Zene Mog Oca - Jose Eduardo Agualusa

Sadržaj PRVI DEO Prvobitne laži Dorotejino pismo Lorentini Greh je ne voleti Iz korena Snovi mirišu lepše od stvarnosti Pogreb Devojčica i kokoška Svedočanstvo Darija Reisa Odlazak Nezgoda Fatita de Matos, nesrećna ljubavnica Prva morska sirena je bila mrtva Tišina igrača šaha Heroj pored puta Tajna Albina Amadora Mesto i identitet Drugačiji početak DRUGI DEO Vlockas Bejken Losov bar O civilizaciji Dugačka ulica: gde počinje duga Neuobičajena posetnica Faustino Manso, prema rečima Serafima Kusela Borbeni aktivista Silovanje, ili zamalo silovanje O ljubavi i smrti Niko se nikada ne zaljubljuje u osobu koju poznaje Gde se prvi put govori o Elizi Mukavele Crvena kuća TREĆI DEO Klavirista bez ruku Duh s epitrahijem Pobeda autentičnosti

Izgubljene ruke Faustina Mansa Malarija Elizine oči Strane misli Vračarina kći Gospodarica zemlje Hajde da pričamo! Kuća Frangipani veranda Alinini snovi Povratak Osmeha, i dva od tri izuzetna otkrovenja Moja majka, dona Alima ČETVRTI DEO Plesačica Povratak u haos Kenotaf Kašnjenje Ono što razdvaja život od snova Zavađena braća Trudna Reči male Alfonsine, koja voli more Čovek na crvenom skuteru Subotnji ručak Delilac pravde, ili pohvala eutanaziji Istinita priča o Faustinu Mansu Porodični sud Zarđali snovi, i ostali snovi Lovci na dijamante Sivi dan Iznenađenje Gospodin Malan Skoro na kraju, a možda i ne Moranov izum Gde se razotkriva tajna Albina Amadora Mandumove poslednje reči Faustino Manso i nacionalna bezbednost Alimino pismo njenoj kćeri Lorentini

Lorentina ponovo sreće svog oca

Naslov originala MY FATHER’S WIVES José Eduardo Agualusa

Miss Smila www.balkandownload.org

Za Karen Bosvol, s kojom sam otkrio Faustina Mansa i njegove žene. Za Žordija Burča, koji nas je pratio na ovom putovanju. Za Serža Gvera, koji je sve to učinio mogućim.

Žoze Eduardo Agvaluza

ŽENE MOG OCA

PRVI DEO

Onkokva, južna Angola Nedelja, 6. novembar 2005. godine

Probudio sam se lebdeći u jednom iskošenom snopu svetlosti. Sanjao sam Lorentinu. Pričala je sa svojim ocem, koji je – iz nekog razloga – imao lik Nelsona Mendele. Jeste to bio Nelson Mendela, ali ujedno i njen otac, a u mom snu je sve to delovalo sasvim prirodno. Sedeli su za stolom od tamnog drveta, u kuhinji koja u svakom vidu beše istovetna kao i na u mom stanu u Lapi, u Lisabonu. Takođe, odsanjao sam i rečenicu. To mi se uvek dešava. Ovako glasi ta rečenica: „Koliko istina sačinjava jednu laž?“ Svetlost, isprva pročišćena izuzetno tankom mrežom pričvršćenom za prozor, a potom mrežom za komarce koja je opasivala krevet, uvukla se unutra, potpuno čista, u neverovatnoj bujici, zagađujući stvarnost sopstvenim sumnjama. Okrenuo sam glavu, te sam se tako zatekao licem u lice s Karen. Spavala je. Kada spava, Karen ponovo izgleda mlado, onakva kakvu je zamišljam da je bila pre svoje bolesti (pre kletve). Nalazimo se u Onkokvi, u omanjem medicinskom centru kojim rukovodi nemačka nevladina organizacija. Onkokva, kao i toliko mnogo drugih angolskih gradova, osmišljen je sa širokim ulicama, kako bi jednog dana u budućnosti mogao da izraste u veliki grad. Budućnost, međutim, kao da je kasnila. Možda nikada neće ni stići dovde. Pažljivo sam ustao i zagledao se kroz prozor. Ogromna planina u obliku savršene kupe kao da je plutala na horizontu. Mukubal žene su se približavale skoro bešumno. Ona viša nije mogla imati više od šesnaest godina, struk joj beše uzak, a oko krhkih

zglobova nosila je šarene narukvice; kada sam je ugledao, setio sam se jednog stiha Ruja Duartea de Karvala – njihove dojke: nejaki trnovi koji pupe na njihovim grudima. Ruj Duarte je predivno pisao o dojkama mukubal žena. Ja to u potpunosti razumem. Da sam pesnik, ja bih takođe samo o tome pisao. Trup druge žene bio je prekriven komadom tkanine u zelenoj i žutoj boji. Blago je hramala. „Lepe su, zar ne?“ Karen je sedela na krevetu, a njena smeđa kosa bila je razbarušena. Kazao sam joj: „Sanjao sam Lorentinu.“ „Ozbiljno? Pa, to je dobro. Likovi počinju stvarno da postoje tek kada nam se ukažu u snovima.“ „U mom snu, ona je bila Indijka. Devojka ravne kose, krupnih očiju, veoma tamne kože.“ „Nemoguće. Možda polu-Indijka? Ne zaboravi da je njen otac Portugalac...“ „Njen otac? Koji od njih?“ „Dobro pitanje. Faustino Manso je bio Luanđanin – mulat ili crnac. Čovek koji ju je usvojio bio je Portugalac, a njen biološki otac...“ „Hajde da ne mislimo o tome.“ „U pravu si, ne treba time da se zamaramo. Ko je do vraga bio Lorentinin pravi otac?“

Prvobitne laži

Zatvaram oči i u trenu se vraćam do one večeri kada je umrla moja majka. Otac me je dočekao ispred vrata njene sobe: „Strašno je uznemirena“, promrmljao je. „Pokušaj nekako da je umiriš.“ Ušla sam unutra. Ugledala sam njene oči koje su se iskrile u mraku. „Kćeri!“ Gurnula mi je neku kovertu u ruke. „Zovu me. Moram da idem. Ovo je za jebe, Lorentina. Oprosti mi...“ Više se nije oglasila. Nešto kasnije, došao je Mandum. Sećam se kako je klečao pokraj postelje, držeći moju majku za ruku. Sećam se i oca, koji je stajao leđima okrenut nama. Moj otac – ili, bolje rečeno, čovek za koga sam do te večeri verovala da mi je otac. Sada on sedi nasuprot meni. Lice mu je suvonjavo i uglasto, s istaknutim jagodicama. Njegova kosa, bujna i , seda, začešljana je unazad. Sigurno je iz noći u noć uvežbavao ovo pitanje, u samoći svoje spavaonice udovca. „Koliko istina sačinjava jednu laž?“ Izvesno vreme ćuti, pogleda izgubljenog negde iza mene, a potom dodaje, naglašavajući: „Mnogo, Lorentina, mnogo! Kako bi laž bila delotvorna, neophodno je da bude sačinjena od mnoštva istina.“ Vlažne oči, blistave. Tužno se osmehuje. „Bila je to dobra laž, sastavljena od brojnih istina, od kojih svaka beše radosna. Ljubav koju je Doroteja osećala prema tebi, na primer, to je bila prava majčinska ljubav. Ti to shvataš, zar ne?“ Zurim u njega, zatečena. Ustajem i odlazim do prozora. Odatle mogu da vidim dvorište obasjano suncem. Mladica smokve, koju sam još davno ja

izbavila iz malog napuklog ćupa bačenog u đubre i zasadila je u ogromnu glinenu posudu, sada izuzetno dobro napreduje, tamo pored visokog dimnjaka od cigli, u sredini dvorišta. Prilično je porasla, onako kvrgava, kao i sva stabla smokve. Bugenvilije u zadnjem delu bašte već su ostale bez cvetova. Januar polako odmiče. Loš je to mesec za umiranje – taj mesec nije dobar za smrt čak ni u Lisabonu, gde čak i zimi naletiš na dva-tri božanstvena letnja dana, zalutala i sanjiva, poput makova izraslih usred žitnog polja. Moj otac bi više voleo da sam se rodila kao muško. Do moje dvanaeste godine, zanemarujući sve pridike moje majke, kupovao mi je šortseve i kačkete, pa smo se zajedno loptali. Nas dvoje smo čvrsto povezani, moj otac i ja. Oduvek je tako bilo. „A šta je s Ostrvom, tata, kakvo je u Mozambiku vreme u ovo doba godine?“ Moje pitanje ga nije iznenadilo. Mislim da mu je laknulo što sam promenila temu. Uzdiše. „U januaru", kaže, „obično je izuzetno vruće na Ostrvu. More poprima blistavozelenu boju, voda je topla, devojčice moja, ponekad dostiže i trideset pet stepeni, kao smaragdna supa.“ Iz džepa vadi novčić. „Sećaš li se?“ – naravno da se sećam. Uzimam novčić. Dvadeset reisa. Prilično je izlizan, ali još uvek mogu lako da razaznam datum: 1824. Moj otac je upravo taj novčić pronašao na jednoj plaži Ostrva, tek što je tamo stigao, istog dana kad je upoznao moju majku. Doroteja je tada imala petnaest godina; a Dario, četrdeset devet. Bilo je to 18. decembra 1973. godine. Ja sam rođena dve godine kasnije. Razmišljam o tome, o svom rođenju, kada me iznenada obuzima gađenje. Svesna sam kako moj glas postaje sve piskaviji i da sam na samoj granici da zaplačem. Ne želim da plačem.1 „Pokušavam da shvatim kako ste bili u stanju da jednu tako krupnu stvar od mene krijete toliko godina? Možeš li to da mi objasniš?“ Dario se grči kao malo dete. U svojoj radnoj sobi, na jednom od zidova okačila sam uramljenu fotografiju Nelsona Mendele, a pored nje i svog oca. Zanemarujući razlike u rasi, ljudi su zapanjeni sličnošću između njih dvojice. „Tvoja majka i ja smo nebrojeno puta razgovarali o tvom rođenju. Ja sam želeo da ti kažem, ali mi Doroteja to nije dopuštala. Tvrdila je da postoje istine koje su manje istinite od bilo koje laži. Tvoja mama, tvoja biološka majka, nije želela da te zadrži. Bila je petnaestogodišnjakinja, kći jednog od najbogatijih ljudi na Ostrvu, indijskog trgovca. Zaljubila se u angolskog muzičara koji je tuda prolazio na svom putu ka Kvelimanu, i tada je s njim zatrudnela. Ali taj čovek ju je napustio. Koliko ja znam, vratio se u Luandu, a devojka je uvenula od patnje. Prestala je da jede. Njen otac je hteo da je ubije

kada je saznao da je trudna, hteo je da je izbaci iz kuće, nastalo je opšte ludilo, ali se tada umešala njena majka. Njen se otac nadao da će umreti na porođaju. I ona i dete. Smatrao je da bi tako bilo najbolje za sve.“ „Pamtiš li ime tog muzičara?“ „Pamtim, Lo, naravno da pamtim. Sećam se i imena te devojke, bila je još uvek tako mlada, tvoja biološka majka: Alima. Taj muzičar, njega su svi znali. Bio je poprilično slavan tih dana...“ „Kako to misliš, slavan?“ „Slavan, devojčice, znaš već – slavan! Snimio je mnogo ploča, singlova, a njegove su se pesme stalno vrtele na radiju. On je bio upadljivo zgodan čovek, elegantan, sećam se da sam ga uvek viđao uglađenog. Crnac – mada možda i mulat veoma tamne kože – u belom lanenom odelu, s maramicom koja mu viri iz džepa sakoa, na strani srca. Ah, da ne zaboravim još jedan važan detalj, njegove dvobojne cipele, a na glavi – uvek uzdignutoj – veličanstven panama šešir...“ „Kako se zvao?“ „Faustino. Faustino Manso. Kakav lik, taj Faustino Manso.“

Dorotejino pismo Lorentini

Draga moja kćeri, do samog kraja ću te nazivati kćerkom. Postoji nešto što moraš da znaš, te želim da to čuješ od mene, jer moja je greška što do sada to nisi saznala, budući da ja nisam imala hrabrosti. Ti nisi rođena iz moje utrobe; na dan kad si došla na svet, ja sam izgubila svoju bebu. U sobi gde sam ležala, u skromnoj maloj bolnici na ostrvu Mozambik, porodila se još jedna žena. Porođaj je pošao po zlu i ona nije preživela. Roditelji te devojke su me molili da uzmem njeno dete – i ja sam pristala. Od prvog časa kad sam te ugledala, volela sam te kao svoju pravu kći. To sam htela da ti kažem. Oprosti mi što ti ranije nisam sve priznala. Pomozi svom ocu. Za njega sam zabrinuta. Dario ne ume da živi sam. Imali smo mi svojih nesuglasica; mislim da sam oduvek bila suviše stroga prema njemu. Ali neizmerno ga volim – da li to razumeš? – on je bio jedini muškarac u mom životu. Oduvek mi je bilo teško da prihvatim činjenicu da je on voleo druge žene pre mene. Ili, što je još gore, čak i dok je bio sa mnom. Ali takvi su muškarci. Ti si bila nešto najlepše što mi je život podario. Tvoja majka, Doroteja

Greh je ne voleti

Nesrećna slučajnost. Nisam sigurna kako drugačije to da nazovem. Faustino Manso, moj otac, sinoć je preminuo. Iskrcavši se na aerodromu,'kupila sam primerak Angolskog dnevnika. Vest o tome – kratka, isprazna – ukazala se na stranicama posvećenim kulturi: „Umro Lutajući Šišmiš – Faustino Manso izdahnuo je juče rano ujutru, u bolnici Sveta nada, na ostrvu Luanda, posle duže bolesti. Imao je osamdeset jednu godinu. Manso, među svojim obožavaocima poznat kao Lutajući Šišmiš, tokom šezdesetih i sedamdesetih bio je popularan muzičar, ne samo u Angoli već i svuda širom južne Afrike. Živeo je u brojnim angolskim gradovima, zatim u Kejptaunu u Južnoj Africi, kao i u Maputu (koji se u to vreme još uvek zvao Lourenco Markeš). Vratio se u Luandu, svoju otadžbinu, 1975. godine, odmah nakon njenog sticanja nezavisnosti. Dugi niz godina je radio u Nacionalnom institutu za knjige i dokumenta. Za sobom je ostavio udovicu – gospođu Anakletu Koreiju da Silva Manso – troje dece i dvanaestoro unučadi.“ Čini mi se da su čak i umrlice rečitije. Četiri takve objave nose ime Faustina Mansa. Jednu je potpisala Anakleta Koreija da Silva Manso – ona je najduža. Fotografija je, takođe, nešto veća i skorija. A reči ovako glase: „Otišao si bez poslednjeg zbogom, mužu moj, i sunce u mom životu je zgasnulo. Tvoj božanstveni glas je utihnuo: ko će mi sada pevati dok budem vezla? Izneverio si me, obećao si mi da ćeš ostati kraj mene dok ne stignem do kraja, a da ćeš me onda držati za ruku, kako me ne bi bilo strah. Ali sada se plašim. Kako se ispostavilo, ponovo si me napustio, ovog puta odlazeći na mnogo duže putovanje – ne znam hoću li biti u stanju da ti oprostim.“ Drugu su potpisali njegovo troje dece: N’Gola, Frančeska (Kuka) i Žoao (Džoni). Fotografija prikazuje Faustina Mansa s gitarom u rukama.

„Dragi oče, upoznali smo te kasno, ali, na svu sreću, ne i prekasno. Napustio si nas, ali si nam ostavio svoje pesme. Danas pevamo s tobom. Nijedan kraj puta / nije predaleko od tvog zagrljaja.“ Treća i četvrta čitulja su me iznenadile. Sela sam – potresena – na svoj kofer. Zamolila sam Manduma da ode i kupi mi flašu vode. Tek tada sam osetila vrućinu, čini mi se. Izbijala je iz poda, gusta i vlažna, lepila mi se za kožu, uplitala mi se u kosu, kiselkasta kao zadah starca. Neka osoba pod imenom Fatita de Matos, iz Benguele, potpisala je svoje ime na jedini spomen koji nije pratila fotografija; njene reči behu kratke, ali jasne: „Nije greh voleti. Mnogo je veći greh ne voleti sve do samog konca ljubavi. Ni zbog čega mi nije žao, Tino, moj Šišmišu. Počivaj u miru.“ U poslednjoj smrtovnici predstavljen je moj otac kako pozira za kasnije naraštaje, onako naočit u svojim tridesetim, sedeći za jednim stolom u baru. Ispred njega se nalazi flaša piva. Moguće je čak i pročitati marku: „kuka“. Dok zapisujem ove beleške, i ja pijem „kuku“. Dobro je to pivo – svetlo, sveže. Iznova čitam reči: „Dragi oče, zagrli našu majku kada je pronađeš – Leopoldina je strahovito dugo čekala na taj zagrljaj. Reci joj da njenoj deci – vašoj deci – užasno nedostaje; mislimo na tebe svakodnevno, vođeni primerom tvoje hrabrosti i iskrenosti, i uvek ćemo se upravljati prema tome. Naš je svet postao tužniji bez čarolije tvog kontrabasa u njemu. Ko će ga sada svirati? Tvoja deca: Babera i Smirnof.“ Mandumovi roditelji su se venčali u Lisabonu, 1975. godine; oboje tada behu dvadesetogodišnjaci. Markolino je studirao arhitekturu. Manuela, medicinsku školu. Mora da su bili veoma naivni, takvi su i danas. Manuela mi je jednom kazala: „Oboje smo tada bili nacionalisti, bilo je to nešto kao zaraza. Mrzeli smo Portugal. Želeli smo da završimo svoje školovanje i da se vratimo u rovove socijalizma u Africi.“ Manuela mi je dala neke stare ploče da ih preslušam, vinilske, s angolskom muzikom. Tu ima raznih pesama koje govore 0 rovovima socijalizma u Africi. Tako prosto, bez i najmanjeg traga ironije. Portugalska birokratija nije htela da prihvati da ovaj mladi par svog prvog sina nazove Mutu, u čast kralja iz centralne Angole: Mutu-ja-Kevele. Stoga, on je zvanično bio Marselo, ali je ostao Mutu za porodicu i bliske prijatelje. Mandum, srednji sin, zapravo se zove Marijano, a Mendeli, najmlađem, ime je Martino. Godine 1977, kada se

rodio Mandum, dvojica Markolinove braće ubijeni su u Luandi, nakon što su optuženi za učešće u planiranom državnom udaru. Markolino se silno uznemirio. Nikada više nije spominjao povratak. Čim je stekao diplomu, našao je posao u studiju jednog arhitekte – takođe Angolca – podneo je molbu za sticanje portugalskog državljanstva i u potpunosti se posvetio svom poslu. Ja sam Manduma upoznala pre sedam meseci. Prvo što me je na njemu privuklo behu njegove oči. Sjaj u njegovim očima. Njegova kosa, podeljena u sitne kuštrave kovrdže, pridodaje mu utisak buntovnika, u suprotnosti s blagošću njegovih pokreta i slatkoćom njegovog glasa. Volim da ga gledam dok hoda. Kao da u svetu kojim on korača uopšte nema trenja. „Kao mačak?“ Alina to izgovara šapatom, vlažnih usana, naginjući se preko stola. „Kada kažemo da se neko kreće glatko, ljudi obično pomisle na mačke.“ Ne, draga Alina, Mandum nije kao mačak. Postoji nešto u mačjem kretanju, neka vrsta nadmenosti, poput carskog prezira prema bednom čovečanstvu, a to nema nikakve veze s Mandumom. On je istovremeno i ponizan i prkosan. Moguće je da je on takav samo u mojim očima. Možda je u pitanju ljubav. Alina se nasmejala, i sećam se kako se istovetno smejala prvi put kada sam joj pričala o Mandumu. Ima tako ljubak osmeh. Ona je moja najbolja prijateljica. „A Mandum, šta to ime znači?“ Mandum? Ah, to je još jedan kralj. Poglavica plemena Kuanama, koji je izvršio samoubistvo tokom jedne bitke, na jugu Angole, protiv trupa nemačke vojske. Mandum – moj Mandum – nije naročito zainteresovan da dozna bilo šta više o istorijskoj ličnosti po kojoj je dobio ime. Kada sam ga prvi put pitala kako se zove, odgovorio mi je: „Marijano. Marijano Masijel.“ A onda se Mario, tehničar zvuka, nizak, bledunjav čovek s neobično svetlom kosom, istanjenom ali dugačkom, umešao, smeškajući se: „Dakle, Mandume, ti si najbelji crnac u Portugalu.“ Kakav nedoličan komentar. Burno sam reagovala. „Stvarno?! Da li je to trebalo da zvuči kao kompliment?“ To jeste trebalo da bude kompliment. Danas sam u iskušenju da se složim sa sirotim Mariom, čak sam i sama upotrebila isti izraz za Manduma. Postoje trenuci kada imam osećaj da sam iskreno zaljubljena u njega. Postoje, međutim, i prilike kada ga bukvalno mrzim. Nervira me prezir koji izražava u odnosu na Afriku. Mandum je odlučio da bude Portugalac. On ima pravo na to. Bilo kako bilo, ja ne smatram da s ciljem da postane dobar Portugalac,

čovek mora da se odrekne svog celokupnog porekla. Sigurna sam da sam ja dobra Portugalka, ali se ujedno pomalo osećam i kao Indijka; a sada sam konačno stigla u Angolu, kako bih otkrila da li u meni postoji išta afričko. Mandum je pošao sa mnom, iako nevoljno. „Da li si poludela? Šta nameravaš da radiš u Africi?“ Na kraju, krenuo je sa mnom kako bi me spasio od Afrike. Pošao je s ciljem da nas izbavi. On je pravo zlato, znam, trebalo bi da budem strpljivija s njim. Osim toga, on uživa u tome što radi. Čitave dane provodi prateći me unaokolo s video-kamerom. Ja,mu kažem da snimi ovo ili ono, dok se on pretvara da me sluša, ali kada shvatim šta se zaista dešava, on snima mene.

Rio de Žaneiro, Brazil Petak, 24. jun 2005. godine

Deset sati pre podne: Sinoć sam večerao s Karen. Zaista je zapela da joj pomognem da napiše scenario za muzički film – ili barem film sa snažnim elementom muzike – o položaju žena na južnom rogu Afrike. Osam sati uveče: Karen je došla po mene u hotel, pa smo odšetali do plaže. Jedan deo jutra, kao i nekoliko sati posle ručka, proveli smo u razgovorima o filmu. Napravili smo osnovni nacrt radnje. Želimo da iznesemo priču o portugalskoj snimateljki dokumentarnih filmova koja putuje u Luandu na sahranu svog oca, Faustina Mansa, čuvenog angolskog pevača i kompozitora. U određenom trenutku, Lorentina odlučuje da krene tragom svog oca, prateći putovanja kojima je on šezdesetih i sedamdesetih godina pokrio čitavu južnoafričku obalu, od Luande do ostrva Mozambik. Faustino je provodio po dve do tri godine u svakom gradu, ponekad i nešto duže, zasnovao bi svoju malu porodicu, a onda bi opet krenuo dalje. U svakom gradu koji bi posetila, Lorentina bi snimila svedočenja Faustinovih udovica, kao i njegove bezbrojne dece, pa i mnogih drugih ljudi koji su se s njim družili. Slika koja malo pomalo počinje da izranja, dočarava misterioznog i složenog čoveka. Na kraju, Lorentina otkriva da je Faustino bio neplodan. Karen Bosvol sam po prvi put ugledao na pozornici Francuskomozambičkog kulturnog centra, u Maputu. Sviračica saksofona, svetlosmeđe kose, s etnički inspirisanim crtežima oslikanim crnim mastilom na njenom

licu i rukama. Ostali muzičari, raspoređeni na marimbase, bubnjeve i par gitara, svi su bili prilično mladi, s istovetnim plemenskim motivima oslikanim belom bojom po njihovoj tamnoj koži. Grupa se zvala Timbila Muzimba. Podsetili su me na Bahian Karlinos Braun i orkestar Timbalada, od pre više godina, s veoma sličnim nastupom i istom veselom i moćnom mešavinom tradicionalnih i savremenih ritmova. Francusko-mozambički kulturni centar zauzima zgradu koja je nekada bila stari hotel Klub, izgrađen 1896. godine, koji se proslavio u kolonijalnom periodu zahvaljujući svojim širokim verandama i elegantnim stubovima od kovanog gvožđa. Ovo se dešavalo u avgustu 2003. godine, kao deo Avgustovskog festivala, na inicijativu pozorišta Trigo Limpo iz Tondela u Portugalu, a u saradnji s mozambičkom kompanijom Mutumbela Gogo. Dvorana je bila dupke puna. S moje desne strane se nalazio jedan rastafarijanac, elegantno obučen u svetloplavo odelo s belim prugama, koji je klimao glavom u ritmu muzike. Pitao sam ga da li je saksofonistkinja poreklom Mozambijka. „Ne, brate“, odgovorio je on, tresući svojim loknama. „0na je iz Zimbabvea.“ To nije bilo tačno, mada sam ja istinu saznao tek sledeće godine, u septembru, prilikom trideset prvog Međunarodnog kinematografskog kongresa u Bahiji. Tek što sam bio stigao u hotel po dolasku s aerodroma, te sam upravo ispunjavao prijemne obrasce, kada je Karen ušetala unutra, tegleći žuti kofer, plastičan, potpuno isti kao moj, i jednu metalnu kutiju u kojoj je stajao njen saksofon. Nisam je prepoznao. Nešto kasnije, neko nas je upoznao, ali ja čak ni tada nisam povezao da je ova visoka prelepa žena s upadljivim mozambičkim akcentom ista ona osoba koju sam video kako svira saksofon. Karen je došla u Salvador kako bi predstavila jedan od svojih dokumentaraca o narodnoj muzici iz Mozambika, Marabentando. Rekli su mi: „Ona je engleska filmska rediteljka koja je petnaest godina živela u Maputu.“ Njen film sam gledao na otvorenom. Noć još uvek nije bila pala i svuda oko malog trga gde su organizatori konferencije okačili veliko platno, saobraćaj je tutnjao svojim uobičajenim mehaničkim besom. Ono malo što sam ipak uspeo da vidim i čujem, dopalo mi se. Kada se film završio, Karen se pojavila sa svojim saksofonom i počela je da svira. Tek mi je onda doprlo do svesti da sam je već jednom ranije video.

Iz korena

Moj stari nije želeo da pođem. Savetovao mi je da budem oprezan sa svima, posebno s onima koji su najviše prijateljski raspoloženi i najslatkorečiviji, s onima koji ti se radije bacaju u zagrljaj namesto da se jednostavno rukuju. „Prvo te izgrle, sine, a onda te udave.“ Nije morao da me upozorava. Nikada nisam voleo Afriku. Bio sam svedok toga kako je Afrika uništila moje roditelje. Pročitao sam neke od knjiga koje su čuvali, one koje pojedini ljudi nazivaju angolskom književnošću: Pobeda je zagarantovana, druže!, Poezija je oružje, Crvena subota. Politički pamfleti, najčešće veoma traljavo napisani. Koreni? Koren je ono što ima biljka, pa joj je zato uskraćeno kretanje. Ja nemam korenje. Ja sam slobodan čovek. Bio sam potpuno slobodan pre nego što sam upoznao Lorentinu. Kažem joj: „Ti si moja domovina, moja prošlost, sva moja budućnost...“ Ona se otresito smeje. Ne shvata me. Doroteji sam se sviđao. I ona je meni bila draga. Pružio sam joj svoju ruku, u bolnici, dok je umirala. Lorentina je neizmerno patila zbog majčine smrti. Nedugo posle toga, dobila je pismo iz koga je saznala da je usvojena. Lorentina je smesta sebi u glavu utuvila ideju da mora da upozna svoje biološke roditelje. Bio sam užasnut kada mi je saopštila kako namerava da se vrati u Afriku. „Jesi li ti poludela? Šta ti imaš da tražiš u Africi?“ Korene. Želela je da pronađe svoje korene. „Drveće ima korenje“, izdrao sam se na nju, „a ni ti ni ja nismo Afrikanci.“ Nije htela da me sluša. Lorentina je tvrdoglava. Ili odlučna, kako stari Dario voli da se izrazi. Ali izvesno je da, kada se ona na nešto nameri, nema toga što bi je pokolebalo. Nisam želeo da je pustim samu. Predložio sam da snimimo dokumentarni film o njenom povratku u Afriku i susretu s njenim

rođacima. Ta ideja joj se dopala. I tako, evo nas ovde.

Snovi mirišu lepše od stvarnosti

Moj

otac je strastven čovek. Niz godina se bavio fotografijom i kinematografijom. Kupio je filmsku kameru, „super osmicu“, koju je svuda nosio sa sobom. Baš zbog njega i njegovog poleta – kao i zbog te stare kamere, koja danas pripada meni – ja sam postala snimatelj dokumentaraca. Sećam se, kada sam još bila devojčurak u Lisabonu, kako sam gledala Darija dok postavlja malo platno u dnevnoj sobi, i slajdove na projektoru, ili neki film o Lourencu Markešu ili ostrvu Mozambik. Postoji i jedan u kome se ja pojavljujem, ne starija od godinu dana, u bazenu, sa šlaufom u obliku patke, dok obema rukama pljuskam po vodi. U pozadini, beskrajno more boje indiga. Moja majka se pojavljuje u drugom filmu, sa štapom za pecanje u rukama. Dario bi sve te prizore posmatrao ćutke, pijuckajući martini. Na kraju, uzdahnuo bi: „Ah, Mozambik! To su bili srećni dani. Ponekad sanjam o tim vremenima. Onda se probudim i još uvek mogu da osetim miris Afrike na posteljini. Ko ne spozna miris Afrike, ne zna šta je to život!“ Kada je avion sleteo u Luandi i vrata se otvorila, na trenutak sam se zaustavila na vrhu stepenica i pluća sam ispunila tim vazduhom. Želela sam da osetim miris Afrike. Mandum je odmahnuo glavom, tužno: „Prokleta vrućina!“ Ja sam se razbesnela: „Još uvek nismo ni zakoračili na tlo, a ti se već žališ. Zar ne umeš da ceniš dobre stvari?“ „Koje dobre stvari?“ „Ne znam – miris, na primer? Miris Afrike!“ Mandum me je pogledao, zbunjen.

„Miris Afrike? Gospode, smrdi na pišaćku!“ Ćutala sam. Stvarno je bilo tako.

Pogreb

Faustino Manso je sahranjen ovog popodneva. Nosila sam bluzu tamnoplave boje, crnu suknju, čarape u istoj boji. Kosa mi je bila začešljana unazad i privezana na potiljku. Mandum voli kad tako namestim kosu. Smatra da tako izgledam viša. Ja jesam visoka. Metar sedamdeset i pet, deset centimetara niža od njega. Telefonom sam pozvala recepciju, tražeći da nam naruče taksi. Objasnili su mi da u Luandi nema taksija, ili barem ne u istom vidu kao u Evropi, ali da mogu da mi pronađu vozača sa sopstvenim vozilom. Pristala sam. Vozač se pojavio pola sata kasnije, čovek prijatnog izgleda, vitkog tela, istaknutih jagodica na licu i četvrtaste vilice. Želela sam da čujem njegovo ime: „Pouka Sorte, gospođice.“ Svidelo mi se to „gospođice“. Već godinama mi se niko nije tako obratio. Ali njegovo ime mi se učinilo čudnim. „Pouka Sorte? ‘Baksuz’? Svakako, to je nadimak? Kako se stvarno zoveš?“ „Albino. Albino Amador. Ljudi su me prozvali Baksuz, zato što me žene ne vole.“ To je izgovorio uz šeretski osmeh koji je otkrivao njegove savršene, blistave zube. Pouka Sorte je imao ozbiljan glas, s akcentom koji je vedar, ali diskretan, dosta elegantniji od onog koji odlikuje većinu ovdašnjih stanovnika. Vozilo, mali plavi kombi, nalik hiljadama drugih ovde u Luandi, naziva se Malembemalembe. Ime je ispisano crnim mastilom na zadnjem staklu. Pitala sam ga šta to znači. Pouka Suerte mi je ponovo podario isti onaj vrcav osmeh. „Malembemalembe, to je kao da kažete polako-polako, polako to znači. Zato što ide polako-polako...“

Mandum je pošao sa mnom. Mnogo je ljudi bilo na groblju Alto das Kruzes. Delovalo je kao da se svi međusobno poznaju. Pojedine žene su šmrcale na ramenu drugih žena. Niko nije izgledao iznenađen našim prisustvom. Jedan čovek s dugom bradom patrijarha, neobuzdanom i razbarušenom, uzeo je urnu i, podigavši glas i okrenuvši glavu prema mnoštvu ljudi, dugo je govorio o životu mog oca. Uspela sam da uhvatim nekoliko beležaka: „(...) Kad sam po prvi put video Faustina Mansa, on je imao oko dvanaest godina, a meni nije bilo ni deset, u kući mog oca, na dan kada je Džo Luis nokautirao Maksa Šmelinga. U to vreme, moj otac je bio jedan od retkih ljudi u Luandi koji je posedovao bežični radio. Sećam se kako smo se svi tiskali oko njega i pamtim oduševljenje u trenutku kada je Džo Luis nokautirao Nemca u prvoj rundi, postavši svetski šampion,u teškoj kategoriji. Istog trena kada je nakon završene borbe okončan prenos, čuli smo zvuk klavira. Tada je Faustino ustao i izjavio: ‘Kada odrastem, hoću da budem klavirista.’ On je te reči izgovorio toliko ozbiljno, da se niko nije usudio da se nasmeje (...)“ „(...) Neka mi moja draga gospa oprosti, ali ne mogu propustiti da kažem nešto o strasti mog prijatelja prema lepšem polu. Faustino je voleo žene (...) Istina je da je imao običaj da kaže da je od svih žena voleo samo jednu, gospođu Anakletu, svoju suprugu, i ja u to verujem, budući da se na kraju ipak vratio u njen zagrljaj, posle dvadeset i kusur godina koje je proveo lutajući po Africi (...)“ „(...) Prijatelju Faustino, stari moj druže, život je tako prolazan san. Kada se osvrnem, kao da te vidim kako igraš fudbal – bio si loš igrač – s Velinjom, Maskoteom, Kamauindom, Antoninjom, sa sinom Moreire iz bara, koji je bio kapiten. A takođe se sećam i Malog Zeke, našeg golmana, koji je kasnije otišao u profesionalce, postao skoro slavan i sve nas zaboravio. Ko njega danas pamti? Osvrnem se i vidim te, pre mnogo godina, kako sviraš klavir na plesovima Afričke lige (...)“ „(...) Jednom prilikom – dugo nakon tvog odlaska – kada sam otišao u Lourenco Markeš, izveli su me na večeru u hotel Polana. Dok sam ulazio u trpezariju, klavirista je počeo da svira Muhimu. To si bio ti, doduše sada s nešto sedih vlasi, ali večno mladolik i elegantan. Rekao si mi: ‘Zabranjen pristup crncima’, što je bila cela istina, ti i ja bejasmo jedini obojeni ljudi na tom mestu. Prasnuo si u onaj svoj smeh, tako pun života, pun zvuka i siline, dodavši: ‘Osećam se kao gazela koja tumara među lavovima. Trik je u tome da treba da zatreseš glavom i urlikneš.’ To je tačno, Faustino Manso je uvek uspevao da ode gde god bi poželeo. Nikada nije prihvatao da bude odgurnut u

stranu, a niko se nikada nije ni usudio da ga zaustavi (...)“ Kada je starac priveo kraju svoj govor, zavladala je gotovo potpuna tišina. Insekti su zujali. Primetila sam žbun frangipanija, bez lišća, ali prekriven cvećem. Veliki, beli cvetovi, sa po pet latica, počivali su na golim granama poput zalutalih pahulja snega. Kameni anđeo se molio na kolenima, baš s moje desne strane. Pomerila sam se malko napred. Ispred same urne stajala je jedna starija žena, izuzetno elegantna, veoma krhka, koju su pridržavale dve druge žene. Videla sam kako je podigla glavu i počela da peva, isprva nejakim i tanušnim glasom, potom se oslobodila, na jeziku bez granica koji mora da je bio osmišljen posebno u svrhu pevanja. Malo pomalo, ostale žene su se pridružile udovici, a zatim su se i svi muškarci, i na kraju deca, stopili u savršen hor. Melodiju je krasila neka jeziva lepota. Osetila sam da plačem tek kada mi je neka ljupka, vitka devojka, kose kratko podšišane kao u dečaka i ofarbane u plavo, ponudila paketić maramica: „Uzmi, rođako, slobodno ih zadrži. Ja sam došla spremna za to. Uvek sam spremna...“ „Rođako?“ „Zar nismo rođake? Čini mi se da smo svi ovde rodbina. Ja sam Merenge, kći generala N’Gole...“ Merenge me je upoznala s gospođom Anakletom. Starica me je na trenutak odmerila, zbunjena: „Izvini, devojko, ne sećam te se. Ti si kćerka?...“ Naoružala sam se hrabrošću: „Ja sam pokojnikova kći“, odgovorila sam. „Ja sam kći vašeg muža.“ Mislila sam da će se naljutiti na mene. Strepela sam da ću uz vrisku biti izbačena s groblja. Ali desilo se upravo suprotno. Ona me je zagrlila, s iskrenom nežnošću, kao da joj je bilo drago: „Još si veoma mlada. Sigurno imaš, koliko, trideset godina? Dakle, ti si sigurno najmlađa – Lorentina. Milo mi je što si došla, kćeri. Dobro došla u svoju porodicu.“ Tako sam se zatekla, posle pogreba, u kući generala N’Gole, Anakletinog srednjeg sina. Kuća se nalazi na kraju puste, prašnjave, ogoljene ulice koja vodi do onižeg brda, u potpunosti načičkanog malim kolibama. Merenge – moja bratanica – kazala mi je da je u kolonijalno doba ta ulica bila nastanjena ljudima iz više srednje klase. A sada se tu mogu videti veoma lepe građevine, dobro održavane, iako delimično skrivene iza visokih zidova, praktično rame

uz rame s drugim gotovo ruševnim zdanjima. Merenge mi je takođe objasnila da kuće u Luandi koštaju pravo bogatstvo, čak i one koje su u najgorem stanju. U vreme nezavisnosti, mnoge od njih su zauzeli ubogi seljaci koji su dolazili iz sirotinjskih kvartova, pljačkali ih i uništavali. Sada ih prodaju po smešno visokim cenama, za milion dolara ili više, potom nestaju. Bila sam zabezeknuta. Volela bih da snimim dokumentarac o nekima od tih ljudi. Da saznam šta siromah radi kada se iznenada domogne milion dolara. Kuda ide? Mandum je, međutim, zgrožen. Neprestano se žali na buku, na zbrku u saobraćaju, na gužve po ulicama. Ja mu kažem: „Energija!“ „Energija?“ „Da, energija. Ono što ja osećam jeste energija. Čitav grad treperi.“ Da budem iskrena, još uvek nisam sigurna da li mi se sviđa ili ne. Hoću da kažem, Luanda. Rezidencija generala N’Gole se nalazi u sredini malog tropskog vrta, s palminim stablima, drvećem banane, okruglim jezercetom s fontanom i crvenim ribicama. Mnoštvo metalnih stolova bilo je raspoređeno oko prelepog bazena. Ljudi su mirno čavrljali. Jeli su i pili. Za stolom gde smo mi sedeli, našao se i jedan mladi biznismen – „Ja uvozim vino i duhove“, rekao mi je, predstavljajući se – u društvu svoje supruge, bucmaste devojke s besprekornim licem, koja je nedavno diplomirala ekonomiju u Rio de Žaneiru. Tu je takođe bio i neki visok mladić, širokih ramena, koji me je pozdravio s bezbrižnim odsustvom poštovanja: „Tetka Lorentina, jesam li u pravu? Baka me je obavestila. Neki od nas su se kladili koliko će se deda-Faustinove dece – mislim na njegovu vanbračnu decu – pojaviti na pogrebu. Ispostavilo se da je došlo samo dvoje, ti i jedan vojnik s juga...“ Mora da sam pocrvenela. On je primetio moju nelagodnost: „Šta je sad? Nemoj da se ljutiš. Ti si deo porodice. Žao mi je što se nismo sreli dok je stari bio živ. On je bio jedinstvena osoba. Svima nam je drago što si se pojavila. Naročito meni, zato što sam dobio tako lepu novu tetku. Zar se nisam predstavio? Oprosti, ja sam Bartolomeu, Bartolomeu Folkato, ja sam Kukin najstariji...“ Mandum ga je prekinuo. „Koliko je dece imao tvoj deda?“ Bartolomeu se zakikotao. Biznismen i njegova žena su se priključili njegovom smehu. „Sudeći po onome što je deka govorio, osamnaestoro. Sedam žena i osamnaestoro dece.“ „To je bio pravi Afrikanac.“ Biznismen mi je namignuo, saučesnički. „Ovde

u Africi, mi još uvek umemo da pravimo decu, ne kao većina vas u Evropi. Ljudi koji će spasiti Evropu od demografske implozije, to će biti afrički doseljenici. Evropljani su prestali da prave decu. Kao da imaju, pretpostavljam, neka važnija posla...“ „Koliko dece vi imate?“ „Ja?! Do sada samo jedno, ali još uvek sam prilično mlad...“ „Prilično mlad? Imaš trideset i tri godine, čoveče! Za ovo podneblje, tvoj je voz već prošao.“ Bartolomeu je ovo rekao umirući od smeha. „Ne zaboravi da životni vek ovde u Angoli iznosi četrdeset i dve godine, dok se od deteta rođenog u Portugalu može očekivati da poživi i sedamdeset sedam godina. Tridesettrogodišnji Angolac isto je što i šezdesetosmogodišnji Portugalac. Moja tetka je u pravu, u odnosu na ostale Afrikance, ti si propali slučaj!“ „A ti, koliko ti dece imaš?“ „Nijedno, tetkice. Ja sam potpuni promašaj. Za početak, ja sam svetlije puti, što mi oduzima verodostojnost kao Afrikancu. Prošlog meseca sam išao u Durban na susrete pisaca. Tamo je bilo pisaca iz raznih zemalja takozvane Crne Afrike, kao i jedan Amerikanac, Indijac i jedna mlada Indonežanka, koja je slučajno bila lepa do bola. Pojedini pisci nisu skrivali svoje čuđenje kada sam se predstavio: ‘Bartolomeu Falkato, iz Angole.’ Dvoje njih su želeli da znaju da li putujem s portugalskim pasošem. Treća osoba koja mi je postavila to pitanje – a to je bila ona mlada žena iz Indonezije – loše je prošla. Prasnuo sam. Rekao sam da tamo u mojoj zemlji samo pogranična policija ima običaj da mi traži pasoš. Pitao sam je da možda ne radi za imigracionu službu. Naravno, time sam sebi stvorio prelepog neprijatelja. ’Oćeš da vidiš moju ličnu kartu, tetice? Pročitaj ovo, tu gde piše ‘rasa’, vidiš li? Navedeno je ‘bela’. A moj stariji brat, tamo za onim stolom, da, baš on, onaj tamnoputi, svrstan je u crnce. Sinovi istog oca i iste majke. Doduše, barem možemo biti sigurni da nas je ista majka rodila...“ „Šta sve to znači, Bartolomeu?!“ – prekorio ga je mladi biznismen. „Treba imati više poštovanja prema starijima!“ Bartolomeu se nasmejao. Čovek bi pomislio da smo se okupili na nekoj rođendanskoj zabavi, iako sam krajičkom oka krišom ulovila par žena kako maramicom brišu neposlušne suze. Ali ne i gospođa Anakleta. Sedeći na čelu najvećeg stola, strogo uspravljenih leđa, krajnje dostojanstvena, okolnim slugama je naređivala jednostavnim autoritetom svog pogleda. Bartolomeu je spustio svoju šaku na moju ruku. „Čuo sam da snimaš dokumentarce.“

„Da, nećače, time se bavim.“ „Dakle, već imamo još nešto zajedničko, osim rođačkih veza. Ja radim za jednu televizijsku kompaniju. Mada, ovde se odmah zna koja je to kompanija, jer samo ta jedna i postoji. Pohađao sam kinematografski kurs na Kubi. Izuzev toga, ja pišem. Već su mi dva romana objavljena.“ Mandumu je za oko zapao položaj njegove ruke. Ništa nije rekao. Bartolomeu je nastavio: „Takođe sam čuo kako planiraš da snimiš dokumentarni film o ovom svom putovanju?“ „Odakle ti to?“ „U ovoj zemlji, svi znaju sve. Imam jedan predlog za tebe. Moglo bi da te zanima...“ „Ja prihvatam samo časne predloge...“ „Ovo i jeste časno, tetice. Voleo bih da te snimim – ne smeta ti što ti ne persiram, zar ne? – voleo bih da te snimim, da izradim film o životu starog Faustina. Putopis. Moja zamisao je da krenem iz Luande dobrim džipom, zaustavljajući se u svim gradovima gde je on živeo. Benguela, Mosamedes, Kejptaun, Maputo, Kveliman i ostrvo Mozambik. Intervjuisali bismo ljude koji su ga poznavali, muzičare koji su s njim sarađivali. Poput Hjua Masekele, jesi li znala da je matori svirao s velikim Hjuom Masekelom?...“ Nisam to znala. Ove beleške zapisujem u sobi u kojoj smo odseli, u hotelu Panorama, elegantnom zdanju izgrađenom na obali Ostrva. Ispred nas se pruža more, more je i iza nas. Kroz prozor, mogu da razaznam svetlosti grada koje se odražavaju na crnom ogledalu zaliva. Noću, posmatrano odavde, Luanda izgleda kao prostrana, razvijena metropola. Mrak skriva smeće i haos. Razmišljam o svom ocu. Zanimalo me je šta Mandum misli o predlogu koji mi je izneo Bartolomeu. „Glupa besmislica!“, povikao je. „Naša je ideja bila samo da snimimo tvoj susret s tvojom porodicom. Ostajemo još dve nedelje, kako smo se i dogovorili, a onda se vraćamo u Portugal." Pokušala sam da mu se usprotivim. Što više razmišljam o zamisli mog mlađanog nećaka, to me snažniji polet obuzima. Kazala sam da ja smatram kako je njegova ideja dobra i da bi bila korisna za mene. To bi mi pomoglo da upoznam svog oca. A u Mozambiku sam mogla da potražim Alimu, moju biološku majku. „Zamisli, šta ako pronađem svoju majku?* „Da, ali ako je nađeš, šta bi joj rekla?!“, rekao je Mandum s ironijom: „Čuj ,

mama, ja sam tvoja kći. Dete za koje si mislila da je umrlo odmah po rođenju...“ Iznervirala sam se. Dreknula sam: „Muka mi je od tebe!“ Mandum je izjurio iz sobe, gnevan. Zalupio je vratima. Jedan je sat posle ponoći, a on se još uvek nije vratio.

Durban, Južna Afrika Nedelja, 23. mart 2006. godine Odlomci intervjua s Karen Bosvol

J

„(...) a sam kći učitelja i hemijske analitičarke. Moj otac je rođen 1924. godine, u Portsmutu, britanskoj mornaričkoj luci. U Drugom svetskom ratu pretrpeo je žestoko mlaćenje. Ne moj tata, hoću da kažem, nego taj gradić. Moj tata je bio sin mornara i kućne pomoćnice, jedne od onih iz viktorijanskog doba koje su stajale ispod stepeništa zajedno s ostalim slugama, prosto iščekujući da njihov gospodar zatrese zvono i pozove ih. Njegov otac nikada nije bio kod kuće. U mornaricu se prijavio za vreme rata, a umro je veoma mlad. Bili su siromasi. Sestra mog oca umrla je od tuberkuioze. Verovatno je bila jedna od poslednjih koji su u Engleskoj umrli od tuberkuloze. Moja majka je rođena 1927. godine, u Biminsteru, seocetu u Dorsetu, na jugozapadu Engleske. Bila je kći zemljoradnika. Pre nego što su se venčali, moji baba i deda su bili glumci. Moja baka je pre toga bila verena za drugog čoveka. Deku je upoznala kada je igrala ulogu Kejt u Šekspirovoj Ukroćenoj goropadi. On je igrao ulogu jednog od učitelja. Zaljubili su se jedno u drugo, što je predstavljalo pravi skandal, budući da su to bile dvadesete godine prošlog veka, kada je moja baba otkazala planirano venčanje i pobegla s mojim dedom. Kasnije su se naselili u Portsmutu i otvorili piljarnicu. Moj deda je isporučivao mleko od vrata do vrata, uz pomoć konja i kolica. Moja majka je veoma društvena osoba, izuzetno je prijatno biti u njenom prisustvu.

Oba moja roditelja su studirali, oboje su napredovali, takođe su oboje sada penzionisani, ali i dan danas njih dvoje žive u strahu da će se jednog dana opet vratiti u ralje siromaštva. Ja sam se rodila u Londonu, četrnaest godina nakon što su moji roditelji stupili u brak. Moja majka je na svet prvo donela sina, koji je umro, onda je rođena moja sestra, a posle tri godine sam na red došla ja. Moj tata nije želeo decu. Uvek se držao na izvesnom odstojanju u odnosu na nas. Čini mi se da sam postala ono što danas jesam upravo zbog toga što sam oduvek tragala za očinskom ljubavlju. On je slikao, bio je dobar u tome, a svirao je i violinu – cigansku violinu, budući da je poticao iz ciganske porodice. Mislim da smo u nekim rodbinskim vezama s čuvenim cirkusom Bosvol (...)“ „(...) Flautu sam počela da sviram još sa sedam godina, a potom i klarinet. To mi je prilično dobro polazilo za rukom. Sa šesnaest, već sam se profesionalno time bavila. Odlučila sam da nastavim sa svojim razvojem, tako što sam prešla na saksofon. Takođe, naučila sam da sviram i klavir. Otprilike u to vreme, otišla sam od kuće. Počela sam da putujem. Prvo sam radila u Austriji, držeći časove engleskog jezika Japancima, zanimljivi su to ljudi, manje ili više na rubu zakona. Istovremeno sam se bavila i slikanjem. Prvu samostalnu izložbu sam imala sa svojih osamnaest godina. Dosta sam toga prodala. Takođe sam živela i u Izraelu, nekih šest meseci, gde sam bila deo kolektiva koji su sačinjavali kompozitori klasične muzike. Tada sam i počela da komponujem. Vratila sam se u Englesku i odustala od komponovanja. Spojila sam se s afro-latino džez grupom pod nazivom Legles – što je reč koja na engleskom označava pijanca ili osobu koja je predugo plesala. Potom sam dobila stipendiju u Njujorku. Mnogo sam slikala u Njujorku. Pravila sam i velike multimedijalne instalacije, skulpture koje govore i slične stvari. Ponovo u Londonu, ranih osamdesetih, sarađivala sam s grupom lezbijki, do čega je došlo usred vladavine feminističkih i ekonomskih pokreta, podrške rudarskim štrajkovima i protestima protiv politike Margaret Tačer. Bilo nas je osam u bendu, a sve su one želele da spavaju sa mnom. Za njih sam predstavljala ogroman izazov. Mnogo smo putovale. Za vreme turneja – koje su ponekad trajale i nedeljama – dešavalo se da ne prozborimo ni s jednom muškom osobom. Odsedale smo u hotelima koji su isključivo primali žene, odlazili smo i u takve barove i restorane. Nemačka, Švajcarska, Holandija. Ako se prošetate nekim od njihovih gradova, videćete simbol u vidu ružičastog trougla, što ukazuje na prebivalište za homoseksualce. Ima ih mnogo. Većina

mojih prijateljica iz benda su se na kraju udale za muškarce. Samo njih dve još uvek sviraju. Samo sam jednom završila u postelji sa ženom. Ipak se ništa nije dogodilo. Samo par poljubaca. Nije to bilo za mene (...)“ „(...) Za afričku muziku sam počela da se zanimam početkom osamdesetih. Postojao je jedan bar gde se izvodila afrička muzika. Tamo su se mogle čuti zadivljujuće melodije. Što se afričke muzike tiče, prvo sam počela da slušam Jusu N’Dura. Onda su usledili Abdulah Ibrahim, Hju Masekela, Fela Kuti, Manu Dibango (...)“ „(...) U Mozambik sam stigla 1990. godine, da komponujem muziku i odradim kontrolu zvuka za film pod naslovom Dete juga, brazilskog režisera Seržija Rezendea. Već prvog dana po dolasku u Mozambik, svirala sam saksofon s lokalnom muzičkom trupom. Vratila sam se u London, ali kada sam ponovo pozvana povodom novog posla, ovog puta sam ostala (...)“ „(...) Dve hiljade druge godine pozvana sam da snimim dokumentarni film o ženama obolelim od side. Moja zamisao je bila da predstavim priču o Antonijeti, ženi koja je bila HIV pozitivna, moderna i inteligentna, a koja je za život zarađivala – uz podršku jedne nevladine organizacije – tako što je ohrabrivala druge žene da koriste kontraceptivna sredstva. Tokom svojih istraživanja, otkrila sam da mnoge mozambičke žene radije ostaju verne tradiciji, čak i ako time izlažu riziku i sopstveno zdravlje. Antonijeta, na primer, u određenom trenutku odlučuje da odvede svoju kćerku, Matildu, na obred inicijacije, u jedno udaljeno selo u unutrašnjosti Zambezija. Ona zna da će učenja kroz koja će njena kći proći za vreme trajanja tog rituala biti u suprotnosti sa stvarima koje ona sama savetuje drugima. Ali, svejedno, po njenom mišljenju je najvažnije ne uznemiriti duhove. Stoga, odlučila sam da snimim tu ceremoniju. Provela sam nekoliko nedelja u njihovoj zajednici. Tamo se moglo stići jedino pešice, posle nekoliko dugih sati hoda. Jednom smo uspeli da nabavimo bicikle. Sećam se čoveka koji nam ih je iznajmio. Na povratku, kada nas je ostavio na glavnom putu, jedan bicikl je natovario na leđa i otišao je nazad ka selu okrećući pedale drugog bicikla, petnaest kilometara uzbrdo i nizbrdo, peščanom stazom. (...) Razmišljala sam o tome da i sama prođem kroz taj ritual, iako sam bila pomalo uznemirena činjenicom da se tim ženama još od detinjstva rastežu vaginalne usmine; plašila sam se da će me naterati da i ja to učinim. Srećom, nije bilo tako. (...) U ekipi nas je bilo četvoro, a snimali smo sedam dana i sedam noći. Sve vreme su se čuli bubnjevi. Postoji određeno mesto na kome muškarci lupaju u bubnjeve. Samo je bubnjarima dozvoljen pristup tom mestu, četvorici

bubnjara. Nismo imali vode, ni struje. Palili smo velike vatre radi osvetijenja. Povela sam Gitu Serveiru kao tehničara zvuka. Sidonio, moj suprug, bio je producent. Kamerman je bio Ðulio Bikari, Italijan nastanjen u Kejptaunu. (...) Svaka devojka ima svoju kumu. I majke su tu prisutne. One spremaju hranu, dok kume na nekom skrovitom mestu vode računa o devojkama. Čitav ritual se zasniva na ženskoj patnji. Žene treba da služe muškarcima, da im rađaju decu i da ih zadovolje u seksualnom smislu. Nisu to lekcije nego simbolični obredi, mada sam ja to shvatila tek mnogo kasnije. Dok smo snimali, nisam ni pratila šta se tu zapravo zbiva. Unajmila sam sedam prevodilaca, ali svaki od njih mi je ponudio drugačiju verziju. Malo je ljudi koji govore portugalski, a koji ujedno znaju i jezik te oblasti. Dok sam sastavljala film, mogla sam da shvatim da je u pitanju nešto čarobno, iako mi ništa nije bilo jasno (...) Film je dobio naslov Ples po ivici, a obuhvata otprilike šest minuta rituala inicijacije. Ali ja sam imala znatno više materijala: mogla sam od toga da napravim ceo dokumentarac. Međutim, na veče same premijere, 1. decembra, kada se obeležava međunarodni dan borbe protiv side, u jednom bioskopu u Kejptaunu, baš u trenutku prikazivanja tih ritualnih scena, rezervoar za vodu u zgradi gde sam radila – lepoj novoj građevini – izlio se i uništio mi sav materijal. Nekoliko rolni sam prethodno bila poslala da se razviju u jednoj laboratoriji u Kejptaunu. Tehničari su me pozvali, zbunjeni: negativi su izgoreli. Počela sam da se razboljevam. Za manje od mesec dana nakon završetka snimanja filma, doktori su mi ustanovili tumor dojke.“

Luanda, Angola Nedelja, 1. oktobar 2006. godine Odlomak iz teksta koji pripremam za katalog izložbe Kiluande Liberdade – mladog angolskog vizuelnog umetnika koji živi u Lisabonu – koja će se održati u okviru programa Portugalskog kulturnog centra.

Luanda.

Ili Lua – Mesec – kako se prisnije naziva. Takođe i Loanda. Književno, Luuanda (pogledati kod pisca Luandina Vijeire). Pod punim nazivom, Sao Paolo de Asunsao de Luandu osnovao je Paulo Dijas 1575. godine. Dvadeset godina kasnije, prvih dvanaestak belih žena stigle su u taj novi grad, brzo su sklopile zaruke, udale se i izrodile decu. Godine 1641, grad su zauzeli Holanđani, koji su u sveopštoj žurbi otišli već sedam godina kasnije. Petnaestog avgusta 1648. karnevalska trupa belaca, crnaca i Indijaca, dovedenih u Afriku na galijama neizmerno bogatog zemljoposednika i trgovca robljem iz Rija (poreklom iz Kadiza u Španiji), Salvadora Koreije de Sa e Benevidesa, iskrcala se u Luandi. Namamljeni nizom praznih obećanja Koreije de Saa, više od hiljadu Holanđana se predalo, prepuštajući dva gotovo neoštećena utvrđenja u ruke iscrpljene vojske koja je brojala manje od šest stotina ljudi. Tako je otpočelo čudovišno mešanje rasa, jezika, akcenata, zvižduka, trubljenja i afričkih bubnjeva, koje je s prolaskom vekova postajalo sve bolje. Haos iz koga se rađa još veći haos. Danas ulice Luande svedoče o mešavini izduženog umbunda iz

ovimbundosa; lingala – jezik nastao da se peva – i iskvaren francuski povratnika iz Konga. Prefinjeni portugalski više klase. Nemi portugalski pravih Portugalaca. Neobični kuimbundo poslednjih besangana žena. Zajedno sa svim tim – u ovim novim vremenima – nalazi se i prstohvat osiromašenog mandarinskog kojim govore Kinezi, miris začina arapskih pijaca Libanaca; čuje se čak i poneka reč oživljenog hebrejskog, među ljudima koji se neužurbano okupljaju u nedelju ujutru u nekim od otmenijih barova Ostrva. Plus engleski, u varijetetu tonova, koji koriste Englezi, Amerikanci i Južnoafrikanci. Vedri portugalski jezik Brazilaca. Čarobni španski preostalih Kubanaca. I svi se ti ljudi kreću kroz uličice, ćuškajući se laktovima na uglovima, u nekoj vrsti univerzalne igre ćorave bake. Poetski nastrojeni mladići. Devojke trošadžijke. Privatne osiguravajuće firme. Uzrujani Kinezi (opet). Momci koji prodaju cigarete, priveske za ključeve, baterije, kokice, katance, jastučiće, ofingere, parfeme, mobilne telefone, vage, cipele, radio-uređaje, stolove, usisivače. Devojke koje prodaju svoja tela na ulazima hotela. Dečaci koji naglas hvale svoju robu, raznorazne drangulije, ogledalca, lepak, ogrlice, plastične kese, trake za kosu. Devojke koje se cenjkaju oko plave kose – „sto posto prirodne“ – u kovrdžama, za produžetke. Invalidi daju svoje proteze u zalog. Piljari nude papaje, pasifloru, pomorandže, limunove, kruške, jabuke, sočno grožđe i poneki kivi. Hej, čiko! Tatice! Kume! Hej, pogledaj me, to sam ja, tvoj prijatelj! O, kakve skuše! Samo pet stotina, ovakva ploča, brate! ... Ja perem... ... Ja snabdevam... ... Ja čistim... Da je po prirodi ptica, Luanda bi bila veliki makau, opijen nad bezdnom i plav. Da je katastrofa, bila bi zemljotres: neobuzdana energija koja jednoglasno potresa najdublje temelje zemlje. Da je žena, bila bi mulatkinja prostitutka, oblih butina, punih grudi, sada pomalo umorna dok se udaljava plešući usred Karnevala. Da je po prirodi bolest, bila bi aneurizma.

Buka guši grad, kao prekrivač od bodljikave žice. U podne, proređeni vazduh treperi. Mašine – hiljade i hiljade automobilskih motora, generatora, mašina u pokretu. Kranovi pomoću kojih se podižu zgrade. Narikače koje oplakuju pokojnika dugim, tugaljivim jecajima, u stanu u nekoj luksuznoj zgradi. I tuče, ljudi koji jedni drugima dovikuju uvrede, dreka, lavež, smeh i gunđanje, i nasilnici koji iskaljuju svoj bes u toj opštoj galami usplamtelog haosa.

Devojčica i kokoška

Izašao sam iz sobe, zalupivši vratima. Dobro je da postoje vrata. U tom trenutku sam žarko želeo da se bacim u more. Dole na plaži, na nekoliko metara od vode, spotakao sam se na jednog čoveka koji je čučao, potpuno go, vršeći nuždu. Taj čovek mi je spasao život. Ja sam prefinjeni samoubica, nemam nameru da legnem i udavim se u kanalizaciji. Trčao sam duž plaže, sve dok mi umor nije nadvladao bes. Seo sam. Imam utisak da se nalazim u pogrešnom filmu. Nisam bio naročito srećan ovih nekoliko meseci, još manje poslednjih par dana. Mislim da sam se poslednji put osećao lepo kada sam putovao sam kroz Maranjao, s rancem na leđima, a pre toga u Rio de Žaneiru, vozeći bicikl na obalama lagune. U Luandu sam došao zato što sam verovao da će me ovo putovanje zbližiti s Lorentinom. Želeo sam da je razumem. Ali ne mogu. Ona mi ne dopušta da joj priđem. Ovaj grad je zbir užasa: siromaštvo plus rasizam plus praznoglavost plus neznanje plus konzervatizam plus mačizam plus netrpeljivost plus arogancija plus buka. Mnogo buke. Ima je svuda, u svako doba dana i noći. Sinoć mi je za vreme večere neko izrecitovao nekolicinu stihova koje je lokalni pesnik napisao o crncima u Americi. Imate sreće, kaže pesnik, ne baš tim rečima, jer ne mogu sada tačno da ih se setim, ali svejedno, važan je njihov smisao, srećni ste zbog toga što ste odavde odvedeni kao robovi, pa sada vaša deca ne umiru od malarije ili gladi. Nasmejao sam se. Svi za stolom su se nasmejali. To je ipak nešto zbog čega se divim ovdašnjim ljudima. Sposobnost da se izruguju sopstvenoj bedi. Što se ostalog tiče, slažem se s pesnikom. Srećom, moji su roditelji ostali u Portugalu. Rođen sam u Lisabonu. Ja sam Portugalac. Bilo je trenutaka u mom životu, negde između mladalačkih muka i čežnji, kada su me morile izvesne

sumnje. Nisam bio sasvim siguran kome svetu zapravo pripadam. Otprilike tako. Svi moraju da se suoče s nekom vrstom krize identiteta. Mendela, moj mlađi brat, osnovao je hip-hop grupu pod nazivom Poster Heds, s trojicom svojih drugova iz srednje škole. Jedan od članova grupe je plavokosi mladić, veoma mršav i smotan, koji se odaziva na ime Em-Si Bju. Jednom prilikom je došao u posetu kod nas; posle nekoliko minuta neobaveznog razgovora, piva i semenki obrnike, moj otac ga je upitao da li je rođen u Luandi. „Ne, čoveče, ja sam se rodio u Amadori.“ „Nisi iz Angole?!“ „Jok ja, čoveče! Ja sam stopostotni tuga – sto posto Portugalac, ja...“ „Ali tvoji su roditelji, svakako, Angolci..." „Ne, nisu! I oni su iz Amadore, oboje...“ „Ma nemoj! Ali pričaš kao da si Angolac. Imaš akcenat Luande i sve to...“ „Čoveče, u mom susedstvu ima mnogo braće. I u školi. Belci smo samo ja i još petorica momaka. Dobro, četiri belca i jedan Ciganin. Birali smo između Kejp Verdea i Angole. Ja sam izabrao da budem Angolac.“ Što se mene tiče, ako se u meni još uvek vrzmala poneka sumnja, ovo putovanje ih je potpuno iskorenilo. Stajao sam tako, očiju uprtih u neizmernu noć, s nesređenim mislima o svojoj prošlosti, o Lorentini, o svom sledećem koraku, kada je jedna devojčica sela na pesak s moje desne strane. Nije mogla imati više od dvanaest godina. Vitka, upletene kose, a oči su joj sijale u mraku kao dva užarena komada uglja. Jedna mala kokoška je iskrsnula iz tame i ugnezdila se tik pored nje. „Paizinjo“ – devojčicin glas je bio veseo, blago promukao. „Čiko, gladna sam.“ Na sebi je imala laganu haljinicu od nekog tankog, skoro providnog materijala. Noge su joj bile glatke i duge. Na njenim malim stopalima, plastične sandale. Pružila mi je ruku. „Dođi!“ Pošao sam za njom. Odvela me je do neke mračne kuće, uglavljene između drugih, još mračnijih kuća. Kokoška nas je pratila. Popeli smo se uz dva niza stepenica i potom izašli u malo otvoreno dvorište s plastičnim stolovima. Dvorište je gledalo na uznemiravajući morski ponor. Ispred nas se iznenada ukazao jedan mladi Kinez, široko se smešeći, izveštačeno se klanjajući, koji nas je poveo do jednog od stolova. Tu se zateklo samo još troje gostiju. Bračni par Kineza, u jednom ćošku, i jedan belac, ispijen i smrknut, leđima okrenut nama. Devojčica nije ni obratila pažnju na jelovnik koji nam je konobar

ponudio: „Hoću ono pod brojem dvadeset i dva.“ „Kako se zoveš?“ „Alfonsina." „Gde živiš?“ „Na plaži.“ „A tvoji roditelji, gde su ti roditelji?“ „Ostali su u ratu...“ „Gde su ostali?“ „Tamo. U ratu...“ Tišina, kratko zamišljeno ćutanje. Zatim ocenjivački pogled, uz blago podrugljiv osmeh. „Ti si Portugalac, je l’ tako?“ „Jesam. Pogodila si po mom akcentu?“ „Ne, nego zato što se krećeš kao Portugalac.“ Konobar je doneo poslužavnik s pekinškom patkom i malom porcijom pirinča. Alfonsina je ćutke jela, usredsređena, kao da je to bio način na koji ona razgovara s Bogom. Kada je završila, spustila je posudu s pirinčem ispod stola, pored kokoške. „Da li je tvoja, ta kokoška?“ „Da!“ „Ponaša se kao pas.“ „Ona misli da je pas. Odgojila ju je kuja. Onda je sirotica uginula, a Pintada je ostala sama. Ona radi sve kao i pravi pas, osim što ne laje, ali blizu je i tome. ’Oćeš da vidiš šta sam je naučila? Pintada, pruži mi šapu.“ Pintada se izvukla ispod stola, a onda je ispružila svoju desnu nožicu. Devojčica se nasmejala. I ja sam joj se pridružio u smehu. Izvukao sam svoju kameru – nikada se od nje ne odvajam – i snimio sam kokošku. „Ti snimaš filmove?“ „Tako je.“ „I ja sam bila u jednom filmu...“ „Stvarno?“ „Da! U jednom od onih sa seksom, znaš? Ja i još pet drugih devojaka. Jedan Italijan je došao ovde da to snima.“ S užasavanjem sam je odmerio. Odložio sam kameru. Čovek koji je sedeo nasuprot nama, sada je okrenuo stolicu, tako da smo se našli licem u lice. Ovako spreda, izgledao je još bednije. Imao je žute zube i trodnevnu bradu, divlju i jaku poput bodljikave žice. Osmehnuo se. Da kaktus ima usta i da može da se smeška, upravo tako bi izgledao.

„Izvinjavam se“, oglasio se, „ali načuo sam vaš razgovor. Nikada ne biste smeli da verujete čoveku koji vam je okrenut leđima. Mnogo toga sam čuo. Nekada davno, bivao sam plaćen za to. Danas sam biznismen. Ulažem u ribarske kompanije.“ Otvorio je novčanik i odatle izvadio svoju posetnicu. Savio je jedan njen ugao, pa ju je zavukao u džepić na mojoj košulji. „U slučaju da ti zatreba. Dakle, kao što sam već rekao, čuo sam o čemu ste razgovarali. Nemoj ozbiljno da shvataš ono što devojčica kaže. Ona je prostitutka, mlada kurva. Grad je pun takvih. Znaš već, rat...“ Alfonsina je ustala: „Ja idem...“ Odjurila je. Stigavši do vrata, zazviždala je. Kokoška je glasno zakreštala, što je zaista podsećalo na lavež, okrenula se od posude s pirinčem i pošla je za njom, mašući krilima. Onaj čovek me je prostrelio svojim sitnim blistavim očima: „Imaš li cigaretu?“ „Ne. Ja ne pušim.“ „To ti je pametno. Ni ja ne pušim. Prestao sam pre mnogo godina. Pušenje ubija, zar ne? Mene je koštalo jednog plućnog krila. Ali sada me ubija dosada. Dakle, ti snimaš filmove?“ „Tako je. Ja sam kamerman.“ „Vidi se. Čiji si ti sin?“ „Molim?!“ „Tvoj otac, kako ti se stari zove? Jer, možda i jesi Portugalac, ali otac ti je Angolac, jesam li u pravu?“ „Zašto vas to zanima?“ „Polako, samo polako, nemoj da se ljutiš. Ja sam obučen da postavljam pitanja. Ponekad se zaboravim. Smetnem s uma koliko je vremena prošlo. Ne moraš da odgovoriš, naravno. Ali ako mi dozvoliš – u vezi s onom devojčicom – da sam na tvom mestu, zaboravio bih sve što je rekla. Fantazira. Prostitucija postoji i u našoj zemlji, kao uostalom i svuda, a samim tim i dečija prostitucija, ali sve su to nasumični slučajevi, svako za svoj groš, nisu u pitanju organizovane strukture, ponajmanje kad se radi o snimanju filmova, pornografije. Koliko si već dugo u Luandi?“ „Tri dana.“ „Ah, znači da još ništa nisi video. Ti si mlad, uživaj. Luanda je predivan grad. Jedan od najlepših gradova u Africi. A zaliv, tako je lep, slažeš li se? Mislim da se nijedan grad ne može uporediti s Luandom, osim možda Rio de Žaneiro. Štaviše, mi imamo najživlje noći na celom kontinentu, čarobne žene,

mulatkinje, crnkinje, čak i plavuše. Ne prirodne plavuše, svakako, ali one su otprilike kao lažne ‘rej-ban’ naočari, čak i kada nisu prave, ne vidi se razlika.“ Ustao je. Izvukao je svežanj novčanica i spustio ih na sto. „Dopusti mi da ja ovo platim. Ako ti ikada budem potreban, imaš moju posetnicu. I čuvaj se...“ Otišao je. Ja sam naručio pivo i dugo sam tamo ostao da sedim sam. Već je bilo prošlo jedan posle ponoći kada mi je konobar prišao da me obavesti – obilato se smešeći i klanjajući se – da bi voleli da zatvore restoran. Vratio sam se u hotel, koračajući pomalo bojažljivo, zbog toga što me je prošla želja za smrću, a u ovom gradu, kad padne noć – kako da se izrazim? – onda je stvarno noć, ona iskonska tama, iz najdrevnijih vremena, gusta, koja je puna šumova i vrvi od opasnosti, čak i ako su one samo nagoveštene. Navodni strahovi su jednako užasavajući kao i oni pravi. Lorentina me je čekala, veoma uznemirena. Voleo sam da je vidim takvu.

Svedočanstvo Darija Reisa

O čemu želiš da ti pričam, kćeri? O mom životu? Pa, vodio sam jednostavan život, nema tu mnogo da se kaže. Bio sam srećno dete. Rođen sam baš ovde, u Ilavu, u velikoj porodici. Veoma dobro pamtim kuću u kojoj sam odrastao. Na tom mestu je danas restoran. Na glavnoj fasadi je bio urezan datum kada je izgrađena – 1900. godina. Moj otac ju je kupio po mnogo nižoj ceni od njene prave vrednosti, jer se verovalo da je ukleta. Prethodni vlasnik je bio Brazilac, ne pravi Brazilac, ali zato stanovnik Uava koji je stekao bogatstvo u Brazilu, u Amazoniji, posle čega se vratio, već kao starac, oženio se znatno mlađom ženom, koja je bila polu-Indijka. Dakle, prema legendi, taj matori je zatekao svoju suprugu s njihovim komšijom u krevetu, i onda ju je upucao. Međutim, na suđenju je oslobođen krivice. Tako je to bilo u to vreme, muškarac je imao pravo, čak i dužnost, da ubije svoju ženu ukoliko bi je video s drugim čovekom u intimnoj situaciji. Duh te Indijke se ukazivao tokom noći punog meseca. Pojavljivala bi se u kuhinji, nagnuta nad sudoperom, gde je prljavom krpom spirala ranu od metka na svojim grudima, mrmljajući kletve na nekom nerazumljivom jeziku. Moj otac nije bio bogataš, nikada ne bi imao para da kupi takvu kuću – bila je to srećna slučajnost. Mi dečaci se nismo obazirali na Indijku. U noćima punim mesečine držali smo se podalje od kuhinje. Ja sam je video samo jedanput i pomislio sam kako je lepa. Ravna crna kosa, duboke oči. Sada shvatam da Lorentina strahovito podseća na nju. U toj kući, izuzev mojih roditelja, moja dva brata i duha Indijke, naravno, takođe su živele dve sestre moje majke i tri očeva bratanca, koji behu sinovi mog strica što se, ostavši udovac,.ise!io u Sjedinjene Države, a decu je

prepustio rođačkoj brizi. Prvih nekoliko godina, moj otac je još uvek dobijao, iako neredovno, vesti od svog brata, a ponekad – retko – novčanice od dvadeset dolara. Onda su pisma počela da pristižu sve ređe, kao i novac, sve dok nismo skoro sasvim zaboravili na njega. Mnogo kasnije, sedamdesetih godina, ja sam otputovao u Njujork, na godišnji odmor zajedno sa svojom suprugom, i tada sam ga sreo. Bila je to jedna od onih slučajnosti koje bi svaki pisac odbacio iz straha da bi roman delovao suviše nerealno s izuzetkom Pola Ostera, koji, što je opšte poznato, obožava slučajnosti. Dakle, desilo se to da smo u Njujorku napadnuti. Tri mladića s noževima i pretnjama, u jednoj ulici u Harlemu. Počeo sam da se raspravljam s njima, Doroteja se stiskala uz mene plačući, a ja sam vikao, vikao sam na čistom portugalskom, jer mi tako dođe kad sam besan, zato što ne volim da ljudi kradu od mene, da otimaju moj novac, moje snove, moju energiju, kada se pojavio policajac i oni su se razbežali. A policajac – ovo nećete verovati – se zvao Dario, Dario Reis, isto kao ja. Vidite, mene su nazvali Dario u znak sećanja na brata mog oca koji se iselio u Sjedinjene Države. Taj policajac je bio njegov sin. Moj stric je tada imao skoro sto godina, ali je i dalje bio razuman i jak. Uznemirio se kada me je njegov sin doveo njihovoj kući i objasnio mu ko sam ja. Moji rođaci, njih trojica, oni u Portugalu, nikada nisu upoznali svog oca. Bezbrižno sam odrastao u toj kući. Oduvek sam želeo da imam mnogo dece, verovatno zato što sam žudeo da očuvam tu atmosferu iz svog detinjstva. Ali to je bilo nemoguće. Dobro, idemo dalje: znaš li kako sam se zaljubio u knjige? Znaš, naravno da znaš, često sam ti pričao o tome. Upravo kroz mene, ili barem ja tako verujem, ponosan sam što mislim u tom pravcu, i ti si počela da se zanimaš za knjige, zatim za fotografiju i – još kasnije – za filmove, nije li tako? Da, shvatam, ovo je svedočenje. Dobro, ponoviću tako kao da te ne poznajem. Hajde da se vratimo na kuću u kojoj sam rođen. U mojoj sobi, koju sam delio s jednim od trojice mojih rođaka, Idalinom, jednog sam dana otkrio – otkrili smo, nas dvojica – jedna vratašca skrivena iza ormara. Ta mala vrata, koja behu zaključana, ali koja su lako popustila kada smo se malo potrudili, vodila su u četvorougaonu prostoriju s nekoliko stepenika, četiri ili pet, ne više od toga, koji su vodili do uskog prozorčića, kao strelom prorezanog, kuda se provlačila svetlost. Vireći kroz njega, mogli smo da vidimo solane u Malhadi, ili da uveče razaznamo svetionik Aveiro Bar. Uz pomoć mašte, mogli smo čak i da čujemo usporeno razvijanje talasa na plaži Kosta Nova,

nekih pet kilometara udaljenoj. Moji roditelji nikada nisu posumnjali u postojanje te tajne sobe, kao ni ostatak porodice, zato što smo nas dvojica dali zavet ćutanja – zapečaćen krvlju, mojom i Idalinovom, i da znate, održali smo ga, to jest, moj rođak ga je održao, koliko ja znam, on sve do dana svoje smrti nikome to nije otkrio. Umro je pre dve godine, neoženjen i bez dece, u Kanadi. I ja sam poštovao naš zavet, više ili manje, barem nisam ništa priznao svojoj braći, niti rođacima. Tebi jesam. Kada si bila mala, volela si da slušaš tu priču. U toj sobici pronašli smo i jednu debelu povezanu knjigu, čiji sam naslov zaboravio. Bio je to beskrajan roman, u kome je svaki lik proisticao iz prethodnog u oluji, menjajući ime, menjajući pol, menjajući rasu, neki od njih čak i vrstu, tako da u izvesnom trenutku više nemaš pojma ko je ko, niti da li su oni u stvari jedan jedinstveni lik. Kako bilo da bilo, sam Bog to zna! Zadivljujuće, zar ne misliš da je tako? Ja mislim. Još uvek tako mislim. Dakle, jednog je dana ta knjiga nestala. Ostatak svog života sam proveo čitajući stare romane, zašuškan u bibliotekama i prodavnicama polovnih knjiga, pokušavajući da otkrijem ko ju je napisao, šta je to do vraga bilo, ta beskrajna zagonetka, ali nisam u tome uspeo. Svejedno me je ta knjiga, ta čudnovata knjiga, navela da studiram književnost. Izabrao sam germansku književnost, jer sam pretpostavio da je ta knjiga prevedena s engleskog jezika. Danas više nisam u to siguran. Diplomirao sam u Koimbri. Imao sam dvadeset i tri godine, čitav je život bio preda mnom. Osećao sam se nekako sramežljivo u Portugalu, kao da sam obukao tuđu jaknu, pa me pomalo steže u ramenima. Nisam mogao opušteno da se krećem. Gušio sam se. I tada sam odlučio da se prijavim za takozvanu Opštu prekomorsku diviziju, u kolonijalnoj službi, posle čega sam poslat u Mozambik. Imao sam svoje vatreno krštenje leteći avionom u prvoj klasi, tako udobnoj, što mi je ostalo u sećanju do dana današnjeg. To je bio prvi i jedini put da sam putovao prvom klasom. Država mi od tada nikada više nije pružila takav luksuz. Moj rođak Idalino me je čekao u Lourenco Markešu, živeo je u Mozambiku dobrih dvadeset i pet godina pre nego što se 1973. godine preselio u Kanadu. Kao da je predosetio šta će še dogoditi. Smestio sam se u njegovog kući. Mnogo godina sam radio kao učitelj u Lourenco Markešu, potom sam prešao u Kveliman. Bila su to lepa vremena, tamo, pored reke Bons Sinajs. Izlazio sam s mnoštvom devojaka – crnkinjama, belkinjama, mulatkinjama, Indijkama, našla se tu čak i jedna albino devojka – ali se nijednom nisam oženio. Mislio sam da ću ostati

večiti neženja, sve dok nisam ugledao devojku koja će postati moja supruga, Doroteju, moju slatku Doroteju, 18. decembra 1973. godine, na ostrvu Mozambik. Znate li koliko je godina ona tada imala? Bićete zaprepašćeni, tog dana je napunila petnaest. Sećam se toga kao da je juče bilo. Ja sam se zatekao na ostrvu Mozambik, pokazujući okolinu jednom portugalskom bračnom paru nastanjenom u Južnoj Africi, i jednog sam popodneva ušao u prodavnicu da kupim šešir, i tada sam je ugledao. Doroteja je bila u društvu svoje znatno starije sestre, ali iz njenih pokreta je izbijao tako čvrst stav, takvo je držanje imala, da bi čovek mogao pomisliti da je ona vodič. Nisam joj ništa rekao. Vratio sam se u Kveliman, uzburkanih osećanja. Nisam to hteo da priznam čak ni samom sebi, ali zaljubio sam se u petnaestogodišnjakinju. Međutim, kad god sam mogao, od tog dana pa nadalje, vraćao sam se na Ostrvo pod izgovorom da idem na pecanje, ili vožnju brodićem, ili da bih fotografisao, pa bih s vremena na vreme naleteo na nju. Lako je bilo otkriti ko je ona. Sprijateljio sam se s njenim ocem, sitnim trgovcem iz Goe, i na taj način, korak po korak, prišao sam joj bliže. Doroteja se zaljubila u mene, uprkos razlici u godinama. Kad bih vam rekao da sam prošao kroz velike muke da bih ubedio njenog oca da me prihvati za zeta, lagao bih. Stari Justinijano je prolazio kroz težak period na polju finansija, pa je brak njegove kćeri predstavljao za njega pravo olakšanje. I on sam je bio dosta stariji od svoje žene. I tako smo se venčali, moja Doroteja i ja, nekoliko nedelja nakon što je ona napunila dvadeset i šest godina. Ja sam silno želeo decu, što sam već spomenuo, ali kao što je poznato, čovek kuje neke svoje planove, ali ih Bog narušava. Moje prvo dete umrlo je još pri rođenju, s pupčanom vrpcom omotanom oko vrata, što je bio čist nemar lekara. Bio je to jedan od najgorih trenutaka u mom životu. Doroteja je ponovo zatrudnela. I ovog puta nas sreća nije htela. Pobacila je već u trećem mesecu, i morali su da je odvezu u bolnicu. Hiljadu devetsto sedamdeset pete, već sasvim blizu sticanja nezavisnosti, usred svih tih političkih vrenja, belci protiv crnaca, crnci protiv belaca, dok su Portugalci bežali i ko zna šta još, moja voljena Doroteja je ponovo ostala u blaženom stanju. Trudnoća je bila teška. Poslednje tri nedelje je provela u bolničkoj postelji. U istoj sobi je ležala još jedna devojka, indijskog porekla, ili polu-Indijka, po imenu Alima. Sasvim je dobro pamtim. Krupne, strahovito tužne oči. Pričalo se da je detetov otac bio Faustino Manso, angolski muzičar koji je dugi niz godina živeo u Mozambiku, a zatim iznenada nestao bez traga. Alimin otac – gorostasan čovek sede kose, s velikim ušima, po imenu Ganeš – povremeno se pojavljivao u bolnici, ali nije mogao da se natera da

uđe u sobu i vidi svoju kći. Obično je krupnim koracima šetao hodnikom, s jednog na drugi kraj, pogleda uprtog u pod. Gospođa Renuka, devojčina majka, bila je užasavajuće mršava žena, krhka kao san, a ipak tako praktična; prema njoj sam osetio izvesnu naklonost. Doroteja i Alima su skoro istovremeno osetile trudove. Dorotejin porođaj je pošao po zlu. Izgubili smo bebu. Alimin porođaj se takođe zakomplikovao, ona je pala u komu, ali malena devojčica je spasena. Gospođa Renuka je pružila bebu mojoj ženi, a medicinska sestra koja se tu zatekla samo je skrenula pogled pri ovoj razmeni. Niko od nas nije verovao da će Alima preživeti... Ali jeste, preživela je... ... Nikada više nismo čuli ništa o njoj. Možda još uvek živi na ostrvu Mozambik. Međutim, moguće je i da je umrla... ... U Africi su smrti česte. Umire se od malaričnog trovanja, žute groznice, kolere, tifusa, od zalutalog metka, umire se od tuge ili umora. Ponekad zamišljam da je i ona došla u Portugal, poput nas, da se udala i rodila još dece. Katkad se desi da sretnem neku Indijku na ulici u Lisabonu i pomislim: „Da li bi to mogla biti Alima?“, potom ona iščezne iza ugla, a ja ostanem da stojim, potresen, mučeći samog sebe načinima kako bih je zamolio za oproštaj...

Kvikombo, Angola Nedelja, 30. oktobar 2005. godine

Četiri sata i trideset tri minuta po podne: Zaustavili smo se pored reke Kvikombo. Siguran sam da slika ovih ogromnih visokih zemljanih zidova postoji u nekom od četiri albuma portugalskog fotografa Kunja e Moraisa. Kupio sam čitav komplet, pre dobrih dvadeset godina, iz magacina jedne od najpoznatijih prodavnica polovnih knjiga u Lisabonu. U to vreme, Kunja e Morais još uvek nije bio izbavljen od zaborava Fotografskog udruženja Koimbre. Malo je ljudi znalo za njega. Čovek zadužen za skladište, zagonetni Nemac s istaknutim smislom za humor, koji je, iako nikada nije kročio nogom u Afriku, sve znao o tom kontinentu, prodao mi je sva četiri albuma po dobroj ceni. Pretpostavljam da sam mu se dopao. Fotografije Kunja e Moraisa, snimljene u Angoli u drugoj polovini devetnaestog veka, pomogle su mi da napišem svoj prvi roman. Jednog popodneva, nakon što je moj rukopis već bio objavljen, vratio sam se u prašnjavo kraljevstvo starog Nemca. Dočekao me je na vrhu stepeništa zagušenog knjigama, koje je vodilo na prvi sprat. „Čujem da više nisi student?“, obratio mi se, smeškajući se. „Sada si pisac. Znači da će se i cene sada promeniti.“ Mnogo je vode proteklo ovom rekom od kada ju je Kunja e Morais fotografisao. Uprkos tome, pejzaž je ostao gotovo isti. Skupina žena i dece plešu kuduru uz zvuke velikog radio-uređaja na baterije. Prepoznajem glas Doga Murasa: Ustajem u pet

u osam uveče se vraćam po čitav sam dan na trgu prodajući kukuruz leđa me strašno bole a deca mi kod kuće gladuju. Ali, oh, neizmerne sreće, mir je došao u Angolu. Svetlost, tako ljupka, prosipa se preko površine vode. Moj pogled prati rub od visokih palmi, koji se pruža celom dužinom korita njenog usporenog toka. U njihovoj senci cveta drveće banane. Luandu smo napustili krajem jutra. Nasuprot onome što smo planirali, umesto da iznajmimo džip, na putovanje smo krenuli malim kombijem, jednim od onih koji u Angoli – i u izvesnoj meri u celoj Africi – imaju ulogu taksija. U osnovi, to je malo kandongveiro putničko vozilo. Molim se da još uvek bude dan kada stignemo u Kandžalu.

Benguela, Angola Ponedeljak, 31. oktobar 2005. godine

Noć se već spuštala kada je Azarado pokretom brade pokazao ka nekim brdima u daljini, objavljujući: „Kandžala." Kao da je kazao: „Naša gospa Smrt.“ Put do Kandžale, pozornica za krvave zasede tokom rata, još uvek je bio u fazi obnove. I dalje je imao mnogo hiljada strahovitih rupa, nedirnutih, verovatno najveću kolekciju na svetu. Te večeri, truckanje je bilo nepodnošljivo. Rupe su se za nas kačile s proždrljivošću pirana. Četiri sata se Azarado hrabro borio, uz iznenadna skretanja, ali ne smanjujući brzinu, ne bi li izbegao gladna usta ovih čudovišta. Najzad, iscrpljen, dok se noć već spuštala nad nama, promenio je svoju taktiku i odlučio da za promenu ide pravo preko njih. Te prokletinje su reagovale izazivajući škripu, drmusanje, preteći da prevrnu kandongveiro. Onda su nas iznenada napustile, ostavljene negde iza nas, dopuštajući nam da vidimo kako se pred nama otvara – kao samo čudo – glatki pojas asfalta. Azarado je uzdahnuo, opustio papučicu za ubrzanje, spustio bradu na volan i zaspao. Maleni kombi je prešao ivicu puta i sjurio se – iznova poskakujući – na truckavo tlo savane. Koferi su divljali oko nas kao da su oživeli. Konačno smo se zaustavili. Nastupio je trenutak neverice – još uvek smo živi! Žordi se prvi oglasio: „To je bila baš đavolska rupa, čoveče!“ „Nije to bila rupa“, ispravila ga je Karen. „Sleteli smo s puta!“

Izašao sam iz kola u nameri da procenim štetu. Obe gume s desne strane bile su potpuno izduvane. Azarado je odmahnuo glavom. „Šteta. Poneli smo samo jednu rezervnu gumu.“ Osetio sam kako mi krv ključa. Pod jedan, složili smo se s Azaradom da nam doveze džip, a on se u poslednjem trenutku pojavio s,nekom vrstom motorizovanog košmara. Drugo, zaspao je za volanom. A povrh svega, poneo je samo jednu rezervnu gumu. Prasnuo sam: „Pa, matori, šta sada, provešćemo noć ovde?“ Azarado me je pogledao popreko. Promrmljao je: „Nema problema!“ Na kuimbundo jeziku je rekao nešto svom pomoćniku, koji je izvukao nož i počeo da seče travu. Onda j&napravio kružni rez na gumi i natrpao travu unutra. Nikada ranije nisam video ništa slično. Žordi, uzbuđen, fotografisao je sve to. „Strava!“ „Hoće li guma izdržati?“ „Da, hoće.“ Azarado je rođen u Bengueli. On je elegantan čovek, glatkog lica, uredno izbrijan. Nikada ne biste pogodili da je i za jedan dan prešao četrdesetu. A zapravo je pre nekoliko dana napunio pedeset godina. U kolonijalno doba, pokušao je za život da zarađuje kao pevač. Osnovao je rok-bend pod nazivom Nezaboravni, ali mu nije išlo. Posle nastupanja nezavisnosti, radio je kao kamiondžija, ribar, brica, portir u hotelu Luanda, onda opet kao vozač. Ima osamnaestoro dece. „S koliko žena?“ Ovo ga je pitanje iznenadilo. „Uh, ne znam. Mogao bih da sračunam...“ Brojeći na prste: „Anakleta, troje dece, Fatita, troje, Leopoldina, troje...“ Karen je zadivljeno zurila u njega. Skoro da sam mogao da joj čujem misli: „A deca? Da li svima znate imena?“ „Naravno. Sva moja deca su nazvana po pićima...“ „Po pićima?!“ „Baš tako – po pićima. Kada se rodila moja prva kćerka, sedeo sam u baru s nekim prijateljima, nazdravljajući ‘kuka’ pivom. Zato se ona zove Kuka.“ Kasnije – sada već ovde u Bengueli, u hotelu A Sombra, nakon što smo Azaradu poželeli laku noć – Karen se oslonila na moju ruku. „Jesi li shvatio ono u vezi s imenima njegove dece? Ja mislim da je to

sjajno...“ Već je bila prošla ponoć. Guma je izdržala jedva dvadesetak minuta. Uskoro su od nje ostali samo otrcani kaiševi, tako da smo u Lobito stigli kotrljajući se na desnoj felni. Na ulazu u Lobito postoji dobar mehaničar. Promenili smo točak, nastavljajući svoje putovanje. Premoren sam. Na svu sreću, soba je udobna. Dobio sam veliki krevet samo za sebe. Spavaću kao beba.

Odlazak

Mandum me je probudio u pola šest. Umiven, odeven, poprskan kolonjskom vodom i (čudno) veoma dobro raspoložen. „Hoćemo li?“ Tačno u šest sati, sišli smo u predvorje. Pouka Sorte je sedeo u fotelji i čekao nas, prekrštenih nogu, čitajući novine. Odmah je ustao i pozdravio nas, posle čega nam je pomogao da smestimo torbe i rance u kombi. Ja sam još juče kupila deset flaša vode, litar i po svaka, kao i pivo, sokove, čokolade i pakovanja keksa. Takođe sam nabavila i lekove. Sve je stalo. Bez manjka prostora. Bartolomeu je kasnio. U šest i dvadeset sam ga pozvala telefonom. Obavestio me je da je na putu ka nama. Pola sata kasnije, kad je Mandum već počeo da postaje nestrpljiv, mali džip boje zlata zaustavio se ispred hotela. Bartolomeu je izašao iz vozila, razbarušene guste crne kose, s ogromnim podočnjacima, kao da prethodne noći uopšte nije spavao. Shvatila sam ko je na mestu vozača tek kada je i Merenge izašla iz džipa da nas pozdravi. I ona je izgledala kao da se tek probudila. Nosila je crveno-crnu trenerku, žute patike. Primetila sam da na vratu ima modricu. Zagrlila me je: „Srećan vam put...“ Osetila sam živi miris njene kože, čokolada i biber, u silovitoj mešavini. Bartolomeu je počeo da kruži oko vozila s izrazom zgađenosti: „U ovoj zarđaloj konzervi ćemo se voziti kroz južnu Afriku?“ Ja sam bila ta koja je predložila da se odlučimo za Malembemalembe. U Angoli je iznajmljivanje kola neverovatno skupo. Recimo, za dobar džip se plaća gotovo neverovatna cena. Pouka Sorte je tražio pedeset dolara po danu. Rekao mi je da često odlazi u Benguelu, da poseti svoju porodicu ili da obavi neki poslić, uvek istim vozilom. Takođe me je uveravao – a i drugi ljudi su to

potvrdili – da se na desetine vozača kandongveira svakodnevno suočavaju s takvim izazovima i uglavnom uspevaju da se s njima izbore. Bartolomeuovi komentari su ga naljutili: „To je čvrsto vozilo“, zagrmeo je. „Već je toliko puta išlo do Benguele da mu ni vozač ne treba. Ono samo poznaje put. Jednom sam zaspao u Porto Amboimu, a kada sam se probudio, već smo stizali u Lobito.“ „Više bih voleo da ne zaspiš...“ Pouka Sorte ga je besno prostrelio pogledom, onda je samo slegnuo ramenima i ušao u kombi. Jedva da je išta progovorio tokom celog puta do Port Amboima. Osim neugodnog truckanja po putu, koji je bio u jadnom stanju, vožnja je bila prijatna. Pejzaž je čudnovato lep. Konačno osećam da se nalazim u Africi, to su bile one prostrane i beskonačne površine zbog kojih je moj otac osećao nostalgiju, slobodni horizont, crvena zemlja i džinovska stabla baobaba, kao s razglednice. Ovo pišem za stolom u jednom restoranu, na malom šetalištu koje gleda ka otvorenom moru. Veličanstvena sunčeva svetlost. Subota. Na plaži sve vrvi od ljudi. Deca, mišićavi momci, debele žene s bebama u naručju. Mandum i Bartolomeu su otišli na plivanje. Mandum je bio malko sumnjičav – „Misliš li da je ova voda čista?“ – a Bartolomeu iskreno uzbuđen. Odavde mogu da ih vidim. Mandum je daleko. Pliva paralelno s obalom, savršenim kraulom. Bartolomeu vodi živ razgovor s nekom visokom devojkom. Čak mogu da razaznam besprekoran sjaj njegovih zuba. Osećam (smešno) ubod ljubomore.

Lobito, Angola Ponedeljak, 31. oktobar 2005. godine

Devojka

spava, čučećki, na jednom postolju, u potpunosti prekrivena komadom žute tkanine. Ona se tu prikazuje – i skriva – kao umetničko delo. Žordi izlazi iz kola, zadivljen, odmah posežući za svojim fotoaparatom. Flaminzi lenjo proleću, u daljini, iscrtavajući klonulost večeri. Devojka se budi i njene prestrašene oči iznenada blesnu ispod tkanine. Žordi ustukne. Vraća se u kola. „Da li si je prepao, ili je ona tebe uplašila?" Ništa mi ne odgovara. Fotografisanje je neka vrsta nezakonitog ometanja. Pretpostavljam da s vremena na vreme Žordi to doživljava kao udarac. Žordija Burča sam upoznao u oktobru 2004. godine. Zajedno smo radili na reportaži o Barseloni, za jedan portugalski turistički magazin. Odlučili smo da osmislimo kratku priču – neku vrstu priče u fotografijama – uz pomoć jedne Italijanke, mlade studentkinje koja je pristala da odigra ulogu glavnog lika. „Jesen u Barseloni“ je priča o Monserat Montaner, mladoj Portugalki koja posle majčine smrti dolazi u Barselonu, donoseći sa sobom – umesto vodiča – svežanj pisama svog oca, koji je pre više godina umro u indonežanskom zatvoru i koga ona nikad nije upoznala. Lik Monce sam izgradio po uzoru na Žordija, koji je takođe bio siroče, od oca Katalonca i majke Portugalke. Ove sam se priče ponovo setio nešto kasnije, kada sam upoznao Karen u Rio de Žaneiru, smišljajući scenario koji bi neusiljeno spojio dve glavne teme na kojima je radila ovih poslednjih godina kao reditelj

dokumentarnih filmova: narodna afrička muzika i teški životi žena u južnoj Africi. Dakle, u izvesnom smislu, Žene mog oca počinje reportažom „Jesen u Barseloni". Žordi Burč je oca izgubio u svojoj šesnaestoj godini, a majku u dvadesetoj. Takođe je ostao i bez starijeg od svoje dvojice braće. Ovaj zbir tragedija mogao je njegov karakter da učini ciničnim, da bude naklonjen mračnim senkama, sklon samoći. Ali upravo suprotno', sve to ga je ojačalo: „Najgore što može da se desi meni se već desilo. Sada imam pravo da budem srećan.“ Nikada ga nisam video iznerviranog. Njegova vedrina je zarazna. Kada sam odlučio da ga pozovem da putuje s nama, to sam uzeo u obzir jednako kao i kvalitet njegovog rada. Bila je to dobro odluka. Žordi je nizao fotografije koje bi nam kasnije mogle biti korisne, bilo tokom pisanja scenarija, bilo kao deo reklamnog materijala za naš projekat. Zašto su Žordijeve fotografije toliko izuzetne? Fotografisati znači prosvetliti. Žordi se usprotivio Sebastijanu Salgadu, zato što je čuo kako se taj čuveni brazilski fotograf u kratkom članku buni, kritikujući svoje mlađe kolege, koji su, s ciljem da sve sagledaju iz originalne perspektive, spremni da se popnu i na luster, da izvode vratolomije i druge cirkuske veštine. Moj prijatelj je taj komentar shvatio veoma lično. Ja mislim da to nije bilo upućeno njemu. Žordi obasjava objekte na sasvim neočekivane načine. Na njegovim fotografijama ne iznenađuje vas perspektiva nego unutrašnja svetlost ljudi. Ponovo sam video hotel Terminal u Lobitu. Sećam se da smo nekoliko puta tamo išli na ručak kad sam bio mali. Evo šta pamtim: – Spremni poslužitelji, koji stoje nekako ukočeno, u besprekornim belim uniformama. Danas, kad god ugledam nekog admirala, ja se setim gospode koja su usluživala u hotelu Terminal. Mada nijedan admiral ne izgleda tako dostojanstveno. – Razgovor koji se poveo između mojih roditelja i nekog njihovog prijatelja o jelu posluženom za ručak, u kome je meso bilo pomešano s voćem. Oni su smatrali da je to odraz ekscentričnosti. A njihov prijatelj je objasnio da je nešto slično jeo u Južnoj Africi. Dugi niz godina sam gajio velike iluzije o originalnosti južnoafričke hrane. Koliko god se ja upinjao, ničega više ne mogu da se setim. H otel Terminal je u celosti obnovila neka privatna angolska banka. S

njegove stražnje strane, na savršeno čistoj peskovitoj plaži, sada je otvoren bar u jednom bungalovu. Takođe pamtim i trg, nasuprot luke, gde sam se prvi put susreo s ogromnom betonskom kornjačom, koja je delovala pomalo iščašeno. Ručali smo, dobro smo se najeli po veoma povoljnoj ceni, u Tamarisu, starinskom ali pristojnom restoranu, koji je u vlasništvu žene koja se zove isto kao i moja baka po ocu: Rosa Marija Karvalo. Na gornjem spratu postoji mali kazino. Iskoristili smo priliku i da se prošetamo kroz Restingu. Zaista predivne plaže. Popodne smo okončali plivanjem u toplim vodama Plavog zaliva.

Nezgoda

Rupe su pred nas izletale bez prethodnog upozorenja. Malembemalembe se teturao napred kao zanesen, protivrečeći svom imenu. Odjednom, učinilo mi se da je krov vozila suviše nizak. Pokušali smo da zaštitimo glave jastucima. Imala sam utisak da će mi se celo telo raspasti. Mandum me je pridržavao. Osećala sam uz sebe njegovo napeto telo, znojavo. Usred čitave te buke, on je nešto vikao, ali nisam uspevala da ga razumem. Noć se kovitlala kroz prozore. Bartolomeu, sedeći na suprotnom kraju, licem okrenut nama, umirao je od smeha. Podigla sam glas i zamolila da Pouka Sorte bude malo nežniji. „On te ne čuje“, dreknuo je Mandum pored mog uha. „Zapravo, on je zaspao!“ „Kako to misliš ‘zaspao’?“ „Lepo, zaspao je! Pogledaj u retrovizor! Oči su mu zatvorene. Već izvesno vreme je tako.“ „Ništa ne vidim...“ „Veruj mi kad ti kažem, on spava!“ „Onda ga probudi, do đavola! Kako je moguće da neko zadrema i nastavi da spava za volanom, vozeći po ovakvom putu?“ Bartolomeu se zaneo napred. Mandum ga je na vreme uhvatio, sprečivši ga da glavom udari u vrata. Onda su vičući pokušavali nešto da kažu jedan drugom. Bartolomeu je bilo potrebno nekoliko trenutaka da shvati šta mu je Mandum govorio; zatim je, okrenuvši se, protresao našeg vozača. Pet sekundi koje su usledile bile su najstrašnije u mom životu. Malembemalembe je sleteo preko ivice puta i nastavio je da se kotrlja dobrih pedesetak metara, uz jezivo drmusanje, sudarajući se s mravinjacima i krčeći put kroz travu, pre nego što se konačno

zaustavio, nagnut udesno, u gustom oblaku prašine. Svetlost lampica u kombiju, boreći se da opstane usred te crvene prašine, omogućila nam je da vidimo – na neka dva metra ispred nas – stameni zid u vidu stabla baobaba. „Ovo je bilo blizu“, uzdahnuo je Mandum. „Mislio sam da ćemo poginuti...“ Bartolomeu se okrenuo prema mestu gde je sedeo Pouka Sorte, razdravši se: „Jebote, matori, zar ti nisam rekao da ne zaspiš?!“ „To je bila vaša greška!“ Pouka Sorte je zvučao neobično smireno, njegov baršunasti glas klizio je kroz potpunu tišinu u kraljevstvu noći oko nas. „Trgnuli ste me...“ „Trgnuli?! Ja sam te probudio, eto to se dogodilo..." „Da, probudili ste me. Da ste me pustili da spavam, ništa se od ovoga ne bi ni desilo...“ Mandum je otvorio vrata i izašao napolje, posrćući. I ja sam izašla. Osećala sam bol u predelu grudi, i imala sam utisak da su mi svi unutrašnji organi ispremeštani. Naslonila sam se, drhteći, na izborano stablo baobaba. Bilo je ogromno. Koliko sam ja videla, više nije bilo nijednog drveta u blizini. Mesec se jedva nazirao, ali sjaj zvezda je sve osvetljavao, milioni i milioni njih, kao da ih prvi put vidim, zauzimale su čitavo prostranstvo, sve do ruba horizonta, odmah iznad nivoa tla, blistajući i umnogostručavajući se, pucketajući u tišini tog neizmernog beskraja svemira. „Gospode!“, skoro da sam se pomolila. „Tako je predivno!“ Pouka Sorte je grlio svoje vozilo. Nežno mu je tepao: „Molim te oprosti mi, Malembe moj.“ Osvrnuo se prema Bartolomeu, obrativši mu se istim tonom: „Nije trebalo da me budite! Rekao sam vam da ovaj put prelazim žmurećki. Stvarno je tako. Zar mislite da bih izdržao sve to truckanje da sam budan?“ Bartolomeu mi je prišao. Njegov gnev je iščezao; osmehivao se: „I šta ćemo sada, Pouka? Izgubili smo tri gume, a imamo samo jednu rezervnu, kako ćemo onda da nastavimo dalje?“ „Čekaćemo...“ „Šta ćemo čekati, čoveče?“ „Čekaćemo. Neko će već naići.“ Na svu sreću, ja sam se setila da ponesem malu lampu (poklon od mog tate), koja je ujedno imala i funkciju budilnika i radio-aparata. Ne radi na baterije. Da bi se upalila, treba okretati ručicu. Okretanje u trajanju od pet minuta omogućava pet minuta svetla, a ujedno se može slušati i radio. Pronašla sam jednu angolsku stanicu. Slušam je sedeći u kolima, dok

zapisujem ove beleške i jedem čokoladu. „Kadburi“ s mentom, napravljena u Južnoj Africi. Mislim da se u Evropi ne prodaje. U Luandi se može kupiti na ulici. Dobrog je ukusa. Opušta. Na radiju, čujem: (...) Danas se navršavaju dve nedelje od kada je u Luandi preminuo pevač i kompozitor Faustino Manso. Zajedno s nostalgičnom grupom N’Gola ritam i Liceu Vieira Dijas, kao i grupom Ouro Negro Duo, koje su već praktično pale u zaborav, Faustino Manso je zadirao u oblasti folklora Luande, u potrazi za inspiracijom za svoje kompozicije. Lutajući Šišmiš, kako je bio poznat, naučio je da svira kontrabas od američkog muzičara koji je početkom četrdesetih pobegao s ratnog broda i nastanio se u Luandi. Strast prema džezu odvela ga je u Kejptaun, 1958. godine, gde je svirao rame uz rame s muzičarima poput Hjua Masekele i Abdulaha Ibrahima, a njihova se grupa tada nazivala Dolar Brend. Danas, u emisiji Čas cikada, preslušaćemo neke od pesama koje su ga proslavile (...) Neko jeste naišao – razdrndani „folksvagen“ s dvojicom vojnika – dok je Faustino Manso pevao pesmu Luanda u sumrak. Vojnik za volanom bio je visok i nezgrapan; onaj drugi, nizak i bucmast, s dugim metlastim brkovima. Don Kihot je izašao iz kola i protegnuo se. Sančo Pansa je takođe izašao, lenjo, kao da se mučio da zadrži svoj ogromni trbuh u pantalonama; onda je odustao, okrenuo se prema baobabu i pomokrio se u bučnom mlazu. Don Kihot ga je prekorio: „Kapetane, devojka!“ Pokazao je prstom prema meni: „Nezgoda?“ Objasnila sam šta se zbilo. Don Kihot je odmahnuo glavom, a njegovo izduženo koščato lice bilo je zamišljeno. „Ne možete da ostanete ovde usred noći. Posebno ne devojka, tako nežna devojka poput vas. Nalazimo se na neprijateljskoj teritoriji. Da, rat je gotov, ali u ovim šumama još uvek tumara oko pola tuceta lutajućih bandita. Znate li da sam ’99. godine skoro izgubio život baš na ovom mestu? Taj baobab me je spasao.“ „Stradali biste zbog zasede?“ „Ne gospo, nego zamalo da me moja žena ubije.“ „Vaša žena?“

„Tako je. Bio sam u kolima, mazeći se s jednom devojkom iz Benguele, poznatom kao Mil Flores – hiljadu cvetova – plavokosom mulatkinjom... baš kao što je ova devojka ovde... Skoro sam bio – kako da kažem – spreman za akciju, kada se pojavila moja žena. Kako sam kasnije doznao, osoba koja nas je odala bila je druga moja ljubavnica, ozbiljno uzdrmana ljubomorom, koja se zvala Anunsijasao. Marija Rita, moja supruga, pojavila se naoružana katanom. Nisam je primetio dok se približavala. Shvatio sam da je tu tek kada je razbila u paramparčad prozor pored vozačkog sedišta. Mil Flores je otvorila vrata sa suprotne strane i pobegla je, gola golcata – što beše milina videti – u pravcu Lobita. Bog me je stvorio onakvog kakvog me i sada vidite – mršavog i okretnog – poput kozice, ali ostario sam, moja žena je mnogo mlađa, ne ostaje tako brzo bez daha, tako da je bilo samo pitanje trenutka kada će me uhvatiti. A kad bi me uhvatila – jao meni! – nadrljao bih onako nenaoružan, tako da sam se uzverao uz baobab.“ „To je nemoguće! Kako ste to uspeli?“ „Kako mačke lete?“ „Mačke ne lete!“ „One možda ne lete tamo u Evropi, gospođice. Ali ovde one to mogu! Pustite lovačkog hrta na mačku i čik da ne poleti. Progonjena mačka može da se popenje uz bilo koje drvo, čak i na eukaliptus. A zavisno od psa, penje se i uz glatki zid. Ono što je sigurno, jeste da sam ja gotovo poleteo, čak do gore. Ostao sam na drvetu – potpuno go ili bi možda trebalo da kažem, imajući u vidu moju visinsku prednost, ‘vrhunski go’ – sve dok se nije spustila noć i Marija Rita se umorila i otišla.“

Fatita de Matos, nesrećna ljubavnica

U prostranoj dnevnoj sobi kuće Fatite Matos, Sis’ Fatite, u tropskoj šumi Lobita, nalazi se pet uljanih portreta, od kojih je svaki veličine metar sa metar i po. Na svakom od njih, Fatita sedi na istoj pletenoj stolici, u skoro istovetnom položaju, s knjigom na krilu. Prvo platno je naslikano 1946. godine. Fatita ima dvadeset godina, još uvek je devica, čita Prokletu ljubav Kamila Kastela Branka. Na drugoj slici ima trideset godina, ima četvoro nezakonite dece, čita Prokletu ljubav. Na trećoj je četrdesetogodišnjakinja, odevena je u crno zbog smrti svog najmlađeg sina, i čita Prokletu ljubav. Na četvrtoj ima pedeset godina, sedmoro unučića, takođe čita Prokletu ljubav. Na kraju, na petoj slici, ima šezdeset godina, dvanaestoro unučadi, troje praunučadi, ali ovog puta čita Sto godina samoće od Gabrijela Garsije Markesa. Sva platna je oslikala sama. „Dva nedostaju“, kažem joj. „Da li ste prestali da slikate?“ Fatita se smeška. Osmeh joj je mlad. Isti kao na svih pet slika. Nije ostario. „Ne, nisam prestala da slikam. Prosto, ne volim da slikam matore gospođe.“ Onda naglo zaćuti. Njena starija kći, doktor Pitanga de Matos, prekida tišinu. Kaže da je njena majka mnogo patila zbog Faustina Mansa. O nesrećnoj ljubavi svoje majke priča kao da ju je sama iskusila. Fatita de Matos se samo osmehuje, Žoze Eduardo Agvaluza s vremena na vreme, pomalo podrugljivo, ili povremeno potvrdno klimne glavom, spuštenog pogleda. Pitanga de Matos je ogrubela žena. Njena tamna koža odbija svetlost kao ogledalo. Krase je veoma živahne sive oči. Studirala je socijalnu ekonomiju u bivšoj Jugoslaviji. Dve ili tri godine je radila kao zamenica ministra finansija. Danas je uspešna direktorka jedne ribarske kompanije, sa sedištem u Lobitu, kao i jedne fabrike ribljih prerađevina u Tombui. Govori sigurnim, blago

nazalnim glasom: „Majka je mog tatu upoznala na karnevalskom plesu. Ljubav na prvi pogled. Njegov bend je svirao bolero, Besame mucho, naravno da ste ga čuli, svi znaju tu pesmu.“ Pevuši. Način na koji to izvodi, ta boja zvuka, nešto u svemu tome podseća me na Faustina Mansa: Poljubi me, jako me ljubi kao da to noćas činiš poslednji put poljubi me, jako me ljubi jer se plašim da te ne izgubim, da te posle ne izgubim. „A onda je tata počeo da peva, pevao je okrenut ka mami, očiju uprtih u njene... Želim te sasvim blizu sebe da te gledam u oći, tik uz mene. Pomisli da ću možda već sutra ja biti daleko, veoma daleko od tebe. Pomisli da ću možda već sutra, ja biti daleko, veoma daleko od tebe... On je to stvarno mislio, doslovno, ali ona, sirotica, to nije shvatila. Počeli su da se viđaju, u tajnosti, prvo čudesan poljubac, onda još malo razmene osećanja i, pet meseci kasnije, ispostavilo se da je mama trudna. Skandal! Mama, kći jedinica, oduvek je bila tretirana kao princeza. Moj deda je radio za Benguelsku železnicu, Goanac, krupan čovek – vidite li onu fotografiju? To je on. Ličim na njega. Moja baba, dama iz Benguele s veoma konzervativnim stavovima, nije izlazila iz kuće, očajna. Deda je zatvorio mamu u njenu sobu i zapovedio je sluškinjama da joj ne daju ništa za jelo i piće dok ne prizna ko je bio njen zavodnik... ... To je bila reč koju je upotrebio – zavodnik – meni to čak zvuči ljupko... ... Najzad, trećeg dana, otkrila je njegovo ime. Faustino Manso. Deda je pošao u potragu za njim, naoružan pištoljem, ali ga nije pronašao. Već je bio otišao u Luandu. Zato je deda vozom s parnom lokomotivom otišao u prestonicu, s ciljem da Faustina silom vrati u Benguelu – tukući ga celim putem ako bude potrebno, zaklinjao se – i da ga primora da se oženi mojom mamom. Ali stigao je prekasno. Faustino se oženio svega dva dana ranije...

Fatita de Matos se nasmejala. „Volela sam Faustina. On je bio divan čovek...“ „Stvarno divan, ma da, nema šta, sigurno je bilo tako. Kao slatka čokolada! Toliko je bio sladak i neodoljiv da si, uprkos činjenici da se oženio drugom, ti nastavila da se viđaš s njim, uvek krišom. Posle mene se rodilo još troje dece. Moj mlađi brat je umro od malaričnog trovanja kada je imao petnaest godina. Balantajn, drugi po redu, živi u Rio de Žaneiru. A Malibu je u Luandi...“ Fatita de Matos je podigla glavu, izazivački: „Kada se Malibu rodio, ja sam već bila udata za Faustina!“ Pitanga sleže ramenima: „Udata? U izvesnom smislu. Udata u onom vidu koji je prihvatljiv samo u ovom delu sveta...“ Evo kako je bilo. Fatita de Matos se rano probudila jednog olujnog jutra i našla se licem u lice s Faustinom Mansom, koji je sedeo na ivici njenog kreveta, pokisao do gole kože. Svetlost munje ga je obasjala i ona ga je videla onakvog kakav će izgledati četrdeset godina kasnije: ispijen, nesiguran starac, koji se oslanjao na zidove kako bi se zadržao u uspravnom položaju. Ona je htela da zna šta mu se dogodilo. Starac je odgovorio: „Ništa.“ Onda je provukao prste kroz kosu i obavestio je da se nikada više neće vratiti u Luandu. I dodao je: „Moram biti tvoj, sve do časa svoje smrti.“ Fatita je sedam godina sanjala o tom trenutku. Ustala je i otišla do prozora, zagledavši se u oluju. U njenim snovima, Faustino bi se uvek pojavljivao neke upravo takve noći. Zagrlio bi je, ona bi spustila glavu na njegovo krilo, on bi je milovao po kosi, a ona bi plakala. Ujutru, u osvit zore, ona bi se probudila i otkrila bi da joj je jastuk nakvašen suzama. Međutim, ovako suočena sa stvarnošću, Fatita de Matos nije zaplakala. Naprotiv, odjednom ju je obuzela želja da se nasmeje. Smejala se gotovo besno, u grubim, silovitim naletima, prisećajući se svih onih noći koje je provela sama, kao i sramote kad bi se suočila s ljudima na ulici, zvuka tuđeg podsmeha iza njenih leđa, i okrutnih ćutanja njenog oca i majčinih bolnih kletvi, posle čega je zgrabila najbližu stolicu i snagom za koju nije ni znala da poseduje zavrljačila je ka njegovoj glavi, na opšte zaprepašćenje svog ljubavnika. U filmovima, naročito u vesternima, čest je slučaj da likovi gađaju jedni druge stolicama u glavu, a da pri tome žrtva ne bude jako povređena. Ali u stvarnosti u kojoj živimo, znamo da su stolice tvrđe – ili glave mekše, ili možda oboje – nego u svetu mašte koji

naseljavaju filmske zvezde. Faustino je smešten u bolnicu, gde je tri dana i dve noći ležao bez svesti. Kada je konačno otvorio oči, smušen, ugledao je Fatitu de Matos tačno ispred sebe. Sedela je na stolici u jednom uglu, čitajući Prokletu ljubav, skroz u crnini, kao stara udovica, i toliko usredsređena na roman da se gotovo trgla kada je začula njegov nejaki glas: „U pravu si“, promrmljao je čovek. „Obećavam ti da ću biti tvoj i posle smrti.“ Nije uspeo da ispuni čak ni prvi deo svog obećanja. Faustino Manso je postao profesionalni muzičar tek kada je napustio Luandu. U prestonici je radio (povremeno) kao činovnik u poštanskoj službi. Svirao je kontrabas, kao član jedne džez-grupe, na privatnim zabavama ili u nekom klubu, skoro po pravilu vikendom. U Lobitu je uspeo da se zaposli kao klavirista u hotelu Terminus. Do tog trenutka, nikada ranije nije svirao klavir u javnosti. To je bio relativno dobro plaćen posao, koji mu je ostavljao podosta slobodnog vremena. Jedne noći, mladi Južnoafrikanac prišao je kako bi mu čestitao. Njegovo ime je bilo Bazil du Tojt. Njegov otac, koji je bio vlasnik lanca hotela u Južnoj Africi, poslao ga je u Angolu da prouči ondašnje tržište. Bazil, koji je bio rodom iz Kejptauna, s neobuzdanim poletom mu je pričao o Sofijataunu i o tome kako je džez tamo kod kuće počeo da menja boju. Uveravao ga je da, ukoliko jednog dana poželi da poseti Južnu Afriku, on će mu pružiti svu potrebnu podršku. Protekle su dve godine. Jednog vrelog, vlažnog decembarskog jutra 1965, Faustino je pošao u svoju uobičajenu vožnju biciklom. Obično bi se zaustavio pored pošte, gde je provodio izvesno vreme čavrljajući sa svojim nekadašnjim kolegama. Vratio se odmah posle nekoliko minuta, silno uzbuđen, mašući pismom od Bazila koje je čvrsto stezao u ruci. Južnoafrikanac mu je ponudio unosan ugovor, da tri meseca svira u Kejptaunu. Videvši ga tako uzbuđenog, Fatita nije ni pokušala da ga odvrati. Mesec dana kasnije, baš posle Božića, Faustino Manso se ukrcao na brod za Južnu Afriku. Kuća se nalazi u sredini ogromne, loše održavane zemljišne parcele, a okružena je s pet suvonjavih palmi i mladim drvetom manga, manje ili više na granici da se sasuši. To je lep primerak kolonijalne arhitekture – ima betonsku osnovu, s elegantnim lukovima na kojima počiva lagana drvena struktura izbledele smaragdnozelene boje. Široka, sveža veranda okružuje ceo njen obim. Viđala sam slične građevine na Karipskim ostrvima. „Ja nisam rođena u ovoj kući. Doselili smo se kada sam imala petnaest

godina. Ali, zatrudnela sam i otišla sam u Benguelu, gde sam živela s jednom svojom tetkom koja je bila usedelica. Vratila sam se nakon očeve smrti...“ „A vaša majka? Da li se ona dobro slagala s Faustinom?“ „Ne, ne! Potpuno ga je ignorisala. Ponašala se kao da on i ne postoji. Nikada mu nije uputila ni jednu jedinu reč. Na kraju sam i samu sebe ubedila da ga ona stvarno nije ni videla...“ „Kao da je moj tata bio samo obična utvara“, nadovezuje se Pitanga. „Jednom prilikom, ona je ušla u kupatilo kada je on bio u kadi. Tata je počeo da viče...“ Fatita se smeje: „Istina je. Skoro da sam to zaboravila. Faustino je gotovo vrištao, a ja sam pojurila da vidim šta se dešava. I tamo sam zatekla svoju majku, koja je mirno obavljala nuždu. Rekla sam joj: ‘Majko, sramota! Pogledaj, Faustino je tu!’ A ona, slegnuvši ramenima: ‘Faustino? Koji Faustino? Nema ovde nikakvog Faustina.’ I tako unedogled.“

Lubango, južna Angola Sreda, 2. novembar 2005. godine

Juče ujutru smo stigli u Lubango. Smestili smo se u jedan stan u samom centru grada, s tri sobe, kupatilom, kuhinjom i dnevnom sobom. Nalazi se na trećem spratu, u zgradi bez lifta. Jutros smo doručkovali u kafeu Huila, u prizemlju iste zgrade, koji takođe pripada vlasnicima stana. Čini se kao da je to mesto susreta za buržoaziju. Skoro uvek je puno. Mnogo belaca iz ove oblasti dolazi na to mesto; poznati su kao „čikoronjos", što je ironično izobličavanje izraza „senjor kolono“, to jest, „kolonijalni gospodin“. U nas gledaju s izvesnom dozom nepoverenja. Ne prilaze nam. Ceo jučerašnji dan smo proveli posećujući „turistička obeležja“ i neke od mogućih lokacija za film: Huila Grand hotel, Hrista Kralja, vijugavi šumski put ka Lebi, klisuru Tundavala. Žordi je snimio nekoliko fotografija. Sve obilazimo zajedno s našom vozačicom taksija, zove se dona Avgusta, koju smo upoznali čim smo izašli s aerodroma. Huila Grand hotel je sada ofarban u boje Sonangola, crvenu i žutu, uznemiravajuću žutu, iznenadnu kao pucanj, što čini da cela građevina odskače od gradskog pejzaža. Unutrašnjost je zadržala određenu kolonijalnu eleganciju. Putevi su ovde u veoma dobrom stanju. Hrist Kralj, pomalo štura patuljasta replika veličanstvenog Hrista Spasitelja koja nadgleda Rio de Žaneiro, u potpunosti je obnovljen. Odatle se pruža pogled na čitav grad. Onda smo otišli u Tundavalu. Nebo je bilo olujno. Džinovske grudve tamnih oblaka žurno jure prema istoku. Svetlost sunca, koja ih obasjava postrance, naglasila je njihov sastav i snagu. Odjednom, put se

rastvorio u ogromnu široku dolinu, sasvim prekrivenu krupnim sivim stenama. Veličina i raspored tih stena nagoveštavali su neku vrstu promišljenog nereda, proizvod inteligencije, mada nekako izobličen, kao slovo koje je ispisao neki ludak. Tek onda se ukazuje klisura. Nijedna fotografija ne može da je dočara. Naglo suočeni s ponorom, osetili smo se kao da nas napušta razum. To jednostavno nije bilo moguće. A ipak, bilo je tu pred nama. Posle toga smo otišli do Čibije. Želeo sam da Karen pokažem bar Kod Ines. Nalazi se na glavnom putu. Nema mnogo puteva u Čibiji. Vlasnik, sada već sredovečan čovek, prilično beloput mestizo – to jest, čovek mešane rase – „kao namazan belilom“, kako se izrazila dona Avgusta, rođen je u Malandžiju, a u Čibiju je došao da živi odmah posle nezavisnosti. Ima nebeskoplave oči, skoro providne. Kao okoreli navijač Sportinga, on je taj mali prostor okrečio u zeleno i belo, a u jedan ugao je postavio plastičnog lava. Rekao mi je da se jasno seća kada sam prvi put kročio u njegov bar, pre četiri godine, u pratnji pisca Horhea Arimara, rodom iz tog mesta, koji se vratio kući nakon trideset godina odsustvovanja. Karen i ja smo seli za jedan od stolova. „Da li razumeš zašto sam te doveo ovde?“ Nije razumela. „Ovo će, draga moja, biti bar Kod Leopoldine, bar Faustinove treće udovice.“ Klimnula je glavom. „Moglo bi da bude tako. Ali taj bar ipak neće biti u Čibiji već u Namibeu. Namibe je obalski grad. Ima luku. Naš je lik, ne zaboravi, neka vrsta mornara, koji ima ženu u svakoj luci.“ (Razgovor s čovekom odrpanog izgleda, poprilično pijanim, na izlazu iz Inesinog bara.) „Starče, potrebna mi je tvoja pomoć, patim od slike... „Kako je to moguće, patiš od slike?“ „Patim od slike. Hoću da pitam naučnika: da li ima još ljudi koje muči isti problem kao i mene?“ „Ne shvatam, šta je zapravo tvoj problem?“ „To je ono kad pričaš s osobom na zidu. Slika ti se obraća.“ „Ja ne pričam sa slikama...“ „Tako je, naučniče; ja pričam s njima.“ „I šta ti ta slika kaže?“

„Ta osoba mi kaže da će umreti. Ali sada, sada, glas počinje da iščezava. Njegova košulja podseća na zmiju koja mu se obavija oko tela. Vi, ljudi, vi ste naučnici, vi ćete to preneti dalje, moje ime je Elidio Kabinda.“

Prva morska sirena je bila mrtva

Kratkonogi pas boje peska protrčao je pored nas. Za njim se vukao jak miris mokre dlake i sušene ribe. Kao da je taj miris bio jedina određena stvar u vezi s njim. Drugi psi, nešto dalje, iskrsli su iza dina i pridružili mu se. Mandum je odjurio krupnim koracima niz plažu, pokušavajući da snimi ceo čopor. Doviknula sam mu da bude oprezan. Odmahnuo mi je slobodnom rukom. Na sebi nije imao košulju, samo mu je crvena marama bila vezana oko glave. „Nema opasnosti“, uveravao me je Bartolomeu. „Tamo su samo psi, a oni ne napadaju ljude...“ Zaliv tigrova. Pročitala sam knjigu Pedra Rose Mandesa. Trebalo je da je ponesem sa sobom. Već sam zaboravila šta je napisao o ovom starom naselju ribara, danas mrtvih i sahranjenih (ili uglavnom sahranjenih) ispod živih pustinjskih dina. Sve što sam upamtila jeste metafora. Putujemo u Namibe, ili Mosamedes – kako se ovaj gradić zvao u kolonijalno doba, nakon što je već jednom promenio ime od Angra do Negro – u jednom od brodića moje sestričine. Mateus, kapetan, spustio je sidro izvan Zaliva tigrova, pa smo se iskrcali kako bismo posetili duhove. Mandum se vratio pola sata kasnije, umoran od jurcanja za psima. Na licu je imao zagonetan izraz. „Hoću nešto da ti pokažem...“ Seo je na pesak, leđima okrenut suncu, praveći senku iznad ekrana videokamere. „Vidiš li?“ Nasmejala sam se. „Baš je dobra. Stvarno izgleda kao jedna od onih Fontkubertinih morskih sirena...“ „Nisam ja to tako namestio, kunem ti se! Ovako sam zatekao.“

Španski fotograf Žoan Fontkueberta stekao je slavu osmišljavajući – uz veliku dozu humora – slike mitskih bića. U okvir njegovih najpoznatijih kolekcija spada neobična serija fosila morskih sirena. Prizori koje je Mandum snimio podsetili su me na njih: gornji deo ljudskog skeleta, ili majmunskog, uključujući i lobanju, povezan s nečim što je ličilo na ogoljene kosti delfina. Ovo otkriće je uspelo da zabavi naše domaćine. S vremena na vreme, mogu da čujem Bartolomeuove povike: „Tamo, baš tamo, pogledajte, skače u vodi, sirena!“ Isprva se Mandum pretvarao da ga ovakve šale zabavljaju. Ali više se ne smeje. Nervira ga Bartolomeuovo nepoštovanje (koje je često čak i okrutno, ja vam garantujem), kao i sve što ga kroz njegove okrete i smeh prikazuje kao neobuzdanog i neumerenog. Zagrlio me je. Prošaputao mi je kraj uha: „Ovaj tip je glumac, igra ulogu crnca, ili barem izigrava čoveka kakav misli da crnac treba da bude. Ja sam crnac i nisam takav.“ „Možda ti i nisi crnac.“ „Misliš?“ „Nemam pojma. Na kraju krajeva, šta uopšte znači biti crnac?“ Pouka Sorte je nastavio da vozi Malembemalembe kopnenim putem. Biće mu potrebno dva do tri dana da stigne do Namibea. Ostatak putovanja ćemo proći zajedno. Pitanga je bila ta koja nam je predložila da krenemo brodićem. Čudno, ali ja sam prihvatila, jer sam želela da iskusim ono što je Faustino ostavio za sobom. More je možda uvek isto, ali brod je drugačiji, svakako znatno udobniji, vremena su takođe drugačija. Nismo baš imali sreće. U pola četiri, nebo se zamračilo i počela je da pada kiša. Vetar je podigao talase. Zavijanje i šumovi i silovita uzburkanost vode koja udara u drvene bokove. Brodić se opasno ljuljao. Kada bih se nagnula preko glavne prečage, mogla sam da vidim kako mi se more približava, toliko da sam ga skoro mogla dotaći prstima, a potom se povlačilo, daleko, otkrivajući gotovo čitav zadnji deo trupa. „O, ne!“, uzdahnuo je Mandum. „Samo ne ponovo u Kandžalu!“ Čim je to izgovorio, povratio je preko ograde. Bartolomeua je dočekala ista sudbina. Ja sam uspela da se uzdržim. Mislim da je to genetski... I naravno, ne, samo se zavaravam – stalno zaboravljam da moj otac nije moj otac; to jest, da Dario nije moj biološki otac. Darijev otac je bio kapetan trgovačkog broda. Moj deda po ocu je stradao loveći bakalare. Svi u Ilavu su na neki način povezani s morem. Tek sada, dok pišem ove redove, pada mi na

pamet da ja, zapravo, nemam nimalo mornarske krvi u sebi. Šteta, na to sam bila strašno ponosna... I onda se naglo sve smiruje, more kao da je zatečeno plavetnilom neba. Nisam bila sigurna da li plovimo ili letimo. Možda i jesmo leteli. Tlo se samo naziralo. Kao zlatna traka koja pluta na horizontu. More je spokojno. Mi klizimo, kao u snu, kroz veličanstveno veče. Mandum snima skupinu belih kuća u daljini. Bartolomeu viče: „Namibeeeeeeeee!“ Stari Mateus se smeška. Nežan mu je osmeh. Topao kao zagrljaj. „Lepo je to mesto, Mosamedes. Tu sam rođen.“

Tišina igrača šaha

Tišina. Ne, tišine. Mogao bih da napišem kratak esej s temom tišine. Ili još bolje, katalog tišina, dočaravajući ih gluvim ljudima.2 Tišina koja prethodi zasedama. Tišina u trenutku pucanja penala. Tišina pri posmrtnom maršu. Tišina suncokreta. Tišina Boga posle pokolja. Tišina kita koji izdiše na obali. Tišina nedeljnih jutara u malom selu u unutrašnjosti Alenteha. Tišina noža za razbijanje leda koji je ubio Trockog. Tišina neveste pre nego što izgovori sudbinsko da. I tako dalje. Postoje neke prijatne tišine, i one druge, koje su neugodne. Spokojne tišine, i one koje su dramatične. Ima onih koje mirišu na parfem, kao i onih koje zaudaraju na klozet. Zatim slede one čiji ukus veoma podseća na zrele guave, one koje se čuvaju unutar džepa kaputa zajedno s fotografijom mrtvog sina; one koje nage koračaju ulicama; nadmene tišine, i one koje mole. Tišina igrača šaha razlikuje se od svih ostalih. Ova dvojica preko puta mene, neobični protivnici, između sebe stvaraju tišinu koju prepoznajem iz dvorana sasvim drugačijih od ove u kojoj se sada nalazimo. Prvi igrač ima ogromnu glavu nalik bundevi sazreloj na suncu, a ono malo preostale kose u

buntovnim đavolastim kovrdžama spušta se preko njegovih ramena. Drugi bi mogao za život da zarađuje kao model za turiste koji tragaju za tipičnim afričkim likovima, ako bi se zanemarila činjenica da ovaj uveliko zapušten grad nema mnogo posetilaca: on je mukubal. Ne u smislu u kom sam ja Portugalac, razumete, već na način na koji Portugalac može da bude pauliteiro plesač iz Mirande, .odeven za narodni festival. Tu stvarno postoji razlika: pauliteiro iz Mirande nije zaista pauliteiro, on je pauliteiro samo u periodu koji provodi na pozornici; onda on skida svoju karakterističnu nošnju i zamenjuje je farmerkama i majicom s likom Boba Marlija ili Čegevare. Jednom prilikom, u Santijago de Čileu, snimio sam beskućnika odevenog kao Indijanac iz plemena Mapuće. Čak je i na grudima istakao znak: „Autentični Indijanac. Mejd in Čile.“ Sve što nedostaje čoveku koji sada sedi nasuprot meni jeste neki sličan natpis. Visok je, elegantan, širokih ramena, skladnih crta lica, s dugim zaliscima poput rok pevača iz sedamdesetih. Kosa mu je prekrivena šarenom maramom, a oko struka nosi neku vrstu pojasa za bedra, možda od nekog sukna. Dve ogrlice sa staklenim perlicama, od kojih samo jedna ima kopču, privlače pažnju (moju su privukle) na njegov širok vrat i čvrste grudi. Kada smo stigli, pozdravio nas je na besprekornom portugalskom jeziku. Pitao je Bartolomeua da li je Sporting pobedio. Bio je zadovoljan odgovorom: „Dobri stari Sporting!“ Na ovom mestu, koliko ja vidim, svi su navijači Sportinga. Leopoldinin bar je okrečen u zeleno i belo. U jednom uglu, pričvršćenu za zid, u nekoj vrsti svetilišta između upaljenih sveća, ugledao sam zeleno ofarbanu plišanu mačku. „Šta hoćete?“, prekorio me je mukubal, primetivši moju iznenađenost. „To je bilo jedino slično lavu što smo uspeli da nađemo.“ Mukubal se svom prijatelju obraća nekim suvim i šuškavim jezikom, koji mene podseća na ruski. Viktorija, kći treće žene mog oca, poslužuje igračima još dva piva. Ja naručujem još tri za nas. Pitam je: „Da li oni govore ruski?“ Klima glavom, bezizražajno. Nije bilo teško pronaći Leopoldinin bar. Čak i pre našeg dolaska, neko nas je upozorio da je Leopoldina umrla. Viktorija, njena najmlađa kćer, preuzela je posao. Dočekuje nas prijateljski, ali čim sam joj se predstavila i rekla joj zbog čega sam došla, njen osmeh iščezava: „Ja nikada nisam upoznala svog oca. Ne sećam ga se. Napustio nas je pre mog rođenja. Nikada nisam ni želela da ga upoznam.“ Moraću mnogo da se potrudim kako bih je naterala da mi se otvori.

Crvenokosi se zove Nikolaj Aliserkes Peškov. Njegov deda je služio pod Nikolajem II kao konjički oficir. Pobegao je u Pariz, posle Oktobarske revolucije, a posle Pariza je završio u Luandi kao kad se lađa nošena olujom zatekne nasukana na obali nekog bezimenog ostrva, pa se tu skrasio da predahne i zaleči svoje rane. Oženio se jednom Nemicom iz Namibije, otvorio je fotografski studio i dobio jednog sina, koga je nazvao po poslednjem ruskom caru. Mladić je nastavio očevim stopama. Takođe je bio zainteresovan i za kinematografiju, a sredinom prošlog veka preselio se u Benguelu, gde je iznajmio bioskopsku dvoranu u kojoj je puštao filmove. Nažalost, bio je teška pijanica, kockao se, a imao je očiglednu sklonost prema nesrećnim ljubavnim vezama. Izdahnuo je na rukama svog starijeg sina, Nikolaja II, crvenokosog, koji je kao jedino nasleđe dobio filmski projektor i nekoliko filmskih traka u veoma jadnom stanju. Nekoliko godina, i pre tako i posle nezavisnosti, Nikolaj je zarađivao za život tako što je prikazivao filmske klasike – u crno-beloj tehnici – u siromašnim kvartovima Lobita, Benguele, Namibea i Lubanga, kao i po selima duž železničke pruge. Porazila ga je televizija, a kasnije i video-uređaji. Da bi pronašao željnu publiku, morao je da putuje do znatno udaljenijih mesta. Odlazio je biciklom, uvek u pratnji suvonjavog, stidljivog momčića, koga su zvali Džejms Din. Upravo ga sada gledam, malog Džejmsa, kako mirno sedi, u senci zida, čitajući knjigu. Želeo sam da saznam kako glasi njegovo pravo ime. Čudno me je pogledao: „Moje pravo ime je Džejms. Džejms Din.“ Pokazao mi je svoju ličnu kartu. Zaista se zove Džejms Din, crnac, rođen u Lobitu, 4. jula 1990. godine. Nikolaj II i Džejms Din dobro poznaju pustinju. Prelaze je biciklom. Zaustave se u nekom nomadskom logoru, prikače platno na zid ili ga razvuku između dva veća drveta, u nedostatku zida; onda postave projektor i puštaju filmove. Džejms Din sve vreme okreće pedale, proizvodeći struju: „U noćima bez mesečine, nema boljeg bioskopa“, ubedljivo je tvrdio Nikolaj. „A i filmovi su dobri.“ Ali njegovi filmovi se pre mogu nazvati nasumičnim kolažem fotografija. Nikolaj ih je sa strpljivošću sveca sastavio od onoga što je preostalo od filmova njegovog oca: Afrička kraljica, Kazablanka, Vertigo, Na dokovima i, naravno, Buntovnik bez razloga. Njegovog partnera u šahu, „Zovite me Žoao“, kidnapovale su angolske oružane snage, kada je imao svega dvanaest ili trinaest godina. Naučio je da

puca iz pištolja istovremeno kada je ovladao portugalskim jezikom. Posle toga, proveo je petnaest meseci u Moskvi, proučavajući „tehnike ubeđivanja“, šta god to bilo (radije ne bih čačkala po tome), a tečno je progovorio i ruski. Kada je 1998. godine demobilisan, vratio se kući, u pustinju, ponovo postavši običan pastir. „Običan pastir“ je izraz koji je sam skovao. „Tehnike ubeđivanja“, takođe, to je očigledno. Kada god dođe u Namibiju, svrati u Leopoldinin bar, da odigra koju partiju šaha s Nikolajem II. Daje mu i lekcije ruskog jezika. Zauzvrat, on ga podučava istoriji kinematografije. Odlomci iz intervjua s Viktorijom Manso Ja: Da li vam je majka ikada pričala o Faustinu Mansu? VM: Ne, ja o njemu i ne razmišljam kao o svom ocu. Napustio nas je pre nego što sam se ja rodila. Posle je moja majka imala druge muževe. Taj čovek nas nije čak ni potražio nakon što se vratio u Angolu. Mislite li da je makar jednom pomogao mojoj majci u nečemu? Nikada. Nikada ni u čemu. Kad pomislim na njega, osetim užasan gnev u svom srcu. Ja: Da li vam je poznato kako je vaša majka upoznala Faustina Mansa? VM: Znam samo ono što se priča, da je on oteo moju majku. Ukrao ju je od njenih najbližih. Odveo je u Sa de Bandeiru. Radila je za njega. Ja: Poznajete li nekoga od vaše rodbine s majčine strane? VM: Oni su mukubali. Ja: Da. Poznajete li ih? VM: Ne, oni vode svoje živote. A mi svoje. ... Ja: Da li ste ikada bili u Luandi? VM: Ne. Ali bila sam u Ošakati. ... Ja: Kada je Faustino otišao iz Lobita, krenuo je prema Kejptaunu. Znate li zašto se zaustavio? VM: Ovde se nije zadržao. Prokletnik nas je napustio, otperjao je... Ja: Proveo je ovde tri godine... VM: Da, tri-godine... Ne, nemam pojma zašto. Niti želim da znam. Pitajte mog brata, Baberu. Naći ćete ga u Lubangu. Idite tamo i pitajte ga.

Heroj pored puta

Malembemalembe

se tvrdoglavo upinjao da se uspenje uz obronke planinskog lanca Lebe. Mandum se s kamerom smestio pored prozora. Po prvi put je očigledno oduševljen pejzažem. „Zadivljujuće krivine!“ „Zadivljujuće krivine!“, složio se Pouka Sorte. „Ovaj naš put ima više krivina nego prelepa žena.“ Mladići su se nasmejali. Bartolomeu ga je potapšao po leđima. „Veruješ li ti u vernost, brale?“ „Ja? Jok ja! Sumnjam da muškarac može celog života da voli samo jednu ženu.“ „Čuješ li ovo, teto? To je gledište pravog Afrikanca. Što se mene tiče, ja sam ubeđen da čovek koji kaže da voli samo jednu ženu, zapravo ne voli nijednu. Ne postoje verni muškarci, samo oni koji nisu sposobni da budu neverni. Čuo sam da su kitovi jedini sisari koji su monogamni...“ „Ma nisu ni kitovi!“, dobacio je Pouka Sorte. „Stvar je u tome da su samo izuzetno diskretni...“ Sva trojica su se zacerekali. Posle toga, nastupila je tišina. Mandum je bio zanesen, snimajući pejzaž. Bartolomeu se naglo uozbiljio; u određenom trenutku, zatražio je da Pouka Sorte zaustavi vozilo. Izašao je na blistavu popodnevnu svetlost. Pošla sam za njim. Probijao se kroz visoku zlaćanu travu, sve dok nije stigao do mesta na kome se nalazio mali kameni krst. U dnu krsta, videla se mermerna pločica. Pročitala sam: „Ovde je pao Bernardo Falkato, braneći svoju zemlju. Počivajte u miru, komandire.“ Bartolomeu se okrenuo ka meni: „To je bio moj otac.“

U njegovim očima su se nazirale suze. Na samom početku građanskog rata, 1975. godine, Bernardo Falkato, tada još mlad student medicine, u žurbi proglašen komandantom FA– PLA, pokušao je da naoružanu južnoafričku diviziju zadrži na odstojanju. U svojoj jedinici je imao petoricu mukubal ratnika. Kada su ostali bez municije, bacio je pištolj i potrčao niz put, raširenih ruku, isprsivši grudi, kako bi dočekao jezivu smrt. „Više ga se niko ne seća.“ Bartolomeu je desnom nadlanicom obrisao suze. Ja sam ga zagrlila, čvrsto, ne znajući kako da ga utešim. U tom trenutku se pojavio Mandum, noseći video-kameru. „Može li neko da mi kaže šta se ovde zbiva?“ Glas mu je podrhtavao. „Da li te ovaj tip gnjavi?“ Obuzela me je želja da ga ošamarim. Viknula sam: „Umukni, ti budalo!“ Nikada ga ranije nisam nazvala tako pogrdno. Ali još gori od toga beše moj ton dok sam to izgovarala, kao ledena oštrica koja mi je porezala usne. Mandum me je prostrelio pogledom, okrenuo mi leđa i otišao. Malopre, ovde u hotelu, zamolila sam ga da mi oprosti. Objasnila sam mu kakva je situacija bila. Nije mnogo pomoglo. Imam utisak da se udaljavamo. U prošlosti, Lubango se ponosno hvalio time da ga krasi najveći bazen na svetu. I ako nikada nije stvarno bio najveći na svetu, mora da je makar bio blizu tome. Danas, čak i prazan, zadržava svoju čar i nastavlja da privlači posetioce. Okružuje ga ćutanje razdvojenih nizova drveća. Kiparisi oštrih vrhova raspoređeni su po tlu, tu i tamo, pored okruglastih i lisnatih stabala manga. Odmah iza njih mogu se videti eukaliptusi, zatim borovi. Sve me to podseća na veliki međunarodni aerodrom, gde su sve rase na okupu, nenamerno, ali odlučne da se ne mešaju. Kada se popnete uz kameno stepenište, zateknete se ispred elegantne građevine okrečene svetloroze i belo – to je kazino Lubango. Pukovnik Babera, Viktorijin stariji brat, čekao nas je na ulazu. Bradati medved. Odmah mi se svideo. Kao da sam ga oduvek poznavala: „Seko?! Da si mi najavila da dolaziš – da i ne pominjem da si odavno mogla da se oglasiš da postojiš – zaklao bih vola...“ Babera.nas je povezao svojim kolima, starim „hamerom“, u svoju prostranu kuću, veličanstvenu i delimično skrivenu iza uredno održavanog vrta. Zidovi su niski, kao i na svim ostalim kućama u gradu, što me je iznenadilo. U Luandi sam ponekad imala osećaj da mi je potrebno više vazduha, pokušavala sam da pronađem još malo zelenila,

samo još malo plavetnila, dok sam se gušila u zbrkanom lavirintu visokih zidova. Ovde može da se diše. Svež, čist vazduh povoljno utiče na čoveka, kao mlaz tuša koji vam opere dušu. „Luanda?!“ Babera se nasmejao kada sam mu poverila taj svoj osećaj neprijatnosti. „Prestonica je živi užas, seko. Prvo je Bog stvorio Angolu, a onda je došao Ðavo i stvorio Luandu.“ Babera je imao svega tri godine kada je Faustino otišao. Ali, uprkos svemu, on o njemu govori s divljenjem. Kaže da ga je on spasao od toga da postane običan stočar. S nežnošću čuva pregršt uspomena – odlasci u šetnje, u kasno popodne, s rukom u ruci, dok njegov otac daje imena pesmama ptica, učeći ga kako da tera čigru, zatim sviranje klavira s njim u krilu, čavrljanje s ljudima na ulici. On je sve poznavao. „Pokazaću ti svoje malo blago, seko...“ Pokazao mi je kolekciju Faustinovih ploča, koje je nabavljao po raznim zemljama tokom dugog niza godina; dvanaest singlica i tri longplejke. Samo jedna singlica nedostaje – retkost, snimljena u Južnoj Africi. Jedna longplejka na omotu ima sliku mlade mukubal žene, visoke i vitke, ispred klisure Tundavala. „Dozvoli mi da ti predstavim svoju majku, donu Leopoldinu...“ Babera ima tri kćeri, Muhimu, Rosu Mariju i Belitu, a sve su one nasledile uzvišeno držanje svoje bake. Poslednje dve su bliznakinje. Muhima, poljoprivredna inženjerka, već udata, igrala je u nacionalnom košarkaškom timu. Visoka je metar i osamdeset centimetara. Rosa Marija i Belita su skoro identične minijature svoje starije sestre, iako nešto svetlije kože i ravnije kose. Studiraju hotelski menadžment u Kejptaunu. Trenutno su došle da ovde provedu višednevne praznike. Odvukle su Bartolomeua u kuhinju, izražavajući pomalo preterano zanimanje za kuvanje (što me je pomalo nerviralo), ali su nam pola sata kasnije servirale riblji paprikaš koji beše jedno od najboljih jela koje sam ikada u svom životu okusila. Posle ručka, Babera nas je odveo u jednu omanju prostoriju, u kojoj su stolice bile poređane oko ogromnog televizora s ravnim ekranom. Uključio je televizor i na njega priključio DVD uređaj. Prigušio je svetla: „Ono što ćete sada videti jeste proizvod amaterskog rada. To sam kupio od jednog portugalskog trgovca u Lisabonu, pre pet-šest godina. Kasnije sam to prebacio na kompakt-disk. Snimljeno je u blizini Tundavale, 1957. godine, verovatno u decembru...“ Žuti pesak. Nebo kao razderano, iznenadne svetlosne munje. Tamne stene, visoke i hrapave, oborene na ravno tlo. Staza iscrtana poput lavirinta između stena. A onda, dolazeći s leve strane, ukazuje

se bicikl. Čovek na biciklu nosi kontrabas. Slika poskakuje. Vidite tri para koji sede na zemlji, u opuštenim položajima, oko stolnjaka na kome su tanjiri s hranom. Jedu. Smeju se. Slika ponovo poskoči. Sada vidimo vitkog čoveka koji grli kontrabas. On sedi na jednoj od neobičnih mrkih stena koje su iskrsle na početku filma. U pozadini, nalik platnu, tamno olujno nebo. Čovek svira. Ne čuje se koja je kompozicija u pitanju. To je nemi film. Sve je to kao slika ukradena iz nekog sna. Odlomci iz intervjua s por. Baberom Mansom Ja: Viktorija mi je rekla da vi možda znate zbog čega je Faustino proveo tri godine između Mosamedesa i Sa da Bandeire, umesto da ode pravo u Kejptaun, što mu je bila prvobitna namera... BM: Zbog jedne žene, zbog čega bi drugog? Zbog jedne Portugalke koju je upoznao na brodu. Pomenuta dama je bila udata za uspešnog vlasnika plantaža, sa sedištem upravo ovde, u Lubangu, ali koji je provodio čitave sezone u Lisabonu i Luandi. Tata se zaljubio u tu ženu i zato, namesto da nastavi svoje putovanje, odlučio je da sačeka sledeći brod. Planirao je da se zadrži najduže tri nedelje. Na kraju je ostao tri godine. Ja: Kako ste to saznali? BM: Tata mi je rekao... Ja: Rekao vam je? Kada? BM: U Luandi. Povremeno sam se viđao s njim u Luandi, posle nezavisnosti, jasno, kad god sam boravio u prestonici. Imali smo običaj da odemo na ručak kod starog Bicikliste – znate li za to mesto? – u sjajnu nekadašnju pivnicu preko puta Angolskog žurnala, mislim da je sada zatvorena. Poslednji put sam ga video pre pet ili šest godina. Često smo pričali o svemu i svačemu, o muzici, o putovanjima, o ženama. Bili smo dobri prijatelji. Ja: A šta je bilo s Portugalkom u koju se Faustino zaljubio? BM: Zvala se Perpetua. Njen suprug je otkrio da njih dvoje imaju aferu, presreo je jedno od tatinih pisama i učinio je nešto najgluplje što muškarac može u takvim okolnostima – izvršio je samoubistvo! Pucao je sebi u glavu. To se zbilo dva ili tri meseca nakon što se tata iskrcao u Mosamedesu, mada pretpostavljam da niko nije primetio tu slučajnost, niko nije shvatio postupak sirotog čoveka. A gospođa Perpetua, ona je prodala farmu i ništa se o njoj više nije čulo. Ali tada se pojavila moja majka i tata se zatreskao u nju. Bio je lako

zaljubljive prirode. Ja: A zašto je otišao? BM: Bazil du Tojt, prijatelj koji ga je bio pozvao da poseti Kejptaun, ponovo je počeo da navaljuje. I tako je tata spakovao svoje torbe i otišao... Ja: Nagađam da je u Kejptaunu pronašao neku novu ženu... BM: Prirodno. Seretu du Tojt, Bazilovu mlađu sestru... Ja: Burkinju?! BM: Bila je belkinja, i plavokosa, a sve to usred aparthejda. Tata je bio hrabar čovek. Sereta je imala samo dvadeset godina. Video sam neke njene fotografije, baš je bila lepa. Koreogra inja. Danas je prilično poznata. I cenjena. Ja: Imate li neke podatke pomoću kojih bismo mogli da stupimo u vezu s njom? BM: Ne. Ali ne bi trebalo da bude teško pronaći je. Kao što sam kazao, Sereta je javna ličnost. Bila je u zatvoru za vreme aparthejda. Danas vodi jednu savremenu plesnu grupu. Naš tata se mnogo godina dopisivao s njom.

Tajna Albina Amadora

Pre samo nekoliko dana, u Luandi, pored mene je prošao jedan kineski vozač kandongveira – da, Kinez! Suvonjav, nervozan čovečuljak, oštrog pogleda. Prestigao me je, skrenuvši naslepo, kao pijana ćurka nakon što joj je glava odsečena. Zakočio sam, pri čemu se zaljuljala debela piljarka koja je sedela pored mene, s jaretom u krilu. Životinja je roščićima udarila u komandnu tablu, jadno stvorenjce. Smatrao sam da je to bilo nedolično, pa sam doviknuo Kinezu: „Pazi malo!“ Samo to: „Pazi malo!“ Nikada ne psujem. Stekao sam (hvala Bogu) prilično dobro obrazovanje. Ali onda je taj čovek provirio glavom kroz prozor i kriknuo: „Vrati se u Kongo, Langa!“ Kunem se Bogom! Meni, Albinu Amadoru, čistom Luanđaninu, a može se čak reći da sam starosedelac. Rođen sam u Radničkom kvartu, ali je moj otac bio rodom iz Ile. Ali da se vratim na Kineza, jer ovu epizodu pominjem kako bih vam dočarao da je posao vozača kandongveira vrlo unosno zanimanje, koje svako želi, u tolikoj meri da je čak i nedavno pristigli doseljenik u ovu zemlju spreman da rizikuje vozeći kroz pakleni saobraćaj u Luandi. Već se dobro plaćalo čak i u teškim vremenima socijalizma. Ne čudi me što su postojali ministri – i to nemali broj njih – koji su svoja vozila stavljali u ovu službu. Sigurno ih ima i danas, kao što je slučaj i s glumcima, umetnicima, inžinjerima, trgovcima etc., to jest, ima i mnogo drugih. Ali čak i ja nisam oduvek bio vozač kandongveira. U jednom periodu svog života, imao sam i ja budućnost, svetlu budućnost, možda najbolju od najboljih. Moja stara majka je o meni govorila s ponosom, pokazivala je svojim prijateljicama fotografije s

mog ulaska u semenište; tada je govorila: „Ovaj moj sin će daleko dogurati.“ Moglo je da bude tako. Ponekad, kada zaspim, sanjam o tome. Vidim sebe kao biskupa, pa i kardinala. Ali čovek pravi planove, a Bog... Bog samo skreće pravac vetra. Bože, Bože, Bože! Trebalo bi da prestanemo da pričamo o Bogu. Umoran sam od Boga. Napolje, Bože! Gubi se, Bože! Onaj koji čuva sva čudovišta u moru, i sva ljupka bića koja se muvaju unaokolo, a koja voda stvara u izobilju, zavisno od njihove vrste, onaj koji neguje ptice koje lete i čuva raznoliki plićak živih bića, uprkos svemu tome zanemaruje moje misli, baš kao što je tako bedno odbacio moj život. Gubi se, Bože! Napolje, Bože! Ja sam napravio sopstvene planove, svojom rukom desnicom, a levom rukom sam ih sve uništio. Nameravam da vam otkrijem istinu. Ali ne još. Iskušavam vaše strpljenje. Pre skandala (o kome još uvek ne želim da pričam), bio sam srećan čovek. I još uvek sam, s vremena na vreme, u onim trenucima kada uspem sebe da zaboravim. Evo šta mi se dešava: na ulici sam, ja i Malembemalembe, a veličanstvena tišina prirode je svuda oko mene, pa mi odjednom dođe da zapevam. Za volanom kandongveira ponekad srećete zanimljive ljude, a ja volim da putujem. Ovaj posao s filmadžijama, na primer, to je bio dar s neba. Onaj mladi portugalski par, fini su to ljudi. Iako me onaj Angolčić pomalo nervira, moram da priznam, sa svojom sklonošću ka preterivanju i svojim neprestanim hvaljenjem i oduševljenjem prema svetu mulatkinja. Mene nimalo ne privlače mulatkinje. Ali on zato zna da pripoveda priče i da zasmeje svoje slušaoce. Ona devojka, Lorentina, zaljubila se u njega, sirotica, patiće zbog njega.

Kanjon, južna Angola Četvrtak, 3. novembar 2005. godine

Šest sati uveče: Ne preostaje mi dovoljno svetla za pisanje. Malopre sam se vratio u džip. Mogu da čujem kako Karen svira Muhimu. Sumorni plač saksofona u dugim odjecima se odbija o visoke zemljane zidove. Muhima, tradicionalna pesma, koju je prvobitno proslavila grupa N’Gola ritam, i Liseu Vieira Dijas, a potom u blago izmenjenoj verziji, dvojezičnoj, izvodio ju je Ouro Negro Duo, a znači „srce“ na kuimbunđu. Pesma se odnosi na Crkvu naše Gospe Muhime, na levoj obali reke Kvanza, na otprilike sto četrdeset kilometara od Luande. Kako navodi legenda, crkva je čudovišno iznikla, preko noći, negde u prvoj polovini sedamnaestog veka. Ne znam kako se zove ovo mesto. Kanjon. Njegovo ime je Johan. Johan ima dvadeset i tri godine. Ali izgleda kao da mu je najmanje trideset i pet. Hladne, zelene oči. Podseća me na Žoakina Finiksa kao Komodusa u Gladijatoru, bez oklopa, naravno, i bez zečije usne. On sam priznaje da je „crna ovca u porodici“. Portugalski govori s akcentom i istom onom zanimljivom neobičnošću angolske starine. Njegov otac, Južnoafrikanac, došao je u Angolu pre petnaest godina, u potrazi za dijamantima – lično mi je to kazao. Dijamante nije pronašao, pa je otvorio fabriku ribljih prerađevina u starom gradu Porto Aleksandru, kako se Tombua danas naziva. Nakon gubitka fabrike, koji je usledio posle dugotrajnog suđenja, izgradio je pola tuceta koliba, na nekoliko kilometara od Mosamedesa: Paradajz Lodž. Johan

je tu odrastao. Studirao je u Kanadi, i vratio se. Ispostavilo se da je izuzetan vozač. Kanjon: prolaz koji se pruža paralelno s obalom. Tamo na kraju, gde upravo u ovom trenutku Karen izvodi svoj privatni koncert, u potpunosti odevena u belo, kao vila Novog doba, veliki zemljani zidovi obrubljuju sliku Afrike na nebu. Na jednoj steni sam ugledao mrtvog škorpiona. Bio je barem petnaest centimetara dugačak. Nepomičan i sasušen, čak i takav je izazivao strah. Johan mi je rekao da je njegovog oca baš na tom mestu ujela zmija. On i njegov otac hodaju bosi. Jednom, pre mnogo godina, intervjuisao sam jednog burskog biznismena. Objasnio mi je da je rođen u okrilju vrlo siromašne porodice. Njegov otac je prvi iz njihove porodice koji je obuo cipele. Prema njegovim rečima, aparthejd je omogućio Burima da obezbede obuću za čitavo svoje pleme. Pretpostavljam da kod nekih od njih i dalje opstaje ona uvrnuta nostalgija za vremenima kada nisu nosili cipele. Osam uveče: Sada sam u trpezariji Paradajz Lodža. Debeo, ćelav čovek svira gitaru i peva na afrikanskom. Čitavog svog života sam bio uveren da na svetu ne postoji ništa gore od kantri muzike. Ali čini se da ipak postoji: kantri muzika na afrikanskom jeziku. Tu je još jedan par Bura, koji ovde rade, i dvoje tinejdžera. Svi izgledaju kao da uživaju u debeljkovom nastupu. Obuzima me neprijatno osećanje: preterano se osećam kao stranac. Nalazim se u Angoli i osećam se strano. Zidove krase posteri sa slikama riba, kao i fotografije pecaroša, od kojih svaki ponosno pokazuje svoj trofej.

Mesto i identitet

Ja nisam odavde. Ja nisam odavde. Ja nisam odavde. Celog dana to ponavljam u sebi. Imam utisak da me ljudi čuju, da mogu da čuju moje misli, zato što me nekako čudno gledaju, krajičkom oka, kao kada ptica grabljivica odmerava svoj plen. Neki od njih me pitaju: „Ti si Angolac, zar ne?“ Drugi mi ne postavljaju to pitanje. Ja im svejedno kažem: „Ja sam Portugalac!“ Reakcije su različite. Dogodi se da se neko osmehne: „Ja sam navijač Sportinga.“ Ili Porta, ili Benfike; svejedno. Jedan starac je želeo da zna šta se zbilo s Eusebijem, Crnim panterom. Drugi se nadovezuju, ozbiljno: „I ja sam bio, ortak. Ali posle me je prošlo.“ Jedanput sam unajmljen da snimim dokumentarni film o krajnje desničarskim grupama u Portugalu. U određenom trenutku, morali smo da snimimo antiimigrantski protest u Lisabonu. Marija, rediteljka, štura, stroga žena, ali jedna od onih čija hladnoća skriva veliko srce, uputila me je da se postavim ispred protestanata, zatim da sačekam da me okruže i prođu pored mene. Izbrojao sam pedesetak mladih ljudi, od kojih su većina bili mišićavi, mnogi su pripadali skinhedsima, golih lobanja, sa istetoviranim simbolima svastike na rukama. Većina je nosila crne majice. Na njima sam mogao da pročitam: „Stvari ovde izgledaju crno.“ Nisam osetio nikakav strah, nisam čak ni shvatio da sam u opasnosti, sve dok nije bilo prekasno. Odjednom, jedan od njih se isprsio ispred mene, vičući: „Hej, crnčugo! Crnčugo! Vrati se tamo odakle si došao, crno đubre!“

„Snimaj!“, naredila mi je rediteljka kroz slušalicu u mom uhu. „Snimaj! Nemoj da prestaješ sa snimanjem.“ Zaškrgutao sam zubima i postupio sam po njenoj zapovesti. Danas, kada s vremenske razdaljine razmatram ono što se tada događalo, mislim da to i jeste bio pravi stav. Tada je jedan smireniji tip, s brkovima i jarećom bradicom, rukom obgrlio onog prvog čoveka i šapnuo mu nešto na uho, udaljivši ga. Ostali su me ignorisali. Dok sam ih gledao onako otpozadi, počeo sam da drhtim. Toliko sam se tresao da sam se jedva držao na nogama. Morao sam da spustim kameru i da sednem na pločnik. Marija, uznemirena, pridružila mi se. „Jesi li okej?“ Osetio sam kako me preplavljuje gnev. „Odlazi odavde!", dreknuo sam na nju. „Smesta odlazi odavde, inače ću te tresnuti!“ Spopale su me furije, da. Alekta, Megera i Tisifona, drevne furije pakla, mogao sam da ih osetim kako se spuštaju na mene i kontrolišu me uz pomoć svoje nepodnošljive vreline, svojim kiselkastim mirisom, okrutnim šibanjem besnih glasova. Ustao sam i snažno šutnuo kameru. Bio je to žestok udarac. Nedelju dana sam hramao, ali mi je to pomoglo da se smirim. Furije su me napustile, ostavljajući za sobom neizmernu tugu. Ponovo sam seo, zaplakavši. Marija je sela pored mene. Papirnom maramicom mi je obrisala suze. Rekla mi je: „Mnogo sam bitaka izgubila u svom životu, od kojih su neke bile vrlo važne, ali postoji jedna za koju znam da ću u njoj pobediti. Kao da sam je već dobila, a znaš li koja je je u pitanju? To je borba da se od ove zemlje načini ono što i jeste bila mnogo vekova, mesto susreta i mešanja. Oni momci, njih ne možemo ni smatrati svojim neprijateljima, oni su greška, pogrešno skretanje, kao ptica bez krila...“ Nasmejao sam se. „Duga u sivim nijansama.“ „Ili još gore! Slavuj bez glasa...“ „Ovca mesožder...“ „Veseli fado pevač!“ „Slepi fotograf!“ „Oh, ali slepi fotografi ipak postoje!“, nasmejala se. „Ja zaista poznajem jednog Francuza – slovenskog porekla – pod imenom Evgen Bavkar. Slep na oba oka. A prilično je dobar...“ To je postala neka vrsta igre između nas dvoje.

Nastavili smo da je igramo kad god bismo se iznova sreli. Opet sam se setio onih izbrijanih glava kada je, nedavno, usred žučne rasprave o vrlinama i manama Portugalaca, Bartolomeu želeo da čuje jesam li ikada bio objekat bilo kakve vrste rasističkog nasilja u Portugalu. Odgovorio sam odrečno, bez razmišljanja, a potom sam se iznenada setio onog tipa. Ispravio sam se. „Da. Bio sam. U pravu si.“ „To!“, pobednički je kriknuo Bartolomeu. „Vidiš, svi su rasisti, tugas!“ „Da, naravno, svi su takvi!“ „Okej, ne baš svi, to je očigledno. Ali nikada se prema tebi neće ophoditi kao da si pravi Portugalac.“ „Ja jesam pravi Portugalac.“ „Nemoj da mi serviraš te gluposti. Ti si Angolac rođen u Portugalu...“ „Ne! Ja nisam odavde.“ (Ja nisam odavde, ja nisam odavde. Ja nisam odavde.) „A kada pevaš državnu himnu – ‘naši istaknuti oci, itd.’ – šta ti osećaš? Do đavola, tvoji dedovi su bili Angolci! Svakako nisu bili istaknuti, šta god to značilo.“ „A šta ti osećaš kada pevaš vašu nacionalnu himnu?“ Angola, napred! Revolucija, kroz snagu Ljudi! Ujedinjena otadžbina, i Sloboda, jedan narod, jedna država! „Šta osećaš? Da li si tada više Angolac ili više naginješ ka marksizmu, ko god da su bili marksisti?“ "Čuj, čoveče, znaš šta? Odustajem. Ti nastavi da živiš u zabludi...“ Zablude! Ah, da, znam ja dosta o zabludama. Duga u sivim nijansama. Slavuj bez glasa. Ovca mesožder. Veseli fado pevač. Kameleonova tajna Nalazim se sam u trpezariji, jednostavnoj drvenoj terasi s pogledom na more. Na stazi koja vodi do koliba koje sačinjavaju Kameleonovu tajnu, prolazi se ispod luka napravljenog od dva ogromna rebra kita. Ostale kitove kosti poređane su svuda duž puta, zajedno s džinovskim oklopima kornjača. Meni to izgleda zastrašujuće. Odavde takođe vidim i ostale kolibe. Razaznajem njih pet, tužne, izopštene, poput onih kostiju. Neka vrsta obeshrabrenja, usporena, podmukla, s njih prelazi na mene. Ne mogu da shvatim šta je Andreša navelo da izgradi ovakav kompleks. „Imamo puno posetilaca“, uveravao me je Brend, na silu se pretvarajući (ne

baš uspešno) da je ponesen živošću koju poriče sve oko njega. „Ribari. Mnogo ribara dolazi iz Južne Afrike i Namibije. Ovde, u ovim vodama, prijatelju moj, ima prokleto mnogo ribe.“ On mi se ne dopada. Morao sam to da kažem Lo, ali ona se uvredila. Vređa je sve što joj kažem. Ali to je istina, ne sviđa mi se Brend. Ima ledenozelene oči, a zečija usna mu pridodaje izraz trajnog prezira. Bartolomeuovi argumenti su prevladali: potreban nam je dobar vodič da nas odvede do granice, u Ruakanu, a pored toga, nije pametno putovati samo jednim kolima. I zato, odlučili smo da noć provedemo u ovom južnoafričkom hotelčiću, u Kameleonovoj tajni. Sutra ujutru, Brend će povesti dvoje gostiju natrag kući, u Kejptaun. Mi ćemo pratiti njegov džip. Lorentina je smatrala da bi za sve nas bilo bolje da ostanemo zajedno, ja, ona, Bartolomeu i Pouka Sorte, budući da svaka koliba raspolaže s četiri kreveta. Na taj način, kaže ona, uštedećemo nešto novca. Izbegava me. Izbegava. Ponovo zapisujem istu reč. Pišem je polako. Gledam je onako kako bi neko možda posmatrao stenu. To je mračna, čvornovata reč koja je teška u rukama. Lorentina ne izbegava, ona zaobilazi, klizeći kao riba, izmičući od mene. Ja joj to kažem, ali me ona ne sluša: „Jesi li čula šta sam rekao?“ „Naravno da jesam. Nemoj biti gnjavež...“ „Šta si rekla?“ „Ponašaš se kao idiot. Neću da igram tu igru.“ Kada je dodirnem, ona se povlači. Ipak nastavljam. Dodirujem joj kosu, nežno, dok spava. Kosa moje drage je ravna i glatka. Polagano u nju zaranjam prste, sve do korena, gde je kosa meka i gusta. Udišem njen miris u zadnjem delu vrata, i ona uzdahne. Dok spava, govori nešto na jeziku koji ne razumem. Ostajem budan dok gledam nju kako spava. Tako je ovih poslednjih nekoliko noći. Zaspim – iscrpljen – tek kada se prva jutarnja svetlost spusti na prekrivače. Ona me budi: „Šta si radio cele noći? Imaš podočnjake...“ Šta da joj odgovorim? Posmatrao sam te, ljubavi. Gledao sam kako se snovi paperjasto spuštaju na tvoje kapke. Vrhovima prstiju sam milovao tvoja leđa, od mekog prevoja tvog vrata, sve do mesta gde se ističe tvoja zadnjica, čvrsta i ponosna. Lorentina pripoveda priču o tome kako ju je jednog dana na fakultetu neki profesor pitao da li je ona slučajno jednim delom Afrikanka? „Slučajno jesam“, odgovorila je ona, „i to onim delom na kome sedim.“

Sinoć smo spavali u odvojenim krevetima.

Espinjeira, južna Angola Petak, 4. novembar 2005. godine

Kampovali smo u šumi, usred parka Jona, na mestu pod nazivom Espinjeira. Na mapama (doduše, samo na onim boljim), predstavljena je ovako: Espinjeira Ničega drugog nema oko nje, nijedno drugo ime, čak ni neko bajkovito poput ovog. Deset minijaturnih crnih slova na žalosnoj oker površini papira. Stvarnost je još bednija: tu se jasno vide i ruševine, sve što je preostalo od dve kuće i rezervoara za vodu. Tanki zidovi, bez vrata i stakala u prozorima, narandžaste su boje. Čini se kao da su sveže okrečeni. Nema ni traga od krova. Svuda unaokolo, kao potvrda imena ovog mesta koje znači „drač“, pruža se trnovito grmlje. Jedna ili dve usamljene akacije. Planine u daljini. Pomislim: ovo mesto staje u svoj naziv. Sedam na zemlju, oslanjajući se na jedan od zidova, dok se sunce obrušava na horizontu. Trenutak kao s razglednice. Nebo poprima čarobne boje. Dozivam Žordija, tek da bih ga malko bocnuo, da bi trebalo da uključi kameru. Danas smo se provezli kroz mnoge druge pejzaže s razglednica, _koje je on, užasnut, odbio da fotografiše. Posebno mi je prijao pogled na pojas duž obale, tik uz pesak s plaže, dok su s naše leve strane promicale dine. Videli smo na desetine foka, jata flaminga, ogromne oklope kornjača. Johan je podigao mali šator za mene i Karen. Žordi radije noćiva na

otvorenom, s Burima. Želi da vidi zvezde. Nedavno, pored logorske vatre, Hari – debeo čovek srednjih godina, koji nas je od Namibea pratio svojim kolima – objasnio nam je da Buri svoju decu odgajaju strogo, naučeni su poštovanju prema starijima, zato što je to jedini način da prežive na tako neprijateljskoj teritoriji: u Africi. Nisam ništa na to rekao, ali sam nastavio da mozgam o njegovim rečima. Ja sam rođen 1960. godine, a veći deo svog života, sve donedavno, proživeo sam – i kao novinar izveštač s lica mesta – kroz rat u Angoli. Borio sam se protiv političke netrpeljivosti i stradao sam zbog toga (hiljade drugih, naravno, stradali su znatno više). Još uvek o svojoj zemlji ne mislim kao o neprijateljskoj teritoriji. Kada se osvrnem sve do svog detinjstva, prvo čega se setim jeste sloboda. Sve je bilo (i još uvek je!) nekako ogromno. Pamtim kako me je otac budio nedeljom rano ujutru kako bismo zajedno išli u lov. Nikada nisam voleo lov. Meni se dopadalo ono osećanje prilikom putovanja dugim i pustim putevima, kroz blistavu mrežu svitanja, uz miris vlažne zemlje i pasje dlake. Jednom prilikom neko je poljskog pisca i novinara Rišarda Kapučinskog pitao šta ga je najviše privuklo u Africi. Kapučinski je bez oklevanja odgovorio: „Svetlost!“ To je to: tamo gde neko vidi svetlost, drugi razaznaju samo senke. Oni koji vide senke, grade zidove kako bi se zaštitili. Skloni su tome da postanu fanatični graditelji zidina.

Onkokva, južna Angola Subota, 5. novembar 2005. godine

Rano

sam ustao. Čitave noći, ova sveobuhvatna tišina mi je delovala neobično. Zamišljao sam da usred šume spuštanje mraka prati bezbroj sićušnih zvukova: huktanje sove, vijuganje zmije kroz travu, krckanje granja, hujanje vetra u krošnjama drveća, cvrčci. Ali ne, ništa od toga. Baš ništa. Samo tišina bez dna. Zvezde, neme u mračnom ponoru. Sećam se kako su stari lovci pričali o Espinjeiri kao o mestu koje vrca od života. Tvrdili su da tuda trče kudui, olongo antilope, planinske zebre, kozorozi. Jedan je čak tvrdio i da je video crnog nosoroga. Najviše me muči to prividno odsustvo ptica, čak i insekata. Mogu da razumem da su rat, kao i neobuzdani krivolov, uspeli da rasteraju krupnije životinje. Ali ptice? Povezli smo jednu ženu, Avelinu, koja je povredila nogu. Čim smo joj rekli da može da uđe u kola, njen muž i još nekoliko rođaka su se pojavili s hiljadu i jednim zavežljajem, koje su smesta počeli da smeštaju na krov džipa, pokazujući izuzetnu revnost i spretnost. Johan, sav očajan, pokušao je da ih zaustavi. Nastojeći da suzdrži svoj bes, uveravao nas je kako će preterana težina prtljaga usporiti naše putovanje. Onda je uhvatio komad suvog mesa koji je virio iz jednog od zavežljaja, preteći da će ga izbaciti kroz prozor. Nedugo zatim, kola su se pokvarila. Svi smo izašli na vrelo sunce. Nalazili smo se na nepreglednoj površini otvorene zemlje. Kamenite. Suve. Pažnju mi je privukla mala ploča pričvršćena za grm. Tu je pisalo „Sklonište poglavice

Tčimalaka-Lutujme". Bilo je to najbednije pravo plemensko sklonište koje sam ikada video. Posle skoro cela dva sata, Johan je uspeo da improvizuje neku vrstu rešenja za kvar, pa smo nastavili vožnju. Avelina, visoka, veoma lepa žena, rođena je u Huambu. Ima osmoro dece, a nijedno od njih ne zna jezik svojih roditelja. Govore samo portugalski. Posle kraćeg navaljivanja, ona pristaje da nam otpeva nekoliko tradicionalnih i religioznih melodija na umbundu. Bio sam očaran lepotom njenog glasa. Melodije su jednostavne, zarazne. U Onkokvu smo stigli u sumrak; mali je to grad, sa širokim ulicama od crvene zemlje, koji ima sopstvenu školu i bolnicu, čak i – što je Žordi otkrio – mali disko-klub. Uspeli smo da pronađemo smeštaj u jednom zdravstvenom centru koji vodi tim troje Nemaca: jedan stariji čovek, jedan mladić i žena, a svi su bolničari. Večeras nam je na raspolaganju kupatilo – ne baš čisto – i krevet s mrežom protiv komaraca. Dobro smo večerali oko vatre, potom je Karen donela svoj saksofon, a Hari ju je pratio na gitari. Mlada Nemica, bolničarka, otpevala je nekoliko pesama Žaka Brela.

Drugačiji početak

Probudila sam se lebdeći u jednom iskošenom snopu svetlosti. Okrenula sam glavu i ugledala sam Mandumovo lice blizu mog. Spavao je. Kada spava, Mandum je ponovo kao mali dečak. Kada ga vidim takvog, želim da ga zagrlim. Čeznem za tim da ga volim baš kao na samom početku. A kakav je bio taj početak? Ah! Bajro Alto, mesec visoko na nebu. Krivudava uličica. Mladi ljudi sede na pločniku s čašama u rukama. Smeh, nestvarna radost (bilo je leto). Ja sam izašla s jednom prijateljicom, budući da se ona oporavljala od propale ljubavi, kada nam se iznenada jedna figura isprečila na putu, mladić čija se kosa mrsila u sitnim kovrdžama: „Imaš li vatre?“ „Ne. Ja ne pušim...“ „Ni ja. Barem nisam do sada. Ali bio sam spreman da počnem zbog tebe...“ Bio je zgodan, nosio je elegantnu košulju sa šarenim prugama, farmerke pocepane na kolenima. Znao je kako da priča s ljudima; i, što je još veća retkost, umeo je sjajno da se ljubi. Pažljivo sam ustala i zagledala se kroz prozor. Dve mukubal žene (da li su stvarno mogle biti mukubal?) bešumno su se približavale dugim, prašnjavim putem. Ona visoka nije mogla biti starija od petnaest godina, uzanog struka, struka kakav bih ja ponovo volela da imam, šarene narukvice oko tanušnih zglobova, na koži boje zlata. Ogromna planina u obliku savršene kupe uzdizala se na horizontu. Pogled na nju me je podsetio na stihove koje je napisao Evgenio de Andrade: I one pevaju, planine,

samo niko od nas ne može da ih čuje, pometen potmulim zavijanjem vetra. Sanjala sam ono jutro kada je moj otac uhapšen. To mi je najgora uspomena, košmar koji mi se često vraća. Doroteja je smatrala da je nemoguće da ja zaista pamtim tu epizodu. „Nema šanse“, ponovo mi je rekla. „Imala si samo tri godine.“ Ali ja se ipak sećam. Moj otac je upravo bio završio s doručkom, pojeo je tost s puterom, popio čokoladno mleko, posle čega je ustao od stola i spremao se da izađe, kada je neko zakucao na vrata. Nisu zvonili. Zalupali su na vrata, jako, tri puta. Moja majka, uznemirena, pošla je da otvori. Jedan krupan čovek, u uniformi, gurnuo ju je u stranu jednim odsečnim pokretom i ušao unutra: „Druže Dario Reis, uhapšeni ste!“ Dva čoveka su čekala pored vrata. Moj otac je želeo da zna za šta ga optužuju. Doroteja ga je čvrsto zagrlila, vrišteći. Policajac ništa nije rekao. Izvukao je moju majku iz očevog naručja, a njega je pogurao kroz vrata. Ona druga dva čoveka su uhvatila Darija ispod pazuha i na silu su ga naterali da uđe u zeleni džip s rešetkama na prozorima. Pojedini susedi su propratili tu scenu. Jedan od njih je s gnušanjem pljunuo na zemlju dok je moj otac prolazio. U mojim noćnim morama, on mi se ukazuje s različitim licima. Prepoznajem ga po njegovom okrutnom, izopačenom osmehu, koji je otkrivao niz sitnih žutih zuba: „Nikad nije kasno, uljezu! Sada ćemo te malo prevaspitati...“ U to vreme, živeli smo u Kvelimanu. Onda smo napustili taj grad i utočište smo potražili u kući brata moje majke, u Maputu. Doroteja se nije predavala. Pomerila je i nebo i zemlju, sve dok nije postigla to da mog oca premeste iz „doma za prevaspitavanje“ na severu zemlje u jedan zatvor u prestonici. Pre nego što je uhapšen, učio me je kako da zviždim; neizmerno sam se trudila, ali na njegovo opšte razočaranje, nikakav zvuk nije izlazio. Onda sam nekoliko dana vežbala sama, a kada smo prvi put otišle da ga posetimo u zatvoru, ja u svojoj cvetnoj haljinici i s plavim šeširom na glavi, samo za njega sam odzviždala Kućicu u Marikinjasu. Dario je zaplakao. Ja sam ga grlila. Te me njegove suze i dan danas peku na koži. Takođe pamtim i veče kada smo otišli na aerodrom da se s njim oprostimo. Sasvim se jasno sećam.svog oca, s lisicama na rukama, dok se peo uz metalne stepenice aviona. Na vrhu stepeništa, policajac mu je skinuo lisice. Okrenuo se i mahnuo nam, podigavši

obe ruke ka licu, kao da je i dalje vezan. Onda se ukrcao u avion i naredna tri meseca ga nismo videle. Imala sam četiri godine kada sam upoznala Portugal. Prva slika u mojoj glavi: jabuka. Jabuka koju mi je otac ponudio kada sam stigla, još uvek na aerodromu. Zagrizla sam je, a ukus joj je bio nekako oštar. Brend. Brend Malan. Skroz blesav tip, to ja mislim o njemu, ali duboko iznutra je on dobar čovek, srce mu je na pravom mestu. Ima dana kada se ujutru budi kao Angolac. A nekad, kao Južnoafrikanac. Onda se nekada desi da se probudi kao Angolac i beli Južnoafrikanac i Bur, sve u isto vreme, a tada, den slovno rečeno, bolje je držati se podalje od njega. Večeras mi je prišao, s cigaretom u uglu usana, gromoglasno se smejući: „Bartolomeu, stari druže! Imam ovde dobru travu – pušiš li?“ Smotao je još jednu cigaretu i ponudio mi je. Otišli smo da pušimo iza ugla medicinskog centra. Lorentina, Mandum i dvojica Bura koje je Brend doveo iz Namibea (otac i sin) improvizovali su malu zabavu s druge strane. Upalili su veliku logorsku vatru i plesali su i pevali s nemačkim lekarima. Ljudi su se okupili da ih gledaju. Brend je ćutke dovršio svoju cigaretu, sedeći na petama, mada je meni taj položaj delovao prilično neudobno. „Idemo li da plešemo?“ „S njima?!“ „Ma ne, jebote, ne s belcima! Nego s nekim ovdašnjim ptičicama...“ „Gde?“ „U klubu. Zar nikada nisi čuo za lude noći u Onkokvi? Ozbiljno, ovde đavolski dobro plešu.“ Mislio sam da me zafrkava. Ali nije bilo tako. Odveo me je u bar pod nazivom O Maksimo, trošnu udžericu s posterima nagih žena zalepljenim na zidove i gajbama piva koje su bile nagomilane u ćoškovima. Pod ono malo svetlosti koja je opstajala, mogla su da se nazru lica koja kao da su lebdela, omamljena alkoholom. Momci golih grudi, s nekom vrstom poveza oko struka; veoma mlade devojke, majstorski upletene kose, s ogrlicama od školjki i staklenih perlica, a čvrste bradavice njihovih dojki prosto su mi bole oči. Naš ulazak je pozdravljen galamom i smehom. Brend je naručio pola tuceta flaša s pivom i onda ih je razdelio momcima i devojkama. Jednu flašu je pružio meni. „Taračinja“, rekao je, pokazujući na dva plesna para ispred nas. „Da li u prestonici plešete taračinjui“ Da, izvodi se taračinja i u glavnom gradu, ali s mnogo više odeće. To je krajnje erotski ples. On uveliko prevazilazi sve što sam ikada video (a mnogo

sam toga video) na fank žurkama u predgrađima Rija. Devojka se priljubljuje uz mladićeve grudi, obgrlivši ga oko vrata, a potom se grči uz njega, neverovatno sporim pokretima kukova. Možete li to da zamislite? A sada pokušajte da zamislite kako oni taračinju plešu gologrudi, ne zaboravljajući da devojka ima svega petnaestak godina. „Bolje je od vođenja ljubavi“, uzdahnuo je Brend, s ogorčenjem u glasu. „Ti nećeš da plešeš?“ Ja? Ja, Bartolomeu Falkato, bio sam preneražen. Kako bih sakrio svoj strah, premestio sam se na suprotni kraj bara i seo na jednu gajbu piva, tik uz mršavog, ispijenog starca, čije lice beše izbrazdano borama. Starac me je radoznalo odmerio. „Angolac?“ „Da, stari! Zovem se Bartolomeu Falkato..." „Drago mi je. Ja sam Maksimo, vlasnik ovog lokala. Dopada li ti se atmosfera?“ „Da... nekako je drugačija...“ Starac se nasmejao. Bio je to divan, jasan smeh. Falilo mu je podosta zuba, a ono malo preostalih bili su prljavi i zapušteni. Ali kada se smejao, ponovo je postajao dete; kao da je ispod te njegove tamne, ogrubele kože čučao neki mali dečak. „Jeste li odavde, gospodine?" „Ja, iz Onkokve?! Naravski da nisam, sine! Iz Timora sam...“ „Iz Timora?“ „Zvuči ti čudno? Moj otac je bio Portugalac. Anarhista i unionista. Salazar ga je poslao u Timor, u izgnanstvo, kao i mnoge druge, pa se tako oženio Timorkom i izrodili su petoro dece. Ja sam najstariji.“ „A kako ste završili ovde?“ „Završio? Nisam ja još završio. Samo sam se zaustavio. Kao kola koja nasred puta ostanu bez benzina. Ovo je sredina puta između nigdine i nedođije.“ Usmerio je svoj radoznali pogled ka meni, a ja sam tek tada opazio da je zaista postojalo nešto posebno u vezi s njim, u detaljima njegovih crta lica, nešto istočnjačko. Pored toga, ljudi poput njega zaista se viđaju ovde na jugu, ljudi s kosim očima i istaknutim jagodicama. Mukankala domoroci. Mukujsos iz šume. Drevni ljudi. Maksimo se nasmejao, ponovo dečak: „Ti si sin Bernarda Falkata, siguran sam u to. Dobro sam poznavao tvog oca. Posmatrao sam te i podsetio si me na njega, a onda si seo pored mene i predstavio si se. Hrabar čovek, tvoj otac, ali užasan igrač. Igraš li ti?“

„Da li igram? Šta to?“ „Kockice, karte. Sve u šta čovek može da se kladi...“ „Ne. Nikada nisam igrao. Ja to ne volim.“ „Šteta. Hteo sam da založim svoj lokal, pod uslovom da se ti kladiš u svoja kola. Da sam pobedio, uzeo bih ti kola i vratio bih se nazad, nazad u život koji sam ostavio za sobom.“ „A kad biste izgubili?“ „Do đavola, ipak bih se vratio. Vratio bih se pešice.“

DRUGI DEO

Svakopmund, Namibija Ponedeljak, 7. novembar 2005. godine

Malopre smo stigli u Svakopmund. Dočekala nas je gruba, suva hladnoća, koja pokreće opustele, starinske ulice. Ovo je jedan od onih trenutaka kada bi neko trebalo da kaže: „Ko bi rekao da smo u Africi!“ Upravo to je brazilski predsednik, Lula da Silva, rekao prilikom posete Namibiji, zaprepastivši neke vrlo ugledne ljude. (Bilo je onih koji veruju da je on zapravo mislio da kaže: „Ovo nimalo ne liči na Brazil!“) Pretpostavljam da je to rečenica koju putnici najčešće ponavljaju, posebno oni koji dolaze sa severa, u džipovima. Mi smo došli preko granice u Ruakani. Beskrajno mnogo vremena nam je bilo potrebno da ovde stignemo iz Onkokve, putevima koji su već trideset godina mrtvi, kuda se gega zalutali vo koga samo oko veoma iskusnog vozača poput Johana može da razazna među raštrkanim stenama i gustim, trnovitim grmljem drača. Granična postava, koliba bez vrata i prozora, izgledala je napušteno. Potom se pojavio jedan dečkić, s obaveštenjem da su stražari na ručku. Čekali smo ih. Došao je samo jedan, u majici kratkih rukava. Smrdeo je na alkohol. Sledeći koji se pojavio nije ni nosio majicu. Bio je neverovatno ljubazan. Rođen je u Luandi, u porodici sa severa, a studirao je na Kubi, na ostrvu Huventud. Ispričao mi je anegdotu o Fidelu Kastru, na frfljavom španskom. Izazvao me je da odigramo partiju dama, na betonskoj ploči gde su figure bile poklopci od pivskih flaša, Kuka protiv N’Gole. Odigrali smo dve partije dok je njegov kolega ispunjavao papirologiju. Na polovini treće, pojavila se malena mukubal devojčica. Počela

je da se raspravlja sa stražarem. Zgrabila je metlu i njome oborila sve pivske čepove na zemlju. Čovek mi se nasmešio, kao da se izvinjava, a onda je pošao za njom, i ne trudeći se da prvo pokupi takozvane figure s tla. S druge strane granice, namibijski stražari, strogo uniformisani, dočekali su nas hladno i profesionalno. Put: glatka crna pruga, savršeno iscrtana na jednoličnom pejzažu, s ogradama od bodljikave žice s obe strane. Osećaj koji to izaziva u duši je kontradiktoran – istovremeno i slobode i klaustrofobije. Tu je beskrajni horizont, svuda oko nas, ali on je nama zabranjen. Sve što nam preostaje jeste ta krivudava putanja od šljunka i katrana. Johan više voli haos: „Angolci – ccc! – potpuna zbrka. Ali imaju dušu. Ovde su ljudi hladni, kao ovaj pejzaž, sve je brižljivo organizovano, ali bez ikakvog iznenađenja.“ To nije istina. Ima iznenađenja. Vlockas Bejken je bio pravo iznenađenje. Usput smo prošli pored tog mesta. Zamolio sam Johana da se nakratko zaustavimo i napravio sam nekoliko fotografija. I Žordi, takođe, mada nevoljno. Mislim da bismo tamo mogli da snimimo potpuno uvrnutu scenu. Pozadina je već spremna: tuce malih kuća, svaka s vodenim tornjem iza sebe, sve okrečene različitim bojama. Na ulicama nema nikoga. Nema znaka ljudskog života. „Hoper“, komentariše Karen, i jeste u pravu, to zaista podseća na slike Edvarda Hopera. Usamljenost i melanholija. To su kuće za odmor, objasnio nam je Johan, vlasništvo namibijskih Nemaca, koji tu borave prilikom božićnih praznika. U to doba godine, uveravao nas je, taj gradić odjednom oživi. Nemci, posle nekoliko pića, kruže od kuće do kuće. Svejedno, mi ne moramo to da objašnjavamo ljudima koji bi gledali film. Nemamo obavezu bilo šta da objašnjavamo. Možemo se ograničiti na prikazivanje grada publici onako kako smo ga mi videli. Neobjašnjivo.

Vlockas Bejken

Lorentina i njene ruke obavijene oko mene. „Smiri se, ljubavi, smiri se! Mislim da si malko otkačio.“ Ne znam odakle joj taj izraz, ali mogu da pretpostavim. Ovako ja to zamišljam: „otkačiti se“ i preći na drugu stranu, a ta druga strana je mračni ponor u kome mi šetamo sa šeširom od novinske hartije na glavi, vukući uzicu na čiju je drugu stranu privezana prazna limenka „koka-kole“. Psihijatar: „Dakle, Mandume, vodiš psa u šetnju?“ „Psa? Koji si ti moron, zar ne vidiš da je ovo prazna konzerva ‘koka-kole’?“ Psihijatar ustukne, zamislivši se: „Ovaj je izlečen. Sada može da se vrati.“ A ja, obraćajući se konzervi: „Dobar si, Bobi, još jednog smo obmanuli.“ Jesam, otkačio sam, stvarno jesam. Dozvolite mi da vam razjasnim. Pod jedan: iscrpljenost. Već nekoliko noći jedva da sam uopšte spavao. Ponekad sanjam a da pri tom ne moram ni da zatvorim oči, ili makar mislim da sanjam. Čujem glasove, neke od njih prepoznajem, druge ne; mogu da razdvojim one prave od lažnih, zato što se ovi drugi poput odjeka rasprše među mojim prstima kada pokušam da ih protumačim. Takođe vidim oblike, hitre senke, koje se pojavljuju na sceni od gornjeg levog do donjeg desnog ugla. Potom zalepršaju svojim nemirnim krilima i napuštaju pozornicu. Pod dva: pejzaž. Sati i sati kliženja po praznini, dok sunce prži iznad naših glava, u svom sjaju zbog kojeg je nemoguće da se bilo šta vidi. Svetlo zaslepljuje više od tame. Negde iz daljine, čuo sam Lorentinin zadivljeni glas: „Šta je ono?“

Pogledao sam, a ono što sam u tom trenutku video izgledalo je kao nešto što mi se ukazuje kada – ne sklapajući oči – ostanem zanesen i zaspim, ili barem mislim da sam zaspao. Živo okrečene kuće su lebdele (lebde) u pustinjskom vazduhu, zanesene, kao male tropske ribice pobegle iz akvarijuma. Ovde osušena bašta puna kostiju, tamo ljuljaška koja se sama pokreće. Otisci stopala na pesku, koji nikuda ne vode. Vetar koji meko zavija kroz puste ulice. A u pozadini, uvek, večno, onaj plameni sjaj. Zaustavili smo se. Svi su izašli, pa sam im se i ja pridružio. Sunce kao da me je tuklo po glavi. Načinio sam dva koraka napred, tri u stranu, kao u nekom plesu. Tada me je Lorentina upitala: „Plešeš?“ „Ovaj crnac ne zna kako se pleše“, začikavao me je Bartolomeu. „0n je samo obojeni prevarant. Kladim se da on muambu jede s pirinčem.“ Stvarno je tako (nikada nisam voleo brašno od manioke). Mogao sam to da mu kažem, mogao sam i da ga ostavim bez ikakvog odgovora, jednostavno sam mogao da se vratim u kola i popijem mlako pivo. Ali nisam. To je bio trenutak kada sam otkačio. „Hoću da me ostavite u Vindheku“, dreknuo sam. Glas mi je zaškripao, toliko izmenjen da je i meni samom bilo potrebno nekoliko trenutaka da ga prepoznam. „Napuštam vas. Muka mi je više od svih ovih sranja! Muka mi je!“ „U čemu je sada problem?“ „Dosta mi je više ovog tipa, njegovih neprestanih rasističkih opaski!“ „Hej, nema šanse, čoveče! Ja, rasista?! Nema šanse!“ Pouka Sorte je izašao iz vozila, s obe ruke podignute. Nešto nam je dovikivao, ali šta god da je bilo u pitanju, to se stopilo sa zbrkom glasova u mojoj glavi. Sunce je zapeklo snažnije. Vetar je počeo da huči. I ja sam: „Hoću da idem u Vindhek i hoću tamo da idem odmah! Neću da provedem više ni jedan jedini dan s ovim prokletim rasistom...“ „Odvešćemo te u Vindhek, dogovoreno, ortak, ali prvo ćemo da porazgovaramo o toj tvojoj tvrdnji o rasizmu. Niko neće mene nazivati rasistom." „Ja hoću. Rasista, da, ti si rasista! A povrh svega, ti si i neka vrsta provincijskog Don Žuana. A ukoliko hoćeš da se tučeš, možeš da dođeš ovamo, zato što te se ja ne plašim...“ Bartolomeu je istupio par koraka napred, isprva stisnutih pesnica, kao da se spremao da me udari. Ali nije. Upravo suprotno. Zastao je ispred mene, a onda je počeo da se smeje. Bio je to iskren smeh, pravi napadi smeha koji su

jedro proletali kroz vazduh poput raketa, a potom bi se otkotrljali niz prazne ulice. Onda je seo na pesak i obrisao oči. Suze su mu pošle od tolikog smeha, proklet bio. „Žao mi je, brale, zaista mi je žao. Čini mi se da ti je sunce udarilo u glavu.“ Bilo je to još gore nego da me je udario. Potrčao sam – duž ulica, nasumično, zaslepljen suncem i sopstvenim sramom. Naravno, brzo sam se umorio. Ispružio sam se u senci jedne od kuća, boje lososa. Ubrzo se pojavila Lorentina, bez daha. Sela je pored mene. Onda me je zagrlila. „Smiri se, ljubavi, smiri se. Čini mi se da si otkačio.“ Osetio sam kako mi niz obraze klize suze. Nisam želeo da plačem pred njom. „Jesi li me ti to nazvala ljubavi?“ „Da, ti jesi moja ljubav.“ „Ne. Nisam. Gotovo je, zar ne?“ Lorentina se ponovo uspravila. „Ne znam. Kunem ti se da ne znam. Samo znam šta bi trebalo da uradim. Trebalo bi da ostanem s tobom. Ti si dobar čovek. Ti si jedan od najboljih koje sam upoznala u celom svom životu...“ „Čuo sam sličan govor i ranije“, prekinuo sam je. „Sve je to već izlizano. Čak sam i ja koristio takve reči. Probaj nešto novo.“ Lorentina je ustala: „Zaista mi je žao.“ Okrenula se i iščezla. Kada sam se vratio do kola, oni su ručali. Nešto su pričali, prigušenim glasovima. Zaćutali su kad su me ugledali. Pouka Sorte mi je pružio komad hleba i kobasicu. Lorentina je sačekala da završim s jelom: „Da li još uvek želiš da te odvezemo u Vindhek?“ Pokušao sam da se osmehnem: „Ne. Nije vredno toga.“ Osećao sam se izmučeno. Prazno. Pre izvesnog vremena, pojavio se Brend s dvojicom Bura. „Ovo mesto“, rekao je, „zove se Vlockas Bejken.“ Da sam ja grad, bio bih upravo takav.

Losov bar

Vožnja od ukletog grada gde je Mandum otkačio, bila je naprosto – kako da se izrazim? – sablasna. Svi su ćutali. Mandum i Lorentina ispred mene. On se pretvarao da spava; ona se pretvarala da čita; a ja sam stvarno čitao. Putevi u ovoj zemlji su glatki, skoro da nema krivina, jedna kola ovde, druga na stotinu kilometara udaljenosti, tako da je čak i u ovakvoj šklopociji u kojoj se mi nalazimo moguće čitati kao da ste kod kuće. Završavam knjigu (koju sam pozajmio od Lorentine), Još jedan dan života od Kapučinskog. Lično poznajem neke od tih likova. Oni su prijatelji moje majke, ljudi koji nam dolaze u posetu. Pomalo mi je čudno da ih sada srećem na stranicama knjige koju treba da čitam kao da je u pitanju roman. Noć se već spuštala kada nam je Pouka Sorte skrenuo pažnju na jedan bar pored puta. Izgledao je kao izvučen iz scene nekog američkog filma, kao na primer Telma i Luiz. Benzinska pumpa i bar iza nje, s neonskom reklamom: Losov bar. Pustinja svuda naokolo. Bledunjava svetlost pravi reljefne šare po pesku. Nebo treperavo-plave boje, iako narušeno nešto tamnijim brazdama, nalik naboranoj fotografiji treperavo-plavog neba. Ušli smo unutra. Tamo smo zatekli samo jednu osobu, s druge strane šanka, čoveka pedesetih godina, krupnog i debeljuškastog, plave kose u kojoj je već bilo sedih vlasi, vezane u konjski rep. Zatražili smo sok od pomorandže i sendviče sa šunkom i paradajzom, za sve nas četvoro, pa smo seli za jedan sto u ćošku. Čovek nam je doneo sok na poslužavniku. Zastao je, zadržao se koliko da nas na časak osmotri, dok smo mi razgovarali. Nasmešio se. „Govorite portugalski? Meni to zvuči kao ruski jezik, ali malo je verovatno da sam u pravu...“

„Da“, potvrdila je Lorentina. „Govorimo portugalski.“ „Vi ste iz Angole?“ Ja sam potvrdio, ali pre nego što sam stigao bilo šta da dodam, Mandum se oglasio svojim čistim engleskim jezikom, za koji pretpostavljam da ga je usavršio u Londonu, tokom godina kada je studirao kinematografiju u Nacionalnoj školi filma i televizije. „Ne, ja sam Portugalac. Ja i moja devojka. A oni, da, oni su Angolci.“ Čovek ga je osmotrio, zabavljen. Izvukao je sebi jednu stolicu, koju je okrenuo prema meni i Pouka Sorteu: „Poznajem vašu zemlju“, rekao je. Kad je ponovo progovorio, njegov je glas postao mračniji. „Bio sam u Angoli na samom početku rata, sedamdeset pete. Zla vremena. Nismo imali izbora. Ja sam bio deo oružane jedinice južnoafričke vojske, na dužnosti vozača. Desilo se da sam se zatekao na frontu. Odjednom, jedan belac je iskrsnuo ispred mene, potpuno sam, nasred puta, i počeo je da puca u našem pravcu. Kada je ostao bez metaka, odbacio je pištolj u stranu i raširio je ruke, otkrivajući grudi. Pitao sam svog kapetana kako bi do vraga trebalo da postupim. ‘Nastavi dalje’, rekao je, ‘pregazi ga.’ I tako sam nastavio da vozim. Danas, kad god zaspim, vidim lice tog čoveka. Nikada više nisam mogao mirno da spavam.“ Ja sam ustao i izašao da udahnem svež noćni vazduh. Seo sam na jednu klupu. Šta se to upravo dogodilo? Nisam bio siguran da li sam sve dobro razumeo. Nekoliko minuta kasnije, Lorentina mi se pridružila. „Jesi li dobro?“ Odgovorio sam joj potvrdno, dobro sam. Zamolio sam je da mi ostavi malo vremena da sredim misli, zažmurio sam i naslonio se nazad. Zatim sam čuo glas čoveka koji je ubio mog oca. Stajao je preda mnom, sasvim blizu, potpuno uspravljen, kao čovek koji je spreman da se suoči sa streljačkim odredom. „Žao mi je. Sve bih dao da mogu da vratim vreme unazad...“ „Šta bi uradio kad bi mogao da se vratiš?“ „Mogao bih da odbijem da postupim po naređenju.“ „A šta bi se onda desilo s tobom?“ „Bio bih uhapšen, optužen za izdaju i neispunjavanje zapovesti. Proveo bih nekoliko godina u zatvoru, najverovatnije.“ „A šta bi bilo s mojim ocem?“ „Svejedno bi ga ubili, to je jasno!“ „U tom slučaju, u čemu je razlika?“ „Za tebe, nema razlike. Ali za mene bi se sve izmenilo.“ Pozvao sam ga da

sedne. Uopšte nisam osećao mržnju prema njemu. Ne osećam mržnju ni sada dok zapisujem ove redove. On je seo i pružio mi ruku. „Želeo bih da te zamolim za oproštaj. Tebe i tvoju porodicu.“ Prihvatio sam stisak njegove ruke, široke, koščate šake, pomalo žuljevite. Sada sam jasno mogao da mu vidim lice. Imao je sitne oči boje lešnika, bistre i iskrene, sa sitnim boricama u uglovima. Duboki podočnjaci. Setio sam se jednog starog mužjaka kornjače iz svog detinjstva. Zvali smo ga Leonardo, zato što je stvarno voleo da sluša Leonarda Koena. Ponekad bi nestao na nekoliko nedelja. Ali da biste ga dozvali natrag, dovoljno je bilo da samo pustite ploču tog kanadskog pevača – prve stihove njegove čuvene Plave kabanice – „Četiri je sata ujutru, kraj decembra, / Pišem ti, samo da bih proverio da li ti je bolje...“ – i Leonardo bi odmah iskrsnuo iz nekog nepoznatog ponora, još uvek za sobom vukući onu tromost koja je posledica dugotrajnog sna, podigao bi se na zadnje noge uz neki od stubova, ispružio bi vrat, i tih nekoliko trenutaka se činilo kao da je potpuno srećan. Onda bi opet postao tužan. Ta njegova tuga bila je ravna pustinjskoj tuzi. Ovaj čovek koji je sada stajao preda mnom, izgledao je baš kao Leonardo, kornjača, kada bi muzika utihnula. „Pričaj mi o svom ocu.“ Ja nikada nisam upoznao svog oca, niti je on mene. Ipak sam često pričao s njim. Ja sam po prirodni sumnjičav. Još kao dete sam ismevao Božić Batu, duhove i čudovišta. Ne verujem u Boga. Čvrst sam u svom odsustvu vere. Međutim, ipak verujem da me moj otac nadgleda, da me štiti. Skupljam njegove fotografije, knjige koje je čitao i na njima pravio beleške. Mislim da sam animista, na svoj način. Nedavno, Lorentina me je izazvala: „Tvoj otac je čista izmišljotina!“ „Tvoj takođe“, uzvratio sam joj. „Eto to nam je zajedničko.“ „Pričaj mi o svom ocu“, navaljuje ovaj čovek. „Ja toliko često razmišljam o njemu. Već trideset godina mi se on mota po glavi...“ Moj otac je bio dobar čovek. Možda pomalo svojeglav. Voleo je pustinju. Imao je običaj da kaže da se; u pustinji oseća potpunim. Moja majka ga je začikavala (kako mi je sama rekla) da on pustinju voli samo zato što u njoj nema ljudi. Kuka ima žestok smisao za humor. Moj otac je davao i srce i dušu za sve izgubljene slučajeve, za sve gubitnike u životu, za mesta bez spasa. On bi voleo da je živeo ovde. Zagrlio sam starog vojnika; rekao sam mu: „Mislim da biste ti i on bili dobri prijatelji.“ Ostali smo izvesno vreme tako zagrljeni. Vetar je duvao, nadimajući zvezde.

Restoran Prvi maj, Lisabon Utorak, 27. jul 2006. godine

Gita Serveira pamti bubnjeve. Da, bilo je bubnjeva. Takođe i logorskih vatri. Ah! I odličan roštilj, mlada jaretina. On je sam odabrao jare. Još neko sećanje? „Bio je tu i jedan tip, skroz čudan, poglavica plemena Kuimbo, koji je stalno čak i na podnevnom suncu – nosio dugačak, debeo crni kaput. Tek kasnije smo zapazili da je imao ogroman bumbi. Čudovišne veličine, dopirao mu je do kolena. Žao mi je, čoveče, ja se najjasnije sećam tipa ispod ogrtača.“ Gita se smeje. Njegov smeh je zarazan. U filmskom svetu, u Portugalu i portugalskom govornom području Afrike, svi ga znaju. Živeo je u Sjedinjenim Državama, Francuskoj i u Južnoj Africi, pre nego što se po završetku građanskog rata vratio u Angolu. Radio je kao tehničar zvuka na mnogim dokumentarcima i drugim filmovima snimljenim u Mozambiku tokom poslednjih dvadeset godina. Karen je upoznao prilikom jednog od tih putovanja i od tada su ostali prijatelji. Dani koje su proveli na snimanju filma Na ivici njemu se nisu činili ništa težim od mnoštva drugih sličnih situacija. Poveravam mu priču o Karen. On me iznenađeno gleda. Čuo je za njenu bolest, ali nije mu bila poznata epizoda o poplavi, kao ni zbir dramatičnih slučajnosti koje su počele da se nižu nakon što su snimili rituale inicijacije devojaka u onom udaljenom seocetu u Zambeziji. Gita je trenutno u prolazu kroz Lisabon. I ja sam. Nazvao me je telefonom i dogovorili smo se da se sastanemo u kafeu Brazileira u Čijadu. Stigao sam pre naznačenog vremena, seo sam za slobodan sto na otvorenom, pored statue Fernanda Pesoe, naručio sok od pomorandže i upravo tada sam se našao

licem u lice sa Žordijem, koji se nedavno vratio sa šestomesečnog putovanja po Južnoj Americi. Bučno smo se pozdravili. Bilo mi je drago što ga ponovo vidim. Onda se pojavio Gita, kao i uvek elegantan. Ima četrdeset sedam godina, ali izgleda znatno mlađe. Žordi ga je upoznao u Luandi. Pozvao sam ga da nam se pridruži za ručkom. Jedan od njih je predložio odlazak u restoran Prvi maj, i tako, eto nas ovde. „Samo jedno nisam shvatio.“ Stari dobri Žordi. „Šta je to bumbi?“ Žordi se postepeno zbližava sa sve više Portugalaca angolskog porekla. On je na to strahovito ponosan. Ali bumbi je reč koju nikada pre nije čuo, tako da nema pojma šta to znači. Gita se glasno kikoće. Od njegovog smeha i vazduh treperi: „Ti mu objasni...“ „To je neka vrsta kile. U osnovi, jedan deo creva se spušta u unutrašnjost testisa. Ukoliko se ne leči na vreme, testisi se uvećaju...“ „Da! U slučaju tog čoveka u kaputu, oni su ozbiljno narasli đavolski mnogo.“ „Bože, ja jedem! Poštedite me detalja...“ Bumbi je bolest koja napada isključivo siromahe, kao i elefantijaza. Sećam se kako sam kao dečak odlazio s bakom na pijacu. Jedan od trgovaca je imao elefantijazu. Buljio sam u njegova stopala, u taj njegov ogroman teret, i zavideo sam mu. Bio sam duboko ubeđen da je taj čovek bio na pola puta do preobraženja u slona. Meni se to činilo kao prilično primamljiva sudbina. Čovekolikost me je užasavala. Ljudi su me često pitali: „Šta želiš da budeš kad porasteš?“ A ja sam, bez kolebanja, odgovarao: „Slon!“ Onda sam odrastao i povinovao sam se svojoj sudbini.

Stan Serža Gvere u Salvadoru, Brazil Ponedeljak, 31. jul 2006. godine (Još uvek o temi neobjašnjivih slučajnosti, gde život odnosi pobedu nad književnošću.)

Seržio mi je danas popodne ispričao, dok smo se posle ručka sunčali pored bazena, nešto neobično što mu se dogodilo. Pre nekoliko godina, jedan od njegovih najboljih prijatelja se razboleo i umro, potvrđujući sumračno predskazanje jedne vračare. On je bio (baš kao i ja) čudak koji je voleo guštere. Kod kuće je imao nekoliko njih, pričao je s njima. Uvek veseo, dobro raspoložen, slao je pisma i razglednice svojim prijateljima i jednostavno ih je potpisivao s „Ja“. Nekoliko dana posle sahrane, Seržio je otišao na jednu malu plažu, gde su nekada zajedno odlazili, a do koje se moglo dopreti isključivo pešice, prelazeći preko jednog privatnog poseda. Tu se nalazila i kapija, uvek zatvorena, koju su morali da otvore kako bi prošli dalje. Međutim, tog dana, Seržio je kapiju zatekao širom otvorenu. Približio joj se, ophrvan tugom, spuštene glave, misleći na svog prijatelja i koliko mu je nedostajao, kada se iznenada jedan gušter uspuzao uza zid, nagnavši ga da podigne pogled. Tek tada je primetio jedan sveže ispisan grafit: „Još uvek sam tu!“ U potpisu: „Ja“.

O civilizaciji

Tek što smo prešli granicu između Namibije i Južne Afrike. Sada se nalazimo u malom restoranu pored puta. Planiramo da odemo direktno u Kejptaun. Brend, s druge strane, namerava da se prethodno zaustavi u jednom malom gradu u unutrašnjosti, kako bi tamo ostavio dvoje turista. Čim smo seli, naš mladi vodič se protegao i objavio da više neće da govori portugalskim jezikom. Sada je na nas došao red da govorimo engleski. Potom je, uz širok osmeh, dodao: „Dobrodošli u najcivilizovaniju zemlju u Africi.“ Bartolomeu je odgovorio sarkastično, na portugalskom: „0, da, supercivilizovana. Samo nemojte smetnuti s uma da je upravo ova zemlja izmislila aparthejd...“ Brend je pocrveneo. Besno je uzvratio: „Aparthejd je okončan!“ „U pravu si“, potvrdio sam. „Gotovo je. Ali to ne znači da nikada nije ni postojao. Dozvolite mi da vas podsetim da u ovoj najcivilizovanijoj državi u Africi, kako vi kažete, nijedna žena nije sigurna. Znate li koliko žena svakog dana pretrpi silovanje?“3 „Nekada nije bilo tako!“ „Nije bilo?“ Bartolomeu podiže glas. „Mislite u vreme aparthejda?“ „Južna Afrika je nekada bila bezbedna zemlja.“ „Ljudi su nekada svakodnevno umirali“, podsetio ga je Mandum, „u sukobima s policijom. Gotovo da nije bilo nikakvih stranih ulaganja. Ekonomija je cupkala u mestu. Južnoafrički proizvodi su bojkotovani u celom svetu. A povrh svega sećate li se? – rasizam je bio zvanična ideologija.“ „Ja ne branim aparthejd!“ „Naravno da ne“, Mandum – ironično – „vi samo branite vreme vladavine

aparthejda.“ „Studirao sam u Australiji“, Brend je ponovo prešao na portugalski. Drhtao je, nervozno, a suze su mu navirale na oči. „Moja majka živi u Melburnu. Da sam želeo, mogao sam da ostanem tamo. Vratio sam se zato što volim Afriku. Odgojen sam usred divljine, u Angoli. Ti – Mandume – živiš u Evropi, ti si Portugalac. Ne razumeš ti ništa od onoga što se ovde zbiva. Nemaš pojma ni o čemu. A ti, Bartolomeu – ti živiš u Luandi, koja je neka vrsta Lisabona u mraku. Ne govoriš nijedan afrički jezik. Ali ja znam, ja poznajem dubine Angole. Crnji sam od bilo koga od vas.“ Rasprava je gubila svoju početnu nit. Dvoje turista s kojima je Brend putovao, otac i sin, zurili su u njega, a potom su pogledali Manduma i Bartolomeua, uznemireni, pokušavajući da shvate razlog svađe. Reč ‘aparthejd’ kružila je kroz vazduh kao ptica na pogrebu. Zamolila sam za dopuštenje da se umešam. Rekla sam Brendu da je ta reč koju je upotrebio – ‘civilizacija’ – možda loše izabrana. Južna Afrika je nesumnjivo jedna od najrazvijenijih država na kontinentu. Bilo kako bilo, razvoj nikada nije označavao sinonim za civilizaciju. Nažalost, čak ni za ljudskost. U svoje doba, nacistička Nemačka je bila izuzetno razvijena zemlja, ali nisam sigurna da li je uopšte bila civilizovana. Dodala sam da među žrtve starog režima ne spadaju isključivo crnci i mestizosi i Indijci, nego i belci, svi belci, a naročito Buri, koji će narednih decenija morati da žive kao lancem vezani za sramotu tih mrtvih vremena. Brend me je iznenađeno pogledao. Brzo se složio: „Da, da! Dosta mi je više ljudi koji mi popuju o aparthejdu. Ja nemam nikakve veze s aparthejdom. Ne moram nikome da se izvinjavam što sam belac, zar ne?“ Rasprava je tek tada zamrla. Bartolomeu se oprostio od Brenda i ne pruživši mu ruku. Taj njegov gest, ili bolje rečeno, odsustvo bilo kakvog traga topline, mene je zaprepastilo. Tokom poslednjih nekoliko dana, između njih dvojice se razvila neka vrsta prijateljstva, barem sam ja tako verovala. Malopre, nakon što smo se vratili u kola, ja sam ga kritikovala, prilično strogo. On je slegnuo ramenima, očigledno ljut, ali ništa nije rekao. Mandum je tiho promrmljao: „Da, zapravo, ja se s tim slažem. Ne mislim da bi bila loša ideja da svi belci počnu da se izvinjavaju ostatku stanovništva Južne Afrike.“

Dugačka ulica: gde počinje duga

Upravo nam je Brend preporučio hotel u kome se sada nalazimo. „Vrlo dobar!“, insistirao je. „Drugačiji. Videćete, nije nalik nijednom drugom mestu, sve je kao u nekom filmu.“ Izraz ‘kao u nekom filmu’, uz činjenicu da nije bio u stanju da nam to bolje objasni, prelomili su odluku u meni; ili, bolje rečeno, moja radoznalost je prevagnula. Hotel nosi naziv Dugonogi tatica, po jednoj vrsti ždrala, a nalazi se u Dugačkoj ulici. Jedan od štampanih turističkih vodiča, Tajmaut, o Dugačkoj ulici piše s pozitivno detinjim poletom: „Dugačka ulica je glavna arterija kosmopolitske kulture Kejptauna.“ Na sledećoj stranici, nazivaju je ‘duhovnim srcem grada’. Tek kada se spustila noć – ili bi možda bilo bolje kazati, tek kada se noć podigla – shvatili smo entuzijazam pisca koji je to zabeležio. Celom dužinom Dugačke ulice nižu se restorani, barovi i klubovi, koji su skoro svi puni. Večerali smo u restoranu pod nazivom Mama Afrika, gde su služili specijalitete regionalne kuhinje, dok je orkestar sačinjen od marimbasa i bubnjeva, podstičući opštu euforiju, pratio mladog pevača koji je bio u stanju da interpretira – s jednakim poletom – delove iz čuvenih opera i stare pesme Boba Marlija. Onda smo mi – kao nošeni strujom – krenuli od bara do bara. U prvom, u kome je atmosfera bila nešto mirnija, zatekli smo samo sredovečne parove; svi su bili belci. U drugom nas je dočekala bučna gomila mladih ljudi svih boja kože, koji su se gurali i probijali kroz gužvu: plavokosi, riđokosi, mulati, crnci, Kinezi, Indijci, svejedno! Čovek bi pomislio da su to bili susreti Benetonovib modela. „Gospode bože“, uzdahnuo je Mandum. „U ovoj se ulici susreće dvadeseti vek tik uz dvadeset i drugi, na prostoru manjem od petnaest metara.“ Vratili smo se u hotel. Posebnim ga čine tematski uređene sobe. Jedna od

njih, na primer, osvrće se na grupu koja je veoma popularna u Južnoj Africi, Frešligraund. Taj bend, osnovan 2002. godine, okuplja muzičare iz različitih oblasti Južne Afrike, kako crnce tako i belce, kao i one iz Mozambika i Zimbabvea. Ja bih volela da smo uzeli tu sobu, ali Mandumu se svidela druga, inspirisana bolnicama – nikada neću razumeti muškarce! U kupatilu se nalazi veoma upadljiv stakleni kovčežić pun hirurških instrumenata. Na dva čiviluka pored kreveta okačeni su uniforma bolničarke i doktora (mantil, stetoskop, itd.). S druge strane, Bartolomeu je izabrao sobu koja liči na podrum. Sablasno je. Iako je izlišno da to naglasim, odbila sam da obučem uniformu bolničarke. Ali Manduma to nije naljutilo... „U pravu si“, rekao je. „Bićeš lepša u ovome...“ Pružio mi je poklon. Nešto mekano, s ukusom uvijeno u tamnoplavi svilenkasti ukrasni papir. Uklonila sam selotejp kojim je bio zalepljen. Svilena pidžama, tako lepa, crne boje, sa zlatnim prugama, iz La Perle. Obukla sam je i pogledala svoj lik u ogledalu (soba je prepuna ogledala); dobro mi je stajala. „A sada je svuci!“ Svukla sam pidžamu. Pomogla sam i njemu da skine svoju. Mandum me je poljubio. Bio je to dug poljubac, kao u stara vremena. Bilo je baš dobro. Kejptaun sam prvi put posetio 1994. godine. Tada sam došao s ciljem da snimim proslavu povodom stupanja na vlast Nelsona Mendele. A sada, samo zamislite još neiskusnog dvadesetogodišnjeg reportera, na samom početku svoje karijere, kojem se pruža šansa da iskusi tako važan trenutak. Tada sam i otkrio afrodizijački uticaj revolucija. Sećam se jedne divne mulatkinje, veoma visoke i elegantne, s frizurom u stilu Blek Pauera – što je u to doba bio anahronizam. Zvala se Marta – televizijska novinarka. Kada bi ona zakoračila u prostoriju, muškarci bi zanemeli. Ja nisam, naravno. Ja sam Angolac. Marta mi je ispričala jedan vic koji ću večno pamtiti. Postoje vicevi koji imaju moć da otkriju više o određenom periodu istorije nego bilo koji nabijen esej pretrpan podacima i brojkama. Ovo je bio (po mom mišljenju) jedan od takvih. Pitanje: Koji je bio doprinos različitih rasa u borbi protiv aparthejda? Odgovor: Belci su osmislili borbu. Indijci su je platili, crnci su otelotvorili manifest, s oružjem u rukama, a na kraju su mulati dočekali glavnu zabavu. Važno je istaći da se proslava zapravo održavala u Kejptaunu, u kome je

preovladavala mestizo većina – u suštini, baš kao i u ostalim delovima regiona i – kakvo iznenađenje! – upravo je tu Narodna partija dobila prve izbore u novoj Južnoj Africi. Mandum se nije smejao. Obratio mi se, sasvim ozbiljan: „Da li stvarno veruješ da belci zadržavaju ekskluzivnu privilegiju mišljenja?“ Iznervirao sam se: „Ono što ja stvarno mislim jeste da ti uopšte nemaš smisao za humor. Ako bih ti ispričao šalu o letećem prasetu, ti bi bio u stanju da mi dokazuješ kako svinje ne mogu da lete...“ Pouka Sorte je izgledao kao da ga ova šala nije mnogo uzdrmala. Mučilo ga je nešto drugo: „A ta novinarka? Da li još uvek imaš njen broj?“ Ja sam nekako stekao utisak da kreolska društva imaju prirodno usađen osećaj sreće. Mestizažem – mešanje rasa – proizvodi radost kao što svitac proizvodi svetlost. Karneval, na primer – gde u svetu ljudi na karnevalu plešu s najvećim poletom? Da li ste pogodili? Tako je – u Brazilu, na Zapadnoindijskim ostrvima i u Nju Orleansu. U Goi, suština se odvijala u glavnom gradu, u Pandžimu, u kvartu Fontainjas, gde su uglavnom stanovali portugalski Indijci. Kasnije su se mestizos – koje je ostatak indijske populacije nazivao „potomcima“ – iselili, i karneval je zamro. A u Africi? Odgovor: u Luandi, Bengueli, Kejp Verdeu, Kejptaunu i Kvelimanu! Kejptaunski karneval, poznat kao Karneval crnaca, slavi se prvih dana januara. Gledali smo jedan dokumentarac o Karnevalu crnaca u kući Serafima Kusea, u Opservatoriji. Brojne skupine ljudi nose šarene suncobrane dok koračaju, pevajući, plešući i ometajući saobraćaj, kroz gradske ulice. To me je podsetilo na karneval u Olindi, sa svojim frevo orkestrima, suncobranima i akrobatskim pokretima. Da nije kalvinista i muslimana, Kejptaun bi bio brazilski. Opservatorija – Ops, za bliske saradnike – u vreme aparthejda se nalazila u kraju koji je naseljavala isključivo mestizo populacija. U današnje vreme, svi ga vodiči navode kao boemsko predgrađe, koje tokom noći mladi studenti s univerziteta preobraćaju u ogromnu dvoranu za zabave. Onog popodneva kada smo otišli u Ops da bismo posetili Serafima Kusela, sijalo je prijatno letnje sunce. Osoba koja mi je omogućila kontakt sa Serafimom bila je Marta, novinarka s frizurom u stilu Blek Pauer. Nije zvučala iznenađeno kada sam pozvao njen broj u Johanesburgu.

„Vidi, vidi, ko je upravo izronio iz moje prošlosti! Moj Angolac!“ Objasnila mi je da je Serafim pedesetih i šezdesetih bio vlasnik jednog džez-bara, te je samim tim poznavao sve ljude s muzičke scene Kejptauna. Možda će se setiti i Faustina Mansa; a takođe bi možda mogao da nas poveže sa Seretom du Tojt. Serafim Kusel nas je čekao sedeći (duboko zavaljen) u svojoj naslonjači za ljuljanje. U vrtu, između sadnica papaje, muvalo se čitavo leglo pilića. Dopao mi se taj starac. Visok, sedokos, zapuštene brade. Sklonio je knjigu s krila, ustao je i pozdravio nas čvrstim stiskom ruke i jednim zvučnim „Dobar dan!“ na portugalskom jeziku. Onda nas je uveo unutra, u dnevnu sobu, prostranu, provetrenu, pomalo neurednu, poput tinejdžerske spavaonice. Tri stara kauča nagurana uza zidove. Bio je tu i jedan nizak stočić, čiji jedan nogar beše kraći; u jednom uglu stajao je klavir dostojanstvenog izgleda, koji me je podsetio na batlera iz priča. Serafim nas je ponudio sokom i pivom. Najzad je seo, preko puta Lorentine, i ispričao nam je zanimljivu priču o svom životu: šezdesetih godina prošlog veka, baš kada je aparthejd postajao sve organizovaniji, njegova supruga – mestiza, kao i on sam – odlučila je da se izjasni kao belkinja i napustila ga je, ostavljajući mu za sobom četvoro dece. Bila sam dirnuta rečenicom koju je nekoliko puta ponovio ‘nakon što je moja žena odlučila da bude belkinja’. On je to izgovarao bez ironije, istim tonom kakvim bi neko rekao ‘nakon što se moja žena ugojila’. Bilo je to jednostavno iznošenje činjenice. I tako, njegova je žena prešla u belce, što je bio izbor tipičan za mnoge mestizos svetlije kože, pri čemu je prekinula sve veze koje su je spajale sa svetom neizabranih. Prosto je iščezla. „Kao da je umrla.“ Serafim Kusel je to tiho izgovorio, a onda je izvesno vreme samo ćutao. Na kraju je odmahnuo glavom. „Ne. Kao da nikada nije ni postojala. Neko ko umre, retko nestane tako u potpunosti. Ostave barem ime na nadgrobnoj ploči. Ali ona nam ništa nije ostavila. Jednostavno je otišla...“ Njegove ruke opisuju kružnicu u vazduhu, poput iluzioniste koji želi da učini da beli zec nestane (ili možda crni zec – ne bih voleo da me Mandum optuži za rasizam), ponavljajući: „Otišla je...“ Od tog dana dana, Serafim je preživljavao – bez nekog većeg napora – vođenje džez-bara (ne, nije bio vlasnik), sviranje klavira i igranje karata. Pozajmio je nešto novca od svoje majke, i još malo od dvoje ili troje svojih prijatelja, pa je osnovao malu fabriku pelena. Danas, u šezdeset petoj godini, on još uvek

– kako sam kaže – ‘dobija novac zahvaljujući sranju’. Pre nekoliko meseci, ponovo je sreo svoju prvu ženu. Ponovo je postala mestiza i sada se hvališe time koliko se napatila za vreme režima aparthejda. Gaji političke ambicije. Serafim se nasmejao. „U drugim zemljama menjaju uniforme. Ovde, u Južnoj Africi, mi smo radikalniji: mi menjamo kožu...“ Lorentina ga je pitala da li je poznavao angolskog muzičara po imeni Faustino Manso. Serafim se naljutio ili, tačnije rečeno, pretvarao se da je ljut: „Strpljenja, devojko! Doći ćemo i do Faustina...“ Serafim Kusel se kreće nekom svojom brzinom i ne dopušta nikakve upadice. Morali smo da saslušamo – narednih dobrih pola sata – njegove govore o korenima Kejptauna i odbrani bliskosti različitih kreolskih kultura u svetu: „Ja ne poznajem Luandu, ali sam siguran da bih se tamo osećao kao kod kuće. Prošlog meseca sam svirao s nekim kubanskim muzičarima. Oni nikada nisu čuli naše ritmove, goemu – znate li šta je goema? Ni vama to nije poznato? Ah, odmah ćemo se postarati da to promenimo.“ Ustao je i ubacio kompakt-disk u muzički uređaj. Pogledao sam omotač: Predvodnici goeme u Kejptaunu: Odredište izlečenja. Svideo mi se taj zvuk, sladak, uljuljkujući, nešto u njemu me je podsetilo na najbolji afro-latinski džez. „O čemu sam ono beše pričao? Ah, da, o kubanskim muzičarima. U roku od svega nekoliko minuta, Kubanci su nam se pridružili u svirci, kao da su čitavog života samo to radili. Bilo je sjajno!“ Zaćutao je, pa smo sve petoro slušali snimak. Konačno je ustao i napustio prostoriju, ne obavestivši nas kuda ide. Posle nekoliko minuta, vratio se noseći jedan stari album s fotografijama. Spustio je album na onaj hromi stočić i pažljivo je počeo da ga lista. Zaustavio se na određenoj stranici. Pozvao je Lorentinu: „Prepoznaješ li ovog čoveka?“ U desnom uglu, skrivenog iza klavira, mogli ste da vidite Faustina Mansa kako svira kontrabas. Fotografija je obuhvatala klaviristu i momka s trubom koja mu je počivala na krilu. Učinilo mi se da sam prepoznao lice klaviriste: „A ko je to?“ „Ah, on! Da, to je upravo onaj čovek na koga ste pomislili: Dolar Brend... U to vreme je samog sebe nazvao Dolar Brend... Dok je bio ovde, svirao je kolonijalne stvari, ali onda je otišao u Njujork i postao je Afrikanac... Ovu sam

fotografiju snimio baš prilikom njegovog oproštajnog nastupa, samo da malo razmislim, u januaru 1962. godine... Narednog dana se ukrcao u avion za Pariz. Ostalo je istorija...“ Voleo bih da sam čuo nešto više detalja o Dolaru Brendu, alijas Abdulahu Ibrahimu. Godinama sam slušao njegova klavirska izvođenja. U januaru 1976. godine, onog meseca kada sam rođen, Abdulah Ibrahim je izbacio u prodaju album Deca Afrike, koji sadrži numeru koja mi je danas omiljena: Ismael. Nažalost, Lorentina ga je prekinula: „Izvinite, a Faustino Manso?“ „Tvoj otac, zar ne? Lepa Marta mi je rekla da je Faustino bio tvoj otac. Ne iznenađuje me da je ostavio pregršt dece rasute svuda širom kontinenta. Taj čovek je obožavao žene. I ja ih volim, naravno, ali njegova strast je bila nešto sasvim drugo. Toliko je voleo žene, da nijedna nije mogla da mu odoli. Takođe, bio je vrlo naočit čovek, svilenkastog glasa, savršen džentlmen...“ „Da li ste ga ikada čuli kako svira?“ „Da li sam ga ikada čuo kako svira? Naravno. Mnogo puta. Zašto misliš da sam snimio ovu fotografiju?“ „Da li je bio dobar muzičar?“ „Da, izuzetno dobar muzičar, stvarno dobar, odličan muzičar, ali je bio opušteniji za kontrabasom nego za klavirom. Kada bi Faustino Manso rukama obuhvatio svoj kontrabas, događalo mu se nešto čudno, neka vrsta transformacije. Kao da je instrument koristio njega, a ne obratno.“ „Kako to?“ „Kako bih ja to znao, draga moja?! Vudu magija! Neka vrsta zaposednutosti... Kako u Brazilu nazivaju vudu – ti to verovatno znaš?...“ „... Kandomble...“ „Tako je – kandomble.“ „Vi se sigurno šalite...“ „Ne. Ne veruješ da se neka vrsta duha može otelotvoriti u telu živog čoveka?“ „Ne, ja u to ne verujem!“ „A niko ti nije ispričao priču o Faustinovom kontrabasu?“ „Ne...“ „Zar ne znaš ko je Faustina naučio da svira kontrabas?“ (Očajno) „Ne, ne, ne znam...“ „Ah. Tako dakle! Onda, draga moja, ti malo znaš o svom ocu.

Neuobičajena posetnica

Pre

samo nekoliko trenutaka, dok sam slagao odeću, u džepu jedne od košulja sam pronašao sledeću posetnicu: „Magno Moreira Monte – biznismen, pesnik, privatni detektiv – ulica Frederika Engelsa br. 13, Luanda – Tel. + 244 222 394 957.“ Prvih nekoliko sekundi sam bio zbunjen, ali i zagolican, proučavajući karticu. Odakle se ona tu stvorila? Najzad sam uspeo da se setim onog čoveka tužnog izgleda u kineskom restoranu u Luandi, one večeri kada sam izgubio živce s Lorentinom. Video sam ga kako otvara novčanik, kako vadi svoju posetnicu i ubacuje mi je u džep košulje. „U slučaju da vam zatreba. Dakle, kao što sam već rekao, čuo sam o čemu ste razgovarali. Nemojte ozbiljno da shvatate ono što devojčica kaže. Ona je prostitutka, mlada kurva. Grad je pun takvih. Znate već, rat...“ Pokazao sam posetnicu Lorentini. Prepričao sam joj celu epizodu. Nije bila baš oduševljena. Ali rekla mi je da bi trebalo da zadržim posetnicu: „Pesnik i privatni detektiv? Meni to zvuči kao vrlo neobična kombinacija. Možda će nam jednom biti od koristi.“ Stavio sam karticu u džep. Još uvek me (iako nisam siguran zbog čega) muči osećaj neprijatnosti što je tu čuvam.

Hotel Dugonogi tatica, Kejptaun Utorak, 15. novembar 2005. godine Danas po podne smo obišli muzej u Šestom distriktu. Šesti distrikt, danas vetrovita, pusta oblast, sačinjena od niza jalovih zemljišnih parcela, pedesetih godina je bio kvart poznat po svojoj životnosti na polju kulture. Tu se nalazilo bezbroj džez-barova, u kojima su beli muzičari, crni muzičari, mulati i Kinezi (bilo ih je nekolicina) svirali rame uz rame jedni s drugima. Hiljadu devetsto šezdeset šeste, taj kvart je proglašen stambenom oblašću namenjenom isključivo za belce. Devet godina kasnije, sve su kuće uništene, a većina stanovnika su primorani da smeštaj potraže u udaljenim predgrađima. „Upropastili su Šesti distrikt zarad mržnje koju osećaju prema mešanju rasa“, objasnio nam je Vinsent Kolbe, jedan od osnivača muzeja. Muzej Šestog distrikta čuva sećanje na te dane, uključujući i ulične oznake, koje je neki radnik zadužen za održavanje ulica uspeo da spase. Tu je takođe i ogromna mapa, ručno naslikana, s imenima svih ulica i svih porodica koje su živele u tom kraju. Osnovan 1867. godine, Šesti distrikt je prvobitno predstavljao utočište stanovništvu koje su činili bivši robovi, evropski i azijski doseljenici, trgovci i zanatlije. U zlatno doba, ljudi su se mešali na ulicama i trgovima – kako Nur. Ebrahim navodi u svojoj kratkoj knjizi memoara, Nurova prica: Moj život u Šestom distriktu – slikari, muzičari, biznismeni, katolički sveštenici i muslimanski imami, mladi prestupnici i sportisti. Nur je opisao kako je, 1975, neposredno pred početak razaranja, uspeo da kupi kuću u Atloni. Sa sobom je poveo – svakako, pored svoje žene i dece – svoje takmičarske golubove, koji su već bili osvojili mnoštvo nagrada,

izgradivši svoj drugi golubarnik od drveta koje je korišćeno i u prvom slučaju. Posle tri meseca, odlučio je da pusti ptice na slobodu. Nijedan se golub nije vratio. Uznemiren, posle besane noći, Nur se odvezao do mesta koje se nekada zvalo Šesti distrikt. Tamo, usred beskrajnih ruševina, jasno je mogao da čuje zvuk ptičjih krila. Dočekalo ga je pedesetak golubova, prilično zbunjenih, tačno na onom mestu gde je stajao nekadašnji golubarnik. Do dana današnjeg, slično čudo lebdi iznad tog ožiljka – na golom tlu – gde bi trebalo da se uzdižu kuće.

Faustino Manso, prema rečima Serafima Kusela

Pešak! Tako je glasilo ime Faustinovog kontrabasa: Pešak. Marta me je obavestila o Faustinovoj smrti. Kazala mi je da si i ti bila na pogrebu. Primi moje saučešće... Znaš li šta su uradili s kontrabasom? Ne, ne, naravno da ne znaš. Kada se vratiš u Luandu, raspitaj se o tom kontrabasu. Pešak – kontrabas – pripadao je jednom mornaru, momku – nek u miru počiva – iz Nju Orleansa, koji je pobegao s broda, napustivši američku mornaricu u Luandi, na početku Drugog svetskog rata. Čuo sam kako Faustino hiljadu puta ponavlja tu priču – uglavnom s naročitim zanosom, kad bismo posle nastupa svratili u neki bar da proslavimo. I dalje ne mogu da se setim mornarevog imena... ... Arhimed... Zvao se Ahil ili Arhimed... ili nešto slično, sve imam utisak da je to bilo neko grčko ime... Svejedno, recimo da se zvao Arhimed. Nju Orleans. Da, taj momak je definitivno došao iz Nju Orleansa. Bio je džez-muzičar pre nego što je pozvan u vojsku, a kasnije je u mornarici često svirao bas zajedno s jednim saksofonistom i jednim bubnjarem, zabavljajući trupe. Arhimed je nelegalno živeo u Luandi. Svirao je na venčanjima. Obavljao je neke sitne poslove. Malo ovde, malo onde. Zarađivao je tek dovoljno da ne umre od gladi. Njegovo najveće blago je bio Pešak. Znaš li koja je razlika između violine i kontrabasa? Ne znaš? Od kontrabasa može da se napravi mnogo veća lomača. Ha! To je stara muzičarska šala. Pamtim još jednu – dolazi neki tip koji je preživeo brodolom

i uspeo da se izvuče na neko pacifičko ostrvo, koje naseljava malo pleme. Jedne noći se budi na zvuk bubnjeva. Ne može da spava od buke. U očajanju, traži nekoga ko bi mu rekao kada će to prestati. „Ti ne želiš da prestane“, odgovara mu jedan starac, „nešto loše će se desiti ako bubnjevi zamuknu.“ Iznova i iznova, on postavlja isto pitanje, a domoroci mu daju istovetan odgovor. Na kraju, već na rubu živaca, siroti brodolomnik priljubljuje oštricu noža uz grlo jednog od bubnjara i naređuje mu da mu kaže šta će se dogoditi kada bubnjevi utihnu. „Nešto jako loše!“, uzdahne mladić. „Kada zamre zvuk bubnjeva, počinje solo tačka kontrabasa...“ Ha! A znaš li u čemu je razlika između kontrabasa i mrtvačkog sanduka? U pokojniku! U slučaju kovčega, mrtvac je unutra... Mogao bih po čitav dan da pričam viceve na temu kontrabasa... Dobro, idemo dalje, hteo sam da kažem to da je Arhimed često razmišljao o tome da spali svoj instrument. Ali ipak nije... Tako je rekao Faustino... Nije to uradio zato što Pešak nije bio bilo kakav stari kontrabas. Pešak je nekada pripadao Valteru Silvesteru Pejdžu, pioniru u džezu, vođi Plavih đavola grada Oklahome, a Faustino je verovao da je njegov duh ponekad zaposedao osobe koje dotaknu instrument. Možda je bilo tako. Ne znam.

Borbeni aktivista

Moja učiteljica u četvrtom razredu je bila mršava, bledunjava, autoritativna žena. Imala je veliki uticaj na mene. Definisala je neku vrstu obrasca u mojoj duši, ili, bolje rečeno, priznajem, neku vrstu predrasude: mršava bleda žena – autoritativna žena. Ne mogu da zamislim debelu ženu koja je stroga, posebno ako je tamnoputa. Sereta du Tojt je vitka, njena je koža gotovo prozirna, ima plavu kosu, sasvim ravnu, koja se kao med sliva niz njena uska, ali mišićava ramena. Čim sam je ugledala, pomislila sam na svoju učiteljicu iz četvrtog razreda. Serafim ju je pozvao telefonom, objasnio joj ko smo mi, a ona je pristala da nas primi u svojoj kući, diskretnoj rezidenciji u podnožju Tejb Mauntina. U predvorju, ukrašenom primercima afričkih rukotvorina, nalazi se – iznad sofe – veoma upadljiva fotografija, na kojoj se vidi Sereta tik uz Nelsona Mendelu. Ali meni su najneobičnija bila dva lovačka hrta, koji su sedeli, potpuno nepomično, kao komadi porcelana, iza staklenih vrata – njihove staklaste oči behu zagledane u nebo. „Ti si Faustinova kći?“ Sereta me je odmeravala, radoznalo, pre nego što mi je pružila ruku. „Ne ličiš na njega.“ Tek što smo se smestili, jedna žena žućkaste kože i istaknutih jagodica ušla je da nam donese čaj. Služila nas je u tišini, ne gledajući ni u koga, a potom je iščezla. Sereta, uspravno sedeći na maloj stolici, želela je da zna kakvi su naši utisci o Južnoj Africi. Bilo mi je jako zanimljivo da čujem kako Bartolomeu priča o svojim iskustvima tokom prvih višerasnih izbora. Onda se okrenula ka meni i rekla je – naglo menjajući temu – da joj je strahovito žao što nije imala dete s Faustinom: „Posmatram te i ne mogu da se ne zapitam kako bi moje dete – Faustinovo

dete – izgledalo da sam zatrudnela s njim. Ono bi danas bilo dosta starije od tebe, svakako...“ Izvesno vreme sam ćutala. Samo mi je jedno pitanje palo na pamet: „Šta bi se dogodilo da ste zatrudneli?“ Pogledala me je, ozbiljno: „Pokušavala sam, znaš? Silno sam želela da rodim Faustinovo dete. U to vreme, sigurna sam da razumeš, rađanje deteta mešovite rase predstavljao je neku vrstu izdaje. To je podrazumevalo direktno sukobljavanje s vlastima. Rizikovali ste da budete uhapšeni. Mislim da bi me oterali u izgnanstvo, verovatno bih pošla s Faustinom kada je on otišao. Ali, svejedno, to se nije dogodilo. Ja nemam dece. To je moja stara rana. Na kraju sam se posvetila plesu, kao i politici...“ Bartolomeu je iskoristio taj trenutak: „Ja mislim da mestizažem – mešanje rasa – po svojoj prirodi jeste neka vrsta revolucije. Mestizažem u kulturi, kao i mestizažem u biološkom vidu, sve to neizbežno nagoveštava narušavanje sistema, rađanje nečeg novog iz dve ili više razdvojenih stvarnosti..." Sereta se osmehnula, zadivljena: „Ti si veoma odvažan čovek! Da li te u Angoli ozbiljno shvataju?“ Bartolomeu – nasuprot onome čega sam se nakratko uplašio – nije delovao ljutito. Nasmejao se s očaravajućom jednostavnošću: „Ne, Sereta. To nije moj slučaj, na sreću, niko me ne uzima za ozbiljno.“ „Tako sam i mislila. Međutim, ipak si u pravu. Seks je revolucionaran, a mešanje rasa, prirodno, zasniva se na seksu. Aparthejd je propao, taj projekat je unapred bio osuđen na propast, zato što nema tog zakona u svetu koji može da se suprotstavi snazi požude.“ Dok su njih dvoje vodili raspravu o ulozi seksa u revoluciji, kao i mestizažema u iskupljenju sveta, ja sam ustala i pogledala kroz staklena vrata iza kojih su čučala ona dva lovačka hrta. Pogled napolje, s prednje strane kuće, nije naročito privlačan. Jednostavne, elegantne linije, maleni vrt. Leje s ružama i drugim cvećem. Bela orhideja, blistava, u zasenjenoj niši. Bašta iza kuće, međutim, meni je izgledala kao pravi raj. Tepih od meke trave vodio je do malog bazena u smaragdnim tonovima. Uz njega, niz palminih stabala. Cvetovi pod nazivom rajske ptice, nalik nadmenim ćubastim ždralovima koji se ponosno pomaljaju nad ostatkom sveta. U daljini, između zelenila i neba, svetluca duboki morski ponor. Vratila sam se i ponovo sela. „A moj otac...“, oglasila sam se, trudeći se da delujem što ljupkije. „Da li se

moj otac zanimao za politiku?“ Sereta je delovala obeshrabreno: „Faustino? Faustino nikada nije bio borbeni aktivista, jednostavno nije bio taj tip čoveka. Svi su ga smatrali prijatnom osobom, dobrom i brižnom. Brinuo se o sreći drugih ljudi. On se odrekao svoje ratobornosti u korist čovečanstva. A što se ostalog tiče, šta da ti kažem? On je bio... prava retkost, posebno u to vreme... On je bio muškarac koji je voleo žene...“ Serafim ga je slično opisao. Mislim da je čak upotrebio iste reči, ali kada je skliznula sa Seretinih usana, ta rečenica kao da je nosila neko drugačije značenje. Posmatrala sam je kako ustaje, pod izgovorom da ide da donese neke stare fotografije, i odjednom mi se učinila mnogo starija, čak i blago pogrbljena. Mandum se nagnuo ka mom uhu: „Gospode, ona se potresla, čelična dama?!“ Kada se vratila, desetak minuta kasnije, Sereta du Tojt je iznova izgledala kao moja učiteljica iz četvrtog razreda. Pružila mi je pet-šest fotografija. Sa sobom je takođe donela i jednu veliku kovertu, požutelu od vremena. Otvorila ju je i pokazala mi svežanj pisama vezanih svetloplavom trakom. „Ovo su neka od pisama koje mi je Faustino poslao nakon što je otišao. Nismo se često viđali posle toga, ali smo nastavili da se dopisujemo, u početku jedanput nedeljno, zatim jednom u mesec dana, a tokom kasnijih godina, slali smo jedno drugom pisma makar za Božić. Naravno, neću ti otkriti sadržaj tih pisama. Možda jednog dana, kada te bolje upoznam, ako budem smatrala da to zaslužuješ...“ Bartolomeu se umešao, uz osmeh broj tri, onaj koji koristi – a to je njegov izraz – da omađija aždaje: „Ona je vredna toga, možete biti u to sigurni. Lorentina je anđeo.“ „Videćemo. Bilo kako bilo, ovo su vrlo intimna pisma...“ Nesigurna šta bi trebalo da odgovorim (mršave blede žene imaju moć da me učine nervoznom), posvetila sam se proučavanju fotografija. Jedna od njih mi se posebno dopala, u crno-beloj tehnici, na kojoj Sereta grli mog oca. Iza njih, pomalo izvan fokusa, dva plesna para igraju rokenrol. Ceo taj prizor istovremeno pokriva izvesnu uzvišenu nevinost i neku vrstu žive potvrde ljubavi. Sereta je primetila moju zainteresovanost. Uzela mi je fotografiju iz ruke: „Obična fotografija poput ove – zar nije neverovatno? – mogla je nekoga da odvede na sud.“ Šezdesetih godina prošlog veka postojao je izvestan broj brakova između

supružnika različitih rasa, svuda širom Afrike. Kako bi se izbegle zamke aparthejda, crna ili mestizo žena koja je imala muža belca, često je bivala zvanično zavedena kao sluškinja, s ciljem da im bude omogućeno da nastave da žive pod istim krovom. Belac ili belkinja su takođe mogli da zahtevaju promenu rase u dokumentima, kako bi ih od tada smatrali za mestizos. Takođe su bile poznate situacije kada su mestizos uspevali da ponovo budu svrstani u belce, kao i crnci koji su uspevali da se provuku kao mestizos. Ali takvi su slučajevi ipak bili retki. Ovaj me je razgovor uznemirio. Kada smo otišli, obećavši da ćemo ponovo doći, u opuštenijoj atmosferi zamolila sam da nas Pouka Sorte odveze u neki lep restoran. Pouka Sorte dobro poznaje ovaj grad. Dolazio je tu i ranije, mada ne znam koliko puta, niti pod kakvim okolnostima. On o tome ne priča, ne voli da govori o svojoj prošlosti. To još više podgreva moju radoznalost. Odveo nas je na čaj u hotel Maunt Nelson, građevinu (da upotrebim izraz iz brojnih vodiča) „sa zadivljujućim kolonijalnim sjajem“ 4, gde smo sedeli na velikoj verandi koja se nadvija nad (još jednim) vrtom iz snova. Sendviči s krastavcima i dimljenim lososom, štanglice sa suvim grožđem i šlagom, na tuce raskošnih i teških kolača. Nisam mogla da odolim, a sada mi je žao zbog toga. Pre toga, međutim, pre nego što smo se smestili, klavirista je počeo da svira melodiju Luanda u sumrak. Suze su mi navrle na oči – usled ganutosti i neverice – sve dok nisam shvatila da mu je Pouka Sorte, koji ovde očigledno ima mnogo prijatelja, poslao tekstualnu poruku kojom ga je obavestio o našem dolasku i zatražio od njega da odsvira baš tu numeru kada stignemo. Ah, taj naš tajanstveni vozač... Sto me više obuzima utisak da ga ne poznajem, utoliko mi je draži!

Silovanje, ili zamalo silovanje

Osetio sam kako mi stopala uranjaju u neku mokru tamu. Nešto me je vuklo nadole. Turobni miris natrulog lišća, vlažne mahovine, podizao se u vrelim naletima, otupljujući mi čula. U takvom sam stanju bio, tonući, dok mi je srce ludački tuklo, kada su me tri odsečna udarca odvukla odatle – gde god da sam se nalazio. Izmigoljio sam se iz kreveta, obavio peškir oko struka, još uvek mamuran od sna, pa sam pošao da otvorim vrata. Lorentina je ušia unutra, blistavih očiju, svoje duge nervozne prste mi je obavila oko vrata i spustila mi je poljubac na usne. Osećala se na alkohol. Pre nego što sam stigao da bilo šta izustim, ona je svukla majicu sa sebe i potom je priljubila svoje male dojke, znojave i drhtave, uz moje grudi, potpuno sluđena. Trebalo je tada nešto da kažem. Možda: „Već je jako kasno...“ Nešto za čim sam mogao da posegnem dok me je neko čarobno lice vuklo dole, reka koja je plutala u jutarnjoj omamljenosti, s ribama, opalim odumrlim lišćem, s krokodilima mesečarima koji se teturaju u blatu. Stabla palmi su otresala čaplje sa svoje duge razbarušene kose. Vodomar, s prsima metalikplave boje, poput bleska munje je preleteo iznad teškog mraka vode. Na suprotnoj obali, biljni san drveća zagušivao je svetlost. Smrt mi se odjednom učinila laka, tako laka. Prepustio sam se struji i dozvolio sam da me ponese.

O ljubavi i smrti

O amor, a morte. Da li ste primetili kako su na portugalskom jeziku slične ove reči koje označavaju ljubav i smrt? Da je kraj reči amor, ljubav, zapravo početak reči morte, smrti? Godinama sam razbijao glavu o tome. Zanimljiva fonetska slučajnost, ili možda, za buduće kabaliste i ostale slične – uključujući i mene – istaknuti rep debele metafizičke mačke. Nema te ljubavi, velike ljubavi, koju ne prati hladna senka smrti, koja neprestano vreba u blizini. Pedro i Ines. Romeo i Julija. Orfej i Euridika. I sa mnom je bilo tako. Imao sam svoju veliku ljubav, i izgubio sam je. To ne bi ni bila velika ljubav, da je nisam izgubio. Sve vreme mislim na njega. Legnem da spavam, i vidim njega. Zaspim, i vidim njega. Probudim se, ali opet ga vidim, kako spava pored mene. Moja greška. Moj greh. Skandal koji je uništio budućnost o kojoj je moja majka maštala za mene. Danas nisam u stanju nikoga da volim, ne mogu iskreno i strastveno nikome da se predam, koliko god da se trudim, žmureći, pokušavajući da zaboravim, ne mogu da prestanem da poredim tela s kojima ležem u postelju s telom moje prve ljubavi, ali na svakom od njih s mučninom otkrivam nepodnošljive mane. Čvrstina kože, tačno određena boja očiju, izazovni smeh s kojim me je odgurivao, način na koji je znao da iskrene glavu kako bi me pogledao, duge, skladno građene noge, prigušen glas između prekrivača. „Gde si spavao?“ Lorentina, radoznalo. Jedina osoba u ovoj skupini koja zaista brine za mene. Odgovorio sam joj zagonetno: „Ja ne spavam. Ja sanjam i šetam. Moje noći su besanije od tvojih dana.“ Ali evo šta joj nisam rekao: da idem od bara do bara, s nemirom grabljivice, tragajući za telima pored kojih bih možda bio u stanju da zaboravim, bez

obzira na to što unapred znam da ne postoji nijedno zbog kojeg bih mogao da izbacim svoju ljubav iz glave. Večeram – neko vegetarijansko jelo – kod Lole. Parkiram preko puta Anđela, ili Bronks bara, onda čekam. Klub 55 takođe zaslužuje nešto moje pažnje. Potom, tu je izvestan broj mračnih mesta – koje iz pristojnosti neću imenovati niti opisati – gde čovek može da uđe bez srama i da bez pogreške izađe u pratnji neke osobe. Ja ne pijem. Nikada nisam pio. Pretpostavljam da me je moje užasavanje od alkohola spaslo potpunog pada; ili, bolje rečeno, ukoliko mi dozvolite da upotrebim reč koju moji profesori na fakultetu znatno više cene, od potpune bede. Jer, da budem iskren, ja padam. Međutim, problem nije u padu, što je ponavljao onaj što je pao s dvanaestog sprata – manje ili više – onaj lik iz vrlo dobrog filma koji sam jednom gledao u Luandi, u okviru ciklusa francuskog filma. „Problem nije u padu, problem je u završnom udaru.“ Taj udar je ono što bismo mogli nazvati bedakom. Zaprepašćeni?! Ah, da, takođe volim i bioskop.

Niko se nikada ne zaljubljuje u osobu koju poznaje

Polagano širim svoju desnu šaku, onda i levu. Želim da osetim miris. Jedini dokaz da je ona bila ovde jeste vazdušasti žar njenog blago sladunjavog parfema, na mojoj koži, na čaršavima i jastucima. Odjek rečenice: „Tvoje ruke su oblikovane prema mojim grudima“, nejasno sećanje na vatrene usne i lagano telo koje je počivalo na meni. Kada sam se probudio, krevet je bio prevelik. Žene kažu da imam divne ruke. Dopadaju mi se, te moje ruke, volim ono što mi pružaju. Mislim na Lorentinu. Možda je, na kraju krajeva, sve to ipak bio samo san. Parfem – nešto što je nemoguće uloviti – nije pravi materijalni dokaz. Još manje je to uspomena na glas koji je šaputao kraj mog uha: „Tvoje ruke su oblikovane prema mojim grudima“, na krhku siluetu nasuprot varljivom presijavanju na prozorima. Još jedna mi rečenica sada pada na pamet: „Moje ime je prepuštanje“ – ali to je praćeno nekim drugačijim mirisom. „Hajde! Hajde!“ Više nemam pojma da li je to deo istog sna. Sećam se da me je neka sila vukla nadole, reka, ili nešto nalik reci, neka gluva struja. Bila je tu i žena s tečnom kosom, koja me je dozivala ptičjim glasom. Mogu da razaznam morsku sirenu koju je Mandum video. Vidim je njegovim očima, ali ona nije mrtva; pobednički ustaje, zubi joj se blistaju na sunčevoj svetlosti. Nastojim da povežem tačkice na listu papira ne bih li sklopio konačnu sliku. Ribe koje plutaju između lišća drveća. Krokodil mi se smeje, a ja tek tada zapažam koliko je širok krokodilski osmeh. Pre nego što sam pošao na spavanje, pušio sam travu koju mi je Brend dao. Nije loš taj momak, Južnoafrikanac, uprkos onim svojim povratnim rasističkim genima. Možda je sve ovo zbog trave. Gospode, kako je dobro! Kažu da je pustinjsko sunce za to krivo. Ponovo

vidim vodomara, onaj metalik-plavi sjaj, doziva me, sa suprotne obale. Otvaram oči i kao da sam ih opet zatvorio. Lorentina se stresa u mom naručju, njene ruke su obavijene oko mene. Ja sam momak koji se lako zaljubljuje. Takođe, zašto bismo se lagali, gubim zanimanje s jednakom lakoćom. Ja sam nestalan, tako glasi optužba moje majke. Moguće da je tako. Mene kod žene privuče ono što o njoj ne znam. Pojedine žene koriste ćutanje kao da nose burku. Muškarac zamišlja šta se nalazi iza teške, tamne, zapečaćene tišine, koja vam jedva omogućava da nagovestite oblik njihovih misli. Zamišljanje je već ljubav. Potom, ima žena koje pričaju, ali glasom koji je nekako neizmerno zavodljiv, blago promukao i istovremeno prozračan, kao da uopšte i ne govore, tako da mi muškarci možemo samo da čujemo taj njihov glas, nesvesni reči kojima nam se obraćaju. „Kako možeš da se zaljubiš u nekoga koga čak i ne poznaješ?!“, pita me majka, srdito. Upravo zato, odgovaram ja, zato što se niko nikada ne može zaljubiti u osobu koju poznaje. U suštini, ja smatram da se strast okončava onog trenutka kada upoznaš svog partnera. Čini mi se da je Nelson Rodrigez imao običaj da kaže da kad bismo svi znali intimne stvari drugih ljudi, niko ne bi čak ni pozdravljao te druge ljude. A potom, naravno, postoje i one žene koje nas zavode kroz veličanstvenost svoje misli. Ali čak i u dm slučajevima, nastupa trenutak kada se okrene i poslednja stranica. Ponovno čitanje klasičnih dela može biti prijatna vežba, to je nesumnjivo, ali otkrivanje novog mladog pisca izaziva sasvim drugačija osećanja. Žene koje misle najopasnije su od svih (a što se toga tiče, bolje bi mi bilo da se pomolim da ovaj moj dnevnik ne padne u ruke nijedne žene). Najčešće doručkujemo u živom, jarko osvetljenom kafeu u Dugoj ulici, odmah pored hotela. Jutros, kada sam sišao nakon kratkog tuširanja, tamo sam zatekao samo jednu mušteriju – Lili, portugalsku istoričarku, koja je obavljala neki posao u vezi s restauracijom starih knjiga iz južnoafričkih javnih biblioteka. Pozdravila me je svojim blistavim osmehom. Rekao sam joj da je sunce sigurno ljubomorno na njen osmeh. Uzvratila mi je još jednim potvrdnim osmehom. Seo sam za sto do njenog. Lili je imala lice ovalnog oblika, istačkano pegicama, i neobuzdanu riđu kosu. Nosi pirsing na donjoj usni. Kada se nagne napred, ispod široke majice mogu da nazrem vrhove njenih dojki. Na grudima ima mladeže, ali ne i pege. Kao da su pegice neki sitni zlatni cvetići koji se otvaraju samo na direktnoj svetlosti. Pitam se da li

su joj malje tamo u donjem delu takođe riđe. Razumete li me sada? Uz maštu, mi smo izgubljeni. Mandum je ušao kada sam ja već završavao s jelom. Na trenutak je ostao da stoji u dovratku, čudnim pogledom odmeravajući mene i Lili. Sta podrazumevam pod čudnim pogledom? Pa, neku vrstu pogleda popreko, mračnog i izazivačkog, kao kada mali buldog posmatra velikog buldoga. Shvatio je da nema drugog izbora nego da sedne pored mene. I tako je seo, uzdahnuvši. „Da li je neko od vas video Lorentinu?“ Odmahnuo sam glavom. Objasnio sam da sam se tek probudio, a da sam čitave noći spavao kao zaklan. Lili je rekla da je prethodne večeri bila s njom. „Razgovarale smo o vama dvojici! Ženski razgovori. Dugo smo čavrljale...“ Mandum je ponovo uzdahnuo. Bilo mi ga je žao. Kazao sam: „Sanjao sam tvoju morsku sirenu.“ „Nemoj da me nerviraš...“ „Ozbiljno ti kažem, sanjao sam da se davim. Onda se pojavila ona i izvukla me na obalu. Ali to je bila pogrešna obala...“ „Pogrešna? Kako to misliš pogrešna?...“ „Nemam pojma – samo znam da nije bila prava. To jest, u snu sam znao da je tako.“ „I šta se onda desilo?“ „Ne sećam se. Pokušavao sam da se prisetim, ali nisam uspeo.“ „Znaš li u čemu je tvoj problem? Previše pušiš. Glava ti je puna dima. To ti uništava neurone...“ „Dagal Ovde u Južnoj Africi, to se zove daga. Ali ako tražiš travu, ljudi te takođe razumeju. Ili bum, zol, doup, vutra, gandža. A neki je ljudi još uvek nazivaju svazi gold, ili jednostavno ‘otrov’. Vidiš, kada ljudi smisle toliko imena za nešto, onda to znači da to nešto stvarno vole. U Africi, ljudi naprosto vole travu.“ Lili se umešala: „Ne samo u Africi. I ja je volim. Imaš li malo?“ „Imam. I to stvarno dobru. Skroz čistu. Hoćeš?“ Lili se željno nasmejala: „Sada moram da idem na posao. Zašto ne bi svratio do moje sobe krajem popodneva? Napravićemo zabavu, nas dvoje...“ Mandum je delovao ravnodušno. Kad je u pitanju smisao za humor, ovaj ga tip ima jednako koliko i šugava domaća džukela. Ne ume da ceni život. Ako mene pitate, predugo je boravio u Portugalu. Jasno, volim i ja da posetim Lisabon, da obiđem knjižare,

bioskope, poneku izložbu fotografija, i smatram da je sve to odlično za pročišćavanje duše. Ali nikada se ne zadržim duže od par nedelja. Tri, najviše. Portugalska melanholija ti ugrožava duh, zamračuje ga, baš kao što jesenja hladnoća menja boju lišću na drveću i ubija ih.

Gde se prvi put govori o Elizi Mukavele

Devet žena prekrivenih crnim burkama stupile su na pozornicu, u nekoj vrsti slepog plesa. Deseta žena, naga, ili skoro skroz naga, moćnog, savršeno oblikovanog tela, koje kao da je gorelo pod bronzanom svetlošću, unatraške se udaljavala od njih. Prepoznala sam muziku: Nkosi Sikelela Afrika, južnoafričku nacionalnu himnu, u izvrsnoj interpretaciji hora Aleksandra Jut. Ali strepela sam da smisao dotične koreografije nisam dobro razumela. Sereta du Tojt je odbila da me prosvetli. Slegnula sam ramenima, pomalo ljutito, kada sam je za stolom u kafeu, manje od pola sata posle predstave, upitala za objašnjenje u vezi s tim određenim delom koreografije. Promrmljala je nešto o drevnim patnjama afričkih žena. Navaljivala sam: „A burke?“ Ignorisala je moja pitanja. Sereta više voli da ona sama postavlja pitanja. „Da li si sigurna da je Faustino bio tvoj otac?“ Meni je to zvučalo čudno. Ton njenog glasa mi je delovao još čudnije. „Vi kao da ste sigurni da on nije bio moj otac. Postoji li nešto što bi trebalo da znam?“ Osmehnula se. Bio je to nežan, miroljubiv osmeh. Spustila mi je desnu ruku na levo rame. Majčinski gest: „Draga moja, život je pun zamki.“ Nosila je haljinu boje vina, svilenu, možda malo previše usku i prekratku za njene godine. Međutim, dobro joj je stajala. „Elegancija ne zna za starost“, imao je običaj da kaže moj otac. Koji od njih?! Dobro pitanje. Ja imam – ili sam imala – nekoliko očeva, i osećaj da više nemam nijednog. Ali u ovom slučaju, naravno, mislila sam na čoveka koji me je odgajao. ,

„Iz Južne Afrike nastavljate ka Mozambiku, zar ne?“, „Da. Idemo u Maputo.“ „Lourenco Markeš! Sigurno želite da posetite Lourenco Markeš. Naziv Maputo došao je kasnije. Faustino je otišao u Lourenco Markeš, vozom, 1962. godine. Ali, da li znaš šta bi trebalo da potražite?“ „Ne. Zapravo, imamo neke ideje. Jedan od moje braće mi je kazao da je naš otac – to jest, Faustino... da je on svirao klavir u hotelu Polana...“ „To je istina. On je bio prvi crnac – ili, bolje rečeno, prvi nebelac – koji je svirao klavir u Polani. Sumnjam da ćete pronaći bilo koga iz tog doba, bilo koga ko njega pamti, u tom hotelu. Daću vam mnogo bolji trag: Eliza Mukavele. Znaš li ko je ona?“ „Eliza Mukavele, ministarka zdravlja?“ „Upravo tako. Ali 1962. godine, bila je samo medicinska sestra. Faustino je sedam ili osam godina živeo s njom. Imali su nekoliko dece.“ „Medicinska sestra? Babera, moj brat, takođe je pomenuo da je naš otac živeo s nekom medicinskom sestrom u Lourenco Markešu, ali nije znao njeno ime. Dakle, ona je sada poznata ličnost...“ „Poznata?“ Bartolomeu se podsmehnuo mom neznanju. „Eliza Mukavele je izuzetna osoba; a kao svaka izuzetna osoba, ona ima brojne neprijatelje. Mada osoba koja nema neprijatelje i ne zaslužuje prijatelje.“ „Lepo sročeno, ali glupo.“ Sereta ne vaga svoje reči. „Ta žena ne zaslužuje ni neprijatelje...“ Bartolomeu ju je prostrelio pogledom, zapanjen: „Ne govorite tako. Eliza piše, objavila je dva ili tri zanimljiva romana, o položaju žena u Mozambiku. Sreo sam je u Barseloni, na susretu pisaca iz južnih zemalja, i smatram da je sjajna. A povrh svega, niko nikada nije uspeo da pruži dokaz za bilo šta protiv nje...“ „Dokaz? Zar je potreban veći dokaz od života kakav Eliza vodi?!“ „O čemu vi to govorite?“ „Eliza Mukavele je danas jedna od najbogatijih osoba u Mozambiku. Kako misliš da je to postigla?“ „Kako?“ „Sve su to nagađanja. Bogatstvo može da se nasledi...“ „Smešno bi bilo u to poverovati.“ „Njen bivši muž je bio prilično bogat čovek.“ „Jeste. A on, kako se on toliko obogatio?“ „Baš!“ Bartolomeu je podigao glas, uzbuđen. „A kako su sva velika bogatstva

stečena u Sjedinjenim Američkim Državama? A u Brazilu? Belci su ubijali Indijance, pokrali ih i poubijali, a njihova deca su danas ugledni ljudi. Svi belci u Australiji potiču od lopova i prostitutki. Ako se tako nešto zbilo u tim zemljama, zašto ne bi moglo i u našoj?“ „Sad ćeš mi još reći da je osuđivanje korupcije u afričkim zemljama u stvari samo iskazivanje rasizma.“ „Za mnoge Evropljane, jedini pravi crnac je siromašni crnac. Oni ne prihvataju da crnac može da bude bogat. Prvo nas napadaju što smo se ujedinili sa socijalističkim blokom. A sada nas napadaju zato što smo dobri kapitalisti...“ „Nećeš me uzdrmati.“ „Žao mi je, zaneo sam se. Nisam hteo da kažem da vi tako mislite, gospođo; znam vašu priču.“ „Ne. Ne znaš ti ništa. Nemaš pojma o čemu govoriš. Ti si klinac, opijen sopstvenom drskošću. Prihvatanje da ne možeš kritikovati nekoga zbog toga što je taj neko crne rase, to se zove paternalizam. Paternalizam je elegantni rasizam kukavica." Nokaut. Čuje se zvuk zvona. Bartolomeu se kao pokisao odvukao iz kafea. Osećam se pomalo uznemireno. Počinjem da razmišljam o tome da možda nećemo biti u stanju da dovršimo svoje putovanje. Sinoć sam opet izgubila strpljenje s Mandumom. Ostavila sam ga u sobi – da ponovo gleda Magnoliju na televiziji – i sišla sam u hotelski bar. Neka devojka je sama sedela na jednoj od sofa. Pomislila sam kako deluje nekako neverovatno na tom mestu, izmešteno, gotovo nalik onim hrtovima ispred kuće Serete du Tojt. Zapravo, i jeste je krasilo upravo istovetno udaljeno i aristokratsko držanje. Prodorno me je pogledala. Provalije, te njene oči. Najupadljiviji detalj, ipak, bila je njena kosa. Riđa, duž celih leđa. Predstavila mi se: Lili, Portugalka. Pozvala me je da zajedno popijemo po jedno piće. Naručila sam kajpirinju. Lili živi u Londonu. Po zanimanju je stručnjak za restauraciju starih knjiga. U Južnu Afriku je došla kao učesnica projekta koji finansira neka evropska institucija. Zaljubila se u Namibijca nemačkog porekla, jednog od onih likova koji vode turiste u obilazak, da vide slonove, čamce zaronjene u pesak, pripadnike plemena Himba i prave domoroce kao s razglednica. Pokazala mi je njegovu fotografiju. Zgodan momak. S nekom vrstom uvredljivog plavokosog šarma u stilu Roberta Redforda. Išla je s njim u Etošu. Po povratku je otkrila – sasvim slučajno – da je on oženjen i da je otac troje dece.

„Kučkin sin!“ Zatražila sam još jednu kajpirinju. Lili je ispijala svoj drugi viski. Ja retko pijem alkohol. Ne znam tačno u kom smo trenutku počele da se poveravamo jedna drugoj. Ne sećam se baš najjasnije šta se zbivalo posle treće kajpirinje. Ovog jutra sam se probudila sa stravičnom glavoboljom i s maglovitim osećajem da sam učinila nešto užasno.

Transkaru Ekspres, negde između Kejptauna i Johanesburga, Južna Afrika Četvrtak, 17. novembar 2005. godine

Volim ona mesta gde se ništa ne događa, gde nema ni muve da proleti, mesta u ćorsokaku. Svakako, ja ih volim dok prolazim kroz njih, korak po korak, sopstvenom laganom brzinom, ili na točkovima, brzo klizeći kroz njih. Volim tu nepomičnu tišinu, ukočenu svetlost u raznolikim senkama boje rđe – poput starih fotografija umrljanih suzama. Rano jutros sam sam se probudio u prilično neugodnom položaju, ispružen poleđuške na uskom ležaju kupea u vozu, a kada sam bacio pogled kroz prozor, video sam baš tu vrstu svetlosti. Žuta trava i lenji, kovrdžavi grmovi. Planine kao da su se spuštale s neba, prefinjene poput žirafa. Žordi je spavao licem okrenut nadole, na donjem ležaju. Pažljivo sam sišao, ne želeći da ga probudim, pa sam otvorio vrata i izašao u hodnik. U vagonskom restoranu, dva čoveka su pila kafu. Jedna izdvojena rečenica je doprla do mene: „To nije život kakav bi trebalo da bude, ali je moj život.“ Nastavio sam da se pitam kakvu vrstu pogrešnog života je taj čovek živeo, i zavideo sam mu. Nepravilni životi su me oduvek zanimali. Naručio sam kafu, potom i pržena jaja sa slaninom. Voz se zaustavio usred golog pejzaža. Čista tišina. „U Kredoku“, nastavio je onaj čovek, „udaljenom seocetu gde sam kao dete živeo, često smo mogli da čujemo tajne zvuke, melodije iz nekog drugog sveta, koje nam je donosio silovit vetar Karua. Isprva sam verovao da sam ja jedini koji je mogao da ih čuje. Neku vrstu pesme duhova. Ali, jednog dana mi je moja baka rekla: ‘Ono što ti se čini da vetar zviždi, to je zvono s groba

poglavice Ncikane. To je zvono koje je urezano u samu stenu, tamo, baš u zemlji Ksosa.’ Mnogo godina kasnije, pošao sam u potragu za tim zvonom, ali ništa nisam pronašao. Ništa tamo nije bilo ni nalik zvonu. Ali zato sam otkrio jedan veliki glatki kamen, skriven iza aloje. Potom se pojavila jedna strašno stara žena, noseći neki kamičak kojim je udarila u veliki kamen, i tada sam ponovo čuo taj zvuk, jasan i moćan, čuvenog zvona Ncikane. Za to se vezuje i legenda. Vama to verovatno nije poznato. Jednog jutra, dok je Ncikana čuvao svoje stado, Gospod Bog je sišao s nebesa i obratio mu se. Svakojaka čudesa su viđena tih dana, oblaci koji su plesali na razgnevljenom nebu, zmije su letele, ali Ncikana je ostao miran u svojoj kraal. Onda je jednog popodneva ustao i počeo da peva. Priča se da su njegove pesme umirile sve oko njega.“ Čovek je zaćutao. Tišina se iznova raširila nad pejzažem. Vetar je mrsio ogrubelu kosu grmova drača, njišući suvu travu. Jedna plastična kesa se s tla podigla ka plavetnilu, nalik ravnodušnoj ptici, nadimajući se od svetlosti. Uska zemljana staza pružala se duž voznih šina. Zatim je skrenula udesno, vodeći do neke drvene kućice. Nisam odmah zapazio tu kuću, budući da je bila iste boje kao i zemlja. Grozničavo crvena. Veliki otvoreni prozori. Svetlost, u izobilju, obasjala je jednog crnog mladića, visokog i koščatog, unutar kuće, koji je sedeo na kauču. Mahnuo sam mu, a on mi je uzvratio. Pomislio sam – što mi se obično dešava kada pronađem mesto poput ovog – ‘To je kuća u kojoj bi sigurno bilo lepo živeti.’ Potom sam zamislio sebe u toj kući, jedan dan, čitav mesec, kako posmatram vozove dok prolaze, brojim ih, mašem zanesenim putnicima u vagon-restoranu, a zatim se užasnut povlačim. Da, ja volim mesta na kojima se ništa ne događa, gde se ništa ne pomiče, ali volim ih samo u prolazu. Doneli su mi moju porciju prženih jaja sa slaninom. I šolju kafe. Iza sebe, ponovo čujem promukli glas onog čoveka: „Danas, oko groba Ncikane, pejzaž je tužan i beznadan. Groblje automobilskih motora, mehaničkih delova. Ima i svinja koje riju po zemlji i koza koje glođu telefonske stubove. A ipak, kada god neko kucne po kamenu i zvono se probudi, Ncikanine pesme se iznova čuju, što uznemiri oblake, pa ponekad padne i kiša. Ili se barem tako priča. Ja to ne znam. Ali pesme jesam čuo. One još uvek odzvanjaju u mom srcu.“ Bilo je hladno. Drhteći od zime, vratio sam se na svoj ležaj. Nedavno sam među Žordijevim knjigama pronašao jednu antologiju južnoafričke poezije: Novi vek južnoafričke poezije. Prelistavajući je, rasejano, naišao sam na neke stihove Frederika Gaja Batlera, koje se odnose na zvono čuvenog Ncikane. Nedugo zatim, dok sam slušao Abdulaha Ibrahima, po prvi put sam primetio

da prva numera na jednom od njegovih albuma, Proslava, nosi naziv Zvono Ncikane. Na omotu je objašnjeno da je to tradicionalna pesma. Žordi nije bio iznenađen nijednom od ovih slučajnosti: „Imam jednog prijatelja koji nikada nije napuštao grad u kome je rođen, ali zato čitav svet poznaje kroz poeziju. U stanju je da satima priča o Aleksandriji, o Grcima iz Aleksandrije, i to s takvom emocijom da ljudi ostanu ganuti. Pitaju ga koliko je dugo živeo u Egiptu, ili da li je možda bio na odmoru u toj zemlji. Ne, on je samo čitao Kavafija.“ Možda je on u pravu. Na kraju krajeva, šta od nas ostaje kada se putovanje završi? Sto se mene tiče, manje od najprostijeg pesničkog stiha, nesumnjivo. Nesuvisle slike, maglovito sećanje na miris ili boju. Osim toga, kako je Žordi naglasio, poezija je jeftina i relativno bezbedna. Niko nikada nije zaradio malariju od čitanja pesama Ruja Duartea de Karvala. Trebalo bi da štampaju vodiče koji bi jednostavno bili poetske zbirke.

Crvena kuća

Noć smo proveli na putu. Bilo je pet sati ujutru – nešto pre ili kasnije – kada j e Malenbemalembe posustao, u potpunosti je presušio, negde usred Karua. Lorentina je spavala s glavom na mom krilu, uvijena u ćebe. Bartolomeu je sedeo napred, pored Pouka Sortea, sa zadatkom da mu ne dozvoli da zaspi. Odjednom je Malembemalembe počeo da se trza, zakašljao se, posle čega je iz motora izbio gust dim. Izašli smo napolje. Nogama smo zagazili u crvenu prašinu. Glatko nebo, neizmerno, čarobno plavetnilo nad našim glavama. „I šta sada?“ Neizbežno pitanje. Lorentina se nasmešila, još uvek u polusnu: „Nikada pre nisam videla toliko puno ničega.“ Bartolomeu je pokazao na neku tačku ispred nas. Na nekih stotinu metara udaljenosti, na zavijutku puta, nalazila se drvena kuća izbledele crvene boje, otvorenih prozora. Činilo se kao da je iznikla iz zemlje, poput nekog drevnog cveta. Bila je to jedina građevina usred beskrajnog pejzaža. Pouka Sorte se potišteno nagnuo nad motorom. „Glavni zaptivač je pukao...“ Ja se ne razumem ni u šta u vezi s kolima. Ne vozim. Doduše, imam vozačku dozvolu. Jedna od mojih bivših devojaka, doktorka osam godina starija od mene, upisala me je na kurs vožnje. Lako sam prošao teorijski test, ali sam bio ubeđen da ću pasti na praktičnom delu. Po prirodi stvari, moja najveća ambicija je bila da što pre padnem. Načinio sam dve ili tri manje greške, ali toliko smireno da se instruktor na kraju predao: „Mogao bih da vas oborim. Ali očigledno je da već dugo vozite. Krase vas svi vozački poroci. Ako vas oborim, samo ćete nastaviti da vozite bez dozvole. Za mene bi bolje bilo da vam ipak dam tu dozvolu.“

Vozio sam nedelju dana. Jednog popodneva, moj automobil je počeo da zapinje na jednoj uzbrdici. Sirene drugih vozila su smesta otpočele svoj napad. I tako sam se tu našao, nervozan, pokušavajući da se izvučem iz takve situacije, a oni idioti iza mene su mi dovikivali psovke i trubili sirenama. Stisnuo sam ručnu kočnicu, izašao sam iz automobila, zaključao sam ga i, na opšte zaprepašćenje, jednostavno sam otišao. Potom sam telefonom pozvao svoju devojku, rekao sam joj šta se desilo, pa je ona požurila da spase kola. Naša veza se tog dana okončala. Sve četvoro smo otišli do kuće. Vrata su bila poluotvorena. Pokucali smo, ali niko nije odgovarao. Bartolomeu je gurnuo vrata i ušao unutra. Ja sam mu se pridružio. Veoma čista prostorija, oskudno nameštena: dva kožna kauča prekrivena providnom folijom, i jedan niski, rustični stočić od vešto izrezbarenog drveta, s erotskim prizorima malih afričkih figura. Jedna vrata su vodila ka skučenom kupatilu; druga su se otvarala ka kuhinji. U ostavi, s druge strane kuće, zatekli smo niz alatki poređanih na metalnim policama. Pouka Sorte je zviznuo: „Sve što sam oduvek želeo. Konačno je Bog čuo moje molitve...“ Izabrao je alatke koje je smatrao najpotrebnijim i stavio ih u torbu. „Ne možemo to da uradimo“, pobunio sam se. „To nije u redu. Šta ako se pravi vlasnik pojavi?“ Bartolomeu se zacerekao. „Ako se pojavi, moraćemo da ga ubijemo.“ Ne dopada mi se njegov humor. Seo sam u dnevnu sobu. Nebo je ulazilo unutra, kao plava bujica, kroz otvoren prozor. Na stolu sam ugledao neku vežbanku. Otvorio sam je i pročitao: „Popeo sam se na najveću liticu i zažmurio sam osluškujući tišinu, odjednom se osetivši rasterećeno od svih besova i buka, oslobođen lavine dana. Na nekoliko metara ispred mene, ugledao sam par orlova: kricima su objavljivali svetu svoju neprikosnovenu ljubav. Jedan gušter me je pogledao svojim duboko plavim očima – bio sam siguran da je on srećan.“ Resko odjekivanje metala me je otrglo od čitanja. Nisam primetio da se put pružao paralelno s voznim šinama. Voz je prošao, sasvim polako, ćići-fu, ćićifu, ćići-fu, uz dugu žalopojku praćenu dimom. Jedan tamnoputi čovek, opaljen suncem, mahnuo mi je s jednog od prozora vagon-restorana. Podigao sam ruku i uzvratio mu mahanjem. Pouka Sorte se vratio s alatom. „Sređeno je. Sada možemo da nastavimo dalje.“ „Šta misliš, ko ovde živi?“

„Nemam blage veze.“ „Čudna je ovo kuća. Nema spavaonicu. Čak nigde nema ni kreveta...“ „Možda njen vlasnik nikad ne spava. Možda mu san nije potreban...“ „Svi moraju da spavaju.“ „Ne baš svi. Ja skoro nikad ne spavam.“ „To mogu da zamislim. Zato ti se i dešava da zaspiš za volanom.“ Pouka Sorte me je streljao pogledom, uvređen: „Ona nezgoda, tamo u Kandžali, dogodila se samo zato što ste me vi prepali. Da, ja veoma malo spavam. Nekada prođu i nedelje a da se i ne približim snu. Imao sam ozbiljan problem, pre nekoliko godina, i od tada jedva da noću sklopim oči. A čak i kad zažmurim, ja još uvek sve vidim. Čak i bolje nego zatvorenih očiju.“ Odustao sam. Ponekad imam utisak da je ovaj momak lud. U početku nas je iznenađivao svojim pažljivo biranim načinom obraćanja, koji deluje tako u skladu s poslom koji obavlja. Ali zapravo, ako Džordž Buš koji govori kao lučki radnik može da bude predsednik Sjedinjenih Američkih Država, zašto ne bi moglo da bude i obratno, zbog čega ne bi neko s rečitošću biskupa, s tako učtivim gestovima, s tako prijatnim glasom, zašto takav čovek ne bi bio vozač kandongveira u Angoli? Međutim, mene ne muči nesklad između njega kao osobe i posla kojim se bavi. Mene uznemirava činjenica da kao da ne živimo u istom svetu. Sto se mene tiče, ja bih voleo da znam ko stanuje u onoj kući. Pre nego što smo pošli, iscepao sam jednu stranicu iz svoje beležnice i na njoj sam napisao: „Zatekli smo vrata otvorena i ušli smo unutra. Upotrebili smo vaš alat kako bismo otklonili kvar na našim kolima. Ja sam iskoristio vaš prozor da bih gledao u nebo. Puno vam hvala – Marijano Masijel.“ Spustio sam taj list papira na sto, a onda sam otišao.

TREĆI DEO

Kod Rangela, Maputo Petak, 18. novembar 2005. godine (Delovi intervjua s Rikardom Rangelom)

M

„ oj prvi kontakt s džezom vezuje se još za četrdesete godine prošlog veka. Bio sam sasvim mali, i voleo sam muziku. U jednom trenutku, ovde, u ovom našem gradu Lourenco Markešu, u luci je zaustavljen jedan konvoj brodova. More, celo ovo more u našoj oblasti, bilo je prepuno američkih brodova kojima su nemačke podmornice zabranjivale da odu dalje. Bilo je tu krupnih mornara. A ja, kao vrlo bistro dete, dosetio sam se da tim morskim vukovima prodajem travu. Tih dana, čišćenje grada su obavljali neki ljudi koji su valjda došli iz Gaze, ne znam tačno odakle, verovatno iz unutrašnjosti, te je grad uvek bio neverovatno čist. Neki mangupi su živeli u kampu, tamo gde se danas nalazi škola Treći februar, a koji su gajili travu, pa sam ja otišao do njih, kupio sam nekoliko paketića za pet eskudosa, koje sam posle prodao Amerikancima. A ti momci su rekli: ‘Donesi nam još!’, ćuškajući jedan drugog. ‘Pomoću ovoga ćemo se obogatiti u Sjedinjenim Državama’, zato što nisu nameravali sami da potroše travu, nego da je kasnije preprodaju. Ali ja nisam želeo njihov novac, draže mi je bilo da mi zauzvrat daju muzičke ploče. Sedamdesetosmice. Zahvaljujući tome, pre nekih dvadesetak godina, na mojim vratima su se pojavili neki tipovi koji su načuli da ja posedujem izvesne ploče, ploče koje i dan danas čuvam, a koje su oni želeli da otkupe od mene. Nisam ih prodao. Čuli su da ja imam nekoliko V-disk snimaka – znate li šta je to? Kada su Sjedinjene Države stupile u rat, regrutovan je i određeni broj

muzičara. Od njih su tražili da sviraju kako bi muzikom zabavljali vojne trupe. Mornarički odred je okupljao najsjajnije muzičare, pa su oni svirali zajedno. Uspeli su na jednom mestu da sastave neke od najistaknutijih muzičara. Kada se rat završio, neke čuvene izdavačke kuće su se obratile mornarici, tražeći od njih prava za te snimke. Ali mornaričke vlasti su to odbile, jednostavno uništivši gotovo sve ploče. Tako da su danas one retkost. Ja imam nekoliko takvih ploča.“ „(...) U Južnoj Africi je već bilo tragova džeza. S vremena na vreme, dolazili su pojedini svirači. Belci. A za vreme rata, to jest, četrdesetih godina, najviše oko četrdeset pete, počeli su da naviru jevrejski muzičari – bežali su od Hitlera, a među njima je bilo Čeha, Austrijanaca, Nemaca, svi bi oni doplovili ovde, tu su se i zadržavali, dvojica su čak postali članovi Filharmonijskog orkestra Radio Mozambika. To su bili klasični muzičari. Ali bilo je tipova koji su svirali džez, u kabareima, kasinima, u ulici Arauho. Muzika za ples. Veliki bendovi, s orkestrom. Postojala su dva kazina koja su povremeno unajmljivala bendove. Plesalo se na takvim mestima. U ulici Arauho je sve vrvelo od kabarea. Kad bi okončali svirku u nekom od kasina, skinuli bi sakoe, odvezali kravate, pa bi odlazili u barove. Baš u takvoj atmosferi su ljudi počeli da se navikavaju na džez.“ „(...) Pedesetih godina, zapravo, na kraju pedesetih, deo američke politike je postalo slanje džez-grupa na gostovanja u Afriku. Jednom je došao i Herbi Man, s Big bendom od devetnaestoro ljudi. Ja sam izveštavao o sva tri dana trajanja njihove posete. Kada je video fotografije u novinama, Herbi Man je poželeo da me upozna. Uzeo je tri moje fotografije kako bi ih objavio u najčuvenijem džez-magazinu iz tog doba, Džez Bitu. Čak i danas, još uvek ima muzičara koji me traže.“

Klavirista bez ruku

Džordžina nas uverava da on ima osamdeset i dve godine. Teško je u to poverovati. Izgleda kao mladić koji je preterano brzo živeo. Naravno, ja njega poznajem još odranije, kroz njegov rad i ugled: Rikardo Rangel. Samo promrmljajte to ime i uskoro će neko nadovezati njegovu nezvaničnu titulu „Otac mozambičke fotografije“. To podrazumeva izvesnu odgovornost, ta titula, budući da Mozambik ima pregršt odličnih fotografa. Meni se izuzetno dopada Seržio Santimano, polucrnac, polu-Goanac, sa zadivljujućim lirskim okom. Takođe cenim i Kok Nama, u ovom slučaju Mozambikanca kineskog porekla, koji je pratio Ruja Knopflija na aerodrom onog dana kada je taj pesnik napustio zemlju; ovaj podatak je važan samo zato što nam je Knopfli ostavio poetski zapis tog događaja: Verni je mesec mart, a ja odozgo posmatram prazninu. Kok Nam, fotograf, spusta svoj ‘nikon’ i gleda me iskosa, pravo u oči: Ne vraćate se? Ja samo kažem, ne. Neću se vratiti, ali ću zauvek ostati, negde u sitnim nečitkim znacima bezbedan od svih nepodeljenih futurologija očuvan isključivo u ličnim sećanjima. Ne želim ničega da se sećam, važno mi je samo da zaboravim, da zaboravim i nemogućnost zaborava. Jer čovek nikada ne zaboravlja, sve se tajno pamti (...)

Ne znam pesmu napamet, jasno, nego sam je skinuo s Interneta. Ali hajde da ostavimo po strani taj kosi pogled Kok Nama i vratimo se Rikardu Rangelu (ironičnom, skoro uvek, i zaljubljenom). Takođe je dobio još jedan nadimak: „Mozambički džezer“. Poslednji bar koji smo sinoć posetili, nosi njegovo ime: Kod Rangela. Čim padne mrak, on se otvara u jednoj od najlepših kolonijalnih građevina u Maputu – u Centralnoj železničkoj stanici Mozambika. Mesta poput ovog nadmašuju čak i najlepše snove. Prolazite kroz osvetljenu večernju atmosferu (uljane lampe na zidovima) i stižete do male pozornice sa stolovima i stolicama, raspoređene na betonskoj platformi. Gvozdene šine se sjaje, onako uzgred, nestvarno, kao prilično neobičan seting za film. Rangel je sedeo za obližnjim stolom. Nešto je pio. Smejao se u društvu neke previše izblajhane plavuše. Dugonoge. U onim trenucima kada bi se zvuk kontrabasa spustio za nekoliko tonova, do našeg stola bi doprlo par nepovezanih rečenica, budeći moju radoznalost: „... Postoji ovde jedna grupa, najbolja u Mozambiku, jedini stranac je Belgijanac“ „... Naši najbolji muzičari su u Južnoj Africi...“ „... Jedna Dankinja nam je donela...“ Razmišljao sam o tome da ustanem i da ga pozdravim. Nisam imao petlje za to. Džordžinu sam upoznao u kući pisca Mije Kouta. To je bh lo pre četiri ili pet godina. Zatekao sam se u Maputu, po drugi put, snimajući dokumentarni film o siročićima obolelim od side u Južnoj Africi. Treće noći, našao sam se – ni sam ne znam kako – usred stvarno vesele rođendanske zabave, u nekom ogromnom dvorištu okruženom palminim drvećem, gde sam plesao kuduro. Mnogo sam popio. Sećam se da sam još u hotelu počeo da pijem, u društvu nekog angolskog novinara s kojim sam se družio, a sigurno sam nastavio da pijem i kasnije, dok smo išli od bara do bara, otkrivajući grad – ali od svega toga su mi ostale samo mutne slike. I tako sam završio na spomenutoj proslavi, kada me je neko gurnuo (siguran sam da me je neko gurnuo) i ja sam izgubio ravnotežu i pao u bazen. Odmah mi se sve razbistrilo u glavi. Ne bi bilo tako strašno da se nisam smesta otreznio. Izašao sam iz vode usplahiren, ali smejući se, kako niko ne bi pomislio da bi ovo moglo da mi pokvari raspoloženje. Mia i njegova supruga, ljupka Patrisija, koja me uopšte nije poznavala, bili su preterano ljubazni prema meni. Priuštili su mi toplu kupku, spremili mi topao čaj i pozajmili mi farmerice i belu majicu koja mi je bila prevelika. Međutim, uprkos tome što sam već bio došao k sebi, još uvek nisam mogao da se setim skoro ničega što se zbivalo pre tog pada. Na zabavi je bilo na desetine ljudi, ali ni jedna jedina osoba nije pamtila da me je videla kada

sam stigao. Niko me nije poznavao, a ni ja nisam nikoga mogao da prepoznam. Recimo samo to da sam postao neka vrsta Misterioznog čoveka te večeri. Glavna atrakcija. Džordžina je bila ta koja mi je ponudila da me odveze do hotela. „Ja sam pomalo luda!“, doviknula mi je dok je vozila. Na njenom se licu rastvorio širok osmeh. „Da budem iskrena, zapravo sam mnogo luda. Stvarno, stvarno divlja. Kad je u pitanju seks. Smatram da u krevetu sve može da prođe, baš sve, samo pod uslovom da se to radi s ljubavlju.“ Nisam znao šta da joj na to odgovorim. Bio sam tu kraj nje, nedavno izbavljen iz vode, prolazeći kroz uspavani grad, dok me je ludačkom brzinom vozila veoma lepa i veoma mlada žena, koja mi je upravo priznala – vičući iz sveg glasa – gotovo u ekstazi – da je u potpunosti neobuzdana u krevetu. Možda ja, Misteriozni čovek, ne bih bio u stanju da ispunim njena očekivanja? Šta je do đavola Džordžina mislila rekavši ono da ‘sve prolazi’? Bilo kako bilo, kada smo stigli, ja sam je pozvao gore. Devojka me je pogledala, iznenađena: „Gore?“ „Sve do zvezda...“ Nasmejala se: „Ne bih ja otišla u krevet ni s kim osim sa svojim momkom.“ Džordžina ima devetnaest godina i studira pravo. U međuvremenu, bavi se pevanjem. Snimila je jednu ploču, u Kejptaunu, s nekim od najčuvenijih pesama s kontinenta, kao što su Pata Pata, Malaika, Stimela i Diarabi, u elegantnom stilu koji spada negde između džeza i afričkog popa. Mada, u tom trenutku nisam imao pojma o tom njenom talentu. Malo je bilo toga što sam znao o njoj, izuzev imena koje dolazi iz poznate marabenta pesme; da je često posećivala kuću najslavnijeg pisca u Mozambiku; da je, kako je sama tvrdila, ljubavnica bez ikakvih predrasuda; da ima momka, kao i da mu je verna. Ova poslednja informacija o njoj uspela je da mi povrati duh. To možda i jeste patološki problem, priznajem, ali žene koje me ignorišu, ili koje me odbijaju, nepogrešivo su upravo one koje me najviše privlače. Rekao sam joj da će, ukoliko se ne popne sa mnom gore u moju sobu, a potom i dalje, sve do zvezda, ostatak života provesti izjedena žaljenjem. Radoznalost uzbuđuje žene. Ali nije upalilo. U stvari, nijedan od mojih manevara nije urodio plodom. Popeo sam se sam (ne dalje od drugog sprata), svalio sam se na krevet i jedanaest sati sam neprekidno spavao. Kao let od Lisabona do Sao Paola.

S njom sam izašao i sledeće večeri, da bih upoznao neke barove sa živom muzikom, pa još jednom na ručak, u restoran O Kokveiro, na Popular marketu, ali najviše što sam uspeo da izvučem iz nje bilo je milosrdno obećanje da će misliti na mene i da će mi pisati nakon što se vratim u Luandu. Zaista mi je pisala. Danas je ona jedna od retkih osoba s kojima četujem preko mesindžera. Tako sam upoznao njenu majku, Fatimu Saide, koja je šezdesetih i sedamdesetih stekla izvestan ugled kao pevačica i kompozitor merabenta muzike. Posle nezavisnosti, iselila se u Južnu Afriku, nastanivši se u Johanesburgu, gde je mnogo godina radila kao manikirka u jednom salonu lepote. Džordžina je rođena u Johanesburgu. Njen otac, klavirštimer Južnoafrikanac, koji je retko duže ostajao u istom gradu, u neredovnom je kontaktu s njom. Majka joj je umrla pre dve godine, žrtva takozvanog virusa veka. Kada je saznala da je zaražena, vratila se u Mozambik zajedno sa svojom kćerkom, koja je tada bila samo nekoliko meseci stara beba. Uprkos svojoj bolesti, Fatima je pošla u potragu za pojedinim muzičarima s kojima je radila pre nezavisnosti, pa je ponovo počela da peva. Ali ovog puta bez mnogo uspeha. Lorentini sam ispričao celu tu priču. Mislio sam da če biti uzbuđena. Povrh svega, Džordžina poznaje brojne ljude povezane s muzičkim svetom Mozambika, uključujući i čudna istorijska imena koja su zasigurno s Faustinom Mansom delila te godine kolonijalne euforije. Ali Lorentina je odbila da upozna moju prijateljicu. Planula je, kao da je doživela nervni slom: „Ako želiš da spavaš s tom ženom, ne treba ti izgovor. Osim toga, ja nemam nikakve veze s tim. Idi, odlazi odavde!“ Pogledao sam je, zatečen: „Ja nikada nisam spavao s njom!“ Istog trenutka kada sam to izgovorio, postao sam svestan koliko je to suluda bila cela ta situacija. Mogao sam sve da shvatim ozbiljno i da se naljutim, ili da sve okrenem na šalu. Pokušao sam da se našalim: „Dakle, sada se svađamo kao pravi par! Čini mi se da je to mnogo ozbiljnije, a svakako i opasnije, nego da završimo zajedno u postelji. Sada, pre nego što čujem da li ćeš hteti da se udaš za mene.“ Lorentina je ustala (trenutno smo doručkovali u hotelu) i otišla je ne dovršivši svoju kafu. To se dogodilo juče. Sinoć sam s Džordžinom izašao od Rangela, gde sam upoznao klaviristu koji nema ruke, a koji me je uveravao da je Faustino Manso bio jedan od njegovih najbliskijih prijatelja. U međuvremenu, Rikardo Rangel je već bio otišao. Ona izblajhana plavuša s dugim nogama je plesala sama, sa čašom pića u levoj ruci. Jedan sitnačak,

mršav mladić, čije su se tanke nožice isticale u izbledelim i neverovatno uskim farmerkama, prišao je našem stolu i zamolio je Džordžinu da nešto otpeva. On je svirao kontrabas. Džordžina se složila. Otpevala je – licem okrenuta ka meni, jednu pesmu od Lure: Nha Vida. Pevala je s istim onim plahim očajanjem koji je krasio pevačicu iz Kejp Verdea, sa sličnom senzualnošću u načinu njihanja kukovima i rukama. Dok su se moje oči gubile u njenima, imao sam utisak da je to zaista činila sa srcem u plamenu, ‘Uhvati me za ruku / povedi me sa sobom / dozvoli mi da spustim glavu u tvoje krilo’, kao da nas je nemogućnost da se išta desi između nas dvoje povezivala čvršće nego najsnažnija ljubav. Međutim, kada je i poslednje nota utihnula, magija je prekinuta. Aplauz za nju, a mnoštvo ljubopitljivih pogleda u mom pravcu. Klavirista bez ruku je sedeo za jednim obližnjim stolom. Nije se zadržao isključivo na usputnim pogledima. Podigao je oba patrljka do visine glave, proprativši taj svoj pokret jednim saučesničkim osmehom i, bez obzira na to što nije imao šake, prosto sam mogao da vidim kako je stisnuo palčeve. Uzvratio sam mu osmehom. Konobar mu je doneo čašicu viskija, s malom slamkom. Kada se uskoro vratio, donoseći mi pivo (crno, u stilu Lorentine), tiho sam ga upitao ko je taj čovek. „On? Klavirista, naravno!“ Pokušavam da se ne zaprepašćujem onim što mi ovaj kontinent nudi. Stekao sam nešto prakse na tom polju tokom poslednjih nekoliko godina, snimajući najčudnije epizode na zabačenim mestima u unutrašnjosti Angole i susednih zemalja. Uprkos tome, ovog puta sam bio sablažnjen. Džordžina se vratila nakon što je otpevala još dve ili tri pesme. Nije poznavala tog klaviristu. Ali potom je on ustao i došao s namerom da nam se pridruži. Izvukao je stolicu, povlačeći je nogom, pa je seo: „Marećal Karmona! Tako se zovem. Kao stari predsednik. Moj otac je želeo da odobrovolji Portugalce...“ Okrenuo se prema Džordžini: „Čestitam. Gospođica izuzetno lepo peva. Nadam se da nećete imati ništa protiv ako vam budem rekao da je vaša majka u tim godinama pevala još bolje. Ah, predivna Fatima! Fatima Saide, Kraljica marabente. Nakon što se vratila iz Južne Afrike, ništa više nije bilo isto. Ja sam izgubio ruke, ali nikada nisam prestao da budem klavirista. Ona nije izgubila glas, ali je prestala da bude pevačica.“ Nisam mogao da odolim i onako iznebuha sam ga upitao da li je poznavao angolskog muzičara Faustina Mansa. Sada je na njega došao red da se začudi.

Oslonio se na naslon stolice, zažmurio je i duboko je udahnuo. „Faustino Manso? Koliko li je godina već prošlo da nisam čuo bilo koga da pominje Faustina? Poznajete li ga?“ Objasnio sam mu da je Faustino bio moj deda. Takođe sam ga obavestio da je Faustino preminuo pre nekoliko nedelja, u Luandi, posle višegodišnje borbe protiv kancerogenog tumora na plućima. Pušio je čitavog života. Ispričao sam mu sve vezano za sahranu. Klavirista je onda ispružio svoje patrljke. Postavio mi ih je ispred nosa: „Vidite li moje ruke?“ Nisam ih video. „To su ruke Faustina Mansa!“ Samo je to kazao, a potom je zaćutao. Ostavio me je potpuno zabezeknutog. Ponovo se naslonio i promenio je temu: „Da li znate koja se melodija najčešće traži od klavirista. u barovima? Kazablanka! Sviraj to ponovo, Sem. Sedam puta sam gledao taj film. Ilza nije to rekla. Ona kaže: Sviraj, Sem. Sviraj ‘Dok vreme prolazi’. Rik – koga igra Bogart – je grub kada izgovara isti taj zahtev: Svirao si za nju, možeš i za mene. Možete samo da naslutite koliko mi je puta neka budala prišla i navela citat koji zapravo i ne pripada tom filmu. Bezbroj puta! Samo jedanput, u Polani, posle Faustinovog odlaska i kada sam ja preuzeo njegovo mesto, samo jedan jedini put! – jedna žena mi je prišla i rekla je ispravno: Sviraj, Sem. Sviraj ‘Dok vreme prolazi’. Narednog jutra, pronašao sam je u kupatilu, prerezanih vena. Sve se i dalje svodi na istu staru priču, na borbu za ljubav i slavu, slučaj ‘uradi ili umri’.“ Pre nego što mi se pružila prilika da mu postavim još neko pitanje, pojavio se jedan mršav, stidljiv tinejdžer, u plavom kaputu. Taj kaput sam primetio jer je na njemu izgledao ogromno. „Hajde, tata, moramo da krenemo. Mama nas čeka.“ Marećal je ustao; klimnuo je glavom u znak izvinjenja: „Ako sada ne krenem, pretvoriću se u bundevu.“ I ja sam se podigao, nesiguran da li bi trebalo ili ne da mu pružim ruku i prihvatim njegov patrljak. Odlučio sam se da ga namesto toga potapšem po ramenu, nekako između zagrljaja – koji bi bio neumesan – i nemogućnosti trivijalnog rukovanja: „Možemo li neki drugi put ponovo da se sastanemo? Voleo bih s vama da popričam o svom dedi.“ Osmehnuo se. Bio je to pobednički osmeh. „Svakako, mladiću. Budi ovde sutra, u isto vreme. Naravno, ti častiš piće.“

Duh s epitrahijem

Baš malopre, za ručkom: mali šok. Sve četvoro smo se nalazili u restoranu gde se služi tipična zambezijska hrana, u Popular marketu. Lorentina pospana. Mandum snužden. Bartolomeu, veoma uzbuđen, priča nam o sinoćnjem susretu s klaviristom bez ruku, koji je nekada svirao u hotelu Polana. Piletina s roštilja, za sve nas. Piletina s roštilja, u zambezijskom stilu, jedno je od najboljih jela – bez obzira na njegovu jednostavnost – koje možete probati u Mozambiku. Piletina je začinjena solju, limunom, biberom i gindungo papričicom. Iz kokosovog oraha se iscedi mleko, pulpa se samelje i pomeša s dve kašičice ulja. Zatim se pile peče na blagoj vatri, sve vreme prelivano mešavinom kokosa i ulja. Dobro je iskoristiti i sos koji curi dole u pleh, jer se njime meso može ponovo preliti kada dođe vreme za služenje. Pile a zambezijana, koje ide dobro s pivom. Ali onda je, bez ikakvog upozorenja, ispred nas iskrsla jedna tamna figura. Nisam je zapazio sve dok nije bilo prekasno: „Oče Albino?!“ Uspravio sam se kao zapeta puška. Tačno ispred mene, u crnom odelu i s crkvenim epitrahijem: prošlost. Moglo je da bude i gore. U mojim košmarima je uvek bivalo mnogo gore. Prošlost – kojoj je u ovom slučaju dodeljen inferiorni prikaz u liku oca Lirija iz kongregacije Svetog duha – živi u meditaciji i izgnanstvu, u okolini Ličinge, u Nijasi, moleći se pred žirafama i nosorozima – više ovim drugim nego prvim, budući da su to dosadne životinje koje nemaju mnogo veze sa svetošću – i ne čuje glasine o svetu, još manje o onome što se zbiva u Angoli. Stoga, ograničio sam se na to da kratko

odgovorim na pet-šest pitanja koja mi je postavio, o zdravlju ovog ili onog uzvišenog prelata s kojima smo obojica proveli izvesno vreme tokom kratkog boravka u Luandi oca Lirija, posle čega smo rekli zbogom božjoj milosti. Naravno, nisam bio u stanju da pobegnem od radoznalosti svojih mušterija. „Dakle, ti si otac Albino?“ „Oduvek sam sumnjao...“ „Ha! Nema šanse, mislim da nam duguješ objašnjenje...“ Nisam im dugovao nikakvo objašnjenje, naravno. Mogao sam da ih ostavim da gore na žeravici svoje radoznalosti. Ali smatrao sam da bi otkrivanje malog dela istine moglo da me spase od razotkrivanja cele istine kasnije – ako se prošlost vrati. Priznao sam im da sam jednom zaista bio sveštenik, ali da sam se umorio od Boga i napustio crkvu. Lorentina se zainteresovala: „Izgubio si veru?“ Bartolomeu je pokušao da to nekako pojasni, ali ne previše ubedljivo: „Vi ste zapravo izgubili svoju čednost, nije li tako bilo, oče? Iza svake velike odluke koju čovek donese, uvek stoji žena.“ Dopustio sam im da tako govore o meni, prisno. Nova mešavina u tonu njihovih glasova, poštovanje i neverica. Sveštenik nikada ne prestaje u potpunosti da bude sveštenik. Uveče, Lorentina mi je prišla. Delovala je uznemireno, rastreseno. Možda je od mene očekivala da je ispovedim.

Pobeda autentičnosti

Pamtim je iz Barselone, sa susreta pisaca, tu krupnu ženu s dostojanstvenom sedom kosom, koja je uvodnu debatu otvorila pesmom koja – kako je sama objasnila – treba da prizove dobre duhove i da rastera zle. Njen glas, pomalo žaloban, pomalo treperav, onda čak i plačan, nižući u vazduhu misteriozne vokale, ostavio je Špance zanemele od zadivljenosti. Slušali su je sasvim nepomični, a tako mirni su ostali i nakon što je ućutala, ne znajući da li treba da tapšu ili da je pozdrave tišinom punom poštovanja. Odlučili su se za tišinu. Čim se debata okončala, upitao sam je da li je ikada prošla kroz bilo kakvu vrstu inicijacije kao vračara. Eliza Mukavele se nasmejala. Bio je to skroman smeh: „Oh, za ljubav Boga, dragi moj Angolče! To je samo pesma koju me je majka naučila. Uspavanka za malu decu. Nema to nikakve veze s duhovima. Ali belcima se ta numera dopala. To je upravo nešto što bi očekivali od afričkog pisca. Zašto im ne bih priuštila to malo zadovoljstvo?“ Na sledećoj debati, lila je krokodilske suze dok je opisivala smrt žirafe. Mnogi iz publike su zaplakali s njom: „Suze moraju da se uvežbaju“, poverila mi je nešto kasnije, dok smo ispijali pivo u hotelskom baru. „Ukoliko postigneš to da s tobom podele trenutak žalosti, od njih možeš sve da dobiješ, a pre svega da ih navedeš da kupuju tvoje knjige. Možeš da ih nateraš da se s tobom smeju, neka se kreću s tobom, a oni će te pratiti sve do tvoje poslednje knjige.“ Barselona je bila domaćin tog okupljanja pisaca iz južnih zemalja – čuvenih nepoznanica – koje je podržavala jedna nevladina organizacija u svrhu njihovog daljeg razvoja. Tokom tri dana koja su usledila, nije se pričalo ni o čemu drugom osim o toj neobičnoj spisateljici iz Mozambika, o ženi koja je pevala kako bi umilostivila duhove, toliko osetljivoj da je smrt žirafe mogla da

je rasplače. Video sam jednu postariju ženu s kosom nestvarne nebeskoplave boje, koja je stezala Elizu u otegnutom zagrljaju, na izlazu iz sale posle prve debate: „Hvala vam što ste tako jedinstveni“, obratila joj se sa suzama u očima. „Ovde u Evropi, mi smo ubili Boga, zato smo sada svi siročad. Izgubili smo našu vezu s onim svetim.“ Jedna ozbiljna, tužna devojka, izuzetno mršava, koju smo nazvali Kiparis, zamolila ju je za pomoć u prizivanju duha svoje majke, koja je pre nekoliko nedelja nastradala u automobilskom udesu. Neko drugi joj je poklonio žirafu od tkanine, koju su u Bocvani napravili članovi organizacije za podršku deci oboleloj od side. Nije bilo teško nabaviti Elizin broj mobilnog telefona. Čim je čula moj glas, kriknula je, oduševljeno: „Angolac! Već sam čula da si došao u moju zemlju...“ Ali kada sam joj rekao zbog čega sam došao, njen glas je klonuo. Činilo se da je zadivljena, da, ali takođe i puna strahopoštovanja: „Ti si Faustinov unuk?! Sjajno! Dakle, ti si rođak moje dece. Skoro da ne mogu u to da poverujem. Zivot nam postavlja takve zamke kakvih se nikada ne bi dosetili u filmovima.“ Pristala je da se sastanemo, sutradan rano po podne. Zapisao sam njenu adresu: Somersčild – ugledni kvart visoke buržoazije, gde žive Grasa Maćel i Nelson Mendela. Lorentina se obradovala vestima. Takođe se složila da večeras sa mnom ode Kod. Rangela, kako bi upoznala klaviristu bez ruku.

Vrt ljubavnika, Maputo 14. septembar 2006. godine (Klerk Gebl mulat)

Elegantan, sa skoro ravnom sedom kosom, kratko podšišanom, sa sedim brčićima nalik akcentu iznad njegovih tankih, pravilno iscrtanih usana. Tokom šezdesetih i sedamdesetih, Žoao Domingos, vođa i vokalista Žoao Domingos benda, bio je veoma popularna ličnost u Mozambiku. Žoao Domingos bend je svirao u plesnim dvoranama: Ateneu Grego, danas Svadbena palata; Kineski klub, gde se danas nalazi Škola vizuelnih umetnosti; Kasa de Minjo; Kasa de Beiras; Klub Komorijanos. U svakom slučaju, tih dana nije nedostajalo posla za one koji su želeli – i umeli – da za život zarađuju na dokolici drugih ljudi. „Tih minulih dana, bilo je mnogo više mesta za živu muziku“, kaže Žoao Domingos s pomirljivim žalom. Posle nezavisnosti, oni su želeli da se izvodi samo revolucionarna muzika, pa su to i svirali, ali u plesnim ritmovima. Čak je i predsednik Zamora to voleo...“ Razgovor se vodi u jednom prijatnom kafeu u Žardim dos Namorados – Vrtu ljubavnika – s predivnim pogledom na Indijski okean. Žoao Domingos je bio prisutan na rođenju marabente, jedinog mozambičkog ritma koji je stekao neku vrstu međunarodnog priznanja: „Naziv ‘marabenta’ došao je iz Mafalale. Bio je tamo jedan čovek koji se zvao Fernando. Imao je najbolju električnu gitaru, i svirao ju je glasno, iako bi s vremena na vreme promenio žicu, svirajući mažika melodije. Takođe je

izvodio i muziku za tango i rumbu. Tako su mu ljudi govorili: ‘Sviraj onu što lomi – to jest, aquela q’arrebenta.’ Naziv je proistekao odatle, ali ritam je ono što smo mi zvali ‘mažika’. U Klubu Komorijanos, gde je često nastupao, bio je neki tip koji je odlično stepovao, skoro kao Fred Aster. Zvao se Hajme Paižao. On je razvio stepovanje, klizeći dok je plesao, pa se odatle izrodio način na koji se danas pleše marabenta.“ Karen hvali njegovu eleganciju. Dobru formu u kojoj se nalazi. Žoao Domingos nam kaže da je kao dete doživeo ozbiljnu nesreću, igrajući se s petardama, pa čitave dve nedelje nije ništa mogao da vidi. Onda se oporavio, i nikada više nije imao problema s vidom. Ali pre nekoliko godina, osetivši umor u očima, otišao je da poseti jednog kubanskog oftalmologa. Doktor ga je pregledao, rekavši da nikada ranije nije video ništa slično: „Tehnički, gospodine, vi ste slepi. Ne mogu ništa da učinim da vam pomognem. Teško mi je da poverujem da ste vi u stanju bilo šta da vidite. Ako ipak možete, onda to činite očima duše – a što se toga tiče, razumete, ja se ne bavim njihovim lečenjem.“ Žoao Domingos se samo nasmejao i otišao je kod drugog doktora. Činilo mu se da je ovaj nešto bolje opremljen. Seo je ispred složene mašinerije pokretnih sočiva povezanih s kompjuterom. Doktor je pogledao rezultate, a potom se iznova u njih zagledao. Na kraju je podigao ruku i postavio je nekoliko centimetara od njegovog lica: „Koliko prstiju vidite?“ Tražio je od njega da iščitava slova s jednog postera. U određenom trenutku je seo (možda se osećao sigurnije u sedećem položaju), samo je odmahnuo glavom, i – s očiglednom nevericom – potvrdio je: „Vi ste prvi slepac koga sam ikada video koji je došao da mi se požali na umor u očima...“ Pogledao sam ga u oči, nepoverljive, tamne. Pokušavam da zamislim kako li to izgleda, taj svet koji on vidi. A istina je da ne postoje dva istovetna pogleda na svet. Ispred nas, svetlo kao da izranja iz mora.

Izgubljene ruke Faustina Mansa

Marećal Karmona ima glas pilota5: „Mogu li da pogledam vaš dlan?“ Pružila sam mu desnu ruku. Preleteo je pogledom preko mog dlana, pažljivo. Osmehnuo se: „Vi nemate domovinu, gospođice; kvadrant zemlje, sićušni znak koji se obično nalazi između linija života i sreće, vi ga nemate. Ni Faustino ga nije imao. Vaša sudbina je da putujete." Žučno sam to porekla. Umorna sam od putovanja. Pogledam u ogledalo i ne mogu da se prepoznam. Kosa mi je opuštena, beživotna. Podočnjaci na mom licu veći su od očiju. Volim da putujem, ali sve što je preterano na kraju vas iscrpi. Osećam strahovitu nostalgiju za mojim stanom u Lapi. Sanjam ga. Blagu svetlost u predvorju. Orhideje koje zavode red u tišini. Ali nemam prava da se žalim. Ja sam ta koja je insistirala da se zadržimo u hotelu Polana, bez obzira na rizik da premašimo budžet, jer sam želela da snimim klavir na kome je moj otac svirao. I neke ljude koje je on nekada dodirivao. Ukazali su mi na nekog portira koji ga je možda poznavao, ali on je trenutno na bolovanju, zaražen malarijom. I tako, pristala sam da porazgovaram s klaviristom bez ruku, koga je Bartolomeu sreo Kod Rangela. Marećal Karmona je izgubio šake u ratu. Pošao je autobusom u posetu svojoj majci, koja je bila veoma bolesna, u selu blizu Beire. Na pola puta do tamo, put je iščezao, ili, bolje rečeno, ako je verovati njegovim rečima, iz čvrstog stanja je prešao u tečno: „Pojavila se reka tamo gde je ranije bio šljunak. Svi smo izašli napolje i samo smo tako stajali, zureći u sporu reku. Činilo se kao da ona nosi više senki nego vode. Neko je pokazao na određenu tačku u daljini: ‘Pogledajte, tamo, krokodil!’ Potom smo ugledali još jednog, malo dalje napred, pa još jednog. Približavali su nam se, spuštenih glava, zelenkasti i lenji. Ali u

trenutku kad su se izvlačili iz mutnih senki reke, kao da uopšte više nisu bili krokodili. Skoro da su ličili na ljude. Nosili su oružje. Katane. Koplja. Njihov vođa, trinaestogodišnji dečkić, možda i mlađi, vukao je pušku koja je bila veća od njega. Neke su gurnuli u reku. Nas ostale su naterali da klečimo. Prvoj petorici putnika odsekli su glave. Ja sam bio šesti, imao sam više sreće.“ Zagledao se u svoje patrljke. Onda je pogled podigao ka meni: „Te 1973. godine, ja sam bio niko i ništa: potrčko. Ribao sam podove. Kada sam prvi put ugledao klavir u hotelskom predvorju, ostao sam bez reči. U celom svom dotadašnjem životu nisam video ništa veličanstvenije. Za mene, to je bilo kao da sam ugledao leteći tanjir koji je tu sleteo. A onda, kada sam po prvi put čuo tvog oca kako svira – ah! – sećam se toga kao da je juče bilo, znaš, devojko draga, sve me žmarci obuzmu, kao da sam čuo božji glas. Od tog dana, stalno sam izmišljao neki razlog da odem do sale kad god je Faustino svirao. Imam veoma dobar sluh. Jednog jutra, Faustino me je zatekao u predvorju. Naginjao sam se nad klavirom. Pomoću krede sam iscrtao klavirske dirke na betonu, sve po redu sam ih nacrtao i pretvarao sam se da sviram. Ne baš uspešno, što i sama možeš da pretpostaviš. On je stajao iza mene, prateći šta radim. ‘Bog ti je dao izuzetan dar’, obratio mi se. ‘Tebi je sada potreban samo neko ko će te naučiti kako da ga iskoristiš.’ Od tog dana, počeo je da mi drži časove klavira. Pet godina kasnije, počeli smo da sviramo zajedno. A kada je on otišao, zaputivši se prema Kvelimanu, mada mi nikada nije bilo jasno zašto, ja sam ostao i preuzeo sam njegovo mesto – tamo u Polani. To su mi bile najsrećnije godine života.“

Malarija

Posmatram sebe u ogledalu. Provlačim prste kroz kosu. Gruba je i suva, sva zamršena. Zakazala sam termin kod frizera. Potom ležem na krevet i pokušavam da čitam. Nije mi dobro. Mnogo mi je hladno. Pokrivam se ćebetom. Pre nekoliko trenutaka je došao Mandum – bio je na plivanju u bazenu – i uznemirio se zbog mog izgleda: „Šta je s tobom?“ Obavila sam ruke oko njega, zaplakavši: „Nemam pojma šta mi je. Hladno mi je, strašno mi je hladno. Celo me telo boli.“ Pokušavam da zapišem pojedine beleške. To mi pomaže da mislim. Da ostanem svesna. Ne smem sada da se razbolim. Nisam u stanju da pročitam ono što sam upravo sama napisala. U sećanju mi se javljaju nepovezane slike. Dečak s oružjem u rukama. Ruke podignute s ciljem da zaštite, ili da se pobune, i krv. Mnogo krvi. Odjednom se zabrinem da ta sećanja nisu moja, da su u mene ubrizgana kao neki virus. To su Marećalove uspomene. Ðavolsko ime – đavolski čovek. Zarazio me je svojim košmarima. Zatvaram oči i sve vidim znatno jasnije. Zaoštrene ivice katane. U glavi čujem žene kako zapomažu. A onda, jedan glas: „Jesi li okej?“ Otvaram oči i vidim Manduma. Pored njega stoji jedan osmeh. Osmeh je taj koji je progovorio. Čovek s lepim osmehom. Seda kosa. Naočari. Osmeh spušta dlan na moje čelo. Ruka mu je hladna. Ruke od leda. Šake koje padaju – odsečene – na travu. „Ti goriš, mila moja. Moraću da ti uzmem krv za analizu...“ „Analiza krvi?“

„Verovatno je u pitanju malarično trovanje. Vatreno krštenje ovih krajeva...“ „Moj tata. Hoću mog tatu!“ Ime mog tate je Dario. Dario Reis. Moj tata se zove Dario Reis. Trebalo bi da si ovde sa mnom, tata, zašto nisi ovde sa mnom? Kažem mu: „Moj tata se zove Dario Reis.“ Gospodin Osmeh mi se obraća nežno: „Dario Reis?! Ja sam poznavao jednog Darija Reisa. Da li je on učitelj, vaš otac?“ Otvara svoj koferčić i priprema špric. Zabada mi iglu u venu i uzima malo krvi, nijednog trena ne gubeći osmeh. Vidim da Bartolomeu stoji pored vrata, snužden. Mandum ga izguruje napolje. Zatvara vrata. Osmeh mi kaže: „Tvoj otac, tih dana, bio je veoma zgodan čovek. Slomio je srca brojnih žena u ovim krajevima.“ Još se šire osmehnuo. „Ah, da, slomio je mnoga srca!“ Malarija. Ta me reč fascinira. Zlo – mal – je u njoj. Čitavog svog života sam podrazumevao da sam imun na malarično trovanje. Imao sam običaj da se time hvališem. A onda, pre tri ili četiri godine, probudio sam se s bolovima u celom telu, drhteći od groznice i hladnoće. Popio sam neke pilule i nekoliko dana kasnije, ponovo sam bio na plaži, surfujući, u klubovima, plešući, i s devojkama u ko zna koliko postelja – uzimao sam sve što je život imao da mi ponudi. Te pilule, istina je, skoro su me ubile: mučnina duše. To je sve čega se sećam. Pokušao sam da umirim Manduma, uveravajući ga da će se uskoro, vrlo brzo, Lorentina u potpunosti oporaviti. On je dreknuo na mene, preplašen: „Znaš li koliko ljudi u Africi svake godine umire od malaričnog trovanja?“ Da, brale, na hiljade njih, možda i milioni. Ali shvati, oni uglavnom stradaju zato što se ne leče na vreme, odapnu zato što su oslabljeni. Uglavnom otegnu papke i skončaju u ovoj nezahvalnoj zemlji – kako je moj deda, Faustino Manso, imao običaj da kaže – zato što su siromašni. Mandum me je prostrelio pogledom, širom otvorenih očiju, kao da je nameravao nešto da kaže, ali je ipak oćutao. Reči su mu ostale ugušene u gnevu. Volim kad ga vidim takvog. Podseća me na davljenika. Za nas – nas, Angolce – želja da naljutimo tugas postala je neka vrsta nacionalnog sporta. Iznova sam pregledao materijal koji sam snimio tokom proteklih dana. Lorentina. Lorentina. Lorentina. Lorentina. Lorentina.

Zašto bih morao da snimam svet ako mogu da snimam nju? Razvoj bolesti je primetan. Kao neka vrsta čuda, razvučena nesvestica, umorna koža. Ovakvu je čak još više volim, izmučenu, u bunilu. Noć sam proveo bdijući nad njom. Merio sam joj temperaturu. Brisao sam joj znoj s lica.'Snimao sam je: njene suve usne koje mrmljaju neke nepovezane rečenice, kao omamljene ptice u pustinjskom vazduhu. Na primer: „... Ne mogu. Stvarno mi je žao, ali ne mogu...“ „... Oni hodaju po kamenju...“ „... Tvoje su ruke oblikovane prema mojim grudima...“

Elizine oči

Sećate li se Glorije, ljupke ženke nilskog konja iz Madagaskara, crtanog filma kompanije DreamWorks? Eliza Mukavele me podseća na Gloriju. Sve u vezi s njom je preterano – njene grudi, poput zrelih papaja, njene krupne punačke šake, vedre oči – sve, izuzev njenog glasa: milozvučni cvrkut malene ptičice. Postoje žene koje imaju moć, postoje moćne žene, isto kao i takozvane gvozdene dame – poput Margaret Tačer, na primer, čija je priroda zaista mnogo bliža metalu, gvožđu, čeliku ili bakru – sami izaberite – nego pojmu žene. Može li iko da zamisli da legne u krevet s gvozdenom damom? Eliza je moćna žena. Ona svoju moć iskazuje kao velika majka, jedna od onih prastarih velikih majki, buržujska besangana žena, istovremeno i majčinski topla i stroga. Ona svoj smeh koristi češće nego bič. Samo treba da vidite kako ona vodi svoje domaćinstvo. Njene služavke nose ispeglane bele kecelje, besprekorne – s ozarenim izrazom lica – i lagane pamučne kapice, tako da izgledaju kao bolničarke. Ali one sve domaće poslove ispunjavaju u stanju neke ludo odvažne radosti, za koju pretpostavljam da bi bila nemoguća u kući bogataša u bilo kojoj evropskoj zemlji. A kuća? Oh, za to je potrebno malo mašte – komplikovan, rogobatan nameštaj, teške zavese boje lososa, koje zagušuju sunce na svakom od prozora, svećnjaci sa staklenim suzama, crvenkaste sofe, a na zidovima – upadljivo belim zidovima – jeftine reprodukcije čuvenih slika, ali u skupim okvirima. Potom tanušan, predusretljiv glas: „Sedite. Nešto biste popili?“ Međutim, pre nego što smo bilo šta stigli da izustimo, Eliza je odlučila da ja

popijem viski, a Mandum „koka-kolu“. Rekla je da joj je neizmerno žao što Lorentina nije mogla da dođe s nama. Dodala je da se, kao ministarka zdravlja, oseća lično odgovornom za Lorentininu bolest. Rekla mi je da, ukoliko budemo smatrali neophodnim, mogli bismo da je smestimo u neku kliniku, na račun vlade Mozambika. Ali, prema njenom mišljenju, bolje je bilo da ostane u Polani, uz dobrog lekara. „Od sada ste svi vi moji gosti. Ostanite koliko god to bude potrebno, sve dok se devojka ne oporavi. Ona je zaista Faustinova kći, zar ne? Meni to zvuči neverovatno. Naravno, ja sam znala da je Faustino imao još dece u Mozambiku. Poznajem jednu od tih devojaka, kćerku jedne vračare...“ „Vračare?“ „O, da. Živeo je s tom vračarom, tamo u Kvelimanu." Zakikotala se. „Faustino Manso baš i nije mogao da se pohvali da poseduje dobru moć rasuđivanja. Ali zato priznajem, stvarno je umeo da usreći ženu...“ Zamišljena, izvesno vreme se zadržala u nekoj titravoj tišini. Upravo nedostatak moći rasuđivanja mog dede – njeno sećanje na to – nju je usrećio. U večernjem smiraju mogli ste da čujete – kako dopiru iz daleke prošlosti – duge uzdahe zadovoljstva. Ili sam ih barem ja čuo. Vika i smeh, dva srca koja su jednoglasno galopirala, požuda tela, a zatim blagoslov. Verujem da je i Mandum to mogao da čuje, budući da ju je prekinuo, uzrujan: „Ta druga žena, vračara, znate li možda da li ona još uvek živi u Kvelimanu?“ Eliza Mukavele je izgledala pomalo srdito, poput nekoga ko je otrgnut iz prelepog sna. Odgovorila je da ne zna, bolje bi bilo da pitamo Žulijanu, vračarinu kći, relativno poznatu pozorišnu glumicu. Dala nam je devojčin broj telefona. Okrenula se ka meni: „Ti si povukao na svog dedu, nije li tako?“ „Molim?“ „Trebalo je to da pogodim još kada sam te prvi put srela, tamo u Barseloni. Uz sve one devojke koje su neprestano zujale oko tebe. Sećam se onog dana kada te je neko pitao kako uspevaš da ostaneš tako mlad. A ti si rekao: ‘To je lako. Mnogo volim žene’!“ Ne pamtim tu epizodu. Ne smatram sebe sposobnim da izgovorim bilo šta slično, čak i da sam bio pijan, ne stoga što mislim da je to glupost već zato što verujem da je to previše nadmeno. Ja nisam nadmen. Ali nisam imao petlju da joj se usprotivim. Teško je protivrečiti Elizi Mukavele. Mandum se iscerio. Smejao se podrugljivo, napadno, što me je iznerviralo. Promenio sam temu:

„Kako ste se upoznali, vi i moj deda?“ „U bolnici. Ja sam bila medicinska sestra. Jednog dana, primljen je neverovatno zgodan muškarac mešane rase, koji je goreo u groznici. Malarično trovanje. Isto kao devojka, vaša prijateljica. Malarična groznica je oduvek predstavljala ogroman problem u ovim našim zemljama. Ja sam već znala za njega, za Faustina, puštali su njegove pesme na radiju. Izmerila sam mu temperaturu i užasnula sam se. Ali taj đavo je još uvek imao dovoljno snage da me izaziva. ‘Nije to groznica’, rekao mi je. ‘To je vatra! Ovakav sam još od prvog trenutka kada sam tebe ugledao.’ U to vreme, ja sam imala četrdeset osam kilograma. Bila sam lepa žena. Poverovala sam mu. Počeli smo da izlazimo dva ili tri dana kasnije...“ „I koliko ste dugo živeli zajedno?“ „Osam godina! Imali smo četvoro dece. Ali Faustino je oduvek bio pravi mangup. Jednog popodneva, s posla sam se ranije vratila kući i zatekla sam ga u krevetu sa sobaricom, petnaestogodišnjom devojkom. To je bila poslednja kap vode koja je prelila čašu. Ošamarila sam ga, a potom sam ga izbacila iz kuće. Posle toga je on otišao u Kveliman.“ Ponovo se ućutala. Eliza Mukavele je i dok ćuti izražajnija nego što su to mnogi ljudi koji nikad ne zaklapaju usta. Njene oči, krupne, tako crne, nastavljaju da govore čak i kada njene usne prestanu da se miču. U ovom slučaju, Elizine oči su govorile: ... Muškarci su takvi gadovi...

Strane misli

Oživela sam. To sam ja... Ili možda nisam?! Pet kilograma mršavija. Glava mi je puna misli koje ne prepoznajem kao svoje. Osećam se kao da sam slučajno kući ponela nečiju tuđu torbicu. Ta torbica je potpuno ista kao i moja, ili skoro ista, ali kada je otvorim, zatičem sebe kako zurim u niz stvari koje ne pripadaju meni: to nije moj karmin, ne, crveni karmin, tako drečav. 6 Fotografije dece – čija su ovo deca? – ili, još ozbiljnije, fotografija nekog muškarca koga nikada pre nisam videla, čije su ruke obavijene oko mene, ili oko nekoga ko liči na mene, s desnim dlanom na mojoj levoj dojci. Neke od tih stranih misli u mojoj glavi: . (1) Vidim sebe (mene, onu drugu mene, s drečavim karminom) kako vodim ljubav s Bartolomeuom. Ljubim ga divlje, njegova me brada grebucka po licu. Obaram ga na krevet, strgnuvši peškir koji mu je stajao oko struka. On uzdiše: „Već je prilično kasno...“ Plaši se. Njegov strah mene čini hrabrom. „Veoma kasno, ljubavi moja? Nije prekasno, nadam se...“ Bartolomeu ima ramena poput plivača, snažne grudi, široke, lepo oblikovane bradavice. Bradavice su najženstveniji detalj na muškarcu, ali ujedno i najbeskorisniji (one služe samo za to da nas podsete da su muškarci propali pokušaji žene).7 Ljubim mu bradavice. Grickam ih.

Bartolomeu pokušava da me odgurne, jedva čujnim glasom: „Mislim da neće upaliti.“ Sada, da, neizmerno se boji. Nije alkohol taj koji me opija nego su to moć i požuda. Spuštam njegove šake na svoje ruke. Kažem mu: „Vidiš? Tvoje su šake oblikovane prema mojim grudima.“8 (2) Žučna rasprava između mojih roditelja. Doroteja viče dok pegla odeću. Odjednom podiže peglu i približava je Darijevom prestravljenom licu: „Spržiću ti te tvoje oči, ti kučkin sine! Samo još jednom pogledaj neku drugu ženu i spržiću ti oči!“ Možda je ovo sećanje zaista moje. Nisam sigurna. Možda je izvesno vreme stajalo zaboravljeno u nekom tamnom budžaku mog sirotog mozga. Često su se svađali. Doroteja je bila bolesna. Patila je od ljubomore i migrena i obično bi pomešala ta dva bola jedan s drugim. Dovoljno je bilo da moj otac negde na ulici izgovori neki šarmantni komentar u vezi s nekom ženom, pa da ona sasvim izgubi glavu. Vratila bi se kući sva u agoniji, svetlost joj je smetala, i tada bi žudela da istinski izgubi glavu, da je ne nosi na svojim ramenima, režeći i zavijajući kao pobesnela životinja, sve dok ne bi zamračila sve prozore i ostala da leži u krevetu dok ne padne mrak. (3) Dve devojčice u bašti. Crevo za vodu. Devojčice zalivaju cveće, travnjak. Jedna od njih (koja izgleda kao ja kad sam bila mala) okreće mlaz vode prema drugoj. Devojčica beži. Otvara kapiju i istrčava na ulicu. Prva devojčica je juri s crevom za vodu. Druga devojčica pokušava da pređe ulicu. Nalazi se na pola puta kada se u vidokrugu pojavljuje automobil. U ovom odlomku sećanja – koje nije moje, ne želim da bude moje – poslednji deo je bez slika, ostali su samo zvuci: gume koje škripe na betonu i zvuk metala koji udara u bespomoćno telo. Lomljava stakla. Tišina. Eliza Mukavele je jutros došla da me poseti. Posle rasprave koju su vodili Bartolomeu i Sereta du Tojt, u Kejptaunu, pripremala sam se za to da mi se

ona ne dopadne, ali bezuspešno. Zamislite nežni uragan. Ne možete? U potpunosti vas razumem. Postoje izvesni paradoksi koje je teško shvatiti. Eliza Mukavele je jedan od njih. Veoma krupna žena s neverovatno tanušnim glasom, čiju je predivnu kosu sačinjavalo bezbroj buntovnih srebrnkastih kovrdžica. Čitava njena pojava izaziva dvojaki osećaj izazovnosti i ljupkosti. Sela je nasuprot meni, držeći se kao carica, ili možda čak i kao sam car, svejedno, a potom je svojim krupnim šakama obuhvatila moju tanku desnu ruku. Pogledala me je pravo u oči: „Kako si, dete moje?“ Nisam stigla ni da shvatim šta se u meni zbivalo, a već sledećeg trenutka bila sam u njenom zagrljaju, ponovo lijući suze, izlažući joj svoje slomljeno srce, moje najintimnije nemire, poveravajući joj kako sam se osetila pročitavši pismo moje majke. Eliza me je pomilovala po licu, spremajući se da mi uplete kosu: „Muškarci, dete moje, jednako su beskorisni izvan kreveta kao što je brod na kopnenom putu. Samo smetaju.“ Posmatrano iz tog ugla, Faustino Manso je đavolski često smetao. Eliza je napravila (nakon što je sve bilo gotovo), spisak svih žena koje je zaveo u periodu dok je živeo s njom. Iznela mi je kratak pregled onih koje je smatrala najzanimljivijim: (1) Malecka Matilda, bolničarka, Elzina prijateljica. Udata, bez dece. Matildin muž je pronašao pismo Faustina Mansa u njenoj tašnici: „Dragulju moj, ti me činiš tako srećnim!“, pa je posle toga počeo divljački da je tuče svake subote uveče. Eliza misli da je Bernardino svoju ženu tukao subotom uveče iz čiste dosade. Popio bi dva ili tri piva čitajući novine, onda bi ustao, odvukao je u spavaću sobu, pocepao bi odeću s nje, skinuo bi kaiš i onda bi je tukao do krvi. Inače je bio usamljen, ćutljiv čovek, pomalo priglup, koji je radio kao računovođa u velikoj državnoj građevinskoj kompaniji. Jedino dete od oca Kineza i majke Goanke. Siroče. Bez prijatelja. Loše je podneo nezavisnost. Niko ga nikada nije video da podiže pesnicu. Umro je 1978. godine. Od srčanog udara. I nezadovoljstva. Od obe te stvari. Matilda je utočište potražila u religiji. Postala je časna sestra. (2)

Valentina Valentina – stvarno samo tako, mada je i samo njeno ime suvišno – grnčarka. Šezdesetih godina, u ograničenom kolonijalnom okruženju, ona je bila neka vrsta cirkuske atrakcije. Pet-šest intelektualaca – mada bi jednako ispravno bilo reći, skoro svi oni koji su živeli na toj teritoriji – prepoznavali su njen talenat i hvalili su njenu originalnost i energiju njenih glinenih figurica. Buržoazija je bila zaprepašćena divljom seksualnošću tih žena od gline, koje su bile sposobne da istovremeno seksualno opšte s dva ili čak tri muškarca, sa zmijama i magarcima, ili bi otvoreno volele jedna drugu. Žene – zgrožene – davale su primedbe u vezi s ožiljcima i tetovažama na licu i telu umetnice. Valentina Valentina je otprilike tek bila prešla dvadesetu i gotovo da joj nije ni bila potrebna hrana da bi održala svoju krhku siluetu, samo upaljeno svetlo mašte, ništa više od malo vazduha i sunca, čiste vode i pokoji tanjir lišća od manioke s belim pirinčem. Poreklom je bila iz jednog malog sela na severu, nekoliko kilometara od Kvelimana. Doveo ju je neki portugalski arhitekta, veoma poznat, ugledan čovek, koji je slučajno naleteo na neke od njenih figurica na nekoj pijaci, ko zna gde. Taj arhitekta je poneo primerke njenih rukotvorina u galerije Pariza i Njujorka, čak je uspeo da zainteresuje novinare i kritičare umetnosti. Nažalost, on je 1973. godine nastradao, pregazio ga je taksi na ulici u Lourenco Markešu, tako da nije doživeo da vidi njenu prvu veliku javnu izložbu. Valentina Valentina je danas jedna od retkih umetnica iz Mozambika koju cene u inostranstvu. (3) Kamila Sendlend, supruga postarijeg Engleza zaposlenog u železnici, koja je gledala ljude – a posebno muškarce – jednim okom zelene, a drugim plave boje. Faustino je voleo oba njena oka. Njen muž je odobravao sveopšte divljenje koje joj je bilo upućeno. Prikupljao je anonimna pisma – a bilo ih je mnogo – poričući navodne namere svoje supruge da se opredeli za ovog ili onog obožavaoca. Uživao je da ih čita za večerom, kada bi se okupili njegovi najbliži prijatelji. Međutim, samo se on smejao. Kamilino zeleno oko bi se zacaklilo, a plavo bi zablistalo još više.

(4) Ana Sebastijana, profesionalna udovica. Sahranila je trojicu muževa u roku od deset godina, nasledivši nešto novca koji joj je omogućio – tih vrtoglavih šezdesetih – da u Lourenco Markešu živi prilično ugodnim životom. Ponovo se udala, nakon što je Faustino otišao u Kveliman, ovog puta za oficira u portugalskoj mornarici. Taj muž ju je upucao. Uhapšen i izveden na suđenje, branio se time da je zločin počinio u samoodbrani. Sudija ga je oslobodio optužbe. (5) Silvijana Dzilnava, francuska novinarka. Sitna, veoma skladno građena. Kad god bi je neko zadirkivao na račun njene visine, ona bi mu smesta odbrusila: „Niska? Da, ali zato duboka.“9 Provela je nekoliko nedelja u Mozambiku, 1968. godine, skupljajući informacije za niz izveštaja o portugalskim kolonijama u Africi. Ona je bila jedna od prvih stranih novinarki koje su intervjuisale Valentinu Valentinu. Vratila se u Lourenco Markeš posle sedam godina, s ciljem da svedoči proglašenju nezavisnosti. Zadržala se još nedelju dana, pa još jednu, i još jednu, a onda i još jednu. Afera s ministrom unutrašnjih poslova joj je omogućila da stekne zaista duboko razumevanje (ukoliko mi opraštate ovu igru rečima) načina rada državnog aparata. Potom se zaljubila u čuvenog lokalnog pesnika, posle čega je napisala članak o modernoj mozambičkoj književnosti, koji je i nagrađen. Nekoliko godina je bila u vezi s nekim rediteljem. Snimila je dokumentarni film – takođe nagrađen – o deci vojnicima. Jednog se dana probudila sa svešću o tome da je počela da sanja na portugalskom jeziku. Podnela je zahtev za mozambički pasoš i spalila francuski. Dotle je već bila postala svuda poznata kao „Devojka revolucije“. Danas je direktorka jedne novinske agencije, specijalizovane za teme koje se tiču Južne Afrike. Videla sam je jedne večeri, u previše otvorenoj žutoj haljini, kada je došla na večeru ovde u Polanu. S njom je bio muškarac u svojim ranim tridesetim, u odelu i s kravatom, veoma elegantan. Bartolomeu ga je toplo pozdravio. „On je nekada bio dobar novinar“, kasnije mi je objasnio, „a sada je loš političar.“ A ona? „To je Silvijana Dzilnava. Priča se da su joj najbolji intervjui koje je ikada

objavila zapravo dati u krevetu.“ (6) Alma Nogveira, pilot aviona. Rođena u Mosamedesu, šezdesetih je postala poznata po tome što je preletela čitav kontinent, od Kaira do Kejptauna, u malom dvomotorcu. Nekoliko puta je boravila u Mozambiku. Hiljadu devetsto sedamdeset četvrte je doživela nezgodu na letu između Benguele i Mosamedesa. Uspela je da spusti avion, ali je slomila nogu. Pronašli su je mrtvu, dve nedelje kasnije, u pilotskoj kabini. Sigurno je bila na velikim mukama. Eliza mi je pokazala isečak iz Luandskog dnevnika s vešću o toj nesreći. Sudeći prema tom članku, Alma je pored sebe imala potpisanu ploču Faustina Mansa. Autogram je glasio ovako: „Za moju Almu – moju dušu – negde na afričkom nebu.“ (7) Bela Paižao, „poslovna žena na polju noćne zabave“. Eliza je ovaj eufemizam naglasila tihim kikotanjem. Dodala je: „Koliko god to neverovatno zvučalo, njeno ime, Lepa Strast, bilo je pravo.“ Nisam ništa na to odgovorila. Navikla sam se ja na čudna imena. „A sada ide onaj najbolji deo – Bela je posle proglašenja nezavisnosti otišla u Brazil. Vratila se nakon pet godina, potpuno promenjena. Postala je pastor jednog utočišta evangelističke crkve. Bogata je. Preterano bogata, tako kažu. Bilo kako bilo, ona svakako zarađuje više love u tom poslu Isusom nego što je ikada stekla u poslu s Marijom Magdalenom.“

Vračarina kći

Dogovorili smo se da se sastanemo u kafeu Surf. Nisam imala pojma kako ću je prepoznati. Zapravo, ispostavilo se da je to bilo lako: prepoznala sam je, prepoznavši sebe. Džulijana je onakva kakva sam ja posle besane noći. Zena od trideset četiri godine, zanesene bademaste oči, podočnjaci ispod njih nešto širi i dublji nego moji. Pune usne, ravna crna kosa, preplanula koža. Glas nežan kao nedeljno jutro: „Seko? Smem li tako da te zovem?“ Bartolomeu nije skrivao svoje divljenje. „Deda je stvarno znao kako da pravi kćerke!“ Džulijana je studirala u Lisabonu, ali se u Mozambik vratila pre završetka studija. Sarađivala je s jednom nezavisnom pozorišnom trupom i već je igrala tri sporedne uloge u filmovima. Sada se sprema za odlazak u Johanesburg. Pozvana je da se pridruži glumačkoj ekipi nove televizijske serije. Slušala sam je kako sa zaraznim poletom priča o ulozi koju su joj ponudili; trebalo je da igra novinarku iz Mozambika koja se upliće u rešavanje misterije o avionskom udesu, o udesu aviona u kome je putovao predsednik Zamora Maćel. Na kraju, ja sam nju upoznala s našim projektom. Nasmešila mi se: „Ja ne pamtim tatu... Dobro, sećam ga se maglovito, kako me uzima u naručje i pleše sa mnom. Mama misli da je bolje tako... Zaboraviti...“ „Tvoja majka, ona... Eliza Mukavele mi je rekla da je tvoja majka...“ „... da je ona vračara?“ „Tačno tako.“ „Mi smo potomci prvobitnih matrijarhalnih zemljoposednika u ovoj zemlji – da li ti je i to rekla? Mama je jedna od poslednjih dona iz Zambezije, jedna od zambezijskih ‘Gospodarica zemlje’. Bili smo bogati. Moj deda je imao

običaj da se priseća tih dobrih starih vremena govoreći: ‘Onih dana kada smo bili belci.’ Hahaha! 10 Kada sam ja rođena, od toga su nam bili ostali samo ime i kuća. Mama je oduvek s neverovatnom lakoćom komunicirala s duhovima. Još kao devojčica od šest-sedam godina, sedela bi na stepenicama i pričala sama sa sobom, a ljudi su je smatrali šašavom. Naravno, ona nije pričala sama sa sobom. Zatim je počela da pogađa izvesne događaje – dobro, ja kažem ‘pogađa’, ali bi tačnije bilo reći ‘predskazuje’ – ali to nije bilo ništa drugo osim jednostavnih uspomena na dešavanja koja tek dolaze...“ „Uspomene?!“ „Vreme nije kao reka. Vreme je sfera. Nema izvora i nema ušća. Nema početak, niti kraj. Sve se neprestano ponavlja. Baš kao što pamtiš stvari koje su se dogodile juče, tako možeš da pamtiš i stvari koje će se desiti sutra...“ „Nikad u mom slučaju. Ja sam slepa za budućnost.“ „To je prirodno. Retki su ljudi spremni da pogledaju u budućnost. Odgojeni smo tako da vreme doživljavamo kao linearno. Ono počinje ovde, u ovoj tački, umire tamo daleko, a negde između, zbiva se ovo ili ono. Ljudi poput moje mame uvežbavaju svoj duh da zapamti stvari koje će tek doći, na onom mestu u vremenu koje mi nazivamo budućnošću. Budućnost, prošlost ili sadašnjost, sve je to samo pitanje perspektive. Bilo kako bilo, mama je još kao dete otkrila da poseduje izvestan dar, koji je uznemirio moju babu i dedu. Stari Paulino bi je strogo kažnjavao svaki put kad bi navaljivala da obznani šta će se sutradan dogoditi, očajnički se trudeći da joj dokaže da nije u pravu. Kasnije, posle njihove smrti, mama je upoznala jednu staru vračaru, koja ju je naučila kako da vlada svojim prirodnim talentom. Veoma je tražena. Ljudi dolaze iz Maputa, čak iz Južne Afrike, tražeći njen savet.“ Zove se Ana, ta vračara. Dona Ana de Laserda. Silno želim da je upoznam. Možda mi ona može reći nešto o mom podeljenom srcu. A takođe i o mom ocu, neke stvari koje mi još niko nije ispričao. Volela bih da znam zbog čega je iznenada otišao s ostrva Mozambik, i vratio se u Luandu. I zašto me je napustio?

Gospodarica zemlje

Palmin gaj za palminim gajem. Kilometri i kilometri i kilometri. Beskrajni sati. Zatvaram oči. Otvaram oči. Ležeći na zadnjem sedištu, glave spuštene na Lorentinino krilo, mogu da vidim velike listove iscrtane preko površine sjajnog plavetnila neba. Čujem klavir Faustina Mansa, koji kao da otvara neki put prosvetljenja – notu po notu – zatim glas koji peva, blistav, isprva u punoj snazi, zatim kao šapatom: Toliko neba u tvojim ustima. Pijem dan iz njih. Toliko mora u tvojoj kosi Vitko palmino stablo. Toliko sunca u tvojoj požudi Ja u njoj gorim. Toliko sjaja u tvojim očima, Gospodarice zemlje. Počinjem da razumem starog Darija. Kroz prozor dopire neki gust, vlažan miris. Duboko udišem i osećam kako mi srce brže kuca. Čuveni miris Afrike? Ne znam. Svestan sam da to donosi neku neobuzdanu vedrinu u kola. Osećam potrebu da zagrlim Lorentinu. Tražim njenu ruku. Obuhvatam je svojom šakom. Ona me gleda, smeška se. Pevuši zajedno s Faustinom: „Toliko sunca u tvojoj požudi...“ Uspravljam se u sedeći položaj i grlim je. Ljubim je u usta. Usne su joj meke,

vrele, njen jezik miluje moj. Bartolomeu, na prednjem sedištu, klima glavom. Jednim kosim pogledom, u retrovizoru, primećujem da je Pouka Sorte zatvorio oči. Zaspao je?! Pa, neka spava, utoliko bolje. Lorentina nosi teksas suknju, belu izvezenu bluzu koju sam joj kupio u Salvadoru. Milujem joj noge. Sto se više penjem ka njenim butinama, utoliko veća vrelina izbija iz njene kože. Glatkija je s unutrašnje strane, neizmerno meka, kao vrući vosak. Šapućem joj na uho: Ti me dodirneš; ja čujem zvuk mandolina. Ti me poljubiš; s tvojim poljupcem moj život počinje... One noći kada smo prvi put vodili ljubav, u njenom stanu u Lapi, Nina Simone je pevala Divlji vetar. Lorentina uzdiše. Obavija svoje ruke oko mene. Malembemalembe klizi – kao u snu – kroz mirisne senke palminih gajeva.

Hotel Vila Nagardas, Kveliman 12. septembar 2006. godine (Sirena u reci Bons Sinajs)

Vratio sam se u Mozambik pre dva dana, s namerom da upoznam Kveliman, jedini grad na našem proputovanju (tragom Faustina Mansa) koji nismo mogli da posetimo prošle godine. Karen, koja se upravo bila vratila iz Londona, pošla je sa mnom. Uživam u ovom gradu. Podseća me na Korumbu u Pantanalu, Mato Groso do Sul, Brazil; ili na Dondo, u Angoli; stari gradovi usnuli pokraj velikih reka. Istovetna melanholija utučenosti, tromost s kraja sveta – ili, bolje rečeno, s kraja vremena. Kveliman je licem okrenut prema obali reke. Vode koje neužurbano teku između trščanih polja i zarđalih olupina starih brodova. Nju, reku, krasi najlepše ime na svetu: Rio dos Bons Sinajs. Reka dobrih znakova. Krajem jutra, intervjuisali smo gospodina Palhu, starog državnog funkcionera, osamdesetčetvorogodišnjaka koji je ovde rođen i tu je i odrastao. Želeli smo da saznamo nešto više o životu ovog grada u kolonijalno doba. „Stare stvari?“, upitao me je, a potom je sa strašću počeo da pripoveda o životu u Kvelimanu četrdesetih godina prošlog veka. Kada sam pokušao da ga ubrzam do sedamdesetih, do perioda neposredno pred sticanje nezavisnosti, on kao da se zasitio: „To je bilo juče. Zar nije trebalo da pričamo o starim vremenima?“ U određenom trenutku, zaneo se u neku vrstu izazova na temu egzotične hrane: boa konstruktor...“, zanimalo je starca. „Da li ste ikada probali to da

jedete?“ „Da, probao sam bou u jednom hotelu u Kinšasi..." „A meso slona?“ „Ne, to nisam.“ „Ah! Meso slona, to je nešto kao salama.“ „... Jeo sam oklopnika, u Pernambuku...“ „E pa ja sam jeo crvene skakavce. A ti?“ „Ne, nikada nisam okusio nijednog skakavca.“ „A morske sirene? Jednom smo uhvatili sirenu na jednom ostrvu nedaleko odavde, malecka životinjica, ove veličine? – razdvojio je ruke na nekih pedesetak centimetara razdaljine. „Rep kao u ribe, a lik ljudske osobe, ružna brada. Jesi li ikada jeo sirenu?“ „Ne, ne!“ „Pa, trebalo bi. Dobro meso. Meni se baš dopalo. S druge strane, zebra mi je bila pomalo gorka“ – napravio je zgađenu grimasu – „zebra uopšte ne valja.“ Karen se umešala, zbunjena: „To je verovatno bilo mladunče dugonga. Mislim, ta sirena. Dugonzi su sisari s ribljim repom i njuškom koja nalikuje ljudskom nosu. Često ih mešaju s morskim sirenama...“ „Ne, ne!“, tvrdio je starac, uznemiren njenom upadicom. „Ja savršeno dobro umem da prepoznam sirenu. A ono jeste bila morska sirena!“ I onda se ponovo vratio priči o zebrinom mesu.

Hajde da pričamo!

Tu je niski zidić, belo okrečen. S jedne strane, naše strane, pruža se put. S druge strane, bešumna eksplozija prirode: isprepletano rastinje, zaronjeno u blato.11 Zatim sledi čvrsta masa vode mutnjikavoplave boje, a još dalje napred, oštro zelenilo malih ostrvaca; i konačno, kao pozadinska nota scenografije, neizmerni mir neba. Grad se završava kod tog zidića ##RAZL##–––––––––––––––––––––––––––––––– Granica. Priroda je prihvatila takav dogovor, ona ne ide dalje od zida, ali isto tako ne dozvoljava civilizaciji – nazovimo je tako – da zakorači na drugu stranu. Zarđali brodovi oslanjaju se na čvrsti betonski dok kao umrli snovi. Mi sedimo za jednim od plastičnih stolova u kafe-restoranu koji je nesumnjivo video i bolje dane. Reka počiva s druge strane. Bartolomeu pokazuje na reklamu ispisanu na zidu nasuprot nama: „Hajde da pričamo! Niže cene, samo kod Mcela.“ „Hajde da pričamo! To je baš dobar predlog. Sada, kada smo napokon sami, hajde da pričamo. Da ozbiljno razgovaramo, ti i ja...“ Zurim u njega, nepoverljivo. Mandum i Pouka Sorte su otišli u potragu za nekim delom motora za Malembemalembe. Iznajmili smo dve sobe u malom porodičnom hotelu pod nazivom Vila Nagardas. Dona Ana de Laserda nije u Kvelimanu. Telefonirali smo joj – vračara ima mobilni telefon! – pa nam je ona lično objasnila da je otputovala na sever kako bi kupila određene trave i korenje. Vratiće se sutra. Pokušavam da se osmehnem: „O čemu sada želiš da

pričaš?“ „O nama, i čvorovima...“ „O čvorovima?! Ja nisam mornar. Čak nikada nisam bila ni u izviđačima. Ja ne znam ništa o čvorovima...“ „O, stvarno? A kako stojiš s vezama, s trakama koje nas dvoje vezuju u čvor?“ „Ukoliko želiš da pričaš o vezama i čvorovima, bolje bi ti bilo da se obratiš piscu Alkada Baptisti. Kažu da mu je na jednom sajmu knjiga prišao neki tip, sav ushićen. ‘Godinama sam tražio ovu knjigu!’, kriknuo je, držeći primerak knjige Veze koje ne obavezuju. Bio je to jedan stari mornar.“ „Veoma je smešna, ta tvoja priča, ali neću ti dopustiti da se na taj način izvučeš. Kaži mi, da li si u Kejptaunu došla u moju sobu i vodila ljubav sa mnom, ili sam ja to samo sanjao?“ „Naravno da si sanjao. Da li je to makar bio lep san?“ „Jeste. Toliko lep da sam čitavog narednog dana osećao tvoj miris na svojoj koži. Čak i danas mogu da te namirišem, da li mi veruješ? Mogao bih da te prepoznam među deset drugih žena, samo po mirisu...“ „Bože! Nikada nisam bila toliko ponižena! Ali hvala ti na tvojoj iskrenosti. Od sada ću se češće kupati, a takođe bih mogla i da promenim dezodorans.“ „Stvarno si pocrvenela?“ „Pocrvenela, ja?! Ja sam mulatkinja, ja ne mogu da pocrvenim.“ „Da, ti jesi mulatkinja. Primetio sam to i kad smo vodili ljubav. Baš si mulatkinja, i to na neki nov način, čak i za mene. A ipak si se zarumenela. Da li ti ova tema smeta?“ „Smeta mi. Ako već sve znaš, kaži mi zbog čega su ovoj reci dali ime Bons Sinajs? Zašto ‘dobri znaci’?“ „Kada muškarac i žena sednu pored nje i pričaju o ljubavi, pa žena naglo promeni temu, to je dobar znak. To znači da muškarac još uvek može da gaji izvesne nade.“ „Ha! Mislila sam da si bolji lažov. Zar ti nisi pisac?“ „Postoji još jedna legenda. Jedne večeri, dok je sunce zalazilo, ovde je jedan čovek prišao nekoj ženi – otprilike na mestu gde mi sada sedimo – čiji je pogled bio usredsređen na reku. Bila je toliko lepa da se on odmah zaljubio u nju. Tog dana nije smogao hrabrosti da joj se obrati. Sledeće večeri, međutim, zatekao ju je na istom mestu. Tada joj je prišao i predstavio joj se. Žena ga je ćutke odmerila. Njeno ćutanje ga je navelo da se još snažnije zaljubi u nju. Nastavio je da se vraća, uvek u isto vreme, donoseći ženi razne darove – cveće, ogledalca, odeću, ogrlice sa staklenim perlicama. Ona je sve to prihvatala, ali se nikada

nije oglašavala. Sve do jedne prijatne večeri, kada je nebo bilo vedro i površina reke glatka i strahovito, strahovito blistava, žena se okrenula prema njemu i rekla: ‘Znaci su dobri – dolaziš li?’ I onda je preskočila preko zida, trčeći se probila kroz gustiš, strgla je odeću sa sebe i ušla je u vodu. Čovek – krajnje uzbuđen – bacio je odeću sa sebe i pošao je za njom. Žena se zatim pretvorila u sirenu i progutala ga.“ Nasmejala sam se. On ume da me nasmeje. Verujem da je to njegovo glavno oružje u zavođenju: „A da li je bilo dobro, ljudsko meso?“ „Prema mišljenju sirene, pomalo je gorko...“ „Popravio si se. Svidela mi se tvoja priča. Negde u dubini, ona se zasniva na mitu o bogomoljki. Ti se plašiš da bih ja mogla da te progutam.“ „Pretpostavljam da je tako. Zaljubio sam se u tebe, ti to već i sama znaš? Ne znam kako se to desilo baš meni, jer ja sam uvek oprezan kad je u pitanju razdvajanje ljubavi od seksa. Ludo sam se zaljubio u tebe...“ „Budalaštine! Ti si lovac. Lovci love, a ne zaljubljuju se u svoj plen.“ „Očigledno, ti si u pravu. Uveravam te da mi se ovako nešto nikada ranije nije dogodilo. Prilično sam uznemiren. Deo mene želi da ostane s tobom zauvek, da ostari u tvom naručju, znaš? To me navodi da brbljam svakojake gluposti – to je nešto patološke prirode – a drugi deo mene me nagoni da pobegnem kao i u svim ranijim situacijama, da nestanem, da se vratim svom pređašnjem životu. Da nikada više ne bulaznim koještarije. Osim toga što sam ljubomoran na tvog momka, ja ne spadam u ljude koji su ikada patili od tih petit-bourgeois osećanja, ili ako ti se više sviđa, od onih sladunjavih buržujskih osećanja. Ne mogu očima da ga vidim.“ „Pristojno se ponašaj. Putovanje je pri samom kraju.“ „A onda? Šta će biti posle?“ „Posle ćeš se vratiti u Luandu, svom malom životu...“ „Nisam siguran da li više uopšte imam život, čak ni mali...“ „Još budalaština?“ „Ja to stvarno mislim. Zar veruješ da je meni sve ovo lako?“ „Šta očekuješ da ti odgovorim? Ako Mandum bilo šta posumnja, ubiću te. Ništa se nije zbilo među nama, jasno? Ni ovaj razgovor nije stvaran.“ „Molim te, Lorentina..." Ustala sam i ostavila sam ga tamo, da priča s drugom Lorentinom – onom svetlom, u flaši, po kojoj sam i dobila ime. „Devojčica se zove Lorentina“, rekla je Alimina majka dok me je predavala u Dorotejine ruke. „To je ime koje

joj je moja kći nadenula. A to je ime kojim je devojčicin otac želeo da je krsti, bili su sigurni da je žensko.“ Tako mi je Dario ispričao. Moguće je – kako ja to zamišljam – da je Faustino Manso pio pivo marke „lorentina“, u nekom baru na Ostrvu, baš u trenutku kada mu je Alima saopštila da je trudna. Moj otac je svoju decu imenovao po pićima koja je pio u trenutku kad bi saznao za njihovo postojanje.

Kuća

Posmatrana iz pravca puta, ova kuća podseća na krupnu izmorenu životinju. Čvrsto kameno stepenište vodi do glavnog ulaza. A ponos stare građevine počiva na samim stepenicama; sve u vezi s njima je još uvek netaknuto, opire se i opstaje, ne prestajući da se bori protiv vremena i loših dana, kao sirotinjski odevena žena koja drži – pod neumoljivim suncem – mali suncobran od svile. U glavnoj dvorani, baba i deda done Ane de Laserde nas posmatraju odozgo, ozbiljno, iz teških pozlaćenih okvira. Šest izrezbarenih stolica takođe su ostaci nekadašnje raskoši, u indo-portugalskom stilu, baš kao i sto – neverovatno dugačak – koji zauzima ceo središnji deo prostrane dvorane. „Ova kuća“ – primetila sam – „ima dušu. Čini se kao da je živa.“ Dona Ana de Laserda me je pogledala pravo u oči, kao da me tek tada prvi put vidi: „Dušu? Bolje bi bilo reći da ima duše! Dakle, zapazila si? Ah, mislim da jesi. Ti si osetljiva devojka. Pruži mi ruku. Spusti je ovde, na zid. Osećaš li to?“ Vrelina! Povukla sam ruku – zaprepašćena – omamljena – ne znajući šta da pomislim. Ta žena me je posmatrala, oči su joj se caklile. „Razumeš li? Ova moja stara kuća pati od stalne groznice. Ponekad, tokom kišovitih noći, mogu da osetim kako drhti. Ponekad to može da deluje veoma uzrujavajuće, isto kao i glasovi, naravno...“ „Glasovi?!“ Mandum se zabuljio u nju, užasnut. „Kakvi glasovi?" „Džulijana vam to nije kazala? Svi ovi ljudi...“ – pokazala je prema slikama na zidovima. – „Svi ovi ljudi međusobno razgovaraju tokom noći. Dobro, recimo da razgovaraju. Da li ste ikada spavali u sobi punoj mesečara? Jedan

od njih kaže jedno, drugi mu odgovara, ali najčešće nema nikakve veze između tog nazovipitanja i odgovora koji bivaju ponuđeni...“ Mandum je odmahnuo glavom. „Besmislice! Ja u to ne verujem!" Bartolomeu ga je ućutkao pogledom: „Siguran sam da postoji mnogo stvari u koje ti ne veruješ, ortak, ali tvoja neverica ne sprečava njihovo postojanje nigde u svetu, a posebno pod ovim afričkim nebom. Stvarnost ima više mašte od tebe.“ Dona Ana de Laserda se nasmešila. Bio je to izazivački osmeh. Njene male naočari okruglog oblika, u srebrnkastom ramu s tamnim staklima, pridodavale su joj utisak buntovne intelektualke. Njena frizura i garderoba to potvrđuju: „blek pauer“ stil, narandžasta bluza, ogrtač u stilu indijanskog pačvorka, duga, široka suknja sve do nožnih zglavaka, s ljupkim motivima orhideja, a preko grudi joj je visila šarena bujica staklenih perli. Čovek bi pomislio da je ona neki hipik prognan iz svog vremena. „Sine, ova kuća je puna glasova...“ ito Rekla nam je da je njena majka, dona Konsolsao, još kao dete često čula uzdahe i jadikovke kako dopiru iz pravca zida koji se protezao pored kreveta gde je ona spavala. Njenom ocu, Paskoalu de Menezes e Laserdi, ogorčenom udovcu, ta malena devojčica predstavljala je čitav život. Ništa nije mogao da joj odbije. Odlučivši da udovolji devojčici, sa željom da joj dokaže da duhovi ne postoje, naredio je da se taj zid sruši. Tako je otkrivena jedna malecka odaja, neka vrsta garderobera, s jednom gvozdenom alkom čvrsto usađenom u zid, a na koju je bio obešen kostur neke žene. Pored nje su zatekli krhke koščice bebe. Paskoal de Menezes e Laserda je pamtio priču kojom su ga zastrašivali u detinjstvu: deda mu je ispričao da je jedna mlada, prelepa robinja živa zazidana po naređenju gospodarice kuće, nakon što ju je uhvatila u veoma smelom ljubavnom koketiranju sa svojim (dakle, gospodaričinim) suprugom. „Legende!“, promrmljao je Mandum. „Taj vaš deda je sigurno čitao Poa.“ „Bez sumnje“, složila se dona Ana de Laserda, ljubazno. „Želiš li da vidiš te kosture?“ Zapravo, to više nisu bili kosturi već samo nešto kostiju žalosnog izgleda, čuvanih u metalnoj kutiji iz Delespaul-Haveza, na kojoj se nalazila sličica osmoro dece koji su se sladili čokoladama. Kutija je bila smeštena u „robinjin garderober“, ispod gvozdene alke. Meni je to delovalo jezivo. Mandum ništa nije prozborio sve do kraja popodneva.

Govorljive školjke Tanki, dugi prsti. Nokti pažljivo nalakirani u boji višnje. Neupaljena cigareta između srednjeg i pretposlednjeg prsta. Dona Ana de Laserda uopšte ne izgleda onako kako sam je zamišljala. Poslužila nas je čajem i parčićima kašu-torte. Dok smo razgovarali, ona je pustila kompakt disk Žoao Domingos benda, Uživo u Makau: „To smo voleli da slušamo. Ja sam često plesala uz muziku Žoao Domingos benda...“ „Nedostaju li vam ti dani?“ „Nedostaju li mi, devojko? Žao mi je što više nemam grudi poput tvojih, to je sigurno. Čeznem za onim danima kad bi me svaki muškarac pogledao i uzdahnuo. Tih dana, kad god bi mi neki čovek prišao na ulici, to je činio da bi mi dodelio kompliment. Danas samo žele da znaju koliko je sati.“ „To nije istina! Gospođo, vaša je lepota izuzetno dobro očuvana...“ Dona Ana de Laserda je moje sažaljenje odagnala ljutitim odmahivanjem rukom: „Ne računajući grudi, ne, nema ničega drugog što bi mi nedostajalo. Sadašnjost je samo to – sadašnjost, koja nam je data kao poklon! Mi samo treba da je otvorimo i da u njoj uživamo. Nikada se ne osvrćem ka prošlosti. Ja svoju sadašnjost zarađujem time što gledam prema budućnosti. Ali vi niste došli do ovog mesta na kraju sveta da biste me slušali kako filozofiram o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Vi želite da vam pričam o Faustinu, nije li tako? Ah, Faustino Manso! Umro je, zar ne? On nije bio onakav kakvim se na prvi pogled činio...“ „Kako to?“ „To je nešto što sami treba da otkrijete. Sigurno je na sebe navukao nekoliko neprijatelja, naravno, kao i svi mi. U njegovom slučaju, da preciziramo, to su bili nezadovoljni muževi. Ali postoji jedna stvar koju mogu da vam potvrdim, a to je da nema nijedne žene koja je s njim spavala a koja bi osetila i najmanji trag ogorčenja ili kajanja. Faustino je bio kao laskavo ogledalo. Žena bi ga pogledala i samoj bi sebi uvek izgledala lepo.“ Nasmejala se. Kada se smeje, izgleda kao Džulijana (dobro, trebalo bi reći obratno, znam, da kći podseća na majku, naravno). Dosula je sebi još čaja. Meni je pružila još jedno parče torte. U tom trenutku sam se po prvi put osetila kao Mozambijka, u savršenoj harmoniji s tom starom kućom i s ovim gradom gde

su vekovima – kako u dobru, tako i u zlu – Arapi, Portugalci, Indijci, živeli zajedno, zajedno s raznim afričkim narodima koji su 1498. godine dočekali Vaska da Gamu kada se ovde iskrcao. Dona Ana de Laserda je pogodila kako sam se osećala: „Ova kuća ti pruža dobrodošlicu.“ Skinula je naočari, i tada sam ugledala njene jasne oči sfinge. „To je tvoja kuća.“ Potom je ustala i, uhvativši me za desnu ruku, povukla me je sa sobom. „Veoma mi je žao, momci“, obratila se Bartolomeu i Mandumu; „Lorentina i ja moramo da razgovaramo. Biće to dug razgovor. Tamo vam je šahovska tabla. Pripadala je mom dedi. Zašto ne biste odigrali koju partiju? To je neka vrsta džentlmenskog dvoboja, u kome niko ne biva povređen..." Odvela me je u spavaću sobu, koja je gorela u gustom svilenkastom sumraku. Jedini prozor je bio prekriven dugačkom crvenom zavesom. Druga zavesa, još crvenija od prve, skoro je u potpunosti skrivala suprotni zid. Iznad krevetskog uzglavlja, staro ogledalo u bakarnom okviru – s veoma složenim bakrorezom – ponavljalo je veličanstvenost zavesa. U jednom od uglova, na nekoj vrsti malog oltara, izuzetno mila slika Device koja se moli, veoma bleda, podignutog pogleda, dok đavo poput hromog psa spava između njenih nežnih bosih nogu. Crvene sveće, crne sveće, otopljeni vosak oblikuje bajkovite oblike. Upaljeni mirišljavi štapići, aroma kedra, fini dim u nepomičnom vazduhu. Sela sam na rub kreveta. Dona Ana de Laserda je izvukla neku malu vrećicu iz fioke noćnog stočića, pa je privukla hoklicu i jednu stolicu bliže krevetu, posle čega je i sama sela, tačno nasuprot meni. Hoklicu je prekrila vezenom šustiklom, pa je preko nje izručila sadržaj vrećice. Školjke. Pregršt školjki, crnih, izlizanih od upotrebe. „Opusti se“, rekla mi je. „Ne plaši se. Nema razloga da se bojiš onoga što će se dogoditi. Nisam ja ta koja čita iz školjki nego moj deda, stari Paskoal.“ Skinula je naočari i spustila ih na hoklicu. Zatim se ućutala, što je potrajalo dobrih nekoliko minuta, dok je milovala školjke. Ali onda je odjednom zakolutala očima, stresla se, i skoro da sam mogla da čujem krckanje kostiju u njenom mršavom telu. Protegla se, izraz na njenom licu se promenio, bradu je isturila napred, izvila obrve. Pročistila je grlo. Potom je počela da govori muškim glasom, dubokim, promuklim, s jakim lokalnim akcentom: „Dobro veče! Vidi, vidi! Dobro veče!“ Obema rukama je zgrabila školjke i rasula ih po površini šustikle. Nagnula se nad njima: „Vidi, vidi! Dakle, tako znači!“

Odmahnula je glavom, nezadovoljna. Pogledala je u mene, vrlo ozbiljna. Promrmljala je nekoliko reči na nekom okruglastom, vatrenom jeziku. Onda je ponovo bacila školjke. To se ponovilo nekoliko puta. Počela je da me obuzima nervoza. „Šta se događa?“ „Polako, devojko“, promrmljala je. Desnom rukom je gladila izmišljene brkove. „Samo polako, opusti se – vidim da se nalaziš na raskršću. Ha ha! Na raskršću. Prelepa žena, misteriozna žena – ha! – koliko samo muškarci vole zagonetne žene...“ Iznova je razbacala školjke. Vrhom kažiprsta je pratila oblik koje su one stvorile. Sada je delovala krajnje usredsređeno. Njeno se lice sijalo od znoja. „Tvoja majka, ona koja te je usvojila, nedavno je preminula, zar ne?“ Klimnula sam glavom, zaprepašćena. „Umrla je u januaru.“ „Izdahnula je besna na tvog oca. Često su se svađali, zar ne? To je na tebe uticalo mnogo više nego što si i sama svesna. Nikada se ne predaješ u potpunosti. Muškarci te plaše. Što su oni zagrejaniji, što se više zaljubljuju u tebe, utoliko veće rastojanje ti pokušavaš da im nametneš. I naravno, što si ti hladnija, što si udaljenija, utoliko muškarci više lude za tobom... Ne, ne moraš ništa da odgovoriš... U svakom slučaju, moramo da učinimo nešto da odobrovoljimo duh tvoje majke... Ah, tvoje putovanje se neće okončati baš tako brzo, ali kada se jednom za– Vrši, ti ćeš biti sasvim drugačija žena... Na ostrvu, ostrvu Mozambik, pretpostavljam, pronaći ćeš svoju pravu majku, ona te čeka... Izgubila si jednu majku, ali ćeš dobiti drugu, malo ljudi ima takvu sreću... Vidim opasnost... Smrt, definitivno smrt... Stranac“ – uzdahnula je. Ponovo je zagladila one nepostojeće brkove. „Ne brini, to nije direktno povezano s tobom... Što te tvog srca tiče, moraćeš da se odlučiš, ali to već i sama znaš, i ja ti tu ne mogu pomoći... Život je sačinjen od izbora, jedna se vrata otvaraju, druga se zatvaraju... Da, znam, to je kliše, a ti ne voliš takve stvari... Nazovimo to onda slobodnom voljom, jednostavno – ha! – mi možemo izabrati put kojim ćemo poći, a upravo to ovu našu igru – igru života – čini zanimljivom. Ipak, nudi nam se i mogućnost trećeg puta: možeš da pokušaš i oba da ih zadržiš. Smeješ se? Dona Ana de Laserda, moja unuka, imala je dvojicu muškaraca odjednom, prvo je upoznala Faustina – da, da, Angolca! – ali neposredno posle toga se zaljubila u jednog Portugalca. Međusobno su se jako razlikovali, krasile su ih drugačije vrline, imali su različite mane, a ona nije mogla da se odluči. Na kraju je istinu priznala

obojici. Faustino joj je rekao da je razume, jer je i sam u prošlosti voleo dve žene u isto vreme – čak i više od dve. ‘Ja sam svetski šampion na tom polju...’, tvrdio je. To je bila laž, naravno. Čitavog svog života, on je voleo samo jednu ženu, onu prvu: gospođu Anakletu. Što se moje unuke tiče, pa, mislim da ju je posmatrao kao njenu skraćenu verziju – Faustino bi u naletu strasti kriknuo: ‘Ah, Ana! Ana!’, mada je ona mogla da čuje i završetak tog imena... Svejedno, žene su ga volele. Stari lisac, ha, ha! Da, da, ipak su ga volele. Govorile su: ‘Bez obzira što nas ne voli, on nas ipak voli više i lepše od većine muškaraca.’ Ali da se vratimo na glavnu temu, Faustino je prihvatio takvu situaciju, ali zato Portugalcu to nikako nije bilo po volji, mada mu se moja unuka stvarno dopadala. Takav dogovor je potrajao izvesno vreme, Dona Ana je imala svoja dva muža, a ostatak grada nije imao šta pametno na to da kaže. Iznajmljivala je sobe – što i dalje radi – od toga je živela, pa je često imala veliki broj gostiju. Ali avaj, njen portugalski ljubavnik nije mogao dugo to da podnosi. Jednog dana je naprosto otišao. Iza sebe je ostavio oproštajno pismo. Dona Ana i dalje plače kad god ga iznova iščitava, sve do dana današnjeg. Nema ničega tužnijeg, niti divnijeg, od oproštajnog pisma.“ Sunce je zašlo. Smračilo se, a da ja to nisam ni primetila. Dona Ana de Laserda je odložila školjke. Stresla se, drhteći još izvesno vreme. Zatim joj je lice poprimilo onaj njen uobičajeni izraz. Ustala je i upalila svetlo. Ruke su joj se tresle pri tom naporu. Belom maramicom je obrisala znoj s lica. Kada smo se vratile u dnevnu sobu, Mandum je objavio: „Šah-mat.“ Okrenuo se prema meni, pobednički: „Bam – ubio sam Angolca!“ Ne, s ovom dvojicom, nema šanse da će Treći Put biti ostvarljiv. Afrodizijak, ali afro-dizijak Vlasnik restorana gde najčešće obedujemo jeste jedan starac živahnih očiju, suvonjav i uspravnog držanja, uvek s elegantnim filcanim šeširom na glavi. Rekao nam je da dobro pamti Faustina: „0n je bio veoma opušten čovek, diskretan, ali niste smeli da ga pustite da baci pogled na lepu ženu. Ukoliko bi vaša misao odlutala samo na trenutak, on bi se spanđao s vašom ženom, s vašim kćerima, s vašom majkom – zavisno od godišta. Mnogo je ovde onih koji ne mogu da podnesu ni da čuju bilo šta od njegove muzike. Znam jednog čoveka koji je čak alergičan. Dovoljno je da neko pusti, na primer, Sumrak u Luanđi, i on počne da kašlje, da se guši, ne može da diše. Da li devojka zna

koji su nadimak Faustinu nadenuli ovde u Kvelimanu?“ Namignuo mi je i nasuo još jedno pivo. „Afrodizijak. Ili bolje rečeno, afro-dizijak...“ Pivo, semenke i priče

Faustino, afrodizijak! Ili, da budemo precizniji: Faustino Požudni-afrodizijak. Lorentini nadimak nije zvučao smešno. Deda bi se sigurno zacerekao. On je voleo da pravi šale na svoj račun. Kad god bih svratio kod njega, on me je izvodio na verandu, pokazao bi mi da sednem na stolicu i ponudio bi me pivom i semenkama; u nešto ređim slučajevima, izneo bi i malu porciju rakova; potom bi seo nasuprot meni i pripovedao bi mi priče iz svog života. Voleo sam da ga slušam. Nekoliko puta je spominjao i Kveliman. Lov, ribolov. Kazao mi je da je nekom prilikom pogođen puškom u nogu; pokazao mi je ožiljak. Nezgoda u lovu. „Nezgoda u lovu, deda, ili prevareni muž?“ „Ne, ne, sine!“ – glasan smeh, uz saučesničku grimasu. – „Muž koji uopšte nije bio prevaren!“ Bio je to jedan debeli čovek, radnik u železnici Mozambika, oženjen jednom džangrizavom ženom koja je bila poznata po strašno neugodnom zadahu – to je bio tako grozan smrad, uveravao me je Faustino, da je lišće opadalo s drveća gde god bi ona prolazila. Taj debeljko ga je upucao kako bi njegovi prijatelji pomislili da je i njega Faustino zavrnuo. Bio je uvređen mogućnošću da će njegova žena jedina ostati čedna u čitavom kraju. Ponekad sam imao utisak da me je Faustino zafrkavao, da je izmišljao priče samo da bi mene zadivio, a da se kasnije kod Bajkera, zajedno sa svojim prijateljima, ismevao mojoj naivnosti. Ja verujem da ga je taj lovac zaista pogodio – ožiljak je bio dokaz, na njegovoj levoj nozi, odmah do kolena; ali što se ostalog tiče, nisam baš sasvim siguran.

Ostrvo Mozambik Subota, 19. novembar 2005. godine

Večeras smo stigli na ostrvo Mozambik. Početni plan je bio da ceo put pređemo kopnom, ali nažalost, bili smo u zaostatku i već smo bili premašili budžet. Stoga, odlučili smo da zaobiđemo Kveliman – šesti grad turneje Faustina Mansa – pa da avionom preletimo od Maputa do Nampale. U Nampali – još jednom napuštenom gradu usred neke kolonijalne fantazije – široke ulice, iako prazne, nesavladivi umor koji tišti kuće – iznajmili smo taksi. Vozač se zvao Bem – to jest, „Dobro“ – za šta nam je objasnio da je nadimak od milošte za Beninjo, Beninjo Mejgos. Dobroćudna Slatkoća – meni je to delovalo kao izuzetno dobro predskazanje. Ostrvo je bilo prestonica Mozambika sve do 1898. godine. Naseljeno Arapima, Portugalcima, Indijcima, isto kao i afričkim plemenima pristiglim s obale, ono je vekovima taložilo bogati vez uspomena. Retka su mesta tako ograničenih dimenzija koja su bila u stanju da zadive tako veliki broj pesnika. Nelson Saute i Antonio Soa prikupili su na desetine pesama inspirisanih Muhipitijem – domorodačko ime za Ostrvo – koje je u knjizi iz 1992. godine u Lisabonu objavio 70 Pablišing: Ostrvo Mozambik glasom pesnika. Citate koji slede, s izuzetkom stihova Džala Sinta Huseina, pronašao sam u tom izdanju: Tomas Antonio Gonzaga: Kao izgnanik sam došao ovamo u Mozambik. / Nepokrivene glave na vrelom suncu; posramljeno sam doneo svoju tešku kaznu / Pred afričke žene, miroljubive, dobrog srca. / Hvala, prijatelju Alsino, / Hvala našoj zvezdi! / Nisam molio, nema ovde prosjaka; / Afrikanci ljubazno primaju u

zagrljaj / kada im neki nesrećnik pruži ruku, / spremni da mu pomognu. / Hvala, prijatelju Alsino, / Hvala našoj zvezdi! Ruj Knofi: (...) sasvim polagano upijam tvoje spore ulice, / stazice uvek otvorene ka moru, bele i žute, izrezbarene / vremenom i solju, a usporenost / bramanska (ili muslimanska?) koja traje u vazduhu, / u krvi, ili u ukošenoj putanji sunca / pada na sve stvari, nežno ih ranjavajući / svetlošću večnosti. Džal Sint Husein: Pustinjske ulice pune vetra / kao da neki bog sve to posmatra s visokih utvrđenih zidina / dugi pojas glatkog peska i sramežljivost mora / jezik izgubljen kao ruševine / u ruci morski konjic i snovi / vreme bez dolaska i bez odlaska / moj kasniji život mora da će biti ovakav. Gloria de Sant’Ana: (...) To je celo ostrvo / sa srebrnom kopčom / – ovdašnja tvrđava / veoma dobro izgrađena / u bledim tonovima / koji su premešteni. / I gajevi palmi i kuće / na ulazu u neka druga susedstva / dole u zemlji / koja se oblikuje i prilagođava / za ljude crne kože / tako graciozne i ozbiljne. Alberto de Laserda: Ostrvo gde psi ne laju i gde se deca igraju / nasred ulice kao hodočasnici / Iz nekog otvorenijeg, bistrijeg sveta. Luis Karlos Patrakvim: (...) To je mesto gde smo mi beskorisni / čisto prirodni objekti. Stablo palme / sa staklenim perlicama punim sunca. Pevajući (...) Ostrvo Mozambik je s kopnom povezano jednim neobično dugim mostom, toliko uskim da ni dve mačke ne mogu istovremeno da prođu jedna pored druge. Neophodno je sačekati svetlost pre nego što se krene na put. Izdaleka, čovek bi pomislio da je u pitanju obična žica. Kad bi pukla – što se plašim da bi svakog trenutka moglo da se desi – svakako bi napustilo kopno, rasterećeno, u pravcu prohujalih vremena. Oronule kuće, drveće, statua Vaska da Game ispred stare Guvernerske palate – sve je to demokratski prekriveno velom prašine i zaborava. Pošli smo da prošetamo krivudavim ulicama. Žordi je fotografisao nekog starca na hrišćanskom groblju, pored urne. Još jedan doji bar portret: taj čovek s velikim tamnim naočarima, s kufijem na glavi, u plavoj košulji čija su gornja dugmad raskopčana, otkrivajući njegove gole grudi i neočekivanu obdarenost glumca. Fotbgrafisao

je i dečaka na pijaci, koji je stajao pored tezge sa šafenim poličicama; kao slučajna pozadina: sapuni, konzerve s hranom, flašice s vodom, kutije keksa, kesice čipsa. Na televiziji su prenosili program sponzorisan od strane Ujedinjenih nacija. Takođe je fotografisao i krojača u njegovoj radnji. Zidovi od dasaka i gipsa, kalendar sa slikom male narandžaste kolibe usred , opustelog pejzaža. Prepoznao sam – ili sam makar bio uveren da sam prepoznao – tu malu kuću. Osetio sam se kao da sam već ranije proživeo baš taj trenutak. Čovek se nasmejao (na fotografiji se večito smeje) iza stare „singer“ šivaće mašine. Kasnije smo se vratili u hotel Omuhipiti, gde smo odseli, presvukli smo se i potom se spustili do male plaže uglavljene između luke San Sebastijan i starog razrušenog skladišta, iza hotela. Zovu je plaža Nakarama – to na makua jeziku znači lav, zato što u ruševinama skladišta još uvek može da se vidi – na samom vrhu – mala statua lava. To je jedina plaža, ubeđivao nas je Bem, gde možemo bezbedno da se kupamo, zbog toga što se sve ostale već dugo koriste kao prostrani javni klozeti. Prisetio sam se stihova koje je Horhe de Sena napisao (koje sam donedavno znao napamet) prisećajući se Kamoensovog prolaska kroz ovo malo parče zemlje gde počinje Mozambik: (...) Svi su ovuda prošli – Almejdas i Gonzagas, Bosages i Albukerkes, čak i Gama. U to vreme, ljudi su se čudili tom malom organizovanom selu belaca, crnaca, Indijaca i hrišćana, muslimana, bramina i ateista. Evropa i Afrika, Brazil i Indija, svi su oni ukrstili puteve na ovoj vrelini tako beloj kao okrečena tvrđava, i toliko isprepletani kao elegancija jednostavnih rebara male utvrđene kapele. Ovde na izgubljenim kamenim pločama počivaju imena svih tih ljudi koji su, poput crnaca danas, prilazili stenama, spuštali pantalone i ostavljali u moru šljaku oporog mirisa kao dokaz da su živi. Ne u bronzi, plavokosa, niti te u pisanju stihova ja ovde vidim. Ali u budžacima morskih riba

oslobađajući nimfe koje ližu stene Takva je glad i slava epova Koji su u tebi svareni (...) Žordija nisu uzrujali ovi Senini stihovi. Ušao je u vodu, nekoliko puta je energično zamahnuo rukama, a potom je ostao da pluta na leđima. I ja sam ušao. Rekao mi je: „Najviše bih voleo da sam u stanju da fotografišem boju mora.“ „Ne može se sve fotografisati, morski dečače. A fotografisanje ionako nije lice istine, nego samo njen približan opis.“ „Ne, to jeste neka druga vrsta istine. Postoje različite istine.“ Verovatno je u pravu.

Frangipani veranda

Lorentina

je u poslednje vreme usplahirena, iscrpljena. Pozlilo joj je i onesvestila se sinoć odmah po našem dolasku u hotel. Spremio sam joj čaj, masirao sam je uljem s bademom i kamilicom (moj lični recept), priredio sam joj toplu kupku i na kraju sam je smestio na spavanje. Probudila se dobro raspoložena. Jutros smo u malom ribarskom čamcu plovili oko ostrva. Posmatrano s mora, ono izgleda još manje i izdvojenije. Ručali smo u restoranu O Paladar, koji pripada gospođici Kju-Kju, kćerki Kineza i crnkinje, koja se udala za Arapina, kome je rodila petoro dece. Jedna od njenih kćeri se udala za Indijca, ostale za mulate, itd., što je primer multikulturalizma koji je oduševio Bartolomea, što se moglo i predvideti. Ja sam hteo da pitam gospođicu Kju-Kju da li na ostrvu poznaje neku ženu pod imenom Alima, ali me je Lorentina zaustavila: „Nemoj“, zamolila me je. „Još uvek nisam spremna.“ Bartolomeu je slegnuo ramenima, sumnjičavo – ili ravnodušno, ili oboje: „Verovatno ima mnogo žena s tim imenom, ovde je to vrlo uobičajeno žensko ime, a može se desiti da nijedna od njih ne bude ona koju tražiš.“ „Ja tražim svoju majku!“ „Ne, Lo“, rekao sam joj. „Tvoja majka je umrla. Žena za kojom tragaš čak i ne zna da ti postojiš.“ „U pravu si! Šta da radim?“ „To treba da bude tvoja odluka. Postupićemo onako kako god ti smatraš da je najbolje.“ „Ne! Idemo do kraja.“ Bartolomeu je podigao glas, već zažalivši zbog svoje pređašnje sumnjičavosti. „Ovo nije samo običan hir. Putovali smo do kraja sveta da bismo snimili dokumentarni film o životu Faustina Mansa. Sada nam

preostaje da potražimo tu ženu i, ukoliko je pronađemo, da je intervjuišemo.“ „Ne, mi ne moramo da je pronađemo.“ Osetio sam kako mi senf izbija na nozdrve. „Snimaćemo Ostrvo. Zabeležićemo dve do tri izjave. Alimino svedočanstvo nije od presudne važnosti.“ Lorentina je pogledala u mene, zatim u Bartolomeua, kada sam po prvi put shvatio da nije u stanju da donese odluku. Platio sam račun, pa smo izašli. Dok se noć spuštala, naišao sam na Bartolomeua u dvorištu, pored bazena, ispod nadstrešnice s koje su visile bugenvilije. Pričao je s vlasnikom hotela, upadljivo riđokosim Italijanom koji se zvao Mauro. Na toj ružičastoj svetlosti, koju su nijansirali cvetovi bugenvilije, delovalo je kao da se Maurova buntovna kosa zapalila. „Ovo je naš Portugalac“, rekao je Bartolomeu, pokazujući na mene. „Tropski Portugalac.“ Mauro mi je pružio ruku: „Zdravo! Ja sam Mau“, nasmešio se, pokazujući svoje iznenađujuće blistave zube. „Ne mau u značenju loš, nego Mau skraćeno od Mauro. Ja stvarno uopšte nisam loš. Stvar je u tome da ljudi u ovoj zemlji vole da štede na rečima.“ Mauro, ili Mau, je sušta suprotnost tome, jer ne ceni nikakvu vrstu štedljivosti, a ponajmanje s rečima. Sve u vezi s njim naginje ka književnom. Sam hotel, zapravo, naziva se Frangipani veranda, po romanu Mije Kauta. Zanimalo me je da li je to uradio namerno. Uputio mi je još širi osmeh: „Imamo verandu, i grm frangipanija, zar niste primetili?“ Jesam. Ali – ne znam ni sam – mogao je da ga nazove letnjikovac Bugenvilija. Priznajem da je odradio dobar posao. Hotel se oslanja na šarm stare građevine: visoke tavanice, drveni pod od starinskih daščica, velike pletene stolice koje dremuckaju u prijatnoj hladovini, a na zidovima, korpe, ćilimi i proizvodi lokalnih zanatlija; mada istovremeno nudi sav komfor modernog doba, uključujući i prelepi bazen u dvorištu i bežični internet u svakoj od soba. Mau ima neobičan hobi: on pravi mehaničke insekte. Ili, tačnije rečeno, on ispunjava ljušture stršljenova – i svih ostalih vrsta koleoptera – minijaturnim mehanizmima izvađenim iz starih časovnika. Već poseduje zadivljujuću kolekciju, raspoređenu svuda po hotelu, u ‘izložbenim kutijama’, kako ih on naziva, sa staklenim poklopcima. Ima tu buba koje lepršaju krilcima, koje pomiču pipke, kao i drugih koje isijavaju nežnom plavom, crvenom ili žutom

svetlošću. Dve ili tri govore kada im dodirneš glavu. Podsećaju na neka stvorenja iz naučnofantastičnih filmova, poput Oštrice ili nekog sličnog, ili iz grafičkih romana Enkija Bilala. U meni bude jezu; posmatrajući Maua u njegovoj radnoj sobi, kako vrši disekciju insekata, još više sam se naježio. U tome postoji neka mešavina uzvišenosti i okrutnosti, ta strpljivost predanog i iskusnog mučitelja. „Šta ste radili pre nego što ste došli na Ostrvo?“ Pogledao me je, nepoverljivo: „Ništa. I bio sam dobar u tome.“ Insistirao sam: „Tamo u Italiji, šta ste tamo radili?“ „Italiju sam napustio pre mnogo godina. U nekoj pređašnjoj inkarnaciji. Sada sam Mozambikanac.“ „Nikada se niste vraćali u Italiju?“ „Već sam vam kazao, to je bila neka druga inkarnacija. Niko se nikada ne vraća u svoje staro telo.“ Pokazao je na jednog od svojih insekata. „Ja sam poput ovih buba, razumete li me? Sve što mi je sada ostalo od života kojim sam živeo – kada sam bio Italijan – jeste ova ljuštura. Mene sada ne pokreće srce, niti bilo koji živi mišić, ja ujutru ustajem samo iz puke inercije. Ili možda – ko zna? – moguće je da sam ja sada takođe poluživotinja, polumašina. Kada posle moje smrti bude vršena autopsija, otkriće da je neko sve moje organe zamenio mehaničkim delovima.“ Ta ideja kao da ga je oduševila. Proveo je dobrih petnaestak minuta objašnjavajući kakve bi vrste mehanizama on ugradio u svoje telo, samo kad bi mogao. Na tabli od plute koja je visila na zidu bilo je zabodeno nekih desetak kukaca, cvrčaka i bogomoljki. Tu se takođe nalazilo i nekoliko olovkom izrađenih crteža koleoptera, zajedno s nacrtima njihovog budućeg izgleda nakon ubacivanja mehaničkih delova. Nekoliko fotografija: Mau na kamili; Mau u kupaćim gaćicama, ruku obavijenih oko tela jedne lepe žene; Mau na pecanju, u čamcu, s još jednim čovekom. Ova poslednja fotografija mi je privukla pažnju: „Ja poznajem ovog čoveka!“ „Poznaješ ga?! To je malo verovatno...“ „Zaista ga poznajem. Sreo sam ga u Luandi...“ „U Luandi? Onda može biti – on je Angolac.“ „Siguran sam. Monte, zove se Monte. Magno Moreira Monte. Biznismen, pesnik, privatni detektiv...“

„Privatni detektiv, Monte?!“ Mau se od srca nasmejao. „Život je pun iznenađenja. Nekoliko godina sam živeo u Angoli, krajem sedamdesetih, nakon što sam otišao iz Italije, a pre nego što sam se nastanio u Mozambiku. Montea sam upoznao u to vreme. Skupljao je leptire i koleoptere. Već je imao neverovatnu zbirku. Upravo sam se pored njega zainteresovao za bube. I dan danas razmenjujemo primerke.“ „A šta je Monte radio tih dana?“ „Kako sam i rekao, skupljao je insekte...“ „Jasno mi je. Ali bili ste iznenađeni kada sam vam kazao da je taj tip sada privatni detektiv. Magno Moreira Monte. Biznismen, pesnik, privatni detektiv. Tako piše na posetnici koju mi je dao. Nisam to zaboravio.“ „Vidite, svet se strašno promenio. I ljudi – s ciljem da pre– Žive, bili su primorani da se menjaju zajedno sa svetom. Sedamdesetih, Monte je već bio detektiv, mada mislim da se to nije tako nazivalo u ono doba. Ali nije štitio lične interese, ne. Mi smo bili komunisti.“ Bartolomeu, koji je dotle bio zanesen posmatranjem mehaničkih buba, sada se takođe okrenuo da pogleda fotografiju: „Ha! Savršeno dobro poznajem tog tipa. Sjajan policajac...“ Mau je zamahnuo svojom riđom kosom, poremetivši veče: „Jebiga, zar se vi ljudi svi međusobno poznajete?! Angola je stvarno mala zemlja...“ „Ne, ne!“ Bartolomeu se pobunio, ljutito. „Angola je velika. Samo je svet mali.“

Alinini snovi

Alina, moja najbolja prijateljica, odličan je sanjač. Umeće snevanja je redak talenat, nedovoljno priznat, barem je tako u evropskim zemljama. Ovde u Mozambiku, naprotiv, ljudi koji umeju da sanjaju, veoma su poštovani. Alinini snovi su složeni, s iznenadnim preokretima, a u njima se često javljaju realistički detalji koji me muče više od same radnje. Alina se ne ograničava samo na sanjanje anđela – nečega potpuno trivijalnog – nego je u stanju da s njima raspravlja o Fermatovoj poslednjoj teoremi, a posle može precizno da opišete oblik njegovih krila; matematički anđeo, na primer, imao je providna krila, kao vilinski konjic. Prilikom današnjeg pregleda moje elektronske pošte, zatekla sam poruku od Aline, u kojoj me je obaveštavala o svom poslednjem snu. Doslovce ga navodim: „Tu je neki momak, stoji, svira neku vrstu flaute, zakrivljene i oštre kao sablja, dok na drugom kraju sedi riba koja peva. Drugi momak, ničice ispružen na tlu, svira harmoniku; a treći, čučeći ispred prve dvojice, drži neku pticu. Tu je i kavez, u kome senka – ili možda srce – otkucava. Kuće se naziru u daljini. Ti sediš na stolici, sve to posmatrajući. Prilazi ti jedan čovek, sleđa, dok njegova raščupana kosa gori. Podseća na plamteći ugarak. Ja ti kažem, pokazujući na kavez: ‘Moje je, to srce je moje!’, i tada nešto pukne, a onaj čovek padne. Imao je neku tajnu, mogu to da naslutim po tami njegove duše dok pada. Kada ponovo pogledaš, primećuješ da je kavez prazan. Jedna buba leti zajedno sa suncem, uhvaćena u njegovim čeljustima. “ Najčudnije u svemu jeste činjenica da sam, po završetku čitanja poruke,

podigla pogled i videla – okačenu na zid – Ćićorovu12 reprodukciju na svilenoj tkanini: momak koji stoji, svirajući jednu vrstu flaute itd. Okrenula sam se, uznemirena, očekujući da ugledam čoveka baklju kako mi prilazi – ali ništa se nije dogodilo. Pucanj u zoru Rano jutros, bio sam svedok zločina. Noći provodim u kolima. Ne toliko da bih uštedeo novac, nego jednostavno stoga što ne volim ideju plaćanja – koliko god tp malo bilo – za sumnji podložno zadovoljstvo toga da se izvalim u neku tuđu postelju, pretvarajući se da spavam. Još više me proganja mogućnost da bih zaista mogao da se predam snu, i da usnim sve one snove koje je neko ostavio za sobom. Hotelski dušeci – naročito oni u jeftinijim hotelima – skloni su tome da skupljaju ostatke onih kratkih, bedno odsanjanih snova, i nema Šanse da se odbaci mogućnost da čovek tu zaradi ovaj ili onaj košmar. Da li vam je poznato išta bludnije i gore od snevanja već izrabljenog sna? Ja – koji sam izuzetno promiskuitetan – prezirem bludnosti. Nema ničega posebnog u vezi s tim, ako čovek malo bolje razmisli. Pušači koji zaista vole cigarete su retki i neuhvatljivi, oni pušači koji su uvek spremni da stanu u njihovu odbranu, koji su voljni da umru za njih sa istom onom strašću kao i, recimo, bombaši samoubice, koji žrtvuju svoje živote u ime svetog Alaha i njegovog proroka. I zato, ja radije svoje noći provodim u unutrašnjosti Malembea. Spustim sedište i tako gledam u zvezde. Nekad se parkiram iza hotela, nekad na plaži, a ponekad u nekom mirnom skrovištu. Posvuda sam svedočio raznoraznim čudnim scenama, ili makar scenama koje nisu baš moralno poželjne. Ðavo – kako su me učitelji u semeništu često podsećali – uživa u mraku. Pre dve noći, ispred mene se zaustavio neki automobil. Jedna žena, još uvek mlada, u haljini od crnog žerseja, bila je za volanom. Iza nje je sedeo jedan visok čovek, uglađenog izgleda, sede kose, u belom lanenom odelu. Nisu me videli. Žena je svukla haljinu preko glave i ostala je potpuno gola. Otvorila je vrata automobila, zatim je izašla i legla na pesak. I muškarac je izašao za njom. On nije skinuo odeću. Prosto je legao dole, ćutke, pored žene. Ostali su tako da leže, nepomični, posmatrajući Mesec, koji je bio sasvim okrugao i sjajan te noći. Onda se žena vratila u kola, obukla se i odvezla dalje. Muškarac je

nastavio da leži još izvesno vreme. Na kraju je i on ustao. Sporim koracima se zaputio ka moru i na kraju više nisam mogao da ga vidim, progutali su ga tama i nežni žamor talasa. Takođe sam video, druge noći, jednu staricu koja je vodila ribu u šetnju. Ribu je nosila u maloj okrugloj tegli. Spustila je teglu pored ivice vode i uz pomoć čaše, promenila je vodu. Riba je bila plave boje i svetlucala se u mraku, kao da je isijavala nekom sopstvenom svetlošću. Starica je pričala s njom. „Ostali smo samo ti i ja, gospodine Bonifacije“, čuo sam je kako govori dok je prolazila na svega nekoliko centimetara od mene, ne primetivši me. „Niko na svetu ne može da nas čuje.“ Pojavljuju se i mnogi ljudi koji moraju da zadovolje svoje fiziološke potrebe. Čučnu pored vode, potpuno samouvereno. Hekad ih se skupi i po šest ili sedam, čak i više, odjednom – i onda čavrljaju. Pravi kongres na temu izmeta. Ali evo čemu sam nedavno svedočio – otprilike pre svega pet sati. Čovek u narandžastom radnom odelu, razbarušene kose iste one boje peska kao naše straćare u Luandi, izašao je iz hotela i pošao u pravcu plaže. Zastao je, izvesno vreme stojeći ispod krhke čipke drveta akacije. Sunce se otvaralo na horizontu, laticu po laticu, poput ruže. Moglo je da se čuje brujanje motora, i odmah posle toga, jedan crveni skuter je prosekao pomrčinu. Zaustavio se tačno ispred riđokosog. Motorista je nosio kacigu, takođe crvenu, koja mu je delimično skrivala lice. Njih dvojica su nekoliko trenutaka razgovarali, sasvim mirno, kao stari prijatelji. Onaj na motoru je izvadio cigaretu, upalio je i ponudio riđokosom. Uz dva odlučna pokreta, riđokosi je bacio cigaretu na tlo i zgazio je. Onda je uradio nešto čudno. Uspravio se, podigao je desnu pesnicu i počeo je da peva. Motorista je izvukao pištolj koji mu je bio zadenut za pojasom, nanišanio je riđokosog u grudi i opalio je. Zatim je ponovo odložio pištolj, upalio je motor i otišao. Riđokosi nije odmah pao. Usporenim pokretima se okretao u mestu, s desnom rukom na grudima, dok mu je leva bila ispružena napred kao da pleše valcer s nekom nevidljivom devojkom. Doteturao se do drveta i, konačno, skliznuo je na zemlju i tako je ostao, potrbuške, s prstima zaronjenim u pesak. Vest o pucnju u tom tečnom spokoju ranog jutra, odmah je privukla ljude. Prvo je iz hotela izašla jedna žena – mlada, lepa, u jednostavnom providnom kombinezonu. Pala je na kolena pored belčevog tela, zabacila je glavu unazad kao da će kriknuti, ali se nikakav zvuk nije čuo. Bartolomeu je bio sledeći koji je izleteo napolje. Odgurnuo je ženu u stranu, pokretom koji je bio nežan ali odlučan, a potom je izmerio puls ranjenog čoveka, kao na filmu. Činilo se kao da to

svakodnevno radi. „Upomoć!“, povikao je. „Pozovite hitnu pomoć!“ I drugi su počeli da pristižu: Lorentina, Mandum, ostali gosti. Tek tada sam i ja prišao. Bartolomeu me je pozvao da mu pomognem da čoveka smesti u kola. Položili smo ga na leđa, preko peškira za plažu u bojama angolske zastave. „I šta sada?! „Čoveče, moramo da ga odvezemo u bolnicu. Da li iko zna gde je bolnica?“ Žena u kombinezonu je klimnula glavom, bez ijedne reči. Možda je usled šoka zanemela. Sela je pored mene, uspravljenih leđa, mučeći se da levom rukom prekrije otkriveni rub svojih čvrstih grudi, dok je desnom pokazivala put.

Povratak Osmeha, i dva od tri izuzetna otkrovenja

Mauro

je na ivici između života i smrti. Danas popodne je vojnim helikopterom prevezen u Johanesburg. Izgleda da ima dobre prijatelje u oružanim snagama. Pouka Sorte mi je rekao da je video osobu koja je pucala – čoveka na crvenom skuteru. Ali odbija da bilo šta izjavi pred policijom. Čim sam to spomenula, on se uozbiljio i povukao, ne, sigurno je pogrešio, ništa on nije video. Smatrala sam da bi bilo uzaludno da navaljujem. Svako ima svoje tajne. Mauro ih je očigledno imao mnogo. Njegova devojka (pretpostavljam da mu je devojka), od dvadesetak i nešto godina, kao da nije u stanju da na bilo koji način doprinese rešavanju ove misterije. Zapravo, ona je nema! Bartolomeu je ironičan: „Muškarac koji odabere mutavu ženu za družbenicu – to je mudar čovek.“ Mandumova opaska mi deluje pametnije: „Ne, to je čovek koji ima mnogo da sakrije.“ Setila sam se Maurovog zgražavanja kada smo predložili da snimimo njegovo svedočenje u vezi s Ostrvom i njegova iskustva od trenutka kada je kupio hotel i smestio se ovde: „Ja?! Ne, ne! Bez snimanja, bez fotografija. Suviše sam ružan...“ Nije on ružan, naprotiv. Redovno trči, vozi bicikl, bavi se podvodnim ribolovom i trenira u teretani – dakle, njegovo telo je u besprekornom stanju za njegove godine. Po liku silno podseća na Šona Konerija – to jest, ako zamislite (mada znam da to nije lako) starog glumca s takvom buntovnom riđom kosom. Kako Bartolomeu tvrdi, Mauro farba kosu. Mandum se ne slaže. Što se mene tiče, čini mi se da je to njegova prirodna boja, upravo zbog toga što deluje da je tako veštačka. Kad bih ja poželela da se prerušim, posebno kad bih htela da prođem nezapažena, nikada ne bih ofarbala kosu tom

nesuvislom bojom. U bolnici sam srela jednog starog prijatelja. Nisam ga odmah prepoznala. Ali on mene jeste: „A kako ste vi? Drago mi je što vidim da tako dobro izgledate...“ Nasmešio se, i tek tada, da, prepoznala sam ga: Osmeh, doktor koji me je lečio u Maputu. Zagrlila sam ga i zahvalila sam mu se. Maputo sam napustila ne rekavši mu hvala. Da budem iskrena, nisam mu ni ime znala. Predstavio mi se, veoma učtivo, uz blagi naklon: „Amandio Pinto de Sousa, princezo moja, vama na usluzi...“ Godine se već primećuju na njemu. Korača kao da se malko koleba. Njegova ravna, potpuno bela kosa, u suprotnosti je s preplanulom bojom kože. Amandio Pinto de Sousa potiče iz goanske katoličke porodice, kao i moja majka. Zanimalo ga je da li sam na Ostrvo došla zarad turizma ili poslovno. Objasnila sam mu da snimam dokumentarni film o životu angolskog muzičara Faustina Mansa. Da li mu to ime nešto znači? Amandio Pinto de Sousa se trgnuo: „Faustino?! Naravno! Faustino je bio jedan od mojih najboljih prijatelja!“ I onda sam mu ispričala celu svoju priču. Stari doktor me je ćutke slušao. Upravo tu, u svojoj ordinaciji, on čuva jednu svoju fotografiju s Faustinom. Njih dvojica za stolom u baru. Amandio je imao raskošnu grivu prelepe crne kose, koja mu se spuštala niz leđa; to me je prilično iznenadilo. Da, tih sedamdesetih su mladi ljudi voleli da nose dugu kosu, ali Amandio se tada već bližio pedesetim. „Bili smo beskorisni“, rekao mi je, s neočekivanom melanholijom. „Čisto prirodni objekti...“ Uhvatio me je za ruku. „Poznajem tvoju majku, donu Alimu, mogu da te odvedem njenoj kući. Ali, pre svega, mislim da bi trebalo da ti poverim jednu tajnu.“ Uzdahnuo je. „Ne znam ni sam odakle da počnem... Kada si ti bila bolesna, u groznici, u bunilu, rekla si da je ime tvog oca Dario. Dario Reis. Poznavao sam i Darija Reisa. Sada mi kažeš da on ipak nije bio tvoj otac, nego Faustino... Pa, ono što ću ti kazati možda će te još više zbuniti. Desilo se da nakon što je Alima zatrudnela, navodno s Faustinom, Faustino imao jedan problem, veoma neprijatan, tako da je došao kod mene na pregled. Njegovu posetu sam iskoristio da mu uradim nekoliko testova, i tako se ispostavilo da je neplodan...“ „Ostao je neplodan zbog tog problema?“

„Ne, ne, princezo moja! Oduvek je bio neplodan." „To je smešno! Iza sebe je ostavio osamnaestoro dece! Pričala sam s nekima od njih...“ „Znam. Osamnaestoro dece, ali nijedno biološko. Faustino je bio očajan kada sam mu saopštio rezultate. Klonuo je. Možeš i sama da zamisliš. Njegov čitav život je bačen pod sumnju.“ „A moj otac? Dakle, ko je onda moj otac?“ „To već ne znam, princezo moja, ne znam! To ćeš morati da pitaš donu Alimu.“ Nas dvoje smo bili sami u njegovog ordinaciji. Amandio Pinto de Sousa nam je spremio čaj. Polako sam ga pijuckala. Osećala sam vrtoglavicu, nesposobna da o bilo čemu razmišljam bistre glave. U jednom trenutku, Mandum je zakucao na vrata. Došao je da me potraži. Doktor je ustao, nešto mu je rekao promuklim šapatom, pa se vratio i seo preko puta mene. „Zato se Faustino vratio u Luandu. Zbog toga, kao i zbog još jednog razloga, koji ne mogu ja da ti kažem. Vratio se svojoj prvoj ženi, doni Anakleti, u stanju krajnje uznemirenosti. Pokušaj sve to da posmatraš s pozitivne strane. Tvoj otac, kako si sama rekla, jeste i uvek će biti, Dario Reis. On te je odgajao, i to je činio – pozivajući se na tvoje reči – sa svom ljubavlju ovog sveta. Obojica mi nedostaju. Bili su veoma slični.“ „Kako to, slični?“ „Nemoj da se osetiš uvređenom. Hteo sam da kažem da su obojica zaista voleli žene. I to im je uglavnom bilo uzvraćeno od strane žena. Bilo kako bilo, to ti moram reći, ti si dobro prošla. Zamisli da je Faustino ostao s Alimom. To ne bi išlo. Nije moglo da potraje. Zato bi ti mnogo patila.“ „A brak mojih roditelja, mislite li da je on bio uspešan?“ „To ne znam. Ti mi reci. U svakom slučaju, siguran sam da bi ona prva mogućnost bila bolnija za sve uključene strane. Ali kaži mi, da li si zbog toga pošla na ovo putovanje? Da li si želela da vidiš kako bi tvoj život izgledao, na šta bi plan A ličio?“ „Ne! Naravno da nisam! Samo sam htela da upoznam svog biološkog oca. Smatrala sam da, kad bih njega upoznala, to bi mi pomoglo da bolje upoznam samu sebe.“ „Razumem... Ne, draga moja, ne, ništa tu meni nije jasno. Ono što si ti je u svakom smislu povezano s osobom koja te je podigla, a malo toga ima veze s genima. Ali to je tvoja stvar. Hajde sada da pređemo na Alimu – da si se pojavila pre godinu dana, ne bih te poveo da je upoznaš. Rekao bih ti: ‘Alima? Ne znam ko je to.’ Tada je Alima još uvek bila udata žena. Kad bi se iznenada

pojavila kći koju je začela s drugim čovekom, nju bi to dovelo u neprijatan položaj. Ali muž joj je preminuo. Danas je Alima udovica, bez dece, živi sama. To jest, nema druge dece osim tebe. Moraćemo veoma oprezno da joj izložimo celu situaciju...“ „Mene to brine već izvesno vreme. Skoro da uopšte nisam mogla da spavam. Da budem iskrena, nisam čak ni sigurna da li je sve to vredno truda. Mislim... Uznemiravati tu ženu... Možda bi bolje bilo sve ostaviti onakvo kakvo jeste. U stvari, posle ovoga što ste mi ispričali o Faustinu, više ni sama ne znam šta da mislim.“ Amandio Pinto de Sousa je odmahnuo glavom. „Shvatam. Moraš da se odmoriš. Preživela si mnogo emocija...“ „A Mauro?“ „Malo je toga što sada možemo ovde da učinimo za njega. Izgubićemo ga. Ali ako bismo uspeli da ga prebacimo u Johanesburg, ukoliko do tamo uopšte stigne živ, preživeće. Meni su dovodili ljude u još gorem stanju, a ipak su preživeli. Mau je snažan. Neverovatno snažan.“ „A šta je to bilo, neko iznuđivanje?“ „Tamo, u to vreme? I šta je Mau tamo uopšte tražio?“ „Išao je na trčanje...“ „U četiri i nešto ujutru?!“ „Nemam pojma. I meni je to delovalo čudno.“ „Znaš li šta ja mislim? Mislim da je taj pucanj došao iz daleka, iz nekog drugog vremena, to je moje mišljenje.“ „Kako to?“ Amandio Punto de Sousa je snizio ton: „Odmah po sticanju nezavisnosti, Mozambik je postao neka vrsta obećane zemlje za socijalističku revoluciju. Tokom prvih nekoliko godina, primali smo revolucionare iz celog sveta. Ljude koji su bili prognani iz zemalja svog porekla: Južnoafrikance iz ANCa i komunističke partije, Baskijce povezane s ETA, gerilce iz Perua i Argentine, italijanske crvenobrigadijce...“ „Mislite da je Mauro pripadao Crvenim brigadama, je li tako?“ „Ne znam. Nisam čak ni siguran da li je on stvarno Italijan...“ „Zašto to kažete?“ „Ne iz nekog određenog razloga, u pitanju je samo nešto neobično što sam video, neke čudne stvari koje mi je rekao, ali uglavnom je to neki moj starački predosećaj. Ili je možda za sve to kriva činjenica da volim špijunske romane.

Nemoj me uzimati za ozbiljno, princezo. Ja sam slobodnog duha. Nemam nikakvih obaveza prema stvarnosti.“ U hotelu, Mandumu je moje ćutanje delovalo neobično: „Šta se s tobom dešava? Izgledaš kao da se čitava pogrebna povorka sažela u tebi!“ Moguće je da sam spolja zaista odavala utisak mračnog ćutanja; ali iznutra sam se osetila kao glavna ulica nekog velegrada, i to u špicu. Ideje su žurile, projurile bi pored mene. Uspomene su se vrtoglavo smenjivale. Sirene su vrištale. Svetla semafora su treptala. Nisam mogla da prepoznam nijedno lice. Niti da bilo šta povežem. Nisam prepoznavala to mesto. Nisam spavala. Ili možda i jesam zaspala par puta, ali uvek unutar jednog te istog haotičnog prostora. Probudivši se veoma rano ujutru, Mandum me je pogledao, zaprepašćen: „Nisi valjda takva zbog onog Italijana? Siguran sam u to. Kaži mi, šta nije u redu?“ I tako, rekla sam mu: „Faustino Manso nije moj otac!“ „Znam da nije, ljubavi. Ja ti to govorim od samog početka...“ Prenela sam mu svoj razgovor s doktorom. Mandum je prekorno slegnuo ramenima: „Jak mi je to afrički mačo! A sada saznajemo da je on bio najveći rogonja na kontinentu!“ „Neću ti dozvoliti da tako pričaš!“ „Ma hajde! Taj čovek tebi nije niko i ništa, Lorentina! Ne moraš da ga braniš.“ On je u pravu, ja to znam. Faustino Manso nije moj otac, nije mi ništa, a niko iz porodice mi nije dao svoj blagoslov da ga branim. Nikada nije došao da me potraži. Čak me nije ni sačekao pre nego što je umro. Ali tokom proteklih dana, postao mi je nekako drag. Prepoznajem njegov glas i upoznala sam mesta koja je posećivao. Razgovarala sam s njegovim ženama, s kojima je delio svoje radosti i tuge, počevši da ga posmatram njihovim očima. Takođe, naučila sam kako da ga zavolim. Sada kao da mi je ukraden iz srca. „Osećam se kao da sam opljačkana!“ Mandum je ustuknuo korak unazad. Bio je u pidžami (nikada ne legne u krevet pre nego što se presvuče u pidžamu), a njegova zgroženost, čista kao jutarnja svetlost, ispunila je sobu: „Molim?!“ Obukla sam se i izašla napolje. Mandum je pošao za mnom.

Na betonu je bilo krvi. U pozadini se videlo more, izdvojeno od svega. Malembemalembe je stajao parkiran ispod široke krošnje smokvinog drveta. Primetila sam nemirne pokrete nekih senki iznutra. Glasove. Zatim je jedan tinejdžer – od otprilike šesnaest godina – izašao s vozačeve strane, golih grudi, izazivački nas pogledao, podigao šorts i otišao, zviždućući. Prepoznala sam (neizmerno iznenađena) tu melodiju: Ksingombela, od Faustina Mansa.13 Mandum je klimao glavom, zaprepašćen: „Vidiš li ti to? Taj tip, Pouka Sorte, pravi je bunar iznenađenja.“ Bunar, da. Beskrajno dubok.

Moja majka, dona Alima

Razmišljam: dakle, to je moja majka. Ne znam šta da kažem. Alima deluje još zbunjenije nego ja. Izbegavamo da pogledamo jedna drugu. Ona se sklupčava u samu sebe poput ježa. To je veoma mršava žena, ubledela, možda upola moje visine. Takvi ljudi prestanu da postoje u izvesnom životnom dobu, zahvaljujući naporima ćutanja i poništavanja, sve dok ne dosegnu skoro potpunu nevidljivost u javnosti. Amandio Pinto de Sousa je popričao s njom pre nego što je mene doveo. Rekao mi je da je Alima njegove vesti primila bez neke vidljive iznenađenosti. Želela je da zna da li sam ja srećna – da li sam bila srećna u porodici koja me je usvojila. U jednom trenutku je malko smekšala, belom maramicom je obrisala suzu; na kraju je pristala da me upozna. Kuća je mala, uglavljena u nizu drugih kuća; s jednim vratima i prozorom, sve su bile iste. Dva kožna kauča, prilično izlizana; televizor u jednom uglu, na malom drvenom stolu, a na televizoru izvezena šustikla i mala bronzana statua Ganeša14, kako sedi na nekoj vrsti prestola, s malim mišem pored svojih stopala. Na zidu je okačen kalendar sa slikom Device Marije. Amandio je došao sa mnom. Smestio se na drugi kauč. Ćutke je ispijao ponuđenu kafu. Probao je čokoladni keks koji je Alima sigurno kupila u prodavnici (ja sam te iste kupila nekoliko dana ranije). Najzad je ustao: „Ostaviću vas dve nasamo. Sigurno imate o mnogo čemu da pričate...“ Alima je načinila pokret kao da će ustati, ali ju je doktor zaustavio jednim pokretom ruke: „Nema potrebe, draga gospođo, i sam znam put.“ Otvorio je vrata, namignuo mi je, a potom je izašao. Nas dve smo sedele, licem okrenute jedna ka drugoj. Došao je red na mene:

„Čujte: mogu samo da zamislim koliko vam je sve ovo teško. Na kraju krajeva, vi ste bili ubeđeni da sam ja umrla odmah po rođenju...“ Alima je odmahnula glavom: „Ne, dete! Ja sam znala da si ti živa. Ne pitaj me kako. Moje srce je to znalo. Nije prošao ni jedan jedini dan da nisam pomislila na tebe. Kada si bila mlađa, često sam izmišljala priče o tebi, na osnovu lica tuđe dece pokušavajući da pogodim kako ti izgledaš. Čak sam ti kupovala i igračke, koje sam kasnije sakrivala.“ Jecaj je potresao njeno krhko telo. Ustala sam, načinila sam dva koraka i kleknula na pod pored nje. Zaronila sam lice u njeno krilo. Osetila sam kako Alimini prsti poput leptirova klize po mojoj kosi. Krilo moje majke odisalo je mirisnim štapićima i morskim vazduhom. Obe smo plakale. Obuzeo me je umor, želja da sve zaboravim, da ne postoje ni vreme ni svemir, čak ni senka Boga iznad svega toga. ##RAZ#……………………………………………………………………. Alima je bila Doroteja, oličenje svih majki odjednom, kao "S svih kćeri sveta.

ČETVRTI DEO

Luanda, Angola Subota, 11. mart 2006. godine

Juče sam bio na zabavi u stanu Orlanda Seržija. Telefonirao mi je dva sata pre toga kako bi me pozvao. Mesecima ga nisam čuo. Dao mi je naziv ulice i broj zgrade. Dodao je i da se njegov stan nalazi na sedmom i po spratu. Iznenadilo me je to i po: „Da! Popneš se do sedmog sprata – lift ne radi – a moj stan je uglavljen između sedmog i osmog sprata.“ Bila je to stara građevina, s tmurnom fasadom, kao da je imala duboke podočnjake, koja je opstajala u uspravnom položaju samo iz čiste tvrdoglavosti. „To je dostojanstvo, prijatelju moj, bolje reci da je to zbog dostojanstva!“, zamerio mi je Orlando. „Još uvek pamti ona srećnija vremena.“ Ulaz je delovao zastrašujuće. Prljave, napukle stepenice. Par puta je nešto proletelo kroz mrak. Sveće koje titraju u tami. Vosak koji se topi na kamene ploče. Goli dečaci koji se u mezaninu igraju kauboja. Reper koji sedi na jednom stepeniku, bacajući rime na zid, kao da su one kamenje: Pas je čovekov najbolji prijatelj, kaže se – Ali ja znam da je to u stvari piće. Napijaću se sve dok ne padnem mrtav. Devojčica u plavoj haljinici na karneriće, s kratkim oštrim pletenicama, protrčala je pored mene. Doviknula je nekome (koga ja nisam mogao da vidim) u unutrašnjosti stana:

„Taticeeeee! Ova muzika booooli!“ Stvarno je bilo tako. Orlando me je čekao na vrhu stepeništa, u starom žutom šortsu, s flašom piva u levoj ruci. Nekoliko dana ranije se vratio s dužeg boravka u Rio de Žaneiru. Izgledao mi je podmlađeno. Njegove naočari su mi izgledale čudno, s debelim okvirima crne boje, četvrtastim poput promašenog rekvizita iz kovčega s kostimima. Ima glumaca koji sve vreme glume, kompulzivno menjajući izgled, kao i ličnost, iz jednog trenutka u drugi. Možda je to neka vrsta profesionalne slabosti, ili – nasuprot tome – znak ogromne snalažljivosti. Orlando Seržio je bio prvi crni glumac u Portugalu koji je igrao Otela. Prijatelji smo već više od dvadeset godina. Stegli smo jedan drugog u čvrst zagrljaj: „Jesi li se umorio?“ Pokazao mi je svoj stan. Svetla dnevna soba, kuhinja, kupatilo i tri spavaće sobe. Jedini komad nameštaja u njegovoj spavaonici bio je uzan metalni krevet. U ostale tri su dušeci bili spušteni direktno na beton, a za zidove su bile pričvršćene žičane kukice za kačenje odeće. Te su sobe iznajmljivala dva umetnička para. Jedna od devojaka, s velikim stomakom, kroz stan se kretala kao da lebdi, blistajući onim smirenim, neometanim sjajem buduće majke. Tu se takođe nalazila i dugačka veranda, koja se oslanjala na prohladnu noć. Neki suvonjavi tip – očigledno visok, ispružen na betonu – preprečivao nam je put. „Mrtav?“ Orlando je slegnuo ramenima: „Moguće. Jutros sam ga zatekao takvog. Zar ga ne prepoznajes? Prepoznao sam ime: bio je to angolski stilista koji je godinama živeo u Njujorku. Ona trudna devojka me je ponudila pivom. Ja sam tražio sok. Donela mi je kajpirinju i tanjir ljute riblje čorbe. Predstavila me je jednom čoveku živahnih zelenih očiju, svetlosmeđe kose. Doputovao je rano prethodnog jutra iz Lisafrona. Pitao sam ga šta ga je dovelo u Luandu. „Hoću da budem Angolac“, rekao mi je. „Oduvek sam to želeo. Mislim da mi je to u krvi.“ Čestitao sam mu na hrabrosti. Dodao sam i to da ja njegov cilj smatram užasno ambicioznim. Naglasio sam reč uža– $no. Dolazak u Angolu s ciljem da postane Angolac nije isto što i odlazak u Los Anđeles s ciljem da postane čuveni glumac. Lakše bi mu bilo da se proslavi kao glumac. Ali ovaj tip se ne da obeshrabriti. Čak mu ni osmeh nije izbledeo na licu. Rođen je u Portu, objasnio je, ali njegovi roditelji – oboje poreklom iz Benguele – često su mu

pričali o Angoli. Kaže da o ovoj zemlji zna više nego većina Angolaca. Zatim je ustao i otišao da pleše kuduro – priznajem, dobro pleše. Jedna visoka, vitka devojka svetlucave kože, veoma tamne, sa zagonetnim izrazom lica poput kvijoka maske, sela je pored mene. Nosila je tesnu belu majicu i prilično poderane farmerke. Nije mi se predstavila. Ništa nije rekla. Ustao sam. Dva mlada momka su smotavali džoint u kuhinji. U drugoj skupini, jedan čuveni umetnik i trgovac umetničkim delima držao je neki govor u najvišem mogućem tonu. Njegova seda kosa gotovo da je davala verodostojnost burnoj govoranciji kojom je obasipao svoju publiku. Mudrovao je o uticaju tradicionalne afričke umetnosti na oživljavanje evropskog slikarstva, o kubizmu, globalizmu, o uskom kulturnom nacionalizmu mnogih naših intelektualaca, kojima je drago da čuju kako je Pablo Pikaso bio inspirisan tradicionalnom afričkom umetnošću, ili da Bahija počinje u Luandi, ali se naljute kad neko kaže da su pojedine karnevalske trupe inspirisane brazilskim modelima. Nemam više nimalo strpljenja za ovu vrstu rasprava. Tradicije, tako se priča, treba poštovati tradicije. Koje tradicije? Ljudi koji su doneli ideju karnevala u Angolu, to su bili Portugalci, zajedno s jezikom, Isusom Hristom, usoljenim bakalarom, kasavom, palminim uljem, kukuruzom, gitarama, harmonikama, fudbalom i hokejom na klizaljkama. Portugalci su takođe sa sobom doneli sifilis, tuberkulozu, buve koje se uvlače pod kožu, pa čak i samog Ðavola. Spaljivali su veštice u takozvanim autos-dafe, začinjući tradiciju koja traje sve do dana današnjeg. Uspostavili su trgovinu robljem, a odatle se izrodio novi skup masovno poštovanih tradicija. Tradicija. Od same te reči se naježim. Ponovo sam seo. Poslužio sam se još jednim tanjirom paprikaša s pasuljem. Visoka devojka pored mene bila je u istom položaju u kom sam je ostavio sat vremena ranije. „Da li si ti Orlandova prijateljica?“ Osmotrila me je, iznenađena. „Ne, ne! Ja sam Plesačica.“ Ah, tako. Iza toga mora da se skrivala neka priča. Nekoliko sati kasnije, sedeo sam s Orlandom na verandi, na plastičnim stolicama, pogleda izgubljenog u beskrajnoj tami. Želeo sam da saznam ko je Plesačica. Moj prijatelj se osmehnuo. Bio je to zanesen osmeh. „Niko“, odgovorio je. „Živela je ovde...“ „Živela je ovde?!“ „Tako je. Stanovala je ovde. S jednim minerom. Plesačica i miner. Možeš li da zamisliš neobičniju ljubavnu priču?“

„I šta se dogodilo?“ „Sta ti misliš da se dogodilo? Jednog dana, miner je otišao na posao i nikada se više nije vratio. Jedna od mina je eksplodirala dok je on pokušavao da je deaktivira. Narednog dana su je zatekli kako pleše, naga, na minskom polju.“ „Naga?“ „Da, do gole kože. Gola golcata, ortak. Ko od majke rođena...“ „A šta ona sad radi ovde?“ „Samo sedi i diše. Ništa više ne radi. Nedavno mi je pokucala na vrata i ja sam je pustio unutra. Ona je kao neka vrsta duha, ali bez one drskosti koja krasi duhove.“ Jutros sam je ponovo sreo, na plaži, stopala zaronjenih u čipkani rub mora. Rukama je opisivala oblike cveća. Imao sam utisak da samo ja mogu da je vidim.

Plesačica

Nikada nisam saznao njeno ime. „Ime nije važno.“ Monte, policajac, često mi je to iznova ponavljao. „Važan je nadimak." Čudan je to tip, Monte: oštar, ispitivački pogled, kakav imaju carinici na aerodromu dok ti pregledaju pasoš. Kretao se tiho, kao da ne stvara nikakav šum u dodiru s tlom, a ipak sigurno, neverovatno sigurno, kao anđeo smrti koji hoda kroz sumrak. Glas koji je i suviše pomirljiv – zastrašujuće – možeš ti da pričaš, dete moje, šta god hoćeš, mi već unapred sve znamo. Takođe pamtim i njegov nadimak: Mrtvac. Važan je nadimak. Ali hajde da se vratimo na Plesačicu. Neretko sam je viđao na Ostrvu, preko puta Kafea del mar, kako pleše sama. Jeste plesala sama, ali ne kao osoba koja pleše sama za sebe na zabavi prepunoj ljudi; više u samoći osobe koja pleše sama u tihoj, praznoj prostoriji, satima nakon završetka zabave. Gazeći po svetlucavom pesku, podignutih dugih ruku, čvrsto stisnutih očiju. Njena bela haljina s vezenim motivima, vrlo tanka, opisuje blage obline njenog tela. Ljudi su se držali na rastojanju od nje – kao od ponora. S druge strane, mene je ona privlačila. Nekoliko puta sam pokušao da započnem razgovor: „Često dolaziš ovde?“ Nikada me nije udostojila odgovora. Njen pogled je prolazio pravo kroz mene, kao da nisam ni postojao, kao da uopšte nije bilo nikoga u blizini, nikakav trag ljudskog delovanja. Osećaj da si običan duh u prolazu nije nimalo prijatan, verujte mi. Jednog popodneva, pokušao sam da je dotaknem po ruci. Možda je, na kraju krajeva, ona bila samo utvara. Ali tada se ipak trgnula:

„Šta hoćeš?“ Nisam imao pojma šta da joj kažem. Slagao sam je: „Čini mi se da se poznajemo..." Ustuknula je, trenutno uspaničena: „Ja više nikoga ne poznajem...“ Pozvao sam je da sedne pored mene. Za nju sam naručio sok od pasiflore. I za mene. Pasiflora ima smirujući uticaj, tako kažu. Zanimalo me je ko je ona. Goreo sam od radoznalosti. Plesačica je polagano ispijala sok. A onda, kao da je to bio deo koreografije, smakla je bretelu sa svog desnog ramena, zatim i drugu, posle čega je ustala, a haljina joj je skliznula ka stopalima, nežno lepršajući. Imala je savršeno telo. Okrugle grudi s malim smeđim vrhovima, ravan stomak, njen pupak nalik znaku uzvika iznad tamne šumice njenog polnog organa. Nastupila je tišina, napeta tišina, kao ona koja obuhvata boksera u trenutku pre nego što ga protivnik tresne među oči, pre nego što krv poteče, u onom momentu svetlosnog bleska koji sve povezuje, a bio sam svestan da čitav grad bulji u nas. Znao sam da bi trebalo da ustanem i da je nečim pokrijem. Ali nisam. Ostao sam nepomičan na svom mestu, dok je ona prelazila uski pojas peska i onda zakoračila u more. Prvo je zaronila glavu, iščezla je, ceo grad je uzdahnuo – ôôôôôôôôh – baš tako, otvorenih usta, sa šeširićima na glavicama slova O, posle čega su svi počeli da govore uglas. Tek tada sam zgrabio jedan peškir i pošao da je sačekam pored ivice vode. Odveo sam je kući. Živela je u Largo do Kvinahiheu, na šestom spratu takozvane zgrade Kuka, jednog od gradskih simbola tokom poslednjih godina kolonijalnog perioda. Danas je to melanholična ruševina koja čeka da bude potpuno srušena – zatim će biti zamenjena mnogo većom zgradom – ali noću ona i dalje ponosno pokazuje veliku neonsku reklamu „Kuka“, koja ju je i proslavila. Najbolja stvar (krajnji luksuz) u Plesačicinom stanu jeste svetlost. Šveđani bi platili brdo novca da im takva svetlost dopire u stanove u Stokholmu. Ona je ovde besplatno ulazila kroz otvorene prozore, lenjo, a potom se širila i protezala po velikodušno praznim ćoškovima. Sve su sobe bile uredno čiste, što je bilo u suprotnosti s mrljama u raznolikim tonovima sepije na tavanici i zidovima – rezultatu upornog rada vlage – i što je u duši (makar u mom slučaju) izazivalo neki nametljivi nemir. Plesačica je otišla u kuhinju da nam spremi kafu. Donela je dve šoljice i spustila ih je na pod, pored kreveta, bučne metalne skalamerije, koji je zapravo bio jedini komad nameštaja u celom stanu. Seo sam na pod i ispijao kafu, zamišljen, u sitnim gutljajima. I ona je pila svoju. Kada sam završio, uzela je moju šoljicu, preko

nje je spustila tacnu, okrenula ju je, zatim je uklonila tacnu i zadubila se u oblike islikane talogom od kafe koji se zadržao na zidovima i dnu šoljice: „Vidiš ovaj mali kvadrat? Spetljaćeš se s udatom ženom. Ovo ovde, što liči na konjsku glavu, to znači da ćeš uskoro krenuti na neko veoma bitno putovanje, a to putovanje će ti promeniti život. Takođe vidim i da ćeš izgubiti nekoga koga voliš.“ Sledeće nedelje mi je umro deda i upoznao sam Lorentinu. Nekoliko dana kasnije, krenuli smo na put.

Povratak u haos

Vratili

smo se u Luandu avionom preko Johanesburga. Pouka Sorte će morati da putuje sam, vraćajući se istim tragom u Malembemalembeu. To je prava šteta, jer nam nedostaju ta kola, i strpljivost, ljubaznost i veština njegovog vozača u ovom užasnom gradu. Posle svega što se zbilo na ostrvu Mozambik, povratak u Maputo i putovanje koje je usledilo bili su neka vrsta okončanja zabave: neizmeran zamor, prljavo posuđe rasuto svuda po kući, osećaj da je nešto slomljeno ili zauvek izgubljeno. Lo jedva da išta progovara. Bartolomeu ne shvata šta se događa, ali naslućuje da nešto nije u redu. Unervozio se. Odlučili smo, ja i Lo, posle duge rasprave, da ćemo od njega sakriti tajnu Faustina Mansa. Lo smatra (i ja je razumem) da bi takvo otkriće uticalo na mnoge ljude – uključujući i samog Bartolomea – i plaši se kako bi porodica mogla da reaguje. Odbila je da intervjuiše Alimu za film. Ne znam o čemu su pričale; ne znam čak ni da li joj je Alima otkrila ime čoveka s kojim je zatrudnela. Odbijanje da intervjuiše Alimu, kako se i moglo predvideti, još više je iznerviralo Bartolomeua. On misli da će bez njenog svedočenja film ostati osakaćen. Lorentina ga ignoriše. Juče je dan provela u kući done Anaklete. Danas je otišla s njom na ručak i još se nije vratila. Ja nju vidim – tu staricu – kao neku vratu čuvarke svih tajni. Ona ima ključeve za sve odaje. Samo nam preostaje da saznamo da li je spremna da nam pokaže sve te utvare. Naravno, pri tom mislim na metaforičke utvare, ali, zapravo, ništa me ne bi iznenadilo. Zar nam dona Ana de Laserda nije pokazala prave kosti? Bogojavljenje – ili, tačnije rečeno, nešto sasvim suprotno od toga

Šetnja oko ostrva kao razbibriga. Ponovo sam naišao na Alfonsinu. Ili, dobro, zapravo sam naleteo na Pintadu, kokošku, a ona me je odvela do devojčice. Pintada je bila na plaži, dopola utonula u pesak, opijena od sunca. Prenula se kada sam joj prišao i odskakutala je uz kratko piskavo kvocanje, ali uprkos svemu tome zadržavajući izvesno dostojanstvo (u onoj meri koliko kokoška uopšte ima dostojanstva). Pratio sam je. Alfonsinu sam zatekao kako spava ispod jedne polusrušene tezge. Hteo sam da je probudim, ali me je Pintada napala, dva puta me vešto kljucnuvši. Prvi put mi je zakačila pantalone. Drugi put mi je povredila ruku. Metež je probudio Alfonsinu. Sela je na zemlju, popravila haljinu i nasmešila se: „Vratio si se? Ha, čiko, Luanda je baš kul!“ „Ne, ne dopada mi se Luanda.“ „Dakle, vratio si se zbog mene?“ „Jok!“, glasno sam se zakikotao. „Ni to nije razlog. Vratio sam se zbog toga što moram ovde da dovršim neke poslove.“ „Film?“ „Da, film. O čoveku koji je imao sedam žena.“ „U isto vreme?“ „Ne, ne u isto vreme.“ „Ha! Moj otac ima tri žene.“ „Ima? Zar mi nisi rekla da su tvoji roditelji nastradali u ratu...“ „Nisu mrtvi. Ostali su tamo, u ratu, u Kuitu. Nemam nikakvih vesti o njima.“ „A tvoj otac živi s tri žene u istoj kući?“ „Tako je. On je star čovek. Stariji od tebe.“ „Da li ti oni nedostaju?“ „Ne. Mene je matori tukao. Zato sam pobegla... To na tvojoj ruci, je li to krv ili šta je?“ „Kriva je tvoja kokoška, ona me je kljucnula. To je stvarno ludo stvorenje. Trebalo bi da joj staviš brnjicu.“ Alfonsina se zacerekala. Zviznula je, pozivajući Pintadu: „Upozorila sam te. Kao pas, takva je. Ona me štiti.“ Seo sam pored nje. „Onda, za večerom, kazala si mi da si snimala neki film...“ Pogledala me je, s užasavanjem: „Ne, ne! Nikada ja nisam bila ni u kakvom filmu...“ „Rekla si da si snimala film s nekim Italijanom..."

„To je bila laž!“ „Da li si ponovo videla onog drugog tipa, belca, da li ti je pretio?" „Ne, ne. Nikoga nisam videla. Nikada ja nikoga ne vidim. Ja sam ovde sama.“ Ustala je. Otresla je prljavštinu s haljine; pomislio sam kako na sebi ima više prljavštine nego odeće. „Ćao onda! Idem u bolnicu...“ „Jesi li bolesna?“ „Da li je glad bolest?“ „Hoćeš nešto da pojedeš?“ Alfonsina se osmehnula, bio je to ženski osmeh, blago ironičan. Tek tada sam primetio koliko je smršala. Oči su joj izgledale krupnije, sijale su se, odbijajući jutarnju svetlost kao dva ogledalceta. "Ne. Nije samo glad u pitanju, čiko. Istinski sam bolesna. Groznica.“ Dodirnuo sam joj čelo. Gorelo je. „Toliko sam bolesna da nijedan muškarac neće sa mnom da legne u krevet.“ Nisam imao pojma šta bih mogao da joj kažem. U tom trenutku, na tom mestu, doživeo sam nešto sasvim suprotno od bogojavljenja: otkrovenje koje mi je uletelo u dušu poput mraka koji se rasprsne na jakom podnevnom suncu, kao neumoljivo odsustvo Boga. Uzdahnuo sam: „Ako želiš, poći ću ja u bolnicu s tobom...“ „Imaš kola?“ "Ne.“ „Onda mi daj sto kvanzas za kandongveiro.“ Izvukao sam novčanik i istresao sam sve što sam imao. Dvesta dolara. Devojčica je zapanjeno zurila u mene: „Šta je to?“ „Uzmi. Kupi hranu, lekove, šta god ti je potrebno.“ „Šta ti zauzvrat tražiš od mene?“ „Samo želim da ti bude bolje.“ Alfonsina je uzela novac iz moje ruke, skinula je desnu cipelu i potom je novčanice zavukla unutra. Ponovo se obula. Onda me je zagrlila, oslonivši glavu na moje grudi. Osetio sam njenu vrelinu, njene kosti tako lake i krhke kao da su pune toplog vazduha. Osetio sam se posramljeno, strahujući se da bi neko mogao da nas vidi u tom položaju i da pomisli kako je ja iskorišćavam, pa sam je zato odgurnuo od sebe. Možda sam to učinio suviše grubo. Alfonsina se uplašila: „Šta ti to znači?! Strah te je da ne dobiješ buve?“ Stavila je kokošku u torbu:

„Ne mogu ovde da je ostavim samu. Ubiće je i pojesti. Da li su tebi nekada ubili prijatelja i pojeli ga?“ Otpratio sam je sve do prvog kandongveira. „Znaš li da u gradu sada postoje i kostangveirosi“ „Kostangveirosi? “ „Da! To je nešto slično kao kandongveiro, ali bez vozila. Oni prelaze poplavljene ulice s putnicima as costas – nose ih na leđima.“ Neobjavljeni stric U hotel sam se vratio sav smušen. Glava mi je bila teška. Spustio sam roletne i legao na krevet. Već sam bio u polusnu kada je zazvonio telefon. Javio sam se: „Halo? Voleo bih da razgovaram s Marijanom Masijelom...“ Glas isti kao očev: „Da, ja sam...“ „Marijano? Čoveče, ovde tvoj stric, kako si mi? Silno sam se namučio dok te nisam pronašao.“ „Stric?!“ „Nelito, stariji brat tvog oca.“ „Moj otac mi nikada nije rekao da ima starijeg brata.“ „Nije?! Doduše, to me ne iznenađuje. Kada su Marijano i Martinjo umrli, još ’77. godine, oni su bili na jednoj strani, zajedno s tvojim ocem, a ja sam bio na drugoj. Nisam ništa mogao da učinim da ih spasem. Stvarno nisam. Tvoj otac mi to nikada nije oprostio. Prekinuo je svaku vezu sa mnom. Pokušao sam jednom da vas vidim, u Lisabonu, ali mi on to nije dozvolio.“ "..." „Halo?! Čuj... Nemoj da spustiš slušalicu... Želim da se sretnemo, da te upoznam s tvojim rođacima. Šta je bilo, bilo je. Vi mladi, deca, ne bi trebalo da trpite zbog toga. To ne bi bilo fer.“ „Moram prvo o tome da popričam sa svojim ocem.“ „Da, pričaj s njim. Kaži mu da ga pozdravljam. Ostaviću ti broj svog mobilnog telefona, imaš li gde da ga zabeležiš? Pozovi me kad god hoćeš.“ Prekinuo sam vezu. Pokušao sam da se usredsredim na kapljanje vode iz klima-uređaja. Lorentina je mislila da ima jednu majku i jednog oca, ali su joj posle rekli, ne, to su bili neka druga majka i drugi otac. A onda su joj rekli, stvarno nam je žao, ni taj drugi čovek nije tvoj otac. Ona ga sada traži. A što

se mene tiče, ja sada saznajem da je moj otac krio svog starijeg brata od mene. Imam strica, braću i sestre od strica (koliko?), a ja to do sada nisam znao. Seo sam na krevet i pozvao Lisabon. „Tata?“ „Mandume? Da li je sve u redu?“ „Da li ti ime Nelito išta znači?“ "Ne!“ „Ne?!“ „Imao sam brata koji se tako zvao. Umro je.“ „Ne, gospodine – ne, nije umro! Zašto mi nikada nisi pričao o njemu?“ „Nelito te je pronašao? Ne mogu da verujem...“ „Činjenica da me je rođeni stric pronašao stvarno mi ne deluje toliko neverovatno – to samo ide njemu u prilog. Čudno je to što si od mene krio njegovo postojanje.“ „Nemoj slučajno da si se približio tom čoveku!“ „A zašto da ne?“ „Zato što ja to ne želim!“ Spustio sam slušalicu. Odbrojavao sam sekunde. Dvadeset i osam, pre nego što je telefon počeo da zvoni. Izvukao sam kabl iz struje i ponovo sam se ispružio na krevetu. Trudio sam se da razaznam zvuke koji su mi dopirali do ušiju – klima-uređaj, automobili koji su opasno ubrzavali duž ulice ispred hotela, udaljeno pljuskanje talasa, nečiji dugotrajan smeh. Kad god obratim pažnju na zvuke, ovde u Luandi, ne prođe mnogo pre nego što čujem neki nalet smeha. Ne kažem da to bilo šta znači, samo iznosim činjenice.

Kenotaf

Kuća: kenotaf.15 Goste dočekuje, u dnevnoj sobi, uljanim bojama izrađen portret Faustina Mansa, ruku obavijenih oko kontrabasa. Znala sam ko je to naslikao i pre nego što sam ugledala stidljivi potpis u donjem desnom uglu: Fatita de Matos. Pešak, to jest kontrabas, ispunjava prostoriju svojim ubedljivim prisustvom. Na klaviru su poređane na desetine uramljenih fotografija: Faustino Manso, krajem pedesetih, s Raulom Indipvom. Faustino Manso, verovatno krajem šezdesetih, ili ranih sedamdesetih16, na šetalištu u Lisabonu s Rujem Mingasom, čiji je bio veliki obožavalac. Faustino Manso pored Nelsona Mendele. Ova poslednja fotografija mi je posebno skrenula pažnju. Između Mendele i Faustina, leđima okrenuta fotografu, a naizgled u živom razgovoru s legendarnim južnoafričkim vođom, nalazi se neka plavokosa žena. Ne vidi joj se lice. Njena elegancija, međutim, odmah je otkriva: „Da“, umešala se dona Anakleta, pogađajući moje misli. „To je Sereta du Tojt. Fotografija je napravljena u Pretoriji, kada je predsednik Mendela preuzeo vlast.“ Zatim mi je pokazala tri albuma s porodičnim fotografijama. Ona i Faustino onog popodneva kad su se venčali, ispred nazarenske crkve. Mladoženja upadljivo mršav, tamnoput, kao senka koja se predveče ocrtava na zidu. Pored njega, nevesta je delovala kao dan, blistava, u ljupkoj satenskoj haljini. Faustino se pojavljuje na još jednoj fotografiji, grleći nešto mlađeg čoveka izduženog lica, iskrenih očiju, sa slatkim, savršeno oblikovanim usnama: „Njegovo ime je Ernesto; on je bio Faustinov mlađi brat, dve godine mlađi. Stradao je 1975. godine, jadničak, zakačio ga je zalutali metak. Bio je kod kuće, na ulici je započela pucnjava, pa je on pošao u dvorište da pozove Irenu,

svoju najmlađu kći, koja je u to vreme morala imati šest ili sedam godina. Metak ga je pogodio pravo u srce. Na sahrani je neko prokomentarisao – mislim da je to bio sveštenik – da uopšte nije čudno što ga je metak pogodio baš u srce, budući da je imao neizmerno veliko srce. A zaista je tako i bilo. Ja o njemu mislim kao o nekoj vrsti anđela.“ „Da li je on bio Faustinov jedini brat?“ „Da; dobro, jedini brat od istog oca i iste majke. Stari Gvido, njihov otac, imao je mnogo vanbračne dece... Nemoj praviti takvu grimasu, draga moja. U ovoj zemlji čak i hromi preskaču ogradu.“ Jedna suvonjava, stidljiva gospođa došla je da objavi da je ručak postavljen. Obedovale smo u dvorištu, u velikodušnoj senci ogromnog drveta manga. Žena nam se pridružila: „Ovo je Irena,.moja rođaka“, predstavila ju je dona Anakleta. „Sećaš li se šta sam ti rekla? Otac joj je izdahnuo u naručju. Nikada se nije udala. Živi sama. Poslednjih nekoliko dana je prešla kod mene, da mi pravi društvo.“ Ostatak popodneva, Irena jedva da je prozborila više od nekoliko reči. Jednostavno se ograničila na klimanje glavom, a u onim retkim prilikama kad bi joj se dona Anakleta direktno obratila, požurila bi da se složi. U određenim trenucima sam zaboravljala da je uopšte prisutna. I njena strina, pretpostavljam. Kao da se obraćala samo meni: „Mislila sam da si oduvek živela u Mozambiku“, rekla je. Jele smo supu i kalulu sa suvim mesom, izuzetno dobro začinjen, posle čega smo prešle na slatkiše: kolač od banana, krem od manga, puding od kasave. Ja sam izabrala kolač od banana. Dona Anakleta se odlučila za krem od manga. Glas joj je smekšao: „Istina je, bila sam ubeđena da si Mozambikanka. Ali onda si mi rekla da nisi, da si odrasla u Lisabonu, da su te odgojili Portugalci. Takođe sam čula i da si posetila ostrvo Mozambik, zajedno s mojim unukom Bartolomeuom, kao i da si upoznala svoju majku. Svoju biološku majku...“ „Da, sve je to tačno.“ „Da li joj je bilo drago što te vidi?“ „Jeste, barem ja tako mislim. Bilo je pomalo čudno. Teško za mene kao i za nju, ali verujem da sam ispravno postupila time što sam je potražila. Puno smo pričale.“ „Razumem. Da li postoji nešto što si želela da mi saopštiš?“ „U suštini, tako je. Upoznala sam jednom doktora, tamo na Ostrvu, koji je poznavao mog oca... – vašeg muža... – rekao je da su bili bliski prijatelji.“

Dona Anakleta je uzdahnula: „Irena, molim te idi da mi kupiš lekove.“ Irena je ustala, poljubila me na rastanku i onda je otišla. Jedna debela služavka, veoma glatke, prezategnute kože 17, došla je da raščisti sto. Dona Anakleta joj je tražila da nam donese čaj. „A taj doktor, ima li on ime?“ „Amandio Pinto de Sousa...“ „Da, Faustino ga je često pominjao. I šta ti je doktor Amandio tako važno rekao?“ „Čujte, ja čak ni sama ne znam da li da verujem u ono što mi je ispričao. Rekao je...“ „Znam šta ti je rekao...“ „Pa, takođe je dodao i to da ne oseća nikakvu obavezu prema istini.“ „Dobro je postupio. Istina je kao glupava, izopačena starica koja samo stvara probleme. A ujedno i gluva – ne skroz gluva, jer se takvima još i može oprostiti, nego gluva kao Bog, kome se svi mole, ali on nikoga ne čuje. A ti, tragaš li ti za istinom?“ „Čini mi se da je tako.“ „A kakvu bi korist tebi donelo saznavanje istine?“ „Nije u pitanju nikakva korist. Jer, kakva je svrha lepote zvezda? Ona mi razgaljuje dušu. Mislim da je istina u nekoj vezi s lepotom.“ „Ne slažem se s tobom, dete moje. Postoji mnoštvo ružnih istina. Neke od njih donose samo bol.“ „Da, ima istina koje nanose bol. Ali možda bol i jeste neophodan...“ 18 „Nije valjda da u to veruješ!" „U pravu ste. Bol je beskoristan. Može se i bez njega.“ „Naravno da možemo!“ Nasmejala se. „Cvet nema zube.“ „Gospođo, čitali ste Brejtena Brejtenbaha?“ „Ne možeš ni da zamisliš šta sam ja sve pročitala. Ti pretpostavljaš da zbog toga što ovde u Luandi nema nijedne dobre knjižare još od sticanja nezavisnosti, ti pretpostavijaš da smo zbog toga svi zaglupeli?“ "Ne, naravno da nisam...“ „Nisi? Dakle, trebalo bi to da pretpostaviš, devojko, jer stvarno jesmo zaglupeli. Mene prati ta sreća da imam dobre prijatelje u Lisabonu, u Rio de Žaneiru, u Parizu, koji mi šalju knjige. Ali hajde da se vratimo na istinu i na njene zamke. Istina je pomoćno sredstvo ljudi koji nemaju mašte. A povrh toga, laži nekada služe za opšte dobro. Tvoj mamac laži hvata ovog šarana

istine...“ „Šekspir?“ „Upravo tako, stari dobri Vilijam, glavom i bradom. Kaži mi, voliš li ljubavne priče?" „Volim. I to veoma. Volim dobre priče.“ „Nameravam da ti poverim jednu ljubavnu priču, želim da ti ispripovedam tu priču, ali ne danas. Danas sam nekako umorna, a moja bi priča mogla da potraje. Sačekaće neki drugi dan.“ „A kakve veze ta priča ima s istinom?“ „Svakojake, mila moja. To je istinita životna priča Faustina Mansa. Dokaz toga da možeš imati podmukle istine i dobronamerne laži. Život nije ni siv ni ružičast. Sve zavisi od stakala kroz koja ga posmatraš.“

Kašnjenje

Još pre tri dana je trebalo da dobijem redovnu mesečnicu. Potpuno sam u to sigurna. Počinjem da brinem. Planiram da odem u apoteku, uskoro, da kupim test za trudnoću. Na predlog mog ginekologa, prestala sam da pijem pilulu. To je bilo pre šest meseci. Obično sam veoma pažljiva. Ali čak i da nisam, mogla bih da se oslonim na Manduma. Osećam se potpuno bezbednom uz njega. Nažalost, desila se ona noć u Kejptaunu. Osvrnem se unazad i još uvek ne mogu da shvatim kako sam bila u stanju da zakucam na vrata Bartolomeuove sobe. Moje sećanje na te sate ostaje nejasno. Samo odlomci. Jednom, pre mnogo godina, bila sam u kolima sa svojim ocem, u jednoj lisabonskoj ulici, kada nas je udario taksi. Bila je nedelja ujutru, u januaru, i skoro da uopšte nije bilo saobraćaja. Taksi je neočekivano izleteo iz magle, kao da je iskrsnuo iz nekog drugog sveta, paralelnog s našim, žestoko udarivši u vrata sa strane vozača. Tu nezgodu povezujem s jednom sličnom situacijom, iako manje strašnom, kada me je tata slučajno ispustio dok me je vrteo ukrug držeći me za ruke, u dnevnoj sobi naše kuće. Leđima sam udarila u zid. Nisam se povredila. U oba slučaja, pamtim kako se svet vrtoglavo okretao oko mene. Ukus krvi u ustima. Odveli su me u bolnicu Santa Marija, ambulantnim kolima, s potresom mozga, a jedina slika koju mogu da prizovem između trenutka kada je taksi udario naša kola i trenutka kada sam se zatekla u hitnoj pomoći jeste prizor u kome me medicinska sestra na putu ka bolnici posmatra i ponavlja: „Ništa to nije, dete, nije ništa strašno.“ 19 Koliko god da se trudim, takođe ne uspevam da se setim ni kako sam izašla iz Bartolomeuove sobe. Ali sada se prisećam, mislim da se prisećam, da sam u hodniku srela Lili. Čini mi se da me je ona odvela do moje sobe. Mandum je sigurno već bio zaspao, i nije se probudio. Čudno je to što, kad pomislim na Lili, javlja mi se

Maurovo lice. U kratkom vremenskom periodu, jedan riđokosi čovek i jedna riđokosa devojka ušli su u moj život i onda iz njega izašli – jedno od njih pogođeno metkom iz pištolja. Crveno, što svi znaju, jeste boja koja označava opasnost.

Ono što razdvaja život od snova

Hoću da vam ispričam šta sam video, upravo prošle noći, u Kvelimanu. Stigao sam juče. Moraću ovde da se zadržim nekoliko dana, pripremajući se za povratak. Ne smeta mi što treba da se vratim sam, ja i moj verni Malembe. Dok put teče, ja praznim misli. Putovati znači zaboraviti. Imam mnogo da zaboravim. Ono što se dogodilo na Ostrvu, na primer, posle onog ranog jutra kada sam bio svedok pokušaja ubistva (ili ubistva – zavisi; vlasnik hotela i dalje ne izlazi iz kome u bolnici u Johanesburgu). Jedan mladić mi je prišao, pitajući me da li želim da kupim neke stare novčiće, zatim je pokušao da mi proda staklene perlice, na kraju i ikonice svetaca. Kratko smo porazgovarali, pre nego što mu je došlo do mozga da me od svega toga najviše zanima on sam. Ne interesuju me stari novčići, da i ne spominjem staklene perlice. Sto se tiče svetaca, kazao sam mu, jedini koje ja cenim su oni koji nemaju krila. „A ovo?“, upitao je, spustivši šorts. „Da li te to zanima?“ Ah, ta mladalačka nadmenost! Abdul je noć proveo sa mnom u kolima. Dok je izlazio, naleteo je na Lorentinu i Manduma. Kakav baksuzluk. Danas popodne, Portugalac mi se obratio: „Ne znam ko si ti, da li si sveštenik ili vozač kandongveira, da li si jedno i drugo istovremeno, ili ništa od toga. Takođe, nije na meni da ti sudim na osnovu tvog seksualnog opredeljenja. Sve što te molim jeste da budeš malo diskretniji.“ Ćutim. Diskretan sam. Zatvaram oči i razmišljam o tome. Srce mi jako lupa, krv mi navire u lice. Kao što sam rekao: one noći, u Kvelimanu, video sam nešto krajnje neobično. Razmišljao sam o jednoj rečenici. Noću mogu čitave sate da provedem mozgajući o nekoj rečenici. „Neizmerno su čudni moji snovi kada si ti daleko

od mene.“ Osoba koja mi je to rekla, približivši usta mom uhu, bio je čovek koga sam upoznao veoma davno, u Kejptaunu. Mislim da ga ne bih prepoznao kada bih ga danas sreo na ulici. Ali ta rečenica, to nikada nisam zaboravio, niti njegov miris, njegovu oštru bradu koja me je bockala po vratu. „Neizmerno su čudni moji snovi kada si ti daleko od mene.“ Onda sam otvorio oči i ugledao sam hijene. Tu na trgu, dok je zora svitala, između začuđenosti reke i veoma bele tišine male crkve. Pet hijena. Dahtale su. I neki nejaki plač, kao cviljenje žena koje su već umorne od oplakivanja pokojnika. S te razdaljine, u pomrčini, jedva sam mogao da razaznam oblike, maglovite nagoveštaje, jak konjast vrat, prekratke zadnje noge, nešto trči okolo, okolo, jadikovanje. Dok su se približavale kolima, mogao sam da uočim kako su im čeljusti pričvršćene nekom vrstom korpe napravljene od konoplje sisala, a da oko vrata imaju čvrste gvozdene lance. Trojica kepeca, mršavi, ali mišićavi, odeveni u tamnu odeću, držali su lance. Noć je podizala svoja mračna krila, malo pomalo se rasplinjavajući u gustom, vlažnom vazduhu. Sačekao sam dok se ta skupina nije približila na trideset ili četrdeset metara, a onda sam otvorio vrata kola što sam tiše mogao, pa sam izašao napolje. Pratio sam ih. Bio sam preplašen, ali sam želeo da saznam dokle će ići to ludilo. Grad je spavao. Jedan okasneli pijanac, sedeći na ćošku, podigao je glavu kada je čuo zavijanje hijena. Protrljao je oči, takođe u neverici. Možda je obećao sebi da će dići ruke od pića. Povorka je nastavila dalje, udaljavajući se od centra grada sve brže i brže. Bojali su se – ko zna? – jutarnje svetlosti, koja bi, obasjavši ih, otkrila njihovo ludilo. Prošli smo pored nizova starih kuća sa širokim metalnim verandama, s pocinkovanim krovovima; zatim pored elegantnih rezidencija u stilu pedesetih; a potom i kraj redova skromnijih belih kuća, čija su vrata bila zelene ili indigo boje, s velikim dvorištima i stablima palmi. Neki pas je uspaničeno odjurio, suočen s hijenama. Zatim, iznenada, pred nama se rastvorila neka čistina, na kojoj sam ugledao ogroman štraftasti šator: bele, žute, narandžaste pruge. Taj prizor me je vratio u detinjstvo. Ponovo sam video – širom otvorenih očiju devetogodišnjeg dečaka – terasu, drvenu, prepunu ljudi. Iznova sam ugledao žene u preterano kratkim suknjama i svilenim čarapama, koje su prodavale kokice i smeškale mi se. Izgledale su mi zadivljujuće lepo – tako sam ja zamišljao anđele. Ponovo sam video žonglere, iluzioniste, akrobate, fakire, bacače noževa, krotitelje životinja, klovnove koji su govorili španskim jezikom. U to vreme sam verovao da su španski jezik izmislili klovnovi. Ne mogu ni da zamislim tragediju na španskom.

„Cirkus Bosvol“, tako je pisalo na tabli istaknutoj ispred glavnog ulaza. Oko šatora su se nalazila četiri ili pet karavana, dva kombija i tri kaveza na točkovima. Patuljci su otvorili vratašca jednog od tih kaveza i naterali hijene da uđu unutra. U srednjem kavezu je čamio vidljivo star, mršavi lav, koji je spavao. Poslednji kavez je zauzimao gorila. Patuljci su ušli u prikolicu smejući se, razmenjujući kratke rečenice na nekom jeziku koji mi je bio sasvim nepoznat. Seo sam ispred gorilinog kaveza. Životinja je bila budna, Jednim drvcem je čačkao zube dok je buljio u mene. Mutnjikave žute oči. Posmatrao me je podignute glave, poput ratnog zarobljenika koji nastoji da očuva svoj ponos; zaista mislim da me je gledao s izvesnom dozom prekora: „Rđavi nikada ne spava..“ Okrenuo sam se, zatečen. Bio je to jedan od onih kepeca. Nisam ga čuo kad mi se približio. Njegov glas je blesnuo u svitanje. I njegovi zubi. Rđavi, kako mi je taj mali čovek objasnio – mada to nije ni bilo neophodno – bilo je ime gorile. Krzno sirote životinje je zaista imalo neku nijansu rđe, što je naglašavalo taj utisak napuštenosti, nečega što je ostavljeno, poput automobilske šasije na grbači nekog sporednog puta. „Odakle si?“ Patuljak je slegnuo svojim širokim ramenima: „Odasvuda. Cirkuski ljudi nemaju dom. Ja sam iz Nigerije“ – onda je pokazao na hijene – „i one su. Ovde sam sam sa svojom braćom. Zašto ne bi svratio danas po podne, da vidiš našu tačku?“ Složio sam se. Život uopšte nije nepovezaniji od snova; samo je opipljiviji.

Zavađena braća

Nedelja u Luandi. Rano jutros, Nelito je došao do hotela, kako bi me poveo da upoznam porodicu. Moj otac liči na njega, to je nesumnjivo, iako ne u smislu u kom biste očekivali da mlađi brat liči na starijeg, nego kao kada senka liči na telo koje prati. Zagrlio me je, ozaren: „Puno je vremena prošlo, rođače!“ Puno vremena? Pa sada smo se prvi put sreli! Njegova supruga Ondina došla je s njim. I ona me je pozdravila kao da se oduvek znamo, iako s nešto manje topline, dok joj je neka vrsta izmaglice zatamnjivala pogled (doduše, njene su oči prelepe: duboke, zift crne). Poveli su me u pomorski klub, nekoliko kilometara izvan grada, gde sam video mnoštvo brodića namenjenih za užitak; neki od njih bili su prilično raskošni. Njihov najstariji sin, Manolo, već nas je čekao na elegantnoj lađi, beloj kao labud, kako bi nas odvezao do Musula. Nelito ima četvoro dece: dve kćeri, Mimi, petnaestogodišnjakinju, i Mulatu, koja ima sedamnaest godina, kao i dva sina, Migela, dvadeset devet i Manola, trideset jednu. Manolo je komercijalni direktor jedne nove banke. Bogat je, što se može lako pogoditi, budući da poseduje ogromnu kuću na plaži, izgrađenu na Musulu, kuću od drveta i bambusa koja – prema njegovim rečima – „vodi harmoničan dijalog s okolinom". Taj dijalog zaista postoji, i to vrlo upadljivo. Kuća ima priliku da se zasiti u razgovoru s kokosovim palmama, desetinama njih, koje se od izlaznih vrata nižu sve do morske obale. Moj bogati rođak takođe poseduje prostrani stan u Luandi, kao i jedan u Rio de Žaneiru. Migel, Mimi i Mulata su nas čekali. Mulata nije mulatkinja, tako su je nazvali jer je rođena s blago svetlijom kožom od svoje braće i sestre. Slatka je,

krasi je neka smirena, ljupka lepota, bez one drskosti koja me ponekad nervira kod mladih Luanđanki. Za ručak smo jeli piletinu na žaru koju su spremili Migel i Manolo, možda s previše bibera za moj ukus, ali je u svakom slučaju bila izuzetna. Ja sam bio taj koji je razgovor skrenuo na porodični nesklad: „Postoje stvari o kojima mi otac nikada nije pričao. Mnogo je godina od tada prošlo. Mislim da imam pravo da znam. Šta se u stvari desilo s mojim stricem?“ Nelito je uzdahnuo. Otvorio je flašu piva marke „kuka“ i napunio čašu. Potom je potegao jedan dug gutljaj: „Marijano je život izgubio već u prvim danima sukoba. Martinjo je još bio mlad, imao je oko osamnaest godina. Studirao je na Kubi. Naredili su mu da se vrati, posle čega su ga nekoliko nedelja držali u zatvoru u Sao Paolu. Uspeo sam da ga vidim samo dva puta pre nego što su ga poslali u koncentracioni logor, negde na jugu. Pokušao sam da ga izvučem odatle, učinio sam sve što je bilo u mojoj moći, ali ne možeš da zamisliš, nema šanse ni da pretpostaviš kakav nam je život bio tih dana. Živeli smo daveći se u strahu. Na spavanje smo odlazili iscrpljeni, prestravljeni, a ujutru, kad bismo se probudili, bili smo još umorniji nego prethodne večeri, zato što smo cele noći drhtali i cvokotali zubima. Čak i danas se ponekad budim zbog takvih košmara. Strah zamara. Može da slomi čoveka. Ja sam bio na pravoj strani, ali moja trojica braće bili su na pogrešnoj, što se svejedno računalo protiv mene. Moji saborci su me upitno pogledavali, onako ispod oka, znaš? A siguran sam i da su brojni bili oni koji su sumnjali u moja ubeđenja. Mogao sam da čujem iza leđa tu prokletu reč: ‘Frakcionista! Frakcionista!’, ili sam možda sve to umišljao, ko zna. Spavao sam odeven, u slučaju da iznenada dođu po mene u pola noći. Nisam hteo da budem uhapšen u gaćama...“ Mulata ga je prekinula: „Mislim da dostojanstven čovek ostaje dostojanstven, čak i u donjem rublju. Pravo dostojanstvo može da izdrži i golotinju.“ Svi su se nasmejali. Meni je to zvučalo kao veoma promućurna opaska. U hotel sam se vratio s neporecivo izmenjenim mišljenjem o Angolcima. Telefonirao sam ocu i rekao sam šta se dogodilo. S druge strane, mogao sam da čujem kako tišina poprima oblik, kao kada se oblaci gomilaju na olujnom nebu, pa sam se spremio za ono najgore. Međutim, njegov glas nije otkrio ni trunčicu srdžbe, samo nagoveštaj povređenosti: „Šta želiš da ti kažem? Verovatno si ispravno postupio. U svakom slučaju, ti

si punoletan. Ja nemam pravo da ti namećem svoju ogorčenost. Izgubio sam trojicu braće, ne želim da izgubim i sina.“ „Izgubio si dvojicu braće, tata. Nelito je i dalje živ!“ Ponovo ćutanje. U pozadini, glas moje majke kao prigušeno mrmljanje. Automobilska sirena (sigurno su bili zaglavljeni u saobraćaju). I konačno, dug uzdah: „Kada se vraćaš?“ Noć se spuštala, ali još uvek nije bilo ni traga ni glasa od Lorentine. Rekla mi je da će dan provesti u kući done Anaklete. Ispostavilo se da je stara gospa obećala da će joj poveriti istinitu priču o Faustinu Mansu. I ja sam bio radoznao. Mnogo sam vremena proveo sedeći ispred televizijskog ekrana, prebacujući s jednog na drugi kanal, sve dok nisam shvatio da zapravo ništa ne gledam. Onda sam odlučio da izađem. Pošao sam da potražim Alfonsinu. Pronašao sam je kod one napuštene tezge, kokoška joj je spavala između nogu. Kupila je novu haljinu, malu belu haljinu s ogromnom dugom iscrtanom od desnog ramena do karnera, a na nogama je imala plave patike sa sitnim žutim cvetićima. Pozdravila me je širokim osmehom: „Misliš li da sam lepa?“ Odgovorio sam joj potvrdno, da, mislim da je lepa. Zanimalo me je kakvi su joj rezultati pretraga krvi: „Imam sidu.“ „Molim?“ „Da! Uvalili su mi more pilula da popijem. Sada se osećam dobro.“ „To ne može biti sida, Alfonsina!“ „Dobro sam, čoveče, ne brini. Groznica je prestala, osećam se dobro.“ Pitao sam je zbog čega je uvek sama, zašto se ne druži s drugom decom. Ulična deca se najčešće kreću u malim bandama. Kazala mi je da je dečaci tuku. Optužuju je da je veštica i udaraju je. Veštica?! Nije zapazila moju začuđenost. Da, veštica, ostajala je ona pri svome. Jednom su pokušali da je spale dok je spavala. Prosuli su benzin svuda po njoj, a potom su upalili šibicu. Ona se naglo probudila i otkotrljala se u pesak. Pokazala mi je ožiljke na stomaku. Bio sam užasnut, zgrožen; to je bila poslednja kap koja je prelila čašu. Moj glas je zvučao promuklo: „Skupi svoje stvari i pođi sa mnom.“ To sam učinio bez razmišljanja. Sada, dok razmatram svoj postupak, hvata me blaga panika. Devojčica me je ćutke sledila. U hotelu, iznajmio sam još jednu sobu na svoje ime. Recepcionista me je nepoverljivo odmerio,

odmahujući glavom, dok nas je posmatrao kako se penjemo uz stepenice. Nalazili smo se :Već na pola puta kada nam je doviknuo: „Ne, to jednostavno ne dolazi u obzir!“ Bio sam zbunjen: „Šta ne dolazi u obzir?“ „Kokoška. Kokoška ne može unutra. Nije dozvoljeno unositi životinje u sobe.“ Vratio sam se dole, zavukao sam ruku u džep i odatle izvukao novčanicu od deset dolara. Spustio sam je na pult: „A sada, može li?“ Čovek je ponovo počeo da odmahuje glavom, prekorno: „Ništa ja nisam video.“ Popeli smo se gore. Otvorio sam vrata sobe i propustio Alfonsinu da uđe. „Hoću li ovde da ostanem?“ „Tako je.“ „Ti hoćeš seks sa mnom?“ „Do đavola, ne!“ „Zato što sam bolesna, ili zato što ti se ne sviđam?“ „Odgovor nije ni jedno ni drugo. Ne želim da spavam s tobom zbog toga Što si ti još uvek dete. Samo hoću da ti bude dobro. Ne možeš da ostaneš da spavaš na ulici.“ „Oduvek sam spavala na ulici.“ „Ići ćemo da pronađemo tvoje roditelje. Tvoju porodicu...“ „Moji roditelji su nestali. Nestali su kada se rat vratio, posle izbora. Nikada ih više nisam videla...“ „Hiljadu devetsto devedeset druge godine?“ „Da...“ „Nemoj da me lažeš, Alfonsina. Ti nisi ni bila rođena 1992. godine.“ Zamukla je. Sela je na ivicu kreveta, zaronivši glavu među dlanove. „Ti ne znaš ništa o meni.“ Privukao sam stolicu i seo preko puta nje. „Želiš li da mi ispričaš?"

Trudna

Potvrđeno je: trudna sam. Uradila sam test. Onda sam isto ponovila još jednom. Trebalo bi da porazgovaram s Mandumom, da mu sve kažem, ali nemam petlje za to. Najbolje bi bilo da prvo popričam s Bartolomeuom, ali i sama pomisao na to me ispunjava besom. Mrzim ga. Mrzim samu sebe. Naravno, ja ga ne mrzim stvarno, kao ni sebe, a čim iznova iščitam ono što sam upravo napisala, shvatam koliko je to smešno. Prelako zapadam u sve što je suludo, ali šta se drugo i može očekivati? Tokom celog svog detinjstva i rane mladosti živela sam unutar neke vrste meksičke sapunice s prevodom na portugalski jezik. Preterivanje je vladalo u našem domu. Moj otac je voleo fado muziku i žive zabave, gitare, borbe s bikovima, krvave drame. Moja majka Doroteja volela je indijske filmove. Slušala je muziku Roberta Karlosa i Hulija Iglesijasa dok je obavljala domaćinske poslove. A ja sam ishod njihovih neumerenih strasti. Pozvala sam Alinu. Ona me je slušala s nevericom (mogu da je zamislim u njenom malecnom stanu u Čijadu, kako levom rukom vrti pramen kose, što obično čini kada je nervozna). Onda je povikala: „Takav užas ne može da zadesi tebe! Ne tebe!“ „Žao mi je što ću te razočarati, ali jeste zadesilo upravo mene...“ „Pa, šta ćeš sada da uradiš?“ „Pozvala sam te u nadi da ćeš me ti posavetovati kako da postupim.“ „Ja?! U redu, slušaj, hajde da smireno razmislimo o svemu. Kada se vraćaš?“ „Ne znam. Mnogo mi se toga dešava. Dona Anakleta, udovica Faustina Mansa, ispričala mi je sjajnu priču. Hoću da je nagovorim da je ispriča za naš film. Ako odbije, film bi bio prevara; barem bih ja to doživela kao obmanu. Laž, kao lažni dragulj. Hoću da kažem, iako se i dalje blista, sve druge

obmanjujući svojim sjajem, ja ipak neću biti zadovoljna njime, stoga što mi je poznata istinita priča. S druge strane, razumela bih donu Anakletu ako ne bi pristala javno da obznani tu tajnu. To bi predstavljalo ogroman šok za mnoge ljude...“ „Ne shvatam, da li si ti zabrinuta zbog trudnoće, ili zbog filma?“ „Zbog svega, Alina, o svemu tome brinem istovremeno. Šta želiš od mene da ti kažem? Osvrnem se na svoj život i vidim samo strašnu zbrku. A ti znaš da ja prezirem haos. Gospode, šta da radim?“ „Ti trenutno ne pričaš s Bogom, nego sa mnom, tvojom najboljom prijateljicom. Ali uprkos tome, ni ja ti ne mogu ponuditi odgovor. Još uvek imaš nekoliko dana za razmišljanje. Ne želiš sada da postaneš majka, nije li tako?“ „Ne znam. Koliko god to tebi možda zvuči neverovatno, jedan deo mene to neizmerno želi. Da ti objasnim: ako se usredsredim na ono što se dešava upravo u ovom trenutku, ako počnem da razmišljam o tome kako se jedno novo biće razvija u mojoj utrobi, i onda pomislim na dete, na bebu, osetim takvu nežnost, neku vrstu ekstaze, nemam pojma, da, zaista želim da budem majka...“ „To ne zvuči kao ti...“ „U pravu si, možda naprosto počinjem da ludim.“ „Hoćeš li reći Mandumu?“ „Zar to nije neizbežno?“ „Taj dečko to nije zaslužio. Trebalo je da ga ja uzmem za sebe.“ „Zašto ga onda ne uzmeš?“ „Zato što je jadničak ludo zaljubljen u tebe! Ima oči samo za tebe. Pokušaj da se prizoveš svesti, Lorentina, momci kao što je Mandum dolaze nam samo jednom u životu. Nikada više nećeš naći nekoga kao što je on. Taj Bartolomeu, sudeći po onome što si mi ti ispričala, podseća na Velikog zlog vuka. Trebalo bi od njega da pobegneš glavom bez obzira.“ „Rekla bih da je sada malo kasno.“ „Kasno, draga? Onda čuj: idi do đavola!“ To rekavši, spustila je slušalicu. Odjednom mi je blesnulo šta bi trebalo da kažem Mandumu: „Pogodi šta ima novo, doveo si me u blaženo stanje!“ Ili, čak – ako izbegnem laž: „Pogodi šta ima novo, trudna sam!“, i on bi nesumnjivo tu vest dočekao s ogromnim zadovoljstvom. On silno želi dete sa mnom. Kad mi se razbistrilo u glavi, shvatila sam da bih time postupila isto kao i

žene mog oca – to jest, Faustina Mansa. Ja, u ulozi tih žena; Mandum u Faustinovoj ulozi. Bartolomeu u ulozi očeva bez lica, kojima su se sve te žene podavale. Vrtoglavica. Alima, moja majka, nije mi saopštila ime mog pravog oca. Nisam je ni pitala. Pretpostavljam da ona nema pojma da je Faustino bio neplodan. Verovatno joj ni do dana današnjeg nije jasno zašto ju je napustio.

Reči male Alfonsine, koja voli more

Rođena sam u Bailundu. Sigurno vam je nepoznato, Bailundo je tajno mesto na mapi naše zemlje. Nebo: svetlo prostranstvo! Plava boja plavetnila koja nigde drugde ne postoji. Plavetnilo neba u Bailundu – otac Kotovija nam je to često govorio – ista je kao na početku sveta. Ponekad sanjam to nebo u Bailundu, svetlo i vlažno, a onda se pretvorim u pticu i poletim. Probudim se i cvrkućem kao ptica. Postajem slična Pintadi. U takvim situacijama, mogu s njom da pričam na primitivnom ptičjem jeziku. Tamo ima mnogo zelenila, drveća svih vrsta, čak i ne znam kako se svako od njih zove, ali to uvek zvuči stvarno ljupko, jer je umbundo jezik koji anđeli koriste u ljubavi – to nam je takođe rekao otac Kotovija, dakle, mora da je istina. Luanda, ukoliko je samo uporedite s Bailundom, nalik je sušenoj ribi pored one žive. U Bailundu, život je pun sjaja, uvek nosiš svoju karnevalsku odeću, mala ogledalca, staklene perlice oko vrata, zvončiće na zglobovima, i stalno se – danonoćno – pleše. Ali ja nisam imala sreće. Mama je zgazila na minu – ne na jednu od onih koje eksplodiraju i osakate te, otkinu ti stopalo ili celu nogu, ne, čiko, nije to jedna od tih, nego nešto kao vradžbina, da li si ikada čuo za to? Nikada? To je nešto što mi ovde pravimo, tradicionalno oružje, mama je nagazila na minu kada je bila trudna, ali mina je pogodila mene, u mekoj tišini njenog trbuha. Ja nisam veštica, nadam se da me razumeš, samo sam bila začarana, mada smo to saznali tek kasnije, zato što nisam rasla. Ne veruješ mi? Zar u Portugalu nemate čarobnjake? Ima toga svuda. Isus Hrist, na primer, hodao je po vodi. Mogao je da izleči slepe. Uzeo je čašu vode i naredio joj – Vodo, ti ćeš od sada biti vino! – i voda je to prihvatila i promenila je boju i miris i preobratila se u vino. Isus Hrist je uzeo jednu ribicu i kazao je – ti ćeš biti prokleta gomila

riba, pa se onda ta mala riba pretvorila u mnoštvo riba, od svake je krljušti nastala nova, tako da je mogao da nahrani čitavo selo. A ja, ha! Kad bih koračala po vodi, šta bi ljudi rekli. Ta devojčica – ts, ts, ts – ona je veštica! Gađali bi me kamenjem. Hteli bi da me spale. Desilo se to da, kada sam napunila jedanaest godina, prestala sam da rastem. Ostala sam devojčica. Kakva i sada jesam. Kiše su došle, potom i sušna sezona, onda su opet padale kiše, a ja se uopšte nisam menjala, pa je onda nekolicina njih... pojedini ljudi počeli su da šapuću, to su neke čini, ova devojčica će nam doneti nesreću i bolesti, i rat, ovde u Bailundu, ali me je majka branila, otac me je branio, podigao je katanu i, kako je bio snažan čovek – baš kao Rambo – i vrlo su ga poštovali, jer je bio učitelj u školi za sveštenike, pa su se ostali uplašili i ostavili su me na miru. Kada je 1992. godine ponovo počeo rat, došli su po mog oca. Odveli su ga u džunglu da se bori uz gerilce, i nikada ga više nisam videla. Neke druge noći, nešto kasnije, rat je stigao u naše selo. Pucnji, pometnja. Vatra se probila kroz zidove naše kuće. Izjurili smo napolje vrišteći, moja majka, ja i moji rođaci, neko me je tresnuo po glavi ili tako nešto, a kada sam se probudila, bila sam sama. Besciljno sam lutala. Onda me je ugledala jedna opatica i ukrcala me je s ostalom decom u autobus kojim su nas odvezli u Huambo. Niko me nije poznavao, ljudi se prema meni nisu ophodili kao da sam kepec, kao neko zlo, kao ukleto biće, već kao prema pomalo zalutaloj devojčici. Osećali su sažaljenje prema meni. Četiri sam godine provela tamo, sve dok neki ljudi nisu postali sumnjičavi zato što nikako nisam rasla, pa su opet počeli da me kinje. Pobegla sam u Lubango, a posle u Namibe, gde sam prvi put ugledala more. Toliko puno vode, i pene, poput čipkane maramice, kao rub venčanice – ja, nevesta? Sve što ja želim jeste da živim na obali mora. Kad bi me pitali za godine, uvek sam odgovarala da imam jedanaest, ostale godine svog života sam skrivala. Pokušala sam da zaboravim samu sebe. Prisilila sam svoje misli da me zaborave. Posle izvesnog vremena, uspela sam u tome. Od tada Bailundo pamtim samo kao san. Planinu Lubiri usred magle. A kad bi me neko pitao, začudila bih se, Bailundo? Ne, ne znam gde je to, nikad nisam bila tamo. Jedna porodica me je prihvatila. Starica i njena kći, mulatkinja. Starica se prema meni lepo ponašala, bila je moja prijateljica, zajedno smo se smejale. Davala mi je usireno mleko. Češljala mi je kosu, utrljavajući u nju mupeke ulje. Ali njena kćerka me nije volela, iz ljubomore, njena mala duša, to mi je sada jasno, bila je prilično nagnuta ka senkama. Pomagala sam im u ribanju bara, kuvala sam, služila mušterije, a noću bih se ispružila na prostirku iza šanka i tu sam

spavala. Jednog dana, svanula je zora, i stara gospođa je pronađena mrtva, tek tako odjednom, njeno srce je stalo. Mulatkinja je počela da me maltretira. Naterala me je da radim dvostruko više. Tukla me je. Zato sam pobegla. Srela sam jednog vozača kamioneta, Kapetana Bazilija, tako se zvao, koji me je odvezao do Lobita. Dve sam godine tamo provela, radila sam u restoranu, čistila sam, ribala podove, čak sam imala i svoju sobu. Ali ni ovog puta moja sreća nije dugo potrajala. Jedne noći, vlasnik me je zgrabio, zubima mi je strgnuo odeću, udarao me je i silovao. Tada se to desilo prvi put, pa posle ponovo. I opet. Sačekala sam da Kapetan Bazilio opet prođe tuda i zamolila sam ga da mi pomogne. Kapetan Bazilio je potražio mog gazdu i prebio ga štapom. Onda me je podigao, smestio me je na sedište pored svog, pa me je doveo u Luandu. Nikada nisam videla toliko vozila. Ulice, kao pobesnela reka koja urla, oštrih zuba, posle kiše. Onakva seljančica kakva sam bila, rukama sam prekrila uši, zažmurila sam i trudila sam se da mislim na plavo nebo u Lubangu i svečanu tišinu ranih jutara. Kapetan Bazilio, sigurna sam da ga ne poznajete, on je bogalj. U vojsci je izgubio desnu nogu usled eksplozije mine. Ali uprkos tome, skroz ćopav, on vozi kamionet, putuje kroz celu zemlju, upoznaje ljude u svakom gradu, ima prijatelje u svakom baru u ovoj našoj Angoli. Njegov rođak, ili prijatelj njegovog rođaka, svejedno, radi u Roke Santeiru, najvećoj otvorenoj pijaci u celoj Africi, što je naš veliki ponos, pa me je zaposlio, prodavala sam voće. Dve godine, tri godine, a onda je sve krenulo iz početka – ljudi koji me gledaju postrance, kako ova devojčica ne poraste? Sada bi već trebalo da se razvije u devojku. Pa gde su joj onda grudi? Napustila sam Roke i došla sam da živim na Ostrvu. Počela sam da prodajem svoje telo. Muka mi je, ponekad, od prljavih muškaraca koji smrde, ali makar mi niko ne određuje šta da radim. Skoro da sam slobodna. Živim osluškujući more. More me pročišćava. Izležavam se na suncu. To sam naučila od Pintade. Iskopaš rupu u pesku, napraviš svoje malo gnezdo, i onda se tu zašuškaš. Sunce te greje, i zatim počneš da zaboravljaš, to je bolje nego da duvaš lepak. Bolje je i od pušenja trave. Pintadu sam dovela iz Rokea. Tamo je bio jedan mali pas, kujica jako duge dlake, po imenu Marija Rita. Bila je stvarno dobroćudna, mirna i ljupka. Jednog dana, neko mi je doneo kokošje jaje, a ja sam ga iz šale stavila ispod kujice, da ga greje. Ona je po čitav bogovetni dan ležala na jajetu. Kada se Pintada ispilila, Marija Rita je bila sva razdragana. Pazila je na pile kao da je njeno štene. Zbog toga Pintada veruje da je pas. Koliko godina imam? Pa, čiko, sigurno imam skoro trideset. Da li mi verujete?

Čovek na crvenom skuteru

Stigao sam, posle nezanimljive vožnje, na granicu s Južnom Afrikom. Gomila ljudi. Neki od njih pokušavaju da pređu preko. Drugi, koji dolaze s druge strane, tegle svakojake koještarije. Jedan belac sa zakrivljenom antenom na leđima, pitao me je da li bih mu pomogao da odnese svoj teški tovar do Maputa. Dva crnca su pokušala da mi prodaju pećnicu. Jedna starica u tradicionalnoj ndebele nošnji – haljina s plavim, žutim i smeđim prugama; vrat u potpunosti skriven metalnim ogrlicama, preko kojih se nalazi novi sloj ogrlica, s gusto nanizanim staklenim perlama; članci nogu na sličan način prekriveni metalnim alkama – pokazala mi je majmunče koje je, prema njenim tvrdnjama, umelo izuzetno dobro da zvižduće Nkosi Sikelele Afrika, ali samo kada su dani kišoviti. Pitao sam je šta bih ja do vraga radio s majmunom koji kišnim danima zviždi Nkosi Sikelele Afrika. Starica se zakikotala: „Korisniji je od mog muža, koji ne ume ni da zviždi.“ Dugih pola sata sam čekao u redu. Na šalteru me je dočekala žena u svojim ranim tridesetim, lepa, skladno građena. Pogledala je moj pasoš i nasmešila se. „Dobro jutro, gospodine Albino! Vi ste Angolac? Smem li da vas pitam šta vas je dovelo u Mozambik?“ „Turizam. Išao sam čak do Kvelimana.“ „Sam?“ „Ne. Vodio sam neke portugalske turiste. Oni su se tamo zadržali; ja se vraćam u Luandu. Želite li da pođete sa mnom?“ Uputila mi je kratak i vragolast osmeh: „Nemojte to dva puta da me pitate, mogla bih da pristanem.“ Razlika između pogranične policije u Južnoj Africi, Mozambiku i Angoli zasniva se na

tome da, dok su u Južnoj Africi službenici efikasni ali neljubazni, dotle su u Mozambiku nespretni ali prijatni; u međuvremenu, u Angoli su istovremeno i neprijatni i nesposobni. Prešavši na drugu stranu, zaustavio sam se da u supermarketu kupim piće, keks i sendviče za nastavak putovanja. Popio sam „red bul“. Dva sata kasnije, popio sam još jedan. Nije prošlo mnogo vremena pre nego što sam osetio posledice toga: neka vrsta uznemirenosti, neizdrživa potreba da se krećem, da se izgubim, da se rasplinem u vazduhu. Posle dva popijena „red bula“, sposoban sam da dvadeset četiri sata vozim bez prestanka. Dugo sam se valjao putem. Noć se već spuštala kada sam ugledao crvenu kuću, koja je iskrsla ni od kuda, – ista ona u kojoj smo na dolasku pronašli alat za popravku Malembemalembea. Pomislio sam da bi bilo lepo da se vlasniku zahvalim što nam je nesvesno pomogao. Parkirao sam se i izašao. Vrata su bila otvorena, kao i prošli put, ali ovog puta je unutra gorelo svetlo. Ugledao sam neobično bledog čoveka, ravne sede kose začešljane unazad i zalizane gelom, koji je sedeo na jednom od kožnih kauča. Na krilu mu je počivala knjiga, ali je njegov pogled bio upravljen u mene. Ništa nije rekao, niti je učinio napor da ustane. Pozdravio sam ga: „Dobro veče!“ „Dobro veče!“ „Izvinite, nadam se da vas ne ometam...“ „Da li vam je nešto potrebno?“ Imao je neobičan naglasak. Prepoznao sam taj akcenat iz nekog filma, ali nisam mogao tačno da ga odredim. U Južnoj Africi, engleski jezik poprima mnogo različitih akcenata, ponekad se čak čini da je to potpuno drugi jezik. „Ne, ne! Ništa mi nije potrebno! Samo sam bio u prolazu, ugledao sam svetlost i, kako nijedne druge kuće nije bilo u blizini...“ Zažalio sam što sam uopšte poželeo da zastanem na ovom mestu. U ovoj zemlji, za jednog crnca je još uvek opasno da se zaustavi na nekoj tački u nedođiji samo da bi pozdravio nekog belca. Nikada ne možete biti sigurni kakav je belac u pitanju. Čovek je ustao, spustio knjigu na sto i pružio mi ruku: „Uđite. Hoćete jedno pivo?“ Prihvatio sam. Pivo bi mi baš prijalo. Moj domaćin me je pozvao da sednem na drugi kauč, a potom je sam otišao u kuhinju da nam donese piće. Bacio sam pogled kroz prozor koji je gledao na trem, pored koga sam video crveni skuter oslonjen na ogradu. Takođe, video sam i kacigu iste boje, koja je visila s ručke skutera. Sveti Bože! Ovo je čovek koga sam video kako puca u vlasnika

hotela! Moje srce je počelo žestoko da tuče. Maramicom sam obrisao znoj s obrva. Čovek se vratio s poslužavnikom – tri ili četiri flaše piva, tanjir s račićima, limun i nekoliko gindungo ljutih bobica. Spustio je poslužavnik na mali drveni stočić ispred nas. „‘Kestl lager’ ili ‘blek label’?“ „‘Kestl’, puno vam hvala.“ „Vi niste Južnoafrikanac, siguran sam u to – Mozambikanac?“ „Ne, ne. Ja sam Angolac.“ Želeo sam što pre da pobegnem odatle, ali nisam znao kako. Palo mi je na pamet da je taj čovek možda uočio Malembemalembe, možda čak i mene kako se skrivam u njemu, onog jutra kada sam ga video kako puca u Italijana. Lako bi mogao da me ubije. Niko ne bi čuo zvuk ispaljenog metka. Posle bi me negde zakopao između grmlja drača, a kola bi spalio. „Angolac?“ Čovek je otvorio jednu flašu „kestl lagera“ i pružio je meni; onda je otvorio „blek label“ i povukao nekoliko gutljaja, polako, direktno iz flaše. Na njegovom čelu se ukazala duboka bora. „Gospode! Baš ste daleko od kuće...“ „Poznajete li Angolu?“ „Poznajem li Angolu?“ Začuđeno me je odmerio. „O da! Mislite li da sam bio vojnik? Da, mnogo je ljudi u ovoj zemlji, belaca, koji su za vreme rata bili u Angoli. Ali ne. Čak nisam ni Južnoafrikanac. I ja sam daleko do kuće.“ Uzdahnuo je. U toj nedirnutoj tišini, njegov uzdah je zvučao kao dubok i pomalo promukao, kao kada se nešto prazni. Jedna zvezda padalica prešla je preko neba. Da smo obratili pažnju, možda bismo i videli gde je pala – puf! – na meki tepih od trave, negde daleko. „Ovo je savršena noć za umiranje.“ „Molim?“ „Ništa. Volim noć. Rado bih umro jedne ovakve noći. A vi, kako biste vi voleli da umrete?“ „Radije ne bih umro, barem još ne. Nijedna noć nije lepša od života.“ „Ah, tako? Vi mora da imate veoma srećan život, ili ste strašno skloni lažima, a možda i oboje.“ „Bio sam, da. Nekoliko puta sam bio srećan. Sada mi se to retko dešava. Samo kad zaboravim. Kad zađemo u izvesne godine, srećni smo samo kroz napor zaborava. Mada, mene to ne sprečava da volim život i da ga smatram lepim.“ „Ne može se razdvojiti život od smrti. Ako zaista volite život, onda morate i

smrt da volite, takođe. Ljubav prema životu bez ljubavi prema smrti isto je kao da volite samo pola žene. Kao da je volite samo od struka nagore, ili od struka nadole, svejedno.“ Delovao je tužno dok je čistio račiće. Limun je isekao na dve polovine, jednako je postupio i s gindungo bobicama, pa je time začinio meso račića. Pružio mi je već spremljenu porciju. „Možete li da zamislite takvu izopačenost, da se neko zaljubi samo u pola žene?“ Pomislio sam na morske sirene. Ima ljudi koji se zaljubljuju u sirene. Ali sam ipak oćutao. Račići su bili odlični, kao i pivo a noć je zaista bila vredna umiranja. Na pamet mi je pala jedna pesma Faustina Mansa, koju nas je Lorentina terala da slušamo dobrim delom puta. Znam je napamet: Život nije tužan. Tužno je umreti a da nisi doživeo svoju veliku ljubav. Smrt postoji samo daleko od tvog žara. ........................................................................... Onda sam mu rekao: „Smrt je jednako tužna kao i život, samo što duže traje.“

Subotnji ručak

Pretpostavljam da za većinu ljudi onaj osećaj povratka kući posle dužeg odsustva predstavlja nešto što iskuse čim se vrata aviona otvore. Kod drugih to traje duže. Moraju da sednu u svoju omiljenu fotelju i da osete miris omiljene cigare. Da vode ljubav sa svojom ženom. Da se mirno naspavaju. Da izvedu svog psa u šetnju po parku. Da popiju espreso kafu u baru na ćošku. I tako dalje. Što se mene tiče, to je funge za subotnjim ručkom. Dugački drveni sto u dvorištu – s mojim bratom, moje dve sestre, njegovom devojkom i njihovim momcima, s ujacima, tetkama, rođacima, dok Kuka, moja majka, predsedava tim okupljanjima, u beloj haljini, s ogrlicama od srebra, s bisernim minđušama, poput kraljice u svojoj letnjoj palati. Prepričavaju se anegdote, oživljavaju se stare priče. Ponekad neko donese gitaru i onda se prisećamo pesama iz perioda borbi, ili čak i starijih, pesama dede Faustina, onih koje je napisao za baku, a koje ona lično peva, sklopljenih ruku, zatvorenih očiju, glasom sazrelih urmi. Ako u Luandu stignem u ponedeljak, narednih pet dana provodim u stanju nelagodne neispunjenosti: tumaram po gradu, svestan toga da se on otvara oko mene, dok oštri betonski ćoškovi iskrsavaju ispred mene, kao i svirepa metalik-plava boja kandongveirosa, trgovi gde se bogalji međusobno tuku štapovima, ili glavama, zavisno od toga da li uopšte imaju ruke. Glave uglavnom imaju. Ali meni nešto ipak nedostaje, a to me odsustvo čini nervoznim, srce mi je stisnuto usled uznemirenosti, kao padobrancu koji se vrtoglavo približava tlu i tek tada shvata da nema padobran. Osećaj da sam se stvarno vratio obuzima me tek kada sednem subotom za onaj veliki sto u dvorištu ispred kuće moje majke. Prošla subota je bila takva. Seo sam, pio sam, jeo sam i brbljao, pa sam ponovo pio, jeo i brbljao. Smejao sam se do suza, između prethodne i sledeće

čaše pića, dok mi je jedan rođak – vojni pilot, pričao o nacionalnim vazdušnim snagama koje, uprkos nabavci šest ili sedam novih aviona, zaboravljaju da obezbede i pojačanje posade. Konačno sam se zavalio na naslon stolice, osetivši se spremnim da objavim, zadovoljno: „Ljudi, vratio sam se!“ Upravo u tom trenutku se pojavila Merenge. Rukom mi je dala znak, jedno zapovedno „dođi!“, s drugog kraja stola. Ustao sam i otišao do nje. Uhvatila me je ispod ruke i uvukla me u kuću. Zatim me je užurbano pogurala niz hodnik, do moje nekadašnje sobe. Pritisla me je uza zid i moju je pobunu ućutkala dugim, mokrim poljupcem. „Ljuuuuubavi moja! Loše vesti...“ Pogodio sam na šta je mislila. „Trudna si?“ „Veoma trudna, najmanje dva meseca...“ „A zbog čega mi to nisi ranije rekla?“ „Zato što si bio na putu. Da počnemo s tim da još uvek nisam bila sigurna, ponekad mi menstruacija kasni danima, a posle, kada je moja sumnja potvrđena, nisam želela to da ti saopštim dok se nalaziš negde duboko u šumi Južne Afrike, u Mozambiku, šta god da si tamo radio, svejedno, s našom novom tetkom, jer sam mislila da bi mogao da se naljutiš.“ Seo sam na krevet: „Da se naljutim?! Dakle, plašila si se da ću se naljutiti?“ „Eto, vidiš li kakav si?! Ljubavi, postaćeš otac! Trebalo bi da se raduješ!“ „Ja neću postati otac! Uostalom, ti redovno piješ pilulu, šta se onda dogodilo?“ „Žao mi je, mislila sam da nikada neću ostati u drugom stanju, bila sam ubeđena da sam neplodna, pa sam nakratko prestala da uzimam pilulu, čisto da probam. I, eto, sada je prekasno. Ništa se tu više ne može učiniti...“ „Može!“ „Ne! Ne, ne može! Imaćemo to dete. Ja želim da budem majka. Jedino što nam preostaje, najbolje što možemo da uradimo, jeste da prihvatimo tu bebu, da se venčamo. Silno ću te usrećiti...“ „Venčamo se i rodi nam se dete, ili da se dete rodi i venčamo se posle?! A šta će reći tvoji roditelji?“ „Ne brini. Razgovaraću ja s njima.“ Pogledao sam je s nevericom. Moj ujak N’Gola je general. Mnogo godina je bio jedan od najmoćnijih ljudi u zemlji, koga su se svi plašili. Nikada ne mogu

da ga pogledam u oči. Unervozim se kad god me pozdravi svojim čvrstim stiskom ruke, ili me snažno potapše po ramenu: „Dakle, nećače, uvek spreman za bitku?“ I ja, da, naravno, tragam za rečenicom koja bi mogla da ga zadovolji, za nekom šalom, fait divers, dok zurim u njegova stopala, ogromna stopala, toliko postojana da vam se čini da su čvrsto zakucana za zemlju. Sve u vezi s generalom N’Golom, mojim ujakom, veliko je i kompaktno – on je kao pobednički ratni tenk, koji nameće potpunu prevlast gde god da se pojavi. Svet se smanjuje oko njega, vazduha ponestaje, možda me baš zbog toga on toliko uznemirava, žudim za udahom vazduha, pa stoga brkam reči, i zamuckujem, što se skoro neizbežno završava tako što ispljunem neki idiotski komentar o vremenskim uslovima: „Bože, đavolski je vruće!“ U svakom slučaju, on me ne čuje. On nikoga ne čuje. Ponovo me potapše po ramenu, i naređuje: „Napravi mi jedan martini, mali, i nemoj da štediš na džinu. Znaš ti kako ja volim martini.“ I ja odjurim da mu spremim piće. Džin, malo vermuta, tri kockice leda i zelena maslina, sve to posluženo u dugoj koničnoj čaši, jer, kad bih mu doneo običnu čašu, mogao bi da izvuče pištolj iz džepa, ili iz čarape, ili iz gaća, gde god da ga drži, i da me upuca. Legnem na krevet. Če me gleda s drugog kraja prostorije, s postera koji je već prilično izbledeo: „Moraš da ojačaš, ali nikada ne zapostavljajući ni nežnost.“ U svojoj šesnaestoj godini sam se zakleo da će mi to biti životni moto, i sve do sada mi je dobro išlo. Merenge leže pored mene. Spušta glavu na moje grudi. „Tatina lutkica“, kako je general N’Gola uporno naziva. * „Tvoj otac će me ubiti!“, kažem joj. „Već se osećam kao da sam polumrtav. Već vonjam kao mrtav čovek.“ „Ti si zloban, eto šta je. Matori voli glasno da priča, pravi veliku frku oko toga da treba biti jak, ali ako mu otvoriš grudi, pronaći ćeš srce mekše od putera. On radi sve što ja od njega tražim...“ „Do đavola, Merenge! Mi smo rođaci u prvom kolenu, skoro da smo brat i sestra! Odrasli smo zajedno. Tvoj otac će me ubiti, hoće, a onda će moja majka ubiti njega, a negde usred tog pokolja, umreće i tvoja majka, od tuge. Videćeš, biće mnogo žrtava. Nije to vredno toga...“ Nema svrhe raspravljati se s kamenom. Merenge mi je šištavim tonom zapretila:

„Pričaću s tatom. Zaista mi je žao, ali moraću da mu saopštim da sam zatrudnela s tobom i da ti sada ne želiš da priznaš očinštvo.“ Bio sam kod kuće, očajan, razmišljajući o tome šta dalje da radim, kada me je telefonom pozvao jedan prijatelj – Žordi, fotograf, Portugalac katalonskog porekla, koji je došao u Luandu radeći na reportaži o angolskoj novoj buržoaziji. Objasnio sam mu kako mi nije preostalo još mnogo sati života, pa je Žordi predložio da odemo u Elingin bar i tamo održimo bdenje. Izašli smo. Plesačica je igrala sama, žmurećki, podignute glave, dok se njeno telo njihalo u ritmu muzike. Ljudi su se držali na rastojanju od nje, što je bilo propraćeno uplašenim žamorom, kao da su strahovali da bi mogla da ih zarazi... čime? Žordi je bio taj koji me je prosvetlio: „Pohotljivost?“ To je to – pohotljivost. U grčkoj mitologiji, Volupta je bila kći duše (Psihe) i ljubavi (Erosa), vila koja je preobraćena u zlu sirenu kada joj je kapljica vode dotakla kožu. Na leđima je imala velika krila nalik leptirovim. Odlučili smo da od tog dana Plesačicu zovemo Volupta. Žordi je otišao po nju. Naišao je na izvesne probleme, jer ona nije htela da otvori oči, niti se činilo da čuje išta od onoga što joj je moj prijateij govorio. Ipak, posle izvesnog vremena je izašla iz svog zanosa i – ugledavši me – preko njenog lica se prosuo osmeh, pa je pristala da popije piće u našem društvu. Teško je pričati s Voluptom, barem u onom konvencionalnom smislu. Ne možeš od nje očekivati da ti direktno odgovori na bilo koje postavljeno pitanje. Ako je pitate, na primer, „Dakle, sviđa ti se ovo mesto?“, mogla bi da odgovori, „Lako je biti kamen – ali teško je biti staklo.“ Posle izvesnog vremena, posle određene prakse na tom polju, razgovor teče glatko. Žordi je bio zadivljen. Nažalost, ni ona ni tri viskija i kajpirinja nisu bili dovoljni da zaboravim na Merenge i njene pretnje. Vratio sam se kući u četiri sata ujutru, sam, još potreseniji nego kada sam odatle odlazio. Probudio sam se nedavno, skoro u podne, zbog prodorne zvonjave telefona. U polusnu, prepoznao sam Kukin drhtav glas: „Sine, šta si to uradio?“ Slušao sam je ćutke. Onda sam spustio slušalicu i otišao pod hladan tuš. Sada sve ovo zapisujem u nadi da ću uspeti da se smirim. Napolju pada kiša, jak pljusak, što povremeno stvara neku vrstu... – ne tišine, jer je to nešto u čemu samo gluvi mogu da uživaju u Luandi, nego više neku vrstu dobroćudnog spokoja. Otvaram prozore i puštam svežinu unutra. Krajem popodneva moraću da se pojavim pred porodičnim sudom. Očekujem najgore.

Durban, Južna Afrika Nedelja, 23. mart 2006. godine (Odlomak intervjua s Karen Bosvol)

K

"(...) ada mi je postalo jasno da ću morati da se podvrgnem vradžbinama zbog onoga što se zbilo u Kvelimanu, moj suprug Sidonio rekao mi je da poznaje veoma moćnog vrača iz Katembea, i ja sam se tamo zaputila – zajedno s njim. Prvo smo imali neku vrstu savetovanja, vrač je bacao neke koščice, a potom je rekao: „Čujte, nju su napali zli dusi.“ Posle je obavio niz ceremonija nekoliko ranih jutara zaredom, što je bilo zadivljujuće, prelepo, kad smo zajedno prelazili most zarad rituala. Već sam poznavala sled tih vradžbina, nekoliko puta sam ih snimala. Vrač priziva duhove dok peva. Izvukao je nekih osam duhova iz mene pomoću male alatke nalik volovskom repu. Možeš li to da osetiš?! Da, to stvarno može da se oseeeeeti, kunem se!!! Veoma čudan utisak. Jednu takvu situaciju posebno pamtim, bilo je nalik orgazmu. Prethodno morate da se umijete krvlju dve bele kokoške, pomešane s nekim travama. Vrač načini nekoliko rezova na različitim delovima vašeg tela i posipa ih pepelom kako bi vas zaštitio od zlih duhova. A duhovi, oni su iz mene izleteli cvileći, vičući različitim glasovima, govoreći raznoraznim jezicima, od kojih je Sidonio neke i prepoznao. Danas se osećam bolje. Možda je u pitanju samo moć sugestije, naravno, ali ipak mi je bolje. Takođe, moj odnos sa Sidonijem se popravio.“

Delilac pravde, ili pohvala eutanaziji

Juče sam stigao u Kejptaun, prazne duše. Prazne u smislu pustinjskog neba bez oblaka – dakle, ispunjenog samo svetlošću i treperavim plavetnilom. Ah, ta slatkoća zaborava. Osećam se srećno kao ptica selica kada se domogne peska Sahare. Kilometri i kilometri koji klize po sporom odumiranju večeri. Brda u pozadini. žbunovi drača, poput lenjih ježeva. Strujni kablovi koji se protežu celom dužinom puta. Pratio me je jedan orao, visoko na nebu, više od pola sata. Kola sam parkirao na nekoj vrsti belvedera, na padinama planine Tejbl, spustio sam sedište i zatvorio oči. Sigurno sam zaspao na nekoliko minuta, jer sam usnio čoveka u crvenoj kući. Sada, kada se osvrnem, nisam čak ni siguran da li sam sanjao te izdanke stvarnosti, ili sam se, naprotiv, tu u oblasti Karua spotakao o ostatke (ili zaostatke?) nekog čudnog sna. Hajde da se vratimo, onda, na tačku gde sam prekinuo svoju priču. Tako smo sedeli, nas dvojica, ispijajući pivo i pričajući. Jedno pivo za drugim. Krupne besmislene rečenice o životu i smrti, o ljudskoj sudbini; bilo kako bilo, to je uglavnom bio razgovor pijanaca – ili pripadnika semeništa (nema tu mnogo razlike). U određenom trenutku, ja sam ustao. Alkohol, umor, ili i jedno i drugo istovremeno, dali su mi hrabrosti: „Ova kuća nema spavaonicu, krevet?“ „Ne“, odgovorio mi je čovek ljubaznim tonom. „Čemu to? Takve su mi stvari do sada već ukrale dvadeset i pet godina života. Odlučio sam da odustanem od spavanja. Više ne spavam. Ako spavamo osam sati dnevno, uludo potrošimo tri meseca godišnje, a samo besvesno ležimo u krevetu. Želim da povratim te godine koje su mi oduzete, da iskoristim svaki preostali trenutak.“ „Ja veoma retko spavam, nikada duže od nekoliko minuta. Ponekad mi se

dogodi da, dok vozim, kola odluče da nastave sama. Ona – to jest, moja kola, Malembemalembe – napamet znaju skoro sve angolske puteve. Ali vi mi sigurno ne verujete, naravno...“ „Zašto vam ne bih verovao?!“ Čovek je slegnuo ramenima. „Ovaj gospodin kao da me potcenjuje. Ja sam veliki vernik. Verovao sam u neverovatne stvari. Vidite, na primer, bio sam i komunista. Ponekad sam to još uvek, naročito kada previše popijem.“ Ja ne volim komuniste. Oni su upropastili moju zemlju. Ali nisam mu to rekao. Delovalo mi je nepristojno. Otišao sam do vrata i tu sam stajao posmatrajući prizor zvezda koje su titrale na nebu. Čovek je ustao i prišao mi je. Osetio sam njegov vreli dah, jak miris duvana. „Bili ste tamo, na Ostrvu. U kolima. Ja nikada ne zaboravljam lica.“ Sva moja nervoza je u tom trenutku isparila. Okrenuo sam se i suočio sam se s njim: „Hoćete li da me ubijete?“ „Ma hajde! Ja sam mislio upravo suprotno, da ste vi došli ovde mene da ubijete!“ Zakoračio je još bliže meni. Sada su se njegove oči nalazile na svega nekoliko centimetara od mojih. „Brajan Mekginis je bio poslednji čovek koga sam ubio. Trideset godina sam tragao za njim. U pitanju je bila lična razmirica između nas dvojice. Kada sam ga pronašao, shvatio sam da ću morati da ga ubijem kako znam i umem, toliko je zločina, i to užasnih zločina, Brajan Mekginis počinio pre nego što je iščezao. Izdao je svoj narod, a posle, tokom svih tih dugih godina, izneverio je sve principe i verovanja uz koje je odgojen, vrednosti naše religije. To ga je izjedalo iznutra. Mislim da je i on sam tražio smrt. U njegovim očima, kada sam uperio pištolj u njega, nije bilo straha. Znate li šta sam namesto toga video? Olakšanje. Ono što ste videli nije bilo pogubljenje. To je bilo potpomognuto samoubistvo: eutanazija. Ali, kažite mi, posle svega, za koga vi radite?“ „Za sebe. Ja vozim turiste.“ „I moja kuća vas je privukla? Pronašli ste je sasvim slučajno?“ „Slučajno... Da, može se to i tako reći. Da sam znao da vi živite ovde, ne bih joj ni prilazio. Ne volim da se mešam u probleme drugih ljudi. I sam ih imam dovoljno." „Razumem. Međutim, taj gad je preživeo, znate li to?“ „Bio je živ kada je stigao do bolnice. Ja sam ga lično odvezao mojim kolima. Poslali su ga u Johanesburg, više mrtvog nego živog...“

„Preživeće, tako piše u novinama. Svejedno, meni je to isto kao da je izdahnuo. Gotovo je. Zapravo, sve je gotovo, naše je vreme svršeno. Možete to da kažete vašim šefovima.“ „Već sam vam rekao, ja nemam nikakvog šefa.“ Čovek se udaljio od mene. Seo je na zemlju, oslanjajući se pa zid kuće, izvadivši paklu cigareta iz džepa svoje košulje. Prvo je ponudio mene. Odbio sam. Potom je sebi izvukao jednu cigaretu i pripalio je: „Pušenje ubija, tako ovde piše. Znate li kako se to zove? Lažna reklama. Tip kupi paklicu cigareta u nameri da se ubije, prirodno, odlazi kući i ispuši celu kutiju, i šta se dešava? Još uvek je živ. Ako ima sreće, umreće kroz dvadeset ili trideset godina. Zamislite kad biste kupili sredstvo za izbeljivanje zuba, a reklama tvrdi da će upravo tako i biti, da će taj proizvod učiniti vaše zube beljim. Vi ga upotrebite, ali se ništa ne dešava. A tek posle vam objasne da, u cilju potpunog izbeljivanja zuba, vi taj proizvod morate da koristite svakodnevno, u narednih dvadeset ili trideset godina. Da li bi to bilo u redu? Jebote, ne, ne bi bilo u redu. Vidite, isto je i s cigaretama.“ Ćutke je ispušio svoju cigaretu. Ugasio je opušak u plastičnoj kanti, udaljenoj nekoliko metara. Ponovo mi je prišao. „I ogorčenost takođe ubija. Mene je ubila. Vaš prijatelj, Mauro – to jest, Brajan – predao me je Englezima. Proveo sam dvadeset godina u tamnici. Četvorica mojih drugova su stradali zbog njega. Kada sam izašao, svet se promenio. Ja nisam. Još uvek sam bio isti, samo što nisam spavao i bio sam ozbiljno besan. Postavio sam nekoliko pitanja tu i tamo, tako da sam u kratkom roku nabavio izdajnikove podatke. Prodao sam roditeljsku kuću i krenuo na put. Poštedeću vas detalja, ne bih da vas zamaram. Dugo sam putovao pre nego što sam ovde stigao. Znate li šta je on radio, ili radi, ili će ponovo raditi, taj vaš prijatelj?“ „On mi nije prijatelj. Nikada nisam ni razgovarao s njim.“ „Brajan Mekginis je upetljan u mrežu dečije pornografije. To je monstruozna organizacija koja se proteže od Luande do Londona, obuhvatajući i neke veoma moćne ljude, tako da već više od deset godina deluje potpuno neugroženo.“ Možda je očekivao da ću biti zgrožen. Želeo je moj gnev, moje nerazumevanje, verovatno i utešnu saosećajnost zagrljaja: „Ne brini, čoveče, učinio si pravu stvar, taj tip je bio skot.“ Jednostavno mi se činilo da se on ne razlikuje od ostatka čovečanstva. Slegnuo sam ramenima, rekavši: „Baš me briga.“ Okrenuo sam mu leđa, otišao sam do kola, ušao sam, okrenuo sam ključ za

paljenje i Malembemalembe je krenuo. Odvezao sam se ne osvrnuvši se. O svemu tome sada razmišljam otvorenih očiju, dok se jutro u nežnim bojama razmotava od mesta gde ja sedim sve do neizmernog okeana. Da je Irac uperio pištolj u mene, šta bi pročitao u mojim očima?

Luanda, Angola 16. februar 2007. godine (Ples sa žabama)

Usred noći me je probudilo glasno kreketanje žaba. Stan u kome živim se nalazi tačno preko puta Largo do Kvinahihea, u zgradi koja je na pola puta tranzicije u kapitalizam – to jest, fasada joj je i dalje prljava i ogoljena, gotovo da se raspada, ali nova buržoazija je već u potpunosti preuredila mnoge stanove unutar nje. Zadnji deo zgrade gleda na jogunastu lagunu. Pedesetih godina, u tim vodama je živela veoma moćna sirena. Ljudi su joj ostavljali ponude na raskršću, hranu, nešto novca, koje su siromašni stanari, nedavno pristigli iz prestonice, krali čim bi se spustila noć. U vreme kada je ova zgrada podignuta, inžinjeri zaduženi za taj posao odlučili su da isuše lagunu i da je zamene prostranim natkrivenim dvorištem. Međutim, posle nezavisnosti, vode su ponovo nadošle s obnovljenim žarom. Sve su progutale. Video sam mali žuti autobus – jedan od onih školskih autobusa koji predstavljaju deo američke mitologije koja se u određenom trenutku, iz ko zna kog prokletog razloga, raširila i na ulice Luande – video sam kako mračna voda u roku od par meseci potpuno proguta takav autobus, prekrivajući ga visokom travom i šećernom trskom, divljim vodenim ljiljanima. Bedni stanari s gornjih spratova, oni koji su se i dalje opirali da prodaju svoje stanove, bacali su sve vrste đubreta u lagunu, od „životnih tečnosti oporog mirisa“, da još jednom citiram Horhea de Senu, pa do starog nameštaja, dušeka, praznih flaša ili kanti od benzina. Laguna sve to prihvata. Džinovski pacovi amfibije kreću se

kroz nju, s plovnim kožicama na stopalima, ili je barem tako tvrdio Profesor, starac s četvrtog sprata, penzionisani matematičar, usporen i postojan marksista, generalni sekretar izvesne komunističke partije pod nazivom Svetlo spasa. Profesor skoro svaki bogovetni sat svojih dana, a slutim i noći, provodi sedeći na verandi i proučavajući egzotičnu faunu lagune. Jednom prilikom, pokazao mi je malu svesku s crnim koricama, ispunjenu hirovitim crtežima olovkom i mastilom, mada su neki bili i obojeni, s prikazima ptica, guštera, šišmiša i džinovskih pacova. Kada sam se izbliza u njih zagledao, primetio sam da su mnogi od njih neke izmišljene životinje, dok su drugi bili mitološka bića. Stvorenje na prvom crtežu, na primer, za koje sam mislio da predstavlja guštera, imalo je malecna opnasta krila pričvršćena za telo. Jednu pticu s crvenim grudima i jakim kljunom krasili su oštri zubi. Nadalje, sledio je detaljno prikazan nacrt sirene, naizgled mrtve, a već na sledećoj stranici, zadivljujući rad vodenim bojama otkrivao je to isto, ali disecirano biće, tako da se videlo da se rep krajnje logično uklapa u mišićni sistem. Nedavno je jedan beli dečak nestao u laguni. Priča se da ga je otela sirena. Ponovo se pojavio mnogo sati kasnije, dezorijentisan, otupeo od straha, a njegova se koža i dalje blista sireninim sjajem kad god se približi bilo kakvom izvoru vode. Dakle, probudio sam se usred noći, u vazduhu koji je podrhtavao žabljim nemirom. Ustao sam, prošao sam kroz kuhinju, otvorio vrata i izašao na verandu da osmotrim situaciju. Mužjaci žaba su se nadmetali oko ženki. Mora da ih je bilo na hiljade, mnoštvo hiljada, u grozničavom nadmetanju. Tama se kovitlala tamo dole, dok je buka sve više rasla. Ono što sam ja video bila je neka vrsta izokrenute noći, s blistavim kristalićima svetlosti koji su izbijali na površinu kao male crne eksplozije, otvarajući rane na vodi. Odjednom, primetio sam siluetu neke žene, koju sam maglovito video kako stoji u samom središtu lagune. Plesala je. Podignutih ruku, talasajući se; njene ruke: leptiri koji mašu krilima. Njena su stopala lebdela nad tom zagonetnom dubinom. Prepoznao sam je po držanju, po slatkoći njenih pokreta, a ne, naravno, po crtama njenog lica, koje nisam mogao da razaznam s mesta gde sam stajao: Plesačica! Ne znam koliko dugo sam dopustio samom sebi da prosto stojim kao ukopan, zadivljen, posmatrajući prizor koji kao da je bio izveden isključivo za mene.

Istinita priča o Faustinu Mansu

Onog popodneva kada mi je poverila istinitu priču o Faustinu Mansu, dona Anakleta je skinula svoju tešku udovičku crninu. Mogu samo da zamislim kakav je to skandal predstavljalo među pojedinim njenim prijateljima, ali to nije iznenadilo njene najbliže. Dona Anakleta nikada nije imala mnogo vremena za konvencionalna pravila ponašanja. Njen otac, Žofre Koreija da Silva, jedan od onih duhovitih, buntovnih ljudi, preneo joj je izvestan prezir prema ustanovljenim vrednostima. Činovnik u državnoj blagajni i predani obožavalac avanturističke fikcije, pročitao joj je kompletna dela Emilija Salgarija umesto uspavanki, pre nego što je napunila devet godina. Kasnije je osnovao izviđačku grupu, Trkače, s čijim članovima je skoro svakog vikenda organizovao piknike u okolini Luande. Za vreme praznika, putovali su svuda širom zemlje: u Benguelu, Mosamedes, Sa da Bandeira, ali takođe i na sever, sve do mesta Sao Salvador do Kongo. Hofre je mrzeo sveštenike i vojnike s podjednakim žarom, pa je često štampao antireligijske letke, koje bi potom delio svojim prijateljima. Takođe je bio i pripadnik i glavni osnivač takozvanog Društva esperantista, čiji je cilj bio širenje esperanta, jezika univerzalnog bratstva, kojim bi u ne tako dalekoj budućnosti trebalo da govori čitav svet. Dona Izolda, njegova verna supruga, borila se da preokrene, ili da barem ublaži njegove slobodnjačke impulse, ali bez nekog naročitog uspeha. Međutim, postigla je to da ga ubedi da upiše Anakletu – jedinu devojčicu, najmlađe od četvoro dece – u školu Sao Žoze de Kluni, koju su vodile opatice. Svakog dana, devojčice su morale da se mole u kapeli, glava pokrivenih crnim velom. Zaboravljanje pomenutog vela je smatrano ozbiljnom greškom, koja se kažnjavala mnoštvom Ave Marija i Očenaša, uz klečanje na tvrdom ugljevlju.

Upravo je zahvaljujući tom velu mlada Anakleta upoznala Faustina Mansa i zaljubila se u njega. Jednog jutra, kada je shvatila (uznemirena) da je zaboravila ovaj propratni izraz vere, mlada Anakleta je otišla u prodavnicu tkanina smeštenu nedaleko od škole, gde ju je dočekao visok, vitak mladić, izduženog lica i krupnih sanjalačkih očiju. Njegov glas ju je očarao čak i više od njegovih očiju – glas koji je bio ozbiljan, iskren i topao, nalik zvuku kontrabasa: „Kako mogu da vam pomognem, gospođice?" Odmah su joj pažnju privukli njegovi prsti, dugi i nežni, tamniji oko zglavaka; zapazila je kako se nervozno pomiču, lupkajući u nekom svom unutrašnjem ritmu, kao da poseduju sopstvenu inteligenciju. Uzdahnula je: „Da li ste vi muzičar, gospodine?“ „To mi je san, gospođice. Kako ste pogodili?“ Njegovi prsti su milovali parče tkanine. Njene oči bile su uperene u njegove prste. Faustino je potom otišao da joj iznese ponudu velova. Izabrao je najbolji, od tanke svile, veoma mekan, taman kao najmračnija noć; na njenoj kosi, tvrdio je, zvezde će zablistati – i nije joj dozvolio da plati. Nedelju dana kasnije, Anakleta se ponovo pojavila, u društvu svoje prijateljice, da kupi materijal za suknju. Ovog puta je pristala da mu otkrije svoje ime, pa je ujedno i sama saznala njegovo. Faustino ju je pozvao na ples u Afričku ligu, naredne subote. Devojka je odbila; on je insistirao, spuštenog pogleda, dopala joj se ta mešavina izazovnosti i sramežljivosti, pa mu je kazala da će razmisliti o tome, već unapred svesna da će ipak poći, čak i kada bi morala dušu da proda đavolu kako bi to ostvarila. Međutim, njen otac se uopšte nije tome protivio. Majka jeste, zahtevajući da je prati njen mlađi brat, koga su svi zvali Admiral, zato što je svuda išao odeven u belo, sav ukočen i ponosit. U to vreme, Faustino je još uvek svirao samo gitaru, ali je već bio izgradio svoj upečatljiv stil. Umeo je da svira narodnu rumbu, modernu sambu, ili šta god, ali je to činio kao da sve sam izmišlja upravo u datom trenutku. Anakleta je imala utisak da taj mladić ne pokreće žice gitare nego njenog srca. Tako mi je lično kazala: „To je bilo kao da je muzika izlazila potpuno oblikovana, u svom najčistijem obliku, iz mojih grudi. Ne znam kako to da ti objasnim, dete, činilo mi se kao da je muzika već bila tamo, uspavana, a on ju je probudio, prstima začaravši moje siroto srce.“ Te večeri, na spavanje je otišla u stanju opšteg uzbuđenja, i mučila se da zaspi. Sanjala je da je progoni legija anđela, ili skakavaca, ili anđela koji su

potom postali skakavci, mada su i jednima i drugima glave bile prekrivene upadljivo tamnim velovima, kao da se sama noć obavila oko njihovih glava, sa svim svojim zvezdama, zanesenim planetama, neizmerno starim pomešanim sazvežđima, pomoću kojih Bog baca kockice ne bi li ubio dokolicu. Probudila se sva okupana u suzama, a nastavila je da plače sve do kraja dana, zato što će – bila je u to sigurna – mnogo patiti zbog takvog svog izbora: „Posle toga, nikada više nisam plakala.“ Nije plakala ni onog nedeljnog popodneva kada ju je Faustino Manso, nakon što je za ručak pojeo tanjir paprikaša uz čašu crnog vina, zamolio da spusti glavu na njeno krilo i tako je zaspao. To je godinama bila njihova navika. Popodnevna dremka mu je obično proticala tako što bi se ispružio na dugačkom divanu, glave položene na krilo njegove žene. Anakleta je to vreme uglavnom koristila za čitanje. Često je čitala i naglas, dok njen muž ne bi usnio. Tog popodneva, čitala je roman Pedro Paramo, od Huana Rulfa: „Zatekao sam se tu, u bešumnom selu. Čuo sam svoje korake kako se spuštaju na okruglo kamenje kaldrme, kojim su ulice bile popločane. Moji šuplji koraci, čiji se zvuk ponavljao u odjeku na zidovima, obasjanim kasnim popodnevnim suncem.“ Na trenutak je zastala, pa je ponovo pročitala drugu rečenicu, razmišljajući o tome kako tu nešto nije u redu, taj pleonazam, „okruglo kamenje kaldrme, kojim su ulice bile popločane", kada je Faustino tiho zaječao i zatim zauvek izdahnuo na njenim rukama. Tada je shvatila kako nikada nije prestala da ga voli, još od onog hladnog, suvog, sivog i melanholičnog jutra kada su je prvi put zadivili njegovi prsti. Nastavila je da ga voli sa istom neumerenom ludošću, bez posrtanja, bez kolebanja, čak i tokom one dvadeset i dve godine, dva meseca i trinaest dana dok je taj nesrećni čovek lutao bez cilja po jugu Afrike, bežeći od nje, pokušavajući da je zaboravi u naručju bezbrojnih žena. Volela ga je čak i više, saznavši da je s nekim od tih žena imao i decu – volela ga je zbog njegove beskrajne naivnosti, zbog dobrote i gluposti, s apsolutnom sigurnošću da je, dok se predavao tim ženama, svima njima, on tražio samo nju i nijednu drugu. „Da li ste znali da vaš muž nije mogao da ima dece?“ Anakleta se nasmešila: „Jedino što sam zasigurno znala bilo je da sam ja neplodna!“ Silno je želela da ima decu. A što se Faustina tiče, i on je voleo decu. Samo je o tome pričao. „Želim da mi rodiš barem petoro dece“, rekao joj je, još onog dana kada su se prvi put poljubili. Ah, taj prvi poljubac. Radio-uređaj u dnevnoj sobi je tiho svirao melodiju Kaubija Pejksotoa, koji je pevao Devetu zapovest, sambu koja je bila hit dana:

Gospode, evo me na kolenima očiju crvenih od plača, jer zgrešio sam. Gospode, zbog greške jednog trenutka, nisam ispoštovao tvoju zapovest devetu u tvom zakonu.20 Žofre Koreija da Silva je zavoleo tog momka, koji je bio sin njegovog kolege, Gvida Lopo Mansa, poznatijeg kao Louko Manso – Ludi Manso – jer je taj nadimak zaradio zbog svojih čestih mesečarskih izleta, kada je u pidžami izlazio iz kuće usred noći, da bi se kasnije probudio na najneverovatnijim mogućim mestima: na vrhu spomenika borcima u Velikom ratu u Kvinahiheu, greškom poznatog kao Marija da Fonte,21 gde se danas nalazi prilično prosta statua podignuta za kraljicu Gingu; na gornjim granama u krošnji visokog drveta manga; ili ležeći na podu pored oltara u crkvi Karmo; na peščanim obalama Ostrva. Jednog se jutra čak probudio u komšijinom krevetu, između komšije i njegove supruge, ali je uspeo da se odatle izvuče pre nego što su ga primetili. Doni Izoldi, kao i obično, trebalo je više vremena da prihvati njihovu vezu. Gajila je izvesne sumnje o budućnosti mladog čoveka čija je najveća ambicija – da ne kažem i jedina – bila da postane muzičar. Kakvu je budućnost jedan muzičar mogao da ima u zemlji kao što je Angola, te 1946. godine? Uprkos tome, i nju su na kraju očarali Faustinova elegancija i zavodljivost. Faustinovo i Anakletino venčanje se odigralo 5. oktobra te iste godine, u maloj nazarenskoj crkvi. Ceremoniji je prisustvovalo dvadeset pet najbližih prijatelja i rođaka. Videla sam fotografije, kao što sam već ranije pomenula: Faustino, strahovito mršav, kao izdužena senka odevena u crno; Anakleta sva ozarena u njegovom naručju. Ernesto, Faustinov mlađi brat, mršav kao i on, ali nekako stameniji, nisam baš sigurna zašto, možda zbog čvrstine njegovog pogleda i jasnog osmeha s kojim se suočava s objektivom fotoaparata. Takođe sam primetila i jednog proćelavog čoveka, elegantnog, koji je na jednoj od slika grlio Faustina Mansa. Zapao mi je za oko zbog toga što je izgledao kao greška u scenariju: pantalone od engleskog kašmira, u kombinaciji sa panama šeširom i svilenom kravatom, dvobojne cipele; prsti izbledeli usled gubitka

pigmenta, i urođena nadmenost krotitelja lavova. „A ovo, ko je to?“ „Ovaj ovde?! Ah, taj čovek je odigrao ključnu ulogu u Faustinovoj karijeri. Njegovo ime je Arhimed Moran, to je čovek koji je naučio mog supruga da svira kontrabas...“ „Američki mornar koji je Faustinu dao svoj kontrabas?“ „Tačno tako. Moraš da razgovaraš s njim!“ „Da razgovaram s njim?! Taj čovek je još uvek živ?“ „Hvala Bogu! Zapravo, bio je i na sahrani. Arhimed nema nameru da umre. Stalno govori kako je umiranje pretežak posao za njega.“ „A gde on sada živi? Da li se vratio u Sjedinjene Države?“ „Arhimed?! Ne! Arhimed se čak više i ne seća da je ikada bio Amerikanac. Živi u Kazengi, tamo je već duže od trideset godina, u kući koja se doslovce raspada. Najbolje što je od nje ostalo jeste dvorište. Tamo on provodi po čitave bogovetne dane, u dvorištu, čavrljajući s pticama i susedima.“ Ja sam mislila da je Mornar bila genijalna izmišljotina Serafima Kusela; on i Pešak, čarobni kontrabas. Nisam mogla da sakrijem svoju zaprepašćenost: „A kontrabas?! U Kejptaunu mi je neko rekao, jedan stari muzičar koji je sarađivao s Faustinom, da je Pešak – kontrabas – posedovao sopstveni um...“ „Ah, to.“ Dona Anakleta se osmehnula s uvežbanom ravnodušnošću. „To su priče koje je Arhimed voleo da priča. Zašto ne bi to razjasnila u razgovoru s njim?“ Zanimalo me je da li je Faustino nastavio da svira kontrabas posle povratka u Luandu, 1975. godine. Dona Anakleta mi je potvrdila da jeste. Svirao je, ali uglavnom kod kuće, s grupicama prijatelja. Revolucija nije donela ništa dobro muzici. Kasnije – već devedesetih – osnovao je džez grupu, Društvo nacija, s pijanistom Kubancem i bubnjarem Portugalcem, pa je ponovo počeo da svira u barovima i na svadbama. Poslednjih godina, Merenge je pevala zajedno s jednim bendom, sa sve većim uspehom. „Merenge izuzetno lepo peva. Kao da ima mnoštvo glasova u grlu, a ponekad ih koristi sve odjednom. Mislim da to uopšte nije uobičajeno.“ Ništa nisam odgovorila. Ne dopada mi se Merenge. Tako smo nas dve jedno vreme sedele u tišini. A potom, iznenada, dona Anakleta kao da je donela odluku: „Dakle, Sis’ Fatita, upoznala si je, pretpostavljam...“ Klimnula sam glavom. Ruke su joj se tresle. Jednom šakom je prekrila drugu i obe ih položila na krilo. Glas joj je postao tiši:

„Faustino se muvao s tom gospođom, čak i pre nego što smo on i ja počeli da izlazimo. Takvi su muškarci. Sis’ Fatita, njeno ime sve govori, mora da je bila krajnje slobodna žena za to vreme, ili barem liberalnija od mene. Ono što zasigurno znamo jeste da se Faustino oženio sa mnom, ali ona je bila ta koja je zatrudnela. Venčali smo se u oktobru, a Pitanga je rođena u novembru – prvo dete Sis’ Fatite. Znala sam ja to, naravno, odmah sam znala. Ljudi ovde uvek sve brzo doznaju. Bila sam veoma mlada. Imala sam dvadeset godina i uhvatila me je panika, mislila sam da ću ga izgubiti, on je toliko žarko želeo da ima decu. Godine su prolazile, a ja nikako nisam uspevala da začnem. Smršala sam, počela sam da gubim volju za životom. Ernesto se zabrinuo za mene. Često je svraćao na večeru kod nas, a nakon što je stari Gvido preminuo, došao je da živi s nama. Gvido Lopo Manso je tako glupo nastradao. Pao je s vrha ormara na koji se prilikom svog mesečarenja popeo i tamo nastavio da spava. Umro je zato što su ga naglo probudili, i on se prepao. Glavom je udario u ćošak noćnog stočića i na licu mesta je ostao mrtav. Nisu imali majku. Ona je umrla kad su obojica bili sasvim mali. Rak.“ Opet ćutanje. Znala sam da su se njene misli vrtele oko smrti Faustinove majke. Shvatila sam – s gnušanjem! – da je moja uloga u svemu tome bila nalik onoj koju imaju novinari koji se motaju oko kanti za smeće filmskih zvezda, u potrazi za tragovima koji bi im pomogli da na osnovu njih izgrade neku vrstu skandala. Nisam znala šta mi je činiti: da ustanem i odem? Da je zamolim da se zaustavi? Ili sasvim suprotno, da joj pomognem da to iznedri iz sebe? Možda joj je ovaj razgovor koristio. Na kraju krajeva, ona je sama to predložila. Obećala je da će mi ispričati istinitu priču o Faustinu Mansu. A sada me je puštala da samo tako sedim, u tišini, nepomična, pretvarajući se da čitam šta sam do tada zapisala u svojoj beležnici. Konačno, dona Anakleta je narušila tišinu: „Već znaš šta se dogodilo, zar ne?“ Desilo se neusiljeno, a odluka je bila njena. Dona Anakleta je insistirala na tome. To jeste bila njena odluka. Jednog jutra, nakon što je Faustino otišao na posao – u to vreme više nije radio u prodavnici tkanine nego u pošti – Anakleta je ušla u sobu gde je Ernesto spavao i, kada se probudio i otvorio oči, ugledao ju je kako stoji tu, pred njim.

Porodični sud

Kada

sam stigao u majčinu kuću, zatekao sam kola generala N’Gole parkirana ispred ulaza. Kaveira, vozač, stajao je oslonjen na zid, čačkajući zube. Njegovo bi lice stvarno podsećalo na kaveiru – to jest, lobanju – odatle i nadimak, da nije bilo njegovih živih očiju. Tri vertikalna ožiljka na obe slepoočnice, oštri očnjaci, zbog svega toga on izgleda još krvoločnije. Nasmešio se ugledavši me, uz okrutnu grimasu; potom je desnom rukom načinio pokret oponašajući da drži mač i kao da njime hoće da prereže vrat (mada je on zapravo simbolično presecao moj vrat.) Njegov glas je bio vedar: „Ćao, mali Bartolomeu! General će te ubiti!“ Inače se dobro slažem s njim, ali u tom času morao sam da se uzdržim da ga ne tresnem pesnicom u facu. Jebiga, pomislio sam, bolje bi bilo da nisam ni dolazio ovde. Onda sam pozvonio i majka mi je otvorila vrata. Povela me je u dnevnu sobu i jednim strogim pokretom me prisilila da sednem pored nje. S druge strane stola nalazili su se moj ujak, moja ujna i Merenge, pretvarajući se da su uzrujani. Niko ništa nije rekao. U tom se trenutku pojavio moj najmlađi ujak, Džoni, punački šaljivdžija. Ušao je iz pravca kuhinje, s flašom piva u ruci („kuka“ – on pije isključivo tu marku piva). Zastao je na dovratku i, odmerivši nas, nije mogao da zaustavi zvučan smeh: „Jebote, izgleda da će ovde biti oluje!“ Smestio se pored mene: „Ja sam ovde na položaju sudije. Dakle, hajde da vidimo. Merenge je porodici objavila da je trudna, i da si ti otac. Možeš li to da potvrdiš?“ Spustio je flašu na sto. Sećam se da sam pomislio kako su flaše piva „kuka“ drugačije od svih ostalih. Fabrika je otvorena četrdesetih. Možda je to još uvek originalni model. Oblik flaše, isto kao i logo – ptica kukavica raširenih

krila na pozadini crvene i žute boje – poseduju neki retro izgled, koji se meni dopada. Moje misli su se odmah ispunile slikama žena s velikim okruglastim frizurama, učvršćenim lakom za kosu (u to vreme su ljudi imali običaj da kažu: „Jadna ta-i-ta, pala je i pokvarila frizuru“), ogromnih brassieres, s ekstravagantnim šeširima i rukavicama, koji su u to doba bili neizbežni dodaci svake dame. U suštini, nikada nisam mogao da razumem kako je moguće staviti šešir – koliko god on bio izuzetan – na tako visoke, pažljivo uređene frizure. Moje pamćenje, uključujući i ono istorijsko sećanje, u celini stečeno u bioskopskim salama, vođeno je ženskim kosmosom. Sećam se da sam o svemu tome razmišijao dok sam podizao pogled ka Merenge, ujaku i ujni. Promrmljao sam: „Ako ona tako kaže...“ Moj ujak je spustio ruku ka pojasu. Zamišljao sam ga kako izvlači svoj čuveni „magnum“ i uz tresak ga spušta na sto. Priča se kako je on upravo na taj način rešavao sve svoje probleme za vreme rata, u takozvanom ratnom štabu, kad bi se pojavio pred nadležnim vojnim zapovednicima s ciljem da opravda neki svoj potez, ili kad bi potraživao još sredstava. Međutim, ovog puta je posegnuo za belom maramicom, kojom je obrisao lice. To me je ohrabrilo. Podigao sam glas, gledajući ga pravo u oči: „Strašno mi je žao. Dete je moje. Prihvatam potpunu odgovornost. Ali da se oženim s Merenge – to jednostavno neću da učinim!“ Merenge je poskočila sa stolice: „Kučkin sine!“ Njen otac ju je uhvatio za ramena, nateravši je da ponovo sedne. „A ti, klovnu jedan, ti stvarno veruješ da bih ti ja dopustio da se oženiš mojom lutkicom?! Šta ti misliš, ko si ti? Žutokljunac! Sta ja to pričam, ne samo žutokljunac nego i mekušac, da, to je to, ljigavi, žutokljuni mekušac, koji čak nije mogao ni vojsku da odsluži." Džoni je pljesnuo dlanovima, kako bi iznova uspostavio red: „Smirite se! Smirite se! Svi ćete malo da se saberete, ili ću morati da prekinem ovu sednicu...“ Moja ujna, Dona Marikita, žena kojoj suze lako naviru na oči, počela je da plače. Moja majka je počela da viče na ujaka Džonija, Merenge je vrištala na mene, N’Gola se drao na sve i svakoga, a ja sam ustao i otišao.

Zarđali snovi, i ostali snovi

Nije bilo teško dopreti do Arhimeda Morana: on ima mobilni telefon. U Luandi, svi imaju mobilne telefone. U prošlosti, rekao mi je Bartolomeu, proizvodi za kojima su siromašni ljudi najviše žudeli – u okviru onih dobara koja su u skladu s njihovim mogućnostima, naravno – bili su bicikli i radioaparati na baterije. Danas su to mobilni telefoni. Dona Anakleta mi je dala Arhimedov broj telefona. Pozvala sam ga i objasnila sam mu da snimam dokumentarni film o životu Faustina Mansa, kao i da bih volela da ga intervjuišem u njegovom sopstvenom okruženju, kod kuće. Nije delovao iznenađeno: „Živim odmah blizu Pete avenije!“, nasmejao se. Njegov naglasak je tipično angolski. „Pete avenije u Kazengi, svakako. Pitaj za mene kod drveta baobaba, neko će ti već pokazati put do moje kuće.“ Bartolomeu me je ubeđivao da dobro poznaje Kazengu. Bezbroj puta je tamo snimao. Štaviše, već je bio u staroj Arhimedovoj kući. Povremeno ga je posećivao, na zahtev nekih prijatelja iz inostranstva kad bi doputovali u Luandu. „Ozbiljno dobro obaveštena, zahtevna rulja“, pojasnio je, mada je ipak ostajalo nedorečeno u kom su smislu ti njegovi prijatelji bili i zahtevni. Trenutak kasnije, dodao je: „Stvarno ti kažem, ozbiljno dobro obaveštena, zahtevna rulja, tetice. Nikada nisam video nikoga da iz Arhimedove kuće izađe razočaran.“ Mislila sam da je život ljudi u Luandi težak dok nisam videla Kazengu. Bila sam ubeđena da su siromaške kuće koje su klimavo izvirivale iza ugla većih zgrada (sive, prljavštinom prekrivene kolibe) bile nešto najgore što ovde postoji, najgore što postoji bilo gde u svetu. Prevarila sam se. Potcenila sam –

kao što to obično biva – zlo čovečanstva. Kazenga se proteže beskrajnim kilometrima haosa i košmara. Iznajmljeni džip kojim smo putovali, s Bartolomeuom za volanom, napredovao je duž mreže rupa koju ne biste mogli nazvati putevima bez izvesne nijanse ironije. Borili smo se sa sporim bujicama blata, probijali se kroz guste močvare pune vodenih ljiljana, pa opet preko rupa, preko jaruga probijenih u samom đubretu, kroz milione spljoštenih konzervi od sokova, plastičnih kesa, zapušača od flaša, leševa pasa, kroz tridesetogodišnji talog koji je čekao da ga neko savlada. Bilo je kasno popodne, i sve je imalo pokrov od prašine. I sama svetlost kao da je plutala, raspršujući se u čestice prašine, čime je čitav prizor dobijao na dubini, poprimajući onu čar epskih slika, podsećajući vas na fotografije zahvaljujući kojima je Sebastijao Salgado postao slavan. Niske kućice s obe strane puta. Nakrivljene palme koje izviruju iz dvorišta. Ovde salon lepote (ako verujete onome što piše na natpisu – što zaista zahteva mnogo vere); tamo brijačnica, sa slomljenim ogledalom, s posterom na vratima: „Dođete ružni, odete lepi. Pravimo pletenice i trajne frizure, uvijanje, kovrdžanje i talase. Stavljamo nadogradnju. Curly se ovde koristi.“ Nešto dalje, sedište političke partije. Potom „neoklasična“ fasada Kraljevstva božje crkve. Svuda gužva, ljudi se kreću u svim pravcima, noseći tovare na leđima, svađajući se, smejući se, neki čak i plešu. „Evo nas!“, objavio je Bartolomeu, zaustavljajući kola. Izašli smo. Jedan starac, sedeći na zidiću od ciglica, u majici s natpisom MPLA i šortsu, svedočio je – zbunjen – bučnom kolapsu sveta. Bartolomeu ga je pozdravio s poštovanjem; pitao ga je da li je Arhimed kod kuće. Taj naizgled prastari čovek odavao je utisak obeshrabrenosti. Požalio se na bolove u duši, ili sam ga barem ja tako razumela, žalio se da mu ponestaje daha, smetala su mu moderna vremena i prekorno se osvrnuo na činjenicu da su njegova stara „braća po oružju“ zaboravljena; na kraju je nevoljno pokazao na kuću iza sebe, uzdahnuvši: „Tamo je...“ Ušli smo. Izbili smo na dvorište zagušeno misterioznim zarđalim mehanizmima. Jedno stablo smokve zdravog izgleda, u samom središtu, pravilo je tamnu senku. Iza nje se moglo videti čvrsto ružičasto stablo drveta guave. Bilo je tu takođe i indijsko jujube drvo, kao i dva ili tri neverovatno visoka izdanka papaje. Između guave i smokve je bila okačena ležaljka. Pomislila sam da je prazna, sve dok nisam ugledala kako se iz nje izvlači – odeven samo u par uočljivo iznošenih farmerki – jedan smežurani starčić,

potpuno ćelav, kože isflekane kao krzno dalmatinca, sa sivom bradom u sitnim pletenicama, koja mu je dopirala sve do pupka. Ima ljudi koji se s godinama šire, drugi se sužavaju. Neki eksplodiraju, drugi se sažimaju. Arhimed Moran se smanjio. Barem u fizičkom smislu, u poređenju s fotografijom koju sam videla u kući done Anaklete. Međutim, iznutra kao da je ključao od energije. Prišao mi je sitnim koracima. Pružila sam mu ruku. On ju je zgrabio i povukao me prema sebi sa zapanjujućom snagom za osobu koja je delovala tako krhko, pa me je zvučno cmoknuo u oba obraza. „Dakle, ti si najmlađa, Lorentina! Moj prijatelj je zaista znao kako se prave deca. Jednom prilikom, za njegov rođendan, poklonio sam mu posetnice koje sam posebno u tu svrhu odštampao. Pisalo je: ‘Faustino Manso / Nezavisni umetnik u pravljenju dece’.“ Pozvao nas je da sednemo za plastični sto u senci smokvinog drveta. Vrata i prozori kuće bili su širom otvoreni. Kroz jedan od prozora videla se žena koja je uplitala kosu neke devojčice. Kroz drugi, dve mlade devojke, veoma mlade, nage su dremuckale na strahovito prljavom madracu (čak i s te razdaljine bilo je upadljivo koliko je bio prljav). Otprilike dvanaestogodišnja devojčica je izašla iz kuće s punim naručjem flaša piva, koje je potom spustila na sto ispred nas. Meni je donela „koka-kolu“. Bila je hladna kao led. Mandum je, zadivljen, pokazao prema nekom složenom komadu opreme koji se kupao u rđi, sastavljen od niza poluga i klipova i zupčanika, poluskriven iza krošnje drveta manga. „A ono, šta je to?“ Arhimed Moran je slegnuo ramenima. „San. Mehanički san. Ostavio sam ga na tom mestu, da me podseća da i snovi bivaju izjedeni rđom. Rđa se nikada ne odmara." Smotao je cigaru i upalio je. Neki slatki, izuzetno jak miris proširio se po vazduhu. Bartolomeu se nasmejao: „Ovo prokletstvo je dobro!“ Starčić ga je odmerio, ljutito: „Kako to misliš, ‘dobro’, dečače? Najbolje je! Savršeno dobro znaš da na svetu ne postoji mesto s boljom travom nego što je ona koju ja ovde uzgajam.“ Mandum je bio sablažnjen: „Trava?!“ „Nisi im kazao?“ Arhimed Moran je poskočio. Uhvatio me je za ruku. „Ha, dođi! Hajde! Pokazaću ti moju plantažu.“ Sve troje smo ga sledili. Ušli smo u kuću, prošli smo kroz jedan mračni hodnik, oronulu kuhinju – dve su žene

robovale pored džinovskog kazana koji je virio iznad vatre upaljene na tlu – da bismo najzad izašli na drugo dvorište. Bila sam kao ošamućena. U jednom uglu nalazio se dugački staklenik, visok, koji je izgledao kao da će svakog trena pući od obilja zelenila. Činilo se kao da su u njega spakovali celu amazonsku džunglu. U drugom uglu, oslonjena na zid, počivala je neka mašinerija za koju sam pretpostavila da služi za sušenje lišća. Ostatak prostora je zauzimalo isto ono grmlje s elegantnim reckavim listovima koje je pretilo da raznese staklenik.22 „Ovde imam nekoliko desetina različitih varijanti kanabisa“, hvalisao se Arhimed. „Neke od njih još uvek nisu ni zavedene. Da li ste znali da se kanabis uzgaja već više od četiri hiljade godina? Kinezi su osamdeset vekova pre Hrista pravili papir od vrste cannabis sativa! Iskreno rečeno, istorija civilizacije je direktno povezana s uzgojem kanabisa. Borba protiv proizvodnje kanabisa jeste čin protiv istorije i civilizacije. A njeno održanje jeste čin otpora protiv divljaka.“ Prišao je jednom od žbunova, koji je plastičnom mrežom bio razdvojen od ostalih, pa je pomilovao njegovo lišće, s ljubavlju, kao kada čovek gladi psa: „Ovo ovde, ovo je vrsta na čijoj nadogradnji radim već više od dvadeset i pet godina. Imam jednog kupca u Rio de Žaneiru, koji mi je ponudio pravo bogatstvo za seme ovog žbuna. Ali ono nije na prodaju. Prodajem mu lišće, naravno, ali ne i seme. To bi bilo kao da mu dopustim da kupi kokošku koja leže zlatna jaja. Ovaj čovek, moja najbolja mušterija, bio je neka vrsta hipika, sam je pravio i prodavao parfeme na ulicama i pijacama u Paratiju, sve dok pre deset godina nije nasledio veliko bogatstvo. I tako, zaposlio je jednog portugalskog agronoma, nitkova i pijanicu, Antuna, čiji je jedini posao da putuje širom sveta, birajući i nabavljajući lišće i semenje kanabisa. Jednom sam ga posetio, tog mog klijenta, u Rio de Žaneiru. On živi, sticajem okolnosti, u delu grada pod nazivom Žardim Botaniko, prema botaničkoj bašti koja se nalazi u tom kraju. Prava mala palata! Mislim da ovde u Luandi takve kuće i ne postoje, s bazenom, saunom, bioskopskom salom, bibliotekom, i – što je najbolji deo – posebnom prostorijom za pušenje. Tu, u sobi za pušenje, tu on drži lišće kanabisa koje Antun skuplja za njega. Znaš li kako bih ja to nazvao? Savoir vivre, baš tako, na francuskom jeziku, zato što se samo na francuskom može izgovoriti krajnja glupost – čak i prostakluk – a da to ne zvuči glupo ili obično. Izjava Arhimeda Morana

Nisam rođen u Nju Orleansu. Ja radije kažem Nuvel-Orleans, lepše mi zvuči tako. Rodio sam se u mirnom gradiću na obali Misisipija pod nazivom Etiopija, ali sam odrastao u Nuvel-Orleansu. Pamtim reku, polagani protok mulja, ali čak nisam ni siguran da li se ja stvarno toga sećam, ili se sve moje uspomene vezuju za priče moje majke, koja mi je često ponavljala kako me je vodila u šetnje pored obale. Uvek mi je pričala o tome u predvečerje, kada je sve bilo okupano lenjim ostacima sunca, pa bi se blatnjave struje preobraćale u čisto zlato. I stoga, kad god pomislim na Etiopiju, ja zapravo vidim zlatnu reku koja polagano klizi. Moj otac je bio čarobnjak, ne onaj pravi, nije bio vrač kakvih ima mnogo svuda širom zemlje, nego pomodni mađioničar, od onih koji izvlače zečeve iz šešira. Ali moj voljeni otac nije vadio zeca iz cilindra – nikada nije nosio niti koristio cilindre – nego iz usta – kao da ih je povraćao. Povratio bi malecke bele zečiće, sasvim male, ali savršene. Ali nije se on bacio kroz prozor, ne, ne s jedanaest zečeva 23, njega je odnelo piće, ciroza jetre, pre nego što je napunio pedesetu. U svet šou-biznisa sam ušao veoma mlad. U sedmoj godini sam svirao klavir, s izvesnom dozom talenta, na nastupima mog oca. Sve do dana kada me je jedan prijatelj, stariji od mene, novinar, poveo u provod na mesto gde su svirali Nju Orleans ritam đavoli. Bio sam očaran. Ugledao sam Silvestera Pejdža za kontrabasom, i odmah sam znao da je to ono što želim da radim do kraja svog života. Na kraju nastupa, otišao sam da pričam s njim i zamolio sam ga da me nauči da sviram taj instrument. Verujem da je Silvesteru moje oduševljenje bilo zabavno. U to vreme nije bilo mnogo ljudi koje je zanimao kontrabas. Sprijateljili smo se. Kada je umro, ostavio je Pešaka meni u nasledstvo. Tako je moja karijera – ili bi trebalo da kažem, moja kratka karijera – zaista počela. Svirao sam s Oridžinal diksilend džez bendom, kao i s Džejmsom Fransom Duranteom – starim Džimijem – u Oridžinal Nju Orleans džez bendu. Čim je rat počeo, prijavio sam se u mornaricu. Ali nije mi se dopalo. Ja mrzim rat. Svaku vrstu nasilja. Možda još više prezirem patriotizam, i disciplinu i uniforme, a sve su te odrednice neizbežne za uspeh jedne vojske. I zato, kada je brod na kome sam plovio pristao u Luandi, ja sam se iskrcao, uz grupu saboraca, tek da bismo se malo izduvali, ali se nikada nisam vratio. Faustina Mansa sam upoznao tog istog jutra. Svratio sam u prvu krčmu da bih razmislio šta ću dalje, koji sledeći korak da načinim... ... Sećam se, stomak me je boleo od silne uznemirenosti... Nisam imao puno novca, nisam znao ni reč portugalskog jezika, a plašio

sam se da bi policija mogla da me pronađe i preda me Amerikancima. Tako sam sedeo, zamišljen, pijući pivo i grickajući semenke, kada sam ugledao jednog mladog čoveka kako ulazi, noseći gitaru na pojasu preko ramena. Sa sobom sam bio poneo svoj kontrabas pod izgovorom da u gradu imam prijatelja koji je muzičar, kao i da sam mu obećao da ću zajedno s njim svirati na jednom svadbenom prijemu. A eto, upravo to se i dogodilo. To je bio jedini put da sam rekao istinu, ubeđen da lažem. Faustino me je video kako sedim pored Pešaka, što je privuklo njegovu pažnju, pa mi je prišao. Još i sada, dok vam ovo pričam, mogu da čujem njegov glas. Prelep je to bio glas, kao glas hipnotizera, znate? Smiren i krajnje samouveren. Dovoljno je bilo da progovori, pa da ga ljudi zavole. Po mom mišljenju, velikog zavodnika Faustina Mansa je šezdeset procenata činio glas, trideset pet procenata šarm, a onih preostalih pet procenata je odlazilo na ljupkost. Šarm – ono što obično nazivamo šarmom – nije ništa drugo do skup dobrih manira, ,udruženih s dobrim držanjem, a on je bio vrlo ljubazan čovek, mada nikada nije prestao da bude muževan. Ali njegov glas,. ah, taj njegov glas! To mu je bilo najjače oružje. Približio se mestu na kome sam sedeo, pogledao je u moj kontrabas, pokazao mi je svoju malu gitaru i rekao: „Moram da priznam, tvoja je mnogo veća od moje!“ Na portugalskom, svakako. Onda je primetio izraz mog lica, moj uznemiren pogled, pa mi je to isto preveo na engleski. U to vreme, Faustino je već poprilično dobro vladao engleskim. Čitava ta situacija mi nije delovala nimalo smešno, ali sam se ipak nasmejao. U tom trenutku mi je najpotrebniji bio prijatelj. Nekoliko minuta kasnije, već smo pričali kao da smo se oduvek poznavali. A verovatno i jesmo. Ja verujem u reinkarnaciju, ili nešto slično reinkarnaciji. Bilo kako bilo, da ne izgubim nit u sredini priče, posle izvesnog vremena i nekoliko ispijenih piva, Faustino mi je .rekao da mora da svrati do kuće i presvuče se, a posle toga je trebalo da svira na nekom venčanju, pa me je pozvao da mu se pridružim. Ispostavilo se da je to bilo njegovo venčanje. Znate, muzika je neka vrsta univerzalnog jezika, a univerzum je muzički jezik, to je još jedna stvar u koju verujem, tako da mi uopšte nije bilo teško da u roku od samo nekoliko meseci postanem momak koji je nezaobilazan na svim gradskim zabavama. A dozvolite da vam i ovo kažem, bile su to sjajne zabave. Osim toga, ljudi su voleli američku muziku, već je petoro ili šestoro ljudi veličalo džez, čak sam upoznao i čoveka koji je stepovao, ozbiljno vam kažem, bio je to Liseu Vijeira Dijas, veliki Liseu24, sve u svemu, bez nekog posebnog truda sam se preobratio u neku vrstu proroka u očima mlađe

generacije. U toku prvih nekoliko godina živeo sam u nekom blagom strahu, plašeći se da bi policija mogla da me pronađe, u Luandi sam bio ilegalno, setite se toga, ali čim sam dovoljno naučio portugalski jezik i kako da prikrijem svoj pravi naglasak, otišao sam da se registrujem kao Angolac – ili, bolje rečeno, kao Portugalac. U to doba, uopšte nije bilo nesvakidašnje da ljudi već zađu u određene godine bez ikakve dokumentacije. Niko mi nije postavljao nezgodna pitanja. Dali su mi papire koji su mi bili potrebni, na ime Arhimed Mourao, i sve su moje brige nestale. Danas samo starije generacije znaju da sam Amerikanac. Oženio sam se, onako kako se to ovde radi, oženio sam se nekoliko puta, mnogo dece imam. Nostalgija?! Čežnja za Sjedinjenim Državama?! Devojko, ništa od toga ; meni ne nedostaje! A kada me ipak uhvati nalet nostalgije, znaš li šta onda uradim? Upalim televizor, potražim CNN, slušam Buša kako priča, dva minuta, tri minuta, ne treba mi više od toga, niko to ne mora da trpi, i onda se zahvalim Bogu što nemam više nikakvu vezu s tom zemljom. Ali hajde da se vratimo na Faustina, da, naravno, ja sam bio taj koji je tog neodoljivog mamlaza naučio da svira kontrabas. Ali od određenog trenutka, da budem iskren, ja sam počeo da učim od njega. Faustino je posedovao prirodni talenat, predavao se instrumentu, kao – ako mi oprostite na siromašnoj metafori – ptica koja se prepušta nebu. Dok je svirao, on je bio muzika. S Faustinom sam se obično sastajao kasno po podne u kafeu Rijalto, zato što se nalazio – i još uvek je tamo, neuništiv! – odmah pored pošte u kojoj je on radio. Znate li ko je takođe radio u istoj toj pošti, kao blagajnik? Ilidio Maćado; priča se da je MPLA osnovan baš u njegovoj kući, ali ja mislim da su to samo prazne glasine. ... Hm, šalio sam se! Bolje isecite ovo što sam rekao, ne bih voleo da upadnem u nevolje... Međutim, činjenica je da Ilidio jeste radio u toj pošti, i da su ga svi voleli. Povremeno se i on pojavljivao u Rijaltu. Upravo u jednoj od takvih situacija, nakon što je već poprilično popio, Faustino je izmislio celu priču o mom kontrabasu, Pešaku, kako ga je zaposeo duh Silvestera Pejdža i kako se svako ko bi na njemu svirao nužno pretvarao u neku vrstu zombija, prazne ljušture koju je duh Silvestera Pejdža zauzimao, u želji da ponovo zasvira na svom instrumentu. Sve su to koještarije, cela ta priča, snoviđenja pijanaca, ali ljudi su mu poverovali. I dan danas ima ljudi koji uporno ponavljaju tu priču. Kasno je. Uskoro više nećete imati dovoljno svetlosti za snimanje. Sigurno

vas zanima zbog čega sam Pešaka poklonio Faustinu Mansu, zar ne? Onda ću vam reći: zbog toga što sam ja za sebe izmislio novi život, pa je Pešak za mene postao samo beskoristan i nepriličan podsetnik. Otežavajuća okolnost, u ovom slučaju veoma glomazna otežavajuća okolnost. Kontrabas može da koristi samo dvema vrstama ljudi – kontrabasistima ili beguncima. Begunac može na njemu da otplovi sve do nekog napuštenog ostrva, a posle da ga upotrebi za potpalu vatre. Ja sam bio begunac koji je svirao kontrabas. Ali onda sam se preobratio u nešto drugo. Povrh svega, Faustino ga je zasluživao mnogo više od mene. Da je rođen kao Amerikanac, mogao je da bude Mingus. Ali on je bio Angolac, draga moja devojko. Što znači da je otišao i dalje od Mingusa. On je bio jedan i jedinstveni Faustino Manso.

Lovci na dijamante

Brend Malan me je čekao, sedeći prekrštenih nogu, pušeći cigaru, za jednim od stolova u Vida e Caffe – taj se naziv izgovara na poseban način, s dva F – što je jedno od retkih mesta u Kejptaunu gde možete da pojedete odlične krempite i uživate u pristojnoj kafi. Ustao je kako bi me pozdravio: „Lepo je ponovo videti te, Pouka Sorte.“ Seo sam, a jedan od konobara mi je odmah doneo kafu i krempitu. Brend se nasmejao: „Vidiš li koliko si mi drag? Ne moraš ni reč da izgovoriš. Ja prosto znam šta želiš, već sam naručio za tebe...“ „Znaš li šta ja sada želim?“ „Mislim da znam.“ Izvukao je knjigu iz omanjeg ranca i gurnuo ju je prema meni. „Uz pozdrave mog oca.“ Lovci na dijamante, od Vilbura Smita. Gospodin Malan ima prefinjeni smisao za humor i samoizrugivanje. Otvorio sam knjigu i ugledao jednu kovertu uglavljenu među prvim stranicama. Ponovo sam sklopio knjigu i pažljivo je sklonio u stranu. Pio sara kafu i jeo krempitu dok sam slušao Brendovu priču o tome kako se zabavljao proteklih par dana, plešući po klubovima i zavodeći brbljivice. Reč brbljivice je moja. Kakve bi inače žene mogle da se zainteresuju za seljaka poput Brenda? Sutra putujemo zajedno, natrag u Angolu.

Sivi dan

Postoje

jutra koja izgledaju kao da su stigla izdaleka. Dolaze umorna i hladna, vukući po zemlji dugačak nevestinski veo od fine čipkane izmaglice. Takva jutra svakako dopiru iz nekog drugog godišnjeg doba, s dalekog severa, kao ptice selice, ili kao proterane plavuše izuzetno svetle kože, još uvek zbunjene, uplašene, čekajući da na njih dođe red da pokažu svoj pasoš. Na primer: ovo jutro. Pogledala sam kroz prozor spavaće sobe i videla sam Luandu kako pluta iznad prljavih voda zaliva, nalik jadnoj Ofeliji. Mandum me je zatekao u takvom trenutku i osetio je da nešto nije u redu: „Šta se to s tobom dešava?“ (Ja, tužna Ofelija.) Danima mi već postavlja jedno te isto pitanje. Danima mu već ništa ne odgovaram. Otišao je, odmahujući glavom. I on je nekako čudan. Upoznao je neku uličarku i odlučio je da je spase. Izgleda da je ta devojka zaradila sidu. Tragedija. Jedna među deset ili dvanaest hiljada drugih sitnih tragedija... Ona, ta devojka, ima tako krupne oči, mnogo zrelije od ostalih delova njenog tela. Stekla sam utisak da je zaljubljena u Manduma. Pozvala sam Bartolomeua i zamolila sam ga da dođe da se vidimo. Nešto u mom glasu ga je uplašilo. Pola sata kasnije, zakucao je na moja vrata. Pustila sam ga unutra. Seo je na pod, oslonjen na krevet. Više voli da sedi na podu. Nameravala sam da mu kažem: „Trudna sam“, ali je on prvi progovorio. „Zajebao sam stvari, ljubavi! Ostavio sam Merenge u drugom stanju!“ „Šta?!“ „Merenge je trudna.“ „Koliko dugo to već znaš?“ „Nekoliko dana. Trebalo je ranije da ti kažem, u pravu si. Ali još uvek sam

nekako smušen. Ne mogu jasno da razmišljam.“ „Pa, i ja sam trudna!“ Bartolomeu je prasnuo u smeh, ali je po izrazu mog lica shvatio da sam ozbiljna, posle čega je prebledeo. A onda je učinio nešto što nisam predvidela. Ustao je i obavio ruke oko mene. Kao što pravi muškarac grli svoju ženu. A ja – šta ste očekivali? – osetila sam kako mi suze naviru na oči.

Iznenađenje

Poštar me je čekao u predvorju hotela. Ustao je čim me je ugledao kako dolazim. Njegovo ime je Hipolit, a upravo je onakav kakvog biste zamislili jednog pravog Hipolita – visok, nezgrapan čovek, s dugim konjastim licem i sporim, ceremonijalnim pokretima. Jedan od onih ljudi koji deluju kao da su uvek u odelu s kravatom, sav tmuran, kakav bi bio čak i kad bi nosio samo par gaća. „Lorentina, gospođice, ovo je stiglo za vas.“ Pružio mi je smeđu kovertu. Pročitala sam ime pošiljaoca, Sereta du Tojt, i odmah sam znala šta je u pitanju. Dala sam Hipolitu pet stotina kvanzasa; zahvalio mi se blagim naklonom i povukao se. Činilo se kao da je on moj lični poštar. Insistira da mi pošiljke uvek uruči lično, čekajući me koliko god je to potrebno. Plaćam za tu njegovu pažnju, naravno, kako bih bila sigurna da se nijedno pismo neće zagubiti. Unutar koverte se nalazila razglednica od Serete. Lav koji urliče, s velikom zlatnom grivom, užarenih crvenih očiju, a na naličju, ljubičastim mastilom, carski rukopis koreografkinje: Draga moja, Kao što sam obećala, evo kopija nekih od pisama koje mi je Faustino poslao. Izabrala sam ona koja bi najviše mogla da koriste tvom radu, i tebi lično. Slutim da do sada već znaš istinu, ili nešto drugo što barem nalikuje istini, o tvom ocu. Nadam se da nećeš odustati od dokumentarca. Faustino Manso je bio izuzetan muzičar. Iznad svega, on je bio dobar čovek. U našim zemljama, u ovim delovima Afrike koji su uvek tako nestabilni, sećanje se ne smatra osnovnom potrebom, ne može da se jede, neće te zaštititi od hladnoće, niti od bolesti i nesreće – mi je

preziremo. A ipak, zemlja se ne može izgraditi bez ulaganja u sećanje. Ja tebe vidim kao izvesnu vrstu graditeljke sećanja. Molim te da prihvatiš moje prijateljstvo i, u ime solidarnosti, moj ženski zagrljaj, Sereta du Tojt Pisma Faustina Mansa za Seretu du Tojt. Nekoliko odlomaka.

Lourenco Markeš, 1962. godina (...) Ima noći kada su moji snovi crveni. Iskrsavaju neki ozbiljni glasovi i ja ih slušam, u strahu. Plašim se za tebe, a istovremeno se moje jadno srce ispunjava ponosom. Znam da ćeš na kraju postići uspeh. Trebalo je da ostanem uz tebe, ali nisam – niti sam ikada bio – u stanju za bilo kakav čin hrabrosti. Oprosti mi. (...) Nije mi bilo teško da pronađem posao u pošti. Još uvek mogu da osetim u ovoj zemlji – u poređenju s mojom – mnogo veći stepen rasne netrpeljivosti, nepoverenje (pogledi ispod oka, šaputanje), koje se nadoknađuje solidarnošću pojedinih kolega iz velikog grada, kojima je cilj da budu viđeni u mom društvu na javnim mestima. Sve me to pomalo podseća na Južnu Afriku, s tom razlikom da je ovo tajni rasizam, bez arogancije, budući da ovde zvanična politika uzdiže ideju mešanja rasa. To se naziva Luso-tropikalizam. Meni se više tako dopada. To jest, između posramljenog i ponosnog rasizma, ja biram onaj prvi. Radije bih trpeo one male izdaje, uvredljive komentare izgovorene šapatom, nego otvorenu agresiju, nego direktne udarce. Svaka uvreda boli. Ali udarac boli mnogo više. Otkrio sam jedno mesto na kome se svira džez, nimalo nalik Šestom distriktu, naravno, ali je svejedno veoma zanimljivo. Pešaku se probudila njegova urođena radoznalost među ovdašnjim ljudima. Hajde da vidimo šta će se dogoditi tokom narednih meseci. Kada mislim na tebe i Kejptaun, što se dešava uvek kada ne želim da mislim na

tebe i Kejptaun, najviše mi nedostaje sve ono što je u bilo kakvoj vezi s tobom – prijatelji, dugi razgovori u Trevorovoj kući (u kuhinji), piće i cigare, i cigare i piće i cigare. S vremena na vreme, Tulisila bi napravila tortu. Poslužila bi nas i malim porcijama sira. Trevor i Tulisila puše travu. Milton je već pijan, ponavlja iste nezanimljive anegdote, i sam im se smeje, onako za sebe, tresući se od smeha. Njegov smeh je kod mene oduvek izazivao neku vrstu nemira, kao da je bio neka vrsta plača. Nije me iznenadilo kada sam čuo da je izvršio samoubistvo. Sećaš li se one situacije kada se pojavio Frenk i zasvirao na klaviru, a ja sam ga pratio na kontrabasu, pa si nam se na kraju i ti pridružila sa saksofonom? Ne sećam se čiji je bio taj saksofon. Ali pamtim da si sve iznenadila. Ne i mene, koji sam se oduvek divio tvom dahu – i tvojoj vatri. Tvojoj unutrašnjoj vatri. Ah, plesačice moja, koliko mi silno nedostaješ! (...) Veoma loše spavam. Košmari su mi se vratili. Ili, preciznije rečeno, košmar, jer i sama znaš da je uvek u pitanju jedna te ista noćna mora, uprkos tome što poprima sasvim različite oblike: ono jutro kada sam se vratio kući nakon što sam u padu sa skutera povredio ruku, zatekavsi svoju ženu u Ernestovoj spavaćoj sobi. Da sam otišao na posao, ćak i s povređenom rukom, nikada ne bih napustio Luandu. I naravno, nikada ne bih upoznao tebe. Vidiš li kakav je zivot? Vozač izgubi koncentraciju na raskrsnici, na skretanju se zagledavši u neku ženu, pa udari nekog sirotog momka na skuteru. Ništa ozbiljno, samo nekoliko posekotina na desnoj ruci čoveka koga je udario, sve je brzo rešeno uz iskreno izvinjenje i razmenu vragolastih komentara o opasnim čarima mulatkinja. Mulatkinja je mogla da se zadrži kod kuće još neki minut više, popravljajući šminku, u tom se slučaju ništa ne bi zbilo. Vozač je mogao da odugovlači čisteći cipele i pijuckajući espreso u kafeu gde obično svraća, takođe se |}ništa ne bi dogodilo. I ja sam mogao da zastanem kod apoteke i tek onda da krenem ka pošti. O svemu tome razmišljam dok noću ležim u postelji, pokušavajući da rasvetlim košmare. Oživljavam – minut po minut – dan tog vozača i te devojke. Za mene je to neka vrsta igre. Nazivam je Igra Boga i slučajnosti. Pretpostavljam da bih se, kad bih mogao da je odigram s dovoljno ubeđenosti, narednog jutra probudio pored Anaklete. (...) Upravo mi je palo na pamet da slučajnosti prethode Bogu, a Bog slučajnostima. Sto se mene lično tiče, ja u Boga verujem više nego u slučajnosti, ali se njih ipak plašim više nego Boga. Činjenica da nije moguće istovremeno verovati u Boga i slučajnosti nije nešto što bi mene uzdrmalo. Mi Kreolci – tako

nas definiše jedan moj prijatelj, Mario Antonio de Oliveira, jedan od najvećih intelektualaca Angole – mi Kreolci uspevamo da pomirimo nepomirljivo. Mi smo uspešni paradoks. Lourenco Markeš, 1963. godina (...) Obećao sam ti da ću biti iskren i da ću ti sve govoriti. I biću iskren. Pre nekoliko dana sam se razboleo. Imao sam bolove u celom telu. Drhtavicu. Odmah sam pomislio da je reč o malaričnom trovanju, ali da mogu da se oporavim bez ičije pomoći. Međutim, narednog jutra sam se osetio još lošije, goreo sam u groznici, pa sam morao telefonom da pozovem jednog svog prijatelja, koji me je odvezao u bolnicu. Mislio sam da sam dosta dugo ostao tamo. U jednom trenutku, poverovao sam da sam umro. Sećam se kako sam otvorio oči i zatekao sebe kako lebdim u mekom sjaju neverovatno belih oblaka. Pomislio sam: „Dakle, smrt je ipak bela. “ A onda sam je ugledao: u liku crnog anđela, i tog časa sam se setio jedne pesme Antonija Mačada, Angelitos negros – Crni anđelčiči. Ona se zove Eliza i radi kao medicinska sestra. Još uvek mlada, ali jaka kao i ti, bez i trunke predrasuda. Daleko če ona stiči – u svakom slučaju, dalje od tebe. Lourenco Markeš, 1965. godina (...) Mozambički nacionalisti več deluju u Nijasi, duž cele lagune, i več prete železničkim postajama na potezu Nakale. Belci se unezvereno muvaju unaokolo. Povremeno iznenadim nekog od njih kako me nepoverljivo posmatra, ali takođe (što je zanimljivo) uz neku vrstu strahopoštovanja i divljenja. Možda to zvuči neverovatno, ali mnogi meštani nisu verovali da bi crni Portugalci (ili takozvani Portugalci) mogli da se pobune, kao da bi i taj njihov izraz nezadovoljstva mogao da ugrozi njihovo prisustvo u ovoj zemlji. Čak i sada, mnogi veruju da če Portugal zauvek ostati u Africi. Lourenco Markeš, 1969. godina (...) Nemoj da se ljutiš na mene, ljubavi, ali ponovo se dogodilo. Sta si očekivala? Priroda mi je podarila neobuzdano srce i tu sreću da privlačim pažnju žena. U ovom slučaju, ona se pojavila iz vazduha, nebo je njen element, pa baš iz tog

razloga verujem da ju je više nego bilo koju drugu opravdano pomešati s anđelom. Ima puno anđela, znam ja to, i odavde mogu da čujem tvoje sasvim razumne zamerke. Ne postoji dovoljno veliki kokošinjac u kome bi se svi oni mogli okupiti. A ipak, žao mi je, ali moram da ostanem pri svom mišljenju: Alma je posebna, toliko posebna da je nikada neću posedovati celu, svestan sam toga, ali mogu da težim ka tome da živim za pojedine trenutke – one trenutke koje provodim s njom – a ostale mogu da provedem u stanju mirovanja (...) Želiš li da ti je opišem? Pokušaću: vitka i gipka i veoma lepa, osmeh joj je kao cvet usred pustinje. Pogledaš je i učini ti se kao da nije podređena sili gravitacije, tačnije rečeno, bilo kakvoj sili uopšte. Stvarno je tako. Veoma mlada je napustila svoj roditeljski dom u Mosamedesu, pa je autostopom stigla do Johanesburga. Radila je kao konobarica u restoranu, istovremeno odrađujući časove za sticanje pilotske dozvole. Upoznao sam je u Polani, gde sam radio, kako sam ti već rekao. Klaviristi se pruža mogućnost da upozna mnogo ljudi. Lourenco Markeš, 1970. godina (...) Odlazim iz Lourenco Markeša. Eliza je tražila od mene da se iselim. Sumnjam da već nekoliko meseci ima ljubavnu aferu s jednim advokatom, koji je ovde prilično poznat. U svakom slučaju, naš brak, ako se to uopšte može nazvati brakom, već je bio mrtav i počeo je da vonja. Žao mi je zbog dece, ali bez obzira na to što sve ovo i na njih utiče, ja nemam drugog izbora. Ne posedujem oružje, niti odvažnost, da se suprotstavim Elizi. Bila je vrlo jasna: „Ti usporavaš moj život“, saopštila mi je. „ Ugrožavaš budućnost naše dece. “ Eliza takve reči izgovara, pa i neke mnogo strašnije, ni na trenutak ne podižući glas. Njen glas ostaje isti, blag i mek, kao i uvek; njeno telo, da, njeno telo se promenilo. To je kao da zamisliš lava koji uspeva da nametne svoj autoritet uprkos tome što mjauče kao mačka. (...) Odlučio sam da se skrasim u Kvelimanu. Moj prijatelj Goanac ponudio mi je partnerstvo u poslovanju s tkaninama. Ima radnju u Kvelimanu i potreban mu je neko da njome upravlja. Ne znam da li sam ti to ikada rekao, ali ja imam iskustva na tom polju. Počeo sam svoj radnički život u jednoj suknari u Luandi, čiji je vlasnik bio brat mog oca. Kveliman, 1970. godina

(...) Evo me pored reke Bons Sinajs, u još jednoj reinkarnaciji. Da, još uvek sam Faustino Manso, muzičar i kompozitor, ali sam ujedno i gospodin Faustino iz Central bazara – osoba koju, zapravo, mnogo više poštuju nego mene kao muzičara. Uspeo sam da pronađem sobu u jednoj staroj kolonijalnoj kuči, veličanstvenoj građevini koja pripada izvesnoj porodici, nekada uspešnoj, a sada gotovo propaloj. Poslednji potomak te porodice je privlačna mlada žena pod imenom Ana, Ana de Laserda, koja tu živi u društvu stare dadilje. Ana je žena koja je dosta putovala po svetu. Studirala je u Parizu, a tamo je bila i ’68. godine, kada su studenti zapalili ulice. Ti su je dani obeležili. I ona je bila na barikadama. Požurila je nazad u Mozambik, kako bi s majkom provela njene poslednje dane, i to ju je – ako mene.pitaš – spaslo od revolucije. U dnevnoj sobi ima po– Ster s likom Maoa, tik uz portret njenog dede, gospodina s bujnim brkovima i ozbiljnim, radoznalim očima. Duboki podočnjaci. Siguran sam da ne odobrava ideje svoje unuke. (...) Pojavio se novi stanar u kući porodice Laserda. Ljubazan portugalski učitelj po imenu Dario, koji kod žena izgleda ostavlja bolji utisak od mene. Zajedno igramo šah posle večere, dok ispijamo čaj. Puno pričamo o svemu i svačemu, izuzev o politici. Ni on ni ja se ne razumemo baš mnogo u politiku.25 Kveliman, 1972. godina (...) Sve vikende, sve slobodno vreme koje imam, provodim na ostrvu Mozambik. Zaljubljen sam u taj komad zemlje, u to more, smaragdnozelene boje koju sam do sada video samo u tvojim očima. Zaranjam u more zamišljajući da prodirem u tebe, da plovim tvojim snovima i tvojim tajnama. Dođi ponovo da me posetiš. Bilo bi tako dobro ponovo te videti. Ako dođeš, obećavam da ću napisati pesmu za tebe. Ako ne dođeš – utoliko gore – onda ću ja posetiti tebe, izlažući se riziku da narušim zakon moralnosti. Svaki zakon. Tu britansku zver gluposti. Kveliman, 1973. godina (...) Od Tulisile sam čuo da si u zatvoru. Takođe, ona mi je dala ovu adresu, na koju ti sada šaljem par reči. Nadam se da će one do tebe dopreti sa svom onom snagom s kojom ih ja u ovom trenutku spuštam na papir. Mnogo te volim, beznadežno te volim, i to bez ikakvih obećanja, što je najčistija i najautentičnija

ljubav koju muškarac može da oseti. Saznanje da si u zatvoru jednako je osećaju da su mene zatvorili. Lutam kroz grad s mislima o tebi. „Gde si bio?“, pitaju me, a ja odgovorim: „Bio sam kod Serete“, tako da sada ima već dosta ljudi koji veruju da postoji neko predgrađe Kvelimana pod tim nazivom. Toliko sam puno toga naučio od tebe, povrh svega vrednost dostojanstva, pa kada se osvrnem unazad, ne prepoznajem sebe kakav sam bio pre nego što sam tebe upoznao: Volim te! Kveliman, 1974. godina (...) Jutros je jedna koleginica prekinula moj čas. Pozvala me je do vrata i šapnula mi: „Počela je revolucija u Portugalu, ali još uvek ne znamo da li je to bio potez levice ili desnice.“ Završio sam čas i otišao sam pravo kući, da u miru slušam radio. Anu sam zatekao neizmerno uzbuđenu. Okačila je zastavu Oslobodilačkog fronta na prozor. Doviknula mi je: „Dolazi, nezavisnost dolazi sada!“ Kada dobiješ ovo pismo, sigurno če več stiči još novosti iz Lisabona. Ne znam šta da mislim o svemu tome. Ti mi pomozi (...) (...) Zbrka je počela. U ovom trenutku, slušam stanicu Mozambik klub na radiju. Neki ženski glas se obraća stanovnicima Napule, pozivajući ib da se ujedine protiv vlade. „Spontani pokreti su svuda odneli pobedu“, kaže ta žena. A onda govori komandant Roho: „Čuj me, Nijaso, čujte me rezervisti i specijalne snage, obraća vam se vaš komandant Roho, komandant Roho vam govori, odavde iz Lourenco Markeša, budite spremni za akciju ako to bude nužno. Ljudi Nijase, ujedinite se i demonstrirajte u ime oslobodilačkog pokreta Mozambika. “ Ana se nervozno šetka po kući, uzvikujuči: „Reakcionari! Fašisti! Oni hoće od Mozambika da naprave novu Rodeziju. Neće proći!“ A onda podrugljivo dodaje: „Oni nisu normalni! S čovekom kao što je komandant Roho, šta ti tipovi misle, dokle će stići? “ Ono čemu se ja najviše divim kod nje jeste činjenica da je sposobna da sagleda smešnu stranu situacije, čak i kada se toj situaciji bolje vide zubi nego njena smešna strana, i kada je špremna da ugrize. Članovi koji borave u Radio klubu takođe kao da su skloni izvesnom smislu za humor, čak i bez određene namere. Njihov slogan glasi: „Svi zajedno ujedinjeni, nikada nećemo biti izdani. “ Čovek bi se slatko nasmejao da nije činjenice da ova komedija nagoveštava da će se okončati kao tragedija.

Ostrvo Mozambik, 1975. godina (...) Ljubavi moja, očajnički mi je potrebna tvoja sabranost, tvoj savet. Poslednje tri nedelje su bile najteže i najburnije koje sam iskusio od kada sam napustio Luandu. Pre mesec dana, očekivao sam još jedno dete, iz veze s devojkom s ovog ostrva, Alimom; ozbiljno sam razmišljao o tome da se oženim, uistinu da se oženim, da od Anaklete zatražim razvod braka i da se onda ponovo oženim, ali sam se tada razboleo, i posle niza lekarskih testova i pretraga, otkrio sam nešto što me je danima držalo u stanju zaprepašćenosti – neplodan sam. Uvek sam i bio. I tako sam čamio, zatvorivši se u kuću, u dubokoj depresiji, kada sam primio telefonski poziv iz Luande, kojim sam obavešten da je moj brat Ernesto stradao u sopstvenom domu, od zalutalog metka. Nekoliko dana kasnije, u moje ruke je došlo pismo od Anaklete. Moli me za oproštaj, kune se da me je oduvek volela. Ono što se zbilo između nje i Ernesta bio je sporazum – tako je ona to nazvala – zato što me je mnogo volela, a plašila se da bih mogao da je napustim ukoliko mi ne bi rađala decu. Šta sada da radim? Već danima ne uspevam da zaspim. Glava mi puca. Ležim na krevetu, a imam utisak da se čitava noć svalila na mene, kao da me ta noć slama celom težinom svog mraka. Pomozi mi, molim te. Ti si jedina osoba na koju mogu da se oslonim. U međuvremenu, tamo se bliži kraj jednog sveta, dok drugi tek što nije rođen, a ja zapravo i ne znam kome od njih pripadam.

Luanda, Angola 4. mart 2007. godine (I-mejl od Karen Bosvol)

Još uvek radim na dokumentarnom filmu o dugonzima. Kao što znaš, arapski jedrenjaci kreću se manje ili više mirnim vodama, toplim i dobro zaštićenim, između povratnika Raka i povratnika Jarca, koje obiluju dugonzima. Ali možda ne znaš da postoji zakon – i dalje na snazi – prema kome je nezakonito imati seksualne odnose s delfinima i dugonzima na brodovima. Palo mi je na pamet da su sirene možda rođene upravo iz takvih telesnih spojeva, ne samo čudnih nego takođe i zabranjenih. Možda su se, kroz vekove, neki ribari sažalili, ili se zaljubili, u ovu ili onu ženku dugonga. Moguće je da su ih, nakon što su ih oplodili, bacili natrag u more. U intervjuima koje sam uradila s meštanima ostrva Bazaruto, svi su oni naglašavali činjenicu da je nemoguće pomešati dugonga sa sirenom. „Kakvo glupo pitanje!“, govorili su. „0ni su potpuno različiti. Dugonzi imaju velike grudi, a kada imaju bebe, plivaju na leđima, dok po jedno mladunče sisa sa svake strane.“ Da li si znao da je kutija u kojoj su pronađene pločice na kojima je Mojsije zapisao Deset zapovesti bila napravljena od kože dugonga? Nadam se da ću uskoro moći da ti kažem mnogo više, i to lično. Poljubac, KB

Gospodin Malan

Ja i senjor Malan. Nas dvoje sedimo na litici, a u daljini ispred nas, glatko beskrajno more. Senjor Malan ima belu bradu, koju svaki čas gladi levom rukom. U desnoj drži lulu. Mogla sam ovde da napišem „lulu za razmišljanje", zamenjujući cigaretu lulom, tako da biste sami mogli da zaključite da sam takođe čitala Eku de Kveirosa. Dakle, lula za razmišljanje. Kaže mi: „Mi Afrikanci...“ Obraća mi se na engleskom jeziku. On engleski govori kao da u ustima ima kamenje, a to je upravo način na koji ovaj narod, njegov narod, koristi engleski. Kaže mi: „Mi Afrikanci, mi znamo da je najbolja zemlja skoro uvek prekrivena trnjem.“ Gleda pravo u mene, gleda me u oči onim svojim iskrenim, veoma bistrim očima, dok izgovara to „mi, Afrikanci“. Jasno mi je šta hoće. Mislim da razumem. I ovaj, kao i onaj belac tamo u Karuu, želi da pređem na njegovu stranu. Međutim, ja ne želim da budem ni na čijoj strani. Ja sam samo u prolazu. Što ne znači da sam stalno na nekom proputovanju nego da sam ja osoba koja je po prirodi takva, što je nešto sasvim drugo. Ja sam čovek koji nigde nema stalno boravište. Ali ipak potvrđujem, jedva primetno klimnuvši glavom, slažem se s njim iz čiste pristojnosti. Moja potvrda (moja učtivost) ga podstiče. Ton njegovog glasa se za nijansu podiže: „Kada spomenem dobru zemlju, to bi moglo da se odnosi, na primer, na Angolce. A trnje, to su ljudi koji beže iz ove zemlje“ – smeje se. „Sasvim dobro znaš, Albino, znaš da sam ja ovde došao s puno dobre volje, otvorenog srca, naporno sam radio, ali kada sam obratio pažnju, shvatio sam da su mi sve ukrali. Moju fabriku, onu fabriku, jesam li ti o tome pričao? Nije joj bilo slične

u celoj Namibiji, čak ni u Južnoj Africi. Sve dok nisam sebi gomilao zaradu, sve dok je to donosilo samo više radnih mesta, nisam imao nevolja. Ali čim sam počeo da zarađujem novac, odjednom je tuda počeo da se muva guverner, zainteresovan, posle njega i general, posle njega neko na još višoj funkciji.“ Znao sam tu priču. Istorija se nikada ne menja, dolazi samo do promene imena. Zvaničnu verziju znam čak i napamet: to se svaljuje na nas, taj napor u izgradnji nacionalne buržoazije, a onda iznenada, sredstva više uopšte nisu bitna. Druge zemlje, koje su danas izuzetno cenjene, prošle su kroz slične procese. Poštovanje je naziv koje su bogati ljudi izmislili za zaborav. U pitanju je samo to da treba da povratimo ono što nam je ukradeno. Ta rečenica, dakle, mislim da je savršena. Imao sam prilike da čujem razne njene varijante – oduševljen – iz usta čitave lepeze različitih ljudi. Neki su je izgovarali sa suzama u očima, iskreno, sa srcem na dlanu: „Reč je samo o tome da treba povratiti ono što nam je oteto.“ Drugi to kažu uz saučesnički osmeh, jer im sve to deluje ludo: „Kapirate? Radi se samo o tome da povratimo ono što nam je pokradeno.“ Ostavljajući po strani upadljivu boju njegove kože, priznajem da uloga doseljenika baš i ne pristaje gospodinu Malanu. Sasvim sam svestan da, kada bih se usudio da ga branim uz pomoć tog argumenta (što ne bih učino, nisam budala) nesumnjivo bi neko odmah dobacio: „On nije doseljenik?! Pa onda je još gore, on je beli Južnoafrikanac, nije krao od nas, ali jeste od naše crne braće u Južnoj Africi. A pored toga, zaboravio si da su ’75. godine oni došli ovde, da sve unište, od Mosamedesa do Novo Redonda. Vreme je da on za to plati. Platiće i za ostale.“ Dobro. Ponovo blago odmahujem glavom, u znak odobravanja. Senjor Malan više ne obraća pažnju na mene. Odlutao je: „... tako da ono što ja radim zapravo ne može ni da se smatra krađom. Ja samo hoću da povratim ono što mi je ukradeno...“ Ah, tako! Dobro. Izgleda da je ova rečenica mnogo popularnija nego što sam pretpostavljao. Uz neznatna prilagođavanja tu i tamo, mogu da je koriste sve vrste lopova. Sto se mene tiče, baš me briga. Senjor Malan je pronašao dijamante i zna kako da ih izvadi bez podizanja buke. Sve što ja treba da uradim jeste da ih sakrijem u svoje vozilo i da zajedno s njima stignem do Kejptauna. To obavljam lako, nikada nisam imao ni najmanjih neprijatnosti, već dobrih pet godina. Lako je, unosan je to posao. Malo-pomalo, gradim svoj penzioni fond. Za pet ili šest godina, imaću dovoljno novca da sebi kupim

imanje u Kejptaunu, odmah pored mora. Moći ću da sedim u bašti, da čitam i posmatram brodove kako prolaze. I tada ću – konačno – moći da počnem da zaboravljam, i da budem zaboravljen.

Skoro na kraju, a možda i ne

Svetlost – ili ono što je od nje preostalo: tračak, pretpostavka – provlači se kroz otvorene prozore, izmešana s vlagom i slanim žamorom mora, a onda se iscrpljena spušta na čisto bele čaršave. Alfonsina sedi na krevetu, prekrštenih nogu i uspravljenih leđa, u položaju lotosa. Okrenut sam joj leđima, ali mogu da vidim njen odraz u ogledalu garderobera. Vazduh kao da gori (to mora da je zbog ogledala), potamneo od rđe. „Pa?“, šapće ona. „Možeš li sada da me poljubiš?" Sada, to jest, sada kada znam da Alfonsinino sitnačko telo zaista služi kao zatvor za tridesetogodišnju ženu, ženu od trideset i nešto godina. Sada, nakon što sam proverio neobičnu priču o njenom životu, jer sam video njena dokumenta i čuo sam je kako priča o događajima za koja jedanaestogodišnja devojčica, praktično nepismena, nikako ne bi mogla da zna. Malecni svetlucavi komarci, nalik sitnim stidljivim leptirićima, lebde oko nas. Ipak, ukočeni su. Kao da su zaleđeni u mestu. Vreme se zaustavlja, ali moje srce nastavlja da kuca. Ruke su mi znojave (brišem ih o pantalone). Težina na mojim grudima. Pamtim jednu epizodu na koju dugo nisam pomislio. Bio sam dete, nisam mogao imati više od pet godina, a roditelji su me ostavili u kući jedne njihove prijateljice koja je nedavno bila izgubila kćerku, čija je soba i dalje bila puna lutaka. Smestili su me u mali krevet u sobi mrtve devojčice, i ja sam zaspao. Probudio sam se usred noći, ne znajući gde se nalazim, a kada sam se osvrnuo oko sebe, video sam samo lutke, na desetine njih, svuda okolo, plavokose i blede, s ogromnim očima. Buljile su u mene. Mislim da te noći više nisam ni zaspao, prestravljen, ili možda i jesam zadremao, ali sam mislio da nisam, jer čim sam sklopio oči, one lutke su se preselile u moje snove. Ne znam zašto se sećam tih lutaka. Činim beskrajan

napor i okrećem se ka Alfonsini. Sedam na krevet, na drugi kraj kreveta. „Ne znam“, kažem joj. I stvarno ne znam. „Nisam siguran da li mogu.“ i Alfonsina ustaje, povlači haljinu za rub i skida je preko ; glave. Sada, razmišljam, sada kad sve znam. Jutros mi je Lorentina rekla: „Moramo da razgovaramo“, posle čega je sama počela da priča pre nego što sam imao vremena da se nekako zaštitim. Nisam joj dozvolio da kaže sve do kraja: „Znam. Ne moraš ništa više da kažeš. Sve znam.“ Ili skoro sve. Sve što treba da uradim jeste da se osvrnem unazad (to sam i radio, neumorno, proteklih par dana) na sate i sate snimljenog materijala nje same, kako bih odmah znao u kom sam tačno minutu, na kom mestu, počeo da je gubim. Vidim kako joj se osmeh rastvara na dotad namrgođenom licu, kako joj oči odjednom zablistaju (16:52), i čujem je kako govori: „Bože dragi! Tvoja zemlja je prelepa!“ Njene usne izbliza. Crvene usne. Zubi kao svetlosne munje. Zatim se kamera udaljava, i na snimku počinju da se šire .. (zadivljujući planinski venci, u velikoj daljini: grube, žućkaste litice, iscrtane na blistavoplavoj površini neba. Nova scena. Pada kiša. Drveće eukaliptusa grli put. Krave se kreću po kiši poput sporih čamaca na mirnoj reci. Njena ruka počiva na Bartolomeuovom ramenu (17:32). Slike su rasplinute zbog vode koja se sliva niz prozore. Da, ljubavi moja, ja jednostavno ne znam – i želim da ostanem u neznanju – sve detalje. One noći, u Kejptaunu, bio sam budan kada si ušla, u tri i nešto posle ponoći. Čuo sam te u hodniku, dok si pričala s Lili (Lilit?), onom riđokosom Portugalkom, istoričarkom ili bibliotekarkom, ne sećam se više, prema kojoj je Bartolomeu pokazao zanimanje (ili obrnuto). Ništa ti nisam rekao, ni tada, ni sledećeg jutra, zato što nisam želeo da te posramim. Takođe ti ništa nisam kazao ni kada sam otkrio, sasvim slučajno, otvorivši jednu od knjiga koju si čitala (Ada ili žar, od Nabokova), pozitivan rezultat tvog testa na trudnoću. Bila si nepažljiva čak i dok si me izdavala. Zatvaram oči, a kada ih otvorim, shvatam da se spustila noć. Ponovo ih zatvaram i opet je noć. Nema svrhe da ih uopšte više otvaram.

Moranov izum

U Kazengi, dok smo se opraštali od Arhimeda Morana, upitao sam ga čemu služe one čudne zapuštene mašine u dvorištu. Bartolomeu mu je isto pitanje postavio čim smo stigli, ali starac je izbegao odgovor: „To su snovi“, odgovorio je. „Stari zarđali snovi.“ Sa mnom je bio nešto određeniji. Objasnio mi je da je izmislio mašinu koja je u stanju da napravi dugu. Ta mašina, uveravao nas je, mogla je da stvori ne samo običnu dugu nego i dvostruku i trostruku, čak i obrnutu, ili neku savijenu na krajevima. Tu poslednju vrstu je nazvao „perverznom dugom“, pri čemu mislim da se poziva na etimologiju reči „perverzan“, izokrenut naopačke, a ne da su te šarene fantazije mogle bilo kako da predstavljaju uvredu javnom moralu i lepim manirima. Arhimed Moran je verovao da bi ta mašina mogla da se upotrebi kao izvanredna zabava za javnost, nadmašujući čak i uživanje u vatrometu. Nažalost, on je odlučio da svoje mašine pravi krajem sedamdesetih, u jeku marksističke diktature, u periodu koji nimalo nije bio naklonjen poeziji. Dovršavao je svoj poslednji prototip kada je skupina državnih čuvara bezbednosti lupala u njegovu kuću. Jedan sused ga je prijavio. Prema rečima tog suseda, jedan američki državljanin, najverovatnije agenti CIA, u svom je dvorištu pravio neku neobičnu skalameriju za komunikaciju s neprijateljem. Moranu su na licu mesta stavili lisice i odveli ga u zatvor u Sao Paolo. Tri nedelje je delio skučenu ćeliju s jednim visokim, izuzetno mršavim mladićem, grozničavim i uzbuđenim, koji mu je objasnio razliku između komunizma i socio-fašizma, kao i zašto je revolucija propala u Moskvi, ali pobedila u Tirani. Na kraju tog perioda nametnutog uvoda u revolucionarna učenja, odveli su ga kod čoveka koji je u isto vreme bio „veoma prijatan i veoma

neprijatan“. „Sedi“, zapovedio mu je taj čovek, pokazujući na stolicu. „Raspitao sam se o tebi, druže. Znam da si ovde završio zbog jedne užasne greške. Ovo su teška vremena, ova naša vremena, teška vremena za sanjare. U kolonijalno doba, video sam te nekoliko puta kako sviraš. Prema mom mišljenju, druže, činjenica da si napustio područje kapitalizma i izabrao da živiš među nama, odlučivši da postaneš Angolac, predstavlja sjajnu pobedu nad američkim imperijalizmom. Nažalost, ne misle svi moji drugovi tako, oni zaostaju za vremenom, to su idioti – šta se tu može? – tako da predlažem izvesnu dozu opreza. Ispred te čekaju kola kojima će te odvesti kući. Molim te, zaboravi da si uopšte bio na ovom mestu. To je bio samo ružan san. Sada je sve gotovo...“ Obuzeo me je neki čudan predosećaj. Pitala sam ga da li je, slučajno, ime čoveka koji ga je ispitivao bilo Monte. Magno Moreira Monte. Starac me je pogledao, pomalo zatečen: „Tačno tako. Viđam ga s vremena na vreme, ovde ili onde, posebno na onim retkim džez-koncertima koji se održavaju u gradu. Pozdravljamo se tako što jedan drugom klimnemo glavom. Obojica se pretvaramo da se ono što se desilo nikada nije ni desilo. Znaš, i Monte je bio na Faustinovom pogrebu, tada mi je prišao i rekao mi je da je pronašao neke stare hartije iz doba kada je radio za vladu, hartije vezane za Faustina Mansa, pa je želeo da ih uruči njegovoj udovici." „Da li je tako postupio?“ „Ne. Savetovao sam ga da ne uznemirava donu Anakletu. Znaš, gospođice Lorentina, vremena se menjaju, možda ne izgleda tako, ali ja sam danas mnogo jači čovek od njega. Živim u ovoj kući, ovako, u ovim uslovima kakve možete da vidite, zato što ja tako želim. Zato što volim da živim ovde. Ali tokom proteklih godina sam zaradio poprilično novca. Poznajem razne vrste ljudi, lopove koji su uspeli i one koji nisu. Nasuprot tome, Monte je kao bedna olupina. I tako, rekao sam mu da ne treba da uzrujava donu Anakletu. Želim da moja prijateljica u miru provede preostale godine svog života. Zašto je sada opterećivati prošlošću?“ „A mašine?“, zanimalo je Bartolomeua (čini se da ga sve manje zanima priča o Faustinu Mansu). „Da li ove mašine stvarno rade? Da li ste ikada razmišljali o tome da ih obnovite?“ Arhimed Moran ga je odmerio pogledom, ravnodušno: „Već sam vam rekao, ni snovi ne mogu da se odupru rđi. Ostario sam. Počeo sam da razumem ono očigledno. Prava lepota ne može biti zarobljena,

neponovljiva je, ne može se predvideti. Duga je lepa sve dok ostaje neukrotiva.“

Gde se razotkriva tajna Albina Amadora

Juče sam stigao u Luandu, posle deset sati provedenih na putu. Iz Benguele sam krenuo u devet, a već je bilo prošlo šest sati uveče kada sam najzad dosegao gradske kapije. Zatim još dva sata probijanja kroz saobraćajne gužve. Grozničavi metal i svetla, gomila koja ključa od mržnje. Radio-aparati dreče iz unutrašnjosti vozila. Na jednoj krivini puta, delovi izobličenog gvožđa. Tamna krv blesne pod svetlošću farova. Godinama se već krećem ovuda, ali još uvek ne mogu na to da se naviknem. Dobra vest je da kineski radnici dobro napreduju u rekonstrukciji autoputa. Mislim da je ovo poslednji put da se suočavam s rupetinama Kandžale. Jutros sam sreo Bartolomeua u Kafeu del Mar. „Pa, čestitaj mi, ortak!“, rekao je. „Postaću otac.“ Ponovo je počeo da mi se obraća neformalno. U suštini, on sa mnom priča kao da se oduvek znamo. Možda smatra da smo prijatelji. Ali nismo, mada nije na meni da mu to kažem. „Dakle, doveo si Lorentinu u blaženo stanje?“ Iznenađeno me je osmotrio, čak s izvesnom nevericom: „Kako si znao da je u pitanju Lorentina?“ „Moja ženska intuicija...“ ..Ženska?“ „Upravo tako, ženska! Moja ženska strana je najbolji deo mene. Kad bi samo svaki muškarac umeo da pojmi leto kao vrhunac proleća.“ Bartolomeu ne može dugo da izdrži slušajući Gilberta Gila. To je stvar generacija. Čudno me je pogledao – kao što biste pogledali dobroćudnog ludaka – ali mi ništa nije odgovorio. Namesto toga, pobednički osmeh: „Cela je istina da ću, u stvari, biti dvostruki otac. I Merenge čeka bebu.“

Osetio sam mučninu. Glas mi je zvučao promuklo: „Dakle, ta tvoja neodgovornost, tebe to ispunjava ponosom?" „Kako to misliš?“ Pobledeo je. „Kakav je sad to jebote način da mi se obraćaš?“ „U pravu si. To nema nikakve veze sa mnom. To je tvoj problem.“ „Nema to nikakve veze s tobom! Sta je, ponovo postaješ sveštenik, ili koji ti je đavo? Povratak zabludelog sina? Svejedno, ko si ti da mi deliš lekcije iz morala?“ Ustao sam, izvadio sam nešto novca i spustio ga na sto. I Bartolomeu se podigao. Uhvatio me je za ruku: „Nemoj da se ljutiš, Pouka. Nije vredno toga...“ Nisam ga udostojio odgovora. Mandum je otišao dva dana ranije. Šteta. Voleo bih da sam se oprostio s njim. Vrativši se kući, zatekao sam Mefistofela neobično uznemirenog. Mefistofel – nisam vam ga spominjao ranije – je mačak. Dobro, ne baš mačak: nazovimo ga mačkom, ali raskošno odevenim u zift crno krzno prošarano sitnim belim tačkama, poput zvezda koje sijaju u noći. Pronašao sam ga u Kandžali, kako leži na jednom nasipu pored puta, slomljene noge. Nije pružao nikakav otpor. Podigao sam ga i smestio na sedište pored sebe. Čim sam stigao u Luandu, odveo sam ga kod jedne veterinarke, moje prijateljice, koja ga je izlečila. „Ova životinja nije domaći mačak“, upozorila me je. „Istog trenutka kada se oporavi, moraćeš da ga vratiš u šumu.“ Zanimalo me je zbog čega, budući da je bio toliko nalik mačku, izuzev krzna, Mefistofel nije mogao da se ubroji u porodicu mačaka. Nasmejala se: „Zbog toga što ima drugačije navike. Odora ne čini monaha, ali zato navike – dobre ili loše – imaju tu moć.“ Mefistofel se smirio kada me je ugledao. Ispružio se pored mojih nogu i zaspao. Pretpostavljam da me voli. Mi ljudi smo napravljeni od iste smeše kao i košmari, a on to zna. Hiljadu devetsto osamdeset osme godine sam ubio jednog momka. Bilo je slučajno. On me je ucenjivao. Posedovao je neke moje kompromitujuće fotografije i pretio mi je da će ih objaviti. Šest meseci sam mu davao novac. Sveukupno mnogo novca. Jedne noći se pojavio u mom domu i ja sam mu tada saopštio da više nemam nameru da mu dam ni jedan jedini dolar. Raspravljali smo se. Taj mladić je bio prestupnik, sitni lopov, koji je svuda išao naoružan. Uperio je pištolj u mene. A ja sam bio toliko očajan da sam, umesto da pokušam da ga odobrovoljim, reagovao. Skočio sam na njega, potukli smo se. Obojica smo pali na pod, pištolj je opalio, a on je ostao

nepomičan. Tako se to zbilo. Prosto ko pasulj. Smrt je u stvari vrlo laka. Sedam godina sam proveo u zatvoru. Izgubio sam svoju budućnost, svoje prijatelje, svoju porodicu. Sve sam izgubio, sve osim sećanja.

Mandumove poslednje reči

Shvatio sam da ja više nisam onaj stari, ili da sam neko drugi, tek jutros kada sam sleteo u Lisabon. Besprekorno čista svetlost se neužurbano podizala uz gradske visove. Tišina mi je delovala nekako čudno, ta jasna geometrija stvari. Ulice su klizile uz jedva čujni žamor. Nisam mogao da se uzdržim, veselo sam uzviknuo: „Lisabon je prelep!“ Taksista se okrenuo prema meni (protiv mene), nadobudno: „Šta ste rekli?“ „Lisabon! Tako je lep!“ „Lisabon lep?! Prelep?! Kako uopšte možete da izgovorite takvu glupost? Nikada nije bio ovako grozan, sva ta papazjanija! Vi to kažete samo zato što ste stranac...“ „Ja nisam stranac, dragi momče, ja sam Portugalac!“ „Vi ste Portugalac?! Ha! Ha! Onda sam ja Šveđanin.“ Pre tri meseca, možda bih odlučio da ignorišem njegove komentare. Ali ne sada. Objasnio sam mu da sam rođen u Lisabonu, da su mi roditelji Angolci, što je značilo da sam mogao da se izjasnim i kao Angolac. Ali ja sam izabrao da budem Portugalac. On, bitanga, nije imao izbora – bio je Portugalac zato što mu je sudbina tako nametnula. Čovek me je pogledao, zatečen, i više ništa nije ni zucnuo. Alfonsina je došla na aerodrom da se pozdravi sa mnom. Naterao sam je da prihvati sav novac koji sam imao kod sebe (naravno da to nije rešenje, jer rešenja nema!), obećavši joj da ću se uskoro vratiti. Neću se vratiti, naravno.

Faustino Manso i nacionalna bezbednost

Priznajem da me je, posle svega što sam čula o Magnu Moreiri Monteu, pomalo hvatao strah od pomisli da treba nasamo da se sastanem s njim. Zato sam insistirala da Bartolomeu pođe sa mnom. Na kraju, ispostavilo se da je on neuobičajeno sofisticiran i pažljiv, iako, da, njegove oči – način na koji iskosa odmeravaju svog sagovornika – jesu pomalo zastrašujuće. Izuzev tih očiju, s fizičke strane, on je prilično beznačajan čovek: izboran, skoro ćelav, s grubom sedom bradom, neurednom, nalik penzioneru u pidžami. Ustao je čim nas je ugledao kako dolazimo, požurivši da izvuče stolicu da ja na nju sednem: „Molim vas, gospođice, budite tako ljubazni...“ Neugledan bar postavljen na pločniku, visoko u Kvinahiheu, s pogledom na gradski haos i delimično zaronjen u užasnu buku saobraćaja. Koliba s platnenim krovom u obliku piramide, tri plastična stola, pet-šest stolica. To se mesto zove Čapeuzinjo – šeširić – ali ja ga ne bih ni primetila da mi Monte nije dao detaljna uputstva. „Dakle, ti si najmlađa kći Faustina Mansa?“ Klimnula sam glavom, iznutra postiđena zbog te male laži. Monte kao da je nanjušio moje kolebanje. Nagnuo se prema meni: „Video sam te na sahrani. Pretpostavljam da ti je sve to teško palo. Pronađeš oca i onda ga odmah posle toga izgubiš." Povukao se nazad ka naslonu stolice i zažmurio je. Zatvorenih očiju, izgledao je krajnje bezopasno. „Faustino Manso je bio izuzetan muzičar ali, nažalost, mnogi ljudi nisu toga bili svesni.“ Bartolomeu, koji jedva da je išta progovorio do tog trenutka, želeo je da zna da li je Monte doneo papire koje nam je spomenuo Arhimed Moran. Bivši policajac ga je prostrelio jednim prekornim pogledom i ignorisao je njegovo pitanje. Nastavio je da se obraća meni, samo meni, kao da smo nas dvoje sami, kao da nismo bili u nekoj tački koja se nadvijala nad haosom, nego da smo namesto toga sedeli u nekom

elegantnom kafeu, razmenjujući mišljenja o političkoj situaciji u južnom delu Afrike, o filmovima i knjigama i zanimljivostima iz životinjskog sveta. Šta mislim o Kapučinskom? Da li sam pročitala Ulisa, od Džejmsa Džojsa? A Knjigu nemira? Prema njegovom mišljenju, činjenica da Fernando Pesoa nikada nije pominjao svoje detinjstvo u Africi, a uzevši u obzir da je detinjstvo određujući pojam u izgradnji ličnosti, to misteriozno izuzeće objašnjava pojavu heteronima (da budem iskrena, nisam baš razumela tu vezu između ove dve stvari); takođe je naširoko pričao o leptirovima i buvama, o mravima i mravinjacima, pčelama, morskim sirenama i običnim sirenama, i kako razlikovati jedne od drugih. Konačno je zaćutao. Osmehnuo se, otvorio je svoju kožnu torbu, prilično natrpanu, a potom je iz nje izvukao omanju fasciklu zelene boje. „Ovo su kopije, naravno. Unutra ima mnogo materijala o tvom ocu. Prepisi prisluškivanih telefonskih razgovora, nekoliko pisama koje je zaplenio sada rasformiran Direktorat za informacije i bezbednost, izveštaji agenata, ne znam šta sve – zabavljaj se.“ Da se zabavljam?! „Kažite mi jedno, gospodine Monte. Zašto bi se kog vraga angolska tajna služba zanimala za mog oca? Koliko sam ja upoznata, on nikada nije pokazao nikakvo interesovanje za politička pitanja...“ Monte se stresao, nervozno. Zatim se nasmejao: „Ti si vrlo mlada. Nemaš pojma kakvi su bili ti dani. Zemlja kojoj opasnost preti sa svih strana. Spoljašnji neprijatelji i unutrašnji neprijatelji. Da nije bilo nas, ništa od ovoga danas ne bi postojalo." Pokazao je na trg, na grad koji se protezao prljav i bedan, dokle god je pogled sezao. „Ništa od toga! Pokušaj da shvatiš. Faustino se ponovo pojavio u Angoli 1975. godine, neposredno pred proglašenje nezavisnosti, posle mnogih godina putovanja po južnoj Africi. Pomislili smo da je možda agent na strani aparthejda.“ „Moj otac, agent aparthejda?!“ „Šta da kažem? Zar misliš da bi Afrički biro za državnu bezbednost – čuveni BOSS, za koji naravno nikada nisi čula – ti misliš da bi oni u Angolu poslali agenta koji bi se uklapao u opšteprihvaćenu ideju o tome kako bi jedan agent trebalo da izgleda? Da sam ja imao zadatak da pošaljem agenta koji bi se infiltrirao usred šume, ja bih od njega tražio da izgleda kao drvo, ili kao ptičica, kao miš, ne bih želeo da se on pojavi kao lav, uglavnom zato što u našim šumama nema lavova.“ Nisam znala šta na to da odgovorim. Bartolomeu je zgrabio fasciklu i ustao: „Idemo li?“

Monte je hitro ustao i pomogao mi da izvučem stolicu. Dok se opraštao od nas, uz blagi naklon, istovremeno ohol i ponizan, dodao je i to da mi je predao ta dokumenta u znak velikog poštovanja koje je gajio prema sećanju na mog oca. Bilo mi je drago što nisam morala s njim da se rukujem. Odlomak iz izveštaja angolskog Direktorata za informacije i bezbednost, DISA, o građaninu Faustinu Mansu, muzičaru i javnom funkcioneru. Izveštaj je nepotpisan.

(...) Pomenuti pojedinac je često viđan u društvu izvesnog I Arhimeda, antisocijalnog elementa koji je tokom poslednjih godina kolonijalno-fašističkog perioda postao poznat kao dobavljač tradicionalnih narkotika (liamba) za belu buržoaziju. Taj čovek je američki državljanin. Prema svedočenju jednog suseda, Baptiste Batiste, izdavača Angolskog žurnala, Arhimed je pravio složeni optički mehanizam za slanje vojnih informacija pripadnicima rasističkog režima aparthejda. Ustanovljeno je da je Faustino Manso nekoliko godina živeo u Južnoj Africi, kasnije i u Mozambiku, kao i da se tek nedavno vratio u svoju otadžbinu. Verujemo da on deluje kao infiltrirani agent, u saradnji s gorepomenutim Arhimedom (...) Odlomak telefonskog razgovora vođenog između građanina Faustina Mansa, muzičara i javnog funkcionera, I Fatite de Matos, osobe ženskog pola, njegove ljubavnice, ili bivše ljubavnice, iz Benguele. Faustino Manso: Halo, Fatita? Fatita de Matos: Halo – jesi li to ti, Faustino?! Gospode, da li si to stvarno ti? Faustino Manso: Ja sam još uvek ja, mada mi to svakim danom postaje sve teže. Ostario sam. Fatita de Matos: Ne govori gluposti. Čovek kao ti ne može da ostari. Ja sam stara. Stara i istrošena. Gde si ti? Faustino Manso: U Luandi, anđele moj. Vratio sam se u Luandu. Fatita de Matos: Vratio si se Anakleti? Faustino Manso: Jesam.

Fatita de Matos: Posle svega što ti je učinila? Faustino Manso: Učinila mi je baš isto ono što si mi i ti učinila. Obe ste me izneverile, zar ne? Ali ja bih voleo da verujem da si ti to uradila iz ljubavi... Fatita de Matos: Ne znam o čemu pričaš. Faustino Manso: Znaš ti to dobro, anđele moj. Fatita de Matos: Zaboravila sam sve što sam znala. Takođe bih volela da zaboravim i sve one noći koje sam prespavala sama, ispunjena hladnoćom, strašnom hladnoćom, zbog toga što nisi bio tu da me tvoje ruke zagrle. Znaš li kakav mi je život bio? Kao tužna samba, eto takav je bio moj život. Faustino Manso: Jako mi je žao. Iskreno. Žao mi je iz dubine srca. Voleo bih da sam ti priuštio drugačiji život. Fatita de Matos: Hoćeš li doći da me posetiš? Faustino Manso: Ne mogu... Fatita de Matos: Ne možeš, ili ne želiš? Faustino Manso: Ne mogu. Ne smem da napravim još jednu grešku. Fatita de Matos: Ne smeš da pogrešiš? Ne možeš ponovo da se ogrešiš o Anakletu, to je u pitanju? Jer, ja sam ta greška, oduvek sam u tvom životu bila samo greška (...) Odlomak iz izveštaja angolskog Direktorata za informacije i bezbednost, DISA, o građaninu Faustinu Mansu, muzičaru i javnom funkcioneru. Izveštaj je potpisao agent Ermelindo Lindo, poznat kao Kahehe. (...) Od kada mi je poverena tajna misija da pratim druga muzičara Faustina Mansa, osumnjičenog za saradnju s rasističkim režimom Južne Afrike, imam zadatak da izvestim da sam ga video u pivnici Bajker, u prijateljskom razgovoru s mladim vojnikom po imenu (ili nadimku) Babera. Taj Babera – kako sam kasnije otkrio – rodom je s krajnjeg juga, na granici s jugozapadnom Afrikom, što je teritorija koju je nezakonito zaposeo rasistički režim aparthejda, tako da sam ozbiljno posumnjao da on možda prenosi informacije neprijatelju. Njegovi drugovi, međutim, uveravaju me da se gorepomenuti vojnik suočavao s južnoafričkim trupama s izuzetnom hrabrošču, u invaziji 1975. godine (...)

Alimino pismo njenoj kćeri Lorentini

Draga moja kćeri, Pišem ti ovo pismo uz pomoć jedne brazilske opatice, koja je nastanjena ovde na Ostrvu, a koja se bolje razume u slova od mene. Ne bih želela da se upetljam zbog portugalskog jezika. Ovih poslednjih dana od kada si otišla, živela sam u velikom nemiru. Nadam se da ću te uskoro ponovo videti. Da ćemo imati više vremena za razgovor. Da povratimo godine tokom kojih smo bile izgubljene jedna za drugu. Međutim, osećam da ti dugujem istinu o tvom poreklu. Znam da su ti rekli da je tvoj otac bio angolski muzičar koga sam upoznala kao dete (još uvek sam bila dete), po imenu Faustino Manso. Sve ovo vreme sam puštala ljudima da u to veruju, čak i svojoj porodici, kako bih zaštitila jedinog čoveka koga sam u celom svom životu volela. Taj čovek je bio oženjen kada sam ga upoznala. Sticajem okolnosti, njegova je žena zatrudnela otprilike u isto vreme kad i ja. On, tvoj otac, je Portugalac. Otišao je pre nego što sam došla svesti (nekoliko dana sam provela u komi, između života i smrti), u čitavoj onoj zbrci oko nezavisnosti, i nikada više nisam ništa o njemu čula. On se zove, ili se zvao, Dario Reis, i ja se svakog dana molim za njegovo zdravlje. Možda ćeš uspeti da ga pronađeš. Šaljem ti ovo pismo na adresu koju si mi dala. Ljubim te, iz srca. Tvoja majka, Alima

Lorentina ponovo sreće svog oca

Dario me je čekao na aerodromu. Ušli smo u taksi i odvezli se do mog stana. Bila sam hladna, uzdržana, tako da je on odmah nešto naslutio, sigurna sam, iako ništa nije rekao. Tek kada smo seli za sto u kuhinji, da popijemo čaj, tek tada se usudio da me pita, stidljivo, kako je putovanje proteklo, da li smo uspeli da prikupimo dovoljno materijala za sastavljanje dokumentarca.26 Na kraju se nakašljao, skupio je hrabrost i pitao me da li mi se nešto ružno desilo, šta me muči. Pogledala sam ga, ljutito: „Alima“, rekla sam mu. „Alima mi je sve ispričala." „Dakle, našla si je.“ Ustao je i otišao do prozora. „Pretpostavljao sam da ćeš uspeti u tome.“ „A šta si još pretpostavio?“ Pogledao me je s iskrenim čuđenjem: „Na šta misliš?“ „Da nisi možda pretpostavio da Alima zaslužuje da sazna istinu?“ „Pokušaj to da razumeš, dete moje. U to vreme, smatrao sam da je to najbolje rešenje. Povrh svega, nisam mogao obe da vas zadržim, nije li tako?“ „Zapravo, nas tri, što sada znam. Ostavio si još jednu kći, Džulijanu, u Mozambiku. Upoznala sam njenu majku, to je dona Ana de Laserda. Sećaš se nje, zar ne?“ Dario se okrenuo prema meni. Primetila sam da se pridržava za zid. Načinio je samo dva koraka i zatim je seo. Onda sam ja ispalila: „Trudna sam. Rodiću dete.“ „Odlično!“ Uzdahnuo je. Verovatno je pomislio kako je najgore prošlo. „Meni to zvuči kao dobra vest! A mogu li‘ da znam kada ću upoznati oca tvog deteta?“

Nasmejala sam se. Ne znam odakle sam izvukla snagu da se nasmejem. Možda iz očaja koji su sve te žene osećale. Pogledala sam ga pravo u oči i rekla sam samo sledeće: „Nikada" Moje dete nema oca.“

Hotel Terminus, Lobito, Angola 16. mart 2007. godine (Morska fosforescencija)

Juče sam stigao u Benguelu, došavši u posetu prijatelju. Odseo sam u hotelu Terminus, s naivnom namerom da oživim neke uspomene na svoje detinjstvo. Ali to mi baš i ne polazi za rukom. Sećam se samo da je u to vreme ovaj hotel bio veći. Kao što svi znamo, svet se smanjuje uporedo s našim odrastanjem. Posle večere sam sišao do plaže. Nije bilo nikoga u blizini. Zvezde su sijale na prečistom prostranstvu nebeskog svoda. Uspeo sam da prepoznam Južni krst, kao i Veneru, koju su drevni narodi zvali Lucifer, nosilac svetlosti. Svukao sam odeću i ušao u more – voda je bila glatka i topla – uz osećaj da je ono u šta zaranjam sama noć. Ili „noćca“, kako su pisali pesnici. Recimo, onda, da sam zaranjao u noćcu, usisan njenim mračnim vrtlogom, i da sam onda zažmurio, a kada sam ponovo otvorio oči, video sam kako zvezde trepere oko mene. Pomicao sam ruke, a svaki moj pokret kao da je izazivao komešanje zvezda. Poznajem osobe koje dožive takvo iskustvo i to ih dovede u stanje panike. Druge u ekstazu. Mnogi ljudi govore o pijanstvu, većina o snoviđenju. Taj fenomen je izazvan malim jednoćelijskim organizmom pod nazivom noktiluka, koja ima tu sposobnost da emituje svetlost, što se naziva morskom fosforescencijom – ili, kako bi se reklo u južnom Portugalu, „agvaluza“. Mnogo sam vremena proveo u vodi, uživajući, kao mali nemilosrdni bog sklapajući i rasklapajući sazvežđa. Kada sam izašao, uočio sam prozirnu senku žene opuštene na stolici iza one na kojoj sam ja

ostavio*svoju odeću. Prepoznao sam je čim sam joj prišao bliže: Plesačica. Na sebi je. imala mali crni bikini, s prišivenim perlicama od stakla, ili nekog sličnog materijala, koje su poput svitaca treperile na njenoj tamnoj koži. Seo sam pored nje, ćutke, ali ovog puta je ona prva progovorila. „Trebalo bi ozbiljno da shvatiš snove“, prošaputala je. „Ne postoji ništa toliko istinito da ne zaslužuje da bude izmišljeno.“

1⇒ Često plačem. Plačem u bioskopu, na venčanjima, kada čitam bilo šta staro - šta znam, Ljubav u doba kolere, na primer. Uvek me ganu patnje i radosti tuđih ljubavi, ali ne pamtim da sam ikada cmizdrila zbog sopstvenih nevolja. 2⇒ Pod pretpostavkom da osoba koja živi u potpunoj tišini ne zna od čega se sastoji tišina. Da li slepac zna šta je tama? 3⇒ Sudeći prema podacima iz južnoafričkog Instituta za međurasne odnose, u Južnoj Africi svakodnevno bude silovano 147 žena. 4⇒ Ovaj izraz mi istovremeno godi i zbunjuje me. Za modernu građevinu se obično ne kaže da poseduje „izvesni postkolonijalni sjaj“. To zvuči sumanuto. Kao da se podrazumeva da je sjaj nešto što se pripisuje isključivo kolonijalnom periodu. 5⇒ Jedan od glavnih uslova za dobrog pilota u avionu jeste njegov glas. Kada avion uzleti, u onom trenutku kada sve podrhtava i škripi, nema ničega što vas može uspokojiti bolje od rečenice: „Dobar dan, dame i gospodo, obraća vam se vaš kapetan...“, izgovorene glasom koji je čvrst, koji odaje uverljiv utisak bezbednosti, ali koji je ujedno i topao. Zamislite da je u avionu pilot s glasom Vudija Alena? Da li biste se osećali sigurno? Posebno se obraćam svojim čitateljkama, ženama. I ja sam žena, i želim da moji piloti imaju glasove pilota. 6⇒ Nije stvar u tome da ja ne volim karmin. Ja ga baš volim. Kako Alina kaže: „Mi - mi, žene - mi volimo karmin zato što uz minimalni napor može da se dobije maksimalni rezultat.“ Dobar karmin uvek izgleda dobro na umivenom licu, i nikada nema sumnje gde ga treba staviti. 7⇒ Nedavno, pročitala sam u magazinu Publika, broj 547 od 12. novembra 2006. godine, jedan zanimljiv intervju sa seksologom Džonom Benkroftom. Citiram: „U toku razvoja embriona, glavni obrazac je ženski. Muški tek treba da bude pridodat. U tom procesu, izvestan broj ženskih karakteristika biva potisnut. Ali neke druge ostaju, budući da nema potrebe da budu uklonjene. Klitoris, na primer, ima isto poreklo kao i penis, iste nervne završetke. Ali nije se razvio na isti način, jer za tim nije bilo potrebe. Međutim, zadržan je, i još uvek je koristan. Kod muškaraca, ekvivalent za to su bradavice. One nisu neophodne, ali nije bilo razloga da budu eliminisane. One su tu, a pojedini muškarci uz odgovarajući

podstrek mogu preko njih stići do orgazma.“ 8⇒ Ovo je stih angolske pesnikinje Ane Paule Tavares. Predstaviću vam čitavu pesmu: „Trebalo je da gledam u kralja / Ali meni je došao rob / Da obloži moje telo biljkama puzavicama / Trebalo je da sedim na prestolu pored kralja / Ali ja sam na zemlji ostavila trag svog tela / Očešljala sam se za kralja / Ali robu sam poklonila kovrdže svoje kose / Rob je bio mlad / imao je savršeno telo / Njegove su ruke oblikovane prema mojim grudima / Trebalo je da pogledam u kralja / Ali ja sam spustila glavu / Nežno, ljupko / Prema robu.“ 9⇒ Gospode! Meni je to zvučalo užasno neukusno. Ali Eliza se slatko smejala dok mi je to pričala. 10⇒ Veoma bleda onomatopeja. Džulijana se ne smeje tako. Zapravo, niko se tako ne smeje. Džulijanin smeh je trunčica tihog sjaja. Kao kada vatromet posmatrate s dlanovima preko ušiju. 11⇒ Razmišljam o onome što se skriva ispod grmlja, ispod kvrgavog korenja, ispod višestrukih slojeva granja i korenja i teških vekova blata i kaljuge: neka prastara čudovišta s bakarnim krljuštima, slepa, s dugim uvlačivim brcima, prilagođena životu u dubinama. Ružne bradate sirene, kosturi robova koji su pokušali da pobegnu. Oklopi goanskih plemića, koji dole čame zajedno sa samim plemićima. Njihovi lovački psi, sa zlatnim ogrlicama oko vratova. Kovčezi s blagom. Čamci i brodovi. Dario, moj otac, veruje - ili se pravi da veruje - da se ispod rečne vode razvio svet nalik našem, ali u kome je sve što se zbiva izokrenuto kao u ogledalu. 12⇒ Roberto Ćićoro je jedan od najpoznatijih slikara iz Mozambika, koji je mnogo godina živeo u Lisabonu. Pojedini ljudi su ga nazivali afričkim Šagalom. Ćićoro izuzetno voli muziku i neveste, plavu boju i ljude koji lebde. Jednom, prilikom neke od njegovih izložbi, čula sam kako jedna gospođa šapće drugoj: „Ovaj čovek je sigurno srećan. On slika samo srećne ljude.“ Posmatram te žene koje on slika, sve širom otvorenih očiju, sanjarskih, sa njihovim tropskim čarima, i poželim da budem jedna od njih. 13⇒ Napamet znam i reči: ‘Ja živim s druge strane ogledala / Tamo gde treba levo, ja skrenem desno, / oni žele da budem plav, a ja sam crven. / Usta kažu da, a srce odbija. / Moje srce ne prihvata ni bič ni povodac, / Uvrede

ili odbijanje. / Pleši, pleši, ksingombela.’ Ovaj naziv, ksingombela, označava tradicionalni ples s juga Mozambika, koji se najčešće izvodi u sumrak. To je krug u koji pojedinačni parovi ulaze, i iz njega izlaze. Neki plešu u liku ljubavi, drugi predstavljaju hrabrost. Ksingombela je verovatno bila jedna od poslednjih pesama koje je Faustino Manso komponovao u Mozambiku. 14⇒ Oduvek mi je bio drag Ganeš, dečak, sin Parvati i Šive, koji je izgubio glavu u jednom porodičnom nesporazumu, ali mu je ona zamenjena glavom slona. Ganeš je zaštitnik domova, a takođe se njemu vernici obraćaju kada im je potrebno da im se s puta ukloni neka prepreka. 15⇒ Grobnica ili pogrebni spomenik u znak sećanja na nekoga čije telo tu ne počiva; počasni spomenik. Etim. Fr. Cénotaphe (1501); od lat. Cenothaphium, počasna grobnica, od gr. Kenotaphion, ili „prazna grobnica“; videti cen(o)-e-tafo, različite sinonime za grob. Definicija preuzeta iz rečnika Houaiss. Mislim da je za korisnike portugalskog jezika ovaj Houaiss rečnik nešto kao ženska torbica: neophodan kao pojas za spasavanje, ispunjen beskrajem sićušnih stvarčica, koje su krajnje beskorisne, ali ujedno i predivne. Kenotaf, na primer - za mene je t0 bila ljubav na prvi pogled. Pre nekoliko dana, na aerodromu u Johanesburgu, naišli smo na vrlo nadobudnog carinika, čoveka koji kao da uopšte nema duše. „lzgleda kao kenotaf“, primetila sam. Bartolomeu se složio, uz smeh: „Nemam blage veze šta je to kenotaf, ali on definitivno izgleda tako.“ 16⇒ Konobar koji ih služi pićem ima dugu kosu, velike zaliske, pantalone do pupka. Čini mi se da muškarci nikada nisu izgledali tako smešno kao na početku sedamdesetih. 17⇒ Izgledala je kao da je iskoračila sa slike kolumbijskog slikara Fernanda Botera „Drago mi je da sam debela!" 18⇒ Tek nakon što sam to izgovorila, setila sam se stihova južnoafričkog pesnika Brejtena Brejtenbaha: „Nema potrebe za Gospodarom Bola / Dobro bismo se snašli i bez njega / Cvet nema zuba (...) / Pustite nas da redovno kušamo slatki večernji vazduh / Plivajmo u mlakim morima, nek nam bude dozvoljeno da zaspimo sa suncem / Hajde spokojno da vozimo bicikle blistavim nedeljama /1 neka postepeno istrunemo kao stari brodovi ili drveće / Ali, o Gospode, drži Bol što dalje od mene / Neka ga drugi podnose (...)“ (Iz zbirke U Africi su čak i muve srećne, lzabrane pesme 1964-

77, u prevodu Denisa Hirsona, objavio Džon Kalder, 1978. godine.) 19⇒ Ova scena ima i zvuk: zavijanje sirene ambulantnih kola. Međutim, slika koju vezujem za te strahote, svet koji se vrti oko mene, ostaje nema i crno-bela, kao stari dokumentarac. 20⇒ Kada sam se vratila u hotel, otišla sam da ovo istražim na Internetu i došla sam do zaključka da to nikako nije moglo da se desi. Kaubi Pejksoto je svoju prvu ploču objavio tek 1952. godine. Deveta zapovest, samba koju su napisali Rene Bitenkort i Raul Sampajo, nije komponovana pre 1957. godine. Međutim, kada sam telefonom pozvala donu Anakletu kako bih joj skrenula pažnju na ovu nelogičnost, ona se uvredila: „Gluposti!“, rekla je. „Sasvim sam sigurna da je Kaubi pevao kada smo se prvi put poljubili.“ 21⇒ Marija da Fonte, žena iz naroda, meštanka parohije Fonte Arkada u Minju, bila je pokretač narodnog ustanka koji se dogodio u proleće 1846. godine, što je dovelo do zbacivanja vlade Bernarda da Koste Kabrala. Razlog zbog kojeg je statua preuzela njeno ime vezuje se za glavnu figuru, odlučnu ženu atletske građe, koja drži mač. Ovaj spomenik je srušen odmah po sticanju nezavisnosti i zamenjen je vojnim tenkom. 22⇒ Složeni listovi, fino nazubljeni, reckasti, njihov potpazušni sjaj i okruglasti plodovi za kojima se žudi, prema rečima mog obožavanog Houajsa. Čista poezija! 23⇒ Ovo se očigledno odnosi na glavni lik u priči Pisma mladoj dami u Parizu (Bestijarij, 1950), od Hulija Kortasara 24⇒ Karlos Aniseto Vijeira Dijas, poznatiji kao Liseu, jedan od osnivača moderne gradske muzike popularne u Angoli. 25⇒ Osvrt na mog oca me je sasvim pomeo na nekoliko trenutaka. Sela sam da iznova pročitam pismo, ovaj odlomak, i opet, pa još jednom, i još jednom, sve dok - iznenada - nisam shvatila zbog čega Džulijana toliko liči na mene (ili ja na nju). 26⇒ Da, imamo dovoljno svega. Međutim, dona Anakleta je odbila da javno iznese istinitu priču o Faustinu Mansu u svom svedočenju.