W. Bruce Cameron - Smisao Života Jednog Psa

1

W. BRUCE CAMERON

SMISAO ŢIVOTA JEDNOGA PSA Prevela s engleskoga Mirta Jambrović

2

Za Cathryn, Za sve sto radi, za sve što jest

3

{ PRVO POGLAVLJE }

ednoga mi je dana sinulo da su topla, dreĉava, smrdljiva stvorenja koja se meškolje oko mene moja braća i sestre. Bio sam vrlo razoĉaran. Iako sam progledao tek toliko da na svjetlu mogu razabrati pahuljaste obrise, znao sam da je velika, prelijepa silueta s divnim, dugaĉkim jezikom moja majka. Nauĉio sam da kada mi hladan zrak dodiruje koţu, to znaĉi da je nekamo otišla, a da je kada se toplina vrati vrijeme za jelo. Pronalaţenje mjesta za sisanje ĉesto je znaĉilo da moram odgurnuti ono za što sada znam da je njuška mojega brata ili sestre, koji su mi htjeli uskratiti moj dio. To me baš ţivciralo. Nisam vidio nikakvu svrhu u postojanju moje braće i sestara. Kada me majka lizala po trbuhu kako bi potaknula istjecanje tekućina koje su mi izlazile ispod repa, trepćući sam je promatrao, šutke je preklinjući da mi uĉini uslugu i riješi se ostalih štenaca. Ţelio sam je samo za sebe. Postupno su mi se obrisi drugih pasa poĉeli izoštravati i teška srca prihvatio sam njihovu prisutnost u leglu. Nos mi je uskoro rekao da imam jednu sestru i dva brata. Sestra je bila nešto malo manje zainteresirana za natezanje sa mnom nego moja braća. Jednoga od njih u sebi sam nazivao Brzi, zato što se nekako uvijek kretao brţe od mene. Drugoga sam zvao Gladni, zato što je cvilio svaki put kada bi Majka otišla i sisao je s neobiĉnim oĉajem, kao da mu nikada nije dovoljno hrane. Gladni je spavao više od nas, tako da smo moj drugi brat, sestra i ja ĉesto skakali na njega i grizli ga za lice. Naš brlog bio je iskopan ispod crnoga korijenja stabla. Ondje nam je za dnevnih vrućina bilo mraĉno i hladno. Prvi put kada sam isteturao na svjetlo, Sestra i Brzi krenuli su za mnom. Naravno, Brzi se uspio progurati naprijed. Od nas ĉetvero samo je Brzi na glavi imao bijelu mrlju u obliku zvijezde. Dok je ţivahno skakutao, mrlja je sjala na sunĉevoj svjetlosti. Kao da je poruĉivala »Ja sam poseban.« Krzno na ostatku tijela bilo mu je jednako obiĉno, smećkasto kao i moje. Gladni je bio nekoliko nijansi svjetliji, a Sestra je imala majĉinu tupastu njušku i spljošteno ĉelo, no svi smo izgledali uglavnom isto, unatoĉ šepurenju Brzoga. Naše stablo nalazilo se na obali potoka i bio sam oduševljen kada se Brzi srušio niz nasip i na glavu pao u njega. Doduše, kada smo se Sestra i ja pokušali spustiti istim putem, nismo to mnogo skladnije izveli. S klizava kamenja i od slabašnih mlazova širili su se prekrasni mirisi i mi smo slijedili mokri trag potoka sve do vlaţne, hladne spilje – metalnim ploĉama obloţenog kanala.

J

4

Instinktivno sam znao da se ovdje moţemo sakriti od opasnosti, ali Majka nije bila zadivljena našim otkrićem. Kada se pokazalo da nam noge nisu dovoljno snaţne da se uspnemo uz nasip, bezobzirno nas je odvukla natrag u Brlog. Nauĉili smo lekciju: kada se spustimo niz nasip, ne moţemo se više sami vratiti u leglo pa smo, ĉim je Majka opet izišla, ponovo to uĉinili. Ovaj put pridruţio nam se i Gladni. No ĉim je ušao u kanal, legao je u hladno blato i zaspao. Ĉinilo se da je istraţivanje prava stvar – morali smo pronaći još jestivih stvari. Majka je postala nestrpljiva, ustajala je dok još nismo bili gotovi s hranjenjem, a za to sam mogao kriviti samo druge pse u leglu. Da Gladni nije bio toliko neumoran, da Brzi nije bio toliko sklon nametanju svoje volje, da se Sestra nije toliko migoljila, znao sam da bi Majka bila mirna i pustila nas da napunimo trbuhe. Nisam li je ja uvijek uspijevao navesti da legne, najĉešće s uzdahom, kada bih posegnuo prema njoj dok je stajala iznad nas? Majka bi ĉesto dulje lizala Gladnoga, a ja sam kipio od bijesa gledajući tu nepravdu. Dotad su i Brzi i Sestra već narasli više od mene. Tijelo nam je bilo iste veliĉine, no moje su noge bile kraće i zdepastije. Gladni je bio najveći krţljavac u leglu i smetalo mi je što su me Brzi i Sestra uvijek ostavljali i igrali se odvojeno, kao da Gladni i ja pripadamo zajedno prema nekom prirodnom redu unutar ĉopora. Budući da su Brzi i Sestra pokazivali više zanimanja jedno za drugo nego za ostatak obitelji, kaţnjavao sam ih tako što sam im uskraćivao svoje društvo i sam odlazio duboko u kanal. Tako sam jednoga dana njušio nešto ukusno, mrtvo i trulo, kada je ispred mene visoko u zrak skoĉila nekakva ţivotinjica – ţaba! Oduševljen, skoĉio sam i ja pokušavajući je udariti šapama, no ţaba se ponovo odbacila u zrak. Bojala me se, iako sam se ja samo htio igrati i vjerojatno je ne bih pojeo. Brzi i Sestra osjetili su moje uzbuĊenje i dojurili u kanal, srušivši me u trku i proklizavši u muljevitu vodu. Ţaba je skoĉila, a Brzi za njom. Moja glava posluţila mu je kao odskoĉna daska. Zareţao sam na njega, ali pravio se da me ne ĉuje. Sestra i Brzi na sve su naĉine pokušavali doći do ţabe, koja je uspjela skoĉiti u bazenĉić i zaploviti vodom tihim, brzim pokretima. Sestra je stavila njušku u jezero pa udahnula, kihnuvši po obojici. Brzi joj je se popeo na leĊa, zaboravivši na ţabu – moju ţabu! Tuţno sam se okrenuo. Ĉinilo se da ţivim u obitelji glupana. Tih sam dana ĉesto razmišljao o toj ţabi, obiĉno dok sam tonuo u san. Pitao sam se kakvoga bi okusa bila. Sve ĉešće, Majka bi tiho reţala kada bismo joj se pribliţili, a onoga dana kada je upozoravajuće zaškljocala zubima kada smo se pohlepno bacili na nju, 5

oĉajavao sam zbog toga što su moja braća i sestra sve uništili. Onda je Brzi otpuzao do nje, trbuhom sasvim uza zemlju, i ona je spustila njušku prema njemu. Polizao ju je po gubici, a ona ga je nagradila povraćanjem hrane. Pojurili smo prema njima da se i mi najedemo. Brzi nas je odgurivao, no sada smo znali što trebamo ĉiniti i kada bih ponjušio i polizao majĉinu njušku, dala bi mi hranu. Dotad smo se već svi dobro upoznali s koritom potoka i trĉali po njemu, dok cijelo to podruĉje nije bilo prepuno naših mirisa. Brzi i ja većinu smo vremena posvećivali vrlo ozbiljnome igranju. Poĉinjao sam shvaćati koliko je njemu bitno da igra završi mojim bacanjem na leĊa dok me on grize za vrat i glavu. Sestra ga nikada nije izazivala, ali ja i dalje nisam bio siguran da mi se sviĊa ono što su svi smatrali prirodnim poretkom u našemu ĉoporu. Naravno, Gladnoga nije bilo briga za njegov status pa sam ga kada sam bio frustriran grizao za uši. Jednoga poslijepodneva pospano sam promatrao kako Sestra i Brzi navlaĉe nekakvu krpu koju su pronašli i odjedanput sam naćulio uši. Osjetio sam, naime, da nam se pribliţava nekakva glasna i velika ţivotinja. Skoĉio sam na noge, no prije nego što sam uspio potrĉati do korita i istraţiti odakle dolazi buka, pojavila se Majka. Tijelo joj je bilo upozoravajuće ukoĉeno. Iznenadio sam se kada sam vidio da u ustima nosi Gladnoga onako kako to već tjednima ne ĉini. Odvela nas je u mraĉni kanal i legla, ušiju priljubljenih uz glavu. Poruka je bila jasna i mi smo je se pridrţavali, u tišini se povlaĉeći od otvora tunela. Kada nam je stvor, gazeći uz korito potoka, došao u vidokrug, osjetio sam kako se majci strah spušta niz leĊa. Stvor je bio velik, stajao je na dvije noge i dok je išao prema nama, iz njegovih usta širio se oštar dim. Potpuno oĉaran, pozorno sam ga promatrao. Iz nekih neobjašnjivih razloga, to me stvorenje privlaĉilo, ĉak sam se i napeo, spreman istrĉati i pozdraviti ga. Jedan majĉin pogled bio je dovoljan da se predomislim. Toga smo se stvorenja trebali bojati, izbjegavati ga pod svaku cijenu. Bio je to, naravno, ĉovjek. Prvi kojega sam ikada vidio. Muškarac nije ni pogledao u našem smjeru. Popeo se uz nasip i nestao. Nakon nekoliko trenutaka majka je izišla na svjetlo dana, podignuvši glavu kako bi se uvjerila da je opasnost nestala. Tada se opustila i sve nas umirujuće poljubila. Istrĉao sam da i sam vidim što se dogaĊa i pokunjio se kada sam shvatio da je od ĉovjeka ostao samo miris dima u zraku. Sljedećih nekoliko tjedana, Majka je svojim ponašanjem potkrepljivala ono što smo već nauĉili: ljude treba izbjegavati po svaku cijenu. Bojati ih se. Sljedeći put kada je Majka išla u lov, dopustila nam je da joj se pridruţimo. Kada se našla izvan sigurnosti brloga, postala je plašljiva i nervozna, a mi smo ĉinili isto što i ona. Izbjegavali smo otvorene prostore i šuljali se uz grmlje. Kada bismo vidjeli ĉovjeka, Majka bi se ukoĉila, napetih ramena, spremna 6

potrĉati. Tada nam se ĉinilo da je bijela mrlja na glavi jednako napadna kao i laveţ, no nitko nas nije primjećivao. Majka nam je pokazala kako razderati plastiĉne vrećice iza kuća, brzo razbacati nejestive papire i pronaći komade mesa, korice kruha i komadiće sira, koje smo ţvakali onoliko koliko smo mogli. Okusi su bili egzotiĉni, mirisi prekrasni, no Majĉin nemir utjecao je na sve nas i jeli smo brzo, ne uţivajući ni u ĉemu. Gladni je gotovo odmah povratio ono što je pojeo. Meni je to bilo jako smiješno, sve dok i mene nisu uhvatili grĉevi u ţelucu. Ĉinilo se da nam ide lakše kada smo drugi put jeli. Uvijek sam bio svjestan drugih pasa, iako sam osobno poznavao samo pse iz svoje obitelji. Ti drugi psi katkad su lajali na nas dok smo bili u lovu. Oni su bili iza ograda i vjerojatno ljubomorni što se mi slobodno krećemo, a oni su zarobljeni. Naravno, Majka nam nije dopuštala da se pribliţavamo strancima, a Brzi bi se obiĉno malo narogušio, nekako uvrijeĊen time što se itko usuĊuje pozivati nas na red dok on piški po njihovim stablima. Katkad sam ĉak vidio psa u automobilu! Prvi put kada se to dogodilo, u ĉudu sam se zagledao u njegovu glavu koja je, isplaţena jezika, virila kroz prozor. Kada me ugledao vedro je zalajao, no ja sam bio previše zapanjen da bih išta uĉinio osim podignuo nos i u nevjerici ponjušio zrak. Majka je izbjegavala i automobile i kamione, no meni nije bilo jasno kako oni mogu biti opasni kada su povremeno u njima bili i psi. Redovito je dolazio velik, glasan kamion i odnosio vreće s hranom koje su nam ljudi ostavljali i onda sljedećih dan-dva ne bi bilo mnogo hrane. Nije mi se sviĊao taj kamion, kao ni pohlepni ljudi koji su skakali iz njega i uzimali svu hranu za sebe, unatoĉ tomu što su i oni i njihov kamion predivno mirisali. Otkad smo poĉeli loviti imali smo manje vremena za igru. Majka je zareţala kada joj je Gladni pokušao polizati usta nadajući se obroku, i svi smo shvatili poruku. Ĉesto smo izlazili, skriveni od pogleda, oĉajniĉki traţeći hranu. Osjećao sam se umorno i slabo i nisam se ni pokušavao suprotstaviti Brzome kada bi mi stavio glavu na leĊa i prsima se gurao na mene. Dobro, neka bude glavni. Što se mene ticalo, moje kratke noge ionako su bile prikladnije za šuljajući trk kojem nas je Majka nauĉila. Ako je Brzi mislio da nešto dokazuje time što se koristi svojom visinom kako bi me srušio, zavaravao se. Majka je bila glavna. Sada je ispod stabla bilo jedva dovoljno mjesta za sve nas, a Majke sve dulje i dulje nije bilo. Nešto mi je govorilo da se jednoga od ovih dana više neće vratiti. Morat ćemo se sami brinuti za sebe, a Brzi će me stalno odgurivati i pokušavati uzeti moj dio. Neće biti Majke da pazi na mene. Poĉeo sam razmišljati o tome kako bi bilo da odem iz Brloga. Dan kada se sve promijenilo poĉeo je tako da je Gladni doteturao u kanal i legao, umjesto da ode u lov. Teško je disao, jezik mu je visio iz usta. Prije nego 7

što je otišla, Majka ga je nekoliko puta gurnula njuškom, a kada sam ga ja ponjušio, nije otvorio oĉi. Preko puta kanala bila je cesta i jedanput smo pokraj nje pronašli veliku, mrtvu pticu koju smo svi poĉeli trgati dok je Brzi nije uzeo i otrĉao s njom. Unatoĉ opasnosti da nas netko vidi, znali smo trĉati uz tu cestu i traţiti još mrtvih ptica. To smo radili i kada je Majka iznenada podignula glavu predosjetivši opasnost. Istoga trenutka i mi smo ĉuli zvuk pribliţavanja motora. No nije to bio bilo koji kamion. Upravo to vozilo proteklih je nekoliko dana stalno prolazilo cestom, polagano, gotovo prijeteći, kao da lovi baš nas. Pošli smo za Majkom u kanal, ali iz nekog razloga, koji nikada neću sasvim razumjeti, ja sam se zaustavio i još jedanput pogledao ĉudovišni stroj, izgubivši nekoliko sekunda prije nego što sam krenuo za Majkom prema sigurnosti tunela. Ispostavilo se da je tih nekoliko sekunda sve promijenilo – primijetili su me. Uz tiho brujanje, kombi se zaustavio toĉno iznad nas. Motor je zabrundao i ugasio se, a onda smo zaĉuli struganje ĉizama po šljunku. Majka je tiho zacviljela. Kada su se s obiju strana propusta pojavila lica, Majka se priljubila uz do i ukoĉila. Pokazali su nam zube, no nije mi se ĉinilo da to ĉine prijeteći. Lica su im bila smeĊa, kosa i obrve crni, oĉi tamne. »DoĊi, momĉe«, šapnuo je jedan od njih. Nisam znao što to znaĉi, no njegov zov ĉinio mi se prirodnim poput šuma vjetra, kao da cijeli ţivot slušam ljude. Oba muškarca imala su motke. Sada sam vidio da je na dnu tih motki bila omĉa od uţeta. Izgledali su prijeteći i osjetio sam da je Majku preplavila panika. Grebući šapama, zaletjela se spuštene glave, pokušavajući se provući kroz noge jednoga od muškaraca. Motka se spustila, zaĉulo se kratko škljocanje i nakon toga Majka se otimala i bacakala dok ju je muškarac izvlaĉio na svjetlo dana. Sestra i ja skutrili smo se od straha, a Brzi je reţao. Podignula mu se dlaka na vratu. Onda nam je svima sinulo da iako je straţnji izlaz i dalje blokiran, ulaz u tunel koji se nalazio ispred nas sada je bio ĉist. Pojurili smo naprijed. »Evo ih!«, viknuo je muškarac iza nas. Kada smo se našli na koritu potoka, shvatili smo da baš i ne znamo što dalje. Sestra i ja stali smo iza Brzoga – htio je biti glavni pa onda neka on rješava ovo. Od Majke nije bilo ni traga ni glasa. Dvojica muškaraca nalazila su se svaki na jednoj strani nasipa i svaki je mahao svojom motkom. Brzi je izbjegao jednoga, ali drugi ga je uhvatio. Sestra je iskoristila guţvu i pobjegla. Trĉala je brzo i prolazila kroz vodu koja je prskala na sve strane, no ja sam ostao stajati kao ukopan, zagledan u cestu. Iznad nas stajala je ţena duge, bijele kose. Izgledala je ljubazno. »DoĊi, psiću, u redu je. Ništa ti se neće dogoditi. DoĊi, psiću«, rekla je. 8

Nisam potrĉao, nisam se ni pomaknuo. Dopustio sam da mi prebace omĉu oko glave i stegnu je oko vrata. Motka me povlaĉila uz nasip, na vrhu kojega je stajao muškarac i uhvatio me za vrat. »On je u redu, u redu je« ţena je govorila umirujućim glasom. »Pusti ga.« »Pobjeći će«, upozorio ju je muškarac. »Pusti ga.« Pratio sam njihov razgovor bez razumijevanja. Jedino što sam shvaćao bilo je da je ta ţena glavna, iako je bila starija i manja od dvojice muškaraca. Muškarac koji me uhvatio, nevoljko mi je skinuo omĉu s vrata. Ţena je ispruţila ruke prema meni. Imala je grube, nekako koţnate dlanove s kojih se širio cvjetni miris. Pomirisao sam joj ruke pa spustio glavu. Iz njezina tijela jasno se širio osjećaj brige i njeţnosti. Kada mi je prstima prešla po krznu, prošli su me trnci. Sam od sebe, rep mi je poĉeo mahati, a kada me iznenadila podignuvši me u zrak, batrgao sam se kako bih je poljubio u lice, uţivajući u njezinu smijehu. Raspoloţenje se pokvarilo kada nam se pribliţio jedan od muškaraca noseći beţivotno tijelo Gladnoga. Pokazao ga je ţeni koja je tuţno coknula jezikom. Onda ga je odnio u kombi, do kaveza u kojima su bili Majka i Brzi pa ga podignuo do njihovih nosova kako bi ga mogli ponjušiti. Suhi, prašnjavi zrak nosio je vonj smrti, koji mi je bio prepoznatljiv poput sjećanja. Svi smo oprezno ponjušili mojega mrtvog brata i ja sam shvatio da su muškarci ţeljeli da nam bude jasno što se dogodilo Gladnome. Dok su šutke stajali na cesti, iz njih se širila tuga. No oni nisu znali koliko je bolestan Gladni bio. Nisu znali da je bio bolestan od roĊenja i da ga nije ĉekao dug ţivot. Mene su stavili u kavez, a Majka je s neodobravanjem njušila ţenin miris koji mi se utisnuo u dlaku. Uz iznenadni trzaj, kombi se ponovo pokrenuo, a mene su brzo omeli divni mirisi koji su se širili kavezom dok smo se vozili. Vozim se u kombiju! Oduševljeno sam zalajao, a Brzi i Majka iznenaĊeno su podignuli glave kada su me ĉuli. Nisam si mogao pomoći, to je bila najuzbudljivija stvar koja mi se dogodila u ţivotu, ukljuĉujući i ono kada sam umalo uhvatio ţabu. Uĉinilo mi se da je Brzi tuţan i trebalo mi je nekoliko trenutaka da shvatim: nije bilo Sestre, njegove najdraţe prijateljice. Bila je jednako izgubljena za nas kao i Gladni. Svijet je, razmišljao sam, mnogo sloţeniji nego što mi se ĉinilo. Nije se sve svodilo na to da se Majka, moja braća i sestra skrivaju od ljudi, love i igraju u kanalu. Veći dogaĊaji mogli su promijeniti sve – dogaĊaji koje su kontrolirali ljudi. Pogriješio sam u vezi s jednom stvari. Iako to tada nismo znali, ponovo ćemo se susresti sa Sestrom. 9

{ DRUGO POGLAVLJE }

amo god da smo krenuli, imao sam osjećaj da će ondje biti drugih pasa. Kavez u kojem su nas drţali bio je prepun njihovih mirisa, njihove mokraće i izmeta, pa ĉak i krvi pomiješane s dlakom i slinom. Dok je Majka šćućureno stajala raširenih šapa kako ne bi proklizala po podu kombija, koji je podrhtavao i poskakivao, Brzi i ja hodali smo spuštenih nosova, njušeći mirise razliĉitih pasa. Brzi je stalno pokušavao obiljeţiti kutove kaveza, ali kamion bi se svaki put trznuo, a on pao na pod. Jedanput je ĉak pao na Majku i zaradio brzi ugriz. Pogledao sam ga s gaĊenjem. Zar ne vidi da je nesretna? Naposljetku, kada mi je dosadilo njušenje pasa koji i nisu bili ondje, pritisnuo sam njušku o ţiĉane rešetke i duboko udahnuo vjetar. To me podsjetilo na prvi put kada sam uronio glavu u soĉne vreće smeća koje su nam bile glavni izvor hrane. I sada su mi nosnice zapuhnule tisuće mirisa koje nisam mogao prepoznati. Tako su me snaţno zapuhnule da sam poĉeo kihati. Brzi se smjestio na drugu stranu kaveza i legao. Nije mi se pridruţio kod rešetki jer je bio ljut što se on nije toga sjetio. Svaki put kada bih kihnuo, mrzovoljno bi me pogledao, kao da me ţeli upozoriti da bih sljedeći put kada to uĉinim trebao zatraţiti njegovo dopuštenje. Kad god bi me hladno pogledao, ja bih se zagledao u Majku koja je, što se mene ticalo, i dalje ovdje bila glavna iako je bilo jasno da ju je jako preplašilo sve što se dogodilo. Kada se kamion zaustavio, ţena je izišla i došla do nas, pa stavila ruke na kavez kako bismo joj mogli polizati dlanove. Majka se nije pomaknula, ali Brzi je bio razdragan kao i ja pa je stao pokraj mene, mašući repom. »Tako ste slatki. Jeste li gladni, dušice? Jeste li gladni?« Kombi je bio parkiran ispred dugaĉke, niske nastambe, a izmeĊu njegovih guma izvirivala je rijetka, pustinjska trava. »Hej, Bobby!«, viknuo je jedan od muškaraca. Reakcija na taj povik bila je nevjerojatna. Iz straţnjeg dijela kuće zaĉuo se laveţ pasa. Bilo ih je toliko da im nisam mogao toĉno odrediti broj. Brzi se uspravio na straţnje noge i stavio prednje šape na kavez, kao da će mu to pomoći da bolje vidi. Pomutnja se nastavila kada je iz kuće izišao neki muškarac. Bio je smeĊ i star i malo je šepao. Muškarci su mu se smiješili puni oĉekivanja. Kada nas je ugledao, ukopao se u mjestu i pognuo ramena.

K

10

»O, ne, señora. Ne više pasa. Imamo ih previše.« Iz njega su se širili rezignacija i ţaljenje, no nisam osjetio ljutnju. Ţena se okrenula i prišla mu. »Imamo dva štenca i njihovu majku. Imaju moţda tri mjeseca. Jedno štene je pobjeglo, a jedno uginulo.« »O, ne.« »Majka je divlja, jadnica. Prestravljena je.« »Znate što su vam prošli put rekli. Imamo previše pasa i neće nam dati dozvolu.« »Nije me briga.« »Ali señora, nemamo mjesta.« »E, sad, Bobby, znaš da to nije istina. Uostalom, što moţemo uĉiniti? Pustiti ih da ţive kao divlje ţivotinje? Oni su psi, Bobby, štenci, vidiš?« Ţena se okrenula prema kavezu, a ja sam poĉeo mahati repom kako bih joj pokazao da sam pozorno pratio što govore, iako nisam ništa razumio. »Da, Bobby, što su za tebe još tri psića?«, upitao je jedan od nasmiješenih muškaraca. »Uskoro više neću imati novca da vam plaćam, sve će otići na pseću hranu«, rekao je ĉovjek kojega su zvali Bobby. Muškarci su samo slegnuli ramenima, nasmijani od uha do uha. »Carlos, hoću da uzmeš malo mesa i vratiš se do onog potoka. Pokušaj pronaći kujicu koja je pobjegla«, rekla je ţena. Muškarac je kimnuo, smijući se Bobbyjevu izrazu lica. Shvatio sam da je ţena glavna u toj ljudskoj obitelji i još jedanput joj liznuo ruku kako bih joj se ja najviše svidio. »O, ti si dobar pas, dobar pas«, rekla mi je. Poĉeo sam skakati i tako snaţno mahati repom da sam udario Brzoga u lice, a on je poĉeo razdraţeno treptati. Muškarac kojega su zvali Carlos mirisao je na pikantno meso i egzotiĉna ulja koja nisam mogao identificirati. Posegnuo je motkom u kavez i zgrabio Majku. Brzi i ja dobrovoljno smo krenuli za njima dok su je vodili iza kuće do velike ograde. Ondje je laveţ bio zaglušujuć i osjetio sam mali ubod straha – u što se toĉno upuštamo? Bobby je mirisao nekako citrusno, na naranĉe, ali i na zemlju, koţu i pse. Malo je otvorio vrata i svojim tijelom preprijeĉio ulaz. »Maknite se! Da ste se odmah maknuli! Hajde!«, tjerao ih je. Laveţ se malo smanjio, no kada je Bobby sasvim otvorio vrata, a Carlos bacio majku unutra, sasvim je prestao. Toliko me zaprepastilo ono što sam vidio, da nisam ni osjetio nogu na leĊima kada me Bobby gurnuo u ograĊeni prostor. Psi. Posvuda su bili psi. Neki su bili veliki kao Majka, pa ĉak i veći, a neki su bili manji. No svi su se slobodno kretali u velikome oboru, golemu dvorištu 11

ograĊenome visokom drvenom ogradom. Potrĉao sam prema psima, ne mnogo starijima od mene, za koje mi se uĉinilo da se drţe prijateljski. Zaustavio sam se kada sam im već došao gotovo sasvim blizu i pretvarao da me strašno zanima nešto na tlu. Tri psa ispred mene imala su svijetlo krzno i sve su bile ţenke, tako da sam se zavodljivo pomokrio po hrpici zemlje pa otišao do njih pristojno im ponjušiti straţnjice. Bio sam tako sretan što su se stvari ovako razvile da sam poţelio zalajati, ali Majci i Brzome nije bilo jednako lako. Zapravo, Majka je hodala uz ogradu, nosa pritisnuta o tlo, pokušavajući pronaći izlaz. Brzi se pribliţio skupini muţjaka i ukoĉeno je stajao, a rep mu je podrhtavao, dok su on i muţjaci naizmjence obiljeţavali stup. Jedan od muţjaka stao mu je na put, a drugi ga je došao agresivno ponjušiti odostraga. Tada se moj siroti brat preplašio. Straţnjica mu se objesila, a kada se okrenuo prema muţjaku iza sebe, spustio je rep izmeĊu nogu. Nisam bio ni najmanje iznenaĊen kada je nekoliko sekunda poslije leţao na leĊima, izvijajući se nekako oĉajniĉki zaigrano. Zakljuĉio sam da više nije glavni. Dok se sve to dogaĊalo, jedan drugi muţjak, zdepast i visok, spuštenih ušiju, stajao je potpuno mirno na sredini dvorišta, promatrajući Majku kako oĉajniĉki trĉi ukrug. Nešto mi je govorilo da se od svih pasa na dvorištu upravo toga trebam paziti. I, naravno, ĉim je prestao ukoĉeno stajati i krenuo prema ogradi, psi koji su okruţili Brzoga prestali su se zabavljati i pozorno su podignuli glave. Desetak metara od ograde, osamljeni se muţjak prijeteći zatrĉao prema Mami koja se zaustavila i šćućurila. Muţjak se postavio ispred nje i zatvorio joj put. Rep je drţao uspravno poput strijele. Dopustila mu je da je ponjuši po cijelome tijelu, i dalje skutrena uz ogradu. Nagonski sam osjetio potrebu da joj otrĉim pomoći, a siguran sam da je isto osjetio i Brzi. No nekako sam znao da bi to bilo pogrešno. To je bio Glavni Pas, taj muţjak, krupan mastif smeĊe glave i tamnih, vlaţnih oĉiju. Majĉino podreĊivanje jednostavno je bilo u skladu s prirodnim redom. Nakon što ju je dobro prouĉio, Glavni Pas štedljivo se pomokrio o ogradu, a Majka je poslušno ponjušila njegovu mokraću. Nakon toga je otišao i više nije obraćao pozornost na nju. Majka je izgledala kao da se ispuhala i neopazice se iskrala i sakrila iza gomile ţeljezniĉkih pragova. U jednome trenutku, ĉopor muţjaka došao je i do mene, ali ja sam ĉuĉnuo što bliţe podu i, lizao ih po licu, kako bih im jasno dao do znanja da sa mnom neće imati nikakvih problema i da je moj brat taj koji je problematiĉan, a ne ja. Ja sam se samo htio igrati s one tri kujice i istraţivati dvorište koje je bilo puno loptica, gumenih kostiju i raznih predivnih mirisa i zabavnih stvari. Bistra voda stalno je curila u korito i pruţala nam osvjeţenje kada god smo ga poţeljeli, a muškarac po imenu Carlos dolazio je u dvorište jedanput na dan i 12

ĉistio naš izmet. U pravilnim intervalima svi bismo poĉeli glasno lajati iz ĉistoga uţitka. A hranjenje! Dva puta dnevno, Bobby, Carlos, Señora i onaj drugi ĉovjek došli bi u ĉopor i razdijelili nas u skupine prema starosti. Istresli bi vreće hrane u velike zdjele i mi bismo uronili glave u njih i jeli koliko god smo mogli! Bobby je stajao pokraj nas i kada bi procijenio da neki od pasa nije dobio dovoljno (obiĉno su to bile najmanje kujice), podignuo bi ga i dao mu punu šaku hrane, a nas ostale bi odgurivao. Majka je jela s odraslim psima i katkad bih zaĉuo reţanje s njihove strane, ali kada bih pogledao prema njima, vidio sam samo mahanje repova. Što god da bilo to što su oni jeli, divno je mirisalo, ali muškarci bi se umiješali i zaustavili nas kada bi netko od mladaca pokušao otići na onu stranu da vidi što se ondje dogaĊa. Ţena, Señora, bi se sagnula i dopustila nam da je ljubimo po licu i dlanovima bi nam prolazila po krznu i smijala se i smijala. Rekla mi je da se zovem Toby. Govorila mi je to svaki put kada bi me vidjela: Toby, Toby, Toby. Bio sam siguran da sam joj ja daleko najdraţi od svih pasa – zar sam mogao ne biti? Najbolja prijateljica bila mi je ţućkastosmeĊa kujica koja se zvala Coco i koja me pozdravila prvi dan. Noge su joj bile bijele, nos ruţiĉast, dlaka gruba i oštra. Bila je dovoljno mala da sam mogao drţati korak s njom unatoĉ svojim kratkim nogama. Coco i ja po cijele smo se dane hrvali. Obiĉno bi nam se pridruţile i druge kujice, a katkad i Brzi koji je uvijek ţelio igrati igru u kojoj bi on završio kao Glavni Pas. MeĊutim, svoju je grubu igru morao drţati pod kontrolom jer bi, kada bi postao previše nasilan, do nas bio poslan jedan od muţjaka kako bi ga nauĉio lekciju. Kada bi se to dogodilo, uvijek sam se pretvarao da Brzoga vidim prvi put u ţivotu. Volio sam svoj svijet, Dvorište. Volio sam trĉati kroz blato pokraj korita s vodom, šapama razbacivati vlaţnu zemlju koja bi mi prljala krzno. Volio sam kada bismo svi poĉeli lajati, iako sam rijetko shvaćao zašto to ĉinimo. Volio sam natjeravati Coco i spavati na gomili pasa i njušiti njihovu kakicu. Ĉesto bih padao s nogu od umora, iscrpljen od igre, deliriĉno sretan. I stariji psi su se igrali – ĉak se i Glavnoga Psa moglo vidjeti kako trĉi dvorištem s rastrganom plahtom u ustima, dok ga drugi psi naganjaju pretvarajući se da ga ne mogu dostići. No Majka se nikada nije igrala. Iskopala si je rupu iza ţeljezniĉkih pragova i većinu vremena samo leţala ondje. Kada bih otišao do nje da vidim kako je, zareţala bi kao da ne zna tko sam. Jedne veĉeri nakon obroka, kada su psi bili dremljivi i ispruţeni na Dvorištu, ugledao sam Majku kako se potajno izvlaĉi iz svojega skrovišta i šulja prema vratima. Ţvakao sam gumenu kost, umirujući stalnu potrebu da nešto ţvaĉem zbog bolova u ustima, ali prestao sam i znatiţeljno se zagledao u nju 13

dok je sjedila ispred vrata. Dolazi li netko? Nakrivio sam glavu, pomislivši kako bi psi dosad već poĉeli lajati da nam je netko došao u posjet. Mnogih veĉeri, Carlos, Bobby i drugi muškarci sjedili bi za malenim stolom i razgovarali. Otvorili bi bocu iz koje se širio oštar kemijski miris pa je dodavali jedan drugome. No ne i ove noći – psi su bili sami u Dvorištu. Majka je ustala na straţnje noge i prednjim šapama pritisnula drvena vrata, a zubima uhvatila metalnu okruglu kvaku. Bio sam zbunjen. Zašto bi, pitao sam se, ţvakala tu stvarcu kad su posvuda bile razbacane savršeno dobre gumene kosti? Okretala je glavu ulijevo i udesno, jer oĉito nije uspijevala dobro zagristi. Pogledao sam Brzoga, ali on je ĉvrsto spavao. A onda se dogodilo nešto zapanjujuće – vrata su se otvorila. Moja majka je otvorila vrata! Spustila se na sve ĉetiri i tijelom odgurnula vrata, oprezno njušeći zrak s druge strane ograde. A onda se okrenula i pogledala me sjajnih oĉiju. U njima se jasno vidjelo što mi ţeli reći: ona odlazi. Ustao sam da joj se pridruţim, a Coco, koja je leţala u blizini, lijeno je podignula glavu pa kratko trepnula, a onda uzdahnula i ponovo se rastegnula na pijesku. Ako odem, više nikada neću vidjeti Coco. Bio sam rastrgan izmeĊu odanosti Majci, koja me hranila i pouĉavala i brinula se za mene, i odanosti ĉoporu, koji je ukljuĉivao i mojega bezvrijednoga brata, Brzoga. Majka nije ĉekala da odluĉim. Neĉujno se iskrala u tminu nadolazeće noći. Ako je ţelim dostići, morat ću poţuriti. Jurnuo sam kroz otvorena vrata i pošao za njom u nepredvidljivi svijet na drugoj stani ograde. Brzi nije ni vidio da smo otišli.

14

{ TREĆE POGLAVLJE }

N

isam daleko stigao. Nisam se mogao kretati onako brzo kao Majka, a osim toga, ispred kuće je bilo neko ţbunje koje sam imao potrebu obiljeţiti. Nije me ĉekala, nije se ni osvrnula. Posljednji put kada sam vidio Majku, radila je ono što najbolje zna – nestajala u sjeni, neprimijećena, neopaţena. Ne tako davno, sve što sam ţelio od ţivota bilo je priljubiti se uz Majku, a njezin jezik i toplo tijelo znaĉili su mi više nego bilo što drugo. No sada, dok sam je gledao kako nestaje, shvatio sam da time što me ostavlja jednostavno ĉini ono što naposljetku moraju uĉiniti sve pseće majke. Potreba da je slijedim bila je posljednja refleksna radnja u odnosu koji se zauvijek promijenio onoga dana kada je naša obitelj stigla u Dvorište. Noga mi je još bila u zraku kada je Señora izišla na trijem, zaustavivši se kada me vidjela. »Toby, pa kako si izišao?« Ako ţelim pobjeći, moram odmah potrĉati. Naravno, nisam to uĉinio. Umjesto toga, mahnuo sam repom i skoĉio na Señorine noge, pokušavajući joj polizati lice. Njezin cvjetni miris bio je obogaćen predivnim, masnim vonjem po piletini. Zagladila mi je uši, a ja sam pošao za njom, ovisan o njezinu dodiru, dok je brzim koracima grabila prema još uvijek otvorenim vratima, iza kojih je tromo snivao pseći ĉopor. Njeţno me pogurnula pa ušla za mnom. Onoga trenutka kada su se vrata zatvorila, psi su bili na nogama i odmah dotrĉali do nas. Señora ih je mazila i obraćala im se umirujućim glasom, a ja sam malo bjesnio zbog toga što mi se više ne posvećuje puna pozornost. To mi se ĉinilo jako nepravednim: odrekao sam se Majke da budem sa Señorom, a ona se, evo, ponašala kao da nisam ništa posebniji od svih ostalih! Kada je Señora otišla, vrata su se zatvorila uz ĉvrst, metalan zvuk, ali nikada ih više neću doţivljavati kao nepremostivu prepreku. Hrvao sam se s Coco kada se nekoliko dana poslije Majka vratila. Barem sam mislio da mi je to majka – bio sam ometen novim trikom u našoj vjeĉnoj igri hrvanja – naime, zaokruţio bih iza Coco i popeo joj se na leĊa, prednjim šapama drţeći je za tijelo. Ta mi je igra bila divna i nisam shvaćao zašto je Coco bila tako mrzovoljna, izvijala se i reţala na mene. Osjećao sam da je to prava stvar. Kako je moguće da ona to ne vidi?

15

Kada je Bobby otvorio vrata, podignuo sam pogled i ugledao Majku kako nesigurno stoji. Radosno sam potrĉao preko dvorišta prema njoj i za sobom pokrenuo vojsku pasa, ali usporio sam kada sam se pribliţio. Ta kujica imala je iste oznake na krznu kao i Majka – crnu mrlju preko jednoga oka, tupu njušku i kratku dlaku, ali nije bila Majka. Kada smo joj prišli, skutrila se i ispustila tanak mlaz mokraće, pokazavši nam tako svoju podloţnost. Kruţio sam oko nje zajedno s ostalim psima, iako je Brzi odmah odmarširao do nje kako bi joj ponjušio straţnjicu. Bobbyju su ramena bila jednako onako pognuta kao kada nas je ono prvi puta stavio u kombi, no stajao je blizu kujice, štiteći je svojim tijelom. »Bit će sve u redu, curo«, rekao je. Bila je to Sestra. Gotovo sam je zaboravio, a sada, dok sam je prouĉavao, shvatio sam koliko ţivot mora biti drugaĉiji s druge strane ograde. Bila je mršava, rebra su joj se jasno vidjela, a niz bok joj se spuštao bijeli, vlaţan oţiljak. Njuška joj je vonjala na pokvarenu hranu, a kada se skutrila, iz mjehura joj se širio odvratan miris. Brzi je bio izvan sebe od sreće, ali Sestra je bila previše preplašena zbog ostatka ĉopora da bi prihvatila njegov poziv na igru. Ponizno je puzala pred Glavnim Psom i dopuštala da je svi psi njuše ni ne pomaknuvši se kako bi moţda ipak pokazala da postoje neke granice. Kada su se prezirno maknuli od nje, Sestra je kradomice prouĉila prazno korito u koje su nam stavljali hranu te popila malo vode kao da je krade. Znaĉi, to se dogodi psima koji pokušavaju ţivjeti u svijetu bez ljudi – budu zgaţeni, poraţeni, izgladnjeli. Sestra je pokazatelj onoga što bi nam se svima dogodilo da smo ostali u kanalu. Brzi je stalno visio uz nju. Palo mi je na pamet da mu je Sestra oduvijek bila najdraţa, vaţnija ĉak i od Majke. Gledao sam kako je ljubi i pravi naklone pred njom, ne osjećajući ljubomoru – ja sam imao Coco. Ono što jest budilo moju ljubomoru bila je paţnja koju su Coco pruţali neki drugi muţjaci, koji su, izgleda, mislili da mogu doći do nje i igrati se s njom kao da ja nisam ondje, što, pretpostavljam, i jesu mogli. Znao sam svoje mjesto u ĉoporu i bio sretan zbog osjećaja reda i sigurnosti koji sam time dobivao, ali ţelio sam Coco samo za sebe i nije mi se sviĊalo kada bi me netko grubo izgurao. Ĉinilo se da svi muţjaci ţele igrati igru koju sam ja izmislio – kruţiti oko Coco i pokušavati skoĉiti na nju, ali sa zadovoljstvom sam primijetio da se ona ne ţeli igrati ni s njima. Jutro nakon što je stigla Sestra, Bobby je došao u dvorište i uzeo Brzoga, Sestru, Coco i još jednoga mladoga muţjaka – ţivahna, pjegava goniĉa kojega su muškarci zvali Paperje – i zajedno sa mnom sve ih stavili u kavez u straţnjemu dijelu kombija. 16

Kavez je bio prenatrpan i buĉan, ali volio sam snaţno strujanje zraka i izraz na licu Brzoga kada bih kihnuo na njega. Zapanjujuće, jedna dugodlaka ţenka iz ĉopora vozila se u kabini s Carlosom i Bobbyjem. Zašto se ona moţe voziti na prednjemu sjedalu, pitao sam se. I zašto bi mi tijelom prostrujio drhtaj kada bi kroz otvorene prozore do mene dopro njezin miris? Zašto bih se tada odjedanput osjetio divljim? Parkirali smo pokraj staroga, kvrgava stabla koje je pruţalo jedinu vidljivu sjenu na vrelome parkiralištu. Bobby je ušao u zgradu, sa sobom vodeći ţenku koja se vozila u kabini, a Carlos je došao do vrata kaveza. Svi osim Sestre nagrnuli smo prema njemu. »Hajde, Coco. Coco«, rekao je Carlos. Osjećao sam miris kikirikija i bobica na njegovim prstima, te još neki slatkasti miris koji nisam znao prepoznati. Svi smo ljubomorno lajali dok su Coco odvodili u zgradu, a onda smo lajali zato što smo lajali. Velika, crna ptica sletjela je na stablo iznad nas i zagledala se u nas kao da smo idioti, pa smo neko vrijeme lajali i na nju. Bobby se vratio do kamioneta. »Toby«, zovnuo me. Ponosno sam zakoraĉio prema njemu, prihvativši koţnatu petlju oko vrata prije nego što sam skoĉio na beton koji je bio tako vruć da su me boljeli jastuĉići na šapama. Dok sam ulazio u zgradu, nisam se ni osvrnuo prema onim gubitnicima u kavezu. Zgrada je bila iznenaĊujuće hladna i natopljena mirisima pasa i drugih ţivotinja. Bobby me odveo niz hodnik pa me podignuo i stavio na svjetlucavi stol. Ušla je neka ţena, a ja sam mahnuo repom kada mi je stavila mekane, njeţne prste u uši i opipavala mi vanjsku stranu grla. Ruke su joj mirisale na snaţne kemikalije, ali joj je odjeća mirisala na druge ţivotinje, ukljuĉujući Coco. »Koji je ovo?« upitala je. »Toby«, rekao je Bobby. Kada sam ĉuo da su izgovorili moje ime, snaţnije sam mahnuo repom. »Što ste ono rekli, koliko ste ih danas doveli?« Dok je razgovarala s Bobbyjem, malo mi je podignula laloke kako bi se mogla diviti mojim zubima. »Tri muţjaka, tri ţenke.« »Bobby«, rekla je ţena. Mahnuo sam repom jer sam prepoznao njegovo ime. »Znam, znam.« »Upast ćete u nevolju«, rekla je ţena. Opipavala me po cijelome tijelu i pitao sam se bi li bilo u redu da zastenjem od uţitka. »Ondje nema susjeda koji bi se ţalili.« »Ali postoje zakoni. Ne moţe stalno uzimati nove pse. Već ih je previše. To nije higijenski.« 17

»Ona kaţe da će inaĉe psi uginuti. Nema dovoljno ljudi da ih uzmu.« »To je protuzakonito.« »Molim vas, nemojte reći, doktorice.« »Bobby, stavljate me u neugodan poloţaj. Moram se brinuti za njihovu dobrobit.« »Dovodimo ih k vama ako su bolesni.« »Netko će vas tuţiti, Bobby.« »Molim vas, nemojte.« »O, ne ja. Ja neću ništa reći a da najprije ne obavijestim vas, pruţim vam priliku da pronaĊete rješenje. U redu, Toby?« Liznuo sam je po ruci. »Dobar deĉko. Sad ćemo te odvesti na kirurgiju. Sredit ćemo te zaĉas.« Bobby se zasmijuljio. Uskoro su me odveli u neku drugu prostoriju. Ondje je bilo izrazito svijetlo, ali ugodno hladno. Soba je bila puna onoga snaţnoga mirisa kemikalija koji se širio i od ljubazne gospoĊe. Bobby me ĉvrsto drţao i ja sam mirno leţao, nekako osjećajući da je to ono što ţeli od mene. Dobro sam se osjećao dok me tako drţao pa sam lupnuo repom. Osjetio sam kratak, oštar bol iza vrata, no nisam se ţalio nego sam snaţno mahao repom kako bih im pokazao da mi to ne smeta. Sljedeće ĉega se sjećam bilo je da sam ponovo u Dvorištu! Otvorio sam oĉi i pokušao ustati, ali nisam se uspijevao osoviti na noge. Bio sam ţedan, ali previše umoran da odem do vode. Spustio sam glavu i nastavio spavati. Kada sam se probudio, odmah sam shvatio da imam nešto oko vrata, nekakav bijeli ĉunj koji je tako glupo izgledao da sam se bojao da bi me mogli izbaciti iz ĉopora zbog njega. Osjećao sam kako me izmeĊu straţnjih nogu nešto svrbi i boli, ali nisam mogao zubima dohvatiti to mjesto zbog blesava ovratnika. Oteturao sam do vode i malo popio. Osjećao sam muĉninu u ţelucu, a cijeli donji dio tijela me jako, jako bolio. Prema mirisima u dvorištu, procijenio sam da sam propustio veĉeru, ali u tom trenutku uopće me nije bilo briga. Pronašao sam kutak Dvorišta gdje je tlo bilo hladno i uz stenjanje se izvalio na pod. Brzi je leţao ondje i pogledao prema meni. I on je nosio taj smiješni ovratnik. Što nam je to Bobby uĉinio? Nigdje nije bilo onih triju ţenki koje su s nama ušle u zgradu u kojoj je bila ljubazna gospoĊa. Sutradan sam šepuckao po Dvorištu, traţio Cocine mirise, ali nije bilo tragova da se vratila s nama. Osim poniţenja koje sam osjećao zbog glupoga ovratnika, morao sam pretrpjeti još jedno poniţenje kada su mi svi muţjaci iz ĉopora došli ponjušiti bolno podruĉje. Glavni Pas izvrnuo me na leĊa, gurnuvši me ne baš njeţno i

18

tako sam leţao u svojem jadu dok su me najprije on, a potom i ostali muţjaci, njuškali ne skrivajući prezir. Nisu pokušali istu stvar kada su se nekoliko dana poslije u dvorištu pojavile ţenke koje su s nama išle u onu zgradu. Bio sam izvan sebe od sreće što vidim Coco, koja je takoĊer nosila neobiĉni ovratnik, a Brzi je ĉinio sve što je mogao kako bi utješio Sestru, kojoj je, bilo je to jasno, cijeli proces bio traumatiĉan. Carlos nam je na kraju skinuo ovratnike i od toga trenutka bio sam nekako manje zainteresiran za igru u kojoj skaĉem Coco na leĊa. No zato sam otkrio novu: praveći se vaţan, došao bih do Coco drţeći gumenu kost u zubima i poĉeo je bacati u zrak pa puštati da padne na zemlju. Ona bi se pretvarala da je ne ţeli, gledala bi ustranu, ali svaki put kada bih nosom gurnuo kost prema njoj, pogledala bi je. Naposljetku bi izgubila kontrolu i bacila se na kost, ali ja sam je tako dobro poznavao da bih svaki put uspio zgrabiti kost prije nje. Uzmicao bih od nje radosno mašući repom, a katkad bi me poĉela natjeravati i onda bismo trĉali praveći velike krugove, što je bio moj omiljeni dio igre. Katkad bi zijevnula praveći se da se dosaĊuje i ja bih se ponovo pribliţio, draţeći je gumenom kosti sve dok više ne bi mogla izdrţati i ponovo bi se bacila na nju. Toliko sam volio tu igru da sam je ĉak i sanjao. Katkad je bilo i pravih kostiju, ali tada se postupalo drugaĉije. Carlos bi došao na dvorište s masnom vrećom u rukama i dijelio bi pougljenjene poslastice, pritom izvikujući naša imena. Carlos nije shvaćao da bi prvu kost uvijek trebao davati Glavnome Psu, ali meni to nije smetalo. Ne bih uvijek dobio kost, no kada bi se to dogodilo, Carlos bi rekao: »Toby. Toby«, i pruţio mi kost pred nosom nekoga drugoga psa. Kada su tu bili ljudi, pravila su bila drugaĉija. Jedanput, kada je Brzi dobio kost, a ja nisam, vidio sam nešto nevjerojatno. Brzi je leţao na drugoj strani dvorišta, mahnito ţvaĉući kost s koje su se širili opojni mirisi. Pribliţio sam mu se kako bih ga sa zavišću promatrao, tako da sam se zatekao na mjestu dogaĊaja kada mu je prišao Glavni Pas. Brzi je malo raširio noge, kao da se sprema ustati i kada mu se Glavni Pas pribliţio, Brzi je prestao ţvakati i duboko je zareţao. Nitko nikada nije zareţao na Glavnoga Psa. MeĊutim, osjećao sam da je Brzi u pravu – to je bila njegova kost, kost koju mu je dao Carlos i ĉak je ni Glavni pas nije imao pravo uzeti. No kost je bila tako ukusna da si Glavni Pas nije mogao pomoći. Gurnuo je glavu prema njoj i tada ga je Brzi napao – oštro je zaškljocao zubima ravno prema njušci Glavnoga Psa! Brzome su se podignuli kutovi usana, a oĉi postale dva proreza. Glavni Pas buljio je u njega kao da je zapanjen tom otvorenom pobunom, a onda se, kraljevski uzdignute glave, okrenuo i podignuo nogu na ogradu, ne obrativši više pozornost na Brzoga. Znam da je Glavni Pas mogao uzeti nagradu koja je pripadala Brzome, da je to ţelio. Imao je moć i već ju je bio pokazao. Vidio sam što se dogodilo otprilike u vrijeme kada smo išli u posjet onoj ljubaznoj gospoĊi u hladnoj zgradi: muţjaci su se okupili oko jedne od ţenki, njušeći je i mokreći naokolo 19

kao da svi imaju isti, mahniti cilj. Ţao mi je što to moram reći, ali i ja sam bio u toj skupini pasa. Ne mogu to objasniti. Jednostavno, bilo je neĉeg neodoljivo zanimljivog u vezi s njom. Kad god ju je neki muţjak pokušao pomirisati odostraga, ţenka je sjela. Uši su joj bile priljubljene uz glavu i vidjelo se njezino poniţenje, ali je svejedno zareţala nekoliko puta. Svaki put kada je to uĉinila, muţjaci su se odmaknuli kao da je upravo postala Glavni Pas. Stajali smo tako blizu jedan drugoga da je bilo nemoguće izbjeći sudaranje, i u tom je trenutku izbila tuĉnjava izmeĊu Glavnoga Psa i najvećega muţjaka u ĉoporu, golema crno-smeĊeg psa kojeg je Bobby zvao Rottie. Glavni Pas borio se struĉno i uĉinkovito, zgrabivši Rottieja za straţnji dio vrata i povukavši ga prema dolje. Mi ostali u širokome smo se luku odmaknuli od njih i sve je zapravo bilo gotovo za nekoliko trenutaka – Rottie se prevalio na leĊa pokazujući da se predaje. MeĊutim, na buku je reagirao Carlos, koji je viknuo: »Hej! Hej! Dosta.« Carlos je stajao na dvorištu. Muţjaci su ga ignorirali, a Coco je otišla do njega da je pomazi. Nakon što nas je nekoliko minuta promatrao, Carlos je pozvao ţenku koja je dobivala svu paţnju i odveo je iz dvorišta. Ponovo sam je vidio tek sljedećega jutra u kamionetu, kada smo se vozili u posjet ljubaznoj gospoĊi u hladnoj sobi; sjedila je na prednjemu sjedalu s muškarcima. Nakon što je Brzi pojeo kost do kraja, ĉinilo se da nije više siguran u vezi sa svojom odlukom da se suprotstavi Glavnome Psu, koji je stajao s druge strane. Spustio je glavu i polako se odvukao do njega. I dalje spuštene glave, lagano je mahao potpuno spuštenim repom. Nekoliko ga je puta naklonom pozvao na igru, što je Glavni Pas ignorirao, a onda ga je Brzi polizao po ustima. To je, ĉini se, bila dovoljna isprika pa se Glavni Pas malo igrao s Brzim, okrenuo ga na leĊa i dopustio mu da ga grize za vrat, a onda je naglo otišao. Tako je Glavni Pas odrţavao red, pokazujući svakome od nas gdje mu je mjesto, ali ne iskorištavajući svoj poloţaj da bi krao hranu koju nam daju muškarci. Naš je ĉopor bio sretan sve do dana kada je došao Šiljko. Nakon toga više ništa nije bilo isto.

20

{ ĈETVRTO POGLAVLJE }

oĉelo mi se ĉiniti da se ţivot promijenio baš kada sam pomislio da sam ga sasvim shvatio. Dok smo trĉali s Majkom, nauĉio sam se bojati ljudi i skupljati ostatke hrane; nauĉio sam smiriti Brzoga tako da bude dobro raspoloţen. A onda su došli ljudi i odveli nas u Dvorište i sve se promijenilo. Na Dvorištu sam se brzo prilagodio ţivotu u ĉoporu. Nauĉio sam voljeti Señoru i Carlosa i Bobbyja, i baš kad je moja igra s Coco poĉela dobivati drugaĉiji, sloţeniji oblik, odveli su nas u posjet ljubaznoj gospoĊi u hladnoj sobi i ona potreba koju sam prije osjećao kada sam bio blizu Coco, sasvim je nestala. I dalje sam provodio većinu dana grickajući je i dopuštajući njoj da gricka mene, ali bez onih neobiĉnih i neshvatljivih poriva koje sam povremeno dobivao. IzmeĊu dvaju svjetova – onoga vani i onoga u Dvorištu – stajala su vrata koja je Majka otvorila. Toliko sam ĉesto pomišljao na onu noć kada je pobjegla da sam gotovo mogao osjetiti metalnu kvaku u ustima. Majka mi je pokazala kako da se oslobodim, ako to ţelim. No ja nisam bio kao ona. Volio sam Dvorište. Ţelio sam pripadati Señori. Zvao sam se Toby. S druge strane, Majka je bila tako nedruštvena da se ĉinilo kako nitko i ne primjećuje da je nema. Señora joj nije ni ime dala. Brzi i Sestra svako toliko njuškali su udubinu iza ţeljezniĉkih pragova u kojoj je Majka leţala, no osim toga nisu pokazivali nikakvu zabrinutost zbog njezina nestanka. Ţivot je išao dalje, baš kao i prije. A onda, kada je odreĊen svaĉiji status u ĉoporu, kada sam se ja hranio na koritu iz kojega su jeli odrasli, a Carlos nam kradomice donosio kosti i Señora nas ljubila i davala nam slastice, došao je novi pas. Zvao se Šiljko. Ĉuli smo da su zalupila vrata Bobbyjeva kamioneta pa smo svi poĉeli lajati, iako je toga dana bilo toliko vruće da neki od nas koji su leţali u sjeni nisu ĉak ni ustali s poda. Vrata su se otvorila i ušao je Bobby vodeći velika, mišićava muţjaka. Zastrašujuće je kada se cijeli ĉopor zaleti na tebe dok stojiš na ulaznim vratima, ali novi pas nije se ni pomaknuo. Bio je taman i širok kao Rottie, a visok kao Glavni Pas. Nije imao rep, ali nije mahao ni onim batrljkom koji je imao, a stajao je tako da je teţinu rasporedio na sve ĉetiri noge. Potmulo je zareţao.

P

21

»Mir, Šiljko. U redu je«, Bobby je rekao. Naĉin na koji je Bobby izgovorio »Šiljko«, dao mi je do znanja da je to njegovo ime. Odluĉio sam da ću pustiti druge da ga prvi prouĉe. Kao obiĉno, Glavni Pas drţao se odostraga, ali sada je izronio iz hlada pokraj cijevi iz koje je išla voda i otrĉao prema pridošlici. »Polako«, rekao je Bobby. Bobbyjeva napetost u valovima se proširila cijelim ĉoporom i osjetio sam kako mi se diţu dlake na leĊima, iako nisam bio siguran zašto. Glavni Pas i Šiljko ukoĉeno su se odmjeravali i nijedan nije popuštao. Ĉopor ih je ĉvrsto okruţivao. Šiljkovo lice bilo je prekriveno oţiljcima – udubinama u obliku suza i blijedosivim kvrgama koje su se isticale na njegovu tamnome krznu. Nešto u naĉinu na koji nas je Šiljko promatrao, svakoga od nas koji smo stajali poredani nasuprot njemu, budilo je u meni strah, iako je rezultat na kraju bio onakav kakav je i trebao biti. Šiljko je dopustio Glavnome Psu da stavi glavu na njegova leĊa, iako se nije sagnuo ni spustio bliţe tlu. Umjesto toga, Šiljko je otišao do ograde, oprezno je ponjušio pa podignuo nogu. Muţjaci su se odmah poredali iza Glavnoga Psa i napravili isto to na istome mjestu. Señorino lice pojavilo se iznad vrata i veći dio onog osjećaja napetosti odmah je nestao. Nekoliko nas je izišlo iz kruga i otrĉalo do nje, skoĉivši prednjim šapama na ogradu kako bi nas mogla pomaziti po glavama. »Vidiš? Bit će mu dobro«, rekla je Señora. »Takav pas uzgojen je za borbe, Señora. Nije on kao ostali, ne, gospojo.« »Budi dobar pas, Šiljko«, doviknula mu je Señora. Ljubomorno sam pogledao prema novome psu, ali on je na svoje ime reagirao samo joj dobacivši pogled, kao da mu to ništa ne znaĉi. Toby, ţelio sam da kaţe. Dobar pas, Toby. Umjesto toga, rekla je, »Nema loših pasa, Bobby, samo loših ljudi. Oni samo trebaju ljubav.« »Nekada su slomljeni iznutra, Señora. I ništa im ne moţe pomoć’.« Señora je odsutno spustila ruku i poĉeškala Coco iza ušiju. Mahnito sam joj gurao nos pod ruku, ali ĉinilo se da me uopće ne primjećuje. Poslije je Coco sjela ispred mene marljivo ţvaĉući gumenu kost. Pravio sam se da je ne vidim, i dalje povrijeĊen time što sam ja, Señorin miljenik, bio tako grubo zanemaren. Coco se izvalila na leĊa igrajući se s kosti – vadila ju je iz usta i bacala, drţala tako slabo da sam znao da joj je mogu uzeti, pa sam se bacio na nju! No Coco se otkotrljala od mene i onda sam je lovio po dvorištu, bijesan što je promijenila pravila igre. Bio sam toliko zaokupljen vraćanjem glupe kosti, jer ja sam je trebao imati, a ne Coco, da nisam ni vidio kako je poĉelo, samo sam shvatio da je tuĉnjava za koju smo svi znali da se mora dogoditi, iznenada već krenula.

22

Inaĉe je borba s Glavnim Psom bila brzo gotova i završila bi tako da je pas niţega statusa prihvatio kaznu zbog pokušaja da promijeni hijerarhiju u ĉoporu. No ĉinilo se da ova grozna bitka, glasna i okrutno divlja, nikako ne prestaje. Oba su se psa propela na straţnje noge i prednjima se uhvatila u koštac, boreći se da zauzmu viši poloţaj, dok su im zubi bljeskali na suncu. Nikada do tada nisam ĉuo nešto tako divlje i zastrašujuće kao što je to bilo njihovo reţanje. Glavni Pas pokušao je napraviti ono što uvijek radi – uhvatiti protivnika za straţnji dio vrata, jer ga tako moţe kontrolirati a da mu ne nanese trajnu štetu. No Šiljko se otresao i nekoliko puta škljocnuo zubima dok nije uhvatio Glavnoga Psa za njušku. Iako ga je to stajalo krvave posjekline ispod uha, Šiljko je sada imao prednost nad Glavnim Psom i sve je više i više pritiskao glavu našega voĊe prema tlu. Ĉopor nije uĉinio ništa, nije mogao ništa uĉiniti osim dahtati i nervozno kruţiti. MeĊutim, vrata su se otvorila i utrĉao je Bobby, za sobom vukući dugaĉko crijevo. Snaţan mlaz vode udario je oba psa. »Hej! Prestanite! Hej!« viknuo je. Glavni Pas prestao se boriti, priznajući Bobbyjev autoritet, ali Šiljko nije popuštao i samo ga je ignorirao. »Šiljko!« Bobby je viknuo. Zamahnuo je crijevom i uperio ga Šiljku u glavu, a krv je šiknula u zrak. Šiljko se napokon odmaknuo, tresući glavom kako bi izbjegao mlaz vode. Pogled koji je uputio Bobbyju bio je ubojit. Bobby se odmaknuo, drţeći crijevo ispred sebe. »Što se dogodilo? Novi? El combatiente?« Carlos je viknuo ulazeći u dvorište. »Si. Este perro será el problema«, Bobby je odgovorio. Señora se pridruţila muškarcima na dvorištu i nakon dugog vijećanja, pozvali su Glavnoga Psa i oĉistili mu rane onom kemikalijom oštroga mirisa koju sam odmah povezao s ljubaznom gospoĊom u hladnoj sobi. Kada mu je Carlos nešto stavljao na male posjekline po glavi, Glavni Pas se spuštenih ušiju migoljio, dahtao i lizao se. Mislio sam da Šiljko neće dopustiti da to i njemu naprave, ali on je bez protesta stajao dok su mu ĉistili posjeklinu ispod uha. Ĉinilo se kao da je nekako naviknut na to i da prihvaća kemijski miris kao nešto što se dogaĊa nakon borbe. Sljedećih nekoliko dana bilo je prava agonija. Nismo više znali gdje nam je mjesto, posebno muţjaci. Šiljko je sada bio neupitni voĊa i to nam je jasno dao do znanja tako što je na Dvorištu svakoga od nas izazvao licem u lice. I Glavni Pas je to bio uĉinio, ali ne ovako: za Šiljka je i najmanji prekršaj bio razlog za discipliniranje, a kazna je najĉešće ukljuĉivala brz i bolan upozoravajući ugriz. Kada bi igra postala previše buĉna i nametljiva na njegovu podruĉju, Glavni Pas bi nas samo upozorio – zurenjem ili moţda reţanjem. Šiljko je patrolirao po dvorištu po 23

cijeli dan otresajući se na nas bez razloga. U njemu je postojala neka crna energija, nešto ĉudno i zlokobno. Kada su se muţjaci natjecali za nove poloţaje unutar ĉopora i izazivali jedan drugoga, Šiljko je bio ondje te bi se preĉesto i sam umiješao, kao da nije bio u stanju oduprijeti se porivu da se baci u borbu. To je bilo nepotrebno i samo nas je smućivalo, stvaralo toliko napetosti da je izmeĊu nas dolazilo do sitnih okršaja i borbi za stvari koje su odavno odluĉene, primjerice redoslijed stajanja ispred korita s hranom ili tko će sljedeći leţati na hladnome dijelu Dvorišta, gdje je curila voda iz slavine. Kada smo Coco i ja igrali našu igru – ja drţim gumenu kost, a ona je pokušava ukrasti – Šiljko bi reţeći došao do nas i prisilio me da pustim igraĉku ispred njegovih nogu. Katkad bi odnio kost do svojega kuta i tako prekinuo našu igru dok ja ne bih uspio pronaći drugu igraĉku, a katkad bi je samo prezirno ponjušio i ostavio na zemlji. A kada bi Carlos donio vreću kostiju, Šiljko se ne bi ni potrudio otrĉati do njega da vidi hoće li je i on dobiti. Ĉekao bi dok na dvorištu više ne bi bilo ljudi i onda jednostavno uzeo što ţeli. Šiljko je neke pse puštao na miru, primjerice Rottieja i Glavnoga Psa i, zaĉudo, Brzoga, ali svaki put kada sam ja bio te sreće da zarijem zube u jednu od Carlosovih ukusnih poslastica, morao sam se pomiriti s ĉinjenicom da će je uskoro Šiljko ţvakati. To je bila nova hijerarhija. Moţda nismo baš najbolje shvaćali pravila, ali znali smo tko ih je postavio i svi smo ih prihvaćali. Zato se i jesam tako iznenadio kada je Brzi izazvao Šiljka. Razlog je, naravno, bila Sestra. Dogodila se rijetka sluĉajnost da smo se nas troje, dva brata i sestra – Brzi, Sestra i ja – našli sami u kutu, prouĉavajući neku bubu koja se provukla ispod ograde. Bilo je tako opuštajuće naći se u slobodnom i jednostavnom društvu moje stare obitelji, posebno nakon posljednjih nekoliko stresnih dana, da sam se pravio kako nikada u ţivotu nisam vidio nešto zanimljivije i ĉarobnije od toga malog crnog kukca koji je sićušnim kliještima mahao po zraku kao da nas izaziva na borbu. Zaokupljeni time, nismo primijetili Šiljka sve dok nije došao sasvim do nas i tiho, bešumno napao Sestru, bacivši joj se na bok. Ona je odmah preplašeno zaskviĉala. Ja sam odmah spuznuo na pod – ne radimo ništa što se ne smije! – ali Brzi više nije mogao izdrţati i iskeţenih zubiju bacio se na Šiljka. Sestra je pobjegla, ali potaknut bijesom kakav još nikada nisam osjetio, ja sam se pridruţio Brzome u borbi – nas dvojica reţali smo i grizli. Pokušao sam skoĉiti i zgrabiti Šiljka za leĊa, ali on se okrenuo i pokušao me dohvatiti, a dok sam teturao unatrag ugrizao me za prednju nogu i ja sam zacvilio.

24

Brzi je uskoro završio pritisnut o pod, ali nisam obraćao pozornost na to – noga me strahovito boljela i ja sam i dalje cvileći odšepao. Coco je bila uz mene i zabrinuto me lizala, ali ja sam je ignorirao i krenuo ravno prema vratima. Kao što sam i mislio, Bobby je otvorio vrata i ušao u dvorište drţeći crijevo u ruci. Tuĉnjava je prestala – Brzi je sklopio primirje, a Sestra se skrivala iza ţeljezniĉkih pragova, tako da je njegovu pozornost privukla moja noga. Bobby je kleknuo na pod. »Dobar pas, Toby. U redu je, momĉe«, rekao mi je. slabašno sam mahnuo repom, a kada mi je dotaknuo šapu pa mi je sijevnula bol sve do ramena, polizao sam ga po licu kako bih mu dao do znanja da znam da to nije namjerno uĉinio. Señora je otišla s nama u posjet ljubaznoj gospoĊi u hladnoj sobi. Bobby me drţao dok mi je davala injekciju koja je, kao i prošli put, mirisala na neku kemikaliju. Nakon toga, više me nije muĉio bol u nozi. Pospano sam leţao na stolu dok mi je gospoĊa povlaĉila nogu, slušajući njezin glas dok je razgovarala s Bobbyjem i Señorom. Osjećao sam njezinu zabrinutost i oprez, ali nije me bilo briga dok god me Señora mazila, a Bobby se naslanjao na mene kako se ne bih micao. Ĉak i kada je Señora duboko udahnula kada je ljubazna gospoĊa rekla »trajno oštećenje«, nisam ni trepnuo. Samo sam ţelio zauvijek leţati na stolu. Ili barem do veĉere. Kada sam se vratio u Dvorište, ponovo sam oko vrata nosio onaj glupi ovratnik, a oko ozlijeĊene noge bilo mi je omotano nešto tvrdo. Ţelio sam to razderati zubima, ali ne samo da je ovratnik smiješno izgledao nego zbog njega nisam uspijevao doći do noge! Hodati sam mogao samo na tri noge i to je, izgleda, zabavljalo Šiljka jer je došao do mene i prsima me prevrnuo na pod. U redu, Šiljko, samo daj, ti si najružniji pas kojega sam ikada vidio. Noga me stalno boljela i morao sam spavati. Coco bi obiĉno došla i naslonila glavu na mene dok sam spavao. Dvaput na dan došao bi Bobby i dao mi neku poslasticu. Pretvarao sam se da ne primjećujem da je u mesu nešto gorko, iako bih katkad, umjesto da progutam, malo priĉekao pa to ispljunuo: bila je to neka mala, bijela stvarĉica veliĉine graška. Onoga dana kada su došli nepoznati muškarci, još sam imao glupi ovratnik. Ĉuli smo kako je na prilazu zalupilo nekoliko vrata i kao obiĉno poĉeli lajati, iako su mnogi od nas zašutjeli kada su ĉuli Señorin vrisak. »Ne! Ne! Ne moţete mi uzeti pse!« U glasu joj se jasno osjećala tuga i Coco i ja smo se uznemireno poĉeli trljati njuškama. Što se dogaĊa? Vrata su se širom otvorila i nekoliko je muškaraca ušlo u dvorište, noseći one poznate motke s omĉama na kraju. Nekoliko ih je pred sobom drţalo metalne kante i drţali su se kao da oĉekuju da će biti napadnuti. Pa, kako god da se ta igra zvala, većina nas bila je spremna igrati je. Coco je bila meĊu prvima koji su im prišli i odmah su je zgrabili i povukli kroz vrata, 25

a da im se uopće nije opirala. Slijedila ju je većina ostatka ĉopora, dobrovoljno se poredavši jedni do drugih, iako su neki ostali iza – Sestra, Brzi, Šiljko, Glavni Pas i ja, zato što mi se nije dalo šepati do njih. Ako se ţele igrati, neka se igraju sa Šiljkom. Sestra je poĉela trĉati po dvorištu kao da oĉekuje da će se otvoriti kakva rupa. Brzi je najprije krenuo za njom, ali onda je stao u oĉaju, promatrajući je kako besciljno i paniĉno bjeţi. Okruţila su je dva muškarca i uhvatila uţetom. Brzi ih je odmah pustio da i njega uhvate, tako da poĊe s njom, a Glavni Pas dostojanstveno je krenuo prema njima kada su ga pozvali. S druge strane, Šiljko se borio protiv omĉe, divljaĉki reţao i škljocao zubima prema njima. Muškarci su vikali, a jedan od njih usmjerio je tanak mlaz nekakve tekućine iz kante koju je drţao u rukama, a taj miris odmah mi je sprţio nosnice, iako sam bio na drugome kraju dvorišta. Šiljko se prestao boriti i pao je na pod, šapama prelazeći preko njuške. Izvukli su ga i došli po mene. »Dobar pas. Jesi li ozlijedio nogu, momĉe?«, upitao je jedan od muškaraca. Slabašno sam mahnuo repom i malo sagnuo glavu kako bi mu bilo jednostavnije staviti mi omĉu preko glave, što je malo potrajalo zbog mojega glupog plastiĉnog ovratnika. Kada smo izišli iz dvorišta, uzrujao sam se jer sam vidio da Señora plaĉe, boreći se s Carlosom i Bobbyjem. Tuga se širila iz njezina tijela i preplavila me pa sam poĉeo povlaĉiti omĉu, ţeleći otići do nje i utješiti je. Jedan od muškaraca pokušao je Señori dati nekakav papir, ali ona ga je bacila na pod. »Zašto to radite? Nikome ne ĉinimo ništa naţao!« Bobby je viknuo. Njegov bijes bio je jasan i zastrašujuć. »Previše ţivotinja. Loši uvjeti«, rekao je muškarac koji je drţao papir. I iz njega se širio bijes, i svi su bilo vrlo napeti i ukoĉeni. Primijetio sam da ima tamnu odjeću i da mu na prsima svjetluca nešto metalno. »Volim svoje pse«, Señora je jauknula. »Molim vas, nemojte mi ih uzeti.« Señora nije bila ljuta, bila je tuţna i preplašena. »Neljudski«, odgovorio je muškarac. Bio sam smeten. Pogled na cijeli ĉopor izvan Dvorišta, i to kako ih jednog po jednog odvode u kaveze koji su bili u kombijima, jako me zbunjivao. Većini su nam uši bile jako spuštene, a repovi podvuĉeni meĊu noge. Stajao sam pokraj Rottieja, ĉiji je dubok, teţak laveţ ispunjao zrak. Stvari mi nisu bile ništa jasnije ni kada smo stigli na odredište, koje je mirisalo sliĉno kao ono mjesto gdje je bila ljubazna gospoĊa u hladnoj sobi, ali je bilo vruće i puno glasnih, uznemirenih pasa. Spremno sam ih pratio i bio pomalo razoĉaran kad su me gurnuli u kavez s Brzim i Glavnim Psom – bilo bi mi draţe da su me stavili s Coco, pa ĉak i Sestrom. Iako su muţjaci s kojima 26

sam dijelio kavez bili jednako preplašeni kao i ja, nisu me neprijateljski doĉekali. Lajanje je bilo zaglušujuće, ali sam i kroz njega ĉuo nepogrešivo prepoznatljiv Šiljkov laveţ kada je u punoj snazi nekoga napao te odmah potom oštar cvileţ nekoga psećeg nesretnika. Muškarac je viknuo i nakon nekoliko minuta, Šiljko je, vezan na omĉu koja je bila na dnu motke, odveden prošao pokraj naših kaveza i nestao niz hodnik. Neki ĉovjek zaustavio se ispred našega kaveza. »Što se ovdje dogodilo?«, upitao je. Drugi ĉovjek, onaj koji je upravo odveo Šiljka, zastao je i nezainteresirano me pogledao. »Ne znam.« S prvoga ĉovjeka širio se osjećaj brige pomiješan s tugom, ali s drugoga samo ravnodušnost. Prvi ĉovjek otvorio je vrata i njeţno me dodirnuo po nozi, odgurujući njušku Brzoga. »Ovo je uništeno«, rekao je. Pokušao sam mu nekako objasniti da sam mnogo bolji pas kada nemam glupi ovratnik. »Nitko ga neće usvojiti«, rekao je prvi ĉovjek. »Imamo previše pasa«, dodao je drugi muškarac. Prvi ĉovjek rukom je posegnuo unutar ovratnika i pogladio me po ušima. Iako sam se osjećao kao da izdajem Señoru, polizao sam ga po ruci. Mirisao je uglavnom na druge pse. »U redu«, rekao je prvi ĉovjek. Drugi ĉovjek pruţio je ruku i pomogao mi da skoĉim na pod. Stavio mi je omĉu oko vrata i odveo me u neku sparnu sobicu. Ondje je u kavezu bio Šiljko, a dva psa koja nikada prije nisam vidio slobodno su se kretala izvan kaveza, zaobilazeći ga u širokom luku. »Evo. Ĉekaj.« Prvi ĉovjek stajao je na vratima. Spustio je ruku i otkvaĉio mi ovratnik. Zrak koji me zapuhnuo bio je poput poljupca. »Oni mrze te stvari.« »Svejedno mi je«, odgovorio je drugi ĉovjek. Zatvorili su vrata. Jedan od novih pasa bila je neka stara ţenka koja me popriliĉno nezainteresirano ponjušila po nosu. Šiljko je lajao, što je drugoga psa, nekoga mlaĊeg muţjaka, ĉinilo nervoznim. Glasno uzdahnuvši legao sam na pod. Zaĉuo sam glasno pištanje i mladi muţjak poĉeo je cviljeti. Odjedanput se Šiljko uz tresak srušio na pod kaveza i jezik mu je ispao iz usta. Znatiţeljno sam ga promatrao, pitajući se što pokušava. Stara ţenka sklupĉala se u blizini i naslonila glavu na Šiljkov kavez. Bio sam zaprepašten što ju je pustio da to uĉini. Mladi muţjak je cvilio, a ja sam ga pogledao praznoga pogleda pa zatvorio oĉi. Osjetio sam kako me preplavljuje iscrpljenost, teška i bolna kao kada su, 27

dok sam bio štene, moja braća i sestre leţali na meni i gnjeĉili me. O tome sam razmišljao kada sam poĉeo tonuti u mraĉan, tih san – o tome da sam štene. Onda sam se sjetio kako sam slobodno trĉao s Majkom, pa pomislio na Señorino maţenje, Coco i Dvorište. Odjedanput me preplavila tuga kojom je nedavno Señora zraĉila i ţelio sam joj se pribliţiti i polizati joj dlanove i ponovo je usrećiti. Od svega što sam ikada uĉinio, najvaţnijim mi se ĉinilo to što sam nasmijavao Señora. Bilo je to, razmišljao sam, jedino što je mojemu ţivotu davalo smisao.

28

{ PETO POGLAVLJE }

O

dmah mi je sve bilo i nepoznato i poznato. Jasno sam se sjećao buĉne, vruće sobe, Šiljka koji je ispunjao zrak svojim bijesom, a onda je iznenada tako duboko zaspao kao da je ustima otvorio vrata i pobjegao. Sjetio sam se da mi se prispavalo, a zatim je tu bio i onaj osjećaj kao da je prošlo mnogo vremena, kao kada zaspiš na poslijepodnevnome suncu pa izgubiš dio dana i odjedanput je već vrijeme za veĉernje hranjenje. Nakon ovoga sna, meĊutim, nisam se probudio samo u novome trenutku nego i na novome mjestu. Bilo mi je poznato toplo meškoljenje štenaca koji su me okruţivali s obiju strana. Poznata mi je bila i borba za sisom i bogato, ţivotvorno mlijeko koje je bilo nagrada za sve ono guranje i veranje. Nekako se dogodilo da sam ponovo postao štene, bespomoćno i slabo, ponovo u Brlogu. No kada sam prvi put zamućenih oĉiju pogledao majku, shvatio sam da to uopće nije isti pas. Dlaka joj je bila svijetla i bila je veća od... pa, veća od Majke. I moja braća i sestre – njih sedmero! – imala su svijetlo krzno, a kada sam si pogledao prednje noge, shvatio sam da izgledam isto kao i ostali štenci u leglu. I ne samo da mi noge više nisu bile tamnosmeĊe, nego su se protezale iz mene u savršenome skladu s ostatkom tijela. Ĉuo sam glasan laveţ i njušio mnogo pasa u blizini, no to nije bilo Dvorište. Kada sam se dovoljno ohrabrio da iziĊem iz Brloga, do pod mojim šapama bilo je grubo i tvrdo, a nakon nekoliko metara ţiĉana ograda naglo je zaustavila moje istraţivanje. Nalazio sam se u ţicanome kavezu s betonskim podom. Sve to me popriliĉno umorilo, i oteturao sam natrag u Brlog, popeo se na vrh hrpe koju su ĉinili moji braća i sestre pa legao. Ponovo sam bio štene koje je jedva hodalo, imalo novu obitelj, novu majku i novi dom. Dlaka nam je svima bila svijetla, oĉi tamne. Mlijeko moje nove majke bilo je mnogo bogatije od onoga moje prethodne majke. Ţivjeli smo s ĉovjekom koji je donosio hranu majci, a ona bi je brzo progutala pa se vratila u Brlog da nam bude toplo.

29

Ali što je bilo s Dvorištem, Señorom, Brzim i Coco? Vrlo sam se jasno sjećao svojega ţivota, a ipak je sada sve bilo drugaĉije, kao da sam poĉeo ispoĉetka. Je li to moguće? Sjećao sam se Šiljkova bjesomuĉna lajanja i kako mi se, dok sam tonuo u san u onoj vrućoj prostoriji, u glavi pojavilo neobjašnjivo pitanje, pitanje svrhe. Nije mi se to ĉinilo poput neĉega o ĉemu bi pas trebao razmišljati, ali primijetio sam da se ĉesto vraćam na to, obiĉno onda kada bih neodoljivo tonuo u san. Zašto? Zašto sam ponovo štene? Zašto me stalno izjedao osjećaj da bih, kao pas, nešto trebao učiniti? U našoj nastambi nismo imali bogznašto ni vidjeti ni ţvakati, osim jedni drugih, no kako smo braća, sestre i ja postajali svjesniji stvari oko nas, otkrili smo da je u prostoriji desno od naše bilo još štenaca: sitnih, energiĉnih bića s tamnim oznakama i dlakom koja je stršila na sve strane. Na drugoj strani, sasvim sama, bila je neka spora ţenka, obješenoga trbuha i razvuĉenih bradavica. Bila je bijela s crnim mrljama i krzno joj je bilo vrlo kratko. Nije se mnogo kretala i ĉinila se popriliĉno nezainteresiranom za nas. Dvije nastambe dijelilo je tridesetak centimetara tako da smo samo mogli mirisati štenĉiće do nas, iako se ĉinilo da bi bilo zabavno igrati se s njima. Ispred je bila dugaĉka livada koja nas je mamila slatkim mirisima vlaţne zemlje i opojne, zelene trave, ali zakljuĉana vrata kaveza spreĉavala su nas da dospijemo onamo. I travnata površina i pseći kavezi bili su ograĊeni drvenom ogradom. Muškarac nije bio nimalo nalik na Bobbyja ili Carlosa. Kada bi ušao u prostor u kojemu su bile nastambe kako bi nahranio pse, nije nam se mnogo obraćao, a iz njega se širila tupa ravnodušnost koja je bila u tolikoj suprotnosti s dragim ljudima koji su se brinuli za pse u Dvorištu. Kada bi psići iz nastambe pokraj naše potrĉali pozdraviti ga, gunĊajući bi ih odgurnuo od zdjelice, kako bi majka mogla doći do hrane. Mi nismo bili tako koordinirani u svojim napadima pa obiĉno nismo uspijevali doteturati do vrata kaveza prije nego što bi on već otišao, a majka nam je dala do znanja da ne moţemo dijeliti njezin obrok s njom. Dok je hodao od kaveza do kaveza, katkad je govorio, ali nije se obraćao nama. Govorio je blago, usredotoĉen na komad papira koji je drţao u rukama. »Jorkširski terijeri, stari otprilike tjedan dana«, jedanput je rekao, pogledavajući pse u kavezu do našega. Zaustavio se ispred našega i zavirio u njega. »Zlatni retriveri, stari vjerojatno tri tjedna, a imam i jednu kuju dalmatinskoga psa spremnu za okot svaki tren.« Zakljuĉio sam da me vrijeme provedeno na Dvorištu pripremilo na to da dominiram nad štencima u mojoj obitelji i bio sam bijesan što i oni nisu tako mislili. Postavio bih se tako da ih zgrabim onako kako je Glavni Pas znao zgrabiti Rottieja, a onda bi dvoje ili troje moje braće i sestara skoĉilo na mene, uopće ne shvaćajući sve to. Kada bih ih se napokon uspio osloboditi, moja 30

prvotna meta već bi se hrvala s nekim drugim, kao da je sve to neka igra. A kada bih pokušao prijeteći zareţati, zvuĉao sam smiješno neopasno, a moja braća i sestre veselo bi zareţali kao da mi odgovaraju. Jednoga dana, pjegava kuja koja je bila pokraj nas, privukla je našu pozornost – dahtala je i nervozno koraĉala, a mi smo se instinktivno priljubili uz majku koja je pozorno promatrala našu susjedu. Pjegava kuja zubima je rastrgala plahtu, nekoliko puta napravila krug u mjestu pa legla uz glasan uzdah. Nakon nekoliko trenutaka, zapanjio sam se kada sam pokraj nje vidio novo štene, puno pjega i obloţeno nekakvim skliskim, vlaţnim filmom, nekakvom vrećicom koju je kuja odmah polizala. Jezikom je gurala štene koje je nakon nekoliko minuta omamljeno oteturalo do majĉinih sisa, što me podsjetilo na to da sam gladan. Naša majka je uzdahnula i pustila nas da se neko vrijeme hranimo, a onda je naglo ustala i otišla. Jedan od moje braće ostao je visjeti na njoj jednu sekundu prije nego što je pao sa sise. Skoĉio sam na njega da ga nauĉim lekciju i to mi je uzelo mnogo vremena. Kada sam sljedeći put pogledao pjegavu kujicu, ondje je bilo još šest štenaca! Bili su nekako dugaĉki i tanki, ĉinili su se slabašnima, ali njihovu majku nije bilo briga za to. Lizala ih je, pribliţavala k sebi, a onda tiho leţala dok su se hranili. Došao je muškarac i ušao u kavez u kojemu su spavali novoroĊeni psi. Pregledao ih je pa se okrenuo i otišao. Potom je otvorio vrata iza kojih su bili ĉupavi psići u nastambi do naše i pustio ih na travnatu površinu! »Ne, ti ne«, rekao je majci, preprijeĉivši joj put kada je pokušala izići. Zatvorio ju je, a onda na pod spustio zdjele s hranom za psiće. Oni su ušli u njih i lizali hranu jedni s drugih – ti idioti ne bi ni dana izdrţali u Dvorištu. Majka je sjedila iza vrata kaveza i tiho cviljela dok njezini mladi nisu završili s jelom, a onda ju je ĉovjek pustio da im se pridruţi. Dlakavi psići došli su do vrata našega kaveza kako bi nas pomirisali. Napokon smo se upoznali nosom uz nos, nakon što smo nekoliko tjedana ţivjeli kao susjedi. Polizao sam im bale s nosa dok mi je jedan od braće stajao na glavi. Ĉovjek je ostavio štence da trĉkaraju i izišao kroz vrata na drvenoj ogradi koja su bila poput onih kroz koja su Carlos i Bobby ulazili u Dvorište. Ljubomorno sam promatrao štence koji su trĉali po malome travnatom prostoru, pozdravljajući se njuškanjem s drugim psima u kavezu i igrajući se meĊusobno. Već mi je dosadilo da sam stalno u kavezu i ţelio sam izići i istraţivati. Koji god da je bio razlog mojega postojanja u novome ţivotu, nije mi se ĉinilo da je taj. Nakon nekoliko sati, ĉovjek se vratio noseći psa koji je izgledao isto kao majka dlakavih štenaca koji su slobodno trĉkarali, osim što je ovaj bio muţjak. Gurnuo je majku natrag u kavez, ubacio i muţjaka pa zakljuĉao vrata. Muţjak se ĉinio popriliĉno zadovoljnim što vidi majku, ali ona je zareţala na njega kada ju je zaskoĉio odostraga. 31

Ĉovjek je ostavio otvorena vrata ograde i mene je iznenadio osjećaj ĉeţnje koji mi se razlio utrobom dok sam gledao u komadićak vanjskoga svijeta koji se vidio s druge strane ograde. Ako me ikada puste da slobodno trĉim po travi, znao sam da bih odmah prošao kroz otvorena vrata, ali naravno, štenci pred kojima se ta mogućnost trenutaĉno pruţala nisu ništa uĉinili u vezi s tim. Bili su previše zauzeti hrvanjem. Majka se prednjim šapama naslonila na vrata kaveza i tiho cviljela kada je muškarac metodiĉki okupio pse i odnio ih kroz vrata. Uskoro nije bilo više nijednoga. Njihova majka ushodala se po kavezu, dašćući, a muţjak je leţao i promatrao. Osjećao sam njezinu bol i to me uznemirivalo. Pala je noć i kujica je dopustila muţjaku da legne pokraj nje – ĉinilo se da se odnekud poznaju. Muţjak je bio ondje samo nekoliko dana, potom su i njega odveli. A onda je došao red na nas da budemo pušteni van! Ţivahno smo oteturali i proţdirali hranu koju nam je ĉovjek ostavio. Ja sam se najeo pa sam promatrao sestre i braću koji su potpuno podivljali, kao da nikada nisu vidjeli ništa uzbudljivije od gomile zdjelica s psećom hranom. Sve je bilo prekrasno vlaţno i bujno, nimalo nalik na suhu, prašnjavu zemlju u Dvorištu. Puhao je hladan povjetarac i donosio primamljiv miris vode. Kada je ĉovjek otišao pustiti našu majku, ja sam njuškao soĉnu travu. Moji braća i sestre otrĉali su do nje, ali ja nisam jer sam pronašao mrtvoga crva. Onda je ĉovjek otišao i ja sam poĉeo razmišljati o vratima. S tim ĉovjekom nije bilo sve u redu. Nije me zvao Toby. Nije ni razgovarao s nama. Sjetio sam se svoje prve majke i posljednjega puta kada sam je vidio, dok je bjeţala iz Dvorišta jer nije mogla ţivjeti s ljudima, ĉak ni s nekim toliko njeţnim poput Señore. No muškarac nas uopće nije volio. Usredotoĉio sam pogled na kvaku na vratima. Pokraj njih stajao je drveni stol. Popevši se na stolac bez naslona, uspio sam se popeti na stol, a odande sam se uspio rastegnti upravo onoliko koliko mi je trebalo da stavim usta na metalnu kvaku. Ova nije bila okrugla, nego plosnata, metalna. Moji sitni zubi nisu mi bili od prevelike koristi, ali trudio sam se koliko sam znao i umio da okrenem kvaku onako kako je to Majka uĉinila one noći kada je pobjegla iz Dvorišta. Uskoro sam izgubio ravnoteţu i pao na tlo, a vrata su ostala zakljuĉana. Sjeo sam i frustrirano zalajao na njih, ali laveţ mi je bio samo tihi štektaj. Moja braća i sestre zatrĉali su se prema meni kako bi skoĉili na mene onako kao što su to inaĉe ĉinili, ali razdraţeno sam se okrenuo od njih. Nisam bio raspoloţen za igru! Pokušao sam ponovo. Ovaj put stavio sam prednje šape na kvaku da ne bih pao i kako sam to uĉinio, tako se kvaka pomaknula od mene, ja sam izgubio uporište i pao. Srušio sam se na tlo i zastenjao.

32

Na moje iznenaĊenje, vrata su se malo otškrinula. Gurnuo sam nos kroz otvor i odgurnuo ih, a ona su se otvorila. Slobodan sam! Nestrpljivo sam jurnuo van, spotiĉući se o svoje male noge. Preda mnom se prostirao zemljani puteljak, dvije stazice ukopane u pješĉanome tlu. Nagonski sam osjetio da trebam poći tim putem. Nakon što sam pretrĉao par metara, stao sam, osjetivši nešto. Okrenuo sam se i pogledao svoju novu majku, koja je sjedila ispred vrata s unutrašnje strane ograde i promatrala me. Sjetio sam se Majke u Dvorištu, kako me kratko pogledala prije nego što je ponovo otišla u svijet. Shvatio sam da mi se nova majka neće pridruţiti. Ostat će s obitelji. Bio sam sâm. Ipak, ni na trenutak nisam oklijevao. Iz prošloga iskustva znao sam da ima boljih dvorišta od ovoga, u kojima će biti dragih ljudi koji će me gladiti. A znao sam i da je došao kraj razdoblja u kojem hranu dobivam sišući majku. Bilo je onako kao što je i trebalo biti – pas se u nekome trenutku mora razdvojiti od majke. No ono što me najviše pokretalo, bila je neodoljivost prilike koja mi se pruţila. Preda mnom se prostirao cijeli jedan novi svijet koji je trebalo istraţiti na dugim, iako pomalo nespretnim nogama. Zemljani put naposljetku me odveo do ceste kojom sam odluĉio poći, ako ni zbog ĉega drugog a onda zbog toga što se pruţala u smjeru vjetra, koji mi je donosio predivne nove mirise. Za razliku od Dvorišta, koje je uvijek bilo sprţeno i suho, sada sam njušio vlaţno, raspadajuće lišće, stabla i vodu. Poskoĉio sam i zaletio se naprijed, sunce mi je milovalo lice i bio sam sretan što postojim, što se upuštam u pustolovinu. Ĉuo sam da mi se kamionet pribliţava mnogo prije nego što sam ga vidio, ali bio sam toliko zaokupljen lovom na neku nevjerojatnu krilatu bubu da nisam uopće podignuo pogled sve dok nisam ĉuo lupanje vrata. Neki muškarac, preplanule i naborane koţe, odjeven u blatnjavu odjeću, kleknuo je i ispruţio ruke. »Hej, momĉe!«, pozvao me. Nesigurno sam ga pogledao. »Izgubio si se, momĉe? Izgubio si se?« Mašući repom, zakljuĉio sam da je valjda u redu. Dotrĉao sam do njega i on me podignuo visoko iznad svoje glave, što mi se nije baš jako svidjelo. »Zgodan si ti momĉić. Izgledaš kao ĉistokrvni retriver. Odakle si se stvorio, momĉe?« Naĉin na koji mi se obraćao podsjetio me na prvi put kada me Señora nazvala Toby. Odmah sam shvatio što se dogaĊa – kao što su oni muškarci izvukli moju prvu obitelj iz kanala, tako me ovaj ĉovjek izvadio iz trave. I sada će se moj ţivot nastaviti onako kako on bude ţelio. 33

Da, odluĉio sam. Mogao bih se zvati Momče. Bio sam oduševljen kada me odnio u kabinu kamioneta i posjeo pokraj sebe. Na prednje sjedalo! Muškarac je mirisao na dim i još nešto oštro što mi je tjeralo suze na oĉi. Taj me miris podsjetio na Carlosa i Bobbyja kako sjede za malim stolom u Dvorištu, razgovaraju i jedan drugome dodaju bocu. Smijao se kada sam se pokušao uzverati na njega i polizati ga po licu i nastavio se smijuljiti kada sam se zavlaĉio u uske prostore kamioneta, upijajući snaţne, nepoznate mirise. Neko smo se vrijeme vozili, a onda je muškarac zaustavio kamion. »Ovdje smo u sjeni«, rekao mi je. Pogledao sam oko sebe. Toĉno ispred nas bila je zgrada s nekoliko vrata. Kroz jedna od njih širili su se intenzivni kemijski mirisi, baš poput onih koji su bili zalijepljeni za muškarca s kojim sam bio. »Idem samo na jedno piće«, obećao je i zatvorio prozore. Nisam shvatio da odlazi dok nije izišao i zatvorio vrata. Razoĉarano sam promatrao kako ulazi u zgradu. A ja? Pronašao sam platneni pojas i ţvakao ga dok mi nije dosadilo pa sam legao i zaspao. Kad sam se probudio, bilo je vruće. Sunce je svom snagom udaralo u kamion, a u kabini je bilo sparno i zagušljivo. Poĉeo sam dahtati i cviljeti, podiţući se na prednje šape kako bih vidio gdje je muškarac otišao. Nije mu bilo ni traga! Spustio sam šape, koje su mi doslovno gorjele od vreline prozora. Nikada nisam osjetio takvu vrućinu. Otprilike sat vremena hodao sam goredolje po uţarenome sjedalu, dašćući snaţnije nego ikada u ţivotu. Poĉeo sam se tresti i zamutio mi se vid. Pomislio sam na slavinu u Dvorištu, na majĉino mlijeko, na crijevo kojim je Bobby polijevao i rastavljao pse koji bi se potukli. Mutnoga pogleda, primijetio sam da netko kroz prozor gleda u mene. To nije bio onaj ĉovjek, nego neka ţena duge, crne kose. Izgledala je ljuto, pa sam se preplašeno odmaknuo od nje. Kada joj je lice nestalo, legao sam, gotovo u bunilu. Nisam više imao energije hodati. Osjetio sam neobiĉnu teţinu u udovima, a šape su mi se poĉele same od sebe trzati. A onda se zaĉuo glasan tresak od kojega se kamionet zaljuljao! Pokraj mene proletio je kamen, odskoĉio o sjedalo i pao na pod. Na mene su pali nekakvi prozirni kamenĉići, a hladan zrak dotaknuo me po licu poput poljupca. Podignuo sam njušku prema njemu kako bih ga mogao udahnuti. Slab i bespomoćan, osjetio sam da me hvataju neĉije ruke i podiţu u zrak, ali bio sam previše iscrpljen da bih išta uĉinio osim mlitavo leţao u njima. »Jadno štene. Jadno, jadno štene«, šapnula je ţena koja me podignula. Zovem se Momče, pomislio sam.

34

{ ŠESTO POGLAVLJE }

ikada mi ništa nije tako godilo kao hladan mlaz prozirne tekućine koja me probudila iz sna bez snova. Ţena je stajala nagnuta nada mnom drţeći bocu u ruci i oprezno me polijevajući slatkom vodom. Drhtao sam od zadovoljstva dok mi je tanak mlaz curio niz leĊa, i otvarao usta kako bih pio i grizao mlaz koji se prolijevao po meni, onako kako sam ĉesto napadao kapljice koje su tekle iz slavine iznad korita u Dvorištu. U blizini je stajao muškarac. Oboje su me zabrinuto promatrali. »Mislite li da će biti dobro?«, upitala je ţena. »Ĉini se da voda pomaţe«, odgovorio je. Oboje su me promatrali s neskrivenim divljenjem koje sam ĉesto uoĉavao i kod Señore kada bi stajala iza ograde i promatrala nas dok se igramo. »Kakvo slatko štene!«, uskliknula je ţena. »Znate li koja je to pasmina?« »Izgleda kao zlatni retriver«, rekao je muškarac. »O, psiću«, promrmljala je ţena. Da, mogu biti Psić, mogu biti Momĉe, mogu biti što god oni ţele i kada me ţena podignula u naruĉje, ne obraćajući pozornost na mokru mrlju koju sam joj napravio na bluzi, ljubio sam je dok nije zatvorila oĉi i zahihotala se. »Ideš kući sa mnom, mali. Ţelim da nekoga upoznaš.« E, pa, ĉini se da sam odsad pas koji se vozi na prednjemu sjedalu! Drţala me u krilu dok je vozila, a ja sam je zahvalno promatrao. Zanimalo me sve oko mene, tako da sam naposljetku ipak otpuzao iz njezina krila i poĉeo istraţivati unutrašnjost automobila, zapanjen snaţnim, hladnim zrakom koji je izlazio iz dvaju otvora ispred mene. Zrak koji je puhao po mojemu mokrom krznu bio je tako hladan da sam se poĉeo tresti pa sam se popeo na neku ravnu uzvisinu na drugoj strani automobila, gdje me njeţna toplina, poput Majĉine, brzo ponovo uspavala. Probudio sam se kada se automobil zaustavio i pospano promatrao ţenu kada je posegnula prema meni i podignula me. »Kako si sladak«, šapnula je. Dok je izlazila iz automobila, prislonivši me na prsa, osjećao sam da joj srce brzo kuca i osjetio da se iz nje širi nešto nalik na poziv na uzbunu. Zijevnuo sam i otjerao posljednje ostatke sna i nakon kratkog ĉuĉanja u travi, bio sam spreman suoĉiti se s izazovom zbog kojega je bila ovako napeta, ma koji to izazov bio.

N

35

»Ethane!« viknula je. »DoĊi, ţelim da nekoga upoznaš.« Znatiţeljno sam je pogledao. Stajali smo pred velikom, bijelom kućom i pitao sam se jesu li iza nje pseće nastambe ili moţda veliko dvorište. No nisam ĉuo laveţ pasa, što je moglo znaĉiti da sam ja prvi pas ovdje. Onda su se uz glasan tresak otvorila ulazna vrata kuće i na trijem je istrĉalo ljudsko biće koje još nikada nisam vidio. Potrĉalo je niz betonske stube i ukopalo se u travi. Zagledali smo se jedno u drugo. Bilo je to, shvatio sam, ljudsko mladunĉe. Muško. Usne su mu se raširile u širok osmijeh i raširio je ruke. »Psić!« viknuo je pjevajućim glasom i potrĉali smo jedno prema drugome, zaljubljeni na prvi pogled. Nisam ga mogao prestati lizati, a on se nije mogao prestati smijuljiti pa smo se zajedno valjali po travi. Pretpostavljam da mi se nikada nije dalo razmišljati o tome da bi moglo postojati nešto kao djeĉak, ali sada kada sam otkrio jednoga, pomislio sam da je to nešto najbolje na svijetu. Mirisao je na blato i šećer i neku ţivotinju koju nikada prije nisam nanjušio. Na prstima mu se osjećao slabašan miris mesa pa sam ih polizao. Do kraja dana mogao sam ga prepoznati ne samo po mirisu, nego i po izgledu, kretnjama i zvukovima koje je proizvodio. Bio je tamnokos, kao Bobby, ali kosa mu je bila vrlo kratka, a oĉi mnogo svjetlije. Znao je nakriviti glavu i pogledati me više kao da me pokušava ĉuti nego vidjeti, a svaki put kad bi mi se obratio, glas mu je bio prepun radosti. No uglavnom sam upijao njegov miris, lizao mu lice i ţvakao prste. »Moţemo li ga zadrţati, mama, moţemo li?« propentao je hihoćući. Ţena je ĉuĉnula kako bi me pogladila po glavi. »Pa, znaš tatu, Ethane. Htjet će da mu obećaš da ćeš se brinuti za njega...« »Hoću! Hoću!« »I da ćeš ga izvoditi u šetnje i hraniti...« »Svaki dan! Šetat ću ga i hraniti i ĉetkati i davati mu vodu...« »I morat ćeš ĉistiti za njim kada se pokaka u dvorištu.« Na to djeĉak nije odgovorio. »Kupila sam nešto pseće hrane u trgovini, nahranimo ga. Nećeš vjerovati što se dogodilo, morala sam otrĉati do benzinske postaje i kupiti bocu vode – jadniĉak je gotovo umro od toplinskog udara«, rekla je ţena. »Hoćeš veĉerati? Ha? Veĉera?« upitao me djeĉak. To mi je zvuĉalo popriliĉno dobro. Na moje iznenaĊenje, djeĉak me podignuo i odnio ravno u kuću! Nisam mislio da bi se takvo što ikada moglo dogoditi. Već vidim da će mi se ovdje sviĊati. 36

Neki podovi bili su mekani i puni istog onog ţivotinjskog mirisa koji sam nanjušio na djeĉaku, a drugi su bili skliski i tvrĊi i na njima bih proklizao dok sam trĉao kroz kuću za djeĉakom. Kada me podignuo, ljubav koja se osjećala izmeĊu nas bila je tako jaka da sam osjetio neku prazninu u trbuhu, gotovo jednako snaţnu kao što je bio osjećaj gladi. Leţao sam na podu s djeĉakom i navlaĉili smo nekakvu krpu, kada je kućom odjeknula glasna vibracija i zaĉuo se zvuk koji sam nauĉio povezivati sa zatvaranjem automobilskih vrata. »Otac ti je stigao,« rekla je ţena ĉije je ime bilo Mama, djeĉaku koji se zvao Ethan. Ethan je ustao i okrenuo se prema vratima, a Mama je stala pokraj njega. Ja sam zgrabio krpu i pobjedniĉki je zatresao, ali shvatio sam da mi je mnogo manje zanimljiva kada na njezinu drugom kraju nije djeĉak. Otvorila su se vrata. »Hej, tata!«, viknuo je djeĉak. Muškarac je ušao u sobu i naizmjence pogledavao djeĉaka i ţenu. »Dobro, što je bilo?«, upitao je. »Tata, Mama je pronašla štene...«, zaustio je Ethan. »Bilo je zakljuĉano u automobilu, polumrtvo od toplinskog udara«, rekla je Mama. »Moţemo li ga zadrţati, tata? To je najbolje štene na svijetu!« Odluĉio sam iskoristiti njegovu nepaţnju pa sam se zaletio na djeĉakove cipele i poĉeo mu gristi vezice. »O. Ne znam baš, ovo nije pravi trenutak«, rekao je otac. »Znaš li kolika je štene obveza? Samo ti je osam godina, Ehane. To je prevelika odgovornost.« Povukao sam jednu od djeĉakovih vezica i ona se razvezala. Pokušao sam pobjeći s njom, ali ostala je prikvaĉena za njegovo stopalo tako da me povukla natrag pa sam pao naglavce. Reţeći, ponovo sam se bacio na vezice, zgrabio ih i bijesno tresao. »Brinut ću se za njega, voditi ga u šetnje, hraniti i kupati«, rekao je djeĉak. »Tata, on je najbolji psić na svijetu. Već je nauĉio obavljati nuţdu vani!« Kada sam izvojevao pobjedu nad cipelama, odluĉio sam da bi sada bio dobar trenutak da se malo odmorim pa sam ĉuĉnuo i zajedno s mokraćom za sobom ostavio i kakicu. Ajme, kakvu reakciju je to izazvalo! Uskoro smo djeĉak i ja sjedili na mekanome podu. Mama bi rekla »Jura?«, a onda bi Ethan rekao: »Jura? Ovamo, Jura! Hej, Jura!« Tata bi rekao »Skoĉko?«, a Ethan »Skoĉko? Jesi li ti Skoĉko? Ovamo, Skoĉko« To me iscrpljivalo. Poslije, kada smo se igrali na dvorištu, djeĉak me zvao Bailey. »DoĊi, Bailey! DoĊi, Bailey!« vikao bi i rukama pljeskao po koljenima. Kada bih otrĉao 37

do njega, on bi pobjegao i tako smo trĉali ukrug po dvorištu. Što se mene ticalo, to je bio nastavak igre koju smo igrali unutra i bio sam spreman odazivati se i na Stršljen i Ike i Butch, ali ĉinilo se da će ovaj put Bailey biti ime koje će mi ostati. Nakon još jednoga obroka, djeĉak me odveo u kuću. »Bailey, upoznaj maĉka Smokeyja.« Ĉvrsto me pritišćući o prsa, Ethan se okrenuo kako bih mogao vidjeti smeĊesivu ţivotinju koja je sjedila nasred poda i ĉije su se oĉi raširile kada me vidjela. To je onaj miris koji sam stalno njušio! Stvor je bio veći od mene i imao je malene uši. Ĉinilo mi se da bi ih bilo zabavno grickati. Otimao sam se ţeleći da me spusti, kako bih se mogao igrati s novim prijateljem, ali Ethan me ĉvrsto drţao. »Smokey, ovo je Bailey«, rekao je Ethan. Napokon me spustio na pod i ja sam odmah otrĉao do maĉka da ga izljubim, ali on je podignuo kutove usana i pokazao mi opak niz zuba, sikĉući na mene, izvijajući leĊa i ukoĉeno podignuvši rep. Zbunjeno sam zastao. Zar se ne ţeli igrati? Ustajali miris koji se širio ispod njegova repa bio je divan. Pokušao sam se polako pribliţiti i prijateljski ponjušiti Smokeyjevu straţnjicu, ali on se uspuhao i zasiktao, podignuo šapu i izbacio nokte. »Smokey, budi dobra maca. Budi dobra maca.« Smokey je prijeteći pogledao Ethana. Prepoznao sam djeĉakov ohrabrujući ton i vrlo prijateljski zaštektao, ali maĉak je ostao nepristupaĉan, ĉak mi je zamahnuo prema njušci kad sam mu pokušao polizati lice. Dobro, bio sam spreman igrati se s njim kad god poţeli, ali imao sam ja vaţnijih briga od neke tamo uobraţene maĉke. U sljedećih nekoliko dana nauĉio sam koje je moje mjesto u obitelji. Djeĉak je ţivio u sobici punoj predivnih igraĉaka, a Mama i Tata dijelili su sobu u kojoj uopće nije bilo igraĉaka. U jednoj sobi bila je neka velika, okrugla zdjela puna vode, koju sam mogao piti kada bih ušao u zdjelu. Ni ondje nije bilo igraĉaka, ako ne raĉunamo bijeli papir koji sam mogao povlaĉiti iz zida. Sobe za spavanje bile su na vrhu nekakvih stuba kojima se nisam uspijevao uspeti unatoĉ mojim do kraja razvijenim psećim nogama. Sva hrana bila je dobro sakrivena u jednome dijelu kuće. Svaki put kada sam osjetio potrebu da ĉuĉnem i olakšam se, svi ukućani bi poludjeli, zgrabili me i otrĉali van noseći me. Onda bi me spustili na travu i promatrali dok se nisam dovoljno oporavio od sve te traume da nastavim sa svojim poslom, nakon ĉega bi me toliko hvalili da sam se zapitao je li to moja glavna funkcija u obitelji. MeĊutim, njihove pohvale bile su nedosljedne, jer su po kući postavili i nekakve papire da ih trgam, a ako bih ĉuĉnuo na njih, i tada sam bio dobar pas, ali govorili su to s olakšanjem, a ne oduševljenjem. A, kao što sam već spomenuo, kad smo svi bili zajedno u kući, katkad bi se uzrujali kada bih radio upravo to. 38

»Ne!« viknuli bi Mama ili Ethan kada bih smoĉio pod. »Dobar deĉko!«, pjevušili bi kada bih se popiškio u travu. »U redu, to je dobro«, rekli bi kad bih se pomokrio na papire. Nije mi bilo jasno koji im je vrag. Tata me uglavnom ignorirao, iako sam osjećao da mu se sviĊa kada bih ujutro ustao s njim i pravio mu društvo dok jede. Gledao me s blagom privrţenošću – nimalo nalik na divlje oboţavanje koje se razlijevalo iz Ethana, iako sam osjećao da na taj naĉin on i Mama vole djeĉaka. Katkad bi naveĉer sjedio za stolom s djeĉakom i tiho bi razgovarali koncentrirajući se, dok bi oštar, prodoran miris ispunjao zrak. Tata mi je dopuštao da mu leţim na nogama jer su djeĉakove noge bile previše iznad da da bih ih mogao dosegnuti. »Vidi, Bailey, napravili smo avion«, rekao je djeĉak nakon jedne takve veĉeri i gurnuo mi igraĉku pod nos. Od kemijskih mirisa zasuzile su mi oĉi pa mu je nisam pokušao uzeti. Proizvodeći nekakve zvukove, djeĉak je poĉeo trĉati po kući, drţeći igraĉku u ruci, a ja sam jurio za njim i pokušavao ga srušiti. Poslije je tu stvarĉicu stavio na policu s ostalim igraĉkama koje su slabašno vonjale na istu kemikaliju i to je bilo to dok on i Tata nisu odluĉili izgraditi još jednu. »Ovo je raketa, Bailey«, rekao je, pruţajući mi igraĉku u obliku štapa. Ponjušio sam je. »Jednoga dana sletjet ćemo na mjesec i onda će ljudi i ondje ţivjeti. Bi li ţelio biti svemirski pas?« Ĉuo sam rijeĉ »pas« i osjetio da me nešto pitao pa sam mahnuo repom. Da, pomislio sam. Rado bih pomogao oprati suĎe. Pranje suĊa znaĉilo je da bi djeĉak stavio tanjur s hranom na pod, a ja bih ga polizao. To je bio jedan od mojih zadataka, ali samo kada Mama nije gledala. MeĊutim, veći dio vremena moj zadatak bio je igrati se s djeĉakom. Imao sam kutiju s mekanim jastukom u koju bi me djeĉak naveĉer stavio, a ja sam nauĉio da ondje moram ostati dok ne doĊu Mama i Tata i ne zaţele nam laku noć. Nakon toga, djeĉak bi me pustio da se popnem u krevet. A kada bi mi postalo dosadno usred noći, uvijek sam mogao grickati djeĉaka. Moj teritorij bio je iza kuće, ali nakon nekoliko dana upoznao sam cijeli jedan novi svijet – susjedstvo. Ethan bi jureći izletio kroz ulazna vrata, ja za njim, i onda bismo pronašli druge djeĉake i djevojĉice, koji bi me grlili, hrvali se sa mnom i navlaĉili se igraĉkom, koju bih ja vukao na jednu, a oni na drugu stranu, i poslije bi mi je bacali. »Ovo je moj pas Bailey«, Ethan je ponosno rekao drţeći me u zraku tako da me svi vide. Kada sam zaĉuo svoje ime, poĉeo sam se meškoljiti. »Vidi, Chelsea«, rekao je i pruţio me djevojĉici otprilike njegove visine. »On je zlatni retriver. Moja majka ga je spasila, umirao je od vrućine u automobilu. Kada dovoljno naraste odvest ću ga u lov na djedovu farmu.«

39

Chelsea me prislonila na prsa i zagledala mi se u oĉi. Kosa joj je bila duga i svjetlija ĉak i od moje dlake, a mirisala je na cvijeće, ĉokoladu i drugoga psa. »Sladak si, tako si sladak, Bailey, volim te«, pjevušila mi je. SviĊala mi se Chelsea. Svaki put kada bi me vidjela, kleknula bi i pustila me da povlaĉim njezinu dugu, plavu kosu. Miris psa koji sam njušio na njezinoj odjeći pripadao je Marshmallow, dugodlakoj, smeĊebijeloj kujici koja je bila starija od mene, ali svejedno mlada. Kada bi Chelsea pustila Marshmallow iz dvorišta, hrvali smo se satima. Katkad bi nam se pridruţio Ethan i igrali bismo se, igrali, igrali, igrali. Kada sam ţivio u Dvorištu, Señora me voljela, ali sada sam shvaćao da je njezina ljubav bila općenita, usmjerena na sve pse u ĉoporu. Zvala me Toby, ali nije moje ime izgovarala onako kako mi je djeĉak svake noći šaptao »Bailey, Bailey, Bailey«. Djeĉak je volio baš mene, bili smo jedan drugome središte svemira. Ţivot u Dvorištu nauĉio me kako pobjeći kroz vrata. Doveo me do djeĉaka, a ljubav prema njemu i ţivot s njim bili su moja svrha u ţivotu. Bili smo zajedno otkad smo se ujutro probudili pa dok nismo išli spavati. Ali onda se, naravno, sve promijenilo.

40

{ SEDMO POGLAVLJE }

edna od najdraţih stvari bilo mi je uĉenje novih »trikova«, kako ih je djeĉak zvao, a koji su se sastojali od toga da mi se obraća ohrabrujućim glasom i onda mi daje poslastice. Na primjer, »Sjedni« je bio trik u kojemu bi mi djeĉak rekao: »Sjedni, Bailey! Sjedni!« i onda bi me pritiskao za straţnji dio tijela i prisilno ga spuštao na pod, nakon ĉega bi mi dao pseći kolaĉić. »Pseća vrata! Pseća vrata!«, znaĉilo je da ćemo otići u »garaţu«, u kojoj je Tata drţao automobil, i da će me djeĉak gurnuti kroz plastiĉni pomiĉni poklopac na boĉnim vratima koja vode u dvorište. Onda će me pozvati, ja ću gurnuti nos kroz poklopac i on će mi dati pseći kolaĉić! Bio sam zahvalan što mi noge rastu zajedno s ostatkom tijela tako da sam, kada su noći poĉele postajati hladnije, mogao drţati korak s djeĉakom ĉak i kada je bio u punome sprintu. Jednoga jutra, trik s psećim vratima dobio je sasvim drugo znaĉenje. Djeĉak se rano probudio, jedva da je bilo svanulo, a Mama je trĉala iz sobe u sobu. »Pobrini se za Baileyja!«, viknula je u jednom trenutku. Podignuo sam pogled s igraĉke koju sam predano ţvakao i pogledao maĉka Smokeyja koji je sjedio na pultu i promatrao me drţeći se nepodnošljivo oholo. Podignuo sam igraĉku i dobro je protresao da pokaţem Smokeyju kakvu zabavu propušta zbog svoje arogancije. »Bailey!«, djeĉak me pozvao. Nosio je moj krevet, a ja sam ga zainteresirano pratio do garaţe. Kako se zove ova igra? »Pseća vrata«, rekao je. Ponjušio sam mu dţepove, ali nisam nanjušio kolaĉiće. Budući da su, prema mojemu mišljenju, pseći kolaĉići bili smisao igranja te igre, odluĉio sam se okrenuti i popiškiti na bicikl. »Bailey!«, osjetio sam da je djeĉak nestrpljiv i zbunjeno ga pogledao. »Ovdje spavaj, dobro Bailey? Budi dobar pas. Ako moraš na zahod, idi kroz pseća vrata, dobro? Pseća vrata, Bailey. Sad moram u školu. Dobro? Volim te, Bailey.« Djeĉak me zagrlio, a ja sam ga liznuo po uhu. Kada se okrenuo, prirodno, krenuo sam za njim, ali kada smo došli do vrata koja su vodila u kuću, zabranio mi je da uĊem. »Ne, Bailey, ĉekaj me u garaţi dok se ne vratim kući. Pseća vrata, dobro, Bailey? Budi dobar pas.«

J

41

Zatvorio mi je vrata pred nosom. Ĉekaj? Pseća vrata? Dobar pas? U kakvoj su uopće vezi ti pojmovi, koje sam toliko puta ĉuo? I što ono znaĉi »ĉekaj«? Ništa mi nije imalo smisla. Njuškao sam po garaţi, koja je bila puna predivnih novih mirisa, ali nisam bio raspoloţen za istraţivanje, ţelio sam svojega djeĉaka. Lajao sam, ali vrata kuće nisu se otvorila pa sam poĉeo grepsti po njima. I dalje ništa. Ĉuo sam neku djecu kako viĉu ispred kuće i potrĉao do velikih garaţnih vrata, nadajući se da će se podignuti kao što su katkad znala ĉiniti kada bi djeĉak stajao ispred njih, ali ništa se nije dogodilo. Nekakav glasni kamion pokupio je glasove djece i odnio ih. Nekoliko minuta poslije ĉuo sam kako Mamin automobil odlazi, a onda je svijet koji je bio tako pun ţivota, zabave i buke postao nepodnošljivo tih. Neko sam vrijeme lajao, ali time nisam ništa postigao, iako sam nanjušio Smokeyja s druge strane vrata kako samozadovoljno prati moju nevolju. Grebao sam po vratima. Ţvakao nekakve cipele. Rastrgao svoj pseći krevet. Pronašao vreću za smeće punu odjeće, razderao je onako kako je Majka to ĉinila kada smo kopali po smeću, i razbacao po garaţi. Pomokrio sam se u jedan kut, pokakao u drugi. Prevrnuo sam metalnu posudu i pojeo komade piletine, nešto špageta i vafle, i oblizao limenku ribe koja je mirisala kao Smokeyjev zadah. Pojeo sam nešto papira. Prevrnuo svoju zdjelicu s vodom i saţvakao je. Više nisam imao što raditi. Nakon, ĉinilo mi se, najduljega dana u ţivotu, zaĉuo sam kako Mamin automobil skreće na prilaz. Zalupila su vrata i zaĉuh trĉeće korake koji su odzvanjali kućom. »Bailey!«, djeĉak je viknuo otvorivši vrata. Pokušao sam ga srušiti, izvan sebe od sreće što smo zauvijek prekinuli ovo ludilo. No on je samo stajao zagledan u garaţu. »O, Bailey«, rekao je. Zvuĉao je tuţno. Pun divlje energije, proletio sam pokraj njega i odskakutao u kuću, preskaĉući preko pokućstva. Ugledao sam Smokeyja i zaletio se za njim, naganjajući ga po stubama i lajući kada se zavukao ispod Mamina i Tatina kreveta. »Bailey!«, Mama me strogo pozvala. »Zloĉesti pas, Bailey«, djeĉak je ljutito rekao. Bio sam zaprepašten tom laţnom optuţbom. Zloĉest? Sluĉajno su me zakljuĉali u garaţu, ali ja sam bio i više nego spreman njima oprostiti. Zašto me tako prekoravaju i mašu prstima prema meni? Nakon nekoliko trenutaka ponovo sam bio u garaţi, pomaţući djeĉaku, koji je skupljao sve ono s ĉime sam se igrao i većinu toga stavio u kantu za smeće 42

koju sam bio prevrnuo. Došla je Mama, pregledala odjeću i dio odnijela u kuću, ali nitko me nije pohvalio što sam otkrio gdje se odjeća skrivala. »Pseća vrata«, djeĉak je ljutito rekao, ali nije mi dao poslastice. Poĉeo sam misliti da »pseća vrata« znaĉi isto što i »zloĉesti pas«, što je u najmanju ruku bilo vrlo razoĉaravajuće. Ovo je oĉito bio vrlo uznemirujuć dan za sve, i ja sam svakako bio voljan staviti sve to iza nas, ali kada se Tata vratio kući, Mama i djeĉak razgovarali su s njim, a on je vikao i znao sam da je ljut na mene. Odšuljao sam se u dnevnu sobu, praveći se da ne primjećujem Smokeyjev podrugljiv izraz lica. Tata i djeĉak otišli su odmah nakon veĉere. Mama je sjedila za stolom i gledala u novine, ĉak i kada sam došao do nje i spustio joj prekrasnu mokru loptu u krilo. »O, bljak, Bailey«, rekla je. Kada su se djeĉak i Tata vratili kući, djeĉak me pozvao u garaţu i pokazao mi veliku, drvenu kutiju. Ušao je u nju pa sam mu se pridruţio, iako je bilo vruće i usko kada smo obojica bili unutra. »Pseća kućica, Bailey. Ovo je tvoja pseća kućica.« Nisam shvaćao kakve ta kutija ima veze sa mnom, ali svakako sam bio sretan što igramo »pseću kućicu« kada su u igru uvedene poslastice. »Pseća kućica« znaĉilo je »uĊi u pseću kućicu i pojedi pseći kolaĉić.« Radili smo pseću kućicu i pseća vrata dok je Tata hodao po garaţi, stavljao stvari na police i vezao uţe oko velike metalne posude. Bio sam lud od sreće što su »pseća vrata« ponovo povezana s poslasticama! Kada su djeĉaku dosadili trikovi, ušli smo u kuću i hrvali se na podu. »Vrijeme je za krevet«, rekla je Mama. »O, Mama, molim te? Mogu li ostati budan?« »Oboje imamo školu sutra, Ethane. Vrijeme je da poţeliš laku noć Baileyju.« Iako su se ovakvi razgovori stalno vodili, rijetko sam na to obraćao pozornost. No ovoga putu podignuo sam glavu kada sam ĉuo svoje ime, osjećajući promjenu u djeĉakovim osjećajima. Iz njega su se širili tuga i ţaljenje, a kada je ustao, ramena su mu bila pognuta. »U redu, Bailey. Vrijeme je za krevet.« Znao sam što je krevet, ali ĉinilo se da ćemo malo skrenuti s puta, jer me djeĉak odveo u garaţu na još jednu uzbudljivu igru pseće kućice. To mi nije nimalo smetalo, ali šokirao sam se kada me nakon nekog vremena djeĉak samoga zatvorio u garaţu. Lajao sam, pokušavajući shvatiti zašto se to dogaĊa. Zato što sam izgrizao svoj pseći krevet? Ionako nikada nisam spavao ondje, on je sluţio samo za pretvaranje. Zar zaista oĉekuju da ostanem u garaţi cijelu noć? Nemoguće. Ili? 43

Bio sam toliko uzrujan da nisam mogao suspregnuti cviljenje. Pomisao na to da djeĉak leţi u krevetu bez mene, sasvim sam, toliko me rastuţila da sam poţelio ţvakati cipele. Cvilio sam sve glasnije, ne pokušavajući sakriti koliko me boli srce. Nakon deset ili petnaest minuta nepopustljive tuge, otvorila su se vrata garaţe. »Bailey«, šapnuo je djeĉak. S olakšanjem sam otrĉao prema njemu. U rukama je drţao plahtu i jastuk. »U redu. Pseća kućica, pseća kućica«, rekao mi je. Uvukao se u kućicu i sloţio plahtu preko tanke podloge koja je već bila unutra. Legao sam pokraj njega – obojici su nam noge virile kroz vrata. Naslonio sam glavu na njegova prsa i uzdahnuo, a on me gladio po ušima. »Dobar pas, Bailey«, promrmljao je. Malo poslije, Mama i Tata otvorili su vrata i promatrali nas. Mahnuo sam repom, ali nisam ustao jer nisam htio probuditi djeĉaka. Naposljetku je Tata došao do nas i podignuo Ethana, a Mama je rukom mahnula prema meni i nas dvojicu smjestili su u krevet u kući. Sljedećega dana, kao da ništa nismo nauĉili iz naših pogrešaka, ponovo sam bio u garaţi! Ovoga puta nije bilo toliko toga ĉime sam se mogao zabavljati, iako sam, uz malo truda, uspio izvući podlogu iz pseće kućice i popriliĉno je dobro rastrgati. Srušio sam kantu za smeće, ali nisam mogao skinuti poklopac. Na policama nije bilo niĉega što bih mogao grickati, odnosno, sve što bi se moglo grickati bilo mi je izvan dohvata. U jednom trenutku otišao sam do psećih vrata i napao preklopac. Nozdrvama mi se raširio snaţan miris dolazeće oluje. Za razliku od Dvorišta, gdje nam je suha, pješĉana prašina svaki dan isušivala jezik, djeĉak je ţivio na vlaţnijem, hladnijem mjestu i sviĊalo mi se kako se svi mirisi zamućuju i poprimaju nove oblike kada je kišilo. Prekrasna stabla puna lišća štitila su tlo kamo god da smo krenuli i pruţala zaklon kišnim kapima pa ih puštala kada bi ih zaljuljao povjetarac. Sve je bilo tako predivno vlaţno – ĉak je i za najtoplijih dana noću zrak bio hladniji. Draškajući mirisi odvlaĉili su mi glavu sve dalje i dalje kroz pseća vrata, sve dok se odjedanput, sasvim sluĉajno, nisam našao na dvorištu a da me djeĉak nije morao gurnuti! Oduševljen, trĉao sam po dvorištu i lajao. Kao da su pseća vrata bila ondje kako bih iz garaţe mogao izići u njega! Ĉuĉnuo sam i olakšao se – primijetio sam da mi se mnogo više sviĊa posao obavljati vani a ne u kući, i to ne samo zbog toga što ondje nema drame. Volio sam obrisati šape o travu nakon obavljanja nuţde i tako ostaviti tragove znoja sa šapa na vlatima trave. TakoĊer, mnogo više zadovoljstva pruţalo mi je podizanje noge i oznaĉivanje nekoga kuta u dvorištu nego, recimo, kuta kauĉa.

44

Poslije, kada se hladna rosulja pretvorila u ozbiljne kišne kapi, otkrio sam da se pseća vrata otvaraju s obiju strana! Poţelio sam da je djeĉak kod kuće kako bi mogao vidjeti ĉemu sam sâm sebe nauĉio. Nakon što je kiša prestala, iskopao sam rupu, izgrizao crijevo i lajao na Smokeyja, koji je sjedio na prozoru i pretvarao se da me ne ĉuje. Kada se pred kućom zaustavio veliki ţuti autobus i izbacio djeĉaka, Chelseju i još gomilu druge djece iz susjedstva, ja sam bio u dvorištu, šapama na ogradi. Djeĉak je smijući se potrĉao prema meni. Nakon toga i nisam baš odlazio u pseću kućicu, osim kada su Mama i Tata vikali jedno na drugo. Ethan bi došao u garaţu i ušao u pseću kućicu sa mnom. Zagrlio bi me i ja bih sjedio savršeno mirno koliko god dugo je ţelio. To je, odluĉio sam, svrha mene kao psa – da utješim djeĉaka kad god sam mu potreban. Katkad bi neke obitelji otišle iz naselja, a došle bi nove. I zato, kada su se u kuću nekoliko brojeva dalje od naše doselili Drake i Todd, smatrao sam to dobrim vijestima i to ne samo zato što je Mama napravila ukusne kolaĉiće koje je odnijela susjedima, ali najprije ih je nekoliko dala i meni kao nagradu za to što sam joj pravio društvo u kuhinji – novi djeĉaci znaĉili su više djece za igranje. Drake je bio veći i stariji od Ethana, ali Todd je bio istih godina i on i Ethan brzo su se sprijateljili. Todd i Drake imali su i sestru, Lindu. Ona je bila još mlaĊa i davala mi je šećerne slastice kada nitko nije gledao. Todd je bio drugaĉiji od Ethana. Volio se na potoku igrati šibicama, paliti plastiĉne igraĉke, primjerice Lindine lutke. Ethan je sudjelovao, ali nije se toliko smijao kao Todd, uglavnom je samo promatrao kako stvari gore. Kada je jednoga dana Todd izjavio da ima petarde, Ethan se popriliĉno uzbudio. Nikada prije nisam vidio ništa nalik tomu i popriliĉno sam se preplašio buke i bljeska i toga kako je plastiĉna lutka odmah poĉela mirisati na dim – barem onaj njezin dio koji sam uspio pronaći nakon eksplozije. Na Toddovo nagovaranje, Ethan je otišao u kuću i vratio se s jednom od igraĉaka koje su on i njegov otac napravili. Stavili su petardu u nju, bacili je u zrak i ona je eksplodirala. »Zakon!« viknuo je Todd. Ali Ethan je samo utihnuo i namršteno promatrao komadiće plastike koji su plutali po potoku. Osjetio sam da se u njemu sukobljavaju razni osjećaji. Kada je Todd bacio petarde u zrak, jedna je pala pokraj mene i eksplodirala. Otrĉao sam djeĉaku da me umiri, a on me zagrlio i odveo kući. To što sam tako lako mogao izići u dvorište imalo je svojih prednosti. Ethan nije uvijek posebno dobro pazio na vrata od ograde, što je znaĉilo da sam se katkad mogao neometano prošetati po naselju. Išetao bih iz dvorišta i otišao u posjet Marshmallow, smeĊe-bijeloj kujici koja je ţivjela u velikome, ţiĉanom kavezu pokraj kuće. Popriliĉno sam dobro obiljeţavao njezina stabla, a katkad, 45

kad bih uhvatio miris koji mi je istodobno bio i stran i poznat, poskoĉio bih, podignuo nos u zrak i otišao daleko od kuće, u pustolovinu. Tijekom tih lutanja, katkad bih sasvim zaboravio na djeĉaka i to me podsjećalo na ono kada su nas nekoliko odveli iz Dvorišta u hladnu sobu u kojoj je bila ona ljubazna gospoĊa i kako je ţenka koja se vozila na prednjemu sjedalu imala sliĉan, izazovan miris koji me vukao naprijed. Obiĉno bih izgubio trag mirisa i onda bih se sjetio tko sam i vratio kući. Onih dana kada bi autobus dovezao Ethana kući, išao bih s njim kod Chelseje i Marshmallow, a Chelseina majka davala bi Ethanu grickalice koje bi on uvijek dijelio sa mnom. Katkad se Ethan vraćao kući u Maminu automobilu. A bilo je i dana kada se nitko od ukućana nije dizao da ode u školu, tako da sam morao lajati kako bih ih sve probudio! Sva sreća da više nisu ţeljeli da spavam u garaţi. Ne bi mi bilo drago da propuste jutro! Jednoga dana odlutao sam dalje nego inaĉe, tako da kada sam se zaputio kući već je bilo kasno poslijepodne. Bio sam zabrinut jer mi je unutarnji sat govorio da sam već propustio Ethanov dolazak autobusom. Presjekao sam preko potoka, a taj put vodio me toĉno pokraj Toddova dvorišta. Igrao se na blatnoj obali, a kada me vidio, pozvao me: »Hey, Bailey. DoĊi, Bailey.« Ispruţio je ruku prema meni. Sumnjiĉavo sam ga promatrao. Todd je bio nekako drugaĉiji, u njemu je bilo neĉega ĉemu nisam vjerovao. »DoĊi, deĉko«, rekao je i rukom se pljesnuo po nozi. Okrenuo se i otišao prema svojoj kući. Što sam mogao uĉiniti? Morao sam ĉiniti što mi ljudi kaţu. Spuštene glave, pošao sam za njim.

46

{ OSMO POGLAVLJE }

odd me pustio u kuću kroz straţnji ulaz i bešumno zatvorio vrata. Neki od prozora bili su prekriveni, pa je kuća odavala tmuran, sumoran dojam. Todd me odveo pokraj kuhinje, u kojoj je sjedila njegova majka i gledala u treperavi televizor. Prema Toddovu ponašanju znao sam da bih trebao biti tih, ali slabašno sam mahnuo repom kada sam nanjušio majku, s koje se širio jak, kemijski miris sliĉan onome koji je imao muškarac koji me pronašao uz cestu i nazvao Momĉe. Majka nas nije vidjela, ali Linda svakako jest. Sjedila je u dnevnoj sobi. I ona je gledala televiziju, ali sišla je s kauĉa i krenula za nama niz hodnik. »Ne«, Todd je zasiktao na nju. Tu sam rijeĉ svakako dobro poznavao. Malo sam se stisnuo od zlobe u Toddovu glasu. Linda je ispruţila ruku i ja sam je polizao, a Todd ju je odgurnuo. »Ostavi me na miru.« Otvorio je vrata i ja sam ušao, njušeći odjeću na podu. Soba je bila mala i u njoj je bio krevet. Zakljuĉao je vrata kada smo ušli. Pronašao sam koricu kruha i brzo je pojeo, ţeleći samo malo poĉistiti prostoriju. Todd je stavio ruke u dţepove. »U redu«, rekao je. »U redu, sad... sad...« Sjeo je za stol i otvorio ladicu. Nanjušio sam petarde. Nije bilo sumnje, uvijek bih prepoznao taj rezak miris. »Ne znam gdje je Bailey«, tiho je govorio. »Nisam vidio Baileyja.« Mahnuo sam repom kada sam ĉuo svoje ime, a onda sam zijevnuo i srušio se na mekanu gomilu odjeće. Umorio sam se od svoje dugaĉke pustolovine. Slabašno kucanje uspaniĉilo je Todda, koji je skoĉio na noge. Skoĉio sam i ja i stao iza njega dok je nešto ljutito šaptao Lindi s vrata. U mraĉnome hodniku, bolje sam je mogao nanjušiti nego vidjeti. Zbog neĉega se ĉinila i zabrinuta i preplašena. To me uznemirivalo. Poĉeo sam malo dahtati i nervozno zijevati. Bio sam prenapet da bih ponovo legao. Razgovor je završio kada je Todd zalupio vratima svoje sobe i ponovo ih zakljuĉao. Gledao sam ga kako odlazi do ladice, prekapa po njoj i vadi malu tubu. Iz njega se širilo nemirno uzbuĊenje. Skinuo je ĉep i nesigurno pomirisao, a kemijska isparavanja odmah su ispunila sobu. Poznavao sam taj reski vonj, jer se širio i kada su djeĉak i Tata sjedili za stolom i igrali se avionima igraĉkama.

T

47

Kada ju je gurnuo prema meni, odmah sam znao da je ne ţelim ni blizu nosa i odmaknuo sam glavu. Osjetio sam kako se u Todda probudio bijes i to me preplašilo. Uzeo je krpu i na nju iscijedio mnogo prozirne tekućine iz tube, preslaţući i stišćući krpu tako da je ljepljiva tvar bila svuda po njoj. U tom trenutku kroz prozor sam zaĉuo Ethanovo tuţno dozivanje. »Bayleeeee« vikao je. Otrĉao sam do prozora i skoĉio, ali bio je previsok da bih mogao vidjeti kroz njega, pa sam frustrirano zalajao. Straţnjica me zapekla kada me Todd udario dlanom po njoj. »Ne! Zloĉesti pas! Nema lajanja!« Ponovo se iz njega širio bijes, jednako snaţan kao i mirisi koji su se širili s krpe koju je drţao u ruci. »Todd?«, ĉuo sam ţenski glas odnekud iz kuće. Opako me pogledao. »Ĉekaj ovdje. Čekaj«, prosiktao je. Izišao je iz sobe i zatvorio vrata. Tekle su mi suze od mirisa kojih je i dalje bio pun zrak, a ja sam zabrinuto hodao po sobi. Djeĉak me dozivao, a ja nisam shvaćao odakle Toddu pravo da me drţi ovdje zakljuĉanoga kao da sam u garaţi. A onda sam zaĉuo neki tihi zvuk. Linda je otvarala vrata pruţajući mi nekakav gnjecavi kreker. »Uzmi, Bailey«, šapnula je. »Dobar pas.« Ono što sam zaista ţelio bilo je maknuti se odavde, ali nisam ja idiot, pojeo sam kreker. Linda je još malo otvorila vrata. »Hajde«, nagovarala me i to mi je bilo dovoljno. Spustio sam se niz hodnik za njom, spustio se stubama i otrĉao do ulaznih vrata. Otvorila ih je i hladan zrak isprao mi je one grozne mirise iz glave. Mamin automobil bio je na kraju ulice, a iz njega se naginjao djeĉak, viĉući »Bailey!« Zaletio sam se što sam brţe mogao, ţeleći ih dostići. Straţnja svjetla automobila na trenutak su zasvijetlila i Ethan je bio na ulici, trĉeći prema meni. »O, Bailey, gdje si bio?«, upitao me uronivši lice u moje krzno. »Ti si zloĉesti, zloĉesti pas.« Znao sam da je loše biti zloĉesti pas, ali ljubav koja se širila iz djeĉaka bila je tako jaka da se nisam mogao othrvati dojmu da je u ovome sluĉaju biti zloĉesti pas ipak nekako dobro. Nedugo nakon moje pustolovine u Toddovoj kući, odvezen sam u posjet ĉovjeku u ĉistoj, hladnoj sobi. Shvatio sam da sam već bio na sliĉnome mjestu. Tata je odvezao Ethana i mene onamo, a prema Tatinu drţanju osjetio sam da je to bila neka vrsta kazne, što mi se uopće nije ĉinilo poštenim. Ako je nekome bilo mjesto u hladnoj sobi, smatrao sam, to je bio Todd. Bio je zao prema Lindi i razdvojio me od djeĉaka – nisam ja kriv što sam bio zloĉesti pas. Bez obzira na to, mahnuo sam repom i tiho legao kada su mi zaboli iglu u vrat. Kada sam se probudio, bio sam ukoĉen, boljelo me i svrbjelo. Osjećao sam onaj poznati bol u donjemu dijelu trbuha i ponovo sam nosio glupi plastiĉni 48

ovratnik, tako da mi je glava opet bila na dnu tuljca. Smokeyju je to oĉito bilo urnebesno smiješno pa sam se trudio ignorirati ga koliko sam mogao. Zapravo, nekoliko dana najveći uţitak bio mi je raširenih straţnjih nogu leţati na hladnome betonu. Nakon što su mi skinuli ovratnik i ponovo sam bio onaj stari, otkrio sam da me manje zanima praćenje egzotiĉnih mirisa izvan ograde, iako sam, ako su vrata ostala otvorena, uvijek rado šetao susjedstvom i gledao što rade drugi psi. MeĊutim, izbjegavao sam Toddov kraj ulice, a kada bih vidio njega i njegova brata Drakea kako se igraju na potoku, obiĉno bih se sakrio od njih, hodajući u sjeni onako kako me prva majka bijaše nauĉila. Uĉio sam nove rijeĉi svaki dan. Osim što sam bio dobar pas, a katkad i zloĉesti pas, sve ĉešće su mi govorili da sam i »velik« pas, što je za mene uglavnom znaĉilo da mi je postajalo sve teţe i teţe udobno se smjestiti na djeĉakovu krevetu. Nauĉio sam da rijeĉ »snijeg« koja se radosno izvikivala znaĉi da je svijet prekriven hladnim, bijelim pokrivaĉem. Znali smo se ići sanjkati po dugaĉkoj, strmoj cesti i ja sam se obiĉno trudio ostati na sanjkama s Ethanom dok se ne bismo srušili. A »proljeće« je znaĉilo toplo vrijeme i dulje dane, i da mama cijeli vikend provodi kopajući u dvorištu i sadeći cvijeće. Zemlja je tako divno mirisala da bih kada svi odu u školu osjetio duţnost da iskopam cvijeće i preţvaĉem gorkoslatke pupoljke iz odanosti prema Mami, iako bih ih na kraju sve ispljunuo. Toga sam dana zbog nekog razloga ponovo bio zloĉesti pas i ĉak sam morao provesti veĉer u garaţi umjesto leţeći na Ethanovim nogama dok je on nešto radio na svojim papirima. A onda su jednoga dana djeca u velikome, ţutom autobusu bila tako glasna da sam ih ĉuo pet minuta prije nego što su se zaustavili ispred naše kuće. Djeĉak je bio jako radostan kada je izletio iz autobusa i potrĉao prema meni, i tako dobro raspoloţen da sam trĉao i trĉao ukrug, neumjereno lajući. Otišli smo do Chelseje i igrao sam se s Marshmallow, a i Mama je bila sretna kada se vratila kući. Od toga dana djeĉak više nije išao u školu i mogli smo tiho leţati u krevetu umjesto da doruĉkujemo s Tatom. Ţivot se ponovo vratio u normalno stanje! Bio sam sretan. Jednoga dana odveli su me na jako dugaĉku voţnju automobilom i kada smo završili našli smo se na »Farmi«, jednome sasvim novome mjestu s ţivotinjama i mirisima s kojima se dotad još nisam susreo. Kada smo se parkirali na prilazu, iz velike, bijele kuće izišlo je dvoje starijih ljudi. Ethan ih je zvao »Baka i Djed«, a i Mama isto, iako sam nju poslije ĉuo i da ih zove »Mama i Tata«, što sam odmah odbacio i pripisao njezinoj zbunjenosti. Na Farmi se moglo raditi toliko toga, da smo djeĉak i ja prvih nekoliko dana proveli u stalnome trku. Golemi konj koji je bio iza ograde zagledao se u mene kada sam mu se pribliţio, iako nije bio raspoloţen za igru i ni za što 49

drugo, nego je samo tupo buljio u mene, ĉak i kada sam se provukao ispod ograde i lajao na njega. Umjesto potoka imali su ribnjak, velik i dovoljno dubok da plivamo u njemu. Na njegovoj obali ţivjela je obitelj pataka koja me izluĊivala time što bi svaki put kada bih se pribliţio pobjegla u vodu i otplivala. Ali kada bih se umorio od lajanja na njih, majka-patka zaplivala bi prema meni pa sam onda još malo lajao. Prema mojoj i djeĉakovoj ljestvici vrijednosti, patke su bile na istome mjestu kao i maĉak Smokey. Tata je otišao nakon nekoliko dana, ali Mama je ostala s nama na Farmi cijelo to ljeto. Bila je sretna. Ethan je spavao na trijemu. To je bila prostorija ispred kuće, a ja sam spavao ondje s njim i nitko se nije ni pretvarao da bi trebalo biti ikako drugaĉije. Djed je volio sjediti u stolcu i ĉeškati me po ušima, a Baka mi je uvijek davala male poslastice. Zbog ljubavi koju su mi pruţali vrpoljio sam se od sreće. Nije bilo dvorišta, nego samo veliko, otvoreno polje s ogradom koja je bila konstruirana tako da slobodno mogu izlaziti van i vratiti se natrag unutra kad god to poţelim, nešto poput najvećih psećih vrata na svijetu, samo bez preklopnog poklopca. Kobila, ĉije je ime bilo »Plamenka«, ostajala je unutar ograde i provodila dane paseći travu, iako je nikada nisam vidio da povraća. Hrpice koje je ostavljala po dvorištu mirisale su kao da bi mogle biti popriliĉno dobrog okusa, no zapravo su bile suhe i bezukusne pa samo ih pojeo samo nekoliko. Budući da sam imao slobodu kretanja, to je znaĉilo i da mogu istraţivati šumu s druge strane ograde, ili trĉati do ribnjaka i plivati u njemu, ili, zapravo, raditi što god poţelim. Uglavnom sam se ipak drţao blizu kuće jer se ĉinilo da Baka svake minute svakoga dana priprema nevjerojatno ukusna jela i trebao sam joj biti pri ruci da kušam njezine tvorevine i uvjerim se da su prihvatljive. Rado sam joj pomagao. Djeĉak me volio staviti na pramac ĉamca, odgurnuti ga od obale, baciti crva u vodu i izvući migoljavu ribicu na koju sam ja trebao lajati. A onda bi je vratio u vodu. »Premala je, Bailey«, uvijek bi govorio, »ali jednog od ovih dana uhvatit ćemo veliku, da znaš.« S vremenom sam otkrio (na moje razoĉaranje) da Farma ima maĉku. Bila je crna i ţivjela je u staroj, trošnoj zgradi koja se zove staja. Ĉuĉeći u tami, gledala me svaki put kada bih odluĉio ući onamo i dobro sve ponjušiti. Ĉinilo se da me se ova maĉka boji i stoga sam to doţivljavao kao veliki napredak u odnosu na Smokeyja, baš kao i sve ostalo ovdje. Jednoga dana uĉinilo mi se da sam vidio crnu maĉku u šumi pa sam je poĉeo strastveno proganjati, iako se kretala vrlo polako i, kad sam joj se 50

pribliţio, shvatio sam da je to nešto sasvim drugaĉije, neka druga ţivotinja s bijelim prugama po crnome tijelu. Oduševljeno sam zalajao na nju, a ona se okrenula i dostojanstveno me pogledala visoko podignuvši dugaĉki, kitnjasti, crni rep. Nije trĉala, što sam protumaĉio kao znak da se ţeli igrati, no kada sam skoĉio i zamahnuo šapom prema njoj, ţivotinja je uĉinila nešto vrlo neobiĉno – okrenula se od mene, a rep joj je ostao uspravno stajati. U sljedećem trenutku nosnice mi je zapuhnuo grozan smrad od kojega su me zapekle oĉi i usne. Zaslijepljen, povukao sam se divlje cvileći, pitajući se koji se vrag dogodio. »Tvor!« Djed je obznanio kada sam zagrebao po vratima da me puste u kuću. »O, ti ne ulaziš, Bailey.« »Bailey, je li te tvor zasmrdio?«, Mama me upitala kroz zatvorena vrata. »Uf, bogme je.« Nisam znao što znaĉi »tvor«, ali znao sam da se nešto vrlo neobiĉno dogodilo u šumi. A uslijedilo je nešto još neobiĉnije – djeĉak me s gaĊenjem izveo u dvorište i smoĉio mlazom vode iz šmrka. Drţao me za glavu dok je baka, koja je iz vrta donijela košaru punu rajĉica, cijedila kiseli sok po mojemu krznu, koje je od toga postalo crveno. Nisam shvaćao kako išta od toga pomaţe u ovoj situaciji, tim više što su mi onda još i nanijeli takvu uvredu priredivši mi, kako me Ethan obavijestio, kupku. Utrljavali su mi mirisni sapun u mokru dlaku, sve dok nisam poĉeo mirisati kao kriţanac Mame i rajĉice. Nikada u ţivotu nisam doţivio takvo poniţenje. Kad sam se osušio, poslan sam na trijem, a iako je Ethan spavao ondje sa mnom, izbacio me iz svojega kreveta. »Smrdiš, Bailey«, rekao je. Tim rijeĉima dovršen je napad na moju osobu i ja sam legao na pod pokušavajući spavati unatoĉ gomili mirisa koji su se širili prostorijom. Kada je napokon svanulo, sjurio sam se do ribnjaka u uvaljao u uginulu ribu koja je naplavljena na obalu, ali ĉak ni to nije mnogo pomoglo – i dalje sam smrdio na parfem. Goreći od ţelje da doznam što se dogodilo, vratio sam se u šumu nadajući se da ću uspjeti pronaći tu ţivotinju nalik na maĉku i dobiti neko objašnjenje od nje. Sada kada sam znao prepoznati njezin miris, nije mi je bilo teško pronaći, ali jedva da sam je i poĉeo njuškati kada se dogodilo isto što i juĉer – poprskan sam zasljepljujućom tekućinom, a mlaz je došao ni manje ni više nego iz njene straţnjice! Nisam se mogao dosjetiti kako da riješim taj nesporazum i pitao sam se bi li mi bilo najbolje da je poĉnem ignorirati i tako je kaznim za svu sramotu koju sam zbog nje doţivio.

51

Zapravo, upravo sam to bio odluĉio kada sam došao kući i kada sam ponovo morao proći cijeli onaj ciklus pranja i potapanja u sok od rajĉice. Zar će moj ţivot odsad biti takav? Svakoga dana premazivat će me povrćem, utrljavati mi smrdljive sapune u dlaku i zabranjivati ulaz u glavni dio kuće, ĉak i kada Baka kuha? »Bailey, tako si glup!« prekoravao me djeĉak dok me prao u dvorištu. »Nemoj mu govoriti da je glup, to je tako ruţna rijeĉ«, rekla je Baka. »Reci mu... reci mu da je blentav, tako je mene mama zvala kada bih kao djevojĉica napravila neku glupost.« Djeĉak me strogo pogledao. »Bailey, ti si blentav pas. Ti si blentav, blentav pas.« A onda se nasmijao i Baka se nasmijala, ali ja sam bio tako jadan da sam jedva pomaknuo rep. Srećom, otprilike u vrijeme kada su se svi mirisi izvjetrili iz mog krzna, obitelj se prestala tako ĉudno ponašati prema meni i dopustili su mi da im se ponovo pridruţim. Djeĉak me katkad znao nazvati blentavim psom, ali nikada ljutito, nego više kao alternativu mojemu imenu. »Idemo li u ribolov, blentavi psu?«, upitao bi me pa bismo se otisnuli od obale u ĉamĉiću i nekoliko sati iz vode izvlaĉiti sitne ribe. Jednoga dana, već se bliţio kraj ljeta i bilo je hladnije nego inaĉe, bili smo u ĉamcu, a Ethan je imao majicu s kapuljaĉom. Odjedanput je skoĉio. »Imam veliku, Bailey, veliku!« Reagirao sam na njegovo uzbuĊenje tako da sam skoĉio na noge i poĉeo lajati. Dulje od minute natezao se sa štapom, cereći se i smijući se, a onda sam je ugledao! Riba veliĉine maĉke pribliţavala se površini vode, odmah uz naš ĉamac! Ethan i ja nagnuli smo se da je vidimo, ĉamac se zaljuljao, a djeĉak je uz vrisak pao u ribnjak! Skoĉio sam na rub ĉamca i zagledao se u tamnu, zelenu vodu. Vidio sam da mi djeĉak nestaje iz vida, a balonĉići koji su izlazili na površinu donosili su mi njegov miris, no nije se ĉinilo da će izroniti. Nisam oklijevao – skoĉio sam za njim. Otvorenih oĉiju probijao sam se kroz vodu, muĉeći se da pratim trag mjehurića koji je vodio prema hladnoj tami dna ribnjaka.

52

{ DEVETO POGLAVLJE }

isam baš najbolje vidio u vodi, koja mi je pritiskala uši i usporavala moj oĉajniĉki uron. MeĊutim, osjećao sam djeĉakov miris i shvaćao da polako tone ispred mene. Zaplivao sam još brţe i napokon ga mutno ugledao. Bilo je to vrlo nalik na prvi put kada sam ugledao Majku, mrljavi lik u mraĉnoj sjeni. Snaţno sam zamahnuo, razjapio ĉeljusti i kada sam došao sasvim blizu njega, uspio ga uhvatiti za kapuljaĉu. Podignuo sam glavu i poĉeo izranjati na suncem obasjanu površinu ribnjaka što sam brţe mogao, povlaĉeći Ethana za sobom. Izletjeli smo na površinu. »Bailey!«, djeĉak je viknuo, smijući se. »Pokušavaš li me ti to spasiti, deĉko?« Rukom se uhvatio za ĉamac. Mahnito sam se pokušao popeti u brod preko njega, kako bih ga mogao izvući na sigurno. I dalje se smijao. »Bailey, ne, blento jedan! Prestani!«, odgurnuo me a ja sam nastavio plivati oko njega. »Moram uzeti štap, Bailey. Ispao mi je štap. Dobro sam! Hajde, makni se, dobro sam. Makni se!« Djeĉak je pokazao prema obali kao da mi baca lopticu u tom smjeru. Ĉinilo se da ţeli da iziĊem iz ribnjaka pa sam nakon jedne minute to i uĉinio, zaplivavši prema malom potezu pijeska pokraj doka. »Dobar deĉko, Bailey,« ohrabrujuće je rekao. Okrenuo sam se i vidio da su mu noge ponovo u zraku i trenutak poslije nestao je pod vodom. Zacviljevši, okrenuo sam se i zaplivao što sam brţe mogao. Toliko sam se trudio da su mi se ramena izdizala iz vode. Kada sam uhvatio trag mjehurića, poĉeo sam pratiti miris. Ovoga puta bilo mi je mnogo teţe doći do dna jer nisam skoĉio s broda. No dok sam zaranjao prema dnu ribnjaka, osjetio sam da djeĉak izranja i promijenio smjer. »Bailey!« oduševljeno me pozvao. Ubacio je štap u ĉamac. »Ti si tako dobar pas, Bailey.« Plivao sam pokraj njega dok je izvlaĉio ĉamac na pijesak. Osjećao sam takvo olakšanje da sam ga polizao po licu dok ga je izvlaĉio na obalu. »Zaista si me pokušao spasiti, deĉko.« Sjeo sam, dašćući, a on me mazio po licu. Sunce i njegov dodir jednako su me grijali. Sutradan je djeĉak doveo Djeda na dok. Bilo je mnogo toplije nego dan prije i ja sam se, trĉeći ispred njih, pobrinuo da paĉja obitelj završi na sredini ribnjaka, gdje im je bilo i mjesto. Djeĉak je ponovo imao majicu s kapuljaĉom i nas trojica odšetali smo do kraja doka i zagledali se u zelenu vodu. Patke su

N

53

doplivale bliţe, kako bi i one vidjele što gledamo, a ja sam se pretvarao da znam. »Samo gledaj, zaronit će, sigurno«, rekao je djeĉak. »Ne vjerujem dok ne vidim«, odgovorio je Djed. Vratili smo se na poĉetak doka. Djed me uhvatio za ogrlicu. »Kreni!« viknuo je. Djeĉak se zatrĉao i nakon jedne sekunde djed me pustio tako da mogu potrĉati za njim. Ethan je skoĉio s doka tako da je pljusnulo na sve strane, na što su se patke, ljuljajući se na valovima, jedna drugoj glasno poţalile. Otrĉao sam do ruba doka i zalajao pa pogledao Djeda. »Idi za njim, Bailey!« Djed me poticao. Pogledao sam zapjenjenu vodu u kojoj je djeĉak nestao pa ponovo u Djeda. Bio je star i popriliĉno se sporo kretao, ali nisam mogao vjerovati da je toliko tup da neće ništa napraviti u vezi s novonastalom situacijom. Ponovo sam zalajao. »Idi!« Djed je rekao. Odjedanput sam shvatio i pogledao ga u nevjerici. Zar u ovoj obitelji ja moram baš sve raditi? Zalajavši još jedanput, skoĉio sam s ruba doka i zaronio prema dnu, gdje sam osjećao da Ethan nepomiĉno leţi. Zubima sam ga uhvatio za ovratnik i krenuo prema površini. »Vidiš! Spasio me!«, djeĉak je viknuo kada smo obojica izronili. »Dobar deĉko, Bailey!« Djed i djeĉak viknuli su uglas. Njihove pohvale toliko su mi godile da sam se zaletio na nekoliko patki koje su glupavo zakvakale i otplivale od mene. Bio sam toliko blizu da otkinem nekoliko repnih pera da ih se par uzlepetalo i nakratko pobjeglo, što je prema mojemu mišljenju znaĉilo da sam ja pobijedio. Ostatak poslijepodneva proveden je u igri »spasi me«. S vremenom sam prestao biti zabrinut, jer sam shvatio da se djeĉak moţe popriliĉno dobro brinuti sam za sebe u tom ribnjaku, iako bi se toliko oduševio kad god bih ga izvukao na površinu da sam svaki put skoĉio za njim. Patke su naposljetku izašle iz vode, sjele uz rub ribnjaka i promatrale nas bez razumijevanja. Zašto nisu letjele na stabla s ostalim pticama, nikad mi neće biti jasno. Nisam vidio razlog da ikad odem s Farme, ali kada je nakon nekoliko dana došao Tata, a Mama je poĉela hodati iz sobe u sobu, otvarajući ladice i vadeći stvari iz njih, imao sam osjećaj da ćemo se opet nekamo seliti pa sam poĉeo uznemireno hodati gore-dolje, strahujući da će me ostaviti. Tek kada je djeĉak viknuo »voţnja automobilom!«, dopustili su mi da skoĉim u auto i gurnem glavu kroz prozor. Kobila Plamenka gledala me pogledom za koji sam pretpostavljao da je neskrivena ljubomora, a i Djed i Baka zagrlili su me prije nego što smo se odvezli. 54

Na kraju je ispalo da se vraćamo kući i ja sam bio oduševljen što sam se ponovo susreo s djecom i psima iz naselja, ali nisam bio oduševljen što sam ponovo sreo Smokeyja. Igrao sam se s djecom, trĉao za lopticom i hrvao se sa svojom prijateljicom Marshmallow. Bio sam toliko zaokupljen igrom da sam potpuno nespreman doĉekao jedno od sljedećih jutara kada smo se svi rano probudili, a mene su bezobzirno odveli u garaţu. Odmah sam istrĉao kroz pseća vrata i potvrdio svoje sumnje da i Ethan i Mama odlaze. Ethan je s ostalom djecom ušao u onaj ţuti autobus. E pa to je nepodnošljivo. Neko sam vrijeme lajao, a s kraja ulice odgovorila mi je Marshmallow, pa smo lajali jedno na drugo, ali to mi nije pomoglo onoliko koliko biste moţda pomislili. Mrzovoljno sam se vratio u garaţu i prezirno njuškao pseću kućicu. Neću provesti dan ovdje, odluĉio sam, pa makar ovdje ne bilo niĉeg mekšeg. Ispod vrata ugledao sam Smokeyjeve noge pa sam stavio nos na prorez, duboko udahnuo njegov miris pa frustrirano uzdahnuo. Nisam osjetio mnogo sućuti od njega. Budući da sam sada bio velik pas, nije mi bio problem dosegnuti oblu kvaku na vratima. Sinulo mi je da bih mogao nešto napraviti u vezi sa svojim neugodnim poloţajem. Stavio sam šape na vrata, zubima uhvatio kvaku i okrenuo je ustranu. Ništa se nije dogodilo, ali nisam odustajao i naposljetku, uz tihi škljocaj, vrata su se otvorila! Smokey je sjedio s druge strane i vjerojatno se smijao, ali kada sam ga ugledao, bogme se više nije smijao. Zjenice su mu se raširile, okrenuo se i pobjegao. Naravno, pojurio sam za njim i poĉeo lajati kada je skoĉio na pult. U kući je bilo mnogo bolje. Veĉer prije, na ulazna vrata stigla je pizza. Bila je u dugaĉkoj, plosnatoj kutiji i još je leţala na kuhinjskome pultu, što je znaĉilo da lako mogu doći do nje. Srušio sam je na pod, pojeo ukusni karton i rastrgnuo manje fine dijelove, a Smokey me promatrao glumeći zgroţenost. Onda sam pojeo limenku njegove maĉje hrane, polizavši je tako da se sjajila. Inaĉe nisam smio spavati na kauĉu, ali nisam vidio zašto bih se sada pridrţavao toga pravila, kada sam sâm u kući. Udobno sam se smjestio da lijepo odspavam, stavio glavu na mekani jastuk, a sunce mi je grijalo leĊa. Nakon nekog vremena shvatio sam da se Sunce pomaknulo, što je bilo krajnje nezgodno, pa sam se, teško uzdahnuvši, premjestio na drugi dio kauĉa. Nedugo potom, zaĉuo sam specifiĉan zvuk otvaranja jednoga od kuhinjskih ormarića pa sam odjurio onamo vidjeti što se dogaĊa. Smokey je stajao na kuhinjskome pultu, podignuo se na straţnje noge i prednjim šapama otvorio ormarić, što mi su uĉinilo vrlo poduzetnim od njega. Pozorno sam promatrao kako ulazi u ormarić i sitnim nosom njuška sve one delicije koje se unutra skrivaju. Pogledao me kao da nešto raĉuna. 55

Odluĉio sam da ću se malo gristi za korijen repa, a kada sam se ponovo okrenuo prema Smokeyju sa zanimanjem sam primijetio kako zamahuje prema vreći hrane. Udario ju je jedanput, pa dvaput, a treći put srušio ju je na pod! Progrizao sam plastiku i nabrzinu pojeo nekakve slane, hrskave grickalice jer sam se bojao da će se Smokey spustiti i doći po svoj dio. MeĊutim, on me samo ravnodušno promatrao sa svojega uzvišenog poloţaja, a onda je srušio još jednu vrećicu punu slatkih, mekanih peciva. Na licu mjesta pomislio sam da sam sve vrijeme bio u krivu u vezi sa Smokeyjem. Gotovo mi je bilo ţao što sam maloprije pojeo njegovu hranu, iako nisam ja kriv što on nije pojeo veĉeru kada mu je posluţena. Što je oĉekivao da će se dogoditi? Sam nisam mogao otvoriti ormare jer nisam znao kako. MeĊutim, uspio sam dohvatiti kruh, povući ga s pulta i oprezno izvaditi iz omota, koji sam odvojeno proţvakao. Kuhinjska kanta za smeće nije imala poklopac, tako da mi je bilo lako doći do njezina sadrţaja, iako su neke stvari – nekakva gorka, crna smjesa koja mi se zalijepila za jezik kada sam je liznuo da probam, te ljuske jajeta – bile nejestive. Svejedno sam proţvakao plastiku. Kada se autobus zaustavio, ja sam bio vani i ĉekao. Iako su i Chelsea i Todd sišli s autobusa, djeĉaka nije bilo, što je znaĉilo da će doći s Mamom. Vratio sam se u kuću i izvukao nekoliko cipela iz Mamina ormara, ali ih nisam baš revno ţvakao jer sam se osjećao popriliĉno otupjelo od svih poslastica koje mi je Smokey dao. Stajao sam u dnevnoj sobi, pokušavajući odluĉiti hoću li leći na kauĉ, na koji više nije padala sunĉeva svjetlost, ili na osunĉani dio saga. Bila je to teška odluka, a kada sam se naposljetku odluĉio za sunce, nekako sam s nelagodom legao, jer nisam bio siguran da sam dobro odluĉio. Kada sam ĉuo lupanje vrata Mamina automobila, projurio sam kroz kuću u garaţu i kao metak izletio kroz pseća vrata, mašući repom uz ogradu, kako nitko ne bi ništa posumnjao. Ethan je odmah potrĉao prema meni i ušao u dvorište da se igramo, Mama je krenula prema kući, a cipele su joj nekako škljocale. »Nedostajao si mi, Bailey! Jesi li se zabavio danas?«, djeĉak me upitao, ĉeškajući me ispod brade. Zaljubljeno smo se gledali. »Ethane! DoĊi vidjeti što je Bailey napravio!« Kada sam ĉuo da Mama tako strogo izgovara moje ime, spustio sam uši. Nekako su otkrili Smokeyja i mene. Ušli smo u kuću i ja sam prišao Mami, svom snagom mašući repom kako bi mi oprostila. U ruci je drţala jednu od rastrganih vrećica. »Vrata koja vode u garaţu bila su otvorena. Pogledaj što je uĉinio«, rekla je Mama. »Bailey, ti si zloĉesti pas. Zloĉesti pas.« Spustio sam glavu. Iako zapravo nisam ništa loše napravio, shvatio sam da se Mama ljuti na mene. I Ethan se ljutio, posebno kada je poĉinjao skupljati komadiće plastike s poda. 56

»Kako se uopće popeo na pult? Morao je skoĉiti«, rekla je Mama. »Ti si zloĉesti pas, zloĉesti, zloĉesti pas, Bailey,« Ethan je ponovio. Smokey je ušetao u kuhinju i nezainteresirano skoĉio na pult. Zlovoljno sam ga pogledao – bio je zloĉest maĉak; zloĉesti, zloĉesti maĉak. Nevjerojatno, ali nitko nije porazgovarao sa Smokeyjem u vezi s njegovom ulogom huškaĉa. Umjesto toga, dali su mu novu konzervu! Sjedio sam s išĉekivanjem, oĉekujući barem pseći kolaĉić, ali svi su me i dalje samo ljutito pogledavali. Mama je prelazila krpom po podu, a djeĉak je iznio vreću smeća u garaţu. »Bailey, to je bilo ruţno«, ponovo mi je šapnuo. Ĉinilo se da svi mnogo teţe prelaze preko tog incidenta nego ja. Još sam bio u kuhinji kada sam ĉuo Mamu, koja je bila u straţnjemu dijelu kuće, kako vrišti »Bailey«. Pretpostavio sam da je pronašla svoje cipele.

57

{ DESETO POGLAVLJE }

sljedećih godinu-dvije, primijetio sam da je Todd ĉesto iskljuĉen iz zajedniĉkih igara djeca iz susjedstva. A kada bi došao, djeca bi osjećala neku nelagodu, neku promjenu raspoloţenja koju smo i Marshmallow i ja jednako jasno osjećali kao što bismo i da je netko od njih zavrištao. Djevojĉice su mu uglavnom okretale leĊa, a djeĉaci su ga s primjetnom nevoljkošću ukljuĉivali u igre. Ethan više nije odlazio kod Todda. Toddov stariji brat, Drake, rijetko je izlazio, jedino kada bi išao voziti automobil. A Linda je uskoro nauĉila voziti bicikl i gotovo svakoga dana spustila bi se niz ulicu i druţila s djevojĉicama njezinih godina. Ravnao sam se prema djeĉaku i nisam se više pribliţavao Toddu. No kad sam jedne snjeţne veĉeri bio u dvorištu i obavljao što sam imao prije spavanja, nanjušio sam ga kako stoji s druge strane ograde, skriven iza stabala. Upozoravajuće sam zalajao i bio popriliĉno zadovoljan kada sam ĉuo da se okrenuo i pobjegao. Nije me pretjerano zanimao koncept škole, koji se dogaĊao većinu jutara koje smo provodili kod kuće. Više sam volio ljeto, kada Mama i Ethan nisu imali školu, a mi bismo odlazili ţivjeti na Farmu s Djedom i Bakom. Ĉim bih stigao na Farmu, otrĉao bih da vidim što se promijenilo, a što je ostalo isto, obiljeţavao bih svoj teritorij i ponovo se upoznavao s kobilom Plamenkom, tajanstvenom crnom maĉkom u staji i patkama, koje su neodgovorno odluĉile proizvesti još jednu seriju paĉića. Ĉesto bih nanjušio tvora u šumi, ali, prisjećajući se neugodnosti koju sam doţivio priliko naših posljednjih susreta, odluĉio sam da ga neću pokušati pronaći. Ako se poţeli igrati, zna gdje me moţe pronaći. Jedne ljetne veĉeri, cijela je obitelj sjedila sa mnom u dnevnoj sobi; ostali smo budni mnogo dulje nego inaĉe i svi su bili uzbuĊeni, iako su Mama i Baka osjećale i strah. A onda su vikali i klicali, Djed je plakao a ja sam poĉeo lajati, jer su me ponijeli svi ti osjećaji. Ljudi su toliko sloţeniji od pasa, s tako velikim rasponom osjećaja. Iako mi je ĉesto nedostajalo Dvorište, ovdje sam ipak ţivio mnogo bogatiji ţivot, unatoĉ tomu što ĉesto nisam znao što se dogaĊa. Ethan me odveo van i zagledao se u noćno nebo. »Bailey, u ovome trenutku ĉovjek je na Mjesecu. Vidiš li Mjesec? Jednoga dana i ja ću otići onamo.« Zraĉio je tolikom srećom da sam otrĉao po štap i donio mu ga da mi ga baca. Nasmijao se.

U

58

»Ne brini se, Bailey. Kada budem išao, povest ću te sa sobom.« Djed bi ponekad odlazio u grad automobilom, a djeĉak i ja pravili bismo mu društvo. Ubrzo sam zapamtio mirisnu mapu cijeloga puta – najprije bih osjetio vlaţan miris koji je donosio prepoznatljiv vonj glupih pataka i prekrasne trule ribe. Nakon nekoliko minuta uslijedio bi prodoran miris koji bi ispunio automobil. »Fuj«, Ethan bi ĉesto rekao. »Ondje uzgajaju koze«, Djed bi uvijek odgovorio. Gurnuvši glavu kroz prozor, ĉesto sam špijunirao koze, koje su bile zasluţne za te predivne mirise. I lajao bih na njih, ali one su bile toliko glupe i nikada nisu prestravljeno pobjegle, nego su samo stajale tako, buljeći u mene poput kobile Plamenke. Vrlo brzo poslije koza, automobil bi se poĉeo strašno tresti dok smo se vozili preko drvenoga mosta i ja bih tada poĉeo lajati jer sam volio odlaske u grad, a glasna trešnja znaĉila je da smo uskoro ondje. Djed je volio ići na neko mjesto gdje je sjedio u stolcu, a neki muškarac igrao se njegovom kosom. To bi Ethanu brzo dosadilo pa bismo nas dvojica šetali ulicama, zavirivali u izloge i nadali se da ćemo sresti druge pse, što je prema mojim pretpostavkama bio glavni razlog zašto smo išli u grad. Najbolje mjesto za pse bio je park. Park je bio velika travnata površina na kojoj su ljudi sjedili na prostirkama. Ondje je bio i ribnjak, ali djeĉak nije ţelio da plivam u njemu. U kojemu god dijelu grada se nalazio, uvijek sam mogao nanjušiti farmu koza. Kada sam trebao odrediti gdje se nalazim, samo bih podignuo nos i ondje odakle je miris najsnaţnije dolazio, u tom je smjeru bio dom. Jednoga dana bili smo u parku i neki stariji djeĉak bacao je svojemu psu plastiĉnu igraĉku. Pas je bio crna ţenka, niska, sva zaposlena – kada sam došao do nje ponašala se kao da ne postojim, zagledana u plastiĉnu igraĉku u obliku tankoga, šarenog diska. Igraĉka bi poletjela kroz zrak, a ona bi potrĉala, skoĉila i zgrabila je prije nego što je pala na tlo. Bio je to popriliĉno zadivljujuć trik, rekao bih, ako vam se sviĊaju takve stvari. »Što misliš, Bailey? Bi li i ti to htio raditi, deĉko?« Ethan me upitao. Sjajnih oĉiju promatrao je kujicu kako hvata plastiĉni disk i kada smo se vratili kući, otišao je ravno u svoju sobu i poĉeo izraĊivati nešto što je nazvao »okretnik.« »To je mješanac izmeĊu bumeranga, frizbija i bejzbolske loptice«, rekao je Djedu. »Letjet će dvaput brţe jer mu loptica daje teţinu, razumiješ?« Ponjušio sam predmet, koji je bio savršeno dobra loptica prije nego što ga je Ethan razrezao i zatraţio od Djeda da mu zašije nove šavove. »DoĊi, Bailey!«, viknuo je djeĉak. 59

Izletjeli smo iz kuće. »Koliko se moţe zaraditi od takvoga izuma?«, djeĉak je upitao Djeda. »Daj da najprije vidimo kako leti«, primijetio je Djed. »Dobro. Jesi li spreman, Bailey? Spreman?« Zakljuĉio sam da to znaĉi da će se nešto dogoditi pa sam ţivahno skoĉio. Djeĉak je zamahnuo rukom i zavitlao okretnik u zrak, koji se vrtio i pao kao da je udario u nešto. Sišao sam s trijema i otišao ga ponjušiti. »Donesi okretnik, Bailey!« viknuo je djeĉak. Oprezno sam podignuo predmet. Sjetio sam se kako je niska kujica hvatala elegantni leteći disk u parku i osjetio ţalac ljubomore. Odnio sam ga do djeĉaka i ispljunuo. »Nije aerodinamiĉan«, rekao je Djed. »Previše otpora.« »Samo ga moram dobro baciti«, odgovorio je djeĉak. Djed se vratio u kuću i sljedećih sat vremena djeĉak je vjeţbao bacanje okretnika u dvorište, a ja sam mu ga donosio. Poĉeo sam osjećati da u njemu raste oĉaj pa sam mu jedanput, nakon što je bacio okretnik, a on se srušio na tlo, umjesto njega donio štap. »Ne, Bailey«, tuţno je rekao. »Okretnik. Donesi okretnik.« Zalajao sam i poĉeo mahati repom, pokušavajući mu objasniti da bi štap bio jako zabavan kad bi mu samo pruţio priliku. »Bailey! Okretnik!« A onda je netko rekao »zdravo«. Bila je to djevojĉica Ethanovih godina. Otišao sam do nje, a ona me pogladila po glavi. U jednoj ruci drţala je pokrivenu košaru u kojoj su bili nekakvi krušĉići slatkastoga mirisa, što je privuklo svu moju pozornost. Sjeo sam, trudeći se izgledati što zgodnije, kako bi mi predala ono što je nosila u košari, što god to bilo. »Kako se zoveš, curo?«, upitala me. »Deĉko je«, odgovorio joj je Ethan. »Zove se Bailey.« Pogledao sam djeĉaka zato što je izgovorio moje ime i primijetio da se ĉudno ponaša. Gotovo kao da se boji, ali ne baš sasvim tako, iako je malo uzmaknuo kada je vidio djevojĉicu. Ponovo sam pogledao u nju, a ona mi se baš jako sviĊala zbog onih keksića koje je nosila u košari i koji su vrlo snaţno mirisali. »Ţivim tu, u ulici. Moja je mama ispekla kekse za tvoju obitelj. Ovoga...«, rekla je djevojĉica i pokazala prema biciklu. »O«, rekao je djeĉak. Ja sam se usredotoĉio na košaru. »I, ovaj«, rekla je djevojĉica. 60

»Idem po baku«, rekao je djeĉak. Okrenuo se i ušao u kuću, ali ja sam odluĉio ostati s djevojĉicom i njezinim psećim kolaĉićima. »Hej, Bailey, jesi li ti dobar pas? Ti si dobar pas«, rekla mi je. Dobar, ali ne toliko dobar da dobijem pseći kolaĉić, ispostavilo se, iako sam nakon otprilike jedne minute njuškom gurnuo košaricu kako bih je podsjetio zašto smo tu. Imala je svijetlu kosu i ĉetkala ju je dok je ĉekala da se Ethan vrati. I ona se ĉinila mrvicu preplašenom, iako meni nije bilo jasno zbog ĉega bi itko trebao biti uznemiren, osim zbog jadnoga, izgladnjelog psa koji treba poslasticu. »Hannah!« rekla je Baka izlazeći iz kuće. »Drago mi je što te vidim.« »Zdravo, gospoĊo Morgan.« »UĊi, uĊi. Što to imaš u košari?« »Mama je napravila kekse.« »Kako divno! Ethane, ti se vjerojatno ne sjećaš, ali ti i Hannah ste se igrali dok ste još bili bebe. MlaĊa je od tebe nešto manje od godinu dana.« »Ne sjećam se«, Ethan je rekao, nogom udarajući o sag. I dalje se neobiĉno ponašao, ali ja sam osjećao duţnost da ĉuvam košaru sa psećim keksima, koju je Baka stavila na stolić. Djed je sjedio u svojemu stolcu s knjigom u ruci, a onda je posegnuo prema košari, pogledavajući preko naoĉala. »Nemoj si pokvariti veĉeru!« Baka je prosiktala. Brzo je maknuo ruku i nas dvojica smo se tugaljivo pogledali. U sljedećih nekoliko minuta nije se bogzna što dogodilo. U vezi s keksima, mislim. Uglavnom je govorila Baka. Ethan je stajao drţeći ruke u dţepovima, a Hannah je sjela na kauĉ i nije gledala u njega. Na kraju je Ethan upitao Hannu ţeli li vidjeti okretnik i kada sam ĉuo tu strašnu rijeĉ, okrenuo sam se i u nevjerici zagledao u njega. Pretpostavljao sam da smo završili s tim. Svi smo izišli u dvorište. Ethan je Hanni pokazao okretnik, ali kada ga je bacio, opet je pao na pod poput mrtve ptice. »Moram napraviti neke promjene u dizajnu«, rekao je Ethan. Otišao sam do okretnika, ali nisam ga podignuo, nadajući se da će djeĉak odluĉiti prekinuti ovo sramoćenje jednom zasvagda. Hannah je ostala neko vrijeme. Otišla je do ribnjaka da vidi glupe patke, pogladila Plamenku po nosu i nekoliko puta bacila okretnik. Sjela je na bicikl, a ja sam kaskao pokraj nje dok se spuštala niz prilaz, a kada me djeĉak pozvao zviţdukom, vratio sam se u punome trku. Nešto mi je govorilo da ćemo tu djevojĉicu ponovo vidjeti. Kasnije toga ljeta, ali prema mojemu mišljenju prerano za povratak kući i odlazak u školu, Mama je napunila automobil stvarima. Ethan i ja stajali smo pokraj njega dok su Baka i Djed sjedali na svoja mjesta. »Ja ću pratiti kartu«, rekao je Djed. 61

»Zaspat ćeš prije nego što iziĊemo iz okruga«, odgovorila je Baka. »Slušaj, Ethane. Velik si momak. Budi dobar. Nazovi nas budeš li imao ikakvih problema.« Ethan se meškoljio u majĉinu zagrljaju. »Znam«, rekao je. »Vratit ćemo se za dva dana. Budeš li išta trebao, pitaj našeg prvog susjeda, gospodina Huntleya. Napravila sam ti sloţenac.« »Znam!« rekao je Ethan. »Bailey, dobro pazi na Ethana, u redu?« Mahnuo sam repom u veselom nerazumijevanju. Idemo li se voziti, ili što? »Kad sam bio njegovih godina, stalno sam ostajao sam«, rekao je Djed. »To će biti dobro za njega.« Osjećao sam Maminu zabrinutost i oklijevanje, ali naposljetku je sjela za upravljaĉ. »Volim te, Ethane«, rekla je. Ethan je nešto promrmljao, nogom udarajući komadić zemlje. Automobil se spustio niz prilaz, a Ethan i ja sveĉano smo ga promatrali kako odlazi. »Hajde, Bailey!«, viknuo je kada se automobil izgubio iz vida. Otrĉali smo u kuću. Iznenada je sve postalo zabavnije. Djeĉak je ruĉao, a kada je završio stavio je tanjur na pod da ga poliţem! Otišli smo u staju i popeli se na krovnu gredu. Ja sam lajao, a kada je skoĉio na plast sijena, bacio sam se na njega. Crna sjena koja je treperila u kutu bila je znak da maĉka promatra sve to, ali kada sam odšetao onamo, iskliznula je i nestala. Postao sam nemiran kada je Ethan otkljuĉao ormarić u kojemu je bilo oruţje. Nije to ĉinio kada je Djed bio ovdje. Od pištolja me hvatala nervoza. Podsjećali su me na ono kada je Todd bacio petardu koja je pala tako blizu mene da sam udar osjetio na vlastitoj koţi. Ali Ethan je bio toliko uzbuĊen da sam se morao vrtjeti oko njega. Stavio je nekakve limenke na ogradu i pucao iz pištolja, a limenke su letjele na sve strane. Nisam baš mogao shvatiti koja je veza izmeĊu limenki i glasnoga pucnja iz pištolja, ali znao sam da neka povezanost postoji i da je to, sudeći prema djeĉakovoj reakciji, urnebesno zabavno. Plamenka je zarzala i otkasala na drugi kraj dvorišta, maknuvši se od sve te buke. Poslije toga napravio je veĉeru, podgrijavši soĉnu piletinu. Sjeli smo u dnevnu sobu, djeĉak je upalio televizor i jeo drţeći tanjur u krilu, dobacujući mi pileću koţicu. E takvu sam zabavu razumio! U tom trenutku nije me bilo briga hoće li se Mama ikada vratiti. Nakon što sam polizao tanjur koji je djeĉak ostavio na podu, odluĉio sam iskušati nova pravila i popeo sam se u Djedov mekani stolac. Pogledao sam preko ramena da vidim hoću li ĉuti oĉekivanu naredbu »dolje!«. No djeĉak je samo zurio u televizor, tako da sam se sklupĉao kako bih malo odspavao.

62

Pospano sam registrirao zvuk telefona i ĉuo djeĉaka kako govori »krevet«, ali kada je poklopio slušalicu nije otišao u krevet, nego je sjeo i nastavio gledati televiziju. Ĉvrsto sam spavao kada me probudio iznenadni osjećaj da nešto nije u redu. Djeĉak je ukoĉeno sjedio, nakrivljene glave. »Jesi li ti ĉuo nešto?«, šaptom me upitao. Pitao sam se znaĉi li hitnost koju sam osjetio u njegovu glasu da je moje spavanje gotovo. Odluĉio sam da mu je potreban umirujući utjecaj pa sam ponovo naslonio glavu na mekani jastuk. Iz kuće se zaĉuo slabašni udarac. »Bailey!« djeĉak je prosiktao. U redu, ovo je ozbiljno. Sišao sam sa stolca, protegnuo se i pogledao ga s išĉekivanjem. Spustio je ruku i dotaknuo me po glavi, a s njegove koţe širio se strah. »Zdravo?« viknuo je. »Ima li koga ovdje?« Ukoĉio se, pa sam to i ja uĉinio, stojeći u stanju pripravnosti. Nisam imao pojma što se dogaĊa, ali znao sam da je u pitanju nekakva prijetnja. Kada je skoĉio od straha nakon što se zaĉuo još jedan tup udarac, a koţa mu se najeţila od strave, pripremio sam se na to da ću se suoĉiti s problemom, koji god on bio. Osjetio sam kako mi se diţe dlaka na leĊima i duboko, upozoravajuće zareţao. Kada je zaĉuo moje reţanje, djeĉak se bešumno poĉeo kretati po sobi. I dalje na oprezu, krenuo sam za njim, gledajući ga kako drugi put toga dana otvara ormarić s oruţjem.

63

{ JEDANAESTO POGLAVLJE }

rhtavim rukama drţeći Djedovu pušku, djeĉak se šuljajući uspeo po stubama, spustio niz hodnik i ušao u Maminu sobu. Ja sam ga pratio u stopu. Ethan je provjerio ima li koga u njezinoj kupaonici, pogledao je ispred kreveta, a kada je naglo otvorio vrata ormara i viknuo »Ha!«, nasmrt me preplašio. Ponovili smo postupak u njegovoj sobi, sobi Djeda i Bake, te u sobici s kauĉem na kojemu je Baka spavala kada bi Djed noću proizvodio one glasne zvukove. Prije nego što su otišli automobilom, Baka je u toj sobi radila na okretniku, pokušavajući ga popraviti prema Ethanovim uputama, i ta se prostorija zvala »šivaća soba.« Djeĉak je pretraţio cijelu kuću. Drţeći uperen pištolj, prodrmao je svaku kvaku i provjerio svaki prozor. Prolazeći kroz dnevnu sobu, s nadom sam otišao do Djedova stolca, ali djeĉak je ţelio još provjeravati kući pa sam umorno uzdahnuvši krenuo za njim u provjeru zastora za tuš. Naposljetku se vratio u Maminu sobu. Okretao je okruglu kvaku, pa dovukao Mamin toaletni stolić i stavio ga pred vrata. Odloţio je pušku pokraj kreveta i pozvao me da legnem do njega. Kada se privio uz mene, sjetio sam se kako je katkad znao doći u pseću kućicu u garaţi, kada su Mama i Tata vikali. Iz njega se širila ista ona usamljena strava. Lizao sam ga najutješnije što sam znao – zajedno smo, kako išta moţe biti loše? Sljedećega jutra dugo smo spavali, a onda se poĉastili prekrasnim doruĉkom. Jeo sam koricu prepeĉenca i polizao ostatke kajgane i dovršio mlijeko koje on nije mogao popiti do kraja. Kakav divan dan! Ethan je stavio još hrane i boĉicu vode u vrećicu, pa sve to strpao u svoj ruksak. Idemo li u šetnju? Katkad bismo Ethan i ja išli u šetnju, a on bi ponio sendviĉe koje bismo onda dijelili. Ĉinilo se da u posljednje vrijeme uvijek šetamo pokraj kuće u kojoj je ţivjela ona djevojĉica; nanjušio sam njezin miris na poštanskome sanduĉiću. Djeĉak bi stajao i promatrao kuću, a onda bismo se okrenuli i vratili se. Sinoćnji strah sasvim je nestao. Zviţduĉući, djeĉak se otišao pobrinuti za Plamenku, koja je otišla na drugu stranu, iz kante jesti nekakvo suho, bezukusno sjemenje ili što god bilo to što je ţvakala kada se nije trudila postići da joj bude zlo od trave. MeĊutim, iznenadio sam se kada je djeĉak iz staje uzeo pokrivaĉ i sjajno, koţnato sedlo, koje je stavio kobili na leĊa. To smo već bili napravili nekoliko puta – Ethan bi sjeo na Plamenkina leĊa, ali uvijek je Djed bio ondje i uvijek su

D

64

vrata njezina dvorišta bila ĉvrsto zatvorena. No sada je djeĉak otvorio vrata i uspeo se na konja s osmijehom preko cijeloga lica. »Idemo, Bailey!« doviknuo mi je. Mrzovoljno sam ga pratio. Nije mi se sviĊalo što sada Plamenka dobiva svu paţnju i da sam tako daleko od djeĉaka, prisiljen hodati pokraj toga golema stvorenja, za koje sam zakljuĉio da je jednako glupo kao i patke. A posebno mi se nije svidjelo kada je, podignuvši rep, Plamenka ispustila smrdljivu hrpu izmeta na pod, promašivši me za dlaku. Podignuo sam nogu i pomokrio se na izmet, s obzirom na to da je sada ipak pripadao meni, ali bio sam popriliĉno uvjeren da me kobila tim ĉinom ţeljela uvrijediti. Uskoro smo sišli s ceste i ušli u šumu, krećući se po stazici. Ja sam naganjao zeca, a bio bih ga i uhvatio da nije varao tako što bi iznenada promijenio smjer. Nanjušio sam više od jednoga tvora i oholo odbio uopće zakoraĉiti u tome smjeru. Zaustavili smo se kod male lokve iz koje smo Plamenka i ja pili, a poslije je djeĉak pojeo sendviĉ koji je ponio, a meni je bacio koru. »Nije li ovo divno, Bailey? Zabavljaš li se?« Promatrao sam mu ruke, pitajući se znaĉi li upitna intonacija kojom mi se obratio da će mi dati još sendviĉa. Osim ĉinjenice što je Plamenka bila s nama, sve ostalo je bilo divno i zaista sam uţivao. Naravno, već je i sama ĉinjenica da sam se maknuo od glupoga okretnika bila dovoljna za slavlje, ali nakon nekoliko sati bili smo toliko daleko od kuće da je više nisam uspijevao ni namirisati. Primijetio sam da Plamenka postaje umorna, ali sam iz djeĉakova stava zakljuĉio da još nismo blizu odredišta. U nekom trenutku, Ethan je rekao, »Trebamo li ići ovim putem? Ili ovim? Sjećaš li se, Bailey? Znaš li gdje smo?« Pogledao sam ga s išĉekivanjem. Ubrzo smo nastavili, krenuvši stazom koja je bila puna ţivotinjskih mirisa. Obiljeţio sam toliko teritorija da me noga boljela od silnoga podizanja. Plamenka se zaustavila i ispustila hektolitre mokraće. Smatrao sam da je njezino ponašanje nepriliĉno, jer će njezin miris prekriti moj, a ja sam pas. Potrĉao sam naprijed da izbacim taj vonj iz nosa. Popeo sam se na malu uzvisinu i tada sam ugledao zmiju. Bila je sklupĉana na suncu i ritmiĉno je izvlaĉila i uvlaĉila jezik. Oĉaran, stajao sam kao ukopan. Nikada nisam vidio zmiju. Zalajao sam, ali to nije izazvalo ama baš nikakvu reakciju. Vratio sam se do djeĉaka, koji je ponovo pokrenuo Plamenku. »Što je, Bailey? Što si vidio?« Odluĉio sam da što god da djeĉak govori, to sigurno nije »Ugrizi zmiju.« Skliznuo sam pokraj Plamenke, koja je klipsala bezizraţajnoga lica, pitajući se kako će reagirati kada pred sobom vidi sklupĉanu zmiju. 65

Isprva je nije vidjela, ali kada joj se pribliţila, zmija se odjedanput povukla unatrag i podignula glavu. U tom trenutku Plamenka je zanjištala. Podignula je prednje noge, zavrtjela se i ritnula, a djeĉak je odletio u zrak. Naravno, odmah sam otrĉao do njega, ali bio je dobro. Skoĉio je na noge. »Plamenka!«, viknuo je. Mrzovoljno sam gledao kako konj nestaje u punome galopu i kopitima udara o tlo. Kada je djeĉak potrĉao, shvatio sam što mi je ĉiniti pa sam se najbrţe što sam mogao zaletio za kobilom, ali ona je trĉala i trĉala i uskoro je razmak izmeĊu mene i mojega djeĉaka postao prevelik pa sam se okrenuo i vratio njemu. »O, ne!«, rekao je djeĉak, ali to »ne« nije se odnosilo na mene. »O, Boţe. Što ćemo uĉiniti, Bailey?« Na moje zaprepaštenje, djeĉak je zaplakao. Kako je postajao stariji, to je sve rjeĊe plakao. Zato sam se sada toliko i uzrujao. Osjećao sam da je krajnje oĉajan, pa sam mu gurao njušku u lice, pokušavajući ga utješiti. Najbolje bi bilo, zakljuĉio sam, da se vratimo kući i pojedemo još piletine. Djeĉak je naposljetku prestao plakati i prazna pogleda osvrtao se po šumi. »Izgubili smo se, Bailey.« Otpio je gutljaj vode. »Pa, dobro. DoĊi.« Ĉinilo se da šetnja nije bila gotova jer smo krenuli u drugome smjeru, koji uopće nije bio onaj iz kojega smo došli. Zašli smo duboko u šumu, u jednome trenutku prešavši preko mjesta na kojemu su već bili naši mirisi, a djeĉak je i dalje grabio naprijed. Toliko sam se umorio da kada je vjeverica iskoĉila pred mene nije mi se uopće dalo potrĉati za njom. Samo sam pratio djeĉaka, a i on je, vidio sam, postajao umoran. Kada se poĉelo mraĉiti, sjeli smo na cjepanicu i on je pojeo posljednje sendviĉe, oprezno mi dajući velik komad. »Zaista mi je ţao, Bailey.« Netom prije nego što je pao mrak, djeĉak se zainteresirao za štapove. Poĉeo ih je dovlaĉiti do srušenoga stabla i slagati uz zid od blata i kvrgava korijenja. Na tlo ispod toga baldahina naslagao je borove iglice pa na njih posloţio još štapova. Znatiţeljno sam ga promatrao, spreman unatoĉ iscrpljenosti loviti štap ako mi ga baci, ali on je ostao usredotoĉen na svoj zadatak. Kada je postalo previše mraĉno da bi se išta vidjelo, legao je na borove iglice. »Ovamo, Bailey! DoĊi ovamo!« Legao sam pokraj njega. To me podsjetilo na pseću kućicu. S tugom sam se prisjetio Djedova stolca, pitajući se zašto se ne moţemo jednostavno vratiti kući i ondje spavati. No djeĉak je uskoro poĉeo drhtati, a ja sam stavio glavu na njega i trbuhom mu se popeo na leĊa, onako kako sam znao leţati na braći i sestrama kada nam je bilo hladno. »Dobar pas, Bailey«, rekao mi je.

66

Uskoro je poĉeo duboko disati i prestao se tresti. Iako meni nije bilo savršeno udobno, oprezno sam se namjestio kako bih ga tijekom noći grijao što više mogu. Ustali smo s cvrkutom ptica, a prije nego što se sasvim razdanilo već smo opet hodali. Pun nade njuškao sam ruksak, zavaran mirisima, ali kada mi je djeĉak dopustio da gurnem glavu unutra, nisam pronašao ništa za jelo. »Saĉuvat ćemo to, ako se dogodi da moramo paliti vatru«, rekao mi je. Preveo sam si to kao »trebamo još sendviĉa« i repom udario o pod kako bih mu jasno dao do znanja da se slaţem s njim. Toga dana promijenila se priroda naše pustolovine. Glad koju sam osjećao u trbuhu pretvorila se u prodoran bol, a djeĉak je opet zaplakao i šrmcao nekih sat vremena. Osjetio sam njegovu uznemirenost, nakon koje je uslijedila iznenadna, letargiĉna apatija, koja mi se ĉinila jednako alarmantnom. Kada je sjeo i zagledao se u mene staklenoga pogleda, polizao sam ga po licu. Bio sam zabrinut za svojega djeĉaka. Moramo kući, odmah. Došli smo do potoĉića i djeĉak je legao na trbuh pa smo ţedno pili. Voda je djeĉaku dala snagu i usmjerila ga je. Kada smo ponovo krenuli, pratili smo potok, koji je zavijao izmeĊu stabala i na jednome dijelu prolazio livadom punom raspjevanih buba. Djeĉak je okrenuo glavu prema Suncu i ubrzao. Osjetio sam kako se u njemu budi nada, ali ramena su mu se ponovo pognula kada je nakon otprilike sat vremena potok ponovo ušao u tamnu šumu. I tu noć proveli smo priljubljeni jedan uz drugoga. Osjetio sam miris nekakvoga trupla; starog, ali vjerojatno jestivog, no nisam napustio djeĉaka. Trebao je moju toplinu više nego ikada prije. Gubio je snagu; osjećao sam kako kopni. Nikada se nisam tako bojao. Sljedećega dana, djeĉak se nekoliko puta spotaknuo dok je hodao. Nanjušio sam krv; ogrebao je lice o granu. Ponjušio sam ga. »Gubi se, Bailey!«, viknuo je. Osjetio sam kako se iz njega šire strah i bol, ali nisam se maknuo, ostao sam ondje. Kada mi je zario lice u vrat i ponovo zaplakao, znao sam da sam uĉinio dobru stvar. »Izgubili smo se, Bailey. Tako mi je ţao«, šapnuo je djeĉak. Mahnuo sam repom kada sam ĉuo svoje ime. Potoĉić je vijugao u moĉvarno podruĉje, gubeći svaki oblik i pretvarajući se u blato. Dok je hodao, djeĉak je do listova propadao u njega pa bi se, kada je izvlaĉio noge, zaĉuo zvuk usisavanja. Bube su nam se zalijetale u oĉi i uši. Na pola puta preko moĉvare djeĉak je jednostavno stao. Ramena su mu se objesila, duboko je disao. Rastuţen, prešao sam preko muljevita tla što sam brţe mogao i stavio šapu na njegovu nogu. 67

Poĉeo je odustajati. Preplavljivao ga je osjećaj poraza kojemu se predavao. Gubio je volju za ţivotom. Bio je poput mojega brata Gladnog, kada je posljednji put legao u kanalu i nikada više nije ustao. Zalajao sam, preplašivši nas obojicu. Nezainteresirano je trepnuo. Ponovo sam zalajao. »U redu«, promrmljao je. Letargiĉno je izvukao nogu iz blata i oprezno je spustio, a ona je ponovo potonula. Trebalo nam je više od pola dana da prijeĊemo tu moĉvaru. Kada smo s druge strane moĉvare ponovo uhvatili potok, bio je snaţniji, dublji i brţi. Uskoro mu se pridruţio još jedan pritok, pa još jedan, tako da se djeĉak morao zaletjeti kako bi preskoĉio srušena stabla koja su mu se našla na putu, bilo s jedne bilo s druge strane. Ĉinilo se da je nakon svakoga skoka sve umorniji pa smo odspavali nekoliko sati. Leţao sam pokraj njega, izvan sebe od straha da se djeĉak neće probuditi, ali ipak jest, polako se prenuvši iz sna. »Ti si dobar pas, Bailey«, rekao mi je promukloga glasa. Bilo je kasno poslijepodne kada se potoĉić slio u rijeku. Djeĉak je stajao i praznoga pogleda dugo buljio u tamnu vodu, a onda nas je usmjerio nizvodno, probijajući se kroz travu i gusto poredana stabla. Baš je poĉela padati noć kada sam osjetio miris ĉovjeka. U tom trenutku ĉinilo se da Ethan besciljno hoda, ukoĉeno vukući noge. Svaki put kada bi pao, trebalo mu je sve dulje da ustane, a nije ni primijetio kada sam spuštena nosa potrĉao ispred njega. »Hajde, Bailey«, promrmljao je. »Kamo ideš?« Mislim da nije ni primijetio kada smo prešli preko pješaĉke staze. Ţmirkao je na sve slabijemu svjetlu, pokušavajući se ne spotaknuti. Sljedećih nekoliko sekundi, kada je trava postala utabani put, nisam ništa išĉitavao iz njega. Njušio sam mirise nekoliko muškaraca – sve su to bili stari mirisi, ali meni jednako jasni kao mirisi koje su po ulicama u našemu susjedstvu ostavljala djeca. Iznenada se djeĉak uspravio i udahnuo. »Hej!«, njeţno je rekao, zagledavši se u stazu. Sada kad sam bio siguran kojim putem idemo, otrĉao sam nekoliko metara naprijed, a umor mi je nestajao kako je djeĉakovo uzbuĊenje raslo. I staza i rijeka usporedo su skretale udesno, a ja sam njušio, primjećujući kako miris ĉovjeka postaje sve jaĉi i sve noviji. Netko je nedavno bio ovdje. Ethan je stao pa sam se vratio do njega. Stajao je i zagledao se, otvorenih usta. »Ajme«, rekao je. Vidio sam da most vodi preko rijeke i dok sam ga promatrao, iz tame je izronio ĉovjek koji se zgledao u vodu. Ethanu je srce poĉelo glasnije kucati. Toliko glasnije da sam ga ĉuo. MeĊutim, njegovo uzbuĊenje pretvorilo se u 68

strah pa se povukao, što me podsjetilo na to kako je moja prva Majka reagirala kada bismo naišli na ljude dok smo lovili. »Bailey, tiho«, šapnuo je. Nisam znao što se dogaĊa, ali osjetio sam njegovo raspoloţenje – bilo je jednako kao i one noći kod kuće, kada je izvadio pištolj i gurao ga u sve ormare. »Hej!«, viknuo je muškarac na mostu. Osjetio sam kako se djeĉak ukoĉio, spreman na bijeg. »Hej!«, ponovo je viknuo. »Jesi li ti Ethan?«

69

{ DVANAESTO POGLAVLJE }

Ĉ

ovjek kojega smo sreli na mostu stavio nas je u svoj automobil i povezao. »Pretraţili smo cijelu drţavu Michigan, traţeći te, sine«, rekao je. Ethan je spustio pogled, i iz njega su se širili tuga, sram i malo straha. Dovezli smo se do neke velike zgrade, i ĉim smo stali, Tata je otvorio vrata automobila pa su on i Mama zagrlili Ethana. Ondje su bili i Djed i Baka, i svi su bili sretni, iako nije bilo nikakvih psećih poslastica. Djeĉak je sjeo u stolac s kotaĉima i neki muškarac odgurao ga je u zgradu. Na ulazu u zgradu okrenuo se prema meni i mahnuo mi. Pomislio sam da će vjerojatno biti dobro, iako sam osjećao priliĉnu tjeskobu zbog toga što ću se razdvojiti od mene. Djed me ĉvrsto drţao za ogrlicu pa nisam baš imao izbora. Djed me odveo na voţnju automobilom i ja sam bio pas koji sjedi na prednjemu sjedalu. Otišli smo do mjesta gdje su Djedu kroz prozor dali vrećicu koja je izvrsno mirisala, a on me nahranio odmah u automobilu, odmotavši vruće sendviĉe i dajući mi ih jednog po jednog. I on je pojeo jednoga. »Nemoj reći Baki za ovo«, rekao je. Kada smo došli kući, prenerazio sam se kada sam vidio Plamenku kako stoji na svojemu uobiĉajenom mjestu na dvorištu i nezainteresirano me gleda. Lajao sam na nju kroz prozor dok mi Djed nije naredio da prestanem lajati. Djeĉaka nije bilo samo jednu noć, ali to je bilo prvi put otkad smo zajedno da sam spavao bez njega pa sam nemirno hodao dok Tata nije viknuo »Lezi, Bailey!«. Nakon toga sklupĉao sam se u Ethanovu krevetu i zaspao naslonivši glavu na jastuk, gdje je njegov miris bio najsnaţniji. Kada je Mama sutradan dovela Ethana kući, bio sam lud od sreće, ali djeĉak je bio sumoran. Tata mu je rekao da je zloĉest deĉko. Djed je razgovarao s njim ispred ormarića s oruţjem. Svi su bili napeti – a ipak nitko nije ni spomenuo Plamenku, a ona je bila kriva za sve ovo! Shvatio sam da budući da nitko od njih nije bio ondje, nisu znali što se dogodilo i zato se svi ljute na djeĉaka umjesto na konja. Bio sam dovoljno ljut da odem van i ugrizem tu konjinu, ali nisam, naravno, jer je to stvorenje bilo golemo. Djevojĉica je došla u posjet djeĉaku i njih dvoje sjedilo je na trijemu. Nisu mnogo razgovarali, samo su nešto mumljali i gledali ustranu. »Jesi li se bojao?«, upitala je djevojĉica. 70

»Ne«, odgovorio je djeĉak. »Ja bih se bojala.« »E, pa ja se nisam.« »Je li ti bilo hladno tijekom noći?« nastavila je. »Da, popriliĉno.« »Oh.« »Da.« Pozorno sam pratio ovaj razgovor, ĉekajući rijeĉi poput »Bailey«, »voţnja automobilom« i »nagrada«. Budući da nijednu od njih nisam ĉuo, spustio sam glavu i uzdahnuo. Djevojĉica me poĉeškala pa sam se prevrnuo na leĊa kako bi me mazila po trbuhu. Zakljuĉio sam da mi se sviĊa i poţelio da nas ĉešće posjećuje i donosi još onih keksića i daje mi ih. Tada, prije nego što sam bio spreman, mama nas je spakirala i odvezla na dugu voţnju, što je znaĉilo da nam se bliţi škola. Kad smo skrenuli na prilaz, nekoliko djece dotrĉalo je do nas, a Marshmallow i ja imali smo ponovni susret na livadi i odmah smo nastavili svoj vjeĉni hrvaĉki susret. U susjedstvu je bilo i drugih pasa, ali Marshmallow mi je bila najdraţa, vjerojatno zato što sam je viĊao gotovo svaki dan kada bi djeĉak nakon škole odlazio kod Chelseine majke. Ĉesto se znalo dogaĊati da bi kada sam odlazio u pustolovinu, i Marshmallow bila vani pa bi me pratila dok sam ja pretraţivao tuĊe kante za smeće. Zato sam se uzrujao kada sam jednoga dana ĉuo kako se Chelseina majka naginje kroz prozor automobila i viĉe »Marshmallow! Marshy! DoĊi, Marshmallow!« Chelsea je došla do Ethana i uskoro su je sva djeca iz susjedstva dozivala. Bilo mi je jasno da je Marshmallow bila zloĉesti pas i da je sama nekamo otišla u pustolovinu. Najnedavniji trag njezina mirisa zadrţavao se oko potoka, ali bilo je toliko djece i pasa da nisam mogao toĉno odrediti u kojem je smjeru krenula. Chelsea je bila tuţna i plakala je, a meni je bilo ţao pa sam joj stavio glavu u krilo, a ona me zagrlila. Todd je bio meĊu djecom koja su traţila Marshmallow. Zaĉudo, njezin miris bio je na njegovim hlaĉama. Poĉeo sam ga pomno njušiti, a on se namrštio i odgurnuo me. Cipele su mu bile blatne, a i na njima se osjećao snaţan Marshmallowin miris, kao i još neke druge stvari koje nisam mogao prepoznati. »DoĊi, Bailey«, rekao je djeĉak kada je vidio Toddovu reakciju na moje istraţivanje.

71

Marshmallow se nikada nije vratila kući. Sjetio sam se kako je moja prva majka istrĉala kroz vrata i u bijeli svijet, ni ne okrenuvši se. Neki psi samo ţele biti slobodni i lutati, jer nemaju djeĉaka koji ih voli. Naposljetku je Marshmallowin miris nestao iz zraka, ali ja je nikada nisam prestao traţiti, njušiti njezin miris. Kada bih se prisjećao igara s Marshmallow, poĉeo bih misliti na Coco, s kojom sam se druţio u Dvorištu. Volio bih ponovo vidjeti Coco i Marshmallow, ali poĉeo sam shvaćati da je ţivot mnogo sloţeniji nego što se to ĉinilo u Dvorištu, i da su za to odgovorni ljudi, a ne psi. Nije bilo bitno ono što ja ţelim, nego da sam bio u šumi kada je Ethan bio gladan i promrzao, da sam ga grijao po noći i bio s njim. Te zime, otprilike u doba kada je Tata stavio Boţićno drvce u dnevnu sobu, Chelsea je dobila novo štene. Nazvali su je Duchess. Bila je beskrajno zaigrana, do te mjere da bi me iţivcirala kada bi mi zabila oštre zube u uši pa bih naglo zareţao kako bi prestala. Nevino bi me gledala, trepćući, i odmaknula se nekoliko sekunda, a onda bi odluĉila da ja to sigurno nisam ozbiljno mislio i ponovo bi se bacila na mene. To me jako ţivciralo. U proljeće se naseljem proširila rijeĉ karting i po cijeloj ulici djeca su pilila i ĉekićala po drvu, potpuno zanemarujući svoje pse. Tata bi svake veĉeri došao u garaţu i razgovarao s djeĉakom dok se on bavio onim ĉime se bavio, što god to bilo. Ĉak sam otišao toliko daleko da sam ušao u djeĉakov ormar i izvukao onaj grozni okretnik, pomislivši da bih ga time mogao namamiti na igru, ali on je ostao usredotoĉen na igranje komadima drva koja mi niti jednom nije bacio i traţio da mu ih donesem. »Vidiš li moj automobil za karting, Bailey? Bit će brz!« Djeĉak je naposljetku otvorio vrata garaţe, sjeo u automobil i vozio se u njemu kao na sanjkama po kratkome prilazu. Kaskao sam pokraj njega, misleći kako smo se obojica mnogo namuĉili za tako besmislen završetak, ali kada je došao do kraja prilaza, podignuo je go-kart i odnio ga u garaţu kako bi se još igrao njime! Kada mi je bacao onaj okretnik, bar sam mogao nešto ţvakati. Sunĉanih dana kada nije bilo škole, sva djeca iz susjedstva odnijela bi svoje drvene go-karte do dugaĉke, strme ulice udaljene nekoliko blokova. Duchess je bila premlada da bi išla s njima, ali ja sam pratio svojega djeĉaka, iako nisam imao nimalo volje za njegov prvotni plan da on sjedi u go-kartu a ja ga vuĉem za uzicu po ulici. MeĊu djecom su bili i Todd i njegov stariji brat, Drake. Smijali su se i govorili nešto u vezi s Chelseinim go-kartom i ja sam osjetio da su je povrijedili. Kada su poredali go-karte na vrhu brda, Toddov je bio pokraj Ethanova. Nisam bio spreman na ono što se dogodilo nakon toga. Netko je viknuo »Sad!«, a onda su automobili krenuli nizbrdo, ubrzavajući. Drake je dotrĉao iza Todda i snaţno gurnuo njegov go-kart koji je poskoĉio. 72

»Varaju!« viknula je Chelsea. Njezin go-kart vrlo se sporo kretao, ali Ethanov je ubrzavao i uskoro sam morao potrĉati kako bih ga sustigao. Ostali su se go-karti raspali i uskoro je ostao samo Ethanov koji je polagano sustizao Toddov. Trĉao sam osjećajući se prekrasno slobodno, galopirajući nizbrdo za svojim djeĉakom. U podnoţju brda stajao je djeĉak koji se zvao Billy, drţeći zastavu na štapu. Osjetio sam da je on na neki naĉin dio onoga što se dogaĊalo. Ethan je bio pogrbljen, spuštene glave i sve je bilo toliko zabavno da sam zakljuĉio da ţelim biti u go-kartu s njim. Još sam se jaĉe zaletio, skoĉio i završio na straţnjemu dijelu go-karta, pritom ga gotovo ponovo srušivši. Od siline mojega skoka dobili smo zamah, tako da smo sada pretjecali Todda! Billy je mahnuo štapom, a iza nas zaĉuo sam vikanje i klicanje dok se naš go-kart, koji je sada bio na ravnome dijelu ceste, polagano zaustavljao. »Dobar pas, Bailey«, rekao je djeĉak, hihoćući se. Iza nas su se zaustavili ostali go-karti, a za njima su išla djeca, koja su vikala i smijala se. Došao je Billy i podignuo Ethanovu ruku u zrak pa u nju stavio štap na kojemu je bila zastava. Ja sam uzeo štap i šepirio se, hodajući izmeĊu djece i izazivajući ih da ga pokušaju uzeti i zaista se zabaviti. »Nije pošteno, nije pošteno«, vikao je Todd. Djeca su utihnula. Iz Todda, koji je stajao nasuprot Ethanu, širio se divlji bijes. »Prokleta dţukela skoĉila je na go-kart i zato si pobijedio. Diskvalificiran si«, rekao je Drake, stojeći iza brata. »A ti si pogurnuo brata!« Chelsea je viknula. »Pa?« »Ionako bih te dostigao«, rekao je Ethan. »Svi koji misle da je Todd u pravu neka kaţu da«, viknuo je Billy. Todd i njegov brat viknuli su »da!« »Svi koji misle da je Ethan pobijedio, neka kaţu ne.« »Ne!« viknula su sva djeca. Toliko me preplašio njihov uzvik da sam ispustio štap. Todd je zakoraĉio prema Ethanu i udario ga, a on se sagnuo i zgrabio Todda. Obojica su pali na pod. »Tuĉnjava!« viknuo je Billy. Spremao sam se zaletjeti da zaštitim svojega djeĉaka, ali Chelsea me ĉvrsto uhvatila za ogrlicu. »Bailey, ĉekaj.« Djeĉaci su se prevrtali po podu, isprepleteni u svojemu bijesu. Ja sam se otimao, pokušavajući se izvući iz ogrlice, ali Chelsea me ĉvrsto drţala. Frustriran, zalajao sam. 73

Ethan je uskoro sjeo na Todda. Obojica su dahtali. »Predaješ se?«, upitao je Ethan. Todd je okrenuo glavu i ĉvrsto zatvorio oĉi. Iz njega su se u istome omjeru širili poniţenje i mrţnja. Naposljetku je kimnuo. Djeĉaci su oprezno ustali, otresajući prašinu s hlaĉa. Osjetio sam iznenadan bijes iz Drakea toĉno u trenutku kada se zaletio i objema rukama udario Ethana. Ethan se zaljuljao, ali nije pao. »Hajde, Ethane. Hajde«, zareţao je Drake. Nastupila je dugaĉka tišina u kojoj je Ethan stajao i promatrao starijega djeĉaka, a onda je Billy zakoraĉio prema njima. »Ne«, rekao je. »Ne«, rekla je Chelsea. »Ne«, rekla su još neka djeca. »Ne.« Drake nas je sve promatrao jednu minutu, a onda je pljunuo na pod i uzeo automobil. Bez rijeĉi, dva brata su otišla. »E, pa, bogme smo danas svima pokazali, zar ne, Bailey?«, Ethan mi je rekao. Svi su odvukli svoje automobile na vrh brda pa se ponovo spustili i to su radili cijeli dan. Ethan je dopustio Chelseji da vozi njegov automobil, jer je njezinome otpao kotaĉ i svaki put sam ja sjedio iza nje. Te noći za veĉerom, Ethan je bio vrlo uzbuĊen i jako je brzo nešto govorio Mami i Tati, koji su se smiješili dok su slušali. Djeĉaku je dugo trebalo da zaspi i nakon što je to uĉinio, bio je toliko nemiran da sam morao sići s kreveta i leći na pod. To znaĉi da nisam baš spavao kada sam zaĉuo snaţan prasak iz prizemlja. »Što je to bilo?«, upitao me djeĉak, uspravivši se u krevetu. Skoĉio je iz kreveta u istome trenutku kada su se na hodniku upalila svjetla. »Ethane, ostani u svojoj sobi«, rekao mu je Tata. Bio je ukoĉen, ljut i preplašen. »Bailey, doĊi.« Poslušno sam pratio Tatu niza stube. On se oprezno kretao i upalio svjetlo u dnevnoj sobi. »Tko je tu?«, glasno je upitao. Vjetar je pomicao zastore na prednjemu prozoru – prozoru koji inaĉe nije nikada otvoren. »Ne silazite bosi!«, viknuo je Tata. »Što je?«, upitala je Mama. »Netko nam je bacio kamen kroz prozor. Ne miĉi se, Bailey.« Osjetio sam Tatinu zabrinutost i poĉeo njušiti rasuto staklo u sobi. Na podu je bio kamen za koji su bili prilijepljeni komadići prozora. Ĉim sam im pribliţio nos, prepoznao sam miris. Todd.

74

{ TRINAESTO POGLAVLJE }

oga proljeća razbolio se maĉak Smokey. Leţao je i stenjao, i nije se bunio kada sam mu se pribliţio i poĉeo njuškati oko glave kako bih preispitao to njegovo novo ponašanje. Mama se jako zabrinula i odvela je Smokeya na voţnju automobilom. Kada se vratila kući, Mama je bila tuţna, vjerojatno zato što maĉke nisu zabavne u automobilu. Nakon otprilike tjedan dana, Smokey je uginuo. Obitelj je nakon veĉere otišla u dvorište, Ethan je ondje iskopao veliku rupu pa su umotali Smokeyjevo tijelo u plahtu, stavili ga u rupu i zakopali. Ethan je zabio komad drva u zemlju pokraj humka, a on i Majka malo su plakali. Gurkao sam ih njuškom da ih podsjetim da zaista nema razloga za tugu kada sam ja mnogo bolji ljubimac nego što je Smokey ikada bio. Sutradan, nakon što su Mama i djeĉak otišli u školu, otišao sam u dvorište i iskopao Smokeyja, jer sam zakljuĉio da sigurno nisu ţeljeli zakopati savršeno dobru mrtvu maĉku. Toga ljeta nismo uopće išli na Farmu. Ethan i nekoliko njegovih prijatelja iz susjedstva svakoga bi jutra odlazili u neĉije kuće i kosili travu glasnim kosilicama. Djeĉak bi me poveo sa sobom ali me uvijek vezao za stablo. Volio sam miris svjeţe pokošene trave, ali košenje kao takvo nije me zanimalo i osjećao sam da ta aktivnost ima nekakve veze s tim što nismo otišli na Farmu. Djed i Baka došli su na tjedan dana, ali to nije bilo ni blizu onako zabavno kao kada smo mi posjećivali njih. Posebno nakon što su Djed i Baka izmijenili nekoliko grubih rijeĉi dok su sami u dvorištu gulili koru s kukuruza. Osjećao sam da su obojica ljuti i pitao se je li to zbog toga što su shvatili da je kora kukuruza nejestiva, što sam provjerio i njušenjem i ţvakanjem. Nakon toga dana, Tata i Djed osjećali su se nelagodno kada su bili zajedno. Kada je ponovo poĉela škola, nekoliko stvari se promijenilo. Djeĉak više nije odlazio kod Chelseje kada bi došao kući. Zapravo, on bi se obiĉno posljednji vraćao, mirišući na zemlju, travu i znoj, trĉeći po prilazu nakon što ga je neki automobil ostavio na ulici. Katkad bismo naveĉer otišli u voţnju automobilom na nešto što sam nauĉio da se zove utakmica ameriĉkoga nogometa. Ondje bih sjedio, vezan, pokraj mame, na kraju dugaĉkoga dvorišta, a ljudi bi bezrazloţno vikali i vrištali. Djeĉaci su se hrvali i bacali loptu jedan drugome. Katkad bi trĉali blizu mene, a katkad bi bilo skroz na drugome kraju velikoga dvorišta.

T

75

Katkad bih nanjušio Ethana u skupini djeĉaka. Bilo je pomalo frustrirajuće samo sjediti ondje – nisam im se smio pridruţiti i poboljšati igru, a kod kuće sam nauĉio ĉeljustima uhvatiti loptu. Jedanput sam se igrao s djeĉakom i preĉvrsto zagrizao loptu, koja se spljoštila i postala plosnati komad koţe, nešto sliĉno kao onaj okretnik. Nakon toga, Ethan nije više ţelio da ţvaĉem lopte, ali svejedno sam se smio igrati s njima dok god sam pazio. Mama to nije znala i ĉvrsto me drţala za uzicu. Znao sam da kada bi me pustila da otrĉim i uzmem im loptu, djeĉaci bi se mnogo više zabavljali loveći mene nego jedni druge, jer sam bio brţi od njih. Chelseino štene Duchess je odraslo i nakon što sam joj pokazao kako se treba ponašati u mojoj blizini, postali smo dobri prijatelji. Jednoga dana kada su vrata ostala otvorena, otišao sam do nje, a ona je oko vrata imala plastiĉni ovratnik i ĉinilo mi se da je sasvim izvan sebe. Malo je mahnula repom kada me vidjela da stojim s druge strane njezina kaveza, ali nije se potrudila ustati. Od pogleda na nju osjećao sam nelagodu. Nadao sam se da nitko ne namjerava na mene ponovo staviti neki takav ovratnik. Kada je snijeţilo, igrali smo se sanjkama, a kada se snijeg otopio, igrali smo se lopticama skoĉicama. Nekoliko je puta Ethan izvukao okretnik iz ormara i zagledao bi se u njega, dok bih ja prestravljeno odvraćao pogled. Podignuo bi okretnik i odmjeravao ga, opipavao ga da vidi koliko je teţak, a onda bi ga s uzdahom vratio. Ni toga ljeta nismo otišli na Farmu, a djeĉak je ponovo kosio travu s prijateljima. Mislio sam da se zasitio toga, ali oĉito je još uţivao u tome. Te godine, Tata je otišao na nekoliko dana i dok ga nije bilo u posjet su došli Djed i Baka. Njihov automobil mirisao je na Plamenku, sijeno i jezero pa sam ga njušio nekoliko minuta i pomokrio se po gumama. »Boţe, koliko si narastao!«, Baka je rekla Ethanu. Kada je zahladnjelo, opet se igrao ameriĉki nogomet, a i doţivio sam jedno predivno iznenaĊenje: Ethan je smio sam voziti automobil! To je sve promijenilo jer sam sada gotovo svugdje išao s njim, stojeći na prednjem sjedalu, nosa izbaĉenog kroz prozor. Ispostavilo se da je tako kasno dolazio kući zato što je svake veĉeri poslije škole igrao ameriĉki nogomet. Mene bi vezao za ogradu i ostavio mi zdjelicu s vodom. Bilo je dosadno, ali barem sam bio s djeĉakom. Katkad bi me Ethan zaboravio povesti sa sobom u voţnju pa bih sjedio u dvorištu i cvilio zahtjevajući da se vrati. Tada bi obiĉno do mene došla Mama. »Ţeliš li ići u šetnju, Bailey?«, ponavljala bi dok se ne bih toliko uzbudio da sam plesao oko nje. Prikvaĉila bi mi uzicu na ogrlicu i onda bismo patrolirali ulicama, zaustavljajući se na svakome uglu da oznaĉim teritorij. Ĉesto bismo prolazili pokraj skupina djece koja se igraju i pitao sam se zašto Ethan to više ne radi tako ĉesto. Mama bi me katkad pustila s uzice i dopustila mi da malo trĉim s djecom. 76

Mama mi se jako sviĊala. Jedina primjedba koju sam imao je da je svaki put kad je izlazila iz kupaonice spuštala poklopac na mojoj posudi za vodu. Ethan ga je uvijek ostavljao podignutog za mene. Kada je toga ljeta završila škola, Ethan i Mama odvezli su nas na Farmu. Bio sam izvan sebe od sreće što sam se vratio. Plamenka se pretvarala da me ne prepoznaje i nisam bio siguran jesu li patke one iste koje su bile i prije ili neke druge, ali sve ostalo ĉinilo se istim. Gotovo svakog dana Ethan bi radio s Djedom i nekim ljudima, zabijajući ĉavle i pileći daske. Najprije sam pomislio da djeĉak gradi novi drveni go-kart, ali nakon otprilike mjesec dana postalo je jasno da grade novu staju, odmah pokraj stare, koja je imala veliku rupu u krovu. Ja sam prvi primijetio ţenu koja se pribliţavala kući pa sam se zaletio prema njoj da ih zaštitim bude li potrebno, Kada sam joj se dovoljno pribliţio da mogu nanjušiti njezin miris, shvatio sam da je to djevojĉica, ali da je sada odrasla. Sjetila me se i ja sam se meškoljio od uţitka dok me ĉeškala iza ušiju. »Hej, Bailey, jesam li ti nedostajala? Dobar pas, Bailey.« Kada su muškarci primijetili djevojku, prestali su raditi. Ethan je izlazio iz staje i iznenaĊeno zastao. »Oh. Zdravo. Hannah?« »Zdravo, Ethane.« Djed i ostali muškarci cerili su se jedan drugome. Ethan je bacio pogled na njih i zacrvenio se, a onda je došao do nas. »Pa, zdravo«, rekao je. »Zdravo.« Oboje su pogledali ustranu. Hannah me prestala ĉeškati pa sam je malo pogurnuo kako bih je podsjetio da nastavi. »UĊi u kuću«, pozvao ju je Ethan. Ostatak ljeta, svaki put kada bih išao na voţnju automobilom, mirisao je kao da se djevojka vozila na mojem sjedalu. Katkad bi došla k nama na veĉeru, a onda bi Ethan i ona sjedili na trijemu i razgovarali, a ja bih im leţao do nogu kako bi imali neku zanimljivu temu za razgovor. Jedanput sam se prenuo iz itekako zasluţenoga sna, osjetivši nekakav slabašni znak za uzbunu, koji se širio iz njih. Sjedili su na kauĉu jako pribliţenih lica. Srca su im snaţno kucala i osjećao sam strah i uzbuĊenje. Zvuĉalo je pomalo kao da jedu, ali nisam nanjušio hranu. Budući da nisam bio siguran što se dogaĊa, popeo sam se na kauĉ i gurnuo njušku izmeĊu njihovih glava i oboje su mi se poĉeli smijati. Onoga dana kada smo se trebali vratiti kući jer je poĉinjala škola, u zraku se osjećao miris svjeţe boje s nove štale. Navratila je djevojka pa su ona i Ethan otišli do doka, gdje su sjedili uronivši noge u vodu i razgovarali. Djevojka je 77

plakala i mnogo su se grlili i nisu bacali štapove ni radili išta što ljudi inaĉe rade na ribnjaku pa nisam bio sasvim siguran što se dogaĊa. Još su se malo grlili u automobilu, a onda smo se odvezli i Ethan je trubio. Stvari kod kuće su se promijenile. Kao prvo, Tata je sada imao svoju sobu i nov krevet u njoj. Dijelio je kupaonicu s Ethanom i iskreno, nisam volio ulaziti onamo nakon Tate. Kao drugo, kada Ethan nije igrao ameriĉki nogomet s prijateljima, mnogo je vremena provodio u svojoj sobi, razgovarajući na telefon. Tijekom tih razgovora ĉesto je izgovarao ime »Hannah«. Lišće je padalo sa stabala onoga dana kada me Ethan stavio u automobil i odvezao do mjesta s velikim, srebrnim, školskim autobusima punim ljudi, i ondje je, s jednoga od njih sišla djevojka! Ne znam tko je bio sretniji što je vidi – ja ili deĉko! Ja sam se htio igrati s njom, ali on se samo ţelio grliti. Bio sam toliko uzbuĊen zbog svega toga da mi nije smetalo to što sam na povratku automatski postao pas koji se vozi na straţnjemu sjedalu. »Trener kaţe da će me veĉeras doći vidjeti skauti sa Sveuĉilišta u Michiganu i Drţavnog sveuĉilišta, Hannah«, rekao je deĉko. Razumio sam rijeĉ »Hannah,« naravno, ali sam osjetio i strah i uzbuĊenje kod djeĉaka. Iz Hanne su se širili sreća i ponos. Pogledao sam kroz prozor da vidim mogu li shvatiti o ĉemu je rijeĉ, ali nisam vidio ništa neobiĉno. Te noći ponosno sam stajao s Hannom dok je Ethan s prijateljima igrao ameriĉki nogomet. Bio sam popriliĉno siguran da Hannah nikada nije bila na tako divnome mjestu kao što je veliko dvorište i odveo sam je do mjesta na koje je mene Mama obiĉno vodila i pokazao joj gdje da sjedne. Nismo dugo bili ondje kada je do nas došao Todd. U posljednje vrijeme nisam ga ĉesto viĊao, iako se njegova sestra Linda i dalje stalno vozila ulicom na biciklu. »Hej, Bailey«, pozdravio me ne baš jako prijateljski, ali nešto je svejedno bilo vrlo sumnjivo u vezi s njim pa sam mu samo ponjušio ruku kada mi ju je pruţio. »Poznaješ li Baileyja?«, upitala je djevojka. Mahnuo sam repom kada sam ĉuo svoje ime. »Mi smo stari pajdaši, zar ne momĉe? Dobar pas.« Ne treba mi da mi netko poput Todda govori da sam dobar pas. »Ne ideš ovdje u školu, ideš li u Istoĉnu?«, upitao je Todd. »Ne, u posjetu sam Ethanovoj obitelji.« »Što si mu ti, roĊakinja ili nešto?« Ljudi su poĉeli vikati uglas pa sam se osvrnuo oko sebe, ali ništa se nije dogaĊalo osim još hrvanja. Svaki put bi me uspjeli zavarati tim povicima da pomislim kako se nešto dogaĊa. »Ne, samo... prijateljica.« »Ţeliš li partijati?«, upitao ju je Todd. 78

»Molim?« »Ţeliš li partijati? Nas nekoliko će se naći. Utakmica je dosadna.« »Ne, Bolje... bolje da priĉekam Ethana.« Nakrivio sam glavu prema djevojci. Osjećao sam da zbog neĉega poĉinje osjećati nelagodu i, kao uvijek, osjećao sam kako se Todd ispunja bijesom. »Ethan!«, okrenuo se i pljunuo u travu. »I, jeste li vas dvoje sada zajedno ili što?« »Pa...« »Jer trebala bi znati, on ti više-manje hoda s Michele Underwood.« »Što?« »Aha. Ono, svi to znaju.« »Oh.« »Aha. Pa ako si mislila, znaš, ti i on, to se neće, znaš, to se neće dogoditi.« Todd se pribliţio djevojci, a kada se ukoĉila vidio sam da je dira po ramenu. Osjetivši njezinu sve veću napetost, ponovo sam ustao. Todd me pogledao i ja sam mu uzvratio pogled, osjetivši kako mi se podiţu dlake na vratu. Gotovo nehotice, duboko sam zareţao. »Bailey!« Djevojka je skoĉila na noge. »Što je bilo?« »Da, Bailey, to sam ja, tvoj prijatelj.« Okrenuo se prema djevojci. »Usput, ja sam Todd.« »Ja sam Hannah.« »Zašto ne veţeš psa i ne poĊeš sa mnom? Bit će zabavno.« »Ovoga, ne, a-a. Ne mogu.« »Zašto ne? Hajde.« »Ne, moram se brinuti za Baileyja.« Todd je slegnuo ramenima. Zagledao se u nju. »Aha. Dobro, kako hoćeš.« Njegov bijes bio je toliko, izraţen da sam ponovo zareţao, ali ovoga puta mi djevojka nije ništa rekla. »Dobro«, rekao je Todd. »Pitaj Ethana za Michele. U redu?« »Da, u redu.« »Pitaj ga.« Todd je zabio ruke u dţepove i otišao. Ethan je bio popriliĉno sretan i uzbuĊen kada je dotrĉao do nas otprilike sat poslije. »Drţavo Michigan, stiţemo. Spartanci!«, viknuo je. Poĉeo sam mahati repom i lajati, a onda je njegova sreća nestala. »Hannah, što se dogodilo?« »Tko je Michele?« Stavio sam šapu na Ethanovu nogu kako bih mu dao do znanja da sam spreman igrati se s loptom, bude li ţelio. 79

»Michele? Tko je to?« Ethan se nasmijao, ali za trenutak je prestao, kao da je ostao bez zraka. »Što je bilo?« Šetali su me u krugovima oko velikoga dvorišta, razgovarajući, toliko zadubljeni u razgovor da nisu ni primijetili da sam pojeo pola hot-doga, nešto kokica i komade sendviĉa od tunjevine. Uskoro su već gotovo svi bili otišli, ali oni su nastavili hodati ukrug. »Ne poznajem tu djevojku«, Ethan je ponavljao. »S kim si razgovarala?« »Nisam mu zapamtila ime. Ali zna Baileyja.« Smrznuo sam se kada sam ĉuo svoje ime, pitajući se hoću li nastradati zbog omota od ĉokoladice koji sam kriomice jeo. »Svi znaju Baileyja, on dolazi na sve utakmice.« Brzo sam progutao, ali izgleda da neću nastradati. Nakon još jednoga kruga oko velikoga dvorišta, koji je postao nezanimljiv zbog ĉinjenice da sam uglavnom pronašao sve što je bilo jestivo, djeĉak i djevojka su stali i zagrlili se. To su ĉesto radili. »Sav si znojan«, djevojka se nasmijala i odgurnula ga. »Ţeliš li se ići voziti, Bailey?« upitao je djeĉak. Naravno da ţelim! Otišli smo kući, a oni su još malo tiho priĉali pa su me nahranili i ja sam zadovoljno zaspao na podu dnevne sobe dok su se djevojka i deĉko tiho hrvali na kauĉu. Sada smo imali nova pseća vrata, koja su kroz straţnja ulazna vrata vodila u dvorište i nitko više nije ni pokušao predloţiti da bih trebao spavati u garaţi. Bilo mi je drago što sam oduĉio obitelj od te navike. Otišao sam se olakšati na dvorište i iznenadio sam se kada sam na travi pokraj ograde pronašao komad mesa. Neobiĉno je bilo to što nije mirisao kako je trebao. Iz njega se širio nekakav ĉudan, vrlo intenzivan, gorkast miris. A što je bilo još ĉudnije, meso je bilo puno Toddova mirisa. Uhvatio sam komad mesa zubima i odnio ga na otvoreni dio dvorišta pa bacio na pod. Od gorkoga okusa stvarala mi se pjena u ustima. Onda sam sjeo i zagledao se u njega. Okus je bio popriliĉno loš, ali ipak je to bio lijep komad mesa. Ako ga dovoljno brzo proţvaĉem, vjerojatno bih ga mogao progutati a da ni ne osjetim okus. Malo sam ga pogurnuo nosom. Zašto, pitao sam se, tako jako miriše na Todda?

80

{ ĈETRNAESTO POGLAVLJE }

ada je sutra ujutro Mama izišla iz kuće i vidjela me, spustio sam glavu i samo vrškom repa lupnuo po podu. Zbog nekog razloga, iako nisam napravio ništa loše, osjećao sam veliku krivnju. »Dobro jutro, Bailey«, pozdravila me. A onda je vidjela meso. »Što je to?« Kada se sagnula da bolje prouĉi meso, okrenuo sam se na leĊa da me poĉeška po trbuhu. Ĉinilo mi se da sam cijelu noć proveo zagledan u taj komad mesa i bio sam iscrpljen i trebala mi je potvrda da sam uĉinio pravu stvar, iako nisam shvaćao zašto. Nešto jednostavno nije bilo u redu i to me sprijeĉilo da omastim brk besplatnim obrokom. »Odakle je ovo došlo, Bailey?« Mama me njeţno pogladila po trbuhu, a onda je uzela meso. »Uf«, rekla je. Odmah sam sjeo i pozorno je pratio. Ako mi da meso da ga pojedem, to će znaĉiti da je s njim sve u redu. No ona se okrenula i odnijela ga u kuću. Malo sam se podignuo na straţnje noge – sada kada odnosi to meso, promijenio sam mišljenje, ţelim ga pojesti! »Bljak, Bailey, ne ţeliš to, što god to bilo«, rekla je Mama. Bacila je meso u smeće. Hannah je sjedila na mojemu mjestu dok smo se vozili prema golemim, srebrnim školskim autobusima, a ja sam dugo sâm sjedio sam u automobilu dok su Ethan i Hannah stajali i grlili se. Kada se djeĉak vratio u automobil, bio je jako tuţan i usamljen, pa sam mu stavio glavu u krilo i nisam je, kao obiĉno, gurnuo kroz prozor. Djevojka nas je ponovo posjetila dan nakon što je obitelj sjedila oko unutrašnjega stabla i trgala papire za Sretan Boţić. Ja sam bio loše volje zato što je Ethan dao Mami novoga crno-bijelog maĉića koji se zove Felix. Bio je vrlo neodgojen i napadao mi je rep kad god bih sjeo i ĉesto bi se zalijetao u mene skriven iza kauĉa i u mahao šapicama prema meni. Kada sam se pokušao igrati s njim, uhvatio bi me nogama oko nosa i poĉeo gristi oštrim zubima. Kada je došla, Hannah je posvećivala previše paţnje maĉiću, iako je ja poznajem dulje i oĉito je da sam ja omiljeni ljubimac. Psi obavljaju vaţne zadatke, primjerice laju kada netko pozvoni, a od maĉaka u kući nema ama baš nikakve koristi, one nemaju nikakvu funkciju.

K

81

Ali maĉić nije mogao ići van. Zemlja je bila prekrivena debelim slojem snijega i kada je Felix pokušao stati na njega, noga mu je upala unutra pa se okrenuo i otrĉao u kuću kao opeĉen. Pa kada su Hannah i Ethan izgradili veliku loptu od snijega u dvorištu i stavili šešir na nju, ja sam bio ondje s njima. Djeĉak se volio bacati na mene i povlaĉiti me po bijeloj tvari, a ja bih mu puštao da me uhvati iz ĉistoga uţitka koji sam osjećao kada su njegove ruke bile na meni, onako kao što se igrao sa mnom svaki dan kada je bio mlaĊi. Kada smo se išli sanjkati, Hannah je sjedila iza, a ja sam trĉao uz sanjke i lajao, pokušavajući skinuti rukavice s djeĉakove ruke. Jednoga poslijepodneva bilo je sunĉano, a zrak je bio tako hladan i ĉist da sam ga osjećao duboko u grlu. Sva djeca iz susjedstva bila su na brdu na kojemu se sanjkalo, a Hannah i Ethan proveli su jednako vremena pogurujući mlaĊe koliko i sanjkajući se. Uskoro sam se umorio o trĉanja nizbrdo i uzbrdo, i zato sam bio u podnoţju brijega kada se Todd dovezao. Pogledao me kada je izišao iz automobila, ali nije mi ništa rekao ni ispruţio ruku prema meni. Ja sam se drţao po strani. »Linda! Hajde, vrijeme je da poĊeš kući!«, viknuo je, a iz usta mu je izišao bijeli oblaĉak daha. Linda se spuštala s brijega sa svoje tri male prijateljice. Sjedile su na sanjkama u obliku letećeg tanjura i spuštale se brzinom od otprilike 1,5 kilometar na sat. Ethan i Hannah prozujali su pokraj njih na svojim sanjkama, smijući se. »Ne ţelim ići kući!« viknula je Linda. »Mama je rekla da odmah doĊeš!« Djeĉak i Hannah zaustavili su se u podnoţju brijega i ispali iz sanjki. Leţali su jedno na drugome i hihotali se. Todd je stajao i promatrao ih. U tom trenutku nešto u Toddu isplivalo je na površinu. Ne baš bijes, nego nešto gore, nešto mraĉno, neki osjećaj koji još nikada ni kod koga nisam osjetio. Osjetio sam to u naĉinu na koji je promatrao Ethana i Hannu, nepomiĉnoga lica. Ethan i djevojka su ustali, brišući snijeg jedno s drugoga pa su došli do Todda, ruku i dalje isprepletenih. Iz njih su izbijali takva ljubav i radost da zbog toga nisu osjetili mrţnju koja se širila iz Todda. »Hej, Todde.« »Zdravo.« »Ovo je Hannah. Hannah, ovo je Todd, on ţivi u istoj ulici.« Hannah je ispruţila ruku i nasmiješila se. »Drago mi je«, rekla je. Todd se malo ukoĉio.« Zapravo, već smo se upoznali.« Hannah je nakrivila glavu i maknula kosu iz oĉiju. »Zar jesmo?« »Kada?« Upitao je Ethan. »Na utakmici«, odgovorio je Todd, a onda se kratko nasmijao, što je više zvuĉalo kao štektanje. 82

Ethan je odmahivao glavom i vidjelo se da mu ništa nije jasno, ali Hannah je zatreptala. »Oh. Da, tako je«, rekla je, odjedanput se stišavši. »Što?« Ethan je upitao. »Moram otići po sestru. Linda!« Todd je viknuo, dlanovima obgrlivši usta. »Odmah da si došla kući!« Linda se odvojila od prijateljica i potišteno se probijala kroz snijeg. »S njim... s njim sam razgovarala onaj put«, Hannah je rekla Ethanu. Osjetio sam zabrinutost, znatiţeljno sam je pogledao pa okrenuo glavu prema Ethanu kada sam osjetio da se poĉinje ljutiti. »Ĉekaj, što? Ti? Todde, ti si Hanni rekao da sam s Michele? Ali ja ne poznajem Michele.« »Moram ići«, promrmljao je Todd. »Ulazi u auto, Linda«, naredio je sestri. »Ne, ĉekaj«, rekao je Ethan. Ispruţio je ruku, a Todd se izmaknuo. »Ethane«, Hannah je promrmljala i stavila ruku na njegovu. »Zašto si to uĉinio, Todde? Zašto si lagao? Koji je tebi vrag, ĉovjeĉe?« Iako su unutarnji sukobi i osjećaji koji su kipjeli u Toddu bili dovoljno vreli da rastope snijeg na kojemu smo bili, on je samo stajao, šutke promatrajući Ethana. »Zato nemaš prijatelje, Todde. Zašto ne moţeš biti normalan? Uvijek radiš takve gluposti«, rekao je djeĉak. »To je bolesno.« Nije više bio tako bijesan, ali osjećao sam koliko je i dalje uzrujan. »Ethane«, Hannah je ponovila, ovaj put oštrije. Todd je bez rijeĉi ušao u automobil, zalupivši vratima. Kada je pogledao Hannu i Ethana, lice mu je bilo sasvim bezizraţajno. »To nije bilo lijepo«, rekla je Hannah. »Ma ti ga ne poznaješ.« »Nije me briga«, odgovorila je Hannah. »Nisi trebao reći da nema prijatelje.« »Pa kad ih nema. Stalno smišlja nekakve gadosti. Kao kad je jedanput rekao da mu je jedan momak ukrao tranzistor. A to je bila laţ.« »On nije... nekako je drugaĉiji, zar ne? Ide li u školu po posebnome programu?« »Ma, ne, jako je inteligentan. Nije u tome stvar. On je... On je Todd, i to je sve. Oduvijek je uvrnut, znaš? Kad smo bili mali, bili smo prijatelji. Ali njemu su zabavne bile sve te neke ĉudne stvari, na primjer gaĊanje predškolske djece jajima dok su ĉekali kombi za ljetnu školu. Rekao sam mu da to ne ţelim raditi – mislim, daj, meĊu tom djecom bila je i njegova sestra – i onda je samo skoĉio na paket jaja koji je donio. Napravio je nered na mojemu prilazu, koji sam morao

83

isprati šmrkom prije nego što mi se tata vratio kući. Baileyju se to, doduše, svidjelo.« Mahnuo sam kada sam ĉuo da je izgovorio moje ime, s veseljem pomislivši da sada moţda razgovaraju o meni. »Nisam ni sumnjala«, Hannah se nasmijala i pogladila me. Nekoliko dana nakon što je Hannah otišla, pao je snijeg, a vjetar je tako jako puhao da smo ostali unutra cijeli dan, sjedeći ispred grijalice (barem sam ja to radio). Te sam noći spavao ispod pokrivaĉa na Ethanovu krevetu i ostao sam ondje ĉak i kad mi je postalo tako vruće da sam dahtao, iz ĉistog uţitka što sam ponovo stisnut uz njega kao kada sam bio štene. Sljedećega jutra snijeg je napokon prestao padati pa smo Ethan i ja otišli van i nekoliko sati kopali na prilazu. Nije bilo lako trĉati po snijegu pa bih morao stati i odmoriti se već nakon što bih otišao naprijed samo nekoliko koraka. Mjesec je izišao odmah nakon veĉere. Bio je tako jasan da sam mogao izvrsno vidjeti, a zrak je bio zasićen mirisom dima iz kamina. Ethan je bio umoran i rano je otišao u krevet, ali ja sam izišao kroz pseća vrata i stajao u dvorištu, podignuvši nos tako da mogu bolje prepoznati lagani povjetarac, naelektriziran egzotiĉnim svjetlom i svjeţim noćnim zrakom. Kada sam uoĉio da se snijeg u velikim hrpama nakupio uz ogradu, oduševljeno sam se popeo na vrh humka i skoĉio preko ograde. Bila je to savršena noć za pustolovinu. Otišao sam do Chelseine kuće da vidim je li Duchess slobodna, ali nije joj bilo ni traga. Vidio sam samo relativno nedavan trag mokraće na snijegu. Obzirno sam se pomokrio po njemu kako bi znala da sam mislio na nju. Kada bih išao u noćno istraţivanje, obiĉno bih pratio potok. To me podsjećalo na dane kada sam išao u lov sa Sestrom i Brzim kada sam bio divlje štene, a mirisi su uvijek bili uzbudljivi. MeĊutim, sada sam se morao drţati oĉišćenih cesta, skretati na prilaze koji su bili ĉisti i gdje sam mogao njušiti procijepe izmeĊu garaţnih vrata i ploĉnika. Neki su ljudi već iznijeli svoja unutrašnja stabla, iako je u Ethanovoj kući ono i dalje stajalo ispred prozora, a s njega su visjeli predmeti i svjetla kako bi ih Felix mogao napadati. Kada bih naišao na unutrašnja stabla koja su leţala na dnu oĉišćenih prilaza, oznaĉio bih ih svojim mirisom i zbog toga, tog naoko beskrajnog niza stabala koja je trebalo obiljeţiti, ostao sam tako dugo vani. Da nije bilo mirisa još jednoga zametnutog stabla koje me mamilo da odem još dalje, bio bih se vratio kući i moţda stigao na vrijeme da sprijeĉim ono što se dogodilo. Naposljetku su me obasjala svjetla automobila koji je prolazio i nakratko usporio, a njegov miris podsjetio me na Mamin automobil i na to kako bi me ona i Ethan došli traţiti kada bih se predugo zadrţao u pustolovini, i odmah sam se osjetio krivim. Spustio sam glavu i otišao kući. 84

Kada sam skrenuo na oĉišćeni prilaz, doĉekalo me nekoliko stvari, a nijedna nije bila kako treba. Ulazna vrata bila su otvorena, a miris iz kuće širio se u velikim zapusima, koje je u ledeni noćni zrak širila peć. U tome zraku osjetio sam miris kemikalije koja mi je bila i poznata i vrlo je oštro mirisala. Osjetio bih je svaki put kada smo se išli voziti i kada bismo se zaustavili na mjestu na kojem je Ethan volio stajati iza automobila i drţati debelo, crno crijevo. Iz kuće je izlazio netko za koga sam isprva pomislio da je djeĉak. Tek kada se okrenuo i izlio još te tekućine po grmlju u prednjemu dijelu dvorišta osjetio sam njegov miris. Bio je to Todd. Napravio je tri koraka unatrag i iz dţepa izvukao nekoliko papira pa ih zapalio, a odsjaj plamena treperio mu je na kamenome, bezizraţajnome licu. Kada je zapaljene papire bacio u grmlje, vidio se plavi plamen koji je vrlo buĉno gorio. Todd me nije vidio, promatrao je vatru. A ja nisam zalajao, nisam zareţao, samo sam se u tihome bijesu zatrĉao ploĉnikom. Skoĉio sam na njega kao da cijeli ţivot skaĉem na ljude, a mojim se tijelom razlio osjećaj moći, kao da predvodim ĉopor. Svaku neodluĉnost da napadnem ĉovjeka izbrisao je osjećaj da će ono što Todd radi, ma što to bilo, nauditi djeĉaku i obitelju koju ja trebam štititi. Nije mogao postojati snaţniji razlog. Todd je viknuo i nogom me udario u glavu. Zgrabio sam ga za nogu, ugrizao i nisam popuštao ugriz ma koliko on vrištao. Hlaĉe su mu se rastrgale, cipela pala, a ja sam osjetio krv. Udarao me šakama, ali ja sam ga i dalje drţao za skoĉni zglob i tresao glavom, osjećajući kako mu derem meso. Bio sam izvan sebe od bijesa i sasvim nesvjestan ĉinjenice da su mi usta puna jedinstvenoga okusa ljudske koţe i krvi. Omela me iznenada prodorna buka, a Todd je uspio izvući nogu kada sam se okrenuo da pogledam kuću. Sobno stablo je gorjelo, a kroz ulazna vrata izbijao je gust, oštar dim i odlazio u noć. Ĉulo se bolno visoko i glasno elektroniĉko pištanje i ja sam se nagonski odmaknuo od njega. Todd je ustao i odšepao što je brţe mogao, a ja sam njegovo povlaĉenje registrirao tek krajiĉkom oka – više me nije bilo briga za njega. Oglasio sam vlastiti alarm, lajući i pokušavajući privući pozornost na plamen koji se brzo širio kućom i penjao prema djeĉakovoj sobi. Otrĉao sam iza kuće, ali frustrirano sam shvatio da je hrpa snijega koja mi je pomogla u bijegu sada na pogrešnoj strani ograde. Dok sam stajao ondje i lajao, otvorila su se vrata natkrivenoga dvorišta i preda mnom su se ukazali Mama i Tata. Mama je kašljala. »Ethane!«, viknula je. Kroz vrata natkrivenoga dvorišta sukljao je crni dim, Mama i Tata otrĉali su do vrata, a ja sam ih ondje doĉekao. Progurali su se pokraj mene i kroz snijeg 85

otrĉali do prednjega dijela kuće. Stajali su i gledali mraĉni prozor Ethanove sobe. »Ethane!«, viknuli su. »Ethane!« Maknuo sam se od njih i otrĉao do sada otvorenih vrata koja vode u straţnje dvorište. Projurio sam kroz njih. Felix je bio na dvorištu, šćućuren ispod klupe, mijauĉući, ali ja nisam stao. Progurao sam se kroz vrata natkrivenoga dvorišta, a nos i oĉi punili su mi se dimom. Budući da nisam ništa vidio, posrtao sam prema stubama. Zvuk vatre bio je glasan poput vjetra koji se ĉuo kada smo se išli voziti spuštenih prozora. Dim je bio zagušljiv, ali zbog vrućine nisam mogao dalje. Ţestina vatre palila mi je nos i uši pa sam spustio glavu i potrĉao kroz straţnja vrata, a hladan zrak odmah mi je ublaţio bol. Mama i Tata i dalje su vikali. Poĉela su se paliti svjetla u susjednim kućama i vidio sam kako jedan od susjeda gleda kroz prozor, razgovarajući na telefon. I dalje nije bilo ni traga djeĉaku. »Ethane!« dozivali su ga Mama i Tata. »Ethane!«

86

{ PETNAESTO POGLAVLJE }

ikada dotad nisam osjetio takav strah kao onaj koji se širio iz Mame i Tate dok su vikali gledajući u djeĉakov prozor. Mama je jecala, a Tatin glas bio je nekako stisnut. Kada sam ponovo poĉeo mahnito lajati nisu mi rekli da prestanem. Uhvatio sam slabašan zvuk sirene, ali uglavnom sam ĉuo samo vlastito lajanje, Mamu i Tatu kako dozivaju Ethana i, glasnije od svega toga, tutnjavu vatre, tako glasnu da sam osjećao kako mi od nje vibrira cijelo tijelo. Grmlje ispred nas i dalje je gorjelo, dok se snijeg uz šištanje topio, odande su se izdizali oblaci pare. »Ethane! Molim te!« Tata je viknuo, a glas mu se prelomio. U tom trenutku nešto je izletjelo kroz Ethanov prozor, a po snijegu je popadalo staklo. Bio je to okretnik! Mahnito sam ga podignuo da pokaţem Ethanu da je kod mene. Ethanovo lice, uokvireno crnim dimom, izvirilo je kroz rupu koju je napravio okretnik. »Mama!« viknuo je, kašljući. »Moraš izići odande, Ethane!«, zagrmio je Tata. »Ne mogu otvoriti prozor, zaglavio se!« »Samo skoĉi!«, odgovorio je Tata. »Moraš skoĉiti, dušo!«, viknula je Mama. Djeĉakova glava ponovo je nestala. »Dim će ga ubiti, što radi?«, rekao je Tata. »Ethane!«, vrisnula je Mama. Kroz prozor je izletio djeĉakov radni stol, sasvim smrskavši staklo. Sekundu potom, djeĉak je iskoĉio. MeĊutim, ĉinilo se da je zapeo za ostatke stakla i drva pa umjesto da padne iza grmlja u plamenu, on je sletio ravno u njega. »Ethane!«, zavrištala je mama. Ja sam mahnito lajao, zaboravivši na okretnik. Tata je posegnuo u vatru, zgrabio Ethana i izvukao ga u snijeg pa ga okretao po njemu. »O, Boţe, o, Boţe«, jecala je Mama. Ethan je zatvorenih oĉiju, leţao na snijegu. »Sine, jesi li dobro? Jesi li dobro?«, upitao ga je Tata.

N

87

»Moja noga«, djeĉak je kašljući rekao. Osjećao sam miris njegova izgorjela mesa. Lice mu je bilo crno i po njemu je bilo nekakvog iscjetka. Nasrnuo sam prema njemu, noseći okretnik u ustima, osjećajući da ga probada bol i ţeleći mu pomoći. »Makni se, Bailey«, rekao je Tata. Djeĉak je otvorio oĉi i slabašno mi namignuo. »Ne, u redu je. Dobar pas, Bailey, uhvatio si okretnik. Dobar pas.« Mahnuo sam repom. Ispruţio je ruku i pogladio me po glavi, a ja sam ispljunuo okretnik, koji, da budem iskren, nije baš bio ukusan. Druga ruka bila mu je presavijena na prsima i iz nje je tekla krv. Poĉeli su pristizati automobili i vozila koja su imala rotirajuća svjetla. Do kuće su dotrĉali neki muškarci i poĉeli je polijevati neĉim iz velikih crijeva. Neki drugi ljudi donijeli su krevet i stavili djeĉaka na njega pa ga podignuli i stavili u kola. Pokušao sam ući za njim, ali me muškarac koji je stajao na vratima kola odgurnuo. »Ne, ţao mi je«, rekao je. »Ĉekaj, Bailey, u redu je«, rekao je djeĉak. Dobro sam znao što znaĉi ĉekaj. To mi je bilo najomraţenija zapovijed. Djeĉaka je još boljelo i ţelio sam biti s njim. »Smijem li ja ići?«, upitala je Mama. »Naravno, pomoći ću vam«, odgovorio je muškarac. Mama se popela u kola. »U redu je, Bailey.« Chelseina mama se pribliţila i Mama ju je pogledala. »Laura? Moţeš li priĉuvati Baileyja?« »Naravno.« Chelseina mama me uhvatila za ogrlicu. Ruke su joj mirisale na Duchess. S druge strane, Tatina ruka mirisala je na vatru i znao sam da ga boli. I on se popeo u kola kako bi bio s Mamom i djeĉakom. Gotovo cijelo susjedstvo okupilo se na ulici, ali nije bilo nijednoga psa. Kola su otišla a ja sam jedanput, tugaljivo zalajao. Kako ću znati da je djeĉak na sigurnom? Potreban sam mu! Chelseina majka stajala je sa strane, drţeći me. Osjećao sam da nije sasvim sigurna što da sada uĉini. Većina susjeda okupila se na ulici, ali ona je stajala blizu kuće i svi su se ponašali kao da oĉekuju da ona ostane ondje, umjesto da se pridruţi prijateljima. »Poţar je sigurno podmetnut«, rekao je jedan od muškaraca ţeni koja je za pojasom imala pištolj. Nauĉio sam da se ljudi koji su tako odjeveni zovu »policija.« »Grmlje, stablo, sve je planulo odjedanput. Više toĉaka paljenja, mnogo ubrzivaĉa. Obitelj moţe biti sretna što je izvukla glavu.« »Poruĉnice, doĊite vidjeti ovo«, viknuo je neki drugi ĉovjek. I on je imao pištolj. Muškarci u gumenim odijelima nisu imali pištolje i još su prskali kuću. 88

Chelseina majka s oklijevanjem se okrenula da vidi što to svi promatraju. Bila je to Toddova cipela. Svjestan svoje krivnje, okrenuo sam glavu, nadajući se da me nitko neće primijetiti. »Našao sam ovu tenisicu, ĉini se da na njoj ima krvi«, primijetio je ĉovjek i svjetiljkom osvijetlio snijeg. »Djeĉak se popriliĉno posjekao izlazeći kroz prozor«, primijetio je netko drugi. »Da, ondje. Ali ne ovdje. Ovdje vidim samo pseće tragove i ovu tenisicu.« Stisnuo sam se kada sam ĉuo rijeĉ »pseće«. Ţena s pištoljem izvadila je svjetiljku i usmjerila je prema snijegu. »Ma vidi ti to«, rekla je. »To je krv«, dodao je netko drugi. »Dobro, vas dvojica, vidite kamo vode tragovi, dobro? Ogradimo to trakom. Naredniĉe?« »Da, gospoĊo«, rekao je neki muškarac i pribliţio se skupini. »Imamo krvavi trag. Ţelim da ogradite podruĉje dva i pol metra sa svake strane traga. Zatvorite promet u ulici i neka se oni ljudi odmaknu.« Ţena je ustala, a Chelseina majka se sagnula, odjedanput obrativši pozornost na mene. »Jesi li dobro, Bailey?«, upitala je pogladivši me. Mahnuo sam repom. Naglo me prestala gladiti i pogledala je svoju ruku. »GospoĊo, ţivite li ovdje?«, policajka s pištoljem upitala je Chelseinu majku. »Ne, ali pas ţivi.« »Mogu li vas zamoliti... Zapravo, ĉekajte, jeste li vi susjeda?« »Ţivim dvije kuće od njihove.« »Jeste li vidjeli ikoga veĉeras, bilo koga?« »Ne, spavala sam.« »U redu. Mogu li vas zamoliti da se pridruţite ostalima? Ili, ako vam je hladno, ostavite nam svoje podatke i moţete ići kući.« »Da, ali...« zaustila je Chelseina majka. »Da?« »Moţe li netko pogledati Baileyja? Ĉini mi se da krvari.« Mahnuo sam repom. »Naravno«, odgovorila je ţena. »Je li dobar?« »O, da.« Ţena se sagnula. »Jesi li ozlijeĊen, momĉe? Kako si se ozlijedio?«, njeţno je upitala. Izvadila je svjetiljku i oprezno mi pregledavala vrata. Liznuo sam je po licu, a ona se nasmijala. 89

»Oh, u redu, zaista je dobar. No ne mislim da je to njegova krv. GospoĊo, morat ćemo zadrţati psa neko vrijeme, moţe?« »Ako vam trebam, i ja mogu ostati.« »Ne treba, u redu je«, rekla je ţena. Odveli su me do jednoga od automobila, gdje je jedan vrlo njeţan ĉovjek uzeo škare i odrezao nešto moje dlake i stavio je u plastiĉnu vrećicu. »U što se hoćete kladiti da je krv ista kao ona koju smo pronašli na cipeli? Rekla bih da je naš ĉetveronoţni prijatelj bio u vlastitoj ophodnji veĉeras i dobro ugrizao poĉinitelja. Uhvatimo li nekoga, krv će nam pomoći da ga zatvorimo«, ţena je rekla muškarcu koji je uzimao uzorak moje zakrvavljene dlake. »Poruĉnice«, rekao je muškarac koji nam je prilazio. »Ja vam mogu reći gdje ţivi naš poĉinitelj.« »O, dajte recite«, odgovorila je ţena. »Glupan je ostavio trag krvi koji vodi direktno do zgrade, otprilike ĉetiri kuće niţe. Vidim krv na snijegu s ploĉnika, vodi do sporednog ulaza.« »Rekla bih da imamo dovoljno da dobijemo nalog za pretres«, odvratila je ţena. »A ja sam se spremna okladiti da netko tko ondje ţivi ima nekoliko otisaka psećih zuba na nozi.« Sljedećih nekoliko dana ţivio sam kod Chelseje. Ĉini mi se da je Duchess smatrala da sam ondje kako bih joj bio cjelodnevni prijatelj za igru, ali nisam se mogao osloboditi nervoze i napetosti zbog koje sam samo hodao gore-dolje, ĉekajući da se Ethan vrati kući. Mama se pojavila drugoga dana. Rekla mi je da sam dobar pas, a ja sam na njezinoj odjeći mogao osjetiti miris djeĉaka pa sam se malo razveselio i igrao se s Duchess. Otprilike sat vremena igrali smo njezinu najdraţu igru koja se zove navlaĉenje ĉarape. Za to vrijeme, Chelseina majka posluţila je kavu jakoga mirisa. »Kog je vraga taj deĉko radio? Zašto je zapalio vašu kuću? Mogli ste svi poginuti.« »Ne znam. Todd i Ethan nekad su bili prijatelji.« Okrenuo sam se kada sam ĉuo Ethanovo ime, a Duchess je iskoristila taj trenutak da mi išĉupa ĉarapu iz usta. »Je li to sigurno Todd uĉinio? Mislila sam da je policija rekla da će im trebati više vremena da naprave krvne testove.« »Priznao je kada su ga odveli na ispitivanje«, rekla je Mama. »Je li objasnio zašto je to uĉinio?« Duchess je gurala ĉarapu prema meni, izazivajući me da je uzmem. Naglašenim pokretom okrenuo sam glavu ustranu. »Rekao je da ne zna zašto.« 90

»Pa za ime Boţje! Znaš, uvijek sam mislila da je taj deĉko ĉudan. Sjećaš se kad je gurnuo Chelseju u grmlje bez razloga. Muţ mi je poludio. Otišao je do njih porazgovarati s Toddovim ocem i ja sam pomislila da će se potući.« »Ne, nisam znala za to. Gurnuo ju je?« »A Sudy Hurst kaţe da ga je uhvatila kako joj kroz prozor pokušava vidjeti u spavaću sobu.« »Mislila sam da nije sigurna tko je to bio.« »E, pa sada kaţe da je bio Todd.« Naglo skoĉivši, zgrabio sam ĉarapu. Duchess se ukopala i zareţala. Povlaĉio sam je po sobi, ali nije popuštala. »Bailey je postao junak. Todd ima osam šavova na nozi.« Na zvuk mojega imena ukoĉili smo se i ja i Duchess. Pseći kolaĉići, moţda? Prestali smo navlaĉiti ĉarapu. »Ţele ga fotografirati za novine«, rekla je Mama. »Dobro da sam ga okupala«, odgovorila je Chelseina mama. Što? Opet kupanje? Pa sad su me kupali! Ispljunuo sam ĉarapu, a Duchess ju je poĉela veselo tresti i pobjedonosno hodati po sobi. »Kako je Ethan?« Mama je spustila šalicu s kavom na stol. Zbog spomena djeĉakova imena i njezine zabrinutosti koju sam osjetio, otišao sam do nje i stavio joj glavu u krilo. Pogladila me. »Morali su mu staviti vijke u noge i imat će... oţiljke.« Mama je rukom pokazala na svoje lice a onda je prstima pritisnula oĉi. »Tako mi je ţao«, rekla je Chelseina majka. Mama je plakala. Stavio sam joj šapu na krilo da je utješim. »Dobar pas, Bailey«, rekla je Mama. Duchess je zabila svoju glavu ispred mene, a ĉarapa joj je opušteno visjela iz gubice. Tiho sam zareţao pa se odmaknula, sasvim zbunjena. »Budite dobri, molim vas«, rekla je Chelseina majka. Malo poslije, Chelseina majka dala je pitu Mami, ali ne i psima. Duchess je leţala na leĊima i šapama drţala ĉarapu iznad usta, baš kao što sam to i ja ĉinio s Coco u dvorištu prije, ĉinilo mi se, cijele vjeĉnosti. Došli su neki ljudi i ja sam sjeo s Mamom u dnevnu sobu i treptao kada bi me zabljesnule jarke bljeskalice, nešto nalik na munje, ali bešumno. Onda smo otišli do kuće, koja je bila prekrivena plastiĉnim pokrovom koji je lepršao na vjetru i bilo je još bljeskanja. Tjedan dana poslije, Mama me stavila u automobil i odvezla u »stan.« To je bila mala kuća ugraĊena u veliku zgradu punu kuća u kojoj su posvuda bili psi. Većina je bila popriliĉno mala, ali poslijepodne bi me Mama vodila na veliko 91

betonsko dvorište. Sjedila bi na klupi i razgovarala s ljudima dok sam ja trĉao naokolo, sprijateljivao se sa psima i obiljeţavao teritorij. Stan mi se nije sviĊao, a nije se sviĊao ni Tati. Mnogo je više vikao na Mamu nego kada smo bili u kući. Stan je bio malen, a što je još gore, nije bilo djeĉaka. I Mama i Tata bi ĉesto mirisali na njega, ali on više nije ţivio s nama i zbog toga sam patio. Noću bih nemirno hodao po stanu sve dok Tata ne bi viknuo da legnem. Veĉera, koja mi je bila središnji dio dana, nije mi bila tako zanimljiva kada mi ju je davala Mama. Jednostavno nisam bio gladan i katkad je uopće ne bih pojeo do kraja. Gdje je moj djeĉak?

92

{ ŠESNAESTO POGLAVLJE }

ada se djeĉak vratio kući, još smo ţivjeli u stanu. Bio sam sklupĉan na podu, a do mene je spavao maĉić Felix. Odustao sam od toga da ga pokušavam odgurnuti od sebe – Felix je oĉito smatrao da sam mu ja majka, što je bilo priliĉna uvreda, ali on je bio maĉka i prema tome bez imalo mozga, smatrao sam. Nauĉio sam prepoznavati naše automobile prema zvuku njihova motora pa sam kada je stigao Mamin automobil odmah ustao. Felix je zaĉuĊeno treptao i promatrao me kako odlazim do prozora i stavljam prednje šape na njegov okvir kako bih mogao promatrati Mamu dok se uspinje stubama. Od pogleda na prizor na parkiralištu srce mi je brţe zakucalo. Vidio sam djeĉaka kako s mukom izlazi iz automobila. Mama se sagnula da mu pomogne i trebalo mu je nekoliko sekunda da se uspravi. Nisam si mogao pomoći, lajao sam i vrtio se, trĉao od prozora do vrata da iziĊem pa opet do prozora tako da mogu vidjeti što se dogaĊa vani. Felix se uspaniĉio i sakrio ispod kauĉa pa me promatrao odande. Kada su kljuĉevi zazveckali u bravi već sam stajao pred vratima, tresući se. Mama je malo otvorila vrata i u stan je ušao djeĉakov miris. »Bailey, vrati se. Lezi, Bailey, lezi, ĉekaj. Sjedni.« E, pa to nisam mogao. Nakratko sam spustio straţnjicu na pod, ali sam odmah opet ustao i skoĉio. Mama je gurnula ruku kroz vrata i zgrabila me za ogrlicu, gurajući me unatrag dok su se vrata otvarala. »Hej, Bailey. Hej, momĉe«, rekao je Ethan. Mama me drţala podalje od djeĉaka dok je on šepajući ulazio, drţeći se za nešto što sam uskoro nauĉio da se zove »štake.« Otišao je do kauĉa i sjeo, dok sam se ja cvileći otimao i pokušavao izvući iz ogrlice. Kada me Mama napokon pustila, preletio sam preko sobe u jednom skoku i završio djeĉaku u krilu, ljubeći ga po licu. »Bailey!« Mama je strogo rekla. »Ne, u redu je. Bailey, ti si takav blento«, hvalio me djeĉak. »Kako si, ha? I ti si meni nedostajao, Bailey.« Svaki put kada bi izgovorio moje ime, kroz mene bi prošao drhtaj zadovoljstva. Nisam se mogao zasititi dodira njegove ruke na mojem krznu. Djeĉak se vratio.

K

93

Sljedećih nekoliko dana postupno sam shvaćao da nešto nije u redu s djeĉakom. Boljelo ga je onako kako ga nikada prije nije boljelo i bilo mu je teško hodati. Iz njega su se širili tuga i sumoran bijes, koji bih katkad osjetio kada bi samo sjedio i gledao kroz prozor. Ta prva dva tjedna djeĉak bi svaki dan odlazio s Mamom u automobilu, a kada bi se vratio kući, bio je umoran i znojan i obiĉno bi išao spavati. Zatoplilo je i drveće je prolistalo, a Mama je morala ići na posao pa smo djeĉak i ja bili sami u stanu s Felixom, koji je cijelo vrijeme kovao planove o bijegu kroz ulazna vrata. Nemam pojma što je mislio da će ondje postići, ali djeĉak se protivio tomu da maĉak ide van, i to je bilo to, osim što se Felix nije pridrţavao nikakvih pravila, što je mene izluĊivalo. Ĉesto je grebao nekakav kolac u dnevnoj sobi, ali onaj jedan jedini put kada sam se ja odluĉio pomokriti na to, svi su vikali. Nikada ne bi do kraja pojeo veĉeru, a meni nitko ne bi zahvalio kada bih oĉistio njegov tanjur umjesto njega. Zapravo, to je bila još jedna od stvari zbog kojih su vikali na mene. Dio mene ţelio je da uspije u svojim planovima da pobjegne, jer ga onda više ne bih morao trpjeti. S druge strane, uvijek je bio spreman za malo hrvanja, dok god nisam bio pregrub. Ĉak bi trĉao za lopticom kada ju je Ethan bacio u hodniku i obiĉno bi se maknuo ustranu kako bih je ja mogao zgrabiti i vratiti, što sam smatrao vrlo ĉasnim ĉinom. Iako i nije baš imao mnogo izbora budući da sam ipak ja bio glavni pas. Nije bilo zabavno kao na Farmi pa ĉak ni kao u kući, ali bio sam sretan u stanu jer je djeĉak gotovo uvijek bio ondje. »Mislim da je vrijeme da ponovo kreneš u školu«, jedne veĉeri rekla je Mama dok smo veĉerali. Razumio sam rijeĉ »škola« i pogledao djeĉaka koji je prekriţio ruke preko prsa. Osjetio sam njegov bijes pomiješan s tugom. »Nisam spreman«, rekao je. Prstom je dotaknuo duboki, grimizni oţiljak na licu. »Ne dok ne budem mogao bolje hodati.« Sjeo sam. Hodanje? Kamo idemo? »Ethane. Nema razloga...« »Ne ţelim razgovarati o tome, Mama!«, viknuo je Ethan. Ethan nije nikada vikao na Mamu i ja sam odmah osjetio da mu je ţao, ali nakon toga nijedno od njih više nije reklo ni rijeĉ. MeĊutim, nekoliko dana poslije netko je zakucao na vrata i kada ih je Ethan otvorio, stan se ispunio deĉkima. Prepoznao sam neke od njihovih mirisa i povezao ih s deĉkima koji su igrali ameriĉki nogomet na velikim dvorištima i većina me zvala po imenu. Bacio sam pogled na Felixa da vidim kako on podnosi moj poseban status, ali on se pretvarao da nije ljubomoran. Djeĉaci su se smijali i vikali i ostali kod nas otprilike sat vremena i ja sam osjetio da se Ethan oraspoloţio. Njegova sreća i mene je ĉinila sretnim pa sam otišao po loptu i nosio je u gubici po sobi. Jedan od djeĉaka mi ju je uzeo i bacio u hodnik pa smo se igrali nekoliko minuta. 94

Nekoliko dana nakon što su deĉki bili u posjetu, Ethan je rano ustao i otišao s Mamom. Škola. Kada smo se iselili iz stana, djeĉak se kretao uz pomoć štapa. Taj je štap bio vrlo poseban: djeĉak ga nikada nije bacao, a ja sam nagonski znao da ga ne smijem ţvakati, nikad. Kada smo se svi utrpali u automobil, nisam znao kamo idemo, ali sam svejedno bio uzbuĊen. Voţnja automobilom uvijek mi je bila uzbudljiva, kamo god da smo išli. Postao sam popriliĉno uzbuĊen kada sam kroz prozor osjetio poznate mirise potoka i ulice i proletio sam kroz ulazna vrata ĉim su me pustili iz automobila. Iako sam i dalje osjećao dim, zrak je bio ispunjen i mirisom novoga drva i sagova, a prozori u dnevnoj sobi bili su veći. Felix je bio vrlo sumnjiĉav prema novoj okolini, ali ja sam poĉeo trĉati i uţivati u relativnoj slobodi dvorišta ĉim smo došli. Kada sam od radosti zalajao, Duchess se oglasila s drugoga kraja ulice. Kod kuće sam! Jedva da smo se smjestili u kuću, kada smo otišli na velik put do Farme. Ţivot se napokon vratio u normalu, iako je djeĉak bio mnogo manje sklon trĉanju nego hodanju, oslanjajući se o štap. Jedno od prvih mjesta do kojih smo otišli bila je Hannina kuća. Popriliĉno sam dobro poznavao put dotamo pa sam otrĉao daleko ispred Ethana i prvi je ugledao. »Bailey! Hej, Bailey!« pozvala me. Otrĉao sam po malo njezina predanog maţenja i ĉeškanja, a onda se, zadihan, i djeĉak uspeo po prilazu. Djevojka se spustila niza stube i ostala stajati na suncu, ĉekajući ga. »Zdravo«, rekao je djeĉak. Ĉinio se malo nesiguran. »Zdravo«, odvratila je djevojka. Ja sam zijevnuo i poĉešao se po ĉeljusti. »Pa, misliš li me poljubiti ili ne?«, upitala je djevojka. Ethan joj je prišao i onda su se dugo grlili. Ispustio je štap. Neke su stvari bile drugaĉije toga ljeta. Ethan se poĉeo buditi mnogo prije zore i voziti Djedov kamionet po okolnim cestama i gurati novine u sanduĉiće. Bile su to one iste novine koje mi je nekoć djeĉak stavljao na sag u kući, ali nekako mi se nije ĉinilo da bi sada itko cijenio da se pomokrim po njima, iako je postojalo vrijeme, dok sam bio štene, kada bi mi mokrenje po novinama donijelo veliku pohvalu. Hannah i djeĉak provodili su mnogo vremena zajedno, sami, tiho sjedeći. Katkad uopće nisu razgovarali, samo su se hrvali. Znala je ĉak ići u ranojutarnju voţnju, iako smo obiĉno bili samo djeĉak i ja – Bailey, pas koji se vozi na prednjemu sjedalu. 95

»Moram zaraditi nešto novca, Bailey«, znao bi reći. Mahnuo bih repom kada bih zaĉuo svoje ime. »Sada nema nogometne stipendije, to je sigurno. Nikada se više neću moći baviti sportom.« Kada bih osjetio njegovu tugu, uvijek bih gurnuo njušku ispod njegova dlana. »Moj ţivotni san. Nestao je zbog Todda.« Zbog nekog razloga, Ethan je na Farmu ponio okretnik i znao ga je razrezati pa ponovo zašiti, uglavnom, uĉiniti ga još sramotnijim nego što je bio. No ja sam najviše volio trenutke kada smo plivali u ribnjaku. Ĉinilo se da ga samo tada ne boli noga. Ĉak smo igrali i igru potapanja, koju smo igrali već godinama, iako je sada bio mnogo teţi i bilo ga je teţe izvući iz vode nego ikada prije. Kada bih skoĉio za njim, bio sam tako sretan da nisam ţelio da to ikada završi. No znao sam da hoće. Osjećao sam da noći postaju dulje, a to je znaĉilo da ćemo uskoro ići kući. Jedne veĉeri, dok su Mama i Baka razgovarale, ja sam leţao ispod stola. Ethan se otišao voziti s Hannom, a mene nije poveo pa sam pretpostavio da su morali obaviti nešto što nije bilo pretjerano zabavno. »Ţelim razgovarati s tobom«, Baka je rekla Mami. »Majko«, rekla je Mama. »Ne, samo me saslušaj. Otkad je došao ovamo, taj se deĉko sasvim promijenio. Sretan je, zdrav, ima djevojku... zašto biste ga vraćali u grad? Moţe ovdje završiti srednju školu.« »Zvuĉiš kao da ţivimo u getu«, Mama se poţalila kroz smijeh. »Ne odgovaraš mi zato što... pa, obje znamo zašto. Znam da će se tvoj suprug tomu protiviti. Ali Gary je gotovo stalno na putu, a ti si rekla da te radno vrijeme u školi ubija. Djeĉaku je potrebna obitelj dok pokušava stati na noge.« »Da, Gary putuje, ali svejedno ţeli vidjeti Ethana kada je kod kuće. A ja ne mogu samo tako dati otkaz.« »Ni ne kaţem da to uĉiniš. Znaš da si ovdje dobrodošla kad god poţeliš, a zašto Gary ne bi mogao sletjeti u našu malu zraĉnu luku koji vikend? Osim toga, i molim te da me ne shvatiš pogrešno, ţelim ti samo najbolje, ne bi li za vas dvoje bilo dobro da sada budete sami? Ako ti i Gary namjeravate riješiti probleme, morate to uĉiniti negdje drugdje, a ne pred Ethanom.« Malo sam naćulio uši kada sam zaĉuo djeĉakovo ime. Je li stigao kući? Nakrivio sam glavu, ali nisam ĉuo njegov automobil. Kada su noći postale hladne, a paĉići veliki kao njihova majka, Mama je spakirala stvari i stavila ih u automobil. Nervozno sam hodao, bojeći se da će me ostaviti, a kada je došao pravi trenutak, vješto sam skoĉio na straţnje sjedalo. Zbog nekog razloga, svi su se nasmijali. Sjedio sam u automobilu i gledao kako 96

Mama grli Baku i Djeda, a onda, zaĉudo, i Ethana, koji je potom došao do automobila i otvorio vrata. »Bailey? Ţeliš li ići s Mamom ili ostati ovdje sa mnom?« U pitanju nije bilo nijednoga pojma koji razumijem tako da sam ga samo promatrao. »Hajde, blento. Bailey! DoĊi!« Nevoljko sam skoĉio iz automobila. Ne idemo se voziti? Mama se odvezla, a Ethan, Baka i Djed su joj mahali. Iako nije imalo smisla, djeĉak i ja ostajemo na Farmi! To mi je sasvim odgovaralo. Gotovo svaki dan poĉinjao je dugaĉkom voţnjom po mraku, kada smo išli od kuće do kuće i ostavljali novine. Kad bismo se vratili kući, Baka bi pripremala doruĉak, a Djed mi je uvijek davao nešto ispod stola – slaninu, šunku, komad prepeĉenca. Nauĉio sam tiho ţvakati, tako da baka ne bi rekla: »Opet hraniš psa?« Ton kojim bi izgovorila rijeĉ »psa« govorio mi je da moramo biti tihi. Ponovo se vratila rijeĉ »škola«, ali nije bilo autobusa, nego bi se Ethan samo odvezao – iako bi katkad djevojka došla do nas pa bi se odvezli njezinim automobilom. Shvatio sam da nema razloga za uzbunu i da će se Ethan vratiti do kraja dana i da će Hannah ĉesto veĉerati s nama. Mama nas je ĉesto posjećivala, a Mama i Tata su došli za Sretan Boţić. Kada me išla pomaziti, Mamine ruke mirisale su na maĉića Felixa, ali to mi nije smetalo. Pomislio sam da smo odluĉili zauvijek ostati na Farmi, ali pred kraj ljeta osjetio sam da nas ĉeka još jedna promjena. Djeĉak je poĉeo stavljati stvari u kutije, što je bio siguran znak da ćemo uskoro biti na putu kući. Hannah je gotovo cijelo vrijeme bila kod nas i bila je pomalo tuţna i preplašena. Kada je zagrlila djeĉaka, izmeĊu njih je bilo toliko ljubavi da si nisam mogao pomoći i jednostavno sam se morao ugurati izmeĊu njih, što ih je uvijek nasmijavalo. Jednoga jutra znao sam da je došao trenutak. Djed je stavio kutije u automobil, Baka i Mama su razgovarale, a Ethan i Hannah su se zagrlili. Nemirno sam koraĉao, traţeći nekakvu rupu, ali Djed me popriliĉno dobro zaklanjao i nisam uspijevao ući u automobil. Djeĉak je došao do mene i kleknuo. Osjećao sam da je tuţan. »Budi dobar pas, Bailey«, rekao je. Mahnuo sam repom da mu pokaţem kako razumijem da sam dobar pas i da je vrijeme da odemo na dugaĉak put kući. »Vratit ću se kada budu praznici za Dan zahvalnosti, dobro? Nedostajat ćeš mi, blento.« Snaţno me zagrlio, pun ljubavi. Napola sam zatvorio oĉi – ništa na svijetu nije bilo bolje od zagrljaja mojega djeĉaka. »Bolje da ga drţiš, jer on to neće razumjeti«, rekao je Ethan. Djevojka je zakoraĉila prema meni i uhvatila me za ogrlicu. Tuga se iz nje širila u valovima i 97

plakala je. Bio sam rastrgan izmeĊu ţelje da je utješim i potrebe da uĊem u automobil. Nevoljko sam sjeo pokraj nje, ĉekajući da ova neobiĉna drama završi, kako bih mogao sjesti u automobil i gurnuti nos kroz prozor. »Piši mi svaki dan!«, rekla je Hannah. »Hoću!«, doviknuo je Ethan. U nevjerici sam promatrao kako su on i Mama ušli u automobil i zalupili vratima. Pokušao sam se otrgnuti od Hanne, koja nije shvaćala da ja trebam ići s njima! Ĉvrsto me drţala. »Ne, Bailey, u redu je. Ĉekaj.« Ĉekaj? Čekaj? Automobil je zatrubio i odvezao se niz prilaz. Djed i Baka su mahali – zar nitko ne vidi da sam ja još ovdje? »Bit će mu dobro. Ferris je dobra škola«, rekao je Djed. »Big Rapids je ugodan grad.« Svi su se okrenuli prema kući, a Hannah je popustila stisak upravo onoliko koliko mi je bilo potrebno da se oslobodim. »Bailey!«, viknula je. Iako nisam vidio automobil, u zraku je još bio trag prašine, koji mi je bilo lako pratiti dok sam trĉao za svojim djeĉakom.

98

{ SEDAMNAESTO POGLAVLJE }

A

utomobili su brzi. Nisam to uopće znao. Prije nego što je otišla, Marshmallow je znala otrĉati na ulicu i lajati na automobile i oni bi obiĉno stali ili barem dovoljno usporili da ih moţe uhvatiti, iako bi se u tom trenutku ona odmaknula i pretvarala da ih uopće nije htjela napasti. Dok sam trĉao za djeĉakovim automobilom, imao sam osjećaj da mi sve više bjeţi. Miris prašine i ispušnih plinova postao je rijedak i slab, ali nanjušio sam jasan znak desnoga skretanja na mjestu gdje je cesta postala asfaltirana, iako nakon toga više nisam bio siguran mogu li ga uopće nanjušiti. No nisam mogao odustati. Predao sam se bezumnoj panici i nastavio potjeru. Zaĉuo sam glasno klopotanje vlaka, zveketanje i podrhtavanje. Kada sam se uspeo na breţuljak koji je bio ispred mene, ugledao sam vlak i napokon osjetio djeĉakov miris. Njegov automobil, otvorenih prozora, bio je parkiran na cesti ispred ţeljezniĉkog prijelaza. Bio sam iscrpljen. Nikada u ţivotu nisam trĉao ni tako brzo ni tako daleko, ali još sam brţe potrĉao kada su se otvorila suvozaĉka vrata, a djeĉak je izišao. »Oh, Bailey«, rekao je. Iako sam svakim dijelom svojega bića htio skoĉiti na njega i uţivati u njegovoj ljubavi, nisam namjeravao propustiti priliku pa sam u posljednjem trenutku skrenuo i uskoĉio u automobil. »Bailey!« Mama se nasmijala. Polizao sam ih oboje, oprostivši im što su me zaboravili. Nakon što je vlak prošao, Mama je upalila motor i okrenula automobil, ali onda se zaustavila jer se pojavio Djed u kamionetu – moţda će ovoga puta i on poći s nama kući! »Kao strijela«, rekao je Djed. »Teško je povjerovati da je dospio tako daleko.« »Kako dugo bi trĉao, ha, Bailey? Blento«, Ethan mi se s ljubavlju obratio. MeĊutim, bio sam vrlo sumnjiĉav kada je trebalo skoĉiti u djedov kamionet. Kako se pokazalo, moja sumnjiĉavost pokazala se opravdanom jer, kada su se Ethan i Mama odvezli naprijed, Djed se okrenuo i vratio me na Farmu. Djed mi se uglavnom sviĊao. S vremena na vrijeme trebao je obavljati nekakve »poslove«, što je znaĉilo da ćemo otići u straţnji dio nove staje, gdje je 99

bilo skupljeno mekano sijeno, i odspavati. Za hladnih dana, Djed bi nas umotao u nekoliko teških pokrivaĉa. No prvih nekoliko dana nakon djeĉakova odlaska, bio sam mrzovoljan u Djedovoj prisutnosti, kaţnjavajući ga zbog toga što me vratio na Farmu. Kada to nije upalilo, jedino ĉega sam se uspio dosjetiti bilo je da izgrizem par Bakinih cipela, ali ni to mi nije vratilo djeĉaka. Nikako nisam mogao prihvatiti takvu izdaju. Znao sam da me djeĉak negdje, vjerojatno kod kuće, treba i da ne shvaća gdje sam. Svi su bili izluĊujuće mirni, naoko nesvjesni katastrofalne promjene koja je pogodila kućanstvo. Toliko sam pomahnitao da sam ĉak otvorio djeĉakov ormar i izvadio okretnik pa otrĉao niza stube i bacio ga Baki u krilo. »Pobogu, što je to?«, viknula je. »To je Ethanov veliki izum«, rekao je Djed. Zalajao sam. Da! Ethan! »Hoćeš ići van, igrati se, Bailey?« Baka me upitala. »Izvedi ga u šetnju!« Šetnju? Šetnju da vidim djeĉaka? »Htio bih gledati utakmicu, ovdje«, odgovorio je Djed. »Za ime Boţje«, naljutila se Baka. Otišla je do vrata i bacila okretnik u dvorište, ali odletio je jedva pet metara. Potrĉao sam, zgrabio ga i onda se s apsolutnim nerazumijevanjem zagledao u vrata, koja je zatvorila, a mene ostavila vani. E, pa dobro onda. Ispljunuo sam igraĉku i trĉeći prošao pokraj Plamenke i poĉeo se spuštati niz prilaz. Otišao sam do djevojĉine kuće. To sam već nekoliko puta uĉinio otkad je Ethan otišao. Posvuda sam osjećao njezin miris, ali djeĉakov je postupno nestajao. Neki automobil zaustavio se na njezinu prilazu i Hannah je iskoĉila iz njega. »Bog!«, pozdravila je. Okrenula se i ugledala mene. »O, zdravo, Bailey!« Otrĉao sam do nje mašući repom. Na njezinoj sam odjeći nanjušio mirise nekoliko ljudi, ali nije bilo ni traga Ethanu. Hannah je prošetala sa mnom do kuće i kada je pokucala na vrata, Baka joj je otvorila. Njoj je dala komad pite, a meni nije dala ništa. Ĉesto sam sanjao djeĉaka. Sanjao sam da skaĉe u ribnjak, a ja plivam za njim i ronim dok se igramo spašavanja. Sanjao sam ga kako, uzbuĊen i sretan, izraĊuje drveni automobil. Katkad bih sanjao kako skaĉe kroz prozor, a s usana mu se otkida bolni vrisak dok pada u goruće grmlje. Mrzio sam te snove i baš sam se jedne noći budio iz jednoga takvog sna kada sam ugledao djeĉaka kako stoji iznad mene. »Hej, Bailey!«, šapnuo je, a njegov miris širio se posvuda. Vratio se na Farmu! Skoĉio sam na noge i stavio mu prednje šape na prsa da ga poliţem po licu. »Psst«, rekao je. »Kasno je, upravo sam došao. Svi spavaju.« Bilo je vrijeme Sretnog Dana zahvalnosti i ţivot se ponovo vratio svojemu normalnome tijeku. Došla je i Mama, ali ne i Tata. Hannah je dolazila svaki dan. 100

Djeĉak se ĉinio sretan, ali osjećao sam i da nije sasvim prisutan duhom. Mnogo je vremena provodio gledajući nekakve papire, umjesto da se igra sa mnom, ĉak i kada bih mu donio glupi okretnik da ga pokušam izvući iz toga stanja. Nisam bio iznenaĊen kada je ponovo otišao. Shvatio sam da je ovo moj novi ţivot. Ţivim na Farmi s Djedom i Bakom, a Ethan kući dolazi samo u posjet. Nisam to ţelio, ali dok god se djeĉak bude vraćao, bit će mi lakše gledati ga kako odlazi. Za jednog od tih posjeta, kada je zrak bio topao, a lišće tek prolistalo, Ethan i ja otišli smo vidjeti Hannu kako trĉi oko velikoga dvorišta. Nanjušio sam i nju i druge deĉke i djevojke, jer je vjetar puhao iz smjera dvorišta, a njihova su se tijela znojila dok su trĉali. Izgledalo je zabavno, ali ostao sam uz Ethana jer mi se uĉinilo da ga je dok smo ondje stajali noga poĉela jaĉe boljeti i da su se bolovi širili po cijelome tijelu. Dok je gledao nju i ostale kako trĉe, u njemu su se kovitlali neki neobiĉni, mraĉni osjećaji. »Hej!« Hannah je došla do nas. Polizao sam je po nozi, koja je bila slana od znoja. »Kakvo lijepo iznenaĊenje. Hej, Bailey!«, pozdravila me. »Hej.« »Postajem sve brţa na 400 metara«, rekla je djevojka. »Tko je onaj tip?«, upitao je Ethan. »Oh. Koji? Na koga misliš?« »Na onog tipa s kojim si razgovarala i grlila se. Izgledali ste vrlo bliski«, rekao je Ethan. Zvuĉao je napeto. Pogledao sam oko sebe, ali nisam uoĉio nikakvu opasnost. »On mi je samo prijatelj, Ethane«, djevojka je oštro rekla. Izgovorila je njegovo ime kao da je djeĉak bio zloĉest. »Je li to onaj, kako se zove, Brett? Bogme je brz.« Ethan je zabio štap u zemlju, a ja sam ponjušio komadić zemlje koji je okrenuo. »Što bi to trebalo znaĉiti?« Hannah je upitala, drţeći ruke na bokovima. »Hajde, vrati se, trener ti gleda ovamo«, rekao je Ethan. Hannah je pogledala preko ramena pa ponovo u Ethana. »Da, trebala bih se vratiti...«, nesigurno je rekla. »Dobro«, rekao je Ethan. Okrenuo se i odšepao. »Ethane!« Hannah ga je pozvala. Pogledao sam je, ali djeĉak je samo nastavio hodati. Mraĉna, zbrkana kombinacija tuge i gnjeva nije ga napuštala. Izgleda da se zbog neĉega u vezi s tim mjestom Ethan loše osjećao, jer se više nikada nismo vratili. To je ljeto donijelo neke velike promjene. Mama je došla na Farmu, ali ovoga puta za njom je na prilaz skrenuo i kamion, a neki ljudi su istovarili nekakve kutije i odnijeli ih u njezinu spavaću sobu. Baka i Mama provodile su 101

mnogo vremena tiho razgovarajući, a Mama bi ponekad plakala, pa bi se Djed osjećao nelagodno i onda bi otišao obavljati poslove. Ethan je stalno išao na »posao«, a to je bilo isto kao i škola jer ni ondje nisam mogao ići s njim, ali kada bi došao kući, prekrasno je mirisao na meso i masnoću. To me podsjećalo na ono kada nas je Plamenka napustila u šumi, a Djed mi je davao hranu iz vrećice, dok sam sjedio na prednjemu sjedalu njegova kamioneta. MeĊutim, najveća promjena u našim ţivotima bila je to što nas djevojka više nije posjećivala. Ponekad smo se išli voziti i kada bismo prolazili pokraj Hannine kuće, osjetio sam njezin miris, tako da sam znao da je još ondje, ali djeĉak nikada ne bi stao ili skrenuo na njezin prilaz. Shvatio sam da mi nedostaje; voljela me i predivno je mirisala. Nedostajala je i djeĉaku. Kada bismo prolazili pokraj njezine kuće, uvijek je gledao kroz boĉni prostor, malo usporivši, a ja sam osjećao njegovu ţudnju. Nisam shvaćao zašto se ne moţemo jednostavno odvesti do njezine kuće i vidjeti ima li kakve kekse, ali nikada nismo to uĉinili. Toga ljeta Mama je otišla do ribnjaka, sjela na dok i bila vrlo tuţna. Pokušavao sam je oraspoloţiti lajući na patke, ali nisam uspijevao. Naposljetku je skinula nešto s prsta – bilo je metalno i nejestivo; nekakva mala okrugla stvar koju je bacila u vodu i koja je potonula tiho bućnuvši. Pitao sam se ţeli li da otrĉim po to pa sam je upitno pogledao, spreman pokušati, iako sam znao da bi bilo uzaludno, ali samo mi je rekla da doĊem i onda smo se vratili u kuću. Nakon toga ljeta, ţivot je ušao u ugodnu rutinu. I Mama je poĉela raditi pa se kući vraćala mirišući na mirise i slatka ulja. Katkad bih i ja išao s njom. Prolazili smo pokraj farme koza i preko treštava mosta, a dan bismo proveli u velikoj prostoriji punoj odjeće i smrdljivih voštanih svijeća i nezanimljivih metalnih predmeta, i ljudi bi me dolazili vidjeti, a katkad bi odlazili s predmetima u vrećicama. Djeĉak je dolazio za Sretan Dan zahvalnosti i Sretan Boţić i Proljetne praznike i Ljetne praznike. Uglavnom sam se već prestao ljutiti na Plamenku, koja je po cijele dane samo stajala i zurila u vjetar, kada se Djed pojavio sa stvorenjem koje se kretalo kao ţdrijebe i imalo je miris s kakvim se nikada prije nisam susreo. Zvao se Jasper i bio je magarac. Djed se volio smijati dok je gledao Jaspera kako skakuće po dvorištu, a Baka bi rekla: »Ne znam zašto si mislio da nam treba magarac« i vratila se unutra. Jasper me se nije nimalo bojao, unatoĉ mojem poloţaju glavnoga grabljivca na Farmi. Malo sam se igrao s njim, ali ĉinilo mi se da se stalno brzo umaram pa sam smatrao da se jednostavno ne isplati ulagati sebe u stvorenje koje ne zna ni podići loptu.

102

Jednoga dana, na veĉeru je došao muškarac po imenu Rick. Iz Mame su se širili sreća i sram, Djed je bio sumnjiĉav, a Baka presretna. Rick i Mama sjeli su na trijem, baš kao što su to ĉinili Hannah i Ethan, ali oni se nisu hrvali. MeĊutim, nakon toga sam poĉeo ĉešće viĊati Ricka, koji je bio krupan muškarac ĉije su ruke mirisale na drvo. Bacao mi je lopticu ĉešće od bilo koga drugoga pa mi se zato jako sviĊao, iako ne više od djeĉaka. Najdraţi dio dana bio mi je kada je Djed morao obavljati svoje poslove. Ponekad, kada ih ne bi morao obavljati, ja bih svejedno otišao malo odspavati u staju. Mnogo sam spavao i više me nisu zanimale duge pustolovine. Kada su me Mama i Rick vodili u šetnju, uvijek sam bio iscrpljen kada smo se vratili. Otprilike jedino što me još uzbuĊivalo bio je djeĉakov dolazak na Farmu. I dalje sam plesao, vrpoljio se i cvilio, igrao se na ribnjaku ili hodao po šumi, radio sve što je ţelio. Ĉak bih trĉao i za okretnikom, iako se ĉinilo da je djeĉak, srećom, zaboravio gdje je. Katkad bismo otišli do grada, u pseći park. Iako mi je uvijek bilo drago vidjeti druge pse, smatrao sam da su mlaĊi psi jako djetinjasti sa svojim neumornim igranjem i hrvanjem. A onda se jedne veĉeri dogodilo nešto vrlo ĉudno: Djed je stavio veĉeru pred mene, a meni se nije jelo. Usta su mi se napunila slinom pa sam popio malo vode i legao. Ubrzo me zaboljelo cijelo tijelo, tako snaţno da sam dašćući pokušao udahnuti zrak. Cijelu sam noć preleţao na podu, pokraj svoje zdjelice. Sljedećega jutra ondje me zatekla Baka i pozvala je Djeda. »Nešto nije u redu s Baileyjem!«, viknula je. Osjetio sam uznemirenost u njezinu glasu kada je izgovorila moje ime i mahnuo sam repom kako bi znala da sam dobro. Djed je došao i dotaknuo me. »Jesi li dobro, Bailey? Što je bilo?« Nakon što su porazgovarali, Mama i Djed odnijeli su me u kamionet i otišli smo u ĉistu, hladnu sobu u kojoj je bio ljubazni muškarac – onaj isti ljubazni muškarac kojeg smo posljednjih godina sve ĉešće posjećivali. Cijelog me pregledao, a ja sam malo mahnuo repom, ali nisam se baš najbolje osjećao pa nisam pokušavao sjesti. Ušla je Mama, koja je plakala. Ondje su bili i Baka i Djed, a ĉak je i Rick došao. Pokušao sam im pokazati da cijenim njihovu paţnju, ali boljelo me sve jaĉe tako da sam ih mogao samo gledati. Onda je ljubazni muškarac izvadio iglu. Osjetio sam oštar i poznat miris i slabašan ubod. Nakon nekoliko minuta poĉelo me manje boljeti, ali postao sam jako pospan i samo sam ţelio leţati i obavljati poslove. Dok sam polako tonuo u san, posljednje misli bile su mi, kao uvijek, usmjerene na djeĉaka. Kada sam se probudio, znao sam da umirem. Osjećao sam da me sve više obavija tama i taj mi je osjećaj bio poznat još iz vremena kada sam se zvao Toby i bio sam u maloj, vreloj sobi sa Šiljkom i nekim drugim psima koji su lajali.

103

Nisam uopće razmišljao o tome, iako pretpostavljam da sam duboko u sebi znao da ću jednoga dana završiti kao maĉak Smokey. Sjetio sam se kako je djeĉak plakao onoga dana kada su Smokeyja pokopali u dvorištu i nadao sam se da neće plakati zbog moje smrti. Moja svrha, smisao mojega ţivota, bio je da ga volim i budem s njim – da ga usrećim. Nisam ţelio da sada zbog mene bude nesretan. Zakljuĉio sam da je vjerojatno i bolje da nije ovdje da me sada vidi, iako mi je u tom trenutku toliko nedostajao da me to boljelo jednako koliko i oni neobiĉni bolovi u trbuhu. Ljubazan muškarac ušao je u sobu. »Jesi li budan, Bailey? Jesi li budan, momĉe?« Ne zovem se Momče, htio sam mu reći. Ljubazni muškarac nagnuo se iznad mene. »Moţeš se pustiti, Bailey. Obavio si dobar posao, brinuo si se za djeĉaka. To je bio tvoj posao, Bailey, i ti si ga dobro obavljao, ti si dobar pas, dobar pas.« Imao sam osjećaj da ljubazni muškarac govori o smrti; iz njega se širio osjećaj milosrdnoga kraja i mira. Onda su ušli Mama, Baka, Djed i Rick i svi su me zagrlili i rekli mi da me vole i da sam dobar pas. Ipak, osjećao sam da je Mama nekako napeta. Jasno sam osjećao nešto – ne opasnost, ali nešto od ĉega sam je morao zaštititi. Slabašno sam je liznuo po ruci. Osjećao sam se kako me iznutra poĉinje obavijati tama, ali borio sam se protiv nje. Morao sam ostati svjestan, jer me Mama treba. Ĉinilo se da se napetost povećala nakon što je prošao još jedan sat – najprije ju je poĉeo osjećati Djed, pa Baka, a na kraju ĉak i Rick, tako da upravo kada sam poĉeo osjećati da klonem, nova odluka da zaštitim svoju obitelj od ove nepoznate prijetnje dala mi je snagu. A onda sam zaĉuo djeĉaka. »Bailey!«, viknuo je. Uletio je u sobu i istoga trenutka svi su prestali biti napeti. Shvatio sam da su to ĉekali. Nekako su znali da djeĉak dolazi. Djeĉak je zario lice u moj vrat i zajecao. Skupio sam svu snagu kako bih podignuo glavu i polizao ga, kako bih mu pokazao da je sve u redu. Da se ne bojim. Poĉeo sam hrapavo disati i svi su ostali sa mnom, drţeći me. Bilo mi je prekrasno što mi pruţaju toliko paţnje, ali onda me tako jako zabolio ţeludac da sam naglas zacvilio. Onda je ušao ljubazni muškarac, drţeći još jednu injekciju. »Moramo to sada uĉiniti, Bailey ne bi trebao patiti.« »Dobro«, rekao je djeĉak plaĉući. Pokušao sam mahnuti repom kada sam zaĉuo svoje ime, ali shvatio sam da se ne mogu ni pomaknuti. Osjetio sam još jedan ubod u vrat. »Bailey, Bailey, Bailey, nedostajat ćeš mi, ti blentavi psu«, Ethan mi je šapnuo na uho. Dah mu je bio topao i predivan. Zatvorio sam oĉi i uţivao u tome, uţivao u djeĉakovoj ljubavi; ljubavi koju mi je pruţao. 104

A onda je bol nestala kao rukom odnesena. Zapravo, ponovo sam se osjećao kao štene, puno ţivotne radosti. Sjetio sam se da sam se tako osjećao kada sam prvi put vidio djeĉaka kako izlazi iz kuće i širom otvorenih ruku trĉi prema meni. To me podsjetilo na skakanje za djeĉakom kada smo se igrali spašavanja i na to kako je svjetlo postajalo sve bljeĊe i bljeĊe, što sam dublje zaranjao, a tijelo mi je bilo okruţeno vodom, baš kao sada. Više nisam osjećao djeĉakov dodir, nego samo vodu – toplu, blagu i tamnu, svuda oko sebe.

105

{ OSAMNAESTO POGLAVLJE }

vjestan sam postao dugo nakon što sam poĉeo prepoznavati majĉin miris i nauĉio kako se izboriti za njezinu sisu kako bih se okrijepio. Onoga dana kada sam iznenadivši se shvatio da sam ponovo štene, oĉi su mi se već bile otvorile, a vid poĉeo dovoljno izoštravati da prepoznam majĉino tamnosmeĊe lice. Ne, to nije sasvim toĉno. Bilo je to više kao da sam štene koje se odjedanput ponovo sjetilo da je ono ja. Imao sam osjećaj da sam odlutao u snu, potpuno nesvjestan svega osim dugog, dugog protoka vremena, tijekom kojega nisam sanjao, nisam ĉak ni razmišljao, a onda sam, u tren oka, odjedanput promatrao svijet oĉima vrlo mladoga psa. A ipak sam se nekako sjećao da sam isto to štene od roĊenja, štene koje se bori za majĉino mlijeko, nesvjesno prijašnjih ţivota. Sada kada sam se sjetio svega što je bilo prije, bio sam sasvim zbunjen. Osjećao sam se tako potpunim, jednostavno nisam vidio koji bi razlog mogao postojati da nastavim – kako bih mogao imati vaţniju misiju od one da volim djeĉaka? Ethan mi je toliko nedostajao da sam katkad cvilio, što su moji novi braća i sestre doţivljavali kao slabost pa su skakali po meni ţeleći dominirati. Bilo ih je sedmero. Svi su bili tamnosmeĊi s crnim šarama, a ja sam se nestrpljenjem razmišljao kako ne razumiju tko će ovdje biti glavni. Za nas se uglavnom brinula neka ţena, iako je u podrum ĉesto silazio i jedan muškarac, koji nas je hranio i koji nas je u kutiji odnio u dvorište kada smo imali nekoliko tjedana. U kavezu je bio jedan muţjak, koji nas je ponjušio kada smo otrĉali do njega. Instinktivno sam znao da nam je to otac. Dosad još nisam upoznao svojega oca pa me zanimalo što radi ondje. »Ĉini se dobar s njima«, muškarac je rekao ţeni. »Hoćeš li biti dobar, Bernie? Ţeliš li izići?« Ţena je otvorila Oĉev kavezi i on, ĉije je ime oĉito bilo Bernie, skoĉio je, ponjušio nas, a onda se otišao popiškiti po ogradi. Svi smo jurnuli za njim, ali smo se spoticali i padali naglavu jer su se naše šteneće noge jedva pomicale. Bernie je spustio glavu i jedan od moje braće skoĉio je na njega i drsko ga ugrizao za uši, ali ĉinilo se da to Bernieju ne smeta. Ĉak se malo i igrao s nama, gurkao nas na pod, a onda se vratio do straţnjih vrata, da ga puste unutra.

S

106

Nekoliko tjedana poslije, bio sam na dvorištu i pokazivao jednome od braće tko je glavni, kada sam zastao, ĉuĉnuo i odjedanput shvatio da sam ţenka! U nevjerici sam pomirisao vlastiti urin, upozoravajuće zareţavši kada je brat iskoristio tu priliku da se zabije u mene. Što bi Ethan pomislio? Kako ja, Bailey, mogu biti ţenski pas? Ali nisam bio Bailey. Jednoga dana došao je neki muškarac i igrao se s nama na neobiĉan naĉin. Pljeskao je, a onda je štence koji se nisu skutrili od straha kada su zaĉuli buku (ja sam bio meĊu njima) stavio u kutiju. Potom nas je jednog po jednog odvodio u dvorište. Kada je došao red na mene, okrenuo se i otišao od mene kao da je zaboravio da sam ondje pa sam ja pošao za njim. Rekao mi je da sam dobar pas samo zato što sam to uĉinio – s tim ću tipom lako izići na kraj. Bio je otprilike jednako star kao Mama onoga dana kada je razbila prozor automobila i dala mi vode – dana kada sam prvi put vidio djeĉaka. Muškarac me zamotao u majicu, a onda mi se obratio, dozivajući me. »Hej, curo, moţeš li se osloboditi?« Zakljuĉio sam da se predomislio i da više ne ţeli da budem zamotan u majicu, pa sam iskoĉio i otrĉao do njega kako bi me još hvalio. Ţena je došla na dvorište i promatrala nas. »Većini treba minuta da se oslobode, ali ona je popriliĉno bistra«, primijetio je muškarac. Okrenuo me na leĊa, a ja sam se meškoljio i igrao. Razmišljao sam da je to nepošteno, s obzirom na to da je mnogo veći od mene. »Ne sviĊa joj se to, Jakobe«, primijetila je ţena. »Nijednome od njih se to ne sviĊa. Pitanje je hoće li se prestati otimati i pustiti me da budem glavni ili će se nastaviti boriti? Moram imati psa koji zna da sam ja šef«, rekao je muškarac. Ĉuo sam rijeĉ »pas« i nije zvuĉala ljutito – znaĉi, nije me kaznio, ali me jest pritisnuo o pod. Zakljuĉio sam da ne znam kakvu to sad igru igramo pa sam se samo opustio i prestao otimati. »Dobra cura!«, ponovno je rekao. Onda je uzeo lopticu od papira, pokazao mi je i mahao njome dok nisam potpuno izludio. Osjećao sam se glupo i nekoordinirano, pokušavajući malim, štenećim ustima zagristi lopticu koja je bila toĉno ispred mene, ali nisam uspijevao dovoljno brzo micati glavu. Onda je bacio lopticu nekoliko metara dalje pa sam potrĉao i skoĉio na nju. Aha! Probaj je se sada doĉepati! Onda sam se sjetio Ehana i glupog okretnika, i kako je bio sretan kada bih mu ga donio. Okrenuo sam se i otrĉao do muškarca, ispustio lopticu ispred njegovih nogu i sjeo ĉekajući da je ponovo baci. »Nju«, rekao je muškarac ţeni. »Uzet ću nju.« Zacvilio sam kada sam vidio u kakvome ću se automobilu voziti – u straţnjemu dijelu kombija, zakljuĉan u kavezu vrlo sliĉnom onome u kojemu su 107

me, sa Šiljkom, Coco i Brzim, dovezli u vrelu, buĉnu sobu. Ja sam pas koji se vozi na prednjemu sjedalu, pa to je svima jasno! Moj novi dom podsjećao me na stan u kojemu smo ţivjeli nakon poţara. Bio je malen, s balkonom koji je gledao na parkiralište, ali bio je blizu lijepoga parka u koji me muškarac vodio nekoliko puta na dan. Znao sam da sam daleko od Ethana po mirisu stabala i grmlja. Ovdje nije bilo vlaţno kao na Farmi, gdje je ĉesto kišilo, iako je bilo mnogo cvijeća i raslinja. U zraku se osjećao snaţan miris automobila, koje sam u svako doba dana ĉuo da prolaze, i blizu i daleko. Katkad je puhao vruć, suh vjetar, što me podsjećalo na dane u Dvorištu, ali drugih dana zrak je bio pun vlage, što se nikada nije dogaĊalo dok sam bio Toby. Muškarac se zvao Jakob, a mene je nazvao Elleya. »To znaĉi los na švedskom. Više nisi njemaĉki ovĉar, nego švedski.« Mahnuo sam repom ništa ne shvaćajući. »Elleya. Elleya. DoĊi, Ellie, doĊi.« Ruke su mu mirisale na ulje i njegov automobil, na novine i ljude. Jakob je nosio tamnu odjeću i metalne predmete na opasaĉu, ukljuĉujući i pištolj, pa sam zakljuĉio da je policajac. Kada ga ne bi bilo preko dana, svakih nekoliko sati dolazila bi neka ljubazna ţena koja se zvala Georgia i vodila me u šetnju. Podsjećala me na Chelseju, koja je ţivjela u našoj ulici i imala kujicu Marshmallow, a poslije nje drugu kujicu, koja se zvala Duchess. Georgia me nazivala razliĉitim imenima, a neka su bila zaista smiješna, primjerice »Elliebeli Vrag-debeli.« Nešto sliĉno kao kad su me zvali blentavi pas – bilo je to moje ime, ali drugaĉije, izgovoreno s više njeţnosti. Trudio sam se koliko sam mogao da se prilagodim tomu novom ţivotu koji sam trebao ţivjeti kao Ellie, a koji je bio toliko drugaĉiji od onoga koji sam ţivio kao Bailey. Jakob mi je dao pseći krevetić, vrlo sliĉan onome koji sam imao u garaţi, ali oĉekivalo se da ću u njemu zaista spavati – Jakob bi me odgurnuo svaki put kada sam se pokušao zavući ispod pokrivaĉa i spavati pokraj njega, iako sam vidio da ima i više nego dovoljno mjesta za obojicu. Shvatio sam da se od mene oĉekuje da ţivim po novim pravilima, kao što sam se nekoć morao nauĉiti nositi s time da je Ethan otišao na fakultet. Jednostavno sam se morao naviknuti na bol koja me razdirala svaki put kada bih se sjetio koliko mi djeĉak nedostaje: pas mora raditi ono što ljudi ţele. Postojala je, ipak, razlika izmeĊu slušanja zapovijedi i imanja svrhe postojanja. Mislio sam da postojim zato da budem s Ethanom i da sam time što sam bio uz njega dok je odrastao ispunio tu svrhu. No ako je tako, zašto sam onda sada postao Ellie? Moţe li pas imati više od jedne svrhe? Jakob se prema meni odnosio s mirnim strpljenjem – kada bi mi maleni mjehur iznenada dao znak za uzbunu i kada bih se u istom tom trenutku pomokrio, ne stigavši reagirati na vrijeme, Jakob nikada nije vikao na mene niti me iznosio van kao što je to djeĉak ĉinio. On me samo toliko hvalio kada bih 108

vani obavio ono što trebam, da sam odluĉio što prije se dovesti u stanje u kojemu ću moći kontrolirati fiziološke potrebe. No Jakob me nije obasipao ljubavlju onako kao što je to djeĉak ĉinio. Bio je usredotoĉen na mene nekako poslovno, kao što se Ethan odnosio prema kobili Plamenki. Ĉinio je to do te mjere da mi se svidio osjećaj usredotoĉenosti koji mi je to davalo; premda je bilo trenutaka kada sam venuo za djeĉakovim dodirom, njegovom rukom kojom me mazi po krznu i jedva sam ĉekao da Georgia doĊe i zove me Ellie-beli Vragdebeli. Shvatio sam da se u Jakobu nešto slomilo. Nisam znao što, ali osjećao sam da nešto izvlaĉi energiju iz njegovih osjećaja, mraĉne ogorĉenosti koja mi se ĉinila vrlo sliĉnom onome što je bilo u Ethanu kada se vratio kući nakon poţara. Što god da je to bilo, drţalo je pod kontrolom Jakobove osjećaje prema meni. Kad god smo nešto zajedno radili, osjećao sam da me hladnokrvno procjenjuje. »Idemo raditi«, rekao bi Jakob i stavio me u kamionet pa smo se išli igrati u park. Nauĉio sam »dolje«, što je znaĉilo lezi, i nauĉio sam da za Jakoba »ĉekaj« zaista znaĉi »ĉekaj«, i da se od mene oĉekuje da ostanem na istome mjestu dok mi ne kaţe »doĊi«. Školovanje mi je pomagalo da ne mislim na Ethana. MeĊutim, noću bih ĉesto zaspao misleći na djeĉaka – na njegove ruke na mojem krznu, njegovu mirisu dok spava, njegovu smijehu i glasu. Gdje god bio, što god radio, nadao sam se da je sretan. Znao sam da ga više nikada neću vidjeti. Kako sam odrastao, tako je Georgia sve rjeĊe i rjeĊe dolazila, ali shvatio sam da mi ne nedostaje jer me sve više zanimao naš posao i postajao sam sve angaţiraniji. Jednoga dana otišli smo u šumu i upoznali ĉovjeka koji se zvao Wally, i koji me pomazio, a onda otrĉao. »Što on radi, Ellie? Kamo ide?« upitao me Jakob. Promatrao sam Wallyja, koji se osvrtao preko ramena i gledao me, uzbuĊeno mašući. »PronaĊi ga! PronaĊi!« Jakob mi je rekao. Nesigurno sam krenuo za Wallyjem. Što je sad to? Wally me vidio da trĉim za njim pa je kleknuo i poĉeo pljeskati. Kada sam došao do njega pruţio mi je štap i nekoliko smo se minuta njime igrali. Onda je Wally ustao. »Pogledaj, Ellie! Što radi? PronaĊi ga!«, rekao je Wally. Jakob se odšetao, a ja sam potrĉao za njim. »Dobar pas!«, pohvalio me Jakob. Što se tiĉe inteligentnih igara, ovu bih vjerojatno stavio uz bok trĉanju za okretnikom, ali ĉinilo se da Wally i Jakob uţivaju u tome pa sam nastavio suraĊivati, najviše zato što smo se na kraju igrali navlaĉenja štapa, a ta je igra, prema mojem mišljenju bila sto puta bolja od PronaĊi Wallyja. Otprilike u vrijeme kada sam poĉeo uĉiti »PronaĊi!«, poĉeo sam se vrlo neobiĉno osjećati. Uhvatila me nekakva nemirna tjeskoba, praćena mirisom zbog kojega sam osjećao sram, a koji se širio iz podruĉja oko moje straţnjice. 109

Mama i Baka su se uvijek ţalile kada sam ispuštao one mirisne plinove ispod repa pa sam, kada se iz mene poĉeo širiti taj novi miris, znao da sam zloĉesti pas. (Djeda su toliko vrijeĊali neugodni mirisi da bi rekao »O, Bailey!«, ĉak i kada bi dolazili od njega.) Jakob nije primijetio miris, ali jest primijetio da su svi psi poĉeli mahnito mokriti po grmlju oko stana – psi za koje sam nagonski znao da se onuda motaju zbog mene. Jakobova reakcija bila je vrlo neobiĉna: stavio mi je nekakve gaćice, sliĉne onima koje je on nosio ispod hlaĉa, koje su na straţnjemu dijelu imale rupu kroz koju mi je virio rep. Uvijek mi je bilo ţao pasa koji su nosili dţempere i drugu odjeću, a evo me sada cijelog sreĊenog ispred svih tih muţjaka. To je bilo i više nego neugodno, posebno kada se uzme u obzir da je bilo nešto neobiĉno zanimljivo u vezi s paţnjom koju mi je posvećivao budalasti ĉopor pasa koji su bili toliko zauzeti mokrenjem po grmlju ispred moje kuće. Jakob je rekao: »Vrijeme je da odemo kod veterinara« i odvezao me na mjesto koje mi je bilo vrlo poznato – u hladnu sobu s jarkim svjetlima i metalnim stolom. Zaspao sam i, kao što sam mogao i predvidjeti, kada sam se probudio kod kuće, oko vrata sam imao glupi ĉunjasti ovratnik. Ĉim sam se riješio ovratnika, sljedećih nekoliko mjeseci gotovo smo svaki dan išli u park. Dani su postajali kraći, iako nikada nije zahladnjelo niti je pao snijeg. Postajalo mi je sve teţe pronaći Wallyja jer su stalno mijenjali pravila igre. Katkad Wally uopće ne bi bio ondje kada bismo došli i ja sam morao pronaći gdje je odlutao. Leţao bi negdje, kao što je to radio Djed kad bi obavljao poslove, pa sam nauĉio i novu zapovijed – »Pokaţi mi!«, što je znaĉilo da moram odvesti Jakoba natrag do mjesta na kojemu sam naišao na Wallyjevo lijeno tijelo ispruţeno pod stablom. Ne znam kako, ali Jakob je znao kada sam nešto pronašao, ĉak i ako sam samo pronašao Wallyjevu ĉarapu na podu – taj ĉovjek je bio grozan, stalno je gubio odjeću, i mi smo je morali pronaći i skupiti. Kada bih trĉeći došao do njega, Jakob bi proĉitao izraz mojega lica i rekao bi: »Pokaţi mi!«, ali samo onda kada sam mu zaista imao što za pokazati. Radili smo i druge stvari. Jakob me nauĉio popeti se uza tobogan i spustiti ljestvama s druge strane. Traţio je da se spuštam preĉku po preĉku i da ne skaĉem s vrha, što bi meni bilo draţe. Nauĉio me da puţem kroz uske cijevi i skaĉem na posloţene cjepanice, a jednoga dana zatraţio je da sjednem dok je s opasaĉa skidao pištolj pa ispalio nekakve eksplozije na koje sam se prvih nekoliko puta trznuo. »Dobra cura, Ellie. To je pištolj. Vidiš? Nema razloga da ga se bojiš. Stvara buku, ali ti se ne bojiš, je l’ da curo?« Ponjušio sam ga kada mi ga je pruţio i bilo mi je baš drago što nije ţelio da mu ga donesem. Gadno je mirisao i izgledao je kao da bi letio gore od okretnika. Jakob je znao sjediti za vanjskim stolom s drugim ljudima koji su imali pištolje i pili iz boca. Tada sam najviše osjećao njegov unutarnji nemir: ljudi za 110

stolom su se smijali, a katkad bi im se i Jakob pridruţio, ali katkad bi se samo zatvorio u sebe, mraĉan, tuţan i sam. »Je li tako, Jakobe?«, jedanput ga je upitao neki ĉovjek, ali Jakob je bio zagledan u daljinu i nije obraćao pozornost na ono o ĉemu se govori. Sjeo sam i njuškom mu gurnuo ruku, ali kada me pogladio osjetio sam da nije uopće doţivio moju prisutnost. »Pitao sam te je li tako, Jakobe.« Jakob se okrenuo i pogledao u ljude koji su ga promatrali, a ja sam osjetio njegov sram. »Što?« »Bude li Y2K onako gadan kao što kaţu da će biti, trebat će nam sve raspoloţive pseće jedinice. Ponovit će se sluĉaj Rodneyja Kinga1.« »Ellie nije takav pas«, Jakob je hladno rekao. Uspravio sam se kada sam ĉuo svoje ime i u tom trenutku shvatio da me promatraju svi muškarci koji su sjedili za stolom. Ne znam zašto, ali osjetio sam nelagodu, istu onu koju su neki od njih osjećali zbog Jakobova pogleda. Kada su ponovo progovorili, obraćali su se jedni drugima, ignorirajući Jakoba. Još jedanput sam mu gurnuo ruku njuškom i ovoga puta me poĉeškao po ušima. »Dobar pas, Ellie«, rekao je. PronaĊi Wallyja preraslo je u samo PronaĊi. Otišli bismo nekamo i katkad bi mi dali da nešto ponjušim, nekakav stari kaput, ili cipelu, ili rukavicu, a ja bih morao pronaći osobu kojoj je taj predmet pripadao. Katkad ne bi bilo niĉega što treba njušiti i ja bih pretrĉavao velika podruĉja, javljajući Jakobu svaki put kada bih osjetio miris neĉega zanimljivog. Pronašao sam mnogo ljudi koji nisu bili Wally i koji oĉito nisu bili upoznati s igrom jer su me dozivali »ovamo, deĉko!« ili reagirali na neki drugi naĉin kada bi me vidjeli. Uvijek bih pokazao te ljude Jakobu i on bi me uvijek hvalio, ĉak i kada ljudi koje sam pronašao nisu bili dovoljno bistri da znaju što se dogaĊa. Poanta ovoga, shvatio sam, bila je u tome da pronaĊem ljude i odvedem Jakoba do njih pa njemu prepustim da odluĉi jesu li oni pravi ljudi ili ne. To je bio moj zadatak. Bio sam otprilike godinu dana s Jakobom kada sam poĉeo svaki dan ići s njim na posao. Ondje je bilo mnogo ljudi koji su bili odjeveni kao Jakob. Uglavnom su se prema meni prijateljski odnosili, iako bi se s poštovanjem odmaknuli svaki put kada bi mi Jakob rekao da mu hodam uz nogu. Odveo bi me u štenaru u straţnjem dijelu zgrade, gdje su bila još dva psa, Cammie i Gypsy. Cammie je bio crn kao ugljen, a Gypsy smeĊa. Unatoĉ tomu što smo svi bili u istome kavezu, moj odnos s Cammiejem i Gypsy bio je drugaĉiji od svih odnosa sa psima koje sam dotad imao. Bili smo radni psi i nismo se osjećali dovoljno slobodno da se ĉesto igramo jer smo 1

Rodney King je Amerikanac kojeg je u oţujku 1991. godine policija u Los Angelesu, nakon kraće potjere zbog prebrze voţnje, zaustavila i brutalno pretukla. Videosnimka tog dogaĊaja zgrozila je svijet, a nakon oslobaĊajuće presude za ĉetvero policajaca, u losanĊeleskom predjelu South Central izbili su trodnevni neredi, koje su uspjele ugušiti tek ameriĉke vojne jedinice.

111

uvijek morali biti spremni sluţiti svojim gospodarima – uglavnom smo samo sjedili uz ogradu i budno motrili sve što se dogaĊa. Gypsy je radila s policajcem po imenu Paul i ĉesto je nije bilo. Katkad bih promatrao Paula i Gypsy dok su radili na dvorištu. Sve su pogrešno radili: Gypsy bi njušila izmeĊu kutija i gomile odjeće i dojavljivala bez razloga, ali bi je Paul svejedno uvijek hvalio i izvlaĉio pakete odande i govorio Gypsy da je dobar pas. Cammie je bio stariji i nije mu se dalo gledati Gypsy, vjerojatno zato što mu je bilo ţao jadnice. Cammie je radio s policajkom koja se zvala Amy i nije ĉesto izlazio. A kada jest izlazio, uvijek je to ĉinio u brzini – Amy bi došla po njega i trĉeći bi otišli. Nisam znao što Cammie radi, ali pretpostavljao sam da nije tako bitno kao PronaĊi. »Gdje radiš ovaj tjedan?« Amy je jedanput upitala Paula. »Opet na aerodromu dok se Garcia ne vrati s bolovanja« Paul je odgovorio. »Kako je u pirotehniĉarima?« »Tiho. Ali zabrinuta sam za Cammieja. U posljednje vrijeme nije baš najprecizniji, pitam se poĉinje li mu njuh slabjeti.« Kad je ĉuo svoje ime, Cammie je podignuo glavu, a ja sam pogledao prema njemu. »Koliko mu je sada? Deset?« Paul je upitao. »Otprilike«, odgovorila je Amy. Ustao sam i otresao se jer sam osjetio da dolazi Jakob, i nakon nekoliko sekunda, došao je iza ugla. On i njegovi prijatelji stajali su i razgovarali, a mi psi smo ih promatrali pitajući se zašto nas ne puštaju da budemo s njima u dvorištu. Odjedanput sam osjetio uzbuĊenje koje se širilo iz Jakoba. Govorio je u svoje rame. »Primljeno, jedinica 8-ka-6 ovdje«, rekao je, dok je Amy trĉala prema vratima. Cammie je iskoĉio. »Ellie!« Amy me pozvala. »DoĊi!« U tren oka izišli smo iz dvorišta i ja sam već bio u kamionetu. Shvatio sam da dašćem, jer je Jakobovo uzbuĊenje prešlo i na mene. Nešto mi je govorilo da je ono što se dogaĊa, ma što to bilo, mnogo vaţnije od PronaĊi Wallyja.

112

{ DEVETNAESTO POGLAVLJE }

J

akob nas je odvezao do velike, niske zgrade, ispred koje je u krugu stajalo nekoliko ljudi. Kada smo se zaustavili, osjetio sam napetost. Jakob je došao do straţnjeg dijela kamioneta i pogladio me, ali me ostavio ondje. »Dobar pas, Ellie«, odsutno je rekao. Sjedio sam i nervozno ga promatrao dok je prilazio skupini ljudi. Nekoliko ih je progovorilo uglas. »Primijetili smo da je nestala tek kad je bilo vrijeme ruĉka, ali ne znamo koliko je dugo nema.« »Marilyn boluje od Alzheimerove bolesti.« »Ne shvaćam kako je mogla otići a da je nitko ne vidi.« Dok sam tako sjedio, neka se vjeverica spustila po deblu stabla i poĉela traţiti hranu u travi. Zagledao sam se u nju, zapanjen drskim ignoriranjem ĉinjenice da ja, gadni grabeţljivac, stojim samo tri metra dalje od nje! Jakob je došao do kaveza i otvorio vrata. »Uz nogu!« Naredio mi je i tako me sprijeĉio u naumu da uhvatim vjevericu. Vrijeme je za posao. Odveo me od ljudi, do ugla dvorišta ispred zgrade. Pruţio mi je dvije majice, koje su me mirisom malo podsjećale na Baku. Gurnuo sam njušku u mekanu tkaninu i duboko udahnuo. »Ellie. PronaĊi!« Krenuo sam, protrĉavši pokraj skupine ljudi. »Ne bi otišla onim putem«, netko je rekao. »Pustite je da radi«, odgovorio je Jakob. Rad. Drţeći nos u zraku, u sjećanju sam nosio miris odjeće koju sam ponjušio i trĉao sam gore-dolje kao što su me uĉili. U zraku je bilo mnogo mirisa: ljudskih, psećih, automobilskih, ali nisam mogao Pronaći. Frustriran, okrenuo sam se prema Jakobu. Prepoznao je moje razoĉaranje. »U redu je, Ellie. PronaĊi.« Krenuo je niz ulicu i ja sam potrĉao ispred njega, patrolirajući po dvorištima. Skrenuo sam iza ugla i usporio: tu je, draţi me, dolazi mi... usredotoĉio sam se na njega i zatrĉao. Desetak metara ispred mene, na dnu nekakvoga grmlja, njezin miris bio je jasan. Okrenuo sam se i otrĉao do Jakoba, kojemu se pridruţilo nekoliko policajaca. »Pokaţi mi, Ellie!« Odveo sam ga do grmlja. Sagnuo se, dodirujući ga štapom. 113

»Što je?«, upitao je jedan od policajaca, koji je stao iza Jakoba. »Rupĉić. Dobar pas, Ellie, dobar pas!«, zgrabio me i kratko se hrvao sa mnom, ali osjetio sam da ima još posla. »Kako moţemo biti sigurni da je rupĉić njezin? Mogao je ispasti bilo kome«, pobunio se jedan od policajaca. Jakob se sagnuo, ignorirajući muškarce iza sebe. »U redu, Ellie. PronaĊi!« Sada sam mogao pratiti njezin miris. Bio je slab, ali prepoznatljiv. Nastavljao se duţ dva bloka zgrada, a onda je skrenuo udesno i postao snaţniji. Kod jednoga prilaza naglo je skrenuo udesno i ja sam ga pratio kroz otvorena vrata, do ljuljaĉke na kojoj je sjedila i lagano se ljuljala. Iz nje se širila istinska sreća i izgledala je kao da joj je drago što me vidi. »Zdravo, psiću«, rekla je. Otrĉao sam do Jakoba i prema njegovu uzbuĊenju koje sam osjetio, shvatio sam da zna da sam je pronašao i prije nego što sam došao do njega, iako je ĉekao da mu se sasvim pribliţim prije nego što je reagirao. »U redu, Pokaţi mi!«, rekao je. Odveo sam ga do gospoĊe na ljuljaĉki. Osjetio sam Jakobovo olakšanje kada je vidio ţenu. »Jeste li vi Marilyn?«, blago je upitao. Nakrivila je glavu i pogledala ga. »Jesi li ti Warner?«, odgovorila je. Jakob je rekao nešto u mikrofon na ramenu i uskoro su nam se pridruţili i drugi policajci. Jakob me odveo ustranu. »Dobar pas, Ellie!«, rekao je i izvadio gumeni kolut pa ga bacio preko livade, a ja sam skoĉio na njega i vratio mu ga tako da ga on zgrabi i poĉne se natezati sa mnom. Igrali smo se otprilike pet minuta i sve vrijeme sam mahao repom. Dok me Jakob zatvarao u kavez u kamionetu, osjećao sam kako se iz njega širi ponos. »Dobar pas, Ellie. Ti si tako dobar pas.« Bilo je to, razmišljao sam, najbliţe što je Jakob došao neobuzdanome oboţavanju koje je nekoć Ethan osjećao prema meni, i tek sam tada zaista shvatio koja je moja uloga kao Ellie: ne samo da pronalazim ljude, nego da ih i spašavam. Zabrinutost koja se širila iz skupine ljudi pred zgradom nije mogla biti izraţenija, kao ni olakšanje koje su osjetili kada smo se vratili. GospoĊa je bila u nekakvoj opasnosti i kada smo je pronašli, spasili smo je od toga. To smo Jakob i ja radili, to je bio naš posao i to je njemu bilo najvaţnije. Poput one igre koju sam igrao s Ethanom: spašavanje. Sutradan me Jakob odveo u trgovinu i kupio nekakvo mirisno cvijeće, koje je ostavio u kamionetu dok smo mi radili (Wally se sakrio na vrhu kontejnera za smeće intenzivnog mirisa, ali mene nije mogao zavarati.) onda smo se dugo vozili – toliko dugo da sam se umorio od naslanjanja njuške na kavez i legao na pod. Kada me Jakob došao pustiti van, osjećao sam nekakvu teţinu u njemu – što god da je bilo to što ga je boljelo iznutra, sada se ĉinilo snaţnijim nego ikada 114

prije. Bili smo na velikome dvorištu punom kamenja. Stisnut, ne znajući što ĉinimo, hodao sam uz Jakoba koji je prešao nekih dvadeset pet metara, noseći cvijeće u ruci. Kleknuo je i stavio cvijeće pokraj jednoga kamena, a bol ga je toliko duboko izjedala da su mu niz lice tiho klizile suze. Zabrinuto sam mu njuškom gurnuo ruku. »U redu je, Ellie. Dobar pas. Sjedni.« Sjeo sam, tugujući s Jakobom. Proĉistio je grlo. »Tako mi nedostaješ, dušo. Jednostavno... katkad mi se ĉini da neću uspjeti izdrţati dan kada znam da ti nećeš biti ondje kada se vratim kući«, promuklo je prošaptao. Naćulio sam uši kada sam ĉuo rijeĉ »kući«. Da, pomislio sam, poĎimo kući, otiĎimo s ovoga tužnog mjesta. »Sada sam u psećoj patroli, spasilaĉki psi. Ne ţele me u redovnoj patroli jer sam još na antidepresivima. Nabavio sam psa. Zove se Ellie, njemaĉka ovĉarka je i ima godinu dana.« Mahnuo sam repom. »Upravo smo dobili potvrdu za sluţbeni rad, tako da ćemo poĉeti izlaziti na teren. Bit će mi drago maknuti se iz ureda jer sam se od sveg tog sjedenja udebljao barem pet kilograma.« Jakob se nasmijao. Smijeh mu je bio vrlo neobiĉan – tako tuţan, izmuĉen smijeh u kojemu nije bilo nimalo sreće. Ostali smo ondje, gotovo nepomiĉni, otprilike deset minuta. Jakobovi osjećaji postupno su se promijenili, više nisu bili ogoljena bol, nego više nekako kao ono kada bi se Ethan i Hannah pozdravljali na kraju ljeta – sliĉnije strahu. »Volim te«, šapnuo je. Onda se okrenuo i otišao. Od toga dana, mnogo smo više vremena provodili izvan štenare. Katkad bismo se vozili u avionima ili helikopterima. I jedni i drugi toliko su vibrirali da mi se svaki put prispavalo bez obzira na buku. »Ti si helikopterski pas, Ellie!«, Jakob bi mi rekao svaki put kada smo letjeli helikopterom. Jednoga dana smo otišli i do najvećega jezera koje sam ikada vidio, goleme vodene površine pune egzotiĉnih mirisa. Ondje sam po pijesku pratio miris neke djevojĉice do igrališta punog djece koja su me sva dozivala kada sam im se pribliţio. »Ţeliš li se igrati u moru, Ellie?«, Jakob me upitao nakon što sam mu Pokazao djevojĉicu i roditelji su je odvezli automobilom. Otišli smo do ribnjaka i ja sam trĉao kroz vodu, koja je bila vrlo slana kada bi mi ušla u nos. »Ovo je more, Ellie, more!« Jakob se nasmijao. Igrajući se u moru, osjetio sam da je ona stvar koja mu tako ĉvrsto stišće srce malo popustila stisak. Trĉanje kroz plitku vodu podsjetilo me na trĉanje za Ethanom kada se spuštao na sanjkama – morao sam skakati jednako kao što sam to ĉinio kada sam se probijao kroz snijeg. Shvatio sam da, iako su prema sunĉevim ciklusima prošle dvije godine, ovdje nikada nije snijeţilo. To nije smetalo djeci, doduše – imali su sanjke kojima su se sanjkali po valovima. Stajao sam i gledao ih kako 115

se igraju, znajući da Jakob ne bi ţelio da ih lovim. Jedan djeĉak nalikovao je na Ethana dok je bio mlaĊi i ja sam se ĉudio tomu što se sjećam svojega djeĉaka dok je bio sasvim malen, ali ga pamtim i kao odrasloga ĉovjeka. Tada sam osjetio oštru bol, tugu koja nije nestala sve dok me Jakob nije zviţdukom pozvao da mu se vratim. Kada jesam išao u štenaru, Cammie je ĉesto bio ondje, ali Gypsy gotovo nikada nije. Jednoga takvog dana pokušavao sam zainteresirati Cammieja za veliĉanstvenu igru koja se zove »Imam lopticu«, kada je Jakob došao po mene. »Ellie!«, viknuo je. Nikada još nisam ĉuo takvu ozbiljnost u njegovu glasu. Vozili smo vrlo brzo i svaki put kada bismo skrenuli, gume bi zaškripale toliko glasno da sam ih ĉuo bez obzira na sirenu. Legao sam na pod kaveza kako ne bih proklizavao s jedne na drugu stranu. Kao obiĉno, kada smo stigli na mjesto na kojem smo trebali obaviti posao, ondje je već stajalo mnogo ljudi. Neka ţena bila je toliko preplašena da nije mogla stajati pa su je drţala dva muškarca. Tjeskoba koja se širila iz Jakoba kada je protrĉao pokraj mene, ţeleći razgovarati s tim ljudima, bila je tako snaţna da mi se od nje podignula dlaka na leĊima. Bili smo na parkiralištu ispred zgrade s velikim staklenim vratima kroz koja su izlazili ljudi s vrećicama u rukama. Ţena koja se srušila gurnula je ruku u torbu i izvadila igraĉku. »Zatvorili smo trgovaĉki centar«, netko je rekao. Jakob je došao do mojih vrata i otvorio ih. Pruţio mi je igraĉku da je ponjušim. »Ellie, dobro? Imaš li ga? Moraš Pronaći, Ellie!« Iskoĉio sam iz kamioneta i pokušao sam u moru mirisa pronaći onaj koji odgovara igraĉki. Toliko sam se predano usredotoĉio na posao da nisam ni primijetio da sam izletio pred vozilo u pokretu, koje se zaljuljalo kada je vozaĉ stao na koĉnicu Dobro, imam ga. Osjetio sam miris koji je bio neobiĉno povezan s još jednim mirisom, intenzivnim, muškim. Siguran u sebe, pratio sam oba. Miris je nestao u automobilu, odnosno, da budem precizniji, pokraj automobila, što mi je govorilo da su se ljudi koje smo traţili odvezli u drugome vozilu, a ovo je netko parkirao na tomu mjestu nakon što su oni otišli. Upozorio sam Jakoba na svoje otkriće, stisnuvši se kada sam osjetio njegovu frustraciju i razoĉaranje »U redu, dobra cura, Ellie. Dobra cura.« No igrao se površno i ja sam se osjećao kao loš pas. »Pratili smo njezin trag do ovoga mjesta – ĉini se da je ušla u neko vozilo i otišla. Postoji li videonadzor parkirališta?« »Upravo provjeravamo. MeĊutim, ako je onaj na kojega sumnjamo, automobil je ukraden«, muškarac u odijelu rekao je Jakobu. 116

»Kamo bi je odveo? Ako je to on, kamo bi otišao?«, upitao je Jakob. Muškarac u odijelu okrenuo je glavu i ţmirkajući se zagledao u zelene breţuljke iza nas. »Posljednja dva tijela pronašli smo u kanjonu Topanga. Prvo je bilo u drţavnome parku Will Rogers.« »Krenut ćemo time putem«, rekao je Jakob. »Pokušat ćemo uhvatiti neki miris.« Lecnuo sam se kada me Jakob stavio na prednje sjedište kamioneta. Dosad mi nije dopuštao da budem pas koji se vozi na prednjemu sjedištu! MeĊutim, i dalje je bio napet, pa sam ostao usredotoĉen i nisam lajao kada smo prošli pokraj nekih pasa koji su s neskrivenom ljubomorom štektali na mene. Izvezli smo se s parkirališta, a Jakob mi je pruţio onu istu igraĉku, koju sam poslušno ponjušio. »Dobro, curo, znam da će ovo ĉudno zvuĉati, ali ţelim da PronaĊeš.« Kada sam ĉuo zapovijed, zbunjeno sam se zagledao u njega. PronaĊem? U kamionetu? Zbog mirisa koji su ulazili kroz prozor okrenuo sam nos u tom smjeru. »Dobra cura!«, pohvalio me Jakob. »PronaĊi! PronaĊi djevojĉicu!« Nos mi je i dalje bio pun mirisa s igraĉke pa sam se zato oglasio kada mi je zalutali povjetarac donio njezin miris, koji je još bio isprepleten s muškarĉevim. »Dobra cura!«, rekao je Jakob. Zaustavio je automobil i pozorno me promatrao. Iza nas trubili su automobili. »Imaš ga, curo?« Više nisam osjećao njezin miris. »U redu je, Ellie. Dobra cura«, rekao je. Sada sam shvaćao – radimo iz kamioneta. On je vozio, a ja sam gurnuo glavu kroz prozor i naprezao se da nešto uhvatim, odbacujući sve osim mirisa s igraĉke. Osjetio sam kako se kamionet nagnuo kada smo krenuli uzbrdo i zajedno s tim sve veće razoĉaranje u Jakobu. »Mislim da smo je izgubili«, promrmljao je. »Ništa, Ellie?« Okrenuo sam se kada sam ĉuo svoje ime, a onda ponovo prionuo poslu. »Jedinica 8-ka-6, gdje ste?«, zakreštalo je iz radija. »8-ka-6, vozimo se uzbrdo ulicom Amalfi.« »Imate li išta?« »Uhvatili smo nešto na Ulici Sunset. Otada ništa.« »Primljeno.« Zalajao sam. Inaĉe ne lajem kada uhvatim miris, ali ovaj nalet bio je snaţan i kontinuiran, nošen zraĉnom strujom koja je ispunila kabinu kamioneta. »8-ka-6, imamo nešto, ugao ulica Amalfi i Umeo.« Kamionet je usporio, a ja sam nastavio pratiti miris. Još sam je osjećao, a muškarĉev miris bio je snaţniji nego ikada prije. Jakob je stao. »Dobro, kojim putem, Ellie?« upitao je. 117

Popeo sam se na sjedalo i gurnuo glavu kroz prozor. »Lijevo na Capri«, Jakob je uzbuĊeno viknuo. Nekoliko minuta poslije, kamionet je poĉeo poskakivati. »Na vatrogasnome smo putu!« »Primljeno, krećemo«, ĉulo se iz prijamnika. Bio sam u stanju pripravnosti, sasvim usredotoĉen na ono što je bilo ispred nas, dok se Jakob borio da zadrţi kombi na uskoj cesti. Odjedanput smo se naglo zaustavili jer su se ispred nas pojavila ţuta vrata. »Trebamo vatrogasce ovdje, došli smo do vrata.« »Primljeno.« Iskoĉili smo iz automobila. Crveni automobil bio je parkiran sa strane i ja sam oprezno otrĉao do njega. Jakob je izvadio pištolj. »Imamo praznu, crvenu Toyotu Camry, Ellie kaţe da pripada našem tipu.« Jakob me odveo do straţnjega dijela automobila i pozorno me promatrao. »Nema znakova da je netko u prtljaţniku automobila«, Jakob je rekao. »Primljeno.« Miris iz automobila nije bio tako jak kao miris koji su nosile zraĉne struje koje su se dizale iz kanjona. Strma cesta nosila je muškarĉev miris dok je zavijala prema unutrašnjosti, a miris djevojĉice bio je nešto slabiji. Nosio ju je. »Pazite, sumnjivac se spušta cestom prema kampu. Pješice je.« »8-ka-6, ostanite i ĉekajte pojaĉanje.« »Ellie«, rekao mi je Jakob, zakvaĉivši pištolj za opasaĉ. »PronaĊimo djevojĉicu.«

118

{ DVADESETO POGLAVLJE }

ok smo se spuštali u kanjon, osjećao sam strah u Jakobu; strah tako snaţan da sam se stalno vraćao do njega traţeći umirenje. A onda me miris djevojĉice povukao i ja sam se zaletio prema nekakvim malim zgradama. Primijetio sam djevojĉicu kako tiho sjedi na stubama koje su vodile do velikoga trijema, a muškarac povlaĉi ulazna vrata nekakvim oruĊem. Izgledala je tuţno i preplašeno, ali razvedrila se kada me ugledala i ispruţila mali dlan. Muškarac se odjedanput okrenuo i zagledao u mene. Kada su nam se pogledi sreli, dlaka na leĊima mi se nakostriješila – iz njega se širila ista ona mraĉna bolest koju sam osjetio i u Toddu, samo snaţnija, opakija. Podignuo je glavu i zagledao se prema cesti s koje sam došao. Otrĉao sam prema Jakobu, a djevojĉica je viknula »psiću!«, dok sam odlazio. »Pronašla si je«, rekao je Jakob. »Dobra cura, Ellie. Pokaţi mi!« Odveo sam ga do zgrade. Djevojĉica je još sjedila na trijemu, ali muškarca više nije bilo. »8-ka-6, ţrtva je na sigurnom i neozlijeĊena. Sumnjivac je pobjegao pješice«, Jakob je rekao. »Ostani sa ţrtvom, 8-ka-6.« »Primljeno.« Iz daljine je dopirao zvuk helikoptera koji je propelerima sjekao zrak, a iza nas ĉulo se kako netko trĉi. Do nas su dotrĉala dva policajca, znojeći se. »Kako si, Emily? Jesi li ozlijeĊena?«, upitao je jedan od njih. »Ne«, odgovorila je djevojĉica. Igrala se cvijetom na haljini. »Boţe, je li dobro? Jesi li dobro, malena?«, bez daha je upitao treći policajac, dotrĉavši do nas i stavivši ruke na koljena. Bio je veći od drugih muškaraca, i viši i jaĉe graĊe. U dahu sam mu namirisao sladoled. »Zove se Emily.« »Smijem li pogladiti psića?«, djevojĉica je srameţljivo upitala. »Da, naravno. A onda se moramo vratiti na posao«, Jakob je ljubazno rekao. Naćulio sam uši na rijeĉ »posao.«

D

119

»Dobro, ja ću... poći s vama«, rekao je veliki policajac. »Johnsone, vas dvojica ostanite s djevojĉicom. Pazite da otmiĉar ne zaokruţi i ne vrati se.« »Da je blizu, Ellie bi nam rekla«, primijetio je Jakob. Pogledao sam ga. Jesmo li spremni za posao? »PronaĊi!«, rekao je Jakob. Raslinje je na mjestima bilo gusto, tlo pjeskovito i rahlo. No, lako sam pratio muškarca – spuštao se nizbrdo. Pronašao sam ţeljeznu šipku prekrivenu njegovim mirisom i otrĉao do Jakoba. »Pokaţi!«, naredio mi je. Kada smo se vratili do predmeta, morali smo ĉekati dulje od minute da nas veći policajac sustigne. »Pao sam... nekoliko puta«, protisnuo je. Osjetio sam njegovu posramljenost. »Ellie kaţe da je nosio ovu ţeljeznu polugu. Ĉini se da je odbacio oruţje«, primijetio je Jakob. »Dobro, što sad?«, prošištao je policajac. »PronaĊi!«, naredio je Jakob. Muškarĉev miris bio je na grmlju i u zraku i uskoro sam ga zaĉuo kako hoda ispred mene. Okruţio sam ga na mjestu gdje je povjetarac bio vlaţan od potoĉića, a stabla su se širila u visinu, stvarajući sjenu. Primijetio me i sagnuo se iza jednoga stabla, baš kao što bi Wally mogao uĉiniti. Vratio sam se do Jakoba. »Pokaţi mi!«, rekao je. Kada smo ušli u šumu, ostao sam blizu Jakoba. Znao sam da se muškarac skriva, osjećao sam njegov strah, i mrţnju, i njegov vonj. Odveo sam Jakoba ravno do stabla, a kada je ĉovjek izišao iza njega, ĉuo sam kako je Jakob viknuo »Policija! Stani!« Muškarac je podignuo ruku i zaĉuo se pucanj. To je samo pištolj, uvjerili su me da su pištolji u redu, ali sad sam osjetio da je Jakoba zaboljelo i pao je na tlo, a njegova topla krv rasprsnula se po zraku. Jakobov pištolj pao je uz tresak. Tada sam shvatio, u trenutku povezavši razliĉite informacije: Djedovi pištolji i ono kako su Ethanove konzerve letjele s ograde. Toddove petarde i kratka bol koju sam osjetio kada je jednu od njih bacio pokraj mene. Muškarac koji je stajao pokraj stabla pištoljem se koristio da naudi Jakobu. I dalje je stajao ondje, pištolja uperenog u nas. Njegovi strah i bijes pretvorili su se u oduševljenje. U tom trenutku osjetio sam isti onaj nagonski impuls koji me zgrabio kada sam napao Todda one noći kada je gorjelo. Nisam zareţao, samo sam spustio glavu i napao. Zaĉula su se dva glasna pucnja, a onda sam muškarca zubima zgrabio za ruĉni zglob i pištolj mu je pao na prašnjavo tlo. Zavrištao je, ali ja ga nisam puštao. Snaţno sam tresao glavom, osjećajući kako mi se zubi zabijaju u njegovu ruku. Nogom me udario u rebra. »Pusti me!«, viknuo je. 120

»Policija! Ne miĉi se!«, viknuo je veliki policajac, pribliţavajući mu se. »Makni psa s mene!« »Ellie, u redu je. Dolje, Ellie, dolje!«, zapovjedio je policajac. Pustio sam muškarĉevu ruku i on je pao na koljena. Namirisao sam njegovu krv. Pogledi su nam se sreli i ja sam zareţao. Osjećao sam njegov bol, ali i njegovu prepredenost, njegov osjećaj da će se izvući. »Ellie, doĊi«, rekao je policajac. »Pas mi je otkinuo ruku!«, viknuo je muškarac. Mahnuo je neodreĊeno neĉemu što je bilo iza policajca, lijevo od njega. »Ovdje sam!«, viknuo je. Kada se policajac brzo okrenuo da vidi komu to muškarac dovikuje, on se zaletio i podignuo svoj pištolj s poda. Zalajao sam. Zapucao je, a onda je i policajac zapucao, a nekoliko pucanja zarilo se duboko i nanijelo bol muškarcu, koji je legao na zemlju. Osjetio sam kako ţivot istjeĉe iz njega u trenutku, i kako crna, ljuta bolest popušta stisak i pušta ga mirno ode. »Ne mogu vjerovati da sam pao na to«, promrmljao je policajac. Pištolj je i dalje drţao uperen u mrtvoga muškarca, oprezno se krećući prema njemu i odgurnuvši njegov pištolj. »Ellie, jesi li dobro?« Jakob je slabašno upitao. »Dobro je, Jakobe. Gdje si pogoĊen?« »U trbuh.« Uznemireno sam legao pokraj Jakoba, gurkajući njegovu nepomiĉnu ruku. Osjećao sam kako mu se bol širi tijelom, a miris krvi bio je alarmantan jer je govorio koliko je mnogo ima. »PogoĊen policajac, pogoĊen sumnjivac. Nalazimo se...«, muškarac je pogledao u nebo, »ispod nekih stabala u kanjonu. Trebam medicinsku evakuaciju za policajca. Sumnjivac je mrtav.« »Ponovite potvrdu da je sumnjivac mrtav.« Policajac je otišao do muškarca i gurnuo ga nogom. »O, da, mrtav je on.« »Koji policajac?« »8-ka-6. Trebamo pomoć sad.« Nisam znao što uĉiniti. Ĉinilo se da se Jakob ne boji, ali ja sam bio toliko preplašen da sam dahtao i tresao se. To me podsjetilo na onu noć kada je Ethan ostao zarobljen u vatri i nisam mogao doći do njega. Sada sam osjećao istu bespomoćnost. Policajac se vratio i kleknuo pokraj Jakoba. »Stiţu, stari. Samo se drţi.« Osjetio sam zabrinutost u policajĉevu glasu, a kada je oprezno raskopĉao Jakobovu košulju i pogledao što je ispod nje, šok koji je doţivio od straha natjerao me da poĉnem cviljeti.

121

Uskoro sam zaĉuo buku i ugledao nekoliko ljudi koji su trĉali prema nama. Kleknuli su pokraj Jakoba, odgurnuvši me u stranu, i poĉeli ga polijevati nekakvim kemikalijama i zamatati u zavoje. »Kako je Emily?«, Jakob ih je upitao slabašnim glasom. »Tko?« »Djevojĉica«, objasnio je policajac. »Dobro je, Jakobe, ništa joj se nije dogodilo. Pronašao si je prije nego što joj je išta uspio uĉiniti.« Stiglo je još ljudi i na kraju su odnijeli Jakoba na nekakvome krevetu. Kada smo došli do mjesta gdje su bili parkirani automobili, ondje je već ĉekao helikopter. Policajac me drţao dok su Jakoba unosili u helikopter, a ruka mu je beţivotno visjela s kreveta. Otrgnuo sam se kada se glasni stroj vinuo u zrak i lajući poĉeo trĉati ispod njega. Ja sam helikopterski pas, zašto me nisu pustili unutra? Moram biti s Jakobom! Ljudi su me gledali kako bespomoćno kruţim, podignut na straţnje noge. U nekom trenutku došla je Amy i stavila me u kavez nekoga drugog kombija, koji je bio pun Cammiejeva mirisa. Vratila me u štenaru i uzela Cammieja, koji je protrĉao pokraj mene i uskoĉio u kombi kao da je uvrijeĊen što sam se ja vozio u njemu. Gypsy nije bila ondje. »Netko će doći vidjeti kako si i dogovorit ćemo se gdje ćeš ţivjeti, Ellie. Budi dobar pas, ti jesi dobar pas«, rekla je Amy. Legao sam na svoj krevet, a u glavi mi se vrtjelo. Nisam se osjećao kao dobar pas. Ugristi ĉovjeka nije bilo dio PronaĊi, znao sam to. I gdje je Jakob? Sjetio sam se mirisa njegove krvi i zacvilio od muke. Ispunio sam svoju svrhu i pronašao djevojĉicu, koja je sada na sigurnom. Ali Jakob je ozlijeĊen i nema ga, a ja prvi put u ţivotu provodim noć u štenari. Nisam se mogao oteti dojmu da me ipak nekako kaţnjavaju. Sljedećih nekoliko dana bilo je zbunjujuće i uznemirujuće za sve. Ţivio sam u štenari i samo su me nekoliko puta na dan puštali u dvorište. Uvijek je to ĉinio policajac iz kojega se širila nelagoda zbog te neoĉekivane nove obveze da vodi brigu o psu. Amy je razgovarala sa mnom i malo smo se igrali, ali nje i Cammieja ĉesto nije bilo. Jakob se nije pojavljivao i njegov je miris postupno sve više blijedio, tako da ni kada sam se jako usredotoĉio, više ga nisam uspijevao nigdje osjetiti. Jednoga dana Cammie i ja bili smo zajedno na dvorištu. Cammie je samo ţelio drijemati, nije bio spreman za igru ni kada sam mu pokazao gumenu kost koju mi je dao jedan od policajaca. Nisam shvaćao koja je njegova svrha, zašto bi itko htio imati psa koji samo drijema? Amy je stavila svoj ruĉak na stol u dvorištu i Cammie je bio voljan probuditi se zbog toga. Otišao je do Amy i srušio se ispred nje kao da ga more silne brige koje mu moţe ublaţiti samo komad njezina sendviĉa sa šunkom. Došla je neka ţena i pridruţila se Amy. 122

»Zdravo, Maya«, pozdravila ju je Amy. Imala je tamnu kosu i oĉi i bila popriliĉno visoka za ţenu, snaţnih ruku. Hlaĉe su joj slabašno mirisale na maĉke. Maya je sjela i otvorila kutijicu pa poĉela glasno ţvakati nešto pikantno. »Zdravo, Amy. Hej, Ellie.« Ţena nije pozdravila Cammieja, samozadovoljno sam primijetio. Pribliţio sam joj se, a ona me pogladila mirisnom rukom. Osjetio sam dašak sapuna i kiselkaste rajĉice. »Jesi li predala papirologiju?«, upitala je Amy. »Drţim fige«, odgovorila je Maya. Legao sam i poĉeo ţvakati gumenu kost kako bi Maya zakljuĉila da se tako dobro zabavljam da je jedini naĉin da me navede da barem malo obratim pozornost na nju taj da mi da malo svojega ruĉka. »Jadna Ellie. Sigurno je jako zbunjena«, rekla je Amy. Podignuo sam glavu. Ruĉak? »Jesi li sigurna da to zaista ţeliš?«, upitala je Amy. Maya je uzdahnula. »Znam da je to zahtjevan posao, ali što nije, znaš? Došla sam do toga da mi se svaki dan ponavlja ista rutina. Ţeljela bih pokušati nekoliko godina raditi nešto novo, nešto drugaĉije. Hej, ţeliš li taco? Moja mama ih je napravila, stvarno su dobri.« »Ne, hvala.« Sjeo sam. Taco? Ja hoću taco! Maya je spremila ruĉak kao da ja i nisam ondje. »Vi u psećoj jedinici ste svi u tako dobroj formi. Ja strašno teško mršavim... misliš li da ću uspjeti?« »Što? Ne, pa ti si sasvim u redu! Zar nisi prošla fizikalni?« »Naravno«, rekla je Maya. »Pa eto onda«, zakljuĉila je Amy. »Mislim, ako ţeliš trĉati sa mnom, ja obiĉno nakon posla idem na stazu. Ali sigurna sam da ćeš biti odliĉna.« Osjetio sam Mayinu zabrinutost. »Nadam se«, rekla je. »Ne bih ţeljela iznevjeriti Ellie.« Zakljuĉio sam da ma koliko puta spomenuli moje ime, ovaj razgovor neće završiti niĉim jestivim. Uzdahnuo sam i ispruţio se na suncu, pitajući se kada će se Jakob vratiti.

123

{ DVADESET PRVO POGLAVLJE }

noga dana kada me stavila u automobil, Maya je bila sretna i uzbuĊena. »Radit ćemo zajedno, nije li to divno, Ellie? Više nećeš morati spavati u štenari. Kupila sam ti krevet, moţeš spavati u mojoj sobi.« Probirao sam po njezinim rijeĉima: Ellie, štenara, krevet, soba. Ništa od toga nije mi imalo smisla, ali bio sam sretan što mogu gurnuti nos kroz prozor i udisati nešto drugo osim mirisa Cammieja i Gypsy. Maya je parkirala na prilazu ispred male kuće za koju sam ĉim smo prešli prag znao da u njoj ţivi – njezin je miris bio posvuda, kao i razoĉaravajući vonj maĉaka. Pregledavao sam nastambu, koja je bila manja od Jakobova stana, i odmah naletio na naranĉastu maĉku, koja je sjedila na stolcu za stolom. Promatrala me hladnoga pogleda, a kada sam joj se pribliţio mašući repom, otvorila je usta i gotovo neĉujno zasiktala. »Stella, budi dobra. Ovo je Stella. Stella, ovo je Ellie, ona će odsad ţivjeti ovdje.« Stella je zijevnula, nimalo zadivljena. Pozornost mi je privukao sivobijeli pokret koji sam uoĉio krajiĉkom oka. »Zvonac? To je Zvonĉica, ona je srameţljiva.« Još jedna maĉka? Krenuo sam za njom u spavaću sobu, iz koje je izišla treća maĉka – debeli, crnosmeĊi muţjak, koji je došao do mene i ponjušio me. Iz usta mu je smrdjelo na ribu. »A ovo je Emmet.« Stella, Zvonĉica i Emmet. Pobogu, zašto bi jedna ţena ţeljela tri maĉke? Zvonĉica se sakrila ispod kreveta, misleći da je ondje ne mogu nanjušiti. Emmet je išao za mnom u kuhinju i znatiţeljno se zagledao u zdjelicu koju je Maya napunila hranom, a onda je podignuo glavu i otišao, kao da ga nije briga što ja jedem, a on ne. Stella me ne trepćući promatrala sa svojega uzvišenoga poloţaja na stolcu. Nakon što sam pojeo, Maya me pustila u minijaturno dvorište koje još nije obiljeţio nijedan pas. Obavio sam taj zadatak dostojanstveno, svjestan da me promatra barem dio maĉje populacije. »Dobra cura, Ellie,« Maya me oduševljeno pohvalila. Oĉito je spadala u kategoriju »uzbuĊena sam što vidim da piškiš u dvorištu«. Maya je pripremila veĉeru za sebe. Hrana je divno mirisala i to je privuklo Stellinu pozornost: skoĉila je na stol i hodala po njemu kao zloĉesta maĉka!

O

124

Maya joj nije ništa rekla, oĉito je smatrala da su maĉke bezvrijedne ţivotinje koje niĉemu ne moţeš nauĉiti. Nakon veĉere, otišli smo u šetnju. Na povodcu. U dvorištima je bilo mnogo ljudi, posebno djece, zbog ĉega sam postao nemiran. Tjednima nisam ništa radio i osjećao sam napetost u mišićima: ţelio sam trĉati, Traţiti, spašavati ljude. Kao da je prepoznala moje raspoloţenje, Maya je poĉela polako trĉati. »Ţeliš li malo trĉati, curo?«, upitala me. Ubrzao sam korak, drţeći se uz njezin bok, kao što me Jakob nauĉio. Uskoro je poĉela soptati i osjetio sam da se znoji. S betona se dizala vrućina i pekla me za šape, a dok smo prolazili pokraj kuća, psi su sa zavišću lajali. A onda je Maya naglo stala. »Uf!«, prodahtala je. »Dobro, jedno je sigurno – morat ćemo provoditi više vremena na pokretnoj traci.« Do te noći nisam baš shvaćao što se dogaĊa. Leţao sam na sagu dok se Maya kupala i presvlaĉila u drugu odjeću, a nakon toga, pozvala me u svoju spavaću sobu. »Dobro, lezi ovdje, Ellie. Dobra cura«, rekla je i potapšala pseći krevet. Poslušno sam se sklupĉao ondje, ali ništa mi nije bilo jasno. Izgleda da ću ostati ovdje neko vrijeme. Ţivim li sada ovdje? Što je bilo s Jakobom? Što je s mojim poslom? Sljedećega jutra smo radili, ali to je bilo malo ĉudno. Wally je bio ondje i pozdravio me kao staroga prijatelja. Osim njega, ondje je bila i jedna ţena koja je znala doći igrati se PronaĊi s nama. Zvala se Belinda i Wallyjev miris bio je svuda po njoj, pa sam pretpostavljao da se kada mi nismo ondje, Belinda i Wally meĊusobno igraju PronaĊi. Wally je stajao s Mayom dok je Belinda otišla u šumu. Razgovarao je s Mayom, pokazujući joj vizualne zapovijedi rukom i govoreći joj zapovijedi kojima smo se koristili tijekom rada. Onda je Maya rekla, »Ellie, PronaĊi!«, i ja sam otrĉao, a Wally i Maya išli su za mnom. Belinda je sjedila u automobilu, što me nije nimalo zavaralo pa sam se vratio do Maye. »Vidiš, vidiš kako izgleda?«, upitao ju je Wally. »Pronašla je Belindu, vidiš joj po licu.« Nestrpljivo sam ĉekao da mi Maya kaţe da Pokaţem, ali ona i Wally bili su previše zauzeti razgovorom. »Nisam sigurna, ne izgleda mi mnogo drugaĉije nego kada se inaĉe vraća«, Maya je rekla. »Pogledaj joj oĉi, i usta, vidiš kako su stisnuta. Jezik joj ne visi iz gubice. Vidiš? U stanju pripravnosti je, ţeli nam nešto pokazati.« Kada sam ĉuo rijeĉ »pokazati«, zadrhtao sam i zaustavio se iako sam se već napola zaletio. Nije to izgovorio kao zapovijed. »Znaĉi, sada joj trebam reći da pokaţe?«, upitala je Maya. Prestanite me dražiti! Radimo li ili ne? 125

»Pokaţi!«, Maya je napokon viknula. Kada smo je pronašli, Belinda je izišla iz automobila smijući se. »Ti si tako dobar pas, Ellie«, rekla mi je. »Sada se ti moraš poigrati s Ellie. To je vaţno, to joj je nagrada za to što je obavila tako zahtjevan zadatak.« Maya se drugaĉije igrala sa mnom nego Jakob. Ĉinilo se da ona zaista uţiva u tome i da to nije samo nešto što radi nakon što završimo s Pokaţi. Imala je gumenu kost iz štenare i ja sam se ukopao na mjestu i ĉvrsto je zgrabio, a Maya mi ju je pokušavala uzeti. Njezin je ţivot bio drugaĉiji od bilo koga drugog koga sam dosad upoznao. Ne samo da je bila opterećena s previše maĉaka, nego je i većinu veĉeri odlazila u veću kuću u kojoj je bilo mnogo ljudi i jedna ţena koja je prekrasno mirisala, a koja se zvala Mama. Mama je bila kao Baka, uvijek je kuhala. Ondje su bila i mala djeca koja su se uvijek igrala. Penjali su se po meni dok im Maya ne bi rekla da prestanu. Djeĉaci su se sa mnom igrali s lopticom, što sam volio, a djevojĉice su na mene stavljale šešire, što sam podnosio. Maya je imala susjeda koji se zvao Al, i koji je volio dolaziti kod nje i pitati je treba li »pomoć.« »Treba li ti pomoć s tim kutijama«, Maya?, pitao bi je. »Ne, ne«, odgovorila bi ona. »Treba li ti pomoći popraviti vrata?« »Ne, ne«, rekla bi Maya. Svaki put kada bi Al došao, Maya se ĉinila uznemirenom, koţa bi joj postajala toplija, dlanovi se znojili, ali nije ga se bojala. Kada bi Al otišao, Mayine osjećaje zamijenila bi tuga. »Jesi li nabavila novoga psa?«, Al ju je upitao. Tako me poĉešao iza ušiju da sam ga odmah zavolio. Mirisao je na novine, tintu i kavu. »Da, ona je spasilaĉki pas.« Znao sam da razgovaraju o meni pa sam prijateljski mahnuo repom. »Trebaš li pomoć u školovanju novoga psa?«, upitao je Al. »Ne, ne«, odgovorila je Maya. »Ellie je već školovana. Moramo nauĉiti raditi zajedno kao tim.« Mahnuo sam na rijeĉi »Ellie« i »raditi.« Al me prestao ĉeškati. »Maya...«, zaustio je. Bio je tako nervozan. »Trebala bih poći«, rekla je Maya. »Kosa ti je danas jako lijepa«, izletjelo je iz Ala. Gledali su se, oboje toliko uznemireni da sam imao dojam da nam prijeti nekakav napad. Pogledao sam oko sebe, ali nisam primijetio ništa opasnije od Emmeta, koji nas je promatrao kroz prozor. »Hvala, Ale,« rekla je Maya. »Ţeliš li...« »Idem ja onda«, Al je rekao. 126

»Oh«, rekla je Maya. »Osim...« Al je promucao. »Osim...?« ponovila je Maya. »Trebaš li... trebaš li pomoć u vezi s neĉim?« »Ne, ne,« rekla je Maya. Maya i ja radili smo gotovo svaki dan. Maya bi mi naredila da Traţim i otrĉali bismo u šumu. Katkad smo hvatali Wallyja ili Belindu, a katkad jednoga od starijih djeĉaka iz Mamine kuće. Maya je bila mnogo sporija od Jakoba. Znojila bi se i teško disala od trenutka kada bismo poĉeli raditi. Iz nje se ĉesto širio pravi bol i nauĉio sam ne biti nestrpljiv kada bih se vratio do nje, a ona bi samo stajala nekoliko minuta, drţeći ruke na koljenima. Katkad bi iz nje provalili bespomoćnost i frustracija pa bi zaplakala, ali uvijek bi obrisala suze i sabrala se prije nego što bismo došli do Wallyja. Jednoga poslijepodneva ona i Wally sjedili su za izletniĉkim stolom i pili hladna pića, a ja sam leţao u sjeni stabla. Jasno sam osjećao Mayinu zabrinutost, ali nauĉio sam ţivjeti s tim, ne dopuštajući da nam to ometa posao. »Nismo dovoljno dobre da postanemo sluţbeni tim, zar ne?«, upitala je Maya. »Ellie je valjda najbolji pas kojega sam ikada vidio«, Wally je odgovorio. Osjetio sam uznemirenost i oprez u njegovu glasu pa sam ga znatiţeljno pogledao. »Da, znam da je problem u meni. Uvijek sam bila krupna.« »Što? Ne, hoću reći«, Wally je zamucao, sve uznemireniji. Sjeo sam, pitajući se odakle dolazi opasnost. »U redu je. Zapravo sam malo smršavjela, dva kilograma.« »Zaista? Pa to je odliĉno! Hoću reći, ne mislim da si bila debela ili sliĉno«, Wally je propentao. Osjetio sam da mu izbija znoj na ĉelu. »Ne znam, moţda bi mogla ići trĉati. Moţda bi to pomoglo?« »Ja trĉim!« »Naravno! Da!« Iz Wallyja se širio ĉisti strah i ja sam nervozno zijevnuo. »E, pa, dobro onda, trebao bih poći.« »Ne znam, nisam znala da će biti toliko trčanja. Mnogo je teţe nego što sam mislila da će biti. Moţda bih trebala odustati, pustiti nekoga tko je u boljoj formi da je preuzme.« »Hej, zašto ne porazgovaraš s Belindom o tome?« Wally je oĉajno upitao. Maya je uzdahnula i Wally je s olakšanjem ustao i otišao. Ponovo sam legao. Ĉini se da nam ta nepoznata opasnost koja je odnekud vrebala više ne prijeti. 127

Sutradan nismo radili. Maya je obula nove, mekane cipele, zgrabila moj povodac i odvela me na dugaĉku cestu koja je pratila pijesak pokraj velikoga ribnjaka – mora. Posvuda su bili psi, ali iako nismo radili, u Mayi sam osjetio nepopustljivu odluĉnost pa sam ih ignorirao dok smo trĉali i trĉali po toj cesti, a Sunce je polagano izlazilo. Nikada nismo toliko trĉali zajedno; samo smo išli i išli. Tek kada joj se tijelo ispunilo bolom i iscrpljenošću, okrenula se i poĉela vraćati. Stala je nekoliko puta da se napijem vode iz slavina postavljenih u betonu, pokraj vrlo smrdljivih zgrada, ali trĉanje natrag većim je dijelom bilo jednako odluĉno, samo sporije. Kada smo došli do kombija, šepala je. »Oh, Boţe«, rekla je Maya. Oboje smo bili popriliĉno zadihani. Popila je vodu i stavila glavu izmeĊu nogu. S tugom sam je promatrao kako povraća na parkiralištu. »Jeste li dobro?«, sućutno je upitala neka mlada ţena. Maya je odmahnula rukom ni ne podignuvši glavu. Sutradan smo Traţili Belindu. Maya je tako ukoĉeno hodala i svaki pokret ju je bolio, da sam namjerno Traţio u prvoj brzini, usporivši ĉim bih je izgubio iz vida. Vraćao sam se po upute mnogo ĉešće nego što je bilo potrebno, samo da provjerim kako je ona, i kada sam napokon pronašao Belindu kako sjedi ispod stabla, spavala je. »Dobar pas, ti si tako dobar pas, Ellie«, Maya mi je šapnula. Probudili smo Belindu, ona je pogledala na svoj ruĉni zglob i lecnula se od šoka i iznenaĊenja. »Samo si... imala slobodan dan« Maya je rekla. Belinda nije odgovorila. Te noći Maya me pozvala dok je bila u kadi. Oprezno sam ponjušio mjehuriće i popio malo vode, pitajući se zašto bi itko htio plivati u tako malome prostoru. Maĉke definitivno nisu bile zainteresirane. Kao obiĉno, Zvonĉica se skrivala od svijeta, Stella je provodila neovlašteno ispitivanje mojega kreveta (prema mirisu koji se ondje osjećao, znao sam i da je pokušala spavati ondje!), a Emmet je bio u kupaonici sa mnom, liţući se i ĉekajući da se dogodi nešto što će moći ignorirati. Maya je bila tuţna. Ispruţila je mokru ruku i rekla: »Ţao mi je, Ellie, jednostavno nisam dovoljno dobra. Ne mogu te pratiti na terenu. Ti si tako dobar pas, trebaš nekoga tko će to moći.« Pitao sam se bi li bila sretnija ako uĊem u kadu s njom. Stavio sam šape na rub kade, ispitujući malo tu teoriju. Emmet se prestao lizati i uputio mi pogled u kojem nije bilo odgovarajućeg poštovanja, a onda je išetao iz kupaonice, izazivajući me da potrĉim za njim i smanjim maĉju populaciju u kući. »Sutra ću te neĉim iznenaditi, Ellie«, rekla je Maya, i dalje tuţna. Pa, dobro, kad sam već dovde došao... ušao sam u kadu, potonuvši kroz lagane mjehuriće. »Ellie!« Maya se nasmijala, a njezino oduševljenje ugasilo je tugu poput plamena svijeće. 128

{ DVADESET DRUGO POGLAVLJE }

utra ujutro bio sam uzbuĊen što se idemo voziti, pa jednostavno zato što se idemo voziti! Osim toga, osjetio sam neko radosno išĉekivanje u Mayi, pa sam znao da ne idemo na posao, jer u posljednje vrijeme s tim nije bilo povezano mnogo veselja. No tek kad se zaustavila i otvorila vrata, shvatio sam gdje sam. Jakobov stan. Potrĉao sam ispred Maye, preskaĉući stube i lajući pred vratima, što nikada ne bih uĉinio dok sam ţivio s njim. Osjetio sam Jakobov miris iznutra i njega kako prilazi vratima. Otvorio ih je i ja sam se zaletio u njega, skaĉući i vrteći se od sreće. »Ellie! Kako si, curo? Sjedni«, naredio mi je. Spustio sam straţnjicu na pod, ali nije htjela ostati ondje. »Hej, Jakobe«, Maya ga je pozdravila s vrata. »UĊi, Maya«, rekao je Jakob. Bio sam toliko oduševljen što vidim Jakoba da sam, dok je sjedao u stolac, sjeo pokraj njega. Htio sam mu sjesti u krilo, i da je on bio Ethan, vjerojatno bih to i uĉinio, ali s Jakobom nikada nije bilo takvog glupiranja. Dok su oni razgovarali, ja sam njušio po stanu. Primijetio sam da mojega kreveta više nema, ali moj miris je ostao u spavaćoj sobi i ne bi mi bilo teško spavati na sagu ili u Jakobovu krevetu, ako ţeli. Onda sam se vratio jer sam ţelio biti s Jakobom. Putem sam prošao kraj Maye, koja me prijateljski pogladila po leĊima, i tada mi je sinulo: povratak Jakobu znaĉio bi da moram ostaviti Mayu. Psima nije dopušteno da biraju gdje će ţivjeti. O mojoj sudbini odluĉit će ljudi, ali svejedno sam se osjećao rastrgano iznutra. Jakobu je posao išao mnogo bolje nego Mayi. No Maya nije svuda nosila onu unutrašnju tugu; bila je iskreno sretna u Maminoj kuću, gdje se mogla igrati sa svom onom djecom. S druge strane, Jakob nije imao maĉke. Moja je svrha bila jasna: trebao sam Traţiti, Pokazati i spašavati ljude. Bio sam dobar pas. I Maya i Jakob bili su usredotoĉeni na posao, što je znaĉilo da me nijedno od njih ne moţe voljeti potpuno predano kao Ethan. No Maya me prigrlila otvoreno pokazujući svoje osjećaje, što je nešto što si Jakob nikada nije dopustio. Poĉeo sam nervozno hodati.

S

129

»Trebaš li van?«, Maya me upitala. Ĉuo sam »van«, ali nije to izgovorila s oduševljenjem pa nisam reagirao. »Ne, kada joj je sila, sjedi pokraj vrata«, rekao je Jakob. »Oh. Da, vidjela sam da to radi«, rekla je Maya. »Ja ĉesto ostavljam straţnja vrata otvorena pa, znaš. Moţe ulaziti i izlaziti kad hoće.« Nakratko su zašutjeli. Otišao sam u kuhinju, ali kao obiĉno, pod je bio sterilno ĉist i na njemu nije bilo niĉega jestivog. »Ĉujem da ideš u invalidsku«, rekla je Maya. ' »Da, pa, pucali su u mene dva puta u pet godina, to bi svakome bilo dovoljno«, zakljuĉio je Jakob, suho se nasmijavši. »Nedostajat ćeš ljudima«, primijetila je Maya. »Ne odlazim iz grada, upisao sam se na Kalifornijsko sveuĉilište u Los Angelesu. Kao redovni student. Ostala mi je još samo godina i pol do diplome iz prava.« Ponovo su zašutjeli. Iz Maye se osjetio jedva primjetan signal nemira; nešto što sam i prije primjećivao, kada bi netko pokušao razgovarati s Jakobom, ali bi na kraju samo sjedili i ne bi ništa govorili. Nešto u njemu stvaralo je nelagodu u ljudima. »I, kad vam je testiranje?« upitao je Jakob. Odabrao sam neutralnu toĉku na podu izmeĊu njih dvoje i legao, uzdahnuvši, ne mogavši dokuĉiti što će se dogoditi. »Dva tjedna, ali...« Maya se prekinula. »Ali?« Jakob ju je potaknuo. »Razmišljam o tome da odustanem od programa«, Maya je brţe-bolje priznala. »Jednostavno ne mogu drţati korak s tim. Nisam znala da... u svakom sluĉaju, netko drugi bi vjerojatno bio bolji.« »Ne moţeš to uĉiniti«, Jakob je rekao. Podignuo sam glavu i znatiţeljno ga pogledao, pitajući se zašto se ljuti. »Ne moţeš psu stalno mijenjati vodiĉe. Ellie je najbolji pas koji postoji. Ako je tako odbaciš, mogla bi je uništiti. Wally kaţe da postoji povezanost izmeĊu vas dvije.« Slabašno sam udario repom kada sam ĉuo da Jakob spominje mene i Wallyja, ali ton mu je i dalje bio vrlo strog. »Jednostavno nisam fiziĉki spremna na to, Jakobe«, rekla je Maya. Osjetio sam kako se i ona poĉinje ljutiti. »Ja nisam bivši marinac, ja sam samo patrolna policajka koja jedva uspjeva proći na ispitu fiziĉke spremnosti svake godine. Trudila sam se, ali to je jednostavno preteško za mene.« »Preteško.« Jakob se zagledao u Mayu dok nije slegnula ramenima i skrenula pogled. Njezina ljutnja pretvorila se u posramljenost, a ja sam otišao do nje i njuškom joj gurnuo ruku. »A što je s tim koliko bi to teško bilo za Ellie? To nije bitno?« 130

»Naravno da jest.« »Ti kaţeš da nisi spremna raditi.« »Ja kaţem da nisam sposobna za to, Jakobe! Nemam u sebi ono što je potrebno.« »Ono što je potrebno. U sebi.« Osjetio sam da se Maya bori s plimom emocija koja je znala dovesti do poplave suza. Ţelio sam je utješiti pa sam joj opet gurnuo njušku pod ruku. Kada je Jakob ponovo progovorio, nije gledao Mayu, a glas mu je bio tiši. »Kada su me prvi put ustrijelili, rame mi je bilo toliko zeznuto da sam morao ponovo uĉiti kako se koristiti njime. Svaki dan išao sam na fizikalnu terapiju i ondje su imali mali uteg od jednog kilograma koji je trebalo povlaĉiti. A to je boljelo... a moja ţena bila je na posljednjemu ciklusu kemoterapije. Ţelio sam odustati više puta. Bilo je preteško.« Jakob je okrenuo glavu i trepćući se zagledao u Mayu. »Ali Susan je umirala. I nikada nije odustala, borila se do kraja. A ako se ona mogla boriti, znao sam da i ja to moram ĉiniti. Zato što je to bitno. Zato što neuspjeh ne dolazi u obzir ako je za uspjeh samo potrebno više se truditi. Znam da je teško, Maya. Više se potrudi.« U Jakobu se poput oluje podignula ista ona mraĉna bol, a bijes je nestao kao da ga je otpuhao nalet vjetra. Objesio se u stolcu, odjedanput iscrpljen. Nekako sam znao da neću ostati s Jakobom. Njega PronaĊi više ne zanima. Mayu je ispunila tuga, ali kroz tu tugu osjetio sam navalu odluĉnosti, snagu poput one koja ju je obuzela onoga dana kada smo išli trĉati uz more. »U redu. U pravu si«, rekla je Jakobu. Jakob me pogladio po glavi kada smo otišli i pozdravio me bez ţaljenja. Posljednji put kada sam ga vidio krajiĉkom oka bio je dok je zatvarao vrata, ne gledajući me. On i Maya odluĉili su o mojoj sudbini i ja sam morao raditi ono što oni ţele. Poslije smo se odvezli u brda. Maya je trĉala dok se nije toliko izmorila da je poĉela posrtati, a sutradan, poslije posla, ponovo smo išli trĉati. Bilo je nevjerojatno zabavno, osim što bi na kraju trĉanja Maya ĉesto bila oĉajna i sve ju je boljelo. Nekoliko veĉeri poslije, skrenuli smo na prilaz i Maya je doslovno bila previše umorna da bi izišla iz automobila. Sjedili smo ondje, otvorenih prozora, dok joj je znoj curio niz lice. »Neću proći testiranje, Ellie. Tako mi je ţao«, Maya je ţalosno rekla. Vidio sam da nas i Emmet i Stella promatraju s prozora – oni vjerojatno ne znaju ni što je to automobil. Pretpostavio sam da se Zvonĉica preplašila zvuka automobila i da se skriva ispod neĉega. »Maya, jesi li dobro?«, Al je njeţno upitao. Vjetar je puhao od mene pa nisam osjetio da dolazi. Gurnuo sam glavu kroz prozor da me pomazi. 131

»O, hej, Ale.« Izišla je iz automobila. »Da, samo sam... razmišljala.« »Oh. Vidio sam da si parkirala.« »Da.« »Pa sam došao vidjeti trebaš li pomoć.« »Ne, ne. Samo sam trĉala sa psom.« Iskliznuo sam sa prednjega sjedala i ĉuĉnuo u dvorištvu, namjerno se zagledavši u Emmeta i Stellu, koji su s gaĊenjem skrenuli pogled. »U redu.« Al je duboko udahnuo. »Smršavjela si, Maya.« »Što?« Maya se zagledala u njega. Al je prestravljeno ustuknuo. »Ne mislim da si bila debela, samo sam primijetio, u kratkim hlaĉama, noge ti izgledaju tako mršavo.« Bio je sav jadan i poĉeo je uzmicati. »Idem ja sad.« »Hvala ti, Ale, lijepo od tebe«, rekla je Maya. Zaustavio se i uspravio. »Prema mojemu mišljenju, više ne trebaš vjeţbati, savršena si upravo takva kakva jesi.« Kad je to ĉula, Maya se nasmijala, a onda se nasmijao i Al. Mahnuo sam repom da pokaţem maĉkama na prozoru da sam ja razumio šalu, a one nisu. Otprilike tjedan dana poslije, napravili smo jednu od meni najdraţih stvari – otišli u park u kojemu je bilo mnogo drugih pasa i radili na igraĉkama. Na Mayinu zapovijed, puzao sam kroz usku cijev i penjao se na klackalicu pa spuštao. Polako sam se spustio niz ljestve i pokazao da mogu strpljivo sjediti na uskoj gredi koja je stajala šezdeset centimetara iznad zemlje. Cijelo to vrijeme ignorirao sam druge pse. Naše Traţenje sastojalo se od toga da pronaĊemo ĉovjeka koji je zalutao u šumu i kojemu su pritom ispale nekakve stare ĉarape. Maya je gorjela od nestrpljenja i ţelje pa sam zato trĉao u najvišoj brzini, ĉak i kad je poĉela puhati i znojiti se. Znao sam da je visoko na stablu i prije nego što sam ga pronašao, zato što je Wally to već nekoliko puta pokušao i kad god bi to uĉinio, vjetar bi drugaĉije nosio ljudski miris. MeĊutim, Maya je bila malo zbunjena što joj pokazujem da sam nekoga našao uz stablo kada je bilo jasno da ĉovjek ne sjedi ondje. Sjedio sam, strpljivo zagledan u muškarca koji se smiješio od uha do uha, dok nije shvatila. Te je veĉeri bila velika zabava u Maminoj kući. Svi su me mazili i govorili moje ime. »Sad kada si poloţila, trebaš jesti«, Mama je rekla Mayi. Zazvonilo je zvono na vratima, što se u toj kući gotovo nikada nije dogaĊalo – ljudi su obiĉno sami ulazili. Otišao sam s Mamom do vrata i kada ih je otvorila, sva se razgalila. Bio je to Al i dao je Mami cvijeće. Sjetio sam se da je Ethan davao Hanni cvijeće i bio zbunjen jer sam mislio da se Alu sviĊa Maya, a ne Mama, ali nikada neću razumjeti ljude kada su u pitanju takve stvari. 132

Kada je Al došao u straţnje dvorište, u kojemu su bili postavljeni stolovi, cijela je obitelj zašutjela. Maya je otišla do njega i oboje su bili nervozni kada joj je kratko pritisnuo usne o lice. Onda je Maya izgovorila imena svih prisutnih, a Al se rukovao s muškarcima i svi su ponovo poĉeli razgovarati i smijati se. Sljedećih nekoliko dana pronašli smo i spasili dvoje djece koja su odlutala od svojih kuća, te pratili trag konja kako bismo pronašli ţenu koja je pala s njega i ozlijedila nogu. Sjetio sam se kako je Plamenka ostavila Ethana u šumi i pitao se zašto ljudi uopće imaju konje kada su oĉito nepouzdani. Ako imaju jednoga ili dva psa i nisu zadovoljni, trebali bi razmisliti o tome da nabave magarca, poput Jaspera, koji je barem nasmijavao Djeda. Pronašli smo i jednoga mrtvoga starca u šumi. Bio sam utuĉen kada sam nanjušio njegovo hladno tijelo kako leţi na zemlji, jer to nije bilo spašavanje ljudi. Iako me Maya hvalila, nijednome od nas poslije se nije baš igralo štapom. Otišli smo kod Ala. On je Mayi pripremio pileću veĉeru pa su se oboje smijali, a onda jeli pizzu koju je donio neki deĉko. Ponjušio sam komadiće piletine koje mi je Al stavio na pod, i pojeo ih više iz pristojnosti nego zbog bilo ĉega drugog, budući da su bili potpuno prekriveni neĉim što je imalo okus po ĉaĊi. Nešto poslije, osjetio sam da Maya Alu priĉa o mrtvome ĉovjeku, jer se iz nje širio onaj isti osjećaj tuge. I Jakob i ja pronašli smo nekoliko mrtvih ljudi, ali njega to nikada nije rastuţivalo, kao što ga ni pronalaţenje i spašavanje ljudi nikada nije zaista usrećivalo. On je samo obavljao posao, ne osjećajući mnogo ni ovako ni onako. Razmišljajući o Jakobu, shvatio sam da mi je njegova hladna predanost pomogla da prebolim razdvajanje od Ethana – nisam imao vremena za tugu jer sam imao previše posla. MeĊutim, Maya, je bila sloţenija i zbog naĉina na koji me voljela, nedostajao mi je moj djeĉak. Nije to bila ista ona oštra, teška bol u prsima, nego ĉeznutljiva tuga koja me ĉesto hvatala kada sam noću išao na poĉinak i koja je sa mnom tonula u snove. Jednoga dana vozili smo se avionom, a onda helikopterom ravno na jug. Sjetio sam se dana kada su odveli Jakoba i bilo mi je drago što sam ponovo helikopterski pas. Dok smo letjeli, Maya je bila uzbuĊena, ali je osjećala i nelagodu. Iako, iskreno, letenje mi nije ni upola tako zabavno kao voţnja automobilom, zato što su me od buke boljele uši. Sletjeli smo na mjesto na kakvome još nikada nisam bio. Bilo je mnogo pasa i policajaca, a zrakom su odzvanjale sirene i u njemu je bilo mnogo dima. Zgrade posvuda oko nas bile su srušene, a na nekim mjestima krovovi su im bili na tlu. Ĉinilo mi se da je Maya zaprepaštena pa sam se stisnuo uz nju i nervozno zijevao. Prišao nam je neki ĉovjek. Bio je prljav, a na glavi je imao plastiĉnu kacigu. Kada je ispruţio ruke prema meni, nanjušio sam pepeo, krv i glinu. Rukovao se s Mayom. 133

»Koordiniram ameriĉku pomoć u ovome sektoru, hvala vam što ste došli.« »Nisam oĉekivala da će biti ovako strašno«, rekla je Maya. »Oh, ovo je samo vrh ledenjaka. Vlada El Salvadora ne moţe se nositi s ovim. Imamo više od ĉetiri tisuće ozlijeĊenih, stotine mrtvih – a još nalazimo ljude zarobljene u ruševinama. Od 13. sijeĉnja bilo je više od pet naknadnih podrhtavanja tla, od kojih su neka bila popriliĉno gadna. Budite oprezni kada ulazite u ruševine.« Maya me stavila na povodac i povela u labirint krša. Došli bismo do neke kuće, a muškarci koji su nas pratili bi je provjerili, a onda bi me katkad Maya pustila s povodca i ja bih ušao unutra, a u drugim situacijama drţala bi me na povodcu i Traţili bismo uz vanjski rub kuće. »Ova nije sigurna, Ellie. Moram te drţati na uzici kako ne bi ušla unutra«, rekla mi je Maya. Jedan od muškaraca zvao se Vernon i mirisao je na koze, što me podsjetilo na odlaske u grad s Ethanom i Djedom. To je bila jedna od rijetkih prilika da sam pomislio na Ethana dok sam radio – Traţenje je znaĉilo da ne smijem misliti na to i da se moram usredotoĉiti na posao. U sljedećih nekoliko sati pronašli smo ĉetvero ljudi. Svi su bili mrtvi. UzbuĊenje zbog toga što Traţimo splasnulo je nakon što sam pronašao drugo truplo; kada sam došao do ĉetvrte osobe – mlade ţene koja je beţivotno leţala pod rasutim ciglama, malo je nedostajalo da uopće ne pokaţem Mayi da sam je našao. Osjetila je moje raspoloţenje i pokušala me umiriti, mazeći me i mašući gumenom kosti, koja me gotovo i nije zanimala. »Vernone, moţeš li mi uĉiniti uslugu i sakriti se negdje?«, upitala je. Ja sam umorno legao pokraj njezinih nogu. »Sakriti?«, nesigurno je upitao. »Mora pronaći nekoga tko je ţiv. Moţeš li se otići sakriti? Na primjer, u onu kuću koju smo upravo pretraţili. A kada te pronaĊe, pravi se da si jako uzbuĊen.« »Ovaj, u redu, dobro.« Primijetio sam da Vernon odlazi, ali to me uopće nije zanimalo. »Dobro, Ellie, spremna? Jesi li spremna Traţiti?« Umorno sam ustao. »Idemo, Ellie!«, Maya je viknula. Njezino uzbuĊenje ĉinilo mi se laţnim, ali otrĉao sam do kuće koju smo već pretraţili. »PronaĊi!«, naredila mi je. Ušao sam u kuću i zbunjeno zastao. Iako smo već bili u toj kući, Vernonov miris uĉinio mi se nekako snaţnijim. Znatiţeljno sam otrĉao do straţnjega dijela. Da! U kutu je bila hrpa pokrivaĉa iz koje se širio jak Vernonov miris, pun znoja, vrućine i koza. Otrĉao sam do Maye. »Pokaţi!«, rekla mi je.

134

Potrĉala je za mnom i kada je maknula pokrivaĉe, ispod njih iskoĉio je Vernon, smijući se. »Pronašla si me! Dobar pas, Ellie!«, viknuo je, prevrćući se po pokrivaĉima zajedno s mnom. Skoĉio sam na njega i polizao ga po licu, a onda smo se neko vrijeme igrali s gumenom kosti. Radili smo cijelu noć i pronašli još ljudi, ukljuĉujući Vernona, koji je postajao sve bolji i bolji u skrivanju. Ali ja sam radio s Wallyjem i nitko me nije mogao dugo zavaravati. Svi ostali koje smo pronašli, bili su mrtvi. Sunce je izlazilo kada smo došli do zgrade iz koje se još dizao oštar, jedak miris. Ponovo sam bio na uzici, a oĉi su mi suzile od snaţnoga kemijskog mirisa koji se širio iz urušenoga betona. Pronašao sam mrtvoga ĉovjeka zgnjeĉenog ispod zidne ploĉe i otišao po Mayu. »Znamo za njega«, netko joj je rekao. »Još ga ne moţemo izvaditi jer je ono što se nalazi u tim baĉvama otrovno. Trebat ćemo ĉistaĉe.« Iz nekih je metalnih baĉvi istjecala tekućina koja me pekla za nos. Usredotoĉio sam se na to da ignoriram taj miris, pokušavajući Traţiti. »U redu, dobar pas. PoĊimo nekamo drugamo, Ellie.« Ondje! Nanjušio sam još jednu osobu i oznaĉio da sam još nekoga pronašao, sasvim se ukoĉivši. Bila je to ţena i miris joj je bio slab – izdizao se iza kemikalija koje su zagušivale zrak. »U redu je, Ellie. Njega ćemo ostaviti ovdje. Idemo«, rekla je Maya. Njeţno je potegnula povodac. »Idemo, Ellie.« Ponovo sam uzbuĊeno oznaĉio da sam nekoga pronašao. Ne moţemo otići! Ova je bila ţiva.

135

{ DVADESET TREĆE POGLAVLJE }

idimo ţrtvu, Ellie. Moramo ga ostaviti ondje. Idemo«, rekla je Maya. Shvaćao sam da ţeli otići i pitao se misli li moţda da oznaĉavam zbog mrtvaca. »Bi li me moţda ţeljela ponovo pronaći?«, upitao je Vernon. Zagledao sam se u Mayu, pokušavajući je natjerati da shvati. Maya je pogledala oko sebe. »Ovdje? Sve je urušeno, previše je opasno. Ali znaš što, zabavilo bi je da te malo lovi. OtiĊi na ulicu i pozovi je pa ću je pustiti s povodca.« Nisam obraćao pozornost na Vernona koji je nekamo otišao. Usredotoĉio sam se na osobu skrivenu u ruševinama. Njušio sam strah, iako me vonj kemikalija štipao za nos, onako kao što me nekada štipala tekućina kojom mi je tvor posprejao lice. Maya me pustila s uzice. »Ellie? Što Vernon radi? Kamo ide?« »Hey, Ellie! Vidi!« Vernon je viknuo. Poĉeo je polako trĉati. Zagledao sam se u njega: htio sam potrĉati za njim i poigrati se, ali imao sam posla. Okrenuo sam se prema urušenoj zgradi. »Ellie! Ne!«, viknula je Maya. Da je to bio Jakob, kada bih ĉuo »ne«, stao bih kao ukopan, ali Mayine naredbe nisu bile jednako ĉvrste. Skoĉio sam u uzak prostor pokraj mrtvaca i poĉeo kopati. Stao sam u tekućinu koja je iscurjela pa su me poĉele peći šape, a vonj kemikalija bio je tako snaţan da nisam osjećao ništa drugo. To me podsjetilo na ono kada sam se igrao spašavanja s Ethanom, i kako sam ga uspijevao pronaći u dubinama osjećajući samo dašak njegova mirisa u vodi. Gušeći se, nastavio sam kopati. Hladniji zrak dodirnuo mi je lice i provukao sam se kroz rupu pa upao u usko okno. Strujanje zraka u vis donosilo je ĉišći zrak u podruĉje na kojemu sam se nalazio, iako su mi nosnice još gorjele od peckajuće, mokre kiseline koja me polila po njušci. Uskoro sam ugledao ţenu, skutrenu u kutu okna, koja je pritiskala krpu na lice. Kada me ugledala, oĉi su joj se raširile. Zalajao sam, jer se nisam mogao vratiti do Maye da joj Pokaţem. »Ellie!«, viknula je Maya, kašljući. »Maya, vrati se«, upozorio ju je Vernon.

V

136

Nastavio sam lajati. »Ellie!«, Maya je ponovo viknula, i ĉinilo se da je došla bliţe. Ovoga puta ţena ju je ĉula i poĉela je vrištati, a iz nje se razlila sva prestravljenost koju je osjećala. »Netko je ondje, netko ţiv!«, viknula je Maya. Strpljivo sam sjedio pokraj ţene, osjećajući kako se njezin strah pretvara u nadu kada je muškarac s kacigom i maskom gurnuo dţepnu svjetiljku u okno i oboje nas osvijetlio. Suzilo mi je iz oĉiju i curilo iz nosa, a cijelo lice peklo me od onoga što se po meni razlilo. Uskoro su oko nas poĉeli odzvanjati zvuci kopanja i udaranja ĉekićem, a zatim se odozgo u okno probila zraka svjetla i neki muškarac spustio se na uţetu. Ţena oĉito nikada prije nije vjeţbala podizanje uţetom i jako se bojala kada ju je vatrogasac vezao pa su je podignuli i izvukli van, ali ja sam nekoliko puta prošao taj postupak i bez oklijevanja sam ušao u petlje uţeta kada je došao red na mene. Kada su me izvukli kroz rupu koju su iskopali u zidu, Maya me ondje ĉekala, ali kada me ugledala, njezino olakšanje pretvorilo se u uznemirenost. »O, Boţe, Ellie, tvoj nos!« Zajedno smo otrĉali do vatrogasnoga vozila, gdje je, na moje zgraţanje, Maya nagovorila jednog od vatrogasaca da me okupa! Zapravo, više je to bilo ispiranje – hladna voda tekla mi je niz lice i hladila opeĉeni nos. Toga smo se dana još jedanput vozili helikopterom, pa avionom, a onda smo otišli do ĉovjeka u hladnoj sobi, veterinara, koji mi je pozorno pregledao nos i stavio na njega neku kremu, koja je strahovito smrdjela, ali je divno djelovala. »Što je to bilo, nekakva kiselina?« veterinar je upitao Mayu. »Ne znam. Hoće li joj biti dobro?«, Osjetio sam Mayinu ljubav i zabrinutost, i zatvorio oĉi kada me gladila po vratu. Poţelio sam da postoji naĉin da joj dam do znanja da me ne boli tako jako. »Pratit ćemo ima li znakova infekcije, ali ne vidim razloga da dobro ne zacijeli«, rekao je. Otprilike sljedeća dva tjedna, Maya mi je njeţno utrljavala kremu u nos. Ĉini se da je Emmetu i Stelli to bilo popriliĉno zabavno, jer su sjedili na pultu i promatrali nas. S druge strane, Zvonĉica je uživala u tomu. Gdje god da se u tom trenutku skrivala, izišla bi i ponjušila kremu, a onda bi, predući, trljala svoju glavu o moju. Kada bih legao, Zvonĉica bi sjela i njušila me onim svojim malim nosom. Ĉak je poĉela i spavati sa mnom, sklupĉana uz mene. Bilo je to više nego što sam mogao podnijeti. Laknulo mi je kada sam se maknuo od maĉaka i vratio na posao. Kada sam došao u park, druţio sam se s Wallyjem i Belindom, koji su bili uzbuĊeni što me vide. »Ĉujem da si postala junakinja, Ellie! Dobar pas!« 137

Mahnuo sam repom, uzbuĊen što sam dobar pas. Onda je Wally otrĉao, a Belinda i Maya sjele su za stol. »I, kako ste ti i Wally?«, upitala je Maya. Nestrpljivo sam sjedio – kada bismo sada krenuli za Wallyjem, odmah bismo ga pronašli! »Vodi me da upoznam njegove roditelje preko praznika, pa...«, odgovorila je Belinda. »To je dobro.« Zastenjao sam od tog silnog razgovaranja. Ljudi su bili sposobni za toliko nevjerojatnih stvari, ali previše ĉesto su samo sjedili i izgovarali rijeĉi, ne radeći ništa. »Lezi, Ellie«, rekla je Maya. Nevoljko sam legao, namjerno se zagledavši onamo kamo je Wally otišao. Ĉinilo mi se da je prošlo sto godina, kada smo napokon smjeli Traţiti. Radosno sam otrĉao i nisam morao ni usporavati jer me Maya mogla pratiti. Wally je odliĉno zamaskirao svoj miris! Podignuo sam nos traţeći neki trag njega. U zraku je danas bilo malo mirisa koji bi me ometali, ali nisam uspijevao Pronaći Wallyja. Trĉao sam gore-dolje, vraćajući se do Maye po upute. Oprezno je pretraţivala podruĉje, a kada nisam osjetio miris, usmjerila me u drugome smjeru pa sam pokušao ondje. »Što je bilo, curo? Jesi li dobro, Ellie?« Zaĉudo, iako je miris dolazio iza njega, zapravo sam najprije ĉuo Wallyja, a tek ga onda namirisao. Hodao je prema nama. Zaletio sam se naprijed, dok mi nos nije rekao da je to on, a onda sam se okrenuo prema Mayi, koja je već poĉela glasno razgovarati s Wallyjem. »Imamo loš dan«, rekla je. »Ĉini se. Još se nije dogodilo da ne uspije. Hej, Ellie, kako si«, rekao mi je Wally i malo smo se poigrali štapom. »Ovako ćemo, Maya. Skreni joj pozornost s mene. Ja ću prijeći preko onoga grebena pa se malo vratiti. Daj mi desetak minuta«, rekao je Wally. »Jesi li siguran?« »Nije vjeţbala nekoliko tjedana, trebamo joj priuštiti jedno jednostavno traţenje.« Bio sam svjestan da Wally odlazi, iako mi je Maya dala gumenu kost i pokušavala mi je uzeti. Ĉuo sam ga i znao da se ponovo ide sakriti, što me ĉinilo sretnim. Kada je Maya napokon viknula »PronaĊi!«, odmah sam otrĉao u smjeru u kojemu sam ga ĉuo da odlazi. Popeo sam se uz breţuljak i nesigurno zastao. Nisam znao kako mu to uspijeva, ali Wally je nekako postigao da mu miris ne bude u zraku. Vratio sam se do Maye da me usmjeri i poslala me nadesno. Trĉao sam gore-dolje, traţeći. Ni traga Wallyju.

138

Onda me usmjerila ulijevo. Opet ništa od Wallyja. Ovoga puta traţila je da se vratim ulijevo i otišla je sa mnom, vodeći me oko podnoţja breţuljka. Doslovno sam bio na Wallyju kada sam ga pronašao – pomaknuo se i ja sam oznaĉio pronalazak. Nije bilo potrebe da se vraćam do Maye jer je ona stajala ondje. »To nije dobro, zar ne?«, Maya je upitala. »Veterinar je rekao da se dosad već trebala sasvim oporaviti.« »Pa... pustimo je još jedan tjedan, da vidimo hoće li joj se stanje poboljšati«, rekao je Wally. Ne znam zašto, ali bio je tuţan pa sam mu njuškom gurnuo ruku. Sljedećih tjedana nismo mnogo radili, a kada i jesmo, Wally me nastavio zbunjivati, maskirajući svoj miris tako da sam ga uspio prepoznati samo kada bi se on nalazio preda mnom. »Što znaĉi da je Ellie ostala bez dozvole? Znaĉi li to da ćeš ti ostati bez posla?«, Al je upitao jedne veĉeri. Nisam baš oboţavatelj stopala, ali dopustio sam Alu da skine cipele i nogama mi trlja trbuh, zato što mu nisu smrdjele onako strašno kao obiĉno. »Ne znaĉi, ali znaĉi da će me premjestiti u drugi odjel. Proteklih nekoliko tjedana radila sam u uredu, ali nisam ja baš za to. Vjerojatno ću zatraţiti da me vrate u ophodnju«, odgovorila je Maya. Al je potajno spustio komadić mesa na sag ispred mene. To je bio glavni razlog zašto sam za veĉerom volio leţati ispred njega. Tiho sam ga pojeo, dok me Stella ljutito pogledavala s kauĉa. »Ne ţelim da si u ophodnji. Previše je opasno.« »Alberte«, Maya je uzdahnula. »Što će biti s Ellie?« Kada sam zaĉuo svoje ime, podignuo sam glavu, ali Al mi nije dao više mesa. »Ne znam. Ne moţe više raditi, njuh joj je previše oštećen. Ţivjet će sa mnom. Je li tako, Ellie?« Mahnuo sam repom, zadovoljan naĉinom na koji je izgovorila moje ime, puna ljubavi. Nakon veĉere, odvezli smo se do mora! Sunce je zalazilo, a Maya i Al rasprostrli su pokrivaĉ izmeĊu dvaju stabala i razgovarali, dok su valovi zapljuskivali obalu. »Tako je lijepo«, rekla je Maya. Pretpostavio sam da se vjerojatno ţele igrati štapom ili loptom ili neĉim sliĉnim, ali bio sam vezan pa im ga nisam mogao otići pronaći. Bilo mi je krivo što se nemaju ĉime zabavljati.

139

Obratio sam pozornost na Ala jer se poĉeo neĉega bojati. Srce mu je poĉelo glasno udarati i ja sam osjećao njegovu nervoznu energiju dok je stalno brisao ruke u hlaĉe. »Maya, kada si se doselila ovamo... Toliko mjeseci ţelio sam ti se obratiti. Tako si lijepa.« Maya se nasmijala. »O, Ale, daj, nisam lijepa.« Nekoliko djeĉaka trĉalo je uz more i dodavalo se frizbijem. Pozorno sam ih promatrao, razmišljajući o Ethanu i glupome okretniku. Pitao sam se je li Ethan ikada vidio more i, ako jest, je li donio okretnik i bacio ga u valove, u kojima je, nadajmo se, potonuo i nikada ga više nisu pronašli. Ethan. Sjećao sam se kako me svugdje vodio sa sobom, osim u školu. Volio sam osjećaj smislenosti koji mi je davao posao, ali bilo je dana, poput ovoga, kada bih se prisjetio Ethana i to što nisam blentavi pas nedostajalo mi je više od iĉega. Al se i dalje bojao i ja sam ga znatiţeljno pogledao, jer me ta stalna uzbuna odvratila od gledanja u djeĉake. Prijeti li nam nekakva opasnost? Nisam ništa vidio, bili smo sami u ovome dijelu parka. »Ti si najdivnija ţena na svijetu«, rekao je. »Ja... Ja te volim, Maya.« Sad se i Maya poĉela bojati. Što se dogaĊa? Sjeo sam. »I ja tebe volim, Ale.« »Znam da nisam bogat, znam da nisam zgodan...« Al je rekao. »O, Boţe«, Maya je jedva izgovorila. I njezino je srce sada lupalo. »Ali ako mi dopustiš, voljet ću te cijeli ţivot.« Al se okrenuo i kleknuo. »O, Boţe, o Boţe«, rekla je Maya. »Hoćeš li se udati za mene, Maya?«, Al je upitao.

140

{ DVADESET ĈETVRTO POGLAVLJE }

ednoga dana su se Maya, Mama, sva braća i sestre, i ostali ĉlanovi obitelji našli u velikoj zgradi i tiho sjedili dok sam im ja pokazivao novi trik koji sam nauĉio: morao sam vrlo polako hodati uskom stazom izmeĊu drvenih klupica, popeti se uza stube na kojima je bio sag i mirno stajati dok Al ne izvadi nešto iz paketića koji sam nosio na leĊima. Onda su svi sjeli i divili mi se dok su Maya i Al razgovarali. Maya je bila odjevena u dugaĉku, paperjastu opravu pa sam znao da se nakon toga nećemo ići u park igrati, ali to mi nije smetalo jer su se svi ĉinili vrlo sretnima što sam tako dobro napravio trik. Mama je bila toliko sretna da je ĉak i zaplakala. Onda smo otišli u Maminu kuću, a djeca su trĉala i hranila me tortom. Nakon nekoliko mjeseci, svi smo se preselili u drugu kuću koja je imala mnogo bolje dvorište. Imala je i garaţu, ali hvala Bogu, nitko nije predloţio da ondje spavam. Al i Maya spavali su zajedno, i iako im nije smetalo kada bih im skoĉio u krevet, iskreno, nije bilo dovoljno mjesta da se dobro naspavam, a osim toga, i maĉke su dolazile pa sam na kraju nauĉio spavati na podu na Mayinoj strani kreveta, tako da mogu ustati i pratiti je ako se probudi usred noći i nekamo ode. Postupno sam shvatio da više nećemo raditi. Zakljuĉak koji mi se nametnuo bio je da smo pronašli sve koje je trebalo pronaći i da je Wallyja i Belindu sve to prestalo zanimati. MeĊutim, Maya je nastavila trĉati, a Al nam se katkad znao pridruţiti, iako nije baš mogao drţati korak s nama. Zato sam se iznenadio kada me Maya uzbuĊeno stavila u prtljaţnik i otišli smo se voziti. Bilo je kao da idemo na posao, samo što je Mayino raspoloţenje bilo drugaĉije, manje napeto. Odvela me do velike zgrade i rekla mi da je to škola. To me zbunilo, jer sam nauĉio da je škola nešto kamo Ethan odlazi – ona nije bila mjesto, nego stanje bez djeĉaka. MeĊutim, kada smo ušli u veliku, buĉnu sobu punu djece, koja su se uzbuĊeno smijala, ja sam se drţao Maye. Sjeo sam pokraj nje i promatrao djecu koja su se trudila mirno sjediti. To me podsjetilo na Ethana i Chelseju, i djecu iz našega susjedstva, uvijek punu energije. Jarko svjetlo tuklo mi je u oĉi. Neka ţena je nešto govorila, a onda su sve curice i djeĉaci zapljeskali i to me preplašilo. Mahnuo sam repom, osjećajući kako se iz djece kolektivno širi sreća.

J

141

Maya me odvela naprijed, a kada je progovorila, glas joj je bio vrlo glasan i ĉinilo se da dolazi i pokraj mene i iz straţnjega dijela prostorije. »Ovo je Ellie, ona je umirovljeni spasilaĉki pas. Kao dio našega edukativnog programa, ţeljela sam doći ovamo i ispriĉati vam kako je Ellie pomogla da se pronaĊe mnogo izgubljene djece, te vam reći što biste vi mogli uĉiniti ako se ikada izgubite«, rekla je Maya. Zijevnuo sam, pitajući se o ĉemu je ovdje rijeĉ. Nakon što smo otprilike pola sata proveli ne radeći ništa, Maya me spustila s pozornice, a djeca su se poredala pa me dolazila pogladiti u malim skupinama. Neka od njih, grlila su me ne skrivajući razdraganost, a druga su se drţala postrani, pomalo preplašena. Ţeljevši ih umiriti, ohrabrujuće sam mahao repom i jedna je djevojĉica plašljivo ispruţila ruku prema meni, a ja sam je polizao. Brzo ju je odmaknula, ciknuvši, ali više se nije bojala. Iako više nismo radili, ĉesto smo išli u školu. Katkad su djeca bila mala, a katkad uopće nisu bila djeca, nego ljudi stari kao Djed i Baka. Znali smo ići u zgrade pune kemijskih mirisa u kojima su bili ljudi koje je boljelo ili koji su tuţni i bolesni leţali u krevetu, i ostajali bismo s njima dok dio te njihove tuge ne bi nestao. Uvijek sam znao kada imamo školu jer bi Mayi ujutro duţe trebalo da se odjene. Kada nismo imali školu, odijevala se u ţurbi i katkad bi izletjela kroz vrata, a Al bi se hihotao. Onda bi i Al otišao, a ja bih ostao doma s glupim maĉkama. Iako više nisam imao kremu na nosu, Zvonĉica se nastavila motati oko mene i uvijek bi se sklupĉala uz mene kada bih spavao. Bilo mi je drago što Al nije ondje i što to ne vidi. Mene je Al jako volio, ali maĉke baš i ne. Zvonĉica se skrivala od njega, Stella mu je prilazila samo kada bi imao hranu, a Emmet bi se s vremena na vrijeme odgegao do Ala i oholo se otrljao o njega, kao da mu time što mu ostavlja maĉje dlake na hlaĉama ĉini nekakvu uslugu. Nekoliko smo godina obavljali školu, kada je Maya razbila rutinu. Bili smo u neĉemu što se nazivalo »razred«, i što je bilo manje od nekih prostorija u kojima sam bio, a puno djece koja su mi se sva ĉinila otprilike jednako stara. Ta su djeca bila vrlo mala i sjedila su na prekrivaĉima na podu. Pomalo sam im zavidio – kada sam bio kod kuće, većinu vremena provodio sam kunjajući i nisam imao onu energiju kao nekada, pa sam zakljuĉio da ako djeca pokaţu ţelju da legnem na prekrivaĉ s njima, to ću i uĉiniti. Maya je pozvala jedno dijete da istupi i ono nam se srameţljivo pridruţilo. Zvala se Alyssa i zagrlila me. Kada sam je polizao po licu, djeca su se nasmijala. MeĊutim, to još nikada nismo uĉinili – da jedno dijete doĊe do nas – i nisam bio siguran o ĉemu je rijeĉ. Ţena koja je sjedila za velikim stolom, uĉiteljica, rekla je: »Alyssa nije nikada prije vidjela Ellie, ali da nije bilo nje, Alyssa se ne bi bila rodila.« 142

Uskoro su me sva djeca dodirivala, što je bilo mnogo sliĉnije onomu što se obiĉno dogaĊalo kada smo radili školu. Djeca su katkad bila pomalo gruba, a u ovoj školi jedan me djeĉak snaţno povukao za uši, ali ja sam mu dopustio da to radi. Na kraju škole, djeca su istrĉala kroz vrata, ali djevojĉica Alyssa i uĉiteljica su ostale. Maya se ĉinila uzbuĊenom zbog neĉega pa sam s nestrpljenjem išĉekivao da vidim što će se dogoditi. A onda su u uĉionicu ušli neki muškarac i ţena, a Alyssa je potrĉala prema njima. Muškarac je bio Jakob. Otrĉao sam do njega. Sagnuo se i poĉešao me po ušima. »Kako si, Ellie! Ma, vidi kako si posijedjela!« Ţena je podignula Alyssu. »Tatica je nekada radio s Ellie, jesi li to znala?« »Jesam«, rekla je Alyssa. Maya je zagrlila Jakoba i ţenu, koja je spustila Alyssu na pod kako bi me mogla još maziti. Sjeo sam i zagledao se u Jakoba. Bio je toliko drugaĉiji nego posljednji put kada sam ga vidio. Ĉinilo mi se da je ona hladnoća koja je bila u njemu nestala. Ta djevojĉica, Alyssa, shvatio sam, bila je njegova kći, a ţena je bila njezina majka. Jakob je sada imao obitelj i bio je sretan. To je bilo drugaĉije. Sve vrijeme našega poznanstva, Jakob nikada nije bio sretan. »Drago mi je što sudjeluješ u edukativnome programu«, Jakob je rekao Mayi. »Pas poput Ellie mora raditi.« Razabrao sam svoje ime i rijeĉ »raditi«, ali nije mi se ĉinilo da u toj prostoriji postoji neodgodiva potreba da Traţim. Jakob jednostavno uvijek govori o poslu; takav je on. Bilo je jako lijepo i ugodno sjediti ondje s Jakobom i osjećati kako se iz njega širi ljubav dok promatra svoju obitelj. Spustio sam se na pod, tako sretan da sam pomislio da bih mogao malo odspavati. »Moramo te odvesti kući«, ţena je rekla Alyssi. »Moţe li i Ellie doći?« Alyssa je upitala. Svi su se nasmijali. »Ellie«, rekao je Jakob. Sjeo sam. Sagnuo se i obuhvatio mi glavu rukama. »Ti si dobar pas, Ellie. Dobar pas.« Dodir njegovih grubih ruku na mojem krznu vratio me u dane kada sam bio štene i tek uĉio svoj posao. Mahnuo sam repom, pun ljubavi prema tomu ĉovjeku. No neupitno sam bio sretan s Mayom pa sam, kada smo se pozdravili na hodniku, bez pitanja krenuo za njom, a nokti su mi kuckali o pod. »Dobar pas, Ellie«, promrmljala je Maya. »Nije li bilo zabavno vidjeti Jakoba?«

143

»Bog, Ellie!«, viknula je malena Alyssa, a njezin je glasić odzvanjao tihim hodnikom. Maya je zastala i okrenula se pa sam i ja to uĉinio. Posljednje što sam vidio bilo je kako Jakob podiţe kćer i smiješi mi se od uha do uha. Te godine uginuli su i Emmet i Stella. Maya je plakala i bila vrlo tuţna, a i Al je bio malo tuţan. Bez njih se kuća ĉinila praznom, a sada kada je ostala jedina maĉka u kući, Zvonĉica je stalno trebala moju sigurnost. Probudio bih se nekoliko puta na dan i zatekao je stisnutu uz mene ili, što me još više uznemirivalo, kako stoji i promatra me. Nisam shvaćao njezinu vezanost za mene i znao sam da moja svrha u ţivotu nije da budem zamjenska majka jednoj maĉki, ali nije mi to mnogo smetalo pa sam joj ĉak katkad dopuštao da me liţe jer mi se ĉinilo da je to ĉini sretnom. Najbolji dani bili su kada je kišilo, što se nije ĉesto dogaĊalo. Tada bi se mirisi dizali s tla onako kao kada sam bio štene. Obiĉno sam mogao predosjetiti kada su oblaci koji su se nakupljali znaĉili vlagu i to bi me podsjetilo na ĉinjenicu da je na Farmi mnogo ĉešće kišilo. Sve sam ĉešće mislio na Farmu; na Farmu i na Ethana. Iako mi je ţivot s Brzim i Sestrom, Dvorištem i Coco jako izblijedio u sjećanju, ĉinilo mi se da se katkad znam naglo probuditi jer mi se uĉinilo da sam upravo ĉuo kako su zalupila vrata Ethanova automobila i oĉekivao sam da će uskoro doći, dozivajući me. Jednoga dana kada se ĉinilo da je kiša neizbjeţna, radili smo školu – bili smo u razredu s djecom koja su sjedila na stolcima, a ne na prekrivaĉima. Odjedanput je sijevnulo i sva su djeca poskoĉila i nasmijala se, a onda su se okrenuli i promatrali strašnu oluju koja je zacrnjela nebo, a kiša je krupnim kapima udarala o zgradu. Udahnuo sam, poţeljevši da otvore prozore kako bi mirisi ušli u uĉionicu. »Djeco, smirite se«, rekla je uĉiteljica. Vrata uĉionice iznenada su se otvorila i ušli su muškarac i ţena, oboje mokri. »Izgubili smo Geoffreyja Hicksa«, rekao je muškarac. Osjetio sam napetost u njegovu glasu i pozorno se zagledao u njih. Uzbuna koja se širila iz to dvoje ljudi bila mi je poznata, osjećaj koji sam više puta susretao dok smo radio. »On ide u prvi razred«, muškarac je rekao Mayi. Djeca su poĉela razgovarati. »Tišina!«, obrecnula se uĉiteljica. »Kada je kiša poĉela, igrali su se skrivaĉa«, rekla je ţena. »Oluja je došla niotkuda. U jednome trenutku sve je bilo dobro, a u sljedećem...« Stavila je ruku preko oĉiju, koje su se iznenada napunile suzama. »Kada su svi ušli, Geoffrey nije bio s njima. Na njemu je bio red da se sakrije.« »Bi li pas mogao...«, upitao je muškarac. Maya me pogledala i ja sam još uspravnije sjeo. »Bolje da pozovete 911«, rekla je. »Ellie nije spasilaĉki pas već sedam ili osam godina.« 144

»Neće li kiša isprati miris? Zaista lije kao iz kabla«, primijetila je ţena. »Brinem se da dok doĊe neki drugi pas....« Maya se ugrizla za usnicu. »Svakako ćemo pomoći u potrazi. No svejedno morate pozvati policiju. Što mislite, kamo je mogao otići?« »Iza igrališta je šuma. Postoji ograda, ali djeca je mogu podignuti«, rekao je muškarac. »Ovo je njegov ruksak, hoće li to pomoći?«, upitala je ţena, ispruţivši platnenu torbu. Dok smo trĉali niz hodnik, osjećao sam Mayino nervozno uzbuĊenje. Zaustavili smo se pred vratima i osjećaj nemoći i poraza proširio se iz nje. »Ma vidi kako pada«, promrmljala je. »U redu. Ellie?« pribliţila je glavu mojoj. »Ellie, jesi li spremna, curo? Evo, pomiriši ovo.« Duboko sam udahnuo miris platnene torbe. Nanjušio sam maslac od kikirikija, ĉokoladu, krede i osobu. »Geoffrey, Geoffrey«, rekla je Maya. »Dobro?« Otvorila je vrata i kiša je poĉela šibati hodnik. »PronaĊi!« Istrĉao sam na kišu. Preda mnom je bio široki, mokri ploĉnik i ja sam trĉao gore-dolje, lupkajući noktima po podu. Slabašno sam osjećao mirise mnoge djece, iako ih je kiša ispirala. Maya je izišla, i trĉeći se poĉela udaljavati od škole. »Ovdje, Ellie, ovdje Traţi!« Pratili smo trag sve do ograde: ništa. Maya je bila frustrirana i preplašena i šljapkala je po mokrome tlu. Pronašli smo dio ograde koji je bio savijen, ali nisam uspio pronaći ništa na što bih mogao ukazati. »Dobro, da je ondje, namirisala bi ga, curo, je li tako? Geoffrey!«, viknula je. »Geoffrey, iziĊi, u redu je!« Pratili smo ogradu, vraćajući se do škole, drţeći se druge strane igrališta. Zaustavio se policijski automobil, svjetla su bljeskala, a Maya je otrĉala onamo i razgovarala s muškarcem koji je vozio. Nastavio sam Traţiti Geoffreyja. Iako nisam uspijevao nanjušiti baš mnogo, znao sam da ako se koncentriram, kao što su me trenirali, ako se samo usredotoĉim, da ću moći odvojiti miris torbe od ostalih mirisa; ako ne odustanem... Evo ga. Nanjušio sam nešto i okrenuo glavu. U ogradi je bila mala rupa, dvije šipke izmeĊu kojih se nijedna odrasla osoba ne bi mogla provući, ali osjećao sam Geoffreyjev miris – on se provukao ovuda. Otišao je s igrališta. Otrĉao sam do Maye i oznaĉio pronalazak. Razgovarala je s policajcem i isprva nije primijetila, ali onda se, šokirana, okrenula prema meni. »Ellie? Pokaţi mi!« Kroz kišu smo otrĉale do dviju šipki. Maya je provirila kroz malu pukotinu. »DoĊite!«, viknula je, trĉeći uz ogradu prema ulazu u školu. »Otišao je s podruĉja škole! S druge strane ograde je!«, doviknula je policajcu. Potrĉao je za nama. 145

S druge strane ograde, osjećao sam Geoffreyjev miris kod dviju šipki, a odande sam mogao pratiti u kojemu je smjeru krenuo. Da, otišao je ovuda! Miris je naglo nestao. Samo dva koraka na putu kojim je išao i izgubio sam mu svaki trag, iako je na sekundu miris bio tako snaţan »Što je?«, upitao je policajac. »Moţda je ušao u automobil«, rekla je Maya. Policajac je zastenjao. Spustio sam glavu i tada sam ga ponovo osjetio. Okrenuo sam se i miris je postao snaţniji. Voda se na ulici slijevala u potoĉiću niz rub ploĉnika, otjeĉući u odvod. Gurnuo sam njušku u procijep, ne osvrćući se na mirise koje je bujica vode donosila u odvodni kanal. Da sam ţelio, mogao sam se provući kroz procijep i ući u glasni, vlaţni odvod, ali nije bilo potrebe za tim – osjećao sam Geoffreyjev miris, bio je ispred mene, iako ga u tami nisam mogao vidjeti. Pogledao sam Mayu. »O, Boţe, on je ondje, u odvodnom kanalu!«, Maya je viknula. Policajac je upalio dţepnu svjetiljku i njome osvijetlio u kanalizacijski odvod. Svi smo ga vidjeli u istome trenutku: blijedo lice uplašenoga djeĉaĉića.

146

{ DVADESET PETO POGLAVLJE }

eoffrey! U redu je, izvući ćemo te odande!«, Maya mu je doviknula. Ne obazirući se na vodu, kleknula je na cestu, napreţući se da dopre do djeĉaka. Voda ga je odgurnula od maloga otvora i on se drţao uza zid s druge strane. Iz njegova tijela širila se prestravljenost, tako snaţna da je bila zasljepljujuća. Odmah iza Geoffreyja, crni tunel usisavao je kišnicu, uz prodorno tutnjanje. Stenjući, Maya se ugurala unutra koliko je mogla, ali nije uspjela dohvatiti djeĉaka. »Kako je dospio onamo?«, viknuo je policajac. »Usko je, sigurno se uvukao unutra prije nego što je poĉelo kišiti. Boţe, lije kao iz kabla!«, U Mayinu glasu jasno se osjećalo koliko je frustrirana. Okrugla ţeljezna ploĉa bila je ugraĊena u beton toĉno iznad Geoffreyjeve glave. Policajac je prstima prĉkao po njoj, mrmljajući: »Treba mi poluga!«, zaurlao je. Predao je dţepnu svjetiljku Mayi pa otrĉao šljapkajući kroz vodu. Geoffrey se tresao od hladnoće, a kada je pogledao u svjetlo svjetiljke, vidjelo se da mu je pogled mutan. Preko glave je povukao kapuljaĉu tanke, ţute kabanice i tako se slabašno zaštitio od hladnoće. »Drţi se, Geoffrey, dobro? Drţi se, a mi ćemo te izvući odande, u redu?« Geoffrey nije odgovorio. Zaĉula se sirena patrolnoga vozila i za manje od minute dojurilo je iza ugla, malo proklizavši kada se zaustavilo pokraj nas. Policajac je iskoĉio iz automobila i otrĉao do prtljaţnika. »Vatrogasci i hitna pomoć su na putu!«, viknuo je. »Nemamo vremena!« Maya je odgovorila. »Razina vode raste!« Policajac se vratio sa savinutim komadom ţeljeza. »Geoffrey, drţi se, nemoj se pustiti!«, Maya je viknula. Policajac je s alatom koji je donio nešto radio oko okrugle ploĉe. Kada je Maya skoĉila da vidi što on radi, ja sam išao s njom, i tako sam vidio kako je komad blata pao Geoffreyju na lice kada je policajac izbacio ţeljeznu ploĉu. Podignuo je ruku da obriše blato i dok je to ĉinio, izgubio je oslonac na zidu i pao u vodu. Na trenutak nas je pogledao, a onda ga je voda povukla u tunel. »Geoffrey!«, Maya je viknula.

G

147

Još sam bio pod naredbom Traţi, tako da nisam oklijevao nego sam se odmah bacio za njim. Ĉim sam udario o vodu, strašna sila odvukla me u tunel i ja sam zaplivao u tomu smjeru. U tunelu je bilo mraĉno i dok sam, nošen strujom, poskakivao gore-dolje, glavom sam udario u beton iznad sebe. Nisam se osvrtao ni na što od toga, usredotoĉen na Geoffreyja, koji je bio ispred mene u tami i bešumno se borio za ţivot. Njegov je miris bio slab, ali ipak prisutan, nestajao je i ponovo se pojavljivao u smrtonosnoj vodi. Bez upozorenja, izmaknulo mi se tlo pod nogama i u mrklome mraku prevrtao sam se i udarao o stijenke. Mali tunel spojio se s mnogo većim, voda je bila dublja, zvukovi glasniji. Usredotoĉio sam se na Geoffreyjev miris i snaţno zaplivao. Iako ga nisam mogao vidjeti, bio je samo nekoliko metara ispred mene. Sekundu prije nego što je potonuo, znao sam što će se dogoditi – koliko je puta Ethan napravio isto to, ĉekajući da mu se pribliţim prije nego što bi potonuo na dno ribnjaka? I, kao što sam tada uvijek znao gdje trebam traţiti djeĉaka u mraĉnim dubinama, tako sam i sada jasno osjećao gdje je Geoffrey, koji je tonuo odmah ispod mene. Zaronio sam, napreţući se, otvorenih usta, zaslijepljen i udaran mlazom vode, a onda sam ga zubima zgrabio za kapuljaĉu. Zajedno smo isplivali na površinu. Nije bilo moguće ići ni u kojemu drugome smjeru, osim onome u kojemu nas je voda nosila. Usredotoĉio sam se na to da drţim Geoffreyjevu glavu iznad vode, povlaĉeći mu kapuljaĉu. Bio je ţiv, ali prestao se batrgati. Nekakvo slabašno svjetlo koje je dolazilo iznad nas, zatreperilo je na mokrim, betonskim zidovima – tunel u kojemu smo bili bio je ĉetvrtast i širok dva metra, i nije bilo izlaza iz njega. Kako ću spasiti Geoffreyja? Svjetlo je postajalo sve jaĉe, i kako se to dogaĊalo, tako mi je u ušima poĉelo šumjeti glasno huĉanje, koje je odzvanjalo tunelom i pribliţavalo nam se. Struja je postajala sve brţa. I dalje sam ĉvrsto drţao Geoffreyjevu kapuljaĉu, osjećajući da će se nešto dogoditi. Skotrljavši se niz betonsku cijev, izbili smo na svjetlost dana i uz pljusak pali u rijeĉni brzac. Borio sam se da nas, nošene valovima, obojicu zadrţim na uzburkanoj površini. Rijeĉni nasip bio je zabetoniran, ali dok sam vukao Geoffreyja prema najbliţemu, morao sam se ponovo boriti sa strujom, koja nas je pokušavala ponovo usisati. Iscrpljen, osjećajući bolove u vratu i ĉeljusti, vukao sam Geoffreyja prema nasipu, plivajući što sam brţe mogao. Krajiĉkom oka spazio sam treptava svjetla i nizvodno od nas ugledao muškarce u kišnim kabanicama, kako trĉe prema nasipu. Voda će me odnijeti pokraj njih prije nego što uspijem odvući Geoffreyja na sigurno. Dvojica od njih skoĉila su u vodu. Bili su meĊusobno zavezani, a uţe se protezalo sve do ostalih muškaraca, koji su se uhvatili jedni za druge. Dvojica 148

muškaraca stajala su u vodi do kukova, pruţajući ruke kako bi nas uhvatili i ja sam svu snagu uloţio u to da nas usmjerim prema njihovim rukama. »Imam vas!«, viknuo je jedan od muškaraca kada smo se Geoffrey i ja zabili u njih. Zgrabio me za ogrlicu, a drugi muškarac podignuo je Geoffreyja u zrak. Uţe se napelo i svi smo se probili kroz vodu i izišli na sigurno. Kada me izvukao van, muškarac me pustio i kleknuo pokraj Geoffreyja. Pritiskali su njegovo maleno tijelo, a on je povratio smeĊu vodu, kašljući i plaĉući. Odšepao sam do Geoffreyja. Kako je njegov strah nestajao, sa sobom je povlaĉio i moj. Bit će dobro. Muškarci su strgnuli Geoffreyjevu odjeću s njega i umotali ga u deke. »Bit će sve u redu, djeĉaĉe, bit će sve u redu. Je li ovo tvoj psić? Spasila ti je ţivot.« Geoffrey nije odgovorio, ali kratko me pogledao u oĉi. »PoĊimo!«, viknuo je jedan od muškaraca pa su odnijeli Geoffreyja uzbrdo i stavili ga u kombi. Kombi je krenuo, a sirena zavijala. Legao sam u blato. Noge su mi se snaţno tresle, a onda sam i ja povratio. Oštar bol širio mi se tijelom. Bio sam tako slab da nisam više ni vidio dobro. Hladna kiša pljuštala je po meni, a ja sam samo leţao. Pokraj mene zaustavilo se policijsko vozilo i iskljuĉilo sirene. Ĉuo sam kako su se zalupila vrata. »Ellie!«, Maya je vrisnula s ceste. Podignuo sam glavu, preumoran da bih mahnuo repom. Mahnito je potrĉala i spustila se niz nasip, brišući suze. Bila je mokra do koţe, ali osjetio sam njezinu toplinu i ljubav kada me prigrlila na prsa. »Ti si dobar pas, Ellie. Spasila si Geoffreyja. Ti si tako dobar pas. O, Boţe, mislila sam da sam te izgubila, Ellie.« Noć sam proveo kod veterinara, i sljedećih nekoliko dana bio sam tako ukoĉen da sam se jedva kretao. Onda smo odradili školu, osim što su ovaj put to bili samo odrasli ljudi, otprilike Mayinih godina. Sjedili smo i svjetla su nam tukla u oĉi, dok je neki muškarac glasno govorio. Onda je došao do nas i stavio mi nekakvu smiješnu ogrlicu oko vrata, a svuda oko nas poĉela su iskakati još snaţnija svjetla, poput tihoga sijevanja – isto onako kao kada sam bio s Mamom, nakon vatre koja je ozlijedila Ethanovu nogu. Muškarac je zakvaĉio nešto i na Mayinu uniformu i svi su pljeskali. Osjećao sam kako se iz Maye šire ponos i ljubav, a kada mi je šapnula da sam dobar pas, i ja sam bio ponosan. Nedugo potom, novo raspoloţenje proširilo se kućom. Maya i Al bili su uzbuĊeni i nervozni i provodili su mnogo vremena razgovarajući za stolom. »Ako bude deĉko, zašto ga ne bismo nazvali Albert?«, upitao je Al. »To je dobro ime.« »To je odliĉno ime, dušo, ali kako ćemo ga zvati? Ti si moj Albert, moj Al.« »Moţemo ga zvati Bert.« »O, dušo.« 149

»Dobro, kako ćemo ga onda nazvati? Tvoja je obitelj toliko velika da ste već potrošili sva imena koja postoje. Ne moţemo ga nazvati Carlos, Diego, Francisco, Ricardo...« »A Angel?« »Angel? Ţeliš da se moj sin zove Angel? Mislim da moţda ne bismo davanje imena ovome djetetu trebali povjeriti ţeni koja je svoju maĉku nazvala Zvonĉica.« Maĉka, koja je spavala naslonjena na mene, nije ni glavu podignula kada su izgovorili njezino ime. Takve su vam maĉke, ne moţete dobiti njihovu pozornost, osim ako vam je one ne poţele dati. Maya se smijala. »A Charles?« »Charley? Ne, prvi šef mi se zvao Charley«, pobunio se Al. »Anthony?« »Nemaš li ti nekog roĊaka koji se zove Anthony?« »On se zove Antonio«, ispravila ga je Maya. »E, pa on mi se ne sviĊa. Ima smiješne brkove.« Kada je to ĉula, Maya se poĉela hihotati. Lupnuo sam repom kako bih im pokazao da razumijem što je tako urnebesno smiješno. »George?« »Ne.« • »Raul?« »Ne.« »Jeremy?« »Naravno da ne.« »Ethan?« Skoĉio sam, a Al i Maya iznenaĊeno su se zagledali u mene. »Ĉini se da se Ellie sviĊa,« rekao je Al. Nakrivio sam glavu i pogledao ih, nesiguran što se dogaĊa. Zvonĉica me ljutito gledala. Otrĉao sam do vrata, podignuvši nos u zrak. »Što je bilo, Ellie?« upitala je Maya. Nije bilo ni traga djeĉaku, i više nisam bio siguran jesam li dobro ĉuo. Vidio sam da su prošla neka djeca na biciklima, ali meĊu njima nije bio Ethan. Što sam mislio, da će se Ethan, poput Jakoba, iznenada ponovo pojaviti u mojemu ţivotu? Instinktivno sam znao da se takvo što neće dogoditi jednome psu. No, svejedno, ipak su izgovorili djeĉakovo ime, zar ne? Zašto bi to uĉinili? Otišao sam do Maye da me umiri, a onda uz uzdah legao. Zvonĉica je došla do mene i naslonila se na mene, a ja sam pomalo posramljeno skrenuo pogled, kako se ne bih morao suoĉiti s Alovim znalaĉkim pogledom. Nije prošlo dugo i dobili smo prinovu u kuću: Gabriellu, koja je mirisala na kiselo mlijeko i ĉinila se beskorisnijom od maĉke. Kada je prvi put donijela 150

dijete kući, Maya ju je oprezno ispruţila prema meni da je ponjušim, ali nisam bio pretjerano zadivljen. Od toga trenutka, Maya bi redovito ustajala noću, a ja bih išao s njom. Tada bi prikvaĉila Gabriellu na prsa, a ja bih joj leţao do nogu. Neobuzdana ljubav koja bi se tada širila iz Maye, uvijek bi me uljuljkala u dubok, miran san. Bolovi u kostima bili su mi poznati – jednako sam se osjećao kada sam bio Bailey i kada sam pomagao Djedu u obavljanju poslova. Vid i sluh postali su mi slabi, a i to mi je bilo poznato. Pitao sam se zna li Maya da će uskoro doći dan kada više neću biti s njima. Bilo je logiĉno da ću umrijeti, kao što su umrli Emmet i Stella, jer je to ono što se dogaĊa. Kada sam bio Toby, kada sam bio Bailey, uvijek je to bilo isto. Dok sam leţao na suncu razmišljajući o tome, shvatio sam da sam ţivot proveo kao dobar pas. Ono što sam nauĉio od prve Majke, odvelo me k Ethanu, a ono što sam nauĉio od Ethana, omogućilo mi je da zaronim u one mraĉne vode i pronaĊem Geoffreyja. Putem me Jakob nauĉio Traţi i Pokaţi, pa sam pomogao spasiti ţivote mnogih ljudi. Sigurno sam se zato, kada sam napustio Ethana, ponovo rodio kao Ellie – sve što sam ikada uĉinio, sve što sam ikada nauĉio, vodilo je do toga da budem dobar pas koji će spašavati ljude. To nije bilo onako zabavno poput biti blentavi pas, ali sada sam znao zašto su me ta stvorenja, ta ljudska bića, od prvoga trenutka toliko opĉinjavala. Zato što je moja sudbina isprepletena s njihovom. Posebno Ethan – to je bila povezanost kakva se dogaĊa jedanput u ţivotu. Sada kada sam ispunio svoju svrhu, bio sam siguran da sam na kraju, da se nakon ovoga više neću ponovo roditi i bio sam pomiren s tim. Ma koliko je divno biti štene, ne bih taj osjećaj ţelio dijeliti ni s kim osim s djeĉakom. Maya i Al imali su malenu Gabriellu koja je dobivala svu njihovu pozornost, zbog ĉega sam ja nekako u obitelji prešao u drugi plan. Osim, naravno, za Zvonĉicu, koja je smatrala da sam upravo ja obitelj. Na trenutak sam se zapitao vraćaju li se i maĉke nakon smrti, ali onda sam odbacio tu pomisao zato što, koliko sam ja imao priliku vidjeti, maĉke nemaju svrhu. Na moju sramotu, poĉeo sam imati probleme s kontroliranjem fizioloških potreba, tako da mi se sve ĉešće i ĉešće dogaĊalo da sam ostavljao nered u kući. Što je bilo još gore, i Gabriella je imala isti problem pa su u kanti za smeće ĉesto bili i moj i njezin izmet. Al me nekoliko puta stavio na prednje sjedalo i odvezao veterinaru, koji me mazio po cijelome tijelu, a ja sam stenjao od uţitka. »Ti si dobar pas, samo stariš«, rekao je Al. Mahnuo sam repom kada sam ĉuo da sam dobar pas. Maya je imala pune ruke posla oko Gabrielle pa smo sve ĉešće Al i ja bili sami, što mi nije smetalo. Osjećao sam njegovu blagu privrţenost svaki put kada bi mi pomogao da ustanem kako bismo se mogli ići voziti. 151

Jednoga dana Al me morao iznijeti u dvorište kako bih obavio nuţdu i tada sam osjetio kako se oštro u njemu prolomila tuga kada je prihvatio što to znaĉi. Umirujuće sam ga polizao po licu i stavio mu glavu u krilo kada je sjeo i poĉeo plakati. Kada je Maya došla kući, iznijela je bebu i svi smo zajedno sjedili. »Bila si tako dobar pas, Ellie,« Maya je neprestano ponavljala. »Ti si junakinja. Spasila si mnoge ţivote. Spasila si onoga djeĉaĉića Geoffreyja.« Došla je susjeda i podignula Gabriellu. Maya se s ljubavlju nagnula iznad djeteta, šapćući joj nešto na uho. »Pa-pa, Ellie«, rekla je Gabriella. Ispruţila je ruku i gospoĊa se sagnula kako bih je mogao polizati. »Reci pa-pa«, rekla je ţena. »Pa-pa«, Gabriella je ponovo pozdravila. GospoĊa ju je odvela u kuću. »Ale, ovo je preteško«, Maya je uzdahnula. »Znam. Ako ţeliš, ja ću to uĉiniti umjesto tebe«, rekao je Al. »Ne, ne. Moram biti ondje za Ellie.« Al me oprezno podignuo i odnio u automobil. Maya je sjela na straţnje sjedalo sa mnom. Znao sam kamo idemo. Stenjući od bolova, srušio sam se na sjedalo i stavio glavu Mayi u krilo. Znao sam kamo idemo i radovao sam se miru koji će mi to donijeti. Maya me mazila po glavi i ja sam zatvorio oĉi. Pitao sam se postoji li nešto što bih ţelio uĉiniti još jedanput: Traţiti? Plivati u moru? Gurnuti glavu kroz prozor automobila? Sve su to bile divne stvari, ali sve sam ih već uĉinio i to je bilo dovoljno. Kada su me stavili na poznati ĉeliĉni stol, mahnuo sam repom. Maya je plakala, neprestano šapćući: »ti si dobar pas«. Njezine rijeĉi i ljubav koju je osjećala prema meni, ponio sam sa sobom kada sam osjetio sićušan ubod u vrat i kada me otplavilo predivno toplo more.

152

{ DVADESET ŠESTO POGLAVLJE }

oja nova majka imala je veliku, crnu njušku i topao, ruţiĉast jezik. Kada sam shvatio da se sve opet ponavlja, tupo sam se zagledao u nju. To mi se nije ĉinilo mogućim, ne nakon što sam bio Ellie. Imao sam osmero braće i sestara, svi su bili crni, zdravi i jako zaigrani. No ja sam uglavnom više volio udaljiti se od njih i razmišljati o tome zašto sam ponovo štene. To nije imalo smisla. Shvaćao sam da nikada ne bih bio s Ethanom da kao Toby nisam nauĉio otvoriti vrata i da nakon dana provedenih u propustu nisam znao da s druge strane ograde nema niĉega ĉega bih se trebao bojati. S Ethanom sam nauĉio što su ljubav i prijateljstvo i osjećao sam se kao da zaista ispunjavam svrhu svojega postojanja već i samim time što sam ga pratio u njegovim dnevnim pustolovinama. No Ethan me nauĉio i kako spašavati iz ribnjaka. Zbog toga sam, kada sam bio Ellie i kada sam nauĉio Traţiti i Pokazati, mogao spasiti djeĉaĉića iz tunela punog vode. Ne bih bio tako dobar u svojemu poslu da prije toga nisam bio Ethanov pas – Jakobova hladna udaljenost bila bi mi neshvatljiva i bolna. Ali što sada? Što bi se sada moglo dogoditi da opravda to što sam se ponovo rodio kao štene? Bili smo u dobro odrţavanoj štenari, koja je imala betonski pod. Dva puta na dan dolazio je muškarac, koji bi je oĉistio, a nas bi iznio u dvorište da se igramo na travi. I drugi muškarci i ţene provodili su vrijeme s nama, podiţući nas i gledajući nam šape. Iako sam osjećao njihovu radost, ni iz koga od njih nije zraĉila ona posebna ljubav koju sam dijelio s Ethanom, Mayom i Alom. »Ĉestitam, Pukovniĉe, imate dobro leglo«, rekao je jedan od njih, podignuvši me u zrak. »Lijepo ćete zaraditi.« »Zabrinut sam za ovoga kojega drţite u rukama«, ubacio se neki drugi muškarac. Mirisao je na dim, a naĉin na koji je moja nova majka reagirala na njega kada je ušao u štenaru dao mi je do znanja da je on njezin vlasnik. »Ĉini se da nema baš mnogo energije.« »Je li ga pregledao veterinar?« Muškarac me okrenuo i palĉevima mi podignuo usne kako bi mi vidio zube. Pasivno sam leţao i pustio ga da to ĉini; samo sam ţelio da me puste na miru.

M

153

»Ĉini se da je sve u redu. Samo ode od drugih i spava«, odgovorio je ĉovjek kojega su zvali Pukovnik. »Pa, ne mogu svi biti prvaci«, rekao je prvi ĉovjek i spustio me na pod. Osjećao sam Pukovnikov jad dok me promatrao kako odlazim. Nisam znao u ĉemu sam to mogao pogriješiti, ali pretpostavljao sam da ionako neću dugo ovdje ostati. Ako me prethodno iskustvo iĉemu nauĉilo, to je da se ljudima koji imaju leglo pasa ti psi sviĊaju, ali ne dovoljno da ih zadrţe. MeĊutim, bio sam u krivu. Nakon nekoliko tjedana, većinu moje braće i sestara odveli su neki ljudi, ostalo nas je samo troje. Osjećao sam tuţnu pomirenost sa sudbinom moje nove majke, koja nas je prestala hraniti, ali još je osjećajno spuštala nos kada bi joj se netko od nas pribliţio da joj poliţe lice. Oĉito je već prolazila kroz to. Sljedećih nekoliko dana dolazili su ljudi i igrali se s nama. Stavili bi nas u jastuĉnicu, mahali kljuĉevima pred nama i bacali nam lopticu pred nosom, da vide što ćemo uĉiniti. Ništa od toga nije mi se ĉinilo racionalnim ponašanjem u blizini štenaca, ali svi su izgledali vrlo ozbiljno u vezi sa svim tim. »Mnogo novca za tako sitnog štenca«, muškarac je rekao Pukovniku. »Otac je dva puta bio drţavni prvak u lovu, majka je šest godina zaredom sudjelovala na drţavnome prvenstvu, a pobijedila je dvaput. Mislim da ćete dobiti ono za što ste platili«, rekao je Pukovnik. Rukovali su se i onda smo ostali samo moja Majka i sestra koju sam nazvao Skoĉka zato što je stalno skakala po meni, kao da ja ne znam da će to uĉiniti. Kada joj je drugi brat otišao, Skoĉka je nemilice skakala po meni i morao sam se hrvati s njom u samoobrani. Pukovnik je primijetio taj moj aktivniji odnos i osjetio sam kako se iz njega širi nešto nalik na olakšanje. Skoĉku je odvela ţena koja je mirisala na konje i ostao sam sasvim sam, što mi je, moram priznati, najviše odgovaralo. »Izgleda da moram spustiti cijenu«, pukovnik je primijetio nekoliko dana poslije. »Šteta.« Nisam ni podignuo glavu ili otrĉao do njega da ga pokušam uvjeriti da ne bude razoĉaran u mene, što je oĉito bio. Zapravo, bio sam utuĉen. Nikako nisam mogao shvatiti što mi se dogaĊa, zašto sam ponovo štene. Pomisao na školovanje, na uĉenje Traži s nekim tko nije bio Maya ili Jakob, na to da moram ţivjeti još jedan ţivot, jednostavno me ubijala. Osjećao sam se kao loš pas. Nisam trĉao do ograde kada su ljudi dolazili u posjet, ĉak ni onda kada su imali djecu – ni to više nisam ţelio. Ethan je bio jedino dijete koje će me ikada zanimati. »Što je njemu, je li bolestan?«, jednoga dana ĉuo sam da neki muškarac pita. »Nije. Samo više voli biti sam«, odgovorio je Pukovnik. 154

Muškarac je ušao u štenaru i podignuo me. Imao je svijetloplave oĉi i dobrohotno me promatrao. »Ti si samo jedan mekan momak, je li u tome stvar?«, upitao me. Osjetio sam odreĊenu gorljivost u njemu i nekako znao da ću toga dana s njim otići iz štenare. Otišao sam do svoje nove majke i liznuo je po licu u znak pozdrava. Ĉini se da je i ona znala da odlazim jer me pomazila njuškom. »Dat ću vam dvjesto pedeset«, rekao je muškarac plavih oĉiju. Osjetio sam da se Pukovnik neugodno iznenadio. »Što? Gospodine, linija iz koje potjeĉe ovaj pas...« »Da, proĉitao sam oglas. Gledajte, to je za moju djevojku. Ona ga neće voditi u lov, nego samo ţeli psa. Rekli ste da ćemo se nagoditi. E, sad, moram zakljuĉiti da ako imate tromjeseĉnoga štenca, a ţivite od uzgoja pasa, postoji neki razlog zašto ljudi ovoga ne ţele. Mislim da ga ni vi ne ţelite. Dakle, mogu otići u trgovinu kućnim ljubimcima i kupiti labradora za moţda sto, sto pedeset dolara. Zakljuĉio sam, ovaj ima sve papire i pedigre, ponudit ću 250 dolara. Stoji li još netko u redu da kupi ovoga psa? Ne bih rekao.« Nešto poslije, muškarac me stavio u svoj automobil. Rukovao se s Pukovnikom, koji me pustio da odem ni ne potapšavši me po glavi. Muškarac je Pukovniku dao nekakav mali papir. »Ako ikada budete traţili dobru ponudu za luksuzni automobil, nazovite me«, vedro je rekao. Odmjerio sam svojega novog vlasnika. Svidjelo mi se što me pustio da budem pas koji se vozi na prednjemu sjedalu, ali kada me pogledao iz njega se nisu širili nikakvi osjećaji, nikakva naklonost, nego samo ravnodušnost. Uskoro sam doznao zašto: neću ţivjeti s muškarcem, koji se, doznao sam, zvao Derek. Moj novi dom dijelit ću sa ţenom koja se zvala Wendi i koja je poĉela vrištati i skakati kada me Derek donio u kuću. Wendi i Derek odmah su se poĉeli hrvati, pa sam ja istraţivao stan u kojemu ću odsad ţivjeti. Odjeća i cipele bili su razbacani posvuda, a na niskome stoliću ispred kauĉa bile su kutije s ĉije je unutrašnje strane bila zalijepljena hrana. Sve sam ih polizao tako da su se sjajile. Iz Dereka nije zraĉila nikakva posebna naklonost ni prema Wendi, iako ju je zagrlio kada je izlazio iz stana. Svaki put kada bi Al odlazio iz kuće, od nagle navale ljubavi koju je osjećao prema Mayi, uvijek bih poĉeo mahati repom. Ali ovaj ĉovjek uopće nije bio takav. Wendina ljubav prema meni bila je trenutaĉna, ali zbunjujuća, klupko emocija koje nisam razumio. Sljedećih nekoliko dana zvala me razliĉitim imenima: Medo-Pooh, Google, Snoopdog, Leno i Pistać. Onda sam ponovo bio Medo-Pooh, iako se ubrzo ipak odluĉila za Medu i razliĉite inaĉice toga imena: Medo-Boo, Medo-Medo, Medo-Štedo, Mazimedo i Ĉudesni Medo. Grlila bi me i ljubila po cijelome tijelu, i stiskala kao da me se ne moţe zasititi, a onda bi zazvonio telefon i spustila bi me na pod da se ode javiti. 155

Svakoga jutra, Wendi bi prekapala po svojim stvarima, sva u panici, govoreći: »Kasnim! Kasnim!« Zalupila bi vratima i izletjela iz stana, a ja bih cijeli dan ostao sam kod kuće, dosaĊujući se do iznemoglosti. Stavila je novine na pod, ali nisam se mogao sjetiti trebam li piškiti po njima ili ih izbjegavati pa sam malo radio jedno, a malo drugo. Zubi su me tako boljeli da mi je curila slina pa sam proţvakao nekoliko cipela. Kada je to vidjela, Wendi je poludjela i poĉela vrištati. Katkad bi me zaboravila nahraniti i tada nisam imao izbora – morao sam raskopati vreću za smeće i pronaći nešto jestivo. I to je izazvalo vrištanje. Koliko se meni ĉinilo, ţivot s Wendi nije imao nikakvog smisla. Nismo trenirali, nismo ĉak ni ĉesto šetali zajedno; noću bi otvorila vrata i pustila me da trĉim po dvorištu, ali danju to gotovo nikada nije ĉinila, a kada i jest, iz nje se širio nekakav neobiĉan strah, kao da se skrivamo, kao da radimo nešto što ne smijemo. Postao sam tako frustriran, toliko pun nepotrošene energije, da bih poĉeo lajati, katkad satima bez prestanka, a zvuk mojega laveţa odbijao bi se o zidove i vraćao do mene. Jednoga dana netko je glasno pokucao na vrata. »Medo! DoĊi!«, Wendi je zasiktala. Zakljuĉala me u svoju spavaću sobu, ali ĉuo sam kako neki muškarac razgovara s njom. Zvuĉao je ljutito. »Ne smijete imati psa! To piše u ugovoru o najmu!« Kada sam ĉuo da spominje nešto u vezi sa psom, nakrivio sam glavu, pitajući se je li to razlog muškarĉeva gnjeva. Koliko sam znao, nisam napravio ništa što ne smijem, ali na ovome ludome mjestu sva su pravila bila drugaĉija, pa tko zna. Sljedeći put kada je Wendi išla na posao, promijenila je dnevnu rutinu, pozvavši me da doĊem do nje i rekavši mi da sjednem. Nije se ĉinila nimalo zadivljenom što znam sjesti na komandu, a da me nitko nije tomu nauĉio. »Gledaj Medo-Medo, ne smiješ lajati dok me nema, dobro? Imat ću problema sa susjedima. Nema lajanja, u redu?« Osjetio sam da su njezini osjećaji prošarani tugom i pitao se o ĉemu je rijeĉ. Moţda se i ona dosaĊuje cijeli dan. Zašto me ne vodi sa sobom, ja se volim voziti u automobilu! Cijelo poslijepodne lajanjem sam izbacivao nakupljenu energiju, ali nisam saţvakao nijednu cipelu. Sutra ili tako nekako, Wendi je jednom rukom otvorila vrata, a drugom izvukla komad papira zakvaĉen za njihov vanjski dio. Otrĉao sam do nje, mjehura toliko punog da je prijetio da će puknuti, ali nije me pustila van. Umjesto toga, pogledala je papir i poĉela ljutito vikati. Nisam imao drugoga izbora nego da ĉuĉnem na kuhinjski pod, a ona me udarila otvorenim dlanom i onda otvorila vrata. »Evo, moţeš slobodno izići, ionako svi znaju da si ovdje«, promrmljala je. Dovršio sam što sam imao na dvorištu. Bilo mi je ţao što sam napravio nered u kuhinji, ali jednostavno nisam imao izbora. 156

Sutradan je Wendi dokasna spavala, a onda smo ušli u automobil i dugo, dugo se vozili. Zbog svih stvari koje su bile natrpane na prednjemu sjedalu, ali otvorila mi je prozor kako bih mogao gurnuti njušku kroz njega. Zaustavili smo se na prilazu ispred male kuće u ĉijem je dvorištu bilo parkirano nekoliko vozila. Prema njihovu mirisu zakljuĉio sam da ih dugo nitko nije vozio. Pomokrio sam se po jednome od njih. Vrata je otvorila neka starija ţena. »Zdravo, Mama«, Wendi ju je pozdravila. »Je li to on? Golem je. Rekla si da je štene.« »Pa, nazvala sam ga Medo, što si mislila kolik će biti?« »Ovo neće ići.« »Mama! Nemam izbora! Dobila sam obavijest o deloţaciji!« Wendi je ljutito vikala. »Pa kog si vraga uopće mislila?« »Darovao mi ga je Derek! Što sam trebala uĉiniti? Vratiti ga?« »Zašto ti je nabavio psa kada ne smiješ imati pse u stanu?« »Zato što sam mu rekla da ţelim da to uĉini, Mama, dobro? Jesi li zadovoljna? Rekla sam da ţelim psa. O, Boţe.« Osjećaji koje su te dvije ţene gajile jedna prema drugoj bili su tako sloţeni da ih ja nikako nisam mogao shvatiti. Prespavali smo u toj maloj kući, oboje pomalo prestrašeni: kada se spustila noć, u kuću je došao muškarac koji se zove Victor i koji je bio toliko pun bijesa, da se sve ĉinilo opasnim i suludim. Dok smo Wendi i ja spavali u uskome krevetu u natrpanoj straţnjoj sobi, Victor je urlao u drugome dijelu kuće. »Ne ţelim psa ovdje!« »E, pa kuća je moja i uĉinit ću što hoću!« »Što ćemo sa psom?« »Kakvo je to glupo pitanje, što ljudi inaĉe rade sa psima?« »Lisa, zaĉepi, samo zaĉepi.« »Sve će biti u redu, Medo-Boo. Neću dopustiti da ti se išta dogodi«, Wendi mi je šapnula. Bila je tako tuţna da sam je umirujuće liznuo po ruci, ali to ju je samo rasplakalo. Sutra ujutro, dvije su ţene stajale pokraj automobila i razgovarale. Ponjušio sam rub vrata, ĉekajući da me puste unutra. Što prije odemo odavde, to bolje. »Boţe, Mama, kako ga moţeš podnositi«, rekla je Wendi. »Nije on tako loš. Bolji je od tvojega oca.« »O, ne poĉinji s tim.« Neko vrijeme su šutke stajale. Ponjušio sam zrak – u njemu se osjećao kiselkasti vonj smeća poslaganoga uz kuću; smeća koje je, da budem iskren, 157

predivno mirisalo. Ne bih imao ništa protiv da jednoga dana malo prekopam po. njemu. »Pa, nazovi me kad stigneš kući«, starija ţena je naposljetku rekla. »Hoću, Mama. Ĉuvaj mi Medu.« »Da.« Ţena je stavila cigaretu u usta i zapalila je, ţestoko ispuhujući dim. Wendi je kleknula pokraj mene, a njezina je tuga bila toliko snaţna i poznata, da sam znao što slijedi. Pogladila me po glavi i rekla mi da sam dobar pas, a onda je otvorila vrata automobila i sjela unutra, ne puštajući me da uĊem. Nimalo iznenaĊen, promatrao sam kako automobil odlazi, iako uopće nisam bio siguran što sam uĉinio. Ako sam tako dobar pas, zašto me moja vlasnica napušta? »I što sada?«, promrmljala je ţena koja je stajala pokraj mene, otpuhujući dim cigarete.

158

{ DVADESET SEDMO POGLAVLJE }

ijekom sljedećih nekoliko tjedana, nauĉio sam se kloniti Victora. Većinu vremena to je bilo lako jer sam bio zavezan za stup u straţnjemu dvorištu, a Victor mi se nije pribliţavao. No ĉesto bih ga vidio kako sjedi uz kuhinjski prozor, puši i pije. Katkad bi se po noći otišao pomokriti u dvorište, i jedino bi mi se tada obraćao. »Š’a ti gledaš, pseto?«, viknuo bi. U njegovu smijehu nikada nije bilo radosti. Dani su postajali topliji pa sam iskopao zemlju izmeĊu uleknute dvorišne ograde i nekakvoga stroja koji je stajao na suncu. »Pas mi je zasuo zemlju po snowmobileu!« Victor se zaderao kada je vidio što sam uĉinio. »Pa ta stvar ne radi već dvije godine!«, takoĊer viĉući, odvratila je ţena, Lisa. Ĉesto su vikali jedno na drugo. Malo su me podsjećali na ono kada su se Mama i Tata znali naljutiti pa vikati, osim što se u ovoj kući katkad zaĉuo mukli udarac i bolan uzvik, praćen zvukom udaranja boca koje bi onda pale na pod. Iza istrunule drvene ograde ţivjela je jedna ljubazna gospoĊa, koja je s vremenom poĉela dolaziti do mene i obraćati mi se kroz procijepe i rupe u daskama. »Tako drag psić, imaš li vode danas?«, šapnula je prvoga zaista vrućeg jutra. Otišla je i ubrzo se vratila s vrĉem iz kojega je u moju prljavu zdjelicu ulila hladnu vodu. Zahvalno sam je popio pa polizao tanku, drhtavu ruku koju je pruţila kroz rupu u ogradi. Muhe koje su oblijetale oko mojega izmeta, slijetale su mi na njušku i oĉi, što me pomalo izluĊivalo, ali uglavnom mi nije smetalo što leţim u dvorištu jer mi je glavno bilo da ne budem blizu Victora. Bojao sam ga se; zloba kojom je zraĉio predstavljala je pravu opasnost. Podsjetio me na Todda i onoga ĉovjeka s pištoljem koji je ozlijedio Jakoba. Ugrizao sam ih obojicu, znaĉi li to da ću jednoga dana ugristi i Victora? Jednostavno nisam mogao vjerovati da je smisao mojega ţivota da napadam ljude. To mi je bilo neprihvatljivo i bila mi je muka od same pomisli na to. Kada Victor nije bio kod kuće, lajao bih, a Lisa bi izišla, nahranila me i nakratko pustila s lanca, ali nikada nisam lajao kada je on bio u kući. GospoĊa s druge strane ograde donosila mi je komadiće mesa, koje je gurala kroz rupu. Kada bih uhvatio meso dok je letjelo po zraku, oduševljeno bi se nasmijala, kao da sam napravio neki nevjerojatan trik. Ĉinilo se da je moja

T

159

jedina svrha bilo da unesem malo radosti u ţivot tajanstvene ţene ĉije lice nisam baš najbolje vidio. »To je sramota, prava sramota. Ne mogu to raditi ţivotinji. Nazvat ću nekoga«, govorila bi. Osjećao sam koliko joj je stalo do mene, iako mi je to bilo ĉudno, budući da nikada nije dolazila u dvorište da se igramo. Jednoga dana, na prilaz je skrenuo nekakav kombi i iz njega je izišla ţena odjevena onako kako se Maya odijevala pa sam znao da je policajka. Na trenutak mi se uĉinilo da je došla po mene da Traţimo, zato što je stajala na vratima straţnjega dvorišta i promatrala me, zapisujući nešto. No to nije imalo nikakvoga smisla pa sam, kada je Lisa izišla, drţeći ruke na bokovima, legao. Policajka je Lisi dala komad papira. »Tom psu ništa ne fali!« Lisa je bijesno viknula na nju. Osjećao sam da iza mene, s druge strane ograde, stoji ona starica. Tiho je disala dok je Lisa bjesnjela. Te noći Victor je urlao o meni više nego inaĉe, rijeĉ »pas« ĉula se svakih nekoliko sekundi. »Zašto jednostavno ne upucamo prokletu dţukelu?«, viknuo je. »Pedeset dolara? Zbog ĉega? Ništa nismo napravili!« Ĉuo sam kako je nešto tresnulo u kući i zbog te silovite buke stisnuo sam se od straha. »Moramo nabaviti dulji lanac i poĉistiti govna u dvorištu. Proĉitaj kaznu«, Lisa je odvratila viĉući. »Ne moram ja ĉitati nikakvu kaznu! Ne mogu nas natjerati ni na što! Ovo je naše vlasništvo!« Te noći, kada je Victor izišao na dvorište da se pomokri, ispruţio je ruku da se nasloni na kuću, ali je promašio zid i pao na pod. »Šta ti buljiš, glupa dţukelo«, promrmljao je. »Pobrinut ću se ja sutra za tebe. Neću platit’ pedeset dolara.« Stisnuo sam se uz ogradu, ne usuĊujući se ni pogledati u njega. Sutradan sam bio zaokupljen leptirom koji mi je lepršao oko glave pa sam se preplašio kada se Victor iznenada pojavio ispred mene. »Idemo se voziti?« Victor je zagugutao. Nisam mahnuo repom kada sam ĉuo te rijeĉi. Iz nekog razloga, umjesto kao uţitak, zvuĉale su kao prijetnja. Ne, pomislio sam, Ne želim se ići voziti s tobom. »Bit će zabavno. Vidjet ćeš svijet«, rekao je, a smijeh mu se pretvorio u kašalj koji ga je natjerao da se okrene i pljune na tlo. Otkvaĉio mi je lanac sa stupa i odveo me do svojega automobila, povukavši me prema straţnjemu dijelu, nakon što sam se zaustavio ispred vrata. »Upadaj«, rekao je. Osjećao sam njegovo išĉekivanje i ĉekao naredbu koju razumijem. »Dobro«, rekao je. Sagnuo se i zgrabio me za koţu na vratu i iznad repa. Kratko me zaboljelo dok me podizao, a onda sam se našao u prtljaţniku, kliţući se po nekakvim masnim 160

papirima. Otkvaĉio mi je povodac i stavio ga ispred mene. Vrata su se zatvorila i bio sam u gotovo potpunome mraku. Leţao sam na nekakvim smrdljivim, masnim krpama, koje su me podsjećale na noć u kojoj je izbio poţar, kada je Ethan ozlijedio noge, i na nekakvome hladnom, metalnom alatu, tako da mi i nije baš bilo udobno. Nije bilo teško zakljuĉiti da je jedan od tih alata pištolj. Pokušavao sam se okrenuti od njega i praviti se da ne osjećam oštre mirise. Leţao sam polusklupĉano, noktiju izbaĉenih u oĉajniĉkome pokušaju da ne kliţem s jedne strane uskoga prtljaţnika, dok je automobil poskakivao i ljuljao se. To je bila najneobiĉnija voţnja automobilom koju sam doţivio i jedina koja mi nije bila zabavna. Ipak, voţnja automobilom uvijek je završavala nekim novim mjestom, a njih je uvijek zabavno istraţivati. Moţda ondje bude drugih pasa, ili ću moţda opet ţivjeti s Wendi. Skuĉeni, mraĉni prostor uskoro je postao popriliĉno topao i to me podsjetilo na sobu u koju su me stavili sa Šiljkom, još dok sam se zvao Toby, kada su me odveli od Señore. Već se dugo nisam prisjetio toga strašnoga trenutka. Toliko se toga dogodilo odonda. Sada sam sasvim drugi pas, dobar pas koji spašava ljude. Nakon duge, grozne voţnje u prtljaţniku, automobil je poĉeo vibrirati i zveĉati i podignuo se gust, zagušujuć oblak prašine. Kihnuo sam, tresući glavom. Onda se automobil naglo zaustavio, a ja sam odletio u boĉnu stranu prtljaţnika. MeĊutim, motor se nije iskljuĉio, nego smo neko vrijeme ostali tako stajati. Ĉudno, ali ĉim smo stali, osjetio sam Victorovu prisutnost s druge strane prtljaţnika. Jasno sam osjećao da pokušava donijeti odluku u vezi s neĉim, osjećala se njegova neodluĉnost. Onda je oštro izgovorio nešto, promrmljao neku rijeĉ, i zaĉuo sam kako se otvaraju vozaĉeva vrata. Victorovi koraci škripali su po šljunku kada je došao do mene, koji sam skutreno leţao. Nanjušio sam ga prije nego što je otvorio prtljaţnik, a hladni zrak ispunio prostor u kojemu sam bio. Zagledao se u mene. Pogledao sam ga trepćući, a onda skrenuo pogled kako ne bi pomislio da ga izazivam. »U redu.« Pruţio je ruku i uhvatio me za ogrlicu. Oĉekivao sam da će mi staviti uzicu pa sam se iznenadio kada je i ogrlica pala na pod prtljaţnika, a ostao je samo osjećaj da je još imam oko vrata, samo laganu poput zraka. »Hajde, odlazi odavde.« Kad sam ustao, osjetio sam grĉeve u nogama. Prepoznao sam pokret rukom koji je napravio i iskoĉio iz automobila, nezgodno doskoĉivši. Bili smo na zemljanome puteljku, a s obiju strana njihala se dugaĉka, zelena trava. Pijesak s

161

ceste ispunio mi je nosnice i obloţio jezik. Podignuo sam nogu i pogledao ga. Što sada? Victor se vratio u automobil, a motor je glasno zazveĉao. Zbunjeno sam ga gledao dok je gumama rovao po zemlji, a kamenĉići su letjeli na sve strane. Okrenuo je automobil, a onda je spustio prozor. »Ĉinim ti uslugu. Slobodan si. Idi lovit’ zeĉeve ili nešto.« Nacerio se i otišao, a iza automobila podignuo se velik oblak prašine. Potpuno zbunjen, promatrao sam ga kako odlazi. Kakva je ovo igra? Oklijevajući, pošao sam za njim, bez poteškoća prateći prašinu u zraku. Mnoge godine Traţenja nauĉile su me da ću brzo izgubiti miris – Victor sigurno vrlo brzo vozi. Neustrašivo sam ubrzao, ne prateći više oblak prašine, nego mirise koji su se širili iz straţnjega dijela njegova automobila, gdje sam proveo tako mnogo vremena. Uspio sam ga pratiti kada je skrenuo na poploĉanu cestu, ali kada me sljedeće skretanje odvelo na autoput, na kojemu automobili jure nevjerojatnim brzinama, znao sam da sam ga izgubio. Toliko je automobila fijukalo pokraj mene, a svi su mirisali sliĉno (iako ne isto) kao Victorov. Bilo je nemoguće odabrati jedan miris koji bi mi bio polazište za Traţi. Autoput je bio zastrašujuć. Okrenuo sam se od njega i vratio u smjeru iz kojega sam došao. Budući da nisam znao što drugo uĉiniti, vratio sam se po tragu mirisa koji je ostao za mnom, a koji se slabašno osjećao na kasnoposlijepodnevnome povjetarcu. No kada sam došao do zemljanog puta, prošao sam ga i besciljno hodao ploĉnikom. Sjetio sam se kako sam se, kada sam drugi put bio štene i kada sam pobjegao iz štenare, posluţio trikom koji me moja prva majka nauĉila. Tada mi se neometano trĉanje na otvorenome ĉinilo tako pustolovnim, bio sam tako slobodan i pun ţivota. A onda me pronašao onaj ĉovjek i nazvao me Momĉe, pa je došla Mama i odvela me k Ethanu. Ovo uopće nije bilo nalik na to. Nisam se osjećao slobodnim, nisam bio pun ţivota. Osjećao sam se krivim i bio tuţan. Nisam imao svrhu, nisam znao kamo idem. Odavde se neću uspjeti vratiti kući. Sada je bilo isto kao kada se Pukovnik okrenuo od mene, onoga dana kada me Derek odveo da ţivim s Wendi – iako iz njega nisu zraĉili nikakvi osjećaji, to je svejedno bio oproštaj. Victor je napravio istu stvar, samo što me nije predao nikome. Od prašine i vrućine poĉeo sam dahtati, a od ţeĊi su me svrbjela usta. Kada sam osjetio slabašan miris vode, bilo je najprirodnije da se okrenem i odem u tome smjeru, siĊem s ceste i krenem se probijati kroz visoku travu koja se povijala na vjetru. Miris vode postajao je sve snaţniji, sve primamljiviji, vukao me kroz redove stabala pa niz strmi nasip do neke rijeke. Ušao sam u nju do prsa, grizući je, lapćući. Osjećao sam se divno. 162

Sada kada mi silna ţeĊ više nije bila jedina briga, dopustio sam si da malo otvorim ĉula okolini. Rijeka mi je punila nozdrve prekrasnim, vlaţnim mirisom, a osim klokotanja vode, slabašno se ĉulo i bijesno gakanje gusaka koje su se prepirale oko tko zna kakve izmišljene grozote. Polagano sam hodao uz nasip, a šape su mi propadale u mekano tlo. A onda mi je odjedanput sinulo, stresavši me poput munje, tako snaţno da sam od iznenaĊenja podignuo glavu i širom otvorio oĉi. Znao sam gdje sam.

163

{ DVADESET OSMO POGLAVLJE }

rije mnogo, mnogo godina, stajao sam na obali iste te rijeke, moţda ĉak na istome mjestu, kada smo Ethan i ja otišli u onu dugu šetnju nakon što nas je ostavila ona glupa kobila Plamenka. Nepogrešivo sam prepoznao miris – sve one godine Traţenja nauĉile su me raspoznavati mirise, kategorizirati ih i spremiti u sjećanju, tako da sam se sada mogao odmah sjetiti ovoga mjesta. Pomoglo je i to što je bilo ljeto, isto doba godine, i što sam bio mlad i tako oštroga njuha. Nikako nisam mogao pojmiti kako je Victor mogao znati za to, ni što je znaĉilo to što me oslobodio kako bih pronašao ovo mjesto. Nisam shvaćao što ţeli da uĉinim. U nedostatku neke bolje ideje, okrenuo sam nizvodno i krenuo istim putem kojim smo Ethan i ja išli prije toliko godina. Do kraja dana bio sam gladniji nego ikada u ţivotu; tako gladan da mi se ţeludac grĉio. Ĉeznutljivo sam razmišljao o blijedoj ruci one starice koja mi je kroz ogradu bacala komadiće mesa, a ja sam ih hvatao u zraku. Od pomisli na to curile su mi sline. Obala rijeke bila je zagušena raslinjem, što me usporavalo i ĉinilo mi se da što sam gladniji to sam manje siguran u svoje djelovanje. Trebam li zaista ovo ĉiniti, pratiti ovaj rukavac? Zašto? Ja sam pas koji je nauĉio da je jedina svrha njegova postojanja to da ţivi meĊu ljudima i sluţi im. Sada, odsjeĉen od njih, bio sam izgubljen. Bez svrhe, sudbine, nade. Da me u tom trenutku netko vidio kako se vuĉem po obali rijeke, mogao bi me zamijeniti za moju plašljivu prvu majku, koja se uvijek pokušavala sakriti – eto u kakvo me stanje bacilo Victorovo napuštanje. Divovsko stablo koje je puknulo tijekom zime i palo pokraj vode ĉinilo je prirodan zaklon na nasipu, i dok je sunce zalazilo, uvukao sam se u taj mrak, bolan, iscrpljen i potpuno zbunjen promjenama u mojem ţivotu. Ujutro me probudila glad, ali kada sam podignuo nos i ponjušio zrak, on je nosio samo mirise rijeke i obliţnje šume. Pratio sam tok rijeke nizvodno, jer nisam imao ništa pametnije za raditi, ali kretao sam se sporije nego juĉer, usporavali su me potmuli bolovi u ţelucu. Sjetio sam se uginule ribe koju je nekada voda znala naplaviti na obale ribnjaka. Zašto sam se samo valjao u njima, zašto ih nisam pojeo kada mi se pruţila prilika? Sada bi mi uginula riba bila boţanstveni obrok, ali iz rijeke nije dolazilo ništa jestivo.

P

164

Bio sam toliko jadan da sam jedva primijetio kada je divlji nasip zamijenila staza puna ljudskih mirisa. Letargiĉno sam hodao, zaustavivši se tek kada se staza poĉela strmo uspinjati i spojila se s cestom. Cesta je vodila do mosta preko rijeke. Podignuo sam glavu. UzbuĊeno njuškajući, shvatio sam da sam ovdje već bio. Ethana i mene na tom je mjestu pokupio policajac i odvezao nas na Farmu! Oĉito je prošlo mnogo godina – neka mala stabla na jednome kraju mosta, koja sam, sjećam se, tada bio obiljeţio, pretvorila su se u visoke divove pa sam ih ponovo oznaĉio. Zamijenjene su bile i natrule podne daske na mostu. Ali što se mirisa tiĉe, bili su isti onakvi kako sam ih i zapamtio. Dok sam stajao na mostu, prošao je automobil. Zatrubio je, a ja sam odskoĉio od njega. Nakon otprilike jedne minute, neodluĉno sam krenuo za njim, maknuvši se od rijeke i poĉevši pratiti cestu pred sobom. Nisam imao pojma kamo poći, ali nešto mi je govorilo da ću, odem li u tom smjeru, naposljetku završiti u gradu. Gdje je bio grad, bili su i ljudi, a gdje je bilo ljudi, bilo je i hrane. Kada se cesta spojila s još jednom, isti unutarnji osjećaj rekao mi je da skrenem desno, pa sam to i uĉinio, iako sam, kada sam osjetio da dolazi automobil, skliznuo u visoku travu, osjećajući se kao da sam nešto skrivio. Osjećao sam se kao loš pas, a glad je samo osnaţila to uvjerenje. Prošao sam pokraj mnogo kuća, uglavnom udaljenih od ceste, i psi su ĉesto lajali na mene, uzrujani zbog mojega neovlaštenog upadanja na njihov posjed. Baš kada je poĉeo padati mrak, prolazio sam pokraj kuće iz koje se osjećao miris psa i u tom trenutku otvorila su se vrata i izišao je muškarac. »Veĉera, Cleo? Hoćeš veĉerati?«, upitao je, a u glasu mu se osjetilo ono namjerno uzbuĊenje koje ljudi proizvode kada ţele biti sigurni da će pas znati da se dogaĊa nešto dobro. Spustio je limenu zdjelicu na najgornju stubu vrlo kratkoga stubišta, i zaĉuo se glasan metalni odjek. Na zvuk rijeĉi »veĉera« stao sam kao ukopan. Nepomiĉno sam stajao dok se zdepasti pas golemih ĉeljusti i ĉvrstoga tijela spuštao niza stube i gledao ga kako vrši nuţdu u dvorištu. Iz njegovih kretnji moglo se zakljuĉiti da je star, a nije me ni nanjušio. Vratio se i malo ponjušio zdjelicu, a onda šapom zagrebao po vratima. Nakon nekog vremena, vrata su se otvorila. »Jesi li siguran, Cleo? Jesi li siguran da ne moţeš pojesti ni zalogaj?«, upitao je muškarac. U njegovu glasu bilo je tuge koja me podsjetila na Ala kada je plakao u dvorištu, posljednjega dana koji sam proveo s njim i Mayom. »Dobro, onda. UĊi, Cleo.« Pas je zastenjao, ali izgleda da nije mogao podignuti straţnje noge preko posljednje stube, pa se muškarac sagnuo i s njeţnošću ga podignuo pa unio u kuću.

165

Osjetio sam se privuĉenim tome muškarcu i iznenada mi je sinulo da bi to mogao biti moj novi dom. Muškarac je volio svojega psa Clea i volio bi mene. Hranio bi me, a kada bih ostario i oslabio, nosio bi me u kuću. Cak i kada ne bih radio Traţi ili školu ili obavljao bilo koji drugi posao, ĉak i kada bi jedini moj zadatak bio da se posvetim muškarcu koji je upravo ušao u kuću, imao bih gdje ţivjeti. Ovaj suludi, besmisleni ţivot koji sam ţivio kao Medo, bio bi gotov. Pribliţio sam se kući i napravio ono jedino što je bilo logiĉno: pojeo sam Cleovu veĉeru. Nakon tjedana bezukusne, suhe pseće hrane koju sam jeo kod Lise i Victora, soĉan, mesni obrok u Cleovoj zdjelici bio je najbolje što sam ikada pojeo. Kada sam dovršio, poĉeo sam lizati metalnu zdjelicu i zvuk udaranja zdjelice o zid kuće uznemirio je Clea, koji je upozoravajuće zalajao. Ĉuo sam ga da se pribliţava vratima, hripljući i to glasnije reţeći kako je postajao sigurniji da sam zaista ondje. Nije zvuĉalo kao da bi se Cleu svidjela moja zamisao da ţivim u njegovoj kući. Kao oparen, skoĉio sam sa stuba, tako da sam se kada se upalilo svjetlo i obasjalo dvorište, već vratio u zaklon drveća. Poruka nošena Cleovim neprijateljskim reţanjem bila je jasna – morat ću pronaći vlastiti dom. Nisam imao ništa protiv toga; sada kada mi je ţeludac bio pun, ţelja da ţivim ovdje je nestala. Spavao sam u nekakvoj visokoj travi, umoran, ali mnogo zadovoljniji jer sam bio sit. Kada sam napokon pronašao grad, već sam bio ponovo ogladnio, ali znao sam da sam na pravome mjestu. Prevario me prilaz gradu – prošao sam pokraj toliko kuća na ulicama koje su bile pune automobila i djece, a sjećanje mi je govorilo da bi ondje trebala biti samo polja. No onda sam naletio na mjesto gdje je Djed znao sjediti s prijateljima i izbacivati one odvratne sokove iz usta. Mirisalo je isto kao prije, iako su sada preko prozora bile postavljene stare daske, a zgrade koja je stajala pokraj više nije bilo. Ondje je sada bila otvorena, blatna rupa. Na dnu te rupe bio je nekakav stroj koji je, kako se pomicao, ispred sebe gurao velike hrpe zemlje. Ljudi to mogu – srušiti stare zgrade i podignuti nove, kao što je Djed izgradio novu staju. Mijenjaju svoju okolinu kako im odgovara, a psi im samo mogu praviti društvo i, ako imaju sreće, voziti se u automobilu. Silina buke i novi mirisi govorili su mi da su ljudi ovdje imali mnogo posla u mijenjanju izgleda njihova grada. Nekoliko ljudi zagledalo se u mene dok sam hodao po cesti i svaki sam se put osjećao kao zloĉesti pas. Sada kada sam došao ovdje, moje postojanje i dalje nije imalo nekoga smisla. Iz metalnoga kontejnera ispala je vreća smeća, koju sam, uz strašan osjećaj krivnje, razderao i iz nje izvadio komad mesa prekriven nekakvim ljepljivim, slatkim umakom. Umjesto da ga pojedem ondje, otrĉao 166

sam iza metalnoga kontejnera, skrivajući se od ljudi onako kako me to prva majka nauĉila. Moje lutanje naposljetku me dovelo do psećega parka. Sjeo sam na rub, ispod nekakvoga drveća, i zavidno promatrao kako ljudi svojim psima bacaju frizbi. Bez ogrlice osjećao sam se golim i zakljuĉio sam da bih se trebao drţati otraga, ali hrvanje pasa nasred velikoga igrališta privlaĉilo me poput magneta i prije nego što sam se uspio zaustaviti, već sam bio ondje s njima, valjajući se, trĉeći i zaboravljajući na sebe i svoj ţivot od ĉistoga uţitka što sam pas koji se igra. Neki se psi nisu došli hrvati, nego su ostali sa svojim ljudima, ili su njušili po rubu parka, pretvarajući se da ih ne zanima koliko se mi zabavljamo. Neki psi odlazili su za baĉenim lopticama ili frizbijem, a sve su ih na kraju pozvali njihovi ljudi i odvezli bi se u automobilima. Sve, osim mene, ali ĉinilo se da nitko od ljudi ne primjećuje i nije ga briga što ja nemam nikoga sa sobom. Pred kraj dana, neka je ţena u park dovela veliku, ţutu kujicu i pustila je s uzice. Tada sam već bio umoran od silne igre i samo sam leţao na igralištu, dašćući i gledajući kako se dva psa hrvaju. Ţuti pas uzbuĊeno nam se pridruţio, prekinuvši igru zbog njuškanja i mahanja repom. Ustao sam i otišao pozdraviti pridošlicu, šokiravši se onime što sam nanjušio na njezinu krznu. Bio je to miris Hanne. Djevojke. Ţuta kujica postala je nestrpljiva zbog mojega grozniĉava ispitivanja njezina mirisa pa se okrenula, ţeljna igre, no ja sam se ponašao kao da ne vidim naklon kojim me pozivala na igru. UzbuĊeno sam pojurio preko parka do njezine vlasnice. Ţena na klupi nije bila Hannah, iako se i na njoj osjećao Hannin miris. »Hej, psiću, kako si?«, pozdravila me kada sam joj se pribliţio, mašući repom. Naĉin na koji je sjedila podsjetio me na Mayu, nedugo prije nego što je stigla beba Gabriella. Iz nje su se širili umor, uzbuĊenje, nestrpljivost i neudobnost, pomiješani i usredotoĉeni na trbuh, toĉno ispod njezinih ruku. Zabio sam njušku u nju, upijajući Hannin miris, odvajajući ga od ţenina, od veseloga ţutog psa, od desetina drugih mirisa koji su se lijepili za osobu i bili bi nerazmrsivo klupko psu koji nije trenirao Traţenje. Ova je ţena vrlo nedavno bila s djevojkom, bio sam siguran. Ţuti je pas došao do nas, prijateljski nastrojen, ali pomalo ljubomoran, i ja sam si napokon dopustio da me uvuĉe u igru. Te sam noći svoje crno tijelo sakrio u sjeni, pozorno promatrajući kako i posljednji automobili odlaze s parkirališta, a pseći park ostaje u tišini. Skrivanje mi je došlo prirodno, kao da me nikada nisu odveli iz propusta, kao da sam još ondje sa Sestrom, Brzim i Gladnim, uĉeći od naše prve majke. Lov je bio jednostavan – kontejneri za smeće bili su puni posuda s ukusnim ostacima. S jednakom opreznošću izbjegavao sam kako svjetla na automobilima tako i pješake, skriven, taman, ponovo divlji. 167

Ali moj ţivot je opet dobio smisao, unutarnji osjećaj koji mi je govorio u kojemu smjeru moram krenuti bio je još izraţeniji nego prije, kada me odveo prema gradu. Ako je, unatoĉ vremenu koje je prošlo i svim promjenama, djevojka, Hannah, još bila ovdje, onda je moţda i djeĉak bio tu. A ako je Ethan još ovdje, pronaći ću ga. Pronaći ću Ethana.

168

{ DVADESET DEVETO POGLAVLJE }

akon više od tjedan dana, još sam ţivio u psećem parku. Ţena s Hanninim mirisom gotovo je svaki dan dovodila svoju razdraganu, ţutu kujicu, zvala se Carly, u park. Djevojĉin miris me nekako umirivao, osjećao sam da je Ethan blizu, iako Carly nikada nije mirisala na djeĉaka, niti jedan jedini put. Svaki put kada bih ugledao ţenu i Carly, radosno bih istrĉao iz grmlja; to je bio vrhunac mojega dana. Inaĉe sam bio zloĉesti pas. Ljudi koji su redovito dolazili u park, postali su sumnjiĉavi prema meni, promatrali su me, a iz njih je zraĉio oprez dok su prstima pokazivali prema meni i meĊusobno razgovarali. Više nisam prilazio njihovim psima da bih se s njima igrao. »Hej, momĉe. Gdje ti je ogrlica? S kim si došao?«, upitao me jedan muškarac, prijateljski pruţajući ruku prema meni. Odskoĉio sam od njega, osjećajući da me hoće zgrabiti i nepovjerljiv prema imenu »Momĉe«. U tom trenutku osjetio sam njegovu silnu sumnjiĉavost i shvatio da je moja prva majka bila u pravu: da bi ostao slobodan, pas se mora kloniti ljudi. Namjeravao sam pronaći Farmu onako kako sam pronašao grad, ali ispostavilo se da je to teţe nego što sam pretpostavljao. Kad god sam išao u grad s Ethanom ili Djedom, uvijek bi mi miris s ranĉa koza sluţio kao polazišna toĉka, signalna stanica za moj nos. No svi tragovi koza neobjašnjivo su nestali iz zraka. Nestao je i most ĉiji je zveket oznaĉivao granicu izmeĊu obiĉne voţnje u automobilu i voţnje koja je završavala u gradu. Nikako ga nisam uspijevao pronaći, ni njuhom niti bilo kojim drugim osjetilom. Koraĉajući tihim ulicama nakon što bi pao mrak, bio bih uvjeren da znam kojim putem trebam ići, a onda bi mi se na putu isprijeĉila velika zgrada i zagušila mi nos mirisima stotina ljudi i desetina automobila. Vodoskok ispred zgrade unio je još više zbrke u zrak, kapljice vode nosile su blagi kemijski miris, poput onoga koji se osjećao kada je Maya prala odjeću. Podignuo sam nogu i pomokrio se na to, ali to mi je pruţilo samo trenutaĉnu utjehu. Noću mi se moje crno krzno ĉinilo kao zaštita od otkrivanja. Stapao sam se sa sjenama, skrivao od automobila, pojavljivao kada nikoga nije bilo u blizini. Stalno sam bio u Traţenju, neprestano usredotoĉen na ono ĉega sam se sjećao u vezi s Farmom i njezinim mirisom kada sam udisao noćni znak. No nisam uspijevao uhvatiti nikakav miris i to me izluĊivalo.

N

169

Hranio sam se onim što sam pronalazio u kantama za smeće i, povremeno, mrtvim ţivotinjama uz rub ceste. Zeĉevi su bili najukusniji, vrane najodvratnije. Imao sam i konkurenciju: ţivotinja veliĉine maloga psa, vrlo intenzivnoga mirisa, gustoga, kitnjastog repa i tamnih, crnih oĉiju, kopala je po kantama, okretno se uspinjući po njima. Svaki put kada bih naletio na jedno od tih stvorenja, ono bi se iskezilo, tako da sam ih izbjegavao u širokome luku. U tim zubima i pandţama vidio sam samo pozivnicu za bol. Ne znam koja je to ţivotinja bila, ali oĉito su pripadnici te vrste previše glupi da shvate da sam mnogo veći i da bi se oni trebali bojati mene. Glupe su bile u vjeverice u parku, koje su silazile sa svojih stabala i skakutale po travi kao da cijelo to podruĉje nije pod zaštitom pasa! Bio sam vrlo blizu toga da uhvatim jednu od njih, ali one bi uvijek jurnule uz stablo, sjele na grane i ţalile se. Ţuta kujica Carly, ĉesto bi mi se pridruţila u lovu, ali ĉak smo i zajedno zasad bili neuspješni. Znao sam da ćemo, nastavimo li pokušavati, jednoga dana uspjeti uhvatiti neku vjevericu, iako nisam bio siguran što bismo toĉno onda napravili. »Što je bilo, dušo, zašto si tako mršav? Zar nemaš dom?«, pitala me Carlyna vlasnica. Osjetio sam zabrinutost u njezinu glasu i mahnuo repom, poţeljevši da me stavi u automobil i odbaci do Farme. Kada je, muĉeći se, ustala s klupe, osjetio sam oklijevanje u njoj, kao da će me pozvati da poĊem s njima. Znao sam da Carly to ne bi smetalo, jer je ona uvijek utrĉala u pseći park traţeći baš mene, ali maknuo sam se od ţenine magnetiĉne zabrinutosti, ponašajući se kao da u blizini imam nekoga tko me voli i doziva. Udaljio sam se desetak metara, a onda okrenuo prema njoj – i dalje me promatrala, drţeći jednu ruku na boku, a drugu na trbuhu. Toga poslijepodneva na parkiralište se parkirao kombi iz kojega se širio tako snaţan pseći miris da sam ga odmah nanjušio s mjesta na kojemu sam leţao na rubu parka. Iz vozila je izišao policajac i poĉeo razgovarati s nekoliko vlasnika pasa, koji su pokazivali na razliĉita mjesta u parku. Policajac je izvadio dugaĉki štap s kukom na dnu, a mene je odmah prošla jeza. Dobro sam znao komu je namijenjen taj štap. Policajac je hodao po rubnim dijelovima parka, oprezno zavirujući u grmlje, ali dok je stigao do mojega skrivališta, ja sam već bio duboko u šumi koja se prostirala iza parka. Panika me gonila naprijed. Kada se šuma razrijedila, a ja se našao u naselju punome pasa i djece, izbjegavao sam kontakt s ljudima i trudio se ostati skriven meĊu raslinjem. Bio sam daleko od grada kada sam se napokon okrenuo i poĉeo vraćati u smjeru iz kojega sam došao, tješeći se ĉinjenicom da se spušta moja saveznica tama. Kada su do mene došli mirisi mnogih pasa, znatiţeljno sam se okrenuo u tom smjeru. Laveţ je dopirao iz straţnjega dijela velike zgrade, nekoliko pasa u kavezima, koji su zavijali jedni na druge. Kako se promijenio smjer puhanja 170

vjetra, tako su poĉeli lajati na mene, a boja laveţa im se promijenila. Već sam bio ovdje. Ovdje se onaj ljubazan muškarac, veterinar, brinuo za mene kad sam bio Bailey. Zapravo, to je posljednje mjesto na kojemu sam bio s Ethanom. Odluĉio sam ga zaobići u širokome luku. Zaokruţio sam do prednjega ulaza u zgradu i, prelazeći cestu, stao kao ukopan, tresući se. Kada sam bio Bailey, jednoga dana se staroj, nepouzdanoj Plamenki pridruţio mali magarac imenom Jasper. Kada je narastao, Jasper je ostao mnogo manji od konja, ali bio je sliĉno graĊen. Nasmijavao je Djeda i Baku i dok su ga gledali samo su odmahivali glavama. Bio sam njuškom uz njušku s Jasperom, pomno ga njušio dok ga je Djed ĉetkao, igrao se s njim kako sam najbolje znao i umio. Poznavao sam Jasperov miris jednako dobro kao što sam poznavao miris Farme, i nije bilo sumnje da sada, na ovom prilazu, osjećam taj isti miris. Vraćajući se prema zgradi, pronašao sam mjesto na parkiralištu na kojem je njegov miris bio zgusnut – snaţan i nedavan. Na betonu je ĉak leţalo malo sijena i zemlje, natopljeno Jasperom. Psi su i dalje muklo lajali na mene, bijesni što sam slobodan, a oni zatvoreni, ali ja sam se pravio da ih ne ĉujem. Upijajući bogatu mješavinu mirisa zemlje, spustio sam se niz prilaz i izišao na cestu. Prvi put kada je iza mene doletio automobil, trubeći dok su mu svjetla treperila u noći, jako sam se preplašio – toliko sam bio usredotoĉen na praćenje Jasperova mirisa. Skrenuo sam u jarak pokraj ceste, šćućurivši se pred optuţujućim zavijanjem automobila koji je projurio. Nakon toga, bio sam oprezniji. Iako usredotoĉen na Jaspera, uši su mi registrirale zvukove automobila i micao sam se od njih mnogo prije nego što bi me njihova svjetla obasjala. Iako je trag bio dugaĉak, bilo je jednostavnije nego Traţi Wallyja: više od sat vremena pratio sam ravnu liniju traga, naposljetku skrenuvši lijevo pa opet lijevo. Što sam više odmicao, to je Jasperov miris postajao slabiji, što je znaĉilo da ga pratim unatrag i postojala je opasnost da ću ga sasvim izgubiti. No nakon što sam na sljedećemu skretanju skrenuo desno, više mi nije trebao; znao sam gdje sam. Na ovome mjestu vlak prelazi cestu, vlak koji je zaustavio Ethanov automobil kada je krenuo na fakultet. Ubrzao sam, a Jasperov miris potvrdio mi je instinktivnu odluku da skrenem udesno. Uskoro sam prolazio pokraj Hannine kuće iz koje se, iznenaĊujuće, uopće nije širio djevojĉin miris, iako su stabla uz cestu i cigleni zid prekriven mahovinom ostali isti. Skretanje na prilaz koji vodi do Farme bio je tako prirodan potez da mi se uĉinilo da sam juĉer bio ondje. Jasperov miris vodio je do velike bijele prikolice, odnosno hrpe sijena ispod nje. Njegovi su mirisi bili posvuda, a neki novi konj promatrao me pospanom sumnjiĉavošću kako njuškam oko ograde. Ethan, njušio sam Ethana, njegov je miris bio posvuda. Djeĉak sigurno još ţivi na Farmi! 171

Nikada u ţivotu nisam osjetio takvo radosno uzbuĊenje kao tada. Bio sam sasvim opijen. U kući je gorjelo svjetlo i dok sam išao prema boĉnoj strani, hodajući po malom, travnatom breţuljku, vidio sam kroz prozor u dnevnu sobu. Muškarac Djedovih godina sjedio je u stolcu i gledao televiziju, ali nije izgledao kao Djed. Ethan nije bio u sobi, a nije bilo i nikoga drugoga. Pseća vrata još su bila ugraĊena u vanjska metalna vrata, ali su velika drvena vrata s unutarnje strane bila ĉvrsto zatvorena. Frustriran, zagrebao sam po metalnim vratima, a onda zalajao. Iz kuće se zaĉulo nekakvo vibriranje, dok je netko hodao prema vratima. Toliko sam snaţno mahao repom da nisam mogao sjesti; cijelo mi se tijelo ljuljalo lijevo-desno. Svjetlo iznad moje glave je treperilo, a drvena vrata zaškripala su prije nego što su se otvorila. Dobro sam poznavao taj zvuk. Muškarac koji je sjedio u stolcu stao je na ulazna vrata i mršteći me gledao kroz staklo. Ponovo sam zagrebao po metalu. Htio sam da me pusti da utrĉim unutra i budem s djeĉakom. »Hej«, rekao je, a glas mu se prigušeno ĉuo kroz zatvorena vrata. »Prestani.« Ĉuo sam prekoravanje u njegovu glasu i pokušao poslušno sjesti, ali straţnjica mi je odmah poskoĉila. »Što hoćeš?«, naposljetku je prozborio. Prema intonaciji kojom je izgovorio te rijeĉi, znao sam da me nešto pita, ali nisam znao što. Onda sam shvatio da ne moram ĉekati da se odluĉi. Budući da su unutarnja vrata sada bila otvorena, to je znaĉilo da se moţe proći i kroz pseća. Spustio sam glavu i probio se kroz plastiĉni zastor, uletjevši u kuću. »Hej!«, starac je iznenaĊeno viknuo. I ja sam se iznenadio. Ĉim sam ušao u kuću, jasno sam osjetio miris osobe koja mi je stajala na putu. Znao sam tko je; taj bih miris uvijek prepoznao. Bez ikakve sumnje, Ethan. Pronašao sam djeĉaka.

172

{ TRIDESETO POGLAVLJE }

ako je Ethan stajao, pokušao sam mu skoĉiti u krilo. Izvio sam se, napreţući se da ga poliţem, gurnem njuškom, popnem se na njega. Nisam mogao zaustaviti jecaje iz grla ni mahanje repa. »Hej!«, rekao je, zakoraĉivši unatrag i zatreptavši. Pokušao se osloniti na štap, a onda je, uz uzdah, sjeo na pod. Skoĉio sam na njega i poĉeo ga lizati po licu. Odgurnuo me od sebe. »Dobro, dobro«, promrmljao je. »Prestani. U redu je.« Njegove ruke na mojem licu nešto su najdivnije što sam doţivio u ţivotu. Napola sam zatvorio oĉi od uţitka. »A sad se makni, makni se«, rekao je. Djeĉak je s mukom ponovo ustao. Njuškom sam mu pritisnuo ruku i kratko me pomazio. »U redu. Isuse. Tko si ti?«, Upalio je još jedno svjetlo i zagledao se u mene. »Ajme, kako si mršav. Nitko te ne hrani? Ha? Jesi li se izgubio?« Mogao sam tako sjediti cijelu noć i samo ga slušati kako govori i osjećati njegov pogled na sebi, ali to se nije dogodilo. »E, pa, gledaj, ne moţeš ući.« Otvorio je vanjska vrata i drţao ih. »Van, hajde, van.« Tu sam zapovijed poznavao pa sam ga nevoljko poslušao. Stajao je i gledao me kroz staklo. »Morat ćeš ići kući, psu«, rekao je. Mahnuo sam repom. Znao sam da sam »ići kući«, da sam napokon, napokon »ići kući«, da sam na Farmi, gdje mi je i mjesto, s Ethanom, s kojim i trebam biti. Zatvorio je vrata. Poslušno sam ĉekao, sve dok to više jednostavno nisam mogao podnijeti, a onda sam nestrpljivo i frustrirano zalajao. Kada nije bilo odgovora, ponovo sam zalajao, dobro zagrebavši i po metalnim vratima. Kada su se vrata ponovo otvorila, već sam bio prestao brojiti koliko sam puta zalajao. Ethan je nosio metalnu zdjelu iz koje su se širili soĉni mirisi. »Evo«, promrmljao je. »Jesi li gladan, prijatelju?« Ĉim je spustio zdjelu, bacio sam se na veĉeru, proţdirući hranu. »To su lazanje. Nemam baš pseće hrane. No ti mi se ne ĉiniš izbirljivim.« Mahnuo sam repom. »Ali ne moţeš ţivjeti ovdje. Ne mogu imati psa. Nemam vremena za to. morat ćeš ići kući.« Mahnuo sam repom.

I

173

»Boţe dragi, kada si posljednji put jeo? Ne jedi tako brzo, pozlit će ti.« Mahnuo sam repom. Kada sam pojeo do kraja, Ethan se polako sagnuo i podignuo zdjelu. Polizao sam ga po licu. »Fuj, grozno ti smrdi iz usta, znaš to?« Obrisao je lice rukavom i ponovo ustao. Promatrao sam ga, spreman uĉiniti što god hoće. Ići u šetnju? Ići se voziti? Igrati se s glupim okretnikom? »Dobro onda. Ti sad poĊi kući. Oĉito je da nisi lutalica. Netko te sigurno traţi. Dobro? Laku noć.« Ethan je zatvorio vrata. Sjedio sam nekoliko minuta. Kada sam zalajao, svjetlo iznad moje glave se ugasilo. Zaokruţio sam do maloga, travnatog breţuljka pokraj kuće i zagledao se u dnevnu sobu. Ethan je polako hodao, naslanjajući se na štap, gaseći jedno svjetlo za drugim. Moj djeĉak je tako ostario, nikada ga ne bih prepoznao. No sada kada sam znao da je to on, njegov hod bio mi je poznat, iako malo ukoĉeniji, a kada je okrenuo glavu i zagledao se u noć prije nego što je ugasio posljednju lampu, naćuljenih ušiju kao da nešto osluškuje, to je bio pljunuti Ethan. Bio sam zbunjen time što sam vanjski pas, ali hrana u ţelucu i umor u tijelu uskoro su me savladali pa sam se sklupĉao i gurnuo nos pod rep, iako je noć bila topla. Stigao sam kući. Kada je sljedećega jutra Ethan izišao iz kuće, stresao sam se i otrĉao do njega, pokušavajući se savladati i ne obasipati ga tolikom ljubavlju. Zagledao se u mene. »Zašto si još ovdje, ha, momĉe? Što radiš ovdje?« Išao sam s njim do staje. Ondje je bio konj kojega nikada prije nisam vidio i kojega je Ethan pustio u dvorište. Naravno, glupa ţivotinja nije reagirala kada me je vidjela – samo je buljila u mene praznog pogleda, kao nekoć Plamenka, bez znaka prepoznavanja. Ja sam pas, idiote! Obiljeţio sam dvorište dok je Ethan davao konju zob. »Kako se danas osjećaš, Troy? Nedostaje ti Jasper, zar ne? Nedostaje ti tvoj pajdo Jasper.« Ethan je razgovarao s konjem, što je, mogao sam mu ja reći, bio samo gubitak vremena. Mazio je konja po njušci, obraćajući mu se s »Troy« i spominjući ime Jasper više no jednom, iako u staji nije bilo magarca, nego samo njegov miris. Jasperov miris bio je posebno izraţen u prikolici. »To je bio tuţan dan, dan kada sam morao dati uspavati Jaspera. No dobro je poţivio. Ĉetrdeset ĉetiri godine, to je popriliĉno dobra dob za jednoga malog magu.« Osjetio sam tugu u Ethanu, i njuškom mu gurnuo ruku. Odsutno me pogledao, razmišljajući o neĉemu drugom. Još jedanput je pomazio Troya, a onda se vratio u kuću. Nekoliko sati poslije, njuškao sam po dvorištu, ĉekajući da se Ethan doĊe igrati, kada je na prilaz skrenuo nekakav kombi. Ĉim se zaustavio, prepoznao 174

sam da je to isto ono vozilo koje je bilo parkirano na parkiralištu ispred psećega parka, a ĉovjek koji je iz njega izišao bio je isti onaj policajac kojega sam nanjušio kada je prebirao po grmlju motkom na ĉijemu je dnu bila zakvaĉena petlja. Tu istu motku sada je izvukao iz kombija. »To vam neće trebati«, viknuo je Ethan izlazeći iz kuće. Okrenuo sam se od muškarca i mašući repom krenuo prema svojemu djeĉaku. »Jako dobro suraĊuje.« »Dolutao je sinoć?«, policajac je odgovorio pitanjem. »Tako je. Pogledajte rebra jadne ţivotinje. Vidi se da je ĉistokrvan, ali netko se nije baš lijepo ponašao prema njemu.« »Primili smo dojave da se neki lijepi labrador pušten šeće po gradskome parku. Pitam se je li to taj«, rekao je policajac. »Ne znam baš. To je popriliĉno daleko«, Ethan je sumnjiĉavo odgovorio. Muškarac je otvorio kavez koji se nalazio u straţnjem dijelu kombija. »Mislite li da će sam ući? Ne da mi ga se naganjati.« »Hej, psu. Gore. Dobro? Gore.« Ethan je rukom lupnuo po otvorenom kavezu. Neko vrijeme sam ga znatiţeljno promatrao, a onda skoĉio u kavez. Ako djeĉak ţeli da to uĉinim, to ću i uĉiniti. Uĉinio bih sve za svojega djeĉaka. »Hvala«, rekao je policajac. Zatvorio je vrata kaveza. »Što će se sada dogoditi?«, upitao je Ethan. »O, pretpostavljam da takvoga psa neće biti teško udomiti.« »Pa... mogu li me nazvati, javiti mi? On je zaista draga ţivotinja, volio bih znati da je dobro.« »Ne znam vam to. Morat ćete nazvati azil, zamoliti ih da vas obavijeste. Moj posao je samo da ih dovedem.« »Onda ću to i uĉiniti.« Policajac i djeĉak su se rukovali. Ethan je došao do mojega kaveza, a policajac je sjeo na vozaĉko mjesto. Naslonio sam nos na rešetke, pokušavajući ostvariti kontakt, udišući njegov miris. »Ĉuvaj se, prijatelju, dobro?« Ethan je njeţno rekao. »Tebi je potreban dobar dom, u kojemu će biti djeca s kojom ćeš se igrati. Ja sam samo jedan starac.« Ostao sam zaprepašten kada je kombi krenuo, a Ethan ostao stajati ondje, gledajući nas kako odlazimo. Nisam se mogao suzdrţati i poĉeo sam lajati. Lajao sam i lajao dok smo se spuštali niz prilaz i vozili cestom koja je prolazila pokraj Hannine kuće i još dalje. Novi razvoj dogaĊaja zabezeknuo me i slomio mi srce. Zašto me odvode od Ethana? Zar me šalje od sebe? Kada ću ga ponovo vidjeti? Ţelim biti sa svojim djeĉakom! Odveli su me u zgradu punu pasa. Mnogi od njih cijeli su dan lajali od straha. Stavili su me samoga u kavez i za samo jedan dan oko vrata sam imao 175

plastiĉni ovratnik i osjećao poznate bolove u meĊunoţju. Jesam li zato ovdje? Kada će Ethan doći po mene i odvesti me u automobilu? Svaki put kada bi netko prošao pokraj mojega kaveza, skoĉio bih na noge, oĉekujući djeĉaka. Kako su dani prolazili, tako bih i ja katkad dao oduška svojoj frustraciji, pridruţivši se neprestanome laveţu koji je odjekivao posvuda. Gdje je Ethan? Gdje je moj djeĉak? Ljudi koji su me hranili i brinuli se za mene, bili su blagi i dragi, i moram priznati da sam toliko ĉeznuo za ljudskim dodirom da bih svaki put kada bi netko od njih otvorio vrata, pojurio i gurnuo im glavu da me poglade. Kada mi je u posjet, a bili smo u jednoj maloj prostoriji, došla neka obitelj s tri djevojĉice, penjao sam im se u krilo i okretao na leĊa, toliko sam oĉajniĉki ţelio osjetiti ljudske ruke na svojem tijelu. »Tatice, moţemo li ga zadrţati?«, upitala je jedna od djevojĉica. Od paţnje koju su mi davale te tri curice, poĉeo sam se meškoljiti. »Crn je poput ugljena«, rekla je majka obitelji. »Garo«, rekao je otac. Uhvatio me za glavu, pogledao mi zube, a onda mi podignuo šape, jednu po jednu. Znao sam što to znaĉi, već su me ovako pregledavali. Ţeludac mi se zgrĉio od straha Ne. Ne mogu ići kući s tim ljudima. Ja pripadam djeĉaku. »Garo! Garo!«, skandirale su djevojĉice. Ukoĉeno sam ih promatrao; njihovo oboţavanje više nije bilo dobrodošlo. »Idemo na ruĉak«, rekao je muškarac. »Ta-ti-ceeee!« »Ali kada pojedemo, vratit ćemo se i odvesti Gara«, dovršio je. »Jupi!« Jasno sam razabrao rijeĉ »odvesti«, ali laknulo mi je kada je obitelj, nakon što su me djevojĉice još dugo grlile, ipak otišla. Vratili su me u moj kavez, a ja sam se sklupĉao kako bih odspavao. Bio sam pomalo zbunjen. Sjećao sam se da je, kada smo Maya i ja obavljali školu, moj zadatak bio da sjedim i puštam da me djeca maze. Moţda je ovo bilo isto, samo što će sada djeca dolaziti k meni. Nije mi to smetalo. Bilo mi je bitno samo to da sam pogriješio, i da obitelj nije došla zato da me odvedu sa sobom. Ĉekat ću svojega djeĉaka. Ljudski motivi psima su neshvatljivi pa nisam bio siguran zašto smo nas dvojica razdvojeni, ali znao sam da će me Ethan Pronaći kada doĊe trenutak za to. »Dobre vijesti, momĉe, dobio si novi dom«, rekla je ţena koja me hranila, stavivši mi u kavez zdjelicu svjeţe vode. »Uskoro će se vratiti i zauvijek ćeš se riješiti ovoga mjesta. Znala sam da nećeš dugo biti ovdje.« Mahnuo sam repom i pustio je da me poĉeše po ušima, liţući joj ruku, dijeleći njezino vedro raspoloţenje. Da, pomislio sam, kao odgovor na njezinu prpošnost, još sam ovdje. 176

»Idem nazvati onoga ĉovjeka koji te doveo. Bit će mu drago ĉuti da smo ti pronašli dobru obitelj.« Kada je otišla, nekoliko sam puta zaokruţio po prostoriji, a onda se smjestio za spavanje, ponovo strpljivo ĉekajući djeĉaka. Nakon pola sata, probudio sam se kao gromom ošinut. Ĉuo sam muški glas, ljutiti glas. Ethan. Zalajao sam. »Moj pas... moje vlasništvo... predomislio sam se«, vikao je. Prestao sam lajati i sasvim se umirio – osjećao sam ga s druge strane zida i zagledao se u vrata, ţeleći ih otvoriti snagom volje kako bih ga mogao nanjušiti. Nakon otprilike jedne minute, upravo to se i dogodilo; ţena koja mi je dala vodu vodila je djeĉaka niz hodnik. Stavio sam šape na kavez, mašući repom. Ţena je bila bijesna, osjećao sam to. »Ona djeca bit će tako razoĉarana«, rekla je. Otvorila je moj kavez i ja sam iskoĉio, bacivši se na djeĉaka, mašući repom, liţući ga i cvileći. Dok nas je promatrala, ţenina ljutnja je nestala. »Dobro, onda«, rekla je. »Moj Boţe.« Ethan je nekoliko minuta stajao za pultom, pišući nešto, a ja sam strpljivo sjedio uz njega, trudeći se da ne stavljam šape na njega. Onda smo izišli iz zgrade, ja sam sjeo na prednje sjedalo i odvezli smo se. Iako dugo nisam uţivao u voţnji automobilom, glave izbaĉene kroz prozor, najviše sam ţelio staviti glavu Ethanu krilo i osjetiti njegovu ruku na sebi, pa sam to i uĉinio. »Zaista mi opraštaš, zar ne, prijatelju?« Pozorno sam ga pogledao. »Stavio sam te u zatvor, a tebe uopće nije briga.« Neko smo se vrijeme vozili u ugodnoj tišini. Pitao sam se idemo li na Farmu. »Ti si dobar pas«, djeĉak je naposljetku rekao. Mahnuo sam repom od zadovoljstva. »Dobro, ovdje ćemo stati i kupiti pseću hranu.« Naposljetku smo se vratili na Farmu, a ovoga je puta Ethan otvorio ulazna vrata i drţao ih otvorenima kako bih ja mogao ući. Te noći, nakon veĉere, leţao sam pokraj njegovih nogu, zadovoljniji nego ikada prije. »Sam«, rekao je. Podignuo sam glavu s išĉekivanjem. »Max. Ne. Winston? Murphy?« Silno sam ga ţelio zadovoljiti, ali nisam imao pojma što hoće od mene. Poţelio sam da mi naredi da odem Traţiti – svidjela mi se pomisao na to da mu pokaţem što znam. »Bandit? Tucker?« O, sad znam o ĉemu je rijeĉ. S išĉekivanjem sam se zagledao u njega, ĉekajući da se odluĉi. 177

»Trooper? Lad? Buddy?» Evo ga! Poznajem tu rijeĉ. Zalajao sam, a on se iznenaĊeno trznuo. »Hej, tako se zoveš? Jesu li te zvali Buddy?« Mahnuo sam repom. »Onda dobro, Buddy. Buddy, zoveš se Buddy.« Do sutra sam se već naviknuo na to da reagiram kada kaţe Buddy. To je bilo moje novo ime. »DoĊi, Buddy«, pozvao bi me. »Sjedni, Buddy! Hej, pa ĉini se da te netko popriliĉno dobro utrenirao. Pitam se kako si se našao ovdje. Jesu li te napustili?« Prvoga dana, uglavnom me bilo strah maknuti se od Ethana. Iznenadio sam se kada je otišao spavati u Djedovu i Bakinu sobu, ali nisam oklijevao kada je rukom lupnuo po madracu, nego sam odmah skoĉio na mekani krevet i rastegnuo se zastenjavši od ĉistoga uţitka. Ethan se dizao nekoliko puta tijekom noći i išao u zahod, a ja sam ga svaki put odano pratio, ĉekajući pred vratima dok je on obavljao što je imao. »Ne moraš svaki put ići za mnom, znaš«, rekao mi je. I nije spavao onako dokasna, kao prije. Ustao je u zoru i obojici nam pripremio doruĉak. »Pa, Buddy, sada sam poluumirovljen«, rekao je Ethan. »Još imam nekoliko klijenata s kojima suraĊujem, a s jednim od njih imam dogovoren telefonski poziv uskoro, ali ostatak dana sam slobodan. Mislio sam da bismo nas dvojica danas trebali raditi u vrtu. Kako ti to zvuĉi?« Mahnuo sam repom. Zakljuĉio sam da mi se sviĊa ime Buddy. Nakon doruĉka (jeo sam prepeĉenac!), djeĉak je razgovarao na telefon, pa sam ja istraţivao kuću. Ĉinilo mi se da se kat ne koristi mnogo – sobe su mirisale na vlagu i gotovo da i nije bilo traga Ethanove prisutnosti. Njegova je soba još bila jednaka, ali u Maminoj sobi nije bilo pokućstva i bila je puna kutija. Ormar u prizemlju bio je ĉvrsto zatvoren, ali dok sam njuškao po otvoru na dnu, osjetio sam poznati miris. Okretnik.

178

{ TRIDESET PRVO POGLAVLJE }

djeĉaku se osjećala tuga, duboka bol koje prije nije bilo i koja je bila mnogo osjetnija od one u njegovoj nozi. »Ovdje ţivim samo ja, ne znam koga traţiš«, rekao mi je Ethan dok sam pretraţivao svaki djelić kuće. »Uvijek sam se mislio oţeniti; nekoliko sam puta bio blizu tomu, zapravo, ali nikada nije uspjelo. Ĉak sam nekoliko godina ţivio s jednom ţenom u Chicagu.« Djeĉak je stajao ispred prozora, zagledan u daljinu, a tuga u njemu postala je još veća. »John Lennon rekao je da je ţivot ono što ti se dogodi dok planiraš nešto drugo. Rekao bih da je to popriliĉno dobar saţetak mojega ţivota.« otišao sam do njega i sjeo, pa stavio šapu na njegovo bedro. Pogledao me, a ja sam mahnuo repom. »Hej, Buddy, idemo ti pronaći ogrlicu.« Uspeli smo se stubama do njegove sobe, a on je s police skinuo kutiju. »Da vidimo. Evo je.« Dok je Ethan podizao ogrlicu iz kutije i protresao je, nešto je zazveĉalo. Zvuk mi je bio toliko poznat da sam zadrhtao. Dok sam bio Bailey, svaki put kad bih se pomaknuo, proizvodio bih isti taj zvuk. »To je pripadalo jednom mojem psu, prije mnogo, mnogo godina. Baileyju.« Mahnuo sam kada je izgovorio to ime. Pokazao mi je ogrlicu i ja sam je ponjušio, osjetivši vrlo, vrlo slab miris drugoga psa. Mene, shvatio sam. Njušio sam samoga sebe, što je bio vrlo neobiĉan osjećaj. Protresao je ogrlicu nekoliko puta. »E, to je bio dobar pas, taj Bailey«, rekao je. Neko je vrijeme ostao zamišljeno sjediti, a onda me pogledao. Kada je progovorio, glas mu je bio hrapav i osjetio sam kako iz njega naviru snaţni osjećaji – tuga i ljubav, ţaljenje i ţalovanje. »Moţda bi bilo bolje da ti kupimo ogrlicu, Buddy. Ne bi bilo pošteno traţiti od tebe da budeš kao on. Bailey... Bailey je bio popriliĉno poseban pas.« Bio sam napet kada smo se sutra odvezli u grad – nisam se ţelio vratiti u kavez, na ono mjesto gdje su bili svi oni psi koji su neprestano lajali. No ispalo je da smo samo otišli po vreće hrane i tvrdu ogrlicu, na koju je Ethan, kada smo se vratili kući, zakvaĉio nekakav zveckavi privjesak. »Piše: >Zovem se Buddy. Pripadam Ethanu Montgomeryju