VR Analiza Lirika Itake

''Lirika Itake'' Miloš Crnjanski

Jedina pesnička zbirka M. Crnjanskog je ''Lirika Itake''. Izašla je 1919. u Beogradu. Zbirka ima 56 pesama, 5 pesama nije uvršteno u zbirku i one su štampane u periodu od 1917. do 1919. U pesnički opus M.

Crnjanskog

ulazi

i

njegova

programska

pesma

''Sumatra''

objavljena 1920. u SKG. Do 1929. Crnjanski će objaviti još dve poeme ''Stražilovo'' i ''Serbiu'' uz još 12 pesama. Poema ''Lament nad Beogradom'' je objavljena 1962. U

''Lirici

Itake''

Crnjanski je

pokušao da ostvari kružnu,

prstenastu kompoziciju. Uvodna pesma naslovljena je kao ''Prolog'' a poslednja kao ''Epilog''. U pitanju su autopoetične, programske pesme koje najavljuju jedan nov pesnički svet koji će provocirati i u najvećoj meri biti antitradicionalan. ''Lirika Itake'' se tako pojavljuje kao zbirka koja izvrće uspostavljenu lestvicu vrednosti u srpskom pesništvu a posredno i u srpskoj kulturi. Ta nova lirika koju peva savremeni Odisej, ratnik-povratnik-pesnik, neće laskati i veličati patriotizam već će ''udarati u sasvim druge žice''. To će biti poezija kako Crnjanski kaže u ''Objašnjenju Sumatre'' koja donosi ''nemir, prevrat u reči, u osećanju, u mišljenju''. Opšta stilsko-tipološka odlika ''Lirike Itake'' je parodiranje važećih društvenih, kulturnih i književnih konvencija. Možda ništa nije toliko sablaznilo tadašnju konzervativnu književnu kritiku a u dobroj meri i publiku kao prvi odeljak ''Lirike Itake'', ''Vidovdanske pesme''. Visokoartističnu, profinjenu i cizeliranu poeziju Dučića i Rakića zamenića poezija jednog ''pustahije''. Sasvim je razumljiva oštra, polemička kritika B. Lazarevića jer je upravo on 20-ih godina XX veka u književnosti kanonizovao vidovdansku etiku digavši je na sam vrh vrednosne lestvice. Crnjanski u ''Lirici Itake'' vrši

dekanonizaciju vidovdanskog kulta. Samo iz ove perspektive možemo prihvatiti snižavanje srpskog nacinalnog i istorijskog panteona u pesmi ''Naša elegija'' (Gračanica, Takovo, Marko Kraljević). Samo iz tog ugla možemo razumeti groteskno izobličenje vidovdanskog hrama u pesmi ''Groteska'' (hram sa crnom sfingom na sebi umesto krsta a hramom se šeće mesec). Crnjanski ne parodira samo tradicijom osveštane simbole istorije i kulture već i sam lirski žanr odnosno morfološke i funkcionalne osobine žanra se dovode u delimičnu ili potpunu opreku. Crnjanski namerno upućuje na žanr i njegove morfološke osobine naslovljavajući pesmu sa ''Molitva'', ''Himna'', ''Oda'', ''Zdravica'' a tematski sadržaj daje u oštroj suprotnosti sa samim žanrom. Tako naslov pesme izneverava ulogu metateksta, a uz to se postiže i efekat izneverenog očekivanja kod čitaoca. Pesnik tako u potpunosti uspeva da epatira, sablazni, šokira i isprovocira. Tako u ''Molitvi'' Crnjanski parodira visokokanonizovan tekst sa samog vrha oficijelne kulture, ''Oče naš''. U ''Himni'' zadržavajući podignut ton himničnog žanra i pominjuči vladaoca neba i zemlje odmah na početku, pesnik obrće vrednosni poredak, poriče postojanje Boga i jedan vanvremenski autoritet zamenjuje biološkim supstratom – krvlju. Parodiranje lirskog žanra nije novina avangarde. Sličan primer nalazimo u ''Utopljenim dušama'' V. P. Disa u pesmama ''Idila'', ''Jutarnja idila'' ili podoknicama ''Promenada'' i ''Pod prozorom''. Međutim, Crnjanski ide korak dalje od Disa. U ''Odi vešalima'' Crnjanski uzima vešala za predmet poezije čime

on ustvari bira

predmet koji se nalazi izvan vrednosne lestvice, koji izaziva strah i ledi osmeh jer simbolizuje samu smrt. Kategoriju ružnog u oba svoja vida, groteskno i karikaturalno, uveo je u našu modernu poeziju S. Pandurović u ''Posmrtnim

počastima'' iz 1908. Zato ne može a da nas začudi činjenica da upravo Pandurović nije razumeo pesničke slike ''Lirike Itake''. Crnjanski čak eksplicitno, pripremajući tako čitaoca, dve svoje pesme naslovljava kao ''Karikatura'' i ''Groteska''. Sve osobine rane lirike M. Crnjanskog vodile su ka latentnoj pojavi groteske jer je groteska u ekspresionizmu i futurizmu sredstvo i u isti mah i posledica remećenja jednog opšteg poretka u kulturi i književnosti. Groteskne slike, sablasne koliko i strašne prepoznajemo čak i u erotskim pesmama M. Crnjanskog. Spoj erotskog i destruktivnog postaje opšta stilska odlika rane poezije M. Crnjanskog. Čini se da ni u čemu Crnjanski nije toliko daleko išao čak do donjeg praga kulture koji ukida razdvajanje erotskog od nasilja i zločina. Strašne, sablasne i jezive su pesničke slike iz ''Tradicije'' i ''Pesme'' u kojima na taman i užasan način Crnjanski vezuje porodilju za blud, za ubicu i krv. I motiv mrtve drage je transformirasan kod Crnjanskog. Dok je kod Kostića, Radičevića, Disa motiv mrtve drage bio posrednik između ljubavi i smrti, kod Crnjanskog ljubav se neposredno dotiče sa smrću uz uvek sablasni dodir erotskog i nasilja. U pesmi ''Mramor u vrtu'' dat je groteskni spoj erotskog (koža obnažene drage), nasilja (muška prosuta krv) i opasnosti, straha (zmija) koji je uz to ukoviren ljubavlju u neposrednom dodiru sa smrću. ''Mrtva si mi gola'', kaže Crnjanski u prvom stihu pesme spajajući Eros i Tanatos. U pesmi ''Moja Ravanica'' sablažnjava spojem nespojivog i doseže do blasfemije. Bogorodica se ovde pojavljuje kao sveto biće ali i jedina dragana pred kojom lirski subjekat kleči, koja izmamljuje njegov bludni pogled ali koja ga i poništava jer ga odbacuje. Dinamizacija opisa je opšta pojava u književnim pokretima avangarde posebno u futurizmu. Kod Crnjanskog ovaj postupak je vrlo čest, tesno je povezan sa sumatraističkim doživljajem prirode i

podrazumeva neophodne promene u jeziku posebno u sintaksi. Tako pesnik kaže kada ga se sete, šume se stidno i radosno zarumene. Stidno i radosno upućuju na erotski doživljaj prirode. Erotsko je, u stvari, projekcija pesnikovog unutrašnjeg doživljaja na samu prirodu. Erotizovani pejzaž u koji pesnik unosi opsesivni Bogorodičin lik biće savršen okvir za pojavu mistične erotike u vidu obrade najstarijeg mita koji pamti civilizacija, mit o Svetoj Svadbi (Hieros Gamos). Tako se pesmom ''Blagovesti'' Crnjanski pridružuje pesnicima kao što su Sibe Miličić, Momčilo Nastasijević i Rastko Petrović koji su 20-ih godina XX veka okrenuti tzv. četvrtoj dimenziji. Ako je u pesmi ''Blagovesti'' sadržan odnos prema ''ženskom načelu'' tj. Bogorodici u pesmi ''Pod Krkom'' dat je odnos prema ''muškom načelu''. Programski razgrađujući sintaksu, koristeći se protazom bez apodoze (''i da ga ima'' ''ako me vidi'') pesnik sasvim svesno govori o hipotetičnosti samog ''muškog načela'' koji je i moguć i nemoguć. Muškom božjem načelu pesnik će, sasvim u duhu avangardne poetike, pretpostaviti prirodu koja je suprotna kulturi i konvencijama u koje se sumnja. Da je ''Lirika Itake'' zaista donela prevrat u reči, osećanju i mišljenju to je jasno, no da li je ona donela apsolutne promene u stihu, strofi, rimi i ritmu kako je to Crnjanski eksplicitno tvrdio u ''Objašnjenju Sumatre'' 1920? Ono što je Crnjanski najviše izmenio su metar i rima. Rima je dekanonizovana, daljinska, dakle u pitanju je rimoid koji se proteže po vertikali i zahvata sve stihove u strofi i po horizontali odnosno po dubini stiha idući ka njegovom početku. Pošto se rima odvojila od metrički utvrđenog mesta i postala pokretna i promenljiva znači da je metar a sa njim i ritam potisnut u drugi plan dok intonacija izbija u prvi plan. Otuda se u lirici M. Crnjanskog najviše oseća talasanje melodije. Potiskivanje metričkog načela u drugi plan

kao i pokretanje rime uslovilo je još jednu bitnu novinu – stih M. Crnjanskog ne poznaje cezuru. Iako sasvim nov u srpskoj poeziji stih M. Crnjanskog nije slobodan stih jer u njemu prepoznajemo meru periodičnog

ponavljanja,

segmentovanja

na

kojoj

se

zasniva

i

tradicionalni stih s tim što je ta mera kod Crnjanskog iz statike prevedena u dinamičan odnos, podrazumeva variranje. ''Lirika Itake'' se možda najbolje opisati rečima M. Crnjanskog – to je lirika ''nove osetljivosti'' koja nema ''protumačenih misli'', ''svakidašnjih metafora'' i ''cile-mile stihova''. To nije poezija za razbibrigu, to je poezija za proučavanje.