Vrkatic

Antička predstava praktičke filozofije i mesto prava u njoj Nastanak stava o praktičkom Da bi se kod Helena došlo do stava o praktičkom trebao je dug period razvoja. Sam razvoj Helenske civilizacije put ka tom praktičkom stavu o praktičkom,emancipacija filozofije od spoljašnjosti, od razmišljanja o jednom i elementima.Odlučna tačka su sofisti.Helenska civilizacija je najranije krenula da izlazi iz mitskog načina mišljenja.Ona se završava sa Aristotelovom praktičkom filozofijom. Zašto on nije imao učenika filozofa kao njegovi predhodnici? Filozofija se završila, ostalo joj je samo da se ostvari, zato osvajač a ne filozof. "Nikomahova etika": Duša - mit o seljenju duša je doneo Pitagora iz Egipta i taj mit je nekako plutao po Helenskoj kulturi. Nije dolazio u središte, a dobio je šansu sa sofistima koji su smatrali da je sve misao pa se i duša tako smestila u sam centar filozofije sa Platonom. Aristotel je smatrao da duša nije suprotna prirodi,duša je naprosto najviši stav prirode o sebi samoj,nije nešto van prirode što posmatra physis,duša, svest ljudi nije promatračka već ona izlazi iz tog prirodnog,ona je iznutra.Duša je celina nase svesti, ne zaseban njen deo,duša je mogućnost tog zasebnog dela ali u sebi podrazumeva celinu ljudske svesti. Duša, svest na 5 načina dolazi do istine, ona ne određuje šta je istina a šta nije, ne određuje stav adekvacije.Hajdeger nepošteno objašnjava kako je Aristotel utvrdio taj stav,Aristotel nema stav adekvacije,ona ima klasičan Helenski stav o istini-alethea-kao o onome u čemu jesi ili nisi.Adekvacija znači da ja imam stav i da postoji stvarnost i da taj moj stav mora odgovarati stavrnosti da bi bio istinit.To je pitanje o tačnom i netačnom.Aristotel to nema.Da bi imali razliku i odredili da li je nešto tačno,pre toga moramo imati jedinstvo,Aristotel je beskonačno spekulativan filozof. Duša dolazi do istine,biti u njoj,a ne da oceni da li je nešto van sebe, da li će to biti adekvatno stvarnosti ili ne, to nikako.O tome Aristotel govori. 1. Episteme - je predmet tog znanja i kod Aristotela ima 3 značenja:

1

a) Spoznajna moć: 1) aestezis-najniža spoznajna moć,to je pouzdanje u nešto i predčulno je. 2) empiria- iskustvo 3) techne  razlika je u osnovi razlika između razuma i uma 4) episteme b) Svaki ovaj način dolaska do istine jeste u osnovi episteme,znanje uopšte. c) Poseban način dolaska duše do istine. Predmet episteme kao načina dolaska duše do istine je ono što je večno,nenastalo i nepropadljivo.Episteme je dokazna moć,analitička moć. Ta moć svoj predmet proučava do krajnosti.Discipline koje joj pripadaju su: matematika,fizika, učenje o spoznajnim moćima i kao osnovno, iznad svega logika.To je sve sfera episteme. 2. Nus- to je znanje o načelima,o arhe.Postoje 4 načela: a) tvarno načelo - etičko b) formno načelo c) tvorno - eficijentno d) svrhovno - najviše načelo Najviše načelo je formno jer u ideji kugle nemamo materiju,a u stvarnoj kugli pored ideje imamo i materiju.Zato je ideja kugle viša od stvarne kugle. Najviše načelo nusa je svrha.Šta je čista svrha u nusu? Aristotel kaže da je to bog.Na koji način? Bog je kod Aristotela onaj koj sve pokreće zato što sve što jeste žudi za tim da bude pokrenuto,da bude bog,da napust tu svoju pojedinačnost i tvarnost koju nosi i da postane čista forma a time i bog.Tako je Aristotelov bog kao čista forma u stvari svrha.Bog je mišljenje mišljenja, kao pojam-pa je onda svrha svega da postane pojam, da se očisti od tvarnog momenta. Znanje o nusu, o načelima je u osnovi teologika. Bog pokreće tom žudnjom svih da budu u njemu pa time i ljudske stvari. Pošto je svrha najviše načelo u praktičkom životu ljudi svrha biva pokretačem. 3. Phronesis - ono subjektivno što ljude pokreće u svemu, način dolaska do istine gde duša ima posla sa onim bivstvujućima koja mogu biti i drugačija, koja su nastala i propadljiva, konačna. Čovek sam je najkonačnije biće od svih bića. To su ljudske stvari, to je mišljenje delovanja. 2

4. Techne - takođe ima posla sa tim nastalim i propadljivim stvarima, odnosi se na konačne stvari.To je promišljanje i iznalaženje oko nastanka takvih stvari koje imaju svrhu van sebe, u tvorcu, u arhitektonu. Kod phronesisa se radi o razboritosti - onaj ko dobro procenjuje, nalazi se, odmerava. Techne je znanje, promišljanje o tome kako nastaju poietičke stvari, to je sfera poietičkog. 5. Sophia - najviše znanje o nusu, mudrost. Sferu praktičke filozofije Aristotel deli na 3 (radi se o više,ali..) 1) vezana za javnu delatnost - politike a) politika kao znanje b) politika kao delatnost - ona tu pokazuje samosvrhovitost, tu spada i delovanje u okviru regulativa, normi, ono što spada u sferu koju kasnije znamo kao pravo. Ta sfera se promišlja na sebi primeren način. 2) etika - sfera gde se pita o subjektivnoj strani svega toga, šta čoveka pokreće u njegovom delovanju. 3) sfera privatnog delovanja - ovo je sve uslovno rečeno jer Grk nema

Mi imamo nepovredivost privatne sfere, oni ne, oni mogu imati znanje o upravljanju tom sferom. To je komotno nazvano ekonomijom (oikonomos), zakon doma. privaciju, to je život iz jednog komada.

Dom nije isto što i porodica, dom može pretpostavljati porodicu, ali ne mora. Porodica podrazumeva pretke, nastavlja se loza, to je patrijahalni svet. I Srbi to imaju, slave i ostalo. Ono što mi danas podrazumevamo pod ekonomijom Aristotel je nazvao hrematistika. U okviru ova 3 znanja razvija se celina praktičke filozofije kod Aristotela. Ta sfera praktičkog se kod njega ne može podeliti na zasebne discipline. Način

3

izlaganja u praktičkoj filozofiji je thypos, nacrt. Zato što praktičke stvari mogu biti ili ne biti, mi o njma ne možemo govoriti kao da su večne, sa nekim pouzdanjem, već možemo videti samo osnovne tokove ali detalje ne

Praktička filozofija se ne može izlagati na teorijski način već se mora izlagati kao nacrt. Tu je nesporazum nauka sa predmetom, Viko je možemo ni videti ni predvideti.

poslednji koji je imao sve na okupu, još je imao pojam praktičke filozofije. Tu sa racionalizmom počinje teorijsko promišljanje, sa racionalizmom ljudskih stvari. Sa nastankom društvenih nauka taj manir da se na teorijski način misle praktičke stvari postaje opšti. Sadržaj praktičke filozofije je jedinstvo uma i stvarnosti, to ne sme da se shvati kao nešto slučajno. Podela filozofije kod Hegela i mesto praktičke filozofije "Fenomenologija duha"je, pored "Metafizike", najznačajnije delo u istoriji filozofije. Struktura tog dela je zbunjujuća. Podelio ga je na: A-svest , B-samosvest i AA-um, BB-duh, CC-religiju i DD-apsolutno znanje i ta knjiga je jedna replika na Aristotela. Spoznajne moći: Platon 1. pistis-pouzdanje 2. eikasia 3. dianoa 4. nus

Aristotel 1. aisthesis 2. empiria 3. techne 4. episteme

Radi se o istome, Aristotel je samo dao različite nazive. Pistis-pouzdanje, vi s tom spoznajnom moći nemate nikakvu odvojenost od predmeta spoznaje nego ste pouzdani da on jeste. 1. glava Fenomenologije duha je rasprava o spoznajnoj moći, o neposrednom znanju, osetilna izvesnost.

4

2. glava se odnosi na drugu spoznajnu moć, na iskustvo, opažanje ili stvar i obmana. Opažanje je prvo pa onda predmet, iz opažanja se izvode zaključci, dolazimo do onog opšteg. 3. glava je snaga i razum, očigledno se radi o 3. spoznajnoj moći, o razumskoj svesti. Ovo je spoznajna moć koja dolazi do zakona, to je analitička svest, ono opšte je dignuto na nivo zakona. 4. glava je um - samosvest kako ju je Hegel nazvao kao posvetu Fihteu kog je najviše cenio. Umstvena spoznaja je filozofska spoznaja, ova 4. glava je

Sve niže spoznajne moći polaze od stava da je predmet svesti odvojen od svesti. Filozofija je jedina koja zna da je predmet svesti svest sama. mesto rođenja filozofije, najviša spoznajna moć.

Vrkina teza - Kod Hegela u prici o gospodstvu i ropstvu se radi o Jovanovom jevanđelju, o odnosu boga i sina, odnosu logosa i oca. Tu on prvo i govori o Aristotelovom bogu, o mišljenju mišljenja. Tačka gde mi prelazi u ja i ja u mi ne postoji pre hrišćanstva. Pozicija jastva svesti je pozicija Isusa, tek sa Hristom mi - ja dolazi do vrha, do vremena. Isus je logos, on i kaže:"Ja sam logos, ja sam ja." Samosvest se udvojila, ona je mišljenje mišljenja, Aristotelov bog se udvojio na dve samosvesti, a to je početak hrišćanstva. One se obistinjuju borbom na život i smrt, to je metafora, to je pravo da se bude suština a koja će u tome biti dominantna to nije stvar kompromisa, tu nema prevazilaženja, aufhebunga. Radi se o ideji konačnosti. Aristotelov bog je beskonačan, on pokreće žudnjom. Čovek je smrtno biće, konačan je i time se potvrđuje sloboda - stavljanjem života na kocku. Dolazimo do ličnosti, do osobe. Nema osobe pre hrišćanstva, Grk nije ličnost, nije ni Rimljanin. Priča o gospodaru i robu je priča o Jovanovom jevanđelju, o Filonu, o rađanju hrišćanstva iz pene helenizma. U toj priči se gospodar slobodno može zameniti sa Bog, Jahve a rob sa Isusom, logosom, tako je stvar jasnija. Analiza Fenomenologije duha

5

Um, nus - analiza teorijske, analitičke svesti. 6. glava ulazi u praktičko. Podela 6. glave na: a) pravi duh običajnosti b) običajnosna radnja(ljudsko i božansko znanje, krivica i sudbina) c) pravno stanje U prva dva dela se govori o Grcima. a) priča o praktičkom životu kod Grka gde se pojavljuje običaj, ljudski i božanski zakon, porodica b) priča o Antičkoj tragediji, o običajnosnoj radnji gde se sve to stavlja u pogon i pojavljuje krivica i sudbina. Odsek B govori o modernom svetu i kreće se kroz istoriju filozofije. Hegel nije pristupio Napoleonu sa razočarenjem zbog izdaje revolucije kao što su ostali. Betoven je pocepao svoju posvetu Napoleonu, Fihte.. Hegel je shvatio o čemu se radi .To je priča o apsolutnoj slobodi i užasu, da se jedan stav srozava u stvarnosti i postaje stvarnost, nema posredovanja, nema individualnosti, nego jedan čisti stav postaje stvarnost.

Revolucija je nesporazum sa praktičkim svetom jer se na teorijski način konstituiše praktički svet, kao da ne može da bude i drugačije nego se sve postavlja kao da mora tako da bude. I zato to nasilje, revolucija bez toga ne može da se izvrši. Liberalizam i danas kao politička doktrina ima rezerve prema stajaćoj vojsci, ona je opasnost za slobodu, time što uopšte postoji stajaća vojska, time je ugrožena sloboda pojedinca i njegovo odlučivanje o državi i zajednici. Tu su liberali u pravu. A f.građ. revolucija se baš na tome i zasniva, tu se razlike nivelišu, iz jednog stava se stropoštava sve, to je ta apsolutna sloboda. Neke generalne prevencije u krivičnom pravu

6

Postojalo je uverenje da ne može da nas interesuje subjektivna strana krivičnog dela nego samo objektivna, revolucionarni zakonik la Fožea iz 1891. nema čak ni individualizaciju kazne, tu nema rasprave a sudija je sveden na tehničko lice. Ne interesuje nas krivac, nemamo mi šta njega da popravljamo. Anselmo Fojerbah polazi od toga da je čovek uvek slobodan i on izvršava krivično delo znajući za to i zato mu i sudimo. On je predumljeno slobodan, uvek i svakog trena smo svi mi apsolutno slobodni, i naravno tu sledi sankcija i kazna. To je stav revolucije, to da nema razlike. I fašistička koncepcija daje stav predumljene slobode ali po krvi, na čulan način, vezani ste za naciju. Ovde ne, nego na čisto apstraktan način, to je stav jednakosti tj. stav jakobinaca, Robespjera.. Time Hegel završava istorijsku priču. C- samoga sebe izvesni duh, moralnost. Oko toga je bilo mnogo rasprave. Lukač i Hajdeger su najveći filozofi 20. veka, a to što je jedan staljinista a drugi fašista ternutno nije bitno. Oni su skoro izašli ispod istog šinjela. Mladi Lukač je bio Veberov učenik pa su ga i zvali Veberov jevrejski Mefisto zbog njegovog cinizma i suprotstavljanja. Lukač je u svom delu "Mladi Hegel" utvrdio da se ovde radi o praznom mestu Fenom. Duha. To je jedna postnapoleonovska utopija Nemačke. Isto to tvrdi i Kožev. E, pa promašili su! Nisu videli da odsek C više nije istorijska priča nego je to ontološka priča, radi se o moralu. Ipak to zaista jeste prazno mesto gde je Hegel pokušao da razvije ontološki nivo praktičke filozofije i u tome nije uspeo, sve je sveo na moralni nivo. U tome je ispod Kanta i Fihtea, ali je Hegel u međuvremenu došao do potpuno novih uvida u filozofiji prava. Shvatio je da se ontološki nivo mora razvijati hroz više momenata. Ovo jeste prazno mesto, najslabije mesto Fenomenologije duha sa 7. glavom koja govori o religiji. I to će nadomestiti kasnije u filozofiji religije. Nikad neće nadomestiti tvrdnju da je grčka religioznost viša od Jevrejske. Kad je viša što ona nije rodila hrišćanstvo? Nemački romantičari su beskrajno zaljubljeni u Grčku, oni njihovu mitologiju shvataju kao nacionalnu. Kasnije će Hegel s pravom reći da je to zlo seme romantizma, shvatio je da iz njega izlazi konzervativizam. Vrhunac romantizma je istorijska škola prava. Hegel nikada nije mogao zbog tog prisustva romantizma kod njega, da prizna veličinu Judejske religioznosti jer bi time uprljao veličinu Grčke. To što je on pisao o Jevrejima na ivici je laži, nije on antisemita, ne. Samo je ludo zaljubljen u Grke. Problem ove 7. glave je to što je Hegel ceo poietički momenat sveo na religiju. Hrišćanski bog je poietički bog, on stvara svet ex nihilo, on radi. U fen. duha nije mogao da razvije poietički momenat, celo techne je ostalo 7

zapušteno jer ga je sveo samo na religiju, a nije bio u stanju da razvije phronesis. Ovo je još veća rupetina (nerazvijanje poietickog) i to nikada neće popraviti, to je poietički ateizam, to je njegovo ograničenje što nikada boga nije video u poietičkim stvarima, nego samo boga u bogu samom, u znanju o bogu. I kad se pogleda šta se dešavalo 2 veka posle Hegela to je baš razvijanje te poietičke strane. Marx je skoro intuitivno shvatio da je taj poietički momenat skoro najvažniji. Tuga je sve filozofije novog veka što je ćutala o tom techne i poiesis. Prvi je o tome progovorio Marx u "Kapitalu". A dva najveća filozofa Hajdeger i Lukač su ćutali o tome i negirali ga. Taj je poiesis najznačajniji u svemu. Verovatno je i razlog gubitka značaja i uticaja filozofije koji se desio, vezan upravo za to, jer se filozofija pokazala kao svest koja ne može da misli tu sferu. Tek posle 2.svet.rata dolazi do pokušaja da se ona misli, ali opet na jedan nakaradan način jer se vezala samo za sferu rada, a poietika je mnogo šira. Ta poietička sfera je najznačajnija u ljudskom životu i potrebna je jedna filozofska ekonomija. Tu još filozofija nije uspela da misli, ne snalazi se u tome.

Pojam ličnosti Oko tog pojma se kreće, koncentiše sva praktička filozofija tj.ideja moderne praktiče filozofije se na njemu zasniva. Pojam lica je pravu poznat još od Rimljana. Dva pravna statusa lica: 1. lice sui iuris - lice po sebi, subjektivno i javno pravo zasniva na svojoj subjektivnosti 2. lice alinei iuris - lice po drugome, svoje subjektivno i javno pravo zasniva preko lica sui iuris. Neobično za moderno shvatanje je da ono što mi znamo kao javno pravo kod Rimljana ne postoji, u Rimskom pravu nema podele na javno i privatno pravo, to je kasnije učitano. Lica alinei iuris su u javnom pravu bila u povoljnijem položaju nego u onome što bi mi danas zvali privatno, subjektivno pravo. Onaj ko se nalazio pod manusom pater familiasa, imao je status lica alinei iuris ali je na centurijatskoj skupštini on odlučivao potpuno 8

slobodno ako i njegov pater familias. Institucija pater familijas, koji je bio lice sui iuris, nije krvna, čulna. Svi koji su pod manusom nemaju mogućnost sklapanja braka međusobno iako nisu u biološkoj vezi, to nije krvno srodstvo ali se takav čin tretira kao rodoskrnavljenje. Jedan od mnogih načina dolaska pod manus jeste i krvna veza, ali češće je to usvojenje, dugovi, slobodnom voljom.. Rimsko pravo u osnovi nema javno pravo, država, civitas je izvedena iz civisa - slobodni građanin Rima. Civitas je određena vanetnički i vanteritorijalno. To je nešto drugo od današnje države. Moderni pojam države podrazumeva teritorijalnu i etničku zajednicu, a građanin Rima nije onaj koji živi na toj teritoriji, nego je teritorija Rima ona na kojoj žive njeni građani. Civitas je tamo gde je civis, to civis je osnova. Građanin Rima je pravni status a ne etničko određenje. Amerika je jedina moderna zajednica koja se slično odredila.

Rimski pojam lica nije mogao da izađe iz pojedinačnog i dođe do zajedničkog i opšteg. Lice je vezano za pojedinca jer oni nisu došli do apstrakcije da je lice odvojeno od tela. Imali su stav da je nosilac lica konkretan čovek, status lica sui iuris nisu mogli dobiti oni sa fizičkim nedostatkom, ali je već 5. rimski imperator Klaudije mucao. To govori da je Rimski svet prevazišao samog sebe. Ličnost je kod njih vezana za čulnost. Vrlo mali broj gađana Rima je imao status lica sui iuris.

Srednji vek Tu je reč o seniorsko-vazalskom odnosu. U pitanju je privilegija. Tu niko nije ličnost jer su svi sem onog na vrhu isovremeno i vazali i seniori. U toj zajednici nema ličnosti lica, i dvostrukost postojanja je pretočena u pravni

Privilegija je osnova, pa postoji strašna klasna razlika. Postoje čak odnos.

9

različite kazne za isti prekršaj u zavisnosti od klasne pripadnosti. Srednji vek je izgubio predstavu lica i ona se razvija tek u novom veku sa čudom protestantizma. Svako je bogougodan bez obzira na socijalni položaj, fizički izgled.. Zadržana je polna razlika, ali je i ona izbrisana pa postoje i žene kao sveštenice. Moderno doba Moderan pojam ličnosti, persone polako se probijao.

Prosvetiteljstvo i fr. građ. revolucija izneli su stav da je svako politički subjekat. Od toga pa do stava da je svako i pravni subjekat samo je korak. Napoleonov zakonik polazi od toga da je svaki građanin jednak, samo je polna razlika zadržana, ona je ograničenje. Posle 1. svet. rata se briše ta razlika pa se i žene smatraju licima i u javnom i u privatnom pravu. Kod nas je priznato tek 1946. sa komunistima uspostavljeno da su žene subjekti javnog prava, u Kraljevini Srbiji su im bila priznata subjektivna prava.

Osnovni stav na kom počiva moderna koncepcija lica je to da je lice svako, s tim da je sada jedino ograničenje uračunjivost. Taj kriterijum konkretnog čoveka, ukoliko je neuračunjiv, odvaja od stvarnosti, od delatnosti kao lica, ali 10

ne i od mogućnosti. To pokazuje čin starateljstva, državnog skrbništva gde drugi preuzima prava i ovlašćenja kao lica da bi ih realizovao, znači on ih posredno realizuje. To se odnosi i na decu jer su ona lice u mogućnosti, ali ono još to nije u stvarnosti. To sve spada u osnovna ljudska prava. Liberalizam je pošao od stava Loka da je pojam ličnosti vezan za vlasništvo, svojinu a to se ogledalo u tome što se u javnom pravu pojavljuje vlasnik kao subjekat. Postojao je imovinski cenzus, pa subjektom javnog prava nije mogao da bude onaj ko ne plaća određenu svotu poreza,

U liberalizmu se nije došlo do stava da je lice (subjekt javnog prava) svako. Ne, taj stav je kontinentalno, revolucionarno čedo. on ne može da odlučuje o zajednici.

Kant je pod uticajem Rusoa rekao da je granica moje slobode tuđa sloboda, ali je kod Kanta ta sloboda ispražnjenost od svakog sadržaja. Sloboda i jednakost često ne idu zajedno, već su suprotstavljeni liberalizam i demokratija. Stariji Mil je govorio da u u slučaju kada dođu u koliziju sloboda i jednakost odlučno treba stati na stranu slobode. Hegel - njegov je stav personalnosti tj. budi ličnost i poštuj druge kao ličnosti. To je Hegelov "kategorički praktički impreativ". To i jeste vezano

Svako je ličnost. Samo je sfera potreba, ekonomska sfera, vezana za konkretnog čoveka, sve ostalo je vezano za apstrakciju ličnosti. Šta znači taj stav budi ličnost..? Taj se za Kanta s tim što Hegel ima elemente sadržaja.

stav provlači kroz sve momenta praktičke ideje i kroz momenat apsktraktnog 11

prava i morala, ekonomije, politike, države. To ne znači da samo pojedinac treba da bude ličnost nego se i socijalni, politički i javni entiteti pojavljuju kao ličnost, sve ono gde slobodna volja može da uđe u svoje supstancijalno određenje jeste ličnost. Subjektivno pravo Tu se razvija stav personalnosti, budi ličnost i...Biće moderne praktičke ideje se razvija kroz 4 momenta: 1. momenat subjektivnih prava 2. momenat morala 3. ekonomije 4. momenat države

Šta je svrha subjektivnih prava? Ona štite stav personalnosti, da se omogući da taj stav postane stvarnost, spoljašnjost ljudskog delovanja, da se otklone zapreke u tome da ljudi taj stav imaju kao maksimu u svom običnom, svakidašnjem delovanju.. I svuda se razvija taj stav budi ličnost i poštuj druge kao ličnosti.

Gde se ličnost pretače u stvarnost iz te svoje potencije, apstrakcije, iz te besadržajnosti? U odnosu ličnosti prema stvari, to je svojina. Pojam stvari - pitanje stvari je pitanje prava a ne prirode. Šta je to u prirodi što prirodu tera da postane stvar, priroda čezne da postane stvar, to je druga tema. Vi kroz autorska prava možete prodavati svoj talenat.

Prvi je patrijahalni rezon gde je svojina nasleđe, ona je večna. Zatim nastupa ranofeudalna koncepcija. 12

Pufendorf daje svoju koncepciju zaposedanja, pa priroda iz statusa prirodnosti prelazi u stvar. To je feudalni rezon da je osnova svojine uzimanje, da je priroda nešto mrtvo što čeka da se uzme. Sa razvojem tog sveta dolazi do Loka i to u skladu sa radnom teorijom vrednosti, on kaže da je obdelavanje osnova svojine, ljudski rad je dodavanje nove vrednosti. Kad se dođe do industrijske proizvodnje to više nije istina jer je neko drugi vlasnik sredstava pa Lokova koncepcija više ne stoji.. Reč je o zabludi kada se svojina shvata kao nešto čulno, moramo doći do

Sadržaj svojine (stvar) je sve ono što se može otuđiti, a ono što ne može predstavlja neotuđiva dobra. Lok je, recimo, bio drugog pojma stvari.

ubeđen da je i sloboda predmet vlasništva. Greši, sloboda pripada neotuđivim dobrima. Bekarija je tvrdio da je smrtna kazna nemoguća u krivičnom zakonu jer je život neotuđivo dobro, pravo na život je neotuđivo pravo. To može da se dešava ali to nije pravno ispravno. Stvar kao sadržaj vlasništva je ono što se može otuđiti. Duša nije stvar, religija i psihologija pretpostavljaju da ona to jeste ali greše! Tu onda nema slobode, ono što je pitanje slobode, apstrakcije neotuđivo je. Taj stav da je sve na prodaju, da nema jastva, da je to praznina jastva ne može da važi. Šta tu ostaje kao neotuđivo? Ako sve mogu otuđiti šta onda ostaje kao osnova mene? Ne, nije

Ono što ostaje neotuđivo u meni su vrednosti. Ono subjektivno u ličnosti, slobodna volja pokreće sve na prodaju!

ličnost da se ta čista apstrakcija realizuje. I ona se realizuje u vlasništvu, ono je osnova, najdublji, izvorni osnov praktičkog života modernog čoveka, ono arche. To ne znači samo privatno vlasništvo. Ta odluka, moć slobodne volje

mojost je osnova privatnog vlasništva. Ovo privatno vlasništvo je izgubilo značaj sa da kaže moje,

13

industrijskom revolucijom modernog doba. 19. vek je vek liberalizma, vek industrijskog kapitala gde se Amerika najviše razvija, posle nje i Nemačka. Polovinom 20 veka se desio proces odvajanja upravljanja od vlasništva i to je najrevolucionarniji proces jer tu vlasništvo više nije samovolja. Upravlja svojinom onaj koji to zna a ne onaj koji je ima. Svojina se opire neracionalnoj upravi (upotrebi), ona, kao imovina propada. Razlika vlasnistva i poseda: vlasnistvo je mogucnost poseda. Posed stvarnost. Razlika vlasnistva i imovine: za vlasnistvo, sta i koliko posedujem nije bitno. Vlasnistvo je mogucnost toga. Za imovinu je jedino bitno sta i koliko posedujem. Vlasnistvo je pravna a imovina ekonomska kategorija. Posed je takodje pravna, ali stvarno pravna kategorija. Dok je vlasnistvo formalno pravna kategorija. Vlasnistvo je pravni status, a imovina se izrazava novcem. Pravna osnova imovine je vlasnistvo, a imovina nije osnova vlasnistva.

Vlasnistvo je prvo ispunjenje licnosti, njenog principa budi licnost  IMAJ! Lok i klasicni liberali uvek vezuju slobodu za sadrzaj: zato moze da se otudji sloboda ako neko nije sam u stanju da svoja neotudjiva prava realizuje. Uvek se sloboda vezuje za vlasnistvo. Ko nije vlasnik, nije ni slobodan. Tek u prvom svetskom ratu mobilizacija, pre ne, nego dobrovoljci u americkom gradjanskom ratu.

Subjektivna prava Razvoj subjektivnih prava Kako ona prelaze u pojam pravde

14

Subjektivna prava su privatna prava, pripadaju sferi ius privatium. Razlikujemo: 1. apsolutna prava - apsolutna mogućnost raspolaganja, ono gde se moja volja, htenje odnosi prema stvari. Stvar je sve ono što može biti moje. U pozitivnom zakonodavstvu se to apsolutno pravo zato tako naziva. Kod Loka(Lokovska tradicija) liberalna koncepcija: Ono što u subjektivnom pravu pokreće, svrha svega nadmaša sama subjektivna prava. Osnovni stav liberalizma je da je apsolutno subjektivno pravo, pravo svojine, osnov javnih prava - čak izbornog prava - to je izborni

Klasični liberalizam smatra da samo onaj ko plaća dovoljno poreza može biti subjekat političke zajednice. Ne može to biti svako cenzus.

(ne mogu biti žene - pravo žena u evropi počinje da se realizuje tek početkom 20. veka). Rusoova koncepcija - demokratska koncepcija: Subjektivno pravo i apsolutno pravo se smatra negativnim i u samom domenu subjektivnog prava pa i u politici. Prvi onaj koji je ogradio neko zemljište i rekao "to je moje ", otac je moderne civilizacije a time i nejednakosti. Apsolutna subjektivna prava su nešto što treba prevladati, nešto rđavo. To su dva extrema, rasprava između slobode i jednakosti, Francuske građanske revolucije i anglosaksonskog shvatanja običajnosti života.

Lok je na stanovištu slobode i samo slobode, a Ruso je za jednakost i samo jednakost. "Pravo je predviđanje onoga šta će sud odlučiti" - dotle seže Lokovo učenje.

15

Ono što u subjektivnom pravu pokreće lice je princip personalnosti. To je stav: Budi ličnost i poštuj druge kao ličnost. To je osnovni princip subjektivnog prava. To nadmaša i Kantov stav o granici slobode. Pojam ličnosti, persone je stari pojam. Od kad ima prava ima i tog pojma.

U rimskom pravu razlikujemo: 1. lice sui iuris-lice po svom pravu, slobodan rimski građanin, nije pod ničijim manusom. Većinom je to pater familias. 2. lice alinei iuris- lice pod tuđim manusom, po tuđem pravu. Rimsko pravo je dominacija privatnog nad javnim pravom, u javnom pravu lice alinei iuris ima veća prava nego u subj. pravu. Pojam lica je vezan za čulnost pa čovek sa određenim fizičkim nedostacima ne može dobiti status lica sui iuris- mucavost je smatrana za najveći nedostatak.

Modreni pojam lica je besadržajan, odvojen od čulnosti. Po mogućnosti, dynamis svako je

lice, po stvarnosti neko jeste neko nije. Jedini je kriterijum uračunljivost sposobnost da se koriste ovlašćenja. Ako je nemam neuračunljiv sam, ali mi i tada sledi staratelj. Stav budi ličnost... se kreće kroz sva 4 nivoa subj. prava 1. apsolutno pravo – svojina: ja sam vlasnik i poštujem druge kao vlasnike. To je stvarno pravo iz kog izlazi sve ostalo.

16

2. obligaciono pravo – ugovor - budi vlasnik i poštuj druge kao vlasnike 3. građansko pravo - tu stav budi ličnost...zasniva se na tome da se osnovni obligacioni pravni stav prekrši. Znači da vi zahtevate da vas on prizna kao ličnost i zato ga tužite. 4. krivično pravo - vi ne poštujete druge kao ličnost pa se javlja država kao apstraktna ličnost da vas natera da poštujete druge i sebe kao ličnost. Stav personalnosti je ono o čemu su stari govorili da je pravda. Pravda je za Grke nemoguća a za Rimljane moguća, to je razlika civilizacija. Postoji neko više pravo koje je pre pozitivnog prava i ono je određivano metaforama zato što drugačije nisu mogli da ga odrede - kao prirodni, božiji zakon. Velika pozitivacija prirodnog prava je i danas dominantna kod pravnika u shvatanju prava. 1. Hans Kelzen - napisao Austrijski ustav iz 1920., pravnik 20. veka. Smatra da se pravo može misliti i razabrati jedino u pravnim pojmovima, bez ikakvih vrednosti. Pravda je shvaćena kao nešto subjektivno. 2. Hegel - pojam ideje u N. Logike Tu se on svađa s Kantom koji tvrdi da je svrha prava pravda kao ono čemu treba težiti, cilj a ne stvarnost. Pravda je vrednost. Hegel smatra da Kant ne može da pojmi svrhu prava. Zato Hegel kaže - NE, nije pravda ono čemu se treba težiti, svako pozitivno pravo u sebi već sadrži pravdu. Kant i Kelzen - potpuna odvojenost subjektivnog i objektivnog momenta u pravu. Oni takođe odbacuju prirodno pravo ali na različite načine. Hegel - stanovište jedinstva ta dva momenta. Odbacuje ideju koncepcije prirodnog prava. Neokantovsko stanovište koje je izbacilo Hitlera, smatra da pravde nema. Radbruh je najviđeniji neokantovac, koji se dozvao istini, i on kaže da nema prava bez pravde.

17

Sta je pravda  Stav – Budi licnost i postuj druge kao licnosti je pravda, taj princip je pravda, po mome sudu. Svako pravo i pozitivno zakonodavstvo mora se razvijati na stavu budi ličnost.. Ujedinjene nacije su pod uticajem anglosaksonaca donele dve deklaracije o ljudskim pravima (1948. i 1949.god.) Postoje i danas protivnici ljudskih prava: 1. konzervativci - u ljudskim pravima vide uništenje nacionalnog suvereniteta. 2. Kelzenovi naslednici - u lj. pravima vide samo vrednosne pojmove koji se veštački unose u pozitivno zakonodavstvo. Koncepcija lj. prava ima dubok smisao. Ne može biti da je neko nacionalno zakonodavstvo ostvarenje pravde. Pravo je praktička delatnost, ono može biti i drugačije. Pravda je ontološki i pravno pre. Nacionalno zakonodavstvo

Mi pravdu štitimo od samog zakonodavstva. Ljudska prava su u osnovi štićenje pravde. je ostvarenje samo namere a ne i same pravde.

Zaštita lj. prava treba da se institucionalizuje preko ombudsmana - bukvalno znači poverenik za ljudska prava.

Postoje 2 koncepcije: 1. skandinavska - poverenik za lj. prava treba da bude ugledan pravnik, superioran u pravu

18

2. anglosaksonska - to je osoba u koju ljudi imaju puno poverenje pa su to često književnici, pevači.. Kompetencije ombudsmana su superiorne sudstvu, na njegov zahtev sud je dužan da mu dostavi svu zahtevanu dokumentaciju, državne institucije takođe uključujući i obaveštajne službe, a on po svom nahođenju pokreće postupak i štiti ljudska prava onih koji su mu se žalili. U 21. veku se sfera ljudskih prava javlja kao najznačajnija, subjektivna prava se zasnivaju na njima kao što se svako pravo zasniva na pravdi - nema odvojenosti. Pojam pravde je najsporniji, najteži pojam prava. Princip personalnosti pokreće čoveka i kao moralnu osobu. Kelzen sferu morala odbacuje kao nešto potpuno strano pravu. Neoliberalizam uviđa svrhu moralnog pokretača. Subjektivni momenat je najznačajniji, vrednost kao pokretač prava. Neokantovstvo je potpuna destrukcija pojma prava, neoliberalizam to nije - daleko je umniji od neokantovstva.

Stav personalnosti, pravde selimo u ekonomiju. Budi ličnost.. se u ekonomiji misli kao imaj imovinu i poštuj tuđu imovinu. Svojina (vlasnistvo) je pravni pojam, ne izražava se u novcu. Imovina je ekonomski pojam i bitno je šta i koliko imam, izražava se u novcu. Čovek kao vlasnik, nosilac svojine nije pokretač ekonomije, nego ekonomska osoba. Ekonomija je ranije izašla iz praktičke filozofije. To je destrukcija praktičke fil. – ona prelazi u način mišljenja i izlaganja teorijske filozofije, nauku. Subjekat ekonomske sfere je ekonomska ličnost – tu nema vise ni formalnog kriterijuma (kao kod pravne licnosti uracunljivost). Nema ekonomije pre same ekonomije, ekonomija se dešava kao sama ekonomija, ne možemo mi pre same ekonomije raspraviti šta je ekonomija. Ekonomska osoba je svako.

U ekonomiji razlikujemo 4 momenta:

19

1. SFERA POTREBA - čista mogućnost same ekonomije. Čovek je biće potreba, poriva, nagona (da su ljudi teorijska bica, ne bi imali potrebe). Samoodržanje se manifestuje u strahu. Potrebe sve pokreću. Lice se pojavljuje u vidu čoveka (svuda se drugo covek pojavljuje u vidu lica!), subjekat potreba je bukvalno pojedinačan konkretan čovek. Da nema potreba, ne bi bilo ekonomije. 2. ROBA - zadovoljenje potreba. 3. SFERA RADA - proizvodnja robe. 4. UPRAVLJANJE - svim tim upravljati znači imati najviše ekonomsko znanje. Upravljanjem izlazimo iz ekonomije i ulazimo u državu, tu je nužna birokratija. Potrebe Kada se govori o potrebama često se razlikuju prirodne i nametnute potrebe. Ono što se čini kao izvorna potreba jeste uslovljeno, a da ne govorimo o subjektivnoj uslovljenosti. U sferi potreba volja se pojavljuje u liku čulnosti,

Mi imamo potenciju, mogucnost za sve moguce vrste potreba, a koja ce postati stvarnost, to ne znamo. kao ono samovoljno.

Reklama je dizanje te nase mogucnosti do neke eventualne stvarnosti. Sve može biti potreba, potreba je ono iznad svega subjektivno, naizgled samostalno, čak nekad izgleda da je sama nutrina čovekove duše potreba. Ali

Potreba je isprepletenost onog subjektivnog i onog spoljašnjeg. Da li je potreba moja? Moje mnenje o tome je da je ona apsolutno moja, ali iza te mojosti potreba se postavlja sfera konstituisanja sve je to izazvano.

20

potrebe same iz spoljašnjosti, iz stvarnosti. Potreba je istorijska kategorija a ne zajednička. Potreba je i klasna, pa etnička, može da bude čak i klimatska kategorija, zatim religijska pa tradicionalna... Potrebe su uslovljene. Mehanizam njihovog dejstva je takav da ona ono najsubjektivnije, ali njeno istinito bivstvo pokazuje da je ona uslovljena sa svime spoljašnjim, onim što je van naše subjektivnosti.

Vreme Istoričnost praktičke filozofije znači da ona nema kategorije mimo vremena. Šta je vreme? Ono spoljašnje, uslov ili je vreme sama ta opštost? Ono je to treće. Pojam je vreme. Zato ne može biti istinitih i lažnih potreba tj. može ali se postavlja pitanje da li je kriterijum za određivanje istinitosti ili lažnosti potreba, istoričan?

Kako iz te spoljasnjosti nastaje potreba? Šta to našoj sposobnosti da imamo potrebu daje sadržaj? Sve. Svi odnosi, sve sto je pred nasim ocima daje nam sadrzaj te nase sposobnosti. "Čovek je njegova potreba." On iscrpljuje svoje čoveštvo u potrebama. Nema istinitije misli. Da li se u tome, u spoljašnjosti može naći nešto planirano što izaziva našu potrebu? Da, radi se o reklami. U flaši Koka kole

Reklama je na određeni način izazivanje potrebe za određenim proizvodom. Odlučujući momenat u razvoju reklame je je više reklame nego tečnosti!

Ruzveltov New Deal - kada američki radnik prestaje da bude proizvođač i postaje potrošač. Svrha ljudi do tada je bila u proizvodnji, a sada je u 21

potrošnji. Čak je i poreska politika takva da on mora da troši. Funkcija potrošača je važnija od uloge proizvođača. Američki radnik je još uvek najproduktivniji ali je njihov potrošač najveći svetski potrošač, on čudo potroši. Amerikanizacija celog sveta baš to znači, stvaranje potrošača. Nema štednje! Unapred uzimati, na kredit sve, u tome je stvar! Iz tog ugla reklama ima svoju svrhu, to nije puka obavest sta je koji proizvodjac napravio već intervencija proizvodnje u potrošnji. Reklama nije napad na ličnost čoveka jer se postavlja pitanje šta je čovek bez svojih potreba? I te potrebe su kako tako su potrebe proizvedene. Ono bitno u svemu jeste naša sposobnost da imamo potrebe, čovek je biće potreba. Sve je u ljudskoj rasi veštačko, u tome je snaga ljudske rase. Zadovoljenje potreba Potrebe se zadovoljavaju necim, to je roba. Fridman, fon Hajek i drugi neoliberalni ekonomisti kraja 20. veka odbacivali su istoričnost robe, a time i istoričnost potrebe, svodeći sve na subjektivni momenat, u tom odnosu videli su apsolutnu subjektivnost. Roba je takođe istorična kao i potreba. Tu se radi o pitanju gde je sloboda čoveka, ono pojedinačno, to da on sam izabere. To nije spoljašnja mera, da vidimo stranu pojedinačnosti i opštosti istorije u posebnosti ljudske duše. To je subjektivnost čoveka. Nismo mi ipak do kraja determinizovani u svom životu. Sloboda sve pokreće, to je svest o slobodi - ona nije stanje nego znanje. Donekle su ti neoliberalni ekonomisti u pravu, moramo im to priznati. Ipak kada razgrnemo potrebe koje su nam date, odbacimo zadovoljenje potreba i upitamo se šta je ostalo, dođemo do jedne strašne praznine, do

Šta sam ja kao ja, mimo svega spoljašnjeg, šta ostaje kad se odbaci svo to moje praktičko okruženje? Ništa, ostaje praznina. Ta zver ništavila traži sadržaj jer je ništavila.

nepodnošljivo živeti sa tom svešću da sam ja ništa. Prvi svetski rat je uništio kolektivitet, posle odbacivanja kolektiviteta dolazi do potrage za onim ja.

Ta strašna praznina koja sve pokreće, nepokretni Šta ostaje? Šta je subjekat praktičkog života ljudi? Ništa!

22

pokretač. Mi smo u poziciji hriscanskog boga, stvaranja iz nistavila, a ne aristotelovog pokretaca koji je pojam. To je ona cista svest, nema sadrzaja, na pocetku praktickog delovanja. NEMA VEŠTAČKIH POTREBA! Sve potrebe su istovremeno i veštačke i prirodne. Iza potreba stoji sloboda. Životinja nema potrebe već instinkt. Subjekat potreba je konkretan čovek.

Potreba je deo ekonomje a ne morala; suditi o potrebama sa moralnog, vrednosnog stanovišta je besmisleno. Potrebe se mogu izazvati - reklama zato postoji. Mi imamo potenciju, mogućnost za sve moguće potrebe, a koja će postati stvarnost zavisi. Reklama izaziva potrebu, svet potreba se razvija: 1) potrebe su sve apstraktnije 2) potrebe su sve specifičnije



ovi kvaliteti idu zajedno

Potrebe su pokretači svega i njih treba zadovoljiti putem robe.

Kad dođe do određene akumulacije kapitala dolazi do udruženja. Mali zanatlija se udružuje sa ostalima, pravi udruženje i traži da neko zaštiti njegove interese protiv društva privilegija. Tako nastaje građansko društvo gde je građanin subjekat. Umesto običajne veze 23

(dominantna javna veza) javlja se ekonomska veza i građanski status. Tako nastaje moderni pojam države. U modernoj državi pravo nadmaša, zamenjuje silu, država zamenjuje običaj. Dok imamo običaj, mitologiju, privilegiju ne može biti države; reč je o zajednici ali ta zajednica nije država. Francuska građanska revolucija je odlučni momenat u konstituisanju moderne države. Ona je uspostavila državu kao neposrednu demokratiju, neposrednu vladavinu naroda mimo predstavljanja. Sa Napoleonovim zakonikom iz 1804. se ta ideja razvila širom evrope i kao reakcija na Napoleonov univerzalizam. Zbog toga kod drugih naroda nastaje želja za državom koja te narode pretvara u nacije. Evropski proces nastanka nacija i država vezan je za Bonapartu. Britanska revolucija (klasni kompromis) nije imala te posledice jer u sebi sadrži još uvek iskustvo privilegije, a

francuska građanska revolucija potpuno raskida sa svim privilegijama. Sa samom revolucijom u Americi nastaje ideja koja opredeljuje pojam države – to je ideja ustava. Francuska revolucija izbacila je deklaracije o pravima čoveka i građanina i ustav, američka revolucija deklaraciju o nezavisnosti i ustav.

Šta je ideja ustava? Zašto je vezana za modernu državu a ne i za ranije zajednice koje su imale određene pravne norme ali se ne mogu zvati ustavom. 24

Ustanoviti, konstituisati znači da se jedna zajednica konstituiše ex nihilo, iz ničega. Grci - zakonodavac mora biti stranac da bi se odvojio od zajednice i nepristrasno mogao da proceni šta može da se uradi na osnovu običaja koji već postoje, a ne mimo tih običaja. Solon - "Dao sam Atinjanima najslobodnije zakone koje oni mogu da istrpe". Znači, običajno, prema njihovim običajima.

Novovekovna ideja ustava polazi od toga da se politička zajednica konstituiše mimo običaja. Constitutio  creatio ex nihilo.

Iz jedne ideje slobode i jednakosti stvaramo politički sistem, konstitucija iz apstakcije. Ustav je konstitucija zajednice iz nje same, ne iz nečeg spoljašnjeg, iz običaja nego iz nje same. Istorijska škola prava u 19. veku tvrdila je da je to pogrešno i da se zajednice moraju konstituisati nezavisno, poštujući svoj istorijski razvoj. Takav stav bio je protivan nasleđu franc. građ. revolucije. Konstitucija ostaje trajno obeležje države. Čak i kod naroda koji formalno nemaju ustav, imaju mogućnost za to. Britanija ima simulaciju konstitucionih akata preko nasleđenih dokumenata (od nasleđa magna karta pa do dokumenata posle 2. sv. rata ) koji realno vrše tu funkciju jer se pozitivno zakonodavstvo te zemlje mora upravljati prema njima, i to ima mnogo veću realnu snagu nego kod mnogih ustava. Njima ustav i ustavni sud nije ni potreban.

Američki ustav je najznačajniji. Ideja da se osniva zajednica koja je vanetnička i vanteritorijalna, iz čistog stava – nigde običaja, nigde privilegija. Stanje u Evropi u 19. veku – pobeda nad Napoleonom i odluke bečkog kongresa. Stanje je takvo da ruska pamet vlada tj. sve je konzervirano, 25

uspostavljen je mir do 1848. – to je najznačajnija godina 19. veka. Posle toga dolazi do uspostavljanja kontinentalnih nacija (Nemačka i Italija) koje se konstituišu u moderne države i donose svoje ustavne projekte. Ti ustavi iz 19. veka u Evropi bili su kompromis ruske konzervativnosti i francuske revolucionarnosti. Posle propasti ideje nacionalne države u 1. sv. ratu dolazi do konstituisanja zajednica i pisanja ustava skoro originalnog karaktera. Najznačajniji takvi ustavi su: 1. Nemački ustav (Vajnmarski ) – Hugo Krojs 2. Austijski ustav – Hans Kelzen. To je najsavršeniji dokument javnog prava, kažu pravnici. Kelzenova teorija čistog prava znači da pravo možemo tumačiti jedino pravnim pojmovima, bez ikakvih vrednosti. U osnovi je i Krojsov neokantovstva delovao na mnoge zemlje. Španski ustav iz 1932. pod velikim je uticajem Vajnmarskog ustava. Franko 1935. ukida taj ustav, uopšte republički poredak. Katalonija 1977. donosi svoj statut gde se poziva na ustav iz 1932. Španski ustav 1978. se poziva na Italijanski ustav iz 1947. i na taj iz 1932. (a ustav Italije iz 1947. je prepisan Španski iz 1932.)

Šta ustav realno znači? Ustav je mogućnost državne zajednice. To što neko ima ustav ne znaci da je realna država. Ono što će državu staviti u pogon vlast – ona je supstancija, a ono što je zaista pokreće jeste politika. Ustav je pretpostavka svega toga. Ustav je mogućnost državne zajednice a ne stvarnost i on omogućuje vlast kao ono supstancijalno u državi tj. politiku kao ono subjektivno.

Ustav je samo pravni akt, kaže Kelzen. Ne. Ustav je istovremeno i politički i pravni akt. Njegov predmet jeste vlast i organizacija države.

26

Uređenje države može biti : 1. monarhijsko 2. republikansko

osnovna razlika je u tome ko je suveren.

Država po organizaciji može biti : 1. unitarna - jednostavna država koja nema delove 2. federalna - ima delove ali je jedna država 3. konfederalna - savez država: a) realna unija - unitarna država ne podrazumeva centralizovanu vlast. Austrija je unitarna a decentralizovana država. Nemačaka asimetrično federalna i decentralizovana drž. Francuska je unitarna centralizovana država. Španija je slična Nemačkoj, ali niko nema status kao Bavarska (ima svoju carinu, u konfederalnom je statusu ) Italija je u osnovi unitarna, ali asimetrično decentralizovana. Ima 5 pokrajina sa posebnim statusom i svaka je različita. Južni Tirol ima najveći stepen autonomije. Asimetričnost je imao i Sovjetski Savez - SSSR. To je bila konfederacija 16 prostih i 1 federacije – Rusija je niz federalnih jedinica i federalnih oblasti, reč je o potpuno složenoj organizaciji tog područja. b) personalna unija - npr. Austrougarska Pravo je nešto živo a ne okoštalo u kategorijama 19. veka. Ne može pravo biti ono večno, nepropadljivo, završeno. Ono je živo kao i sve praktičko, ne da se ukalupiti. Ustav je samo mogućnost države a ne država sama. Ono što je supstancija države je vlast, a ono subjektivno u državi je politika.

Ustav nije brana, ustav je pozitivan, zakon sprecava. 27

POLITIKA - pojam Čista mogućnost da uopšte bude države jeste javno pravo tj. ustav kao osnovni javno pravni akt. To što je ustav donet ne znači da država jeste. Ona je time samo mogućnost. Pojam političkog je praktički, u vremenu je, može biti i drugačije. Grci razlikuju pojam politike kao znanja i politike kao delovanja. Pojam politike iscrpljuje svu razboritost, svu javnu delatnost. Rimljani su prvi politički narod. Politika je promocija privatne volje. Tu politička delatnost postaje osnovna delatnost, ne iscrpljuje se sav praktički

Tu je politika prvi put dobila čistu subjektivnu dimenziju, odvojila se od supstancijalne strane praktičkog života. Rimljani su delatan narod. Zakoni otaca ne pokeću rimljane u politici, oni su odvojeni od politike. Politika se kod njih život u zajednici.

pojavljuje kao volja. Supstancijalna

se strana napušta u potpunosti. Rimska civitas je zajednica pravnih statusa, politika se kreće u okvirima pravnih statusa a ne običaja, kao kod Grka (ono supstancijalno su zakoni otaca ). Politika je to aktiviranje pravnih statusa. Da vidimo ko je subjekat politike u Rimu. Da li je to samo elita koja je kodifikovala svoj elitizam putem prava u 28

vidu Senata ili Centurijatske skupštine? Ne, nije. Sa propašću te republike, tog konzervativnog elitizma ne dolazimo do demokratičnosti politike, već do toga da je nosilac politike širi. 1. Vojska je bitan politički momenat. 2. Pelegrini i oslobođeni robovi – stalnom težnjom da se izjednače pravni statusi, da svi dobiju status cives. Kod Rimljana je ono supstancijalno pravni status. Feudalizam i politika Politika u srednjem veku jeste pokretanje privilegija, ona se kreće u okviru privilegija i pokreće ih. Ono supstancijalno su upravo privilegije. Srednji vek je mračan u političkoj sferi. Politika je kruta, vezana za privilegije, hijerarhizovana, teško se osamostaljuje od vojnih delatnosti. Razlikujemo 2 modela: 1. Zapadnoevropski 2. Vizantijski – superiorniji u odnosu na zapadnoevropski. To su ostaci Principata i Dominata rimskog civitas, politika nije pokretana samo sistemom privilegija, već je samostalnija. Renesansa Politička sfera se osamostaljuje od drugih sfera praktičkog života. Makijaveli politiku vidi kao ono apsolutno, ona uzurpira sve sfere praktičkog života pa time i etičku sferu, a i ekonomsku. "Bogata država siromašnih ljudi". Politika iznad svega, politika kao sve, ona se ne može osloniti na bilo šta drugo osim na sebe. Prelomni suštinski momenat jeste protestantizam, gde se ili u borbi protiv njega ili na njegovim krilima konstituišu moderne države (Holandija, Britanija, SAD) 29

U modernom poimanju politike razlikujemo: 1. Anglosaksonsko – Lokov liberalizam kaže da je država servis a politika ima ekonomsku svrhu. 2. Kontinentalno – Sen Žist smatra da politika nema drugu svrhu do nje same, ona samu sebe pokreće. Konkretno političko delovanje uvek je mešavina svega pa i tih stavova. Moderna politika Politička sfera je izdiferencirana, politika je samo jedan od delova praktičkog života ljudi i on se ne iscrpljuje u politici. Poistovecivanje politike i države (vlasti) nije opravdano. Karl Šmit u delu "O politici i političkom" odvaja ta dva pojma. Nosilac političkog nije samo institucionalna politika nego mnogo toga van nje. Deetatizacija politike. Politika je izašla iz države. Nije svrha političkog delovanja isključivo u tome da bude kao državno delovanje, niti je jedina svrha političkog delovanja uzimanje vlasti i realizacija vlasti, nego se politika dešava i mimo države. Nosioci politike 1. Pojedinac – individua uzdiže supstancijalnu stranu svog javnog mnenja do neke subjektivne strane političkog delovanja. To je rudimentarno, osnovno političko delovanje na tom mikro nivou – kad čovek iznosi svoje političko mišljenje na ulici, u kafani. Naizgled zabava. Politika se tu pojavljuje kao svakidašnja svest, nešto neorganizovano, privatno – ta sfera privacije na nivou lokalne zajednice se organizuje, jeste prva politička delatnost. Tu se država još pojavljuje kao nešto blisko pojedincu, gde se pojedinac organizovao u državi – lokalna zajednica je osnovni element države. Politička partija- pojam Sam pojam upućuje na deo, nešto parcijalno, delimično. Partije su organizacije dobrovoljno udruženih individua, građana koje imaju svrhu u institucionalnim oblicima vlasti. Individua ušla u organizovano delovanje. Partije su čedo 19. veka. 30

Cesto je znacajnije mnenje onoga ko je u opoziciji. I u opoziciji se deluje na vlast, nekada cak i vise od vlasti. Karl Šmit - slično Hajdegeru shvata da je građansko poimanje politike prevaziđeno, on je video emancipatorsku dimenziju fašizma. Nije uvideo negativnu stranu fašizma. Odnos politike i vlasti Politika je rodno mesto prava. Postoje 3 oblika vlasti: 1. sudska 2. zakonodavna 3. izvršna Politika se oblikuje kroz VLAST samu u zakonodavnoj i izvršnoj vlasti. Bilo bi premoderno i opasno kada bi politika imala uticaja u sudskoj vlasti. Ne, ona tu ne sme uticati. U zakonodavnoj vlasti se sučeljavaju razne partijske volje, partijske volje su organizovane političke volje, ona je mesto artikulacije političkih volja gde dolazi do ustanovljenja neke "jedinstvene" volje, koja ipak uvek ostaje pocepana. Izraz te jedinstvene volje jeste zakon. I tako je politika rodno mesto zakona, rodno mesto prava. Postoje razni koncepti izvršne volje (kancelarska, skupštinska..) i ona je najsubjektivnija od svih, dolazi na granicu da postane neposredna politika, da izgubi svoj apstraktni momenat odvojenosti od politike. Sva je od subjektivnog pa se tu često i privatni interes pojavljuje kao onaj glavni. Odnos zakonodavne i sudske vlasti obeležen je politikom. Taj odnos nije nešto statičko, interesi ga pokreću, politički interesi. Postavlja se pitanje da li je svrha politike zadovoljenje opšteg interesa? To bi podrazumevalo: da je taj opšti interes prezentan, vidljiv, lako uočljiv i da se na njega može neposredno uticati. Stoji stav da je svrha politike ono opšte ali se ono ne može neposredno ostvarivati, nego se ostvaruje kao poseban prilaz politici, a svaki teorijski prilaz politici završava u autoritarnosti. Ako u politici potpuno zaboravimo posebnu slobodu, pojedinačnu volju, treba da se upitamo da li je opšta volja naučno saznatljiva i ako i jeste da li je primenjiva ta naučna, opšta volja? Socijalne grupe kao nosioci političkog delovanja 31

Ono što je dublje, pretpostavka političkog organizovanja jeste INTERES. Političke partije predstavljaju organizovano političko delovanje.

Socijalna grupa je osnova svega, ona je sfera posebnog. Socijalna grupa nije nešto statično, nešto što možemo posmatrati spolja i zatvoriti u klasifikacije. Ne. Ona je nešto dinamično, može biti otvorenija i zatvorenija. Etničke grupe su socijalne grupe. Odakle pravo da se organizuju etničke političke grupe? To je više pravo čoveka da svoj interes artikuliše u političkoj sferi. Socijalna grupa se organizuje po uverenju, opredeljenju, ona je nešto daleko neuhvatljivije nego što to sociologija misli. Socijalna

grupa i interes koji proizlazi iz nje je osnova političkog delovanja. Institucionalizacija političkog delovanja putem partija nas dovodi do nivoa upravljanja, do birokratije. Birokratija je kraj, ispunjenje političkog delovanja. Ona ne znači poništenje slobodnog delovanja pojedinca nego označava stalnost te slobode. Drugi moderni pojam politike kao znanja (polovina 19. veka ) nas upućuje

Politikologija kao znanje, nauka o politici deli sudbinu sociologije. Ona na čist teorijski način prilazi jednom delu, najsubjektivnijoj praktičkoj delatnosti čoveka - politici. Ona je neistorijsko znanje, još nije izborila neko značajno mesto među naukama jer se političko delovanje još uvek ne može odvojiti od ostalih predmeta praktičkog na politikologiju.

32

delovanja. Šta je predmet političkog delovanja? SVE! Politika to ne može baš deklarativno da kaže, ali je tako. Sva osebujnost ljudskih interesa ima pravo da se politički izrazi i tu je granica krivično pravo – da vi artikulacijom svojih interesa ne naudite drugima u artikulaciji njihovih interesa. Politika kao profesija Politika je profesionalizovana. To govori da se sfera neposrednosti gubi, često dolazi do toga da se poništi osnovna politička sloboda drugih gde se politika javlja kao činovništvo. Treba odvojiti profesionalizaciju vlasti od profesionalizacije politike. Profesionalizacija uprave, administracije je vrhunac profesionalizacije vlasti, ali samo političko organizovanje mora ostati van te profesionalizacije, mora zadržati dimenziju neprofesionalizma, da ne bi subjekt javnog prava bio ogranicen na znanje organizacije. Birokratija Prvi momenat je ustav kao cista mogucnost drzavne zajednice. Kao supstancijalna strana drzavne zajednice znaci da je ustav usao u odredjenje, u neku stvarnost, se pojavljuje vlast. Ali vlast jos ne znaci da drzava jeste, ona u formalnom pogledu jeste, ali za ljude, za delatnost to jos nije stvarnost drzave. Ta stvarnost se ispunjava kroz politiku. Politika pokrece sve u drzavnoj zajednici. Četvrti momenat jeste svrha svega, ono što se pre svega postavlja i što je na kraju svega. To je birokratija. Ona danas ima pežorativno značenje, vezuje se za upravljanje koje ne poštuje slobodu pojedinca, razume se kao formalno upravljanje državom, kao nešto rđavo. Uspostavljanje nacionalnih država je bilo poništenje određenih privilegija koje su do tad postojale.

Uprava je administrativni deo vlasti, uprava je vezana iskljucivo za drzavu. Birokratija je znatno sira. U mnogim 33

segmentima gradjanskog drustva je nuzno upravljanje po osnovama birokratije. Kod starih nema birokratije. Tajna birokratije je da se poslovi obavljaju posredno, a ne neposredno, da bude opstost. Rimljanin sve svoje javne poslove sam radi, valjda. Ni vojskom se ne upravlja na opsti nacin nego neposredno, nema volje samostalne od komadanta. Birokratija nastaje u francuskoj u vojsci pod Napoleonom.

Prva pretpostavka je jednakost prema onima koji se nalaze u bilo kakvom postupku. U okviru same birokratije postoji jednakost. Mora se po ustaljenim jasnim pravilima napredovati ili odlaziti. Da bi se vrsio posao birokratije neophodno je obrazovanje. Drugo je ideja racionalnosti. Postupci birokratije su racionalni. Ne moze se u sebi samoj sebi ni prema drugima organizovati ni prema kakvim drugim, hirovitim motivima, nego samo prema USPESNOSTI DELOVANJA. To jedina svrha birokratije – uspesnost delovanja. Time se gubi dimenzija istinitosti. Efikasnost a ne istina. Sigurnost je iznad istinitosti. Birokratija je i subjektivna volja, a cinovnik izvrsilac poslova. BIROKRATIJA JE SVEST A NE SOCIJALNA KATEGORIJA. Još su mnogi momenti subjektivni u političkoj sferi a da nisu državni, pa se može reći da će u 21. veku država polako ali sigurno nestati iz političke sfere. Ona postaje samo forma političke sfere, ni tu više nema monopol a ne u drugim sferama praktičkog života. Šta to drži sve na okupu a nije drzava?

Birokratija je trajna, politika kao artikulacija interesa je konacna, ono sada. 34

To je pravo pitanje. Odgovor na njega je birokratija. Ona je znanje o upravljanju opštim poslovima zajednice. To se može shvatiti i kao određen sloj, ali to je nešto spoljašnje, to je malobrojan, elitan sloj. Birokratija može biti: 1. sportska 2. ekonomska 3. politička 4. korporativna 5. birokratija u crkvi 6. birokratija u kriminalu Ona je čudo modernog sveta, birokratiju nisu imali u starom svetu. Ona nastaje sa franc.građ.revolucijom i modernim svetom. Tu se radi o znanju, o svesti. Max Veber je shvatio povezanost protestantizma sa birokratijom - to je ta bezličnost obavljanja poslova, samo opšte odvojeno od mesta prebivališta. To znanje je najviše i najteže od svih praktičkih znanja.

Pitanje o suprotnosti birokratije i demokratije je besmisleno jer da bi neka demokratija uopšte bila moguća ona mora imati neko postolje na kom se sve to drži, a to je baš birokratija. Ona se i razvija samo u onim zajednicama koje imaju dublji postoj vrednosti. Biće praktičke ideje ima 4 momenta, a birokratija je onaj vrh i kraj. 1. subjektivno - pravni momenat 2. moralni momenat 3. ekonomski momenat 4. javno - pravni momenat

35

1. U ovoj sferi postoje 4 nivoa kretanja volje gde se volja oblikuje kao: 1) odnos vlasnika i stvari - vlasništvo 2) odnos vlasnika i vlasnika - ugovorna forma gde vlasnik i vlasnik dolaze u koliziju pa imamo građanski spor gde obojica priznaju opštu volju i tu se prvi put volja javlja kao sudska vlast.Tu nema gonjenja po službenoj dužnosti, dok kod krivice imamo gonjenje po službenoj dužnosti i krivično pravo kao najviše subjektivno pravo - što je paradoks.

u ekonomskoj sferi se opšta volja razvija kao pojedinačna volja sfere potreba, sfere rada, roba i sfere gde se ekonomija prevazilazi u okviru nje same. 3)

4) javno - pravni tj. političko - državni momenat. Bolje politički nego državni jer država prestaje biti monopolista državi. To je praktičan život ljudi: momenat ustava vlast politika subjektivnost - svrha subjektivnosti je birokratija To je biće i nacrt birokratske praktičke moderne ideje. Politika i birokratija

Rim - Tu sve opšte, javne poslove (pa i sudsku vlast) obavljaju privatna lica i 36

zato imaju institut da sve magistrature obavljaju najmanje 2 podanika, jer nema opšte volje a mora postojati kontrola.To jedino ne važi u slučaju vanredne magistrature kada diktator vlada 6 meseci i obavlja sve. To moramo razumeti kao odnos privatnih volja a ne kao uspostavljanje opšte volje. Rimljani politiku ne doživljavaju kao veštinu nego kao svoju ličnu delatnost kao slobodnih ljudi, ali ne mogu to da isposreduju pa ni ne mogu da dođu do birokratije. Renesansa - Često se renesansno znanje o apstraktnom vezuje za moderno doba. Makijaveli lepo pokazuje da je resnesansni princip takav da se određeni delovi bića praktičkog osamostaljuju i simuliraju apsolut, postavljaju se kao sve. Kod njega je to politika izvučena iz jedinstva. Nije politika postavljena na principu korisnosti i lukrativnosti svega što jeste nego je ona kao postolje svega što jeste, ono subjektivno što sve pokreće, što stvara iz ničega. Politika je postavljena kao jedina subjektivna moć zato što nema ničeg drugog. Onaj stav da politika nipodaštava moralnu svest ne stoji. Ma ne, nema moralne svesti, renesansa ne poznaje moralnu svest pa je zato renesansni čovek i genije i zločinac istovremeno.Taj čovek je amoralna osoba, bolje reći biće jer se on još nije uzdigao do osobe. Ta renesansna politika je sve sem veštine. Kaže se da je sve dozvoljeno, da jeste i to zato što nema nečeg što je zabranjeno pa odatle toliki otrovi, krv... Moderno doba - Moderni pojam politike nastaje posle protestantizma i svoju najvišu artikulaciju dobija u Franc.građ. revoluciji gde se uspostavlja opšta volja. U renesansi nema opšte volje, nema ništa opšte, ima samo razularena

A kako je opšta volja uopšte moguća mimo protestantizma, mimo Lutera? Tek kada je omogućeno da iz jedinstva života izađu zasebni momenti kao istiniti, da se oformi grad, porodica, vojska, štednja, praktičan život čoveka i njegove svakodnevne stvari kao bitne za subjektivnost volje.

37

boga i bogougodne, tek onda se može iza leđa tih pojedinačnih stvari uspostaviti ono opšte što sve to drži na okupu. One se na nečemu drže a to više nije hrišćanska apsolutizacija života. Odjednom je vaš život, vaša svakodnevica, vaš egoizam, sfera rada, potreba bitna, sve je to važno. Tek sa iskustvom protestantizma se može doći do modernog pojma politike. To što idete u crkvu svake nedelje i dajete dar crkvi više nije dovoljno. Premalo je! E onda dolazimo do tog opšta volja. Ona sve to drži na okupu. Rezultat F.građ. revolucije sve do Bečkog konresa je to da je Francuska

Opšta volja je u revoluciji poništila pojedinačnu volju, nije je poštovala. I ta opšta volja je jedna od momenata bića politike. Drugi momenat je pojedinačna volja, ona je subjektivna u političkoj sferi, ne možemo je posmatrati kao trpeljivu, na koju se može uticati opštom voljom jer onda ulazimo u tu revolucionarnu koncepciju. izgubila polovinu stanovnika.

Dešavanje i posredovanje te dve volje jeste moderni pojam politike. Pervlast pojedinačne volje nad onom opštom, to veliko iskustvo liberalizma i prevlast opšte volje nad pojedinačnom, to kontinentalno revolucionarno iskustvo su dva načina, dve političke ideje i sve što se od F.građ.revolucije do danas dešavalo jeste rasprava o te dve volje. Moderni pojam politike

38

Politička delatnost shvaćena je kao svrha celokupnog života jer politika objedinjava sav praktički život jedne zajednice, ona je ono što pokreće, što sve artikuliše i u sebi sjedinjava. Subjekt politike Klasično novovekovno mnenje da je država ono mesto i jedini način dešavanja politike gde se oni izjednačuju tj. država ima monopol nad politikom. I subjekti političke delatnosti jesu organizacije koje država priznaje i utoka svega je zakonodavna vlast, skupština...Ideja partija takođe izlazi iz F.građ. revolucije - sama reč o tome govori - gde se pojavljuju delovi koji se organizuju. Da li je subjekt politike samo država i da li je svrha politike samo država? Karl Šmit posle 2.svet.rata zaključuje da sfera političkog više nije samo državna. Krenuo je to i pojmovno da odvoji razlikujući politiku od političkog. Sfera političkog se izvlači iz kontrole države, pa je država samo jedan od subjekata političkog, nikako jedini subjekat. On je uspostavio razliku legaliteta i legitimiteta i to u vreme kad su neokantovci koji to ne vide bili baš jaki. Sve posle 2. svet. rata je u sferi politike potvrda Šmitovih ubeđenja da država gubi dominaciju. Prvi momenat je javno mnenje. Britanski politički sistem ne može da funkcioniše bez javnog mnenja, tako je napravljen i to u kontinuitetu kao niz malih reformi gde je javno mnenje samo jačalo. Kako nastaje javno mnenje u modernom veku? Ono se obrazuje raslojavanjem društva, nose ga srednji slojevi društva.Ono nastaje sa industrijskom revolucijom kada se smanjuje radno vreme. Javno mnjenje se prvo obrazuje u zasebnim organizacijama, esnafima, gde se nešto organizuje i to je rudimentarno javno mnenje zaokruženo određenom delatnošću, interesom, ono se još ne poopštava. Polako kako se napušta manufakturni način proizvodnje i primerena mu trgovina i dolazi do ukrupnjavanja proizvodnje, trgovine i znanja o svemu tome, i javno mnenje se posreduje informacijama među ljudima. Naravno kada sve to isprati štampa (svrha novina je u počektu bilo oglašavanje kod anglosaksonaca). I tako se tim malim pomacima u ekonomskoj sferi stvara veliko čudo javnog mnjenja. To je kod anglosaxonaca išlo daleko lakše jer su oni imali princip običajnosti koji je liberalan što je omogućavalo da građanin ima pravo na svoje mišljenje. Isti tekst Biblije se u Francuskoj sasvim drugačije tumači. Toplo preporučujem delo J.Habermasa "Javno mnenje".

39

Od te ekonomske funkcije javnog mnenja rastom i dominacijom ekonomije u zajednici ono polako prerasta i u političku funkciju da bi javno mnenje postalo značajan, danas nezaobilazan momenat politike. Javno mnenje se zasniva na najvišem pravu modernog sveta a to je pravo na svoje lično uverenje i mišljenje, a sa druge strane je to zbirka neistina, netačnosti. Zlatno doba javnog mnenja završava sa velikom ekonomskom revolucijom koju je izazvao nju dil u Americi. Tu je čovek, podanik shvatan pre svega kao potrošač pa je razvijena i veština dovođenja čoveka do potrošača i ubeđivanja da nešto kupi. Došlo se do javnog mnenja kao nečeg što se proizvodi. Pojavom mas medija javno mnenje je izgubilo tu subjektivnu funkciju koju

Danas govoriti o javnom mnenju kao subjektivnom momentu jeste odlika romantičara ili nerazvijenosti. Javno mnenje se proizvodi, stvara. je imalo.

Sfera politike nije primarno državna, jedan od momenata je i javno mnenje. Šta se desilo sa propašću subjektivosti javnog mnjenja?

Kada bi samo 40

drzava bila politicka, to znaci da politiku ne bi pokretalo nista van vlasti. Tu funkciju je

zauzelo civilno društvo (delatnost pojedinca na političkoj ravni). Pojedinac više ne može da deluje na državu preko javnog mnenja a mora nekako da deluje pa to i čini preko civilnog društva - ono je daleko širi pojam od nevladinog sektora. Uprava i birokratija Uprava je administrativni deo vlasti, vezana isključivo za državu.

41

Birokratija je ono šire do države, vezana je za samo građansko društvo, daleko je širi pojam od uprave. Birokratija je moderno čedo i vezana je za moderne države. Stari narodi nemaju birokratiju. Tajna birokratije je baš u posrednom obavljanju javnih poslova (da se pojedinacna volja ne petlja, da ne bude subjektivna), u tome da se oni ne obavljaju neposredno preko njenih nosioca, već posredno. Zato je birokratija ono opšte. Ono osnovno kod birokratije jeste obrazovanje. 1. Tu je ideja jednakosti u birokratiji. 2. Ideja racionalnosti – birokratija se može kretati samo i jedino po motivu uspešnosti delovanja. Ona tako gubi dimenziju istinitosti, jer je sigurnost iznad istinitosti (Gete). Prvi momenat: 20. vek donosi odvajanje sfere politike od države. Subjektivni momenat države nije samo zvanična politika nego se i ono

To je i omogućilo da se razvije birokratija, pojavljuje se kao državni aparat. Neko svoje interese neposredno ostvaruje preko nevladinog sektora (civilno društvo) ostvaruje opšte interese preko svoje organizacije ne koristeći nikako državu. To je završilo time da se birokratija više ne pojavljuje kao pretpolitičko pojavljuje kao subjekat politike.

supstancijalni stalež i da gubi svoj neprikosnoveni uticaj. Drugi momenat: dolazi do seljenja birokratije iz države u građansko društvo pa se pojavljuje i kao subjektivni momenat građanskog društva. Menagement = uspeti; racionalnost, efikasnost u svemu. Ljudi i njega sad već doživljavaju kao nešto pežorativno. Birokratija znači i subjektivna volja, organi upravljanja Činovništvo znači izvršilac, onaj za šalterom, tu se ne podrazumeva subjektivna volja. 42

Upravljanje Dominantno je mišljenje da se upravljanje uči, da je primenjena nauka, čisto teorijska naučna delatnost. Opšti principi su primenjivi u različitim situacijama. Evidentno je da ta strana postoji, upravljanje se uči! Upravljanje se ne može svesti na primenjenu nauku, na to da bude čisto teorijska delatnost, da se svede samo na efikasnost, na racionalnost. Ideja birokratije je vezana i za slobodu - upravljanje kao tehnika i nauka je jedna

Upravljanje je deo praktičke filozofije a to znači prva pretpostavka jednakost, druga pretpostavka birokratije jeste sloboda. Pojedinac, individua je slobodan tek u vrsta autoritarnosti.

birokratskom postupku, nije tu da trpi birokratiju već da se birokratskim postupkom štiti od samovolje. Individua je ograničena u samovolji a ne u birokratiji! Elita i birokratija nisu isto. Elita je zajednička predstava, čine je pojedinci (umetnici, političari, filozofi..), to je socijalna kategorija. Birokratija je nešto opštije, ona nije društveni stalež nego svest, to je ontološka kategorija, ona je opšta a elita zajednička. Ne mora da znači da je nosilac birokratije imućan čovek, ti se pojmovi ne mogu vezivati. Multikulturalnost Kultura- pojam Razlika u kulturi je najmanje etnička, to je prvenstveno socijalna razlika! U pitanju su velike socijalne razlike, ti ljudi (bogati i siromašni) govore različitim jezikom, iako je u pitanju isti jezik. Razlika u kulturi se mora uspostaviti između istog etnosa. Kultura nije filozofski pojam, ona je

Kultura je vrednost zajednička određenoj socijalnoj grupi, to je nešto zbirno, a ne sociološki pojam.

filozofsko. Može li kultura biti pravni pojam? Ne. Pitanje o ljudskim pravima je pitanje o pravdi. 43

Tu je sam odnos ličnost, odnosi su ontološki značajniji od onih koji se odnose. Crkva je odnos, država je odnos, tu nije čovek ono što je ličnost. Odnos jeste. Onaj koji se odnosi ima slobodnu volju, ali to nije apsolutna sloboda. Ta sloboda je uslovljena pobudama...Spontanitet uspostavljanja odnosa ima svoja pravila koja proučavaju nauke. Taj se spontanitet ne može odvojiti od pravilnosti. Mi to možemo misliti samo kao nacrt, mišljenje i vrednost mi moramo naći u biću, u tome je smisao. Kod Kanta je pravda vrednost shvaćena kao cilj. Kod Hegela vrednost je svrha a ne cilj. Institucija Institucija omogućava, mesto je, topos dešavanja odnosa, ona je ličnost. Ona se u sebi pojavljuje kao skup odnosa a prema drugima se javlja kao nosilac odnosa; i sve je to posredovano. U instituciji se, kroz nju, na osnovu nje dešava ono što je bitno kao odnošenje. Država je institucija, carstvo dobra i zla, i ona kao nosilac određenih odnosa ima to dvoje, spolja i unutra. Predavanje Amerika Industrijska revolucija u Britaniji bila je rezultat mnogih procesa, čak nekih političkih procesa i revolucija je zaista bila rešenje za budžetske probleme. Bio je to buran proces, doveo je do strašnog socijalnog raslojavanja i do prelaska stanovništva iz ruralnih predela u grad. Taj proces poznat je pod imenom "kako su ovce pojele ljude. "Britnska industijska revolucija morala se preliti, tamo gde se mogla preliti (bivše kolonije - SAD). SAD su imale pogodnost koju V. Britanija nije imala, a to je skupa radna snaga koja i dovodi do nezapamćenog ubrzavanja industrijalizacije. Američka država nastaje na opreci severnog trgovačkog kapitala i južnjačkog poljoprivrednog. To i politički predstavljaju dva čoveka, Hamilton i Džeferson. Hamilton, više britanac nego amerikanac smatra da je funkcija države da omogući razvoj, on je otac svih američkih institucija. Džeferson, pisac deklaracije o nezavisnosti, kasnije i predsednik SAD, tipičan južnjački robovlasnik. Džeferson je pobedio nad Hamiltonom u mnogo čemu. Posle njega nastupa niz predstavnika farmerskih rezona od kojih se izdvaja Džekson kao jedini predsednik koji je stvorio budžetski suficit. Samo tada su SAD imale višak novca u blagajni, prvi i jedini put u svojoj istoriji, inače je bila dužna - na 44

tome je i izgađena. Suficit je mnogo opasniji od deficita. Džekson je izazvao veliku finansijsku krizu u svom preteranom liberalizmu, jer je dokinuo monopol na izdavanje novca koji je vršila centralna banka, pa je u to vreme novac mogao da izdaje ko je god hteo. Zatim dolazi do sukoba industrijskog i farmerskog načina proizvodnje. Pitanje o crncima, o robovima tu ne nebitno. Sam A. Linkoln je u svojim govorima isticao da će tim ljudima posle njihovog oslobođenja biti samo gore, i tako je i bilo. Za 200 godina od potpunog divljaštva doći do industrije je skoro pa nemoguće. Nije tu problem u belcima, nego i u crncima, oni nisu bili spremni za tu preteranu slobodu; nisu bili spremni za čistog, belog protestanta, a kamoli za crnca. Građanski rat se ne vodi zbog ukidnja ropstva, ne prioritetno. Jug je bio daleko bolji, i vojnici i tradicija ratovanja, imali su mnogo bolje vojskovođe. Sever je u vojsci imao samo činovnike bez iskustva. Ono što je bio povod rata izazvao je i poraz juga, industrijska proizvodnja je u pitanju. Nemajući industriju proizvodnju oružja, jug je tehnički nadmašen i gubi. Na tome je sever dobio, taj rat inače su vodili dobrovoljci, Amerika kao i Britanija do 20. veka nije upoznata sa mobilizacijom. A šta je sever uradio s tom pobedom? On nije ponizio jug i opteretio ga. Ne, u jugu je video tržište industijskih proizvoda i naterao ga na industrijalizaciju. Jug je morao menjati tržište agrarnih proizvoda. Bizoni nisu pobijeni zbog lova, već zbog zemljoradnje. Indijanci su ubijani isto zato, smetali su. To je ekonomski monopol. Dolazi do velike centralizacije kapitala u rukama pojedinaca, stvaraju se najbogatiji ljudi sveta. Kapital se toliko centralizovao da se više nije posredovao. To je najveći rast industrije u jednoj zemlji. Takav koncept liberalizma prati i politički liberalizam - Amerikanac sem poreza nema nikakve obaveze prema državi, on ima neprikosnovenu svojinu poseda, slobodno kupuje oružje, nije ni dužan da zna ko mu je predsednik. U 20. veku dolazi do promena. Intervencija na Filipinima je prva intervencija van kontinenta, van granica SAD-a. Monro kaže da je u spoljnopolitičkim pitanjima ceo kontinent SAD, to je njena interesna sfera. Oni intervenišu na Filipinima i prvi put američki vojnik odlazi van. Prelom je 1.sv. rat, njihov ulazak u rat rešio je problem. Amerika ima industriju i pare, rat kao i sve u životu pokreću pare. Junaci ne vode rat, industrija je glavna. Prvi sv. rat je za Ameriku bio do tada najveći posao, prvi put je država industrijsku proizvodnju koristila za ratne svrhe, naručivala, pojavila se kao poručilac i tako intervenisala u privredi neznajući da to radi. To je bio veliki ekonomski zamah proizvodnje, ali se tu država pojavila kao subjekat što je protivno industrijskom liberalizmu koji je do tada vladao. Država je dotle bila ekonomski apsolutno nebitna a sad se 45

pojavljuje kao najbitniji momenat ekonomije. I tu se dešava taj ekonomski prelom koji Amerikanci nisu razumeli. Oni nisu ratifikovali Versajski ugovor, Vilsonove međunarodne poteze uopšte nisu shvatili. Šta ima Amerika da se petlja u evropske stvari a naročito šta ima da se finansira skupi rat protiv Sovjetske revolucije? Neće američki poreznik da plaća ni jednog centa više nego što je minimalno potrebno. Plaćati neke divlje horde u Sibiru je apsurdno. Držali su se tvrdoglavo svog industrijskog liberalizma. To ih je dovelo do one velike ekonomske krize krajem 20. veka. Zašto se sve

Zato što velika centralizacija kapitala u rukama malog broja ljudi i sve veća i veća centralizacija kapitala dovodi do toga da je u najbogatijem svetskom drustvu većina stanovništva siromašna tj. da ima malu moć potrošnje; oni nisu imali gde da plasiraju robu. Prvi pokušaj intervencije države bio je intervencija na strani kapitala i to je propalo. Drugi pokušaj Ruzvelta je bila intervencija na strani rada i to je uspelo. Ono što nisu prihvatili u srušilo?

rezultatima 1. sv. rata im se osvetilo i morali su skoro 15 godina kasnije da prihvate intervenciju države. Ruzvelt je doveo čitav niz mladih ekonomista i stručnjaci postaju glavni ljudi Amerike. Američkom političaru to uopšte nije jasno. Jedan Englez je sve to osmislio - Džon Kejns. Bilo je tu dosta problema, čak do toga da 2 zakona (zakon o farmerima i zakon o sindikatu) nisu mogli da prođu. Srećom po Ruzvelta pa je umro sudija ustavnog suda tako da je predsednik imenovao novog sudiju i tako je stvar prošla.

Ti

zakoni su obezbeđivali minimalnu najamninu i minimalnu cenu 46

poljoprivrednih proizvoda i odjednom se pojavljuje potrošač koji sad ima novca da to kupi i time što on kupuje izaziva proizvodnju. To je vrlo jednostavno! Sve velike stvari su jednostavne, čuvajte se komplikovanih ideja! Država je to još ojačala javnim radovima koji su stvarali novog potošača i odjednom građanin postaje potrošač, sve vreme – 60 godina Amerikanac je bio proizvođač. Cela ta stvar sa New Deal-om ne bi tako završila da Evropa nije priskočila u pomoć jednim dobrim ratom! Drugi sv. rat je najveći ekonomski posao u istoriji sveta i Amerika je jedini pobednik! On je Ameriku koštao 10 puta više nego 1. sv rat, a imali su 40

To je neverovatno koliko je Amerika profitirala u tom ratu. Neverovatna državna intervencija putem porudžbine. Pojavljuje se vojni sektor kao najvažniji i do danas je puta veću korist.

njihova privreda zavisna od vojne industrije, bez nje ne može da funkcioniše. Amerika je taj rat finansirala i izvukla neverovatnu korist. Priroda njihove ekonomije je od tada potpuno militantna i oni to znaju. Od 80 – ih godina imamo poslednji ekonomski prevrat. Regan dolazi na vlast pa republikanci nastoje da se trka u naoružanju prekine jednim velikim skokom koji konkurencija neće moći da prati. To je i izazvalo propast SSSR - a, oni to nisu mogli da prate. Sa druge je strane pobedio koncept da državna intervencija u privredi šteti privredi i kreće se u oslobođenje. Polako se Američka privreda demilitarizuje ali ne do kraja. Nikada se oni toga neće potpuno osloboditi. Nisu se oni vratili na klasičan liberalni koncept, dozvolili su državi intervenciju, ali ona mora imati ekonomski rezultat. To je novi liberalizam, to je neoliberalizam i na tom konceptu su i dan danas, 20 godina posle. Evropa 47

Nemačka Nemacka je do tridesetogodisnjeg rata bila razvijena koliko i Britanija. 30o godišnji rat je u toj meri opustošio Nemaču da se ona od toga nije mogla oporaviti sve da druge polovine 19. veka. On je sprečio da se nemački protestantizam pojavi agresivno u ekonomskim stvarima pa Nemačka nije mogla da krene u ind. revoluciju. Politička rascepkanost je opredelila Nemačku u zaostalu - ona je u stvarima duha prednjačila, ali u ekonomiji je zaostala. Do polovine 19. veka iz te zemlje beže ljudi. Posle 1848. dolazi do buđenja Nemačke kao nacije. Požar građanskih zahteva i revolucija kreće Evropom. Nemačka posle ujedinjenja kreće u ind. revoluciju i tek se tada dešava industrijalizacija Evrope, jer je Nemačka lokomotiva cele Evrope bila i tada kao i danas. Ugarska to ne može da prati ekonomski kao ni Rusija koja industijalizaciju doživljava tek u vreme socijalista. Do 1. sv. rata došlo je zato što je Nemačka ekonomski, industijski i politički ojačala da je morala da se širi - tražila je kolonije. Taj rat počeo je ovde, ubistvom pogrešnog čoveka. Svi su čekali da F .Ferdinand dođe na presto i prizna treći slovenski entitet čime bi Austrougarska postala trojna monarhija. Rad Svet se brahmi desio, hriscanski bog je prvi bog koji radi. On stvara svet iz nista, to nista ostaje u tom svetu. Cime bog radi? Posto je bog nista drugo

rad svesti (svest je nista, i ono oko nje). Govoriti o radu je moguce tek od hriscanstva. nego misljenje, svest sama, to je

Sirovine – materijalni uzrok Rad sam – formalni Sredstva za proizvodnju – eficijentni Proizvod rada – finalni uzrok

48

Hriscanski pojam stvaranja nema sirovinski momenat. Nema ni sredstava. To je krnji proces rada. Od rimske civitas se radi o procesu upotpunjavanja momenata rada, da se razviju jos ova dva – da se priroda shvati kao sirovina (ovo se desilo sa ind. revolucijom, priroda nema vrednost po sebi, zato se tako unistava). Sredstva su najznacajnija. Cime radite. Napredak civilizacije je napredak u tehnici. Tehnika je ono najizvrsnije u procesu rada i progutala je ostale momente procesa rada.

Tehnika nije instrumentalna, ona nosi sa sobom sve ostalo, organizaciju proizvodnje, trziste, drzavu da je stiti; kao ona koka kola u bušmanskom selu koja sve promeni. Tehnika je dominantna, narocito je pojeden ljudski rad. Nasa je supstancija nista, ono koje trazi, ono je pre volje. Volja je takodje mogucnost, ali svesna mogucnost – ja hocu, a ovo je pre onoga ja hocu. Iz tog nista, volja je nacin dolaska do stvarnosti. Odisej je metafora za grcku civilizaciju, prolazim sve likove da bi se vratio zakonima otaca. Karl Marx Marx je u velikoj meri zaboravljen i u ekonomiji i u praktičkoj filozofiji u celini. Taj zaborav je delimično opravdan jer se desilo nešto sa

49

principima modernog građanskog društva što Marx nije mogao da predvidi i promišlja; a delom je taj zaborav neopravdan jer je neke osnovne pojmove ekonomskog građanskog sveta Marx ipak mislio na način koji nije samo devetnaestovekovni. Roba Termin je verovatno italijanskog porekla. Prva glava "Kapitala"počinje sa robom i Marx tu kaže: "Bogatstvo društava u kojima vlada kapitalistički način proizvodnje ispoljava se kao ogromna zbirka roba, a pojedinačna roba kao njegov osnovni oblik." Kapitalistički način proizvodnje po njemu je ona proizvodnja gde je kapital subjektivan, kapital je onaj koji pokreće. Marx je pokušao da kategorije načina proizvodnje postavi kao istorijske kategorije: 1. Azijski način proizvodnje je skoro neistorijska kategorija 2. Robovlasnički 3. Feudalni 4. Kapitalistički Cela Marxova priča izlazi iz proizvodnje, kasnije ćemo videti da je to i njegovo osnovno ograničenje. On sferu razmene nije smatrao subjektivnom nego čistom posledicom proizvodnje pa se zato način proizvodnje pojavljuje kao osnovna kategorija. "Bogatstvo društava.." upućuje na A. Smita, "zato će naše istaživanje započeti analizom robe."Marx pokušava da dodje do pojma robe i kreće: " Roba je pre svega spoljašnji predmet, stvar koja svojim svojstvima zadovoljava ljudske potrebe ma koje vrste.." Da li je roba spoljašnji predmet ili ne o tome se može u velikoj meri raspravljati. Ipak je ovo pisano u drugoj polovini 19. veka gde je većina roba imala spoljašnjost, stvarstvenost. Odnos robe i stvari: Roba je ekonomska kategorija. Stvar je sve ono što može biti moje, to može biti čulno a ne mora. Stvar je pravna kategorija. Tako je vlasništvo pravna kategorija, a imovina ekonomska kategorija. Isti odnos koji je između vlasništva i imovine jeste i između robe i stvari. Za stvar je nebitno da li je to ovo ili ono, 50

bitno je da je to moje, da ja imam vlasništvo; a kod robe je baš bitno šta je to, svojstvo sadržaja robe. Roba kao i stvar može biti čulna i nadčulna, duhovna. Dž. Lok je čak mislio da i ljudski život može biti roba pa je govorio o prodanoj slobodi - dužničko ropstvo. Talenat takođe može biti roba... Tvrdnja Marxa da je roba spoljašnja stvar je nebitna za robu, sve ono što zadovoljava potrebe je roba i to je njeno osnovno svojstvo - da zadovoljava potrebe. "Korisnost neke stvari čini tu stvar upotrebnom vrednošću." e to je od Smita. Marx uviđa upotrebnu vrednost - to je korisnost robe, ono zbog čega je to korisno za nas. Razmenska vrednost je ono što nema veze sa korisnošću već je to tržišna vrednost robe. Primer A. Smita o vodi i dijamantu: Nema ništa korisnije za čoveka od vode, a ona je beskonačno jeftina; i ništa beskorisnije od dijamanta, a on je tako skup. Očigledno je da te vrednosti mogu biti i jesu u koliziji. Retko su one najznačajnije stvari za čoveka skupe, često su najbeskorisnije stvari najskuplje. Ako se postavi stanovište da je upotrebna vrednost dominantna onda se tu uništava ljudska sloboda (kao Kinezi za vreme Mao Ce Tunga, svi u plavom), gubi se razmenska vrednost. Ako se postavi stanovište da je razmenska vrednost dominanatna, onda se na drugi način uništava sloboda. Razmenska vrednost je sama sebi svrha, tj. donekle ali ne apsolutno jer bi to značilo da se kapital pojavljuje samo zbog bogatstva. Da nije delatan. Odnos između ove dve vrednosti jeste njihova dijalektika i ona je pokretač robe – ona (roba) je njihov odnos. Postavlja se pitanje o samerljivosti ove dve vrednosti, zašto su one uopšte samerljive, kako se potpuno različite vrednosti različitih roba mogu iskazati na trzistu. Marks smatra da je ljudski rad osnova te samerljivosti. Lok je tvrdio da je osnov vlasnistva rad. Pufendorf – osnova je zaposedanje; to je feudalni momenat. Ranogradjanski je rad. Odatle radna teorija vrednosti na kojoj Lok stoji. Tako Marks uzima momenat iz liberalne tradicije, radnu teoriju vrednosti i kaže da je rad otac vrednosti. Kasnije će se pokazati da je Lokovo stanovište o tome da je ljudski rad izvor vlasništva ograniceno, zastarelo. Došlo je do posredovanja rada, do odvajanja rada od upravljanja i od vlasništva.

Lokova koncepcija je 51

ograničena i ima smisla u manufakturnoj proizvodnji ili kod male individualne proizvodnje. Ali kad dođe do posredovanja proizvodnje gde sam ja najamni radnik, ja radim na predmetu rada ali to nije moje nego onoga čija su sredstva za proizvodnju. Vlasnistvo nad sredstvima je izvor vlasnistva. Ko ima tehniku ima i vlasništvo. Lokova koncepcija nije propala ali je dignuta na jedan viši nivo. Slično se desilo i Marxu - da je samerljivost roba moguća zbog uloženog ljudskog rada. Očigledno je da nije samo rad osnova vrednosti nego i ja kao kupac određujem šta je vrednost. Marx zastupa stanovište samo objektivnog a ne i subjektivnog momenta. Neoliberalizam - Fridman, fon Hajek čak su razvili teoriju da je nešto vredno zato što ja tako mislim - otišli su na drugu stranu u potpuni subjektivizam, otkačili se van radne teorije vrednosti. Vrednost ima i objektivnu (samo mogućnost) i subjektivnu stranu (to stavlja u pogon, u stvarnost). To sto je nesto zgrusani ljudski rad, ne znaci da ce to biti za kupca TE VREDNOSTI! Nije vrednost statistička kategorija, ona je nešto što se mora potvrditi, a bez tog subjektivnog potvrđivanja sve ostaje samo lepa želja. Ta objektivna strana vrednosti na kojoj je Marx insistirao jeste samo jedna strana, to je samo mogućnost da to postane stvarna vrednost. A subjektivna strana je možda i značajnija, stvarna vrednost postaje tako što subjektivna strana onoga koji kupuje određuje da je to za njega

52

vrednost. Najveći prigovor Marxu jeste ovo: vrednost je takođe istorijska kategorija, jer je potreba istorijska kategorija. Potreba je istorijska kategorija  dakle, roba je istorijska kategorija  dakle VREDNOST JE ISTORIJSKA KATEGORIJA. NEMA APSOLUTNOG IZRAZAVANJA VREDNOSTI. Nije roba ono sto nema vrednost, vazduh nije roba, svetlost. To je pretpostavka naseg zivota. Ako apstrahujemo upotrebnu vrednost proizvoda rada, nestao je i oblik rada koji ga je proizveo, i svedeno je na apstraktan ljudski rad. Avetinjska predmetnost, prosta grusavina bezrazlicnog ljudskog rada, utroska radne snage koja (radna snaga, tj. njena kolicina) je za Marksa merilo. Marx dolazi do kategorije društveno potrebnog rada a to je čista kalkulativna kategorija. Iza toga drustveno se krije drzava, opsta volja. To ne znači ništa jer on ne priznaje subjektivnu stranu već govori samo o objektivnoj strani robe. To je stav epohe - trebalo je vremena da proteče da bi se doslo do subjektiviteta, do moje slobode, pojedinca. »Velicina vrednosti bi bila stalno jednaka, ako bi radno vreme ostalo jednako (marksova teza)«. Proizvodna snaga rada se menja. Marx je postavio 4 momenta procesa rada: 1. predmeti rada - sirovina, nešto zatečeno, ona ima svoju vrednost koja je neutralna i tu se krije Marxov stav prema prirodi, konkvistadorski odnos prema prirodi. Sirovina se takodje pravi. 2. rad sam - ta strana se preoblikuje 3. sredstva za rad 4. proizvod rada - to je roba Ovde je vrlo lako uvideti Aristotelova 4 uzroka. Roba je ono što ima

Odakle vrednost proizvodu rada? Marx tvrdi na tragu loka i vrednost.

53

smita, oceva liberalizma, da je rad isključivi otac vrednosti, samo rad. Vrednost izlazi iz ljudskog rada. Da li je sam rad roba? Jeste, rad proizvodi robu a roba zadovoljava potrebe sa jedne strane, a sa druge rad proizvodi sredstva koja nam omogućavaju da zadovoljimo svoje potrebe - dobijamo najamninu, rentu, nešto. Specificnost radne snage – po marksu jedina roba koja daje vecu vrednost svojom upotrebom. I to cak nije tacno al nema veze. Interesuje ga iskljucivo objektivna strana rada, radna snaga. Najvise se u celoj prici ogresio o sredstva za rad. Nije video njihovu subjektivnu stranu, ona su po njemu neutralna. On zivi u Londonu. Cista ind. proizvodnja. Tu su masine imale objektivnu vrednost. Nije video subjektivnost masina, da one same daju vrednost mimo ljudskog rada. Hajdeger je to video, iako joj se suprotstavlja. Posto radna snaga daje vrednost, marks dolazi do teorije eksploatacije. Radna snaga daje vecu vrednost nego sto ona vredi, kapitalista placa manje nju nego sto ona vredi.

Ko meri drustveni rad, posto nema subjektivne individualne volje razmene i trzista, to mora biti opsta volja, DRZAVA. +fetiski karakter robe  dole Hrišćanski bog je prvi bog koji nešto radi, svi ostali ništa ne rade već se svet stvara iz ništa. Čime bog radi? Pošto je bog mišljenje to je rad svesti. Govoriti o radu moguće je tek kod hrišćana. U kojoj meri je taj hrišćanski pojam stvaranja moderan pojam rada? To stvaranje nema u sebi sirovinski momenat, ništa nije sirovina. Rad sam nema sredstva za proizvodnju. Ima rezultat. Od rimske civitas radi se na upotpunjavanju tog procesa stvaranja. Prelom da se priroda vidi kao sirovina desio se sa industrijskom revolucijom. Priroda nema vrednosti po sebi nego se samo iskorišćava. Najproizvodnija civilizacija je Egipat.Tamo je dohodak preteran, to je svet koji ne poznaje budućnost nego samo prošlost i on to mora da spreči. Kako 54

to radi? Piramidama! Vi morate ljudski rad da vežete za nešto neproizvodno da ne bi previše proizvodio jer bi to uništilo njihovu civilizaciju. Zato se ta proizvodnja morala ograničiti još i time što kod njih nema trgovine. Sredstva rada U celoj priči ona su najznačajnija. Čime se radi. Napredak ljudske civilizacije jeste napredak u tehnici, ona je ono najizvrsnije u procesu rada, progutala je sve ostale procese. Hajdeger polazi od stava nelagodnosti prema tehnici, ona sa sobom nosi sve ostalo, ona zahteva promenu organizacije procesa proizvodnje, tržište primereno njoj. Tehnika je dominantni momenat, naročito je ljudski rad podređen u svemu tome. Da li se rad tehnike može svesti na zgrušani ljudski rad? Oni su odvojeni, ljudski rad nepotreban pored tehnike. Postavlja se pitanje čemu ljudsko društvo ako se rad odvoji od svog ljudskog oblika?

Fetiški karakter robe Roba se na trzistu po Marksu osamostaljuje od coveka i postaje nesto subjektivno, i to je njen fetiski karakter. A nije se osamostalila nego je i subjekt potrebe ono sto postavlja vrednost robe. Mora se intervenisati drzavom kao 55

opstom voljom u drustvo kao skup pojedinacnih volja i nametnuti vrednost. Fetis – pri bajanju neko sredstvo se shvata kao da je ono nesto proizvelo, nesto subjektivno. Proizvodi rada su tako To je vrlo nerazumljiv tekst, terminologija skoro poetska. U osnovi stvari radi se o odnosu političke države i građanskog ekonomskog društva. Marx smatra da je u građansko - ekonomskom društvu odnos čoveka prema stvari takav da se roba svodi na razmensku vrednost. Roba se kod Marxa pojavljuje kao nešto samostalno i odvojeno od čoveka i ljudskog rada, ona je sama po sebi mimo ljudskog rada a on tvrdi da je roba isključivo proizvod ljudskog rada. Fetiški karakter robe se sastoji u tome da se ispod robe kriju odnosi među ljudima. Neko je to proizveo, neko prodaje... To se sve krije iza ekonomskih oblika robe i Marx kaže da se u građanskom ekonomskom društvu ta zbirka roba čini kao samostalna a iza nje se kriju odnosi – to je njegova osnovna teza. Da bi se skinuli ti fetiški karakteri robe mora doći do svesne intervencije u građansko - ekonomskom društvu čime se rad oslobađa od maglenog oblika robe pa se isti taj rad javlja kao čist, tj. roba roba se pojavljuje kao proizvod ljudskog rada i time se distribuira. Najcitiranija rečenica Kapitala je ova u kojoj Marx tvrdi : Proces društvenog života - tu se radi o građanskom ekonomskom društvu koje će postati, doći u funkciju da ga osnovne - mistični deo - ne razdiru i ne rasturaju onda kada kao proizvod slobodnog udruživanja ljudi bude stajao pod njihovom svesnom planskom kontrolom – to je politika. Onda kada politika bude koncentrisala ekonomsku sferu jer ova ne može sama da opstane, dakle da je kontroliše jer će ona dovesti do propasti građanskog sveta pa je potrebna intervencija politike. U drugom stavu se sve to premešta u daleku budućnost. To je osnovni Marxov stav. Marx je protiv ideje liberalizma, protiv Smita koji je ubeđen da građansko ekonomsko društvo samo po sebi ima u sebi već ugrađene regule koje omogućavaju da suzbija svoje osnovne antinomije tj. gomilanje bogatstva i siromaštvo. Smit smatra da se to može regulisati na dva načina:

56

1. regulative u okviru građanskog društva 2. porez - jedna delikatna intervencija države koja nije protivna liberalizmu, oporezuje se prekomerno bogatstvo i preusmerava se u dalji proces proizvodnje. Stav Marxa je potpuno suprotan. Tu nema poreza, on ne vidi funkciju i intervenciju države preko poreskog sistema. Građanski svet nema mogućnosti svesne intervencije u građansko društvo, a ovo nije samo sposobno da reši svoje antinomije. To je teorija revolucije. Sa tim stavom o građanskom društvu Marx direktno razvija teoriju revolucije i stav koji će biti poznat kao socijalistički način proizvodnje. Tu se ne radi ni o kakvom nerazumevanju Marxa. Ne, socijalizam direktno proizlazi iz "Kapitala". Marx je za razliku od liberalizma na velika vrata uneo državnu intervenciju. 20. vek je vek države, svi podrazumevaju državnu intervenciju u ekonomiji. Mada je Marx tu intervenciju vezao za daleku budućnost, smatrao je da je građansko ekonomsko društvo za to nesposobno. To je njegovo ograničenje. Ono što je A.Smit video jeste da je poreski sistem osnovna intervencija države, porez ima osnovnu ekonomsku funkciju. Hegel Marx je i ispod Smita i ispod Hegela što se ove priče tiče. Hegel je jasno video da građansko ekonomsko društvo ne može regulisati svoje antinomije. On je video i nešto što Smit nije hteo da vidi - da se stvara ološ tj. neobrazovana, nezainteresovana, tupa grupacija radnika koji sebe ne mogu da prehrane svojim radom. Hegel smatra da se ta može amortizovati na dva načina: 1. imperijalizam - antinomija se isteruje van zemlje i prebacuje na narode nižeg ili nikakvog istorijskog razvoja, reč je o kolonijama koje su izvor sirovina ali i potrošač robe iz centra. 2. skrbnički momenat - socijalni momenat. On je podveo pod policiju (u Nemačkoj se tu smatra nešto daleko šire nego kod nas. Svrha policije je zaštita ljudi koja podrazumeva i preventivno delovanje. Mi pod Francuskim nasleđem podrazumevamo samo administrativni deo.) To štićenje siromašnih može ići samo do određene granice. To nije milosrđe princip mora biti rad a ne milosrđe. Prosjačenje je normalno za Istočne kulture, a u Amsterdamu, 57

recimo već ne. Iskustvo Istoka ne počiva na radu kao vrednosti. Milosrđe u protestantizmu jeste ponižavajuće. Hegel kaže da samo građansko društvo stvara oblike koji su skoro državni. To su korporacije, udruženja (sindikati,

Vi dobrovoljno ulazite u organizaciju, prihvatate njena pravila, poistovećujete se s njom. Korporacija je velika porodica koja brine o vama i tako polako dolazimo do države. Gde je najveća mafija, katolička crkva...)

dobrovoljnost u pravljenju zajednice? U lokalnoj upravi, to u sebi još uvek ima momenat dobrovoljnosti. Radi se o principu subsibiranosti - ono što se može obaviti na nižem nivou na tom se nivou i obavlja, ono što ne može obavlja se na višem nivou. To je princip liberalizma, taj stav u sebi krije iskustvo društvenog ugovora, jer društvena zajednica i politička država počiva na tome da su se ljudi svojom slobodnom voljom udružili da zajedno žive. To je korporativni momenat. Videti to iz Berlina 1818. znači biti mudra glava. Marx to nije video iz Londona 1870. On govori o državi, to je etatizam. Ne radi se o tome da Marx nije razumevan, ma razumeli su ga boljševici odlično! Kejnz - doneo je tu novinu da se država postavlja ne samo kao spoljašnji regulator nego i kao suštinski element građanskog ekonomskog društva. Ona se pojavljuje kao vlasnik, država sama po sebi nema samo političku funkciju koja će intervencijom biti realizovana u građansko ekonomsko društvo nego se i sama pojavljuje kao jedan deo toga. Ona kupuje radnu snagu. Specifičnost radne snage jeste to da je roba posebne vrste, jer je jedina roba koja daje veću vrednost svojom upotrebom nego druge. Druge robe gube vrednost svojom upotrebom. Marxa interesuje isključivo objektivna strana rada a to je radna snaga. Najviše se u svemu ogrešio o sredstva za rad, on apsolutno nije video subjektivnu stranu tehnike. Po njemu su sredstva za rad u velikoj meri neutralna. To znači da se on suprotstavlja snazi tehnike, ali je on video njenu važnost. Ljudski rad se sveo na kontrolni i naučni rad. Iz stava da radna snaga daje vrednost Marks dolazi do teorije eksploatacije. Radna snaga daje veću vrednost nego što ona vredi, pa kapitalista plaća manje radnu snagu nego što ona vredi. Po toj priči je Divac exploatisan. Ta teorija se drži zubima za vazduh, to ne stoji. Ceo problem je u toj

58

objektivnoj strani vrednosti. Ovde nedostaje razmena koja takođe proizvodi vrednosti. Ceo proces rada daje vrednost, a ne samo njegov momenat rada. Kod samog Hegela u filozofiji prava vidi se ista tendencija. I njega interesuje objektivna strana. To je vreme, ne mogu oni preleteti epohu. Fetiški karakter robe i njegove tajne Fetiš - pri ritualu primitivne religioznosti se koristi neko sredstvo koje zatim dobija u tom činu, postaje proizvođač, postaje svrha. Nešto od sredstava je postalo svrha po sebi samom. Upotrebna vrednost robe kada je roba stvar, u sebi nema ništa misteriozno. Taj mistični karakter robe ne potiče iz njene upotrebe. Marx hoće da kaže da je istina robe ore razmene, a kada uđe u sve razmene, u tržište to postaje društveno i onda proizvođač misli da je ta vrednost na tržištu u tome da ona pripada robi sama po sebi kao da je od početka, a i ne vidi se da je to u stvari društveni odnos. On kaže da je ta subjektivna strana fetiška. To nije tačno! Kaže da se tu radi o postvarenju čoveka. Ne. Uvek ista priča kod Marxa. Državna intervencija Država se tu pojavljuje kao vlasnik, ne samo spoljašnji nego i iznutra.Ta državana svojina deluje iz samog građanskog ekonomskog društva. To je epoha državnog kapitalizma, gde se država pojavljuje kao vlasnik s tim da ona naravno zadržava pravo intervencije. Za vreme Reganove vlade država interveniše da spasi Crysler i spasila ga je. Za to su postojali mnogi razlozi: ta firma je radila za vojsku, proizvodila tenkove, zatim je bitan i socijalni momenat jer bi mnogo ljudi ostalo bez posla, ceo jedan grad - Detroit bi prestao da postoji... Državna intervencija se u privredi obavlja na još jedan delikatan način - to je monetarna politika i bankarski sistem. Za vreme E.Džeksona po principima extremnog liberalizma svaka banka je mogla da izdaje novac pa ste imali mnogo vrsta dolara. Država nije brinula o monetarnom sistemu. Vremenom su oni to rešili tako da se sve to centralizovalo i briga o monetarnom sistemu je postala državna. Bankarski sistem - banka je kao korporacija gde vi svesno i slobodno udružujete svoj novac. Imate tu određena pravila igre, kamate..Banka je deo ekonomskog građanskog društva koji izlazi iz njega, kao i kompanija. Vi se

59

slobodno udružujete i slobodno možete iz nje povući novac, uz oređena pravila bitan je tu i taj skrbnički elemenat.

1. Dobrovoljnost - osnova korporativnog udruživanja 2. bitan momenat u korporativnom udruživanju je funkcija brige o vama Sve je to elementarno do lokalne samouprave kao prvog nivoa države i momenta prelaska građanskog društva u političku državu. Onaj grubi način odnosa političke države i građanskog društva koji je Marx predviđao, građanski svet nije ispoštovao. On se razvijao u sasvim drugom smeru. Danas se javlja i momenat nevladinog sektora, neprofitabilne organizacije. I to sve ima momenat korporativnog udruživanja i čak se taj momenat nekad čini jačim, kao da će pojesti političku državu. Ona kao da je u onim klasičnim funkcijama, u spoljašnjoj intervenciji izgubila svoj smisao.

Mnogi korporativni elementi su jači od pojedinačnih država. Planetarizacija Prvo što se planetarizovalo jeste građansko društvo, ali se elementi građanskog društva nisu planetarizovali. Kada će doći do planetarizovanja regulativa građanskog društva, ostaje pitanje. Pojedinačna država gubi na značaju, a do toga je došlo zato što ljudska prava i zaštita istih važi za sve, bukvalno za svakog čoveka. Prvo sama Amerika mora sebe planetarizovati u okviru sebe same, a oni planetarizuju samo građansko društvo. Bića države

60

Time što ustav jeste ne znači da država jeste. Ustav je čista mogućnost. Sada postoji intencija da se naprave virtuelne države koje nemaju svoje teritorije. U slučaju okupacije imamo državu koja ima svoj ustav i vladu, a napustila je svoju teritoriju. Ko kaže da država mora imati teritoriju? To je devetnaesto vekovni stav i on je prevaziđen. Epoha ustava počinje sa Francuskom građanskom revolucijom i sa Napoleonovim građanskim zakonikom kada mnoge države pod tim uticajem pišu svoje ustave. Antika Da li su polisi ustavne tvorevine? Ne, polis to nije. Naravno da postoje pisane norme ponašanja ljudi, ali to nije ustavna norma. Praktičan život je celina, pravo se ne može izvući kao zasebno pa se tako ni ustav ne može udvojiti, a to ustav zahteva u modernom svetu. Antika to nije u stanju da odvoji. Najveći, najznačajniji, najtrajniji je ustav SAD-a koji ima preko 200 godina. Taj ustav je kratko napisan i dovoljno je apstraktan da bude trajan. Po tom ustavu je Amerika zajednica koja je određena kao vanteritorijalna i vanetnička. To je zajednica koja se širi, agresivna zajednica, oni teritoriju ne određuju još će je određivati. Svakih desetak godina pripoje sebi neke Havaje, Portoriko, pripoiće oni još. Takođe se nigde ne spominju etnička svojstva, karakteristike građana. Po uređenju federacija, oblici vlasti takvi da je uspostavljen princip razdvojenosti izvršne, zakonodavne i sudske vlasti. Zakonodavna vlast podrazumeva dvodomnost: 1. predstavnički dom – biraju se predstavnici građana (na odredjenu cifru gradjana se bira jedan predstavnik) 2. kongres – federalni dom, biraju se predstavnici federalnih jedinica. Najmanje ima Aljaska (2 kongresmena) i ona ima najmanje i za predstavnički dom (2 predstavnika). Najviše ima Kalifornija (2 kongres) i (36 predstavnički dom). To je kompromisno rešenje proizašlo iz praktičnog interesa; kada su 13 kolonija izašle iz Britanske dominacije i našli se u Filadelfiji, da vide šta će sad. Dotle je važio građanski princip - na 50.000 ljudi 1 predstavnik. Za to se zalagala Virdžinija sa najviše stanovnika, a Nju Džersi sa najmanje

61

stanovnika bio je za to da svako daje isti broj predstavnika. Tako su spojili ta dva rešenja. Zakonodavna vlast je potpuno nezavisna od izvršne vlasti i nije dominantna izvršnoj – predsednik se ne bira neposredno, kao što se to često piše, nego potpuno posredno.

Dvostruko je posredovan taj izbor: 1. federalni princip po kom se izbor vrši po državama od država se daje određen broj elektora 2. može za 1 glas pobediti, s tim što pobednik dobija sve elektore. To je izrazit većinski sistem, prenose se sva prava onih koji su izgubili na pobednika. To je potpuno anahron i nepravedan način izbora, nedemokratičan je. Ovlašćenja predsednika su pod velikom kontrolom i zakonodavne i sudske vlasti. Sudska vlast je glavna. Amerika je zemlja sudske vlasti, od obrazovanja pravnika pa nadalje. Oni imaju 3 lukrativne delatnosti: medicina, arhitektura i pravo. Morate prvo završiti neki fakultet pa tek onda možete upisati pravo, to je najteže i najcenjenije zanimanje koje zaista donosi mnogo novca. Sudska vlast je kod njih na neki način i zakonodavna. Sudska praksa je kreacija, stvara se. Evropsko pravo ne može da pojmi to, sudija je samo izvršilac a ne i kreator. U Americi se pravo stvara i subjektivno i javno pravo. Dž. Maršal je doneo preko 1000 presuda jer je 40 godina bio predsednik vrhovnog suda i time u osnovi odredio njihovo pravo. Sudska vlast je najjača vlast, nema ni jedne zemlje na planeti sa takbim sistemom, te presude postaju zakon.

Evropa Velika Britanija Ona nema ustav i funkciju ustava obavlja korpus običajnih prava. Umesto ustava ima niz pisanih dokumenata i njen politički sistem je u velikoj meri zaseban. U Britaniji je izvršna vlast najjača. Britanski premijer ima mnogo 62

veća ovlašćenja od predsednika Amerike. Institucija premijera je nastala tako što tadašnji vladari nisu znali engleski pa je u slučaju kad je kralj imao tajni savet, slao svog izaslanika da mu prenosi sve o čemu se govorilo. Britanska dvodomnost skupštine je skoro lažna jer je institucija premijera u potpunosti superiorna. Premijer može da zahteva izglasavanje određenog zakona pod pretnjom da će raspustiti skupštinu ukoliko ne ispoštuje njegov nalog. Ta podeljenost na dom lordova i dom komuna je anahrona jer izražava princip klasnog kompromisa. Ipak, sve se dešava u donjem domu. Napoleonov ustav i Vajnmarski ustav su najnapredniji moderni ustavi. Ovaj drugi je rodio Hitlera, i ostavio velike posledice na druge ustave. Tu se polazi od načela da je ustav najviši opštepravni akt i da svi ostali akti moraju biti u saglasnosti s njim. To je jedna stega, subordinacija prava. Francuska Njihov predsednički sistem je na izmaku, napravljen od stane jednog čoveka za jednog čoveka. To je Šarl de Gol. Oni su posle 2. svet. rata imali čist parlamentarni sistem. Zbog krize u kolonijama u Indokini (Vijetnam je uspeo da posle 2. svet.rata porazi Francusku i Ameriku i više se niko nije usuđivao da tamo ide da igra ping-pong, a kamoli nešto drugo); na najstrašniji način se otvorilo kolonijalno pitanje. Zatim pitanje Alžira gde su tu zemlju tretirali kao sastvni deo Francuske i zaista tako najiskrenije su i mislili. Francuska pokušava kulturno da veže kolonije, da ih asimiluje. Alžirska kriza je dovela do krize političkog sistema jer parlamentarni sistem nije mogao da radikalno povuče crtu i od Francuske kolonijalne države da napravi običnu državu. To je generalu de Golu omogućilo da u osnovi izvrši državni udar. Držao je vatrene govore, budio šovinizam, najprimitivniji nacionalizam. Napravio je politički poredak 1 vođa, 1 nacija, 1 religija i to je desničarski politički sistem gde je predsednik Bog. Takvo rešenje su iskoristile i Srbija i Hrvatska, to da stave predsednika u poziciju Boga. Posle de Gola je to izgubilo smisao, onda je došao Pompidu kao predsednik vlade i to se i pokazalo. To ne može da funkcioniše, oni imaju neprekidno dvovlašće. Francuska više nikom ne može biti uzor. Nemačka Posle 2. svet. rata je ustavno ustrojstvo neobično umno jer je pisano pod tuđim uticajem. Nemačka se postavlja u parlamentarni sistem kao asimetrična federalna država. Njihov ustav je najozbiljniji od svih Evropskih ustava, to je ustav za uzor. 63

Švajcarska - konfederacija, njihov ustav je još trajniji od Američkog. Litvanija - pravni uzor za sve zemlje bivšeg SSSR-a. U ustavu se moraju odrediti nekoliko stvari  - Oblik vladavine; da li monarhija ili republika, ali to vise nije toliko znacajno kao ranije. Monarh je sada samo reprezentativan. - Drugo – kakva drzava! Unitarna drzava nije suprotna decentralizovanoj nego federalna, to ovi nasi lupetaju. Drzava moze biti unitarna, federalna, konfederalna. Unitarna – jednostavna  sva izvorna ovlascenja na jednom; skupstina ili suveren. Zakoni se donose na jednom mestu. Nema svojih delova. Federalna – koja je prenela svoja ovlascenja na svoje delove. Kod konfederalne se medjunarodno priznate drzave udruzuju, a federalna se sama u sebi deli. To se mora odrediti. Treca stvar koja se mora odrediti je centralizam ili decentralizam. Moze biti unitarna i decentralizovana. Moze biti federalna a centralizovana. Federalne jedinice u sebi centralizovane (SFRJ). Da li se ustavom mora predvideti teritorija? Klasično rešenje to podrazumeva. Američki ustav to nigde ne spominje. To zaista nije nužno. Ko donosi ustav ? 1. U 19. veku je suveren podarivao narodu ustav. To rešenje je van upotrebe. 2. Drugi način je ustavotvorna skupština gde se obavljaju zasebni izbori za veliku skupštinu tj. vanrednu skupštinu koja donosi ustavni akt kvalifikovanom većinom ( 2/3, 3/4) dok obična većina znači 50+1. 3. Treći način je referendum, ustav se donosi neposredno. Promena ustava Ustav se može menjati po proceduri po kojoj je i donošen, a može i van procedure – to su amandmani. Jedno od osnovnih pravila valjane procedure promene ustava je to da ona mora biti strožija od procedure donošenja zakona. Ustavne promene ne mogu biti čin prostog biranja, majorizacije. Moraju se i delovi pitati. Može se to uraditi i na spoljašnji način kao što su Amerikanci u Japanu. Ustava se može oktroisati u okviru same države i sa 64

strane drugom državom (poznat je onaj iz 29. Kralja Aleksandra kao šestojanuarska diktatura). Aleksandar Obrenović je 1901. u roku od 45 minuta doneo 2 ustava. Imao je problema sa nekim zakonima za koje je smatrao da ga ograničavaju, pa je kao suveren ukinuo ustav iz 1888. i time su prestali da važe i zakoni koji su mu smetali, i vratio ustav iz 1869. To je bilo u 11h. U 11 i 45 je ukinuo ovaj ustav i vratio onaj iz 1888. i smislio da su time prestali da važe zakoni tog ustava jer je u međuvremenu nastala pravna praznina. Bio je u pravu, formalno pravno gledano zaista je tako. Oktroisani ustav podnosi se na nametnut ustav koji je donet na nelegitiman način. Razlikujmo legalitet i legitimitet. Legalitet je u skladu sa pozitivnim pravnim normama. Legitimitet je ono što ima više obrazloženje. Nešto može biti legalno a da je potpuno nelegitimno. Sve se može pravno pokriti, kao što su Nemci konc logore pokrili pravnom odlukom. Nisu oni mogli ubijati tolike ljude bez ikakvog pravnog pokrića. Logori su potpuno legalni. Nešto mora biti legalno. DA, ali mora biti i legitimno!

Vlast Bitna je razlika epiteta nosioca vlasti od same vlasti, jer se ne sme brkati ličnost i institucija. Postoje tri kocepcije podele vlasti: Lokova, Monteskjeova i Hegelova. 1. Lok vlast deli na: 1) zakonodavnu 2) izvršnu 3) federalnu Tu se radi o prednosti zakonodavne vlasti nad ostale dve. Ima tu prosvetiteljstva jer je u herojskom zakonodavstvu video onaj subjektivni momenat, slično kao i Ruso. Sudska vlast je tu postavljena kao tehničko pitanje, kao izvršenje zakonodavne vlasti a ne kao zaseban deo. Federalna i 65

zakonodavna vlast su 2 doma zakonodavne vlasti u Britaniji. Lokova koncepcija je čista podela vlasti i on je puno uticao na pravo Amerike. 2. Monteskje na: 1) zakonodavnu 2) izvršnu 3) sudsku To je koncepcija podele vlasti, ali je on ipak spekulativni mislilac i govori da je svaki deo vlast, pa je i u jedinstvu i u razlici. Ruso ga nije razumeo i zastupao je stav potpunog jedinstva vlasti što ga čini ocem revolucije, to je revolucionarna volja, tu nema zasebnosti ni posredovanja. Monteskje smatra da je zakonodavna vlast najznačajnija i čist je ideal neposredne demokratije. Ona je teško ostvarljiva i traži neke oblike predstavništva. 3. Hegel na: 1) kneževsku 2) zakonodavnu 3) izvršnu Njegova podela vlasti i deo o državi je vrlo konzervativan. On kneževsku vlast izvlači iz potrebe jedinstva, ako se država deli nešto mora sve to da drži na okupu.. To je monarh, on je nosilac vlasti i vlast sama. Ta dva pojma su ovde pobrkana jer monarh može biti reprezent, ali da bude deo vlasti kao što je Hegel mislio, to nikako. To njegov obrazloženje je tanko, neki čak misle da se dodvoravao Prusima. Vezivanje njegovih principa sa Pruskom je potpuni falš, ali ovaj deo gde je stari poredak takav da je monarh subjektivna snaga i da se to diže do principa države, taj je deo sumnjiv. Što se tiče zakonodavne vlasti ona je isto ograničena sa vlašću monarha. To je pisano tri godine posle Bečkog kongresa. Mir koji je napravljen te 1815. trajao je 99 godina, to je najtrajniji mir, sve do atentata u Sarajevu. Taj mir je kompromis gde su zadržane neke forme konzervativnosti koju su nosili Meternih, Rusi i Prusi, ali ima i momenta revolucionarnosti Francuske, forma razvijenog građanskog društva V.Britanije. Od 5 velikih sila alijanse Pruska, Austrija i Rusija su bile reakcionarne. Francuska je tretirana kao ravnopravna u Beču a 1919. na Versajskom kongersu Nemačka nije bila ravnopravna nego platni gubitnik, pa su za deceniju uspeli da proizvedu Hitlera. 66

Hegel sudsku vlast smešta u građansko društvo, on ne vidi subjektivni momenat te vlasti, nipodaštava je. Sudska vlast uopšte ne pripada državi nego je instrument zaštite građanskog društva. Taj stav je strašan promašaj. Konzervativizam To je politička ideja koja u svim svojim oblicima (i u aristokratskom i u patrijarhalnom) polazi od jedinstva vlasti i poistovećivanja vođe, nosioca vlasti (monarh, vođa, partija, gospodar..) i vlasti same. Nosioci vlasti su vlast sama, po ovom shvatanju. Nosilac vlasti se pojavljuje kao subjektivna volja u svim praktickim stvarima i ukidaju se autonomije sudske i zakonodavne vlasti pa se

nosilac vlasti pojavljuje kao jedina

volja. Često se konzervativna ideja brka sa socijalističkom koja takođe polazi od jedinstva vlasti ali tu nosilac vlasti nije u načelu subjektivni momenat nego je to partija, organizacija. To može da sa kultom ličnosti kao kod Staljina, ali ne mora. Konzervativna nuzno zavrsava sa kultom licnosti. Liberalna politička ideja Anglosaxonski liberalizam (Lok, Bentam, Mil..) je kocepcija podele vlasti i primata ili zakonodavne ili sudske vlasti, ali nikad primatu izvršne vlasti. Ako bi izvrsna vlast imala primat, onda oni ne bi bili liberali, onda bi se drazava mesala u sve. Individualizam i minimalna drzava. Teško je o liberalizmu govoriti kao o jedinstvenom stanovištu. Bentam je smatrao liberalizam mogućim jedino u razvijenom građanskom društvu i bio je u pravu. Njegova je ona računica sreće - najbolja je ona država koja najvećem broju ljudi daje najviše sreće. Sreća je individualna stvar, ali on dolazi do toga da je univerzalni ekvivalent sreće novac. Kontinentalni liberalizam (Francuski) - Oni su imali iskustvo revolucije pa nisu mogli da iznesu koncepciju podele vlasti. Zalažu se za minimalnu državu kao i svi liberali, ali ne i za podelu vlasti. (Nemački lib.) - To je ubedljivo najjači liberalizam u Evropi, ističe se ime Humbolt. Njihov liberalizam je bio zakovan u konzervativnoj političkoj ideji i imao je problem što se zagubio u mitovima romantizma. Kasnio je (liberalizam) kao ideja i romantizam je već ojačao pa se pomešao s njim. Kroz liberalizam se proturio patrijarhalni konzervativizam, to su u stvari bili samo prosvećeni ljudi koji su sebe nazivali liberalima. Na kraju je taj 67

liberalizam pristao na Bizmarka. U osnovi stvari samo je anglosaxonski liberalizam zaista liberalizam, samo oni prihvataju koncepciju dosledne podele vlasti. Radikalna politička ideja Ta ideja izlazi iz franc.građ. revolucije kao ogranak (drugi ogranak je Francuski protestantizam). Ako je ta revolucija nosila 3 načela: slobodu, jednakost i bratstvo od kog se odustalo; slobodu baštini liberalizam, a jednakost baštini radikalizam. Taj prvi Francuski radikalizam je bio zatomnjen restauracijom ali se pojavljuje sa Lujom Blantijem, gde se javlja kao radikalan zahtev za opštim pravom glasa i za republikom. Taj je čovek proveo više u zatvoru od Mendele. Sem ta 2 zahteva oni nisu imali neka druga svojstva. Treću generaciju radikala predvodi Leon Kambeta i njegov Belgijski manifest gde se pojavljuje podela vlasti. On insistira na parlamentarizmu i na opštem pravu glasa koje se parlamentarno usmerava i procentualno uspostavlja biračko telo (kakvo je biračko telo tako mora izaći i skupština koja bira svoju vladu). To je čista republikanska koncepcija sa velikim uticajem. Parlamentarizam za koji mi danas znamo izborili su Francuski radikali. Oni su protiv partijskog organizovanja, bili su pokret i to prvi pokret koji je smatrao da u opšte pravo glasa ulaze i žene. U ostalim državama ženama seu pravo glasa izborili socijalisti. Najznačajnije ime je Žorž Klemanso. Fašizam i nacionalsocijalizam To je spoj konzervativne i socijalističke ideje, i to spoljašnji spoj. Elementi socijalizma. Jedinstvo vlasti se obavlja kroz organizacije, a konzervativni elementi - to da se pojavljuje vođa. Kod Italijana je priča drugačija jer oni nisu imali veliko iskustvo liberalne ideje. Njihov nacionalizam (Macini,Garibaldi) bio je povezan za revolucionarnu koncepciju sa neposrednom demokratijom, da narod vlada. Taj revolucionarni nacionalizam je polako išao u konzervativnom pravcu. To je unutrašnje ujedinjenje, to je bio intelektualni pokret. Socijaldemokratija Tu se polazi od jedinstva vlasti i insistira se na jasno profilisanom parlamentarizmu i na mešanju države u građansko društvo. Ta skrbnička socijalna funkcija države podrazumeva velike poreze, brigu o siromašnima.. 68

Neoliberalizam Anglosaksonski je zadržao podelu vlasti, a ovaj Nemački nije pa zahteva jedinstvo vlasti. Vlast i moć Vlast je i jedan oblik moći, nije jedini. U autoritarnim i totalitarnim zajednicama se poistovećuju ta dva pojma jer nema druge moci sem vlasti, sem drzave. U parlamentarizmu imamo potpunu razliku vlasti i moći. Vlast je institucionalna moć, a društvena moć je nešto drugo. Suveren i suverenost Suveren je nosilac vlasti. Suverenost je identitet zajednice, njena samostalnost. Postoje 2 oblika: 1. suverenost spram spolja - međunarodna suverenost, priznatost da je to samostalna zajednica. 2. suverenost spram unutra - suverenost organa vlasti i vlasti same u odnosu na ostale delove zajednice. Vi možete biti međunarodno priznati, a da nemate suverenost unutra u samoj državi (izbeglicke vlade). Organi vlasti 1. centralna vlast 2. vlast federalnih jedinica 3. regionalnih jedinica 4. vlast autonomnih delova 5. lokalna samouprava Sve su to oblici vlasti, a često se poistovećuje centralna vlast sa vlašću samom. Postoji posredovan odnos između viših i nižih oblika vlasti, njihova stana jedinstva i razlike. U potpuno centralizovanoj državi niži oblici vlasti su samo transmisija volje viših oblika vlasti. U svim drugim državama zavisi 69

od nivoa centralizacije, niži oblici imaju neka svoja prava koja ne dobijaju od centralne vlasti. Lokalna samouprava je rudimentarni oblik gde pojedinac ima kontakt sa političkom zajednicom i gde sebe organizuje u političku zajednicu. Lokalna samouprava je granica između korporativnog udruživanja i političke vlasti. Anarhizam Anarhizam je čedo 19. veka i javlja se u nekoliko oblika a najpoznatiji je u Ruskom obliku (Krotopkin, Bakunjin, Nečajev). Ruski anarhizam izlazi kao jedno krilo Ruskih revolucionarnih demokrata (Hercen) koji završavaju u emigraciji na zapadu. Oni su više ličili na radikale u svojim zahtevima. Druga generacija (Černuševski) je značajnija, jer nisu dovoljni ti parlamentarni zahtevi i oslobođenje kmetova koji slobodom ništa u osnovi nisu dobili nego su ostali u apstraktnim okovima. To se i dešava iste godine kad su u Americi oslobađali crnce. Černuševski traži uništavanje carske vlasti i rehabilitaciju seoske opštine, ne želi nikakvu centralnu vlast već seosku patrijahalnu zajednicu,da se zadruga pojavi kao politička zajednica. Motiv za to je našao u istoriji Rusije.Kada černuševskog proganjaju u Sibir taj pokret revolucionarnih demokrata se seli (1864.) u književnost i javlja se Pisarev.. To je književna glorifikacija njihove, ruske patrijahalnosti. Posle gušenja ovog političkog pokreta došlo je do radikalizacije kao zahteva za uništenjem svake državne organizacije. Romanski anarhizam-nastaje u 20. veku kao reakcija na konzervativne desničarske poretke u Italiji i Španiji. Vrlo je mala granica između terorizma i anarhizma,s tim što anarhizam nije imao nekih većih uspeha kao politička ideja. Razvoj filozofije prava Srbija Ona nije imala kvalifikovano sudstvo da primenjuje zakone, takođe u državnoj upravi činovnici su dolazili iz jedne neobrazovane sredine. Nepotizam i sve što prati izlazak iz patrijahalnog u neko modernije društvo bilo je vrlo izraženo.Kako imamo državu bez pravnika? Prvi potez bilo je slanje momaka na univerzitete u Nemačkoj,kasnije i Francuskoj, ali su se oni vraćali sa jednim znanjem koje je u ovoj sredini bilo usputno i neupotrebljivo.Onda je osnovan Licej u Kragujevcu kao prva visokoškolska ustanova sa dva smera pravnim i filozofskim-bio kao priprema za pravni. 70

Svrha Liceja i kasnijeg školstva do 70-ih godina je bilo obrazovanje pravnika da bi se zasnovala država.Udžbenici su bili prevođeni iz Austrougarske. 1.Jovan Sterija Popović-njegov je pokušaj refleksije prava."Prirodno pravo" je kompilacija Nemač:i nešto Austrijskih textova o pravu.Tu nema nikakve originalnosti, što i nije čudno za njega. "Kir Janja" je prepisan Molijerov "Tvrdica". Na Liceju su predavali mnogi i kad je prerastao u visoku školu i prebačen u Beograd to su mahom bili Srbi iz Vojvodine. 2.Jovan Filipović- poreklom iz Sr.Karlovaca,njegova "Filozofija prava" je kompilacija učenja u Austriji(Guterbeg,Šulc,Krug..).To je dobro delo i odatle se dobija informacija o tome šta bi filozofija prava trebala da predstavlja. 3. Dimitrije Matić-učio pravo u Hajderbergu i to slušao kod Hegelovog najboljeg učenika, Gonca pa je skor iz prve ruke došao do literature Hegela i napisao najbolje delo u predvukovskoj ortografiji "Sistem umozricateljnog prava". To je ta velika austrougarska trojka u Srbiji.Posle toga dolazi do razvoja pozitivizma u pravu,pa imamo celu plejadu pravnika pozitivista. 4.Toma Živanović-najzančajniji pravnik.Bavio se krivičnim pravom.1. sv. rat je proveo u Parizu. Objavio je "Uvod u sistem sintetičke pravne filozofije" i razvijao taj sistem.To je bila smeša uticaja Spensera, Konta, Masarika.., arogantan pozitivizam koji smatra da filozofija prava ima istu metodu kao pozitivne pravne discipline.Filozofija prava je svedena na nešto zajedničko za te discipline.Njegov uticaj je bio vrlo velik, nije imao politički uticaj kao Jovan Cvijić koji je na Versajskom ugovoru odigrao odlučujuću ulogu, ali u intelektualnoj zajednici je zaista imao uticaja. 5.Đorđe Tasić-dekan prvnog fakulteta u Beogradu.Streljn na Banjici 1942. zato što nije potpisao apel intelektualaca za lojalnost kvinsliškoj vladi Milana Nedića tj. Nemcima.Uveo je sociološki metod i može se reći da je osnivač jedne sociologije prava. 6. Radomir Lukić - pravo je doktorirao na Sorbon.Krenuo je sa pozicije pozitivizma koju je posle 2. svet. rata kombinovao i sa formalizmom i sa marksističkim uvidima.Bio je eklektik, nikad dosledan i pozivao se često na zdravu seljačku pamet.Osnivao je razne pravne i sociološke discipline,a pred smrt je objavio i delo "Filozofija prava" pravu zbirku gluposti i proizvoljnosti. Marxističko promišljanje prava se razvija polse 2. sv. rata.U Sarajevu je LJubomir Tadić dao najviše,objavio svoju "Filozofiju prava".On je zaista filozof i tu stvar prava je pokušao da misli i pri tom je mnogo toga razumeo.

71

Danilo Basta predaje u Beogradu filozofiju prava i toplo preporučujem sve što od njega dolazi. Evropa Filozofija prava je čedo modernog učenja o državi pa se pre 18.veka teško može govoriti o njoj, sem ako se ona ne poistoveti sa praktičnom filozofijom. 1.Anglosaxonsko-(Škotsko) krilo-Stjuart,Ferguson.. Filozofiju prava razumeju kao moralnu filozofiju gde se pojavljuje učenje o praktičkim stvarima na jedan komotan način.Širenjem tog učenja nastaju A.Smit, Hobs,Lok.. 2.Kontinentalno-Đan Batista Viko je izvrstan ali zaboravljen mislilac.Čovek koji je najviše uticao na F.građ.revoluciju, čak više od Rusoa jeste Čezare Dekarije koji piše delo o zločinima i kaznama.On još u 18.veku odbacuje smrtnu kaznu kao nemoguću, odbacuje telesne kazne i uvodi rad kao ekvivalent kazne,zalaže se za humanost kazne, za individualnost.Zaista je izvršio revoluciju u poimanju prava i krivičnog prava.Sve što danas baštinimo u krivičnom pravu njegovo je.Građanski rat su izneli Francuzi,njihove trupe.Američki farmeri tamo ništa nisu značili. Martins la Fajet-heroj dvaju svetova učestvovao je i u tom ratu i u F.građ.revoluciji. Šarl Monteskje i Žan Žak Ruso najviše su kao prosvetitelji uticali na poimanje prava.Francuska građanska revolucija je najznačajniji novovekovni događaj.Zašto je uopšte izbila? Zbog skoro višedecenijske budžetske krize koja je bila izazvana spoljnom politikom.Završen je 7-šnji rat Britanije i Francuske,Pariskim miro.Taj rat je vođen na tlu Severne Amerike i Francuska ga je izgubila.Rat je iscrpeo finansijski obe zemlje i u Britaniji dolazi do pokušaja da se budžetska kriza reši opterećivanjem onih 13 kolonija u Severnoj Americi,da bi čak oporezovali i čaj pa tako imamo i čuvenu Bostonsku čajanku.Francuzi nisu imali kolonije jer su izgubili rat pa su se dovijali. Kada je počeo rat za nezavisnost u Americi Francuska se iz čistog revanšizma, neoprezno i iz želje za kolonijama uključila, i nije gledala koliko novca ima u kasi. Oni su i izneli taj rat, zato tamo stoji kip Slobode. Taj je rat do kraja produbio krizu budžeta, a zvanično rešenje je bilo fiziokratsko - da se privreda shvati kao proizvod prirode što su pratili adekvatni porezi, pa je došlo do toga da su previše opteretili one od kojih su imali da uzmu, treći stalež. Svi uzroci ovog sveta su ekonomski! Francuska građanska revolucija nije mogla da reši budžetski deficit, tek je Napoleon rešio tu krizu i stabilizovao stanje državnih finansija Francuske - zato je i 72

mogao da bude car.On je institucije F.revolucije najnaprednije do tad razneo po Evropi ne pitajući mogu li da ih prihvate i Holandija i Španija i Rusija. On je svoje zakone nametao svima.Oni koji nisu mogli da istrpe tu slobodu koju je Napoleon nosio, odbijajući je oni su razvili svoju nacionalnost.Ipak se to novo provuklo i posle pada Napoleona,pa je 1848. fornirana Evropska nacija. Mladi Marx je bio u pravu. Način mišljenja u Britaniji je ekonomija, u Francuskoj sloboda a u Nemačkoj filozofija. Nemačak klasična filozofija je disciplinu mišljenja prava digla do takvog nivoa da nam danas ostaje kao uzor, bez toga se apsolutno ne može. Ipak, napušta se to tlo iako je velika Hegelova senka trajala i javlja se jedna zasebna pojava koja raskida sa Hegelom. To je Niče koji naizgled ne govori o praktičkom ali ima uticaja na sve. Neokantovstvo suprotno istorijskoj školi prava, polazi od sasvim drugog suda i tvrdi da se mi ne možemo pitati o vrednostima u pravu,već možemo misliti o pozitivnom pravu kakvo ono jeste. Oni su određenje prava sveli na proceduru. Najznačajniji je Hans Kelzen. To učenje je toliko ušlo u pravnu svest da i danas postoji. To nije puklo samo od sebe nego im se desio Hitler. Svo zakonodavstvo je tu urađeno bez greške, pravno čisto, zakoni o rasnoj čistoći su doneseni po proceduri. Nacizam je uspostavljen na potpuno validan način. Gustav Radbruh "Filozofija prava" je tada shvatio da je neokantovska koncepcija gotova pa je pisao da nema prava bez pravde. Neokantovstvo je ustanovilo najveće zlo u učenju o državi i pravu. Karl Šmit "O politici i političkom", "Legalizam i legitimizam". On je shvatio da sfera politike više nije exluzivo državna sfera i da se ona širi mimo države. Ono političko je sve praktičko, on je prevazišao neokantovstvo iako je njegova veza sa fašizmom bila očigledna. Posle 2. sv.rata dolazi do otrežnjenja od neokantovstva, nije dovoljno da se nešto donese po čistoj proceduri, pa se zato i donose prve deklaracije o ljudskim pravima i govori se da ne može neka zemlja da progoni građane ni po političkoj, rasnoj, etničkoj razlici pa se to proširuje i zakonodavstvo se mora uskladiti sa tim opštim načelima o ljudskim pravima. Rols - vraća se na stanovište liberalizma. Neokantovstvo je suprotno liberalizmu,ono ne poštuje slobodu čoveka, a zatim se pojavljuje neoliberalna škola (Henis ) sa stavom da se sve mora vratiti antičkom jedinstvu praktičkog života .

73

Fiver - pokušao da razvije učenje o pravu koje se zasniva na Aristotelovoj "Topici" i tu se radi o drugačijem razmišljanju nego što je teorijsko kao kod neokantovaca. Škola rehabilitacije praktične filozofije (Joakim Riter "Metafizika i politika"). Polaze od napuštanja zasebnosti pravne i političke svesti, smatraju da ponovo treba rehabilitovati pojam praktičke filozofije. Izvršili su osetan uticaj na Zagrebačke filozofe (Davor Radin,Ante Pužanin). Naši prostori nisu bili zahvaćeni tim uticajem. Odnos filozofije prava prema drugim pravnim disciplinama Sredinom 19. veka desio se pozitivizam i to je imalo i jednu dobru posledicu-osamostaljivanje pravne nauke,pa ekonomije i sociologije. Filozofija je prognana,nestala je kao čuvar celine bića jer se to biće sad razbilo na niz pojedinačnih momenata.Tako nastaju posebne teorije pravne discipline.Filozofija prava dolazi u dodir sa opštepravnim disciplinama (teorija države i prava).Razlika je metodološke prirode, filozofija prava je filozofska disciplina pa ima tome i primerenu metodologiju dok je teorija države i prava pravna disciplina, teorijska je pa tome ima i primerenu metodologiju.

Način zasnivanja stvari prava 1. Najvidljiviji način zasnivanja prava je pozitivno pravo.Većina običnog sveta ali i pravnika svo pravo vidi u tome. 2. Nauka o državi-Nemačak,Austrougarska- tu se učilo o državi uopšte i o nacionalnoj državi.To nije reflexija nego upoznavanje sa širim momentima. 3. Naučna reflexija prava-za predmet ima pozitivno pravo i tumači ga. 4. Filozofsko pravo je nazor da je pravo samo predmet filozofskog promišljanja a da nema imanentnu svrhu, samo po sebi nema svrhu već je ona van prava.Ta svrha se zvala različito u istoriji: ono božansko,ideja dobra, pravda.. 74

U kocepciji prirodnog prava imamo 2 vrste prava: 1. pozitivno pravo-to može biti i ovako i onako-ius voluntarium 2. opšte pravo-ius naturalium,prirodno pravo Te koncepcije mogu biti jako udaljene.Najpoznatija je ona u prosvetiteljstvu Ruso,Lok.. Naučna filozofija prava-sredina 19. veka, polazi od toga da je filozofija prava samo zajednički postoj pravnih disciplina i ima teorijsku metodu kao i te zasebne discipline. Pravo je samo jedan praktički fenomen a svrha prava je izvan toga.To je jedno superiorno shvatanje blisko filozofiji.Viko je predstavnik.To je prava naučna refleksija.U okviru toga imamo i jedno spekulativno stanovište da se stvar prava može misliti samo kao celina praktičke filozofije, a ne kao deo. Hegel, Aristotel, Platon - ta ideja je ideja praktičke filozofije.

75