo. Triksi je onda ispričao Čaku da su bombarderi dauntles, koji su u poslednjem naletu poleteli sa Enterprajza i Jorktauna, pogodili Hirju, poslednji preostali japanski nosač, koji se zapalio i izgoreo. – I tako su, znači, sva četiri japanska nosača izbačena iz stroja – reče Čak. – Tako je. Sve smo ih sredili, a pritom samo jedan izgubili. – Jel’ to onda – upita Čak – znači da smo mi pobedili? – Da – reče Triksi. – Valjda.
V Posle Bitke za Midvej postalo je jasno da će prevagu u ratu na Pacifiku odneti avioni lansirani s brodova. I Japan i Sjedinjene Države posvetili su se istraživanjima kako bi za što kraće vreme sagradili nove nosače aviona. U toku 1943. i 1944. godine, Japan je napravio sedam takvih ogromnih i skupih plovila. Za isto to vreme, Sjedinjene Države su ih napravile devedeset.
13. 1942. (II) Medicinska sestra Karla fon Ulrih odgurala je kolica do magacina, i zatvorila vrata za sobom. Morala je sve brzo da obavi. A zbog toga što se spremala da uradi, mogla bi, ako je uhvate, da završi u koncentracionom logoru. Uzela je zavoje iz plakara, rolnu gaze i teglicu sa antiseptičnom kremom. Onda je otključala ormar s lekovima. Uzela je morfijum za ublažavanje bolova, sulfonamid za infekcije i aspirin za povišenu temperaturu. Dodala je i jedan špric, neraspakovan. Prethodno je falsifikovala zapisnik, i to je trajalo nekoliko nedelja, da sve izgleda kao da je materijal koji je krala upotrebljavan u legitimne svrhe. Zapisnik je lažirala pre nego što je uzela stvari, a ne posle toga, tako da bi u slučaju eventualne rutinske provere konstatovan bio višak, što bi svedočilo o pukom nemaru, a ne manjak, što bi, opet, ukazivalo na krađu. Već dvaput je to uradila, ali se uprkos tome ništa manje nije plašila. Izašla je iz magacina gurajući kolica, nadajući se da ne izgleda sumnjivo, već kao obična medicinska sestra koja pacijentima raznosi ono što im je potrebno. Ušla je na odeljenje. Užasnula se ugledavši tamo doktora Ernsta, koji je sedeo pored bolničke postelje i jednom pacijentu merio puls. U to vreme trebalo je da svi lekari budu na ručku. Nije više bilo vremena da se predomišlja. Nastojeći da na lice namakne izraz samopouzdanja, suprotno onome što je osećala, visoko je isturila bradu i tako, gurajući ona kolica, krenula kroz odeljenje. Doktor Ernst je podigao glavu i nasmešio joj se. Bertold Ernst je bio san svih sestara. Daroviti hirurg koji je umeo da razmeni toplu reč s bolesnicima, visok, naočit i – slobodan. Zaveo je većinu lepuškastih medicinskih sestara, i spavao s mnogima od njih, ako se moglo verovati bolničkim govorkanjima. Klimnula mu je glavom i žustrim korakom produžila dalje. Izgurala je kolica s odeljenja, a onda brzo skrenula u garderobu, gde su se sestre presvlačile. Njen mantil bio je okačen o kuku. Ispod njega virio je pleteni ceger, u kojem je bila stara svilena marama, kupus i kutija sa higijenskim ulošcima zapakovana u smeđu papirnu kesu. Karla je povadila sve iz cegera, a onda žurno prebacila medicinske potrepštine s kolica u ceger. Materijal je pokrila maramom, plavo-zlatnom, s geometrijskom šarom, koju je majka sigurno nabavila tamo negde dvadesetih. A onda je odozgo stavila kupus i uloške, opet okačila ceger o kuku pa preko njega prebacila mantil, da ga sakrije. Izvukla sam se, pomisli ona. Tad postade svesna da drhturi. Duboko je udahnula, pribrala se, otvorila vrata i – ugledala doktora Ernsta, koji je stajao tu, ispred magacina. Možda ju je pratio? Hoće li je sad optužiti za krađu? Nije se držao neprijateljski, izgledao je, štaviše, upravo srdačno. Možda će se ona i izvući. – Dobar dan, doktore – reče ona. – Treba li vam štogod? – Kako ste, sestro? – nasmešio se on. – Je li sve u redu? – U savršenom redu, rekla bih. – Zbog osećaja krivice, govorila je umilno. – Ali samo vi, doktore, možete da kažete da li je sve u redu.
– O, nemam prigovora – odvrati on nehajno. Karla je razmišljala: pa čemu onda sve ovo? Jel’ se on to poigrava mnome, mučiteljski odlažući trenutak kad će izneti optužbu? Ništa nije rekla, ali je stajala i čekala, trudeći se da ne drhti od strepnje. On pogleda u kolica. – A što ste to terali u garderobu? – Trebalo mi je nešto – odgovori ona, očajnički se dovijajući. – Nešto iz mantila. – Pokušavala je zvuči pribrano. – Maramica, iz džepa. – Prestani da blebećeš, govorila je sebi. On je lekar, ne agent Gestapoa. Ali i njega se, svejedno, plašila. On se, očigledno, zabavljao i uživao u njenoj nelagodi. – A kolica? – Vraćam ih tamo gde im je mesto. – Urednost je najvažnija. Vi ste vrlo dobra sestra... Frojlajn Fon Ulrih... Ili beše frau? – Frojlajn. – Trebalo bi malo češće da razgovaramo. Po tome kako joj se nasmešio, bilo joj je jasno da tu ne bi bilo reči o krađi medicinskih potrepština. Hteo je da je pita da li bi izašla s njim. A ako mu odgovori potvrdno, zavideće joj desetine i desetine medicinskih sestara. No on njoj nije bio zanimljiv. Možda zato što je već volela jednog zanosnog Lotarija,30 Vernera Franka, da bi se potom ispostavilo kako je on samo jedna samoživa kukavica. Pretpostavljala je da mu je Bertold Ernst sličan. Bilo kako bilo, nije želela da rizikuje razdražujući ga, pa mu se samo nasmešila i oćutala. – Volite Vagnera? – upita on. Sad je već videla kuda ovo vodi. – Nemam vremena za muziku – odvrati ona odlučno. – Brinem o ostareloj majci. Mod je zapravo imala pedeset jednu godinu i bila zdrava kao dren. – Imam dve karte za koncert sutra uveče. Sviraju Zigfridovu idilu. – Kamerna kompozicija! – reče ona. – Neobično. Vagnerova dela su većinom bila monumentalna. Njemu se to, izgleda, dopalo. – Vidim da poznajete muziku. Ona zažali što je išta rekla. Samo mu je dala podsticaj. – Ja sam iz muzikalne porodice – reče ona – moja majka drži časove klavira. – Onda morate poći. Uveren sam da bi neko drugi mogao da vam pričuva majku jedno veče. – Neizvodljivo je, stvarno – reče Karla. – Ali mnogo vam hvala na pozivu. Videla je gnev u njegovim očima; nije navikao da ga odbijaju. Okrenula se i počela da gura kolica. – Neki drugi put, možda? – doviknu on za njom. – Vrlo ste ljubazni – odgovori ona, ne usporavajući korak. Bojala se da će krenuti za njom, ali njen dvosmislen odgovor na poslednje pitanje koje joj je postavio očigledno ga je smekšao. Kad se osvrnula, njega više nije bilo. Odložila je kolica, i sad je već lakše disala. Vratila se svojim dužnostima. Obišla je sve pacijente na odeljenju i napisala izveštaj. A onda je bilo vreme da se posao preda večernjoj smeni. Obukla je mantil i prebacila ceger preko ramena. Morala je da se išeta iz zgrade s ukradenom robom, i strah je ponovo obuze. Frida Frank je krenula kući u isto vreme, pa zajedno izađoše iz bolnice. Frida pojma nije imala da Karla krade materijal. Po junskom suncu odšetale su se do tramvajske stanice. Karla je mantil nosila prevashodno zato da ne bi isprljala uniformu.
Bila je uverena da se ničim nije odala, sve dok je Frida ne upita: – Jel’ tebe nešto muči? – Ne, zašto? – Izgledaš nervozno. – Dobro sam. – Da promeni temu, ona pokaza na ulični plakat. – Pogledaj ono. Vlasti su otvorile izložbu u berlinskom Lustgartenu, parku ispred katedrale. „Sovjetski raj” – glasio je ironični naslov predstave o životu pod komunističkim režimom, u kojoj je boljševizam predstavljen kao jevrejska smicalica, a Rusi kao Sloveni nedostojni ljudskog roda. No čak ni tada nije sve moglo da bude onako kako nacisti hoće; neko je, naime, po Berlinu polepio plakate na kojima je, u duhu lake parodije, pisalo: Trajna instalacija NACISTIČKI RAJ Rat, glad, laži, Gestapo Dokle? Jedan takav plakat ugledale su i na zaklonu na tramvajskoj stanici, i taj prizor ugreja Karlino srce. – Ko li lepi ove plakate? – upita ona. Frida slegnu ramenima. – Ko god bio, hrabar je – odgovori Karla. – Ubili bi ga da ga uhvate. – A onda se setila šta nosi u cegeru. I nju bi, da je uhvate, ubili. – Nema sumnje – potvrdi Frida. Sada je pak Frida izgledala pomalo razdraženo. Da nije ona jedna od tih što lepe plakate? Verovatno nije. Ali možda njen momak, Hajnrih, jeste. On je bio žestok tip, moralista, kadar za takve stvari. – Kako je Hajnrih? – upita Karla. – Hoće da se ženi. – A zar ti nećeš? – Ne želim da imam dece – odgovori Frida tiho. Takva rečenica predstavljala je, sama po sebi, čin pobune: očekivalo se da mlade žene drage volje rađaju decu za Firera. Frida glavom pokaza na plakat protiv vlasti i reče: – Ne bih želela da mi se dete rodi u ovom raju. – Ne bih ni ja, bogami – reče Karla. Možda je zato i odbila doktora Ernsta. Uto stiže tramvaj i one se ukrcaše. Karla je bezbrižno klackala ceger na krilu, kao da u njemu nema ničeg opasnijeg od kupusa. Pomno je, pritom, posmatrala ostale putnike. Sa olakšanjem je zapazila da uniformisanih nema. – Hajde kod mene – predloži joj Frida. – Da napravimo jedno džez veče. Možemo da pustimo Vernerove ploče. – Volela bih, ali ne mogu – reče Karla. – Moram u posetu. Sećaš se Rotmanovih? Frida se obazrivo osvrnu oko sebe. Prezime Rotman moglo je i da bude i da ne bude jevrejsko. Ali nikog nije bilo toliko blizu da bi ih čuo. – Naravno – reče Frida – on nas je svojevremeno lečio. – Ne bi smeo više da ordinira – na to će Karla. – Eva Rotman je otišla u London pre rata i udala se tamo za jednog škotskog vojnika. Ali njenim roditeljima, razume se, nije dozvoljeno da napuštaju Nemačku. Njihov sin Rudi je bio graditelj violiona – i to, po svemu sudeći, vrstan – ali je ostao bez posla, pa sada popravlja instrumente i štimuje klavire.
U dom Ulrihovih on je navraćao četiri puta godišnje, da naštimuje koncertni stenvej. – Nego – nastavi Karla – rekla sam im da ću ih posetiti večeras. – O – reče Frida. Bilo je to, zapravo, jedno dugo, razvučeno „o”, kakvo ćete čuti od onoga kome je upravo sve postalo jasno. – Šta ti znači to „o”? – na to će Karla. – Sad mi je jasno zašto si stegla taj ceger kao da je Sveti gral u njoj. Karla se zgranula. Frida je razotkrila njenu tajnu. – Otkud si znala? – Pa ti si rekla da ne bi smeo više da ordinira, što znači da on ipak radi. Karla uvide da je upravo izdala doktora Rotmana. Trebalo je da kaže da mu nije dozvoljeno da radi. Sva sreća te ga je izdala pred Fridom i ni pred kim drugim. – A šta će čovek – reče Karla. – Dolaze mu na vrata i mole ga da im pomogne. Ne može da odbije bolesne ljude! A i nije da bogzna koliko zarađuje – pacijenti su mu što Jevreji, što ostali siromašan svet, koji mu za usluge plati pokojim krompirom, ili jednim jajetom. – Ne moraš ti njega preda mnom da braniš – reče Frida. – Mislim da je on hrabar čovek. Stvarno si hrabra kad kradeš materijal iz bolnice za njega. Jel’ ti ovo prvi put? Karla odmahnu glavom. – Treći. Ali osećam se kao poslednja budala što sam se odala pred tobom. – Nisi ti nikakva budala. Stvar je, jednostavno, u tome što te ja previše dobro poznajem. Tramvaj se približavao Karlinoj stanici. – Poželi mi sreću – reče ona i izađe iz tramvaja. Kad je ušla u kuću, sa sprata do nje dopreše kolebljivi zvuci klavira. Mod je držala čas. I Karla se tome obradovala. To će razveseliti njenu majku, a kapnuće i koja para. Karla skinu mantil, pa uđe u kuhinju i pozdravi se s Adom. Kad je Mod Adi saopštila da više ne može da joj plaća, Ada je upitala da li bi ipak mogla da ostane. Sada je imala večernji posao – išla je da čisti neku kancelariju – a Ulrihovima je održavala domaćinstvo u zamenu za smeštaj i hranu. Karla skide cipele ispod stola pa protrlja bolna stopala. Ada je posluži šoljicom cigure. U kuhinju uđe Mod, sjajnih očiju. – Novi učenik! – uzviknu ona. Karli pritom pokaza punu šaku novčanica. – I hoće časove svakoga dana! – Ostavila ga je bila samog da provežbava skale, i njegova početničko sviranje u pozadini zvučalo je kao kad mačka hoda po tastaturi. – Odlično – reče Karla. – Ko je taj? – Nacista je, naravno. Ali nama treba novac. – Kako se zove? – Joahim Koh. Vrlo je mlad i stidljiv. Ako se budete upoznali, molim te, ako boga znaš, ujedi se ponekad za jezik i budi učtiva. – Razume se. I Mod ode. Karla je sa zahvalnošću pijuckala kafu. Bila se već navikla na ukus pečenog žira, kao, uostalom, i većina ljudi. Nekoliko minuta provela je u dokonom ćaskanju s Adom. Nekada je Ada bila punačka, ali sada se osušila. Malo je, istina, bilo debelih ljudi u tadašnjoj Nemačkoj, ali sa Adom nešto nije bilo kako valja. Smrt njenog hendikepiranog sina Kurta teško ju je pogodila. Izgledala je ispijeno. I dalje je vredno radila, ali bi se, pošto obavi posao, smestila kraj prozora i presedela tako sate i sate tupo zureći napolje. Karla ju je volela i saosećala je s njom, ali nije znala kako da joj pomogne. Zvuk klavira utihnu i malo kasnije Karla začu dva glasa u hodniku, majčin i nekog muškarca. Pretpostavila je da Mod ispraća her Koha i prestravila se časak kasnije kad je u kuhinju ušla najpre majka, a odmah za njom i muškarac u besprekornoj poručničkoj uniformi.
– Ovo je moja kćerka – reče Mod veselo. – Karla, ovo je poručnik Koh, novi učenik. Koh je bio privlačan muškarac od dvadesetak godina i stidljiv. Imao je svetle brkove, i Karlu je podsetio na njenog oca iz mladih dana. Karli se srce sledi od straha. Ceger s medicinskim materijalom nalazio se tu, na kuhinjskoj stolici, odmah do nje. Šta ako se slučajno oda i pred poručnikom Kohom, kao što se odala pred Fridom? Jedva je govorila. – Dra.. dra… drago mi je što sam vas upoznala – reče ona. Mod ju je posmatrala radoznalo, iznenađena njenom nervozom. Samo je želela da Karla bude ljubazna prema novom učeniku i nadala se da će ovaj nastaviti da dolazi na časove. Nije videla ništa loše u tome da jednog vojnika, oficira, uvede u kuhinju. Nije ni sanjala da je Karla u cegeru donela ukradene lekarije. Koh se svečano naklonio i rekao: – I meni je veoma drago. – A Ada je naša sluškinja. Ada ga prostreli neprijateljskim pogledom, ali on to nije primetio; bilo mu je ispod časti i da pogleda poslugu. Prebacio je težinu na jednu nogu i stajao tako, nakošen; hteo je da izgleda opušten, ali je svojim stavom ostavljao upravo suprotan utisak. Ponašao se kao da je mlađi nego što izgleda. Bilo je u njemu nečeg bezazlenog, na osnovu čega se moglo zaključiti da je odrastao pod staklenim zvonom. Svejedno, taj čovek je predstavljao opasnost. Promenivši stav, spustio je šake na naslon stolice na koji je Karla bila odložila ceger. – Vidim da ste medicinska sestra – reče joj on. – Jesam. – Karla je pokušavala da razmišlja smireno. Ima li ko predstavu o tome ko su Ulrihovi? Možda je on i premlad da bi išta znao o socijaldemokratama. Ta stranka je već punih devet godina bila van zakona. Možda je Volterovom smrću sprana i ljaga sa imena porodice Fon Ulrih. U svakom slučaju, Koh ih je smatrao poštovanja dostojnom nemačkom porodicom koja je osiromašila iz jednostavnog razloga – zato što je ostala bez muškarca koji ju je izdržavao – a u takvoj situaciji su se našle mnoge žene iz dobrih kuća. Nije bilo nikakvog razloga da zagleda u taj ceger. Karla mu se uz mnogo muke najzad ljubazno obrati: – Kako napredujete? – Pa, verujem da brzo napredujem! – odgovori on pa baci pogled na Mod. – Tako mi bar profesorka kaže. – Bez sumnje, ima dara. Vidi se to čak i sada, na samom početku – reče Mod. Uvek je govorila isto ne bi li ih ohrabrila da plate i drugi čas; Karli se, međutim, učinilo da je ovoga puta majka uložila više šarma nego obično. Mod je, naravno, imala pravo da očijuka s muškarcima, budući da je već bilo prošlo više od godinu dana kako je obudovela. Ali nemoguće je, razmišljala je Karla, da majka gaji nežna osećanja prema nekome ko bi po godinama mogao da joj bude sin. – Bilo kako bilo, rešio sam da drugovima ništa ne govorim sve dok ne ovladam instrumentom – dodade Koh. – A onda ima da ih zadivim svojim umećem. – Pa to će biti divno! – uskliknu Mod. – Molim vas, poručniče, sedite, ako imate minut. – Ona pokaza upravo na stolicu na kojoj je stajao Karlin ceger. Karla pruži ruku da dohvati ceger, ali Koh je bio brži. On podiže ceger, rekavši: – Dozvolite – pa baci pogled na sadržinu. Videvši da je unutra kupus, reče: – Večera, pretpostavljam? – Da – reče Karla. Zapravo, više je cijuknula no što je rekla. On sede na stolicu i spusti ceger na patos, kraj svojih nogu, i to sa one druge strane, dalje od Kar-
le. – Oduvek sam pretpostavljao da sam muzikalan. Sad sam procenio da je pravi trenutak da saznam da li je tako – reče on, prekrsti noge i onda ih opet vrati u pređašnji položaj. Karla se pitala zašto se toliko uzvrpoljio. On nije imao razloga za strah. U tom času pade joj na pamet da bi uzrok njegove nelagode mogao biti seksualne prirode. Našao se tu sam u društvu tri usamljene žene. Šta li mu je samo prolazilo kroz glavu? Ada spusti šoljicu s kafom pred njega. On izvadi cigarete. Pušio je kao pubertetlija, kao da tek proba. Ada mu dodade pepeljaru. – Poručnik Koh radi u Ministarstvu rata u Ulici Bendler – reče Mod. – Zaista?! – Tu se nalazilo sedište Generalštaba. I dobro je bilo što Koh nikome tamo nije hteo da priča o tome kako uči da svira klavir. Sve najskrovitije nemačke vojne tajne nalazile su se u toj zgradi. Čak i ako Koh ništa ne zna, bilo je tamo i onih koji bi se mogli dosetiti da je Valter fon Ulrih bio protivnik nacista. I to bi bio kraj njegovim časovima kod frau Fon Ulrih. – Velika je povlastica raditi tamo – reče Koh. – Moj sin je u Rusiji – ubaci se Mod. – Mnogo brinemo za njega. – Pa to je prirodno za jednu majku, zar ne? – odvrati Koh. – Ali, molim vas, nemojte očajavati! Nedavna ruska kontraofvanziva odlučno je zaustavljena. Prazne priče. Propagandna mašinerija nije uspela da sakrije kako su Rusi odneli pobedu u Moskovskoj bici i potisnuli Nemce sto šezdeset kilometara. – Sada smo u prilici da ponovo počnemo da napredujemo – produži Koh. – Jeste li sigurni? – Mod je bila vidno zabrinuta, kao i Karla. I jednu i drugu morio je strah od onoga što je moglo da zadesi Erika. Koh se nadmeno nasmeši. – Verujte mi, frau Fon Ulrih, potpuno sam siguran. Ne mogu, naravno, da otkrijem sve što znam, ali verujte mi na reč da su u toku pripreme za jednu veoma žestoku operaciju. – Naravno, sigurna sam da naši vojnici imaju sve što im treba – dovoljno hrane, i tako dalje. – Ona uhvati Koha za nadlakticu. – Pa ipak, brinem. Ne bi to trebalo da govorim, znam, ali osećam, poručniče, da u vas mogu da se pouzdam. – Svakako. – Mesecima već ne znam šta mi je sa sinom. Ne znam da li je živ. Koh gurnu ruku u džep, pa izvadi olovku i sveščicu. – Mogu ja da proverim, u svakom slučaju – reče. – Stvarno biste mogli? – upita Mod, širom otvorenih očiju. Karla tad pomisli da ona, u stvari, zbog ovoga sve vreme i flertuje s poručnikom. – O, da – odgovori Koh. – Ja sam u Generalštabu, znate – premda je moja uloga tu još mala. – On pokuša da se načini skromnim. – Mogu da se raspitam za... – Erika. – Erika fon Ulriha. – To bi bilo divno. On je bolničar. Studirao je medicinu, ali je jedva čekao da počne da se bori za Firera. I stvarno je tako bilo. Erik je bio vatreni nacista – iako se u poslednjih nekoliko njegovih pisama osećao znatno uzdržaniji ton. Koh je zabeležio ime. – Vi ste divan čovek, poručniče Koh – reče Mod. – Nije to ništa. – Drago mi je što pripremamo taj kontranapad na Istočnom frontu. Ali vi mi, naravno, ne smete reći kada će taj napad početi. Iako bih ja očajnički želela da znam.
Mod je pokušavala da iskamči taj podatak. Karli nikako nije bilo jasno šta će joj to. Od takvih podataka ona nije imala nikakve koristi. Koh progovori, ali tiše, kao da se neki špijun mota s one strane otvorenog kuhinjskog prozora. – Biće to uskoro – reče on, pa pogleda tri žene, jednu po jednu. Karli nije promaklo da on uživa u njihovoj pažnji. Možda nije navikao da ga žene slušaju. Ne bi li taj trenutak potrajao što duže, on reče: – Operacija „Plavi” samo što nije počela. Mod sevnu pogledom. – Operacija „Plavi” – kako uzbudljivo, silno uzbudljivo! – reče ona kao žena muškarcu koji joj je upravo ponudio da s njom provede vikend u pariskom Ricu. – Dvadeset osmog juna – prošaputa on. Mod stavi ruku na srce. – Tako brzo! To su božanstvene vesti. – Nije trebalo ništa da kažem. Mod spusti šaku na njegovu. – Ali drago mi je što ste ipak rekli. Sada mi je mnogo lakše. Gledao je u njenu ruku. Karla primeti da nije navikao da ga žene dodiruju. On podiže pogled s Modine ruke i zagleda joj se u oči. Nežno mu se nasmešila – toliko nežno da ni Karla gotovo nije mogla da poveruje da je taj osmeh odglumljen. Onda Mod povuče ruku. Koh ugasi cigaretu i ustade. – Moram da krenem – reče on. Bogu hvala, pomisli Karla. On joj se nakloni. – Drago mi je što smo se upoznali, gospođice. – Doviđenja, poručniče – odvrati ona beizrazno. Mod ga otprati do vrata govoreći: – Dobro, onda, sutra u isto vreme. Kad se vratila u kuhinju, reče: – Kakvo otkriće – mala budala koja radi u Generalštabu! – Nije mi jasno zašto si toliko uzbuđena – primeti Karla. – Vrlo je zgodan – na to će Ada. – Odao nam je tajnu informaciju – reče Mod. – A šta mi od toga imamo? – upita Karla. – Pa nismo mi špijunke. – Znamo kad počinje nova ofanziva – sigurno možemo da nađemo način da to prosledimo Rusima? – Ne znam samo kako. – Pa valjda smo ionako okružene sve samim špijunima. – To je samo propaganda. Kad god nešto pođe naopako, za to su krivi subverzivni elementi u vidu jevrejsko-boljševičkih tajnih agenata, a ne nacističke šeprtlje. – Nije bitno, mora da ima i pravih uhoda. – A kako bismo to mi stupile s njima u kontakt? Majka se zamislila. – Porazgovarala bih ja s Fridom. – Otkud ti to? – Intuicija. Karla se priseti onog trenutka na autobuskoj stanici kad se naglas upitala ko li lepi te antinacističke plakate, na šta je Frida samo zaćutala. I Karla i njena majka su predosećale isto. No nije u tome bila jedina nevolja. – Sve i da uspemo u tome, da li mi zaista želimo da izdamo svoju zemlju? – Moramo da porazimo naciste. – Mod je naglašavala svaku reč. – Nema živog čoveka koji naciste mrzi više od mene, ali ja sam ipak Nemica. – Znam šta hoćeš da kažeš. Ne dopada se ni meni da se ponesem kao izdajica, makar i bila rođena
Engleskinja. Ali nećemo se nikako otarasiti nacista osim ako ne izgubimo rat. – Ali pretpostavimo da bismo Rusima prosledili informacije zbog kojih bi naš poraz bio neminovan. Pa Erik bi mogao da pogine u toj bici! Tvoj sin, moj brat! Upravo zbog nas bi mogao da pogine! Mod zausti nešto da kaže, ali rečî nije bilo. Ona briznu u plač. Karla ustade i zagrli majku. Minut kasnije, Mod prošaputa: – I ovako bi mogao da strada. Mogao bi da strada boreći se za nacizam. Bolje onda da pogine u izgubljenoj nego u dobijenoj bici. Karla nije mislila tako. Ona se odmaknu od majke. – Nego, volela bih da me upozoriš pre nego što nekog takvog uvedeš u kuhinju – reče ona, pa podiže ceger s poda. – Dobro je što poručnik Koh nije pobliže zagledao šta ovde ima. – Što, šta imaš tu? – Lekove za doktora Rotmana, ukradene iz bolnice. Mod se, kroz suze, ponosno nasmeši. – Svaka ti čast, sine. – Zamalo da me strefi šlog kad se uhvatio za ovaj ceger. – Izvini. – Nisi znala. Sad ima da se ratosiljam ovoga ovde. – Pametno. Karla opet obuče mantil preko uniforme i izađe. Brzim korakom zaputila se ka ulici gde su živeli Rotmanovi. Njihova kuća nije bila velika kao dom Ulrihovih, ali bila je to skladna gradska nastamba sa udobnim sobama. Preko prozora su sada bile zakucane daske, a na ulaznim vratima grubo ispisana poruka: „Ordinacija zatvorena”. Rotmanovi su nekada bili dobrostojeći. U uglednu ordinaciju doktora Rotmana dolazili su mnogi imućni pacijenti. I tada je lečio siromašne, po nižim cenama. Sada mu je samo sirotinja i ostala. Karla prođe sa zadnje strane kuće, gde je bio ulaz za pacijente. Odmah je znala da nešto nije kako treba. Zadnja vrata su bila otvorena, a kako je kročila u kuhinju, na podnim pločicama ugleda gitaru sa slomljenim vratom. U sobi nije bilo nikoga, ali su do nje dopirali zvuci iz drugih delova kuće. Prošla je kroz kuhinju i ušla u predsoblje. U prizemlju su bile dve velike prostorije: čekaonica i ordinacija. Čekaonica je izgledala kao obična porodična dnevna soba, dok je ordinacija pretvorena u Rudijevu radionicu, s klupom i alatom, a obično bi se tu našlo i pet-šest mandolina, violina i violončela, u različitim fazama popravke. Sva medicinska oprema bila je sklonjena daleko od očiju, u zaključanim ormarima. Više nije bilo tako, primetila je Karla čim je ušla. Plakari su bili otvoreni, a sve iz njih pobacano napolje. Svuda po podu bilo je srče i pilula, praškova i tečnosti. U opštem lomu Karla je ugledala stetoskop i aparat za merenje krvnog pritiska. Svuda naokolo su bili rasuti delovi raznih instrumenata, koje je očigledno neko namerno bacio na pod pa izgazio. Karla je bila preneražena i užasnuta. Kolika je šteta načinjena! A onda je pogledala u drugu sobu. U uglu je ležao Rudi Rotman. Imao je dvadeset dve godine, visok mladić sportske građe. Oči su mu bile sklopljene, i ječao je u ropcu. Pored njega je klečala njegova majka, Hanelora. Nekada zgodna plavuša, Hanelora je sada bila sva siva i ispijena. – Šta se dogodilo?! – upita Karla, unapred strahujući od odgovora. – Policija – reče Hanelora. – Optužili su mi muža da je lečio pacijente arijevce. Odveli su ga. Ru-
di je pokušao da ih spreči, da nam ne porazbijaju celu kuću. A oni su mu... – Tu se Hanelora zagrcnu. Karla odloži ceger i kleknu pored Hanelore. – Šta su uradili? Hanelora nekako prozbori. – Ruke su mu slomili – prošaputa ona. Karla je odmah sve videla. Rudijeve ruke bile su crvene i skaredno izvrnute. Policijaci su mu, po svemu sudeći, prste lomili jedan po jedan. Nije ni čudo što je tako ječao. Karli pripade muka. Ali ona je strahote viđala svakodnevno i umela je da potisne osećanja kad treba pružiti pomoć. – Morfijum, to njemu treba – reče ona. Hanelora joj pokaza nered na podu. – Ako ga je ovde i bilo, sad ga više nema. Karla oseti grč dok ju je prožimao gnev. Čak i bolnice su oskudevale u zalihama – a policija je, eto, bez obzira na sve vršljala i uništavala dragocene lekove. – Donela sam vam ja morfijum – reče Karla. Izvadi zatim iz cegera bočicu providne tečnosti i novi špric. Potom je brzo raspakovala špric i napunila ga lekom pa ubrizgala Rudiju morfijum. Dejstvo je bilo gotovo trenutno. Ječanje prestade. On otvori oči i pogleda u Karlu. – Anđele – reče, a onda sklopi oči. Činilo se da je zaspao. – Moramo da pokušamo da mu namestimo prste – reče Karla – da bi mu kosti pravilno srasle. Ona dodirnu Rudija po levoj ruci. Nije reagovao. Ona dohvati njegovu šaku i podiže je. Nije se pomerao. – Nikada nisam nameštala kosti – reče Hanelora. – Mada sam često viđala kako to drugi rade. – I ja – reče Karla. – Ali bolje bi nam bilo da pokušamo. Ja ću levu, a vi desnu. Moramo da završimo dok lek ne prestane da deluje. Bog zna u kakvim će bolovima tek tada biti. – Dobro – reče Hanelora. Karla zastade na trenutak. Njena majka je bila u pravu. Kako znaju i umeju, moraju da doprinesu krahu nacističkog režima, makar to podrazumevalo i izdaju zemlje. Više u to ni najmanje nije sumnjala. – Hajde da to obavimo – reče Karla. Nežno i pažljivo dve žene počeše da nameštaju Rudijeve slomljene šake.
II Tomas Make je svakog petka posle podne odlazio u bar Tanenberg. To mesto nije bilo ništa naročito. Na jednom zidu bila je uramljena fotografija vlasnika, Frica u uniformi iz Prvog svetskog rata, kad je bio dvadeset pet godina mlađi i nije imao pivski stomak. Tvrdio je da je u Bici kod Tanenberga ubio devet Rusa. U lokalu je bilo i nekoliko stolova i stolica, ali redovni gosti listom su sedeli za šankom. Jelovnik u kožnim koricama bio je gotovo ceo plod mašte; jedina jela koja je gost tu mogao da naruči bile su kobasice s krompirom i kobasice bez krompira. Tanenberg se, međutim, nalazio prekoputa krojcberške policijske stanice, i stoga je i bio sastajalište policajaca. Što znači da su mogli do mile volje da krše pravila. Kockali su se otvoreno, uličarke su ih zadovoljavale u klozetu, a berlinski sanitarni inspektori u kuhinju nikada nisu zalazili. Fric bi otvarao lokal čim ustane, da bi ga zatvorio pošto i poslednji pijanac ode kući. Mnogo je godina bilo prošlo otkako je Make, kao policijski oficir nižeg ranga, radio u stanici u Krojcbergu, pre nego što su nacisti došli na vlast, a ljudi poput njega iznenada dobili vetar u leđa. Pojedine Makeove nekadašnje kolege i dalje su pile kod Tanenberga, i on je bio siguran da će na tom mestu ugledati bar dva poznata lica. I dalje je voleo da popriča sa starim drugovima, mada se u međuvremenu uzdigao znatno iznad njih, postavši inspektor i pripadnik SS-a. – Dobro ti ide, Tomase, to ti ne sporim – reče Bernhart Engel, koji je, kao narednik, Makeu bio pretpostavljen 1932. godine, s tim što je on i dalje imao čin narednika. – Neka ti je sa srećom, sinko.
– On prinese usnama kriglu piva kojim ga je Make častio. – Imaš pravo, bogami – odvrati Make. – Mada, da ti pravo kažem, s načelnikom Kringelajnom mnogo je gore raditi nego što je s tobom bilo. – Ja sam bio previše mekan prema vama momcima – saglasi se Bernhart. Još jedan stari drug, Franc Edel, prezrivo se nasmeja. – Pa, ne bih baš rekô da si bio mekan! Bacivši pogled kroz prozor, Make vide kako neki mladić u svetloplavoj jakni s pojasom, kakve nose vazduhoplovni oficiri, upravo zaustavlja motocikl ispred lokala. Učinio mu se poznat; Make je tog momka ranije negde video. Preduga, riđeplava kosa padala mu je na aristokratsko čelo. Prešao je preko pločnika i ušao u Tanenberg. Make se setio imena. Bio je to Verner Frank, razmaženi sin proizvođača radio-uređaja Ludija Franka. Verner priđe šanku i zatraži paklicu cigareta marke kamel. Savršeno predvidivo, pomisli Make, da će taj ženskaroš pušiti cigarete u američkom stilu, makar posredi bila i nemačka imitacija. Verner je platio, otvorio paklicu, izvadio cigaretu i zamolio Frica da mu je pripali. Okrenuvši se da pođe, sa cigaretom nakošenom među usnama, on u prolazu uhvati Makeov pogled i posle kratkog promišljanja reče: – Inspektore Make. Ljudi za šankom, svi do jednoga, pogledaše u Makea da vide šta će ovaj reći. Make mirno klimnu glavom. – Kako si mi, mladi Verneru? – Vrlo dobro, gospodine, hvala. Makeu je godio, premda ga je u isti mah i iznenadio, taj ton pun uvažavanja. Vernera je, inače, upamtio kao nadmenog uobraženka koji nedovoljno poštuje vlast. – Upravo se vraćam iz posete Istočnom frontu, kuda sam išao s generalom Dornom – dodade Verner. Make oseti da su policajci u kafani i te kako usredsređeni na razgovor. Čovek koji je bio na Istočnom frontu zaslužuje poštovanje. Makeu je, i mimo njegove volje, prijalo što su svi oni pod snažnim utiskom jer se on, eto, kreće u tako visokim krugovima. Verner ponudi Makea cigaretom, i Make prihvati. – Pivo – obrati se Verner sad Fricu, a onda se ponovo okrenu prema Makeu pa reče: – Mogu li da vas častim jednim pićem, inspektore? – I ja ću isto, hvala. Fric napuni dve krigle. Verner podiže svoju pa reče Makeu: – Želim da vam zahvalim. Eto još jednog iznenađenja. – Zašto? – upita Make. Svi njegovi prijatelji pažljivo su slušali. – Dobro ste me izgrdili pre godinu dana – reče Verner. – Tada mi nisi bio zahvalan. – I izvinjavam se zbog toga. Ali dobro sam razmislio o onome što ste mi rekli, da bih na kraju uvideo kako ste bili u pravu. Zbog ličnih osećanja nisam mogao jasno da rasuđujem. Vi ste me vratili na pravi put. Nikada to neću zaboraviti. Make je bio dirnut. Verner mu se ranije nije dopadao, te mu se obraćao nabusito; ali mladić ga je poslušao i, evo, promenio se. Makeu je bilo milo što može da oseti veliku promenu u životu jednog mladića. – U stvari – produži Verner – baš sam pre neki dan razmišljao o vama. General Dorn je pričao o hvatanju špijuna, pa je u jednom trenutku upitao da li bismo mogli da ih pohvatamo preko njihovih ra-
dio-signala. Nisam, bojim se, umeo najbolje da mu odgovorim. – Trebalo je mene da pitaš – odvrati Make. – To mi je specijalnost. – Nije valjda? – Dođi, sedi ovamo. Odneli su piće do jednog štrokavog stola. – Svi ovi ljudi ovde su policajci – reče Make. – Ali, kako god bilo, o takvim stvarima ne treba govoriti javno. – Naravno – prozbori Verner tiše. – Ali ja znam da u vas mogu da imam poverenja. Znate, neki vojni zapovednici su tamo na frontu rekli Dornu da imaju utisak da neprijatelj često unapred zna kakve su nam namere. – O! – uzviknu Make. – Toga sam se i ja plašio. – Šta mogu Dornu da kažem o otkrivanju radijskih signala? – Pravilan izraz je goniometrija – odgovori Make pa stade da se sabira. Bila je to prilika da ostavi snažan utisak na jednog uticajnog generala, posredno, doduše, ali ipak... Morao je da bude jasan te da istakne ono što on, Make, radi, a da pritom ne preuveliča uspehe koje je postigao. Pred očima mu se ukaza general Dorn kako, nehajno, govori Fireru: „Ima jedan mnogo dobar čovek u Gestapou – Make se zove – a po činu, u ovom trenutku, tek inspektor, ali vrlo, vrlo impresivan...” – Pomoću jednog instrumenta otkrivamo odakle signal dolazi – poče on. – Kad imamo tri očitavanja sa međusobno vrlo udaljenih lokacija, možemo na mapi da povučemo tri linije. Mesto njihovog preseka je adresa na kojoj se odašiljač nalazi. – Pa to je sjajno! Make podiže ruku, u znak opomene. – Teoretski jeste – reče on. – U praksi, međutim, ide mnogo teže. Pijanista, a tako mi nazivamo radio-telegrafistu, obično ne ostane na jednom mestu dovoljno dugo da bismo ga locirali. Oprezan pijanista nikada ne šalje signale dva puta sa istog mesta. A naš instrument nalazi se u kamionetu, sa upadljivom antenom na krovu, pa mogu da nas vide kako dolazimo. – Ali ipak ste imali izvesnog uspeha. – O, jesmo. No možda bi trebalo jedne večeri da pođeš s nama kamionetom. Onda ćeš lično moći da vidiš kako to radimo – te da generalu Dornu podneseš izveštaj iz prve ruke. – To vam je dobar predlog – odvrati Verner.
III Sunčano je i toplo bilo u Moskvi u junu. Volođa je jednog dana, u vreme ručka, čekao Zoju kod fontane u Aleksandrovim vrtovima, iza Kremlja. Stotine ljudi šetale su se parkom, mnogi u parovima, uživajući u lepom vremenu. Živelo se teško, i voda u fontani bila je isključena radi uštede struje, ali zato je nebo bilo plavo, drveće olistalo, a nemačka vojska sto šezdeset kilometara daleko. Volođa bi sav blistao od ponosa kad god bi se setio Moskovske bitke. Strašna nemačka vojska, nenadmašna u blickrig napadima, stigla je bila do samih kapija grada – i odatle je odbijena. Rusi su se borili kao lavovi da spasu prestonicu. Ruski kontrapad je, nažalost, splasnuo već u martu. Istina je da su oni povratili velike teritorije, kao i da su se Moskovljani osećali bezbednije; ali Nemci su brzo izvidali rane, i sad su bili spremni da ponovo napadnu. No vlast je još bila u Staljinovim rukama. Volođa, utom, primeti Zoju kako kroz masu ide ka njemu. Na sebi je imala crveno-belu kariranu haljinu. Hodala je kao da ne dodiruje zemlju, a njena svetloplava kosa pratila je taj laki korak. Nije bi-
lo muškarca koji je nije ispratio pogledom. Volođa je i ranije izlazio s lepim ženama, ali sada ni sâm nije mogao da se načudi što se zabavlja sa Zojom. Godinama je prema njemu bila ravnodušna, i kad god bi im se ukazala prilika da popričaju, ona je govorila isključivo o nuklearnoj fizici. A onda se jednoga dana zapanjio kad ga je pozvala da izađu u bioskop. Poziv je usledio nedugo posle nereda u kojima je poginuo general Bobrov. Njeno ponašanje prema Volođi izmenilo se toga dana, a njemu nije bilo sasvim jasno zašto; izgleda da ih je zbližilo ono kroz šta su zajedno prošli. Bilo kako bilo, otišli su da gledaju Džordžov mali džez orkestar, urnebesnu komediju u kojoj je glavnu ulogu igrao neki Englez što svira bendžolele, po imenu Džordž Formbi. Taj film je tada bio popularan, i u Moskvi su ga puštali već mesecima. Radnja nije mogla biti dalje od stvarnosti: Džordž je svirao, ali ni sam nije bio svestan da svojim instrumentom šalje poruke posadama nemačkih podmornica. Priča je bila toliko glupa da su se oboje smejali do suza. I otada su redovno izlazili zajedno. Toga dana trebalo je da ručaju s njegovim ocem. On je udesio tako da se sa Zojom nađe malo pre toga, kod fontane, kako bi proveo neki minut nasamo s njom. Zoja ga je pozdravila onim osmehom blistavijim od sunca, i propela se na vrhove prstiju da ga poljubi. Bila je visoka, ali on je bio viši. Uživao je u tom poljupcu. Usne su joj bile meke i vlažne. Prekratko je trajalo. Volođa nije bio baš sasvim siguran šta će s njom. Oni su se i dalje zabavljali. Mnogo su se ljubili, ali još nisu „spavali”. Nisu, pritom, bili više toliko mladi; njemu je bilo dvadeset sedam, njoj dvadeset osam. U svakom slučaju, Volođa je osećao da Zoja neće poći u krevet s njim dok za to ne bude spremna. Jednim delom svoga bića, on zapravo i nije verovao da će mu se ikada posrećiti da provede noć s tom devojkom iz snova. Bila je, nekako, previše plava, previše oštroumna, previše visoka i trezvena, previše uzbudljiva da bi se ikada podala bilo kom muškarcu. U svakom slučaju, sigurno mu nikada ne bi dozvolila da je gleda kako se svlači, da pilji u njeno nago telo, da je dodiruje posvuda, da legne preko nje... Hodali su kroz dugi, uzani park. S jedne strane prolazio je prometan put. S druge su se pak preko visokog bedema uzdizale kule Kremlja. – Kad pogledaš odavde, pomislio bi da to ruski narod drži naše rukovodstvo u zarobljeništvu – primeti Volođa. – Da – složi se Zoja. – A ono upravo suprotno. On se osvrnu, no niko ih nije čuo. Samo su oni ludo odvažni smeli da izgovore tako nešto. – Nije čudo što moj otac misli da si opasna. – A ja sam nekada mislila da si ti isti otac. – Kamo sreće da jesam. On je junak. Jurišao je na Zimski dvorac! Ne verujem da bih ja ikada mogao da promenim tok istorije. – O, znam, ali on je tako uskogrud i konzervativan. Ti nisi takav. Volođa je smatrao da u mnogo čemu liči na oca, ali nije sad nameravao da ulazi u raspravu. – Jesi li slobodan večeras? – upita ona. – Volela bih da ti spremim večeru. – Nego šta sam! – Prvi put ga je pozvala kod sebe u goste. – Imam biftek. – Sjajno! – Dobar komad govedine bio je prava poslastica čak i u povlašćenom Volođinom domu. – A Kovaljevljevi su otišli iz grada. To je bila još lepša vest. Kao i mnogi Moskovljani, Zoja je živela u tuđem stanu. Imala je dve sobe
i delila kuhinju i kupatilo s nekim naučnikom, doktorom Kovaljevom, i s njegovom ženom i detetom. Ali Kovaljevljevi su sada bili van grada, tako da su Zoja i Volođa imali ceo stan na raspolaganju. Njemu srce zaigra. – Da ponesem četkicu za zube? – upita on. Ona mu se zagonetno nasmešila, ali na pitanje nije odgovorila. Izašli su iz parka pa prešli ulicu zaputivši se ka restoranu. Mnogi lokali bili su zatvoreni, ali u samom gradskom jezgru bilo je mnogo kancelarija, a službenici su negde morali da ručaju, tako da je nekoliko bistroa i gostionica uspelo da opstane. Grigorij Peškov je sedeo za stolom na pločniku. Bilo je unutar Kremlja i boljih restorana, ali on je voleo da ga vide na mestima gde se okupljaju obični Rusi. Želeo je da, iako nosi generalsku uniformu, pokaže da ni po čemu nije iznad običnog naroda. Pa ipak, odabrao je sto podosta udaljen od ostalih, tako da niko nije mogao da čuje šta se za njim priča. Zojina gledišta nisu mu bila bliska, no nije bio imun na njene draži, pa i sad ustade i poljubi je u oba obraza. Naručili su palačinke od krompira i pivo. Osim toga, mogle su se naručiti samo još ukiseljene haringe i votka. – Danas vam, generale, neću pričati o nuklearnoj fizici – poče Zoja. – Imajte, molim vas, na umu da i dalje verujem u sve što sam prošli put rekla na tu temu. Ne želim da vam dosađujem. – Kakvo olakšanje – reče on. Ona se nasmeja, pokazavši bele zube. – Sad biste mogli vi meni da kažete koliko će još ovaj rat da traje. Volođa je vrteo glavom, tobože očajan. Uvek je morala da čika njegovog oca. Da nije tako lepa i mlada, Grigorij bi odavno naložio da je uhapse. – Nacisti su potučeni, ali ne žele to da priznaju – odvrati Grigorij. – Cela Moskva se pita šta će se dogoditi ovog leta – nastavi Zoja – ali vas dvojica to verovatno već znate. – Da znam, sigurno to ne bih mogao da kažem svojoj devojci, koliko god za njom ludovao – reče Volođa. Zbog toga bi, pored ostalog, mogla da bude streljana, pomisli on, ali nije to izrekao. Stigoše palačinke od krompira, i oni počeše da jedu. Zoja je, kao i obično, svojski prionula na hranu. Volođa je uživao dok ju je gledao kako slatko jede. Palačinke mu se, međutim, nisu baš dopale. – Ovaj mi krompir liči na repu – reče on. Otac ga prostreli pogledom punim neodobravanja. – Ne žalim se, samo kažem – dodade brže-bolje Volođa. Pošto su ručali, Zoja ode do toaleta. Čim se dovoljno udaljila, Volođa reče: – Mislimo da bi nemačka letnja ofanziva mogla da počne svakoga časa. – I ja tako mislim – saglasi se njegov otac. – Jesmo li spremni? – Naravno – reče Grigorij, ali se videlo da strepi. – Napašće nas na jugu. Hoće naftna polja na Kavkazu. Grigorij je vrteo glavom. – Vratiće se oni na Moskvu. Samo je to bitno. – Staljingrad je jednako primamljiv. Nosi ime našeg vođe. – Jebeš to! Ako zauzmu Moskvu, rat je završen. Ako je ne zauzmu, nisu pobedili, makar sve ostalo osvojili. – Ti to samo nagađaš – reče Volođa razdraženo. – Pa i ti nagađaš.
– Naprotiv, ja imam dokaze. – On se osvrnu oko sebe, nikoga nije bilo u blizini. – Ofanziva se priprema pod šifrom Operacija „Plavi”. Počinje dvadeset osmog juna. – Toliko je doznao od špijunske mreže Vernera Franka u Berlinu. – A pronašli smo i neke pojedinosti u aktentašni nemačkog oficira koji se prinudno prizemljio izviđačkim avionom kod Harkova. – Ne nosi izvidnica planove bitke u aktentašnama – na to će Grigorij. – Drug Staljin smatra da je to bilo samo lukavstvo, smišljeno da nas obmane, i ja se slažem s njim. Nemci bi hteli da mi povučemo deo jedinica sa glavnog fronta i tako ga oslabimo. Zato šalju snage na jug. A onda bi se ispostavilo da je to puka diverzija. To je nevolja kad radiš za obaveštajnu službu, pomisli Volođa ogorčeno. Čak i kad imaš pravu informaciju, bandoglavi starci neće da veruju ni u šta osim u ono što se njima sviđa. Volođa ugleda Zoju kako se vraća; dok je prelazila preko malog platoa, sve glave okretale su se za njom. – Šta bi tebe još moglo da ubedi? – upita on oca pre nego što je Zoja stigla. – Još neki dokaz. – Na primer? Grigorij načas razmisli, ozbiljno shvativši to pitanje. – Donesi mi plan bitke. Volođa uzdahnu. Verner Frank još nije uspeo da se domogne tog dokumenta. – Ako ga nađemo, hoće li Staljin to uzeti u obzir? – Ako mi doneseš plan, ja ću ga zamoliti da ga uzme u obzir. – Važi onda – reče Volođa. Prenaglio je. Predstavu nije imao kako to da postigne. Verner, Hajnrih, Lili i ostali već su užasno rizikovali. Pa ipak, moraće još da ih stisne. Kad Zoja stiže do stola, Grigorij ustade. Pošto su se spremali da svako pođe na svoju stranu, oprostiše se. – Videćemo se večeras – reče Zoja Volođi. On je poljubi. – Biću tamo u sedam. – Ponesi četkicu za zube – reče ona. Volođa ode cepteći od sreće.
IV Devojka uvek zna kad njena drugarica krije neku tajnu. Možda ona ne zna tačno šta ova taji, ali zna da tajna postoji, nalik nekom neprepoznatljivom komadu nameštaja prekrivenom čaršavom da ga zaštiti od prašine. Po tim uzdržanim i nevoljnim odgovorima na bezazlena pitanja, jasno joj je da se njena drugarica viđa s nekim s kim ne bi trebalo; samo još ne zna kako se taj zove, premda možda već naslućuje da je taj zabranjeni ljubavnik oženjen, ili je posredi tamnoputi stranac, ili će, možda, biti reč o ženi. Divi se toj ogrlici i zna, po drugaričinom ćutanju, da postoji nešto sramotno u vezi s tim komadom nakita, mada mogu i godine proći pre nego što se otkrije da je ova ukrala ogrlicu iz kutije s nakitom senilne bake. Takve su stvari Karli padale na pamet dok je razmišljala o Fridi. Frida je imala neku tajnu, i ta tajna bila je povezana s pokretom otpora protiv nacista. Postojala je mogućnost da je Frida već duboko zagazila u zlodelo; možda svake večeri pretura po Vernerovoj aktentašni, kopira tajna dokumenta, pa kopije predaje nekom ruskom špijunu. Veća je pak bila verovatnoća da situacija i nije tako dramatična: verovatno je samo pomagala u štampanju i raznošenju ilegalnih plakata i letaka s kritikama upućenim na račun vlasti.
I tako se Karla pripremala da kaže Fridi za Joakima Koha. Nije joj se, međutim, odmah ukazala prilika za to. Karla i Frida su radile kao sestre na različitim odeljenjima jedne velike bolnice, i to u različitim smenama, tako da se nisu viđale svakoga dana. Joakim je, u međuvremenu, svakoga dana dolazio u Karlinu kuću na časove. Nije im otkrio još neki tajni podatak, no Mod je svejedno očijukala s njim. „Zar ne shvataš da je meni još malo pa četrdeset godina?”, čula ju je Karla jednom kako govori, iako je zapravo imala pedeset jednu. Joakim je bio potpuno očaran. Mod je uživala u svojoj sposobnosti da opčini privlačnog, pa makar i veoma naivnog mladića. Karli tad pade na pamet da bi i njena majka mogla gajiti neka dublja osećanja prema tom momku sa svetlim brkovima, koji je pomalo ličio na Valtera iz mladih dana; ali to joj se učinilo smešnim. Joakim se očajnički trudio da joj ugodi, i ubrzo joj je doneo vesti od sina. Erik je bio zdrav i čitav. – Njegova jedinica nalazi se u Ukrajini – reče Joakim. – Samo toliko smem da vam kažem. – E, kad bi mogao da dođe kući, na odsustvo – na to će Mod čežnjivo. Mladi oficir se kolebao. – Kolika ja majčinska briga! Da samo mogu da ga vidim, makar na jedan dan, bila bi to za mene neizmerna uteha. – Možda ću moći to da udesim. Mod se napravi kao da je zapanjena. – Zaista? Toliko si moćan? – Nisam siguran. Mogao bih da pokušam. – Hvala ti, pa makar ostalo na pokušaju. – Ona ga poljubi u ruku. Nedelju dana je prošlo pre nego što će se Karla ponovo videti s Fridom. Kad su se srele, ona joj ispriča sve o Joakimu Kohu. Sve joj je rekla kao da, jednostavno, prepričava zanimljivu novost, ali je bila sasvim sigurna da Frida te novosti ne sluša ravnodušna. – Zamisli samo – Karla će Fridi – rekao nam je i šifru operacije i datum napada! Sačekala je onda da vidi kako će Frida da reaguje. – Zbog toga bi mogao da bude pogubljen – reče Frida. – Da znamo nekoga ko bi mogao da stupi u vezu s Moskvom, mogle bismo sad da preokrenemo tok rata – nastavi Karla, kao da još govori o težini Joakimovog prestupa. – Možda – reče Frida. To je bio dovoljan dokaz. Uobičajena Fridina reakcija na takvu vest podrazumevala bi razne izraze iznenađenja, živog interesovanja, a i sijaset pitanja. Toga dana od nje si mogao čuti samo prazne fraze i mumlanje. Karla ode kući i reče majci da je ispravno slutila. Sutradan, u bolnici, Frida se, kao mahnita, pojavi na Karlinom odeljenju. – Moram smesta da razgovaram s tobom – reče. Pet minuta kasnije, Karla se našla s Fridom u jednoj sobici; Frida je pušila pored otvorenog prozora. – Šta je bilo? – upita Karla. Frida ugasi cigaretu. – Tiče se tog vašeg poručnika Koha. – Tako sam i mislila. – Moraš da saznaš više od njega. – Moram? O čemu ti to? – On ima pristup kompletnom planu bitke za operaciju „Plavi”. Mi već nešto znamo o tome, ali Moskvi trebaju pojedinosti. Frida je počela da iznosi niz zbunjujućih činjenica, ali Karla je nije prekidala. – Mogla bih da ga zamolim...
– Ne. Moraš da ga nateraš da vam donese taj plan bitke. – Mislim da to nije izvodljivo. Nije on baš toliko glup. Zar ne misliš da bi... Frida je nije ni slušala. – Onda moraš da fotografišeš plan – upade joj ona u reč, pa iz džepa uniforme izvuče kutiju od nerđajućeg čelika, veličine paklice cigareta, samo nešto dužu i užu. – Ovo je minijaturni aparat, specijalno dizajniran za fotografisanje dokumenata. – Karla primeti da sa strane piše Minoks. – Na jednom filmu ima jedanaest snimaka. Evo ti tri filma. – Frida izvadi i tri kasete, u obliku tegova, ali taman tolike da stanu u aparat. – Ovako stavljaš film – reče Frida pa joj pokaza. – Da bi napravila snimak, gledaš kroz ovo prozorče. Ako nisi sigurna kako aparat radi, pročitaj ovo uputstvo. Taj nov, zapovednički Fridin ton iznenadio je Karlu – nikad je takvu nije videla. – Stvarno moram dobro da razmislim o ovome. – Nema vremena za to. Ovo je tvoj mantil, jelda? – Jeste, ali... Frida joj nagura aparat, filmove i brošuru u džepove mantila. I kao da oseti olakšanje kad ih se konačno ratosiljala. – Moram da krenem – reče Frida pošavši ka vratima. – Ali, Frido! Konačno Frida stade i pogleda Karlu pravo u oči. – Šta je? – Pa... Drugarice se tako ne ponašaju. – Ovo je važnije od toga. – Saterala si me u ćošak. – Sama si to tražila kad si mi rekla za Joakima Koha. Nemoj se sad praviti da nisi očekivala da ću preduzeti nešto povodom toga. I to je bila istina. Karla je sáma kriva. No nije joj ni na kraj pameti bilo da bi stvari mogle da krenu ovim tokom. – A šta ako on odbije? – upita Karla. – Onda ćete verovatno ceo vek proživeti pod nacističkom vlašću – odbrusi Frida i izađe. – Dođavola! – reče Karla. Stajala je sama u garderobi i razmišljala. Čak ni tog malog aparata nije mogla da se otarasi bez ikakvog rizika. Aparat je nosila u džepu mantila i nije mogla tek tako da ga baci u bolnički kontejner za smeće. S tim u džepu morala bi da izađe iz zgrade pa da pokuša da nađe mesto gde će se, da niko ne vidi, osloboditi aparata. No da li je ona to zaista želela? Nije se nadala da će Koha, koliko god on naivan bio, nagovoriti da krišom iznese kopiju plana bitke iz Ministarstva rata i donese ga ženi u koju se zaljubio. S druge strane, ako je iko mogao da ga ubedi da preduzme tako nešto, onda je to bila Mod. Ali Karla je bila uplašena. Ako je uhvate, oni neće imati milosti. Uhapsili bi je i mučili. Setila se Rudija Rotmana i kako je ječao od bola, izlomljenih kostiju. Setila se i oca, pošto su ga pustili, zverski prebijenog, nasmrt. Njen prestup bio bi mnogo gori od očevog i Rudijevog; samim tim, i kazna bi bila surovija. Pogubili bi je, naravno – ali ne odmah. Ubedila je sebe da je spremna da preuzme taj rizik. Međutim, nikako nije mogla da prihvati da bi tako neposredno učestvovala u ubistvu rođenog brata. On je bio tamo, na Istočnom frontu, što je, uostalom, i Joakim potvrdio. Njen brat bi, dakle, učestvovao u operaciji „Plavi”. Ukoliko Karla pomogne Rusima da dobiju tu bitku, Erik bi zbog toga
mogao stradati. A ona to ne bi mogla da podnese. Vratila se poslu. Zbog rasejanosti je pravila greške, ali lekari to, srećom, nisu primećivali, a pacijenti nisu znali. Kad je najzad završila smenu, pohitala je kući. Činilo joj se da je onaj aparat toliko vruć da bi mogao da joj progori džep, no nije našla pogodno mesto da ga se otarasi i bude mirna. Pitala se odakle ta sprava Fridi. Jeste Frida imala mnogo novca i mogla lako da ga kupi, ali u tom slučaju morala bi prethodno da smisli izgovor šta će joj uopšte takva naprava. Veći su izgledi da ga je dobila od Rusa pre nego što su – bilo je tome već jedno godinu dana – zatvorili ambasadu u Berlinu. Kad je stigla kući, aparat joj je još bio u džepu kaputa. Sa sprata nisu dopirali zvuci klavira; Joakimu je čas zakazan za kasnije u toku popodneva. Karlina majka je sedela za kuhinjskim stolom. Kad je Karla ušla, Mod sva zasija i reče: – Vidi ko nam je došao! Bio je to Erik. Karla ga je nemo gledala. Bio je toliko mršav da te srce zaboli, ali je, po svemu sudeći, bio nepovređen. Uniforma mu je bila prljava i pocepana, ali se zato bio umio i oprao ruke. Ustao je i zagrlio Karlu. Ona ga je čvrsto privila uza se, ne mareći da li će pritom uprljati svoju besprekorno čistu bolničku uniformu. – Dobro si – reče ona. Sav se bio usukao i kroz tanku uniformu lako je mogla da mu opipa kosti, rebra, kukove, ramena i kičmu. – Dobro, zasad – reče on. Ona popusti stisak. – Kako si mi? – Bolje od većine. – Nisi se valjda u toj iznošenoj uniformi šetao po ruskoj zimi? – Ukrao sam šinjel od palog Rusa. Ona sede za sto. I Ada je bila tu. – Bili ste u pravu – reče Erik. – Što se nacista tiče, hoću da kažem. I ti si bila u pravu. Njoj su te reči godile, premda nije baš tačno znala o čemu on to govori. – U kom smislu? – Oni ubijaju ljude. Ti si mi to rekla. I otac mi je rekao, i majka. Žao mi je što vam nisam verovao. Izvini, Ada, što nisam poverovao da su ubili tvog malog nesrećnog Kurta. Sad znam šta se dešava. Bio je to veliki preokret. – Šta te je navelo da se predomisliš? – upita ga Karla. – Lično sam ih video kako to rade po Rusiji. Pohapse sve viđenije ljude u gradu, jer to moraju većinom biti komuniste. A i Jevreje pohvataju. Ne samo muškarce već i žene i decu. I stare ljude, toliko slabe da mrava ne bi zgazili. – Suze su tekle niz Erikovo lice. – Ne rade to pripadnici redovne vojske – postoje specijalne jedinice. Zarobljenike odvode izvan grada. Nekad je to neki kamenolom, ili bilo kakva jama. Ako nema ničeg, nateraju mlađe da iskopaju veliku rupu. A onda... Zagrcnuo se, ali Karla je želela da sâm završi misao: – I onda? – Ubijaju ih po dvanaestoro odjednom. Šest parova. Desi se ponekad da se muževi i žene drže za ruke dok silaze niz padinu. Majke nose bebe. Strelci čekaju da zarobljenici stignu na odgovarajuće mesto. Onda pucaju. – Erik zastade da obriše suze prljavim rukavom uniforme. – Tras! – dodade samo. U kuhinji je dugo vladao muk. Ada je plakala. Karla je bila zgrožena. Jedino je Modino lice bilo kao od kamena. Naposletku Erik izduva nos pa izvadi cigarete. – Iznenadio sam se – reče – kad sam dobio odsu-
stvo i kartu do kuće. – Kada moraš da se vratiš? – upita Karla. – Sutra. Svega dvadeset četiri sata mogu da provedem ovde. Svejedno, i na ovome mi svi drugovi zavide. Sve bi dali za jedan dan kod kuće. Doktor Vajs mi je rekao da mora biti da imam neke prijatelje na visokom položaju. – I imaš – reče Mod. – Joakima Koha, mladog poručnika koji radi u Ministarstvu rata i dolazi kod mene na časove klavira. Zamolila sam ga da ti isposluje odsustvo. – Ona baci pogled na sat. – On samo što nije stigao. Zavoleo me je – rekla bih da mu je potrebna majčinska figura. Majčinska, sutra malo, pomisli Karla. Ničeg materinskog nije bilo u Modinom odnosu sa Joakimom. – Vrlo je bezazlen – produži Mod. – Rekao nam je da će dvadeset osmog juna početi nova ofanziva na Istočnom frontu. Pomenuo je čak i šifrovani naziv – Operacija „Plavi”. – Streljaće ga zbog toga. – Nije Joakim jedini koga bi mogli da streljaju – reče Karla. – Ja sam već prenela nekome to što sam saznala. Sad se od mene traži da, kako znam, ubedim Joakima da mi donese plan bitke. – Za boga miloga! – Erik je bio vidno potresen. – Pa to je ozbiljna špijunaža – vi ste ovde u većoj opasnosti nego ja na Istočnom frontu. – Ne brini, ne mogu prosto da zamislim da će Joakim to uraditi – nastavi Karla. – Ne budi tako sigurna – reče Mod. Svi sad pogledaše u nju. – Možda će i učiniti, za mene – dodade Mod. – Ako ga zamolim kako valja. – Zar je toliko naivan? – upita Erik. – Zaljubio se u mene – prkosno će Mod. – O... – Eriku je bila neprijatna i sama pomisao na to da bi njegova majka mogla imati neku romantičnu vezu. – Svejedno, mi to ne možemo da izvedemo – reče Karla. – A što ne biste mogli? – upita Erik. – Zato što bi ti, ako Rusi dobiju bitku, mogao da pogineš! – Verovatno ću poginuti i ovako. Karla, sva usplahirena, oseti kako joj se glas pretvara u pisak. – Ali tako ćemo direktno pomoći Rusima da te ubiju! – Ja ipak želim da to učinite – žustro odvrati Erik. On pogleda u kariranu mušemu na kuhinjskom stolu, ali ono što mu je u tom času bilo pred očima nalazilo se hiljadama kilometara daleko. Karla je bila razapeta. Ako on tako želi... – Ali zašto? – upita ga ona. – Mislim na one ljude što niz strminu silaze u kamenolom, držeći se za ruke. – On stegnu pesnice tako jako da od tog stiska ostanu modrice. – Staviću život na kocku, samo da stanemo tome u kraj. Želim da rizikujem – tako ću imati bolje mišljenje o sebi, i o svojoj zemlji. Molim te, Karla, ako ikako možeš, pošalji Rusima plan bitke. Ona se još kolebala. – Jesi li siguran? – Preklinjem te. – Onda hoću – pristade Karla.
V
Tomas Make je svojim ljudima – Vagneru, Rihteru i Šnajderu – naložio da se prikažu u najboljem svetlu. – Verner Frank je samo poručnik, ali radi za generala Dorna – rekao im je on. – Hoću da ga zadivimo timskim radom. Nema psovki, nema šala, nema jela, i nema grubosti, izuzev ako to bude zaista neophodno. Ukoliko uhvatimo komunističkog špijuna, možete dobro da ga umlatite. Ali ako ne uhvatimo nikoga, ne želim da se na nekome istresete čisto iz zabave. Obično bi Make zažmurio na takve stvari. Zbog svega toga ljudi su se plašili da se slučajno ne zamere nacistima. Ali Frank je možda gadljiv. Verner je u zakazano vreme stigao na motociklu u sedište Gestapoa u Ulici Princa Albrehta. Svi zatim uđoše u kamionet za nadzor, sa antenom koja se okreće na krovu. Od silne radijske opreme unutra je bilo skučeno. Rihter sede za volan pa počeše da kruže po gradu u rani večernji čas, doba dana kad špijuni najradije šalju poruke neprijatelju. – Zašto li je to tako, pitam se samo – reče Verner. – Špijuni uglavnom imaju stalni posao – objasni Make. – Ali to je samo maska. Tako dane provode u nekoj kancelariji ili fabrici. – Pa naravno – reče Verner. – Nikada mi to nije palo na pamet. Makea je brinula mogućnost da te večeri prođu bez ikakvog ulova. Užasavao se pomisli da bi na njega mogla da padne krivica za poraze koje nemačka armija trpi u Rusiji. Dao je sve od sebe, ali u Trećem rajhu nagrade za zalaganje ne postoje. Ponekad se događalo da jedinica ne uhvati nikakav signal. A onda bi se, opet, desilo da ulove dvatri signala. U takvim okolnostima Make bi morao da odabere za kojim će poći, a koje će zanemariti. Make je bio uveren da u gradu postoji i više od jedne špijunske mreže te da špijuni verovatno ne znaju jedni za druge. Uz lošu opremu, pokušavao je da obavi nemoguć posao. Nalazili su se nedaleko od Potsdamer placa kad su začuli signal. Make je prepoznao karakterističan zvuk. – To je pijanista – reče on sa olakšanjem. Ako ništa drugo, bar će Verneru moći da dokaže da oprema radi. Neko je emitovao petocifrene brojeve, jedan za drugim. – Sovjetska obaveštajna služba koristi šifru gde parovi brojeva označavaju slova – objašnjavao je Make Verneru. – Tako, na primer, jedanaest može da znači A. Uobičajena je praksa, pritom, da ih emituju u grupama od po pet. Radio-telegrafista, elektroinženjer po imenu Man, očitao je niz koordinata, te Vagner pomoću olovke i lenjira izvuče liniju na mapi. Rihter pokrenu kamionet, i oni pođoše ponovo. Pijanista je nastavio da emituje signale; u kamionetu bi glasno odjeknulo svako njegovo „bi-ip”. Make je mrzeo tog čoveka, ma ko da je bio. – Svinja komunistička – prasnu Make. – Jednoga dana doći će on u naš podrum, i tad će me preklinjati da umre, samo da ne oseća bol. Verner je prebledeo. Nije navikao na policijski posao, pomisli Make. Trenutak kasnije, mladić se pribrao. – Kako vi opisujete tu sovjetsku šifru, meni se čini da nije nimalo teško provaliti je – reče on, zamislivši se. – Tačno tako! – Makeu je bilo drago što Verner brzo hvata konce. – Ali ja sam sve to ipak pojednostavio. Znaju i oni za neke finese. Pošto šifruje poruku u vidu niza brojeva, pijanista te brojeve podvuče ključnom rečju, koju ponavlja više puta – može to da bude, recimo, Kurfirstendam – pa onda i to šifruje. Onda oduzme te druge brojeve od onih prvih, pa emituje rezultat. – A to je gotovo nemoguće dešifrovati ako ne znate ključnu reč! – Baš tako.
Opet su stali, ovoga puta nedaleko od spaljene zgrade Rajhstaga, pa povukli i drugu liniju na mapi. Dve linije sekle su se kod Fridrihšajna, istočno od centra grada. Make reče vozaču da skrene na severoistok, kako bi se približili mestu gde se najverovatnije nalazi pijanista i, istovremeno, dobili i treću liniju, samo iz drugog ugla. – Iskustvo nam kazuje da je najbolje raditi sa tri orijentira – stade da objašnjava Make Verneru. – Uređaji nam daju samo približne rezultate, pa dodatna merenja smanjuju mogućnost greške. – Uvek ga uhvatite? – upita Verner. – Nipošto. U većini slučajeva ne uspemo. Često, jednostavno, ne budemo dovoljno brzi. Možda on u međuvremenu promeni frekvenciju te ga izgubimo. Ponekad prekine usred emitovanja, pa nastavi s drugog mesta. Može da se desi da ima i stražara, koji nas vidi kako dolazimo, pa ga upozori. – Mnoštvo prepreka. – Ali uhvatimo ih mi, pre ili kasnije. Rihter zaustavi kamionet i Man uze i treći orijentir. Tri linije izvučene olovkom na Vagnerovoj mapi susretale su se čineći mali trougao nedaleko od Istočne stanice. Pijanista se nalazio negde između železničke pruge i kanala. Make saopšti Rihteru lokaciju, pa dodade: – Što brže možete. Make primeti da se Verner preznojava. Možda je u tom kamionetu prilično toplo. A i mlađani poručnik nije navikao na akciju. Sad je mogao da iskusi kako je to raditi u Gestapou. Tim bolje, pomisli Make. Rihter je krenuo na jug, Ulicom Varšauer, prešao prugu, pa skrenuo u siromašnu industrijsku četvrt s magacinima, velikim dvorištima i malim fabrikama. Grupa vojnika vukla je rančeve kod zadnjeg ulaza u stanicu; spremali su se, bez sumnje, za put na Istočni front. A jedan njihov zemljak, tu negde u ovom kraju, upravo je davao sve od sebe ne bi li te ljude izdao, ljutito je razmišljao Make. Uto Vagner pokaza na uzanu ulicu što vodi od stanice ka kanalu. – On je tu negde, na prvih nekoliko stotina metara, s tim što bi mogao da bude i s jedne i s druge strane – reče on. – Ako kamionetom priđemo bliže, primetiće nas. – Dobro, ljudi, znate proceduru – reče Make. – Vagner i Rihter idu levom stranom. Šnajder i ja ćemo desnom. – Svi uzeše po jedan malj s dugačkom drškom. – Pođi sa mnom, Frank. Na ulici je bilo nekoliko prolaznika – čovek s radničkom kapom na glavi koji je brzim korakom išao ka železničkoj stanici, starija žena u pohabanoj odeći, koja je verovatno pošla da čisti kancelarije – i oni projuriše pored njih, ne želeći da privuku pažnju gestapovaca. Makeovi ljudi ulazili su u svaku zgradu tako što su naizmenično po grupama pretresali kancelarije, u kojima je uglavnom bilo završeno radno vreme, tako da su morali da zovu čuvare. Ukoliko bi mu trebalo više od minuta da dođe do vrata, oni bi ih provalili. Čim bi upali, protrčali bi kroz zgradu proveravajući svaku prostoriju. Pijanista se nije nalazio u prvom bloku. Na prvoj zgradi s desne strane u drugom bloku stajao je izbledeli natpis KRZNO U MODI. Bila je to dvospratna fabrika, smeštena duž ulice. Na prvi pogled, činilo se da ne radi, ali prednja vrata su bila od čelika, a na prozorima su bile rešetke; prirodno je bilo da fabrika za proizvodnju bundi bude dobro obezbeđena. Make povede Vernera u bočnu ulicu, tražeći ulaz. Susedna zgrada bila je oštećena u bombardovanju i napuštena. Šut je bio raščišćen sa same ulice, a bio je tu i rukom ispisan znak: OPASNOST – ULAZ ZABRANJEN. Prema onome što je preteklo od table, bio je to magacin nameštaja. Preskočili su gomilu kamenja i napuklih greda, krećući se što su brže mogli, ali primorani da paze
gde staju. Od preostalog zida nije se video zadnji deo zgrade. Make ga zaobiđe pa pronađe rupu kroz koju se moglo ući u susednu fabriku. Snažan instinkt govorio mu je da je pijanista upravo tu. On se provuče kroz rupu, Verner za njim. Obreli su se tako u jednoj praznoj kancelariji. Od nameštaja tu je bio stari čelični radni sto bez stolice i naspram njega datoteka. Na zid je bio prikucan kalendar – godina 1939. – verovatno poslednja godina kada su Berlinci sebi mogli da priušte takav luksuz kao što su bunde. Make začu bat koraka na spratu iznad njih. Izvadio je pištolj. Verner je bio nenaoružan. Oni otvoriše vrata i izađoše u podrum. Make je primetio nekoliko otvorenih vrata, stepenište koje vodi naviše i vrata ispod stepeništa koja bi mogla voditi u podrum. Make se šunjao hodnikom ka podnožju stepenica, a onda primetio da Verner gleda u ona vrata što vode u podrum. – Učinilo mi se da čujem nešto dole – reče Verner, pa se uhvati za kvaku, ali brava je bila već potpuno izanđala. On se odmaknu korak pa podiže desnu nogu. – Ne... – reče Make. – Da! Čujem ih! – reče Verner pa nogom razvali bravu. Zvuk se prolomio, razlegavši se po opusteloj fabrici. Verner ulete kroz vrata i nestade. Upalilo se svetlo i pred njim se ukaza kameno stepenište. – Ne mrdaj! – vikao je Verner. – Uhapšeni ste! Make je strčao niza stepenice za njim. Stigao je u podrum. Verner je stajao u podnožju stepenica, sav smeten. U prostoriji nije bilo nikoga. S tavanice su visile prečage, na koje su, verovatno, nekada kačene bunde. U jednom uglu stajala je ogromna rolna mrkog papira, verovatno za pakovanje. Ali tu nije bilo ni radio-stanice ni špijuna koji šalje poruke u Moskvu. – Glupane jedan prokleti – reče Make Verneru, pa se okrenu i potrča uz stepenice. Verner je trčao za njim. Projurivši kroz hodnik, popeše se na sprat. Pod staklenim krovom bile su poređane radne ploče. To mesto je svojevremeno sigurno bilo puno žena koje su radile za šivaćim mašinama. Sada nije bilo ni žive duše. Kroz staklena vrata izlazilo se na požarne stepenice, ali vrata su bila zaključana. Make pogleda napolje; nije bilo nikoga. Vrati revolver u futrolu pa se, teško dišući, sagnu ispod jedne radne ploče. Na podu je primetio dva opuška, jedan s tragovima ruža za usne. Nisu izgledali mnogo stari. – Bili su ovde – reče on Verneru, pokazujući na pod. – Dvoje. Prenula ih je tvoja vika i pobegli su. – Kakva sam ja budala – reče Verner. – Izvinite, ali nisam navikao na ovako nešto. Make ode do prozora na uglu. Na ulici primeti jednog mladića i ženu kako se udaljavaju brzim korakom. Čovek je nosio žutomrku kožnu tašnu. Make je gledao kako nestaju u zgradi železničke stanice. – Sranje! – reče Make. – Ne bih rekao da su to bili špijuni – reče Verner. On pokaza na nešto što je ležalo na podu, i Make ugleda zgužvan kondom. – Korišćen, ali prazan – dodade Verner. – Mislim da smo ih uhvatili na delu. – Nadam se da si u pravu – odvrati Make.
VI Onoga dana kad je Joakim Koh, kako je obećao, trebalo da donese plan bitke, Karla nije otišla na posao. Verovatno bi i mogla da završi redovnu prepodnevnu smenu i na vreme se vrati kući – ali to „verovatno” nije bilo i dovoljno. Uvek je postojao rizik da negde izbije veliki požar, ili se desi saobraćajna nesreća, te bi morala da ostane na poslu i po završetku smene da pomogne u zbrinjavanju povređenih. Zato je tog dana ostala kod kuće. Mod na kraju nije ni morala da traži od Joakima da donese plan. On je sâm prethodno bio rekao da će morati da otkaže čas; a onda, ne mogavši da odoli iskušenju da se malo hvali, rekao joj je da će s kopijom plana u džepu morati da prođe ceo grad na motociklu. – Usput navrati i na čas – rekla mu je Mod; i on je pristao. Za ručkom je bilo napeto. Karla i Mod su pojele tanku supu od suvih kostiju i sušenog graška. Karla nije ni pitala Mod šta je ova uradila, ili obećala da će uraditi, kako bi ubedila Koha da donese plan. Možda mu je rekla da čudesno napreduje u muziciranju, ali da ne bi smeo da propušta časove. Možda ga je začuđeno upitala da li misle da je toliko mlad pa ga stoga ni minut ne ispuštaju iz vidokruga; takva opaska zacelo bi ga žacnula, jer on se neprekidno pretvarao da je važniji nego što jeste, i to bi ga lako moglo navesti da učini nešto razmetljivo, tek da joj dokaže da nije bila u pravu. Najverovatnije je, međutim, urodila plodom ona metoda o kojoj Karla nije želela ni da razmišlja – seks. Njena majka je bestidno očijukala s Kohom, koji je na to uzvraćao ropskom odanošću. Karla je podozrevala da je upravo to neodoljivo iskušenje i nagnalo Joakima da prenebregne upozoravajući glas u sopstvenoj glavi: „Ne budi toliko glup”. Ili možda nije. Možda će on i uvideti kuda ovo vodi. Možda će se pojaviti posle podne, ali ne sa indigo-kopijom u tašni, već sa odredom gestapovaca i lisicama. Karla je stavila kasetu u minoks aparat, a onda i aparat i dve preostale kasete stavila u gornju fioku kuhinjskog kredenca, ispod peškira. Kredenac je stajao odmah do prozora, gde je uvek bilo svetla. Staviće dokument na kredenac, i tu ga fotografisati. Nije znala kako će taj film posle stići do Moskve, ali Frida ju je uveravala da će svakako stići, te je Karla sad zamišljala nekog putujućeg trgovca – prodavca lekova, možda, ili Biblijâ na nemačkom – koji ima dozvolu da prodaje robu u Švajcarskoj, gde će, krišom, doturiti film nekome iz Sovjetske ambasade u Bernu. To se popodne bilo odužilo. Mod je otišla u svoju sobu, da se odmori. Ada je prala veš. Karla je sedela u trpezariji, što su tih dana, inače, retko radile, i pokušavala da čita, ali nikako nije mogla da se usredsredi. Novine su bile pune laži. Morala je da zagreje stolicu za predstojeći ispit za medicinsku sestru, ali svi ti medicinski pojmovi iz udžbenika kao da su joj titrali pred očima. Uzela je stoga da čita stari primerak knjige Na Zapadu ništa novo, nemačkog bestselera o Prvom svetskom ratu, trenutno zabranjenog jer previše otvoreno govori o patnjama vojničkog života; ali i s tom knjigom u ruci uhvatila je sebe kako zuri kroz prozor, u prašnjav grad okupan zracima junskog sunca. I konačno, eto njega. Karla je začula korake na stazi i skočila da vidi ko dolazi. Gestapovaca nije bilo, samo Joakim Koh, u ispeglanoj uniformi, sa uglancanim čizmama; na njegovom licu, kao u filmske zvezde, ogledalo se radosno iščekivanje, kao u deteta koje dolazi na rođendansku zabavu. Preko ramena je, kao i obično, nosio platnenu torbu. Je li održao obećanje? Da li je u toj torbi kopija plana bitke u sklopu operacije „Plavi”? Pozvonio je. Karla i Mod su već smislile svaki korak od tog časa pa nadalje. U skladu s njihovim planom, Karla
nije izašla da otvori vrata. Nekoliko trenutaka kasnije, videla je kako majka ide kroz hodnik u purpurnom svilenom šlafroku, dok je na nogama imala papuče s visokom potpeticom – maltene kô prostitutka, pomisli Karla, i htede da se pojede od stida. Čula je zatim kako se ulazna vrata otvaraju, pa opet zatvaraju. Iz hodnika su se čuli šuštanje svile i tiho izgovorene nežnosti, na osnovu čega se moglo zaključiti da se ono dvoje grle. Purpurna haljina i sivomaslinastva uniforma prođoše zajedno kroz trpezariju i odoše na sprat. Mod je, pre svega, morala da se uveri da je dokument kod njega. Trebalo je, dakle, da vidi dokument, izrazi divljenje, a onda ga odloži pokraj sebe. Potom će povesti Joakima ka klaviru. Pronaći će neki izgovor – kakav, Karla se trudila da ne razmišlja o tome – da mladića provede kroz dvostruka vrata što iz gostinske sobe vode u obližnju radnu sobu, manju, intimniju prostoriju sa crvenim baršunastim zavesama i velikom, uleglom starom sofom. Kad uđu unutra, Mod će dati signal. Pošto je bilo teško predvideti redosled pokreta, razmatrale su nekoliko signala, pri čemu su svi oni imali istovetno značenje. Najjednostavniji način bio bi da Mod zalupi vrata za sobom tako da to odjekne u celoj kući. Drugo rešenje bilo bi da se posluži dugmetom za zvono pored kamina. Bio je to deo već zastarelog sistema za dozivanje posluge, a zvono se i dalje čulo u kuhinji. Posao će, međutim, završiti i bilo kakav drugi znak, te su se oko toga Mod i Klara usaglasile; ako već ne bude druge, Mod će oboriti na pod Geteovu mermernu bistu, ili tobože slučajno razbiti vazu. Pošto izađe iz trpezarije, Karla zastade u predsoblju, gledajući uza stepenice. Ništa se nije čulo. Ona pogleda u kuhinju. Ada je prala tučani lonac u kojem je bila skuvala čorbu, i ribala ga je sad vrlo žustro, nesumnjivo zbog napetosti. Karla joj se nasmeši nadajući se da će je time ohrabriti. Karla i Mod bi radije celu stvar sakrile od Ade, ne zato što u nju nemaju poverenja – baš naprotiv, Ada je bila žestoki protivnik nacista – već zato što će je to saznanje učiniti saučesnicom u izdaji, a samim tim je izložiti opasnosti od najstrože kazne. Bilo kako bilo, njih tri su i predugo živele zajedno da bi jedna od druge mogle bilo šta da sakriju, i tako je Ada znala sve. Karla je, kao iz velike daljine, čula Modin zvonki smeh. Poznat joj je bio taj zvuk, pomalo usiljen, koji ukazuje na to da se Mod napinje iz petnih žila ne bi li nekoga očarala. Da li je dokument kod Joakima? Minut-dva kasnije, Karla začu zvuke klavira. Nije bilo sumnje da Joakim svira. Bila je to neka dečja pesmica o mački u snegu: A, B, C, Die Katze lief im Schnee. Karli je otac tu pesmu sto puta pevao. Na samu tu pomisao, zastade joj knedla u grlu. Kako se samo nacisti usuđuju da sviraju takve pesme kad su upravo zbog njih tolika deca ostala siročići? Pesma najednom utihnu, negde na sredini. Nešto se dogodilo. Karla se upinjala da čuje – glasove, korake, bilo šta – ali uzalud. Prošao je tako jedan minut, pa još jedan. Nešto je pošlo naopako – ali šta? Ona pogleda kroz kuhinjska vrata u Adu, koja je prestala da riba lonac, i sad širila ruke nêmo poručujući: nemam pojma. Karla je morala da sazna šta se desilo. Tiho se popela na sprat, bešumno koračajući po pohabanom tepihu. Zastala je ispred gostinske sobe. I dalje se ništa nije čulo; ni klavir ni bilo kakav pokret niti glas. Što je tiše mogla, ona otvori vrata. Provirila je u sobu. Nikoga nije videla. Ušla je unutra i pogledala oko sebe. U sobi nije bilo nikoga. Joakimove platnene torbe ni od korova. Ona pogleda u dvostruka vrata što vode u radnu sobu. Jedno od dvoja vrata bila su tek napola za-
tvorena. Karla na vrhovima prstiju prođe kroz sobu. Tu nije bilo tepiha, samo pod od poliranog drveta, tako da su se koraci koliko-toliko morali čuti; no Karla je bila prinuđena da rizikuje. Kako se približavala, čula je šaputanje. Stigla je do vrata. Priljubila se uza zid, a onda se usudila da proviri unutra. Mod i Joakim su stajali zagrljeni i ljubili se. On je bio leđima okrenut vratima i Karli; nema sumnje da se to Mod postarala da ga tako namesti. Dok ih je Karla gledala, Mod se malo izmače, pogleda preko Joakimovog ramena pa uhvati Karlin pogled. Sklonivši ruku s Joakimovog zatiljka, brzo nešto pokaza Karli. Karla ugleda platnenu torbu na stolici. Istog časa je shvatila šta je pošlo po zlu. Kad je Mod namamila Joakima u radnu sobu, on nije ostavio torbu u gostinskoj sobi, već ju je, onako napet, poneo sa sobom. Sada je Karla morala da je iznese. Srce joj je tuklo kad je ušla u sobu. – O, da, samo nastavi, slatki moj – šaputala je Mod. – Volim te, dušo – stenjao je Joakim. Karla načini dva koraka, uze platnenu torbu, okrenu se pa bešumno izađe iz sobe. Torba je bila lagana. Brzo je prošla kroz gostinsku sobu i strčala niza stepenice, jedva dišući. Spustila je torbu na kuhinjski sto i otkopčala remenje. Unutra je bilo dnevno izdanje berlinskog lista Der angrif, neotvorena paklica cigareta kamel i obična crvenkasta kartonska fascikla. Drhtavim rukama Karla izvadi fasciklu, pa je otvori. Unutra je bila indigo-kopija dokumenta. Na prvoj stranici ugledala je naslov: DIREKTIVA BR. 41 Na poslednjoj stranici nalazila se tačkasta linija – mesto za potpis. Potpisa, međutim, nije bilo, bez sumnje zato što je to bila kopija, ali je zato pored same linije bilo otkucano ime Adolfa Hitlera. Između prve i poslednje stranice bio je plan operacije „Plavi”. Srce joj zaigra od radosti, uprkos napetosti i ledenoj strepnji da će biti otkrivena. Odložila je dokument na niski kredenac pokraj kuhinjskog prozora. Zatim uz trzaj otvori fioku, pa izvadi minoks aparat i dva rezervna filma. Pažljivo namestivši dokument, poče da fotografiše stranicu po stranicu. Nije joj trebalo mnogo vremena da obavi posao. Bilo je svega deset strana. Nije morala čak ni film da zameni. Završila je posao. Ukrala je plan bitke. Ovo je bilo za tebe, oče. Vratila je aparat u fioku, zatvorila je pa gurnula dokument u kartonsku fasciklu, koju je vratila u platnenu torbu pa je, pritegavši kaišiće, zatvorila. Pazeći da hoda što tiše, odnese torbu na sprat. Tek što se ušunjala u gostinsku sobu, začu majčin glas. Mod je govorila razgovetno, naglašavajući svaku reč, kao da namerno želi da je čuje još neko te Karla toga časa nasluti da je majka upozorava. – Nemoj da brineš, molim te – govorila je Mod. – To je zato što si bio mnogo uzbuđen. Oboje smo bili uzbuđeni. Joakim je tiho odgovorio, videlo se da mu je neprijatno. – Osećam se kao poslednja budala – reče on. – Tek što si me dodirnula, i sve je bilo gotovo.
Karla je mogla da nasluti šta se dogodilo. Nije to iskusila, ali devojke su pričale o tome, a razgovori medicinskih sestara nisu oskudevali u sočnim pojedinostima. Biće da je Joakim prerano ejakulirao. Frida joj je svojevremeno pričala kako se to događalo i Hajnrihu, nekoliko puta, kad su tek počeli da se zabvljaju te da je hteo da crkne od sramote, no da je to brzo prevazišao. To je znak nervoze, rekla joj je Frida tada. To što su Modina i Joakimova milovanja kratko trajala stvorilo je velike teškoće za Karlu. Joakim će sada biti obazriviji, neće više biti onako slep i gluv na sve što se oko njega događa. S druge strane, međutim, Mod će dati sve od sebe da on i dalje ostane leđima okrenut vratima. Ako Karli pođe za rukom da se ušunja u sobu i vrati torbu na stolicu, a da je Joakim ne primeti – uspeće nekako da se provuku. Srce joj je tuklo kao ludo dok je prolazila kroz gostinsku sobu i zastala ispred otvorenih vrata. Mod je govorila umirujućim glasom. – To se često dešava, telo postane nestrpljivo. Nije to ništa. Karla proviri u sobu. Ono dvoje je još stajalo gde ih je maločas zatekla, i dalje pripijeni jedno uz drugo. Mod pogleda preko Joakimovog ramena i ugleda Karlu. Ona spusti šaku Joakimu na obraz, tako da se slučajno ne okrene i vidi Karlu, pa mu reče: – Poljubi me ponovo i reci da me ne mrziš zbog ove male nezgode. Karla uđe u sobu. – Treba mi cigareta – reče Joakim. Dok se on okretao, Karla izađe napolje. Čekala je ispred vrata. Jesu li mu cigarete u džepu, ili će potražiti onu neotvorenu kutiju koju je doneo u torbi? Odgovor je stigao tren kasnije. – Gde mi je torba? – upita on. Karli srce prestade da kuca. – Ostavio si je u gostinskoj sobi – razgovetno odgovori Mod. – Ne, nisam. Karla prođe kroz sobu, spusti usput torbu na stolicu, pa izađe napolje. A onda zastade na odmorištu, osluškujući. Čula ih je kako iz radne sobe prelaze u gostinsku. – Evo je, lepo ti kažem – reče Mod. – Nisam je tu ostavio – tvrdoglavo će Joakim. – Zakleo sam se da ću motriti na nju. Ali nisam – dok sam se s tobom ljubio. – Dragi moj, uznemirilo te je ono što se desilo među nama. Pokušaj da se smiriš. – Mora da je neko ulazio u sobu dok ja nisam obraćao pažnju... – To baš nema smisla. – Ne bih rekao. – Hajde da sednemo za klavir, jedno do drugoga, onako kako ti voliš – predloži ona, ali prizvuk očaja već se osećao u njenom glasu. – Koga još ima u ovoj kući? Pretpostavljajući šta će se dogoditi, Karla sjuri niza stepenice i ulete u kuhinju. Ada je, prepavši se, zinula u nju, ali vremena za objašnjavanje nije bilo. Bat Joakimovih čizama dopirao je sa stepeništa. Trenutak kasnije on je već bio u kuhinji. U ruci je držao platnenu torbu. Lice mu je buktalo od gneva. Gledao je u Karlu i Adu. – Jedna od vas je otvarala ovu torbu! – zaurla on. Karla se trudila da govori što mirnije. – Ne znam otkud ti to, Joakime – reče ona.
U tom času iza Joakima se pojavi Mod. Zaobišavši ga, uđe i ona u kuhinju. – Hajde da popijemo kafu, Ada, molim te – reče ona vedro. – Joakime, molim te, izvoli, sedi. On nije obraćao pažnju na nju, već je pomno razgledao kuhinju. Oči mu blesnuše kad je pogledao u niski kredenac pokraj prozora. Užasnuta, Karla primeti da je, premda jeste sklonila aparat, zaboravila da spakuje i ona dva rezervna filma. – To su osmomilimetarski filmovi, zar ne? – upita Joakim. – Imate i minijaturni aparat? Najednom više nije ličio na malog dečaka. – A to je, dakle, posredi? – reče Mod. – Baš sam se pitala šta li je to. Zaboravio ih je jedan učenik, oficir Gestapoa inače. Bilo je to lukavo dovijanje, ali Joakim nije naseo. – A pitam se da taj nije ostavio i aparat? – reče on pa otvori fioku. Lep mali aparat od nerđajućeg čelika ležao je na belom peškiru, kao nepobitni dokaz. Joakim se prenerazio. Možda on, do toga časa, i nije istinski verovao da je žrtva prevare, već se samo malo busao ne bi li time zabašurio seksualni neuspeh; tek sada se suočio sa istinom. Ko zna zašto, izgledao je kao čovek gromom pogođen. Ne ispuštajući ručku na fioci, zurio je u aparat kao omađijan. U magnovenju, Karla vide sve; i da je mladićev san o ljubavi oskrnavljen te da će sada njegov bes biti užasan. On konačno podiže pogled. Posmatrao je te tri žene oko sebe, a onda mu pogled zastade na Mod. – Ti si ovo zakuvala – reče on. – Prevarila si me. Ali bićeš kažnjena. Joakim uze aparat i filmove pa ih strpa u džep. – Frau Fon Ulrih, uhapšeni ste. – On krenu prema Mod i ščepa je za nadlakticu. – Vodim vas u sedište Gestapoa. Mod mu se otrže i uzmaknu. Joakim zamahnu rukom i udari je iz sve snage. Bio je visok, snažan i mlad. Pogodio ju je u lice i oborio na pod, pa stao iznad nje. – Napravila si budalu od mene! – urlao je. – Lagala si, a ja sam ti verovao! – Sad je već bio izbezumljen. – Gestapo će nas oboje staviti na muke, ali neka, oboje smo i zaslužili! – Poče da je šutira dok je ležala na podu. Mod pokuša da se otkotrlja u stranu, ali je on sustiže kod šporeta. Čuli su se tupi udarci njegove desne čizme po Modinim rebrima, butini, stomaku. Ada se baci na njega i zagreba ga noktima po licu. On je odgurnu silovitim udarcem. A onda šutnu Mod u glavu. Karla se pomeri. Znala je da se ljudi oporavljaju od svakakvih telesnih povreda, ali da posle povredâ glave često ostaju nepopravljiva oštećenja. Same te misli u tom času, međutim, Karla jedva da je i bila svesna. Postupila je bez predumišljaja. S kuhinjskog stola uzela je onaj gvozdeni lonac za supu koji je Ada onako žustro bila izribala. Uhvativši ga za dršku, visoko ga je podigla, a onda, smogavši snagu, tresnula njime Joakima po temenu. Zateturao se, ošamućen. Ona ga udari ponovo, još jače. On se skljoka na patos, bez svesti. Mod se skloni da ne bi pao na nju pa sede oslonivši se leđima o zid, držeći se sve vreme za grudi. Karla ponovo podiže lonac. – Ne! Stani! – povika Mod. Karla spusti lonac na kuhinjski sto. Uto se Joakim pomeri, pokušavajući da ustane. Sada Ada dohvati lonac i udari ga još jednom, raspomamljena. Karla pokuša da je zgrabi za ruku,
ali Ada je bila van sebe od besa. Tukla je onesvešćenog čoveka po glavi sve dok nije klonula, a onda je samo ispustila lonac, koji uz zveket pade na pod. Mod se s naporom pridiže na kolena i zagleda se u Joakima. Oči su mu bile širom otvorene. Nos mu je bio iskrivljen. Lobanja mu je bila nekako izobličena. Iz uha mu je potekla krv. Po svemu sudeći, nije disao. Karla kleknu pored njega, vrhovima prstiju opipavajući puls na Joakimovom vratu. Pulsa nije bilo. – Mrtav je – reče ona. – Ubile smo ga. O, bože. – Ti siroti, glupi dečače – reče Mod. Plakala je. – Šta ćemo sad? – upita Ada, dahćući od naprezanja. Karli tad postade jasno da će morati da se otarase tela. Mod se na jedvite jade osovi na noge. Leva strana lica joj je otekla. – Joj, bože, ala ovo boli – reče ona, držeći se za slabinu. Karla je pretpostavljala da je Mod naprslo rebro. Gledajući u Joakima, Ada reče: – Mogle bismo da ga sakrijemo na tavanu. – Da, i tamo bi stajao sve dok se komšije ne požale na smrad – reče Karla. – Onda da ga zakopamo u dvorištu iza kuće. – A šta će ljudi pomisliti kad vide tri žene kako kopaju rupu duboku metar i osamdeset u dvorištu gradske kuće usred Berlina? Da tražimo zlato? – Mogle bismo noću da kopamo. – Zar bi to bilo manje sumnjivo? Ada se počeša po glavi. – Moramo nekud da odnesemo leš i da ga se otarasimo – reče Karla. – U neki park, ili u kanal. – Ali kako ćemo da ga nosimo? – upita Ada. – Nije on mnogo težak – reče Mod tužno. – Tako vitak, a tako snažan. – Nije težina problem – reče Karla. – Možemo Ada i ja da ga nosimo. Ali moramo to da izvedemo tako da ne pobudimo sumnju. – E, da imam kola – reče Mod. Karla je vrtela glavom. – Sad ionako niko ne može da nabavi gorivo. Ućutale su. Napolju se hvatao sumrak. Ada donese peškir i umota njime Joakimovu glavu, da krv ne bi kapala na pod. Mod je tiho plakala, suze su joj se kotrljale niz lice, zgrčeno od jada. Karla je želela da je uteši, ali je najpre morala da reši problem. – Mogle bismo da ga uguramo u neki sanduk – predloži ona. – Jedini sanduk te veličine je mrtvački – primeti Ada. – A šta kažeš za neki komad nameštaja? Kredenac? – Preteško je to. – Ada se zamislila. – Ali plakar u mojoj sobi nije tako masivan. Karla klimnu glavom. Pošto se od jedne sluškinje i nije očekivalo da ima mnogo odeće, nije joj trebao nameštaj od mahagonija, zaključi Karla, i bi joj zbog toga i malo neprijatno; bilo kako bilo, u Adinoj sobi nalazio se uzani viseći plakar od trošne iverice. – Idemo po njega – reče Karla. Ada je isprva živela u podrumu, koji je u međuvremenu pretvoren u sklonište za slučaj napada iz vazduha, i sada joj je soba bila na spratu. Karla i Ada odoše gore. Ada otvori plakar i poskida odeću sa šipke. Nije tu bilo bogzna čega: dva radna odela, nekoliko haljina, jedan zimski kaput, sve staro. Ona ih uredno položi na krevet. Karla nakosi plakar, pa ga prihvati s jedne strane, dok Ada podiže drugi kraj. Nije bio težak, ali je zato bio kabast, te im je trebalo vremena da ga protnu kroz vrata i spuste niza stepenice.
I konačno je plakar ležao na podu u hodniku. Karla otvori vrata. Plakar je izgledao kao mrtvački sanduk s poklopcem sa šarkama. Karla se vratila u kuhinju i nagnula nad leš. Uzela je aparat i filmove iz Joakimovog džepa pa ih vratila u fioku u kredencu. Karla uhvati Joakima pod pazuh, a Ada za noge, pa podigoše telo. Odnele su ga iz kuhinje u hodnik i položile u plakar. Ada mu je ponovo obmotala onaj peškir oko glave, iako je krvarenje u međuvremenu prestalo. Da li da mu skinu uniformu, pitala se Karla. Tako bi teže bilo identifikovati leš – ali bi onda morale da se ratosiljaju dve stvari umesto jedne. Ona reši da je ne skida. Zatim podiže s poda platnenu torbu i ubaci je u plakar s lešom. Zatim zatvori vrata plakara i okrenu ključ, da im se slučajno usput ne otvori. Ključ zatim stavi u džep haljine. Pošto je ušla u trpezariju, ona pogleda kroz prozor. – Smrkava se – reče. – To je dobro. – Šta će ljudi pomisliti? – upita Mod. – Pomisliće da nosimo komad nameštaja, verovatno da bismo ga prodale jer nam treba novac za hranu. – Dve žene nose plakar? – Danas to za žene nije ništa neobično, budući da su toliki muškarci što u vojsci, što izginuli. Kamion za selidbe ne možemo sebi da priuštimo, pošto inače nema benzina. – Ali što biste prodavale orman po mraku? Karla se više nije uzdržavala. – Ne znam, majko. Ako nas neko bude pitao, moraću nešto da smislim. Ali telo ne može ovde da ostane. – Oni će odmah znati da je ubijen, čim nađu leš. Pregledaće povrede. I Karlu je to brinulo. – Tu mi već ništa ne možemo. – Možda će istraživati kuda je on danas pošao. – Rekao je da nikome nije pričao o tim časovima klavira. Želeo je umećem da zadivi drugove. Uz malo sreće, niko ne zna da je on dolazio ovamo. – A ako nam se sreća ne osmehne, pomisli Karla, s nama je završeno. – Šta li će pomisliti oni, koji je motiv za ovo ubistvo? – Hoće li naći tragove semena u donjem vešu? Mod skrenu pogled, bilo joj je neprijatno. – Da. – Onda će pretpostaviti da je reč o seksualnom odnosu, verovatno s nekim muškarcem, koji je okončan svađom. – Nadam se da će biti kako kažeš. Karla ni sama nije u to bila sasvim sigurna, ali ništa drugo nije mogla da smisli. – U kanal – reče. Leš će isplivati na površinu, pronaći će ga neko, pre ili kasnije, a onda će biti pokrenuta istraga povodom ubistva. A one će se nadati da istražne organe ništa neće dovesti do njih tri. Karla otvori ulazna vrata. Stala je ispred plakara i uhvatila levi ugao, dok je Ada zauzela položaj iza romana, zdesna. A onda se obe sagnuše. – Nagni ga pa podvuci ruku ispod njega – reče Ada, koja je, bez sumnje, imala više iskustva u dizanju teških stvari nego njene gazdarice. Karla učini kako joj je rečeno. – Sad podigni malo svoj kraj. Karla i to posluša. Ada sad podvuče ruke ispod svog kraja pa reče:
– Savij kolena. Prihvati teret. Ispravi se. Podigle su plakar do visine kuka. Ada se sagnu i podmesti rame ispod njega. Isto učini i Karla. I njih dve se ispraviše. Glavnina tereta pala je na Karlu dok su silazile niza stepenice ispred ulaznih vrata, no ona je to mogla da iznese. Kad su stigle do ulice, ona skrenu ka kanalu koji se nalazio nekoliko blokova dalje. Sada je već bio mrkli mrak, bez meseca, s tek pokojom zvezdom što baca oskudnu svetlost. Pošto je na snazi bio režim zamračivanja, postojali su dobri izgledi da ih niko neće ni videti kad spuste plakar u vodu. Nepovoljna je, s druge strane, bila okolnost da je Karla jedva videla kuda ide. Užasavala se same pomisli da bi mogla da se spotakne i padne, jer tada bi se plakar razbio u paramparčad i na videlo bi izašlo telo usmrćenog muškarca. Prođoše uto kola hitne pomoći, farova pokrivenih maskama s prorezima. Verovatno su žurila na mesto nekog saobraćajnog udesa. A udesi su bili česta pojava u vreme zamračivanja. To je, opet, značilo da će tu negde, u komšiluku, biti i policijskih kola. Karla se priseti senzacionalnog slučaja ubistva negde s početka zamračivanja. Čovek je ubio svoju ženu, nagurao njeno telo u neki sanduk, pa ga odneo u drugi deo grada, na sedištu bicikla, po mraku, i bacio ga u reku Havel. Šta ako se policajci takođe sete tog slučaja, pa sad sumnjaju u svakog ko prevozi bilo kakav veliki predmet. Upravo dok je razmišljala o tome, pored njih prođe policijsko vozilo. Jedan policajac netremice je gledao u dve žene s plakarom, ali kola nisu stala. No teret kao da je postajao sve teži. Noć je bila topla, i Karla je uskoro bila gola voda. Drvo ju je žuljalo, bolelo ju je rame, i ona zažali što se nije na vreme setila da nagura presavijenu maramicu ispod bluze, da ublaži trenje. Skrenule su za ugao i naišle na mesto nesreće. Došlo je do čeonog sudara zglobnog kamiona sa osam točkova koji je prevozio drvnu građu i Mercedesove limuzine, koja je bila gadno slupana. Olupinu su obasjavali farovi policijskog vozila i kola hitne pomoći. Pod mlazom slabašnog svetla, grupa muškaraca stajala je oko automobila. Do sudara je, po svemu sudeći, bilo došlo pre nekoliko minuta, jer je u kolima još bilo ljudi. Bolničar iz hitne pomoći, nagnut kroz otvorena zadnja vrata, verovatno je ispitivao povrede i procenjivao da li putnike smeju da izvuku iz auta. Karla se prestravila. Od griže savesti udovi su joj se sledili i ona stade kao ukopana. Niko, međutim, nije primetio ni nju ni Adu ni plakar, i trenutak kasnije, Karla uvide da treba samo da se odšunjaju u pravcu iz kojeg su i došle, pa da onda drugim putem stignu do kanala. Taman je bila počela da se okreće, kad jedan policajac uperi lampu u k njoj. Zamalo je ispustila onaj plakar i dala se u beg, no ipak je sačuvala prisebnost. – A kuda vi? – upita policajac. – Nosimo plakar, pozorniče – reče Karla. Pribravši se, odglumila je bolesnu znatiželju, da prikrije nervozu zbog osećaja krivice. – Šta se to ovde dogodilo? – upita ona, a onda, da pojača utisak, dodade: – Jel’ neko poginuo? Profesionalci ne vole takvu radoznalost, dobro je to znala Karla – i sama je bila profesionalac. Kao što je i očekivala, policajac prezrivo odmahnu rukom. – To se vas ne tiče – reče on. – Samo se sklonite odavde. I on okrenu leđa pa uperi lampu u smrskani automobil. S te strane ulice, pločnik je bio prohodan. Karla prelomi i pođe pravo. Zaputivši se prema olupini, ona i Ada nosile su plakar s mrtvacem. Karla nije skidala pogled s bolničara hitne pomoći koji su radili u malom osvetljenom krugu. Bili
su potpuno usredsređeni na svoj posao, i niko nije ni podigao glavu dok je Karla prolazila pored automobila. Činilo joj se da čitavu večnost prolaze pored tog osmotočkaša. A onda, kad je napokon stigla u ravan s krajem kamiona – nešto joj sinu. Karla stade. – Šta je sad? – prosikta Ada. – Ovuda. – Karla stade na kolovoz iza kamiona. – Spuštaj taj plakar – siktala je i ona. – Samo tiho. Lagano su spustile plakar na pločnik. – Hoćemo li ovde da ga ostavimo? – prošaputa Ada. Karla izvadi ključ iz džepa i otključa vrata plakara. A onda podiže pogled; koliko je odatle mogla da vidi, ljudi su i dalje bili okupljeni oko automobila, nekih šest-sedam metara udaljeni od kamiona, samo s druge strane. Ona otvori vrata plakara. Joakim Koh je zurio bezizrazno, glave umotane u okrvavljen peškir. – Da ga istresemo – reče Karla. – Pored točkova. One nagnuše plakar i telo ispade, prizemljivši se uz same točkove. Karla uze onaj krvavi peškir, pa ga ubaci natrag u plakar. Platnenu torbu ostavila je pored leša; drago joj je bilo što će je se najzad rešiti. Pošto je zatvorila i zaključala vrata plakara, one ga podigoše, i produžiše dalje. Sada ga je bilo lako nositi. Kad su odmakle petnaest-dvadeset metara u tami, Karla začu glas iz daljine: – Bože, ima još jedna žrtva – pregažen pešak, izgleda! Karla i Ada skrenuše iza ugla, i olakšanje preplavi Karlu kao plima. Otarasila se leša. Kad bi samo još stigla kući, a da nikome više ne privuče pažnju – i da niko, slučajno, ne pogleda u plakar i ugleda onaj okrvavljeni peškir – konačno bi bila na sigurnom. I ne bi bilo nikakve istrage povodom ubistva. Joakim je sada pešak stradao u saobraćajnoj nezgodi u vreme zamračivanja. Da su ga zaista po kaldrmi razvlačili točkovi onog kamiona, zadobio bi povrede slične onima koje su mu nanete teškim dnom Adinog lonca za supu. Možda bi umešni stručnjak na obdukciji i ustanovio izvesne razlike – ali u ovom slučaju niko neće ni pomisliti da mora da se radi obdukcija. Karla je razmišljala da bace i plakar, ali je pomislila da to ipak ne bi bilo dobro. I bez tog peškira, u unutrašnjosti plakara bilo je krvavih mrlja, a to bi bilo policiji bio dovoljan povod za pokretanje istrage. Morale su da ga odnesu kući i dobro ga izribaju. Kući su stigle ne srevši više nikoga. Plakar su ostavile u hodniku. Ada je izvadila peškir, odnela ga u sudoperu u kuhinji i pustila hladnu vodu. Karla je osećala ushićenje i tugu u isti mah. Ukrala je nacistički plan bitke, ali je i ubila mladića koji je bio više budalast nego zao. Danima i danima, godinama možda, razmišljaće ona o tome pre nego što konačno ne raščisti sa svojom savešću. U tom trenutku je, jednostavno, bila preumorna za takva razmišljanja. Kazala je majci šta su ona i Ada uradile. Modin levi obraz bio je toliko otečen da joj je oko bilo bezmalo zatvoreno. Držala se za levu slabinu, kao da će tako ublažiti bol. Izgledala je grozno. – Bila si neopisivo hrabra, majko – reče joj Karla. – Divim ti se zbog onog što si danas uradila. – Ne ponosim se time – odvrati Mod umorno. Tako me je sram. Prezirem sebe. – Zato što ga nisi volela? – upita Karla. – Ne – reče Mod. – Zato što sam ga volela.
14. 1942. (III) Greg Peškov je na Harvardu diplomirao summa cum laude, s najvišim ocenama. Fiziku je, bez napora, mogao i da doktorira – to mu je bio glavni predmet – i tako ujedno da izbegne vojnu službu. Ali on nije želeo da bude naučnik. Njega je zanimalo nešto drugo. A kad se rat okonča, vojnička prošlost svakako će biti prednost za mladog političara u usponu. Zato je on stupio u vojsku. S druge strane, nije mu želja bila da zaista ide u borbu. Rat u Evropi pratio je s velikim zanimanjem, vršeći pritom pritisak na sve koje je poznavao u Vašingtonu – a takvih je bilo mnogo – da mu nađu kancelarijski posao u sedištu Ministarstva rata. Nemačka letnja ofanziva počela je dvadeset osmog juna, i Nemci su brzo napredovali na istok, bez većih smetnji, sve dok nisu stigli do Staljingrada, nekadašnjeg Caricina, gde su naišli na žestok otpor Rusa. Sada su bili zaustavljeni, s previše razvučenim linijama snabdevanja, i sve se više činilo da ih je Crvena armija namamila u klopku. Nije mnogo vremena prošlo otkako je Greg krenuo na osnovnu obuku kad je pozvan u pukovnikovu kancelariju. – Vojnom inžinjerijskom korpusu treba bistar mlad oficir u Vašingtonu – rekao je tada pukovnik. – Raspoređen si u Vašington, ali, da se ja pitam, ne bi na tebe pao izbor – ne umeš ni tu prokletu uniformu da opereš, pogledaj se samo – ali taj posao iziskuje poznavanje fizike, a takvih imamo malo. – Hvala vam, gospodine – na to će Greg. – Probaj samo da budeš tako podrugljiv sa svojim novim šefom, i zažalićeš zbog toga. Bićeš pomoćnik pukovniku Grouvsu. Bio sam s njim na Vest Pointu. Većeg skota od njega dosad nisam sreo, ni u vojsci ni van nje. Neka ti je sa srećom. Greg je tada nazvao Majka Penfolda u Kancelariji za štampu Stejt departmenta te tako doznao da je Lesli Grouvs donedavno bio šef gradilišta za celu Vojsku SAD, kao i da mu je poverena izgradnja vojnog sedišta u Vašingtonu, ogromnog petougaonog zdanja koje su neki već bili prozvali Pentagon. Grouvs je, međutim, prebačen na nov projekat, o kojem, inače, niko gotovo ništa nije znao. Neki su govorili da je toliko često vređao pretpostavljene da je zbog toga, praktično, degradiran u niži čin; drugi pak da je njegova nova uloga još važnija od stare, ali da je reč o strogo čuvanoj tajni. Svi su se slagali u jednom: da je samoživ, osion i nemilosrdan. – Zar ga baš svi mrze? – upita Greg. – O, ne – odgovori mu Majk. – Samo oni koji su imali prilike da ga upoznaju. Poručnik Greg Peškov je sav treperio kad je ulazio u Grouvsovu kancelariju u impozantnoj novoj zgradi Ministarstva rata, bledosmeđoj palati u art deko stilu na uglu Dvadeset prve ulice i Avenije Virdžinija. Odmah mu je rečeno da je od sada u sastavu grupe koja se zove Menhetenska inžinjerska oblast. Pod ovim nazivom, namerno smišljenim tako da ne kazuje ništa, krila se ekipa koja je pokušavala da smisli novu vrstu bombe, koja će koristiti uranijum kao eksplozivno sredstvo. Greg je bio zainteresovan. Znao je da u lakšem izotopu uranijuma, U-235, počiva neprocenjiva energija, a i čitao je ranije o tome u naučnim časopisima. Vesti o toku istraživanja, međutim, u jednom trenutku – bilo je tome nekoliko godina – potpuno su prestale da stižu, a Gregu je sada bilo jasno i zašto. Saznao je da je predsednik Ruzvelt procenio da projekat napreduje presporo, i tako je Grouvsu po-
vereno da malo prodrma uspavanu ekipu. Greg je stigao šest dana pošto je Grouvs prekomandovan. Prvi njegov zadatak bio je da pomogne Grouvsu da prikači zvezdice na kragnu njegove žućkastosmeđe košulje; Grouvs je, naime, upravo bio unapređen u brigadnog generala. – To je uglavnom da bih ostavio utisak na sve te civile naučnike s kojima moramo da radimo – brundao je Grouvs. – Za deset minuta imam sastanak u kancelariji državnog sekretara rata. Dobro bi bilo da pođeš sa mnom, da se i sam upoznaš s pojedinostima. Grouvs je bio krupan čovek. Visok otprilike sto sedamdeset sedam centimetara, mora da je bio težak možda i preko sto trideset kilograma. Pantalone od uniforme nosio je visoko podignute, i stomak mu se nadimao ispod opasača. Imao je kestenjastu kosu, koja bi se možda i ukovrdžala da je bila dovoljno dugačka, nisko čelo, bucmaste obraze i naglašen podvaljak. Brčići su mu bili tako tanušni da jedva da su se i videli. Neprivlačan muškarac u svakom pogledu, a Greg se nimalo nije radovao što će raditi s njim. Grouvs i njegova pratnja, uključujući i Grega, izađoše iz zgrade pa se zaputiše Avenijom Virdžinija ka Nešenel molu. Usput je Grouvs govorio Gregu: – Kad su mi dali ovaj posao, rekli su mi da bismo time mogli da dobijemo rat. Ne znam da li je to istina, ali nameravam da postupam kao da jeste. Bolje bi ti bilo da i sam radiš tako. – Razumem, gospodine – uzvratio je Greg. Državni sekretar rata još se nije bio preselilo u nedovršenu zgradu Pentagona, a sedište Ministarstva rata još se nalazilo u staroj Oružarnici, dugačkoj i niskoj, „privremenoj” građevini na Aveniji Konstitjušen. Henri Stimson, državni sekretar rata, bio je republikanac, koga je na to mesto predsednik postavio da bi se osigurao da Stimsonova partija neće potkopavati ratne napore stvarajući mu probleme u Kongresu. Sedamdesetpetogodišnji Stimson je imao status starijeg državnika; bio je to vremešni kicoš sa sedim brkovima, u čijim je sivim očima još tinjala iskra visprenosti. Bio je to sastanak na najvišem nivou, i prostorija je bila puna krupnih zverki, među kojima se našao i načelnik Generalštaba Džordž Maršal. Greg se bio unervozio, s divljenjem primetivši da je Grouvs upadljivo miran za nekoga ko je do juče bio samo pukovnik. Izlaganje je Grouvs započeo naglasivši da mu je namera da nametne red stotinama naučnika civila i desetinama laboratorija za fiziku koje su uključene u projekat Menhetn. Ni u jednom trenutku nije povlađivao ličnostima na visokim položajima, za koje bi bilo prirodno očekivati da će sebe videti kao glavne u ovom poduhvatu. Planove je iznosio ne trudeći se da upotrebi umekšavajuće izraze, kao, na primer, „uz vašu dozvolu” i „ako se vi slažete”. Greg se pitao da li taj čovek, u stvari, čini sve ne bi li dobio otkaz. Za Grega je tu, u svakom slučaju, bilo toliko novih informacija da je u jednom trenutku poželeo da hvata beleške, ali kako to niko drugi nije činio, on proceni da bi ipak bolje bilo da odustane. Kad je Grouvs završio, jedan od okupljenih reče: – Zalihe uranijuma su, pretpostavljam, ključne za uspeh projekta. Imamo li ih dovoljno? – Na stovarištu na Stejten Ajlendu ima hiljadu dvesta pedeset tona uranijum-oksida – odgovori Grouvs. – Onda bi nam bolje bilo da nešto od toga nabavimo – reče onaj što je postavio pitanje. – Sve sam to kupio u petak, gospodine. – U petak? Dan pre nego što ste imenovani na dužnost? – Tačno. Osmeh se pojavi na licu sekretara rata. Na Gregovo iznenađenje, Grouvs je, bahat i drzak, počeo
da izaziva divljenje. – A šta je s procenom prioriteta ovog projekta? – upita neki čovek u admiralskoj uniformi. – Morate najpre sve da utanačite sa Odborom za ratnu proizvodnju. – U subotu sam se sastao s Donaldom Nelsonom, gospodine – odgovori Grouvs. Nelson je, inače, kao civilno lice, obavljao dužnost predsednika tog odbora. – Zatražio sam od njega da nam da viši rejting. – I, šta je on rekao? – Odbio je. – To je već nevolja. – Nije više. Ja sam njemu kazao da ću u tom slučaju biti primoran da preporučim predsedniku da se od projekta Menhetn odustane zato što Odbor za ratnu proizvodnju nije voljan da sarađuje. Onda nam je dao rejting AAA. – Dobro je – reče sekretar rata. Grega je to nanovo zadivilo. Grouvs je, stvarno, bio ljudina. – Dobro sad – reče Stimson. – Radićete pod nadzorom odbora koji će meni lično podnositi izveštaje. Predloženo je devet članova... – Ma taman posla! – na to će Grouvs. – Šta ste rekli? – upita ga sekretar rata. Ovoga puta je, pomisli Greg, Grouvs bez sumnje prekardašio. – Ne mogu ja da podnosim račune devetočlanom odboru, gospodine sekretaru. Kako ću ja sve njih da skinem s grbače? Stimson se nasmeši. Bio je on i previše iskusan da bi se zbog toga uvredio, tako se bar činilo. – A koliko vi, Grouvse, predlažete da ih bude? – upita on blago. Gregu nije promaklo da bi Grouvs najradije odgovorio: „Nijedan”, ali čulo se sledeće: – Trojica, to bi bilo savršeno. – Dobro – reče državni sekretar rata, što Grega iznenadi. – Još nešto? – Trebaće nam i veći prostor, oko dvadeset četiri hiljade hektara, na kojem ćemo podići fabriku za obogaćivanje uranijuma, kao i prateće pogone. U Ouk Ridžu, u Tenesiju, ima pogodno mesto. To je jedna dubodolina, pa ako slučajno dođe do akcidenta, eksplozija neće ostaviti posledice na širu okolinu. – Do akcidenta? – upita admiral. – Zar i to može da se desi? Grouvs nije krio da to pitanje doživljava kao krajnje nedotupavno. – Mi ovde proizvodimo jednu eksperimentalnu bombu, za ime boga! – odvrati on. – Bombu tako moćnu da bi trebalo da sravni sa zemljom grad srednje veličine, i to iz samo jedne jedine detonacije. Bili bismo prilično glupi ako bismo prenebregnuli mogućnost da dođe do akcidenata. Admiral je, sudeći po tome kako je izgledao, hteo da se pobuni, no umeša se Stimson: – Nastavite, generale. – U Tenesiju je zemlja jeftina – reče Grouvs. – Tamo je i struja jeftina, a naša fabrika će trošiti ogromne količine struje. – I vi, dakle, predlažete da kupimo to zemljište. – Predlažem da ga danas obiđemo. – Grouvs pogleda na sat. – U stvari, moram odmah da pođem da ne bih propustio voz za Noksvil. – On ustade. – Ako dopuštate, gospodo, ne bih želeo da gubim vreme. Svi su bili zapanjeni. Čak se i Stimson zgranuo. Niko u Vašingtonu ni u snu ne bi napustio kancelariju jednog državnog sekretara a da mu to prethodno ne najavi. Bilo je to ozbiljno narušavanje etike-
cije. Ali Grouvs za to kao da nije mario. I to mu niko nije zamerio. – Vrlo dobro – reče Stimson. – Nemojte, onda, da vas mi zadržavamo. – Hvala vam, gospodine – reče Grouvs i izađe. Greg požuri za njim.
II Najprivlačnija civilna sekretarica u novoj zgradi Ratne kancelarije bila je Margaret Kaudri. Imala je krupne tamne oči i pune, čulne usne. Kad je ugledaš kako sedi za pisaćom mašinom, a ona podigne pogled i nasmeši ti se, osećaš se kao da vodiš ljubav s njom. Njen otac je od pekarske radnje stvorio masovnu industrijsku proizvodnju. „Kaudrijev keks, hrskav kô domaći!” Nije morala da radi, ali se ipak uključila u ratne napore, da odradi svoj deo. Pre nego što će je pozvati na ručak, Greg se postarao da Margaret sazna kako je i on dete milionera. Uobičajeno je da bogate naslednice radije izlaze s bogatim momcima; tako će biti sigurna da je ne juri zbog novca. Bio je oktobar, i bilo je hladno. Margaret je nosila elegantni tamnoplavi kaput s naramenicama, strukiran. Beretka, koja joj je lepo pristajala uz kaput, bila je prava vojnička. Otišli su u Ric-Karlton, ali kako su kročili u salu za ručavanje, Greg ugleda oca, koji je upravo obedovao u društvu Gledis Andželus. A Gregu nije bilo do ručka učetvoro. Kad je sve to objasnio Margareti, ona reče: – Nema problema. Ručaćemo u Univerzitetskom ženskom klubu, tu iza ćoška. Ja sam tamo članica. Greg tamo nikada nije kročio, ali je imao osećaj da mu je odnekud, po nečemu, poznat. Napeo se na tren da se seti, ali mu to nikako nije polazilo za rukom, pa prestade da misli na to. Kad su ušli u klub, Margaret skide kaput i blesnu u zamamno pripijenoj haljini od kašmira kraljevskoplave boje. Beretku i rukavice je zadržala, kako su sve pristojne žene činile kad izađu u restoran. Greg je, kao obično, uživao dok ulazi na neko mesto a podruku ga drži lepa žena. U sali za ručavanje Univerzitetskog ženskog kluba bila je tek šačica muškaraca, ali svi su mu zavideli. Mada verovatno nikome ne bi priznao, on je u tome uživao isto koliko i u vođenju ljubavi. Poručio je bocu vina. Margaret je svoje razblaživala mineralnom vodom, kako to Francuzi rade, i pritom rekla: – Ne želim da provedem popodne ispravljajući greške u kucanju. Greg joj je pričao o generalu Grouvsu. – Taj je živa vatra. U neku ruku, može se reći da je loše odevena verzija moga oca. – Svi ga mrze – primeti Margaret. Greg klimnu glavom. – Ume ljudima da stane na žulj. – I tvoj otac je takav? – Ponekad, ali uglavnom se oslanja na šarm. – I moj! Možda su svi uspešni ljudi takvi. Ručak se brzo završio. Usluga u vašingtonskim restoranima radila je brže nego ranije. Zemlja je bila u ratu, i ljude su čekali neodložni poslovi. Konobarica im je donela jelovnik sa desertima. Greg podiže pogled i prenu se prepoznavši Džeki Džejks. – Zdravo, Džeki! – pozdravi je on. – Zdravo, Greg – odgovori ona, i prisnost nadvlada nervozu. – Kako si? Greg se tad priseti da mu je onaj detektiv rekao kako Džeki radi u Univerzitetskom ženskom klubu.
Toga maločas nikako nije mogao da se seti. – Odlično – odgovori on. – A ti? – Baš dobro. – Sve ide po starom? – Pitao se da li joj otac i dalje plaća apanažu. – Uglavnom. Greg je pretpostavio da je neki advokat nastavio da joj plaća, a da je Lav sve to već potpuno zaboravio. – Dobro je – reče on. Džeki se uto doseti da je na radnom mestu. – Jeste li možda za neki desert? – Da, hvala ti. Margaret je poručila voćnu salatu, a Greg sladoled. Kad se Džeki udaljila, Margaret reče: – Vrlo je lepa. A onda sačeka da vidi njegovu reakciju. – Pa, jeste – reče on. – Ne nosi burmu. Greg uzdahnu. Kako je velika moć zapažanja u ženâ. – I tebe sad zanima kako sam se ja to sprijateljio s jednom lepom crnkinjom, koja je, pritom, i neudata – reče on. – A mogao bih i istinu da ti kažem, što da ne. Bio sam s njom u vezi kad sam imao petnaest godina. Nadam se da te nisam šokirao. – Jesi, nego šta si – odvratti ona. – Zgrožena sam. – Niti je to govorila ozbiljno niti se šalila, već nešto između. Nije bila istinski sablažnjena, Greg je u to bio siguran, ali možda nije želela da ostavi utisak žene koja lako pristaje na seks – svakako ne već posle prvog zajedničkog ručka. Džeki je donela desert i upitala ih da li su i za kafu. Nisu imali vremena – vojska više nije dozvoljavala duge pauze za ručak – i Margaret zatraži račun. – Gostima ovde nije dozvoljeno da plaćaju – objasni ona. Kad je Džeki otišla, Margaret reče: – Baš lepo što ti je ona toliko draga. – Je li? – iznenadio se Greg. – Čuvam neke drage uspomene, verovatno je to posredi. Ne bih se bunio da ponovo imam petnaest. – A opet, ona se tebe plaši. – Ne plaši se! – Prestravljena je. – Ne bih rekao. – Veruj mi na reč. Muškarci su za takve stvari slepi, ali žena ih vidi. Greg se zagledao u Džeki dok je donosila račun i uvide da je Margaret stvarno u pravu. Džeki jeste bila uplašena. Kad god bi ugledala Grega, setila bi se Džoa Brehunova i njegove britve. I to je Grega razljutilo. Ta devojka je imala pravo da živi u miru. Moraće da preduzme nešto u vezi s tim. Margaret, kojoj je mozak radio kao sat, reče: – Mislim da ti znaš zašto se ona plaši. – Moj otac ju je zastrašio i oterao. Brinuo se da se ja slučajno ne oženim njome. – A tvoj otac je opasan čovek? – On voli da bude po njegovom. – I moj otac je takav – reče ona. – Sladak kô med dok ga ne naljutiš. A onda postane gadan. – Zaista mi je drago što me razumeš. Vratili su se na posao. Greg je celog popodneva bio gnevan. Očeva pretnja nekako je i dalje trova-
la Džekin život. Ali šta je on, Greg, tu mogao? Kako bi Lav postupio da je na njegovom mestu? E, to je već bio dobar način razmišljanja. Otac bi, onako svojeglavo, gledao pošto-poto da sve istera po svome i ne bi mario koga će usput povrediti. General Grouvs mu je bio sličan. Mogu i ja da budem takav, pomisli Greg; ipak sam ja očev sin. I tako se plan začeo u njegovoj glavi. Popodne je proveo čitajući i sažimajući preliminarni izveštaj iz Metalurške laboratorije Univerziteta u Čikagu. Među tamošnjim naučnicima bio je i Leo Silard, čovek koji je proniknuo u nuklearnu lančanu reakciju. Silard je bio mađarski Jevrejin, a studirao je na Univerzitetu u Berlinu – sve do kobne 1933. godine. Na čelu istraživačkog tima u Čikagu bio je Enriko Fermi, italijanski fizičar. Fermi, inače oženjen Jevrejkom, Italiju je napustio kad je Musolini objavio Manifest o rasi. Greg se pitao da li fašisti uopšte uviđaju da su tim svojim rasizmom oterali čitavu armiju briljantnih naučnika pravo u naručje neprijatelju. Greg je fiziku savršeno znao. Suština Fermi–Silardove teorije bila je u tome da, kad neutron udari u atom uranijuma, taj sudar može da stvori dva neutrona. Ta dva neutrona potom mogu da se sudare s novim atomima uranijuma, i tako nastaju četiri nova neutrona, pa osam novih i tako dalje. Silard je taj proces nazvao lančanom reakcijom – briljantno zapažanje. Tako jedna tona uranijuma može da proizvode energije koliko i tri miliona tona uglja – teorijski. Fermi i njegov tim napravili su skladište uranijuma u Steg Fildu, na napuštenom fudbalskom igralištu u vlasništvu Univerziteta u Čikagu. Da ne bi došlo do spontane eksplozije, uranijum su zatrpali grafitom, koji ima svojstvo da apsorbuje neutrone i onemogući lančanu reakciju. Njihov cilj je bio da proces, postepeno, podignu do nivoa kada se radioaktivnost više stvara nego što se apsorbuje – čime bi se potvrdilo da je lančana reakcija moguća – a onda da taj nivo spuste, pre nego što cela ta gomila nuklearnog materijala, i celo igralište i univerzitetski kamp, pa možda i ceo grad Čikago ne odlete u vazduh. Do toga časa nisu bili postigli uspeh. Greg je sastavio povoljan rezime izveštaja, pa zamolio Margaret Kaudri da ga odmah otkuca, a zatim ga odneo Grouvsu. General je pročitao prvi pasus i rekao: – Hoće li uspeti? – Pa, gospodine... – Ti si naučnik, boga mu! Hoće li uspeti? – Hoće, gospodine, uspeće – odgovori Greg. – Dobro – reče Grouvs i baci onaj rezime u kantu za otpatke. Greg se vratio za svoj radni sto i sedeo tako neko vreme, zagledavši se u periodni sistem koji je visio na zidu prekoputa. Bio je u dobroj meri siguran da će to sa gomilom nuklearnog materijala uspeti. Više ga je brinulo kako će oca naterati da prestane da preti Džeki. Isprva mu pade na pamet da se sa tim problemom izbori onako kako bi to učinio Lav. Sad je počeo da razmišlja o praktičnim pojedinostima. Morao je da odglumi. Plan je počeo da se oblikuje. No da li će imati petlju da se suoči s ocem? U pet sati je otišao s posla. Na putu ka kući zastao je kod berbernice i kupio britvu, od onih što se sklapaju tako da sečivo klizne u dršku. Berberin mu je rekao: – Videćete da je bolja od brijača, lakše se brije. Greg nije ni imao nameru njome da se brije.
Stanovao je, inače, u apartmanu u Ric-Karltonu koji je njegov otac uzeo u trajni zakup. Kad je Greg stigao, Lav i Gledis su upravo pili koktel. Greg se seti da je Gledis prvi put video upravo u toj sobi, pre sedam godina; sedela je tada na istoj toj sofi presvučenoj žutom svilom. Sada je bila još veća zvezda. Lav ju je ugurao u serijal sramotno naivnih ratnih filmova, u kojima je ona prkosila zlobnim nacistima, uspevala da nadmudri japanske sadiste i negovala ranjene američke pilote četvrtastih vilica sve dok ne ozdrave. Nije bila baš onako lepa kao kad joj je bilo dvadeset godina, primetio je Greg. Koža na licu nije joj više bila onako glatka; ni kosa joj nije bila onako bujna; a i nosila je grudnjak, koji bi svojevremeno nesumnjivo s prezrenjem odbacila. No i dalje su tu bile te tamnoplave oči, koje kao da dozivaju te im ne možeš odoleti. Greg je uzeo martini kojim su ga ponudili i seo. Hoće li se stvarno suprotstaviti ocu? Nije to učinio punih sedam godina, otkako se prvi put rukovao s Gledis. Možda je sad pravi čas. Postupiću upravo onako kako bi postupio on, razmišljao je Greg. Otpio je malo martinija, pa spustio čašu na stočić s nožicama kao u pauka. Čisto da zapodene razgovor, obrati se Gledis: – Kad sam imao petnaest godina, otac me je upoznao s jednom glumicom koja se zvala Džeki Džejks. Lav razrogači oči. – Ne bih rekla da je poznajem – reče Gledis. Greg izvadi britvu iz džepa, ali je nije otvarao. Držao ju je kao da odmerava koliko je teška. – Zaljubio sam se u nju. – Što sad potežeš tu staru priču? – upita Lav. Gledis oseti napetost i vidno se zabrinu. – Otac se plašio da bih mogao njome da se oženim – nastavi Greg. Lav se nasmeja podrugljivo. – Onom jeftinom droljom? – A, bila je jeftina drolja? – uzvrati Greg. – Ja mislio da je glumica. – I pogleda u Gledis. Prikrivena uvreda bila je dovoljna da Gledis pocrveni. – Otac ju je posetio – govorio je Greg – i sa sobom poveo kolegu, Džoa Brehunova. Jesi li upoznala Džoa, Gledis? – Mislim da nisam. – Blago tebi. Džo ima britvu, baš ovakvu. – Greg otvori britvu, i sjajno sečivo sevnu. Gledis ostade bez daha. – Ne znam kakvu to igru igraš... – poče Lav. – Samo trenutak – prekide ga Greg. – Gledis bi svakako želela da čuje priču do kraja. – On joj se nasmeši. Gledis je bila prestravljena. – Moj otac je kazao Džeki da će joj Džo, ako se ponovo bude videla sa mnom, britvom iseći lice – reče on. On kratko zamahnu britvom i Gledis tiho ciknu. – Dosta je bilo, đavo da ga nosi! – pisnu Lav pa krenu prema Gregu. Greg podiže ruku u kojoj je držao britvu. Lav zastade. Greg nije znao da li bi bio u stanju da poseče oca. No to nije znao ni Lav. – Džeki živi ovde, u Vašingtonu – reče Greg. – Opet je jebeš? – uzvrati njegov otac neotesano. – Ne. Nikoga ja ne jebem, mada imam neke planove s Margaret Kaudri. – Ona naslednica kolačića?
– Što, hoćeš da Džo i njoj pripreti? – Ne budali. – Džeki je sad konobarica – nikada nije dobila tu ulogu na filmu kojoj se nadala. Naletim ponekad na ulici na nju. Danas me je uslužila u restoranu. Kad god me vidi, pomisli da će je Džo potražiti. – Sišla s uma – reče Lav. – Do pre pet minuta bio sam potpuno zaboravio na nju. – Mogu li to da joj prenesem? – upita Greg. – Mislim da i ona ima pravo na malo duševnog mira. – Kaži joj šta god ti je volja, dođavola. Što se mene tiče, ona ne postoji. – Sjajno – reče Greg. – Biće joj milo da to čuje. – A sad skloni tu prokletu britvu. – Još nešto. Upozorenje. Lav je sad već bio ljut. – Ti upozoravaš mene? – Ako se išta loše desi Džeki – bilo šta... Greg, jedva primetno, mahnu britvom levo-desno. – Nemoj mi reći – brecnu se Lav prezrivo – da ćeš da isečeš Džoa Brehunova. – Neću. Lav se sad već malčice uplaši. – Mene bi isekô? Greg je vrteo glavom. – Pa šta bi onda uradio, ako boga znaš? – zapita Lav srdito. Greg pogleda u Gledis. Ona nije istog časa shvatila na šta misli. A onda se trgnu, spusti dlanove na obraze, kao da ih štiti, pa opet ciknu, ovoga puta glasnije. – Đubre jedno malo – reče Lav Gregu. Greg sklopi britvu i ustade. – Tako bi ti postupio u ovakvim okolnostima, oče – reče on. A onda izađe. Zalupio je vrata i naslonio se na zid, teško dišući, kao da je do maločas trčao. Nikada se nije toliko uplašio. A opet, ujedno je i uživao u pobedi. Suprotstavio se starom, protiv njega primenio njegovu sopstvenu taktiku, čak ga malo i uplašio. Otišao je do lifta, usput vraćajući britvu u džep. Sad je već lakše disao. Osvrnuo se za sobom u hotelskom hodniku, očekujući, donekle, da vidi oca kako trči za njim. Ali vrata apartmana ostala su zatvorena te Greg uđe u lift i spusti se u predvorje. Uđe, onda, u hotelski bar i poruči suvi martini.
III U nedelju je Greg odlučio da navrati do Džeki. Želeo je da joj saopšti dobru vest. Adresu je upamtio – bila je to, zapravo, jedina informacija za koju je u životu platio jednom privatnom detektivu. Pod uslovom da se nije odselila, Džeki je stanovala blizu, s one strane stanice Junion. Obećao joj je, istina, da joj neće dolaziti u kuću, ali sada je bio u prilici da joj objasni kako takav oprez više zapravo nije potreban. Otišao je taksijem. Prolazeći kroz grad, govorio je sebi kako će mu baš biti drago što najzad može da podvuče crtu ispod svoje veze sa Džeki. I dalje je bio slab na svoju prvu ljubav, ali nikako nije želeo da se upliće u njen život. Kakvo će to olakšanje biti kad nju skine sebi sa savesti! A onda, kad idući put bude u gradu naišao na nju, ni ona neće više biti onako nasmrt preplašena. Moći će lepo da se pozdrave, da proćaskaju malo pre nego što svako produži svojim putem. Taksista ga je odvezao do siromašne četvrti s prizemnim kućama i malim dvorištima ograđenim ži-
čanim ogradama. Pitao se kako li Džeki živi. Šta li radi tokom večeri te to tako brižljivo prećutkuje? Biće, bez sumnje, da s drugaricama ide u bioskop. A možda ide na američki fudbal, na utakmice Vašington redskinsa, ili prati bejzbol i navija za Netse? Kad ju je pitao ima li kakvih mladića u njenom životu, ostala je zagonetna. Možda se udala, a nema para za burmu. Po njegovim proračunima, sada su joj bile dvadeset četiri godine. Ako je i tražila onog pravog, dosad bi ga sigurno našla. Muža, međutim, nijednom nije pomenula, kao što ga nije pominjao ni detektiv. Platio je taksisti ispred jedne male, lepe kuće sa cvećem u saksijama u betoniranom dvorištu – bilo je mnogo lepše nego što je očekivao. Čim je otvorio kapiju, začuo je lavež. Nije tu bilo ničeg neobičnog: žena koja živi sama bezbednije će se osećati sa psom. On priđe vratima i pozvoni. Lavež se pojača. Činilo se da je reč o velikom psu, mada – znao je Greg – lavež ume i da prevari. Niko se nije odazivao. Kad je pas zastao da dođe do vazduha, Greg začu uobičajenu tišinu kakva vlada u svakoj praznoj kući. Kraj stepenica na tremu nalazila se drvena klupa. Seo je i sačekao nekoliko minuta. Niko se nije pojavio, nijedan predusretljivi komšija nije navratio da mu kaže da će Džeki biti odsutna još neki minut, ili ceo dan možda, ili dve nedelje. Prošetao se malo ulicom, kupio nedeljno izdanje Vašington posta, pa se vratio na onu klupu i seo da čita. Pas je i dalje lajao povremeno, svestan Gregovog prisustva. Bio je prvi novembar i Gregu je bilo drago što je na sebi imao sivomaslinasti šinjel i kapu; duvao je jak vetar. Srednjoročni izbori biće održani narednog utorka. Post je predviđao težak poraz demokrata, i to zbog Perl Harbora. Taj zlosrećni događaj potpuno je bio preobrazio Ameriku i Greg se iznenadi shvativši da je otada prošlo još malo pa godinu dana. Sada su Amerikanci njegovog uzrasta ginuli na ostrvu zvanom Gvadalkanal, za koje ranije niko nije čuo. Kad začu kako kapija škljoca, podiže pogled. Džeki ga isprva nije primetila, tako da je imao malo vremena da je dobro osmotri. Bila je slabo, ali pristojno obučena – taman kaput i običan filcani šešir – i nosila je knjigu sa crnim koricama. Da je nije toliko dobro poznavao, Greg bi pomislio da se upravo vraća iz crkve. S njom je bio i jedan dečačić. Na sebi je imao kaput od tvida i kačket, i držao je Džeki za ruku. Dečak je prvi ugledao Grega. – Vidi, mama, neki vojnik! – reče on. Džeki pogleda u Grega pa dlanom poklopi usta. Greg je ustao dok su se njih dvoje peli stepenicama. Dete! To mu je prećutala. Sada mu je bilo jasno zašto je večeri provodila kod kuće. Ovako nešto nikad mu ne bi palo na pamet. – Rekla sam ti da ne dolaziš ovamo – reče ona dok je gurala ključ u bravu. – Hteo sam samo da ti kažem da ne moraš više da strahuješ od mog oca. Nisam znao da imaš sina. Ona i dečak uđoše u kuću. Greg je, iščekujući, stajao pred vratima. Nemački ovčar je režao na njega, a onda pogledao u Džeki, čekajući uputstva. Džeki prostreli pogledom Grega, očigledno razmišljajući o tome da mu zalupi vrata pred nosem, ali tren kasnije ljutito uzdahnu i okrenu se, ostavivši za sobom otvorena vrata. Greg uđe i poturi psu levu pesnicu. Pas je obazrivo onjuši pa mu dade odobrenje da uđe. Prateći Džeki, Greg se nađe u maloj kuhinji. – Danas su Svi Sveti – reče Greg. Nije bio religiozan, ali je u internatu, hteo – ne hteo, morao da nauči sve hrišćanske praznike. – Zato ste bili u crkvi? – Idemo mi svake nedelje – odgovori ona. – Koliko iznenađenja za jedan dan – promrmlja Greg. Ona skide dečaku kaput, posadi ga za sto i dade mu čašu soka od pomorandže. Greg sede prekopu-
ta malog, pa ga upita: – Kako se zoveš? – Džordži. – Tiho je izgovorio svoje ime, ali s puno samopouzdanja; nije bio stidljiv. Greg ga je pomno posmatrao. Bio je lep na majku, s istim onim ustima u obliku luka, ali mu je koža bila svetlija nego njena, više kao bela kafa, i imao je zelene oči, nešto nesvakidašnje na jednom crnačkom licu. Podsećao je Grega pomalo na njegovu polusestru Dejzi. U međuvremenu je i Džordži netremice gledao u Grega. Bilo je u njegovom pogledu nečeg gotovo pretećeg. – Koliko imaš godina, Džordži? Dečak pogleda u majku tražeći pomoć. Ona nekako čudnovato pogleda Grega i reče: – Šest. – Šest! – ponovi Greg. – Veliki dečko, zar ne? Čekaj... Neobična misao prođe mu kroz glavu i on ućuta. Džordži se, dakle, rodio pre šest godina. Greg i Džeki su bili zajedno pre sedam godina. Srce kao da je, načas, prestalo da mu kuca. Zablenuo se u Džeki. – Ne može biti – prozbori. Ona klimnu glavom. – Rođen je trideset šeste – nastavi Greg. – U maju – doade ona. – Osam i po meseci pošto sam otišla iz onog stana u Bafalu. – Zna li moj otac za to? – Ma kakvi! Ne zna. Da zna, samo bi još veću moć imao nada mnom. Nije se više držala neprijateljski prema njemu; sada mu se, jednostavno, činila ranjivom. Gledala ga je molećivo, primetio je to mada nije bio načisto na šta se ta molba odnosi. On pogleda u Džordžija, ali ovog puta drugačije: svetla koža, zelene oči, čudna sličnost sa Dejzi. Da nisi ti moj?, pomisli on. Da li je moguće? Znao je da jeste. Srce mu preplavi neko nepoznato osećanje. Najednom mu je i Džordži izgledao krhko, kao bespomoćno detence u tom okrutnom svetu, i Greg pomisli kako bi morao da se brine o tom detetu, da ga sačuva od svega. Obuze ga poriv da uzme dete u naručje, ali istog časa uvide da bi to malog moglo da uplaši, pa se uzdrža. Džordži je spustio čašu sa sokom od pomorandže. Ustao je sa stolice pa prošao oko stola i prišao Gregu. Gledajući ga pravo u oči, reče: – Ko si ti? Pa ti vidi sad šta ćeš kad ti dečačić postavi najteže pitanje na svetu, pomisli Greg. Šta da mu odgovorim, majku mu? Istina bi bila, ipak, prevelik zalogaj za jednog šestogodišnjaka. Ma, ja sam se nekada družio s tvojom majkom, htede Greg da kaže; samo sam prolazio ovuda, pa reko’, daj da se javim. Niko poseban. Možda ćemo se opet videti, ali najverovatnije nećemo. Pogledao je u Džeki i nije mu promaklo da ga sad gleda još molećivije. Jasno mu je bilo šta je njoj na umu; očajnički se plašila da će on odbaciti Džordžija. – Da ti kažem nešto – reče Greg, pa podiže Džordžija na kolena. – Što ti mene lepo ne bi zvao čika Greg?
IV Greg je stajao i tresao se od zime na galeriji za gledaoce na jednom nezagrejanom terenu za skvoš. Tu, ispod zapadne tribine zapuštenog stadiona na obodu čikaškog univerzitetskog kampa, Ferni i Silard sagradili su atomski reaktor. Greg je bio u isti mah zadivljen i uplašen.
Reaktor je, zapravo, bio kocka od sivih cigala što je dosezala do tavanice terena, samo malo udaljen od zadnjeg zida, na kojem su se još videli kružni tragovi od stotina i stotina udaraca lopti za skvoš. Izgradnja reaktora, koji je mogao ceo grad da digne u vazduh, koštala je milion dolara. Grafit, od kojeg se prave olovke, proizvodio je prljavu prašinu kojom su bili prekriveni i pod i zidovi. Svi koji bi neko vreme proveli u toj prostoriji bili su garavih lica, kao da su izlazili iz rudnika uglja. I laboratorijski mantili su im bili prljavi. Grafit nije eksplozivan materijal – naprotiv, tu je korišćen za suzbijanje radioaktivnosti. U pojedinim ciglama na toj gomili bile su izbušene male rupe, ispunjene uraniju-oksidom, materijalom koji je otpuštao neutrone. Kroz reaktor je prolazilo deset kanala, u koje su gurani kontrolni štapovi. Bile su to štangle dugačke četiri metra, a izrađene od kadmijuma, metala koji neutrone apsorbuje još brže od grafita. U tom trenutku, konkretno, mir su održavali upravo ti štapovi. Kad njih budu izvukli iz reaktora – počeće zabava. Uranijum je već ispuštao smrtonosnu radijaciju, koju su, međutim, grafit i kadmijum upijali. Nivo zračenja praćen je preko brojača, koji su zloslutno škljocali, i cilindričnog rekordera, koji je, bogu hvala, „ćutao”. Komande i merači koji su se nalazili odmah tu do Grega bili su jedini izvor toplote na tom mestu. Greg je u obilazak reaktora došao u sredu, drugog decembra, a u Čikagu je toga dana bila ciča zima i duvao je vetar. Trebalo je da se toga dana koncentracija uranijuma prvi put podigne na kritični nivo. Gregov zadatak bio je da prisustvuje eksperimentu u ime svog pretpostavljenog, generala Grouvsa. Kad ga kogod upita, veselo bi odgovarao da se Grouvs pribojava eksplozije te da je zato poslao njega, Grega, da rizikuje umesto njega. Greg je, zapravo, bio na mnogo opasnijem zadatku. Njegovo je bilo da proceni koji bi od okupljenih naučnika eventualno mogao da predstavlja bezbednosni rizik. Bezbednost projekta Menhetn bio je prava noćna mora. Vrhunski naučnici bili su stranci. Većina onih domaćih bili su levičari, bilo komunisti, bilo liberali koji su među komunistima imali prijatelje. Kad bi čovek uzeo pa otpustio sve sumnjive, teško da bi mu i jedan jedini naučnik ostao. Zato je Greg pokušavao da razluči od kojih preti najveća opasnost. Enriko Fermi je imao oko četrdeset godina. Taj mali, proćelavi čovek špicastog nosa, šarmantno se osmehivao dok je nadgledao tok tog zastrašujućeg ogleda. Na sebi je imao elegantno odelo, sa sve prslučetom. Sredinom prepodneva naredio je da proba počne. Tehničaru je naložio da iz reaktora izvuče sve osim jednog kontrolnog štapa. – Šta?! Zar sve odjednom? – upita Greg. Pobojao se da sve to ide prebrzo. – Povadili smo ih tako i sinoć. Sve je prošlo glatko – reče mu naučnik Barni Makhju, koji je stajao kraj njega. – Drago mi je što to čujem – reče Greg. Bradati, dežmekasti Makhju Gregu nije bio mnogo sumnjiv. Bio je Amerikanac, a politika ga nije zanimala. Jedina mrlja na njegovoj biografiji bila je supruga strankinja – Britanka, što nikada nije dobar znak, premda se ne može uzeti kao dokaz za izdaju. Greg je pretpostavljao da postoji neki sofisticirani mehanizam za vađenje i vraćanje tih šipki, ali stvar je zapravo bila mnogo prostija. Tehničar bi, jednostavno, prislonio merdevine uz reaktor, popeo se otprilike do pola i ručno vadio šipke. Tek da ne ćute, Makhju mu se obrati: – Najpre smo nameravali da ovo obavimo u Argonskoj šumi. – Gde je to? – Tridesetak kilometara jugozapadno od Čikaga. Prilično samotno mesto. Manje bi žrtava bilo.
Greg uzdrhta. – Zašto ste se onda predomislili pa rešili da to ipak bude ovde, usred Pedeset sedme ulice? – Majstori koje smo unajmili stupili su u štrajk, pa smo morali ovu prokletinju sami da pravimo, a nismo mogli toliko da se udaljimo od laboratorija. – I tako ste prihvatili rizik da pobijete sve živo u Čikagu. – Ne verujemo da će do toga doći. I Greg se nadao da neće, no sad već nije bio tako siguran jer je stajao na svega metar-dva od tog reaktora. Fermi je proveravao monitore, da vidi da li se nivo zračenja povećava u granicama predviđenog u svakoj pojedinačnoj fazi eksperimenta. Očigledno je prva faza protekla po planu, jer je naredio da se dopola izvuče i poslednji štap. Postojale su i određene bezbednosne mere. Štap je, pod opterećenjem, visio izvan reaktora, s tim da automatski upadne ukoliko zračenje postane prejako. U slučaju da u tome omanu, sličan štap bio je užetom vezan za ogradu na galeriji, a jedan mladi fizičar, koji je izgledao kao da se oseća malčice glupo, stajao je tu sa sekirom u ruci, spreman da u slučaju nužde preseče uže. Bila su tu, naposletku, još trojica naučnika, poznata kao samoubilački odred; oni su se nalazili ispod same tavanice, a stajali su na platformi lifta koji je korišćen u toku gradnje reaktora. Njih trojica držala su posude s rastvorom kadmijum-sulfata, koje će u nekom trenutku prosuti na reaktor, kao da vodom gase logorsku vatru. Greg je znao da se proizvodnja neutrona višestruko povećava u hiljaditom delu sekunde. Fermi je, međutim, tvrdio da će pojedinim neutronima trebati više vremena, možda i do nekoliko sekundi. Ako je Fermi u pravu, neće biti problema. Ali ako greši – odred s posudama i fizičar sa sekirom ispariće u tren oka. Gregu, takođe, nije promaklo da se ono škljocanje ubrzava. Ispunjen zebnjom, on pogleda u Fermija, koji je upravo pravio proračune na šiberu. Činilo se da je Fermi zadovoljan. Greg ipak pomisli: ako stvari pođu naopako, sve će se verovatno odigrati toliko brzo da nikada nećemo ni saznati što se zbilo. Ritam škljocanja se ustalio. Fermi se nasmešio, a onda naredio da se kontrolni štap izvuče za još petnaest centimetara. Pristizalo je još naučnika, koji su se uz stepenice peli na galeriju u teškoj, čikaškoj zimskoj odeći, u kaputima, kapama, šalovima i rukavicama. Greg se prestravio shvativši koliko je sve ovo rizično. Niko nikome nije tražio isprave; bilo ko od tih ljudi mogao je, recimo, da špijunira za Japance. Među njima je Greg prepoznao i velikog Silarda, visokog i krupnog, sa onim okruglim licem i gustom kovrdžavom kosom. Leo Silard je bio zanesenjak, čovek koji je o nuklearnoj sili razmišljao kao o snazi koja će ljudsku vrstu osloboditi kulučenja. Teška je srca pristao da pristupi timu koji je radio na atomskoj bombi. Još petnaest centimetara, škljocanje se opet ubrzava. Greg pogleda na sat. Bilo je pola dvanaest. Najednom se začu jak tresak. Svi skočiše. – Jebote! – uzviknu Makhju. – Šta se desilo? – upita Greg. – O, sad vidim – reče Makhju. – Usled određenog nivoa radijacije, aktiviran je sigurnosni mehanizam i pušten je kontrolni štap za hitne slučajeve. To je sve. Uto Fermi reče: – Gladan sam. Idemo na ručak. Po njegovom, italijanskom izgovoru, to je zvučalo otprilike: „Ja biti galadina. Idijemo na ručak.”
Kako mogu da misle na hranu, pitao se Greg. Niko, međutim, nije imao ništa protiv predloga. – Nikada se ne zna koliko će eksperiment da traje – objasni mu Makhju. – Može da se otegne i na čitav dan. Zato je najbolje jesti kad se ukaže prilika. Gregu je bilo došlo da vrisne. Većina ih je otišla do kantine u univerzitetskom kampu. Greg je bio poneo sendvič s grilovanim sirom, pa sede do jednog ozbiljnog fizičara koji se zvao Vilhelm Frunce. Većina naučnika bila je loše obučena, ali Frunce je i te kako držao do izgleda. Sada je na sebi imao zeleno odelo sa ukrasnim dodacima od žutomrke meke uštavljene kože: rupama za dugmiće, postavom za kragnu, zakrpama za laktove, preklopcima za džepove. Taj tip je, inače, bio visoko kotiran na Gregovoj listi sumnjivaca. Bio je Nemac – iako je, ruku na srce, sredinom tridesetih napustio svoju zemlju i otišao u London. Frunce je, takođe, bio antinacista, a pritom nije bio komunista; bliska mu je bila socijaldemokratska politička opcija. Bio je oženjen jednom umetnicom, Amerikankom. U razgovoru s njim Greg nije naišao ni na jedan razlog za sumnju – Frunceu je, po svemu sudeći, bilo drago što živi u Americi, i malo toga ga je zanimalo osim posla. Kod tih stranaca, međutim, čovek nikada ne može da bude načisto kome su, u krajnjoj liniji, verni. Pojevši sendvič, Greg je stajao na napuštenom stadionu, posmatrajući hiljade i hiljade praznih mesta na tribinama, i razmišljao o Džordžiju. Nikome još nije rekao da ima sina – čak ni Margareti Kaudri, s kojom je, inače, uživao u divnoj, strastvenoj vezi – ali je zato žudeo da sve ispriča majci. Bio je ponosan, makar i bez razloga – on nije ni na koji način učestvovao u Džordžijevom odrastanju, ne računajući to što je svojevremeno vodio ljubav sa Džeki, a to je verovatno bilo nešto najlakše što je u životu uradio. Iznad svega, bio je uzbuđen. Nalazio se na početku jedne pustolovine. Džordži će rasti, učiće, menjaće se i jednoga dana postaće čovek; a Greg će biti uz njega, pratiće ga i diviće se. Naučnici su se ponovo okupili u dva posle podne. Sada se na galeriji, pored opreme za nadzor, okupilo njih četrdesetak. Eksperiment je pažljivo vraćen tamo gde je nešto ranije prekinut, pri čemu je Fermi neprestano nadgledao instrumente. – Sada izvucite šipku trideset centimetara – reče on. Škljocanje se ubrzavalo. Greg je čekao da se ritam stabilizuje, kao što je onda bilo, ali – nije. Naprotiv, bivalo je sve brže i brže, da bi naposletku preraslo u neprestanu tutnjavu. Nivo zračenja premašio je maksimalne vrednosti na meračima, shvatio je Greg primetivši da se pažnja svih okupljenih preusmerila na cilindrični rekorder s podesivom skalom. Kako je nivo rastao, skala se menjala. Tad Fermi podiže ruku. Svi ućutaše. – Reaktor je dostigao kritičan nivo – reče on. Nasmešio se i ništa nije preduzeo. Gregu je bilo došlo do zaurla: Isključuj to, jebote! Ali Fermi je ćutao i stajao nepomično, gledajući rekorder. Zračio je takvim autoritetom da se niko nije usudio reč da mu kaže. Lančana reakcija je bila u toku, ali je bila pod kontrolom. Fermi pusti da se odvija još jedan minut, pa još jedan. – Gospode! – promrmlja Makhju. Greg nije želeo da umre. Želja mu je bila da postane senator. Žudeo je da ponovo spava s Margaret Kaudri. Da vidi kako Džordži polazi na koledž. Još ni pola života nisam proživeo, pomisli on. Konačno Fermi naredi da se kontrolni štapovi gurnu u reaktor. Buka koju su dizali brojači stišavala se lagano, prešla u škljocanje, sve sporije i sporije, a onda sve utihnu. Greg je opet ravnomerno disao. – Uspeli smo! – likovao je Makhju. – Lančana reakcija stvarno postoji! – I što je još važnije, može se držati pod kontrolom – dodade Greg.
– Da, to, valjda, i jeste važnije, ali s pragmatičnog stanovišta. Greg se nasmešio. Takvi su naučnici, upoznao ih je on još na Harvardu: za njih je teorija stvarnost, a svet – tek jedan neprecizan predložak. Neko iznese ceger s bocom italijanskog vina i kartonskim čašama. Svi naučnici popiše po gutljajdva. Eto još jednog razloga zbog kojeg Greg nije otišao u naučnike; ti ljudi uopšte ne umeju da se zabavljaju. Neko zatraži od Fermija da se potpiše na cegeru. On to i učini, a zatim se potpisaše i svi ostali. Tehničari su isključivali monitore. Naučnici su počeli da se razilaze. Greg je ostao, da posmatra još malo. Malo kasnije, na galeriji ostadoše samo on, Fermi i Silard. Gledao je kako se ta dva intelektualna džina rukuju. Silard je bio krupan čovek okrugloga lica; u Fermiju je pak bilo nečeg vilinskog; na trenutak, Greg uoči ne baš primerenu sličnost sa Stanlijem i Oliom. A onda začu Silardove reči: – Prijatelju moj – govorio je Silard – mislim da će ovaj datum ostati upisan kao crni dan u istoriji čovečanstva. Greg pomisli: šta li je, kog đavola, time hteo da kaže?
V Gregu je bilo stalo do toga da njegovi roditelji prihvate Džordžija. To, međutim, neće ići lako. Oni će se, bez sumnje, iznervirati kad im saopšti da već šest godina imaju unuka, za kog do ovoga časa nisu znali. Možda će se i naljutiti. Povrh svega, moglo bi se desiti da na Džeki gledaju s visoka. Nemaju, istina, prava na moralistički stav, razmišljao je Greg ogorčeno; pa i sámi su imali vanbračno dete – njega. Ljudi se, međutim, ne rukovode razumom. Ni sâm nije znao kako će na njih uticati to što je Džordži crne puti. Gregovi roditelji nisu bili tvrdokorni što se tiče rasnog pitanja, i nikada nisu podrugljivo govorili o „crnjama ili Ješama”, kao što se to moglo osetiti kod drugih ljudi iz njihove generacije; ali ko zna, možda će se i oni promeniti kad saznaju da imaju crnca u porodici. Teže će ići sa ocem, slutio je Greg; zato je najpre razgovarao s majkom. Za Božić je dobio nekoliko dana odsustva, pa je otišao kući, kod majke u Bafalo. Marga je živela u prostranom stanu u najboljoj zgradi u gradu. Uglavnom je vreme provodila sama, ali imala je i kuvaricu, dve sobarice i šofera. Držala je sef pun nakita i garderober veličine garaže dovoljne da primi dva automobila. Ali muža nije imala. Lav je bio u gradu, a po običaju je, na Badnje veče, izvodio Olgu na večeru. Još je, na papiru, bio u braku s Olgom, mada su već godine i godine prošle otkako je poslednji put prespavao kod nje. Koliko je Gregu bilo poznato, Olga i Lav su se mrzeli; ali su se ipak, iz ko zna kog razloga, jednom godišnje sastajali. Te večeri Greg i njegova majka večerali su zajedno u stanu. Da joj ugodi, obukao je smoking. „Volim da vidim muškarce lepo obučene”, često je govorila ona. Jeli su riblju čorbu, pečenu piletinu i Gregovu omiljenu poslasticu iz detinjstva – pitu od bresaka. – Majko, imam nešto da ti kažem – reče on nervozno dok je sluškinja sipala kafu. Bojao se da mu se majka ne najedi. Nije se plašio zbog sebe, već zbog Džordžija, i pitao se nije li to, u stvari, sama suština roditeljstva – da o nekome brineš više nego što brineš o samome sebi. – Dobre vesti, nadam se? – reče ona. Poslednjih godina bila se ugojila, ali je i u šezdeset četvrtoj izgledala čarobno. Ako je u njenoj kosi i bilo pokoje sede vlasi, frizer ih je sve brižljivo prikrio. Te večeri nosila je jednostavnu crnu ha-
ljinu i kratku ogrlicu od dijamanata. – Vesti su vrlo dobre, ali pretpostavljam da su pomalo iznenađujuće, pa bih te zamolio da ne dižeš odmah prašinu. Na to ona podiže obrve, ali ne reče ništa. On gurnu ruku u unutrašnji džep smokinga i izvadi fotografiju. Na snimku je bio Džordži, na crvenom biciklu sa tračicom oko guvernala. Na zadnji točak su bili pričvršćeni pomoćni točkići, da se bicikl ne prevrne. Izraz na detinjem licu odavao je iskrenu sreću. Greg je klečao pored deteta, sav ponosan. On dade sliku majci. Dobro se zamislila dok ju je proučavala. – Ovom dečkiću si, rekla bih, poklonio bicikl za Božić – reče ona otprilike minut kasnije. – Pogodila si. Ona podiže pogled. – Hoćeš da kažeš da imaš dete? Greg klimnu glavom. – Zove se Džordži. – Jesi li se oženio? – Ne. Žena baci onu fotogarafiju. – Za boga miloga! – uzviknu ona srdito. – Šta je to s vama Peškovima? Greg se nađe u nebranom grožđu. – Ne razumem te! – Opet vanbračno dete! I još jedna žena koja dete podiže sama! Tada Greg uvide da ona u Džeki, zapravo, vidi sebe u mladosti. – Majko, imao sam tad petnaest godina... – Ali zašto se to baš vama dešava? – besnela je ona. – Recite, vi Peškovi, ako boga znate, šta ima loše u tome da se živi u jednoj normalnoj porodici? Greg obori pogled. – Nema ničeg lošeg u tome. Bilo ga je sramota. Do toga časa doživljavao je sebe kao pasivnog glumca u ovoj drami, a možda i kao žrtvu. Sve što se događalo zapravo su njemu priredili njegov otac i Džeki. No Marga stvari nije sagledavala iz tog ugla, i on uvide da je ona u pravu. On nijednoga časa nije bio s raskida kad je valjalo spavati sa Džeki, nije joj postavljao suvišna pitanja kad mu je, onako nehajno, saopštila da nema razloga da vodi računa o zaštiti od trudnoće; a ni ocu ništa nije rekao kad je Džeki otišla. Bio je, istina, vrlo, vrlo mlad; ali ako je bio dovoljno zreo da je tuca, bio je, vala, i dovoljno zreo da preuzme odgovornost za posledice. Majka je i dalje sva kiptela. – Sećaš li se kako mi nekada nisi davao mira. Te, gde mi je tata? Te, što ne spava ovde? Te, zašto ne možemo s njim kod Dejzi? A onda, seti se samo kako si se tukao po školi kad bi ti dečaci govorili da si kopile. I kako si se samo razbesneo kad su odbili da te prime u onaj prokleti Jaht-klub. – Sećam se svega, kako ne. Ona tresnu o sto pesnicom, šarenom od prstenja; kristalne čaše se zatresoše. – Pa kako onda možeš jednog dečka da staviš na iste takve muke? – Do pre dva meseca nisam ni znao da postoji. Moj otac je oterao dečakovu majku. – A ko je ona? – Zove se Džeki Džejks. Konobarica je. – Rekavši to, on izvadi još jednu fotografiju. Majka uzdahnu. Već se bila smirila. – Lepa crnkinja – reče. – Nadala se da će postati glumica, ali je, pretpostavljam, od toga odustala kad se rodio Džordži. Majka klimnu glavom. – Beba će ti upropastiti karijeru brže nego triper – reče. Htela je da kaže, primeti Greg, da jedna glumica mora da spava isključivo s pravim ljudima da bi
napredovala u karijeri. A otkud to majka zna? Pa da, i ona je bila pevačica u noćnom klubu kad je srela njegovog oca... U to već Greg nije želeo da zalazi. – Šta si im poklonio za Božić? – upita ona. – Zdravstveno osiguranje. – Pravi izbor. Bolje nego plišanog medu. Greg začu korake u hodniku. Otac je došao kući. On žurno reče: – Majko, jel’ bi htela da upoznaš Džeki? Hoćeš li prihvatiti Džordžija za unuka? Ona rukom pokri usta. – O, bože, pa ja sam baba... Nije znala da li treba da se zaprepasti ili da se raduje. Greg se nagnu k njoj. – Ne želim da ga otac odbaci. Molim te! Pre nego što je majka stigla da mu odgovori, Lav uđe u sobu. – Zdravo, dušo, kako si se proveo večeras? – pozdravi ga Marga. On sede za sto, vidno razdražen. – Pa, budući da su mi sve moje mane predočene, i to do najsitnije pojedinosti, mislim da sam se proveo sjajno. – Jadničak. Jesi li bar dobro jeo? Mogu za minut da ti spremim kajganu. – Hrana je bila odlična. One fotografije ležale su na stolu, ali Lav ih još nije bio opazio. Uđe uto služavka i reče: – Jeste li za kafu, gospodine Peškov? – Ne, hvala. – Donesite votke – reče Marga – za slučaj da se gospodinu Peškovu kasnije pripije. – Hoću, gospođo. Gregu nije promaklo koliko Marga vodi računa o tome da Lavu sve bude potaman. Pretpostavio je da on zato i jeste večeras ovde, a ne sa Olgom. Služavka donese flašu votke i tri čašice na srebrnom poslužavniku. Lav je i dalje votku pio po ruski, nehlađenu i bez dodataka. – Oče, ti već znaš Džeki Džejks... – Opet tâ?! – obrecnu se Lav. – Opet, zato što ti ne znaš sve o njoj. To mu je već privuklo pažnju. Mrska mu je bila sama pomisao na to da drugi znaju nešto što on ne zna. – Šta to? – upita Lav. – Džeki ima dete – reče Greg pa gurnu fotografije preko lakiranog stola. – Dete je tvoje? – Ima šest godina. Šta kažeš? – Uspela je, majku mu, od svih da sakrije – reče Lav. – Tebe se bojala. – A šta li je samo mislila, da ću da ispečem bebu na ražnju i pojedem je? – Ne znam, oče – ti si nenadmašan kad treba zastrašiti ljude. Lav ga mrko pogleda. – Ali i ti učiš, ne zaostaješ. Mislio je na onu scenu s britvom. Možda zaista i ja učim kako da zastrašim ljude, pomisli Greg. – Zašto mi pokazuješ ove fotografije? – upita Lav. – Pa, mislio sam da bi ti bilo drago da čuješ da, eto, imaš unuka. – I da mi ga je rodila neka tamo jadna glumica koja se nadala da će uloviti bogataša!
– Dragi! – na to će Marga. – Seti se, molim te, da sam i ja bila jadna pevačica u noćnom klubu koja se nadala da će uloviti bogataša. Lav se razbesneo. On prostreli Margu pogledom. A onda mu se lice preobrazi. – Znate šta? – reče on. – U pravu ste. Ko sam ja da sudim Džeki Džejks? Greg i Marga ga pogledaše, zbunjeni njegovom iznenadnom skrušenošću. – Pa i ja sam isti kao ona – reče Lav. – I ja sam bio jadna bitanga iz petrogradskih čatrlja sve dok se nisam oženio Olgom Vjalovom, šefovom kćerkom. Greg uhvati majčin pogled, kad ona, gotovo neprimetno, slegnu ramenima kao da će reći: Nikad se ne zna. Lav ponovo pogleda u onu sliku. – Ako se izuzme boja kože, ovaj mali liči na mog brata, Grigorija. Da ne poveruješ... Dosad sam mislio da su sve te male uglješe iste. Greg je jedva disao. – Hoćeš li da ga vidiš, oče? Da pođeš sa mnom, da upoznaš unuka? – Pa hoću, majku mu. – Lav otvori flašu, nasu votku u tri čaše, pa ih razdeli. – Nego, kako se mali zove? – Džordži. Lav podiže čašu. – Za Džordžija, onda. I svi ispiše.
15. 1943. (I) Lojd Vilijams se uspinjao uzanom stazom, na začelju kolone očajnih begunaca. Disao je bez napora. Bio je već navikao na to. Već je nekoliko puta prelazio Pirineje. Nosio je espadrile s pletenim đonom, u kojima su stopala bolje prianjala uz kamenito tlo. Preko plavog kombinezona nosio je težak kaput. Jeste sad sunce bilo pripeklo, ali kasnije, kad se popnu na veću nadmorsku visinu, a sunce zađe, temperatura će pasti ispod nule. Ispred njega su išla dva snažna ponija, trojica meštana, i osmoro umornih, izgužvanih begunaca, svi s rančevima na leđima. Bila su tu trojica američkih avijatičara, preživeli članovi posade bombardera B-24 liberator koji je prinudno sleteo u Belgiji. Dvojica su bili britanski oficiri, utekli iz logora za ratne zarobljenike Oflag 65 u Strazburu. Našli su se tu još i jedan Čeh, komunista, zatim jedna Jevrejka s violinom i tajanstveni Englez po imenu Votermil, koji je verovatno bio uhoda. Svi su oni prešli dug put i mnoge nevolje preturili preko glave. Bila je to završna etapa njihovog putovanja i, ujedno, najopasnija. Ako ih sada uhvate, mučiće ih sve dok ne izdaju hrabre ljude koji su im pomogli na tom dugom putu. Povorku je predvodila Tereza. Uspon je bio težak za ljude koji nisu navikli na planine, ali i oni su morali brzo da hodaju, da bi se što manje zadržavali na čistini, a Lojd je s vremenom zaključio da će beguncima lakše biti da prate ritam ako ih predvodi jedna sitna, a zanosna, lepa žena. Staza je bila ravna, a onda izbiše na malu čistinu. Najednom, razleže se snažan glas. Na francuskom jeziku, ali s nemačkim akcentom, jedan čovek povika: – Stoj! Kolona stade kao ukopana. Iza jedne stene pojaviše se dva nemačka vojnika. Nosili su standardne repetirke tipa mauzer, i svaki je imao po pet redenika. Lojd nagonski dodirnu džep kaputa, u kojem je, inače, držao devetmilimetarski pištolj luger. Bekstvo iz kontinentalnog dela Evrope na Pirinejsko poluostrvo sada je bilo teže izvesti nego ranije, pa je i Lojdov posao bivao sve opasniji. Krajem prošle godine Nemci su bili zauzeli južni deo Francuske, s prezrenjem prenebregavajući vladu Višijevske Francuske kao poslednju bednu opsenu, što je ova od početka i bila. Proglašena je zona zabrane kretanja, petnaestak kilometara u dubinu teritorije, duž cele granice sa Španijom. Lojd i njegovi saputnici sada su se nalazili unutar te zone. Tereza se obrati vojnicima na francuskom. – Dobro jutro, gospodo. Je li sve u redu? – Lojd ju je dobro poznavao i osetio je strah u njenom glasu, ali se nadao da je to podrhtavanje ipak preslabo da bi ga i stražari zapazili. Među francuskim policajcima bilo je mnogo fašista i tek pokoji komunista, ali svi su oni bili lenji te nikome nije bilo do ganjanja izbeglica preko ledenih pirinejskih prevoja. Nemci, međutim, nisu bili takvi. Nemački vojnici su se stacionirali u pograničnim gradićima i počeli da patroliraju po brdskim puteljcima i kozjim stazama kojima su se kretali Lojd i Tereza. Okupacione snage nisu bile sastavljene od elitnih jedinica; one su se borile u Rusiji, gde su upravo bile predale Staljingrad posle duge, krvave borbe. Većina Nemaca stacioniranih u Francuskoj bili su ili starci, ili golobradi mladići, ili ranjenici koji su bili u stanju da hodaju. Utoliko su, međutim, više žudeli za dokazivanjem. Za razliku od Francuza, oni bi retko kome progledali kroz prste.
Stariji od one dvojice vojnika, mršav kao leš, sa sivim brčićima, obrati se sad Terezi: – Kuda ste pošli? – U selo Lamon. Nosimo namirnice za vas i vaše drugove. Nemačka jedinica kojoj su i ova dvojica pripadala uselila se u zabačeno brdsko selo, isteravši prethodno žitelje. Tek onda su Nemci uvideli koliko je teško snabdevati vojsku na tom položaju. Tako se Tereza dosetila da im dostavlja hranu – i fino zaradi – i još dobije i dozvolu da ulazi u zonu zabrane kretanja. Mršavi vojnik sumnjičavo je posmatrao muškarce s rančevima na leđima. – I sve je ovo za nemačke vojnike? – Nadam se da jeste – odgovori Tereza. – Nema ovde gore nikog kome bi se roba mogla prodati. – Ona izvadi parče hartije iz džepa. – Evo porudžbine, potpisao ju je vaš narednik Ajzenštajn. Čovek pažljivo pročita, pa vrati Terezi papir. A onda pogleda u potporučnika Vila Donelija, američkog avijatičara, inače pravu ljudeskaru. – Jel’ ovaj Francuz? Lojd gurnu ruku u džep i uhvati pištolj. Problem je predstavljao izgled begunaca. U ovom delu sveta živeli su Francuzi i Španci, ljudi poslovično niskog rasta i tamnije puti. I svi su bili mršavi. Lojd i Tereza su odgovarali takvom opisu, kao i Čeh i violinistkinja. Ali Britanci su bili svetloputi i svetlokosi, dok su Amerikanci bili džinovi. – Gijom je rođen u Normandiji – reče Tereza. – Znate kako tamo vole taj njihov maslac. Mlađi od dvojce vojnika, bledunjavi momak s naočarama, nasmeši se Terezi. Njoj bar nije bilo teško nasmešiti se. – Imate li vina? – upita on. – Naravno. Dvojica stražara primetno se razvedriše. – Hoćete odmah da popijete? – reče Tereza. Onaj stariji uzvrati: – Ožedni se na suncu. Lojd priđe jednom poniju, otvori korpu, pa izvadi četiri boce belog vina rusijon, i dade ih stražarima. Nemci uzeše po dve boce. Najednom, svi su se osmehivali i rukovali. Stariji stražar reč: – Produžite, prijatelji. I begunci nastaviše svojim putem. Lojd zapravo i nije očekivao da će biti nevolje, ali nikad čovek ne može da bude siguran, i on oseti olakšanje kad su prošli pored stražarskog mesta. Do Lamona im je ostalo još dva sata hoda. Taj zaselak, puka sirotinja – nekoliko prostih kuća i pokoji prazan tor za ovce – nalazio se na obodu male visoravni, gde je upravo bila počela da izbija mlada, prolećna trava. Lojd je žalio ljude koji tu žive. Tako su malo imali, a onda im je i to malo oduzeto. Društvo je stiglo do seoskog trga, jedva dočekavši da poskida rančeve s leđa. Tad ih okružiše nemački vojnici. Ovo je najopasniji trenutak, pomisli Lojd. Narednik Ajzenštajn bio je odgovoran za odred od petnaest do dvadeset ljudi. Svi su pomagali u istovaru namirnica: hleba, kobasica, sveže ribe, kondenzovanog mleka, konzervisane hrane. Vojnici su se radovali zalihama, a i drago im je bilo što vide nova lica. Onako razdragani, pokušali su da zapodenu razgovor sa svojim dobročiniteljima. Na beguncima je pak bilo da govore što je manje moguće. U tim trenucima mogli su vrlo lako da se izdaju, omaškom. Među Nemcima je bilo i onih koji su francuski govorili dovoljno dobro da prepoznaju engleski ili američki naglasak. Čak i oni sa relativno dobrim akcentom, kao što je slučaj bio s Terezom i Lojdom, mogli su se odati nekom gramatičkom greškom. I više je nego lako bilo reći sur le
table umesto sur la table, ali rođeni Francuz takvu grešku nikada ne bi napravio. Da bi to rešili, uvek su sa sobom vodili dvojicu pravih Francuza, koji su bili zaduženi za takve razgovore. Kad god bi se neki vojnik obratio nekom od begunaca, jedan od tih Francuza bi uskočio i raspričao se. Tereza je uručila naredniku račun, a onda ga je ovaj dugo proveravao, pre nego što će izbrojati novac. Napokon su mogli da pođu, praznih rančeva i lakših srca. Hodali su tako niz padinu jedno osamsto metara, pre nego što će se podeliti u dve grupe. Tereza je produžila nizbrdo s Francuzima i konjima. Lojd i begunci krenuli su opet uzbrdo. Nemački stražari na onoj čistini verovatno su se u međuvremenu toliko napili da neće ni primetiti grupicu ljudi koji idu najpre nizbrdo, pa se onda vraćaju uzbrdo. Ali sve i ako budu postavljali pitanja, Tereza će im reći da je jedan deo njenih saputnika ostao da odigra partiju karata s vojnicima, te da će poći i oni za njima, samo malo kasnije. U međuvremenu bi došla nova smena, i Nemci bi izgubili nit. Lojd je svoju grupu terao da hodaju dva sata, a onda im dao desetominutni odmor. Svi su dobili boce s vodom i po jedno pakovanje sušenih smokava, da se okrepe. Preporučeno im je da ništa sem toga i ne nose; Lojd je iz iskustva znao da drage knjige, srebrnina, ukrasi i gramofonske ploče na takvim putovanjima postanu preteški i da završe u zavejanim jarugama mnogo pre nego što putnici stignu do vrha prevoja. Težak deo puta bio je pred njima. Od toga časa bivaće sve mračnije i hladnije, a teren će biti nepristupačniji. Malo pre nego što će, penjući se, stići u područje pod snežnim pokrivačem, Lojd im reče da napune boce vodom iz bistrog hladnog potoka. Noć je pala, a oni su išli dalje. Bilo je opasno dozvoliti ljudima da spavaju; mogli su u snu nasmrt da se smrznu. Tako umorni, klizali su se i posrtali po sleđenom kamenju. Samim tim su napredovali sporije. Lojd nije smeo da dozvoli da se kolona rastegne; oni zaostali mogli su tako da se izgube, dok bi oni nepažljivi mogli da završe u provalijama. On, međutim, do sada još nikoga nije izgubio. Mnogi begunci su bili oficiri i upravo u ovakvim okolnostima događalo se da se oni suprostave Lojdu, upuštajući se s njim u raspravu kada bi im naredio da nastave bez zastajkivanja. Kako bi imao veća ovlašćenja, Lojd je u međuvremenu unapređen u majora. Usred noći, kad je moral putnika bio na najnižoj tački, Lojd im saopšti: – Nalazite se na teritoriji neutralne države Španije! Oni te reči propratiše promuklim klicanjem. Lojd, istinu govoreći, nije znao kuda tačno prolazi granica, i uvek bi to saopštenje ostavljao za trenutak kad mu se učini da je saputnicima podstrek najpotrebniji. Živnuli bi ponovo kad svane. Još je imalo da se pešači, ali je put bar vodio nizbrdo, a od hladnoće ukočeni udovi počeli bi polako da se otkravljuju. U zoru su zaobišli varošicu sa crkvom na vrhu brda okrečenom u bledožutu. Odmah iza varošice, kraj puta, naiđoše na veliki ambar. Unutra je bio parkiran zeleni Fordov kamion s ravnom platformom, koja je bila pokrivena prljavom ciradom. Kamion je bio dovoljno veliki da svi stanu u njega. Za volanom je sedeo kapetan Silva, sredovečan Englez španskog porekla koji je sarađivao s Lojdom. Tu je, međutim, na Lojdovo iznenađenje, bio i major Louter, koji je svojevremeno vodio onaj kurs za obaveštajce u Ti Gvinu i, vazda naduven, pridikovao Lojdu – ili mu, možda, samo zavideo – zbog druženja s Dejzi. Lojd je znao da je Louti u međuvremenu raspoređen u Ambasadu Velike Britanije u Madridu, a slu-
tio je da ovaj radi za MI6, tajnu obaveštajnu službu, ali nipošto nije očekivao da će naleteti na njega tako daleko od prestonice. Louter je nosio skupo belo flanelsko odelo, izgužvano i prljavo. Stajao je pored kamiona i ponašao se kao da je sve to njegovo. – Odavde ja preuzimam, Vilijamse – reče on, pa pogleda u begunce. – Koji od vas je Votermil? To Votermil moglo je da bude i pravo prezime i šifra. Tajanstveni Englez istupi iz vrste i rukova se s Louterom. – Ja sam major Louter. Vodim vas pravo u Madrid. – Okrenuvši se ponovo prema Lojdu, on reče: – Bojim se da ćete ti i tvoje društvo morati da se snađete do najbliže železničke stanice. – Čekaj malo – reče Lojd. – Taj kamion je u vlasništvu moje organizacije. – On ga je, uostalom, lično nabavio, i to sredstvima dobijenim od MI9, odseka koji se bavio pružanjem pomoći odbeglim zarobljenicima. – A i šofer radi za mene. – Šta se tu može – brecnu se Louter. – Votermil ima prednost. Ti iz tajne obaveštajne službe uvek misle da imaju prednost. – Ne bih se složio – uzvrati Lojd. – Ne vidim ama baš nikakvu prepreku da odemo svi tim kamionom do Barselone, kako je i planirano. A onda ti Votermila otprati vozom do Madrida. – Nisam te pitao za mišljenje, mališa. Samo ti postupi kako ti je rečeno. Umeša se sada i Votermil, koji razborito reče: – Meni ni najmanje ne bi smetalo da se sa svima ostalima vozim kamionom. – Prepusti to meni, molim te – reče mu Louter. – Svi ovi ljudi upravo su pešice prešli preko Pirineja – reče Lojd. – Iscrpljeni su. – Onda neka se odmore pre nego što nastave put. Lojd je vrteo glavom. – Bilo bi preopsano. Gradonačelnik one varoši na brdu naklonjen je nama – zato smo, uostalom, i ugovorili sastanak na ovom mestu. Ali tamo dalje, u dolini, drukčija se politika vodi. Gestapovaca ima na sve strane, znaš to i sâm – a i španski policajci većinom su na njihovoj strani, ne na našoj. Moji ljudi će se naći u ozbiljnoj opasnosti da budu pohapšeni jer su ilegalno ušli u zemlju. A ti dobro znaš kako je teško izvući ljude iz Frankovih zatvora, makar oni bili i nevini. – Neću da traćim vreme raspravljajući se ovde s tobom. Imam viši čin od tebe. – Ne, nemaš. – Šta? – Ja sam major. I da me više nikad nisi nazvao mališa, jer ima nos da ti razbijem. – Moj zadatak je neodložan! – Pa što onda nisi došao svojim prevozom! – Zato što nam je jedino ovaj kamion bio na raspolaganju! – Ne, nije vam bio na raspolaganju. Vil Doneli, krupni Amerikanac, istupi iz kolone. – Ja sam uz majora Vilijamsa – otezao je Doneli. – On mi je upravo spasao život. A vi, majore Louter, ne vredite pišljiva boba. – Sad to nije važno – odvrati Louter. – Ovde je sve savršeno jasno – reče Doneli. – Kamion je u nadležnosti majora Vilijamsa. Major Louter hoće kamion, al’ ne mož’ da ga dobije. Kraj priče. – Ti se ne mešaj – upozori ga Louter. – A ja sam, slučajno, potpukovnik, tako da sam po činu iznad obojice. – Ali ovo nije u tvom delokrugu. – Ni u tvom, očigledno – odvrati mu Doneli, pa se okrenu prema Lojdu. – Hoćemo li da pođemo?
– Ali ja insistiram! – uzviknu Louter, zamuckujući. Doneli mu okrenu leđa. – Majore Louter – reče – zaveži, majku mu. I to je naređenje. – Dobro. A sad svi – penjite se. Louter besno pogleda Lojda. – Vratiću ti ja za ovo, ti, malo velško kopile – reče.
II Londonske ulice bile su pune žutog narcisa onog dana kad su Dejzi i Dečko otišli na lekarski pregled. To, da se ide lekaru, bila je Dejzina zamisao. Njoj je, naime, već bilo preko glave Dečkovih optužbi da je ona kriva što ne može da zatrudni. Neprestano ju je poredio sa Mej, ženom svog brata Endija, koja je dotad bila rodila troje dece. – Mora da nešto ne valja sa tobom – napadao ju je on. – Jednom sam bila u drugom stanju – uzvratila bi mu ona, stresajući se kad se seti koliko ju je pobačaj boleo; a onda bi se prisetila i kako je Lojd brinuo o njoj, te bi je opet prožeo bol, samo drugačiji. – Otada je moglo nešto da ti se desi, te da budeš neplodna. – Moglo je i tebi da se desi. – Kako to misliš? – Možda s tobom nešto nije kako treba. – Ne pričaj koješta. – Da ti ja nešto lepo predložim. – Na pamet joj pade da u tom trenutku pribegava pregovorima, kao što bi, na njenom mestu, verovatno učinio i njen otac Lav. – Ići ću na pregled, pod uslovom da ideš i ti. To ga je iznenadilo. Isprva je oklevao, a onda reče: – Važi. Ti idi prva. Ako budu rekli da je s tobom sve u redu, ići ću i ja. – Ne – reče Dejzi. – Idi ti prvi. – Zašto? – Zato što ne verujem da ćeš održati obećanje. – U redu, onda, idemo zajedno. Dejzi ni sama nije bila načisto šta će joj sve to. Dečka nije volela – već dugo ga nije volela. Bila je zaljubljena u Lojda Vilijamsa, koji je još bio u Španiji, na zadatku o kome nije smeo gotovo ništa da kaže. Ali za Dečka je bila udata. On ju je varao, naravno, i to s mnogim ženama. No i ona je počinila preljubu, iako je to bilo samo s jednim čovekom. Stoga nije imala moralno uporište, te je bila potpuno paralisana. Smatrala je, jednostavno, da će – obavivši svoju supružničku dužnost – možda uspeti da povrati bar malo samopoštovanja. Lekarska ordinacija nalazila se u Ulici Harli, nedaleko od njihove kuće, mada u skromnijoj četvrti. Pregled ni najmanje nije prijao Dejzi. Lekar je, kao prvo, bio muškarac, a i negodovao je što je zakasnila deset minuta. Postavio joj je mnoštvo pitanja o opštem zdravstvenom stanju, menstrualnim ciklusima i onome što je on nazivao „odnosima” s mužem, a da pritom nije ni gledao u nju, već samo hvatao beleške penkalom. A onda je u vaginu počeo da joj gura raznorazne hladne metalne instrumente. – Radim ovo svakoga dana, što znači da nema razloga za brigu – rekao je on, a onda joj se nasmešio tako da je bila uverena da razloga za brigu ipak ima. Kad je izašla iz ordinacije, bila je već spremna da joj Dečko kaže kako odbija da ispuni svoj deo pogodbe i pregleda se. Nije mu se baš mililo, videlo se to, ali je ipak ušao kod lekara. Dok ga je čekala, Dejzi je ponovo čitala pismo koje je dobila od svog polubrata Grega. On je u međuvremenu saznao da ima dete, plod ljubavne veze koju je kao petnaestogodišnjak imao s jednom
crnkinjom. Dejzi se iznenadaila što je ženskaroš Greg silno uzbuđen zbog svog sina i što mu je stalo da bude deo detetovog života, makar i kao čika, ako ne u svojstvu oca. Još se više iznenadila na vest da je i Lav upoznao dete i potom izjavio da je mali pametan. Eto ironije, pomisli ona; Greg, koji nikada nije govorio da bi želeo da postane otac, ima sina, a Dečko nikako da dobije dete, iako to žarko želi. Sat vremena je prošlo pre no što Dečko izađe iz ordinacije. Lekar je obećao da će im rezultate izdati kroz nedelju dana. Bilo je podne kad su otišli. – Posle ovoga moram nešto da popijem – reče Dečko. – I ja – reče Dejzi. Pogledali su niz ulicu – bile su to sve identične kuće u nizu. – Pa ovo je pustara, majku mu. Nema paba na vidiku. – Neću u pab – reče Dejzi. – Pije mi se martini, a u pabovima ne znaju da ga pripreme. – Govorila je iz ličnog iskustva. U Kraljevoj glavi u Čelsiju jednom je poručila suvi martini, a oni su joj poslužili čašu ogavno toplog vermuta. – Vodi me, molim te, u hotel Kleridžis. Samo pet minuta hoda odavde. – E, to ti je već stvarno dobra ideja. Bar hotela Kleridžis bio je pun ljudi koje su poznavali. U skladu sa merama štednje, u restoranima su mogle da se dobiju samo određene namirnice, ali ovi iz Kleridžisa su bili pronašli rupu u zakonu: kako nije bilo ograničenja u vezi s besplatnim davanjem hrane, kod njih je zakuska bila džabe, s tim što su zadržali uobičajeno paprene cene pića. Dejzi i Dečko su sedeli u toj raskoši u art deko stilu i pijuckali besprekorno smućkane koktele. Dejzi se već osećala malo bolje. – Lekar me je pitao jesam li preležao zauške – reče Dečko. – Pa jesi. – Bila je to uglavnom dečja bolest, ali Dečko ju je zakačio tek nedavno, pre nekoliko godina. Nakratko je bio raspoređen u jedan vikarijat u Istočnoj Angliji, i tamo ih je dobio od vikarova tri sinčića. Bilo je vrlo bolno. – Je li rekao zašto? – upita ga Dejzi. – Nije. Znaš kakvi su lekari. Nikad ništa neće da ti kažu. Dejzi tog časa postade svesna da nije više onako bezbrižna kakva je nekad bila. Ranije joj ne bi ni palo na pamet da o svom braku razmišlja na taj način. Oduvek joj se sviđala rečenica koju Skarlet O’Hara izgovara u Prohujalo s vihorom: „Misliću o tome sutra”. Nije više bilo tako. Možda je to znak odrastanja. Dečko je upravo naručivao drugi koktel kad Dejzi pogleda ka vratima i ugleda kako markiz od Loutera ulazi u izgužvanoj i prljavoj uniformi. Louter se nije dopadao Dejzi. Kad je naslutio da ima nečega između nje i Lojda, prema njoj se odnosio s nekom ljigavom prisnošću, kao da dele tajnu koja ih čini izrazito bliskima. Prišao je i, nezvan, seo za njihov sto, pri čemu mu pepeo od cigare pade na žutomrke pantalone, a onda poruči koktel menhetn. Dejzi je istog časa znala da ovo neće izaći na dobro. Bilo je u njegovom pogledu neke zlurade naslade koja se nikako nije mogla objasniti tek radosnim iščekivanjem dobrog koktela. – Nisam te, Louti, video jedno godinu dana – reče Dečko. – Gde si bio? – U Madridu – odgovori Louti. – Ne mogu mnogo da pričam. Jezik za zube, znaš. A ti? – Mnogo vremena provodim obučavajući pilote, s tim što sam i sâm u poslednje vreme imao nekoliko letova, sad kad pojačano bombardujemo Nemačku. – Tako treba, bogami. Da pokusaju Nemci kašu koju su sami zakuvali.
– Možda si u pravu, ali svašta se priča među pilotima. – Stvarno? A zašto? – Zato što su sve te gluposti o vojnim ciljevima totalna budalaština. Nema nikakve svrhe da se bombarduju nemačke fabrike kad će ih oni ionako ponovo sagraditi. Zato mi gađamo gusto naseljena područja gde žive radnici. Radnike već tako brzo ne mogu da zamene. Louter je bio zaprepašćen. – To bi značilo da je naša politika – ubijanje civila. – Tačno tako. – Ali vlada nas uverava da... – Vlada laže – na to će Dečko. – I posade bombardera znaju to. Mnoge boli briga za to, naravno, ali neki se zbog toga loše osećaju. Oni smatraju da, ako postupamo ispravno, to treba tako i reći; ali ako činimo nešto što ne valja, onda bi trebalo da prestanemo. Nelagoda je skolila Loutera. – Nije nam pametno da o tome ovde razgovaramo. – Verovatno si u pravu – reče Dečko. Stiže i druga tura koktela. Louter se okrenu prema Dejzi. – A šta bi sa ženicom? – upita. – I ti bi, svakako, morala da se uključiš u ratne napore. Ako je verovati poslovici, lako se đavo dokopa duše dokonoga. Dejzi odgovori hladno, držeći se činjenica. – Sada kad je Blic završen, više im nisu potrebne žene koje će voziti kola hitne pomoći, i zato ja radim za američki Crveni krst. Kancelarija nam je u Pal Malu. Dajemo sve od sebe da pomognemo američkim vojnicima koji su ovde raspoređeni. – Usamljenim muškarcima koji žude za malo ženskog društva, a? – Većinom čeznu za kućom. Raduju se kad čuju američki naglasak. Louti se keserio. – Siguran sam da si ti odlična utešiteljka. – Dajem sve od sebe. – Ne sumnjam u to. – Čekaj malo, Louti – reče Dečko – da nisi ti to malčice popio? Jer ti nikako ne valja ta priča, znaš. Louterovo lice postade prkosno. – Ma daj, Dečko, nemoj mi reći da ništa ne znaš. Šta ti je, jesi li slep? – Vodi me kući, Dečko, molim te – reče Dejzi. Dečko nije obraćao pažnju na nju, već se obrati Louteru. – Šta hoćeš da kažeš, đavo da te nosi? – Pitaj je za Lojda Vilijamsa. – Ko je sad, majku mu, taj Lojd Vilijams? – upita Dečko. – Idem kući sama ako ti nećeš da me vodiš – reče Dejzi. – Poznaješ li ti nekog Lojda Vilijamsa, Dejzi? On ti je brat, pomisli Dejzi, i obuze je silan poriv da otkrije tajnu, da mu zabiberi; ali odolela je iskušenju. – Poznaješ ga ti – reče ona. – Zajedno ste bili na Kembridžu. On nas je, ima tome već mnogo godina, vodio u onaj mjuzikhol u Ist Endu. – A! – reče Dečko, setivši se. A onda, zaintrigiran, reče Louteru: – On? Teško je bilo Dečku da u nekome kao što je Lojd prepozna suparnika. S nevericom koja je rasla iz trena u tren, on dodade: – Čovek koji ni odeću ne može sebi da priušti? – Pre tri godine bio je na obuci za obaveštajce koji sam držao u Ti Gvinu, onda kad je Dejzi stanovala tamo – reče Louter. – Ti si za to vreme, sećam se, je li, rizikovao život na nebu iznad Francuske
u hoker hurikejnu. Ona je za to vreme očijukala s tim velškim licemerom – i to u tvojoj porodičnoj kući! Dečko se već bio zajapurio. – Ako sve ovo izmišljaš, Louti, bog mi je svedok, razbiću te. – Pitaj ženu! – reče Louter samouvereno se osmehujući. Dečko se okrenu prema Dejzi. Ona s Lojdom nije spavla u Ti Gvinu. Spavala je s njim kasnije, u Lojdovom krevetu, u kući njegove majke, za vreme Blica. Ali nije mogla to da objašnjava Dečku pred Louterom, a sem toga, to je već bilo sitničarenje. Optužba za preljubu bila je osnovana i ona to neće poricati. Tajna je otkrivena. Dejzi je sad još jedina želja bila da sačuva kakav-takav privid dostojanstva. – Kazaću ti sve što želiš, Dečko – reče ona – ali ne pred ovim zlobnim ljigavcem. Dečko, u čudu, povisi glas: – A ti, dakle, ne poričeš? Ljudi za susednim stolom se okrenuše, činilo se da im je neprijatno, a onda se vratiše piću. Dejzi sad i sama povisi ton. – Neću dozvoliti da me unakrsno ispituješ u baru hotela Kleridžis. – Priznaješ, znači?! – povika on. U baru zavlada muk. Dejzi ustade. – Niti ću šta priznati niti ću šta poreći na ovom mestu. Sve ću ti kazati u četiri oka, kod kuće, jer to je mesto gde civilizovani supružnici razgovaraju o ovakvim stvarima. – Bože mili, pa ti si to uradila, spavala si s njim! – grmeo je Dečko. Čak i konobari prestadoše da rade, i sad su stajali kao ukopani, prateći svađu. Dejzi se zaputi ka vratima. – Droljo! – vikao je Dečko. Dejzi nije htela da dozvoli da njegova bude poslednja. Okrenula se. – A ti drolje dobro poznaješ, naravno. I sama sam bila zle sreće pa sam upoznala dve tvoje drolje, sećaš se? – Ona se osvrnu oko sebe. – Džouni i Perl – reče ona prezrivo. – Koliko li bi žena zažmurilo na to? I ona ode pre nego što je stigao da joj odgovori. Ušla je u taksi koji je čekao napolju. Tek što su pošli, ona vide Dečka kako izlazi iz hotela i juri ka drugom taksiju koji je čekao na parkiralištu. Ona dade taksisti adresu. Na izvestan način, osetila je olakšanje što je istina izašla na videlo. No, s druge strane, bila je i neopisivo tužna. Došao je kraj, i ona je znala to. Kuća je bila udaljena svega četiristo metara. Čim su stigli, sustiže ih taksi u kojem se vozio Dečko. Ona uđe u predsoblje, on za njom. Ne, neće moći da ostane da živi s njim, i to joj je bilo jasno. Gotovo je. Nikada više neće moći s njim da deli ni postelju ni krov nad glavom. – Donesite mi kofer, molim vas – obrati se ona sobaru. – Odmah, miledi. Osvrtala se oko sebe. Beše to prava gradska kuća iz osamnaestog veka, savršenih proporcija, sa otmenim zavojitim stepeništem, ali njoj nije bilo žao što će je uskoro napustiti. – Kud si pošla? – upita Dečko. – U hotel, valjda. U Kleridžis verovatno neću. – Da se sastaneš s ljubavnikom! – Ne, on je u inostranstvu. Ali, da, volim ga. Žao mi je, Dečko. Nemaš prava da me osuđuješ – tvoji prestupi gori su od mojih – premda ja samu sebe osuđujem.
– Tako znači – reče on. – Razvešću se od tebe. Dugo je čekala te reči. Sada su izrečene i svemu je došao kraj. Toga časa počinje njen novi život. Ona uzdahnu. – Bogu hvala – reče.
III Dejzi je iznajmila stan na Pikadiliju. Imao je prostrano kupatilo u američkom stilu, sa tuš-kabinom. Bila su tu i dva zasebna nužnika, jedan za goste – smešan luksuz u očima većine Engleza. Sva sreća te novac Dejzi nije predstavljao nikakav problem. Deda Vjalov joj je ostavio čitavo bogatstvo, a Dejzi je svojim novcem raspolagala još otkako je navršila dvadeset jednu godinu. Cela nasleđena suma bila je u američkim dolarima. Nov nameštaj teško je bilo kupiti, pa se opredelila za antikvarni, kojeg je bilo u izobilju, i to po niskim cenama. Veseo, mladalački duh u prostor su unele moderne slike koje je zakačila po zidovima. Unajmila je jednu pralju, postariju ženu, i mladu devojku da održava stan. Ubrzo je uvidela da s lakoćom vodi domaćinstvo i bez sobara ili kuvara, naročito što više ne mora da ugađa mužu. Posluga iz kuće u Mejferu popakovala je njenu odeću i poslala joj je u velikom kamionetu. Dejzi i pralja provele su čitavo popodne otvarajući kutije i uredno razvrstavajući odeću. Bila je u isti mah ponižena i oslobođena. Sve u svemu, imala je utisak da je dobro prošla. Ona jeste odbačena, ali ta rana će s vremenom zaceliti, a bitno je da se Dečka zanavek oslobodila. Posle nedelju dana se upitala kakvi li su rezultati onog lekarskog pregleda. Lekar će ih, svakako, saopštiti Dečku, kao suprugu. Ona ništa nije želela da ga pita, a ionako joj više nije ni bilo važno, pa sve to prepusti zaboravu. Uživala je u uređivanju novog doma. Nekoliko sedmica bila je zaokupljena time te nije imala vremena da se druži s ljudima. Kad je namestila stan, odlučila je da se vidi sa svim prijateljima koje je tako dugo zanemarivala. U Londonu je imala mnogo prijatelja. Tu je živela već punih sedam godina. Prethodne četiri godine Dečko je više odsustvovao nego što je bio kod kuće, tako da je na zabave i balove odlazila sama. Prema tome, to što je sada bez muža, razmišljala je, i neće predstavljati neku veliku razliku u njenom životu. Nema nikakve sumnje da će Ficherbertovi precrtati njeno ime s lista zvanica, ali nisu ni oni jedini u Londonu. Nakupovala je sanduke viskija, džina i šampanja, prevrnuvši ceo London ne bi li pronašla ono malo robe što se moglo naći zakonitim putem, da bi ostalo nabavila ispod žita. A onda je poslala pozivnice, da okupi društvo kako bi proslavili njeno useljenje. Odgovori su stigli zloslutno brzo. Svi su odbili poziv. Sva u suzama, telefonirala je Evi Marej. – Zašto niko neće da dođe kod mene na zabavu? – zavapi Dejzi. Deset minuta kasnije Eva joj je pokucala na vrata. Stigla je sa svoje troje dece i dadiljom. Džejmiju je bilo šest, Ani četiri godine, a mala Karen imala je dve. Pošto je Evi pokazala stan, Dejzi naloži sluškinji da napravi čaj. Džejmi je sofu pretvorio u tenk, a sestre su bile posada. Govoreći engleski s primesama nemačkog, američkog i škotskog, Eva joj reče: – Dejzi, dušo, nije ti ovo Rim. – Znam. Sigurno si se udobno smestila? Eva je opet bila trudna. – Ne bi ti smetalo da podignem noge?
– Naravno da ne bi. – Dejzi joj prinese jastuče. – Londonsko društvo drži do ugleda – produži Eva. – Nemoj misliti da ja to odobravam. Često sam i sama izbacivana iz tog društva, a i sirotog Džimija s vremena na vreme šikaniraju što se oženio polu-Jevrejkom iz Nemačke. – Strašno. – Nikome to ne bih poželela, ma šta bilo posredi. – Ponekad mrzim Britance. – A zaboravljaš pritom kakvi su Amerikanci. Zar se ne sećaš kad si mi pričala da su sve one devojke tamo u Bafalu obični snobovi? Dejzi se nasmeja. – Kako mi sad sve to izgleda daleko. – Ti si ostavila muža – reče Eva. – I učinila si to na neizrecivo spektakularan način, vređajući ga usred bara hotela Kleridžis. – A pre toga sam popila samo jedan martini! Eva se nasmeši. – Uh, što nisam bila tamo! – A ja bih, bogme, volela da ja nisam bila. – Nema potrebe da ti kažem kako celo londonsko visoko društvo poslednje tri nedelje gotovo samo o tome priča. – Trebalo je, očigledno, da naslutim da će tako biti. – E sad, kad bi se neko, bilo ko, pojavio na zabavi koju ti priređuješ, gledali bi ga kao da odobrava preljubu i razvod. Pa evo, čak i ja ne bih volela da moja svekrva sazna da sam dolazila ovamo i popila čaj s tobom. – Ali to stvarno nije pošteno – Dečko je mene prvi prevario! – A ti si mislila da su žene ravnopravne? Dejzi se tad priseti da Evu more mnogo veće brige od puke snobovštine. Njeni su još bili u nacističkoj Nemačkoj. Fric se raspitivao preko švajcarske ambasade, i saznao da je njen otac, lekar, prebačen u koncentracioni logor, a da je njenog brata, graditelja violina, prebila policija i pritom mu slomila ruke. – Kad pomislim samo na nevolje koje su tebe snašle, stidim se što ti se ovako jadam – reče Dejzi. – Nemoj da se stidiš. Otkaži zabavu. Dejzi je posluša. Ali zbog toga se bedno osećala. Preko dana je radila u Crvenom krstu, i to joj je ispunjavalo vreme, ali uveče ne bi imala kuda i nije znala šta će sa sobom. Dvaput nedeljno išla je u bioskop. Pokušala je da čita Mobija Dika, ali joj je bilo dosadno. Jedne nedelje otišla je u crkvu. Pošto je Renova Crkva Svetog Jakova,31 koja se nalazila prekoputa njene zgrade na Pikadiliju, stradala u bombardovanju, otišla je do Crkve Svetog Martina u Fildsu. Dečka tamo nije bilo, ali Fic i Bea su došli, te je Dejzi misu provela gledajući Ficu u zatiljak, razmišljajući o tome kako ju je, eto, zadesilo da se zaljubi u dvojicu njegovih sinova. Dečko je ličio na majku, dok je od oca nasledio tvrdokornost i sebičnost. Lojd je pak bio naočit na Fica, a pritom imao Etelino veliko srce. Zašto li joj je trebalo toliko vremena da sve to uvidi, pitala se Dejzi. Crkva je bila puna ljudi koje je Dejzi poznavala, a posle mise niko od njih nije joj se obratio. Bila je usamljena i gotovo bez igde ikoga u stranoj zemlji, usred rata. Jedne večeri taksijem se odvezla do Aldgejta i pokucala na vrata Lekvitovih. Kad joj je Etel otvorila, Dejzi reče: – Došla sam da zaprosim vašeg sina. Etel se na to nasmeja onim svojim zvonkim smehom i zagrli je.
Dejzi je ponela i poklon, američku šunku u konzervi koju je dobila od jednog navigatora, pripadnika USAF-a.32 Takve stvari bile su pravi luksuz za britanske porodice, koje su živele od sledovanja. Ona sede u kuhinju sa Etel i Bernijem, a onda su slušali muziku za ples s radija. Svi su zajedno otpevali Flanaganovu i Alenovu pesmu Underneath the Arches. – Bad Flanagan je rođen ovde, u Ist Endu – reče Berni ponosito. – Pravo ime mu je Haim Ruben Vajntrop. Lekvitovi su bili oduševljeni Beveridžovim izveštajem, vladinim službenim dokumentom koji je postao pravi bestseler. – Napisan po nalogu jednog premijera konzervativca, i to iz pera jednog liberalnog ekonomiste – reče Berni – a ipak se zalaže za ono što je oduvek tražila Laburistička partija! U politici znaš da si najbolji kad protivnici počnu da ti kradu ideje.33 – Suština je u tome da svi radno sposobni treba da plaćaju nedeljne premije na ime osiguranja, kako bi kasnije mogli da se posluže novcem iz tog fonda ako se razbole, ostanu bez posla, odu u penziju ili obudove – reče Etel. – Predlog je jednostavan, ali će zato potpuno preobraziti našu zemlju – poletno će Berni. – Tako niko više neće biti bez igde ičega. – A vlada, jel’ prihvatila? – upita Dejzi. – Nije – reče Etel. – Klem Atli vrši jak pritisak na Čerčila, ali Čerčil neće da odobri izveštaj. Ministarstvo finansija smatra da bi to bilo preskupo. – Moraćemo najpre da dobijemo izbore – na to će Berni – pa tek onda da to primenimo u praksi. Uđe uto Mili, Etelina i Bernijeva kći. – Ne mogu da se zadržavam – reče ona. – Ejbi će da pripazi decu jedno pola sata. Mili je ostala bez posla – žene više nisu kupovale skupe haljine, sve i ako su mogle da ih priušte – ali je, srećom, posao njenog muža s kožom cvetao. Dobili su dve bebice, Leni i Pami. Pio se kakao, a neko zapodenu razgovor o mladiću koga su svi obožavali. Imali su vrlo malo novosti od Lojda. Na šest do osam meseci Etel bi primila pismo, napisano na papiru s memorandumom britanske ambasade u Madridu, iz kojeg bi saznala da je Lojd živ i zdrav te da se bori protiv fašizma. U međuvremenu je, inače, unapređen u majora. Dejzi nije poslao nijedno pismo, iz straha da bi ono moglo pasti Dečku u ruke, ali sada je, što se toga tiče, slobodno mogao da piše. Dejzi dade Etel adresu novog stana pa i sama zapisa Lojdovu adresu – odnosno broj poštanskog faha britanskih oružanih snaga. Predstavu nisu imali kada bi Lojd mogao da dođe kući na odsustvo. Dejzi im je pričala o svom polubratu Gregu i njegovom sinu Džordžiju. Znala je da su Lekvitovi poslednji koji će zauzeti kritički stav te da će se obradovati takvim vestima. Pričala im je i o tome šta je zadesilo Evinu porodicu u Berlinu. Berni je bio Jevrejin, i suze mu navreše na oči dok je slušao o Rudijevim slomljenim šakama. – Trebalo je da se bore protiv tih gadova fašista na ulici, dok su još imali izgleda – reče on. – Mi smo tako uradili. – Još imam ožiljke na leđima – reče Mili – od onog dana kad su nas policajci nagurali uz izloge kod Gardinera pa su popucala stakla. Nekada sam se tih ožiljaka stidela, ni Ejbiju nisam dala da mi vidi leđa prvih šest mesedci braka, ali onda mi je on rekao da je zbog njih ponosan na mene. – Ta tuča u Ulici Kejbl nije bila nimalo bezazlena – reče Berni. – Ali stali smo na kraj tim njihovim prokletim budalaštinama. – On skide naočare i maramicom obrisa oči. Etel ga obgrli oko ramena. – Ja sam ljudima govorila da ostanu kod kuće toga dana – dodade ona. – Ti si bio u pravu, ja nisam. On se žalosno osmehnu. – Retko tako biva.
– Ali onda je usvojen Zakon o javnom redu i miru, odmah posle nemira u Ulici Kejbl, i tako je stavljena tačka na istoriju fašizma u Britaniji – objasni Etel. – Parlament je zabranio nošenje partijskih uniformi na javnim mestima. To ih je dokusurilo. Čim nisu mogli da se šepure u svojim crnim košuljama, od njih više ništa nije ostalo. Konzervativci su doneli taj zakon – za to im, pošteno, skidam kapu. Lekvitovi su, kao odvajkada politički angažovana porodica, već smišljali reforme koje će u posleratnoj Britaniji sprovesti Laburistička partija. Njihov vođa, tihi i briljantni Klement Atli, trenutno je bio na funkciji zamenika premijera Čerčila, dok je sindikalni junak Erni Bevin obavljao dužnost ministra rada. Dejzi je bila uzbuđena njihovom vizijom budućnosti. Mili je otišla, pa i Berni ode na spavanje. Kad ostadoše same, Etel se obrati Dejzi: – Stvarno želiš da se udaš za mog Lojda? – Više od svega na svetu. Šta mislite, hoće li to ići? – Mislim da hoće. Što ne bi išlo? – Zato što dolazimo iz tako različitih porodica. Vi ste svi tako plemeniti. Živite da biste služili zajednici. – Svi, osim naše Mili. Ona ti je više kao Bernijev rođeni brat – htela bi da pravi pare. – Pa i ona, ipak, ima ožiljke na leđima iz Ulice Kejbl. – Istina. – Lojd je kao vi. Politički rad nije tek neka dodatna aktivnost za njega, kao neki hobi – to je sámo središte njegovog života. A ja sam sebična bogatašica. – Mislim da postoje dve vrste braka – reče Etel pa nastavi zamišljeno: – Jedna vrsta je partnerstvo koje godi obema stranama, gde dvoje ljudi dele iste nade i strahove, zajednički podižu decu, i uvek su tu da uteše jedno drugo, da se ispomognu. – Dejzi je odmah shvatila da Etel priča o sebi i Berniju. – Druga vrsta je ona gde vladaju divlja strast, ludilo, radost i seks, i to verovatno s nekim ko ti ni po čemu ne odgovara, možda s nekim koga, inače, ne poštuješ i ko ti se i ne sviđa. – Sada joj je na pameti bila njena veza sa Ficom, Dejzi je bila sigurna u to. Ona zadrža dah; znala je da joj Etel sad govori suštu istinu. – Meni se posrećilo – imala sam i jedno i drugo – produži Etel. – I evo šta bih ti posavetovala. Ukoliko ti se posreći da doživiš tu ludu ljubav, zgrabi je obema rukama, a posledice nek se nose dođavola. – Opa! – uzviknu Dejzi. Otišla je nekoliko minuta kasnije. Bila je polaskana što joj je Etel omogućila da načas zaviri u njenu dušu. Ali kad se vratila u svoj prazan stan, obuze je potištenost. Napravila je sebi koktel, a onda ga prosula. Stavila je čajnik, pa ga uklonila s vatre. Radio je utihnuo sâm. Ležala je u hladnoj postelji i poželela da je Lojd tu kraj nje. Poredila je Lojdovu porodicu sa svojom. I jedna i druge imale su burnu prošlost, ali je Etel uspela da izgradi snažnu, solidarnu porodicu, iako za to naoko nije imala najbolju građu, što Dejzina majka nije bila kadra – mada je za to više bio kriv Lav nego sama Olga. Etel je bila izvanredna žena, i Lojd je nasledio mnoge njene vrline. Gde li je on sada, i šta li radi? Kakav god bio odgovor na to pitanje, izvesno je da je u opasnosti. Šta ako mu u ovom trenutku, tamo negde u tuđini, život visi o koncu, i to baš sada kad ona konačno može da ga voli bez zadrške i, eventualno, da se uda za njega? Šta će ona ako on pogine? Tada bi i njenom životu došao kraj, osećala je to Dejzi; ostala bi sama, bez muža, bez ljubavnika, bez prijatelja, bez domovine. U ranim jutarnjim časovima, uplakanog lica, konačno je utonula u san. Sutradan je spavala dokasno. U podne je sedela u svojoj maloj trpezariji i pila kafu, ogrnuta crnim svilenim ogrtačem, kad njena petnaestogodišnja sobarica uđe i reče:
– Došao je major Vilijams, miledi. – Šta?! – vrisnu Dejzi. – Nemoguće! A onda se on pojavio na vratima, s torbom prebačenom preko ramena. Izgledao je umorno, danima se nije brijao, a po svemu sudeći, spavao je u uniformi. Ona ga zagrli i poče da mu ljubi čekinjave obraze. Uzvratio joj je poljubac, premda donekle sputan osmehom koji mu nikako nije silazio s lica. – Mora da zaudaram – reče on između poljubaca. – Nedelju dana se nisam presvlačio. – Bazdiš kô fabrika sira – odvrati ona. – Sviđa mi se to. – Ona ga odvuče u spavaću sobu i poče da ga skida. – Idem na brzinu da se istuširam – reče on. – Ne – reče Dejzi, pa ga gurnu na krevet. – Mnogo mi se žuri. Žarko je žudela za njim. A, istinu govoreći, uživala je u tom jakom mirisu. Moglo bi se očekivati da će je zadah odbiti, ali on je zapravo potpuno suprotno delovao na nju. Bio je to on, čovek za kojeg je strahovala da je poginuo, i sada joj je njegov miris ispunio nozdrve i pluća. Došlo joj je bilo da zaplače od sreće. Da mu skine pantalone, morala bi prethodno da mu izuje čizme, a kako je primetila da bi to bilo komplikovano, digla je ruke od te zamisli i jednostavno mu otkopčala šlic. Zbacila je sa sebe crni svileni ogrtač i pridigla spavaćicu do struka, sve vreme s radosnom požudom gledajući u njegov ud, koji je štrčao iz grubog žutomrkog sukna. A onda ga je opkoračila, i samo se spustila pa se nagnula i poljubila ga. – O, bože – reće ona. – Ne mogu ti opisati koliko sam čeznula za tobom. Ležala je tako na njemu i nije se mnogo pomerala, neprestano ga ljubeći. On joj je dlanovima obujmio lice i gledao je netremice u oči. – Jel’ se ovo stvarno dešava? – upitao ju je. – Nije valjda samo još jedan lep san? – Stvarno se dešava – odgovori ona. – Dobro. Žao bi mi bilo da se probudim. – Ja bih volela ovako da ostanem zauvek. – Dobra zamisao, ali ja bih uskoro morao da se mrdnem. – I on poče da se pomera ispod nje. – Ako mi to budeš radio, ima da svršim – reče ona. – Pa svrši. Posle toga su dugo ležali na krevetu i razgovarali. Dobio je dve nedelje odsustva. – Preseli se kod mene – predloži mu ona. – Možeš svaki dan da odlaziš kod svojih, ali noću hoću da budeš moj. – Ne bih želeo da ti kvarim ugled. – Već je uništen. Londonsko društvo me je odbacilo. – Čuo sam. – Kad je telefonirao Etel sa stanice Vaterlo, ona mu je ispričala da su se Dejzi i Dečko rastavili i dala mu njenu novu adresu. – Moramo da se postaramo za kontracepciju – reče on. – Nabaviću gumice. A možda bi i tebi mogli da stave onu spravu. Šta misliš? – Ti bi da se obezbediš da ja ne zatrudnim? – upita ona. Bilo je tužnog prizvuka u njenom glasu, i sama je to opazila, a ni njemu nije promaklo. – Nemoj pogrešno da me shvatiš – reče Lojd, pa se podiže na lakat. – Ja sam vanbračno dete. Pričali su mi kojekakve laži o tome ko mi je otac, a kad sam saznao istinu, bio je to šok za mene. – Glas mu je podrhtavao od uzbuđenja. – Nikada ne bih svojoj deci priredio tako nešto. Nikad. – Nećemo morati da ih lažemo.
– A šta ćemo im reći: da nismo venčani? Da si ti, u stvari, udata za drugoga? – Ne vidim zašto ne bismo tako rekli. – Pomisli samo kako bi ih zadirkivali u školi. Nije uspeo da je ubedi, jer je on očigledno to isuviše ozbiljno shvatio. – I šta ćeš sad? – upita ga ona. – Ja želim da imamo decu. Ali ne dok se ne venčamo. Nas dvoje. – Razumem ja to – reče ona. – Dakle... – Moramo da čekamo. Muškarci sporo shvataju nagoveštaje. – Nisam ti ja neka tamo bogzna kakva tradicionalistkinja – reče ona. – Ali, s druge strane, ima nešto što… Lojd konačno shvati na šta ona cilja. – O! Važi. Trenutak samo. – On kleknu pored kreveta. – Dejzi, dušo... Ona prasnu u smeh. Komično je izgledao tako u unifomi, s klonulim udom što visi iz šlica. – Mogu li da te fotografišem? – upita ona. On obori pogled i uvide na šta ona misli. – Uh, izvini. – Ne – da se nisi usudio da ga skloniš! Ostani tako i kaži ono što si hteo. Lojd se nasmeši. – Dejzi, dušo, hoćeš li da se udaš za mene? – Nego šta! – reče ona. I legoše ponovo, zagrljeni. Ubrzo i taj njegov vonj izgubi draž novine. Zajedno odoše pod tuš. Nasapunala ga je celog, radosno se prepustivši uživanju u njegovoj nelagodi dok mu je prala najintimnije delove tela. Stavila mu je šampon na kosu i četkom mu istrljala prljava stopala. Kad se okupao, zatražio je da on nasapuna nju, ali tek je bio stigao do dojki, a već su morali ponovo da vode ljubav. Obavili su to stojećki, u tuš-kabini, dok im se topla voda slivala niz telo. Očito je istog časa bio zaboravio na malopre iskazanu odbojnost prema vanbračnoj trudnoći, a njoj, s druge strane, to ni najmanje nije smetalo. Posle toga je stao pred ogledalo, da se obrije. Ona se umotala u veliki peškir i sela na poklopac klozetske šolje i gledala ga. – Koliko ti vremena treba da se razvedeš? – upita je on. – Ne znam. Bolje da o tome porazgovaram s Dečkom. – Samo nemoj danas. Danas te hoću samo za sebe. – A kad ćeš se videti s roditeljima? – Sutra, možda. – Onda ću ja za to vreme otići do Dečka. Hoću da završim s tim što pre. – Dobro – reče on. – Onda smo se dogovorili.
IV Dejzi se osećala čudno dok je ulazila u kuću gde je nekada živela s Dečkom. Pre mesec dana to je bio njen dom. Dolazila je i odlazila kad je htela, i ulazila u bilo koju odaju a da prethodno ni od koga nije morala da traži dozvolu. Posluga bi, bez pitanja, izašla u susret svakom njenom zahtevu. A sada je u istoj toj kući bila strankinja. Nije skinula šešir i rukavice. Sledila je starog sobara, koji ju je odveo do dnevne sobe. Dečko nije hteo da se rukuje s njom, niti ju je poljubio u obraz. Bio je ispunjen pravedničkom gorčinom.
– Nisam još angažovala advokata – reče Dejzi dok je sedala. – Htela sam najpre da nasamo porazgovaramo. Nadam se da ćemo ovo obaviti bez mržnje. Na kraju krajeva, nemamo dece pa nemamo oko koga ni da se otimamo, a i oboje imamo mnogo novca. – Ti si me izdala! – reče on. Dejzi uzdahnu. Očigledno neće sve teći onako kako se ona nadala. – Oboje smo počinili preljubu. Ti prvi – reče ona. – Ja sam ponižen. Svi u Londonu znaju! – Pa zar nisam pokušala da te sprečim da napraviš budalu od sebe u Kleridžisu? Ali bio si sav zaokupljen mišlju kako ćeš ti mene da poniziš! Nadam se da si posle toga razbucao onu gnusobu od markiza. – Kako da ga razbucam? Učinio mi je uslugu. – Veću bi ti uslugu učinio da ti je to tiho saopštio u klubu. – Ne ide mi u glavu kako si mogla da padneš na jednog takvog bednog neotesanca kao što je Vilijams. Saznao sam, inače, ponešto o njemu. Njegova majka je radila kao sobarica! – Nijedna na mene nije tako delovala. – Nadam se da ti je jasno da se ne zna ko mu je otac. Ironično, zaista, da ironičnije ne može biti, pomisli Dejzi. – Ja znam ko mu je otac – reče ona. – Ko? – Sigurno neću tebi da kažem. – Eto ti ga sad. – Ovako nikud nećemo stići, zar ne? – Nećemo. – Možda bi trebalo da unajmim advokata, pa da ti on lepo napiše pismo. – Ona ustade. – Nekada sam te volela, Dečko – reče ona tužno. – Bilo mi je zabavno s tobom. Žao mi je što ti nisam bila dovoljna. Želim ti sreću. I nadam se da ćeš se oženiti nekom koja ti više odgovara te da će ti roditi mnogo sinova. Ako bude tako, biće mi drago zbog tebe. – Pa, neće biti – reče on. Ona se već bila okrenula prema vratima, ali sad pogleda opet u njega. – Kako to misliš? – Stigao mi je izveštaj od onog lekara kod kojeg smo išli. Dejzi je bila potpuno zaboravila na taj pregled. Smatrala je da sve to više i nema nikakvog smisla, budući da su se razišli. – I, šta kaže lekar? – Tebi nije ništa – možeš da rađaš decu kao kolačiće. Ali ja ne mogu da budem otac. Zauške kod odraslih muškaraca ponekad uzrokuju neplodnost, i mene je to zadesilo. – On se gorko nasmeja. – Tolike me proklete Švabe godinama gađaju, a, eto, oborila me tri mala vikarova derleta. Dejzi se rastužila. – O, Dečko, stvarno mi je žao. – Pa, tek će ti biti žao, jer ja od tebe da se razvedem – neću. Ona se najednom sledi. – Šta ti sad to znači? Zašto nećeš? – A što bih ulazio u to? Ne želim ponovo da se ženim. Decu ionako ne mogu da imam. Endijev sin će naslediti sve. – Ali ja hoću da se udam za Lojda! – Šta me briga za to?! Što bi on imao decu ako ja ne mogu? Dejzi je bila skrhana. Zar će joj sreća izmaći sad kad joj je bila nadohvat ruke? – Dečko, kaži da ne misliš to ozbiljno! – Bogme, nikad u životu nisam bio ozbiljniji. – Ali Lojd hoće da ima dece! – zavapi ona.
– Trebalo je o tome da razmišlja pre nego što je t... t... tucao tuđu ženu. – Neka bude, onda – reče ona prkosno. – Ja ću se razvesti od tebe. – Po kom osnovu? – Zbog preljube, naravno. – No nemaš dokaza. – Ona se taman spremala da mu kaže da to ne bi trebalo da predstavlja problem, kad se on zlobno iskezi i dodade: – A ja ću se postarati da nikakav dokaz i ne nađeš. On je to zaista i mogao, pod uslovom da se potrudi da niko ne obelodani njegove veze sa ženama, sinu Dejzi dok ju je obuzimao užas. – Ali ti si me izbacio iz kuće! – zapišta ona. – Kazaću sudiji da ćeš, kad god poželiš da se vratiš, ovde biti dobrodošla. Pokušavala je da prestane da plače. – Nikad mi na pamet ne bi palo da ćeš me toliko mrzeti – odvrati ona snuždeno. – Ne bi? – reče Dečko. – E pa, sad si se, vala, uverila.
V Lojd Vilijams je otišao do kuće Dečka Ficherberta u Mejferu sredinom prepodneva ne bi li ovoga zatekao treznog. Predstavio se sobaru kao major Vilijams, daleki rođak. Smatrao je da bi vredelo da s Dečkom porazgovara kao muškarac sa muškarcem. Pa ne namerava Dečko, valjda, ostatak života da provede sveteći se? Lojd je došao u uniformi, u nadi da će na Dečka ostaviti poseban utisak ako mu se obrati kao vojnik vojniku. Zdrav razum će sigurno pobediti. Sobar ga je uveo u trpezariju, gde je Dečko čitao novine i pušio cigaru. Dečko ga nije odmah prepoznao, ali onda, kad se doseti, reče: – Ti! Gubi se odavde, smesta! – Došao sam da te zamolim da daš Dejzi razvod – reče Lojd. – Odlazi. – Dečko ustade. – Vidim da se kolebaš da li da me udariš – reče Lojd – i ja sam, kao pošten čovek, dužan da te upozorim da to neće biti tako lako kao što ti se čini. Jesam malo sitniji od tebe, ali boksujem u velterkategoriji, i iz mnogih sam borbi izašao kao pobednik. – Neću da prljam ruke. – Mudra odluka. No da li bi ponovo razmislio o razvodu? – Ni po koju cenu. – Ima nešto što ti ne znaš – reče Lojd. – I pitam se baš, da li bi to moglo da ti pomogne da se predomisliš. – Sumnjam – reče Dečko. – Ali hajde, reci, kad si već rešio, udri. – On sede, ali Lojdu ne ponudi stolicu. Sâm si tražio, pomisli Lojd. Iz džepa izvadi izbledelu fotografiju u sepiji. – Budi ljubazan, baci pogled na ovu sliku – reče on, pa spusti fotografiju na stočić, odmah do Dečkove pepeljare. Dečko je uze. – Nisi ovo ti. Liči na tebe, ali uniforma je viktorijanska. Mora biti da je tvoj otac. – Moj deda, u stvari. Pogledaj naličje. Dečko pročita natpis na poleđini. – Erl Ficherbert? – reče on prezrivo. – Da. Nekadašnji erl, tvoj deda – i moj. Dejzi je tu fotografiju pronašla u Ti Gvinu. – Lojd duboko udahnu. – Ti si rekao Dejzi da niko ne zna ko mi je otac. Pa, eto, mogu ja da ti kažem. To je erl Fic-
herbert. Ti i ja smo rođena braća. – Sačekao je malo da vidi kako će Dečko da reaguje. Ovaj prasnu u smeh. – Smešno! – Upravo sam tako i ja reagovao kad sam prvi put čuo. – Bogami, moram ti reći da si me iznenadio. Očekivao bih od tebe nešto bolje od ove besmislene maštarije. Lojd se nadao da će se Dečko zaprepastiti kad sazna, da će se predomisliti, ali, bar zasada, na njega ovo nije nimalo delovalo. Pa ipak, Lojd nastavi da ga ubeđuje: – Daj, Dečko, pa zar nije i više nego moguće? Zar se ne događaju stalno takve stvari po velikim kućama? Sluškinje su zgodne, mladi plemići su pohotljivi i onda sve pođe prirodnim tokom. Kad se beba rodi, stvar se zataška. Nemoj, molim te, da se praviš kako te to iznenađuje. – Nimalo me ne iznenađuje, to se često događa – odvrati Dečko, sad već uzdrmanog samopouzdanja, ali i dalje pun sebe. – S druge strane, mnogo ima i onih koji tvrde da su u tobož rodbinskim vezama s plemstvom. – O, molim te – na to će Lojd sa omalovažavanjem. – Ne želim ja da budem ni u kakvim rodbinskim vezama s plemstvom. Pa nisam ja pomoćnik nekog tamo suknara koji mašta o veličini! Potičem iz ugledne porodice političara socijalističke orijentacije. Moja baka po majci bila je jedan od osnivača Saveza rudara Južnog Velsa. Poslednje što mi treba jeste da se ispostavi da sam vanbračno dete nekog torijevskog plemića. Za mene to predstavlja neopisivu neprijatnost. Dečko se opet glasno nasmeja, ali sad već ne tako ubedljivo. – Neprijatnost! E, to se zove kontrasnobizam. – Kontrasnobizam? Pa veći su izgledi da ja postanem premijer nego ti. – Lojd je shvatio da se uzalud nadgornjavaju, do čega njemu, inače, ni najmanje nije bilo stalo. – Nego, nije bitno – reče on. – Pokušavam da ti dogovorim da nećeš moći doveka da mi se svetiš, makar i samo zato što smo braća. – Ja tebi i dalje ne verujem – reče Dečko pa spusti fotografiju na stočić i uze cigaru. – Nisam ni ja verovao, isprva. – Lojd je bio uporan; u igri je bila cela njegova budućnost. – A onda su me podsetili na to da je moja majka radila u Ti Gvinu onda kad je zatrudnela; da je oduvek izbegavala da otkrije ko mi je otac te da je, nedugo pošto sam rođen, odnekud došla do novca da sebi kupi četvorosobnu kuću u Londonu. Izneo sam joj svoje sumnje, i ona mi je sve priznala. – Da pukneš od smeha! – Ali ti ipak znaš da je istina, zar ne? – Ništa ja ne znam. – Znaš, znaš. Pitam te kao brata, hoćeš li da postupiš kako pristojnost nalaže? – Naravno da neću. Lojd je shvatio da ovoga puta neće pobediti. Bio je utučen. Dečko je imao moć da zatruje Lojdu život, i bio je čvrsto rešen da za tom moći i posegne. Lojd uze fotografiju i vrati je u džep. – Pitaćeš ti oca za ovo. Nećeš moći da se uzdržiš. Moraćeš da otkriješ. Dečko prezrivo frknu. Lojd krenu ka vratima. – Verujem da će ti reći istinu. Doviđenja, Dečko. On izađe i zatvori vrata za sobom.
16. 1943. (II) Pukovnik Albert Bek primio je ruski metak u desno plućno krilo u Harkovu, marta 1943. Imao je sreće; vojni hirurg mu je uradio grudnu drenažu, izlečio pluća i spasao mu život, koji je visio o koncu. Iscrpljen zbog gubitka krvi i gotovo neizbežne infekcije – Bek je ukrcan na voz i vraćen u otadžbinu. Tako je dospeo u Karlinu bolnicu u Berlinu. Bio je čvrst, žilav čovek u ranim četrdesetim, prerano oćelavio, sa isturenom donjom vilicom nalik na pramac vikinške lađe. Kad je prvi put razgovarao s Karlom, bio je omamljen, u groznici i potpuno nesmotren. – Gubimo rat – rekao je. Ona se istog časa prenula. Nezadovoljni oficir je predstavljao potencijalni izvor informacijâ. Ona mu nehajno reče: – Novine pišu da skraćujemo liniju Istočnog fronta. Čovek se prezrivo nasmeja. – To znači da se povlačimo. Nastavila je da izvlači reči iz njega. – A i u Italiji, izgleda, loše stoje stvari. – Italijanski diktator Benito Musolini – Hitlerov najveći saveznik – upravo je bio svrgnut. – Sećaš se trideset devete, četrdesete? – na to će Bek setno. – Blistave pobede samo su se nizale. E, kako je tada bilo... On očigledno nije bio ideološki opterećen, možda ga čak politika nije ni zanimala. Bio je to jedan običan vojnik, rodoljub, koji je u međuvremenu prestao da se zavarava. Karla ga je navodila da priča. – No sigurno nije istina da vojska oskudeva u svemu i svačemu, od metaka do gaća. – Takva vrsta pomalo riskantnog govora nije, inače, bila ništa neuobičajeno u Berlinu tih dana. – Nego šta nego oskudevamo. – Bek je govorio kao da ga ama baš ništa ne sputava, i to vrlo razgovetno. – Nemačka, jednostavno, ne može da proizvode oružja i tenkova koliko mogu Sovjetski Savez, Velika Britanija i Sjedinjene Države zajedno, naročito sada kada nas neprekidno bombarduju. I nije važno koliko Rusa pobijemo, Crvena armija kao da ima neiscrpne izvore vojnika. – Šta vi mislite, šta će biti? – Nacisti nikada neće priznati poraz, naravno. Zato će još ljudi izginuti. Milioni će poginuti samo zato što su oni previše ponosni da popuste. Bezumlje. Bezumlje. – I on utonu u san. Morao bi čovek da bude bolestan – ili sumanut – pa da glasno izrazi takve misli, ali Karla je bila uverena da je sve više onih koji upravo tako i razmišljaju. Uprkos neumoljivoj propagandi vlasti, postajalo je jasno da Hitler gubi rat. Povodom pogibije Joakima Koha nije pokrenuta policijska istraga. U novinskom izveštaju bilo je navedeno da je reč o saobraćajnom udesu. Karla je prebrodila prvi šok, ali malo-malo pa bi joj prošlo kroz glavu da je ubila čoveka, te bi tako ponovo, u svojoj uobrazilji, proživljavala njegovu smrt. Od toga bi sva počela da se trese, i morala bi da sedne. Srećom, to joj se samo jednom desilo dok je bila na dužnosti, pa je mogla da se opravda slabošću usled gladi – što je bio i te kako uverljiv izgovor u ratnom Berlinu. Njenoj majci je bilo gore. Čudno je to kako se desilo da Mod zavoli Joakima, slabog i budalastog mladića; ali ljubav je nemoguće objasniti. Pa i sama Karla je potpuno pogrešno procenila Vernera Franka, doživljavajući ga kao snažnog i hrabrog, da bi se potom ispostavilo da je
kukavica i slabić. Mnogo je razgovarala s Bekom pre nego što je otpušten iz bolnice, nastojeći da sazna o kakvom je, zapravo, čoveku reč. Kad se oporavio, nikada više nije govorio o ratu onako nesmotreno. Karla je saznala da je Bek bio profesionalni vojnik, da mu je žena umrla, a kćerka se udala i živi u Buenos Ajresu. Otac mu je svojevremeno bio gradski odbornik u Berlinu; nije rekao iz koje partije, pa je očigledno bilo da nije bio ni nacista ni pripadnik bilo koje od stranaka koje su s nacistima sarađivale. Nikada o Hitleru nije rekao ništa loše, ali ni dobro, niti je sa omalovažavanjem govorio o Jevrejima ili komunistima. Tih bi dana i takvi komentari bili tumačeni kao izraz neposlušnosti. Plućno krilo će mu zaceliti, ali nikada više neće biti dovoljno snažan za aktivnu službu. Zato su ga rasporedili u Generalštab, kako je rekao Karli. Samim tim on će se pretvoriti u pravi zlatni rudnik najvažnijih tajni. Da, ona će rizikovati svoj život da ga zavrbuje – mora bar da pokuša. Karla je znala da se Bek ne seća njihovog prvog razgovora. – Bio si veoma iskren – reče mu ona tiho; nikoga nije bilo u blizini. – Rekao si da gubimo rat. U njegovim očima sevnu strah. Bek više nije bio ošamućeni pacijent u bolničkoj pidžami, obraza zaraslih u čekinju. Bio je opran i obrijan, i sedeo uspravno u tamnoplavoj pidžami zakopčanoj do grla. – I ti ćeš sad, znači, da me prijaviš Gestapou – reče on. – Mislim da se čoveku ne može uzeti za zlo ono što je bolestan buncao. – Nisi ti buncao – reče mu ona. – Bio si vrlo jasan. Ali neću te ja nikome prijaviti. – Nećeš? – Zato što si u pravu. To ga je iznenadilo. – Sad bi ja trebalo da prijavim tebe. – Ako me prijaviš, reći ću im da si u bunilu vređao Hitlera, a kad sam ti ja pripretila da ću te potkazati, ti si smislio tu priču o meni, da zaštitiš sebe. – Ako ja potkažem tebe, ti ćeš potkazati mene – reče on. – Nerešeno. – Ali ti mene nećeš potkazati – odvrati ona. – Znam to, jer te poznajem. Lečila sam te. Ti si dobar čovek. U vojsku si stupio iz ljubavi prema svojoj zemlji, ali mrziš rat i mrziš naciste. – U to je bila skoro sigurna. – Vrlo je opasno govoriti tako. – Znam. – Ovo, dakle, nije tek neki neobavezan razgovor. – Tačno, nije. Ti si rekao da će još milioni ljudi umreti jer su nacisti previše ponosni da bi se predali. – To sam rekao? – Mogao bi da pomogneš da se bar neki od tih ljudi spasu. – Kako? Karla zastade. U tom času trebalo je staviti život na kocku. – Šta god da znaš, ja bih to mogla da prosledim tamo gde treba. – Ona zadrža dah. Ako je Beka pogrešno procenila, s njom je gotovo. Gledao ju je začuđeno. Očigledno nije mogao da poveruje da je ta žustra, vredna mlada medicinska sestra špijun. Ali imao je u nju poverenja, i ona je to opazila. – Čini mi se da te razumem – reče on. Karla mu dade zelenu bolničku fasciklu, praznu. On je uze. – Čemu ovo služi? – upita. – Ti si vojnik, znaš šta je kamuflaža. Klimnuo je glavom. – Rizikuješ život – reče joj on, i Karla ugleda nešto nalik divljenju u njegovim očima.
– Rizikuješ i ti, sada. – Da – reče pukovnik Bek. – Ali ja sam na to navikao.
II Rano ujutro, Tomas Make poveo je mladog Vernera Franka u zatvor Plecenze, u zapadnom berlinskom predgrađu Šarlotenburgu. – Trebalo bi to da vidiš – govorio mu je Make. – A onda ćeš moći da ispričaš generalu Dornu koliko smo mi efikasni. Parkirao je kola na Kenigsdamu, pa poveo Vernera do zadnjeg ulaza u glavni zatvor. Ušli su u prostoriju dugačku sedam-osam metara, i otprilike upola toliko široku. Tamo ih je čekao čovek u smokingu, sa cilindrom i u belim rukavicama. Verner se namršti na tu čudnovatu pojavu. – Ovo je her Rajnhart – reče mu Make. – Dželat. Verner proguta knedlu. – Mi ćemo, znači, prisustvovati pogubljenju? – Tako je. Držeći se nehajno – a možda se samo pretvarao – Verner reče: – A šta će mu ta otmena odeća? Make slegnu ramenima. – Tradicija. Prostorija je bila podeljena crnom zavesom na dva jednaka odeljka. Make je razmaknuo zavesu i pred njima se ukaza osam kuka pričvršćenih za gvozdenu šinu koja je išla preko tavanice. – Za vešanje? – upita Verner. Make klimnu glavom. Bio je tu i jedan drveni sto, s kaiševima, da mogu da vežu zatvorenika. Na jednom kraju stola nalazila se sprava, visoka i prepoznatljiva. Na podu je bila ogromna pletena korpa. Mladi poručnik je prebledeo. – Giljotina – reče. – Tačno – reče Make, pa pogleda na sat. – Brzo će oni. Uto još ljudi uđe u prostoriju. Nekolicina njih klimnu glavom Makeu, videlo se da se znaju. Tiho, Verneru na uvo, Make reče: – Prema propisima, dužni su da prisustvuju sudije, sudski činovnici, upravnik zatvora i zatvorski kapelan. Verner s mukom proguta knedlu. To mu se nimalo nije dopalo, video je Make. A kako da mu se dopadne?! Make ga nije ni doveo ovamo da bi ostavio utisak na generala Dorna. Njega je brinuo Verner. Jednostavno, s Vernerom nije bio načisto. Verner jeste radio za Dorna; to nije bilo sporno. Sa Dornom je dolazio i u posetu sedištu Gestapoa, da bi potom Dorn poslao dopis gde hvali impresivne napore berlinske kontrašpijunske službe, pri čemu Makea pominje po imenu. Nedeljama potom Make je hodao kao suncem ogrejan, sav ponosan. Ali nikako nije mogao da zaboravi kako se Verner ponašao one večeri, pre skoro godinu dana, kada je malo nedostajalo da uhvate špijuna u napuštenoj fabrici za proizvodnju bundi nedaleko od Istočne stanice. Verner se tada uspaničio – ili to možda nije bila panika? Slučajno ili ne, tek pravovremeno je upozorio pijanistu da beži. Make nije mogao da se otrese sumnje da je ta panika bila samo odglumljena te da je Verner, pribrano i svesno, dao znak za uzbunu. Make pritom nije imao petlju da uhapsi Vernera i stavi ga na muke. Moglo se to, naravno, izvesti, ali Dorn bi mogao da se uzjoguni, a onda bi saslušavali i Makea. Njegov pretpostavljeni, načelnik Kringelajn, koji Makea i nije nešto naročito voleo, zatražio bi od njega čvrste dokaze protiv Vernera – a Make takvih dokaza nije imao. No sada bi istina trebalo da izađe na videlo.
Vrata se opet otvoriše i uđoše dvojica zatvorskih stražara, vodeći između sebe mladu ženu po imenu Lili Markgraf. Verner gotovo prestade da diše, i Makeu to ne promače. – Šta bi? – upita ga on. – Niste mi rekli da ćete pogubiti devojku – odgovori Verner. – Poznaješ li je? – Ne. Lili je imala dvadeset dve godine, znao je to Make, premda je izgledala mlađe. Imala je svetlu kosu, koju su joj tog jutra ošišali kao u dečaka. Hramala je i hodala presamićena, kao da ima povredu na stomaku. Na sebi je imala običnu plavu haljinu od teškog pamuka, bez kragne, sa okruglim izrezom. Oči su joj bile crvene od plakanja. Stražari su je čvrsto držali za ruke, ništa ne prepuštajući slučaju. – Tu ženu potkazala je rođaka koja je u njenoj sobi pronašla skriveni šifarnik – reče Make. – S petocifrenom ruskom šifrom. – Zašto tako hoda? – Posledice isleđivanja. No ništa iz nje nismo izvukli. Vernerovo lice bilo je kao od kamena. – Baš šteta – reče on. – Mogla je da nas dovede do ostalih špijuna. Make ni po čemu nije mogao da nasluti da se Verner pretvara. – O svom saradniku znala je samo toliko da se zove Hajnrih – prezime ne zna – a i to bi, uostalom, mogao da bude samo pseudonim. Uverio sam se da se retko ovajdimo kad uhapsimo žene. One ne znaju mnogo. – Ali bar ste se šifarnika dokopali. – Ako i od toga ima ikakve koristi. Redovno menjaju ključnu reč, pa dešifrovanje njihovih signala i dalje predstavlja veliki izazov za nas. – Šteta. Jedan od prisutnih se nakašlja i progovori dovoljno glasno da ga svi čuju. Predstavio se kao predsednik suda, a zatim pročitao tekst smrtne presude. Stražari su odveli Lili do drvenog stola. Pružili su joj mogućnost da sama, svojevoljno, legne na sto, no ona uzmaknu korak i oni je položiše na silu. Nije se opirala. Legla je na stomak, a oni je privezaše kaiševima. Kapelan započe molitvu. Lili na to poče da moli. – Ne, ne – govorila je, ne dižući glas. – Nemojte, molim vas, pustite me. Pustite me. – Govorila je razborito, kao da, naprosto, moli nekoga za uslugu. Čovek sa cilindrom pogleda u predsednika, koji na to odmahnu glavom i reče: – Ne još. Posle molitve. Lili povika glasnije i brže. – Ne želim da umrem! Bojim se smrti! Nemojte, molim vas! Dželat ponovo pogleda u predsednika suda. Ovoga puta predsednik nije ni obraćao pažnju na njega. Make je pomno posmatrao Vernera. Ovaj je izgledao kao da mu je muka, ali isto tako izgledali su i svi ostali u toj prostoriji. Kao proba, ovo u stvari i ne može dati prave rezultate. Po Vernerovoj reakciji videlo se da je osetljiv, ne da je izdajica. Make bi mogao da smisli nešto drugo. Lili zavrišta. Čak je i Make već gubio strpljenje. Kapelan zbrza molitvu. Kad je rekao „amin”, ona zaćuta, kao da zna da je sve svršeno. Predsednik klimnu glavom.
Dželat pomeri polugu, i teško sečivo pade. Čuo se šušanj, nalik šapatu, dok je sečivo prosecalo Lilin bledi vrat. Njena glava s kratko podšišanom kosom pade napred, krv šiknu. Tupo i glasno udari o dno korpe, i taj zvuk kao da odjeknu prostorijom. Besmisleno, eto, ali Make se zapita da li ta glava oseća bilo kakav bol.
III Karla je naletela na pukovnika Beka u bolničkom hodniku. Nosio je uniformu. Pogledala ga je, iznenada se sledivši od straha. Otkako je Bek otpušten iz bolnice, svaki dan provodila je u zebnji da ju je izdao te da joj je Gestapo za petama. No on se nasmešio i rekao: – Došao sam na pregled kod doktora Ernsta. I to je sve? Zar je zaboravio o čemu su razgovorali? Ili se pretvara da ga je zaboravio? Da nije ono tamo napolju crni gestapovski mercedes? Bek je nosio zelenu bolničku fasciklu. K njima je išao specijalista za maligne bolesti. Kad on prođe, Karla se razdragano obrati Beku: – Kako si? – U punoj snazi, koliko to mogu biti. Nikada više neću predvoditi bataljon u boju, ali bar, izuzme li se bavljenje sportom, mogu da živim normalano. – Drago mi je što to čujem. Ljudi su neprestano prolazili pored njih. Karla se poboja da se Beku neće ni ukazati prilika da joj kaže išta poverljivo. Ali njega sve to kao da nije ni najmanje uzbuđivalo. – Samo bih želeo da ti zahvalim na plemenitosti i profesionalizmu. – Nema na čemu. – Zbogom, sestro. – Zbogom, pukovniče. Bek ode, a Karla ostade s fasciklom u rukama. Užurbano se zaputi ka sestrinskoj garderobi. Tamo nikoga nije bilo. Karla je stajala, čvrsto podbivši petom vrata, da niko ne uđe. U fascikli je bila velika koverta od jeftinog, crvenkastog papira kakav se u to vreme koristio po kancelarijama. Karla otvori kovertu. Unutra je bilo nekoliko otkucanih listova. Ona pogleda prvi, ne vadeći ga iz koverte. U zaglavlju je pisalo: Operativno naređenje br. 6 Šifra „Citadela” Bio je to plan bitke koja je trebalo da se odigra u sklopu letnje ofanzive na Istočnom frontu. Karli srce poče ubrzano da kuca. Pa ovo je suvo zlato! Mora, kako zna, tu kovertu da prosledi Fridi. Ova, nažalost, toga dana nije bila u bolnici; imala je slobodan dan. Karla pomisli da smesta ode iz bolnice, usred smene, kod Fride kući; ali ubrzo od toga odustade. Bolje je da se ponaša uobičajeno nego da privlači pažnju. Gurnula je kovertu u tašnu koja je visila na kuki za kapute. Pokrila je tašnu plavo-zlatnim svilenim šalom, koji je uvek nosila kad nešto treba prikriti. Nekoliko trenutaka stajala je kao skamenjena, dok
se nije smirila. A onda se vratila na odeljenje. Ostatak smene radila je što je bolje mogla, a onda je obukla kaput, izašla iz bolnice i krenula ka stanici. Prošavši pored mesta gde je pala bomba, ona ugleda grafit na ruševinama jedne zgrade. Prkosni patriota je bio napisao: „I dok nam zidovi pucaju, srca za zemlju kucaju”. Ali našao se tu i neko drugi, ko je podrugljivo citirao slogan s kojim je Hitler izašao na izbore devetsto trideset treće: „Dajte mi četiri godine, i nećete moći da prepoznate Nemačku”. Kupila je kartu do Zoološkog vrta. U metrou se osećala kao uljez. Svi ostali putnici bili su lojalni Nemci, a ona je u tašni krila tajne koje će odati Moskvi. Nije bila srećna zbog toga. Niko nije gledao u nju, a njoj je i to smetalo jer je mislila da je svi namerno izbegavaju. Jedva je čekala da tu kovertu preda Fridi. Stanica se nalazila na obodu Zoološkog vrta. Sada je drveće palo u zasenak ogromne kule koju je koristila protivavionska odbrana. Kao jedan od tri istovetna u Berlinu, taj četvrtasti betonski blok bio je visok preko trideset metara. U uglovima krova nalazila su se četiri džinovska stodvadesetosmomilimetarska protiavionska topa, od po dvadeset pet tona. Beton je bio ofarban u zelenu, u beznadežno optimističkom pokušaju da čudovišnost tog objekta usred parka predstavlja što manje ruglo. Iako je kula bila ružna, Berlinci su je voleli. Dok su padale bombe, njena grmljavina ulivala im je mir, jer su znali da ima nekog ko ih štiti. Karla je, napeta kao struna, pešačila od stanice do Fridine kuće. Bila je sredina popodneva, tako da Fridini roditelji verovatno neće biti kod kuće, kao ni Ludi, koji je u to doba dana u fabrici, ni Monika, koja je sigurno otišla da se vidi s nekom prijateljicom, pa možda čak i s Karlinom majkom. Na kolskom prilazu bio je parkiran Vernerov motor. Vrata joj otvori poslužitelj. – Gospođica Frida nije kod kuće, ali će se brzo vratiti – reče on. – Otišla je do robne kuće KDV da kupi rukavice. Gospodin Verner je u krevetu, gadno se prehladio. – Ja bih sačekala Fridu u njenoj sobi, kao i obično. Karla skide kaput i pope se na sprat, ne odvajajući se od tašne. Ušavši u Fridinu sobu, ona izu cipele, pa prileže na krevet da pročita plan bitke za Operaciju „Citadela”. Bila je krajnje napeta, ali laknuće joj čim prosledi ukradeni dokument. Iz susedne sobe čulo se jecanje. Karla se iznenadila. Bila je to Vernerova soba. Karla nije mogla ni da zamisli uglađenog ženskaroša u suzama. Jecaj je nesumnjivo poticao od muškarca, a mogao se steći utisak da taj silno pokušava, ali nikako ne uspeva da savlada tugu. I mimo volje, Karla se sažali na njega. Biće da je, reče ona sebi, neka naprasita žena otkačila Vernera, verovatno iz sasvim valjanih razloga. Nije, međutim, mogla da odoli da ne pritekne u pomoć ucveljenom biću čije je jecaje slušala. Ustala je s kreveta, vratila plan bitke u tašnu i izašla iz sobe. Stala je kraj Vernerovih vrata, osluškujući. Odatle je još razgovetnije čula. Bila je odveć meka srca da bi na to samo odmahnula rukom. Ona otvori vrata i uđe. Verner je sedeo na ivici kreveta, lica zagnjurenog u šake. Kad je čuo vrata, on se prenu i podiže glavu. Lice mu je bilo crveno od uzbuđenja i vlažno od suza. Kravatu nije imao a kragnu je raskopčao. Ojađeno je gledao u Karlu. Bio je potpuno izbačen iz koloseka, razoren, toliko skrhan da više i nije mario ko će ga videti takvog. Karla nije mogla da se pretvara da joj je svejedno. – Šta je bilo? – upita ona. – Ne mogu više ovako – reče on. Ona zatvori vrata za sobom. – Šta se desilo?
– Odrubili su glavu Lili Markgraf – a ja sam to morao da gledam. Karla je zurila u njega otvorenih usta. – O čemu ti to govoriš, ako boga znaš?! – Imala je dvadeset dve godine. – Izvadio je maramicu iz džepa i obrisao lice. – Ti si već u opasnosti, i ako ti ovo ispričam, biće još gore. Kroz glavu joj je svašta prolazilo. – Mislim da mogu i sama da pogodim o čemu je reč, ali ispričaj mi. Verner klimnu glavom. – Ionako ćeš saznati. Lili je pomagala Hajnrihu oko emitovanja poruka u Moskvu. Mnogo brže ide ako ti neko čita kodne grupe. Ššto brže radiš, to su manji izgledi da će te uhvatiti. Ali Lilina rođaka je boravila nekoliko dana u njenom stanu, i pronašla kod nje šifarnik. Kučka nacistička. Njegove reči potvrdiše njenu sumnju, ma kako zapanjujuća bila. – Ti znaš za špijuniranje? On je pogleda s podrugljivim osmehom. – Ja sam tu glavni. – Bože blagi! – Zato sam morao da batalim celu onu stvar s pobijenom decom. Moskva mi je tako naložila. I bili su u pravu. Ako izgubim posao u Ministarstvu vazduhoplovstva, neću više imati pristup ni tajnim dokumentima ni ljudima od kojih bi poverljive informacije mogao da dobijem. Morala je da sedne. Spustila se kraj njega na ivicu kreveta. – Što mi nisi rekao? – Rukovodimo se pretpostavkom da će na mukama svako progovoriti. Ako ništa ne znaš, ne možeš druge da izdaš. Sirotu Lili su mučili, ali ona je znala samo Volođu, koji je sad kod kuće, u Moskvi, i Hajnriha. Međutim, nije znala kako se Hajnrih preziva, niti bilo šta drugo o njemu. Karla se sledila. Na mukama će svako progovoriti. – Žao mi je što sam ti sad sve ovo rekao, ali kad si me već videla ovakvog, i sama bi, verovatno, prozrela o čemu je reč – dovrši Verner. – Ja sam tebe, dakle, potpuno pogrešno procenila. – Nisi ti kriva za to. Namerno sam ta naveo na pogrešan trag. – Ali ja sam, svejedno, ispala budala. Pune dve godine te prezirem. – Dok sam ja sve to vreme očajnički želeo da ti objasnim o čemu je reč. Ona ga obgrli jednom rukom. On uze drugu njenu ruku pa je poljubi. – Možeš li da mi oprostiš? Karla nije bila načisto sa svojim osećanjima, ali nije, opet, želela ni da ga odbije sad kad je toliko potišten, pa mu odgovori: – Opraštam ti, naravno. – Jadna Lili – reče on, pa nastavi šapatom: – Tako su je gadno pretukli da se jedva dovukla do giljotine. A ipak ih je preklinjala da je poštede, do poslednjeg časa. – Otkud ti tamo? – Sprijateljio sam se s jednim gestapovcem, inspektorom Tomasom Makeom. On me je poveo sa sobom. – Make? Sećam ga se – on mi je uhapsio oca. – Karla se živo sećala tog čoveka ovalnog lica s tankim crnim brčićima, i ponovo je obuzeše gnev zbog njegovog siledžijskog ponašanja prilikom očevog hapšenja i tuga zbog očeve smrti. – Mislim da sumnja u mene, pa me je odveo na pogubljenje čisto da me proveri. Možda je mislio da se neću obuzdati te da ću se umešati. Bilo kako bilo, mislim da sam probu prošao. – Ali, da te je uhapsio... Verner klimnu glavom. – Na mukama će svako progovoriti. – A ti znaš sve.
– Svakog agenta, svaku šifru... Ne znam samo odakle šalju poruke. Njima prepuštam da odaberu lokacije, i oni to zadrže za sebe. Sedeli su ćutke i držali se za ruke. Malo kasnije, Karla reče: – Došla sam ovo da dam Fridi, ali mogla bih i tebi. – Šta? – Plan bitke za Operaciju „Citadela”. Verner skoči kao oparen. – Ali ja već nedeljama pokušam da se domognem tog plana! Odakle ti? – Od jednog oficira iz Generalštaba. Možda bi bolje bilo da ne kažem kako se zove. – Sasvim si u pravu, nemoj da mi kažeš. Ali dokument je verodostojan? – Pogledaj sam. – Ona ode do Fridine sobe pa se vrati s kovertom. Nikada joj nije palo na pamet da dokument nije autentičan. – Meni izgleda dobro, ali šta znam... Verner uze one otkucane listove. Minut kasnije reče: – Prava stvar. Sjajno! – E baš mi je drago. On ustade. – Moram ovo smesta da odnesem Hajnrihu. Odmah mora da se šifruje i pošalje. Karla je bila razočarana što taj trenutak prisnosti ne potraja bar malo duže, mada ni sama ne bi mogla da kaže čemu se to nadala. Ona krenu za Vernerom ka vratima. Uzevši svoju tašnu iz Fridine sobe, pođe i ona niz stepenice. Kad stigoše do ulaznih vrata, Verner joj reče: – Mnogo mi je drago što smo ponovo prijatelji. – I meni. – A šta misliš, hoćemo li uspeti da zaboravimo na nesuglasice? Nije mogla da razluči šta on u stvari pokušava da joj kaže. Želi li on da ponovo budu zajedno – ili joj samo poručuje da tako nešto sada ne dolazi u obzir? – Mislim da bismo to mogli da ostavimo iza sebe – reče ona bezizrazno. On se sagnu i ovlaš je poljubi u usta. A onda otvori vrata. Iz kuće su izašli zajedno, i Verner sede na motor. Karla je produžila kolskim putem, izašla na ulicu, pa se zaputila prema stanici. Trenutak kasnije, Verner se proveze pored nje, svirnu joj i mahnu. Sada kad je ostala sama, mogla je da razmišlja o onome što je od njega saznala. Šta ona zapravo oseća? Dve godine ga je mrzela. Ali otad ni sa jednim momkom nije ostvarila ozbiljniju vezu. Da nije ona sve to vreme bila zaljubljena u njega? Ako ništa drugo, bez prestanka je, uprkos svemu, u dubini duše čuvala malo nežnosti za njega. Danas, kad ga je čula onako uzrujanog, njen neprijateljski stav prosto je izgubio smisao. U njoj zaiskri naklonost. Voli li ga ona još? Nije znala da odgovori.
IV Make je sedeo na zadnjem sedištu crnog mercedesa pored Vernera. Oko vrata mu je visila torba, nalik na onu đačku, s tim što ju je on držao napred umesto pozadi. Bila je toliko mala da se nije videla ispod zakopčanog kaputa. Tanka žica povezivala je torbu s malim slušalicama za uši. – Ovo ti je najnovija sprava – reče Make. – Kako se približavaš emiteru, zvuk postaje sve glasniji. – A i teže ju je primetiti od kamioneta s velikom antenom na krovu – dodade Verner. – Moramo da koristimo i jedno i drugo: kamionet da otkrijemo šire područje, a ovo da odredimo
tačan položaj. Make se našao u nevolji. Operacija „Citadela” pretrpela je katastrofu. Ofanziva još nije bila ni počela, a Crvena armija je napala aerodrome gde su se okupljale snage Luftvafea. Posle nedelju dana „Citadela” je otkazana, ali čak je i tad već bilo prekasno da se spreči nepopravljiva šteta naneta nemačkoj vojsci. Nemačke vođe su, kao i uvek kad stvari pođu naopako, brzo sručile optužbe na račun jevrejskih i boljševičkih zaverenika, s tim što su ovoga puta zaista bili u pravu. Crvenoj armiji je, po svemu sudeći, ceo plan bio već poznat. A za to je, po mišljenju načelnika Kringelajna, kriv bio Tomas Make, šef kontrašpijuna u gradu Berlinu. Na kocki je bila Makeova karijera. Pretio mu je otkaz, pa i gore od toga. Jedina njegova nada bila je da će načiniti neki neverovatan podvig, izvesti veliku operaciju i pohvatati špijune koji podrivaju nemačke ratne napore. I tako je on večeras postavio zamku Verneru Franku. Ukoliko se ispostavi da je Frank nedužan, Make neće znati šta da radi. Na prednjem sedištu automobila pucketao je voki-toki. Makeu se ubrzao puls. Vozač dohvati slušalicu. – Vagner ovde – reče on, pa uključi motor. – Stižemo – dodade. – Gotovo. Počelo je. Make ga upita: – Kuda smo pošli? – U Krojcberg. – Bio je to gusto naseljen, siromašan kraj, južno od centra grada. Taman kad su krenuli, sirena oglasi početak opasnosti od vazdušnog napada. Ta se komplikacija Makeu svakako nije svidela. On pogleda kroz prozor. Sevnuše reflektori, koji su šetali tamo-amo po mraku kao da se neko igra džinovskim štapovima. Make je pretpostavljao da ti svetlosni snopovi ponekad i pronađu neki avion, mada on to nikad nije video. Kad su sirene prestale da zavijaju, on začu tutnjavu sve bližih bombardera. U prvim godinama rata, britanske bombarderske ekspedicije sastojale su se od nekoliko desetina vazduhoplova – što je već bilo dovoljno loše – ali sada su ih slali na stotine istovremeno. Buka je bila zastrašujuća i pre nego što bi počeli da ispuštaju bombe. – Računam da bi bolje bilo da otkažemo večerašnju misiju – reče Verner. – Bogme, nećemo – reče Make. Avioni su grmeli sve glasnije. Kako su se oni približavali Krojcbergu, počeše da sevaju signalne rakete i zapaljive bombe. Ta četvrt bila je uobičajena meta u sklopu aktuelne strategije RAF-a, da se ubija što više radnika u civilnim fabrikama. Sa zaprepašćujućim licemerjem, Čerčil i Atli su tvrdili da napadaju isključivo vojne mete, dok su civilne žrtve, nažalost, prateća pojava. Berlinci su dobro znali šta im se dešava. Vagner je mahnito vozio tim ulicama mučno obasjanim vatrom. Ljudi nije bilo, izuzev pripadnika civilne zaštite; svi ostali bili su po zakonu obavezni da za vreme napada borave u skloništu. Što se vozila tiče, na ulicama su se mogla videti samo kola hitne pomoći, vatrogasna vozila i policijski automobili. Make je krišom posmatrao Vernera. Momak je bio uznemiren, nikako nije imao mira, sa strepnjom je gledao kroz prozor, lupkajući stopalom o pod, i sâm nesvestan svoje napetosti. Make o svojim sumnjama nije govorio nikome, osim najbližim saradnicima. Biće mu teško da prizna kako je, zahvaljujući njemu lično, operacijama Gestapoa prisustvovao neko za koga je Make slutio da je špijun. I sam bi mogao da završi u onoj svojoj sobi za mučenje u podrumu. Neće, stoga, ništa
preduzeti dok ne bude sasvim siguran. A jedini način da se izvuče biće da svojim pretpostavljenima preda špijuna koga je zarobio. Ako se ispostavi da su njegove sumnje bile osnovane, uhapsiće i Vernerovu porodicu i prijatelje, a ne samo njega, pa će onda objaviti da je razobručen veliki špijunski prsten. To će izmeniti celu sliku. Možda će ga čak i unaprediti. Kako je napad odmicao, neprijatelj je prelazio na druge tipove bombi, tako da je Make sad čuo dubinske, tupe udare koje proizvode visokoeksplozivne naprave. Čim bi osvetlili metu, rafovci su voleli da bace mešavinu velikih napalm-bombi, tako da odmah izbije požar, i onih visokoeksplozivnih, da podjari plamen i omete rad spasilačkih službi. To jeste bilo svirepo, ali Make je znao da se prilikom bombardovanja i Luftvafe služi sličnim obrascem. Zvuk se u Makeovoj slušalici pojavio dok su obazrivo promicali ulicom punom petospratnica. Taj rejon je teško stradao u napadima, a veći broj zgrada bio je upravo razoren. – Za ime boga, pa nalazimo se usred gađanog područja – reče Verner drhtavim glasom. Make za to nije mario; ono što je te večeri trebalo da se desi za njega je bilo pitanje života i smrti. – Tim bolje – reče on. – Pijanista će pomisliti da nema potrebe da brine zbog Gestapoa jer je u toku vazdušni napad. Vagner zaustavi kola pored crkve zahvaćene plamenom, pa pokaza u jednu sporednu ulicu. – Tamo dole – reče on. Make brzo krenu ulicom; Verner je hodao pored njega, a Vagner iza njih. Verner reče: – Jeste li sigurni da je reč o špijunu? Da nije nešto drugo posredi? – A šta bi bilo? – odvrati Make. – Ko bi drugi emitovao radio-signal? Make je još čuo zvuk u slušalici, ali sad već jedva, jer je u toku vazdušnog napada vladao pravi metež zvukova: avioni, bombe, protivavionski topovi, lomljava prilikom urušavanja zgrada, buktanje velikih požara. Prošli su pored jedne štale u kojoj su konji prestravljeno njištali; signal je bio sve jači. Verner je, obuzet zebnjom, poglédao čas levo, čas desno. Ako je špijun, sad će ga uhvatiti strah da jedan od njegovih kolega ne padne u ruke Gestapou – i pritom će se pitati šta on sâm može s tim u vezi da preduzme. Hoće li pribeći istom onom triku kao i prošli put, ili će smisliti nov način da upozori svoje? A ako nije špijun – onda je cela ova farsa puko gubljenje vremena. Make izvadi slušalicu iz uha i dade je Verneru. – Poslušaj – reče mu on, ne zastajkujući. Verner klimnu glavom. – Čuje se sve jače – reče on. Pogled mu je bio unezveren. On vrati Makeu slušalicu. Moj si, pomisli Make pobedonosno. Uto se začu silovit tresak – bomba je pogodila zgradu pored koje su upravo prošli. Oni se okrenuše i ugledaše plamenove kako sukljaju iz porazbijanih prozora pekare. – Gospode – reče Vagner – ovo je bilo blizu. Dođoše tako do jedne škole, oniske zgrade od cigala u asfaltiranom dvorištu. – Mislim da je tu – reče Make. Njih trojica se uspeše uz nekoliko kamenih stepenika na ulazu. Vrata nisu bila zaključana. Uđoše u zgradu. Obreli su se na jednom kraju širokog hodnika. Na drugom kraju su bila velika vrata, koja verovatno vode u školsku salu. – Samo pravo – reče Make. On izvadi pištolj, devetmilimetarski luger. Verner nije bio naoružan. Čuo se tresak, pa tup udar, a onda eksplozija, i sve to zastrašujuće blizu. Svi prozori u hodniku po-
pucaše, rasu se srča po podnim pločicama. Mora biti da je bomba pala pravo u dvorište. – Čuvajte se, svi! Zgrada će se srušiti svakog časa. Opasnost da se zgrada sruši nije postojala, i Makeu je to bilo jasno. Verner je opet pribegao lukavstvu ne bi li upozorio pijanistu. Verner potrča, ali umesto da krene tamo odakle su došli, on produži hodnikom ka sali. Da upozori svoje drugove, pomisli Make. Vagner izvadi revolver, ali Make reče: – Ne! Ne pucaj! Verner stiže na kraj hodnika i širom otvori vrata sale. – Bežite, svi! – povika on. A onda ućuta i stade kao okamenjen. U sali je bio Makeov kolega Man, elektroinženjer, koji je nešto kuckao na radio-stanici koja može da stane u kofer. Pored njega su stajali Šnajder i Rihter, obojica s revolverima na gotovs. Make se pobedonosno osmehivao. Verner je uleteo pravo u njegovu zamku. Vagner priđe Verneru i prisloni mu cev revolvera na glavu. – Uhapšen si, ti bedni boljševiče – reče Make. Verner je brzo reagovao. Naglo je trgnuo glavom u stranu, da izbegne cev Vagnerovog pištolja, dohvatio zatim Vagnera za ruku i uvukao ga u salu. Vagnerovo telo na trenutak mu je poslužilo kao živi štit od onih revolvera u sali. Zatim odgurnu Vagnera od sebe, ovaj se zatetura i pade. Trenutak kasnije, Verner je već bio izašao i zalupio za sobom vrata. Nekoliko sekundi u hodniku su bili samo Make i Verner. Verner pođe prema Makeu. Make uperi luger u njega. – Stoj, ili pucam. – Ne, nećeš pucati. – Verner mu priđe bliže. – Moraš da me ispitaš, da saznaš ko su ostali. Make uperi pištolj u Vernerove noge. – Mogu da te ispitujem i ako ti je metak u kolenu – reče on i opali. Promašio je. Verner se baci na ruku u kojoj je Make držao pištolj. Make ispusti oružje. Dok se saginjao da ga uzme, Verner protrča pored njega. Make podiže revolver. Verner stiže do ulaznih vrata škole. Make pažljivo nanišani u njegove noge i zapuca. Prva tri metka nisu pogodila metu, i Verner istrča napolje. Make ispali još jedan metak kroz otvorena vrata, Verner ispusti krik i pade. Make je projurio hodnikom. Čuo je kako iza njegovih leđa i ostali izlaze iz školske sale. A onda se, uz tresak, prolomi krov i začu se neki drugi zvuk, nalik tupom udarcu, i tečna vatra šiknu kao iz fontane. Make vrisnu, najpre od straha, a onda u ropcu kad mu plamen zahvati odeću. Pao je, a onda zavlada muk a potom i tama.
V Lekari su razvrstavali pacijente u bolničkom hodniku. One ugruvane ili s posekotinama odmah su slali u čekaonicu ispred ambulante, gde su im sestre čistile rane i davale aspirin protiv bolova. Ozbiljno povređene zbrinjavali su tu gde su se zatekli, u hodniku, da bi ih potom slali specijalistima na sprat. Poginuli su iznošeni u dvorište; njihova tela polagana su na hladno tlo i tu bi ostajala sve dok neko ne dođe po njih.
Doktor Ernst je upravo pregledao pacijenta s teškim opekotinama koji je urlao. Prepisao mu je morfijum. – Zatim ga skinite pa mu gelom premažite opekotine – reče on, pa pređe na sledećeg. Karla je punila špric dok je Frida zasecala pocrnelu odeću. Pacijent je sa desne strane imao teške opekotine, ali s leve stanje nije bilo tako loše. Karla pronađe netaknuto parče kože i mesa na levoj butini. Taman se spremala da ubrizga injekciju kad pogleda pacijenta u lice i – skameni se. Prepoznala je to podgojeno, ovalno lice s brčićima nalik prljavom belegu ispod nosa. Dve godine su prošle otkako je taj čovek ušao u njenu kuću i uhapsio joj oca. Kad je naredni put videla oca, bio je na samrti. Pred njom je sada bio inspektor Tomas Make iz Gestapoa. Ti si mi ubio oca, pomisli ona. Sada ja mogu da ubijem tebe. Bilo bi prosto. Dala bi mu četvorostruku dozu morfijuma. Niko ništa ne bi primetio, naročito ne u jednoj ovakvoj noći. On bi istog časa pao u nesvest i umro za nekoliko minuta. Doktor, koji je gotovo na nogama zaspao, pretpostavio bi da je čoveku stalo srce. Niko u dijagnozu ne bi posumnjao, niko se s podozrenjem ne bi raspitivao. Ovaj bi bio samo jedan od ko zna koliko hiljada izginulih u jednom strašnom vazdušnom napadu. Počivaj u miru. Karla je znala da Verner strahuje da se Make nameračio na njega. Bilo je pitanje dana kada će uhapsiti Vernera. Na mukama će svako progovoriti. A onda bi Verner odao Fridu, Hajnriha i ostale – i Karlu. A ona bi mogla sve da ih spase upravo sada, dok dlanom o dlan. Ali Karla je oklevala. I pitala se zašto okleva. Make je bio mučitelj, ubica. Taj je stoput zaslužio da umre. Karla je već bila ubila jednom, Joakima, ili je bar, eto, učestvovala u tom ubistvu. Ali to je bila borba. Joakim je šutirao Karlinu majku i ubio bi je da ga Karla nije raspalila po glavi onim velikim loncem. Drukčije je to bilo. A Make je pacijent. Karla nije bila bogzna kako religiozna, ali je verovala da postoji nešto što je sveto. Radila je kao medicinska sestra i pacijenti su joj verovali. Znala je da bi je Make mučio i ubio bez oklevanja – ali ona nije bila kao Make, nije ona od te sorte. Ovo nema nikakve veze s njim lično, ovo se tiče nje sáme. Ako ubije pacijenta – osećala je to – ne bi više tim zanimanjem mogla da se bavi i nikada se više ne bi usudila da neguje bolesnike. Bila bi tad kao bankar koji krade novac, kao političar koji uzima mito, kao sveštenik koji pipka devojčice koje su mu došle na prvu pričest. Izdala bi sebe. – Šta čekaš? – upita je uto Frida. – Ne mogu da mu namažem gel dok se ne smiri. Karla ubode iglu u telo Tomasa Makea i on prestade da urla. Frida poče da mu maže gel po sprženoj koži. – Ovaj ima samo potres mozga – reče doktor Ernst pregledavši drugog pacijenta. – Ali ima metak u zadnjici. – On podiže glas obraćajući se pacijentu. – Kako si pogođen? RAF nas, vala, jedino mecima noćas nije gađao. Karla se okrenu da i sama pogleda. Pacijent je ležao na stomaku. Pantalone su mu bile isečene, videla mu se zadnjica. Imao je belu nežnu pût i svetle maljice po krstima. Iako je bio ošamućen, on promrmlja. – Šta reče, policajac slučajno opalio? – reče Ernst. Pacijent sad progovori razgovetnije: – Da. – Izvadiću ti taj metak. Boleće, ali slabo stojimo s morfijumom, a ima gorih slučajeva od tebe.
– Samo napred. Karla vatom očisti ranu. Ernst dohvati par dugačkih, tankih hirurških klešta. – Zagrizi jastuk – reče. Gurnuo je klešta u ranu. Pacijent ispusti prigušen bolni krik. – Probaj da opustiš mišiće – reče doktor Ernst. – Tako će biti samo gore. Glupog li saveta, pomisli Karla. Ko bi još mogao da opusti mišiće dok mu guraju instrument u živu ranu? – Joj! Dovraga! – zaurla pacijent. – Uhvatio sam ga – reče doktor Ernst. – Daj sve od sebe da se ne pomeraš! Pacijent je mirno ležao, a Ernst izvuče tane i spusti ga na metalnu tacnu. Karla obrisa krv oko rane pa poče da je previja. Pacijent se okrenu. – Nemojte – reče Karla. – Morate da ležite na... I stade u pola reči. Pacijent je bio – Verner. – Karla? – reče on. – Ja sam – ona odvrati radosno. – I previjam ti zadnjicu. – Volim te – reče on. Ona ga zagrli, što je bilo krajnje neprofesionalno, pa reče: – O, najdraži moj, volim i ja tebe.
VI Tomas Make je polako dolazio sebi. Najpre je mislio da sanja. Onda je polako bivao svesniji i, naposletku, shvatio da je u bolnici te da je omamljen. Znao je i zašto; trpeo je strahovite bolove, naročito dole, s leve strane. Bio je, ipak, toliko priseban da zna da lekovi, svakako, ublažavaju bol, iako ne mogu sasvim da ga umrtve. Lagano se prisećao kako je dospeo ovamo. Bomba je pala na njega. I ne bi više ni bio među živima da nije bežao suprotno od mesta eksplozije jer je jurio za beguncem. Oni iza njega sigurno su izginuli: Man, Šnajder, Rihter i mladi Vagner. Ceo njegov tim. Ali Vernera je uhvatio. No da li ga je uhvatio? Pogodio je Vernera, i Verner je pao; a onda je pukla bomba. Make je preživeo, pa je moguće da je u životu ostao i Verner. Make je jedini preživeli koji zna da je Verner špijun. Morao je o tome da porazgovara sa šefom, načelnikom Kringelajnom. Pokušao je da se uspravi u krevetu, ali uvide da nema snage ni da se pomeri. Odluči, onda, da pozove sestru, ali kad je otvorio usta – zvuka nije bilo. Naprezanje ga je toliko iznurilo da je ponovo zaspao. Kad se opet probudio, shvatio je da je noć. Oko njega je bilo tiho, niko se nije pomerao. On otvori oči i ugleda lice koje se nadnosilo nad njim. Bio je to Verner. – Odlaziš odavde, odmah – reče Verner. Make pokuša da dozove pomoć, ali nije mogao da govori. – Ideš na jedno novo mesto – ponovo će Verner. – Nećeš više biti mučitelj, štaviše – tamo ćeš ti biti žrtva. Make otvori usta da vrisne. Jastuk se spusti na njegovo lice. Na usta i nos, čvrsto. Nije više mogao da diše. Pokušao je da se odbrani, ali u njegovim udovima nije bilo snage. Pokuša da udahne – ali uzalud. Sad ga je već hvatala
panika. Uspeo je da pomeri glavu levo-desno, ali jastuk ga je sve jače pritiskao. Najzad, on ispusti zvuk, ali to je bilo jedva čujno cviljenje. Kosmos se pretvori u svetlosni disk koji se polako smanjivao dok od njega ne ostade samo tačkica. A onda i ona nestade.
17. 1943. (III) – Hoćeš li da se udaš za mene? – upita Volođa Peškov i zadrža dah. – Ne – reče Zoja Vorocinceva. – No hvala ti, svakako. Takva je bila Zoja, držala se strogo činjenicâ, ma o čemu da je reč, ali ovo je čak i za nju bilo neuobičajeno odsečno. Ležali su u krevetu, u raskošnom hotelu Moskva, i upravo su bili vodili ljubav. Zoja je dvaput dostigla vrhunac. Njoj je u seksu najdraži bio kunilingus. Volela je da se izvali na gomilu jastuka dok bi on, kao da joj se klanja, klečao između njenih nogu. A pošto je bio revnostan, i ona je njemu poletno uzvraćala. Zajedno su bili već duže od godinu dana i činilo se da im ide dobro, da bolje ne može biti. Volođu je zbunilo njeno odbijanje. – Voliš li ti mene? – upita je. – Volim. Obožavam te. I hvala ti što i ti mene voliš toliko da si me zaprosio. To je bilo već malčice bolje. – Pa što onda nećeš? – Ne želim da rađam decu u ovom zaraćenom svetu – reče ona. – Dobro, to razumem. – Zaprosi me ponovo kad pobedimo. – Ali možda tada neću hteti da se oženim tobom. – Ako budeš tako nedosledan, onda je dobro što sam te danas odbila. – Izvini. Na trenutak sam, vidiš, zaboravio da nemaš smisla za humor. – Moram da piškim. – Ona ustade s kreveta i onako naga se prošeta kroz sobu. Volođa gotovo da nije mogao da veruje da mu je dozvoljeno da prisustvuje takvom prizoru. Imala je telo manekenke ili filmske zvezde. Koža joj je bila mlečnobela, a kosa i malje po telu svetloplave. I to što za skromnost kao da nije znala njemu je uvek pričinjavalo užitak. Volođa je trebalo da pođe na posao. Moskovski obaveštajci nisu znali kud udaraju kad god bi u posetu dolazili saveznički lideri, a Volođi je uobičajenu rutinu ponovo narušila Konferencija ministara inostranih poslova, koja je počela osamnaestog oktobra. Učesnici skupa bili su, pored ostalih, američki državni sekretar Kordel Hal i britanski ministar inostranih poslova Entoni Idn. Oni su skrojili pomalo blesav plan za stvaranje četvornog pakta kojem bi pristupila i Kina. U Staljinovim očima bila je to puka besmislica; njemu nikako nije bilo jasno zašto ovi traće vreme na to. Amerikanac Hal imao je sedamdeset dve godine i iskašljavao je krv – u Moskvu je s njim doputovao i njegov lekar – ali zato nije bio manje energičan i izričito je zahtevao da se taj savez sklopi. Mnogo je toga moralo da se obavi za vreme konferencije, pa je NKVD – tajna policija – bila prinuđena da sarađuje sa omraženim suparnicima iz Obaveštajne službe Crvene armije, Volođom i njegovima. Po hotelskim sobama valjalo je krišom postaviti mikrofone – jedan je bio i sad u njihovoj sobi, s tim što ga je Volođa isključio. Ministri iz inostranstva i svi njihovi pomoćnici neprekidno su nadzirani. Prtljag im je kradomice otvoren i pregledan. Njihovi telefonski razgovori su snimani, transkribovani i prevođeni na ruski, a potom iščitavani i rezimirani. Većina ljudi s kojima su se gosti vi-
đali, uključujući konobare i sobarice, bili su agenti NKVD-a, ali su svi ostali s kojima bi ovi sticajem okolnosti porazgovarali, bilo u hotelskom predvorju, bilo na ulici, morali da budu provereni, a po potrebi i uhapšeni, zatvoreni, saslušani, pa i mučeni. Mnogo je tu bilo posla. Volođa je nizao uspeh za uspehom. Njegovi špijuni u Berlinu snabdevali su ga dragocenim obaveštajnim podacima. Od njih je dobio i ratni plan za nemačku ključnu letnju ofanzivu, „Citadelu”, i zahvaljujući tome Crvena armija je neprijatelju nanela težak poraz. I Zoja je bila srećna. Sovjetski Savez je ponovo pokrenuo istraživanja u oblasti upotrebe nuklearne energije, te je Zoja ušla u tim stručnjaka koji je pokušavao da napravi nuklearnu bombu. Usled Staljinovog skepticizma, stalno su odlagali i bili su u znatnom zaostatku u odnosu na Zapad, ali su zato mogli da računaju na neprocenjivu pomoć komunističkih špijuna u Engleskoj i Americi, među kojima je bio i Volođin stari školski drug Vilhelm Frunce. Pošto se vratila u krevet, Volođa joj reče: – Kad smo se upoznali, ja se tebi, rekao bih, i nisam mnogo dopao. – Muškarci mi se nisu dopadali – odgovori ona. – Ne dopadaju mi se ni sada. Većinom su to pijanci, siledžije i budale. Trebalo mi je vremena da se uverim da si ti drugačiji. – Valjda bi trebalo da ti budem zahvalan na tome – odvrati on. – Ali zar su muškarci zaista tako loši? – Osvrni se malo oko sebe – reče ona. – Pogledaj kakva nam je zemlja. On prebaci ruku preko Zoje, pa uključi radio, koji je stajao pored kreveta. Iako je prethodno bio isključio uređaj za prisluškivanje iza uzglavlja, predostrožnosti nikad nije bilo dosta. Kad se radio ugrejao, razlegoše se zvuci marša – svirao je neki vojni orkestar. Zadovoljan što niko ne može da ih čuje, Volođa reče: – Ti misliš na Staljina i Beriju. Ali nisu oni oduvek na vlasti. – Znaš li ti kako je moj otac pao u nemilost? – reče ona. – Ne znam. Moji roditelji nikad nisu o tome pričali. – I za to postoje razlozi. – Pričaj. – Po rečima moje majke, kod oca u fabrici trebalo je da budu održani izbori za delegata u Moskovskom sovjetu. Protivnik boljševiku na tim izborima bio je menjševički kandidat, i moj otac je otišao na neki njihov skup, da čuje tog čoveka. On nije podržavao menjševika, niti je glasao za njega; ali svi koji su prisustvovali tom zboru dobili su otkaz, a nekoliko nedelja kasnije mog oca su uhapsili i odveli u Lubjanku. Mislila je na sedište i zatvor NKVD-a na Trgu Lubjanka. – Moja majka je onda došla kod tvog oca – produži Zoja – i molila ga da pomogne. On je odmah s njom pošao do Lubjanke. Mog oca su spasli, ali su zato videli kako streljaju preostalu dvanaestoricu. – Strašno – reče Volođa. – Ali Staljin je... – Ne. Ovo se dogodilo 1920. Staljin je u to vreme bio samo komandant Crvene armije, borio se u Sovjetsko-poljskom ratu. Lenjin je bio vođa. – To se dogodilo za Lenjinove vladavine? – Da. I tako, shvataš, nije problem samo u Staljinu i Beriji. Volođino poimanje komunističke istorije bilo je ozbiljno uzdrmano. – Pa u čemu je onda problem? Uto se otvoriše vrata. Volođa posegnu za revolverom koji je držao u fioci noćnog stočića. U sobu je, međutim, ušla devojka u bundi, ispod koje, koliko se moglo videti, ništa nije nosila. – Izvini, Volođa – reče ona. – Nisam znala da imaš društvo.
– Ko ti je ova, jebote?! – reče Zoja. – Nataša, kako si ušla? – upita Volođa devojku. – Pa ti si mi dao kalauz. Njime se otvaraju sva vrata u hotelu. – Mogla si, pobogu, da pokucaš! – Izvini. Samo sam došla da ti saopštim loše vesti. – Šta to? – Otišla sam u sobu kod Vudija Djuara, baš kako si mi ti rekao. Ali nisam uspela. – Šta si uradila? – Ovo. – Nataša raširi bundu i pokaza svoje nago telo. Njena figura i raskošan taman žbun budili su pohotu. – Dobro, jasno mi je, zakopčaj bundu – reče joj Volođa. – I šta ti je on rekao? Nataša pređe na engleski. – Rekao je prosto: „No.” Ja mu rekoh: „What do you mean, no?” A on će: „It’s the opposite of yes.” A onda mi je širom otvorio vrata i sačekao da izađem.34 – Peder jedan – reče Volođa. – Moraću da smislim nešto drugo.
II Čak Djuar je znao da će biti nevolje čim je kapetan Vandermajer sredinom popodneva ušao u neprijateljsku kopnenu zonu, sav zajapuren posle ručka zalivenog pivom. Obaveštajna jedinica u Perl Harboru u međuvremenu je proširena. Nekadašnja Stanica HIPO prerasla je u zvučniji Zajednički obaveštajni centar za pacifičko područje, ili JICPOA.35 Vandermajer je došao u pratnji jednog mornaričkog narednika. – Ej, vi, pufnice namirisane – reče Vandermajer. – Jedna mušterija je došla da se žali. Kako se operacija razgranavala, svi su se specijalizovali u užim oblastima, te su tako Čak i Edi postali stručnjaci za mapiranje teritorija na koje bi američke snage trebalo da se iskcraju u dugom pacifičkom pohodu od ostrva do ostrva. – Ovo je narednik Donegan – reče Vandermajer. Mornar je bio izrazito visok, i izgledao tvrd kao stena. Čak nasluti da je seksualno poremećeni Vandermajer očaran njime. Čak ustade. – Drago mi je, naredniče. Ja sam glavni podoficir Djuar. I Čak i Edi bili su unapređeni. Pošto je na hiljade regruta pristizalo u američku vojsku, manjkalo je oficira, tako da su svi oni koji su u službu stupili pre rata sada brzo napredovali. Čaku i Ediju bilo je dozvoljeno da stanuju izvan baze, tako da su njih dvojica iznajmili jedan stančić. Čak pruži ruku Doneganu, ali ovaj ne htede da se rukuje. Čak sede. Po činu je, istina sasvim malo, bio iznad narednika, i nije sebi hteo da dozvoli da bude uljudan prema nekome ko je neotesan. – Mogu li nešto da učinim za vas, kapetane Vandermajeru? Kapetan je mogao na bezbroj načina da maltretira podoficire u mornarici, a Vandermajer je bio vešt u tome. On je smene natempirao tako da Čak i Edi nikada ne budu slobodni istoga dana. Izveštaje o njihovom učinku obeležio je sa „adekvatan”, i te kako svestan da je sve ispod „odličan” zapravo slaba ocena. Blagajni je slao zbunjujuće poruke, tako da su Čak i Edi ili isplaćivani kasno ili dobijali manje nego što je trebalo, pa su morali sate i sate da utroše dok se stvari ne razmrse. Taj Vandermajer je bio dosadan kao vaška. A sada je, evo, smislio neku novu smicalicu. Donegan iz džepa izvadi štrokavo parče papira, pa ga razvi. – Jeste li vi ovo napravili? – upita on drsko. Čak uze papir. Bila je to mapa Nove Džordžije, malog arhipelaga u sastavu Solomonskih ostrva. – Da pogledam – reče on. Da, bio je to njegov rad, i on je to znao, ali je odugovlačio.
Otišao je do datoteke i otvorio fioku. Izvadio je iz nje dosije o Novoj Džordžiji, pa kolenom zatvorio fioku. Vratio se za radni sto, seo i otvorio fasciklu. Unutra se nalazila kopija mape koju mu je pokazao Donegan. – Da – reče Čak. – Ja sam je napravio. – E pa, ja sam došao da vam kažem da je ovo obično sranje – reče Donegan. – Ma je li? – Pogledajte, evo. Po vama, prašuma se proteže sve do samog mora. A tu je u stvari četiristo metara široka plaža. – Žao mi je. – Žao! – Donegan je bio popio piva koliko i Vandermajer i bio je raspoložen za svađu. – Pedeset ljudi mi je izginulo na toj plaži. Vandermajer podrignu pa reče: – Kako si mogao da napraviš takvu grešku, Djuare? Čak je bio uzdrman. Ako je zaista na njemu odgovornost za grešku usled koje je izginulo pedeset ljudi – on svakako zaslužuje da ga ukore. – Evo na čemu smo sve morali da radimo – reče on. U dosijeu je bila netačna mapa ostrvâ koja je mogla biti još iz viktorijanskog doba i jedna skorašnja pomorska karta, na kojoj su bile prikazane dubine mora i tek pokoja osobina terena. Nije bilo ni izveštaja s terena, ni telegrafskog dekripta. U dosijeu je, osim toga, bila još samo jedna mutna crno-bela fotografija snimljena iz vazduha u toku izviđanja. Stavivši prst na ključnu tačku na fotografiji, Čak reče: – Sudeći po ovome, drveće raste do same linije mora. Možda je to bila plima? Ako nije, možda je pesak bio prekriven algama kad je načinjena fotografija. Alge mogu iznenada da procvetaju i isto tako brzo da se sasuše. – Ne bi ti bio tako opušten da si sâm morao da ideš da se boriš na tom terenu. Možda, pomisli Čak. Donegan jeste bio nabusit i grub, a i zlobni Vandermajer ga je očigledno nahuškao, ali sve to ne znači da nije bio u pravu. – Da, Djuare – reče Vandermajer. – Možda bi ti i tvoj drugar peškirić trebalo sledeći put da krenete s marincima u napad. Da vidite malo kako se vaše mape koriste u akciji. Čak je upravo pokušavao da smisli neki pametan odgovor kad mu sinu da bi taj predlog, u stvari, valjalo ozbiljno razmatriti. Možda bi zaista trebalo da vidi malo prave akcije. Lako je bilo sedeti za kancelarijskim stolom. Doneganovu žalbu vredelo je shvatiti ozbiljno. S druge strane, to bi značilo staviti život na kocku. Čak pogleda Vandermajera u oči. – Mislim da je to dobar predlog, kapetane – reče on. – Želeo bih dobrovoljno da se prijavim za taj zadatak. Donegan je bio vidno iznenađen i činilo se da polako počinje da misli da je, ipak, pogrešno procenio celu situaciju. Edi tad prvi put progovori. – I ja bih. Idem i ja. – Dobro – reče Vandermajer. – Vratićete se mudriji. Ili se nećete ni vratiti.
III Volođa nije mogao da napije Vudija Djuara. U baru hotela Moskva gurnuo je čašu votke ispred mladog Amerikanca i obratio mu se na školskom engleskom: – Dopašće ti se ovo – nema boljeg pića.
– Mnogo ti hvala – reče Vudi. – Stvarno sam ti zahvalan. – Ali čašu nije ni pipnuo. Vudi je bio visok i krakat, a činilo se da je iskren, gotovo naivan – zato je Volođa upravo njega i odabrao. Obraćajući se sagovorniku preko prevodioca, Vudi reče: – Je li Peškov često prezime kod Rusa? – Pa i ne baš – odgovori Volođa na ruskom. – Ja sam iz Bafala, a tamo ima jedan poznat poslovni čovek koji se zove Lav Peškov. Možda ste u srodstvu. Volođa se prenu. Njegov rođeni stric zvao se Lav Peškov, a u Bafalo je otišao uoči Prvog svetskog rata. Obazrivost ga, međutim, natera da izvrda odgovor. – Moram da pitam oca – reče samo. – Ja sam išao na Harvard sa sinom Lava Peškova, Gregom – reče Vudi. – To bi mogao da ti bude brat od strica. – Moguće je. – Volođa je nervozno poglédao u policijske špijune koji su sedeli za stolom. Vudi nije mogao da shvati da bilo kakva povezanost s nekim u Americi može da pobudi sumnju u jednog sovjetskog građanina. – Znaš, Vudi, kad u ovoj zemlji odbiješ da popiješ piće, to se smatra uvredom. Vudi se predusretljivo nasmeši. – U Americi se ne smatra – reče. Volođa podiže čašu i pogleda u društvo za stolom, sve same odabrane tajne policajce koji su tu glumili državne službenike i diplomate. – Da nazdravimo! – reče on. – Za prijateljstvo između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza! Svi podigoše čaše visoko. I Vudi učini isto. – Za prijateljstvo! – prolomi se odjekujući. Popiše svi osim Vudija, koji spusti čašu na sto ne prinevši je usnama. Volođa je bio slutio da Vudi nije naivan kao što izgleda. Vudi se nagnu preko stola. – Volođa, moraš imati na umu da ja ne znam nikakve tajne. Još sam nisko u hijerarhiji. – I ja sam – reče Volođa. Daleko je to bilo od istine. – Hteo sam da ti kažem da me slobodno možeš pitati šta hoćeš – reče mu Vudi. – Ako znam odgovor, ja ću ti odgovoriti. Toliko smem, jer šta god da znam, to nikako ne može biti poverljivo. Ne moraš, znači, ni da me opijaš ni da mi šalješ prostitutke u sobu. Samo me pitaj. Ovo je neki trik, proceni Volođa. Niko ne bi mogao da bude toliko bezazlen. Ali on odluči da povlađuje Vudiju. Što ne bi? – Dobro – reče on. – Moram da znam šta hoćete. Ne svi vi lično, naravno. Nego vaša delegacija, sekretar Hal i predsednik Ruzvelt. Šta očekujete od ove konferencije? – Očekujemo da prihvatite četvorni pakt. Bio je to standardan odgovor, ali Volođa nije hteo da popusti. – Upravo nam to i nije jasno. – Sad je i on bio iskren, možda i više nego što je trebalo, ali predosećao je da valja preuzeti taj rizik i otvoriti se malo. – I koga je briga za pakt s Kinom? Mi moramo da porazimo naciste u Evropi. A za to nam treba vaša pomoć. – I mi ćemo vam pomoći. – Tako vi kažete. Ali ste isto tako rekli da ćete na leto izvršiti invaziju na Evropu. – Pa, jesmo izvršili invaziju na Italiju. – To nije dovoljno. – Iduće godine ćemo na Francusku. Obećali smo. – Šta će vam onda ovaj pakt? – Pa... – Vudi načas zastade, da se sabere. – Moramo najpre da ubedimo američku javnost da nam je u interesu da krenemo na Evropu.
– Zašto? – Šta zašto? – Zašto morate to da objašnjavate javnosti? Ruzvelt je predsednik, zar ne? Neka, jednostavno, učini to! – Iduća godina je izborna. On želi da ga ponovo izaberu. – Pa? – Amerikanci neće glasati za njega ako ocene da ih je bespotrebno uključio u rat u Evropi. Zato on želi da im tu invaziju predstavi kao deo sveobuhvatnog plana za postizanje mira u svetu. Ako budemo mogli da se oslonimo na četvorni pakt, veći su izgledi da će američki glasači prihvatiti invaziju na Francusku kao korak na putu ka stvaranju sveta u kojem će biti više mira. – Čudo jedno – na to će Volođa. – Čovek je predsednik, a ipak mora sve vreme da se pravda za ono što radi! – Tako nekako – odvrati Vudi. – Mi to zovemo demokratijom. Volođi se prikradala sumnja da bi ta neverovatna priča mogla, u stvari, da bude sušta istina. – I pakt je, dakle, neophodan da bi američki glasači pružili podršku invaziji na Evropu. – Tačno. – A šta će nam onda Kina? – Staljin je, inače, s posebnim prezrenjem gledao na insistiranje saveznika da i Kina bude članica pakta. – Kina je slab saveznik. – Nemojte onda na nju ni da obraćate pažnju. – Ako Kinezi ne uđu u pakt, biće obeshrabreni, a onda postoji mogućnost da se s manje poleta bore protiv Japanaca. – I? – I mi, dakle, moramo da ojačamo snage u pacifičkom basenu. Nauštrb toga, oslabiće nam pozicije u Evropi. To je uznemirilo Volođu. Sovjetskom Savezu nije odgovaralo da se ratni napori savezničkih snaga preusmere s Evrope na Tihi okean. – Vi, znači, činite ovaj prijateljski gest prema Kini prosto zato da biste sačuvali snage za invaziju na Evropu. – Upravo tako. – Kad tako postaviš stvari, sve izgleda prosto. – I jeste prosto – reče Vudi.
IV U ranim jutarnjim časovima prvog novembra, Čak i Edi jeli su šnicle za doručak, kao i ostali pripadnici američke Treće mornaričke divizije, koji su se u tom trenutku nalazili u neposrednoj blizini ostrva Bugenvil u Južnom moru. Ostrvo Bugenvil bilo je dugačko oko dve stotine kilometara. Na njemu su se nalazile dve japanske pomorske baze, jedna na severu, druga na jugu. Marinci su se već pripremali da se iskrcaju negde na pola puta između bazâ, na slabije branjenoj zapadnoj obali. Cilj im je bio da uspostave mostobran i zauzmu dovoljno veliku teritoriju na kojoj će izgraditi uzletište, odakle će posle napadati japanske baze. U sedam časova i dvadeset šest minuta, Čak se nalazio na palubu, kad marinci sa šlemovima na glavama i ruksacima na leđima, počeše da se spuštaju niz mrežu od užadi koja je visila sa obe strane broda, i uskaču u desantni čamac sa visokim stranicama. S njima je bilo i nekoliko doberman pinčer
dresiranih za učešće u ratnim dejstvima, koji za umor nisu znali. Čamci su se već približavali kopnu kad Čak primeti nedostatak na mapi koju je prethodno bio napravio. Visoki talasi udarali su o strmu, izrazito nakošenu plažu. Dok je on, tako, gledao – talasi okrenuše čamac na bok, i on se prevrnu. Marinci zaplivaše prema obali. – Moramo na mapama da označavamo i talase – reče Čak Ediju, koji je stajao pored njega na palubi. – A kako ćemo znati kakvi su? – Izviđački avion će morati u niskom letu da nadleti more, i napravi snimke. – Ne mogu oni da rizikuju toliko nisko da lete, naročito kad su neprijateljske baze blizu. U pravu je bio Edi. Neko rešenje se, međutim, moralo pronaći. Čak do daljeg odloži to pitanje, s tim da se po okončanju ovog zadatka najpre time pozabave. Uoči ovog iskrcavanja dobili su, inače, više informacija nego obično. Uz standardne, nepouzdane mape i fotografije iz vazduha koje je teško dešifrovati, dobili su i izveštaj od izvidnice koja se, stigavši podmornicom, iskrcala na kopno šest nedelja ranije. Izvidnica je duž obale, na potezu od šestsedam kilometara, pronašla dvanaest plaža pogodnih za iskrcavanje. Nisu, međutim, upozorili na ove talase. Možda toga dana i nisu bili ovako veliki. Što se ostalih postaka tiče, Čakova mapa je bila tačna, bar za sada. Bila je tu jedna peščana plaža, stotinak metara široka, s gustim šumarkom palmi i ostalog rastinja. Odmah iza te linije– bar je tako na mapi bilo ucrtano – trebalo bi da bude močvara. Obala nije bila baš sasvim nebranjena. Čak začu tutnjavu artiljerijske vatre, i jedna granata pade u plićak. Nikoga nije povredila, ali mitraljezac će ubrzo podesiti nišansku spravu. Marinci dobiše novi podsticaj; iskakali su iz desantnog čamca na plažu i trčali prema šumarku. Čaku je bilo drago što je odlučio da pođe. Nikada on u životu nije bio nepažljiv ili nemaran kad je o mapama reč, ali bio je pravi melem za dušu videti, iz prve ruke, kako precizno mapiranje može da doprinese spasavanju ljudskih života, ali i kako greške, čak i one najmanje, mogu biti smrtonosne. On i Edi još se nisu ni iskrcali,, a već su postali zahtevniji. Zatražili su da se umesto onih starih, mutnih, načine novi snimci, razgovarali su telefonom sa izviđačima i poslali telegrafski poruku u razne delove sveta, nadajući se da će tako doći do preciznijih mapa. Radovao se on još zbog nečega. Bio je sad na moru, koje je voleo. Nalazio se na brodu, sa sedamsto mladića, i uživao je u tom druženju, u šalama, pesmi, u intimi gusto zbijenih ležajeva, u zajedničkom tuširanju. – To ti je kao da heteroseksualac živi u ženskom internatu – reče on Ediju jedne večeri. – S tim što tako nešto nikada ne biva, a ovo biva – odgovorio mu je Edi. I on je ovo doživljavao kao Čak. Voleli su se njih dvojica, ali ni Ediju ni Čaku nije smetalo da onaj drugi gleda gole mornare. A sada se svih sedamsto marinaca iskrcavalo s broda i hitalo ka kopnu najbrže što su mogli. Isti prizor se pružao na još osam mesta duž tog dela obale. Čim se desantni čamac ispraznio, okrenuo se, ne gubeći vreme, po novi kontingent ljudi; ceo taj proces, međutim, činio se očajno sporim. Japanski mitraljezac, skriven negde u džungli, konačno je uspeo da nanišani, i – na Čakovo zgražavanje – dobro naciljana granata rasprsnu se usred gomile marinaca; ljudi, puške i delovi tela razleteše se na sve strane po plaži, pesak se oboji u crveno, od krvi. Čak je užasnuto zverao u pokolj, kad najednom začu avion i podigavši glavu, ugleda japanski zero u niskom letu duž obale. Crvena sunca na njegovim krilima ispuniše ga strahom. Prošli put taj mu se prizor bio ukazao pred očima u Bici za Midvej. Zero je mitraljirao plažu. Marinci koji su se upravo iskrcavali iz desantnog čamca nisu imali kud da se sklone. Neki se pobacaše ničice u plićak, neki pokušaše da se sakriju iza čamca, neki potrčaše ka prašumi. Nekoliko sekundi krv je prštala, a ljudi samo padali.
A onda avion odlete, ostavljajući za sobom plažu istačkanu telima izginulih Amerikanaca. Trenutak kasnije Čak opet začu onaj avion; sad je mitraljezom tukao po susednoj plaži. Vratiće se on. Trebalo je tu da bude i američkih aviona, koji bi pokrivali marince, ali Čak nijedan ni video. Podrške iz vazduha nikada nema tamo gde ti je potrebna, a to bi bilo – tačno iznad glave. Kad su se svi marinci iskrcali, što živi, što mrtvi, čamcima na obalu stigoše i lekari i bolničari s nosilima. Onda su počeli na kopno da iznose provijant: municiju, pijaću vodu, hranu, lekove i zavoje. U povratku je desantnim čamcem do broda prebačeno još ranjenika. Čak i Edi, kao prateće osoblje, pođoše na obalu s provijantom. Veslači u čamcima već su se bili navikli na talase, i plovilo je bilo stabilno na površini vode, s rampom spuštenom na pesak, dok su mu se o krmu razbijali talasi; stajalo je tako dok i poslednja kutija nije izneta, a Čak i Edi skočili u vodu i zaputili se, gacajući, prema obali. Na suvo su izašli zajedno. I upravo u tom trenutku zaštektao je mitraljez. Mitraljezac je, po svemu sudeći, zauzeo položaj u prašumi, na otprilike četiri stotine metara od mesta gde su se oni nalazili. Da li je sve vreme bio tu i samo čekao, ili se premestio s nekog drugog mesta? Edi i Čak se poviše do zemlje, pa trkom prema drveću. Mornar sa sandukom punim municije na ramenu bolno jauknu i pade, ispustivši tovar. A onda Edi vrisnu. Čak načini još dva koraka, pa stade. Kad se okrenuo, Edi se valjao po pesku držeći se za koleno, i vikao: – U, jebote! Čak mu priđe i kleknu pored njega. – Ne brini, tu sam! – uzviknu on. Edi je žmurio, ali je bio živ, i Čak nije video drugih rana osim one na kolenu. On podiže pogled. Čamac kojim su došli još je bio blizu obale; u međuvremenu je sve sa njega istovareno. Mogao je sad da prebaci Edija natrag na brod, za nekoliko minuta. Mitraljezac je, međutim, i dalje pucao. Čak čučnu. – Ovo će boleti – reče. – Deri se kol’ko ti duša ište. On podvuče desnu ruku Ediju ispod miške, a levu mu proturi ispod butine. Kad ga je dobro prihvatio, uspravi se. Edi urliknu od bola kad je smrskana noga zalandarala u vazduhu. – Drž’ se, druže – reče mu Čak, pa se okrenu prema vodi. Oseti tad iznenadan, nepodnošljivo oštar bol u nogama, leđima i, konačno, glavi. U narednom deliću sekunde kroz glavu mu prolete kako ne sme da ispusti Edija. Trenutak kasnije znao je da će ga ipak ispustiti. Sevnulo mu je pred očima, i taj blesak ga zaslepi. A onda svetu dođe kraj.
V Slobodan dan na poslu Karla je iskoristila da radi u Jevrejskoj bolnici. Doktor Rotman je uspeo da je ubedi. Njega su bili pustili iz logora – niko nije znao zbog čega, izuzev samih nacista, a oni nikome ništa nisu rekli. Ostao je bez jednog oka i šepao je, ali je preživeo i moga je da se bavi medicinom. Bolnica se nalazila u severnoj radničkoj četvrti Vedingu, ali u arhitekturi tog dela grada nije bilo ničeg proleterskog. Veding je sagrađen pre Prvog svetskog rata, u vreme kad su berlinski Jevreji živeli u blagostanju i bili ponosni. Sedam otmenih zgrada uzdizalo se u prostranom vrtu. Različita ode-
ljenja bila su povezana tunelima, tako da pacijenti i osoblje mogu da se kreću iz jednog u drugo, zaštićeni od nevremena. Pravo je čudo bilo što Jevrejska bolnica još postoji. Vrlo malo Jevreja ostalo je u Berlinu. Hiljade njih su pohapšene i transportovane posebnim vozovima. Niko nije znao ni kuda su otišli ni šta se s njima desilo. Širile su se glasine u koje je teško bilo poverovati, o nekakvim logorima za istrebljenje. Arijevski lekari i medicinske sestre nisu smeli da leče ono malo Jevreja preteklih u Berlinu. I tako je, po zamršenoj logici nacističkog rasizma, Jevrejska bolnica mogla i dalje da radi. Osoblje su činili uglavnom Jevreji i ostali nesrećnici koji nisu smatrani arijevcima: Sloveni iz istočne Evrope, ljudi iz mešovitih brakova, kao i supružnici Jevreja. Ali sestara nije bilo dovoljno, pa je Karla došla da pripomogne. Gestapo je neprestano uznemiravao bolničko osoblje, koje je dramatično oskudevalo u medicinskom materijalu, a najviše u lekovima. Nije bilo ni dovoljno ljudi i radilo se bez gotovo ikakvih sredstava. Karla je kršila zakon time što je merila temperaturu jedanaestogodišnjem dečaku kome je stopalo smrskano u vazdušnom napadu. Zločin je bio i to što je krijumčarila lekove iz bolnice u kojoj je bila zaposlena i donosila ih ovamo. Ali ona je želela da dokaže, makar i samoj sebi, da nisu baš svi pognuli glavu pred nacistima. Dok je privodila kraju obilazak odeljenja, ispred vrata ugleda Vernera u vazduhoplovnoj uniformi. Danima su on i Karla živeli u strahu, pitajući se da li je iko preživeo bombardovanje škole i, samim tim, sada mogao da osudi Vernera; bilo je, međutim, očigledno da su svi izginuli, i da za Makeove sumnje niko nije znao. Provukli su se, dakle, još jednom. Verner se brzo oporavio od rane od metka. I vodili su ljubav. Verner se uselio u prostranu, polupraznu kuću Ulrihovih, i spavao s Karlom svake noći. Roditelji nisu imali ništa protiv; sve ih je prožimao osećaj da bi svakoga dana mogli da poginu, i da bi ljudi trebalo, pored svih tegoba i patnje, iz života da izvuku koliko mogu. Verner je, međutim, izgledao ozbiljnije nego obično kad je mahnuo Karli kroz staklena vrata odeljenja. Ona mu dade znak da uđe, pa ga poljubi. – Volim te – reče ona. Nikada joj te dve reči ne bi dosadile. A i on bi se uvek obradovao kad mu se ukaže prilika da joj kaže: – Volim i ja tebe. – Otkud ti ovde? – reče ona. – Došao si samo po poljubac? – Imam loše vesti. Raspoređen sam na istočni front. – O, ne! – Suze joj navreše na oči. – Pravo je čudo što sam i ovoliko dugo uspeo da izvrdam. Ali general Dorn nije mogao više da me sklanja. Polovinu naše vojske čine starci i školarci, a ja sam oficir i imam dvadeset četiri godine. – Molim te – prošaputa ona – nemoj da umreš. – Daću sve od sebe. – Ali šta će biti s tvojom mrežom? – reče ona, i dalje šapućući. – Ti znaš sve. Ko bi drugi mogao da je vodi? On ju je ćutke gledao. Shvatila je šta mu je na umu. – O ne, ne ja! – Ti si najbolja za to. Frida je od onih što slede, ne od onih što vode. Ti si pokazala sposobnost da vrbuješ i motivišeš nove ljude. Sa policijom nikada nisi imala problema, nikad se nisi bavila politikom. Niko ne zna kakvu si ulogu odigrala u suprotstavljanju operaciji Akcija T4. Što se vlasti tiče, ti si medicinska sestra koja ništa nije zgrešila.
– Ali, Verneru, ja se plašim! – Ne moraš ti to da preuzmeš na sebe. Ali niko drugi ne može. A onda su začuli komešanje. Na susednom odeljenju smešteni su bili umobolni pacijenti, pa i nije bilo ničeg neobičnog u tome da se odonud čuje vika, pa i vriska; ali ovo sada bilo je, zbog nečega, drukčije. Jedan glas, kulturnog nekog čoveka očito, podigao se u gnevu. Začu se, potom, i drugi glas, ovaj s berlinskim naglaskom i upornim, siledžijskim tonom, koji je, kako su ljudi sa strane imali običaj da kažu, tipičan za Berlince. Karla izađe u hodnik, Verner za njom. Doktor Rotman, sa žutom zvezdom na sakou, raspravljao se s nekim čovekom u uniformi SS-a. Iza njih su bila širom otvorena dvokrilna vrata psihijatrijskog odeljenja, koja su inače bila zaključana. Pacijenti su odlazili. Još dvojica policajaca i dve sestre postrojavali su muškarce i žene u neurednu vrstu; ljudi su mahom bili u pižamama, pri čemu su neki hodali uspravno i bili naoko normalni, dok su drugi vukli noge i mrmljali dok su, jedan za drugim, išli niza stepenice. Karla se toga časa seti Adinog sina Kurta i Vernerovog brata Aksela, i one nazovibolnice u Akelbergu. Nije znala kuda vode ove pacijente, ali je bila i više nego sigurna da će ih tamo kuda ih vode – ubiti. – Ovi ljudi su bolesni! – ogorčen je bio doktor Rotman. – Potrebno im je lečenje! Eesesovac mu na to uzvrati: – Nisu oni bolesni, oni su ludaci, a mi ih vodimo tamo gde je ludacima mesto. – U bolnicu? – Bićete blagovremeno obavešteni. – Nije to dovoljno. Karla je znala da ne bi trebalo da se meša. Ako saznaju da ona nije Jevrejka, do guše će upasti u nevolju. Ionako nije izgledala kao arijevka, sa onom tamnom kosom i zelenim očima. Bude li ćutala, verovatno je neće gnjaviti. Ali ako se pobuni zbog postupanja SS-a, uhapsiće je i saslušavati, a onda će izaći na videlo da ovde radi ilegalno. Zato je držala jezik za zubima. Oficir podiže glas. – Brže! Potrpajte te kretene u autobus. Rotman nije odustajao. – Morate mi saopštiti kuda ih vodite. Oni su moji pacijenti. Nisu oni zaista bili njegovi pacijenti – on nije bio psihijatar. – Ako se toliko brinete za njih, možete i vi s njima – reče esesovac. Doktor Rotman preblede. Značilo bi to gotovo izvestan odlazak u smrt. Karla pomisli na njegovu ženu, Haneloru; na sina njegovog, Rudija; i na njegove kćeri, Ingland i Evu; pozlilo joj je od straha. Oficir se smeškao. – Odjednom i niste više toliko zabrinuti? – rugao se on. Rotman se isprsi. – Naprotiv – reče. – Prihvatam vašu ponudu. Pre mnogo godina položio sam zakletvu i obavezao se da ću činiti sve što mogu kako bih pomogao bolesnima. Neću sad da pogazim tu zakletvu. Nadam se da ću umreti mirne savesti – reče on i othrama niza stepenice. Prođe uto neka starica; na sebi nije imala ništa sem raskopčane haljine, ispod koje se sve videlo. Karla nije više mogla da ćuti. – Novembar je mesec! – povika ona. – Nisu odeveni za boravak napolju! Oficir je mrko pogleda. – Neće im biti hladno u autobusu. – Idem ja po toplu odeću. – Karla se okrenu prema Verneru. – Dođi da mi pomogneš. Skupljaj ćebad odakle stigneš. Rastrčali su se njih dvoje po već opustelom odeljenju za psihijatriju, skidajući ćebad s krevetâ i vadeći ih iz ormara. Oboje s gomilom u rukama, sjurili su se niza stepenice.
U bolničkom dvorištu zemlja se bila smrzla. S one strane kapije čekao je sivi autobus, sa upaljenim motorom. Vozač je sedeo za volanom i pušio. Karla vide da čovek nosi težak kaput, i uz to i šešir i rukavice, na osnovu čega je odmah znala da u autobusu nema grejanja. Pored autobusa stajala je grupica gestapovaca i pripadnika SS-a, koji su gledali šta se dešava. U vozilo su upravo ulazili i poslednji pacijenti. Za njima uđoše i Karla i Verner, i počeše da im dele ćebad. Doktor Rotman je stajao u zadnjem delu autobusa. – Karla – reče on. – Kaži... Kaži mojoj Hanelori kako je bilo. Moram da idem s pacijentima. Nemam izbora. – Naravno. – Grcala je. – Možda ću i uspeti da zaštitim ove ljude. Karla klimnu glavom, mada nije zaista verovala u to. – U svakom slučaju, ne mogu da ih napustim. – Kazaću joj ja. – I reci joj da je volim. Karla više nije mogla da zadržava suze. – Kaži joj da su mi to bile poslednje reči – reče Rotman. – Da je volim. Karla klimnu glavom. Verner je uze za ruku. – Idemo. Sišli su iz autobusa. Jedan esesovac obrati se Verneru: – Ti, u vazduhoplovnoj uniformi, šta to radiš, boga ti? Verner je bio toliko ljut da se Karla načas uplaši da će se pobiti. Ali on smireno odgovori: – Dajem ćebad starcima kojima je hladno – reče. – Je li i to sad protivzakonito? – Trebalo bi da se boriš na istočnom frontu. – Sutra idem tamo. A ti? – Pazi šta govoriš. – Ako bi bio toliko ljubazan da me uhapsiš pre nego što krenem, možda bi mi i život spasao. Čovek se okrenu. Šofer je ubacio u brzinu, i motor zabruja jače. Karla i Verner se okrenuše da pogledaju. Na svakom prozoru bilo je po jedno lice, a sva različita: neko brblja, neko balavi, neko se histerično smeje, neko rasejano gleda, ili je, od duševnog bola, iskrivljeno u grimasu – i sva listom luda. Psihijatrijske pacijente odvode esesovci. Ludi vode lude. Autobus je pošao.
VI – Možda bi mi se Rusija i dopala, da su mi dozvolili da je vidim – reče Vudi ocu. – I ja to mislim. – Neću odavde poneti čak ni pristojne fotografije. Sedeli su u velelepnom holu hotela Moskva, nedaleko od ulaza u stanicu metroa. Torbe su im već bile spakovane, uskoro je trebalo da pođu kući. – Moram da kažem Gregu Peškovu da sam ovde upoznao čoveka po imenu Volođa Peškov – reče Vudi. – Mada Volođi to i nije baš po volji. Ovde su, očigledno, podložni sumnji svi koji su na bilo koji način povezani sa Zapadom. – Nego šta su.
– Bilo kako bilo, dobili smo ono po šta smo i došli – a to je najvažnije. Saveznici su privrženi ideji Ujedinjenih nacija. – Jesu – reče Gas zadovoljno. – Staljina je trebalo ubeđivati malo, ali i on je na kraju shvatio smisao cele stvari. Tome si doprineo ti, mislim, onim otvorenim razgovorom s Peškovom. – Ti si se za ovo, tata, celoga veka borio. – Neće mi smetati da ti priznam kako je ovo za mene vrlo lep trenutak. Zabrinjavajuća misao pade Vudiju na pamet. – Nećeš valjda sad u penziju? Gas se nasmeja. – Neću. Isposlovali smo načelni sporazum, ali posao je tek započet. Kordel Hal je već bio otišao iz Moskve, ali neki njegovi saradnici još su bili tu, i jedan od njih priđe Djuarovima. Vudi ga je poznavao; mladić se zvao Rej Bejker. – Imam poruku za vas, senatore – reče. Izgledao je nervozan. – Pa, uhvatio si me na vreme, upravo se spremam da pođem – reče Gas. – Šta je bilo? – Tiče se vašeg sina Čarlsa – Čaka. Gas preblede, pa upita: – Kakva je to poruka, Reje? Mladić je jedva govorio. – Gospodine, loše su vesti. Učestvovao je u bici na Solomonskim ostrvima. – Je li ranjen? – Ne, gospodine, još gore. – O, Gospode – reče Gas, i zaplaka. Vudi nikad do tada nije video oca kako plače. – Žao mi je, gospodine – reče Rej. – U poruci piše da je poginuo.
18. 1944. Vudi je stajao ispred ogledala u svojoj sobi u vašingtonskom stanu svojih roditelja. Na sebi je imao uniformu potporučnika 510. padobranskog puka američke vojske. Odelo je napravio kod jednog valjanog vašingtonskog krojača, ali mu ono nije dobro stajalo. Spram kaki boje ten mu je bio bled, a značke i oznake na grudima izgledale su, jednostavno, neuredno. Regrutaciju je verovatno mogao da izbegne, ali je bio čvrsto rešen da to ne čini. S jedne strane, želeo je da nastavi da radi sa ocem, koji je pomagao predsedniku Ruzveltu u planiranju novog globalnog poretka bez svetskih ratova. U Moskvi su ostvarili veliki uspeh, ali Staljin je bio nepostojan čovek, i mogao se steći utisak da uživa da drugima stvara teškoće. Na konferenciji u Teheranu, održanoj u decembru, sovjetski vođa je ponovo potegao kompromisnu ideju o stvaranju regionalnih veća, pa je Ruzvelt morao da ga odgovara od te zamisli. Očigledno će Organizacija Ujedinjenih nacija iziskivati neprekidan nadzor. Gas, međutim, u tome bez Vudija nije mogao da uspe. A Vudiju je bilo sve teže znajući da ljudi idu u rat dok on sedi kod kuće. Kad je procenio da u uniformi izgleda najbolje što može, on ode do gostinske sobe, da ga vidi majka. Roza je imala posetioca, mladića u beloj mornaričkoj uniformi, i trenutak kasnije Vudi po pegama prepoznade naočitog Edija Parija. Edi je sedeo na sofi pored Roze, i u ruci držao štap za hodanje. S naporom je ustao i rukovao se s Edijem. Mama je bila tužna. – Edi mi je upravo prepričao šta se desilo onog dana kad je Čak poginuo – reče ona. Edi ponovo sede, a Vudi zauze mesto naspram njega. – Voleo bih i ja da čujem kako je bilo – reče Vudi. – Nema tu bogzna šta da se kaže – poče Edi. – Bili smo tek nekih pet sekundi na plaži na Bugenvilu kad je mitraljezac, iz močvare negde, otvorio vatru. Potrčali smo ka zaklonu, ali ja sam dobio nekoliko metaka u koleno. Čak je trebalo da otrči do drveća. Tako su nas učili na obuci – ostaviš ranjenika da ga pokupe bolničari. Čak se, naravno, oglušio o to. Vratio se po mene. Edi zastade. Na stočiću pored njega stajala je šoljica kafe, i on otpi gutljaj. – Podigao me je u naručje – produži on. – Budala jedna. Napravio čistu metu od sebe. Pretpostavljam, međutim, da je hteo da me odnese natrag do desantnog čamca. Ta plovila imaju visoke stranice, a napravljena su od čelika. Tamo bismo bili bezbedni, a meni bi lekari ukazali pomoć odmah, na brodu. Ali nije trebalo Čak to da radi. Onoga časa kad se uspravio, zasula ga je kiša metaka – u noge, u leđa, u glavu. Mislim da je preminuo pre nego što je pao na onaj pesak. U svakom slučaju, dok sam ja nekako uspeo da podignem glavu i pogledam u njega, on više, naprosto, nije bio tu. Vudi primeti da se njegova majka jedva zauzdava. Bojao se da će, ako ona zaplače, i sâm briznuti u plač. – Ležao sam na plaži pored njega čitav sat – pričao je Edi. – Držao sam ga za ruku, sve vreme. A onda su došli s nosilima po mene. Nisam hteo da idem. Znao sam da ga više nikad neću videti. – Uronio je lice u šake. – Mnogo sam ga voleo – reče.
Roza obgrli njegova krupna ramena, i privi ga uza sebe. A on joj spusti glavu na grudi, pa zajeca kao malo dete. Milovala ga je po kosi. – Dobro je, dobro je – govorila je. – Dobro je, dobro. Vudiju toga časa postade jasno da njegova majka zna u kakvom su odnosu Čak i Edi bili. Malo kasnije Edi poče da se presabira. Pogleda onda u Vudija. – Ti znaš kako je to – reče. Mislio je na Džoaninu smrt. – Da, znam – reče Vudi. – To je nešto najgore na svetu – ali posle te, iz dana u dan, boli malo manje. – Nadam se da je tako. – Još si na Havajima? – Da. Čak i ja radimo u kartografskoj jedinici. Radili smo. – On s mukom proguta. – Čak je procenio da bi trebalo lično da vidimo kako naše mape služe u akciji. Zato smo i pošli na Bugenvil sa marincima. – Biće da ste dobro obavili posao – reče Vudi. – Izgleda da ćemo potući Japance na Pacifiku. – Ide to, korak po korak – reče Edi, pa pogleda u Vudijevu uniformu. – Gde si ti raspoređen? – Bio sam u Fort Beningu, u Džordžiji, na obuci za padobrance – reče Vudi. – Sad idem za London. Sutra putujem. On načas uhvati majčin pogled. I najednom je izgledala starije. On primeti da joj je lice izborano. Njen pedeseti rođendan prošao je gotovo neopaženo. On nasluti da razgovor o Čakovoj pogibiji, u trenutku kad drugi njen sin stoji tu, u vojnoj uniformi, za nju svakako predstavlja jak udarac. Ediju je to promaklo. – Priča se da ćemo ove godine izvršiti invaziju na Francusku – reče on. – Zbog toga je, valjda, moja obuka i bila onako ubrzana – na to će Vudi. – Trebalo bi da vidiš malo akcije. Roza priguši jecaj. – Nadam se da ću biti hrabar koliko i moj brat – reče Vudi. – Nadam se da to nikad nećeš saznati – reče Edi.
II Greg Peškov je izveo tamnooku Margaret Kaudri na popodnevni simfonijski koncert. Margaret je imala pune, čulne usne koje su volele poljupce. Ali Gregu je nešto drugo bilo na pameti. On je pratio Barnija Makhjua. Isto to činio je i agent Ef-Bi-Aja Bil Biks. Barni Makhju je bio genijalan mladi fizičar. Kad je dobio odsustvo iz tajne vojne laboratorije u Los Alamosu, u Novom Meksiku, doveo je svoju ženu, Britanku, u Vašington, da razgledaju grad. Ef-Bi-Aj je unapred saznao da Makhju dolazi na koncert, i tako je specijalni agent Biks uspeo da nađe Gregu dva mesta nekoliko redova iza Makhjuovih. Koncertna dvorana, sa stotinama neznanaca koji su se zbili na malom prostoru, bila je savršeno mesto za tajne sastanke, a Greg se bio namerio da sazna šta li je to Makhju naumio. Otežavajuća okolnost bila je to što su se njih dvojica ranije već sreli. Greg je razgovarao s Makhjuom u Čikagu, onog dana kad je testiran nuklearni reaktor. Otada beše prošlo godinu i po dana, ali ko zna, možda će ga se Makhju setiti. I tako je Greg morao da se postara da ga Makhju ne primeti. Kad su Greg i Margaret stigli, sedišta Makhjuovih još nisu bila zauzeta. Sa jedne njihove strane sedeo je jedan naoko običan par, sredovečan muškarac u jeftinom sivom odelu s belim prugama i njegova loše odevena žena, a sa druge – dve dame u godinama. Greg se nadao da će se Makhju konačno pojaviti. Ukoliko taj momak jeste špijun, Greg je želeo da ga pritegne. Na programu je bila Prva simfonija Čajkovskog. – Ti, dakle, voliš klasičnu muziku – ćaskala je
Margaret dok se orkestar štimovao. Predstavu nije imala o stvarnim razlozima zbog kojih se i ona tu našla. Znala je da Greg u tajnosti radi na nekom istraživačkom projektu u vezi s naoružanjem, ali kao i većina Amerikanaca ni slutila nije da je reč o nuklearnoj bombi. – A ja mislila da slušaš samo džez – reče ona. – Volim ruske kompozitore, tako su dramatični – reče joj Greg. – To mi je, valjda, u krvi. – Ja sam odrasla uz klasičnu muziku. Moj otac voli da mu za večerom svira mali orkestar. – Margaretina porodica bila je toliko bogata da se, u poređenju s njima, Greg osećao kao puki siromah. Ali on još nije bio upoznao njene roditelje, i slutio je da im neće biti po volji što im kćerka izlazi s vanbračnim sinom znamenitog holivudskog ženskaroša. – U šta si se to zagledao? – upita ga Margaret. – Ni u šta. – Makhjuovi su upravo bili stigli. – Koji ti je to parfem? – Renoarov šiši. – Sviđa mi se. Makhjuovi su izgledali kao srećan i dobro raspoložen, moderan mlad bračni par na odmoru. Greg se pitao da nisu možda zakasnili zato što su do maločas vodili ljubav u hotelskoj sobi. Barni Makhju sede do čoveka u sivom odelu s tankim belim prugama. Greg je znao da je odelo jeftino po neprirodno krutim naramenicama. Čovek nije ni pogledao ka tek pristiglom paru. S glavom uz glavu, Makhjuovi počeše da rešavaju ukrštenicu, pomno gledajući u novine koje je Barni držao u ruci. Nekoliko minuta kasnije pojavi se dirigent. Uvodni komad bio je od Sen-Sansa. Nemački i austrijski kompozitori gubili su na popularnosti posle izbijanja rata, pa su redovni posetioci koncerata počeli da otkrivaju alternative. Ponovo je oživelo interesovanje za Sibelijusa. Makhju je verovatno bio komunista. Greg je to znao zato što mu je Dž. Robert Openhajmer rekao. Openhajmer, vodeći teoretičar fizike sa Univerziteta Kalifornija, ujedno je bio i direktor laboratorije u Los Alamosu, i naučni rukovodilac celokupnog projekta Menhetn. Imao je jake veze među komunistima, mada je bio izričit u vezi s tim da sâm nikada neće ući u partiju. Gregu je specijalni agent Biks bio rekao sledeće: – Zašto vojska mora da drži sve te socijaliste? Šta god bilo to što pokušavate da postignete u toj tamo pustinji, zar nema u Americi dovoljno pametnih mladih konzervativnih naučnika koji bi to mogli da odrade? – Ne, nema – odgovorio mu je Greg. – Da ima, uposlili bismo njih. Događalo se ponekad da komunisti budu odaniji svojoj ideji nego svojoj zemlji; bilo je i onih koji bi smatrali da je potpuno umesno podeliti tajne u vezi s nuklearnim istraživanjima i sa kolegama u Sovjetskom Savezu. Ne bi to bilo kao pružanje određenih informacija neprijatelju. Sovjeti su bili američki saveznici u borbi protiv nacista – štaviše, u ratu su učestvovali više nego svi ostali saveznici zajedno. Pa ipak, opasnost je postojala. Informacije namenjene Moskvi mogle su nekako stići i do Berlina. A ko god je iole razmišljao o tome kako će izgledati posleratni svet, mogao je pretpostaviti da SAD i SSSR možda i neće zauvek biti prijatelji. U Ef-Bi-Aju su smatrali da Openhajmer predstavlja bezbednosni rizik, i uporno su nastojali da ubede Gregovog pretpostavljenog, generala Grouvza, da ga otpusti. Ali Openhajmer je bio istaknuti naučnik svoje generacije, pa je general izričito zahtevao da ga zadrži. U pokušaju da dokaže odanost, Openhajmer je obeležio Makhjua kao potencijalnog komunistu, i zato je sad Greg ovome i bio za petama. U Ef-Bi-Aju su bili skeptični. – To se nama Openhajmer samo uvlači – rekao je Biks Gregu. – Ne mogu da verujem – odgovorio mu je Greg. – Poznajem ga već godinu dana.
– Čovek je prokleti komunista, kao i njegova žena, i brat njegov, i snaja. – On radi devetnaest sati dnevno na boljem oružju za američke vojnike – koji bi to izdajnik radio? Greg se nadao da će se ispostaviti da je Makhju špijun, jer to bi Openhajmera oslobodilo sumnje, a ujedno bi učvrstilo kredibilitet generala Grouvza i poboljšalo Gregov položaj. Neprekidno je posmatrao Makhjua u toku prvog dela koncerta, pogled s njega nije skidao. Fizičar se nije ni osvrnuo na ljude koji su sedeli oko njega. Izgledao je kao da se potpuno udubio u muziku, i sve vreme je zurio u scenu, osim kad bi se s puno ljubavi zagledao u gospođu Makhju, pravu bledoputu englesku ružu. A da nije Openhajmer, jednostavno, pogrešno procenio Makhjua? Ili, bolje rečeno, šta ako je Openhajmerova optužba zapravo način da skine sumnju sa sebe? I Biks je budno motrio, znao je to Greg. On je sedeo poviše njih, na prvoj galeriji. Možda je on nešto primetio. Za vreme pauze, Greg je pošao za Makhjuovima, i stao u isti red za kafu. Ni onog ofucanog bračnog para, kao ni one dve ostarele dame – nije bilo u blizini. Greg se osećao osujećenim. Nije znao kakav zaključak iz ovoga da izvuče. Znači li ovo da su njegove sumnje bile neosnovane? Ili su Makhjuovi, jednostavno, sasvim bezazleno došli da slušaju muziku? Dok su se on i Margaret vraćali na mesto, pojavi se pored njih Bil Biks. Agent je bio sredovečan čovek s kojim kilogramom viška, a kosa mu se uveliko proredila. Na sebi je imao svetlosivo odelo s mrljama od znoja ispod pazuha. – Bio si u pravu – reče on tiho. – Otkud znaš? – To je onaj tip što sedi do Makhjua. – U sivom odelu na bele pruge? – Aha. To je Nikolaj Jenkov, ataše za kulturu u Sovjetskoj ambasadi. – Blagi bože! – reče Greg. Margaret se okrenu. – Šta? – Ništa – reče Greg. Biks se udalji. – Nešto se tebi vrzma po glavi – reče ona dok su sedali. – Ne bih rekla da si čuo i jedan jedini takt od Sen-Sansa. – Ma, razmišljam o poslu. – Samo mi reci da ne razmišljaš o nekoj drugoj, i sve ću zaboraviti. – Ne razmišljam o drugoj. U toku drugog dela koncerta počela je da ga obuzima strepnja. Koliko je on video, nikakvog kontakta između Makhjua i Jenkova nije bilo. Razgovarali nisu, a Greg nije primetio da je bilo šta prešlo iz ruke u ruku: nikakva fascikla, niti koverta, niti rolna filma. Izvođenje simfonije je završeno, i dirigent se poklonio. Publika je počela da napušta salu. Gregov lov na špijune pretrpeo je fijasko. Kad su izašli u foaje, Margaret ode do toaleta. Dok ju je Greg čekao, priđe mu Biks. – Ništa – reče Greg. – Ni kod mene. – Možda je to bila slučajnost, to da Makhju sedne pored Jenkova. – Slučajnosti ne postoje. – Možda je došlo do neke greške. Pogrešna šifra, recimo. Biks je vrteo glavom. – Nešto je tu prešlo iz ruke u ruku. Samo mi nismo primetili.
I gospođa Makhju ode sad do toaleta, a Makhju ostade da čeka, kao Greg. Zaklonjen stubom, Greg ga je pomno posmatrao. Tašnu nije imao, nije imao ni mantil ispod kojeg bi sakrio paketić ili fasciklu. Pa ipak, nešto u vezi s tim čovekom nije bilo kako treba. Šta li je to? I tad Gregu sinu. – Novine! – reče on. – Šta? – Kad je Barni ušao u salu, nosio je novine. Njih dvoje su rešavali ukrštenicu dok su čekali da koncert počne. A sad novina nema! – Ili ih je u međuvremenu bacio, ili je nešto u njih sakrio pa ih doturio Jenkovu. – Jenkov i njegova žena su već otišli. – Možda su još tu napolju. Biks i Greg potrčaše prema vratima. Biks se gurao kroz masu koja je još hrlila ka izlazima. Greg ga je pratio u stopu. Istrčali su na pločnik i počeli da se okreću levo-desno. Greg Jenkova nije video, ali Biks je imao oštar vid. – Prekoputa! – uzviknu on. Ataše i njegova nemarno odevena žena stajali su na samom ivičnjaku, dok im se lagano približavala crna limuzina. Jenkov je u ruci držao presavijene novine. Greg i Biks pretrčaše ulicu. Limuzina se zaustavila. Greg je bio brži od Biksa, pa prvi stiže do pločnika. Jenkov ih nije ni primetio. Bez žurbe je otvorio vrata, pa se izmakao da propusti ženu. Greg se baci na Jenkova. Padoše na zemlju. Gospođa Jenkov vrisnu. Greg se podiže. Šofer je izašao iz kola i sad je dolazio s druge strane, ali Biks povika: – Ef-Bi-Aj! I visoko podiže značku. Jenkov je bio ispustio novine. Sad se sagnu da ih podigne. Ali Greg je bio brži. On podiže novine, odmaknu se korak-dva, pa ih raširi. Unutra je bio svežanj papira. Na vrhu je bio nekakav dijagram. Greg je odmah shvatio o čemu je reč. Bio je to prikaz okidača implozije za plutonijumsku bombu. – Gospode bože – reče on. – Pa ovo su najnovija otkrića! Jenkov uskoči u kola, zalupi za sobom vrata, pa ih zaključa iznutra. I šofer se vrati u auto, i oni se odvezoše.
III Subota veče je bila, i u Dejzinom stanu na Pikadiliju vrilo je kao u košnici. Mora da je stotinu ljudi došlo, pomisli ona, sva zadovoljna. Dejzi je postala predvodnica društvene grupe okupljene oko američkog Crvenog krsta u Londonu. Svake subote organizovala je zabave za Amerikance na službi u Londonu, i pozivala medicinske sestre iz Bolnice Sent Bart da im prave društvo. Dolazili su i piloti RAF-a. Pili su viski i džin koji je ona neštedimice točila, i plesali uz muziku Glena Milera, koju im je Dejzi puštala na gramofonu. Svesna da tim ljudima svaka zabava može biti poslednja, činila je sve što može kako bi ih usrećila – jedino ih ljubila nije, ali zato su sestre za poljupce uvek bile raspoložene. Dejzi nikada nije pila na zabavama koje je sama priređivala. O mnogim stvarima morala je da razmišlja. Parovi su se stalno zaključavali u toalet, i morala je odande da ih izvlači kako bi se prostorija
osposobila za svoju uobičajenu namenu. Ako bi se neki veoma važan general napio, trebalo se postarati da kući stigne živ i zdrav. Često se dešavalo i da ponestane leda – a nikako joj nije polazilo za rukom da svoju britansku poslugu ubedi koliko je leda za jednu zabavu potrebno. U prvo vreme pošto se razišla od Dečka Ficherberta, jedini prijatelji bili su joj članovi porodice Lekvit. Lojdova majka, Etel, nikada je nije osuđivala. Iako je Etel sada bila oličenje ugleda, i ona je nekad grešila, pa je otuda imala više razumevanja. Dejzi je i dalje odlazila u Etelin dom u Aldgejtu svake srede uveče, i tamo bi slušale radio i pile kakao. To joj je bilo najdraže veče u nedelji. Pošto ju je društvo već dvaput odbacivalo, prvo u Bafalu, a onda i u Londonu, počela je da je tišti misao da je za to, možda, sama kriva. Možda njoj i nije mesto u tom izveštačenom visokom društvu, gde vladaju stroga pravila ponašanja. Glupo je s njene strane bilo što je takvi krugovi uopšte privlače. Nevolja je u tome što je Dejzi volela zabave, piknike i sportske događaje, kao i sve druge skupove na kojima se zabavljaju lepo obučeni ljudi. Sada je, međutim, znala da joj za dobru zabavu ne trebaju ni britanski plemići ni Amerikanci iz starih bogatih porodica. Ljudi iz njenog kružoka bili su mnogo uzbudljiviji. I neki među onima koji su je odbacili pošto je napustila Dečka, sada su joj pokazivali da bi se radovali pozivu na jednu od njenih čuvenih subotnjih večerinki. Mnogi su u njen stan dolazili da daju sebi oduška posle mučne, raskošne večere u nekoj od mejferskih velelepnih vila. A nikada zabava nije bila tako uspela kao te večeri, jer Lojd je došao kući na odsustvo. On je sada živeo s njom, u stanu, i nisu se krili. Nju nije zanimalo šta će ljudi reći; dobar glas u uglednim krugovima već je bila izgubila, tako da s te strane više nije imala čega da se plaši. I inače je u ratu ta neizostavna potreba za ljubavlju mnoge ljude nagonila da na sličan način krše pravila. Kućna posluga ponekad bi umela da se sablazni na takve pojave, ali Dejzi su svi koji su kod nje radili prosto obožavali, pa ona i Lojd nisu ni pokušavali da se pretvaraju kako spavaju svako u svojoj sobi. Volela je da spava s njim. Nije bio iskusan kao Dečko, ali je to nadoknađivao poletom –i žudeo je za novim saznanjima. Svaka noć u tom bračnom krevetu bila je pravi istraživački poduhvat. Dok su gledali kako njihovi gosti razgovaraju i smeju se, piju i puše, plešu i ljube se, Lojd je kroz osmeh pogleda i reče: – Zadovoljna? – Zamalo – reče ona. – Zamalo? Dejzi uzdahnu. – Želim da imam decu, Lojde. Ne smeta mi što nismo u braku. Pa dobro, smeta mi, naravno da mi smeta, ali ipak želim bebu. Sav se natuštio. – Znaš šta mislim o vanbračnoj deci. – Znam, sve si mi objasnio. Ali hoću da mi ostane nešto od tebe ako ti pogineš. – Daću sve od sebe da preživim. – Znam. – Ali ako su njene sumnje bile opravdane, Lojd je radio inkognito na stranoj teritoriji, i za to je mogao da bude i pogubljen, kao što su nemački špijuni streljani u Britaniji. Njega više neće biti, a ona će ostati bez igde ičega. – Kroz to prolaze milioni žena, svesna sam ja toga, ali ne smem ni da zamislim život bez tebe. Mislim da bih umrla. – Kad bih samo mogao da nateram Dečka da se razvede, i ja bih odmah hteo dete. – Dobro, kućna zabava nije mesto za ovakve priče – reče ona, pa prelete pogledom preko sobe. – Vidi sad, boga ti! Meni se čini da je ono Vudi Djuar!
Vudi je nosio uniformu poručnika. Ona mu priđe da ga pozdravi. Čudno je bilo videti ga opet posle devet godina – mada se on nije mnogo promenio, delovao je samo malo starije. – Hiljade i hiljade američkih vojnika ima ovde – reče Dejzi dok su plesali fokstrot uz Pennsylvania Six-Five Thousand. – Mora biti da ćemo uskoro izvršiti invaziju na Francusku. Šta bi drugo moglo da bude? – Vojni vrh sigurno neće otkrivati svoje planove poručnicima žutokljuncima– reče Vudi. – Ali , ni ja ne vidim zašto bi me inače poslali ovamo. Ne možemo više dozvoliti da Rusi snose najveći teret borbe. – A šta misliš ti, šta će biti? – Ofanzive obično počinju u leto. Krajem maja ili početkom juna, tako ljudi pretpostavljaju. – Tako brzo! – Ali niko ne zna gde će to da bude. – Najkraći prelaz preko mora je od Dovera do Kalea – reče Dejzi. – I upravo zato je nemačka odbrana koncentrisana oko Kalea. Možda ćemo pokušati da ih iznenadimo – tako što ćemo se, recimo, iskrcati na južnu obalu, nedaleko od Marseja. – Možda će tad svemu ovome najzad doći kraj. – Sumnjam. Kad napravimo mostobran, moraćemo da zauzmemo prvo Francusku, a onda Nemačku. Dug je put pred nama. – O, bože... – Vudija je, očigledno, trebalo malo razgaliti. A Dejzi je znala pravu devojku za taj zadatak. Izabel Fernandez je završila Rouds, a sada je radila na magistarskoj tezi u oblasti istorije na Koledžu Sveta Hilda, u Oksfordu. Bila je prelepa, ali momci su je nazivali „streptomicinom za muškarce”, zato što je bila zagrižena intelektualka. Vudiju to, u svakom slučaju, nimalo neće smetati. – Dođi ovamo – pozva ona Izabel. – Vudi, ovo je moja drugarica Bela. Iz San Franciska je. Bela, ovo je Vudi Djuar iz Bafala. Rukovali su se. Bela je bila visoka, guste tamne kose i maslinaste puti, baš kao Džoana Rouzrok. Vudi joj se nasmeši i reče: – Otkud vi u Londonu? Dejzi ih ostavi same. Večeru im je servirala u ponoć. Kad bi uspela da dođe do američkih rezervi, zvanice bi ugostila šunkom i jajima; inače im je davala sendviče sa sirom. Nastalo bi tad zatišje, pa su ljudi mogli da porazgovaraju, otprilike kao tokom pauze u pozorištu. Primetila je da je Vudi Djuar i dalje u društvu Bele Hernandez, i izgledalo je da su se baš udubili u razgovor. Postarala se da svi dobiju ono što im je potrebno, a onda sela u ugao sa Lojdom. – Odlučio sam šta ću da radim posle rata, ako preživim – reče joj on. – Osim toga, naravno, što ću se oženiti tobom. – Šta to? – Pokušaću da uđem u parlament. Dejzi je sva zatreperila. – Lojde, pa to je divno! – reče ona, pa ga zagrli i poljubi. – Rano je za čestitanje. Kandidovao sam se u Hokstonu, izbornoj jedinici odmah do mamine. Možda, međutim, lokalni štab Laburističke partije neće odabrati mene. Ako me i odaberu, možda neću pobediti. Hokston trenutno ima jakog poslanika liberala. – Želim da ti pomognem – reče ona. – Mogla bih da ti budem desna ruka. Evo, govore ću da ti pišem – kladim se da bih to dobro radila. – Voleo bih da mi pomažeš. – Onda smo se dogovorili!
Stariji gosti odoše posle večere, ali muzika je svirala i dalje, piće je teklo u potocima, te je zabava postala još razuzdanija. Vudi je plesao sentiš s Belom; Dejzi se pitala da li mu je to prva veza posle Džoane. Laki peting prelazio je već u strasno milovanje, i ljudi su počeli da se zatvaraju po sobama. Vrata da zaključaju nisu mogli – Dejzi je posakrivala ključeve – pa se događalo da se i po nekoliko parova nađe u istoj sobi, ali to, po svemu sudeći, nikome nije smetalo. Dejzi je, tako, jednom zatekla neko dvoje u ostavi; spavali su kao bebe, zagrljeni. U jedan po ponoći stigao je njen muž. Dečka Dejzi nije zvala, ali on se pojavio s dvojicom američkih pilota, i ona samo slegnu ramenima, pa ih pusti unutra. Bio je pripit, ali u srdačnom raspoloženju, i otplesao je s nekoliko medicinskih sestara pre nego što je, uljudno, zamolio i Dejzi za ples. Jel’ on to samo pijan, pitala se Dejzi, ili je najzad smekšao prema njoj? Ako je ovo drugo posredi, možda će sad ponovo razmotriti pitanje njihovog razvoda? Pristala je na ples, i njih dvoje odigraše jedan džiterbag. Većina zvanicu pojma nije imala da su njih dvoje rastavljeni muž i žena, ali su zato oni koji su znali bili u čudu. – Pročitah u novinama da si kupio još jednog rasnog konja – reče mu ona, tek onako, da ne bi ćutali. – Srećka, da – reče on. – Koštô me osam hiljada gvineja – rekordna cena. – Nadam se da vredi toliko. – Dejzi je volela konje, i neko vreme živela je u uverenju da će njih dvoje zajedno kupovati i dresirati trkačke konje, ali on tu svoju strast nije želeo da deli sa ženom. Bilo je to jedno u nizu nezadovoljstava koje joj je doneo brak. Pročitao joj je misli. – Razočarao sam te, zar ne? – upita. – Jesi. – A i ti si razočarala mene. To je za nju bilo nešto novo. Razmislivši načas, ona mu reče: – Što, zato što nisam zažmurila na tvoja neverstva? – Tačno tako. – Dovoljno je bio popio da bi bio iskren. Ona u tome vide priliku. – A šta misliš, koliko bi još dugo trebalo da kažnjavamo jedno drugo? – Kažnjavamo? – ponovi on. – Ko tu koga uopšte kažnjava? – Kažnjavamo ti i ja jedno drugo, samim tim što smo i dalje u braku. Trebalo bi da se razvedemo, kao razumni ljudi. – Možda si u pravu – reče on. – Ali mislim da subotnje veče nije najbolji trenutak da se o tome razgovara. U njoj ožive nada. – A da dođem ja do tebe? – reče ona. – Kad oboje budemo odmorni i – trezni. Oklevao je. – Važi. Ona sad nipošto nije htela da propusti stečenu prednost. – Šta kažeš za sutra pre podne? – Može. – Videćemo se posle crkve. U dvanaest sati, recimo? – Može.
IV Dok je Vudi ispraćao Belu kroz Hajd park, do stana njene drugarice u Južnom Kensingtonu, ona ga poljubi. Ni sa kim se nije ljubio otkako je Džoana poginula. U prvi mah sav se sledio. Bela mu se mnogo
svidela; beše to najpametnija devojka koju je upoznao otkako je sreo Džoanu. A već po tome kako se bila priljubila uz njega dok su plesali, znao je da može u svakom trenutku da je poljubi, ako poželi. Pa ipak, sad se snebivao. I dalje mu je Džoana bila u mislima. Inicijativu je preuzela Bela. Ona otvori usta, i Vudi oseti njen jezik, ali to ga samo podseti na Džoanu, i na to kako ga je i ona upravo ovako ljubila. A dve i po godine behu prošle od njene pogibije. Hteo je na pristojan način da je odbije, i već je smišljao izgovor, ali telo ga je izneverilo. Najednom ga svog obuze požuda, i on stade da joj uzvraća poljupce, nezasito. Na njegovu strastvenost odgovorila je prilježno. Uze ga za ruke i stavi ih sebi na grudi, krupne i meke. On zastenja, bespomoćan već. Mrak je bio, i Vudi je jedva video u tami koja ga je okruživala, ali zato po prigušenim zvucima koji su dopirali iz okolnog rastinja nasluti da tu, oko njih, mnogi parove rade nešto slično. Ona se privi uz njega, i Vudi je znao kako sad može dobro da oseti da mu se digao. Toliko je bio uzbuđen da mu se činilo da će ejakulirati svakog sekunda. I nju je, očigledno, bilo obuzelo mahnito uzbuđenje kao i njega. Pomamno mu je otkopčavala pantalone. Šake su joj bile hladne na njegovom vrelom penisu. Ona ga dohvati, izvadi ga, a onda, na Vudijevo iznenađenje i oduševljenje, kleknu. Čim su se njene usne sklopile oko glavića, on poče nekontrolisano da joj štrca u usta. Grozničavo ga je sisala i lizala dok je svršavao. I kad je vrhunac minuo, nastavila je da mu ga ljubi sve dok nije smekšao. A onda ga je nežno vratila u pantalone i ustala. – Uzbudljivo je bilo – prošaputa ona. – Hvala ti. On se taman bio spremao da zahvali njoj. Umesto reči, zagrli je i privi uza sebe. Toliko joj je bio zahvalan, da mu je došlo da zaplače. Nije mu do tog časa ni samome bilo jasno koliko žudi za ženskom nežnošću. Kao da se neka koprena podigla s njega. – Ne umem, prosto, da ti kažem – zausti on, ali zaista nije mogao da pronađe reči kojima bi objasnio koliko mu je ovo značilo. – Onda nemoj ni da govoriš – reče mu ona. – Znam ja i bez toga. Osećam to. Produžili su do zgrade u kojoj je stanovala. On joj na kapiji reče: – Jel’ bismo mogli da... Ona mu stavi kažiprst na usne, da ga ućutka. – Idi ti, dobij taj rat – reče mu. A onda uđe u zgradu.
V Kad je odlazila na nedeljne mise, što nije činila često, Dejzi je sad bila počela da izbegava elitne crkve u Vest Endu, čija ju je pastva odbacila, već bi sela na podzemnu železnicu i odvezla se do Aldgejta, pa se tamo pridružila vernicima u Crkvi Golgote. Razlike su, u doktrinarnom smislu, bile izrazite, ali njoj to nije bilo bitno. Lepše se pevalo tu, u Ist Endu. Ona i Lojd su stigli svako za sebe. Ljudi u Aldgejtu znali su ko je ona, i godilo im je što jedna odmetnica iz aristokratskog društva dolazi tu kod njih, da sedi na jeftinim klupama; bio bi, međutim, ipak preveliki izazov za njihovu trpeljivost kada bi jedna udata, a rastavljena žena ušla u crkvu držeći podruku svoga ljubavnika. Etelin brat Bili onomad je rekao: „Isus preljubnicu ne osuđuje, ali joj kaže da prestane sa grehom”. Tokom mise razmišljala je o Dečku. Je li on ozbiljno mislio kad joj se prethodne večeri obratio pomiriteljskim rečima, ili je samo trenutno smekšao pod dejstvom pića? Dečko se čak, kad je odla-
zio, rukovao sa Lojdom. A to bi, zar ne, moralo značiti da joj je oprostio? Dejzi, međutim, nije dozvolila da je ponese nada. Dečko je, otkad ga poznaje, gotovo potpuno obuzet sobom, i po tome je bio još gori od Dejzinog oca ili njenog brata Grega. Iz crkve bi Dejzi često otišla do kuće Et Lekvit, na nedeljni ručak, ali danas je prepustila Lojda njegovima, i pohitala svojim putem. Vratila se u Vest End i pokucala na vrata muževljeve kuće u Mejferu. Batler je uvede u trpezariju. Uto uđe i Dečko, razvikao se. – Šta je ovo, majku mu? – zagrme on, pa tresnu novine pred nju. Često ga je viđala u takvom raspoloženju, i nije ga se plašila. Samo je jednom zamahnuo da je udari. Ona je dohvatila masivan svećnjak i pripretila da će ga raspaliti i to se više nije ponovilo. Bojala se, dakle, nije, ali je zato bila razočarana. Prethodne večeri bio je tako dobro raspoložen. Ali možda će ipak i ovakvog uspeti da ga prizove razumu. – Šta su to uradili kad su ti se toliko zamerili? – reče ona mirno. – Pogledaj te proklete novine. Ona se saže i podiže novine. Bilo je to najnovije izdanje Sandej mirora, popularnog levičarskog tabloida. Na naslovnoj strani objavili su fotografiju Dečkovog novog konja, Srećka, uz naslov: SREĆKO VREDI KOLIKO 28 RUDARA Priča o rekordnoj sumi koju je Dečko izdvojio za konja objavljena je bila i u jučerašnjim novinama, ali novi Miror je očito hteo da izazove zgražavanje javnosti, ukazujući na to da je cena ovog konja, osam hiljada četiristo funti sterlinga, u funtu jednaka uobičajenoj nadoknadi od osamdeset četiri puta po 300 funti, koliko se isplaćuje udovicama rudara stradalih u u rudniku. A bogatstvo Ficherbertovih poticalo je od rudnika uglja. – Otac je van sebe od besa – reče Dečko. – Nadao se mestu ministra spoljnih poslova u poratnoj vladi. Ovo mu je, verovatno, upropastilo izglede. Dejzi je ovo sad već počelo da ide na živce. – Budi ljubazan, Dečko, pa mi objasni u čemu je ovde moja krivica? – Pogledaj ko je autor prokletog teksta! Dejzi pogleda. Vili Vilijams Zastupnik Aberovena u parlamentu Ujak tvog momka! – reče Dečko. – A šta ti misliš, da se on savetuje sa mnom pre nego što sedne da napiše članak? Dečko je pretio kažiprstom. – Iz nekog razloga, ta porodica nas mrzi! – Oni smatraju da nije pošteno da uzimate toliko novca od uglja, a da rudari uvek izvuku deblji kraj. U ratu smo, znaš. – Ti živiš od nasledstva – reče on. – I nisam nešto kod tebe sinoć, u onom stanu na Pikadiliju, primetio znake ratne štednje. – U pravu si – reče ona. – Ali ja sam zabavu priredila za vojnike. A ti si čitavo bogatstvo potrošio na konja. – Svoj sam novac potrošio! – Ali dobio si ga od uglja. – Toliko si vremena provela u krevetu s onim đubretom vilijamsovskim, da si i sama postala pro-
kleti boljševik. – I to je, eto, još jedna stvar koja nas razdvaja. Zar ti, Dečko, zaista želiš da ostaneš u braku sa mnom? Mogao bi da nađeš neku koja ti odgovara. Polovina londonskih devojaka sve bi dala da postane vikontesa od Aberovena. – Ništa ja neću da učinim za te Vilijamsove, prokleti bili. Nego, čujem sinoć da tvoj momak hoće da uđe u parlament. – I ući će, i sjajan će biti. – S tobom pored sebe – neće. Neće ga ni stranka kandidovati. Pa čovek je socijalista, majku mu. A ti si bivša fašistkinja. – Razmišljala sam i ja o tome. Znam da bi to moglo da predstavlja mali problem... – Problem? To je nepremostiva prepreka. Sačekaj da priča stigne u novine! Razapeće te kao što su danas razapeli mene. – A ti ćeš, slutim, dati tu priču Dejli mejlu. – Nema ni potrebe da ja to uradim – prepuštam to njegovim protivnicima. Upamti šta sam ti rekao. S tobom pored sebe, Lojd Vilijams nema ama baš nikakvih izgleda.
VI Prvih pet dana juna poručnik Vudi Djuar i njegov vod padobranaca, plus njih jedno hiljadu, proveli su izolovani na nekom uzletištu severozapadno od Londona. Hangar je pretvoren u džinovsku spavaonicu, sa stotinama ležajeva u dugim redovima. Dok su tako čekali, zabavljali su se gledajući filmove i slušajući džez ploče. Cilj im je bila Normandija. U skladu sa iscrpnim planom zavaravanja neprijatelja, saveznici su, zapravo, pokušali da ubede Generalštab nemačkih oružanih snaga da se njihovo odredište nalazi oko trista dvadeset kilometara severoistočno, dakle u Kaleu. Ukoliko Nemci nasednu, invazione snage naići će na relativno slab otpor, barem u toku prvih nekoliko sati. Prvi talas činili su padobranci, koji će iz aviona iskočiti u gluvo doba noći. Drugi talas činiće glavnina snaga, sto trideset hiljada ljudi, u sastavu flote koju čini pet hiljada plovila; oni će se u zoru iskrcati na plaže Normandije. Dotad bi padobranci trebalo već da razore neprijateljska uporišta u unutrašnjosti kopna i preuzeli kontrolu nad ključnim saobraćajnicama. Vudijev vod trebalo je da osvoji most preko reke u varoši Egliz-de-Ser, petnaestak kilometara u zaleđu. Posle toga moraće da drže taj most, sprečavajući tako nemačke jedinice koje bi mogle da stignu kao pojačanje onima na plaži, sve dok im se ne priključi glavnina invazionih snaga. Nemce je, po svaku cenu, trebalo onemogućiti u nastojanju da dignu most u vazduh. Dok su čekali znak za početak akcije, Ejs Veber je u maratonskoj partiji pokera osvojio hiljadu dolara, i odmah zatim iz izgubio. Lefti Kameron je, kao opsednut, čistio i podmazivao svoj laki poluautomatski karabin M1, sklopivi model za padobrance. Loni Kalahan i Toni Bonanio, koji jedan drugog nikako nisu mirisali, sada su svakodnevno zajedno išli na misu. Pit Šnajder zvani Šunjalo oštrio je komandoski nož kupljen u Londonu sve dok u jednom trenutku nije mogao njime da se obrije. Patrik Timoti, koji je po liku podsećao na Klarka Gejbla i nosio slične brčiće, svirao je ukulele, i to jednu te istu melodiju, unedogled, dok svi nisu načisto izludeli. Narednik Defo je pisao duga pisma svojoj ženi, koja bi potom cepao, pa se ponovo laćao pera. Mek Trulov i Džo Morgan zvani Pušnica prvo su jedan drugoga ošišali sasvim na kratko, a potom i obrijali jedan drugom tintaru, uvereni da će tako lekarima biti lakše da im zbrinu povrede glave. Većina njih imala je nadimke. Vudi je saznao da njega zovu – Skoč.
Dan D bio je predviđen za nedelju, četvrti jun, da bi bio odložen zbog lošeg vremena. U ponedeljak petog juna, uveče, pukovnik je održao govor. – Ljudi! – vikao je on. – Večeras krećemo u pohod na Francusku! Zaorilo se iz svih grla. Vudi pomisli kako je sve to, zapravo, čista ironija. Ovde su bili na sigurnom i u toplom, ali eto, uprkos svemu, oni jedva čekaju da stignu tamo, da poiskaču iz aviona, da slete pravo u ruke neprijateljskih vojnika koji hoće da ih pobiju. Dobili su specijalan obrok, sve što se poželeti može, šnicle, svinjsko pečenje, pečenu piletinu, pomfrit, sladoled. Vudi ništa od toga nije hteo da uzme. Bolje je od ostalih znao šta ih čeka, i nije želeo u to da se upušta punog stomaka. Popio je kafu i pojeo krofnu. Kafa je bila američka, mirisna i ukusna, za razliku od grozomornog bućkuriša koji će ti poslužiti Britanci, ako uopšte imaju kafe. Izuo je čizme i legao na krevet. Razmišljao je o Beli Hernandez, njenom nestašnom osmehu i mekim grudima. Sledeće čega se sećao bio je zvuk trube. Na trenutak, Vudiju se učinilo da se budi iz ružnog sna u kojem je trebalo da pođe u boj, da ubija ljude. A onda je shvatio da se upravo to događa. Svi su obukli padobranske kombinezone i sakupili opremu. I previše je toga bilo. Nešto od toga bilo je neophodno: karabin sa sto pedeset šaržera 30-milimetarske municije; protivtenkovske granate; mala ručna bomba poznata kao Gemonova granata; dnevna sledovanja hrane; tablete za prečišćavanje vode; pribor za prvu pomoć, s morfijumom. Bez nekih drugih stvari bi se, međutim, i moglo, na primer, bez malog ašova, pribora za brijanje, francuskog frazeološkog rečnika. Toliko su bili pretovareni da su oni sitniji jedva stigli do avionâ koji su, jedan do drugoga, čekali na pisti obavijenoj tamom. Bile su to letelice marke C-47 zvane „nebeski voz”. Vudi se iznenadio kad je pri oskudnom svetlu, prepoznatljive crveno-bele pruge na avionima. Pilot Vudijeve letelice, kapetan Boner, zlovoljni Amerikanac sa Srednjeg zapada, ovako to objasni: – To služi da nas ne obore naši, đavo da ih nosi. Pre nego što će se ukrcati, ljudi su išli na merenje. Donegan i Bonanio su u torbama koje su im visile niz noge nosili demontirane bazuke, što im je skoro četrdeset kilograma. Videvši da ukupna masa raste, kapetan Boner se rasrdi. – Pretovarićete me! – zaurla on na Vudija. – Neću moći da podignem ovo govno! – Nisam ja tako odlučio, kapetane – reče mu Vudi. – Obratite se pukovniku. Narednik Defo se ukrcao prvi, i otišao u prednji deo aviona, pa zauzeo mesto pored otvorenog luka što vodi u pilotsku kabinu. On će skočiti poslednji. A ako se nekome desi da se pokoleba kad na njega dođe red da skoči u noć – pri ruci će mu se naći Defo, da mu pripomogne tako što će ga pošteno pogurati otpozadi. Donegan i Bonanio, koji su u specijalnim torbama uz nogu nosili bazuke, a pored bazuka i sve ostalo, nisu mogli sami uza stepenice, pa su im drugovi pomogli. Vudi se, kao komandir voda, ukrcao poslednji. On će prvi napolje, prvi će prispeti na zemlju. Unutrašnjost letelice bila je u obliku cevi, sa nizom jednostavnih metalnih sedišta sa obe strane. Ljudi su se dobro pomučili dok sigurnosnim pojasevima nisu nekako uspeli da vežu i sebe i opremu, ali bilo je i onih koji to nisu ni pokušali. A onda se vrata zatvoriše, i zagrmeše avionski motori. Koliko je Vudi bio uzbuđen, toliko se i plašio. Iako za to nije imao nikakvih razloga, jedva je čekao da bitka počne. Nemalo se i sâm iznenadio shvativši da s nestrpljenjem iščekuje trenutak kad će sleteti na zemlju, susresti se s neprijateljem, zapucati na njega. I želja mu je bila da tom čekanju što pre dođe kraj. Pitao se da li će ikada ponovo videti Belu Hernandez.
U jednom trenutku, učinilo mu se da lepo može da oseti kako se avion napinje dok se, onako težak, kotrljao po pistom. Uz mnogo muke, letelica nekako postignu brzinu. Činilo se da će tako doveka rulati po tlu. Vudi se zapita koliko je, uopšte, dugačka ta prokleta pista. A onda, najzad, avion uzlete. Vudi još nije imao osećaj da leti, pre mu se činilo da je avion na svega metar-dva od zemlje. A onda pogleda napolje. Sedeo je pored poslednjeg od ukupno sedam prozora, odmah do vrata, i video je kako se prigušena svetla dole, u bazi, polako gube. Let je počeo. Nebo je bilo tmurno, ali oblaci behu obasjani nekom slabašnom svetlošću, verovatno zato što se iza njih pojavio mesec. Na vrhu svakog krila titralo je plavo svetlo, i Vudi vide kako se njegov avion kreće u formaciji sa ostalima, u obliku džinovskog slova V. U kabini je bilo tako bučno da su ljudi morali da se dovikuju ne bi li čuli jedan drugoga, i razgovor ubrzo utihnu. Svi su se meškoljili na tvrdim sedištima, uzalud pokušavajući da nađu udobniji položaj. Neki su žmurili, ali Vudi je sumnjao da bilo ko zaista spava. Leteli su nisko, na visini ne mnogo većoj od trista, trista deset metara, i Vudi bi povremeno ugledao potmuli kositreni sjaj reka i jezera. U jednom trenutku, on opazi veliku grupu ljudi, stotine lica zagledanih u avione koji su ih, uz tutnjavu motora, preletali. Znao je Vudi da u tom trenutku više od hiljadu aviona preleće južnu Englesku, i uvideo da je to zacelo izvanredan prizor. Palo mu je, pritom, na pamet da ti ljudi dole prisustvuju stvaranju istorije, čiji je on deo. Posle jedno pola sata preleteli su engleska letovališta na obali, i našli se iznad mora. Na trenutak je mesec zasijao kroz rupu u oblaku, i Vudi ugleda brodove. Gotovo da nije mogao da poveruje svojim očima. Bio je to pravi gradić na vodi, plovila svih veličina, u nepravilnim kolonama, nalik nizovima kuća na gradskim ulicama; na hiljade ih je bilo, dokle pogled seže. Pre nego što je stigao da skrene pažnju drugova na taj nesvakidašnji prizor, oblaci opet prekriše mesec, i one vizije nestade, kao da je sve to bio samo san. Avioni su zaokrenuli udesno, u dugom luku, u nameri da iznad francuske teritorije stignu zapadno od mesta gde će ispustiti padobrance, da bi potom nastavili duž obale, na istok, određujući položaj uz pomoć glavnih odlika terena, a sve kako bi se Vudi i njegovi drugovi prizemljili tačno tamo gde treba. Kanalska ostrva, koja su, premda bliža Francuskoj, bila u sastavu Britanije, Nemačka je okupirala devetsto četrdesete, pred kraj Bitke za Francusku; sada, dok je eskadrila nadletela ostrva, Nemci otvoriše vatru iz protivavionskog oruđa. Na tako maloj visini, „nebeski vozovi” bili su veoma ranjivi. Vudi uvide da bi mogao poginuti i pre nego što stigne do bojnog polja. Mrska mu je bila sama pomisao na to da bi mogao tako, ni za šta, da strada. Kapetan Boner je leteo u cik-cak, da izbegne paljbu sa zemlje. Vudiju je zbog toga bilo drago, ali ljudima u letelici nije bilo nimalo prijatno. Svima im je, uključujući i Vudija, pripala muka. Patrik Timoti je prvi popustio, i ispovraćao se po podu. Od odvratnog zadaha drugima je sad bilo još gore. Za Timotijem se ispovraćao Šunjalo Pit, a onda više njih, istovremeno. Pretovarili su se bili onim šniclama i sladoledom – sad je sve to bilo na podu. Užasan je bio taj smrad, a pod je, u tom gnusnom stanju, postao klizav. Dok su ostavljali ostrvlje za sobom, putanja leta se ispravila. Nekoliko minuta kasnije ukaza se francuska obala. Avion se nagnu na bok, pa skrenu levo. Kopilot ustade sa sedišta, pa reče nešto naredniku Defou na uvo, a ovaj se okrenu prema vodu, i podiže svih deset prstiju. Deset minuta do skoka. Iz krstareće brzine od oko 260 kilometara na čas, avion uspori na približnu brzinu za padobranski skok, od oko 160 na sat. Odjednom, uđoše u maglu. Bila je toliko gusta da se više nije videlo ono plavo svetlo na vrhovima
krila. Vudiju srce poče brže da kuca. Za avione koji lete u zbijenoj formaciji ovako nešto je vrlo opasno. Kakva bi to tragedija bila da izginu u avionskom udesu, i ne stigavši da se bore. Boneru, međutim, nije preostalo ništa drugo nego da leti ravno napred i nada se najboljem. Svaka promena pravca izazvala bi sudar. Avion je izleteo iz magluštine isto tako nenadano kako je u nju i ušao. Ostale letelice, kako one njima zdesna, tako i one sa leve strane – nekim čudom ostale su u prvobitnoj formaciji. Gotovo istoga časa, oglasi se protivavionska odbrana; projektili su se, poput smrtonosnih pupoljaka, rascvetavali na nebu punom gusto zbijenih letelica. U takvim uslovima, znao je to Vudi, pilot mora da se pridržava sledećeg naređenja: održavaj brzinu i nastavi let pravo ka ciljnom području. Boner se, međutim, oglušio o naredbu i razbio formaciju. Tutnjava motorâ sada je bila zaglušujuća. Kapetan je ponovo leteo u cik-cak. Kad je pokušao da postigne ubrzanje, nos letelice naglo se spusti. Pogledavši kroz prozor, Vudi primeti da su i mnogi drugi piloti bili nedisciplinovani. Nikako nisu mogli da nadvladaju poriv da spasavaju živu glavu. Iznad vrata se upali crvena lampica: još četiri minuta. Vudi je bio sasvim siguran da je posada prerano uključila lampicu, samo da se što pre ratosilja vojnikâ i odleti na sigurno. Mape su, međutim, bile kod njih, i on nije mogao da osporava njihovu procenu. On ustade. – Na noge, i kači se! – povika. Većina njih nije mogla da ga čuje, ali su u svakom slučaju znali šta im govori. Poustajaše svi, a onda svaki priveza statičko uže za kabl koji se protezao iznad njih, tako da ne izleti kroz vrata bez prethodne pripreme. Uto se i vrata otvoriše, i vetar nahrupi u letelicu. Avion je i dalje prebrzo leteo. Skočiti pri ovoj brzini ne bi bilo nimalo prijatno, ali to nije bio glavni problem. Padobranci će sletati daleko jedni od drugih, što znači da će Vudiju biti potrebno mnogo više vremena da okupi svoje ljude kad svi budu dole. Zbog toga će kasnije stići i do zacrtanog cilja. Sa zakašnjenjem će pristupiti izvršavanju zadatka. Proklinjao je Bonera. Pilot je i dalje naginjao letelicu čas u jednu, čas u drugu stranu, izbegavajući vatru iz protivavionskog naoružanja. Ljudi su s mukom održavali ravnotežu na podu klizavom od izbljuvaka. Vudi pogleda kroz otvorena vrata. Boner je, pokušavajući da dobije na brzini, gubio visinu, i sada je avion bio na nekih 155 metara – i previše nisko. Možda neće biti dovoljno vremena ni da se padobrani do kraja otvore pre nego što ljudi padnu na zemlju. Oklevao je, a onda dade naredniku znak da priđe. Defo stade pored njega, i onda je tako neko vreme gledao u pod, da bi naposletku počeo da vrti glavom. Približivši se Vudiju, prodera mu se na uho: – Polovina ljudi će izlomiti gležnjeve ako skočimo s ove visine. Ovi što nose bazuke ima da izginu. Vudi odluči. – Ne daj nikom da skače! – vičući naredi on Defou, pa otkači statičko uže i krenu napred, probijajući se ka kabini između ljudi postrojenih u dve vrste. Urlajući iz sveg glasa, Vudi je dovikivao Boneru: – Penji se! Penji se! Ovaj se na to prodera: – Vraćaj se tamo i skači! – Niko neće skakati sa ove visine! – Vudi se nagnu i pokaza na visinomer, koji je pokazivao visinu od 148 metara. – To je samoubistvo! – Napolje iz kabine, poručniče. To je naređenje. Vudi jeste imao niži čin od Bonera, ali se nije dao. – Neću, dok ne postignete veću visinu.
– Proći ćemo ciljno područje ako ne skočite odmah! Vudi je izgubio strpljenje. – Penji se, budalo jedna, sve ti jebem! Penji se! Boner je bio besan, videlo se, ali se Vudi nije ni pomerio. Znao je on da pilot nipošto ne bi želeo da se vrati kući s punim avionom. Tamo bi poveli vojnu istragu, da ustanove šta je to pošlo po zlu. A te noći Boner se već oglušio o previše naređenja da bi još i to natovario sebi na vrat. On opsova, pa povuče ka sebi komandnu polugu. Nos aviona se istog časa podiže; kako je letelica počela da se penje, tako je gubila na brzini. – Zadovoljan? – zareža Boner. – Jok, bogami. – Vudiju nije bilo ni na kraj pameti da odmah pređe u zadnji deo aviona i tako Boneru pruži priliku da ponovo krene da ponire. – Skačemo sa trista metara. Boner je gazio punim gasom. Vudi nije skidao pogled s visinomera. Kad se letelica popela na trista metara, on ode pozadi. Progurao se između ljudi, stigao do vrata, pogledao napolje, podigao palčeve, i skočio. Padobran mu se odmah otvorio. Brzo je padao kroz vazduh dok se kupola padobrana širila, a onda pad uspori. Neki sekund kasnije pao je u vodu. U deliću sekunde obuze ga panika – uplašio se načas da ih je kukavica Boner ispustio u more. A onda dodirnu stopalom čvrsto tlo, ili bar meko blato, i on se doseti da je sigurno sleteo na neko poplavljeno polje. Pokri ga uto svila padobrana. On se nekako iskobelja, i otkopča sigurnosne pojaseve. Stojeći u vodi dubokoj pola metra, osvrtao se oko sebe. Bila je to ili neka navodnjavana livada, ili – pre će biti – polje koje su Nemci potopili kako bi otežali prodor invazionim snagama. Nikoga Vudi nije video, ni neprijatelja ni prijatelja, pa ni životinju, ali vidljivost je i inače bila slaba. Pogledao je na sat – bilo je pola četiri izjutra – a onda baci pogled na kompas, kako bi se orijentisao. Iz torbe je, zatim, izvukao karabin M1 i rasklopio kundak. U otvor je gurnuo okvir od petnaest metaka, pa repetirao. Naposletku otkoči osigurač. Gurnuo je, potom, ruku u džep i izvadio mali limeni predmet, nalik dečjoj igrački. Kad ga pritisneš, predmet je proizvodio prepoznatljiv zvuk, nalik škljocanju. Dobili su ga svi, tako da mogu jedan drugoga da prepoznaju u mraku i da se u krajnjoj nuždi ne bi odali razmenjujući lozinke na engleskom. Kad je bio spreman, on ponovo pogleda oko sebe. Čisto da isproba uređaj, on dvaput škljocnu. Časak kasnije dobi odgovor; neko je škljocnuo u tami, tačno ispred njega. Šljapkajući je krenuo kroz vodu. A onda namirisa povraćku. Tihim glasom reče: – Ko je to? – Patrik Timoti. – Ja sam, poručnik Djuar. Pođi za mnom. Timoti je skočio drugi, te Vudi zaključi da će, ukoliko nastavi u istom pravcu, po svoj prilici pronaći i ostale. Pedesetak metara su prešli kad naleteše na Meka i Džoa Pušnicu, koji su se prethodno bili sreli. Iz one vode izbili su na uzan drum, i tu naišli i na prve žrtve. Loni i Toni, s bazukama u torbama vezanim oko nogu, imali su gadno prizemljenje. – Mislim da je Loni mrtav – reče im Toni. Vudi je proverio; u pravu je bio Toni. Loni nije disao. Izgledao je kao da mu je slomljen vrat. Toni, pak, nije mogao da se pomeri, i Vudiju se učini da mu je slomljena noga. Dade mu injekciju morfijuma, pa ga odvuče s puta u obližnju njivu. Tu će Toni morati
da sačeka bolničare. Zatim Vudi naredi Meku i Džou Pušnici da sakriju Lonijev leš, iz straha da bi Nemce mogao navesti na Tonijev trag. Pokušao je da sagleda krajolik oko sebe, upinjući se da prepozna nešto što bi odgovaralo mapi. Činilo se da je taj zadatak nemoguće izvršiti, posebno ne ovako, po mraku. Kako da odvede ljude do cilja ako ne zna ni gde se nalazi? Jedino u šta je, oslanjajući se na zdrav razum, mogao biti siguran bilo je to da nisu pali tamo gde je trebalo. Začu tad neki neobičan zvuk i, trenutak kasnije, ugleda svetlo. On dade drugima znak da se sagnu. Padobrancima nije bilo odobreno korišćenje baterijskih lampi, Francuzi su morali da poštuju policijski čas, tako da je osoba koja se približavala verovatno bio nemački vojnik. Vudi u pomrčini ugleda bicikl. On ustade, podiže karabin i nanišani. Palo mu je na pamet da istog časa puca u biciklistu, ali nikako nije mogao da se natera na to. Zato povika: – Halt! Arretez!36 Bicikl stade. – Zdravo, poručniče – reče čovek na biciklu, i Vudi prepoznade glas Ejsa Vebera. Vudi spusti oružje. – Odakle ti bicikl? – upita on s nevericom. – Stajao pred jednom kućom – uzvrati Ejs lakonski. Vudi povede grupu u pravcu iz kojeg je Ejs došao, računajući da su najveći izgledi da će upravo tamo negde pronaći i ostale. Sa strepnjom je tražio odlike terena koje bi se podudarale sa onima unetim u mapu, ali bilo je i previše mračno. Osećao se beskorisnim i glupim. Ipak je on oficir. On je taj koji će morati da rešava ovakve probleme. Na putu je Vudi pronašao još neke iz svog voda, a onda svi zajedno stigoše do vetrenjače. Osetivši da više nema vremena za tumaranje, Vudi stade da lupa na vrata vodeničarove kuće. Na spratu se otvori jedan prozor, i neki čovek progovori na francuskom: – Ko je? – Amerikanci – reče Vudi. – Vive la France!37 – Šta hoćete? – Da vas oslobodimo – reče Vudi na školskom francuskom. – Ali prvo mi treba mala pomoć, da se snađem s mapom. Vodeničar se glasno nasmeja i reče: – Silazim. Minut kasnije Vudi je sedeo u kuhinji i pod jarkim svetlom širio svilenu mapu po stolu. Vodeničar mu pokaza gde se trenutno nalaze. Nije bilo toliko loše koliko se Vudi pribojavao. Uprkos panici kapetana Bonera, iskočili su na svega šest i po kilometara severoistočno od Egliz-de-Sera. Povlačeći prstom po mapi, vodeničar im pokaza najbolji put. Uto devojčica od trinaestak leta uđe u sobu u spavaćici. – Mama kaže da ste vi Amerikanac – reče ona Vudiju. – Tako je, madmoazel – odgovori on. – Poznajete li Gledis Andželus? Vudi se nasmeja. – Sticajem okolnosti, upoznao sam je jednom, kod oca moga druga. – Jel’ ona stvarno, ali stvarno lepa? – Još lepša nego u filmovima. – Znala sam! Vodeničar ga ponudi vinom. – Ne, hvala – reče Vudi. – Možda kasnije, kad pobedimo.
I vodeničar ga poljubi u oba obraza. Vudi ponovo izađe i povede vod u pravcu Egliz-de-Sera. Sada su na okupu, uključujući i njega, bila njih devetorica od ukupno osamnaestorice, koliko ih je krenulo. Dve žrtve su imali – Loni je poginuo, a Toni bio ranjen – a sedmorica se još nisu pojavila. Vudi je ljudima naredio da ne troše previše vremena u traženju ostalih. Čim bude imao dovoljno ljudi za izvršenje zadatka, krenuće ka cilju njihove misije. Uto se pojavi jedan od sedmorice privremeno nestalih – Pit Šunjalo digao se iz nekog jarka pa se priključio družini uz nehajno „Gde ste, bando”, kao da je sve to nešto najnormalnije što se čoveku može desiti. – Šta si radio tu? – upita ga Vudi. – Mislio sam da ste Nemci – reče Pit. – Krio sam se. Vudi je prethodno bio primetio bledi odsjaj padobranske svile u jendeku. Mora da se Pit tu krio otkad su sleteli. Očigledno je bio da ga je uhvatila panika, i da se samo sklupčao. Ali Vudi se pravio kao da mu veruje. Čovek koga je Vudi pre svih želeo da nađe bio je narednik Defo. On je bio iskusan vojnik, i Vudi se, u svim svojim planovima, i te kako oslanjao na njega. Ali Defoa nije bilo ni od korova. Upravo su se približavali raskrsnici kad začuše neku buku. Vudi je prepoznao zvuk motora u leru, a onda do njegovih ušiju dopreše i glasovi, dva ili tri; neko je tamo razgovarao. On naredi ljudima da se bace na sve četiri, i tako je vod sada napredovao puzeći. On ugleda, tamo dalje napred, motociklistu koji je zastao da popriča sa dvojicom pešaka. Sva trojica su bila u u uniformama. Govorili su nemački. Na samoj raskrsnici nalazila se zgrada, možda kafanica ili pekara. On odluči da čeka. Možda će ta trojica i sami otići. Želja mu je bila da se njegovi ljudi kreću tiho i da što duže ostanu neprimećeni. Pet minuta kasnije, strpljenje ga izdade. – Patrik Timoti – prosikta on okrenuvši se. – Pete! Gde si, Bljucko? Skoč te traži. Timoti otpuza napred. I dalje se osećao na izbljuvak, a tako je, eto, i nadimak zaradio. Vudi je gledao Timotija kako igra bejzbol, i znao je da ovaj ima jak i precizan udarac. – Baci granatu na onaj tamo motocikl – reče mu Vudi. Timoti izvadi bombu iz ranca, izvuče osigurač, i hitnu je preko glave. Čulo se kad je zveknulo. – Šta to bi? – reče jedan od onih preko na nemačkom. A onda je bomba eksplodirala. Bile su, zapravo, dve eksplozije. Prva je oborila svu trojicu Nemaca na zemlju. Od druge je u vazduh odleteo rezervoar za gorivo motocikla, vatra suknu i zapali one ljude, ostavljajući za sobom smrad sprženog mesa. – Ne mrdajte odatle! – doviknu Vudi svojima iz voda. Pomno je posmatrao zgradu. Ima li ikoga unutra? U narednih pet minuta, niko nije otvorio ni prozor ni vrata. Ili nema nikoga, dakle, ili se oni unutra kriju pod krevetima. Vudi ustade i dade ljudima znak da pođu za njim. Čudno se osećao dok je prelazio preko jezivih leševa trojice Nemaca. On je izdao naredbu koja je za posledicu imala njihovu pogibiju – a i ti ljudi su imali majke i očeve, žene ili devojke, možda i sinove i kćeri. A sada se svaki od njih bio pretvorio u ružnu hrpu krvi i izgorelog mesa. Vudi je trebalo da likuje. Bio je to prvi njegov susret sa neprijateljem, i iz tog susreta izašao je kao pobednik. Ali osećao je samo – laku mučninu. Kad su prošli raskršće, on ubrza, i naredi ljudima da ne pričaju i ne puše. Da povrati snagu, pojeo je štanglicu čokolade iz sledovanja, koja je, istina, više ličila na zidarski git s dodatkom šećera.
Posle jedno pola sata, čuli su da im se približava automobil, i Vudi im naredi da se posakrivaju u okolnim poljima. Vozilo se kretalo brzo, sa upaljenim farovima. Verovatno je bilo nemačko, ali i saveznici transportnim avionima šalju na front džipove, zajedno s protivavionskim tenkovima i drugim artiljerijskim oruđem, tako da je postojala mogućnost da vozilo pripada njihovima. Vudi je ležao podno živice, i gledao kako kola prolaze. Prošla su previše brzo da bi ih prepoznao. Pitao se da nije, možda, pametnije bilo da naredi svojima da zapucaju. Ne, pomisli on, kad se sve sabere, bolje je što su ostali usredsređeni na svoj zadatak. Prolazili su pored zaselaka koje je Vudi uspevao da locira na mapi. Psi bi povremeno zalajali, ali niko nije dolazio da proveri šta se to događa. Francuzi su, bez sumnje, u toku neprijateljske okupacije naučili da gledaju svoja posla. Sablasno je bilo to, šunjati se nepoznatim drumovima po mrklom mraku i, naoružan do zuba, prolaziti pored utihnulih kuća u kojima su spavali ljudi, nesvesni smrtonosne vatrene sile koja promiče pokraj njihovih prozora. Konačno su stigli do oboda Egliz-de-Sera. Vudi naredi kratak predah. Zavukoše se u šumarak i posedaše na zemlju. Pili su iz čuturica, pojeli ponešto od zaliha. Vudi im i dalje nije dao da puše; žar cigarete vidi se sa iznenađujuće velike daljine. Put na kojem su se obreli trebalo je, po njegovoj proceni, da ih vodi pravo do mosta. Nije bilo pouzdanijih informacija o tome koliko je i kako taj most čuvan. S obzirom na to da su saveznici procenili da je važan, pretpostavio je sada Vudi da i Nemci to misle , što će reći da je most verovatno pod stražom; no to bi, opet, moglo da znači sve, od toga da ga čuva jedan jedini čovek naoružan puškom, do toga da je na straži čitav vod. Vudi nije mogao ni da počne s planiranjem napada pre nego što vidi cilj. Deset minuta kasnije krenuli su dalje. Ljude više nije ni trebalo ućutkivati; i sami su osećali opasnost. Tiho su hodali ulicama, pored kuća, crkava i dućana, držeći se zidova kuća i škiljeći u mrkli mrak; poskočili bi i na najslabašniji zvuk. A kada se neko, iznenada, nakašljao s druge strane otvorenog prozora jedne kuće – Vudi umalo da opali iz karabina. Egliz-de-Ser je pre bilo veliko selo nego mala varoš, i Vudi, ranije nego što je očekivao, ugleda srebrnasti odsjaj reke. On podiže ruku, i ljudi stadoše. Glavna ulica vodila je blagom nizbrdicom ka mostu, tako da je Vudi imao dobar pregled terena. Vodotok je bio tridesetak metara širok, a most je imao samo jedan raspon. Mora biti, pomisli Vudi, da je reč o staroj građevini, čim je most toliko uzan da dva automobila nikako ne bi mogla da se mimoiđu. Loša vest bila je, međutim, da se i s jedne i s druge strane mosta nalazio po jedan bunker, i oni ugledaše dve betonske kupole s horizontalnim otvorima za pucanje. Dvojica stražara patrolirala su mostom između dva bunkera, jedan na jednom, drugi na drugom kraju mosta. Onaj bliži je govorio kroz otvor na bunkeru, po svemu sudeći ćaskajući s onima unutra. A onda obojica stražara krenuše ka sredini mosta, pa stadoše kraj ograde i zagledaše se u crnu vodu. Nisu izgledali posebno napeti, i Vudi zaključi da još nisu ni čuli da je invazija počela. S druge strane, nisu bili ni opušteni, već budni i u pokretu, i po samom njihovom držanju videlo se da su oprezni. Vudi nije mogao da pretpostavi koliko ljudi ima u bunkerima, niti kako su naoružani. Ćute li iza tih otvora mitraljezi, ili obične puške? Razlika nije zanemarljiva. Požele Vudi u tom času da ima iza sebe neko iskustvo u borbi. Kako sad da se snađe? Pretpostavljao je da postoje hiljade i hiljade ljudi kao što je on, novih, mladih oficira, koji su morali sve da rešavaju u hodu. E, kamo sreće da je narednik Defo tu... Lakši način da se neutrališe bunker bio je da se neko prišunja i ubaci ručnu bombu kroz otvor. Valjan borac verovatno bi mogao neopažen da otpuzi do bližeg bunkera. Ali Vudi je morao oba bunkera
da zauzme istovremeno – u protivnom, napadom na prvi upozorio bi neprijateljske vojnike u onom drugom. Kako da stigne do onog daljeg bunkera, a da ga pritom ne vide stražari koji patroliraju po mostu? Osetio je da ljude obuzima nemir. Nije im godila ni sama pomisao na to da njihov vođa nije načisto s tim šta valja učiniti. – Šunjalo – reče on Pitu. – Ti ćeš da otpuziš do bližeg bunkera i ubaciš bombu u otvor. Po Pitu se videlo da je prestravljen, ali on ipak reče: – Razumem, gospodine. Posle toga Vudi prozva dvojicu najboljih strelaca u vodu. – Džo Pušnica i Mek – reče on. – Odaberite svaki svog stražara. Čim Pit baci bombu, uklonite stražare. Ona dvojica klimnuše glavom, i latiše se oružja. U odsustvu narednika Defoa, Vudi odluči da za svog zamenika imenuje Ejsa Vebera. A onda odabra četvoricu pa im reče: – Vi idite sa Ejsom. Kad zapuca, potrčite koliko vas noge nose preko mosta i zauzmite bunker na drugoj obali. Ako budete dovoljno brzi, uhvatićete ih na spavanju. – Razumem, gospodine – reče Ejs. – Neće ti skotovi ni znati šta ih je snašlo. – Agresijom je samo prikrivao strah, što Vudiju nije promaklo. – Svi ostali, koji niste u Ejsovoj grupi, krenite za mnom do prvog bunkera. Vudiju nije bilo milo što je Ejsu i njegovima dodelio opasniji zadatak, a sebi ostavio relativno bezbedan proboj do obližnjeg bunkera, ali utuvili du mu u glavu da oficir ne sme bez preke potrebe da stavlja život na kocku, jer bi tako svoje ljude mogao da ostavi bez vođstva. Krenuli su ka mostu, s Pitom na čelu. Bio je to opasan trenutak. Iako je bila noć, teško je bilo ne primetiti desetoricu ljudi koji u grupi hodaju ulicom. Ko god iole pažljivo pogleda ka njima, primetiće da se neko kreće. Ako neko prerano podigne uzbunu, Šunjalo Pit možda i neće stići do bunkera, a onda bi vod izgubio prednost koju im donosi faktor iznenađenja. Mnogo je imalo da se hoda. Pit stiže do ugla i stade. Vudi je pretpostavio da on to tamo čeka da stražar koji mu je bliži napusti svoje mesto ispred bunkera i krene ka sredini mosta. Dvojica najboljih strelaca pronađoše zaklon i zauzeše položaje. Kleknuvši na jedno koleno, Vudi ostalima dade znak da postupe isto. Svi su sad gledali u stražara. Čovek je dobro povukao dim, pa bacio cigaretu, zgazio je i ugasio i tek onda izbacio duguljast oblak dima. A onda se uspravio, namestio remen od puške na ramenu, pa krenuo. Stražar na suprotnom kraju mosta učini isto. Pit pretrča još jednu četvrt, i sada je stajao na kraju ulice. Bacio se na sve četiri, pa brzo počeo da puzi. Stigavši do bunkera, podiže se na noge. Niko ništa nije primetio. Dvojica stražara i dalje su išli jedan drugome u susret. Piter izvadi bombu i otkači osigurač. A onda sačeka nekoliko sekundi. Vudi je naslutio zašto je Pit čekao: nije želeo da onima unutra dâ dovoljno vremena da izbace bombu iz bunkera. Pit pruži ruku preko kupole bunkera, i pažljivo ubaci bombu unutra. Džo i Mek pripucaše iz karabina. Stražar koji im je stajao bliže pade, dok je onaj drugi ostao nepovređen. I mora mu se odati priznanje: nije se okrenuo i potrčao, već hrabro kleknuo na jedno koleno i skinuo pušku s ramena. Prespor je, međutim, bio: karabini se ponovo oglasiše, gotovo istovremeno, i on pade ne ispalivši ni metka.
Toga časa Pitova bomba eksplodirala je u bližem bunkeru, uz prigušen tup udarac. Vudi je već trčao kao vihor, ljudi su ga pratili u stopu. Za nekoliko sekundi stigli su do mosta. Bunker je imao niska drvena vrata. Vudi ih širom otvori i kroči unutra. Trojica ljudi u nemačkim uniformama ležali su mrtvi na podu. On priđe otvoru za pucanje i pogleda napolje. Ejs i njegova četvorica hitali su preko kratkog mosta, u trku pucajući u onaj dalji bunker. Most je bio svega tridesetak metara dugačak, ali ispostavilo se da je petnaest metara duži nego što je trebalo. Tek što su stigli na sredinu, a zaštekta mitraljez. Amerikanci se nađoše u klopci, u uskom prolazu, bez zaštite. Mitraljez je besomučno rešetao, i neki sekund kasnije sva petorica ležala su pokošena. Još je nekoliko sekundi mitraljezac tukao po njima, da bude siguran da ih je pobio – i pritom pokosio i dvojicu poginulih nemačkih stražara. Kad je mitraljez utihnuo, svi su ležali, nepomični. Zavlada muk. Lefti Kameron, koji je stajao pored Vudija, reče: – Gospode bože svemogući. Vudi je bio na ivici suza. Desetoricu ljudi poslao je u smrt, petoricu Amerikanaca i petoricu Nemaca, ali ni uza sve to nije uspeo da ostvari cilj. Neprijatelj je i dalje držao položaj na drugom kraju mosta, i mogao je da spreči savezničke snage da ga pređu. Ostala su mu još četiri čoveka. Ako pokušaju ponovo, pa svi zajedno potrče preko mosta, sve će ih pobiti. Morao je da smisli novi plan. Proučavao je krajolik. Šta bi tu moglo da se uradi? Poželeo je da ima tenk. Morao je brzo nešto da preduzme. Neprijateljskih vojnika moglo bi da bude i drugde po varoši. Svi bi oni skočili da čuju pucnjavu, i odgovor bi brzo usledio. Mogao bi Vudi da izađe s njima na kraj, pod uslovom da zauzme oba bunkera. U protivnom, naći će se u velikoj nevolji. Ako moji i ne mogu da pređu most, razmišljao je on očajnički, možda bi mogli da preplivaju reku. On odluči da na brzinu ispita obalu. – Mek i Džo Pušnica – reče on. – Pucajte u drugi bunker. Gledajte nekako da im progurate metak kroz otvor. Uposlite ih malo dok ja obavim izviđanje. Mek i Džo zapucaše iz karabina, a Vudi izađe napolje. Bunker ga je štitio dok se nagnuo preko ograde da vidi kakva je obala uzvodno. A onda je morao nekako da pretrči preko mosta, da vidi kako stoje stvari na drugoj strani. S neprijateljskog položaja, međutim, nisu otvarali vatru. Korito reke nije bilo ozidano, već se zemljani nasip spuštao do same vode. Isto je, izgleda, i na drugoj obali, učini se Vudiju, mada to nije mogao sa sigurnošću da tvrdi, pošto još nije bilo dovoljno svetlo da bi se videlo. Dobar plivač bi mogao to da prepliva. Neprijatelj sa svog položaja ne bi mogao da ga vidi od svoda mosta. A onda bi mogao na onoj drugoj strani da ponovi ono što je Šunjalo Pit učinio sa ove strane, da ubaci ručnu bombu u bunker. Dok je tako zagledao strukturu mosta, pade mu na pamet nešto bolje. Ispod nivoa ograde, protezala se tridesetak centimetara široka kamena ivica. Čovek jakih živaca mogao bi po toj ivici da prepuzi most, a da neprijatelj ni u jednom trenutku ne može da ga vidi. Vratio se do osvojenog bunkera. Najsitniji među njegovim ljudima bio je Lefti Kameron. Lefti je, pritom, bio i otresit, od onih koji kojima se gaće ne tresu. – Lefti – reče mu Vudi. – Most ima ivicu koja se izdaleka ne vidi, a pruža celom dužinom ispod ograde. Verovatno je služila zidarima u toku radova. Hoću da otpuziš po njoj do drugog bunkera i digneš ga u vazduh. – Nego šta ću – reče Lefti.
Smeo je to bio odgovor iz usta čoveka koji je upravo prisustvovao pogibiji petorice svojih drugova. – A vi ga pokrivajte – reče Vudi okrenuvši se prema Džou Pušnici i Meku. I oni zapucaše. – A šta ako padnem u vodu? – upita Lefti. – To ti je najviše nekih pet-šest metara iznad vode – reče mu Vudi. – Ništa ti neće biti. – U redu – reče Lefti, pa ode do vrata. – S tim što ja ne umem da plivam – dodade on. A onda nestade. Vudi ga ugleda kako juri preko puta. Lefti pogleda preko ograde, opkorači je i lagano se spusti na ivicu, a onda se izgubi negde. – U redu – obrati se Vudi ostalima. – Prestanite. Sad će da stigne. Svi su gledali netremice. Nigde se ništa nije pomeralo. Svanulo je, shvati sad Vudi: varoš se već razgovetnije videla. Ali od žitelja niko ni glavu da pomoli – nije ni taj narod bio naivan. Možda se nemačke trupe upravo okupljaju u nekoj od obližnjih ulica, ali Vudi ništa nije čuo. I sâm postade svestan da očekuje da će svaki čas čuti kako Lefti pada u reku. Utom s druge obale preko mosta naiđe neki pas, mešanac, ni mali ni veliki, veselo mašući uvijenim repom. Radoznalo je onjušio beživotna tela, a onda krenuo, bogzna kako usredsređeno, kao da ide na neki važan sastanak. Vudi ga je propratio pogledom dok je ovaj promicao pored drugog bunkera i produžio, u deo varoši koji se nalazio na toj obali reke. To što je svanulo značilo je da se upravo u tim trenucima glavnina snaga iskrcava na plaže. Neko je rekao da je to najveći pomorski desant u istoriji ratovanja. Vudi se pitao na kakav li su otpor njihovi tamo naišli. Nema ranjivijeg čoveka od pešadinca koji, pod punom ratnom opremom, šljapka kroz plićak, a pred njim ravna plaža – sve kao na dlanu za mitraljesce gore na dinama. Vudi je bio zahvalan što je njemu zapao ovaj betonski bunker. Lefti se dugo zadržao. Da nije nečujno pao u vodu? Šta ako je nešto pošlo naopako? A onda ga Vudi ugleda, vitko obličje boje zemlje koje preskače ogradu mosta, tamo, na drugom njegovom kraju. Vudi zadrža dah. Lefti se spusti na kolena, otpuza do bunkera, pa se uspravi i stade leđima uz zaobljen beton. Levom rukom izvadi bombu. Izvuče osigurač, sačeka nekoliko sekundi, a onda ispruži ruku i ubaci bombu u otvor na bunkeru. Vudi začu prasak i ugleda blesak blede svetlosti koji sevnu iz otvora. Lefti podiže ruke iznad glave, slaveći kao šampion. – Beži u zaklon, magarče – reče Vudi naglas, premda Lefti nije mogao da ga čuje. Možda se tu, u nekoj od obližnjih zgrada, krio nemački vojnik koji jedva čeka da osveti svoje pale drugove. Niko, međutim, nije pucao, i Lefti, posle kratkog pobedničkog plesa, uđe u bunker. Vudi je sad već lakše disao. Bunker, međutim, još nije bio potpuno obezbeđen. Još je pretila opasnost da Nemci ponovo preuzmu kontrolu nad mostom, u slučaju da nekoliko desetina njih iznenada izvrši prepad. Onda bi sve ovo bilo uzalud. Vudi se natera nekako da sačeka još jedan minut, da vidi da li će se odnekud pojaviti još neprijateljskih vojnika. Nigde se ništa nije mrdalo. Činilo se sad već da su jedini Nemci u Egliz-de-Seru bili oni koji su čuvali most; verovatno je nova smena dolazila na svakih dvanaest sati iz nekoliko kilometara udaljene kasarne. – Džo – reče Vudi. – Ratosiljaj se mrtvih Nemaca. Pobacaj ih u reku. Džo izvuče tri leša iz bunkera i otarasi ih se, a onda učini isto i s telima dvojice stražara. – Pite, Mek – nastavi Vudi. – Idite do onog drugog bunkera i pridružite se Leftiju. I gledajte da vam ne padne pažnja. Još nismo pobili sve Nemce u Francuskoj. Ako primetite da se neprijateljski vojnici
približavaju vašem položaju, ne oklevajte i samo pucajte, bez priče. Njih dvojica odoše iz bunkera, pa se žustrim korakom zaputiše preko mosta. Sada su se u bunkeru na drugoj obali nalazila trojica Amerikanaca. Ukoliko Nemci pokušaju ponovo da osvoje most, moraće dobro da se pomuče, naročito sada, kad se već uveliko razdanilo. Vudi je bio svestan da će tela izginulih Amerikanaca na mostu upozoriti neprijateljske snage, ukoliko se odnekud pojave, na to da su bunkeri zauzeti. Tako Vudi i njegovi ljudi neće moći da ih napadnu nespremne. A to je, opet, značilo da mora da se oslobodi i američkih leševa. Pošto je saopštio ostalima šta namerava da učini, Vudi izađe iz bunkera. Svež je i čist bio jutarnji vazduh. On ode do sredine mosta. Nad svakim telom se sagnuo, proverio puls, ali sumnje nije bilo: svi behu mrtvi. Onda poče da podiže svoje drugove, jednog po jednog, i da ih baca preko ograde. Poslednji je bio Ejs Veber. Dok je njegovo telo padalo u vodu, Vudi reče: – Počivajte u miru, drugovi. Postajao je tu jedan minut, pognute glave i sklopljenih očiju. Kad se okrenuo, pomaljalo se sunce.
VII Veliko strahovanje savezničkih planera odnosilo se na mogućnost da Nemci brzo ojačaju svoje jedinice u Normandiji, a potom i pređu u silovit kontranapad koji bi invazione snage odbacio na pučinu, što bi predstavljalo reprizu dankerkske katastrofe. Lojd Vilijams je bio upravo jedan od onih koji su preduzimali sve mere kako do toga ne bi došlo. Njegov posao oko pružanja pomoći odbeglim zatvorenicima da se vrate kući izgubio je značaj koji je imao pre iskrcavanja u Normandiju, tako da je on sada bio zadužen za saradnju s francuskim Pokretom otpora. Krajem maja Bi-Bi-Si je emitovao šifrovane poruke koje su označile početak čitavog niza sabotaža na tlu okupirane Francuske. U toku prvih nekoliko dana juna presečeno je na stotine telefonskih linija, i to na poslovično nepristupačnim mestima. Diverzanti su dizali skladišta goriva u vazduh, puteve blokirali deblima, bušili automobilske gume. Lojd je pomagao železničarima, inače okorelim komunistima, koji su sebe nazivali Železni pokret otpora. Godinama su oni izluđivali naciste lukavim podrivačkim akcijama. Nemački vojni vozovi nekako su skretani na zapuštene koloseke, i tako bi se dešavalo da zabasaju kilometre i kilometre u pogrešnom pravcu. Lokomotive su se neobjašnjivo kvarile, vagoni ispadali iz šina. Stanje je bilo toliko loše da su okupatori doveli železničare iz Nemačke da opslužuju ceo sistem. Ali sabotaže su bivale sve gore. U proleće četrdeset četvrte železničari su počeli da uništavaju sopstvenu mrežu pruga. Dizali su šine u vazduh i namerno izazivali kvarove na teškim dizalicama, neophodnim za uklanjanje slupanih vozova. Ni nacisti, međutim, nisu sedeli skrštenih ruku. Stotine železničara su pogubljene, a hiljade deportovane u logore. Ali njihova kampanja samo je jačala, tako da je na sâm Dan D železnički saobraćaj u nekim delovima Francuske potpuno stao. A sada, dvadeset četiri sata posle Dana D, Lojd je ležao na vrhu nasipa pored glavne železničke pruge za Ruen, glavni grad Normandije, i to tačno na mestu gde pruga ulazi u tunel. S te osmatračnice mogao je da vidi voz na kilometar i po udaljenosti.
S Lojdom su bila još dvojica, poznati pod nadimcima Legionar i Cigara. Legionar je bio predvodnik Pokreta otpora u ovom kraju. Cigara je bio železničar. Lojd je sa sobom poneo dinamit. Snabdevanje oružjem i inače je bio glavni zadatak Britanaca u sastavu francuskog Pokreta otpora. U daljini se utom pojavi voz. Kako se kompozicija približavala, Cigara ju je pomno posmatrao. Bio je to čovek od šezdesetak godina, žilav i niskog rasta, sa izboranim licem strastvenog pušača. Još dok je voz bio na nekih četiristo metara od ulaza u tunel, on stade da odmahuje glavom. Nije to bio voz koji čekaju. Lokomotiva, dimeći se, prođe pored njih i nestade u tunelu. Vukla je četiri putnička vagona, dupke puna; prevozili su civile izmešane s uniformisanim ljudima. A Lojdu je na umu bio važniji plen. Legionar pogleda na sat. Bio je tamne puti i nosio crne brčiće, a Lojd nasluti da mu je neki predak, moguće, bio sa severa Afrike. Sad je Legionar bio sav kao na iglama. Obreli su se na čistini, pri punoj dnevnoj svetlosti, da svako može da ih vidi. Što duže tu ostanu, veći su izgledi da će ih neko primetiti. – Koliko još? – upita on zabrinuto. Cigara slegnu ramenima. – Videćemo. – Vi sad možete da idete, ako želite. Sve je spremno – reče Lojd na francuskom. Legionar ništa ne reče na to. Neće taj propustiti akciju. Zbog ugleda i autoriteta, morao je da prisustvuje događaju, kako bi sutradan mogao da kaže: „Bio sam tamo”. Cigara je napeto zaškiljio u daljinu, tako da mu se koža oko očiju naborala od napora. – Tako dakle – reče on zagonetno, pa se pridiže na kolena. Lojd je jedva video taj voz, a svakako nije mogao da razluči o kakvoj je kompoziciji reč, ali Cigara je bio na oprezu. Voz se kretao mnogo brže od onog prethodnog, što je i Lojd odmah opazio. Kako se približavao, on primeti i da je ova kompozicija duža od prethodne; dvadeset četiri vagona, ako ne i više, pomisli on. – To je taj – reče Cigara. Lojdu se ubrza puls. Ako je Cigara u pravu, onda je to nemački vojni voz koji prevozi više od hiljadu oficira i vojnika na normandijsko bojno polje – možda prva u nizu takvih kompozicija. Lojdov je posao bio da se postara da ni ovaj, ni bilo koji naredni voz ne prođe kroz tunel. A onda primeti još nešto. Kompoziciju je pratio avion. I tad, pred Lojdovim očima, letelica uskladi kurs sa putanjom voza, i poče da se spušta. Avion je bio britanski. Lojd je prepoznao hoker tajfun, popularni tifi, lovac-bombarder jednosed. Tifijima su često poveravani opasni zadaci kad je trebalo prodreti duboko iza neprijateljskih linija i ometati neprijatelju komunikacije. Ovaj što sedi za komandama, pomisli Lojd, hrabar je čovek. Avion se, međutim, nije uklapao u Lojdov plan. Lojd nije želeo da voz bude uništen pre nego što uđe u tunel. – Sranje – reče on. Tifi raspali mitraljezom po vagonima. – Ali šta je sad ovo? – upita Legionar. – Da me jebeš ako znam – odgovori mu Lojd na engleskom. Video je sada da lokomotiva vuče i putničke i stočne vagone. No i u onim stočnim su verovatno bili ljudi. Avion, koji je bio brži, sustizao je voz i nemilice rešetao vagone. Bio je opremljen 20-milimetarskim mitraljezom, koji se hranio iz četiri okvira, i njegovo zastrašujuće štektanje nadjačavalo je i bruj avionskog motora, i žestoko kloparanje voza. Lojd, hteo – ne hteo, oseti sažaljenje prema vojnicima koji su se našli u toj klopci, i sad nikako ne mogu da se sklone od smrtonosne kiše metaka. Pitao
se zbog čega pilot ne ispali i rakete. Njihova razorna moć naročito je dolazila do izražaja kad se gađaju vozovi i automobili, s tim što je, istina, teško bilo precizno nanišaniti. Možda ih je lansirao prilikom nekog prethodnog okršaja. Bilo je i Nemaca koji su odvažno promolili glave kroz prozore voza, pa iz pištolja i pušaka pucali na avion. Uzalud. U tom trenutku, međutim, Lojd ugleda laku protivtenkovsku bateriju koja je stajala na automobilskoj prikolici neposredno iza motora. Dvojica artiljeraca žurno su osposobljavali top. Oruđe se okretalo na podnožju, a cev se upravo dizala, da nanišani u britanski avion. Pilot, po svemu sudeći, nije primetio top, budući da nije skretao s kursa. Meci iz njegovog mitraljeza i dalje su kidali krovove vagona, jedan za drugim, kako ih je u letu sustizao. Top opali i – promaši. Lojd se pitao da li možda poznaje tog pilota. U svakom trenutku, u aktivnoj službi u Ujedinjenom Kraljevstvu bilo je svega oko pet hiljada pilota. Mnoštvo njih dolazilo je na Dejzine zabave. Lojd se seti Hjuberta Sent Džona, blistavog diplomca sa Kembridža, sa kojim je pre koju nedelju oživljavao uspomene na studentske dane; seti se i Denisa Čosera, Karibljanina sa Trinidada, koji se gorko žalio na bezukusnu englesku hranu, a posebno na pire-krompir, koji, činilo mu se, u Britaniji služe uz svaki obrok; i Brajana Mantela, druželjubivog Australijanca koga je preveo preko Pirineja u poslednjoj tamošnjoj misiji. Taj smeli čovek u tifiju lako je mogao biti neko koga je Lojd imao prilike da upozna. Protivavionski top opali ponovo, i ponovo promaši. Pilot ili još ne beše video top, ili je predosećao da ovaj nikako ne može da ga pogodi – tek, nije ni pokušavao da vrluda, već je i dalje leteo opasno nisko i sejao smrt po vagonima vojnog voza. Lokomotiva je bila na svega nekoliko sekundi od ulaza u tunel kad je avion pogođen. Plamen suknu iz avionskog motora, diže se stub crnog dima. Pilot, prekasno, skrenu u stranu. Voz uđe u tunel, i vagoni počeše da proleću pored položaja na kojem se nalazio Lojd. On primeti da je u svakom vagonu više desetina, pa i stotina nemačkih vojnika. Tifi je leteo pravo na Lojda. Na trenutak on pomisli da će letelica pasti upravo tu gde on leži. Već je bio spustio glavu, ali je sad još i pokri rukama, baš glupavo, kao da će ga to spasti. Tifi protutnja tridesetak metara iznad njega. A onda Legionar pritisnu ručicu detonatora. Začu se grmljavina, kao da je grom udario negde u tunelu. Pruga odlete u vazduh, a onda se razleže grozomorna škripa iskidanog čelika. U prvi mah, vagoni puni vojnika i dalje su promicali pred Lojdovim očima, ali sekund kasnije njihovo napredovanje bi zaustavljeno. Krajevi dva međusobno povezana vagona odleteše u vazduh, u obliku slova V. Lojd je čuo kako ljudi unutra urlaju. Svi vagoni poispadaše iz šina, i počeše da se prevrću kao da si kutiju punu šibica prosuo ispred ulaza u tunel. Železo se gužvalo kao papir, a na trojicu diverzanata koji su sve to posmatrali s vrha nasipa stušti se kiša slomljenog stakla. Malo je nedostajalo da stradaju u eksploziji koju su sami izazvali, te stoga njih trojica bez reči skočiše na noge i pobegoše odatle. Kad su stigli na bezbednu udaljenost, sve je bilo gotovo. Dim se vio iz tunela; da je bilo ko unutra preživeo eksploziju, što je bilo gotovo nemoguće, sada je goreo. Lojdov plan uspešno je sproveden u delo. Ne samo da je pobio više stotina neprijateljskih vojnika i uništio im voz već je i blokirao glavni železnički pravac. Kad do ovakvog loma dođe u tunelu, moraju nedelje i nedelje da prođu da se on ponovo osposobi za saobraćaj. Zahvaljujući Lojdu, sada će Nemcima biti mnogo teže da pojačaju odbrambene linije u Normandiji. A Lojda je obuzeo užas.
Video je on smrt i razaranje u Španiji, ali ništa što bi se moglo porediti sa ovim. Sa ovim što je on izazvao. Uto se začu još jedan udar, a kad Lojd pogleda u pravcu odakle je dopirao zvuk, vide da je to onaj tifi tresnuo o zemlju. Avion je bio u plamenu, s tim što mu je trup ostao u komadu. Postojala je mogućnost da je pilot preživeo. On potrča prema avionu, Cigara i Legionar za njim. Oborena letelica ležala je na trbuhu. Jedno krilo beše puklo napola. Dim je kuljao iz motora. Kupola kabine od pleksiglasa pocrnela je od čađi, i Lojd nije mogao da vidi pilota. On stade na krilo, i otvori rezu na poklopcu kabine. Cigara učini isto s druge strane. Zajedno otvoriše kabinu. Pilot je bio u nesvesti. Nosio je šlem i zaštitne naočare, a od maske mu se nisu videli nos i usta. Lojd nije mogao da razabere da li tog čoveka poznaje. Pitao se gde li je rezervoar s kiseonikom, i da li je već eksplodirao. Legionaru se slična misao vrzmala po glavi. – Bolje da mi njega izvučemo odavde pre nego što avion eksplodira – reče. Lojd otkopča sigurnosni pojas. Onda uhvati pilota ispod pazuha i povuče ga. Čovek je bio potpuno omlitaveo. Lojd ni na koji način nije mogao znati kakve je ovaj povrede zadobio. Ne bi sa sigurnošću mogao da tvrdi da je pilot uopšte živ. Izvukao ga je iz kabine, a onda ga prebacio preko ramena, kao što vatrogasci rade, i odneo na bezbednu udaljenost od olupine u plamenu. Što je nežnije mogao, položio ga je na tlo, licem nagore. Začu utom zvuk koji je bio neka mešavina usisavanja i tupog udarca, a kad se okrenu – vide da gori ceo avion. Sagnuo se nad pilotom i pažljivo mu skinuo naočare i masku za kiseonik, ispod kojih se pojavi zaprepašćujuće poznato lice. Pilot je bio Dečko Ficherbert. I disao je. Lojd mu obrisa krv iz nosa i usta. Dečko otvori oči. U prvi mah, učinilo se da je taj pogled potpuno beslovesan. A onda, malo kasnije, izraz tog lica se promeni, i on reče: – Ti. – Digli smo voz u vazduh – reče Lojd. Dečko, očigledno, nije mogao da pomeri ništa sem očiju i usta. – Kako je mali ovaj svet – reče on. – Je li? – Ko ti je taj? – upita Cigara. Lojd je malo oklevao, a onda reče: – Moj brat. – O, bože. Dečko sklopi oči. – Moramo po lekara – obrati se Lojd Legionaru. Legionar odmahnu glavom. – Morali bismo da se sklonimo odavde. Nemci će doći za nekoliko minuta da istraže udes voza. Lojd je znao da je Legionar u pravu. – Moramo onda da ga ponesemo. Dečko otvori oči i reče: – Vilijamse. – Šta je, Dečko?
Ovaj kao da se nasmeši. – Sad možeš da se oženiš kučkom – reče. A onda izdahnu.
VIII Rasplakala se Dejzi kad je čula. Jeste Dečko bio gad, jeste se ružno poneo prema njoj, ali nekada ga je ipak volela, a i naučio ju je mnogo toga o seksu; i rastužila ju je vest o njegovoj smrti. Njegov brat, Endi, sada je bio vikont i naslednik titule erla; Endijeva žena, Mej, postala je vikontesa; a Dejzino ime je zvanično, prema minucioznim propisima koji važe među plemićima, glasilo „udova vikontesa od Aberovena“ – i tako će i ostati sve dok se ona ne uda za Lojda, kad će joj to breme biti skinuto s pleća, a otada će biti samo gospođa Vilijams. S druge strane, čak i iz sadašnje perspektive, do tada će možda morati još dugo da čeka. Kako je leto odmicalo, nade da će se rat brzo okončati srušile su se kao kula od karata. Zavera nemačkih oficira koji su 20. jula pokušali da ubiju Hitlera nije urodila plodom. Na Istočnom frontu nemačka vojska se povlačila glavom bez obzira, dok su na zapadnom saveznici uspeli, u avgustu, da zauzmu Pariz – ali Hitler je, svejedno, bio čvrsto rešen da se bori do čemernog kraja. Dejzi predstavu nije imala kada bi ponovo mogla da vidi Lojda, a nekmoli da se za njega uda. Jedne srede u septembru, kad je otišla do Aldgejta, da tamo provede veče, Et Lekvit je dočeka u slavljeničkom raspoloženju. – Sjajne vesti! – reče Etel kad je Dejzi ušla u kuhinju. – Lojd je izabran za potencijalnog kandidata za poslanika iz Hokstona! Bila je tu i Lojdova sestra Mili, a s njom i njeno dvoje dece, Leni i Pemi. – Nije li to divno? – reče ona. – Biće on premijer, sigurna sam u to. – Hoće – reče Dejzi, pa sede, teška kao tuč. – Bogami, koliko ja vidim, ti se tome ne raduješ – reče Etel. – Što bi rekla moja drugarica Mildred, progutala si vest kao šolju hladne povraćke. U čemu je stvar? – Stvar je, jednostavno, u tome što mu oko izbora neće ni najmanje pomoći to što sam mu ja žena. – A ona ga je mnogo volela, i zato joj je to tako teško palo. Pa kad bi ona njemu pokvarila takvu priliku? Ali, s druge strane, kako da ga se odrekne? Od takvih misli srce bi joj otežalo u grudima, a život joj se učinio beznadnim. – Zato što si ti naslednica? – reče Etel. – Ne samo zbog toga. Pre nego što je poginuo, Dečko mi je rekao da Lojda nikada neće izabrati u parlament ako se oženi bivšom fašistkinjom. – Ona pogleda u Etel, koja je uvek govorila istinu, čak i kad istina boli. – I u pravu je bio, zar ne? – Ne baš sasvim – reče Etel. Ona stavi čajnik na vatru, pa sede za kuhinjski sto, naspram Dejzi. – Neću reći da nema nikakvog značaja. Ali mislim da ne bi trebalo da očajavaš. Ista si kao ja, pomisli Dejzi. Što ti je na umu, to ti je na drumu. Nije čudo što me je Lojd zavoleo: ja sam mlađa verzija njegove majke! – Ljubav je jača od svega, nije li tako? – reče Mili, koja tad baš primeti da četvorogodišnji Leni drvenim vojnikom udara dvogodišnju Pemi. – Nemoj da tučeš sestru! – reče ona, pa se okrenu Dejzi i nastavi gde je stala: – A moj brat te ludački voli. Ne bih rekla da je on ijednu pre tebe i voleo, istinu da ti kažem. – Znam – reče Dejzi. Bilo joj je došlo da brizne u plač. – Ali on je, eto, čvrsto rešio da menja svet, a ja ne mogu da podnesem samu pomisao na to da mu ja u tome smetam. Etel uze uplakanu dvogodišnjakinju na koleno, i detence se istog časa umiri. – Kazaću ti šta da ura-
diš – reče ona Dejzi. – Budi spremna na razna pitanja, očekuj da će se neprijateljski ponašati prema tebi, ali nemoj da izbegavaš temu i nemoj da prikrivaš svoju prošlost. – Šta da kažem kad me pitaju? – Mogla bi da kažeš da si bila zavedena idejama fašizma, kao i milioni drugih; ali ti si, ipak, vozila kola hitne pomoći za vreme Blica, i nadaš se, je li, da si se iskupila. S Lojdom uvežbaj tačno, u reč, šta ćeš ljudima govoriti. Imaj samopouzdanja, oslobodi taj svoj neodoljivi šarm, i ne dozvoli da te bilo šta pokoleba. – Hoće li uspeti to? Etel je oklevala. – Ne znam – reče ona posle kraće pauze. – Zaista ne znam. Ali moraš da pokušaš. – Strašno bi bilo da on u jednom trenutku zbog mene mora da odustane od onoga što mu je srcu najdraže. Tako nešto može da upropasti brak. Dejzi se donekle nadala da će Etel opovrgnuti ove njene reči, ali ova to ne učini. – Ne znam – ponovi Etel.
19. 1945. (I) Vudi Djuar se brzo privikao na štake. Ranjen je krajem 1944. godine, u Belgiji, u Bici kod Bulža. Saveznici su potiskivali neprijatelja ka granici Nemačke, kad ih Nemci iznenadiše silovitim protivnapadom. Vudi i njegovi saborci iz 101. vazduhoplovne divizije držali su varoš na raskršću puteva, mesto od vitalnog značaja, po imenu Bastonj. Kad su Nemci poslali formalno pismo, u kojem od njih traže da se predaju, general Makolif im je otposlao notu od jedne jedine reči, koja je ušla u istoriju: „’Oćeš!” Na sâm dan Božića, mitraljeska zrna smrskala su Vudiju desnu nogu. Pakleno je bolelo. Da bude još gore, prošlo je punih mesec dana pre nego što je uspeo da se izvuče iz grada pod opsadom i domogne se prave bolnice. Kosti će mu vremenom zarasti, možda će jednoga dana prestati i da hramlje, ali noga mu nikada više neće biti dovoljno snažna da bi skakao s padobranom. Bitka kod Bulža bila je, zapravo, poslednja Hitlerova ofanziva na Zapadu. Posle nje, novih kontranapada nije bilo. Vudi se vratio civilnom životu, što je značilo da je mogao da živi u stanu svojih roditelja u Vašingtonu i da uživa u majčinom gunđanju. Kad je skinuo gips, vratio se na posao, u očev kabinet. U četvrtak, 12. aprila 1945. godine, Vudi je bio u zdanju Kapitola, sedištu Senata i Predstavničkog doma američkog Kongresa, i lagano šepao po suterenu i pritom razgovarao sa ocem o izbeglicama. – Mi razmišljamo o svim tim ljudima u Evropi, a ima ih dvadeset jedan milion, koji su isterani iz svojih domova – govorio je Gas. – Uprava Ujedinjenih nacija za pomoć i rehabilitaciju spremna je da im pruži pomoć. – A s tim će se, pretpostavljam, početi sad, samo što nije – na to će Vudi. – Crvena armija je već, maltene, ušla u Berlin. – A američka vojska je na svega osamdeset kilometara od grada. – Koliko još Hitler može da izdrži? – Čovek zdrav u glavu dosad bi se već predao. Vudi nastavi tiše: – Čuo sam da su Rusi pronašli nešto što je, po svemu sudeći, logor za istrebljenje. Nacisti su tamo ubijali na stotine ljudi dnevno. Mesto se zove Aušvic, u Poljskoj je. Gas smrknuto klimnu glavom. – Istina je. Javnost još ništa ne zna, ali saznaće se, pre ili kasnije. – Nekome bi za to trebalo da bude suđeno. – Komisija za ratne zločine Ujedinjenih nacija radi već nekoliko godina, prave ljudi spiskove ratnih zločinaca, prikupljaju dokaze. Nekome će biti suđeno, svakako, pod uslovom da mi obezbedimo opstanak Ujedinjenih nacija kad rat prođe. – Hoćemo, naravno da hoćemo – reče Vudi sa oporom rešenošću. – Ruzvelt se cele prošle godine zalagao za to, i pobedio je na izborima. Konferencija Ujedinjenih nacija u San Francisku počinje kroz nekoliko nedelja. San Francisko je za Vudija imao posebnu važnost, jer tamo je živela Bela Hernandez, ali o njoj još ne beše ništa rekao ocu. – Narod Amerike želi da se ostvari međunarodna saradnja – dodade Vudi – tako da se više nikada ne desi ovakav rat. Ko bi još mogao tome da se protivi?
– Iznenadio bi se kad bi saznao. Vidi, većina republikanaca pristojni su ljudi koji, jednostavno, na svet ne gledaju istim očima kao mi. Ali postoji među njima i to tvrdo jezgro, koje čine sve sami jebeni ludaci. Vudi se prenu. Retko je njegov otac psovao. – To su ti oni tipovi koji su tridesetih planirali pobunu protiv Ruzvelta – produži Gas. – Poslovni ljudi poput Henrija Forda, koji je smatrao da je Hitler dobar za vođu antikomunističkog pokreta. E, to su ti oni koji se učlanjuju u desničarske grupacije kao što je Amerika na prvom mestu. Vudi, bar koliko je mogao da se seti, nikada nije čuo oca tako ljutitog. – Ako se sve desi kako te budale priželjkuju, doći će do trećeg svetskog rata, koji će biti još gori od prva dva – reče Gas. – Ja sam u ratu izgubio sina, i ako ikada budem imao unuka, ne želim da izgubim i njega. Ožive Vudijeva rana: Džoana bi, da je poživela, rodila Gasu unučiće. Vudi, inače, trenutno nije imao ni devojku, tako da je priča o unucima još bila na dugom štapu – sem ako ne uspe da nađe Belu u San Francisku... – Kad je neko potpuno malouman, ništa mu ne možeš – reče Gas. – Ali možda bismo mogli da se sporazumemo sa senatorom Vandenbergom. Artur Vandenberg je bio republikanac iz Mičigena, konzervativac i protivnik Ruzveltovog Nju dila. I on je, kao i Gas, bio član senatskog Odbora za odnose sa inostranstvom. – On nam predstavlja najveću opasnost – reče Gas. –Umišljen je i sujetan, ali i upečatljiv čovek. Predsednik mu se dugo dodvoravao, i Vandenberg je promenio mišljenje, ali mogao bi, isto tako, i ponovo da zastrani. – A što to? – Izrazit je antikomunista. – Ne vidim šta u tome ima loše. I mi smo. – Jesmo, ali Artur je tu, onako, krut. Naljutio bi se kad bismo mi preduzeli bilo šta što bi on protumačio kao ulagivanje Moskvi. – Kao na primer? – Bog sveti zna na kakve bismo sve kompromise mogli biti primorani u San Francisku. Već smo pristali da primimo Belorusiju i Ukrajinu u članstvo kao zasebne države, i time, zapravo, dali Moskvi tri glasa u Generalnoj skupštini. Moramo da zadržimo Sovjete – ali ako odemo predaleko, Artur bi mogao da se okrene protiv celog tog projekta Ujedinjenih nacija. Onda bi Senat mogao da odbije predlog, isto onako kako su devetsto devetnaeste odbacili ideju o stvaranju Društva naroda. – Naš posao u San Francisku je, dakle, da gledamo da nam Sovjeti budu srećni i zadovoljni, a da pritom ne uvredimo senatora Vandenberga. – Tačno tako. Začuše utom bat koraka – neko je trčao. Beše to zvuk krajnje neuobičajen za uvek dostojanstveni ambijent Kapitola. Obojica se osvrnuše. Vudi se nemalo iznenadi ugledavši potpredsednika, Harija Trumana, kako trči hodnikom. Bio je uobičajeno odeven, na sebi je imao sivo odelo s dvostrukim kopčanjem i mašnu s tufnama, premda šešir nije nosio. Ovoga puta se, po svemu sudeći, oslobodio pratnje – inače su redovno za njim išli pomoćnici i telohranitelji iz Tajne službe. Trčao je ujednačeno, teško dišući; ni u koga nije gledao, videlo se da neopisivo žuri. Vudi i Gas su ga gledali u čudu. Kao i svi ostali koji su se tu zatekli. Kad je Truman zašao iza ugla, Vudi reče: – Šta to bi, majku mu? – Mora biti, mislim, da je predsednik umro – reče Gas.
II U Nemačku je Volođa Peškov ušao u vojnom kamionu studbejker US6 sa deset točkova. Proizveden u Saut Bendu u Indijani, kamion je prvo železnicom prebačen do Baltimora, gde je ukrcan u brod i transportovan preko Atlantskog okeana, da bi ga put nosio oko Rta Dobre nade, pa sve do Persijskog zaliva, odakle je vozom, preko Persije, stigao do srca Rusije. Volođa je znao da je to jedan od dvesta hiljada kamiona marke studbejker koje je Crvenoj armiji poklonila američka vlada. Rusima su se ta vozila dopadala; izdržljiva su bila, i pouzdana. Govorilo se, inače, kako ono „USA” na boku kamiona znači Ubit sukina sina Adolfa, što će reći „Ubij onog kučkinog sina Adolfa”. Sviđala im se, takođe, i hrana koju su slali Amerikanci, naročito konzerve sabijenog mesa, takozvani spam, mesa neobično svetle, rozikaste boje, ali izdašnog u masnoćama. Volođa je raspoređen u Nemačku zato što obaveštajni podaci koje su im u poslednje vreme slali špijuni iz Berlina nisu bili toliko ažurni kao informacije koje su se mogle prikupiti saslušavanjem nemačkih ratnih zarobljenika. A kako je on tečno govorio nemački, nametnuo se kao prvoklasno rešenje za islednika na prvoj borbenoj liniji. Čim je prešao granicu, ugledao je zvanični sovjetski plakat na kojem je pisalo: „Crvenoarmejče, ti si sada na nemačkom tlu. Kucnuo je čas osvete!” Bila je to, inače, jedna od blažih propagandnih poruka. Kremlj je već neko vreme raspaljivao mržnju prema Nemcima, u uverenju da će se vojnici boriti srčanije. Politički komesari su izračunali – ili bar tako saopštili – koliko je tačno ljudi palo u borbi, koliko je kuća spaljeno, koliko je civila stradalo zato što su bili komunisti, Sloveni ili Jevreji, i to u svakom selu, varoši i gradu koji je zauzela nemačka vojska. Na frontu si mogao sresti svu silu vojnika koji su u svakom trenutku mogli da navedu tačne podatke o njihovim zavičajima, i svaki od njih bio je i te kako raspoložen da istu štetu sada nanese Nemačkoj. Crvena armija je stigla do reke Odre, koja je vijugala u pravcu sever–jug preko Pruske, poslednje prepreke na putu ka Berlinu. Milion sovjetskih vojnika nalazilo se u tom trenutku na osamdeset ili manje kilometara od glavnog grada, spremni da napadnu. Volođa je bio s Petom udarnom armijom. U iščekivanju da borbe počnu, pažljivo je čitao vojni list, Crvenu zvezdu. I užas ga obuze od onoga što je pročitao. Propaganda mržnje otišla je korak dalje od bilo čega što je do toga časa imao prilike da pročita. „Svaki dan kad ne ubiješ barem jednog Nemca, protraćen je”, pisalo je. „Ako čekaš borbu, ubij Nemca pre nego što borba počne. Ako ubiješ jednog Nemca, ubij još jednog – nema ničeg oku milijeg od hrpe nemačkih leševa. Ubij Nemca – usliši molitvu svoje staramajke. Ubij Nemca – deca te tvoja preklinju da to učiniš. Ubij Nemca – vapi tvoja rodna ruska gruda. Ne oklevaj. Ne kloni duhom. Ubij.” Ovo je već malčice muka da ti pripadne, pomisli Volođa. Između redova mogle su se nazreti i gore stvari. Pisac se nehajno dotakao i teme otimačine: „Nemačke žene gube samo bunde i srebrne kašike koje su ionako ukradene”. Našlo se mesta i za uzgrednu šalu u vezi s napastvovanjem: „Sovjetski vojnici ne odbijaju komplimente nemačkih žena”. Vojnici ionako nisu bili uzor i ogledalo civilizovanosti. I nije bilo tog Rusa čije srce nije bilo ispunjeno gnevom zbog onoga što su činili Nemci četrdeset prve, kad su napali Rusiju. Vlada je podjarivala njihovu srdžbu, stalno govoreći o osveti. A sada su im vojne novine jasno stavljale do znanja da im je dozvoljeno da čine šta hoće s poraženim Nemcima. Bio je to recept za Armagedon.
III Erik fon Ulrih je celim bićem žudeo da tom ratu najzad dođe kraj. Sa svojim drugom Hermanom Braunom i njihovim pretpostavljenim doktorom Vajsom, Erik je otvorio poljsku bolnicu u maloj protestantskoj crkvi; potom su sedeli u brodu crkve i čekali da stignu zaprežna kola natovarena ljudima sa užasnim ranama i opekotinama. Nemačka vojska utvrdila se na Zelovskim visovima, sa kojih je pucao pogled na reku Odru, upravo na mestu gde je ona proticala najbliže Berlinu. Erikova ambulanta nalazila se u selu kilometar i po iza te linije. Doktor Vajs, koji je imao prijatelja u vojnoj obaveštajnoj službi, rekao im je da u tom trenutku 110.000 Nemaca brani Berlin od milion Sovjeta. Sa uobičajenim sarkazmom, doktor je dodao: – Ali naš borbeni moral je nepoljuljan, a Adolf Hitler je najveći genije u vojnoj istoriji, što znači da ćemo sigurno pobediti. Nade više nije bilo, ali nemački vojnici i dalje su se žestoko borili. Erik je bio uveren da je to posledica priča o postupcima Crvenarmejaca koje su do njih neprestano stizale. Zarobljenici su ubijani, kuće pljačkane i rušene, žene silovane i zakivane za vrata ambara. Nemci su, tako, verovali da brane svoje najbliže od svirepih komunista. Kremaljska propaganda mržnje okretala se protiv samih Sovjeta. Erik je jedva čekao poraz. Vapio je da to ubijanje prestane. Jedina mu je želja bila da se vrati kući. Ili će mu se želja brzo ispuniti – ili ga više neće biti među živima. Pošto je odspavao malo na drvenoj crkvenoj klupi, Erika u tri sata izjutra, u ponedeljak, 16. aprila, razbudiše ruski topovi. I ranije je on imao prilike da čuje artiljeriju, ali ovo je bilo deset puta glasnije od bilo čega što je dotad iskusio. Za ljude na prvoj borbenoj liniji ta buka bila je doslovce zaglušujuća. Ranjenici su počeli da pristižu u zoru, i oni se, već umorni, baciše na posao; amputirali su udove, nameštali polomljene kosti, vadili metke, čistili i previjali rane. U svemu su oskudevali, počev od lekova pa do čiste vode, a morfijum su davali samo onima koji su urlali od bolova. Borci koji su još bili u stanju da hodaju i drže puške – slati su nazad u borbu. Nemački branioci izdržali su duže nego što je doktor Vajs očekivao. Na isteku prvog dana još su držali položaje, a kako se smrklo, i priliv ranjenika donekle se smanjio. Medicinska četa te je noći mogla malo da odspava. Sutradan rano ujutro dovedoše Vernera Franka, kome je zglob na desnoj šaci bio gadno smrskan. Sada je bio kapetan. Komandovao je delom linije odbrane na kojem se nalazilo trideset 88-milimetarskih protivavionskih topova. – Imali smo samo po osam granata za svaki top – reče on dok su vešti prsti doktora Vajsa lagano, najpažljivije moguće, nameštali smrskane kosti. – Naređenje je glasilo da sedam granata ispalimo na ruske tenkove, a da osmom uništimo sopstveni top, tako da ne padne u ruke Crvenima. – I on sâm stajao je pored osamdesetosmice koju je sovjetska artiljerija direktno pogodila, da bi se oruđe prevrnulo i palo na njega. – Sva sreća te je ruka u pitanju – reče Verner. – Mogao je top na glavu da mi padne. Kad mu je zglob previjen, on upita Erika: – Ima li nekih vesti od Karle? Erik je znao da su njegova sestra i Verner zajedno. – Nedeljama od nje nisam dobio pismo. – Ni ja. Priča se da je u Berlinu prilično sumorno. Nadam se da je ona dobro. – I ja sam zabrinut – reče Erik.
Nekim čudom, Nemci su Zelovske visove držali još ceo jedan dan i noć. Niko nije došao do previjališta da ih upozori da je linija odbrane probijena. Upravo su zbrinjavali novopristigle ranjenike, kad sedmorica-osmorica sovjetskih vojnika provališe u crkvu. Jedan od njih, mitraljezac, zapuca po zasvođenoj tavanici, i Erik se baci na zemlju, kao i svi ostali koji su bili pokretni. Shvativši da u crkvi niko nije naoružan, Rusi se opustiše. Raštrkaše se, pa počeše da skupljaju satove i prstenje. A onda odoše. Erik se pitao šta li će sad da se desi. Bio je to prvi put da se zatekao iza neprijateljskih linija. Da li da napuste tu poljsku bolnicu i pokušaju da sustignu svoju vojsku u povlačenju? Ili će pacijenti ipak biti bezbedniju tu gde su sad? Doktor Vajs je bio odlučan. – Nastavite s poslom – reče on. Nekoliko minuta kasnije, u crkvu uđe sovjetski vojnik koji je preko ramena nosio saborca. Uperivši pušku u Vajsa, poče da sipa nešto na ruskom. U panici je bio, a drug mu je bio sav krvav. Vajs mu odgovori smireno. – Nema potrebe za oružjem. Spusti druga na ovaj sto – reče on, natucajući ruski. Vojnik učini kako mu je rečeno, i ekipa se dade na posao. Rus je i dalje držao pušku uperenu u doktora. Istog tog dana, nemački pacijenti su što izvođeni, što iznošeni i trpani u prikolicu kamiona, da bi ih potom odvezli na istok. Erik je gledao kako Verner Frank nestaje u daljini, Verner, ratni zarobljenik. Kao dečak, Erik je često slušao priču o njegovom stricu Robertu, koji je u Prvom svetskom ratu pao u rusko zarobljeništvo, da bi se potom vratio kući pešice iz Sibira, prešavši put od šest i po hiljada kilometara. Pitao se sada Erik kako li će proći Verner. Pristiglo je u međuvremenu još ranjenih Rusa, i Nemci su ih zbrinuli kao što bi i svoje sunarodnike. Kasnije, dok je, sav iznuren, tonuo u san, Erik postade svestan da je sada i sâm ratni zarobljenik.
IV Dok su savezničke armije stezale obruč oko Berlina, zemlje pobednice počele su da se prepiru na konferenciji Ujedinjenih nacija u San Francisku. Vudi bi u takvom ambijentu sigurno bio potišten, da se nije zabavio nečim mnogo zanimljivim – pokušajima da stupi u kontakt s Belom Hernandez. Bela mu nije izbijala iz glave još od Dana D i borbi u Francuskoj, pa ni kasnije, dok je ležao u bolnici i oporavljao se. Godinu dana je prošlo otkako je ona završila magistarske studije na Univerzitetu u Oksfordu, i sada je nameravala da doktorira na Berkliju, dakle upravo tu, u San Francisku. Svi su izgledi da živi u domu svojih roditelja na Pacifik Hajtsu, osim ako je uzela neki stan blizu univerzitetskog kampa. Njemu, nažalost, nikako nije polazilo za rukom da joj pošalje poruku. Na pisma mu nije odgovarala. Kad bi okrenuo broj iz telefonskog imenika, javila bi se neka sredovečna žena – pretpostavljao je da je reč o Belinoj majci – i obratila mu se s ledenom učtivošću: „Ona trenutno nije kod kuće. Mogu li da joj prenesem neku poruku?” A Bela se nikad ne bi javila. Verovatno je bila u ozbiljnoj vezi. Ako i jeste, Vudi je želeo da mu ona to i saopšti. Postojala je, međutim, mogućnost da joj majka otvara poštu i ne prenosi joj poruke. A verovatno bi trebalo da digne ruke od svega. Ovako bi samo mogao da napravi budalu od sebe. Ali ne bi na njega ličilo da odustane. Sećao se kako se samo dugo i tvrdoglavo udvarao Džoani. Postoji tu neki obrazac koji se ponavlja, pomisli on; je li to nešto do mene?
U međuvremenu, svakoga jutra bi sa ocem odlazio do velikog apartmana na poslednjem spratu hotela Fermont, gde je državni sekretar Edvard Stetinijus održavao sastanke za američki tim koji je učestvovao u radu konferencije. Stetinijus je preuzeo dužnost od Kordela Hala, koji se sada nalazio u bolnici. Sjedinjene Američke Države dobile su i novog predsednika, Harija Trumana, koji je na dužnost stupio posle smrti velikog Frenklina D. Ruzvelta. Šteta baš, primetio je Gas Djuar, da u jednom tako važnom trenutku u svetskoj istoriji Sjedinjene Države predvode dvojica neiskusnih novajlija. Počelo je loše. Na sastanku koji je uoči konferencije upriličen u Beloj kući, predsednik Truman je nespretno uvredio sovjetskog ministra inostranih poslova Molotova. Stoga je ovaj u San Francisko stigao u rđavom raspoloženju. Odmah je najavio da će se vratiti kući pod uslovom da učesnici konferencije smesta ne pristanu na to da se u članstvo prime Belorusija, Ukrajina i Poljska. Nikome nije odgovaralo da se SSSR povuče. Bez Sovjeta, Ujedinjene nacije ne bi bile Ujedinjene nacije. Većina članova američke delegacije zalagala se za kompromis sa komunistima, ali je uštogljeni senator Vandenberg sitničavo insistirao na tome da ništa ne treba da se radi pod pritiscima iz Moskve. Jednoga prepodneva, Vudi je uspeo da ugrabi nekoliko slobodnih sati. Otišao je do kuće Belinih roditelja. Otmena četvrt u kojoj su živeli nije bila daleko od hotela Fermont na Nob Hilu, ali Vudi se u hodu još pomagao štapom, pa je seo u taksi. Kuća je bila u viktorijanskom stilu, vila žute fasade u Ulici Gaf. Žena koja je otvorila vrata bila je i previše dobro obučena za sobaricu. Ona mu uputi pomalo iskrivljen osmeh, isti Belin; to je nesumnjivo bila njena majka. – Dobro jutro, gospođo – reče on učtivo. – Ja sam Vudi Djuar. Belu Hernandez upoznao sam prošle godine u Londonu, i zaista bih voleo ponovo da je vidim, ako dozvoljavate. Onog osmeha nestade. Dugo ga je gledala u oči, pa rekla: – Ti si, dakle, taj. Vudi pojma nije imao šta ta žena hoće da kaže. – Ja sam Kerolajn Hernandez, Izabelina majka – reče ona. – Uđi. – Hvala vam. Ruku mu nije pružila, i jasno se videlo da je neprijateljski nastrojena, iako on predstavu nije imao zbog čega to. Bilo kako bilo, u kuću je ušao. Gospođa Hernandez je uvela Vudija u prostranu, udobnu gostinsku sobu sa božanstvenim pogledom na okean. Pokaza mu onda na stolicu, a način na koji mu je stavila do znanja da može da sedne bio je na ivici neučtivosti. Sede zatim i ona, naspram njega, pa ga opet onako odmerava. – Koliko ste vremena ti i Bela proveli zajedno u Engleskoj? – upita ona. – Nekoliko sati svega. Ali otada neprestano na nju mislim. Ponovo zavlada neugodan tajac, a onda gospođa Hernandez reče: – Kad je otišla u Oksford, Bela je bila verena za Viktora Rolandsona, divnog jednog mladića koga poznaje od malih nogu. Rolandsoni su stari prijatelji moga muža i moji – ili su, barem, to bili sve dok se Bela nije vratila kući i naprečac raskinula veridbu. U Vudijevom srcu ožive nada. – Rekla je samo toliko da je uvidela da ne voli Viktora. Odmah sam pretpostavila da je upoznala nekog drugog, a sada znam i koga. – Pojma nisam imao da je bila verena – reče Vudi. – Nosila je dijamantski prsten koji je zaista teško bilo ne primetiti. Zbog tvoje slabe moći opažanja dogodila se tragedija. – Mnogo mi je žao – reče Vudi. A onda reče sebi da prestane da se ponaša kao neka sekapersa. –
Odnosno, bolje reći, nimalo mi nije žao. Vrlo mi je, štaviše, drago što je raskinula tu veridbu, jer mislim da je ona jednostavno predivna i želim da bude moja. Gospođi Hernandez se to nije dopalo. – Vrlo si drzak, mladiću. Vudiju, najednom, nije bilo pravo što mu ta žena tako popuje. – Gospođo Hernandez – reče on – maločas ste upotrebili reč „tragedija”. Meni je u Perl Harboru na rukama umrla verenica Džoana. Moj brat, Čak, poginuo je na plaži na Bugenvilu, izrešetao ga mitraljez. Na Dan D poslao sam Ejsa Vebera i još četiri mlada Amerikanca u smrt, i to zarad jednog mosta u selendri koja se zove Egliz-de-Ser. Ja, gospođo, dobro znam šta je tragedija, a raskinuta veridba to svakako nije . Žena se prenerazila. Nije navikla, nasluti on, da joj se mladi ljudi suprotstave. Ništa nije rekla, ali je malo ubledela. Trenutak kasnije, ona ustade i izađe iz sobe bez ikakvog objašnjenja. Vudi nije znao šta se od njega u tom času očekuje, ali kako još ne beše video Belu, odlučio je da ne mrda. Pet minuta kasnije, uđe Bela. Vudi ustade, puls mu se istog časa ubrzao. Kako ju je ugledao, osmeh mu ozari lice. Na sebi je imala jednostavnu svetložutu haljinu koja je posebno isticala njenu blistavu kosu i pût boje kafe. Uvek će ona izgledati dobro u takvoj, izrazito jednostavnoj odeći, pretpostavio je Vudi; baš kao i Džoana. Poželeo je da je zagrli, da čvrsto privije to telo uz svoje, ali je prvo morao da sačeka njen znak. A nju je, očigledno, skolila teskoba, i neugodno joj je bilo. – Šta ćeš ti ovde? – upita ga. – Došao sam tebe da vidim. – Zašto? – Zato što nikako ne mogu da te izbijem iz glave. – Pa mi se čak i ne poznajemo. – Hajde onda to da popravimo, i to počev od danas. Hoćeš da izađemo na večeru? – Ne znam. On joj priđe. Prenula se videvši da on ide uz pomoć štapa. – Šta ti se to dogodilo? – U Francuskoj mi stradalo koleno. Ali oporavlja se, lagano. – Mnogo mi je žao. – Bela... Mislim da si divna. I uveren sam da se i ja tebi sviđam. Ni ti ni ja nemamo nikoga. Šta te to onda brine? Ona mu uputi osmeh, onaj malo iskrivljen, koji je toliko voleo. – Pa, neprijatno mi je valjda... Zbog onog što sam uradila, one noći u Londonu. – I to je sve? – Pa, nije to bilo malo, za prvi susret. – Tih dana su se takve stvari stalno događale. Ne meni lično, ali slušao sam od drugih. Pomislila si, jednostavno, da idem u smrt. Ona klimnu glavom. – Nikada, inače, tako nešto nisam uradila, čak ni s Viktorom. Ne znam šta me je spopalo tada. I to u parku, na javnom mestu! Osećam se kao poslednja kurva. – A ja tačno znam šta si ti – reče joj Vudi na to. – Ti si pametna, lepa žena velikog srca. I zašto onda ne bismo zaboravili taj trenutak ludosti u Londonu, i počeli lepo da upoznajemo jedno drugo, kao pristojni, fino vaspitani mladi ljudi, što mi i jesmo? Ona je već počela da popušta. – Jel’ bismo mogli, ali stvarno? – Nego šta.
– Važi onda. – Dolazim po tebe u sedam, može? – Važi. Pre nego što će poći, Vudi zastade načas, kao da okleva. – Ne umem da ti opišem koliko se radujem što sam te pronašao – reče. Tada ga ona prvi put pogleda u oči. – O Vudi, i ja se radujem – reče. – Tako se radujem! – A onda ga zagrli oko struka i privi uza sebe. Za tim je on toliko dugo žudeo. Grlio ju je sada, i uronio lice u njenu prelepu kosu. Dugo su stajali tako. Najzad se ona izmaknu. – Videćemo se u sedam – reče. – Vala hoćemo. On izađe iz kuće pocupkujući od sreće. Odatle se zaputio pravo na sastanak upravnog odbora, u Zgradi veterana, odmah do opere. Za dugačkim stolom sedelo je četrdeset šest članova odbora, a njihovi pomoćnici, među kojima je bio i Gas Djuar, sedeli su iza njih. Vudi je tu bio u svojstvu pomoćnika jednog pomoćnika, pa je sedeo skroz pozadi, do zida. Prvi je govorio sovjetski ministar inostranih poslova Molotov. Svojom pojavom taj čovek nije ostavljao jak utisak, razmišljao je Vudi. Već proćelav, uredno potkresanih brčića, s naočarama na očima – ličio je na nekakvog magacionera, što je njegov otac svojevremeno zaista i bio. Ali dugo je, dugo taj čovek opstao u boljševičkoj politici. Staljinov prijatelj još iz predrevolucionarnih dana, Molotov je bio arhitekta nacističko-sovjetskog pakta iz 1939. Bio je marljiv, a pratio ga je nadimak „Kamena guzica”, upravo stoga što je beskrajno dugo umeo da sedi za radnim stolom. On je predložio da Belorusija i Ukrajina budu primljene u članstvo kao osnivači Ujedinjenih nacija. Ove dve sovjetske republike podnele su glavninu tereta u toku nacističke invazije, naglasio je on, i svaka je Crvenoj armiji dala više od milion ljudi. Argument da Belorusija i Ukrajina nisu potpuno nezavisne od Moskve mogao se primeniti i na Kanadu i Australiju, dominione Britanske imperije koje su, opet, i jedna i druga dobile status članice. Predlog je usvojen jednoglasno. Vudi je znao da je sve to bilo unapred utanačeno. Latinoameričke zemlje pripretile su da će glasati protiv ukoliko u članstvo ne bude primljena Hitleru naklonjena Argentina, pa je i taj ustupak učinjen kako bi se obezbedili latinoamerički glasovi. A onda je usledila prava senzacija. Ministar spoljnih poslova Češke, Jan Masarik, javio se za reč. Lice tog čuvenog liberala i antinaciste osvanulo je 1944. na naslovnoj strani časopisa Tajm. Masarik je izneo predlog da u članstvo UN uđe i Poljska. Amerikanci nisu hteli da prime Poljsku sve dok Staljin tamo organizuje izbore, pa se moglo očekivati da će i Masarik, kao demokrata, podržati takav stav SAD, posebno ako se ima u vidu da je i on pokušavao da izgradi demokratiju dok mu Staljin sve vreme diše za vratom. Mora biti da je Molotov izvršio užasan pritisak na Masarika kad ga je naterao da na ovakav način izda svoje ideale. I zaista, kad je Masarik seo, izgledao je kao da je upravo pojeo nešto ogavno. Snuždio se bio i Gas Djuar. Unapred postignut kompromis u vezi s prijemom Belorusije, Ukrajine i Argentine trebalo je da budu jemstvo da će ova sednica proteći glatko. Molotov im je, međutim, sada opasno spustio. Senator Vandenberg, koji je sedeo sa ostalim Amerikancima, bio je potpuno zgrožen. Izvadivši olovku i sveščicu, on poče nešto besno da zapisuje. Minut kasnije otrgnu list na kojem je pisao, pozva prstom Vudija, dade mu poruku, pa reče: – Odnesi ovo državnom sekretaru.
Vudi ode do stola, nagnu se Stetinijusu preko ramena, spusti belešku ispred njega i reče: – Od senatora Vandenberga je, gospodine. – Hvala. Vudi se vrati do svoje stolice, koja je stajala do zida. I ja sam, eto, odigrao neku ulogu u istoriji, pomisli on. Dok je predavao poruku, stigao je da načas baci pogled na nju. Vandenberg je sastavio kratak, strastven govor u kojem se zalaže za odbijanje češkog predloga. Hoće li se Stetinijus prikloniti senatorovom stavu? Ukoliko Molotov izgura svoje što se Poljske tiče, onda bi Vandenberg u Senatu mogao da minira ideju o stvaranju Ujedinjenih nacija. Ali ako se Stetinijus sada prikloni Vandenbergovoj liniji, Molotov bi mogao da ustane i ode kući, što bi bio jednako delotvoran način da se UN satru u korenu. Vudi zadrža dah. Stetinijus ustade s Vandenbergovom porukom u ruci. – Upravo smo izvršili obaveze koje smo na Jalti preuzeli prema Rusiji – reče on. Mislio je na obećanje da će SAD podržati Belorusiju i Ukrajinu. – Postoje, međutim, i druge obaveze preuzete u Jalti, koje bi takođe trebalo ispuniti. – Tu se već poslužio rečima koje je Vandenberg napisao. – Zahtevamo stvaranje nove, izabrane poljske privremene vlade. Ljudi su bili u šoku. Žamor prostruja prostorijom. Stetinijus se usprotivio Molotovu. Vudi pogleda ka Vandenbergu. Ovaj se topio od miline. – Dok se i to ne dogodi – produži Stetinijus – ova konferencija ne može mirne savesti da prizna vladu u Lublinu. – On pogleda Molotova pravo u oči, doslovce citirajući Vandenberga. – Bio bi to pogan primer nepoštenja. Molotov je izgledao kao da će da prsne. Britanski ministar inostranih poslova, Entoni Idn, ustade tad, onako visok i vitak, da podrži Stetinijusa. Ton mu je bio nesporno uljudan, ali su mu zato reči bile jetke. – Vlada moje zemlje ni na koji način ne može znati da li poljski narod podržava ovu privremenu vladu – reče on – jer naši sovjetski saveznici nikako ne dozvoljavaju britanskim posmatračima da uđu u Poljsku. Vudi oseti da se sve okreće protiv Molotova. I sâm Rus je, očito, imao taj utisak. Sa svojim pomoćnicima konsultovao se toliko glasno da je Vudi mogao lepo da čuje gnev u njegovom glasu. Ali hoće li i otići? Šef belgijske diplomatije, ćelav i zdepast čovek s podvaljkom, predloži tad kompromis, iskazujući tako nadu da bi nova poljska vlada mogla da se sastavi dovoljno brzo, tako da i ona pošalje svoje predstavnike u San Francisko za vreme trajanja konferencije. Svi pogledaše u Molotova. Upravo mu je bila pružena prilika da sačuva dostojanstvo. No hoće li je on iskoristiti? I dalje je bio ljut, videlo se. Pa ipak, on jedva primetno, ali izvan svake sumnje, klimnu glavom. Kriza je bila prevaziđena. Dobro, pomisli Vudi, dve pobede u istom danu. Stvari idu nabolje.
V Karla je izašla napolje da bi stala u red za vodu. Slavine su bile suve već dva dana. Sva sreća te su berlinske domaćice otkrile da na svakih nekoliko četvrti postoje starovremske ulične pumpe, odavno neupotrebljavane, a povezane s podzemnim bunarima. Jesu te pumpe bile zarđale i škripave, ali su, nekim čudom, i dalje radile. I tako su žene
svakoga jutra stajale u red, s kofama i krčazima u rukama. Vazdušni napadi su prestali, verovatno zato što je neprijatelj svaki čas trebalo da uđe u grad. Još je, međutim, opasno bilo kretati se po ulici, jer crvenoarmejska artiljerija nije mirovala. Karla ni sama nije bila načisto zbog čega ih još granatiraju. Najveći deo grada već je bio sravnjen sa zemljom. Čitave četvrti, pa i veća područja bila su zbrisana s lica zemlje. Komunalne službe nisu radile. Nisu saobraćali ni vozovi ni autobusi. Hiljade, možda i milioni ljudi ostali su bez krova nad glavom. Grad se pretvorio u ogroman izbeglički logor. Ali granatiranje nije prestajalo. Većina ljudi po ceo dan ne bi izlazila iz podruma ili javnih skloništa, ali za vodu je neko ipak morao da izađe na ulicu. Preko radija, a neposredno pre nego što će struje trajno nestati, Bi-Bi-Si je objavio da je Crvena armija oslobodila koncentracioni logor Saksenhauzen. Saksenhauzen se nalazio severno od Berlina, što je očigledno značilo da Sovjeti, koji su nadirali s istoka, sada opkoljavaju grad sa svih strana, umesto da odmah umarširaju u njega. Karlina majka, Mod, iz toga je izvela zaključak da Rusi žele da prepreče put američkim, britanskim, francuskim i kanadskim snagama koje su ubrzano napredovale sa zapada. Navela je, pritom, Lenjinove reči: „Ko vlada Berlinom, vlada Nemačkom. A ko vlada Nemačkom, vlada Evropom”. Nemačka vojska se, međutim, nikako nije predavala. I brojno i oružjem slabija, bez municije i goriva, napola izgladneli nemački vojnici i dalje su nekako glavinjali. Malo-malo pa bi ih njihove vođe poterale na nepobedive neprijateljske snage, a oni bi se, opet i iznova, povinovali naređenjima, borili se srčano i hrabro, a ginulo ih je na stotine hiljada. Među njima su bila i dva čoveka koje je Karla volela: njen brat Erik i njen momak Verner. Pojma nije imala gde se njih dvojica u tom času bore, pa ni da li su živi. Karla je konačno rasturila špijunski obruč. Ratna dejstva polako se poprimala obrise potpunog rasula. Malo su sada značili ratni planovi. Tajni obaveštajni podaci prikupljeni u Berlinu bili su od neznatne vrednosti za Sovjete koji su neumoljivo napredovali. Nije više imalo smisla rizikovati. Špijuni su spalili šifarnike i posakrivali radio odašiljače po razvalinama bombardovanih zgrada. Dogovorili su se da nikada nikome ne govore o tome šta su radili. Jesu oni bili hrabri, jesu doprineli da se rat brže završi, i spasli su mnoge živote – ali bilo bi, ipak, previše od poraženog nemačkog naroda očekivati da stvari sagledava u tom svetlu. Njihova hrabrost ostaće zauvek pokrivena velom tajnosti. I dok je Karla čekala da na nju dođe red da zahvati vodu s česme, pored nje prođe četa lovaca na tenkove, pripadnici Hitlerjugenda; zaputili su se bili na istok, gde su vođene borbe. Behu tu dva muškarca od pedesetak godina i desetak dečaka, pubertetlija, svi na biciklima. Za svaki bicikl napred su bile privezana po dva nova jednokratna antitenkovska bacača, pancerfausta. Uniforme su dečacima bile prevelike, kao i šlemovi, i ceo taj prizor izgledao bi komično da nisu bili u grdnoj nevolji. Jer oni su pošli da se tuku protiv crvenoarmejaca. Pošli u smrt. Karla pogleda u stranu dok su prolazili; nije želela da im upamti lica. Dok je punila kofu, žena koja je stajala u redu odmah iza nje, frau Rajhs, oslovi je tiho, da niko ne čuje: – Ti se družiš s doktorovom ženom, jel’ tako? Karla se ukoči. Frau Rajhs je očigledno mislila na Haneloru Rotman. Doktora su odveli zajedno s duševnim bolesnicima iz Jevrejske bolnice. Hanelorin sin, Rudi, skinuo je žutu zvezdu i priključio se onim Jevrejima koji su dane provodili u punoj tajnosti – „podmornicama”, kako su ih Berlinci nazivali u žargonu. Ali Hanelora, koja sáma nije bila Jevrejka, još je živela u staroj kući. Punih dvanaest godina jedno pitanje kao što beše ovo upravo postavljeno – da li se družiš sa ženom jednog Jevrejina? – bilo je ravno optužbi. A danas? Karla nije umela da kaže. Frau Rajhs je po-
znavala samo iz viđenja – njoj se tek tako nije moglo verovati. Karla zavrnu slavinu. – Kad sam bila mala, doktor Rotman je bio naš porodični lekar – reče ona uzdržano. – Što? Ona žena zauze mesto pred česmom, pa poče da puni veliku kantu u kojoj je nekada bio zejtin. – Odveli su frau Rotman – reče ona – pa sam mislila da bi volela da znaš. Bilo je to već nešto sasvim uobičajeno. Ljude su neprestano „odvodili”. Ali kada bi to zadesilo nekoga ko vam je blizak, ovakvo saznanje pogodilo bi vas pravo u srce. Nije bilo svrhe raspitivati se o tim ljudima – bilo je to, štaviše, veoma opasno. Oni koji bi se raspitivali o nestalima neretko bi i sami nestali. Karla, svejedno, nije mogla a da ne upita: – Znate li možda kuda su je odveli? Ovoga puta odgovor je stigao: – U tranzitni logor u Ulici Šul. – U Karli se na te reči probudi nada. – U staru Jevrejsku bolnicu, u Vedingu. Znaš gde je to? – Da, znam. – Karla je povremeno radila u toj bolnici, neslužbeno i mimo zakona, te je otuda i znala da je vlada zauzela jednu od bolničkih zgrada, onu u kojoj se nalazi patološka laboratorija, i ogradila je bodljikavom žicom. – Nadam se da je dobro – reče žena. – Mnogo mi je učinila kad je moj Štefi bio bolestan. – Ona zavrnu slavinu i ode s kantom punom vode. Karla pohita u suprotnom pravcu, pravo kući. Morala je nešto da preduzme u vezi s Hanelorom. Gotovo je nemoguće bilo izvući bilo koga iz logora, ali sada, kad se sve ruši, možda se neki način i može pronaći. Ona odnese kofu do kuće i dade je Adi. Mod je u međuvremenu otišla da čeka u redu za sledovanje hrane. Karla se presvukla u uniformu medicinske sestre, računajući da bi to moglo da pomogne. Objasni, onda, Adi kuda se zaputila i – izađe ponovo. Do Vedinga je morala pešice. Imalo je donde oko četiri, četiri i po kilometra. Pitala se da li uopšte vredi pokušavati. Sve da i pronađe Haneloru, verovatno neće moći da joj pomogne. Ali onda se seti Eve u Londonu i Rudija koji se krije negde tu, u Berlinu; kako bi tek grozno bilo da izgube majku u poslednjim satima rata. Morala je da pokuša. Vojne policije bilo je svuda po ulicama, zaustavljali su ljude i tražili isprave. Radili su u trojkama, formirajući preke sudove, a prevashodno su ih zanimali muškarci sposobni za borbu. Na Karlu u uniformi medicinske sestre nisu ni obraćali pažnju. Začudo, u tom pustošnom gradskom pejzažu procvetale su jabuke i trešnje behu procvetale, i prelepi behu njihovi beli i ružičasti pupoljci; u trenucima kada bi, između dve eksplozije, zavladala tišina, Karla bi čula kako pevaju ptice, vedro kao i svakog drugog proleća. Užasnula se ugledavši nekoliko muškaraca koji su visili sa uličnih bandera, neki od njih u uniformama. Većini obešenih oko vrata behu okačeni natpisi „Kukavica” ili „Dezerter”. Tim ljudima presudili su oni tročlani ulični sudovi, i Karla je to znala. Koliko još ljudi treba pobiti da bi se nacisti konačno zadovoljili? Dođe joj u tom trenutku da brizne u plač. U tri navrata je bila prinuđena da potraži zaklon od artiljerijske vatre. Poslednji put, je stigla na svega nekoliko stotina metara od bolnice, Sovjeti i Nemci su se, učinilo joj se, borili samo nekoliko ulica dalje. Tako se pucalo da se Karla nađe na iskušenju da se okrene i vrati se. Hanelori su, verovatno, sati ionako odbrojani, ako već nije mrtva; zašto bi Karla svesno i sebe žrtvovala? Ali ipak je produžila. Na odredište je stigla uveče. Bolnica se nalazila u Iranskoj ulici, na uglu sa Ulicom Šul. Ulični drvoredi behu olistali. Zgrada laboratorije, pretvorena u tranzitni logor, bila je pod stražom. Karli prvo
pade na pamet da priđe stražaru i objasni mu zbog čega je došla, ali joj se onda učini da ta strategija ne obećava uspeh. Pitala se da li bi možda mogla da se ušunja kroz sistem podzemnih hodnika. Zaputila se pravo ka glavnoj zgradi. Bolnica je radila. Svi pacijenti behu prebačeni u podrume i podzemne hodnike. Bolničko osoblje radilo je pri svetlosti uljanih lampi. Karla je, po zadahu, odmah znala da u klozetima ne rade vodokotlići. Voda je donošena u kofama sa starog bunara u dvorištu. Vojnici su, začudo, donosili ranjene saborce kojima je bila potrebna pomoć. Najednom im nije smetalo što bi lekari i sestre mogli biti Jevreji. Karla je išla hodnikom koji je, ispod dvorišta, vodio do podruma laboratorije. Kao što je i očekivala, pred vratima je stajao stražar. Mladi gestapovac, međutim, samo pogleda u njenu uniformu i dade joj znak da uđe, ništa je i ne upitavši. Možda više ni sâm nije video smisla u onome što radi. Sada je bila unutra, u logoru. Pitala se da li će odatle lako izaći. Vonj je tu bio još gori, i ona će ubrzo shvatiti zbog čega. U podrumu nisi imao gde da se okreneš od ljudi. Stotine njih bile su potrpane u četiri prostorije za skladištenje. Sedeli su ili ležali na podovima; oni srećniji mogli su leđima da se oslone o zid. Prljavi su bili, i smrdeli su, i umor ih je ophrvao, a nju su dočekali tupim, nezainteresovanim pogledima. Haneloru je pronašla posle nekoliko minuta. Žena doktora Rotmana nikada nije važila za lepoticu, ali je nekada bila kao izvajana, s upečatljivim licem. Sada je bila sva ispijena, kao i većina ljudi na tom mestu, a kosa joj je bila seda i beživotna. Obrazi joj behu upali, a celo lice izborano od napora. Hanelore je upravo razgovarala s jednom šiparicom koja je bila u onom uzrastu kad devojka može izgledati previše puteno za svoje godine, sa već razvijanim dojkama i bokovima, a licem deteta. Devojka je sedela na podu i plakala, dok je Hanelora klečala pored nje, držala je za ruku i govorila joj nešto tihim, umirujućim glasom. Kad ugleda Karlu, Hanelora ustade, pa reče: – Dobri bože! Otkud ti ovde? – Pomislila sam da će, ako im kažem da niste Jevrejka, možda hteti da vas puste. – Hrabro s tvoje strane. – Vaš muž je spasao mnoge živote. Neko bi trebalo da spase vaš. Na trenutak se Karli učinilo da će se Hanelora rasplakati. Tako joj je lice izgledalo – kao da će se svakog časa zgrčiti. A onda je samo žmirnula i protresla glavom. – Ovo je Rebeka Rozen – reče ona pribravši se. – Roditelji su joj danas stradali od granate. – Mnogo mi je žao, Rebeka – reče Karla. Devojka ništa nije rekla. – Koliko imaš godina, Rebeka? – upita Karla. – Uskoro ću četrnaest. – Sad ćeš morati da odrasteš. – Što nisam i ja poginula? – reče Rebeka. – Bila sam odmah tu, pored njih. Trebalo je da poginem. Sad sam sasvim sama. – Nisi sama – odsečno će Karla. – Mi smo s tobom. Karla se ponovo okrenu prema Hanelori. – Ko je ovde glavni? –Valter Doberke. – Sad ću da mu kažem da mora da vas pusti. – Završio je on za danas. A zamenik mu je jedan narednik s mozgom bradavičave svinje. Ali, gle, eno Gizele. Ona je Doberkeova ljubavnica. Mlada žena koja je upravo ušla u prostoriju bila je zgodna, duge svetle kose i mlečnobele kože.
Niko nije gledao u nju. Imala je prkosan izraz lica. – Ona spava s njim u sobi sa elektrokardiografom, gore na spratu – reče Hanelore. – Zauzvrat dobija veću porciju hrane. Niko s njom neće da razgovara, samo ja. Smatram, jednostavno, da nije na nama da osuđujemo ljude zbog kompromisa koje čine. Svi mi, naposletku, živimo u paklu. Karla nije bila baš tako sigurna u to. Ne bi se ni ona družila s mladom Jevrejkom koja spava s nacistom. Gizela uhvati Hanelorin pogled, i priđe im. – Stiglo mu je novo naređenje – reče ona, tako tiho da je Karla morala da se napregne ne bi li je čula. A onda Gizela zastade, kao da okleva. – I? Kakvo je naređenje? – upita Hanelora. Gizela prošaputa: – Da se pobiju svi ovde. Karli se učini da joj neka hladna šaka steže srce. Da pobiju sve ove ljude – uključujući Haneloru i mladu Rebeku. – Valter to ne želi da učini – reče Gizela. – Nije on loš čovek, stvarno. – A kad bi to trebalo da nas pobije? – upita Hanelora, pomirena sa sudbinom. – Odmah. Ali prvo hoće da uništi dokumentaciju. Hans-Peter i Martin upravo bacaju dosijee u peć. Dugo će to da traje, tako da nam je ostalo još nekoliko sati. Možda će crvenoarmejci stići na vreme da nas spasu. – A možda i neće – žustro reče Hanelora. – Postoji li bilo kakav način da ga ubedimo da se ogluši o naređenje? Za ime boga, pa rat je još malo pa završen! – Nekada sam mogla na bilo šta da ga nagovorim – reče Gizela tužno. – Ali sad me se već zasitio. Znate kakvi su muški. – Ali trebalo bi da misli na svoju budućnost. Saveznici samo što nisu preuzeli vlast. Kažnjavaće naciste za počinjene zločine. – Ako svi izginemo – reče Gizela – ko će njega da optuži? – Ja ću – reče Karla. Hanelora i Gizela pogledaše u nju, ćutke. Karla tad uvide da će i nju, makar i ne bila Jevrejka, streljati, jer u protivnom bi mogla da svedoči. Smišljajući šta će i kako će, Karla reče: – Možda bi Doberkeu, ako nas poštedi, to moglo da pomogne kad dođu saveznici. – Dobra ideja – reče Hanelora. – Mi bismo svi ovde mogli da potpišemo izjavu u kojoj da nam je on spasao život. Karla upitno pogleda u Gizelu. Izraz Gizelinog lica bio je sumnjičav, ali ona ipak reče: – Možda će i pristati. Hanelora se osvrnu oko sebe. – Eno Hilde – reče ona. – Radi za Doberkea kao sekretarica. – Ona pozva ženu da dođe i iznese joj plan. – Otkucaću naredbu o puštanju na slobodu, za sve nas – reče Hilda. – Zamolićemo ga da je potpiše pre nego što mu damo izjavu. U podrumu nije bilo stražara, pod stražom su bila samo vrata u prizemlju i podzemnom hodniku, tako da su zatvorenici unutra mogli slobodno da se kreću. Hilda je ušla u prostoriju koja je Doberkeu služila kao podzemna kancelarija. Prvo je otkucala izjavu. Hanelora i Karla su se rastrčale po podrumu, objašnjavajući ljudima plan i terajući ih da se potpišu. U međuvremenu je Hilda otkucala otpuste. Dok su one sa svim tim završile, bila je već ponoć. Ništa više nisu mogle da učine do jutra, kad se pojavi Doberke. Karla je legla na pod do Rebeke Rozen. Nigde drugo nije mogla da spava.
Prođe tako neko vreme, kad Rebeka tiho zaplaka. Karla nije znala šta da radi. Htela je da uteši devojčicu, ali nikako nije mogla da pronađe reči. Šta da kažeš detetu kome su oba roditelja poginula na njene oči? Prigušeni jecaji nisu jenjavali. Na kraju se Karla okrenu na stranu i zagrli Rebeku. Istoga časa znala je da je ispravno postupila. Rebeka se šćućuri uz nju, spusti glavu na Karline grudi. Karla ju je milovala po leđima, kao bebu. Jecaji, polako, utihnuše, i Rebeka utonu u san. Karla nije spavala. Noć je provela smišljajući šta će reći komandantu logora. Čas bi se obraćala plemenitoj strani njegovog bića, čas bi mu pretila savezničkom pravdom, da bi se potom pozivala na njegov lični interes. Pokušavala je da ne misli o tome kako bi ih streljali. Erik joj je potanko ispričao kako su nacisti vršili pogubljenja po Rusiji – po dvanaestoro ljudi odjednom. Mogla je Karla da pretpostavi da bi se oni i ovde dosetili nekog delotvornog sistema. Teško je to bilo zamisliti. I možda je i bolje bilo ne zamišljati. Verovatno bi uspela da izbegne streljanje ako bi odmah, ili barem sutradan ujutro, napustila logor. Zatvorenica nije bila, kao što nije bila ni Jevrejka, i imala je besprekorne isprave. Mogla je da izađe kako je i ušla, u uniformi medicinske sestre. Ali to bi značilo da napušta i Haneloru i Rebeku. Nije mogla da se natera na tako nešto, koliko god žudela da ode odatle. Ulične borbe nastavile su se do sitnih sati, a onda je nastupilo kratko zatišje. Ponovo je zapucalo u zoru. Sada su ti zvuci bili toliko blizu, da su se i mitraljezi čuli isto tako razgovetno kao artiljerija. Rano ujutro došli su stražari sa kazanom vodnjikave supe i džakom hleba – behu to odbačeni komadi ustajalih vekni. Karla popi supu, pojede hleb, a onda, nevoljno, ode do neizrecivo prljavog nužnika. S Hanelorom, Gizelom i Hildom, pope se Karla u prizemlje, da tamo zajedno sačekaju Doberkea. U međuvremenu je nastavljeno granatiranje, i njima je svakog sekunda pretila opasnost, ali želele su da vide Doberkeaodmah, čim dođe. Nije se pojavio u uobičajeno vreme. Po Hildinim rečima, uvek je bio tačan. Možda kasni zbog borbi koje na ulicama. Možda je, naravno, i poginuo. Karla se nadala da nije. Zamenik njegov, narednik Erenštajn, bio je preglup da bi se s njim ulazilo u bilo kakve razgovore. Doberke je kasnio već čitav sat, i Karla poče da gubi nadu. Prošao je još jedan sat pre nego što se konačno pojavio. – Šta je ovo sad? – reče on kad je ugledao četiri žene koje su ga čekale u hodniku. – Roditeljski sastanak? – Svi zatvorenici potpisali su izjavu da ste im vi spasli život – odgovori Hanelore. – To bi i vama moglo da spase život, ukoliko pristanete na naše uslove. – Ne budite smešne – reče on. – Prema Bi-Bi-Siju – uključi se Karla – Ujedinjene nacije poseduju spisak imena nacističkih oficira koji su učestvovali u masovnim ubistvima. Već kroz nedelju dana mogli biste da se nađete pred sudom. Zar vam ne bi dobro došla potpisana izjava u kojoj se navodi da ste poštedeli ove ljude? – Slušanje Bi-Bi-Sija je zločin – reče on. – Da, ali ne tako težak kao ubistvo. Hilda je u ruci držala fasciklu. – Otkucala sam naredbu o puštanju na slobodu svih zatvorenika koji se ovde nalaze – reče ona. – Ako je potpišete, dobićete izjavu. – Mogao bih i bez toga da je uzmem od vas. – Niko neće poverovati da ste nevini ako svi mi izginemo. Ljut je bio Doberke zbog neprilike u kojoj se našao, ali nije imao dovoljno samopouzdanja da se
jednostavno okrene i ode. – Mogao bih da streljam vas četiri zbog drskosti – reče. – Tako je to kad si poražen – reče Karla nestrpljivo. – Navikavajte se na to. On se sav natušti od gneva, i Karla uvide da je preterala. Požele u tom času da može da povuče reč. Gledala je u pobesnelog Doberkea, nastojeći da prikrije strah. U tom trenutku granata pade tačno ispred zgrade. Vrata se zatresoše, razbi se jedan prozor. Svi se nagonski pobacaše na pod, ali niko nije bio povređen. Kad su ustali, izraz Doberkeovog lica bio je drugačiji. Srdžba je ustupila mesto nečem što je u isti mah bilo i gađenje i pomirenost sa sudbinom. Karli srce brže zakuca. Hoće li im popustiti? Uto utrča narednik Erenštajn. – Niko nije povređen, gospodine – raportira on. – Vrlo dobro, naredniče. Erenštajn se taman spremao da ponovo izađe, kad ga Doberke pozva da se vrati. – Logor se zatvara – reče on. Karla zadrža dah. – Zatvara, gospodine? – Bilo je u narednikovom glasu, osim iznenađenja, i neke agresije. – Novo naređenje. Kaži ljudima da idu u... – Doberke je oklevao. – Kaži im da se jave na raport u bunker pored pruge na stanici u Fridrihovoj. Karla je znala da Doberke sve to u hodu smišlja, a na to je, po svemu sudeći, sumnjao i Erenštajn. – Kada, gospodine? – Odmah. – Odmah. – Erenštajn zastade, kao da reč „odmah” iziskuje objašnjenja. On i Doberke gledali su se u oči, i Erenštajn prvi skrenu pogled. – Vrlo dobro, gospodine – reče najzad narednik. – Preneću to ljudima – dodade, i izađe. Karla tad oseti ukus pobede, ali opomenu sebe da još nije slobodna. Doberke se sad obrati Hildi: – Pokaži mi tu izjavu. Hilda otvori fasciklu. Unutra je bilo tuce listova, svi sa istim rečima otkucanim u zaglavlju, dok je ostatak beline bio ispunjen potpisima. Hilda mu ih predade. Doberke presavi papire i strpa ih u džep. Hilda mu sad podnese one naredbe o puštanju na slobodu. – Potpišite ovo, molim vas. – Ne trebaju vam ti otpusti – reče Doberke. – A i nemam vremena sto puta da se potpisujem. – On ustade. – Policajci su na ulicama – reče Karla. – Vešaju ljude o bandere. Potrebni su nam papiri. Pogladio se po džepu. – Obesiće me ako mi nađu ovu izjavu – reče, pa pođe ka vratima. – Povedi me sa sobom, Valtere! – vrisnu Gizela. On se okrenu prema njoj. – Da te povedem? A šta će moja žena reći? I on izađe, zalupivši za sobom vrata. Gizela briznu u plač. Karla ode do vrata, otvori ih, i stajala je onda tako i gledala Doberkea, koji se udaljavao krupnim koracima. Drugih gestapovaca nije bilo na vidiku; oni su već poslušali Doberkeovo naređenje i napustili logor. Komandant je izašao na ulicu, a onda se dao u trk. Kapiju je ostavio otvorenu. Hanelora je stajala iza Klare, u neverici gledajući šta se dešava. – Mislim da smo slobodne – reče Klara. – Moramo da kažemo ostalima.
– Ja ću im reći – na to će Hilda, pa pođe niza stepenice u podrum. Karla i Hanelora su bojažljivo koračale stazom koja je od ulaza u laboratoriju vodila do sad otvorene kapije. Tu su zastale kolebajući se, pa pogledale jedna u drugu. – Bojimo se slobode – primeti Hanelora. Iza leđa im dopre neki devojački glasić: – Karla, nemojte bez mene! Bila je to Rebeka, koja je sad trčala stazom ka njima, dok su joj grudi poskakivale ispod uprljane bluze. Karla uzdahnu. Usvojila sam dete, pomisli ona. A ne osećam se spremnom za majčinstvo. Ali šta sad tu mogu? – Hajde, onda – reče ona. – Ali budi spremna da trčiš. Časak potom Karla uvide da nema razloga za brigu što se Rebekine pokretljivosti tiče; devojka je, izvan svake sumnje, mogla da trči brže i od nje i od Hanelore. Prošle su preko bolničkog dvorišta i stigle do glavne kapije. Tu su stale pa pogledale uz Iransku ulicu i niz nju. Sve je izgledalo mirno. Prešle su ulicu i otrčale do ugla. I, dok je Karla gledala niz Ulicu Šul, začu mitraljesku vatru i vide da je tamo dalje u toku okršaj. Nemački vojnici su se povlačili upravo ka njima, a crvenoarmejci su ih jurili. Ona se osvrnu oko sebe. Nije imala gde da se sakrije osim iza drveća, a to teško da bi joj pružilo ikakvu zaštitu. Granata pade posred ulice, nepunih pedeset metara od mesta gde se Karla nalazila, i odjeknu eksplozija. Karla je osetila detonaciju, ali nije bila povređena. Bez ijedne reči, tri žene otrčaše natrag, u krug bolnice. Stigle su tako i do zgrade laboratorije. Neki zatvorenici i zatvorenice stajali su tik iza bodljikave žice, kao da se i oni ne usuđuju da izađu. – U podrumu smrdi, ali trenutno je tamo najbezbednije – reče im Karla, pa uđe u zgradu i krenu niza stepenice. Većina je pošla za njom. Pitala se koliko li će dugo morati tu da ostanu. Nemačka vojska će sigurno dići ruke od borbe, ali kada? Karla, nekako, nije mogla da zamisli Hitlera kako pristaje na predaju, bez obzira na okolnosti. Čitav život tog čoveka svodio se na bahato dernjanje da je on glavni, da je on gazda. Kako bi takav čovek mogao da prizna da je pogrešio, da se glupo poneo, da je bio zao? Da je pobio milione ljudi i da je lično odgovoran što je njegova zemlja pretvorena u ruševine? I da će ga istorija upamtiti kao najvećeg zlotvora koji je ikada hodao Zemljom? Ne bi on to mogao. Poludeće taj, ili će presvisnuti od sramote, ili gurnuti sebi pištolj u usta i povući obarač. Ali koliko će još vremena do tada proći? Jedan dan? Nedelju dana? Ili više? Neko je vikao gore na spratu. – Ušli su! Rusi su ovde! Uto Karla začu bat teških čizama – išli su niza stepenice. Odakle Rusima tako dobre čizme? Od Amerikanaca? A onda su ušli u prostoriju, njih četvorica, šestorica, osmorica, devetorica, musavih lica, naoružani mašinkama s doboš-magacinima, spremni da te ubiju, a da okom ne trepnu. Činilo se kao da zauzimaju veći deo prostorije. Ljudi su uzmicali od njih, iako to behu oslobodioci. Vojnici su gledali oko sebe. Uvideli su da im ne preti nikakva opasnost od izmršavelih zatvorenika, pretežno ženâ. Spustili su oružje. Neki pređoše u susedne prostorije. Jedan visoki vojnik zasuka levi rukav. Nosio je šest-sedam ručnih satova. Vikao je nešto na ruskom, pokazujući kundakom na one satove. Karli se učini da zna šta taj čovek govori, ali teško joj je bilo da u to poveruje. On onda zgrabi jednu postariju ženu, uhvati je za ruku, pa pokaza na njenu bur-
mu. – Hoće li sad oni da nam otmu ono malo što nacisti nisu stigli da pokradu? – reče Hanelora. Upravo su to hteli. Visoki vojnik se naljuti, pa pokuša da strgne ženi burmu s ruke. Kad je najzad shvatila šta on hoće, sama je skinula burmu i dala mu je. Rus uze burmu, klimnu glavom, pa se okrenu prema ostalima. Tad istupi Hanelora. – Ovi ljudi su zatvorenici! – reče ona na nemačkom. – Jevreji, ili članovi jevrejskih porodica, žrtve nacističkog progona! Da li ju je razumeo ili nije – tek, uopšte nije obratio pažnju na nju, već je nastavio da pokazuje satove na ruci. Oni što su još sačuvali neke dragocenosti koje im već nisu pokradene, ili koje nisu trampili za hranu – predadoše ih. Oslobođenje koje je donela Crvena armija neće biti tako srećan događaj kakvom su se mnogi nadali. Prave patnje tek su ih čekale. Onaj visoki pokaza na Rebeku. Ona ustuknu, pokuša da se sakrije iza Karle. Drugi čovek, mali, svetlokos, zgrabi Rebeku i odvuče je u stranu. Rebeka je vrištala, a mali se cerio, kao da voli taj zvuk. Karlu obuze užasan osećaj da zna šta će se sada zbiti. Omaleni vojnik držao je Rebeku čvrsto dok joj je onaj visoki grubo stiskao dojke, da bi potom rekao nešto na šta se obojica nasmejaše. Protesti su se čuli sa svih strana. Onaj visoki podiže mašinku. Karla se prepade pomislivši da će zapucati. Pobio bi i ranio desetine ljudi ako samo povuče obarač u toj prepunoj prostoriji. I ostali su videli su da nema šale, pa ućutaše. Dvojica vojnika su hodala unazad ka vratima, vodeći sa sobom Rebeku. Ona je vikala i otimala se, ali nije mogla da se otrgne, tako ju je čvrsto držao onaj mali. Kad su stigli do vrata, Karla istupi i povika: – Čekajte! Nešto u njenom glasu nagnalo ih je da stanu. – Premlada je ona – reče Karla. – Tek joj je trinaest! – Nije znala da li je razumeju. Podigla je obe šake, pokazavši deset prstiju, a onda samo jednu, s tri podignuta. – Trinaest! Visoki vojnik ju je, očigledno, razumeo. Iskezio se i rekao, na nemačkom: – Frau ist frau. Žensko je žensko. Karla tad začu samu sebe kako govori: – Treba vama prava žena – reče ona i lagano krenu napred. – Uzmite mene umesto nje. – Pokušala je zavodljivo da se nasmeši. – Ja nisam dete. Znam šta treba da radim. – Prišla je sad bliže, dovoljno blizu da oseti jak vonj muškarca koji se mesecima nije okupao. Nastojeći da prikrije gnušanje, ona dodade, tiše: – Ja znam šta muškarac želi – pa sugestivno dotače svoju dojku. – Pustite to dete. Visoki vojnik ponovo pogleda u Rebeku. Oči su joj bile crvene od plača, nos joj je curio, i zbog toga je, sva sreća, zaista više ličila na dete nego na ženu. A onda se visoki opet okrenu prema Karli. – Gore ima krevet. Da vam pokažem? – reče ona. Ni sada nije bila sigurna da ovaj razume šta mu govori, ali ga onda uze za ruku, i on pođe za njom
uza stepenice, ka prizemlju. Onaj svetlokosi pusti Rebeku i pođe za njima. Sad, kad je uspela u svom naumu, Karla zažali zbog svoje odvažnosti. Poželela je da se nekako otme Rusima, da pobegne. Ali oni bi je verovatno ubili, pa se vratili po Rebeku. Karla pomisli na to nesrećno dete koje je prethodnog dana izgubilo i oca i majku. Da je već dan posle toga još i siluju – to bi joj, zacelo, doveka uništilo duh. Karla je morala da je spase. Neće me ovo slomiti, pomisli Karla. Preživeću ja to. Biću i posle toga ona stara. Odvela ih je do sobe sa elektrokardiografom. Bilo joj je hladno; kako joj se srce ledilo, tako su joj i misli bivale sve usporenije. Pored kreveta se nalazila kanta s mašću koju su lekari upotrebljavali da poboljšaju provodljivost klemâ. Ona skide gaćice, pa zahvati punu šaku one masti, i gurnu je u vaginu. To bi moglo da je spase krvarenja. Sad kad je počela, morala je da odigra do kraja. Okrenula se prema dvojici vojnika. Na njen užas, još trojica uđoše za njima u sobu. Pokušala je da se nasmeši, ali nije išlo. Legla je na leđa i raširila noge. Onaj visoki je kleknuo između njenih kolena. Pocepao joj je bluzu od uniforme, da joj vidi grudi. Videla je kako rukom nadražuje penis. Onda je legao na Karlu i ušao u nju. Govorila je sebi da to nema nikakve veze sa onim što su ona i Verner radili. Okrenula je glavu u stranu, ali vojnik je dohvati za bradu i okrenu je opet licem prema sebi, tako da ga gleda dok se zabija u nju. Ona zatvori oči. Osetila je kako je ljubi, kako pokušava na silu da ugura jezik u njena usta. Zadah mu je bio kao od trulog mesa. Kad je čvrsto stisnula usne, on je udari pesnicom po licu. Kriknula je i otvorila bolne usne. Pokušala je da misli koliko bi sve ovo teže podnela jedna trinaestogodišnja devica. Vojnik zastenja, i svrši u nju. Trudila se da joj se na licu ne vidi koliko se gadi. Visoki je sišao, a njegovo mesto zauze onaj svetlokosi. Karla je pokušala da spusti zavesu na mozak, da se odvoji od tela, i da to telo postane kao neka mašina, predmet koji sa njom nema nikakve veze. Ovaj drugi nije hteo da je ljubi, ali joj je sisao dojke i grizao je za bradavice, a kad je vrisnula od bola, njemu to kao da je godilo, pa ju je grizao jače. Prošlo je neko vreme, pa je i ovaj svršio. A onda se treći pope. Shvatila je da, kad sve ovo prođe, neće moći da se okupa ili istušira, jer u celom gradu nema tekuće vode. Ta misao bila je kap koja je prelila čašu. Njihove telesne tečnosti ostaće u njoj, njihov smrad ostaće na njenoj koži, njihova pljuvačka u njenim ustima, a ona neće nikako moći da se opere kako treba. I pomisao na to bila je, nekako, gora od svega ostalog. Hrabrost je izdade, i ona zaplaka. Treći vojnik se zadovoljio, a onda je četvrti legao na nju.
20. 1945. (II) Adolf Hitler se ubio u ponedeljak, 30. aprila 1945, u svom bunkeru u Berlinu. Tačno nedelju dana kasnije, u Londonu, u dvadeset do osam uveče, Ministarstvo informisanja objavilo je da je Nemačka kapitulirala. Sutrašnji dan, utorak, osmi maj, proglašen je za praznik. Dejzi je sedela pored prozora u svom stanu na Pikadiliju, i odatle pratila proslavu. Ulica je bila puna sveta, tako da automobili i autobusi maltene nisu ni mogli da prođu. Devojke su ljubile svako muško u uniformi koje bi se tu zateklo, i hiljade i hiljade srećnih vojnika to su umele da iskoriste. Već u ranim popodnevnim časovima mnogi su bili pijani. Kroz otvoren prozor Dejzi je čula pesmu u daljini, i odmah naslutila da to masa okupljena ispred Bakingemske palate peva „Zemlju nade i slave”.38 I ona je učestvovala u njihovoj radosti, ali Lojd se u tom času nalazio negde u Francuskoj ili Nemačkoj, a on je bio jedini vojnik koga je želela da ljubi. Molila se da nije stradao u poslednjih nekoliko sati rata. Pojavila se uto Mili, Lojdova sestra, sa svoje dvoje dece. Milin muž, Ejb Ejveri, takođe je bio negde sa vojskom. Ona je s decom došla u Vest End da se priključi proslavi, i sada su rešili da se malo odmore od gužve pa navratili kod Dejzi. Dugo je Dejzi pronalazila pribežište u domu Lekvitovih u Aldgejtu, i drago joj je bilo što sada može da uzvrati gostoprimstvo. Skuvala je čaj za Mili – posluga je slavila napolju – a deci sipala sok od pomorandže. Leniju je imao pet godina, a Pemi tri. Otkako je Ejb mobilisan, Mili je vodila njegov posao s veleprodajom kože. Sestra Ejbova, Naomi Ejveri, vodila je knjige, dok se Mili bavila prodajom. – Sad će sve da se promeni – reče Mili. – Proteklih pet godina vladala je potražnja za grubom kožom od koje se prave čizme i cipele. Sada će se tražiti mekša koža, teleća i svinjska, za ženske torbe i akten-tašne. A kad ponovo oživi tržište luksuzne robe, konačno će opet pristojno zarađivati. Dejzi pomisli kako i njen otac razmišlja kao Mili. I Lav je uvek gledao unapred, tražeći prave mogućnosti. Došla je, nešto kasnije, i Eva Marej, sa svoje četvoro dece. Osmogodišnji Džejmi organizovao je žmurke, i stan je ubrzo ličio na obdanište. Evin muž, Džimi, sad pukovnik, takođe je bio negde u Francuskoj ili Nemačkoj, i Eva je prolazila kroz iste muke i strepnju kao i Dejzi i Mili. – Javiće se oni sad, pitanje je dana – reče Mili. – I onda će stvarno sve biti gotovo. Eva je, pritom, očajnički iščekivala vesti od svojih iz Berlina. Računala je, međutim, da će morati da prođu nedelje, pa i meseci pre nego što se išta sazna o sudbini bilo kog Nemca u posleratnom metežu. – Pitam se – reče ona tužno – da li će moja deca ikada upoznati moje roditelje. U pet sati Dejzi je iznela bokal s martinijem. Mili je otišla u kuhinju i, sa sebi svojstvenom brzinom i efikasnošću, odande se vratila s velikim tanjirom punim sardina na prepečenom hlebu, da pojedu nešto uz piće. Et i Berni stigoše upravo dok je Dejzi pripremala drugu turu martinija. Berni reče Dejzi da Leni već ume da čita, a da je Pemi naučila nacionalnu himnu. – Pravi deda – reče Etel. – Misli da nema pametnije dece od njegovih unuka. Ali Dejzi nije promaklo da je, u dubini duše, i Etel jednako ponosna na njih. Sa dopola popijenom drugom čašom martinija, opuštena i srećna, Dejzi pogleda tu družinu najrazličitijih ljudi koji su se okupili u njenom domu. Učinili su joj veliko zadovoljstvo pokucavši na njena vrata bez poziva, znajući da su tu dobrodošli. Oni su pripadali njoj, kao i ona njima. Oni su, shva-
tila je, njena porodica. I osećala se blagoslovenom, beskrajno.
II Vudi Djuar je sedeo ispred kancelarija Lea Šapira, i razgledao svežanj fotografija. Bili su to oni njegovi snimci iz Perl Harbora, nastali jedan sat pre Džoanine pogibije. Film je mesecima stajao u aparatu, da bi ga Vudi konačno ipak razvio i napravio fotografije. Kad ih je video, toliko se bio rastužio da ih je odložio u jednu fioku u svojoj sobi u vašingtonskom stanu, i ostavio ih tamo. Ali došlo je vreme za promenu. Džoana on nikad neće zaboraviti, ali sada je, najzad, opet zaljubljen. Belu je obožavao, kao i ona njega. Kad su se rastajali, na železničkoj stanici u Oklendu kod San Franciska, rekao joj je da je voli, na šta mu je ona uzvratila: „Volim i ja tebe”“ Nameravao je da je zaprosi. Već bi to učinio, ali delovalo mu je nekako prebrzo – ni puna tri meseca ne behu prošla –i nije želeo da njenim, nimalo blagonaklonim roditeljima pruži izgovor za ponovno negodovanje. Morao je, sem toga, i sâm da donese odluku o svojoj budućnosti. Politikom nije želeo da se bavi. Biće to jak udarac za njegove roditelje, i on je toga bio svestan. Njih dvoje su oduvek računali s tim da će on poći očevim stopama i na kraju postati treći senator iz porodice Djuar. A i on je, ne razmišljajući ni o čemu, dugo išao putem koji su mu oni zacrtali. U ratu, međutim, a posebno dok je ležao u bolnici, stalno je sebi postavljao pitanje čime on stvarno želi da se bavi, ako preživi; i odgovor je glasio – nečim drugim, ne politikom. Bilo je pravo vreme da odustane od politike. Njegov otac ostvario je životnu ambiciju. Senat je razmatrao predlog o osnivanju Ujedinjenih nacija. Sa istorijskog stanovišta, bio je to trenutak sličan onome kad je staro Društvo naroda doživelo krah, što je za Gasa Djuara i dalje bilo bolno sećanje. Ali senator Vandenberg je strastveno govorio u prilog osnivanja UN, pominjući „najlepši san ljudskoga roda”, tako da je Povelja Ujedinjenih nacija ratifikovana, i to sa osamdeset devet glasova za naspram dva protiv. Posao je obavljen. Svojim povlačenjem Vudi sad neće razočarati oca. Nadao se da će i Gas to sagledati na isti način. Šapiro otvori vrata kancelarije i pozva ga. Vudi ustade i uđe. Šapiro je bio mlađi nego što je Vudi očekivao; beše to čovek od tridesetak godina. Bio je šef vašingtonskog biroa Nacionalne novinske agencije. Šapiro sede za svoj sto i reče: – Šta mogu da učinim za sina senatora Djuara? – Voleo bih da vam pokažem neke fotografije, ako može. – U redu. Vudi raširi slike po Šapirovom stolu. – Jel’ ovo Perl Harbor? – upita Šapiro. – Jeste. Sedmog decembra četrdeset prve. – Bože. Vudi je gledao slike onako, naopačke okrenute, ali mu suze ipak navreše na oči. Eno Džoane, kako je samo lepa bila; eno i Čaka, osmeh mu na licu, raduje se što je tu s porodicom i Edijem. A onda počinju da nadleću avioni , bombe i torpeda ispadaju im iz utroba, eksplozije i crni dim koji se diže s brodova, pa mornari koji se batrgaju na nakošenim palubama, padaju u more, i plivaju, spasavaju goli život. – Ovo je vaš otac – reče Šapiro. – I majka. Prepoznao sam ih.
– I moja verenica, koja je poginula nekoliko minuta kasnije. Moj brat, koji je kasnije stradao na Bugenvilu. I najbolji drug moga brata. – Fantastične fotografije! Koliko tražite za njih? – Ne tražim novac – reče Vudi. Šapiro, iznenađen, podiže pogled. – Tražim posao – reče Vudi.
III Petnaest dana posle Dana pobede, Vinston Čerčil je raspisao opšte izbore. Lekvitovi su bili zatečeni. Kao i većina ljudi, Etel i Berni su smatrali da će Čerčil sačekati da i Japanci kapituliraju. Vođa laburista, Klement Atli, predložio je da se izbori održe u oktobru. Čerčil ih je sve zatekao nespremne. Major Lojd Vilijams otpušten je iz vojske da bi učestvovao u izborima kao kandidat laburista u Hokstonu, u londonskom Ist Endu. S puno poleta zalagao se za laburističku viziju budućnosti. Fašizam je bio poražen, i sada je narod Britanije mogao da stvori društvo u kojem će vladati sloboda i blagostanje. Laburisti su imali dobro osmišljen plan kako da izbegnu katastrofe koje su se događale prethodnih dvadeset godina; uvešće opšte, kompletno osiguranje nezaposlenih, da pomognu britanskim porodicama da prebrode teška vremena, pripremiće plan privrednog razvoja kako se ne bi ponovila ekonomska depresija, a od sada će tu biti i Organizacija ujedinjenih nacija, da čuva mir. – Nemaš nikakvih izgleda – rekao mu je očuh Berni u kuhinji kuće u Aldgejtu, u ponedeljak, četvrtog juna. Bernijev pesimizam bio je utoliko ubedljiviji što Berni, inače, nije bio pesimista. – Glasaće narod za torijevce zato što je Čerčil dobio rat – produži on sumorno. – Isto je bilo s Lojdom Džordžom devetsto osamnaeste. Lojd taman htede da odgovori, ali ga preduhitri Dejzi. –Rat nije dobijen zahvaljujući slobodnom tržištu i kapitalističkom preduzetništvu – reče ona oporo. – Pobedu su odneli ljudi koji su zajedno na tome radili i podelili teret, tako da svako uradi svoj deo. To je socijalizam! Lojd ju je najviše voleo kad je ovako obuzme strast, ali on je, ipak, bio promišljeniji. – Mi smo već preduzeli mere koje bi stari torijevci osudili kao boljševizam: državnu kontrolu nad železnicom, rudnicima i špedicijom, na primer, što je sve uveo Čerčil. A tokom rata za privredno planiranje bio je zadužen Erni Bevin. Berni je znalački vrteo glavom, a Lojdu je taj starački gest baš išao na živce. – Ljudi glasaju srcem, ne glavom – reče Berni. – Želeće da mu iskažu zahvalnost. – Pa dobro, nema smisla sedeti ovde i raspravljati s tobom – na to će Lojd. – Nego, idem ja da raspravljam sa biračima. On i Dejzi su autobusom otišli nekoliko stanica na sever, do paba Crni lav u Šordiču, gde su se sastali s timom za ispitivanje javnog mnjenja pri hokstonskom ogranku Laburističke partije. Ispitivanje javnog mnjenja, u stvari, nije podrazumevalo raspravu sa glasačima, i Lojd je to znao. Glavna svrha ovakvih susreta bio je da se vidi ko partiju podržava, tako da se na sâm dan izbora partijska mašinerija postara da sve te pristalice izađu na birališta. Upisivana su imena vernih simpatizera laburista; imena odanih pristalica drugih stranaka precrtavana su sa spsikova. Više vremena vredelo je utrošiti jedino na one koji se još nisu opredelili; njima je, štaviše, na raspolaganju bila mogućnost da se lično obrate kandidatu. Lojd je naišao na neke nepovoljne reakcije. – Major, a? – reče jedna žena. – Moj Alf je kaplar. On kaže da smo zbog oficira umalo izgubili rat.
Bilo je i optužbi za nepotizam. – Niste li vi sin aldgejtske zastupnice u parlamentu? Šta je sad ovo: nasledna monarhija? Držao se majčinog saveta. „Nikada glasove nećeš dobiti tako što ćeš biraču dokazati da je glup. Budi šarmantan, budi skroman, nemoj dozvoliti sebi da se razbesniš. Ako je glasač neprijateljski nastrojen i grub, zahvali mu što je izdvojio vreme za tebe, i idi svojim putem. Prepusti njemu da razmisli malo o svemu, i možda će zaključiti da te je pogrešno procenio”. Birači iz radničke klase bili su vatreni pobornici laburista. Od velikog broja ljudi čuo je Lojd mišljenje da su Atli i Bevin mnogo učinili za vreme rata. Kolebljivci su, pak, pretežno pripadali srednjoj klasi. Kad bi neko rekao da je Čerčil, ipak, dobio rat, Lojd je citirao Atlijev blago sročen kritički osvrt: „Nije to bila vlada jednog čoveka, bio je to rat jednog čoveka”. Čerčil je, pak, Atlija opisivao kao skromnog čoveka koji ima i te kakvih razloga da bude skroman. Atli nije bio tako surov, i upravo zbog toga je i ostavljao bolji utisak; barem je Lojd tako mislio. Nekoliko birača pominjalo je aktuelnog parlamentarnog zastupnika iz Hokstona, inače liberala, uz napomenu da će oni sigurno glasati za njega zato što im je lično pomogao da reše neke probleme. Radom pojedinih članova parlamenta najčešće su nezadovoljni bili oni glasači koji su smatrali da su se prema njima nepravično ponele vlasti, poslodavac ili komšija. Mnogo je vremena moralo da se utroši na taj posao, ali tako su se dobijali glasovi. Lojd, kad se sve sabere, nije mogao sa sigurnošću da tvrdi na koju će stranu prevagnuti javno mnjenje. Samo je jedan birač pomenuo Dejzi. Čovek se na vratima pojavio punih usta. – Dobro veče, gospodine Perkinson – obratio mu se Lojd. – Ako se ne varam, hteli ste nešto da me pitate. – Vaša verenica je bila fašistkinja – reče onaj, žvaćući. Lojd je pretpostavio da je čovek čitao Dejli mejl, koji je priču o Lojdu i Dejzi preneo u zlobnom tonu, pod naslovom SOCIJALISTA I VIKONTESA. Lojd klimnu glavom. – Bila je nakratko zavedena idejama fašizma, kao i toliki drugi. – Kako jedan socijalista može da se oženi fašistkinjom? Lojd se osvrnu oko sebe, ugleda Dejzi, pa joj dade znak da priđe. – Gospodin Perkinson me pita kako to da mi je verenica svojevremeno bila za fašiste. – Drago mi je što imam priliku da vas upoznam, gospodine Perkinson – reče Dejzi rukujući se s čovekom. – I u dobroj meri imam razumevanja za vašu zabrinutost. Moj prvi suprug je tih tridesetih bio fašista, i ja sam stala uz njega. Perkinson klimnu glavom. Verovatno je i sâm bio uverenja da bi žena trebalo da usvoji muževljeve stavove. – A kako smo samo glupi bili – produži Dejzi. – Ali, kad je izbio rat, moj prvi muž stupio je u RAF i borio se protiv nacista hrabro kao i bilo koji drugi naš borac. – Je li zaista tako bilo? – Prošle godine je tajfunom leteo iznad Francuske i mitraljirao nemački vojni voz, kad su mu oborili letelicu, a on izgubio život. I tako sam ja sad ratna udovica. Perkinson proguta zalogaj. – Žao mi je zbog toga, svakako. Dejzi, međutim, još nije bila završila. – Što se mene tiče, ja sam sve vreme rata provela u Londonu. Za vreme Blica vozila sam kola hitne pomoći. – Vrlo hrabro, nema sumnje. – Pa eto, nadam se samo da sad i vi smatrate kako smo moj pokojni muž i ja uspeli da se iskupimo. – To baš ne bih znao – odvrati Perkinson zlovoljno. – Nećemo vam više oduzimati vreme – na to će Lojd. – Hvala vam što ste mi izneli svoja gledišta.
Prijatno veče vam želim. U odlasku, Dejzi mu reče: – Ne bih rekla da smo ga pridobili. – Nikad tu čovek nije načisto – reče Lojd. – Ali sada je čuo i drugu stranu priču, pa će možda manje da larma kad večeras o tome bude pričao u pabu. – Hmmm.... Lojd oseti da nije uspeo da umiri Dejzi. Sastanak s biračima završio se rano, zato što je te večeri Bi-Bi-Si emitovao prvu radijsku emisiju posvećenu predstojećim izborima, koju će slušati članstvo svih političkih partija. Privilegija da se prvi obrati slušaocima pripala je Čerčilu. Dok su se autobusom vozili kući, Dejzi reče: – Brinem se. Ja sam ti samo smetnja na ovim izborima. – Nema savršenog kandidata – reče Lojd. – Važno je samo kako ćeš izaći na kraj sa svojim slabostima. – Ne želim da budem tvoja slabost. Možda bi trebalo da ti se sklonim s puta. – Naprotiv, želim da svi znaju sve o tebi, i to od samog početka. Ako jesi smetnja, neću se baviti politikom. – Ne! Ne! Grozim se i kad pomislim da bi mogao da se odrekneš svojih ambicija. – Neće dotle ni doći – reče on, ali opet primeti da nije uspeo da je oslobodi strepnje. Kod kuće, u Ulici Natli, Lekvitovi su se okupili oko radija u kuhinji. Dejzi je držala Lojda za ruku. – Stalno sam dolazila ovamo dok si ti bio odsutan – reče mu ona. – Obično bismo slušali sving i razgovarali o tebi. Lojd pomisli kako ga je sreća, eto, zaista pogledala. Čerčil započe govor. Uzbudljiv je bio taj dobro znani, promukli glas. Pet turobnih godina ulivao je taj glas ljudima nadu i hrabrost. Lojda obuze očajanje; čak je i on osećao snažan poriv da glasa za tog čoveka. „Prijatelji moji”, govorio je premijer. „Moram vam reći da je politika koju vode socijalisti nespojiva s britanskim poimanjem slobode.” Dobro, bio je to uobičajen pristup. Sve nove ideje osuđivane su kao uvozna roba. Ali šta će on, Čerčil, ponuditi ljudima? Laburisti imaju plan, ali šta predlažu konzervativci? „Socijalizam je nerazmrsivo isprepletan s totalitarizmom”, govorio je Čerčil. – Neće sad valjda od nas da napravi naciste? – reče na to Lojdova majka Etel. – Mislim da hoće – reče Berni. – Sad će da kaže da sada, kad smo pobedili neprijatelja na tuđem tlu, moramo da porazimo i neprijatelja koji se nalazi ovde, među nama. Standardna taktika konzervativaca. – Neće ljudi u to poverovati – reče Etel. – Tiše! – reče Lojd. „Socijalistička država, do kraja izgrađena, ostvarena do poslednje pojedinosti i u svakom pogledu, neće trpeti opoziciju.” – Ovo je nečuveno – reče Etel. „Ali ja ću otići i korak dalje”, nastavio je Čerčil. „Izjavljujem sada pred vama, iz dubine duše, da je socijalistički sistem nemoguće uspostaviti bez postojanja političke policije”. – Političke policije? – ogorčeno će Etel. – Odakle mu to sad? – Dobro je ovo, na izvestan način. Ne može da nađe ništa na osnovu čega bi kritikovao naš program, pa je rešio da nas napadne upravo zbog onoga čemu se mi protivimo. Lažov prokleti.
– Slušajte! – povika Lojd. „Moraće na kraju da pribegnu nekoj vrsti Gestapoa”, govorio je Čerčil. Odjednom svi skočiše, glasno negodujući. Premijerov glas nije se čuo od silne buke. – Đubre jedno! – vikao je Berni, pesnicom preteći Markonijevom radio aparatu. – Đubre, đubre! Kad su se stišali, Etel reče: – To li je, znači, njihova kampanja? Da lažu o nama? – Nego šta je – reče Berni. – Ali – reče Lojd – hoće li im ljudi verovati?
IV Na jugu Novog Meksika, ne tako daleko od El Pasa, nalazi se pustinja koja se zove Hornada del Muerto, ili Jednodnevno putovanje mrtvaca. Povazdan tu okrutno sunce prži kao igle oštro trnje meskita i sabljoliko lišće juke. Pustinju naseljavaju škorpije, zvečarke, crveni mravi i tarantule. Na tom mestu su akteri projekta Menhetn testirali najužasnije oružje koje je ljudski soj ikada stvorio. Greg Peškov je bio u društvu naučnika koji su ceo događaj posmatrali sa udaljenosti od devet hiljada metara. Dve su nade tinjale u njegovom srcu: prva, da će bomba eksplodirati, i druga – da je devet kilometara dovoljno rastojanje. Odbrojavanje je počelo u pet sati i devet minuta ujutro, po planinskom ratnom računanju vremena, u ponedeljak, šesnaestoga jula. Svitalo je, i nebo na istoku beše prošarano zlatnim zracima. Test je obavljan pod šifrom Triniti.39 Kad je Greg upitao otkud baš taj naziv, naučni savetnik Dž. Robert Opnehjamer, njujorški Jevrejin šiljatih ušiju, citirao mu je stihove Džona Dona: „Srce mi slomi, o, Bože trojni”. „Opi” je bio najpametnija osoba koju je Greg sreo. Najumniji fizičar svoje generacije, čovek koji je govorio šest jezika. Kapital Karla Marksa čitao je u originalu, na nemačkom. Zabave radi okretao se takvim poduhvatima kao što je, recimo, učenje sanskrita. Greg ga je voleo i divio mu se. Većina fizičara bili su osobenjaci, ali Opi je, kao i Greg, uostalom, predstavljao izuzetak: visok, naočit, šarmantan i pravi srcolomac. Usred te pustare, po Opijevim instrukcijama vojni inžinjerijski korpus izgradio je trideset metara visok toranj sa čeličnim upornicama u betonskim osnovama. Na vrhu se nalazila platforma od hrastovine. Bomba je na tu platformu podignuta dizalicom, prethodne subote. Naučnici, inače, nikada nisu upotrebljavali reč „bomba”. Za njih je to bila „naprava”. U jezgru njenom nalazila se kugla od plutonijuma, metala koji u prirodi ne postoji, već nastaje kao nusproizvod u nuklearnim reaktorima. Ta kugla bila je teška četiri i po kilograma, i sadržavala je sav plutonijum koji se u tom trenutku mogao naći u svetu. Neko je izračunao da njena vrednost iznosi milijardu dolara. Trideset dva detonatora raspoređena na površini te kugle biće aktivirana istovremeno, i tako stvoriti moćan unutrašnji pritisak, usled čega će doći do sabijanja plutonijuma, koji će ubrzo dostići kritičnu gustinu. Niko nije znao šta će se potom dogoditi. Naučnici su napravili kladionicu. Svaki je uložio po dolar, a kladili su se u to kolika će biti snaga eksplozije izražena u tonama trinitrotoluola. Edvard Teler se kladio da će to biti 45.000 tona. Opi se kladio na 300 tona. Zvanična prognoza kretala se oko 20.000 tona. Prethodne večeri, Enriko Fermi je ponudio kolegama da se klade i u to da li će eksplozija zbrisati s lica zemlje celu saveznu državu Novi Meksiko. Generalu Grouvzu se ta sugestija nimalo nije svidela.
Naučnici su, inače, vodili krajnje ozbiljan razgovor u vezi s mogućnošću da se usled eksplozije zapali cela Zemljina atmosfera, što bi za posledicu imalo uništenje planete; naposletku su, međutim, zaključili da do toga neće doći. Ako su pogrešili, pomisli Greg, ostaje mi samo da se nadam da će se sve svršiti brzo. Proba je prvobitno bila predviđena za četvrti juli. Kad god bi, međutim, testirali neku od komponenanta, proba ne bi uspela; i zato je taj veliki dan u više navrata odlagan. Prethodne subote, u Los Alamosu, na maketi koju su krstili „Kineska kopija” omanulo je paljenje. Norman Remzi se, tako, kladio da će jačina eksplozije odgovarati snazi bombe od nula grama TNT-a, uveren kako će se ispostaviti da je bomba ćorak. Današnja detonacija bila je zakazana za dva sata iza ponoći, ali u to vreme bila je oluja – u pustinji! A s kišom bi se radioaktivni otpad odmah sručio na glave prisutnih naučnika, pa je proba opet odložena. Oluja je prošla u zoru. Greg se nalazio u bunkeru S-10000, koji je ujedno predstavljao i kontrolnu sobu. Kao i većina naučnika, i on je stajao napolju, da bi bolje video. Nada i strah borili su se u njegovom srcu. Ako bomba omane, napori tolikih stotina ljudi – plus dve milijarde dolara – otići će u dim. A ako bomba eksplodira, možda će, kroz neki minut, svi oni izginuti. Pored njega je stajao Vilhelm Frunce, mladi nemački naučnik koga je Greg svojevremeno upoznao u Čikagu. – Šta li bi se desilo, Vile, da je munja pogodila bombu? Frunce slegnu ramenima. – To niko ne zna. Zelena signalna raketa polete put neba, prenuvši Grega. – Ovo znači: još pet minuta – reče Frunce. Bezbednosne mere preduzete su navrat-nanos. Santa Fe, grad najbliži Los Alamosu, vrveo je od lepo obučenih agenata Federalnog istražnog biroa. Nemarno oslonjeni o zidove u onim sakoima od tvida, s mašnama oko vrata, prosto su boli oči meštanima, koji su nosili džins i kaubojke. Biro je, osim toga, protivzakonito prisluškivao telefone stotinâ ljudi uključenih u projekat Menhetn. Greg čudu nije mogao da se načudi. Kako je moguće da glavna nacionalna služba za sprovođenje zakona sistematski čini krivična dela? Bilo kako bilo, vojna bezbednost i Ef-Bi-Aj uspeli su da razotkriju neke špijune i neprimetno ih uklone iz projekta, a među njima je bio i Barni Makhju. No da li su ih pronašli sve? Greg na to nije umeo da odgovori. Grouvz je na rizik, jednostavno, bio primoran. Kad bi otpustio sve one koje je EfBi-Aj tražio da otpusti – ne bi ostalo dovoljno naučnika da završe rad na bombi. A naučnici su, nažalost, većinom bili radikali, socijalisti i liberali. Teško je među njima bilo naći konzervativca. Ti ljudi su smatrali da istine do kojih nauka dođe valja obelodaniti celom čovečanstvu, a ne kriti ih zarad koristi jednog režima ili države. I tako, dok je američka vlada nastojala da se ovaj kolosalni projekat odvija u potpunoj tajnosti, naučnici su organizovali diskusione grupe na kojima su pljuštali predlozi da se nuklearna tehnologija razdeli svim zemljama sveta. I sâm Opi se našao među osumnjičenima; u Komunističku partiju se nije učlanio jedino zbog toga što inače nikada nije pristupao bilo kakvim udruženjima. Sada je Opi ležao na zemlji, do svog mlađeg brata Frenka, takođe vanserijskog fizičara i komuniste. U rukama su držali maske za varenje, kroz koja će posmatrati eksploziju. I Greg i Frunce imali su slične komade stakla. Neki naučnici nosili su naočare za sunce. Polete još jedna raketa. – Još minut – reče Frunce. – Gospode, ovo nije dobro za srce – dopreše do Grega Opijeve reči. Pitao se da li će to ujedno biti i poslednje reči koje je Opi izgovorio.
Greg i Frunce ležali su na peskovitom tlu nedaleko od Opija i Frenka. Svi su držali staklo za varenje ispred očiju i gledali ka poligonu za nuklearnu probu. Oči u oči sa smrću, Greg je razmišljao o majci, o ocu i o sestri Dejzi, tamo u Londonu. Pitao se koliko će im nedostajati. S jedva osetnim kajanjem setio se i Margaret Kaudri, koja ga je ostavila zbog tipa koji je hteo da se oženi njome. Međutim, misli su mu uglavnom bile upućene Džeki Džejks i Džordžiju, kome je sada bilo devet godina. Svim bićem je želeo da gleda Džordžija kako raste. U tom času, on uvide da je Džordži, zapravo, glavni razlog zbog kojeg se nada da će ostati živ. To dete se, neprimetno, ušunjalo u njegovu dušu, ukralo njegovu ljubav. Greg se iznenadi shvativši koliko je snažno to osećanje. Oglasi se gong – čudan zvuk, ne bi očekivao da ga čuješ u pustinji. – Deset sekundi. Greg oseti silan poriv da ustane i potrči. Koliko god benasta ta zamisao bila – koliko bi daleko i mogao da odmakne za deset sekundi? – morao se prisiliti da i dalje leži. Bomba je eksplodirala u pet sati dvadeset devet minuta i četrdeset pet sekundi. Prvo je samo sevnulo, ali zastrašujuće; beše to neverovatno jarka svetlost, najžešći blesak koji je Greg u životu video, jači od sunčevog. A onda iz zemlje kao da je iznikla neka čudnovata vatrena kupola. Užasnom brzinom ta kupola dostigla je čudovišnu visinu. Poravnala se s okolnim planinama, a onda nastavila da raste, brzo nadvisivši planinske vrhunce. – Gospode... – prošaputa Greg. Kupola se utom preobrazila u kocku. I dalje je bilo svetlije nego u podne, a planine, čak i one u daljini, behu tako živo obasjane, da je Greg video svaki prevoj, svaku jamu, svaku stenu. A onda se oblik izmeni ponovo. Odozdo poče da se diže stub, koji kao da se kilometrima i kilometrima propinjao uvis, nalik božjoj pesnici. Oblak razgoropađenog ognja na vrhu tog stuba širio se poput kišobrana, sve dok cela ta prikaza nije poprimila izgled desetak i više kilometara visoke pečurke. U oblaku su se mešale pakleni tonovi narandžaste, zelene i ljubičaste. Grega zapljusnu vreo talas, kao da je Svevišnji otvorio džinovsku pećnicu. U istom tom času, prasak dopre do njegovih ušiju, kao da se nebo prolomilo. Ali bio je to tek početak. Huk nalik natprirodno bučnoj grmljavini valjao se pustinjom, zaglušujući sve ostale zvuke. Bleštavi oblak poče da se smanjuje, ali tutnjava se nastavila, neprekidna, nepojmljiva, i Greg se u jednom trenutku upita da nije to zvuk kraja sveta. Konačno huk utihnu, i vetar poče da razvejava pečurku. – Uspelo je – čuo je Greg Frenka Openhajmera. – Jeste, uspelo je – reče Opi. Braća se rukovaše. A svet je još tu gde je i bio, pomisli Greg. Ali se zauvek promenio.
V Lojd Vilijams i Dejzi su otišli do hokstonske većnice, bilo je jutro 26. jula. Hteli su da prisustvuju brojanju glasova. Ako je Lojd izgubio, Dejzi će – tako je rešila – raskinuti veridbu. Koliko god on vatreno poricao da mu je ona smetnja u političkoj karijeri, ona se na to nije obazirala. Lojdovi politički protivnici postigli su određeni efekat oslovljavajući je „ledi Aberoven”. Glasa-
či su ozlojeđeno reagovali na njen američki akcenat, kao da ona nema šta da traži u britanskom političkom životu. Čak su se i članovi Laburističke partije drugačije ponašali prema njoj, pa su je tako, recimo, pitali da li je za kafu, dok su oni svi redom pili čaj. Kao što je Lojd i predvideo, Dejzi je često bila kadra da prevlada početnu surevnjivost ljudi, svojom prirodnošću i ljupkošću, pre svega, ali i tako što bi se, na primer, pridružila drugim ženama u pranju šoljica za čaj. Da li je to, međutim, bilo dovoljno? Izborni rezultati doneće jedini konačan odgovor. Neće se ona, ne, neće se udati za njega ukoliko bi to podrazumevalo da se on odrekne onoga na čemu je celoga života radio. Jeste on, istina, rekao da je spreman to da učini, ali bila bi to uistinu beznadna osnova, na kojoj se ne može izgraditi zdrav brak. Dejzi bi uzdrhtala od užasa kad bi zamislila Lojda kako se bavi nekim drugim poslom, kako radi u banci, ili u nekoj javnoj službi, sav čemeran, nesrećan, i još se, uza sve to, upinje da joj stavi do znanja da za sve to ona nije nimalo kriva. O takvim stvarima nije bila u stanju ni da razmišlja. Sreća ili nesreća je tako htela da su svi živi mislili kako će izbore dobiti konzervativci. U toku kampanje, međutim, ponešto je išlo laburistima naruku. Čerčilov govor u kojem ovaj pominje Gestapo – okrenuo se protiv konzervativaca. I među njima je, čak, bilo onih koji su se nad tim zgražavali. Klement Atli, koji je sutradan veče govorio ispred Laburističke partije, opredelio se za hladnu ironiju. „Kad sam sinoć slušao govor predsednika vlade”, rekao je on, „govor u kojem je on na onakav način parodirao politiku Laburističke partije, smesta sam postao svestan na šta on, u stvari, cilja. Njegova je želja bila da glasači shvate koliko je velika razlika između Vinstona Čerčila, velikog ratnog vođe i narodnog ujedinitelja, sa jedne strane, i gospodina Čerčila, partijskog rukovodioca konzervativaca, s druge. Uplašio se da oni koji su ga prihvatili kao lidera u ratu sada ne padnu u iskušenje da mu uskrate poverenje. Ja sam mu zahvalan što ih je tako temeljno razočarao”. Majstorski iskazavši prezir, Atli je Čerčila prikazao kao običnog larmadžiju. I previše je već ljudima bilo ostrašćenosti, pomisli Dejzi; u doba mira zacelo će im više goditi umerenost i zdrav razum. Na osnovu Galupovog istraživanja obavljenog dan uoči glasanja, izbornoj pobedi mogli su se nadati laburisti, ali u to niko nije verovao. Amerikanac Džordž Galup netačno je prognozirao i ishod prethodnih predsedničkih izbora u SAD. Sama pomisao na to da bi čovek mogao da predvidi ishod izbora tako što će određeni, mali broj glasača pitati za mišljenje, činila se malčice neozbiljnom. Njuz kronikl, na čijim su stranicama objavljeni rezultati istraživanja, prognozirao je da će dve strane dobiti podjednak broj glasova. Sve ostale novine tvrdile su da izbore dobijaju konzervativci. Dejzi se ranije nikada nije zanimala za demokratske mehanizme, ali sada je i njena sudbina bila na stolu, pa je i ona posmatrala, kao omađijana, kako članovi izborne komisije vade glasačke listiće iz kutija, kako ih razvrstavaju, prebrojavaju, skupljaju na gomile, pa ponovo prebrojavaju. Šef komisije nosio je zvanje izbornog kontrolora, a ta dužnost poveravana je gradskim činovnicima. Izborni postupak pratili su posmatrači iz svih političkih stranaka, da ne dođe do grešaka bilo usled nemara, bilo kao posledica nečasnih radnji. Postupak je dugo trajao, a Dejzi je teško podnosila neizvesnost. U pola jedanaest čuli su prve rezultate sa drugih birališta. Harold Makmilan, Čerčilov štićenik i ratni kabinetski ministar, izgubio je od laburiste u Stoktonu na Tisu. Prošlo je petnaest minuta kad stiže vest o velikom uspehu laburista u Birmingemu. U dvorani nije bilo dozvoljeno korišćenje radiouređaja, pa su se Dejzi i Lojd oslanjali na glasine koje su dolazile spolja. Dejzi ni sama nije znala u šta da veruje. Podne je bilo kad je izborni kontrolor pozvao kandidate i njihove agente da se okupe u uglu, kako bi im saopštio rezultate pre nego što budu i zvanično objavljeni. Dejzi je htela da pođe sa Lojdom, ali
to joj nije bilo dopušteno. Čovek je govorio tiho. Uz Lojda i aktuelnog poslanika, našli su se tu i konzervativac i komunista. Dejzi im je pomno posmatrala lica, ali nikako nije mogla da prozre ko je pobedio. Svi se popeše na podijum, i u prostoriji zavlada muk. Dejzi oseti mučninu. – Ja, Majkl Čarls Dejvis, imenovan za kontrolora izbora u parlamentarnoj izbornoj jedinici Hokston... Dejzi je stajala s posmatračima iz Laburističke partije i netremice gledala u Lojda. Hoće li ga izgubiti? Od te misli srce joj se zgrčilo; toliko se uplašila da ostade bez daha. Dva puta je u životu birala pogrešnog čoveka koji joj je doneo samo nevolju. Čarli Farkarson je bio sušta suprotnost njenom ocu, fin momak, ali slabić. Dečko Ficherbert je, pak, bio po mnogo čemu nalik njenom ocu, samovoljan i sebičan. Sada je, napokon, pronašla Lojda, koji je bio snažan i plemenit u isti mah. Nije ona njega odabrala ni zbog društvenog statusa ni zbog onoga što bi mogao da učini za nju, već, jednostavno, zato što je to bio izvanredno dobar čovek. Mio, pametan, pouzdan, a uza sve to – obožavao ju je. Mnogo joj je vremena trebalo da shvati kako je upravo Lojd to što je ona tako dugo tražila. I kako je samo blesava sve to vreme bila. Kontrolor je zatim pročitao koliko je koji kandidat osvojio glasova. Imena kandidata bila su poređana po abecedi, što znači da je Vilijams bio poslednji. Dejzi obuze tolika zebnja da više ni jedan jedini broj nije mogla da upamti. „Redžinald Sidni Blekinsop, pet hiljada četiri stotine dvadeset sedam...” Kad je pročitan broj Lojdovih glasova, laburisti okupljeni oko Dejzi, počeše da kliču. Ona nije istog časa shvatila da to znači da je on pobedio. A onda vide kako na njegovom licu onaj dotadašnji, svečani izraz ustupa mesto širokom osmehu. Dejzi zapljeska, pa poče da kliče, glasnije od svih. Pobedio je! Ona, znači, neće morati da ga ostavi! Osećala se Dejzi kao da joj je neko tog časa spasao život. – Proglašavam, stoga, da je Lojd Vilijams izabran za poslanika koji će u parlamentu zastupati Hokston. Lojd je postao poslanik. Dejzi ga je ponosno gledala kako prilazi govornici da se obrati okupljenima. Za takve govore postojao je ustaljeni obrazac, i ona je to znala, pa je tako sad Lojd, u dosadnoj besedi, prvo zahvalio kontroloru izbora, pa svojima iz izbornog štaba, a naposletku i poraženim protivnicima na poštenoj borbi. Dejzi je jedva čekala da ga zagrli. U završnom delu govora, nekoliko rečenica posvetio je zadacima koji ga čekaju u predstojećem periodu, pre svega u izgradnji ratom razorene Britanije i stvaranju poštenijeg društva. Na kraju je dobio još bučniji aplauz. Sišavši s podijuma, krenuo je pravo prema Dejzi, zagrlio je, i poljubio. – Svaka čast, dragi – reče mu ona, i toga časa shvati da više nije u stanju ni reč da kaže. Nedugo zatim, izašli su i seli u autobus, koji ih je odbacio do sedišta Laburističke partije u Transport hausu. Tu će doznati da su laburisti već osvojili 106 poslaničkih mesta. Bila je to ogromna većina. Svi oni znalci, znači, ipak nisu bili u pravu, sve je ispalo potpuno drugačije nego što je toliki svet očekivao. Kad su saopšteni konačni rezultati, ispostavilo se da će laburisti imati 393, a konzervativci 210 mesta u parlamentu. Liberali su dobili dvanaest poslaničkih mandata, a komunisti samo jedan – u Stepniju. Laburisti su imali apsolutnu većinu. U sedam uveče, Vinston Čerčil, veliki ratni vođa Velike Britanije, došao je u Bakingemsku palatu i podneo ostavku na mesto predsednika vlade. Dejzi se tada setila kako se svojevremeno Čerčil narugao Atliju: „Stigao je neki prazan automobil, i iz njega je izašao Klem”. I eto, čovek koga je on toliko nipodaštavao, sada ga je isprašio.
U pola osam Klement Atli je svojim privatnim automobil prispeo pred Bakingemsku palatu. Za volanom je sedela njegova supruga, Vajolet. Kralj Džordž VI zatražio je od njega da preuzme dužnost predsednika vlade. U kući u Ulici Natli, pošto su preko radija čuli vesti, Lojd se okrenu prema Dejzi i reče: – Pa dobro, i to smo obavili. Možemo li sad da se uzmemo? – Da – reče Dejzi. – Odmah, ako hoćeš.
VI Volođina i Zojina svadba održana je u jednoj od manjih banket-sala u Kremlju. Rat s Nemačkom bio je završen, ali Sovjetski Savez je još bio u ruševinama i siromaštvu, i raskošno slavlje bi samo izazvalo mrke poglede. Zoja je imala novu haljinu, dok je Volođa nosio uniformu. S druge strane, međutim, hrane je bilo u izobilju, a votka je tekla u potocima. Na svadbu su došli i Volođini sestrić i sestričina, blizanci njegove sestre Anje, kao i njen neprijatni muž Ilja Dvorkin. Deca su imala nepunih šest godina. Dimka, tamnokosi dečkić, tiho je sedeo i čitao knjigu, dok je plavooka Tanja jurcala po sali, nalećući na stolove i smetajući gostima; ona se ponašala kao dečak, on kao devojčica. Zoja je izgledala tako poželjno u ružičastom da bi je Volođa najradije bio odveo pravo u krevet. Tako nešto, naravno, nije dolazilo u obzir. U krugu prijatelja njegovog oca bili su i neki od najvažnijih generala i političara u zemlji, i mnogi među njima došli su da nazdrave srećnom paru. Grigorij je, inače, u više navrata nagovestio da bi kasnije mogla da se pojavi jedna izrazito ugledna zvanica; Volođa se samo nadao da to neće biti izopačeni šef NKVD-a Berija. Koliko god se radovao, Volođa ni u tim trenucima nije mogao da zaboravi strahote koje je rođenim očima video, kao ni duboke sumnje u sovjetski komunizam koje su se u njemu probudile. Neopisiva okrutnost tajne policije, krupne Staljinove greške koje su koštale miliona i miliona života, kao i propaganda koja je crvenoarmejce podsticala da se u Nemačkoj ponašaju kao razjarene zveri – sve ga je to navelo da posumnja u same osnove svega u šta je još kao dete vaspitavan da veruje. Pitao se s nelagodom u kakvoj li će zemlji odrastati Dimka i Tanja. Nije ovo, međutim, bila prilika da se o tome razmišlja. Sovjetska elita je bila u dobrom raspoloženju. Dobili su rat i porazili Nemačku. Stare njihove neprijatelje Japance slomile su Sjedinjene Američke Države. Suludi kodeks časti japanskih vođa bezmalo im je uskraćivao mogućnost da kapituliraju, iako je njihova konačna predaja sada bila samo pitanje vremena. Da tragedija bude veća, što se oni duže budu držali tog svog ponosa, to će više japanskih i američkih vojnika izginuti, i više japanskih žena i dece bombama biti isterani iz domova, da bi na kraju, opet, ishod bio isti. Činilo se, nažalost, da Amerikanci ništa ne mogu da učine kako bi ubrzali taj proces i izbegli nepotrebne žrtve. Volođin otac, pijan i srećan, držao je govor. – Crvena armija je zauzela Poljsku – rekao je on. – Nikada više ta zemlja neće biti upotrebljena kao odskočna daska za napad Nemaca na Rusiju. I svi stari drugovi počeše da kliču i lupaju šakama o sto. – Narodne mase u zapadnoj Evropi, kao nikad dosad, glasaju za komunističke partije. U Parizu, na opštinskim izborima održanim u martu, Komunistička partija dobila je najviše glasova. Čestitam našim francuskim drugovima. I ove reči behu propraćene klicanjem. – Dok gledam na današnji svet, vidim da je Ruska revolucija, u kojoj su se borili i stradali toliki hrabri ljudi... – Tu zastade, jer mu pijane suze navreše na oči. U sali zavlada muk. Govornik se pri-
bra. – Vidim da tekovine naše revolucije nikada nisu bile bolje branjene nego danas! Svi podigoše čaše. – Revolucija! Revolucija! – I svi popiše. Vrata se uto naglo otvoriše, i u salu uđe drug Staljin. Svi ustadoše. Bio je sed i umoran. Imao je oko šezdeset pet godina, i već neko vreme je bolovao; širile su se glasine da je pretrpeo čitav niz moždanih ili blažih srčanih udara. Ali je toga dana bio u veselom raspoloženju. – Došao sam da poljubim mladu! – reče on. Prišao je Zoji i spustio ruke na njena ramena. Zoja je bila dobrih sedam-osam centimetara viša od njega, ali je uspela gotovo neprimetno da se sagne. Poljubio ju je u oba obraza, zadržavajući posedele brkove na njenim obrazima malo duže nego što bi trebalo, taman toliko da se Volođa najedi. A onda se odmaknu i reče: – Mogu li da dobijem piće? Više njih potrča da mu sipa čašu votke. Grigorij je izričito zahtevao da on ustupi Staljinu stolicu u čelo glavnog stola. Salom ponovo prostruja žamor kako su ljudi nastavili prekinute razgovore, ali sve je to bilo mnogo tiše nego maločas; svi su bili uzbuđeni što je i on tu, no sada su morali da paze na svaku reč, na svaki pokret. Da nekome ode glava s ramena dovoljno je bilo da taj čovek pucne prstima, što je on neretko i činio. Doneše utom još votke, orkestar zasvira ruske narodne igre, i ljudi polako počeše da se opuštaju. Volođa, Zoja, Grigorij i Katarina odigraše jedan kadril, ples za četvoro, sa obaveznom komičnom crtom, a sve u nameri da ljude zasmeju. Posle toga je zaplesalo više parova, a muškarci počeše da igraju barinju, gde su morali da čučnu i opružaju noge u kolenu, te se više njih samo preturilo na pod. Volođa je krajičkom oka neprekidno motrio na Staljina – kao, uostalom, i svi ostali u toj prostoriji – a ovaj je, činilo se, baš uživao, lupkajući dnom čaše o sto u ritmu balalajki. Zoja i Katarina su plesale trojku sa Zojinim šefom Vasilijem, naučnim savetnikom za oblast fizike koji je i sâm bio uključen u rad na bombi, dok se Volođa držao po strani, kad se, najednom, raspoloženje promeni. U salu uđe ađutant u civilnom odelu, brzim korakom prominu obodom prostorije, pa pravac kod Staljina. Nimalo ceremonijalno se nagnu preko vođinog ramena, i obrati mu se tihim glasom, ali žurno. Staljin je u prvi mah izgledao zaintrigiran, a onda mu oštro postavi jedno, pa još jedno pitanje. Tad mu se lice izmeni. On preblede, i činilo se da samo zuri u te ljude što plešu, a da ih pritom uopšte ne vidi. – Šta li se to dogodilo, đavo da ga nosi? – reče Volođa sebi u bradu. Plesači još ništa ne behu primetili, ali su zato oni koji su sedeli za glavnim stolom bili vidno uplašeni. Trenutak kasnije, Staljin ustade. Oni oko njega, iz poštovanja, učiniše isto. Volođa primeti da njegov otac još igra. Neki su i za manje od toga streljani. Ali Staljin nije ni primećivao svatove. U pratnji onog ađutanta, on ustade od stola. Krenuo je prema vratima, pravo preko plesnog podijuma. Prestravljeni svadbari brže-bolje su mu se sklanjali s puta. Jedan par pade. Staljin sve to kao da nije ni video. Svirka prestade. Bez i jedne jedine reči, ne gledajući ni u koga, Staljin izađe. Neki generali krenuše za njim, i videlo se da su uplašeni. Pojavi se zatim još jedan ađutant, pa još dvojica. Svi su oni tražili svoje pretpostavljene da im nešto saopšte. Mladić u sakou od tvida priđe Vasiliju. Zoja je, po svemu sudeći, poznavala tog čoveka, i sad ga je slušala s najvećom pažnjom. Videlo se da je zaprepašćena.
Vasilij i ađutant izađoše iz sale. Volođa priđe Zoji i reče: – Za ime boga, šta se događa? Odgovorila mu je drhtavim glasom. – Amerikanci su bacili nuklearnu bombu na Japan. – Njeno prelepo bledo lice bilo je još belje nego obično. – U prvi mah japanske vlasti nisu znale o čemu je reč. Sati su prošli pre nego što su shvatili šta ih je zadesilo. – Jesmo li zaista sigurni da je o tome reč? – Sravnjene su sa zemljom sve zgrade na površini od dvanaest i po kvadratnih kilometara. Procene govore da je od samog udara poginulo sedamdeset pet hiljada ljudi. – Koliko je bombi bačeno? – Jedna. – Jedna bomba? – Da. – Bože blagi. Nije ni čudo što je Staljin onako prebledeo. Stajali su i ćutali. Videlo se da se vest širi po sali. Neki su samo sedeli, zaprepašćeni; drugi su već bili poustajali i otišli, zaputivši se u svoje kancelarije, ka telefonima, radnim stolovima, osoblju u kabinetima. – Sad će se sve promeniti – reče Volođa. – Uključujući i naše planove za medeni mesec – reče Zoja. – Odsustvo će mi sad sigurno biti otkazano. – A mislilo smo da je Sovjetski Savez bezbedan. – Tvoj otac je upravo u govoru rekao kako tekovine revolucije nikada nisu bile bolje branjene nego danas. – Sada smo bez odbrane. – Jesmo – reče Zoja. – I bićemo sve dok i sami ne napravimo bombu.
VII Džeki Džejks i Džordži su došli u Bafalo, i odseli, prvi put, u Marginom stanu. I Greg i Lav su bili tu, pa su tako na Dan pobede nad Japanom – u sredu, petnaestog avgusta – svi zajedno izašli u Humboltov park. Staze su bile pune radosnih bračnih parova, a stotine dece brčkale su se u jezercetu. Greg je bio srećan i ponosan. Bomba je bila pun pogodak. Dve naprave bačene na Hirošimu i Nagasiki izazvale su jeziva razaranja, ali su zato u najkraćem roku okončale ratni sukob i spasle hiljade američkih života. U svemu tome i Greg je odigrao ulogu. Zahvaljujući tome što su svi zajedno postigli, Džordži će odrastati u slobodnom svetu. – Devet godina ima dečko – reče Greg Džeki. Sedeli su na klupi i razgovarali, dok su Lav i Marga odveli Džordžija da mu kupe sladoled. – Gotovo da čovek ne poveruje – reče ona. – Kakav li će biti kad poraste, baš se pitam. – Sigurno se neće baviti nečim glupavim kao što je gluma, niti će duvati u prokletu trubu – reče Džeki otresito. – Dečko ima kliker. – A šta bi ti volela, da bude profesor na koledžu, kao tvoj otac? – Da. – U tom slučaju... – Greg je sâm zapravo potegao ovu temu, i sad se unervozio, strepeći od Džekine reakcije. – U tom slučaju, trebalo bi da ide u neku dobru školu. – Na šta misliš?
– Šta kažeš na to da ide u neki internat? Mogao bi da ide u onaj u koji sam ja išao. – Bio bi tamo jedini crni učenik. – Ne mora da znači. Kad sam ja išao, bio je jedan obojeni dečko, Indijac iz Delhija. Kamal se zvao. – Samo jedan. – Da. – Jesu li ga zadirkivali? – Naravno. Zvali smo ga Kamila. Ali su se onda momci navikli na njega, i s nekima se i sprijateljio. – Šta je posle bilo s njim, jel’ znaš? – Završio je farmaciju. Čuo sam da već drži dve apoteke u Njujorku. Džeki klimnu glavom. Gregu se učini da ona nema ništa protiv tog plana. I sama je potekla iz obrazovane porodice, premda se kasnije, onako buntovna, odmetnula – Džeki je svakako verovala u značaj obrazovanja. – A šta ćemo sa školarinom? – Mogao bih da pitam oca. – Hoće li on to hteti da plaća? – Pogledaj ih samo. – Greg pokaza niz stazu. Lav, Marga i Džordži su se vraćali od sladoledžije. Lav i Džordži su išli jedan do drugoga, držali se za ruke i jeli sladoled u kornetu. – Moj otac, konzervativac, drži za ruku obojeno dete u parku, na javnom mestu. Veruj mi na reč, plaćaće taj školarinu. – Džordži se, nekako, nigde ne uklapa – reče Džeki, vidno uzrujana. – Crno dete s tatom belcem. – Znam. – Ljudi u zgradi tvoje majke misle da sam ja sobarica – jesi li znao za to? – Jesam. – Pazila sam da ne saznaju ko sam u stvari. Ako pomisle da crnje borave u njihovoj zgradi kao gosti, moglo bi biti nevolje. Greg uzdahnu. – Žao mi je zbog toga, ali u pravu si. – Džordžija život neće maziti. – Znam da neće – reče Greg. – Ali on zato ima nas. Džeki mu se nasmeši, što je retko činila. – Da – reče ona. – A to je već nešto.
DEO TREĆI Hladni mir
21. 1945. (III) Posle venčanja, Volođa i Zoja uselili su se u svoj stan. Malo je u Rusiji bilo takvih srećnika među tek venčanim parovima. Četiri godine svi industrijski napori u Sovjetskom Savezu bili su usmeravani ka proizvodnji oružja. Stambeni objekti gotovo nisu ni građeni, pri čemu su mnogi već postojeći razoreni. Volođa je, međutim, bio major u Obaveštajnoj agenciji Crvene armije, a uz to i generalski sin, što znači da je mogao da povuče neke veze. stan je bio skučen: dnevna soba s trpezarijskim stolom, spavaća soba tako mala da samo krevet može da se smesti, kuhinja u kojoj jedva dvoje ljudi može da se okrene, kupatilce u kojem ima mesta za lavabo i tuš-kabinu, i hodničić u koji taman može da stane ormar, da imaju gde da drže odeću. Kad u dnevnoj sobi uključiš radio, dobro se čuje u celom stanu. Brzo su ga uredili stan po vlastitim sklonostima. Zoja je donela jarkožuti prekrivač za krevet. Volođina majka je odnekud izvukla zemljano posuđe koje je bila kupila još devetsto četrdesete, da se nađe za Volođinu svadbu, i koje je uspela da sačuva u toku rata. Volođa je na zid okačio sliku – fotografiju svoje klase na Vojnoobaveštajnoj akademiji, tek što su diplomirali. Sada su još češće nego ranije vodili ljubav. Velika je to razlika bila, kad si sâm u stanu. Volođa se ni ranije nije osećao bogzna kako sputanim, i kad je sa Zojom spavao u stanu svojih roditelja, i kad su zajedno bili u stanu koji je ona delila sa drugima; ali sada je i sâm uvideo da sve to, ipak, utiče na čoveka. Moraš da govoriš tiho, sve vreme osluškuješ, da slučajno krevet ne zaškripi, a uza sve to, uvek postoji i mogućnost, ma kako mala bila, da ti neko upadne u sobu. U tuđem stanu nikada se ne možeš sasvim osamiti. Često bi se probudili rano ujutro, vodili ljubav, a onda bi se ljubili i razgovarali jedno sat vremena, pa tek onda ustali i počeli da se spremaju za posao. I upravo takvog jednog jutra ležao je Volođa glave položene na njena bedra, koja su mirisala na strast, i rekao: – Hoćeš čaja? – Da, moliću. – Protezala se kao kraljica, izvaljena na jastucima. Volođa obuče kućni ogrtač, prođe kroz hodničić do kuhinjice, pa uključi gas ispod samovara. Oneraspoložio se ugledavši u sudoperi gomilu šerpi i tanjira od prethodne večeri. – Zojo! – reče on. – Kuhinja je u neredu! Dobro ga je čula u tom malom stanu. – Znam – reče. On se vrati u sobu. – Što to nisi sinoć oprala? – Što nisi ti? Nije mu do toga časa palo na pamet da bi i sâm mogao preuzeti odgovornost za takve poslove. Pa ipak, reče: – Morao sam da pišem izveštaj. – A ja sam bila umorna. Sâm nagoveštaj da bi krivica mogla biti i njegova, silno je razdražila Volođu. – Mrzim prljavštinu u kuhinji. – Mrzim i ja. Što li toliko tupi? – Ako mrziš, a ti onda uzmi pa operi! – Hajdemo zajedno da operemo, i to odmah – reče ona, pa skoči iz kreveta. Prođe pored njega, sa
zavodljivim osmehom na licu, pa pravo u kuhinju. Volođa – za njom. – Ti peri, ja ću da brišem – reče ona i izvadi čistu krpu iz fioke. I dalje je bila gola. Nije mogao a da se ne nasmeši. Bila je visoka i vitka, a bele puti. Imala je male grudi i isturene bradavice, a stidne malje behu joj meke na dodir i plave. Jedna od radosti bračnog života bila je upravo ta njena navika da po stanu hoda gola. Mogao je da gleda u njeno telo koliko mu duša ište. A i ona je, očito, uživala u tome. Kad bi primetila da je on posmatra, ne bi joj bilo nimalo neprijatno, samo bi se nasmešila. Zasukao je rukave ogrtača i počeo da pere sudove, dodajući ih Zoji da ih obriše. Pranje sudova i nije baš muževna aktivnost – Volođa, recimo, nikada nije video svog oca kako pere sudove – ali Zoja je, izgleda, smatrala da takve poslove treba i jedno i drugo da rade. Nesvakidašnja je to bila ideja. Znači li to da Zoja ima visokorazvijenu svest o ravnopravnosti u braku? Ili to ona njega samo štroji? U jednom trenutku, učini mu se da je čuo nešto napolju. On virnu u hodnik; sudoperu su od ulaznih vrata delila svega tri-četiri koraka. Ništa neobično nije primetio. A onda neko provali vrata. Zoja vrisnu. Volođa je upravo prao kuhinjski nož. On prođe pored Zoje i stade na vrata kuhinje. Ispred razvaljenih vrata stajao je uniformisani policajac s macolom u rukama. Volođu ispuniše strah i bes. – Šta je sad ovo, jebote? – reče on. Policajac se skloni u stranu, a u stan uđe omalen, mršav čovek s licem kao u glodara. Bio je to Volođin zet, Ilja Dvorkin, agent tajne policije. Na rukama je imao kožne rukavice. – Ilja! – reče Volođa. – Ljigavče glupi. – Malo više poštovanja – reče Ilja. Volođa je bio u isti mah i smeten i ljutit. Nije bilo uobičajeno da tajna policija hapsi pripadnike vojne obaveštajne službe, a ni obrnuto. U protivnom, ubrzo bi izbio pravi rat bandi. – Što si mi, majku mu, razvalio vrata? Pa lepo bih ti ih otvorio! Još dvojica agenata uđoše u hodnik, i stadoše pored Ilje. Nosili su kožne mantile, njihov zaštitni znak, iako je bilo toplo tog poznoletnjeg dana. Strah i gnev obuzeše Volođu. Šta se to događa? – Spusti nož, Volođa – reče Ilja drhtavim glasom. – Nemaš čega da se bojiš – odvrati Volođa. – Upravo sam ga prao. – On dodade nož Zoji, koja je stajala iza njega. – Molim vas, uđite u dnevnu sobu. Možemo tamo da razgovaramo dok se Zoja oblači. – Šta ti misliš, da smo mi došli da se družimo? – oporo će Ilja. – Zbog čega god da ste došli, siguran sam da ne želite da vam golotinja moje žene pričinjava neprijatnost. – Ja sam ovamo došao službenim policijskim poslom! – A što li su onda poslali baš mog zeta? – Zar ne shvataš – tiše će Ilja – da bi bilo mnogo gore po tebe da je umesto mene došao neko drugi? Ovo je već slutilo na gadnu nevolju. Volođa se trudio da sačuva bar privid neustrašivosti. – Šta to tačno ti i ove barabe hoćete? – Drug Berija je preuzeo rukovođenje nad nuklearnim programom. Volođa je to već znao. Staljin je osnovao novi odbor koji će rukovoditi radom, a Beriju postavio za predsednika odbora. Berija ništa nije znao o fizici, i bio je potpuno nestručan da bi organizovao
bilo kakav naučnoistraživački poduhvat. Ali Staljin je u njega imao poverenja. Bio je to, uostalom, uobičajen problem u vrhu sovjetske države: potpuno nestručni, ali odani ljudi postavljani su na položaje za koje nisu bili osposobljeni . – I drugu Beriji je moja žena potrebna u laboratoriji – reče Volođa – da radi na bombi. Jeste li vi to u stvari došli da je odvezete na posao? – Amerikanci su nuklearnu bombu napravili pre Sovjetskog Saveza. – Jesu, zaista. A da nisu oni, možda, istraživanjima u oblasti fizike dali veći značaj nego mi? – Nije, jednostavno, moguće da kapitalistička nauka bude nadmoćna u odnosu na komunističku! – Sušta istina. – Volođa je sad već bio zbunjen. Kuda li sve ovo vodi. – Pa dobro, i do kakvog ste zaključka došli? – Mora da je neko sabotirao. Upravo ovakve smešne fantazije tajnoj policiji jedino i mogu da padnu na pamet. – Kako to da sabotira? – Neki od naučnika namerno su usporavali razvoj sovjetske bombe. Volođi je sada situacija već postajala jasnija, i on se uplaši. I dalje se, međutim, držao ratoborno; uvek je pogrešno pred ovakvim ljudima pokazati slabost. – A što bi, za boga miloga, tako nešto radili? – Zato što su izdajnici – a tvoja žena je jedna od njih! – Bolje bi ti bilo da to ne misliš ozbiljno, ti, govno jedno... – Došao sam da ti hapsim ženu. – Šta? – Volođa je bio preneražen. – Pa to je suludo! – Tako organizacija za koju radim vidi stvari. – Nemate dokaza. – Ako hoćeš dokaz, idi u Hirošimu! Prvi put otkako je ono vrisnula, Zoja progovori: – Moraću da pođem s njima, Volođa. Nemoj da i tebe uhapse. Volođa upre prstom u Ilju. – U grdno si se sranje uvalio. – Samo izvršavam naređenja. – Skloni mi se s puta. Moja žena ide sad u sobu da se obuče. – Nema vremena za to – reče Ilja. – Mora da pođe ovakva kakva je. – Nemoj me zasmejavati. Ilja podiže nos. – Pristojan građanin Sovjetskog Saveza nikada ne bi išao po stanu neodeven. Volođa se načas upita kako li je njegovoj sestri u braku s ovom uštvom. – A vi, tajna policija, moralno ne odobravate golotinju? – Njena nagost je dokaz njene moralne degradacije. Povešćemo je upravo ovakvu. – E nećete, jebem li vam sve. – Skloni se. – Ti se skloni. Ona ide da se obuče. – Volođa izađe u hodnik i stade pred trojicu agenata, pa raširi ruke tako da Zoja može da se provuče iza njegovih leđa. Čim je ona krenula, Ilja je dohvati za ruku. Volođa ga udari po licu, dvaput. Ilja kriknu i, teturajući se, uzmaknu. Ona dvojica u kožnim mantilima krenuše na Volođu. Ovaj pokuša da udari jednoga, ali ovaj izbeže udarac, a onda obojica uhvatiše Volođu za ruke. Otimao se Volođa, ali ljudi su bili jaki, i videlo se da su u ovome već izvežbani. Tresnuše ga o zid. Dok su ga tako držali, Ilja ga je udarao pesnicama u lice, sve sa onim kožnim rukavicama, dvaput,
tri puta, četiri, a onda u stomak, ko zna koliko puta, sve dok Volođi krv ne pođe na usta. Zoja je pokušala da se umeša, ali Ilja udari i nju, i Zoja vrisnu i pade nauznak. Volođi se ogrtač otvorio. Ilja ga šutnu prvo u jaja, a onda stade da ga šutira u kolena. Volođa klonu, ne mogavši više da stoji, ali ona dvojica u kožnim mantilima ga pridigoše, tako da Ilja može još da ga tuče. Najzad mu Ilja okrenu leđa, trljajući zglavke na prstima. Ona dvojica pustiše Volođu, koji se samo stropošta na pod. Teško je disao, nije mogao da se pomeri, ali svest nije izgubio. Krajičkom oka video je kad su ona dvojica siledžija dograbila Zoju i onako golu je izveli iz stana. Ilja je pošao za njima. Prolazili su minuti, i bol se lagano menjao, od oštrog, nepodnošljivog, ka tupom, potmulom; malopomalo, ponovo je ravnomerno disao. Posle nekog vremena ponovo je mogao da pomera udove, pa se s velikim naporom osovi na noge. Stigao je nekako do telefona i okrenuo očev broj, u nadi da stari još nije otišao na posao. Sa olakšanjem začu očev glas. – Uhapsili su Zoju – reče. – Đubrad prokleta – reče Grigoriji. – Ko to? – Ilja. – Šta? – Pozovi nekoga – reče Volođa. – Vidi da li može da se sazna šta se to, majku mu, događa. Ja moram prvo da sperem ovu krv. – Kakvu krv? Volođa spusti slušalicu. Do kupatila ga je delilo svega nekoliko koraka. On skide sa sebe okrvavljen kućni ogrtač i stade pod tuš. Topla voda donela je kakvo-takvo olakšanje izubijanom telu. Ilja jeste bio naopak čovek, ali nije bio jak, tako da nijedna kost ne beše slomljena. Volođa zavrnu slavinu. Pogledao se u ogledalo. Lice mu je bilo u posekotinama i modricama. Nije trošio snagu na brisanje. Uz nezanemarljiv napor, obukao je crvenoarmejsku uniformu. Potreban mu je bio taj simbol vlasti. Otac je stigao upravo dok je Volođa pokušavao da zapertla čizme. – Šta se ovde dogodilo, jebote? – grmeo je Grigorij. – Oni hteli da se biju, a ja im, budala, dao šta su tražili – reče Volođa. U prvi mah otac nije iskazao saosećajnost. – Mislio sam da si pametniji. – Izričito su zahtevali da je odvedu golu. – Gadovi prokleti. – Jesi li uspeo nešto da saznaš? – Nisam još. Razgovarao sam s nekoliko ljudi. Niko ništa ne zna. – Grigorij je bio vidno zabrinut. – Ili je neko debelo pogrešio... Ili su, iz nekog razloga, potpuno sigurni u to što rade. – Odvezi me do posla. Lemitov ima da poludi od besa. Neće im on dozvoliti tek tako da se provuku. Ako imaju odobrenje meni ovako nešto da urade, uradiće to svakome iz Obaveštajne službe Crvene armije. Grigorija je u kolima, ispred zgrade, čekao šofer. Odvezoše se sad zajedno do aerodroma Hodinka. Grigorij je ostao u automobilu, dok je Volođa, hramljući, otišao do sedišta Obaveštajne službe Crvene armije. Zaputio se pravo u kancelariju u kojoj je sedeo njegov pretpostavljeni, pukovnik Lemitov. Pokucao je na vrata, ušao i rekao:
– Prokleta tajna policija mi uhapsila ženu. – Znam – reče Lemitov. – Znate? – Ja sam to i aminovao. Volođa je zinuo. – Kako to sad, jebote? – Sedi. – Šta se to dešava? – Sedi, umukni, i kazaću ti. Bolelo je sve Volođu dok je sedao. – Moramo da napravimo nuklearnu bombu, i to brzo – poče Lemitov. – U ovom trenutku, Staljin igra grubu igru s Amerikancima, jer smo u priličnoj meri sigurni da oni nemaju dovoljno veliki arsenal nuklearnog oružja da nas zbrišu s lica zemlje. Ali svakako gomilaju zalihe, i u jednom trenutku će to oružje i upotrebiti – pod uslovom da mi još ne budemo u mogućnosti da im uzvratimo. To je već imalo smisla. – Ne može moja žena da radi na nacrtu bombe dok je tajna policija pesniči. To je suludo. – Zaveži, jebote. Nas muči to što postoji veći broj mogućih nacrta. Amerikancima je pet godina trebalo da pronađu onaj koji je primenjiv u praksi. Mi nemamo toliko vremena. Moramo da ga ukrademo od njih. – A ipak su nam potrebni ruski fizičari koji će taj nacrt precrtati – što, opet, mogu da urade samo ako su u svojim laboratorijama, umesto što čame u podrumima Lubjanke. – Ti poznaješ čoveka koji se zove Vilhelm Frunce. – Školovali smo se zajedno. Na Berlinskoj muškoj akademiji. – On nam je svojevremeno dao dragocene informacije o britanskom nuklearnom programu. Onda se preselio u Sjedinjene Države, gde je radio na projektu nuklearne bombe. Kontaktirali su ga naši iz vašingtonskog NKVD-a, ali on se uplašio shvativši koliko ovi ništa ne znaju, i tako je veza s njim načisto sjebana. Moramo opet da ga pridobijemo. – A kakve veze sve to ima sa mnom? – On ti veruje. – Ne znam da li mi veruje. Dvanaest godina se nismo videli. – Hoćemo da odeš u Ameriku i razgovaraš s njim. – Ali što ste onda Zoju uhapsili? – Da budemo sigurni da ćeš se vratiti.
II Volođa je ubeđivao sebe da zna kako se to radi. U Berlinu, pre rata, umeo je da zavara trag gestapovcima koji su ga pratili, a onda se sastajao s potencijalnim špijunima, vrbovao ih i pretvarao u pouzdane izvore tajnih obaveštajnih podataka. Nikada to nije bilo lako – naročito nije lako bilo nagovoriti nekoga da izda svoju zemlju – ali on je bio stručnjak za to. S druge strane, ovo je Amerika. Zapadne zemlje u kojima je boravio, Nemačka i Španija tridesetih i četrdesetih godina, nisu bile ni izbliza ovakve. Volođa je bio pod snažnim utiskom. Celoga života slušao je kako se u holivudskim filmovima preteruje u isticanju blagostanja, a da u stvarnosti većina Amerikanaca živi u siromaštvu. Volođi je, međutim, bilo jasno, od onoga dana kad je kročio na tlo SAD, da u tim filmovima preterivanja gotovo i
da nema. I da je ovde sirotinju teško naći. Njujork je vrveo od automobila, koje očigledno nisu vozili samo pojedini važni vladini zvaničnici, već obični mladići, muškarci u radničkim odelima, pa čak i žene koje su kolima krenule u kupovinu. I svi su bili tako dobro obučeni! Kao da su svi muškarci nosili najbolja odela koja imaju. Belasali su se ženski listovi u providnim čarapama. Svi ljudi su, činilo se, nosili nove cipele. Morao je sebe uporno da podseća da postoji i ona druga, tamna strana Amerike. Postoji to siromaštvo, tu je ono negde. Crnci su žrtve progona, na Jugu nemaju ni pravo glasa. Kriminala ima mnogo – i sami Amerikanci tvrde da kriminal cveta – mada, nekim čudom, Volođa lično nije video ništa što bi išlo u prilog toj tvrdnji, i osećao se savršeno bezbedno dok se šetao ulicama. Nekoliko dana proveo je istražujući Njujork. Usavršavao je engleski, koji, inače, nije dobro govorio, ali to kao da nije ni bilo važno; grad je bio pun ljudi koji su engleski tek natucali, na sve strane čuli su se jaki akcenti. Volođa je uspeo da zapamti lica nekih agenata kojima je Ef-Bi-Aj poverio zadatak da ga prate i pronašao nekoliko pogodnih mesta gde će lako moći da im umakne. Jednog sunčanog prepodneva krenuo je on iz sovjetskog konzulata u Njujorku; šešir nije nosio, a na sebi je imao samo sive pantalone i plavu košulju, kao da je izašao u kupovinu. Pratio ga je jedan mladić u tamnom odelu, s kravatom. Volođa je otišao do robne kuće Saks na Petoj aveniji, i kupio donji veš i jednu košulju, smeđu, kariranu. Ko god da ga je u tom času pratio, svakako je zaključio da je čovek, po svemu sudeći, jednostavno izašao u kupovinu. Šef NKVD-a pri konzulatu prethodno je najavio da će sovjetski tim biti Volođi za petama tokom njegovog boravka u Americi, čisto da se uveri da se ovaj dolično ponaša. Teško mu je bilo da ovlada gnevom koji je osećao prema toj organizaciji, jer su zatočili Zoju, i morao je da uloži veliki napor kako bi odoleo porivu da ščepa tog čoveka za gušu i pridavi ga. Ali sačuvao je mir. Sarkastično je napomenuo kako će, da bi izvršio poveren mu zadatak, morati da umakne Ef-Bi-Aju, te da bi mu se, pritom, i nehotice moglo desiti da se ratosilja i enkavedeovaca; ali im je, ipak, poželeo mnogo sreće. Gotovo svakog dana uspeo bi da ih se otarasi posle samo pet minuta. To je značilo da je ovaj mladić, koji ga je sad pratio, gotovo izvesno agent Ef-Bi-Aja. Tu pretpostavku potkrepljivao je, uostalom, i njegov upadljivo konzervativan stil oblačenja. Noseći kupljenu robu u papirnoj kesi, Volođa je iz robne kuće izašao na bočni ulaz, i odmah zaustavio taksi. Agent Ef-Bi-Aja ostao je na pločniku, podignute ruke. Kad je taksi dvaput skrenuo za ćošak, Volođa dade vozaču novčanicu i iskoči iz kola. Jurnu pravo u stanicu podzemne železnice, izađe, zatim, na drugi ulaz, pa stade ispred jedne poslovne zgrade, i sačeka tu nekih pet minuta. Mladića u tamnom odelu nigde nije bilo. Volođa se pešice zaputi prema stanici Pen. Tu je ponovo proverio da ga neko slučajno ne prati, a onda kupio kartu. S kartom i onom papirnom kesom ukrcao se u voz. Putovanje do Albukerkija trajalo je tri dana. Voz je jurio kroz beskrajna prostranstva plodne zemlje, pokraj moćnih fabrika iz čijih je dimnjaka kuljao dim i velikih gradova s oblakoderima što osiono sežu ka nebesima. Sovjetski Savez jeste bio prostraniji, ali izuzev Ukrajine, mahom to beše zemlja pokrivena borovim šumama i ledenim stepama. Ovakvo bogatstvo Volođa dotad ne bi mogao ni da zamisli. A i nije sve u bogatstvu. Danima ga je već proganjala jedna misao, čudna misao u vezi sa životom u Americi. I naposletku je shvatio o čemu je reč: niko od njega nije tražio da mu pokaže isprave. Kad je prošao imigracionu kontrolu, još tamo u Njujorku, nikome više nije pokazivao pasoš. U ovoj zemlji, činilo se, svaki čovek može da ode do železničke ili autobuske stanice i kupi kartu do bilo kojeg
odredišta, i da pritom ni od koga ne mora da traži dozvolu, niti da bilo kom službenom licu objašnjava svrhu putovanja. Opasno je bilo to oduševljenje, taj osećaj slobode koji ga je sad prožimalo. Mogao je da pođe kud god mu je volja! Američko bogatstvo je, takođe, izoštrilo Volođinu svest o opasnosti koja preti njegovoj otadžbini. Nemci su umalo uništili Sovjetski Savez, a ova zemlja ima trostruko više stanovnika i deset puta je bogatija od Nemačke. Sama pomisao na to da bi Rusi mogli biti potčinjeni, da bi strahom mogli biti naterani na pokornost, ublažila je Volođine sumnje u komunizam, uprkos onome što je NKVD učinio njemu i njegovoj ženi. Ako jednog dana postane otac, ne bi želeo da njegova deca rastu u svetu koji tiraniše Amerika. Putovao je preko Pitsburga i Čikaga, i usput nije na sebe skretao pažnju. Bio je obučen po američki, a njegov akcenat niko nije ni primetio, iz prostog razloga što Volođa ni sa kim nije razgovarao. Sendviče i kafu kupovao je tako što bi upro prstom i, potom, platio. Prelistavao je novine i časopise koje bi drugi putnici ostavili za sobom, razgledajući slike i pokušavajući da odgonetne značenje naslovâ. Poslednji deo puta vodio ga je kroz pustinjske predele, bezljudne, a prelepe; u daljini su se uzdizali snegom pokriveni vrhovi, crveni u suton, pa je verovatno stoga ovaj venac i nazvan Planinama Hristove krvi. Volođa ode do toaleta, gde je presvukao donji veš i obukao novu košulju, kupljenu kod Saksa. Očekivao je da će na stanici u Albukerkiju ugledati agenta Ef-Bi-Aja ili pripadnika Vojne bezbednosti, i zaista je odmah opazio jednog mladića ispod čijeg se kariranog sakoa – neprikladnog za pretopli septembar u Novom Meksiku – videla budža od revolvera u ramenoj futroli. Ovog agenta su, međutim, bez sumnje zanimali putnici koji su prevalili dug put, iz Njujorka, možda, ili Vašingtona. Volođa, bez šešira i sakoa, bez ikakvog prtljaga, izgledao je kao običan meštanin koji se vraća s kraćeg putovanja. Niko ga nije pratio kad je sa železničke stanice krenuo ka autobuskoj i seo u bus grejhaund za Santa Fe. Na krajnju tačku svoga putovanja stigao je u poznim popodnevnim satima. Nisu mu promakla dva agenta Ef-Bi-Aja na autobuskoj stanici u Santa Feu, a i oni su njega dobro osmotrili. Kako, međutim, ni oni nisu mogli da prate baš svakoga ko siđe sa autobusa na toj stanici, njegova neupadljiva spoljašnjost još jednom ga je poštedela neželjene pažnje. Čineći sve što može kako bi ostavio utisak čoveka koji se zaputio na neko određeno mesto, Volođa je hodao ulicama. Niske kuće ravnih krovova u pueblo stilu, i skučene crkvice izložene nemilosrdnim sunčevim zracima podsetiše ga na Španiju. Zgrade sa dućanima u prizemlju i pročeljima ispresecanim lukovima uzdizale su se iznad pločnika, stvarajući prijatnu hladovinu. Izbegao je La Fondu, veliki hotel na gradskom trgu odmah do katedrale, i uzeo sobu u Sent Frensisu. Platio je gotovinom i predstavio se kao Robert Pender, što bi moglo značiti ili da je Amerikanac, ili da dolazi iz neke od evropskih zemalja za koje bi takvo ime i prezime bili uobičajeni. – Moju putnu torbu će dopremiti kasnije – obrati se on lepuškastoj devojci na recepciji. – Ako ne budem tu kad stigne, hoćete li se pobrinuti da je odnesu u sobu? – O, naravno, neće to biti nikakav problem – reče mu ona. – Hvala vam – reče Volođa, a onda dodade rečenicu koju je više puta čuo u vozu: – Zaista sam vam zahvalan. – Ako ja ne budem ovde, neko drugi će se pobrinuti za torbu, samo ako na njoj piše vaše ime. – Piše. – Nikakvog prtljaga nije imao, ali devojka to nikada neće ni saznati. Videvši šta je upisao u hotelsku knjigu, devojka mu reče: – Dakle, gospodine Pender, vi ste iz Njujorka.
Primesa podozrenja osećala se u njenom glasu, bez sumnje zbog toga što on nije govorio kao što govore Njujorčani. – Poreklom sam iz Švajcarske – objasni Volođa, odabravši upravo jednu neutralnu zemlju. – Otuda taj naglasak. Dosad nisam srela nikoga iz Švajcarske. Kako je tamo? Volođa u Švajcarskoj nikada nije bio, ali je video fotografije. – Mnogo pada sneg – reče on. – Dobro, onda uživajte u ovoj našoj klimi u Novom Meksiku! – Hoću. Pet minuta kasnije ponovo je bio na ulici. Od kolega u Ambasadi SSSR-a saznao je da neki naučnici žive u laboratoriji u Los Alamosu, ali da je to jedna siromašna varoš bez raznih civilizacijskih pogodnosti, pa stoga i oni radije iznajmljuju kuće i stanove u okolnim mestima, ukoliko to mogu da priušte. Vil Frunce je to mogao kao od šale: bio je oženjen uspešnom umetnicom, autorkom novinskog stripa Nemarna Alis. Frunceova supruga, koja se takođe zvala Alis, mogla je da radi gde god da se nađe, tako da su uzeli stan u starom gradskom jezgru. Ovu informaciju Volođa je dobio iz njujorške kancelarije NKVD-a. Oni su pažljivo istražili Fruncea, tako da je Volođa znao i njegovu adresu, i broj telefona, i koja kola vozi – beše to predratni plimut, kabriolet, s belom linijom na gumama. U prizemlju zgrade u kojoj su stanovali Frunceovi nalazila se umetnička galerija. Stan na spratu imao je prozor okrenut ka severu; s tog prozora pružao se inspirativan pogled za umetničku dušu. Kabriolet plimut bio je parkiran ispred zgrade. Volođi je draže bilo da ne ulazi unutra; stan bi mogao biti ozvučen. Frunceovi su bili imućan bračni par bez dece, i Volođa je pretpostavljao da takvi ljudi petak veče neće provesti kod kuće uz radio. Odlučio je da sačeka malo, da vidi da li će izaći. Proveo je neko vreme u galeriji, razgledajući slike koje su bile na prodajnoj izložbi. On je voleo jasne, žive slike, i ne bi na svoj zid nikada zakačio ove namalane brljotine. Nedaleko odatle pronašao je kafeteriju i seo pored prozora s kojeg se videla kapija Frunceove zgrade. Iz kafeterije je izašao sat kasnije, kupio novine, pa stao na autobusku stanicu pretvarajući se da čita. Pošto se to čekanje oteglo, imao je vremena da ustanovi kako niko drugi ne motri na Frunceov stan. A to je značilo da ni Ef-Bi-Aj ni Vojna bezbednost nisu Fruncea označili kao veoma sumnjivu osobu . Jeste on bio stranac, ali iz inostranstva su došli i mnogi drugi naučnici, a verovatno i nije bilo informacija koje bi ukazivale na to da od njega preti bilo kakva opasnost. Bila je to, inače, trgovačka četvrt, a ne stambena, i na ulicama je bilo puno sveta; pa ipak, posle nekoliko sati, Volođu poče da brine mogućnost da će nekome zapasti za oko, pošto se već dugo tuda vrzmao. I upravo tada izađoše Frunceovi. Frunce je bio deblji nego pre dvanaest godina – u Americi se u hrani ni u jednom trenutku nije oskudevalo. Počeo je bio da ćelavi, iako mu je bilo tek trideset godina. I dalje je izgledao onako sav ozbiljan. Nosio je sportsku majicu i kaki pantalone, uobičajenu američku kombinaciju. Žena mu, pak, nije bila tako konzervativno odevena. Svetlu kosu bila je vezala u punđu i pokrila beretkom, a na sebi je imala široku pamučnu haljinu neodređene mrke boje, s tim što je oko zglobova nosila sijaset narukvica, dok joj šake behu ukrašene mnoštvom prstenja. Tako su se, priseti se Volođa, umetnice oblačile u Nemačkoj pre Hitlera. Bračni par je pošao ulicom, Volođa za njima. Pitao se kakvi li su politički stavovi Frunceove žene, i koliko bi i na koji način njeno prisustvo moglo da utiče na tok teškog razgovora koji se on upravo pripremao da obavi s njenim mužem. Svoje-
vremeno, u Nemačkoj, Frunce je bio vatreni socijaldemokrata, tako da su slabi bili izgledi da mu je žena konzervativka; sâm njen izgled potkrepljivao je tu pretpostavku. S druge strane, međutim, ona verovatno nije znala da je njen muž jedno vreme u Londonu Sovjetima odavao tajne. U ovoj jednačini, ta žena je bila nepoznata. Draže bi Volođi bilo da je s Frunceom mogao da završi posao u četiri oka, pa je počeo da razmatra mogućnost da ih sada ostavi, a da pokuša ponovo sutradan. Ali recepcionerka u hotelu bila je primetila njegov strani akcenat, tako da bi već sutradan ujutro mogli da mu nakače nekog agenta Ef-Bi-Aja. I s tim bih ja već nekako izašao na kraj, razmišljao je on, mada u ovako malom mestu to neće ići tako lako kao u Njujorku ili Berlinu. A sutradan je bila subota, što znači da će Frunceovi verovatno dan provesti zajedno. Koliko bi Volođa morao da čeka pre nego što konačno uhvati Fruncea samog? Ne postoji način da se ovakvi poslovi završe lako. Dobro odvagavši, on odluči da iste večeri pređe na stvar. Frunceovi uđoše u jedan restoran. Volođa je prošao pored lokala i provirio kroz prozor. Bio je to jeftin restoran sa separeima. Njemu prvo pade na pamet da uđe i sedne sa njima, ali onda odluči da ih pusti prvo da jedu. Punih stomaka, biće dobro raspoloženi. Čekao je pola sata, sa udaljenosti motreći na vrata restorana. A onda, sav ustreptao, uđe. Upravo su završavali večeru. Dok je Volođa prolazio salom, Frunce u jednom trenutku prvo podiže pogled, pa ga skrenu u stranu; nije ga prepoznao. Volođa se uvuče u separe, sede do Alis i reče tiho, na nemačkom: – Zdravo, Vili, zar me se ne sećaš, iz škole? Frunce se zagleda u njega, i potrajalo je to nekoliko sekundi, a onda se na njegovom licu pojavi osmeh. – Peškov? Volođa Peškov? Ma jesi li to stvarno ti? Talas olakšanja zapljusnu Volođu. Frunce je još bio prijateljski nastrojen prema njemu. Jedna prepreka manje. – Ja sam, stvarno – reče Volođa, pa mu pruži ruku, i rukovaše se. Okrenuvši se prema Alis, on reče na engleskom: – Mnogo loš sam, izvin’te, u govorenju na vaš jezik. – Nemojte se mučiti – odvrati ona na tečnom nemačkom. – Moji su ovamo emigrirali iz Bavarske. Frunce je još bio u čudu. – Baš sam nedavno mislio na tebe – reče on – jer sam u međuvremenu upoznao još jednog tipa sa istim prezimenom. Zove se Greg Peškov. – Stvarno? Rođeni brat moga oca, Lav, došao je u Ameriku negde oko devetsto petnaeste. – Ne, poručnik Peškov je mnogo mlađi. Nego, otkud ti ovde? Volođa se nasmeši. – Došao sam tebe da vidim. Pre nego što je Frunce stigao da ga upita za povod, on dodade: – Kad smo se poslednji put videli, ti si bio sekretar ogranka Socijaldemokratske partije u Nojkelnu.40 Bio je to drugi korak. Uspostavivši prvo prijateljsku atmosferu, on sad podseća Fruncea na njegov idealizam iz mladalačkih dana. – To iskustvo me je ubedilo da demokratski socijalizam nema budućnost – reče Frunce. – Protiv nacista smo pokazali potpunu nemoć. Samo je Sovjetski Savez bio dovoljno jak da ih zaustavi. To je bila istina, i Volođi je bilo drago što Frunce tako razmišlja; ali, što je bilo još važnije, na osnovu ovog komentara moglo se zaključiti da život u bogatoj Americi nije omekšao Frunceove političke stavove.
– Nameravali smo baš da odemo na piće u kafanu iza ćoška – reče uto Alis. – Mnogi naučnici izlaze tamo petkom uveče. Hoćete s nama? Samo je to još Volođi trebalo – da ga vide na javnom mestu s Frunceovima. – Ne znam – reče on. Pravo govoreći, i u ovom restoranu se predugo zadržao u njihovom društvu. Bilo je vreme da pređe na treći korak; da podseti Fruncea na njegovu stravičnu krivicu. Nagnuo se napred i tiho rekao: – Vili, jesi li ti znao da će Amerikanci da bace nuklearne bombe na Japan? Dugo je vladala tišina. Volođa zadrža dah. Zaigrao je na kartu griže savesti. Na trenutak se pobojao da je otišao predaleko. Frunce je izgledao kao da bi svakog časa mogao da brizne u plač. A onda naučnik duboko udahnu i povrati prisebnost. – Ne, nisam znao – reče. – Niko od nas nije znao. – Pretpostavljali smo da će američka vojska nekako pokazati moć te bombe, da pripreti Japancima, koji bi onda ranije kapitulirali – ljutito se umeša Alis. I ona je, dakle, znala za bombu pre nego što je bačena, primeti Volođa. I nije ga to iznenadilo. Teško je muškarcima da prećute takve stvari ženama. – Tako da mi jesmo očekivali da je negde bace – produži ona. – Ali smo računali da će to biti neko nenastanjeno ostrvo, ili možda neko vojno postrojenje s mnogo naoružanja, a vrlo malo ljudi. – To bi se onda možda i moglo opravdati – reče Frunce. – Ali... – Sad je već šaputao. – Nikome na pamet nije palo da će je baciti na veliki grad i pobiti osamdeset hiljada ljudi. Volođa klimnu glavom. – Pretpostavio sam da ćeš to tako doživeti. – Nadao se tome Volođa, svim srcem. – A ko ne bi? – upita ga Frunce. – Da ti postavim jedno još važnije pitanje. – Bio je to četvrti korak. – Hoće li oni to ponoviti? – Ne znam – reče Frunce. – Mogli bi. Neka nam je bogom prosto, ali mogli bi. Volođa je prikrivao zadovoljstvo. Zbog njega se sad Frunce osećao odgovornim za upotrebu nuklearnog oružja, kako u vremenu koje dolazi, tako i u danima koji su već bili za njima. Volođa klimnu glavom. – Tako i mi mislimo. – Koji to mi? – na to će Alis oštrim tonom. Prevejana je ona, i verovatno praktičnija od muža. Teško bi bilo nasamariti tu ženu, i Volođa odluči da i ne pokušava. Morao je da preuzme taj rizik i obrati joj se iskreno. – Pitanje je na mestu – reče on. – A i ja nisam prešao ovoliki put da bih obmanjivao starog druga. Imam čin majora u Obaveštajnoj službi Crvene armije. Netremice su gledali u njega. I sámi su već bili naslutili da takva mogućnost postoji, ali ih je sada iznenadilo njegovo iskreno priznanje. – Moram nešto da vam kažem – produži Volođa. – Nešto neizmerno važno. Jel’ ima ovde neko mesto gde bismo mogli na miru da porazgovaramo? Frunceovi nisu znali šta će. – U našem stanu možda? – reče on. – Verovatno ga je ozvučio Ef-Bi-Aj – na to će Volođa. Što se Fruncea tiče, on je već imao iskustva u takvim tajnim rabotama, ali Alis je bila preneražena. – Mislite? – reče ona s nevericom. – Mislim. Jel’ bismo mogli da se odvezemo nekud izvan grada? – Ima jedno mesto gde odlazimo s vremena na vreme – reče Frunce – i to upravo u ovo doba dana, da gledamo zalazak sunca. – Savršeno. Idite vas dvoje do kola, sedite unutra i čekajte me. Stižem ja za minut. Frunce plati račun pa ode sa Alis, a Volođa onda pođe za njima. U toku te kratke šetnje do kola
ustanovio je da ga niko ne prati. Stigao je do plimuta i ušao u auto. Sedeli su svi troje napred, u američkom stilu. Frunce ih odveze izvan grada. Zemljanim putem stigli su na vrh jednog brežuljka. Frunce zaustavi kola. Volođa im rukom dade znak da izađu, pa ih odvede stotinak metara od vozila, tek za slučaj da je i ono ozvučeno. Pogled je pucao preko kamenitog tla i niskog žbunja, sve tamo do zalazećeg sunca. Volođa pređe na peti korak. – Mi smatramo da će sledeća nuklearna bomba pasti negde u Sovjetskom Savezu. Frunce klimnu glavom. – Ne dao bog, ali verovatno si u pravu. – I mi ama baš ništa ne možemo da učinimo da to sprečimo – produži Volođa, rešen sad da istera stvar do kraja. – Ne postoje nikakve mere predostrožnosti koje bismo mogli da preduzmemo, nikakve prepreke koje bismo mogli da postavimo, ne postoji, dakle, način da zaštitimo narod. Ne postoji odbrana od nuklearne bombe – bombe koju su ti, Vili, napravio. – Znam – snuždio se Frunce. Očigledno je smatrao da bi za eventualni nuklearni napad na SSSR on bio kriv. Korak broj šest. – Jedina zaštita bila bi da i mi imamo nuklearnu bombu. Frunce u tako nešto nije želeo da poveruje. – Nije to način da se odbranite – reče on. – Ali jeste sredstvo za odvraćanje neprijatelja. – Moglo bi biti – saglasi se Frunce. – Mi ne želimo da se ove bombe šire po vetu – reče Alis. – Ne želim ni ja – reče Volođa. – Ali jedini pouzdan način da se Amerikanci spreče u nastojanju da sravne Moskvu sa zemljom kao što su sravnili Hirošimu, jeste da i Sovjetski Savez dobije nuklearnu bombu i bude sposoban da uzvrati udarac. – U pravu je čovek, Vili – reče Alis. – Pa majku mu, svi smo toga svesni. Ova je muško u kući, zaključi Volođa. Pripremajući se za sedmi korak, Volođa progovori nešto mekšim tonom: – Koliko bombi Amerikanci imaju? To je bio prelomni trenutak. Ako Frunce odgovori na pitanje, preći će liniju. Do toga časa razgovor su činila sve sama opšta mesta. Sada je Volođa od njega tražio tajnu informaciju. Dugo je Frunce oklevao. Konačno, pogleda u Alis. Volođi nije promaklo kad ona, gotovo neprimetno, klimnu glavom. – Samo jednu – reče Frunce. Volođa je likovao u sebi. Frunce je izdao. Teško je bilo načiniti taj prvi korak. Drugu tajnu će lakše iskamčiti. – Ali uskoro će ih imati još – dodade Frunce. – To je trka, i ako trku izgubimo, nema nam života – požurivao ga je Volođa. – Moramo da napravimo barem jednu bombu pre nego što ih oni nakupe dovoljno da nas zbrišu sa lica zemlje. – Možete li vi to? Volođi ove reči dođoše kao šlagvort za osmi korak. – Potrebna nam je pomoć. Primetio je Volođa kako se Frunceu grči lice, i on odmah nasluti da se naučnik upravo priseća zašto je odbio saradnju sa NKVD-om. – A šta ako kažemo da ne možemo da vam pomognemo? – reče Alis. – Da bi to bilo isuviše opasno? Volođa se osloni na instinkt. Podiže ruke kao da se predaje. – Onda ću se vratiti kući i reći im da nisam uspeo – reče. – Ne mogu ja vas da nateram da uradite bilo šta što vi ne želite da uradite. Ne bih ni na koji način želeo da vršim pritisak na vas, ili da vas primoravam.
– Nećete nam pretiti? – reče Alis. Bila je to potvrda Volođine pretpostavke da su enkavedeovci pokušali da zastraše Fruncea. Svakoga su oni zastrašivali; jedino su to i umeli. – Ja ne pokušavam čak ni da vas ubedim – obrati se Volođa direktno Frunceu. – Samo iznosim činjenice. Ostalo je na tebi. Ako ti je potrebna pomoć, tu sam ti ja, kao kontakt. Ako ti celokupnu situaciju vidiš drugim očima, onda smo završili. Pametni ste ljudi, oboje. Ne bih mogao da vas pređem sve i da hoću. Muž i žena se opet pogledaše. Volođa se nadao da u tom trenutku razmišljaju o tome koliko je on drugačiji od prethodnog sovjetskog agenta koji im se obratio. Mučno se rastegao taj trenutak. Prva je progovorila Alis. – Kakva vam je to pomoć potrebna? – upita ona. Nije to bio pristanak, ali bolje i to nego da su ga odbili, a i logično je vodilo ka devetom koraku. – Moja žena je fizičar i radi u tom timu – reče on, nadajući se da će im se prikazati kao ljudsko biće u trenutku kad bi već mogli da posumnjaju da je običan manipulator. – Ona mi priča da postoji više načina da se dođe do nuklearne bombe, ali da mi nemamo dovoljno vremena da ih sve probamo. Mogli bismo godine i godine da uštedimo ako saznamo šta je upalilo kod vas. – To već ima smisla – reče Vili. Korak deseti, onaj veliki. – Moramo da znamo koji je tip bombe bačen na Japan. Bolan je bio izraz Frunceovog lica. On pogleda u svoju ženu. Ovoga puta nije klimnula glavom, ali nije ni odmahnula. Rastrzana je bila, kao i on. Frunce uzdahnu. – Dve vrste – reče on. Volođa se u isti mah oduševi i prepade. – Dva različita nacrta? Frunce klimnu glavom. – Za Hirošimu su upotrebili uranijumsku napravu s paljenjem. Nazvali smo je Mali dečko. Na Nagasaki je bačen Debeljko, plutonijumska bomba s okidačem implozije. Volođa je jedva disao. Ovo su bile vruće informacije. – Koja je bolja? – Obe su eksplodirale, očigledno, ali je Debeljka lakše proizvesti. – Zašto? – Zato što moraju godine i godine da prođu da bi se proizvelo dovoljno uranijuma 235 za jednu bombu. S plutonijumom, kad imaš nuklearni reaktor, to ide brže. – Sovjetskom Savezu je, znači, potrebna kopija Debeljka. – Upravo tako. – Samo jedno možeš da učiniš kako bi Rusiju spasao uništenja – reče Volođa. – Šta to? Volođa ga pogleda pravo u oči. – Da mi doneseš taj nacrt – reče on. Vili preblede. – Ja sam američki državljanin – reče on. – Tražiš od mene da izdam svoju zemlju. Za to mi sleduje smrtna kazna. Mogao bih da skončam na električnoj stolici. I tvoja žena, pomisli Volođa, ona je saučesnica. Hvala bogu te ti to nije palo na pamet. – U poslednjih nekoliko godina – reče Volođa – od mnogih sam ljudi tražio da stave živote na kocku. Bili su ljudi kao ti, Nemci koji mrze naciste, muškarci i žene koji su preuzeli na sebe užasan rizik da nam dostavljaju informacije zahvaljujući kojima smo pobedili u ratu. I moram sada i tebi da kažem ono što sam govorio njima: još mnogo će ljudi izginuti ukoliko to ne učiniš. – On ućuta. Bolje od ovoga nije mogao. Ništa više nije imao da ponudi. Frunce pogleda u ženu. – Ti si, Vili, napravio tu bombu.
Frunce se obrati Volođi: – Razmisliću.
III Dva dana su prošla, i eto njega sa planovima. Volođa ih odnese u Moskvu. Zoju pustiše iz zatvora. Nije ona bila toliko ljuta što su je zatvorili koliko se Volođa ljutio. – Uradili su to da bi odbranili revoluciju – rekla mu je. –I nisu mi naudili. Kao da sam odsela u nekom baš lošem hotelu. Prvog dana po njenom povratku kući, pošto su najpre vodili ljubav, on joj reče: – Imam nešto da ti pokažem, nešto što sam doneo iz Amerike. Skotrljao se s kreveta, otvorio fioku, i izvadio odande jednu svesku. – To ti je katalog Sirs-Roubaka41 – reče on, pa sede pored nje na krevet i otvori onu knjigu. – Gledaj ovo. Katalog se otvorio na stranici sa haljinama. Manekenke jesu bile neverovatno mršave, ali su tkanine bile svetle i vesele, sa prugama, karirane, postojanih boja, neke s karnerima, druge s faltama i pojasevima. – Ova mi se sviđa – reče Zoja, pokazujući prstom jednu haljinu. – Je li ovo dva dolara i osamdeset devet centi puno novca? – Pa i nije – reče Volođa. – Prosečna plata je pedesetak dolara nedeljno, a na kiriju ode trećina. – Zaista? – Zoja nije mogla čudu da se načudi. – To znači da većina žena može da priušti ovakve haljine? – Tako je. Možda ne one koje žive na selu. S druge strane, ove kataloge i prave za farmere koji žive stotinama kilometara daleko od najbliže prodavnice. – Pa kako to onda ide? – Ti odabereš šta ti se dopada iz kataloga, pošalješ im novac, i kroz nekoliko nedelja poštar ti donese to što si naručila. – Čovek se sigurno oseća kao car. – Zoja mu uze katalog iz ruku, pa okrenu list. – O! Vidi, ima još. – Na sledećoj strani bile su kombinacije sakoa i suknji po ceni od četiri dolara i devedeset osam centi. – I ovo je elegantno – primeti ona. – Samo ti listaj – reče joj Volođa. I Zoja je listala i čudu nije mogla da se načudi od silnih ženskih kaputa, šešira, cipela, donjeg veša, pižama, hulahopki. – I ljudi mogu da kupe bilo šta od ovoga? – upita ona. – Mogu. – Ali veći je izbor na jednoj stranici ovog kataloga nego u prosečnoj ruskoj radnji! – Veći. Zoja je i dalje, lagano, prelistavala knjigu. Sličan je izbor odeće bio i za muškarce, ali i za decu. Zoja pokaza prstom na težak vuneni kaput za dečake po ceni od petnaest dolara. – Kad toliko košta, sigurno svaki dečko u Americi ima takav kaput. – Verovatno ima. Posle odeće, na red je došao nameštaj. Za dvadeset pet dolara mogao si da kupiš krevet. Ako primaš pedeset dolara nedeljno, sve ti je jeftino. I tu nije bio kraj. Behu tu stotine i stotine stvari koje u Sovjetskom Savezu ni za kakav novac nisi mogao da nabaviš: igračke i društvene igre, kozmetički proizvodi, gitare, elegantne stolice, alat, romani u omotima živih boja, božićni ukrasi i električni tosteri. Našlo se u katalogu mesta i za traktor. – Šta misliš – upita Zoja – da li bi svaki farmer u Americi
kome je potreban traktor mogao da ga kupi sad odmah? – Samo ako ima novca – reče Volođa. – Ali ne mora da se upisuje u listu čekanja i onda čeka godinama? – Ne mora. Zoja zatvori katalog i ozbiljno pogleda Volođu. – Ako ljudi mogu sve ovo da imaju – reče ona – što bi uopšte želeli da budu komunisti? – Dobro pitanje – reče Volođa.
22. 1946. Berlinska deca imala su novu igru, koja se zvala Komm, Frau – ’Vamo, ženo. Bila je to jedna od tuce igara u kojoj su dečaci jurili devojčice, s tim što je ova imala, primetila je Karla, drugačiji cilj. Dečaci bi se skupili na gomilu pa uzeli na pik jednu devojčicu. Kad bi je uhvatili, počeli bi da viču: „Komm, Frau!”, pa bi je oborili na zemlju. Onda bi je tako držali dok bi jedan od njih ležao na njoj i pokretima oponašao snošaj. Deca od sedam-osam godina, koja ne bi ni trebalo da znaju šta je to silovanje, igrala su se ove igre zato što su svojim očima gledala kako crvenoarmejci to rade Nemicama. Nije bilo tog Rusa koji nije naučio makar tu jednu rečenicu na nemačkom: „Komm, Frau”. Šta se to dešavalo s Rusima? Karla nikada nije upoznala nijednu ženu koju je silovao francuski, britanski, američki ili kanadski vojnik, iako je i takvih slučajeva moralo biti. Naprotiv, sve žene od petnaest do pedeset pet godina koje je ona poznavala napastvovao je barem jedan sovjetski vojnik: njenu majku Mod, njenu drugaricu Fridu, Fridinu majku Moniku, sobaricu Adu – sve njih. A opet, one su se mogle smatrati srećnima, jer su ostale žive. Neke žene su i umrle, pošto su ih desetine muškaraca zlostavljale i po nekoliko sati. Karla je, tako, čula da je jedna devojka izgrizena nasmrt. Jedino je Rebeka Rozen izbegla tu sudbinu. Pošto ju je onomad Karla zaštitila, onog dana kad je oslobođena Jevrejska bolnica, Rebeka se preselila u kuću Fon Ulrihovih. Kuća se nalazila u sovjetskoj zoni, ali Rebeka nigde drugo nije imala da ode. Mesecima se krila kao kakav zločinac, na tavanu, silazeći u prizemlje samo u gluvo doba noći, kad bi Rusi pospali posle pijanke. Karla bi, kad uzmogne, provela po sat-dva gore kod nje, i tada bi igrale karte i pričale jedna drugoj svoju životnu priču. Karli je želja bila da Rebeki bude kao starija sestra, ali Rebeka se prema njoj odnosila kao prema majci. A onda je Karla saznala da će uistinu postati majka. Mod i Monika već su bile zašle u pedesete, i behu, sva sreća, prestare da rađaju; Ada je imala sreće da ne zatrudni, ali su zato i Karlu i Fridu silovatelji ostavili u drugom stanju. Frida je pobacila. Bilo je to protivzakonito, a po nacističkom zakonu, koji je još bio na snazi, za pobačaj je pretila smrtna kazna. Zato je Frida otišla kod jedne vremešne „babice”, koja joj je to odradila za pet cigareta. Frida je zakačila tešku infekciju, i umrla bi da Karla nije bila u mogućnosti da iz bolnice ukrade penicilina, kojeg je, inače, bilo u vrlo malim količinama. Karla je odlučila da rodi. Silovite su, međutim, kod nje bile promene raspoloženja u vezi s materinstvom. Kad je skole jutarnje mučnine, proklinjala je zveri koje su oskrnavile njeno telo i obremenile je. A onda bi, opet, uhvatila sebe kako sedi i obema rukama se drži za stomak; gleda, tako, uprazno, i mašta o benkicama. A onda se upita da li će je lice te bebe podsećati na nekog od onih muškaraca, i da li će zbog toga mrzeti rođeno dete. Ali svakako će ono uzeti i neku crtu od Fon Ulrihovih? Strepela je, i strahovala. U januaru 1946. bila je u osmom mesecu trudnoće. Kao i većini Nemaca, i njoj je bilo hladno, i ona je gladovala, i u svemu oskudevala. Onoga časa kad više nije mogla da sakrije da je trudna, nije više mogla ni da radi kao medicinska sestra, i tako se priključila armiji nezaposlenih. Sledovanja hrane dobijala je na svakih deset dana. Dnevno sledovanje za lica bez posebnih povlastica iznosilo je
hiljadu petsto kalorija. A i za to je, naravno, moralo da se plati. Čak i za one s gotovinom, i tačkicama za sledovanja, hrane na prodaju ponekad, jednostavno, ne bi bilo. Karla je razmišljala i o tome da zamoli Sovjete da joj omoguće poseban tretman, s obzirom na to da je za vreme rata špijunirala za njih. Hajnrih je, međutim, to pokušao, i potom proživeo zastrašujuće iskustvo. Obaveštajna služba Crvene armije je, saslušavši ga, izrazila očekivanje da će on nastaviti da uhodi za njih, pa zatražila od njega da se infiltrira u američku vojsku. Kad im je on rekao da radije ne bi, počeli su gadno da se ponašaju prema njemu, i pripretili da će ga poslati u radni logor. Izvukao se napomenuvši da ne zna ni reč engleskog, što znači da im u tome ne može biti ni od kakve koristi. Za Karlu je to, svakako, bilo dovoljno ubedljivo upozorenje, i ona je procenila da je najsigurnije da drži jezik za zubima. Toga dana Karla i Mod imale su razloga za radost, budući da su prodale jednu komodu. Beše to komad nameštaja u jugendstilu, od svetle hrastovine sa čvorovima, koji su Valterovi roditelji kupili još 1889, kad su se uzeli. Karla, Mod i Ada su komodu natovarile na pozajmljena kolica. Njihova kuća još je bila bez muškaraca. Erik i Verner behu dvojica među ko zna koliko miliona nemačkih vojnika koji su se vodili kao nestali. Možda više i nisu bili među živima. Pukovnik Bek je Karli rekao da je bezmalo tri miliona Nemaca poginulo u bici na Istočnom frontu, a da ih je još više stradalo u sovjetskim zatvorima – što od gladi, što od studeni i bolesti. No behu tu još dva miliona preživelih, ali oni su sada u radnim logorima, negde po Sovjetskom Savezu. Bilo je i onih koji su se vratili kući; to behu oni koji su uspeli da uteknu stražarima, ili oni koje su Sovjeti pustili zato što su bili previše bolesni da bi radili; oni su se priključili hiljadama raseljenih lica koja su tumarala po Evropi, pokušavajući da pronađu put do kuće. Karla i Mod su pisale pisma, slale ih po crvenoarmejcima, ali odgovora nije bilo. Kao da su je razapeli osećala se Karla kad bi razmišljala o Vernerovom povratku. I dalje ga je ona volela, i svim srcem se nadala da je živ i zdrav, ali se zato užasavala susreta s njim sada, kad je u sebi nosila plod silovateljeve strasti. Nije ona bila kriva, ali stidela se, makar to bilo iracionalno. I tako su sada tri žene gurale kolica ulicama grada. Rebeku su ostavile kod kuće. Orgijanje crvenoarmejaca, silovanja i pljačke, behu očito u opadanju posle košmarnog vrhunca, i Rebeka je još dane provodila na tavanu, ali i dalje za jednu zgodnu devojku nije bilo bezbedno da hoda ulicama. Ogromne Lenjinove i Staljinove fotografije visile su sada iznad Unter den Lindena, negdašnjeg šetališta nemačke pomodarske elite. Većina berlinskih ulica i avenija beše raščišćeno, a šut od porušenih zgrada mogao se videti na hrpama, na svakih nekoliko stotina metara, taman tako da može ponovo da se upotrebi, ukoliko Nemci ikada više budu u stanju da podignu svoju zemlju iz pepela. Hektari i hektari stambenih objekata behu sravnjeni sa zemljom, neretko i čitave gradske četvrti. Godine će proći pre nego što se taj lom raščisti. Hiljade leševa trulile su u ruševinama, i bolesnoslatkasti vonj trulog ljudskog mesa celoga je leta lebdeo u vazduhu. Sada je zaudaralo samo posle kiše. Grad je u međuvremenu podeljen na četiri zone: rusku, američku, britansku i francusku. Okupacione snage konfiskovale su mnoge neporušene zgrade. Berlinci su živeli gde su mogli, često se zadovoljavajući time da se sklone u neoštećene sobe napola ruiniranih kuća. U gradu je ponovo bilo vode, a na mahove je dolazila i struja, ali je zato teško bilo naći drva, da ljudi mogu da se ogreju i skuvaju nešto. Komoda je u takvim uslovima vredela utoliko što si mogao da je nacepaš i njome podložiš vatru. Odneli su je do Vedinga, u francusku okupacionu zonu, gde su je prodali šarmantnom pukovniku, Parižaninu inače, za karton žitana. Okupaciona valuta izgubila je vrednost, zato što su je Sovjeti štancovali preko svake mere, tako da se sve kupovalo i prodavalo za cigarete. Kući su se vraćale u pobedničkom raspoloženju – Mod i Ada su gurale prazna kolica, dok je Karla
hodala pored njih. Celo telo ju je bolelo od guranja kolica, ali sad su bar bile bogate: od kartona cigareta moći će dobro da žive. Noć je pala, temperatura je pala ispod nule. Put koji je vodio ka njihovom domu jednim delom je prolazio kroz britanski sektor. Karla bi se ponekad upitala da li bi Britanci možda hteli da pomognu njenoj majci, Britanki, kad bi samo znali kroz kakve je patnje prošla. Mod je, s druge strane, već dvadeset šest godina imala status nemačke državljanke. Njen rođeni brat, erl Ficherbert, bio je imućan uticajan čovek, ali joj je uskratio bilo kakvu podršku posle Modine udaje za Valtera fon Ulriha. A Ficherbert je bio tvrdoglav čovek; slabi su izgledi bili da će promeniti stav. Naišle su tako na manju grupu ljudi, njih tridesetak do četrdeset, svi u ritama; stajali su ispred kuće koju su rekvirirale okupacione snage. Zastavši da vide u šta to ti ljudi tako gledaju, tri žene primetiše da je unutra upravo u toku zabava. Kroz prozore su se videle jarko osvetljene sobe, nasmejani muškarci i žene sa čašama u rukama, i poslužiteljke koje se među njima kreću s poslužavnicima punim hrane. Karla se osvrnu oko sebe. Okupljenu gomilu činile su pretežno žene i deca – u Berlinu i inače nije bilo ostalo mnogo muških, pa ni u celoj Nemačkoj, ako ćemo pravo – i svi su oni čežnjivo gledali kroz te prozore, nalik odbačenim grešnicima što tavore pred vratima raja. Jadan je to bio prizor. – Ovo je skaredno – reče Mod, i zaputi se pravo ka vratima kuće. Na putu joj se ispreči stražar, Britanac, koji joj se obrati rečima: „Nein, nein”, što je verovatno bilo i jedino što je umeo da kaže na nemačkom. Mod mu se obrati na odsečnom, aristokratskom engleskom, kojim se služila kad je bila mlada. – Moram iz ovih stopa da vidim vašeg komandanta. Karla se, kao i uvek, divila majčinoj smelosti i staloženosti. Stražar sumnjičavo odmeri Modin iznošen kaput, ali časak kasnije ipak pokuca na vrata. Ona se otvoriše, i promoli se neko lice. – Jedna gospođa, Engleskinja, traži komandanta – reče stražar. Vrata se zatim otvoriše ponovo, s tim što sad neko dvoje pogledaše šta se to događa napolju. Mogli su lako da prođu kao karikature britanskog oficira i njegove žene; on uparađen kao da će u crkvu, s crnom leptir-mašnom, ona u dugoj haljini, biserjem okićena. – Dobro veče – reče Mod. – Užasno mi je žao što vam kvarim zabavu. Netremice su gledali u nju, zapanjeni što im se, na takav način, obraća žena u dronjcima. – Samo sam, eto, pomislila da bi trebalo da vidite kako se ponašate prema ovom bednom svetu napolju – nastavi Mod. Onaj par pogleda u ljude koji su se okupili ispred prozora. – Mogli biste bar zavese da navučete, iz sažaljenja – reče Mod. Časak kasnije, ona žena reče: – O, Džordže, dušo, zar smo se poneli baš tako grozno? – Možda, ali nehotice – osorno odvrati muškarac. – A da li bismo mogli da se iskupimo tako što ćemo im poslati nešto hrane? – Da – brže-bolje će Mod. – To bi ujedno bio i plemenit čin, i izvinjenje. Sumnjičavost se ogledala na oficirovom licu. Verovatno se to, da izgladnele Nemce nahraniš kanapeima, kosilo s nekim tamo propisima. – Džordže, dragi, jel’ bismo mogli? – molećivo ga upita žena. – Pa hajde, dobro – reče njen muž. Žena se okrenu prema Mod. – Hvala vam što ste nam skrenuli pažnju. Stvarno nismo namerno. – Nema na čemu – reče Mod, pa krenu natrag puteljkom. Nekoliko minuta kasnije, iz kuće počeše da izlaze zvanice s pladnjevima punim sendviča i kolača,
kojima poslužiše izgladnelu masu. Osmeh ozari Karlino lice. Isplatila se drskost njene majke. Karla uze veliko parče voćnog kolača koji, onako pregladnela, proguta u nekoliko zalogaja. U prethodnih šest meseci nije pojela toliko šećera koliko je bilo u tom kolaču. Zavese su potom navučene, zvanice su se vratile u kuću, a masa se razišla. Mod i Ada dohvatiše ručke kolica, pa produžiše ka kući. – Svaka čast, majko – reče Karla. – Karton žitana i besplatan obrok, i to sve za jedno posle podne! Ne računajući Sovjete, retki su bili vojnici okupacionih sila koji su se prema Nemcima svirepo ponašali, razmišljala je Karla. I to ju je baš iznenadilo. Američki vojnici delili su štangle čokolade. Čak su i Francuzi, čija su deca gladovala pod nemačkom okupacijom, često pokazivali plemenitost. Posle svih tih jada koje smo mi Nemci naneli svojim susedima, razmišljala je Karla, pravo je čudo što nas mnogo više ne mrze. S druge strane, možda i oni misle da su nam nacisti, crvenoarmejci i svi oni vazdušni napadi bili dovoljna kazna. Kasno je bilo kad su stigle kući. Kolica su ostavile kod komšija koje su im ih i pozajmile, i isplatili ih s pola paklice žitana. Uđoše zatim u kuću, koja je, srećom, i dalje bila nenačeta. Na prozorima nije bilo stakala, a po zidovima je bilo kraterâ, ali građevina nije pretrpela strukturna oštećenja, i još je pružala zaklon od vremenskih neprilika. Pa ipak, četiri žene sada su stanovale u toj kuhinji. Spavale su na dušecima koje bi pred noć dovlačile iz hodnika. Teško je bilo zagrejati i tu jednu prostoriju, a one svakako nisu imale dovoljno goriva da zagreju i ostatak kuće. Kuhinjsku furunu nekad su ložili ugljem, ali sada je do uglja bilo praktično nemoguće doći. Nekako su, međutim, pronašle peć u koju si mogao da trpaš štošta drugo: knjige, novine, komade nameštaja, pa i mrežaste zavese čak. Spavale su u parovima, Karla s Rebekom, Mod sa Adom. Rebeka bi često plakala dok se ne uspava u Karlinom naručju, kao one noći pošto su joj roditelji ubijeni. Dugo pešačenje iscrpilo je Karlu, i ona istog časa leže na da spava. Ada je založila vatru starim časopisima koje je Rebeka ranije bila donela s tavana. Mod je dosula vode u ostatke čorbe od pasulja koju su imale za ručak, pa im sad to podgrejala za večeru. Dok je tako sedela i pila čorbu, Karla oseti oštar bol u stomaku. Odmah joj bi jasno da to nije od guranja kolica. Ovo je bilo nešto drugo. Proverila je koji je datum, pa odbrojala unazad, do dana kad je oslobođena Jevrejska bolnica. – Majko – reče ona sva prestrašena – mislim da stiže beba. – Prerano je! – reče Mod. – U trideset šestoj sam nedelji, a evo, imam grčeve. – Onda bolje da se pripremimo. Mod ode na sprat po peškire. Ada donese drvenu stolicu iz trpezarije. Imala je ona kod sebe jedan komad iskrivljenog čelika, koji je našla na mestu gde je pala bomba; služio joj je kao malj, i tako je sad njime rasturila onu stolicu na delove kojima se moglo baratati, pa dobro založila furunu. Karla se obema rukama uhvatila za narasli stomak. – Mogla si, bebo, da sačekaš malo da otopli – reče. Ubrzo je trpela takve bolove da na hladnoću više nije ni obraćala pažnju. Do tada predstavu nije imala da nešto može toliko da boli. Niti da može toliko dugo da traje. Trudovi su trajali cele noći. Mod i Ada su je na smenu držale za ruku dok je Karla stenjala i vikala. Rebeka ju je gledala, bleda kao kreč, preplašena. Novinski listovi, zalepljeni umesto stakla na kuhinjskom prozoru, prosejavali su sivu jutarnju svetlost kad se, konačno, pomoli glava novorođenčeta. Karlu preplavi dotad neslućen osećaj olakšanja,
premda bol nije istog časa minuo. Posle još jednog bolnog napona, Mod izvuče dete iz njenog međunožja. – Dečko – reče Mod, pa dunu detetu u lice, a ovo zinu i zakmeča. Dala je novorođenče Karli, a ovu uspravila, tako da sedi na jastuku poduprta jastučićima koje su prethodno donele iz gostinske sobe. Beba je imala bujnu crnu kosicu. Mod joj zaveza pupčanu vrpcu parčetom pamuka, pa je preseče. Karla otkopča bluzu i stavi odojče na sisu. Strepela je da neće imati mleka. Pred kraj trudnoće, dojke joj nisu bile otečene, niti je iz njih curilo mleko, kako bi inače trebalo, možda i zato što je beba poranila, a možebiti i stoga što je majka bila neuhranjena. Ali kad dete poče da sisa, ne prođe ni nekoliko trenutaka, a ona oseti neki neobičan bol, i mleko poteče. Mali je ubrzo zaspao. Ada donese činiju tople vode i jednu krpu, pa nežno opra bebi lice i glavicu, a onda i celo telo. – Kako je lep – prošaputa Rebeka. – Majko – reče Karla – da ga nazovemo Valter? Nije joj namera bila da pravi dramu, ali za Mod je to bila kap koja preli čašu. Lice joj se zgužvalo, i žena se presamiti, neutešno jecajući. Povratila se taman toliko da kaže: – Izvini – da bi je tuga ponovo stegla, kao grč. – O, Valtere, Valtere moj – ridala je ona. Najzad je nekako prestala da plače. – Izvini – reče ponovo. – Nisam htela ovako da se raspekmezim. – Rukavom je obrisala lice. – Samo bih volela da tvoj otac može da vidi ovo dete, ništa drugo. Stvarno nije pošteno. Ada ih obe iznenadi citatom iz Knjige o Jovu: – „Gospod dade, Gospod uze” – reče ona. – Blagosloveno bilo ime Gospodnje. Karla u boga nije verovala – koje bi to sveto biće vredno božjeg imena dozvolilo da se desi ono što se dešavalo u nacističkim logorima smrti – ali joj taj citat ipak donese utehu. Jer, govorio je o tome da čovek treba da prihvati sve kako jeste, uključujući patnju rađanja i tugu koju donosi smrt. I Mod je dobro primila ove reči, i Karla se oseti mirnijom. S ljubavlju je posmatrala malog Valtera. Sada će brinuti o njemu, hraniće ga i staraće se da mu bude toplo, obećala je ona sebi, bez obzira na sve teškoće koje joj se mogu isprečiti na putu. Jer on je najbožanstvenije dete koje je ikada rođeno, i ona će ga voleti i paziti zauvek. Mali se probudi, i Karla mu ponovo dade sisu. Sisao je zadovoljno, tiho mljackajući, dok su ga četiri žene posmatrale. Neko vreme, u toploj, oskudno osvetljenoj kuhinji, ništa se sem tog zvuka nije čulo.
II Prvi govor koji novi poslanik u parlamentu održi naziva se devičanskim govorom, i obično je dosadan. Ima nekih stvari koje se moraju reći, uobičajenih fraza koje se uvek koriste, a praksa je da tema ne sme biti kontroverzna. Pridošlici potom čestitaju i stranačke kolege i politički protivnici, ispoštuje se tradicija i – led je probijen. Svoj prvi pravi govor Lojd Vilijams je održao nekoliko meseci kasnije, u sklopu rasprave o Zakonu o nacionalnom osiguranju. To je već bilo da se uplašiš. Pripremajući govor, imao je dvojicu govornika na umu. Jedan je bio njegov deda, Daj Vilijams, koji se služio jezikom i ritmikom Biblije, ne samo u crkvi već i – a možda i naročito – kad bi govorio
o tegobama i nepravdama rudarskog života. Deda je uživao u zvučnim rečima bogatim značenjem: kuluk, greh, gramzivost. Govorio je o ognjištu, jami i grobu. I Čerčil je to radio, ali sa smislom za humor, koji je Daju Vilijamsu nedostajao. Čerčilove duge, veličanstvene rečenice često bi se završavale nekom neočekivanom slikom, ili izokrenutim značenjem. Kao urednik vladinog lista Britiš gazet u vreme generalnog štrajka 1926. godine, sindikalcima je uputio ovakvo upozorenje: „Neka vam jedno bude savršeno jasno: vi nas generalnim štrajkom, mi vas Britiš gazetom”. Govor i treba da sadrži iznenađenja, smatrao je Lojd; ona mu dođu kao zrna suvog grožđa u milihbrotu. Ali kad je ustao da održi govor, uvideo je da njegove, brižljivo skovane rečenice, najednom poprimaju neki nestvaran ton. I publika je, očito, osetila isto, i on primeti da ga pedesetak, ako ne i šezdeset poslanika u sali jedva i sluša. Na tren ga uhvati panika: kako je moguće da tema toliko važna ljudima koje on u ovom domu zastupa ikome može da bude dosadna? U prvom redu, gde sede predstavnici vlade, video je Lojd svoju majku, sad ministarku obrazovanja, i ujaka Bilija, ministra rudarstva. Bili Vilijams je kao trinaestogodišnjak počeo da radi u rudniku, i taj podatak Lojdu je bio poznat. Etel je pak isto toliko godina imala kad je počela da riba podove u Ti Gvinu. Suština ove rasprave u parlamentu nisu fino sročene rečenice, već njihov život. Nedugo zatim on odloži tekst koji je sa sobom poneo, i poče da improvizuje. Govorio je o bedi radničkih porodica koje su ostale bez žute banke usled gubitka posla ili invaliditeta, prizivajući prizore koje je svojim očima video, što u londonskom Ist Endu, što na ugljenokopima Južnog Velsa. Glas mu u jednom času zadrhta od uzbuđenja, i njemu donekle bi neprijatno zbog toga, ali nije zastao. Osetio je, štaviše, da poslanici u sali počinju da obraćaju pažnju na njegove reči. A on je govorio o svom dedi i o svima ostalima koji su laburistički pokret stvarali sanjajući o sveobuhvatnom osiguranju koje će jednom zauvek ukinuti nemaštinu. Govor je završio praćen ovacijama. Njegova žena Dejzi ponosito se osmehivala s galerije za posmatrače, čestitajući mu podignutim palčevima. Ostatak rasprave odslušao je sav blistajući od zadovoljstva. Znao je sad da je položio svoj prvi pravi ispit kao poslanik u parlamentu. Kasnije, u holu, prišao mu je redar Laburističke partije, jedan od onih čija je odgovornost bila da se postaraju da svi poslanici stranke glasaju kako treba. Pošto je čestitao Lojdu na govoru, redar reče: – Da li biste želeli da budete parlamentarni privatni sekretar? Lojd je bio ushićen. Svaki ministar i državni sekretar imali su barem jednog PPS-a. Istinu govoreći, PPS je najčešće bio običan posilni, ali upravo je taj posao obično prvi korak na putu ka ministarskom zvanju. – Bila bi mi čast – reče Lojd. – Za koga bih radio? – Za Ernija Bevina. Lojd maltene nije mogao da poveruje kakva ga je sreća zadesila. Bevin je bio ministar inostranih poslova i najbliži saradnik premijera Atlija. Prisan odnos između ove dvojice bio je pravi primer kako se suprotnosti privlače. Atli je potekao iz srednje klase; sin advokata, diplomirao na Oksfordu, služio kao oficir u Prvom svetskom ratu. Bevin je bio vanbračni sin jedne sobarice, oca nikada nije upoznao, počeo da radi u jedanaestoj, a potom osnovao mamutski Transportni i opšti radnički sindikat. I u fizičkom smislu bili su oni prave suprotnosti: Atli vitak, pravi kicoš, tih i ozbiljan; Bevin visok, snažan, s viškom kilograma, ljudeskara što se glasno smeje. Kad bi govorio o premijeru, ministar spoljnih poslova koristio je izraz „mali Klem”. Pa ipak, obojica su u onom drugom imali odanog saveznika.
Bevina su i Lojd i milioni običnih Britanaca smatrali pravim herojem. – Ništa na svetu ne bih više voleo – odgovori Lojd redaru. – Ali zar nema Bevin već jednog PPS-a? – Potrebna su mu dvojica – odgovori redar. – Otiđite sutra u devet ujutro do Ministarstva spoljnih poslova, i možete odmah da počnete. – Hvala vam! Lojd pohita hodnikom, čiji zidovi behu obloženi panelima od hrastovine, pravo ka majčinom kabinetu. Uoči rasprave bio je dogovorio da se tu sastane s Dejzi. – Mama! – reče on ulazeći. – Radiću kao privatni sekretar Ernija Bevina! Onda tek primeti da Etel nije sama. Bio je tu i erl Ficherbert. Fic je gledao u Lojda s mešavinom iznenađenja i gađenja. Čak i tako šokiran, Lojd primeti da njegov otac nosi savršeno skrojeno svetlosivo odelo s prslukom na dvoredno kopčanje. On opet pogleda u svoju majku. Etel je bila sasvim mirna. Ovaj susret za nju nije predstavljao iznenađenje. Mora biti da je ona i udesila da do toga dođe. I erl je došao do istog zaključka. – Šta ti kog đavola ovo znači, Etel? Lojd je gledao u čoveka čija je krv tekla i njegovim venama. Čak i u jednoj tako neugodnoj situaciji, Fic je bio priseban i dostojanstven. I naočit je bio, uprkos spuštenom očnom kapku, posledici Bitke na Somi. Oslanjao se na štap – još jedna uspomena na Somu. Do šezdesetog rođendana delilo ga je još samo nekoliko meseci, a on je bio besprekorno doteran, seda kosa uredno potkresana, srebrna kravata čvrsto vezana, crne cipele uglancane. I Lojd je voleo tako da se udesi. Eto na koga sam povukao, pomisli on. Etel priđe bliže erlu. Lojd je dovoljno dobro poznavao svoju majku da razume ovaj njen potez. Često se ona služila šarmom kad hoće da obrlati nekog muškarca. Bilo kako bilo, Lojdu nije godilo što je vidi tako srdačnu prema nekome ko ju je svojevremeno iskoristio, a onda ostavio na cedilu. – Mnogo mi je žao bilo kad sam čula da je Dečko poginuo – reče ona Ficu. – Ništa nam ne može biti tako dragoceno kao naša deca, zar ne? – Moram da krenem – reče Fic. Do tog trenutka, Lojd je Fica znao samo iz viđenja. Nikada nije sa tim čovekom proveo toliko vremena, niti je imao prilike da ga čuje kako izgovara toliko reči. Premda mu je bilo neprijatno, Lojd je bio opčinjen. Koliko god u tom času bio džangrizav, Fic je ipak na izvestan način bio privlačan. – Molim te, Fice – reče Etel. – Imaš sina koga nikada nisi priznao – sina kojim bi trebalo da se ponosiš. – Nemoj to da radiš, Etel – odvrati Fic. – Muškarac ima pravo da zaboravi greške iz mladosti. Lojd se sav skupio od nelagode, ali njegova majka nije popuštala. – A što bi zaboravljao? Znam ja da je to bila greška, ali pogledaj ga sada – poslanik koji je upravo održao uzbudljiv govor, a potom imenovan za PPS-a ministra inostranih poslova. Fic namerno nije hteo da pogleda u Lojda. – Ti se sad praviš kako je naša veza bila samo razonoda, nešto beznačajno, ali i sâm znaš istinu. Da, jesmo mi bili mladi i ludi, a i požudni smo bili – kako ti, tako i ja – ali smo se voleli. Stvarno smo se voleli, Fice. Trebalo bi da priznaš to. Zar ne znaš da ćeš, poričeš li istinu o sebi, izgubiti dušu? Ficovo lice više nije bilo onako bezizrazno kao do maločas, primetio je to Lojd. Borio se da se obuzda. Lojdu sad bi jasno da je njegova majka napipala srž problema. Nije stvar u tome što se Fic stideo vanbračnog sina. Ne, on je, jednostavno, bio previše ponosan da bi se pomirio s tim da je svojevremeno voleo jednu sobaricu. A verovatno je Etel voleo i više od svoje žene, pretpostavljao je
Lojd. Samo to saznanje bilo je dovoljno da iz temelja uzdrma Ficova uverenja o društvenoj hijerarhiji. Lojd sad prvi put progovori. – Bio sam uz Dečka na kraju, gospodine. Hrabro se držao do poslednjeg trena. Fic ga prvi put pogleda. – Mom sinu tvoje pohvale nisu potrebne – reče on. Lojdu se učini kao da ga je ovaj ošamario. Čak je i Etel bila zaprepašćena. – Fice! – reče ona. – Kako možeš da budeš tako zao? U tom trenutku uđe Dejzi. – Zdravo, Fice! – reče ona veselo. – Mislio si, verovatno, da si me se najzad ratosiljao, ali sad si mi, eto, ponovo svekar. Nije li to zabavno? – Upravo pokušavam da ubedim Fica da se rukuje s Lojdom – reče Etel. – Uvek gledam da se ne rukujem sa socijalistima – na to će Fic. Etel je vojevala unapred izgubljenu bitku, ali nije mogla da odustane. – Vidi samo koliko tebe ima u njemu! Liči na tebe, oblači se kao ti, i njega kao i tebe zanima politika – verovatno će jednog dana postati ministar spoljnih poslova, što si ti oduvek želeo da budeš! Fic se još više natušti. – Sada su izgledi da postanem ministar spoljnih poslova manji nego ikad – reče on, pa pođe prema vratima. – I ne bi me nimalo obradovalo da tu važnu državničku funkciju preuzme moje boljševičko kopile! I s tim rečima izađe. Etel briznu u plač. Dejzi zagrli Lojda. – Stvarno mi je žao – reče. – Ne brini– reče Lojd. – Ja nisam ni šokiran ni razočaran. – To nije bila istina, ali Lojd nije želeo da se ponaša kao poslednji jadnik. – Odavno je on mene odbacio. – On s ljubavlju pogleda Dejzi. – Sreća moja te imam sve te druge ljude koji me vole. – Za sve sam ja kriva – reče Etel kroz suze. – Nije ni trebalo da ga zovem da dođe ovamo. Mogla sam da naslutim da će sve na loše da izađe. – Nije bitno – reče Dejzi. – Imam ja jednu dobru vest. Lojd joj se nasmeši. – A koju to? Ona pogleda u Etel. – Jeste li spremni? – Mislim da jesam. – Hajde – reče Lojd. – Šta je, kaži? – Imaćemo bebu – reče Dejzi.
III Na ivici smrti bio je Karlin brat Erik kad se tog leta vratio kući. U sovjetskom radnom logoru bio je oboleo od tuberkuloze, i pustili su ga kad je postao preslab da radi. Nedeljama je spavao gde je stigao, putujući teretnim vozovima i preklinjući kamiondžije da ga povezu. U dom Fon Ulrihovih stigao je bos, u prljavoj odeći. Lice mu je bilo nalik na mrtvačku lobanju. Uprkos svemu, preživeo je. Možda i zato što je bio s ljudima koji ga vole; ili zato što je otoplilo kad je zima prošla, a granulo proleće; ili mu je, možda, odmor godio. Bilo kako bilo, kašljao je manje, i vratila mu se snaga, taman toliko da može da poradi malo po kući, da zakuca daske preko razbijenih prozora, da popravi krovni crep, a otpuši cevi. Fridi Frank se posrećilo početkom te godine – potrefila je pravo u zlatnu žicu. Ludvig Frank je poginuo u vazdušnom napadu u kojem je razorena njegova fabrika, i neko vreme
Frida i njena majka bile su bez igde ičega, kao i svi ostali. Ona se, međutim, zaposlila kao medicinska sestra u američkoj zoni, i nedugo zatim, kako je objasnila Karli, jedno manje društvo američkih lekara predložilo joj je da prodaje višak hrane i cigareta na crnom tržištu, s tim da zauzvrat uzima deo prihoda. Otada je Frida navraćala kod Karle jednom nedeljno s košaricom punim raznih potrepština: tople odeće, sveća, baterijskih lampi, šibica, sapuna, kao i namirnica – slanine, čokolade, jabuka, pirinča, konzervisanih bresaka. Mod je delila hranu na porcije i Karli davala dvostruku. Karla je to prihvatala bez oklevanja, ne zarad sebe, već da dohrani malog Valija. Bez Fridinih nezakonito pribavljenih namirnica, Vali možda ne bi uspeo da pretekne. Dečak se brzo menjao. Tamna kosica s kojom je rođen u međuvremenu je opala, da bi mu porasla paperjasta, svetla kosa. Sa šest meseci videlo se da ima Modine prelepe zelene oči. Kako mu se lice uobličavalo, Karla primeti nabore u spoljnim uglovima očiju, zbog kojih je izgledao kao da je kosook, i ona se upita da mu otac, možda, nije Sibirac. Nije mogla da se seti svih onih koji su je silovali. Gotovo sve vreme je žmurila. Nije više mrzela te ljude. Čudno je to, ali ona se zaista radovala što ima Valija, toliko da gotovo nije ni bila u stanju da žali zbog onoga što se desilo. Rebeka je Valijem bila opčinjena. Petnaestogodišnjakinja tek, bila je, ipak, dovoljno velika da oseti klicu materinskog nagona, i prilježno je pomagala Karli oko kupanja i povijanja bebe. Stalno se igrala s Valijem, a on je gugutao od radosti kad je ugleda. Čim je zaključio da se dovoljno oporavio, Erik je pristupio Komunističkoj partiji. Karla se zbunila. Kako je samo mogao, posle svega što je pretrpeo u rukama Sovjeta? Ali onda je primetila da on o komunizmu govori na isti onaj način kako je, deceniju ranije, govorio o nacizmu. Ostalo joj je samo da se nada da mu ovoga puta neće biti potrebno toliko vremena da se oslobodi iluzija. Saveznici su želeli da se demokratija što pre vrati u Nemačku, tako da su izbori za gradsku upravu u Berlinu raspisani za istu tu, 1946. godinu. Karla je bila sigurna da se život u gradu neće normalizovati sve dok vlast ne preuzmu sami Berlinci, te je odlučila da se kandiduje u ime Socijaldemokratske partije. Ali žitelji Berlina ubrzo će ustanoviti da sovjetski okupatori na čudnovat način poimaju suštinu demokratije. Sovjeti su bili preneraženi rezultatima izbora održanih u Austriji novembra prethodne godine. Očekivalo se da će austrijski komunisti voditi mrtvu trku sa socijalistima, ali oni su uspeli da osvoje svega četiri od ukupno 165 poslaničkih mesta. Mogao se steći utisak da su glasači direktno optužili komunizam za okrutno ponašanje pripadnika crvene armije. Kremlj, nenavikao na izbore u pravom smislu reči, tako nešto nije bio predvideo. Ne bi li sličan ishod izbora izbegli u Nemačkoj, Sovjeti su predložili da se komunisti i socijaldemokrate spoje u nešto što su oni nazvali ujedinjenim frontom. Socijaldemokrate su odbile, uprkos jakom pritisku. Rusi su u Istočnoj Nemačkoj počeli da hapse socijaldemokrate, kao što su to nacisti činili devetsto trideset treće. Tu je došlo do prisilnog spajanja s komunistima. Ali izbori u Berlinu održani su pod nadzorom četiri savezničke zemlje, i socijaldemokrate su opstale. Kad je malo otoplilo, i Karla je mogla ponovo da izlazi i stoji u redu za hranu. Valija je nosila umotanog u jastučnicu – nije bebi imala šta da obuče. Stojeći, tako, jednog jutra u redu za krompir, nekoliko ulica od kuće, Karla se iznenadi ugledavši američki džip i – Fridu na mestu suvozača. Proćelav sredovečan muškarac za volanom poljubio ju je u usta, i Frida iskoči iz kola. Na sebi je imala plavu haljinu bez rukava i nove cipele. Brzim korakom zaputila se ka kući Fon Ulrihovih, noseći onu košaricu. Karli sve to u magnovenju prolete pred očima. Ne radi, znači, Frida na crnom tržištu, i nikakav le-
karski sindikat ne postoji. Frida je plaćena ljubavnica američkog oficira. Nije to bilo ništa neobično. Hiljade lepih mladih Nemica bile su suočene sa izborom: ili da gledaju kako im najbliži skapavaju od gladi, ili da nađu nekog velikodušnog oficira i spavaju s njim. To su radile i Francuskinje pod nemačkom okupacijom; žene nemačkih oficira, ovde, u Nemačkoj, s gorčinom su pričale o tome. Karla se, ipak, živa prepade. Ona je verovala da Frida zaista voli Hajnriha. Njih dvoje su nameravali da se uzmu čim se život koliko-toliko normalizuje. Tuga obuze Karlu. Stigla je i ona na red, kupila sledovanje krompira, pa pohitala kući. Fridu je pronašla na spratu, u gostinskoj sobi. Erik je bio pospremio sobu i novinama prelepio prozore; u tu svrhu, ne računajući staklo, novine su bile ubedljivo najbolje. Od zavesâ su odavno napravile posteljinu, dok je, sticajem okolnosti, većina stolica u kući do tog trenutka nekako preživela, pohabana, izbledelog tapacirunga. I koncertni klavir je, nekim čudom, bio tu. Jedan ruski oficir ga je svojevremeno ugledao, i najavio da će se sutradan vratiti s dizalicom da ga iznese kroz prozor, ali nije više dolazio. Frida odmah uze Valija iz Karlinih ruku i poče da mu peva. – A, B, C, die Katze lief im Schnee. – Rebeka i Frida, koje još nisu imale dece, nikako nisu mogle da se nauživaju u Valiju, zapazila je to Karla. One, pak, koje su i same rađale, Mod i Ada, jesu obožavale malog, ali bi oko njega brzo i praktično obavile šta treba. Frida podiže poklopac za dirke na klaviru, podstičući Valija da zasvira dok mu je ona pevala. Niko već godinama nije svirao na tom instrumentu; Mod ga nije pipnula otkad je stradao njen poslednji učenik, Joakim Koh. Prođe tako neki minut, i Frida reče Karli: – Nešto si mi se uozbiljila. Šta je posredi? – Znam odakle ti ova hrana koju nam donosiš – reče Karla. – Ne radiš ti na crnom tržištu, zar ne? – Nego šta nego radim – reče Frida. – O čemu ti to? – Videla sam te jutros kako izlaziš iz džipa. – Pukovnik Hiks me je povezao. – Poljubio te u usta. Frida pogleda u stranu. – Znala sam da je trebalo ranije da izađem. Mogla sam od američke zone pešice. – Frida, šta ćeš s Hajnrihom? – On neće saznati! Biću pažljivija, obećavam. – Još ga voliš? – Naravno! Venčaćemo se. – Zašto onda... – Dosta mi je teških vremena! Hoću lepo da se obučem, da izlazim po noćnim klubovima, da plešem. – Ne, nije to – reče Karla samouvereno. – Mene, Frida, ne možeš da slažeš – predugo se družimo. Kaži mi istinu. – Istinu? – Da. Molim te. – Sigurna si? – Sigurna. – Radila sam to zbog Valija. Karla zinu od šoka. To joj nikada nije palo na pamet, ali jeste delovalo uverljivo. Mogla je da po-
veruje da bi Frida podnela takvu žrtvu za nju, Karlu, i Karlinu bebu. Ali osećala se užasno. Ovo, u stvari, znači da je ona odgovorna za Fridino prostituisanje. – Grozno! – reče Karla. – Nije trebalo to da radiš, snašle bismo se već nekako. Frida skoči sa klavirske stolice, još držeći dete u rukama. – Ne, ne biste se snašle! – planu ona. Vali se uplašio, zaplakao. Karla ga uze u naručje pa stade da ga ljulja, milujući ga po leđima. – Ne biste se snašle – ponovi Frida, tiše sad. – Otkud znaš? – Cele prošle zime donosili su u bolnicu bebe, gole, umotane u novine, umrle od gladi i hladnoće. Ja ih gledam, a ne mogu da podnesem. – O, bože. – Karla čvrsto stegnu Valija. – Poprime neku čudnu plavičastu boju kad se smrznu na smrt. – Ćuti. – Moram da ti kažem, inače ne bi imala razumevanja za ono što sam učinila. I Vali bi bio jedna od tih modrih smrznutih beba. – Znam – prošaputa Karla. – Znam. – Persi Hiks je dobar čovek. U Bostonu ima ženu, aljkavuša neka, a ja sam nešto najizazovnije što je u životu video. Pažljiv je, i brzo svrši, a uvek koristi kondom. – Trebalo bi da prestaneš s tim – reče Karla. – Jel’ ti to ozbiljno? – Da, ozbiljno – reče Karla. – To i jeste najgore. Peče me savest. Ja sam kriva za to. – Nisi ti kriva. Sama sam to izabrala. Nemice moraju da donose teške odluke. Mi sad plaćamo zbog odluka koje su naši muškarci olako doneli pre petnaest godina. Muškarci kao moj otac, koji je mislio da će s Hitlerom procvetati biznis, i Hajnrihov otac, koji je glasao za Zakon o punomoći. Kćeri ispaštaju grehe svojih očeva. Uto neko glasno pokuca na ulazna vrata. Trenutak kasnije začuše kako neko trči uza stepenice – to je Rebeka bežala, da se sakrije, za slučaj da su crvenoarmejci. – O, gospodine! Dobro vam jutro! – začu se, međutim, Adin glas. Zvučala je iznenađeno i malčice zabrinuto, ali ne i uplašeno. Karla se upita ko li bi to u njihovoj sobarici mogao da pobudi tu nesvakidašnju mešavinu osećanja. Tad se na stepeništu začu težak bat muških koraka, i u sobu uđe Verner. Bio je prljav i dronjav, mršav kô prut, ali je širok osmeh krasio njegovo lepo lice. – Ja sam! – reče on, sav poletan. – Vratio sam se! A onda je ugledao bebu. Samo je zinuo; nestade onog radosnog osmeha. – O... – reče on. – Šta... ko... čija je to beba? – Moja, dušo – reče Karla. – Da ti objasnim. – Da mi objasniš? – ljutnu se on. – Zar je ikakvo opravdanje potrebno? Rodila si dete nekom drugom! – I on se okrenu da pođe. – Vernere! – povika Frida. – U ovoj prostoriji su dve žene koje te vole. Nemoj da odeš odavde, a da nas nisi saslušao. Ništa nisi razumeo. – Mislim da sam sve razumeo. – Karla je silovana. On preblede. – Silovana? Ko je to uradio? – Ne znam kako se zovu – reče Karla. – Kako se... zovu? – Verner s mukom proguta. – Bilo ih je... bilo ih je više od jednoga? – Petorica vojnika Crvene armije.
– Petorica? – ponovi on, sad već šapatom. Karla klimnu glavom. – Ali... zar nisi mogla... hoću da kažem... – I mene su silovali, Vernere – reče Frida. – I majku. – Blagi bože, šta je to ovde bilo? – Pakao – reče Frida. Verner sede, težak kao tuč, na pohabanu kožnu stolicu. – A ja mislio da je pakao tamo gde sam ja bio – reče on, pa dlanovima pokri lice. Karla mu priđe, noseći Valija, i stade tačno pred stolicu na kojoj je sedeo. – Pogledaj me, Vernere – reče ona. – Molim te. On podiže pogled, lica iskrivljenog od siline osećanja. – Pakao je za nama – reče ona. – Da li je? – Jeste – odgovori ona odlučno. – Teško se živi, ali nacista više nema, rat je završen, Hitler je mrtav, a crvenoarmejske siledžije su više-manje zauzdane. Košmaru je došao kraj. A nas dvoje smo živi, i zajedno smo. On je uhvati za ruku. – U pravu si. – Imamo Valija, a sad ćeš upoznati i jednu petnaestogodišnjakinju koja se zove Rebeka i koja je, na neki način, postala moje dete. Moramo da zasnujemo novu porodicu od onoga što nam je rat ostavio, kao što moramo da gradimo nove kuće od onog šuta na ulicama. On klimnu glavom. – Potrebna mi je tvoja ljubav – reče ona. – Potrebna je i Rebeki i Valiju. Verner lagano ustade. Ona ga je gledala, iščekujući. On ništa ne reče, i dugo je potrajao taj trenutak pre nego što, konačno, pruži ruke i nežno zagrli Karlu i bebu.
IV S obzirom na to da su ratni propisi još bili na snazi, britanska vlada imala je pravo da otvori rudnik uglja bilo gde, bez obzira na želje vlasnika zemljišta. Nadoknada je isplaćivana samo na ime gubitka zarade od poljoprivrednog zemljišta ili poslovnog prostora. Bili Vilijams, kao ministar rudarstva, odobrio je otvaranje kopa na imanju u Ti Gvinu, kraj raskošne rezidencije erla Ficherberta na obodu Aberovena. Pošto zemljište nije imalo komercijalnu vrednost, nije bila predviđena isplata nadoknade. Ova odluka izazvala je žestoko negodovanje među konzervativcima u Donjem domu parlamenta. – Šljaku ćete gomilati tačno ispod prozora jedne grofice! – izjavio je, tako, jedan ogorčeni torijevac. Bili Vilijams je uzvratio osmehom. – Erlova gomila šljake bila je pod prozorom moje majke punih pedeset godina – rekao je on. Lojd Vilijams i Etel su, zajedno s Bilijem, otputovali za Aberoven dan pre nego što će inženjeri početi da kopaju rupu. Lojd je nerado ostavio Dejzi samu, jer ova je trebalo da se porodi kroz dve nedelje, ali bio je to, ipak, istorijski trenutak, kojem je on želeo da prisustvuje. Njegovi deda i baba bili su sada u poznim sedamdesetim godinama. Dekica je bio već gotovo sasvim slep, i tu mu nisu pomagale ni naočare s debelim staklima, dok je Bakica hodala skroz pogrbljena. – Lepo je to – reče Bakica kad su svi posedali za kuhinjski sto. – Oba deteta su mi došla. Pripremila im je goveđi paprikaš s pireom od repe, i uz to servirala debele kriške domaćeg hleba
premazane „mesarskom” mašću, takozvanom močom. Uz to im je, u velike šolje, sipala zašećerenog čaja s mlekom. Lojd je takvu hranu često jeo kao dete, ali sada mu se učini prostom. Francuskinje i Španjolke su – video je to lično – i u najtežim vremenima umele da zgotove ukusna jela, začine ih belim lukom i ukrase zelenišem. I sâm se postidevši vlastite probirljivosti, pretvarao se da uživa u jelu i piću. – Šteta za vrtove u Ti Gvinu – reče Bakica ne hajući za taktičnost. Bilija je to žacnulo. – Kako to misliš? Britaniji je potreban ugalj. – Ali ljudi vole te vrtove. Lepi su. Odlazim tamo barem jednom godišnje, još od devojačkih dana. Sramota bi bilo da to prosto nestane. – Postoje savršeni tereni za rekreaciju u centru Aberovena! – Nije to isto – uzvrati Bakica hladnokrvno. – Nikada žene neće razumeti politiku – na to će Dekica. – Da – reče Bakica. – Mislim da nećemo. Lojd uhvati majčin pogled. Ona mu se nasmeši, i ne reče ništa. Bili i Lojd se smestiše u drugu spavaću sobu, dok Etel sebi napravi ležaj na podu u kuhinji. – Spavao sam u ovoj sobi svaku bogovetnu noć sve dok nisam pošao u vojsku – reče Bili dok su se pripremali za spavanje. – I svakog bogovetnog jutra sam kroz prozor gledao u tu prokletu gomilu šljake. – Tiše malo, ujka Bili – opomenu ga Lojd. – Nemoj da te majka čuje kako psuješ. – Jes’, vala, u pravu si – reče Bili. Sutradan ujutro, posle doručka, svi pešice pođoše uzbrdo, do velike kuće. Blago je bilo to jutro, i – za promenu – nije padala kiša. Planinski greben, koji je pratio liniju obzorja, izgledao je sad pitomije, obrastao u letnju travu. Kad pred sobom ugledaše Ti Gvin, Lojd nije mogao protiv sebe: ipak je u tom zdanju video pre jednu prelepu palatu nego nekakav simbol ugnjetavanja. Bilo je ono, razume se, i jedno i drugo; u politici ništa nije jednostavno. Velika gvozdena kapija bila je otvorena. Vilijamsovi uđoše na imanje. Već se tamo bilo okupilo mnogo sveta: preduzimačevi ljudi s mašinama, stotinak rudara sve s porodicama, zatim erl Ficherbert i njegov sin Endru, šačica novinskih izveštača s beležnicama, i jedna filmska ekipa. Vrtovi su bili zaista takvi da čoveku zastane dah. Drvored starih kestenova bio je olistao, labudovi su plivali po jezeru, pogled su mamile raznobojne cvetne leje. Po Lojdovoj pretpostavci, erl je svakako učinio sve što je do njega bilo kako bi im ovo mesto danas prikazao u najboljem izdanju. Želja je erlova bila da laburističku vladu u očima sveta prikaže kao gomilu rušitelja. I Lojd shvati da, u stvari, saoseća s Ficom. Gradonačelnik Aberovena je upravo davao intervju. – Narod ovog gradića protivi se otvaranju ugljenokopa – rekao je on. Lojda te reči iznenadiše; većinu u opštinskom veću imali su laburisti, i mora biti da su se vladi na ovaj način suprotstavili protiv svoje volje. – Više od sto godina lepota ovih vrtova krepila je duše ljudi koji život provode u turobnom industrijskom krajoliku – nastavio je gradonačelnik. Prebacujući se s unapred pripremljenog govora na lična sećanja, on dodade: – Ja sam svoju suprugu zaprosio ispod onog tamo kedra. Prekinulo ga je glasno zvečanje, kao da korača neki gvozdeni džin. Okrenuvši se da vidi šta se to dešava na kolskom prilazu, Lojd ugleda neku ogromnu mašinu kako se približava. Beše to, rekao bi čovek, najveća dizalica na svet. Bezmalo trideset metara bio je dugačak taj kran, a u kašiku je lako mogao da stane ceo kamion. Najveće čudo bile su, međutim, rotirajuće čelične papuče na kojima se taj kolos kretao; kad god bi njima dotakao zemlju, tlo bi zadrhtalo. – Ovo je Moniganov veliki hodajući bager – reče Bili Lojdu ponosito. – U cugu može da iskopa
šest tona zemlje. Čudovišna mašina je marširala, praćena okom filmske kramere. Lojd je imao samo jednu zamerku na račun Laburističke partije. Postojala je ta puritanska, autoritarna crta kod mnogih socijalista. I njegov deda ju je imao, pa tako i Bili. Tim ljudima nisu godili čudni užici. Više su im odgovarali žrtvovanje i samopregor. Odbacivali su zanosnu lepotu ovih vrtova kao nešto sasvim nevažno. Nisu bili u pravu. Etel nije bila takav mrgud, kao ni Lojd, uostalom. Možda je ta crta iskorenjena iz njihove loze. Bar se Lojd nadao da jeste. Fic je davao intervju na stazi od ružičastog šljunka dok je vozač manevrisao bagerom. – Ministar rudarstva vam je rekao da će, po okončanju eksploatacije ovog rudnika, vrt biti uključen u ono što ministar naziva programom efikasne obnove – govorio je Fic. – A ja vam kažem da je to samo prazno obećanje. Više od sto godina moralo je da prođe da bismo prvo moj deda, zatim moj otac, pa ja od ovog vrta napravili tako lepo, skladno mesto. Isto toliko, čitav jedan vek, biće potrebno da se vrt obnovi. Vrat dizalice se spustio, i sada je stajao pod uglom od četrdeset pet stepeni iznad grmlja i cvetnih leja u zapadnom vrtu. Kašika krana nalazila se tačno iznad terena za kriket. Dugo je trajalo to iščekivanje. Svi zaćutaše. Tad Bili glasno reče: – Šta si stao, za boga miloga. Inženjer sa polucilindrom na glavi dunu u pištaljku. S teškim, tupim udarcem kašika krana pade na zemlju. Uže se zategnu, glasno je zaškripala prenapregnuta mašinerija, a onda kašika poče da se pomera unazad. Dok ju je bagerista vukao unazad preko zemlje, ona prekopa leju ogromnih žutih suncokreta, zatim ružičnjak, žbunje kletre i divlji američki kesten, kao i omanje drvo magnolije. Na kraju ovog putešestvija, kašika je bila puna zemlje, cveća i bilja. Onda je mašinista podigao kašiku na šest-sedam metara; s nje su otpadali cvetovi i grumenje zemlje. Kran se zaneo u stranu. Lojd primeti da je viši od kuće. Malo je nedostajalo da kašika krana porazbija prozore na spratu, ali majstor je vešto upravljao, i na vreme je stao. Uže se opustilo, kašika nakosila u stranu, i šest tona nekadašnjeg vrta sruči se na zemlju metar-dva od ulaza. Kašika krana vraćena je zatim u prvobitni položaj, i ceo postupak je ponovljen. Lojd pogleda u Fica, i vide da ovaj plače.
23. 1947. Početkom 1947. godine činilo se mogućim da cela Evropa postane komunistička Volođa Peškov nije bio siguran da li da se tome nada, ili da od toga strepi. Crvena armija držala je istočnu Evropu, dok su na Zapadu komunisti pobeđivali na izborima. Ugled im je porastao zbog uloge koju su odigrali u pružanju otpora nacistima. Pet miliona ljudi glasalo je za Komunističku partiju na prvim posleratnim izborima u Francuskoj, gde je, ispostavilo se, Komunistička partija u tom trenutku bila najpopularnija stranka. U Italiji je komunističko-socijalistička alijansa osvojila četrdeset odsto glasova. U Čehoslovačkoj su komunisti na izbore izašli sami i uzeli trideset osam procenata glasova, što im je omogućilo da predvode demokratski izabranu vladu. Drugačije je bilo u Austriji i Nemačkoj, jer su tamošnje birače crvenoarmejci pljačkali i silovali. Na izborima za berlinsku gradsku skupštinu, socijaldemokrate su uzele 63 od ukupno 130 mesta, a komunisti – svega 26. Nemačka je, međutim, i dalje bila u ruševinama, narod je i dalje gladovao, a u Kremlju su još gajili nadu da bi Nemci, iz očaja, mogli da se okrenu komunizmu, kao što su se u vreme ekonomske depresije okrenuli nacizmu. Britanija je bila veliko razočaranje. Na tamošnjim posleratnim izborima samo je jedan komunista dobio mesto u parlamentu. Laburistička vlada je glasačima davala sve ono što je komunizam obećavao: materijalno blagostanje, besplatnu zdravstvenu zaštitu, obrazovanje za sve, pa čak i petodnevnu radnu sedmicu za rudare u rudnicima uglja. U ostalim delovima Evrope, međutim, kapitalizam nije imao dovoljno snage da izvuče ljude iz posleratne recesije. A i klima je na Staljinovoj strani, razmišljao je Volođa gledajući kako raste snežni pokrivač na kupolama u obliku lukovica. Zima 1946/47. bila je u Evropi najhladnija u prethodnih sto godina. Sneg je padao i u Sen-Tropeu. Britanski drumovi i železničke pruge bili su neprohodni, cela industrija je stala – tako nešto nije se dogodilo ni u ratu. U Francuskoj su sledovanja hrane sada bila još manja nego u ratnim uslovima. Prema računici Organizacije ujedinjenih nacija, sto miliona Evropljana preživljavalo je sa hiljadu petsto kalorija dnevno – a to je već prag na kojem zdravlje čovekovo biva ugroženo usled neuhranjenosti. Kako je nivo proizvodnje istrajno opadao, ljudi su polako dolazili do uverenja da više i nemaju šta da izgube, i revolucija se nametala kao jedini izlaz. Kada jednom i SSSR bude raspolagao nuklearnim oružjem, nijedna zemlja na svetu neće moći Sovjetima da se ispreči na putu. Volođina žena Zoja i njene kolege napravili su nuklearni reaktor u laboratoriji br. 2 Akademije nauka – namerno je tako neodređeno ime dato epicentru sovjetskih nuklearnih istraživanja. Reaktor je dostigao kritično stanje na Božić, šest meseci pošto je na svet došao Konstantin, koji je u tom trenutku, inače, spavao u kolevci, usred laboratorije. Ukoliko eksperiment pođe po zlu, došapnula je Zoja Volođi u jednom trenutku, ništa Kostji neće vredeti ni da bude dva-tri kilometra daleko odatle; ceo centar Moskve bio bi izbrisan s lica zemlje. Volođina protivurečna osećanja naspram vremena koje dolazi samo su se pojačala kad mu se rodio sin. Njegova je želja bila da Kostja izraste u građanina ponosite i moćne zemlje. Sovjetski Savez je zaslužio da vodi glavnu reč u Evropi, smatrao je on. Nije li upravo Crvena armija porazila naciste posle četiri surove godine totalnog rata? Ostali saveznici za to vreme stajali su po strani, vodeći manje ratove, da bi se u opšti sukob uključili svega jedanaest meseci pre njegovog završetka. Kad sve
njihove žrtve sabereš, čini to tek delić žrtava koje su podneli sovjetski narodi. Onda bi, međutim, počeo da razmišlja i o tome šta sve komunizam sa sobom nosi: proizvoljne čistke, mučenje u podrumima tajne policije, raspojasane vojnike koje svesno podstiču na zverstva, te je čitava nepregledna zemlja primorana da se povinuje samovolji tiranina moćnijeg od cara. Da li je Volođa zaista želeo da se taj okrutni sistem proširi na ceo kontinent? Živo je u njemu bilo sećanje na onaj dan kada je otišao do njujorške stanice Pen i kupio kartu do Albukerkija, ni od koga pritom ne tražeći dozvolu, nikome ne pokazujući isprave; i kako je samo divan bio taj osećaj potpune slobode. Odavno je spalio onaj katalog Sirs-Roubaka, ali nije zaboravio te stotine i stotine stranica sa prikazom raznih dobrih stvari koje su dostupne svakome. Ruski narod je živeo u uverenju da su priče o zapadnoj slobodi i prosperitetu puka propaganda, ali Volođa je znao da nisu. Jednim delom svoga bića žudeo je on za porazom komunizma. Budućnost Nemačke, a samim tim i Evrope, trebalo je da bude odlučena na Konferenciji ministara inostranih poslova u Moskvi, u martu 1947. Volođa, sad pukovnik, našao se na čelu obaveštajnog tima kojem je poveren zadatak da prati konferenciju. Sastanci su održavani u kitnjastoj dvorani Doma avionske industrije. Ovo zdanje odabrano je stoga što je bilo u neposrednoj blizini hotela Moskva. Kao i obično, delegati i prevodioci sedeli su oko stola, dok su njihovi pomoćnici, raspoređeni u više redova, sedeli njima iza leđa. Sovjetski ministar spoljnih poslova, Vjačeslav Molotov, stara Kamena guzica, zatražio je da Nemačka SSSR-u isplati deset milijardi dolara na ime ratne odštete. Tome su se usprotivili Amerikanci i Britanci, tvrdeći da bi time nemačkoj, već klonuloj privredi bio zadat smrtonosan udarac. Staljin je verovatno upravo to i želeo. Volođa je obnovio poznanstvo s Vudijem Djuarom, koji je konferenciji prisustvovao u svojstvu novinskog fotoreportera. I Vudi se u međuvremenu oženio, i pokazao je sad Volođi sliku markantne, tamnokose žene koja je u ruci držala malu devojčicu. Na zadnjem sedištu limuzine ZIS-110B, u povratku s fotografske sesije u Kremlju, Vudi se obrati Volođi: – Ti shvataš, zar ne, da Nemačka nema novca da vam isplati tu ratnu odštetu? Volođa je sad znatno bolje govorio engleski, i mogli su da razgovaraju bez prevodioca. – A odakle im onda da hrane narod i ponovo podižu gradove? – Za to im, naravno, mi dajemo – reče Vudi. – Čitavo bogatstvo trošimo na njih. Bilo kakvu odštetu da vam Nemci plate, platili bi vam, zapravo, našim novcem. – A što je to pa toliko loše? Sjedinjene Države su u ratu doživele procvat. Moja zemlja je razorena. Možda bi i trebalo da platite. – Američki glasači ne misle tako. – Možda američki glasači i nisu u pravu. Vudi slegnu ramenima. – Istina – reče – ali to je njihov novac. Opet ista priča, pomisli Volođa; to uvažavanje javnog mnjenja. Primetio je on to i ranije u razgovorima s Vudijem. Amerikanci su o biračima govorili kao Rusi o Staljinu; njih, birače, morao si da slušaš, bili oni u pravu ili ne. Vudi je spustio prozorsko staklo. – Ne smeta da napravim jedan snimak grada? Svetlo je čudesno. – I aparat škljocnu. Znao je on da sme da slika samo ono što mu dozvole. U tom trenutku, međutim, na ulici nije bilo ničeg delikatnog, samo neke žene što lopatama razgrću sneg. – Nemoj, molim te – reče mu ipak Volođa, pa se nagnu pored Vudija i podiže staklo. – Samo službene fotografije mogu. Taman je hteo da zatraži od Vudija da izvadi film iz aparata i preda mu ga, kad ovaj reče:
– Jel’ se sećaš kad sam ti ono pričao o Gregu Peškovu, to mi je drug, onaj što se preziva isto kao ti? Sećao se Volođa, naravno. I Vili Frunce mu je nešto slično jednom rekao. Verovatno je reč o istom čoveku. – Ne, ne sećam se – slaga Volođa. Ništa on nije želeo da ima s nekim tamo čovekom na Zapadu s kojim bi mogao da bude u srodstvu. Takve veze Rusima su mogle samo sumnju i bedu da navuku na vrat. – E, on je ovde, u američkoj delegaciji. Trebalo bi da popričaš s njim. Vidi, možda ste rod. – Hoću – reče Volođa, unapred čvrsto rešen da tog čoveka izbegne po svaku cenu. Odlučio je da, ipak, ne traži od Vudija da mu preda film. Ne vredi dizati prašinu oko jednog bezazlenog uličnog prizora. Sutradan je na konferenciji američki državni sekretar Džordž Maršal predložio da četiri zemlje saveznice ukinu podelu Nemačke na četiri zasebna sektora i proglase ujedinjenje zemlje, tako da ona ponovo postane žila kucavica Evrope, da ponovo prorade rudnici i industrija, da ljudi ponovo počnu da kupuju i prodaju. Sovjetima tako nešto nije padalo na pamet. Molotov je odbio i da razgovara o ujedinjenju dok se ne reši pitanje ratne odštete. Učesnici konferencije našli su se u pat-poziciji. A tačno to je, pomisli Volođa, Staljin i želeo.
II Greg Peškov je razmišljao o tome kako je zapravo mali svet međunarodne diplomatije. Jedan od mlađih pomoćnika u sastavu britanske delegacije na moskovskoj konferenciji bio je Lojd Vilijams, muž Gregove polusestre Dejzi. U prvi mah Gregu se Lojd nije svideo, jer bio je obučen kao neki uštogljeni engleski džentlmen; ispostaviće se, međutim, da je dobar momak. – Molotov je kreten – reče Lojd kasnije u baru hotela Moskva, kad su seli da popiju votku-martini. – I, šta ćemo s njim vezi da preduzmemo? – Ne znam, ali Britanija ovakva odlaganja ne može više da podnese. Okupacija Nemačke košta nas više nego što možemo da priuštimo, a zbog ove hladne zime problem je prerastao u pravu krizu. – Znaš šta? – reče Greg, naglas razmišljajući. – Ako Sovjeti neće da igraju našu igru, trebalo bi da teramo dalje bez njih. – A kako bismo to izveli? – Šta mi u stvari hoćemo? – Greg stade da nabraja na prste. – Hoćemo da ujedinimo Nemačku i raspišemo izbore. – I mi to hoćemo. – Hoćemo bezvrednu rajhsmarku da bacimo u staro gvožđe i da uvedemo novu valutu, tako da Nemci ponovo mogu da pokrenu poslove. – Tako je. – Hoćemo, takođe, da spasemo tu zemlju od komunizma. – Ista je i britanska politika. – U istočnom delu nećemo uspeti to da sprovedemo zato što, je li, Sovjeti neće da se uhvate u kolo. Ko ih jebe! Mi kontrolišemo tri četvrtine Nemačke – pa hajde da to uradimo u našoj zoni, a istočni deo zemlje nek ode niz vodu. Lojd se zamislio. – Jesi li ti o tome možda već razgovarao sa svojim pretpostavljenim?
– Ma nisam, boga mu. Samo sam se raspričao. Ali, čuj, što da ne? – Mogao bih to da predložim Erniju Bevinu. – A ja ću sve da izložim Džordžu Maršalu. – Greg otpi gutljaj. – Votka je jedino što Rusi umeju dobro da naprave – reče on. – Nego, kako mi je sestra? – Čeka drugo dete. – Kakva je Dejzi kao majka? Lojd se nasmeja. – Ti misliš da je sigurno grozna. Greg slegnu ramenima. – Nikada je nisam doživljavao kao kućni tip žene. – Strpljiva je, smirena i organizovana. – Nije unajmila šest dadilja da obavljaju sav posao? – Samo jednu, tako da nas dvoje možemo zajedno da izlazimo uveče, obično na političke skupove. – U, baš se promenila. – Ne sasvim. I dalje voli zabave. A ti – još si sam? – Imam devojku, zove se Neli Fordam, i to je prilično ozbiljno. Pretpostavljam da već znaš da imam kumče. – Znam – reče Lojd. – Dejzi mi reče za Džordžija. Na Lojdovom licu se videlo da mu je malčice neugodno, i Greg je bio siguran da ovaj zna da je Džordži Gregovo dete. – Mnogo mi je drag – reče Greg. – Sjajno. Uto šanku priđe jedan član ruske delegacije, i Greg mu uhvati pogled. Bilo je nečeg izuzetno poznatog na njemu. Beše to čovek od tridesetak godina, naočit izuzme li se okrutno kratka vojnička frizura, a imao je i te, pomalo zastrašujuće, plave oči. Klimnuo je glavom prijateljski, i Greg ga upita: – Da se nismo nas dvojica negde već upoznali? – Možda jesmo – odgovori Rus. – Ja sam se školovao u Nemačkoj. Na Berlinskoj muškoj akademiji. Greg odmahnu glavom. – A jesi li ikad bio u Americi? – Nisam. – To je čovek koji se preziva isto kao ti, Volođa Peškov – obrati se Lojd Gregu. Greg se predstavi. – Možda smo u srodstvu. Moj otac, Lav Peškov, emigrirao je devetsto četrnaeste i za sobom ostavio trudnu devojku, koja se onda udala za Lavovog starijeg brata, Grigorija Peškova. Da nismo mi slučajno polubraća? Volođa istog časa promeni držanje. – Nema šanse – reče on. – Izvinite – dodade on, pa izađe iz hotelskog bara i ne naručivši piće. – Al’ ga je zbrzao – reče Greg Lojdu. – Jeste – reče Lojd. – Kao da se zbog nečeg šokirao. – Zbog nečeg, biće, što si ti rekao.
III Ne, reče Volođa sebi, to ne može biti istina. Greg je tvrdio da se Grigorij oženio devojkom koja je zatrudnela s Lavom. Ukoliko je zaista tako, čovek koga je Volođa otkad zna za sebe nazivao ocem bio mu je, zapravo, stric. Možda je to bio sticaj okolnosti. Ili Amerikanac samo muti vodu.
Bilo kako bilo, Volođa je bio kao omamljen od šoka. Kući se vratio u uobičajeno vreme. On i Zoja su brzo napredovali, a dobili su stan u Vladinoj kući, luksuznoj stambenoj zgradi u kojoj su živeli i njegovi roditelji. Grigorij i Katarina navratili su, kao i gotovo svakog dana, u vreme kad Kostja večera. Katarina bi okupala unuka, a onda bi mu Grigorij pevao pesme i pričao ruske bajke. Kostja je imao tek devet meseci, i još nije bio progovorio, ali je, očigledno, voleo da sluša priče pred spavanje. Volođa se večernje rutine pridržavao kao da hoda u snu. Nastojao je da se ponaša uobičajeno, ali je i sâm primetio da jedva razgovara kako s majkom, tako i sa ocem. U Gregovu priču nije poverovao, ali je sve vreme samo na to mislio. Kad je Kostja zaspao, a deda i baka se spremali da pođu, Grigorij upita Volođu: – Šta je bilo, jel’ mi izrastô čir na nosu? – Nije. – Pa što onda celo veče bleneš u mene? Volođa odluči da kaže istinu. – Upoznao sam čoveka koji se zove Greg Peškov. U sastavu je američke delegacije. On misli da smo u srodstvu. – Moguće je. – Grigorijev ton bio je lepršav, kao da to ne može biti ništa bitno, ali Volođa primeti da mu je vrat pocrveneo, što je njegovog oca uvek odavalo kad pokuša da potisne osećanja. – Brata sam poslednji put video 1919. godine. Otada se nismo ni čuli. – Gregov otac se zove Lav, a Lav je imao brata po imenu Grigorij. – Onda bi Greg mogao da ti bude brat od strica. – On reče da mi je rođeni brat. Grigorij se sada već bio sav zajapurio. Ne reče više ništa. – Kako je to moguće? – umeša se Zoja. – Ako je verovati tom Amerikancu Peškovu – reče Volođa – Lav je u Petrogradu ostavio trudnu devojku koja se onda udala za njegovog rođenog brata. – Smejurija! – reče Grigorij. Volođa pogleda u Katarinu. – Ti, majko, sve vreme ćutiš. Dugo je vladala tišina. I to je samo po sebi imalo određeno značenje. O čemu li su to sad morali da mozgaju, ako u Gregovoj priči nije bilo ni trunke istine? Čudna neka studen spusti se na Volođu kao ledena magla. Najzad njegova majka progovori. – Ja sam bila lakomislena devojka – reče ona, pa pogleda u Zoju. – Ne tako razborita kao tvoja žena. – Ona duboko uzdahnu. – Grigorij Peškov se zaljubio u mene, na prvi pogled manje-više, sirota neznalica. – Ona pogleda muža i nežno se nasmeši. – Ali tu je bio njegov brat Lav, koji se otmeno oblačio, pušio cigarete, imao novca za votku, družio se s kriminalcima. I Lav mi se više svideo. Takva glupača jednom se rađa. – Znači, istina je? – upita Volođa u čudu. – Još je u njemu tinjala očajnička nada da će sada neko sve izrečeno da porekne. – Lav je uradio ono što takvi muškarci uvek rade – nastavi Katarina. – Ja sam zatrudnela, a on me je ostavio. – Lav mi je, znači, otac. – Volođa pogleda u Grigorija. – A ti si mi samo stric! – Učinilo mu se da će da se sruši. Tlo mu je izmicalo pod nogama. Kao da je zemljotres počeo. Zoja stade pored Volođine stolice i obgrli ga oko ramena, kao da bi da ga smiri, ili da ga, možda, zaustavi. – A Grigorij je – pričala je dalje Katarina – učinio upravo ono što Grigorij uvek i radi: preuzeo je
brigu o meni. Voleo me je, uzeo me je za ženu, i starao se o meni i mojoj deci. – Kako je sedela na kauču, do muža, ona uze Grigorija za ruku. – Ja njega nisam želela, i svakako ga nisam bila dostojna, ali bog mi ga je ionako već bio dao njemu. – Jeza me je hvatala od ovog dana – reče Grigorij. – Otkako si se ti rodio, jeza me je hvatala. – Što ste onda prećutkivali? – reče Volođa. – Što mi, jednostavno, niste rekli istinu? Grigoriju se grlo steglo, jedva je govorio. – Ne bih mogao da podnesem da ti saopštim to, da ti nisam otac – prevali on nekako preko usana. – Mnogo sam te voleo. – Da ti kažem ja nešto, sine moj dragi – reče Katarina. – Saslušaj me sada, i ne marim ako nikad više majku ne poslušaš, ali počuj ovo. Zaboravi tog stranca tamo u Americi koji je nekad davno zaveo jednu budalastu curu. Pogledaj ovog čoveka koji sedi tu pred tobom sa očima punim suza. Volođa pogleda u Grigorija, i srce ga zabole od bolećivog izraza na njegovom licu. – Ovaj te je čovek i hranio i oblačio i voleo te bezrezervno, ima, evo, tri decenije – nastavi Katarina. – Ako reč otac išta znači, onda je on tvoj otac. – Jeste – reče Volođa. – Znam.
IV Lojd Vilijams se dobro slagao sa Ernijem Bevinom. Imali su njih dvojica mnogo toga zajedničkog, uprkos razlici u godinama. U toku četvorodnevnog putovanja vozom preko snegom zavejane Evrope, Lojd mu se ispovedio i tako saznao da je i Bevin na ovaj svet došao kao vanbračni sin jedne sobarice. Obojica su bili strastveni protivnici komunizma: Lojd zbog vlastitih iskustava u Španiji, Bevin zato što je video kakvoj taktici komunisti pribegavaju unutar sindikalnog pokreta. „Oni su robovi Kremlja koji tiranišu sve ostale”, rekao je jednom Bevin, i Lojd je tačno znao na šta ovaj misli. Lojd se nije zbližio s Gregom Peškovom, koji je uvek izgledao kao da se obukao na brzinu: nezakopčanih manžetni na košulji, izvrnute kragne na kaputu, nikad zapertlanih cipela. Greg je bio prevejan, i Lojd je, istina, pokušao da pronađe u tom čoveku nešto dopadljivo, ali je sve vreme osećao da se ispod Gregovog nehajnog šarma krije srce koje ne zna milost. Dejzi mu je rekla svojevremeno da je Lav Peškov gangster, i Lojdu nije bilo teško da pretpostavi da i Greg ima iste porive. Bilo kako bilo, Bevina je zainteresovala Gregova ideja za Nemačku. – On je to govorio u Maršalovo ime, pretpostavljam? – upita stasiti šef diplomatije na jakom zapadnoengleskom akcentu. – Nije mi to rekao – odgovori Lojd. – Mislite da bi moglo da uspe? – Mislim da je to nešto najpametnije što sam čuo za ove proklete tri nedelje u Moskvi. Ako ozbiljno misli to što je rekao, ugovori jedan neformalan ručak, da budemo samo Maršal i taj momak, ti i ja. – Odmah ću to da obavim. – Ali nikom ništa ne govori. Samo nam još treba da Sovjeti nešto načuju. Optužiće nas da kujemo zaveru protiv njih, i biće u pravu. Sastali su se sutradan u rezidenciji američkog ambasadora, u zgradi broj 10 na Spasopeskovskom trgu, ekstravagantnoj, neoklasičnoj vili sagrađenoj pre Revolucije. Maršal je bio visok i mršav, vojnik od glave do pete; Bevin je bio sav okrugao, kratkovid, i često mu je cigareta visila sa usana; ali odmah su se uklopili. Obojica su otvoreno govorili šta misle. Bevina su, tako, jednom prilikom optužili da se Staljinu lično obratio na način koji ne dolikuje jednom gospodinu, i na tu karakteristiku ministar inostranih dela bio je veoma ponosan. Ispod oslikane tavanice i velikih svećnjaka, prionuli su na zadatak da Nemačku vrate u život bez pomoći Sovjetskog Saveza. Brzo su se dogovorili oko načelnih koraka: nova valuta; ujedinjenje britanske, američke i – ako je moguće – francuske zone; demilitarizacija Zapadne Nemačke; izbori i novi, transatlantski vojni savez.
A onda Bevin bubnu: – Ništa od svega ovoga neće proći, znate. Maršal je bio zapanjen. – Onda mi nije jasno zašto uopšte razgovaramo o tome – odvrati on oštro. – Evropa je u recesiji. Ovaj plan ne može da uspe ako ljudi umiru od gladi. Najbolja zaštita od komunizma je prosperitet. Staljin to zna – zato i hoće da Nemačka tavori u siromaštvu. – Slažem se. – Što, opet, znači da moramo da obnovimo zemlju. Ali mi to ne možemo postići golim rukama. Potrebni su nam traktori, strugovi, bageri, vagoni – a to ne možemo da priuštimo. Maršal je shvatio kuda sve ovo vodi. – Amerikanci neće više ništa da poklanjaju Evropljanima. – Pošteno. Ali mora postojati način da nam SAD pozajme novac koji nam je potreban da bismo od vas i kupili potrebnu opremu. Nastupila je tišina. Maršal nije voleo mnogo da priča, ali to ćutanje previše se oteglo čak i po njegovim merilima. A onda je najzad progovorio. – To već ima smisla – reče on. – Videću šta mogu da učinim. Konferencija je trajala šest nedelja, a kad su učesnici pošli kućama, ništa nije bilo odlučeno.
V Evi Vilijams je bilo godinu dana kad su počeli da joj izbijaju zadnji zubi. Ostali su izbili vrlo lako, ali ovi su boleli. Nisu Lojd i Dejzi mogli bogzna kako da joj olakšaju. Sva je bila nikakva, nije mogla da spava, a ni njima nije davala da spavaju, pa su i oni bili nikakvi. Dejzi je imala mnogo novca, ali nisu se njime razmetali. Kupili su udobnu kuću u nizu, u Hokstonu, gde su im prve komšije bile jedan dućandžija i jedan građevinac. Nabavili su mali porodičan auto, novi moris osam, koji je dostizao maksimalnu brzinu od devedesetak kilometara na sat. Dejzi je i dalje kupovala lepu odeću, ali Lojd je imao samo tri odela: jedno večernje, jedno s tankim belim prugama za parlament, i jedno od tvida, koje je oblačio kad vikendom ide na susrete sa biračima. Jedne večeri, kasno je već bilo, Lojd je, već u pižami, pokušavao da uspava kenjkavu Evu i, istovremeno, prelistavao časopis Lajf. Zapala mu je za oko upečatljiva fotografija snimljena u Moskvi. Na njoj se videla jedna Ruskinja, s maramom na glavi, u kaputu koji je uvezala kanapom, kao da je nekakav paket, a ne ljudsko biće, lica prošaranog dubokim borama – žena je lopatom čistila sneg sa ulice. Nešto u tom svetlu koje ju je obasjavalo davalo je toj ženi neki vanvremen izgled, kao da je tu već hiljadu godina. Potraživši ime fotografa, on vide da je to Vudi Djuar, koga je upoznao upravo na moskovskoj konferenciji. Zvonio je telefon. On podiže slušalicu i začu glas Ernija Bevina. – Uključi radio – reče mu Bevin. – Maršal drži govor – dodade on, pa spusti slušalicu ne sačekavši odgovor. Lojd je sišao u prizemlje, u dnevnu sobu, sve vreme noseći malu Evu, i uključio radio. Emisija se zvala Američki komentar. Dopisnik Bi-Bi-Sija iz Vašingtona, Leonard Mijel, upravo se javljao sa Univerziteta Harvard u Kembridžu, u državi Masačusets. „Državni sekretar je rekao svršenim studentima da je za obnovu Evrope potrebno više vremena, i da će to iziskivati veće napore nego što se u prvi mah moglo predvideti”, govorio je Mijel. Ovo već obećava, pomisli Lojd, živnuvši. – Ćuti, Evi, molim te – reče on, i ona, prvi put valjda, zaćuta. A onda Lojd začu dubok, razborit glas Džordža K. Maršala. „U naredne tri-četiri godine, potrebe Evrope za namirnicama i drugim životnim potrepštinama iz drugih zemalja – a prvenstveno iz Ameri-
ke – biće mnogo, mnogo veće nego što je ona to u ovom trenutku kadra da plati, tako da joj je neophodna znatna dodatna pomoć... U protivnom, biće suočena s privrednim, društvenim i političkim nazadovanjem čije bi posledice mogle biti izrazito ozbiljne.” Lojd je bio napet kao struna. „Znatna dodatna pomoć” odnosila se na ono što je tražio Bevin. „Spas je u tome da se konačno izađe iz tog začaranog kruga i da se obnovi poverenje Evropljana u budućnost ekonomije”, govorio je Maršal. „Sjedinjene Države moraju učiniti sve što je u njihovoj moći kako bi doprinele ponovnom uspostavljanju zdrave ekonomije u svetu.” – Uspeo je! – uzviknu Lojd pobedonosno obraćajući se svojoj kćerkici, koja ama baš ništa nije razumela. – Upravo je saopštio Amerikancima da će morati da nam pomognu! Ali kolika će ta pomoć biti? I kako će nam pomoći, i kada? Začu se neki drugi glas. Sad je govorio izveštač: „Državni sekretar nije izneo detaljan plan pomoći Evropi, ali je rekao da je na Evropljanima da sačine program”. – Znači li to da imamo odrešene ruke? – upita Lojd Evi, sav ustreptao. U tom času ponovo se oglasi Maršal: „Inicijativa bi, smatram, morala da potekne iz Evrope”. Time je izveštaj završen. Opet je zazvonio telefon. – Jesi li čuo ovo? – upita ga Bevin. – Šta to znači? – Ne pitaj! – reče Bevin. – Budeš li postavljao pitanja, dobićeš odgovore koji ti se neće svideti. – Dobro onda – zbuni se Lojd. – Nije ni bitno šta je tačno hteo da kaže. Pitanje je šta mi sad da radimo. Inicijativa mora da potekne iz Evrope, tako je rekao. To znači da mora da potekne od tebe i mene. – Šta ja sad da radim? – Pakuj se – reče Bevin. – Idemo za Pariz.
24. 1948. Volođa je boravio u Pragu u svojstvu člana delegacije Crvene armije koja je učestvovala u razgovorima sa češkom vojskom. Odseli su bili u raskošnom hotelu Imperijal, zdanju u art deko stilu. Padao je sneg. Nedostajali su mu Zoja i mali Kostja. Sin mu je sada imao dve godine, i zaprepašćujućom brzinom je učio nove reči. Dete se menjalo tako brzo da je svakog dana izgledalo drugačije. A Zoja je opet bila u drugom stanju. Volođi je mrsko bilo što mora da provede dve nedelje daleko od svojih najbližih. Većina muškaraca koja je sa njim došla u Prag videla je u tom putovanju priliku da se nakratko skloni od svojih žena, da se opija votkom, a možda i da se zevzeči s raskalašnim ženama. Volođi je jedina želja bila da se vrati kući. Vojni pregovori nisu bili fasada za neke druge poslove, ali je zato Volođina uloga u njima bila samo paravan za pravi zadatak koji mu je poveren – da izveštava o praškim aktivnostima onih šeprtlji iz sovjetske tajne policije, večitih rivala crvenoarmejskih obaveštajaca. U svom poslu Volođa nije više pronalazio zadovoljstvo kao nekada. Podrivene su bile sve vrednosti u koje je nekada verovao. Više nije verovao ni u Staljina, ni u komunizam, pa ni u suštinsku dobrotu ruskoga naroda. Čak mu ni otac više nije bio otac. Prebegao bi on svakako na Zapad, samo kad bi našao načina da sa sobom povede i Zoju i Kostju. Bilo kako bilo, nije bez srca pristupio poslu koji ga je čekao tu, u Pragu. Beše to retka prilika da učini nešto u šta je verovao. Dve nedelje ranije, Češka komunistička partije preuzela je potpunu kontrolu nad vladom ove zemlje, izbacivši iz nje koalicione partnere. Ministar spoljnih poslova Jan Masarik, ratni heroj, demokrata i antikomunista, zatočen je na poslednjem spratu svoje službene rezidencije, Černinske palate. Iza tog državnog udara nesumnjivo je stajala sovjetska tajna policija. U Pragu je, štaviše, boravio Volođin zet, pukovnik Ilja Dvorkin. On je odseo u istom hotelu u kojem se smestio i Volođa, i bio je – gotovo izvesno – umešan u ta zbivanja. Volođin pretpostavljeni, general Lemitov, protumačio je državni udar u Češkoj kao katastrofu za sliku Sovjetskog Saveza u svetu. Masarik je, u očima svetske javnosti, predstavljao dokaz da istočnoevropske zemlje mogu sačuvati slobodu i nezavisnost, premda u senci SSSR-a. On je bio lično zaslužan što je Čehoslovačka dobila komunističku vladu, blisku Sovjetskom Savezu, a u isti mah uspeo da sačuva privid građanske demokratije. Bio je to savršen spoj, jer na taj način je SSSR dobijao sve što želi, a da pritom ni Amerikanci nisu imali razloga za negodovanje. Ali sada je ta ravnoteža narušena. Ilja je, uprkos svemu, likovao. – Razbili smo buržujske stranke! – reče on Volođi u hotelskom baru te večeri. – Jesi li video šta se dogodilo u američkom Senatu? – blago mu uzvrati Volođa. – Vandenberg, stari izolacionista, održao je osamdesetominutni govor u kojem hvali Maršalov plan, i za to su mu klicali do neba. Maglovite zamisli Džordža Maršala postale su tako Plan. Bilo je to pretežno zahvaljujući Erniju Bevinu, kao lisica lukavom ministru spoljnih poslova Velike Britanije. Po Volođinom mišljenju, Bevin je bio najopasnija sorta antikomuniste: socijaldemokrata ponikao pod okriljem radničke klase. Premda onako trom, brzo je taj delao. S munjevitom brzinom organizovao je u Parizu konferenciju
koja je okončana gromkim kolektivnim oduševljenjem Evropljana harvardskom besedom Džordža Maršala. Volođa je od špijuna u britanskom Forin ofisu saznao da je Bevin čvrsto rešen da i Nemačku uvede Maršalovom planu, a Sovjetskim Savezu uskrati pristup tom programu. A Staljin je, naredivši istočnoevropskim zemljama da odbace Maršalov program pomoći, upao pravo u klopku koju mu je postavio Bevin. Sada je sovjetska tajna policija, bar je tako izgledalo, činila sve što može kako bi izdejstvovala usvajanje nacrta zakona u Kongresu. – Senat je bio na korak odbijanja Maršala – objašnjavao je Volođa Ilji. – Američki poreznici ne žele da plaćaju evropske račune. Ali državni udar ovde u Pragu ubedio ih je da ipak moraju to da učine, jer postoji pretnja od sloma kapitalizma u Evropi. – Buržujske češke stranke htele su da prime američki mito – na to će Ilja ogorčeno. – Trebalo je da ih pustimo da to i učine – reče Volođa. – Možda bi to bio najbrži način da se cela kombinacija potkopa. Kongres bi onda odbacio Maršalov plan – oni ne žele da daju novac komunistima. – Maršalov plan je običan imperijalistički trik! – Jeste – reče Volođa. – I bojim se da je upalio. Naši ratni saveznici sada formiraju antisovjetski blok. – S ljudima koji podmeću klipove u točkove komunizma mora se postupati kako dolikuje. – Mora, zaista. – Čudo je bilo kako su ljudi kao što je Ilja dosledni u pogrešnim političkim procenama. – A ja moram u krevet. Bilo je tek deset sati, ali i Volođa ode na spavanje. Ležao je budan razmišljajući o Zoji i Kostji, i o tome kako bi voleo da ih poljubi za laku noć. Misli mu se, međutim, vratiše na zadatak koji je dobio. Imao je priliku lično da upozna Jana Masarika, čoveka koji je predstavljao simbol češke nezavisnosti. Dogodilo se to dva dana ranije, u toku ceremonije upriličene na grobu njegovog oca, Tomaša Masarika, osnivača i prvog predsednika Čehoslovačke. U kaputu s krznenim okovratnikom, gologlav iako je padao sneg, Masarik mlađi učinio se Volođi utučen i potišten. Ako bi mogao da ga ubedi da ostane na položaju ministra spoljnih poslova, nekakav kompromis još bi i bio moguć, dokonao je Volođa. Čehoslovačka bi imala u celosti komunističku vladu sastavljenu od domaćih kadrova, ali bi u međunarodnim odnosima mogla da sačuva neutralnost, ili barem minimalnu antiameričku poziciju. Masarik je, u isti mah, posedovao diplomatsku veštinu, ali i poverenje međunarodne javnosti da će umeti da korača po toj žici. Volođa je odlučio da sutradan Lemitovu iznese taj predlog. Spavao je isprekidano, i probudio se pre šest sati. Podsvest ga je prenula kao budilnik, a imalo je to veze s razgovorom koji je prethodne večeri vodio sa Iljom. Volođa ponovo provrte svaku razmenjenu rečenicu u glavi. Kad je Ilja rekao ono s ljudima koji podmeću klipove u točkove komunizma, svakako je na umu imao Masarika; a kad pripadnik tajne policije kaže da se s nekim mora postupati kako dolikuje, onda to znači da tog nekog treba ubiti. A potom je Ilja, onako rano, otišao u krevet, na osnovu čega se moglo zaključiti da je jutros poranio. Budala sam ja, razmišljao je Volođa. Znaci su mi bili tu, pred očima, a meni je cela noć bila potrebna da ih najzad protumačim. On skoči iz kreveta. Možda još nije prekasno. Na brzinu se obukao i prebacio preko ramena težak šinjel, vezao šal i stavio kapu. Taksija ispred
hotela nije bilo – još je bilo rano. Mogao je da naruči crvenoarmejsko vozilo, ali dok oni tamo probude šofera, i dok kola stignu, prošao bi još malo pa ceo sat. Pošao je pešice. Černinska palata bila je udaljena svega dva-tri kilometra. Krenuo je na zapad iz otmenog praškog gradskog jezgra, prešao Karlov most, i pohitao uzbrdo, prema zamku. Masarik ga nije očekivao, niti je ministar inostranih poslova dužan da primi jednog pukovnika Crvene armije. Ali Volođa je bio sasvim siguran da će Masarik želeti da sazna o čemu je reč, i da će ga primiti. Brzo je koračao kroz sneg i do Černinske palate stigao u petnaest do sedam. Bila je to ogromna barokna građevina s grandioznim nizom korintskih polustubova na tri gornja sprata. Mesto je bilo slabo čuvano, ustanovio je, ne bez iznenađenja, Volođa. Stražar mu je pokazao gde je ulaz. Volođa, sasvim neometan, prođe kroz kitnjasti hol. Očekivao je da će na prijavnici zateći jednog od onih tikvana iz tajne policije kakvi se na takvim mestima obično sreću, ali na prijavnici niko nije sedeo. Bio je to loš znak, i Volođu obuze zla slutnja. Iz hola se izlazilo u unutrašnje dvorište. Pogledavši kroz prozor, on ugleda čoveka koji je, po svemu sudeći, spavao u snegu. Možda se napio pa pao; ako je takav slučaj, preti mu opasnost da se smrzne nasmrt. Volođa se uhvati za kvaku, i vide da su vrata otvorena. Potrčao je preko četvorougaonog dvorišta. Čovek u plavoj svilenoj pižami ležao je ničice na zemlji. Sneg ga još nije bio pokrio, i po tome se videlo da leži tu tek neki minut. Volođa kleknu pored njega. Čovek je bio potpuno nepomičan i, po svemu sudeći, nije disao. Volođa podiže pogled. Na dvorište su gledali redovi istovetnih prozora, nalik vojnicima na paradi. Svi su bili čvrsto zatvoreni, jer napolju je bila ciča zima – svi sem jednog, visoko iznad čoveka u pižami. Taj prozor bio je širom otvoren. Kao da je neko kroz njega izbačen. Volođa okrenu glavu, u kojoj više nije bilo života, i pogleda čoveka u lice. Bio je to Jan Masarik.
II Tri dana kasnije, u Vašingtonu, načelnici Združenog generalštaba predstavili su predsedniku Trumanu hitan ratni plan za suzbijanje sovjetske invazije na Zapadnu Evropu. Opasnost od izbijanja Trećeg svetskog rata bila je glavna tema u štampi. – Upravo smo pobedili u jednom ratu – reče Džeki Džejks Gregu Peškovu. – Kako to da se sad sprema novi? – To se i ja neprestano pitam – reče Greg. Sedeli su na klupi u parku. Greg se do maločas dobacivao loptom sa Džordžijem, pa je sad seo da predahne. – Drago mi je što je on još mali za vojsku – reče Džeki. – I meni. Posmatrali su svog sina, koji je stajao i razgovarao s plavušicom otprilike njegovih godina. Patike mu nisu bile zapertlane, košulja mu je virila iz pantalona. Imao je dvanaest godina, i rastao je. Imao je već pokoju mekanu crnu maljicu iznad gornje usne, i činilo se da je samo prošle sedmice izrastao sedam-osam centimetara. – Povlačimo trupe natrag kući što brže možemo – reče Greg. – To rade i Britanci i Francuzi. Ali Crvena armija se nikud ne pomera. Ishod: oni sad u nemačkoj imaju triput više vojnika nego mi. – Amerikanci ne žele još jedan rat.
– Pričaj ti to kol’ko hoćeš. I Truman se nada da će pobediti na predsedničkim izborima u novembru, što znači da će učiniti sve što može da izbegne rat. Ali do rata, svejedno, može da dođe. – I ti uskoro napuštaš vojsku. Čime ćeš se baviti? Blago podrhtavanje njenog glasa navelo ga je na sumnju da ovo pitanje i nije postavila tek tako, neobavezno, kakvim je želela da ga prikaže. Pogledao ju je u lice, ali iz njenog izraza ništa se nije moglo zaključiti. – Pod pretpostavkom da Amerika tada ne bude u ratu – odgovori joj on – devetsto pedesete ću se kandidovati za Kongres. Otac je pristao da mi finansira kampanju. Krećem čim prođu predsednički izbori. Ona pogleda u stranu. – Za koju si stranku? – upita mehanički. Greg se pitao da nije rekao nešto što ju je uznemirilo. – Za republikance, naravno. – A šta sa ženidbom? Greg je bio zatečen. – Zašto me to pitaš? Gledala ga je sada pravo u oči. – Hoćeš li se ženiti uopšte? – uporna je bila Džeki. – Kako stvari stoje, hoću. Ona se zove Neli Fordam. – Tako sam i mislila. Koliko ima godina? – Dvadeset dve. Kako to misliš, „tako sam i mislila”? – Političaru je potrebna žena. – Ja nju volim! – Naravno da je voliš. Jel’ se neko od njenih bavi politikom? – Otac joj je advokat u Vašingtonu. – Dobar izbor. Gregu je ovo sad već išlo na živce. – E, sad si baš cinična. – Znam ja tebe, Greg. Bože mili, pa tucala sam se tobom kad nisi bio mnogo stariji nego Džordži sada. Možeš ti da pređeš bilo koga, samo svoju majku i mene ne možeš. Pronicljiva je bila, kao i uvek. I njegova majka se kritički odnosila prema toj veridbi. U pravu su bile njih dve: bio je to karijeristički potez. Ali Neli je zaista bila zgodna i ljupka, i obožavala je Grega, i šta tu onda ima loše? – Kroz nekoliko minuta idem s njom na ručak, tu, u kraju – reče on. – Zna li Neli za Džordžija? – upita Džeki. – Ne. I tako mora i da ostane. – U pravu si. Dovoljno je loše imati vanbračnog sina. A kad je taj sin još i crnac, to bi onda moglo da ti uništi karijeru. – Znam. – Od toga je gore još samo kad si i oženjen crnkinjom. Grega je ovo tako iznenadilo da ni časa nije okolišio. – Zar si mislila da ću tobom da se oženim? Bila je ozlojeđena. – Ma kakvi, Greg. Da moram da biram između tebe i onog što ubija kiselinom, zatražila bih malo vremena da razmislim.42 Lagala je, i on je to znao. Načas pomisli kako bi to bilo uzeti Džeki za ženu. Mešoviti međurasni brakovi bili su neuobičajena pojava, i izazivali su netrpeljivost kako belaca, tako i crnaca; pa ipak, neki ljudi su se upravo tako ženili i udavali, a onda gledali kako da se izbore s posledicama. Greg nikada nije upoznao devojku koja mu se dopala kao Džeki; nije mu se tako sviđala ni Margaret Kaudri, s kojom se zabavljao nekoliko godina, pre nego što joj je dozlogrdilo čekanje da je on konačno zaprosi. Džeki je bila žena oštrog jezika, ali njemu se to i dopadalo, možda zato što je i njegova majka bila takva. Bilo je nečeg neodoljivo privlačnog u samoj pomisli na to da bi njih troje mogli stalno da
budu zajedno. Džordži bi onda naučio da ga oslovljava sa „tata”. Mogli bi da kupe kuću u kraju gde žive slobodoumni ljudi, negde gde ima mnogo studenata i mladih profesora, u Džordžtaunu možda. A onda vide kako Džordžijevu plavokosu drugaricu dozivaju roditelji, jedna ljutita bela majka što prekorno preti kažiprstom, i tad uvide da bi brak sa Džeki za njega, ipak, bio nešto najgore na svetu. Džorži se vratio do klupe na kojoj su sedeli Greg i Džeki. – Kako ti ide u školi? – upita ga Greg. – Sad mi se više sviđa nego ranije – odgovori dečak. – Matiš mi postaje sve zanimljiviji. – Ja sam bio dobar u matišu – reče Greg. – Vidi, boga ti, kakva podudarnost – primeti Džeki. Greg ustade. – Moram da krenem. – On uhvati Džordžija za rame. – Samo radi matiš, drugar. – Naravno – reče Džordži. Greg mahnu Džeki, i ode. Kao i on, i ona je, bez sumnje, razmišljala o tome kako bi bilo da se njih dvoje uzmu. Džeki je znala da će napuštanje vojske biti presudan trenutak za njega. Moraće da razmišlja o budućnosti. Ne bi ona, istina, nikada ozbiljno ni razmišljala o tome da bi je on uzeo za ženu, ali je i dalje o tome maštala u potaji. Sad je on sve to razneo u parpamparčad. Da, stvari su loše stajale. Sve i da je belkinja, ne bi se on sad oženio njome. Jeste mu bila draga, i voleo je malog, ali čitav život bio je pred njim, i on je hteo da nađe ženu koja će mu obezbediti veze i podršku. Nelin otac bio je moćan čovek u Republikanskoj partiji. Greg je pešice otišao do Napulja, italijanskog restorana udaljenog nekoliko ulica od parka. Neli je već bila tama, sa onim bakarnoriđim uvojcima što izmiču zelenom šeširiću. – Divno izgledaš! Nadam se da nisam zakasnio – reče on i sede. Nelino lice bilo je kao od kamena. – Videla sam te u parku – reče ona. Sranje, pomisli Greg. – Malo sam bila poranila, pa sam posedela tamo neko vreme – nastavi Neli. – Nisi me primetio. A onda sam pomislila da se ponašam kao najgore njuškalo, pa sam otišla. – Videla si, znači, moje kumče? – reče on sa usiljenom razdraganošću. – A to li je taj mali? Čudo baš da su tebe izabrali za kuma. U crkvu nikad ne ideš. – Dobar sam prema tom malom! – Kako se zove? – Džordži Džejks. – Nikad ga nisi pominjao. – Nisam? – Koliko godina ima? – Dvanaest. – Ti si, dakle, imao šesnaest kad se on rodio. Premlad si bio za kuma. – Pa i jeste, bogami. – Šta radi njegova majka? – Ona je konobarica. Nekad je bila glumica. Umetničko ime joj je bilo Džeki Džejks. Upoznao sam je u vreme dok je imala ugovor sa studiom mog oca. – To je, manje-više, i bila istina, pomisli Greg s nelagodom. – A detetov otac? Greg je vrteo glavom. – Džeki živi sama. – Priđe im uto konobar. – Šta kažeš za koktel? – upita Greg Neli. Možda će uz piće napetost popustiti. – Dva martinija – obrati se on konobaru.
– Odmah, gospodine. Čim se konobar udaljio, Neli reče: – Ti si otac tom dečaku, zar ne? – Kum sam mu. Sada se oseti prezir u njenom glasu. – O, daj. – A na osnovu čega si to zaključila? – Možda mali jeste crn, ali liči na tebe. Pertle mu se stalno odvezuju, i košulja mu ispada iz pantalona, baš kao i tebi. I kako je samo šarmirao onu malu plavušu s kojom je razgovarao. Naravno da je tvoj. Greg se predade. – Ionako sam nameravao da ti kažem – reče on uzdahnuvši. – Kad to? – Čekao sam pravi trenutak. – Pravo vreme za to bilo je pre nego što si me zaprosio. – Izvini. – Neprijatno mu je bilo, ali se ipak nije kajao; u njegovim očima, Neli se nepotrebno uzrujavala. Konobar donese jelovnike, i oni uzeše po jedan. – Špageti bolonjeze su sjajni – reče Greg. – Ja ću salatu. Stiže martini. Greg podiže čašu i reče: – Za praštanje u braku. Neli nije uzela čašu. – Ne mogu da se udam za tebe – reče. – Hajde, dušo, nemoj preterivati. Pa izvinio sam ti se. Neli je vrtela glavom. – Ništa ne shvataš, zar ne? – A šta to ne shvatam? – Ona žena što je sedela pored tebe na klupi u parku – ona te voli. – Stvarno? – Greg bi, koliko prethodnog dana, odmah to porekao, ali posle razgovora koji je upravo obavio sa Džeki, nije više bio tako siguran. – Naravno da te voli. Što se nije ponovo udala? Prilično je lepa. Dosad bi ona, da je ozbiljno pokušavala, već našla čoveka voljnog da prihvati pastorka. Ali ona voli tebe, ništarijo jedna. – Nisam baš tako siguran. – I dečak te obožava. – Ja sam mu najdraži čika. – Samo što mu nisi čika. – Neli gurnu onu čašu preko stola. – Popij i moje piće. – Molim te, dušo, opusti se. – Idem. – Ona ustade. Greg nije bio navikao da ga devojke ostavljaju. Iznervirao se. Zar je počeo da gubi privlačnost? – Hoću da se oženim tobom! – reče on. Čak i samome sebi zvučao je kao poslednji očajnik. – Ne možeš, Greg – reče ona, pa skide dijamantski prsten i spusti ga na crveni karirani stolnjak. – Ti već imaš porodicu. I ona izađe iz restorana.
III Kriza u svetu dostigla je vrhunac u junu, a Karla i njena porodica našli su se u središtu zbivanja. Odlukom predsednika Trumana, Maršalov plan je dobio i zakonsku osnovu, i prve isporuke pomo-
ći već su stizale u Evropu, što je u Kremlju izazvalo bes. U petak, 18. juna, zapadni saveznici najavili su Nemcima da će u osam sati te večeri biti objavljeno za njih važno saopštenje. Karlina porodica okupila se oko radija u kuhinji. Našli su frekvenciju Radio Frankfurta i, puni strepnje, čekali. Tri godine behu već prošle od završetka rata, a oni i dalje nisu znali šta budućnost donosi: kapitalizam ili komunizam, jedinstvo ili rascepkanost, slobodu ili potčinjavanje, napredak ili nemaštinu. Verner je seo pored Karle, držeći na kolenu Valija, koji je sad imao dve i po godine. Karla i Verner su se, bez ikakve pompe, venčali pre godinu dana. Ona je ponovo radila kao medicinska sestra. Bila je, pritom, i odbornica u berlinskoj gradskoj skupštini, u ime Socijaldemokratske partije. Socijaldemokratski odbornik bio je i Fridin muž Hajnrih. Rusi su u Istočnoj Nemačkoj zabranili rad Socijaldemokratskoj partiji, ali Berlin je predstavljao svojevrsnu oazu u sovjetskom sektoru. Gradom je upravljalo veće sačinjeno od predstavnika četiri glavne zemlje saveznice, takozvana Komandatura, koja je stavila veto na sovjetsku zabranu. Posledica toga bila je izborna pobeda socijaldemokrata, dok su komunisti na izborima osvojili slabo treće mesto, iza konzervativnih demohrišćana. Ruse je to rasrdilo, i oni su sad preduzimali sve moguće mere ne bi li izabranu gradsku skupštinu ometali u radu. Karli bi zbog toga ponekad došlo da digne ruke od svega, ali nije mogla da odustane od nade da će jednoga dana, ipak, izboriti nezavisnost od sovjetske vlasti. Verner je uspeo da pokrene skroman posao. Tragao je po ruševinama očeve fabrike i napabirčio malu gomilu električnog pribora i delova za radio-aparate. Nemci nisu mogli da kupuju nove radioaparate, pa su svi gledali kako da poprave stare. Verner je pronašao neke inženjere koji su ranije bili zaposleni u fabrici, i otvorio radnju za popravku pokvarenih uređaja. On sâm pronalazio je poslove i trgovao, idući od kuće do kuće, od zgrade do zgrade, kucajući ljudima na vrata i donoseći porudžbine. Mod, koja je te večeri takođe sedela za kuhinjskim stolom, radila je kao prevoditeljka za Amerikance. Bila je jedna od najboljih u svom poslu, i neretko se dešavala da prevodi na sastancima u Komandanturi. Karlin brat Erik nosio je sada policijsku uniformu. Pošto je pristupio Komunističkoj partiji – na zgražavanje cele porodice – dobio je posao kao policajac u sastavu novoformiranih istočnonemačkih snaga koje su organizovali ruski okupatori. Erik je govorio da zapadni saveznici nastoje da podele Nemačku na dva dela. – Vi socijaldemokrate ste secesionisti – govorio je on, citirajući komuniste isto kao što je, nekada, poput papagaja ponavljao nacističke propagandne poruke. – Ništa zapadni saveznici nisu podelili – uzvratila mu je jednom Karla. – Oni su, zapravo, otvorili granice između zona. Zašto i Sovjeti to ne bi učinili? Onda bismo svi ponovo živeli u jednoj zemlji. Ali Erik kao da je nije čuo. Rebeka je sada imala još malo pa sedamnaest godina. Karla i Verner su je i zakonski usvojili. Dobra je bila u školi, a najbolje su joj išli jezici. Karla je opet bila u drugom stanju, s tim što to još nije rekla Verneru. Silno je bila uzbuđena. Verner je već imao usvojenu kćerku i posinka, a sada će dobiti i svoje dete. Karla je znala da će se on oduševiti kad mu bude saopštila. Odlučila je da sačeka još malo, dok ne bude sasvim sigurna. Prva joj je želja bila da konačno sazna u kakvoj će to zemlje njeno troje dece živeti. U programu se pojavio američki oficir po imenu Robert Lokner. Budući da je detinjstvo proveo u Nemačkoj, odlično se služio jezikom. – Počev ponedeljka u sedam sati izjutra – objasnio je on – Zapadna Nemačka dobiće novu valutu, dojče marku.
Karlu to nije iznenadilo. Rajhsmarka je gubila vrednost iz dana u dan. Većina ljudi isplaćivana je u rajhsmarkama, ako su uopšte imali posla, ali taj novac je trošen samo na ono najosnovnije, kao, na primer, na sledovanja hrane i troškove prevoza, pri čemu su svi više voleli da ih isplate u namirnicama ili cigaretama. Verner je svoje usluge naplaćivao u rajhsmarkama, ali je zato radio i noću, za pet cigareta, dok je isporuke, bilo gde na teritoriji grada, obavljao po ceni od tri jajeta. Karla je od Mod saznala da će se o novoj valuti povesti rasprava u Komandanturi. Rusi su tražili štamparske ploče, kako bi mogli da štampaju novčanice. S druge strane, međutim, upravo su oni i prouzrokovali devalvaciju stare valute tako što su je preko svake mere štampali, i besmisleno je nilo uvoditi novu valutu ako će i ona proći kao stara. Imajući to u vidu, Zapad je ovaj zahtev odbio, na veliko negodovanje Sovjeta. Zapad je sada doneo odluku da ubuduće na tom polju ne sarađuje sa Sovjetima. Karli je bilo drago zbog toga, jer nova valuta svakako će Nemačkoj doneti dobra, ali ju je zato morila zebnja zbog moguće sovjetske reakcije. Narod Zapadne Nemačke mogao je da zameni šezdeset obezvređenih rajhsmaraka za tri nove dojče marke i devedeset novih pfeniga, izjavio je Lokner. A onda je rekao i to da nijedna od najavljenih mera ne važi za Berlin, bar do daljeg, i na to svi u kuhinji, uglas, zaječaše. Karla je na spavanje otišla pitajući se šta li će sada preduzeti Sovjeti. Ležala je pored Vernera, jednim uhom budno osluškujući da slučajno Vali ne zaplače u susednoj sobi. Poslednjih nekoliko meseci gnev je rastao među sovjetskim okupatorima. Usred američke zone, sovjetska tajna policija otela je novinara Ditera Fridea i držala ga u zatvoru; u prvo vreme Sovjeti su poricali da imaju ikakve veze s njegovim nestankom, da bi potom saopštili da je Fride uhapšen zbog špijuniranja. Tri studenta izbačena su sa univerziteta zato što su u jednom časopisu izrekli kritike na račun Rusa. I, najgore od svega, sovjetski lovac je, nadlećući putnički avion Britiš juropijan ervejza na aerodromu Gatov očešao krilo britanske letelice, i došlo je do sudara, u kojem su stradala četiri člana posade britanske avio-kompanije, deset putnika i sovjetski pilot. Kad se Rusi naljute, obavezno neko drugi strada. Sutradan ujutro Sovjeti su objavili saopštenje u kojem se navodi da će unošenje dojče marke na teritoriju Istočne Nemačke biti tretirano kao krivično delo. Zabrana se odnosila i na grad Berlin, koji se, kako je navedeno u saopštenju, „nalazi u sastavu sovjetske zone”. Amerikanci su odmah odbacili ovu tvrdnju, ističući da je Berlin međunarodni grad, ali temperatura je osetno rasla, i Karlu strepnja nikako nije napuštala. U ponedeljak je Zapadna Nemačka dobila novu valutu. U utorak je kurir Crvene armije pokucao na vrata Karline kuće i pozvao je u gradsku skupštinu. Pozivi su joj tako uručivani i ranije, ali bez obzira na sve, ovoga puta je iz kuće izašla uplašena. Ništa sad Sovjete ne sprečava da je zatvore. Komunisti su imali sva ona ovlašćenja da čine šta im je volja kao nekada nacisti. Služili su se, čak, i starim koncentracionim logorima. Čuvena Crvena gradska većnica bila je oštećena u bombardovanju, i sedište gradske vlade sada je bilo u Novoj gradskoj većnici, u Parohijskoj ulici. Obe građevine nalazile su se u centralnom gradskom području, Miteu, gde je stanovala Karla, što će reći – u sovjetskoj zoni. Stigavši tamo, zatekla je vršioca dužnosti gradonačelnika Lujzu Šreder i još neke ljudi koje je na sastanak pozvao major Očkin, sovjetski oficir za vezu. On ih je tom prilikom izvestio da je u planu reforma istočnonemačke valute, i da će ubuduće, u sovjetskoj zoni, jedino zakonsko sredstvo plaćanja biti nova ostmarka. Šrederova je odmah shvatila suštinu. – Jel’ vi to nama hoćete da kažete da će to važiti za sve sektore Berlina?
– Da. Frau Šreder nije bila od onih žena koje je lako zastrašiti. – Po gradskom statutu, sovjetska okupaciona sila ne može drugim sektorima da nametne takav propis – reče ona odlučno. – Prethodno se moraju konsultovati i ostali saveznici. – Neće oni imati ništa protiv – reče major, pa joj dade list papira. – To je ukaz maršala Sokolovskog. Iznećete ga sutra pred članove gradske skupštine. Kasnije te večeri, kad su Karla i Verner legli, ona mu reče: – Vidiš sad kakva je sovjetska taktika. Ako gradska skupština izglasa taj ukaz, teško će biti demokratski nastrojenim zapadnim saveznicima da ga ukinu. – Ali skupština ga neće usvojiti. Komunisti čine manjinu, a niko drugi neće biti za ostmarku. – Neće. Zato se i pitam kakvog li keca maršal Sokolovski čuva u rukavu. Novine su sutradan najavile da će od petka u Berlinu postojati dve konkurentske valute, ostmarka i dojče marka. Ispostavilo se da su Amerikanci u potaji dopremili nove valute u vrednosti od 250 miliona, i to u drvenim kutijama obeleženim natpisima „Glina” i „Ptičar”, koje su odmah uskladištene po celom Berlinu. U toku tog dana do Karle počeše da dopiru glasine iz zapadne Nemačke. Nova moneta tamo je već činila čuda. Preko noći, u izlozima dućana pojavila se razna roba: korpe s trešnjama i lepo upakovanim vezama šargarepe iz okolnih sela, pa maslac, jaja, pecivo, i dugo čuvani luksuzni artikli kao, na primer, nove cipele, ženske tašne, pa čak i najlon-čarape, po ceni od četiri dojče marke za par. Ljudi su sve to vreme čekali trenutak kad će svoje stvari moći da prodaju za pravi novac. Posle podne se Karla zaputila prema gradskoj skupštini, da prisustvuje zasedanju zakazanom za četiri sata. Kako se približavala zdanju skupštine, ugledala je na desetine crvenoarmejskih kamiona parkiranih na ulicama oko same zgrade; šoferi su stajali pored vozila i pušili. Behu to, inače, mahom američki kamioni koji su, po svemu sudeći, u toku rata ustupljeni SSSR-u po odredbama Zakona o zajmu i najmu. A čemu sva ta vozila ovde, Karla je naslutila kad je začula huk razularene mase. Eto, pomisli ona, šta sovjetski guverner krije u rukavu – pendrek. Ispred skupštinskog zdanja, crvene zastave vijorile su se iznad mase; okupilo se tu više hiljada ljudi, većina sa značkama Komunističke partije. Sa zvučnika postavljenih na kamione orili su se gnevni govori, a svetina je skandirala: „Dole secesionisti!” Karli uopšte nije bilo jasno kako će stići do zgrade. Šačica policajaca gledala je nezainteresovano šta se dešava, ni na koji način ne pokušavajući da pomogne odbornicima da se probiju. Karlu ta situacija bolno podseti na držanje policije onog dana kad su smeđekošuljaši razbucali kancelariju njene majke, beše tome već petnaest godina. Bila je, pritom, sasvim sigurna da su komunistički odbornici već unutra, i da će, ukoliko socijaldemokrate ne stignu do skupštine, manjina izglasati ukaz i posle tvrditi da je na snagu stupio u skladu sa zakonom. Ona duboko udahnu i poče da se probija kroz masu. Nekoliko koraka uspela je da načini neprimećena. A onda ju je neko prepoznao. – Kurvo američka! – povika taj, pokazujući prstom na nju. Ona je odlučno napredovala. A onda neko pljunu na nju, i pljuvačka joj ostade na haljini. Išla je i dalje, ali sad već u panici. Našla se okružena ljudima koji je mrze, što joj se nikada nije dogodilo, i obuze je želja da pobegne. Gurali su je sa svih strana, ali je nekako uspela da ostane na nogama. Neko je dohvati za haljinu, i ona se otrže, ali začu pritom zvuk cepanja tkanine. Došlo joj je u tom času da vrisne. Šta li su ovi rešili, odeću da joj pocepaju? Još neko se, iza njenih leđa, probijao kroz gomilu, oseti Karla i, okrenuvši se, ugleda Hajnriha fon Kesela, Fridinog muža. Hajnrih je sustiže, i onda su dalje hitali zajedno. On je bio agresivniji, gazio
je ljudima po nogama i energično laktom odbacivao svakog ko bi mu se našao na putu; zajedno su se kretali brže, da bi konačno stigli do vrata i ušli u zgradu. Njihovim mukama, međutim, još nije bio kraj. I unutra je bilo demonstranata komunista, stotine njih. I kroz hodnike su morali da se probijaju. Demonstranti su ušli i u skupštinsku salu i razmileli se na sve strane – ne samo po galeriji za posmatrače, već i po parteru. I ovi su se ponašali isto onako agresivno kao oni napolju. Bilo je tu i socijaldemokrata, a još neki stigoše posle Karle. Većina od njih šezdeset troje uspela je nekako da se izbori sa okupljenim ruljom. Karla oseti olakšanje. Neprijatelj nije uspeo da ih zastraši. Kad je predsednik skupštine zamolio odbornike za tišinu, jedan skupštinar iz redova komunista, koji se bio popeo na klupu i sad stajao na njoj, pozva demonstrante da ne idu nikuda. Ugledavši Karlu, taj čovek povika: – Napolje sa izdajnicima! Ta sumorna slika ožive u Karli sećanje na devetsto trideset treću: nasilničko ponašanje, zastrašivanje, siledžijsko potkopavanje demokratije. Obuze je očaj. Podigavši pogled ka galeriji, ona se užasnu: gore, u masi koja je urlala, stajao je i njen brat Erik. – Ti si Nemac! – doviknu mu ona. – Živeo si pod nacistima. Zar ništa nisi naučio? On je, izgleda, nije čuo. Frau Šreder se pope na podijum, pozivajući okupljene da se smire. Demonstranti je dočekaše porugama i zviždanjem. Povisivši glas toliko da je sad i sama vikala, ona reče: – Ako gradska skupština ne može kako treba da zaseda u ovoj zgradi, sednica će biti održana u američkom sektoru. Opet je zasuše uvredama, ali dvadeset šestoro odbornika iz komunističkog tabora uvideše da takav potez njima nipošto ne bi išao naruku. Ako gradska skupština makar samo jednom bude zasedala izvan sovjetske zone, tako nešto moglo bi da se ponovi, a onda bi taj organ mogao i trajno da ostane izvan dometa komunističke pretnje. Posle kraće rasprave, jedan komunistički odbornik ustade i poruči demonstrantima da napuste salu. Oni izađoše, u koloni po jedan, pevajući Internacionalu. – Očigledno je pod čijom su komandom – reče Hajnrih. Konačno je zavladao mir. Frau Šreder iznese zahtev sovjetske strane, i reče da on ne može važiti za delove grada izvan sovjetskog sektora, osim u slučaju da ga ratifikuju ostale zemlje saveznice. Potom jedan komunistički odbornik održa govor u kojem je optužio Šrederovu da naređenja prima direktno iz Vašingtona. Nastade metež u kojem su dve strane razmenjivale optužbe i uvrede. Naposletku glasaše. Komunisti su jednoglasno podržali sovjetski ukaz – prethodno optuživši ostale da su pod kontrolom stranih faktora. Svi ostali glasali su protiv ukaza, i tako je ta inicijativa pretrpela neuspeh. Berlin je pokazao da ne pristaje na zastrašivanje. Karla je bila iznurena, ali srećna zbog pobede. Pa ipak, još nije bilo gotovo. Iz skupštinskog zdanja izašli su u sedam sati uveče. Veći deo mase bio se u međuvremenu razišao, ali je zato pred ulazom ostalo ono tvrdo jezgro, sačinjeno od samih batinaša. Jednu stariju odbornicu su šutirali i tukli pesnicama dok je odlazila. Policija je sve to ravnodušno posmatrala. Karla i Hajnrih izađoše na sporedni ulaz, s još nekoliko prijatelja, u nadi da će se udaljiti neprimećeni, ali jedan komunista na biciklu budno je motrio i na ta vrata. Kad ih je ugledao, on se odveze nekud. Dok su odbornici brže-bolje odmicali, biciklista se vrati na čelu manje bande. Neko saplete Karlu, i ona pade na zemlju. Šutirali su je, jednom, dvaput, triput, i bolelo ju je. Prestravljena, rukama je pokrila stomak. Bila je već pri kraju trećeg meseca trudnoće – upravo u vreme kad najčešće dolazi do
pobačaja, i ona je toga bila svesna. Hoće li Vernerovo dete umreti, mislila je ona u očajanju, hoće li ga komunističke siledžije nasmrt išutirati na ulicama Berlina? A onda se oni izgubiše. Odbornici poustajaše sa zemlje. Niko nije bio teže povređen. Krenuše dalje zajedno, bojeći se novog napada, ali činilo se da je komunistima za taj dan bilo dosta zastrašivanja. Karla je kući stigla u osam. Od Erika – ni traga ni glasa. Verner se šokirao ugledavši je s modricama, u pocepanoj haljini. – Šta se dogodilo? – reče on. – Jesi li dobro? Ona briznu u plač. – Povređena si – reče Verner. – Hoćemo u bolnicu? Ona energično odmahnu glavom – Nije to – reče ona. – Samo sam ugruvana. Bivalo je i gore. – Skljokala se na stolicu. – Gospode, ne da sam umorna. – Ko je to uradio? – upita Verner ljutito. – Oni koji to obično i rade – odgovori ona. – Sad sebe nazivaju komunistima, a ne više nacistima, ali ista je to fela. Vratila nam se trideset treća. Verner je zagrli, ali Karla je bila neutešna. – Koliko su dugo već na vlasti siledžije i batinaši! – govorila je ona jecajući. – Hoće li tome ikad doći kraj?
IV Te noći Sovjetska novinska agencija objavila je saopštenje. Od šest sati ujutro, sav putnički i teretni saobraćaj iz zapadnog Berlina i u zapadni Berlin – vozovi, automobili i kanalske barže – biće zaustavljen. Nikakve pošiljke neće prolaziti: ni hrana ni mleko ne lekovi ni ugalj. Pošto će iz tog razloga prestati da rade električni generatori, biće ukinuto snabdevanje električnom energijom – ali samo u zapadnim sektorima. Grad se našao pod opsadom. Lojd Vilijams se nalazio u štabu britanske vojske. Parlament je nakratko bio raspušten, i Erni Bevin je otišao na odmor, u Sendbenks, na južnu obalu Engleske, ali mu briga nije dala mira pa je poslao Lojda u Berlin, da prati uvođenje nove valute i o svemu ga izveštava. Dejzi nije pošla sa Lojdom. Njihova beba, Dejvi, imao je tek šest meseci, a osim toga – Dejzi i Eva Marej su upravo osnivale kliniku za kontrolu rađanja, koja je svaki dan trebalo da otvori vrata hokstonskim ženama. Lojd je očajavao, strahujući da bi tekuća kriza mogla dovesti do rata. U dva rata se već borio, i poslednje što je želeo da doživi bio je treći. Imao je dvoje male dece i nadao se da će ona odrastati u svetu u kojem vlada mir. Bio je u braku s najlepšom, najizazovnijom, najljupkijom ženom na svetu, i želeo je decenije i decenije da proživi sa njom. General Klej, neumorni američki vojni upravnik, naredio je svojim ljudima da organizuju konvoj oklopnih vozila koja će krenuti auto-putem iz Helmšteta, na zapadu, da bi se kroz sovjetsku teritoriju probila do Berlina, raznoseći sve pred sobom. Lojd je čuo za ovaj plan u isto vreme kad i britanski guverner, ser Brajan Robertson, i čuo kako ovaj govori odsečnim, vojničkim tonom: – Ako Klej to uradi, izbiće rat. Nijedna druga opcija, međutim, nije imala smisla. Amerikanci su iznosili i druge predloge, koje je Lojd takođe čuo, razgovarajući s Klejovim mlađim pomoćnicima. Armijski sekretar, Kenet Rojal, že-
leo je da spreči reformu valute. Klej mu je rekao da je proces i previše odmakao da bi se sad stvari vraćale na početnu tačku. A onda je Rojal predložio da se svi Amerikanci evakuišu. Klej mu je rekao Sovjeti upravo to žele. Ser Brajan je nameravao da grad snabdeva iz vazduha. Većina ljudi smatrala je da je to neizvodljivo. Neko je proračunao da je Berlinu potrebno četiri hiljade tona goriva i hrane dnevno. Postoji li u celom svetu toliko aviona koji bi prevozili sve to? To niko nije znao. Bilo kako bilo, ser Brajan je naredio da Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo počne sa izvršavanjem zadatka. U petak posle podne ser Brajan je otišao da se vidi sa Klejom, i Lojd je pozvan da se pridruži njegovoj sviti. – Rusi bi mogli da blokiraju auto-put ispred konvoja, pa da tamo čekaju, da vide da li imate petlje da ih napadnete. Ali ne verujem da će obarati avione. – Nije mi jasno kako bismo mogli da dopremimo dovoljno zaliha vazdušnim putem – ponovi Klej. – Nije ni meni – reče ser Brajan. – Ali radićemo tako sve dok ne smislimo nešto bolje. Klej podiže telefonsku slušalicu. – Dajte mi generala Lemeja u Visbadenu – reče on, pa sačeka jedan minut. – Kertise, imaš li tamo neki avion koji bi mogao da prevozi ugalj? Onda je neko vreme ćutao. – Ugalj – ponovi Klej glasnije. Opet je zaćutao. – Da, to sam rekao: ugalj. Trenutak kasnije, Klej pogleda u ser Brajana. – On kaže da američko vazduhoplovstvo može da prevozi bilo šta. Britanci se vratiše u svoj štab. U subotu je Lojd dobio vojnog šofera, pa otišao u sovjetsku zonu, privatnim poslom. Odvezao se do kuće u kojoj je, petnaest godina ranije, posetio Fon Ulrihove. Znao je da Mod još živi tamo. Kako se rat bližio kraju, njegova majka i Mod obnovile su prepisku. Mod je u pismima davala vedriju slika života, iako su nesumnjivo u ozbiljnim teškoćama. Nije tražila pomoć, a Etel ionako ništa nije mogla da učini za nju – u Britaniji je još bilo na snazi racionisanje hrane. Mesto je izgledalo mnogo drugačije. Trideset treće to je bila lepa gradska kuća, pomalo zapuštena, ali još otmena. Sada je to bilo oronulo zdanje. Preko većine prozora behu zakucane daske, ili prelepljen papir, kao zamena za staklo. Po zidovima su se videle rupe od metaka, dok je baštenski zid bio srušen. Drvenarija nije farbana godinama. Lojd je posedeo još malo u kolima, posmatrajući tu kuću. Kad je prošli put dolazio ovamo, bilo mu je osamnaest godina, i Hitler je tek bio postao nemački kancelar. Mladi Lojd ni sanjao nije kakvi užasi očekuju svet. Ni on ni bilo ko drugi nije slutio koliko će malo nedostajati da fašizam zavlada celom Evropom, i koliko će svi oni morati da žrtvuju da bi ga pobedili. Osećao se malčice onako kako je kuća Fon Ulrihovih izgledala – izubijan, bombardovan i izrešetan, ali ipak još na nogama. On pođe stazom i pokuca na vrata. Prepoznao je sobaricu koja mu ih je otvorila. – Zdravo, Ado, sećaš li se ti mene? – reče on na nemačkom. – Lojd Vilijams. Kuća je bolje izgledala iznutra nego spolja. Ada ga je uvela u primaću sobu, gde je, na klaviru, stajala visoka staklena čaša sa cvećem. Ćebe jarkih boja bilo je prebačeno preko kauča, bez sumnje da prikrije rupe u tapacirungu. Novine u prozorima propuštale su iznenađujuće mnogo svetla. Dvogodišnji dečak uđe u sobu i zagleda se u njega s nepatvorenom radoznalošću. Na sebi je imao odeću koja je očigledno bila iz kućne radinosti, a imao je istočnjačke crte lica. – Ko si ti? – upita ga
dečak. – Zovem se Lojd. Ko si ti? – Vali – reče mali, pa istrča napolje, i Lojd ga je čuo kako govori nekome tamo: „Onaj čovek čudno priča!” Toliko o mom nemačkom, pomisli Lojd. A onda začu glas neke sredovečne žene. – Nemoj tako da govoriš! To je nekulturno. – Izvini, bako. U narednom trenutku, u sobu uđe Mod. Njen izgled šokirao je Lojda. Bila je to žena u srednjim pedesetim, a izgledala je kao da joj je sedamdeset. Osedela, ispijena, u dronjavoj haljini od plave svile. Usahlim usnama poljubila ga je u obraz. – Lojde Vilijamse, kako se radujem što te vidim! To mi je tetka, pomisli Lojd, i ispuni ga neko nastrano osećanje. Ona to, međutim, nije znala: Etel nije odala tajnu. Posle Mod pojavila se i Karla, koju je bilo nemoguće prepoznati, a s njom i njen muž. Lojd je Karlu upoznao kao prerano sazrelu jedanaestogodišnjaku; sada ona, izračunao je na brzinu, ima dvadeset šest godina. Iako je izgledala neuhranjeno – kao, uostalom, i većina Nemaca, krasilo ju je samopouzdanje koje iznenadi Lojda. U samom držanju njenog tela bilo je nečeg na osnovu je on zaključio da je trudna. Iz Modinih pisama saznao je da se Karla udala za Vernera, koji je i sada, kao i te trideset treće, bio naočit i pravi šarmer. Čitav sat prošao je dok nisu pohvatali šta se s jednima i drugima za sve to vreme dešavalo. Fon Ulrihovi su prošli kroz nezamislive strahote, o kojima su otvoreno govorili, a ipak je Lojd imao utisak da prećutkuju najgore pojedinosti. Ispričao im je za Dejzi i Evi. U toku razgovora, u prostoriju uđe devojčurak i upita Karlu da li može da ode do drugarice. – Ovo je naša kćerka, Rebeka – objasni Karla Lojdu. Devojka je imala otprilike šesnaest godina, pa Lojd pretpostavi da je sigurno usvojena. – Jesi li uradila domaći? – upita Karla devojku. – Uradiću ga sutra ujutro. – Uradi ga sada, molim te – reče Karla odlučno. – O, majko! – Bez rasprave – reče Karla. Okrenula se opet Lojdu, a Rebeka izađe, lupajući nogama. Razgovarali su o krizi. Karla je bila, kao gradska odbornica, i te kako uključena u dešavanja. S pesimizmom je gledala na budućnost Berlina. Smatrala je da će Rusi, jednostavno, izgladnjivati stanovništvo dok Zapad ne popusti, i ceo grad ne dospe pod sovjetsku upravu. – Da vam pokažem nešto zbog čega biste mogli da promenite mišljenje – reče joj Lojd. – Jel’ biste pošli sa mnom do kola? Mod je ostala s Valijem, a Karla i Verner izađoše s Lojdom. Šoferu je rekao da ih odbaci do Tempelhofa, aerodroma koji se nalazio u američkoj zoni. Kad su stigli, odveo ih je do visokog prozora, s kojeg se pružao pogled na pistu. Dole, na asfaltu, poređano je bilo tuce aviona C–47 „nebeski voz”, neki s američkom zvezdom, drugi s okruglim znamenjem RAF-a. Vrata za ukrcavanje tovara stajala su otvorena, a pored svake letelice bio je parkiran po jedan kamion. Nemački nosači i američki vazduhoplovci iskrcavali su pošiljku. Bilo je tu džakova sa brašnom, velike buradi s kerozinom, kutija s medicinskim potrepštinama, i drvenih sanduka u kojima su prevožene hiljade boca mleka. Dok su oni tako gledali, ispražnjeni avioni su poletali, a novi pristizali.
– Čudo jedno – reče Karla sa sjajem u očima. – Nikada nešto ovako nisam videla. – Nikada nečeg ovakvog nije bilo – odgovori Lojd. – A hoće li Britanci i Amerikanci to moći da izdrže? – upita ona. – Mislim da ćemo morati. – Ali koliko dugo? – Dok god bude trebalo – odgovori Lojd odlučno. I izdržali su.
25. 1949. Na korak od sredine dvadesetog veka, dana 29. avgusta 1949. godine, Volođa Peškov se obreo na visoravni Ustjurt, istočno od Kaspijskog mora, u Kazahstanu. Bila je to kamenita pustinja na krajnjem jugu SSSR-a, gde su nomadi i tada čuvali koze na gotovo isti način kao u biblijska vremena. Volođa je sedeo u vojnom kamionu koji se neugodno truckao po neravnom putu. Svitalo je iznad krajolika sačinjenog od stenja, peska i niskog trnovitog žbunja. Koščata kamila, usamljena pokraj puta, zlurado je pogledala ka kamionu dok su prolazili pored nje. U neprozirnoj daljini, Volođa ugleda toranj osvetljen mnoštvom reflektora. Zoja i ostali naučnici bili su napravili prvu nuklearnu bombu, držeći se nacrta koji je Volođi u Santa Feu dao Vili Frunce. Bila je to naprava od plutonijuma sa okidačem implozije. Postojali su i drugi nacrti, ali ovaj je već dvaput dao dobre rezultate – jednom u Novom Meksiku, i drugi put u Nagasakiju. Uspeh se, dakle, očekivao i ovoga puta. Test se odvijao pod šifrom RDS-1, ali oni su ga zvali „Prva munja”. Volođin kamion zastao je u samom podnožju kule. Podigavši pogled, on opazi grupicu naučnika koji su na platformi radili nešto sa zamršenim kablovima povezanim s detonatorima na košuljici bombe. Prilika u plavom kombinezonu odmaknu se jedan korak, i u trenutku sevnuše plave vlasi: Zoja. Volođa je bio ponosan. Moja žena, pomisli on, vrhunski fizičar i majka dva deteta. Konsultovala se s dvojicom muškaraca; glave im behu blizu jedna drugoj dok su tako raspravljali. Volođa se nadao da ništa nije pošlo naopako. Bila je to bomba koja će spasti Staljina. Sve ostalo pošlo je po zlu za Sovjete. Zapadna Evropa se odlučno opredelila za demokratiju i oterala komunizam služeći se upravo siledžijskom taktikom Kremlja, potkupljena mitom u vidu Maršalovog plana. Sovjetski Savez nije bio u stanju da preuzme potpunu kontrolu nad Berlinom: pošto je vazdušni most opstajao iz dana u dan, i tako bezmalo celu godinu, Sovjeti su digli ruke od svega i ponovo pustili drumski i železnički saobraćaj. U istočnoj Evropi, pak, Staljin je kontrolu zadržao isključivo primenom grube sile. Truman je ponovo izabran za predsednika SAD, i smatrao je sebe svetskim liderom. Amerikanci su gomilali nuklearno oružje, a u Britaniji su držali stacionirane bombardere B29, spremne da Sovjetski Savez pretvore u radioaktivnu pustoš. Ali toga dana sve će se promeniti. Ako bomba eksplodira kao što bi trebalo, SSSR i SAD bi ponovo bili ravnopravni. Onoga časa kad i Sovjetski Savez bude mogao da pripreti Americi nuklearnim razaranjem, američkoj prevlasti u svetu doći će kraj. Volođa više nije znao da li će to biti dobro ili rđavo. Ako bomba ne eksplodira, i Zoja i Volođa će verovatno podleći čistki; ili će ih poslati u neki od radnih logora u Sibiru, ili će ih, jednostavno, streljati. Volođa je već o tome porazgovarao sa roditeljima, i oni su mu obećali da će se u tom slučaju starati o Kostji i Galini. Obećali su isto i za slučaj da Volođa i Zoja stradaju prilikom samog testiranja. Pri sve jačem svetlu, Volođa ugleda, na različitim razdaljinama od samog tornja, neobično raznolike građevine: kuće od cigala i drveta, most preko ničeg, ulaz u nekakvo podzemno zdanje. Verovatno
je vojska htela da izmeri dejstvo eksplozije. Zagledavši se malo pažljivije, on ugleda i kamione, tenkove i zastareli letelicu, koja je, pretpostavio je Volođa, tu postavljena u istu svrhu. Naučnici će imati priliku da procene učinak bombe na živa bića; bilo je tu i konja, goveda, ovaca, kao i pasa u štenarama. Odluka je pala, i razgovor na platformi je završen. Troje naučnika klimnuše glavom jedni drugima, i nastaviše s poslom. Nekoliko minuta kasnije Zoja je sišla i pozdravila muža. – Je li sve u redu? – upita je on. – Mislimo da jeste – odgovori Zoja. – Mislite da jeste? Ona slegnu ramenima. – Pa, dosad ovo nismo radili, očigledno. Ušli su u kamion i odvezli se tako kroz već pustošan pejzaž do udaljenog kontrolnog bunkera. Ostali naučnici pratili su ih u stopu. Kad su ušli u bunker, svi su stavili varilačke naočari, i počelo je odbrojavanje. Na šezdeset sekundi, Zoja je uhvatila Volođu za ruku. Na deset sekundi, on joj se nasmešio i rekao: – Volim te. Na sekund do detonacije, zadržao je dah. A onda kao da se, najednom, sunce uzdiglo na nebu. Svetlost jača od podnevne preplavi pustinju. U pravcu tornja, vatrena lopta poče da se diže do neslućene visine, kao da će mesec dohvatiti. Volođa se prepade ugledavši zlokobne boje u unutrašnjosti te lopte: zelenu, purpurnu, narandžastu i ljubičastu. Utom se lopta pretvori u pečurku, čija je glava neprestano rasla. Konačno do njih stiže zvuk, prasnulo je kao da je na pola metra od njih raspalilo iz najvećeg artiljerijskog oruđa iz arsenala Crvene armije. A onda je zagrmelo, i ta potmula tutnjava podseti Volođu na užasno bombardovanje Zelovskih visova. Konačno oblak poče da se razilazi, i buka utihnu. Dugo je vladao potpuni muk. – Bože, nisam ovo očekivao – reče neko. Volođa zagrli ženu. – Uspeli ste – reče on. Ona je bila ozbiljna. – Znam – reče. – Ali u čemu smo to uspeli? – Spasli ste komunizam – reče Volođa.
II – Ruska bomba je zasnovana na Debeljku, kojeg smo bacili na Nagasaki – reče specijalni agent Bil Biks. – Neko im je dao planove. – Otkud znaš? – upita ga Greg. – Rekao nam jedan prebeg. Sedeli su u tepisima zastrtoj Biksovoj kancelariji u vašingtonskom sedištu Federalnog istražnog biroa, u devet sati ujutro. Biks je bio skinuo sako. Košulja mu je ispod pazuha bila umrljana od znoja, iako je u klimatizovanoj zgradi bilo ugodno. – Ako je verovati tom tipu – produži Biks –pukovnik crvenoarmejske obaveštajne službe dobio je planove od jednog od naučnika koji su radili na projektu Menhetn. – Je li rekao od koga?
– Nije znao o kojem je tačno naučniku reč. Zato sam tebe i pozvao. Moramo da pronađemo izdajnika. – Ef-Bi-Aj ih je u to vreme sve bio proverio. – I većina je procenjen kao potencijalno bezbednosno rizična! Ništa mi tu nismo mogli da uradimo. Ali ti si ih poznavao lično. – Ko je taj pukovnik Crvene armije? – Sad sam upravo to hteo da kažem. Poznaješ ga. Zove se Vladimir Peškov. – Moj polubrat! – Da. – Da sam na tvom mestu, posumnjao bih u mene. – Greg je to rekao kroz smeh, ali osećao se vrlo nelagodno. – O, sumnjali smo mi i u tebe, veruj mi – reče Biks – Bio si podvrgnut najtemeljnijoj istrazi koju sam video za ovih dvadeset godina koliko radim u Birou. Greg ga pogleda sumnjičavo. – Bez zezanja? – A tvoj klinac? Dobro mu ide u školi? Greg je bio u šoku. Ko li je to Ef-Bi-Aju mogao da kaže za Džordžija. – Misliš na moje kumče? – reče on. – Greg, rekao sam da je istraga bila temeljna. Znamo da ti je sin. Gregu je ovo išlo na živce, ali se potrudio da potisne osećanja. I sâm je svojevremeno, dok je radio u vojnoj bezbednosti, kopao po tajnama brojnih osumnjičenih. Nije imao prava da se buni. – Ti si čist – produži Biks. – Laknulo mi je sad. – Nego, naš prebeg uporno tvrdi da je planove dao neki naučnik, a ne neko od uobičajenog vojnog osoblja koje je radilo na tom projektu. – Kad sam u Moskvi upoznao Volođu – reče Greg zamislivši se – rekao mi je da nikada nije bio u Sjedinjenim Državama. – Lagao je – reče Biks. – Dolazio je ovamo u septembru četrdeset pete. Proveo je nedelju dana u Njujorku. A onda smo ga izgubili na osam dana. Pojavio se opet neposredno pre nego što će poći natrag. – Osam dana? – Aha. Osramotio nas je. – Pa to je dovoljno vremena da otputuje do Santa Fea, provede tamo nekoliko dana i vrati se. – Tačno tako. – Biks se nagnu preko stola. – Ali vidi sad. Ako je naučnik već odranije bio vrbovan kao špijun, što ga ne bi kontaktirala njegova redovna veza? Zašto dovoditi nekoga čak iz Moskve da bi razgovarao s njim? – Misliš da je izdajnik regrutovan tada, u toku Volođine osmodnevne posete? Prekratko mi to izgleda. – A možda je i ranije radio za njih, pa u jednom trenutku prekinuo. Kako god bilo, pretpostavljamo da su Sovjeti morali da pošalju nekoga koga je naučnik odranije znao. A to znači da bi morala postojati neka veza između Volođe i nekog od naučnika. – Biks pokaza na stočić pokriven žutomrkim dosijeima. – Odgovor je tu negde. To su dosijea svih naučnika koji su imali pristup planovima. – Šta hoćeš da uradim? – Da pročešljaš to. – Zar nije to tvoj posao? – Mi smo već pročešljali. Ništa nismo našli. Nadamo se da ćeš ti primetiti nešto što je nama pro-
maklo. Ja ću sedeti ovde i praviću ti društvo, imam i ja neku papirologiju da završim. – Mnogo će tu biti posla. – Imaš ceo dan na raspolaganju. Greg se namršti. Znaju li oni da... – Ionako nemaš nikakve planove za danas – reče Biks samouvereno. Greg slegnu ramenima. – Imaš kafe? Popio je kafu, pojeo krofne, popio još kafe, pa u vreme ručka pojeo sendvič, a onda, sredinom popodneva, i jednu bananu. Pročitao je svaku znanu pojedinost o životima tih naučnika, njihovim suprugama i porodicama: od detinjstva i školovanja, preko karijere, ljubavi i braka, do dostignuća, nastranosti i grehova. Upravo je jeo zagrizao zalogaj banane, kad mu se ote: – Gospode bože! – Šta je? – reče Biks. – Vili Frunce je išao na Berlinsku mušku akademiju. – Greg trijumfalno tresnu fasciklom o sto. – Pa? – Pa išao je i Volođa – tako mi je sâm rekao. Biks, od silnog uzbuđenja, raspali šakom po stolu. – Školski drugovi! Tu smo! Skelptali smo skota! – Ovo nije dokaz – reče Greg. – O, ne brini, priznaće on. – Kako to da si toliko siguran? – Ti naučnici smatraju da znanje treba da bude dostupno svima, a ne da se drži u tajnosti. Pokušaće da se opravda tvrdeći da je to učinio za dobrobit čovečanstva. – Možda i jeste. – Čeka ga električna stolica, svejedno – reče Biks. Grega najednom prođoše žmarci. Vil Frunce je na njega ostavio utisak finog čoveka. – Zar tako? – upita on. – Nego šta. Ima da se prži. U pravu je bio Biks. Vili Frunce je proglašen krivim za izdaju i osuđen na smrt, i umro je na električnoj stolici.
III Dejzi je gledala muža kako vezuje belu leptir-mašnu i oblači frak, koji mu je savršeno pristajao. – Izgledaš kô bombona – reče mu ona, i stvarno je tako mislila. Mogao je, da je hteo, da postane filmska zvezda. Sećala ga se Dejzi iz vremena od pre trinaest godina, kad je na bal na koledžu Triniti došao u pozajmljenoj odeći, i prijatan drhtaj nostalgije prostruja njenim telom. I tada je, pamtila je dobro, izgledao dobro, mada mu je ono odelo bilo dva broja veće. Odseli su bili u apartmanu koji je u vašingtonskom hotelu Ric-Karlton njen otac uzeo u trajni zakup. Lojd je sada obavljao dužnost pomoćnika ministra u britanskom Forin ofisu, i ovamo je došao u diplomatsku posetu. Lojdovi roditelji, Etel i Berni, oduševljeno su dočekali priliku da nedelju dana čuvaju dvoje unučadi. Te večeri će Dejzi i Lojd ići na bal u Belu kuću. Ona je obukla zanosnu haljinu Kristijana Diora, od ružičastog satena, sa izrazito širokom suknjom sačinjenom od bogato nabranog jarkoružičastog tila. Posle dugih godina ratne štednje, mnogo se rado-
vala što će opet moći da kupuje haljine u Parizu. Prisećala se bala u Jaht-klubu u Bafalu, trideset pete godine. U to vreme je mislila da joj je taj događaj upropastio život. Bela kuća je, izvan svake sumnje, bila znatno prestižnije mesto, ali ona je znala da, ma šta da se desi, ovaj bal neće upropastiti život. Upravo je o tome razmišljala dok joj je Lojd pomagao da stavi majčinu ogrlicu od ružičastih dijamanata, uz koje su išle minđuše iste boje. Kad joj je bilo devetnaest godina, očajnički je žudela da je prihvate ljudi iz visokog društva. Sada joj je bilo teško i da zamisli kako brine zbog nečeg takvog. Dok god joj Lojd govori da izgleda kao iz bajke, ona ne mari šta drugi misle. Držala je još jedino do mišljenja svoje svekrve, Et Lekvit, koja nije pripadala visokom društvu i izvesno, nikad u životu nije obukla haljinu kupljenu u Parizu. Da li se svakoj ženi desi da se osvrne i pomisli koliko je luda bila u mladosti? Dejzi je opet razmišljala o Etel, koja se sigurno ponela budalasto što je zatrudnela sa oženjenim poslodavcem, ali nikada o tome nije govorila sa žaljenjem. Možda je to ispravan stav. Dejzi je sad promišljala o sopstvenim greškama: o veridbi sa Čarlijem Farkarsonom, o odbijanju Lojda i udaji za Dečka Ficherberta. Nije mogla do kraja da sagleda prošlost i razmisli i o dobrim posledicama svojih izbora. Tek kada ju je visoko društvo bespogovorno odbacilo, a ona pronašla utehu u Etelinoj kuhinji u Aldgejtu – tek tada je njen život krenuo nabolje. Prestala je da žudi za društvenim statusom i spoznala pravo prijateljstvo, i otada je bila srećna. Sada, kad više za te stvari nije marila, u zabavama je uživala mnogo više nego ranije. – Spremna? – reče Lojd. Bila je spremna. Obukla je večernji kaput koji je Dior kreirao uz haljinu koju je obukla. Sišli su liftom, izašli iz hotela, i ušli u limuzinu koja ih je čekala.
IV Karla je ubedila majku da im na Badnje veče svira na klaviru. Godinama već Mod nije bila svirala. Možda ju je sad to rastužilo, prizvavši uspomene na Valtera; uvek su njih dvoje svirali i pevali zajedno, i ona je često pričala deci kako je bezuspešno pokušavala da ga nauči da svira regtajm. Više se, međutim, toj priči nije vraćala, a Karla je slutila da sada klavir podseća Mod na Joakima Koha, mladog oficira koji joj je dolazio na časove klavira, koga je obmanula i zavela, da bi ga potom Karla i Ada ubile u kuhinji. Karla nikako nije mogla da se otrese sećanja na to košmarno veče, naročito onoga kad su morale da se ratosiljaju leša. Nije se zbog toga kajala – ispravno su postupile – ali bi joj, svejedno, bilo draže kad bi to mogla da zaboravi. Bilo kako bilo, Mod je konačno pristala da im odsvira „Tihu noć”, a oni svi zajedno da pevaju. Verner, Ada, Erik i troje dece – Rebeka, Vali i mala Lili – okupiše se oko starog stenveja u gostinskoj sobi. Karla stavi sveću na klavir, a onda se pomno zagleda u lica svojih najbližih u nestalnim senima doma, dok su pevali poznatu nemačku božićnu pesmu. Verner je bio podigao Valija, koji će kroz nekoliko nedelja navršiti četiri godine; dečak je pokušavao da peva, obazrivo nabadajući reči i melodiju. Imao je istočnjačke oči na oca silovatelja; Karla je rešila da upravo to bude njena osveta – da sina vaspitava da prema ženama bude nežan i da ih poštuje. Erik je od srca pevao reči himne. Jeste on podržavao sovjetski režim, i to sa istom onakvom zaslepljenošću kao što je nekada bio uz naciste. Karla je u prvo vreme zbog toga bila zbunjena, pa i besna, ali sada je prepoznala žalosnu logiku koja ga je vodila. Erik je bio jedan od onih neprilagođenih ljudi koji se toliko plaše života da će radije živeti pod strogim autoritetom, gde će mu vlada koja ne dozvoljava bilo kakvo neslaganje govoriti šta da radi i šta da misli. Nepromišljeni su i opasni bili takvi
ljudi – ali šta da se radi kad ih ima toliko mnogo. Karla je s nežnošću poglédala u svoga muža, naočitog i u tridesetoj. Sećala se njihovih poljubaca, i ne samo poljubaca, na prednjem sedištu njegovog šmekerskog automobila, parkiranog u Grinevaldu, kad je njoj bilo devetnaest godina. I dalje je volela da se ljubi s njim. Dok je razmišljala o vremenu koje je otada prošlo, žalila je zbog mnogo čega, ali najviše ju je bolela očeva smrt. Nedostajao joj je u svakom trenutku, i još bi joj se desilo da zaplače kad ga se seti kako leži u hodniku, pošto su ga premlatili tako svirepo da ni lekara nije živ sačekao. Ali svako mora da umre, a otac je dao život zarad boljeg sveta. Da je više Nemaca bilo tako hrabro, nacisti ne bi odneli pobedu. Želela je Karla da radi sve ono što je radio on: da podiže decu kako valja, da utiče na politiku zemlje, da voli i da bude voljena. I, najviše od svega, želela je da, kad je jednog dana više ne bude, njena deca mogu da kažu, kao što je ona govorila o svom ocu, da je njen život imao smisla, i da je ona ovaj svet učinila boljim. Božićna pesmica se završila; Mod je malo duže zadržala poslednji akord; a mali Vali se nagnuo, dunuo i ugasio sveću. - KRAJ -
Zahvalnost Ričard Overi je moj glavni savetnik za istoriju u toku rada na trilogiji Stoleće. Zahvalnost dugujem i istoričarima Evanu Modsliju, Timu Risu, Matijasu Rajsu i Ričardu Toju, koji su Zimu sveta pročitali u rukopisu i načinili određene ispravke. Kao i obično, neprocenjivu pomoć pružili su mi moji urednici i agenti, posebno Ejmi Berkover, Lesli Gelbman, Filis Gran, Nil Najrin, Suzan Opi i Džeremi Trevijatan. Svog agenta Ala Zukermana upoznao sam otprilike 1975. godine, i otada je on moj najstroži kritičar i najinspirativniji čitalac. Mnogo prijatelja pomogao mi je svojim primedbama. Najdžel Din ima nenadmašno oko za detalj. Kris Maners i Toni Makvolter bili su pronicljivi kao i uvek. Angela Špicig i Anemari Benke spasle su me brojnih grešaka u pisanju reči na nemačkom. Uvek smo zahvalni i svojim porodicama, kao što i treba da budemo. Barbara Folet, Emanuel Folet, Džan Terner i Kim Terner pročitali su prvu verziju ove knjige i uputili mi korisne kritike, darujući me pritom i onim što prevazilazi sve – svojom ljubavlju.
1 Jedan od najpoznatijih i najlepših berlinskih bulevara. 2 Berlinski metro. 3 Urođeni deformitet kičmenog stuba. 4 Jidiš: siledžija, zlikovac. 5 Nem.: Schutzstaffel. Odbrambene snage. 6 Nem.: jurišni odred. 7 Nem.: Hitlerova omladina. 8 Eng.: Jack – momak, muško, dilber, mužjak. 9 Autor koristi pridev colored – obojeni, koji je u Americi do ne tako davno smatran finijim, kulturnijim izrazom za pripadnike crne rase i meleze. 10 Kristofer Ren (1632–1723), jedan od najznačajnijih engleskih arhitekata svih vremena. 11 Crveno i crno. 12 U to vreme, naravno, nije postojao veliki tunel ispod Lamanša, pa se iz Londona u Pariz putovalo vozom do Lamanša, zatim brodom preko moreuza koji odvaja britansko ostrvlje od evropskog kopna, i dalje, opet, vozom do francuske prestonice. 13 Čorizo (chorizo), pikantna šunka, specijalitet je Pirinejskog poluostrva, dok je oruho (orujo) vrsta jabukovače. 14 Aluzija na „folksvagen” (Volkswagen), što znači „narodni automobil”. 15 Britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo. 16 Sredstvo za ublažavanje tegoba sa jetrom. 17 U doslovnom prevodu: imala je cvetanje, što će reći – imala je ciklus. 18 U Ulici Dauning, čuvenom Dauning stritu, na broju deset, nalazi se sedište britanske vlade. 19 Britansko Ministarstvo inostranih poslova. 20 Nem.: moja žena i tvoja žena. 21 Fr.: À bientôt – do skorog viđenja. 22 Skraćenica od Air Raid Precautions, Službe za zaštitu u slučaju vazdušnih napada. 23 Nem.: Novi narod. 24 Frenklin Delano Ruzvelt. 25 Reč je o filmu The Bride Came C. O. D. reditelja Vilijama Kitlija, velikom hitu s početka četrdesetih godina XX veka. 26 Roman američkog pisca Džona Štanjbeka (1902–1968) objavljen 1939. godine. 27 Francusko prezime Rochefort, koje se izvorno izgovara Rošfor, Amerikanci u ogromnoj većini izgovaraju po „svome” – Rokefort. 28 Eng.: On the Roof Gang (OTRG) – tim vrhunskih američkih kriptologa i vezista koji su od 1928. do 1941. godine radili na krovu zgrade Ministarstva ratne mornarice u Vašingtonu. 29 Vilijam Harison Dempsi (1895–1983), legenda američkog boksa. 30 Beskrupulozni zavodnik iz Servantesovog Don Kihota. 31 Jedna od pedesetak engleskih crkava sagrađenih po projektu znamenitog engleskog arhitekte ser Kristofera Rena (1623–1723). 32 Američko ratno vazduhoplovstvo. 33 Reč je o izveštaju koji je 1942. britanskom parlamentu podneo ugledni engleski ekonomista i društveni reformator Vilijam Beveridž (1879–1963). 34 Rekao je prosto: „Ne.” Ja mu rekoh: „Kako to misliš: ne?” A on će: „Tako, suprotno od ‘da’.” 35 Engl.: Joint Intelligence Center, Pacific Ocean Area (JICPOA). 36 Nem., fran.: Stoj, stanite!
37 Franc.: Živela Francuska! 38 Engl.: Land of Hope and Glory, popularna rodoljubiva pesma, svojevrsna alternativna himna Engleske, koju je 1902. godine komponovao Edvard Elgar (1857–1934) na stihove Artura Kristofera Bensona (1862–1925). 39 Engl.:Sveto trojstvo. 40 Deo Berlina. 41 Američki lanac robnih kuća. 42 Džeki misli na Džona Džordža Heja (1909–1949), poznatog po nadimku „Acid Bath Murderer”, zloglasnog američkog serijskog ubicu koji je svoje žrtve potapao u kiselinu.
View more...
Comments