Zaljubljivanje i Ljubav

ZALJUBLJIVANJE I LJUBAV 

Dugo se smatralo da se zaljubljivanje dešava potpuno slučajno, iracionalno, kad se najmanje očekuje. Stari Grci su upravo zato boga zaljubljenosti Erosa predstavljali kao dete koje odapinje ljubavne strelice na sve strane. Eros je tako predstavljen jer deca nisu svesna posledica svoje igre,

ne znaju šta rade, što je simbolički dodatno prikazano povezom preko očiju.

O zaljubljivanju (engl.=fall in love) najslikovitije govore razne sintagme (ljubav je slepa,

zaljubljeni do ušiju, začarani, omađijani, ljubav kao grom iz vedra neba i sl.). Prema mišljenju  većine zaljubljeni su «pali», ne vide, ne čuju, karakteriše ih gubitak razuma, prevaga prevaga osećanja, neka vrsta privremene neuračunljivosti. Neurofiziolozi smatraju da se tada u mozgu deša vaju procesi slični onima nakon uzimanja najjačih opijata, a prekid veze nalik je apstinencijalnoj krizi. Razna istraživanja su imala za cilj da odgovore na pitanje koliko stanje zaljubljenosti traje. Podaci se poklapaju sa nalazima neurofiziologa po kojima zaljubljenost u većini slučajeva bledi posle godinu ipo do tri godine, a najveći broj veza se završava upravo nakon tog perioda. Međutim, zaljubljeni ne haju mnogo za te podatke jer su na početku veze sigurni da će biti drugačije, da će opstati za razlik u od drugih za koje smatraju da nisu opstali jer nisu bila u pitanju prava osećanja.  Većina savremenih autora smatra da je u osnovi zaljubljivanja zaljubljivanja manje ili više svesna odluka da se neko zaljubi. Mnogi to izjednačavaju sa gubitom kontrole pa se strah od zaljubljivanja može posmatrati i kao strah od gubitka kontrole. Zaljubljivanje se ne događa slučajno, bez pravila. Kad je nekome određena osobina veoma važna, dopadaju mu se ljudi koji je poseduju. Zaljubljivanje u potpuno neadekvatnog partnera može biti i pokušaj separacije preadaptirane osobe od roditelja. Ako neko nije dopustio sebi da se suprotstavi roditeljima u pubertetu kada je to

uvremenjeno, pokušaće to da odigra izborom neadekvatnog partnera. To je veoma povezano sa niskim samopoštovanjem, duboko potisnutim uverenjem da ne zaslužuju ljubav, da nisu prihvaćeni. Česta je tzv.triangulacija, tj.ljubavni trougao. Iako osoba zaljubljivanje u drugog prikazuje kao iznenadno, van kontrole («desilo se»), u osnovi takvog «izleta» je disfunkcionalnost prvobitne

 veze, nezadovoljstvo postojećim odnosom. Osoba je pre pojave drugog drugog već jednim delom sebe napustila partnera, pa iz tog dela (ne)svesno posmatra kandidate za ispunjenje potreba. Kada se

on pojavi, pokreću se simpatije, pa želja za zajedničkim provođenjem vremena, maštanje, pa na kraju zaljubljenost. Odupiranje takvom razvoju događaja je pitanje odluke. Umesto da se na postojećoj vezi poradi, da se zajednički prevaziđu neslaganja, jedno od njih će poći linijom manjeg otpora i ispunjenje potreba potražiti na drugoj strani. Nekada se osoba, u adekvatnoj  vezi i sa kvalitetnim partnerom, iz nekog razloga razloga oseća inferiorno(npr. ne prihvata sopstvene godine), pa nalaženjem novog izvora divljenja na pogrešan način pokušava da vrati poljuljano samopouzdanje. Naravno da je najbolje da osobe, ako vide da njihova veza nije ono što su mislili da će biti, reše da se raziđu pre pojave trećeg. To je najbolje sa stanovišta svih učesnika i njihovog budućeg emocionalnog vezivanja (jednom doživljena ili učinjena prevara rađa nesigurnost u kasnijim vezama). U životu se često dešava upravo suprotno. Sazidane na pogrešnim temeljima, novonastale veze su uglavnom kratkog veka iz više razloga: ljubomora i posesivnost uništavaju vezu jer se novom partneru više ne veruje («ako je prevario jednom, može opet»), idealizovani partner se posle izvesnog vremena sagledava realno pa gubi magičnu privlačnost , javlja se zakasnelo osećanje krivice prema napuštenom bivšem partneru, osobe 1

sklone dramatizacijama osećaju dosadu kada postignu cilj pa kreću u nova osvajanja itd. Psihoterapijom osoba stiče uvid i deluje se preventivno na buduće veze. Psiholozi težnju ka triangulaciji vide u nerazrešenim odnosima tokom tzv. edipalne faze. Dete se na uzrastu od 3-5godina pojačanije vezuje za roditelja suprotnog pola. Ako oba roditelja to prihvate kao normalnu razvojnu fazu, ako roditelj istog pola to ne shvati kao takmičenje a roditelj suprotnog kao nešto više od dečije radoznalosti, dete će moći da na adekvatan način napreduje ka fazi latencije (koja se poklapa sa nižim razredima škole) u kojoj prevagu čine intelektualne funkcije. Nerazrešen Edipalni (Elektrin) kompleks vodiće (ne)svesnom izboru partnera koji je već emotivno zauzet i takmičenju sa «suparnikom(suparnicom)». Takav izbor partnera je bekstvo od bliskosti jer se bira neko ko ne moze da bude potpuno u vezi. Prevelika

razlika u godinama takođe može biti jedan od pokazatelja nerazrešene Edipalne životne faze. Slična nerazrešena primarna osećanja se kod nekih ljudi mogu javiti kada par dobije bebu, pa se može javiti ljubomora na sopstveno dete jer «uzima» dojučerašnju nepodeljenu pažnju supružnika. Na početku veze ljubomora je česta, ali ako je umerena nije patološka. Vremenom bi trebalo da postepeno bledi jer se uspostavlja poverenje i veza dobija na kvalitetu. Što je osoba sigurnija u sebe i svoje kvalitete manje je ljubomorna, jer druge ljude ne gleda kao na potencijalnu pretnju

za vezu. Problem nastaje kada je osoba patološki ljubomorna, kada nastoji da kontroliše partnera. Ona iskrivljuje realnost, traži dokaze «prevare», a u stvari projektuje sopstvene neprihvatljive težnje i nesigurnost na partnera, jer u dubini duše misli da ne zaslužuje ljubav. Mnogi na početku veze više vole da tumače ljubomoru kao znak strasti, a ne pokušaj kontrole zasno van na nepoverenju. Ljubomora nije ljubav, već strah od gubitka ljubavi i ukazuje pre svega na nesigurnost ljubomorne osobe. Ljubomora u odraslom dobu je često ponavljanje nezrelih obrazaca ponašanja iz primarne porodice, proistaklih iz doživljaja da brat ili sestra dobijaju više roditeljske pažnje. Prema nekim psihoanalitičarima (Fenihel) najljubomorniji ne mogu da vole ali moraju osećati da su voljeni. Psihološki odbrambeni mehanizmi u osnovi zaljubljivanja su projekcija, idealizacija i projektivna identifikacija. Idealizacija kao psihološki manje zreo mehanizam slabi tokom psihološkog  sazrevanja i na kraju se gubi. Zaljubljivanje (kao nesvesno idealizovanje drugog) i psihološka zrelost se međusobno isključuju. Odrasli, psihološko zreli ljudi nisu skloni zaljubljivanju, već ljubavi. Oni koriste zrelije mehanizme kroz koje posmatraju realnost i učestvuju u njoj. To ne znači da svi koji se zaljube nisu psihološki zreli, već da su doneli odluku da češće uključuju dečiji deo sebe. Ljubav podrazumeva integraciju. Pravi muškarac voli jednu ženu (i obratno), zato što je prethodnom integracijom svojih delova ličnosti postao sposoban za ljubav. Kod žena se dešava isto, kad integriše u sebi Eva (žena kao majka) i Lilit (žena kao ljubavnica) delove, biće sposobna da voli svim svojim bićima istog čoveka na razne načine. Psihoterapija može biti od  velike pomoći u tom procesu sazrevanja, tj.integracije. Bilo koje emocionalno iskustvo samo po sebi nije loše ako čovek izvuče pouku, na taj način bolje upoznaje sebe i svoje potrebe. Ako još nije siguran šta želi, dobar početak je ako otkrije šta ne želi, šta mu ne odgovara. Zaljubljenost može biti i reparacija nakon teškog života, reakcija na neispunjene potrebe, pokušaj da se unese malo boje u sivilo svakodnevnice. Sve češće korišćenje fejsbuka i četovanja dovodi do bumerang efekta, osoba prednost daje virtuelnom umesto realnom, opipljivom, što može dovesti do prave zavisnosti. Umesto da se bude sa realnom osobom, sa svim vrlinama i manama, sopstvene težnje se projektuju na drugu osobu i na osnovu nedovoljno informacija stiče se utisak da je nađena srodna duša. Zaljubljenost nije uzajaman, već jednosmeran odnos, to 2

nije toliko zaokupljenost drugim, koliko svojim odrazom u drugim. Biti objekat zaljubljenosti je

može biti prilično opterećujuće jer proizvodi težnju da se odgovori na tuđa očekivanja, da se bude što više nalik slici koju zaljubljenik vidi tj.projektuje. Zaljubljivanje može predstavljati pokušaj bekstva od bliskosti, intimnosti. Bliskost podrazumeva užitak ali i rizik da se pokažu sopstveni nedostaci, čime osoba postaje potencijalno ranjiva. Zatvaranjem u sebe, postavljanjem barijere između sebe i drugih manji je rizik od povređivanja, ali istovremeno i manji doživljaj lepog.

Idealizovanje je moguće zahvaljujući fizičkoj i/ili psihološkoj distanci od osobe u koju je neko zaljubljen. Zato je svakodnevni zajednički život posle određenog vremena uglavnom najveći neprijatelj zaljubljenosti. Stanje zaljubljenosti se ne usredsređuje na naš lični razvoj i napredovanja drugog bića, već daje osećaj da smo stigli do cilja i da dalje napredovanje nije potrebno.

Prava ljubav i ne može početi dok ne prođe zaljubljenost. Ulaskom u brak muškarac očekuje da se žena neće promeniti, a žena da će se muškarac promeniti. Svakodnevnica zato često deluje  vrlo otrežnjujuće, ali je istovremeno šansa za veću bliskost. Ljubav ujedinjuje razum i emocije, prepoznajući pritom potrebu za ličnim razvojem. Kad je neko zaljubljen, zapostavlja sve što nema veze sa objektom zaljubljenosti. Kad neko voli, on ima snage da istraje u svim oblastima

života. Osobe koje vole imaju potrebu za pozitivnim proširanjem sopstvenih i partnerovih

kapaciteta. Prema Frojdu normalnost je sposobnost da se voli i radi. Ako se na zaljubljivanje od

početka gleda kao na prolaznu fazu, kao uvod u lepše i zrelije emocije (ljubav), manja su očekivanja a time i manje razočarenje. Zaljubljenost je poklon, a ljubav se neguje. Najosnovnija emocionalna potreba nije zaljubljivanje već ljubav, potreba da volimo i budemo voljeni.

 Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog -psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, [email protected]

3