Yasunari Kawabata-Snežna zemlja

SNEŽNA ZEMLJA

Pred vozom, tek što je izronio iz dugog tunela kojim se graniče dve oblasti, pojavi se Sneţna zemlja. Bila je noć duboko proţeta belinom. Voz stade na signalu. Devojka sa sedišta preko puta ustade i priđe Šimamuri. Spuštajući stakleno okno, otvorila je prozor pored njega. Ledeni dah snega pohrli unutra. Devojka, cela nagnuta kroz prozor, povika kao da doziva nekoga u daljini: – Gospodine, gospodine šefe stanice! Ĉovek, lica uronjenog u šal do vrha nosa, sa šubarom natučenom preko ušiju i fenjerom u ruci, gazio je sneg tupim korakom. „Kako li je već toliko steglo”, pomisli Šimamura, posmatrajući kroz prozor. U podnoţju planine, tu i tamo, kao rasterane hladnoćom, šćućurile se kućice nalik na ţelezničke barake. Osim njih ničega nije bilo. Ĉak bi i boju snega, pre nego što bi uspevala da do njih dopre, ispijala tmina noći. – Gospodine, ja sam... Kako ste? – Da niste to Vi, Joko?! Vraćate se? Opet je zazimilo, nema šale! – Ĉujem da ste mog mlađeg brata sada ovde zaposlili. Mnogo Vam hvala! – Sada mora da je veoma usamljen u ovakvom mestu. A mlad je. Baš mi ga je ţao. – Gospodine, zar se već vraćate? Još je pravo dete. Bila bih Vam zahvalna ako biste ga uvek upućivali kako valja. – Dobro. Zdrav je i oran za posao, znate. Još neki dan, pa će ovde biti posla preko glave. Prošle godine su ovde bili veliki snegovi. Ĉesto su se obarali sneţni usovi. Vozovi su se zaustavljali i ni da maknu, a u selu bi se rastrčali da nešto pribave i skuvaju za putnike. – Izgleda da ste se baš prilično utoplili. A brat mi je pisao nešto o tome kako još ne nosi ni prsluk. – Obukao sam, sve jedan preko drugoga, četiri kimona. A kad zahladi, mladi samo piju sake. A onda se odmah svi prehlade i padnu u postelju.

On zamahnu fenjerom u pravcu ţelezničkih baraka. – Biće da i moj brat pije? – Ne. – Gospodine, zar se već vraćate? – Povredio sam se pa moram lekaru. – Baš mi je ţao. Šef stanice, koji je preko japanske odeće imao i zimski kaput, kao da je ţeleo da što pre privede kraju ovaj razgovor po hladnoći i s nogu, te joj, već leđima okrenut, doviknu: – E, pa, hajte, i pazite na sebe. – Gospodine šefe, ne radi li moj brat danas? – rekavši to Joko prelete pogledom preko snega. – Gospodine šefe, povedite računa o mom bratu. Molim Vas! Glas joj je bio toliko lep da je njegova lepota zadirala sve do tuge. Ĉinilo se da taj glas dolazi kao odjek iz noćnog snega ne gubeći ništa od svoje visine i čiste reskosti. Ĉak i kada se voz pokrenuo ona je ostala pola nagnuta kroz prozor. Kada se njen vagon pribliţio šefu stanice, koji je koračao kraj nasipa, ona mu doviknu: – Gospodine šefe, recite mu, recite mu da dođe kući čim bude imao koji slobodan dan. – Dobro! – doviknu joj šef stanice snaţnim glasom. Zatvorivši prozor, Joko priljubi ruke uz porumenele obraze. Tu u pograničnim planinama mašine za čišćenje snega bile su spremne za slučaj većih vejavica i smetova. Kod severnog i juţnog izlaza iz tunela nalazio se po jedan električni uređaj za najavljivanje sneţnih usova. Pored pet hiljada čistača snega, bilo je još i dve hiljade ljudi iz vatrogasne omladine. Šimamuri je sada bilo jasno da devojčin mlađi brat od zimus radi kod ovog signalnog uređaja, koji će svakako jednoga dana biti zatrpan snegom. Moţda ju je baš i zato posmatrao sa još većim zanimanjem. Odabrao sam reč „devojka” samo zato što se Šimamuri činilo da je devojka. Svakako, on nije mogao da zna u kakvoj je vezi sa čovekom koga je pratila. Po svojoj pojavi i ponašanju delovali su kao bračni par. Očigledno, muţ je bio bolestan. Prirodna udaljenost između muţa i ţene smanjuje se ako je muţ bolestan. A ukoliko je

veće samoodricanje sa kojim takva ţena neguje bolesnog čoveka, to dvoje je sve više nalik na bračni par. Materinska neţnost kojom se takva mlada ţena brine za starijeg čoveka, sama po sebi stvara utisak bračne povezanosti. Ali, kada ju je Šimamura zamišljao, sasvim svesno ne vezujući je za čoveka koga je pratila, bio je čvrsto uveren da je ona još neudata, da je devojka. Moţda je bio tako čvrsto u tom uverenju samo zato što ju je već neko vreme posmatrao na jedan neobičan način, pa je taj utisak proistekao iz samih njegovih osećanja. Bilo je to pre tri sata. Da bi prekratio vreme, vrteo je kaţiprstom leve ruke tamoamo pa sasvim iznenada oseti kako se, u stvari, jedino taj prst neţno i toplo seća ţene kojoj je sada išao u posetu. Ma koliko nepouzdano bilo njegovo sećanje koje mu je, što se upornije trudio, sve više izmicalo, taj mu se prst činio još malo vlaţan od dodira njene puti. Osećao se neobično. Ĉinilo mu se kao da ga taj prst vuče u daljinu, njoj. Prinese ga nosu. Da nije, moţda, proţet mirisom njena tela? A kada je zatim tim prstom povukao po prozorskom staklu, na prozoru sasvim neočekivano iskrsnuše neke ţenske oči. Uplašio se, umalo što nije vrisnuo. Ipak to sve beše samo zato što mu je srce bilo suviše odlutalo u daljinu. Pogledavši malo paţljivije, smiri se. Na prozorskom staklu ogledalo se samo lice ţene koja je sedela naspram njega. Kako je napolju padala večernja tama, a u kupeu električna svetlost bila ugašena, prozorsko staklo se pretvorilo u ogledalo. Pošto je od toplote pare staklo bilo svo zamagljeno, ogledala nije bilo dok Šimamura prstom nije zbrisao vlagu sa stakla. Već samo to jedno oko mlade ţene koje se ocrtavalo na uskom pojasu tako nastalog ogledala bilo je, na neki sasvim neobičan način, lepo. Šimamura pribliţi lice prozorskom staklu. Pravio se kao da ţeli da dobro razgleda večernji pejzaţ koji je promicao sa one strane okna. Rukom obrisa okno. Postarao se da mu lice odaje čoveka umornog od puta. Devojka se malo nagnula i sa puno srdačnog osećanja zagledala u čoveka koji je leţao pred njom ispruţen. Šimamuri se učini da joj je sva snaga sakupljena u ramenima. Odmah je osetio da ona ni na trenutak neće trepnuti svojim odlučnošću uţagrenim očima. Ĉovek je naslonio glavu na prozorsko staklo, malo zgrčene noge su mu počivale na sedištu preko puta, do devojke. Bio je to vagon trećeg razreda. Budući da njih dvoje nisu sedeli tačno preko puta Šimamure, nego jedno sedište dalje, čovekovo lice se samo do linije uva odraţavalo u prozorskom staklu.

Međutim, pošto je devojka sedela ukoso naspram njega, mogao ju je posmatrati izbliza. Kada je to dvoje ulazilo u voz, Šimamura je, u srce pogođen njenom dostojanstvenom lepotom, sav ošamućen, primetio kako blede ruke muškarca čvrsto drţe njene. Zbog toga je sada smatrao da bi bilo nepristojno da ih još jedanput neskriveno pogleda. Lice čoveka u prozorskom staklu odavalo je izraz opuštenosti: moglo se osetiti koliko je bio smiren što mu oči mogu počivati na grudima te devojke. Suprotno slabašnosti njihovih tela, oboje je odavalo sliku prijatne skladnosti. Jedan kraj šala sluţio je muškarcu kao jastučić za glavu, a drugi, malo izguţvan, pokrivao mu je usta i obraze. Maramica se uskoro odreši, šal skliznu preko nosa, a on i ne trepnu okom. Devojka mu ga veštim zahvatom ruke opet popravi. Sa izrazitom naivnošću, ona je to ponavljala uzastopno nekoliko puta, usled čega je Šimamura već postao nestrpljiv. Osim toga, povremeno se, viseći krajevima preko sedišta, otvarao kaput kojim su muškarcu bile pokrivene noge. I to bi ona odmah zapaţala i opet sve dovodila u red. Sve je činila sasvim prirodno, neusiljeno. Mogli biste pomisliti da to dvoje putuje u beskrajnu daljinu, zaboravljajući sve udaljenosti. Šimamura se zato nije osećao ni najmanje potištenim. Za njega to nije bio tuţan prizor. Ĉinilo mu se da gleda bestelesnu, jedinstvenu sliku nekog sna. Ili je to moţda dolazilo otuda što je to sve posmatrao u tako čudnovatom ogledalu. Dnom toga ogledala promicao je večernji pejzaţ. Kao u svetu nekog filma, ono što se ogledalo, proţimalo se sa samim ogledalom. Lica koja su se pojavljivala nisu bila u nekoj skladnoj vezi sa pozadinom; osim toga, na licima se hvatalo nešto prozirno, prolazno; pejzaţ beše neko nejasno promicanje kroz večernju tminu. Utapajući se jedno u drugo, lica i pejzaţ pripadali su nekom vanzemaljskom, simboličnom svetu. Kada bi s neke daleke oranice sinulo svetlo i obasjalo devojčino lice, poimanje neke neizrecive lepote drhtajem bi proţimalo Šimamurine grudi. Na prostranom planinskom nebu još uvek su bili zaostali tragovi večernjeg rumenila, pejzaţ s one strane prozorskog okna nije se ugasio sve do zore, ali je postepeno gubio svoje boje. Jednolično hladne puste poljane prostirale su se dok god je dosezao pogled. Baš ništa, ama baš ništa na sebe nije skretalo paţnju. Šimamuru obuze neko neodređeno osećanje kao da je sve oţivljavalo. Sigurno da je to dolazilo od devojčinog lica koje se još uvek videlo u prozorskom staklu. Tamo gde se to lice ogledalo u staklu, pejzaţ gotovo da se nije

ni nazirao, ali kada je promicao van kontura njenog lica, i ono je delovalo gotovo prozračno. Ponekad je izgledalo da pejzaţ napolju protiče baš pored crta devojčinog lica, i gotovo da nije bilo moguće u bilo kom trenutku ugledati nešto određeno. U vagonu nije bilo dovoljno svetla i zato odsjaj nije bio tako jak kao u običnom ogledalu. Kako u prozorskom staklu ništa ne bi zasjalo, Šimamura je, netremice zureći u prozorsko staklo, zaboravio na to da se u ogledalima stvari odraţavaju, pa je sasvim ţivo osećao kako je pred njim iskrsla neka devojka, ispred večernjeg pejzaţa koji je tu promicao. U takvim trenucima ona svetlost iz daljine bi zasjala na devojčinom licu. Slika u ogledalu nije bila dovoljno jaka da ugasi svetlost s one strane prozorskog stakla, a ni ta svetlost nije istiskivala lik u ogledalu. Proticala je posred devojčinog lica, a da ga u stvari nije ni osvetljavala; promicala je kao hladan, daleki blesak. U trenucima kad bi njena sićušna zenica zasijala, jer bi joj se oko našlo baš nad onom svetlošću, osećao je kao da gleda omamljujuće lepu fosforescentnu iskru koja pliva na talasima večernje tmine. Joko, svakako, nije mogla ni da sluti da je neko na taj način posmatra. Bila je obuzeta brigom za bolesnika. I da se osvrnula na Šimamuru, ne bi primetila svoj lik u prozorskom staklu, a čovek koji je buljio kroz prozor jedva da bi mogao privući njenu paţnju. Fiksirajući njenu sliku, sam Šimamura je, malopomalo, kao opčinjen nestvarnom snagom večernjeg pejzaţa što je promicao na prozorskom staklu, potpuno izgubio iz vida da je ruţno što je tako, i to tako dugo, posmatra. Kada je dozivala šefa stanice i ponašala se gotovo preterano revnosno, njegovo interesovanje za nju nije bilo drugačije nego za neko lice iz kakve povesti ili legende. Kada je voz, kasnije, stigao do signalne stanice, prozor beše već jednostavno potpuno taman. Usahnuo je krajičak pejzaţa koji je poput reke proticao, pa je lik u prozorskom staklu izgubio svoju čar. Doduše, Jokino draţesno lice bejaše još uvek vidljivo na prozorskom staklu, ali sred sve topline njenih pokreta, Šimamura je odjednom otkrio nešto gotovo sasvim prozirno hladno. Kada se prozorsko staklo ponovo zamutilo, više nije rukom prelazio po njemu. Posle pola sata, sasvim iznenada, izađoše Joko i onaj čovek na istoj stanici na kojoj i on. Šimamura se okrenu kao da se tu dešava nešto što se njega samoga tiče. Ali kada je na peronu osetio ledenu hladnoću, obuze ga stid zbog onoga čime se u vagonu bavio, te prođe

pored lokomotive, a da se više nije ni osvrnuo na ono dvoje. Podupirući se o Joko, čovek je taman hteo da se spusti na kolosek, kada se pojavi ţeleznički sluţbenik koji ga uzdignutom rukom pridrţa. Zatim su oboje nestali iza teretnog voza koji je, teško brekćući, izranjao iz pomrčine. Sluga iz krčme, koji je došao da dočeka goste, bejaše zbog hladnoće sav zamotan i zašuškan, skrivenih ušiju i nogu utopljenih u visoke gumene čizme. Sa prozora čekaonice gledala je na kolosek jedna ţena u plavoj kabanici, s kapuljačom na glavi. Šimamura bejaše proţet toplinom vagona, pa mu hladnoća tu napolju još nije bila doprla do svesti. Kako mu je to bilo prvo zimovanje u Sneţnoj zemlji, uplašio ga je način na koji su se domaći bili utoplili. – Zar je zbilja tako hladno da se čovek mora baš tako zašuškati? – Jeste, već smo se pripremili za zimu. Pošto je pao sneg, noći su naročito hladne pre razvedravanja. Noćas će još jače stegnuti mraz. – Mraz? Šimamura baci letimičan pogled na lepe klinove leda na strehi. Zatim uđe u auto sa slugom. Usled dubokog pokrivača snega, i onako niske kuće kao da bejahu još manje; selo se pruţalo kao utonulo u duboko ćutanje. – Stvarno, ovde vlada sasvim drukčija hladnoća. To se oseti čim uzmete nešto u ruku! – Lani je jednom barometar pao na devedeset stepeni ispod nule! – A koliki je sneg? – Pa obično sedam do osam stopa. Napada li ga naročito mnogo, onda ga ima dvanaest trinaest stopa! – Ma je li? Sve me to čeka? – Jeste, zima ovde tek počinje. Nedavno je sneg bio visok jednu stopu ali je naglo okopnio. – Tako? Odmah je okopnio? – Kada će opet veliki snegovi, to, svakako, niko ne moţe proreći. Bilo je to početkom decembra.

Začepljen od upornog nazeba, Šimamurin nos, iako je curio poput vode koja se baca pošto se njome isprala sva prljavština, posta odjednom ponovo propustljiv, kako mu se činilo, sve do središta glave. – Je li još tu ona devojka, koja je ţivela kod profesorke? – Jeste, jeste. Bila je maločas na ţelezničkoj stanici! Niste je videli? Imala je tamnoplavi kaput. – Dakle, to je bila ona! Ta valjda je mogu kasnije pozvati? – Večeras? – Da, večeras. – Govorila mi je da se profesorkin sin vraća ovim poslednjim brzim vozom. Izašla je pred njega. Ĉovek za koga se Joko brinula i koga je Šimamura posmatrao u večernjem prozorskom staklu, bejaše, dakle, sin nastavnice muzike u čijoj kući je stanovala ţena koju je nameravao da poseti. Kada je Šimamura sve to shvatio, osećao se kao da ga je nešto ţignulo u srce. Ipak, taj slučajni susret nije mu se činio tako čudnovatim. Pre bi se moglo reći da se čudio što nije bio još više iznenađen. Kakve je veze imala ona ţena koje se njegov prst tako dobro sećao, s onom drugom u čijem je oku tako zablistala ona svetlost s prozorskog stakla? Šta li bi se sve moglo desiti? Šimamuri se činilo da mu se iz nekog nepoznatog razloga, negde u srcu, rađa jedno predosećanje. Ili se, moţda, još nije sasvim oporavio i našao put natrag u stvarnost – posle onoga doţivljaja pred večernjim ogledalom? Nije li ono promicanje pejzaţa, šaputao je sada sam sebi, bilo simbol vremena koje nekim svojim tokom teče pored njega? Pošto je pred početak skijaške sezone krčma na toplom izvoru imala samo malo gostiju, sve je bilo u nemoj tišini, kada je Šimamura izašao posle večernjeg kupanja. U hodniku, umornom od starosti, zveckala su staklena vrata za svakim njegovim korakom. Na samom kraju nalazila se pisarnica. Tamo je stajala jedna visoka, prava ţena. Krajevi ţeninog kimona hladno su padali po crnkasto blistavim daskama poda. Ugledavši njenu odeću, Šimamura se trţe. Je li postala gejša? No, ona niti pođe prema njemu, niti i najmanjim znakom svoga tela nagovesti da ga pozdravlja. Njen ukočen, nepomičan lik delovao je iz daljine veoma ozbiljno. Šimamura joj brzo priđe, ali su oboje i dalje ćutali. Ispod debele naslage pudera na njenom licu, ozari se smešak,

ali je taj osmeh bio nalik na grč bola. I tako pođoše bez reči prema njegovoj sobi. Uprkos svemu što se među njima dogodilo, on joj nijedanput nije pisao, nijednom nije došao da je vidi, a nije odrţao ni obećanje da će joj poslati knjigu o plesnim figurama. U stvari, ţenskom logikom, ona nije mogla ništa drugo poverovati nego da ju je, smejući se, potpuno zaboravio. Prema tome, on bi sada morao da je moli za oproštaj ili da nađe neko opravdanje; ali dok su tako koračali, ne gledajući jedno drugom u lice, njemu postade jasno da ona i ne namerava da ga obaspe prekorima. Naprotiv, osećao je kako ona celim svojim telom ţudi za njim i, očaran njome, shvatio je da bi ga svaka reč koju bi pred njom izustio mogla samo okriviti. Osećao je kako ga sa svih strana zapljuskuje slast neke neţnošću proţete blage sreće koja sva zrači iz nje. Pred stepeništem reče joj: – Ovaj ovde te je najbolje zapamtio! Ispruţena kaţiprsta, on joj podiţe svoju šaku pred oči. – Je li? Ona ga odmah uhvati za taj prst i pođe, više ga ne puštajući uza stepenice kao da ţeli da je on vuče. Pred kotacuom37 ona ispusti njegovu ruku, pa odjednom pocrvene sve do zatiljka. Da bi prikrila svoju zbunjenost, opet ga uhvati za ruku: – Da li je ovo taj što me se seća? – Ne taj na desnoj ruci! Ovaj! On izvuče desnu ruku iz njene i zavuče je pod kotacu, a pruţi joj levu. – Da, sada znam – reče ona spokojno. Nemo se osmehujući, ona otvori Šimamurinu šaku i utisnu lice u nju. – Dakle, ovaj me se seća? – Ala je hladna! Tako ledenu kosu još nisam imao u ruci. – U Tokiju još ne pada sneg? – Tada si mi svašta govorila. Ali izgleda da su to sve bile laţi. Da nije tako, ko bi se inače na kraju godine dovezao ovamo u ovu ledenu hladnoću?

37

Kotacu- mangal sa drvenim okvirom odozgo. Preko toga se stavlja pokrivač, a greje se tako što se noge i ruke zavuku pod taj pokrivač. Jedina vrsta grejanja u tradicionalnoj japanskoj kudi. Prim. prev

„Tada” – tada tek bejaše minulo vreme obrušavanja usova i granulo proleće kada se ide u bregove što se ponovo zameću zelenilom i blistaju mladim lišćem drveća. I sveţe mlade akebi38 će uskoro iščeznuti s trpeza. Šimamura, koji je ţiveo bezbriţno u dokolici, osećao je da malopomalo gubi iskrenost prema samome sebi pa je često odlazio u planine ne bi li u samoći uspeo da povrati nešto iskrenosti. Kada se onda, posle sedam dana, one noći spustio s pograničnih bregova u tu lekovitu banju, zatraţio je u krčmi da mu pošalju gejšu. Ali su tada u selu baš slavili otvaranje novog puta, i to tako svesrdno da su čak i skladišta za svilene bube i pozorišnu kućicu morali koristiti za večernje priredbe. Razume se da onih dvanaestak trinaestak seoskih gejši nije bilo dovoljno za takvu proslavu, pa je bilo sasvim prirodno što su pozvali devojku iz profesorkine kuće, koja bi već i ranije ponekad otplesala poneki ples na kakvoj svečanosti, a zatim odmah otišla kući. Sobarica je Šimamuri objasnila da ona u stvari nije bila gejša, ali, imajući u vidu da je bilo i suviše malo gejši što su stasavale, uobičavali su da je pozivaju na posela i zabave. Kako starije gejše više nisu pokazivale mnogo volje za izvođenje plesova, ona je za selo bila pravi dragulj. Istina, vrlo retko bi odlazila ponekom gostusamcu, ali je ipak nisu mogli prosto zvati priučenom gejšom. Upravo čudna priča, pomislio je Šimamura, ali o tome nije dalje razmišljao. Kada je otprilike jedan sat posle toga devojka ušla u pratnji sluškinje, on se napravi začuđen. Devojka je odmah htela da ode iz sobe, ali ju je sluškinja zadrţala i prisilila da sedne drţeći je za rukav. Ostavljala je utisak da je stvarno zapanjujuće čista. Sigurno je, pomisli on odmah, sve do kostiju između noţnih prstiju sva mirisna i sveţa od čistoće. Ili ga varaju oči što su maločas u brdima doţivele razbuktalost sunčevog izlaska? Bejaše odevena baš kao gejša, samo što se rub njenog kimona, svakako, nije povlačio za njom. Pokreti su joj bili veoma odmereni. Imala je na sebi jednostavan, mekan, letnji kimono. Samo je obi – u neskladu s njenom ostalom odećom – izgledao skupocen i zato štrčao. Kada se poveo razgovor o okolnim brdima, sluškinja je ustala i izašla. Devojka što je ostala kod Šimamure čak nije znala ni imena svih bregova, koji su se videli iz sela. Šimamura nikako da se raspoloţi da pije sake. Ona mu je za to vreme neočekivano otvoreno 38

Akebi- biljka koja uspeva u planinskim predelima Japana. Cenjena je u kulinarstvu, a veruje se da njen prah pomaže protiv glavobolje i drugih bolesti. Prim. prev.

govorila da se rodila u Sneţnoj zemlji, da ju je na početku učenja kao gejšu otkupio neki gazda koji ju je radi obrazovanja poverio jednoj učiteljici da je upozna sa japanskim plesovima, ali da je taj čovek posle godinu i po dana umro. A šta je sa njom bilo posle njegove smrti pa do danas, kakav je bio njen pravi ţivot, o tome očigledno nije bila mnogo raspoloţena da priča sa istom iskrenošću. Ima osamnaest godina, tako je rekla. Šimamuri se činilo da ako ona, inače, ne laţe, sa tih svojih osamnaest godina deluje kao da joj je dvadesetak. To ga je donekle smirilo. Kada je zatim s njom poveo razgovor o pozorištu kabuki, ona je u stil i ţivot glumaca bila bolje upućena od njega. Moţda je već duţe vremena čeznula za sagovornikom kao što je on. Po tome kako se u potpunosti predala ćaskanju, sasvim je bilo očigledno da je, uprkos svojoj ţenskoj površnosti, bila duboko vezana za svet zabave. Dobro se razumela u ćudi muškaraca. Šimamura je u njoj upoznao pravu gejšu, koja to, istovremeno, i nije bila. I kako se već čitavu nedelju dana nije druţio s ljudima, proţimala ga je neţna čeţnja za njihovim društvom, osetio je više prijateljsku, nego neku drugačiju naklonost prema toj devojci. Sada se oduševljenje planinama prenelo i na ushićenost njome. Sutradan posle podne ostavila je svoj pribor za kupanje u hodniku i ušla k njemu da nastavi ćaskanje. Tek što je sela, Šimamura je zamoli da mu nađe neku gejšu. – Da Vam nađem gejšu? – Pa valjda razumeš? – Svašta. Nisam ja ni u snu došla ovamo zato da biste tako nešto od mene zahtevali. Ona zatim hitro dođe do prozora i zagleda se u pogranične planine. – Ovde takvih ţena nema – odbrusi, pocrvenevši. – Ne verujem! – Stvarno! Trgnuvši se ţustro, okrenu se licem k njemu i sede pored prozora. – Nemoguće je gejšu prisiliti na tako nešto. Gejša ima punu slobodu da sama o svemu tome odlučuje. Krčma se u te stvari uopšte ne meša. To je istina! Verujem! Eto, pozovite sami nekoga i pokušajte, ako baš hoćete. – Hajde, ti mi je pozovi!

– Zašto bih ja to morala? – Smatram da si mi prijatelj. Pa, pošto bih hteo da sačuvam to prijateljstvo, nikako ne bih ţeleo da te zavedem. – I Vi to, dakle, nazivate prijateljstvom? Podstaknuta njegovim načinom govora, sada se šalila i bila sasvim vesela, ali se odjedanput razgoropadi: – Baš ste pametni! Da me bez ikakvog okolišenja za tako nešto molite! – Zašto se tako uzrujavaš? Ja sam ovde u brdima malo odviše nabrekao suvišnom snagom. Neke misli mi ne izlaze iz glave. Teško mi je da i sa tobom sasvim bezazleno ćaskam. Oborila je oči i ćutala. Šimamura je pokazao toliko muškarcima urođeno odsustvo stida, ali je ona izgleda bila navikla da shvata takve stvari. Njene prodorne oči delovale su, moţda zbog gustih trepavica, tako milo i čulno. Dok ju je tako posmatrao, ona je samo lagano vrtela glavom. Obrazi su joj bili obliveni lakim rumenilom. – Pa pozovite neku koja će Vam biti po volji! – Ali, baš sam to tebe zamolio. Ja sam prvi put ovde i ne znam koja je gejša lepa! – Šta Vi smatrate lepim? – Pre svega mora biti mlada. Ako je gejša mlada, onda je već sve lakše. I ne sme da mi dosađuje, da previše čavrlja. Bolje neka malo sporije misli, ali zato neka bude izuzetno čista. A čavrljati – to ću radije s tobom! – Ja više neću doći! – Lupetaš. – Opa! Stvarno neću doći. A zbog čega bih i dolazila? – Zar ne vidiš da ti se ne udvaram baš zato što sa tobom ţelim čisto drugarstvo. – E, pa što je mnogo, mnogo je! – Ako bi se desilo da među nama dođe do nečega takvog, moţda ujutro već ne bih ţeleo ni da te pogledam. Sigurno ne bih ţeleo da razgovaramo. Sa planina sam sišao u selo, onako ţeljan ljudi: zato ti se i ne udvaram. A i inače, ja sam ovde samo na proputovanju, zar ne? – Da. To je tačno.

– Pa naravno. Samo pođi od sebe, ako bih bio sa ţenom koja bi tebi bila odvratna, tebi ne bi bilo prijatno ni da me vidiš posle toga, dok, ako bi to bila ţena koju si mi sama odabrala, ipak bi moţda još nekako i mogla. – Ne znam... Snaţno se zanese i okrenu od njega. – Ono, jeste da tako... – Šta god činili, kraj mora doći. Beznadeţno je. Verovatno ne moţe trajati dugo. – Da. Stvarno, kod svih je tako. Rodila sam se u luci. A ovo je samo malo banjsko mesto. Devojka nastavi iznenađujuće iskreno: – Gosti su obično ljudi na proputovanju. Iako sam, što se kaţe, još uvek dete, već sam se naslušala priča o raznim ljudima. Izgleda da nam oni kojima se tako nekako svidimo, iako nam tada čak i ne kaţu da im se sviđamo, ostaju zauvek dragi. Ne zaboravljamo ih. Izgleda da je tako posle rastanka. Tako kaţu. A i oni te se sećaju, pišu ti. Tako je uglavnom, kaţu. Ustade od prozora da bi sela na tatami. Izgledalo je da joj se daleki dani hrleći najednom vraćaju. Usred toga, na licu joj se pokaza Šimamurina blizina kao da je sela sasvim pored njega. Kako joj je glas strujao gotovo preteranom iskrenošću, Šimamura se oseti krivim. Da je nije na neki način obmanuo? Međutim, on je nije lagao. Ona, u svakom slučaju, nije bila prava gejša. Njegova ţelja za ţenom nije išla dotle da bi poţeleo upravo nju; jednostavno je ţeleo ţenu sa kojom bi bio bez osećanja ozbiljnosti i skrnavljenja. Ona je bila suviše čista. Od časa kada ju je prvi put ugledao, posmatrao ju je odvojeno od te svoje ţelje. Štaviše, razmišljao je i o tome da dođe u ovu banju ponovo, sa porodicom, u vreme kada su u Tokiju najveće letnje vrućine. Tada bi ona, pošto srećom nije bila prava gejša, mogla da pravi društvo njegovoj ţeni, a moţda čak i da je nauči ples ili dva, tek tako da mu se ţena dobro zabavi i da joj ne bude dosadno. On je iskreno tako mislio. Iako joj je rekao da prema njoj gaji nešto nalik na prijateljstvo, bio je već dotle zagazio. Naravno, mora da je i ovde imao udela večernji pejzaţ viđen u Šimamurinom ogledalu. Nije bilo u pitanju samo to što se uţasavao pomisli na sve komplikacije koje bi mu mogla doneti veza sa jednom

takvom ţenom, u isto vreme zadrţavala ga je moţda i nestvarna vizija te ţene, toliko nalik na lice one ţene, ocrtano na staklu prozorskog okna voza u suton. Slično je bilo i sa njegovim interesovanjem za plesnu umetnost Zapada. Šimamura, koji je odrastao u trgovačkom kraju Tokija, poznavao je plesnu umetnost kabuki pozorišta. Kao studenta zanimala ga je plesna umetnost japanskog tradicionalnog stila kao i šosagoto39 pa je, kako bi probudio saznanje o ovim umetnostima, prikupljao stare tekstove o njima i upoznavao autoritete iz tih oblasti, da bi u članke koje je pisao uneo što više novih podataka koje je u svojim istraţivanjima i traganjima otkrio ili prikupio. Sasvim je, dakle, bilo prirodno što je on, tako angaţovan, osetio i nezadovoljstvo kako zbog slabljenja dobrih tradicija, tako i zbog reformatora koji su u suštini teţili jedino sopstvenom napredovanju. Upravo kada je shvatio da za njega nema drugog osim da se sav posveti pokretu za unapređenje plesa, na šta su ga neki mlađi iz tih krugova i nagovarali, on se najednom okrenuo plesu zapadnjačkog stila. Prestao je da posećuje predstave japanskog plesa. Počeo je da skuplja slike i radove o zapadnjačkom baletu, kao i programe i postere iz inostranstva. Bilo je to više od obične opčinjenosti egzotičnim i nepoznatim. Zadovoljstvo koje mu je sve to pruţalo proisticalo je upravo iz toga što on sopstvenim očima nije mogao videti Zapadnjake kako izvode te plesove. Dokaz da ga je baš ta neostvarljivost privlačila, bilo je to što on nikada nije ţeleo da gleda jednu takvu predstavu koju izvodi neka japanska grupa, što bi mu, naravno, bilo sasvim dostupno i ostvarljivo. Naravno, ništa nije zahtevalo manje napora od pisanja o evropskom baletu isključivo na osnovu zapadnjačkih knjiga. Balet, koji nikad nije video, pripadao je jednom sasvim drugom svetu. Bilo je to više od savršenog maštanja za pisaćim stolom, bilo je to poput rajske pesme. Nazivao je svoj rad istraţivanjem, ali je to više ličilo na slobodno neobuzdavano maštanje. Više je voleo da ne okusi balet u zbilji, da se naslađuje sopstvenim predstavama i vizijama te igre, oformljenim na osnovu onoga što je čitao. Bilo je to kao zaljubljenost u nekoga koga nikada nije sreo. Ali, bilo je isto tako tačno da je za Šimamuru u njegovoj dokolici, bez neke određene profesije, zanimanje za zapadnjački balet i ono što je povremeno objavljivao donelo i zadovoljstvo da ga smatraju u neku ruku literatom, iako se i on povremeno smejao sebi i svom radu. 39

Plesni komadi čija je uloga određena u okviru predstave kabuki pozorišta. Prim prev.

Ĉinilo se da su sve te njegove priče o japanskom plesu i ostalom sluţile da joj se pribliţi, i, mora se reći da su mu u stvarnosti bile od koristi. S druge strane, nije li se on, nesvestan svega toga, postavio prema njoj upravo onako kako se postavlja prema zapadnjačkom baletu. Zato, kada je osetio kako su njegove trivijalne šale dotakle nešto duboko i ozbiljno u njenom biću, obuze ga osećanje da ju je nekako obmanuo i da je za to kriv. – Ako ostanemo pri ovom, sledeći put ću dovesti porodicu, pa ćemo se svi moći druţiti čiste savesti. – Da. To sam već dobro razumela. Rekla je to tiho, uz blag osmeh, pomalo nalik na način na koji bi to neka gejša rekla. – I ja najviše volim da tako bude. Jedino čisti odnosi mogu biti dugovečni. – E, onda, zovi je! – Sada? – Da. – Ĉudiće se. Šta ćete ovako usred bela dana s njom? – Neću da čekam veče, pa da još samo one koje su loše budu slobodne. – Očigledno nemate baš najbolje mišljenje o našoj banji. Shvatili biste da nije tako samo da ste malo bolje pogledali ovo selo. Govorila je ozbiljno, s tugom. Ponavljala je kako tu nema takvih ţena. Kada je Šimamura izrazio svoju sumnju u to, ona se okrenu od njega. Reče mu da gejša ima slobodu da odluči hoće li ili neće ostati preko noći kod nekog gosta, no ukoliko to učini bez odobrenja kuće kojoj pripada, oni neće snositi eventualne posledice, već ona sama. Objasnila mu je da je to bila razlika. – Kakve posledice? – Pa, recimo trudnoća ili bolest. Dok se i sam u čudu nasmešio na svoje glupo pitanje, Šimamura pomisli mogu li, čak i u ovakvom planinskom selu, postojati tako bezbriţni dogovori između gejše i njene kuće. Kako je Šimamura u toku svoga ţivota, ispunjenog dokolicom i putovanjima, razvio osećaj poistovećenja sa okolinom, dobro uveţbanim instinktom brzo i nepogrešivo bi osetio duhovnu klimu

mesta u koja je stizao. Kada se sa planine spustio u ovo selo, osetio je da, uprkos spoljnjem utisku oskudice i škrtosti, ţivot ovde zna biti veoma udoban i lagan. I u krčmi mu rekoše da je ovo selo zaista jedno od boljih u okrutnoj Sneţnoj zemlji. Dok nije ţeleznica tuda nedavno prošla, u ovo selo su kao u banju radi lečenja svraćali jedino iz okolnih sela. Kuća koja je drţala gejše imala bi izbledele zastore, onakve kakvi obično vise u radnjama na kojima bi pisalo da je restoran ili čajdţinica. Starinski paravani vrata, sa papirnim oknima posivelim od vremena, svedočili su da su posetioci tu bili retki. Radnja u kojoj su se prodavali slatkiši, imala bi i jednu gejšu, a vlasnik bi pored radnje i gejše drţao i nešto obradive zemlje. Nijedna od tih seoskih gejši nije se brinula što ova devojka, koja još nije bila potpuno obučena, ispomaţe na zabavama i sličnim prigodama, verovatno zato što je mala stanovala kod profesorke, i tako na neki način pripadala njenom domaćinstvu. – Dakle, koliko ih ima? – Gejši? Biće da ih ima dvanaest trinaest. – Kako se zove ta što bi mi odgovarala? – upita Šimamura, ustade i pritisnu zvonce. – Ja onda idem, zar ne? – Ne ideš, to mi ne bi odgovaralo. – Je l’? Reče to kao da je ţelela da se oslobodi nekog poniţenja. Zatim dodade: – Idem. Ne brinite, nimalo se ne ljutim. Doći ću opet. No ugledavši sobaricu na vratima, ona brzo sede mirno i uspravno, kao da ništa nije rekla. Sobarica je više puta ponovila pitanje koju gejšu da pozove, ali je devojka ostala nepomična i nema. Šimamura jednim pogledom obuhvati gejšu od šesnaestak godina, koja se uskoro pojavi, i uto se ugasi plam ţelje koji se u njemu bio zapalio dok se sa planina spuštao u selo. Njene ruke, kroz čiju koţu kao da je iz dubine provejavalo nešto crnkasto, bile su još nezaobljene. Nešto je u njoj odavalo početnicu i odisalo dobrotom. Šimamura se, zato, prema njoj postavio ljubazno, nastojeći da ona ne primeti njegovo razočarenje. Pogled bi mu se tu i tamo oteo i odlutao na neţno, mlado zelenilo bregova iza nje. Razgovor s njom zahtevao je očigledan napor. Bila je tipična gejša iz zabitnih planina. Šimamura

po prirodi inače nije bio govorljiv, a ona još nije imala uobičajene sposobnosti da rutinirano vodi razgovor. Ne ţeleći da tako nelagodnu atmosferu čini moţda još gorom, devojka ubrzo ćutke ustade i izađe, ostavljajući ga nasamo sa gejšom. Soba je za njom ostala nekako prazna. Razgovor je, međutim, postao još nategnutiji. Tako je Šimamura nekako uspeo da provede oko sat vremena sa gejšom. Traţeći neki izgovor da je se otarasi, prisetio se da mu je telegrafski stigao novac iz Tokija, te da mora do pošte pre zatvaranja. Rekao je to gejši, a ona napusti sobu, i pođe za njim. No, izašavši iz krčme, zapahnut mirisom planina svom od snage tek ispupelog lišća, on se ţurno zaputi uzbrdo. Koračao je tako i smejao se sam sa sobom, ne znajući šta je smešno a nemoćan da zaustavi smeh. Kada je osetio prijatan zamor, naglo se okrenuo i pojurio natrag nizbrdo, zadignuvši krajeve svog lakog pamučnog kimona. Dva ţuta leptira mu otprhnuše pod nogama. Obletevši oko njega, leptiri se vinuše u nebo, čak iznad obrisa graničnih planina. Ţutilo njihovih krila je lagano belelo u daljini. – Kako je bilo? Devojka je stajala u senci sugi kedrovog drveća. – Po tome kako se smejete, reklo bi se, da ste srećni. – Odustao sam. Šimamuru opet zahvati neobuzdani smeh. – Odustao. – Je l’? Devojka se naglo okrenu i uputi u dubinu kedrovog šumarka. Šimamura ćutke pođe za njom. Bio je tu šintoistički hram. Ona sede na ravan kamen kraj mahovinom obraslih statua pasa – čuvara hrama. – Kakva je ovde hladovina! Ovde i usred leta ćarlija sveţ povetarac. – Da l’ će biti da su ovde sve gejše onakve? – Pa, kako da Vam kaţem, nalik su jedna na drugu. Među starijim gejšama ima i lepih. Reče to sebi u bradu, nekako beţivotno. Ĉinilo se kao da se već gotovo tamno zelenilo kedrovog drveća odslikava na njenom vratu. Šimamura pogleda gore, u krošnje kedrova.

– Već je prošlo. Snaga me je odjednom napustila. Ĉudno je to! Kedrova stabla nalik na sveće, uspravno su iza stena stremila put neba. Vrhovi njihovih krošnji postajali bi vidljivi tek kada bi se čovek savio duboko unatrag. Tamne kedrove iglice ispunjavale su gotovo čitavo nebo. I sama tišina kao da je treperila. Šimamura je stajao oslonjen na najstarije deblo. Grane na severnoj strani tog drveta su, ko zna zašto, bile suve, sa polomljenim vrhovima koji su visili. Te grane sa oštrim, isturenim vrhovima, poput smrtonosnih kolaca, zarivene u stablo, bile su nalik na ubojito oruţje nekog gnevnog boţanstva. – Kako sam samo bio u zabludi! Silazeći sa planine, ugledao sam tebe i pomislio, sav u zanosu, kako mora da su gejše ovde zaista lepe. Smejući se, Šimamura je tek sada, rekavši to, shvatio da je ţelju da se što jednostavnije očisti od snage, koja je u njemu nabujala za vreme sedmodnevnog boravka u planini, dobio tek kada je ugledao ovu ţenu u svoj njenoj čistoti. Netremice je posmatrala reku koja se u daljini blistala na zalazećem suncu. Zavladao je tajac. – Jao, zaboravila sam! Vaš duvan, zar ne? Zatim nastavi sa usiljenom lakoćom: – Malopre sam bila u vašoj sobi, ali ste već bili izašli. Taman sam razmišljala kuda ste mogli otići, kada Vas ugledah kako jurite niz brdo. Posmatrala sam Vas s prozora. Izgledali ste čudno. Izgleda da ste bili zaboravili duvan, pa sam Vam ga, evo, donela. Izvuče cigaretu iz rukava svoga kimona i kresnu da mu je pripali. – Učinio sam naţao onoj maloj. – Ma šta, gost ima pravo da gejšu pošalje kući kada on zaţeli. Šum reke, koja se protičući laktala o stenje, dopirao je do njih, zaobljen i mek. Tamni nabori planina s druge strane nazirali su se između kedravih stabala. – Ako ţena ne bi bila lepa kao ti, osećao bih se obmanut kada bih posle toga ponovo ugledao tebe. – Ne razumem se u takve stvari. Biće da Vam nije lako što ste izgubili. Njen glas je zvučao prekorno, ali neka sasvim nova prisnost kao da poteče među njima.

Šimamuri bi jasno da je od samog početka jedino nju i ţeleo, i da se, u stvari, samo posluţio njemu svojstvenim uobičajenim zaobilaznim putem da to sebi prizna. Dok je sam sebi bivao sve odvratniji, ţena mu se činila sve lepšom. Ţena, koja ga je dozivala stojeći pod senkom kedrova, bila je sva kao tek proţeta sveţinom hladovine. Njen uski, pravilan nos kao da je zračio usamljenošću, ali se pod njim, kao par draţesnih pijavica toplo otvarahu i skupljahu njene poput pupoljka nabujale usne. Ĉak i kada nije govorila, te usne su odavale kretanje. Da su bile izbrazdane ili smeţurane, ili da njihova boja nije odisala takvom sveţinom, moţda bi čak i štrčale, no one su uvek bile meke i oblivene vlaţnim sjajem. Linije njenih kapaka išle su pravo, ne savijajući se ni nagore ni nadole. Kao s nekim posebnim razlogom, ta tako prava linija se protezala celom širinom njenog lica. Bilo je u tome nečeg gotovo komičnog, ali su kratke, guste vlasi njenih obrva tu liniju uobličavale blago nadole. Nije bilo ničeg posebnog u obrisima njenog okruglog, malo zasvođenog lica. Sa koţom poput belog porculana presvučenog preko blagog rumenila, nepopunjenim vratom još uvek više nalik na vrat devojčice, odisala je čistoćom, više nego lepotom, više nego ičim drugim. Njene grudi, poput grudi golubice, bile su bujne čak i za devojku koja je već postala gejša. – O, kad su već i ove mušice počele!? Ona ustade, podiţući rub svoga kimona. Ostali su tako, nepomični sred duboke tišine. Jedino im se lica obojiše bledilom. Bilo je to oko deset sati, iste večeri. Neka ţena je iz sveg glasa dozivala Šimamuru iz hodnika, a potom upala u njegovu sobu, kao da ju je neko unutra ubacio kao vreću. Ona se stropoštala nad stočićem, i, rukama neobuzdanim od pijanstva, sve porušila sa njega. Nagnula se da pije vodu, koja je stajala u bokalu, tako silovito kao da je strepela da će joj je neko oteti. Izašla je da sačeka neke goste sa kojima se sprijateljila za vreme sezone skijanja prošle zime. Oni su je pozvali u krčmu, na bučnu zabavu koju su priređivali, a na kojoj je bilo i gejši. Svi su mnogo pili. Uspeli su i nju da napiju. Glava joj se nepovezano i nekontrolisano klatila dok je neumorno brbljala. Onda se odjednom trţe i pođe rekavši: – Nisam smela dolaziti ovamo. Traţiće me. Doći ću posle!

Otetura se iz sobe. Otprilike sat kasnije, začuše se nečiji trapavi koraci u dnu hodnika. Neko se tu i tamo, izgleda, spoticao o pod i udarao o zid. – Šimamura, Šimamura! Jao, Šimamura, ne vidim! – vikala je iz sveg glasa. To je bio glas samog ţenskog srca, koje je, sada već bez ikakvog prikrivanja, dozivalo svog muškarca. Šimamura se nađe u čudu. Taj reski glas mora da je prodro do svakog kutka krčme. Brzo se diţe. Ţena se, prstiju već zabijenih u papirno okno vrata, grčevito steţući ragastov, tupo sruči na njega. – O, tu si! Svališe se na pod, ona grčevito priljubljena uz njega. – Nisam pijana! Šta, zar misliš da sam pijana? Boli me! Strašno me boli! Jao, pije mi se voda! Nije trebalo da mešam viski sa onim bućkurišem. Od tog mi se zamutilo u glavi. Ala me boli! Oni su kupili neki jeftin alkohol. Nisam znala da je jeftin i loš. Trljala je čelo pesnicama. Dobovanje kišnih kapi napolju najednom posta jače. Ĉim bi Šimamura makar malo popustio zagrljaj kojim ju je pridrţavao, ona bi počinjala da pada. Rukom je tako čvrsto opasao njen vrat da ga je njena kosa milovala po obrazima. Oprezno joj zavuče ruku ispod okovratnika kimona. Šaputao joj je neţnosti, ali ona nije odgovarala. Samo je čvrsto stezala ruke, prekrštene preko prsa, kako mu ne bi dozvolila da joj dopre do grudi za kojima je ţudeo. – Šta je to? Prokleta! Lenja i beskorisna! Šta li ti je? Ona divlje zari zube u ruku, otupelu od alkohola koja, kao da jednostavno nije mogla da je sluša. Šimamura ustuknu, preneraţen. Oţiljci zuba ostaviše duboke tragove na devojčinoj ruci. Više mu se nije opirala. Prepustila se milovanju njegovih ruku. Reče kako će mu sada pokazati koga voli, prstom poče ispisivati imena ljudi koji joj se dopadaju. Pošto je napisala imena dvadesetak tridesetak dramskih ili filmskih glumaca, poče neumorno da ispisuje samo: Šimamura. Šimamura je osećao kako omamljujuća nabreklina koja mu beše u ruci postaje sve toplija.

– Sada je sve kako treba. Sve je dobro! Glas mu je bio blag. Osetio je da u njoj ima nečeg materinskog. Bolovi u glavi je ponovo obrvaše. Ona se, u muci, diţe i ponovo pade, sva zgrčena u drugom uglu. – Ovako ne ide! Ne ide! Idem natrag, idem! – Moţeš li ti uopšte na noge?! A i kiša lije. – Bosa ću do kuće. Otpuzaću! – Opasno je. Ali ako baš ideš, otpratiću te. Krčma je bila na brdu; do nje se dolazilo strmom stazom. – Bolje bi bilo da malo prilegneš, olabaviš svoj obi i malo dođeš k sebi. – Ne dolazi u obzir. Ovako ću, navikla sam. Ona se uspravi i stade duboko udisati, što joj je, izgleda, zadavalo bol. Reče da joj je muka i, otvorivši prozor, pokuša da povraća. Izgledalo je da se uzdrţava da se ne sruči na pod i ne previja po njemu, sva u bolovima. S vremena na vreme dolazila bi sebi i uzvikivala: – Idem kući! Idem sada! Tako je došlo i dva ujutru, a ona je još uvek bila u Šimamurinoj sobi. – Spavajte! E pa, kako bi bilo da legnete! – A šta ćeš ti? – Ovako ću! Kada mi bude bolje poći ću kući. Još malo pa će zora. Dopuza do njega, i snaţno ga povuče. – Ne obraćajte paţnju na mene. Spavajte kad Vam kaţem. Pošto se Šimamura uvukao u krevet, ona priđe stolu, i oslonivši se, nagnu opet da halapljivo pije vodu. – Ustajte! Ustajte kad Vam kaţem! – Pa šta, zapravo, hoćeš? – Ništa, spavajte. – Je li, šta ti to pričaš? Šimamura to reče neţno, diţe se i povuče je k sebi pod pokrivač. Lica napola okrenutog od njega, ona kao da je ţelela da se sakrije, da nestane. A onda se, sasvim neočekivano, usnama punim strasti baci na njega.

Kasnije, kao da je sva izbezumljena pokušavala da iskaţe svoj bol, ona stade neprestano ponavljati: – Ne! Nemojte! I sami ste govorili da ţelite da ostanemo samo prijatelji, zar niste? Gotovo isuviše ozbiljan ton njenih reči uspe da otupi njegovo ushićenje i kada vide kako ona grči čelo u naporu da odrţi kontrolu nad sobom, on reši da ostane pri onome što je dogovoreno. No, ona mu zatim reče: – Ja se, u stvari, nikada ne bih pokajala. Ja se nikada i ne kajem. Ali ja nisam od takvih ţena! Ne bi trajalo – zar niste to i sami rekli? Bila je još uvek napola paralisana od alkohola. – Greška nije moja, već Vaša. Izgubili ste! Vi ste slabi, ne ja! Govorila je kao u transu. Dok su joj reči navirale jedna za drugom, sva van sebe, ona zari zube u rukav svog kimona, ne bi li se tako bar malo povratila od silne sreće kojom je bila opčinjena. Neko vreme je leţala sasvim mirno, kao da je ostala i bez trunke snage. Tada, kao da joj to sinu odnekle iz podsvesti, ona opet navali na njega: – Smejete se! Smejete mi se, zar ne? – Ne smejem se. – Smejete mi se u dubini srca. A, i ako se sada moţda ne smejete, kasnije ćete mi se svakako smejati. Uronivši lice u ruke, zaplakala je. Kada su joj suze usahle, posta neţna i prisna, kao da je ţelela da mu se sva preda. Poče mu pričati sve o sebi. Ĉinilo se da je na glavobolju potpuno zaboravila. Ničim nije spominjala ono što se malopre događalo. Sva zbunjena, ona primeti: – Jao, tako sam se zapričala da sam potpuno zaboravila na vreme. Moram se vratiti kući pre zore. Sada je još mrak, ali ovde svi rano ustaju. Ustajala bi s vremena na vreme i oprezno otvarala prozor. Kada se u daljini počeše razaznavati brda i krovovi, i kada dođe vreme da ustane, ona oseti koliko joj to teško pada. No, očešlja se pre nego što su ustale devojke u krčmi. Pošto se bojala da bi neko mogao videti kako je Šimamura prati do izlaza, ona naprosto šmugnu, kao

da je jednostavno ţelela da pobegne. Šimamura se toga dana vrati u Tokio.

**** – Sećaš se, to si mi tada rekla, ali nije bilo istina. Inače, kako bih se usudio da krajem godine posetim mesto u kome vlada takva zima? Zaista ti se nisam smejao. Ona iznenada diţe glavu. Kroz debeli sloj pudera kao da se moglo nazreti mesto na kome je svoje lice drţala utisnuto u Šimamurine ruke. Lice joj je sada bilo crveno od očnih kapaka do nozdrva. Šimamura je katkad pomišljao na studene noći koje su vladale ovde u Sneţnoj zemlji. Njena crna kosa zapahnu ga nekom toplinom. Osmehnu se blago, kao zaslepljena nekim bleštavim svetlom. Moţda je, osmehujući se razmišljala o tome kako je tada bilo i Šimamurine reči, malopomalo, obojiše celo njeno telo. Kada mu se, sa malo krutosti u pokretu, poklonila, osetio je da je čak i pod kimonom sva pocrvenela. Kao kontrast tamnoj boji njene kose, koţa joj je bila vlaţna i čulna i kao snaga prostrta pred njim. Za njenu kosu se nije zaista moglo reći da je gusta; bila je tvrda poput kose kakvog muškarca i uređena u visoku frizuru starog japanskog stila, u kojoj ni jedna jedina vlas nije štrčala. Kosa joj je sijala poput kakvog crnog, teškog kamena. Šimamura joj je gledao kosu i pitao se nije li ta hladnoća, koja ga je toliko iznenadila bila išta manja od hladnoće Sneţne zemlje i zime u njoj. Devojka poče odbrojavati na prste. Odbrojavala je neko vreme. – Šta to brojiš? – upita je Šimamura. Savijajući svaki prst posebno ona nastavi da računa u sebi. – Bilo je to dvadeset trećeg maja. – Stvarno? Pa ti dane brojiš? Samo ne zaboravi da i juli i avgust imaju po trideset i jedan dan! – Ali, slušajte, sto devedeset i devet dana! Danas je sto devedeset i deveti dan! – Kako si to samo dobro zapamtila. Znači, bilo je to dvadeset trećeg maja?

– Treba samo da proverim u svom dnevniku, pa ću Vam odmah tačno reći. – Dnevniku? Zar ti vodiš dnevnik? – Vodim. Volim da čitam ono što sam nekada zabeleţila. U dnevnik beleţim sve što mi se događa, ne krijući ama baš ništa. Kada kasnije, u trenucima kada sam sama sa sobom, čitam dnevnik, bude me ponekad, naravno, i stid. – Kada si ti, u stvari, počela da vodiš dnevnik? – Nešto pre nego što sam u Tokiju postala gejša. Tada još nisam imala novca i nisam mogla da kupim odgovarajući notes za vođenje dnevnika. Zato sam se snašla, pa sam listove blokčića koji je koštao jedva jen ili dva tankim potezima lenjira izdelila na nekoliko stubaca. Da bih pisala u dnevniku, olovku bih uvek paţljivo zaoštrila. Stranice bih paţljivo i briţno ispunjavala od gornjeg desnog pa sve do donjeg levog ugla. Kada sam kasnije imala dovoljno novaca da kupim pravi dnevnik, sve je već bilo sasvim drugačije. Kod mene su, znate, svi počeci uvek teški. Kada sam učila ideograme, dugo sam švrljala po starim novinama, a sada, eto, pišem po lepom papiru. – I ti si, ne praveći veće prekide, vodila svoj dnevnik sve to vreme? – Jesam. Vodim ga od šesnaeste godine. Ovaj dnevnik ovde i ova godina uopšte, najzanimljiviji su. Kada se vratim sa neke sedeljke i na brzinu spremim za počinak, odmah sednem i pišem. Kupila sam dnevnik u kome je čitava strana predviđena za svaki dan. Moţda to i nije bilo dobro, zato što ja, kada počnem da pišem, prosto ne umem da prestanem... Šimamura se, više nego i samom dnevniku, čudio tome što je ona upisivala nazive svih romana koje je čitala od četrnaeste godine. Deset svezaka je ispunila samo podacima o tome šta je čitala. – Zapisuješ li i svoja razmišljanja podstaknuta onim što čitaš. – Ne. Ne donosim sud ni o čemu. Upisujem samo naslov, ime pisca, imena lica, i, na kraju – međusobne odnose junaka romana. Drugo ništa ne upisujem. – Ali, zar ne misliš da to, u stvari, i nema mnogo smisla? – Pa, moţda. – Gubljenje vremena! – Da. U stvari i jeste.

Na njegova pitanja odgovarala je sasvim veselo, s lakoćom, kao da ona uopšte i ne zadiru u suštinu onoga o čemu se vodio razgovor. Ipak, gledala ga je pravo u oči. Kada je on, ko zna zašto, ponovo podvukao da je sve to što je ona radila bio samo uzaludan trud i gubljenje vremena, osetio je kako ga obuzima neka tajanstvena tišina, kao proţeta i ponukana bleskom snega. Oseti kako ga ta pesma vuče k sebi i proţima čitavo njegovo biće. On je, naravno, tačno znao da to što je ona pisala nikako nije bio uzaludan trud ili gubljenje vremena, ali je smatrao da će, posmatrajući to što je ona radila, još tačnije moći da shvati njen svet, svet ţene. Kada bi devojka govorila o novelama koje je pročitala, za njega to i nije bila „knjiţevnost”. Ona je u prvo vreme razmenjivala ţenske časopise i tako dolazila do literature, a kasnije je počela da sama sebi nalazi tekstove. Nije mnogo odabirala, oslanjala se na svoj instinkt i od časopisa čitala uglavnom ono što joj je dolazilo do ruku i što je mogla uzeti na čitanje. Eto, to je bilo sve. Šimamura je znao samo veoma mali broj imena pisaca koje je ona pominjala i čijih imena je mogla da se seti. Govorila je o njima kao o nečem stranom, kao da su to bili pisci iz neke strane knjiţevnosti. Njene priče bi zvučale nekako izgubljeno i setno, kao prosjak koji je izgubio svaku ţelju. Šimamura pomisli kako je sve to bilo slično njemu, koji je samo na osnovu fotografija i napisa iz stranih ţurnala i knjiga maštom sebi dočaravao umetnost evropskog baleta. Razgovarala je s njim vrlo uzbuđeno o filmovima i pozorišnim predstavama koje nije videla. Ĉinilo se da već mesecima čezne za sagovornikom sa kojim bi proćaskala o tim temama. Kao da je zaboravila da su pre tačno sto devedeset i devet dana upravo ti časovi razgovora doveli do toga da mu se svidi. Ona se ponovo gubila u takvom razgovoru. Reči koje je izgovarala, kako je i sama priznavala, grejale su je od glave do pete. No njena čeţnja za gradom bila je nekako obojena pomirljivošću sa sudbinom. U toj njenoj čeţnji više se osećao besmisao nastojanja i stremljenja nego bunt izgnanika. Izgleda da i nije bila tuţna zbog svega toga, no sve se to Šimamuri činilo tako setno i bezizlazno. Pomisli kako bi njega samoga takva besciljnost teţnji i stremljenja svakako odvela u izgubljenu osećajnost, koja bi ga toliko snaţno vukla u daljinu, da bi se na kraju krajeva čitav njegov ţivot pretvorio u neko besciljno stremljenje. Tu je pred svojim očima video lice koje je gorelo ţivotom, sveţe od daha planine i zdrave krvi.

Sada, kada ju je gledao sasvim drukčije, postalo mu je veoma teško da s njom vodi srdačan i prirodan razgovor, uprkos tome što je bila gejša. One noći je, onako pijana, zagrizla svoju gotovo potpuno paralisanu ruku koja je više, izgleda, nije slušala. – Šta ti je? Do đavola! Bezvredna, beţivotna, šta ti je? Pošto nije mogla da stoji, valjala se s jedne na drugu stranu po podu. Šimumuri su bile još sasvim sveţe njene reči. – Ja se, u stvari, nikada ne bih pokajala. Ja se nikada i ne kajem. Ali ja nisam od takvih ţena! Ne bi trajalo, zar niste to i sami rekli? Ugledavši ga tako zadubljenog u misli, iznenađena, reče mu: – Ĉujete li? To je ponoćni voz za Tokio. U tom momentu začu se zviţduk parne lokomotive. Zvuk noćnog voza se gubio u daljini poput šuma vetra. Ona ustade. Otvorivši širom prozor, sela je zabačenog tela napolje. Hladni vazduh pohrli unutra. – Šta ti je? – Šimamura priđe prozoru. Vazduh je bio sasvim sleđen u svojoj nepomičnosti, bez i najmanjeg daška vetra. Noćni pejzaţ je delovao veoma kruto. Ĉinilo se kao da i šum dolazi sa snegom koji se još tamo negde u daljini smrzava, i da zatim oba zajedno hrle duboko u zemlju. Mesec se nije mogao ni nazreti. Šimamura obuhvati pogledom gotovo neshvatljivo guste rojeve zvezda, koje su blistale tako silno kao da su spremne da se svakog trena obruše put zemlje brzinom svetlosti. Što su se zvezde više utapale u njegov pogled, nebo mu se činilo sve udaljenijim, a tamnoplava noć sve dubljom. Pogranične planine već su se jedva nazirale. One su, onako tamnočađavo crne, što je slutilo njihovu ogromnost, svom svojom teţinom visile razapete na rubu zvezdanog prostranstva. Bila je to noć hladnog prozirnog savršenstva. Osetivši kako joj se Šimamura pribliţava, ona se nagnu preko ograde. Sred takve noći nije se činilo da u njenim pokretima ima i trunke slabosti. Više je delovala samouvereno, čak srdito. Šimamuri se ote uzdah na pomisao da će sada početi sve iz početka. Uprkos tmini, planine su odisale sveţinom snega. Delovale su prozračno, usamljenički izgubljeno. Nebo i planine kao da nije spajala nikakva harmonija. Šimamura je neţnim pokretom obuhvati oko vrata.

– Prehladićeš se. Hladno je! Pokušao je da je povuče natrag s prozora, ali se ona opirala čvrsto se drţeći za ogradu. – Sada idem! – Pa idi! – Ostala bih još koji tren... – Kako hoćeš. Ja ću sada na kupanje. – Ne! Ostanite ovde još malo. – Zatvori prozor! – Pustite me da ostanem još malo. Selo je bilo poluskriveno pod senkama kedrovih stabala koja su stajala oko hrama. Neki slabašni plamičak svetla, koji kao da je podrhtavao od hladnoće, dolazio je iz stanične zgrade, što je bila svega desetak minuta voţnje od mesta na kome su stajali. Njena kosa, stakleno prozorsko okno, pa čak i rukavi njegovog kimona bili su proţeti jednom za njega sasvim novom hladnoćom. Kada je Šimamura osetio kako se i tatami pod njegovim nogama ledi, oseti da mu je trenutno najpotrebnije da uroni u vrelu vodu banjskog kupatila. Ona mu doviknu: – Ĉekajte! I ja ću. Krotkim koracima pođe za njim. Samo što je bila sloţila njegovu odeću u pletenu korpu, na vratima se već pojavi neko od gostiju. – Ah, izvinite! Gost joj se učtivo izvini, ugledavši je kako lica pokrivena rukama kleči pred Šimamurom. – Ništa, ništa! Samo Vi izvolite, ja ću preći na drugu stranu kupatila – odgovori mu Šimamura i uputi se, onako nag, sa svojom odećom u korpi, prema ţenskom delu kupatila. Ona pođe za njim kao da su bili muţ i ţena. Ne okrećući se da je pogleda, Šimamura se baci u vodu. Oseti kako mu smeh nadire iz dubine duše i doseţe do usana – smeh od sreće što je ona tu sa njim. Priljubivši usne na slavinu s toplom vodom, on se sav preda mlazu koji mu je hrlio u usta. Kada se ponovo našla u njegovoj sobi, ona, jedva pridignuvši glavu s jastuka, malim prstom zagladi kosu što joj je sa strane padala na lice.

– Tuţna sam. Bilo je to sve što je rekla. Šimamura pomisli da su joj oči poluotvorene, ali kada je bolje pogleda zapazi da su taj utisak stvarale samo njene neobične guste trepavice. Sva uskiptela, ţena nije ni oka sklopila. Šimamura se, izgleda, probudio od šuma kada se ona opasivala krutim obijem.40 – Oprostite što sam Vas tako rano probudila. Napolju je još mrak. Pogledajte me! Ugasi svetlo. – Vidite li mi lice? Ne vidite? – Ne vidim ništa. Pa još je noć! – Ne, ne. Naravno, morate se potruditi! Vidite li? I ona širom otvori prozor. – Ah, ne! Vidi se! Moram poći. Kada se Šimamura, najeţen od hladnoće u svitanju, polagano pridigao s jastuka, nebo je bilo još sasvim tamno, ali je u brdima postepeno belila zora. – Tako! Sve je u redu. Pošto seljaci sada nemaju šta da rade u polju, sigurno niko neće uraniti ovako zorom. A, i ko bi već u ovo doba krenuo u brda? Ona je tako govorila sama sa sobom šetajući po sobi i vukući za sobom kraj svog poluopasanog obija. – Niko od gostiju nije došao vozom koji iz Tokija stiţe u pet. Ovi u krčmi, svakako, još nisu na nogama. I pošto se već potpuno opasala obijem još uvek je tumarala po sobi, sedala, ustajala, ukočeno buljila kroz prozor i nastavljala da šeta po sobi. Bila je uznemirena kao kakva noćna zver koja nespokojno kruţi strepeći od jutra. Ĉinilo se da ju je obasula očaravajuća divljina. Međutim, i u sobi je postajalo svetlije i Šimamura odjednom primeti kako su joj obrazi crveni. Sav ushićen odsjajem te boje, on uskliknu: – Pa obrazi su ti tamnocrveni! Od ove hladnoće! 40

Široki pojas kojim se pričvršduje kimono. Prim. prev.

– Nije od hladnoće, skinula sam puder! Ĉim se zavučem u krevet zagrejaću se do vrhova prstiju. Okrenu se ormariću sa ogledalom koji joj je stajao kraj jastuka. – Sada je, na kraju krajeva, ipak svanulo. Odlazim. Šimamura je pogleda, ali odmah obori oči. U ogledalu se blistavom belinom svetlucao sneg sa planina i crveneli se njeni rumeni obrazi. Bila je to lepota neke neopisive čistote. Da li se to već sunce uzdiţe kad onaj hladno goreći blesak snega u ogledalu postaje sve jači? U zagrljaju tog bleska sve više je tamnela njena ljubičasto sjajna crna kosa, koja je lebdela u snegu. Da se sneg ne bi suviše visoko nagomilao, ispustili su vrelu banjsku vodu u jarke koje su na brzinu iskopali duţ zidova krčme. Na kamenje se popeo veliki crni pas akitske pasmine koji je mljackajući lapao vodu. Skije što su ih, verovatno za goste, doneli iz pojate, bile su poređane jedne uz druge. Njihov jedva osetljivi plesnjivi vonj poprimio je od vodene pare nešto slatkasto. Grudve snega su s grana padale na krov javnog kupatila i, zagrevajući se, polako gubile oblik. Kada se godina bude primicala kraju i nova zakuca na vrata, jedva da će se ta staza još videti. Da bi stigla na svoje priredbe, devojka bi gazila po snegu, koji u to vreme dostiţe i do tri metra, u gorštačkim čakširama, dubokim čizmama i pod velom, sva uvučena u kabanicu. A sada je Šimamura silazio tim putem koji je ona još pre svitanja posmatrala kroz prozor krčme na breţuljku. Ispod pelena obešenih da se suše, videla su se pogranična brda. Na njima se neţno blistao sneg. Zeleni luk u bašti još nije bio zatrpan snegom. U poljima su se skijala seoska deca. Kada je zašao u deo sela koji leţi kraj puta, Šimamura začu nešto poput tihog dobovanja kišnih kapi. Sa kućnih streha umiljato su se presijavale ledene svećice. – Ĉujte! Da li biste mogli da bacite sneg i sa moje kuće kad ste se već dali na to! – neka ţena, koja se po svemu sudeći vraćala iz kupatila, doviknu čoveku što je čistio sneg sa svoga krova. Zaslepljena suncem, ona obrisa čelo peškirčićem koji se još isparavao. Verovatno je bila kelnerica, došla ranije da tu bude za skijašku sezonu. Susedna kuća bila je caffee upalog krova, s prozorima potamnelim od starosti.

Većina kuća bila je pokrivena šindrom, pričvršćenom redovima kamenja. To okruglo kamenje je, onom stranom kojom je bilo okrenuto suncu, sred snega isticalo svoju crnu koţu, čija boja nije bila sveţa crnina vlaţnog kamenja, već je podsećala na crni tuš izbledeo na ledenom vetru i snegu. Štaviše, i kuće su bile nalik na to kamenje. Pod niskim krovovima čučale su onako severnjački priljubljene uz zemlju. Deca su lomila komade leda koji su visili sa streha i bacala ih po putu. Očito ih je razveseljavalo kad bi, rasprskavajući se, ţivahno zablistali. Stojeći na snegu, Šimamura gotovo i nije mogao da poveruje kako su debeli ti komadi leda, pa ih je neko vreme netremice posmatrao. Devojčica od jedanaestdvanaest godina plela je oslonjena nazad. Uz gorštačke čakšire nosila je duboke drvene nanule; nije navukla tabi čarape,41 pa se videlo kako su joj bosi tabani crveni i ispucani. Dvogodišnja devojčica, utonula u misli stajala je na snopu sitnog granja i drţala joj klupko vune. Crni konac, koji se iz njenih ruku sukao i namotavao na kalem starije devojčice, razvlačio se mekano i toplo. Iz radionice skija, sedamosam kuća dalje, začu se rende. Nekoliko gejši je razgovaralo ispod trema kuće preko puta. Šimamura pomisli da se, moţda, i Komako nalazi među njima, jer, kako je to jutro saznao od sobarice u krčmi, to je bilo njeno profesionalno ime. Ona ga je u tom trenutku već uočila i, uozbiljena, gledala put njega. Sigurno će sada pocrveneti i očajnički teţiti da izgleda što manje smušeno, pomisli on, a nju je već svu oblila rumen. Bilo bi zaista pametnije da je skrenula pogled, no ona je, ukočena, oborenih očiju, pratila svaki njegov pokret laganim pokretima glave. I Šimamurini obrazi su goreli. On brzo prođe. Ali Komako, ne gubeći ni časa, odmah pohita za njim. – Dovodite me u nepriliku, morate da prolazite baš pored takvih mesta! – U nepriliku? U stvari, to je neprilično za mene! Samo što nisam propao u zemlju kada sam vas sve ugledao kako se šepurite. Da li se uvek sastajate na tom mestu? – Da, odmah posle podne.

41

Japanske čarape kod kojih je palac odvojen od ostalih prstiju. Nose se uz tradicionanu obudu zori, papuče poput „japanki”. Prim. prev.

– Ali zar nije za tebe mnogo gore to što sada, sva crvena u licu, brbljajući trčiš za mnom? – To me se uopšte ne tiče! Dok mu je odgovarala tako odlučno, ponovo je obli rumen; onda zastade i nasloni se na stablo japanske jabuke kraj puta. – Pojurila sam za Vama, jer sam ţelela da Vas zamolim da me posetite. – Pa, ti ovde stanuješ? – Da. – Ako ćeš mi pokazati svoje dnevnike, mogu i da svratim. – Umreću, tek pošto ih spalim! – Uostalom, ne leţi li u tvojoj kući i neki bolesnik? – Oh, pa Vi, dakle, sve znate! – Zar nisi juče u tamnoplavoj kabanici pošla pred njega na ţelezničku stanicu? U vozu sam sedeo takoreći naspram njega. S njim je bila devojka koja se o njemu posebno neţno brinula. Da li mu je to ţena? Ili neko ko je pošao po njega? Moţda neko iz Tokija? Ponašala se kao majka i ja sam je sa divljenjem posmatrao. – Kakvi ste! Zašto mi to još noćas niste ispričali? Zašto ste to prećutali? – Komako je bila uzbuđena. – Da li mu je to ţena? Međutim, ne odgovorivši mu, Komako nastavi: – Zašto mi noćas niste ništa o tome rekli? Baš ste čudni! Šimamura nije voleo da ga ţene tako pritešnjuju. Ništa od svega što je učinio, ili što se dogodilo, nije joj davalo prava da postavlja takva pitanja. To je, bez sumnje, pokazivalo njen karakter. Ali, kako nije prestajala da ga saleće pitanjima, odjednom mu se učini da ju je dirnuo u posebno osetljivo mesto. Kad ju je jutros video u ogledalu u kome se odslikavao planinski sneg, on se, svakako, morao prisetiti one devojke kojoj se lice u sutonu večeri pomaljalo na prozorskom staklu vagona. Ali zašto joj nije o tome ništa rekao. – Ne smeta što u kući leţi bolesnik. U moju sobu niko ne ulazi. Ona uđe preko oniţeg kamenog zida. Desno je leţala snegom pokrivena oranica, a levo, uz zid koji je kućicu delio od susedne kuće, stabla japanske jabuke. Pred kućom je bila mala bašta s jezercetom punim lotosa i riba. Led je popucao i

leţao u naslagama na obali; u ribnjaku je plivao crveni šaran. Kuća je bila trula i sklona rušenju, baš kao i stabla japanskih jabuka. Na krovu, još proparanom naslagama snega, trulile su mnoge daske, a streha je bila sva naherena. Hodnik sa zemljanim podom bio je leden. Šimamura se još nije bio privikao na mrak kada ga Komako natera da se popne uz lestvice. Bile su, u stvari, više nalik na merdevine. A soba gore – pravo potkrovlje. – To je ranije bila prostorija za svilene bube. Jeste li jako iznenađeni? – U svakom slučaju do sada si imala mnogo sreće što nisi pala sa tih stepenica kad noću dolaziš kući pijana! – A, pa to mi se jednom i dogodilo. Ali, obično, kad previše popijem, ostajem dole kod kotacua i tamo odmah zaspim. Ona brzo gurnu ruku pod pokrivač preko kotacua da bi se uverila da li je kotacu još topao, a zatim pođe da donese uţareni ćumur. Šimamura je razgledao tu čudnovatu prostoriju. Samo je jedan onizak prozor bio okrenut jugu, a tanki drveni okviri vrata na povlačenje, bili su nedavno oblepljeni novim papirom kroz koji je sunčeva svetlost blešteći prodirala. Zidovi su bili obilno presvučeni pirinčanim papirom. Šimamura se oseti kao u nekoj velikoj staromodnoj papirnoj kutiji. Nad njegovom glavom su štrčale grede tavanice i spuštale se prema prozoru. Tmurna usamljenost pritiskala je celu prostoriju. Razmišljajući šta li se to krije s druge strane zida, Šimamuru spopade osećaj da je soba sagrađena u praznom prostoru. To ga uznemiri. Zidovi i tatami, iako dotrajali, bili su savršeno čisti. Šimamuri se u trenutku učini kako Komako sada, kao svilene bube nekada, tu obitava svojim prozirno finim telom. Ugrađeni kotacu bio je prekriven futonom42 od iste grube, kockama išarane pamučne tkanine, od kojih su i gorštačke čakšire. Ormar je bio prilično star, ali je za nju, verovatno, predstavljao uspomenu na vreme koje je provela u Tokiju; bio je od kiri drveta lepe teksture. Kraj njega je stajala obična komoda sa ogledalom koja tu uopšte nije pristajala, ali je crvena kutija za šivenje od lakiranog drveta blistala raskošnim sjajem. Daske, skrivene tankim muslinskim zastorom, očigledno su sluţile kao police za knjige. Na zidu je visio kimono u kome je noćas bila na priredbi. Spreda je bio otvoren pa se video jarkocrveni potkimono. 42

Štepani, topli prekrivač nalik na jorgan. Prim. prev.

Komako se spretno penjala stepenicama noseći u ruci lopatu sa uţarenim ćumurom. – Ţar je iz bolesnikove sobe, ali vatra je, kaţu, čista! Njena sveţe očešljana kosa gotovo je dodirivala kotacu dok je u njemu ponovo raspirivala vatru. Pričala mu je kako profesorkin sin boluje od tuberkuloze creva i kako se vratio da umre u rodnom kraju. Iako je rekla „rodni kraj”, profesorkin sin se nije tu rodio. To je selo njegove majke. Ona je nekada radila kao gejša u nekom lučkom gradu a kasnije davala časove japanskog plesa, ali joj se tada, dok još nije napunila pedesetu, oduzela jedna strana tela, pa se vratila u ovu lekovitu banju da se leči. Sin joj se još odmalena interesovao za tehniku, pa je, u početku, neko vreme ostao u onom lučkom gradu kao sluţbenik u jednoj časovničarskoj radionici, ali se ubrzo preselio u Tokio, gde je posećivao večernju školu. Očigledno je previše naprezao svoje snage. Ove godine je punio dvadeset petu. 0 svemu tome pričala je Šimamuri bez ikakvog ustezanja ali nije rekla ni reči o tome ko je bila ona ţena koja ga je dovela nazad u zavičaj, i, zašto je ona, Komako, tu ţivela. Šimamura je u toj prostoriji, koja kao da je lebdela u praznom prostoru, i iz koje se Komakin glas, činilo se, širio na sve strane, osećao čudnu uznemirenost. Ĉim je Šimamura izašao na vrata, ugledao je na podu nešto beličasto. To je bio, kako se, okrenuvši se, uverio, sandučić za samisen, od kiri drveta. Učinio mu se veći i duţi od uobičajenih. Upravo je razmišljao kako ga ona verovatno jedva nosi na razne priredbe, kad se otvoriše fusuma vrata,43 potamnela od dima, i začu se čist, lep glas – toliko lep i zvonak da ga obuze neka tuga. – Komako, smem li da preskočim preko ovoga? On naćuli uši kao da je očekivao odjek toga glasa. Bio je to Jokin glas koji je već jednom čuo kada je sa prozora noćnog voza dozivala šefa stanice što je čvrstim korakom gazio po snegu. – Samo izvoli. Joko, lagana i vitka, zakorači preko sandučića za samisen, noseći u ruci staklenu noćnu posudu.

43

Japanska vrata na povlačenje, od drveta sa papirnim oknima. Jedini tip vrata i prozora u tradicionalnoj japanskoj kudi. Prim. prev.

Sudeći po prisnosti njenog razgovora sa ţelezničarem one noći, i po običnim gorštačkim čakširama u kojima je sada bila, Šimamura je zaključio da je ona iz ovog kraja. Njen prekrasni obi, koji je do polovine virio iz čakšira, isticao je smeđe crvene pruge čakšira naročitom sveţinom i sjajem, a i dugim rukavima njenog vunenog kimona davao neku omamljujuću, čulnu draţ. Gorštačke čakšire od teškog pamučnog tkanja kojima se nogavice račvaju tek na samim kolenima, polagano se šire nagore; delovale su, uprkos svojoj čvrstini, meko i neţno. Joko mu uputi samo jedan upitan pogled i bez reči pođe ka tremu. I kada je već izašao iz kuće, osećao je kako mu taj pogled još neizdrţljivo gori nasred čela. Bio je isto tako hladan kao ono svetlo u daljini zbog čije je neiskazane lepote njegovo srce uzdrhtalo kada je one noći, dolazeći sa dalekih brda, to svetlo minulo preko devojčinog lica i za trenutak osvetlilo njeno oko. Dok su mu ta sećanja navirala, pred oči mu iskrsnuše i Komakini rumeni obrazi što su lebdeli u snegu ogledala. Šimamura ubrza korak. Uprkos svojim okruglastim, debeljuškastim nogama, voleo je da planinari. Dok je tako koračao i lutao pogledom po brdima, predavao se sanjalačkom samozaboravu. Jedva je i sam primetio kako mu koraci postaju sve brţi. Njemu, uvek spremnom da se sav prepusti maštanju, sada se činilo sasvim neverovatno da je ono ogledalo s večernjim pejzaţom, i ono s jutarnjim snegom, načinila ljudska ruka. Bila su to ovaploćenja same prirode, delovi jednog dalekog sveta. Pa čak i Komakina soba iz koje je maločas izašao, činilo mu se, mora da pripada nekom drugom svetu. Iznenađen sam sobom uspeo se na breţuljak. Kao da se ţeleo uhvatiti za nešto stvarno, obrati se slepoj maserki, koja je tuda prolazila: – Slušajte, da li biste me mogli odmah izmasirati? Ona stisnu štap pod mišku, desnom rukom izvuče iz obija sat s poklopcem i, pipajući levim kaţiprstom, pređe po brojčaniku. – Petnaest minuta posle dva, je li? U četvrt do četiri moram biti s druge strane ţelezničke stanice, ali mogla bih malo i da zakasnim. – Oh, pa Vi odlično čitate vreme sa svoga sata? – Da, jer nema stakla! – A, tako!

Ona još jednom izvuče srebrni sat, suviše veliki za ţenu, pritisnu ga tako da poklopac naglo odskoči i stavi prste da bi mu to objasnila, na dvanaesticu, šesticu i, na sredinu, između njih, na trojku. – Tako mogu razaznati i druge brojeve. Nije baš lako odrediti vreme tačno u minut, ali nikada se ne prevarim za više od dva minuta. – Je li? A da nije ovaj strmi breţuljak suviše opasan za Vas? – Kad je kiša, kćerka izađe pred mene. Uveče masiram ljude u selu i više se ne penjem ovamo gore. Doduše, devojke u krčmi zadirkuju me kako me muţ preko noći ne pušta samu iz kuće, ali ja ne marim za takva peckanja. – Deca su Vam već odrasla? – Jesu, najstarijoj je dvanaest! Ćaskajući tako, pribliţiše se njegovoj sobi. Masirala ga je neko vreme ćutke, kada se začuše zvuci samisena, i ona iskrenu glavu u pravcu iz koga su dolazili. – Ko li to svira? – Moţete li po samom zvuku prepoznati koja gejša svira? – Ponekad mogu, a nekada ne. Gospodine, Vi ste zaista u odličnoj formi. Telo Vam je tako meko, opušteno. – Zar nije ništa ukočeno, otvrdlo? – Samo malo na vratu. I taman ste kako treba: ni suviše debeli, ni suviše mršavi. Alkohol ne pijete, zar ne? – Baš se dobro razumete u svoj posao! – Znam još tri gospodina koji imaju isto telo kao Vi. – Znači da su sasvim obično građeni, zar ne? – Ali, ako ne pijete sake, onda i nema zaista zanimljivih i uzbudljivih stvari kao ni divnog zaborava. – Vaš muţ pije, zar ne? – Pije toliko da već ne znam šta ću. – Ala ona loše svira samisen! – Da! – Vi verovatno svirate? – Da. Učila sam da sviram od osme do devetnaeste godine, ali od kada sam se pre petnaest godina udala, nemam za to vremena.

Dok je razmišljao da li slepci izgledaju mlađi nego što bismo im dali po njihovim godinama, Šikamura reče: – Ali to što nam se u mladosti ureţe u pamćenje, ne zaboravlja se tako lako. – Moje ruke su sada sasvim prilagođene za masiranje. Još su mi samo uši ostale kao i pre! Ĉim čujem koju gejšu da svira na samisenu, osetim nešto čudno. Odjednom mi je kao da sam se ponovo podmladila. Opet je osluškivala svirku. – Moţda je to Fumi u krčmi Izucuja. Najbolje i najslabije sviračice najlakše se prepoznaju. – Jesu li neke od njih zaista dobre? – Devojka po imenu Komaćan.44 Ona je još mlada, ali je odnedavno dobar svirač. – Aha. – Pa, Vi je poznajete? Naravno dobro svira za ovo mesto usred planina. – Znam je samo površno. Stigao sam sinoć istim vozom sa sinom učiteljice samisena. – Oh, je li opet ozdravio? – Izgleda da mu nije baš najbolje! – Je li? Kaţu da je Komako letos čak postala gejša da bi mu slala novac za bolnicu u Tokiju. Šta li je sa njim? – Rekoste Komako? – Doduše njih dvoje su bili samo vereni, ali biće da je kao verenica ipak osećala da mora izdrţati do kraja... – Rekoste vereni? Je li to istina? – Jeste, tako kaţu. Više ne znam. Tako barem pričaju. Nije ništa posebno čudno da u banji od maserke saznate nešto o gejši; ali je moţda baš zato što to nije bilo neuobičajeno, ta vest Šimamuru ipak neočekivano pogodila. I priča o tome kako je Komako radi svog verenika postala gejša, bila je toliko obična priča da Šimamura prosto nije mogao da je prihvati. Moţda to nije mogao i zato što se kosila sa njegovim moralističkim mišljenjem. 44

Komadan- prisno oslovljavanje bliske, mlađe osobe, u ovom slučaju Komako. Tako se, naročito, oslovljavaju deca. Prim. prev

Ţeleo je da o njoj sazna još ponešto, ali je maserka ćutala. Razmišljajući kako je Komako bila verena za sina učiteljice samisena, a sada, dok je on jednom nogom u grobu, Joko je očigledno njegova nova ljubav, Šimamuri su u mislima ponovo lebdele reči „uzaludan napor”. Ako to što Komako, kao verenica, uprkos svemu, do kraja drţi datu reč i prodaje se da bi se on lečio, nije bilo besmisleno, šta je, onda? Šimamura oseti da će joj, čim je bude video, sručiti u lice kako je sve to uzaludno, besmisleno ţivotarenje, no, s druge strane, u svetlu ovih novih činjenica, oseti kako mu Komako zablista u srcu jednom novom čistotom. Maserka beše već odavno otišla, dok je on još uvek, kao paralizovan, motao misli oko toga, svestan sramne opasnosti pritajene u tom njegovom otupelom osećanju laţnog i praznog. Hladnoća ga je podilazila sve do dna grudi. Okrenuvši se primeti da je prozor ostavljen širom otvoren. Večernje senke su već zarana popadale po udolju brda, i suton je ledeno nadirao. Kao da su se u polumraku daleke planine, po kojima je zalazeće sunce svojim rumenilom još uvek razbuktavalo sneg, primakle bliţe. Potom, kada su se samo još vrhovi kupali u vatri zalazećeg sunca, planine su se, onako bliske i daleke, od vrhova do dna i sa mnogim sada još dugim senkama, oblile rumenilom sutona, koje je od sneţnih vrhova hrlilo dole ka njima. Padali su u oči tamno crni kedrovi razbacani tu i tamo na obali reke, na skijaškom terenu i oko malog svetilišta. Komako uđe baš kada je Šimamura osetio kako ga potpuno obuzima neko tupo beznađe. Oseti kao da je sinula neka topla svetlost. U krčmi, seoski prvaci odrţavaju savetovanje o predstojećoj skijaškoj sezoni, reče mu devojka, a nju su pozvali na večernju zabavu koja će se posle toga odrţati. Uvukavši se pod futon, kojim je kotacu bio prekriven, ona Šimamuru iznenada pogladi po licu. – Kako ste večeras bledi! Ĉudno! Štipkala ga je po mekim obrazima kao da ţeli da ih mesi: – Vi ste budala!

Već se, izgleda, bila malo nacvrcala. A kada se odmah po završetku priredbe vratila u njegovu sobu, sruši se pred stočić s ogledalom i izusti: – Više uopšte ne znam ništa! Ništa! Glava me boli. Jezivo mi je. Jezivo! Pijanstvo joj odjednom, prosto neverovatno udari u lice i ona povika: – Pila bih vode! Dajte mi vode! Pritiskala je lice obema rukama i, ne vodeći više računa o frizuri, sva se zgrčila u klupko. Zatim ponovo sede, i pošto kremom skide debelu naslagu pudera pojavi se njena tamnocrvena put. Komako se razdragano smejala sama sebi. Pijanstvo joj je neverovatno brzo izvetrilo. Ramena su joj se tresla od hladnoće. Onda mu je tihim glasom pričala kako je tokom čitavog avgusta bila u teškom psihičkom stanju: – Plašila sam se čak da ću skrenuti s uma! Svom svojom snagom sam razmišljala o nečemu, a nisam znala na šta se to usredsređujem. Tako sam se plašila! Pribrala sam se samo onda kada bih išla na kakvu priredbu. Šta li sam sve sanjala, a nisam osećala ni najmanju ţelju za jelom! Po celi bogovetni dan bih presedela na tatamiju45 i zabadala u njega iglu. A dani su bili vreli. – Kada si postala gejša? – U junu. Dugo sam razmišljala da li da pođem u Hamamacu! – Da se udaš? Komako klimnu glavom. Neki čovek iz Hamamacua, pričala je, prosio ju je, ali ga ona nije volela. Bilo joj je vrlo teško da se odluči. – Pa kako si mogla toliko da oklevaš kada ga nisi volela? – E, pa nije to baš tako! – Zar brak ima toliku moć? – Izgleda da je odvratan. Nije to! Ne mogu da podnesem kada sve oko mene nije lepo i čisto! – A ja. – Vi ste baš plitak čovek. – Zar je postojala neka prisnija veza između tebe i toga iz Hamamacua? 45

Tatami- japanska pletena podna površina od bambusa. Prim. prev.

Tada mu ona spraši: – Mislite li da bih onda tako dugo oklevala? Ali zabranio mi je da se dok sam ovde udam za drugog! Rekao mi je da je odlučio da to po svaku cenu spreči. – Zašto si se na to obazirala. Hamamacu je daleko odavde! Ćutala je neko vreme, a zatim se ugodno protegnu kao da je ţelela da oseti toplinu svoga tela. Iznenada sasvim neusiljeno reče: – Mislila sam da sam zatrudnela! Smejala se. – Zbilja se moram smejati kada danas na to pomislim. Ona se promeškolji i sklupča kao dete. Šimamuru je čvrsto stegla za okovratnik kimona. Zbog njenih gustih trepavica, on opet pomisli da su joj oči napola zatvorene. Kad se Šimamura sutradan probudio, Komako je, oslonivši se laktovima na rub hibaćija, škrabala nešto po poleđini starog časopisa i kazala: – Ne mogu sada otići. Kad je sluškinja unela ţeravicu i ja uplašeno skočila, sunce je već probijalo kroz prozor. Sigurno sam se sinoć malo nacvrcala pa sam zapala u čvrst san. – Koliko je sati? – Već osam! Šimamura ustade. – Hajde, idemo u kupatilo! – Ne, ja ne! Ne bih htela da nekoga sretnem napolju u hodniku. Opet je bila blaga i poslušna. Kada se Šimamura vratio iz kupatila, ona je, uredno zamotavši glavu peškirom, brisala sobu. Noge stočića i ivice hibaćija već je isuviše sjajno uglancala. Sada je razgarala ţar da bi ga ponovo razbuktala. Šimamura je sedeo, s nogama u kotacuu, uţivajući u svojoj dokolici. Kad mu je sa cigarete pao pepeo, Komako ga maramicom lagano pokupi i hitro mu prinese pepeljaru. Razneţen jutrom, on udari u zvonak smeh. I Komako se smešila. – Da si se udala, da li bi svoga muţa po ceo dan samo grdila. Ili, moţda, ne bi? – Pa ja uopšte ne grdim. Ljudi mi se rugaju što i iznošeno rublje pomno presavijam, ali šta se moţe kada sam takva! – Zaviri u ormar za rublje, govore, i znaćeš kakva je ţena.

Zatim su zajedno doručkovali, a sunce je polagano zagrevalo sobu. – Divnog li dana! – uzviknu ona. – Trebalo je da odem kući još ranije, da veţbam samisen. Kada je vreme ovakvo, zvuk je naročito lep. Ona se zagleda u nebo koje bejaše plavo i prozirno do samog kraja horizonta. Brda u daljini bila su obavijena mekom, mlečno belom parom, a sneg nalik na prozračni dim. Šimamura se priseti onoga što mu je maserka rekla, pa je nagovori da veţba tu kod njega. Ona odmah ustade i telefonom poruči kući da joj pošalju drugu odeću zajedno sa sveskom naga-ute.46 Pri pomisli da ona sada telefonira kući u kojoj ju je juče posetio, Šimamura pred sobom oseti Jokine oči. – Hoće li ona devojka doneti tvoje stvari? – Verovatno. – A ti si, kaţu, verena za sina učiteljice samisena? – Oh, kada ste tako nešto čuli? – Juče. – Vi ste zbilja čudan čovek! Zašto mi to već sinoć niste rekli? Glas joj nije bio više tako oštar kao prethodnog dana, na usnama joj je lebdeo svetao, vedar osmeh. – Mogao bih ti o tome lakše govoriti da mi nisi tako draga! – To je samo prazno brbljanje. Ne volim ljude iz Tokija. Oni uvek govore ono što uopšte ozbiljno ne misle. – A ti ne bi smela da razgovor uvek skrećeš na nešto drugo. – Ja to i ne činim. Da li ste stvarno poverovali onim glasinama? – Dabome da jesam. – I opet laţete! Znam da niste u to poverovali! – Pa nekako mi se učinilo čudnovatim. Bilo kako bilo, priča se da si zbog svoga verenika postala gejša, kako bi mogla da platiš troškove njegovog lečenja. – Odvratno! To liči na jednu banalnu, modernu pozorišnu igrariju. Ono o veridbi jednostavno nije tačno, makar neki ljudi ne

46

Vrsta japanske tradicionalne muzike. Prim. prev.

znam kako bili uvereni u to. Nisam ja nikome za ljubav postala gejša. Morala sam jednostavno da činim ono što sam mogla. – Govoriš tako zagonetno. – Pa, ispričaću Vam tačno kako je bilo. Neko vreme se njegova majka, učiteljica samisena, nosila mišlju kako bi bilo lepo da se nas dvoje uzmemo. Ali nikada nije ni reči izustila o tome, samo je to potajno mislila. Njen sin i ja smo to samo naslućivali. Među nama nije bilo ničega! – Dakle, prijatelji iz detinjstva? – Da, ali onda smo obično ţiveli dosta daleko jedno od drugog. Kada su me dali u Tokio, samo me je on ispratio na ţelezničku stanicu. U svom prvom dnevniku ja sam to odmah zabeleţila. – A da ste stanovali zajedno u lučkom gradu, danas biste sigurno bili u braku? – Ne verujem. – Zbilja ne? – Zašto brinete o drugima! Pa on će ionako brzo umreti. – Pa ipak, nije lepo što noći provodiš na drugim mestima. – Pre svega, nije lepo što tako govorite! Radim što mi je volja. Kako da me neko ko će brzo umreti u tom spreči? Šimamura se zgranu. Zašto nijednom rečju nije pominjala Joko? A s druge strane, Joko, koja se u vozu brinula za bolesnika kao mlada majka, rano ujutro donosi odeću Komako, s kojom je taj čovek o kome se ona u vozu tako nesebično starala, bio u nekakvoj vezi. Šta li je sve to? Šimamura se po svojoj staroj navici prepustio sanjarenju kad začu vrlo tih, ali ipak jasan i zvonak, Jokin lepi glas: – Komako, Komako! – Da! O, hvala ti lepo! Komako uđe u susednu prostoriju od svega tri tatamija.47 – Sama si mi to donela, Joko? Mora da ti je bilo teško. Joko bez reči izađe iz sobe.

47

Tatamije uvek fiksne veličine, pa se i veličina prostorija na taj način uobičajno iskazuje. Na primer, soba od 6 tatamija, kao što bismo mi rekli od 5 kvadratnih metara. Prim. prev.

Dok je Komako – samo da malo oproba samisen – trzala po ţicama, puče treća struna. Šimamura je po načinu na koji je promenila ţicu i podešavala instrument, odmah shvatio da je imala spretne, sigurne ruke. Kada je zatim na kotacuu razvezivala pozamašni zaveţljaj, ugledao je jednu veliku i dvadeset manjih svezaka nota za samisen Kniei Jašicija. Iznenađen, Šimamura ih uze u ruke: – Dakle, po ovome veţbaš? – U selu nema više nikoga ko bi me mogao podučavati. Šta mogu. – Ali, ti baš stanuješ u kući učiteljice samisena! – Oduzeta joj je cela jedna strana. – Pa dobro, ali mogla bi ti davati uputstva. – Više ne moţe ni da govori. Istina, levom rukom još nekako moţe da ispravlja greške u plesanju, ali je razdraţuje kada sluša da neko drugi svira na samisenu, a sama to više nije u stanju. – I ti, dakle, moţeš svirati po ovim notama? – Uspevam prilično dobro. – Kako bi se tek kompozitor ovih komada radovao kad bi saznao da po njima ne veţba bilo ko, nego da predano uči prava gejša daleko u brdima! – Kad sam u Tokiju postala gejša, najveću su paţnju obraćali plesanju. Sviranje na samisenu učila sam samo onako uzgred. Ako sada još i to zaboravim, ovde mi više niko ne moţe pomoći. I tako su te note moj jedini oslonac. – A pevanje? – Ne. To mi ne ide. Nekoliko mi pesama još odzvanja u ušima od plesanja, pa se nekako snalazim. Nove pesme slušam na radiju. Ali ne osećam istu sigurnost kada ih pevam. To je vama, naravno, smešno, ali je to moj poseban stil. To zvuči malo smešno. A osim toga, nikada mi ne uspeva da budem potpuno raspoloţena s ljudima koji su mi dragi. Pred nepoznatima pevam bez ikakve bojazni i na sav glas! Na trenutak je izgledala gotovo postiđena, ali se onda pribra i pogleda Šimamuru kao da ţeli da mu kaţe kako je spremna da ga prati na samisenu. Šimamura je bio zbunjen.

Poticao je iz trgovačkog dela Tokija; u mladosti se mnogo bavio kabukijem i japanskim plesovima; on je slušao i zapamtio nagaute, ali nikada nije učio da peva. Nagauta ga je podsećala na neki plesni pozorišni prizor, ali ne i na večernju priredbu gejši. – Oh, pa Vi me dovodite u grdnu nepriliku... Ona ugrize donju usnu, uze samisen na kolena i, dok joj je lice poprimilo neki sasvim drugačiji izraz, otvori notni svezak. – Ovo veţbam od prošle jeseni. Bejaše to Kanđinćo. 48 Šimamura odjednom oseti kako mu od obraza navire studen od koje će se, činilo se, najeţiti. Ta studen ga je, noseći sa sobom očišćenje, proţimala do same srţi. Zvuci samisena su ispunjavali svaki kutak njegove, tako lako, ispraţnjene glave. Bio je zaprepašćen; bilo mu je kao da ga je neko srušio silnim udarcem. Celo mu je biće ispunilo divljenje i ushićenje. Celog ga je obuzelo neko kajanje. Bespomoćan, osetio se srećnim kad ga je Komako svojom silnom voljom povukla za sobom. Nije mu preostalo ništa drugo osim da se potpuno prepusti toj bujici. Da li je sviranje na samisenu te osamnaestogodišnje ili devetnaestogodišnje gejše iz planinskog kraja zbilja tako izvanredno, mislio je Šimamura. Ali, zar ona ne svira kao da je nasred neke bine, a ne u planinskoj izbi? Bio je predat sanjarenju koje ga je obuzelo u tim brdima. Komako je namerno pevala savršeno jednolično, čas lagano, čas kao da se brzo prebacuje preko nekog naizgled dosadnog traga brzih tonova, ali postepeno je dizala glas kao da je očarana. Šimamura se gotovo uplaši dokle će ga ta snaţna, sigurna muzika još odneti? Nalaktio se i podupro kao da će ga u tom poloţaju samopouzdanje malo prodrmati. Odahnuo je kada se komad završio. Oh, pomisli, ova ţena je zaljubljena u mene. Ali i ta sama pomisao mu je bila bezosećajna. – Zvuk je drugačiji u danima kao što je ovaj – reče Komako zagledana u nebo, vedro i svetlo od snega. Vazduh je bio drugačiji. Nije bilo ni pozornice, ni publike a ni prašine velikog grada. Zvuk je prosto proţimao čisto zimsko jutro i odjekivao pravo do dalekih, snegom pokrivenih planina. Dok je sada tako sama veţbala na samisenu, moţda je jedva i zapaţala šta se oko nje dešava; veličanstvena priroda te brdske uvale 48

Jedan od najpoznatijih komada iz repertoara NO pozorišta. Prim. prev.

bila je njen jedini partner, čiju je svu snagu upijala u sebe. Zaista, ta njena osamljenost izbrisala je svu setu i stvorila jaku volju. Ako je negde i naučila prve korake sviranja na samisenu, njeno je sviranje govorilo o neizmernoj snazi kojom moţe sasvim sama da s nota usvaja tako teške melodije, čak i da ih svira napamet. Šimamuri se to moţda činilo i kao uzaludan napor, ali je u isti mah za tim osećao i neku daleku čeţnju. Komakin način ţivota bujao je njenim sopstvenim vrednostima što su joj pod trzalicom izvirale iz tonova samisena. Pošto Šimamura nije bio nimalo upućen u finese samisenske tehnike samo se predavao zvucima i bio joj naročito zahvalan slušalac. Kada je omamljujuće mekim tonovima počela da svira treći komad, Mijakodori, nesta one hladne jeze koja ga je do tada podilazila. Toplo i opušteno posmatrao je Komakino lice. Tako je i mogao da svim svojim bićem oseti bliskost njihovih tela. Njen uzani uzdignuti nos kao da je zračio osamljenošću. Ali, ţivih obraza, Komako kao da mu je došaptavala; ja sam ovde! Kada bi pokretala vlaţne usne slične prstenu od lepih pijavica, u njima kao da je igrala svetlost; a čim bi se uz pesmu razvukle, brzo bi se zatim ponovo skupile. Da, baš u tome se sastojala draţ njenog tela. Pod zasvođenim obrvama oči joj nisu odstupale ni gore ni dole od prave linije. Sada su bile vlaţne i blistave kao u devojčice. Nije bila napuderisana. Kroz izraz gradske poslovnosti sada je provejavala zdrava boja planina. Koţa joj je bila poput sveţe oljuštenog luka ili ljiljana, a sve do vrata joj se popela boja krvi. Bila je iznad svega čista. Kada je ponovo sela izgledala je čednije nego ikada. Na kraju je, gledajući u nešto ispred sebe, svirala komad Urašima koji, kako je napomenula, još nije dobro uveţbala. Trzalicu je ćutke zadenula pod ţice samisena, a zatim je ponovo zauzela udobniji poloţaj. Njeno telo je za tili čas postalo čulno i zavodljivo. Šimamura je bio u nedoumici šta da kaţe. Ali, očigledno, Komaki nije bilo mnogo stalo do toga šta on misli o njenom sviranju. Bila je jednostavno vesela i sama se radovala svom sviranju. – Moţeš li samo po zvuku da poznaš koja gejša svira na samisenu?

– Mogu, ima ih svega dvadesetak. Najlakše poznajem Dodoicu; kod nje se najjače izraţava individualnost. Ona ponovo dohvati samisen, prisloni ga na desnu nogu i naginjući se malo levim bokom prebaci celu teţinu tela na desnu stranu. – Tako sam sedela dok sam kao mala učila. – Ona bespomoćno pogleda u vrat samisena kao da je suviše velik za nju, pa slično detetu otpeva Crnu kosu..., udarajući u samisen tako da su ţice drhtavo ječale. – Crna kosa ti je, verovatno, bila prva pesma koju si naučila? – Aha... – i zavrte glavom kao devojčica. Od tada kad bi Komako prenoćila kod njega, više nije navaljivala da se vraća pre zore. – Komakoćan! – povika iz najudaljenijeg ugla hodnika mala dvogodišnja kćerka vlasnika krčme. Komako je uvuče sa sobom pod kotacu. Igrala bi se s njom, a onda, oko podne, obe bi išle u kupatilo. Dok je češljem udešavala kosu, reče: – Ĉim ugleda neku gejšu, ovo dete odmah uzvikne „Komakoćan!” A kad na slici vidi na japanski način začešljanu kosu, onda će isto „Komakoćan”! Ja volim decu, pa je dobro shvatam. Kimićan, ići ćemo da se igramo kod Komakoćan kući, je l’ vaţi? Ona ustade, ali se odmah baci u stolicu od vrbovog pruća. – Brzoplete šeprtlje iz Tokija! Već se skijaju! Sa juţne strane sobe otvarao se pogled na skijaški teren do samog podnoţja brda. Šimamura podiţe pogled sa kotacua. Tu i tamo padina je bila prošarana velikim naslagama snega, i četvoropetoro ljudi u crnoj skijaškoj odeći kretalo se poljem. Ivice terasaste poljane još nisu bile pokrivene snegom, a kako se obronak blago spuštao, sve je izgledalo malo nestvarno. – Liče na studente, zar ne? Je l’ danas nedelja? Uostalom, pitam se da li je to zabavno. – Lepo izgledaju dok se spuštaju – primeti Komako kao da govori sama sa sobom, a zatim dodade: – Gosti se uvek iznenade kada ih na skijaškom terenu pozdravi gejša. Kaţu „o zar si to ti”, jer potpuno pocrnimo od sunca na snegu, a naveče se, naravno, šminkamo. – Nosiš, dakle, skijašku odeću?

– Gorštačke čakšire! Odvratno! Goste s kojima smo na zabavama, sutradan srećemo na skijanju. Sita sam toga. A sada, do viđenja! Kimićan, hajdemo. Noćas će sigurno padati sneg. Uvek je hladno pre snega. Šimamura sede u naslonjaču od vrbovog pruća. Video je Komako kako vodi malu Kimiko za ruku i silazi niz breţuljak koji se prostire naspram skijaške poljane. Naoblačilo se. Bregovi u senci jasno su se izdvajali od onih obasjanih suncem. Senke i svetlost su se smenjivale. Bio je to leden prizor. Sada je ceo skijaški teren bio prekriven snegom. Ispod prozora, među uvelim hrizantemama, Šimamura ugleda male ledenice koje su izgledale kao pihtije.49 Sa krova su dobovale kapi otopljenog snega. Te noći nije pao sneg, već je posle oluje došla kiša. Pre odlaska, Šimamura je, u vedroj noći punoj mesečine, još jedanput pozvao Komako k sebi. U jedanaest je bila prava ciča, ali Komako je još jedanput htela malo da se prošeta. Nije ga poslušala. Ona ga naglo izvuče ispod kotacua i protiv njegove volje odvuče. Put je bio zamrznut. Pod hladnim nebom selo je tiho spavalo. Komako je zadigla rubove svoga kimona i zadenula ih u obi. Mesec se presijavao poput oštrice noţa zaleđene u tamnoplavom ledu. – Hajdemo do ţelezničke stanice. – Luda si! Tamo i natrag ima čitav ri !50 – Sigurno ćete uskoro za Tokio. Idemo da vidimo stanicu. Šimamura se tresao od zime, od ramena do butina. Pošto su se vratili u sobu, Komako se odjednom sva snuţdi. Ugurala je obe ruke pod kotacu, oborila glavu i nije se ni okupala. Prostirka za spavanje je bila postavljena tako da je deo za noge bio uvučen pod kotacu. Komako je sedela pod kotacuom sa strane. – Šta ti je? – Vraćam se. – Šta lupaš! – U redu. Vi spavajte. Ja ću ovde još malo ostati. – Zašto se vraćaš? – Ne idem! Ostaću do jutra ovde! 49 50

U stvari, kanten,japanski prozračni biljni želatin. Prim. prev Jedan riiznosi 3,93 km. Prim. prev.

– Bez veze! Samo si me prepala, samo me mučiš! – Ja Vas uopšte ne mučim! Niti uopšte koga mučim! – Pa... – Mmm... imam... – Šta? A, to! Pa to ništa ne smeta. Šimamura se nasmeja. – Neću ti baš ništa! – Ja ipak neću! – Bilo je zbilja glupo što smo po toj hladnoći šetali. – Sada idem. – Zbog mene ne moraš da odeš. – Srce mi se cepa! Vratite se već u Tokio! Teško mi je! Ona neţno pritisnu lice na kotacu. Da li je osećala toliku bol zato što se zaljubila u putnika koji tu boravi samo u prolazu? Ili, što u ovakvim trenucima ne moţe da tu bol prikrije? Šimamura je neko vreme ćutke razmišljao o tome dokle seţe srce ţene. – Otputujte što pre! – U stvari, pomislio sam da već sutra otputujem. – Oh, zašto se vraćate? Komakino lice je izgledalo kao da se trgla iz sna. – Pa, ionako ne bih mogao da te na bilo koji način uzmem, čak i da zauvek ostanem ovde. Zar nije tako? Posmatrala ga je, moglo bi se pomisliti, potpuno prazno, odsutno. Odjednom, vrisnu stravičnim glasom: – To ne smete! Ne smete! Ona se kao pomahnitala podiţe, ščepa ga za vrat i poče drmusati. – Ne, to ne smete da kaţete! Ustanite! Ustanite, kad Vam kaţem! Reči su joj same navirale na usta; onda se ponovo stropošta, sasvim zaboravljajući na svoje stanje koje je malopre pomenula. Zatim otvori svoje tople, vlaţno blistave oči i prikupljajući kosu reče sasvim mirno: – Idite natrag sutra, zaista!

Dok se Šimamura sutradan presvlačio, s namerom da otputuje popodnevnim vozom u tri sata, čuo je gde poslovođa krčme u hodniku doziva Komako tihim glasom. Ĉuo je kako mu Komako odgovara: „E pa, zaračunajte mu, molim Vas, otprilike jedanaest sati.” Poslovođi se izgleda činilo da ne bi bilo sasvim u redu da naplati šesnaest ili sedamnaest sati njene sluţbe. Na računu je bilo zaista ubeleţeno „pet sati” kad bi ona od njega otišla ujutro u pet sati, i „dvanaest sati”, kad bi otišla sutradan u podne. Uobičajene noćne dodatke nisu mu zaračunali. Komako ga je, u kaputu, zamotana belim šalom, otpratila do ţelezničke stanice. Pošto je Šimamura, da bi prekratio vreme, nakupovao nekoliko poklona za svoju porodicu, cukemono od voća i konzervirane nameko,51 ostalo mu je još dvadeset minuta do polaska voza. Šetao se s Komako tamoamo po uzdignutom platou ţelezničke stanice. Pomisli kako je mali taj plato, sa svih strana stešnjen brdima; kao zift crna Komakina kosa činila mu se odviše tuţnom u toj pustoj i stenovitoj dolini. Sasvim daleko, u donjem toku reke, sunce je slabim zracima obasjavalo jedan jedini komadić zemljišta u brdima. – Zar ti se ne čini da je za vreme moga boravka sneg gotovo potpuno okopnio? – Ako bude padao samo dva dana ponovo će narasti do šest stopa. A ako nastavi da pada, pod njim će nestati sijalice na ovom telefonskom stubu. Ako tada, sva zanesena misleći na Vas, budem koračala ovim putem, vratom ću udariti u ţicu! – Oh, zar sneg napada tako mnogo? – U školi u susednom gradu, govore, u jutra kada je veliki sneg, đaci poskaču s prvog sprata svoje zgrade i prosto utonu u sneg tako da se ne vide. I onda šetaju po snegu kao da plivaju. Tamo preko puta već voze raonike za sneg! – Voleo bih da dođem ovamo da vidim sneg. Ali, za Novu godinu će, sigurno, krčma biti dupke puna. Zar neće usovi zatrpati vozove? – Vi ste dobrostojeći čovek. Zar uvek tako ţivite? Ona ga je gledala u lice. Zatim upita: – Zašto ne pustite brkove? – Da, mislim da ih pustim.

51

Cukemonoje ukiseljeno povrde ili, ređe, vode. Namekosu veoma sitne japanske pečurke. Prim. prev.

On zamišljeno protrlja sveţe izbrijanu koţu. Bora oko uglova usta jasno je isticala mekoću njegovih obraza. Da li ga je i Komako zbog toga toliko cenila? – Pa i ti, kad skineš puder, imaš lice koje kao da je sveţe obrijano. – Zloslutne vrane grakću! Gde li to grakću? Stvarno je hladno! Dok je gledala u nebo, Komako se jeţila od hladnoće i pritiskala ruke na grudi. – Da se ogrejemo pored peći u čekaonici? Uto je širokim putem koji se odvajao od glavne ulice trčala neka mlada ţena u gorštačkim čakširama. To je bila Joko! – Hej, Komaćan! Jukio... Komaćan! Sva zadihana, ona uhvati Komako za rame; bila je kao dete koje se, beţeći, u strahu pribija uz majku. – Brzo dođi natrag! Loše mu je! Brzo! Komako zatvori oči kao da će tako lakše savladati bol u ramenu. Bleda kao smrt, ona je mahnito i odlučno vrtela glavom. – Prvo ću ovoga gosta ispratiti do voza. Ne mogu se vratiti! Šimamura je bio zaprepašćen. – Do voza? Zbilja, to nije tako vaţno! Ne moraš! – Hoću! Ne znam da li ćete ponovo doći... – Doći ću, sigurno ću doći! Joko kao da sve to nije ni čula. Zatim, kao u groznici, reče: – Telefonirala sam u krčmu, pa su mi rekli da si pošla na ţelezničku stanicu. Zato sam doletela ovamo. Jukio te zove! Ona je na silu vukla Komako, ali je ova to podnosila kao ukočena. Odjednom se otrţe od nje i viknu: – Neću! – i otetura se dva tri koraka unatrag. Dođe joj mučno kao da će povratiti, ali nije imala šta. Uglovi očiju napuniše joj se suzama, a obrazi joj se najeţiše. Joko je bila sva kao odsutna duhom i kao oduzeta je zurila u Komako. Njeno ukočeno, ozbiljno lice koje nije pokazivalo da li je ljuta, iznenađena ili tuţna, kao da je bilo pokriveno maskom. Izgledalo je izrazito čisto i jednostavno. Tim istim izrazom na licu Joko iznenada uhvati Šimamuru za ruku:

– Oprostite! Molim Vas, pošaljite je nazad! Vratite je! – preklinjala ga je molećivim, gotovo piskavim glasom. – Da. Neka se vrati! – viknu Šimamura na sav glas. – Brzo idi natrag! Budalo! – Vi! Šta to govorite! – povika Komako Šimamuri dok je rukom snaţno gurala Joko od njega. Šimamura je hteo da pozove taksi koji je čekao pred staničnom zgradom ali su mu prsti koje je Joko do malopre tako grčevito drţala bili kao oduzeti. – Ja ću je svakako taksijem poslati kući, a Vi odmah pođite! Ovde tako... Gleda nas narod! Joko brzo klimnu glavom i potrča. Okretala se dovikujući: – Samo brzo, brzo! Zašto li je uvek tako ozbiljna, razmišljao je Šimamura gledajući za njom. Toj misli tu nikako nije bilo mesta. Jokin glas, koji je bio toliko lep da je bio gotovo tuţan, odzvanjao mu je u ušima, kao da će se njegov odjek i sada začuti odnekud sa sneţnih planina. – Kuda ćete? Komako ga je čvrsto zadrţavala kad je pokušao da pođe po taksi. – Neću! Ne idem natrag! Šimamura oseti kako Komako mrzi fizički, svim telesnim bićem. – Ne znam kakvi su odnosi između vas troje, ali sin će moţda umreti. A zar nije ona devojka došla da te zove, jer on ţeli da te vidi? Smesta se vrati! Celog ţivota ćeš se zbog toga kajati. Šta ćeš ako on izdahne dok mi o tome ovde pričamo! Ne budi tvrdoglava, baci to sve, jednostavno, u vodu! – Drugačije je. Vi to sve pogrešno shvatate! – Kad su te u ono vreme prodali u Tokio, on je bio jedini koji te je ispratio. Kako moţeš da onoga, o kome si u svom prvom dnevniku pisala sa toliko zahvalnosti, sada ne ispratiš poslednji put? On će tvoje ime upisati na zadnju stranicu svoga ţivota! – Ne, ne! Ne mogu da gledam kako neko umire!

Zvučalo je hladno i bezosećajno, ali moţda je to ona govorila upravo iz suviše usplamtele ljubavi. Šimamura je bio izgubljen. – Nikada više neću pisati dnevnik! Sve ću ih spaliti! To je iznenada šapnula i iz nekog razloga pobledela. – Vi! Pa Vi imate dobro i pošteno srce. Vama ću poslati sve svoje dnevnike. Vi me nećete ismejavati? Ja stvarno mislim da ste pošten čovek. Šimamuru obuze neko potpuno neobjašnjivo osećanje. Odjednom pomisli kako stvarno i nema tako dobrog čoveka kao što je on. Više nije navaljivao na nju da se vrati. Komako je samo ćutala. Sluţbenik hotela se pojavi iz stanične kancelarije sa obaveštenjem da će uskoro početi pregled voznih karata. Samo se četvoropetoro ljudi ušuškanih u sumornu zimsku odeću ćutke pelo na voz ili s njega silazilo. – Na peron neću izlaziti. Do viđenja! Komako je stajala kraj prozora čekaonice. Staklena prozorska okna bila su zatvorena. Posmatrano iz voza bilo je to kao da je neko u čađavom staklenom izlogu neke prljave piljarnice u kakvom hladnom selu zaboravio samo jedan čudesan voćni plod. Ĉim je voz krenuo, blesnu prozor čekaonice i kao da se Komakino lice namah razbukta i zaleluja u tom blesku, ali dok ga je Šimamura gledao pitajući se da li to njeno lice plamti i leluja se, ono ugasnu. To su bili oni isti potpuno crveni obrazi kao onoga jutra sa snegom u ogledalu. Šimamuri je to bila boja koja je obeleţavala granicu stvarnosti. Voz je prošao kroz planine severne pogranične oblasti, protutnjao kroz dugi tunel i, kao da je sumrak doline progutao mutnu svetlost zimskog popodneva, kao da je tunel zderao svetlu ljušturu sa starog voza, napokon se spustio u planinsku kotlinu. S ove strane nije bilo snega. Prateći tok jedne reke, voz naposletku izbi u prostranu ravnicu. Tamo, daleko u dolini, protezala se lako zasvođena planina, čudnovato isklesanog vrha. Nad njom je sijao mesec. Snaţni obrisi planine što su iza doline preovladavali celim večernjim pejzaţom, izdizali su se tamno ljubičasto na sivo ţutoj pozadini sutona. Izgubivši hladnu jasnoću zimske noći neţnim sjajem je sijao mesec

koji više nije bio beo. Nebom nije kruţila ni jedna jedina vrana. S desne i leve strane od podnoţja planine, širila se ravnica. Neko belo belcato zdanje se isticalo na mestu gde se ravnica spuštala do bočne obale, nalik na hidrocentralu. Sve je to sneno ostajalo u prozoru praznog zimskog voza. Prozor se zamaglio od toplog i vlaţnog vazduha u vagonu, i što je više napolju u tami ponirala dolina koja je proticala ispred prozora, u staklu su se sve jasnije odslikavali likovi putnika. Bila je to ista igra ogledala i večernjeg pejzaţa kao onda. Ĉitav voz se, izgleda, sastojao od svega tri četiri dotrajala putnička vagona koji su drukčije izgledali od onih koji obično saobraćaju na pruzi Tokaido pravca, i koji su čak, činilo se, ostareli od upotrebe u drugoj zemlji. I osvetljenje je u njima bilo vrlo oskudno. Šimamura kao da je uzjahao neki ćilim iz snova koji ga sada odnosi u prazninu, dok su pojmovi vremena i prostora oko njega potpuno iščezli. U monotonom kloparanju točkova činilo mu se da raspoznaje i osluškuje njen glas. Bile su to samo kratke, takoreći otrgnute reči, ali su ipak odavale snagu i čvrstinu kojom ona ţivi. Pošto su Šimamuri njene reči bile toliko bolne, on ih sigurno neće zaboraviti, ali su mu sada, dok je išao u daljinu, bile već samo daleki zov, ne jači od onoga što ide rame uz rame sa usamljenošću puta. Da li je Jukio već izdahnuo! Ko zna zašto li se ona nije odmah vratila. Da li ga, zbog toga, nije uspela ni da vidi na samrti? U vagonu je bilo neverovatno malo ljudi. Preko puta su sedeli zgrčeni čovek koji je prešao pedesetu i devojka rumenog lica, potpuno udubljeni u razgovor koji su vodili bez predaha. Ona je svoja zanosna ramena zagrnula crnim šalom. Devojka je sva bila lepa, punokrvna, kao da će je krv svakog trena svu zapaliti. Nagnuta tela, ona ga je paţljivo slušala i odgovarala mu sveţim, veselim glasom. Stvarali su utisak para koji je zajedno krenuo na dugo putovanje. Ali kada je voz ulazio u stanicu, u čijoj blizini su se uzdizali dimnjaci predionice, čovek ţurno dohvati svoj pleteni kofer sa mreţe za prtljag i izbaci ga kroz prozor na peron. – E, pa... Srešćemo se ako nam je tako suđeno! – Ostavi devojku sa tim rečima i siđe s voza.

Šimamura najednom oseti kako mu se skupljaju suze. Bio je zapanjen. Tako još bolnije pomisli, ovo je povratak posle rastanka sa voljenom ţenom. Ni u snu ne bi pomislio da su se i ono dvoje za vreme voţnje slučajno upoznali. Ĉovek je verovatno bio trgovački putnik, ili nešto slično.

***** Kad je Šimamura otišao od kuće, ţena ga je upozorila da odelo ne obesi na vešalicu na zidu pošto u to doba godine moljci svuda nose jaja. I zaista, kada je stigao u krčmu, video je sedam kukuruznoţutih moljaca pribijenih na ukrasnom fenjeru koji je visio sa strehe. I na vešalicama za odela u sporednoj sobi, garderobi veličine tri tatamija, pričvrstio se moljac čije je telo izgledalo veliko u odnosu na krila. Na zidu je još visila ţičana mreţa koja leti štiti od komaraca. Nepomičan kao da su ga prilepili, visio je onde jedan moljac. Svoje tanke pipke boje čempresa ispruţio je kao sićušne pahuljice; krilca velika kao ţenski prst bila su mu gotovo prozirno zelene boje. Pošto su se daleke planine, obasjane večernjim suncem, već bile zakitile zlatnozelenim lišćem, to pepeljasto zelenilo delovalo je gotovo samrtnički. Samo na onom mestu gde su se prednje i zadnje krilce preklapali jedan preko drugih, ta zelena boja poprimala je tamno sočan preliv. Ta krilca bi zanjihao svaki dah povetarca tamoamo kao svilene papiriće. Šimamura se podiţe da vidi da li je moljac još ţiv. Lagano je udarao prstom po unutrašnjoj strani ţičane mreţe, ali se moljac nije pomicao. Kada je, zatim, šakom udario po mreţi, moljac neţno i tiho odleluja na pod, kao uveli list. Na suprotnoj strani, iznad luga sugija rojilo se mnoštvo vilinih konjica. Ĉinilo se kao da rojevi maslačka lebde vazduhom. Izgledalo je kao da u podnoţju planina reka izvire iz grana sugija. Šimamura je dugo i netremice posmatrao padinu brda koja je bila prekrivena blistavim srebrom kao da je po njoj procvetao beli hagi.52 52

Japanska žbunasta mahunasta biljka poput deteline. Cvetovi joj mogu biti beli ili ljubičasto-crveni. Prim. prev

Kada je izašao iz kupatila, pod tremom krčme je sedela neka ruska prodavačica. Bilo mu je čudno što je došla čak ovamo, u selo, pa joj iz radoznalosti priđe da vidi čime trguje. Međutim, bili su to samo obični japanski toaletni proizvodi, ukrasi za kosu i slično. Izgledalo je da je prebacila četrdesetu. Lice joj je bilo izbrazdano bezbrojnim tankim borama i prljavo, ali koţa na potiljku i nad njim bila joj je sneţno bela. – Odakle dolazite? – upita je Šimamura. – Odakle dolazim? Da, u stvari, odakle ja dolazim? – odgovori mu malo zbunjeno. Kao da je, dok je spremala robu, još uvek o tome razmišljala. Njena suknja, koja je izgledala kao da se ţena obmotala prljavim dronjkom, izgubila je gotovo svaki trag zapadnjačkog u sebi. Tumarala je po Japanu. Pošla je natrag sa velikim furošiki zaveţljajem uprćenim na leđa. Ipak, na nogama su joj bile zapadnjačke cipele. Krčmareva ţena, koja je takođe gledala za njom, pozva Šimamuru da uđe u poslovnicu. Pored ognjišta, okrenuta leđima prema njima, sedela je jedna visoka ţena koja, zadigavši krajeve kimona, uskoro ustade i izađe. Njen crni svečani kimono beše ukrašen porodičnim grbom. Bila je to gejša koje se Šimamura odmah setio. Na jednoj propagandnoj fotografiji tog skijaškog mesta, ona je, u gorštačkim čakširama preko večernjeg kimona, stajala pored Komako. Izgleda kao da je već malo bila zašla u godine, bila je punačka i delovala dobroćudno. Vlasnik krčme je na uţarenom pepelu podgrevao debele, duguljaste kolače od pirinča. – Izvolite! Uzmite jedno parče. To je njen poklon na rastanku! Ona časti, pa uzmite jedan zalogaj, njoj u zdravlje. – Da li je to ona ostavila? – Jeste. – Dobra je to gejša, zar ne? – Njena godina ovde je na izmaku, pa sada obilazi sve da se pozdravi. Svima je bila vrlo draga! Šimamura je dunuo u vruć kolač a zatim ga bez ustezanja zagrize. Tvrda kora imala je pomalo plesnjiv zadah i nakiseo ukus.

Pred vratima sunce je sijalo na zrele crvene plodove japanske jabuke čiji sjaj je, izgleda, dosezao sve do bambusove motke na kukama bakrača. – Kako je susukitrava ovde visoko narasla! Šimamura sa čuđenjem pogleda prema usamljenoj stazi na breţuljku. Trava je bila gotovo dva puta viša od starice koja ju je bila uprtila na leđa. Klasje je bilo teško od krupnih zrna. – Da, to je kaja.53 – Kaja? Kaja? – Na izloţbi ministarstva ţeleznica ovde u banji podigli su čajdţinicu, moglo bi se reći i odmaralište, a krov pokrili kajom. Zatim je neko iz Tokija kupio celu tu kućicu. – Kaja? – promrmlja Šimamura još jedanput za sebe, pa ponovi: – Dakle, to što raste na brdima, to je kaja? A uvek sam mislio da su to cvetovi hagija! Odmah po izlasku iz voza, srebrnobeli cvetovi na brdu privukli su Šimamurin pogled. Izgledalo je kao da se jesenje sunce blistavo prosulo po obronku, pa je sve bilo rascvetano i srebrilo se do blizu vrha planine. Bilo je to poput svetlosti jesenjeg sunca koje obasipa padine planine. Bio je zadivljen. A mislio je da su to cvetovi belog hagija! Veličanstveno klasje kaje, koje je sada gledao iz blizine, bilo je nešto zaista sasvim drugo a ne oni cvetovi koji su mu se učinili toliko lepim kada je uzdigao pogled do dalekih planina. To klasje je gotovo potpuno prekrilo ţenu koja ga je u velikim sveţnjevima nosila na leđima. Klasje je isprekidanim šumom udaralo o kamenje s obe strane puta. To klasje je bilo ogromno. Kada je ušao u slabo osvetljenu garderobu, primetio je da je onaj veliki moljac na vešalici za odela već sneo svoja jaja. Nekoliko moljaca lepršajući na strehi udaralo je o ukrasni fenjer. Insekti su zujali od podneva. Komako je došla malo kasnije. Stajala je u hodniku i posmatrala ga pravo u lice. – Vi? Zašto ste došli? – Došao sam da te vidim! – Nije to od srca. Ljudi iz Tokija laţu, mrzim ih! 53

Japanska trava poput rogoza. Prim. prev.

Kada je zatim sela, nastavila je mekanim glasom: – Nikada više neću nikoga pratiti na stanicu. Ne mogu Vam opisati kako sam se osećala. – Pa lepo, ovoga puta ću da otputujem a da te prethodno ne obavestim. – Ne, molim Vas! Mislila sam samo kako Vas više neću pratiti na stanicu. – Šta je bilo sa onim čovekom? – Pa umro je, naravno. – Dok si se ti sa mnom opraštala? – Ali, to nema veze sa tim! Stvarno nisam ni slutila da moţe biti tako strašno pratiti nekoga na voz! – Hm... – A šta je bilo četrnaestog februara? Laţljivče? Ĉekala sam Vas! Nikada se više neću pouzdati u Vašu reč, sada to više i nije bitno. Ĉetrnaestog februara slavi se svečanost „Proterivanja ptica”. To je dečja svečanost u Sneţnoj zemlji. Deset dana pre toga, deca u slamnim cipelama utabaju sneg, zatim ga oblikuju kao daske od dve kvadratne stope, pa podiţu hram od snega površine šest kvadratnih stopa, visok desetak stopa. Ĉetrnaestog uveče prikupljaju tradicionalne slamne konopce i njima loţe veselu vatru pred tim malim hramom od snega. Kako se Nova godina u ovom kraju slavi tek prvog februara, takvih slamnih konopaca još ima dovoljno. Onda se deca penju na krov sneţnog hrama, i gurajući se i udarajući se, pevaju pesmu o proterivanju ptica. Zatim uđu u svoj sneţni hram, pale baklje i ostanu u njemu sve do zore. Petnaestog ujutru na krovu još jednom otpevaju onu istu pesmu. Pošto je u to vreme sneg obično već vrlo visok, Šimamura je obećao da će doći na tu svečanost. – U februaru sam bila kod kuće. Dozvolila sam sebi kratak odmor. Ali, pošto sam verovala da ćete Vi doći, vratila sam se četrnaestog. Mogla sam je još i duţe negovati da sam samo očekivala da ćete me Vi zaboraviti! – Zar je neko bio bolestan? – Profesorka. U luci je dobila zapaljenje pluća, javila mi je telegramom baš kada sam bila kod kuće, pa sam je izvesno vreme negovala.

– Da li joj je onda bilo bolje? – Nije. – To je bilo loše, zar ne? Moglo je to biti i neko opravdanje za neodrţano obećanje, ali je te reči ona mogla da shvati i kao njegovo saosećanje povodom profesorkine smrti. – Hm! – promrmlja Komako i blago zavrte glavom. Dok je brisala stočić krpom, uzdahnu: – Odvratni insekti! Sićušni krilati insekti padali su svuda, od stočića za jelo pa do tatamija. Male leptirice kruţile su u rojevima oko električne lampe. More insekata je stajalo načičkano po spoljašnjoj strani ţičane mreţe i zujalo pri mesečevoj svetlosti. – Boli me stomak! Boli me stomak! Obema rukama uhvati se ispod obija, a glava joj klonu na Šimamurina kolena. Ĉitav roj insekata još sitnijih od mušica odjednom joj se sjati na debelo napuderisani vrat. Dok ih je posmatrao neki su umirali i tako postajali nepomični. Podnoţje Komakinog vrata bilo je punije nego prošle godine. Na njemu se zadrţavalo salo. Sada joj je dvadeset godina, pomisli Šimamura. Oseti kako mu preko kolena prelazi nešto mlako i vlaţno. – Komaćan pođi do Sobe kamelija! – Tako mi se smeju u kancelariji. Ne volim ja to! Bila sam da Kikuju ispratim na voz, pa sam po povratku sa stanice taman htela da na miru odspavam, kada mi rekoše da me odavde zovu. Bila sam toliko iscrpljena da sam mislila da se i ne odazovem. Sinoć sam suviše pila. Bilo je to Kikujino oproštajno veče. U kancelariji su se samo smejali, pošto ste to Vi u pitanju! Posle godinu dana! Vi ste, dakle, od onih koji dolaze jednom u godini! – I ja sam jeo one pirinčane kolače. – Zar? Komako se uspravi. Pocrvenela je na onom mestu kojim se naslonila na Šimamurino koleno. Lice joj je odjednom delovalo dečje. Ispratila je onu stariju gejšu, sve do druge stanice, reče.

– Bez veze je to. Ranije smo sve radile zajedno, ali sada je izgleda nastupila era individualizma; sve se raspršilo. I ovde se sve toliko izmenilo! Sve je više onih sa čijom se naravi čovek ne moţe slagati. Sada kada je Kikuju otišla, osećam se sasvim usamljenom. Ona je nekako bila središte svega, znate. Ona je i najviše zarađivala, pa kako onom kome ide, tom sve ide, i u kući su je posebno pazili. Kikuju je izvršila svoj ugovor pa je trebalo, kaţu, da se vrati u rodni kraj. Šimamura zapita hoće li se udati ili će nastaviti da radi. Na to Komako nastavi svoju priču: – U stvari, i nju treba ţaliti. Jednom joj je već izmakao brak, pa je potom došla ovamo. – Komako je zastala očigledno u nedoumici da li da nastavi o tome i koliko toga da mu kaţe. Pogled joj je lutao niz terasasta polja obasjana mesečinom. – Da li se još sećate tek sagrađene kuće na pola puta uz brdo. – Restorančića Kikumura? – Jeste. Trebalo je da radi u njemu, ali se iznenada predomislila! Kakvo je to bilo uzbuđenje. Ona je tu bila našla nekoga koji joj je sagradio kuću, i baš kada je trebalo da se useli, sve je odbacila! Zaljubila se u drugoga, nameravala da se uda za njega, ali ju je on prevario i ostavio na cedilu. Da li to znači biti na sedmom nebu? Tada joj je, svakako, bilo vrlo teško da se vrati ranijem zvanju, a više nije mogla ni u onaj restoran. Stidi se da ostane ovde i zato sada ţeli i pokušava da se zaposli na nekom drugom mestu. Kada sam dobro razmislila o tome, zaista je to za ţaljenje! Niko od nas i nije baš mnogo znao o tome, ali, bilo je tu raznih ljudi. – Muškaraca, svakako? Da li ih je bilo čak petorica? – Moţda. Komako se prigušeno nasmeja, a onda se iznenada okrenu. – I Kikuju je bila slab čovek! Bila je mušica! – Šta se tu moţe? – Ah, pa i nije baš tako! Šta to znači biti voljen? Ona, zamišljena, proviri u hodnik i počeša se ukrasom za kosu. – Jako mi je bilo teško kada sam je danas ispraćala. – A šta će biti sa restoranom? – Preuzela ga je njegova prava ţena. – Vrlo je zabavno što se sada pojavljuje prava ţena da radi!

– Ali, zaboga, već je sve bilo spremno za otvaranje restorana! Šta je mogla osim da se prihvati posla. Uselila se sa svom svojom decom. – A šta će sa kućom? – Tamo su, kaţu, ostavili babu samu. Iako je taj čovek niko i ništa, voli takve stvari. Zanimljiv je on čovek! – U svakom slučaju, zna on da uţiva. Sigurno da je već u najboljim godinama! – Još je mlad, izgleda da mu je, otprilike, trideset jedna ili dve. – Šta? Znači, da mu je naloţnica bila starija od prave ţene! – I jednoj i drugoj je dvadeset i šest. – Naziv „Kikumura” sigurno dolazi od Kikuju?54 Prava ţena preuzima i ime? – Bilo je već objavljeno pa ga nisu mogli promeniti. Šimamura pritegnu okovratnik kimona. Komako iznenada ustade i zatvarajući prozor reče: – Kikuju zna za Vas. Ona mi je danas kazala da ste stigli! Videla sam je u poslovnici kada se opraštala. Da li Vam je nešto rekla? – Razume se da nije. – Da li Vi shvatate šta ja osećam? Širokim zamahom ona otvori šođi prozore na pomicanje55 koje tek što je bila zatvorila i sede na prozorski okvir kao da će da se baci napolje. – Zvezde ovde blistaju sasvim drukčije nego u Tokiju – primeti Šimamura posle izvesnog vremena. – One stvarno nekako lebde u svemiru, zar ne! – Noćas je mesečina, pa baš i nije tako. Sneg je bio strašan ove godine. – Izgleda da vozovi povremeno nisu saobraćali. – Jeste. Bilo nas je strah. Automobili su ponovo mogli da prođu tek u maju, dakle mesec dana kasnije nego obično. Pa, znate za onu prodavnicu na skijaškom terenu? Tamo je usov probio sve do prvog 54

Kikuznači hrizantema. Taj ideogram je sastavni deo imena Kikuju i Kikumura. Kikumura znači „zaseok hrizantema”. Prim. prev. 55 Prozori čija su okna od providnog papira, kako ne bi sprečavali prodiranje svetlosti u prostoriju. Razlikuju se od uobičajenih prozora ili vrata na pomicanje čija su okna od neprovidnog belog japanskog papira. Prim. prev.

sprata! Ljudi koji su u prizemlju spavali mislili su u prvi mah da im pacovi čeprkaju po kuhinji. Ali kada su ustali da vide šta se to gore događa, a tamo sve ogromne gomile snega! Sneţna lavina je odnela čak i prozorske šalone. To je bio samo površinski usov, ali su preko radija to emitovali kao vaţne vesti. Tako zaplašeni, gosti nisu dolazili za vreme skijaške sezone. Odlučila sam da se više ne skijam, pa sam bila stavila skije u spremište. Ali ipak, ponovo sam se skijala, moţda dvatri puta. Zar se nisam izmenila? – Šta si radila posle smrti učiteljice samisena? – Odahnete od ljudi i sličnog. Vratila sam se u februaru i čekala Vas! – Kada si već bila na moru, mogla si mi se javiti sa par reči! – Nikako! Neću da budem bezobzirna! Ja ne pišem pisma i slično, tako da biste ih mogli pokazati ţeni. Ja imam obzira prema drugima. Ne pretvaram se i nikada ne laţem! Govorila je tako brzo da su joj reči prosto same navirale na usta. Šimamura klimnu. – Nemoj da sediš usred tolikih insekata! Bolje bi bilo da ugasimo svetlo. Mesec je tako jasno sijao da su se sva udubljenja i ispupčenja njenog uha ispunila senkama. Njegova svetlost je prodirala duboko u sobu, tako da su se tatamiji činili nekako hladno plavim. Komakine usne bile su još uvek vlaţne kao prsten lepih pijavica. – Ne. Pustite me da odem! – Nisi se, eto, ništa izmenila. – Okrenuvši joj se, Šimamura je posmatrao njeno lako zaobljeno, okruglo lice, koje je zbog nečega delovalo čudno. – Jeste, svi tvrde da se uopšte nisam ništa promenila otkako sam sa šesnaest godina došla ovamo. Pa, kad mi je ţivot uvek isti! Obrazi su joj se ţarili zdravim rumenilom devojke sa severa. Mesečina je na njenoj neţnoj koţi gejše dočaravala blistavi sjaj morske školjke. – Ipak, da li znate da sam se preselila? – Pošto je umrla učiteljica samisena, zar ne? Više, znači, nisi u onoj sobi za svilene bube? Da li si sada u pravoj kući za gejše?

– U pravoj kući? E, pa, u prednjem delu, u radnji, prodaju slatkiše i cigarete. Ja sam tamo jedina gejša i imam ugovor. Kad noću dođem kasno kući, uvek pripalim sveću i čitam knjige! Šimamura se glasno nasmeja. – Imaju strujomer, ali ne ţelim da im suviše trošim. – Ah, tako! – Ali, ponekada mi se uopšte ne čini da radim za njih, toliko su ljubazni prema meni. Kad neko od dece počne da se dere, majka ga odmah uprti na leđa i odnese, samo da mi ne bi smetalo. Ništa mi ne fali. Samo me jedno ljuti: futon leţi uvek nakrivljeno. Kad se kasno noću vratim, već je prostrt, ali donji dušeci ne naleţu tačno jedan na drugi, a i pokrivač na njima leţi ukoso. Kad to vidim, muka me hvata! Razume se, bilo bi ruţno da ja to sama popravim. Ţelim da im se zahvalim na njihovoj srdačnosti. – Sigurno bi imala pune ruke posla da imaš svoju kuću. – Svi to kaţu. Ali, takva sam, šta mogu. U kući gde sada stanujem sve je u velikom neredu, imaju četvoro male dece! Strašno! Ja po ceo dan samo idem za njima i spremam. Doduše, znam da će deca, tek što okrenem leđa, ponovo sve ispreturati i pobacati, ali ne mogu drugačije. Hoću da ţivim čisto, lepo, koliko god mi to mogućnosti dopuštaju. – Pa, jeste. – Da li Vi shvatate moja osećanja? – Shvatam, kako da ne! – Ako shvatate, onda mi recite. Hajde, pokušajte da mi to kaţete. Glas joj postade britak kao oštrica: – Eto vidite! Ne moţete! Ne moţete da mi kaţete! Samo laţete! Vi ţivite okruţeni novcem i neodređeni ste kao čovek. Ne razumete Vi! Potom, spusti glas: – Tako sam tuţna! Ja sam budala. Vi već sutra idete natrag! – Kad si se tako pitanjima okomila na mene, stvarno ti ne mogu jasno odgovoriti. – A šta je to što mi ne moţete kazati? Ništa Vam to ne valja!

Glas joj je odzvanjao malaksalo i bespomoćno. Sklopi oči kao da je ţelela da pokaţe da je shvatila da je Šimamura ipak nekako oseća kao celovito biće. – Dovoljno je i jednom godišnje, dođite samo. Eto, dok sam ovde, svakako dođite jedanput godišnje! Objasni mu da joj ugovor traje četiri godine. – Kada sam bila kod kuće nisam ni u snu mislila da ću još jednom raditi kao gejša. Ĉak sam i skije već poklonila, ali mi je jedino stvarno uspelo da se odviknem samo od pušenja. – Zaista? Da, stvarno ranije si mnogo pušila! – Sada kada mi gosti poklone cigarete, strpam ih u rukav, tako da ću ih imati čitavu gomilu kada mi ugovor istekne! – Ali četiri godine, to je mnogo vremena. – To će začas proći. – Topla si. – Ĉim mu je Komako prišla, Šimamura je zagrli. – Rodila sam se topla. – Rano ujutro i predveče već prilično zahladi, zar ne? – Prošlo je pet godina od mog dolaska ovde. Isprva sam se osećala jako usamljena, pa nikako nisam mogla da shvatim kako se ovde uopšte moţe ţiveti. Dok nisu sagradili ţelezničku prugu ovde je bilo tako pusto. Uskoro će biti tri godine od kada ste se kod nas prvi put pojavili. Za nepune tri godine već je tri puta dolazio, i svaki put je nekako izgledalo da su se Komakine ţivotne prilike promenile. Cvrčci odjednom počeše da cvrče na sav glas. – Kakve li neizdrţive buke! – Komako se pridiţe sa njegovih kolena. Dunu severac, i moljci odleteše sa drota, svi kao jedan. Šimamura je znao da zbog spuštenih trepavica Komakine oči izgledaju poluzatvorene, ali on ipak paţljivo pogleda da bi se u to uverio. – Ugojila sam se otkako više ne pušim. Struk joj je odebljao. Iako se posle rastanka ona ujedinjujuća nit teško ponovo hvata, čim su se ovako pogledali, istog trena osetiše kako se vraća ona prisnost.

Komako neţno obuhvati rukama svoje dojke: – Jedna je porasla. – Glupak! To je njegova greška, uvek samo jednu... – Dakle! Odvratni ste! Laţete, odvratni stvore! Komako se odjednom promenila. To je bila ona, priseti se Šimamura. – Obe ravnomerno! Reci mu to sledeći put! – Ravnomerno? Da mu kaţem: ravnomerno? Neţno mu pribliţi lice. Soba je bila na prvom spratu. Oko kuće su kruţile i kreketale ţabe. Kao da nije bila samo jedna, već dvetri koje su se, izgleda, šetale. Dugo su kreketale. Vrativši se iz kupatila, Komako, onako opuštena, poče priču o sebi tihim glasom. Za vreme lekarskog pregleda je mislila da će je pregledati isto tako kao onda kada je postala gejša. Ali kada je samo obnaţila grudi, lekar joj se nasmejao, a ona je tada briznula u plač. Sve je do tančina pričala Šimamuri. Kako ju je on još podrobnije ispitivao, ona mu odgovori: – Kod mene to tačno dolazi na dan. Svaki put dva dana manje od jednog meseca. – A, da li imaš zbog toga ponekad neprilika kada treba da pođeš na večernju priredbu? – Oh, zar Vi razumete takve stvari? Ona se svakodnevno kupala u vrućem izvoru, jer joj je to prijalo. A kako je od stare do nove krčme morala preći jednu milju, a te zabave u brdima, po pravilu, ne bi trajale do u sitne sate, bila je zdrava i jedra. Istina, kukovi su joj bili nešto uţi kao što se to često moţe videti kod gejši. Uska s jedne i s druge strane, punačkija spreda i pozadi. Šimamura oseti da je duboko dirnut što mu se uprkos tome činila tako zanosnom, i što nije ţalio što je morao da prevali tako dug put da bi došao dovde. – Ţene kao što sam ja, moţda, i ne mogu da imaju dece, zar ne? – upita ga ona ozbiljno. Bilo je to kao što se ono kaţe: zar to nije isto što i brak ako ste svim svojim srcem vezani samo za tu jednu osobu? Šimamura je tada prvi put shvatio da i u Komakinom ţivotu postoji takva osoba. To traje, reče mu ona, već pet godina, od

šesnaeste. Šimamura je tako shvatio zašto je odranije bila lakomislena i neupućena, što ga je uvek čudilo. Komako reče da joj je taj čovek od samog početka pa do danas uvek bio odvratan, jer ga je upoznala čim se vratila u onaj lučki grad, neposredno posle smrti čoveka koji ju je otkupio. Reče i da se njeno srce nikada neće raskraviti prema njemu. – Ako traje već pet godina, ta veza mora da je sadrţajna! – Ah, već sam dva puta ozbiljno mislila da bi bilo bolje da se rastanem od njega. Jedanput kada sam kao gejša došla ovamo, a zatim kada sam se odselila iz kuće učiteljice semisena. Ali, naţalost, nikada nisam imala snage da tu svoju odluku ostvarim. Bila sam slabe volje! Taj je čovek, kazivala mu je ona, ţiveo u lučkom gradu, pa ju je, pošto je tamo bilo vrlo teško doći do stana, poverio učiteljici samisena koja se baš tada vraćala u svoj zavičaj. Iznad svega ju je tištilo to što nije u stanju da tog čoveka, koji je bio prema njoj tako dobar, voli svim svojim srcem. Pored ostalog, on je i mnogo stariji od nje, pa vrlo retko dolazi ovamo. – Kada razmišljam o tome kako bih to mogla prekinuti, ponekad mislim da bi mi najlakše bilo kada bih bila nemilosrdna prema njemu. – Biti nemilosrdan je loše. – Nemilosrdna ne mogu da budem! Za to prosto nisam stvorena. Meni je ovo moje telo s kojim ţivim tako drago. Kada bih htela, mogla bih one četiri godine koje sam ugovorila lako skratiti na dve, ali neću da se suviše napreţem. Radije se čuvam. Ja bih mogla zaraditi toliko novaca ali se zadovoljavam time da moj poslodavac posle isteka ugovora ne bude na šteti. Znam sasvim tačno koja suma od celokupne glavnice dolazi na svaki mesec, koliko iznose kamate i porezi, a tome još dodajem svoje lične potrebe, i to je sve. Za sve što je preko toga, ne ţelim da se mučim. Ukoliko mi neko društvo ide na ţivce, jednostavno odlazim, a ako nisu posredi dobri poznanici, onda kasno uveče i ne dolaze po mene. Ako bih htela da ţivim raskošno, ne bi postojala nikakva ograničenja, ali ja radim samo onda kada mi to pričinjava zadovoljstvo. Ipak sam do sada isplatila više od polovine celokupnog iznosa, a još nije prošla ni godina dana. Uprkos tome imam mesečni dţeparac od trideset jena. Dovoljno je da zaradi sto jena mesečno. U prošlom mesecu, najmirnijem u godini, zaradila je samo šezdeset. Imala je devedeset

priredbi, više od ijedne druge gejše. Svaki put prima određenu sumu za sebe, a njeni lični prihodi rastu s brojem večeri, dok njen saugovarač u tome gotovo više i ne sudeluje. Na preskok je prelazila s jedne teme na drugu. Na kraju je izjavila da u tom banjskom mestu nema nijedne gejše koja je zbog suviše male zarade morala da produţi svoj ugovor. Komako je jako rano ustala sledećeg jutra. – Sanjala sam da sam spremala sobu profesorke aranţiranja cveća, i uto se iznebuha probudih. U ogledalu toaletnog stočića, koji je stajao blizu prozora, zablistaše se brda pod tamno riđim jesenjim lišćem. Sunce je prodiralo blistavim sjajem. Devojka iz prodavnice slatkiša donese Komaki odeću da se presvuče. – Komako! Ali ovoga puta to nije bio Jokin gotovo do tuge lep glas. – A šta je sa onom devojkom? Komako ga prelete pogledom. – Ona po celi dan provodi na groblju. Tamo u podnoţju skijaške padine, kraj polja heljde, uz one bele cvetove – levo odande, tamo mu je grob. Pošto je Komako otišla kući, Šimamura se uputi u selo da se prošeta. Pred belim zidom, ispod jedne strehe, stajala je devojčica u novim novcatim gorštačkim čakširama od crvenog flanela i igrala se gumenom loptom. Bila je stvarno jesen. Mnoge kuće behu građene u starinskom stilu, još iz vremena, moglo bi se pomisliti, kada su ovuda prolazili daimjoi.56 Nastrešnice su bile daleko isturene sve do puta. Dugi i uski prozori na prvom spratu nisu bili viši od jedne stope. Sa streha su visili zastori od kaje. Na zemljanom nasipu bujala je tanka, gusto izrasla itosusuki trava, koja je već procvetala neţnim svetlo ţutim kiticama pod kojima su se tanki listići širili poput vodoskoka. A tamo, na kraju puta, na suncu, Joko je, čučeći i na asuri, trebila azuki.57 56 57

Visoki vojni i administrativni položaj u okviru feudalne hijerarhije. Prim. prev Sitni crveni pasulj koji predstavlja jedan od osnovnih sirovinskih sastojaka japanske kuhinje. Prim. prev

Iz suvih mahuna iskakale su male bobice poput sitnih kapi svetlosti. Kako je glavu bila povezala tenutuijem58 moţda i nije videla Šimamuru. Sedeći raširenih kolena u gorštačkim čakširama ona je, lupkajući po mahunama, isterivala bobice i pevala glasom koji kao da je pronosio očišćenje, glasom koji je i sam zvučao kao odjek, i bio gotovo tuţan u svom tom savršenstvu: Leptiri, vilini konjici i cvrčci u planini cvrče, popci, zrikavci, cvrčci... „Velika vrana koja na večernjem povetarcu prhnu iz kedrovih grana...” – kaţe se u jednoj pesmi. Ali, tu, ispred šumarka sutija, koji se sa ovog prozora video, brujeći, i danas su se rojili bezbrojni vilini konjici. Kako se veče primicalo, sve su nespokojnije zujali i sve većom brzinom kruţili unaokolo. Šimamura je u kiosku pred ţelezničkom stanicom kupio planinski vodič toga kraja. Nasumice listajući stranice, pročita kako blizu vrha jednog od pograničnih brda koji se iz sela mogao videti, uzana staza spaja niz malih jezeraca i da tamo u močvarnom predelu buja alpsko rastinje. Leti tamo bezazleno bruje crveni konjici i staju na šešir, ruke ili okvir naočara putniku namerniku. Oni se od toliko proklinjanih i nesnosnih gradskih vilinih konjica, pisalo je, razlikuju kao oblak od kaljuge. Vilini konjici koji su proletali ispred Šimamurinih očiju, kao da su bili progonjeni. Ĉinilo se da se otimaju da ih ne proguta kedrov šumarak koji je, kako se smrkavalo, postajao sve crnji. Dok su daleke planine upijale sunce na zalasku, posta mu sasvim jasno da se jesenja rumen, u stvari, spušta od vrhova naniţe. Šimamura se priseti jutrošnjih Komakinih reči: „Ljudi su meki! Kaţu da su smrvljeni i smrskani od glave do pete. Medvede ne bi ni zabolelo kad bi se stropoštali i sa više vrleti!” Pokazivala je tamo gore u brda, gde se nedavno desila nesreća. Da, pomisli Šimamura, kad bi ljudi imali tako čvrsto i debelo krzno kao medvedi, onda bi i njihova čula drugačije reagovala. A 58

Poveska kojom i muškarci i žene povezuju glavu, kako im kosa i znoj ne bi padali na čelo i ometali ih u radu. Prim. prev.

ovako, oni se u ljubavi sjedinjuju baš tom svojom tankom, vlaţnom koţom. Dok je posmatrao te planine na večernjem suncu, Šimamura oseti kako ga obuzima čeţnja za ljudskom puti. „Leptiri, vilini konjici i cvrčci...” – Pevala je neka gejša onu pesmu, prateći se loše na samisenu, dok je Šimamura dosta rano večerao. U planinskom vodiču stajali su samo osnovni podaci o planinskim stazama, oznakama i mogućnostima noćenja; sve ostalo bilo je, pak, prepušteno slobodnoj mašti. Kada je Šimamura prvi put sreo Komako, došao je u to banjsko mesto preko brda na kome se kroz sneg već pomaljalo prvo zelenilo. Sada, u godinama kada je nasumice lutao, on se prepuštao da ga noge nose po tim brdima koja su još uvek čuvala njegove tragove, da ga ponovo oduševe i očaraju. A baš je on voleo dokolicu više nego išta, pa je to naporno pešačenje po brdima smatrao klasičnim primerom besmislenog trošenja energije, i moţda ga je baš kao takvo, privlačilo čarima nestvarnog. Kada je bio otrgnut daleko od Komako, neprestano je mislio na nju, ali sada, kada joj se pribliţio, osećao je čeţnju za ljudskom koţom nestvarno kao u snu, kao što je osećao i zov planina, moţda i zato što je nekako odahnuo, a moţda i zato što mu je sada njeno telo bilo već i suviše prisno. Moţda je to sve bilo i samo zato što je ona noćas ostala kod njega, a tek je otišla! Sada, dok je u toj tišini sam sedeo, sav se predao osećanju da će ona, ako je njegovo srce čeka, doći i ako je ne bude zvao. Dok je osluškivao graju devojčica na školskom izletu, osetio je kako ga malopomalo savladava san, pa je rano legao. Izgledalo je da se kasnije spustio jedan ţestoki, pozno jesenji pljusak. Kada je ujutro otvorio oči, Komako je sedela za stolom savršeno pravilno i čitala neku knjigu. Ogrtač joj je bio od obične svile. – Budni ste? – upita tiho, gledajući ka njemu. – Šta je bilo? – Da li ste se probudili? Šimamura pogleda oko sebe. Da li je ušla a da on to nije ni primetio, i tu provela celu noć? Pogleda na sat koji mu je bio kraj uzglavlja. Bilo je tek pola sedam. – Baš je rano! – Pa nije, devojka je već bila naloţila i vatru.

Iz metalnog čajnika već se vila para koja kao da je najavljivala jutro. – Ustajte! Ona ustade i sede mu do uzglavlja. Delovala je kao jezivo odomaćena, uvek zbog nečeg zabrinuta supruga. Šimamura se protezao, a zatim dohvati ruku koja joj je leţala u krilu. Igrajući se s njenim malim ogrubelim prstom, reče: – Pospan sam! Zar nije tek svanulo? – Da li ste mogli dobro da spavate pošto ste bili sami? – Aha... – Brkove, očigledno, niste pustili! – Da, da... znam. Govorila si mi o tome kada smo se opraštali, govorila si mi da pustim brkove. – Pošto ste, ipak, zaboravili, nema veze. Vi ste uvek tako sveţe, glatko izbrijani! – Ali, pa i ti, kad skineš puder s lica, izgledaš baš kao da si se upravo obrijala. – I obrazi su Vam postali malo puniji. Dok ste spavali, onako beli i golobradi, izgledali ste čudno. Okruglo. – Mekan i spokojan. To je, valjda, dobro? – Nepouzdano je! – E, pa neću! Zagledala si me, je li? – Jesam. Komako klimnu glavom, smešeći se. Ali iz toga osmeha odjednom buknu poput plamena, pravi smeh, i snaga joj ispuni čak i ruku kojom mu je drţala odsutne prste. – U zidnom ormaru! Skrivala sam se u zidnom ormaru. Devojka nije ništa primetila! – A kada si to... kada si se uvukla? – Sada, zar ne? Kada je devojka unela ţeravicu! Dok je mislila na to, više, činilo se, nije mogla prigušiti smeh. Odjednom pocrvene sve do ušiju. Da bi to sakrila, počela je da se hladi krajem futona. – Ustanite! Ustanite, molim Vas! – Hladno je! On ponovo navuče futon na sebe.

– Da li su dole u krčmi svi već ustali? – Otkud ja znam? Ušla sam otpozadi. – Otpozadi? – Popela sam se uz kedrov šumarak. – Zar tu ima puta? – Puta nema, ali je bliţe. Začuđen, Šimamura je pogleda. – Mene niko nije video! Ĉula sam samo da neko posluje u kuhinji. Ulazna vrata su još bila zatvorena. – Ti stvarno spadaš u ranoranioce. – Noćas nisam mogla da spavam. – Da li znaš da je padala kiša? – Zaista! Zato li je ono grmlje bilo tako mokro? Sada idem natrag. Vi još malo odspavajte. Laku noć! – Ustajem! On se, drţeći je za ruku, snaţno vinu iz futona. Odmah priđe prozoru da vidi odakle li se to ona uspela. Tu je ispod naraslog šipraţja, u bujnom neredu rastao patuljasti bambus. To je bilo na pola puta od kedrovog šumarka. Ispod samog prozora sijali su se na jutarnjem suncu daikon,59 sacuma-krompir, luk, običan krompir i drugo obično povrće. Ipak Šimamuri se činilo da nikada nije video tako različite boje pojedinog lišća. Sluga je, iz hodnika koji je vodio u kupatilo, dobacivao hranu ribicama u jezercetu. – Zahladnelo je. Slabo jedu – reče čuvar Šimamuri, koji je neko vreme posmatrao kako hrana – sasušene, usitnjene čaure svilenih buba – pliva po vodi. Komako je sedela čista i sveţa. Šimamuri, koji se pomolio iz vruće vode, ona reče: – Kako bi bilo da šijem u ovoj tišini? Soba je bila baš pospremljena. U tatamije, već malo ostarele, duboko se upijalo jutarnje jesenje sunce. – Zar ti znaš da šiješ! – Baš ste bezobrazni! Morala sam da radim teţe od braće i sestara. Kada sam već porasla, bilo nam je, kad samo pomislim, 59

Japanska rotkva. Prim. prev.

najteţe u kući... – govorila je kao sama sa sobom, ali iznenada poče glasnije: – Sobarica me je, čudnog izraza na licu, pitala: „Komaćan, kada si došla?” Nisam dvatri puta mogla da se zavlačim u plakar. Nisam znala šta ću. Sada idem natrag! Jako sam zauzeta. Nisam mogla da spavam, pa sam htela da operem kosu. Ukoliko to ne uradim rano ujutro, ne osuši mi se na vreme, a pre večernje priredbe moram i kod frizera! Tek su mi sinoć javili da će i ovde u krčmi biti neka priredba, ali ja neću moći doći, već sam prihvatila nešto drugo. Subotom uveče ima uvek mnogo posla. Ni do Vas neću moći! Ona se još uvek nije spremala da ode. Na kraju, ipak se odlučila da ne pere kosu, pa sa Šimamurom izađe u baštu iza krčme. Njene drvene klompe, mokre od kiše, i bele tabi čarape bile su ispod verande preko koje se bila popela u sobu kada je ulazila u krčmu. Gusti šumarak patuljastih bambusa kroz koji je, kako reče, prošla, izgledao je neprohodan, pa su krenuli po baštenskoj stazi u pravcu ţuborenja vode i tako stigli do visoke rečne obale. Sa kestenovih grana odjekivali su dečji glasovi. Mnogo kestenja je leţalo u travi pored njihovih nogu. Komako razbi nogom nekoliko kestenova i izvadi plod. Bio je vrlo sitan. Na suprotnoj obali, po strmoj padini, cvetalo je klasje kaje. Blistavo srebrno klasje lelujalo se tamoamo. Bleštalo je, ali je ipak izgledalo neuhvatljivo kao i sama prolaznost koja je lebdela na jesenjem nebu. Komako se podiţe, upre pogled u njega i iznenada mu sasu pregršt kestenja u lice. – Vi od mene pravite budalu! Šimamura nije uspeo da se blagovremeno izmakne. Kestenje mu zadobova po čelu. Bolelo ga je. – Zbog čega Vi nameravate da razgledate taj grob? – Zašto si se odjedanput tako promenila? – To je... meni je to mnogo značilo. Drugačije je to kod mene, nije kao kod onih koji, kao Vi, ţive sa osećanjem lakoće i udobnosti. – Ko to ţivi okruţen osećanjem lakoće i udobnosti? – prošapta on nemoćno.

– Zbog čega ste ga nazvali mojim verenikom? Zar Vam nisam ranije rekla da mi nije bio verenik? Ali, razume se, Vi ste to potpuno zaboravili. Šimamura nije to nikako zaboravio. Sasvim se tačno sećao što mu je rekla: „Izvesno vreme se njegova majka nosila mišlju da bi dobro bilo da se uzmemo. Ali o tome nije nikada govorila, bila je to samo ţelja koju je gajila u srcu. Njen sin i ja smo za to znali, ali nas to nije mnogo privlačilo. I tako smo počeli da ţivimo daleko jedno od drugoga. Kada su me prodali u Tokio, samo me je on ispratio na voz.” Uprkos tome što je taj čovek bio teško bolestan, došla je da spava kod Šimamure i, kao da mu se svim svojim bićem predaje, rekla: „Ĉinim šta hoću. Kako bi mogao neko, ko će ubrzo umreti, da me u tome spreči?” Kada je Šimamuru, zatim, ispratila na voz, tvrdoglavo se odupirala i nije htela da se vrati, mada je Joko bila dotrčala sa vešću da je bolesnik na umoru, i tako, izgleda, nije uspela da stigne na vreme do njega. Sada je Komako, koliko je mogla, izbegavala da govori o Jukiju. Bez obzira što nije bila verena, ipak je, kako je i sama rekla, njoj „mnogo značilo” to zbog čega je postala gejša i mogla da plaća njegovo lečenje. Šimamura je shvatio i nije se više bunio što ga je udarila kestenjem. Komako ga je neko vreme netremice neodlučno gledala, ali se njeno jogunstvo ubrzo slomi. – Ĉujte, Vi ste stvarno pošten čovek. Nešto Vas rastuţuje? – Sa drveća nas posmatraju deca! – Sve to ne mogu da shvatim! Ljudi iz Tokija su komplikovani. Oni ţive u velikoj buci, pa im se i osećanja kidaju i rasplinjuju! – Sve se kida i raspršuje. – Ĉak se i ţivot raspršuje. Da pođemo do groba? – Da. – Pa ipak vidite! Vi, ipak, uopšte ne ţelite da gledate grobove, zar ne? – Ti si samo tvrdoglava? – Nisam još nijedanput bila tamo. Zato mi je danas posebno teško. Stvarno, još nikada nisam potraţila njegov grob! Sada kada je i profesorka tamo sahranjena, mislim da zbog nje nema smisla, ali baš mi je zbog toga teško, da sada odem. Bilo bi licemerno!

– Ti si baš komplikovana! – Kako? Pošto nikada nisam prema ţivima potpuno otvorena, bar sam iskrena prema mrtvima! Izađoše iz kedrovog gaja. U njemu, kao da je tišina sipila hladnim kapima. Uputili su se pod skijaški teren, duţ koloseka, i ubrzo stigli do groblja. U uglu koji se izdizao na ivici livade bilo je otprilike desetak starih nadgrobnih spomenika od kamena i jedan kip Điza. Svi ti spomenici bili su jadni i sumorni. Cveća nije bilo. Iznenada se u šiblju iza kipa Điza pojavi Joko, koja se videla do pojasa. Lice joj je, kao i uvek, bilo jako ozbiljno, nalik na masku. Posmatrala ih je prodornim, uţarenim očima. Šimamuru pozdravi, jedva klimnuvši glavom, i tako ostade da stoji. – Opet si tako rano došla ovamo, Joko! – doviknu joj Komako. – Baš sam htela do frizera... U tom trenutku Komako i Šimamura se iznenada trgoše. Crni dah vetra zamalo ih ne obori. Kraj samih njih uz buku i lomljavu, protutnja teretni voz. – Sestro! – začu se glas iz te strahovite huke i tutnjave. Sa vrata crnog vagona neko momče je mahalo kapom. – Saićiro, Saićiro! – zvala ga je Joko. Bio je to onaj isti glas koji je nekada na signalnoj stanici dozivao šefa stanice. Glas čija se lepota graničila sa tugom. Zvučalo je kao da sa broda, koji se već suviše udaljio, dovikuje nekoga, koga više ne moţe čuti. Samo što je teretni voz prošao, ponovo se video s one strane blistav odsjaj rascvetale heljde. Kao da im je neko skinuo zavoj sa očiju. Cvasti na bezbrojnim crvenim drškama, koje su se zbile jedna do druge, bile su stvarno tihe. Njih dvoje nije ni primetilo teretnjak koji im se pribliţavao – toliko su bili iznenađeni neočekivanim susretom sa Joko. Ali, teretnjak kao da je to osećanje i odneo sa sobom. Šimamuri je u ušima jače odzvanjao odjek Jokinog glasa nego kloparanje točkova voza. Joko je pogledom ispraćala voz. – Bio je to moj brat, da pođem na stanicu? – Ali, voz neće čekati u stanici.

Komako se nasmeja. – Jeste. – Ne dolazim da vidim Jukiov grob! Joko klimnu glavom. Oklevala je, izgleda, trenutak, a zatim je klekla ispred groba i sklopila ruke. Komako je stajala kao prikovana. Šimamura. je gledao prema kipu Điza. Kip Điza je imao tri duguljasta lica i, pored svojih ruku sklopljenih na prsima, s obe strane još po jedan par ruku. – Sada ću poći da operem kosu! – reče Komako Joki, zatim se okrenu i pođe puteljkom između dve pirinčane njive prema selu. Ovde u Sneţnoj zemlji, uobičajili su da između stabala – slično motkama za sušenje veša – povezuju štapove od bambusa, ili nekog drugog sličnog drveća, i da na njima suše pirinač. To je bilo kao da su podigli visoke paravane od pirinčane slame. Tako su i duţ puta kojim su Šimamura i Komako išli, seljaci na takvim vezanim motkama vešali snopove pirinča. Jedna mlada devojka zamahnu bokovima koji su bili utegnuti u gorštačke čakšire i baci uvis snop pirinča, koji gore prihvati čovek i spretnim pokretom ga presavi preko postavljene motke. Ti spretni pokreti, kojih oni sami nisu bili svesni, ponavljali su se ritmički, u razmacima. Komako je stavila jednu stabljiku pirinča na dlan. Htela je da oseti teţinu te krhke biljke. Mašući njome, reče: – Klas je bogat! Prijatno ga je i dodirnuti! Prošlog leta ţetva je sasvim drukčije izgledala. Poluzatvorenih očiju kao da je još više uţivala u tom osećanju. Jato vrabaca u neredu prolete nad njenom glavom. Na zidu uz sam put još uvek je bila nalepljena stara objava: „Traţe se poljoprivredni radnici. Na dan 90 sena,60 nadnica uključuje hranu. Ţene dobijaju šest desetina od gornjeg.” I ispred Jokine kuće, koja je bila niz put, u dnu polja, protezale su se takve motke. One su bile vezane na levoj strani bašte za nekoliko stabala japanskih jabuka, poređanih jedno do drugog uz beli zid susedne kuće. Neke motke su bile postavljene pod pravim uglom prema stablima, tačno između polja i bašte, a tamo, na jednom kraju, 60

Jedan sen je stoti deo jena. Više se ne upotrebljava. Prim. prev.

ostavili su slobodan prolaz između obešenog pirinčanog klasja. Bilo je to nalik na malo putujuće pozorište, gde se umesto uobičajenih asura prostiralo pirinčano klasje. Ispod dalija i ruţa koje su već bile procvetale kozolac je na polju širio svoje golemo lišće. Jezerce prekriveno lotosom, sa ribicama, bilo je s one strane privezanih motki, pa se nije moglo videti. Bio je zaklonjen i prozor sobe za svilene bube u kojoj je prošle godine Komako stanovala. Razljućena i oborene glave, Komako je prošla kroz onaj otvor između pirinčanog klasja. – Da li ţivi sasvim sama u ovoj kući? – zapita Šimamura, posmatrajući je tako polusagnutu pred sobom. – Ne verujem – ona se iznenada obrecnu grubo. – Ah, to je strašno! Danas više neću moći da operem kosu! A Vi uvek govorite o nečemu što Vam ne priliči. I tako smo je ometali u trenutku kada je posetila grob! – Ti si prosto nemoguća! Zašto ne ţeliš da je sretneš na groblju. – Vi ne shvatate šta ja osećam. Ukoliko budem stigla, kasnije ću da operem kosu. Moţda će biti kasno, ali ću svakako poći. Bilo je to u tri sata po ponoći. Bučno se otvoriše šođivrata na pomicanje i Šimamura se trţe iz sna. Komako mu se svom duţinom obori na grudi. – Rekla sam Vam da ću doći, i došla sam. Ĉujte, rekla sam da ću doći, i došla sam, zar ne? Disala je tako burno da joj se čitavo telo treslo. – Ti si strašno pijana! – Ĉujte! Rekla sam Vam da ću doći i došla sam! – Aha, došla si! – Na putu ovamo... ništa nisam videla! Nisam mogla da vidim! Uh, uţasno mi je. – Pa dobro si se ti uopšte popela uz brdo! – Ne znam. Više ne znam. Svom snagom je pokušavala da se okrene. Valjala se. Šimamura je leţao kao ukopan pod teškim teretom. Pokušavao je da ustane, ali kako se malopre trgnuo iz sna preplašen i zbunjen, to mu nije uspevalo. Ponovo se svalio natrag. Zbunjen, on se trţe kada mu glava klonu na nešto jako vruće.

– To liči na vatru, zar ne? Budalo! – Tako? Jastuk od vatre? Opeći ćete se! – Stvarno! Zatvorio je oči i u tom trenutku oseti kako mu vrelina prodire u glavu. Osećao je u sebi nešto jako ţivo. Njeno burno disanje ga je proţelo snaţnim osećanjem stvarnosti. Bilo je to kao neko kajanje puno čeţnje. Ĉinilo mu se kao da sasvim mirno čeka da se nekome osveti. – Rekla sam da ću doći i, eto, došla sam! To je ponovila krajnjim naporom celog svog tela. Reče to još jednom, krajnim naporom celog svog bića. – Došla sam, a sad opet odlazim. Moram da operem kosu! Uspravila se i počela da halapljivo pije vodu. – Takva ne moţeš kući. – Idem, čekaju me. Ne mogu da se setim gde sam ostavila svoj toaletni pribor. Šimamura je ustao i upalio svetlo, a ona pokri lice rukama i pritisnu ga na tatami. – Ne, ne! Bila je u spavaćici vezanoj uskim pojasom, preko koje je imala laki kimono kratkih rukava. Nije joj virio okovratnik potkimona. Bila je sva crvena od pijanstva, od glave do pete. Ĉak su joj i bose noge bile crvene. Bilo je i smešno i ţalosno u isti mah kako se sva zgrčila u klupče da bi to prikrila. Očigledno je svoj peškir i sapun negde usput izgubila, a češalj i ostalo leţali su razbacani po podu. – Secite! Donela sam makaze! – A šta da sečem! – Ovo ovde! Pokaza mu rukom svoju kosu pozadi. – Sama sam kod kuće pokušala da ove vrpce61 posečem, ali me ruka nikako nije slušala. Zato sam došla kod Vas da mi ih Vi posečete.

61

Vrpce motojuidrže umetak veštačke kose pričvršden za prirodnu kosu kod tradicionalne japanske frizure. Prim. prev.

Šimamura je uzimao pramen po pramen kose i sekao vrpce. Ona bi uzdahnula posle svake presečene vrpce kao da joj je pao neki veliki teret sa srca, pa bi tresla kosom. – Koliko je sati? – Već je tri. – Zaista? Molim Vas pazite samo da mi ne odsečete i kosu! – Kroz kosu ti je provučeno jako mnogo vrpci! Umetak, zahvaljujući kome je njena punđa izgledala tako raskošno, bio je u dnu, na onom delu koji joj je bio najbliţi temenu, još uvek topao. – Da li je stvarno već tri sata? Izgleda da sam istog časa zaspala kad sam se vratila sa zabave. A obećala sam im da ću kasnije otići sa njima u kupatilo. Zato su me i zvali. Sada će se brinuti gde sam. – Da li te oni čekaju? – Ĉekaju me njih troje u zajedničkom kupatilu. Večeras je sve u svemu bilo šest zabava ali sam ja otišla na četiri. Sledeće nedelje kada mnogo gostiju pristigne ovamo da uţiva u jesenjem lišću imaćemo posla preko glave. E pa, hvala Vam! Dok je rasčešljavala sada otpuštenu kosu, odjednom podiţe pogled. Nasmeši se zagonetno, kao da je oslepela od jake svetlosti. – Ne znam! Ha, ha, ha! Ala je to smešno! Bespomoćno pokuša da dohvati umetak laţne kose koji je leţao na tatamiju. – Moram sada da krenem! Oni će se ljutiti. Na povratku više neću navraćati. – Da li ćeš ti uopšte moći da vidiš put. – Moći ću. Kada je krenula prema vratima, spotače se o rub kimona i zatetura se tako da je skoro pala. Šimamura je razmišljao. Jutros ga je probudila u sedam sati a noćas u tri. Znači dva puta u neobično vreme, i to u toku jednog jedinog dana. Osećao je da se sa njom nešto čudno dešava.

*****

Hotel su ukrašavali jesenjim lišćem kao što se za novogodišnje praznike kućna vrata kite borovim grančicama. Bilo je to u znak dobrodošlice gostima koji treba uskoro da stignu da ovde uţivaju u prekrasnim bojama jesenjeg lišća u planinama. Jedini hotelski sluga koji je prihvatao goste bio je sezonski radnik i radio je tu samo za vreme ove sezone i sam sebe je nazvao pticom selicom. On je neobazrivim tonom izdavao naređenja. Radio je po raznim banjskim mestima u ovom planinskom kraju od prvog prolećnog lišća pa do raskoši jesenjih boja. Posle toga bi odlazio u banje koje su se nalazile na poluostrvu Izu, kao što su Atani i Nagaoka, i nikada sebe nije ograničavao time što bi, recimo, svake godine radio u istim hotelima. Mnogo se hvalisao svojim iskustvima i dogodovštinama u bogatim banjskim mestima na poluostrvu, pa je imao mnogo ličnih primedbi na način na koji se ovde postupa sa gostima. Te primedbe je, ipak, zadrţavao za sebe. Bio je nametljiv i uvek je, usluţno trljajući ruke, sa licem kao u kakvog prepredenog, lukavog prosjaka, pokušavao da već na samoj stanici primami goste u svoj hotel. – Gospodine! Da li znate plod akebija?62 Ako biste ţeleli akebi na trpezi, mogu Vam je nabaviti. Tako se on obratio Šimamuri koji se upravo bio vratio iz šetnje. On je jedan plod akebija, onako sa peteljkama, zavezao za granu sa jesenjim lišćem. Sveţe odsečene grane bile su dugačke i dopirale gotovo do strehe. Bile su toliko jarko crvene da se činilo kao da je čitav ulaz svečano osvetljen. Pojedini listovi bili su neverovatno veliki. Šimamura uze hladne akebi u ruku i, u isto vreme, baci jedan slučajan pogled prema kancelariji. Ugledao je Joko kako sedi kraj vatre. Krčmareva ţena je grejala sake u bakarnoj posudi. Joko je sedela preko puta nje i brzo klimala glavom u znak odgovora na ţenina pitanja. Bila je u kimonu od fine svilene tkanine, koji kao da je bio upravo opran i ispeglan. Nije imala na sebi ni čakšire, a ni haori.63 – Da li ona tu radi kao ispomoć? – Šimamura upita slugu, onako kao slučajno.

62 63

Rano povrde veoma cenjeno na japanskoj trpezi. Prim. prev. Japanski ogrtač tričetvrti dužine koji se nosi preko kimona. Prim. prev.

– Da. Zahvaljujući svima vama, našim ljubaznim gostima, više ne znamo šta ćemo pre, toliko imamo posla. – A i Vi ste ovde zbog toga? – Da. Za seosku devojku ona je ipak neobična! Joko je očigledno pomagala u kuhinji i još nije počela da posluţuje. Kasnije kada je došlo mnogo gostiju, devojke su postale glasnije ali se Jokin predivni glas još nije čuo. Kako je Šimamura čuo od devojke koja mu je spremala sobu, Joko je obično pevala u kupatilu dok se, pre spavanja, kupala. Međutim, on je još ni tu nije čuo. Razmišljajući o tome da se Joko nalazi pod istim krovom sa njim, Šimamura je osećao da iz nekog neobjašnjivog razloga ne moţe da Komako pozove sebi. Iako mu je, moţda, Komako poklonila svu svoju ljubav, on je njihovu vezu smatrao lepim uzaludnim trudom. I štaviše, upravo je u tome osećao svoju sopstvenu prazninu. Komakina rešenost da ţivi svoj ţivot sve više je uticala na njega; osećao je kao da rukom dodiruje njenu obnaţenu put. Dok je saţaljevao Komako, saţaljevao je samog sebe. Osećao je da bi takve oči, koje bi svojom iskrom mogle da dopiru do same srţi ovakvih stvari, nekako mogla da ima baš Joko, i on oseti kako ga i ta ţena vuče k sebi. Komako bi često dolazila iako je Šimamura nije pozivao. Kada se Šimamura zaputio ka dolini da uţiva u posmatranju zlatastih boja jesenjeg lišća, prošao je kraj Komakine kuće. Ţalila mu se da je, čuvši brujanje automobila, odmah pomislila da je to on, i istrčala pred kuću, a on se nije ni okrenuo. Bila je to njegova krajnja bezosećajnost. Ona je, naravno, uvek navraćala kod njega kada bi dolazila do krčme, a navraćala bi i na putu za kupatilo koje se nalazilo na toplom izvoru. Kada bi išla na kakvu zabavu, dolazila bi sat ili više ranije i sedela u njegovoj sobi dok po nju ne bi došla sobarica. Ĉesto bi se na nekoliko minuta izvlačila sa zabava samo da bi ga videla. Pošto bi popravila šminku, opet bi odlazila govoreći: – A sada, natrag na posao, pošto imam poslovnog duha! E, pa, posao, posao! Zaboravivši kod njega ogrtač ili kutijicu za trzalicu za samisen, ili nešto od svojih stvari, ţarko bi ţelela da se po to vrati u njegovu sobu. – Kada sam se sinoć vratila kući, nije bilo tople vode. U kuhinji sam našla miso supu i drugo što je bilo ostalo od doručka, i tako sam tek eto nešto pojela. I to hladno! Jutros me nisu probudili. Kada sam

se sama probudila bilo je već pola jedanaest. Tako, nije mi pošlo za rukom da ustanem u sedam i dođem do Vas, kao što sam nameravala. Nije mi pošlo za rukom! – govorila bi mu o takvim stvarima, ili o tome u kojoj krčmi je bila prvo, a u kojoj posle, pa u kojoj je bila i posle te druge, a i o zabavama na kojima je bila u svakoj krčmi ponaosob. – Doći ću ponovo! – reče na kraju, ispi čašu vode, pa nastavi: – Moţda i neću doći. Samo pomislite, nas je tri a ima i po trideset gostiju. Biću zauzeta i neću se moći izvući. Ipak, ubrzo je ponovo došla. – Strašno je! Samo nas je tri na trideset gostiju. Tu računam i najmlađu i najstariju gejšu. Grozno mi je! A ti gosti su baš neke škrtice! Mora da su neki izletnici. Obično se smatra da na trideset gostiju dolazi najmanje šest gejši. Ali, popiću pa ću ih srediti. Ponavljalo se to iz dana u dan. Dok je razmišljala kuda je to sve polako vodi, verovatno je ţelela da se sva negde sakrije i nestane. Ipak, baš su je ta usamljenost i tuga kojom je čitavo njeno biće zračilo, činili još privlačnijom i čarobnijom. – Baš mi je neugodno i neprijatno što pod u hodniku toliko škripi. Svi me čuju. One u kuhinji mi, kada pored njih prolazim, dobacuju: „Komaćan, da li u Sobu kamelija?” i smeju se. Zaista nisam mislila da ću sebe ikada dovesti u ovakvu situaciju. – Mesto je malo, pa zato i imaš problema. – Već svi znaju za našu vezu! – To je stvarno neprijatno! – Da, u malom mestu kao što je ovo, gejša je propala ako izbije na loš glas. Ona iznenada podiţe pogled i krotko se osmehnu. – Za mene nema problema. Ljudi kao što sam ja mogu raditi ma kuda pošli. Taj ton neizveštačene, tople iskrenosti Šimamuri, koji je ţiveo od nasleđene imovine, zvučao je kao nešto potpuno strano i novo. – Stvarno je tako. Kuda god pošla, meni će biti isto. Nema razloga da se oko toga uzbuđujem. Ispod leţernosti tona kojim je to izgovorila, Šimamura oseti kako se i sama odjednom oseti zbunjena svojim rečima.

– Sve je to u redu. Jedino su ţene zaista u stanju da nekoga istinski zavole. Zaista, samo ţene to i mogu... Obraze joj obli lako rumenilo i ona osta da bulji u pod. Okovratnik kimona joj je kruto odstojao od vrata, tako da se pod njim, poput lepeze, širila belina ramena. Bilo je nečeg tuţnog u njenoj punokrvnoj koţi sputanoj belim puderom. Koţa je stvarala utisak vunene tkanine, ili pak, krzna neke ţivotinje. – Na ovom svetu je tako, zar ne? – prošaputa Šimamura, osećajući ledenu prazninu svojih reči. – Uvek je bilo i biće tako. Komako podiţe lice i rasejano dodade: – Zar Vi to ne znate? Kako onda podiţe glavu, više se nije video crveni potkimono koji joj je sav bio priljubljen uz koţu. Šimamura je prevodio članke Valerija i Alena, a kasnije i francuske napise o „zlatnom dobu” ruskog baleta, koje je kasnije nameravao da objavi u vidu malih luksuznih knjiga u vlastitom izdanju. Prosto se tešio mišlju da te knjige neće biti ni od kakve praktične koristi za japansku baletsku koreografiju. U tome što se tim radovima sam sebi moţe smejati nalazio je, izgleda, neku slatku radost. Moţda je i zato rođen taj njegov svet setnih snova i maštanja. Pošto je bio na putovanju, nije mislio da bi trebalo da ţuri sa bilo čime. Provodio je dosta vremena posmatrajući insekte koji su sada lagano umirali. Kako je jesen postajala hladnija, svakim danom je sve više insekata leţalo na tatamijama u njegovoj sobi. Kada bi insekt pao na leđa dok je leteo ili mileo, uglavnom se više ne bi mogao ponovo dići. Jedna pčela prelete kraće rastojanje i pade, pridignu se, opet polete i ponovo pade. Insekti umiru sasvim prirodnim tokom, onim istim kojim se i godišnja doba smenjuju. Ĉinilo se da je takva smrt mirna, ali posmatrajući izbliza, Šimamuri je ubrzo postalo jasno da se svi ti sićušni insekti svojim oslabelim noţicama i pipcima brane od smrti do poslednjeg atoma snage. Ta soba od svega osam tatamija, činilo se, bila je isuviše prostrana za takve sićušne smrti.

Desilo se jednom da je uzeo u ruku uginulog insekta da bi ga bacio kroz prozor, i tada se, iznenada, setio svoje dece koju je ostavio u Tokiju. Izgledalo je da je moljac koga je Šimamura sa čuđenjem posmatrao kako već duţe vremena stoji priljubljen uz prozorsku mreţu, očigledno već neko vreme bio mrtav. Otkačio se i pao kao uveli list. Drugi je pao sa zida. Uzevši ga u ruku, Šimamura pomisli: zašto li je toliko lep? Napokon su skinuli i mreţu protiv komaraca, a i zujanje kukaca je postajalo sve slabije. Zlatna riđa boja planina pograničnog venca postala je dublja, tamnija; blistale su u sutonu oštrim sjajem, poput hladnog metala. Krčma se punila gostima koji su doputovali da uţivaju u lepotama jesenjeg lišća u ovom kraju. – Danas verovatno ne mogu doći. U selu večeras priređuju priredbu. Ipak se pojavila kasno, a iz velike sale dopirali su zvuci bubnja i piskavi glasovi ţena. Usred te bučne galame Šimamura odjednom začu, tu kraj sebe, neki neopisivo zvonki glas: – Izvinite! Mogu li da uđem? Bila je to Joko. – Komako mi je rekla da Vam ovo predam! Stajala je na vratima i poput poštara ispruţila ruku, ali se iznenada zbuni i učtivo kleče da se pozdravi. Nestala je dok je Šimamura otvorio poruku. Nije uspeo da sa njom progovori ni jednu jedinu reč. Na papiru je pisalo: „Ovde je divno, veselo! Pijem”. Međutim, nije prošlo ni deset minuta, a Komako se sama pojavi, teturajući se. – Da li Vam je ona nešto donela? – Da. – Je l’? Komako, dobro raspoloţena, nastavi ţmureći: – Ah! Kako se divno osećam! Kradom sam pobegla ovamo, pod izgovorom da idem da poručim sake. Ipak, gazda me je otkrio i izgrdio. Sake je divan! Uopšte me se ne tiče što su me grdili. Ne tiče

me se ni ako čuju da navraćam kod Vas. Oh! Odvratno! Ĉim uđem ovde, osećam se potpuno pijana. Sada idem na posao... – Lepe si boje sve do vrhova prstiju! – Šta ćete, to je posao! Šta Vam je ona rekla? Stravično je ljubomorna? Znate li to? – Ko? – Mogla bi i da ubije. – I ona pomaţe ovde, zar ne? – Da. Donese nam sake, stoji u hodniku i netremice bulji u nas. Oči joj blistaju kao zvezda. Vama se takve oči, sigurno, sviđaju. – Video sam da ona misli da je to sramota. – Zbog toga sam ono i napisala. Pije mi se voda. Dajte mi vode! Šta je sramota? Ţena ne zna šta je to dok se ne poljubi. Da li sam pijana? Ona kao da će se srušiti, obema rukama krenu prema ormariću sa ogledalom i dograbi ga s obe strane. Zurila je u ogledalo. Zatim krenu odgurujući nogom ivicu kimona. Izgledalo je kao da se priredba završila. Potpuna tišina je zavladala krčmom. Šimamura je čuo samo kako porculan zvecka negde u daljini pa je pomislio da je neki gost verovatno poveo Komako na neku drugu zabavu. Međutim, u tom momentu Joko ponovo dođe noseći savijeno parče papira. Na tom papiru je pisalo: „Odlučila sam da ne idem u Sampukan. Biću u odaji šljiva, svratiću kod vas na povratku.” Šimamura se gorko i posramljeno osmehnu. – Hvala. Ti im ovde pomaţeš? – Da – klimnu glavom i pogleda ga svojim lepim očima koje su prosto sevale. Šimamura se sav zbuni. Ona je na njega ostavljala dubok utisak svaki put kada bi je pogledao. Dok je sada tako sasvim prisebno sedela pred njim, osećao je koliko je uznemiren. Njena ozbiljnost kao da je u njemu budila osećanje da je ona središte nekih veoma vaţnih događaja. – Verovatno si jako zauzeta? – Da, ali nisam sigurna da sam ovde od velike koristi!

– Ĉesto sam te gledao. Prvi put je to bilo u vozu kada si negovala bolesnika i molila šefa stanice da pripazi na tvog brata. Sećaš li se? – Sećam se. – A čuo sam i da voliš da pevaš u kupatilu pre nego što legneš. – Jao, to je uţasno! Odvratno! Glas joj je bio očaravajuće lep. – Ĉini mi se kao da nekako o tebi već sve znam. – Kako znate? Da li ste ispitivali Komako? – Ona te gotovo i ne spominje. U stvari, čini mi se da i ne ţeli da te se seti. – A, zar tako? Joko se odjednom okrenu na stranu. – Dobra je Komaćan, ali treba je ţaliti, pa budite uvek dobri prema njoj. Reči su joj letele velikom brzinom, posebno pri kraju glas joj gotovo podrhtavao. – Ali, ja joj ništa ne mogu dati... Ne mogu joj ništa učiniti. Izgledalo je da će se Joko svakog trenutka sva zatresti. Šimamura skrenu pogled sa Jokinog lica, na kome kao da se pripremala opasna bura, i prsnu u smeh: – Izgleda da bi za mene najbolje bilo da se što pre vratim u Tokio. – I ja nameravam u Tokio. – A kada to? – Nije vaţno. – Ako je tako, da te povedem sa sobom? – Aa, molim Vas, povedite me sa sobom! Šimamura oseti zbunjenost jer je njen glas zvučao neverovatno bezbriţno, a u isto vreme nekako ozbiljno. – Da li će tvoja porodica pristati? – Porodica? Od svojih imam samo brata koji radi na ţeleznici. Mogu sasvim sama da odlučujem. – Verovatno imaš nekoga u Tokiju kome moţeš da se obratiš i na koga moţeš da računaš.

– Nemam. – Da li si već govorila sa njom o tome? – Mislite sa Komaćan? Ne volim je i neću joj ni reći. Kao da se u ovoj devojci slamao neki otpor. Oči su joj odjednom postale vlaţne. Podigla je oči i pogledala Šimamuru, a on je osetio neku neopisivu draţ. Međutim, to u njemu probudi samo još veću divljinu osećanja prema Komako. Zar to nije bila, u stvari, neka posebno strastvena molba kojom on traţi oproštenje od Komako, a istovremeno i njegova kazna za to što će se sa gotovo nepoznatom devojkom vratiti u Tokio kao da beţi sa njom? – Zar se ti ne plašiš da otputuješ sama s muškarcem? – A zašto bih se plašila? – S obzirom na to da još ne znaš gde ćeš stanovati i šta ćeš raditi, ne čini li ti se da je to opasno? – Sama ţena uvek moţe da se snađe! – odgovori mu ona glasom koji je zanosno odzvanjao. Gledala ga je netremice, pa nastavi: – Zar me ne biste mogli uzeti za kućnu pomoćnicu? – Šta kaţeš? Za kućnu pomoćnicu? – U stvari ne, nikako! Kućna pomoćnica uopšte ne dolazi u obzir. Neću da budem kućna pomoćnica. – A šta si ranije radila u Tokiju? – Bila sam medicinska sestra. – Jesi li radila u bolnici ili si bila u školi za medicinske sestre? – Ne. U stvari, ja sam samo ţelela da postanem medicinska sestra. Šimamuri prolete kroz glavu sećanje na to kako je ona sa neobičnom neţnošću negovala profesorkinog sina u vozu, i nasmeši se pomislivši kako je ona kroz to iskazivala tu svoju neostvarenu ţelju. – Znači, i ovoga puta bi, u stvari, ţelela da učiš za medicinsku sestru? – Više neću postati medicinska sestra. – Ne smeš biti tako neodlučna! – Opa, neodlučnost! Odvratno! – ona se nasmeja kao da mu vraća loptu.

I njen smeh je zvučao gotovo tuţno koliko je stremio visoko svojom čistotom, bez ikakve unezverenosti. Međutim, taj smeh je uzalud doticao Šimamurino srce, a onda jednostavno presahnuo. – Šta ti je smešno? – Pa, mogla sam negovati samo jednog čoveka! – A? – Sada to više ne mogu... – Ah, da, shvatio sam... Osetio je kao da ga je neko napao iz zasede. Reče joj sasvim mirno: – Ĉuo sam da mu svaki dan posećuješ grob, koji se nalazi dole na hmeljnom polju. – Da, posećujem. – Misliš li da nikada više u ţivotu nećeš negovati nekog drugog bolesnika ili posećivati neki tuđi grob? – Da. – A kako onda moţeš da se tek tako odvojiš od toga groba i odeš u Tokio? – Jao, izvinite. Molim Vas, povedite me sa sobom! – A, inače, čuo sam od Komako da si strašno ljubomorna. Zar onaj čovek, u stvari, nije bio veren za Komako? – Jukijo? Laţi, to su laţi! – A zašto ti mrziš Komako? – Komaćan? – ona ponovi kao da je pokušavala da dozove k sebi nekoga ko je tu. Posmatrala je Šimamuru usplamtelim pogledom. Odjednom viknu: – Budite dobri prema Komaćan. – Ali ja ništa ne mogu da učinim za nju! Suze joj navreše na oči. Bila je zbunjena i da bi to na neki način prikrila, pokušavala je da dohvati jednu sićušnu mušicu koja je pala na tatami. Plakala je. – Komaćan mi kaţe da ću poludeti! Naglo šmugnu iz sobe. Šimamura oseti hladnoću. Otvorivši prozor da izbaci mušicu koju je Joko prignječila, ugleda Komako kako sa jednim gostom pijana razgovara o nekoj igri.

Nebo je bilo teško od olovnih oblaka. Šimamura odluči da krene u kupatilo. Joko je s krčmarevom kćerkom pošla u ţensko kupatilo. Svukla je devojčicu, oprala je i vrlo srdačno se sa njom igrala. Ĉinilo mu se da čuje kako mlada majka neţnim rečima zabavlja svoje dete. Bilo je to čarobno osećanje. A onda je začu kako istim tim glasom zapeva: Pozadi u vrtu stoje tri kruške, stoje tri sugija, zajedno, njih je šest. Dole je vrana, gore je vrabac, svoja gnezda oni viju, u šumi cvrčci neki, cvrče li, cvrče: sugi – kedre, na grob prijatelju pođimo do groba njegovog još samo je jedan ćo još samo jedan ćo, još samo jedan ćo.64 U toj dečjoj pesmi, koja se rado peva prilikom loptanja, Jokin mladi zvonki glas brujao je radošću i nekom posebnom privlačnošću. Šimamuri se učinilo kao da je ona Joko, koja ga je malopre posetila, bila nestvarno priviđenje. Odjek njenog glasa lebdeo je kroz prostranstvo poput zvuka čarobne frulice, čak i onda kada je njeno čavrljanje sa devojčicom prestalo. Šimamura iznenada oseti kako ga očarava tišina jesenje noći koja mu je delovala kao nešto nestvarno, otelotvoreno u sandučiću za samisen od kiridrveta, koji je leţao zaboravljen na blistavim crnim daskama u hodniku. Baš je pokušavao da pročita ime vlasnika toga sandučića, kada mu priđe Komako koja je dolazila iz kuhinje, gde su devojke prale sudove i zveckale porculanom. – Šta gledate? 64

Jedan doje oko 100 metara. Ta reč ovde predstavlja onomatopejski elemenat zato što jedan do (na japanskom iddo) ponovljeno tri puta dočarava govor ptica. Prim. prev.

– Zar ćeš ga noćas ovde ostaviti? – Šta? A to! Glupo pitanje. Zar mislite da taj sandučić za samisen mogu stalno nositi sa sobom? Nekada ga danima ostavim na istom mestu. Ona prsnu u smeh i istovremeno zaţmuri. Teško je disala. Porub kimona joj pade na pod i ona, saplićući se o njega, krenu prema Šimamuri. – Otpratite me, molim Vas. – Ne vraćaš se, stvarno? – Ništa ne vredi! Ništa! Vraćam se! Svi drugi su krenuli na neku priredbu. Jedino sam ja ostala rekavši im da sam jako zauzeta. Ako, kada se budu vraćali iz kupatila, slučajno odluče da svrate po mene kući i ne nađu me, počeli bi svašta da pričaju. Iako je Komako bila podosta popila, pojurila je nizbrdo vedro i ţivahno. – Vi ste Joko doveli do suza! Vi to kaţete, ali ona je, svakako, malo šenula! Da li Vam je zabavno da tako gledate na ljude? – Pa zar joj to nisi i sama rekla! U svakom slučaju, ona je briznula u plač upravo zato što se setila da si joj ti govorila kako će uskoro poludeti. – A, tako znači! – Međutim, znaš, ona je već desetak minuta kasnije, zaronivši u toplu vodu, vedrim glasom pevala. – Ona peva dok se kupa, to je jedna od njenih navika. – Molila me je iz petnih ţila da prema tebi budem dobar. – Ala je budala! Ali, zaista, ne morate da mi to toliko naglašavate. – Naglašavam? Znaš, čim se o njoj povede reč, ti si van sebe! – Da li je Vi, u stvari, ţelite? – Ta... Šta to pričaš! – Ne ţalim se. Dok je posmatram, osećam kako će jednog dana ona meni biti teško breme. Ne znam zašto, ali tako osećam. Ako vam se toliko sviđa, pogledajte je malo bolje. Sigurno ćete i Vi to pomisliti – stavi mu ruku na rame i nasloni se na njega, a onda, odjednom, plahovito zavrte glavom. – Neće! Ako upadne u ruke nekome poput Vas, moţda i neće poludeti! Zašto mi Vi ne biste to breme skinuli s leđa?

– Hajde, dosta je, da stavimo tačku! – Vi mislite da sam pijana i da sada lupetam. Ali zaista, kad bi znala da će joj kod Vas biti dobro, ja bih ovde u planinama mogla da se uništavam. Kako bi to bilo divno, spokojno osećanje! – Slušaj! – Jao, pustite me... Komako je beţala potrčkujući, ali nalete na zatvorene šalone na svojoj kući. – Mislili su da se ovako kasno nećeš vratiti. – Da, otvoriću ja to. Komako podiţe vrata koja su suvo zaškripala i šapnu mu: – Hajde, svratite. – Ali, u ovo doba? – U kući već svi spavaju. Šimamura je, prirodno, oklevao. – Pa, onda... ja ću Vas otpratiti. – Ama, pusti me! – Ne moţe tako! Još niste videli ovu moju sobu! Ušli su kroz kuhinjska vrata, i videli kako ukućani mirno spavaju, jedno do drugoga na podu. Futoni su im bil kruti i izbledeli, od iste one pamučne tkanine od koje su i gorštačke čakšire. Ti pokrivači su se gotovo dodirivali. U sobi je leţalo petorošestoro dece, devojka od petnaestak godina i roditelji. Oni su se u snu okretali kud koji, a cela prostorija je bila obasjana nekom pepeljastom svetlošću. Preplitale su se tu i proţimale tuţna usamljenost i ţilava snaga. Ugledavši taj prizor, Šimamura zakorači unatrag kao da ga je topli dah tih uspavanih tela odbacio i odgurnuo napolje. Međutim, Komako otključa straţnja vrata koja su zacvilela, i, ne obazirući se na buku koju su njeni koraci stvarali, krenu po drvenom podu. Šimamura pođe za njom, koračajući gotovo nečujno blizu dečjih glava. Neko neobjašnjivo prijatno osećanje ustreperi mu kroz grudi. – Pričekajte ovde. – Upali svetlo na spratu. – Ne treba! Šimamura se po mraku pope uz stepenice. Okrenu se i baci pogled kojim obuhvati spokojna usnula lica i dućan u kome su se prodavali slatkiši.

Na spratu, koji je delovao kao tipičan prizor seoske kuće, sa sobama prekrivenim starim tatamijama, nalazile su se četiri male prostorije. – Za mene samu ovo je, u stvari, isuviše veliko – reče mu Komako. Fusuma vrata na povlačenje, kojima su prostorije bile međusobno podeljene, bila su otvorena, a Komakina posteljina leţala je uredno presavijena iza jednih fusuma vrata koja su bila sva čađava. Na zidu je visila Komakina odeća za priredbe. Soba ga je neodoljivo podsećala na lisičju ili jazavičju jazbinu. Komako se udobno namesti kraj tokonome i pruţi Šimamuri jedan jastučić. – Jao, sva sam crvena! – Pogleda se u ogledalu. – Zar sam toliko pijana? – Počela je da pretura po gornjoj polici ormara. – Evo, to su moji dnevnici! – Koliko ih je! Komako izvuče malu kutiju koja je iznutra bila obloţena šarenim papirom. Kutija je bila nasumice napunjena najrazličitijim cigaretama. – Malo su izguţvane jer ih trpam u rukav kimona ili u obi čim ih dobijem od gostiju. Kasnije ih nosim kući. Međutim, nikako nisu prljave. Izguţvane jesu, ali ih zato ima najrazličitijih vrsta! Pred Šimamurom je čeprkala i nešto traţila u ormariću, koji mu, zatim, pokaza. – Eto, sada nemam šibice. Otkako sam ostavila pušenje, ne trebaju mi. – Nema veze! Vezla si? – Da, ali sada, u sezoni jesenjeg lišća, nemam kad od gostiju. Komako se okrenu ormariću, i skloni ručni rad koji je ispred njega leţao. Ormarić sa finom prirodnom teksturom i prelepa kutija od crvenog lakiranog drveta bili su verovatno uspomene na vreme kada je ţivela u Tokiju. Šimamura ih je i ranije video kada ju je posetio u onom čudnom potkrovlju profesorkine kuće koje je celo bilo poput papirne kutije. Međutim, ovi predmeti su ovde, u ovim pohabanim prostorijama, izgledali nekako tuţno. Jedna tanka vrpca visila je od sijalice tačno do Komakinog uzglavlja.

– To mi sluţi da ugasim svetlo kada čitam pre spavanja. – Dok je vrpcu prometala kroz prste delovala mu je mladalački i domaćinski. Bila je nekako zbunjena. – Ovo liči na lisičju jazbinu, zar ne? – Istina je. – I ti u ovoj sobi nameravaš da ţiviš četiri godine? – Ali, pola godine je već prošlo! Začas će to! Šimamuri se činilo kao da čuje disanje ljudi koji su dole spavali, a i nije više znao o čemu bi sa njome razgovarao, pa se naglo diţe, kao da je u ţurbi. Komako pritvori vrata za njim, promoli glavu napolje i reče, zagledana u nebo: – Izgleda da će uskoro sneg. Kada padne sneg gotovo je sa jesenjim lišćem! Ona izađe za njim i odrecitova: Ovde je, u ovom kraju, planinski dom. Zato, iako je jesenje lišće još tu, pada sneg. – E pa, laku noć! – Ispratiću Vas. Do ulaza u krčmu! Ipak, ušla je sa njim u krčmu. Rekavši mu: „Laku noć!” brzo je šmugnula. Nešto kasnije, međutim, vratila se u njegovu sobu, noseći dve čaše pune hladnog sakea. – E, pa, pijte! Pićemo! – Odakle si to donela kad u krčmi svi spavaju? – Aha, znam gde to stoji. Komako, još mamurna od prethodnog pijančenja, a izgleda da je pila još dok je sipala sake iz bureta, posmatrala je odsutno, poluotvorenih očiju, kako joj se sake prosipa iz čaše. – U stvari, u mraku i nema onaj ukus! Šimamura je nespretno srkao hladni sake iz čaše koju mu je utrapila.

On se od sakea u običnim prilikama ne bi opio, međutim, pošto je šetao napolju i smrzao se, odmah oseti neku slabost u grudima i sake mu udari u glavu. Osećao je kako ga obliva bledilo, pa se pruţi na tatami i zaţmuri. Komako ga zagrli i on oseti kako ga toplina njenog tela čudno, dečje umiruje. Komako je, onako nespretno, ličila na devojku koja još nije rađala decu, a sada nečije dete uzima u naručje. Podiţe mu glavu, i poče ga posmatrati kao da gleda usnulo dete. Šimamura odjednom reče: – Ti si zaista dobra devojka! – Zašto? Šta je to dobro na meni? – Dobra si ti devojka! – Zaista? Baš ste odvratni! Šta pričate! Hajde, uozbiljite se! Komako se okrenu i sebi u bradu izreče nekoliko reči iskidanih i isprekidanih poput udaraca. Šimamura se još uvek mirno klatio tamoamo. Ona zatim ućuta. Nasmeja se sama za sebe. – Ja nisam dobra! Teško mi je, idite natrag! Nemam više šta da obučem. Svaki put kad idem kod Vas trudim se da se pojavim u drugom svečanom kimonu. Ovaj sam pozajmila od jedne prijateljice. Loša sam devojka, zar ne! Šimamura nije rekao ni reči. – Tako je, a sada, čega to dobrog ima na meni – reče Komako i ovlaţi grlo. – Pomislila sam, odvratnog li čoveka, čim sam Vas prvi put ugledala. Ne mogu da zamislim da bi iko drugi na svetu mogao da izusti toliko bezobrazluka. Zaista ste mi bili neprijatni! Šimamura klimnu glavom. – Eto. Shvatate li, ćutala sam o svemu tome do sada! Zar nije kraj svemu kada ţenu doterate dotle da kaţe ovakve stvari? – Dosta je. – Je l’? Kao da je ţelela da izmeni samu sebe, Komako je dugo sedela u tišini. Na Šimamuru pređe toplo osećanje ţivotnosti te jadne, usamljene ţene. – Ti si zaista dobra ţena.

– Kako, dobra? – Dobra si ţena! – Ĉudan ste Vi čovek! – Komako, kao da je bradom ţelela da počeše rame, sasvim okrenu lice u stranu, a onda se, iz nekog nerazumljivog razloga, sagnu i podiţe pogled prema njemu: – Šta time hoćete da kaţete? Stvarno, na šta mislite? Šimamura je pogleda začuđeno. – Hajde recite! Da li ste, moţda, kod mene došli zbog toga? Vi ste me ismejali! Pa da, ismejali! Lice joj je gorelo dok je buljila u njega, a ramena su joj se počela tresti od uzavrelog gneva. Preblede kao smrt. Lile su joj suze. – Jada! Uh! Jada! Valjala se po podu i stenjala. Nešto kasnije pribra se i sede, ali je i dalje sedela okrenuta leđima. Šimamuri prelete pred očima njegov nesporazum sa Komako. Odjednom mu nešto zapara grudi. Ćutao je sklopljenih očiju. – Tuţna sam! – šaputala je Komako kao da govori sama sa sobom. Sklupčala se grčevito i obgrlila kolena. Bila je potpuno iscrpljena od suza, ali je neko vreme sedela i srebrnom šnalom za kosu bola tatami. Onda iznenada šmugnu iz sobe. Šimamura nije imao snage da juri za njom. Razmišljao je o onome što je rekla i sada je dobro shvatio zašto se osećala uvređenom. Ona se ubrzo vrati, prigušujući bat svojih koraka, i stojeći iza šođi vrata, doviknu mu piskavim, nervoznim glasom: – Da li biste išli na kupanje. – Ala... – Izvinite. Predomislila sam se! Ĉinilo se kao da Komako ne ţeli da napusti svoje skrovište u hodniku, pa Šimamura izađe iz sobe, noseći peškir. Izbegavala je da im se pogledi sretnu. Komako je malo povijena išla pred njim. Ličila je na osobu čiju su krivicu dokazali i sada je odvode. Međutim, čim se zagrejala u toploj vodi, postala je toliko razdragana, da je delovala prosto nekako ţalosno. Nije bilo ni govora o spavanju. Sledećeg jutra Šimamuru su probudili zvuci utaija.65 65

Pevanje teksta nodrame odgovarajudom tehnikom. U nodrami učestvuju samo muškarci. Prim. prev.

Neko vreme je tiho slušao utai. Komako, koja je sedela pred stočićem sa ogledalom, okrenu se i sa osmehom na licu reče: – To su gosti iz Sobe šljivinog cveta. Verovatno su me sinoć zvali posle zabave. – Biće da su oni neko udruţenje na zajedničkom putovanju. – Da. – Sneg? – Da. Komako ustade i razvuče šođi prozore. – Sada je jesenjem lišću odzvonilo! Sneg je hrlio krupnim pahuljicama, nalik na lebdeće cvetove belog boţura, iz pepeljasto sivog neba, kao išpartanog prozorskim pregradama. Bilo je to kao neka nepomična, nemušta laţ. Šimamura je u to buljio prazno, besciljno zbog neispavanosti. Ljudi koji su pevali utai udarali su i u bubnjeve. Šimamura, setivši se ogledala u kome se onog jutra, onda, na kraju godine, ogledao sneg, baci pogled na stočić s ogledalom. Ugledao je kako u njemu, u belom luku oko Komako, koja je, razdrljivši okovratnik svog kimona, brisala vrat, lepršaju hladni sneţni boţuri, čije su latice, činilo se, bile još krupnije. Komakina koţa bila je čista, kao tek umivena, i Šimamura nije mogao da poveruje da je od onih ţena koje bi neku njegovu slučajno izrečenu reč shvatile pogrešno, i baš zato mu se činilo kao da odiše nekom neprirodno teskobnom tugom. Daleke planine na kojima je zlatnoriđa boja jesenjeg lišća postajala sve tamnija, bila su sada obasute prvim snegom koji im je, činilo se, vraćao ţivotnu sveţinu. Kedrovi su, onako jedva poprašeni snegom, stajali na zavejanom tlu. Svaki od njih je, sam za sebe, neustrašivo hrlio u nebo.

***** Preli su tu pređu, od nje su u snegu tkali tkaninu, u snegu su je prali i na snegu belili. Od samog početka predenja pa do kraja sve se radilo na snegu. „Ima li snega, ima i ćiđimija, pa se moţe smatrati da je sneg roditelj ćiđimija”, zapisali su još naši stari u svojim knjigama. Šimamura je za tim ćiđimijem, koji se od konoplje tkao u Sneţnoj zemlji za vreme dugih zimskih meseci u kućnoj radinosti

ovdašnjih devojaka, tragao po starim suknarama kako bi sebe lišio letnje kimonolukata. Zahvaljujući vezama koje je imao u krugovima ljubitelja no drame, uspeo je da otkrije radnju koja je trgovala starim no kostimima, pa je zamolio njenog vlasnika da mu pokaţe svaki komad ćiđimija dobrog kvaliteta koji mu je dospeo u radnju. Nekada su prvi vašari ćiđimi tkanina odrţavani kada bi sneg počeo da kopni i kada bi granulo proleće, a pred kućnim ulazima bili već poskidani zaštitnici od snega. Trgovci ovom tkaninom dolazili bi izdaleka, iz tri najveća trgovačka grada, i ovde kupovali svoju robu, a čak su i krčme u kojima su odsedali bile utvrđene i nisu se menjale. Pošto je to bio prvi vašar na kome su devojke nudile tkanine koje su sa ogromnom ljubavlju tkale pola godine, tu bi se skupljali i ljudi iz dalekih sela. Bilo je tu i radnji gde se roba samo izlagala a bilo je i takvih gde se prodavala. Vladala bi guţva i uţurbanost kao za vreme velikih veselih festivala. Na komadu ćiđimi tkanine nalazila se obavezno ceduljica na kojoj je bilo zapisano ime i adresa tkalje koja ga je otkala. Vršen je izbor najboljih komada koji su, zatim, klasirani prema kvalitetu, a mnogim mladićima se tako pruţala prilika da sebi nađu dobru i poštenu devojku. Devojke su još od ranog detinjstva učile tajne tkanja ćiđimija. Najpogodnije ţivotno doba za tkanje ćiđimija vrhunskog kvaliteta bilo je između 14. i 15. godine i 23. i 24. godine. Kasnije, što bi vreme dalje odmicalo, devojke, kaţu, više nisu u stanju da postignu onaj posebni sjaj ćiđimija. Devojke su se strastvenom marljivošću predavale poslu, a svaka je teţila da bude svrstana među mali broj izuzetnih tkalja koje su se mogle na prste izbrojati. Od desetog meseca po mesečevom kalendaru, devojke bi počele presti i radile bi sve do drugog meseca kada bi i belenje bilo završeno. Tokom svih tih sneţnih meseci u kojima nisu ništa drugo radile, one su poţrtvovano i s ljubavlju tkale. Među ćiđimi tkaninama koje je Šimamura posedovao bilo je čak i komada iz ranog perioda Meiđi,66 koje su moţda, devojke otkale još na kraju epohe Edo.67 Šimamura svoje ćiđimi tkanine i sada šalje na redovno „belenje na snegu”. Treba tu staru odeću koju je, ko zna ko sve nekada nosio, svake godine ponovo slati na belenje u kraj u kome je otkana. Dok je Šimamura mislio o strastvenoj predanosti devojaka koje su nekada provodile čitave zime na jednom takvom komadu tkanine, činilo mu 66

Period Meiđi, period vladavine cara Meiđija (1866/1868-1912). Prim. prev. Epoha Edo ili Tokugava, nazvana po upravi šoguna iz klana Tokugava čiji je centar modi bio Edo, današnji Tokio, 1615-1868. U japanskoj istoriji ima više epoha, a u okviru svake epohe, više perioda, odnosno era, koje se, uglavnom, poklapaju sa periodima vladavine svakog cara ponaosob. Prim. prev 67

se da će ipak biti najbolje da se taj komad izbeli u kraju gde je i otkan. On je sebi ţivo predstavljao kako tu belu lanenu tkaninu bele na dubokom snegu, i kako je prvi zraci jutarnjeg sunca obasjavaju i natapaju jarkim rumenilom, tako da se više gotovo i ne razlikuje od snega. U tim momentima obuzimala ga je ţelja da na taj način spere svu prljavštinu leta sa sebe, kao i osećanje da čak on sam kroz to belenje postaje ponovo čist. Ipak, istini za volju, kada bi dao nalog odgovarajućoj radnji u Tokiju da njegove jukatakimone od ćiđimija pošalju na belenje, nikada nije bio potpuno siguran da li će belenje biti zaista izvedeno na taj prastari način. Od davnina, određene kuće su se bavile isključivo belenjem ćiđimija. Tkači, uglavnom, nisu belili ćiđimi koji bi otkali. Beli ćiđimi se, posle tkanja, belio raširen na snegu, a bojeni se belio na ramovima, pre tkanja, još u koncu. Sezona belenja bila je u januaru i februaru po starom lunarnom kalendaru,68 a belenje se vršilo na poljanama i u baštama prekrivenim snegom. Tkaninu ili konac su preko noći namakali i potapali u ceđ, a ujutro ispirali nekoliko puta u vodi, cedili je dok ne bi bila gotovo suva, a onda belili. To bi nekoliko dana uzastopce ponavljali. Kada bi na kraju belenja jutarnje sunce sinulo i zapalilo sve svojim rumenilom, bio bi to pogled neizrecive lepote. Kao što su još stari pisali, bio je to prizor koji bi rado pokazali nekom iz toplih krajeva. Štaviše, kada se sezona belenja završi, verovatno je to znak da se proleće pribliţilo Sneţnoj zemlji. Mesta u kojima se ranije proizvodio ćiđimi nalazila su se nedaleko od ove banje. Bila su nešto niţe, niz reku, gde se ova planinska kotlina širila. Ta mesta su se čak mogla videti sa Šimamurinog prozora. Sada, sva mesta gde su se ranije odrţavali vašari ćiđimi tkanine imaju ţelezničke stanice i uređena su kao centri tkačke industrije. Kako Šimamura u ovu banju nikada nije dolazio leti, kada se ćiđimi nosi, a ni zimi, kada se ćiđimi tka, nije imao prilike da o tome razgovara sa Komako. Ipak, dok je slušao kako je Joko pevala u kupatilu, razmišljao je o tome kako bi ona, da se ranije rodila, sigurno tu pesmu pevala uz preslicu ili kraj razboja. Kao da mu je njen glas to na neki način nagoveštavao.

68

Mesec i po kasnije od današnjeg, sunčevog. Prim. prev.

Lanena pređa koja je bila tanja od vlasi kose, teško da bi se mogla obrađivati igde osim na mokrom snegu, pa je zbog toga to tmurno i hladno godišnje doba i bilo posebno pogodno za tkanje ćiđimija. Štaviše, to da lan, tkan u takvoj hladnoći, nošen leti, kao da prijatno hladi koţu, smatrali su stari, dolazi od prirode snaga injo.69 Komako, koja se tako strastveno privijala uz Šimamuru, bila je hladna u srţi svoga bića, pa je baš zbog toga Šimamuru posebno uzbuđivalo kad bi ona, s vremena na vreme, tako vrelo usplamtela. Međutim, njena savitljivost nije imala onu čvrstinu i opipljivost koju je imao komad ćiđimi tkanine. Ipak, iako je tkanina kratkog veka u poređenju sa mnogim tvorevinama ljudskih ruku, ako se sa njom postupa paţljivo, pedesetak godina star ćiđimi ili još stariji, moţe se još uvek nositi i boja mu neće biti izmenjena. Šimamura se udubio u razmišljanjima o tome kako ljudska odanost i ljubav obično ne traju tako dugo kao komad ćiđimija, i usred tih razmišljanja stvori mu se pred očima, iznenada, Komakin lik bosnaunited. Predstavi sebi Komako koja je u međuvremenu, u njegovoj uobrazilji, nekom drugom čoveku rodila decu. Šimamura se naglo osvrnu i pogleda oko sebe. Da nisam umoran, pomisli on. Šimamura je, kao da je potpuno zaboravio na ţenu i decu, dugo boravio na putu. Međutim, on nije ovde ostao zato što se nije mogao ili nije hteo rastati od Komako. U stvari, čekanje njenih čestih poseta, prešlo mu je u prijatnu naviku. Što ga je Komako više obletala, sve je više patio i pitao se da li je uopšte ţiv. Svestan sopstvene usamljenosti i beznadeţnosti, on kao da je samo buljio u sve to. Šimamuri je bilo nerazumljivo to što se Komako tako, svim svojim bićem, upija u njega. Iako je Komako celu sebe izlivala u Šimamuru, iz Šimamure, činilo se, ništa nije prelazilo u nju. Osluškujući kako se Komako, tako, poput odjeka, baca u prazan zid, osećao je kao da čuje kako mu se u dnu grudi gomila napadani sneg. Ovakva Šimamurina samoţivost nije se mogla protezati u beskraj. Šimamura je osećao da, pošto se bude vratio kući, neko vreme više neće navraćati u ovu banju. Bio je oslonjen na hibaći koji su uneli u njegovu sobu pošto je sada hladnije godišnje doba već bilo na pomolu. Iznenada začu neki mek šum kao čarlijanje vetra kroz grane borova. Taj šum je dolazio, činilo se, iz starog čajnika iskovanog u Kjotu, koji je krčmar stavio Šimamuri na raspolaganje. Taj čajnik je bio prekrasno ukrašen cvećem i pticama od srebra. Šimamura je 69

Na kineskom jin-jang,dvojne kosmičke sile, pozitivno i negativno, aktivno i pasivno, hladno i toplo, muško i žensko, svetlo i tamno, sunce i mesec. Prim. prev

paţljivije oslušnuo i tada mu se učini da, u stvari, čuje dva različita zvuka ćarlijanja kroz grane borova. Jedan koji je bio sasvim blizu, a drugi nešto dalje. Malo podalje začu se tihi zvuk malog zvona. Prislonio je uho uz čajnik, i u tom momentu ga trgnu pogled na Komakine noţice koje se, učini mu se, pribliţavaju sitnim koracima, u taktu udaraca zvona. Šimamura ustuknu i oseti da odatle mora krenuti što je najbrţe moguće. Šimamura je odlučio da poseti jedno od onih mesta u kojima se tka ćiđimi. Nadao se da će na taj način uspeti da se polako rastane od ove banje na toplom izvoru. Razmišljao je o tome koje od mesta, koja se nalaze niz reku, da odabere za svoju posetu. Gradovi koji su nicali u centru tkačke industrije nisu ga nimalo privlačili. Tako je odlučio da siđe na stanici koja je izgledala sasvim zapuštena. Šetao je neko vreme i tako ga put nanese na glavnu ulicu. Krovovi kuća bili su široko istureni, a sa obe strane ulice nizali su se potporni stubovi koji su pridrţavali i ojačavali kuće. Slika koju je sve to stvaralo podsećala ga je na atmosferu glavne ulice nekadašnje prestonice Eda, ali, u ovom kraju, kada bi pao veliki sneg, krovovi su se, onako pod teretom snega, prosto naslanjali jedni na druge i stapali se jedni sa drugima. Strehe su se produţavale celom ulicom. Kuće su tako bile spojene jedna sa drugom, pa se sneg jedino mogao baciti nasred ulice. U stvari, ljudi su sneg koji bi očistili s krovova bacali na pravi sneţni nasip koji se uzdizao nasred puta. Na više mesta taj nasip je bio probijen prolazima tako da se moglo prelaziti preko ulice. I banja u kojoj je ţivela Komako, nalazila se u Sneţnoj zemlji, ali, strehe kuća u njoj nisu bile međusobno vezane, tako da je Šimamura ovde prvi put video tako nešto. To mu se učinilo novo i uzbudljivo, pa nije mogao odoleti ţelji da se odmah malo prošeta pod tim spojenim svodom. Stare strehe bacale su teške turobne senke. Stubovi nekih, pomalo već naherenih kuća, bili su natruli, uglavnom, pri dnu. Šimamuri se činilo kao da posmatra kako u tim kućama, pod dubokim snegom, ţivotare pritisnuta čitava pokolenja ljudi. Sudeći po utiscima koje je stekao u tom gradiću, ţivot tkalja koje su, kao zatrpane tim dubokim snegom, bile potpuno predane svom mukotrpnom radu, očigledno nije bio ni najmanje svetao i vedar poput ćiđimija koje su njihove ruke tkale. U jednoj staroj knjizi u kojoj je reč o ćiđimiju, na jednom mestu se, uz citat pesnika Ĉin

Taojia,70 aludira kako se, iz same činjenice što su u tim kućama radile samo devojke iz te porodice, bez unajmljivanja radne snage van porodičnog kruga, moţe zaključiti kolikim ogromnim radom i uz tako malu zaradu se ćiđimi tkao. Odavno su poumirale te bezimene tkalje koje su svojim strpljenjem stvarale tu lepu tkaninu, a samo je preţivelo tkanje ćiđimija. Ćiđimi je postao raskošna odeća za ljude kao što je Šimamura, da bi im leti prijatno hladio koţu. Ta sasvim obična činjenica odjednom zapanji Šimamuru. Kada i gde će ta lepota, u koju je bila utkana sva ljubav tih devojaka proţimati i uzdizati nečiji duh? Obuzet takvim mislima, Šimamura izađe na ulicu. I ova ulica je bila verovatno kao i ona stara, što je bila poštanski put, zaista dugačka. Sigurno je to bila ona ista ulica koja je počinjala u onoj banji. Šindra na krovovima i redovi kamenja koji su je pričvršćivali delovali su isto kao krovovi na kućama u Komakinoj banji. Strehe su bacale samo još uzane senke. Večernja rumen prikrala se ko zna kada i kako. Kako više nije imao šta tu da vidi, Šimamura je ponovo seo na voz i sišao na jednoj od narednih stanica, da razgleda još jedan gradić. Taj gradić je bio nalik na prethodni. Besposleno je prošetao unaokolo, pa je, da bi se odupro zimi, svratio na činiju udona.71 Restorančić u kome se sluţio udon nalazio se na obali reke koja je proticala kraj one banje. Video je budističke kaluđerice kako prolaze preko mosta, po dve i tri u redu. Bile su u slamnim sandalama a neke su na leđima nosile privezane velike okrugle slamne šešire. Vraćale su se, izgledalo je, sa prosjačenja. Učinile su mu se poput vrana koje hrle natrag u svoja gnezda. – Gledajte koliko ih je! – Šimamura je pokušao da započne razgovor sa vlasnicom restorančića. – Da, tamo iza je njihov manastir. Kada jednom napada sneg, teško da će do proleća moći napolje! Planina, koja je s druge strane mosta uranjala u suton, već se belela. U ovom kraju, kada lišće počne da opada i vetar postane leden, samo se niţu hladni, oblačni dani. Nebo je stalno izgledalo kao da će ubrzo početi sneg. I blizu i daleko, zabeleše se visoke planine. Oni to 70 71

Čin Taoji je kineski pesnik iz perioda Tang, njegovo ime na japanskom glasi Šin To Gjoku. Prim. prev. Tanko uzano testo u toploj supi, često sa raznim dodacima. Prim. prev.

zovu „zaokruţenje vrhova”. Kao što se tamo gde ima mora čuje rika talasa, tako se i ovde, duboko u planinama, čuje ropot planina. Taj ropot je poput daleke grmljavine. Oni ga nazivaju „okruţenje vrhova”. Kada vide i kada čuju „huku u središtu”, sneg, znaju, nije daleko. Šimamura se prisetio da to piše u jednoj staroj knjizi. Onog dana kada je, dok je još leţao u krevetu, Šimamura slušao kako oni gosti, koji su došli da posmatraju lepotu jesenjeg lišća, recituju utai, pao je prvi sneg. Zar je i ove godine već more zatutnjalo i zar je planina već zastenjala? Pošto je uvek govorio i nije sam putovao, i pošto sada, dok se viđao sa Komako i gotovo ni sa kim drugim, Šimamurina čula su se, moţda, posebno razbudila i izoštrila, jer, tek što je pokušao da sebi predoči kakav li je to zvuk tutnjave mora i huka planina, učini mu se kao da mu daleki ropot planina svom svojom silinom već para uši. – I kaluđerice će, verovatno, od sada biti potpuno odsečene, dok je zima? Koliko ih ima? – Šimamura opet tako započe razgovor sa vlasnicom restorančića. – Pa... Biće da ih je mnogo. – A šta li one rade za vreme svih tih dugih zimskih meseci? Kako bi bilo da, recimo, tkaju ćiđimi koji se nekada u ovom kraju tako mnogo proizvodio? Vlasnica udonrestorana blago se nasmeši na te Šimamurine ljubopitljive reči. Šimamura je na stanici dva sata čekao voz, kojim je trebalo da se vrati u banju. Bilo je veoma hladno, pošto je sunce koje je ranije zamagljeno tinjalo, već bilo zašlo. Ĉinilo se kao da se zvezde još kristalnije presijavaju na mrazu. Šimamura oseti kako ga ljuta ciča štipa za noge. Vratio se u banju a nije bio svestan šta ga je navelo da pođe na taj kratki izlet. Kada je taksijem prešao preko ţelezničke pruge i prošao kraj kedrova u šumarku malog hrama, odjednom mu se ukaza osvetljena kuća. Šimamura odahnu. Bio je to, kako je Šimamura odmah primetio, restoran po imenu Kikumura. Na kapiji je stajalo nekoliko gejši i razgovaralo. Sigurno je i Komako među njima, pomisli on, a uto ju je već i prepoznao. Taksi naglo uspori. Verovatno je vozač čuo priče o njihovoj vezi. Šimamura se okrenu i pogleda kroz zadnji prozor. Tragovi točkova jasno su se raspoznavali u snegu. Ti tragovi su se pod svetlošću zvezda, činilo se, gubili u nekoj beskrajnoj daljini.

Kola su išla pravo na Komako i ona, kao zatvorenih očiju, naskoči sa strane, na njihovu papuču. Ne zastavši, kola su lagano klizila dalje i penjala se uz breţuljak. Komako se čvrsto uhvatila za kvaku na vratima. Ona se svom svojom snagom priljubila uz kola kao da je htela da se sa njima sjedini. Šimamura oseti kao da mu se ko zna kako ili od kuda pribliţilo nešto meko, neţno i toplo. To što je ona uradila nije mu se učinilo ni najmanje neobično ili opasno. Komako podiţe jednu ruku kao da je htela da zagrli prozor. Rukav kimona joj skliznu i ukaza se dugi crveni potkimono koji se razli po debelom staklu automobilskog prozora, a Šimamura oseti kao da mu je prebačen preko očiju. Počeo je da se koči od hladnoće. Dok je pritiskala čelo uz prozor, Komako viknu reskim glasom: – Kuda ste išli? Je l' te, kuda ste išli? – Zar nije opasno! Baš se glupiraš! – odgovori i on njoj na sav glas, ali je sve to bila samo njihova slatka igra. Komako je uspela da otvori vrata i svalila se na njega. Kola su se već zaustavila. Bili su u podnoţju planine. – Je l’ te, kuda ste išli? – Hm, paa... – Kuda? – Nikud naročito! Šimamura primeti sa čuđenjem da je ona krajeve kimona nameštala pokretima, kao što to obično čine gejše. Vozač je sedeo nepomično. Šimamuri je bilo neprijatno što u tim kolima, kojima se dalje nije moglo, sedi tako tesno pripijen uz Komako. – Da iziđemo! – reče Komako i poloţi mu ruku na kolena. – Ala ste hladni! Baš? Zašto me niste poveli sa sobom? – Stvarno, trebalo je. – Šta kaţete? Vi ste čudan čovek! Komako se razdragano smejala dok se pela strmom stazom od kamenih stepenica. – Videla sam vas kad ste pošli! Bilo je to posle dva, ili moţda nešto pre tri. Zar ne? – Hm.

– Ĉim sam čula motor automobila, odmah sam istrčala pred kuću, pojurila sam! Ali, Vi se izgleda niste ni osvrnuli! – Šta? – Niste me ni primetili! A zašto se niste okrenuli da pogledate? Šimamura je bio iznenađen. – Vi ne znate, zar ne, da sam Vas tako ispratila? – Nisam znao! – Eto, vidite. – Komako se veselo nasmeši. Pribi mu se uz rame. – A sada mi recite istinu: zašto me niste poveli sa sobom? Vratili ste se načisto promrzli. To mi je stvarno ţao! Uto se iz daljine odjednom začu zvuk vatrogasne sirene. Trgoše se. – Vatra! Vatra! – Zaista, vatra je! Videlo se kako se iz sredine sela izvijaju u nebo plamene iskre. Komako kriknu prigušeno i čvrsto zgrabi Šimamurinu ruku. Ogromni plameni jezici, s vremena na vreme, provirili bi iz crnog dima koji je kuljao uvis. Ĉinilo se kao da su ti plameni jezici, prikradajući se sa strane, gutali strehe. – Gde li je to? Ĉini mi se da je to odmah kraj profesorkine kuće u kojoj si ranije stanovala. – Ne, nije! – A gde je? – Mislim da je više, blizu stanice. Plamenovi su se propeli visoko iznad krovova kuća. – To je magacin čaura svilenih buba! Skladište svilenih buba! Eto, eto! Skladište svilenih buba gori! – govorila je Komako, obraza čvrsto pribijenih na Šimamurino rame. – Skladište svilenih buba! Skladište svilenih buba! Videlo se kako poţar sve bešnje hara. Posmatrana s brega, vatra je izgledala mirno i miroljubivo pod tim ogromnim zvezdanim svodom kao da ju je neko zapalio radi zabave. Međutim, uprkos tome, sa mesta poţara dopirala je neka stravična uznemirenost. Ĉinilo im se kao da čuju strašni prasak poţara. – Nije to ništa strašno! – Neću, neću, neću!

Komako je nekoliko puta zavrtela glavom a onda briznula u plač. Šimamura joj prihvati lice rukama. Učinilo mu se da joj je lice nekako sitnije nego inače. Podrhtavala joj je čvrsto zategnuta koţa na slepoočnicama. Neutešno je ridala posmatrajući vatru koja je buktala. Šimamura ju je drţao u naručju. Nije je pitao zašto, u stvari, plače. Ona odjednom presta da plače i pogledavši ga reče: – Da! Tako je! Večeras je u skladištu filmska predstava! Tamo je mnogo ljudi! Vi... – To je strašno! – Biće povređenih. Umreće u plamenu! Njih dvoje, onako prestrašeni, potrčaše gore kamenim stepenicama. Odozgo su se čuli glasovi. U većini soba na spratu prostrane krčme bili su otvoreni šođi prozori. U svetlosti trema stajali su ljudi i posmatrali poţar. Uvele hrizanteme u jednom kraju bašte ocrtavale su se svojim obrisima na zvezdanoj svetlosti i na svetlosti lampi, a noćas se činilo kao da i svetlost poţara dopire do njih. Nekoliko ljudi je stajalo iza hrizantema. Vlasnik krčme i ostali jurili su niz stepenice prema njima. Komako viknu: – Vi, je l’ skladište? – Jeste! Skladište! – Ima li povređenih? Nema povređenih? – Pomaţu svima da se spasu iz zapaljene zgrade. Zapalila se filmska traka i plamen je sve zahvatio za tren oka. Poţar se proširio neverovatnom brzinom. Ĉuo sam to preko telefona. Gledaj ono! – vlasnik krčme podiţe ruku. – Kaţu, decu bacaju jedno za drugim, sa sprata. – Pa... Šta ćemo? – Komako strča niz stepenice kao da ţeli da potrči za vlasnikom krčme. Nekoliko ljudi koji su pošli za njom, prestigli su je i ta ljudska bujica je povuče za sobom. I Komako udari u trk, a Šimamura za njom. U podnoţju kamenih stepenica kuće su zakrivale poţar tako da su se videli samo plameni jezici, ali je poţarna uzbuna dopirala sve bliţe do njih, i zato je Komako još uznemirenija nastavljala da trči. – Sneg je smrznut. Pazi! Klizavo je! – rekavši to, Komako se osvrnu, pogleda ga i stade na momenat. – Ali, pa da! Vi ne morate onamo, ne morate ići! Brinem se za ljude iz sela!

Bila je, naravno, u pravu. Nije bilo potrebno da i Šimamura tamo ţuri. Kada se uzbuđenje sleglo u njemu, on pred sobom ugleda ţelezničku prugu. Stigli su do prelaza. – Kumova slama! Prekrasna je, zar ne? – promrmlja Komako i nastavi da trči, očiju prikovanih za nebo. Kumova slama! I Šimamura je posmatrao nebo, osetio je kao da i sam lebdi tamo gore, među zvezdama. Osećao je da su zvezde tako blizu da ga njihov sjaj gotovo uzdiţe u visinu. Da li je i to bila veličanstvena prostranost te Nebeske reke72 koju je Bašo nekada u svojim putovanjima posmatrao sred uzburkanog mora? Ta Nebeska reka se, sva obnaţena, spuštala do zemlje koja se pruţala dole, da bi je obgrlila i prekrila svojom ţivom koţom. Bilo je u tome neke neizrecive, strastvene lepote. Šimamura oseti kao da njegovu sićušnu senku nešto baca sa zemlje uvis, ka toj Nebeskoj reci. Ne samo da je mogao prepoznati svaku, pa i najmanju zvezdu u toj reci, nego se tu i tamo raspoznavalo i blistavo srebro zvezdanog peska u oblastima svetlosti. Bezdana dubina Nebeske reke upijala je Šimamurin pogled u sebe, do samog dna. – Heej! heej! – dozivao je Šimamura Komako. – Tu sam! Dođite! – Komako je trčala prema tamnoj planini na koju se u luku spuštala Nebeska reka. Bila je, izgleda, zadigla krajeve kimona i sada bi, pri svakom pokretu njenih ruku, prosto planula crvena boja njenog potkimona, a zatim opet ugasla. Šimamura je osećao baš tu crvenu boju nad snegom blistavim od srebra zvezda. Trčao je za njom koliko god su ga noge nosile. Komako je malo usporila, pustila zadignuti kimono i uhvatila Šimamuru za ruku. – Da li ćete i Vi tamo? – Aha. – Radoznali ste, zar ne? – reče ona i podiţe krajeve kimona koji su pali na sneg. – Smejaće mi se, vratite se, molim Vas! – Dobro. Samo donde! – Nemojte! Ovima iz sela će biti neprijatno ako Vas povedem do poţara. 72

Kumova slama se na japanskom kaže Nebeska reka (ama no gava). Prim. prev.

Šimamura klimnu glavom i zastade, a Komako polako krenu drţeći ga za rukav. – Sačekajte me tu negde. Odmah se vraćam. Gde ćemo se naći? – Gde god hoćeš! – Mm... Još malo tamo! – Komako ga, zatim, pogleda u oči i povika: – Više neću! Dosta mi je! Baci mu se na grudi svom teţinom. Šimamura se zatetura unatrag. Leja crnog luka se prostirala uz ivicu puta, prekrivena tankim sneţnim pokrivačem. – Kako ste okrutni! Zatim mu sasu pravu bujicu reči: – Vi! Slušajte me! Pa Vi ste mi rekli da sam dobra ţena. Kako to moţe reći neko ko tek tako ide? Objasnite mi! Šimamura se odjednom seti kako je ona tada sedela i svojom srebrnom šnalom bola po tatamiju. – Kako sam plakala! I kada sam stigla kući, plakala sam. Bojim se rastanka s Vama. Ipak, idite već, što pre. Jer, neću zaboraviti da sam zbog Vaših reči plakala. Šimamura je osetio kako je saţaljeva ţarko i bespomoćno, a misli su mu se motale oko toga zašto ju je ono nekoliko njegovih reči tako duboko i toliko bolno mučilo. Kakav je to bio nesporazum? U tom se trenutku, međutim, začuše krici sa zgarišta. Plamenovi koji su se ponovo razbuktali baciše uvis bezbroj blistavih iskri. – Jao, ponovo... kako je buknulo! Kakav poţar! Njih dvoje potrčaše kao da im je laknulo. Komako je brzo trčala. Samo je lebdela po vrhu snega. Dok je trčala, onako u getama,73 izgledalo je kao da se snega jedva i doticala. Ruke su joj izgledale kao prirasle uz telo i gotovo da njima uopšte nije mahala. Ĉinilo se kao da joj se sva snaga skupila u grudima. Šimamuri se učinila isuviše sićušnom. Pošto je bio sitan i zdepast nije mogao brzo da trči, pa je još uvek stajao i netremice posmatrao Komako. Uskoro se osetio potpuno iscrpljenim. Komako je odjednom ostala bez daha i zateturala se prema Šimamuri. – Suze mi naviru koliko su mi se oči smrzle! Obrazi su joj bili crveni, a oko očiju je promrzla.

73

Drvene japanske papuče. Prim. prev.

Šimamurine oči su bile vlaţne. Kada je ţmireći gledao prema nebu, oseti kako mu čitava Kumova slama ispunjava oči. Borio se sa suzama. – Da li je Kumova slama ovde uvek takva!? – Kumova slama? Jeste, divna je. Ali nije svake noći ovako jasna. Noćas je izuzetna. Ĉinilo se kao da Kumova slama teče preko Šimamure i Komako negde u daljinu, onamo kuda su oni trčali. Komakino lice je izgledalo kao ozareno zvezdama. Konture njenog uskog, uzdignutog nosa nisu se jasno raspoznavale. Izgledalo je kao da je i poslednja kap krvi otekla iz njenih sićušnih usana. Šimamura gotovo i nije mogao da poveruje da je svetlost koja je tekla preko nebeskog svoda bila tako bleda. Bila je to svetlost zvezda, još slabija nego u noćima kada je mesec mlad, a ipak je Kumova slama bila jasnija i od neba za vreme mesečeve mene. U toj mlakoj svetlosti, koja na zemlji nije ostavljala senke, Komakino lice je sijalo poput neke drevne maske, oko koje je tako čudesno lebdeo miris ţene. Šimamura opet pogleda nebo, i opet mu se učini kao da se Kumova slama lagano spušta da bi neţno obgrlila zemlju. Kumova slama je kao polarna svetlost proţimala Šimamurino telo osećanjem da se nalazi na kraju sveta. Vladala je tiha, hladna samoća, u kojoj je ipak bilo nečeg iznenadnog i proţetog strašću. – Kada otputujete, počeću da ţivim ozbiljno! – reče mu Komako i krenu dalje, drţeći jednu ruku u zamršenoj kosi. Posle nekoliko koraka okrenu mu se i povika: – Šta vam je? Tako ne ide! Šimamura je stajao kao ukopan na mestu. – Kako kaţete? Da, pričekajte. Pričekajte me, kasnije ćemo otići zajedno u Vašu sobu. Ona potrča drţeći levu ruku malo uzdignutu. Šimamuri se, dok je buljio za njom, činilo kao da ona nestaje u tamnim dolinama planina. Kumova slama se rubom nadvila tačno iznad planina i širila se nebeskim svodom u svojoj raskošnoj veličini tako da je planina izgledala još tamnije. Komakin lik sasvim nesta iza kuće, čim je Šimamura krenuo. – O-ruk! O-ruk! Hej! Hej! O-ruk! – odjednom se začuše oštri ritmički uzvici. Grupa ljudi vukla je putem vatrogasno crevo i

pumpu. Pomoli se još jedan šmrk za vodu. Šimamura ih je propustio napred a zatim potrčao za Komako. Šmrk je bio star i drven. Ručni. Vukući ga, ljudi su se poređali jedan kraj drugog uz dugački konopac, a oko njih su se skupili oni koji rukuju šmrkom koji je bio gotovo smešno mali. I Komako skrenu na kraj puta kada su dovlačili pumpu. U tom momentu ugleda Šimamuru pa zajedno potrčaše napred. Gomila, koja je za momenat sišla s puta, sada ga ponovo preplavi i zatvori se za pumpom, kao trag koji ostaje za brodom. Šimamura i Komako su bili samo delić te gomile koja je hitala ka zgarištu. – Ipak ste trčali dalje? Iz radoznalosti? – Kako to misliš? U svakom slučaju bojim se da se od tog šmrka ne moţe mnogo očekivati, čini mi se da mu je više od sto godina. – Pazite da se ne okliznete! – Da, stvarno je klizavo. – Da, da... ali da vidite kako je ovde kada celu noć besni vejavica. Međutim, naravno, vi nećete doći! U takvim noćima se fazani i divlji zečići kriju kod ljudi! Glas joj je bio zvonak i jasan kao da je ritam dobijao od povika vatrogasaca i od bata ljudskih koraka. I Šimamura je osećao neku posebnu snagu. Odjednom se začu praskanje vatre. Plamenovi su se dizali uvis pred njihovim očima. Komako je Šimamuru čvrsto drţala za lakat. Tamni, oniţi krovovi s jedne i s druge strane ulice s vremena na vreme bi, uz blesak vatre, sinuli a onda opet utonuli u tamu. Ĉinilo se kao da su disali. Voda je sa zgarišta tekla kraj Šimamurinih i Komakinih nogu. Njih dvoje su stajali usred gomile kao da su oduvek bili njen nerazdvojni deo. Miris zgarišta mešao se sa zadahom koji kao da je dolazio od kuvanja čaura svilenih buba. Tu i tamo, ljudi su glasno prepričavali kako je došlo do poţara. Govorili su da je do poţara došlo zato što se zapalila filmska traka, zatim, kako su decu jedno po jedno bacali dole sa sprata, kako, na sreću, u hangarima nije bilo ni čaura svilene bube a ni pirinča. Ipak, činilo se kao da neki poseban mir sjedinjuje čitavo zgarište. Bilo je to kao da je poţar svima oduzeo moć govora, i da je, na neki način, svima koji su tu dojurili izbliza i izdaleka srce bilo iščupano iz grudi. S napetošću su iščekivali svaki šum vatre i svaki pisak pumpe. S vremena na vreme pojavio bi se još poneko iz sela ko je zakasnio i dozivao nekog od svojih rođaka.

Poneko bi se odazvao pa bi se tu i tamo začuli sretni glasovi. Ti glasovi bili su jedino što je na tom mestu i u tom trenutku ţivelo. Vatrogasna sirena je prestala da zavija. Šimamura se udaljio od Komako a da ga ona nije ni primetila. Strahovao je da će ih neko primetiti pa se zbog toga smestio iza neke dece. Deca su plašljivo ustuknula od gorčine koja je svugde zračila. Sneg im se topio pod nogama. Topio se i sneg pred ljudskim zidom i pretvarao u mutnu lapavicu zbog vrućine, i zbog vode koja je tekla iz šmrka. Stajali su na poljani kraj skladišta čaura. Najviše ljudi koji su došli glavnim drumom, uspelo je da se tu zaustavi. Poţar je očigledno buknuo kraj samog ulaza gde je kinoprojektor. Polovina skladišta, sa krovom i zidovima već je bila izgorela, ali je okosnica od stubova i drvenih balvana još uvek stajala i dimila se. Kako je skladište bilo pokriveno šindrom, a i zidovi bili od dasaka, dim se nigde nije zaustavljao u svom tom prostranstvu. Krov, koji je bio mokar zahvaljujući vodi iz šmrkova, nije goreo ali se vatra uprkos tome brzo širila. Probila se sasvim neočekivano na različita mesta. Dok su sve tri pumpe brzo zasipale plamenove vodom, varnice su prštale uvis a crni dim kuljao. Varnice su letele po Kumovoj slami, a onda se rasprskavale. Šimamura je osećao kako ga nešto uzdiţe prema Kumovoj slami. Dim se valjao Kumovom slamom a ona se spuštala prema zemlji. Ponekada bi se vrh vodenog mlaza koji je promašio cilj, drhteći, rasprskavao u svetlobelu vodenu paru, kao da se u njemu ogleda svetlost Kumove slame. Šimamura nije osetio kada mu se Komako pribliţila. Ona ga odjednom uhvati za ruku. Okrenu se prema njoj ne rekavši ništa. Zurila je u vatru a na njenom ozbiljnom licu, koje je bilo sve crveno od uzbuđenja, drhtalo je treperenje vatre. Šimamura oseti kako mu se u grudima diţe nešto uţasno. Komakina kosa, skupljena u punđu bila se olabavila, a vrat kao da joj se sav napeo. Ruke su mu bile tople a Komakine vrele. Osećao je nekako da se bliţi njihov rastanak. Vatra ponovo buknu na balvanima kod ulaza. Uperili su mlaz vode na nju, a sada se stropoštaše grede i plamenovi vodene pare pokuljaše naviše. Svima odjednom nestade daha. Ugledaše kako se odozgo obrušava neko ţensko telo.

Skladište za čaure imalo je na prvom spratu galeriju za publiku kao, recimo, u pozorištima. Ta galerija nije bila visoka. Telo je, zato, palo za tren. Ipak, to je bilo dovoljno da se jasno prepozna. Moţda ga je bilo tako lako prepoznati i zbog toga što je pad bio tako neobičan. Ĉinilo se kao da pada lutka. Odmah se moglo videti da je ţena u nesvesti. Kada je telo udarilo u zemlju nije se čuo nikakav šum, a pošto je zemlja bila raskvašena vodom iz šmrkova, nije se digla ni prašina. Telo je palo tačno između vatre koja je još tinjala i ove koja je ponovo buknula. Jedan šmrk su usmerili tačno na vatru koja je još tinjala. Luk toga mlaza išao je poprečno. Ĉinilo se kao da na vrhu mlaza, odjednom, lebdi ono ţensko telo što je padalo. Telo je potpuno vodoravno leţalo u vazduhu. Šimamura se trgao, ali nije osetio ni opasnost a ni strah. Učinilo mu se kao da je to priviđenje iz nekog potpuno nestvarnog sveta. Ono telo, ukočeno i kao bačeno u vazduh, postalo je savitljivo i meko ali je bilo nekako kao lutka, nekako odvojeno od ţivota i bez ţivotne ţilavosti. Bilo je poput nečega u čemu se ţivot pomirio sa smrću. Šimamuru je jedino uznemirila pomisao da to ţensko telo ne padne, slučajno, glavom okrenutom nadole, i da joj se, moţda, kolena ili kukovi ne saviju, da to telo ne izađe iz svog vodoravnog mira. U jednom trenutku, učinilo se da bi telo moglo pasti tako. Međutim, na kraju, ipak dodirnu tlo potpuno vodoravno. Komako kriknu kratko i bolno, i sakri rukama oči. Šimamura je netremice buljio i nije čak ni trepnuo. Kada je i Šimamura shvatio da je ta ţena koja je padala bila Joko? Gomila je zabrujala i Komako je kriknula u istom trenutku. Izgleda da je to bilo u istom času. Ĉini se da je u tom istom trenu i list na Jokinoj nozi zahvatio grč. Komakin krik kao da je presekao Šimamurino telo. Kada se Jokin list trgnu u grču, Šimamuru prostreli hladna jeza sve do noţnih prstiju. Obuzeše ga bol i tuga. Srce mu je jako lupalo. Grčenje lista jedva se moglo primetiti jer je istog časa prestalo. Trenutak pre toga Šimamura je već video Jokino lice i njen kimono, čija je leđna strana bila ukrašena strelicama. Kada je leđima udarila o zemlju, ivica njenog kimona doprla je do iznad kolena. Iako je pala na zemlju, zgrčio joj se samo list na nozi, a ona je ostala potpuno bez svesti. Dok se sve to dešavalo, Šimamura, u stvari, nije ni pomišljao na smrt; osećao je kako se ţivot polako menja u Joki. Na galeriji sa koje je Joko pala, savijale su se neke od unutrašnjih greda i počele goreti nad njenim licem. Jokine oči, koje

su tako prodorno i lepo gledale bile su sklopljene. Brada joj je bila malo isturena napred, a vrat ispruţen. Treperavi odsjaji vatre preleteše joj nad bledim licem. U tom momentu Šimamura se seti kako je u vozu kojim je dolazio ovamo u banju pre nekoliko godina, Komaki u posetu, video kako svetlo iz polja i planina prelazi preko Jokinog lica, i oseti kako mu grudi drhte. Osetio je kao da se u tom trenu osvetljava sve ovo vreme koje je proveo sa Komako. Bilo je tu nečeg neopisivog, neizrecivo bolnog i tuţnog. Komako se otrţe od Šimamure. Bilo je to gotovo istog trena kada je kriknula i pokrila oči rukama. Ĉinilo se kao da je gomila još uvek bila bez daha. Komako se sada vrati prolazeći pravo između raštrkanih ugljenisanih greda, mokrih od vode, vukući za sobom svoj dugi, gejšin kimono i posrćući. Ona podiţe Joko na grudi. Pod njenim potpuno izobličenim očajničkim licem visila je Jokina glava. Joko je izgledala potpuno odsutna duhom, kao da joj se duša već vinula u nebo. A Komako je izgledala kao da u naručju drţi ţrtvu za prinošenje, ili svoju kaznu. Narod provali napred i skupi se oko njih dve uz glasne povike. – Odlazite! Odlazite, molim vas! Šimamura začu Komakine uzvike. – Ova devojka je poludela! Poludela je! Šimamura je pokušao da se pribliţi Komaki koja je tako vikala kao izbezumljena, ali ga nekoliko ljudi, koji su Joko otrgli iz Komakinog zagrljaja, odgurnu i on se zatetura. Povrativši oslonac, Šimamura pogleda u nebo, a Kumova slama, kao da se uz moćnu huku obruši i pohrli mu u grudi...

JASUNARI KAVABATA (1899-1972) Dobitnik Nobelove nagrade za knjiţevnost 1968. godine, Jasunari Kavabata, prošao je teţak ţivotni put. Rođen je 1899. godine kod Osake. Ostao je siroče već u drugoj godini ţivota. Smrt roditelja kao gotovo i svih bliţih rođaka u doba ranog detinjstva, ostavila je neizbrisive tragove na čitav Kavabatin ţivot i knjiţevno stvaralaštvo. Kavabata je, već kao petnaestogodišnjak, svoju bogatu knjiţevnu karijeru otpočeo pisanjem dnevnika, koji je nešto kasnije objavljen pod naslovom Dnevnik petnaestogodišnjaka.74 U tom biseru u nizu njegovih dela, Kavabata nam prenosi sećanje na smrt svoga dede. Potresno i sa dubokim, već razvijenim knjiţevnim smislom, Kavabata opisuje pomoć i negu koju je pruţao dedi na samrtničkoj postelji. Gotovo neshvatljiv realizam za to njegovo ţivotno doba. Ovaj dnevnik pokazao je da je reč o izuzetno obdarenom piscu koji moţe stvoriti dela jedinstvene lepote i neprolazne vrednosti. Dok je kao gimnazijalac ţiveo kod daljih rođaka u tokijskoj četvrti Asakusa, doţiveo je ono što je zatim opisao u čuvenoj noveli Igračica iz Izua. Ova Kavabatina izvanredna novela objavljena je u časopisu „Bungei đidai”, čiji je, sa Jokomicuom Riičijem, bio osnivač, i gde je 1925. godine radio kao član redakcijskog odbora. Ova novela je prvi izvanredni primer Kavabatine blistave elokventnosti, ali istovremeno i jedne uzdrţane, neţne proze. Kavabata nam Igračicom majstorski oţivljava doţivljaje svoje rane mladosti, i tuţne i senzualne. Kavabata je 1920. godine počeo da studira japansku literaturu na Tokijskom carskom univerzitetu. Već naredne godine počinje da objavljuje u časopisu „Šinšićo” (šest kraćih nastavaka). U to vreme se upoznaje sa Kikući Kanom, poznatim knjiţevnim kritičarem, koji je 1923. godine osnovao časopis „Bungei Šunđu”. Kavabata se tih dana upoznao i sa Jokomicuom Riičijem. Po diplomiranju na Tokijskom 74

Prema tradicionalnom računanju godina života u Japanu, smatra se da dete puni prvu godinu života u momentu kada se rađa. Potrebno je, dakle, uvek umanjiti takav broj za jedan.

carskom univerzitetu 1924. godine, Kavabata se pridruţio grupi vrsnih mladih knjiţevnika na čelu sa Kataoka Tepeijem, Jokomicu Riičijem i drugima, radi osnivanja časopisa „Bungei Đidai” („Knjiţevno doba”). „Bungei Đidai” je postao literarno glasilo ove grupe knjiţevnika, svojevremeno poznatih kao neosenzualisti. Ti daroviti pisci su svojim radovima označili jedan novi knjiţevni pravac, novi vid stvaralaštva, šire poznat pod nazivom „knjiţevnost osećanja”. Kao i ostalim piscima koji su pripadali ovom značajnom knjiţevnom pravcu, i Kavabati je jezik sluţio u prvom redu kao sredstvo za knjiţevnoumetničko prenošenje doţivljaja, koliko je moguće, izvan organizovane svesti i logičkog sistematizovanja. Kavabata je, unoseći duh i misaonost, svojim izuzetnim talentom uspeo da prebrodi opasnosti čistog evociranja i običnog opisivanja doţivljenog. Tako doţivljeno Kavabati sluţi samo kao povod da se iskaţe osećanje i stvori duhovni odraz. Kavabatin osnovni teorijski doprinos platformi ove knjiţevne grupe bio je rad Nova stremnjenja avangardnih pisaca, objavljen 1925. godine, u kome Kavabata govori u prilog novim shvatanjima, novoj osećajnosti, novom izraţavanju i novom stilu. Jako naglašava vaţnost osećanja percepcije, naročito za prozaistu. Kavabata se uglavnom usredsređuje na isticanje potrebe rađanja novog jezika koji će zameniti postojeći, po njemu, beţivotni objektivni, pripovedački jezik. Kavabata se u ovom radu sluţi terminima kao što su: „dadaistički”, frojdovski”, „slobodno asocijativni”, „subjektivni”, „intuitivni” i „senzualni”, ali nijedan od njih ne definiše, tako da mi ostajemo u nedoumici šta oni njemu, konkretno, znače. Sasvim je jasno da se zalaţe za jezik novog japanskog romana i proze uopšte, koji bi bio u stanju da direktno prenosi i transponuje kompleksno stanje čovekovih misli, osećanja i čulnih iskustava. Kavabata smatra da umesto sintaksički savršenih rečenica, pripovedač sam, ili njegovi junaci, treba da. govore nekada nedovršeno, fragmentarno, što bi, ne samo tačnije transponovalo pripovedačevu zamisao u toj određenoj situaciji, nego bi i čitaocu dalo puniju sliku ličnosti, njihovog sveta, njihovih vrednosti i njihovog poimanja ţivota uopšte. U takvom jeziku objekat ne bi još bio rastavljen od subjekta, još ne bi bilo izvršeno ono nasilno cepanje, po Kavabatinom osećanju, prirodnog jedinstva sveta, čoveka i umetnosti. Da bi učinio jasnijim ono što ţeli da nam kaţe i za šta se ovim svojim radom zalaţe, Kavabata je dao nekoliko pojednostavljenih, ali ipak veoma rečitih, primera. Tako Kavabata smatra da je rečenica „moje oči su bile crvene ruţe”,

izraţajno i poetski u svakom smislu superiornija od rečenice „moje oči su videle crvene ruţe”. Kavabata u ovome nije bio jedini iz svoje grupe, jer su se i drugi, a posebno Kataoka Tepei, zalagali za, uglavnom, slične pravce menjanja poetskog izraza. Glavna teškoća, međutim, leţi u tome što se to što su oni predlagali, posebno izvan okvira japanskog jezika, nije moglo smatrati prihvatljivim. A i u japanskom, i pored svih njegovih osobenosti koje pogoduju poetskom izrazu, kao što su, da nabrojimo samo osnovne, nepreciznost, vazdušastost, česta izostavljenost subjekta, velika ograničenost gramatičkih vremena i promena reči, teško da je to za šta su se oni zalagali moglo biti postignuto tako namerno ili veštački. Ipak, s obzirom da se u to vreme vodila opšta borba za obrazovanje jednog novog sloja, ili sfere upotrebe u okviru japanskog jezika, koji bi odgovarao novim potrebama prevođenja zapadne literature i izraţavanja svega onoga što su potpuno promenjeni ţivotni uslovi u Japanu doneli, Kavabata i njegovi saborci dali su značajan doprinos stvaranju nove osećajnosti i nove lepote u japanskom jeziku koji je tako izrastao i bogatio se. Interesantno, iako je Kavabata smatrao da se zajedno sa ostalim neosenzualistima bori za nešto što je, u suštini, došlo sa Zapada i za njegovo uvođenje u japansku poetsku reč, to je, u stvari, bilo daleko dublje usađeno u, da tako kaţemo, iracionalnoj osećajnosti Istoka, posebno u poetskoj tradiciji samog Japana. Na primer, Kavabata se, u suštini, zalagao da poetski jezik oplemeni sugestivnošću i evokativnošću, naglim obrtima i slobodnim poređenjima, a sve su to osobine koje sačinjavaju samu srţ japanske haiku i vaka poezije. U tom smislu one su upravo japanske, i, evropski nadrealisti su u stvari, i traţili svoje nadahnuće i svoje modele u tim japanskim tradicijama. Ĉini se da su Kavabata i drugi neosenzualisti, u to vreme još veoma mladi i, uprkos svom oskudnom opštem znanju i civilizacijskom poimanju, ili, moţda baš zbog takvog oskudnog poimanja, bili previše okrenuti modernizaciji japanske umetnosti i kulture, da bi shvatili pravu vrednost njene ogromne nasleđene riznice. Kada je Kavabata to vremenom shvatio, kao da je celog ţivota pokušavao da okaje taj svoj greh iz mladosti. Srećom, on je to ipak relativno brzo uvideo. S obzirom na to, prosto je neshvatljivo posmatrati kako su on i njegovi saborci iz tog ranog perioda prevideli čak i tako očigledne uzročnosti kao što je odnos između evropskog imaţizma i japanske knjiţevnosti, posebno kineskih ideograma.

Kavabata se sam nalazio pod jakim uticajem neosenzualizma nekih desetak godina posle pisanja ovog svog teorijskog rada. Pomenućemo ovde samo neke njegove proze koje su karakteristične za ovaj period hrabrog iskušavanja raznih izraţajnih mogućnosti: Duh ruţe, objavljeno 1927, Igla i staklo i ţaba (1930), Kristalna fantazija (1931), Junak sahrane (1923) i Grupa Kurenai iz Asakuse (1929). Pored navedenih dela predratnog Kavabatinog stvaralaštva, ističu se i Ptice grabljivice i divlje zveri i Sneţna zemlja, koja su odmah doţivela veoma zapaţena priznanja, kako knjiţevne kritike, tako i širokog kruga čitalaca i istakla se odličnim stilom i izrazom zrelog stvaralaštva talentovanog pisca, sa manirom izraţavanja sopstvenog duhovnog viđenja. Tokom Drugog svetskog rata Kavabata je pisao vrlo malo. Posvetio se, uglavnom, čitanju dela klasične japanske knjiţevnosti. Posle rata počeo je da piše mnogo, razvijajući u novim delima ranije započeti način duhovnog i knjiţevnog izraţavanja. U posleratnom periodu njegovog stvaralaštva nastalo je više značajnijih dela. Kavabata piše roman Hiljadu ţdralova (1949. godine), Zvuke planina (1953), Jezero (1954), Prolećni dan (1954), Sporednu ulicu, Ĉoveka iz Tokija i Supruzine misli (1954). Nastavljajući veoma plodnu aktivnost iz 1954. godine, Kavabata 1955. godine objavljuje Usred rođenja jednog čoveka, priču Roman satkan od snova, Domašaj tuge i ostalo, Ţenu u kolima. 1954. i 1955. godine su izuzetno plodne Kavabatine godine. To je polet iskusnog pisca snaţne erudicije i suptilnih osećanja, majstora prefinjenog stila i snaţnih misli koje čitaoca teraju da i sam počne da razmišlja o ţivotu, ljubavi, prolaznosti, suptilnim ljudskim osećanjima radosti i tuge, o sreći i bolu, o patnji i blagodeti, o prijateljstvu i mrţnji. Sve je to snaţno utkano u dela ovog velikog majstora pera. Sva Kavabatina dela zajedno predstavljaju divnu knjiţevnu celinu, celinu koja je nalik na niz japanskih bisera gde se sitniji slaţu sa krupnijima stvarajući zajedno izuzetnu, istančanu lepotu. Januara 1956. godine objavljuje priču Ona zemlja, ova zemlja, u martu publikuje Lav i devojčica, a zatim Biti ţena, Večernja rumen, Jednog dana. U avgustu 1958. godine objavljuje delo Evropa, a u januaru 1958. GradHiura, zatim Drvored i Ono što muškarci ne rade.

Vredno je pomenuti još izvestan broj priča i novela objavljenih poslednjih desetak godina Kavabatinog stvaralaštva. Tako je u toku 1959. godine objavljeno delo Veliki pesnik koji stremi daljini, zatim Uspavana lepotica, roman Lepota i tuga, Stari grad. U oktobru 1692. godine objavljena mu je novela Vodeni tok opalih latica. Godine 1963. objavljuje novelu Među ljudima, a 1965. godine priču Tamajura i novelu Jedna ruka. Ovakva delatnost se nastavlja i nekoliko sledećih godina, gotovo do piščeve smrti. U svojoj zemlji, već u predratnom periodu, smatran je najvećim ţivim japanskim prozaistom. Godine 1948. Kavabata je predsednik PEN kluba; 1954. je izabran za člana Japanske akademije umetnosti, a 1958. za potpredsednika Međunarodnog PEN kluba. Godine 1960. dobio je nagradu francuske vlade za knjiţevni rad, i, konačno, 1968, Nobelovu nagradu za knjiţevnost. Mnogi radovi ovoga stvaraoca japanske i svetske knjiţevnosti prevedeni su na strane jezike i dobro su poznati i cenjeni širom sveta. I pored teţnje za originalnošću i forme i sadrţine, u Kavabatinom delu se oseća uticaj izvesnih knjiţevnih prethodnika, a i savremenika. Neophodno je istaći da Nacume Soseki (1867-1916) naslednik romantizma Kuniknde Doppaa (1871-1908) zauzima posebno mesto među njima. Ovome osećajnom piscu ostaju strane razne škole naturalizma (Sizamaki Toson, 1862-1943) i antinaturalizma (Mori Ogai, 1862-1922), kao i već socijalno orijentisani japanski pisci (Arišima Takeo, 1878-1923) i drugi. Mada je bio, bez sumnje, jedan od najvećih idealističkih romanopisaca, Nacume Soseki nije za sobom ostavio učenika koji bi nastavio njegovo delo. Sizamaki Toson je preuzeo vođstvo knjiţevne grupe „Rići”. U tom knjiţevnom previranju novi realizam je pretrpeo jak uticaj idealizma. Došlo je do sinteze ovih pravaca, pa je japanski roman ponovo stekao relativno jedinstvo stila. To proţimanje u japanskoj knjiţevnosti pomenutog perioda dovelo je do toga da karakterni roman dobije autobiografske elemente. Prevladava pripovedanje u koje se unose lično iskustvo i neposredni doţivljaji. Nastaje određena sklonost i ka socijalnoj temi i ka preplitanju knjiţevnih i socijalnopolitičkih datosti. Ponovo se budi teţnja ka određenom stepenu psihološke analize, u čemu je Nacume Soseki bio nenadmašan. Ovakvo proţimanje raznih pravaca i stremljenja u japanskoj knjiţevnosti prvih decenija ovoga stoleća, a posebno jasna primesa idealizma, usmeravaju, u to vreme, izraţeni realizam. Mnogi japanski pisci iz prve polovine ovoga stoleća odlikuju se ovom

usmerenošću. Nesumnjivo, i delo Kavabate Jasunarija rezultat je ovih opštih kretanja u japanskoj knjiţevnosti bez obzira na ličnu naglašenost stila, neponovljivi talenat i jedinstveno majstorstvo izraza. Kad god sam Kavabata pokušava da odredi suštinu svoga umetničkog uverenja, njegov kredo ostaje neuhvatljiv. Tako, na primer, Kavabata u biografskom delu Moj ţivot pisca, 1934, izbegava da se odredi, da sebe definiše kao pisca. Kavabata daje samo nagoveštaj onoga što predstavlja njegov literarni kredo, analizirajući efekte koje je rano saznanje o smrti proizvelo na njega i njegovu maštu. To je bilo saznanje o smrti roditelja, babe i, posebno, dede, koji ga je podizao u danima ranog detinjstva, kao i vest o stradanju drugih njemu dragih bliskih lica u velikom zemljotresu u Tokiju i okolini 1923. godine (veliki Kanto zemljotres). On piše: „Ne mogu nikada da se oslobodim osećanja da sam besciljna lutalica. Stalno sanjam, ali nikako ne mogu da utonem u svoj san, uvek sam budan dok sanjam.” Kavabata smatra da ga ta smrt što progoni čini bliţim Dostojevskom, a udaljava se od Tolstoja. On zatim ističe: „Ljubav je za mene jedina nit koja sve drţi zajedno”. Sam Kavabata na taj način ispoljava protivurečnosti svoje filozofije u odnosu na pisce koji su imali jasne stavove, svoju ideologiju, kao što su to bili, recimo, marksistički orijentisani pisci. Međutim, u Kavabatinim mislima čak ni ljubav ili lepota ne predstavljaju apsolutne vrednosti koje se mogu odrediti i misaono jasno uhvatiti. Za Kavabatu ţivot predstavlja vetar i vodenu struju niz koje se moţe pustiti i sasvim im se predati. Ovu upornu pasivnost, koja u najvećoj meri karakteriše i njegovu misao i njegovo delo, a i njegov stil, ne deli veći broj savremenih japanskih pisaca, ali ona zauzima značajno mesto u japanskoj knjiţevnoj tradiciji. Međutim, Kavabata je ipak izvršio snaţan uticaj na neke mlade talentovane japanske knjiţevnike, a u prvom redu na Mišimu Jukija i Savano Hisaoa. Delo japanskog nobelovca dosta se razlikuje ne samo od evropske već i od same japanske prozne knjiţevnosti njegovog doba. Od vremena kada se (početkom dvadesetih godina 20. veka) na jedan poseban način pridruţio „neosenzualističkom” pokretu, Kavabata je postao poznat po svom jedinstvenom lirizmu. Njegov značajan doprinos bogatoj knjiţevnoj tradiciji Japana ogleda se u izrazitom poetskom stilu i delikatnoj osećajnosti, kombinovanoj s nekom vrstom hladnog i posebno distanciranog pogleda na humanost i pitanja čoveka. Osećanje usamljenosti i otuđenosti, stečeno još u

ranom knjiţevnikovom detinjstvu, otvorilo je put seti kojom odišu i dela napisana u zrelim godinama njegovog stvaralaštva. No, ova seta, na poseban umetnički način upotrebljena, kao topli i meki plašt, obavija oštro analitičko, duboko Kavabatino misaono– filosofsko poimanje sveta i čovekove uloge u njemu. Kavabata je u mladosti ţeleo da postane slikar. Ova ţelja kao da mu se najpotpunije ostvarila pisanom rečju. Kavabatina elokventnost se stvaralački usklađuje sa senzualnošću na način koji objedinjuje odlike haiku pesme i knjiţevne proze, i, koji ih, istovremeno, prevazilazi. Prevazilazi ih, jer Kavabatin jedinstveni knjiţevni prosede kod čitaoca stvara, pre svega, izuzetno snaţnu, gotovo dvodimenzionalnu optičku viziju svega onoga što njegove reči, birane poput reči kakve klasične haiku pesme, evociraju; a zatim počinje da pleni ogromna dubina i zrelost Kavabatine misaonosti koja se, da tako kaţemo, oslobađa u drugom talasu. Kavabatina ljubav prema kaligrafiji u priličnoj meri određuje njegov estetski izraz i jezik, jer su ova dva elementa u japanskom nerazdvojna zbog ideogramskog pisma. Slikarska je i upotreba obilja takoreći irelevantnih pojedinosti i prizora koji, u stvari, ispunjavaju Kavabatine stranice poput slikarskog platna. Tako se, na primer, niţu slike kao što su uginuli moljac, kedrov šumarak, vilini konjici, cveće, reka, srebrnasti cvetovi kaje, ruska prodavačica i slične, koje se ređaju jedna za drugom, ispunjavajući tako više uzastopnih pasusa u Sneţnoj zemlji, koja se pred nama odvija poput nekog kaligrafskog, slikarskog i pesničkog svitka, ili sva tri u jednom, što je slučaj u japanskoj umetničkoj tradiciji. Veliki pesnici su kaligrafski ispisivali svoje stihove, nekada ih čak i dopunjavali slikom urađenom u sumie tehnici (kaligrafskim tušem), a slikari su neretko dopunjavali svoje delo nekim prigodnim stihom, svojim ili tuđim. U tom smislu je jedinstvo različitih umetničkih izraza daleko prisutnije i daleko dublje ukorenjeno u japanskoj tradiciji, nego što to na prvi pogled izgleda. I u načinu na koji Kavabata predstavlja svoje likove, odraţava se japanska umetnička i slikarska tradicija u svom najboljem vidu. Na primer, kroz lik Komako, Kavabata kao da nam dočarava jednu od Moronobuovih ili Utamarovih lepotica sa njihovih ukijoe drvoreza, koji su u Japanu u 17. i 18. veku dostigli vrhunac. Setimo se samo poznatih drvoreza Ĉuvene lepotice iz šest najboljih kuća, Deset lepotica, Kurtizana ili Dani i sati devojke. Komako kao da je upravo sišla sa neke od ovih slika. Kavabata je posebno voleo drvoreze iz

serije Sedam ţena koje se doteruju, i nije nimalo slučajno što je Komako toliko nalik na njih i po svojoj čistoti (seikecu) koju Kavabata toliko naglašava, i po potkimonima jarkih boja koji joj se vide pri pokretima ruku, i po okovratniku kimona koji ona razdrljuje da bi brisala sneţno beli zanosni vrat... To su sve motivi koji kao da su pravo sa Sedam ţena zakoračili u Kavabatinu prozu, kojom on sjedinjuje slikarstvo sa knjiţevnošću. Zvuci i glasovi su veoma vaţni za Kavabatino stvaralaštvo. Kako i sam Kavabata kaţe, on je najlepša dela klasične japanske knjiţevnosti kao što su Legenda o Genđiju i Makura no soši čitao jednostavno zbog lepote zvuka njihovih reči. Nikada nije, kako ističe u svojim sećanjima, mogao da previdi, odnosno da ne čuje, zvuk reči i harmoniju koju je taj zvuk stvarao. To naročito dolazi do izraţaja u njegovom ranom stvaralaštvu. Deda je na umoru bolno zapomagao. Za Kavabatu to je najadekvatnije sublimiralo čitav njegov usamljenički, očajnički vapaj za roditeljima koje gotovo i da nije uopšte pamtio. Kavabata je duboko osećao tu beskrajnu udaljenost koja vlada među ljudima, i koja je prisutna u svim njegovim delima, a najbolje se očituje upravo glasovima i usklicima koji kao da nastoje da ovu daljinu premoste. On je tu daljinu najbolje osetio u sopstvenom detinjstvu i mladosti, i shvatio da jedino ljubav moţe odgovoriti na očajnički zov koji izbija iz njegovog pera. Tako ljubav i ispitivanje njene suštine postaju središna tema svega što je Kavabata stvorio. Tematskim izborom, Kavabata pokušava da analizira problem uloge ţene, kako u ţivotu uopšte, tako i u Japanu njegova doba, koji prolazi kroz period brze, ali selektivno sprovođene evropeizacije. Po Kavabatinom shvatanju, ţenina uloga je ključna u ţivotu uopšte. Kroz ţenu u ţivot ulazi ljubav, touet ljudskog ţivota. Ţena je ljubav; ţena je lepota, ţena je savršenstvo. U ţeninim se rukama nalaze svi ključevi ţivota. Stoga je ţena uvek predmet, uvek šite (glavni junak) Kavabatinih dela. Kavabata posmatra japansku ţenu u društvenom miljeu, u kome, po njegovom uverenju, ona biva još uvek sputavana tradicionalnim normama ponašanja i okamenjenom ulogom u ţivotu, i tako onemogućavana da svoju ţivotnu energiju uključi u preobraţaj zemlje u trenucima koji su za Japan bili odsudni. Kavabatine junakinje su često potpuno bezlične. Mi ne znamo, u stvari, kakve su one kao osobe, kao da prosto nemaju svoje posebno lice. Zapaţamo jedino jednu vrstu takoreći dečjih ţenskih likova. Dečjih u smislu

njihove neoformljenosti i nesposobnosti da iskaţu svoju ličnost kroz aktivno učešće u ţivotu koji ih okruţuje. Takve su na primer, Joko u Sneţnoj zemlji, Kjoko u Mesecu na vodi, Fuđiko u Ponovnom susretu, Kikuko u Zvuku planine, i mnoge druge. Moţda su njihovi likovi tako neodređeni, neizdifirencirani zato što Kavabatu, u stvari, više interesuje njihov poloţaj i funkcija u tradicionalnom društvu koje im i nije dopuštalo neku individualnost. Ta još neoformljena individualnost koja provejava kroz Kavabatina dela kad god se pojavljuju ţenski likovi, čini se da je upravo njegov nenametljiv, slikarski način da nam predstavi svu teţinu poloţaja ţene u Japanu njegovog vremena. Kavabata, baveći se malim ljudima, slika društvo u kome ţivi i ispisuje njegove tokove. To najrečitije govori o Kavabatinom filozofskom i političkom opredeljenju koje on sam kao da i nije svesno uspeo da dovoljno iskri stališe, ali koje nam kroz njegova dela postaje sasvim jasno. Pre svega, očigledan je kontrast smene atmosfere Sneţne zemlje i uzburkanih, militarističkih godina Japana u vreme kada je Sneţna zemlja nastajala. U takvim društvenim uslovima pojava priča, koje su kasnije sjedinjene u Sneţnu zemlju, kod japanske čitalačke publike izaziva veliko uzbuđenje. Ĉitaocima kao da se kroz te priče ukazivalo osećanje spasa, osećanje da ima izlaza iz teške atmosfere ţivota oko njih, koji ih je prosto gušio. Situacija u Japanu je bila posebno teška posle početka rata u Kini. I sam Kavabata je bio svestan utiska koji njegove priče ostavljaju na čitalačku publiku, i to u najširem smislu. U svojim sećanjima, on piše: „U vreme rata, kako je to čudno, često su mi pisali japanski vojnici koji su bili daleko od otadţbine. Pisali su mi kako ih moje knjige, koje su im slučajno dopale u ruke, jako uzbuđuju i stvaraju ogromnu čeţnju za domovinom. Oni su mi zahvaljivali i izraţavali svoje divljenje. Izgleda da su im moja dela stvarala misli o rodnoj zemlji, o Japanu”.75 To Kavabatino opredeljenje dolazi od njegovog majstorskog otkrivanja duhovnog ustrojstva čoveka i društva, i to ne toliko kroz ono što je vidljivo, koliko kroz onaj prostim okom nevidljiv ţivot. Tako on zapaţa i umetnički transponuje one, naizgled, nevaţne detalje koji, zajedno i u kombinaciji sa onim što je i na prvi pogled uočljivo, stvaraju jednu do tančina preciznu i vernu, lepu i prefinjenu sliku ţivota.

75

K. Reho,Jasunari Kavabata „Progres”, Moskva 1971, strana 11.

***** Sneţna zemlja je poetski roman sa ljubavnom tematikom, čija je radnja vremenski i prostorno određena Japanom početkom tridesetih godina ovoga veka. Ovaj roman je posebno pomenut prilikom dodele Nobelove nagrade Kavabati, a odlikuje ga i rekordan broj prevoda (do sada je registrovan 61 prevod u zemljama širom sveta).76 U ovom romanu Kavabata slika ţivot tokijskog bogataša Šimamure, rastrzanog, s jedne strane, ljubavlju prema dvema ţenama, Joko i Komako, i, sopstvene nemoći da jasno odredi putanju svog ţivota, s druge. Joko je za Šimamuru oličenje neuhvatljive čistote i savršenstva, kome on, od momenta kada je prvi put ugleda u vozu, teţi da se nekako pribliţi, osećajući da je čistota upravo ono za čim on traga kako bi svoj ţivot ispunio pravim vrednostima. Pronikavši do same srţi Šimamurinih osećanja prema Joko, Kavabata traga za suštinom lepote, koju on shvata kao čudesni spoj čistote i savršenstva. Otkriti ovu lepotu i poistovetiti svoje biće sa njom, predstavlja za Kavabatu pravi cilj čovekove egzistencije na Zemlji. Pri tome, čoveka ovom cilju vodi isključivo ljubav – akumulirana ukupna ţivotna energija koja funkcioniše kao glavni spiritus movens u ljudskom ţivotu. Ispitujući prirodu Šimamurinih osećanja prema Komako, Kavabata nam iznosi svoju viziju činilaca koji čoveku oteţavaju ili onemogućuju dostizanje savršenstva, koje Kavabata vidi kao put do harmonije između čoveka i univerzuma – tog osnovnog cilja, te fatalne solucije na čijoj neophodnosti počiva celokupno konfučijansko poimanje sveta. Komako voli Šimamuru svim svojim bićem i spremna je na svaku ţrtvu kada je on u pitanju. Međutim, on nije u stanju da je istinski voli. Među njima ne moţe da poteče ona prava ljubav koja vodi ka poistovećenju čoveka sa savršenstvom i njegovim sjedinjenjem sa opštom harmonijom prirode, jer se Komako javlja kao oličenje svih tamnih, inertnih, negativnih sila koje, u terminologiji filosofskih postulata jina i janga, predstavljaju sile jina, koje stoje iza svega onog što je negativno i inertno u svetu, i iz čije se neprestane dijalektičke suprotnosti sa silama janga, koje su sve ono što je 76

Modern Japanese Literature in Translation, A Bibliography Comiled by The International House of Japan Libarz, Kodansha International Ltd, Tokio, 1979, str. 106-107.

aktivno i pozitivno, rađa sve, celokupna fenomenologija, kako ljudskog društva tako i ukupnog univerzuma. Jinjang dijalektika stoji u osnovi kineske filozofije kao takve, a posebno u osnovi svih vidova konfučijanskog i neokonfučijanskog pogleda na svet, koji su bili od presudnog uticaja za oformljenje Kavabatinog odgovora na večno egzistencijalno pitanje, koje se uvek iznova postavlja u svakom pravom umetničkom delu, a to je, zašto čovek, pre svega, uopšte ţivi, a ako se ţivi sa ciljem, zašto onda ţivi tako bezvredno i mizerno? Drugim rečima, Kavabata u Sneţnoj zemlji traga za odgovorom na pitanje kako da se čovek oslobodi, kako da se uzdigne, realizujući ogromne potencijale koji umetnik oseća, u njemu ţive, ali, koji, ometani svim onim nejasnim, neuhvatljivim negativnim silama ţivota, teško izbijaju na površinu. Kavabata nam uliva veru u neminovnost konačnog trijumfa čovekovog oslobođenja kada na kraju Sneţne zemlje slika Šimamuru koji se, ugledavši Jokino umiruće lice, u Komakinom naručju (Joko je nastradala u poţaru), toga momenta, najednom, i bez i najmanje trunke svesnog napora, oslobađa svoje ljubavi prema Komako. Oseća kako se sve te godine mučne opsesije stapaju u beznačajnost trena koji munjevitom brzinom iščezava iz njegove duše. On je oslobođen, obuzima ga sila prave ljubavi i osećanje sjedinjenja sa lepotom i savršenstvom vaseljene. On diţe pogled prema nebu ovenčanom zvezdama Mlečnog puta sa kojima je sada zauvek jedno. Sneţna zemlja objedinjuje elemente Kavabatinog neosenzualizma i njegovog haiku stila koji se odlikuje suprotstavljanjem trenutnog večnom, nedorečenošću i mnogim drugim poetskim osobinama. Kavabata je u januaru 1935. godine napisao dve međusobno povezane kratke priče i objavio ih u dva različita knjiţevna časopisa. Prva je bila Ogledalo večernjeg pejzaţa, a druga, Ogledalo belog jutra. Ove dve priče, uglavnom, odgovaraju početnim epizodama Sneţne zemlje, i predstavljaju početak romana. Kavabati je trebalo 14 godina da uobliči Sneţnu zemlju i da nam je daruje u sadašnjem obliku. Kavabata se u Sneţnoj zemlji veoma vešto sluţi tokom događaja da bi dočarao gotovo neprimetno ali neumitno prolaţenje vremena. Tome doprinosi i povremeno vraćanje unatrag, a i pominjanje Šimamurinih poseta kao „tri u tri godine”, što je, u stvari, hronološki netačno, ali kod čitaoca stvara još ubedljiviju sliku difuznosti vremena i njegovog toka. Ovaj tok vremena, koji predstavlja jedan od

tematski vaţnijih elemenata Sneţne zemlje Kavabata uvodi već na samom početku sluţeći se čuvenom slikom ogledala. Šimamura se trudi da se priseti izgleda devojke koju će uskoro ponovo videti. On prevlači rukom preko zamagljenog prozora voza i kaţiprst njegove leve ruke odjednom „postaje vlaţan od njenog dodira”. U liniji koju je tako na prozoru povukao, pojavljuje se jedno oko, oko devojke koja sedi na suprotnom sedištu. Prošlost i budućnost su tako nerazlučivo sjedinjene. Kavabata se veoma nenametljivo sluţi simbolikom, kako ogledala tako i imena ličnosti. Tako Joko znači „devojka lišća”, i ona je zaista simbol svega onog nedodirnutog i neostvarenog, prolaznog kao što je lišće koje u jesen opada i odlazi u nepovrat. Komako, koja je sva od krvi i mesa, znači „devojka kao mladunče”, što simboliše njenu ţenstvenost i povezanost sa plodnošću i polnošću. Šimamuru privlače obe, i to već dok samo prevlači prstom preko tog prozorskog okna. Međutim, on ni do kraja Sneţne zemlje nije u stanju da se u pravom smislu, poistoveti ni sa jednom ni sa drugom. Na kraju Sneţne zemlje pominje se sjedinjavanje Šimamure sa zvezdama Mlečnog puta. Na ovom mestu je nejapanski čitalac u posebno teškom poloţaju, i nije u stanju, i pored najbolje volje, da prati Kavabatinu simboliku. Pojam Mlečnog puta, u Japanu je neraskidivo vezan sa legendom o Tanabati, u kojoj se govori o dvema zvezdama, Kengju i Šokuđo, koje su se toliko volele, da ih je glavno boţanstvo, da bi ih nekako razdvojilo i obezbedilo da obavljaju svoje duţnosti, stavilo na dva suprotna kraja Mlečnog puta i dozvolilo da se samo jednom u godini sastaju. Taj njihov sastanak određen je za noć 7. jula, što se i danas u Japanu slavi. Japanski čitalac, kome je ova legenda poznata od detinjstva, odmah će shvatiti njenu sličnost sa sudbinom ljubavi koja spaja Šimamuru sa Komako, ali i Kavabatinu ironiju i sarkazam. Jer, Šimamura ne radi ništa, i kada bi to hteo, mogao bi da sa voljenom ţenom bude kada zaţeli. Ipak, on je došao „tri puta u tri godine”. Evociranjem ove legende na kraju romana, Kavabata kao da ţeli da istakne da je čeţnja neraskidivi elemenat ljubavi, čak i onda kada to, naizgled, ne bi moralo da tako bude, i da je samo njena retka ispunjenost, u stvari, neminovna. Nešto kasnije, Kavabata objavljuje roman Velemajstor. U romanu Velemajstor, koji ima karakter umetnički transponovanog dnevnika ili hronike jednog veoma specifičnog šampionata drevne dalekoistočne igre go, koji je 1938. godine odrţan pod pokroviteljstvom dvaju najeminentnijih japanskih dnevnih listova,

Kavabata prati, iz poteza u potez, igru jednog od nenadmašnih velemajstora svih vremena i mladog protivnika. „Nepobedivi” velemajstor svih vremena gubi finalni meč na ovom šampionatu. Pošto se meč odrţava jedino zato da bi se udahnuo ţivot jednoj drevnoj igri koja odumire, u Kavabatinom delu poraz starog majstora dolazi kao simbol neodrţivosti tradicije i neminovnosti njenog ustupanja pred neumitnim zakonitostima modernog doba, koje je polovinom prošlog veka u Japan došlo nasilno i iznenadno. Kavabata ovim svojim romanomhronikom najsuštinskije iskazuje svu dubinu bolnog jaza koji je u duši Japanaca izazvala evropeizacija sredinom 19. veka nametnuta kao jedini mogući izlaz, kao manje od dva zla, u situaciji kada je američka flota, pod pretnjom upotrebe sile, isforsirala svoj ulazak u Tokijski zaliv. Japan se otvorio prema uplivu zapadne civilizacije pod surovom pretnjom topovskih cevi. Kavabata u ovom romanu analizira mnoge psihološke i kulturološke odlike nove, „evropeizirane” japanske „kulture” koja je na taj način inicirana. U Velemajstoru, mlad, agresivan i arogantan izazivač (kakav je bio Zapad) sukobljava se sa velemajstorom, neţnim, krhkim, starim i usamljenim (kakav je bio Japan). Dolazi do duela između klasičnog majstora mirnog, suzdrţanog, prefinjenog stila i ţestokih, brzih i do podlosti surovih napada njegovog mladog izazivača. Iako je meč između njih dvojice trajao mesecima, nazivamo ga duelom, pošto je od samog početka ovog romana autor jasno sugerisao da će se ovaj finalni meč šampionata za titulu velemajstora ili njenu odbranu, završiti krajnjom fizičkom eliminacijom starog velemajstora. Nekada nenadmašni velemajstor igre go, starac Šusai, nikako ne moţe da se pomiri sa neumitnom istinom da je njegovo vreme prošlo i da se javlja igrač koji ga po mnogim, iako po njegovom dubokom ubeđenju, nesuštinskim, odlikama vođenja igre prevazilazi. Šusai čini sve kako bi što kasnije sagledao kraj u ovom presudnom meču. Završetak igre i dan neminovnog poraza, za Šusaia predstavlja njegov kraj, koji je u romanu poistovećen sa smrću. Dakle, završetkom šampionske vladavine mora da se okonča i sam ţivot velemajstora; do te mere su povezani i poistovećeni poloţaj u objektivnom svetu sa samim opstankom. Kada izraţava takvu misao, Kavabata, kao čovek dubokih patriotskih osećanja, ovde prvenstveno misli na sudbinu Japana koji je bačen u arenu zapadnog sveta, prinuđen da se bori za opstanak svojih drevnih vrednosti, upravo kao što je i Šusai doveden u situaciju da brani titulu velemajstora koju decenijama niti je bilo ko direktno dovodio u pitanje, niti mu je

osporavao, iako on sam nije sve to vreme uopšte učestvovao na turnirima. Analogija je savršena. Japan se dva i po veka pre pomenutog nasilnog „otvaranja” prema svetu, drţao potpuno po strani od svetskih zbivanja i razvoja situacije u svetu, primenjujući, verovatno, jedinu u istoriji čovečanstva, tako uspešnu strategiju kompletne političke, ekonomske i kulturne izolacije i zatvaranja. A onda, najednom, Zapad neumitno kuca na vrata Japana i njemu nema izbora – mora da, kako zna i moţe, odgovori na izazov koji mu je upućen. Izazov je bio beskompromisan, drzak, racionalan – kao Otake, a tradicija Japana, prefinjena, krhka i uzvišena, kao velemajstor. Međutim, Kavabata, kao pisac vrhunskih umetničkih odlika koje, poseţući za dokučivanjem onoga što je univerzalno i po svojoj suštini prvenstveno duboko ljudsko, shvata ovaj meč, ovo suprotstavljanje starog velemajstora napadima mladog izazivača, i kao simbol stalnog konflikta između načina i stilova, između generacija, i, u krajnjem ishodu, između ţivota i smrti. Stoga ovo delo podstiče čitaoca na duboka razmišljanja o promenljivosti i prolaznosti ţivota, koji predstavlja neprestanu borbu – nestajanje postojećeg ţivota i rađanje novog u dijalektičkoj konfrontaciji suprotnih egzistencijalnih sila, konfrontaciji koja bespoštedno obezbeđuje progres ljudskog ţivota.

***** Kavabata je ţivot okončao samoubistvom. Ni do dan danas se ne zna sasvim pouzdano zašto. On je u više mahova isticao svoju veru u ţivot, u misiju umetnosti i odbacivao samoubistvo kao izlaz iz problema ţivota. U svom eseju San na samrti pisao je: „Koliko god čovek bio otuđen od sveta, samoubistvo nije oblik prosvećenja. Koliko god vredan divljenja čovek bio, ako izvrši samoubistvo, on je daleko od domena svetaca ili mudraca.”77 Ove rečenice Kavabata pominje i u svom govoru prilikom primanja Nobelove nagrade i dopunjuje ih sledećim: „Ne divim se samoubistvu niti osećam simpatiju prema onima koji ga izvrše. Imao sam još jednog prijatelja koji je umro mlad, kao avangardni slikar. I on je razmišljao dugo godina o samoubistvu, a ja sam o njemu u istom 77

Kavabata Jasunari, Macugo no min, časopis „Bungei šunđu”, juli 1933. god. Tokio

eseju78 napisao: ’Ĉini se da je stalno ponavljao da nema umetnosti koja je iznad smrti, da umreti znači ţiveti’. Shvatam, ipak, da za njega, rođenog u budističkom manastiru i obrazovanom u budističkoj školi, smrt kao koncept predstavlja nešto sasvim drugo od onoga što ono znači na Zapadu. Među onima koji misle, ima li i takvih koji ne misle o samoubistvu? Znao sam da je pisac ovih redova, Ikju (13941481) dva puta pokušavao da izvrši samoubistvo.”79 Kavabata se, međutim, ovim redovima donekle izdao. Jer, s jedne strane izjavljuje da je protivnik samoubistva kao konačnog rešenja, i to se oseća i u njegovim delima. Međutim, s druge, kao da ga i suviše velikom silinom privlači japanska tradicija divljenja prema samoubistvu i mišljenja da je ono superiorni izlaz za čoveka od pera ili od dostojanstva, u svim situacijama kada izgubi svaku vitalnu snagu za dalju borbu sa teškoćama ovog sveta. Veliki broj japanskih istaknutih ličnosti i gotovo zabrinjavajući broj velikih prozaista i pesnika, čak i savremenog Japana, odlučio se za okončanje ţivota samoubistvom. Prosto je postalo uobičajeno da pisci u Japanu na taj način umiru. Kavabata svoje potajno, podsvesno divljenje prema tom i takvom samoubistvu izraţava upravo redovima koje smo citirali iz njegovog govora prilikom primanja Nobelove nagrade, iako je svoje slušaoce ţeleo da uveri u suprotno. Ljiljana Marković

Za vas

78

Agata

Kavabata Jasunari, Macugo no min, (San na samrti),Tokio, 1933. god. u julskom broju časopisa „Bungei šunđu” 79 Kavabata Jasunari, Ucukušii Nihon no vatakaši, Tokio, Kodanša, 1969, str. 17-18.