Vreme smrti - Dobrica Cosic

Vreme smrti" - Dobrica Ćosić... 20. 4. 94. Roman "Vreme smrti" je roman epopeja. Zahvata vreme I svetskog rata (1914-1915). To je vreme najvećih iskušenja, vreme golgote srpskog naroda. Sudeći po bogatoj tematici, radnja koja se račva u više pravaca, po mnoštvu ljudskih sudbina, koje se dodiruju za vreme smrti, može se reći da je to istorijski, sociološki i psihološki roman. Roman je dat u 4 knjige i po svom obimu i zahvatu događa, situacija i ljudskih sudbina, podeseća na Tolstojev roman "Rat i mir", na "Tihi Don" Mihaila Šolohova. Ćosić je hteo veliko i monumentalno delo o malom narodu, čija je istorija izuzetno velika. On kao da je sledio misao iz samog romana. Misao jednog junaka koji kaže: " Ako jedan narod nema velike knjige o sebi, to je dokaz da nema šta ni da pamti". Razvijajući radnju i psihologiju svojih junaka, u želji da bude poetičan, ali i istorijski tačan, Ćosić primenjuje mnoge postupke. Prvo koristi dokumentarnost kao postupak. U roman uvodi istorijske dokumente, zapsinike, neredbe, diplomatska pisma i telegrame. On se drži istorijske istine koja odslikava frontovsku strategiju bitke na Suvoboru i uopšte kada prati pokrete neprijateljske vojske i naših armija. Koristi diajlog, unutrašnji monolog i polilog, kao govor masa kada odslikava kolektivne situacije, haotična stanja, paniku i užas. U ovom romanu nastavlja se život Prerovskog sveta i ovde su prisutniji Katići (Aćim Katić, Đorđe Katić, njegov sin Adam,

Vukašin, sin Ivan, ćerka Milena i žena Olga). I ovde su Dačići (Tola Dačić i njegovi sinovi). Dominantnu ulogu igra Vukašin Katić kao političar i evropejac u kulturi i njegova deca. Ali u prvom planu je kolektivni junak, a to je srpski narod, koji je dat u najrazličitijim životnim situacijama: u kući, na njivi, u odlasku na front, u samoj borbi, kada gine i kada uspaničen beži, kada špekuliše i u sebičnosti svojoj traje, ali i kada je pun i sam od nekih načela i plemenitih postupaka. U I knjizi data je objava rata, dolazak Austrijanaca. Tu su oslikana stanja u narodu. Svako na svoj način doživljava početak rata. U svemu ima nereda, konfuzije. Sve je u raskoraku i račvanju i kada je u pitanju front, pozadina, politika i komanda. U I knjizi je početak velikog stradanja i rasula. U II knjizi je prikluplajnje snage i priprema za otpor Poćoreku - sukob vojvode Mišića i Poćoreka. To je onaj vojnički strategijski sukob, mada ne prestaju oni drugi sa komandom i ljudima iz komande. Vojvoda Mišić oslonac traži ne toliko u brojčanosti svoje vojske, koliko u mržnji prema nepriajtelju i ljubavi prema zavičaju, kućnom pragu i porodici. Oslonac je u rešenosti da se istraje, jer njegova misao je: "Ljudi se vide u patnji, narod na svadbi, a država u ratu". On kao i Kutuzov iz "Rata i mir" da je glavni činilac vreme, strpljenje i mudrost. On kaže. "Sa Srbijom je srvšio samo onda, ako njeni komandanti izgube pamet, a njeni vojnici ostanu bez vere. Bitke dobija onaj koji ima svoju nadmoćnu ideju, ko vlada vremenom i prostorom". On mudro zaključuje da se "svaka bitka mora najpre dobiti u svom srcu i svoj glavi, a

u vojsci, najpre u štabu". Ono što vodi u pobedu i čini da se istraje i u porazu jeste misao o pravdi. Pravda je ono što daje podsticaj vojnicima da istraju. Od dolazi do spoznaje: "Ko je spreman da umre, može u ratu svakog da pobedi". U III knjizi data je jedna druga bitka. Ona se vodi protiv drugoh neprijatelja - protiv tifusa. U središtu ove knjige je valjevska bolnica, haos oko bolnice i nered u samoj bolnici, koja je mesto velikih umiranja i pojedinačnih drama. Tu na scenu stupaju novi junaci, pojedini lekari, koji se pokazuju kao nesposobni, nemarni i sebični i drugi kao altruisti. Tu je Milena kao bolničarka, koja nad svakim bdije premda i sama umire. Na scenu stupa njena najka Olga, koja je došla iz Niša (tamo je srpska vlada) da bi izvukla svoju ćerku. Suočena sa katastrofom svog naroda i ona se uključuje u bitku za ljudske živote. Tu je upečatljiv portret i Nade (Nadežde) Petrović slikarke, koja spašavajući druge žrtvuje sbe. U IV knjizi dato je idenje na jug, povlačenje i vojske i naroda. A u središtu je prolaz preko Albanije - Golgota ili najveći udes srpskog naroda. To je put bespuća, neizvesnosti i umiranja, hladnoća, glad, umor, bolesti. Albanski napadi i zaseda - sve su to uzročnici velikih umiranja. Povlači se kralj i komanda, oficiri i vojnici, intelektualci, đaci, stariji i deca. Roman se završava izalskom na more i očekivanjem da ih francuske lađe povedu gde ima više svetlosti i života. 23. 4. 94. MISLI IZ ROMANA "Vreme smrti"

Velika pobuna rađa se u umu; pobuna iz stomaka i srca lako se gase. Ima takvih vremena u životu naroda kada se ne postupa najpametnije nego kako se mora i može. Ljudski život je onoliko vredan koliko smo istina saznali o njemu (Ivan). Čovek samo od ljudi i zbog ljudi može istinski biti nesrećan. Čak i kad nas vole i kad ih volimo. Rađamo se u svetu koji nam je u skoro svemu neprijateljski. Koji nas je samim rođenjem učinio zavisnim i ugroženim. U takvom svetu prosto je čudo koliko je čovek dobar. Narod ima 3 bitna svojstva: da proizvodi hranu, da glasa, da ratuje. I, ponekad da zbuni maštom i svirepošću. Ljudi se vide u patnji, narod na svadbi, a država u ratu. Prva bitka uvek je protiv sebe. Ko je izgubi, izgubio je i poslednju. Nestrpljenje odlikuje slabe i zastaršene. Otadžbina se može razumeti samo u ratu i ozbiljno jedino voleti u porazu. Opasnost osvešćuje ili osvetljava, životu daje pravi značaj. Vreme nikad ne radi za slabe i male. Oni moraju da rade i za sebe i za vreme. Svaka se bitka mora najpre dobiti u svom srcu, u svojoj glavi. A u vojsci, najpre u štabu. Dobrota je najveća i najređa ljudska vrlina. Mi smo srećni onoliko koliko volimo i koliko nas vole. Ko je spreman da umre, može u ratu svakog da pobedi. Bez života svog za sobom, smrt je konačna.

Pobeda bez pravde u sebi, nije pobeda. Ko samo mrzi, ne može biti pravedan.