Zarobljeni Ljubavlju - Samanta Gordon

Zarobljeni ljubavlju Samanta Gordon

1 - Sretan sam što si došla da me spasiš, Dajana! Ne znam kako da ti zahvalim - obratio joj se Najdžel Meriot. - Ne treba da mi zahvaljuješ To će me najviše obradovati - odvratila je Dajana Valdmen. Dok je bila u sudnici, Dajana se trudila da djeluje strogo i poslovno. Kosu je nosila vezanu u punñu, a njena odjeća bila je jednostavna i ozbiljna. I šminka je bila odgovarajuća, diskretna i jednostavna. U dvadeset i sedmoj godini Dajana Valdmen bila je jedan od najpoznatijih mladih advokata. Obično se nije bavila tako beznačajnim slučajevima kao što je bio današnji. Pojavila se u sudu da bi branila Hjuovog brata Najdžela, koji je upao u nevolju. Istovremeno nije mogla da shvati kako je bilo moguće da Hju Meriot ima brata kao što je bio Najdžel. - Znam da se ti ne baviš ovakvim slučajevima. Zbog toga sam ti dvostruko zahvalan što si pristala sa spasiš Najdžela - dodao je Hju. Dajana je bila osoba koja nije mogla da odbije ničiju molbu za pomoć. Ipak je pomalo zažalila što se upustila u ovaj slučaj. Najdžel je toga jutra bio gori nego ikad. Ponašao se kao da on nije bio okrivljeni. - Moraš se pristojno ponašati ako želiš da ti pomognem - rekla mu je Dajana. - Policajci su bili grubi prema meni i očekujem da ćeš uložiti prigovor zbog toga - nije odustajao. - Policajci nisu bili grubi. Samo su zaključili da je tvoj automobil izazvao zagušenje saobraćaja. Trebalo je bez riječi da ga pomjeriš i patrola ne bi saznala da ti je registracija odavno istekla. Nije trebalo da se raspravljaš sa policajcem i da ga vrijeñaš - objasnila mu je Dajana. - Da ga vrijeñam? Ništa mu nisam uradio. - Slušaj, ako hoćeš da te izvučem, moraš da ćutiš i da radiš samo ono što ti kažem. Da li ti je jasno? - počela je da gubi strpljenje. - Da, gospoño. Nisi mi rekao da je ona gora od policije. - Najdžel se obratio bratu. Hju ga je namršteno pogledao. - Zar si nešto drugo očekivao od unuke sudije Valdmena? On je bio jedan od najprincipijelnijih ljudi koji se ikad pojavio na sudu. - Hoćeš da kažeš da je ovo sjajno mače unuka tog starca? - Pazi na rječnik i smiri se već jednom! Svakog trenutka će nas pozvati u sudnicu. Hju nije sumnjao da će Dajana uspjeti da spase Najdžela od zatvora. Odrasla u kući starog sudije Valdmena, od malih nogu je učila tajne advokatskog poziva. - Mislio sam da će se dogoditi čudo i da će me sudija osloboditi - rekao je Najdžel, pošto je suñenje bilo završeno. - Ti, nezahvalni crvu! Izvukao si se sa uslovnom kaznom. Zar ti to nije dovoljno? - Hju se oštro obratio bratu. Dajana je stajala pored njih, ali je ćutala. - Majka će biti presretna što se sve dobro završilo. Da li će moja zahvalnost pomoći da pristaneš da se udaš za mene? - Hju se obratio Dajani. - Još uvijek nisam odlučila, Hju, a kada budem odlučila da pristanem, to svakako neće biti zbog tvoje zahvalnosti. - Nadam se da ću uskoro čuti tvoj pozitivan odgovor. Majka jedva čeka da postaneš član naše porodice. - Potrebno mi je još malo vremena. - Naravno, draga moja. U meñuvremenu te pozivam da večeraš sa mnom. - Na žalost, ne mogu. Večeras je moj red da odem u prihvatilište.

- Misliš li na onu oronulu staru zgradu u kojoj se okupljaju skitnice? Kako možeš da se petljaš s njima. Znam da voliš da okupljaš beskućnike, ali ovo je ipak previše. - Za mene nije - glas joj se ispunio hladnoćom. - Idemo odavde. Treba da počne drugo suñenje - rekao je Hju. Dajana je počela da skuplja hartije sa stola. Kada se okrenula da poñe, zastala je, ugledavši muškarca kojeg su upravo uvodili u sudnicu. Imao je oko trideset godina. Njegovo duguljasto lice bilo je neobrijano i puno ogrebotina i modrica. Na sebi je imao staro i pohabano odijelo, dok su mu oči bile upale, kao da nije ni spavao, ni jeo već duže vrijeme. Gledao je pravo pred sebe pogledom punim očajanja. Dajana je pogledom potražila njegovog branioca, ali ga nigdje nije bilo. - Idemo, Dajana - požurivao je Hju. - Samo ti idi. Želim da ostanem još malo. - Zar ćeš se sažaliti na tog tipa? - Hjuove oči su krenule za njenim pogledom. - Zar ga poznaješ? - Ne, ali odmah prepoznajem takve tipove. Hajde, idemo! - Ostajem ovdje! - rekla je odlučno. Muškarac je stigao do klupe. I dalje je očajnički zurio pred sebe. Dajana je sjela, posmatrajući ga. Sudija Rodžers je pregledao neka akta. - Pred nama je slijedeći slučaj. Li... Li… Prezime? Nigdje nije zapisano. - Nismo mogli da saznamo njegovo prezime - odvratio je policajac iz pratnje - Kako se zovete? - sudija se obratio optuženom. Čovjek ga je jetko pogledao. - Zar to ne piše? Zovem se Li. - Li... Prezime? Optuženi je ćutao. - Mora da imate neko prezime. Nije bilo odgovora. - Takvim ponašanjem ništa nećete popraviti - strogo mu je rekao sudija. - I tako ćete me poslati u zatvor. Kakva korist od saznavanja mog prezimena. - Praviću se da nisam čuo vašu primjedbu. Optuženi ste zbog pijanstva, remećenja javnog reda i mira i zbog vrijeñanja i napadanja policajca. Ko vas brani? - Optuženi nije želio branioca - umjesto njega je odgovorio policajac. - To je nemoguće. Mora da ima branioca. - Kao da bi to nešto promijenilo - glas mu je bio ironičan. Dajana je ustala. - Ako nemate ništa protiv, ja ću braniti optuženog - obratila se sudiji. - Rekao sam da mi niko nije potreban - odgovorio je Li. - Gospoñice Valdmen, sa zadovoljstvom ćemo prihvatiti vašu ponudu. Odložit ćemo suñenje, da biste mogli da se spremite za odbranu. Odvedite optuženog! Policajac ga je uhvatio ispod ruke. Čovjek je pokušao da ga odgurne, ali je prišao i drugi policajac, tako da se optuženi smirio. - Dajana, jesi li poludjela? Svako može da vidi da je taj tip nepopravljiv siledžija - obratio joj se Hju. - Ako je nepopravljiv siledžija, gdje je zaradio sve one modrice? Nijedan policajac ih nema. - Vjerovatno je pružao otpor pri hapšenju. - Nešto smrdi u tom slučaju, Hju. Namjeravam da otkrijem o čemu se radi. - Zar ga nisi čula? Nije mu potrebna tvoja pomoć. - Možda mu nije potrebna, ali će je ipak dobiti. Požurila je niz stepenice prema hodniku u kojem su se

nalazile ćelije. Najzad je stala pred krupnog, visokog policajca. - Ja sam narednik Horton. Da sam na vašem mjestu, gospoñice, ne bih gubio vrijeme sa ovim tipom. On je nepopravljiv. - Ne brinite o tome. Želim da razgovaram s mojim klijentom. Neodlučno ju je odveo do ćelije i otvorio vrata. Optuženi je stajao pored prozora. Odmjerio je Dajanu od glave do pete, ali se nije ni pomjerio. - Zar ne bi bilo bolje da ostanem, gospoñice? Ovaj tip je opasan - obratio joj se narednik, kada mu je Dajana rukom dala znak da ih ostave same. - Želim da ostanem sama sa klijentom. Narednik je slegnuo ramenima i izašao. - Zašto i ti ne odeš za njim? Nikakva dobra vila nije mi potrebna. - Ja nisam dobra vila. Neko mora da te brani. - Mogu i sam da se branim. - To sam već vidjela. Završio bi u zatvoru zbog vrijeñanja suda, ako ne zbog nečeg drugog. - Pa šta? Bar ću imati čist krevet i hranu. Zatvori imaju krov koji štiti od kiše. - Govoriš kao da sve znaš o zatvorima. - Posjetio sam ih već nekoliko. Listala je hartije. - Ovdje ne piše ništa o tome. - Kako bi moglo da piše? Ne znaju mi čak ni ime. - Shvatam. Možda je bolje da ni ja ne pitam ništa više - rekla je s uzdahom. - Najbolje bi bilo da odmah odeš. Sjela je, ne obraćajući pažnju na njegove riječi. Li je prišao stolu i naslonio se rukama na ivicu ploče. - Gubiš vrijeme. Nećeš me otjerati. - Moram te upozoriti da nemam novca. - Nisam tražila novac. - Zar ćeš me braniti tek tako? - Naravno. Možemo li da počnemo? Zovem se Dajana Valdmen. - Valdmen? Da li ti je sudija Valdmen neki rod? - On mi je djed. - Dajana ga je radoznalo odmjerila pogledom. Li je tiho zviznuo. - Šta ti znaš o njemu? Oprez se pojavio u njegovim očima. - Samo ono što svaki kriminalac može da sazna. Ne bih volio da mi on sudi. Šta ti tražiš u ovom sudu, ako si njegova unuka. Zar njegove veze nisu mogle da ti obezbijede bolji posao? - Pošto si me već pitao, moram da ti odgovorim da on nikada ne bi upotrijebio svoje veze da mi obezbjedi posao. Ipak, ne radim u nižem sudu. Došla sam ovamo da bih pomogla prijatelju, a ostala sam da bih branila tebe. - Znači, dobra vila, kao što sam rekao. - Već sam zažalila što sam se prihvatila te odbrane. Odlazim. Možeš da ostaneš u zatvoru do kraja života. Prišla je vratima i upravo je namjeravala da pozove narednika, kada je shvatila da je Li upravo to želio. Ljutito se okrenula i ponovo prišla stolu. - Kao što sam rekla, zovem se Dajana Valdmen. Pošto odbijaš da mi kažeš svoje prezime, zvaću te imenom. - Ja ću tebe zvati Dajana. - Zvaćeš me gospoñica Valdmen. - Očigledno ne voliš prisnost. - Volim profesionalan odnos. Sada želim da čujem šta se zapravo dogodilo!

- I voliš da nareñuješ, zar ne? - Hoćeš li mi već jednom reći šta se dogodilo? – počela je da gubi strpljenje. Slegnuo je ramenima. - Napio sam se i pravio sam nered. Spavao sam u luci sa još nekima. U društvu je toplije, i zdravije... - Zdravije? - Postaneš imun na sve vrste buha... - Znači, spavao si u luci... - Dajana nije odustajala. - Potukao sam se s nekim tipovima. Moja kutija je bila bolja od njihovih i htjeli su da mi je uzmu. Morao sam da se branim. Odnekud se pojavila policija i tako sam dospio ovamo. - Samo ti? Zašto nisu uhapsili i ostale? Ponovo je slegnuo ramenima. - Oni se nisu prepirali sa policajcima - dodao je. - Znači, pružao si otpor prilikom hapšenja. Kako si zaradio te modrice na licu? - Rekao sam ti, u tuči. - Sa policajcima? - Zar je to važno? - Želim da znam ako te je policija tukla. Usne su mu se ironično iskrivile. - Zbog čega? Zato što se boriš protiv surovosti policajaca? - To mi ne pada na pamet - Mislim da upravo to želiš. Poznajem tu vrstu advokata. Misliš da su svi policajci nepošteni, a da su skitnice sveci. Zbog toga si odlučila da me braniš, zar ne? Gradiš svoju karijeru na takvima kao što sam ja. - Gluposti! Pravim prestupnicima se ne može pomoći. Oni se poslije zatvora obično vraćaju starom načinu života. - Tako žive na stotine ljudi. Gospoñica Valdmen vjerovatno ništa ne zna o tome. - Naravno da znam. - Ne sumnjam da si branila već mnoge lupeže kao ja. Ipak, to ne znači da poznaješ naš život. - Možda si u pravu. Često se pitam šta biva s tim ljudima pošto odu iz mog života. Brinem samo o onima koje nisam uspjela da spasim zatvora. Ostali... - ućutala je. - Zašto bi brinula o njima, ako ti je pošlo za rukom da ih izbaviš? - Zato što presuda nije i kraj predstave. Ponekad presuda nije ništa manje strašna od samog zločina. - Ti si prvi advokat koji to priznaje. Pogledala ga je s čuñenjem, ali nije komentarisala. - Da se vratimo tvom problemu - rekla je. - Moj najveći problem je dosadni advokat koji ne shvaća da nije potreban. - Čovjek bi pomislio da čezneš da dospiješ u zatvor. - Već sam ti rekao da je tamo toplo i sigurno. - Znam bolje mjesto gdje će ti biti dobro - Dajana je izvadila karticu sa adresom prihvatilišta. - Šta ovo treba da znači? - upitao je Li, pošto je glasno pročitao adresu. - To je prihvatilište za ljude koji nemaju krov nad glavom. Hrana je dobra i prilično je čisto. - Da li je bolje nego u zatvoru? - Svakako je bolje nego u kartonskoj kutiji u luci. Pored toga, policija nas ne dira. - Nas? Zar i ti živiš tamo? - Odlazim tamo nekoliko puta nedjeljno. Sačuvaj tu adresu i doñi kod nas, umjesto u luku. - Da li ti pomažeš svakome? - Svakome za koga mi se učini da mu je pomoć potrebna. - Zar se ne plašiš? Rekli su ti da sam veoma opasan.

- Nisam im povjerovala. Osmjehnuo se i nagnuo nad njom. Osjetila je opasnost, ali se nije ni pomjerila. - Ako pokušavaš da mi pokažeš da si jači od mene, ne moraš da se trudiš. To već znam odgovorila je. - Pa šta? Mogu da te sredim, prije nego što pozoveš pomoć. Ne bi imala vremena ni da vikneš. - Ne bih ni vikala. Ne plašim te se - izbjegavala je njegov pogled. - Zašto me ne gledaš u oči, Dajana? Podigla je pogled prema njemu, ali je odmah zažalila zbog toga. Njegovo lice bilo je sasvim blizu njenog. Njegove lijepo izvijene usne bile su svega nekoliko centimetara udaljene od njenih. Znala je šta bi on učinio, kada bi ona pokušala da pozove u pomoć. - Pusti me - rekla je šapatom. Primijetila je da se njegovo disanje promijenilo. Bilo je ubrzano, kao da je i njega obuzeo isti onaj nemir koji je obuzimao i nju. Oči su mu bile začuñene. - Hajde, pozovi pomoć - izazivao je. Dajana je pokušala odlučno da ustane, kao da je time željela da prekine neku zabranjenu čaroliju. Li se izmakao samo da bi joj dozvolio da se uspravi, a onda su njegove ruke obuhvatile njeno krhko tijelo. Našla se u njegovom čvrstom zagrljaju. Osjetila je njegovo snažno gipko tijelo uz svoje. Odjednom je shvatila da je on bio mnogo snažniji nego što joj se činilo. Bilo je to samo trenutak prije nego što su njegove usne dodirnule njene. U prvom momentu, bila je svjesna samo šoka. Stajala je ukočeno u njegovom zagrljaju, osjećajući njegove usne, osjećajući lagano bockanje njegove brade. Odjednom se sve promijenilo. Njegove usne su postale nježnije, opuštenije, a stisak je popustio. Osjetila je kako su se te usne lagano pokretale. Obuzelo je neko neobično uzbuñenje i učinilo joj se da je tlo pod nogama počelo da joj se izmiče. Taj čovjek je bio skitnica, jedan od onih kojima je Dajana često pomagala. Ipak ju je snažno držao u zagrljaju, ljubio je izazovno, kao čovjek kojem njena pomoć uopšte nije bila potrebna. Mogao je sam da izañe na kraj sa svim nedaćama. Da li je to bila njegova poruka? Najgore od svega bilo je to što je Dajana tako burno reagovala na dodir njegov usana. Uprkos ljutnji, osjećala je da njeno uzbuñenje raste neslućenom brzinom. Pokušala je da se oslobodi njegovog zagrljaja ali je odmah shvatila da je to nemoguće. Obuzela je panika. Morala je da sačuva profesionalni odnos. Nije smjela da se prepušta svojim osjećanjima. Nije joj bilo jasno šta se to dešavalo sa njom. Neka neodoljiva sila tjerala je da nastavi. Nije željela da se oslobodi tog zagrljaja. Željela je da izgori u plamenu koji je u njoj zapalio taj neznanac. Obično je bila odlučna i rijetko su je mučile dileme. Sada se njena odlučnost istopila poput proljetnog snijega. Pokušala je još jednom da se odupre, ali se njegova snažna ruka spustila na njen potiljak. Osjetila je kako su njegovi prsti uronili u njenu kosu, koja je, osloboñena ukosnica, počela da joj se rasipa po ramenima. - Pusti me već jednom! - rekla je bez daha. U njegovim tamnim očima gorjela je neobična vatra, koja ju je hipnotisala. - Trebalo je da odeš, dok si još imala šanse – rekao joj je promuklo, a onda su se njegove usne ponovo spustile na njene. Ovoga puta njegov poljubac je bio još izazovniji, kao da ni on sam nije mogao da odoli iskušenju. Nije znala kako da mu se odupre.

Dodir njegovih usana na njenima izazivao je električne impulse koji su joj mutili svijest. Ipak je znala da on mora da prestane. Za samo nekoliko trenutaka, Dajana Valdmen je postala sasvim drugačija osoba. To joj se ni najmanje nije dopadalo. Sa druge strane, taj poljubac je budio u njoj neslućeno zadovoljstvo i željela je da on potraje što duže. Otvarao joj je vrata jednog sasvim drugačijeg života. Nije mogla da zadrži uzdah koji joj je zatreperio na usnama. Bio je to uzdah zadovoljstva i uzdah divljenja zbog čarobnih vizija koje je izazivao. Obavila je ruke oko njegovog vrata. Činilo joj se kao da tone u neki čaroban san u kojem su postojali samo njih dvoje. - Dajana... - čula je kako izgovara njeno ime. - Da... Uzbuñeno je očekivala novi dodir njegovih usana. Dodiri Lijevih ruku palili su vatre u njoj. Ipak, čarolija je nestala isto tako naglo kao što se i pojavila. Vrata ćelije su se naglo otvorila i dva snažna policajca su uhvatila Lija za ruke i odvukla ga u ugao. - Jeste li dobro, gospoñice? - upitao je narednik Horton. - Da, hvala vam - odvratila je Dajana, nadajući se da narednik neće primijetiti kako joj glas drhti. Polako se vraćala u stvarnost - Bili ste u pravu. Zaista gubim vrijeme s njim. - Nadam se da ti neće pasti na pamet da se vratiš - ispratile su je Lijeve ironične riječi. Narednik je zaključao vrata ćelije. Dajana je žurno popravila frizuru, a onda se vratila u sudnicu, da bi objasnila sudiji zbog čega odustaje od odbrane. Izašla je iz suda ponosno podignute glave, pokušavajući da ubijedi sebe da se ništa važno nije dogodilo. Ipak, usne su joj gorjele od neznančevog poljupca. Sat kasnije Li, koji nije imao prezime, odveden je u zatvor. Pred očima mu je treperio lik Dajane Valdmen. Bio je svjestan opasnosti koju je moglo da izazove njeno uplitanje u slučaj. U ruci je stezao karticu koju mu je ona dala. Tijelo mu je i dalje bilo napeto od uzbuñenja koje je Dajana probudila u njemu. - Tako se svi ponašaju kada stignu ovamo - obratio mu se njegov drug iz ćelije. Li je samo klimnuo glavom.

2 - Raduje me što te ponovo vidimo - obratio joj se njen prijatelj Gevin, kada je Dajana jedne večeri, dva mjeseca kasnije ušla u prihvatilište. - Čini mi se da večeras ovdje ima novih - primijetila je Dajana sa osmijehom. - U pravu si. Budi oprezna. Neki od njih mi se ni najmanje ne dopadaju. - Svi u početku djeluju opasno. Kasnije se odobrovolje. Nikada ovdje nisam imala neprijatnosti. Gevin je samo slegnuo ramenima. - Meni je potrebna pomoć, srce - doviknuo je skitnica sa svog ležaja. - Nije ti potebna. Ovdje ima ljudi kojima je zaista potrebna pomoć... - To je neljubazno od tebe - rekao je čovjek i pružio ruku prema Dajani. Uspjela je da se izmakne, ali je naletjela na susjedni ležaj i probudila muškarca koji je tamo spavao. - Čistite se. Zar ovdje nema mira? - čula je njegovo nezadovoljno gunñanje. Osjetila je miris viskija. Okrenula se prema nezadovoljnom spavaču. Znao je da mora da se sakrije pod pokrivač, prije nego što ga Dajana prepozna. Odlagao je taj trenutak, sve dok im se pogledi konačno nisu sreli. - Li, ipak si došao ovamo - rekla je. - Čisti se. Hoću da spavam. - Kada su te pustili? - upitala je. - Juče... Prošle nedelje... Ne znam. Zar je to uopšte važno? - govorio je. Kada se nagnula prema njemu, njena dugačka kosa dodirnula mu je lice. - Jesi li jeo? - Nisam i neću. Zažmirio je, kao da ona uopšte nije bila prisutna. Ipak je posmatrao kroz trepavice. - Nemoj se truditi oko njega. Zašto meni ne ponudiš nešto za jelo? Bilo bi nam zabavno obratio joj se skitnica od maloprije. - Nemam vremena - odgovorila mu je nestrpljivo. - Nemoj da se... - čovjek je ućutao, pošto je Li naglo skočio sa ležaja i dograbio ga objema rukama. - Šta to radite? - Dajana ih je zapanjeno posmatrala. - Samo sam ga umirio - zadovoljno je odgovorio Li. - Kakvu to igru igraš? - upitala ga je Dajana podozrivo. Neprekidno joj se činilo da je Li bio više od običnog skitnice. - To sada nije važno. Zar ne vidiš da sam pijan kao čep? - ljuljao se, dok je govorio. - Nisi pijan. Samo se pretvaraš. - Zadrži to za sebe - rekao joj je tiho. - Neću, ako mi odmah ne kažeš o čemu se radi. - U redu. Idemo odavde. Pravi se da me pridržavaš. Zajedno su se uputili prema izlazu. Kada su se našli napolju, Dajana ga je odgurnula, ali ju je Li ponovo uhvatio pod ruke. - Ne mogu ovdje da ti objašnjavam. Neko može da nas vidi. Gdje su tvoja kola? Dajana se pitala da li je pored nje bio ludak. Nije primjetila nikog u blizini, ali je ipak nastavila da ide prema automobilu, dok se Li naslanjao na nju. - Ne znam kakvu to igru igraš, ali se osjećam veoma glupo - govorila je. - Uradi kako sam rekao. - Ko si ti da mi nareñuješ? - Prestani da se raspravljaš! - bio je neumoljiv. Li se sručio na sjedište kola. Ipak, Dajani nije promakao njegov oprezni pogled.

Bio je svjestan da ova žena može da ga raskrinka. Ipak je morao da rizikuje da bi je zaštitio. Svaka neprilika mogla je da dovede u pitanje čitavu operaciju. - Slušaj... - počeo je. - Ćuti! Sve ćeš mi ispričati kada stignemo kući. - Ne idem tvojoj kući. - Ideš! Neću te pustiti dok mi ne kažeš šta se krije iza svega toga. Nije joj odgovorio. Znao je da mu neće povjerovati, ako joj bude rekao da nije želio da njegov pratilac otkrije Dajaninu adresu. Li ju je izveo iz prihvatilišta, trebalo je da je ostavi i da se vrati na svoj ležaj. - Hvala ti na vožnji. Objasniću ti nekom drugom prilikom. Idi pravo kući i ne zadržavaj se nigdje. Neko vrijeme nemoj da obilaziš prihvatilište. Htio je da otvori vrata, ali su ona bila zaključana. - Samo gubiš vrijeme. Imam sigurnosnu bravu. - Budi tako dobra pa otključaj. - Ne! Duguješ mi objašnjenje. Idemo mojoj kući da mi sve lijepo ispričaš! - Ne znaš u šta si se upustila. - Ti ćeš mi objasniti. Dijana je ubrzo zaustavila automobil pred starinskom velikom kućom okruženom ogromnim travnjakom. Bila je to veoma neobična kuća i bilo mu je teško da je dovede u vezu sa okretnom, modernom djevojkom koja je bila u kolima pored njega. - Martine, vratila sam se. Otvori vrata - rekla je Dajana u interfon. Martin? Li nije mogao da odredi kome bi moglo da pripada to ime. Nije bilo nalik na ime muža, ili ljubavnika.... Vrata garaže su se polako zatvorila za njima, Dajana je otključala vrata na kolima. - Sada možeš da izañeš - rekla je. - Ne moraš da se ponašaš kao moj pas čuvar. Ne namjeravam da pobjegnem - odgovorio je Li. - Utoliko bolje. U protivnom bih morala da upozorim Martina. On je užasan tip... - Imaću to na umu. - Vidim da si dovela još jednog beskućnika. Hoće li on ostati dugo ovdje? - Martin ih je s očiglednim negodovanjem dočekao u holu. - Neće. Izbaciću ga čim saznam ono što me zanima - odvratila je Dajana i požurila u kuhinju. Tamo je Li ugledao stariju ženu, koja je poslovala oko večere. - Prvo ćeš popiti kafu, da se istrijezniš - naredila mu je nepoznata žena. - On je sasvim trijezan, Vera - odgovorila je Dajana napeto. - Smrdi na viski. - Da, ali ga nije pio. Samo ga je ispolivao po odjeći. - U pravu je - potvrdio je Li. - Samo budala prosipa dobar viski - primijetio je Martin. Vera je sipala kafu, dok je Li radoznalo posmatrao sve troje, pitajući se u kakvoj su vezi oni bili. - Večera će uskoro biti gotova - nastavila je Vera. - Ipak ćemo imati vremena da razgovaramo prije večere. - Idemo u salon - Dajana je pozvala Lija. Tamo su zatekli mladića koji je sjedio u fotelji i čitao. - Treba da obavim jedan važan razgovor, Klajve. Hoćeš li nas, molim te, ostaviti same? Ne obraćaj pažnju ako budeš čuo neke neobične zvuke - osmijehnula se Dajana. - Ona misli na moje pozive u pomoć - dodao je Li. Mladić je klimnuo glavom, a onda je otišao. Dajana je stala ispred Lija. - Da čujem tvoju priču! Nemoj da pokušaš da mi prodaš nikakve laži.

- Mislim da ti meni duguješ objašnjenje. - Ja tebi dugujem objašnjenje poslije one glume? Gotovo si me ubijedio da si mrtav pijan. Ipak, istrijeznio si se, čim je meni bila potrebna pomoć. - Prava je sreća što ne očekujem tvoju zahvalnost. - Nemoj da mijenjaš temu. Polio si se viskijem, da bi neko povjerovao da si pijan. Zbog čega? Da li te uzbuñuje da gledaš kako žive siromašni? Ili se kriješ od nekog? - Hoćeš li već jednom da ućutiš? Nemaš pojma o čemu se radi. Ja sam policajac. Zapanjeno je ućutala. - Utoliko gore! Zašto bi policiju zanimalo kako živi siromašan svijet? - Hoćeš li već jednom shvatiti da ne pokušavam da stanem na put nekom od tvojih siromašnih prijatelja? Nije me briga za njih. - O čemu se onda radi? - Treba da budeš strpljiva, pa ćeš čuti. Čovjek koga tražim je krupna zvjerka i umiješan je u opasne poslove. - Da li je on u prihvatilištu? - Treba da ti zahvalim što si me pozvala da doñem tamo. Tvoja kartica je ubijedila mog kolegu u ćeliji da sam jedan od njihovih - ironično se nasmijao. - Tvog kolegu? Znači, ono sa suñenjem je bila obična prevara? - Naravno da je bila. Pokušavao sam da se ubacim u bandu koja trguje drogom. Znao sam ko su glavne zvjerke i znao sam ko su operativci. Nikako nisam mogao da otkrijem kariku koja ih povezuje. Jednog od njih smo uspjeli da strpamo u zatvor, jer smo ga uhvatili dok je prodavao drogu. Nikako nije htio da progovori. Sredili smo da se nañem u istoj ćeliji s njim. Želio sam da pokušam da mu se približim. - Znači, zbog toga si zahtijevao da te ostavim na miru. A ja sam se sažalila na tebe - rekla je jetko. - Mogla si da pokvariš čitavu stvar. Oprostio sam ti, jer si mi pomogla da otkrijem kariku koja nam je nedostajala - odvratio je Li sa uzdahom. - Oprostio si mi? Zaista velikodušno od tebe! Treba li da ti budem zahvalna? Da padnem na koljena i dodirnem pod sopstvenim čelom? - Čak ni to ne bi bilo dovoljno, s obzirom na gužvu koju si izazvala svojim pojavljivanjem u prihyatilištu. To prihvatilište služilo im je kao centar za razmjenu informacija i droge. - Ne mogu da povjerujem! - Pronašli su odličan zaklon. Niko ne provjerava ljude koji žive tamo. Niko ih ne pita za imena. Gradske vlasti nemaju pojma šta se dešava pred njihovim nosom. Dajana ga je zapanjeno posmatrala, shvatajući da sve to može da bude istina. - Žao mi je što sam morao da te šokiram. S malo sreće sve ćemo ih pohvatati uskoro i mjesto će ponovo biti čisto. Moj kolega u ćeliji je vidio karticu koju si mi dala i povjerovao je da sam jedan od njihovih. Na kraju je progovorio. Dao mi je poruku za njihovog čovjeka u prihvatilištu U narednih nekoliko dana treba da se ugovori veliki posao. Ali, sada... - Šta? - Vjerovatno si me raskrinkala pred njima. - Misliš li da će posumnjati i na mene? Misliće da sam ti namjerno dala adresu? Da sam te ovamo dovela da bih pokvarila čitavu operaciju? - Ne pričaj gluposti. Ti si unuka sudije Valdmena! - Pa? Možda tražim uzbuñenja na takvim mjestima kao što je to prihvatilište. - Da li je tako? - pogledao je s nevjericom. - Naravno da nije. Zaista sam povjerovala da ti je potrebna moja pomoć. Sada mi to izgleda smiješno. Uostalom, upozorio si me. Rekao si mi da ne izigravam dobru vilu, zar ne?

- Onog dana sam rekao mnoge stvari koje nisam mislio. Isto tako sam uradio neke stvari koje sam želio. Kada se sve ovo završi... Sada ne smijem da mislim o drugim stvarima, pošto je moj identitet došao u pitanje. - Nije. Oni su jednostavno pomislili da si ti jedan od Dajaninih štićenika - javila se Vera sa vrata. Li je prvi put primijetio da su svi troje stajali pored vrata i slušali njihov razgovor. Dajana nije bila ni najmanje iznenañena. Prije nego što je imao vremena da reaguje, zazvonio je telefon. - Javiću se u radnoj sobi - rekla je Dajana i izašla iz salona. - Kako to mislite, jedan od njenih štićenika? - upitao je začuñeno Li. - Kao i mi. I nas je Dajana dovela iz prihvatilišta - objasnila mu je Vera. - Znači, vi niste njeni roñaci? - Ja sam student. Izbacili su me iz stana, jer nisam mogao da plaćam stanarinu. Otišao sam u prihvatilište. Dajana me je pozvala da se preselim kod nje. Plaćam samo hranu i dobro mi je ovdje. - objasnio mu je Klajv. - Ja sam bio u staračkom domu. Bilo je užasno. Ovdje se osjećam kao kod kuće… - javio se Martin. - I ja sam pobjegla iz staračkog doma – dodala je Vera. - I sada svi troje živite ovdje? - Li još uvijek nije mogao da povjeruje sopstvenim ušima. - Dajana često dovodi ljude da prenoće ovdje. Neki ostanu po nekoliko dana - objasnila je Vera. Tog trenutka se Dajana vratila. - Gdje smo ono stali? - upitala je. - Sada ćemo večerati. Poslije toga ideš na spavanje, draga moja djevojko. Sutra te čeka naporan dan. Idemo da jedemo - rekla je Vera oštro. - Moram prije toga da telefoniram - javio se Li. Javio je u policijsku stanicu Dajanin broj. Istovremeno je dobio nareñenje da se te noći više ne vraća u prihvatilište. Začudo, to nareñenje nije u njemu probudilo razočaranje zbog udaljavanja od uzbuñenja koje mu je donosila operacija u kojoj je učestvovao. Kroz poluotvorena vrata vidio je kako se Dajana kreće po radnoj sobi. Zakucao je na vrata i ušao. - Naredili su mi da noćas ostanem ovdje - objasnio joj je. - Nemam ništa protiv. Ne vjerujem da će tvoji prijatelji posumnjati, pošto skitnice često provode noći u mojoj kući. - Mnogo ti hvala. - Hoćete li već jednom da doñete da večerate? - doviknula im je Vera iz kuhinje. - Gospodine... Pretpostavljam da sada možeš da mi kažeš svoje prezime? - Detektiv inspektor Li Fortuno. - Inspektor Fortuno će noćas ostati kod nas, Vera. - Već sam mu namjestila krevet. Poslije večere će se okupati, a onda može da ide na spavanje. - Da li je kupanje obavezno? - našalio se Li. - Nije. Neki vole da ostanu sa svojim prijateljima. Znate da buhe ne vole ćistoću. - Naravno... - Klajv će vam pozajmiti nešto odjeće - rekla je Vera, a onda je požurila da servira večeru.

3 Dok je poslije večere Vera poslovala po kuhinji, sve vrijeme je nostalgično uzdisala. - Taj momak je zaista zgodan. Da sam bar malo mlaña - rekla je kada se Dajana pojavila na vratima. - Uopšte ne primjećujem takve stvari - odgovorila joj je Dajana. - Lažljivice... - Uključila sam grijanje u njegovoj sobi. Djelovao je tako promrzlo - nastavila je Vera. - Razbacuješ se sažaljenjem. On uopšte nije skitnica. Vjerovatno živi sasvim dobro - ljutito je odvratila Dajana. - Nisam imala taj utisak kada se pojavio na našim vratima. Bilo mi je krivo zbog svih onih ružnih riječi koje si mu uputila, Dajana. - Meni nije krivo. To namjeravam da mu kažem. - Treba da razgovaraš s njim. Spremila sam vam vino - nastavila je Vera. - To ne dolazi u obzir. Uostalom, imam utisak da naš gost više voli da se naliva pivom odgovorila je ironično Dajana. - Pitala sam ga. Najviše voli bijelo vino. Spremila sam ono staro iz dedinog podruma. Dajana je stegla zube. - To je suviše fino za njega - primijetila je. - Ja ću ga odnijeti, ako ti nećeš. - Odnesi. Dajana je izašla iz kuhinje, tek kada je povjerovala da je Li već otišao u svoju sobu i zaspao. Zatekla ga je u salonu, kako spava na kauču. Disao je pravilno, dok mu je lice bilo sasvim mirno. Nije mogla da se odupre izazovu da se primakne i da osmotri pažljivije njegovo čisto i izbrijano lice. Na sebi je imao Klajvovu košulju i farmerke. Klajv je bio mršaviji, tako da je odjeća bila zategnuta oko Lijevog tijela. Nekoliko dugmadi na košulji bilo je raskopčano, tako da je Dajana vidjela napetu, od sunca potamnjelu kožu. Farmerice su takoñe bile zategnute oko njegovih bedara. Noge su mu bile dugačke i snažne. Rukavi na košulji su bili zavrnuti i otkrivali su čvrste mišiće na Lijevim rukama. Ramena su mu bila široka i odavala su ogromnu snagu. Li je obrijao bradu tako da mu je lice bilo glatko, a koža gotovo nježna. Tek sada je Dajana primijetila njegovu odlučnu bradu i visoke, ponosne jagodice. Nekoliko pramenova tamne kose padalo mu je na visoko čelo. Tek sada joj je bilo jasno zbog čega nikako nije mogla da odredi sopstveno mišljenje o njemu. Li nije bio skitnica. Bio je to samouvjeren, privlačan muškarac koji je dobro znao sopstveno mjesto u svijetu. Do njihovog prvog burnog susreta koji se odigrao dva mjeseca ranije, Dajana je vodila život zasnovan na razumu. Nikada nije radila nepromišljene stvari. Ta njena osobina pomogla joj je da postane dobar advokat. Istovremeno, razum joj je govorio da treba da pomaže ljudima. Imala je nekoliko romantičnih veza sa kolegama koji su bili isto tako razumni i realni kao i ona. Nikada nije osjetila ljubav koja bi dominirala nad razumom i diktirala joj način života. I njena osjećanja i gestovi odražavali su red u kojem je živjela. Ništa nije moglo da izmakne kontroli. Li Fortuno je odjednom raznio sav taj red, razbio iluziju u kojoj je Dajana do tada živjela. Samo jedna demonstracija njegove erotske snage bila je dovoljna za to. U jednom trenutku čitav njen svijet se okrenuo naglavce i Dajana Valdmen se pretvorila u ženu nad kojom su

vladala osjećanja. Strast, koju je tada osjetila, natjerala ju je da zaboravi ono osjećanje samokontrole koje je neprekidno bilo prisutno u njenom životu. Bio je to udar za njenu profesionalnu čast i za nju samu. Željela je da pobjegne od tog čovjeka i da zaboravi na cio dogañaj. Tokom narednih nedjelja, njena osjećanja kretala su se izmeñu ljutnje i čežnje. U dubini duše, Dajana je čeznula da ponovo sretne neobičnog neznanca. Sada je on bio ovdje i morala je da prekine sa tim glupostima, znala je. - Dajana... - čula je njegov šapat. Zastala je kao okamenjena. - Da li se još uvijek ljutiš na mene? - Zar ima smisla da se ljutim, kada se ti ne obazireš na to? Hoćeš li me pustiti? - upitala je, pošto ju je Li uhvatio za ruku. - Dobro mi je i ovako. - Meni nije. - Zato što stojiš. Pomjeriću se i možeš da sjedneš pored mene. Htjela je da se protivi, ali je znala da to ne bi vrijedilo. - Li, treba da razgovaramo - rekla je odlučno. - Svakako. Ima važnih stvari koje treba da kažemo jedno drugom. Dok je govorio, njegova ruka je klizila po njenim leñima. Dajana je osjetila onu istu čežnju koja ju je obuzela prilikom njihovog prvog susreta. - Ipak, ima i važnijih stvri od razgovora - čula je Lijev promukli šapat. Bila je svjesna da je on u pravu. Ni ona sama nije čeznula za razgovorom. Njegove snažne ruke obavile su se oko njenog tijela i Dajana je utonula u zagrljaj za kojim je tako dugo čeznula. Osjetila je kako su na trenutak Lijeve usne dodirnule njene, budeći laganu drhtavicu u Dajaninom tijelu. - Samo sam želio da se uvjerim da ništa nisam izmislio - ponovo je čula njegov šapat. Odmahnula je glavom. - Učinilo ti se - dodala je. - Mislio sam na tebe tokom čitavog boravka u zatvoru. Žalio sam što se nismo sreli u nekoj drugačijoj prilici. Nisam želio da misliš o meni kao o osobi kojoj je potreban branilac. - Zar je važan način na koji smo se sreli? - Mogao bi da bude. Krajnje je vrijeme da se upoznamo na pravi način. Drago mi je, gospoñice Valdmen... - I meni je drago, inspektore... - Prestani već jednom da me zoveš tako! - Pokušavam sebe da ubijedim da ne sanjam. Do sada sam sretala najrazličitije policajce, ali nijednog nalik na tebe. - Nikada se nisam vladao po pravilima. To me je u prošlosti često dovodilo u nevolje. Pitam se u kakvu ću nevolju upasti ovoga puta. - Ako se plašiš, možeš da se povučeš. - Nikada niko nije posumnjao da sam kukavica. Hej, šta je ovo? - Li je zapanjeno posmatrao čupavi rep koji je izvirivao iza kauča. - To je Zuba. Nisam ja kriva što se tako zove. Stari vlasnici su mu nadjenuli to ime. Sasvim je bezopasan. Nikada ne bi mogao da bude pas čuvar, mada je tako velik. Imam i mačku. Zove se Suk. Ono tamo je zlatna ribica koja se zove Džon Vejn. Martin obožava vesterne i on joj je dao to ime. Užasno je prgava, tako da joj to ime odlično pristaje. - Zlatna ribica, pa prgava? - Naravno. Čekaj samo da vidiš kako izgleda kada se naljuti! Ne znam zašto sam pristala da je zadržim. - Da li si ikad nekome okrenula leña, Dajana?

- Zašto bih? Ovdje ima dovoljno prostora za sve. Možda ti se čini neobično? - Samo na prvi pogled. Ja sam Italijan po roñenju i imam veliku porodicu. Navikao sam na gužvu u kući. Moji roditelji su se doselili ovamo kada sam imao deset godina. - Pričaj mi o tome. Koga sve imaš? - Mamu i tatu, dvije mlañe sestre, Mariju i Antoniju, brata Karla koji ima petnaest godina... - Jesi li ti najstariji? - Jesam. - To je dobro za tvoje sestre. - Misliš zbog vjerovanja da Italijani više vole sinove? Možda neki zaista misle tako, ali mojim roditeljima je svejedno. Mislim da oni najviše vole Mariju. Ona je samo godinu dana mlaña od mene. Dok smo bili djeca, nas dvoje smo uvijek kovali nekakve zavjere... Uvijek je podmetala leña kada nešto zabrljam, pošto je znala da se tata neće ljutiti na nju. - A ti si to dozvoljavao? Li se nasmijao. - Naravno da jesam. Nisam ja baš tako glup. Moja sestra nikada ništa nije radila bez razloga. Vraćao sam svoje dugove tako što sam joj radio domaće zadatke. Čuvao sam je kada je počela da izlazi sa momcima. Čim bismo izašli iz kuće, razilazili smo se i ponovo bismo se nalazili pred povratak kući. Svi su bili zadovoljni. Dajana ga je zadivljeno posmatrala. Ona sama nije imala sretno djetinjstvo. Uvijek je bila usamljena i čeznula je za braćom i sestrama. - Ne sjećam se da su se moji roditelji svañali. Uvijek su svi bili nasmijani - nastavio je Li. - Mora da je to lijepo. - U našoj kući nikada nije bilo tajni. Prvi put sam se zaljubio kada sam imao sedamnaest godina. Bio sam strahovito ozbiljan i Marija i Antonija su me neprestano zadirkivale. Napravila se čitava gužva oko djevojke do koje mi zapravo i nije mnogo stalo. Natjerali su me da je pozovem u goste. Čim se pojavila na vratima, Marija je pitala da li je ona zaista djevojka zbog koje bih ja bio spreman da skočim u rijeku. Dajana je prasnula u smijeh. - Pretpostavljam da dosta vremena provodiš sa njima - rekla je gotovo bez daha. Činilo joj se da je dio topline iz njegovog glasa prešao i na nju. - Nisam sa njima koliko bih želio. Tata i mama su se vratili u Italiju. Mučila ih je nostalgija za starim krajem. Ja sam tada već imao posao, pa sam odlučio da ostanem. Marija je neko vrijeme ostala sa mnom. Jednog ljeta je u Italiji upoznala divnog mladića i ubrzo se udala za njega. Tako sam ostao sam. Dajana je posmatrala njegovo privlačno lice obasjano plamenom iz kamina. - Mora da ti oni mnogo nedostaju - rekla je. - Sve vrijeme. A šta je sa tobom, Dajana? Imaš li ti braću i sestre? Ćutala je neko vrijeme, obuzeta tužnim mislima, a onda je podigla glavu prema njemu. - Moj život se razlikuje od tvog. Znaš da mi je djed čuveni sudija Valdmen. Živjela sam u njegovoj kući od svoje desete godine. - Samo vas dvoje? - Samo nas dvoje. - Sumnjam da je to bilo naročito zabavno. - Djed je bio veoma strog. - Jadno dijete! Prisustvovao sam nekim njegovim suñenjima. Zaista je bio strog. - Nemoj me žaliti. Djeda je bio divan čovjek. Problem je bio u tome što nije znao kako treba postupati sa djecom. Obraćao mi se kao odrasloj osobi. Meni je to imponovalo. Mnogo mi je pomogao kada sam počela da se interesujem za advokatski posao. Dajana nije pričala o svom uvjerenju da djeda jednostavno nije bio čovjek koji je volio da pokazuje svoja osjećanja. Iza njegove stroge pojave krilo se toplo srce, puno razumijevanja.

- Kako to da si se preselila kod njega? Da li si ostala bez roditelja? Ponovo je zavladala tišina. Bolna sjećanja razdirala su joj dušu. - Tako je. Ovo je nekad bila naša zajednička kuća - najzad je odgovorila. - Začudilo me je što tako moderna žena živi u starinskoj kući iz viktorijanskog vremena. Ovo je lijepa kuća. - Da, lijepa je. Ja je volim. Ima dušu. Ipak, prevelika je za mene samu. - Mora da ti je bilo tužno u njoj dok si bila dijete. Ne čudi me što se neprekidno trudiš da je naseliš. Ipak me čudi ta tvoja naklonost prema beskućnicima. Zar se ne plašiš da odlaziš u prihvatilišta? - Zar si zaboravio da sam ja advokat? U svojoj karijeri sam sretala mnoge mračne tipove. Umijem da prepoznam dobrog čovjeka čak i meñu kriminalcima. - Zaista umiješ? Ne sjećam se da si pokazala takve sklonosti prilikom našeg prvog susreta. - To je bilo nešto sasvim drugačije. Umijem da prepoznam čovjeka koji želi da me prevari svojom finoćom, da me ubijedi da je na pravoj strani, a zapravo je obična propalica. Nikada nisam srela ljude koji bi bili dovoljno ludi da izigravaju propalice, a da to nisu. Ipak, nisi bio nalik na beskućnike koje sam ranije sretala. To me je sasvim zbunilo. - Da, oboma nam je bilo jasno da se dešava nešto neobično. Nisi samo ti bila zbunjena. Kada sam te prvi put ugledao u sudnici, onako strogo odjevenu, pomislio sam da si pravo oličenje svog imena. Dajana, boginja lova, stroga i nemilosrdna. Tek kada si se našla u mom naručju, shvatio sam da sam spoznao tek neznatan dio tvoje prirode. Ispod stroge maske krila se nježna i osjećajna žena, koja mi je zavrtjela pamet. U zatvoru sam imao dovoljno vremena da razmišljam o tebi. Gotovo sam poludio od razmišljanja. Da se večeras nismo slučajno sreli, vjerovatno bih poslije svega krenuo u potragu za tobom. - Pitam se šta bi mi tada rekao... - Isto što želim i sada da ti kažem. Hajde da zaboravimo na okolnosti koje su dovele do našeg prvog susreta i da krenemo iz početka... Treba jedno drugom da pogledamo u lice, bez ikakvih prepereka. - To bi mi rekao? - U ovom trenutku mogu da razmišljam samo o slučaju kojim se bavim. Čim se taj posao privede kraju, a to će biti uskoro, draga moja Dajana, ja ću se vratiti. Kada se idući put budemo sreli, ja ću biti onaj pravi...

4 Kada je Dajana sišla u prizemlje, Li je već bio obučen i sjedio je za kuhinjskim stolom, dok je Vera postavljala za doručak.- Kako ću ih ubijediti da sam skitnica, ako se ugojim od tvoje hrane, Vera? - Samo ti jedi! - Hoćeš li se i dalje kriti? - upitala ga je Dajana. - Sve dok posao ne bude gotov. Nadam se da će večeras doći do obračuna. - Da li će u prihvatilištu biti nekih neprilika? - upitala ga je Dajana zabrinuto. Li je odmahnuo glavom. - Svi dogovori su obavljeni, a predaja droge je ugovorena za drugo mjesto. Ipak ne bih želio da se pojavljuješ tamo dok ih sve ne pohvatamo. Tada ću ti se javiti... - Ne mogu da te poslušam. Treba da javim Gevinu da bude na oprezu. - Ja ću mu to reći. Važno je da moji poznanici ne primijete da se dešava nešto neobično. Ti treba da se držiš po strani, u slučaju da te neko prati. Sada moram da krenem. - Odvešću te do grada - predložila je. - Ne želim da me ponovo vide sa tobom. Idem autobusom. To će biti ogroman trošak za siromašnog čovjeka kao što sam ja... - Kako možeš da se šališ, kada je situacija tako ozbiljna? Li je slegnuo ramenima. - Šale su mi često pomagale da prebrodim ozbiljne situacije. Zamišljeno je klimnula glavom. - Kada se idući put budemo sreli, sva moja pažnja biće poklonjena tebi - dodao je Li nježno. - Mislila sam da si mi je poklonio još prošle noći. - Kada sve ovo proñe i kada ništa drugo ne budem imao na umu, shvatićeš koliko mogu da ti pružim. Sada imam mnogo nedovršenih poslova. Poljubio ju je. To nije bio poljubac strasti, ali je u sebi nosio mnogo sigurnosti i obećanja za budućnost. Dajana je ispratila Lija do vrata i još dugo stajala tamo, gledajući ga kako odmiče ulicom. Te večeri Li joj se nije javio. Dajana nije ni očekivala njegov poziv. Ipak se nadala da će joj se javiti idućeg dana. Sutradan ujutro probudio ju je Verin oduševljeni uzvik: - Uspio je! Dajana je sjela u krevetu, dok je Vera uključivala televizor. Ugledala je Lija, koji je djelovao umorno, ali zadovoljno. Govorio je o bandi koju je te noći uhapsio. Dok je doručkovala, Dajana je očekivala da čuje zvuk telefonskog zvona. Kada je telefon konačno zazvonio, poziv je bio za Klajva. Dajana je razočarano stegla pesnice. Bilo je to glupo, govorila je samoj sebi. Li je sigurno imao dosta posla oko sastavljanja izvještaja. Javiće joj se kad bude mogao. Toga dana je u sudu bilo mnogo posla. Kada se toga popodneva vratila u kancelariju, Dajana je užurbano pregledala poruke, ali meñu njima nije bilo Lijeve. Pozvala je kuću i pitala Veru da li se Li javljao. Dobila je negativan odgovor. - Loše je raspoložena... - primijetila je Vera pošto je spustila slušalicu. - Tako sam zabrinut zbog nje - odvratio je Martin. - Ti? Ja brinem o njoj odavno... Nisi ni znao da Dajana Valdmen postoji, kada sam ja došla ovamo - odvratila je Vera ljutito. Kada se uveče vratila kući, Dajana je na stolu zatekla svoje omiljeno jelo. Poslije večere se povukla u radnu sobu kako bi pročitala bilješke koje je vodila na suñenju. U deset sati je Vera donijela čaj i kolač. - Martin je danas počeo da ureñuje baštu. To je znak da je došlo proljeće - rekla je Dajani.

- Prilično rano je došlo... - primijetila je Dajana mehanički. - Martin kaže da će lijepo vrijeme potrajati. Pun je planova u vezi sa baštom. - To je dobro. - Sada idem na spavanje. Neću ti više smetati. Da ti donesem još čaja? - Donijeću ga sama, Vera. - Pojedi taj kolač. Napravila sam ga specijalno za tebe. I prestani da brineš! - Ne brinem. Imam sutra veoma važno suñenje - odgovorila je Dajana uzdržano, mada je znala da Vera pritom nije mislila na sutrašnje suñenje. Dajana je ostala u radnoj sobi do jedan poslije ponoći. Telefon nije zazvonio. Najzad je odlučila da ode na spavanje. Samo njena uroñena disciplina pomogla joj je da prebrodi naredni dan. Provela je veče isto kao i prethodnog dana, ali se Li ni ovoga puta nije javio. Treće večeri više nije mogla da podnosi sažaljive poglede svojih ukućana. Obukla se i uputila u prihvatilište. Čak i ako je tamo bilo neke opasnosti za nju, sada je svakako prošla. Prešla je pola puta, kada je primijetila da je slijedi par automobilskih farova. Krenula je brže, ali su se svjetla ubrzala. Naglo je skrenula za ugao, ali su svjetla poslije nekoliko trenutaka ponovo bila iza nje. Možda je to bila slučajnost, pomislila je. Kada je usporila, i njen pratilac je usporio, odbijajući da je obiñe. Pokušala je da u retrovizoru razazna marku automobila, ali je to u mraku bilo nemoguće. Ipak, sada je bila sigurna da je neko čvrsto odlučio da je prati. Kako je to bilo moguće, kada je Li pohvatao članove bande? Da li je nekome pošlo za rukom da ostane na slobodi? Čim je zaustavila automobil ispred prihvatilišta pojurila je u zgradu. Tamo je bila bezbjedna, mislila je. - Jesi li dobro? - upitao je Gevin. - Neko me prati. Da li vam se javljao inspektor Fortuno? - Jeste. Bio sam zapanjen. Ipak, to objašnjava sve one pridošlice koje smo imali u posljednje vrijeme. - Da li se nešto dogodilo? - Nije, osim što je nekoliko njuški nestalo. Pretpostavljam da su sada u zatvoru. Ko bi tebe mogao da prati? - Ne znam. Li je rekao da bi to moglo da se dogodi, ali mu nisam vjerovala. Izgleda da je bio u pravu. Moj pratilac je do sada sigurno stigao ovamo. - Sredićemo ga kada uñe u hodnik. Čuli su kako se automobil zaustavio pred zgradom. Neko je ušao i krenuo dugim hodnikom prema stepeništu. Dajana i Gevin su stajali iza ugla. Gevin je u ruci držao palicu. Čim se Dajanin pratilac pojavio, Gevin ga je udario. Neznanac se bez riječi sručio na pod. - Da vidimo ko je to, prije nego što pozovemo policiju - rekla je Dajana. - Naravno - rekao je Gevin i sagnuo se. - Hej, pa to je Klajv! - uzviknula je Dajana. - Ti ga poznaješ? - iznenadio se Gevin. - Naravno. Stanuje kod mene. Tog trenutka Klajv je otvorio oči. - Baš ti hvala. Posljednji put nekome činim uslugu - rekao je sa bolnim osmijehom na licu. - Mislili smo da je prati neki kriminalac. Zaista nam je žao - dodao je Gevin. - Ne brini. Znam ko je kriv za ovo. Dobro si me udario... - Igrao sam bejzbol na fakultetu. - Stvarno. I ja. Za koga si igrao? - Ostavite taj razgovor za kasnije. Zašto si me pratio, Klajve? - upitala ga je Dajana strogo.

- Obećao sam Liju da ću paziti na tebe. - Obećao Liju? Znači li to da je on tražio da paziš na mene? - Htio je da bude siguran da ti se ništa neće dogoditi. Plašio se da možeš da učiniš nešto nepromišljeno. - Stvarno je tako rekao? - Jeste. Rekao je da si veoma svojeglava. - Trebalo je da mu kažeš da gleda svoja posla. - Mislio sam da je i ovo njegov posao. Uostalom, zar on nije policajac? - Nije zadužen za mene, bez obzira šta on misli o tome - odgovorila je Dajana. - Slušaj, nema ničeg rñavog u njegovoj želji da te zaštiti. Žao mi je ako sam te uplašio, Dajana. Ipak nemoj da se ljutiš na nas. Uostalom, ja sam dobio čvorugu, a ne ti. - Treba li da te odvezem kući? - Nema potrebe. Vratiću se svojim kolima. Dajana se bez riječi okrenula i izašla iz zgrade, zalupivši vratima. Kako se Li usudio da joj to učini! Ipak, nije bila ljuta na njega samo zbog pratnje koju joj je obezbijedio. Bila je ljuta, jer je dozvolila da Li uñe u njen život. Dogodilo se ono što je Dajana smatrala za nemoguće. Li Fortuno je postao sastavni dio njenog svijeta. Pokušavao je da pronikne u njene misli. Želio je da zavlada njenim tijelom. Vozila je neko vrijeme gradom, dok se nije ohladila. Klajv je već bio kod kuće kada se i Dajana vratila. Kada je ušla u salon, svi su ućutali. Po izrazu na njihovim licima zaključila je da su govorili o njoj. Sažaljenje u njihovim očima ponovo je probudilo njen bijes. Ipak je uspjela da im se osmjehne i da im poželi laku noć. Klajv je krenuo za njom. - Izvini ako sam te uvrijedio - rekao je. - Nema potrebe da se izvinjavaš. Plašiš li se da ću te izbaciti iz kuće? - Ne plašim se, jer znam da ti to nikad ne bi uradila. Samo ne volim da te vidim nesrećnu. - Nisam nesretna. Ne budi smijšan. - Nisi? Znam da si očekivala da se Li vrati. On će se sigurno vratiti, Dajana. Treba da budeš strpljiva... Njen osmijeh je bio hladan. - Dragi moj mladiću, ne vidim čemu ta patetika. Uopšte nije važno da li će se on vratiti ili neće. Uostalom, nikog ne namjeravam da čekam. Zar me do sada nisi upoznao? Žurno je otišla u svoju sobu. Činilo joj se da je Li sve vrijeme bio uz nju. Još dugo je sjedila u mraku, osluškujući da čuje telefon.

5 Prošla su četiri dana od kako je Li otišao, zatim pet, pa šest. Najzad je Dajana morala da se suoči sa činjenicam. Morala je da se pomiri sa saznanjem da ona Liju nije značila baš ništa. Zaboravio ju je čim joj je okrenuo leña. Onaj elektricitet koji je treperio meñu njima bio je obična laž. Njegovi nježni poljupci bili su samo gluma. Ipak joj nije bilo kao da se pravi da ne primjećuje bol - Budi pažljiv prema njoj, Klajve - upozorila ga je šestog dana Vera. - Njeno raspoloženje će se popraviti, kada čuje novosti. - Pazi da ne dobiješ još jednu čvorugu - upozorio ga je Martin. Klajv je zastao na vratima Dajanine radne sobe. - Da li se dogodilo nešto važno, Klajve? - upitala ga je Dajana. - Zavisi od toga koliko ti je stalo da doznaš šta se dogodilo sa Lijem. - Mislila sam da ta tema pripada prošlosti. Ipak si odlučio da od svega napraviš romantičnu tragediju. - Moglo je da doñe do stvarne tragedije, Dajana. Ti se danima ljutiš na njega, a on leži u komi. Dobro, ako te ne zanima da čuješ... Istog trenutka Dajana je ustala i prišla mu. - Kako to misliš “u komi”? Klajve, nemoj da se šališ sa tako ozbiljnim stvarima! - Metak u grudima nije šala. - Ali, Li je bio sasvim dobro. Vidjela sam ga u vijestima... - Nesreća se dogodilo upravo poslije toga. Jedan od uhapšenih je imao sakriven pištolj i opalio je u Lija. Naravno, odmah su svi skočili na njega. Ipak nemoj da brineš. Li je uspio da se izvuče. Sada je sasvim dobro. - Gdje se nalazi? - U centralnoj bolnici. Prije nego što je Klajv dovršio rečenicu, Dajana je već bila u holu. Klajv ju je pratio u stopu. Zastala je kod ulaznih vrata i obratla mu se: - Kako si saznao za to, Klajve? - Telefonirao sam u policijsku stanicu i zatražio da razgovaram sa inspektorom Fortunom. Trebalo je da ti to uradiš, Dajana. Bez odgovora je požurila prema automobilu, ali su Klajvove riječi sve vrijeme odzvanjale u njenoj svijesti. Užasnuto je razmišljala o Liovoj povredi. Mogao je da nastrada a ona ništa ne bi znala o tome. - Gdje mogu da nañem inspektora Fortuna? - obratila se dežurnoj bolničarki. - Jeste li vi član porodice? - Ja sam advokat. Dobila sam poruku da treba da doñem što prije. - On ne bi smio... Ali, ako se radi o važnom poslu... Soba petnaest na drugom spratu... - Hvala! - Dajana je požurila prema stepeništu, kao da se plašila da bi neko mogao da je zaustavi, Grlo joj se zatezalo kada je stigla do drugog sprata. Njena odlučnost je odjednom nestala. Šta će se dogoditi ako Li ne bude želio da je vidi? Zastala je pred vratima, duboko udahnula vazduh i ušla. Kao kroz maglu je ugledala ljude koji su bili u sobi. Jasno je vidjela samo Lija koji je ležao pokriven bijelim pokrivačem. Lice mu je bilo sasvim blijedo. Podigao je ruke i Dajana se našla u njegovom zagrljaju. Nekoliko trenutaka njegove i Dajanine usne bile su spojene u najvatreniji poljubac koji je ona ikad doživjela. Taj poljubac joj je govorio da je Li želio, da je pripadao samo njoj. Ipak ga nije zagrlila onako snažno kako je željela. Morala je da bude oprezna zbog njegove povrede. - Najdraži moj... Da sam samo znala... Da li je povreda ozbiljna? - šaputala je.

- Sada se osjećam mnogo bolje. - Nisam ni sanjala da ti se nešto tako moglo dogoditi. Kada si se pojavio u emisiji vijesti sve je bilo u redu... - riječi su joj zastajale u grlu. - Ti plačeš... - rekao joj je nježno. - Ne plačem. - U redu. Ne plačeš. Uzmi moju maramicu. - Tako si blijed. Kako se osjećaš? - zabrinuto je posmatrala tamne podočnjake ispod njegovih očiju. - Najgore je prošlo. Nemoj da brineš, draga. Mnogo sam jači nego što izgleda. Dajana je tek tada shvatila da njih dvoje nisu bili sami. Okrenula se i osmotrila ljude koji su se nalazili u sobi. Stariji par ju je posmatrao sa osmijehom na licu. Pored njih je mlada crnokosa žena koja se takoñe smiješila. - Ovo su moji roditelji, Dajana. Došli su iz Italije da bi bili uz mene. Tata, mama, ovo je Dajana. - Dajana? Ti si Dajana? - upitala je gospoña Fortuno. - Tako je. - Željela sam da te upoznam, Dajana. Moj sin je mnogo pričao o tebi, dok je... Nisam uspjela da razaberem mnogo od njegove priče, ali je neprekidno pominjao tvoje ime. Mlada žena se nasmijala. - Pogledajte kako je pocrvenio. I ti bi pocrvenjela, draga moja, da si čula sve ono što smo mi ovdje čuli – obratila se Dajani - Da ti predstavim moju sestru Mariju - umiješao se Li. - Šta vam je to pričao? - upitala je Dajana. - Ništa... Možda sam pomenuo tvoje ime, i to je sve - ponovo se javio Li. - Ti ćuti! Šta ti znaš o tome? Sve vrijeme dok je bio bez svijesti, mrmljao je nešto o osobi koja se zove Dajana. Jedva smo čekali da se pojaviš. Nismo mogli da vjerujemo da ta osoba zaista postoji. - Ja bih popila kafu. Idemo svi u kantinu. Vratićemo se kasnije - prekinula je gospoña Fortuno. - Hvala ti, mama - rekao je Li. Najzad su Dajana i Li ostali sami. - Ne želim da gubimo vrijeme. Oni neće ostati dugo. - Li ju je ponovo pozvao u zagrljaj. Ljubila ga je nježno. Mada je bio slab, Dajana je bila svjesna žara u njegovim dodirima. - Neprekidno sam sanjao da ćeš se pojaviti - čula je njegove riječi. - Zašto mi neko nije javio? - Neprekidno sam bio drogiran. Moji snovi su bili prepuni želje za tobom, ali nikako nisam mogao da se sjetim tvog prezimena. Ni sada ne mogu... - Valdmen - rekla je i namjestila jastuke pod njegovom glavom. Li je neprekidno držao za ruku. - Da, Valdmen. Da li ti je sudija Valdmen neki rod? - Ja sam njegova unuka. - Da, naravno. Vjerovatno si mi to rekla. Nemoj me gledati tako užasnuto, draga. U pitanju su lijekovi. Sjećanje mi je strahovito iskidano. Znam da sam zaljubljen u tebe, ali ne mogu da se sjetim kako smo se upoznali. Ne znam koliko se dugo poznajemo. Samo znam da želim do kraja života da ostanem s tobom... Samo, ima nešto što me strahovito brine... Ne mogu da se sjetim šta je to. Možeš li ti da mi pomogneš, draga? - Ne mogu. - Nije važno. Znači, ti si Dajana, koja me je proganjala u snovima. Plašio sam se da ću se probuditi i da ću svhatiti da nisi nikada postojala. - I ja sam se plašila da je sve ono što nam se dogodilo bio sam san.

- Reci mi šta se dogodilo. Mislim da ću uživati da te slušam - rekao je blago, dok je njegova umorna ruka lagano prelazila preko njenog obraza. - Upoznali smo se u zatvoru. Mislila sam da su te uhapsili, ali je to bila varka. Svim silama si se trudio da me se otreseš, ali... - Sada se sjećam... Najvažniji dijelovi našeg susreta još uvijek su tu. Ipak, praznine meñu njima su prilično velike. Šta se tada dogodilo? - Otišao si u zatvor. Dva mjeseca kasnije sreli smo se u prihvatilištu u koje povremeno odlazim. I dalje si imao lažni identitet. - Da, sada se sjećam. Neko ti je nešto rekao i ja sam ti priskočio u pomoć, rizikujući da sve pokvarim. Svaki pravi policajac bi postupio isto. Moj šef je poludio od bijesa zbog toga. Vidiš li kako rñavo djeluješ na mene? Poslije toga si me kidnapovala. Onda nastaje praznina. Sjećam se da smo se poljubili i da imaš zlatnu ribicu koja se zove Džon Vejn. Ili se ti zoveš Džon Vejn, a ja sam poljubio zlatnu ribicu... - Za sada je dosta. Vrijeme je da odem. Vratiću se kada budeš odmorniji - rekla je brzo primjećujući umor na njegovom licu. Tog trenutka, u sobu je ušla bolničarka. - Vrijeme je za odmor, inspektore. Ne bi trebalo da se zamarate zbog posla. Bar za neko vrijeme... - Posla? - Na ulazu sam rekla da sam advokat i da su me pozvali da doñem. Li se nasmijao. - Da, zaboravio sam da si ti advokat. Sada idi. Previše sam slab da bih mogao da ti pružim ono što bih želio. Poslije posjete bolnici, Dajana nije imala smjelosti da se vrati kući. Šetala je gradom neko vrijeme, prije nego što se osjetila sasvim spremnom za susret sa radoznalim licima koja su je očekivala tamo. - Hju te je pozivao nekoliko puta - rekla joj je Vera. - Šta si mu odgovorila? - Da su te zvali zbog nekog iznenadnog posla. Rekao je da si mu obećala da ćeš večerati s njim. - Sasvim sam zaboravila na to! Pri pomisli na Hjua obuzelo je osjećanje krivice. Brzo je podigla telefonsku slušalicu. - Ne znam šta se dešava s tobom ovih dana, Dajana. Nikada prije nisi zaboravljala stvari. - Zaista mi je žao, Hju. Kada je spustila slušalicu, shvatila je da su svi njeni ukućani bili tu. Niko joj ništa nije rekao. Neko vrijeme je vladala neprijatna tišina. Svi su čekali... - Bila sam u bolnici kod Lija... Rana je opasna, ali će biti sve u redu. Ne znam zbog čega vi toliko brinete... Idućeg dana je stigla u bolnicu prije članova Lijeve porodice. Li je bio odmorniji. - Uspio sam da sredim svoja sjećanja. Ti si Džon Vejn, a ja sam poljubio zlatnu ribicu. - Ludo - rekla je nježno i poljubila ga. - Sada se sjećam svega. Znam i zbog čega ne mogu da dozvolim da odeš od mene. - To je dobro. Da li si se sjetio zbog čega si bio zabrinut? Razmišljao je nekoliko trenutaka. - Jesam li rekao da sam zabrinut? Mora da sam nešto pobrkao. - Možda si me zamijenio s nekom drugom ženom - osmijehnula se. - To je uvijek moguće. Ipak, ja ne padam tako lako u zamku, draga moja. - Ipak je vrijedilo pokušati.

- Imaš posla s policajcem. Mnogo pametnih advokata do sada me je ispitivalo i ništa nisu uspjeli da izvuku iz mene. Kada je gospoña Fortuno ušla u sobu, oči su joj bile crvene od plača. - Šta se dogodilo, mama? - Ništa. Važno je da je tebi dobro - odgovorila je gospoña Fortuno, okrećući glavu od sina. - Jesi li sigurna da nisi plakala? - Nisam. Spavala sam loše. London je tako bučan, a ja sam navikla na tišinu koja vlada u našem selu. Li više ništa nije pitao, ali je Dajana znala da gospoña Fortuno nije uspjela da ga prevari. Nekoliko trenutaka kasnije, obje žene su izašle na hodnik. - Šta se dogodilo? - upitala je Dajana. - Neko nam je ukrao sav novac. Otkrili smo to kada smo htjeli da platimo hotelski račun objasnila je Marija. - Zar ste sve držali u sobi? - začudila se Dajana. - Namjeravali smo da ostavimo novac u hotelski sef, ali portir nije htio da ga primi. Rekao nam je da to nije njegova briga. Uostalom, nismo imali mnogo novca. Namjeravali smo da se smjestimo u Lijev stan, ali smo zaključili da je on daleko od bolnice. Uostalom, znate gdje se on nalazi... - Nikada nisam bila tamo. Upoznali smo se neposredno prije njegovog ranjavanja... - To ne znači ništa. I ja sam mog muža upoznala na nedjeljnoj igranci, a naredne nedjelje smo se vjenčali. - Pa ne znam... - počela je Dajana, ali je odmah ućutala, svjesna da Mariju neće moći da prevari. - Znam šta hoćeš da kažeš. Pokušavaš da se ponašaš razumno, ali ti tvoje srce ne dozvoljava. Čovjek ne može da se bori protiv toga - objasnila joj je Marija. - Možda bi bilo bolje da mi objasniš u čemu je vaša nevolja - podsjetila ju je Dajana. - Naravno. Pronašli smo hotel u blizini bolnice. To mu je najveći kvalitet. Kada smo otkrili da je naš novac nestao, obratili smo se direktoru. Nije htio ni da nas sasluša. Optužio nas je da lažemo i da nismo ni imali novaca. Mama se tako uzbudila, da je jedva uspjela da zaustavi suze. Nije željela da Li primjeti... - Jeste li se obratili policiji? Marija odmahnu glavom. - Ja sam to predložila, ali su se moji roditelji uplašili. Direktor hotela im je rekao da niko neće povjerovati našim lažima. Iz bolesničke sobe se čulo jecanje. Dvije žene su se okrenule prema vratima. - To je mama. Izgleda da više nije mogla da izdrži - primjetila je Marija. Kada su ušle u sobu, gospoña Fortuno je sjedila na ivici Lijevog kreveta i glasno jecala. Li nikada nije djelovao tako bespomoćno kao u tom trenutku. - Kada bih mogao da pomognem. - ponavljao je tiho. - Ne smiješ da ustaješ iz kreveta. Žao mi je što sam ti ispričala... - Morala si da mi ispričaš. Svakako treba da se obratite policiji... - Šta će biti ako nam ne povjeruju? - Povjerovaće vam. Kako možeš da imaš tako rñavo mišljenje o policajcima, kada sam i ja jedan od njih, mama? - Ti si Italijan. To je nešto drugo! - Slušajte, nema razloga za brigu. Ja ću to sve srediti - umiješala se Dajana. Li ju je pogledao sa zahvalnošću. - Recite mi samo ime hotela - dodala je.

Nekoliko minuta kasnije Dajana i Marija su se našle u holu hotela. Dajana je pokušala da urazumi direktora hotela, objašnjavajući mu da je hotelski službenik odbio da skloni novac u sef. - Hoćete li da pozovete policiju? Pitam vas posljednji put! - insistirala je. - Ne pada mi na pamet. Mislite li da bi ta banda imala smjelosti da se obrati policiji? neljubazno joj je odgovorio direktor. - U redu, propustili ste svoju šansu. Marija, idemo u tvoju sobu! - Nećete tamo naći nikakve tragove provale, jer provale nije ni bilo - vikao je za njima direktor. - Ne tražim tragove provale, već hoću da provjerim kakav sistem obezbjeñenja imate objasnila mu je Dajana. Dok je išla hodnikom, provjeravala je alarmne sisteme za dojavu požara i ostale protivpožarne ureñaje. Kao što je i pretpostavljala taj sistem obezbjeñenja uopšte nije radio. - Ovamo se ne smijete vratiti, Marija. Nije bezbjedno - objašnjavala je. Pošto su njih dvije razgledale sobu, otišle su u policiju. Dajana je odahnula kada je ugledala svog starog poznanika inspektora Lorimera. Pošto mu je ispričala čitavu priču, inspektor je provjerio identitet hotelskog službenika koji je odbio da skloni novac u sef. Marija je prepoznala njegovu fotografiju. Čovjek je već nekoliko puta odgovarao zbog krañe u hotelima. - Da li ste mu rekli da sumnjate na njega, gospoñice Valdmen? - upitao je inspektor. - Naravno da nisam. Nisam ja tako naivna. - Trebalo je da pretpostavim. On je vjerovatno još tamo, pošto ga direktor štiti. Sačekajte pet minuta da uzmem nalog za pretres, pa ćemo da krenemo. - Za to vrijeme ću ja da telefoniram. Nakon pretresa u hotelu, u portirovoj sobi je pronañen sav novac. I dalje je bio u koverti u kojoj ga je ostavila gospoña Fortune. Nakon policijske intervencije, Dajana je direktoru hotela zaprijetila tužbom. - Zar vam nisam rekla da sam ja advokat? Nije važno. Ne može čovjek da misli na sve dodala je. - Trebalo je da je ozbiljno shvatite, mladiću - rekao je inspektor Lorimer. - Marija, idi da se spakuješ. Ne možete više da ostanete u ovoj rupi. - Dajana se okrenula prema njoj. - Obavezno mi javite njihovu adresu, Dajana. I roditelji će morati da daju izjavu - objasnio joj je inspektor. - Odvešću ih kod mene. Tamo ima mjesta za sve. Pored toga, bezbjednije je. Dok su Dajana i Marija izlazile iz hotela, na vratima su srele nekoliko ljudi u neobičnim uniformama. - Ko su bili oni ljudi, Dajana? - upitala je Marija, dok su se njih dvije vozile prema bolnici. - To su bili vatrogasni inspektori. Došli su da provjere sistem zaštite od požara. Direktor će im se sigurno obradovati. - Imam utisak da je moj brat bio u pravu... - osmjehnu se Marija. - Šta je rekao? - Ispričaću ti jednog dana. - Ispričaj mi sada! - Neću. Ipak, bio je u pravu - osmjehivala se Marija.

6 - Marija nam je rekla da si napravila čudo! - obratila joj se u bolnici gospoña Fortuno. - Nije bilo nikakvog čuda. Imali smo sreće što smo našli lopova u policijskoj evidenciji, i to je sve. - Mama i tata će morati da odu u policiju da daju izjavu. Dajana je uspjela da ih ubijedi da pričekaju još jedan dan - objasnila je Marija. - Ništa ih ja nisam ubijedila. Inspektor Lorimer je ljubazan čovjek i ima razumijevanja - rekla je Dajana Liju. Primijetila je da je posmatrao na neki neobičan način. - Znam da je inspektor Lorimer čovjek pun razumijevanja. Ipak, imam utisak da bi ti uspjela da ga ubijediš kada bi to bilo potrebno. Ne znaš koliko mi znači što je moja majka ponovo dobro raspoložena. - Sada ću ih odvesti mojoj kući. To je blizu bolnice - rekla mu je Dajana šapatom. - Tvojoj kući? - iznenadio se Li. - Naravno. Policija je zadržala njihov novac, jer je to dokaz. Dobiće ga tek za nekoliko dana. Pored toga, moja kuća je dovoljno prostrana za sve. Zašto me tako gledaš? Mislila sam da ćeš biti zadovoljan. - Naravno da sam zadovoljan... Oduševljen sam. Jedini problem je u tome što ću do kraja života biti tvoj dužnik. - Ne vidim zašto bi mi bio dužan?! - bila je sasvim zbunjena. Nije joj bilo jasno kako Li nije shvatio da je pomaganje njegovim roditeljima predstavljalo za nju neizmjerno zadovoljstvo. To je bio znak bliskosti koja je vladala meñu njima. Zar on nije osjećao isto? Tokom čitavih nedjelju dana buncao je o njoj. Zar to nije bio dovoljan dokaz? Srce joj je za trenutak zatreperilo, kao da se u njega uvukla tuga. Marija je u meñuvremenu objasnila roditeljima da će se svi preseliti u Dajaninu kuću. - Mogli bismo da ti pomognemo u voñenju kuće - predložila je gospoña Fortuno. - Sumnjam da će vam Vjera dozvoliti... - Vjera? Da li je to neka roñaka? - Nije. Ona je moja prijateljica. Tu je i Martin koji brine o vrtu. - Zar to ne radi tvoja porodica? - upitala je zbunjeno gospoña Fortuno. - Nemam porodicu. - Sada je imaš! - gospoña Fortuno je toplo zagrlila. Dajana i Li su na trenutak ponovo ostali sami u sobi. - Moji roditelji bi bili sasvim izgubljeni da nije tebe. Ne znam kako da ti zahvalim... - počeo je Li. - Nema potrebe da mi zahvaljuješ. Biće dovoljno da me poljubiš. Kada su se razdvojili, oboje su bili bez daha. - Ako tako nastaviš, i ja ću se doseliti kod tebe - rekao joj je Li. - Moja kuća je dovoljno velika za sve - ponovila je Dajana sopstvene riječi. Otkako je Li kročio u njenu kuću, taj prostor je odisao nekim posebnim šarmom. Željela je da tako i ostane. - Nadam se da te nećemo dugo zamarati, drago dijete - obratila joj se te večeri gospoña Fortuno. - Uopšte me ne zamarate... Drago mi je što ste ovdje - odvratila je Dajana iskreno. - Zaista si nas spasila. Sada pošto smo se uvjerili da je Li dobro, svi možemo da se vratimo kući. Li će biti sasvim siguran u tvojim rukama. Pored toga, sada mogu da ti kažem šta mi je on rekao o tebi - umiješala se Marija.

- Rekao mi je da uništavaš svoje protivnike. Što ih je više, ti si sretnija. Sada vidim da je bio u pravu. Raduje me što ćeš biti član naše porodice. - Pa. .. - Zaista me raduje. Kada je krenula na spavanje. Dajana je na trenutak zastala na stepenicama i oslušnula šumove koji su dopirali do nje. Dobro je pamtila dane kada je sama sa dedom živjela u toj kući, koja je bila tako hladna i neprijateljska. Sada je sve bilo drugačije. Toplina je ispunila svaki kutak. Kada je imala četrnaest godina, Dajana je uspjela da ubijedi dedu da joj dozvoli da promijeni sobu. Objasnila je to potrebom za više prostora. Zapravo, nije voljela sobu koja se nalazila na uglu kuće i koja je čuvala mnogo ružne uspomene. Te večeri Dajana je krenula prema svojoj staroj sobi. Godinama nije bila tamo. Soba je bila prašnjava i zapuštena. Godinama niko nije boravio u njoj. Zidovi su bili goli, a na krevetu nije bilo prekrivača. Ipak, ta soba je Dajanu podsjećala na mnoge trenutke. Prišla je prozoru i pogledala napol je. Sve je bilo isto kao nekad. Sa krova je išao oluk koji je vodio do onog dijela gdje se sims naslanjao na deblo drveta. Desetogodišnja Dajana je otkrila taj put jedne noći kada je poželjela da pobjegne od kuće. Nikada niko nije saznao da je otišla. Nekoliko sati kasnije, vratila se istim putem. Tiho se zavukla u krevet. Ležala je nepomična, poput kamena, nesrećna što su je svi iznevjerili. Suze su joj nezadrživo tekle niz lice. Poslije toga jedva da je zaplakala. Odnekud do nje je dopro smijeh. Izašla je iz sobe, polako zatvarajući vrata, kao da ih je zatvarala da njene uspomene ne bi pobjegle napolje. Čim je kročila u hodnik, zapljusnula je prava šuma zvukova i ubrzo je zaboravila na sobu na uglu kuće. Činilo joj se da je to bio samo ružan san. Tek uveče idućeg dana došla je u bolnicu. Čitava porodica Fortuno pozdravila ju je kao starog prijatelja. Odmah potom, gospoña Fortuno je predložila mužu da odu u kantinu na kafu. - Baš žalim mog oca. Nikada ne pije kafu - primijetio je Li s osmijehom. - Tvoji roditelji mi se zaista dopadaju. Vera mi je rekla da je jutros otkrila da su njihovi kreveti bili primaknuti jedan pored drugog. Tvoja majka joj je objasnila da njih dvoje ne bi mogli da spavaju ako su razdvojeni. - Naravno. Tako spavaju Italijani. Moja majka nikada nije mogla da razumije englesku hladnoću. Uostalom, ljudi u braku pripadaju jedno drugom. - Kako ti je danas? - Mnogo bolje. - Sjajno! Onda mogu da te pitam kako si se usudio da tražiš od Klajva da pazi na mene. - Zašto ti je to rekao? - Lievo lice se natmurilo. - Nije imao drugog izbora, jer smo ga Gevin i ja zaustavili palicom. Ispričala je Liju šta se dogodilo. - Nisam učinio ništa strašno. Samo sam ga zamolio da pripazi na tebe - pravdao se Li. - Rekao si mu da bih mogla da učinim nešto nepromišljeno - ljutito je rekla. - Zar nije tako? Uostalom, nema smisla da se ljutiš na mene. Bolje je da me poljubiš. Nije se dugo predomišljala da li da ga posluša ili ne. Oprezno se nagnula prema njemu, pazeći da se ne nasloni na povrijeñeni dio. Sasvim lagano je usnama dodirnula njegove. Mada je taj dodir bio nalik na treperenje vazduha, snažno uzbuñenje prostrujalo joj je čitavim tijelom. Čežnja je bila suviše jaka, da bi Dajana mogla duže da je podnosi. Zatvorenih očiju, naglo se odmakla od Lija. Istog časa njegovi roditelji su se vratili u sobu. Nekoliko minuta kasnije ušla je i bolničarka. - Ne biste smjeli da primite toliko ljudi odjednom, inspektore. To nije dobro za vas - rekla mu je, držeći injekciju.

- Upravo odlazimo - objasnila joj je Dajana. - Jedva čekam da odem odavde - namršteno je primijetio Li. - Samo nemoj da učiniš nešto nepromišljeno. Znam da si sposoban za to - u šali je rekla Dajana. - Namjeravaju da me pošalju na oporavak. Moraću da provedem čitavih mjesec dana u nekoj prokletoj banji. Provodiću vrijeme odmarajući se u ležaljki na nekoj terasi, igrajući karte sa penzionerima. Poludjeću - šalio se Li. - Onda nemoj da ideš tamo - rekla mu je Dajana. - To je lako reći. Neće me pustiti odavde dok ne budu sigurni da imam odgovarajuću brigu. - U pravu si. U toj banji će te naučiti redu - rekla mu je gospoña Fortuno. - Nemam više deset godina, mama - pobunio se Li. - Ali se ponašaš tako. - Mislim da nema potrebe da igraš karte sa penzionisanim policajcima. Znam gdje će ti biti dobro i bez odlaska u banju - umiješala se Dajana. - Gdje je to? - Zar zaista ne znaš? Sam si mi dao ideju. Možeš da doñeš u moju kuću. - Ne, Dajana, to ne dolazi u obzir! I ovako si previše učinila za mene. - Ali, to je najbolje rješenje. Vera će biti srećna da te dvori. - Ta Vera je dobra žena - primijetila je gospoña Fortuno. - Ona je sjajna žena, ali ne bih želio da me iko dvori - pobunio se Li. - Neko mora da brine o tebi. Ili Vera, ili odlazak u banju - izjavila je Dajana. Li se namrštio. U dubini duše je mrzio što je pred Dajanom bio tako bespomoćan. Sa druge strane, želio je neprekidno da bude uz nju. Gospoña Fortuno je odlučila umjesto njega. - Kada budem sigurna da imaš svu potrebnu pažnju, moći ću mirno da se vratim kući. Potrebna sam i ostaloj mojoj djeci. Antonija je ovih dana počela da izlazi sa momcima. Treba neko da vodi računa o njoj. - U njenim godinama? - upitao je Li. - Kada sam bila u njenim godinama, ja sam već... - umiješala se Marija. - U redu. Nije važno. Naravno da treba da se vratiš u Italiju, mama. - Znači, dogovorili smo se - gospoña Fortuno je poljubila Dajanu. Izgledalo je da su svi bili zadovoljni. - Pošto će Li doći u tvoju kuću, moram da ti ukažem na sve njegove dobre i loše osobine... gospoña Fortuno je uhvatila Dajanu ispod ruke. - Nema potrebe, mama! Ja nemam loših osobina - pobunio se Li. - Slušaj šta kaže! Kada se budeš ženio, plakaću od čuda što neka žena pristaje da se uda za tebe! Svi zajedno su napustili bolničku sobu. Dajanina najteža obaveza bila je da kaže svom prijatelju da ne želi više da se viña s njim. Hju je bio iskreno iznenañen. - Znači li to da nećeš da se udaš za mene? - upitao ju je ljutito. - Tako je. Znam da to ne bi bilo dobro, dragi moj Hju. Da je naše vjenčanje dobar potez, ne bih tako dugo razmišljala o tome. Predomišljala sam se tako dugo, jer si ti tako poželjan... - Mislio sam da ti je stalo do mene, Dajana - rekao je namršteno, izbjegavajući njen pogled. - Stalo mi je, ali ne na pravi način. Mislila sam da je ono što osjećam prema tebi sasvim dovoljno, ali sam najzad shvatila da nije. - Izgleda da te stvarno nisam dobro poznavao. Uvijek si bila tako razumna. Sada čujem da si se zaljubila u nekog "nepoželjnog”. - Nisam tako rekla.

- Imam ja oči, draga moja. Kada žena govori o tome da njena osjećanja nisu bila prava, to znači da se zaljubila. Jesam li pogodio, Dajana? - Ne znam ni sama... - Naravno, i najrazumnije žene ponekad izgube glavu. Mora da si se zaljubila u nekog od tvojih skitnica. Jesam li pogodio? - upitno ju je pogledao. Zapanjeno ga je pogledala. Nije mogla da povjeruje da je Hju gotovo pogodio istinu. Bilo joj je drago što u polumraku nije mogao da primijeti crvenilo na njenim obrazima. - Neka bude kako želiš, draga moja. Ja umijem da budem strpljiv - rekao je Hju. - Znači li to da ćeš me prihvatiti kada proñe moja “nerazumna faza”? - Ti si i sama rekla da taj tip nije sasvim kako treba... Sjećam se da si ranije govorila da je za brak važno iz kojih društvenih slojeva potiču ljudi. - Jesam li? Možda... - Sasvim si ispala iz kolosijeka. Ja ću ipak čekati. - Nemoj da čekaš, Hju. Neću se predomisliti.

7 Kao što je i pretpostavljala, Vera je bila oduševljena zbog mogućnosti da Li doñe kod njih. Dva dana kasnije bolnička kola su dovezla Lija. Čekala ga je soba u prizemlju. Li nije dozvolio da ga dovezu u invalidskim kolicima. Sam je izašao iz kola i došao do sobe. Poslije toga je ipak pristao da se odmori. Tokom narednih dana njegovo stanje se vidno popravljalo. Vera mu je pripremala italijansku hranu po receptima gospoñe Fortuno. Ipak, brzo se zamarao i dosta vremena je provodio u ležaljki u vrtu. Ubrzo se sprijateljio sa djecom iz susjedstva, koja ranije nisu smjela da dolaze, jer ih je Martin optuživao da mu gaze povrće u vrtu. - On je strah i trepet za njih - rekla je s osmijehom Dajana. - Ne mogu da povjerujem. Martin djeluje tako miroljubivo. - Naravno... -.Zar bi bio sposoban da ih udari? - začudio se Li. - Ne vjerujem. Da li si ti ikad udario onoga koga si hapsio? - Samo jednom. Saslušavao sam čovjeka, koji je odbijao da prizna, uprkos svim dokazima. Smijao mi se u lice. Izgubio sam strpljenje i udario ga. Angažovao je advokata, koji me je optužio da sam iznudio priznanje. Sud ga je oslobodio. Ja sam dobio opomenu. - Znači, od tada mrziš advokata koji vjeruje da su policajci pokvareni a kriminalci sveci? - Ne bih to tako rekao. - To sam čula prilikom našeg prvog susreta. Optužio si da skupljam dokaze, da bih policiju mogla da optužim za brutalnost. - Pa, postoje advokati koji se tako ponašaju. Ipak sam naučio da su stvari mnogo komplikovanije. Pored toga, pokušavao sam da te se oslobodim. Znao sam da donosiš nevolju. Stisak njegove ruke se pojačao. Dajana ga je nježno poljubila, osjećajući kako njegovo uzbuñenje raste. Čežnjivo se privila tijelom uz njegovo, a onda se oprezno odmakla. - Šta je bilo? Plaši li te da je uzbuñenje previše opasno za mene? - Tako nekako. Uzdahnuo je. - Imam utisak da će moj oporavak za oboje predstavljati veliko iskušenje. Nadam se da ti nije žao što sam došao ovamo. - I jeste i nije. Vrijeme je za večeru - izbjegla je da odgovori iskreno. - Mislim da večeras Martin neće htjeti da razgovara sa mnom. Jedno od djece iz susjedstva izgazilo je leje sa salatom. Ja sam mu ponudio da nadoknadim štetu, ali je on rekao da se to novcem ne može platiti. - Možda je u pravu. Čini mi se da bi bilo bolje da večeras jedeš u svojoj sobi - predložila mu je. - Nema potrebe da me štitiš od Martinovog gnjeva. Umijem ja i sam da se branim. Vera je servirala salatu koja se dopala svima. Samo je Martin bio nezadovoljan. Gunñao je da voli samo zelenu salatu, ali te godine, na žalost, neće moći da je jede. - Da li treba pismom da mu se izvinim? - zadirkivao ga je Li. - Ćutite obojica! Ne mogu više da vas slušam - prekinula ih je Vera. - Sada mi je jasno zašto si se tako dobro slagala sa mojom majkom. Vas dvije ste iste. - Onda se ponašaj prema meni sa više poštovanja - upozorila ga je oštro Vera. Lice mu se iznenada uozbiljilo, kao da ga je odjednom obuzela slabost. - Vrijeme je da idem u krevet - rekao je. Dajana je brzo ustala da bi mu pomogla, ali je Klajv bio brži. Uhvatio je Lija ispod ruke i poveo ga u sobu. - Mnogo ti hvala, draga - čula je Lijeve riječi.

- Nisam mislio ozbiljno - javio se Martin, pošto je Li otišao. Dajana nije mogla da sakrije smijeh. Tokom narednih nedjelja, Dajana se ponašala prilično uzdržano. Ili je bar to pokušavala. Na kraju bi ipak završavala u Lijevom zagrljaju. Po snazi njegovog zagrljaja i žaru njegovih poljubaca, mogla je da zaključi da se njegovo zdravstveno stanje naglo popravljalo. - Da li ti ličim na invalida? - mrmljao joj je Li na uho. Svaki put joj je bilo sve teže da se izvuče iz njegovog zagrljaja. Ipak, to joj je uvijek polazilo za rukom. Mislila je da bi njihova strast mogla da ugrozi njegovo zdravlje. Jednoga dana je otišla u njegov stan, da bi pokupila poštu. Zapravo, željela je da vidi kako izgleda mjesto gdje je Li živio. Njegov stan se nalazio na petom spratu moderne zgrade. Bio je mali i jednostavno namješten. Unutra je bilo malo ličnih detalja, osim porodičnih fotografija koje su visile po zidovima. Spavaća soba je bila mala. U njoj se nalazio uzani krevet, ormar i pisaći sto. Dajana je prišla bliže zidu i zagledala se u fotografije. Bilo je tu najrazličitijih lica, staraca, djece, odraslih ljudi. Primijetila je i Marijinu vjenčanu fotografiju. Oko njih su stajali mnogi nasmijani ljudi. Pored Lijevog kreveta pronašla je notes u kojem su bili zabilježeni roñendani svih članova porodice. Bilo ih je preko stotinu. Zadivljeno je posmatrala taj niz imena, koji je govorio o ljubavi i slozi. Dok je vozila kući, čeznula je da razgovara sa Lijem. Kada se zaustavila pred kućom, ugledala je Hjuova kola. Požurila je unutra, ali je u hodniku zaustavio Klajv. - Tiho - rekao je. Dajana je oprezno krenula za njim prema Lijevoj sobi. U hodniku, pored vrata, već su stajali Vera i Martin. I oni su joj rukom dali znak da ćuti. - Nadam se da ste svjesni koliko ste sretni, mladiću! - Dajana je čula Hjuov glas. - Gospoñica Valdmen je zaista bila dobra prema meni - na njeno iznenañenje, Li je odgovorio pokornim glasom. - Gospoñica Valdmen je dobra prema mnogim ljudima. Dovodi ovamo razne društvene otpatke. Tako ste i vi dobili priliku da to iskoristite. - S kojim pravom govori tako? Pokazao bih mu ko su društveni otpaci, da sam samo malo mlañi... - pobunio se Martin šapatom. - Nisam siguran da sam iskoristio situaciju, gospodine - nastavio je Li. - Zaboravili ste da znam odakle ste došli. Vidio sam vas u luci. Takvima kao vi tamo je i mjesto. Ipak se ne čudim što vas je gospoñica Valdmen dovela ovamo. Ona se specijalizovala za beznadežne slučajeve. - Nikada ne bih iskoristio njenu dobrotu, gospodine. Dajana je pokrila usne rukama, da se ne bi čuo njen smijeh. - Ne mogu da povjerujem da se Hju upecao... - Ja mogu - jetko je rekla Vera. - Drago mi je što imate trenutke razuma. Onoga dana mi niste djelovali baš razumno nastavio je Hju. - I sudija je mislio isto, gospodine. Osudio me je na dva mjeseca, ali su me pustili ranije zbog dobrog vladanja. Naučio sam svoju lekciju, gospodine. - Imam utisak da je zavoñenje bespomoćnih žena jedino što ste naučili! - Budala - prošaputala je Dajana, ali su je ostali ućutkali. - Gospoñica Valdmen me je spasila. Smatrala je da za mene ipak ima nade - objasnio mu je Li. - I vi ste došli ovamo da se izležavate. Zar nećete ustati dok razgovarate sa mnom? - Hju mu je prišao i povukao ga iz kreveta.

- Nemoj, Hju! On je ranjen! - uzviknula je Dajana, prije nego što su ostali mogli da je spriječe. Ubrzo je shvatila da nije morala da se umiješa. Lijeva košulja se rastvorila i Hju je ugledao zavoje. - Dajana, zašto se neprekidno ponašaš kao moja majka? Dovoljno sam snažan da mogu da izañem na kraj sa ovim idiotom! Doveo me je u iskušenje da ga bacim kroz prozor! - Hju, ne znam šta ti je Li rekao... - shvatila je da će Hju pobjesniti. - Ništa mu nisam rekao. Jednostavno je došao ovamo i počeo da me vrijeña. - Nisi imao prava... - nastavila je. - Zaboravila si da sam ovu osobu prvi put sreo u luci. - Naravno, kada si otišao da pokupiš brata. Ne želim više da slušamo o tome! Hjuove oči su plamtjele od bijesa. Ipak nije želio da položi oružje. - Žao mi je ako sam ga povrijedio... - Nisi me povrijedio. Uostalom, tvoja briga mi nije potrebna. - Pretpostavljam da je do ranjavanja došlo na prilično sumnjiv način... - nastavio je Hju. - Ako smatraš metak iz pištolja sumnjivim... - Upravo tako! - likovao je Hju. - U mene je pucao rasturač droge. - Eto, vidiš, Dajana! Priznao je. Koliko ti je potrebno, da bi otvorila oči? - Molim te da prestaneš da govoriš gluposti, Hju. Li je policajac. Trebalo je da ti to sam kaže. - Zašto bih? Htio je da napravi budalu od sebe. Nije moje da ga sprečavam u tome. - Dragi, pazi na sebe. Mislim da je najbolje da pozovem doktora - predložila je Dajana. - Dragi? Nadam se da mi nećeš reći da je ovaj... - Da, to je on, Hju. - Došao sam ovamo jer sam se zabrinuo za tebe. Izgleda da sam bio u pravu. Moja briga nije bila uzalud. Nisam mogao da pretpostavim da si u tolikoj mjeri izgubila razum. - Izgleda da je tako. Hju se osvrnuo prema Liju, koji je posmatrao Dajanu. - Odlazim odavde. Ipak treba da znate da ću se vratiti - rekao je. - Nema potrebe, Hju. Nemoj da pokušavaš da me spasiš. Za mene nema nade - odvratila je Dajana. - Ne sumnjam da znate put do vrata. Pozvao bih vas na večeru, ali se plašim da bi Vera mogla nešto da vam stavi u jelo - dobacio je Li za njim. Hju se nije ni osvrnuo. - Nije bilo lijepo od tebe... - Dajana se strogo obratila Liju. - Nisam mogao da odolim. Nije mi krivo. Naučio sam neke stvari koje na drugi način nisam mogao... - Na primjer? - Da za tebe nema nade. - Nema... - ponovila je Dajana. Te noći Dajana se probudila, okupirana mislima o svojoj ljubavi. Upravo je ponovo počela da tone u san, kada je neki čudan zvuk, koji je dopirao odnekud iz kuće, natjerao da široko otvori oči i brzo ustane iz kreveta. Napeto je oslušnula. Bolan uzdah se ponovio. Dopirao je iz hodnika u prizemlju. Brzo je obukla kućnu haljinu i izašla iz sobe. Trčala je niz stepenice, strepeći od onoga što može u prizemlju da zatekne. Li je sjedio na podu pognute glave. Bolno je uzdisao. - Dragi! Ne miči se! - kleknula je pored njega. - Nije ništa... Samo sam udario nogu... Nemoj slučajno da zoveš doktora.

- Šta si uradio? - Išao sam u kupatilo. Nisam htio da palim svjetlo u hodniku, da te ne bih probudio. U povratku sam naletio na neko čudovište. Okršaj je bio silovit - Li je rukom pokazao na masivni izrezbareni ormar. - A ja sam se tako uplašila... Zar je sve ovo samo zbog udarene noge? - Naravno. Vjerovatno ću do kraja života ostati vezan za postelju. Zakonom treba zabraniti da se ovako masivni komadi namještaja ostavljaju nasred puta i napadaju poštene grañane. Pronaći ću dobrog advokata i tužiću te. - Sutra ću te upoznati sa jednim solidnim advokatom Treba li ti pomoć za vraćanje do kreveta? - Mislim da treba. Uostalom, to mi duguješ poslije svega što si mi uradila... - Lijepo... Polako je ustao i obavio ruku oko Dajaninog vrata, Pomogla mu je da se vrati u sobu i da legne. Kada se ispružio Dajana je pogledala udareno mjesto. - Čini mi se da je sve u redu - primijetila je. - Malo masaže bi mi prijalo. Sjela je i spustila njegovo stopalo u krilo. - Mislila sam da ne voliš kada neko brine o tebi. - Uopšte nisi shvatila. Bio sam protiv vaše brige kada sam bio pogoñen. Sada, pošto me je ormar udario u nogu, pomoć mi je stvarno potrebna. - Mogla bih da pozovem Veru - šalila se Dajana. - Hvala, više volim da ti to uradiš. Divno. Mislim da ću ti ipak oprostiti. - Trebalo bi da budeš pažljiviji. Kako ćeš se oporaviti, ako se noću budeš sudarao sa namještajem... - zabrinuto je primijetila Dajana. - Prestani da gunñaš. Moj oporavak teče sasvim zadovoljavajućim tempom. Vidi... - otvorio je pidžamu i Dajana je ugledala ožiljak na grudima, koji je svakog dana bio sve manje uočljiv. Ipak, Dajana je i dalje vidjela samo ružnu crvenu liniju koja je mogla da odvede Lija u smrt. Nagnula se naprijed i nježno je spustila usne na njegove grudi. Osjetila je ubrzane otkucaje njegovog srca. - Sada je sve prošlo - rekao je on, shvatajući njen nemir. - Za mene nije. Nikada neće proći. Pokušala je da ustane i da se odmakne od njega. Bila je svjesna da je situacija bila suviše opasna i izazovna za oboje. Obraz joj je bio naslonjen na njegova naga prsa, dok su joj ruke bile obavijene oko Lijevog struka. Njena tanka spavaćica jedva je predstavljala neku prepreku meñu njima. - Nemoj da ideš... - čula je njegov šapat. - Ovako je bolje. - Draga, prije, ili kasnije ćeš morati da priznaš da sam se ja oporavio. - Prije nekoliko trenutaka nisam imala taj utisak. - Znaš dobro da sam se šalio. Snažniji sam nego ikad. Dozvoli mi samo da ti pokažem! Pošto nije reagovala, ustao je sa postelje i stao pored nje. Obavio je ruke oko njenih ramena. Osjećala je njegov topao dah na vratu. - Li, nemoj, molim te... - Dajana je pokušala da se oslobodi njegovog zagrljaja, ali je Li brzo okrenuo prema sebi i ponovo čvrsto zagrlio, ne obraćajući pažnju na njen otpor. - Da li i dalje misliš da se nisam oporavio? - upitao je, dok su mu oči izazovne svjetlucale. - Tvoji mišići su sasvim u redu. Hoćeš li me sad pustiti? - upitala ga je, trudeći se da povrati dah. - U čemu je stvar? Zar su mi odjednom izrasle dvije glave? Ili postoji nešto što ja ne znam? - Nije to u pitanju.

- Zašto ti je onda toliko stalo da pobjegneš od mene? Zar te moji poljupci više ne zadovoljavaju? - ne čekajući na odgovor, dodirnuo je usnama njene. Čitavo njeno tijelo je reagovalo na taj dodir. - Zar ti se ovo ne dopada? - Mrzim to iz dna duše! - odgovorila je uz uzdah. - Tako sam i mislio. Ni ovo ne želiš - vrh njegovog jezika lagano je krenuo linijom njenih usana. - Tako je. Prezirem to i mogao bi da prestaneš - rekla je, pokušavajući da se pribere. Zagnjurio je lice u njen vrat. - Dopada mi se način na koji prihvataš stvari. Naročito kako izražavaš nezadovoljstvo... - To nije u redu... - Naravno. Čini mi se da je najbolje da nastavim da te ljubim, dok ne otkrijem u čemu je greška. Možda ovo ne valja? - dodirivao je usnama ivicu njene brade. - Zaista nema nade... - Šaputala je Dajana, dok su joj prsti tonuli u njegovu kosu. Stisak njegovih ruku se naglo pojačao, dok se lagani dodir usana pretvorio u strasni poljubac. Dajana je bila svjesna da mora da vodi računa o njegovom zdravlju, ali je dodir njegovih veličanstvenih usana potisnuo sve ostalo iz njene svijesti. Željela je samo da se prepusti strasti koja je tekla izmeñu njih dvoje nezadrživo poput planinske bujice. Meñu njima je vladala tolika harmonija, da su njihove kretnje bile skladne, kao da su unaprijed bile dogovorene. Čitavo njeno tijelo drhtalo je pod njegovim milovanjima. Bila je svjesna da se upustila u opasnu igru. Da li je smjela da ispituje granice sopstvene kontrole? Voljela ga je tako snažno, da nije imala snage da porekne tu strast koja ih je sve više obuzimala. Bila je u pravu kada je rekla da za nju nema nade. Kao da je predosjetio da Dajana nije sasvim odustala od svoje namjere da ode, Li je ljubio upravo onako kako je ona željela. Dodirivao je polako, sa beskrajnom nježnošću. Sve vrijeme se trudio da održi onu prefinjenu ravnotežu izmeñu izazova i sigurnosti, sve dok Dajanina samokontrola nije sasvim nestala. - Raduje me da sam konačno uspio da pobijedim tvoje negodovanje - šaputao joj je na uho. - Nije stvar u tome. Ti si još rekonvalescent. Ne želim da se povrijediš. - Zaista imaš lijepo mišljenje o mojim mogućnostima, nema šta! Dok je govorio, Li je polako skidao naramenice njene tanke spavaćice. Njegova krupna šaka polako joj se spustila na grudi. Dodir njegovih toplih prstiju bio je nevjerovatno prijatan, ali je Dajana ipak uspjela da skupi snage i da se pobuni. - Nemoj, dragi... - Da li sam došao do onoga što ti se ne dopada? - upitao je Li ozbiljno. - Nemoj da govoriš gluposti. Znaš dobro šta osjećam... Volim kada me dodiruješ. Samo želim da se zaustavim prije nego što mi se razum sasvim pomuti. - Ti pokušavaš? Zar ja nemam prava ništa da kažem? Možda baš ja želim da ti izgubiš razum? - Nisi dovolno jak... Oči su mu blistale. - Prije, ili kasnije tvoja odlučnost će se naći na ispitu, Dajana. Da li se plašiš da mi se snaga nije vratila, ili da se vratila? Nekoliko trenutaka ga je posmatrala zbunjeno, a onda je klimnula glavom. - Misliš li da pripadam onoj vrsti žena koja njeguje muškarce samo da bi pokazala koliko je nadmoćna nad njima? - Nisam tako mislio. Radi se o nečemu mnogo složenijem. Volio bih da umijem bolje da se izražavam. Želim da prestaneš da me posmatraš kao osobu kojoj je tvoja briga neophodna.

Želim da znam šta će se dogoditi kada se budem sasvim oporavio i stao pred tebe. Hoćeš li me voljeti i kada mi ne budeš potrebna? - Ti mene ne voliš, ako ti nisam potrebna - odgovorila je poslije kraćeg razmišljanja. - Uvijek ću te voljeti, Dajana. Volim te od prvog trenutka. Zar sa tobom nije isto? - Jeste - odgovorila je jednostavno. - Svaki drugi par bi odavno došao do tačke na kojoj se mi sada nalazimo. - Mi smo drugačiji. Ti si nešto drugo - nježno je spustila ruku na bolno mjesto na njegovim prsima. - Ništa nije drugačije. Ja tebe volim. Želim da ti pokažem svoju ljubav. Zar nismo i ovako suviše dugo čekali? Zar ne želiš da ti pokažem? Zar ti mene ne želiš? - Želim te. - Nadam se da je tako, jer ne želim više da čekam - rekao je i ponovo je zagrlio. Poljubio ju je, ali je ovoga puta njegov poljubac bio sasvim drugačiji od svih ranijih. Bio je to poljubac ljubavnika, koji je želio zadovoljenje svoje čežnje. Dajanino srce je naglo zakucalo kada je otkrila odlučnu namjeru u njegovim poljupcima, u njegovom zagrljaju. Više nije mogla da se bori protiv sopstvenih osjećanja. Konačno je morala sebi da prizna da ne bi mogla da podnese saznanje da je Li ne želi. Obasipao je pravom kišom poljubaca po licu i vratu. Uzdahnula je od zadovoljstva, koje se širilo do najudaljenijih dijelova njenog tijela. Bio je to tek početak. Znala je da pravo uživanje tek predstoji. Njena čula su bila budnija nego ikad. Dlanovima je ispitivala Lijevu toplu i napetu kožu, dok joj je tanka svilena spavaćica polako klizila niz tijelo. Li je skinuo pidžamu i Dajana se privila uz njega, uživajući u dodiru njihovih tijela. Do tada je uvijek uspijevala da se zaustavi u tom trenutku. Nikada nije prekoračila prag sigurnosti. Ovoga puta ništa više nije moglo da je zadrži. Vrijeme opreznosti je pripadalo prošlosti. Sada su bili važni samo njih dvoje i njihove želje. Ljubio ju je nježno, dok su njegove ruke istraživale svaki dio njenog vitkog tijela. Bili su to zagrljaji za kojima je Dajana tako dugo čeznula. Dešavalo se upravo ono o čemu je razmišljala u noćima punim samoće. Obožavala je sve što je imalo ma kakve veze sa Lijem. Obožavala je njegovo snažno tijelo, na kojem se sada nisu primjećivali nikakvi tragovi slabosti. Obožavala je tu vrelu, zategnutu kožu. Obožavala je te usne koje su joj donosile samo zadovoljstvo. Uzbuñenje je bilo suviše snažno, da bi Dajana još dugo mogla da čeka. Čula je kako Li grlenim šapatom izgovara njeno ime. Njegove odlučne ruke obavile su se još jednom oko njenog tijela i Dajana je osjetila kako gubi tlo pod nogama. Odjednom joj se učinilo da joj se čitav svijet okrenuo oko glave. Osjećanja koja su je zapljusnula bila su tako moćna, da nije bilo riječi kojima bi mogla da ih opiše. I sama je izgovorila Lijevo ime, koje je za nju bilo simbol ljubavi i savršenog spajanja njihovih tijela. Postali su jedno onako kako je to priroda zamislila, dajući i istovremeno uzimajući jednaku mjeru ljubavi i čežnje. Davao je, dok je ona tražila, a onda je ona davala, a on uzvraćao, kao da se ljubav u beskrajnom krugu prelivala. Dajana je stigla do tačke na kojoj nikada ranije nije bila, do stupnja gdje je zadovoljstvo moglo da postoji samo u okrilju ljubavi. Što je više voljela ovog čovjeka, više je čeznula da ga zadovolji. I on je sve više zadovoljavao nju. Osjećala je kako njegovi pokreti postaju sve brži i čvrsto ga je držala u zagrljaju, kao da ga nikada neće pustiti. Nije više slušala svoj razum. Sasvim se predala ljepotama trenutka koji je za nju postao dragocijeniji od svih drugih koje je provela sa Lijem.

Dok su ležali u tišini, a njegova glava počivala na njenim grudima, Dajanine ruke su i dalje obavijale njegovo snažno tijelo. Osjetila je promjenu u njegovom disanju i pomislila je da je Li zaspao. Ostala je da leži gledajući u tamu. Djelovala je sasvim mirno, ali su sva njena čula bila beskrajno uzbuñena burom koja ih je probudila. Zagrlila ga je još čvršće, kao da želi da pokaže da je Li Fortuno bio samo njen. Postala je njegova onako kako je on želio i nikada ga neće pustiti da ode.

8 Li je stajao na vratima biblioteke i posmatrao Veru koja je brisala prašinu. - Mogu li da ti pomognem - upitao je. - Ne. Dajana bi se naljutila kada bi znala da i ja diram ove stvari. Ovdje ima mnogo toga što ne bih smjela ni da dotaknem - objasnila mu je Vera. - Ipak bih želio da ti pomognem. Poludjet ću od dosade - insistirao je Li. - Uredu! Možeš da mi dodaješ one knjige - pokazala je prema gomili koja je ležala na podu. - Jesu li to porodični albumi? - upitao je Li. - Čini mi se da jesu. Dajana nam nikada nije dozvolila da ih razgledamo. Ona je prilično zatvorena osoba. - Imam utisak da je prilično dobro poznaješ. - Naravno. Ona ipak više pokazuje nego što joj se čini. Idem da pristavim čaj. Ti skloni te knjige na mjesto, hoćeš li? - Naravno. Uzeo je jedan od albuma sa gomile i prišao prozoru. Na prvoj stranici je ugledao fotografiju privlačne plavokose mlade žene koja je u naručju držala bebu. Nastavio je da lista. Na svakoj fotografiji bila je ta ista žena, samo je bila različito odjevena. Uzrast djeteta se mijenjao, ali je izraz lica na svim slikama bio odbojan i ukočen, kao da djevojčica nije bila naročito sretna što mora da pozira. Tek na posljednjoj strani, nalazila se fotografija koja se razlikovala od ostalih. Na njoj je bila ista ona djevojčica, ali je umjesto mlade žene stajao muškarac odjeven u farmerke i majicu. Posmatrao je dijete, čije je lice bilo puno ljubavi. Bila je to ona Dajana koju je Li poznavao. Polako je zatvorio album, ali je ostao da sjedi pored prozora, zureći pred sebe. Nešto ipak nije znao, razmišljao je. - Šta to radiš? Uplašeno je podigao pogled. Dajana je stajala na vratima, dok joj je lice odavalo nezadovoljstvo. - Razgledao sam tvoje fotografije. Nadam se da nemaš ništa protiv. Dajana mu je prišla i uzela album iz njegovih ruku. - Gdje si to našao? - upitala je oštro. - Govoriš kao da sam uradio nešto nepošteno. To je samo album sa fotografijama. Mogla si mi ga i sama pokazati. - Li je pokušao da izbjegne da umiješa Veru. - Ipak ti ga nisam pokazala. Imala sam razloga za to. Veoma držim do svoje privatnosti. Da li je to previše? Zabrinuto je pratio njene potamnjele oči. - Žao mi je ako sam te povrijedio. Nisam to htio. - Nisi me povrijedio. Samo ne volim da gledaš moje slike, a da ja to ne znam. - Zašto? U čemu je razlika? - Ne znam. Ne mogu to da objasnim. Morat ću ubudućnosti da zaključavam taj ormar, da ga Vera ne bi dirala. - Zašto bi to radila? Zašto se zatvarati pred ljudiina koji te vole? - Ne radim to. Samo postoje dijelovi mog svijeta koji pripadaju samo meni. - Oni u kojima je riječ o tvojim roditeljima? Ja sam svoje podijelio sa tobom. - Tvoji roditelji su i dalje sa tobom. Meni bi bilo teško da te upoznam sa mojima. - Izvini... Prošlo je toliko vremena otkako su oni... Nisam znao da te to i dalje toliko boli. Možda nisam bio najspretniji, ali me boli kada se sakrivaš od mene. Šta te toliko plaši, draga moja Dajana? Pružio je ruku prema njoj, ali se Dajana odmakla. - Ne plašim se ničega. To je glupo.

- Glupo je što se ponašaš prema meni kao prema nevaljalom dječaku koji viri kroz ključaonicu, samo zato što sam razgledao nekoliko tvojih fotografija iz djetinjstva. - Iza mojih leña - bila je svjesna da je pretjerala, ali je izgledalo da je njome zavladala neka mračna sila kojoj nije mogla da se odupre. Isto osjećanje je obuzelo kada je saznala da ju je Klajv pratio po Lijevom nalogu. Nije bila u stanju da sagleda posljedice koje bi njena ljutnja mogla da donese. - Govoriš tako patetično. Nisam pretresao tvoju torbicu, već sam samo razgledao porodični album. - Privatni album koji si razgledao bez mog znanja i saglasnosti - i sama je bila iznenañena kada je shvatila da je govorila onim istim smirenim i hladnim glasom kakvim je obično govorila u sudnici. - Uredu, izvini. Nije trebalo da to činim. Da li treba da se kajem do kraja života, ili ću ipak dobiti tvoj oproštaj? - Nemoj biti smiješan! - Ko je smiješan? Zar ne shvataš da se ponašaš kao isljednik? Ne želim da se svañamo zbog iracionalnih stvari. Uopšte ne želim da se svañamo. - Onda nemoj da se svañaš. Pravi se da se ništa nije dogodilo. - Dobro. Sve je moglo da se završi na tome, ali Li nikako nije mogao da se oslobodi osjećanja da mu je učinjena ogromna nepravda. Zbog toga je rekao. - Zapravo, nije dobro. Čemu sve ovo, Dajana? Kakvu tajnu kriju ti albumi? - Prestani sa tim glupim šalama! - Prestani sa tim glupim ponašanjem! - Uredu. Pretjerala sam. Zaboravimo to! Vrijeme je za čaj i ja sam gladna. Lice joj je preplavio osmijeh. Izgledalo je da je Dajana odjednom okrenula leña svemu. Li je pomislio da mu je ova svaña otkrila mnogo više nego svi njihovi razgovori prije toga. - Ne pristajem na takvo primirje. Bio bih sretniji kada bi me ti pristojno izvrijeñala. Kada bi mi svašta rekla.- Nazvala me svakakvim imenima... Prestani već jednom da se ponašaš kao prava hladna, dobro vaspitana Engleskinja! - Zar je to tvoje shvatanje razumne rasprave? - Ne želim racionalnu raspravu! Takva rasprava će još više produbiti jaz meñu nama. Zar to ne vidiš? Bio bih sretniji kada bi mi rekla da sam običan glupan, ili nešto još gore. Ne dopada mi se da razgovaraš sa mnom onako kako razgovaraš sa optuženim u sudnici. - Ja ipak ne umijem da se prepirem onako kako bi ti to htio. Zato je bolje da sve ostane na ovome. - Onda, neka bude tako. Sve je bolje, nego priznavanje da postoje problemi - ironično je primijetio Li. - Li, ne mogu da priznam postojanje problema koji ne postoji. Nemam problema. U redu? - U redu. U redu - rekao je Li pomirljivo. Bio je svjestan da je izgubio. Tokom večere svi su bili dobro raspoloženi. Vera je isprobala novi recept za lazanje, što su svi pozdravili. Ipak, iza dobrog raspoloženja krila se napeta atmosfera. Li i Dajana su izbjegavali da pogledaju jedno drugo, dok su ih ostali zbunjeno posmatrali. Kasnije, te večeri, Dajana je zakucala na njegova vrata. Kada ju je ugledao ovako blijedu i nesretnu, spremno ju je dočekao u zagrljaj. Bio je to zaklon koji joj je toliko bio potreban. - Žao mi je što sam bila... - Ja sam kriv. Nije trebalo da razgledam tvoj album. Nisam shvatio da ti je to toliko važno. Zbog čega si se toliko uzbudila? Možeš li da mi kažeš? - Vjerovatno sam luda.

Shvatio je da Dajana ponovo pokušava da izbjegne odgovor. Dok se predomišljao da li da insistira na odgovoru, Dajana se odmakla od njega. - Donijela sam ti album da ga vidiš. Nisam naročito ponosna na te dane. Izgledala sam prilično glupo, zar ne? - Nisi, bila si onako lijepa kao što si sada - sjeo je na ivicu kreveta i počeo da okreće stranice. Kada je došao do kraja, primijetio je da je posljednja fotografija nedostajala. Nije želio da otvoreno pokaže svoje nezadovoljstvo zbog toga. - Jedna stvar se nije promijenila. Izraz u očima ostao je sasvim isti. Osmijehnula se. - Majka ti je bila veoma lijepa - primijetio je. - Bila je manekenka. Nikada nisam mogla da se mjerim s njom. Ustvari, moj stil je sasvim drugačiji. - Tako je. Tvoj stil mi se više dopada. Dajana je preko njegovog ramena pogledala prema krevetu. - Šta to radiš? - upitala je. - Počeo sam da se pakujem. Ostao sam ovdje suviše dugo. Više nisam invalid. Namjeravao sam da ti to kažem sutradan. - Ne treba da žuriš. Ako odeš, vratit ćeš se na posao prije nego što budeš spreman. - Moj ljekar neće dozvoliti... Ipak, ne možeš vječno da budeš moja dadilja. - Jesi li siguran da je to jedini razlog? - Svakako ne idem što smo se danas posvañali. To bi bilo nezahvalno. Ipak, nije sve bilo tako jednostavno. Vrijeme koje su njih dvoje proveli zajedno veoma ih je zbližilo. Toga dana je shvatio da meñu njima ipak mora da postoji izvjesna razdaljina.

9 Dajana je usporila, kada je ugledala zgradu u kojoj se nalazio Lijev stan. Njegovi prozori nalazili su se sa zadnje strane, tako da nije mogla da vidi da li je Li kod kuće. U grlu joj se stezalo dok se približavala. Li je otišao prije nekoliko dana. U meñuvremenu nije navraćao u njenu kuću, niti joj se javljao. Dajana je bila veoma zabrinuta zbog toga. Pitala se da li je bilo moguće da je Li tako brzo zaboravio na njihovu ljubav. Pošto joj se prvi dan nije javio, počela je da ubjeñuje sebe da mora da bude strpljiva. Osluškivala je u nadi da će čuti zvonjavu telefona. Noću joj se činilo da je čula njegov glas. Ipak, sve je to bila samo varka. Poslije četiri dana sjetila se ključa od njegovog stana koji je ostao kod nje. Bilo joj je jasno da ona sama mora da ga vrati. Bilo bi suviše rizično da ga pošalje poštom. Mada je znala da bi to bio red, nije prethodno telefonirala. Odlučila je da te večeri ode kod Lija. Ipak, kada se našla pred njegovom zgradom, odjednom ju je obuzeo strah. Plašila se da će njihov susret potvrditi njene najcrnje slutnje. Pošto je zazvonila, nekoliko trenutaka je čekala odgovor. Nije ga bilo. Nekoliko minuta je oklijevala, a onda je oprezno otključala. Unutra je vladao polumrak. Polako je ušla u predsoblje. Zastala je i oslušnula. Ništa se nije čulo. Tiho je nastavila dalje, pošto je zatvorila ulazna vrata. Gdje je bio Li? Možda je počeo da radi, pomislila je zabrinuto. Pretpostavljala je da će se on svakog trenutka vratiti kući. Zavirila je u spavaću sobu, ali ni tamo nije bilo nikoga. Lijev krevet bio je uredno namješten. Naizad je sjela u fotelju u dnevnoj sobi, netremice gledajući prema vratima. Veče se polako spuštalo, dok su posljednji sunčevi zraci bacali duge sjenke po sobi. Osjećala se tako nestvarno. Oči su joj se polako zatvorile i Dajana je utonula u san. Ni sama nije znala koliko je spavala. Kada se probudila, u sobi je vladao potpuni mrak. Pogledala je na sat i iznenañeno se trgla. Bilo je četiri. Shvatila je da se Li te noći nije vratio kući. Uplašila se da bi mogao da doñe tako kasno i da je zatekne u stanu. Na brzinu mu je napisala poruku i ostavila ključ. Žurno je napustila zgradu. Osjetila je ogromno olakšanje kada je stigla do kola. Trudila se da ne razmišlja o onome što se te večeri dogodilo, dok je vozila kući. Naravno, Li je radio, ubjeñivala je sebe. Nije mogla da zamisli nijedan drugi razlog koji bi ga natjerao da provede noć van kuće. Dok se približavala kući, Dajana se nadala da su njeni prijatelji bili u krevetu. Njeno neraspoloženje bilo bi još veće, kada bi je dočekali njihovi pronicljivi pogledi. Dok je izlazila, ugledala je Martina. - Hajde, ulazi unutra - obratio joj se Martin strogo. Pitajući se šta se dogodilo, požurila je pored njega. Zastala je kao okamenjena, kada je u hodniku ugledala Lijevu snažnu priliku. Primijetila je da su mu ispod očiju bili tamni podočnjaci. - Gdje si bila toliko dugo? - upitao je. Krenula je ka njemu, nadajući se da to nije bio san. - Gdje sam... Koliko dugo si ovdje? - Proveo sam čitavu noć čekajući te. Vera mi je rekla da je trebalo odavno da se vratiš. Poludio sam od brige zbog tebe. Dajana, gdje si bila? Prasnula je u smijeh, dok su je ostali zapanjeno posmatrali, kao da je poludila. - Dajana, šta je bilo? Šta se dogodilo? Da li si imala saobraćajnu nesreću?

Odmahnula je glavom. S mukom je izgovorila riječi - Sve je u redu. Ništa se nije dogodilo. Nisam pijana. Samo sam sretna. Li ju je privukao ka sebi. - Naravno... Hajde da sjednemo i lijepo ćeš mi ispričati o svemu. Dajana se pitala da li može nekako da sačuva taj veličanstveni trenutak. Li je tokom čitave noći bio u njenoj kući i čekao je, dok je ona čekala njega u njegovom stanu. Ta pomisao natjerala ju je da se ponovo nasmije. - Gdje si bila toliko dugo, draga? - Ne bi mi vjerovao... - Pokušaj... - Bila sam u tvom stanu. - U mom... Sve vrijeme? - Zaspala sam. - Hoćeš li da kažeš da si ti čekala mene, dok sam ja ovdje čekao tebe? Klimnula je glavom, dok su joj oči blistale. - Htjela sam da ti vratim ključ. Pošto nisi bio tamo, odlučila sam da sačekam. Pošto se nisi pojavljivao, ja sam... - Znam da si svašta pomislila. I ja sam bio veoma zabrinut. Ipak nisam mogao da povjerujem da si me tako brzo zaboravila. - Nisam te zaboravila. Poslije tvog odlaska, jednostavno nisam znala šta da mislim. - Ja se ne sjećam o čemu sam razmišljao. Znam da sam bio zabrinut zbog nečeg. Ipak, kada se večeras nisi pojavila, pomislio sam da sam te zauvijek izgubio. Tada su počele more. Ništa drugo mi nije bilo važno. - Ni meni. Obavio je ruke oko njenih krhkih ramena, dok su njegove usne potražile njene. Njihov dodir nosio je u sebi bezgraničnu ljepotu. - Treba vječno da ostanemo zajedno, Dajana. Večeras sam došao ovamo da bih te pitao da li želiš da se udaš za mene. Reci mi da pristaješ! - Pristajem. Ne znam šta bih učinila da me ti ne želiš. Mnogo te volim. - Plašio sam se da te nikada više neću čuti kako izgovaraš te riječi. - Ponavljat ću ih svaki dan do kraja života. Ponavljat ću ih sve dok se ne budeš umorio slusajući ih. - To se nikada neće dogoditi. Dajani se činilo da je za njih dvoje počeo novi život. Ništa važno joj se nije dešavalo prije nego što je srela tog čovjeka. Tuga koju je osjećala tokom proteklih dana bila je nestala kao da nikada nije ni postojala. Li je uhvatio za ruku i ustao. Poveo ju je prema stepenicama. Na trenutak je zastao, kao da je oklijevao, a onda je produžio prema njenoj sobi. Najzad ju je podigao u naručje, obasipajući je poljupcima. Dajana mu je uzvratila na isti način, istim žarom, kao da je njegovo naručje bilo jedino mjesto na svijetu gdje je željela da se nañe. Trenutak ranije, Dajana je bila skrhana od umora. Sada se snaga vraćala u njeno krhko tijelo. Grčevitim pokretima skidala je Lijevu odjeću, dok joj je tijelo podrhtavalo od silovitih naleta čežnje. Osjetila je kako je Li skidao s nje dio po dio odjeće. Njegove ruke dodirivale su njenu užarenu kožu. Osjećala je neizmjernu ljubav u tim dodirima. - Sve je onako kako sam zamišljao - čula je njegov uzbuñeni šapat. - I dalje sam samo tvoja. I dalje te želim...

Oboje su osjetili opuštanje poslije napetosti koju im je donijelo saznanje da bi mogli da izgube jedno drugo. Grozničavo su se predali ljubavi koja je još jednom njihova tijela spojila u jedno. - Nikada te neću pustiti da odeš. Obećavam... - govorila mu je šapatom. - Uvijek ćeš me voljeti... - Uvijek... - mrmljala je. Obasipao ju je poljupcima. Dajana je zatvorila oči kao da se plaši da će joj buñenje ipak donijeti neku drugčiju stvarnost. - Li... - Šapatom je izgovorila njegovo ime. - Sanjao sam da ponovo vodimo ljubav. Ovoga puta ću te uzbuditi sasvim polako. Želim da uživaš u ljepoti svakog sekunda naše ljubavi. Suviše si savršena, da bismo žurili. Osjećala je snagu njegovog uzbuñenja i divila se njegovoj sposobnosti da produži njeno zadovoljstvo. Li ju je želio isto onako snažno kao što je i ona željela njega, ali je on bio veoma strpljiv muškarac. Dajana, koja je obično bila razumna i hladna, nije mogla da se kontroliše. Željela je da doživi ono što je samo Li mogao da joj pruži, željela je da joj on pomogne da se oslobodi stega koje su joj branile da slobodno uživa u njegovoj ljubavi. Željela je da doživi potpunu slobodu, da upozna svoju stvarnu prirodu. Osjećala je njegove poljupce po čitavom tijelu. Gorjela je od čežnje za njim, svjesna da su to bili trenuci koje je mogla zauvijek da izgubi. Spavali su neko vrijeme, a onda su se probudili i ponovo vodili ljubav. Poslije toga je Dajana željela da spava, ali je već bilo svanulo i čulo se kako Vera posluje po kuhinji. Znala je da njena sreća ne može da bude potpuna, dok postoji jedan problem u njenim mislima. - Li, gdje ćemo nas dvoje živjeti? Iznenañeno ju je pogledao. - Ovdje, naravno. Zajedno sa svima ostalima. I sa Džonom Vejnom. - Plašila sam se da možda nećeš razumjeti. - uzdahnula je sretno. - Mislim da te sasvim dobro razumijem. Znam da nikada ne bi ostavila svoje štićenike, čak ni zbog mene. - Ne bih bila sretna kada bih morala da ih ostavim. - Tako sam i mislio. Jedino zahtjevam da plaćam polovinu kirije, struje i troškova za hranu. Naravno, i pola kredita za kuću. - Kredit je otplaćen prije mnogo godina. Na vratima se čulo kucanje. - Ne brinite. Neću ulaziti. Ostavila sam vam čaj pored vrata - čula je Verin glas. Li je zagnjurio lice u Dajanine grudi, smijući se. - Izgleda da je Vera ipak nešto naučila od tvoje majke - primijetila je Dajana. Ustala je i obukla kućnu haljinu. Oprezno je izvirila na hodnik, a onda je u sobu unijela veliki poslužavnik, na kojem nije bio samo čaj, već i tanjir sa svježe ispečenim biskvitima. - Dobro je što će Vera živjeti s nama. Pretpostavljam da si ti loša kuharica. Ili nisi? - Ne znam?! Nikada nisam pokušala - Dajana je slegnula ramenima. - Zar baš ništa ne umiješ da skuhaš? Odmahnula je glavom. - Baš ništa. Nisam ni željela da naučim. Mrzim kuhanje. To se tvojoj majci sigurno neće dopasti. - Da je neka druga u pitanju, možda. Pošto se radi o tebi, onda ti sigurno neće zamjeriti - Šta će ona reći kada čuje da namjeravamo da se vjenčamo? - Pitaće zašto sam tako dugo čekao Draga moja majka je znala da ćemo se nas dvoje vjenčati, od trenutka kada te je ugledala.

- Da je pozovemo? - Dajana je odmahnula glavom. - Poslije - rekla je i zaključala vrata. - Poslije? - Da, poslije -ponovila je i skinula kućnu haljinu.

10 - Radio sam kao advokat još dok je Horas Valdmen sudio ovdje - objašnjavao je Liju njegov prijatelj Majk Frejn poslije završetka suñenja. - U posljednje vrijeme sam mnogo slušao o njemu - primijetio je Li naizgled nezainteresovano. - Poslije moje prve odbrane, sudija je tražio od porote da oslobodi optuženog, jer nije imao valjanu odbranu. Bio je to veoma fer čovjek. Imao je dobru dušu, ali je djelovao veoma ukočeno i strogo. Pitam se kako se njegova unuka osjećala pored tog starca... - Vjerovatno nije imala drugog izbora, pošto su joj roditelji umrli... - Njeni roditelji nisu umrli - Majk Frejn ga je iznenañeno pogledao. - Naravno da jesu. Ona nije imala nikog drugog. - Možda, ali oni nisu umrli. Razveli su se. To je bio užasan razvod. Majka je otišla sa čovjekom koji je bio mlañi od nje. Otac je u sudnici iznio sav prljavi veš, da bi se nekako oslobodio plaćanja alimentacije. Bilo je to veoma ružno. Neobično osjećanje počelo je da obuzima Lija. Bila je to neka neodreñena mješavina nevjerice i straha. Bilo mu je jasno da je neko pogriješio, ali više nije bio siguran ko. Da su se razveli, Dajana ne bi morala da se seli kod dede - rekao je. - Niko od njih dvoje je nije želio, dragi moj prijatelju. Majka joj je prava praznoglava ljepotica. Uvijek je mislila samo na sebe. Ništa drugo nije radila, osim što je kupovala skupu odjeću i zabavljala se. Sada živi na Majorki. Moj prijatelj je sreo prije nekog vremena sa novim mužem. Mlañi je od svih prethodnih. Otac joj živi negdje na sjeveru. Vlasnik je nekoliko skupih noćnih lokala. Taj posao mu odgovara, jer dolazi u kontakt sa mnoštvom žena željnih muškog društva. Toj djevojci je bilo vjerovatno bolje bez njih... - Vjerovatno... Frejn je ispraznio čašu. - Zašto si mislio da su oni umrli? Bilo je to sasvim obično pitanje, ali je Li pomislio kako bi njegov prijatelj razgovarao, da je on izgovorio ono što mu je u tom trenutku bilo u glavi. Shvatio je da je žena koju je volio čuvala od njega svoju veliku tajnu. Ostavila ga je u uvjerenju da su joj roditelji umrli, da ne bi morala da mu objašnjava... Ipak je bio suviše ponosan da bi pokazao prijatelju svoja osjećanja. Čim je ušao u kuću, Dajana je shvatila da se nešto dogodilo. - Šta je bilo, Li? - upitala ga je. - Ni sam nisam siguran... Dajana, kada su tvoji roditelji umrli? Preblijedila je. - Šta si rekao? - upitala ga je. - Oni su oboje umrli prije nego što si napunila deset godina. Je li tako? Jesi li bila ovdje kada se to dogodilo? Jesi li prisustvovala njihovoj sahrani? Gdje su sahranjeni? U tišini je vidio kako se meñu njima podiže zid. Shvatio je da je pogriješio. Umjesto čuñenja, u njenim očima je bila samo mržnja. - Šta si to uradio? - upitala ga je šapatom. - Šta sam uradio? Volio sam te i vjerovao ti. - Zbog ljubavi i povjerenja si se raspitivao o meni, zar ne? Ja sam vjerovala tebi! - Nisi mi vjerovala dovoljno, da mi kažeš istinu - odvratio je Li hladno. - Vjerovala sam da se nećeš prema meni ponašati kao prema optuženom, čiju priču treba provjeriti. Stegnuo je pesnice, dok ga ruke nisu zaboljele. - Slučajno sam saznao.

- Kako? - Ispričao mi je jedan prijatelj. Nije važno ko. Mogao je da mi kaže bilo ko. Ima mnogo advokata koji su poznavali tvog dedu. Trebalo je da misliš o tome, prije nego što si me slagala. Dajana je zažmirila. Okrenula je leña od njega, pokušavajući da stiša tu buru koja je bjesnila u njenom srcu. Sama pomisao da je ona bila predmet nečijeg ogovaranja, užasavala ju je. Li je koraknuo prema njoj. Vidio je bol na njenom licu. Želio je da prestanu da nanose bol jedno drugom. Želio je da je nekako utješi. - Zašto moraš sve da čuvaš za sebe? - upitao je tiho. - Zar ima neke razlike? Policija ima svoje metode kojima dolazi do informacija. - Rekao sam ti da nije bilo tako. Saznao sam sasvim slučajno. Šta misliš, kako sam se ja osjećao kada sam otkrio da si od mene skrivala nešto tako važno. Nadao sam se da nije istina. - Zbog čega? Zašto ti je to važno? Zašto praviš toliku gužvu oko toga? Jesam li iznevjerila tvoje povjerenje. Jesam li te prevarila sa drugim muškarcem? - Na izvjestan način si me ipak prevarila. Dozvolila si da povjerujem u nešto što nije istina. - Da povjeruješ da su mi roditelji umrli? Zašto ti je to toliko važno? - Zato što sam povjerovao da imam svoje mjesto u tvom srcu. Sada vidim da nije tako. - Nisam ti rekla taj mali detalj o mom životu. Zašto ti to smeta? Jesi li ti meni rekao sve o tvom životu? - Rekao sam ti mnoge važne stvari. Tvoji roditelji su bili sebični i odbacili su te, jer im je tako više odgovaralo. Zar je to samo jedan mali detalj? To je srž svih tvojih problema, draga moja Dajana. Dajani se činilo da joj se nebo sručilo na glavu. Htjela je da pokrije uši rukama, tako da ne čuje ono što joj Li govori. Njena tajna je bila suviše bolna, da bi mogla da se suoči sa njom. Odjednom joj je Li ličio na neprijatelja. Nešto je puklo u njoj kada je on rekao da su je roditelji odbacili zbog sopstvene sebičnosti. - To pripada prošlosti. Nijedno dijete ne može da doživi takvo iskustvo, a da ono ne ostavi traga. Moji roditelji više nisu dio mene. - Nemoguće da u to vjeruješ... - Za mene su oni mrtvi. Sve ostale to ne bi trebalo da zanima. - Tu priču možeš da serviraš nekome ko te uopšte ne poznaje, ali meni ne možeš. Zar ne shvataš da želim sa tobom sve da dijelim, čak i tvoje patnje? Ne želim da dijelimo samo lijepe trenutke, Dajana. Volim te i jedini pravi odnos meñu nama, za mene je odnos bez tajni. Ako ne možeš da mi kažeš šta te boli, ko smo onda mi? Kakav je smisao naše ljubavi? Ili se možda i ne volimo? Da li sam se ja sve vrijeme zavaravao? Da li je sve u što sam vjerovao, bila sam iluzija? - Možda i jeste. Ni sama više nisam sigurna... - rekla je nervozno. - I ne želiš da uzmeš ono što ja mogu da ti ponudim. Ne samo ljubav, nego i utjehu... Da sam ja nesretan, trudio bih se da preñem sve barijere meñu nama da bih dobio tvoju utjehu. A ti mene tjeraš od sebe... Okrenula se od njega sa rukama prekrštenim preko grudi. Znala je da iza njegovih riječi stoje ogromna ljubav i razumijevanje. Još uvijek je bilo vremena da se sve to zaustavi. Mogla je da mu se baci u zagrljaj i raspravi bi bio kraj. Ipak to nije mogla da uradi. Mnoge godine samokontrole nisu joj to dozvoljavale. - Naučila sam da sama brinem o sebi. Ne želim da se to sada mijenja. - Znaš li koliko ćeš biti usamljena, Dajana? - upitao ju je šapatom. Iz kuhinje su dopirali tihi Verini i Martinovi glasovi i smijeh. Dajana se grleno nasmijala. - Zašto bih bila usamljena? Moja kuća nikada nije bez ljudi - dodala je. - Naravno, tu su tvoji prijatelji. Od samog početka je u tvojoj strasnoj brizi prema njima bilo nečeg što me je brinulo. Sada znam šta je bilo u pitanju. Oni su još jedan zaklon. Da li je to

jedina veza sa ljudima za koju si ti sposobna? Ona u kojoj vladaš situacijom? - trudio se da bude ironičan, ne bi li je nekako izbacio iz kolosijeka, ali je Dajana sve vrijeme bila mirna i pribrana. Prkosno je šutila, gledajući u stranu. - Umiješ da daješ, ali ne znaš kako se uzima u životu. Kada čovjek nešto treba da uzme, od drugih, otvara se prema njima i pokazuje koliko je ranjiv. Nikome ne vjeruješ dovoljno da bi to mogla. Čak ni meni... Ne mogu da živim sa ženom koja se neprestano krije od mene. Znala je da ga gubi, i neki glas iz dubine njene svijesti pozivao je na uzbunu. Ipak, Dajana se nije ni pomjerila. Riječi strasti i ljubavi ne bi u tom času prešle preko njenih usana, čak i da je njen život zavisio od njih. Željela je da vikne, da mu kaže da ostane sa njom, ali joj je grlo bilo suho, a riječi nemušte. - Ne mogu da volim samo dio tebe, Dajana. Bit će to sve, ili ništa - Li je rekao s tugom. - Onda će biti ništa - odgovorila je tupo zureći ispred sebe, kao da on nije ni bio prisutan.

*** Li je zastao pred glavnim ulazom u Dajaninu kuću. Iskoristio je prvi slobodan trenutak da doñe po svoje stvari. Nije se najavio, tako da nije znao da li je Dajana bila kod kuće ili nije. Uostalom, otkako je počeo da radi, bio je toliko zauzet, da nije ni mogao da vodi računa o tome da li će je zateći kod kuće ili neće. Ipak je bila izašla. Toga dana je padala kiša, a zatim je granulo sunce, tako da je čitava ulica blještala. Pred vratima garaže nije bilo svježih tragova automobilskih guma, primijetio je Li. Prošlo je nedjelju dana otkako su se njih dvoje razišli. Poslije dugih sati tuge i razmišljanja, Li se ponovo našao na istom mjestu sa kojeg je i krenuo, Njegovo srce je i dalje čeznulo za Dajanom, ali se on ipak nije vraćao. Ona je morala da doñe kod njega. Ubjeñivao je sebe da se nije radilo o ponosu, već o potrebi da se Dajana konačno suoči sa stvarnošću. Upravo zbog njene emotivne tvrdoglavosti, njih dvoje su došli u sukob. Samo je ona mogla da sruši tu barijeru koja se ispriječila. Sada je došao da pokupi svoje stvari. Obišao je zgradu i prošao pored kuhinjskog prozora, kroz koji je mogao da vidi Veru i Martina. Pokucao je na prozor i Vera je podigla glavu. Toplo mu se osmijehnula, a onda je otvorila zadnja vrata. - Upravo kuham kafu. Dajana nije kod kuće - rekla je. - To je dobro. Plašio sam se da ona ne bi željela da me vidi - rekao je Li. - Nisi ni morao da dolaziš. Još prve noći kada si stigao ovamo, znao sam da će se to tako završiti - gunñao je Martin. - Samo sam došao da pokupim odjeću koja je ovdje ostala - objasnio mu je Li. - Onda je pokupi i čisti se. Li se namrštio i krenuo u svoju nekadašnju sobu. Sjećanja su počela da naviru čim je otvorio vrata. U toj sobi je Dajana brinula o njemu. Tu su njih dvoje naučili kako da vole jedno drugo. Sada je sve bilo sivo i hladno. Brzo je ispraznio ormare i vratio se u kuhinju. Vera mu je sipala kafu. - Ne treba da se plašiš da će se Dajana vratiti. Ona dolazi veoma kasno - objasnila je. - Zašto bi uopšte željela da ga vidi - gunñao je i dalje Martin. - Šuti, stara budalo. Ne obraćaj pažnju na njega. Martin je nesretan što je Dajana tako neraspoložena. Svi smo nesretni. - I ja sam. Nisam želio da se to tako završi - odvratio je Li. - Treba neko da vam udari glave jednu o drugu - nastavila je Vera.

- Treba njega udariti po glavi - javio se Martin. Li se kiselo osmijehnuo. - Ja bih pristao da me neko lupi po glavi, kada bih znao da će to pomoći. Ipak se plašim da je Dajana suviše tvrdoglava, da bi priznala... - Znači, misliš da je ona tvrdoglava? - upitala ga je Vera. Tog trenutka je Klajv došao iz bašte. Donio je ogroman buket crvenih ruža. Pozdravio je Lija klimanjem glave, onda je gurnuo cvijeće pred Veru, kao da želi da čuje njeno mišljenje. - Najljepše su pred zalazak sunca. Kako ti se čine? - upitao je. Vera je pomirisala cvijeće. - Divne su. Stavi ih u vodu, a ja ću ih kasnije aranžirati za Dajanu. - Sumnjam da će ih ona primijetiti. Sasvim je odsutna ovih dana - javio se Martin. - Ja sam kriv za to, ako sam dobro shvatio. Ne tvrdim da je Dajana kriva za sve, ali sumnjam da sam mogao da postupim drugačije. - Mogli ste da se sporazumite - rekla je Vera. - Kako sam mogao, kada je jedva htjela da razgovara sa mnom? - Nije trebalo da je pustiš da ode. - Ona nije otišla. Ja sam otišao. Nisam imao drugog izbora. - Nisi smio da dozvoliš da se to dogodi - strogo je dodala Vera. - Najradije bih mu razbio nos - gunñao je Martin. - Ipak ima korisnijih stvari. Vrijeñanjem se ništa ne može popraviti - prijekorno je rekla Vera. - A šta treba da mu kažem? Da Dajana čitave nedjelje hoda ovuda kao mjesečar. Trebalo je da joj vidiš lice u trenutku kada podigne telefonsku slušalicu i shvati da nije bio on. - Vera je u pravu. Vrijeñanjem ništa nećemo postići. Smiri se, Martine. Treba trezveno posmatrati stvari - umiješao se Klajv. - Baš ti hvala - ironično je primijetio Li. - To ne znači da mislim da si naročito pametan. Trebalo je da očekuješ da će se nešto ovakvo dogoditi. Znaš kakva je Dajana - nastavio je Klajv. - Izgleda da je nisam dovoljno dobro poznavao. - Gdje su ti bile oči? Upozoravala sam te da ona veoma drži do svoje privatnosti - oštro se umiješala Vera. - Nikada nisam imao utisak da Dajana ima problema sa kazivanjem osjećanja. Često mi je govorila da me voli - pobunio se Li. - Čak ni to ne liči na nju. Pred tobom se otvorila onako kako to nikada ranije nije učinila. Već smo se ponadali da si upravo ti onaj koji joj je potreban... - Njoj niko nije potreban. To i ona sama tvrdi - odvratio je Li. - Naravno da si joj potreban. Čak i ako ona kaže suprotno. Čovjek tvog porijekla bi mogao da je shvati... - Kako da shvatim ženu koja neće otvoreno da razgovara sa mnom? - To je njen način komuniciranja. Pretpostavljam da svi vučemo pogrešne poteze. Martin ima običaj da priča dugačke priče. Klajv ne polaže ispite, mada redovno uči - A kakve su tvoje mane, Vera? Nostalgično je uzdahnula. - Nekada sam uživala da razbijam ciglom izloge radnji. - Nekada? - u Lijevom glasu je zatreperila sumnja. - Sada nemam potrebe za tim. Dobro mi je, zahvaljujući Dajani. - A ti? Kakve su tvoje mane? Kako rješavaš probleme? - Kalajv se obratio Liju. - Nemojte da mijenjate temu. - Ne mijenjamo je. Treba da naučiš da razumiješ Dajanine male nastranosti. - Nisi smio da joj kažeš da ona uživa da brine o ljudima koje može da drži na odstojanju javio se Martin.

- Nisam baš tako rekao - pobunio se Li. - Tako nekako! Da ti kažem nešto, pametnjakoviću! Nas nije briga zbog čega nas je Dajana dovela ovamo. Pred Klajvom je budućnost, ali nas dvoje bismo sigurno završili u staračkom domu, da nije bilo nje. Da li nas ona drži na odstojanju? Živio bih na vrhu Ajfelovog tornja, kada bi ona to tražila od mene, samo da ne moram da slušam onu moju nemoguću snahu. Li ga je zamišljeno slušao. - Zašto si se zaposlio u policiji? Da li si brinuo o dobru svojih sugrañana? Nemoj me zasmijavati. Tražio si uzbuñenja, tražio si moć. Ničiji motivi nisu savršeni. Li nije mogao da se sjeti kada ga je posljednji put neko na takav način napao. - Vidim da sam ja jedina osoba koja ugrožava njenu privatnost. Jasno mi je da ona vama sve govori - najzad je rekao. Vera je zakolutala očima. - S njim čovjek zaista mora da bude strpljiv. Misliš li ti da ona nama stvarno sve govori? upitala je Lija. - Kako onda sve znate? - Prisluškujemo. - Naravno. Trebalo je da pretpostavim... - Kako možemo da pazimo na nju, ako ne znamo šta se dešava? A kako bismo znali, da ne prisluškujemo? Ona nam ništa ne govori sama, a mi se ne usuñujemo da pitamo. U dobra stara vremena, kada njene nevolje nisu bile ozbiljne, pokušavali smo da je ohrabrimo da nam nešto kaže. Izgleda da je to i visš pogoršalo situaciju. Odustali smo... Srce mi se slama, dok se silom osmijehujem. I dok joj suze blistaju u očima. - Drago mi je što ste vi uz nju. Počinjem da shvatam da je vi zaista čuvate. - Neko mora - rekao je Martin nabusito. Klajv je samo klimnuo glavom. - Da nije nas, ona bi bila sama. Pogledaj kako je velika ova kuća. Dajana ne želi da je proda zbog sjećanja na dedu. On je bio jedina osoba koja ju je željela. Ipak, kuća je isuviše velika. Kako bi se ona snašla, da nije nas... - Nemaš pojma koliko moramo da se trudimo da odbranimo Dajanu od kojekakvih baraba dodala je Vera. - Prije nekoliko trenutaka si pomenula moje porijeklo. Šta si time htjela da kažeš? - Mislila sam na tvoje porodično porijeklo. Imaš nekih prednosti koje ona nema.... - Možda si u pravu. Sada bi najbolje bilo da krenem - rekao je Li poslije kraćeg razmišljanja. - I šta namjeravaš da preduzmeš? - upitao ga je Martin. - Moram prvo dobro da razmislim o svemu. Treba mi vremena i prostora, te vas molim da ne kažete Dajani da sam ja danas bio ovdje. Klimnuli su glavama. Li je uzeo torbu i požurio prema kolima. Nije želio da se sretne sa Dajanom, prije nego što bude sasvim spreman za to.

11 Te večeri se dugo vozio, dok najzad nije odlučio da se vrati kući. Dugo je ležao budan, pogleda uperenog u tavanicu i razmišljao. Uprkos svemu, znao je da je odavno donio odluku. Vratiće se Dajani i zamolit će je da pokušaju još jednom. Njihova ljubav možda nikada neće biti laka. Ipak, njih dvoje bi zajedno mogli da otkriju sve ono lijepo što ih je vezivalo. Samo, prije toga je trebalo da sredi sopstvene misli. Razumijevanje. Sjećao se kako su mu Dajanini prijatelji prebacivali da joj nije pružio dovoljno razumijevanja, u trenutku kada joj je ono bilo najpotrebnije. Počeo je da ga obuzima stid zbog saznanja da nije mogao ni pokušavao. Optuživao je Dajanu da je bila suviše ponosna da prizna koliko je ranjiva. Ipak, njen ponos je bio najranjiviji, i to je bila suština problema. Vera mu je rekla da se Dajana prema njemu otvorila više, nego prema ikom drugom. Trebalo je da mu to bude dovoljno. Odabrala je baš njega, izmeñu tolikih drugih muškaraca. Osjetila je da je on bio čovjek čija ljubav bi mogla da razruši sve barijere. A on ju je iznevjerio. I sam je čeznuo da ima dom ispunjen nježnošću i ljubavlju, dom nalik na onaj u kojem je odrastao. Pri tom je zaboravio da će njihov dom biti upuravo onakav kakvim ga njih dvoje budu napravili. Odjednom ga je obuzela strahovita želja za njom. Poželio je da je pozove i da je zamoli za oproštaj, da joj kaže da treba zajedno da pronañu izlaz. Upalio je svjetlo i posegnuo za slušalicom, a onda mu se pogled zaustavio na satu. Bilo je četiri ujutro. Nije želio da izjavljuje ljubav ženi koju je probudio usred noći. Kada se njih dvoje idući put budu sreli, sve mora da bude savršeno. Od tog trenutka, počeo je da broji sate do njihovog sljedećeg susreta. Sutradan ujutro je pokušao da joj telefonira, ali se iz Dajanine kancelarije niko nije odazivao. Li je pratpostavio da je bila zauzeta u sudnici, pa je odlučio da kasnije ode u sud i da je potraži tamo. Suñenje je upravo bilo završeno, kada je Li kročio u dugačak hodnik koji je vodio prema sudnicama. Dajana je izlazila u pratnji nekolicine saradnika. - Žao mi je što smo izgubili ovaj proces. Ipak, mislim da je presuda bila poštena. Nijedan svjedok nije mogao da dokaže da je optuženi bio nevin - govorila je ona. Li je čekao na kraju hodnika. Strpljivo i bez riječi je stajao, sve dok mu Dajana nije prišla. - Dajana, ima mnogo stvari o kojima treba da razgovaramo - rekao je. - Znam. Juče si bio kod mene i tražio si od Martina i Vere da mi to ne kažu. - Tražio sam od njih da mi obećaju da ti neće reći, jer mi je bilo potrebno malo vremena da razmislim o svemu. Već tada sam namjeravao da te potražim i zamolim da mi oprostiš. Da li su ti rekli da su me dobro izgrdili? - Ništa mi nisu rekli. Čula sam ih dok su razgovarali. Zašto su te grdili? - Oni te mnogo vole i žao im je kada patiš. Ipak, to ne smiju da ti pokažu, jer se plaše da ćeš se uvrijediti. - Za ime svijeta! Kako sam bila glupa! - Oboje smo bili glupi. Oni su mi otvorili oči. Ni najmanje me nisu štedili. Poslije razgovora sa njima, mnogo sam razmišljao i počeo sam da vidim neke stvari koje nisam vidio ranije. Bio sam nestrpljiv u svojoj želji da mi naša ljubav donese sve odjednom. Nisam shvatao da treba da se potrudim da bi bilo tako.

U tom trenutku, pored njih je prošla grupa ljudi, gurajući ih prema vratima. - Ne možemo ovdje da razgovaramo. Hajdemo kući - predložio joj je Li. Vozili su se njegovim kolima. Tokom prvog dijela puta Dajana je sjedila zatvorenih očiju, sretna zbog saznanja da se sve dobro završilo. Bilo joj je jasno da se našla na samom rubu propasti, da je mogla sve da izgubi. Imala je utisak da su je spasili samo Lijeva ogromna ljubav i velikodušnost. Ipak, tek sada je shvatila da joj je Lijeva zaštita bila potrebnija od svega. Samo je on mogao da je zaštiti od ogromne samoće koja joj je prijetila. Pošto je otvorila oči, iznenañeno se okrenula prema njemu. - To nije put do moje kuće. - Idemo mojoj kući. Za nju nas ne vežu nikakve uspomene - objasnio joj je. - Tvoj krevet je dovoljan samo za jednog. Samo je klimnuo glavom. Li je zaustavio kola ispred samog ulaza. Oboje su šutili dok su se penjali uz stepenice. Tek kada su ušli u stan i zatvorili vrata za sobom, raširenih niku su poletjeli jedno drugom u zagrljaj. - Volim te - rekao joj je on najzad. - I ja tebe volim, Li. Mnogo te volim. - Oboje smo tvrdoglavi, ali je dobro što je naša ljubav sama pronašla put da nas zbliži. Naučit ćemo kako treba da se ponašamo. Jedino ne bih mogao da pristanem da te izgubim. - Da... Da. - obasipala ga je poljupcima. Odveo ju je u spavaću sobu. Oboje su brzo skinuli odjeću sa sebe, kao da su jedva čekali da u dodiru nagih tijela ponovo nañu izgubljenu sigurnost. Ranije su vodili ljubav vatreno i burno. Sada su njihovi dodiri bili nježni i budili su istovremeno i zadovoljstvo i sigurnost. Dugo su ležali zagrljeni. - Želim sve da ti ispričam - najzad je rekla Dajana. - Ne moraš, ako... - Zaista to želim, Li... Ti si jedina ospba kojoj mogu da ispričam. Samo moraš biti strpljiv. Ima stvari sa kojima se nikada ranije nisam suočila. Li je šutio. Znao je da se Dajana našla pred velikim iskušenjem. - Sada shvatam zbog čega moji roditelji nikada nisu imali mnogo vremena za mene. Oni nisu bili rñavi. U njihovim životima jednostavno nije bilo prostora za mene Vidio si slike moje majke. Ona je bila manekenka i mislila je da će joj dijete pokvariti karijeru. Izgled joj je bio važniji od svega. Li ju je slušao sa razumijevanjem. - Često sam slušala njihove svañe. Deda mi je ispričao da je moj otac imao neku avanturu, dok mi je majka bila u drugom stanju. Poslije toga nije htjela da ima više djece. Ja sam bila ogromno razočarenje za nju. Nervirala su je moja pitanja. Znala sam da je deda prezirao moju majku i da ga je ona zbog toga mrzila. Sa ocem sam se dobro slagala. Obožavala sam ga. Često je bio odsutan zbog posla. Živjela sam za dane koje je on provodio kod kuće. Sanjarila sam da ćemo se nas dvoje jednog dana preseliti u neki tajni svijet u koji moja majka neće imati pristupa. Dajanin glas je na trenutak zadrhtao. - Imala sam deset godina kada su se oni razveli. Poslali su me kod dede, jer me nijedno od njih nije željelo. Nadala sam se da ću ipak jednog dana, kada se oni smjeste i steknu sopstvene domove, moći da živim sa jednim od roditelja. Moja majka se udala za čovjeka koji je bio mnogo mlañi od nje. Nisam joj bila potrebna, jer ja sam je podsjećala na tu razliku u godinama. Otac mi je bio plejboj.

Uz njegov imidž dijete se nije nikako slagalo. Kada se ponovo oženio, očekivala sam da će me pozvati k sebi. Vrijeme je prolazilo, ali poziva nije bilo. Tada je on živio u ovom gradu. Jedne noći sam se iskrala iz kuće. Odlučila sam da pobjegnem kod njega. Prišla sam prozoru njegove sobe i ugledala ga kako drži malu bebu u naručju. I on i žena koja je stajala pored njega, posmatrali su dijete s ljubavlju. Ja tamo nisam imala šta da tražim. - Šta si onda učinila? - upitao je Li. - Otišla sam. Ponekad sam se pitala da li bi sve bilo drugačije da sam tada pozvonila na njegovim vratima. On je uvijek birao liniju manjeg otpora. Možda ne bi imao drugog izbora, nego da me prihvati. Li ju je nježno pomilovao po kosi. - Ipak, bila sam previše ponosna da bih to učinila. Nisam mogla da mu kažem koliko ga volim, kada sam znala da njemu nije stalo do mene. Nikada nikome nisam pričala o toj noći... Bespomoćno je zajecala. Naslonila je glavu na Lijeva prsa. Dodir njegove ruke i ravnomjerni otkucaji njegovog srca djelovali su tako umirujuće. - Onog dana kada smo se posvañali, mislila sam da ću umrijeti. Kada si otišao, poželjela sam da potrčim za tobom i da ti kažem koliko si mi potreban. Ipak, nisam mogla da izgovorim ni riječ. - Sada si mi rekla... - Pokušala sam da živim bez tebe i shvatila sam da je nemguće. Dok sam razmišljala o budućnosti bez tebe, činilo mi se da gledam u beskrajnu crnu jamu. Bila sam užasno uplašena. Nikada me nemoj ostaviti. Potreban si mi. Uvijek ćeš mi biti potreban. Ostani zauvijek sa mnom. Bile su to riječi za kojima je Li odavno čeznuo. Njegve ruke su se još čvršće obavile oko njenog tijela. - Zauvijek. Obećavam ti, najdraža... Zauvijek – šaputao je.

KRAJ