Zasto je vazno da oprastamo

Zašto je važno da opraštamo? Opraštanje je, kao psihološki koncept, sposobnost kojom se prvenstveno zalažemo za sopstveno zdravlje i blagostanje. S obzirom da istraživanja  pokazuju kako je prolongirana prolongirana ljutnja toksična po naše psihofizičko psihofizičko funkcionisanje, i kako niko ne želi da bude okružen ljudima koji su hronično besni, ogorčeni, kivni i zlopamtila, onda možemo zaključiti da  je opraštanje akt akt koji je u našem najvećem interesu. interesu. Na psihološkom  planu, veća sposobnost opraštanja povezana povezana je sa boljim boljim zdravstvenim zdravstvenim navikama, kao i sa manjim nivoom ispoljavanja isp oljavanja psihoza, depresije, anksioznosti i besa,. Na besa,. Na fiziološkom planu, planu, pokazano je da ljudi koji imaju izraženiju sposobnost opraštanja poseduju niži nivo leukocita u krvi, što govori o većoj otpornosti njihovog organizma na bolesti. Na osnovu ovih nalaza možemo zaključiti da je opraštanje u tesnoj vezi sa vezi  sa našom aktivnom brigom o sebi.

Da li je to nešto što se uči ili je deo ljudske prirode? Psiholozi pokušavaju da otkriju zašto postoje razlike u individualnoj sklonosti ljudi da praštaju. Ovo je najdetaljnije razmotreno u studiji Tajvana i Vonga (2008) k oji oji su pokušali da izmere ove razlike uz pomoć testa „Velikih pet“. Njihova studija pokazuje da su ljudi koji imaju izraženije crte emocionalne stabilnosti i koji saradljiviji ujedno i skloniji  praštanju. Sa druge strane, ljudi koji imaju imaju nizak nivo emocio emocionalne nalne stabilnosti skloni su ljutnji, uznemirenosti, osećaju povređenosti i krivice, a oni sa nižim nivoom saradljivosti pokazuju skeptičnost i takmičarski su nastrojeni. Sve ovo ne znači da ako bazično ne  posedujemo ove crte crte ličnosti nemamo nemamo šansu da povećamo povećamo sposobnost  praštanja, jer je ona uprkos svemu proces proces koji se da učiti učiti i razvijati. Opraštanje je svesna i namerna odluka da se otpuste osećanja ozlojeđenosti i besa na nešto loše što se desilo. desilo . Kompletan proces opraštanja podrazumeva da smo izbabrali da prihvatimo da  prihvatimo ono što se desilo onako kako se desilo, a ne kako je moglo ili trebalo da se desi.

Ljudi imaju problem da prihvate to što se desilo, desilo , upravo zato što je suviše bolno, i zato se dugo vremena mogu mučiti idejom popravljanja i razmatranjem kako je moglo biti drugačije. Dokle god mislimo da su stvari mogle biti drugačije ili da osoba koja nas je povredila zaslužuje kaznu, nismo na pragu praštanja, jer praštanje uvek implicira  prihvatanje. Kada Kada prihvatimo da su ova osećanja u redu, osoba će ih otpustiti otpustiti i loše emocije će vremenom splasnuti.

Kako možemo sebi da olakšamo taj proces, da manje boli? U svrhe opraštanja psiholozi često koriste tehniku Pisanja pisama, a njena uloga je da pomogne osoba da se postepeno oslobodi negativnih osećanja i dovede sebe u stanje psihološkog mira. Napisana pisma ne treba poslati drugoj osobi, osobi, jer svrha i nije da on iz toga nauči o svojim greškama i promeni se. Akcenat je zapravo na samom aktu pisanja, jer tokom njega osoba prepoznaje i biva u kontaktu sa svojim bolom. Kra jnji cilj je da definišemo sopstveni bol, a ne da pustimo pustimo da on definiše nas, jer ćemo jedino tako biti sposobni da nastavimo sa sopstvenim životom, umesto da budemo žrtve svoje biografije.

 Neretko se ljudima ljudima koji praštaju prebacuje prebacuje da su slabići slabići i da dozvoljavaju drugima da ih gaze. Nije li zapravo istina na drugoj strani –  strani  –  da to govori o njihovoj veličini? I istraživanja i iskustvo sugerišu da je glavna prepreka da se suočimo sa opraštanjem ta što mislimo da ćemo biti viđeni kao slabi jer smo prešli  preko nečijeg nedela.Vremenom nedela.Vremenom se prilagodimo i naviknemo na sopstvena osećanja ljutnje. Mnogo više truda je potrebno uložiti u opraštanje. Zato je svako izjednačavanje opraštanja sa slabošću zapravo  pogrešno. Snaga pojedinca pojedinca upravo leži u sposobnosti za oprost.

Koliko nas svaki oproštaj promeni? pro meni?

Tokom procesa opraštanja dolazimo u kontakt sa sopstvenim bolom i aktivno radimo na povećanju spremnosti za prihvatanje određene odr eđene situacije. Pogrešno je misliti da prihvatanje znači mirenje sa sudbinom, sudbino m, u onom pasivnom smislu smislu te reči. Da bi nastavili da živimo kvalitetno neka svoja bolna iskustva naprosto moramo registrovati i nositi se sa njima. O praštanje vidim kao čin aktivne borbe za sopstvenu dobrobit. Zato Zato smatram da nas oproštaj uvek promeni, i to uvek na bolje.

Kada Kada kažemo “Praštam, ali ne zaboravljam”, da li time pomažemo po mažemo sebi da se oslobodimo negativnih osećanja, ali osobu kojoj smo oprostili od tada držimo “na ledu” ili smo joj stvarno oprostili? Psiholozi su saglasni u tome da opraštanje ne podrazumeva i zaboravljanje. zaboravljanje. Proces opraštanja i zaboravljanja ne idu ruku pod ruku. Ljudi koji su pretrpeli najstrašnija zlostavljanja, zanemarivanja zanemarivanja i druge oblike nasilja ne zaboravljaju svoje traume, niti treba da se trude da ih zaborave. Njihov zadatak je da nauče da opro ste, iako se svega mogu do u tančina sećati. Sećanje na to koliko je traumatično iskustvo bilo bolno može čak biti i korisna lekcija koja nas štiti od budućeg ulaska u slične situacije. Kada bi zaboravljali, ljudi ne bi učili iz sopstvenog iskustva. Ovo ne treba mešati sa pojmom zlopamtila, jer je opraštanje upravo upr avo zato moćno što osobu “čisti” od loših emocija.