ZAN ZAK RUSO

ŽAN ŽAK RUSO Zivot i rad Žan Žak Ruso (rođen 28.VI 1712 u Ženevi, umro 2.VII 1778 u Ermenonvilu kod Pariza) bio je veliki francuski književnik i filozof. Smatran je jednim od temelja evropske književnosti i filozofije XVIII veka. Majka mu umire deset dana nakon što se rodio. Kao da je ovim događajem ostao obeležen celoga života i kao da mu je sudbina od prvog dana nagovestila kakav ga život čeka.Jedno vreme otac, protestant u Ženevi, ga odgaja, a zatim kada su ga lažno optužili, svog sina je poslao kod ujaka, koji je morao da beži iz zemlje i moje vaspitavanje je poverio Bernaru, koji je u to vreme radio na izgradnji utvrđenja u Ženevi. Ujak ga je dao u školu u Boseju, zajedno sa svojim sinom, gde je trebao da uči latinski i sve ono što je činilo navodno obrazovanje. Nikada nije mogao išta da naučim od učitelja, već je sve svoje znanje stekao sam. Jednoga dana su ga odveli kod gospodina Maserona, sudskog pisara, da se nauči korisnom poslu piskarala. Ovaj posao mu je bio dosadan i svaki dan je odlazio u pisarnicu sa sve većim osećanjem užasa, pa je i posao tako obavljao. Tako i rešiše da izuči zanat i dali su ga kod gospodina Dikomena, koji je bio mlad, naprasit i prost čovek, i koji je veoma brzo uspeo da otupi njegovu narav i ugasi svu vedrinu detinjstva. Trebalo je da postane bakrorezac.U šesnaestoj godini započinje život skitnice. Pobegao je iz Ženeve i posla bakroresca u Savoj i postao stjuard madam de Varen, kasnije i njen ljubavnik. Imala je velikog udela u formiranju njegove religioznosti, spajajući deistička verovanja, koja isključuju učenja kakva su pakao i prvorodni greh, sa nekim vidom kvijetističkog sentimentalizma. Tokom godina provedenih sa njom (1731. – 1740.), Ruso je dovršio svoje nepotpuno obrazovanje čitanjem raznolikog štiva, uključujući dela Renea Dekarta, G. V. Lajbnica, Džona Loka, Bleza Paskala i drugih. U gradu Anesiju (Annecy) ugledna gospođa Varens šalje ga u Torinu, gde se Ruso odrekao protestantizma. Jedno vreme je u Torinu radio kao sluga a

zatim se vratio u Anesi. Hteo je da uči da postane sveštenik i muzičar ali mu to nije pošlo za rukom. Luta po mnogim gradovima i u Kamberiju ponovo sreće gospođu Varens. Nakon toga je neko vreme radio kao kućni učitelj u Lionu. Godine 1741. otišao je u Pariz, gde je upoznao Terezu Levaser, služavku, sa kojom je imao petoro dece i smestio ih u bolnicu za napuštenu decu. Tu upoznaje Marivoa (Marivaux) i Didroa (Diderot), poznate mislioce tog vremena. Preko Denija Didroa ušao je u krug enciklopedista, za koje je napisao nekoliko priloga, od kojih su svi sem jednog bili na muzičke teme. U Parizu je u krugu muzičara, književnika i filozofa; počinje da piše za „Enciklopediju“ i sastavlja komedije i pesme. Književnu slavu doživljava 1750, kada je na nagradno pitanje Akademije u Dionu „Da li napredak nauke i umetnosti pridonosi poboljšanju morala“ negativno odgovorio svojim delom „Rasprava o naukama i umetnosti (Discours sur les Sciens et les Arts).“ „Rasprava o poreklu nejednakosti među ljudima" objašnjavala je da su društvene ustanove, nauka i umetnost iskvarile čovečanstvo i da se sreća nalazi samo u povratku prirodi. U njoj osuđuje imovinu kao izvor društvene nejednakosti. To njegovo delo nije imalo velikog uticaj na njegove savremenike, ali jeste kasnije za političke misli u Evropi. Godine 1756. Ruso napustio je Pariz i nastanio se blizu Montmorensija (Montmorency), gde je napisao dela koja će ga proslaviti. U delu „Nove Eloize„ (1761.), strastvenoj ljubavnoj priči, osuđuje društvo koje radi konvencija razdvaja ljubav braka, i brani prirodnu religiju zasnovanu na nedogmattskom ličnom tumačenju Jevanđelja koje je, po njegovom mišljenju, neophodno za moralnost. Vraća se u Ženevu i prelazi na kalvinizam. Ubrzo prekida sa vezom kruga enciklopedista Zbog svog dela „Emil” koje je javno spaljeno, spasava se od zatvora begom. U „Emilu” je razvio utopijski program obrazovanja daleko od nemoralnog uticaja društva, a u skladu sa prirodom, zbog cega biva osuđen u Parizu i u Ženevi. Politička rasprava ,,Društveni ugovor (Le Contrat Social, 1762)“ pokazuje se kao jedno od ključnih mesta njegove celokupne političke filozofije. Govorio je o nepravdi koju društvo čini prema pojedincima, jer je društvo sagrađeno tako da odgovara onima koji imaju moć i bogatstvo, a revolucionari, kada su došli na vlast, nisu menjali društvo već su još brutalnijim metodama prigrabili vlast i

moć za sebe. Iznosi teoriju o pravednoj državi, koja je osnovana na opštoj volji naroda, izraženoj kroz zakone. Na poziv filozofa Dejvida Hjuma odlazi u Englesku, ali, sukobivši se sa Hjumom, vraća se u Francusku gde se oženio Terezom Levaser pred prirodom 1768. godine, a u godinama svog velikog lutanja, Ruso piše i neprestano radi na svom delu ,,Ispovesti (Les Confessions)“ koje dovršava 1772. pred samu smrt i koje se otkriva kao jedinstveni dokument intimne biografije, sa tezom o dobroti i čistoći duše, uz nadahnute opise sretnih trenutaka vlastitog života. ″Ispovesti″ su neobičan spoj taštine i samo optuživanja . U Parizu živi veoma skromno i izdržava se prepisujući note. Zbog svakakvih zbivanja u njegovom životu, iznenada se okončava njegov život u Ermenovileu 1778. godine. Posle Rusoove smrti, počele su da kruže mnogobrojne priče o njegovom ubistvu. Ruso razvija intelektualnu kulturu koja se suprostavlja civilizovanim ljudima i javlja se kao apostol prirodne jedinstvenosti. Ruso je smatran značajnim književnikom i filozofom. On se otkriva kao odličan majstor reči, slikar onoga šta se čuva, strasti i prirode ali i kao obnovitelj političke svesti i preteča revolucije. Kao zagovornik onoga šta se čuva, Ruso je protivnik prosvetiteljstva ali je ipak pisao i na tu temu o prosvetiteljskim idealima, moralnim autonomijama, verskim, društvenim i političkim slobodama. Ruso pomno proučava čoveka kao u prirodnom stanju. On propoveda približavanje prirodnom stanju u međuljudskim odnosima i čvrsto odbija despotizam i tiraniju, zagovarajući jednakost i slobodu među ljudima. Iz iste ideje potiče Rusoova koncepcija slobodne države koja bi počivala na sveopštoj volji naroda i u kojoj bi građanske slobode zamenile slobodu pojedinca. Takvoj zajednici bi najbolje odgovarao demokratski poredak. Izvršio je veliki uticaj na mislioce XIX I XX veka. Ruso je bio filozofski buntovnik, panteista i naturalista pišući o društvu toga vremena.

Dela: • • • • • • •

Emil Rasprava o naukama i umetnostima Društveni ugovor Ispovesti Pismo D' Alamberu o pozorišnim predstavama Sanjaranje usamljenog šetača Pisma o francuskoj muzici

„Emil ili o vaspitanju“ U pogledima na vaspitanje Rusoova je polazna postavka da je čovek od prirode dobar. Stoga smatra da se prirodni darovi mogu razvijati, i to najbolje u samoj prirodi. Prirodno vaspitavanje mora odgovarati prirodi deteta i mora se sprovoditi u prirodi. Emil, idealni Rusoov vaspitanik, odvojen je od gradske vreve i vaspitava se u prirodi, daleko od porodice, pod vođstvom posebnog vaspitača. Izdvajanje Emila u prirodu može se objasniti Rusoovom željom da ga očuva od štetnih uticaja sredine i pokvarenosti društva onog vremena i težnjom da ga vaspita kao "novog čoveka". Biljke se oplemenjuju negovanjem, a ljudi vaspitanjem. Kada bi se čovek rodio veliki i snažan, njegov bi mu rast i snaga bili sve dotle beskorisni dok ne bi naučio njima da se služi; oni bi mu, štaviše, bili škodljivi, jer bi sprečavali druge da misle kako će mu pomoći; i prepušten sam sebi umro bi u bedi pre nego što bi poznao svoje potrebe. Tužimo se na stanje detinjstva; ne shvatamo da bi ljudski rod već izumro, da čovek nije počeo da živi kao dete. (...) Ako hoćete da dobijete pojam o javnom vaspitanju, čitajte Platonovu „Državu.“ To nije političko delo, kao što zamišljaju oni koji sude o knjigama samo prema njihovim naslovima: to je najbolja rasprava o vaspitanju koja je ikad napisana. (...) Čovek misli samo na održanje svog deteta; to nije dosta; mora ga naučiti da se održi kad postane čovek, da podnosi udarce sudbine, da se ne plaši izobilja i nemaštine, da živi, ako je potrebno, na ledenim poljima Islanda ili na vrelim hridinama Malte. Uzalud preduzimate vi mere opreznosti da ne umre, negoli da se uputi da vešto živi. Živeti ne znači disati, nego raditi, to znači služiti se svojim organima, svojim čulima, svojim sposobnostima, ukratko: svim delovima nas samih koja nam pružaju osećanje našega postojanja. Nije najviše živeo onaj koji je najviše godina brojao, nego onaj koji je najviše osetio život. (...) Mnogo se govori o svojstvima dobrog vaspitača. Kao prvo, koje već samo pretpostavlja mnogo drugih svojstava, zahtevao bih da ne bude jednostavan najamnik. Ima poziva koji su

tako plemeniti, da smo ih nedostojni ako ih vršimo za novac: takav je poziv ratnika i vaspitača. (...) kako je moguće da neko ko nije vaspitan vaspita dobro dete? (...) Emil je radan, umeren, strpljiv, jak i srčan. Njegova uobrazilja, koja još nije ni na koji način zapaljena, ne povećava mu nikad opasnosti. Neosetljiv je za većinu nedaća i zna da pati sa postojanošću, jer nije naučio da se bori protiv sudbine. Što se tiče smrti, on još ne zna zapravo, šta je to; ali kako je navikao, da se bez odupiranja pokorava zakonu nužnosti, umreće, kad tome dođe vreme, bez uzdisanja i opiranja, i to je sve što priroda dopušta u tom trenutku koga se svi groze. Živeti slobodno i vezati se što je moguće manje za ljudske stvari, to je najbolje sredstvo da čovek nauči umreti. U “Emilu” Ruso je razradio tri vrste vaspitanja:ono koje dolazi od prirode – unutrasnji razvoj naših sposobnosti i organa; ono koje dolazi od ljudi – dalje razvijanje naših sposobnosti i organa; ono koje dolazi od stvari – znanje stečeno iskustvom, gde dolazi do izražaja čovekove moralne norme.

Misli: "Manje uživamo u onome što smo postigli, nego u onome čemu se nadamo." "Može li se ikada zaboraviti ono što se jednom ljubilo?" "Nema ludila od kojeg se čovjek ne može izliječiti, osim sujete." "Odgoj je važniji od obrazovanja, odgajati... ni suca ni vojnika, nego čovjeka!" "Odreći se slobode znači odreći se svog ljudskog dostojanstva, odreći se svojih ljudskih prava, pa čak se odreći i svojih obaveza." "Plodovi pripadaju svima, a zemlja nije ničija." "Psovke su argumenti onih koji nisu u pravu." "Sloboda čovjeka nije u tome da može činiti sve što želi, nego u tome da ne mora činiti ono što ne želi." "Ako razum čini čovjeka, osjećaj ga vodi." "Kad bi nam neko ponudio besmrtnost na zemlji, ko bi htio primiti taj žalosni poklon." "Ko najsporije obećava, uvijek najvjernije ispunjava svoje obećanje."

Literatura:

http://www.mastarije.iza-ogledala.com http://sr.wikipedia.org