Zaboravljeni Sin

- iIRO GAVRAN, hrvatski književnik, rođenje 1961. godine. Djela su mu prevedna na dvanaest jezika. Napisao je tri romana: ZABORAVLJENI SIN, KAKO SMO LOMILI NOGE i KLARA te knjigu priča MALI NEOBIČNI LJUDI. Za mlade čitatelje napisao je šest kratkih knjiga: SVAŠTA U MOJOJ GLAVI, KAKO JE TATA OSVOJIO MAMU, SRETNI DANI, OPROSTAJNO PISMO, ZALJUBLJEN DO UŠIJU i POKUŠAJ ZABORAVITI. Kazališni komadi su mu preko 60 puta premijerno izvedeni u Hrvatskoj, Nizozemskoj, SAD-u, Sloveniji, Poljskoj, Mađarskoj, Bugarskoj ... Važniji su mu kazališni tekstovi: KREONTOVA ANT1GONA, KAD UMIRE GLUMAC, LJUBAVI GEORGEA WASH1NGTONA, NOĆ BOGOVA, ČEHOV JE TOLSTOJU REKAO ZBOGOM, MUŽ MOJE ŽENE, DELOŽACIJA, SHAKESPEARE1 ELIZABETA, ZABORAVI HOLLYWOOD, PACIJENT DOKTORA FREUDA ... Dobio je desetak književnih nagrada za svoja ostvarenja. Živi u Zagrebu kao profesionalni pisac.

Miro Gavran

UREDNICA

NIVES TOMAŠEVIĆ LIKOVNI UREDNIK

NINOSLAV KCJNC

Z A B O R A V L JE N I S IN

LEKTOR I KOREKTOR

AMALIJA GROŠ

ili Anđeo iz Omorine

.-. L,.,

Mozaik knjiga Zagreb, 1998.

PRVA BILJEŽNICA

14. VI. 1986. U ovu ću bilježnicu pisati, kako mi je rekla odgojiteljica Ana. Zapisi sve, svaki dan što se dogodi, rekla je odgojiteljica Ana. A ja sam plakao, a ona je rekla da ćemo se možda jednog dana opet vidjeti. A ja sam rekao, jako ću biti sretan ako vas opet vidim, a ona je rekla sad ćeš biti sretniji, bit ćeš sa svojim roditeljima i s bratom i sa sestrom, jel' de da ćeš biti sretan, a ja sam još jače zaplakao, a mama je rekla sad moramo ići, pruži ruku odgojiteljici Ani, a tata nije ništa rekao, samo je gledao u zemlju. A ja sam rekao ja bih ovdje ostao, a odgojiteljica Ana je rekla dušo znaš da si prestar, da više ne možeš ovdje ostati. Sad sam začuo nešto, dok sam prethodnu rečenicu pisao, začuo sam nešto iz one sobe gdje su mama i tata, i čulo se kako se svađaju, ali nisam razumio što kažu, što govore, siktali su jedno na drugo onako da se ne može razumjeti što. A ja sam sam u ovoj sobi, prije nikad nisam bio sam. Tamo u domu u sobama smo bili po šestorica, a mama je danas rekla, kad smo došli, evo ovo je tvoja soba, jel' da si sretan, a ja sam šutio, a brat i sestra su u drugoj sobi, ovoj uz moju, a ja sam ovdje sam i sve je tako tužno, i sad bih trebao zaspati, jer su mama i tata rekli laku noć sine moj, a tata je danas rekao, kad smo tek stigli s autobusa u kuću, tata je još rekao dobro došao u svoj dom

Miro Gavran

sine, a mama mu je rekla što držiš govore i tako te Mislav ne razumije, odnosno rekla je i tako on to ne shvaća do kraja. A Mislav, to sam ja. A ja sad ne mogu zaspati, i tako mi je sve tužno, a u ovoj sobi je lijep krevet. A moj prijatelj Grga je uvijek prije spavanja kreketao kao žaba, i to je bilo tako, u stvari svi smo se smijali. A Zdravko bi rekao ti ne možeš jače kreketati, a onda bi Grga još, a Zdravko bi ne možeš još jače, a onda bi Grga još još, a onda smo se mi smijali u mraku, jer svjetlo nije smjelo gorjeti nakon što dežurna odgojiteljica kaže svi se pokrijte i laku noć. A u autobusu je danas jedna velika žena povraćala, a mama je rekla tko je vidio jesti kuhana jaja prije puta, a tata je rekao šuti netko će te čuti. A drveće je putem sve onako zum zum, a autobus je sve brže išao, a kad smo stali, ja sam išao piškiti, a tata je otišao tamo gdje se pije kava i ostalo, a mama je rekla ja ću sok. Onda smo se opet vozili, a tata je pogledao mene i osmjehnuo mi se pa sam i ja njemu isto tako, a mama je sve gledala onako u ništa i šutjela, pa ju je tata pitao što šutiš tako glasno, a ona mu nije odgovorila, onda je poslije još dva skretanja tata rekao što ti je, a mama je rekla sad će sve biti drukčije, a tata je rekao gdje, a mama je rekla u našem selu, u našoj kući. Ja sam samo slušao. Tata je rekao on je naše dijete i on mora živjeti s nama. A mama je rekla bit će teže i njemu i nama, a tata je rekao nešto što sam zaboravio, a mama je rekla u selu će se iznenaditi kad ga vide, a tata je rekao misliš li na nas ili na njega, a mama je bijesno viknula mis-

Zaboravljeni sin

lim na ostalu našu djecu, mislim na Dubravku i Nikolu, mislim u što će se njihov život sad, a onda su pogledali mene, a tata je rekao nećemo više o tome, pa su šutjeli, a ja sam gledao kako drveće radi zum zum kad autobus ubrzava. Kad je autobus došao u Novu Gradišku onda smo izišli iz njega i ušli u jedan drugi autobus s običnim sjedalima, a mama je rekla još malo pa ćemo biti u našoj Omorini. A kad je kondukter rekao vašu kartu molim, mama i tata su rekli izvolite, a moja ruka u džep, a u džepu ništa, a kondukter kaže vašu kartu mladiću, molim vašu kartu, a meni ruke po džepovima, a mama kaže pa pokaži već jednom kartu, a ja kažem nema je više u mome džepu, a kondukter je rekao pa onda platite, a svi su nas gledali, a mama je rekla što nisi pazio na kartu, a ja sam vidio kako me oni ljudi, i ne samo mene sve nas su gledali, i počeo sam plakati, a tata izvadio pare, u stvari prvo je lisnicu izvadio iz onog džepa što je skriven iznutra u kaputu. A onda je neka žena što je stajala tamo naprijed kod vozača, u stvari pogledala je prema nama, pa je prišla, pa je zdravo rekla mojima tati i mami, pa je mami rekla zar ste se već vratili iz Zagreba, a mama je rekla jesmo, išli smo samo po sina. A ona je žena rekla zar je Nikola bio u Zagrebu, a mama je rekla ne Nikola nego Mislav, ovo je naš stariji sin, a ona je žena pogledala mene, a oči ovako velike, i sva se zbunila, pa kaže šališ se, a tata kaže ovo je naš sin Mislav, a žena mi pruži ruku, a tata kaže sine daj teti ruku. A ona je žena bila sva blijeda

Mito Gavran

kad je vidjela da ja ne znam što bih, jer kad sam joj uzeo ruku, držao sam je malo duže, a ona je žena rekla nisam znala da imate još jednog sina. Mama se u licu zacrvenjela, žena je pogledala tatu, a njemu su usne sve onako podrhtavale, kao da će svakog trenutka izgovoriti nešto, ali nije uspio ništa reći. A mama i tata su gledali u stranu, kao da ih je strah da će njihove oči ugledati oči one žene. I tako su svi dugo bili nepokretni, dok ona žena nije rekla vaš sin... ali nije nastavila rečenicu jer izgleda nije znala što bi rekla do kraja, a onda je mama rekla naš sin je bio u školi u Zagrebu, a ona žena je rekla a tako. Pa smo onda opet svi šutjeli dok nije došlo to selo mojih roditelja što zove se Omorina, pa smo izišli nas troje i ta žena i još dvoje ljudi, i dok smo išli od stanice tata i mama su nekim ljudima rekli dobar dan i zdravo, a i ovi njima, svi su gledali mene i osjećao sam kako me svrbi ta nova košulja što su mi je donijeli, i to selo sam gledao, i kako malo auta prolazi, a i neka kola su prošla što ih vuku dva konja kao iz filma, pa je i taj čovjek što je sjedio na kolima pozdravio tatu. Kad smo ušli u dvorište, a na vratima kuće on i ona, a kaže mama Mislave ovo je tvoj brat Nikola, a ovo je tvoja sestra Dubravka. Onda su oni mene onako gledali, a i ja sam njih, i osjećao sam da je to njima ružno što me gledaju, pa mi je bilo neugodno, mislio sam sad ću zaplakati, ali nisam. Mama je kazala pružite bratu ruku, pa mi je prvo Dubravka pružila ruku, pa je Nikola pružio ruku. Tata je rekao Nikola ima petnaest godina, a Dubravka ima

Zaboravljeni sin

sedamnaest godina, a ja sam rekao meni je odgojiteljica Ana rekla da imam dvadeset godina, a mama je rekla da Mislave, ti imaš dvadeset godina, i ti si već jako velik, ali ćeš slušati svoje roditelje ako želiš da - i sve tako nekako je govorila mama. Pa su mi dali da operem ruke i umijem se i dvorište su pokazali mi, i kuću su pokazali mi, i malo sam se odmorio sjedeći u onoj najvećoj sobi što je prva kad se ulazi, a mama je rekla danas je tvoja sestra Dubravka kuhala ručak Mislave, sad ćemo ručati, a brat je rekao nabrao sam višanja i trešanja za poslije ručka, tata je rekao to si nabrao za svog brata Mislava jel* da jesi, a moj brat Nikola ništa nije odgovorio. Pa smo počeli ručati, a tata je rekao vruć dan danas. Ja sam bio jako gladan od puta i počeo sam jesti, brzo sam jeo, a onda sam zastao, osjetio sam da me gledaju. Dubravka i Nikola su me tako čudno gledali, a i mama i tata, svi su šutjeli, i ja više nisam mogao jesti, sjetio sam se odgojiteljice Ane koja je sad daleko i Grge sam se sjetio, i Zdravka, počeo sam plakati, oni me nikada nisu gledali ovako kao ovi, i uzalud me je tata nagovarao da jedem, a ni sam tata nije mogao jesti, a mama je rekla ti moraš jesti ako želiš biti pravi dečko. Kasnije sam sjedio na klupi pod orahom, jer samo tamo nije bilo vruće, a tata je sjedio pokraj mene, a kad je noć došla, tata je rekao sad moramo u kuću, sad je vrijeme za večeru i spavanje.

Miro Gavran

Zaboravljeni sin

15. VI. 1986.

tolici i tvoja sestra i tvoj brat. A što je to katolik, pitao sam ja, a tata je rekao to su ljudi što vjeruju u Boga i idu u istu crkvu, a ja sam pitao tata jesam li ja katolik, a tata je rekao jesi sine, i ti si kršten kad si se rodio. A ja sam pitao tatu gdje sam se ja rodio tata. Tata reče rodio si se u jednom drugom selu i tamo si živio pet godina, a onda smo te odveli u Zagreb, poslije toga smo se mi doselili ovamo. Zar se ti ne sjećaš svog rodnog sela Mislave. Ne sjećam se tata, sjećam se samo Zagreba. Tata na to ništa nije rekao ali njegove obrve su bile drukčije i oči isto. Onda je naišao neki čovjek i rekao tati dobro jutro Josipe, a tata je rekao pa baš i nije jutro, evo je već jedanaest sati, a onaj je rekao nedjeljom je i jedanaest jutro. Onda je tata rekao da te upoznam, ovo je moj sin Mislav. A onaj čovjek je rekao oho, nisam znao da imaš još jednog sina, i pružio mi je ruku, i ja sam njegovu uhvatio, i on je rekao svoje ime, a ja sam rekao svoje ime, jer to tako treba kad nam netko pruži ruku. Došli ste malo u posjet ocu, zapitao me onaj čovjek, a tata je odgovorio umjesto mene ma ne, on će s nama živjeti. A što ste po zanimanju ili studirate, zapitao je onaj opet prema meni, a tata je rekao završio je zanat, stolarski. Onda je nastala šutnja, a onaj je gledao čas mene čas tatu, pa je rekao dobro, samo šetajte, neću vam smetati, i brzo je otišao na drugu stranu a tata je duboko uzdahnuo kao da je nešto teško radio ili trčao uzbrdo. Onda je tata rekao evo ovo je seosko igralište, a tamo su neki dečki napravili one bijele linije za nogomet, i to su iz nekih limenki treskali neki prašak, a ono su ispadale

Danas je bila nedjelja, hoću reći još uvijek je nedjelja, samo je već noć i svi su legli u krevet. A jutros kad sam se probudio tata su i mama bili već budni, i tata je rekao da mu nema ništa draže od nedjelje ujutro, a mama je rekla meni su svi dani isti. A onda je u tu glavnu sobu ušla Dubravka i rekla dobro jutro, a mama je rekla to isto, pa je rekla Mislave dušo reci sestri dobro jutro, a ja sam rekao sestro dobro jutro a Dubravka nije ništa rekla. Onda se nešto pričalo što sam zaboravio, pa je onda tata rekao danas ću Mislavu pokazati selo, a mama je rekla možda to ne bi bilo pametno, a tata je rekao zašto ne bi bilo. Mama je rekla nemoj još danas, možda je bolje da prvih dana bude u kući. Tata je pogledao mamu u oči, a njen pogled se od toga oborio na pod. Tata reče Mislav mora vidjeti selo u kome će živjeti, a mama reče možda si u pravu, sad stvarno nema više nazad. Poslije doručka je tata rekao hajdemo Mislave, a ja sam rekao kamo, a tata je rekao u obilazak sela. I onda mi je mama opet dala onu košulju što su mi je jučer poklonili kad su došli po mene, a ta košulja je još grizla, u stvari malo me je svrbjelo, valjda to tako mora nova košulja. Išli smo ulicom a tata je rekao evo ovo je pošta, a ono je bila velika kuća s čudnim krovom. Ovo je vidiš trgovina i tu mi kupujemo, a kasnije je rekao ovo je crkva, ovo je naša katolička crkva, znaš mama i ja smo ka-

Miro Gavran

Zaboravljeni sin

bijele linije iza njih, pa je onda naišao neki drugi čovjek i s tatom se pozdravio, pa je tata i njemu rekao ovo je moj sin, a onaj čovjek je rekao vjerojatno iz prvog braka, a tata je rekao iz prvog i jedinog, a onaj čovjek je rekao čekaj malo, hoćeš reći da je mladić tvoj i Nedin sin, tata je rekao da, a čovjek je rekao ma šališ se, a tata je rekao ne šalim se, a čovjek je rekao pa kako ga prije nisam vidio, a tata je rekao mali je živio u Zagrebu, a čovjek je rekao ali nikad nisi pričao da imaš još jednog sina, a ni Neda nije pričala, a tata nije ništa odgovorio, ali se vidjelo da mu je neugodno i da ne zna što bi rekao. Onaj čovjek je imao čudno lice i velike oči, i malo bi pogledao mene a malo tatu, a tata je gledao u stranu, a ni ja nisam volio što me onaj čovjek onako gleda. Onda je onaj čovjek rekao Josipe ništa mi nije jasno, a tata je rekao mali je u Zagrebu išao u školu, a čovjek je rekao pa zašto nije dolazio kući, a tata je rekao to su one škole, a čovjek se zagledao u mene i kao da mu je nešto postalo jasno samo zausti a tako. Potom su se on i tata pozdravili, pa sam opet bio sam na ulici s tatom. A onda se u daljini vidio neki drugi čovjek što ide prema nama, a tata me na to zapita: hoćeš da idemo malo u šumu, a ja sam rekao može, pa smo odmah skrenuli s ceste na neki uski put i kad smo ušli u šumu, činilo mi se da je tati sad tu draže biti sa mnom, nego tamo na cesti u selu, gdje mora pričati s ljudima što slučajno nailaze. U šumi je bilo manje vruće, samo su one grane nezgodne pa i po licu znaju, mada je tata stalno govo-

rio pazi. I mnogo smo se našetali po toj šumi, a tata je samo govorio kad bi prošlo jako mnogo vremena u šutnji, a ja bih odgovorio na njegova pitanja. Kasnije smo opet bili tamo odakle smo ušli u šumu, i ja sam bio jako iznenađen, jer sam mislio da idemo ravno, nije mi bilo jasno otkud smo sad opet na istom mjestu, i mora da mi se ta šuma skroz u glavi onako okrenula, a tata je rekao da smo išli u krug, pa smo ubrzo opet bili na onoj cesti u našem selu, i tu me je tata pitao da li ti se sviđa naše selo, a ja sam rekao ne, a tata je rekao zašto, ja sam rekao meni je Zagreb sto puta ljepši i ima više ljudi što idu i amo i tamo, a tata je rekao zavoljet ćeš i svoje selo. A kad sam danas sjedio pokraj bunara, moj brat Nikola je po dvorištu udarao loptu, pa su onda došla neka dva njegova prijatelja, pa su oni zajedno udarali loptu, i sve se nešto smijali, a oni su bili stari kao moj brat, tu negdje oko petnaest godina, pa je jedan od one dvojice rekao meni hoćeš i ti s nama igrati, a brat je rekao ma on ne voli nogomet, a ja sam rekao ja volim nogomet, a Nikola je opet rekao Mislave ti ne voliš nogomet, a to nije istina, pa sam ja opet rekao ja baš volim nogomet. Onda je onaj .mladić rekao što ne bi i on zaigrao, a Nikola je rekao ja ne želim da on s nama igra, a onaj mladić je rekao Nikoli ma daj se ne budali i onda je meni šutnuo loptu, pa sam ja krenuo na loptu, ali mi je blesava noga promašila, pa su se svi nasmijali. A ja ne znam što mi je bilo da promašim, jer sam uvijek dobro igrao nogomet. A onaj jedan je rekao baš si to

Mito Gavran

Zaboravljeni sin

dobro izveo, kao u američkim komedijama, a ja sam opet sjeo pokraj bunara i okrenuo sam glavu na drugu stranu da ih ne slušam dok se smiju, ali sam isto čuo kao da ih vidim, a brat Nikola je rekao nije on namjerno promašio a onaj je rekao ma šališ se, a Nikola je rekao ne. Onda je onaj drugi rekao da li ti je to rođak, a Nikola je rekao to mi je rođeni brat, a onaj je rekao šališ se, nisam imao pojma da imaš brata, a Nikola je rekao nisam imao pojma ni ja do prije tjedan dana, tek prije tjedan dana starci su i meni i sestri rekli da imamo brata. Pa daj nas upoznaj s bratom reče onaj jedan, a Nikola reče što ću vas upoznavati, znate on je malo hajhuj, liječnici kažu da je kao dijete od deset godina. Znači da je zaostao, reče onaj. Tako se to kaže, za njih, reče Nikola. I nije dugo prošlo, a ona dva dečka rekoše da moraju ići kući, a Nikola reče pa tek ste došli, što idete, nedjelja je, ima vremena, ali oni odoše, a Nikoli je bilo žao što nisu ostali. Onda je Nikola onako čudno gledao mene, i ušao u kuću, a ja sam još dugo bio kod bunara. Baš je tužno u ovoj kući, i da mi nije ove bilježnice što mi ju je dala odgojiteljica Ana, pojma nemam što bih radio ovako po noći kad mi kažu Mislave laku noć i lijepo spavaj. Tako bih volio da je odgojiteljica Ana tu, jer je meni uvijek bilo lijepo nju gledati, a i kad je ona pokraj mene, meni je uvijek sve onako nešto fino u prsima, i neka milina onako struji, i baš sam sretan kad je vidim a sad odgojiteljice Ane nema, a ja bih tako želio da je tu, a nje nema i nema. A i s Grgom mi je bilo

uvijek drago one kockice slagati, pa onako kad jedna kockica ulazi u drugu, onako se sve slaže, i igramo se do mile volje. A sad u ovoj sobi sve je tako prazno, i nikoga nema osim mene, ja u stvari sam spavam u ovoj sobi, i sad mi se ovo više ne piše, nego ću ja sad prestati pisati, i idem malo spavati, ili samo onako ležati, a i to je lijepo. 16. VI. 1986. Kad je danas tata otišao na posao, a to je bilo dok sam ja spavao, mama je rekla e ja ću sad s tobom učiti sve onako kao da ideš u školu, a ja sam rekao zašto kad je sad gotovo sa školom, a mama je rekla ti još mnogo toga moraš naučiti. A meni se nije dalo to raditi, pa sam rekao a hoće li i Dubravka i Nikola učiti, a mama je rekla oni neće, njima su od petka školski praznici, a ja sam rekao pa i moja je škola u petak završila, pa meni je odgojiteljica Ana u petak rekla Mislave ovo je zadnji dan škole u tvom životu, a mama je rekla, kad sam joj to rekao, ona je rekla možda je gotovo sa školom, ali tek počinje tvoje pravo učenje, ja ću te naučiti mnogo toga što te nisu ti tvoji profesori i učitelji, ili već što su, a propustili su te mnogo toga naučiti. I onda me je mama počela učiti iz neke knjige o domaćim životinjama i o onima što žive u šumi, a zvijeri su najopasnije. I to je bilo zanimljivo i toga sam ja još od prije mnogo znao. Onda me je mama učila iz

Mito Gavran

neke masne knjige na kojoj je pisalo OSVAJANJE SVEMIRA i tu je pisalo kad je prvi svemirski brod poletio u svemir, a mama je rekla, samo okreni ove zadnje stranice i tu imaš tumačenje što koji pojam znači, a tamo je stvarno pisalo što je to svemir, samo ja to sad ne mogu jednostavno prepričati. Pa me je mama učila o tome tko su bili prvi ljudi što su se popeli na Mjesec, i sve kako je to išlo. Poslije toga me je mama učila iz neke knjige na kojoj piše DOBAR ODGOJ - DOBRO PONAŠANJE, a u toj knjizi ima sve ono o tome kome se treba ustati i zašto, tko sjeda sprijeda u auto, a tko straga i kako se pišu pisma i kako treba izgledati telegram za čovjeka što je umro. A onda je mama dohvatila neku žutu knjigu na kojoj je pisalo MATEMATIKA, i tad sam ja protrnuo jer meni to s brojevima ništa nije jasno. I onda me je mama ispitivala koliko je kad od nečega oduzmeš nešto, pa koliko je kad nečemu dodaš nešto, •i tu sam jedva nešto znao, a onda me je mama natjerala da zamislim, pa da kažem koliko je to kad neki broj pomnožim nekim drugim brojem, i onda koliko je kad taj isti broj podijelim nekim drugim brojem, a ja joj nisam znao odgovoriti o tome ništa, a mama je samo vrtjela glavom i govorila Bože dragi, Bože mili, pa oni tebe nisu naučili matematiku, ali neka, naučit ću te ja, vidjet će svi, pokazat ću ja svima da ti možeš mnogo više, da ti znaš mnogo više, samo treba s tobom dobro raditi, I onda je mama iz one žute knjige na kojoj piše MATEMATIKA meni zadavala neke zadatke i tjerala me da učim i da joj ponavljam neke rezultate, a kako je to

Zaboravljeni sin

meni sve bilo tako bez veze, i tko bi to upamtio, ona je bila sve ljuća na mene, i govorila je, moraš se koncentrirati, moraš sam htjeti da nešto naučiš, a ja sam rekao da bi mi bilo ljepše učiti ono o domaćim i divljim životinjama, a mama je rekla sad moramo prvo obraditi ove osnovne matematičke radnje, a sat prirode i društva je gotov. I opet me je, i opet mama tjerala da ponavljam sve te rezultate, a kad sam jednom opet nešto profulao, ona je povikala pa kako ti nije jasno, a ja sam zaplakao. Onda je ona rekla nemoj plakati i smiri se, a onda kad sam ja prestao plakati, ona je htjela opet da nešto iz žute knjige napišem na papir, a ja sam opet zaplakao, a ona je rekla dobro nećemo danas više matematiku, sad ću ti pročitati jednu priču, i onda je ona neku drugu knjigu uzela i jednu mi je priču pročitala o neka dva brata, i tu oni neku babu u vreću stave, pa je bace u potok, i sve je tako nekako čudna ta priča, a kad je mama pročitala priču, onda je ona meni -rekla de ti sad ovu priču ispričaj svojim riječima ukratko, a onda sam ja počeo a mama je govorila svakih malo-malo sad si nešto preskočio, a ja bih se sjetio pa bih se vratio i kazao. I tako sam ja danas cijelo dopodne učio s mamom, a kad je mama rekla gotovo je za danas, ja sam već bio jako umoran, i jako sretan što je gotovo. A jutros, kad sam se ono tek bio probudio, odjednom se ja budim, i odjednom mi sine u glavi, pa ja nisam više u Zagrebu, ja sam u selu, tu kod roditelja, i odjednom mi dođe žao što sam tako daleko od

Miro Gavran

Zagreba, i što se ne mogu voziti tramvajima, i ja sam baš uživao ono s Grgom i Zdravkom kad smo se vozili tramvajima po Zagrebu, i to je baš jako lijepo. A volio sam s Grgom ići, Zdravko nije htio, volio sam ići na kolodvor gledati vlakove kako dolaze i odlaze, i ono kad odjednom mnogo putnika navali, pa odjednom gotovo ništa, pa onda opet njih mnogo s torbama i torbetinama, a znalo ih je biti i bez, A u Zagrebu je tako lijepo kad nema kiše, a ono po ulici ide mnogo ljudi i čuje se da svi nešto govore, a opet ne možeš razabrati što, i onda se samo onako šetaš, a lijepo vrijeme, i baš je sve lijepo, i nitko se ne obazire na tebe, i baš si sretan tj, ja, ako se ja šetam. I onda, tako, kad sam ja to jutros pomislio kod buđenja, meni odjednom dođe jako žao što nisam u Zagrebu, i dođe mi želja da zatvorim oči i zaspem, a kad ih otvorim, da se probudim u onom domu u Zagrebu gdje sam bio sa svojim prijateljima, ali tad u sobu uđe moj brat Nikola i reče hajde ustaj, eno je doručak na stolu, i ja više nisam mogao spavati. Kad je tata došao kući s posla iz Nove Gradiške, onda smo svi mi krenuli na kopanje, tj. okopavanje kukuruza. Čak su i mene poveli sa sobom. Mama je baš pitala Josipe da li da Mislav ostane čuvati kuću, ili da ide s nama na njivu, a tata je rekao pa naravno, s nama. Onda smo mi krenuli na njivu, a na njivu se ide tako da iz dvorišta, iza naše kuće, kroz mala vratašca što cvile, uđeš u bašču, a iz bašče u voćnjak, a onda iz voćnjaka dođeš tamo gdje su kukuruzi iznikli. I svi

Zaboravljeni sin

smo mi imali po jednu motiku u ruci, a onda su tata, mama, Dubravka i Nikola stali svaki na početak jednog reda, a tata je "rekao Mislave ti za sada samo gledaj kako to mi radimo, a kasnije ćemo i tebe naučiti i onda su oni stali udarati po zemlji oko svake stabljike kukuruza, a rukama bi znali oplijeviti one travke što su priljubljene uz stabljiku, a onda bi motikom onako oko stabljike nagrnuli zemlju, i tako oko svakog kukuruza, a red dugačak dugačak, i samo se čuje kako motika udara u zemlju, i nije, nitko baš, mnogo pričao, tek po neku riječ. Kad su oni ipak došli do kraja svoga reda, onda su se okrenuli i opet stali na početke novih redova. Onda je tata rekao Mislave pogledaj sad mene, pogledaj kako ću ja sad okopati ovaj kukuruz, najbolje je motiku držati ovako, onda oko kukuruza ovako, ne treba preduboko, ovu travku moram rukom jer je previše blizu peteljke, eto vidiš, a de sad Mislave probaj i ti kopati, a ja sam onda uzeo motiku, i stao na početak jednog reda, i počeo onako udarati po zemlji oko kukuruza, i rukom sam iščupao dvije travke, i baš kad sam htio nagrnuti zemlju malo na stabljiku, nezgodno sam udario i posjekao kukuruz. Brat je rekao nije to za njega, sestra je rekla nije u Zagrebu mogao naučiti okopavati kukuruze, mama je rekla bolje da samo seta, a tata je rekao samo ti Mislave polako okopavaj, ako koji i sasiječeš nema veze. Ali mi još jednom reče pogledaj, vidi Mislave ja ću sad polako oko ova dva kukuruza, evo ovako lagano, samo gledaj, evo, ne trebaš ni ti brže. I onda sam ja nastavio okopavati kukuruze, a tu

Mito Gavran

Zaboravljeni sin

motiku je tako nezgodno držati u početku, ako nisi navikao, i u početku toga reda svaki drugi sam kukuruz ne htijući ili zasjekao ili skroz sasjekao, i već je mama rekla bolje se toga okani, ali sam ja rekao meni se ova igra sviđa, i nastavio sam okopavati s njima, i sve sam manje kukuruza sjekao, i sve sam bolje to radio. A kad sam došao do kraja tog reda, i kad smo se opet svi okrenuli i stali na početak novog reda, i krenuli opet s kopanjem, ja više nisam gotovo uopće pogađao motikom u stabljike, a tata je rekao bravo Mislave, nisam nikada vidio da je netko tako brzo naučio okopavati kukuruze kao ti, a meni je bilo jako drago. Onda je mama viknula na Nikolu što si toliko kukuruza posjekao, pazi malo, ili radi kako treba ili nemoj raditi. A Nikola je rekao što se dereš na mene, vidiš da je Mislav pola kukuruza uništio, a njemu ništa ne kažeš. Kad smo došli na kraj tog reda, onda smo napravili jedan mali prekid pa smo sjeli u voćnjaku u sjenu velike kruške, pili smo vodu, tata i mama su pričali, i svi zajedno smo se odmorili, i onda nastavili s radom. Radili smo sve dok se nije počela noć spuštati, a onda smo krenuli kući. Mama je za večeru ispekla jaja i krumpir, i ja sam bio jako gladan, i baš sam slatko jeo. Poslije večere smo svi došli u onu veliku sobu gdje je televizor, i ja sam jako uživao dok je bilo ono EPP, jer sam i u Zagrebu volio gledati najviše reklame, a kad su večeras prošle reklame, onda je počela neka drama, a ja sam onda otišao u svoju sobu i bio sam tako sam i igrao se autićem dugo, a onda je došla mama i rekla nemoj zaboraviti oprati noge, pa sam ja otišao u kupaonicu op-

rati noge, a kad sam se vratio iz kupaonice, onda sam opet došao ovamo u svoju sobu i igrao se autićem dugo dugo i onda se čulo kako su oni u glavnoj sobi prestali gledati televiziju, jer čuli su se njihovi glasovi, i čulo se najviše kako mama i sestra viču. Sestra je vikala što ste ga skrivali svo ovo vrijeme od nas, što. I još je nešto rekla, i rekla je govorili ste nam da se brinete za našeg daljeg rođaka, sve ove godine nismo znali da imamo brata, i to kakvoga - a mama je rekla suviše si mlada da bi shvatila, a sestra je rekla za godinu dana imat ću osamnaest, a mama je rekla htjeli smo i tebe i Nikolu odgajati bez te grozne istine, nismo vas htjeli opterećivati njegovom prisutnošću, a sestra je rekla to je glupost, vi ste oboje ludi. A mama je rekla to je bila moja ideja, tata je sve ove godine bio protiv, ti si imala dvije godine, a Nikola se upravo trebao roditi onda smo odlučili Mislava poslati u Zagreb, a mi smo doselili u ovo selo gdje nas nitko nije poznavao. A sestra je rekla to je glupost, ti si uvijek bila takva, a mama je rekla zar ćeš me ti balavice jedna učiti kako treba živjeti, i tata je nešto rekao i brat, a moje uho, mada je bilo prislonjeno uz vrata, nije moglo sve čuti, ali su se sestra i mama lakše čule jer su jako glasno govorile, a sestra je opet vikala dužna si nam ti mnogo objašnjenja. A onda su se nakon nekog vremena utišali, i više nisam čuo značenje njihovog govora, a kad su se vrata kasnije otvorila i zatvorila nekoliko puta, onda sam znao da su otišli svi na spavanje, i tad sam ostavio svoj autić i uzeo ovu bilježnicu da zapišem što je danas bilo.

Miro Gavran

Zaboravljeni sin

19. VI. 1986.

I čim sam došao na red, trgovac je rekao izvolite izvolite, a ja sam rekao tata me je poslao po dvije Radenske i još po nešto, a trgovac je rekao evo dvije Radenske a što ste ono drugo htjeli, a meni je tad iz glave pobjeglo da sam htio tj. trebao uzeti tj. kupiti pastu za zube, pa sam rekao trgovcu pričekajte malo da se sjetim, evo mi je na vrh mozga, ali se ne mogu dosjetiti, a neki se visoki čovjek na to nasmijao i svi su me tako okrutno gledali da sam ja zamolio trgovca da mi naplati Radenske i otišao sam kući s njima. Tata je rekao nema veze što si zaboravio pastu za zube, ja sam, kaže, kriv što ti nisam zapisao na papir, a Nikola reče onda bi zaboravio papir, a tata reče kako možeš tako govoriti. Danas je mama, kad je tata otišao na posao, rekla idemo Mislave učiti, a ja sam rekao pa zar moram svaki dan, a mama je rekla moraš, ali imat ćeš nedjeljom slobodno, a ja sam rekao jedva čekam nedjelju. I tek što smo sjeli za stol, mama izvuče žutu knjigu, a na njoj piše MATEMATIKA, a ja kažem zar mora odmah s matematikom početi, a mama kaže to ti ide najteže, to moraš učiti najviše. I onda me je počela tjerati da učim te zadatke, a ja sam bio jako nesretan i nervozan, jer meni to ne ide, nisam ja glupo dijete, ali ja te brojeve ne mogu nikako, i bio sam jako nervozan, a mama je bila još nervoznija što mi ne ide, i baš smo oboje bili kao kad se ljudi ljute jedno na drugo, i kad ja više nisam mogao izdržati počeo sam plakati, a mama je rekla ovaj put nećeš plačem ništa postići, ovaj put ima da učiš makar kroz suze, i onda me je tjerala da ponav-

Evo nisam pisao nekoliko dana, pa sad pišem u ovaj dnevnik kako mi je rekla moja draga odgojiteljica Ana, Gdje je sad ona, mora da je još u Zagrebu, vjerojatno se sprema na odlazak na more. A kako se samo lijepo znala smijati, i nikad nije vikala, i lijepe priče mi je davala na čitanje, jer je znala da ja volim kad su priče lijepe. Jednom mi je odgojiteljica Ana rekla Mislave ti si tako lijep mladić, ti kao da ne pripadaš ovamo, ti si toliko drukčiji od svojih kolega, ti imaš tako veliko srce, i dobar si učenik, i po kosi me je onako blago rukom pomilovala, a meni je sve bilo drago. Jučer je tata rekao Mislave idi u trgovinu i kupi dvije Radenske i pastu za zube. Mama je rekla bolje da Nikola ode u trgovinu, a tata je rekao ne, baš treba Mislav, on zna gdje je trgovina. I onda sam ja krenuo u trgovinu, i išao sam ulicom kroz ovo sad moje selo, kroz Omorinu, i sreo sam jednog čovjeka koji je tako neugodno buljio u mene da nisam znao kud bih s rukama, i sreo sam jednu ženu što me nije gledala već je prošla samo onako, i došao sam do trgovine. Kad sam ušao u trgovinu, oni su ljudi, što su glasno pričali, odjednom zašutjeli, i onda je trgovac poslužio njih neke dok ja nisam došao na red. A prije nego ću ja doći na red, osjećao sam kako svakih malo-malo one mušterije pogledavaju mene i htio sam im reći da me ne gledaju više, jer me to boli, a i uvijek kad me ljudi tako gledaju, znam što vide, i misle da sam ja skroz onako, a nisam.

Miro Gavran

ljam za njom koliko je to kad imaš toliko jabuka pa ih pomnožiš sa toliko, a potom podijeliš sa toliko, a neki brojevi su u uglatim zagradama, a neki u vitičastim, i koliko ih onda imaš, a meni je to bilo tako glupo i zamorno, i baš nisam imao volju za tim, a mama je govorila pokazat ću ja svima da ti nisi lud, da i ti imaš inteligenciju, pokazat ću ja svima da su oni krivi što te nisu dobro naučili, nisi ti toliko retardiran koliko su oni utvrdili, i još smo se dugo mučili dok mama nije uzela neku drugu knjigu na kojoj je pisalo ZEMLJOPIS, pa mi je iz nje čitala o nekoj zemlji gdje žive crni ljudi i gdje se proizvode banane i ima jedna ogromna šuma s divljim zvijerima i svakakvim životinjama. Pa sam ja te neke stvari morao zapisati u jednu posebnu bilježnicu na kojoj je pisalo ZEMLJOPIS, a i mama je tražila da joj ponavljam to što je upravo pročitala, i te stvari su meni bile jako zanimljive, i samo sam mislio u sebi sve je dobro ako rukom ne dohvati onu žutu knjigu, ali srećom više nije, tako da se nisam trebao bojati, mada sam se bojao. Kad je tata došao s posla, mama ga je zapitala kako je bilo, a tata je rekao ne pitaj, uvijek je poslovođa kriv za sve, a mama je rekla što se dogodilo, a tata je rekao naš je pogon opet ostao bez materijala i sad radnici hoće da ga ja nabavim, a ne ide to tako kad nema, nisam ja kriv što ovi u planskoj službi sve naopako rade, sad ćemo nekoliko dana biti bez posla, a prvoga će plaća biti tako mala da će svi biti ljuti. A mama je rekla a što ti tu možeš, ti si samo poslovođa, a tata je

Zaboravljeni sin

rekao a de ti to objasni mojim radnicima, u Mladenovom pogonu rade punom parom, jer je on s direktorom sredio da mogu uzimati iz rezerve materijal, nezgodno je što se plaća po učinku, a mama je rekla a što se jedeš živ kad ne možeš ništa, tebe cijene kao dobrog poslovođu i jasno im je da ne možeš ništa, a tata je rekao pun mi je kufer tvornice, ondje samo kidam živce i gubim vrijeme za bijednu plaću, bilo bi mi bolje da se držim naših svinja, naše zemlje i pilića, a mama je rekla a što ćeš kad znaš da se ne može samo od toga živjeti, a tata je rekao ne može se više ni od čega živjeti. I baš su oboje bili namrgođeni poslije tog razgovora, a onda je tata odnio napoj u velikim kantama, odnio je napoj da nahrani svinje. A ja sam preko dana najviše u dvorištu, nekako ne volim ići na cestu, jer ne volim kad sretnem ljude, baš ne znam zašto ali ne volim. A primijetio sam da ni Dubravka ni Nikola ne vole kad ja s njima zajedno idem na ulicu, jer onda naiđe netko od njihovih prijatelja, i oni onda ne znaju što bi sa mnom, i ja tada vidim kako im smetam za običan razgovor, pa ne znam kud bih s rukama, i sve je bez veze. Zato sam ja najviše u dvorištu, i onda uzmem Nikolinu loptu, i onda je šutam u zid kuće, a ona mi se odbije, pa je opet šutam i opet, i sve tako dugo dok me netko ne zovne i kaže hajde Mislave ovo ili hajde ono, i tad mi bude žao što me prekine, ali idem bez pogovora uraditi ovo ili ono. A danas kad smo po noći svi petero bili u onoj velikoj sobi, i kad je dugo trajala šutnja, onda je mama

Mito Gavran

uzdahnula i rekla više nam nitko ne dolazi u kuću iz sela, baš nitko, a tata je rekao ne moraju, sad bar vidimo s kakvim smo ljudima živjeli petnaest godina, sad bar vidimo kakvi su ljudi, a Dubravka i Nikola su gledali mene, a ja nisam znao što, što tako.

22. VI. 1986. Danas je bila nedjelja i danas je bio jako čudan dan. Odmah ujutro su mama i Dubravka mnogo pospremale kuću i svakakve su kolače pekle, a i hrane puno. Tata i Nikola su otišli u crkvu, a kad su se vratili, Dubravka i mama su još bile u velikom poslu, i sve su nešto bile užurbane, a Dubravka je bila jako uzbuđena, i tad sam ja iz njihovih razgovora shvatio zašto je to tako, naime ima jedan dečko što svaki dan zvoni na telefon, onda onaj tko digne slušalicu kaže evo sad će, i kaže Dubravka telefon za tebe, a taj mladić što zove on je Dubravkin prvi dečko, i on zove iz Nove Gradiške, pa je Dubravka jednom išla u Gradišku da s njim gleda film, a jednom je išla radi plesa. I taj dečko ima dvadeset i jednu godinu, i onda je mama jednom rekla tati baš je dobro da se Dubravka zabavlja s tako finim mladićem iz tako fine kuće, baš je dobro da joj je prvi dečko tako fin, ako to potraje, daj bože da završi na pravi način, fina je to obitelj, a tata je rekao slažem se, slažem. I danas su oni tog Mladena pozvali kući na ručak, a taj Dubravkin dečko se zove Mladen, i on prije

Zaboravljeni sin

nije dolazio u kuću i to je sad trebalo prvi put i zato su kuhali sve one stvari da ga mogu lijepo počastiti. I kad su se tata i Nikola vratili iz crkve, i svi kad smo bili u onoj velikoj kuhinji gdje se dovršavao ručak, onda je odjednom mama zastala i pogledala Dubravku i rekla jesi ti Mladenu govorila za Mislava, a Dubravka je zastala u svom poslu i lice joj se naglo uozbiljilo i rekla je nisam. A mama je rekla zar uopće nisi, a Dubravka je rekla uopće. A tata je rekao trebala si, i onda su svi šutjeli, dugo, jako dugo, i gledali se kao kad netko ukrade autić a ne zna se tko, a onda je Dubravka rekla htjela sam ali nisam znala kako, sve je to zapetljano, nisam znala kako da mu kažem. Onda su još dugo svi šutjeli, i vidjelo se da su u velikoj neprilici, i da se ne raduju više nedjeljnom ručku. Onda je mama rekla: najbolje će biti u tom slučaju da mu ni sada ne govorimo ništa da mu ne pokvarimo dojam, reci mu slijedeći tjedan, a danas će biti najpametnije evo ovako: neka se Mislav sad dobro najede, i nek ne izlazi iz sobe dok Mladen ne ode. Tata je rekao to je besmisleno, ne treba ništa skrivati. Mama je rekla Josipe najbolje je da mladić ne sazna za Mislava, to je zaista najbolje. A tata je rekao dosta je bilo prešućivanja, ne želim više prešućivati i sakrivati svoga sina. Mama je rekla i ja mislim da bi bilo bolje da je mladić upoznat sa situacijom ali kod ovakvog stanja stvari bolje da još danas ne sazna za Mislava. Dubravka je rekla možda je mama u pravu. Na to je tata duboko uzdahnuo i rekao neka bude po vašem, samo mi se to ne sviđa. I onda su se oni tako spo-

Miro Gavran

Zaboravljeni sin

razumjeli, i dali mi da jedem svega, a i onih pet vrsta kolača, od svake vrste po dva, i onda sam ja morao u svoju sobu, i rekli su mi igraj se autićem i nemoj izlaziti iz sobe dok te mi ne zovnemo. I ja sam se igrao u sobi neko vrijeme, a onda sam čuo kako se pred kućom zaustavlja neki motor, a s tog velikog motora silazi mladić, i ide prema našim glavnim vratima, a pred njega istrča Dubravka i onako se jedno drugom lijepo osmjehnuše i za ruke se uhvatiše, a onaj mladić baš lijep, i onda oni u kuću uđoše. I onda sam se ja još dugo igrao autićem, a iz velike sobe je jedva dopiralo do mene - ti glasovi, i ono kad noževi cangr po tanjuru rade. I onda je meni došlo da idem na zahod, baš me je jako potjeralo u WC, ali su meni mama i sestra rekle Mislave ne izlazi iz sobe dok te mi ne zovnemo, i onda ja nisam htio nego sam trpio. Ali me ubrzo još jače počelo tjerati u zahod, i ja sam mislio što da radim, jer se ne može doći u zahod a da se ne prođe kroz onu sobu gdje su moji brat, sestra, tata, mama i onaj mladić s motora, i onda više nisam mogao izdržati i krenuo sam u WC, i kad sam otvorio vrata one sobe, gdje svi jedu, i zakoračio u onu sobu, tamo je naglo prestao žamor i razgovor i svi su me iznenađeno pogledali. A Dubravka je zamucala prva ovo je moj brat Mislav, a onaj mladić se zbunjeno digao od stola ispružio ruku prema meni i rekao ja sam Mladen, ali ja nisam prihvatio ruku, jer me strašno tjeralo u WC, pa sam rekao moram piškiti, i otrčao sam u zahod, a onaj mladić i sestra su problijed-jeli. Kad sam završio u zahodu, i opet došao u glavnu

sobu, svi su bili zeleni u licu, i tata je rekao sjedi Mislave s nama i ja sam sjedio dugo s njima a da nitko nije ništa govorio. Onda je tata rekao da li znate onaj vic o dva Slovenca i dva Bosanca, pa je tata ispričao taj vic ali se nitko nije nasmijao, pa su onda oni nastavili šutjeti. Meni se činilo da oni više ne govore zbog mene, i zato sam se digao od stola i rekao idem se igrati au-tićima. A večeras, prije spavanja, dok sam bio sa svojima, nitko baš nije imao volje sa mnom pričati, i zato sam otišao rano spavati, tj. ja sam rekao da idem spavati, a evo pišem ovo, a ne spavam, ali sad mi se stvarno spava, pa idem.

24. VI. 1986. Kad je tata došao s posla, onda je rekao Nikoli i meni dečki hajdemo na njivu. Onda smo mi krenuli na njivu, tamo iza voćnjaka koji je iza dvorišta, a kad smo došli kod krumpira, tata je iz najlonske vrećice izvadio tri konzerve, jednu je dao Nikoli, jednu meni i onda je rekao e sad treba s krumpira kupiti zlatice, a zlatice su vam one žućkaste male bube što ih ima po listovima krumpira, i čovjek ne može ugledati svaku zlaticu ako malo ne zadigne listove, pa ih onda zna biti više odozdo nego odozgo, a tata je često, još prije, mami govorio neću ja praškom da ubijam zlatice, jer će onda kasnije prašak ubijati mene, a mama je rekla, tj. govorila bolje praškom nego skupljati zlatice, a tata bi rekao nisi u

Mito Gavran

Zaboravljeni sin

pravu. I tako smo Nikola, tata i ja danas skupljali zlatice u one limenke, a kad se neka od njih uspuže uz stjenku limenke, onda je ti čvrkneš, ona padne dolje. Onda je tata, kad je vidio da smo svi mi nakupili dosta zlatica u te limenke, onda je tata rekao dajte amo da ih uništimo, i onda smo došli kod jednog velikog plosnatog kamena, tamo gdje je zemlja tvrda, pa je tata uzeo limenke i istresao sve zlatice na jednu hrpu, a onda uzeo onaj kamen i poklopio ih, i tako su se sve one rasconjale, onda smo išli ispočetka kupiti nove zlatice u limenke. I dok smo kupili zlatice, Nikola je pitao tatu kad ćeš kupiti auto, a tata je rekao nikad, a možda ni tad, a Nikola je rekao šteta, a tata je rekao još bi se moglo naći para za kupnju neke polovne krntije, ali za održavanje para ne bi bilo. Onda je Nikola rekao da svi imaju kola, i da je šteta što mi nemamo, jer da to pruža velike mogućnosti, i da svugdje možeš otići kad imaš auto, a da ne moraš stalno čekati kad ide slijedeći autobus, pa je Nikola pitao mene da li bi ti Mislave volio da mi imamo auto, a ja sam rekao da bih, ali da se ja najviše volim voziti u tramvajima po Zagrebu, i da meni nema ništa draže od toga, a Nikola je rekao da nikad nije čuo da netko uživa u vožnjama u tramvaju, i da nas ima svakakvih, a tata mu je rekao Nikola pazi što govoriš. I još smo mi svašta pričali, ali sam ja sad to pozaboravljao mada ću se možda sjetiti, i mnogo smo zlatica u one limenke pokupili. A kad je došla noć, onda je odjednom počela i kiša padati, a ja sam sjeo uz prozor i gledao sam kako pada,

a sve je u daljini sijevalo, i grmljavina je bivala sve jača, i munja je jednom opalila jako blizu, i ja sam se tad štrecnuo od straha, a mama je rekla bježi od prozora da ne privučeš grom, i onda sam ja požurio noge oprati, i otišao u svoju sobu gdje sam se sjetio kako sam jednom s Grgom bio na Cvjetnom trgu u Zagrebu, kad je počela kiša, pa smo se sklonili tamo ispod one nadstrešnice kod kina Zagreb, pa smo dugo čekali da kiša prestane, da ne pokisnemo, a kad je kiša prestala poslije dugo vremena i mi otišli u svoj dom, onda nam je odgojiteljica rekla gdje ste bili tako dugo, sram vas bilo, već sam htjela i policiju zvati da vas traži, a mi smo rekli nismo mi krivi nego kiša nije htjela stati ali je sve bilo kao da smo mi krivi, a ne kiša.

27. VI. 1986. Danas mi je u sobu ušla mama, ono još kod buđenja, i rekla sine moj sretan ti tvoj dvadeseti rođendan, danas imaš punih dvadeset godina i onda me je mama poljubila u oba obraza, a kasnije je došla Dubravka i rekla sretan ti rođendan i krenula je da me poljubi kao mama, ali nije, jer je odustala, pa mi je samo stisnula ruku, a i Nikola je tako učinio, a tata kad je došao s posla, stisnuo je moju ruku i poljubio me i rekao da želi da budem sretan, i sve tako nešto. A za ručkom je rekao da je ovo moj dan, i da ja prvi nalijem juhu u tanjur, a kad sam ja malo kasnije prolio sok po stolnjaku,

Miro Gavran

Zaboravljeni sin

mama je rekla nema veze danas je tvoj rođendan, i što je najzanimljivije, mada danas nije bila nedjelja, mama me nije tjerala da učim iz žute knjige, a Nikola je pružio neki paketić i rekao evo smo ti ovo Dubravka i ja kupili za rođendan, a kad sam ja odvezao onu lijepu mašnu, unutra je bio jedan lijepi autić, i ja sam bio jako sretan, i mislio sam kako bi bilo jako lijepo da mi je rođendan bar jednom tjedno, ali to ne može biti, a što ćeš. I danas sam legao poslije ručka da se malo odmorim, jer se puno i previše jelo zbog toga rođendana, ali nisam zaspao, samo sam onako malo prilegao.

ulovi, onda se to stavi u tu torbu, i onda smo mi iz našeg voćnjaka otišli preko njiva do šume, a iz šume izišli na neke livade, pa opet na njive, i baš smo se svuda nahodali, i svašta sam ja gledao ovim svojim očima, i baš je lijepo svuda po prirodi kad nema kuća ni ljudi. A s tatom sam svakih malo-malo nešto pričao, i tata je volio to što priča sa mnom, i vidio sam da mu je drago kad sa mnom priča, a i meni je jako drago s njim pričati, i volio bih kad bih i s Dubravkom i Nikolom mogao tako lijepo pričati, ali oni uvijek žure da što prije završe razgovor sa mnom, i kao da ne vole da su dugo u mom društvu, pa uvijek nekamo žure, a mama bi mi bila draga da me stalno ne tjera da učim tu matematiku, i stalno hoće da ja znam neke stvari koje ne znam, a ja tu ne mogu ništa kad ne znam. I onda smo poslije duge šetnje sjeli na neki ogromni panj, i iz one torbe što sam je ja nosio uzeli sendviče i pojeli ih, i to smo vodom zalili, i malo se odmorili, a tata me je rukom jednom pomilovao i zapitao bole li te noge, a ja sam rekao ne. I još smo mnogo na sve strane hodali, prošli smo preko mnogih livada, polja i po svakakvim brdašcima i gore i dolje, a onda smo se krenuli vratiti kući, ali to nije išlo tako brzo kako sam mislio, pa smo stigli u kasno poslijepodne, baš onako pravo umorni, a opet na neki način dobro raspoloženi.

29. VI. 1986. Danas je poslije doručka tata uzeo veliku pušku sa dvije cijevi i uzeo je onaj opasač na kojem su meci, i rekao je danas Mislav ide sa mnom u lov, a mama je rekla da li si ti normalan, a tata je rekao jesam, a mama je rekla pa gdje ćeš njega voditi sa sobom, a tata je rekao a što će stalno u kući i tako se nema s kime družiti osim s nama, pa bi bilo šteta da ga bar mi ne vodimo sa sobom, a mama je rekla a što će ostali lovci reći, a tata je rekao nisam se ni s kim dogovorio, lovit ćemo samo nas dvojica, Mislav i ja. I onda je tata uzeo neku torbu u koju je mama stavila sendviče i vodu, i tu torbu su dali meni da ja nosim, a tata je preko ramena imao pušku čija je cijev bila okrenuta prema dolje, i još je tata imao neku zelenu torbu, za slučaj da nešto

Miro Gavran

3. VII. 1986. Moja sestra Dubravka već četiri dana samo plače i plače i ne izlazi iz sobe, a kad mama kaže dođi nešto pojesti, ona kaže: nisam gladna, i opet plače. Onda je mama pusti da plače, pa joj kaže hajde što još cmizdriš nije on vrijedan toga, a Dubravka još jače zaplače, a mama kaže pun je svijet muškaraca, a Dubravka je sva onako kao da ne želi nikoga ni čuti ni vidjeti. Mama ju je jučer zapitala mora da je bilo nešto među vama, nešto ružno, niste se mogli tek tako posvađati, a Dubravka je rekla mi se uopće nismo ni svađali, on je samo rekao ja više ne želim s tobom hodati, a mama je rekla po stoti put pa dobro Dubravka nije te mogao tek tako ostaviti, mora da postoji neki razlog, na to je Dubravka pogledala mene, pa mamu, pa je mama pogledala mene, pa Dubravku, i onda su njih dvije klimnule glavom kao što se klimne kad nešto postane jasno. A jutros je tata prije odlaska na posao pričao s mamom, a ja sam to čuo jer sam se probudio, i mama je rekla tati vidiš li da je sve krenulo naopako otkako je on došao u kuću, vidiš li da sam bila u pravu što sam htjela što duže sačuvati Nikolu i Dubravku u zdravoj sredini, vidiš li da je Dubravku ostavio dečko zbog njega. Tata je viknuo kako možeš tako govoriti, kako možeš tako o našem djetetu, sramota je što nije stalno bio s nama, do groba neću sebi oprostiti što sam pristao na tvoje glupe ideje o čuvanju Dubravke i Nikole u zdravoj sredini, jer to što Mislav nije bio s nama, to je bolesno, a na to je mama povikala još glasnije govoriš

Zaboravljeni sin

gluposti zašto ne priznaš sam pred sobom što znači za obitelj to što je on u obitelji. Vidiš li da nam više nitko u kuću ne dolazi, ni telefonom da nas netko nazove, vidiš li da su nam svi prijatelji preko noći nestali. A tata je rekao to nisu ni bili prijatelji, sad to zna. A mama je rekla mi smo preko noći izopćeni, mi više nikog nemamo, a tata je rekao imamo sebe, nitko nam i ne treba, a mama je rekla reci ti to Dubravki, pokušaj nju utješiti ako možeš, a tata je rekao što mi uopće sve ovo govoriš kad i sama znaš da sve mora biti tako kako je, i kamo sreće da je Mislav oduvijek živio s nama u obitelji, a mama je rekla govoriš gluposti. I onda je tata otišao iz kuće, a da nije ni doručkovao jer je mama vikala za njim mogao si bar šalicu mlijeka s pekmezom, a tata je rekao nije mi ni do čega. A Dubravka otkako je počela plakati, tj. ova četiri dana, sa mnom uopće ništa ne govori, već onako kao da ja ne postojim, samo prolazi pokraj mene, a ako ja kažem laku noć, ona ne kaže ništa.

5- VII. 1986. Danas je bio čudan dan u našoj kući. Tata ove subote nije išao na posao, jer on jednu subotu ide a drugu ne ide. Danas je bilo u dvorištu svega i svačega, baš je bilo zanimljivo. Danas se u našem dvorištu zidao novi svinjac, jer je onaj stari od starih dasaka, a došla su dva čovjeka, jedan što se zove Petar, i jedan što se zove Milan, i njih dvojica su zidari, majstori, i oni se

Miro Gavran

razumiju u pravljenje tih svinjaca, i to kako treba vodu, cement i pijesak pomiješati, i koliko čega treba, i onda se to tako radi. A toj dvojici zidara smo pomagali tata, Nikola i ja, a mama je s prozora samo pitala majstori kako ide, i donosila je rakiju, sok i kavu, i kuhala je ručak, a Dubravka nije izlazila iz svoje sobe. Onaj majstor što se zove Petar rekao je mome tati imaš vrijedne sinove, i tata je bio jako zadovoljan zbog toga, a onaj drugi je mnogo kasnije pitao za mene da li vam je on takav od rođenja, a tata zbog toga nije bio zadovoljan i samo se namrgodio. A još kasnije, kad smo se u hladovini stali odmarati, onaj drugi majstor što se zove Milan pitao je tatu da li vam je on bio na liječenju, a tata je rekao nije on bolestan, a onaj Milan je rekao znam da nije bolestan, nego mislim je li išao u one škole za njih, a tata je rekao išao je u Zagrebu, a onaj je rekao i što ćete sad s njim, a tata je rekao na što mislite, a onaj je rekao pa hoćete li ga zaposliti ili što ja znam što, a tata je rekao nećemo ga zapošljavati dok se malo ne navikne na selo i na kuću, pa ćemo mu onda nešto potražiti. 6. VII. 1986. Danas smo opet radili cijeli dan na tom svinjcu, i danas smo se baš pošteno izmorili, i baš pred noć je sve bilo gotovo, i mada je danas bila nedjelja, činilo se kao da nije bilo vremena za nedjelju i šetnje i izležavanja.

Zaboravljeni sin

Večeras je moj brat Nikola rekao gdje je pasta za zube, a ja sam rekao ne znam, a on je rekao ti si je uzeo, a ja sam rekao nisam, a Nikola je rekao sve ti moraš rukom dodirnuti, sve te zanima, ti si prava beba, još malo pa ćemo morati od tebe skrivati stvari, hajde priznaj gdje si stavio pastu, a ja sam rekao nisam, a on jesi, a ja nisam, a on jesi, pa se pojavila mama i rekla što se svađate, a Nikola je rekao Mislav je sakrio pastu za zube, a sad neće da kaže kamo, a mama je rekla Mislave nije ti to lijepo, ne smiješ to raditi, a onda je iz svoje sobe došao tata, pa je i on rekao Mislave kaži kamo si sakrio pastu, a ja sam rekao nisam je dirao, stvarno nisam, a njih troje je reklo jesi, jesi, i daj nam kaži gdje je sad, i sve me je glava boljela od njih i od toga što mi ne vjeruju, a onda je sestra Dubravka iz kupaonice rekla što se svađate evo paste kod ogledala, i onda su oni rekli stvarno. I nikome nije palo na pamet da mi kaže oprosti Mislave, kao da sam ja nitko. A moja odgojiteljica Ana uvijek je govorila da sam ja najbolji od svih i najpametniji, i uvijek je govorila da sve napravim bolje od drugih, jedino je moj prijatelj Zdravko bio tako spretan kao ja, a svi oni drugi u domu su bili jako nespretni u svemu, i ništa nisu znali. A sad mi više nitko ne govori da sam najbolji od svih, sad mi svi govore nemoj ovo i nemoj ono, a ja stalno mislim da ću nešto pogriješiti, i ja bih opet volio da se vratim u svoj dom, a i u školi mi je bilo lijepo kad smo imali pjevanje, a i u radionici mi je bilo lijepo jer volim sve što je od drva, tako uživam kad stroj reže letve a piljevina

Miio Gavran

Zaboravljeni sin

leti na sve strane, i ništa se ne vidi od piljevine, to je meni najdraža igra i to bih mogao i sada po cijeli dan, samo da mi daju, i samo da mogu u svoju radionicu u Zagrebu kod majstora Sertića, on je uvijek govorio Mislave ti si mi najbolji radnik, i majstor me je vodio nekoliko puta u svoju kuću na pravi ručak, a njegova je žena svaki put rekla Mislav je isti naš pokojni Josip, a majstor Sertić bi na to iskapio tri čaše rakije bez riječi, i samo bi uzdahnuo duboko. Baš mi je bilo lijepo kod majstora Sertića u Zagrebu, a u ovoj ludoj Omorini, u ovoj selendri nema nikoga kao majstor Sertić, svi me gledaju kao da sam nenormalan i bježe od mene kad idem ulicom, a kad sam u trgovini ili u pošti, onda se odmiču od mene i ja ne znam kakvi su to ljudi u ovome selu, i što ja njih tako odbijam od sebe kad se nitko ne voli dugo u mojoj blizini nalaziti. A ja bih tako volio da su svi ljudi sretni, i baš je to lijepo kad je netko veseo ili kad se netko smije, i baš je to lijepo kad se nekome dogodi nešto lijepo, pa mu i lice bude cijeli dan lijepo, i ja ništa ne znam zašto ti ljudi nisu sretni i veseli, kao da neće, ili ne znaju kako treba biti sretan, ili se čak boje toga.

7. VII. 1986. A moj brat Nikola zna svirati. Ima Nikola gitaru i svaki dan svira po njoj, a uz to i pjeva. Samo to kad pjeva nije tako lijepo kao kad svira. Sestra Dubravka kaže njemu Nikola, kad bi ti znao pjevati kao što sviraš, onda bi bio pravi šansonijer, ovako ćeš cijeli život biti

L

samo svirač, a ja sam pitao što je to šansonijer, a Dubravka na to nije ništa odgovorila, a meni je to bilo tako teško što ona meni tako, to mora da je zbog njenog dečka, ali ja tu ne mogu ništa, ne mogu ništa učiniti da se ne ljuti, a i da ne misli na bivšeg dečka. A moj brat Nikola ima dvije krletke pune golubova, i onih ima što pire gušu i sve onako guguču, a ima i onih što ona pera pozadi kad hoće rašire, a njih Nikola zove lepezaneri, a ima i one što su im noge obrasle u perje, ti se zovu gaćani, i kad svi ti golubovi odjednom onako polete, to je baš zanimljivo gledati, oni su svakakvih boja, a meni je najdraži onaj par čisto bijelih što kad lete, onda se preokreću po nekoliko puta u zraku, to je baš zanimljivo, a njih Nikola zove prevrtači. Kad netko gleda te njegove golubove dok lete, i kad priča o njima kako su lijepi, Nikola je jako sretan i sve mu na licu onako sjajno. A pokraj tih krletki s golubovima ima jedan mali kavez gdje 6U dva zeca što imaju crvene oči, i danas je Nikola rekao hodi da vidiš moje zečeve s crvenim očima, a to je rekao jednom prijatelju što je s njim išao u isti razred prošle godine, a sad je došao posjetiti Nikolu, a iz drugog je sela, a on je rekao ma gdje zečevi mogu imati crvene oči, a Nikola je rekao pogledaj, a on je rekao stvarno su im crvene, odakle ti, a Nikola je bio sretan što mu je taj prijatelj začuđen i iznenađen. A ovdje uz našu kuću, tj. uz naše dvorište jedna je lijepa kuća u kojoj sad nema nikoga, jer su otišli na more. A ti što su otišli to su neki nastavnici s kojima su mama i tata jako dobri prijatelji, a ti nastavnici rade

Miro Gavran

u školi u susjednom selu gdje je moj brat išao zadnje četiri godine u školu, i moj brat Nikola neće više ići u tu školu jer je on sad završio osnovnu školu, pa će na jesen krenuti u školu u Novoj Gradiški, tamo gdje Dubravka ide već dvije godine, a na jesen će u treći razred, a moji u kući mnogo govore o tim ljudima što su u toj kući gdje ih sad nema, i oni su odmah na zadnji dan škole otišli na more, jer taj čovjek muški nastavnik ima neku bolest s disanjem, pa mu more jako godi, pa su odmah otišli na more kod rođaka, i bit će jako dugo, a tatu i mamu su moju zamolili da pripaze na njihovu kuću dok ih nema, pa mama često kaže idem nahraniti njihove kokoši, ili kad padne mrak kaže idem zatvoriti njihove kokoši, a ti nastavnici što ih nema imaju kćer koju su poveli sa sobom, a ta kćer što se zove Jasenka godinu dana je starija od moje sestre i moja sestra stalno spominje Jasenku jer su njih dvije kako mama kaže najveće prijateljice, i Dubravka svaki dan kaže Jasenka bi ovo ili Jasenka bi ono, i često kaže šteta što Jasenke nema ovdje.

8. VII. 1986. Evo je već jako kasno i svi spavaju, a ja pišem, jer bio je čudan dan, pa bih to htio zapisati. A počelo je tako da su jedna kola stalno od jutros išla kroz selo, a imala su gore na krovu one dvije trube, i sve je grmjelo na sve strane od nekog duboka glasa, i sve se čulo ono dođite i vidite, samo danas u vašem selu veliki talijan-

Zaboravljeni sin

ski mađioničar Skalino, dođite i vidite čuda koja ćete pamtiti cijeloga života, veliki Skalino samo danas u vašem mjestu u Društvenom domu u osam sati navečer. I ta su kola mnogo puta prošla i mnogo puta su to isto rekla i Nikola je rekao mami ja bih to gledao, a mama mu je rekla što će ti te gluposti, nemamo mi para za bacanje, a Nikola je rekao ja bih to htio vidjeti, a mama je rekla izbij to sebi iz glave. A kad je tata došao s posla, Nikola je opet rekao ja bih išao gledati tog mađioničara, svi dečki idu, a mama je rekla što će ti to. Onda je sestra rekla i ja bih išla, a tata i mama su se pogledali iznenađeno, pa je tata rekao pa idite malo a i mama je rekla možda bude zanimljivo. I onda sam ja rekao a mogu li ići i ja, a tata je rekao naravno da možeš, a mama je rekla a što će to tebi Mislave, nećeš ti to shvatiti, a i nema u tome ništa pametno i odgojno. A tata je rekao neka ide s bratom i sa sestrom, neka i on malo izađe iz ovih zidova, a mama je rekla možda si u pravu. Pa je tata rekao Dubravki i Nikoli hoćete se brinuti za Mislava, a Nikola je rekao neka Dubravka bude s njim, ja sam se dogovorio sa svojim prijateljima, a Dubravka je rekla neka on bude s Nikolom, ja bih htjela biti sa svojim prijateljicama. Onda je zavladala šutnja tata je gledao malo Nikolu malo Dubravku, a njih dvoje je gledalo u pod. Pa je mama rekla vidiš da je bolje da Mislav ostane kod kuće, pa je tata i nju pogledao onako da je i ona oborila pogled na pod, i meni se činilo da je tata jako ljut i nesretan, pa je tata prekinuo tu šutnju i rekao Nikoli idi u Dom kupiti pet

Miro Gavran

karata za večeras, tri neka budu u jednom redu za Mislava, mamu i mene, a dvije u posebnom redu za vas dvoje. Nikola je rekao dobro i otišao po karte. Mama je rekla Josipe meni se ne ide, a tata je rekao Nedo ići ćeš. I ja tatu prije nisam vidio takvoga, baš je u licu bio ljut i tužan, pa mu mama nije ništa odgovorila. I onda je došlo vrijeme da pođemo u Dom, da pođemo vidjeti mađioničara Skalina. I svi su se obukli lijepo i mene su obukli lijepo, a Dubravka i Nikola su bili spremni prije mame i tate, pa su rekli mi bismo išli, a mama je rekla idite, a onda je malo kasnije tata bio gotov s brijanjem pa smo i nas troje krenuli. A u toj velikoj kući gdje je taj mađioničar imao svoj nastup, u toj kući je bilo mnogo ljudi i neke od njih sam prije znao vidjeti na ulici, a neke sam vidio prvi put, ili sam ih vidio i prije ali sam ih zaboravio. A mnogi su pogledavali mamu, tatu i mene, a kad bi im se pogledi sreli s tatinim i maminim, onda bi se i pozdravili, pa bi žurno skrenuli na drugu stranu. I vidio sam da je mami neugodno što svi bulje u nas troje, i zato je mama žurila da što prije sjednemo na svoja mjesta, a i tata je to htio. A kad smo išli prema svojim stolicama, vidio sam Dubravku i Nikolu kako stoje s nekim mladićem i ja sam njima mahnuo, ali oni meni nisu, jer me možda nisu vidjeli. I onda je sve više ljudi ulazilo u tu dvoranu, i onda se to toliko napunilo da su neki sa strane stajali, jer više nisu imali na što sjesti. A onda se ugasilo svjetlo u dvorani, a od tog mraka su svi zašutjeli, pa se ubrzo upalilo neko drugo svjetlo tamo gdje je ona mala pozornica, a tamo

Zaboravljeni sin

smo svi mi gledali, pa je zasvirala snažna muzika, pa je izišao neki debeljuškasti čovjek i nekim čudnim glasom rekao dame i gospodo sela Omorina čast mi je što vam mogu predstaviti jednog od najvećih talijanskih mađioničara Skalina mlađeg, a onda je muzika opet zatutnjala a na pozornicu je izašao čovjek u crnom s velikim podočnjacima i naklonio se, a svi su zapljeskali. A taj u crnom je bio Skalino, i tada je on počeo te svoje neobične stvari. Uzeo je neki mali šešir, pa ga pokazao prema nama, i svi smo vidjeli da nema ništa, pa je nešto nad tim šeširom čarao i neke nerazumljive riječi izgovorio, pa je iz šešira izvadio crvenu krpu i pustio je na pod, pa je iz šešira izvadio žutu krpu i pustio je na pod, pa crnu krpu, pa bijelu, pa ljubičastu, pa je iz šešira vadio krpe sve dok se na podu nije stvorila jedna velika gomila krpa, a ja nisam mogao vjerovati svojim očima da iz praznog šešira izađe toliko puno krpa, i kad je on zadnju krpu pustio na pod uz osmijeh se naklonio, a dvoranom se prolomio veliki aplauz, a kad sam ja vidio da tata i mama udaraju rukom o ruku, onda sam i ja. Pa je onaj mađioničar poslije onog čuda išao raditi drugo čudo, pa je pozvao nekog iz publike, pa se javio jedan čovjek što sam ga prije jednom vidio u trgovini, pa se taj čovjek popeo na pozornicu, pa mu je mađioničar ponudio da popije čašu vina, a kad je o-naj popio mađioničar je rekao sad ćemo to vino vratiti nazad, i odjednom onom čovjeku vino kroz lakat procuri nazad u čašu, i ja nisam mogao vjerovati svojim očima, ali sam to vidio, i svi su vidjeli, i svi su

Miro Gavran

Zaboravljeni sin

pljeskali. I svašta je radio taj mađioničar, i dao je da ga u sanduku onaj mali debeli čovjek prereze na dva dijela, pa je kasnije opet bio čitav, i iz usta je vadio deset loptica za stolni tenis, a meni nije bilo jasno gdje su mu sve stale, pa je ljudima vadio golubove iz kaputa, pa je zavezanih očiju pogađao karte, pa je dao da ga probodu nožem a nož provirio na drugu stranu, pa je iz šešira izvukao malog psa, i svakakvih još čuda. A kad smo krenuli kući, kad je sve bilo gotovo, mama je tati rekla i ti mene vodiš na ovog jeftinog prevaranta, a tata joj nije ništa odgovorio. A ja sam jedva čekao da dođem u svoju sobu i da sve ovo zapišem.

Kad je tata došao s posla, rekao je mami napokon je sve sređeno za moj dopust, od subote sam na godišnjem odmoru. A mama je rekla hoćemo li ići na more, a tata je rekao mislim da bismo mogli, razgovarao sam s bratom telefonom, opet, i on kaže da ne može na godišnji još tri tjedna, tako da je njegova vikendica slobodna do kraja ovog mjeseca. Mama je rekla prošle godine nismo bili na moru, Nikola je rekao šteta da ne idemo kad nam stric besplatno nudi svoju vikendicu, mama je rekla nije besplatno, tata je rekao bilo bi para za desetak dana, Nikola je rekao samo da se jednom okupamo, tata je rekao moramo nekoga naći da nam hrani svinje i kokoši, Nikola je rekao i golubove i zečeve, mama je rekla sve se to može urediti, tata je rekao da idemo, ostali su rekli svakako, i onda je dogovor pao za nedjelju. U Zagrebu sada ljudi šetaju ulicom, i tramvaji idu na sve strane, i u kina ide tko hoće, i koga odgojiteljica povede, i sad u Zagrebu ima mnogo ljudi kao uvijek, i tko zna hoću li ja ikada više vidjeti Zagreb.

10. VII. 1986. Mama je uzela veliku žutu knjigu i rekla sad ćemo ponavljati ono što smo do sada prešli. Ja sam rekao nemoj me tjerati na to, a mama je rekla matematika je najvažniji predmet, ja sam išla u gimnaziju i tada su najviše cijenili profesore iz matematike i one đake koji su bili dobri matematičari. Onda mi je mama napisala neki zadatak, a ja ga nisam znao riješiti, a ona je duboko uzdisala, pa mi je dala još tri zadatka, a kako ih nisam znao riješiti, kao ni onaj prvi, mama je sve dublje uzdisala, a meni je to bilo žao jer sam znao da nju boli što ja ne znam matematiku. I baš se dugo mama mučila sa mnom i ja s njom i cijeli dan je bio ružan kao matematika.

14. VII. 1986. Danas je ponedjeljak. A u subotu je sve počelo. U subotu je ujutro mama rekla ne znam hoćemo li se spremiti do noći, glava mi puca kad pomislim što je sve preda mnom. Onda su svi u kući počeli otvarati ladice i ormare po sobama i svi su bili nervozni što

Mito Gavran

Zaboravljeni sin

nečega nema, pa je Nikola rekao gdje su moje kupaće gaće, kao da su u zemlju propale, tata je rekao na ovoj torbi je pukla ručka, Dubravka je rekla gdje su moje sandale, a mama je rekla samo da ništa ne zaboravimo, i da ključ ponesemo, i da plin i struju isključimo, i da putne karte ne ostavimo, i da stignemo na vrijeme, i da nešto putem ne izgubimo, I svi su tako trčali po kući kao kad se netko poreze pa treba hanzaplast. Ja sam sve to gledao svojim očima i mirno sjedio na stolici, a oni su me gledali kao da i ja trebam trčati po kući i kao da im smeta što sjedim i kao da će se zaplesti o mene zato što tako mirno sjedim i zato što i ja ne trčim i ne tražim kratke hlače i košulju kratkih rukava i pribor za pecanje riba. Na podu je bilo mnogo razbacanih stvari. Mama je isključila hladnjak, pa je ona voda kapala, tata je popravio prozor da ne bi netko kroz prozor. A kad je onih šest kovčega bilo napunjeno, i tamo u predsoblje stavljeno, i spremno za pokret, već je pala noć. Tata je rekao možemo krenuti, Dubravka je rekla bolje da mi čekamo autobus nego da autobus čeka nas. I onda smo mi krenuli prema onoj velikoj lipi u selu gdje staje autobus. Tata je nosio dvije putne torbe i išao naprijed, a mi ostali smo nosili svako po jednu putnu torbu i išli za njim. A ja sam vidio da je Dubravki njena torba jako teška, pa sam joj rekao Dubravka hoćeš da se zamijenimo, a ona me je pogledala onako čudno, pa je rekla ne treba, a ja sam rekao moja je torba mnogo lakša, onda je Dubravka stala i rekla dobro hajde. Onda sam ja uzeo njenu torbu, a ona moju, pa

smo onda nastavili dalje i Dubravki je bilo mnogo lakše nositi tu torbu nego onu, a meni je ona torba bila mnogo teža nego ta. Pa smo došli do autobusne stanice i svi smo spustili torbe na zemlju. U daljini se začulo kako grmi i vidjelo se jednom ono kako sijevne pa nestane. Tata je pogledao u nebo i rekao samo da ne počne padati prije nego dođemo do Nove Gradiške, a mama je rekla ne bismo se morali bojati kiše da si kišobrane stavio odozgo, a ne na dno torbe. Tata je rekao što mi stalno prigovaraš, a mama je rekla što me stalno dovodiš u situaciju da ti imam što prigovarati. A na banderama su se u tom trenutku upalile svjetiljke i više nije bilo mračno kao prije. Mama je rekla Bože jesam li ponijela sunčane naočale, a Dubravka je rekla jesi, stavila si ih u smeđu torbu, a mama je rekla a da. Onda je naišao neki čovjek, tj. došao do nas i rekao dobra večer, a mama i tata su mu odzdravili, a on im je rekao hoćete daleko, a tata je rekao na more, a on je rekao blago vama. On je išao na posao u Gradišku, i onda su on i tata pričali nešto o poslu, jer on radi u istoj tvornici gdje i tata, i onda je on rekao u mom odjelu je najgore, radimo u sve tri smjene, a često i nedjeljom, blago tebi Josipe, sutra bih se s tobom mijenjao, a tata je rekao samo bismo se onda morali i za plaću mijenjati, a onaj čovjek je rekao e to ne bih. Onda je došao autobus, i mi smo unijeli stvari u autobus, i ušli smo u autobus, a kartu smo kupili od vozača, jer u tom autobusu nema konduktera. Onda je autobus nas odvezao u Novu Gradišku, pa smo onda mi s autobusnog kolod-

Mito Gavran

Zaboravljeni sin

vora pošli na željeznički kolodvor, a oni su odmah jedan uz drugi, i kad smo došli na željeznički kolodvor, onda smo spustili torbe tamo ispred stanice, a tata je rekao idem pitati da li kasni. Tata je otišao, a mama mi je rekla: Mislave obrisi nos, a ja sam se useknuo. Tata se vratio i rekao kažu da ne kasni, a mama je rekla to je pravo čudo da vlak dođe na vrijeme. Onda je meni oko glave zujao neki komarac, a ja sam ga onako hvatao rukom, ali nikako, on svaki put pobjegne, pa krene na mene opet, a ja ga onda opet onako rukom. A mama mi reče što to radiš od sebe, vidiš da te svi gledaju, i onda sam ja stvarno vidio kako me oni ljudi što čekaju vlak, vidio sam kako gledaju to kako hvatam komarca. I ja sam se umorio, i onda me komarac zbog toga ugrizao u čelo, a ja rukom pljas po čelu, i tako sam ubio komarca. Onda je Nikola rekao ja moram u WC, a mama je rekla hajde, samo požuri. Onda je još nekoliko ljudi došlo na stanicu, i onda su preko razglasa rekli da naš vlak stiže, i kad je vlak stigao, mi smo se ukrcali u njega, i onda je tata išao naprijed kroz vagon i otvarao kupe po kupe i pitao ima li slobodno mjesto, a oni što sjede su mu odgovarali nema. Onda je naišao kondukter i rekao tati imate mjesta u zadnja tri vagona, i onda smo svi mi promijenili smjer kretanja i išli smo dugo dugo kroz mnogo vagona, dok nismo došli u jedan gotovo prazan, i onda je tata otvorio vrata na nekom kupeu gdje je bila samo jedna žena, i tata ju je pitao je li slobodno, a kad je ona rekla je, onda smo svi mi ušli u taj kupe, a torbe smo stavili gore na one prečke. Kad

smo sjeli, mama je rekla baš imamo sreće što ima mjesta. I onda je mama pitala onu ženu dokle ona ide, a ona je pričala kako ide sinu u vojsku i rekla je koliko ćete vi ostati na moru, a tata je rekao desetak dana. I onda, dok se tako pričalo, ja sam zaspao, kasnije sam se u vlaku samo jednom probudio na kratko i vidio sam kako Nikola izlazi iz zamračenog kupea i odlazi u WC, ali sam to vidio onako u polusnu, pa sam opet zaspao. A ujutro, kad sam se probudio, sunce je već jako sjalo, i svi su već bili budni, a one žene više nije bilo s nama u kupeu. Onda je mama iz one manje torbe izvukla hranu i sokove, i tad smo se mi najeli, i sok na slamku posisali. I još smo se dugo vozili, kad, iza jednog brda, kako vlak skrenu, pred nama bijesnu more, i ja sam povikao eno mora, eno mora, a sve se ono pred nama modrilo, i sunce se od njega odbijalo, i to sam ja prvi put u životu vidio more. Onda je vlak ušao u tunel, i ja sam jedva čekao da iziđe, pa da opet gledam more. A tata se slatko smijao kad je vidio da se ja veselim moru, a mama je rekla što se smiješ. I onda smo mi došli do stanice i iz vlaka prešli u neki autobus s mnogo putnika koji nas je odvezao do sela gdje je stričeva vikendica. A ta vikendica je velika i tata i mama kad su došli prvo su otvorili sve prozore da se prozrači, i mama je rekla sve je isto kao i prije dvije godine, a tata je rekao da, samo smo mi malo stariji, a mama je rekla i Mislav je s nama. I onda su oni raspremili sve stvari, i onda su rekli hajdemo sad odspavati kao ljudi u krevetima, pa ćemo se dići za ručak,c

Miro Gavran

a poslije ručka idemo na kupanje. A poslije ručka su svi bili raspoloženi, i onda su uzeli ručnike i kreme za sunčanje, onda smo krenuli prema plaži, a plaža je jako blizu kuće. A na plaži je bilo mnogo ljudi. Ja sam prije na filmovima gledao plaže, ali sad sam stvarno bio na plaži, pod nogama je bio onaj sitni pijesak, sitan kao prašina, i to je bilo tako zanimljivo. I onda smo našli jedno mjesto na plaži gdje nije bilo gotovo nikoga i čim smo ostavili stvari, Nikola i Dubravka su pojurili u more i zaplivali brzo, jako brzo, sve onako prskajući oko sebe, a za njima su krenuli mama i tata i isto su veselo zaplivali. A tata se okrenuo na leđa i tako na leđima je bio na moru, nije tonuo. I tad je tata ugledao mene, i zaplivao nazad prema obali, i rekao Mislave hajde u more, a ja sam rekao ne znam plivati, a tata je rekao neka, naučit ćeš, samo uđi u more. A ja sam onda zagazio, a more sve oko mene, a ja još više naprijed, a more još više gore, i onda mi je do pasa došlo. A tata je rekao da li ti godi, a ja sam rekao aha. A tata je rekao hoćeš li pokušati zaplivati, a ja sam rekao hoću. I ja se tad bacio onako naprijed mahati rukama kao tata i mama, ali me more poklopi, i ja propadoh kroz more, i u usta mi, i tako grozno me počelo gušiti, i tad osjetih tatine ruke kako mi pomažu, i moja se glava diže iz mora, i ja uhvatih zrak, a čim sam pod nogama osjetio dno, odmah sam krenuo na obalu, a tata je rekao kud ćeš, a ja sam rekao idem na suho, a tata je rekao zar nećeš da naučiš plivati, a ja sam rekao neću, more je tako gorko, više volim da ga gledam nego da sam u nje-

Zaboravljeni sin

mu. I onda sam ja sjeo na pijesak i gledao kako tata, mama, Nikola i Dubravka plivaju, viču i uživaju u moru. A danas, kad sam se probudio rano ujutro, tata je već bio budan i došao je u moju sobu, i rekao Mislave hoćeš sa mnom u trgovinu. I onda smo mi otišli do trgovine gdje je tata mnogo toga uzeo s polica. To je u stvari bila samoposluga. Onda je tata došao do one police gdje su one gumene stvari i uzeo jedan pojas, onaj od gume što se napuše, i rekao mi de kušaj možeš li ući u njega, ali je taj pojas bio malen pa mi je tata kupio veći, a kad smo došli do blagajne, rekao je ma idem kupiti i loptu, pa se vratio i uzeo onu veliku laganu loptu kojom se ne može igrati nogomet, ali zato zanimljivo pliva po moru. Onda je cijela naša obitelj doručkovala, pa smo krenuli opet svi na plažu. A kad smo došli na plažu, onda je tata rekao meni de stavi pojas. I ja sam tad ušao u more i nisam tonuo, i baš sam lijepo plivao i baš sam uživao na moru, i tako je to lijepo kad je more svuda oko tebe, a ti odozgo. A tata je stalno plivao uz mene za slučaj da se moj pojas probuši ili tako što.

16. VII. 1986. Tata je šetao sa mnom uz more po onome što je betonirano, a uz to su privezani mali čamci i veći čamci i dva brodića. I ja sam stao pokraj jednog brodića i zagledao se u njega, i tata je stao, i taj je brodić bilo tako

Mito Gavran

zanimljivo gledati. I tad se pojavio na brodiću neki čovjek u uniformi, i on je vidio kako nas dvojica gledamo brodić i rekao je: izvolite se popeti na brodić i mi smo se popeli, i onda nam je on sve pokazao, i rekao je ovo je kormilo, a ovo je kabina za ovo, a ovo je kabina za ono, i veliku užad sam vidio i jedno sidro što je na palubi, a drugo sidro je dolje u vodi, a to sidro ne da da brod ode ni da se previše ljulja. A kad smo odlazili s broda, tata je rekao onome na brodu hvala vam, mnogo vam hvala, a onaj se samo osmjehnuo. A jučer kad je pala noć, Dubravka i Nikola su rekli mi bismo otišli u disko klub u hotel, a tata je rekao koliko to košta, a oni su rekli isto koliko i kod nas. A mama je rekla taj je hotel sumnjiv, baš mi je nešto sumnjiv, a Dubravka je rekla tebi je sve sumnjivo, a mama je rekla za tvoje dobro je bolje da ne ideš, tamo ima sumnjivog svijeta, i stranaca sa svih strana, a ni ovi naši nisu normalni, a Dubravka je rekla to su oni isti ljudi koje preko dana srećeš na plaži. I onda su njih dvoje ipak otišli u disko, u taj hotel, i vratili se jutros u zoru, a to njihovo vraćanje je probudilo tatu, a njih dvoje su mislili da će ući na prstima, pa kasnije reći da su se vratili mnogo ranije. A tata je zbog toga bio jutros jako ljut, i rekao je tako se nismo dogovorili, vi izigravate naše povjerenje ako se dogovorimo u jedan sat, onda trebate doći u jedan, jer kako da vas cijenim i uvažavam kao već gotovo odrasle osobe ako do svoje riječi vi sami ne držite. A Dubravka i Nikola nisu ništa odgovorili, samo su sakrivali pogled od tate. A mama je rekla to nema smisla,

Zaboravljeni sin

kad sam ja išla u gimnaziju, slušala su djeca roditelje i kad se nisu slagali s njima, a ovo sad je sve okrenuto na glavu. A danas smo Nikola, tata i ja šetali po ovom mjestu, i onda smo došli tamo do one čistine gdje onaj čovjek drži onog malog magarca, a djeca se penju na magarca, a onda onaj čovjek fotografira, a roditelji pitaju koliko to košta. I to je baš bilo lijepo gledati, i ja sam rekao tati da bih i ja rado zajahao na magarca, a on je rekao ma nije to za tebe i tako ja nisam.

18. VII, 1986. Danas smo se Nikola i ja kupali sami na onome mjestu gdje je najviše onog sitnog pijeska što je kao blato. A Nikola je plivao na sve moguće načine, i ronio je duboko, i baš je zanimljiv bio u vodi, a ja sam s pojasom plivao onako kako se može s pojasom, a ljudi s obale su me onako čudno gledali, i ja sam pitao Nikolu zašto mene oni ljudi čudno gledaju, a Nikola je rekao to je zato što se čude da tako jedan dvadesetogodišnjak pliva s pojasom. I onda, kad smo izišli iz mora na obalu, Nikola je rekao hoćeš da te naučim plivati, a ja sam rekao neću, jer me je tata htio naučiti pa je bilo jako gorko. A Nikola je rekao ja ću te naučiti a da se nećeš morati nagutati. Onda je Nikola uzeo moj pojas i ispustio malo zraka iz njega i rekao hajde sad plivaj, i ja sam plivao. Onda je Nikola opet uzeo pojas i opet pustio

Mito Gavran

Zaboravljeni sin

zraka i rekao mi plivaj, a ja sam plivao. I tako je Nikola ispuštao zrak malo-porealo sve dok u pojasu nije bilo skroz malo zraka, i tada je Nikola rekao, a de sad probaj plivati bez pojasa i ja sam zaplivao, i plivao. I ja sam tako danas bio sretan što sam naučio plivati, a Nikola je isto bio sretan pred mamom i tatom jer je on zaslužan što sam ja naučio plivati. A mama je rekla Nikola svaka ti čast, baš si se dobro dosjetio to s pojasom i sa ispuštanjem zraka, jer meni, mada sam završila onu staru tešku gimnaziju, tako nešto nije palo na pamet.

svi smo krenuli u jednu gostionicu gdje su bili i neki što sviraju i baš je jako lijepo bilo, i oni konobari su tu bili, i onako su mnogo toga na poslužavniku znali nositi, a da ništa ne ispadne i baš je ta večer bila lijepa. Samo je meni bilo neugodno što ne znam jesti nožem i vilicom, a to je mamu jako ljutilo a taj nož i vilica to je tako nezgodno i ne mogu ja držati vilicu u lijevoj ruci, jer mi ona bježi iz ruke, a mama kaže da to moram naučiti jer da je to jako važno za pametan život.

22. VII. 1986. 20. VII. 1986. A danas je bila nedjelja i moji su roditelji nas troje vodili u crkvu na misu. I u crkvi je bilo tako lijepo i netko je svirao na orguljama, ali se taj netko nije vidio, a ni orgulje, ali je zato muzika strujala sa svih strana, i ljudi su pjevali, a i ja sam otvarao usta kao da i ja znam tu pjesmu, a ne znam, a u crkvi je tako ugodno prohladno, a ne vruće kao vani. Sestra je danas pisala jedno veliko pismo svojoj prijateljici Jasenki. To je djevojka što živi u kući do naše, a sad je s roditeljima isto na moru, i mislim da sam već pisao u ovu bilježnicu o toj Jasenki, ali mi se sad ne da listati unazad i provjeravati, meni se ne da čitati što sam zapisao, a baš volim sve zapisati što se dogodi. Pred večer je tata rekao e red je da izađemo na večeru bar jednom. I onda smo se svi lijepo obukli, i

Danas je opet počelo spremanje i prevrtanje ormara. Sutra se vraćamo kući u Omorinu. Mislim da su novci svi otišli, i da se zato moramo sutra vratiti kući.

24. VII. 1986. Jutros smo doputovali u Omorinu. Malo smo odspavali, a onda se probudili i cijeli dan smo svi bili onako tužni i bez veze, i to su izgleda svi ljudi na ovome svijetu tako loše raspoloženi kad se vrate s mora. Jedino je Nikola na trenutak bio veseo kad se poigrao sa svojim zečevima i kad je golubove pustio iz krletke. A u vlaku kad smo bili, s nama su putovala i dva vojnika, i samo su o toj vojsci pričali, pa je jedan mene zapitao jesi li bio u vojsci, a ja sam rekao nisam, a on je pitao pa kad ćeš, a tata je rekao on je oslobođen

Miro Gavran

Zaboravljeni sin

vojske, a vojnik je zapitao zašto, a tata je rekao zbog zdravlja, a ja sam zapitao tatu a od čega ja to bolujem, a tata nije ništa rekao, a ja sam onda rekao tati i ja bih volio biti vojnik, pa da dobijem pušku, pa da se mogu igrati puškom i onako koračati, onako da sve odzvanja, a ja idem najprije. Dubravku je kod kuće zateklo Jasenkino pismo, a tatu opomena zbog neplaćenog računa za telefon. Meni je žao što više nisam na moru, sad kad sam naučio plivati.

drugačije, one su debele i niske, isto se moraju zašiljiti, a zabijaju se u zemlju tako da okreneš sjekiru naopačke i udaraš odozgo po pritki. A na televiziji je bio neki smiješni francuski komičar što može obrve sve onako na sve strane okretati, i baš sam večeras sa zadovoljstvom gledao televiziju. Inače baš ne volim televiziju, osim kad su filmovi u kojima se mnogo puca, a na kraju glavni junak ostaje živ, a volim jako i reklame, jer su kratke i onako brze i smiješne.

25. VII. 1986.

26. VII. 1986.

Tata do kraja ovog tjedna neće ići na posao, još mu traje godišnji. A u vrtu je danas bilo mnogo posla i svi smo mnogo radili, jer dok smo mi bili na moru, trava je rasla kao nenormalna i sad je to trebalo oplijeviti, a i za sutra je ostalo mnogo posla. A ja sam u kanti donosio vodu s bunara, i onda sam malim lončićem zalijevao svaku stabljiku paprike, i tek što ja nalijem vodu na zemlju, tj. oko paprike, a zemlja odmah proguta tu vodu, tako da sam onda još jednom prošao i još jednom svaku papriku zalio. A mama i Dubravka su plijevile travu na drugom kraju vrta, a tata i Nikola su imali posla oko pritke za budući grah, a i oko rajčica. A te pritke za grah su tanke i visoke, više od mene, a na njima ima mnogo kvrga, i svaku pritku treba zašiljiti, i taj šiljak ide u zemlju, a pritke za rajčicu su skroz

Danas je bila ona žena što živi kod trgovine a ime joj je Lucija, ona je mamina prijateljica. A to je bilo kad smo ručali, a prije ručka smo došli iz vrta, gdje smo se mnogo naradili, još više nego jučer. I dok su mama i Dubravka prale suđe, na vratima je jako zakucalo, i svi su se trgnuli, i tata je rekao tko bi to mogao biti, jer izgleda, otkako sam ja u ovoj kući, na ta vrata više nitko ne kuca. I kad je tata otvorio vrata, na njima je bila teta Lucija. I mama je rekla baš mi je drago što si došla, a teta Lucija je rekla nismo se dugo vidjele, kao da živimo u dva sela, a ne u jednom. Onda je teta Lucija rekla a to je tvoj sin, i pitala me je kako si, a ja sam rekao ne znam, a onda je ona na to bila malo zbunjena i onda je sjela na stolicu. I u prvo vrijeme se vidjelo kako im taj razgovor ne ide glatko, jer teta Lucija nije izdržala a da svako malo-malo ne pogleda mene, a onda se navikla

Miro Gavran

Zaboravljeni sin

na mene i ja joj više nisam bio neobičan, a ja volim kad se ljudi naviknu na mene, a ne onako kad me gledaju kao da sam ja netko, ili što je još gore, kad šute u mojoj prisutnosti i ja onda znam da ja njih zbunjujem, a u stvari oni mene zbunjuju. A teta Lucija ima blage oči i brzo se privikla na mene, i onda su ona i mama pričale 0 jednoj ženi što je ostavila muža, pa o jednom mužu što je ostavio ženu, pa o nekom čovjeku što je prošli tjedan otišao u zatvor jer je u poduzeću gdje radi, a to je u Novoj Gradiški, pronevjerio velike novce, a ti svi ljudi o kojima su pričale su izgleda iz naše Omorine, a pričale su i o nekoj ženi što je ostala u drugom stanju a da to nije htjela, pa su pričale o nekoj što želi ostati u drugom stanju, ali ne može, pa je sad otišla u toplice na liječenje, pa o nekoj djevojci što je pobjegla od kuće, a onda se vratila, i o nekoj su pričale što je bolesna, ali ta izgleda nije djevojka nego žena. Pričale su o poslovi ma, o cijenama u trgovini, o nekim prevarama, o ne kim što se vole, i o nekim što se mrze a ja sam u svemu tome vidio kako moja mama uživa što napokon ima s kime pričati, i zato je pričala kao da je tek danas naučila pričati, pa sada nadoknađuje ono što nije prije, 1 to je bilo baš isto kao kad je mene Nikola tek naučio plivati, pa sam ja onda plivao do iznemoglosti, jer sam bio sretan što odjednom znam plivati. A kad su mama i teta Lucija pretresle cijelo selo, onda je teta Lucija kre nula svojoj kući i rekla mami svrati ponekad do nas, a mama je rekla hoću, i ja sam vidio da je mama jako vesela što se tako netko s njom fino napričao poslije

dugo vremena, a i tata je bio sretan zbog mame i njih dvoje su o teti Luciji govorili sve najbolje. Mama je rekla ona nam je jedina prešla preko praga otkako je Mislav došao, a tata je rekao i drugi će samo dok se naviknu. Dubravka se posvađala s Nikolom jer je uzeo Studio pa joj ga ne da, već ga je dugo čitao, a Nikola je rekao ja sam išao na poštu po njega pa imam pravo da ga prvi iščitam, a Dubravka je rekla daj mi samo horoskop, a mama je rekla ponašate se kao mala djeca, pa je rekla Nikoli daj mi taj Studio, pa ga je onda mama čitala.

27. VII. 1986. Danas me je tata poveo u šetnju. A to je bilo već predvečer, i nismo dugo šetali kad je tata rekao hajdemo do gostionice. I onda smo ušli u gostionicu, a tamo se čula jaka muzika, ali nije bilo pjevača s harmonikom, mada se čula pjesma s harmonikom, nego je tamo bila ona sprava u koju ubaciš novac, a ono se sama ploča stavi i sama počne muzika, ali ti prije toga moraš pritisnuti pravo slovo i pravi broj koji se odnosi na neku ploču. A tu je u gostionici bilo ljudi koje smo tata i ja poznavali, tata je nekima klimnuo glavom, a neki su klimnuli njemu i to kad smo tek ušli unutra. Sjeli smo za jedan prazan stol, a odmah nam je prišla krčmarica i zapitala nas što želimo, a tata je rekao dva gusta soka. A onda je u gostionicu ušao poštar Dragutin i

Miro Gavran

Zaboravljeni sin

pitao tatu je li slobodno, a tata je rekao naravno, a on je sjeo za naš stol i rekao tati lijep ti je sin, a tata je rekao jest, pravi momak, a to se odnosilo na mene. Onda je poštar Dragutin rekao tati da li ti Josipe znaš da oni luđaci iz mjesne zajednice opet hoće raspisivati samodoprinos, a tata je zapitao za što, a Dragutin je rekao za nogometno igralište, a tata je rekao pa još nismo otplatili onaj samodoprinos za cestu, a Dragutin reče to sam im i ja kazao ali je njima u interesu da se što veće pare obrću pa se više zadrži među njihovim prstima. I onda su njih dvojica govorili da to nema smisla i baš su bili u velikom razgovoru, kad je na drugom kraju gostionice neki crni čovjek opsovao nešto nekom plavom čovjeku, a plavi čovjek je ljutito uzviknuo da li ti to meni, a crni je rekao tebi i svima tvojima, onda je i plavi crnome opsovao majku, onda je crni skočio od stola i ošamario plavog, a plavi je udario šakom u trbuh crnoga, i kad se učinilo da će to postati prava tuča, oni ljudi što su bili s njima razdvojiše ih, i još se mnogo psovalo, ali su ubrzo svi sjeli, a krčmarica je rekla ako nastavite zvat ću policiju i onda je bila tišina, a Dragutin je rekao tati e ne sviđaju mi se ove današnje tuče, nitko više nož ne vadi, lako ih je sve pomiriti, a teško podjariti, ljudi su postali tako mlitavi da više ljudima ne nalikuju, a tata reče i bolje tako nego da se stalno mlate kao nekada. A poštar Dragutin je popio četiri rakije dok je sjedio s nama, i oči su mu se onako zasvjetlucale. Tata ga je zapitao kada ćeš na godišnji odmor, a Dragutin je rekao ne znam, ne mogu

dobiti zamjenu, a baš sam željan odmora, a i staju bih novu morao sazidati.

28. VII. 1986. Današnji je dan bilo svega, tata je opet krenuo na posao, a mama me opet tjera da učim matematiku. I onda sam ja čitao onu priču o Samsonu i Dalili, i kako je Dalila Samsona oslijepila i kako su Samsona ošišali pa više nije bio jak. Onda sam ja s mamom analizirao tu priču. Onda je mama rekla hoćeš da još čitamo iz Biblije, a ja sam rekao hoću, to mi je jako zanimljivo, pa je mama rekla hajde okreni nasumce neku stranicu, pa to čitaj, a ja okrenem onako otprilike i počnem čitati priču u kojoj se govori o jednom čovjeku što se zove Abraham, a tom Abrahamu Bog reče žrtvuj svoga sina ako hoćeš da ti ja vjerujem da si mi odan, i taj čovjek stvarno uzeo tog svog sina i ruke mu zavezao i na neko brdo stavio mnogo grana, a na granje stavio svog rođenog sina i uzeo nož i zamahnuo nožem u namjeri da zakolje svog sina, ali ga u tom trenutku pozva s neba anđeo Jahvin i reče nemoj klati sina, i Abraham nije. I onda sam ja mamu pitao da li bi Abraham zaista zaklao tj. žrtvovao svoga sina da se nije pojavio anđeo, a mama reče bi. A ja sam rekao da je to jako ružno, i da ja na njegovom mjestu ne bih žrtvovao svoga sina, i još sam rekao da je tom Abrahamovom sinu sigurno bilo teško kad se vratio s tog brda u svoje selo i kad je

Mito Gavran

Zaboravljeni sin

morao živjeti u kući s ocem koji je na njega zamahnuo nožem. Kad sam ja to rekao, mama je problijedjela i rekla drhtavim glasom Mislave idi se igrati u dvorište, dosta je bilo učenja. U tom trenutku u sobu je ušla Dubravka i rekla mami tko je sakrio moj lak za nokte, a mama je na to viknula marš van i ti i tvoj lak za nokte, marš. A Dubravka ju je iznenađeno pogledala, izišla van, i onda sam čuo kako je iza vrata rekla što vičeš, nisam ti ja kriva što si u klimakteriju. Uz to: danas je nestalo struje i više se nije vraćala, tako da ovo pišem uz svijeću, i sad je cijelo selo u mraku. Tata je rekao pa to je da čovjek poludi, baš kad je utakmica mora nestati struje. A danas je Nikola krenuo na igralište, a ja sam rekao mogu li s tobom, a on je rekao hajde. I kad smo došli na igralište, tamo su već bili neki dečki, i onda su oni odlučili da se treba podijeliti u dvije ekipe i zaigrati mali nogomet. I onda su se oni trebali podijeliti na dvije strane, ali tako da mene nema, pa sam ja rekao Nikoli i ja bih igrao, a Nikola je rekao dečki može li igrati i moj brat, a neki mladić što se zove Zoran rekao je a što ako ga netko povrijedi, odgovarat će kao za normalnoga, a Nikola je rekao Zorane ako on ne bude igrao, neću ni ja. I onda smo mi zaigrali petorica protiv petorice, na posve male golove bez golmana. A ja sam igrao u ekipi s Nikolom, a protiv onog mladića što se zove Zoran. A ja sam u Zagrebu često igrao nogomet i to ne samo sa svojima iz doma nego su me na Trešnjevci i oni dečki iz grada uzimali rado u svoju ekipu. I onda

smo mi igrali danas nogomet na male golove, i moja ekipa je gubila sa dva nula, i onda sam ja imao loptu i krenuo sam prema golu i na mene je krenuo Zoran, a ja sam mu loptu tako vješto proturio kroz noge i lopta je otišla u gol i bilo je dva naprama jedan. I svi su se smijali Zoranu što sam mu ja proturio loptu kroz noge, a on je bio jako ljut. Onda je onaj mali dečko iz moje ekipe izjednačio rezultat na dva prema dva. I onda je dugo bilo neriješeno, pa je došla jedna šansa kad je lopta bila u mene, a ja naprijed sam, a od protivničkih igrača preda mnom samo Zoran, i onda sam ja krenuo naprijed, i tek što sam prošao Zorana, i tek što sam zamahnuo na prazan, gol, potplete mi noge Zoran i udari me po lijevoj nozi, i ja padoh na zemlju, a u očima mi bljesnuše zvjezdice i jako me zaboljelo i nisam gol dao, i ostao sam ležati na zemlji, i svi su se oko mene okupili, a ja sam se držao za lijevu nogu, a neki dečko je rekao Zorane ti nisi normalan, mogao si mu slomiti nogu, a Zoran se pravdao. Onda mi je Nikola pomogao da se pridignem, a ja sam osjećao da me jako boli kad sam na nogama, i onda sam krenuo kući. Nikola je rekao hoćeš da idem s tobom, a ja sam rekao ne treba, mogu sam, ostani igrati. I ja sam otišao kući, a noga me još i sad jako boli.

30. VII. 1986. Danas je napokon došla struja, i više nećemo navečer paliti svijeće. Jučer je neki čovjek umro u našem selu, pa je danas tata otišao na pogreb. A kasnije, kad

Miro Gavran

Zaboravljeni sin

je crkveno zvono zvonilo, naišla je ulicom dugačka pogrebna povorka, a mi smo svi iza zastora gledali na ulicu, i ja sam vidio tatu kako korača s onim ljudima što idu u jednom redu po njih petorica. I čula se limena glazba, a naprijed su išli oni što nose vijence, a za njima kovčeg, a iza kovčega oni u crnome što plaču, mama kaže da su to rođaci, a iza rođaka idu oni ljudi iz sela, a skroz na kraju išle su babe. I ja nikad prije nisam vidio pogreb, osim na filmovima, ali Dubravka kaže da sve ono što čovjek vidi na filmu nije pravo, i da je isto kao da to nije vidio. Mama je danas bila strašna. Tjerala me je jako dugo da učim matematiku i nije uvažavala ni jednu moju ispriku. Ja sam je molio da učimo bilo što drugo, ali ona je htjela baš matematiku, to je bilo toliko mučno da danas nisam imao volje ručati, a mama je rekla da nisi bolestan, a ja sam rekao nisam, a ona je rekla što onda ne jedeš, a ja sam rekao nemam volje.

1. VIII, 1986. Dubravka je utrčala u kuću i rekla vratila se Jasenka. Mama je pogledala kroz prozor prema onoj susjednoj kući i rekla stvarno. Onda su mama i Dubravka otišle iz kuće, prijeko, da se pozdrave s tim našim susjedima koji su se vratili s mora. A ta Jasenka je Dubravkina najbolja prijateljica, a njeni roditelji su nastavnici. I nakon pola sata mama i Dubravka su se

vratile, a Dubravka je rekla kad Jasenka malo odspava, doći će do nas da se napričamo. A to je bilo jutros. A danas poslije ručka, ja sam bio u dvorištu ispod oraha, godila mi je hladovina, a odjednom osjetim da se iz susjednog vrta netko približava. Okrenem se a ono jedna djevojka. Ona me pogleda i kaže zdravo, a ja joj kažem zdravo, ona zastane i zapita je li Dubravka u kući, ja kažem jest, onda ona kaže jesi ti Dubravkin brat, ja kažem jesam, a ona pruži meni ruku i kaže ja sam Jasenka, a ja njoj pružim ruku i kažem ja sam Mislav. I tad se ja zagledam u njeno lice i u te njene oči, u taj vedri osmijeh i u kosu prelijepu crnu dugačku, i sva je ona izgledala kao iz bajke i slikovnica, tako me je lijepo gledala u oči, a ne kao svi ljudi što obaraju pogled kad me sretnu. I onda mi je rekla, pričala mi je danas tvoja sestra o tebi, rekla je da si se vratio iz Zagreba, a ja sam na to rekao eto jesam. Onda me je Jasenka pitala je li ti lijepo ovdje, a ja sam rekao meni je najljepše u Zagrebu, a ona se osmjehnula i rekla idem do Dubravke. I ušla je u našu kuću, a ja sam ostao pod orahom, i igrao sam se neko vrijeme s kamenčićima, to onako da bacaš jedan kamenčić u zrak, a drugi ti je u ruci, onda baciš taj što ti je u ruci u zrak, a ovaj što je bio u zraku već ti padne u ruku, i sve tako. A onda mi je to dojadilo pa sam pošao u svoju sobu. U predsoblju su bile Jasenka i Dubravka, i baš su mnogo i s voljom pričale, i meni se Jasenka osmjehnula kad sam prolazio pored njih, a Dubravka je zapitala jesu li mama i tata još u vrtu, a ja sam rekao mislim da jesu.

Miro Gavran

Onda sam ja ušao u svoju sobu, ali sam slabo zatvorio vrata tako da su ostala malko odškrinuta, a to sam primijetio tek kad sam legao na krevet, a nije mi se onda dalo dizati i zatvoriti do kraja. I tako sam ja kroz ta odškrinuta vrata čuo kako moja sestra Dubravka i Jasenka pričaju. Onda su njih dvije pričale o moru, Jasenka je pričala što je sve radila i kamo je sve išla, a Dubravka je pričala Jasenki o našem putu na more. A onda je Dubravka utišala glas i rekla vidiš došao nam je u kuću Mislav, a Jasenka je rekla nisam znala da imaš starijeg brata, a Dubravka je rekla nisam ni ja, to je bila ideja moje lude majke da Mislava odvoje od nas i da ga drže u tajnosti, možeš misliti kako smo se Nikola i ja iznenadili kad su nam rekli da imamo brata, Jasenka je rekla djeluje tako blago, dobronamjerno, kao da nikakvo zlo ne bi mogao počiniti, a moja sestra je rekla stvarno je dobar, samo sam ga se u početku plašila, a da ni sama ne znam zašto, sad smo se svi navikli, još da se navikne i selo, pa će sve biti u redu. Onda je Dubravka pričala kako ju je ostavio njen dečko Mladen, to je onaj što je jednom došao na motoru na nedjeljni ručak, pa više nije dolazio, onda je Dubravka zapitala a što je s tobom i Zoranom, a Jasenka je rekla pisao mi je, a i ja njemu. Onda je Dubravka pitala da li ga još uvijek voliš, a Jasenka je rekla mislim da ga više ne volim, ali ne znam kako da mu to kažem, suviše je grub prema meni a da bih ga mogla voljeti onako do kraja, baš me čekaju ružni razgovori s njim, nisam ga još ni nazvala, ne bih ga htjela povrijediti, ne znam

Zaboravljeni sin

kako da to izvedem a da ga ne povrijedim, Onda je Dubravka rekla neki dan je igrao nogomet na igralištu, pa je za malo našem Mislavu noge polomio. Onda su njih dvije izišle na dvorište i ondje nastavile razgovarati, a to ja više nisam mogao čuti. Sad dok sve ovo pišem mislim da možda nisam smio čuti ono što su one pričale, jer je jednom mama rekla da je prisluškivanje zabranjeno i ružno. Večeras je Nikola pričao tati da je čitao u nekoj knjizi o astronomiji da predviđanja govore da će se Sunce ugasiti mnogo prije nego što se nekad vjerovalo, i da će sav živi svijet nestati kad se Sunce ugasi, a da se ono mora jednoga dana ugasiti. A ja sam onda bio jako tužan zbog toga, a i sad sam tužan kad pomislim da i Sunce umire, i žao mi je što je to tako, i što ovaj svijet mora nestati jednog dana i Omorina i Zagreb i svi oni fini ljudi i djeca i šume i livade i baš je tužno i bolje je na to ne misliti.

3. VIII. 1986. Razboljeli se Nikolini zečevi sa crvenim očima. Nikola nije htio ići na misu. Tata je rekao neće zečevima biti bolje ako stalno buljiš u njih, ali se Nikola nije htio odvajati od njih. Na misu su otišli tata i Dubravka, mama je ostala kuhati ručak, a ja sam ostao s Nikolom. A njegovi zečići su se onako napola izvrnuli, kao da se ne mogu uspraviti na noge i nekako su čudno

Miro Gavran

Zaboravljeni sin

žmirkali. Nisu htjeli ništa jesti, mada im je Nikola svakih malo-malo donosio novu travu. Onda smo Nikola i ja zajedno šutjeli kraj kaveza i gledali ih. Mama je govorila da je njoj dosta tih zečeva i tih golubova i da je bolje da se to rasproda ili da pokrepaju, nego da se oko njih mora stalno brinuti kao oko svinja i kokoši, a Nikola je rekao ti se svejedno nikada nisi ni brinula za njih, a mama je rekla još bi mi i to trebalo, dosta mi je kuhanja i pospremanja. Meni je bilo žao što je Nikola nesretan zbog zečeva, ali se činilo da zbog toga ne tuguje nitko drugi u kući, pa je to meni bilo čudno. Na televiziji je bila neka emisija o nekoj afričkoj zemlji. Onda je Nikola zapitao kako se zove glavni grad te zemlje, a mama je rekla Kalkuta, a Dubravka je rekla Kalkuta nije u Africi, a mama je rekla jest, a Dubravka je rekla nije, a mama je rekla nećeš ti valjda mene učiti, ja sam išla u gimnaziju, u staru tešku gimnaziju, a tata je rekao samo nikada nisi maturirala, a mama je rekla ti sa zanatom nemaš što govoriti o geografiji, a tata je rekao ne priznajem gimnazijalce bez mature, a mama je rekla ja nisam maturirala jer sam se na kraju godine razboljela, a tata je rekao da ti ne bih povjerovao. Onda je onaj striko na televiziji rekao ime rekao ime glavnog grada te afričke države, a to nije bila Kalkuta, pa je Dubravka pobjedonosno uzviknula evo vidiš da nije Kalkuta, a mama je rekla u moje vrijeme je bila Kalkuta, ali ti ljudi u Africi svaki mjesec naprave po jedan državni udar, pa onda mijenjaju imena državama i glavne gradove kao cipele. Onda je Nikola

uzeo noćnu svjetiljku i rekao idem pogledati zečeve, a mama je rekla što ih imaš gledati, ali je on svejedno izišao.

5. VIII. 1986. Nikolini zečevi su opet zdravi i jedu i mrdaju ušima i skakuću kad im se donosi trava. A i Nikola je jako veseo. Danas sam kroz prozor gledao na vrt naših susjeda, a u vrtu su bili taj čovjek i ta žena, odnosno ti nastavnici. Iz razgovora mame i tate sam saznao da se taj čovjek zove Stanko, a ta žena se zove Ljubica i oni su nastavnici. Oni su baš nešto okopavali u vrtu i bili su jako vrijedni, i taj čovjek je sve nešto užurbano činio, svaki mu je pokret bio brz, a njegova žena Ljubica je bila nekako smirenija. I tada je u vrt došla njihova kćerka Jasenka, prišla im je i nešto ih zapitala, a otac Stanko joj je onda pokazao prema jednom dijelu vrta, gdje je onda ona počela raditi. A ja se nikako nisam mogao odmaknuti od svoga prozora, nisam mogao ne gledati. A gledao sam Jasenku, a u ušima mi je bio njen glas kad me je zatekla pod orahom i zapitala me gdje mi je sestra. I baš mi je bilo lijepo prisjećati se njenog glasa i gledati je u vrtu kako radi, a svaki joj pokret tako nekako plah i profinjen, a taj njen glas u sjećanju mi sve draži i kao da je čujem dok govori. I nisam mogao ne gledati njenu prekrasnu crnu kosu i bijelo lice, i tako sam bio sretan što je ona tu u mojoj blizini i što je

Mito Gavran

mogu vidjeti. A onda je u sobu ušao Nikola, pa više nisam mogao gledati. Nikola je tražio od mene da mu pomognem prenijeti neka drva iz podruma i ja mu nisam mogao odbiti.

6. VIII. 1986. Odjednom je sve zalupalo. To je bilo sinoć. Već sam bio zaspao, kad me je probudila vika ljudi s ulice i oštri zvuk sirene. Čulo se kako ljudi viču požar, požar, gori! I svi su se digli u mojoj kući i obukli, a tata je istrčao na ulicu i krenuo tamo kamo su svi išli. Onda sam se i ja obukao i svi smo izišli pred kuću. Mama je pitala čija kuća gori, a neki čovjek je rekao poštara Dragutina, a taj Dragutin je onaj čovjek što je sa mnom i s tatom sjedio u gostionici za istim stolom. A u daljini se vidjela svjetlost i crvenilo od kojeg se mrak raspadao. I onda smo mi krenuli prema tamo, a mama je prije toga dva puta zaključala kuću, tj. dva puta je okrenula ključ u bravi. Kad smo došli u blizinu te kuće što gori, zatekli smo ondje gomilu ljudi, cijelo selo. Iskre su skakale na sve strane, a krov je bio kao buktinja. Bila je prava panika, i čuli su se uzvici i vika i svi su trčali na sve strane i svak je svakome smetao. A onda su došla vatrogasna kola, ona mala seoska vatrogasna kola što su u garaži Društvenog doma i ovi ljudi u uniformama što su iz sela, a to je dobrovoljno vatrogasno društvo, ono dobrovoljno sam trebao napisati

Zaboravljeni sin

velikim slovom, ali nema veze, i onda su oni odmotali ona crijeva i u bunar ih ubacili, i onda su onaj motor upalili, i netko je viknuo prvi mlaz vodu daj, i onda je iz onog crijeva s drugog kraja kroz štrcaljku šiknula voda, i onda su ona dva čovjeka što su držala štrcaljku u rukama usmjerili mlaz prema plamenu, i tek što je voda počela jesti vatru, počeo onaj motor štekati, a trenutak potom presta raditi. Šef vatrogasaca je opsovao, svi se uzmuvaše oko motora u želji da vide što je, a netko reče pustite Đuru, a Đuro je zadužen za motor, i Đuro se saže i otvori poklopac na motoru i tužna glasa reče crko je, a na to jedno dvadeset ljudi opsova. I onda netko poče vikati daj kante. I onda su počele kante kolati, a mi smo svi stali u red od bunara pa do kuće, a napravio se red i od još jednog bunara, i išla je kanta s vodom iz ruke u ruku, ali je to izgleda sve bilo nedovoljno, a neki od onih ljudi što su imali vatrogasne kacige i odijela, penjali su se sve do krova po ljestvama i udarali su lopatama i nekim čudnim velikim metlama po plamenu. I to je dugo trajalo, i svi su htjeli spasiti tu kuću, svi su htjeli da se pobijedi taj plamen. A ja sam isto stajao u redu ljudi i dodavao pune kante s vodom, a uz mene je stajao Nikola. Odjednom sam u onom drugom lancu ljudi prepoznao jednu siluetu i bio sam siguran da je to ona, i bio sam sretan što je i ona tu. Jasenka je bila sa svojim roditeljima i pomagala je baš kao i ja, i kad bi plamen jače zatitrao, bolje sam je mogao vidjeti. A onda polako narod poče malaksa-vati i kao da je svima postalo jasno da je bitka izgublje-

Miro Gavran

na. I u trenutku kad se uz prasak polomi cijeli krov, kuća postade buktinja, i oni najbliži pobjegoše od plamena, a mi ispustismo kante iz ruku. Ljudi su se zbili u jednu veliku grupu na rubu dvorišta, i gledali su izgubljeno svemoćni plamen kako guta kuću. Plamen je sukljao uz potmule praskove, među ljudima od toga užasa zavlada šutnja, i svi su nijemo gledali buktinju. Odjednom sam začuo neki ljudski cvilež, neko jecanje, i tad primijetili kako su to i drugi začuli, pa se okreću prema staroj trešnji u dnu dvorišta, a pod trešnjom sjedi poštar Dragutin, sjedi onako na goloj zemlji, gleda preda se i plače li plače a narod gleda njega pa ne znaju što da rade, niti ga mogu tako gledati, niti mu mogu prići, a on svakih malo onako zajeca da je nama što čujemo tako teško i žao. I ja mislim da je to velika nesreća što je taj čovjek ostao bez kuće, to je tako tužno. A onda je mama rekla meni i Dubravki hajdemo kući, i onda smo krenuli kući, a Nikola i tata su ostali tamo, A dok smo kretali kući, opet sam ugledao Jasenku. Bila je s onim mladićem Zoranom, onim što me je na igralištu udario po nogama, i lice joj je bilo tako blijedo dok je gledala plamen, a Zoran ju je držao zagrljenu oko pasa.

8. VIII. 1986. Danas sam imao mnogo sreće. Tek što je mama počela raditi sa mnom matematiku, došla je teta Lucija, i onda normalna stvar, od matematike više nije bi-

Zaboravljeni sin

lo ništa, a teta Lucija i mama su počele razgovarati. I onda je teta Lucija rekla da je njen muž opet počeo piti i rekla je Nedo ja ću ga zadaviti svojim rukama, a mama je rekla ma daj se nemoj uzbuđivati, a teta Lucija je rekla ako mi se još jednom dovuče u kuću onako pijan kao sinoć, ja ću ga zadaviti golim rukama, pa makar dobila deset godina zatvora. Onda su njih dvije pričale o poslovima u vrtu, i teta Lucija je govorila da će od ove suše sve povrće stradati. Onda su počele pričati o nekoj ženi što je išla na abortus, a teta Lucija je pokazala na mene i rekla možemo li pred njim pričati o tome, a mama je rekla možemo, on ne zna što je to abortus. A ja sam bio ljut na mamu što ona misli da ja ne znam što je to abortus, i uvijek sam ljut na ljude kad misle da ja ništa ne znam, a ja sam čitao o abortusu, i u Večernjem listu je jednom pisalo da je u našoj zemlji jednak broj abortusa i porođaja ali ja mami sad nisam htio pred tetom Lucijom govoriti da nije u pravu i da ja znam ono za što ona misli da ne znam. A teta Lucija je rekla da je toj ženi to već četvrti abortus i da se ona igra svojim zdravljem. Pa je teta Lucija pričala o nekom čovjeku iz sela što vara svoju ženu s nekom ženom iz Nove Gradiške, i da to njegova žena još ne zna. Onda je teta Lucija pričala da se neki Luka posvađao nasmrt sa svojim bratom i sad njemu brat više ne da da prelazi preko njegove njive, a on mora prijeći preko njegove njive ako hoće doći do svog voćnjaka. Pričala je i o tome kako je neki Drago otucao tuđa kola, a sad kaže nemam novaca za platiti, ubij me, nemam. I još svašta je teta

Miro Gavran

Zaboravljeni sin

Lucija pričala. Nikola je danas na gitari cijeli dan uvježbavao novu pjesmu i svima je išao na živce. To se moglo slušati ujutro još nekako, ali je navečer već bilo tako dosadno. Dubravka mu je rekla to se ne može ni odsvirati na gitari, to je previše komplicirano ali Nikola nije odustajao, a mama je rekla uzet ću tu gitaru i spaliti je. Poslije večere su Nikola i Dubravka otišli u šetnju, odnosno na neke stepenice kod igrališta gdje se navečer skupljaju mladići i djevojke. Mene još ni jednom nisu vodili sa sobom, a nisam ih htio moliti, jer me strah da me ne odbiju, pa da onda bude neugodno i njima i meni. Večeras sam ih skoro zamolio, ali sam odustao. Sad dok ovo pišem, tata i mama spavaju, a Dubravka i Nikola su još uvijek vani.

10. VIII. 1986. Danas su u crkvu otišli Dubravka i Nikola, a tata i mama su ostali kod kuće praviti ručak i ostalo. Ja nisam otišao u crkvu jer ne znam molitve, a i mama je rekla nije to za tebe, tebe ionako Bog čuva. Mama je pravila kolače s čokoladnim preljevom, a tata je mljeo orahe na onu spravu s ručicom. Pričali su svašta, ali mislim ništa važno, jer ništa nisam upamtio. Kad je došlo podne, ja sam rekao da bih išao prošetati po selu, a oni su rekli idi prošetati po selu.

L

U šetnji sam došao do crkve, a pred crkvom su dvije djevojčice igrale školicu. Onda su odjednom iz crkve počeli izlaziti ljudi. I te mnoge ljude ja znam otprije, i sad mnogo ljudi znam u ovom selu, samo im imena ne znam, ali ih po licu poznajem, jer ulicom moga sela uvijek isti ljudi prolaze, nije to kao u mom dragom Zagrebu. I onda sam ja među onim ljudima ugledao Dubravku, Nikolu i Jasenku. I onda sam ja njima prišao, a Dubravka je rekla otkud ti Mislave, a ja sam rekao eto šećem, a Nikola je pitao da li ga je možda netko zvao telefonom zbog golubova, a ja sam rekao da telefon nije ni jednom zazvonio dok sam ja bio kod kuće. A Jasenka me je zapitala da li je pred njenom kućom parkiran kakav auto, a ja sam rekao ne nije, a ona je rekla baš dobro, znači da gosti još nisu stigli. Onda smo svi mi krenuli prema našim kućama, a ja sam cijelo vrijeme gledao Jasenkino lice i to mi je baš bilo milina. Ona je sva tako nekako. I ona je pričala s mojim bratom i sestrom, a ja sam šutio, jer sam volio slušati taj njen glas, jer je to tako lijepo. Onda je nama prišao Zoran i rekao Jasenki pa dobro gdje si ti, a ona je rekla bila sam u crkvi, a on je rekao mislim da smo se drukčije dogovorili, Jasenka je rekla nisam stigla do tebe, zakasnila bih na misu, a on je rekao mogla si telefonirati, a ona je pocrvenjela i rekla htjela sam, a on je rekao a zašto onda nisi, i tad je on njenu ruku uzeo u svoju ruku, a ja sam osjećao da je to jako ružno, jer ona ne bi trebala s njim, ona je tako nekako, a on nije tako nekako. Onda je Zoran pitao Dubravku i Nikolu kako

Mito Gavran

vaš brat, a Dubravka je rekla dobro, a Zoran je rekao ja se na vašem mjestu ne bih mogao navići na takvo što, a Dubravka je rekla ni ja se na tvome mjestu ne bih mogla navići na takvo što, ali srećom nikada u životu neću biti na tvom mjestu. Onda je Zoran mene zapitao znaš li slova, a Dubravka je rekla ne samo da zna čitati i pisati nego je Mislav unazad dva i pol mjeseca pročitao desetak knjiga. A to je istina, jer sam baš jučer dovršio knjigu »Šegrt Hlapić«, a prije toga sam pročitao jedan veliki roman što se zove »Ana Karenjina«, a prije »Ane« sam pročitao kaubojsku knjigu »Pljačkaši starog ranca«. Zoran je na to rekao mislio sam da on ništa ne zna. Onda se Jasenka zakašljala pa je Zoran prestao pričati o meni, pa su pričali o filmovima Grete Garbo i o Dinastiji.

13. VIII. 1986. Danas, dok sam radio u vrtu s mamom. Moram prvo napisati da je uz naš vrt vrt Jasenkinih roditelja, i dok smo nas dvoje radili, iz onog drugog vrta dođoše njeni roditelji prema nama, Jasenkin tata Stanko i mama Ljubica. I onda su se oni i moja mama pozdravili, i pitali su mamu kako ide posao. A tata Jasenkin je dosta teško disao, jer on ima problema s disanjem i zato su oni bili jako dugo na moru. I onda je Stanko rekao da će nam na ovoj vrućini otići vrt do kraja, i da je teško zalijevati ovako kako zalijevam, i da bi trebalo za

Zaboravljeni sin

I

slijedeću godinu smisliti nešto pa da se iz potoka navodnjavaju svi vrtovi iz ovog dijela sela, a na to je njegova žena Ljubica rekla ma o kakvom navodnjavanju pričaš, nije ovo Hercegovina, tko je vidio navodnjavati vrtove u Slavoniji, a Stanko reče suša je svuda suša. Onda su oni pričali o nekim poskupljenjima, a meni je jako dosadno slušati kad ljudi pričaju o poskupljenjima jer se to događa tako često pa je dosadno, i ne znam kako mogu uvijek isto govoriti, u tim poskupljenjima nema ništa zanimljivo. Ja najviše volim slušati kad ljudi pričaju o nečemu što se dogodilo negdje daleko i onda ja zamišljam i to mjesto i to što se dogodilo. A Jasenkina mama Ljubica je pitala moju mamu kako je mome tati na poslu, a moja mama je rekla nešto bolje, prošli tjedan su napokon dobili sirovine, a Jasenkin tata je rekao čuo sam da će ih integrirati, a mama je rekla ma tko još hoće gubitaše. I onda su oni još nešto pričali, pa su onda Jasenkini roditelji otišli u svoj vrt raditi, a mi smo nastavili raditi u svojem. Mama mi je rekla da ne trebam buljiti u ljude kad ona razgovara s njima, a ja sam rekao da nisam ni primijetio da buljim dok su oni pričali. A sada je već jako kasno i već svi spavaju, osim mene. A prije negoli ću ja uzeti ovu bilježnicu u ruke, čuo sam kako su se moji mama i tata svađali. Čulo se kako je mama govorila tati da je on primitivan i glup što joj ne dopušta da me ona školuje po svome, a tata joj je rekao Mislav mi se žali da ga maltretiraš matematikom i kojekakvim glupostima a mama je rekla ne želim da naš sin ostane na

Mito Gavran

ovom nivou na kojem je sad, hoću da uznapreduje, ja znam da on može biti kao ostali, samo s njime treba mnogo raditi, on mora mnogo učiti i stići će ih, sve je u tome koliko pred neko dijete staviš sadržaja, što ga učiš većem broju stvari, to dijete više toga nauči, samo se s njim mora mnogo raditi, a ja neću sebe žaliti u tom poslu, i jednog dana ćemo nas dvoje biti ponosni na njega, a tata je rekao pomiri se već jednom da će na tom nivou ostati do kraja života, i molim te, ne razmišljaj više o tome kako da Mislav postane pametniji, nego misli samo na to kako da postane sretniji. A mama je rekla mi moramo učiniti sve da ga se Dubravka i Nikola ne moraju sramiti kad su u društvu, a tata je rekao tebi je više stalo do mišljenja drugih nego do toga kako se Mislav osjeća, kamo sreće da je uvijek živio s nama, sad mi je tako žao što smo ga skrivali od rođenog brata i sestre, sad mi je tako žao što smo ga se bili na neki način odrekli, a mama je rekla mi ga se nismo nikada odrekli, a tata je rekao nazovi to kako hoćeš, samo je Mislav petnaest godina živio kao siroče zbog tvojih glupih ideja. A mama je rekla ja sam samo željela da Dubravka i Nikola imaju normalno djetinjstvo, samo to, i to mi je i uspjelo, zaštitila sam Dubravku i Nikolu od neugodnosti kojima bi bili izloženi da je Mislav bio od početka s nama, i nemoj mi to predbacivati jer je to najpametnije što se moglo onda učiniti poklonili smo Dubravki i Nikoli petnaest godina sretnog života, a tata je rekao sve je to tako ružno s naše strane da mi je mučno kad mislim o tome, shvati da

Zaboravljeni sin

i

smo se ponijeli ružno prema onom našem djetetu koje je trebalo najviše nježnosti i pažnje. Da je sve ove godine živio s nama, onda bi i znao mnogo više nego što je naučio u onom domu, a imao bi i normalno djetinjstvo. Mama je rekla lako ti je sad biti pametan, što prije tako nisi govorio, a tata je na to rekao tebi se onda ništa nije moglo dokazati, baš ništa. Onda je mama opet rekla nešto tati, a tata mami, a ubrzo se to umirilo i utišalo, pa sam ja otvorio ovu veliku bilježnicu i počeo pisati. 14. VIII. 1986. Danas sam na ulici sreo tetu Luciju i rekao joj dobar dan, a ona je meni rekla dobar dan Mislave, i pitala me je kamo ideš, a ja sam rekao nikamo, šećem bez veze. 16. VIII. 1986. Kad su jučer poslije večere Nikola i Dubravka pošli sjediti na stepenice, ja sam ih zapitao mogu li s vama, a Dubravka je rekla svakako. I mada su me poveli otprve sa sobom, osjećao sam da im nije ugodno od pomisli što idem s njima u društvo. A Nikola je ponio gitaru. I već je noć bila, i veliki Mjesec na nebu, i mirisala je trava, tako je mirisala da mi je u plućima bilo sve onako puno. I onda smo se mi primakli tim stepenica-

Miro Gavran

Zaboravljeni sin

ma kod igrališta. A te stepenice su tako čudne jer su same. Bila je tu, kažu, nekada zgrada seoske zadruge, pa su cijelu zgradu srušili i odnijeli sve opeke i ostalo, a jedino te velike stepenice nisu ni dodirnuli, i tu sad navečer dolaze mladići i djevojke iz sela, i sad kad smo nas troje prišli tim stepenicama, ondje je bila jedna djevojka što zove se Branka i jedan mladić što ga zovu Zvrk, a ta djevojka Branka mi je poznata iz crkve, ona uvijek žmiri kad se moli i to je meni baš bilo čudno kad sam je vidio kako žmiri. I onda smo mi sjeli na te stepenice pokraj njih, a Branka je rekla Nikoli, e baš lijepo što si donio gitaru sa sobom, a Nikola je rekao ja držim svoja obećanja. Pa su onda oni nešto pričali o nekim pjevačima i o filmovima, pa je onda Nikola zasvirao na gitari, a onda su došli Jasenka i Zoran na stepenice. Držali su se zagrljeno i vidjelo se u Zoranovim očima da je ponosan na to što grli tako lijepu djevojku. A onda je došao još jedan mladić kojem sam znao ime, ali sam evo sad zaboravio, pa ne mogu zapisati kako se zvao. Pa je onda Nikola svirao, a poneku pjesmu su pjevali ovi sa stepenica, a poneku je samo svirao. Ali osim Jasenke nitko nije imao lijep glas, jer je samo njen glas prianjao uz melodiju, dok su se drugima glasovi sudarali sa zvucima gitare. I onda je Nikola zasvirao jednu pjesmu, a da nitko nije zapjevao. A onda sam ja rekao Nikola mogu li zapjevati. A ja, otkako sam došao iz Zagreba, nisam ni jednom zapjevao, ni sam ni s drugima, a u Zagrebu sam redovito išao na pjevačku grupu koju je vodio profesor Burić. I kad sam

zamolio Nikolu da pjevam dok on svira, Nikola se zakašljao i rekao nemoj Mislave, bolje nemoj, a na to je Zoran rekao neka zapjeva da se malo smijemo, a Branka je rekla svi smo pjevali osim Mislava, možeš valjda i svog brata pratiti na gitari jednu pjesmu, i onda je Nikola rekao dobro hajde. I onda je Nikola počeo svirati, a ja sam zapjevao, i glas me je baš htio, i stopio se moj glas s njegovom muzikom, i svi su napeto slušali i nitko ništa nije pričao dok je ta pjesma išla, a kad smo završili Nikola je uzviknuo pa ti Mislave imaš školovan glas, pa ti pjevaš kao profesionalac, i svi su me počeli hvaliti da mi je glas odličan, i onda su me nagovorili da zapjevam još jednu pjesmu, a dok su me počeli nagovarati da i po treći put zapjevam, ja sam rekao da bih htio da i Jasenka zapjeva sa mnom i Jasenka je pristala, i kad je Nikola zasvirao, pođoše naši glasovi jedan prema drugome i s melodijom se isprepletoše, i ja sam osjećao kako boja njenog glasa uranja u boju moga glasa, i osjećao sam cijelom dušom kako se naši glasovi penju i spuštaju na valovima melodije spojeni u nježni zagrljaj i svi su bili oduševljeni našom pjesmom, a Nikola je rekao da bi nas troje trebalo nastupati kao trio, i Nikola je sam bio toliko oduševljen tom svojom idejom, da je bar deset puta ponovio te večeri da nas troje trebamo osnovati vokalno-instrumentalni sastav. I onda smo Jasenka i ja otpjevali još nekoliko pjesama praćeni Nikolinom gitarom, i ja sam osjećao kako me poslije tog pjevanja, to na stepenicama, svi drukčije gledaju, jer prije nego što sam zapjevao, bilo je

Miro Gavran

Zaboravljeni sin

kao da me i nema, meni se baš nitko nije obraćao, pa čak ni Dubravka ni Nikola, a sad su mi odjednom počeli gledati i u oči dok nešto govore. I onda smo se odmarali od pjevanja i muzike i pričalo se o svemu i svačemu. Onda je Zvrk rekao hajdete opet zapjevajte i onda je Nikola zasvirao a ja i Jasenka smo pjevali. Ali, kad je Nikola započeo novu melodiju, Zoran reče Jasenki hajdemo prošetati, a Jasenka reče još bih malo bila ovdje, a Zoran reče već smo dva sata ovdje, hajmo malo prošetati pa ćemo se vratiti, ali Jasenka reče ne ide mi se, a Zoran reče želio bih da prošetamo, a Jasenka reče ne šeće mi se, onda Zoran reče ako nećeš sa mnom idem sam, i Zoran pođe ljutim korakom, a Jasenka ostade s nama sjediti, Zoran se okrene i kao da je bio malo iznenađen kad je vidio da se Jasenka ne pomiče sa stepenica. I Zoran ode. I još se dugo pjevalo na stepenicama ali je Jasenka samo slušala, i činilo se da joj je lice jako tužno, a jednom je i duboko uzdahnula.

18. VIII. 1986. . Danas je Nikoli krepao jedan golub lepezaner. Nikola je bio jako tužan i dugo je gledao goluba, kao da će ovome to pomoći i kao da će od gledanja oživjeti. Tata je rekao zakopaj ga da se zaraza ne širi na druge golubove, ako je u pitanju zaraza. Ali je Nikola još jako dugo gledao goluba, i baš mi ga je bilo žao gledati tako. Onda je uzeo lopatu, pa je krenuo u voćnjak. A ja sam

išao s njim i onda je iskopao jamu, pa je stavio mrtvog goluba u nju, a na goluba kamenje, pa onda zemlju, pa je ugazio zemlju i odozgo stavio posljednji kamen. Ja sam ga pitao Nikola zašto si stavio toliko kamenja na goluba, a on je rekao to je zato da ga psi ne nanjuše i ne otkopaju. I cijeli dan je Nikola bio onako smrknut. Mama je rekla tati da ona više s njim ne može razgovarati na taj način, a tata je rekao mami ne mogu više ni ja s tobom razgovarati na taj način. A izgleda da su nešto o meni govorili. Danas je kiša samo malo padala, ali je i to bilo dobro i baš je u zraku sve bilo onako lijepo i svježe. Ja inače volim kad je lijepo vrijeme, ali ne volim kad je prelijepo, pa od vrućine sve izgori, pa se i vrt mora stalno zalijevati. Dubravka je danas pravila ručak. Ono jelo s graškom je bilo da prste obližeš, i tata je rekao da je to odličan ručak i da će Dubravka jednog dana biti prava domaćica. Mama je na to rekla da Dubravka mora još mnogo toga naučiti prije nego postane zaista prava domaćica, a tata je rekao nadam se da od tebe neće više učiti, i onda se mama naljutila na njega. Večeras je mama gledala Dinastiju s Dubravkom i Nikolom, a tata je rekao da ne može shvatiti da jedna zrela žena gleda takve gluposti, a mama je rekla da ne može shvatiti da nekoga ne zanima serija o ljubavi. Današnji dan je bio tako nekako nikakav da mi je drago što mu se primiče kraj.

Miro Gavran

19. VIII. 1986. To je bilo jutros. Ne, to nije bilo jutros, nego malo nakon doručka. Jasenka je došla k nama u kuću i rekla Dubravki da bi htjela s njom popričati. Dubravka je zapitala o čemu, a Jasenka je rekla nešto. Onda su njih dvije otišle u dvorište, a ja sam pažljivo krenuo za njima. Srećom, one su otišle tamo za velike hrpe drva, a ja sam se primakao neopaženo s druge strane, i sve sam čuo. Znam da nije lijepo prisluškivati, rekli su mi to, ali sam jako želio čuti zašto je Jasenka tako rano željela popričati s Dubravkom. Čuo sam sve, Jasenka je rekla jučer sam prekinula sa Zoranom, a Dubravka je rekla napokon. Onda je Dubravka rekla daj pričaj. A Jasenka je rekla kako mu je rekla da više ne želi da hodaju zagrljeni, ali da nema ništa protiv da pričaju kao prijatelji i da se druže kao nekada, a Zoran je na to pobjesnio i rekao joj je svašta ružno, i Jasenki je bilo sve to teško slušati, a i to što mu je morala reći da više neće s njim i to joj je bilo teško. A Dubravka je rekla baš dobro što ste prekinuli, nije on bio za tebe. A Jasenka je rekla da zna to već jako dugo, ali da joj je sada teško jer zna da je Zoranu teško i jer zna da ga je povrijedila, a eto nije htjela. I još su dugo sestra i Jasenka pričale, ali su uglavnom iste riječi govorile. Bilo je čudno to što Jasenka pati zato što Zoran pati, a opet se vidi da joj je drago što joj on nije više mladić. Kad su njih dvije završile razgovor, vješto sam napravio polukrug oko drva tako da sam ostao neprimijećen do kraja.

Zaboravljeni sin

Mama je danas vikala na mene da ne znam držati nož i vilicu, i da ne znam sjediti za stolom, i da moram više misliti na to kakav dojam ostavljam, a ne prepustiti se onako. Nikola je rekao što ga daviš, a mama je rekla kakve su to riječi, a Nikola je rekao ti ne možeš a da nekome ne zapovijedaš, a mama je rekla kad sam ja imala petnaest godina nije mi ni na um padalo da ovako govorim sa svojim roditeljima, a Nikola je rekao opet izvlačiš primjere iz kamenog doba. A večeras smo Nikola, Dubravka i ja išli na stepenice. Nikola je ponio gitaru. Putem nam se pridružio jedan mladić što zove se Dinko. Tog Dinka znam otprije, njegov tata je prošli tjedan imao prometnu nesreću, nije mu bilo ništa, ni ogrebotina, a Fićo je ostao sav slupan. Dinko dobro igra nogomet samo voli dugo driblati, neće dodati loptu, valjda voli da sam da gol bez ičije pomoći. Dok smo išli prema stepenicama, Dinko je ispričao nekoliko viceva na koje su se Dubravka i Nikola jako smijali, a ja ništa. Nisam shvatio ni jedan od tih viceva. I onda je Nikola svirao na stepenicama. Pa su došli još neki. Došla je i Branka, samo je bila prehlađena, pa je došao Zoran, prvi put sam ga vidio da šuti, bio je jako neraspoložen. Onda je došao jedan dečko što je tu u gostima kod svoje bake, a on je inače iz Kutine, i kad prođu ovi ljetni praznici, on će opet u tu svoju Kutinu. A onda je došla i Jasenka. Jasenka je sjela na stepenice tako da bude što dalje od Zorana, a moja sestra se odmah spustila do Jasenke. Onda je Nikola svirao pjesme koje ja ne znam, a kad je počeo one što ih znam, ja sam zapjevao, a sa

Miro Gavran

Zaboravljeni sin

mnom i Jasenka i to je bilo jako lijepo, a oni drugi su isto pjevali uz nas, ali smo nas dvoje, tj. Jasenka i ja, pjevali najčistije, i najbolje smo se čuli, i svi su nam hvalili glasove. A kad se pjevanje prekinulo, onda su svi počeli pričati o nekom filmu što ga ja nisam vidio, a nije ga vidjela ni Jasenka. I svašta se pričalo. U jednom trenutku Jasenka je sjela pokraj mene i zapitala me je Mislave jesi li sretan, a ja sam rekao sretan sam kad onako lijepo pjevamo, a ona je rekla a jesi li sretan kad ne pjevaš, a ja sam rekao onda sam tužan. Onda me je ona pitala kako mi je bilo dok sam bio u Zagrebu, da li sam onda bio sretan ili tužan. Ja sam joj na to rekao da sam u Zagrebu jako sretan i da ondje ima mnogo dobrih ljudi, a Jasenka je bila iznenađena mojim odgovorom i počela me je mnogo ispitivati o Zagrebu, i ja sam joj pričao zašto je meni taj grad lijep, i kako uživam kad ulicom ide mnogo ljudi, i kad se svira na Cvjetnom trgu, i kad se za Božić i Novu godinu sve osvijetli, i kad iz velikih kina izlaze gomile ljudi na ulicu, i kad tramvaji zveckaju. Onda je Jasenka rekla da je ona u Zagrebu bila do sada samo tri puta, i da će za godinu dana krenuti na studij u Zagreb, i da se boji toga hoće li se tamo privići. A ja sam joj rekao u Zagrebu je tako lijepo da će ti se odmah svidjeti, a ona je rekla e baš bih voljela da bude tako. I dugo smo bili večeras na stepenicama. I sad je već jako kasno, i moram prekinuti s ovim pisanjem jer mi se spava.

20. VIII. 1986. Kad se vratio s posla, tata je bio jako nervozan i ljut. Došao je u sukob sa svojim direktorom. Mama je rekla znaš da se ne smiješ svađati s jačim od sebe, a tata je rekao on se prema ljudima odnosi kao prema životinjama, a mama je rekla bolje bi ti bilo da si i ti ponekad malo stroži prema svojim potčinjenima, a tata je rekao ja sam obični poslovođa, to su moji prijatelji. A ja sam danas i jučer čitao jednu knjigu s lijepim masnim papirima i fotografijama u boji. U toj knjizi je pisalo svašta o životu Napoleona, a Napokon je bio jedan Francuz što je živio davno prije. U toj knjizi piše kako se Napokon rodio na otoku što ga zovu Korzika, i onda je on kao dječak otišao u vojnu školu, i jako je želio ići u mornaricu, ali ga ondje nisu primali, pa je onda otišao u artiljeriju, a to su oni što pucaju topovima, pa je Napokon bio dobar vojnik, pa je, kad je imao dvadeset i četiri godine, postao general. I onda je Napokon krenuo prema Italiji i s gladnim i slabo obučenim vojnicima, ali je tamo pobijedio u dvije ili tri bitke, pa se vratio u Francusku. Onda je Napokon sakupio vojsku i svi su se ukrcali na brodove i krenuli su u Egipat, i s velikom je lakoćom osvojio Egipat, jer tamo vojska nikada prije nije čula za topove, pa su se svi uplašili kad je zapucalo. A kad je on osvojio Egipat, nije se mogao vratiti u Francusku, jer su mu Englezi potopili gotovo sve brodove. I tako je Napokon ostao u Egiptu godinu dana. I onda će on dalje u

Miro Gavran

Zaboravljeni sin

tim svojim vojnim pohodima osvojiti Beč, ali će izgubiti bitku na moru, jer će ga na moru poraziti Englezi. Onda u toj knjizi piše i o tome kako je Napoleon osvojio Španjolsku, ali je sve vrijeme u Španjolskoj imao velikih problema. I onda on krene u Rusiju s pola milijuna ljudi, i tamo se jako loše provede, jer se vojska pos-mrzavala i gotovo svi izginu, a šef ruske vojske bio je jedan debeli general Kutuzov, koji na jedno oko nije vidio, pa je zato na ono drugo gledao. Taj Napoleon je bio baš jako čudan čovjek, jer je stalno išao u rat, i nikako mu nije bilo dosta ratovanja, i ja još uvijek ne shvaćam zašto je on to stalno radio, i što je htio od svoga života. Moja sestra Dubravka kaže danas mami da bi trebalo kuću malo preurediti i da spavaća soba ne smije gledati prema cesti, a mama njoj kaže kad budeš imala svoju kuću onda je sređuj i uređuj kako hoćeš, a sad će biti kako ja kažem. Dubravka joj je na to rekla da to nije odgovor jedne obrazovane i moderne žene nego seljanke, a mama se uvrijedila i rekla da njena gimnazija vrijedi deset puta više od škole u koju Dubravka ide. Razmišljao sam danas o tome zašto se mama stalno s nekim u kući svađa, i ništa nisam mogao smisliti. Možda ona to mora. Tako je Napoleon morao ići u rat, a u onoj knjizi o njegovom životu, mada sve piše, nigdje nije objašnjeno zbog čega je on stalno želio ratovati, a to se meni čini najvažnijim pitanjem. Danas je kroz naše selo projurio jedan sportski auto strane registracije. Ja sam bio ispred trgovine kad je

prozujao, a Zvrk je rekao ovaj čovjek nije normalan, ubit će se. A onaj što radi u trgovini izišao je iz svoje radnje i rekao taj idiot misli da je ovo auto-cesta.

22. VIII. 1986. Ja sam bio u sobi, pokraj prozora, sam. Ona je bila u svome dvorištu. Ona je vješala rublje na zategnutu žicu i nešto je pjevušila što se jedva čulo u mojoj sobi. Njeni pokreti su bili tako skladni, a ona je bila sva lijepa i obasjana tim jarkim suncem. A meni se najviše sviđa ta Jasenkina duga crna kosa, što joj se prosipa po ramenima kao valovi, a i one njene bijele ruke i osmijeh, i one tople oči. I baš je to lijepo što postoji Jasenka, baš je to lijepo što postoji na svijetu nešto tako lijepo i drago. I ja ne znam zašto, ali dok je gledam, meni je u duši sve onako milina, i ja sam sretan dok je gledam, a i dok samo mislim na nju. I sve me nešto guši kad pomislim da bi ona mogla nekamo otići, pa da je ne mogu više vidjeti. Baš sam sretan što postoji Jasenka i baš mi je drago što ju je njena mama rodila, i što je ona moja susjeda. Gledao sam je tako, kroz prozor, jako dugo i bio sam sretan što je gledam. I nikako nisam mogao oči odvojiti od nje. A kad je dovršila vješanje rublja, onda je otišla u kuću i ja sam dugo čekao hoće li se opet pojaviti, a kad sam vidio da je nema i nema, onda sam odustao, pa sam uzeo loptu i otišao na igralište. Na igralištu nije bilo nikoga, pa sam šutao loptu i trčao na sve strane.

Miro Gavran

25. VIII. 1986. Zadnja tri dana nisam pisao, jer sam mnogo radio. Sutra je kirvaj. Mnogo toga je naša obitelj morala napraviti za sutrašnji dan. A i cijelo selo je radilo. Tata je rekao da do zbora sve mora biti sređeno kao švicarski sat, inače će biti sramota. A i svi drugi ljudi su počeli spremati svoja dvorišta i svoje kuće i svoje staze. Po jarcima su travu kosili i po stazama su travu kosili, a u dvorištima su drva složili u red, smeće pokupili, krive tarabe popravili. Oni što imaju rolete, prelakirali su svoje rolete. Jedan čovjek je na svoju kuću nove crjepove stavio. U trgovini je ovih dana strašna gužva, jer ljudi kupuju čitave sanduke sokova i piva i Radenske i vina. Dubravka i mama peku kolače već dva dana, i meni je to sve čudno zašto toliko kolača peku i tko će sve to pojesti. Po selu vrište mlade svinje - to se kolju buduće pečenice. Kod nas je došao striko Mitar i zaklao našu najmanju svinju, i onda je nasadio na kolac, pa smo danas na smjenu tata, Nikola i ja okretali pečenicu pokraj vatre, a ona se polako pekla. Kuća se danas mnogo spremala i pospremala i mama je stalno bila u nekoj žurbi. Tata je ložio vatru i od vremena do vremena bockao pečenicu sa svih strana. Ja sam isto okretao pečenicu, Jasenkini roditelji su isto pekli pečenicu u svome dvorištu, i tata je razgovarao sa strikom Stankom, s Jasenkinim tatom. Striko Stanko je rekao da ne voli ove gužve za kirvaj, ali da čovjek ne može živjeti mimo svijeta, i govorio je da će sutra imati

Zaboravljeni sin

punu kuću gostiju, da dolazi njegov brat sa ženom i djecom iz Osijeka, i da dolaze prijatelji tj. kolege iz škole. I onda su razgovarali o tome da li je bolje dobro ispeći pečenicu ili samo malo. A kod Društvenog doma, tamo kod lipa na onoj ledini, došli su jučer cirku-santi sa svojim starim autobusima. Postavili su cirku-santi veliki ringišpil, a ja sam danas s Nikolom skoknuo onamo i vidio kako postavljaju stolove za stolni nogomet i flipere i one sprave u koje ubaciš pare, pa onda svira muzika, i svašta sam vidio ondje. Ali smo se Nikola i ja morali odmah vratiti, jer je kod kuće bilo još mnogo posla koji se mora obaviti. Mama je stalno govorila da ništa neće biti gotovo na vrijeme, i da joj je ovo najluđi dan u životu, i da će se osramotiti sutra pred gostima. A Dubravka je rekla što kukaš kad se sve dobro odvija, i baš su nam kolači dobri, nikad bolji i sve će biti na vrijeme. A dok smo pečenicu pekli, tata je pričao sa mnom i s Nikolom o tome da se sutra trebam lijepo ponašati kad dođu gosti. I rekao je Nikoli nemoj kao prošle godine sve pare potrošiti na ringišpil, nisi više dijete, a Nikola je rekao neću.

27. VIII. 1986. Jučer je bio kirvaj. Ali moram ispričati sve iz početka. Jučer ujutro kad sam se probudio, tata je rekao Mislave obuci nove hlače i novu košulju i nove sandale. I

Miro Gavran

svi smo se mi u kući obukli lijepo. A selom se prolamala muzika koja je dopirala s one čistine između Društvenog doma i crkve, od tamo gdje su cirkusanti razapeli svoj šator. I mora da su imali strašno jak razglas, kad se tako jako čulo do naše kuće. A onda su došli prvi gosti u našu kuću. Naime, odjednom je u dvorište uletio Fićo i čulo se kako vozač trubi. Onda je iz Fiće izišao jedan čovjek, njegova žena i dvoje male djece, djevojčica i dječačić od svojih sedam-osam godina. Taj čovjek je tatin veliki prijatelj s posla, i onda se mama pozdravila s njima, a i Dubravka i Nikola, a onda je tata rekao onom čovjeku Luka ovo je moj sin Mislav o kome sam ti pričao, a onaj čovjek je rekao, a ti si Mislav, kako si, a ja sam rekao dobro. I nije prošlo dugo, pa se čulo kako u dvorište ulazi neki drugi čovjek i njegova žena. S njima nije bilo nikakve djece. Onda su se oni ispozdravljali, i onda se rakija pila prije ručka. A onda je počeo taj ručak, i bilo je svega i svačega na stolu. I svašta se pričalo, ali meni uglavnom ništa nije bilo zanimljivo. Ti ljudi su pričali mnogo o tvornici u kojoj moj tata radi, jer su i oni iz te tvornice, ta dva čovjeka rade zajedno s mojim tatom u istoj tvornici. Tata je bio dobro raspoložen, a mama nije bila dobro raspoložena, jer je smrknutim pogledom gledala kako ja loše držim nož i vilicu i onda su me i drugi gledali. A meni je jako teško držati nož i vilicu po svim pravilima dok me mama gleda. Jer, čim mama prestane gledati, ja stvarno dobro baratam priborom za jelo, i zato bi bilo najbolje da me ne gleda onim strogim

Zaboravljeni sin

pogledom i da me pusti na miru. Ona mala djeca su bila jako živa za stolom i stalno su se svađala, a ona mala djevojčica je prolila sok po stolnjaku, na što je njena mama viknula na nju što si to učinila barabo jedna, a moja mama je rekla ma nije važno, a vidjelo se po boji glasa da joj je važno i da je ljuta što je na stolnjaku velika crvena mrlja. Poslije ručka smo Nikola i ja krenuli prema centru sela, tamo gdje je ringišpil. A selo je bilo puno ljudi, selo je jučer bilo kao Zagreb. A mnoge od tih ljudi uopće ne poznajem, to su izgleda sve gosti, i svi su bili obučeni u nova odijela. Pred crkvom su Cigani postavili police na kojima je bilo svakakvih igračaka, pištolja, balona, pištaljki, truba, prstenja, lančića, plastičnih dvogleda, licitarskih srca, ogledalca sa slikama poznatih pjevača i ogledalca sa slikama golih žena. Tu su se motala mala djeca koja su najviše kupovala pištaljke i plastične trubice, tako da je jučer cijelo selo odjekivalo od nesnosnog zviždukanja. A ringišpil se okretao brzo, jako brzo. A oni ljudi su bili u zraku i mene su prošli trnci kad sam to vidio. Nikola me je zapitao hoćeš da idemo na ringišpil, a ja sam rekao neću, bojim se. Onda smo bili tamo gdje je stolni nogomet i tamo je bilo mnogo ljudi i sve je bilo zauzeto i nitko novi nije mogao doći na red za stolni nogomet. A Nikola se zaustavio tamo gdje su poslagane plastične ruže i gdje su zračne puške. I onda onaj tko hoće plati koliko treba platiti, pa gađa one ruže, pa ako pogodi u peteljku, ruža je njegova, a ako ne pogodi, onda nikom ništa. I

Miro Gavran

Nikola je platio za dva gađanja, ali nije uspio pogoditi ni jednom. A pod kruškom je bio čovjek s malim ruletom, pa je stavio rulet na stol i pozivao je ljude da stavljaju pare na one brojke, pa ako ispadne tvoj broj, ti dobivaš deset puta više. A u jednom šatoru se čulo kako netko viče karike na marike, tko nabije taj dobije. Prišli smo tamo i vidjeli kako je na jedan sanduk poslagao piće, tako da je u sredini tih boca najvrednija boca s pozlaćenim grlom, oko nje krug boca vina, onda krug boca s pivom. A ljudi su od onog konopa nabacivali plastične kolutiće na one boce. I svatko je imao pravo na tri kolutića, ali je samo jednom čovjeku, nakon dugo vremena, uspjelo nabaciti kolutić na onu bocu u sredini. Onda smo otišli tamo gdje su oni ljudi što gađaju krpenim loptama konzerve. Tamo su se isto za nagradu dijelila pića. Tko bi s prvom loptom srušio sve konzerve, dobio bi najvrednije piće, a kome bi to pošlo za rukom tek s petom loptom, dobio bi najlošije piće. I baš je bio lud i zanimljiv taj kirvaj. Mnogo ljudi sam vidio, i sve je vrilo oko mene, kao ponekad na zagrebačkim ulicama, samo mnogo svečanije i luđe. Muzika je treštala s razglasa, djeca su zviždala na zviždaljke, motor ringišpila prodorno je štektao, ljudi su se dozivali. U toj gužvi u tom vrenju, spazih u daljini Jasenku u društvu neke djevojke. Pošao sam prema njima, ostavljajući Nikolu zadubljenog u igru s fliperom. Ali, kad sam došao tamo gdje je bila Jasenka, nje više nije bilo. I onda sam je dugo, jako dugo, tražio, gurajući se kroz nepregledno mnoštvo, ali je nisam mogao

Zaboravljeni sin

pronaći. Najvjerojatnije je onu prijateljicu odvela kući, pa je zato više nije bilo. Onda mi je prišao Nikola i rekao Mislave gdje si mi se izgubio, a ja sam rekao samo sam prošetao. Onda je Nikola počeo igrati rulet. Malo-pomalo ostao je bez svih para, pa je bio jako tužan, pa me je zapitao imam li ja para, Ja sam stavio ruku u džep, izvadio novce što mi ih je tata dao i rekao mu evo ti ih. Onda je on polovicu tih para stavio na jedan broj i sve ih je izgubio. Onda je drugu polovicu para stavio na drugi broj, i tad se na ruletu zaustavio taj broj i Nikola je dobio deset puta toliko i bio je strašno veseo. Pa je onda prestao igrati rulet, a meni je vratio one novce koje sam mu dao. Kad smo Nikola i ja bili pred crkvom, odjednom se začuše nekakvi urlici i svi ljudi krenuše na istu stranu. Netko poviče tuča, tuča. I ubrzo smo svi bili na drugom kraju čistine, gdje su se tukla dva mladića. Narod je navijao malo za jednog, a malo za drugog, a onom crnom je iz nosa curila krv. I ta tuča je bila skroz drukčija od onih tuča što sam ih gledao u kaubojskim filmovima. Ova tuča je bila tako ružna i bez veze. Tko zna koliko bi dugo potrajala da se među onu dvojicu ratobornih mladića nije umiješao pekar Ivo, koji je visok dva metra i jak za petoricu. Pekar Ivo ih je kao od šale rastavio i rekao djeco dosta tih gluposti, idite na potok oprati krvave njuške, i da ste se izgubili iz našeg sela inače ćete sa mnom imati posla. I onda su ga ta dva mladića, kao pokisle kokoši, poslušali - pekar Ivo je rekao neka se tuku u svom selu, a ne da nama kvare veselje.

Miro Gavran

A dok smo Nikola i ja igrali fliper, pojavila se naša sestra Dubravka i rekla jedva sam vas našla. Nikola je zapitao što ima novo kod kuće, a Dubravka je rekla ništa osim što su mi noge otpale od pranja suda. Poslije večere su oni gosti otišli kući. Oni su iz Gradiške. Mama je bila jako umorna, a tata jako zadovoljan. Bila je već noć, a selom je šetalo mnogo ljudi, Nikola i Dubravka su rekli da će ići večeras u Dom na ples, a ja sam rekao da želim i ja ići, pa je tata rekao idi, ali se ne razdvajaj od brata i sestre jer će biti velika gužva. A tata je bio u pravu, jer je u toj velikoj dvorani Društvenog doma bilo toliko ljudi da se jedva moglo disati. Svirao je neki sastav, od čije muzike nitko nikoga nije mogao čuti. Bilo je toliko ljudi da gotovo nitko nije mogao ni plesati, nego su se onako malo mrdali. I zato je više ljudi bilo ispred Doma gdje se moglo i pričati i disati. Nikola i Dubravka su pričali s mnogo mladića i djevojaka koje sam već na stepenicama sretao, na onim stepenicama gdje je Nikola svirao. I kad je meni već dojadila ta gužva i ti ljudi, ja sam rekao Dubravki i Nikoli da mi se ide kući, a oni su rekli idi. Pa sam ja otišao kući na spavanje, bio sam jako umoran. Kad sam se jutros probudio, mama me je poslala po kruh. A dok sam išao kroz selo, nisam nikoga sreo. Svi su još spavali od jučer, a meni je bilo čudno što je selo sad odjednom tako mrtvo, a jučer je bilo življe od Zagreba. Tek danas pred večer, selo je opet malo živnulo, jer su mnogim ljudima gosti ostali još i danas. A i oni cirkusanti sa stolnim nogometom bili su još tamo,

Zaboravljeni sin

pa sam s Nikolom nakon večere prošetao do njih. Sreli smo i Zvrka i Branku i Zorana. Nikola me htio naučiti stolni nogomet, ali mi to nije išlo, pa je odustao. Taj stolni nogomet je stvarno nezgodan i to treba dugo učiti, inače ti onaj što igra protiv tebe bez problema gurne lopticu u gol, a onda nema više loptice. I kad padne pet golova, onda moraš ubaciti novi žeton, i onda iskoči opet onih pet loptica. Razmišljao sam o tom kirvaju kako je lijep i kako je to fino kad ima svega, i puno ljudi, i bilo mi je jako žao što to nije češće, nego tata kaže, jednom godišnje. A mislio sam i o tome kako bi bilo lijepo da i u Zagrebu postoji kirvaj, i nije mi jasno zašto u Zagrebu nema kirvaja. Možda jednog dana i bude. Sad ja ovo pisanje

moram prekinuti, jer vidim da sam došao na posljednju stranicu ove bilježnice koju mi je poklonila odgojiteljica Ana. A sutra ću tražiti od roditelja novce, pa ću otići u trgovinu i kupiti novu bilježnicu, pa ću onda u nju pisati. I baš je to pametno što pišem sve što se dogodi, samo mi je žao što se ne mogu svega sjetiti. Odgojiteljica Ana je rekla da sve zapišem, pa da ću joj to jednoga dana pokazati, a meni se čini da ja možda više nikada neću vidjeti svoju dragu odgojiteljicu Anu. Moji je roditelji uopće ne spominju. Večeras sam stvarno mnogo pisao i možda je i dobro što mi je bilježnica pri kraju i što moram prestati, jer sad kad sam pogledao na sat, vidio sam da je prošlo trideset minuta od po-

noći, i mama bi se jako naljutila da vidi da kod mene još uvijek gori svjetlo.

DRUGA BILJEŽNICA

Zaboravljeni sin

28. VIII. 1986. Dok je tata bio na poslu u Novoj Gradiški, nas troje smo s mamom radili u vrtu. Bilo je mnogo posla. Ta luda trava, tako brzo naraste, taman je oplijeviš, i ne prođe ni desetak dana, a moraš opet. Oko podneva je sunce tako snažno prigrijalo, da smo morali prestati s radom i sakriti se u hladovinu naše kuće. Poslije podne smo svi petero krenuli u voćnjak skupljati šljive. Prvo smo u šupi pripremili kačice u koje ćemo stavljati skupljene šljive, a onda smo pokupili kante i sepete i krenuli na posao. Nikola se penjao na šljive i svaki bi ogranak dobro prodrmao, pa smo tek onda prionuli na posao. I baš je to lijepo kad cijela naša obitelj skuplja te šljive, a kante i sepeti se pune, a kad se napune do vrha, onda ih odnesemo tamo u šupu, pa pretresemo u kačice, pa onda uzmemo ono za gnječenje šljiva, pa onda izgnječimo šljive sve dok od njih bude sok. I sve je to lijepo s tim šljivama, i baš sam se dobro osjećao što radim nešto korisno, i to jednako dobro kao i ostali, samo ima jedna nezgodna stvar u svemu tome naime: teško je dugo čučati, a šljive se ne mogu drukčije skupljati nego čučeći. Kad smo i zadnju šljivu protresli i pokupili ono što je pod njom, otišli smo do šupe, isuli šljive, izgnječili ih, i sve to pokrili poklopcem od dasa-

Miro Gavran

ka. Tata je rekao treba sad pustiti jedno dva tjedna dok to proradi, a onda ćemo ići u pecaru i peći rakiju.

Zaboravljeni sin

Kad smo se vratili, zatekli smo Dubravku i mamu kako gledaju film, tata je već bio u krevetu i spavao je.

29. VIII. 1986.

30. VIII. 1986.

Danas je Dubravka bila loše volje. Išla je jutros u Novu Gradišku, išla je podići knjige u knjižnici, i srela je svog bivšeg dečka Mladena, i on je nije ni pozdravio, pa je ona bila jako ljuta zbog toga. Čuo sam Dubravku kako o tome govori mami, a mama je rekla ma što će ti takva svinja, i bolje da ste prekinuli, a Dubravka je rekla nismo prekinuli nego je on mene ostavio, a mama je rekla isto je to, kad je gotovo, svejedno je tko je prvi rekao gotovo je. S Nikolom sam u dvorištu šutao loptu. Uvježbavali smo preciznost, pa smo pucali jedan drugome na male golove, ali tako da nitko ne brani, što nam je obojici, išlo dobro. Nikola je rekao da bi volio nabaviti golubove pismonoše, a ja sam ga pitao a što bi s njima a on je rekao eto tako da imam i njih. Išao sam večeras s Nikolom na stepenice. Dubravka nije htjela s nama, ne znam zašto. Ovaj put mi se nije svidjelo na stepenicama. Jasenka nije došla, nije bio ni Zvrk, a on mi je jako simpatičan kad radi one grimase s licem. Opet su se pričali oni vicevi koje ne razumijem. Zoran je nekom mladiću šapnuo nešto na uho, a pri tom je prstom pokazivao na mene, i tada su se njih dvojica grohotom nasmijali, a ja sam znao da se meni smiju, i bilo mi je tako neugodno. Malo smo pjevali i brzo smo se razišli kućama.

Danas je subota. Učio sam s mamom cijelo jutro. Učio sam o Krapinskom pračovjeku i pretvaranju majmuna u čovjeka, učio sam o turskim osvajanjima i ono kad su došli pod zidine Beča, pa im glavni čovjek umro, učio sam o vrstama energije: o izumu parnog kotla i 0 nuklearnoj energiji i o sunčevoj, učila me mama i o vrstama muzeja a to su tehnički muzeji, umjetnički muzeji, povijesni muzeji, onda oni muzeji s nošnjama 0 muzeji koji su posvećeni samo jednom čovjeku ako je bio jako velik. Oko podne me je mama pustila da se idem igrati. I tek što sam izišao na dvorište, mama me je pozvala u kuću i rekla skokni u trgovinu, kupi mi jedno pakovanje germe. U trgovini su mi rekli da ne maju germe, pa sam se vratio kući reći mami da nema germe, a mama je rekla možda imaju suhe u vrećici, pa sam opet išao u trgovinu pitati imaju li suhe germe u vrećici, a trgovac mi je rekao nemamo suhe germe u vrećici. Dok sam bio u svome dvorištu, pojavila se Ja senka u svome dvorištu. Bila je u bijeloj haljini. Ugle dala me je. Mislave zdravo, rekla mi je. Prišla je do ograde koja dijeli naša dvorišta, a i ja sam krenuo pre ma njoj. Kako si, zapitala me je, a ja sam rekao baš sam dobro. Onda sam ja nju zapitao što radiš, a ona je rekla

1 Miro Gavran

da čita neku knjigu, ja sam zapitao koju, a ona je rekla Ujevićeve pjesme, a ja sam rekao da se meni sviđaju njegove pjesme, a Jasenka je rekla zar si ih ti čitao, a ja sam joj rekao da volim mnogo čitati, i da volim pjesme koje se rimuju. Onda je Jasenka zapitala a koju si zadnju knjigu čitao, a ja sam joj rekao knjigu o životu Napoleona, a Jasenka je bila iznenađena, pa me je ispitivala što piše u toj knjizi, a ja sam joj govorio i govorio, a ona je rekla e baš ču je pročitati kad je tako zanimljiva, pa me je zapitala da li joj mogu posuditi knjigu, a ja sam rekao svakako. Onda me je Jasenka opet pitala svašta o Zagrebu, a ja sam joj pričao i pričao. I bilo mi je tako lijepo dok sam razgovarao s Jasenkom, a to je zato što sam mogao gledati u one njene oči iz velike blizine. I sve mi je bilo milina u duši dok sam s njom pričao, želio sam da taj razgovor nikako ne prestane. A i Jasenka je sa mnom pričala s uživanjem. Nekoliko puta je rekla pa zar je moguće da ti čitaš pjesme, zar je moguće da ti toliko čitaš i znaš. I još mi je Jasenka rekla da u ovome selu nitko ne čita više od nas dvoje. Onda sam ja otišao u kuću po onu knjigu o Napoleonu i dao sam je Jasenki. Onda me Jasenka zapitala kako je to izgledalo u mojoj školi u Zagrebu i onom domu gdje sam živio, a ja sam joj rekao da je tamo bilo i lijepo i tužno, i da je sa mnom bilo svakakvih mladića i djevojaka i da mnogi od njih ništa nisu znali, da je bilo i takvih što ne znaju ni govoriti, a kamoli pisati i čitati. I onda sam joj pričao kako ima i onakvih kao što su Zdravko i Grga s kojima se baš može o svemu pričati i u kino vole ići.

Onda me je Jasenka zapitala a kako to da sam ja bio u toj specijalnoj školi, kad sam ja tako normalan, a ja sam rekao Jasenki to je zato što ne znam matematiku, a Jasenka je rekla pa ni ja ne volim matematiku, a ja sam joj rekao da sam završio stolarski zanat i da volim raditi sve od drveta, samo mi roditelji ne daju da radim takvo što. A Jasenka je rekla jesi li se već privikao na selo, a ja sam gledao ono njeno prelijepo lice i rekao sam privikao sam se i baš mi je lijepo ovdje i baš mi je drago što je tvoja kuća tako blizu moje a ja to izgleda nisam smio reći, jer se njeno lice na te riječi naglo uozbiljilo, u oku joj bljesnuo neki strah i odmah je počela govoriti da se žuri, da ima neki posao u kući, i brzo je otišla u svoju kuću i ostavila me samoga.

31. VIII. 1986. Danas sam s Dubravkom išao u crkvu. Dubravka je pjevala one crkvene pjesme i molila se naglas, a i ja sam onako stavio ruke i otvarao usta kao da se i ja molim. A ovaj naš svećenik je jako star i svakih malo-malo bi nešto naopačke rekao pa je sam sebe ispravljao i vraćao se na početak propovijedi. U selu se govori da je senilan, a to znači da zaboravlja sve i svašta. Ja sam jednom pitao mamu jesam li ja senilan, jer i ja zaboravljam mnogo toga, a mama je rekla tko ti je te gluposti stavio u glavu. Kad smo Dubravka i ja izlazili iz crkve na vratima smo se susreli s Jasenkom. Jasenka je bila

Miro Gavran

na misi a da to nisam znao. Dubravka je htjela s Jasenkom započeti razgovor, ali je Jasenka žurno pobjegla od nas. Čini mi se da je ona od mene pobjegla, kao da me se od jučer boji, jer Jasenka uvijek voli pričati s Dubravkom, i vidio sam da je i Dubravka iznenađena što je Jasenka otišla na drugu stranu. Nikola je danas uvježbavao na gitari neku novu pjesmu i cijeli dan nije nikamo išao. Mama je rekla poludjet ču od tvoje svirke. Pred večer je došla teta Lucija i onda je pričala s mamom o svemu i svačemu. A meni je bilo čudno otkud teta Lucija zna sve što se događa u selu, i zna sve što je netko rekao i ovaj što je njemu odgovorio, i tko je kamo otputovao, i što tamo radi. Teta Lucija me podsjeća na televizijski dnevnik, jer i na dnevniku ispričaju što se sve dogodilo na raznim stranama. Samo dnevnik traje pola sata, a teta Lucija mnogo duže. 1. IX. 1986. Danas je Nikoli i Dubravki bio prvi dan škole. Otišli su jutros autobusom u Novu Gradišku, a vratili su se isto autobusom, nešto prije ručka. Nikola je krenuo u prvi razred srednje škole a Dubravka u treći, a Jasenka u četvrti. Nikola je rekao da su danas dobili samo raspored sati i da im je rečeno tko im je razrednik, a prava škola tek sutra počinje. Jasenkini roditelji su nastavnici i uče đake u školi što je u susjednom selu. Meni je sad žao što ta škola počinje svima osim

Zaboravljeni sin

meni, a ja sam uvijek volio ići u školu. Tata je rekao da će sada u kući trebati još više para, jer i Nikola mora kupiti mjesečnu kartu za autobus i nije isto ići u školu u susjedno selo i ići u Novu Gradišku. Danas sam vidio avion kako leti iznad našeg sela. Tako bih volio da se mogu provozati avionom i da gledam na zemlju iz zraka. Baš me zanima kako to izgleda. Tata kaže neka ptice lete zrakom, ribe neka žive u vodi, a čovjeku je najpametnije da je na zemlji. Nikola se jako posvađao s Dubravkom. Nikola je na polici za knjige tražio svoju knjigu o gitari, pa kad je vidio da je ne može naći, zapitao nas je da li netko zna gdje je njegova knjiga. Onda je Dubravka rekla posudila sam je Branimiru prošli tjedan, a Nikola je zavikao kako si mogla posuditi tuđu knjigu, a Dubravka je rekla rekao je da će je vratiti za dva dana, a Nikola je rekao vidiš da je nije vratio, glupačo jedna, jesam vas sto puta molio da ništa moje ne posuđujete nikome, a Dubravka je rekla i ti si moje knjige posuđivao svojim prijateljicama, pa se ja nikada nisam ljutila. I još su se dugo njih dvoje svađali, dok im mama nije rekla da iziđu u dvorište, ako se misle još svađati, i da su prava djeca i tek su tada zašutjeli. 3. IX. 1986. Danas, dok su Dubravka i Nikola bili u školi, a tata na poslu, mama je sa mnom radila zemljopis i biologiju. Zemljopis mi je išao mnogo bolje i to mi je jako zanimljivo, a biologija je išla nešto teže. Najgore je to što

Miro Gavran

Zaboravljeni sin

mama traži da odmah za njom ponavljam ono što me je tek naučila. Ne znam kako da joj kažem da novo znanje treba prvo sjesti u glavu, pa ga tek onda možeš propitivati. Ali sam zadovoljan s današnjim učenjem, jer me nije tjerala da radim matematiku. Bio sam večeras na stepenicama. Bili su svi oni što dolaze redovito. Pričali su najviše o početku škole i o tome tko je dobio koje profesore. Kad sam sa svoje stepenice sišao dvije stepenice niže da sjednem pokraj Jasenke, onda se je digla i sjela kod Branke. A meni je bilo tako žao što je pobjegla od mene. Primijetio sam da Zoran uopće ne razgovara s Jasenkom i sav je nekako natmuren i neraspoložen. Zvrk se posjekao po prstima dok je cijepao drva, pa sad ima zavoj na lijevoj ruci.

Danas je bio veliki pljusak. Padala je kiša, dugo, dugo, a kad je prestala, mama je otvorila prozore i ušao je lijep svježi zrak u sobu.

4. IX. 1986. Jasenku sam sreo na ulici. Samo me je pozdravila i nije se zaustavila pokraj mene, čak mi se učinilo da je malo ubrzala korak. Jedna žena je rodila dijete u našem selu. Ta žena se zove Mandica i to joj je drugo dijete. Ja sam je vidio kako hoda prije dva dana, bila je jako debela. Kaže Dubravka da je rodila kćerkicu. Ja sam u Zagrebu u jednom danu znao vidjeti po nekoliko trudnih žena, a ova je sad bila jedina u našem selu. Tata kaže da ga bole leđa, kaže da ga je sigurno propuh negdje uhvatio. Mama kaže tati tako ti i treba kad ne paziš.

6. IX. 1986. Nikola je htio kupiti malog psa od jednog prijatelja. Mama mu nije dala. Mama je rekla pun mi je kufer tvojih zečeva, tvojih golubova i tvoje gitare, pas će u ovu kuću ući samo preko mene mrtve. Nikola ju je na to bijesno pogledao i rekao pričekat ću. Večeras je na stepenicama bilo jako lijepo. Pričalo se o svemu i svačemu, a i pjevalo se. Kad je Branka spomenula da je šuma puna gljiva i da su njeni roditelji danas nakupili pola sepeta, Zoran je predložio da sutra ujutro pođemo svi u gljive. A sutra je nedjelja. I svi su pristali na to, krenuli smo ranije kući na spavanje da bismo sutra u šest ujutro bili spremni na ulazu u šumu. Kad smo sa stepenica krenuli kući, sa mnom, Dubravkom i Nikolom pošla je i Jasenka. Dubravka ju je zapitala hoće li ići u gljive, a Jasenka je rekla da će još razmisliti. A kad sam je zapitao da li ti se sviđa knjiga o Napoleonu, ona mi nije odgovorila, i izbjegavala je moj pogled. 7. IX. 1986. Svašta se danas dogodilo, i jedva čekam da sve to zapišem u ovu bilježnicu, kao da će mi biti lakše poslije toga, da ne držim u glavi.

Miro Gavran

Jutros u šest ujutro, pred šumom smo se našli svi mi koji smo sinoć bili na stepenicama. Čak je došla i Jasenka, mada je rekla da možda neće doći. Imali smo u rukama košare, najlonske vrećice i slične stvari, u koje ćemo stavljati gljive. Zadnji je stigao Zvrk, kasnio je jer mu je sat bio loše navijen, tako nam je bar on rekao. Zoran je rekao možemo krenuti, svi smo tu. Ja sam išao uz Nikolu, Dubravka je išla uz Branku i Jasenku. Nije prošlo dugo, a mi smo već izašli u šumu i počeli nalaziti po zemlji prve vrganje i lisičarke. Nikola mi je pokazao koje gljive nipošto ne smijem uzimati, a koje su dobre, i pokazao mi je lažni vrganj koji je sličan pravome, ali se srećom razlikuje po peteljci koja je tanja nego od pravoga. Prošlo je već gotovo dva sata od našeg ulaska u šumu, i više nismo išli zajedno. Raš-trkali smo se na sve strane i samo bi od vremena do vremena netko iz daljine zavikao, a drugi bi mu odgovorio istim uzvikom. Ja sam cijelo vrijeme pogledom pratio Jasenku. A to nije bilo lako, jer je šuma postajala sve gušća. Na gljive sam gotovo i zaboravio. Primijetio sam da za Jasenkom na većoj udaljenosti ide Zoran. Bilo je očito da je svjesno prati. Jasenka je bila jako zamišljena, pa je u jednom trenutku otišla skroz nalijevo, a Zoran je krenuo za njom. Ja sam pošao za njima dvoma i više nisam vidio nikoga od svojih. Dubravka i Nikola su očito otišli duboko u šumu na desnu stranu. Jasenka i Zoran su se sve brže i sve više udaljavali na svoju stranu, ja sam ih jedva slijedio. Pazio sam se da me Zoran ne

Zaboravljeni sin

ugleda - srećom, on je bio zauzet time da njega Jasenka ne ugleda, pa se prema meni nije ni obazirao. U jednom trenutku nisam više vidio Jasenku, vidio sam samo Zorana i išao sam samo za njim, vjerujući da on slijedi Jasenku. Odjednom Zoran zađe u gusto šipražje i nestade mi ispred očiju, Požurio sam onamo i kad dođoh do tog šipražja, primijetih da je iza njega jedan mali proplanak i ondje je Jasenka sakupljala gljive, jer ih je očito bilo mnogo, a Zoran joj se primicao s leđa. Odjednom se Jasenka okrenu i ugleda Zorana. O, to si ti, reče Jasenka, a Zoran joj odgovori da to sam ja. Onda su se oni nakratko pogledali, a onda se Jasenka sag-nula i podigla jednu gljivu. Zoran joj reče zar se ne bojiš što si sama sa mnom, a Jasenka reče zašto bih te se bojala. Zoran reče svi su daleko, ne bi te čuli ni da vičeš, a Jasenka reče a zašto bih ja vikala. Zoran joj priđe i pokuša je zagrliti, ali mu se Jasenka izmiče i reče molim te pusti me. Zoran reče želim te poljubiti, Jasenka reče ja više nisam tvoja djevojka. Zoran reče to ćemo još vidjeti. Zoran joj opet priđe u namjeri da je zagrli, ali ga Jasenka odgurnu, na to joj Zoran opali jaki šamar, a Jasenka jauknu i reče što ti je Zorane, a on njoj reče znaš ti što mi je, godinu sam dana s tobom hodao i čekao svojih pet minuta, a ti si od mene pravila budalu, nisi htjela sa mnom spavati, kao da te ja ne zaslužujem, kao da si ti vrednija od mene, pred odlazak na more si mi obećala da ćemo voditi ljubav kad se vratiš s mora, a kad si se vratila, odjednom više nisi htjela ni da se ljubiš sa mnom, ni da mi budeš djevojka

Miro Gavran

a sad ću te prisiliti da održiš ono obećanje od prije odlaska na more, sad ću ti pokazati da nisam tvoja igračka. I tad Zoran pođe prema Jasenki, Jasenka ispusti košaru s gljivama i potrči, ali je Zoran u dva skoka stiže i obori na zemlju. Jasenka zavrišta i poče se otimati, a Zoran joj odvali dva šamara i jednom rukom uhvati njene ruke, a drugom joj poče trgati suknju. Kad sam ja to vidio i kad sam začuo Jasenkino zapomaganje, potrčao sam prema njima iz svog zaklona i pritrčao Zo-ranu s leđa i odgurnuo ga s Jasenke i tako ljuto sam ga počeo udarati da se on nije mogao braniti. Udarao sam ga i po trbuhu i po glavi. Ne znam što mi je bilo da se nisam mogao zaustaviti, ja nikada nikoga nisam tukao. U jednom trenutku Zoran odskoči od mene i pobježe u šumu vičući pusti me luđače, ubit ćeš me. I zamalo sam krenuo za njim, kad me Jasenkini jecaji zaus-taviše. Jasenka je još uvijek ležala na zemlji i jedva je dolazila do zraka od snažnog plača. Lice joj je bilo prekriveno suzama i gotovo se gušila grcajući. Prišao sam joj, kleknuo pokraj nje i zagledao se u njeno prestrašeno lice. Činilo se da me ne primjećuje, I u tome trenutku moja je ruka sama od sebe krenula prema njenoj kosi i lagano sam pomilovao Jasenku po kosi, a ona je poput malog djeteta zaplakala još jače, samo se sada činilo da u tome plaču ne gubi više zrak, nego se oslobađa onog straha što ga je maloprije doživjela. A moja ruka je zadrhtala na njenoj kosi. Odjednom kroz Jasenkino grlo provali novi nalet plača i trenutak potom Jasenka se nasloni na moje rame i plakala je na

Zaboravljeni sin

mome ramenu, dugo, jako dugo, da bi naglo zastala, odmaknula se od mene i rekla hvala ti Mislave, mnogo ti hvala. Onda je Jasenka obrisala suze, popravila kosu, rukom otrla lišće s haljine i krenula tamo gdje su vjerojatno bili ostali. Onda sam se ja dosjetio da ona nije uzela svoju košaru s gljivama pa sam joj rekao Jasenka zaboravila si košaru, i onda se ona vratila do svoje prevrnute košare, i ja sam joj pomogao pokupiti njene gljive. Onda je ona rekla Mislave gdje je tvoja košara, pa sam se ja sjetio da je moja ostala ondje kod šipražja, pa sam se ja vratio po svoju košaru. Onda smo krenuli potražiti naše prijatelje. I dugo smo hodali u šutnji. I ja sam znao da ta šutnja nije obična šutnja, i da Jasenku nešto muči, i zapitao sam je Jasenka zašto šutiš, a ona je rekla o ovome će cijelo selo pričati, svi će moje ime spominjati, a to je tako ružno i ja ne bih htjela da svi o tome pričaju, a pričat će. Ja sam je pogledao u one njene predivne oči i rekao neće nitko saznati za ovo što ti je Zoran htio učiniti, obe-ćajem ti da neće nitko saznati, jer ja neću nikome govoriti, a sigurno neće ni Zoran, a nećeš ni ti. Jasenka me je gledala i razmišljala o riječima koje sam izgovorio a onda njenim licem preleti osmijeh i reče stvarno, možda nitko neće saznati, hvala ti Mislave, još jednom ti hvala. I onda smo išli još dugo kroz šumu, ne govoreći ništa, ali ovaj put je u toj tišini bilo neke ljepote, bilo je naše savezništvo. Gotovo smo pomislili da smo se izgubili, kad naiđosmo na Branku. Jasenka je zapitala gdje su ostali, a

Miro Gavran

Zaboravljeni sin

Branka pokaza rukom i reče tamo. I uskoro smo se svi okupili na jednom proplanku. Nikola je rekao nema Zorana, a Jasenka na to reče otišao je kući. Branka zapita zašto, a Jasenka odgovori rekao je da ga boli trbuh, pa je morao otići. To rekavši Jasenka me pogleda i blago mi se osmjehnu, a i ja sam se njoj osmjehnuo.

11. IX. 1986.

9. IX. 1986. Mama je odlučila da danas bude veliko pospremanje kuće, a kad mama nešto odluči, onda to tako mora biti. Tata je imao sreću što je u tvornici, inače bi se i on s nama nagutao prašine i naklofao tepiha. Mama je naredila Nikoli i meni da žicamo parkete, a kasnije smo ih morali dobro pomesti i namazati onom mašću što smrdi na kilometar. Ispraznili smo sve ormare i sve police i sve što se moglo isprazniti ispraznili smo, i svu prašinu smo izbrisali dva puta, i sve smo onda vraćali nazad na staro mjesto. Dubravka je pričala Nikoli, a i ja sam čuo, da Jasenka piše pjesme, i kaže Dubravka da su to jako čudnovate pjesme, da su jako ozbiljne i da imaju neku čudnovatu snagu i da čovjek po njima nikada ne bi pomislio da ih piše mlada djevojka od osamnaest godina. Naše pospremanje je bilo gotovo tek pred večer i u završnim poslovima je pomogao i tata. Tata je rekao mami ovo ti baš nije trebalo danas, a mama je rekla tati a kada bismo ovo napravili da nismo danas.

Danas smo pekli rakiju. Kad se tata vratio s posla, u naše je dvorište s konjskim kolima došao striko Janko. Striko Janko je jedan od rijetkih ljudi u našem selu koji nije zaposlen u Novoj Gradiški, on živi od onoga što zaradi od zemlje i od tova svinja, striko Janko kaže da on voli biti svoj gazda i da on nije ni za tvornicu ni za sastanke i da se njemu gade i tvornice i sastanci, i još je rekao da je on šest mjeseci proveo u jednoj tvornici i da je to najružnijih šest mjeseci u njegovom životu. Sa strikom Jankom smo na njegova konjska kola natovarili ta dva kazana šljiva što smo ih prije petnaestak dana pokupili. Onda smo se Nikola, ja i tata ukrcali na kola, stavili pletenke za rakiju i kante, a i drva kojima treba ložiti vatru u pecari, i pošli na veliki posao. A pecara je jedna mala drvena kućica izlijepljena blatom. Pecara je uz potok. U sredini te pecare je velika peć sa kazanom u koji se stavlja šljiva i onda kad to dugo kuha, onda na drugom kraju iz jednog drugog kazana poteče rakija. A oko te rakije ima stvarno mnogo posla, pa smo se Nikola, tata, ja i striko Janko stvarno puno naradili. Jer: treba ložiti vatru u peći, treba okretati onu ručicu tako da se šljiva u kazanu stalno miješa, da ne pregori, pa od vremena do vremena treba naliti vodu u onaj drugi kazan. Pa kad rakija procuri, mora se paziti da se na vrijeme prekine, tj. da se prekine čim počne gubiti snagu pa onda tu rakiju šlauhom treba pretočiti iz onog malog burenceta u pletenke a kad je

Miro Gavran

sve to bilo gotovo, onda smo za drugi kazan šljiva morali sve ispočetka. Tata je rekao da ima vrijedne sinove, a striko Janko je to potvrdio. Nikola je otrčao kući, pa je nakidao mladih kukuruza brzo se vratio, jer je u povratku uzeo bicikl. I onda smo na ovoj velikoj peći otvorili vratašca i počeli peći kukuruze. A kukuruzi se peku tako da se stave skraja uza žeravicu, ali ne previše blizu, i onda ih treba na vrijeme okretati da se ispeku sa svih strana. Ti kukuruzi su bili da obližeš prste. Striko Janko je, kušajući od vremena do vremena novu rakiju, malo pretjerao, pa mu se jezik zapetljao i bilo je sve teže razumjeti što govori. Tako da je odjednom striko Janko počeo više smetati u poslu nego koristiti, pa je tata rekao Nikoli idi kući i traži od mame crnu kavu, a Nikola je rekao ja sam već jednom išao po kukuruze, neka sada ide Mislav, pa sam ja krenuo kući po kavu. Mama je na brzinu skuhala kavu i rekla je taj tvoj otac je skroznaskroz lud, ne znam što će mu sad kava. Onda je mama tu kavu nalila u termos-bocu dala mi dva fildžana i rekla hajde sad. Kad sam ja donio kavu u pecaru, tata je nalio striki Janku u fildžan i rekao hajde Janko počasti se. I još mu je dva puta nalio, a striko Janko je poslušno i popio. Ali se od kave nije otrijeznio. I baš mi je drago što sam bio danas u pecari i što sam vidio kako se peče rakija, sad znam, a prije nisam znao. Kući smo se vratili kad je bila noć i bili smo jako gladni, u slast smo večerali. Mama je probala rakiju i zapitala tatu koliko ima gradi, a

Zaboravljeni sin

tata je rekao da u pecari nije našao onu spravu za mjerenje snage rakije, ali da će sutra posuditi od Begovića. Mama je rekla da joj se čini da je to jaka rakija, a tata je rekao da ovu turu treba staviti u dudovo bure da dobije boju.

12. IX. 1986. Večeras sam išao na stepenice samo s Nikolom. Dubravka je ostala kod kuće gledati film na televiziji, a Nikola joj je rekao filmove treba gledati zimi, a u lijepe večeri treba biti na svježem zraku, a Dubravka je rekla nema toga zraka zbog kojeg bih propustila ovaj film. A kad je na stepenice došla Jasenka, onda je ona namjerno sjela pokraj mene. I mnogo je pričala sa mnom o običnim stvarima, i meni je bilo jako drago što ona sa mnom priča i što sjedi pokraj mene, i baš mi je jako draga i mila, i baš sam sretan što je poznajem i što je ponekad mogu gledati i slušati njen glas i pričati s njom o svemu. A kad je Zoran došao na stepenice, sjeo je daleko od Jasenke i od mene i pravio se kao da nas i nema tu. Nikola je večeras jako lijepo svirao, a ja nisam imao volje pjevati bilo mi je draže slušati gitaru i gledati Jasenku i puštati da mi neka milina u duši navire sve više i više, i mislim da je to bila sreća.

Miro Gavran

14. IX. 1986. Danas je nedjelja. Tata, Nikola i ja išli smo pecati ribu. Prvo smo nakopali gliste i stavili ih u jednu limenku u kojoj je moralo biti i zemlje, da se gliste ne osuše, onda smo uzeli tri udice i krenuli smo na naš potok. Otišli smo dosta daleko od sela, sve do jednog mjesta gdje se potok jako raširio, a očito je da je duboko. Tata je upecao nekoliko manjih riba i ja sam upecao nekoliko manjih riba, i naš ribolov bi bio prilično bezuspješan, da Nikola nije imao mnogo sreće i uhvatio dvije velike ribe. A baš je lijepo stajati uz rijeku i u šutnji biti zagledan u čep što pliva na površini vode, i čekati da zatrza. Jedino je nezgodno što uz rijeku ima mnogo komaraca, pa se onda moraš boriti s njima, jer stalno ujedaju. Kad smo se vratili kud, mama je rekla spremit ću te ribe za večeru, a Dubravka je rekla mogli ste upecati i više. 16. IX. 1986. Dubravka jutros nije otišla u školu, jer po rasporedu ima četiri sata, a dva sata što joj drži jedan profesor neće se održati, jer je taj profesor otišao službeno u Zagreb, a zbog ona preostala dva sata, Dubravki se nije dalo ići u školu, mada joj je tata jučer rekao da nije pametno da toliko izostaje.

Zaboravljeni sin

I tako smo danas do podne ostali kod kuće mama, Dubravka i ja. Odjednom se mama počela žaliti da je nešto boli u trbuhu, Dubravka je rekla to ti je vjerojatno od mlijeka, ovo mlijeko što smo doručkovali imalo je neki čudan miris, a mama je rekla možda si u pravu. Onda je mama krenula u vrt obaviti neke poslove, a Dubravka i ja smo ostali u kući. Dubravka je slušala na radiju emisiju o modernoj muzici, a ja sam čitao knjigu o životinjama koje žive u slavonskim šumama, a u toj knjizi je bilo mnogo fotografija u boji. A ja volim kad u knjizi ima i fotografija ili bar crteža. Odjednom mama utrča u kuću držeći se za trbuh i vičući joj boli, boli me. Dubravka se uzmuvala oko nje i kaže mama što ti je, a mama kaže tu me unutra boli i kida kao nikada u životu, i mamino lice je oblio znoj. Dubravka reče da zovem doktora, a mama kaže nemoj, pričekaj malo, možda prođe. Ali mamu je boljelo sve više i više i legla je na krevet držeći se za trbuh. A ja sam je gledao i nisam znao što da radim, a htio sam učiniti nešto da je ne boli više, i bilo je teško to što je tako boli, pa sam joj želio pomoći, ali nisam mogao. Dubravka zapita mamu da ipak zovnem liječnika, a mama reče stišćući zube bolje nemoj. Ali kad mama zajauka od boli, ode Dubravka do telefona i okrenu broj hitne pomoći u Gradiški i reče na telefon molim vas dođite brzo, mama mi je u jakim bolovima, kućni broj taj i taj, selo Omorina. I onda smo čekali ta bolnička kola, a mama je sve više jaukala, i baš se patila i na Dubravkinom licu se vidio veliki strah. A onda se

Miro Gavran

Zaboravljeni sin

začu sirena prve pomoći i kola se zaustaviše pred našom kućom i Dubravka istrča pred te ljude u bijelom. I tada sam ja na trenutak bio sam s mamom preko čijeg se lica prelijevao znoj, a oči su bile široko otvorene od bola, i tad je mama s velikim naporom rekla Mislave oprosti mi, bila sam jako nepravedna prema tebi, oprosti mi ali je tada novi napad bola spopadne i ona zavrišta, a u tom trenutku uđoše i oni ljudi u bijelom, a sa sobom su imali nosilo, i onda onaj jedan bijeli pogleda na brzinu mamu i dade znak onoj dvojici drugih u bijelome i oni staviše mamu na nosila i odmah je unesoše u kola i odvezoše. Dubravka je htjela zajedno s njima, ali joj nisu dali. Onda je Dubravka ostala sa mnom i sva je bila u panici i rekla je Mislave vidiš li ti što se to zbiva, što sad da radimo. Ja sam rekao da je bar tata ovdje, a Dubravka reče dobro si me podsjetio, treba tati javiti, a ja rekoh kako ćeš mu javiti kad je u tvornici, a ona reče ostavio je tata telefon na koji mu se možemo javiti ako je nešto hitno, samo da nađem broj. I onda Dubravka poče tražiti broj u onoj knjizi što je na stoliću pokraj telefona, ali joj nikako nije polazilo za rukom, nikako ga nije mogla naći, a ta je knjiga bila sva raskupusana, i ispadale su stranice iz Dubravkinih drhtavih ruku, dok napokon nije uzviknula evo ga. I onda je Dubravka okrenula taj broj, pa joj se netko javio, a ona je rekla molim vas dajte mi kućni broj 64, a onda se netko drugi javio, a ona je toga drugoga zamolila da hitno zove našeg tatu, pa se nakon nekog vremena tata javio, pa mu je onda Dubravka

uzbuđenim glasom rekla što je bilo s mamom. A onda, kad je Dubravka spustila slušalicu, ja sam je pitao što joj je tata rekao, a ona je rekla da joj je rekao da odmah ide u bolnicu mami. I tad smo mi dugo bili nervozni, šetali smo bez veze na sve strane, i pričali smo o mami, i Dubravka je rekla samo da joj nije nešto opasno, samo da nije nešto opasno. Onda je Dubravka rekla Mislave hoćeš li se pomoliti Bogu za našu mamu, ja sam rekao hoću, samo ja ne znam napamet ni jednu molitvu, a Dubravka je rekla možeš ponavljati za mnom. Onda smo nas dvoje kleknuli pred raspelo, a Dubravka je izgovarala naglas molitvu, riječ po riječ, a ja sam ponavljao za njom. Na kraju smo rekli AMEN i podigli se s poda, a Dubravka je tužnim glasom rekla valjda će biti sve u redu. Nakon nekog vremena došao je Nikola iz škole, i onda smo mu mi ispričali što je bilo s mamom, a on je bio jako iznenađen i zapitao je kako to da se tata nije javio telefonom, a Dubravka je rekla ne znam. Onda je tata došao kući taksijem. Bio je jako natmuren i mrk u licu. Rekao je da je mami puklo slijepo crijevo, i da su je odmah poslali na operaciju, a njega su izbacili iz bolnice, jer je stalno zapitkivao kako mu je žena, i rekli su mu da može doći tek poslije šest sati, da će mu tek onda kazati kako je operacija prošla, i da ni oni ne znaju ništa dok ne počne operacija. I onda je tata bio jako nervozan, samo je šetao po kući na sve strane, i nešto je gunđao, kao da priča sam sa sobom, i ništa ga nisam razumio, i nikada ga nisam vidio takvoga. Dubravka

Miro Gavran

mu je rekla tata hajde pojedi nešto, on je rekao ne jede mi se, a ona je rekla moraš jesti bar malo, on je rekao dobro hoću, i sjeo je za stol, ali tek što mu je Dubravka stavila mahune u tanjur, tata se podigao od stola, a da ni žlicu nije okusio, i nastavio je hodati na sve strane, kao da ga nešto goni. Onda je tata telefonirao pekaru Ivi i na telefon mu je ispričao što se dogodilo. Pola sata poslije toga pekar Ivo je pokušao umiriti tatu, ali je i sam bio zabrinut u licu. Tata mu je rekao da su mu rekli u bolnici da dođe tek poslije šest sati, a pekar Ivo je rekao ja ću te odvesti autom, a tata je rekao ne treba, mogu autobusom, a Ivo je rekao ni govora, ja ću te odvesti i ja ću te vratiti, moramo pomagati jedni drugima u nevolji, onda je tata rekao dobro, hvala ti. Kad je bilo pet sati poslije podne, tata reče Ivi znaš ne mogu više izdržati ovo čekanje, hajdemo u bolnicu. I odoše njih dvojica u bolnicu kod mame, a nas troje ostadosmo kod kuće čekati tatin povratak. Dubravka i Nikola su bili jako nervozni i vikali su jedno na drugo bez ikakvog razloga. A ja sam mislio na to kako je mami teško, kako je sad jako boli dok je operiraju, i kako bih volio da se opet vrati u našu kuću, i da opet bude zdrava i vesela. Nikola je rekao Dubravki da je odmah trebala zvati liječnika, a ne čekati, a Dubravka je rekla da joj mama nije dala i što joj to spominje kad je i njoj žao što ga nije nazvala ranije, i onda su se opet posvađali. Oko devet sati, pekar Ivo je dovezao tatu kući, i tada smo od tate saznali sve. Operacija je izgleda dobro

Zaboravljeni sin

prošla, a doktor je rekao tati da je mama imala sreće što je došla u bolnicu na vrijeme, jer da je došla samo dva sata kasnije, moglo je biti kasno, jer da ta operacija nije uopće teška ako se na vrijeme uradi, da je to rutinski posao kad se radi na vrijeme, a da je u ovom slučaju moglo doći do velike komplikacije, jer je naglo došlo do pucanja tamo nečega i da je oko tog slijepog crijeva bilo svega i svačega i sad su oni izvadili to slijepo crijevo, i sve oko njega očistili, i treba se nadati da će sada biti u redu. Tata je bio ljut jer ga doktor nije pustio da vidi mamu, a ovaj mu je rekao to ne dolazi u obzir, ona sada nije pri svijesti, a tata je rekao dajte samo da provirim kroz vrata, samo da provirim kroz vrata, samo da provirim, ništa više, ali mu doktor nije dopustio ni da proviri. Ipak, tatino lice je bilo mnogo smirenije nego kad se prvi put vratio iz bolnice i čini mi se da on jako voli mamu. Pekar Ivo je rekao tati eto vidiš, sve će biti u redu, kao što sam ti rekao, idem sad kući, a ti me slobodno nazovi ako što treba, bez ustručavanja. Tata ga je ispratio i pozdravio se s njim, a onda se vratio u kuću i pričao s nama dugo o mami i o svemu onome što mu je doktor rekao, a onda smo svi mi otišli na spavanje.

17. IX. 1986. Jutros, rano, svi smo se jako rano probudili. Tata je nazvao bolnicu, a onda je tražio dežurnu sestru, a onda je pitao dežurnu sestru kako je mama, a ona je rekla

Miro Gavran

sve je u redu, nemojte u bolnicu dolaziti danas prije dva sata poslije podne, a tada ćete moći popričati s doktorom koji ju je operirao. Onda je tata rekao Dubravki i Nikoli da idu u školu, i da se poslije škole vrate kući, a da će on ići na posao u tvornicu, ali da će s posla izići oko jedan sat, i da će onda otići u bolnicu vidjeti kako je mami. Poslije tog dogovora mi smo doručkovali, a potom su Dubravka i Nikola otišli u školu, a tata je otišao na posao, a ja sam ostao kod kuće. Bilo mi je tako tužno što sam sam i što nema nikoga od njih sa mnom. Htio sam čitati onu knjigu o životinjama, ali mi to nije polazilo za rukom, jer su mi misli stalno odlazile na mamu. Onda je telefon zazvonio i ja sam podigao slušalicu, a to je bila teta Lucija, i ona me je pitala kako mama, i rekla je da je sve saznala od tete Dragice, a teta Dragica je čula od pekara Ive. I onda sam ja rekao da je izgleda operacija dobro prošla, ali da se još ne zna. Teta Lucija je još svašta pričala o bolestima i o liječnicima, ali tko bi to sve popamtio. Onda je poslije nekog vremena zvala teta Ruža i pitala što je s mamom, a ja sam joj kazao sve što sam rekao teti Luciji. Onda dugo nije nitko zvao, pa je telefon zazvonio, ja sam se javio, a ono je bio striko Branko i pitao me da li mi je tu kod kuće otac ili brat ili sestra. Ja sam rekao nema nikoga, svi su u Gradiški, a striko Branko je rekao onda ništa, a ja sam rekao vi vjerojatno želite čuti kako je mojoj mami, a on je rekao da, baš sam zbog toga zvao i onda sam mu kazao da je tata

Zaboravljeni sin

jutros zvao dežurnu sestru u bolnici i da je, čini se, sve u redu. Kasnije su iz škole došli Dubravka i Nikola, pa smo onda zajedno čekali tatu. Još su neki ljudi iz sela zvali telefonom da pitaju što i kako je s mamom, pa im je Dubravka odgovarala. Tata je došao tek oko pet sati, rekao je da je s mamom sve u redu, i da je doktor kazao kako je operacija dobro prošla, da se mama dobro osjeća, samo da mora mirovati, i još je rekao da ju je vidio na pet minuta i da mu se osmjehnula i rekla mu da pozdravi djecu tj. nas, i da je onda doktor rekao a sad molim vas iziđite, potreban joj je odmor. Pa je tata morao izići, mada je još mnogo toga htio pitati mamu. Dubravka je sad glavna u kući, ona kuha i sve naređuje što će tko raditi, čak je i tata sluša, pa smo po njenom naređenju svo troje išli pred večer malo raditi u vrtu. Uz to, Dubravka je s tatom govorila i o tome koliko para treba dati doktoru koji je operirao mamu, a koliko ovim sestrama što se brinu za nju. 18. IX. 1986. Danas smo svi mi zajedno išli u posjet mami. Prvo smo morali čekati pred jednim vratima, dok ih nije otključala neka medicinska sestra, i onda nam je ona rekla izvolite unutra, samo molim bez galame. Mama je bila u jednoj sobi s još pet kreveta. Mi smo prišli do

Miro Gavran

sve je u redu, nemojte u bolnicu dolaziti danas prije dva sata poslije podne, a tada ćete moći popričati s doktorom koji ju je operirao. Onda je tata rekao Dubravki i Nikoli da idu u školu, i da se poslije škole vrate kući, a da će on ići na posao u tvornicu, ali da će s posla izići oko jedan sat, i da će onda otići u bolnicu vidjeti kako je mami. Poslije tog dogovora mi smo doručkovali, a potom su Dubravka i Nikola otišli u školu, a tata je otišao na posao, a ja sam ostao kod kuće. Bilo mi je tako tužno što sam sam i što nema nikoga od njih sa mnom. Htio sam čitati onu knjigu o životinjama, ali mi to nije polazilo za rukom, jer su mi misli stalno odlazile na mamu. Onda je telefon zazvonio i ja sam podigao slušalicu, a to je bila teta Lucija, i ona me je pitala kako mama, i rekla je da je sve saznala od tete Dragice, a teta Dragica je čula od pekara Ive. I onda sam ja rekao da je izgleda operacija dobro prošla, ali da se još ne zna. Teta Lucija je još svašta pričala o bolestima i o liječnicima, ali tko bi to sve popamtio. Onda je poslije nekog vremena zvala teta Ruža i pitala što je s mamom, a ja sam joj kazao sve što sam rekao teti Luciji. Onda dugo nije nitko zvao, pa je telefon zazvonio, ja sam se javio, a ono je bio striko Branko i pitao me da li mi je tu kod kuće otac ili brat ili sestra. Ja sam rekao nema nikoga, svi su u Gradiški, a striko Branko je rekao onda ništa, a ja sam rekao vi vjerojatno želite čuti kako je mojoj mami, a on je rekao da, baš sam zbog toga zvao i onda sam mu kazao da je tata

Zaboravljeni sin

jutros zvao dežurnu sestru u bolnici i da je, čini se, sve u redu. Kasnije su iz škole došli Dubravka i Nikola, pa smo onda zajedno čekali tatu. Još su neki ljudi iz sela zvali telefonom da pitaju što i kako je s mamom, pa im je Dubravka odgovarala. Tata je došao tek oko pet sati, rekao je da je s mamom sve u redu, i da je doktor kazao kako je operacija dobro prošla, da se mama dobro osjeća, samo da mora mirovati, i još je rekao da ju je vidio na pet minuta i da mu se osmjehnula i rekla mu da pozdravi djecu tj. nas, i da je onda doktor rekao a sad molim vas iziđite, potreban joj je odmor. Pa je tata morao izići, mada je još mnogo toga htio pitati mamu. Dubravka je sad glavna u kući, ona kuha i sve naređuje što će tko raditi, čak je i tata sluša, pa smo po njenom naređenju svo troje išli pred večer malo raditi u vrtu. Uz to, Dubravka je s tatom govorila i o tome koliko para treba dati doktoru koji je operirao mamu, a koliko ovim sestrama što se brinu za nju. 18. IX. 1986. Danas smo svi mi zajedno išli u posjet mami. Prvo smo morali čekati pred jednim vratima, dok ih nije otključala neka medicinska sestra, i onda nam je ona rekla izvolite unutra, samo molim bez galame. Mama je bila u jednoj sobi s još pet kreveta. Mi smo prišli do

Miro Gavran

nje. Tata ju je poljubio u čelo, a Dubravka, Nikola i ja u obraze. Onda smo mi u tišini stali pokraj nje, a tata ju je gotovo šapatom zapitao kako si, a ona je rekla dobro, sad sam dobro. Mamino je lice bilo druge boje, ali se iz očiju vidjelo da je mirna i da se više ne boji, i da je više ne boli jako. Tata joj je rekao liječnik kaže da je sve u redu, mama je rekla znam. Onda je mama rekla što ima novo u selu kako je kod kuće, a tata je rekao sve po starom. Onda nas je mama pogledala i rekla slušajte tatu, slušajte svog oca. Onda je mama malo zaplakala, ali je brzo zaustavila plač, i samo je rekla tako sam se uplašila pred operaciju, uplašila sam se da vas više neću vidjeti. I nije prošlo dugo, kad se pojavila ona medicinska sestra što nam je otključavala vrata, i rekla je da se pozdravimo s mamom, jer se ona ne smije mnogo naprezati neposredno nakon operacije i onda smo se mi pozdravili s mamom i otišli kući.

20. IX. 1986. \ Mami je sve bolje. Liječnik je rekao tati da se mama brzo oporavlja i da će za tjedan dana ići kući, ako sve bude u redu, i da će onda kod kuće još neko vrijeme morati ležati i mirovati. Danas smo sakupljali kasne šljive, i baš smo se naradili. Dubravka je za ručak pekla krumpir, pa smo ručali krumpir i špinat za zelenom salatom. Moja sestra

Zaboravljeni sin

Dubravka baš dobro zna kuhati, što je najzanimljivije, ona uživa u tom kuhanju. Nikola je danas pokvario televizor dok je birao drugi program, a drugi program se nije htio pojaviti, pa je on šakom udario odozgo po televizoru, pa je nestao i prvi program, a Dubravka je rekla Nikoli ti si prava seljačina, ne popravlja se televizor šakom, već mozgom. Tata je rekao da će sutra ili prekosutra pozvati striku Milu, jer se striko Mile razumije u popravljanje televizora i svih drugih aparata. Danas je nedjelja. Danas su posjeti u bolnici u dopodnevnim satima, pa smo svi mi išli u posjet mami. Vozio nas je poštar Dragutin, jedva smo stali u njegov auto. Mama je izgledala dobro i bila je nasmijana, i šalila se s tatom i s poštarom Dragutinom, i rekla je da će najvjerojatnije krajem slijedećeg tjedna ići kući. I zamolila je Dubravku i Nikolu da joj sutra poslije škole donesu neke novine čije sam nazive zaboravio. I tata je danas bio jako veseo, jer je vidio da je mama jako vesela i da je dobro. Večeras smo Nikola i ja išli malo na stepenice. Svi su nas pitali kako je našoj mami, a mi smo rekli da je dobro. Malo kasnije je došla i Jasenka i rekla je Nikoli i meni da je upravo bila s našom sestrom Dubravkom i da dolazi od naše kuće, i da nije mogla nagovoriti Dubravku da dođe malo na stepenice, jer da joj je Dubravka rekla da sad mora napisati neki referat za školu, a taj referat sutra mora pročitati pred cijelim razredom, pa da se ne želi sramotiti. Jasenka me je pitala je-

Miro Gavran

Zaboravljeni sin

sam li i ja bio kod mame u bolnici, a ja sam joj rekao da jesam, i onda je Jasenka rekla da joj je drago što je sve dobro prošlo i što će moja mama brzo doći kući.

ja sam njoj rekao zdravo Jasenka, a tada je naišao u automobilu Jasenkin otac i njena majka, pa je Jasenka otvorila ona velika vrata na njihovom dvorištu pa se Jasenkin tata uvezao u njihovo dvorište. Nikola mi je rekao da Dubravka nije došla ovim autobusom, jer će ići mami u bolnicu, pa da nas dvojica danas jedemo kruh i pekmez za ručak, a da će za večeru Dubravka nešto napraviti.

21. IX. 1986. Jučer je striko Mile popravio televizor. Ali to nije išlo lako. Striko Mile je morao skinuti onaj poklopac otraga s televizora, pa je onda promijenio neke žičice, pa je onda okretao antenu na sve strane, dok se nije pojavila slika, a ja sam viknuo evo je, i tako je striko Mile popravio televizor, i sad imamo i prvi i drugi program. Tata je danas bio kod mame i kaže da je mama posve dobro i da je doktor rekao da će je pustiti na kućnu njegu u petak, ako se nešto ne poremeti. Kiša je jako padala, i nije nikako htjela prestati, a to je meni bilo jako žao, jer sam imao želju biti na dvorištu, a morao sam biti kod kuće, i samo sam stajao uz prozor i gledao na cestu kako kiša pljušti po asfaltu, i gledao sam hoće li prestati, ali ona nije htjela stati.

24. IX. 1986. Vidio sam Jasenku kako se vraća iz škole. S njom je bio Nikola i još neki mladići i djevojke iz sela. Ja sam stajao ispred kuće, a ona mi je rekla zdravo Mislave, a

26. IX. 1986. Danas se mama vratila kući, Svi smo bili sretni. Mama se dobro osjeća, samo se ne smije naprezati, i mora još nekoliko dana biti u krevetu. I mama je legla u krevet, i rekla da znate kako je to ružno kad čovjek iz svoje kuće ode u bolnicu, i da znate kako je lijepo kad se čovjek iz bolnice vrati kući. I baš smo se lijepo s mamom napričali. Mama me je zapitala Mislave kako si mi ti, a ja sam rekao dobro sam, pa me je ona pitala što sam radio dok je ona bila u bolnici, a ja sam joj pričao, a mama je rekla dobar si ti dječak. Nije prošlo ni sat vremena od maminog dolaska, a u posjet su joj došli Jasenkini roditelji. Donijeli su joj veliki škarnicl pun naranča i pričali su s mamom o svemu i svačemu, a najviše o bolnici. Jasenkin tata je rekao da je prava sreća što je mama na vrijeme stigla u bolnicu i što ju je operirao dobar liječnik. Jasenkina mama nije mnogo pričala, valjda zato što je njen muž

Mi

Miro Gavran

sam li i ja bio kod mame u bolnici, a ja sam joj rekao da jesam, i onda je Jasenka rekla da joj je drago što je sve dobro prošlo i što će moja mama brzo doći kući.

21. IX. 1986. Jučer je striko Mile popravio televizor. Ali to nije išlo lako. Striko Mile je morao skinuti onaj poklopac otraga s televizora, pa je onda promijenio neke žičice, pa je onda okretao antenu na sve strane, dok se nije pojavila slika, a ja sam viknuo evo je, i tako je striko Mile popravio televizor, i sad imamo i prvi i drugi program, Tata je danas bio kod mame i kaže da je mama posve dobro i da je doktor rekao da će je pustiti na kućnu njegu u petak, ako se nešto ne poremeti. Kiša je jako padala, i nije nikako htjela prestati, a to je meni bilo jako žao, jer sam imao želju biti na dvorištu, a morao sam biti kod kuće, i samo sam stajao uz prozor i gledao na cestu kako kiša pljušti po asfaltu, i gledao sam hoće li prestati, ali ona nije htjela stati.

24. IX. 1986. Vidio sam Jasenku kako se vraća iz škole. S njom je bio Nikola i još neki mladići i djevojke iz sela. Ja sam stajao ispred kuće, a ona mi je rekla zdravo Mislave, a

Zaboravljeni sin

ja sam njoj rekao zdravo Jasenka, a tada je naišao u automobilu Jasenkin otac i njena majka, pa je Jasenka otvorila ona velika vrata na njihovom dvorištu pa se Jasenkin tata uvezao u njihovo dvorište. Nikola mi je rekao da Dubravka nije došla ovim autobusom, jer će ići mami u bolnicu, pa da nas dvojica danas jedemo kruh i pekmez za ručak, a da će za večeru Dubravka nešto napraviti.

26. IX. 1986. Danas se mama vratila kući. Svi smo bili sretni. Mama se dobro osjeća, samo se ne smije naprezati, i mora još nekoliko dana biti u krevetu. I mama je legla u krevet, i rekla da znate kako je to ružno kad čovjek iz svoje kuće ode u bolnicu, i da znate kako je lijepo kad se čovjek iz bolnice vrati kući. I baš smo se lijepo s mamom napričali. Mama me je zapitala Mislave kako si mi ti, a ja sam rekao dobro sam, pa me je ona pitala što sam radio dok je ona bila u bolnici, a ja sam joj pričao, a mama je rekla dobar si ti dječak. Nije prošlo ni sat vremena od maminog dolaska, a u posjet su joj došli Jasenkini roditelji. Donijeli su joj veliki škarnicl pun naranča i pričali su s mamom o svemu i svačemu, a najviše o bolnici. Jasenkin tata je rekao da je prava sreća što je mama na vrijeme stigla u bolnicu i što ju je operirao dobar liječnik. Jasenkina mama nije mnogo pričala, valjda zato što je njen muž

Miro Gavran

tako nekako, ne znam kako da kažem, a ona nije takva, ona je mnogo povučenija i mirnija od njega. Onda je mami u posjet došla teta Lucija, i mnogo su pričale o svemu i svačemu, a teta Lucija je rekla da joj se muž opet napio do besvijesti, i da će ga slijedeći put, ako to napravi, tako izmlatiti da više neće rakiju ni pomirisati. Nikola je danas stavio dvije nove žice na gitaru, i rekao je da će od sada gitara svirati sama od sebe, a Dubravka je rekla ti uvijek nešto bulazniš, a Nikola je rekao tebi nisam ništa kazao, a Dubravka je rekla onda šuti. Nikola je pričao kako bi volio jednoga dana zaista otići u Indiju, i da će onda početi njegov pravi život, i da mu je dosta ove dosadne škole i profesora, i još je rekao ako jednog dana vidite da me više ne vidite znajte da sam u Indiji, a Dubravka mu je rekla iz svake tvoje rečenice je vidljivo da si u pubertetu, a Nikola je rekao a ti kao da nisi.

27. IX. 1986. Danas je bio lijep dan, a kad je lijep dan ja volim šetati po našem voćnjaku, a naš voćnjak je tamo iza našeg vrta, a uz naš voćnjak je voćnjak Jasenkinih roditelja. I dok sam se ja šetao našim voćnjakom i razgledao kruške, jabuke i šljive u susjednom voćnjaku se pojavila Jasenka. Primijetila me je, pa je pošla prema meni.

Zaboravljeni sin

Osmjehnula mi se i rekla mi zdravo Mislave, a i ja sam nju pozdravio. Jasenka je bila u novoj košulji na čijem ovratniku je bio izvezen cvjetić. Pitala me je što radim, a ja sam rekao da ništa ne radim, nego se samo šetam i uživam u ovome lijepom suncu, a Jasenka je rekla onda se možemo zajedno šetati i zajedno uživati u suncu. I stvarno smo se šetali po našim voćnjacima, i nismo ništa razgovarali, i meni je to sunce i ta šetnja, meni je sve to tako godilo. Onda me je Jasenka zapitala zar mi nije dosadno u ovome selu, a ja sam rekao da mi je dosadno jer nemam pravi posao, a u Zagrebu sam kod majstora Sertića gotovo svakog dana radio u radionici s drvom, a Jasenka je zapitala zar si ti u Zagrebu završio zanat, a ja sam rekao jesam, završio sam stolarski zanat kod majstora Sertića, i on je uvijek govorio da sam ja njegov najbolji šegrt i radnik. A Jasenka je zapitala zar nije težak stolarski zanat, a ja sam rekao da nije, i da je lijepo raditi stvari od drva i da se od drva mogu tako lijepe stvari napraviti, i da je meni ljepše kad se nešto napravi od drva nego kad se to isto izradi od metala ili od plastike - metal je tako hladan u rukama, a plastika ljepljiva dok je drvo tako živo. Jasenka je rekla da nikada nije razmišljala o tim stvarima, i rekla je da joj je čudno što sam ja završio stolarski zanat, ja sam zapitao zašto, a ona je rekla da je to zato što ja izgledam tako nježno, tako blago, i da me teško povezuje sa stolarskim zanatom, a ja sam njoj na to rekao da je i stolarski zanat nježan zanat i da se drvo najbolje može obraditi kad mu se priđe s ljubavlju i da postaje glatko

Miro Gavran

kad se lagano šmirglom umiva, a postaje grubo kad se po njemu sjekirom udara. Jasenka me je slušala i rekla je znaš Mislave meni je zanimljivo slušati sve što ti govoriš jer ti na sve stvari gledaš drugim očima, ti si u stvari najnježnije i najosjetljivije biće u ovom selu, od tebe nikad ni jednu grubu riječ nisam čula. I gledala je Jasenka onim svojim dubokim očima u moje oči, i to je meni tako godilo. A kad je Jasenka skrenula pogled od mene, ja sam joj rekao Jasenka molim te gledaj još malo u moje oči, a ona je zbunjeno zapitala zašto, a ja sam joj rekao znaš Jasenka ja tako volim kad se naši pogledi susretnu i meni je od toga tako lijepo u duši. I onda se Jasenka zagledala u moje oči, a ja u njene, i dugo smo se, jako smo se dugo gledali, i nisam mogao odvojiti pogled od njenih očiju, od njenog lica. U jednom trenutku Jasenka je pružila ruku prema mojoj ruci i naše su se ruke nježno dodirnule. I onda smo se držali za ruke, i milovali smo se po rukama, i to je bilo tako lijepo, i to je jako dugo trajalo, i meni je bila beskrajno draga ta njena ruka, ti njeni profinjeni prsti, ta njena mirisna koža. A onda je Jasenka čvrsto stisnula moju ruku i duboko uzdahnula, uzdahnula je tako duboko kako ljudi uzdišu kad im je žao što nešto nije onako kako bi oni htjeli, i onda sam ja zapitao Jasenku zašto si uzdahnula, a ona je rekla tek tako. I opet smo se zagledali jedno drugome u oči držeći se za ruke, pa je Jasenka u jednom trenutku opet uzdahnula i rekla Mislave ti si tako dobar, ti si bolji od svih grubijana koji nas okružuju, baš je ovaj svijet pun nepravde, a ja sam

Zaboravljeni sin

zapitao o čemu to govoriš Jasenka, a ona je rekla ni o čemu, baš ni o čemu. A onda je rekla moram ići, a ja sam rekao dobro, i onda je ona krenula prema svojoj kući, a ja sam nepomično gledao za njom, pa je onda ona zastala na trenutak, mahnula mi je, a i ja sam joj mahnuo. Mama je danas hodala po kući, a tata je rekao da je bolje da još leži, i da se ne smije naprezati, a mama je rekla da će izludjeti od ležanja i da mora bar malo prošetati, i da se uostalom, osjeća posve dobro, pa zašto onda ne bi malo šetala. Danas je nedjelja, i Dubravka je odlučila napraviti pravi veliki nedjeljni ručak, pa je zamolila Nikolu i mene da joj pomažemo u kuhinji, jer da ne može stići sve sama. Nikola je rekao da njega ženski poslovi ne zanimaju i da ne računa na njega, a ja sam rekao da ću joj pomoći, samo da mi pokaže što treba, a Dubravka je na to rekla e sad se vidi tko je pravi brat, a tata se na te njene riječi zadovoljno osmjehnuo. I onda sam se ja zaista naradio u kuhinji - gulio sam krumpir, tucao sam orahe, a potom trijebio, pa sam ribao jabuke na trenicu, jer je Dubravka pravila štrudlu od jabuka, a i suđe sam brisao. Dubravka je bila jako zadovoljna mojim pomaganjem, pa je rekla Mislave da mi nije bilo tebe ne bih ni pola posla obavila na vrijeme. U dva sata ručak je bio na stolu, i mama je rekla blago meni kad imam ovako vrijednu kćer, a Dubravka

Miro Gavran

je rekla to smo Mislav i ja zajedno napravili, a mama je rekla Mislave baš je lijepo od tebe što si pomogao svojoj sestri, a ja sam rekao da je to meni bilo pravo zadovoljstvo, jer ja volim raditi.

29. IX. 1986. Danas je kod nas bio onaj smiješni traktor što zovu ga cirkular, i danas je taj cirkular rezao naša drva. Mama je tog čovjeka i njegovog pomoćnika počastila rakijom i pitala ih koliko košta, a oni su rekli pa je mama platila. Kad je tata došao s posla, onda smo Nikola, tata i ja uzeli sepete i počeli unositi ta drva u podrum. Radili smo sve do noći i dosta smo se umorili, ali smo samo polovicu drva unijeli. Tata je rekao nadam se da do sutra neće padati kiša. Onda smo se oprali i išli večerati. Poslije večere smo Dubravka, Nikola i ja krenuli na stepenice. Tamo je već bilo nekoliko mladića i djevojaka. Među njima je bila i Jasenka. Ja sam pošao sjesti pokraj Nikole, kad mi je Jasenka rekla Mislave sjedni pokraj mene, imam te nešto pitati. Ja sam sjeo pokraj nje, a ona me nije ništa pitala. Svašta se na tim stepenicama pričalo i svakakve su se pjesme pjevale, a ja se sad ničega ne sjećam jer sam sve vrijeme mislio samo o tome da Jasenka sjedi pokraj mene i da je ona tako lijepa i tako je fino mirisala. A mračno je bilo na tim stepenicama, jer je noć bila bez

Zaboravljeni sin

mjesečine, i meni je u duši sve bilo nekako puno. U jednom trenutku moji prsti su dodirnuli Jasenkinu ruku i onda su se naši prsti izmiješali, i tako smo se mi satima držali za ruke, okruženi djevojkama i mladićima iz našeg sela, a da nitko od njih to nije mogao ni pomisliti. I baš mi je bilo lijepo sjediti ondje pokraj Jasenke u noći, dok melodija s Nikoline gitare tako skladno treperi.

30. 1X1986. Jutros kad su mi sestra i brat otišli u školu, a tata na posao, ja sam uzeo sepet i polako počeo unositi drva u podrum. Radio sam sve do dva poslije podne i tada je i posljednji sepet bio na pravom mjestu tj. u podrumu. Ubrzo su iz Gradiške došli i tata i Nikola, i bili su iznenađeni kad su vidjeli da na dvorištu nema drva. Tata je zapitao tko je unio ona drva u podrum, a mama je rekla naš Mislav, tata je rekao zar se nisi umorio, a ja sam rekao jesam malo, a Nikola je rekao e Mislave baš ti hvala što si taj posao uradio, pa ja sad mogu ići Mirku vidjeti njegove zečeve. Ja sam stajao u svojoj sobi pokraj prozora i odjednom ugledao kako Jasenka ide kroz svoj vrt prema voćnjaku. Odmah sam i ja krenuo iz kuće prema voćnjaku. Kad sam došao do voćnjaka, Jasenka me ugledala i osmjehnula mi se. Zapitala me je kako si Mislave, a ja sam rekao dobro sam Jasenka. I onda smo zašli još više u voćnjak da nas nitko ne može vidjeti, ni od moje ni

Miro Gavran

od njene kuće. I tada sam ja pružio ruku prema Jasenki, a ona je pružila svoju ruku prema meni, i dugo smo se držali za ruke ne govoreći ništa. Gledao sam je ne mogavši je se nagledati, bila mi je tako draga, tako lijepa i sve mi je ljepše bivalo oko srca od njene blizine. Odjednom, Jasenka mi se približi i svojim usnama dodirnu moje usne, a meni srce zalupa i dragost mi neka i milina prostrujiše tijelom. I opet su se naše usne dodirnule i opet. I mi smo se ljubili, mi smo se ljubili onako pravo, a te njene usne su bile beskrajno slatke i ja nisam znao da li je ikada neki čovjek bio sretan u svome životu kao ja tada. I onda smo se zagrlili, ne razdvajajući naše usne, i onda smo se milovali i privijali jedno uz drugo, i bivalo mi je sve ljepše i ljepše. Odjednom Jasenka prekine naš zagrljaj, odmače se od mene i reče mi čini mi se da netko ide. I stvarno u dnu njihovog vrta pojavila se Jasenkina mama, a Jasenka mi reče evo mi mame, pravi se kao da nije bilo ništa, ponašajmo se kao da nije bilo ništa. I onda smo u šetnji krenuli prema njenoj mami, a kad smo došli do nje, njena mama me je zapitala Mislave kako ti je majka, a ja sam rekao dobro je, već hoda po kući, mada tata kaže da je bolje da još leži. l.X. 1986. Danas sam cijeli dan jedva čekao da se Jasenka vrati iz škole. A kad sam vidio da dolazi s autobusa, bio sam jako sretan, i odmah sam krenuo u voćnjak. Dugo sam bio tamo, ali se Jasenka nije pojavljivala. Onda su

Zaboravljeni sin

njeni roditelji došli u vrt, pa sam ja znao da sada ne vrijedi više čekati, jer ona od roditelja neće moći amo u voćnjak, pa sam krenuo kući. Dugo sam kroz prozor pogledavao na njihov vrt hoće li već jednom doći iz vrta ali su oni ostali raditi sve do noći. A danas me je mama opet gnjavila da učim, ispitivala me je ono što sam prije učio, i bila je jako nezadovoljna, jer ja nisam znao sve što me je pitala. Mama je rekla mogao si učiti i dok sam ja bila u bolnici, mogao bi već imati radne navike. I rekla mi je ti moraš još mnogo toga naučiti, pa ćeš znati, sve kao i ostali svijet, ti Mislave za svoje dobro moraš mnogo učiti. Ali se onda mama malo zamorila od tog rada sa mnom, pa je rekla moram malo odspavati umorna sam, a ti uči sam. A kad je ona zaspala, ja sam odmah prestao učiti i otišao do prozora pogledati u vrt jesu li Jasenkini roditelji još ondje. Poslije večere sam želio ići na stepenice i nadao sam se da ću ondje vidjeti Jasenku i da ćemo se možda držati za ruke, tako da nitko ne vidi. Na nesreću, poslije večere je počela padati kiša i morao sam ostati kod kuće. Sad dok ovo pišem, kiša je već prestala, ali je suviše kasno da bi se moglo ići na stepenice, i već svi spavaju u kući.

2.X. 1986. Usnuo sam čudan san. Usnuo sam ružan san. Usnuo sam najčudniji najružniji san u svom životu i, sad bih ga najradije zapisao ali to je nemoguće, jer je taj

Miro Gavran

san sve onako u slikama i nepovezan, s ružnim ljudima i ružnim završetkom. A čim sam se probudio, taj završetak sna sam odmah zaboravio, samo znam da je bio jako ružan. Danas se tata vratio ranije s posla, jer u tvornici opet nemaju sirovina, i tata je ljut zbog toga, i kaže da će sve otići do vraga, i da je njemu teško gledati to propadanje, i da ne zna što će biti za dva dana, a kamoli za dvije godine, i da se tako ne mogu voditi tvornice, i da domaćica ne može napraviti ni običan ručak ako u ostavi nema sve što joj je potrebno za taj ručak, i ako ne misli malo unaprijed. I Nikola se vratio ranije iz škole, jer je imao samo prva dva sata, a onda su profesori otišli na neki sastanak, a mama je rekla u moje vrijeme, dok sam ja išla u staru cijenjenu gimnaziju, bilo je nezamislivo da se neki sat odgodi zbog glupog sastanka, a Nikola je rekao da su, izgleda, iz Zagreba došli neki ljudi što će držati predavanje tim profesorima čije satove nije imao, a mama je rekla onda se ne radi o sastanku već o seminaru, ali je svejedno glupo da se odgađa nastava, za to nikad nema opravdanja. Onda smo Nikola i ja išli s tatom popravljati ogradu koja dijeli svinje od kokoši. Tu je bilo dosta posla, svinje su dolje pri dnu ograde oštetile daske, pa smo to morali odsjeći, a na njihovo mjesto zabiti nove daske. I tu je trebalo staviti deblje daske, ali tata kaže kad nema debljih dobre su i ovakve. I onda sam ja tu dosta pomagao tati, jer ja volim raditi sve što je od drva, a tata je rekao Mislave pa ti si stvarno pravi stolar. Onda

Zaboravljeni sin

i

smo išli u kukuruze otrgnuti nekoliko bundeva, da imamo čime hraniti svinje. Tata je sjekirom prepolovio jednu bundevu i rekao Nikoli i meni pokupite sjemenke u ovaj lončić, a onda bundevu bacite svinjama, samo je prije toga malo isitnite sjekirom. A kad je tata ušao u kuću, Nikola je rekao Mislave napravi ti to sam, a ja imam nekog posla, i onda je Nikola otišao do jabuke, otrgnuo jednu jabuku, sjeo pod stablo i gledao kako ja radim. Kad je Dubravka došla iz škole, pričala je da je u Novoj Gradiški vidjela jednu grupu Crnaca na ulici. Tata je rekao otkud Crnci u Gradiški, a mama je rekla možda je to neka delegacija iz Afrike i sad potpisuju ugovore, a tata je rekao možda su to neki turisti, pa su slučajno zalutali u Gradišku. Mama već hoda po kući, kao da nije ni bila bolesna, ali joj Dubravka nije dala da joj pomaže oko spremanja ručka. Tata je rekao Nedo nemoj se šaliti sa svojim zdravljem. Nikola je opet počeo uvježbavati novu pjesmu, a to je jako teško slušati, jer onda po sto puta ponavlja istu stvar, i onda se svima nama diže kosa na glavi, a opet ne može mu nitko ništa jer svi volimo kad on svira one pjesme koje je već uvježbao. Mama kaže u ovoj zemlji najbolje žive muzičari, a tata kaže trebala bi čuti što oni misle o tome. Dubravka iz novina izrezuje neke kupone, i onda to sve slaže u jednu kuvertu, i kad izreže i posljednji kupon, onda će to poslati na taj neki natječaj, i onda će to biti u nekom bubnju, i onda će se to za mjesec dana izvlačiti, i bit će nekoliko nagrada.

Miro Gavran

Dubravka je rekla eh kad bih samo dobila automobil, a bila bih zadovoljna i s televizorom u boji, a tata je rekao da ga izluđuje to što svakih malo-malo u novinama osvane neka nova igra na sreću, i da ga izluđuje kad pomisli koliko ljudi igra sportsku prognozu i koliko ljudi kupuje srećke, i još je rekao da sigurno nešto nije u redu sa srećom kad toliko ljudi preko noći bez rada želi doći do sreće. A mama je na to rekla daj što filozofiraš i moraliziraš, ljudi vole da se nadaju, a ni to nije mala stvar u životu. Onda su se Nikola i Dubravka posvađali a da nikome nije bilo jasno zbog čega su se posvađali. Tata ih je pokušao izmiriti, ali mu to nije polazilo za rukom jer nije znao zbog čega se njih dvoje svađaju, a oni su to izgleda zaboravili. I Dubravka je vikala na Nikolu da joj se mora ispričati inače više neće s njim govoriti, a Nikola je vikao na Dubravku da se ona mora njemu ispričati, inače on neće više s njom govoriti. Ubrzo su oboje zašutjeli, ljuti jedno na drugo. Dubravka je rekla mama neću više s Nikolom ni riječi progovoriti, a Nikola je rekao tati neću više s Dubravkom progovoriti ni riječi, od sada pa dok ne se uda i ne ode iz ove kuće. Ali su poslije pola sata zaboravili to što su rekli, i opet su pričali kao da nije bilo ništa. Poslije ručka, kad su svi u kući prilegli da se malo odmore, ja sam otišao u voćnjak. Nisam dugo čekao, Jasenka se pojavila nekoliko minuta nakon mene. Prišla mi je i rekla zdravo Mislave, a ja sam joj rekao zdravo Jasenka. Bio sam sretan što smo opet zajedno, ali na njenom licu sam vidio sjenku neke tuge. Zapitao

Zaboravljeni sin

sam je zašto si zabrinuta, a ona je rekla nisam zabrinuta, samo sam sinoć sanjala ružan san. Ispričaj mi ga, rekao sam. A Jasenka je kazala ne može se ispričati, samo znam da je bio jako ružan. Privio sam je uza se i počeo je ljubiti, sve jače i jače, ljubio sam je kao da mi je netko želi oteti. A Jasenka je osjećala isto što i ja, jer me nije puštala iz svog zagrljaja i dugo smo tako, jako smo dugo bili zagrljeni, snažno. Nisam kazao Jasenki da sam i ja usnio ružan san. Samo smo se milovali i ljubili, i to je bilo kao da razgovaramo na neki drugačiji način, kao da poljupcima kažemo nešto za što bi trebalo deset rečenica, i tko zna da li bi i tada bilo kazano do kraja. Bilo mi je tako lijepo u njenom zagrljaju da sam od te ljepote osjetio neki čudnovati strah. Prije nego što ćemo se razići, dogovorili smo se da se nađemo na istom mjestu sutra u četiri sata poslije podne. I ja sad jedva čekam sutrašnji dan, pa da opet budem s Jasenkom.

3.X. 1986. Danas je k mami došla teta Lucija. Teta Lucija je pričala mami da je brat strika Janka, koji živi u Novoj Gradiški, pričala je da je on pronevjerio neke pare i da je bila policija u njegovom stanu, i da su sve pretresli, a njega uhapsili. Pa je onda pričala da je teta Đurđa bila kod svoje kćerke u Zagrebu, i da se njena kći udala za nekog inženjera, i onda je svašta ružno pričala o toj

Miro Gavran

djevojci što ja neću zapisati u ovu bilježnicu. Onda je teta Lucija pričala da teta Jela ne razgovara više sa svojim rođenim mužem, da žive pod istim krovom, ali da ne razgovaraju, i teta Jela mu je rekla nemam ja što pričati s čovjekom koji sve pare izgubi na kartama, a on je njoj rekao što mogu kad me sreća neće, i od tada oni više uopće ne razgovaraju. Onda je teta Lucija pričala da je striko Joža rekao da će možda na proljeće otvoriti mesnicu u našem selu, a teta Lucija je njemu rekla što će mesnica u selu, a on je njoj rekao treba, i još joj je rekao da vjeruje da će dolaziti kupci i iz susjednih sela. I još je svašta teta Lucija govorila mami. Kad je Nikola došao iz škole, pitao me hoću li mu pomoći da okrpa gumu na biciklu, a ja sam rekao hoću, pa smo onda išli krpati tu gumu. A ja njemu nisam mnogo ni trebao pomagati, jer je on to sve sam radio, i nije to težak posao ali je on htio da mu ja pomažem, jer on ne voli raditi sam, voli imati društvo dok radi. Kad je bilo deset minuta do četiri sata, pošao sam u voćnjak na sastanak s Jasenkom. Bio sam sretan što je napokon došlo vrijeme da se vidim s Jasenkom. Ali, Jasenka se nije pojavljivala. Pogledao sam na sat, već je bilo četiri sata i petnaest minuta, a nje još nije bilo. A taj sat što imam na ruci, tata mi je poklonio prije dvije godine, kad mi je jednom došao u posjet u Zagreb. Onda je prošlo još petnaest minuta, a Jasenke još uvijek nije bilo Ja sam onda pomislio da joj se nije nešto ružno dogodilo, pa sam se sav naježio od te pomisli. Onda sam počeo šetati po voćnjaku onako bez veze, i

Zaboravljeni sin

stalno sam pogledavao prema njenoj kući i njenom dvorištu i njenom vrtu, ali nje nije bilo. A ja sam tako želio da se ona pojavi, pa da se onda ljubimo i grlimo kao jučer, ali nje nije bilo. I ostao sam u voćnjaku sve dok se nije počeo spuštati mrak, onda sam otišao kući, a mama je rekla pa dobro Mislave gdje si ti, a ja sam rekao samo sam šetao.

4.X. 1986. Jutros je mama sa mnom radila sve i svašta, učila me što su to pustinje, a što su tundre, i imena najvećih pustinja na svijetu ja sam morao znati napamet, a to su Sahara i Gobi i još jedna, sad se ne mogu sjetiti koja. Onda me je učila kako se rude prerađuju u sirovo željezo, a onda od sirovog željeza dobijem sve ostalo, Gnjavila me je i s matematikom. A učila me je i o pravilima ponašanja na francuskom dvoru, a kad sam ja rekao što će mi to, ona je rekla da jedan obrazovan mladić, a to ću uskoro biti ja, rekla je da jedan obrazovan mladić mora sve znati a pogotovo mora znati razvoj bontona kroz stoljeća. Danas je subota, i danas je Nikola došao jako rano iz škole, jer danas ima malo sati. Onda mi je Nikola rekao hajde sa mnom u ribolov, a ja sam rekao ne ide mi se, a on je rekao ma hajde, a ja sam rekao dobro. A s nama je išao i Zvrk, i ponijeli smo mnogo glista u limenoj konzervi, i otišli smo jako daleko. Ja sam rekao Nikola

Miro Gavran

zašto smo otišli tako daleko, a on je rekao ovdje je najbolja riba. Onda je Zvrk iz džepa izvadio kutijicu od šibica i rekao na ovo riba ide kao luda, a ja sam pitao što je to, a Zvrk je rekao to je mrmak, a u kutijici je bila neka mala ružna životinjica, onda ju je Zvrk uzeo i prstima prekinuo na dva dijela, jedan dio je stavio na udicu, a drugi je vratio u kutijicu. I stvarno je taj mrmak bio dobar mamac, jer je Zvrk na ta dva dijela odmah uhvatio dvije lijepe ribe, a kad je počeo pecati na gliste, kao Nikola i ja, više mu ribe nisu grizle onako često. Nikola je pričao sa Zvrkom o tome kako su se nekada izrađivale gitare, odnosno o tome kako su se pravile prve gitare a to je Nikola čitao u nekom časopisu u kojem ima mnogo slika u boji, a to su slike muzičkih instrumenata. Onda je Zvrk pričao Nikoli o tome kako je njegov otac bio u zatvoru prije pet godina i o tome kako se tamo živi i kad se zatvorenici dižu i što moraju raditi i sve tako neke stvari. Dva sata smo pecali ribu i pričali, a onda smo krenuli natrag. Nismo upecali mnogo riba, ali je svejedno onaj ribolov bio lijep. Međutim, na povratku se dogodila jedna mala nezgoda. Kod velikih topola smo morali prijeći na drugu obalu potoka, a tamo kod velikih topola ima nešto kao mali most, a to su u stvari dva velika debla stavljena jedno uz drugo i spojena nekom debelom žicom. I onda smo Nikola i ja prešli pažljivo preko tog mostića na drugu obalu a Zvrk je nekako nezgodno stao nogom, pa se okliznuo i pao u potok. Tu je voda bila duboka oko metra, tako da su se

Zaboravljeni sin

njegove hlače skroz smočile, a kad ga je Nikola vidio onako mokrih hlača, onda se on počeo tako jako smijati i nikako nije mogao obuzdati svoj smijeh, a Zvrk mu je rekao nije to smiješno, mogao sam nogu slomiti, a Nikola se još jače nasmijao, pa je onda Zvrk skinuo hlače i onda je hlače nosio u jednoj ruci, a ribe i udicu u drugoj, pa je kući otišao onako u gaćama. A Nikola i ja smo zakasnili na ručak, pa su svi bili ljuti na nas. Mama je rekla kako ste mogli otići, a ne reći mi kamo idete, a tata je rekao nismo više mogli čekati pa smo ručali bez vas, a Dubravka je rekla zbog vas dvojice dvaput moram postavljati, a Nikola odvrati da nije nas dvojice, ne bi za večeru imali ribu, a Dubravka je rekla nema mi ništa mrze nego čistiti ribu.

5-X 1986. Ne znam što je s Jasenkom. Ne znam zašto se nigdje ne pojavljuje. Zašto mi se ne javlja. Danas je nedjelja, i u crkvu sam išao, ali je tamo nije bilo. Šetao sam po selu, bio sam i na igralištu, gdje se igrala nogometna utakmica, gdje je bilo mnogo mladića i djevojaka u publici, ali Jasenke nije bilo. Satima sam stajao uz prozor i gledao na njeno dvorište, u više navrata ugledao sam joj i oca i majku, ali Jasenku nisam vidio, a tako sam želio da je vidim. Čak sam išao večeras na stepenice, ali je i to bilo uzaludno. Ne znam što da radim, ne znam zašto je nema. Možda to ona mene iz-

Miro Gavran

Zaboravljeni sin

bjegava, možda me ne želi vidjeti, pa zato ne želi izlaziti iz kuće. Ako je to tako, ja ću biti jako tužan. Ali ja ne znam da li je to tako, ili se radi o nečem drugom. Jedino znam da bih jako želio da je Jasenka u mojoj blizini, pa da joj mogu dodirnuti onu njenu prelijepu ruku, i svoje usne uz njene prisloniti, jer je to tako lijepo. Tata je pričao s mamom o tome da više ne bi želio biti poslovođa, i da mu je lakše biti običan radnik, nego da mora običnim radnicima objašnjavati zašto poslovi ne idu kako treba. Dubravka je usisavala prašinu u predsoblju, kad se usisavač odjednom zaustavio, tj. prestao raditi. Dubravka je u prvi mah pomislila da je nestalo struje, ali je ubrzo shvatila da se usisavač pokvario. Mama je rekla nema veze i tako više huči nego što prašinu uvlači, nikad nisam vjerovala ni u šta od tih pomagala, osim u dobru metlu. Tata je rekao možda se ipak može popraviti. Mama sad već hoda po kući kao da nije bila bolesna, a tata joj samo od vremena do vremena kaže čuvaj se i prilegni malo. Tata se danas brijao, pa se malo porezao po licu, a Nikola je rekao ne valja ti ta britva, a tata je na njega povikao ti šuti, ništa te nisam pitao, po cijeli dan se izmotavaš, uopće te ne vidim da učiš, niti hoćeš raditi, nit hoćeš učiti, samo sviraš u tu gitaru, a Nikola je na to rekao a zašto ne bih svirao, a tata mu je opalio dva šamara, i Nikola je otišao iz sobe na dvorište suznih očiju. A mi smo svi gledali tatu i nije nam bilo jasno što

mu je, a onda se on malo odljutio i vidjelo se da mu je nezgodno pred nama što je izgubio živce i što je udario Nikolu.

6. X. 1986. Jutros sam se digao ranije i s Dubravkom i Nikolom otišao do autobusne stanice. Ondje je bilo mnogo srednjoškolaca što su čekali autobus za Novu Gradišku. Mama je pitala zašto ideš van, a ja sam rekao hoću samo da otpratim brata i sestru do autobusne stanice, a mama je rekla hajde idi. A ja sam išao, jer sam znao da i Jasenka ide autobusom u školu i znao sam da ću je ugledati na stanici. Ali, dok sam čekao autobus sa sestrom i bratom, pokraj nas prođe automobil, a za volanom Jasenkin tata, a u kolima Jasenka i njena mama. I tako sam ja uzalud išao na autobusnu stanicu, jer je Jasenkin tata odvezao Jasenku u školu, ali sam bar nakratko, u autu, ugledao Jasenkino lice. Pa sam se onda vratio kući. A postoje dva autobusa kojima se srednjoškolci najčešće vraćaju iz Nove Gradiške u Omorinu. Pa sam ja izišao i pred prvi i pred drugi. Prvim se Jasenka nije vratila, a drugim su došli Dubravka i Nikola, pa su mi rekli što ja to njih ispraćam na autobus i dočekujem, a ja sam im odgovorio eto tako.

Miro Gavran

Zaboravljeni sin

8.X. 1986.

gubi posve malo vitamina, ako je u pitanju voće i povrće. A dok su oni tako pričali, Dubravka me je od vremena do vremena tako čudno pogledavala, kao da me prvi put vidi. I ja sam se pitao što li me Dubravka tako čudno gleda, što sam joj ja tako neobičan. A onda, poslije ručka, Dubravka mi je tihim glasom rekla Mislave dođi u dvorište, hoću s tobom nasamo popričati. Mene je ta tajnovitost iznenadila, ali sam bez pogovora otišao s njom u dvorište, i onda smo sjeli tamo kod bunara, na malu klupu, gdje nas nitko iz kuće ne može čuti. I tada Dubravka meni reče Mislave, sve sam saznala. Što si saznala, zapitah je ja. A Dubravka kaže danas mi je u školi na velikom odmoru prišla Jasenka i rekla mi je za vas dvoje, rekla mi je da se volite, i zamolila me je da ti predam ovo pismo. I pruži mi Dubravka Jasenkino pismo i ja ga odmah otvorih, tj. izvadih ga iz kuverte u kojoj je bilo. I odmah sam počeo čitati Jasenkino pismo, a u pismu je pisalo dragi Mislave ja te volim. I još mnogo toga lijepoga, ali i ružnih stvari je pisalo. Jasenka mi je pisala da su njeni roditelji saznali za našu vezu od tete Lucije, a teta Lucija je to saznala od Branke, naime Branka nas je vidjela u voćnjaku kad smo se drugi put ljubili i onda je to rekla teti Luciji, a teta Lucija cijelom selu. A mi nismo znali da nas je Branka vidjela u voćnjaku dok smo se ljubili, mi onda nikoga nismo vidjeli osim jedno drugo. A kad je Jasenkin tata saznao da se Jasenka ljubila sa mnom, on je gotovo izludio od bijesa, i Jasenka ga nikada nije vidjela tako ljutog, i on je na nju vikao

Jutros sam opet s Dubravkom i Nikolom išao na autobusnu stanicu, i opet uzaludno, jer je Jasenkin tata opet odvezao autom Jasenku u školu, a meni je bilo jako žao što nisam s njom imao priliku popričati niti na sekundu. Mama je danas do podne išla malo raditi u vrt, a ja sam joj pomogao. Mama je rekla da se vrt treba stalno okopavati i uređivati, a ja sam rekao ja volim raditi u vrtu, a mama je rekla bilo bi mi draže čuti da voliš učiti. Poslije podne sam satima stajao uz svoj prozor i gledao u Jasenkino dvorište, ali Jasenku nisam ugledao ni na trenutak. Šetao sam malo po voćnjaku, i bilo mi je jako teško što Jasenka nije pokraj mene, a nje, sad odjednom, nema više pokraj mene, i ja ne znam zašto je to tako, samo znam da je jako želim pokraj sebe. Da mi je bar da je mogu gledati u oči, pa da mi pogled uroni u njene zjenice, pa da mi bude sve onako milina od njene blizine.

9.X. 1986. Danas, kad smo ručali, za stolom smo bili svi, cijela moja obitelj. Mama je nešto pričala o smrznutoj hrani i o tome da je bolja smrznuta hrana nego konzervirana, tata je rekao da se slaže s njom, ali da to ne vrijedi za svaku vrstu hrane. Nikola je rekao da je on iz domaćinstva, prošle godine, učio da se smrzavanjem

Mito Gavran

Zaboravljeni sin

kako si mi mogla tako nešto učiniti, i kako si se mogla ljubiti s takvim mladićem. A kad je Jasenka kroz suze rekla da me voli i da sam ja jako dobar i fin mladić, na to je njen otac još više pobjesnio, i rekao joj da je sišla s pameti, i da hoće da mu se cijelo selo smije. Jasenkina mama nije na nju vikala kao otac, ali je bila na očevoj strani. I onda je njen tata tražio od nje da obeća da se više nikada neće sa mnom viđati, a Jasenka je na to rekla da mu takvo što ne može obećati, jer me ona voli kao što nikada u životu nikoga nije voljela. Na te riječi se njen otac još više razbjesnio, i počeo je razbijati stvari po kući, i rekao je da ona ne shvaća da može sebi život uništiti takvom vezom i rekao je da ne prepoznaje svoju kćer. Onda se malo smirio i bijesnim glasom kazao od danas se više nećeš viđati s tim mladićem. I od tada je ne puštaju da izlazi iz kuće, čak ni u dvorište. A u školu, u Novu Gradišku, redovno je odvozi njen otac, onda njen otac i mama odu autom u svoju školu gdje su nastavnici, a to je u susjednom selu, onda poslije nastave Jasenkin tata odlazi opet u Novu Gradišku pred školu po Jasenku. I tako Jasenka više ni na trenutak ne može biti bez svojih roditelja. Kad sam pročitao to pismo, pogledao sam svoju sestru Dubravku, a ona je gledala mene. Onda sam je ja pitao da li mi je Jasenka još nešto poručila po njoj osim ovog pisma, a Dubravka je rekla da je Jasenka plakala kad joj je pričala o svemu što se zbilo, i molila ju je da ne priča nikome ništa o tome, zbog njenih roditelja. Onda je Dubravka rekla znaš Mislave, Jasenka je moja najdraža

prijateljica, a ti si mi brat, i mada se godinama nismo znali, u zadnje vrijeme si mi postao pravi brat i drag si mi kao Nikola i zato mi je jako stalo do tvoje i Jasenkine ljubavi, jako mi je drago što se vas dvoje volite, samo vidiš da je to jako zapetljano, vidiš da njeni roditelji nisu u stanju shvatiti da si ti jedan plemeniti mladić, nego te promatraju onako kako se ljudi ne bi smjeli promatrati. Ipak smo svi mi tek obični ljudi, i jedino što je važno to je da li je netko dobar ili nije.

1O.X. 1986. Danas sam se probudio jako rano. Probudio sam se dok su u kući svi spavali. Bio sam nekako nemiran i nisam znao kud bih sa sobom. Mislio sam samo na Jasenku. Njena kuća je svega nekoliko metara od moje, ona je tako blizu, a opet - tako je daleko. I onda mi je palo na um da bih joj mogao napisati malo pismo i poslati ga po Dubravki. Uzeo sam jedan prazni list i napisao sam joj da je jako volim i da samo na nju mislim i da bih jako volio da smo zajedno i da se držimo za ruke i da se ljubimo, dugo, jako dugo. A onda, kad su se svi probudili, prišao sam do peći gdje je Dubravka spremala doručak i tihim glasom joj rekao da joj imam nešto važno reći. Onda sam ja otišao u svoju sobu, a poslije nekoliko minuta Dubravka je došla za mnom, a ja sam joj pokazao pismo i zamolio je da ga preda Jasenki, danas u školi, ali da to Nikola ne

Mito Gavran

sazna, a Dubravka je rekla Mislave možeš imati do kraja povjerenja u mene. I uzela je ono pismo i stavila ga u džep od traperica. Onda sam ja cijelo dopodne nestrpljivo čekao da se Dubravka vrati iz škole, jer sam se uplašio da bi se ono pismo moglo izgubiti. A kad se Dubravka vratila iz škole, bila je zajedno s Nikolom, pa je nisam mogao ništa pitati. Ali mi je zato za ručkom dala znak jednim kratkim osmijehom da je sve u redu. A poslije ručka mi je to na dvorištu i potvrdila. Rekla je da se Jasenka jako obradovala kad joj je rekla evo ti Mislav šalje pismo, i još je rekla da se po Jasenkinim očima vidi da je ovih dana mnogo plakala, i da me ona sigurno mnogo voli.

ll.X. 1986. Danas me mama poslala u trgovinu s papirom na kojem je bilo mnogo toga zapisano. U trgovini sam sreo Branku, pozdravila me je, a i ja sam nju pozdravio. Kad sam se vratio iz trgovine, mama me je zapitala da li ti je bilo teško nositi toliko stvari odjednom, a ja sam rekao nisam razmišljao o tome, pa mi nije bilo teško. Kad se Dubravka vratila iz škole, došla je u moju sobu i rekla imam nešto za tebe. Onda je iz džepa izvukla pismo, pružila mi ga i rekla od Jasenke je. Onda je Dubravka izišla iz sobe i ostavila me da pročitam pismo u tišini. A pismo je bilo Jasenkino, pisala mi je da me tako jako voli da je to skoro guši, i da ni na trenutak ne

može ne misliti na mene, i pisala je da sam ja najfinije stvorenje koje je ona susrela u svome životu, i još mnogo lijepih stvari mi je napisala. A pisala je i da joj je kod kuće jako teško, da otac uopće ne razgovara s njom, a mama jedva malo, i da joj je teško što je kao malo dijete drže zatvorenu u kući. A od svega joj je najteže što nije sa mnom. Pokušava čitati knjige, ali joj to ne polazi za rukom. Piše pjesme, napisala je već tri pjesme otkako nije bila sa mnom. Kad sam pročitao Jasenkino pismo, nisam znao da li sam sretan ili tužan, jer je u tome pismu bilo i lijepih i ružnih stvari i nisam znao više da li sam sretan što me Jasenka voli, ili sam tužan što joj je tako teško.

12.X. 1986. Danas je nedjelja. Najružnija nedjelja otkako sam u Omorini. Satima sam stajao pokraj prozora gledajući u Jasenkino dvorište, a sve uzalud, nije se pojavljivala. Tata je rekao Mislave zašto ne jedeš, a ja sam rekao ne jede mi se. A tata je rekao da nisi možda bolestan. A ja sam rekao nisam.

13.X. 1986. Jutros sam se digao prije svih i napisao sam pismo mojoj dragoj Jasenki. Napisao sam joj da bi se želio s njom naći nasamo negdje gdje ona može, ili u

Miro Gavran

voćnjaku ili kod stepenica, ili na nekom trećem mjestu, pa da mi javi ako može. I još sam joj mnogo toga lijepog napisao. Onda sam to pismo dao Dubravki, ali tako da nitko ne vidi. Mama je otišla s Nikolom i Dubravkom u Novu Gradišku, jer joj je liječnik rekao da danas dođe na kontrolu. Tata je na posao otišao onim ranijim autobusom, a ja sam cijelo dopodne bio sam. Slušao sam radio i pokušavao čitati novine, ali mi to nije polazilo za rukom, jer su mi misli lutale na sve strane, pa mi niti jedna rečenica nije dolazila do svijesti, nego su sve rečenice prolazile kroz moju glavu tek onako, tako da nisam ni znao što sam pročitao, pa sam odustao od čitanja. Nahranio sam kokoši i piliće oko jedanaest sati, a onda sam se šetao po dvorištu i po voćnjaku i čekao da se moji vrate iz Gradiške. Prvim autobusom su došli Dubravka i Nikola, a drugim autobusom su došli mama i tata. I tad je moj brat Nikola jako loše prošao. Naime, mama je poslije liječničkog pregleda otišla u školu do Nikolinog razrednika, da se informira kako Nikola uči, i pokazalo se da on ima čak tri jedinice - iz geografije, matematike i povijesti. I onda je mama počela vikati na njega kakav je to način, u osnovnoj školi si bio vrlo dobar učenik, a sad tri jedinice, pa ti misliš da se može bez učenja u životu, samo gitaru sviraš i tim zečevima i golubovima se baviš, e da znaš da više nećeš svirati na gitari dok jedinice ne ispraviš. I svašta je još mama vikala na Nikolu, a ni tati nije bilo pravo što Nikola ima tri jedinice,

Zaboravljeni sin

pa je rekao razumio bih te da imaš jednu jedinicu, to se svakome može dogoditi, pa i dvije bih tolerirao, ali tri su znak da sistematski ne učiš, i to tako ne može više. Svatko mora svoje obaveze ispuniti, inače se ne može nadati da ga okolina uvažava kao zrelu osobu, a tebi je već petnaest godina. I još je svašta Nikola čuo od naših roditelja, a da im ni riječ nije odgovorio.

14.X. 1986. Danas je Dubravka donijela pismo od moje drage Jasenke. Jasenka mi je pisala da joj je jako žao, ali da se ni na trenutak ne može odvojiti od roditelja, i da ne postoji način da se vidimo. Dubravka me je zapitala zašto si tako tužan Mislave, a ja sam rekao zato što Jasenka ne može izići iz kuće, zato što se ne možemo sresti. A Dubravka je rekla hoćeš li da ja sada odem do nje i da pokušam s njom dogovoriti neko lukavstvo, možda ipak postoji neki način da bar na pola sata budete zajedno, a ja sam rekao daj pokušaj, ako je ikako moguće. Onda je Dubravka otišla Jasenki, a ja sam otišao u svoju sobu i jedva sam čekao da se Dubravka vrati, ali se ona nije pojavljivala više od sata, a ja sam bio tako nestrpljiv da saznam da li su možda nešto smislile, neki način da se ja ipak vidim s Jasenkom. Napokon se Dubravka vratila, ali sam joj po licu vidio da nije ništa dobro napravila: bila je jako namr-

n

t V-l

p6 %

rt

| ft

1

„ rt rt J3 Jrt

S

6 rt

■r"

1

r t

-i-t

rt S ^

-

AJ

Si 2 ; o < u

O

rt

o rt

rt OJ

e

rt

- -£ o 'SS aj

rt ^

rt

^

p»

w

.^

"U

n

CD

U

O

i l 5l

> ;. rt

W r t O "o. rt ^ ° N

rt A CU O

« S & ;§

T3

rt o LJ

S .S

rt > ■^

rt

rt^

« tu

S rt

I I

rt -g. o

- rt ^ O ^ • ; W (LI J3 >

"d o

' ^ r t "j=! O 3

rt

^3 ■ « ^

•S i