zenidba Aleksandra I Karadjordjevica.pdf

ŽENIDBA KRALJA ALEKSANDRA

Šta čeka regent! U VREME kad je Stefan Nemanja stvarao Rašku (1168), prvu srpsku državu, bio je oženjen jednom Anom. Čija je i odakle je bila ta Ana? Iako je rodila i prvog srpskog kralja (Stefana Prvovenčanog), kao i umnog Rastka (Svetog Savu), njena biografija ostala je samo na imenu. Kako je jačala država, rastao je i ugled njenih vladarskih kuća, a pripadnice ženskog pola postale su nezaobilazne teme biografa. I Srbi su blagovremeno uočili moć bračne postelje, pa su i oni takve moći ugrađivali u državnu strategiju. To se lako uočava i na primeru Nemanjinog sina Stefana Prvovenčanog. Njega je otac oženio Jevdokijom, ćerkom vizantijskog cara. Jevdokija je bila dobra dok je on nosio titulu župana, ali kad su mu porasli vladarski apetiti, kad mu je država postala još moćnija, ona je odagnana i vraćena ocu. Tražena je nova snaha, ona koja će Stefanu otvarati put ka kraljevskoj kruni. Isprosio je jednu Anu, ali sa podužom biografijom - bila je unuka mletačkog dužda. Interesi države su diktirali da se, osluškujući jug, gleda na zapad... Nemanjin unuk, Uroš Prvi, ženidbom sa Jelenom Anžujskom, ćerkom kralja Sicilije i Napulja, nadvisio je ugled oca, a u svatove je pozvao "celi narod". Ta srpska kraljica, u čiju čast je

ibarska dolina bila zasađena jorgovanima, koji i danas mirišu, opstaje kao legenda. U mirisu jorgovana, Jelena je rodila i dvojicu srpskih kraljeva, Dragutina i Milutina. Bračno iskustvo dede i oca, Milutin je samo obogatio. U njegovo vreme Francuska je bila moćna država. Iskoristio je Milutin majčine rodbinske veze i krenuo u diplomatsku ofanzivu... NA dvor kralja Filipa Četvrtog Lepog poslao je emisare. Dobro pripremljeni i opremljeni, na put su krenuli - Marko Lukarić, kao ministar spoljnih poslova, a senka mu je bio Trifun Mihailović, specijalni savetnik za bezbednost. Oni su imali zadatak da predlože Francuzima vojni savez, a ako domaćini to prihvate, onda i... Da njegovu ćerku, princezu caricu Zoricu ponude za ženu kraljevom sinu, bračnu vezu kao dodatnu garanciju da će se dogovoreno i poštovati. Ovim Milutinovim darivanjem domaćini su bili oduševljeni. Uzbudio se kralj, a još više princ, pa je ponuđeno i prihvaćeno bačeno na papir: sastavljen je bio protokol - ugovor, koji je 27. marta 1308. godine overen u tamošnjoj opštini. Ozbiljnost ovog ugovora ogleda se i u jednoj od odredbi, koja kaže da će srpska princeza promeniti veru i primiti katoličanstvo. Sa Milutinovim izaslanicima kralj je odmah poslao svoje ljude da stvar izvide, ali i da "begenišu snahu". Vojni savez je sklopljen, a ugovor potpisan 15. jula 1308. godine: carica je bila isprošena. Vojna pomoć Francuske za obračun sa Vizantijom nije bila potrebna, ali neka je za svaki slučaj. U toj situaciji Milutin je više mislio na sklapanje svog petog braka nego na prvu udaju svoje miljenice. Milutin je sklopio neuobičajeni brak; njemu je car za ženu dao svoju ćerku Simonidu koja je imala svega osam godina. Taj bračni ugovor odjeknuo je kao senzacija, a toj bračnoj zajednici javno se suprotstavio i carigradski patrijarh. MILUTIN je ostao zapamćen kao "mačo" muškarac među srpskim vladarima, kao najveći brakolomac, ali i kao vladar koji je bračne veze najuspešnije koristio za ostvarivanje državnih ciljeva. I u bračnim posteljama srpskih vladara kovani su ratni i zaverenički planovi, ali i donošene odluke o miru. To se može uočiti i iz Dušanove biografije, koji je Srbiju Nemanjića doveo ka svom vrhuncu. I jedna od najlepše opevanih ženidbi srpskih vladara je bez sumnje - ženidba cara Dušana (1332), sa Jelenom, sestrom bugarskog cara. Mnogi znalci su davno otkrili da su Srbima, po karakteru, najbliži Bugari. Bliskost je nesporna, ali je praćena i istorijskim iskustvom: Bugari su lukaviji, što je vidno kroz istoriju. U epskoj pesmi o ženidbi Dušanovoj, Srbi se svete svojim "dvojnicima" tako što ih nadmudruju i pobeđuju u svim klopkama, u koje su svatovi bili uvučeni. Preko bračnih veza, to jest, svadbi, može se pratiti ugled srpskih vladara, ali i moć države u prošlosti. Brak Aleksandra Karađorđevića i rumunske princeze Marije (1922) bio je poslednji u kome je interes države bio odlučujući. Kako je bilo, pre 85 godina, kad se kralj ženio, a Kraljevina slavila... DA nije bilo Oktobarske revolucije (1917) kralj Aleksandar Karađorđević (1888-1934) oženio bi se ruskom kneginjom Tatjanom. U mladalačkim godinama, dok su se školovali u Petrogradu, princeza i princ su bili vrlo bliski, a svoja osećanja nisu ni krili; i pred svedocima su bili na "ti". Tatjana je bila uzrok što je, sada već srpski regent, očajavao zbog tragične sudbine i svega što se u to vreme zbivalo u, njemu dragoj, Rusiji. Ovu tvrdnju izneo je Užičanin Panta Drašković u svojim memoarima. Panta je bio višegodišnji Aleksandrov ađutant i najpouzdaniji svedok njegovih najintimnijih osećanja. Tako je ostalo i svedočenje da se regentu, u vreme žestokih bitaka u Prvom ratu, sviđala Kragujevčanka Brankica Milošević. Kako je ispoljavao te simpatije? Ceo njihov odnos, po Pantinim zapisima, završavao se "ljubaznim pozdravima", a celi Kragujevac je glasno pričao da je ona "njegova metresa"! Drašković, koji je stekao i generalski čin, a bio je i ministar u vladi Milana Nedića u vreme Drugog rata, bio je kategoričan: "Aleksandar tokom celog Prvog rata nije ni opipao `žensko čeljade`!"

Što se regent već ne ženi, bilo je opšte i javno pitanje odmah posle slavne pobede srpske vojske i stvaranja prve Jugoslavije, odnosno Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine. Odmah je sledilo i potpitanje: ko će biti ta srećnica, buduća kraljica?

Moć bračne postelje KAD je proglašena nova država, Aleksandar je već bio stari momak, sa trideset leta. Ta njegova nebriga da obezbedi potomstvo i naslednika, počela je da zabrinjava i njegove najodanije pristalice dinastije. Aleksandar nije žurio sa ženidbom iz više razloga. Srbija je tih godina bila u velikom bolu; oplakivani su oni koji se nisu vratili živi, za čije se ni kosti nije znalo. A, takvih je bilo na stotine hiljada. Spekulisalo se i da on hoće prvo da uveća svoj "rejting", da čeka da postane kralj, jer mu je otac, Petar Prvi Karađorđević (1844-1921) bolovao - bližio se kraju života. Iako je Srbija bila zavijena u crno, blistava ratna pobeda i volja za životom počeli su da vraćaju nadu i osmeh. Ženidbe i udaje, ljubav i rađenje bili su najbolji lek za uspešan oporavak. Svaki rat, zna se, pomeri prirodnu ravnotežu među polovima, jer dolazi do manjka momaka, ženika. Momci ratnici stiču priliku da biraju. Iz tog vremena ostala je i krilatica: zaprosi momak devojku za koju nije imao odgovarajuće "zasluge". Kad je dobio negativan odgovor na svoju ponudu, kad ga je devojka odbila, on je pobednički uzviknuo: "Ne brinite, popustiće, nije ona Drinska divizija...". I bio je u pravu, mnoge lepotice nisu izdržale a da ne slede ovu slavnu formaciju iz Prvog rata. KAD je Aleksandar, sada kao kralj, obelodanio svoju rešenost da se ženi, imao je već 34 godine. I pored te činjenice, bio je mladoženja koji se mogao samo poželeti. Bio je cenjen i slavljen i izvan južnoslovenskih prostora. Čak su ga i pojedini evropski listovi i revije proglašavali za "bolju priliku" nego što je u svoje vreme bio Napoleon. Uz ovo poređenje sledilo je i dodatno obrazloženje: Aleksandar je vodio svoju vojsku isto toliko dugo, i na sve strane kao i Napoleon, ali s tom razlikom što nije doživeo Elbu, a još manje Svetu Jelenu; naprotiv, to je prepustio svojim neprijateljima. Ko će biti ta srećnica, njegova izabranica? Ako više nije bilo bajne Tatjane, da li se kralj setio Brankice iz Kragujevca? Kada se žene ili udaju, pre nego što legnu u bračnu postelju, krunisane glave su na mukama. Viši interesi, oni koji obećavaju dugovečnost kruni (i državi?) potiru lična osećanja. Moć bračne postelje, svedoči istorija, znala je da bude presudna za vladare, ali i za čitave narode. Šta je za dinastiju Karađorđević i tek stvorenu državu bilo bolje: da kraljica bude strankinja ili da bude naša, "narodna"? I stratezi su odlučili. Kraljevi preci su izvorni, narodni i poželjno je Aleksandrov porod "oplemeniti" i tako podići i međunarodni ugled dinastiji. Izbor je brzo obelodanjen - odabrana je rumunska princeza Marija! Februara 1922. godine, Aleksandar se verio s Marijom. Na tom putu za Bukurešt pratio ga je,

bolje reći - vodio ga je - Nikola Pašić (1845-1926), tadašnji predsednik kraljevske vlade. PAŠIĆ je bio postojan, suva drenovina, ali i potkovan iskustvom. Dobro je znao koliko je državnicima značilo da imaju skladan brak, još ako je saputnica i bogata, kao što je bila njegova Đurđina, uspeh je sigurniji. Dobro je još pamtio bračne drame trojice poslednjih Obrenovića, jednog kneza i dvojice kraljeva. Zbog bračno-ljubavnih jada Mihaila, Milana i Aleksandra, tresla se i posrtala, blizu četiri decenije, cela Srbija. I iz tih razloga, Pašić se svojski zalagao, kao državnik i roditelj, da Aleksandra oženi tako da bar eliminiše predvidljive uzroke bračnog skandala. Cilj mu je bio da preko kraljeve ženidbe ojača i međunarodnu poziciju države i da njemu pomogne da ostvari porodičnu sreću. Da je Pašić preko Aleksandrove ženidbe jačao i svoju državničku poziciju, nema spora. Još uoči napada AustroUgarske na Srbiju i početka Prvog svetskog rata, njih dvojica su išla zajedno i na daleki put, u Rusiju. Tada je Pašić, pod tačkom razno, priupitao i ruskog cara Nikolaja: Da li bi svoju ćerku pustio da bude srpska kraljica? To pitanje, ostala su svedočenja, caru je bilo milo, a njegov osmeh najavljivao je potvrdan odgovor. Rat i Oktobarska revolucija potrli su planove, ali i lepe snove. "Zna Baja šta radi", bila je krilatica koja je pratila Pašića i nju je sam narod iskovao. Da li je i ženidba kralja Aleksandra doprinela da ona još više uzleti? I upravo posle ove veridbe došlo je do "nametnutog rešenja" za podelu Banata, koje su obe kraljevine prihvatile, ova granica sa Rumunijom je jedina za koju Srbi nisu ginuli. NA izbor je bilo prigovora, ali ga je teško bilo osporiti. Mlada je poticala iz jedne od tada najmoćnijih kraljevskih kuća u Evropi, a to je upravo omogućavalo dinastiji Karađorđević da se svrsta među evropske. Izbor je bio pojačan još jednim argumentom - tradicijom. Nejaki Uroš, sin cara Dušana, sa zvučnijom titulom od Aleksandra, oženio se (1360) rumunskom princezom Anom, Ankom, monahinjom Jelenom. Mariji, inače, nije smetalo što je prosac već bio "prezreo" i od nje stariji 12 godina. Ona se, tvrdile su provodadžije, nijednog trenutka nije dvoumila (najavljivala je mogućnost da "odstupi"?); odmah se dala na učenje srpskog jezika, a volela je da sluša i priče iz kraljevskog života, koje su joj prenosile diplomate. Aleksandrov izbor i dovođenje buduće kraljice narod je odobravao, a Crkva - blagoslovila. Pripreme za doček snahe i samo venčanje bacili su u zasenak sva druga događanja u zemlji i oko nje. Odlučeno je da se venčanje obavi u četvrtak, 1. 6. 1922, a da mesto tom činu bude Saborna crkva u Beogradu. Ono što su sve tih dana preduzimali pojedinci, organizacije, vojska, državne institucije... ukazivalo je da će to zaista biti narodna svadba, neviđena na ovim prostorima. U jeku intenzivnih priprema, sasvim neočekivano, počelo je šaputanje - da venčanja neće biti!

Venčanja neće biti! ŠAPUTANjA da venčanja neće biti izazvalo opštu pometnju kod već odabranih učesnika svadbe, ali i šire, u narodu. Posebno među Beograđanima, od kojih je svaki treći žitelj imao svoje viđenje i gde se, uostalom, ova priča i začela. I zaista, posle uzbudljive noći, svi beogradski dnevni listovi osvanuli su sa tom vešću na prvoj strani. Svadba nije bila otkazana, kako je javljala "Radio Mileva" prethodne noći i dana - svadba se samo odlaže za nedelju dana. Razlog: u Atini je morala, pod hitno, da se operiše starija rumunska princeza Jelisaveta, koja je tamo bila i udata. Pored nje su bili zabrinuti majka i otac, koji su zamolili mladoženju da se svadba pomeri, što je Aleksandar i prihvatio. Ovaj dogovor pratila je i priča da princeza Marija nije bila rada da se dan njenog venčanja menja, jer su je, navodno, ubedile neke mudre žene da to - "ne valja". A pored ove zvanične verzije i činjenice da je princeza zaista operisana i da su pored njene

bolničke postelje bili i njeni roditelji, rumunski kraljevski par - kolale su i druge priče... Jedna od njih je bila da kraljevska vlada i beogradska opština nisu u stanju da uspešno realizuju zamišljeni program venčanja i jednonedeljno odlaganje bi im dobro došlo. Interesovanje za dolazak u Beograd, iz zemlje i inostranstva, bilo je veće nego što se prognoziralo. Za taj predah, govorilo se, najzaslužniji je bio čuveni komediograf Branislav Nušić! Otkud on u melodrami? NUŠIĆ je imao glavnu ulogu, jer je bio postavljen za predsednika državnog Priređivačkog odbora, dakle, bio je je neposredni rukovodilac svih kulturno-sportskih i zabavnih događanja. Njega su, govorilo se, muke naterale da se obrati kralju i da od njega isposluje saglasnost da se venčanje pomeri. Od uva do uva, a naročito od kafane do kafane, kolala je i verzija da su upravo Rumuni zabrinuti pred činjenicom da svoju najmlađu princezu, ljubimicu, šalju u kraljevstvo, koje se u temelju ljulja. Pored napete političke situacije u prvoj državi Južnih Slovena još se i puca, a u njenom neposrednom okruženju vode i ratovi?! Koliko su određeni događaji, o kojima se uveliko i naširoko pisalo, mogli stvarno da zabrinu mladu i rumunsku kraljevsku kuću? "Sa olistavanjem" oglašavaju se "odmetnici i antidržavni elementi", javljali su dopisnici sa Kosova i Metohije. U jednom od tadašnjih beogradskih dnevnika čitamo: "Centar antidržavne propagande i dalje je Priština..." U nepotpisanom izveštaju opisuje se i tamošnja atmosfera: "...U prištinskim ulicama, lako se vidi begovska elita, koja skrštenih nogu, srče kafu, puši duvan i celog bogovetnog dana intrigira...``. I u susednoj Albaniji oglašavalo se kroz još masovnije i žešće pucnje. Javljalo se da tamo bukti pravi rat, koji se vodi između "vladinih i prevratničkih snaga" i napominje - da su izveštaji sa ratišta kontradiktorni i da je teško zaključiti - ko ima više uspeha. Nameće se utisak da se kod nas navijalo za vladine snage. NI KOD komšija Bugara nije bilo monotono. "Sofija je pod bajonetima", u glavnom gradu je ubijen novinar i vlasnik lista (imena nisu navedena), a vlada - "skriva prave ubice i nastavlja da progoni Ruse", glasio je telegrafski raport. A kako je bilo u Kraljevini, recimo, u Zagrebu, drugom gradu po veličini u zemlji, ali glavnom finansijskom i opozicionom centru? Upravo je završena dvodnevna sednica Hrvatskog bloka, naravno političkog, i marljivi dopisnici javljaju da je bila i burna. Napadnut je bio žestoko njihov lider Stjepan Radić zbog toga što vodi "dvoličnu politiku prema Beogradu". Jedan od najljućih Radićevih oponenata poguran od više radikalista, zatražio je da se, uoči venčanja, kao čestitka kralju, uputi ovo: "Organizovana pobuna seljačke mase hrvatskog naroda." A kako se Radić branio od kritika, i kako je reagovao na predloženu "poklon-čestitku" kralju i Beogradu, svojih stranačkih kolega? "...Zar da se narod, za volju vaših gospodskih hirova, vodi na klanicu?", upitao je predlagače Radić i odgovorio im: "E, to neće moći". A, skup političara u Zagrebu i međusobno gloženje bila je reakcija na stav Međunarodne konferencije koja je održavana u Đenovi i koja se uopšte nije htela baviti (nije čak ni pomenula) hrvatskom žalbom na svoj ustavni položaj u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. ČITAJUĆI novine iz tih dana, mogao bi se steći utisak da se Kraljevina u temelju klatila, da su joj mnogi (među kojima su i komunisti?!) mine postavljali. Tako je bilo kod kuće, a na međunarodnom planu, međutim, ona je bila vrlo uvažavana. Evo i jedne ilustracije: razgraničavanje sa Italijom vodio je međunarodni posrednik i nije se zvao Ahtisari, a nije bio iz Finske, već iz Engleske. On je predložio da se italijanskom Zadru obezbedi zaleđina u dubini od dvadeset kilometara. Na taj predlog reagovao je predsednik kraljevske vlade Nikola Pašić poslednjom ponudom - da je dovoljna zaleđina od pet kilometara, što je i prihvaćeno.

I tu suženu zonu, u narednim godinama, obilato su zloupotrebljavali pripadnici ustaške organizacije koja je dobila utočište i podršku Italije. Preko Zadra, a onda i Velebita, vršeni su upadi i izvođene terorističke akcije, a u jednoj prilici uspeli su da organizuju i oružanu pobunu. Ništa više nije moglo odložiti veliku svetkovinu, čak je i oružani okršaj naših graničara sa italijanskim kod Bakra, potisnut sa prvih strana beogradske štampe. Sve je bilo podređeno kraljevskoj svadbi. U Beogradu je tih dana vrvelo kao u košnici. Opštinari su imali najviše posla, a na njih su se naročito okomili novinari. Kako istresti prašinu, skloniti đubrište, umiti prestonicu, bar onuda kuda će proći svatovi - bilo je to najvažnije. Novinari su pronalazili rupe i zakrpe, često opštinarima nudeći savete...

Nušić režira svadbu JEDNO od obeležja tadašnjeg Beograda bile su mlekarice. One su stizale sa svih strana i raznim prevoznim sredstvima. Najbrojnije su bile oko železničke stanice. Mirisale su na mleko i sir, a muve su im bile najverniji pratioci. Za jednog reportera, one su predstavljale ruglo grada, pa je predložio da se one, dok se svadba ne okonča, oteraju... Bilo je i podrugivanja. Tako je "savetovano" da se ulice, kud će svadba proći, "ne polivaju terom", jer bi to prekrilo na daleko čuvenu "beogradsku prašinu". Jedan od reportera, koji je obilazio grad, sreo je, u Vasinoj ulici, u centru, jednu Engleskinju, koja je kao turistikinja, stigla da vidi svadbu i upozna lepote grada. Oko nje su se okupljali prolaznici, ali i jedan od opštinskih inspektora. Na licu mesta, i pred svedocima, je obećao gošći, da će do svadbe "sva brda i ponori" u ovoj ulici biti dovedeni u red. Drugi, kolega mu, zagledao se bio među vojnicima koji su vežbali za paradu koja se pripremala u čast kraljevskog venčanja i umorni, vraćali su se sa poligona. Šta je primetio? "...Nabrojao sam na brzu ruku oko dvadeset turova kroz koje je ispala košulja ili se videlo čak i golo meso." Novinar je zaključio da se ne bi smelo, sa "takvim turovima", izići pred mladence i svatove. PRE pomenute Engleskinje, u Beograd je pristigao Portugalac, kome je ostalo zapisano samo (čudno?!) prezime - Barderode. On je požurio, stigao je tri dana pre nego što je najavio, pa se za njega nije mogla naći hotelska soba. Umoran od puta i očajan, on je svoj ogromni prtljag smestio ispred tada najelitnijeg beogradskog hotela "Srpski kralj". Tu ga je sunce dotuklo, pa je i zaspao... Stigla vest i do Nušića, koji je u pomoć pozvao, telefonom, gradonačelnika. Molio ga je da nađe neki konak za Portugalca, da ublaži bruku. Jer, njega je u Beograd poslala portugalska vlada, da prisustvuje svadbi kao njen izaslanik, ali i da otvori diplomatsko predstavništvo u našoj Kraljevini i da tu ostane kao poslanik. Novinari su otkrili da Beograd nije obezbedio dovoljno benzina i hrane za magarce. Da se nestašica ublaži, najzaslužniji je bio, opet Nušić. On je ubedio nadležne da bez benzina neće biti ni svadbe, pa neka oni vide šta će, a "Ministarstvo vera će da naloži kaluđerima manastira u Rakovici da dopuste da se seče granje, da magarci ne lipsaju"... Nije se mogla naći rupa u Beogradu, u koju novinari nisu gurnuli svoj nos. Tako je reporter "Balkana" prvi uočio problem sa prostitucijom u gradu, a ostali tu temu preuzeli i nekoliko dana detaljno obrađivali. Novinar "Balkana" je, dakle, prvi primetio "mnogo opakih ženskinja" koje tumaraju gradom. Novinari su, uglavnom, savetovali da ih policija, jednostavno, protera. U ovoj su se, opet žalili, da to nije lako, da nije jednostavno otkriti koja se od njih i sa kojom "namerom" šeta gradom. U pomoć su pritekli i medicinari, najvažnije je bilo da se izoluju one dame kod kojih su otkrivene venerične bolesti. Čija je bila ideja da se Branislav Nušić (1864-1938) angažuje za šefa parade, da režira kraljevu

svadbu, niko ne zna. Da li je to bio sam Aleksandar ili savetnici mu, nevažno je. Da su i "tenderom" tražili, sigurno boljeg ne bi pronašli. Nušićeva radna i stvaralačka energija bila je zadivljujuća, iako su ga već godine bile sustigle. Znao je i da "kroji i da šije". Majstorski je režirao pozorišnu predstavu izvan pozorišta, jednu srpsku svadbu je preveo u spektakl kome su se i po Evropi divili. NUŠIĆ je bio najzaslužniji što se gotovo sva tadašnja štampa posvetila svadbi; sva ostala zbivanja, a bilo ih je na sve strane, bila su potisnuta sa prvih strana. Kako je to postigao? Sva svoja saznanja i namere nije od novinara tajio, kod njega su imali slobodu ličnog izbora, sve je bilo za objavljivanje i slobodno komentarisanje. A tek prisutni Nušićev duh! On je smislio jednu od najlepših lađa na Dunavu i krstio je "devojačkom". Pozvao je devojke, sa svih strana, da dođu u nošnjama svoga kraja, da se ukrcaju u tu lađu i krenu... Niz plavi Dunav, u susret jahti koja je dovozila mladu, buduću kraljicu. Navalile devojke, mimo Nušićevog očekivanja, najviše iz Dalmacije i Beograda. Više glumica nego uloga, kako izvršiti izbor? "...Devojke drage... Kad bi se jedna polovina vas popela na lađu, znate li šta bi se dogodilo?", zamolio ih je Nušić za odgovor. "Šta, šta...?", bile su radoznale lepotice. "Lađa bi sigurno potonula!" Većina ih je ustuknula i pristala na uloge na kopnu, koje im je Nušić ponudio. Čuveni Ivan Meštrović predao je Nušiću svoj svadbeni dar za kraljevski par. Bila je to figura "Srđa Zlopogleđa." Strašni Srđin pogled delovao je impresivno. Nušić je za njega odmah smislio ulogu: figuru je postavio na svoj radni sto, tako da se svako ko mu je dolazio prvo suočavao sa tim bronzanim moćnikom. Režiser se brzo razočarao, pred tim mračnjakom nisu zastajali ni Cigani (odnosno Romi) za koje je Nušić, takođe, smislio odgovarajuće uloge. Najmučnije je bilo sa Ciganima sa Čubure, jer oni nikako nisu uspevali da izaberu svog predvodnika i pre podne je dolazio jedan, a popodne drugi. Kako ih izostaviti? Nikako. Najupornijem Nušić predoči da se u svatove ne može bez odgovarajućeg odela, uveren da je to kriterijum koji on ne može da ispuni. "A to imam. Gospodin Milan Grol mi je pozajmio svoje crno odelo i belu kravatu", preseče ovaj Čuburac dalji dijalog.

Agresija sedme sile MEĐU dospelim, po pozivu, bio je i Nikola Zec, tada čuveni operski pevač, bariton, prvak bečke Opere. Nikola je pevao na koncertu, koji je priređen u dvoru, veče pre venčanja. Zec se nalazio u centru pažnje javnosti. Radilo se o našem čoveku koji je stekao međunarodno priznanje. Odmah posle stvaranja Kraljevine, Zec je imao koncert u Zagrebu. Mesna kritika mu nije bila naklonjena, pojedinci su ga i omalovažavali. Posle gostovanja po Evropi, naročito onog u Pragu i laskavih pohvala, raspoloženje se naglo promenilo u Zagrebu. Kritičar u listu "Hrvat" je promenio mišljenje i Zeca nazvao "znamenitim hrvatskim pevačem". A kako je Nikola bio čistokrvni Srbin moralo se preći i na drugi teren i neke stvari dodatno razjasniti. Iako skroman, od piste do opreme, i beogradski aerodrom je tih dana prihvatio značajne svatove. Najbrojniji su bili ministri i generali. Među "naročitim" avionima, što je podrazumevalo specijalni let, bio je i onaj s kojim se prizemljio Barker, predsednik francuskog Udruženja novinara. On je, sa saradnicima, prespavao, a sutradan uzeo "detaljan izveštaj" o svadbi i potom se žurno vratio u Pariz. S fotosima i tekstovima zadovoljeni su bili apetiti više listova i revija. Venčanje južnoslovenskog kralja bilo je izazovno za dnevnopolitičke listove, ali i kao poručena tema za revijalnu štampu koja je bila u usponu. Kao novinarski centri, Beč i Berlin su bili potisnuti - propale im carevine - a za evropski primat su se nadmetali Pariz i London. Videli smo da je "naročiti" avion iz Pariza sleteo u Beograd uoči same svadbe. Kako je reagovao London? GLAVNI urednik ilustrovanog "Dejli mirora" Grant, sa saradnicima, doputovao je, takođe, "naročitim" avionom, ali - dva dana ranije. Ovaj događaj (politički) bio je važan za Francuze, ali još važniji za Engleze. Uz bliskost kroz isti oblik vladavina, Englezi su bili i emotivno vezani za ovo venčanje; dinastija im je bila u rodbinskoj vezi sa budućom južnoslovenskom kraljicom Marijom. Zadovoljni predstavom u kojoj se imalo šta videti, Englezi su uzleteli sa beogradskog aerodroma jedan sat pre francuskih kolega. U samoj uzavreloj kraljevini, Beograd je bio glavni novinarski centar, u njemu su izlazila i četiri dnevna lista. Novinari su ovde bili na ceni, a u ovoj svadbarskoj predstavi imali su privilegovani položaj. Naravno, najviše zahvaljujući Branislavu Nušiću koji je svakodnevno "hranio" novine, ali je i bolje od ostalih znao njene potrebe i moć uticaja. Mnogobrojni su bili i snimatelji i fotografi. U dnevnim listovima, fotografija nije uživala današnji ugled, pisana reč je bila dominantna. Redakcije nisu tada ni imale profesionalne snimatelje, najviše su koristile majstore koji su imali svoje "foto-ateljee", jer se do slike mučno dolazilo, s obzirom na tadašnju tehniku i tehnologiju. Kraljevo venčanje privuklo je i filmadžije iz zemlje i inostranstva. Kako se akreditacija plaćala, pravo za izdavanje dozvola ustupljeno je invalidskoj organizaciji. Dok su se invalidi snašli, vešti "posrednici" su, naročito sa strancima, već obavili posao, dakle na štetu invalida. Tu nečasnu rabotu otkrili su novinari i dugo, posle svadbe, izgonili pravdu. Svadbi je gotovo sve bilo podređeno. Oni koji su tih dana (a i danas) čitali novine mogli su zapaziti i odabrane vesti koje nisu bile samo svatovske. NA vrhu Avale osveštan je i otvoren spomenik posvećen bezimenom braniocu Beograda u Prvom svetskom ratu, čiji leš je na tom mestu pronađen. Spomen-obeležje je bilo skromno, ali je poslužilo kralju Aleksandru kao inspiracija, da tu podigne veličanstveni hram, u spomen svih neznanih koji su živote položili za odbranu Srbije i Srpstva. Kraljevu ideju realizovao je znani Ivan Meštrović. Spomenik neznanom junaku na Avali odoleva vremenu, uspeo je da uspravno prkosi i najvećim zlikovcima koji nisu imali smelosti da ga oskrnave. Ovaj hram na Avali izgrađen je od crnog (jablaničkog) mermera, uspeo je da postane jedan od simbola Beograda.

A, upravo tih svečarskih dana jedan od beogradskih listova upozorio je svoje čitaoce da budu spremni i na iznenađenja. Predočeno im je da bi jedno od njih moglo biti: da na spisku ratnih profitera pronađu i imena Stepe, Bojovića ... (iz plejade slavnih vojvoda). Lako je zaključiti da je ratno profiterstvo bilo tema koju ni kraljeva - narodna svadba nije mogla da potisne. Uoči kraljevog venčanja pojavila se i vest: U Osijeku počelo suđenje "grupi Maslarić" koja je izvela jednu od poznatih "izazivačkih akcija komunista". Aleksandar je sa razlogom strepeo od naših komunista koje je zapljusnuo talas ruske Oktobarske revolucije. U vreme kad je bio samo hvaljen i slavljen, komunisti su pokušali, ništa manje, nego da ga - ubiju! Komunisti su na kralja bacili bombu! Aleksandar je bio ispraćen iz Narodne skupštine, pošto je potpisao ukaz o proglašenju prvog ustava Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ispratili su ga predsednici skupštine i vlade, Ivan Ribar i Nikola Pašić, a pruzela masa sveta koja mu je klicala. Dok se spremao da desnom nogom zakorači na papuču kola, u kočiju koju je vukla dvojna zaprega arapskih belaca, u pravcu Aleksandra, među kitama cveća poletela je i bomba... Na scenu je stupio njegov anđeo čuvar? Na tom putu, bomba je najpre udarila u jedno od stabala u drvoredu, odbila se na drugu stranu i - eksplodirala. Iznenadna, začuđujuća vest je obišla svet.

Princeza na beloj lađi KO se uopšte mogao usuditi i na samu pomisao da izvrši atentat na prestolonaslednika Aleksandra? I to u Beogradu? Bio je to Spasoje Stepić, po zanimanju radnik moler, zaposlen u kompaniji rečnog brodarstva, član Komunističke partije koja je u parlamentu, posle prvih izbora, imala čak 58 poslanika; bila je treća stranka po snazi. Stepiću je suđeno: smrtna kazna. Da li je buduća kraljica bila zaslužna za to što nije bila izvršena? Od tog prepada kralj je živeo u stalnom strahu. Pokušaji atentata su ga pratili, sve do onog uspešnog u Marselju 1934. godine. Pobegao je komunistima, ali ne i ustašama koji su atentat izveli u sprezi sa vlastima fašističke Italije. Aleksandar je zapravo bio žrtva državnog terorizma koji je najavio i Drugi svetski rat. Ali, vratimo se svadbi. Veliko interesovanje pobudili su i sinjski alkari, koji su rano pristigli u Beograd. O njihovoj viteškoj igri i tradiciji pisano je nadugačko, oni su, u viteškoj odeći, samo učestvovali u povorci, nisu imali takmičenje. Kraljev barjaktar, kršni Durmitorac Jovan Šibalija, pristigao je u prestonicu kako mu je i priličilo, sa svoja četiri, malo manje kršna pratioca. JOVO je dolazio kod Branislava Nušića i uvežbavao svoju ulogu. Kako nije bilo konja, koji bi dostojanstveno koračao sa barjaktarom u sedlu, Šibalija je, praćen svojim momcima, morao da pešači od Saborne crkve do dvora. I tako je bio zapažen. Pripreme za svadbu, koje su se odvijale na vodi, bile su složenije i komplikovanije od onih na suvom. Na Savi i Dunavu, u trouglu Beograd-Zemun-Pančevo, bila je koncentrisana sva elitna rečna flota Kraljevine. Srećna okolnost je bila i ta da je venčanje bilo pomereno za nedelju dana, tako da su se održale dve generalne probe. Kraljeva jahta "Aleksandar" bila je prava lepotica, ukras Dunava i Save. Njoj je bila namenjena uloga da se Dunavom spusti do Oršave i da tu prihvati mladu, rumunsku princezu Mariju i njene roditelje, rumunski kraljevski par. Za tu misiju posada jahte, sa admiralom Pricom na čelu, posebno se pripremila i za ovu priliku je okićena. Nju je pratio tada najbrži i najmoćniji razarač "Kralj Petar Prvi" na koji su se ukrcali "naročiti delegati" i - novinari?!

Na putu za beogradsko pristanište, putnike je pratilo prijatno junsko sunce i mirna voda Dunava. Na palubi jahte često su se pojavljivali putnici, prijatelji iz Rumunije, ali izveštači nisu uočili da je među njima to činila i mlada, princeza Marija. Mnogi su uz Dunav mahali budućoj kraljici, ispraćali divnu belu lađu... Bez radio veza, ali prema unapred utvrđenoj satnici, oglasile su se brodske sirene u Beogradu, Zemunu i Pančevu. Prvi je iz beogradskog pristaništa isplovio brod "Karađorđe". On je nosio predsednika beogradske opštine, Dobru Mitrovića i srećnike koje je on oko sebe odabrao. Sa mladom i prijateljima su se susreli na Dunavu, koji je zapljuskivao i zidine čuvene Smederevske tvrđave. Zemunci su, inače, bili ljubomorni na Beograđane, pokušavali su da ih ne propuste ispred sebe. Čim je "Karađorđe" "zaveslao", isto je učinio i "Car Dušan" sa zemunskom elitom. Pančevci su bili skromni, krenuli su sa svojim "Knezom Pavlom" kad im je rečeno... A ONDA, prema Nušićevoj režiji, bajkovita lađa... Brod "Zagreb" (bratstvo i jedinstvo na vidiku?!) bio je posebno dekorisan i na njegovim palubama nalazilo se dve stotine devojaka, odabranih i pridošlih iz raznih krajeva Kraljevine. Bile su obučene u narodne nošnje krajeva iz kojih su dolazile. Uz pesmu i muziku, bacajući cveće, susrele su se sa svojom drugom, princezom Marijom. Tek tu, preko puta Grocke, Marija se ukazala i novinarima, otpozdravljala je Nušićevim izabranicama. Ovu povorku brodova celim tokom pratili su i "torpiljeri" (torpedni čamci). Dunavom su šetali pravi lepotani s imenima reka - "Vardar", "Sava" (od Vardara, pa do Triglava!), "Drava" i "Morava". Za Drinu, očigledno nije bilo ni čamca ni torpeda, ali su zato bila još tri "torpiljera" koja su za ovu priliku "naročito" stigla (po jedan) iz Engleske, Francuske i Italije. Ulazak jahte "Aleksandar" i ostalih brodova u vode Save i beogradsko pristanište, bio je veličanstven. Na desetine malih čamaca, naročito zemunskih, mašući veslima i bacajući cveće, pretvorio se u karneval, "bal na vodi". Da ceo Beograd podrhtava, potrudila se eskadrila vojnih aviona, a pristajanje jahte "Aleksandar" oglasio je i 101 topovski pucanj sa Kalemegdana. Toga utorka, šestog juna, oko podneva, i Beograd se upinjao da pokaže svoju lepotu. Obasjavalo ga je sunce, sa Save je izgledao poput uspavanog galeba, koji se tako ukazivao i mladom Milošu (Crnjanskom) u prvom susretu s njim. Ni prašina koju su podizale stotine fijakerista nije mogla da pomuti njegov duh. Probudio se galeb, rojevi lasta ubrzali su cvrkut, vrapci se našli u čudu... Na sunce su izmileli i zaposleni u vinarskim podrumima, čuvenim beogradskim lagumima; s vrčevima punim vina su pojili prolaznike. Zagledani u kraljevsku jahtu i oni su nazdravljali... Njoj, prelepoj Mariji, princezi od Rumunije, koja se ukazala svojim sjajem. Na palubu jahte istrčao je on, Marija se našla u Aleksandrovom zagrljaju. Susret mladenaca nije ostavio ravnodušnim ni vremešnog vladiku Srpske pravoslavne crkve, Njegovu svetost patrijarha srpskog Dimitrija (Pavlovića), a ozareno lice nije skrivao ni Ivan Ribar, predsednik Narodne skupštine. A tek ministri i ostali "niži rastom"...

Kraljica Marija

Sreća puna - suza MEŠALI su se zvuci brodskih sirena, svirke, komešanje zvanih i nezvanih. U tom vrtlogu nečujne su bile i reči tople dobrodošlice koje je upućivao Dobra Mitrović, domaćin, gradonačelnik; ne bi mu pomogao ni megafon, da ga je imao... Novim automobilom, s tri reda sedišta, kralj je odveo verenicu u dvorske odaje koje su već bile nameštene po njenom (i majčinom) ukusu. Posle vodenog i mirisnog (francuskog?) osveženja, Marija je delovala još umiljatije. Za trpezom ručka, postavljenom u čast rumunskih prijatelja, Marija je zablistala novim sjajem. Do tad neviđeno! Kao jedan glas odzvanjalo je 1.200 grla: hor je izvodio kompoziciju "Pozdrav kraljici", koju su u njenu čast komponovali S. Binički i S. Beščević. Hor je impresionirao skladom, ali još više brojnošću. Iduće večeri, uoči venčanja, hor je zamenio solista, već pominjani bariton Nikola Zec. Nikolin glas razlegao se gradom... Bane Milićević, poznati beogradski fudbalski fanatik, zatekao se na benzinskoj pumpi svoga oca, koja se nalazila na Slaviji. Za glas koji je i on čuo, ostalo mu je u sećanju da to peva "junak iz Like". Kako je ovaj koncert uticao na mladence, da li su dobro spavali, nije poznato. SLUŽBA u Sabornoj crkvi završena je tačno u 10 časova, prema unapred utvrđenom programu. Patrijarh, Dimitrije krenuo je prema glavnom ulazu, da sačeka mladence i da se pristupi činu venčanja.

Još ih nema? Da se mladenci nisu uspavali, ili je Branislav Nušić to zakašnjenje namerno predvideo, da bi pridošle zabrinuo ili zabavio? Evo ih! Mladenci su stigli tačno u 11 i četvrt, njihova kola dovuklo je šest krasnih belaca. A kako su izgledali? Kralj je bio obučen u paradnu đeneralsku uniformu, sa svim dekoracijama, delovao je čilo. A ona? Sveža, veličanstvena. Nosila je belu haljinu, dugačkog šlepa. Na glavi je imala mladenački venac od mirte, usađen na drugom vencu od zlatnog tila, koji se zrakasto pružao preko šlepa. Oko vrata je imala širok đerdan krupnih plavih smaragda i dijamanata. Preko ramena je nosila lentu belog orla. Dugački šlep pridržavale su joj princeze - Kira, Ilijana, mala Ekatarina i mali Vsevold. Dečica veselog lica pažljivo su pridržavala šlep i pazila da se ne izgužva ili ne isprlja... Izgled i raspoloženje mladenaca opisali su, da se pamti, reporteri, majstori pisane reči. Čudno je da njihova imena nisu ovekovečena. Reporterski zapisi nisu bili potpisani. Tek kasnije, posle 1925. godine u beogradskim dnevnim novinama, počela su se pojavljivati i imena autora. Vraćamo se u Sabornu crkvu. ZA MLADENCIMA su bili otac i majka princeze. Kralj Ferdinand nosio je veliku uniformu rumunskog đenerala sa svim dekoracijama i maršalskom palicom u desnoj ruci. Zasenila ga je, prema jednom od reportera, kraljica majka. Ona je bila u divnoj lila haljini od tila sa tokom iste boje oko koje su se nizali grozdovi u istom tonu. Dodatno ju je krasio čuveni đerdan bisera. Na prstima je imala odgovarajuće dekoracije, s lentom Svetog Save. A za mladencima i kraljevskim parom koračali su oni. Kum, princ od Jorka u uniformi engleskog kapetana avijacije, veseo i nasmejan. Uz kuma, sina engleskog kralja, koračao je stari svat, knez Arsen, Aleksandrov stric. Deveri u svečanim oficirskim uniformama, bili su knezovi Pavle i Nikola, a za njima... Pred oltarom naročita estrada na kojoj je izvršeno venčanje. Tu su bile i dve krune, specijalno izrađene za Mariju i Aleksandra. Patrijarh Dimitrije poziva mladence, kralj je prišao s desne, a Marija s leve strane. Svečana ceremonija je započela. Patrijarh glasno, na srpskom jeziku, pita Mariju da li je voljna poći za Aleksandra. Marija je odgovorila odlučno, na srpskom: "Hoću, da." Na isto pitanje istim rečima, odgovorio je i Aleksandar. Onda patrijarh uzima burme i krsteći kraljicu tri puta, spaja ruke mladencima... Uzima krune i stavlja ih, prvo kraljici, a onda i kralju. Hor peva. NOVA topovska paljba označila je kraj venčanja. U Marijinim očima, punim suza, blistala je neopisiva sreća, primećeno je s novinarskog pulta. Toga dana Beograd se probudio obasjan suncem. Presijavali su se mladenci, svatovi, a uredili su se i radoznali građani koji su zaposeli ulice kojima se kretala povorka. A onda se vreme uznemirilo, od Zemuna su se valjali crni oblaci... Kad je venčanje privedeno kraju krupne kapi letnje kiše već su umivale Sabornu crkvu, pločnike... Olujno vreme podsticali su i vojni avioni, njih 24, koji su se povijali kao jato ptica... Kretalo se, uz krupne kapi kiše, prema dvoru. Ko je sve pozvan, ko će sve sesti za svadbarsku trpezu? A kako je bila pripremljena? "Bila je velika kao ravni vrh planine Stola!" Ovako ju je doživeo Todor Dimitrijević, koji je "naročito" doputovao iz Amerike.

A svatovi? "Dame oko sofre bile su nalik na boginje sa Olimpa", bila je Todorova nova impresija.

Beli Dvor

Golgota posle Kosova U ZANOSU oduševljenja, Todor Dimitrijević je Aleksandrovu svadbu uporedio s onom najvećeg vojskovođe Atile. Konstatovao je da se Atila ženio malo raskošnije od našeg kralja vojskovođe, s razlikom što je Atila istog dana umro od prevelike količine pića! Aleksandar se obratio prisutnima rečima: - Jesu li svi ovde koji su se borili na Kajmakčalanu? - Da, Vaše veličanstvo, svi, izuzimajući one koji su tamo pali. Aleksandar je svatovima održao i govor, i to uman. Istina, kasnije se pričalo da je govor sastavio Slobodan Jovanović (veći stilista od pomenutog Dimitrijevića). Ali, šta je tu bilo ružno; nije mala stvar znati odabrati i sastavljača govora. Uostalom, mnogi su ušli u istoriju s tuđim mislima. Evo dela iz tog mladoženjinog govora, pa procenite sami: "Egipćani su davali ručkove da bi uživali u jelu i piću, Rimljani - da bi pokazali svoje bogatstvo, moć i slavu, Francuzi - da bi svetkovali velike dane u svojoj istoriji, ili da bi pri takvom društvu negovali umnost i književnost, što je dalo razvoj i slavu francuskom duhu. Ovaj, pak, naš ručak ima drugi zadatak. Mi smo u našoj prošlosti imali jednu tajnu večeru, na Kosovu polju, posle koje je sledila naša Golgota, a ovaj ručak predstavlja naše voskrsenje i ujedinjenje, i izraz je jugoslovenskog gostoprimstva..." BILO ih je koji su odmah Aleksandru zamerili, ali glavni kritičari su ga tek stigli. Da je svoj ugled i veštinu usmerio u vaskrs srpstva, a ne jugoslovenstva, istorija bi ovde išla drugim tokom, a srpski narod bi leteo u svom jatu. E, da nije bilo što je bilo?! U svom nacionalnom i patriotskom zanosu, pomenuti Todor Dimitrijević, nije uočio ništa od onoga što je okupiralo tada mladog Milana Stojadinovića, poznatu političku zvezdu Kraljevine, koji je interniran, da bi se šezdesetih godina prošlog veka prisetio mnogih događaja, pa i ove svadbe, objavljujući memoarske uspomene. On se prisetio kako su svatovi masovno "navalili na dobro jelo i piće" i bez većih obzira na dvorsku etikeciju. Po pisanju Stojadinovića, nestalo je tada i pola escajga, svatovi su odneli za uspomenu i dugo sećanje.

Posle obimnog ručka mnogi su malo prilegli, ali ne i kraljevski par. Oni su hitali na trkalište, gde je u njihovu čast održana velika vojna parada, u defileu je učestvovalo 18.000 vojnika. Odigrana je i revijalna utakmica reprezentacija Kraljevine SHS i Kraljevine Rumunije, pobedili su kraljičini, gosti. Dok su vojnici marširali, fudbaleri šutirali, mnogobrojni gosti su se užurbano pakovali, članice jedne beogradske ženske družine kitile su svežim cvećem vagon u koji su se kralj i kraljica iste večeri ukrcali i krenuli na svadbeno putovanje... Da li su se mladenci, usput oglašavali, na usputnim stanicama mahali, ili su u slatkom snu proveli noć, nije se moglo saznati iz beogradskih novina. Aleksandar i Marija pristigli su na Bled, odseli su u svojoj vili "Suvobor", a kako su tamo dočekani, moglo se pročitati i ovo: "Prizor je odista bio veličanstven i dotle neviđen. Najlepše slovenačke žene i devojke i masa naroda stekli su se na Bled da pozdrave svoga oslobodioca i prvog vladara narodne krvi posle Gosposvetskog polja, posle tolikih vekova robovanja tuđinu..." REPORTER je nastavio s opisom: "Na sredini Bledskog jezera postavljen je bio ogromni splav, pozornica na kojoj se igralo i pevalo. Kralj i kraljica su svojim čamcem izašli na jezero i u toj šetnji pratilo ih je, ni manje ni više, dve stotine različito dekorisanih plovila... Pesme i klicanje odbijali su se od safirnog jezerskog ogledala, treperili u vazduhu i leteli negde tamo daleko ka Triglavu." Takav prizor, zaključio je anonimni izveštač, "kneževi i biskupi koji su stolećima, u ime Beča i Rima gospodarili, nikad ovako nešto nisu mogi ni da zamisle..." Na Bledu i okolini, Marija je iskazala i svoje sportske veštine; veslala je, s posebnom strašću vozila svoj novi automobil, planinarila, jedino nije imala priliku da se pokaže i kao padobranka. Kraljev dan venčanja obeležavan je bio u svim krajevima zemlje. I za novine je najvažnije bilo kako je taj dan obeležen u Zagrebu. Izveštaji su govorili da je `"bjeli Zagreb" imao svečani izgled. Tog četvrtka nije se radilo, vršena je božja služba u Katedrali, održana vojna parada, zatvorene sve radnje... Teško je bilo pronaći dnevne novine u većim evropskim gradovima koje nisu štampale vest iz Beograda, o venčanju Aleksandra i Marije. A čuveni londonski "Dejli kronikl" posvetio je uvodnik tom događaju, u kome je za svadbu napisano i ovo: "Nadmašuje svojom briljantnošću mnoge svadbe Imperije. Taj događaj nema samo dinastički interes, nego i socijalni. Tom prilikom sastali su se u Beogradu predstavnici istočne i zapadne Evrope i ceo događaj simbolizuje oživljavanje civilizacije koja je vekovima bila gažena od Turaka i tutorstva od stranih sila..." Kolumnista je zaključio da Englezi ispoljavaju simpatije za obe kraljevine na Balkanu jer se one "razvijaju na parlamentarnoj i demokratskoj osnovi". Razišle su se krunisane glave, odloženi su frakovi i toalete, u stare škrinje vraćena narodna odela... Šta je ostalo - pa, ono najslađe - ogovaranje!

Kraljev dar - Banat RUMUNSKI kraljevski par izazivao je posebnu radoznalost. Istina, nije bilo tehničkih naprava, kamera, da bi se akteri verno predstavili, ali i golim okom se moglo zaključiti da je Ferdinand bio nezgrapan, ružan, a žena mu, Marija, je izgledala božanstveno. A upućeni su stekli priliku da dodaju zapršku kako je Marija pametnija i hrabrija, ona je prava vladarka. Nisu se državotvorni Srbi uzbuđivali zbog Ferdinanda, već zbog svoga Aleksandra. Tim pre, što se već uveliko šaputalo, da su Rumunke, majka i ćerka, već uzele našeg kralja pod svoje. Onome, ko nije bio među svatovima, niti učestvovao u raznim svečanostima, preostalo je da sluša očevice i pravo na kratki komentar. Bilo je dosta i onih koji su bili gnevni, zato što nisu bili pozvani u svatove, ali i onih koje je Aleksandar izneverio. Prosidba mlade i venčanje

odvijali su se paralelno sa rešavanjem statusa Banata. Srbi iz ovog kraja, pojedini generali i mnogobrojni političari bili su ogorčeni što je prihvaćeno da Kraljevini SHS pripadne manji deo Banata, umesto celog onog ravničarskog. Mnogi su bili ubeđeni da je odstupanje naše delegacije na Mirovnoj konferenciji u Parizu bilo uslovljeno i kraljevom ženidbom. A naši, sa Pašićem na čelu, dobro su se držali u Parizu. Ubedljivo su dokazivali da je Banat vekovima za Srbiju i moravsko-vardarsku dolinu; da su u njemu samo Srbi stvarni starosedeoci, a svi ostali (pa i Rumuni) bili su ili ''uljezi'' ili ''došljaci''. A o tome ko i od kada živi na prostorima Banata najbolje su svedočili verski objekti. Delegacija je imala i važan adut - srpska vojska zaposela je bila Banat. RUMUNI, među kojima i njihov moćni kraljevski par, imali su svoje adute. Rumuni su pretili: ako se Banat ne pripoji njima mirnim putem, problem će biti rešen - bajonetima. Da li su oni tada bili vojnički nadmoćniji, procene su bile različite. Srpska vojska je bila brojno umanjena, a i rasuta po celoj zemlji, od Đevđelije do Triglava (i dalje), od Temišvara do Zadra. I Rumunija je bila među saveznicama, pobednicima, kao i Srbija, odnosno nova južnoslovenska država. I jednu i drugu zastupala je, među velikima, Francuska. Koje rešenje prihvatiti: srpsko, rumunsko ili da bajoneti udare granične kočiće? Banat je - podeljen! Rumuni nisu dobili Vršac, Kikindu i Belu Crkvu, na čemu su posebno insistirali, a Kraljevina SHS je ostala bez srpskog Temišvara. Posle zvaničnog razgraničenja, u Rumuniji je ostalo 100.000 Srba, a na drugoj strani 64.000 Rumuna. Zvanične politike obe kraljevine su slavile, hvalile su se kako su se bratski razdelile i zahvaljujući tako pravednom rešenju ostale jedine dve balkanske države koje međusobno nikad nisu ratovale. Ko je sve prisustvovao venčanju u Sabornoj crkvi i ko je imao čast da sedne za svadbenu trpezu, a uz to i kako je izgledao i bio obučen, dugo je bila glavna tema ne samo damama u Beogradu. Uspešne i dobro udate žene potpuno su se okrenule zapadnoj modi, narodnotradicionalno se potiskivalo. Ženske zvezde svadbe bile su Rumunke, ćerka i majka, a muške? Kum, princ Albert, Djuk od Jorka, sin engleskog kralja, stekao je opšte simpatije. I oficirska uniforma i građanska odela su mu ležala kao salivena, a njegova komunikacija i šarm delovali su opijajuće. Princ, kasnije i kralj, najviše je doprineo da se Aleksandar dodatno afirmiše u zapadnoj Evropi kojoj se bio u potpunosti okrenuo. A JOŠ jedno pitanje okupiralo je državnike, ali i narod. Šapatom je postavljano: da li je kralj Aleksandar zdrav, da li je sposoban da obezbedi potomstvo i naslednika? Ako nije, čemu sve ovo? Samo najbliži Aleksandru znali su i njegove boljke. Još kao regent, Aleksandar je bolovao od zapaljenja jednog testisa. Dugo je bio lečen, a posle prelaska Albanije (1915), stanje mu se pogoršalo, pa je morao da se operiše. Ova boljka je sputavala prestolonaslednika, a ljude iz državnog vrha, posebno Nikolu Pašića, dovodila u razna iskušenja. Po oslobođenju i stvaranju nove države, Aleksandrovoj "muškoj strani" posvećena je puna pažnja. Privođene su mu dame, kako bi se i praktično mogla utvrditi njegova polna moć. Iz jedne takve probe (sa lekarkom iz Francuske) rodilo se i zdravo dete. Nije bilo muško, naslednik, ali je ta Jelena bila najbolji dokaz da se može očekivati i (muški) naslednik. Kako se o kraljevom zdravlju brinulo tajanstveno, to je omogućavalo da se pojave mnoge priče, prave teme za slobodno obaveštavanje, što će reći - čisto ogovaranje. Sumnje su bile i dodatno dramatizovane. Za Aleksandrovog strica, starog svata Arsena, govorilo se da mu je sin (Pavle) "podmetnut", da nije Karađorđevske krvi. A Arsen (1859-1936) je bio oženjen Aurorom (Zorkom) Pavlovom Demidov. Zorka se kitila titulom princeze, ali još više imetkom, bila je najpoznatija miradžinka među svojim rivalkama. Ova sumnja pratila je kneza Pavla

(1893-1976) koga su naročito ogovarali penzionisani generali. Sve sumnje, strogo poverljivi pismeni i usmeni izveštaji... raspršeni su već posle godinu dana kraljevog braka. Rodio se Petar II (1923-1961), a za njim još dva brata.

Poklon - 100 ovnova U SAMOJ žiži svadbenih događanja našao se i patrijarh Srpske pravoslavne crkve, njegova svetost Dimitrije Pavlović. Sa stvaranjem prve južnoslovenske države Pravoslavna crkva je stekla novu priliku da služi celini srpskog naroda, da ponovo ima svog patrijarha. Ličnost Dimitrija (1846-1936) je izbila u prvi plan. On je bio rodom iz Požarevca, školovao se u rodnom gradu, a u Beogradu je završio bogosloviju. Kad je počeo da služi kao pop, oženio se, ali mu je žena ubrzo umrla. Zbog smrti supruge, mnogo je patio, da bi se vratio u Beograd i započeo novo učenje, na filološkom odseku Velike škole. Ni to ga nije smirilo, pa se zamonašio. Ubrzo je bio izabran za episkopa niškog. Kad je kralj Milan Obrenović uklonio mitropolita Mihaila, on je povukao i Dimitrija. Posle crkvenog pretumbavanja, Milan se pokajao i odlučio da povrati Mihaila na čelo crkve. Dimitrija je to poigravanje vređalo i odlučio je da skine mantiju, da se penzioniše. Otišao je u Pariz i posvetio se studijama književnosti. Usput, da ne bi zavisio od krune i politike, izučavao je i zanat posvetivši se agronomiji. Po povratku u zemlju, Dimitrije se radno aktivirao i dobio mesto specijalnog državnog savetnika. Poveravani su mu delikatni zadaci; jedan od njih je bio da ode u Hilandar i tamo "reši situaciju". Posle smene dinastija u Srbiji, Dimitrije je (1905) postavljen za mitropolita skopskog. On se u najdramatičnijim vremenima za Srbiju (1915) povukao sa vojskom i kraljem na Krf. BORAVKOM sa vojskom u izgnanstvu, Dimitrije je postao blizak sa starim kraljem Petrom, ali i regentom Aleksandrom. Kada je na dan sv. kralja Milutina (30. 10. 1920) izabran za patrijarha nove - stare Srpske pravoslavne crkve, oponenti su ga proglasili - "Aleksandrovim patrijarhom"! Koliko je takvo ruženje tihog i povučenog Dimitrija bilo umesno? Na sednici Crkvenog sabora, od 94 lica sa pravom glasa, on je dobio 83, a njegova dva protivkandidata svega 11 glasova. Dan kasnije, na svečanosti u Sabornoj crkvi u Beogradu, Aleksandar je, sa pećkim mitropolitom Dožićem, predao Dimitriju, novom patrijarhu, žezlo sv. Maksima (Brankovića). Na tom istom mestu, godinu dana kasnije, patrijarh će Aleksandra krunisati za kralja države SHS, a posle dve godine i venčati sa princezom Marijom od Rumunije. Za velike promene u SPC ubrzo je stigao i blagoslov od carigradske Patrijaršije. Prethodno je, na posebno zanimanje Aleksandra kod predsednika vlade Nikole Pašića, država platila milion i po francuskih franaka na ime duga SPC carigradskoj patrijaršiji - kapi pravoslavne crkve. Iako se činilo da je SPC najvažnije obavila, nije bilo tako. Određeni uvaženi pojedinci iz crkve, ali i izvan nje, smatrali su da Dimitrije nije dobro uveden na crkveni presto, da mu je start bio pogrešan. Vekovima je tron pećke patrijaršije smatran najvećim i najznačajnijim duhovnim prestolom Srba. I slavni Njegoš je sanjao dan kada bi on svetovnu vlast ustupio srpskom knezu, a on otišao na duhovni tron u Peć. Naš vrli istoričar zalagao se da se novi patrijarh ustoliči u Skoplju, tamo gde je sedeo i prvi koji je Dušana krunisao za cara. Ova ideja imala je najviše pristalica među političarima. I SAM Aleksandar je bio da se ide preko pećke patrijaršije, i taj čin obavljen je posle više odlaganja, u avgustu 1924. godine. On je još jednom uveo Dimitrija, ovog puta u presto starih pećkih patrijarha, ali sa novim simbolom. Odličje prvog Dušanovog i pećkih patrijarha, zvano panagija, kao simbol patrijaršijske vlasti, nije sačuvano. Kako je to pitanje rešeno?

I u ovoj prilici u pomoć je priskočila Pašićeva kraljevska vlada, odnosno odgovarajuća ministarstva. Panagija je osmišljena u crkvi, a potom izrađena u Parizu. Ovo crkveno odličje plaćeno je 80.000 francuskih franaka, odnosno 400.000 dinara (učiteljska plata bila je 1.000 dinara). Aleksandar je zakitio Dimitrija vrednim odličjem, a u samoj crkvi je odlučeno da panagija bude nasledna, da je od starog preuzima novi patrijarh. Dimitrija su kritikovali za života, ali i do naših dana. Zemereno mu je što je kralju dozvoljavao preveliki uticaj, da je bio slab prema Aleksandru, iako je imao čvrst oslonac u Ustavu i zakonima prema kojima je crkva odvojena od države. Iako je bio 42 godine stariji od Aleksandra, Dimitrije ga je dve godine nadživeo. Da ne zaboravimo šta su sve mladenci dobili na poklon. Sa železničke stanice u Beogradu, deset dana pre kraljevog venčanja, kretala se neobična kolona. Ušla je u Balkansku ulicu i uputila se prema Terazijama. Na čelu kolone koračao je Šeri Voca, predsednik opštine šaljske iz sreza vučitrnskog. Bio je to stasiti Arnaut u lepom i čistom narodnom odelu. Za njim su sasvim opušteno stupala dva debela bela ovna, pozlaćenih rogova za koje su bile učvršćene dve staklene jabuke zlatne boje... Iza ova dva predvodnika išlo je sto ovnova, od kojih je svaki na čelu imao ogledalo. Preko Terazija, Voca je sa svojim karavanom prošao kroz špalir okupljenih Beograđana koji su bili radoznali i zbunjeni. Predvodnik i ovnovi su dostojanstveno umarširali u kraljevski Dvor... Bio je to prvi svadbeni dar. Da se mladoženji poklanjaju ritualno okićeni ovnovi stari je muhamedanski običaj. Ovnovi, naravno, nisu u Dvoru odseli, sprovedeni su na ekonomiju u Topčider.

Apanaža - kraljevska

ŠTA pokloniti mladencima bilo je i pitanje prestiža. Da se primetiti da su manje etničke grupe, one izvan Srba, Hrvata i Slovenaca, videle priliku da i preko darivanja iskažu svoju privrženost novom kralju. Tako su u Skoplju najbolji, sedam prvih kujundžija, mesec dana izrađivali veliku srebrnu kutiju u foligranu za cigarete, a kraljici šatulu za nakit. Truda i sredstava nisu žalili ni Jevreji u Kraljevini. Oni su u Beču naručili specijalni servis. Čim je bio gotov, servis je izazvao pažnju u prestonici poražene carevine, pa je dobro poslužio i za medijsku promociju kraljevskog para. Bio je izložen u centru grada pre nego što je krenuo prema dvoru mladenaca. U Beogradu i u više gradova Vojvodine spontano su se počeli skupljati prilozi od kojih bi se mladencima kupili pokloni. Prikupljena sredstva su prevazišla očekivanja - priložene su milionske svote novca. Zato je bilo odlučeno da se tim novcem podignu objekti koji će biti u funkciji, da se krste tako da će podsećati na dan kraljevog venčanja. Tako su u Vojvodini odlučili da podignu bolnicu u Somboru, a u Beogradu da se sagradi Dom za studente...

I za vladu predsednika Nikole Pašića, postavilo se kao vrlo važno pitanje - šta pokloniti suverenu? O TOME je Pašić počeo da razmišlja odmah posle veridbe koja je obavljena početkom 1922. godine. Već u aprilu njegova vlada je dostavila Narodnoj skupštini predlog zakona kojim se regulisala kraljeva apanaža. Zakonom je predloženo da se ona enormno poveća, u odnosu na postojeću. Do ženidbe, kraljevska porodica je godišnje primala 1.200,000 zlatnih dinara, a predloženim zakonom ona se popela na - 24.000,000 dinara! Zakon su pratile duge i vatrene rasprave u skupštinskim odborima, ali je on na kraju bio usvojen. Kraljevska kuća Karađorđevića u Srbiji i sve do Aleksandrovog venčanja raspolagala je s malim imetkom i skromnim sredstvima. U Kraljevini SHS, u Jugoslaviji, ona se znatno uvećala. Koliko je tome doprinela i rumunska princeza Marija? Pre nego što je sa roditeljima krenula put Beograda, princeza Marija je od gradonačelnika Bukurešta primila ključeve najnovijeg automobila, istog kakvim je bila darovana i njena sestra Jelisaveta, koja se udala za grčkog prestolonaslednika. U isto vreme zapečaćena su tri specijalna vagona u kojima su se nalazili pokloni i lične Marijine stvari i koji su krenuli put Beograda. Mlada je očito imala šta da ponese, ali o onom glavnom - mirazu, niko se nije oglašavao. Tek dan uoči venčanja, karte su se otvorile... Njegovo veličanstvo kralj Rumunije, daje nj. k. v. princezi Mariji, svojoj vrlo dragoj kćeri, miraz od pet miliona leja, pisalo je u drugom članu ugovora koji su dve kraljevske kuće potpisale 7. juna 1922. godine u Beogradu. Ugovor je, u svojih četrnaest članova, sadržavao mnogo toga, od miraza do najsitnijih detalja koje bračni život donosi. Regulisano je bilo i pitanje svadbenih poklona i darova koji su zaista bili mnogobrojni, ali i vredni. Tako je u bračnom ugovoru pisalo: "Uživanje u poklonima i darovima svake vrste, koji budu dati Njihovim kraljevskim veličanstvima, pripadaće oboma supružnicima zajedno ili na ravne delove. U slučaju prestanka braka preranom smrću jednog od supružnika, svojina ovih dobara će biti regulisana na sledeći način: nepokretnosti koje se nalaze u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca Nj. v. kralju Aleksandru ili njegovim naslednicima; nepokretnosti koje se nalaze u Rumuniji pripadaće Nj. k. v. princezi Mariji od Rumunije. Što se tiče nameštaja, vlasništvo će biti dodeljeno jednom ili drugom supružniku, uzajamno njihovim naslednicima prema pretpostavljenoj želji darodavca. Nakit koji se sastoji od jedne dijademe s brilijantima i dragim kamenjem, čini deo nakita Krune, i ostaće vlasništvo Kraljevske kuće Srba, Hrvata i Slovenaca. SUPRUŽNICI su, uz ostalo, bračnim ugovorom rešili i pitanje dugova, pa su potpisali da dugovi koje bi mogli da naprave neće biti podjednako obavezni - "dugovi Nj. v. kralja Aleksandra za Nj. v. princezu Mariju od Rumunije, ni dugovi princeze Marije za Nj. v. kralja Aleksandra." Marija se obezbedila i za udovičko uživanje, koje joj je postalo aktuelno već posle dvanaest godina zajedničkog života. Evo kako je njen status bio rešen: "Nj. v. kralj Srba, Hrvata i Slovenaca, u ime svoje i svojih naslednika, svojom krunom se obavezuje da osigura Nj. v. Mariji, princezi od Rumunije, u slučaju da joj suprug umre, udovičko uživanje i stan u Beogradu, koji odgovara njenom rangu kraljice Srba, Hrvata i Slovenaca... Stan će biti snabdeven nameštajem, posuđem i opremom koja dolikuje jednoj kraljici Srba, Hrvata i Slovenaca...`` A kakv bi bio status Marije da se posle kraljeve pogibije preudala? I to je bilo predviđeno bračnim ugovorom. Udovičko uživanje, beneficije, prestalo bi danom sklapanja drugog braka. U tom slučaju, polovina miraza pripala bi trojici njenih sinova, a druga polovina bi ostala na Marijinom raspolaganju. Ugovorom je bilo predviđeno i obrazovanje i staranje o deci. Predviđeno je bilo da se to reguliše prema građanskim zakonima Kraljevine, ali je bila izričita odredba: deca će biti odgojena u pravoslavnoj veri. Marija je koristila navedene povlastice do zvanične promene vlasti u Jugoslaviji, kao i njen sin

kralj Petar Drugi Karađorđević, do 1947. godine. Kako je živela još 14 godina morala je da se izdržava od svoje firme i (skromne) milostinje.

OMILjENA MINjON PRVA južnoslovenska kraljica se rodila u prvom mesecu poslednje godine devetnaestog veka. Od dolaska na svet ponela je, uz kršteno ime, i ukrasno - Minjon. Povod tome bila je junakinja istoimene opere, koju je njena majka gledala nekoliko časova pre nego što je Mariju rodila. Dugo se odazivala samo na Minjon, a bila je zaista omiljena; govorilo se da je posluga najviše volela Minjon od sve dece koja su se rađala i rasla na rumunskom dvoru.

Kraljica spasla Spasoja UPUĆENI u ovu ženidbu tvrdili su da roditelji nisu morali da ubeđuju Mariju da pođe za Aleksandra. Ona je dala svoj pristanak odmah po razgledanju slika koje su joj bile predočene, a posle prvog susreta ona je proscem bila oduševljena. Marija je sve požurivala, jedva je čekala da krene u Beograd i da se venča. U Kraljevini je Marija izgubila ime koje je nosila iz milosti, u javnosti je gotovo niko nije oslovljavao sa Minjon, pa ni na dvoru. Njeno ime i titulu krasio je novi ukras, onaj - kraljice majke. Marija je svojim prisustvom preporodila Aleksandra. Ničim se nije mogla prikriti njegova promena. Prvi put tog 8. juna nije delovao setno i snuždeno, njegove oči nisu emitovale unutrašnji bol. Naprotiv. A da li se rumunska miljenica danom sticanja južnoslovenske krune,

spotakla, učinila nesmotrenost, povukla prvi i glup politički potez? Da bi i tadašnji osuđenici zapamtili kad im se kralj ženio, Aleksandar je i prema njima bio velikodušan. Veći broj njih je pomilovan. Jedni su se radovali ponovnoj slobodi, ali još više oni kojima je smrtna kazna bila preinačena - ukinuta. Među tim srećnicima bio je i on, ranije pomenuti Spasoje Stepić. Onaj isti Spasoje, molerski radnik, koji je ravno godinu dana ranije bacio bombu u nameri da liši života kralja oslobodioca i ujedinitelja! KAKO je Spasoje stekao Aleksandrovu milost? To se dogodilo ne kraljevom, već velikodušnošću kraljice?! Prema zvaničnoj verziji, majka atentatora je uspela da prođe kroz širom otvorena i ukrašena vrata dvora, da stane u red onih dama i obožavaoca koji su čekali da izraze svoje divljenje i oduševljenje Njenom kraljevskom visočanstvu. Ona je, uz čestitku, zatražila od Marije i milost za svoga sina jedinca, da mu oprosti greh, da mu pokloni život! Kraljica se smilovala! Pred tako skrušenom ženom koja je lila suze, pred majkom, kraljica se uzbudila, gotovo zaplakala. Tako je Spasoje stigao, prekim putem, na spisak pomilovanih, a da nije bio među "obrađenim predmetima" Ministarstva pravde. To je skrivano od javnosti, ali je bruka pukla kad su se toga dočepale novine, a političari jedva dočekali da ukrste rogove. Koliko je ova verzija bila pouzdana? Da li je bilo logike da, još ni u šta upućena, kraljica počini greh koji joj je pripisan? Ako je nesrećna majka atentatora zaista dospela u priliku da klekne pred Njeno veličanstvo, postavlja se pitanje - kako je sa njom komunicirala? Kraljica je govorila nemački, francuski i engleski, a znala je i tek pokoju reč srpskog jezika, među kojima joj je najbitnija bila ono: "Da"! Koje je od ovih jezika, izuzev srpskog, mogla govoriti Stajićeva? Znači da se komunikacija, ako je uopšte uspostavljena, mogla odvijati preko prevodioca. Zar je moguće i pretpostaviti da je Marija, bez prizivanja pomoći, mogla pomilovati čoveka koji je bacio bombu na njenog muža? Zar zbog toga nije realnije pretpostaviti da je ovo pomilovanje kraljici bilo podmetnuto? I da je to učinio upravo Aleksandar? Naravno, ne sa namerom da svoju suprugu i mladu kraljicu kompromituje, već da je preko te velikodušnosti približi narodu, svojim podanicima. Jer, ne treba smetnuti sa uma da je postojala i opozicija Aleksandrovoj ženidbi sa strankinjom, još Nemicom. Njemu je oštro zamereno, posebno od vojnika i ljudi iz redova pravoslavne crkve, što je izneverio tradiciju dinastije Karađorđević, svi njegovi preci - vladari ženili su se pripadnicama svog naroda. Ili je možda ovo bio samo plod zabune? Da Stepić nije bio stariji maloletnik, pa po zakonu (kao i Gavrilo Princip) nije ni mogao biti pogubljen? I ALEKSANDAR, nešto kasnije, našao se na iskušenju na kome se opekla Marija. On je voleo da gleda fudbalske utakmice i da se približi igračima, ali od njegovih biografa memoarista koji su mu bili bliski, ne može se zaključiti i da je igrao fudbal. Prilikom jednog vikenda, koji je kralj proveo u Ljubljani, na svom imanju Brdo kod Kranja, igran je i turnir gradskih reprezentacija u fudbalu. Na finalnu utakmicu, u kojoj su se sastale ekipe Beograda i Zagreba, došao je i kralj. Utakmica je bila kvalitetna i uzbudljiva, a pobedili su Zagrepčani. Kralj je predao pobednički pehar i tom prilikom se rukovao sa svakim od igrača. Bilo je primetno i sa tribina kako se Aleksandar najduže zadržao sa golmanom pobedničkog tima, Maksimilijanom Miheljčićem. Najzaslužniji za pobedu Zagrepčana bio je upravo Maksimilijan, koji je odbranio sve. Bilo je to vreme kad je ovaj golman branio i za reprezentaciju Kraljevine (odigrao je 18 utakmica). I izgledom se razlikovao od ostalih igrača; Maksimilijan je bio ošišan do glave (nalazio se na odsluženju vojnog roka), a bio je visok i skladno građen. Imao je ovaj čuvar mreže i duha zbog koga je bio omiljen i među igračima i među navijačima. O čemu su tako dugo razgovarali kralj i golman? To je zanimalo i njegove saigrače, trenere, klupske funkcionere, a i navijače. "Kralj mi je rekao da ja više ne treba da služim vojsku, da se više posvetim treninzima",

odgovarao je Maksimilijan odsečno, ne ostavljajući sumnju u autentičnost dijaloga koji je vodio sa Njegovim veličanstvom. I zaista, posle kraćeg vremena i odgovorni oficiri su poverovali u priču svog remca, posebno kad je one koji nisu verovali upućivao na to da idu kod kralja i da stvar provere. I ova slatka priča poslužila je Aleksandrovim oponentima da ga optuže, da više brine o fudbalskoj reprezentaciji nego o državi.

Naslednik je rođen KRALj i kraljica uživali su u svojoj sreći. Idilu im je poremetila jedna brižljivo skovana međunarodna afera. Njeni autori i promoteri bili su Bugari. Srpski susedi, poraženi u Prvom svetskom ratu, nikako se nisu mirili sa ulogom koja im je pripala posle Prvog svetskog rata. U ratnim godinama oni su se rasplinuli po Balkanu i varvarski su vladali u osvojenim teritorijama. Mirovnom konferencijom oni su sterani u granice koje su bile manje od onih koje su imali uoči rata. Na račun Bugarske proširenje je stekla Kraljevina SHS, nagrađena je bila i Rumunija, a Grčka je uspela da ih ostavi i bez izlaza na Egejsko more. Kako se svetiti susedima, posebno Srbima prema kojima je zavist bila najveća? Za oružani rat nisu imali snage, ali jesu za propagandni. Dok je Marija uživala letujući na crnogorskom primorju, gde je tražila i lokaciju za svoju plažu, u Sofiji je objavljeno jedno "njeno pismo" koje je krišom uputila svom ocu, rumunskom kralju. Ona se, dva meseca posle venčanja, "poverila" ocu, proklinjala "svoju sudbinu", život u "paklu" Kraljevine koju je već "zahvatio haos"... Strogo poverljivo pismo, ispovest ćerke - kraljice pred ocem - kraljem, imalo je za cilj da kompromituje Kraljevinu i njenog kralja. Iako je, govorilo se, baš "vešto sročeno", ono je bilo kratkog dometa. Bolje upućeni su lako uočili motiv i pozadinu pisma, a kod neupućenih samo sažaljenje prema "jadnoj kraljici". Još ako se zna da su Bugari zavideli Aleksandru što je njihovom kralju "preoteo Mariju", koji ju je prvi bio zaprosio, smisao pisma bio je još očigledniji.

NAJVEĆA uvreda za autore pisma i one koji su odobrili da se lansira, bila je da se Beograd, ni dvor, ni vlada, nisu oglasili - bar demantijem! Pismo je ignorisano i nikakvih muka za Mariju nije bilo. Čudna je bila naivnost, inače lukavih Bugara (u odnosu na Srbe); zašto se nisu potrudili da pismo bar objave u Bukureštu, Berlinu ili Parizu? Prosidba, veridba, venčanje, medeni mesec, ogovaranja i podmetanja su se slegli. Zavesa je spuštena. Kraljeva ženidba je predstavljala značajan čin. "Aleksandrovom ženidbom ojačan je međunarodni položaj Kraljevine SHS, a dinastija Karađorđevića, iz svojih narodnih korena, uzdigla se do ugledne evropske vladarske kuće...", zaključak je Aleksandra Marinkovića, jednog od savremenih istraživača ovog događaja. Marija nije bila sklona skandalima, pa joj je miran život i po karakteru najviše odgovarao. Još kad je posle godinu dana podarila suprugu i Kraljevini zdravo dete, još i sina, ojačala je već stečeni ugled. Rađanjem Petra II (1923-1971) dinastija je obezbedila naslednika, jer je Ustavom bilo određeno da Aleksandra može naslediti samo muški potomak iz zakonskog braka. Jeste da je to nasledstvo bilo kratko i da se tragično okončalo, ali je bilo. Što se tiče potomstva, kraljevskom paru su se karte do kraja otvorile... Kako je Kraljevina bila trodelna, oličavala je suživot tri naroda (tri plemena istog naroda?!), Marija je rađanjem tri sina doprinosila bar površnom skladu. Petar je bio "poklon" srpskom narodu, a kad se pet godina kasnije rodio i drugi sin, kome će pripasti? Kad je poneo ime Tomislav, sve je postalo jasno. Kao uzor je poslužio Tomislav, nekadašnji i jedini hrvatski vladar. Da je i nadevanje imena prinčevima imalo političkog uticaja potvrdio je Stjepan Radić (1871-1928), u to vreme nekrunisani hrvatski kralj. On je izjavio, uskliknuvši sa zagrebačke Šalate, da će ova "srećna okolnost" produžiti život Kraljevini za "bar još sto godina"! A milim Slovencima, koji su posle Srba najviše prisvajali kraljevski par (današnja država Slovenija odbija da njihovim potomcima vrati kraljevske nepokretnosti), Marija je takođe podarila princa, Andreja. KRALjICA je bila idealna žena po vrednovanjima sredine u koju je došla. Rađala je, sama se brinula o deci, a izvan porodice učestvovala je u humanitarnim akcijama. U politiku se nije mešala. Marija se nije oglašavala ni u najdramatičnijim trenucima i za nju i državu. Knez Pavle je, posle atentata u Marselju 1934. godine, prvi stigao u dvor, a da nije znao koju mu je tačno ulogu Aleksandar namenio. Kad je testament otvoren, u njemu je pisalo da je upravo Pavle prvi namesnik do punoletstva Petra, do septembra 1941. godine. Tadašnji predsednik vlade Uzunović se usprotivio, tvrdeći da "oporuka ne vredi", da nije napisana mastilom i da nije bila zapečaćena. Tek posle oštre pretnje generala Pere Živkovića, komandanta kraljevske garde, Uzunović je ustuknuo. Da li je Marija znala, da li joj se pred put u Francusku suprug poverio koga ovlašćuje da čuva presto do sinovog punoletstva? Niko Mariju ništa nije pitao, a ona sama se nije oglašavala. Kad je vojska izvršila puč i umesto namesnika dovela još maloletnog Petra, general Dušan Simović je vodio glavnu reč. U novu vladu pozvao je i hrvatskog lidera Vlatka Mačeka (1879-1964). Da bi ponudu prihvatio, Maček je postavio tri uslova. Treći je bio da se oformi Savet za kralja, u koji bi ušli - kraljica Marija, jedan Hrvat kome bi verovali i Srbi i jedan Srbin koga bi prihvatili i Hrvati. Savet je trebalo da ima ulogu zaštitnog mehanizma, da bude ustavna prepreka vojsci sklonoj da izvodi pučeve. I da ubrzo nije došlo do rata, napada Nemačke na Jugoslaviju, ovaj predlog, po proceni Slobodana Jovanovića, ne bi bio prihvaćen, jer Savet nije pružao "nikakve garancije" da će se pučisti obuzdati. (Kraj)