Vladimir Stojančević - Autobiografija i drugi spisi

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА Основана 1892. године Коло LVIII књига 394

АУТОБИОГРАФИЈА И

ДРУГИ СПИСИ Приредио ВЛАДИМИР СТОЈАНЧЕВИЋ БЕОГРАД 1965

САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР ЦВИЈИЋЕВА НАУКА О НАШЕМ НАРОДУ И ЊЕГОВА СХВАТАЊА ЈУЖНОСЛОВЕНСКОГ ЈЕДИНСТВА Владимир Стојанчевић: АУТОБИОГРАФИЈА И ДРУГИ СПИСИ I ИЗ УСПОМЕНА И ЖИВОТА (изд. ''Нова Војводина''. књ. IV год. II. бр. 7) Детињство у Лозници Школовање у Шабачкој гимназији У Београдској гимназији ИСТРАЖИВАЧКА ПУТОВАЊА ПО БАЛКАНСКОМ ПОЛУОСТРВУ (Sonderabdruck aus der Zeitschrift der Gesellschaft für Erdkunde zu Berlin (1902). С немачког превела Мара Кордић) II ОБЛИК БАЛКАНСКОГ ПОЛУОСТРВА (Хрватско наравословнo друштво, год. X, Загреб 1899) КУЛТУРНИ ПОЈАСИ БАЛКАНСКОГ ПОЛУОСТРВА (Говори и чланци, I, Београд 1921) Појас измењене византијске културе Турско-источњачки утицаји Појас западне културе Патријархални режим ЈЕДИНСТВО И ПСИХИЧКИ ТИПОВИ ДИНАРСКИХ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА (Говори и чланци, II, Београд 1921) 1

Увод Особине динарских земаља Значај динарске зоне и миграција за јединство Срба, Хрвата и Словенаца Психички типови, варијетети и групе Динарско-планински психички тип Два варијетета динарско-планинскога типа Северни психички варијетет Шумадијска етничка група Старовлашка или ерска група Тип брђанских и херцеговачких племена Јужни психички варијетет Етничка група староцрногорских племена Бокељска група АНЕКСИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ И СРПСКО ПИТАЊЕ (Говори и чланци, I) Географски и економски положај Србије Значај Босне и Херцеговине за српски народ Дух и смисао аустроугарске управе у Босни Српски и југословенски проблем Гарантије или минимуми потребни за живот Србије и Црне Горе ГЕОГРАФСКЕ ОСНОВЕ МАКЕДОНСКОГ ПИТАЊА (Говори и чланци, I) ДВА ЕТНИЧКА ПРОЦЕСА У ДАЛМАЦИЈИ („Нова Европа". књ. V, Загреб 1922) III О НАШОЈ ДРЖАВИ (Говори и чланци, II) О ПРОГРАМУ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДЕМОКРАТСКЕ ЛИГЕ (Говори и чланци, III, Београд 1923) О НАРОДНОМ ЈЕДИНСТВУ ((Говори и чланци, I) НОВА ГЕНЕРАЦИЈА (Говори и чланци, II) УТИЦАЈИ И ЛИЧНОСТИ (Говори и чланци, III) IV О НАУЧНОМ РАДУ И О НАШЕМ УНИВЕРЗИТЕТУ (Говори и чланци, I) Балкански проблеми и научне школе Формирање научних радника Наше способности за научни рад Научни и стручни резултати нашега универзитета ГЕОГРАФСКО ДРУШТВО (Говори и чланци, IV, Београд 1923) НАПОМЕНЕ О ИСПИТИВАЊУ ЗЕМЉЕ И НАРОДА И О САРАЈЕВСКОМ МУЗЕЈУ (Говори и чланци, IV) О ОРГАНИЗАЦИЈИ НАУЧНОГ РАДА У ВОЈВОДИНИ (Говори и чланци, IV) УПУТСТВА ЗА ПОЗНАВАЊЕ СЕЛА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ („Босанска вила", год. XIII, бр. 4 и бр. 5, 1898) Положај села Тип села Кућа, двор и окућница Станови или станине (стајнице), колибе и друге зграде у планини и у пољу Оснивање села, ранија насеља и њихови трагови Порекло становништва, постанак села, новији досељеници Помештање и расељавање села; сасељавање и сашоравање Селишта, развалине, гробишта, стари путеви и стара рудишта Занимање становништва V О ЊЕГОШУ (''Српски књижевни гласник'', н. с., XVI, 7. од 1. XII 1925) СТОГОДИШЊИЦА ЂУРЕ ДАНИЧИЋА (Српски књижевни гласник", н. с., XVI, 5. ОД 1. XI 1925) ВАТРОСЛАВ ЈАГИЂ (''Српски књижевни гласник'', н. с., XI, 6. од 16. Ш 1924) 2

О СКЕРЛИЋУ (''Српски књижевни гласник'', н. с., XII, 2 од 16. V 1924) ПРОГЛАШЕЊЕ ЂЕНЕРАЛА ЖИВКА ПАВЛОВИЋА ЗА АКАДЕМИКА (Говори и чланци, IV) О ОВОМ ИЗДАЊУ (В. С.)

ПРЕДГОВОР ЦВИЈИЋЕВА НАУКА О НАШЕМ НАРОДУ И ЊЕГОВА СХВАТАЊА ЈУЖНОСЛОВЕНСКОГ ЈЕДИНСТВА Цвијићев почетни рад на науци и његова зрела научна и друштвена активност подударили су се с временским раздобљем које се у нашем новијем историјском развитку сматрало за веома противречно, несређено и тешко како у друштвеном тако и у националнополитичком погледу. То је било историјско раздобље између 1878. и 1918. године које је, на плану опште историје, у европској политици и историографији носило назив епохе развијеног капитализма и империјализма, а у нашој, периода унутрашњег друштвено-политичког конституисања и довршетка оружаних борби за ослобођење од туђинске власти и за стварање прве југословенске државе. Савременик те, у светским размерама преломне, а у нашој националној историји судбоносне епохе, Цвијић је и сам узео учешће у њеним збивањима и опредељењима, и као, у међувремену, признати научник допринео својим личним уделом не само формирању многих ставова и судова о проблемима Балканског полуострва и његових народа, већ је и активно учествовао у разрешавањима његових појединих и појединачних научних, национално--политичких и политичких компонената. Његова изузетно велика фигура научника, стручњака од више научних дисциплина, као и његово лично познавање и истраживање етнографских, антропогеографских, привредно-географских, социјално-економских, етнопсихолошких и друштвено-политичких питања која су, у то доба, у балканским релацијама, била на дневном реду — уз његова начела високе научне етике и признатог му својеврсног аналитичкосинтетичког комплексног метода групе неколико сродних природњачко -друштвених наука — давали су му за право да буде сматран, и изван националних релација, не само за доброг и фундираног приказивача стварности прилика и живота народа Балканског полуострва, већ и за компетентног арбитра у многим научним питањима из укупне балканске, посебно географске, етнографске и национално-културне проблематике. При том његово велико научничко име било је у пропорцији са његовим научноистраживачким и научно-приказивачким делом из бројних научних области о Балканском полуострву. Као ретко који научник и друштвени радник свога времена код нас, Ј. Цвијић је у своме изузетно обимном, разноструком и кондензованом делу, синтетизовао све оно што је, дотада, било битно или оригинално за познавање живота балканских народа, у првом реду јужнословенског света, и са своје стране унео нове методе, нова схватања и нове налазе који су балканистику, посебно у њеном географско-природњачком. антропогеографском и етнопсихолошком погледу уздигли, још и за наше време, у многоме на недоступне висине истраживања и научног обликовања. I У Цвијићево време, заправо прве деценије његовог рада на научном проучавању нашега народа и природних, привредних и друштвено-политичких прилика у којима се он налазио, што иначе одговара последњој деценији, 19. века, опште историјско стање његово било је углавном доста тешко. Изузимајући Бугаре, од близу дванаест милиона југословенског живља на Балканском полуострву, у слободној Србији налазило се око два милиона и осам стотина хиљада, у Црној Гори око двеста хиљада житеља, док су остале три четвртине живеле под туђинском влашћу, у Турској и у Аустро-Угарској. Особито је за јужнословенско становништво под туђинском влашћу, које је било у великој већини сеоско, био тежак аграрно-правни положај. Не само у Турској, којој су до 1912. године припадале Стара Србија и Македонија, 3

него и у Аустро-Угарској, биле су на снази многе институције из феудалног режима ранијих векова. У Турској, практично било је веома мало слободних сељака, насупрот чивчијама, закупцима и обрађивачима господарске, беговске земље. Чивчијски систем, који је и у Македонији и на Косову био нормиран, углавном кроз обавезу давања господару чифлука натуралне ренте у износу од једне четвртине, трећине па чак и половине од укупне сељакове једногодишње пољопривредне производње, остављао је, по измирењу фискалних обавеза према турској држави, веома мало средстава за један икако сређенији и материјално обезбеђен живот сељака. Практично одсуство сталније јавне безбедности ван градова и већих комуникација, и анархичне прилике које су у Турској, чак и око 1900. године, добијале карактер ендемичне појаве, поред економског срозавале су непрекидно још и друштвени и правно-политички положај масе сеоског становништва. На својим честим, заморним и опасним путовањима по Турској, Цвијић је, долазећи у непосредну средину тамошњег народа, био сведок патњи, трпљења и немилосрдне експлоатације српског и македонског становништва, и у својим расправама, нарочито у волуминозној студији Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије, у три тома оставио о томе аутентичне и потресне примере. У Аустро-Угарској, која је, за разлику од Турске, била правно уређена држава, социјални и економски положај сеоског југословенског становништва није био у много бољем положају: не само постојање „кметоправа" у Босни и Херцеговини и колоната у Далмацији, него и бројни велепоседи у Војводини, Славонији и Словенији, где су власници великим делом управо били туђинци, говорили су како о економском тако и о друштвеном и политичком (националном) аспекту мајоризације иностраног повлашћеног елемента над домаћим, југословенским. Најнеисправнија, међутим, аустроугарска управа показала се у Босни и Херцеговини, која се тридесет година (1878—1908) сматрала за окупирану земљу. Ј. Цвијић, који ју је вишекратно обишао у размаку од неколико година, запазио је колонијално-експлоататорски карактер аустроугарског окупационог режима и крајњу нетолерантност и политичку и верску искључивост према три четвртине њеног становништва, православних и мухамедовских Босанаца и Херцеговаца. Општу карактеристику аустроугарске владавине у окупираним крајевима Цвијић је документовано и сугестивно изнео у својој магистралној расправи ''Анексија Босне и Херцеговине и српско питање'', која је на себе свратила пажњу и у ондашњој јавности Европе. Македонија са Старом Србијом и Босна са Херцеговином сматрале су се за најугроженије земље јужнословенског света како с обзиром на политички и правни тако и на друштвени и економски положај тамошњег народа. Животни стандард и социјални и културни положај у овим земљама под турском и аустроугарском управом био је међу најнижима у Европи. Али износећи објективне чињенице о њима, за потребе науке и научних сазнања, Цвијић није могао а да не иступи и као јавни радник који је говорио у име прогреса и захтева савремене цивилизације. У поробљеном југословенском свету под Турском и под АустроУгарском он је видео, уопште, пре свега један радан, поштен и за културни развој подесан свет, који је при том поседовао велику ризницу тековина патријархалног живота, нарочито у области народне етике, обичајног права, фолклора и језика. И управо износећи стање народа у овим југословенским покрајинама, народа који је живео у правним, социјалним и културним условима анахронистичним за своје време, Ј. Цвијић залагао се речју и делом за њега у име друштвеног прогреса и начела националне слободе. II У Цвијићевом целокупном истраживачком и списатељском раду посебно место заузимају његове концепције о научном проучавању нашега народа, као и његова схватања етничког, друштвеног и културног јединства јужнословенских народа, у првом реду његове групе југословенских народа. Његов најинтензивнији рад у томе смислу, иако започет још последње деценије 19. века, падао је углавном у периоду балканског и светског рата, а затим био настављен и после 1918. године. Неодложне међународне политичке прилике и најактуелније национално-политичке потребе убрзале су Цвијићев рад на горњој проблематици, и он даје поред многих мањих написа серију посебно штампаних чланака, расправа и студија: 4

''Антропогеографски проблеми Балканског полуострва'' (Београд 1902, с. 236), ''Проматрања о етнографији Македонских Словена'' (Београд 1906, 69), ''Анексија Босне и Херцеговине и српски проблем'' (Београд 1908, 62), ''Балкански рат и Србија'' (Београд 1912, 26), ''Излазак Србије на Јадранско море'' (Београд 1912), ''Јединство Југословена'' (Ниш, 1915, 60 у кварту), ''Метанастазичка кретања, њихови узроци и последице'' (Београд 1922, 94). Врхунац ових испитивања представљала је његова студија Балканско полуострво и јужнословенске земље, у две књиге, која је најпре била објављена на француском језику у Паризу 1918. године. Ако се са формалне стране сагледају наслови ових његових расправа и студија, рекло би се, за већину њих, да су то чланци са политичком садржином или бар са наглашеном политичком тенденцијом. Углавном настали у посебно важнијим историјским датумима и поводом несумњиво крупних историјско-политичких догађаја од најширег значаја како за балканску тако и за европску историју (анексија Босне и Херцеговине 1908, балкански рат са Турском 1912, скадарска криза 1913, аустро-српски рат 1914. године), наведени Цвијићеви радови садрже, без сумње, нешто од формалних карактеристика добре и зреле политичке и публицистичке литературе. Али по својој основној фактури, по концепцији и методу они неоспорно припадају жанру строгог научног поступка и високе науке. Прагматика тренутка једног одређеног историјског времена убрзавала је Цвијићево писање, које је несумњиво проистицало из његове вишегодишње (и вишедеценијске) истраживачке припреме и непосредне и прибране научничке инспирације, проведене а проверене једним веома суптилним методолошким поступком. У проучавањима Јужних Словена Цвијића су нарочито интересовале етнопсихолошке карактеристике појединих крајева и народних скупина (целина), народна карактерологија, његова филозофија живота, његове животне навике. Он је покушао да уђе и у моралну и емотивну структуру јужнословенског света, у душу и срце народа, да објасни његово поимање живота и његова схватања према разним категоријама и појавама из духовног и друштвеног живота, односа према производњи и става према вредности материјалних добара. Од истраживања етнолошких финеса, карактеристика и појава, Цвијић је, поступно и паралелно, прелазио и на социолошко испитивање разних манифестација живота и рада нашега народа. Он је, уопште, много држао до амбијента друштвене средине, одређене и формиране природногеографским условима и историјским приликама, у којој се, у појединачном или скупном оквиру, креће и развија народни живот. Он је пажљиво и танано мерио реакције колективне народне психе једног одређеног краја према појединим важнијим појавама и догађајима из прошлости и садашњости, и испитивао заинтересованост одређене етничке или социјалне групације за крупнија друштвена, политичка и културна збивања. При том, Цвијић је утврђивао и дијалектички однос појединачног, посебног и општег у релацијама човек и природа, географске услове и форме социјалне организације, условљеност друштвене структуре економским односима, однос између политичке идеологије и народних хтења, између економике и географије, политике и економике; утврђивао значај културног наслеђа и историје на национално опредељење, испитивао важност етничке основе за формирање политичких, друштвених и културних институпија једнога народа, као и утицај друштвене, политичке и културне средине на формирање моралног и интелектуалног лика појединаца. У манифестацијама једне етничке или социјалне појаве Цвијић је видео пре свега управо њен сложени карактер, који је настао дејством многих фактора природе, друштвених односа, историје. Ништа није, у животу народа, ни просто ни једноставно ни неизменљиво; управо све је резултат једног сложенијег процеса, једне еволуције, једног усавршавања. Понегде се, нарочито услед дејства друштвено--историјских фактора (држава, право, црква, религија, ратови, миграције) један квалитет претварао у други, једна форма народног организовања у Другу, једна етнографска појава прерастала (често) у другу, и сл. Етничко јединство јужнословенског света, засновано не само на подударним, сличним или истим спољним етнографским одликама (језик, обичаји, друштвена народна организација, производи народног стваралаштва), по Цвијићу се заснивало још и на подударности, сличности или истоветности ''унутрашњег'' бића Јужних Словена, у првом реду (упркос извесним разликама) на многим заједничким етнопсихичким особинама и сличним етичким принципима 5

којима се сагледавају и оцењују битна питања народне друштвене мисли и форме народног организовања. У свим јужнословенским крајевима, на пример, Цвијић утврђује постојање народне жеље за демократским односима у друштву, за културним приближавањима, сређивањима Јужних Словена без обзира на тадашње постојеће државне границе и ''племенске'' међусобице и разлике. Насупрот схватањима о индивидуализацији појединих јужнословенских нација, посебно српске, бугарске, хрватске, и истицања државноправних идеја о посебној Бугарској, Србији, Црној Гори, Хрватској, Цвијић подвлачи потребу најпре културног јединства јужнословенског света на бази етничког јединства и етнопсихичке сродности Јужних Словена, и на мање или више јединственим тежњама јужнословенског сељаштва у најкрупнијим питањима друштвеног и културног конституисања, затим потребу међусобног заједничког живљења, односа према етнички инородним господарећим нацијама (Турци, Немци, Мађари). Отуда — када је реч о интерним национално-политичким проблемима међу јужнословенским државама и народима — Ј. Цвијић негира у својим делима ексклузивни, екстремни и нетрпељиви национализам свога времена, и одбацује или „јако редуцира његову историјску', ''традиционалистичку'' и хегемонистичку платформу, па инсистира на друштвеним, социјално-културним и етнопсихичким компонентама којима се јужнословенски народи, по суштинским основама свога народског бића, чак и када се провинцијално разликују међу собом, у суштини више приближавају једни другима. Добар познавалац научне мисли и проблематике своје струке и у оквирима светске науке, Цвијић констатује много чвршће и јаче основе за етничко, културно и друштвено јединство Јужних Словена него што је то био случај са многим великим народима Европе, немачким и италијанским на пример, у доба њихове друштвено-културне интеграције и националнополитичког уједињења. Отуда он у својој методологији и научној концепцији одбацује старе критерије и формалне карактеристике појма националног, као претежне политичке, историјске, конфесионалне или државно-правне садржине; насупрот томе он више оперише појмом народа, у етничком и етнографском смислу, но појмом нације која је више историјско-политичка категорија новијег времена, и насупрот истицању идеје државног индивидуализма, у ствари регионализма и сепаратизма међу јужнословенским народима, он својеврсно пледира на идеји друштвено-културне интеграције Јужних Словена, чија је основа заправо њихово заједничко етничко јединство и заједнички језик ранијих векова, признајући при томе и разлике, варијетете, који могу постојати и који су постојали међу бројним Јужним Словенима на пространом Балканском полуострву. Интересантна је, и као научна концепција нова и оригинална, Цвијићева етнолошкосоциолошка систематизација Јужних Словена, коју је он изложио најпотпуније у своме делу Балканско полуострво и јужнословенске земље, али чије се основне тезе налазе и у неким његовим раније објављеним списима. У овом маркантном делу Цвијић, под општим насловом: географска средина и човек, најпре износи географске, друштвене и културно-историјске елементе који су били од утицаја на формирање и одређивање психичких особина Јужних Словена. Потом он даје класификацију и систематизацију јужнословенског света полазећи од поставке да међу њима постоји етничко јединство, у ширем смислу речи, али да постоје и модификације њиховог, у првом реду, етнопсихичког живота, које се пре свега јављају као последице деловања бројних природно-географских, културно-историјских и друштвеноекономских фактора. ''Дакле има'', каже Цвијић, ''психичких разноликости, и оне су учиниле, да се створи одређен регионални живот са врло јасним и врло различним изражајима. И поред ове разноликости могу се издвојити заједничке основне психичке црте код појединих ужих заједница и разликовати типови, варијетети и групе,'' '' Тако'', наставља Цвијић, ''можемо Јужне Словене груписати у четири типа: динарски, који обухвата динарске области и друге крајеве у које су се доселили представници динарског типа и утисли свој жиг старом становништву; ценгрални, који обухвата поглавито становништво Јужне Мораве и Вардара и шопским се појасом продужава до Дунава; источнобалкански, коме припада становништво обе источне стране Балкана; најзад панонски тип, који обухвата јужнословенско становништво настањено највећим делом изван Полуострва, у Панонској низији. Ови су типови довољно различни, да се могу и на први поглед распознати. Уосталом они нису раздвојени јасним границама: прелазе један у други прелазним зонама чије се становништво често може доделити једном као и другом типу.'' 6

По Цвијићу, варијетети динарског типа били би: шумадијски, ерски, босански, мухамедански, јадрански; централног типа: косовско-метохијски варијетет, западномакедонски, моравско-вардарски, шопски и јужномакедонски; источног типа: варијетет доњодунавске плоче, Средње горе, румелијско-трачки, помачки; и, панонског типа: словенски варијетет, сремско-банатски, словеначки или алпски. У оквиру појединих варијетета постојале су и посебне групе, сведене углавном на поједина географска изолована мања подручја, где је друштвено и културно уједначавање у прошлости било знатно отежано. Полазећи од овакве концепције, која се знатно разликовала од дотадашњих квалификација јужнословенског света, заснованих углавном на регионалним, државним, конфесионалним и, посебно, политичко-националним разликама, Цвијић је, природно, испољавао и документовао пре свега идеју јединства Јужних Словена и научно утврђивао претпоставку за њихову, током времена, могућу интеграцију која не би била само једна политичка потреба већ, у првом реду, једна друштвено-културна и географско-економска нужност. Научник и реалист, он, с друге стране, није пренебрегавао стварност свога времена, која је у политици означавала епоху грађанског национализма 1878—1918. године (и после тога), национализма веома динамичког и ривалног уопште на Балканском полуострву, посебно међу Јужним Словенима, а веома често оптерећеног крајњим шовинизмом и милитаристичким експанзионизмом. Грађански демократа, високи интелектуалац и плодотворни научник, Ј. Цвијић, сачињавајући својом друштвеном актавношћу и научним делом и лично део епохе грађанског друштва, био је, каткада, подложан удару не толико своје друштвено-националне средине, у посебном смислу узете, колико општим политичким и идејним струјањима свога времена. Он није могао остати по страни од политичких и национално-политичких збивања и био је, посредно, увучен од њих, постајући, унеколико, и сам њихов саучесник. Али и тада, он се држао начела личне етике и високог научног морала, и помагао је национално-политичке тежње српског народа уколико су оне биле, с једне стране, оправдане а, с друге стране, угрожене од прозелитистичких и анексионистичких амбиција неких наших суседа. У таквим случајевима Цвијић је уносио у своје дело све своје интелектуалне и моралне особине. Капитално дело које је настало на основу оваквих, истовремених и научних и национално-политичких потреба била је његова студија ''Јединство Југословена'', издата у Нишу 1915. године. Народно јединство једног историјским развитком политички поцепаног и територијално разједињеног народа између Аустро-Угарске, Србије, Црне Горе -- а доскора и Турске — жељног националне слободе и заједничког националног живота, није могло тада да нађе свог бољег тумача, браниоца и заступника но што је то био Јован Цвијић. Али и тада, у деликатним моментима једне историјски изванредно сложене и противречне ситуације, говорећи у начелу, Цвијић није хтео ићи противу извесних чињеница када су оне биле резултат спонтаног друштвено-историјског и етнографског развитка. Тако је он био први ауторитативни научник-стручњак који је, на основу личних научних налаза и личног уверења, утврдио посебну етничку индивидуалност Македонаца или, како их је он тачније звао, Македонских Словена, као нешто посебно, премда истовремено и слично у односу на Србе и Бугаре, па их је посебно одредио на етнографској карти распрострањења Јужних Словена. (Цвијић је македонски етничко-национални индивидуалитет, додуше, сводио на границе јужно од Велеса и Криве Паланке, али је запазио да се тај индивидуалитет на истоку простирао, отприлике, до Месте и планине Пирина.) Природно, због оваквих својих погледа и тврдњи, Цвијић је у своје време био јако нападан не само од стране бугарских већ и од српских хегемониста и шовиниста. — Исто тако он је био први — после Вука Караџића — који је муслимане Босне, Херцеговине и Санџака отворено и јасно укључио у породицу југословенског света, и залагао се за њихову друштвено-културну регенерацију и усвајање општенародног, српског одн. југословенског националитета. — Такође била су интересантна и Цвијићева схватања о тзв. Шоплуку, као посебне, прелазне етничке области између Тимока и Беле Паланке с једне стране и крајева западне и југозападне Бугарске око горњег тока реке Струме, с друге стране: тако је он етнолошким истраживањима потврдио схватање Вука Караџића о ''Торлацима'' — Шоповима као становништву у чијем је говору било и особина српског као и бугарског језика. Уопште узев, Цвијић није према конфесионалној или политичкој граници узимао и етничко распрострањење појединих народних грана Јужних Словена, већ је сматрао да је међу њима могло бити ''прелаза'', међусобног (етнобиолошког) прожимања, стапања. Тачно је да је Цвијић схватао значај националне идеје као један од важних елемената у збивањима савременог света. Ипак он није хтео да ускогрудо и доктринарно идентификује националитет само политиком, 7

државним. правом, конфесионалношћу, већ га је више сматрао друштвено-културном категоријом изниклом из општег појма етничког и обликованог историјским развојем током векова. Колико је Цвијићев национализам, ослобођен историјског традиционализма, ускогрудости и политичке искључивости, био прожет демократским начином мишљења и био саткан од прогресивних друштвених и културних прегнућа, види се најбоље из неколико његових написа објављених пре великог рата 1914/18. као и после 1918. године, када се свим силама залагао за научну објективност, за друштвену правду, економско благостање и културно подизање свих слојева и свих делова народа државе Срба, Хрвата и Словенаца. (Познато је из његове аутобиографије, и иначе, са колико је симпатија Цвијић гледао на прве социјалисте и социјалистичко учење у Србији, чије је моралне принципе и неке погледе на друштвене проблеме и сам прихватио. Због свог слободоумља, чврстог научног уверења и грађанске исправности, Цвијић је — и пре и после 1918. године — у неколико наврата долазио у сукоб са политиком појединих влада, а готово је извесно да се је сукобио и са краљем Александром Карађорђевићем око неких питања политичких неисправности и непоштовања законитости у држави СХС.) У друштвено-политичком животу прве југословенске државе, Цвијић је био један од оснивача и првих чланова Југословенске демократске лиге, чији је програм, у оквиру тадашњег грађанског друштва и буржоаских политичких странака, заступао идеје политичког, друштвеног и културног прогреса. — На конференцији мира у Паризу 1919. године он је председник научне секције делегације владе СХС и један од најзаслужнијих приликом одређивања наших нових државних граница. (Познато је његово залагање за решење у нашу корист Корушког плебисцита, Ријечког питања и делимитације у Истри.) Достојанствен као појава, Цвијић је, исто тако, био велик и по својим људским особинама, као што је био велик и признат као научник. III Цвијићев рад на проучавању нашега народа није остао без последица на општи правац етнографских, антропогеографских, социјално-економских, чак историјских и, у наше време, социолошких истраживања. У проучавањима народног живота он је унео нове принципе и нове методе. Народни живот се више не испитује само дескриптивно и фактографски и тек каткада компаративним и генетичким методом. Цвијић уноси нова мерила, чија су основна обележја комплексност проучавања једне појаве из народног живота и, ако се тако може рећи, генетичкодијалектичко тумачење тих појава и манифестација. Метода непосредног проматрања, анкете, аутопсије, је битно у Цвијићевом раду на етнографским истраживањима. Сагледавање процеса, кретања, еволуције једне појаве — а не само њена спољна карактеристика, њен формалитет, њена статика — даље је обележје Цвијићевог истраживачког поступка. Он при томе тражи, и изналази, генетичке комлоненте појаве коју проучава, њене непосредне узроке и изворе настанка, али их прати и у њиховом историјско-друштвеном развитку и условљава их дејством природних (географских) и привредних (економских) фактора. Упоредо, он не пропушта а да се не користи и резултатима сродних наука које помажу да се тумачење народног бића и живота боље схвати (географија, историја, лингвистика, психологија). Интересантно је да он придаје веома велики значај утицају географских прилика (рељеф, комуникације, хидрографија, климат, плодност тла) на целокупан социјални живот становништва појединих крајева и области, али нипошто не занемарује ни значај историјских и економских чинилаца. Тако је он, на пример, историјској појави Турака на Балканском полуострву придао изузетан значај, који се манифестовао у далекосежно маркантним миграцијама готово целокупног балканског становништва; онда у друштвено-културним поремећајима и променама насталим уочљивом, делимичном исламизацијом Словена, Арбанаса, Грка на Балкану; затим у уношењу турско-источњачких елемената материјалне културе и цивилизације; најзад у довођењу нових етничких група међу балканске народе (Османлије. Цигани, Јевреји, понешто афричко-арапских насељеника и др.).

8

По Цвијићу, у миграцијама се огледао један вид народног живота. Наша историја добрим делом била је испуњена миграцијама и миграционим процесима којима се, последично, у много случајева мењала не само етнографија већ и друштвена, културна па и сама политичка страна историје појединих области на Балканском полуострву, делом чак и изван њега. Уочавајући значај економског момента, који он, чини се, подређује географском, Цвијић подвлачи важност разних облика својине, аграрно-правних установа и уопште продукционих односа на социјални и културни живог народа. Код Цвијића често употребљавани термин сељакања означавао је онај вид поступног премештања и исељавања народних, појединачних или скупних групација, које су управо због ових економских узрока, напуштале стари крај, матичну земљу исељавања, и одлазиле у нове земље живљења, у земље колонизације, као што је то на пример била Србија од краја 17. до средине 19. века. У успостави дахијског режима у Србији на почетку 19. века, којим се покушала извести промена у дотадашњој структури поседа и у аграрним и пореским односима српског сељаштва према носиоцима турске политичке и економске власти у београдском пашалуку, Цвијић је видео објашњење за подизање српског устанка 1804. године. У несређеним продукционим односима, да наведемо други пример, у Македонији 18. и 19. века, он види непосредан импулс за бројна и сукцесивна емигрирања македонског становништва (не само Словена, већ и Цинцара) у привредно развијеније и политички безбедније земље (од краја 18. века у Аустрију и Србију, затим у 19. веку у Влашку, после 1878. године и у Бугарску). Или, трећи пример, од Аустро-Угарске задржани аграрно-правни систем у Босни и Херцеговини, заостао још од турских времена, са нешто мало измена, чијим је кметовским односима највише био погођен православни српски сеоски живаљ, Цвијић је — уз неке друге разлоге политичке природе — налазио за основицу аустроугарско-српског сукоба, пошто нити су кметови у Босни и Херцеговини могли бити задовољни аустријским окупационим режимом, нити је пак слободна Србија (у којој је постојао слободни сељачки посед) могла — из национално-друштвених разлога — мирно гледати на друштвено, културно и национално пропадање српског (и југословенског) становништва у Босни и Херцеговини. С друге стране, широки друштвени значај независне Србије, настале у народним устанцима противу Турака, за поробљене народе на Балканском полуострву, у првом реду за јужнословенску етничку групу, Цвијић је видео у њеном не само револуционарном, спољнополитичком програму — којим се рушила туђинска (турска) власт, већ и у њеном грађанско-демократском уређењу којим су се укидале раније турске феудалне институције (у Европи важеће до 1848. године, делом и после тога), и заводиле грађанске — истина у политичком животу земље ограничаване — слободе, од којих, на пример, у Турској није било ни трага. Исто тако Цвијић је на један бриљантан начин приказао и чињенично тачно утврдио, најпре у својој знаменитој студији ''Антропогеографски проблеми Балканског полуострва'', а нарочито у другој студији ''Метанастазичка кретања'', њихови узроци и последице, да је и сама етничка композиција ослобођене Србије била састављена од представника свију јужнословенских народа и крајева, где су тзв. динарски досељеници доминирали у западној Србији и већем делу Шумадије, косовско-метохијски насељеници у јужној Србији и шумадијском Поморављу, а моравско-вардарски мигранти по варошима средишње Србије и у њеним југоисточним крајевима. Ови досељеници углавном почев од краја 17. века, па до средине 19. века (нешто мало и до почетка 20. века) били су истовремено не само симболички и стварни репрезентенти својих ранијих завичаја, већ и њихова веза са новом домовином која се најпре ослободила од Турака, и у својој националној политици 19. века истакла програм ослобођења и осталих југословенских и јужнословенских земаља од турске власти, а почетком 20. века, заједно са Црном Гором, и ослобођење Југословена испод аустроугарске власти. Ове, и неке друге Цвијићеве налазе и судове о крупнијим друштвено-историјским појавама у прошлости нашега народа, прихватила је и савремена историографија, нарочито резултате његове и његове школе о метанастазичким кретањима. Његова је такође заслуга што је у нашу историографију у јачој мери, мада више на посредан начин, унео и елементе друштвене историје, управо преко приказивања народног живота и народних схватања у прошлости, пре стварања националне државе, и што је приказао снагу народне друштвене 9

организзције (патријархално друштво) и историјске народне традиције, као и њихов значај и допринос за стварање слободне националне државе у 19. веку. IV Због свога заиста великог дела, утицаја који је вршио на своје савременике и савремене догађаје, и значаја који се од његовог дела, његове школе и његовог метода осећао у више научних дисциплина у проучавању нашег народа, Ј. Цвијић заслужује да се о њему напише велика, исцрпна, темељита и критичка студија. Не само резултати његових истраживања и судова већ — поготову — и историјска епоха са својом укупном друштвеном проблематиком и стањем науке у то доба, са својим схватањима, односима и претензијама — кроз које се огледао целокупни Цвијићев стваралачки рад — требало би да буде она општа идејна и методолошка поставка која ће, мерилима савремене науке и савременог стања у јужнословенском свету, ''sine ira et studio'', сагледати и оценити Цвијићеве резултате и одредити му право место у историји развоја југословенске научне и друштвене мисли. Са потребном историјском дистанцом, после краћег иди дужег времена, узимајући у обзир и стварне и фиктивне заблуде ранијих времена, које су делом, происти-цале из детерминираности саме епохе а делом услед објективних слабости науке на одређеном ступњу еволуције целокупне људске мисли и друштвене делатности — Цвијићево дело добиће све потпунију и објективнију оцену: поред оправдане критике за оно што је у њему — природно — било условљено историјском нуждом једног тренутка (времена) и заиста тешко изукрштаним, једва схватљивим и једва сагледљивим комплексом етнографских, друштвених, националних и политичких непотпуности и супротности на Балканском полуострву, још и несумњиво признање за све оно што остаје стварно велико, лепо и ненакнадиво за нашу науку и општу југословенску културу. Наше је пак мишљење да је Цвијић био, да јесте и да ће остати не само велики научник и велики борац за националну, друштвену и културну еманципацију нашег народа већ и један од најсуптилнијих мислилаца и најбриљантнијих стваралаца схватања о етничком, друштвеном, културном, условно, и политичком јединству југословенског света. Јер, чини нам се да је код Цвијића то резултирало не само из његових научних концепција и научне методологије рада у проучавању живота народа јужнословенског света, него и из његових етичких, интелектуалних и емотивних, дубоко интимних животних импулса које је стекао годинама проучавајући, бавећи се, и пишући о Балканском полуострву и његовом јужнословенском становништву. Владимир Стојанчевић

АУТОБИОГРАФИЈА И ДРУГИ СПИСИ I ИЗ УСПОМЕНА И ЖИВОТА ДЕТИЊСТВО И НИЖА ГИМНАЗИЈА Има више година како ме уредник Нове Војводине наводи да напишем своју биографију. Дуго сам се устезао, јер је тешко одвојити оно што је сувише лично од онога што би у животу човека моје врсте могло имати општега интереса. И кад се сећања из ранијег живота упуте овим правцем, настају друге потешкоће: да ли их је могућно након толиког низа година тачно представити и тумачити; у којој су мери рана сећања колорисана искуствима доцнијега живота и рада, те којом би се диференцијалном методом то двоје могло разликовати и одвојити. С тим осетљиво-финим разликовањем и одвајањем има да се бори сваки писац аутобиографије, и мора 10

изналазити методе које потичу из његова живота и рада, да би их савладао. Можда се у томе никад потпуно неће успети, осим уколико то погоди добар укус. И због тога је јасно како је велика сума благонаклоности коју читалац има да покаже и према мојим успоменама, од којих сам ставио на хартију први део, до свршетка гимназијског школовања. I. Детињство у Лозници Рођен сам у Лозници, у Јадру, крајем септембра, на Михољдан 1865. год. Отац ми се звао Тодор, а мајка Марија.Док ми је мајка од једне стариначке породице у Јадру, по мушкој смо линији досељеници из Херцеговине, и знам претке до прадеда, који се звао Цвијо Спасојевић или Цвијо Врело. Панта Срећковић бележи: ''Цвијо за првог устанка пређе преко Дрине у село Скочић (у Босни), као голи син; пороби и попали село и доведе неколико девојака. После бекства Карађорђева и пропасти Србије 1813. године, Цвијо се настани у Лозници. Ту је држао дућан; причали су Турци о његовом јунаштву, а он опет причао који су Турци били јунаци, и никому од Турака није пакостио.''1 1

Како је придружен Србији Јадар и Рађевина (Гласник Срп. уч, друштва. Књ. 57, с. 142. 1884).

Као ђак гимназије чуо сам од лозничког проте Игњата Васића (коме је тада било око 70 година) да је Цвијо, пред Карађорђев устанак и за време првог устанка, био хајдучки харамбаша. Прота ми је помињао неке људе из његове чете; сећам се једино доброг јунака Живана Корените (из села Корените у Јадру). А мој тетак Ивко Поповић, доцнији лознички прота, запамтио је као дечак Цвију Спасојевића. И по њима се Цвијо настанио у Лозници после првог устанка и бавио трговином и о својим земљама у Лозничком пољу, које је већином давао на обрађивање. То су биле плодне земље које су се доскора звале Цвијићеве баре, иако су промениле неколико власника. Кућа коју је Цвијо саградио и сада постоји; на два спрата, од камена, херцеговачког типа, доле магаза, горе станови, и то на истој тераси на којој су историјски шанац и лозничка црква а преко пута од начелства. То је једно од најлепших места у Лозници, испод брда Кличевца, које је било (а унеколико је и сада) под кестењем. Са терасе се види велики део Босне. По причању поменутих прота, Цвијо је био висока раста, и они су се сећали како силази са терасе, од куће низ чаршију до свога дућана, ћурком огрнут. Кажу да је био оштре нарави и мало говорио. Нису знали ништа друго о његовим особинама. Зна се да је био у пријатељству са породицама које су се из Пиве (у Херцеговини) у Лозницу доселиле крајем XVIII века. Сахрањен је на старом лозничком гробљу више чесме Гушавца; 1912. године још је постојао на његову гробу надгробни камен на коме се могло прочитати: ''Цвијо Спасојевић''. Остао му је у животу само један син, Живко, кога је школовао ''преко'', мислим, у Темишвару. Живко се оженио ћерком проте Цветковића, који као да се из села Купинова у Срему доселио у Шабац, где је био свештеник а затим прота (у Лозници?). Живко је увећао наслеђену тековину и постао један од најимућнијих људи у округу. Јамачно се за време бављења ''преко'' упознао са агентима књаза Милоша, јер се рачунао у обреновићевце. За време катанске буне био је председник општине у Лозници, и пристане уз катане. Кад ове Вучић (или његов изасланик Матија Ненадовић) разби на Плавњу и дође с војском у Лозницу, Живко Цвијић, као и остале главне присталице Обреновића, буде, негде у Мачви, пуштен кроз шибу и обамре. Побољевајући после тога, он умре још млад, напрасно, изгледа од срца. Његова је надгробна плоча, поред Цвијине, постојала на старом лозничком гробљу 1912. Иза њега остану три малолетна сина, од КОЈИХ је Тодор, мој отац, био најстарији; осим њих, две ћерке. Имањем су управљали моја баба и тутори. Знатан део буде разграбљен, као што је тада бивао случај са имањем малолетне деце, али су ипак, сваки од три брата, доста наследили. Велика кућа преко пута од начелства буде продата, одмах после Тодорове женидбе. Тада се он насели у ''Старој вароши'', близу куће познатога начелника Чворића, на једној пространој заравни, куда води пут за села Плочу и Башчелуке. Ту је била чесма на страни једне вртаче, и вода је отицала у понор. Изнад те вртаче сагради нову кућу у којој сам се и ја родио, као треће дете, после двеју кћери, Милеве и Соке. Иза мене, моја је мајка имала још троје деце: ћерку Ангелину, која је рано умрла, затим Наду, и сина Живка. У животу су Милева, Нада и Живко. 11

Добивши млад знатно наследство, мој отац, као и његова два брата Стеван и Лазар, нису наиме добро руковали. Као већина варошких наследника онога времена, живели су лакомислено, нарочито најмлађи брат Лазар, који је млад и неожењен умро у болници за душевне болести. Стеван се два пута женио и оставио је доста потомака. Мој отац је пострадао тргујући са скадарском јегуљом (чији се један транспорт укварио), затим са дуваном из Бајине Баште; дуван кад су га једном кириџије преносиле колима у Шабац Мој отац остане после тога без ичега, само са имањем и миразом своје жене. То су биле поглавито земље у пољу Лозничком, у месту Тополику (и вределе у оно време 400 дуката). Моја је мајка родом из села Корените, од задруге која се за време њена девојаштва звала Аврамовићи и бројала око 70 чланова. Њихова стара кућа била је саграђена на брду изнад реке Корените, а изнад пута што води из Лознице у Крупањ. То је била велика брвнара, а око ње 7— 8 вајата за задругаре, и друге зграде, на кречњачком земљишту избушену вртачама и звекарама; било их је много и по воћњаку испод куће. Изнад куће, забран или брањевина од храстове шуме која се граничила шумом манастира Троноше. Аврамовићи су стариначка породица. Почевши од моје мајке, њихово се порекло може пратити осам колена уназад, и сви су били у Коренити, на истом месту. Моја мајка је запамтила свога деду Аврама, који се по своме деди, опет Авраму, презивао Аврамовић. Али се зна да су се они пре тога Аврама презивали Кандићима, по некој баби Канди. Свуд око њих биле су куће досељеника, више или мање старих; Терзића, Јовановића, Игњатовића, па даље у суседном селу Тршићу: Караџића, Добриловића, Драгићевића, итд., који су се доселили из Босне и Херцеговине (поглавито из Пиве и Дробњака). Аврамовићи, као стариначка породица, нису били у сродству с овим досељеницима, већ су се женили, и удавали своје девојке, или у варош Лозницу или у стариначке породице других јадарских села. Кад је моја мајка била девојка, старешина задруге био је њен дед Аврам. Његова се жена звала Симана. Имали су четири ожењена сина од којих је најмлађи, Иван, био отац моје мајке. Његова се жена звала Томанија и живела је скоро 80 година. Ја сам већ био завршио гимназију кад је она умрла, Иван је доста млад умро, душевно поремећен, а под знацима исте болести умрла је и његова трећа ћерка, Стоја која је била удата за Белог Јову, лозничког трговца. Од бабе и мајке, и од ујака Пере (о коме ће доцније бити речи), слушао сам понешто о животу и реду у старој задрузи Аврамовића. Аврам је био скоро неограничени старешина, и осим тога се бавио трговином; изгледа, по причању баба-Томаније, да је био посланик у некој Скупштини у Београду, куда је више пута ишао. Живело се у слози, а младеж безбрижно, не знајући за оскудице и невоље у животу. Иван и Томанија имали су четири ћерке, без иједног сина, и све четири се удале у Лозницу, три за трговце а једна за секретара начелства. Задруга је, разуме се, била побожна, и сваке су недеље по две жене из куће ишле у манастир Троношу, који није био ни пешачки сахат удаљен од њихове куће. За свечаности, задруга је имала свој чардачић поред манастира, где је примала госте. Моја је мајка и доцније. из Лознице, ишла на славу манастира Троноше о Великој Госпојини, и то са децом. Из Тршића се пут за Троношу одвајао и улазио у густу манастирску шуму; ту је у дупљи једне букве била обешена слика Богородице са Христом, а над њима бог у облацима; кола су се заустављала, и моја се мајка молила богу пре него што стигне у манастир. Та молитва, усред шуме, пред сликом Богородице, Христа и бога, чије нас је око гледало, оставили су у мени најдубљи утисак. — Колико могу да се сећам, имао сам у себи, у детињству и младићком добу, топлу веру у бога, која није била израђена и није се везивала за црквене обреде. Доцније се, под утицајем већег искуства и знања, прецизније формирала, ипак не удаљујући се од извесних мистичних снова. Баш пред Аврамову смрт десили су се чудни догађаји који потресоше задругу. То су биле подземне тутњаве које су се испод куће чуле и које су можда у вези са вртачама. звекарама, и пећинама; осим тога, разни други догађаји и привиђења. Задруга огласи стару кућу за ''нечисту'' и сагради нову у њеној близини, али су се и ту исти појави понављали. Разноврсне болести уселе се у задругу и, осим разудатих девојака, њени чланови узму нагло умирати. Задруге је готово нестало, не услед деобе, већ изумирањем. Кад сам почео посећивати са мајком своју старину у Коренити, било их је две куће. У једној је живела баба Томанија са најмлађом ћерком и једним ожењеним слугом који је радио имање. Друга кућа је била ниже, близу реке Корените и поменутог пута Лозница—Крупањ. Њу је саградио Пера Аврамовић, брат од стрица моје мајке, једини мушки члан који је остао у животу после помора велике задруге Аврамовића. Старо насеље толико је унело страха у заостале чланове задруге да моја мајка није волела кућу у којој је становала њена мајка Томанија, и није никад тамо одседала, већ код Пере Аврамовића. Чак ме никада није самога пуштала да одем на 12

брдо код тих старих кућа. Ја сам тек доцније, као гимназиста, долазећи сам у Корениту, прегледао те тајанствене вртаче и звекаре око старих кућа. Интересантно је споменути да су још за живота Аврамова долазили калуђери из Троноше — једанпут и владика из Шапца — и свештали масла у оним двема кућама на брду, да би из њих истерали нечастиве. Моја је баба причала да су се, исту ноћ кад је владика отишао, чули најразноврснији гласови, да је неко у старој кући, која је претворена у качару, до пред зору куцао чекићем и отварао бурад са ракијом, да је чагрљао и целу ноћ намештао посуђе у кући (кујни) итд. То је било у позну јесен, и око ватре у кући су спавали ''Арнаути'', тј. Ужичани који су дошли у Корениту да са стоком проведу зиму; и они од свега горњег нису ништа чули. По оцу сам дакле пореклом из трговачке, а по мајци од сеоске породице; али се по најмилијим успоменама јаче везујем за мајчину породицу, и то, осим мајке, за ујака Перу Аврамовића из села Корените. Не може се рећи да је поље мога искуства у детињству било пространо; нису увек били ни најбољи извори. Али дух и у малим и мало културним приликама несвесно одабира оно што је за њега, чиме ће себе формирати и зидати унутрашњу зграду. На то је, поред онога што сам од своје мајке наследством добио, она и иначе највише утицала. Моја мајка је била средњег раста, нежнога здравља; добила је запаљење плућа кад сам био у првом разреду основне школе, које се понављало, и прешло у сушицу. Умрла је на годину дана пре него што сам положио докторат. Сигурно нисам од своје слабуњаве мајке наследио физичку природу, већ од оца. До године сам, по причању моје тетке Петре, био кржљаво дете које је често боловало и над којим се стално морало лебдети. Доцније, за време основне школе и гимназије, нисам никад био озбиљно болестан, осим што сам једанпут, у VI разреду гимназије, добио жутицу. Ја сам мајку запамтио слабуњаву, у се повучену, често занесену мислима. Ретки су били тренуци правог расположења, и тада су се од ње чуле лепе и паметне речи. Било је тренутака када је говорила само у изрекама. Иако неписмена, имала је своју мудрост и свој начин понашања у животу. Имала је много такта и уздржљивости, и не зна се да се икада с киме завадила. Јамачно је отуда у варошици јако поштована. Али њен цео живот није био спољашњи већ унутрашњи, усредсређен на љубав и ред у кући. С толико је осетљивости лебдела над својима да је занемаривала себе и своје слабо здравље. Нехотично и неприметно она је водила не само све у кући већ и многе од сродника, утолико лакше што су сви осећали да их воли. Ја сам још у првом детињству од мајке знао који су добри и паметни људи у Лозници, а које треба избегавати. У Лозници су за време мога детињства биле у јеку династичке и политичке борбе. Варош је била подељена у два--три табора. Надвлађивао је онај који би задобио Црногору (крај Лознице, насељен досељеним Црногорцима) и Крајишнике (други крај Лознице, насељен досељеницима из Босанске крајине). Било је туче и убистава. Мој отац се мешао у те борбе, и једанпуг су најмљени људи напали на нашу кућу и великим дринским облуцима полупали прозоре, не погодивши никога. У току тих политичких борби, мој отац је допадао два пута затвора, једанпут због распростирања неке антидинастичке брошуре, други пут због обичне политике. Једва је моја мајка успела да он постане мање страсно обузет династичким и политачким свађама. Ту одвратност према крвничкој политичкој борби преносила је и на децу. Издвајала ме је од свију и свакога. Ја сам свакога тренута осећао љубав и лебдење мајчино нада мном. Она се ннстинктивно трудила да на мене пренесе све што је у себи имала најбоље. Мислим да је љубав коју дете осети од мајке, исто као њен бол, туга, чежња, ведро и суморно расположење, да су то дубоке клице из којих се доцније развија психички човек. У многим тешким приликама живота, такав човек помишља на то како би му мајка саветовала да се понаша. Будући да моја мајка није била говорљива, ја од ње нисам научио народних умотворина, или мало; већ од тетка Петре, која је знала напамет приче Вукових збирака, знала и држала обичаје, познавала многе народне лекове, пратила шта се догађа; услед тога смо је доцније називали ''књижевником''. Моја мајка није показивала много одлучности; али као да је сву своју способност за одлучност усредсредила у плану да ме ''да на науке'', јер је врло ценила науку или ''учевност'', како се онда у Лозници говорило. Решила се била да на то жртвује и остатак свога имања. Без те њене жеље и јаке воље мучно бих отишао даље од Лознице, где је постојала само дворазредна гимназија. Не могу с поузданошћу тврдити откуда мојој неписменој мајци то необично поштовање науке и учених људи. Можда је то остатак наше старе цивилизације, која се и у том облику 13

сачувала, као траг, у патријархалном друштву, нарочито у близини манастира. На примедбу оца и осталих сродника да је више школовање детета немогућно издржати, она је говорила да ''треба почети, а даље ће бог помоћи''. Кад бих се враћао о распусту кући из Шапца, доцније из Београда, мајка је око мене стварала тишину, угодност, готово неку врсту неприкосновености. Осим ње, нико није смео ући у собу у којој сам читао. Ако је неко од сродника дошао, она би га разговором забављала, све док ја не бих сам изашао. Нико не може као мајка да изазове врлине и развије самопоуздање код свога сина. Безбројне ме везе и сад везују са мајком, које више осећам него што их могу изразити. Од ње сам добио тежњу за бољим и истинитим, и познату патријархалну пристојност. Она ме је инспирисала дубоким иако неодређеним тежњама за највишим идеалима. Стална и дубока сродничка љубав везивала је мога оца и мајку за Перу Аврамовића, мога ујака из села Корените, нешто старијег од моје мајке. Док сам учио гимназију у Шапцу и Београду, често сам преко распуста ишао к њему у Корениту, с њиме у друштву путовао по Јадру, и несумњиво сам од њега, и приликом путовања с њим, најпре почео познавати народ и сељачки живот. Много доцније, кад сам се оријентисао према етнографским студијама, полазио сам од тих скоро подсвесних утисака који су се у мени сабрали у Јадру. То је остао камен темељац и пошто сам видео цео наш народ и друге народе. Помагао сам се и доцнијим искуствима, али за најфиније и најдубље опсервације о психичким особинама разних група нашега народа и сада често полазим од Јадрана, које ипак најинтимније познајем, из овога времена. Ујка Перу сам више волео и ценио него ма кога од осталих сродника и познаника. То је био врло разборит сељак, широке памети, који је све схватао и све разумевао. Имао је урођене благородности. Иако је био познат и цењен у целом Јадру, није никад хтео бити ни општински кмет, иако су то у бурним политичким временима и његове слуге постајале. Није имао ни трага од амбиције за влашћу. Није грабио да тече; штавише, изгледа као да му је јагма за тековином била мрска. Није радио теже сеоске послове; то је био посао његова два сина, његових унука, жене, и слугу. Али је волео млин који му је био испод куће, на реци Коренити, и у њему се често бавио. То је лак посао, готово забава. Пренуо се и бавио озбиљније пословима само онда када би се заплео у дугове; то нису били претерани дугови за његово велико имање, и зато се брзо отплетао. Сељаци из Корените и из других села врло су га волели. Кад сам ишао с њим из Лознице у Корениту, на коњима, сељаци изађу на вратнице и толико позивају да смо морали свраћати у многе куће. Зато би тај пут дуго трајао. Волели су га због његове срдачности и благости. Примали су његове паметне и благородне савете. Његова доброта далеко је ишла; био је тип наших најпитомијих сељака. Један од његових слугу, Ђорђије, био је убојица. Остао је сироче без игде ичега — Пера га је примио у кућу, где је одрастао и оженио се; цело га село није волело, и бојало га се, али је он поред Петра био кротак и послушан. Ђорђије уби човека и оде на робију — његова жена и деца остану у Периној кући; кад се Ђорђије после више година са робије вратио, Пера га опет прими у кућу, где је и умро. Око његове куће свијало се више самохраних жена. Сећам се једног блесава сељака, од оних типова што као сулуди иду по свету — и тај је увек навраћао код Пере Аврамовића и остајао по неколико дана. Разуме се да је био гостољубив, и умео је да дочека начином који се једначи са најгосподственијим. Кад сам једне године (мислим 1900) екскурзирао по Борањи (пратили су ме Јанко Кохарић из Сплита и Пера Марковић, професор Новосадске гимназије) и јавио му се, он је са једним комшијом изишао на коњима да нас сусретне, у Костајник, код Швабине механе; код куће је уредио дочек; на великим вратницама поред друма најстарији син, на капији од двора млађи син и снаја, а у кући његова жена са унучићима. На сличан начин су дочекивали Перу бољи сеоски домаћини кад сам га као гимназиста пратио: Прошић у Коренити, Радовановић на Брезјаку, Вићентић у Костајнику, итд. Највише је новаца добијао од продаје кукуруза и сувих шљива, али је више волео да прода пријатељима трговцима који му дођу на ноге него да их извози на пијацу. Нарочито их је продавао ''Николи из Дворксе'', сеоском трговцу, који још крајем лета зађе по селима, обилази пушнице, и капарише шљиве. Уколико се Пере тиче, то није била права трговина већ више као размена добара међу пријатељима. Осим ујака Пере, с веселошћу се сећам и сасвим друкчијих типова, махом из горњега Подриња. То су били бистри сељаци, самоуци, који су сами научили читати и писати, противно моме ујаку Пери, који је био неписмен. Али су били неуравнотежени — из њихове главе кресну овда-онда светлаци, а иначе су причала, која кадшто готово брбљају; могу при томе и да се заврзу и заплету. 14

Нема тога који живи у Лозници а да она не остави на њему утицаја. То је једно од наших места које има своју специфичну лепоту, свој печат, и своју боју. Особито лепа панорама Гучева, које се диже изнад Лознице, и његове витке косе, и повијарци, лети зелени, од артистичког су ефекта. То је варош у суподини, на месту где се планина ломи и прелази у равницу. Варош базена реке Јадра, те је већина лозничког становништва родом из јадарских села. У њу притиче и становништво горњег, сокоскоужичког Подриња. Има досељеника из даљине, из Црне Горе, из Пиве, из Босанске крајине, итд. Лозница је у исто време гранична варош, близу Дрине, гледа на Босну, с којом је пре аустријске окупације имала разноврсних веза. За време боја на Бијељини и бомбардовања Лознице (1876) спевао сам, као ђак четвртог разреда основне школе, песму у народном десетерцу о тим бојевима, и предао је Јовану Бошковићу, који је тада био посланик за Лозницу. Особито су били чувени скупови нашег и босанског становништва на дринском прелазу Шепку, једанпут годишње, мислим о Петровдану, и то се звало Састанак. Том приликом би се девојке вериле, једне за Бошњаке, друге за наше сељаке и варошане. (Тако се и једна сестра моје бабе, Дока, удала у Зворник, и моја мајка је са децом ишла к њој у госте, пре -аустријске окупације; друга бабина сестра, Петра, удала се за Крсмановића у Тузлу.) По тој сам се околини, као и остала деца лозничка, по цео дан играо, од брда Кличевца, које је било обрасло кестењем — где се ишло ''у кестење'' — до брда Трешница, где је била група трешњевих дрвета, и деца су их могла слободно брати, и до ораха у пољу Лозничком. Ако би дете добило ватру, водили су га до извора Гушавца и Вилиног потока; у овом потоку дизао се кречњачки камен, са удубљењем које се тумачило као палац Краљевића Марка. Бојали се да не сретну Андрију Вешца, сељака из села Воћњака, чије су очи играле и биле увек црвене; деца су бежала чим би га угледала, а мајке су их криле себи иза леђа да их не би погледом устрелио. Сваки од предела око Лознице тако ми се урезао у свести да се и сада, после 40 до 50 година, добро сећам не само опште слике већ и јаруга, ровина, жуте земље са песком и шљунком, букета од горица, и разног воћа. Осећао сам неку тајанственост у пределу, као да сваки крај има своју душу и загонетку, и као неким невидљивим зрацима установљавала се веза између њих и мене. Иако сам доцније многе крајеве земље више гледао и дубље проучавао, не могу њихову слику до оваквих детаља изазвати у свести и не осећам према њима исту интимност. Цео тај живот, док нисам отишао у Шабац, био је безбрижан и готово несвестан. Осим школе, бавио сам се још читањем песама и прича Вукових збирака. Читао сам их и сам и својима, и из тога времена сам много запамтио; осим тога, нашао сам код тетке Петре, мајчине сестре (такође неписмене; други јој читали), и читао, неке побожне приче, као Сан Матере божје, сановнике и рожданике. Мој отац је имао и прво издање Вукова Речника и Вукову збирку загонетака. Осим описаних, било је и грубих и сирових ствари и појава у Лозници. У варошком животу није било ничег духовнога. Сваки не прими од грубих и сирових појава, али се оне ипак прилепе у већој или мањој мери, на један или други начин. Од тога се човек у току живота ослобађа, гледајући боље ствари, и снагом свога унутрашњег органа којим се непрекидно формира. II. Школовање у Шабачкој гимназији Пошто сам свршио два разреда гимназије у Лозници, одем у Шабац, где је тада постојала четвороразредна гимназија а директор био Гјуро Козарац. Полазак из Лознице и смештање у Шапцу одговарали су патријархалним приликама оног времена. Отац и мајка су ме повели у Шабац на месец дана пре него што ће почети гимназија, једнога жаркога јулског дана. Возио нас је колима један пријатељ, сељак из Корените, Марко Игњатовић. Од туге што остављам кућу, а јамачно и од жеге, болела ме глава и повраћао сам скоро целога пута. Одседнемо у једној кафани на Малом бајиру, чији је кафеџија био родом из Лознице. Он препоручи да ме сместе код неке старе жене, која је са својом ћерком удовицом имала кућу у Ратарској улици, преко пута од болнице; то је на крају вароши, близу Грмића, једне лепе групе храстова одакле је почињало Шабачко поље. Иако је то била промена средине, ипак није била одвише знатна. Изглед вароши, истина, био је друкчији. Шабац према Лозници изгледао је стварно као велика варош, у оно доба знатно тржиште за храну и суве шљиве. Велика пијаца, многобројни дућани, и дугачки сокаци. Али су људи били скоро исти као у Лозници, много досељеника из Босне, и нарочито много Јадрана 15

који су постали трговци и занатлије. Осим тога су у исто време са мном дошли да продуже школовање и неколико дечака из Лознице, те сам имао свог старог друштва. Док сам у Лозници био несвесно најбољи ђак, овде се у мени почне будити свестан живот. Најпре утицајем гимназије и бољих професора, То је била, благодарећи директору Козарцу, најбоље уређена гимназија у Србији. Било је реда, пазило се на ђачко понашање. Од ђака се захтевао озбиљан рад. Скоро се никад преко дана није остало без часа који је одређен по програму; професори нису често бивали болесни; готово сваки је на часу озбиљно радио. То је утицало на ме, после лозничке дворазредне гимназије у којој су те врлине биле слабије развијене. — Директор Козарац је све ђаке познавао, о сваком водио рачуна, и бавио с љубављу о даровитим ђацима. Он је имао јасан дух, доста знања, затим смишљености, и необично много постојаности. Ђаци су веровали да је оно што он рекне смишљено, и да се мора извршити. Ја сам тада први пут осетио утицај и значај духовне и моралне дисциплине. Осим тога, Козарац је предавао немачки језик у трећем разреду гимназије, јасно, прецизно, уносећи разумна објашњења у суву граматику. Ту смо научили основе немачког језика, које су касније бољи ђаци само мало допунили. Козарац је изводио ђаке на екскурзије, на којима их са великом окретношћу уводио у познавање флоре. Овда-онда бисмо осетили у Козарцу нешто од тврдоће и крутости граничарских официра. Од осталих наставника, на ме је утицао Владимир Карић, који је, већ болестан од плућа, био намргођен и ћуталица, заједало, али оштре памети, и могао је у моментима постати речит и пасиониран. Тада је он почео радити на уџбеницима за географију, и те прве скице диктирао је ђацима. То су били нацрти чија је грађа неравномерно распоређена, и у којима је нарочито место заузимала историја изналажења и испитивања ваневропских континената. Тражио је од ученика потпуну прецизност у изражавању. За немарне и незналице био је неумољив. Мене је већ при крају трећега разреда гимназије одликовао тиме што ме позивао на шетње и упуштао се у разговоре. Из тога времена датирају моје везе с Карићем, које су се доцније развиле. Од утицаја био је и Ранко Петровић, млад предавач, који је свршивши Велику школу дошао у Шабац. Није задобијао својим предавањима из физике без експеримената; осим тога имао је нечега намештеног, готово накинђуреног, у оделу, кретању, понашању. Али је био обузет страшћу за пропагандом социјалистичких идеја. Такво је било оно доба, и нова социјалистичка група обраћала је нарочиту пажњу на даровитије младиће, и трудила се да им ''отвори очи''. Ја сам дотле читао часопис Србадију, и политичко-национални лист Нови век, који је издавао Стојан Бошковић, као и серију његових чланака ''За просвегу и слободу''. Тиме сам почео добијати контакт са погледима и идејама који су владали српским друштвом онога времена. Читао сам романе, нарочито преведене, који су раније и у то време изишли. Али Ранко Петровић предложи ми те се претплатим на Побратимство, лист великошколаца који је тада био почео излазити. Тај је лист, по духу и мислима, био прилагођен ђачкој средини, сваки се број гутао, и јако је формирајући утицао. Али је, осим тога, Ранко Петровић имао лепо повезане све социјалистичке листове и часописе који су излазили у Крагујевцу, Београду и Новом Саду. Почне ми их давати на читање. Тако је започела моја социјалистичка периода. Од највећег су утицаја биле расправе у Раду и Стражи, нарочито чланци Светозара Марковића, Пере Тодоровића, и преводи из Чернишевског. Уз њих, у сличном смислу, утицале су књиге о историји цивилизације, Колбова и Дреперова, чији се преводи у то време појавили. Уз ту главну литературу придружује се и друга разноврсна, коју сам нашао преко распуста код свог тече, лозничког проте, као ''Тежак'', ''Хришћански весник'', ''Видело'' (чији сам сваки број читао и допадао ми се због чистог језика и јасног изражавања мисли), Годишњица Николе Чупића и књиге М. Ђ. Милићевића. Али су социјалистичке књиге биле главно. Њихове мисли су биле у сагласности са идеализмом који сам у себи од мајке имао. Јако су ми прошириле поглед на свет и на живот, и развиле укус за економска питања и познату социјалистичку критичност. Све друго, осим мисли о срећи човечанства, постало ми је споредним. Никакав други живот није ме интересовао осим будућега који ће усрећити људе. Социјалистичка лектира развила је одвратност према лепој књижевности, нарочито према стиховима. Тек сам се доцније почео враћати нашој бољој белетристици, у VI гимназије, читајући ''Отаџбину''. Социјалистичка начела тврдо и интимно вежу људе, и ја сам се тада толико спријатељио са двојицом социјалиста у Лозници, Николом дуванџијом и Раком столаром, да сам их заволео као блиске сроднике, и тражио да их видим све до последњих година, до њихове смрти. Чудновато како школа, и кад је врло добра (као што је била Козарчева гимназија), не утиче на најинтимније и најдубље осећаје и клице код младића, осим мало. Тек лектира почиње му развијати дубље особине и доводи га у прави контакт са идејама и са народном и друштвеном средином. 16

У то сам време почео осећати и разлике између људи, њихову духовну вредност, њихове склоности, и оне имподерабилије које дају основни тн људској природи. Да се то развије, припомогао је Ранко Петровић, који ми је овда--онда наговештавао да су реакционари и уски људи не само Козарац и професор Милош Миловановић (доцнији интресантан филозоф, свога начина мишљења, који се јамачно према ондашњем социјалистичком покрету резервисано држао) већ и Карић, који тада није пристајао уз социјалистичко-радикалски покрет. У Шабачкој гимназији, уочи Петровдана, приређивана је велика свечаност, тзв. ''класификација'', коју је Козарац направио занимљивијом и уздигао на већу висину но што је то било у иједној другој гимназији у Србији. У Шапцу је била за то згодна средина. Не знам да ли је било и у једној другој вароши толико трговаца широке руке, оданих општем добру, који су волели напредак, нарочито школу и просвету. Толико их је долазило на ''класификацију'' да их гимназијска сала није могла примити. Козарац је са катедре, пред публиком која је слуктала, оцењивао сваки разред, наособ истицао најбоље ђаке, раздавао им књиге као награду. Он и мене тако истакне и представи као да сам најбољи ђак Шабачке гимназије. Тиме ми је било олакшано даље школовање. Двојица шабачких трговаца понуде моме оцу, који је такође присуствовао ''класификацији'', да ме идуће године узму у своју кућу да им децу подучавам. Мој отац прими понуду Милоша Поповића на Малом бајиру, и ту сам провео IV разред гимназије. Благодејање, и мало новца што су ми родитељи слали, трошио сам поред одела на часописе и на куповину књига. После трећег и четвртог разреда Шабачке гимназије, долазећи кући о распусту, стекао сам познаника и пријатеља међу професорима и адвокатима у Лозници; познао сам многе најважније сељаке у Јадру и свештенике; посећујући тетку Петру у Крупњу, познао сам и тамошње људе, нарочито рударске инжењере у управи подрињских мајдана. То су била често врло интересантна познанства, која су развијала у мени способност за посматрање и ствари и људи. Интересантан тип био је, на пример, Риста Одавић, досељеник из ниске Херцеговине, који је становао и имао дућан у истој улици где и наша кућа. (Продавши кућу и имање у Старој вароши, мој отац је сазидао био кућу у Новој вароши, доле, близу Луке.) Одржао је био потпуно херцеговачке навике и обичаје. Његово имање било је ограђено зидом преко два метра високим, који је служио као ослонац за чардак са кукурузом. То је чудно било у Лозници, где нико није ограђивао зидом кућу и имање. Сва авлија му била је калдрмисана, што је такође било чудно за Лозницу, и усред авлије бунар са чекрком, готово непотребан, јер за Лозницу онога времена било је доста извора и чесама. Он је од мог оца откупио имање у Старој вароши, на брду, и горњи део засадио лозом; то је био једини виноград у Лозници. У доњем делу имања сејао је просо и сијерак од кога се праве метле. Ону велику вртачу са извором на страни запушио је и претворио у језерце, чију би воду за време суша разводио вадама по кукурузу и сијерку. Све праве херцеговачке навике. Носио је увек турско чохано одело, и шубару. Љутит, серт човек, који је мало говорио. Чувао је своје имање више него ико. Стално је хвалио Херцеговину и Херцеговце као највредније, и мислио на оне од Попова поља. И сам врло вредан, иако особењак, био је душеван и добар. Он је за време српско-турског рата (1876), кад је мој отац био у војсци, најпре код Бељине затим на Влашким њивама. више Зворника, чинио знатне позајмице мојој мајци. Врло је интересантан био и свештеник из Бадаља, Панта Туфегџић, који је припадао стариначкој породици икаваца. Његова сестра, удата за учитеља у Лозници, није се до смрти могла одвићи од тога дијалекта. Било је много плавих у њиховој породици. Тај млади поп рачунао се у нову интелигенцију, и био збиља у оно време најначитанији у овоме крају. Имао је знатну збирку књига, осим социјалистичких и све књиге на српском о дарвинизму, и код њега сам их најпре читао и позајмљивао. Интересантно је споменути да сам доцније наишао на још потпунију збирку књига о дарвинизму код либералног посланика, сељака-трговца из обреновачког краја, Аксентија Ковачевића. Од највећег утицаја на олакшање даљег школовања мога било је познанство са Велизаром Кундовићем, адвокатом и послаником вароши Лознице. О распусту, после IV разреда гимназије, с њиме сам често шетао по околини Лознице, и Кундовић, иначе ћутљив, разговарао је са мном о друштвеним и политичким питањима. Иако је био либерал, он се по погледима и менталитету у ствари није разликовао ни од најнапреднијих тадашњих радикала. Био је по природи врло трезвен и реалан. Случајности су одређивале да ли ће људи као Кундовић припадати једној или другој политичкој партији, а не принципи. Спајајући демократске погледе са особитим познавањем људи и прилика, он је постао свемоћан у Лозници. Видећи да волим природне науке, он предложи да учим медицину, а да ме и до матуре општина лозничка 17

потпомаже као свог питомца. Мој отац пристане на то врло радо. Тиме ми је било осигурано школовање у Београду, све до свршетка гимназије. Од интереса је споменути и рударског инжењера Мишу Мијајловића, који се тада вратио из Немачке и преузео управу подринских рудника, чини ми се после Марића. Старином од Велеса, човек озбиљне спреме, несавладљиве енергије, и огромне радне снаге. Ја сам га се увек с благодарношћу сећао, јер Мијајловићу није било зазор да ме као ђачића проведе по поткопима подринских рудника, и да ми покаже топионичарски процес антимонских и галенитских руда. У Београдској гимназији Велика је промена наступила кад сам, 1881, прешао у Београд, у V разред гимназије. То је била година моралних и духовних криза. Запао сам у исти стан са јако одраслим Ужичанима, који су учили учитељску школу, и при том сам свашта видео и чуо. Да се ништа од тога за мене не прилепи, учиниле су оне особине које сам од мајке добио. Уопште, од рђавих доживљаја и неприлика у животу (нарочито доцнијем, када их је све више бивало) остале су ми у сећању само нејасне слике, и због тога не верујем да бих их и један могао тачно изазвати; али је остао општи утисак непријатности и нелагодности. А од добрих се сећам сваке појединости, јер сам их развијао у свести и продубљивао. У гимназији сам наишао на сасвим друкчије друштво. Осим у Београду, била је тада пуна гимназија, чини ми се, само још у Крагујевцу, а доцније је отворена у Нишу. У V разред Београдске гимназије стицали су се ђаци из свих крајева Србије, нарочито из ужичких и подринских, осим београдске деце која су настављала школовање. Било их је из најразноврснијих слојева, али поглавито из сиромашних породица. Најразноврснијих навика, често с мало питомине. Осим тога, тукла их носталгија за својим крајем; а остављени сами себи, и станујући по периферији Београда, били су изложени и сваким искушењима и опасностима. Међу њима је владао потпун морални неред. Била је једна група београдске деце која је сматрала пристојност и ђачке врлине као нешто чему се треба подсмевати. Осим тога, нису били ни радом у гимназији изједначени. Учили су истина сви, у последњим разредима, такозвану ''Новаковића гимназију'', чији је програм био озбиљнији од дотадашњих, али је наставнички персонал био без надзора, неједнаке спреме, без професорског испита; полугимназије, из којих су они долазили, давале су сасвим различите резултате. Ово је растројство још појачано тиме што је у Београдској гимназији владала анархија, стара анархија о којој су раније ђачке генерације имале шта да причају целог живота. Али, срећом, после такозване ''рабагаске афере'' (у којој сам и сам учествовао), буде постављен за директора Гјуро Козарац. Ипак је и њему требало преко годину дана да уведе ред и пробере наставнике, и мени се чини да се тек у току мога VI разреда гимназије почео осећати нови Козарчев ред. Био је директор који ствара гимназију, па је он и код нас доказао да без таква директора нема праве гимназије. Али му је то у Београду ишло теже за руком него у Шапцу, јер је живот престонице био компликованији, осећали су се разноврсни утицаји, које није могао увек савладати, нарочито политички. Ови су утицаји доцније, постајући јачи, јако растројили гимназије у Србији; једино што су се понеке, и унеколико, држале, благодарећи бољим директорима. Посећујући те гимназије, као изасланик за испит зрелости (од 1894), констатовао сам, чини ми се, назадак у многим правцима према старој Козарчевој гимназији. Козарчева гимназија тражила је од ђака огромне напоре, који нису стајали у правој сразмери са резултатима. То је нарочито био случај у V разреду, где се учила сува граматика многих језика: поред немачког и француског, латински и старословенски. Неки наставници тих језика несумњиво нису били на висини. Особито у француском језику тражило се да ђак зна напамет не само граматичка и синтактичка правила већ и многобројне примере за њих, и ако би један био изостављен, сматрало се то као незнање; тако је сваки ђак бар половину свога времена морао употребити на француски језик, и тек другу половину на остале предмете. Истина, таквим се претераним радом на крају крајева упело, тако да су бољи ђаци при крају VI разреда већ могли читати лакше француске књиге. Због многих граматика, нарочито због старословенске, добио сам тада такву аверзију према граматици, сувој, досадној, која убија младићку памет, да је се ни до данас нисам сасвим ослободио. Ништа можда не би привлачило тако ђаке као физика и хемија, кад би се предавале са експериментима, јер би се уверили очигледно о редовности и законитости природних појава. То би утицало јако на формирање логичног мишљења и схватања каузалности. Али су се ретко 18

изводили експерименти, и махом нису испадали за руком. Ипак, велика Ганова физика јако је занимала боље ученике; и, заиитересовавши се, ја сам читао Рајсову физику на немачком, у којој је било више примера за примену физичких закона у природи. Од много већег утицаја била је настава ботанике, коју је Козарац предавао. Од тог сам времена добио укус за познавање флоре, који ме није оставио. Почео сам правити свој хербаријум, и жеља да увећам хербаријум навела ме најпре да правим екскурзије, по знатном делу подринског округа, са мојим школским другом, Шапчанином Душаном Стојићевићем. И сада се још живо сећам запрепашћења које ме је обузело када сам на Кличевцу, изнад Лознице, нашао фосиле, а исто тако када смо, разбијајући шкриљце близу Рожња (код подринског Сокола) видели фосиле, које смо тумачили као рибе. Врло је добра била настава зоологије у VII разреду, нарочито анатомије и физиологије човека. Мене су та предавања Љубе Миљковића још више занимала зато што сам мислио учити медицину. Настава математике, о којој се с разлогом каже да развија логично и прецизно мишљење, није скоро нимало у том правцу утицала. А геометрија, то је била скоро чиста меморија! Српска историја није предавана као што треба, и наставници су се држали само Крстићева уџбеника. Међутим су она и географија српских земаља јако занимале боље ђаке. Та природна жеља да се позна своја земља и своја историја врло је јака у младим годинама. Ја сам пред матуру проучио Карићеве уџбенике, нарочито Српску земљу. Колико је било задовољство познати по тој књизи чак и периферијске крајеве нашега народа: Истру и Македонију, о којима из дотадашње наставе нисмо скоро ништа знали. Дешавало се, и мени и мојим друговима — покојном Влајку Поповићу и Душану Стојићевићу (сада кустосу Природњачког музеја) — да смо кадшто на тој студији зору дочекивали. Да боље проучимо српску историју, набавили смо предавања у рукопису која је Љуба Ковачевић тада држао на учитељској школи. Колико је то задовољство било сазнати многе нове личности и нове догађаје из српске историје, о којима у школским предавањима није било ни помена! Добро се предавала српска литература, концизно, прегледно, с истицањем свих важнијих литерарних појава, особито дубровачка литература. Уз то је наставник, Живко Поповић, стално обраћао пажњу на српски језик и на начин изражавања. Али није било писмених задатака. Композиција и стил нису се неговали, и само се на матури полагала велика вредност на ''писмени састав'', за који се претходно ђаци нису вежбали. Били смо изненађени предавањем Андре Николића, која нам је држао у седмом разреду, само прва два месеца, пре него што је затворен поводом зајечарске буне. То је било нешто друкчије и друго него што смо дотле чули. У једној серији предавања говорио је о Доситеју, и то зачињавао умецима о погодбама под којима се развијају књижевност и цивилизација; говорио је живо, ведро, с духовитим поређењима. Ђаци су осетили да имају пред собом човека пространа образовања и ретке духовне утанчаности. После једног писменог задатка, који нам је дао на израду, позвао ме је к себи и говорио ми да треба да научим енглески (јер смо нас дватри у седмом разреду могли добро читати немачки и француски; пре испита зрелости Козарац је препоручио Воји Вељковићу и мени да полажемо обадва језика, но ми смо одбили из јогунства: нисмо хтели због професора за француски, јер нам је био несимпатичан!). Препоручи ми да узмем из Народне библиотеке Ротвелову граматику енглеског језика, и кад је свршим да читам Свето писмо и Беклову Историју цивилизације на енглеском (он ми је дао обадве књиге), поређујући их са српским преводима. Тако сам радио кроз цео седми разред са живом жељом да што пре научим енглески. Дошавши до одељка о неправилним глаголима, прикуцавао сам листе неправилних глагола по дуварима своје собе, да бих их често могао гледати и што пре научити. Постигао сам толико да сам у првој години Велике школе — (десило се да је баш тада г. Никола Јовановић Американац предавао неколико месеци енглески језик на Великој школи, и ја сам се тиме користио) — могао читати научне ствари на енглеском. Колико се сећам, читао сам Хершелову физичку географију, Гикијеву малу географију и геологију, и Хакслијеве природњачке говоре (опет ми их је дао покојни Андра, с којим сам се и као ђак Велике школе овда-онда састајао), од којих сам превео: ''О васпитној важности јестаственице''. Много ми је то знање енглеског језика доцније користило, кад сам као ђак у Бечу радио дисертацију ''Das Karstphänomen'', јер сам могао проучити енглеску и америчку литературу. Бољи ђаци нису налазили много духовног задовољства у школи, ни у таквој гимназији као што је била Козарчева. На њихово формирање јаче је утицала лектира. После периоде разноврсне лектире и читања социјалистичких списа, почела је биолошка периода, још о распусту после IV разреда гимназије. Били су изишли српски преводи Дарвинова дела о 19

''Постанку фела'', и Хеклова ''Историја постања'', у познатим преводима браће Радовановића. Уз то сам читао на немачком поједина дела Бихнера, Молештота, и Мантегаце (у шестом сам разреду гимназије превео више чланака из Бихнера и Молештота, а један од Бихнера сам и читао у гимназијској дружини ''Нада''); затим социјалистички часопис ''Neue Zeit'', и овда-онда ''Deutsche Rundschau'', (Била је немачка књижара, мислим Фридман, близу данашње кафане '''Пролећа'' и протестантске цркве, где сам те књиге куповао.) Дело Шлајхерово ''Die Deutsche Sprache'', које сам случајно нашао у Народној библиотеци, и које се ослањало на десцедентну теорију, давало је појам да наука о језику није сува граматика. По схватању младића оног времена, биолошке студије биле су у ствари права наука. Тражила се аналогија између развитка људског друштва и биолошког развитка, и мислило се да се појаве људског друштва могу свести на исту или сличну еволуцију као што је биолошка. Али је главна привлачност биолошких студија била у томе што су уводиле у научне проблеме, и утврђивале да у појавама има каузалности која је независна од више силе. Ти принципи су тим лакше усвајани што су интелигенције наших младића свеже и што им свест није превучена никаквим утврђеним погледима, нарочито не верским. Код доцнијих генерација, тај биолошки правац још јаче се развио, али у одређенијем смислу. Прихватили су га на првом месту Ужичани. Бавили су се о њему особито ради тога да поткрепе социјалистичка схватања, и изводили су из биолошких принципа конзеквенце без икаквих устава. То је доба када се вера готово презирала, и атеисти били врло чести. У VI и VII разреду гимназије, ја сам, наведен биолошким чланцима, узео читати и остале чланке у Гласнику Ученог друштва и у Раду Југословенске академије. Од јаког утицаја били су преводи Кантакузена од Николајевића, о добу Милутинову и Душанову, и расправе Фрање Рачког; сећам се да су знатног утицаја остављале на мене и, унеколико полуларне, расправе Торбара и Вукотиновића, такође у Раду. У београдској Читаоници наишао сам на часопис Словинац (излазио у Дубровнику), који ме је зачуђивао, јер сам из њега сазнао нове ствари, и народне везе са западним крајевима, о којима сам из историје литературе само нешто слутио. На основу искуства, док сам учио гимназију, сталожила су се у мени извссна уверења о тој школи, У којој остају ученици у годинама када су најпријемљивији, и та су се уверења у детаљима доцније само мењала. Гимназија формира интелигенцију и карактер можда више, снажније, и у неким правцима дубље, него универзитет; она је од великог утицаја на дух и моралну вредност будућих интелектуалних нараштаја. Поред универзитета, од ње највише зависи каква ће се морална и духовна атмосфера развити у држави, какав ће тим добити њена цивилизација, и, напослетку, да ли ће се успоравати или ометати развијање великих личности, у којима се до највећег степена изражавају особине једног народа. Од особитог је знатног утицаја ова школа на младиће средњих способности, који превлађују. И у том погледу свака гимназија врши више или мање корисно дејство. Али се у гимназијама много учи, и дуго се учи. Уче се многе ситнице, које се одмах забораве. Дух предмета ретко се обрађује тако да формирајуће утиче на ученике. (Мени су у непријатној успомени остале нарочито пустињски сива наука хришћанска, и минералогија, из које су се учили само детаљи без везе; затим све граматике, с којима сам се мучио.) Сасвим је занемарено морално васпитање. А верског васпитања у ствари није ни било. Не уводе се младићи у филозофски начин размишљања, нити је било згодне и приступачне литературе за то; а за тим чезну младићи у то доба живота. Мало се ради у правцу да ученици осете и виде да више од свега вреди дело, и да се делом, стварањем, најбоље мења и образује карактер. Гимназија траје осам година — матуру свршавају младићи од 19 до 20 година. Треба их пре пустити у живот, на универзитет, пре их растеретити од принудне наставе. По мом уверењу, довољно је да гимназија траје седам година, а ако би се сасвим ослободила баласта, можда би могла испунити свој задатак и са шест година. Треба ићи за тим да младић заврши цело школовање у 21. години. Треба га што раније пустити у живот и на самосталан рад. Није било за мене, и за моје лозничке другове, веће радости него кад, оставивши иза леђа гимназију у Шапцу или Београду, пођемо у колима кући. А ишли смо не само о великом распусту већ и о Ускрсу, кадшто и о Божићу, те путовали и зими и лети, и ноћу и дању. Пут између Лознице и Шапца, дугачак око 50 км, био је онда најбољи пут у Србији, насут дринским шљунком, оивичен с обе стране низом дрвета, највише воћкама; негде прав као стрела, сужавао се у даљини и губио, као од Прњавора према Слепчевићу; на крају тога праволинијскога пута била је бела кућа, и ништа нам се није дуже чинило него док се допре до те куће, која као да се стално измицала; проклињали смо је или правили шале, према моментаном расположењу. Лети је била тешка врућина кроз мачвански део до Лешнице. Ваздух трепери — чај у ваздуху; зујање инсеката. Пред кућама баре у јендецима, и у њима многе гуске, које се уплаше 20

од кола, лепршну по води и загачу. Смењују се поред нас интересантне мачванске куће, са шареним димњацима и натписима, из којих се сазнаје чија је кућа. У средини села, код механе, велики дрвени крст, где су састанци, и виде се сељаци и сељанке у ношњи живих боја. Познајемо се са свима механџијама поред пута, и они нас пријатељски дочекују. Све то пролази поред нас као нејасне слике, јер ми смо опседнути мишљу да што пре угледамо свој крај и своје. Иза Лешнице, од моста према реци Јадру, настаје најтврђи и најлепши део пута, скоро сав у хладу многих ораха, и до њега допире свежи ветрић са Дрине. Пред Лозницом, наилазимо на места, познанике из детињства, на Катића гроб, на Лагатор (о коме се Вук Караџић тако много бавио), а пред собом угледамо лозничку цркву, изнад вароши на високој тераси, на познатом историјском шанцу. Око ње старе липе са крошњама великим, под њима клупе, око којих и за време највећих жега ћарлија свеж ветар. Поред њих су лозничка основна школа и гимназија, у којима смо провели школске године, на месту лепог погледа, свежине, особито пријатном. Знам да је моја мајка већ више пута излазила до Луке и до краја вароши, и изгледала ме, а остали сродници чекају на клупи пред кућом. Кад угледам мајку, у први мах се изгубим и једва свестан полетим јој у наручја плачући од радости. Све ми остало постане у том тренутку страно и нерадо га се сећам, и Шапца и Београда и лепих мачванских села. Једино ми је овде топло. Имао сам у гимназији две групе другова, с којима сам се спријатељио; и то се пријатељство никад није озбиљно помутило. Једно су били моји земљаци: покојни Влајко Поповић и Душан Стојићевић, а друго Воја Вељковић и Света Симић, и уз њих, кратко време, Никола Тишма, који је дошао био већ туберкулозан из Новосадске у Београдску гимназију, и умро након неког времена. Влајко Поповић, мој сродник, син лозничког проте Ивка, био ми је друг из детињства, нешто старији, али је због болести паузирао, и тако смо од петог разреда гимназије били заједно. Становали смо махом у истом стану, кадшто у истој соби, увек смо о распусту заједно ишли кући. У Лозници смо се скоро сваки дан виђали, обично пред вече, пошто свршим читање. Прота је имао фијакер са лепим коњима, и ми смо се са тетком Љубицом, Влајковом сестром и са мојом сестром Надом, бар два-три пута недељно извозили до Ковиљачке бање. Ту нас је већ чекао наш друг, такође покојни, Пера Бојић, који је учио Реалку и доцније постао инжењер, а отац му држао главни ресторан на бањи. У том је ресторану сваке суботе и недеље почињала игранка пред вече, и махом се рано завршавала — то је била наша школа играња. Доцније смо, мислим, после прве године Велике школе, играли увек са девојкама из Лознице, нашим даљим сродницама, у које смо се били заљубили. Влајкову су љубав после годину-две родитељи пресекли, а моја је наставила дуже времена. С бање бисмо се враћали кућама наших сродница, и настављали забаву и играње. Кад нисмо могли добити свирача (разуме се само једног), играли смо без свирача, или смо импровизирали музику на чешљу са папиром. У то се време мећу нама развила и љубав за лов; али нисмо показали успеха, и брзо смо тај спорт напустили. Влајко је био сушта доброта и безазленост. Ведар и разуман. Сагласно са својим оцем, и Влајко је желео да што пре заврши школу, да постане адвокат и управља својим великим имањем. Није му школовање тешко ишло, и све је што је хтео постигао; али је на жалост умро рано од мане срца. Друкчије је било моје остало гимназијско друштво — љубопитљиво, узнемирено, сваки нешто тражио. Света Симић одвајао је од осталих што је увек морао имати предмет са којим се одушевљавао, и чврсту веру, која је кадшто доцније изгледала секташка. Он се једини од нас до узнемирења бавио о дневној и партијској политици, која је остале много мање занимала. Он и ја били смо социјалисти. Социјализму је нагињао и Воја Вељковић. Социјализам није нимало занимао Душана Стојићевића, који је имао врло јако развијено осећање непосредне стварности и био трезвен до сарказма. А Никола Тишма био је противник социјализма, живео у идејама омладине српске, националиста. За нас је то било умногоме новина, јер нисмо осећали да патриотизам треба исказивати; ми смо јамачно волели свој народ несвесно, као што биљка можда воли земљу из које је израсла — и није ваљда онда било чега у нашој средини што би у нама могло развити убојити патриотизам. С почетка смо га сви, и социјалисти и несоцијалисти, с мало подсмеха слушали кад говори о мајци Јевросими, као о српској мајци, какве иначе нема у свету; али, будући разуман и врло добар ђак, то је ипак остављало на нама трага. Доцније смо тек сазнали да смо у Тишми наишли на дух Новосадске гимназије онога времена. 21

Осим Свете Симића, нас остале су више почеле занимати стручне ствари. Душан и ја били смо природњаци, и при крају седмог разреда гимназије једва је било књиге и расправе из те области на српскохрватском које не бисмо прочитали. Не знам на који је начин то дошло, али сам у једном свом бележнику из тога времена наишао на план расправа о постанку планина и о преисторијском човеку, које сам био наумио писати. Воја Вељковић је имао јаке склоности за филологију. Било је онда такво време да смо сви пазили на језик и начин изражавања, читали Даничића и Јована Бошковића; али је Воја ипак у томе одвајао. А Свега Симић се за све интересовао, везујући се више унеколико за српску књижевност. Кад год је било лепо време, шетали смо пред вече између ''Лондона'' и Калемегдана, по неколико пута, непрекидно расправљајући о свим горњим питањима, овда-онда и о дневним политичким стварима. Често се нисмо слагали, али, и сад ме чуди, никад није долазило ни до праве хладноће а камоли свађе. Штавише, остали смо увек везани узајамним респектом и лојалношћу, и онда кад смо радом и животом били упућени у разним правцима, и кад се по неколико година нисмо виђали. Несумњиво је та периода врло јако — у моралном смислу можда најјаче — утицала на формирање свакога од нас из тога друштва. Могао сам, тада, у многоме задовољити своју тежњу за знањем, иако је у нашој књижевности јамачно било још добрих списа осим оних који су мени у руке дошли. Није било библиотека, а нарочито није било библиотека згодних за ученике. Али, није само знање научних истина за којим сам тежио. Већ у вишим разредима гимназије преда ме су се истављала питања о богу, о задатку живота, о крајњем циљу ствари. Често сам осећао унутрашњи немир због тежње да створим себи поглед на свет и живот. А средства су била слаба и подстицаји били су слаби. Верска настава — никаква. Нисам знао шта треба ради тога читати. Можда је и било у нашој књижевности које дело морално-филозофске садржине, али ја за њега нисам знао. Сећам се оних стања малаксалости и изнемоглости која младића доводе до очајања; а, што је најопасније, тај се унутрашњи немир никоме не поверава, јер се бојимо да не изгледамо смешни. Колико би вредела дубока а разумно написана књига о морално-филозофским питањима, која би за младиће тих година била откровење и морални ослонац! Читао сам толико пута Горски вијенац да сам све његове филозофске сентенце знао напамет. То је песничка величина. Али треба за интелигентне младиће и конкретнијих и ближих ствари. Интересантно је да сам после испита зрелости готово престао мислити о моралнофилозофским питањима, а одао се стручним студијама, доцније испитивањима, са вољом и жаром који су ме свега обузели. То је трајало преко три деценије, На многобројним и често дуготрајним испитивачким путовањима, угодно јашући на малим балканским коњима, остајао сам сам, сам или са пандуром који ме немо прати, далеко од светске гужве и светских интереса, и сујета које заглушују и заслепљују; нарочито са високих и пустих планина, пространога изгледа, проматрао сам под собом и око себе не само земљу и народ које испитујем, већ сам се усамљен сучељавао са васељеном; на њима сам кадшто морао и заноћити, под огромним звездама осутим небесним покривачем. То изазива на размишљање о људима и свету, и на тежњу да се одреди свој положај и своје становиште према њима. Тада су оживљавале у мени старе клице, и понова су ме узела интересовати морално-филозофска питања, у вези са националним и друштвеним, иако сад на другој основи и са другим искуством. Дуго су остала у стању инкубације? После испита зрелости наступила је знатна промена. Лозничка општина, која ме дотле помагала са 50 динара месечно, извести мога оца да ме не може издржавати као свога питомца за медицину услед свог слабог буџета. Мој је план био да се, учећи медицину, бавим о биологији. То се сад мења. Дођем у Београд, у другој половини августа, и случајно се сретнем са Владимиром Карићем, па му саопштим свој нови положај. Изненади ме да он не само не узе учешћа у мојој невољи већ, учинило ми се, да га је чак обрадовала. Карић, иначе оштар, намргођен, кадшто жучан, поче с ентузијазмом говорити о научној вредности и значају географије, која се сад израђује на новим основама. Мисли да треба да се упишем на Велику школу, да после извесног времена будем послан на страну, а он ће се старати да узмогнем задовољити своје праве научне тежње. Све што има научних књига ставља ми на расположење. Наш је разговор, шетајући, врло дуго трајао, и тада, више него икад, осетио сам у Карићу човека који високо цени мисао и науку. Карић је био у основи доброжелатељ старих времена. Услед разних узрока, слична скретања десила су се и мојим друговима, и ретко је ко остао на оној струци за коју се у гимназији одушевљавао. 22

ИСТРАЖИВАЧКА ПУТОВАЊА ПО БАЛКАНСКОМ ПОЛУОСТРВУ Године 1888. почео сам да систематски истражујем Балканско полуострво, проводећи сваке године бар летње месеце на том путовању. Природно је било да своја испитивања започнем на родној груди, то јест у Србији. Краљевина Србија, која заузима отприлике само десети део површине Балканског полуострва, не представља целину с гледишта природних наука. Довољно је напоменути да се у Србији, додуше, стичу сви планински системи Полуострва, али само својим крајњим изданцима. При томе Србији недостају многобројни географски објекти који су карактеристични за Балканско полуострво (језера, крашка поља, кањонске долине итд.). Да бих решио велике проблеме Балканског полуострва, морао сам да своја путовања продужим и преко граница Србије и да постепено цело Полуострво укључим у подручје својих истраживања. Тек после дугих напора и само постепено постао сам свестан проблема који се постављају на Балканском полуострву. Они су били поглавито тектонске и геоморфолошке природе. Тектонски проблеми имају велики општи значај. Едуард Сис (Suess) посматра планине Балканског полуострва као делове Алпског система набраних планина и као везивну карику између планинских система Европе и Азије. За то подручје су везана многа тектонска питања, од којих мислим да могу поставити следећа: Да ли су планински системи Балканског полуострва зависни од великих праваца који се протежу од Карпата и Алпа ка Азији? Какве су врсте тектонски процеси унутар система набирања Балканског полуосгрва? Да ли је Динарски систем јединствен систем набраних планина који заузима целу западну половину Балканског полуострва? На какав се начин повезују Трансилвански Алпи и Балкан? За које је тектонске процесе везан Родопски масив који се између њих налази? Да ли је код Родопе у питању стари масив као што су Чешки масив и Месета? Одговор на ово питање пружио би подлогу за решење проблема општег изгледа Балканског полуострва и неких његових важних морфолошких особености. Веома је значајно било и решење питања леденог доба на Балканском полуострву, за које су везана нека општа а и многобројна посебна питања Балканског полуострва. Крашке појаве које владају на западном делу Полуострва такође су захтевале да се подробније испитају, посебно питање стварања крашких поља. И за језера Балканског полуострва везана су нека важна питања, поглавито за групу великих македонских језера и језера Јадранског приморја, која својим дном досежу испод морске површине. Истраживач који путује великим подручјем нехотице се налази побуђен да предузима и антропогеографска посматрања. То нарочито важи за Балканско полуострво, где на сразмерно малом простору, једни поред других, живе многобројни, већином потпуно различити народи, неки од њих су етнографски потпуно очувани. Овде се поред тога састају, као нигде другде у Европи, четири културна подручја на уском простору. Антропогеографске односе нисам, међутим, могао сам да истражујем. Само сам могао да о њима добијем општи појам, да поставим проблеме и да дам упутства за истраживања антропогеографских питања. У тим истраживањима учествовали су моји многобројни ученици. Прикупљен је врло богат и занимљив материјал који ће бити штампан у саопштењима наше Академије наука. I Овде могу само укратко да изнесем главне правце путовања предузетих ради решавања тих питања. Нећу поменути мање екскурзије и одвајања од главног пута. Исто тако ћу моја путовања по Србији, која су најбројнија, навести, додуше, хронолошким редом, али само укратко. На први истраживачки пут, у планину Кучај, кренуо сам у пролеће и лето 1888. године. На тој крашкој висоравни извршио сам неколико посматрања која су се односила на крашке појаве. У лето 1889. испитао сам један део западног крашког подручја. Пошто сам обишао Загребачку гору, пошао сам са др В. Рувасцем (Ruvazac) у Крањску, испитао околину Постојне, Церкнице и Љубљане, затим околину Ријеке и Бакра, острво Крк и Црес и посетио најзанимљивија крашка подручја Далмације и Истре. Са професором Ј, М. Жујовићем пошао сам 1890. год. на пут по Старој Србији. Том приликом смо посетили нека места у долини Скопља и Митровице. Ја сам се попео на Љуботин, 23

највиши врх Шар-планине, који је тада важио за највиши врх Балканског полуострва. Међутим, нашао сам да му тај ранг не припада. Истовремено сам приметио извесне облике земљишта, то јест вртаче и једно крашко језеро, који су указивали на образовање глечера на Шари. При том сам први пут упознао дивља арбанашка племена која су нам своје негодовање показала на претећи и опасан начин. Следеће године сам поново пошао у западна крашка подручја. Пошто сам испитао пределе Доњег Лоича, Ласа и Планине у Крањској и затим Диваку недалеко од Трста, дошао сам у Истру и обишао средњи и источни део полуострва. Упловио сам у многобројна пристаништа истарске и далматинске јадранске обале да бих проучио њене облике, посетио слапове Омбле и Цетине и од Дубровника упутио се Конављем ка Боки Которској. Одатле сам дошао на Цетиње, престоницу Црне Горе, и предузео неколико мањих екскурзија по црногорском кршу; затим сам, преко катунске нахије пошао у Никшић и, пролазећи кроз теснац Дугу, дошао у Гатачко крашко поље, у Херцеговину. Током четири следеће године, 1892—1895, ограничио сам своја путовања искључиво на Србију. Усредсредио сам се на тектонске проблеме и обишао целу земљу, изузев врхове Копаоника, на југозападној граници земље. И доцније сам редовно сваке године предузимао путовања која су трајала бар месец дана у циљу да проверим и допуним своја опажања. Картографски би се моје путовање могло приказати у виду мреже путовања која би била нарочито густа у источној Србији. Мада сам при томе имао посебно у виду тектонске проблеме и општу конфигурацију земљишта, ипак сам узгред испитивао и многобројне пећине источне Србије, настајање тамошњих извора, пратио ток подземних река и започео систематско истраживање тресетишта. Тек 1896. године напустио сам поново границе Србије и упустио се у истраживања тектонских односа осталих предела Полуострва. Подстакнут комплексним тектонским односима источне Србије, кренуо сам прво у оближњу западну Бугарску. У друштву бугарског геолога Г. Златарског, обишао сам у току многобројних екскурзија целокупно подручје планине Риле, и од места где Искар пробија Балкан до границе Србије. При томе смо у нашим изукрштаним обиласцима често прелазили преко Балкана и његових многобројних виргационих ланаца. Затим сам са бугарским професором Ј. Илковим пошао на планину Витошу, затим преко планине Вериле у Самоков. Са те полазне тачке пошао сам да истражујем високу планину Рилу и нашао у ЊОЈ многобројне трагове старих глечера. Тиме је први пут доказано постојање леденог доба на Балканском полуострву. Цело лето следеће године посветио сам морфолошком и глацијалном испитивању највиших планина Босне, Херцеговине и Црне Горе. Из Сарајева сам прво кренуо на висораван Трескавице, и имао срећу да тамо, већ првих дана, наиђем на карактеристичне морене леденог доба. Овај проналазак повукао је многе друге за собом. Обишао сам надаље целу долину Неретве, прешао уздуж и попреко планину Прењ, прошао кроз кањон Неретве и попео се на планину Чврсницу. Спуштајући се одатле у долину Дрежанке, продужио сам, коњем, до Мостара. Тамо сам решио да прво испитам ниска херцеговачка крашка подручја и пошао у Столац. Пењући се уз речицу Брегаву стигао сам у крашка поља Дабар и Фатницу, у чијем сам испитивању провео неколико дана. Полазећи од овог последњег поља предузео сам испрва неколико екскурзија у правцу Билећа и Плане, и затим сам дошао у Гатачко поље, које ми је било познато још из 1891. године. С тих путовања сам донео запажања која су ми доцније послужила као основ за објашњење настајања крашких поља. Из Гацког пошао сам опет коњем, преко Поникви и седла Чемерног, на Волујак и Маглић. Ту сам прешао црногорску границу. Полазећи са глацијалног језера Трновице, стигао сам прво у Биоч-планину, а затим у Пивску жупу. Одатле и из Жабљака прокрстарио сам током 14 дана цео Дурмитор и његову околину. Успело ми је да овде изненада наиђем на изванредне глечерске трагове, у чије је постојање на томе месту сумња била изражавана у више махова. Спустио сам се до варошице Шавника на југоистоку и одатле се поново вратио у Босну. Из Шћепан-долине, на ставама Таре и Пиве, пошао сам прво у Фочу и одатле преко Горажда и Праче у Сарајево. Одатле сам поново пошао у Мостар да допуним своја тамошња посматрања, посебно у погледу на Мостарско блато. Исто тако је био обиман и пут који сам предузео у рано лето 1898. у западну Босну и Херцеговину, са искључивим циљем да испитам крашка поља. Било ми је важно да проверим на великим пољима западне Босне налазе и закључке до којих сам био дошао приликом испитивања малих херцеговачких поља. Полазна тачка мојих екскурзија био је град Травник у 24

западној Босни. Из Травника сам прво одјахао до Доњег Вакуфа и Бугојна, прешао преко високе планине Стожера, која је вододелница између Врбаса, с једне стране, и предела крашких поља западне Босне с друге, и стигао у Купрешку котлину. Ову котлину сам неколико дана испитивао и затим сам прешао у мала крашка поља Вуковско и Равно. На исти начин обишао сам целу област западно-босанских крашких поља од Грахова поља на граници Хрватске до долине Неретве близу Мостара, али сам обишао и поља Ливна, Бушког блата, Дувна, Гламоча и Ракитног. Уз пут сам. се спустио и у Далмацију да проучим последице земљотреса у Сињу, који се догодио у лето 1898. године. Један део ових путовања провео сам у пријатном друштву уваженог директора Земаљске метеоролошке службе у Босни, Ф. Балифа. Резултати ових истраживања већ су објављени. Биће довољно ако овде само наведем следеће: пре свега, успело је да се утврди зачетни облик (назван увала) крашких поља, затим, нађене су многобројне терасе и обалске линије, као и површивски токови плиоценских и дилувијалних отока крашких поља; одговарајуће неогене и дилувијалне терасе југозападних планина редовно леже на нижем нивоу од североисточних. На основу тих опажања и тектонских односа, покушало се да се објасне образовање и геолошки живот крашких поља. Испитивања крашких поља завршио сам крајем јула и могао сам сада да мислим на остварење једне дуго гајене жеље, то јест на упознавање западне и јужне обале Балканског полуострва лаганом пловидбом. дуж обале. Решио сам и да том приликом извршим неколико екскурзија из Солуна у унутрашњост Македоније. Укрцао сам. се у Метковићу и три пута променио брод док нисам стигао у албанску луку Сан Ђовани ди Медуа. Уз пут сам имао прилику да посматрам облике обале између Боке Которске и Медуе, која ми још није била позната. У околини Медуе и Љеша извршио сам неколико тектонских посматрања која су ме навела да наредних година предузмем пут у северну Албанију. Слојеви радиолитног кречњака планинског ланца Рецита пружају се са североистока на југозапад и под правим углом састају се са флишним слојевима високог планинског ланца изнад Љеша названог Маја Шелбуми. Такво неочекивано стицање динарских и албанских планина подстакло је у мени сумњу у укорењено схватање да се Динарски систем пружа дуж целе западне половине Балканског полуострва све до Грчке. Пароброди стоје неколико часова у лукама Драча и Валоне, тако да сам могао да обе албанске вароши обиђем на брзину као туриста. Оне спадају у јужноиталијанску културну зону и разликују се по начину живота и рада од далматинских градова, који спадају у североиталијанску или боље речено у венецијанску културну зону. Преко Крфа и средње Грчке стигао сам у Волос, у Тесалију. Одатле сам. направио кратак излет на планину Осу, да бих видео оне чудне формације назване кристаласти шкриљци које се пружају даље ка Македонији. У Солун сам стигао у другој половини августа. Тиме сам прешао први корак у четворогодишњем научном истраживању Македоније, Старе Србије, и Албаније. Провео сам још 40 дана на путу по јужној Македонији и стигао у Београд тек у позну јесен. Пре свега, мислио сам да се снабдевен обичним пасошем и без препоруке Високе порте не може извести научно путовање. Зато сам прво пошао на екскурзију у планину Кортач, у непосредној околини Солуна, и решио се да отпутујем у Серез. Захваљујући енергичном и несебичном залагању српског вицеконзула Б. Нушића могао сам да наставим путовање по тој области. Спустио сам се коњем на југ, до града Нигрите, обишао јужну обалу језера Тахино, од села Јежове попео се на оближњу планину Бешик и стигао у Орфански залив на ушћу Струме. Одатле сам одјахао на североисток у планину Прнар, антички Пангеос (Бунар-Даг на картама), обишао северни део околине језера Тахино и вратио се у Серез. На тај начин сам се у великим цртама упознао са приликама у Македонији и могао да кренем на још неколико путовања, прво у пл. Смињицу, један огранак високог Пирина, затим из села Порој на Беласицу (Белеш пл. на картама), из манастира Св. Димитрије у Круша-планину (Курша на картама) и на Дојран. У западној Македонији посетио сам, величанствене травертинске наслаге и слапове код Водена, као и Островско језеро. Када сам стигао у Битољ (Монастир), испитао сам велику котлину његове околине у свим правцима; из Прилепа сам се попео на северу на гранитни врх Златоврха, а на североистоку на планину Бабуну; из Крушева сам пошао на кратак излет на северозапад у долину Пореч. Пошто сам прешао преко Селечке планине (Селца на картама) која са истока ограничава Битољску котлину, стигао сам до планинског предела Морихова. Приликом пењања на Перистер наишао сам на трагове старих глечера, што је било значајно за питање распрострањења старих глечера на Балканском полуострву. Даље сам одјахао до 25

Охрида и обишао два десаретска језера. Тиме сам завршио своје прво путовање по Македонији. Нисам имао потпуну слободу кретања, па научни резултати нису одговарали уложеним напорима. После овог првог путовања постало ми је јасно да је за интензивни научни рад потребно имати препоруку од Високе порте. Године 1899. успело ми је да добијем једну бујурулдију. Отпутовао сам из Београда у Цариград, сачекао тамо 14 дана које сам провео у кратким излетима по околини, нарочито са европске стране, и пошао затим, снабдевен поменутом препоруком, из Цариграда у Солун. Пловидба обалом трајала је пет дана тако да сам имао прилику да посетим приморске градове Дедеагач, Енос и Кавалу. Турске власти су биле веома предусретљиве према мени и увек су ми стављале на располагање жандарме (суварије или заптије). Са овог, као и са свих накнадних путовања, остале су ми само пријатне успомене на турске власти, на чему сам им врло захвалан, нарочито централној управи у Цариграду. Тешкоће, па често и опасности које су везане за путовање по овим подручјима европске Турске долазе од етнографских, социјалних и културних прилика које тамо владају. Истраживач који путује тим пределима мора да их упозна ако мисли да има успеха у своме раду. Моје друго путовање по Македонији трајало је отприлике два и по месеца. Из Солуна пошао сам уз Вардар преко Ђевђелије. Одатле сам скренуо до Дојранског језера па се опет вратио у долину Вардара. Тиквеш је име велике оштро оцртане котлине; одатле сам пошао у Кавадарце и обишао брдовит, шумовит и валовит предео Морихово, познат по рудном благу. Затим сам прешао преко високог планинског ланца Ниџе и спустио се у долину Меглена (Моглен на картама), у најплоднију равницу Македоније. Она лежи већ у медитеранској климској зони, али је богата текућом водом, коју вредно становништво богато искоришћује за заливање својих поља. Цела површина је обрађена као једна јединствена башта и даје редовно две жетве, а понекад и три годишње. Више од половине је засађена паприком. Од Меглена пошао сам у Воден и обишао слапове у Владову, некадашње језеро а данашњу бару код Техова и дошао у Острово. У току 10 дана испитао сам дубину Островског језера, које има 61 м дубине, и направио неколико мањих екскурзија на север у планину Ниџе и на југ према граду Кајлар и котлини Сариђол, изнад Островског језера. Мало и плитко Пећко језеро, дубоко свега 2 метра, исто тако је испитано. Из Битоља, чију сам околину познавао, отишао сам у Охрид. Извршено је мерење дубине тамошњег језера и геолошка истраживања као допуна прошлогодишњим. По трећи пут сам прешао преко високог гребена Галичице који одваја Охридско језеро од Преспанског и спустио се у котлину овог последњег. Оба језера која се у њој налазе измерена су (Преспанско језеро 50 м дубине, Мало језеро 7,5 м) а њихова околина геолошки испитана. Ради испитивања услова подземног отицања Преспанског језера, направио сам неколико мањих излета у пределе између језера Охрида, Малика и Преспе. Кроз теснац Грло или Груке Ујкут и Девол долину стигао сам преко варошице Билишта на језеро Костурско. После мерења дубине овог језера дубоког 10 метара, прешао сам преко планине Вичи високе 2000 м и преко Клисурске планине и поново стигао у котлину Сариђол, на језера Врапничко и Зазерци, која су оба остаци великог дилувијалног језера које је некада испуњавало целу котлину Сариђол. На овом мом другом путовању по Македонији пратио ме је мој ђак П. Јанковић, који је доцније сам измерио дубину језера Дојрана, Лангазе и Бешика и подвргао их физичком испитивању. Македонске језерске котлине су равна улегнућа. Већина њих одржала се непрекидно од миоцена досад и одликују се многобројним врстама драјсенсије и потпуно се разликују од алпских и од севернонемачких језера. Оне одговарају котлинама испуњеним неогеним наслагама које су тако честе у старим масивима. Македонска језера су у стадијуму исушивања; степенасте обале и 4 до 5 тераса указују на спуштање нивоа језера започето у дилувијуму; нека од њих услед тога немају своје отоке. Ми дакле у македонским језерима имамо пандан исушеним језерима Грејг Басен (Great Bassin) на западу Северне Америке. Године 1900. добио сам поново препоруку од Високе порте и пошао да испитам сада северну Македонију, Стару Србију, и један део северне Албаније. Полазна тачка ових путовања било је Скопље (Üsküb). Почео сам од темељитог испитивања шире околине Скопља у многобројним излетима, који су се протезали не само на Скопску долину већ и на планину Карадаг на северу и на Каршјак (Водно) и северно подножје високе Јакупице на југу. Затим сам отпутовао у Куманово у Старој Србији и испитао базалтне ћувике у Нагоричану и на истоку дошао до близу бугарске границе код Криве Паланке. Полазећи одатле испитао сам пропилитне Кратовске планине богате рудама и планине између града Кратова и Кочана. Из долине Кочана 26

попео сам се на Плачковицу и Обозну, прешао преко њих и испитао котлину Малеш, која се такође налази у близини бугарске границе. Од Струмице је дели Врапчуг висок око 1 300 метара. На Струмицу сам се спустио коритом Кичикаје у котлину Радовишта. Одатле сам одјахао у долину Брегалнице и из ње у познати град Штип. Продужио сам на север преко велике равнице Овче поље (Мustapha ovasi) ка Катланској сумпоровитој бањи и ка речном језеру истог имена у Вардарској долини; тиме сам се опет вратио у Скопску равницу. Из Скопља сам опет кренуо у Македонију, посетио прво Велес (Коprülü) и затим Штип. Одатле сам испитивао планине које се састоје од палеогених слојева, и које образују вододелницу између Струмице и Вардара, као и гребен Чашке, Дулџик и друге, тако да сам се у Градском опет спустио у широку котлину Тиквеш, која ми је била позната још из 1899. године. Пратећи узводно ток Вардара, стигао сам поново у Велес. Одатле сам направио излет у плодне пределе Клепа и Хас и стигао до испод вододелнице између Прилепског поља и Вардара. Приликом тих путовања по Македонији пало ми је у очи да је овде посреди једна стара култура која се битно разликује од патријархалне културе на северу Балканског полуострва, као и од културе италијанског подручја. То је византијско-цинцарска култура. Она се простире преко целе Македоније са изузетком неких планина и забачених крајева. Њено простирање, као и простирање других културних подручја на Балканском полуострву није везано за верске прилике. Носиоци те културе су Грци и Цинцари, Словени су је прихватили. Становништво овог културног подручја разликује се од сродних племена у другим културним подручјима својом материјалном културом а још више својим схватањима о моралу, Пошто сам успоставио везу са својим прошлогодишњим путовањима по Македонији, кренуо сам поново ка Старој Србији, која ми је била позната из моје прве екскурзије 1890. године. Из Скопља сам отишао у Тетово (Каlkandellen) и направио неколико излета у јужне огранке Шар-планине, и велику Полошку котлину, која се на нашим картама назива Тетовска. Тако сам стигао у Гостивар. Мој ђак С. Томић, који ме је пратио на свим путовањима 1900. године, пође одатле коњем западно од извора Вардара ка Дибри и обиђе онај тако несигуран крај. Септембра смо се обојица вратили у Скопље. Следеће екскурзије усмерене су биле на подручја Старе Србије, северно од Шар-планине и Карадага. Од Скопља смо пошли узводно током Вардара и Лепенца дугом Качаничком клисуром, јединим просеком КОЈИ спаја северозападне крајеве Балканског полуострва са његовим средиштем. Качаник, заједно са Шаром и Карадагом, повлачи оштру границу између медитеранске климе на југу и средњоевропске на западу. Та граница је истовремено и важна културна граница. На северозападу почиње ново културно подручје, које ја називам патријархалним. Ту су се одржала поједина племена и племенске организације, ту још владају велике кућне заједнице или задруге, и то изразитије код српског него код албанског становништва. И једни и други су природни и снажни, несумњиво физички најснажније становништво Балканског полуострва. Из Качаника сам прво пошао на Шар-планину. Још 1890. године био сам се одатле попео на Љуботин, преко Бопа и Јажинца, сада сам кренуо на висораван Сиринић, и одатле сам се повремено спуштао у северне долине Шар-планине. Свугде сам наилазио на морене из леденог доба и по две флувиоглацијалне терасе које су сличне онима из Јабланице у Херцеговини, чиме су у потпуности биле потврђене моје раније претпоставке. Одјахао сам даље на север, преко шумовите Језерачке планине у Феризовић, на Косову пољу. Пресецајући старо Косово поље укосо, пошао сам прво у Гњилан, затим у околину чувеног средљовековног рудника Ново Брдо у близини српске границе. Овај рудни басен много ме је интересовао и обишао сам га у свим правцима, све до моје отаџбине. Из Новог Брда пошао сам на запад ка Јањеву и преко чувеног манастира Грачанице даље у Приштину. Овде се већ налазимо у средишту средњовековног српског краљевства и царства. Ту је некада владала за оно доба висока култура. Налазимо трагове наводних и одводних канала на Косову пољу, рушевине многобројних тврђава, напуштене руднике које су некада већином Немци експлоатисали и који су били чувени у целом тадањем свету, а често и добро очуване цркве и манастире 12. и 13. века, који по архитектонској вредности не заостају иза савремених грађевина средње Европе. Из Приштине одјахао сам преко Вучитрна у Митровицу, час с једне стране, час с друге стране долине, да бих обишао планине с обеју страна Косовог поља. Из Митровице сам предузимао мање екскурзије у околину, на брдо Звечан, на планину Соколицу, па преко Бањске у Рогозну. 27

Упркос опирању турског кајмакама, решио сам се да преко Мокре горе пођем у Пећ (Ipek), на црногорској граници. Пратња која ме је досад стално пратила на свим мојим путовањима, и која се састојала од мога гаваза и једног жандарма, попела се сада на 10 до 12 оружаних људи, наиме, придодали су нам неколико војника коњаника. Поред тога ступио сам у везу са албанским поглавицама и добио од њих људе као пратњу. И поред ове наоружане силе, пролазио сам, током целог путовања, кроз тешке неприлике. Није био редак случај да је стража остајала будна целу ноћ или да смо морали неко немирно место хитно да напустимо. Из Пећи сам, под јаком стражом, пошао на екскурзију у планину Проклетије и даље Метохијском равницом. у Ђаковицу и затим у Призрен. Из ове старе престонице средњовековног српског царства вратио сам се, преко не много високе планине Црнољеве, у Феризовић. После посматрања извршених на овом путовању било ми је јасно да се Динарски систем не продужава преко Метохијске котлине и да даље на југу имамо пред собом нови, геолошки и морфолошки потпуно различит систем. Моја посматрања су надаље указивала на укрштање Динарског и Грчко-албанског система. Али ово питање могло се дефинитивно решити тек после проучавања спроведених у северној Албанији. Прошле, 1901. године провео сам четири месеца на путу. Хтео сам пре свега да попуним празнине у својим, досадашњим истраживањима и да упознам два нова мала предела, веома важна за решавање тектонских проблема. Отпутовао сам прво у јужну Македонију. Нови пут којим сам том приликом прошао је следећи: од језера Острова пошао сам коњем на југ преко планина Дурле и Караташа, које су орографски огранци Олимпа, у Његуш (Њауста) и Бер, затим преко Кампање у Солун. Одатле сам, у друштву П. Јанковића, пошао у Пазар (Јениџе) и планину Пајак. П. Јанковић је доцније сам обишао ову последњу и спустио се код Ђевђелије у Вардарску долину, прешао преко Плауш-планине (Благуша на картама) и дошао у Струмицу. Он је испитао околну котлину и преко планине Беласице спустио се у Сереску котлину. Тако је он повезао моја прва путовања из 1898. године са потоњим. У међувремену сам се ја вратио у Солун и одатле отишао до плитких језера Тузлуђол, Аматово и Арџан. Све су то мала слана језера. Затим сам сишао на Дојран и Серез. После неколико излета у околину тога града прешао сам попреко преко Сереске котлине и продужио преко планине Бешика, обишао језеро Лангазу и испитао његове терасе. Вратио сам се у Солун преко планине Кортача. Друго путовање 1901. године које је, као и македонско трајало око месец дана, било је намењено источној Босни. У западној Србији сам био приметио да динарски набори са правца северозапад-југоисток скрећу на исток или на северо-исток. Да ли су исте прилике и у Босни? Надаље, познато је да на геолошким картама терен на српској страни Дрине није исти као онај на босанској. На српској страни издижу се прво на валовитом неогеном терену Мачве два гранитна лаколита, планине Цер и Иверак. Њихова гранитна језгра окружена су са свих страна јако метаморфозираним полеозојским шкриљцем, затим флишким пешчаром; овај последњи јавља се често на лаколиту Иверак као сасвим мале крпице од 2 до 3 метра. Слојеви лаколита свуда су нагнути према спољној страни. На југу Иверка налази се неогена котлина Јадра, која се даље на југу граничи планином Гучево. Ова последња се састоји од тријаских шкриљаца, од пешчара и од кречњака из доба креде. На босанској страни Дрине појављују се искључиво флиш и неогени минерали. Ово стање даје повода разним комбинацијама, које су биле исто тако значајне као и утврђивање протезања слојева. Полазећи од Шепака, на обали Дрине, прешао сам преко Мајевице и дошао у Доњу Тузлу. Одатле сам одјахао укосо ка планинским ланцима и стигао прво у Кладањ, затим у Олово и, преко Озрена, у Сарајево. Продужио сам даље јашући преко планине Романије и висоравни Гласинац у Власеницу и одатле у Зворник. Посетио сам још и рударски басен Сребрницу, и код варошице Љубовије прешао преко границе и дошао у Србију. Проучавања извршена у Босни потврдила су моја схватања о скретању главног правца динарских планина. Али исто тако ми је било јасно да се проучавања тектонских односа на Балканском полуострву не могу окончати а да се претходно северна Албанија не испита у том погледу. Морао сам дакле да кренем на пут у те опасне пределе. Кад сам стигао на Цетиње, указана ми је свака помоћ од стране црногорске владе. Његово височанство кнез Црне Горе ставио ми је на располагање један петролејски чамац, тако да сам могао да предузмем сондажу Скадарског језера. Прешавши Црну Гору и преко Скадарског језера дошао сам у Скадар. Под крајње неповољним условима обишао сам један део североалбанских планина и затим испитао средњо-албанске планине на југу од Скадра, које се налазе у албанском језичком подручју, Маја Велс и Шелбуми, Хајмелит и Калметит. Из Љеша 28

сам кренуо на испитивање приобалних планина Мали Ренџит и Какаричит, као и целе Скадарске долине. Затим сам. пошао из Скадра на запад преко Тарабоша, Малог Амлита, Шаског језера и Бриеса у Улцињ. Одатле сам кренуо на север и прешао преко планина Сутормана и Румије и стигао у варошицу Вирпазар на Скадарском. језеру. И поред претећег става албанских племена испитао сам сондажом подробно Скадарско језеро. Када смо хтели један његов залив, Хотско блато, да испитамо, пуцали су на нас припадници племена Кастрати. Тиме је било завршено моје путовање по северној Албанији. Само дно Скадарског језера много се спустило од времена дилувијума. То јасно проистиче из многобројних сондирања извршених на Скадарском језеру. Централна раван језерског дна није дубља од 7 метара и нагнута је од северозапада ка југоистоку, на исти начин као и површине крашког поља западне Босне и Херцеговине. Међутим, дуж југозападне обале језера налазе се многобројна дубока гротла. Она одговарају дубоким вртачама које се често налазе на ивицама крашких поља. Површина језера налази се само 6 метара изнад морске површине, тако да се чак и централна раван језерске котлине на својим најдубљим местима налази 1 метар испод морске површине, а најдубље гротло читавих 38 м. То несумњиво доказује да се дно језера спустило. Скадарско језеро је некада било крашко поље. Из Бара кренуо сам Лојдовим паробродом у Санта Каранти у Епиру. Даље сам прешао коњем преко планина изнад Делвинона, посетио мало језеро Жаовину и дошао у Јањину. После сондирања овог плитког језера и једне екскурзије у планину Мичикели пошао сам преко Лесковика и Колоније и стигао за пет дана у Корчу, у јужној Албанији. Ускоро сам се нашао у околини Преспанскот језера и брзо отпутовао у Битољ. Између Битољске и Тетовске котлине био је остао јужни појас на граници Албаније и Македоније који нисам био обишао. Он је представљао белу мрљу на мојој геолошкој карти, која се као таква показивала и на најбољим топографским картама. Из Битоља сам кренуо ка планинском цинцарском селу Гопеш, сишао у котлину Демир-хисара у сливу Црне реке и стигао, прелазећи преко планине Бабе, у град Кичево. Одатле сам одјахао у слив Велике, чија се долина назива Пореч. У пратњи 15—20 турских војника посетио сам огранке високе северне планине Голешнице, вратио се у долину Велике да тамо видим остатке некадашњег рудника и спуштајући се низ Велику дошао у мени познату област Скопља. У току целог пута по северној Албанији, Епиру и јужној Албанији био сам у пределима искључиво кириџиског саобраћаја. Караванским путевима кретале су се кириџије и њихова стока. То су већином биле мазге и мањи коњићи. Због тога саобраћаја постављени су многобројни ханови дуж караванских путева. Само у Скадарској и Корчанској равници наилазимо и на таљигаше са двоколицима чији точкови се издижу високо изнад сандука самих кола. Кад сам стигао у Скопље, сео сам на воз и почетком октобра вратио се у Београд. II Местимице су овде наговештени резултати који се односе на крашке појаве, ледено доба, језера и стратиграфске односе. Општи значај за цело Полуострво имају тектонски проблеми, које ћу овде укратко поменути. На Балканском полуострву појављују се четири самостална планинска и наборна система: Динарски, Грчко-албански, Балкан и Трансилвански Алпи; између њих се налази Родопски масив. Набори Динарског система показују многобројна истосмерна одступања од правца северозапад—југоисток, који је досад сматран као општи правац целог система и они се не настављају даље на југ од Скадарске равнице. Динарски набори често скрећу, чак у северном делу система, ка истоку и североистоку, и та појава бива све чешћа уколико се више спуштамо на југ. Поједине групе набора при томе се показују као самосталне, неке скрећу ка истоку и североистоку, а друге продужују и даље у правцу северозапад—југоисток. Тиме се динарски набори слажу један иза другога као кулисе. Процес набирања према томе одиграо се дакле потпуно различито него у Јури или код Алеганија, чији набори стално одржавају један исти правац. Процес искривљавања обухватио је целу серију слојева од палеозоика до неогена, то показују чак и сарматски слојеви код Дрине. Надаље видимо како слојеви једне исте формације прелазе из правца северозапад—југоисток у правац североисток. Два правца набирања дакле не могу да се припишу двама процесима набирања разне старости, већ једном једином. Исто искривљавање у источном и североисточном правцу показују и преломи и превлачења. 29

Вероватно је да неки преломи Динарског система који су означени као трансверзални спадају у ту категорију. Скоро сви спољни источни набори Динарског система скрећу у правцу истока или североистока, и састају се у западној Србији са старим масивом. Међутим млади набори ударају управно својом дужинском осом на стари масив. Услед препреке на коју су наишли постао је њихов хоризонтални ток изломљен и њихов правац извијен. Ми их називамо извијени набори. Они су претежно развијени у палеозојским шкриљцима, у верфенским шкриљцима и у пешчарима и у флишу, али се налазе и у кречњаку из доба креде. При додиру двају младих наборних система као код Љеша, не настају извијени набори. У вези с поменутим одређеним састанком, ови набори представљају нову тектонску форму. Досада су посматрани само поремећаји који настају при сустицању старе масе и нових набора који на њу наилазе паралелно са својом дужинском осом. На граници између Динарског система и старог масива налазе се често раселине које имају правац северозапад—југоисток или север—југ, као оне у Митровици и у Ибарској долини, и на западу од планине Рудника. Дуж тих пукотина излиле су се нове еруптивне стене тако да су динарски набори често одвојени од старог масива таквим зонама младих еруптивних стена. Ова чињеница значајна је и по томе што у самом Динарском систему готово и нема младих еруптивних стена. Поремећај нормалног динарског правца изазван искривљавањем долази до изражаја у простирању планина. Он је значајан за пластику Динарског планинског система. У западној Србији: све источне динарске планине пружају се са запада на исток. У Босни и Херцеговини и нарочито у јутоисточној половини Црне Горе појављују се мале планине чији гребени показују пружање у правцу север—исток и који се налазе као уклештени између високих гребена динарског правца. Даље, изгледа да то необично пружање слојева иде у прилог стварању висоравни. Висоравни су необично честе у пределу искривљених набора. Примећује се известан, мада незнатан утицај таквог пружања слојева на образовање долина и много већи на образовање крашких облика. Појава искривљавања набора појачава се у југоисточном правцу. Почевши од Цетиња и Тарабоша, савијају се сви набори на североисток, али не сви који се налазе на истој географској ширини. Код неке групе се та појава одиграла северније а код друге јужније, тако да и ти набори показују распоред у виду кулиса. Та појава бива све јача и искривљени набори постају све гушћи тако да образују велико нагомилавање које се појављује у Проклетијама. Висина планинских ланаца Динарског система пење се према југоистоку и чудновато је да су збијени ланци они који достижу и највише висине. Тиме се завршава Динарски систем, јер даље на јуту нема орографског или геолошког наставка. На југу се прво појављују три котлине укрштања Медове, Скадра и Метохије, затим јединствени систем набирања и планина који се наставља кроз целу Македонију и Грчку. Ми га називамо Грчко-албански систем. Његови набори и. планински ланци пружају се по правилу са севера на југ или са северозапада на југоисток, али показују и три одступања од овог нормалног правца. У средњој Грчкој се набори савијају према истоку а у Акрокераувским планинама на запад-северозапад. Ипак је много значајније треће савијање које настаје у пределу спојена два Дрима. Сви албански набори од Валоне на југу до Дрима на северу пружају се нормално. На том месту скрећу према североистоку и образују високе планине Паштрик и Коритник а можда и Шар-планину, затим и много ниже гребене Хајмелит, Калметит и Шелбуми. То су скупине албанских и старосрбијанских планина које спадају у највише Албанско-грчког система. Оне се уздижу као пандан скупинама динарских ланаца, али су ниже од њих. Указујемо на још неке геолошке разлике између Динарског и Грчко-албанског система. Први је углавном симетрички сазидан. Његовом средином пролазе највиши планински ланци у којима се појављују палеозојске и тријаске стене, са обеју страна се настављају слојеви јуре и тријаса. Потпуна симетрија поремећена је флишним и неогеним наслагама. Особени босански флиш са многобројним серпентинским масивима не појављује се у југозападу Динарског система; али, зачудо, појављује се поново с оне стране Јадранског мора, у Италији. Надаље на југозападу динарске централне висије недостаје марински неоген, који се опет појављује на другој обали Јадранског мора. Насупрот томе, албанско горје, колико је досада познато, има асиметричан геолошки састав. Најстарије палеозијске и тријаске стене појављују се на крајњем истоку система у Галичици, као и у Паштрику, Коритнику и на Шари. На ту зону наслања се прво на западу широка зона флиша а затим танак појас маринског неогена. Овај флиш са серпентином показује карактеристике босанског флиша и битно се разликује од стена на југозападу централне зоне 30

динарске висије коју називамо флиш, према томе и од појава флиша у Црној Гори, Далмацији итд. Марински неоген који се појављује на западу албанског система исто тако се разликује од неогених слатководних наслага које се појављују местимице у котлинама јутозападне половине Динарског система. Најупечатљивија разлика између ова два планинска система налази се у развоју кречњака. Кречњаци тријаса, јуре, креде и еогена као и доломити, достижу у Динарском систему такву моћност и такву распрострањеност као ни у једном другом планинском систему Европе. За њих је везан богат и изразит развој крашких појава који даје битне карактеристике облицима Динарског система. У Албанском. систему појављују се шкриљци, пешчари, конгломерати, лапорци а ретко и слабе моћности чисти кречњаци. Изузетак чине позната моћна кречњачка острва Шаре, Кораба и Галичице. Паралелно са малом распрострањеношћу кречњака крашке појаве се сретају само спорадично. Те појаве и ти облици далеко заостају по величини за оним Динарског система. Исто то важи и за крашке пределе Епира, од којих неке познајем по виђењу, па чак и Грчке. Чудну појаву представљају гребени од радиолитног кречњака који се издижу из Скадарске равнице и који су уклештени између Динарског и Грчко-албанског система набирања. Ми смо их означили као резистентне динарске гребене. Они се по правцу набирања, по геолошком саставу и по пластици слажу са динарским планинама, а стоје у највећој супротности према грчко-албанским планинама са којима се код Љеша непосредно састају. Балкан и Трансилвански Алпи не прелазе један у други торзијом. Западни Балкан представља самосталну зону набирања у односу на централни и источни, уосталом он не образује један ланац, већ је разложен у многобројне виргационе ланце. Његови главни правци скрећу у источној Србији ка западу и сучељавају се у чудним појавама са старим масивом. Трансилвански Алпи, који се тектонски битно разликују од западног Балкана, а посебно показују незнатно набирање, у источној Србији скрећу ка истоку и губе се у непоремећеним сарматским слојевима дунавске равни. Између ова два система набирања налази се пространа котлина Црне реке (са градом Зајечаром) испуњена многобројним андезитским ерупцијама. Родопски масив карактерише се двама тектонским процесима: својим набирањем и својим слегањем. Први обухвата све слојеве до олигоцена, а местимице и доњи олигоцен. Процес слегања настао је у олигоцену па се и данас наставља. Изгледа да је његов интензитет бивао све већи од севера на југ. Обликовање површине Родопског система је независно од набирања, преломи и слегања условили су данашњу пластику. Правац планина и правац слојева слажу се само изузетно; услед слегања настале су многобројне котлине по којима се Родопски систем посебно разликује од млађих набраних планинских система Балканског полуострва. Ивични делови Родопског масива на истоку Грчко-албанског и на југу Балканског система понашају се тако да се могу сматрати као спона или прелазна зона између набраних планина и правог старог масива. По поменутим особинама се Родопски масив битно разликује од Чешког масива и од Месете. II ОБЛИК БАЛКАНСКОГ ПОЛУОСТРВА О облику Балканског полуострва утврђена су по картама неколика проматрања, која су, мало промењена, прешла у све списе о Балк. полуострву. Оно је, обично се излаже, од три јужноевропска полуострва најјаче разуђено (Gliederung), особито његов јужни део, који је са острвима представник једне од најкомпликованијих артикулација. Општи облик Балк. полуострва је толико неправилан да се не може свести на неку одређену фигуру као облици Пиринејског и Апенинског полуострва; кад су тражене колико-толико разумне аналогије, издвајана су на Б. П. два дела: северни, пространи, континентални има облик трапеза, грчки, ужи, приморски облика је ромба. Ове су дескрипције тачне, али главно питање, по моме мнењу, не дирају, а оно се састоји у овоме: 1. које обалске тачке и који облици артикулације одређују облик Балк. полуострва? и 2. у каквој вези стоје те карактеристичне особине обала са грађом и орографијом планинских система Балк. полуострва? 31

I Облик Балк. полуострва одређен је двама заливима: Медуанским (S. Giovani di Medua) код ушћа Дрима и Солунско-орфанским око Халкидичког полуострва. Обале првога залива карактеришу се прегибом, сучељавањем динарског обалског правца (СЗ—ЈИ) и албанског меридијанског правца; такав облик обале чини да је Б. П. код Медуе највећма угнуто, улубљено. Солунским и Орфанским заливом Б. П. је најјаче обурвано и разломљено, одликује се на том месту најдубљом разуђеношћу. Ови заливи, на западној и источној страни Б. П. наспрамни су, иако нису баш под истом географском ширином. Услед ових наспрамних залива Б. П. се нагло сузи, и они управо одвајају северни, масивни део и јужни, уски и разуђени. Права линија од Ријеке до ушћа Дунава, којом се Б. П. везује за европски труп, дугачка је 1183 km. Од Ријеке се западна обала повија југоистоку и Полуострво се сужава. Источна обала је све до Цариграда меридијанског правца, одавде окреће правцем И—3 до Солунског и Орфанског залива. Солунско-медуанска узина или преглоданост (Einschnürung) обртна је линија за облик Балк. полуострва, и оно овде, нагло се сужавајући, има ширину од само 310 km. Одавде се Б. П. постепено али стално сужава све до најјужнијих ртова Пелопонеза; права линија Валона—Солун дугачка је 292 km. Али медуански прегиб и солунска разуђеност исто су тако од значаја и за уздужне димензије (дакле за меридијански правац) Полуострва. Највећа дужина Полуострва од Београда до рта Патапана износи 946 km; међутим је права линија од ушћа Мораве до Солуна дугачка 475 km, упола мања од прве, док линија Београд—Медуа, дугачка само 340 km, чини скоро само једну трећину прве дужине. Балк. полуострво је дакле дуже у упоредничком правцу, краће у меридијанском. Значај поменутих двеју тачака за облик Полуострва види се још јасније по овоме. Централну област Б. П. чине горњи слив Вардара са Скопском котлином, горњи слив Биначке Мораве до Лесковца, затим Косово и Овче поље. Овој области су најближе приморске тачке: Медуански и Солунски залив. При овом срачунавању апстраховано је од периферијске области Полуострва: од Босне са Херцеговином и Бугарске. На овим окрајцима Б. П. узе од линије: ушће Мораве—Солун и Београд—Медуа; најмања ширина источног, трачанско--бугарског окрајка износи само 287 km. Не само да су медуански прегиб и солунска разуђеност од одсудног значаја за облик Полуострва, већ одвајају два по облику, пространству и климским приликама 1 различна дела и граничне су тачке двеју различитих врста разуђености Балк. полуострва. Северни је део сав континенталан, са приморском климом само у уском Јадранском и Јегејском приморју; јужни је је сав приморски. 1

Обала северног трапеза је релативно слабе артикулације, врло често права, без икакве артикулације; на њеној западној страни има само једно ртасто полуострво, Стонски рт, на источној два полуострва: Трачанско и Галипољско. Карактеристично је да су полуострва северног трапеза у разним правцима пружена: Стонски рт према СЗ, Трачанско ка И, Галипољско на ЈЗ. Противно овоме је јужни ромб дубоко разуђен и готово цео разбијен у секундарна полуострва: Халкидичко са три ртаста полуострва, Магнезију, Евбеју, која је у ствари полуострво, Атичко и Пелопонез са четири ртаста полуострва; насупрот првима, ова су сва једнако оријентисана према ЈИ или ЈЈИ. Услед значаја за облик Полуострва Медуански и Солунски залив су морали бити и сад су од највећег значаја за комуникационе, трговинске и културне прилике Полуострва. Поменули смо да је из централних делова Полуострва најближи излаз мору у два залива. Познато је да су сви главни путеви ср. века из Србије и централних делова Полуострва водили поглавито према медуанској прегибли (Дубровачки друм, који је везивао Ниш преко Старе Србије и Херцеговине са Дубровником; Зетски друм од Брскова преко Зете до Бара, Будве и Котора; Скадарско-призренски друм); то је и правац кретања трговине и културе, која је из Италије продирала на Б. П. Via Egnatia везивала је јадранске обале у домашају Медуанског залива са Солуном; тај је пут био и у ср. веку а и данас је од великог трговачког замашаја. Он је једини трансверзалан пут у јужном крају, који цело Полуострво пресеца и морао је бити везан за ове две карактеристичне тачке. Солунски залив је имао исти значај од најстаријих времена за централне делове Полуострва; у новије време су његови утицаји и значај већи, и јамачно ће расти. Поред 32

особитог положаја у Полуострву, њему дају већу вредносг но Медуанском две особине: он је најдубљи и најбољи залив Полуострва и јужна је капија Моравско-вардарске удолине, најзгодније комуникационе линије, која осим тога просеца средином Б. П. Такве комуникационе артерије немају и не могу никад имати периферијски делови Полуострва, иако би имали ближе излазе мору но што је за централни Солунски залив, јер су од мора ограђене или снопом високих планинских гребена и била, као Босна и Херцеговина Динарским системом, или једноставним скоро нигде непрекинутим венцима као Бугарска Балканом.1 1

Цариград је био у византијско доба велики политички и културни центар, и сада има политичког значаја; осим тога му је у залеђу Моравско-маричка удолина — згодна комуникациона линија. Али услед тога што лежи периферијски и што је сувише далеко од већине балканских земаља, никад није био од великог културног значаја, више од политичког за источне и централне делове Полуострва, никад за северне и северозападне. По природи он није одређен да буде од великог утицаја на Б. П.

Значаја за облик Б. П. а по томе и за комуникационе, трговачке и културне прилике имају у првом реду Медуански и Солунски залив. Међу њима постоји ова разлика. Ако се трговина и култура по Б. П. трансверзално крећу, биће им приморски центар медуански прегиб, ако се крећу лонгитудинално, у правцу дужине Полуострва, постајаше им Солун све више приморска капија. Ови правци кретања зависе од културних прилика у областима које су суседне Б. полуострву. Кад је тендендија кретања према Јадр. мору, биће комуникациони и трговински центар медуански прегиб, кад је према Белом мору — Солун. Нема сумње да новији, особито интензивни развитак средњоевропске културе скреће умногоме правце комуникације, трговинског и културног кретања на север, и обале Б. П. имају уопште мањи значај; али колико га имају, он се показује или има тежњу да се покаже поглавито на овим двема тачкама. 2 Трст и Ријека, који су поглавито у новије време добили значај, имају га: 1. услед развитка средњоевропске културе; 2. што се Јадр. море увукло у копно европско и најближа је приморска капија средње Европе. Али ни један ни други залив немају и не могу имати значаја за Б. П. 2

II Обема особинама у облику Б. полуострва узрок су тектонске прилике, које су на тим местима или нарочите врсте или особито интензивне. Око медуавског прегиба сучељавају се динарски орографски правац (СЗ—ЈИ) и албански, и у медуанском пристаништу могу се разматрати ова два не само географска већ и геолошки различна правца. У област медуанског прегиба спада обала од Бара до Драча, Медуа је само централна тачка њена. На динарској страни виде се пет веначних низова, који су састављени из тријаса, јуре и креде. Леже између Скадарске равнице и Јадр. мора. Први, на којем је један део Уциња, зове се Медра, најнижи гребен, који на З потоне у дубину Јадр. мора, на И у Забојану; остатак је овог источног потонулог дела мала шкоља пред ушћем Бојане. Други је гребен Бијеле горе, који такође потоне на 3 а на И се из ниске, алувијалне равнице између Бојане и Дрима дижу остењци као шкоље. Средњи се гребен зове Можура, која из динарског правца повија у правцу И—3 у Забојани, а тог су пружања и мала шкоља на левој страни Бојане, која прелазе у дугачак, низак гребен Малремезита између Бојане и Дрима. Од четвртог се гребена сачувало највише делова: почињу кршним, кречњачким гребеном Валовицом, која с И затвара барско пристаниште Пристан и његово жало Заљев; од ње се према ЈИ диже низак гребен Горанске плоче, који после малих шкоља У Забојани продире све до Задримља, где се заврши гребеном Малкакаричит. Али је карактеристика свију ових веначних низова да немају тачно динарски правац, већ су увелико повијени у правац И—3. Друкчијих је карактера највиши, пети венац, који се диже непосредно са обала Скадарског блата. Делови му се зову: Созина и Суторман, који имају правац СЗ—ЈИ, чист динарски правац, затим Лисин и Румија правца И—3, и напослетку Тарабош и Росаф (на коме је скадарски град) правца СИ—ЈЗ. Прва четири веначна низа сударају се под тупим углом са меридијанским, албанским венцима, и то у Задримљу; овде се дакле види расовасто разилажење планинских венаца; први албански венци, који се сукобљавају с динарским, јесу Мајавелс, Калметит и Хајмелит. 33

Најсевернији веначни низ показује другу појаву. Он из динарског правца повије у метохијски и уз њега пристану и са њим срасту у целину албански венци меридијанског правца. У углу, у ракљама између ових венаца, који се сучељавају и срастају, налазе се котлине, које имају карактере тектонских увала. Прва је медуанско-јадранска дубина, најдубља котлина Јадр. мора. Особито је интересантан факат да Јадр. море, које је у свом северном делу врло плитко, ретко прелази дубину од 200 метара, овде се спушта до дубине од 1590 м: још је интересантније што се ова велика дубина налази управо у ракљама сукобљених венаца. Другу котлину чини пространо, ниско жало око Бојане и Дрима, које се зове Забојана и Задримље. Има карактер флувијатилне равнице, која је наносима река од мора отета; поједино шкоље које вири из њеног насутог дна, представља фрагменте потонулих планинских гребена и јасно показује да је и ова равница тектонска увала. Трећа је котлина око Скадра. Као што се види, карактеристичан облик обале на овом месту одређен је двема тектонским и орографским особинама; сучељањем (Scharung) динарских и албанских венаца у Задримљу и повијањем скадарског динарског венца према СИ. Са тим тектонским појавом у вези је постанак котлина, које су такође допринеле прегибу обалске линије. Солунско-орфанска разуђеност је у вези с орогенским процесима Родопског планинског система, које сам прошлога лета у јужној Македонији проучавао. За пластику Македоније поглавито су од значаја раседи (Verwerfung) и тектонске увале или потолине (Senkungsfelder): данашњи правци планинских венаца одређени су раседима, које их ограничавају, котлине и језера македонска су тектонске увале. Услед таквих тектонских процеса котлине су у Македонији уопште многобројне, а највише их је и највеће су у јужној Македонији. Јасно се види да су орогенски процеси означене врсте били све интензивнији што ближе Јегејском мору. По његовим острвима и у Грчкој проучили су геолошке прилике Neumeyr и Filipson. Последњи је, између осталих, бриљантних резултата, утврдио и тектонске увале Јегејског мора. За нас је од особитог интереса Филипсонова северна јегејска тектонска увала, која као врло дубок јендек полази од Олимпа у североисточном правцу, пролази поред халкидичких ртова и завршује се код Галипољског полуострва. Од ње полазе раседи поглавито у северозападном правцу, и поделићемо их у три групе: орфанско-сереске, халкидичке и солунске, од којих је средњу групу утврдио Neumeyr а друге две су резултат мојих летошњих испитивања. Таквим раседима је Халкидичко полуострво разбијено у три ртаста, између којих су заливи. У Орфанском заливу су раседи ивицом обеју страна, косе се са правцем слојева Кушнице, Бешика и Халкидичких планина; после малог прекида они се настављају ивицама Сереске котлине. Дуж једних и других скљокале су се кристалске масе и постала орфанска и сереска тектонска увала. Раседи Солунског залива иду поред Каламарије и Олимпа северозападу у Солунско поље. Њих пресеца најдужи расед ове области правца И—3, дуж кога су Бешичко и Лугандинско језеро, сумпорна лугандинска терма и млађе еруптивне стене на северној ивици Солунске котлине. Б. П. је дакле око Солунског залива проломљено раседима и тектонским увалама, које се и на копну продужују. Познато је да је и Јегејско море већим делом тектонска увала, али се по Филипсоновим студијама види да се од Солунског залива према Малој Азији пружа дном мора низ дубоких котлина, које поменути аутор сматра за најдубље тектонске увале. Види се дакле карактеристичан појав да најдубље тектонске увале Јегејског мора имају правац СЗ— —ЈИ и чине један низ с увалама Солунског и Орфанског залива и са њиховим продужењима на копну. Тектонски су процеси дакле у овоме правцу били нарочито интензивни, и зато је Б. П. око Солунског и Орфанског залива најдубље улубљено и разуђено. Облик Б. полуострва одређен је дакле поглавито сукобљавањем динарских и албанских праваца око Медуе, затим раседима и тектонским увалама Солунског и Орфанског залива. А те две особине његова облика од највеће су важности за комуникационе правце, комерцијална и културна кретања на Б. П., која се, као што се видело, у крајњој линији морају свести на орографске и тектонске узроке. КУЛТУРНИ ПОЈАСИ БАЛКАНСКОГ ПОЛУОСТРВА Ниједан историјски појав не показује толико прилагођавања географским погодбама као распоред старих култура на Балканском полуострву. После наизменичних напредовања и узмицања, која су дошла услед ванредних историјских догађаја и била каткад без везе са географским погодбама, простирање једне културе се задржало углавноме на природним пречагама. И оне културе, које су се биле рашириле скоро по целом Полуострву, најзад су 34

доживеле да се сузи њихово распрострањење под геоморфолошким утицајима. Извршило се адјустирање, потпуно прилагођавање географским погодбама. На овај су се начин образовали различни културни појаси у тесној вези са главним географским особинама, нарочито са оним које смо назвали особинама што олакшавају спајање и продирање. Без сумње, наиђе се каткад на више култура које леже једна изнад друге као геолошки слојеви, још чешће се културе сретају испреплетане. Али се ипак могу издвојити области где је једна култура оставила више трагова но друга. И саме најскорашњије културе су већ прилагођене географској средини и ограничене на одређене области. Све културе које су се развиле или које су донете на Полуострво нису оставиле трагове подједнако јасне у балканском становништву. Културе које су постојале пре настањивања Јужних Словена и Турака нису имале утицаја на језгро садашњег сгановништва. Јелинску културу нису очували ни Грци, ни потомци старих Илира и Трачана, данашњи Арбанаси и Аромуни. Римска култура оставила је многобројне трагове у великом делу Полуострва, нарочито на Јадранском приморју, и допринела је да се створе доцније културе, средоземна и италијанска. Говори Арбанаса и Аромуна били су измењени под латинским утицајем, и римска крв се, како изгледа, помешала са крвљу овог старог балканског становништва. Келти, који су са севера продрли на Полуострво и раширили се до Јегејског мора, нису оставили никаквог видљивог трага од своје културе. Недостатак континуитета у културним утицајима јесте карактеристика Балканског полуострва, супротно ономе што се догодило у западној и средњој Европи. Културе које су се јавиле после настањивања Јужних Словена биле су често јако измењене, а у неким крајевима су чак и пропале услед инвазије Турака; прво је нарочито случај са византијском културом., иако је она утицала на све данашње балканске народе. Млетачка култура се одржала на Јадранском приморју, али измењена римским и византијским традицијама, и нарочито реакцијом националног духа. Најзад на Балканском полуострву било је од одлучног утицаја југословенско становништво са својим патријархалним режимом, турски завојевачи и западна култура. Област распрострањења ових култура, нарочито византијске и млетачке, такође се изменила приликом великих миграција балканских народа у турско доба. Ова је измена настала поглавито услед миграција Динараца у Далмацију и Балканаца у југословенске земље АустроУгарске. Културе, својствене Полуострву, рашириле су се због тога према северу, с друге стране Саве и Дунава, као и у Далмацију. Распоред различних култура постао је сам врло значајан фактор у економији Полуострва и један од одлучних узрока за формирање психичких особина његовог становништва. Ми ћемо обележити области распрострањења различних култура, остављајући за следеће главе излагање многобројних појава у којима се види њихов утицај. Окарактерисаћемо само оне културе које су својствене Полуострву или које су измењене нарочитим балканским приликама. ПОЈАС ИЗМЕЊЕНЕ ВИЗАНТИЈСКЕ КУЛТУРЕ Балканско полуострво данас је скоро изгубило најбоље плодове византијске цивилизације, најпре интелектуално и литерарно образовање, затим материјално благостање, које је било допустило да се развије раскош код виших класа. На њему се данас налазе остаци византијске културе средњих и нижих класа; сем тога се они јављају у измењеном облику. Иако је византијска култура почев од средњег века примила елементе источних култура, она се њима још више прожела у турско време. Она је претрпела и левантинске утицаје. Тако измењена, раширила се у доба византијске и турске владавине у највећем делу Полуострва, чак у областима које су данас изван њеног распрострањења. Она је постала тако балканска култура par exellence, балканизам. Балканизам није дакле Оријент, и не може се идентификовати са Блиским истоком, the Nearer East, као што се често каже. Ова је пометња настала услед утиска, који су начинили увођење ислама, настањивање Турака на Полуострву, и везе које су јужне земље одржавале вековима са Малом Азијом и северном Африком. Турско-источни утицаји су извесно оставили многобројне трагове на Полуострву, они су често изменили стару балканску културу; али се ипак утицаји старе византијске културе осећају у материјалном животу као и у најтананијим моралним схватањима. 35

Грци, византијски ''Ромеји'' средњег века, били су и остали су прави представници старе балканске културе. Затим долазе Аромуни или Куцовласи, који су такође њоме прожети. Усвојиле су је саме више турске класе, иако је исламство са Кораном и затвореним домаћим животом спречавало њено продирање. Балкански Југословени за њу су задобијени од свога настањивања у Византијском Царству и нарочито од свога преласка у хришћанство. Византијска култура се ширила у српској и бугарској држави средњег века. Историчари су констатовали неоспоран утицај, често претежан, ове културе у архитектури, у администрацији, у верској организацији, као и у законодавству, литератури и чак у материјалном животу. Бугарска држава била је потпуније потчињена византијским утицајима него српска, која је стајала и под утицајем Запада и чија цивилизација показује, сем тога, и неких оригиналних црта. У току турске владавине материјална култура и моралне идеје пореклом из Византије, из Цариграда, и даље су се шириле на Полуострву. Старе границе, које су ометале распрострањење те културе, беху ишчезле, а средства за њено ширење била су остала исто тако успешна, ако не и више. Црква византијска или грчка заузела је, као и турска држава, скоро цело Полуострво са многобројним свештенством. и са црквеним општинама које се умножаваху. Грци и погрчени Аромуни постали су први трговци Полуострва, нарочито у средишним областима. У градовима или дуж главних путева они су се настанили као занатлије, трговци, ханџије и бакали. Са српским исељеницима прешли су Дунав и Саву и растурили се по градовима и великим селима у Срему, Банату и Бачкој, где се сваки бакалин још недавно звао ''Грком'', чак и кад није био грчке народности. Грчка култура била је нарочито култура градова и великих уздужних путева: цариградско—београдског и солунско—београдског. Турска управа ју је штитила. Она је брзо ишчезавала уколико су се поједини крајеви Полуострва ослобађали од турске владавине. Садашња област старе византијске културе јесте безмало следећа. Њен најјачи утицај осећа се јужно од Балкана и Шар-планине, нарочито у Тракији, Македонији и Грчкој, мање у Епиру и у јужној Арбанији. Иако су њене северне границе, углавном, Балкан и Шар-планина, она је продрла Моравском долином до Ниша па и даље, до Саве и Дунава. Видели смо горе да је она чак прешла ове реке и раширила се до Будимпеште и Беча. Али овај испадни угао северно од Ниша, у долини Мораве и даље, скоро је потпуно ишчезао у последњим десетинама година. Трагови старе балканске културе најбоље су се одржали на приморју Црног мора и у Бугарској, северно од Балкана. Византијска култура није распрострањена без прекида континуитета ни у јужним областима Полуострва. Многобројна острвца патријархалног режима сретају се у свима областима које су изван уздужних удолина. Најбоље одржана таква острвца у западној Македонији јесу области Преспе, Морихова, Пореча, Кичева, Дебра и Радике. Таквих острваца има и у источној Македонији: масиви Осогова, области Малеша и Пијанца. Једно друго се одржало у басену Марице: Средња гора, јужно од Балкана. Најзад трагова патријархалности има на западу од средишне Грчке, у унутрашњости Пелопонеза и на острву Криту. Ипак се овај патријархални режим осетно разликује од патријархалног режима динарских области, јер је до извесне тачке претрпео утицај старе балканске културе. Велике сеоске масе турског становништва у источној Бугарској, Тракији, на левој обали Вардара и између Кајлара и Острова, у Македонији, мало су биле захваћене византијским утицајима. Мешавина балканске културе и патријархалног режима, мешавина медитеранских и левантинских утицаја, који су се ширили дуж Јегејског приморја, и утицаја турских чине од Македоније једну врсту шаховске табле; границе различних култура утолико више падају у очи, уколико се каткад поклапају са националним границама. Нигде ова супротност није јаснија него прелазећи из Корчанске у Преспанску котлину. Између ових двеју котлина су планина Иван и преседлина Превтис, и оне су, иако унутрашње границе у истом културном кругу, оштрија развођа култура и народа но што су Шар и Балкан. Оне су најпре граница између мршавог и голог земљишта Епира и јужне Арбаније с једне, и плодних и пространих македонских котлина с друте стране. Тамо су Грци, Цинцари и Тоске (само три словенска села у Корчанској котлини), који се баве поглавито о сточарству или су прави номади, овде словенски земљорадници. Они су крепка раса, средњега раста, али широких плећа, снажни, незграпни; и мали, фино цизелирани, окретни и брзи Грци могу их и сада с правом звати варварима. Нестаје карактеристичне албанске и епирске фустанеле, опанака који су на прстима изведени и завршују се великом шареном китом од вунених влакана, нестаје китњастога, настаје вунено словенско одело од абе и шајка, неспретно скројено, без украса, али топло и 36

издржљиво. Жене су им свеже, здраве, широких карлица, села су пуна деце. И ово снажно словенско становништво је врло умерено: штедљиво је као иједно на Балканском полуострву; познато је како се слабо храни; физиолошки је интересантно да ови људи при свем том цео дан раде и много ураде. И села и куће су им сасвим друкчије но у Епиру. Епирска су села махом по странама брда, ова у равници и јаругама; тамо превлађују велике двоспратне куће, од камена зидане, плочом покривене, овде приземљуше од ћерпича или плетера, неокречене, тако да села из даљине изгледају као црне гомиле; куће су махом у пресеку квадратне, кровином или ћерамидом покривене. Жиг старе балканске културе још се јако осећа у социолошким појавама и у етнографским особинама. Он представља супротност патријархалном режиму у економском и психичком животу. Многе тешкоће и унутрашње борбе постале су из ових разлика; оне су често пооштриле супротност између балканских народа. Градови су многобројнији и уопште значајнији у области византијске културе него у северним земљама Полуострва. Њихов изглед, нарочито изглед чаршије, па и облик кућа знатно се разликују једни од других. Извесни стари занати су карактеристични: они на пример који се везују за коњске караване, средњовековни начин транспорта, који се одржао до наших дана; исто тако је карактеристична индустрија женских костима, који су често извезени сребром и златом као иконе. Градски женски костими имају често грчка имена и знатним делом су византијског порекла. Радионице филигранских предмета, врло раширених на Полуострву, јесу истог порекла као и израда крзна. Кујна је такође нарочита, као и јела и начини њиховог справљања и служења. Чак и имена јела су грчка и аромунска. Старобалканац воли угодан и уљуђен живот своје врсте, и овај су укус увели у словенско становништво Грци и Аромуни. Али су сви ови остаци византијски прожети источњачким елементима, и данас је немогућно без нарочитих студија разликовати елементе старије од турске инвазије од оних који су млађи. Чаршијски дух и чак дух становништва уопште, појмови о начину зарађивања и морална схватања позајмљени су од погрчених Аромуна и од Грка. Живот грађана, чак и обичаји регулисани су, изгледа, неким утврђеним правилима, неким прописима, који често подсећају на стару дидактичку литературу. Затворена удружења занатлијска, еснафи, са строгим уредбама, у којима су сви случајеви предвиђени, сведоче о њиховом старом пореклу. Сви, Словени, Аромуни или Грци, одликују се нарочитом византијском биготеријом. Зидови њихових кућа застрти су ћилимима са побожним натписима. Али их то не спречава да експлоатишу свог ближњег. Осећање дужности, одговорности и солидарности код њих је уопште слабо развијено. Они имају нарочито жељу да зараде и сва средства су им добра да томе доспеју. Отуда крајњи егоизам који чини тешким сваки рад у корист заједничких интереса. Као што је у Византији царство почивало мање на националности више на религији, тако је и у областима византијске културе православна вера била дуго изнад народности. Народи беху скоро изгубили свако национално осећање. Православна религија у областима византијске цивилизације друкчијега је духа и смисла но православље св. Саве у патријархалним областима. Изненађује да не само грађани већ и сами сељаци имају византијску склоност за верске свађе. Распре о дисциплини и догми код њих су често изазивале огорчене борбе. Изгледа да су верске препирке између Словена и Грка око средине 19. века нашле у овом византијском укусу нарочито повољно земљиште. ТУРСКО-ИСТОЧЊАЧКИ УТИЦАЈИ Услед евро-азијских особина југоисточног дела Балканског полуострва турскоисточњачки утицаји на њему су се осећали пре турске инвазије, нарочито посредовањем Византије. Уосталом зар Турци, који станују на Кикладима и на малоазијским обалама, нису народ предње Азије скоро исто толико колико Балкаиског полуострва? Зар нису они као поморски народ вековима били у тесним везама са Азијом и северном Африком? Ми смо споменули, у глави Евро-азијске особине и старе културе1, многе материјалне позајмице из ових земаља почев од најудаљенијих времена (разне врсте жита, воћке, цвеће, начине наводњавања итд.). Византијска култура била је и сама прожета источњачким елементима који су пренети на све балканске народе. Источњачки утицаји су констатовани у српској и грчкој средњовековној литератури, а врло стари источњачки мотиви сретају се у балканском фолклору, нарочито у народним песмама, као и у декоративној уметности. 37

1

La Peninsule Balkanique, paris 1918.

Али су се поглавито у доба турске владавине турско-источњачки утицаји распрострли по Полуострву. Они су, природно, јачи код турског становништва које се настанило на југоистоку и у средишту; али су продрли међу поисламљене Јужне Словене и Арбанасе, који су У већини мусломански народ. Многобројни су поисламљени Срби нарочито у Босни и Херцеговини и бугарски Помаци у Родопима. Ови мусломани много су допринели ширењу турскоисточњачких утицаја не само тиме што су их сами усвајали, већ и тиме што су их ширили међу хришћанско становништво истог језика. Ови утицаји су се уосталом укоренили у току дуге турске владавине код свих балканских народа, а осећају се, услед миграција, и у југословенским земљама Аустро-Угарске које нису биле под турском влашћу. Они се виде: у облику коњске опреме и оружја, као у типу градова и кућа; у немарности и лености, источњачком јавашлуку; у карактеристичном положају занатлије који чучи; у источњачким предрасудама, у доброти и честитости нарочите врсте као и у наступима свирепости, који су својствени неким групама становништва у предњој Азији. Вековна турска владавина имала је још један утицај. Она је утиснула балканским народима црте ''раје'', особине потиштене класе; она је тиме створила велики број нарочитих духовних особина. Као византијска култура, турско-источњачки: утицаји владају у југоисточном делу Полуострва, то јест у области евро-азијских особина. Она је такође јако укорењена дуж уздужних путева маричко-моравског и вардарско-моравског до Ниша, управо у области где југословенско становништво има најчистије особине раје. Северно од Ниша и у динарским крајевима турско-источњачки утицаји се мање осећају, осим код поисламљених Срба у Босни. Они су безначајни у старом југословенском становништву Аустро--Угарске, а много се више, у тим областима, осећају код динарских досељеника. Југословенско становништво, најмање захваћено овим утицајима, јесу Словенци и Хрвати из ''грађанске Хрватске'' (из загребачког, вараждинског и крижевачког округа). ПОЈАС ЗАПАДНЕ КУЛТУРЕ На претходним странама обележили смо трагове римске културе на Полуострву. Нови додири између Запада и балканског света јавили су се у доба крсташких ратова, затим у току владавине Анжујске куће у Арбанији, и најзад приликом утврђивања Франака и Латина на Јегејском приморју и у Цариграду. Значајнији је био утицај градских италијанских република, нарочито Млетака и Ђенове, који се ширио од Јадранског до Црног мора. И понова је Запад вршио свој утицај у току 19. века. Сви се ови утицаји могу груписати под именом средоземних култура и ставити насупрот култури средње Европе чије дејство, иако скорашње, постаје све значајније. Различни су путеви којима су ове две групе култура продирале и различно је њихово географско распрострањење. Западне културе дошле су на Балканско полуострво највише поморским путевима а продрле су у унутрашњост попречним путевима који полазе од Јадранског мора. Иако су римска култура па чак и млетачка биле дубоко продрле у Полуострво, њихово ширење је најзад спречено рељефом, и њихова област је данас ограничена на уско балканско приморје, нарочито на Јадранско. Чим се изађе из јадранских градова, западних утицаја брзо нестаје и завлада патријархални режим. Утицај средоземних култура више или мање изражен је на целом балканском приморју, од Трста до Цариграда. У основи то је иста култура која се срета на свима европским обалама Средоземног мора, измењена до извесне тачке различним народима који станују на балканским обалама. Она има карактер више левантински и грчки у Цариграду (нарочито међу становницима Пере) као и на приморју Мраморног и Јегејског мора. На арбанском приморју средоземна култура јесте мешавина италијанских, грчких, источњачких и патријархалних утицаја. На Јадранском приморју градови, тип кућа и начин живота показују средоземни печат на српскохрватској основи. Успомена на млетачку владавину ту се одржала у рушевинама утврђења и у грађевинама са грбом Светог Марка; менталитет грађана је често обележен духом Републике. 38

Унутрашњост Балканског полуострва није потпуно чак ни данас без западних утицаја. Римска култура је оставила трагове у домаћем становништву, на илирским и трачким племенима која су била упола полатињена. Ово старо становништво служило је као посредник између Римљана и Србо-Хрвата, у које се претопило. Једна значајна српска група у динарској области, коју ћемо означити даље именом ерска, личи много, по извесним психичким особинама, на латинске народе западне Европе. Речи латинског порекла ушле су у српскохрватски језик вероватно преко оног старог балканског становништва упола полатињеног. Односи које је Млетачка Република одржавала у средњем веку са српском рашком краљевином оставили су још, истина слабих, трагова у унутрашњости Полуострва. Познато је какви су били западни утицаји у архитектури српских цркава од 12. до средине 15. века. Оружје и штофови млетачког порекла често се помињу у српским народним песмама. Има у српском језику речи италијанског порекла које датирају вероватно из овог времена (пијаца, погача, бисаге итд.). Динарске области, чак и моравска Србија, одржавале су Дубровачким путем трговачке односе са Италијом до краја 18. века (извоз стоке). Фино јакинско брашно и пасте италијанског порекла долазиле су у Метохију још у првим годинама 19. века. Допирале су чак у источну Бугарску, где су их вероватно увели ђеновски трговци. Био сам изненађен кад сам видео у Карлову, у суббалканској удолини, старе куће и дућане италијанског типа. Најзначајнија манифестација западних утицаја на Полуострву јесте католичка религија и латинска азбука која је прати. Али овде треба поставити једну разлику. Само је на Јадранском приморју католичанство било у сталној вези са западном културом. У Босни и у југословенским земљама које леже ван Полуострва оно је увек имало тешње везе са културом средње Европе. Утицај средње Европе није се скоро осећао на Балканском полуострву пре краја 18. века. Привремена угарска окупација неких крајева у средњем веку није оставила трагова. Али после аустро-турских ратова и после великих миграција Срба у јужне аустроугарске земље, трговина северних крајева полуострвских упутила се у Аустрију. Везе са овом земљом су се умножавале до наших дана. Од извесног времена и немачки је утицај почео освајати земљиште. Угарско становништво Алфелдске равнице није допринело да средњоевропска култура продре на Полуострво. Скоро ниједан Балканац не говори мађарски. Широка угарска равница сматра се као простор који треба прећи што је могућно брже да би се дошло у средњу Европу, али се у њој нико не задржава. Аустро-Угарска, да би спречила приближавање између Србије и Јужних Словена у својој краљевини, свела је односе са Балканским полуострвом на две железнице, београдско—ријечку и београдско—бечку. И тако, један басен одређен природом да служи као веза између народа и да олакшава ширење културе постао је виша препрека за додире и размене утицаја. Ипак, култура средње Европе продирала је долинама и уздужним путевима у Србију, у Босну, и чак у Бугарску, више удаљену, и тако је дошла до Солуна и Цариграда. Она је продрла у многе градове, па чак и села у долинама којима иду железнице или добри путеви. Она ту лежи преко византијске културе и патријархалног режима. Њено дејство се нарочито види у области материјалног живота и све више у склоностима градског становништва. Али је слабо утицала на дух балканског становништва, нарочито у слободним државама. Многи Срби су студирали у западној Европи, нарочито у Француској, други су усвојили западне идеје. Установе, иако засноване на народном предању и духу, приближују се више установама западне но установама средње Европе. У овим државама и нарочито у Србији постоји јасно изражена тежња да се комбинацијом из различних културних утицаја и националног духа створи оригинална цивилизација. Није потпуно тако у Босни и нарочито у Хрватској и Славонији, где страна управа знатно шкоди, у великим градовима, одржавању народног духа. ПАТРИЈАРХАЛНИ РЕЖИМ У оним областима Полуострва које леже северно од Шар-планине и Балкана влада, углавном, патријархални режим, изузимајући уско Јадранско приморје и равнице у северној Србији. Јужно од ове границе, патријархални режим чини још пространа острвца у планинским крајевима Средње горе, Родопа и Пинда, као и у великом делу Арбаније. Не треба сматрати патријархални режим Полуострва као ниско културно стање; напротив, ово становништво има своја морална схватања, оригиналан начин разумевања 39

живота, друштвену и економску организацију, опробане установе, уметност у орнаментаци и поезију од неоспорне вредности. Код Јужних Словена патријархална основа датира од њиховог насељавања на Балканском полуострву у почетку средњег века. Организација у племена и задруге ослабила је или ишчезла под утицајем администрације и културе византијске и под владом југословенских држава у средњем веку. Али у доба турске владавине Јужни Словени који су становали у областима изван старих култура повратише се патријархалном режиму. Тада се догодила једна врста етнографског подмлађивања: старе друштвене организације и обичаји, скоро ишчезли, пробудише се или ојачаше. Овај нови патријархални режим разликује се уосталом од старог. Вековна искуства до којих је дошло српско становништво, у току средњег века, оставила су у његовој свести више или мање дубоке трагове. Остављено само себи, патријархално становништво, као најснажније, створило је из ових искустава идеје и морална осећања која испуњавају његов фолклор и утичу на његове акције. Ово се становништво могло преображавати слободније и потпуније него оно југословенско становништво које је било потчињено германским утицајима. У областима патријархалног режима наилази се на неколике варијетете. Најјасније разлике јављају се у друштвеној организацији. Племена се налазе само у Црној Гори, у областима старе Рашке и у северној Арбанији, код Срба и Арбанаса. Напротив, задруга постоји у целом западном и у средишном делу Полуострва, од Јадранског мора до реке Искра у Бугарској, нарочито код Срба, мање код Арбанаса. Она ишчезава на југу чим се приближујемо грчком становништву на Јегејском приморју. Нема је код Бугара и Турака. Задруга је још распрострта у југословенским земљама Аустро-Угарске, нарочито у далматинској Загори, у Лици, и у Хрватској и Срему. Овај је режим био још појачан динарским исељеницима у току турске владавине. Скоро све становништво које живи под патријархалним режимом претрпело је турскоисточњачке утицаје. У области ове културе живе физички најјача и етнографски најсвежија племена и народи Балканског полуострва. Језгро је овог културног појаса планински склоп црногорских Брда, суседних крајева Херцеговине, сјеничке области и северна Арбанија. Овде се код Срба и Арбанаса одржао појам племена, братстава и родова и племенска или фисна организација, затим крвна освета. То су најплоднија и најекспанзивнија племена, из којих готово непрекидно теку струје насељавања и плаве суседне области. Сви су поглавито сточари. То су људи од снаге и моћи, махом врло високи, витки, еластични, никад гојазни, лица пуног израза, јаких јабучица, соколових очију: најлепши сој на Балканском полуострву. Готово нема физички дегенерисаних типова. Задобијају чврстим, горским моралом, ритерским, често отменим особинама, дубоким осећањем за заједницу и пожртвовањем, које не престаје ни пред најдрагоценијим жртвама. Из таквих способности тела и духа потичу многобројне прегнантне етнографске и антропогеографске одлике. Ово патријархално језгро је у сваком погледу највећа противност народима и племенима византијско-цинцарске културе. Интересантан је у томе погледу контраст између Гега северне и Тоска јужне Арбаније. Ови су, слично Грцима и Цинцарима са којима у Епиру заједно живе, много мањи, гарави, готово без племенске организације, лукави, често већ и са ситним византијско-цинцарским моралом. У вези је са византијско-цинцарским и патријархалним културним кругом одређена врста транспорта, која се готово непромењена задржала још од средњега века. То је кириџијски саобраћај. Теретне животиње су мазге и мали коњи, врло ретко се виде гдегде и камиле 1. На њима су познати велики дрвени самари и с обе стране њихове је спакована роба или земаљски производи. Кириџије или кирајџије их толико натоваре, тако вешто спакују и тако удесе равнотежу, да на дугим и рђавим путевима готово никад не буде штете; и по томе се већ види да је ово неки стари начин рада. Каравани се врло споро крећу, од хана до хана. Знају се од старине конаци, и кириџије неће нипошто већи пут учинити, нити смеју на пољу заноћити. Јагме да стигну до хана пре заласка сунца, и од акшама се само изузетно и доцније путује. Ти ханови, у којима се преноћи, у неким крајевима су мале тврђаве: високим каменим зидом ограђени, врата се после сунчевог заласка затварају и тешко се ко доцније пушта. Веће караване камила на којима се преносе еспапи између Солуна, Дојрана, Петрича и Струмице видео сам у пролеће 1901. г. 1

40

С јесени су каравански путеви врло живи, особито они попречни путеви што воде од македонске железнице албанској обали: на њима се срета све разноврсно становништво, по народности, вери и социјалном положају, затим све што се увози и извози. У вези су с овим саобраћајем многобројнн занати и занимања по варошима. Тако у многим варошима се недељно држи пазар за коње, мазге и магарце, џамбаси су нарочита занимања, пуно је занатлија, који поткивају, праве самаре и др. Типски је овакав транспорт у Тракији, јужној и средњој Македонији, Епиру и Арбанији. И даље на север, у земљама патријархалне културе, још је јак, само мазге нестаје1 и коњ је готово једина теретна животиња. Мазга иде на север до Ниша, Шара и Карагада, готово се слаже са распрострањењем медитеранске климе и византијско-цинцарске културе. Исти је случај и са биволом. Од овога се изузима Далмација, у којој је мазга тако обична, али она не врши ону велику транспортну улогу, као у земљама Јегејскога мора. 1

Али се већ и у овим областама виде овде-онде (на пример у Скадарској равници, око Корче, поглавито по равницама и котлинама) двоколице, високих непоткованих точкова, које вуку мали волови. Оне се употребљавају у саобраћају од села до села, или између села и поља, не као преносно средство за већа одстојања. Све су многобројније у северној Македонији и Старој Србији. Али у овим областима и у јужној Македонији виде се на неколиким главним друмовима и права кола поткованих точкова, велика, јака, која увек припадају кириџијама. Теглеће животиње су биволи и коњи, у јужним земљама су први чешћи. Поред теретних животиња, које су ипак главне, јављају се и ове теглеће, дакле мешовит саобраћај. У јесен се сретају цели низови од ових кириџијских кола1. Овим начином преноси се више робе и производа но на коњима и мазгама, али су кретања ових кириџија још спорија, особито са биволима; осим тога се у Турској и главни путеви не одржавају, те је овај саобраћај и несигуран. Све што им је потребно носе на колима, и храну за стоку, те су тако независнији од ханова него кириџије са коњима и мазгама. Зато и свраћају у ханове готово једино при рђавом времену. Иначе преноће у пољу поред пута. Обично направе кару од кола, унутра наложе ватру, око ње леже, чуче, седе и тако проведу задовољно и живо целу ноћ; при томе се готово непрекидно пуши и пије црна кава. 1

Он је доскора, до железница и до нових друмова, био распрострањен готово по целом Балканском полуострву, као и византијско-цинцарска и патријархална култура. Био је карактеристичан за све главне комуникационе линије, нарочито за Моравску долину, по којој су у турско време ишли и каравани од камила2 и мазги. Има дакле значаја и за оне области и насеља која данас нису више под његовим утицајем3. 2 3

Багрдан се по томе звао Деве-Багрдан. Такав остатак је и познати кириџилук наших Старовлаха ''Ера''.

ЈЕДИНСТВО И ПСИХИЧКИ ТИПОВИ ДИНАРСКИХ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА УВОД Познат је значајан али тежак географски положај Србије: у средини Балканскога полуострва, око Моравско-вардарске удолине, са комуникацијом, која везује средњу Европу са предњом Азијом, са Средоземним морем и са Суецом. Уз то су и области око Јадранскога мора и око Трста насељене саплеменицима Србије, који, по природи ствари, теже да спрече страно, средњоевропско продирање према Јадранском мору и према Трсту. Накратко, Србија, са Југословенима у Аустро-Угарској, главна је брана продирању германизма и аустро-германизма према јуту, и према томе је, због свога географског положаја, главни борац за слободу и самосталност Балканскога полуострва. Друге балканске државе немају такав географски положај и зато немају онакав значај као Србија ни за спречавање и заустављање средњоевропског продирања, ни за слободу и самосталност Балкана, за девизу Балкан 41

балканским народима. Зато је самосталност Србије стално изложена већим опасностима и већем ризику но ма које друге балканске државе, али су јој, с друге стране, отворени изгледи за већу будућност и већу судбину. Зато је пре више година исказано мнење да ће Србија моћи одржати и учврстити свој положај и проширивати се до природних етнографских и географских граница само тако, ако народ Србије покаже велике националне способности и ако, осим тога, Русија и Западна Европа, због горњих повода, јасно увиде и нађу интереса да од Србије стварају што снажнију државу (Чланак: О националном раду, 1907). Више од ових мотива опште вредности, развијана је енергија народа у Србији националним мотивима: Србија тежи за уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца Аустроугарске Монархије, и те тежње налазе одјека међу овима. За Аустроугарску Монархију то значи не само губљење знатне територије, већ и одмицање од Јадранскога мора, и зато је она, окуражавана од Немачке, тежила да скрха Србију, и да ма на који начин овлада Моравско-вардарском удолином до Солуна. Услед судара тих двеју тежња југословенско питање је постало од толике важности да се око њега последње деценије сконцентрисала политика Србије, свих југословенских струја у Монархији и постало је политички живац целе Аустро-Угарске. Та супротност између Србије и Аустро-Угарске, супротност која дакле потиче из географског положаја, због југословенског питања и из комбинације овога двога, повод је овоме, одавно спреманоме рату, који је АустроУгарска, бирајући најзгоднији тренутак, објавила Србији, исцрпеној и ослабелој од познатих претходних ратова. Али, Аустро-Угарска и Немачка нису успеле да ову супротност представе као чисто српско-аустријски сукоб и нису успеле да сакрију велику европску и међународну вредност тога сукоба. Најпре је велика Русија категорички, и на начин који најсвечаније обавезује, изјавила да се за аустро-српски сукоб везују њени ''животни интереси''. Ушавши у рат, Русија је то проширила и поставила као свој задатак рата, између осталога, ослобођење свих Словена од потчињености германству. Због обавеза које постоје међу европским државама, због противних интереса, због старих насилних и неправедних територијалних решења, и због противности и бојазни које је Немачка на све стране изазвала, аустро-српско питање је било први повод овом, страшном и до крајњих граница немилосрдном рату. Познате су муке које Србија трпи. Не боли нас само то што се наша првобитна борачка војска за ова четири и по месеца скоро упола смањила. Боли нас и то што злочеста Монархија пропада страшним проливањем братске крви. А нарочито нас вређа што Аустро-Угарска води овај рат нечовечно, вршећи зверства према деци и женама, и уништавајући културне тековине Србије. Препуни смо бола који се изједначује са болом косовске катастрофе и најцрњих турских времена. Али је поред свих тих мука и тела и духа народна душа ведра. Сваки зна да се бори и да трпи за једну племениту ствар, за слободу и уједињење Срба и осталих Југословена. Цео народ се нада да ће после овога рата живети у великој држави, која ће се моћи и сама одупрети продирању германизма, и да ће нестати Аустро-Угарске као његовог суседа, јер он уз њу и поред ње не може мирно живети. Напослетку народ од правде, који се на Косову приволео небесноме царству, осећа кроз свој и кроз општи људски бол топло унутрашње задовољство што оваквим начином учествује у решавању својих и општих великих проблема. Јасним главама и оријентисаним људима у Европи познате су и пре овога рата биле тежње и права Србије за ослобођењем и уједињењем Јужних Словена Монархије. У току овога рата те су тежње постале још јасније, и ми немамо потребе да за њих задобијамо и конвертирамо, али имамо потребе да кристализујемо погледе о југословенској целини и да ојачамо знања и свест о томе. То је тежња ове расправе. ОСОБИНЕ ДИНАРСКИХ ЗЕМАЉА Аустроугарска југословенска територија простире се од западних граница Србије и од Црне Горе до Алпа на северу од Љубљане, и представља углавном једну географску целину, динарску земљу. Истина, Југословена има и изван те целине. Словенци залазе у Алпе, а Срби се у сливу Јужне Мораве, Вардара и Тимока далеко на Ј и И пружају, али се динарска земља може сматрати као њихова матица и централна област. Она је састављена од динарске планинске и 42

брдске и динарско-приморске зоне; са првом су у извесној вези јужне области панонског басена. На свакој географској карти пада у очи географска целина динарске земље, тиме што као једноставна област, захватајући и Црну Гору и знатан део западне Србије, има правац СЗ—ЈИ, динарски правац; тога је правца динарска јадранска обала, и то је уздужна осовина већине острва и залива; истога су правца динарска била, венци и површи или заравни, затим уздужне долине, котлине и карсна поља. Тиме се динарска земља јасно издваја од осталих планинских система и географских целина, које су око ње и друкчијих праваца. Поменута два појаса динарске земље су различних при-родних прилика и разне продукције, економски су дакле тако различни да се допуњују и упућени су на узајамну измену привредних и сточарских продуката. Даље целина динарске земље представља залеђе Јадранскога мора, и географски и економски је чврсто везана са обалом од Трста до Скадра. Сливу Саве и Дунава припада несразмерно већи део динарске земље но сливу Јадранскога мора; већи део њен је дакле нагнут северу према Панонској равници. Она је житница планинских динарских земаља; осим тога је и етнографски с њима тесно везана: селећи се, Срби и Хрвати су населили као главно становништво и јужни део панонске зоне, у којој је било разређених југословенских старинаца. У динарској земљи се јасно издваја динарска планинска и брдска зона, и простире се од Триглава кроз Крањску, кроз западну Хрватску, кроз већи део Босне и кроз Херцеговину, кроз Србију и Црну Гору до Дримске удолине, између Шаре и Проклетија. Скоро средином ове зоне провлаче се простране и високе динарске површи, које често достижу висину од 1400 до 1600 метара, неке и 1800—2000 метара, а са њих се преломом и оштро дижу највиши врхови, као Комови, Дурмитор, Маглић и други. Овде-онде има на нижим површима шуме, поглавито четинарских омара, али су те површи махом изнад горње границе до које шума допире; много чешће је закржљавело дрвеће, кривуља. У површи су усечене клисурасте долине Пиве, Таре, Дрине, Лима, Неретве, Уне, Купе итд., које су махом дубоке 800—1000 метара; оне су главна препрека саобраћају, јер треба по неколико сати да се с тешком муком сиђе и узиђе, док преко планина сточари махом лако прелазе; зато не планине, већ дубоке долине растављају овде племена и етничке групе. Површи су зона ливада и сувата особито згодна за сточарство, са разним врстама сточарства и са сточарским кретањима, која су нарочито управљена на север, а раније су достизала до побрђа и равница панонске зоне, и била од значаја за насељавање ове зоне. На СИ од ових високих површи настају дугачке заравњене стране планина, затим ниже површи, које се спуштају према Панонској равници; међутим на ЈЗ настају много краће а нагло снижене површи, које се по правилу стрмо, негде одсецима спуштају у динарско-приморску зону. Осим тога су прве падине рашчлањене и разуђене многобројним речним долинама, те изгледају као намрскане и нагреџбане, док су приморске врло ретко речним долинама рашчлањене, већ скоро искључно са карсним облицима и већином представници најљућега карста. Прве су под утицајем средњоевропске, а на другима се осећају утицаји медитеранске климе. И једне и друге, нарочито у вишим партијама, одликују се знатнијом количином атмосферског талога, али у првој су они распоређени на сва годишња времена: зими падају велики снегови, лета су и на средњим висинама свежа, а јесени магловите; у другој су атмосферски талози ограничени поглавито на зимску половину године, а лета су по правилу сушна, има више ведрине и више ветрова од који је нарочито карактеристична бура. Услед тога су панонске стране област најпространијих и најгушћих лиснатих шума, ређе четинара; највеће су шумске области у Босни и динарској Србији; даље, ово је обласг најпространијих ливада, знатних пашњака, с доста обрађеног земљишта, лети најзеленија динарска област; има у њој много долина, кадшто жупних и плодних, затим котлина и карсних поља, које негде, као у динарској Србији и Босни, не само могу исхранити становништво, већ дају аргиколних производа и за извоз. Овде има и разноврсних руда, босанских руда. Противно овима, Јадранском мору окренути појас планинске зоне је готово без шуме, с ретким и слабим пашама, с врло мало земље за обрађивање, већином го и кршан; скоро нема иоле богатијих рудних лежишта. Овај појас најбоље представља стара Црна Гора са земљиштем од Ветерника и од далматинске Загоре до мора. То је најсиромашнији део динарске земље, с најмање средстава за људски живот, нарочито незнатне земљорадње. Први појас се може укратко обележити као северни зелени појас, а други као јужни голи и кршни појас динарске планинске зоне. 43

За целу ову зону карактеристично је знатно распрострањење кречњака и карсних облика који су му својствени, али док су у северном зеленом појасу спорадични, на високим површима, у јужној голој и кршној зони су они скоро искључни облици. То су карсна поља, увале, вртаче, реке понорнице и честа безводност или оскудица и текуће и изворске воде. Нигде на земљиној површини нису карсни облици тако типски развијени као овде, и зато су они најглавнија карактеристика не само динарске планинске већ и динарске приморске зоне. Скоро непрокинут и широк појас карсних облика и појава пружа се од Крањске до Ваљева. Динарски Југословени су према природи великих својих области становници карста. Они су најчистије патријархално становништво, са једном својом старом и израђеном патријархалном културом. Ово је главна карактеристика те патријархалне културе: у целом људском и материјалном и духовном животу до погледа на свет и васељену виде се утицаји геофизичких прилика. Даље, природа земљишта, нарочито карсна природа, утиснула је неке заједничке физичке и психичке црте целом становништву динарске планинске зоне, ма колико се разликовали историјски и културни утицаји, под које су потпадали поједини његови делови. Напослетку, ова зона, нарочито северни зелени појас се у свем Југословенству одликује највећом плодношћу становништва. Она је била и сада је семениште и расадник, са кога су се Југословени расељавали и прекрилили остале земље. Северно од динарске планинске зоне настају простране равнице око Драве, Саве, и бачкобанатског Дунава, које су сасвим друкчијих природних прилика. То је јужни део панонског басена до реке Мориша, до суботичке пешчане плоче, до Печујске планине или Мечка, и до реке Муре. Обухвата Банат, Бачку, Барању, Прекомурје, Хрватску од Загреба на И, са Славонијом и Сремом. Панонска равница морфолошки припада панонском басену, али је јужни њен део саобраћајно-географски, економски и етнографски интимно везан са динарским зонама. Као део панонскога басена била је под терцијерним морима и језерима, и дно јој је састављено од морских и језерских слојева, преко којих су нагомилани дебели речни наноси. Први седименти покривају и знатан део динарске брдске зоне, и осим тога се дубоко на југу, у Србији, у Босни, и у Хрватској до изнад Карловца и Огулина, распознају остаци и трагови језерске пластике, пластике панонских језера. Према Панонској равници теку и по њој се често разливају највеће реке динарске планинске зоне, од Мораве до Купе, затим реке динарскога правца као Сава, Драва и бачкобанагски Дунав, и то су прве, истина још слабе географске везе између панонске и динарскопланинске зоне. Поменуте равничарске реке динарскога правца чине да је Панонска равница област знатног речног саобраћаја, преноса и промета, и могла 6и се развити у једну од најзнатнијих у Европи. Пошто су токови ових река управљени према Београду, то се у њему мора извршити концентрација речног саобраћаја, економске и трговинске активности. И по томе је Београд географски одређен да постане економски центар јужнога дела Панонске равнице, нарочито Срема, Баната и Бачке. Иако је Панонска равница област знатних температурних екстрема, с мало атмосферских талога, с јаким ветром, кошавом, и због свега тога у неким партијама готово степских карактера, она је због старих и рецентних наноса великих река и познате банатско-бачке хумусне земље, врло плодна област. То је на првом месту земљорадничка област и житница динарских планина, и са северном Србијом и Босном чини једну привредну целину, у којој је развијено и воћарство, нарочито неговање и прерађивање шљива, даље, гајење свиња у великим размерама и неговање одличнога соја говеда и коња. Јужни део Панонске равнице и динарска планинска зона су дакле једна на другу упућене и разноврсношћу животних услова и производа. А обе су због експорта према Јадранскоме мору чврсто везане са динарско-приморском зоном. Напослетку Панонска равница је етнографски везана за остале две динарске зоне, нарочито за планинску, јер је насељена највише Србо-Хрватима. То је географска и историјска судбина панонскога басена, да су сви његови ивични делови (Панонска равница уз динарску зону, остали уз Трансилванске планине и уз Карпате) насељени народима који су с планина силазили, а само Алфелд, средишни део панонскога басена, представља об-ласт компактнота маџарскога народа. Услед тога панонски басен не само није етничка целина, као што је морфолошка, већ је обласг разноврсног становништва, етнографски једна од најшаренијих области у Европи. Србо-Хрвати Панонске равнице, уколико нису старинци, досељеници су из најчистијих југословенских области, већином из динарске планинске зоне, и то из Србије, Босне и Херцеговине, из Лике, са Косова и из Метохије; знатно 44

је мање досељеника из динарско-приморске зоне, нарочито из Далмације, и они су се насељавали скоро једино у западном делу динарско-панонске равнице, а кадшто прелазили њену северну границу. Има ли каква природна препрека и природна граница која је зауставила српско-хрватске миграционе струје у панонском басену? Као што је познато, на југозападу је Јадранско море ставило границе распрострањењу Југословена, али су они ипак прелазили у Италију, где су се неке њихове оазе још очувале као око Живе Воде (Aqua viva) у покрајини Молисе; затим их има у Фурландији (Friaul). Међутим, распростирући се на север, у панонском басену, Југословени нису наишли ни на какву знатнију природну препреку. Али, југословенска миграциона струја, уливајући се у панонски басен, постепено је, сама од себе, и пред отпором страног становништва, малаксавала, и, наишавши тако ослабљена на мање природне препреке, морала се углавноме зауставити. Те препреке су оне, напред обележене северне границе јужнопанонске равнице: Мориш, Суботичка плоча, Печујска планина, Мура. Само поједини слаби миграциони млазеви прелазили су ту границу, и од њих су српске оазе северно од Мориша све до В. Варадина, даље уз Дунав поред Пеште до Сентандреје и Ђура, напослетку хрватске оазе северно од Драве и Муре кроз комитате и области Зали, Шомођ, Шопрон, Мошоњ (Wieselberg), Вашвар (Eisenburg), Пожун, у доњој Аустрији на југу од Беча и у Моравском пољу, поред реке Литаве и Дије (''водени Хрвати''). Док су се прве југословенске масе, везане за Панонску равницу, и поред свих процеса маџаризације одржале, оне које су прешле ту границу или су ослабиле или су се готово сасвим изгубиле, као Срби у Сентандреји и даље уз Дунав и Хрвати у доњој Аустрији и Моравском пољу. Али не само последњи, сви динарски планинци су омекшали у овим плодним равницама и, нарочито они у варошима, губили су се под утицајем страних култура; нарочито су се маџаризирали. Осим тога је наступило распадање и расточавање њихових патријархалних погледа на свет и живот и њихових патритјархалних врлина и доста су примили од аустромаџарске културе. Динарска приморска зона готово цела карснога типа, има дакле најизразитије динарско обележје, и морфолошки је нераздвојна целина са динарском планинском зоном. Она је једини динарски крај који не припада средњоевропском климском појасу, већ већим делом медитеранском; тиме динарска целина има у себи и област блаже климе, са морским и климским бањама; с том климом су у вези и медитеранске културне биљке, нарочито маслинка и јужна винова лоза. Осим овога долазе и продукти мора, рибе и слабе солнице. Динарско-приморска зона састоји се од два, унеколико различна, дела, од северног или Тршћанско-кварнерског приморја и јужног или Далматинског, од јужног Велебита до Боке и Бара. Прво је крупне обалске артикулације, са пространим и према југу нашироко отвореним заливима, Тршћанским и Кварнером, између којих је полуострво Истра са ситнијом обалском артикулацијом, која је слична далматинској; ситне артикулације има и на обалама Тршћанског и Кварнерског залива, али се губи према крупној артикулацији. Права приморска зона је, осим на Истри, врло уска, и у њеном залеђу се дижу високе голе кречњачке планине и карсне површи, које се беле, лети од голог кречњака и крша, а зими од снега, као карска површ изнад Трста, разуђена површ Горскога котара изнад Ријеке и Велебит. Изузев летњу половину године и кратка времена зимње половине, ово је климски сурова обала, са знатним температурним променама, с честим и јаким ветровима, нарочито с ветром буром или бором. То је упадни, врло хладан ветар, који се с великом брзином сурвава са поменутих планина и површи у Тршћанско-кварнерско приморје; овде је јачи но игде у Јадранском приморју због високих планина, које се из уског приморја врло стрмо и одсецима дижу; постаје када се устали барометарски максимум на високом копну, а барометарски минимум у Јадранском мору и приморју. Онако карактеристичан за ову обалу као мистрал за јужну Француску и њено приморје. И ипак су се због оних климских повољних времена подигла климска места, курорти, нарочито у Кварнеру (Опатија или Абација, Ловрана, Црквеница и друга), дуж овог уског залива, праве јадранске рупе, јер човек с копна воли: море, какво-такво, скоро вечиту игру таласа, боје и одблеске морске воде. Иако и дуж северне обале има приморских облика, који показују да је то потопљена обала, облици копна који су услед спуштања земљишта до испод морског нивоа преобраћени у приморске облике, заливе, луке, острва одвојена од копна, ипак је та појава типска и сасвим очигледна тек дуж далматинске обале. Сви далматински заливи су доње партије долина, затим карсни облици, који су услед спуштања потопљени под море; далматинска острва су копнена узвишења, чија је нижа околина потпала под море. Услед тога су се развиле две нарочито карактеристичне особине далматинске обале. 45

Прва је геометријска природа приморја: сви облици имају линијски динарски правац, један алињман, који, тако типски изражен нема ниједна друга европска обала. Друга је фина обалска артикулација са ситним облицима залива, лука, полуострва, а пред обалом су и штите је многобројна острва. Све фино цизелирано, као руком рађено. Због тих особина је Бока Которска један од најлепших и најинтересантнијих залива на земљи. Уз ове се придружују друге особине, које долазе од јужније климе и јужније положеног и ширег мора. Ваздух је топлији и прозрачнији, и ваздух и море су пунији светлости и боја, са многих тачака се има ничим незаустављен поглед на праву морску пучину; разноврсни голи и често кршни облици имају оштре линије и изгледају као свеже моделисани. По последњим особинама је далматинска обала слична с грчком. Али поред свега горњега, динарска приморска зона има за динарско-планинску зону и Панонску равницу и други, много стварнији значај. Јер и једна и друга представљају залеђе динарскога приморја и Јадранскога мора, и за обе је овде најкраћи и најприроднији излаз на море и за све маритимске везе са суседним и удаљеним државама и народима; везане са динарским приморјем, оне не могу више бити економски затворене и опкољене земље. А динарски заливи, поставши пристаништа целога динарскога залеђа, оживели би новим, бујним животом и далматинско бродарство добило би пун значај. Лепа Далмација је без пространог копненог залеђа само гола, кршна, сува и ветровита приморска земља, која мора остати сиромашна, јер је без праве маритимске улоге, а и њене климске бање су слабије.посећене. Не вреди јој мало залеђе као сада за време аустријске владавине (уз то још комуникацијама слабо везано, а и на њима саобраћај из познатих аустријских разлога отежаван), а насиље је према природи, географско-економско насиље, везивати је са Италијом, као што је било за време млетачке владавине. Само кад цела динарска географска јединица постане политичка целина, онда ће свака од њених зона добити своје праве економске функције, и постати способна за знатан економски и културни развитак. Ово се нарочито почело осећати последњих деценија, од када су се динарске копнене земље привредно оснажиле. Отуда и у копненом залеђу и у Далмацији снажан покрет за уједињењем, који је осим економских оснажен и националним мотивима. Италијани чине мањину и у најповољнијој за њих географској целини, на Истри са Горицом и Трстом, и међу њима је доста италијанизираних Југословена. Међутим, остало Јадранско приморје је чисто југословенско. На њему нема Италијана као нације, већ само појединаца, Италијана као индивидуа, и нема их више но на многим другим обалама јужних делова Балканскога полуострва и Леванта. Покрет у копненом залеђу, нарочито у Србији, за Јадранским морем на првом месту је економски, али има и карактер тежње за духовном самосталношћу. Нарочито новија поколења, млађа Србија, неће више да прима поглавито једне културне утицаје, познате утицаје Средње Европе и неће да само једном, копненом комуникацијом има везу са осталим културним светом, већ жели имати преко слободнога мора непосредне духовне контакте и везе са свима, а нарочито са западним европским народима. И динарска приморска зона насељена је готово већином људима динарске планинске зоне, који су у ранијим временима махом као сточари и пред турским потиском славили и насељавали се. Слазили су с планина у жупно приморје, у коме и преко зиме има паше, онако као што и сада Кучи слазе у Зетску равницу или Малисори у Задрим и Забојану. Са затеченим старинцима су у културном погледу чинили супротност према романском и романизованом становништву далматинских вароши, које их је све звало морлацима и власима; али су се ови насељавали и по варошима, укрштали се са старим варошким становништвом и ово скоро свуда словенизирали. Овде су дакле планински и патријархални Југословени долазили под утицај медитеранске климе, мора, маритимских веза и додира и, природно, под утицај италијанске културе. Интересантно је утврдити положај и пластику моравско-вардарске Србије према поменутим динарским зонама и осталим планинским системама Балканскога полуострва. Кад се погледом на карту дође на тај крај Полуострва, где је Србија, онда најпре пада у очи њен централни положај и дугачка Моравско-вардарска удолина, која везује средњу Европу са Егејским морем; даље, разноврсност планинских и речних праваца, према једноставном правцу планина у динарској системи на западу и у Бугарској на истоку; осим тога су планине у Србији често разноврсније пластике, поглавито зато јер су разноврснијег геолошког састава. Због неколиких планинских и долинских праваца, Србија је пластички растресита земља и зато најотворенија и најпроходљивија на Полуострву, згодна за грађење комуникација у свима 46

правцима; у њој се укрштају или кроз њу пролазе већина главних, и уздужних и попречних путова Полуострва. Динарских праваца и особина је већи део оне моравске Србије која лежи западно од Мораве, затим сва стара Рашка и Црна Гора, са Метохијском котлином. Северни део Србије, до дунавског Ђердапа, представља по пластици део Панонске равнице и, као што је поменуто, Београд је географски и економски центар те равне и брежуљкасте географске целине. Србија, дакле, не припада цела динарској целини; у њој се поред динарске виде и ове географске групе, друкчијег правца и мање или више друкчијег геолошког састава и морфолошких особина: Карпатско-балканска на истоку од Мораве; Родопска у вардарској Србији и око Мораве у северној Србији; Пиндска (или Шарска) на ЈЗ од Косова до Охридског језера. Нестаје дакле динарске једноликости правца и пластике, већ се јављају и сучељавају још три планинске системе, друкчијих праваца, разног геолошког састава и рељефа. Србија представља зглоб балканских и неких ванбалканских планинских система и због тога и зглоб којим се везују западна и источна половина Полуострва. Из те разноврсности састава и пластике потиче разноврсност и плодност културнога слоја земље, разноликост природних услова и природних продуката; а са унутрашњим или тектонским покретима, који су створили орографску разноврсност, у вези је рударско богатство Србије. Србија је географски одређена да спаја западне или динарске земље са источним и јужним или са карпатско--балканским и родопско-пиндским земљама. Те географске особине су знатно утицале на етничку композицију становништва и на новију историјску улогу Србије. Прва слободна Србија формирала се у почетку 19. века на ивици Панонске равнице, захвативши и партије Карпатско-балканске системе: у шумама и луговима Шумадије, у ширем смислу, на северној периферији тадашње Турске а на граници Аустро-Угарске. Већ је у њој поред динарских било и источних и јужних народних елемената. Проширујући се доцније поглавито према југу, она је све више захватала у област јужноморавских и вардарских Срба, и мећу првима је било доста динарских досељеника. Србија и етнографски представља онакав зглоб као и пластички, Али, још пре ослобођења слазили су у област моравске Србије многобројни досељеници нарочито у 18. и у почетку 19. века, највише из динарске планинске зоне, затим с Косова и Метохије и из скопско-дебарске области; први, етнографски најсвежији, снажни и убојни, а други из области најславније српске прошлости и најлепших споменика средњовековне државе. Такви досељеници са осећајним старинцима, питоме патријархалне културе, дали су у. почетку 19. века онај горостасан ратнички напор који је трајао скоро једанаест година и којим је ослобођена Србија. Док се пре ослобођења становништво динарске планинске зоне, а и остало, спуштало у Србију као нижу земљу, сконцентрисавало се у њој са свих страна као у земљи географски отвореној и проходљивој, затим плоднијој, то спуштање и слажење се још у већим размерама наставило после ослобођења Србије. У слободну државу, у којој се могла земља бесплатно заузимати и у којој су земља и имућство равномерно распоређени, нагрнуло је српско становништво, са свих страна, чак и из плодне Панонске равнице; последњих деценија је Србија привукла и многобројну југословенску интелигенцију, нарочито из Аустро-Угарске. По географском положају, по пластици и према својој етничкој композицији Србија је предестинирана да веже или споји западне и источне југословенске земље и племена. Две динарске зоне, које чине једну географску и привредну целину, нису до сада биле везане и уједињене комуникацијама. Управо је за њих карактеристична оскудица комуникација, нарочито железница, које одговарају потребама динарске целине. Са Србијом, на Дрини, пресечене су старе везе из познатих аустроугарских разлога. Уколико има железница, оне су готово искључно ради везе ових области са Пештом и Бечом и ради стратегијских потреба. Услед тога динарска целина нема комуникационе основе за пун и самосталан економски живот, и осим тога се становништво, због оскудице таквих железница, није могло довољно мешати, узајамно познавати и изједначивати. Динарска област мора, противно досадашњем, добити железнице које служе њеним економским потребама, које везују њене две географске и економске зоне, изазивају размену продуката између њих и, не занемарујући праве комуникативне везе с централном Европом, изводе на главна пристаништа Јадранскога и Егејскога мора. Остаје увек од великог светског значаја моравско-вардарска железница. А географској природи и економским потребама динарске целине одговарале би још две групе железница; уздужне, између динарских била, правца СЗ—ЈИ, и попречне, управне на тај правац, поглавито кроз долине река пробојница, према јадранској обали. 47

Од првих су најважније две: једна равничарска на северу и једна планинско-динарска, јужније. Равничарска 6и везивала долину Мораве преко Београда с Јадранским морем (код Ријеке или Трста) и преко Крањске са Италијом и осталом западном Европом. Довољно би можда било само поправити и усавршити досадашњу железничку линију Београд—Ријека. Друга уздужна железница водила 6и из Вардарске долине, од Скопља преко Косовске Митровице, Сарајева и Бањалуке, Загребу и Љубљани. Овим двема железницама би гранична динарска земља Крањска добила своје функције и свој значај. Постала би главна област за копнене везе између Балканскога полуострва и западне Европе; и то би учинило да она, агриколно сиромашна, постане важна индустријска област нарочито за динарску целину. Попречне железнице би имале двоструки значај; везивале би динарске зоне за пристаништа Јадранскога мора, затим би, заједно са уздужним, олакшале унутрашњи пренос и промет, и нарочито би отвориле пунијем економском животу и раду многе сада забачене и скривене области. Главна од попречних железница била би позната дунавско-јадранска, великог интернационалног значаја, која је већим делом у раду и која би у јужном делу водила долином Дрима. Од осталих попречних железница најважније би биле оне које би избијале на Метковић, Боку, Груж и на Спљет, поред загребачко-ријечке. Овим комуникационим везама динарска целина би се ослободила искључне економске везаности, готово економског и културног вазалства према Средњој Европи, и дошла би у слободне економске и културне везе са свима поморским државама. ЗНАЧАЈ ДИНАРСКЕ ЗОНЕ И МИГРАЦИЈА ЗА ЈЕДИНСТВО СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА Као што је поменуто, динарска географска целина је насељена Србима, Хрватима и Словенцима, којих у Србији, Црној Гори и у Аустро-Угарској (без исељеника у Америци и другим земљама) има преко 11 милијуна, од којих су скоро 7 милијуна Срби, око 3 милијуна Хрвати1 и 1,36 милијуна Словенци2. По Ј. Лакатошу, Narodna statistika, Zagreb 1914, свега Хрвата у Хрватској, са Славонијом и Сремом, у Босни и Херцеговини, у Далмацији и на Истри: 2,696.840; остали су растурени по Маџарској. 2 По званичној аустријској статистици, са словеначким поправкама за Трст и околину. 1

Срби и Хрвати говоре једним народним језиком, који изненађује својом једноставношћу, јер су у њему дијалектне разлике тако незнатне да се Хрват од крањске границе и Србин из Скадра могу потпуно споразумети. Говорне разлике су мање но између северних и јужних Италијана, северних и јужних Немаца, северних и јужних Француза. Најчистијим и најзвучнијим српскохрватским језиком говори се у динарској планинској зони, нарочито у Подрињу (са Јадром) и у Херцеговини; тај дијалекат је узет за књижевни језик Србо-Хрвата; он је и сад основа нашег књижевног језика, али је доцније унеколико промењен под утицајем шумадијско-сремскога (екавскога) дијалекта. Словеначки језик је сродан српскохрватскоме. Као језик, најважније народно обележје, тако је истоветно или врло слично и остало што је примитивно, чисто етничко, као обичаји, навике и веровања, којима се изражава народни поглед на свет и живот. Истина, то примитивно--етнографско свежије је и живље код православних Срба него код католичких Хрвата и Словенаца. У областима сва три племена које нису потпале под утицај страних култура, такође је истоветна или врло слична народна орнаментика, махом геометријска шара; нарочито су у дрворезној орнаментици упечаћене исте народне мисли и иста осећања. Напослетку, у све три динарске зоне констатују се као заједничке неке основне физичке, а нарочито психичке особине, по којима се ови Југословени разликују, не само од страних народа, већ и од сродних и суседних Бугара. Док Србина и Хрвата по физичким особинама и по изгледу није могућно разликовати, сваки ће одмах одвојити Бугаре, нарочито њихове веће масе, од маса које припадају западним Југословенима. Бугарин је токмак, што значи кратак, збијен, плећат, широкога монголоидног лица, јако истакнутих јабучица, затим црнкастожућкасте масти и често сјајноцрних бркова и косе. 48

Међутим су западни Југословени виши, витки или дугуљасти, еластичнији, мекших црта лица и отвореније комплексије; накратко, нема монголоиднога (или врло ретко) а место тога пада у очи витка грађа. Даље спољашње разлике које потичу не само из физичке већ и из разне психичке природе више осећамо него што их можемо изразити. Једнака су код западних Југословена и друкчија него код Бугара и општа органска осећања, осећање живота, звук и одјек органскога живота; код Бугара је то грубље. Распознајемо Србина и Хрвата и разликујемо их од Бугарина и по игри црта и бора на лицу, по изразу очију и по оном осећајном и мисленом што лебди и сија у зеницама и што прелети преко лица. Истоветне су или сличне неке од основних психичких особина. Тешко је издвојити оне које су заједничке и које су основне; тим теже што су неке од њих у току дугог и често друкчијег историјског и културног живота различно преиначене; ни основне заједничке особине нису имале прилике да се са истом јачином код сва три племена манифестују; у разна времена и под утицајем разних прилика код једних су се јаче јављале једне а код других друге, кадшто секундарне особине, итд. После пажљивог оцењивања и одмеравања, што је, по себи се разуме, неопходно потребно у овако сложеном питању, где може бити много субјективнога, мени се чини да су ово основне заједничке психичке особине западних Југословена. Осећајност, са осећањем симпатије, и мекога, која често иде до тронутости и ганутости, и способност да се та осећања пренесу и разнесу. Од њих потичу душевност, доброта и искреност, а с њима је у вези јако развијена осећајна правда и правичност. То је она осећајност која је најпотпуније изражена код Руса. Код нас та осећања често постају сувише жива и плаха. Код Бугара је осећајност несумњиво слабије развијена но код Србо-Хрвата. Али је за многе југословенске групе и породице, растурене по динарској целини, карактеристична и ова особина: претерана, затегнута осетљивост на част, понос, образ, углед, која се кадшто измеће у злости, у завист, злобу и злурадост; има је у Југословенској народној маси, али много више у круговима интелигенције. Даље су карактеристични брзина схватања, бистрина, за многе крајеве и ведрина духа и склоност за шалу и хумор. Има оригиналности, али, изгледа, има и духовне површности. Ратничке склоности и ратничке способности, сјајно доказане у Србији и Црној Гори, јако су изражене у планинској, донекле и у приморској зони, нарочито јужно од крањске границе. Даље, склоност мистицизму, јако развијена фантазија и песничка даровитост, и честа појава осећајних и афективних или људи јакога темперамента, виолентних типова. Од горњих заједничких особина код Срба је јаче но код осталих развијено све оно што је осећајно и афективно; затим је нарочито развијена национална историјска свест; у вези је са интензивношћу свега осећајнога и афективнога живота већа смелост Срба, и морална и духовна. Ни код једнога народа на Балкану нема народна маса, најшири слојеви, онакву једну, једноставну, историјом и догађајима потпуно консолидовану националну душу као код Срба. Отуда сви Срби и свуда, ма какви догађаји искрсли, одмах умотре штету или корист од њих за свој народни интерес. Кад су у питању већи национални интереси, сагласност је једнодушна. За њих је цео народ чинио жртве у крви до потпуне малаксалости и исцрпености. Увек их води и носи један висок национални идеал, права народна визија. У великим моментима Срби су кроз своју историју крупно осећали и руководили се оним основним инстинктом. Особито су јаке тежње за народном и државном самосталношћу и самосвојношћу. Све то дакле није школско, књишко, научено, не може се ни вишом културом постићи: за време Карађорђева устанка Срби су што се материјалне културе тиче били једва што измакли од данашњих Арбанаса; али су имали ону јаку и консолидовану народну душу, која их је дизала и уједињавала. То, наш национални морал, потиче од дубоких, старих и готово несвесних навика, склоности, осећања, која скоро аутоматски одређују понашање појединог Србина и српске народне масе. То је специфична енергија Срба. Ако би се хтело са две речи обележити карактер српскога народа, онда би то биле: осећајност и национални понос. Интересантно је испитати узроке услед којих се одржало и развијало етничко јединство Југословена, један језик, исти примитивни народни поглед на свет, скоро исте основне физичке и нарочито психичке особине, од којих су неке код Срба најјаче изражене. Важно је на првом месту то што је југословенска маса, досељена у VI и VII веку у динарске земље (и у област Мораве и Вардара), била углавноме једноставна, са незнатним племенским и дијалектним разликама1. Та првобитна једноставност чини полазну гачку за данашњу једнакост Југословена. 49

Такав је резултат лингвистичких и историјских испитивања, уколико се у томе правцу уопште може доћи до резултата. Видети, нпр„ V. Jagić Ein Kapitel итд. Archiv für slav. Philologie 1

Југословенска једноставна маса населила се у динарској географској целини, највише у динарској планинској зони, која је од Љубљане до Скадра сличних географских особина; ове су вршиле скоро исти утицај на народну масу и створиле сличне прилике живота. За ову зону се везује нарочити динарско-планински психички тип, који се одржао као један и једноставан, поред различних културних и историјских утицаја на поједине делове становништва. Јаче је дакле било дејство геофизичке средине од културних и историјских утицаја. То једнолико формирање народа у динарској планинској зони добија велики значај тиме што она има централни положај и највеће пространство у динарској целини и што је у њој народ највеће плодности и експанзивности. Осим сличних геофизичких прилика, има један ужи или специјалан узрок, који је дејствовао у знатном делу планинске и у приморској зони и утицао на становнике једнолико их формирајући. То су облици и појаве карста, које се као широк појас провлаче од Љубљане до Скадра и приморавају људе на нарочито тешку борбу с природом, са кршем и за воду, од чије оскудице пате усеви, паше, стока и људи. Познати су исти, често оштроумни начини, којима становници карста од Крањске до Црне Горе савлађују карсну природу и удешавају према њој свој живот и занимање. То је на пример између осталога изазвало сличне особине радљивости и упорности у раду, пажљивости и штедљивости у Крањској, у Кварнерском приморју са Горским котаром Хрватске и у ниској Херцеговини. Колико су ове две динарске зоне морале једнолико утицати на становништво, а друкчије но што би на исто становништво утицале друге партије Балканскога полуострва, нпр. северна Бугарска, гола плоча скоро степских карактера, или нпр. вардарске котлине и њихове сасвим друкчије кристаласте планине! Динарска планинска а донекле и приморска зона помогле су дакле да се конзервирају и у истом правцу развијају поменуте примитивне особине Југословена, оне досељене југословенске масе. Али особити значај за изједначавање и етничко јединство Југословена имали су метанастазички покрети народних маса. Тим новим термином обележавам промену области становања народних маса или пресељавање народних маса из области једних геофизичких прилика у области друкчијих геофизичких прилика, па била та пресељавања у мањим масама и спора или у великим масама и брза. Метанастазички покрети су изазвани или природним узроцима или друштвеним и економским или историјским, или комбинацијама тих узрока; а кадшто, у извесним временима, развијала се навика за сељакањем и једни су се на друге угледали. Нигде ти покрети последњих векова нису били тако знатни и нигде услед њих нису тако измешани народи као на Балканском полуострву, нарочито у динарској области. У последњим вековима је српски народ чинио кадшто утисак луталице и потукача. Као што је познато, ти покрети су детаљно проучавани. Пресељавале су се народне масе из једне динарске зоне у другу и из једне области исте динарске зоне у другу област. Тиме су се Југословени измешали и изједначавали и тиме се више но ичим другим одржало и учврстило њихово етничко јединство. При томе је динарска планинска зона играла најважнију улогу. Као што је утврђено, ово је област најчистијег југословенског живота и патријархалне културе, с најмање страних утицаја, легло и резервоар поменутих основних етнографских одлика и најдубљих психичких особина, које су се овде у своме правцу и смислу и према својим циљевима развијале. У динарску планинску зону повукао се знатан део Југословена из Панонске равнице, када су у њу навалили Хуни, Авари, Маџари. Али је много важнији супротан метанастазички покрет, који је нарочито последња четири века полазио из динарске планинске зоне. Она, са пространим површима и са северним зеленим и јужним, голим и кршним појасом изгледа као свод у западном делу Полуострва, и на њему живи народ најчистијих српских особина. С њега су као са етнографског развођа и као са етничких извора вековима текле метанастазичке народне струје на све стране, али најјаче према Шумадији у ширем смислу и према Панонској равници. Динарска планинска зона је тим начином била расадник поменутих свежих народних елемената и дубоких особина, којима су освежаване и дизане народне масе у Панонској равници и у динарској приморској зони, на Косову и Метохији. Али поред овога значаја за конзервирање југословенских етнографских особина метанастазичке струје са динарске планинске зоне имале су и другу врло важну улогу. Као што је речено, с ње су текле најјаче метанастазичке струје за последња четири века, а нарочито у 18. и првих десетина 19. века. Њима су разношене не само првобитне етнографске особине, већ и 50

оне које је народ задобио у току историјског и културног живота, особине преиначене под утицајем историјских догађаја и културних веза, еволуционирана народна свест и историјске традиције. Пошто је динарска планинска зона већим делом насељена Србима и, осим тога, пошто су Срби југословенско племе с најјачом историјском свешћу и најживљим традицијама, то је метанастазичким народним покретима нарочито проширена област српскога народа и нарочито распрострањена и ојачана српска народна свест. Само ради примера и ради боље јасноће поменућу неке од оних миграција које су прелазиле из једне динарске зоне у другу. Српски метанастазички покрети, поплавивши Шумадију и знатан део Босне, нису се зауставили на обалама Саве и Дунава. Истина и раније је у панонским равницама било словенског становништва, још од сеобе народа; и за време Немањића Срби су тамо прелазили. Те сеобе, као силажење са планина у плодне равнице, непрекидно су се до данас наставиле. Али велике сеобе настају од краја XV века услед турског потиска с југа. Оне се настављају и кроз XVI век. Највећа сеоба о којој имамо спомена у писаним изворима и још више у народном памћењу била је 1690. г. под патријархом Арсенијем II, када се, и одмах после тога, преселило у Панонску равницу многобројно српско становништво из области пећке патријаршије, а нарочито из Метохије, с Косова и из Србије; многи крајеви наше земље били су после те сеобе готово опустели, особито источно од Мораве. У исто време са овим сеобама и доцније вршило се исељавање Срба из Босне и Херцеговине у Далмацију (Буковица, Равни Котари, Книнска околина, Дицмо изнад Спљета, делимице и Макарска, где су се скоро сви покатоличили итд.), у Хрватску, нарочито у Славонију, Лику, и Карловачку област до Српских Моравица, до Жумберка, где су поунијаћени, и до Мариндола и Бојаница у Белој Крањској, где су и веру до сада одржали. Осим оних компактних српских насеља. Срби су у оазама допрли до Сентандрије и Ђура на северу од Пеште, до Птуја (Pettau), до Марибора и Словенских Горица у Штајерској и до Љубљане у Крањској, где су покатоличени и претопили се у Словенце или Немце. Пред потиском Срба кретали су се и Хрвати и насељавали по Загорју, северозападно од Загреба, по Крањској и Штајерској, по жупанијама западне Маџарске, нарочито у жупанији Зали и Шомођи, и даље на север све до Пожуна, Беча и Моравског поља (Marchfeld). Изгледа да су се најмање кретали Словенци, који су се у ранијим вековима знатним делом претопили у Италијане, а нарочито у Немце. Услед ових миграција јако су се измешали Срби, Хрвати и Словенци, упознали се ближе и навикли се једни на друге. Срби су као цемент ушли у друга два југословенска племена и утицали на развијање тежња за самосталношћу и самосвојношћу, баш и онда када су под утицајем прилика примали католичку и унијатску веру, и онда можда још јаче. Тим је спремљено земљиште за културно и политичко јединство Јужних Словена, покрет, који је започео у првим деценијама 19. века. Географска динарска целина, нарочито њена пространа планинска зона и народне миграције које су се с ње разилазиле, биле су дакле од одсудног утицаја на конзервирање и развијање етничке целине Југословена, и тај утицај је био толико знатан да се етничко јединство Југословена не само није изгубило пред често супротним историјским и културним догађајима и процесима, већ се од 19. века почело преобраћати у културно и политичко јединство. ПСИХИЧКИ ТИПОВИ, ВАРИЈЕТЕТИ И ГРУПЕ Иако је динарска земља етничка целина, појачана тим што су многобројним народним миграцијама новијих времена разношене и изједначиване народне особине, ипак има у њој већих и мањих народних група, које се разликују по психичким особинама: ове су често различне и у области истог дијалекта. Али међу тим народним групама махом нема квалитативних разлика, тј. нових психичких особина, којих иначе не би било у осталој југословенској маси, већ само квантитативних, тј. једне су психичке особине јаче развијене или преиначене у једној народној групи но у другој, и, кад су једне јаче развијене, то је по правилу на рачун других психичких особина. Према амплитуди или према износу тих психичких разлика покушаћу да утврдим психичке типове, варијетете и групе динарских Југословена. Овај посао нисам назвао покушај по навици, већ пошто сам одмерио и оценио вредност својих резултата. Они нису још довољно сазрели: још треба пречињавати психичке особине које везујем за поједине типове, варијетете и групе; треба више њих сводити на једну или две 51

основне особине; потребно је још размишљати и испитивати узроке, који су изазвали или преиначили неке психичке особине; напослетку, сасвим мало познајем Словенце, чију сам само карсну земљу испитивао. Али, иако још довољно несазрели, резултати до којих сам досадашњим испитивањем дошао мучно да ће ипак бити тако потребни као сада; чак и они који нису тачни или нису довољно прецизни побудиће на размишљање и на процењивање. До њих сам дошао разноврсним начинима испитивања. Чини ми се да сам до већине резултата дошао непосредном методом, проматрањем народа при путовању, и то у насељима и ван њих, свих појава његова живота и његове материјалне културе; посматрањем народне активности, и политичке, нарочито последње 2—3 деценије; посматрањем истакнутијих породица и појединаца, који су родом из разних етничких група. Често сам употребљавао и посредне методе, где се резултати изводе на основу историјског понашања и тековина: нпр. на основу историјског живота и различне историјске активности југословенских племена и њихових појединих области, на основу материјалних и духовних споменика, и на основу новијег живота, рада, тековина и знатних појединаца у областима. Можда сам више но историјску употребио етнографску врсту посредних метода: извођење психичких особина проучавањем народних умотворина, нарочито народних песама, у најмањој мери на основу народног певања и музике; затим проучавањем етнографских приповедача и песника, тј. таквих који су, уз уметничке задатке, умели запазити психичке особине и локалну боју појединих области или етничких група. Ни код нас није без резултата историјска метода. Истина, ми нисмо онако израђен народ као нпр. Французи, Енглези, па и Немци, чије се бар неке психичке особине могу извести на основу историјске улоге, државних и друштвених институција и нарочито на основу културних тековина, у науци, литератури, уметностима; кад се каже карактер францускога, енглескога, па и немачкога народа, већ се знају и јављају се у свести неке представе; углавноме се зна како ти народни духови примају страно и како то позајмљено преиначавају. И ако историјска метода не даје код нас такве резултате, јер још нисмо довољно израђен народ, нарочито се не могу јасно видети наше креативне особине, она ипак даје извесне резултате, јер смо имали знатну историју, идејну историју, која се често везивала за велике мисли и за велике светске догађаје, даље, имали смо и у средњем веку једну културну периоду, ону од 200 година под Немањићима и нешто после њих, са драгоценом старом књижевношћу и са српским задужбинама. Турском инвазијом је прекинут наш културни рад великога смисла, а народ је за турске периоде враћен у патријархално стање и повратио је етнографску свежину, коју је био почео губити. Услед тога народне умотворине најбоље изражавају народни карактер, мисао, свест, тим више што су ухваћене онда, кад нису биле преиначене дахом нове културе. Зато је код нас при испитивању психичких особина међу посредним методама особито важна етнографска метода, Даље, становништво многих планинско-динарских области је просте друштвене структуре; јасне су и готово очигледне еманације карактера и духа, и зато се непосредним проматрањем могу ухватити главне психичке особине његове; као ретко где може се запазити утицај природе на развијање или преиначавање психичких особина. При томе непосредном проматрању је врло корисно употребити методу етнопсихичких профила. Она је слична геолошким и геоморфолошким профилима којима се представљају геолошки састав и облици земљишта. Изабравши карактеристичан правац за психички профил и везујући за тај правац своја проматрања и друга искуства, затим поређајући особине становништва оних области: у које сукцесивно улази, проматрач може изнаћи оно духовно и морално што је специфично за поједине крајеве; док су те разлике једва приметне у двема суседним областима, оне постају уочљивије и јасније што су области више једна од друге удаљене. У динарској географској целини највише откривају они психички профили који су углавноме правца И—3, дакле управно на уздужни правац динарских планина и котлина, профили повучени од Панонске равнице према Јадранскоме мору. На основу искустава и знања, добијених поменутим начинима, излази да су различне и преиначене психичке особине везане за области, које су географски индивидуалисане. То су на првом месту велике географске јединице: планинска, приморска и панонска зона, према којима се може издвојити динарско-планински, динарско-приморски и панонски психички тип. Даље, у динарској планинској зони је по духовним и моралним особинама унеколико различно становништво у северном зеленом појасу од становништва у јужном, голом и кршном појасу, и према томе се у динарско-планинском типу могу издвојити два варијетета. 52

Први ћу назвати психички варијетет панонских планинских страна, а други психички варијетет јадранских планинских страна; поглавито првоме припада и становништво на оним високим разводним површима динарске планинске зоне. Напослетку, на територији једнога психичкога типа или једнога психичкога варијетета има крајева у којима су унеколико различне или преиначене духовне и моралне особине становништва, и такве обласне јединице, у границама једнога типа или варијетета, назваћу психичким групама, оне су веће или мање, и у првом случају су везане за ''земље'', као Шумадију, стару Црну Гору, Далмацију итд., а у другом за жупе, крајеве и племенске области, као за Подриње, Жупу, Гружу, Боку, за област Куча итд. Кад се пређе преко планина или преседлина које их растављају, проматрач осети како је различно формиран народ у тим географским целинама; разлике су све оштрије што је мање добрих комуникација, које везују области, и зато су најпрецизније изражене у динарској планинској зони. У овом раду покушаћемо утврдити психичке особине динарског психичког типа, његова два варијетета и неких група. ДИНАРСКО-ПЛАНИНСКИ ПСИХИЧКИ ТИП Овај тип заузима, као и зона, већу област но друга два психичка типа; осим тога се он због миграција распростро и изван области динарске планинске зоне. Њему припадају и побрђа динарске планинске зоне на десној страни Саве и Дунава, у Србији, а на десној обали Купе у Хрватској; због динарских досељеника осећа се и у неким крајевима јужноморавске Србије. Напослетку овоме типу се мора пре него икојем другом прибројати и Косово и Метохија (у ширем смислу), јер и њихово старо становништво има динарских психичких особина, које су појачане новим динарским досељеницима. Преко две трећине становника динарске планинске зоне припадају српском народу. Његову северну границу чине Купа, Сава и Дунав, дакле велике реке, које су осим тога дуго биле политичка граница између правог Балкана и средње Европе; само источни део босанске равне Посавине и Мачве у Србији, обоје на десној страни Саве, чине унеколико прелаз од динарско-планинскога панонскоме психичком типу. У овој су области типски развијене оне основне, у претходној глави поменуте заједничке особине југословенске, и оне јаче изражене српске особине, и осим тога се за њих везују неке нове или деривати основних психичких особина. Сваки који је доста путовао, или иначе проматрао, осети и распозна планинског динарског човека од панонског и од приморског. Он припада патријархалном културном појасу; у њему је све своје, јаче, дубље народно, неначето; оне основне психичке особине су дакле живо изражене, неотрвене и несаломљене новим културама и страним утицајима. Међутим су и у приморској и панонској зони те основне особине на разне начине преиначене, и уз њих се јављају нове секундарне психичке особине или деривати оних преиначених основних особина; даље се осећају утицаји страних култура и странога духа. Кад се карактерише прави ''неначети'', патријархални динарско-планински тип, то се управо карактерише поглавито српски динарски тип, најсвежији део српскога народа, и најпре ћемо grosso modo поменути оне особине које на њему одмах осећамо. То је онај осећајни и осетљиви, занесени и понесени човек, који највише не само на Балкану полаже на свој образ, част, понос, тражи правду, и ''божју правду'', гуди уз гусле и ајначи се, мушки и јуначан, од одушевљења и елана, који се борио и жртвовао, и појединачно и у масама, за слободу, за правду, да освети Косово, за своју царевину, о којој је стално и у најтежим приликама сањао; често хоће добро и јуначко дело само ради тога ''да се прича и приповиједа''; ''да се прича у потоње вријеме''; има много немирнога и убојитога. Не призиаје да има тешкоћа које он не би могао свладати, иако трајно не ради; у ствари је сав обузет тежњом да отме и извојује своје место у свету и да остави своју пуну меру, и у то је без икаквих облачака од сумње веровао и верује; има један народни инстинкт за животом, чијој снази краја нема. Оно што одређује велике акције динарске народне масе није материјалне врсте, већ моралне и духовне. Дугме, тастер, на који треба притиснути да се изазове највећа сила његове снаге, то је осећајност, понос, образ, национална мисао нарочито, друге велике мисли, које га занесу и понесу. Главни судари, зла и добра у животу појединаца, потичу више од тих особина, мање од себичности и халапљивости за материјалним добитима. Има појединаца који се укруте 53

од сувише развијеног поноса и мушкости. Али се динарске особине могу рашчланити, и то се ниже покушава. У овоме типу се осећа јака веза с природом и с прецима. Ни у једној другој зони нису људи тако блиски природи и срасли с природом као овде. Ово није народ ''сит живота'', већ млад, свеже крви, изоштрених чула за природне појаве; особито су развијени вид, слух, чуло мириса и смисао за оријентисање: нађу се и у ноћи и у великим шумама. Осећају шум и шапат природе, од клопатања извора и шуштања лишћа до подземних звукова и трепета, и то у њима изазива музику од осећања и жеља; ови утицаји се нарочито примећавају на женама. На народно осећање и на народну машту утичу високе и простране планине, са дубодолинама и вододеринама, даље осамљени и кршни кречњачки врхови разних облика, које називају Небеским Сојама, Медведом, Близанцима итд. Од великог су утицаја на народну фантазију карсне реке, којих нестаје у понорима да се после неколико километара опет појаве из пећина, затим суве простране и разгранате пећине, бездане и сурдупине, интермитентни извори, које зову потајницама итд.; за те облике и појаве везани су извесни начини рада и привреде, приче, басне. Јако утичу на динарске људе старе велике шуме и поједина дрвета или група дрвета, која се дижу на брежуљцима, са хумки и међу рушевинама, нарочито групе старих растова; жмарци подилазе и стрепи се од старина и рушевина, од старих градова, кула и цркава. О свим тим природним и историјским предметима има динарски човек поред старих, тајанствених, кадшто мрачних прича, још чешће јасне приче из народне или из обласне прошлости. Оне се дубоко урежу у душу упечатљивијих и даровитијих. Од оних природних и историјских предмета стрепи се или им се динарци поверавају. Они су симбол места и околине и јако формирајући утичу на најтананије црте народне душе. Имају осећања за лепе панораме с појединих врхова, и зато је за такве врхове у динарској планинској зони често име Поглед. Напослетку интимна веза с природом изражава се у многим топлим обичајима велике старине и дубине у навикама, веровањима и врачањима, која се везују за смену годишњих времена, за небеске и климске појаве, за планине и врхове. Такви су топли обичаји о Божићу, о Ускрсу, о Ђурђевдану, о Ивандану и Петровдану; такве су природне и наивне светковине које се везују за планине и врхове, на које једанпут годишње изиђе село или цела област; такви су обичаји додола и прпоруша. Сва природа је жива и дејствује као жива, и мртве ствари и замишљене. Има духова у води, у земљи, у дрвећу. По пространим и недирнутим шумама и планинама су разне виле, које воде интересантан живот и често одређују људску судбину. У облацима су ветрогоње и здухачи. Из језера излазе крилати коњи, водени бикови, љутити змајеви огњевити из којих све ватра сипа. Свуда има злих и добрих духова. Човек је везан и зависан од тих сила у природи, чији су највиши ступањ бог и судбина, који све распоређују и ништа се без њих не може десити. Као с природом и њеним силама, исто је тако интимна и топла веза с крвним и историјским прецима. Нигде толико не знају за своје претке, нигде их толико не воле, не поштују и не мисле о њима као у овој зони. Знају своје претке по неколико колена уназад, негде та филијација иде по 10—12 колена; често имају читуље, у којима су забележена имена и мушких и женских предака, и о слави или крсном имену и задушницама све их помену (''Прекада''). Слава је управо обичај, светковина предака, везан за породице, и с поколењима се кроз векове наставља. Знају живот или главне догађаје из живота својих предака, нарочито знатнијих, и држе стара презимена, па чак и надимке, кроз неколико генерација, кадшто кроз векове. Обузети су бригом о продужењу своје лозе, и да из ње изилазе све добри и бољи људи. Несрећа је бити угасник, без порода. Ова особина добија нарочити значај кад људе динарскопланинске зоне поредимо с Бугарима, који не памте своје претке, знају махом највише до деда (не помињу их свечано на слави, које немају), презивају се по правилу само по оцу. У динарско-планинском типу више је сећања и успомена на све удаљеније претке што је више задруга и братствене и племенске организације или што је мање инокоштине. Даље, одржавају се везе, притиче се у помоћ и воле се и врло удаљени сродници, па и сви братственици и племеници. Али, најјача је љубав сестре према брату, и њу, као сестринску љубав, нежно опевају многе народне песме. Осим према родитељима, то је једина љубав коју динарска жена сме исказати. По неким песмама би се могло помислити да је јача но љубав према мужу. И Црногорци одмекну кад сестра покајница оплакује брата (Сестра Батрићева у Горском вијенцу). Није им, доста крвне љубави већ је проширују и ван породице, као 54

побратимство и посестримство. Људе свога народа (нарочито у Србији) ословљавају са брате, рођаче, стриче, а жене са сестро, снајо, тетка итд. Свака љубав и вољење исказује се дискретно, чедно, и сама љубавна страст женских песама; љубавне песме исказују поглавито љубавну радост и жалост, чежњу, вењење, ''зиму по срцу'', клетву. Дискретност се показује и у опису девојачке лепоте: ''не гледај јој скута и рукава, већ јој гледај хода и погледа''; недра миришу душом девојачком; ''умријех мајко за младом, за њеном рајском љепотом''; ''у Милице дуге трепавице, прекриле јој руменјагодице" итд. Љубав се престаје опевати кад се девојка доведе у кућу. Накратко, страст се ретко где види, већ поглавито осећања. Једино су друкчије босанске севдалијске песме, које су у ствари источњачке или са источњачким примесама. Противно моравско-вардарским Србима, динарски би тешко могли казати: ''убава мома род нема''. Али осим топле и интимне везе са својим породичним прецима, људи динарскопланинскога психичкога типа осећају се дубоко везани и за своје националне претке и сматрају да имају још једну много дужу и славнију лозу, велики низ царева, славних јунака и великих хајдучких патника. Сваки је од тих јунака и патника предак свакога од планинских динараца, и они с дубоком националном и људском осећајношћу учествују у њиховим великим делима и неизмерним, махом хајдучким патњама. У областима племенског живота, поједина племена имају приче, према којима су пореклом од великих јунака наше прошлости, нарочито од косовских јунака. Они о косовским јунацима знају не само какав је који био, које су му мане и врлине, већ осећају ране косовских јунака као да су свеже, и кад покољу Турке рекну да су их минуле ране тога и тога косовског јунака. Сви Црногорци старе Црне Горе сматрају Милоша Обилића као свога духовнога претка, и не само да мисле о њему, и да му се диве, већ га и сањају; кад су чинили јуначка дела, размишљали су и препирали се да ли би Обилић тако урадио и да ли су се приближили Обилићу. У највећим невољама и окршајима подринска песма каже: ''помислите на старе јунаке''. Из горњега већ излази да динарски људи имају много осећајности која је у претходној глави поменута: топло учешће и саучешће у добрим и злим догађајима, у радостима, невољама, страдањима, у моралним мукама не само породица, племена, свога народа (иако то на првом месту и најјаче) већ и страних људи, накратко, дубоко људска и дубоко хумана црта душе. Као да је осећајност интензивнија у злим но у добрим догађајима. Та осећајност много чешће прелази обичне границе него нпр. код Бугара или код Немаца, и изражава се очима пуним сјаја или суза, злих и радосних суза, клицањем или јецањем. Даље је карактеристично да се осећања симпатије брзо распростиру по целом народу. Све то знамо из свакодневног живота и из многобројних догађаја у свима динарским крајевима. Из народних песама је познато да у крајевима ван племенског живота није срамота заплакати ни јунаку, који је отврднуо и окорео у борбама, кад види невоље људске и муке духа. Наступу мекоте подлегне чак и сердар Вукота из Горског вијенца, у старој Црној Гори, где није смело бити мекоте и где се није смела показивати жалост и туга. Анта Богићевић не може од јада да описује Лазаревић Луки муке лозничке посаде, већ најпре заплаче. Иван Кнежевић, кад угледа српско робље из јадранског Добрића, три пут пада па он обамире... низ образе грозне сузе лије. Није потребно ни поменути савременицима колико је осећајности показало динарско југословенство за време ратних догађаја од 1912. до 1914. и колико је суза пуштено од сељака до краља. Показивали су топлог саучешћа и према аустријским рањеницима, а у позније време и према заробљеницима, чак и они које је аустријска војска опљачкала и чије је сроднике побила. Од те питоме осећајности потичу милосрдност, доброта, осећајна правда и готовост на пожртвовање и појединаца и народа. 55

Има их који су од природе душевници и савесници, ако се изразимо језиком Душанова Законика. Има их доста који себе забораве пред туђим невољама. Честе су прилике у којима динарски људи узму крајња решења, извуку крајње конзеквенце, без обзира на корист и на ''практичност'', свесни да им је живот у опасности или да ће им остати: црн и упропашћен; могу из осећајности ''кидисати на себе''. Не ретко су тако мекога срца да су слаби; толико су осећајни или желе бити великодушни да при томе нису правични. Има доста људи који су готово спутани страхом да не учине неправду или нажао другима. То је морал народних песама: за правду, против неправде, који је истина кашто немилосрдан према непријатељима ''вере и слободе''. Траже ''божју правду'', апсолутну правду, и жртвовали су се за то и жртвују се појединци и народне масе. ''Ни по бабу ни по стричевима, већ по правди бога истинога!'' Кад виде неправду, у њима се ''распале пламови'' и тада ''саме би им сузе прокапале''. Своју катастрофу на Косову објашњавали су и тиме што су се ''приволели небескоме царству''. Јако је развијено осећање пристојности, стида и срамоте, и, ако се апстрахује од изузетака, смем без устезања рећи да нисам познао образнијег и пристојнијег сељака од ових динарскопланинског психичког типа. То се показује у многим појавама живота, а за време ових ратова то су многи запазили. Услед тога има бољег понашања, неке сељачке отмености, своје природне отмености: пажње и такта према старијем и млађем, према вишем и нижем, према пријатељу и непријатељу, и насамо и кад се појаве на скупу и на сабору. Особито је развијен женски стид. Последње особине су у вези: са осетљивошћу и с јако развијеним осећањем части и поноса. Уз то долази понесеност и занесеност и тежња за великим делима. Кад се нађе тај ''федер'' код појединаца и на њега притисне, онда се јави велика, често неочекивано знатна енергија. Код неких је то запретано, и треба добро одухнути пухор па да се види жар и жеља за активношћу у њиховој души; сакрију га често и свакодневни живот, рад, зарада, брига. Отуда овде више личности, више индивидуализма но иначе. Осим догађаја нормалнога живота, где се горње особине показују код свих Југословена, код Срба се оне јављају у вези још и са националном свешћу, са оном специфичном енергијом Срба, која је поменута у претходној глави, То је главно поље на коме су се могле до сада показати горње особине код Срба. Као што је познато, у сваком Србину су од рођења усађене две-три као кристал јасне мисли: хоће своју слободу и самосталност, слободу свих својих земаља, оних о којима он по песмама и другим историјским традицијама зна да су биле део његове државе или да у њима живи ''сиротиња раја''. Њих треба ослобођавати крвљу, сталним јунаштвом, напрекидним пожртвовањем. Туђа помоћ и други, млаки, непотпуни и опортунистички начини не доликују народу који има висок национални понос. С благодарношћу се прима услуга и помоћ свете Русије, али није ред да она сама ослобођава српски народ. ''Нада нема право ни у кога, до у бога и у своје руке.'' Ако пред силом мора попуштати, он ће своја најдрагоценија добра уништити, јер му образ не допушта да допадну непријатељу: ''Цар је Мемед Сталаћ освојио, не освоји добра ниједнога.'' Нема савијања, нема попуштања, нема средњег пута: ''у крв ће нам вјере запливати, биће боља која не потоне". Наше је „да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо, 56

дивно име и свету слободу". Поглавито је овај динарско-планински тип формирао горње јасне и одсудне мисли о српском народном идеалу. Осим тога, он је националним идеалом толико поседнут да су му све друге мисли, које су до њега допирале, изгледале мање важне, и он их је потчињавао националном идеалу; такав је случај и са православном вером. Те националне мисли су наследство дуге историјске прошлости, многих генерација, и оне су се као инстинкт фиксирале; због тога сваки Србин и готово у свакој прилици аутоматски зна шта треба радити, и зато ради прецизно и с пуном сагласношћу. И жене раде као и људи, од царице Маре, која, по државној нужди султаница, откупљује српско робље по Балканском полуострву, преко Деспине у Румунији која на све стране помаже Србе и српске задужбине, па до високог типа црногорских жена (о којима се мало зна) и данашњих појава у Србији. Несумњиво је ретких херојских особина или, како су стари писци говорили, мужествен и хероичан. Цео динарски планински тип има ту особину, али је код Срба највишег ступња, због оне високе националне свести и затим због особитог историјског развитка, који се веже за Србију, државу мисије. Динарски Срби су ратнички народ, и ратништво и јунаштво се без прекида практикује неколико векова, нарочито од Косова. Ту су јунаци Црне Горе, хајдуци, ускоци, устанци не само у Србији, већ и у Босни, у Херцеговини, старој Рашкој. Ратовали уз Млетке, уз Аустрију, уз Наполеона, уз Русију. Вршена селекција јуначких типова, нарочито у Црној Гори и Србији. Има континуитета од Милоша Обилића до безбројних, већином безимених јунака од 1912. до 1914. г. У вези с тим било је увек војничких талената, од генијалног Карађорђа до најновијих. Људи динарско-планинског типа су по правилу живљег темперамента. Не могу се сви, као ниједан народ, уврстити у једну од оних класичних група у које су подељени темпераменти. Уосталом различни темпераменти потичу од различне мере у којој су код појединаца или група комбиноване особине осетљивости и активности. И оно што је у том погледу најкарактеристичније за многе крајеве динарске планинске зоне, то је појава врло јаких темперамената, виолентних, силних, огњевитих људи, код којих узрујаност, напони и подвизи могу достићи највишу меру. Махом врло импулзивни који одмах и често без дужег размишљања раде: ''зебу од многог мишљења'', и који кажу ''ко разгађа, у нас не погађа''; и погоде истину и најбољи пут. Правци у којима ће се виолентност изразити зависе од духовних и моралних особина овога темперамента, од ''духа времена'', од настројености средине. Најдаровитији од њих, смели, кадри примити дубоке утиске, могу бити револуционарни и у погледу идеја, али најчешће акцијом помажу друштвеном напретку; могу створити хук и покрете који обухвате народну масу, и такви постају вође народних покрета и револуција. Међу њима има људи највећега пожртвовања, који лако и као несвесно дају свој живот за моралне идеје и племените покрете; утичу заразно на околину, и на људе мање јаког темперамента: силином једне повуку, друге ућуткају. Једни ''праведни као бог'', други могу мрзети усијаном мржњом, јарост може доспети до белог усијања, а ови су главни носиоци и разносачи динарске девизе: света освета. Могу се изметнути и у развратне интережџије, који не презају ни од каквих подвала и смицалица. Али главни правац, у коме се до сада изражавала осећајност и афекти: овога темперамента јесте српска национална идеја, и од њих су постајали хајдуци, ускоци, осветници; и сада, без икаквог околишења, и много њих кадри су дати и дају главу за националну идеју. Од њих се за време турске владавине формирао хајдучки темпераменат, који се навикао на извесне суровости и усвојио као главну линију понашања, да треба без обзира и на све начине уништавати противнике и непријатеље народности и тежњи за народном и државном самосталношћу; тај хајдучки темпераменат још дејствује. Даље, поглавито су ови виолентни ковали оне крилате речи и узвике којима се динарски људи одушеве и занесу. Често сусрећемо ове виолентне типове, које нове прилике и искуство савлађују и умирују. У историјској прошлости су такви били нпр. силна и охола босанска и хумска властела, многе познате хајдучке и ускочке харамбаше, Карађорђе и већина вођа првога и 57

другога устанка, многи од силних јунака и ''непонтаних'' људи (које не можеш савладати и ''премостити'': што науме, учиниће) Црне Горе и други. Проучавајући виолентне типове, нарочито оне од историјске важности, опазио сам на свима, без изузетка, смену јако активних периода са добима потпуне пасивности, у којима су они малаксали, изнемогли, ''без ује''; последње иде дотле да могу пустити да пропадну велике тековине, кад то само од њих или највише од њих зависи; могу дакле онако тврдим сном заспати као Краљевић Марко, и мора се чекати док се не пробуде. Многе појаве у развитку динарске планинске зоне указују на смену активних и готово пасивних периода; после гласне и гласовите периоде, долази друга са зевом или прекидом: начин историјског развијања и напредовања овога становништва ишао је дакле цик-цак линијом. Као да је томе донекле била узрок и енергија виолентних типова, која се на махове развија. Такав начин развитка са зевом губи се са већим искуством и са одмаклим културним развитком, као што се већ показује у Србији у последње време. Као да је са општим живљим темпераментом у вези немање мере у надама, жељама и осећајима и губљење умерености, које се кадшто јавља, у врло повољним или у тешким приликама. И једно и друго има нарочити облик и јавља се ређе у народу, више у интелигенцији. Врло ретко узме облик мегаломаније, ретко је и претеривање, и увеличавање својих успеха. И за време устанка и једанаестогодишњег рата од 1804. до 1815, и за време последњих славних ратова 1912—1915. стално је превлађивала пристојност, мера и она тиха кроткост која све у себи свршава и своју унутрашњост задовољава; само су се изузеци, ретки појединци, могли друкчије понашати. Немање мере у томе се изрази, за време успешне периоде, што многи узму лакоумно и лаковерно мислити као да је све свршено, и узму јако размицати границе својим надама и жељама; и иначе су кадри тада изрећи много лакоумних и управо ђаволастих мнења. Томе је узрок поред живљег темперамента и још недовољно искуство и знање: млад народ, још несазрео. Али, и у тим приликама народне масе избегавају све оно чиме се непријатељ дражи и зачикава, и штавише то се исмевало, нарочито код Турака: затече се (паша Али-паша), зафали се (похвали се) итд. У случају рђавих прилика динарско понашање је скоро карактеристичније и више опште но у првом случају. У почетку злога случаја настаје једно неодређено треперење душе, узјазбе се, затим постају опозиционари и роптачи, и могу при том свашта рећи и учинити; оно неодређено осећање све више прелази у панику, са познатим појавама панике које су код свих народа исте; за динарце је при том готово карактеристично тражење и налажење издајника, не обичних криваца; али стање узјазбености и панике не траје дуго, приберу се и тада ствари окрену набоље или нагоре, према њиховој снази и способностима. Са живљим темпераментом и малим искуством у вези је и то што људи овога психичкога типа често имају сувише поуздања, и због тога се кадшто заплету и изгубе, по правилу немају дакле ни довољно предвиђања. Од велике осетљивости има и више рђавих последица, од којих ћу само још две-три поменути. Ако су осетљивост и понос везани за људе слабије снаге, са слабијом осећајном и афективном народном основом, онда се уз таште, од суве сујете, и уз пргаве, развијају и они са злостима, са злобом, злурадошћу, завишћу итд. Кад достигне највиши ступањ, онда ова осетљивост прелази у затегнуту осетљивост, готово болесну, али је она сасвим ретка у народу, много чешћа у интелигенцији; од ових постају декаденти и скептици свежега и младога народа, чији је скептицизам по правилу знак њихових слабих моћи и слабе воље, бојазни од тешких послова, страх од неприлика и мука, којима се излажу активни људи. Карактеристично је за њих непрекидно бављење о оцењивању вредности себе и других, бављење о себи до бесмислице и вртоглавства, цепкање и расецање својих живаца. Само онда кад себе бар моментано забораве, постају плодни. Несувремен је хајдучки менталитет, који се кадшто готово атавистички појави. Производ је мученичке историје и многих мука духу и телу. Хајдуци су били они што су могли ''на запету пушку ударити'', подносити ''муке свакојаке'', неки од њих ''од глади је црну земљу јео, а од жеђи с листа воду пио''; они су се светили и били при том често сурови. Иако су прве особине, издржљивости, упорства и смелости и сада велике врлине, несувремена је хајдучка оштрина и суровост. 58

Као што су претходне особине основне особине народног карактера, тако су за народну даровитост карактеристични: развијена фантазија и знатна интелигенција. Пре фантазије, али у вези с њоме, ваља поменути склоност динарско-планинскога типа мистичноме, тајанственоме, мистичној логици. Она је у вези са њиховом интензивном осећајношћу и са фантазијом. Тиме они стварају тајанствена факта, појаве и формирају идеале. То раде и у нормалним временима, али нарочито у узрујаним, ратним. О једном путнику, који се бавио у Херцеговини, изнесу глас да само погледа у језеро и оком премери дубину, да једним погледом обухвати сва брда и планине Херцеговине и зна им положај и имена; о једном народном вођи из Ливна причали су ми како је отишао да ради за њих и њихову веру и како им се неким тајанственим начином јавља: не зна се ни одакле, ни преко кога. Гледају у плећку, пазе на небеске појаве, гатају према неначетој води; има људи здухача и стувљивих. Верују да се не може бити велики човек без оних способности које дају само тајанствене силе, виле и добри духови; они су савезници и пријатељи народних јунака. Многи виде сјајнога јунака на беломе коњу, који их предводи и помогне им да победе, па га затим наједанпут нестане. Пред погибијом црногорских потурчењака сањао је озринићки сердар Вукота старога Озру, који је по предању родоначелник племена, и он је љуто опомињао њега и све Озриниће да истребе потурице; тај сан исприча сердар Вукота саплеменицима на јави, развије њихову машту као волшебним ударом и одушеви их на истребљење потурица (Његошев Горски вијенац). Никакав народни вођ не може имати толико власти над њима као онај у чијем понашању и раду има тајанственог или му они то приписују. Своје најдубље народне идеале обавијају као велом, неком сјајном мистиком. Познато је с колико су такве мистике оденули и украсили у причама рођење и живот Краљевића Марка, како му је мистична смрт, управо сан, и како ће, кад се пробуди, то значити васкрснуће велике народне државе. Та се мистична логика нарочито развијала у турско време, када су костогледице и народни пророци имали већи утицај но икад; има тајанствених сила, које су истоветне са великом светском правдом, и оне ће помоћи да српски народ постане слободан и дође опет до старе величине и значаја. За неке цркве, које су на брду и на тешко приступачном положају, причају да су узлетеле из долине на брдо, да их не би Турци порушили. Има примера у историји где је народно понашање одређено мистичном логиком!. Тако нпр. после Милутинове смрти од три претендента победи и заузме престо ослепљени Стефан (Урош III), поглавито услед тога што се по целој земљи разнесе невероватан глас да је он неким чудом наједанпут прогледао (мисли се да је он увек помало видео и да је то крио за живота Милутинова). Или овај случај: 1584. г. нађе кости св. Уроша близу града Петрича, недалеко од Призрена, неки пастир, коме су се људи с почетка као лудаку подсмевали. Ипак неко високо осећање обузе све косовске Србе, обновише манастир и узеше чувати тело свога последњега цара. После су тобожње Урошеве кости ''саме пошле'' у манастир Јазак у Фрушку гору, 1705. г. Особито је карактеристичан пример далматинског пробисвета од братства Рајчевића, Шћепана Малог који се издавао за Петра III, рускога цара, и владао Црном Гором од 1767. до 1773. г. Он је, тајанственим понашањем и гласовима које је сам ширио и који су расли, фрапирао народну машту не само у Црној Гори, но и у околним српским земљама. Руски цар, збачен с престола што се није хтео оженити Латинком, дошао у Црну Гору! Њима који не издају ни најобичније ускоке, дошао тако велики гост! То је неко велико знамење. Тиме је народна машта била зажарена и узму се стварати и проспу се по народу тајанствене приче кроз које се просијава велика народна будућност. Пећки патријарх Бркић сав се преда мистици и маштању о васкрсу српскога царства и о великој мисији рускога цара у Црној Гори. Под утицјем тих мистичних и чудотворних нада престане бесудно доба у Црној Гори, племена се измире и завлада незапамћени ред. У околно турско становништво и у турске валије уђе страх, и то дигне цену Шћепану Малом и још више оснажи Црногорце великом вером у народну будућност. Дигне се знатна турска војска да ухвати Шћепана Малог и саломи Црну Гору; али сложни и одушевљени Црногорци потуку Турке у бици на Царевом Лазу.

59

У ову врсту спада и то што се пред катастрофу 1813. г. по Србији пронео глас да сандук, тј. ћивот светога краља у манастиру Студеници шкрипи, хоће да се сели, знак да ће Србија пропасти. У вези са мистичном логиком је и ова особина: људи овога типа имају нечега девинаторскога; осете велико време, велике тренутке, нарочито за народност, готово их предскажу, и онда се сви његовим захтевима предају; тиме се у њих унесе замах, занијају се и крену, и развију огромну снагу, дају највећу меру. Оваква девинација се осетила у Србији пред Карађорђев устанак ''Земан дошо ваља војевати''; исто је осетила Србија 1912. г., у српско-турском рату. У динарско-планинском типу има несумњиво живе маште, али ја још нисам могао одредити њену амплитуду. Језик ове зоне, складан, звучан, богат речима, пун је слика и метафора; оне су јамачно производ живе маште. То доказују и народне умотворине, нарочито народне песме, које су већином постале у динарској планинској зони: они, које Вук наводи у предговору и од којих је слушао песме, сви су или из те зоне или су се из ње скоро одселили. Ми немамо досад ниједну творевину у којој би се народна душа тако потпуно огледала као у народним песмама. У њима је народ умео да изрази свој поглед на свет и живот, своја осећања и мишљења, а нарочито онај један и једноставни правац осећања и мишљења, националну мисао и национални понос. У њима — особито у песмама о немањићком добу и косовском боју — исказан је народни морал јасним, често класичким изразима. Види се да је народна душа умела да пречисти па затим да као у мрамору уреже моралне истине, до којих је дошла животом и историјом. Те истине су тако афирмативно исказане да о њима не може бити никакве сумње. Из народних песама се виде и остале особине динарскога психичкога типа. Са естетичког гледишта су нарочито хваљени многи почеци народних песама, почеци од полета и од живе маште (Месец кара звијезду Даницу; Шта се бели у гори зеленој; Полетела три врана гаврана; Од како је свијет настануо; Шта процвиље у Бањане горње итд,). Лепих осећања, узвишених мисли и савршене композиције су неке старије, нарочито косовске песме и од новијих оне о првом устанку. Народ који их је спевао има осећања за лепо и има смисла за мање, кадшто и за веће композиције (циклуси о Краљевићу Марку, о косовском боју, о првом устанку, чије су песме скоро органски везане). То што је све те особине успео изразити у песмама несумњив је знак народне даровитости. Можда знак велике даровитости, као што се у време појаве народних песама тврдило (Гете, Грим, Ранке). Динарски свет има смисла за облике, и осим тога се по томе разликују поједини крајеви. Наша стара орнаментика најчешће је геометријска: правим или мало кривим линијама и њиховим компоновањем представе се и биљке и животиње, људско срце и догађаји; има геометријских фигура којима се постиже знатан естетички ефекат. Најлепше су резбарије на преслицама, витловима, .столовачама, на гуслама, на разбојима итд.; та орнаментика у дрвету изгледа и највише народна. Интересантна је и орнаментика на ћилимима, затим на ношњи, нарочито на прсима и рукавима женских кошуља, на чарапама и начини како се преплећу опанци. Али се још не може извести закључак о томе шта је у орнаментици чисто народно и како је народ страно, позајмљено, преиначио, без претходних упоредно-етнографских студија, којих још нема (а у Етнографском музеју је сабран богат материјал). Међутим, поређујући на изложбама, grosso modo, нашу орнаментику са страном, ја сам дошао углавноме до уверења да су многе фигуре наше орнаментике лепе, оригиналне и да народ има укуса, и смисла за облике. Иако још није компаративним студијама одређена вредност наше старе архитектуре, царских и краљевских задужбина, несумњиво, по досадашњим белешкама, да у њима има и архитектонски оригиналнога и лепога. Динарски свет показује у обичном животу доста бистрине или брзог схватања, не ретко и досетљивости и хитрине духа. Иако су неки овда-онда духовно заваљени, нису духовно троми, није им дух замагљен и немају оне неодређености и нејасности која се често види нпр. код Немаца. Даље, несумњиво имају интелектуалне осетљивости, нарочито способности да тачно и истинито осете и погоде, да оцене, да изнађу, имају дакле инвенције. Тешко је одредити колика је амплитуда тога интелектуалног дара, јер народ није израђен. Углавноме се ово може извести: 60

Дар је распоређен готово на целу народну масу, која показује доста духовне живости и правоумности; тупавих готово нема. Али амплитуда дара по правилу није велика. Највећи број тзв. даровитих давао је до сада мале резултате. Махом не разраде послове (не само на делу већ и у мислима) до крајњих конзеквенција. Врло ретко ураде штогод потпуно.Често држе да је исто видети или осетити и извршити. Има дакле доста површних. Код многих људи је даровитост врапчије интензивности. Али амплитуда дара је у вези и са културом: са вишом културом расте издржљивост, све је више савесности и ојачају способности народа који има дара. Изузетно има и велике даровитости. То је на првом месту показао народ као целина тиме што је био кадар да прими и развије дубоки утисак као што је косовски, да га вековима развија и рашчлањава и пречисти у велике народне мисли. Што је као целина имао моралне и интелектуалне смелости и иницијативе. Није се никад мирио са неправедним и неистиним политичким и друштвеним стањима. Тежио стално за новим и бољим. Дизао револуције. Велике народне творевине Јужнога Словенства везане су за динарско-планински тип: црква св. Саве, народне песме, стварање и ширење Србије. Велику даровитост и простране концепције показали су динарски самоуци: Карађорђе, Милош, Вук Караџић, Његош; поред других (Рачки, Копитар, Мажуранић, Миклошић, Прешерн итд.). Колика је та динарска даровитост види се у поређењу са Бугарима, који нису створили ниједну од горњих великих творевина и нису дали онакве даровите личности и самоуке као што су поменути. Динарско-планински тип познате мученичке историје, који се вековима борио за живот и одржање, копао и држао мач, дао је у ствари много и показао знатну даровитост. И по моралним и по интелектуалним особинама он је способан за високу културу. ДВА ВАРИЈЕТЕТА ДИНАРСКО-ПЛАНИНСКОГА ТИПА Као што је поменуто, у динарској планинској зони се разликују два психичка варијетета, северни и јужни, и први се по распрострањењу углавном поклапа са шумским и зеленим појасом планинских страна ове зоне, а јужни заузима њене голе и кршне јадранске стране. Према томе најбоље их је назвати психички варијетет панонских страна и психички варијетет јадранских страна динарске планинске зоне, али ћемо их ради краткоће често звати само северни и јужни варијетет. Првоме припада и појас највиших динарских површи, и на северу допире до Панонске равнице (са прелазним областима: босанском Посавином и Мачвом), док се други простире од високих површи до уске динарско--приморске зоне. Пошто су северне стране динарске планинске зоне много дуже од јужних, то је северни варијетет несразмерно већега пространства но јужни. Граница између њих, унутрашња граница у динарско-планинском психичком типу, иде западном ивицом највиших динарских површи. Ово су најкарактеристичније преседлине и планине те граничне линије: Ветерник у источном делу Црне Горе, који одваја Васојевиће од старе Црне Горе са Кучима, Братоножићима и Пиперима; Планиница на југу од Никшића, која одваја херцеговачка племена од старе Црне Горе; Иван-планина, која раздваја Босну од ниске Херцеговине; преседлина Пролог и планина Динара, које деле западну Босну од далматинске Загоре; напослетку Велебит и крањски Снежњак. Према томе, северном варијетету припадају моравска Србија, нарочито западно од Мораве, са старом Рашком (Новопазарски Санџак), са Косовом и Метохијом, сва Босна и висока Херцеговина (Рудине и Површ) и Хрватска на југу од Купе или Лика у ширем смислу. Јужни варијетет је ограничен на стару Црну Гору, на ниску Херцеговину (Хумину), Боку са Кривошијама, и даље југоисточно од Спича, изузевши врло узан приморски појас с варошима, на далматинско Загорје са ''Морлацима'' како их назива приморско и варошко далматинско становништво; њему припада и узан појас далматинске Загоре — и у овај се варијетет може можда уврстити и виши и од мора удаљенији део Горскога котара у Хрватској, 61

али, не познавајући га детаљно1, уврстио сам га, према мени познатим типовима, у динарско-приморски психички тип. 1

У овим временима, у Нишу, без литературе.

Ова два варијетета су везана за две области, које се геофизички а нарочито климски знатно разликују, за шумски травни и зелени северни појас, са спорадичним карстом и за голи, кршни, потпуно карсни јужни појас; осим тога у првом богатство воде, у другом оскудица и пијаће и текуће воде. Северни појас се одликује описаном, углавноме средњоевропском климом, а у јужном се осећају поменути утицаји медитеранске климе. Различни су дакле природни услови за живот. Даље су различни типови насеља и типови кућа, и то је у вези поред природних утицаја и са културним. У области северног варијетета села су знатним делом у шумама; насељавања последњих векова вршена су у шумама, у крчевинама. Куће су далеко једна од друге и превлађује разбијени тип села; овде је доскора кућа била поглавито дрвена кућа, шиндром, даском или сламом покривена (на северозападу под утицајем алпинске куће), и тек последњих деценија има све више кућа зиданих од ћерпича и цигле и црепом покривених, нарочито у Посављу, Подунављу, и Покупју. Међутим села јужног варијетета су у голом земљишту, по правилу везана за карсне облике (вртаче, увале, карсна поља), ограничене на мали простор, збијенога типа; кућа је камена, махом плочом покривена, често романско-медитеранскога типа; такмиче се ко ће бољу кућу сазидати и често све што имају уложе у зидану кућу. Напослетку су у северном и јужном варијетету унеколико различни и културни и историјски утицаји. Северни тип је углавноме патријархалне културе, а у Србији се на патријархалној основи и под утицајем страних култура ствара нова, умногоме оригинална култура. У јужном типу такође превлађује патријархална култура, али се осећају утицаји романско-медитеранске културе, која скоро превлада у области динарско-приморскога типа. Северном варијетету припада Србија а јужном стара Црна Гора, народне државе на различан начин формиране. Има знатних разлика у друштвеној структури и у занимању између ова два варијетета. Северни варијетет је најбољи представник свих динарских психичких особина, а у јужном варијетету су оне неравномерно развијене: једне појачане до максимума, друге ослабеле или преиначене; осим тога су психичке особине унеколико различне и у појединим етничким групама севернога и јужнога варијетета. Све те прилике и преиначења и велике разлике између северног и јужног варијетета најбоље ће се видети на попречном етнографском профилу од Београда до Боке преко Ветерника, који пролази кроз велику шумадијску етничку групу са више мањих, кроз старовлашку са сеничком, и кроз племе Васојевића или кроз етничку групу брђанских и херцеговачких племена до Ветерника — групе које припадају северном варијетету; од Ветерника профил иде кроз групу староцрногорских и сродних племена, затим кроз бокељску етничку групу, и ове припадају јужном варијетету. При карактерисању ћемо главну пажњу обратити на психичке особине области, занемарујући, овом приликом, психичке разлике, које се запажају између мањих етничких група, везаних за крајеве или жупе. СЕВЕРНИ ПСИХИЧКИ ВАРИЈЕТЕТ На профилу од Београда до Боке наилази се на панонским странама динарске планинске и брдске зоне најпре на велику Шумадијску етничку групу под којом ћемо, из разлога ниже изложених, обухватити народ целе моравске Србије, дакле државну област Србије до 1912. г. На тој великој просторији, од 48 300 км, са преко 3 милијуна становника, има различних етничких група, које су везане за географски индивидуалисане области, жупе и крајеве. Тако подрински крајеви чине у овој великој етничкој целини 62

унеколико засебну етничку групу, с највише чистих динарских особина, и они се основним психичким цртама интимно везују за суседне делове Босне и за Херцеговину; са подринском групом је врло сродна ваљевска етничка група, ипак унеколико преиначених особина, и сама није сасвим једноставна; са ове обе је врло слична Шумадија, у ужем и правом смислу, од Београда до Западне Мораве и од Колубаре до страна које слазе главној Морави, једноставна и компактна целина, ипак не без неких незнатних разлика, на пример између мањих етничких група у Качеру, Гружи, Лепеници, Јасеници, Подунављу, итд.; издвајају се унеколико од претходних трију већих група Жупа, Левач, Темнић и Ресава, међу којима се опет запажају незнатне психичке нијансе; напослетку се разликују тимочки басен и слив Јужне Мораве, и једна и друга велика област с неколико мањих етничких група. Не спада сада у наш задатак да проучавамо те засебне и мале етнопсихичке групе, које се јављају у границама моравске Србије. Овде је потребно, занемарујући обласне и жупске разлике, представити општу карактеристику народа у моравској Србији, који је у главним линијама добио један начин мишљења и осећања, исти дух и смисао; скоро су такви и крајеви око Јужне Мораве и Нишаве, који су тек од 1880. г. састављени са Србијом. Према географској целини ова би се велика етничка група могла најбоље назвати моравском; ја сам претпоставио назив шумадијска етничка група због централнога положаја Шумадије на северу, и због значаја који је Шумадија, са подринским и ваљевским крајевима, имала при формирању ове групе, управо због утицаја на развијање неколико особина, којима је моравска Србија постала grosso modo једна етничка целина. Имамо управо да обележимо карактер и дух народа, који је од почетка 19. века стварао српску државу и стално размицао њене границе, и који није исто ни са народом старе српске државе, јужних центара, нити има једино чисте особине динарскопланинских Срба, већ представља једну нову и снажну етничку комбинацију, која у себи концентрише оба ова утицаја и још неке. Ако 6и се са две-три речи хтела карактерисати ова етничка група, онда 6и се као њене позитивне особине могле означити:    

силна национална свест и осећање националне мисије; снажан и здрав, овда-онда несређен, готово разбарушен демократизам; велика морална и духовна смелост и иницијативна и интелектуална даровитост; способност да формулише и оствари идеје.

Прва Србија, од почетка 19. века, београдски пашалук, формирала се с обе стране главне Мораве и даље на запад до Дрине, поглавито дакле у шумском, зеленом и плодном појасу динарске брдске зоне. Већи део њен чинила је Шумадија, названа по густим луговима и шумама, поглавито растовим, које помињу сви путници што су пролазили кроз београдски пашалук од почетка 16. до краја 18. века; такве шумовитости била је и остала земља. Насеља ретка и готово искључно у крчевинама. Главно занимање екстензивно сточарство, нарочито свињарство (пуштали свиње ''на жир''), мало земљорадње и мало воћарства. Кроз 19. век шуме се стално крчиле, насеља постадоше већа и гушћа, народ прешао од сточарства земљорадњи као главном занимању, затим интензивном неговању воћарства, нарочито шљиве, и модерном виноградарству. Постале поред старих, многе нове варошице и вароши као обласни економски центри. Развиле се комуникације. Постала најгушће насељена и најбогатија земља динарске планинске зоне. Ни у једној земљи Полуострва није било већих геофизичких и социјално--културних промена но у Србији од почетка 19. века до данас. Проширујући се доцније према југу, Србија је заузела сву долину реке Мораве. Постала је важног централног положаја у северном делу Балканскога полуострва. Долином Мораве пролази главна балканска комуникациона артерија. И иначе је Србија проходљива, са свих страна приступачна, отворена земља. Због интереса и тежњи Средње Европе њен значајан географски положај постаје све опаснији; све више добија тип земље која се мора изложити великом ризику, али јој се у повољном случају отвара већа судбина и велика будућност. Окружена љутим и непомирљивим непријатељима, нарочито Аустро-Угарском. Због огворености земље у њу продиру и укрштају се културни и политички утицаји средње и западне 63

Европе, земља разноврсних утицаја. Није могла остати културно конзервативна, као земље забаченог или затвореног географског облика. Али је због суседства и због веза морала примати и сурових утицаја из Турске, нарочито арбанашких. У шумама, које се проређују (мада је и до данас остала после Босне најшумовитија земља Полуострва), повољнога и опаснога географскога положаја, Србија је имала становништао нове композиције. Ретки су били старинци и стари досељеници, унеколико различни по областима, али без племенске организације, са великим задругама, у којима се до највишег степена развила патријархална морална култура која је напред представљена; старинци су били расути по целој земљи. Нарочито од 17. века почињу метанастазички покрети и трају до данас, заустављајући се од ослобођења, од почетка 19. века, једино у Србији. Њено становништво необично брзо расте. Главну масу чине досељеници из зеленог појаса динарске планинске зоне, и они заузимају сву западну Србију до источних страна Шумадије 1, које падају Морави; овде је мало досељеника из голог и кршног појаса динарске планинске зоне и из приморске зоне, и то поглавито из Боке; мало је и Косоваца, најмање јужноморавских и вардарских Срба, с југа. Метанастазичке динарске струје прелазиле су Мораву и разливале се и по источној Србији, нарочито на северу од планине Ртња. Интересантно је као детаљ да су се хајдуци Босне и Херцеговине, када им досади хајдуковање, и пре и после ослобођења Србије, насељавали у Србији. Нама је познато више таквих случајева, а сачувано је и у народним песмама, нпр.: ''Ту хајдуци шићар дијелили, па се браћа дивно послушаше, не врћу се каменој пећини, но дигоше земљи Шумадији, и тамо се јесу населили.'' 1

У осталој Србији је мало више старинаца но западно од Мораве, а највише их је у сливу Јужне Мораве, нарочито источно од ове реке. Већ у долини главне и Јужне Мораве динарских досељеника скоро нестаје, а јавља се становништво најразноврсније композиције. Превлада косовско-жупска струја, са досељеницима од Метохије, Косова, Топлице и Жупе, нарочито око главне Мораве. Ова струја је од значаја и за насељавање источне Србије на север од планине Ртња. Поред ње за долину Мораве и осталу Србију, осим западне, важне су метанастазичке струје моравско-вардарских Срба (у које рачунамо Србе Јужне Мораве, горњовардарску или скопско-дебарску струју, македонске струје које почињу јужно од Велеса), који у мањим групама допиру до Дунава код Смедерева, затим тимочко-браничевска и шопска или торлачка струја. Од мањега су значаја струје које су долазиле из Панонске равнице. Србија је добила ново становништво разноврсног порекла, и готово нема села у коме не би било људи бар из дветри различне области. Динарска метанастазичка струја доносила је готово искључно сточарско становништво, које се у Србији преобратило у земљорадничко; вековима нагомилана латентна енергија скоро беспослених сточара ослобођавала се у Србији и претворила у огромну активну енергију1. Није лако ишло то претварање сточара у земљораднике, нарочито са Црногорцима. Ево једног интересантног примера о насељавању Црногораца у Петрову Селу на Мирочу (крајински округ), по државним актима од 1847. до 1869. године. Види се опште расположење свих попечитељстава, државног савета и књаза да их приме и олакшају им насељавање и живот. Давано сваком по цванцику дневно на издржавање и по дукат од главе на пут од Београда у унутрашњост; даље 1000 гроша за пар волова, 300 гроша за кућу и још нешто за најпотребније алатке. Напослетку се за три године од досељења ослобађају пореза. Уз то су неким од Црногораца дате плодне земље у дунавском Кључу, али их они остављају, јер се не могу навићи на земљорадњу: волови некима полипшу, јер не умеју да их негују, други их продају, па купе козе и овце. Неће у Кључу, траже планинско земљиште, јер су они, веле, сточари. Премештају их (са новим досељеницима) у Петрово Село на Мирочу, нарочито 1854. год. И овде им иде рђаво, јер се уз сточарство треба бавити и земљорадњом, и они и после 15 година, 1869. г., не могу да плате порез, и опрашта им се. ''У лености живе и 1

64

земљорадничке радове не предузимају; отечество наше не може у њима добити земљоделце'', кажу званични извештаји. У акту Окружја крајинског од 1866. г. (где се тражи да се и даље ослободе пореза) каже се: ''Црногорци, који ионако тешко могу да се одвикну својих брђанских погледа на свет и на ствари, лишени куће и кућишта, могу правити разне неприлике власти и народу. Осим тога, с једне стране ратоборни, а нимало газдински дух у коме су ови Црногорци не својом кривицом већ тако рећи судбином народа српског одрасли, а с друге стране дивљина предела у коме данас живе, удаљеност Петрова Села од већих друмова и вароши. .. Напослетку с вишег једног државног гледишта не може бити у општем интересу државном да се ради наплате пореза разоравају читаве општине.''

Даље, ово је било планинско становништво са најјачим тежњама за слободом и самосталношћу. Напослетку, оно је доносило описане динарске психичке особине и оне као кристал јасне националне идеје. Сличне али пригушене особине доносиле су косовско--жупска и моравско-вардарска струја, обе више земљорадничке но сточарске, струје потиштених чивчија, који долазе из области наше најславније историјске прошлости и најзнаменитијих ''српских задужбина'', немањићких цркава, манастира, градова. Нарочито косовско-жупска и горњо-вардарска струја освежиле су успомене о историјској прошлости код свих становника Србије и јако су узбудиле она наследства предака у нама која чине нашу националну душу. Те три главне струје, поред споредних, саставиле су се и измешале у ослобођаваној и ослобођеној Србији, где је сваки досељеник могао слободно земљу заузимати. Настали су узајамни утицаји једних људи на друге и амалгамисања. Упознали су се људи разких особина и сазнали су једни од других о свима српским земљама као да су их све пропутовали. Најбржим и најлакшим начином умножило се њихово знање и искуство. Србија је морала постати зрелија земља но друге, у којима није било овако интензивног досељавања. Настало је спајање особина динарских и моравско-вардарских Срба, и динарске особине су истина превладале, али су утицајем психичких особина моравско-вардарских Срба разноврсно преиначене; као што ће се из даљих излагања видети, та преиначења и други утицаји створили су друкчији психички тип него што је чист динарски, Као што је поменуто, крчиле су се шуме у највећим размерама; тиме и новим обрађеним земљиштем мењала се физиономија земље, унеколико и клима, са размицањем граница мењао се географски положај Србије и постајао све опаснији; унутра ври од досељеника поменутих трију струја, који утичу једни на друге, тару се једни о друге, стапају, амалгамирају — и под тим непрекидним променама целе средине и становништва ствара се српска држава, окружена љутим непријатељима, и хоће да буде нова и друкчија но што су њени суседи, на које се готово једино могла угледати. Требало је за то много снаге и смелости. И народ Карађорђеве Србије показује и једно и друго одмах, у почетку. Раније сам обратио пажњу на изванредну снагу и изванредну националну свест народа те Србије1, која се једина на Балкану сама ослобођава, после борбе од 11 година, уз драгоцене потпоре велике Русије. 1

Културни и геогр. положај Србије. Гласник Срп. геогр. друштва св. 3 и 4. Стр. 2.

То су напори под најтежим приликама, који се збиља смеју обележити речју натчовечански. Устаници, права ''сиротиња раја'', слабо одевени, са рђавим оружјем, готово стално с мало муниције, с трешњевим и другим којекаквим топовима, туку босанске и цариградске војске, једну за другом, ослобођавају не само београдски -пашалук, већ полазе југу, ударају на Ниш, прелазе ''хладну Дрину'' и полазе на запад, газе Тимок и ударају на Видин, улазе у стару Рашку и састају се с Црногорцима. Челична издржљивост! Јунаштво и пожртвовање коме не само на Балкану није било примера! Особито су страховите биле године 1813. и 1814: куга, глад, насиља, отмице, кулуци, претварање у робове и продавање деце, девојака и жена, убијања и набијања Срба на колац, на хиљаде, и опет се још у пролеће 1814. дижу, и Сулејман-паша не сме да изиђе из Београда, ни до Топчидера, ни са 1500 војника, а да га не нападну српске чете, које су ницале као из земље2. 65

2

Мих. Гавриловић, Милош Обреновић I.

И одмах пошто остави оружје, овај народ организује државу не туђом помоћу и као имитацију и копију, већ из себе и на својим народним основама, примајући са стране оно и онолико колико се слаже с његовим народним духом. Уз то се још у почетку јавља готово самоникли Вук Караџић са дубоко народном књижевном и просветном реформом. Народ се везује у још чвршћу целину једном народном просветом и једном народном књигом. У њему све више хватају дубокога корена две идеје: идеја о великој мисији Србије и судбином одређени задатак, опет велики задатак, да руши две несувремене државе: Турску и Аустрију. Оба задатка су у вези са сувременим мислима које светом владају. Идеја о мисији Србије прошири се у југословенску мисију. После познатих мањих ратова долазе ови горостасни ратови, и Србија, најпре у вези с балканским савезницима, затим са Русијом и њеним савезницима, извршује горње мисије. Народ у Србији је задахнут једним вишим, сублимним патриотизмом. Један мали народ, као што је овај у Србији, није се могао више уништити него што се уништио за слободу Југословена, у рату са Аустро-Угарском. Уз то, као и у више случајева наше старе историје, ратови које води народ у Србији везују се за велике моменте европске и светске историје; наша историја добија тиме веће црте, није локална и незнатна. Стални спољни непријатељи, затим многи ратови још су чвршће везали у целину оне различне етничке групе којима је Србија насељена; ништа тако као рат не спаја људе, јер ратна акција је састављена из напора највећег броја народних чланова, који раде у једном правцу и смислу, и сви ради једне идеје. У међувременима између ратова народ у Србији је развијао такође знатну суму енергије, пролазио кроз разноврсне, познате унутрашње кризе, кризе идеја и начела, кризе установа и кроз династичке преврате; и поред свега тога је економски знатно напредовао, и Србија је могла водити и познати економски рат са Аустро-Угарском. Народна интелигенција дала је знатне научне и књижевне резултате. У току последњих сто и нешто више година у Србији се дакле све мењало и врло брзо мењало: и физички изглед земље и начини занимања и географски положај, и непрекидно долазило ново становништво, које се укрштало, стапало, амалгамирало, водило неколико ратова, пролазило кроз унутрашње и државне кризе. Услед тога се мењао менталитет Србије и могу се јасно утврдити периоде у којима се народно осећање и мишљење унеколико разликовало. Мењао се дакле унеколико психички тип народа у Србији услед свих горњих промена, због стечених искустава. Нас се на овом месту не тичу све те флуктуације осећања и мишљења, чији је смисао у главноме овај:   

У народу Србије је све више трезвености и смишљености. Све више се губи демократска неодређеност и разбарушеност. Почињу се развијати организаторске способности.

Поред свих обласних и метанастазичких разлика има неколико заједничких важних особина, којима се одликује душа народа у Србији. Те психичке особине, које су резултат свих горе поменутих процеса и утицаја, карактеристичне су за народну душу моравске Србије, али нарочито за њену шумадијску групу. Сада су дакле у Србији преиначене неке од напред поменутих динарских особина, а неке су услед државне организације усавршене. Најпре, чини ми се, пада у очи као психичка карактеристика Шумадинаца у ширем смислу, нешто крепко, живчано, врло активно, често нервозно-активно, и смело. Осећа се велика живчана и радна енергија. Има горљивости за посао и има доста жураца, живчаних људи који на нос падају од рада и кадри су, изгледа, сваки посао савладати. Чамалица скоро нема, а има појединаца од велике иницијативе. Ово је све још живље у интелигенцији и неким варошким слојевима, и странцу се учини да се овде све гура, хоће напред, са великом упорношћу и жилавошћу. Даље, сви су изгледа прилагодљиви, навикавају се на нове прилике и 66

услове живота, нема укоченог традиционализма у раду и животу. Кад се ближе загледају, нађе се у њима, у већини, много осећајности, питомине и благородности, али се појаве и црте оштрине и суровости. Код Шумадинаца има по правилу много озбиљности и ретко се ''ајначе'' (''ћалапрдају'', зановетају), као што је то често случај код правих динараца. Не расплињују се, не исказују олако своја осећања и не говоре много, нарочито не кад осете да је то некорисно и без резултата; ретко је дакле фразерство, готово сасвим ретко. Штавише народне масе могу ћутећки или с мало речи, стрпљиво и по изгледу немарно, извршити тешка, опасна и благородна дела; нарочито се опажа како могу све више ћутећки трпети. Несумњиво су мање говорљиви (треба разликовати оне што нису пореклом из Србије!) не само од људи Панонске равнице, који су често сувише говорљиви и сувише љубазни, и од слаткоречивих Србо-Хрвата динарско-приморске зоне, већ много мање говоре но и Старовласи и племенски људи, који станују навише од Шумадинаца и који такође често говоре да се говори, кадшто и онда када их не слушате. Многима, нарочито онима расплинуте осећајности, ова шумадијска црта учини се као немар, непажња, нељубазност; међутим је то, као и све горње особине, знак мушкости, чврстине, збијене енергије. Јако пазе на образ, част, понос, и то по правилу са једном нотом озбиљности и достојанствености. То се показује у начину како сусрећу друге људе, како се појављују као кућне и народне старешине, како изиђу на збор и сабор, како примају зле и добре догађаје. Ретка је она претерана и сујетна осетљивост на част и понос, као код већине осталих динарскопланинскога типа, већ, због уздржаног поноса и достојанствености, могу да оћуте и да отрпе мање увреде и неће се загрејати и запалити за сваку ситницу која се поноса тиче. Али, ако се осећају дубље увређени или им је учињена неправда, махом не протестују иза леђа и не оговарају, већ се испрсе и слободно, овда-онда дрско, у очи кресну; вековима сами судили насилнику: самозване судије. Али се кадшто јави доста жестине и наглости, овда-онда осионости, штавише и суровости, као што је горе поменуто; то су трагови старога хајдучкога менталитета. Последње долази и од опште српске и специјалне србијанске историје, која их је често стављала на муке и изазивала белу народну јарост. То се још више развијало због додира и граница с Турцима, Арбанасима и с Бугарима. Напослетку нас није ни унутрашња историја Србије меко и нежно васпитала: Карађорђе је брзо пиштољем пресуђивао; Милош је био немилосрдан не само према противницима већ и према опозиционарима, и једноме од њих је и језик одсекао; у једноме писму јавља Милош своме брату: ''противне партије све сам уничтожио''; и народ није био милосрднији према владаоцима у које је посумњао: опште су познати најновији догађаји. Од тога је нешто остало у души Шумадинаца. Као што због горњих особина Шумадинци изгледају људима из Панонске равнице, нарочито Србима из прека, јако мушки и мало опори и нељубазни, тако се људима из виших партија динарске планинске зоне чине питомо-јуначки и милосрдни; последњи у својим песмама називају Србију племенитом, јуначном, славном и питомом. Многи посрћу, и морално посрну и падну, али, ако им душа није пропала, они се у Србији опет могу дићи. Као год што су кадри срушити човека, исто тако му не сметају, чак помажу му, да се морално дигне. Али несумњиво наступају периоде у којима изгледа као да је шумадијски свет изгубио способност да разликује морално од неморалнога, не показује одвратности према корупцији и непоштеној тековини, бар је не показује велика маса. Та ми појава још није довољно јасна. У становништву Шумадије, а нарочито Подриња и ваљевских крајева, има неке врло старе питомине, коју сви познајемо. Има пристојности и благородности, или у крви или води порекло од старе патријархалне културе, у којој се поштовао старији и паметнији, уважавало поштење, високо ценила женска част, волели као најближи добри суседи и други сељаци, било општег саучешћа према бедницима; међу појединцима, породицама и задругама учвршћивало се пријатељство на појасеве, као дубока благодарност за добра дела која су једни другима чинили. Ја сам познавао неке породице у Јадру код којих је питомина и душевност била онолика као у сличним руским породицама, које описују руски приповедачи. Интересантно је да и оштри планинци, од Брда, од Црне Горе и високе Херцеговине, населивши се у Србији, постају питомији и блажи. Та се питомина, дружевност и ред виде већ у првом устанку, и понешто је од тога сачувано и у народним песмама, као нпр.: ''Ту спртише торбе пртењаче, отворише дрвене чутуре, 67

све два и два сјеше ужинати.'' Или: ''Све с' коњици по два поређаше, а пјешаци по два загрлише.'' Или: ''Извадите дрвене чутуре, напојте се поцерске ракије, зарад срца и зарад слободе.'' Даље, као што је раније поменуто, није срамота јунаку јаукнути и заплакати кад види невоље својих ближњих, ''сиротиње раје''. Не надмећу се увек јунаци који ће први на Турке ударити, већ иде онако како одреди војвода или се они сами споразумеју — и ово је дубоко народно и има у њему доброте и шале — и пуштају напред онога који је сретне руке, као Срдана Илију у боју на Лозници: ''Нека буде свеколика кавга на онога Срдана Илију, и нек буде срећа Срданова.'' У народној маси Србије ова питомина и мекота није мања сада но у ранијим временима. Штавише у ратовима од 1912. до 1918. показало се да је она можда још дубља и развијенија. Шумадинци су се до пре које деценије одликовали веселошћу и песмом. Старији писци и путници често истичу да су се песме хориле по селима кроз која су пролазили. И најозбиљнији послови су зачињавани шалом и хумором. То је познато, а има и утврђених, готово историјских случајева. Кад је ваљевска војска у почетку устанка први пут видела Карађорђа и чула његове речи: ''добро дошли, браћо моја, српски соколови'', ''верујте децо (каже прота Матија) да ту није војник остао који запевао није, а многи је старац радосне сузе проливао што је то дочекао. И преко свега Дубоког (између Обреновца и Београда) рекао би да не само војници певају, но да је и шумар и сваки листак на дрвету људски глас узео и пропевао; и тако с певањем 8. маја у Остружницу на конак дођемо''. Ведрину, веселост, песму, шалу и хумор у кући, при раду, при путовању на коњима и пешке запазио је савесни Ото Пирх, који је 1829. г. путовао по Србији, и коме је то пало у очи као народна особина. У томе је, поред народне особине, било и веселости задовољних људи, који су се ослободили Турака и уживају све последице ослобођења. Јер, ја сам пролазио кроз долину Ибра од Рашке до Митровице и од Пазара преко Рогозне у турско време, 1910. г. с јесени, а затим у лето 1914. године, и нашао сам да се свет у погледу веселости из основа изменио. Место утучености и немара од 1910. године, 1914. г. сам наишао на неко благо и питомо расположење, као код људи који прележе тешку болест, а уз то кадшто на песму, често на веселост и ведрину; даље се јасно види општа тежња за тековином и напретком, радозналост и интересовање, што се такође на овим потиштеним чифчијама није пређе запажало. Све те особине, као изливи и облици веселости, доцније су ослабиле. И сад се сусрећу, и не тако ретко, али ми се чини да сам осетио како су често уздржате, пригушене. У свој јачини се јаве приликом великих народних догађаја, као уз турски рат 1912. г. и као што је био случај уз повољне велике догађаје аустро-српског рата 1914. г. У неколико махова се осетило како цео народ затрепти, пролије сузе од радости и обузме га ведрина и веселост. Интелигенција се тешко одушевљава и врло ретко у правом смислу развесели. Често је истицана трезвеност као карактеристична особина народа у Србији; трезвено гледају на живот и на догађаје, имају развијен смисао за реалност. То би била рационалистичка црта: превлађивање разума над осећањем. И збиља је несумњиво да Шумадинци показују више трезвености и реална смисла но остали Срби и Хрвати динарско-планинске зоне, више но и многи остали Јутословени; ипак остају неки, нарочито Хрвати у Тршћанско-кварнерском приморју, који имају много смисла за трезвеност и реалност. Али те црте шумадијске душе могу се у ствари свести на здрав разум, због кога потиче склоност да се стварно и трезвено гледа на живот и догађаје. Није то још она израђена рационалистичка навика, која се добија 68

дужим искуством и с вишом културом, под слободним приликама живота и развијања. Нама још недостаје дуго културно искуство; због тога код нас још није довољно развијено осећање мере; и зато се шумадијска трезвеност и смисао за реалност пре могу обележити као склоности које потичу из здравог разума, него као израђене рационалистичке особине. У вези с тим је јасно изражена тежња Србијанаца за општим добром, на опште добро управљени смисао, који опет потиче из здравог разума; развио се и као последица слободе и слободне државе; затим због непријатеља којима смо окружени и угрожени, који нас збијају и стално опомињу на опште интересе. Овом народном особином, склоношћу за трезвеност и реалност, може се, уз друге узроке, и то објаснити што ми међу интелигенцијом имамо више, и више правих западњака но у осталој динарској целини, западњака са јако израженом поменутом рационалистичком особином и са развијеним осећањем мере. Особито је развијено и за сву Србију карактеристично осећање за смешно, и махом је у вези са интелигентном и кадшто фином опсервацијом људских радњи; даље је у вези са оштрим проматрањем рада политичких и других група и друштава и са запажањем појава целе једне периоде. Све се то оштро и овда-онда малициозно проматра. Све што се не допада, изобличи се шалом, хумором и нарочито подсмешљивошћу и подругљивошћу. Тешко ономе који има особине што незгодно стрче или ради што из суве сујете, из тежње за обичном коришћу коју другим чим маскира, или као недоук и природно непозван ''попује'' целини! Учиниће га тако смешним да ће се весео смех орити по Србији. Особито се лако учине смешним људи из панонске зоне због неких особина које ћемо доцније представити. Ништа се не прашта, нико се не штеди, никоме се не гледа кроз прсте. Шумадијска средина је најоштрија, најкритичнија и најподругљивија у динарској целини. У њој се сви људи, а нарочито јавни радници, ''пропусте кроз решето'', пречисте и прекале — и мало их после тога пургаторијума остану нетакнути и неначети. Кадшто онима што исмевају није увек до тога да омаловаже личности и исмеју догађаје, не раде то ни ради општега добра, већ из задовољства. Напослетку, овде има више но што се у динарској целини обично срета и таквих, међу интелигенцијом, који немилосрдно се проматрајући, и сами себи се подсмехну и често не крију своје побуде, ни себичне. Нигде у динарској целини мање хипокризије а више цинизма но код ових! Осим природног дара, особина оштрог проматрања људи и њиховог понашања развила се и због поменуте разноврсне композиције становништва у Србији; измешани су људи разних и често стрчећих особина (нпр. Црногорци или Срби из прека), које су морале бити запажене: због тежње за изједначавањем те се особине исмевају; од подругљивости није далеко до цинизма. Код Шумадинаца има здраве равнотеже између личних и себичних тежњи с једне и опште корисних и идеалистичких с друге стране; нису онолико материјалистични и егоистични као нпр. Бугари, али нису ни онолико понесени и занесени, у много прилика и често за ситнице, као неки прави динарци, нпр. Црногорци и Старовласи. Све се више у Шумадији опажа како нису само осећања и занесеност који их поведу и наведу на велика и благородна дела што су изван њих и кадшто супротна или по изгледу супротна њиховим личним интересима, већ траже и разлога и хоће да виде шта је циљ таквој акцији; надалеко не познајем свет који више жели да се обавести и увери него што су разумни србијански сељаци! Услед овога су код њих друкчији облици одушевљавања и очајавања или панике. Не одушеве се онако лако као посавски Хрвати или Срби из прека, нити онако плаховито и убојно као Црногорци, али, једном одушевљени, више издрже и даље терају. То су показали одушевљавајући се и вршећи националну мисију Србије ( и показали, може се без устезања рећи, у највећој мери); даље, у политичком и економном животу. Осим тога, ова етничка група у нормалним временима даје многе појединце, који се без награде или с минималном наградом, мучно живећи, одају до пожртвовања националним, политичким и научним пословима. Исто тако не падају лако у очајање и панику, и ако падну, то не траје дуго; зачудо се брзо освешћују и повраћају, брже но остали динарско-планинског типа. За последњу особину има много примера из новије историје и из новијег политичког живота, од којих ћу један навести. Познати догађаји од 1813. г., најкритичнији у нашој новијој историји, произвели су истина очајање и панику, али су ови кратко време трајали. Одмах после 69

турске инвазије у јесен 1813. г., све од вере и акције скочило је и ради на све стране. Многи се одмах спремају на нов устанак. То смишљају и емигранти, и у Срему у свима правцима помажу оне што су остали у Србији; разговори, преговори, вести, доставе. Већ почетком 1814. г. диже Хаџи Продан познату буну. Пре Милошеве акције скупљају се неки важнији људи у Рудовцима и договарају да устану на Турке. Док се књаз Милош ломио, букне устанак у Јасеници и Гружи. Кад је почет таковски устанак, Ммлош наилази на све стране на чете које га помажу, и сви одмах раде сагласно. Док се ови дижу, други иду за руским царем Александром у Париз, групе српских емиграната облећу око Бечког конгреса. Чим је прешло дакле врло кратко доба првог запрепашћења, појави се дух отпора, солидарности и преданости општим интересима у великим размерама. Због тога се може рећи да готово није било два устанка, Карађорђев и Милошев, већ само кратак прекид у једном једноставном устанку. Нема дуже панике и очајања, који убију духове и сасвим униште тековину. — Треба се сетити и последње кризе у аустросрпском рату: обрт од 20. новембра 1914. г. Из свега претходнога излази да је осећајна и афективна страна код народа у Србији и данас истина јака, али на решења и акције утичу више разлози здравог разума но код осталих динараца. Услед тога је код Шумадинаца такође мање духовнога и моралнога volte-fасе-а (мада их још доста има), наглог прелаза из једног осећања у друго, често у сасвим супротно осећање, као из мржње у љубав. Они, дакле, имају доста карактера, у смислу људске сталности и одређености, може се знати како ће се под даним приликама понашати. Има две особине народа у Србији, које су, због организације, постале вишега ступња но код осталих људи динарскога типа. То су национална свест и демократско осећање. Није потребно нарочито карактерисати националну свест народа у Србији, јер је она онаква као српска национална свест уопште. У Србији су у маломе кондензоване све српске земље, скупљена и сабијена национална снага и динарских и моравско-вардарских Срба. Националне мисли су прешле у осећања и тако постале део народнога карактера. Она консолидована и једноставна национална душа нашла је у слободној српској држави нарочито повољно земљиште и претворила се у организовану националну мисију. Осим тога, јунаштво динарскога типа овде је преобраћено у организован хероизам, чија су славна дела позната из ратова од 1912. до 1914. г. Интересантно је да се национална мисија Србије јави одмах у почетку првог устанка и исказују је народне песме, нарочито она песма јасних мисли: Устанак на дахије. Борба се води ради слободе и ослобођења, свога и осталих српских земаља. Води се свесна борба, са одређеним програмом, пијемонтске тежње и пијемонтске песме. То, у вези са демократским мислима, постала је неукротљива и несавладљива сила. Карактеристично је да су Срби из других области одмах у почетку првог устанка осетили да је шумадијски устанак нешто сасвим друго но дотадашњи устанци по другим крајевима и да ће од Шумадије постати земља српске мисије. То су нарочито осетили најјуначнији међу свима, Црногорци, који су без суревњивости (иначе код њих претерано развијене) одмах разликовали свој задатак од велике мисије, коју предузима ''питома, јуначна и славна'' Србија. Они певају: ''Од како смо царство изгубили, на Косову пољу крвавоме, још не није сунце огријало, а данас је огријало сунце: заратио Петровићу Ђуро, од Србије наше земље славне'' Кад сазнаду да околне потурице спремају војску на Србију, гледају да предусретну и убију нарочито ''силне јунаке'', да олакшају борбу питомој Србији. Мени је познато из путовања да се у народу Црне Горе стално овако мислило о Србији. Осим тога су доцније плодну Србију сматрали као Мисир, а Београд им је био као Париз. То је порасло до највећег степена, кад су у ратовима 1912—1914. г. видели значај организованог и уређеног јунаштва. Важна је особина народа у Србији демократско осећање. Основа је србијанског демократизма, држим, у овоме: Демократска осећања и тежње су природне, јер је народ Србије 70

за време ослобођења био хомогене друштвене структуре, народ земљорадника и сточара, у коме није било не само никаквих друштвених класа, већ није било ни знатних разлика у имућности. Као што Вук и прота Матија кажу, једино је господство било бити кнез, поп или калуђер, а и пандур је имао неко мало одличје. Нарочито су цењени попови и многи су тежили да имају попа у породици. Због тога су се породице презивале Поповићи и онда кад је у њима нестало попова, и зато је презиме Поповић код нас тако јако распрострањено. Кад је у намастиру ком умро старешина, игуман или архимандрит — пише Вук у Рјечнику под ''намастир'' — новога је бирао околни народ, а владика му је само очитао оно што треба по закону. Ни у народним традицијама нису могле наћи ослонца никакве друге тежње осим демократских. Истина, ми имамо дугачку лозу, велики низ славних царева и јунака и великих патника, али то није лична и породична лоза као код племића, није крвна у ужем смислу, већ је то дугачка лоза нас свију, наша национална лоза. Даље, народ је од старе српске државе задржао у успомени поглавито оно што му је као целини давало важности и величало га: ничега класнога. Истина се кадшто и у народу нађу поједине личности или породице у којима има ауторитативнога, кадшто готово круто ауторитативнога, господарске ћуди, и због тога се можда некима учинило да, ми имамо склоности противне демократизму. То су поједини, махом ретки случајеви. Такви појединци и породице су пореклом или од главарских породица из Црне Горе, Брда и високе Херцеговине, где има племенског живота, или од оних старешина у задругама где се старешинство у једној линији дуго задржало и где су се јављали људи виших способности; напослетку, овакви појединци господарске ћуди могу и иначе избити. Али и племенски главари и старешине задруга су у основи изборни. Издвајање, ауторитативно, господарска ћуд је диференцијација која се појединачно јавља и у најдемократскијем друштву. И династије и војводе ослобођене Србије биле су нове, младе, од сељака, и махом изборне или по сагласности с народом постављене. Било је повољно за развијање демократизма што су династије биле народне. Још у првом устанку сазиване су скупштине, на којима се о државним пословима већало, и то је и доцније настављено, док није Уставом организована власт Народне скупштине. Природна демократија се морала формирати, добити садржину и идеје, које одговарају држави и култури, која са свих страна подире. Услед тога су настале познате унутрашње борбе. Јако демократско осећање види се већ у песмама о првом устанку, и, противно, Црној Гори, нису јунаци и кућићи ту ради себе и није песми главно да прослави њихово јунаштво; они су ту ради народа и народне слободе. Песма им не да да се раскомоте, тражи да су једнако на раду и на опрезу, да су ту ради ''сиротиње раје''. Кроз многе песме се види оштра осуда војвода и ''господе,'' који олабаве у дужности, или се предају свађама, заборављајући главни посао. Ни према коме нема народна песма такав респект као према Карађорђу, али кад остави Србију 1813. г., она и с њим раскрсти. Ево неколико примера: ''А стражарче долеће са Дрине (војводама који пију вино); оно њима бога не назива, већ овако њима проговара: Жље га селе три српске војводе . .. ви пијете и попијевате, сиротиња у невољи цвили, на Мачву вам Турци ударише, еле Турци Мачву прегазише . . . Тко је вама коље набавио, тко је вама чоху порезао, тко ли вам је поков'о оружје, разма јадна сиротиња раја, пак с Турцима рају завадисте, и Турцима сада издадосте, што чините? да вас бог убије! 71

што чините, јер се не бијете." Истог смисла је и ово место из друге песме поводом другог догађаја: ''Ви спавате зато и не знате (какве јаде Турци починише), је ли вама од бога грејота, а од људи покор и срамота, ђе је ваша вала и јунаштво, шта чините, јер се не бијете?'' У песми Растанак Карађорђа са Србијом овако се подвикује: ''О курвићу, Ђоко Петровићу, ђе си данас ниђе те не било, ако пијеш у механи вино, вино ти се на ране пролило, ако лежиш у ложници с љубом, удова ти љуба останула, зар не видиш њима не виђео! ђе нам Турци земљу преотеше?'' Овај народ је кадар дакле свакоме узвикнути и подвикнути и пред сваким се испрсити: она морална и духовна смелост преобраћала се и у политичку смелост. Али је она кад-што прелазила у демократску разузданост. Народ који је вековима био без своје државе, морао је сам из себе створити нову, модерну државу и морао се навикавати на државну дисциплину, потребе и захтеве. То није ишло лако и без криза. У народу се јављали покрети, нарочито до половине 19. века, који нису били управљени само против неких нарочитих мера од стране владе и власти већ кадшто против власти и државе као таквих. Карактеристично је да се увек није смело енергично стати насупрот тим неодређеним тежњама, и сам кнез Милош се овдаонда колебао; власт је, изгледа, држала да је довољно ако је колико-толико толерирају (Слободан Јовановић: Уставобранитељи). Даље, у мирним временима се тешко ико пуштао напред, тешко су се признавале и праве заслуге, нарочито у младој, новој интелигенцији и нарочито тешко својима; изгледа лакше Србима који нису из Србије. И ако се коме своме признају заслуге, то је за време, и забораве се ако он попусти или им се тако учини. Тих осећања прелазне демократске периоде све више нестаје. Нису била благородна, али су бар свима доказивала да нема синекура и лаворика и да се тражи трајан рад. И српски радикализам је, држим, бар исто толико етно-психичка појава колико и политичка. Унутрашњи развитак Србије био је кадшто под јаким утицајем осећања и страсти, и тада су превлађивале напред описане злости; у политичком животу, нарочито, превлађивало је оно мескенско, свађаличко и оговарачко стање, које је назвато политичком циганијом. Изгледа да се ова мескенска периода јављала пред добом великих и позитивних покрета, којима се долазило до знатног напретка. После познатих криза, кроз које је Србија пролазила. развио се данашњи, у основи здрав демократизам Србије, чије институције нису још усавршене и организација државних послова често не задовољава, али је сва држава задахнута народним духом и народним тежњама. Последње је најважнија политичка црта Србије, снага Србије, којом се утиче и изван Србије, а не само на аустријске Југословене1. Утицај српскога социјализма и демократизма на Бугаре. Г. Н. Јорга је у једном предавању (које ми није при руци) у Београду 1913. г. поменуо да је један знатнији Румун био у Карађорђевој војсци, у почетку устанка, усвојио српске демократске тежње и почео их распростирати по Румунији. 1

72

Народна даровитост је оне врсте као осталих динарских Срба. Једино ми се чини да у Србији има највише разборитих, увиђавних и широке памети сељака, који о свему разумно суде и дају се обавестити и који имају смисла и природне тежње за редом и уређивањем, за правим редом који није формализам и полицијско туторство. Имају проматрачкога дара и мисле о људима и стварима. Умеју у најтежим тренуцима да нађу шалу и да умање заоштреност. То су сељаци, који после искуства и обавештења мирно поставе праве принципе, као онај Алексе Ненадовића (од 1804. г.): ''Тко је Србин да више Немцу не верује.'' Није било још довољно времена и прилике да у знатнијем броју почну утицати на културно развијање Србије. А ти се махом нису много бавили о нашој љутој политичкој борби. То су већином остали прави сељаци, чије су њиве и ливаде најбоље, куће и зграде чистије и лепше но код осталих; од свију поштовани, они су углед селу и кадшто и даљој околини. Село у коме има више оваквих људи добија значај. Њихова имена се најрадије дају деци. Они и њихове задруге најбоље чувају ону народну питомину о којој је напред било речи. Има других много ређих, који се могу обележити као новим приликама преиначени виолентни типови, великог самопоуздања, високих моралних квалитета, који многе држе у запту својом часношћу, строгошћу и неумитношћу. — Ова два сељачка типа нарочито су згодна за виши духовни и морални развитак и за развијање вишег интелектуалнога поштења. Не треба ценити способности народа у Србији по материјалној варошкој култури. Ми смо доскора били сељачки народ, од сељака, који уме да прави село, солидно шумадијско село, здраво и по правилу лепог положаја, са кућама које су у воћњацима, с много зграда око куће. У имућнијим сеоским кућама живи се боље и уредније но у кућама нижих и средњих класа по варошима. Српских вароши није било, осим пре великих сеоба у Старој Србији: Призрен, Пећ, Ђаковица, Скопље, у којима је преовлађивао српски трговачки и земљораднички сталеж, а тај је, иселивши се у Угарску, однео собом знатну материјалну културу и сталешку организацију. Нису ми при руци подаци, већ само за Ваљево, у коме је за време првог устанка било 24 џамије, 3000 турских и 200 српских кућа. 1

У Србији су вароши биле грчко-цинцарске и турске, с мало Срба1, онако као што су сада у Панонској равници поглавито немачке и немачко-јеврејске. Ако се упореде са правим, нарочито са западноевропским, вароши у Србији и цела материјална култура њихова, јако су заостале: али су сада све чисто српске и у њима има кућа више материјалне културе (бољи домаћини, нарочито у западној Србији, у Шапцу, Лозници, Чачку, Крагујевцу итд.). Постоји дакле несумњива склоност и способност за вишу материјалну културу. Сваком годином и вароши постају културније и напредније. За материјалну културу треба само мира и времена. Свак је достигне и постигне кад се обогати. Штавише најбољи и најплеменитији људи у свету не живе под најбољим материјалним приликама, осим изузетака. Стварајући до сада поглавито лепо село и живећи простим начином живота, народ у Србији није прост. У њему скоро нема онога обичног животног простаклука, на који се иначе тако често наилази код сељака других народа; а несумњиво га је мање него код Бугара и мање него можда игде у динарској целини. Несразмерно је већи напредак учињен у моралној и духовној култури него у материјалној, напредак који не може сваки народ постићи, ни кад се обогати, и зато су оне поузданији знак народних способности но материјална култура. Карактеристична је морална и духовна смелост, такође раније поменута. Оснивање и развитак српске државе управо је низ смелих и револуционарних решења и дела. У вези са самосталном државом, овде се више но игде у динарској целини развија самостална виша духовна култура; ничим непригушена и без многих обзира, коју људи једне народности и нехотично морају имати у страној или несамосталној држави. Нису људском духу постављене границе и обзири. Међутим је у југословенским земљама Аустро-Угарске чешће но у Србији развијен средњи културни тип. Европске институције и култура примају се преиначене према народном духу. 73

У литератури, а нарочито у науци, има новога и самосталнога, кадшто и већих научних концепција. Познати су знатни појединци, великих креација, од Карађорђа, Милоша и Вука до најновијих. Старовлашка или ерска група Од Ужица се наилази на Старовлахе, на југу до планине Златара и реке Лима, местимице пређу и ову реку; у њих ћемо урачунати становништво Равне Сјенице, иако показује извесне психичке нијансе због којих би се могло (при детаљном рашчлањавању) издвојити у засебну групу. Мање је културних утицаја но у Шумадији. Ово је област јаких геофизичких утицаја, патријархалности и претежно сточарског живота. Стари Влах, до Равне Сјенице, представља област високих заравњених планина (Златибора, Муртенице, Златара итд.), са дубоким долинама, један од најзеленијих крајева динарске планинске зоне, под пашама, ливадама, шумама, међу којима има и четинарских омара. Висина, шуме и оштра клима утичу на све правце људског рада и живота; али, на овом месту можемо само ради примера разгледати један од тих утицаја. То је утицај геофизичких прилика на тип расутога села, у коме су куће једна од друге удаљене: овде-онде виде се високо у страни долине осамљене куће у малим лазовима или крчевинама, које су обујмљене густом гором. Куће су дрвене, од брвана, даском или шиндром покривене, ређе под сламом која је лемезима (облицама) притиснута; око куће су дрвенм вајати, млекари, чардачићи и друге зграде. Испод тих дрвених зграда види се у реци воденица која осамљена клапара, а високо изнад кућа, кадшто изван шумске зоне, наилази се на дрвене сточарске зграде, станове, дубироге или савардаке и друге, које су често лубом покривене. Од дрвета су већим делом и земљорадничке и сточарске справе и кућно посуђе. Област поглавито дрвене културе. Карактеристика је дакле старовлашког насеља, усамљеност куће и породице у крчевинама великих шума. Први комшија је по правилу тек иза брда. Свака породица једне или двеју, трију кућа упућена је поглавито на себе саму, и то утаче на јачање индивидуалности, на сепарирање људи, на осећање и мишљење. Зими и при непогодама усамљеност се појачава. Даље, при свакој потреби и при сваком послу изван окућнице морају правити знатне физичке напоре: ићи уз брдо и низ брдо, преко дубоких јаруга и долина, ради воде, ради стоке, ради доношења намирница. Морају се навићи да велике напоре учине у кратком року, после чега настаје одмарање и може прећи у тромост и леност. Главно занимање је сточарство, више са крупном но са ситном стоком. Суше пршуте и друго месо и праве сир, и за извоз. Продају катран и луч, затим каце и чабрице, дрвену грађу. Уз сточарство и обраду дрвета баве се и земљорадњом, и сеју раж, овас, елду, ређе кукуруз и шеницу; шљиве има само у нижим и жупним долинама. Први утисак који на проматрача учине Старовласи ових високих и шумских насеља углавноме је овај: Прљави су и црни од дима у кућама и око катраница. Смеђи и црномањасти, са ситним лицем оштрих црта, које су добили од планинског живота и великих напора; даље су печене коже, с познатим црвенилом људи које шиба ветар и непогода. И мушка и женска ношња је црна, од црне вуне; нарочито су карактеристични мушки пеленгири, кратке а широке чакшире, које се не умећу и не увезују у чарапе. У говору отежу, а спори су у покретима и у раду; и тиме се, поред одела, на први поглед разликују од Шумадинаца и још више од моравско-вардарских Срба, који говоре брзо, кратко и хитрији су у покретима и пословима. Старовласи су они што се дозивају, опет отежући, с брда на брдо, и певају монотоно, једва налик на песму, и при томе често запуше уво. И ако имају оштра чула, Старовласи се, осим свога ускога занимања и круга мисли, одликују спорошћу, кадшто и неспретношћу, коју гледају да прикрију извесним ерским мудролијама, о којима ће доцније бити говора. Имају извесне несталности у карактеру; има их немирних, онога немира који је дошао од сељакања и од ранијег хајдучкога живота. Старовласи су по правилу простих животнмх навика, али боље куће изненаде распоредом, нарочитим собама за обеде, трпезарима или трпезаријама, са вајатима, засебним за 74

сваког ожењеног члана задруге, са укусним старовлашким јелима, која се иначе не праве, са извесном тежњом за лепим, нарочито за геометријском орнаментиком итд.; то су ипак изузеци. Али чим се остави њихов прост материјални живот и загледа у психички, проматрач се изненади њиховој духовној и моралној осетљивости: много којечега лепо осете и имају згодне, овда-онда готово отмене начине да то изразе; имају досетљивости и оригиналности; доста некренуте духовне и моралне енергије. Већина Старовлаха су досељени из даљих југозападних области, поглавито од Сјенице и из области херцеговачких и брдских племена. Иако нема племена, ни племенске организације, имају доста племенских особина и племенских појмова; имају великих задруга и јако разгранатих породица, са 100—150 кућа, које су растурене у различним селима и које се осећају као једно братство. По правилу су велике плодности. Као што многе реке извиру у њиховој области и теку према нижој Србији, тако су се и Старовласи спуштали и плавили ниже и плодније, земљорадничке крајеве Србије. По пореклу и природи становништва интимно је везана са Старим Влахом и Сјеница или Равна Сјеница са Пештери, друкчије пластике и вегетацијских прилика. То су површи, или потпуне заравњености, као што су Сјеничко поље, и Пештер, високе од 1000 м навише. Оне су скоро сасвим голе, без шума, противност шумовитој правој старовлашкој области. Даље су оштре климе, и лети свеже и готово хладне, с најјачим ветровима. Искључно предео паша и ливада, типска сточарска област, нарочито за ситну стоку. Играла је велику улогу при насељавању Србије, нарочито при крају XVIII и од почетка XIX в. То не би могла она сама по себи, већ због тога што је зборна област сточара југозападних динарских планина, који су се овде привремено насељавали и даље кретали према Шумадији. Као што велика језера скупљају воде река и непрекидно отичу, тако се на Равној Сјеници скупљало динарско планинско становништво и даље расељавало према Шумадији. Данашње становништво Равне Сјенице разноврсног је порекла, од Колашина, Куча и осталих црногорских Брда. Али, немајући њихове племенске организације, они имају још јаче задруге и већа братства но и прави Старовлашани; дакле, што се друштвене структуре тиче, чине прелаз етничким групама племенског живота. Али су ипак различни од племенских Брђана. Нарочито изгледа да код њих има више несталности, узнемирености; мање душевне равнотеже. Те су особине код њих јаче развијене но и код Старовлаха, од којих су по правилу неспретнији, и грубљег и примитивнијег начина живота. Са Старовласима улазимо у област најпримитивнијих динарских Срба, који се поред познатих динарских основних особина и нарочито јако развијене националне свести, одликују ерском досетљивошћу и шеретлуком, живим доскочицама и шалом; то су причала и говорници; овде је јако распрострањена самоучка писменосг и тежња за просветом; напослетку, има више но у Шумадији склоности за хајдучким и хајдучког менталитета. Разне су врсте ерске досетљивости и шеретлука: Обична или свакодневна досетљчвост и шеретлук, из прича позната, по којој се Ера протура кроз свет и живот, пренемажући се као убоги ђаво или надмудрујући остале, нарочито Подринце; њима он може и котао с качамаком испред носа однети. ''Кусне из лонца који се прељева.'' У Србији се прочуо ерски или ужички меретлук као нека препреденост више врсте, коју добро представља овај случај. Кад је 1842. г. Миљцо ухватио Мићића у Златибору, везао га и потерао у Ужице, сретне га један сељак из Шљивовице, приђе Миљцу и замоли га опростити се с господарем. Добивши допуст, сељак обисне око везаних Мићићевих ногу, па писне: ''Куд нам одлазиш огрејано сунце наше'' . . . итд. Затим приђе Миљцу, спусти глас, намигне једним оком, и проговори: ''Води крвника преко бијела света'', итд. Сељак, одмичући Златибору, говораше сам у себи: ''Опростио сам се са господарем, а и овога сам окадио, дако ми не учине никаква зла1.'' — Овај случај, који је чест, има две стране. Сељак се својим начином чува од силе и зулума, и то би учиниле не само Ере већ и већина других сељака, не ретко и они што су изнад сељака. За Еру је карактеристично што он то учини у згодној форми, затим речито и досетљивије. 1

Милићевић, Кнежевина Србија с. 637.

75

Има и јуначког шеретлука, који се јуначким песмама исказује. Нема таквих песама у Вуковој збирци, али се у народу чују. Ево једне карактеристичне, коју ми је певао уз гусле г. Јеврем Чакаревић, учитељ. Косово је притисла густа магла. Преко њега језди Бановић Секула. Наједанпут искрсне из магле неки јунак на коњу ђогату, који на три ноге нарамљује, а јунак се готово смрзао и држи умотане руке на прсима. Изгледа малаксао и немоћан. Секула му у пролазу скине златно перо са челенке и оде уз Косово. Незнани јунак пристане за Секулом богорадећи да му врати златно перо. Али се Секула и не обзире, већ измиче, остављајући далеко малаксалога и изломљена коња и јунака. Кад се, како изгледа, незнаном јунаку досадило узалуд молити, он ободе коња, који по три копља у висине скаче, стигне Бановић Секулу, који се уплаши кад виде пред собом онога скрушеног човека као ражљућену јуначину, коме ништа не фали. Ударивши Секулу буздованом, обали га с коња, али га не хтеде посећи, већ га најпре запита за име. Секула му се каже и дода да је сестрић Сибињанин Јанка. Тада му се и незнани јунак каже да је Косовац Јоване и да је пријатељ Сибињанин Јанка, и само зато опрости Секули главу. Песма додаје да се Косовац Јоване чешће тако претвара и наводи дрске и амишне да му какво зло учине, па их после ''сјече по Косову''. — Овде се Старовлах претвара да би показао своју надмоћност и да казни неправедно. Ја се слажем са Милићевићем да су све врсте ерскога шеретлука невиније него што се о њима обично мисли. То је у највише случајева излив живости народног духа, огледање своје претежности, своје бистрине, с туђом тромошћу и тупошћу. Шта је циљ сваком ерском шеретлуку? Ништа друго него надмудрити свога противника. Да ли за какву материјалну корист? Може бити и то, али свакад је већа сласт сам успех надмудрења него материјална добит. Због ове тежње за надмудривањем Старовласи се чешће служе шеретлуком но други сељаци. А пошто то често учине у згодној форми или досетљиво, створи се интересантан пример и постане изрека, која се лако разноси. Са Старим Влахом смо ушли у област где се више говори но у Шумадији, и у којој многи умеју лепо и китњасто причати, зачињавајући приче изрекама, пословицама, шалом и доскочицама, област занимљивих причала. Даље су говорници. У Србији, и далеко изван Србије, ниједан крај не влада говором и најтањим нијансама говора као Старовласи. Али је сада поред простонародних говорника, доста и таквих који у говору намештају. Готово сви умеју себе и друге психички проматрати, а нарочито брзо ухвате слабости и жеље код других. У говору махом праве дугачке уводе, којима наговесте оно што мисле и пипају осећања оних којима говоре. Вештим реченичним обртима, кадшто пословицама и изрекама, избегну говор о ствари о којој им је непријатно говорити, или је само најмање додирну. Нарочито вешто избегну говор о стварима које не знају, затим о људима и људским особинама, кад неће да увреде. Напослетку, вешто се умеју направити да не разумеју ствари које су противне њиховим интересима, и тада су кадри говором увијати и извијати да мнењима даду обрт који је њима повољан. Да нема у овим особинама и у надмудривању нечега романскога? У вези је са живахношћу духа и са надмудривањем то што многи од школованих Старовлаха, ухвативши брзо и лако главну ствар или разлог, махом се тиме задовоље, не улазећи дубље у остале разлоге и у све конзеквенције. Отуда има доста површности и кадшто крезубе памети, која не хвата све и не хвата чврсто. Али се то ретко види, јер унесу у разлагања и уверења јасности, полета и одушевљења, којима на први мах привуку. Са вишом и дуготрајнијом културом те ће мане ослабити. Али најдаровитији од њих имају с бистрином и дубину, с обичном досетљивошћу и велику оштроумност, а уз психичко проматрање и препреденост — дубоко лукавство и мудрост, Најбољи је пример за ово књаз Милош Обреновић, који је по својим, главним психичким особинама најдубљи ерски тип. Даље је карактеристично да је код Старовлаха јако распрострта самоучка писменост и тежња за просветом, којих има и у подринским и ваљевским крајевима. Има села у којима мало које мушко и женско чељаде не зна читати (много зна и писати), а ниједно није ишло у школу. Уче се самоучки и једно од другога, као што се уче плести котарице, шарати преслице итд. 76

Осим тога је овде врло јака тежња за школовањем и просвећивањем. И најобичнији сељаци цене ''учене''. Особито поштују породице које ''дају попове већ 300 година''. Има породица које зову кадивлије, јер су из њих дуго излазили попови и учитељи, и биле су увек имућне и уважене. Напослетку, код Старовлаха има више склоности хај-дучији и више хајдучког менталитета но у осталој Србији. То је тачно и рељефно представио М. Ђ. Милићевић (Писма и Кнежевина Србија). Тип брђанских и херцеговачких племена Од Равне Сјенице на ЈЗ почињу области племенскога живота, и то најпре племена Васојевића са Шекуларом; до њега су даље на СЗ Морача и Ровца, Шаранци и Дробњаци, Пива, Бањани и друга, која чине групу брђанских и херцеговачких племена. Од Шумадије довде јасно се запажа: Како на место инокосних породица и ретких задруга, у Шумадији, долази старовлашка област са честим и великим задругама, без племенске организације али са очуваним братственим и племенским осећањима, која су још јаче развијена у Равној Сјеници; са Васојевићима се улази у област племенске организације, која на нашем попречном профилу траје до Боке. Ова племена, нека старијега порекла, нека можда формирана од 15. века, у турско време, нису постала филијацијом или размножавањем од једнога претка, како су многи старији писци тврдили. Из новијих испитивања излази (нарочито из Ердељановићевих у Насељима српских земаља и из испитивања П. Шобајића) да су они или агломерат од више породица и братстава, или су у једно јако братство ушле многе стране породичне и братствене интрузије. Ти различни састојци стопили су се у једно племе, кадшто уз унутрашње борбе и трвења, и често прилагодили старинцима или најстаријим досељеницима. Махом су се стапали ретки старинци са ускоцима из Рашке око Лима и Увца, из Зете, из Метохије с Косовом и од Хума с Требињем или Херцеговине. Тако су постали и Васојевићи, који су већином из старе Рашке и претопили су у себе старосрпско племе Лужане, знатан део племена Бокумира и многе етароседеоце, које зову Србљацима; међу Шекуларима има и стопљених Дробњака. Јако су се проширили на рачун суседних српских и арбанашких племена. Узрок распрострањењу је велика плодност (изгледа ми да су Васојевићи најплоднији део српскога народа), и због много саплеменика морали су све више заузимати околне паше и ливаде. По психичким особинама су ближи Старовласима и високој Шумадији но староцрногорским племенима. Васојевићи се поносе тиме што мисле да су најчистији Срби, и не само да старинце зову Србљацима (што значи: нису баш онакви Срби као они), већ тако сматрају и многе од околних Срба. Иако, као сви племенски људи, себе прецењују, у њима (као и у Дробњацима и свима брдским и херцеговачким племенима) има доста оних разборитих сељака широке памети као што су шумадијски, који су способни о свему расуђивати, па и само своје племе мирно оцењивати. Племенско уређење, које је уосталом ослабило, не смета им да буду предузимљиви и да се прихватају многих послова. Ретко су где у српском народу тако јаке тежње за слободом личности, за просветом и напретком као код Васојевића. Још троше много енергије и времена на причања и говоре. И код њих се, изгледа, у последње време, раширила из старе Црне Горе особина ласкања и удварања. Док је сточарство још од области Старовлаха постало важно занимање, у Сјеници и овде оно сасвим превлађује и земљорадња се према њему губи: има је поглавито у котлиницама Лимске долине, нарочито у Беранској, и нешто по лимским терасама. У овој сточарској зони жене су више но људи заузете пословима и радом за одржање куће, док су људи често докони. Ово је област у којој се највише одмара тело и дух. Има их који само од милине излазе на планину, не радећи скоро ништа. И остали пробаве скоро пола године на високим пашама изван села, на становима и око станова, у свежем планинском ваздуху; њихов сточарски посао је незнатан и прост. Овакав живот је јако утицао на снажење и нагомилавање физичке енергије; с 77

тим је у вези здравље и плодност ових сточара и сабијена снага која се може генерацијама трошити. Сви имају љубав за планину и летовање на планини и смисао за проматрање природе. Живећи у доколици и на висинама имају преглед над околним областима, познају и врло удаљене планинске врхове, радознали су, знају често доста о удаљеним областима и имају широка, не само национална схватања. Нехотично се развија размишљање и рад фантазије. Има много знакова да су поглавито ови сточари, са околним црногорским и херцеговачким, стварали наше народне умотворине и нарочито епске песме. Уз то се често борили не само с Арбанасима већ и са околним српским племенима за паше и ливаде, и тиме су утврђени код њих присебност и јунаштво. Али, уз сточарски живот се развијају и неке лоше особине, нарочито сточарска спорост, јер су ретки случајеви у којима они морају мало живље радити; са тим иду тромост и леност. Ове особине постају и услед познатог старобалканског, спорог и тромог кириџилука, о коме се бави знатан део ових сточара. Са сточарским животом је у вези и она несталност, често узнемиреност, која је поменута код Старовлаха. ЈУЖНИ ПСИХИЧКИ ВАРИЈЕТЕТ Обележене су његове границе према северном варијетету. На овоме профилу јужни варијетет почиње од Ветерника, развођа између Таре и Мале реке (Морачине притоке), границе између Васојевића и Братоножића, који по основним особинама припадају староцрногорским племенима, племенима катунске, љешанске, ријечке нахије и Црмнице. Етничка група староцрногорских племена Ветерник је на првом месту важна географска и геолошка граница. Док је до Ветерника земљиште састављено од разноврсних стена, најчешће од шкриљаца, а кречњачке масе су истина кадшто већега пространства али ретке, од Ветерника настаје готово искључно кречњачко земљиште, и кречњак бива све дебљи, моћнији, једар, чист кречњак, који допире до одсека изнад Јадранскога мора. Морфолошки настаје дакле од Ветерника љути карст, који се до Ветерника само спорадично и то као питом карст јављао. Нестаје шуме и пространих поља и ливада, а превлађује голо, кршно земљиште, где траве има једино између стена и шкрапа, а ливада само у неким вртачама и увалама. Обрађивати се могу само дна неких од последњих облика и засејана су поглавито кртолом, ређе кукурузом; али ова дна су врло плодна, јер се црвена земља, црвеница, кишама стално спира и подмлађује земљиште; оно је сухозидинама испреграђивано у многе, сасвим мале њиве, које припадају појединим породицама. И сточарство и земљорадничка привреда су дакле незнатни, у маломе. А у средини овога љутога карста отвори се, скоро наједанпут, пред очима проматрача мала али плодна долина Зете и зетска раван од Подгорице до Скадарског блата, која је мамила староцрногорска племена, и зато су због ње, и због рибе у Скадарском блату, вођени безбројни бојеви између Црногораца и Турака. Због оваквих прилика Црногорци су често морали патити од глади, нарочито када их Турци са свих страна притесне и пресеку им везе са Зетом и Скадром, одакле су нешто хране могли набављати. У тим временима је било зима када су племена јела корење од траве, коприву и штир, а правила хлеб од кунова дрвета и од коре огуљена дрвета. Навикли су се и могу глад трпети. Отезали су се од глади, али нису напуштали ову сиромашну земљу, за коју је везана њихова слобода. Даље, од Ветерника на ЈЗ нестаје планине и њене летње свежине, и осећају се утицаји медитеранске климе са летњим жегама и запаром и јаким ветровима, који незаустављени бришу по голом земљишту. Место зеленила све блешти од голог, белог кречњака. Јавља се камена медитеранска кућа и познате црногорске камене куле наместо доветерничких дрвених кућа. Осећају се и слаби утицаји италијанске културе. Такве природе, стара Црна Гора је осим тога велике висине, без путева, неприступачна за веће војне масе; било је само постопица, каменитих путања које иду између високих стена и шкрапа и слазе у вртаче: ако њима идете са каквим Црногорцем, он се може у тренутку да изгуби иза шкрапа, врднувши са постопице, и очима га више видети не можете, осим што га можете дозвати. Карсно земљиште крије човека. Црна Гора је дакле кршна, неприступачна 78

тврђава, у коју је тешко било ући, а због беспућа, особине карста да људе сакрије, и због сиромаштине немогућно се одржати. Љута карсна земља, карсна тврђава, насељена љутим и занесеним народом, одабраним јунацима или ускоцима из старе Рашке на СИ од Ветерника, из Зете, из Херцеговине, из Јадранског приморја. Природа земљишта и ови људи, из главних земаља немањићке државе, начинили су од Црне Горе земљу слободе и осветника. Тиме се објашњава позната историја Црне Горе, после Косова. Тиме се на првом месту објашњава карактер Црногораца; живећи вековима на љутом и оскудном карсту, они су постали физички чврсти, навикнути на невоље, а уз то, под истина слабим утицајима медитеранске климе, више јужњачке природе но Срби на СИ од Ветерника. Можда нема народа са историјом од већег вековног пожртвовања него што је историја Црне Горе. Јамачно нема народа са већим појединачним и четничким јуначким врлинама и са већим јуначким слабостима него што су били Староцрногорци племенско-патријархалнога живота. Једва да где има жена, сељанки из простог народа, које би биле са више врлина и природно отменије него што су Црногорке; у том погледу су веће жене од људи. Напослетку, све од детета, које се тек себи дозвало, до човека и жене који умиру, задахнуто је и прожето народном свешћу и жељама за велику народну будућност; овде се доскора све остало што чини обичан живот сматрало као споредно. Утицај земљишта се види и у детаљима. Јасно је да географски облици утичу не само на формирање већ и на величину племена. Племена старе Црне Горе постала су у морфолошким целинама: у валама или у низовима од вртача и увала, које су се развиле на дну старих скршћених и на тај начин умртвљених долина; а братства њихова су везана за поједине увале или низове вртача; нека врста карсне племенске структуре, племенске структуре прилагођене карсним облицима. Њису се због малих земљишних облика могла развити велика племена, као на пространим Брдима. и у херцеговачком делу Црне Горе. У једној ували или великој вртачи братственичке камене куће су по кршним странама да не би заузимале плодно дно увале; уз куће је бистијерна за скупљање воде, јер извора нема. Нема млина јер нема текуће воде, и неке куће имају жрвње на којима самељу мало брашна. Нема сточарства на велико, већ само мало ситне стоке. Има мало, и то мотичке земљорадње. Као што је поменуто, доскора није било пута, већ се ишло постопицама кроз крш. Није било кола и коња, већ само понеко магаре или мазга, и готово све се преносило на рукама и леђима. Сви знају невољу свакога, јер један другом „гледа у трбух". Као племеници и братственици помажу се узајамно, нарочито помажу самохране и удовице, а госту ће изнети и последње што имају. Али према странцу и иноплеменику су поносни до свискавања. Трпе невољу. У том погледу једва да има чвршћих људи. Природа их је на то васпитала. Али због ситног материјалног живота развиле су се и неке ситничарске особине које се покажу нарочито на одсељеним Црногорцима. Кад их крајња глад отера са огњишта, онда су се одсељавали скоро једино у ''славну и питому Србију''. Разумљиво је што се под овим приликама морала развити пљачкашка привреда, отмица стоке од Турака, па и од суседних племена, с борбом, залажући главу, пљачкашка привреда као јуначко дело, о коме се пева и прича. Тачно је за Црну Гору речено; ''Ако није места за живјење, а оно је места за причање.'' Осим земљишта, на развијање народних особина је било од утицаја племе, јер су ови отмени невољници везани познатом чврстом племенском организацијом, у којој је личност потчињена под круте племенске норме и схватања. Имају израћен и заокругљен патријархални поглед на свет, изведен и формиран у племену, на основу племенских догађаја и живота. Зна се шта треба, а шта не треба чинити, и

79

услед тога има духовне и моралне равнотеже. Отуда мирноћа, пространство, појава незлобивих и топлих душа. Ово се губило само кад настану „бесудна времена", кад ослаби или скоро нестане племенске организације, када нема главара, ојача крвна освета међу члановима племена, сваки ради шта хоће: враћање у неко преплеменско, сасвим примитивно стање. Племеници су међусобно осим обичног живота чврсто везани двема мислима: то су част и слава племена и национална мисао, „вера Обилића". Вером Обилића су испуњени онако као јеврејска племена Старога завета вером у Јехову; главна духовна храна су им традиције о Косову и о Немањићима, које знају и жене и деца. Жена је овде оно што Свето писмо зове човечица: поред женских дужности има дух човека и предузима и људске послове. Да би могло вршити своју задаћу, племе треба да је што многољудније и што јуначније. Отуда стална тежња да се умножи племе: ако је жена нероткиња, могла се променити. Јунаци узимају девојке од јуначких кућа, врши се селекција јунаштва; то је ишло дотле да се доскора Црногорка удавала за Арбанаса, ако је јунак, и обрнуто, не обзирући се на различну веру. Даље, сваки се осећа јачи и поноснији кад има што више и што јуначнијих племеника; ако га неко увреди или му дугује крв, цело племе ће се светити. Поред јунаштва нарочито цене „чојство", благородност. Управо не вреди јунаштво без чојства. Поглавито су такве бирали за главаре. Овако организована племена су кроз векове ово радила: Бранила слободу старе Црне Горе и помагала ослобођење брдских и херцеговачких племена; стално мислила на све „што је наше од старине било". Кадшто су задовољни: „Ми наш дио царства осветисмо, на Косову што је погинуло, да нас нико прекорет не може." У првим временима су их на све то нарочито подстрекавала племена катунске нахије, која су била најенергичнија: „Ми сједимо и пијемо вино, и шетамо по Ријеци равној, ал' не шета нахија катунска." Кадшто коре околне Србе, који „ору турске поткућнице, те агама четвртину дају" и драже их. Љуте се на друге Душанове потомке који не ратују: „А ви други његови потомци, ви тргујте и теците благо." Хоће да нагрде свакога ко помаже Турцима: „То уради енглеска краљица, она ружна морска жабарица." Често ратују само ради ратовања, ради јунаштва; искупе чету па се питају: „куда ћемо с четом обрнути?" 80

Иду у пљачкашке походе на стоку: „те на чете иду Граховљани, робе, пале и сијеку главе, не дају нам овцу заметнути, и у рало вола ухватити, ни дебела коња оседлати, све отеше паре не дадоше"; а највише зборе за јунаштво: „ђе би добар шићар шићарили или добре главе откинули". Сами чобани „не траже ти да овце напасу, но чекају на крајину кавгу, ђе је није и сами је граде". Особито им је задовољство кад потерају доста плена: „стоји вриска коња и волова, стоји блека овце и јагњади, стоји писка робља од Турака". Обрнуто, црногорски овчар каже да му хоће срце да препукне кад му „Турци покољу јагањце", а „овце блеје погледују на ме". Око граница је кадшто тако све поробљено да је тешко наћи село где је нешто стоке остало, и искупљена чета се пита: „Ко би знао село неробљено, неробљено ни скоро паљено, ђе бисмо ми шићар шићарили?" Делећи плен, најпре су издвајали део за самохране и за удовице. Кад отму планину са пашама, онда она постаје заједничка, комун или комуница целога племена. Напослетку дижу чете и бију се због крвне освете. Истина ретко, али се и потурче да би се светили јачем племенику. Напослетку и због отеране невесте се бију два племена. Крваво се било. Сва места око старе Црне Горе представљају непрегледан низ погибија. Нико вековима није имао мира ни у кући, ни на путу, ни на тору у планини. нарочито не овде. Поред земљишта, поред племенске организације, ратова за слободу и пљачкашких похода на духовно формирање народа у Црној Гори јако је утицала династија, која влада око 200 година; она је у себи скупила све најпрегнантније староцрногорске особине, радила у духу народних мисли и дала неколике даровите и мудре владаоце. Док је у Србији ослобођење и стварање државе ишло из народа и општом сарадњом народа и династија, у Црној Гори је тек династија Петровића везала најпре староцрногорска племена у државну целину, затим остала; она се у свашта мешала и на све утицала. Династија је дакле на стварање државе и на формирање народних особина била од већег утицаја но династије у Србији, где је то донекле био случај само за време књаза Милоша. 81

По општем психичком типу стари Црногорци су врло слични племенима северне Арбаније, која су увек сматрали као своје, као „браћу од оца и мајке", и, кад помињу српске земље, они у њих рачунају и „по (половину) Арбаније". После Обилића највише цене Кастриота Ђура. Али то су њихова мнења и спољни знаци. Главна психичка карактеристика Староцрногораца, по којој су слични Арбанасима, јесте јуначка амбиција и висок понос, обоје, ако се тако може рећи, без граница. Кроз цео живот се провлачи као доминантна црта, основна мисао живота, циљ живота: јунаштво и јуначки догађаји, којима је свака радња задахнута. Како се дете отресе колевке, почне „трчати за славом и споменом". Жели да се ороди са јуначком породицом, па ма то било „и преко девете одиве". Према јуначкој амбицији све остало је у животу споредно. Људи су управо онако лакоми на јунаштво као среброљупци на новац. На част и понос су тако осетљиви да су због малих увреда главе падале. Не треба ни ради чега живот ономе човеку који остане без образа, јер то значи остати без главне особине чојства: „Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе до вијека"; „чест јуначка жеже прса храбра". Све се жртвује пред јунаштвом, поносом и чојством. Они не само лако умиру, већ се смрти „смију и ругају". Њихове су жене задављивале своју децу да не би плакањем одале војску и изложиле је срамној погибији. Нико није жалостан, и кад му најближи јуначки погине. Жене и мајке честитају својима ране и воле кад они с чашћу погину, но да су са најмање повређеним образом остали у животу. Част и образ су изнад свега, мајка и племе ће се таквим покојником поносити, песме ће га опевати. Даље се особине јунаштва, поноса и чојства не могу развити него што су се развиле код Староцрногораца и Малисора. То иде, истина ретко, до кичељивости, тј. има сујетних, љутих и „тијесних", које мале увреде изгоне из коже, људи сувише „вруће крви", којима „крв брзо јурне у главу", и одмах прелазе у акцију, која се крвљу завршава. Импулзивни до максимума, али ипак само због образа и чојства. Често код људи преовлађује озбиљност до укрућености, и она је била сметња да се развију шала и хумор. И најобичније људске шале је мало у Црној Гори, и има је поглавито код Пјешиваца и Цуца, које због тога готово љутито назову „спрдачинама". О ономе што је у животу интимно, не говори се, осим ако им се у сну омакне. И снови и гатања се иначе тичу само јуначке будућности. Сва им је забава била неколико народних обичаја, нарочито о Божићу, Малом божићу и о слави. Са јунаштвом и поносом су у вези самопоуздање, коме доскора није било граница, затим осећање свете освете. Збиља су мислили „Бог нас знаде и ми себе знамо, више нама не треба познанства"; „што је било што ће бити, Црногорац побједити". Свете се својим крвницима и крвницима племена и немају мира и покоја док не изврше ту најсветију дужност: „да га могу добро осветити, к'о да би га из гроба подига"; „благо мене јутрос и до вјека, кад ја виђох за живота свога, ђе осветих мојега Батрића, 82

то изгусти а душу испусти". Други свети завет је косовска освета, због које су зубима клали, главе одсецали, правили хекатомбе од лешева, и никад се нису задовољили. У вези је са племенским животом и јуначким поносом култ предака. Знају своје претке и њихове особине често за 300 година уназад. Али исто тако знају све важније људе српске историје од Немањића преко Косова, хајдука и ускока до најновијих шумадијских и својих јунака; мисле о њима и воле их. Према јунаштву и чојству богатство су у ранијим временима скоро презирали, и никакав се Црногорац није могао само богатством истаћи. Арбанаси немају свега напред поменутога уколико се везује за историјску прошлост, осим Скендербега и осим неких српских историјских традиција. Али остале психичке особине Староцрногораца, нарочито јунаштво и чојство, исте су такве и код северних Арбанаса. Зато су их Црногорци доскора више ценили но Србе са оне стране Ветерника и Планинице, изузевши Шумадију, коју су од Карађорђева устанка не само високо ценили но и волели. Чак су и Херцеговце сматрали за „меке". Последњим редовима су фиксиране раније староцрногорске особине углавноме до 1880. г., али се оне још могу јасно запазити. Те године је Црна Гора изишла на Јадранско море, са Баром и Улцињем, и добила плоднији крај око Подгорице, дакле боље услове за живот; после балканских ратова од 1912. задобила је плодну Метохију и део Санџака. Нарочито од 1880. г. почеле су улазити у народну свест и друге мисли осим горњих. Култура и демократске идеје су са свих страна промицале, особито из Србије и преко многобројних Црногораца, који иду у Америку на зараду. Због тога је Црна Гора последњих деценија у прелазном стадијуму. Настала је борба између староцрногорских патријархално-племенских погледа и нових, а са тим преиначавање староцрногорске душе и формирање нове. Неке старе врлине јављају се сада као сметње напретку. Зато греше они који, проматрајући ово прелазно стање, држе да су били нетачни старији писци, „који су много хвалили Црногорце"; не, они су били занети оним њиховим горњим, великим особинама, из којих ће се, и после преиначења, јамачно развити нове знатне особине. Земљи осветника, чије су способности вековима биле једино у том правцу упућене, ваља олакшати прелаз у нови културни живот. Почела је дисоцијација племена. Постепено нестаје колективне племенске душе и слабе све врлине које се за њу везују. Појединци се издвајају и не признају обавезе које потичу из племенског осећања. Сви увиђају како сада нису довољне ратне врлине и појединачно јунаштво, када нису организовани. Наместо државе која је била савез племена, скуп племена, ствара се нова, уређена област на демократској основи, налик на Србију. Као успомена и рудименат старог племенског и јуначког времена остаће овде-онде сачувана пребогата мушка црногорска ношња. С њоме ће се упоредо доста изгубити од достојанственог држања и од оне јуначке староцрногорске позе. После сјајне вековне јуначке улоге, Црна Гора улази дакле у нову културну периоду. Карсна староцрногорска тврђава била је чувар српскога слободнога живота и земља косовских осветника. Та је њена улога завршена. Црна Гора је ушла у велику народну целину и има да ради на својим културним задацима. Земља српске мисије морала је бити не периферијског већ централног положаја, затим плодна и богатија земља, уређена држава, у којој су војска и јуначке способности могле бити организоване. Таква је држава Србија. После балканских ратова то су увидели Црногорци. Бокељска група Име далматинске Загоре може се проширити на цео голи и кршни појас јужних или јадранских страна динарске планинске зоне. Она се простире од Скадарског блата према СЗ-у, као појас, све до Велебита, и представља најкршнију земљу не само Балканскога полуострва него и Европе. У тако проширену Загору спада осим Црне Горе и Бока. Она је великим делом, као и Црна Гора, љути карст, који се одсецима и стрмим странама спушта у Јадранско море. Навише од тих одсека је брдска и планинска Бока, а испод одсека је 83

уска приморска зона, право приморје, под пуним утицајем медитеранске климе, у коме, поред лозе и маслинке, успевају и лимуни, наранџе, палме, датуле итд.; то приморје увршћујемо у динарско-приморску зону. У загорском појасу се разликују северна и јужна Бока. Прва је на северу од Которскога залива, са Кривошијама и Суторином, а јужно од овога залива настаје с Грбљем јужна Бока и пружа се преко Паштровића до Спича. Северна Бока је виша, и, осим доње Суторине, под карсним. вртачама и увалама, међу којима је највећа Дврсно у Кривошијама, чинећи прелаз од увале карсном пољу. Међутим је јужна Бока нижа и осим карсних облика има у њој вала динарскога правца; питомија је дакле од северне. Изнад обеју се дижу кршевити одсеци и планине старе Црне Горе, преко којих води један друм од Котора на Цетиње, а остало су постопице и кириџијске стазе. Нема правога копненога залеђа, које би за Боку било везано и на њу упућено, осим неких делова старе Црне Горе; не дакле цела, јер су јужни делови Црне Горе, нарочито у новије време, упућени на Бар и Скадар. Међутим је карсна Бока врло сиромашна, и не може од својих производа живети; у северној Боки је главно занимање сточарство, поред нешто маслинке у нижим партијама, а јужна Бока живи више од уља, мање од сточарства. Немајући веза са даљим залеђем и будући производима сиромашна, Бока је целим животом упућена на море. Највећи је приход имала од бродарства, од преношења робе преко мора. Још и у првим десетинама 19. века имали су Бокељи око 250 бродова, којима су ишли по целом свету. Осим ових и многи други Бокељи су као мрнари имали знатних зарада. Кад је с увођењем парних лађа пропало бокељско мрнарство, настао је тежак живот, јер је Бока морала живети гогово једино од својих скучених средстава. Осим гога, одајући се мрнарству, Бокељи су запустили маслињаке, који су закржљавели, а виногради су заражени пероноспором и филоксером. Напустили су били донекле и зидарски занат: Бока је у ранијим временима давала чувене мајсторе, који су зидали Немањићима многе задужбине, тако и по Млецима, затим су градили куће, цркве, мостове по Херцеговини, Црној Гори и другим земљама; сада су се томе занату опет почели враћати. Остало им је као сталан приход рибарство, од којега поред приморја живи и знатан део јужне Боке. Становништво се морало исељавати или ићи на рад у прекоморске земље, нарочито у Америке, одакле се неки враћају после дужег низа година, а други стално остају. Зато је број становништва у Боки остао скоро исти од половине 19. века до данас: 33 000—34 000 душа. Бока је чисто српска област и њено је становништво по Сави Накићеновићу (Насеља срп. земаља књ. IX) састављено од 836 српских братстава. Од ових су 137 старинци зетскога типа, већином католици (мада међу бокељским католицима, који чине нешто преко четвртине становништва, има и покатоличених Црногораца). Остало су досељеници, и то 325 братстава из старе Црне Горе, а 288 братстава из Херцеговине (Ј. Ердељановић, Етничко сродство Бокеља и Црногораца. Глас Академије). Најјача су црногорска братства. Црногорци су се насељавали постепено, од 14. и 15. века до данас, а већина херцеговачких братстава доселили су се од 1693. до 1701. т. Бежали су од оскудице, због крвне освете, слабија братства су истискивана од јачих, напослетку су као сточари слазили преко зиме у жупнију Боку и неки остајали. По композицији становништва унеколико су различне северна и јужна Бока. У првој има мање старинаца, и, поред црногорских досељеника, има и много херцеговачких; у другој, поред више старинаца има поглавито досељеника из Црне Горе, а мало Херцеговаца. И пре пропасти бокељског бродарства било је овда-онда исељавања из Боке. Тако су се нпр. 1453. г. после неуспешне побуне против Млечића, Грбљани исељавали у Италију. Има бокељских досељеника у ниској Херцеговини, нарочито у Шуми, Површи и Зупцима, затим у Црној Гори. Има их у Србији, у долини Љига и у Качеру. Расељавали су се и после неуспелих побуна против Аустрије од 1869. и 1882. године. Иако су данашњи Бокељи већим делом досељеници из Црне Горе и према томе су с Црногорцима врло сродни, ипак они нису потпуно иста етничка група с Црногорцима. Сишавши са карсне тврђаве, из земље слободних осветника, који су готово стално у ратном стању, Црногорци су дошли у Боку под јаче утицаје медитеранске климе, мора и поморских веза, у земљу много мирнију, са старим, иако ретким, становништвом, и са многобројним траговима и остацима старе и средњовековне културе. Бока је имала и друкчији политичкоисторијски развитак. После римске и византијске периоде настала је српска; за Немањића је 84

особити значај имао Котор, а на Превлаци била епископија, коју је св. Сава основао; немањићке традиције су врло јаке. Затим настаје владавина зетских Балшића, млетачка владавина, кратка француска и напослетку аустријска, против које су се Бокељи још и 1882. г. бунили (кривошијски устанак). И после владавине Балшића остао је народ у тесним везама с Црном Гором, а једно време је Бока у црквеном погледу припадала Цетињској митрополији. Услед смењивања разних владавина, услед старина и старих успомена код многих Бокеља је развијена љубав и интересовање за старине и историјски смисао, тежња за историјским знањима; између осталога, то сам осетио и дописујући се са испитивачима насеља у Боки, који су због горње наклоности чинили често непотребне историјске дигресије. Даље као резидијум историје и као резултат приморског положаја осећају се, нарочито у јужној Боки, трагови романско-медитеранске културе, штавише и утицаји италијанскога језика. Услед свих тих нових утицаја, и прилагођивања старинцима, образовала се дакле у Боки нова етнопсихичка група, у којој се истина још осећају трагови неких староцрногорских особина. Тако је и у Боки до пре 40—50 година било пљачкашких похода. Држала се крвна освета, а судије при умиру звали су се „добри људи", у јужној Боки „миротворци". Што се иде више у старину, у Боки је све више био изражен ратнички карактер неких свадбених обичаја, честе задевице међу сватовима, нарочито међу „старим сватима"; „и сада", каже Вук Врчевић о свом времену, „не вреди свадба без икаквог старосвацког ината и кавге". Било је много више Бокеља од јуначког поноса, од кичељивости, који су носили стару бокељску ношњу, китњасту и богату, са доламама и калпацима. Вук (Ковчежић) каже да је „у све четири грбљанске кнежине било нашљедних кнезова, за које се говорило да би и дужд млетачки пред њима устао на ноге, кад би видео како су лијепо одевени и наоружани". Уз ту ношњу је пристајала бокељска поза, која је слична староцрногорској. Још се умеју појавити са особитим самопоуздањем и самосвешћу, која се у пози осећа, слично Староцрногорцима. Осим губљења ових особина, сада се по правилу запажа да не дају маха виолентности, кичељивости и осветљивости. Али имају правог поноса, и као да су међу Бокељима најпоноснији Паштровићи, који, до Аустрије, нису страној држави данак плаћали, а свак им признавао повластице и остављао их да се слободно управљају по својој племенској уредби и решењима, која су дванаест братствених главара доносили на „Дробном Пијеску", на жалу поред мора. У новије време се развила предузимљивост за послове, има добрих трговаца и предузимача, свет се јако окренуо тековини, и зато им Црногорци замерају, сматрајући да све више постају „лацмани"; држе да су и лукави. Има овде-онде моралне еластичности, која се разуме и у опортунизму, слично оној далматинских приморских градова. Уз ове моралне, главна је духовна особина Бокеља разборитост и духовна ведрина. „Небо је над Боком готово увијек плаво, јасно и чисто, као и душа њених синова" (С. Накићеновић, Насеља IX). Има смишљања, и готово су увек способни уздржати се и испитати разлоге за и против неке ствари; у томе се можда опажају утисци оних многоструких искустава које доносе поморске везе и додири. Бокељи су говорџије и причала, који ни најмање не уступају Старовласима. Треба се само сетити беседника и причала из Љубишиних приповедака и из прича његова Вука Дојчевића. И језик су, причањем и домишљањем да ствари лепо искажу, тако усавршили, да је обилат речима, реченичним обртима и изразима као можда нигде у нашим земљама. Али много говоре, а при свадбама, крсном имену и на осталим великим гозбама „пију управо и само по седам здравица: у славу божју, у славу свијех светијех, у здравље домаћиново, у здравље црквено или свештеничко, у здравље својијех старешина или поглавица, у здравље царско, у здравље софре; осим напијања уза сваку здравицу имају мали припјеви, које сви у глас пјевају". Око половине ручка јаве се почаснице, „неколике изабране певачице, младе жене и девојке, и наоколо трпезе у песмама припевају све мушке, који су за трпезом, и то редимице" (Вук Караџић). Кад ко умре, ожале га сроднице загорским јаукалицама или тужбалицама, које су особито изразите и китњасте. Имају много истесаних, готових фраза и флоскула, прича и пословица, које служе као норме или калупи за многе појаве у животу, и према њима се, изгледа, управљају. Особито их је лепо изнео Љубиша. Као да су мешавина од њиховог животног искуства, искуства људских појасева, и од примљенога, и то по свој прилици двоструко примљенога, и са Истока и из 85

Млетака. Нарочито су интересантне правне поставке, на основу којих умеју сваку ствар бранити као прави адвокати. Али можда је за Боку најкарактеристичније то што је она област досетљивости, шале и хумора. Има људи „који умеју буву потковати и длаку на деветоро расцијепити". Кажу да је „шалу бог оставио". Нашалиће се и на рачун „светог владике". Даље, њихова је шала друкчија од ерске: ерска је шала махом убојита, оштра, кадшто проста, док је бокељска шала блага и финија; по врсти шале више се приближују подринским и ваљевским крајевима Србије. Бокељи су високо развијене националне свести, која је ојачана богатством српских историјских традиција. Ове особине нису развијене у једнакој мери по целој Боки. Има нарочито разлика између северне и јужне Боке, које су растављене Которским заливом. И иначе се у Боки јављају изоловане мале географске целине, унеколико различних особина, на које је још Вук Караџић обратио пажњу. Утврђивање свега тога задатак је детаљних етнопсихичких студија.

АНЕКСИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ И СРПСКО ПИТАЊЕ УВОД Последњих деценија није било догађаја који је изазвао толику узрујаност међу балканским народима и државама, а нарочито и на првом месту у српском народу, као анексија Босне и Херцеговине, коју је Аустро-Угарска самовласно извршила крајем септембра ове године. Тај чин убија веру у вредност међународних уговора, показује да су мале земље, као Србија и Црна Гора, не само економски скоро загушене, него и политички необезбеђене; њиме се на очевидан начин вређа принцип народности, јер се дефинитивно ставља под туђинску управу централни део српскога народа, који је већ подељен на седам које управа које држава. Даље је због анексије Босне и Херцеговине и ширим слојевима постао јасан тешки националнополитички положај српско-хрватскога народа, кога има око десет милијуна, и рељефно се сагледао његов национални проблем. Напослетку је ухватило корена дубоко осећање да за српско-хрватски народ настају велики догађаји, који се можда могу само за неко време одложити. I ГЕОГРАФСКИ И ЕКОНОМСКИ ПОЛОЖАЈ СРБИЈЕ На једном врло важном и тешком географском положају формирала се у првим десетинама прошлога века нова мала политичка територија, вазал Турске, Кнежевина Србија. Она је заузимала средишни положај у северном делу Балканскога полуострва, кроз који пролази најважнија комуникациона артерија Полуострва, моравско-вардарска линија, и везује средњу Европу с Турском, Малом Азијом, доцније и са Суецким каналом. Земљиште Србије је нагнуто с југа на север, све веће реке теку у том правцу и њихове су долине отворене према Дунаву. Та Србија је дакле била по географском положају више дунавска него балканска земља, затим је због централног положаја и Моравске долине важна транзитна земља између средње и западне Европе и Ближег истока. Вазална Србија је била отворена према Аустријској Монархији и била је на њу трговински упућена. Њене економске везе са Аустро-Угарском нису тада ни отежаване ни спречаване. Осим тога, Србија је, као део велике Турске Царевине, одржавала са осталим деловима њеним живе трговачке везе. Имала је дакле у свима правцима слободно економско и трговачко кретање. Преко турске Босне и Херцеговине гонили су трговци рогату стоку и жита и за Јадранско приморје, нарочито за Дубровник. Од комуникација којима је Србија излазила на Јадранско море, особиту је улогу имао стари трговачки друм, који је од Мокре горе водио преко 86

Фоче и Билећа. Њиме се са стоком од границе Србије на Мокрој гори за четири-пет дана могло стићи у Јадранско приморје. Од Берлинског конгреса положај Србије, иако је постала самостална краљевина, унеколико и због тога што је постала самостална и означени центар и кристализациона тачка српског народа, постаје несравњено тежи. Од овога конгреса положај Србије је такав да АустроУгарска има могућности да спречи или да одузме Србији услове за прави економски и културни развитак, и да, не присвајајући формално територију Србије, направи од ње свога економског и политичког вазала. На Берлинском. конгресу је дакле географски и економски положај Србије на њену штету знатно измењен. Као политичко-територијални резултат овога конгреса јављају се ове идеје и ова факта: пазило се само на интересе великих сила; мале балканске државе само су кроз те интересе и преко оних великих сила, које су за њихову територију најјаче заинтересоване, мање или више територијално добијале. Даље, спречено је да у северном делу Балканскога полуострва постане непрекидан низ словенских државица тиме што је дат мандат Аустро-Угарској да окупира Босну и Херцеговину. Тако постаје једна велика сила, најпре привремено, сада, после анексије и стално, балканска држава. Под утицајем тих идеја, и због последње територијалне промене, Србија и Црна Гора су територијално онакажене и економски везане. Ниједна није добила ни онолико територије колико су њихове војске освојиле и држале пре Берлинскога конгреса. Не само да је спречено да се ове две државице територијално саставе, већ је формирана између њих узана политичка територија, која је добила име Ново-пазарски Саиџак, и, ради веће сигурности да се Србија и Црна Гора не саставе, у њега су ушли, поред турске управе и војске, аустријски гарнизони. Србија је добила неприродне и географске и етнографске и политичке границе и не само да није добила излаз на Јадранско море, до чијих се обала простире једноставан српски народ, већ није била господар ниједнога свог извознога правца. Док је до Берлинског уговора имала Аустро-Угарску као граничну државу само дуж северне границе, од окупације Босне и Херцеговине добила ју је и на западу. Западну границу Србије Аустро-Угарска је одмах после Берлинског конгреса из политичких разлога скоро херметички затворила. Србија је изгубила и стари трговачки пут од Мокре горе преко Фоче за Дубровник и тиме онај, раније слободан излаз на Јадранско море. Све границе Србије и све комуникације, којима би она могла стојати у економској и трговачкој вези са средњом и западном Европом, постале су затворене Аустро-Угарском. Србији би осим ових граница остала само још два, истина јако заобилазна, правца, којима би у случају велике нужде могла ступити у економске и трговачке везе с оним светом који троши њене земљорадничке и сточарске продукте. Ти су правци: један низ Дунав за пристаништа Црнога мора, а други од Врања преко Солуна за медитеранске, нарочито италијанске пијаце. Али на првом, важнијем извозном правцу наилази се на високе таксе за пролаз лађа кроз Ђердап, које опет потичу од Берлинског уговора, а на другом су још веће тешкоће. И једне и друте ћу доцније изложити. Постигло се дакле да је Србија после Берлинског конгреса била економски потпуно затворена и могла је имати само онолико економске и политичке самосталности колико би се допадало њеном највећем суседу, дуалистичкој монархији, под којом је највећи део српско-хрватскога народа и која је стално политички противник Србије. У Европи нема државе која би имала тако рђав економски положај обележених особина као што га је Србија добила на Берлинском конгресу. После овога конгреса Србија је дакле била скоро опкољена земља, а ми смо постали ухапшени народ. Изнемогла од два рата, које је пред Берлинским конгресом водила с Турском, поражена резултатима овога конгреса и под утицајем за њу неповољних општих политичких прилика, такозвана независна Краљевина Србија потпала је после Берлинског конгреса под економски, а затим и политички утицај Аустро-Угарске, постала је готово њен вазал. Закључен је са АустроУгарском повољан трговински уговор, који је изгледао као прва етапа за царински савез, и цео економски живот Србије чврсто се везао за дуалистичку монархију; извоз је бар привидно био поглавито према Пешти и Бечу упућен, у ствари је већи део његов само пролазио кроз АустроУгарску и кретао се према Анверсу, Ротердаму и немачким пристаништима.Закључена је била 87

са Аустро -Угарском и војна конвенција, по којој се Србија одрекла сваког националног рада и сваке везе са Босном и Херцеговином. Цео политички живот Србије стајао је под скоро искључним утицајем Аустро-Угарске; штавише, она је изазивала и многе од унутрашњих политичких догађаја. Изгледало је да је остварена идеја оних великих сила које су на Берлинском конгресу биле најмоћније и држале да ће Србија постати само економско-политички вазал Аустро - Угарске. Под тим утицајем Србија је била све до последњих 10—12 година. Скоро цео народ у Србији био је најодлучније противан новом економском и политичком вазалству и, не увиђајући и тежак географски и економски положај Србије после Берлинскога конгреса, сводио је све те догађаје само на династију и сматрао их једино као потребу династије и династичне политике. У Србији се с муком владало, дешавали су се тешки унутрашњи догађаји. Поред тога појединци и партије, узнемирени услед таквог стања, а немајући довољно моралне и социјалне дисциплине, одали су се у маси љутим унутрашним борбама. Наша земља даје класичан пример како рђав географски и економски положај може изазвати и унутрашњу анархију. Ипак има једна добит, коју је Србија имала првих година после Берлинског конгреса: имајући повољан трговински уговор с Аустро-Угарском и, утврдивши поменути политички однос с овом монархијом, она је била као у некој политичкој заветрини и ипак је културно и привредно напредовала; у овом времену је створен знатан број важних културних тековина. Пристигле су нове генерације, остало је појединаца који нису били морално сломљени ранијим догађајима, јавиле су се нове енергије а у исто време настају и одлучни први кораци за еманципацијом од Аустро-Угарске. То је нарочито ојачало последњих 4—5 година. Док пре 10—12 година Аустро-Угарска није скоро никад правила сметње српском извозу и није затварала северну границу Србије, једина економска врата Србије после Берлинског конгреса, она је од пре 10—12 године почела да забрањује извоз свиња и рогате стоке. Као повод се наводе сточне болести, које се учестано одонда јављају, откад почињу тежње за еманципацијом од Аустро-Угарске. Али није само тиме Аустро-Угарска направила још дубљим антагонизам који је између ње и Србије већ постојао. Изгледа да клерикална дуалистичка монархија има неку нарочиту способност да се с великом вештином идентификује са сваком непопуларном струјом. Одавно омрзнута од популарних група у Србији, она је била непријатељски расположена и према српском парламентаризму. Да 6и се ослободила од економске и политичке зависности, Србија учини горостасан напор и, противно свој тежини и безизлазности географског положаја, уђе у економски и царински рат с Аустро-Угарском, који је трајао две и по године. И тек у августу ове године закључен је истина трговински уговор између Србије и Аустро-Угарске, али тако мале вредности да се економски рат и даље латентно наставља. За време царинског рата се показало да су извозу Србије и низ Дунав и према Солуну стављене насупрот знатне сметње. Србија извози три главне врсте продуката: сирово и суво воће (нарочито суве шљиве), жита и стоку (нарочито рогату стоку и свиње), у новије време и доста живине. После објаве царинског рата, суве шљиве и жита могли су бити упућени поглавито низ Дунав у Браилу и Галац, одакле су кроз Црно море, Босфор и Дарданеле даље разношени. Тај извоз је наишао на поменуте високе таксе на Ђердапу. По Берлинском уговору Аустрија је добила право на регулисање Ђердапа и она је то право пренела на Угарску по цену унутрашњих компензација, у којима су, као што је познато, те земље неисцрпне. Угарска је регулисање Ђердапа рђаво извела, а затим је увела високе таксе за пролаз лађа кроз Ђердап, по којима је свима осталим државама знатно отежана пловидба на доњем Дунаву. О првом, чисто техничком, питању не могу се дуже бавити. О њему врло неповољно суде технички стручњаци1. 1

С. V. Suppan, у делу Wasserstrassen und Binnenschiffahrt, 1902, Веrlin, на стр. 94.

Досадашњом праксом је довољно утврђено да је регулисањем Ђердапа пловидба врло мало добила; мала добит је поглавито у томе што се пловидба може да врши већи број дана у години него пре регулисања. За пролаз бродова рђаво регулисаним Ђердапом од Молдаве до Турне Северина, на дужини од 104 km, плаћају се врло високе таксе. На те таксе наишао је 88

експорт жита и сувих шљива из Србије за време царинског рата, и српски произвођачи и трговци морали су имати знатних губитаха. Још је много теже ишло с извозом живе стоке. Пошто је била затворена сва граница према Аустро-Угарској, онај стари друм преко Фоче и Билећа много раније, одмах после Берлинскога конгреса, стока се морала преносити једино железницом до Солуна, а одатле лађама за Египат, Малту и нарочито за италијанске тргове, где је стизала после 20—27 дана. Уз то је још железница од српске границе до Солуна, кроз турску територију, у рукама аустријских капиталиста и с аустријском администрацијом, и транспортне таксе су врло скупе. Напослетку, српски извоз је том линијом само донде могућан док смо с Турском у пријатељским односима. Пренос једнога говечета из Србије до Ђенове кошта са свима трошковима 55—60 динара. За прераду свињетине у консерве постојале су кланице, нарочито модерна, по американском начину, уређена кланица код Београда и консерве су у разним правцима извожене, на првом месту у Француску. Напослетку је било знатних тешкоћа и за извоз свежег воћа, и оно се у почетку царинског рата морало у бесцење продавати. Србија је дакле одредбама и конзеквенцијама Берлинског уговора економски затворена као у мишоловци и предата на милост и немилост дуалистичкој монархији. Анексијом. Босне и Херцеговине такав се положај Србије дефинитивно фиксира. Последњим чиновима Аустро-Угарске и Бугарске до краја је уништен онај привремени ред и она лабилна равнотежа који су створени Берлинским, уговором и на њихово место се мора установити нов територијални и економски ред у овом крају Европе. На Берлинском конгресу је Србији наметнут описани убитачан географски и економски положај и Србија мора најпре, и с правом, тражити да се при утврђивању новог реда тај положај у том смислу измени што ће се осигурати бар минимум услова, који су јој за живот и развијање потребни. Ови би се у томе састојали што би Србија добила извесну територијалну зону у области српскога народа, којом би излазила на Јадранско море. Поред економске постоји и политичка опасност за Србију. Њена мала територија остаје само за неко време да врши улогу уметка између Аустро-Угарске и ојачале независне Краљевине Бугарске, која је двапут већа од Србије. Таква економски угушена политичка територија не може се дуго као самостална одржати. Дефинитивно уведена на Балканско полуострво, Аустро-Угарска ће наставити завојевачку политику према југу. Она не може трпети на својој јужној граници малу Србију, која јој је већ својом егзистенцијом противна, која мора изазивати наде српско-хрватскога народа за националном самосталношћу и, хтела или не хтела, чинити стално несигурним положај Аустро-Угарске у Босни и Херцеговини. О томе су начисто империјалистички расположени династично-војнички кругови Аустро-Угарске; у аустријским војничким часописима вођене су пре неколико година дискусије о правцу продирања даље према југу и утврђено је да пут не води кроз узан, између Србије и Црне Горе уметнут Новопазарски Санџак који је и због терена за веће војне експедиције једва проходан, већ преко Србије, у првом реду Моравском долином. Није мања опасност за Србију ни од Бугарске, нарочито ако непријатељску акцију према Србији започне у споразуму с Аустро-Угарском. Обавештеним круговима је познато да се Бугарска последње 2—3 године стално непријатељски поиашала према Србији, да је у два маха тражила ма каквих повода за објаву рата Србији и да је у томе била спречена само интервенцијом неких великих сила. II ЗНАЧАЈ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ ЗА СРПСКИ НАРОД При утврђивању граница Србије и Црне Горе на Берлинском конгресу није се дакле пазило ни на територијалну равнотежу ни на минимум територије, који је потребан за живот двеју српских државица, на моменте о којима иначе ипак и најформалистичнија дипломатија води рачуна. Исто су тако сасвим занемарена национална равнотежа и велика национална права, природна права једнога народа. Ја при овоме не мислим на потпуно извођење принципа 89

националности и на тачно национално омеђавање држава. Таква метода, изведена на једном конгресу и за извесне крајеве, могла би можда да изазове друга национална питања и познате противности у Европи, које се тичу периферијских области и периферијских делова појединих народа. Али као неоспоран минимум принципа националности мора вредети то да се не сме дати туђину, страној држави, централна област и језгро једнога народа, јер то значе Босна и Херцеговина за српски народ. Оне дакле нису за Србију и српски народ оно што су Елзас и Лотрингија за Французе или Трента и Трст за Италијане или алпске аустријске области за Немачку, већ оно што је област Москве за Русију и што су најчвршћи делови Немачке и Француске за ова два народа, они дакле делови који су најбољи представници немачке и француске расе. Не сјединити Босну и Херцеговину са Србијом и Црном Гором или им бар не дати аутономну управу, већ их предати Аустро-Угарској, то значи створити лабилну равнотежу, паклено стање, које не да мира ни завојевачу ни националном претенденту и против кога су у сталној узбуни све живе силе једнога народа. Такве комбинације су највећа бесмислица; оне не само не осигуравају мир, већ су легло сталних немира и опасности за мир, нарочито намештено буре пуно барута поред велике ватре, која га са свих страна лиже. Иако је општепознато да су Босна и Херцеговина области чисто српске расе, ја ћу укратко представити њихов положај и значај за српски народ. Србија и Црна Гора су мале области кристализације, у којима није скупљена ни једна трећина народа српско-хрватскога језика. Резултат израчунавања је овај: Народа нашега језика има око десет милијуна. Он по броју долази на треће место међу Словенима, одмах после Руса и Пољака. Од немачке границе до Цариграда нема већег народа од нашега. Већи је дакле од Чеха, Мађара, Бугара и Грка. Годишњи прираштај нашега народа износи око 100 000; исти је или већи од околних народа, а спада међу народе који највише прираштају. У том великом комплексу или етнографској области српскога народа Босна и Херцеговина имају централни положај. Сва та народна маса од десет милијуна говори једним језиком који је толико једноставан, као ретко који у Европи. Од Истре па дубоко у Македонију могу се сељаци међу собом споразумевати. Осим тога је славистима и зналцима језика познато да на Балканском полуострву нема народнога језика који је толико формиран и усавршен за литературу и науку као што је српски језик. Први књижевни споменик српскога језика постао је у Босни 1189. године, познато писмо бана Кулина. Најлепше народне умотворине постале су на земљишту Херцеговине и Босне. Језик Херцеговине узео је оснивалац српскога књижевног језика и новије српске литературе, Вук Карауић, за књижевни језик српскога народа. Тај исти језик усвојен је за књижевни језик Хрвата још у првој половини 19. века. Многи најзаслужнији људи српскога народа пореклом су из Босне и Херцеговине. Неколико од данашњих најбољих српских књижевника, чији су списи распрострањени и цењени по целоме српском народу, Херцеговци су и Босанци. Свако научно предузеће у Београду налази најживљих сарадника у Босни и Херцеговини. О целини српскога народа и његовим националним. тежњама има иста схватања сва српска журналистика, а у извесном. правцу предњачи српска журналистика Босне и Херцеговине. Поред свих препрека, које се стално стављају, литерарне и научне везе између Београда с једне и Мостара, Сарајева и Бањалуке с друге стране остале су живе и интимне. Али народ обележенога простора није везан само истим језиком и литературом. На већем делу те географске просторије постоји српско национално осећање и мишљење, које је у широким народним слојевима тако јако као ни код једнога балканског народа. По заједничким историјским традицијама јасно се осећа да су народ и виши народни живот састављени не само од живих личности него и од мртвих и од догађаја прошлости. Иако има регионалних разлика, исте су основне психичке особине народа целе обележене области, оне стваралачке особине народнога духа, које се у свему показују: почевши од мотива у орнаментици и од начина на који се зграде и алатљике граде па до погледа на живот, до оне суме осећања, празноверица и маштања којима народ даје себи рачуна о свету и животу. И у овоме погледу народ Босне и Херцеговине представља један од етнографски најсвежијих и најјачих делова српскога народа и чини нераздвојну целину с народом западне Србије, Новопазарског Санџака и Црне Горе. Кад се из црногорских Брда пређе у Херцеговину не опажа се у народу никаква разлика. Исто је 90

тако, кад се из пограничних крајева Србије пређе у Босну или у Новопазарски Санџак. Скоро цело становништво западне Србије пореклом је из Херцеговине, Босне и Новопазарског Санџака. Трговина не само Босне и Херцеговине већ и суседних области, па и западне Србије поглавито је у рукама Херцеговаца. Нигде није оданост и пожртвовање за културне и просветне интересе српскога народа више развијена но у Херцеговини и Босни. Штавише, Босанци и Херцеговци су у знатном броју учествовали у свима ратовима, које је Србија у 19. веку водила ради свог ослобођења и ослобођења суседних области. Они су још у турско време, пре окупације, дигли велики број својих цркава, школа и основали друге просветне и културне установе, и тај су рад и после окупације наставили; и сад сами издржавају своје школе и учитеље и чине велика завештања на економске и просветне циљеве. Имају своју просветну организацију, која располаже знатним средствима за школовање даровитих, младих људи на универзитетима. Идући из Србије према западу најпре се у централној Босни наилази на католичко становништво српскога језика. Граница између једноставног православног и мешовитог православно-католичког становништва иде углавноме развођем између река Дрине и Босне. Католичко становништво Босне и Херцеговине се до окупације осећало као целина с православним. Измешано с православним, које превлађује, оно лежи у средини између Хрватске, у којој већину чини католичко становништво, и Србије с источном Босном и Херцеговином, где су искључно православни. Из тих делова Босне може се дакле знатно утицати да се изравнају разлике створене различним историјским развитком између западних и источних земаља истога народа и да се оне још чвршће споје, но што је сад случај, у једну културну целину. Ово тим пре и лакше што су већина Хрвата и Срба и у Хрватској показали да су не само осетили потребу да се узајамно трпе, већ и способност и увиђавност да заједнички раде. Дух и смисао аустријске окупационе управе био је томе сасвим противан: растављао је и удаљавао ове народне делове као што ће се видети из идуће главе. Из изложенога је јасно да су Босна и Херцеговина по вредности народа, по његовом централном положају у етнографској маси српско-хрватскога народа и по згодној мешавини православних и католика кључ српскога проблема. Без њих не може бити веће српске државе. Оне су најважнија област и за решавање српско-хрватскога и тиме југословенскога питања. III ДУХ И СМИСАО АУСТРОУГАРСКЕ УПРАВЕ У БОСНИ Аустро-Угарска је држава једне династије. Њена територијална политика је исто тако поглавито политика династије. Онога часа кад изгуби суверенство над једном облашћу, она одмах упорно тражи да прошири свој суверенитет над ма којом другом облашћу, где је моментано најлакше, где је најмањи отпор. То није политика једнога великог државног организма, који, пун снаге и живота, смишљено заузима ону област која му збиља треба. Не, аустријска територијална политика је нелогична, по главној особини средњовековна. Из таквих мотива, а стицајем особитих прилика, она је на Берлинском конгресу добила право да окупира Босну и Херцеговину. Не би га могла добити без крепке помоћи, коју су јој указале Немачка и Енглеска, нарочито прва, за коју је окупација Босне изгледала снажење немачких тежњи и немачке политике. Завојевање ових српских земаља није била потреба широких народних слојева Аустро-Угарске; нису га желели ни поједини економски слојеви, ни индустријски и трговачки. То је желела само династија и дворско - војничка струја. Што је после свршеног чина дала на то пристанак незнатна већина парламента, то не може изненадити оне који знају малу вредност овога органа у Аустро - Угарској, нарочито за спољна питања; напротив, познаваоце аустријских прилика је изненадило што то није једногласно примљено. Разумљиво је што таква нелогична и неприродна политика завојевања није могла да испуни скоро ниједно обећање, које је на Берлинском конгресу износила као разлог за окупацију. Најглавнији је разлог био тај што Далмацији треба копнено залеђе с којим 6и се 91

комуникацијама везала. Како су велике силе мало узимале у обзир тежње народа Босне и Херцеговине, ово је за њих могло бити разлог. Али то обећање Аустро-Угарска није испунила. Она за 30 година није успела да железницама веже окупиране земље с Далмацијом; ове су земље остале стране једна другој као што су биле и пре окупације. Осим тога, не само до Берлинског конгреса, него и до данас Далмација је остала једна од земаља које су економски најназадније, и то признају сами Аустријанци у парламенту, у журналистици, у брошурама. Даљи разлози за окупацију били су ови: Аустро - Угарска може, као држава великих средстава, да реши аграрно питање и може да унесе мир и ред међу народ разних вера, међу хришћане и мухамеданце, који се међусобно тру. И, док су Србија и Бугарска, у којима је било истих аграрних прилика, потпуно решиле аграрно питање, и то одмах после Берлинског конгреса, једина га Аустро-Угарска није решила. Не само да није унела ред и мир међу народ разних вера и конфесија већ је те противности само заоштрила. Као што није могла извршити горње задатке, тако није могла ни иначе унети праву културу и мир у Босну и Херцеговину. Аустроугарска Монархија носи собом поглавито известан, специфично аустријски дух управе и клерикално - католичке тежње. То је оно што се нарочито осећа у њеном спољном раду на Балкану, нарочито у окупираним земљама. Под аустријским духом управе разумем познату суву аустријску администрацију, затим строг полицијски ред. То је најпотпунији режим туторисања, до виртуозности изведен у Босни и Херцеговини, може бити последњи пример старе полицијске државе. Власт је све регулисала, све наређује, у свашта се меша, колико год може убија сваку личну иницијативу. Познати аустријски Beamter-и, који су врло љубазни и услужни према странцима, сматрају Босанце и Херцеговце као дивљаке, гледају на њих с велике висине (von oben herab) и мисле да су дошли да их усреће на свој начин и према својим шемама. Нема сумње да они уносе известан полицијски ред и оне културне новине које одговарају малим људским потребама. Али аустријска администрација није умела, и она то не може, да сазна права осећања и логику овога народа, који јој је сасвим стран. Осим нешто мало Босанаца и Херцеговаца, који су постали чиновници, скоро нико од многобројних страних чиновника не разуме у правом смислу народни језик, пун слика, које сељаци често употребљавају да прикрију дубоке разлике у схватању између себе и аустријске администрације, да је исмеју и да обележе непријатељство. Већина из централне сарајевске управе, који мисле да знају народни језик, говоре неким једва разумљивим жаргоном српскога језика, тако да је се лакше с њима немачки споразумети или мешати много немачких речи да би се човек с њима споразумео. Оваква управа, која туторише и озго декретира, није ни могла почети рад оздо, од народа, и да га тако навикне да се сам диже. Нити су они разумели народ, нити народ њих. То потпуно неразумевање и неспоразумевање узрок је многим комичним сценама, које изазивају омирски смех у Босни и Херцеговини. Неки од босанско-херцеговачких књижевника постали су врло популарни представљањем те дисонанције између народа и администрације, нарочито даровити Кочић, који је због тога и сада у затвору. Та туторска управа неповерљива је према народу, сумња у свакога, стално шпијунира и има места, срећом ретких, где се скоро трећина становништва бави шпијунажом; располаже целим системом малих средстава, којима застрашава, притискује, боцка, убија сваки слободан покрет и често доводи до очајања појединце и поједине групе становништва. Као права завојевачка управа, која је дошла по команди, по мандату Европе, не по некој потреби, она се не брине да дигне народ на виши ниво, и да га тако себи приближи и за себе задобије. И зато народ сматра ту управу за непријатеља и махом је дубоко мрзи. Аустријска туторска управа уме особитом вештином да однегује дубоку мржњу код својих поданика. Та мржња је толико јака да је они преносе и на становништво слободних балканских држава, где је она свакојако мање развијена, јер ово становништво није на себи осетило тежак режим полицијске државе; осећа само остале незгоде, које се јављају у односима између њихових држава и Аустро-Угарске, а то је ипак мање тешко. Због таквога народног расположења нема ни у једној области земљине кугле релативно толико жандармерије и војске, које чувају народ, и тако много утврђења којима се народ застрашава, као у Босни и Херцеговини. Један енглески политичар који је пре три године пропутовао Босном и Херцеговином саопштио ми је ово поучно упоређење; Аустро-Угарска је 92

употребила више војничких средстава да држи у покорности народ Босне и Херцеговине од 1,5 милијуна, него Енглеска у Индији, где има скоро 300 милијуна становника. Поред опште неповерљивости аустроугарска управа Босне и Херцеговине одликује се католичко-клерикалним духом и тежњама: незнатне распре и клице верске нетрпљивости негује, развија и експлоатише да би створила непријатељства између конфесија и могла употребити једне против других. Због апсолутистичко-клерикалног духа су просвета и општи културни ниво широких народних слојева јако занемарени. По званичним подацима од 1906. године има у Босни и Херцеговини свега 253 државне основне школе, осим тога 70, које издржавају црквене православне и 31 које издржавају католичке општине. У Србији има 1272 основне шкле. Само у четири округа, који су присаједињени Србији после Берлинског конгреса, има 227 основних школа, скоро онолико исто колико у Босни и Херцеговини, које су пет пута веће од она четири округа. У Новопазарском Санџаку и осталој Старој Србији, која је под Турском и знатно мања од Босне и Херцеговине, има само српских школа око 240. Познат је велики број школа у Македонији, које припадају грчкој, српској и бугарској народности. По броју школа Босна и Херцеговина се не само не могу поређивати са Србијом, него знатно изостају и иза Старе Србије и Македоније. Многобројним ситним начинима босанска управа омета оснивање и рад православних основних школа. Исти односи остају кад се пореди број учитеља и буџети основних и других школа. У Србији има 2375 учитеља, а у Босни и Херцеговини 810, и од тога броја више од 200 плаћају црквене школске општине. Србија издаје годишње на основне школе 4 577 110 динара, а у Босни и Херцеговини се на њих троши 1 264 540 круна. У Босни и Херцеговини имају три државне гимназије и једна реалка, а у Србији 20 гимназија и реалака, од којих су 10 пуне, а остале са 4—7 разреда; само у поменута четири округа, које је Србија добила после Берлинског конгреса, имају четири гимназије и реалке. Даље у Србији имају 4 учитељске, 4 трговачке, ратарске и виноделске и 3 школе за више образовање девојака; затим Универзитет с 80 наставника и око 1000 ученика, На средње и стручне школе и на Универзитет Србија троши преко 2,5 милијуна динара. Босна и Херцеговина немају универзитета, а на средње и стручне школе се не троши ни половина од онога колико на њих Србија издаје. Школе у Босни и Херцеговини немају само задатак да дају научна и корисна знања и да дижу ниво опште просвећености. У жалбама које су православни и мухамеданци подносили аустроугарском цару и заједничком министру финансија изнесени су многобројни докази: да се настава предмета удешава према тежњама босанске управе, да у наставном телу несразмерно превлађују католици и да се на најразноврсније начине фаворизирају католички ученици, док се праве сметње, нарочито православним ученицима. И то је само ради принципа: divide et impera. Несумњиво је да се кроз школске, нарочито средњошколске уџбенике, квари српски народни језик Босне и Херцеговине. То могу и сам потврдити: због изопаченог језика ја сам с муком могао разумети поједина места из тих уџбеника. Управа клерикално-католичког духа није и не може бити непристрасна према различним босанским верама. Можда нема ниједног сељака у Босни и Херцеговини који није осетио да је државна управа рђаво расположена према православној цркви. Чиновници централне управе у Сарајеву су католици, скоро искључно нижег образовања, и то је већ довољно да свакоме улије неповерење. Одмах после окупације осетиле су се јасне тежње да се дезорганизира православна црква. Аустријски цар је узео себи право да сам поставља православне митрополите. Земаљска управа у Сарајеву утиче јако на постављање свештеника не само преко митрополита, царем постављених, већ и тиме што способност свештеника и сама оцењује, узимајући у обзир његово национално и политичко понашање. То је детаљно изложено у три меморандума, што су их православне општине Босне и Херцеговине подносиле аустријскоме цару. У Босни и Херцеговини је несразмерно мање урађено на дизању економског стања широких народних слојева но у Србији. Поменуто је да није решено аграрно питање. Највећи број сеоскога становништва и сада чине кметови, који немају нимало своје земље. Према званичној статистици има:

93

Великих поседника

2,13%

Слободних сељака (који имају своје земље) 33,45%

Кметова (без имало своје земље) 38,25°/о

Полукметова (полуслободни сељаци) 11,260/!)

Кметови плаћају беговима по правилу 1/3, држави 1/10 од приноса земље. Задржан је дакле потпуно турски аграрни систем, онај којим је последњи пут регулисан однос између бегова и кметова 1859. године. Али, док је у турско време десетина наплаћивана у натури, сад се преобраћа у новац, и то врло често по цени која премаша пијачну. Мали чиновници, десетари који процењују десетину, имају од тога известан проценат. Што већа десетина, то већа десетарева награда. Према процени десетине, која је скоро редовно већа но што је у ствари, тражи и бег или ага своју трећину. Осим тога су процене десетине и због тога неправилне што их врше према своме нахођењу мали некултурни чиновници, не ретко поседнути верском мржњом. На последњу неправилност је обратио пажњу и Ј. М. Baernreither. Познато је колико овакав средњовековни систем поседа и порезивања спречава људску активност и колика је препрека да шири народни слојеви дођу до материјалног благостања. Али где је ниво просвећености на онако ниском ступњу као у Босни и Херцеговини, ни слободни и полуслободни сељаци нису по материјалном стању знатно одмакли од кметова. И поред овога су у Босни и Херцеговини уведене све оне порезе које обично постоје у осталим европским. земљама. После окупације је настао грозничав рад на експлоатисању босанских шума, и сваке године се извози на десетине милијуна круна дрва и грађе; 1907. године извезено је тога 28 милијуна. Мени није ближе познат рад на шумској економији у Босни и Херцеговини, али изгледа да то није рационално експлоатисање шума, када се и после тридесетогодишње експлоатације извози 28 милијуна круна дрва и грађе. Кад се извезе толика количина дрва годишње, је ли могућно толико оголелог земљишта пошумити? Има знатних рударских предузећа, нарочито рудника железа, мангана и угља, затим индустријских предузећа. Те су послове предузеле поједине фирме из Аустро-Угарске, и раде их као у колонијама, где се рђаво ради, експлоататорски, с највећом могућном добити. И радници су махом доведени са стране. Народ није уведен ни у оне послове које уме радити или на које би се могао навићи, и од поменутог, свакојако знатног економског рада, није имао правих користи. Даље има, као у свакој земљи која се ослободи од турске управе, у томе напретка што су саграђена многа државна здања и државни хотели (последње је специјалитет босанске управе), али је несразмерно више од тога утрошено на војничке и жандармске касарне и на безбројна и разноврсна утврђења, којима је сва земља као мрежом покривена. На последње радове и на многобројну жандармерију, коју управа, као и војску, мора да држи ради своје сигурности, троши се знатан део буџега Босне и Херцеговине. Највише су хваљени ови резултати аустроугарске управе: лична и имовна сигурност и комуникације, нарочито железнице. Обичне сигурности за живот појединаца и имовне сигурности има збиља у Босни и Херцеговини у довољној мери. Али је знатно ограничена не само слобода личности, већ и слобода кретања, нарочито оних православних и мухамеданаца, који су јачега националног осећања или политички енергичнији. Они се не могу слободно кретати ни из места у место у Босни и Херцеговини, много мање изван ових области. Јер због врло разгранате шпијунаже и нетачних или лажних шпијунских извештаја, јако је ограничена и компромитована лична сигурност. Има врло много неравноправних и сумњивих грађана. Највеће је напретке показала управа Босне и Херцеговине у грађењу железница. Наследила је од турске управе само линију Бањалука—Доберлин од 104 km нормалног колосека. По извештају од 1906. год. босанска управа је направила за 30 година 1232,2 km железница уског колосека. После штампања овога извештаја довршена је железница ускога колосека од Сарајева до српске границе на Вардишту, дугачка 166 km. Већина је ових железничких пруга, као што сам извештај тврди, рађена за војничке потребе, али несумњиво вреде и за трговину и привреду 94

земаљску. Неке пруге су остале поглавито стратегијске, као она од Метковића до Зеленике у Боки Которској, затим пруга од Сарајева до Вардишта. Признавајући овај железнички напредак, морам истаћи да је то општи напредак који су показале све балканске државе после Берлинског конгреса. Бугарска је нпр. направила више и рационалнијих железница него Аустрија у Босни и Херцеговини. Србија, која у том погледу није одмах показала знатне напретке и сад их надокнађава, направила је после Берлинског конгреса ипак 558,8 km железнице с нормалним колосеком (1453 m), која је само од економског значаја. Све железнице Босне и Херцеговине, које је Аустро -Угарска направила, уског су колосека. Због тога железнице Србије само нормалног колосека више стају него све босанске железнице. Осим тога Србија је направила 270,3 km железница уског колосека (0,76 m), а у грађењу су 472,4 km железница уског колосека. Србија има дакле 826,1 km готових железница, а са последњима — у грађењу — 1298,5 km. Признавајући дакле оне напретке које је аустроугарска управа у Босни и Херцеговини учинила, морам истаћи да они не стоје ни у каквој размери са гласом који је о томе по Европи, нарочито по западној Европи, раширен. Вешто организованом рекламом у журналистици и литератури ти су напреци преувеличани. Тврдило се: како су Босна и Херцеговина напредније од иједне балканске земље и како је Аустро-Угарска извршила овде дело цивилизације коме управо нема равног. Босанска је управа уздигла рекламу до нивоа државне установе. Ниједан важнији турист, а нарочито кореспондент новина, није могао прођи кроз Босну и Херцеговину а да за то претходно не сазна босанска управа; сваки је на граници дочекиван, стављали су му се на услугу нарочито за то дресирани чиновници босанске владе, који у одређеном смислу обавештавају о земљи и народу. Приређивани су конгреси журналиста са сјајним дочеком и бесплатним путовањима. С великим напором постизано је да су сазивани интернационални конгреси у Сарајеву, као археолошки или као што је била екскурзија геолошког конгреса. Мени је познато да су чланови овога другог конгреса тако дочекивани и сјајно гошћени као нигде у Европи. Ипак у рекламској литератури о Босни и Херцеговини има писаца од две врсте. Једни су они који хвале господара и управу, која их је бесплатно провела железничким линијама и на фијакерима често са четири коња и снабдела поклонима. О тој мало отменој класи журналиста и других писаца не вреди се даље бавити. Али је за морал нашега доба интересантно забележити да су такви журналисти и писци у Европи прилично многобројни. Има и неколико честитих писаца који су се преварили, и мени се чини због овога: Нису знали српскога језика и нису зато ни с ким долазили у додир осим одређених чиновника и нарочитих људи, који су обучени како треба проводити странце и шта им треба показати. Нису сами дубље проучавали ни званичне податке, нарочито босанску статистику, већ су по људској навици и тромости радо примали оне податке које им је босанска влада ставила на расположење; а ја поуздано знам да нема иоле знатнијега путника коме она те податке није нудила. Али изгледа да је код поменутих честитих писаца ипак био важнији овај психолошки моменат. Из западне Европе се лако и брзо долази у Босну и Херцеговину, у Исток, који је више питореск него земље европске Турске. Оштроумна управа Босне и Херцеговине сетила се да уведе једну ин-ституцију, које иначе нема нигде у Европи, то су тзв. државни, чисти и добро уређени хотели, којих има у свима варошима, чак и у понеком селу. Путници уживају у земљишту ванредне лепоте и Истоку интересантнијем него што је Исток европске Турске, а имају у поменугим државним хотелима све угодности. То је оно исто осећање које имамо на снежним и дивљим врховима швајцарских Алпа, кад на њима нађемо познате швајцарске хотеле, или оно осећање које човек има кад гледа у кавезима, без опасности, и сасвим комотно, интересантне и опасне животиње. И спонтано смо захвални државној управи која нам је то задовољство приредила. Сасвим је незнатан број писаца који су преко свих поменутих вештина видели право стање, бар делимице.

95

IV СРПСКИ И ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПРОБЛЕМ Можда у Европи нема линије која раздваја такве противности као што је линија што одваја српски народ с једне а Аустроугарску Монархију или управо остали комплекс аустроугарских земаља и народа с друге стране. Различна су осећања, мишљење и поглед на свет. То је толико различно да Аустро-Угарска, поред вековних додира и веза, није разумела осећања и логику српскога народа. А од онога што се у Србији дешава, она све погрешно схвата и, срећом, бесмислено ради. Ово се показује у сталним трењима, несугласицама и антагонизму. Ја нећу овде детаљно представљати ону чудну мешавину од добрих и злих особина којима се српски народ одликује и које су производ многобројних фактора као патријархалног живота, источњачких утицаја, православне вере, историјско-политичког развитка; јамачно су унеколико и првобитне народне особине. Али постоји комплекс јаких особина које утичу на однос српскога народа према Аустро-Угарској и због којих се он и у оквиру дуалистичке монархије издваја као страно тело. Нарочито се свака аустријска спољна акција има да бори са жилавошћу и снагом српског народа и његовом несаломљивом тежњом за самосталношћу. Утврђено је да српски језик у слободној утакмици осваја и шири се. Позната је особита лепота српских народних песама и јачина историјских традиција. И оне су се заједно са српским мелодијама распростирале и освајале. Народ има у себи стваралачког, има ону остругу духа која подстакне на мисао и чини да се стварају новине. Кад су у питању национална осећања и тежње његова је узајамност и отпорна снага врло знатна. Његов инстинкат за самосталношћу је тако јак да код појединаца каткад изгледа антисоцијалан. Најјаче је можда развијен код црногорских отмених невољника. Срби су увек имали своје народне идеале, и, кад су потпадали под туђина, нису као народна маса били у туђој служби. Векови борбе са завојевачем однеговали су у српском народу национални понос и национално јунаштво, и вршена је селекција, које у тој мери није било ни код једнога балканског народа. Кад им се чине националне неправде, они тада осећају у себи нешто што је јаче од њихове снаге и од разлога који им саветују уздржљивост. Морални мотиви су у широкој народној маси по правилу претежнији од материјалних. Дуалистичка монархија то не схвата јер га у том облику није нашла код осталих својих словенских народа. Она је тај антагонизам појачала католичењем и поунијаћивањем целих крајева и појединаца, која је у ранијим временима вршила, затим многобројним обећањима о аутономији, о самосталности цркве итд., које је у невољи чинила а никад није испуњавала; у широким народним слојевима изазивала је највеће нерасположење тиме што је одузимала најбоље земље за државу или за насељавање колониста. Врло је чест случај да Србин и прави Аустријанац, разговарајући о националној политици и полазећи од истих премиса, дођу до сасвим супротних резултата. Срби су свом снагом и свим бићем својим представници правог национализма и тежње за својом и југословенском самосталношћу. Само се на слободној националној основи може створити југословенска културна и државна заједница. Због тога не може никаква страна управа наћи у српском народу лојалне поданике. Та дубока психолошка особина и главна политичка црта народне душе осећа се не само у Србији, која је такође бивала под страним, и аустријским управама, него исто тако у Босни, Херцеговини, Далмацији, Хрватској итд. У најдубљим народним слојевима постоји не само неповерење него често и мржња, дубока, неискорењива мржња према завојевачу. Тежња за самосталношћу није се изгубила ни код појединаца који су национално попустили. Има у Аустро-Угарској Срба који су се личном вредношћу и заслугама успели до високих државних положаја. Има других који су то или слично постали једино из врло обичних интереса. И једни и други раде, разуме се, у аустријском смислу. Али код првих, честитијих, има унутрашње борбе између поменуте дубоке психолошке особине и тога што су се стицајем прилика измирили с аустријским југословенским тежњама; то измирење осећају као грех и често због унутрашњих и спољних конфликата живот жалосно заврше. Ако и код оних најлошијих, који су се страној управи предали ради користи, скинете све покварене љуске, 96

којима су обавијени и којих може бити много, искрсне ипак бар мало. здраво језгро онога дубоког осећања српског, које душу пече и мира не да. Православни су дакле у целини упорни, непомирљиви представници тежње за самосталним националним и културним животом и православна вера је етикета која те тежње најбоље обележава. Али они нису једини то. Те тежње и погледи су напредовали и у последње време добијају све више југословенско обележје, постају тежња за националном и културном самосвојношћу и самосталношћу Јужних Словена. Сада се Аустро-Угарска само донекле може још послужити југословенским католицима и од њих правити елеменат своје политике. У Далмацији су увек многи католици били исто тако јаки представници тежње за националном самосталношћу као и православни; у више су прилика из Далмације, која је на мору, чији су становници ширег хоризонта и под утицајем националне талијанске културе, из Далмације су потицали најразумнији погледи за српско-хрватском националном самосталношћу. Поменуто је да су у Хрватској Хрвати и Срби показали да су не само разумели преку потребу да се узајамно трпе већ и способност да заједнички раде. До народа им је и народне самосталности и културе, не до династичких, клерикалних и туђинских интереса. Без насиља се, изгледа, не може више ни у Хрватској водити стара аустроугарска политика. Постоји дакле јасно изражена тежња да цео југословенски комплекс од Трста до Солуна чини једну националну целину и развија културу на националној основи. Конфесије се потчињавају националном принципу. А главну масу тога југословенскога комплекса чини српски народ, који, осим тога, заузима и најповољније, али зато и најтеже, географске положаје, води главну борбу и подноси главне жртве за ту идеју. Према оним дубоким осећањима и према идеји националне самосталности одавно се јавља као противних завојевачка акција Аустро-Угарске на Балканском полуострву. То је започело нарочито у 17. веку и до данас се с променљивом срећом наставља. Аустроугарска војска је допирала до Скопља и Косова и морала се повлачити; у два маха је окупирала Србију и морала је напуштати; освојила је Далмацију, Боку и сада Босну и Херцеговину. Основа је те аустроугарске политике ова. Та је монархија са севера, истока и запада опкољена моћним државама и народима, пред којима се морала повлачити и напуштати њихове земље. Ако се сада, ма из каквих мотива, у њој јаве тежње за активном спољном политиком, оне се морају упутити правцем најмањег отпора, према југу, у област српскога народа. Врло дуго су ти мотиви били једино династично-војничке амбиције, па и сад су оне главни покретач аустријске завојевачке политике. Истина у новије је време скоро стидљиво наглашавано да су им балканске области потребне и због јачег развитка индустрије, којој требају пијаце; као да су за ширење индустрије у Европи потребна територијална завојевања и као да се она не би могла много боље и сигурније развијати без познатог отпора и мржње, коју Аустро-Угарска завојевањима против саме себе сеје по целом Балканском полуострву! Осим тога је одавно задобијала за своје освајачке планове извесне католичке Југословене, тиме што им је стављала у изглед уједињење Југословена, разуме се с клерикално-католичком етикетом. У новије време, пред анексију Босне, почела је давати обећања да ће место дуализма бити уведен тријализам у монархији, и да ће ту трећу аутономну целину чинити Југословени. Последња идеја или обећање само је средство за комбатирање српско-хрватског национализма и тежња за југословенском самосталношћу, средство да би се лакше или да 6и се уопште могла извршити даља завојевања на Балканском полуострву. То су, изгледа, мотиви и идеје данашње врло активне аустроугарске спољне политике, о којој писци Западне Европе, нарочито Енглеске, држе да јој је главне црте дао аустријски престолонаследник, који је у данашњем заједничком министру спољних послова нашао више ревносног но увиђавног помагача. Они држе да се последњим акцијама о новопазарској железници и анексији Босне враћају традицијама енергичне политике, коју је Андраши, потпомогнут Бизмарком, с много успеха, водио на Берлинском конгресу. На томе су конгресу Русији, мада је водила победнички рат, одузети сви плодови победе, док је Аустро-Угарска, не ратујући, добила две велике области, и отворили јој се још лепши изгледи. Сад је Русија у сличном стању, исцрпена јапанским ратом и унутра још несређена; из тих незгода, у којима се налази Русија, треба извући све могућне користи. Русија је, држе аустријски кругови, quantite 97

negligeable и таква ће дуго времена остати. Због тога мисле да се може водити дрска политика без икаквог стварног риска. Аустрија је добила нове снаге и настаје нова сјајна епоха дуалистичке монархије. Ослањају се у земљи поглавито на демократски клерикализам, који се стално снажи. Потпомажући проглашење бугарске независности и краљевине, Аустро-Угарска то није учинила из љубави да ојача Бугарску већ је и то мера против Србије; она помаже Бугарску да сигурније спречи тежње Београда и Цетиња. Енглески писац1, чије сам мисли овде саопштио, држи да Русија није онолико слаба колико су претпоставили аустријски кругови, осим тога, она има савезника. 1

Calchas, The problem of the Near East. The fortnightly review, London, November 1908. с. 735.

Даље је овај писац с необичном интуицијом осетио значај српскога народа и новије југословенске струје, на које је наишла политика завојевања Аустроугарске Монархије. Она је узела да решава српско питање, најинтересантнији, најзаплетенији и најопаснији део великог аустријског питања. Calchas с разлогом мисли да су Јужни Словени Ахилова пета хабзбуршке силе. Има још један, познат узрок који скоро несвесно гони Аустро-Угарску на завојевања на Балканском полуострву. Мада аустријски кругови несумњиво мисле и желе да воде своју самосталну политику на Балкану, они то чине само до извесне мере. Што се великих црта и покрета тиче они у ствари морају да воде политику германства и Немачког Царства. То механички мора тако да буде. Аустрија има на северу и западу као суседа велику немачку нацију и силно Немачко Царство, огромне националне и економне снаге, које је на југ гура. Ово тим лакше што је Аустрија састављена од многих народа, који се стално међусобно гложе и боре, што је у њој самој немачки народ најмоћнији и што поглавито он даје културно, умногоме и политичко обележје дуалистичкој монархији. И та претходна мисија, коју је германство пренело на Аустро-Угарску, састоји се у овоме: Аустро-Угарска разгази народе, који дођу под њену власт; изазове борбе међу народима и деловима истога народа, раслаби национална осећања и инстинкте и где је могућно инфилтрира их Немцима. Таква политика Аустро-Угарске са свим мотивима и средствима, која су представљена, ступила је у фазу живе акције. Почела је новопазарском железницом, затим анексијом Босне и Херцеговине, које су по положају и по вредности и композицији народа кључ за решење српскога проблема. Тиме је започео одсудан судар између идеје српско-хрватског национализма и самосталности и аустријске освајачке политике, која је ради раслабљивања Југословена и лакшег продирања истакла идеју клерикално-католичког југословенства. Сви тешки догађаји, који се у последње време виде на словенском југу, само су знаци борбе између ових двеју идеја. У ту групу спада пооштравање описаног несносног режима у Босни, стварање ''велеиздајничке'' афере и хапшење Срба у масама у Хрватској, употребљавање свих средстава да се разбије српско-хрватска коалиција, изношење најновијих неистинитих вести о Србији2 итд. Ту методу и њене резултате окарактерисао је особито Andre Cheradame (L'Europe et la question d'Autriche. Paris 1901. р. X): ''Ces alterations de la verite, continuees methodiquement pendant des annees produisent des resultats extraordinaires.'' 2

Већ од дужег времена је дакле настала та фатална борба, у којој пате појединци и породице, а културно штетује не само и на првом месту српски народ, затим остали Јужни Словени, већ и сама Аустро-Угарска. Врло знатан део енергије српскога народа одавно је заузет том борбом, а новије генерације се њој поглавито посвећују. Врло мало националне енергије може да се упути на културни рад. Цео културни развитак једнога, несумњиво даровитога народа везан је борбом за самосталан национално-политички опстанак. Обрнуто, сва спољна акција Аустро-Угарске везана је српским народом и српским проблемом иако охола господа Монархије то не би никад признала. Тиме је сва Монархија не само стално ослабљена већ се излаже опасности да изазове цео тзв. аустријски проблем. Сад је 98

већ почела да губи симпатије на свима странама, јер су њени освајачки планови постали јасни, затим што је стављала и сад ставља захтеве, који су српском народу мрски али су несимпатични и многим другим државама и народима: да се Србија и Црна Гора не смеју територијално саставити и трудила се и труди се да ове две државице не добију природне границе; у областима српско-хрватскога народа, које држи под својом влашћу, ради један злочест посао: развија верску нетолеранцију и раздваја и отуђује два дела истога народа; тиме је доводила заоштреност и до грађанског рата, као што је било у Загребу у септембру 1902. године. Што показује јаче жеље за завојевањем српскога народа и завојевава га, као сад Босну и Херцеговину, то све већу мржњу против себе изазива. Од политичког завојевања и политичког притиска не само да нема користи, већ има штете у свима правцима — до прављења сметња и спречавања свога властитог извоза. И ако би се десило да одржи или и даље освоји коју земљу српскога народа, она не може никад задобити његову оданост. То насилно заузеће много не вреди и дуго се не држи; бар Аустрија у томе има искуства. Због представљених дубоких психичких особина српскога народа и несаломљиве тежње за само сталношћу, нема на тој завојевачкој основи ни измирења ни решења. И да освоји српски народ, он ће се због изложених особина опет повољном приликом дићи и основати своју националну државу. Аустро-Угарска 6и била здравија и јача кад не само не би даље завојевачке нападе на српски народ вршила, већ кад 6и одвојила од себе и оне делове које сада држи. Остала велика територија дуалистичке монархије, с народима који су се један на други мањевише навикли, остала би мирна и осигурана за културни и економски рад. Српски народ, као државна целина, ступио би с дуалистичком монархијом, кад нема освајачких намера, у најинтимније културне и економске везе. Од јужне немачке границе до Цариграда простире се област мањих народа противно највећем делу Русије, средњој и западној Европи, области великих народа. На оном простору нема још устањених држава и формираних народа. Све је то у стварању, или се сада ствара, и тежње српскога народа за националном целином добиле су у свим његовим деловима прецизан облик. Те идеје не би можда могла зауставити никаква, једноставнија сила но што је АустроУгарска, која и сама мора пролазити кроз нове кризе и процесе, осим данашњих што се у њој врше. Али није вероватно да ће клерикално-династична Аустро-Угарска, с познатом својом бирократијом, с оном сувом полицијском администрацијом, наићи на хумане и културне путове, о којима сам држао да их треба при крају ове расправе нагласити. Даље, позната је она особина људске природе по којој се често као ствар части пометених појединаца или државе постави оно што им највише шкоди. Зато ће одговорност за догађаје, који ће наступити, пасти само на Аустро-Угарску. Српски се проблем мора решити силом. Обе српске државице морају се поглавито војно и просветно најживље спремати, одржавати националну енергију у завојеваним деловима српскога народа и прву, иоле повољну, прилику употребити да расправљају српско питање с Аустро-Угарском. V ГАРАНТИЈЕ ИЛИ МИНИМУМИ ПОТРЕБНИ ЗА ЖИВОТ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ Српски народ Босне и Херцеговине 1874. године дигао се на устанак против турске управе а ради сједињења са Србијом и Црном Гором. Србија и Црна Гора су 1876. године саме, а 1877—8. године уз Русију водиле рат с Турском. Обема државицама је допуштено да на Берлинском конгресу изнесу своје жеље; учествовале су дакле у оној форми у којој су као вазалне могле учествовати. На том конгресу је решавано о њиховој независности и територији и наметнуте су им врло тешке обавезе, и оне су их, можда једине од учесника Берлинског конгреса, сасвим испуниле. Последњим чиновима Аустро-Угарске и Бугарске Берлински уговор је до краја уништен. Ма какав био територијални и економни ред, који је био створен Берлинским уговором, њега је сад нестало, и у овоме крају Европе мора се новим уговором створити нов ред ствари. 99

На основу свега тога, Србија и Црна Гора имају и формалног права да протестују против анексије Босне и Херцеговине и да поставе своје захтеве. Али су управо неодољива њихова стварна права. Оне морају тражити услове за егзистенцију и економско развијање, које им Берлински уговор није дао. Њихова су етнографска права на Босну и Херцеговину несумњива, велика и разликују се од периферијсконационалних спорова, који постоје међу данашњим европским државама. Напослетку, АустроУгарска није извршила ниједну од погодаба, због којих је од великих сила добила мандат да привремено окупира Босну и Херцеговину. Онај културни напредак, који се види у Босни и Херцеговини, види се бар у истој, махом у већој мери, у Србији и Бугарској. Аустро-Угарска је већ самим тим што сада анектира Босну и Херцеговину признала да њихов положај није дефинитиван и отворила је питање о дефинитивном положају ових српских земаља. Сигнатурне силе Берлинског уговора имају тек сад да га дефинитивно реше. То решење треба бар у могућној мери да задовољи осећања правичности и људског морала. Ако се дакле Босна и Херцеговина не могу присајединити Србији и Црној Гори, што би једино било правилно, и то због противљења Аустро-Угарске, онда им треба бар дати такав међународни положај да се могу слободно у националном смислу развијати. То би једино тако било могућно, ако им се да аутономија, права аутономија. Иначе ће сама Европа упутити српски народ на пут силе, и он ће употребити прву повољну прилику да тим начином расправља с Аустро-Угарском ово своје највеће национално питање. Али ма како се сада решило босанско-херцеговачко питање, Србија и Црна Гора имају права тражити да се ослободе безизлазног положаја и оних економских стега којима их је везао Берлински уговор. Пала је неподесна и рђава реч о компензацијама, које траже Србија и Црна Гора. Оне не траже компензације, које могу чинити утисак, као да су две слободне државе вољне да се погађају и да тргују с најбољим делом свога народа. Оне траже бар најобичније гарантије или минимум територије, који је потребан за њихов живот и развијање. Ти се захтеви Србије и Црне Горе могу поделити на две врсте. Једни су територијални а други право на комуникације. И једни и други су образложени тешким географским и економским положајем ових земаља, који је представљен у првом одељку, и који потиче од Берлинског уговора. Територијални захтев се тиче једног појаса земљишта у Босни и Херцеговини, који је на доданој карти обележен. Разлози да се баш тај појас тражи ови су. Њиме би се Србија и Црна Гора, земље једног истог народа, саставиле у једну политичку целину. Добио би се излаз на Јадранско море у Суторини. Напослетку би се одвојиле турске области од Аустро-Угарске и било 6и више изгледа да се спречи даље продирање Аустро-Угарске на Балканско полуострво. Тиме се Босни и Херцеговини не чини никаква штета. Оне и без тога задржавају неколике трансверзалне путове који воде на Јадранско море и који су за њихов економски развитак потребни. Том би територијалном зоном слив Дрине, који је природна и географска целина, и политички био једноставан припадајући Србији и Црној Гори. Граница би између Босне и ових земаља ишла развођем између Босне и Дрине. Највећи део те области, Подриње, није припадало Босни и у ранијим историјским временима чинило је политичку целину са Србијом или Новопазарским Санџаком, старом Рашком. И у турско време, до окупације, Подриње је било утолико засебна целина што је чинило санџак Зворник и верски припадало под митрополита у Зворнику. То се види и из списа турскога географа Хаџи-Калфе, који је писао у 17. в. Површина те територијалне зоне, како је на карти обележена, велика је 10 519,8 km 2. Црној Гори припао би део велики са Спичем 4 773,96 km2, а Србији 5 745,84 km2. Средља ширина је те зоне око 30 km. На најужем месту би била око 9 km, а на најширем око 60 km широка. На оном делу зоне који би припао Србији живи 203 997 становника, од којих су 109 067 православни (53%), а 86 593 мухамеданци (42%), само је 8 337 католика (5%). На делу зоне који би припао Црној Гори има 113 120 становника, од којих су 59 371 православни (око 53%), 39 773 мухамеданци (39,4%), а 7 443 католици (око 7%). Србији би припале вароши Бијељина, Зворник, Сребреница, Власеница, Рогатица, Вишеград и Чајниче, а Црној Гори Фоча, Гацко, Билеће, Требиње и Невесиње. 100

На карти обележени појас је најмања и најужа територија, која кад се одузме од Босне ипак садржи природну удолину, којом би се могла створити комуникациона веза између Србије и Црне Горе, затим према Јадранском мору. За прво може да послужи једино долина Дрине. Друга важнија комуникацлја представља помињати стари трговачки друм, по коме се у ранијим историјским временима, унеколико све до окупације, српска трговина кретала према Јадранском мору. Та комуникација би се најпре могла спровести долином Дрине до Фоче, затим реком Сућеском, којом већ постоји пут. Одатле би преко Поникава прелазила у Гацко. Из Гацкога има друм, с врло мало теренских тешкоћа који води преко Плане и Билећа за Суторину. Тај територијални појас или захтеви Србије и Црне Горе имају известан значај и интерес и за остале европске државе. Ако Аустро-Угарска на такве захтеве вољно пристане, онда је тек то врло вероватан знак да су истинита уверавања, која Аустрија и кад осваја непрекидно даје, да не мисли вршити даља завојевања на Балканском полуострву. Али пут од Мокре горе преко Фоче и Билећа до Суторине није добра веза Србије с Јадранским морем. Он би био од значаја за Србију због тога што би водио кроз српску политичку област и осигуравао јој извоз и увоз у тешким временима, нарочито у случају незгода с Турском; иначе комуникација преко Мокре горе, као што се из карте види, лежи сасвим периферијски, у западном делу Србије, и не може никад постати њена главна комуникациона и транспортна линија. Због тога Србија мора тражити право на комуникације у Новопазарском Санџаку и Старој Србији до Шар-планине, или бар на најглавније комуникације које кроз те области воде према Јадранском мору и које су на доданој карти означене. То је на првом месту линија трасиране дунавско--јадранске железнице, која води од Мрдара, на граници Србије, поред Приштине и долином Дрима избија на Медову (Сан Ђовани ди Медуа) и Бар. Као што је познато, то је не само најбољи излаз за Србију на Јадранско море, јер би било продужење пруге, која иде Моравом, централише сву Србију, скупља све производе њене, већ је то линија светског значаја, јер би везивала Русију, Румунију и доњи Дунав, као најкраћа линија, с Јадранским морем. Она има ту незгоду што би у крају око Скадра и доњега Дрима пролазила кроз области насељене Арбанасима и Арнауташима, Познато је неповерење овог народа према комуникацијама и познато је како се он лако узбуди и да узбудити. Зато су црногорски кругови с правом наглашавали, да би се извођење те пруге могло због арбанашких незгода отегнути и одлагати. Србија можда дуго времена не би могла добити њој неопходно и брзо потребан излаз на Јадранско море. Због тога је за Србију потребно добити право на грађење још двеју комуникација, које воде кроз области насељене српским народом. Прва таква комуникација ишла би долином Ибра, прелазила у Лим око Плава и Гусиња, затим у Морачу и даље на Бар. Друга би линија била ибарско-морачка, како је на карти означена. Обе пролазе кроз области српскога народа. На обема би се линијама наишло на знатне теренске тешкоће. Даље је неопходно потребно исправити црногорску границу код Бара. Овде граница између Аустро-Угарске и Црне Горе иде равницом и кроз сам Барски залив, једна неприродна, управо бесмислена граница, каквих је мало било у историји разграничавања држава, и због такве границе Црна Гора нема у потпуној власти барско пристаниште. Граница се мора тиме исправити што би се Црној Гори морао дати Спич (види карту) који је њена војска пре Берлинског уговора била заузела и доцније морала уступити Аустро-Угарској. ГЕОГРАФСКЕ ОСНОВЕ МАКЕДОНСКОГ ПИТАЊА Основне географске црте. — Потребно их је представити да би се јасније виделе основе македонског питања. То су најпре морфолошке особине унутрашњих делова Полуострва које наспоравају или отежавају развијање балканских народа и држава; а затим конфигурација обала Балканског полуострва и рељеф његових северних делова, око Саве и Дунава, јер одређују везе балканских земаља са суседним, ванбалканским државама. Прва географска црта, чија се важност не може довољно нагласити, то је подела Полуострва на две партије: источну и западну, раздвојене високим и масивним планинама, Карпатима, и они се, прелазећи преко Ђердапа, вежу за Балкан чинећи велики планински лук, 101

који одваја Бугарску од Србије; за Балкан се везују: Осогов, Рила., Родопи и Пирин, и представљају готово непрелазну границу између јужне Бугарске и Тракије с једне а Македоније с друге стране. Источна партија је добро изражена географска целина, иако је састављена од различних морфолошких јединица. То су: бугарска плоча, између Балкана и Дунава, нагнута од Балкана према Дунаву и испросецана целим системом паралелних долина чије реке теку Дунаву; марички басен, највећа унутрашња балканска котлина, која комуницира са бугарском плочом кроз више балканских превоја; и напослетку Тракија, везана са Егејским морем долином Марице. Источна партија као целина и свака од њених обласних јединица имају уздужни правац 3—И, док је уздужна осовина области на западу од балканско-карпатског лука правца С—Ј, или СЗ—ЈИ. Источна област се може назвати балканском у правоме смислу, по планини Балкану, око које су сви њени делови груписани и којом је управо одређен њен уздужни правац И—3. То су исти правци какве имају морфолошки елементи, планине, котлине, пустиње, предње и централне Азије. Западна партија Полуострва није ни приближно онако потпуна географска целина као источна. Много је више раздробљена у котлине, које су растављене планинама, често високим; даље, њене су долине мање ширине него главне долине балканске партије; као правац уздужне осовине, тако су и њене главне комуникације С—Ј или СЗ—ЈИ. То су правци који превлађују у Европи, противно правцима предње и централне Азије. У овој партији, чији је рељеф збијен, заплетен, готово згуснут, као пролом се отварају долине Мораве и Вардара или Моравсковардарска удолина, чији сам значај тако често наглашавао. Карло Естерајх је зове српскомакедонском депресијом. Њоме пролази од Београда до Солуна железница која предсгавља главну комуникацију западне партије Полуострва. Код Ниша се од ње одваја пруга која води кроз долине Нишаве и Марице и кроз Бу-гарску пре.ма Цариграду. На западу од слива Мораве настају динарске земље, чији се знатни делови везују за Моравско-вардарску удолину. Има и трећа издвојена партија Полуострва: на југу око Егејскога мора; то је егејска или грчка област. Спољне везе источне и западне партије Полуострва осигуране су неколиким нарочито важним пристаништима. Тако за источну партију, кад се апстрахује од дунавског воденог пута, од специјалног су значаја пристаништа Црнога мора и нарочито трачка: Дедеагач, Лагос и у извесној мери Ка-вала; осим њих Цариград је одувек био на источну партију од велике привлачне снаге која је била више историјскога него економскога и трговачкога смисла. Међутим за западну партију, кад се не узму у обзир југословенске земље изван Полуострва, Солунски залив има претежну важност; после њега долазе јадранска пристаништа, она између Спљета и Љеша. Као што је познато, Солунски залив је постао услед младих стропоштавања. Њима је копнена маса Балканскога полуострва тако начета да је њена дужина правца С—Ј врло смањена. Исти је случај са Орфанским заливом. Тиме су централне и западне партије Полуострва приближене егеј-ским обалама, и услед тога су они постали најповољнија пристаништа тих партија. А осим тога се Моравско-вардарска удолина завршава у Солунском заливу, у једном од најпространијих и најдубљих залива Средоземнога мора. Према томе је Солунски залив излазна маритимска тачка, трговачко пристаниште свих области Моравсковардарскога слива и једнога дела динарских земаља. На јадранској обали нема залива тако пространога. тако дубокога и који би са унутрашњошћу Полуострва имао тако лаке комуникације као што је Солунски залив. Али има међу јадранским пристаништима таквих која су повољнија за везе са унутрашњошћу Балканскога полуострва него друга. Она се налазе нарочито на јадранској обали од Спљета до Драча. У центру овога приморја су Медовски залив, који се може назвати скадарским вратима, затим Барски. Као што је познато, овде се мења правац јадранске обале, и она изгледа као улубљена у правцу са 3 на И. Услед такве конфигурације ово приморје је ближе централној области Полуострва и Моравско-вардарској удолини него ма који други део Јадранскога приморја. Штавише, од Скадра до Косова и до Моравске долине има серија потолина или тектонских котлина, одвојених пречагама, не врло високим; осим тога је област око доњега Дрима релативно спуштена. Због тога је у овоме правцу лакше израдити попречне 102

комуникације које би везивале унутрашњост Полуострва са Јадранским. приморјем но у ма ком другом. То би биле најповољније и најкраће трансверзалне комуникације. Ипак теже но комуникације кроз Моравско-вардарску удолину. Три просторије најповољније за стварање дужава. Може се сматрати као утврђено и признато да морфолошке особине Балканскога полуострва нису повољне за стварање једне велике државе. Главна је од тих особина раздробљеност Полуострва у тектонске басене или котлине, растављене високим и масивним планинама. Уз то долази етнографска разноврсност и егзистенција више малих народа. Није велики ни највећи народ Полуострва, српско-хрватски, јер цео, уједињен, заузимао би просторију мало већу од данашње Румуније а скоро половину од Шпаније. Место фантома о једној држави, треба поставити питање које су територије Балканском полуострву најзгодније да се на њима створе две, три или више држава? Јер је несумњиво знак духовне аберације кад се пише и говори да на Балканском полуострву нема довољно пространих територија да би се могао оправдати опстанак трију држава, и да према томе српска, бугарска и грчка држава не могу једна поред друге постојати. А то се сада као из једног гласа изјављује у Бугарској, Аустрији и Немачкој (писано 1916. г.). Напротив, ми смо у претходној глави утврдили да на Балканском полуострву има три географске територије довољно простране, готово начисто издвојене, које имају материјалних услова потребних за развитак, насељене различним народима; има дакле територијалних целина повољних за стварање трију држава које могу живети пуним животом. Једна велика целина је егејска или грчка са приморјем и острвима Егејског мора; овде географске и економске прилике одговарају карактеру, начину живота и рада грчкога народа. Копнени блок изван Егејскога приморја такође је добро издвојена целина. Он је подељен високим планинама, које смо поменули, на источну и западну партију. Обадве су противно егејској зони нарочито повољне за земљорадњу; у њима станују југословенска племена, која поглавито плугом раде, прави земљорадници. У западној су партији Србо-Хрвати, а у источној Бугари. Поменули смо да је источна партија у којој станују Бугари најпотпунија географска целина на Полуострву, пространа земља са великим равницама и са економским излазима на Црно и Егејско море; у њој је и маричка комуникација која води Цариграду. Има све територијалне услове за економски живот и самосталан развитак. И западна, српско-хрватска партија Полуострва представља једну географску целину, истина мање потпуну, а немогућну без Моравско-вардарске удолине. У западној партији се само око ове удолине може створити солидна и за живот способна држава. Изван моравско-вардарске депресије нема у западној половини Полуострва територије згодне за формирање трајне државе, која 6и могла живети самосталним економским и политичким животом. У Босни са Херцеговином, у Далмацији и динарској Хрватској преовлађује потпуна раздробљеност рељефа, с мало долина које су тесне, и са многобројним. затвореним карсним депресијама. У динарским областима може постати само планинска држава, услед невоље, јер има народа за такву државу, али без праве животне снаге, привремена држава без економских и комуникационих услова који су потребни за праву државу. Економски и трговачки интереси извесних динарских области и сада иду према моравско-вардарској депресији; ти крајеви не могу добити живота и значаја осим ако се прикључе моравско-вардарској држави, организму довољно јаком с географског и економског гледишта. Македонија и Србија. — Према томе у западној партији Полуострва нема друге географске просторије или географске целине која може привући и централисати интересе околних крајева и у којој се може створити српска држава, способна за живот, осим Моравсковардарске удолине. То је у вези са морфолошким цртама ове депресије. Развође између Мораве и Вардара није планински венац. Оно је у котлинама Прешева и Косова, које су дна старих језера; да изразимо супротност према развођу-планини, зваћемо га развође-повије. На њему отичу воде тако споро и тромо да није лако на први поглед опазити да ли теку Морави или Вардару. Штавише, у косовском басену, на реци Неродимци, има бифуркација, и један њен крак тече Морави а други Вардару. Долине ових двеју река нису дакле развођем-повијом растављене, већ спојене. Због тога моравско-вардарска удолина просеца цело 103

Полуострво са севера на југ и тај континуитет нигде није прекинут. Тиме је била унапред означена траса главне балканске железнице, Београд—Солун, и олакшана њена израда. Осим тога је рељеф целога слива Моравске долине, на Северу од Лесковца, благ и миран; на том су земљишту могућне комуникације у свима правцима; оно је још и врло плодно. На југу од Лесковца Моравско-вардарска удолина је састављена од котлина које су везане клисурама и спојене путевима и железницом. Држећи се долине, железница пролази готово средином моравско-вардарских области. Јако је утицала не само на оживљавање трговине већ и на изједначивање становништва; према њој слазе сви главни путеви околних области и тако се око ове главне артерије концентрише и кондензује живот и рад; услед тога бледе и ишчезавају првобитне разлике међу становништвом појединих крајева; изједначује се ношња, обичаји, језик, који, као и демократски начин мишљења, продире из моравске Србије према југу; даље се у становништво ове удолине све више уводи исти начин живота и привредног рада, све до пред Солун, где медитерански обичаји дефинитивно превладају. Има императивних географских и економских нужно-сти. Ово је једна од очигледних: долине Мораве и Вардара чине једну географску целину; у њима се мора створити једна држава. У томе треба тражити постанак оне тежње која се развила у моравској Србији, да се шири према југу, у долину Вардара. То је у гериторијалном погледу тотово главна тежња, коју је ова држава показала, тежња која је до пре три-четири деценије била несвесна. После ослобођења Србије 1804—1815, она се у три маха, 1833, 1878. и напослетку 1912. стално према југу проширивала. Тај стари и природни потисак према југу, који се вршио и онда када није било Бугарске и супарничких српско-бугарских тежњи, демантује бугарска тврђења да је то нова тежња Србије, тек од Берлинског конгреса; Бугари су успели да то мнење наметну послушној или необавештеној штампи и бугаро-филским писцима западне Европе. После 1880. год. када је довршена железница Београд—Солун, проширење Србије према југу постала је свесна тежња, национални програм. Напослетку економски рат између Србије и Аустро-Угарске научио је сељаке у Србији да без Вардарске долине нема српске државе способне за живот. Кад не би Србија постојала, као што је сада привреме-но случај, и када 6и нека друга држава, као сада Аустро--Угарска, заузимала долину Мораве, и она би неопходно би-ла привлачена долином! Вардара и Солуном. Не вреди дакле то што су Бугари помогли да друга држава заузме место Србије. И она ће за оним истим територијама тежити као Србија. Они се морају мирити с горњом императивном гео-графско-економском нужношћу. Али моравско-вардарска држава не може одржати и чврсто за себе везати западне динарске земље ако не влада и колгуникацијом Београд—Ријека, према којој су отворене и на коју излазе северне динарске долине. У западне динар-;ке земље најлакше се и улази са севера, из Срема и Славо-није. Осим тога је железница Београд—Ријека најбоља и нај-краћа веза између балканских земаља и западне Европе, онако исто као железница Београд—Пешта, између морав-еко-вардарских области и централне Европе. Једна већа ју-гословенска држава може се дакле конституисати само у таквом географском. оквиру који би, осим Моравско-вардарске удолине, обухватао и железницу Београд—Ријека. Кад та држава не би имала долину Вардара, она би поред на-пред поменутих географско-економских незгода, била без корена на Балканском, полуострву. Без те територије, неоп-ходно потребне за њен самосталан економски живот, и та већа југословенска држава морала би постати само при-лепак и додатак средње Европе. Али се таква југословенска држава може самостално развијати, и у погледу економском и политичком, и кад јој не припада већи део арба-нашког приморја. За њим не треба већ ни због тога тежити што је оно својина сасвим другог народа. Само је магловита политика могла ангажовати српску државу да заузима, осим Скадра, и чисто арбанашке земље. Македонија и Бугарска. — За источну или бугарску партију Полуосгрва долина Вардара нема ни комуникационе ни економске вредности. Она је одвојена од Бугарске планинама Рилом, Родопима и Осоговом, најмасивнијим и највишим или готово највишим планинама ових крајева. Изузевши Алпе, Пиринеје и скандинавске фјелдове, у Европи нема нигде тако јаке природне границе као што су ови масиви, уметнути између Бугарске и Македоније. Економске и трговачке струје Бугарске управљене су према Црноме мору или према егејским пристаништима Тракије. Сви морфолошки елементи Бугарске, планине, удолине, котлине, имају правац 3—И или Ј—И и у очигледној су супротности са морфолошким правцима 104

Македоније, који су као и они Србије смисла С—Ј. Источна бугарска партија Полуострва окренула је леђа Моравско-вардарској удолини. Бугарска и Македонија нису дакле једна географска целина и не могу чинити једну државу, осим привремено, благодарећи стицају нарочитих прилика, које се не могу одржати на дужи рок, као што је сад случај (1916. год.). Противно дакле рељефу и економским приликама, Бугари су прошле године завладали Македонијом користећи се тиме што су Немачка и Аустрија ушле у Србију. И кад би ово стање могло остати, Централне силе не би трпеле да Бугари држе главну балканску комуникацију према Солуну која је била повод и први циљ за акцију Централних сила у нашим земљама. Ово продирање сила централне Европе на Балканском полуострву, па природно доцније и у Македонији, много је већа опасност него данашње привремено бугарско завојевање, и то због географских особина северних делова Балканског полуострва. Јер оно није ограничено на северу високим планинама, као што су Италија и Шпанија, већ је напротив потпуно отворено и према панонском басену и према румунској равници. Балканско полуострво је дакле изложено опасности да га лако заузму суседне велике државе са севера. И сама Румунија је манифестовала анексионистичке тежње према југу, и, ако се оснажи, вероватно ће их и даље показивати. Не помињемо опасности које би могле доћи из егејске области. Грчка је егејска држава и она мора тежити да заузме обале Егејскога мора, и осим тога, да би имала копненог залеђа, и знатан део Вардарске долине. ДВА ЕТНИЧКА ПРОЦЕСА У ДАЛМАЦИЈИ Као што постоје знатне разлике између Јадранског приморја и његова залеђа, у погледу климе, вегетације, и начина живота, тако је између њих, од почетка историјских времена, постојао етнографски и културни антагонизам: народи високе цивилизације (Грци, Римљани, и Млечићи) насељавали су обале, а у залеђу су становала патријархална племена (Илири и СрбоХрвати). Тај се антагонизам одржао кроз сва историјска времена све до динарско-балканских миграција турског и млетачког доба. Тек су ове јаке миграције и многобројно и снажно динарско становништво били у стању да промене етнографски карактер Далматинског приморја, нарочито градова. То је можда најзначајнији етнички процес у нашем народу — словенизирање Јадранског приморја и његових градова. Динарски су се досељеници, за време млетачке владавине, у масама насељавали по градовима, нарочито пред навалом Турака, а и из економских узрока. Услед тога је наступио у једно доба моменат етнографске засићености, кад романско или италијанско становништво није више могло асимиловати досељене Словене: нови досељеници су се одржавали као Словени; а стари, унеколико већ поталијањени, почели су се враћати Словенству. Смисао етничког процеса се мења: место ранијег италијанизирања Словена, наступило је консервирање Словена, па чак овде-онде и словенизирање Италијана. Тај критички тренутак засићености наступио је, изгледа, првих десетина XIX века. Од тога доба могло је почети културно и национално буђење Словенства у Далмацији. Као што је познато, оно је настало после шездесетих година XIX века. Културно буђење је, дакле, као и словенизирање далматинских градова, последица етничког и етно-биолошког процеса, који се развио услед оних снажних динарских миграција; а затим су оба процеса учинила да настане данашње стање. — Далмација је етнографски најчистија јужнословенска земља, поред Босне с Херцеговином, и Србије. Али су миграције донеле још један резултат: смену средњовековног словенског становништва, које се у Далмацији населило за време сеобе народа, новим, динарско-балканским становништвом, које су ту десило у млетачко и турско доба; уз то је ишло и преобраћање православних у католике, и на тај начин етничко изједначавање становништва ових двеју конфесија уколико је међу њима било етничких разлика. Јер, иако је средњовековно и новодосељено становништво било, у основи, један народ, међу њима су ипак постојале разлике. Можда је било чак и антрополошких разлика; оне би се могле прецизно утврдити детаљним антрополошким студијама досељенога становништва на далматинском копну и старог становништва на јадранским отоцима. 105

Досељено је становништво било знатним делом сточарско, и оно је, живећи по динарским планинама, асимиловало највише романизованих Илира. Вековима је оно становало под друкчијим физичким приликама него становништво приморја: далеко од мора, на већим висинама, под оштријом климом, друкчијим начином живота и исхране. Између досељеног динарско-балканског и старог приморског становништва морале су постојати знатно веће разлике него између данашњег далматинског становништва с једне стране и Босанаца и Херцеговаца с друге стране; досељеници су били несумњиво примитивнији, сировији, и јамачно снажнији но старо далматинско становништво. Даље, они су довели у Далмацију босанске, захумске, и рашке историјске традиције и обичаје. III

O НАШОЈ ДРЖАВИ Огромним напорима нашега народа и стицајем ванредно повољних прилика, ми смо дочекали да готово сав српски народ и највећи део Хрвата и Словенаца створе једну државу. Она је велика око 252 000 km2, а има око 12 800 000 становника. Према Србији пре светског рата, ареал се увећао са 145%, а становништво са 165%. I Пре овога рата, Србија се једино према југу увећавала, према областима Балканскога полуострва (балканско проширивање Србије); у последњој фази од 1913. год., она је први пут после толико векова изгубила територијални контакт са Турском. Од Париске конференције, Србија прелази на леву обалу Саве и Дунава, у панонски басен, нова држава продире до Јадранског мора, и преко Словенаца допире у алпске земље, добијајући границу са Италијом и са немачком Аустријом, која ће се врло вероватно придружити Немачкој. То су огромна факта, која ће бити од највећег утицаја на наш будући развитак и међународне везе. Даље су умногоме промењени правци и природа комуникација. Изишли смо на Јадранско море, на коме се без икакве сумње нећемо моћи слободно кретати, јер су најважније тачке у италијанским рукама. Зашли смо дубоко у централну Европу, и комуникационе везе које су с њом имале Србија, Хрватска и Словеначка, одржаће много од старог значаја. Солунска ће железница остати од првокласне вредности за већи део Србије у границама пре светског рата. На северу немамо природних граница, нити смо их, разумно мислећи, могли имати. Чим се сиђе са београдског побрђа у панонски басен, таквих граница нема до иза Пеште. Али ће се наше панонске земље држати изванредно повољним географским положајем и великом привлачном снагом Београда. Он се као сфинкс прућио на ставама Саве и Дунава и гледа на Панонску равницу, одређен својим положајем да у њој изазива велике догађаје и да на њу најјаче утиче. Све велике реке које протичу кроз панонски басен конвергирају према Београду, — Дунав, Тиса, Драва, Сава, — и он већ сада постаје пловидбени центар од све веће и веће важности. Исто тако се у њему укрштају и главне железнице: моравско-вардарска артерија, железница Београд—Загреб—Ријека, оне од Суботице и Темишвара, и све се више у њему морају скупљати. Положај Београда је несравњено повољнији но положај Беча и Пеште. Не само да се изменио географски положај и да смо добили нове правце комуникација и тешке границе на северу, већ нова држава има друкчије контакте са ванбалканским цивилизацијама, много интимније везе са западном цивилизацијом, нарочито преко Италије. Осим тога она није више онако хомогена национална држава као што је Србија била пре 1913; истина се то у многоме изменило још 1913. год. Сада је у нашој држави много више страних народа, иако не толико као у Румунији, Чехословачкој, Пољској. Разноврсне су културне прилике, духовна настројеност и чак економска структура њених различитих области. Ово ће изазвати ферментације, разноврсност у духовном и материјалном развитку, и колико-толико управљано, биће од највеће користи за цивилизацију наше државе. 106

II Испуниле су се две идеје. Једна је врло стара, вековна, дубоко укорењена у свести српског народа: уједињење Српства. Друга је била скоро искључно идеја мислилаца, књижевна идеја, која је добила јачу подлогу откако су Хрвати усвојили Вуков књижевни језик, и која се почела практично приводити у дело од формирања српско-хрватске коалиције, и од 1903. год., са оснивањем клуба и листа Словенски југ, у Београду. Друга идеја има још да хвата корена. Јер познате су горепоменуте разлике које међу нама постоје, нарочито разлике међу варошким класама и извесном интелигенцијом разних области. Сељаци су у ствари много ближи једни другима. Услед заједничког државног и друштвеног живота, иста ће се осећања и мишљења распрострети на све шире народне слојеве у свима областима, и није без разлога уверење да ће, осим најбоље интелигенције, сељак и радник постати главни стубови заједнице; јер, они ће све јасније увиђати да ће у новој великој држави наћи најбоље погодбе за миран, слободан и осигуран живот; живот са што мање ратова, јемство за којима природно највише тежи та најмногобројнија и најреалнија класа, која живи најнормалнијим животом. Ја сам последњих месеци путовао по српским и словеначким покрајинама, и свуда сам код сељака утврдио таква осећања, најпрецизније у Шумадији, оној Шумадији која се сва жртвовала за идеју народне слободе и јединства. Многи Шумадинци су били у Хрватској и Словеначкој; са топлотом помињу „своју браћу"; мирно и трезвено говоре о користима од заједнице; ни код кога нисам запазио оне суревњивости и сумњичења на које се кадшто наилази у интелигенцији и код варошана, и, природно, најчешће у Хрватској. Србија је била земља мисије, која је своју улогу до краја извршила. Кад претуримо у мислима пређени пут и савладане тешкоће, од почетка 19. века, кад смо били турска раја, па даље преко Карађорђеве и Милошеве Србије; унутрашње борбе; постепена проширења према југу; асимилацију и изједначавање са новим становништвом; потмуле и опасне борбе са Аустро-Угарском; последње фазе те борбе, када нам се сваки дан жуч узмућивала и када смо осећали да је питање „бити или не бити"; епоху балканскога рата; Србију потпуно притиснуту непријатељем, кад све то пређемо у памети, онда ми данашње тешкоће не сматрамо несавладљивим. Напротив, сразмерно лако савладљивим. И на народу у Србији, унакаженом и оголелом услед дуготрајног светског рата, види се ведрина и поуздање, снага вековног искуства. III Не треба из претходног закључити да ја мислим као да ће наше народно стапање проћи без криза. Напротив! Њих ће бити више и друготрајнијих. Јер, као што је речено, има друкчијих начина живота, чак друкчијег погледа на свет и живот; политички и друштвени појави наше државе постају компликованији, узајамно прилагођавање између становништва наших разних области мора изазвати поремећаје, кризе, сударе. Али то су пролазне појаве. Неки политичари, који су и иначе били далеко од идеје ширег народног јединства, употребљавају је као средство да створе веће групе и већине. Њој приписују хаос који влада на многим пољима нашег јавног рада, у ствари као последица рата, онај хаос који се мање или више види у свој Европи. Они сваку појаву која не иде у прилог њиховој партијској политици представљају као највећу опасност за народно и државно јединство и као почетак слома чије ће нас рушевине све затрпати. Сви мирни посматрачи виде узроке тога претворног и агитаторског песимизма (који престане чим се дође на власт), и не узрујавају се; још мање народне масе у Србији, које добро познају мотиве те вике. Има одличних људи који воле народно јединство, али у интимним разговорима исказују извесне сумње. Они резонују рационалистички, чисто логички, оперишу са разном историјом наших народних делова, разним културама и менталитетима који су се створили под утицајем пређашњих држава. Али, познато је, логика није једино средство којим се долази до тзв. тачних закључака, и нарочито није једино средство којим се изналази истина; јер тачни закључци и истина нису увек једно исто. Они што логички, из постулата изводе и нижу закључке често не налазе истину. Уз логику и пред логиком треба да иду моћ проматрања и интуиције, а у друштвеним питањима и јако развијено морално осећање. Без њих је логика сува, неплодна и често нетачна. Овде је то нарочито случај. Има један инстинкт, јачи од логике, по коме огромна већина осећа духовне, 107

моралне и материјалне користи од заједнице и јединства. То ће постајати све дубље, ако се не учине основне психолошке погрешке. Врло је штетна напетост појединих партијских група или људи који себи приписују све или већи или мањи део заслуга за народно уједињење, за један огроман процес у коме је суделовало тако много фактора, и напослетку и највише, цео народ Србије, код кога се последњих деценија нарочито развила свесност и способност самопожртвовања до огромних размера. Томе није време. Треба се удаљити од догађаја да бисмо их могли као што треба процењивати. Осим тога се у овом случају неће моћи ништа из основа фалсификовати; јер ово није био рад у каквом буџаку, већ рад у центрима западне Европе, у пуној светлости, тим јаснијој што су у њему учествовали не само политичари од заната, већ и многобројни од најпросвећенијих људи Европе и Америке; многи су од њих све забележили. Свачији ће се удео тек доцније моћи правилно проценити, кад се објаве документи. Треба се пре свега добро познати. Мора се учинити тај велики напор: путовати, упознати целокупно стање појединих области, пратити литературу и журналистику, што више разговарати се и објашњавати се међусобно, приређивати предавања. Кога добро не познајемо, не треба о њему давати дефинитиван суд. Колико се добрих особина нађе на једном човеку када се он боље позна, и колико се уме водити рачуна о другим његовим мање корисним особинама. Тако је и са народима. Треба се стално полако журити у стварању и распростирању заједничких осећања и мисли. Све заједничке идеје везују људе, и нетачне, а камоли тачне. Уз то треба држати на уму да се ми без престанка мењамо. Живот и његова искуства теку данас тако брзо као матица виловитих потока. Никад ток догађаја није био убрзанији, и промене на људима нису никад биле дубље но у току овога светскога рата, и нарочито после рата. Сачекајмо људе да превру. Ничим се неће стапање наших племена толико наспорити колико великодушношћу и ширином схватања код оних који су у ствари за јединство најзаслужнији. IV Још више од свега претходнога треба радити да наша држава буде држава друштвене и економске правде, да буде честита држава. Већа просторија неће много вредети ако нам не буде мила. Сви предосећамо нешто ново што долази и што ће доћи. Из несвесних дубина нашега живота лижу пламичци нове светлости, новог идеала, нове друштвене правде. Још се нису разбуктали. Све што смо до сада ценили као највеће вредности биће у многоме промењено, или ће се створити нове вредности, које ће потиснути старе. Тиња под пепелом и леже се нешто ново, друкчије од досадашњег. О ПРОГРАМУ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДЕМОКРАТСКЕ ЛИГЕ1 Срби, Хрвати и Словенци су слободан народ, и они сада сами стварају своју државу. Што се главних територија тиче, конгрес мира има у ствари само да формално санкционише свршен чин. 1

Из списа: Југословенска демократска лига. Женева, 1919, јануар.

Откако постоји, никад наш народ није показао толико снаге, храбрости и присебности као за време овога страшнога рата. Хероизам српскога народа и српске војске је огромно ратничко дело светскога рата, који је препун јуначких дела; и у последњој фази српски народ и српска војска остали су у очима света првокласни елеменат. Због тога, и поред свих других погрешака, наш морални углед је велики, и ми смо успели да нам име по врлинама буде свету познато. Наши сународници у бившој Аустро-Угарској су поткопавали изнутра монархију, а добровољачким одредима и спољним радом припомогли да се она споља савлађује. Благодарећи стицају прилика, створених светским ратом, наше народно уједињење је извршено поглавито нашом народном снагом. Прошли смо кроз највишу школу идеала, кроз муке, трпљења, болове и жртве, који су у моравској Србији ишли до истребљења једне 108

четвртине становништва, до уништења једне трећине снажног мушког елемента. Радост данашњих генерација није онаква каква би одговарала великом делу, јер је помућена беспримерним жртвама, боловима и многим другим тешким недаћама и неугодним појавама. У таквим околностима, није лако прибрати се, наћи нове снаге и поћи новим путевима. И дело народног уједињења збуњује неке главе, нарочито оне које су се највише бавиле унутрашњом партијском политиком. Морамо се наћи у новим приликама које су нагло искрсле распадом Монархије, мора се мењати начин мишљења и рада. Треба напор воље у том правцу. Много од онога како се до уједињења радило, требало 6и да припада старим приликама и старим навикама и, у свима југословенским земљама, морале би се израђивати основе новог режима. Не могу и не треба да се одрже стара партијска груписања, која су се већ пре светскога рата показала као дотрајала. У нашој великој целини долазе у додир нови људи, и они ће сигурно основати нове начелне политичке групе, са новим задацима, које обухватају све народне делове и простиру се на целину територије. Људи млађих генерација су често много дубље прожети мислима и осећајима који одговарају народном јединству но старији, и било 6и од користи да они што више учествују у јавном животу. Уз то они по правилу имају више духовне и моралне смелости, које ће у новим приликама бити нарочито потребне. Али осим старих навика и збуњености неких политичких људи, јавна је тајна да није завршен рад на стапању Срба, Хрвата и Словенаца у културно-националну целину. Не смемо се у том погледу обмањивати. Даље нам предстоји знатан рад на развијању заједничке државне свести, која треба да продре у најшире народне слојеве. Морају сваки Србин, Хрват и Словенац бити свесни да не могу имати политичке сигурности ни самосталног и правог материјалног и духовног развитка без јединствене државе. А ради ње морају се непрекидно ослобођавати регионалних и сепаратистичких навика и предрасуда, које су се развиле током историјске прошлости. Само ће тако они уистину постати грађани једне велике државе која ће имати све услове за најразноврснији развитак, чије се крајне тачке не могу сада ни догледати. Сваки члан нашега народа из Марибора, из Горице, са јадранских острва, мора се прожети свешћу да су потпуно његове земље око Тимока, око Скопља и Битоља, да он с тим сународницима има иста права, дужности и исте интересе, и да он мора што пре доћи да тамо шири своје политичке и националне погледе, као и обрнуто. Осим тога мора се сваки навићи на то да су интереси нашега народа подједнако драгоцени тицало се Горице и Истре или Баната и извесних крајева вардарске Србије. Све их морамо бранити и одржати са истом љубављу и енергијом. Морамо се пењати на више врхове, ширег хоризонта и веће светлости. Нека се способност за пожртвовањем, која се до сада изражавала највише у рату и патњама, развија и у друтом правцу, у правцу културног рада, где се личност такође заборавља и сагорева. На темељима који већ постоје, нарочито у науци, литератури и уметности, а на основи народних особина, мора се створити самостална југословенска цивилизација. Она ће бити разноврсна и богата по резултатима, нарочито стога што код нас има много регионалних психичких и социјалних разноврсности, које су се формирале животом под различним приликама, толико различним да их у Европи нема нигде толико осим у Француској, па и то друкчије. Та богата разноврсност долази даље од нашег различитог историјског развитка, утицаја разних цивилизација, одступања у социјалној организацији. У неким случајевима развиле су се интересантне психичке особине услед географске издвојености појединих група. Југословенска ће се демократска лига трудити да утиче на правац развитка наше цивилизације одабирајући, давајући маха и полета извесним од горњих особина, и помажући покрете којима се ствара заједничка, једноставна цивилизација. Радиће да се оснује један књижевни и заједнички стручни научни лист за све Србе, Хрвате и Словенце, помагаће оснивање заједничких књижевних и научних друштава, стварање једне заједничке Академије наука (а данашње да остану обласне) итд. Не може се извести наше потпуно народно стапање, не може бити пуног развитка личности, група, народне целине, ако се наша држава не стави на чисто демократску основу. Она уосталом најбоље одговара нашој друштвеној структури и особинама нашега народа. Али и дух и демократске институције не треба просто пресађивати са Запада у нашу земљу, већ се морају прилагодити нашим особинама и приликама, често из њих морају сасвим изнићи, ако 109

хоћемо да створимо солидну и здраву југословенску демократију. Југословенска демократија не треба и не може готова искочити као Минерва из главе Јупитерове, већ ће се полако развити сабирањем стварних искустава и проматрања, дискусијом, сударима мнења и праваца. Не улазећи у појединости, оснивачи Југословенске демократске лиге су се углавноме сложили у неким тачкама. Основе свему будућем развитку има да положи југословенска Уставотворна скупштина, Конституанта, изабрана на основу општег, непосредног и тајног права гласа. И она и њена решења морају бити израз ничим неограничене народне воље. Што се тиче склопа нове државе: у њој треба централизовати све што представља стожере државе и интересе целине. Али услед разлика које постоје међу областима и које су напред поменуте, њима се мора оставити да се у свему осталоме аутономно развијају према својим посебним потребама. До које ће се мере то оставити разним покрајинама и како ће се оне ограничити, треба да изађе као резултат из дискусије која ће се о томе повести и тиме спремити материјал за дефинитивна решења Уставотворне скупштине. Вредело би да о овом питању пишу и говоре нарочито политички и социолошки образовани људи, који озбиљно познају прилике појединих области и група становништва; да оно не падне у руке чистим политичарима и да не постане предмет чисто политичарских трансакција. Нова демократска држава не сме имати само оквир државе, у коме је садржина испуњена поглавито партизанским духом, где је цео апарат државни стављен у службу партије и које личности партијске. Таква држава добија тип партизанске сатрапије, у ствари утолико партијске уколико оним личностима треба партија ради њихових амбиција и личних интереса. То повлачи за собом корупцију, безакоња, дезорганизацију. Такву државу нећемо. Даље, Југословенска демократска лига ће радити на томе да у Скупштини буде што мање парламентарних паразита, тј. таквих посланика, без знања и без компетенције, који се мешају у све послове, заузимају највише положаје, и место правога рада уносе у државне послове дух ситничарства, партизанства и демагогије под образином демократије. Потпуно се сада не могу уклонити, јер ће се народ — док год не развије своју демократску свест — још дати заводити и обмањивати. Али озбиљан и истрајан рад просвећене демократије мора и ту имати успеха. Лига ће се трудити да се да маха радним и стваралачким елементима, на пољу духовне и материјалне културе, која је такође од првокласне важности за реконструкцију наших земаља. Људи од иницијативе на овом пољу имају да посвете своје способности општим интересима. Кад су на политичким положајима или народни посланици, они не смеју улазити ни у каква предузећа, ни у какве послове који имају везе са државом. Лига ће поклањати нарочиту пажњу онима елементима који су слабог друштвеног положаја: радницима и обескућеним сељацима. Та класа је многобројнија у држави Срба, Хрвата и Словенаца него што је била у Србији; она ће по свој прилици постајати све многобројнија. Истина она има и своје властите организације које заступају њене интересе. Али друштвена правда захтева да брига о малима и слабима буде брига општа. Јутословенска демократска лига радиће на решењу аграрног питања, не само у смислу уклањања последњих остатака феудалног стања, но и једне опште рационалне привредне политике. Радиће да се уведе савремено социјално законодавство, да се осигура живот радничкога света у случају немоћи и старости, да се њима и њиховој деци омогући образовање и усавршавање како техничко, тако и духовно. Има још погледа, социјалних и оних који се тичу међународних односа, у којима се неки од оснивача Југословенске демократске лиге приближују социјалној демократији. У нас нема још довољно спремних и способних људи за многе послове, нарочито је мало таквих у области материјалне културе. Исто тако нема довољно капитала за велика предузећа. А послови који су пред нама, безбројни су и често врло велики. Да бисмо их бар већим делом могли извршити својом снагом и да бисмо се што више ослободили од стране експлоатације, неопходно је потребна коопе-рација наших снага и наших капитала у што већој мери. Од првокласне је важности рад на народном здрављу и на неговању и на подизању деце, нарочито сада пошто је овим ратом и његовим последицама затрт наш народ у таквим размерама као никад пре. За ово је врло важно заинтересовати просвећени женски свет, који ће 110

осим тога радити на подизању културног нивоа жена које припадају ширим народним слојевима. Ниједан од ових задатака не може се као што треба извести, ако се не буде свим средствима радило на просвећивању народа: школама којих треба да има много више и са што простијим и практичнијим програмима; конференцијама којима би се дизао ниво, нарочито код средње класе; одабраним збиркама књижевних и научно-популарних дела итд. Југословенска демократска лига још не може имати своје утврђене погледе о нашим спољним односима. Као наша држава, тако су и све суседне у стварању или у периоди врења и новог израђивања. Са некима имамо спорове који ће се јамачно по правди решити на конгресу мира, и ми ћемо тек онда моћи утврдити главне линије нашег понашања према тим државама. Даље, наш међународни положај зависиће много од тога какав ће облик добити Лига нација која је несумњиво европска и светска потреба. С њом ће бити у вези: спољни економски односи и правци светских комуникација. Ипак се једно може рећи; наша држава треба да буде у тесним односима са западним државама, са Француском, Енглеском, Америком, и, ако икако буде могућно, и са Италијом. Ипак се и сада може по нешто рећи о методама и средствима наше спољне политике. Уколико има дипломатске вештине, она се састоји у томе да се са што мање жртава и крви постигну одређени народни задаци. Народ и народна снага не смеју се расипати и онде где би се могли уштедети, као што је код нас било случајева у току светскога рата. Наша спољна политика мора имати став и држање који одговарају народним напорима и његовој великој моралној снази. Не сме се више поновити политика клањања и метанисања, политика ''a plat ventre''. Не сме се никад више унети у наш спољни рад оволико неактивноста и дезорганизације. Наши противници и не желе ништа више од ове анархије која се и сада одозго уводи у наш спољни рад. Ваља направити морални напор да се рашчисти, уреди и организује ова струка државне службе. Југословенска демократска лига жели да буде организација која ће обухватити све просвећене Србе, Хрвате и Словенце који се слажу са основним тачкама изнетим у на-црту правила. Њени оснивачи, то су само они људи који су се под данашњим приликама могли сусрести или споразумети. Много је већи број оних који се несумњиво слажу са оваквим програмом, али који нису могли бити консултовани због данашњих прилика. Зато сматрамо и нацрт правила и управу само као привремене. Чим нам прилике и послови допусте да уђемо у нашу земљу, сазваћемо збор једномисленика, који ће, имајући ову основу, и времена да је проуче и дискутују. установити стални програм Лиге и сталну управу, у којој би требало нарочито председник да буде човек од акције, од практичног рада, од организације, незаузет научним радом. О НАРОДНОМ ЈЕДИНСТВУ Драги господине уредниче,

Београд, 25. октобра 1911.

Ваш Алманах се штампа, а ја, дошавши пре неколико дана с путовања, нисам стигао да вам напишем чланак о српско-хрватском јединству. Саопштавам Вам дакле само неколико мисли, које сам имао намеру развити. 1. Као што Вам је познато, ја сам уверења да је српско-хрватски народ знатне даровитости, и да би он, уједињен, као целина од десет милијуна, могао унети нових елемената у светску културу; његово јединство је не само наш задатак, већ су за њега задобијени и многи просвећени и високо хумани људи остале Европе. 2. Културно зближавање и уједињавање се постепено али трајно врши. Готово је сасвим иза нас прва етапа, у којој се о културном јединству сањало, говорило и дискутовало; почела је већ периода рада, дела, и догађаја, који су нас знатно и не само културно зближили. 3. Али има и новијих и старијих утицаја (последњи одавно у нама сталожени), који нас привремено удаљују и растављају. Њих 6и требало оштро утврдити, и са свом пажњом дискутовати: изложити сумње и узајамна неповерења, којих има у извесним слојевима, дирнути 111

у узроке и наћи средњу линију и средства да се они узроци изатру. Примећава се да поједини одважни и широкогруди млађи људи смеју већ и томе да приђу. То ће се доцније сигурно радити трајно, методски, и са планом. 4. У вези с горњим, ваља особито западне делове српско-хрватског народа чувати од рђавих туђинских утицаја, и у њима неговати оно што је специфично, самосвојно; и развијати мисли о правом (не уском, сепаратистичном, и полутуђинском) народном идеалу. Укратко: Све светле српско-хрватске главе морају тежити да се ми развијемо у знатан и оригиналан народ, који и ново ствара, а примљено од других кулгура преиначава својим оригиналним и свежим духом, и сам располаже својом судбином; нећемо да постанемо закржљао и учмао народ, прожет релативно слабом и поглавито имитаторском културом панонскога басена и суседних области, буџачки народ у Европи. Судећи по покрету, који на много места као пламен избија (али се гдегде брзо угаси), ценећи по новим, иако још ретким енергијама које приспевају, по брзини којом се у последње време освешћавају и дижу широке народне масе, напослетку оцењујући и вредност противника, и опште (како се обично каже тешке, у ствари само моментано тешке) прилике, ја сам уверења да ће се доћи до резултата које сам овде наговестио. НОВА ГЕНЕРАЦИЈА (Из писма српској напредној омладини) 1. Нема ништа некорисније и грешније од оне простачке сујете која гони људе да се иживе и да нешто привидно и привремено значе. После 10, 20, највише 50 година јасно се види да су то биле оне јадне некреативне сујете које отимају значај и изопачавају рад благодарећи рђавим општим приликама. Има и у наукама доста досадних људи, сасвим без духа, често и без обичне оштре памети, који „научним бенављењем" муче науку и своје ближње. Да су се одали каквом занату, не би били ни добри мајстори, већ они који, непрестано имитујући једну мустру, најпосле и њу изопаче. Има их доста и по академијама наука и ученим друштвима. 2. Ко год од новије генерације улази у послове, у којима се народ води, треба најсвесније да испита своју савест и своје истинске способности, потпуно искрено, са отвореношћу која себе не штеди. Такви испитани не треба да узимају за пример малаксале људе старије генерације или такве чије је срце измучено и енергија сломљена, најмање оне који по својој несрећи свега тога нису ни имали. Они прави људи, који могу постати велики људи нове генерације, ући ће у рад и борбу са отменим прожртвовањем, знајући да за велика питања свога народа треба да у њима сагори и ишчезне све оно што је најбоље. Особити је значај личности високога, не обичнога морала. Чувати се од заноса успесима. Наша средина (која иначе по правилу свлачи у низину, у блато), њене клике и групе имају навику да кадшто преувеличавају успехе и способности појединих људи. Онда је тек дужност бољега човека, боље људске свести, да хладно и с мирноћом испита и нађе своју праву вредност и да успехе сведе на праву меру. Иначе се и у јаче људе увуче толико лажнога и они се толико морално извитопере и посуврате да никакво добро више од њих не долази. 3. Нова генерација се неће задржати на методи речи, која често води у брбљање. Тих брбљаваца што обећавају и причају имамо сувише много. Паметне и праве мисли могу изазвати на размишљање и пробудити силе, које ће саме наћи своје путеве. Али дело је највећа вредносг. 4. У нас по правилу влада логика осећаја и страсти. Кад се јаве жеље, прохтеви, тежње, редовно се мисли да су ту и разлози, који за личност или национално питање говоре. Виде се поглавито разлози осећаја, страсти, не виде се јасно тешкоће, и разлози других. Уносимо у много својих поступака и акција, нарочито у политику и национална питања, једино осећања и видимо поглавито разлоге који одатле потичу. 112

Има доста потпуних симплиста који ништа друго и не виде, већ јурну само по жељама и моментаним импресијама, у којима има увек неко зрнце, код даровитих и језгро истине, али то није довољно. 5. Процена својих способности, запажање и корекција својих недостатака, накратко, критика себе самога и свога народа, неће убити енергију за рад и за велике планове код правих људи, од истинске вредности. Напротив, после најпажљивије процене, треба да дође неодољива и неукротљива акција, која је стална као млаз јаких врела и која издуби пространо и дубоко корито. Неколико таквих енергија нове генерације које би заједнички, као компоненте, радиле у једном смислу, могу створити нове облике народнога живота, истински покрет Он би могао да повуче за собом и ону огромну масу мање или више млитавих, који чују или и знају за велики план, али не виде средства и немају стваралачке енергије. 6. Као ваш лист, и ја дубоко верујем у вредност наше-га народа који је и бројно знатна снага: десет милијуна. Не само за нас већ и за општу цивилизацију би била добит кад би се тај народ могао као целина културно развијати. Он би по својој даровитости унео нових елемената у општу светску културу, а то је у крајњем резултату циљ рада и појединаца и народа. Али ради тога, он мора себе чувати од свих рђавих туђинских утицаја и нарочито неговати оно што је у њему специфично, самосвојно, оплемењавајући га најбољим резултатима страних култура; само тако може и наш народ из себе стварати и давати елементе за општу цивилизацију. Даровити и јаки народи, као и даровити људи, неће да су компилатори и имитатори и хоће сами да располажу својом судбином и својим развитком. Срби и Хрвати се не смеју за беспослице комбатирати, као што скоро од почетка 19. века раде, и због тога служити туђим интересима и плановима. Сваки за се су слаби. И најбољи, и најјачи појединци су због тога ослабљени и осетили су, врло многи, колико им треба једна велика своја целина. Али, ја сам и у последње време видио колико је то тешко извести код многих људи старије генерације. Главни део рада остаје млађој генерацији. УТИЦАЈИ И ЛИЧНОСТИ На путовањима, у додиру са сељацима, чешће сам размишљао о томе колико има великих дарова у народној деци, а она се не развијају у правцу који сматрамо за највеће културне вредности. Остају сељаци, врло корисни и врло потребни; јер то су они даровити који имају у себи најдубље народне инстинкте, у којима је најбоље изражен народни дух који је створио народне умотворине, и који најбоље уређују своје имање и село. Слично је са оном радничком децом, међу којом такође може бити врло даровитих, која се, без контроле и без васпитања, виде, у траљама, по улицама великих вароши. Има ли начина да се даровити између њих одабирају, и одабрани упуте на више школовање да би имали прилике развити своје способности до највеће мере? Као што се зна, данас је то увек само ствар случаја: деси се, и против свих неповољних прилика, да се понеки из ових класе пробије и пређе на интелектуално поље; и, на жалост, свакоме је из искуства познато да то нису увек најдаровитији, већ најчешће средњи, окретни. Прилике и случајности највише утичу на правац у коме ће личности и најдаровитији појединци развити своју акцију. То чини да се многи не развијају према својим унутрашњим склоностима и унутрашњем позиву. А и од оних што су пошли интелектуалним правцем развитка не иду сви за својом вокацијом. Људско друштво је много несавршеније и неекономичније уређено у духовном погледу него и у материјалном. Док правац рада, занимања, акције врло често одређују прилике и друштвена класа у којој се човек роди или се у младићком добу живота у њој нађе, није тако са успехом у послу и са срећом у животу (уколико је има). У том погледу сваки углавноме у себи носи своју судбину, осим врло изузетних случајева: успех човека, једанпут упућеног на извесно занимање, зависи, 113

на првом месту и највише, од његових унутрашњих вредности. Оне су разноврсне, и амплитуда рада, квалитет и износ акције, одређен је не само тим вредностима већ и начином како су оне међусобно везане, хармонијом вредности. Најважније су: дар за посао, способност иницијативе, смелост; уз то извесне моралне особине, које се у току раднога живота развијају до пунијих и чистијих облика, нарочито тежња за истином и с њом везане: савесност, искреност и морални став. Особине охолости, гордељивости и оскудица такта по правилу нису особине оних који ће дати највеће тековине у послу кога су се прихватили; и најдаровитији који има тих особина, ако још у њих стави своју част и амбицију, врло ретко може дати велике резултате. А има их с тим особинама а с мало дара и праве иницијативе, и ти онда не дају ни колико би према том мањем дару могли давати; проведу живот сударајући се са сваким и свачим. Слично је и са онима чије амбиције нису у правој размери са њиховом унутрашњом вредношћу и способностима. Има један случај где човек и с највећим даром и с најбољом комбинацијом моралних особина може запасти у љуту борбу: кад су његове мисли и творевине сувише нове, сасвим оригиналне. и према томе у супротности са традицијама и начинима средине. То данас у многомањој мери вреди за научне идеје и друге стваралачке радове него што је пређе био случај, али још вреди за све идеје које дирају материјалне интересе. Што се тиче научних погледа најбоље је до крајњих граница могућности избегавати борбу, да се не би узалуд трошила енергија, јер је сасвим свеједно што ће о научним идејама рећи они који их због разних узрока нису могли схватати. Све искуство сведочи да се на то не треба обазирати. Оно што има праву научну вредност правилно се оцени, раније или доцније, сада готово никад врло доцкан; у данашњим приликама треба дакле мање стрпљења но што је то било потребно раније. Ипак може наступити случај кад спољне прилике постану тако тешке и за даровита човека да он ни приближно не да своју праву меру; али је врло редак такав случај где изгледа као да се све заверило против даровита човека. Само није сваки онај даровит који то о себи мисли. Даровитост се има најпре да докаже идејом, делом, послом. А за оно што се зове радост живота и срећа у животу није довољан ни врло велики интелектуални дар, као што је по доста примера познато. Изгледа да се највиши степен тих задовољстава достиже кад је велики интелектуални дар удружен са пуним моралним здрављем. Има нешто што зрачи из човека са снажним моралним здрављем: спонтан и истински оптимизам, који потиче од физичког здравља и добрих живаца исто толико колико и од суперморног ума; способност да се саслушају и разумеју људи, ситни и крупнији, добри и зли; природна наклоност према добрим људима и добрим акцијама; и, можда најкарактеристичније од свега, један готово несвестан принцип, да што год се више од себе даје све вам се више враћа, начело које, при данашњој економској структури, вреди бар за моралне и духовне акције. Са моралним здрављем иде упоредо јако развијен укус. Специјалне врсте је уметнички или литерарни укус који се може однеговати и без особито развијеног моралног здравља, и о њему није реч. Већ о оном богоданом укусу, од рођења, који непогрешно запази праву меру и прави начин у свакој ствари: једно несвесно чуло, једна врста интуиције која је, изгледа, синтеза многих других особина, нека врста унутрашњег ритма, који у опажања, начине мишљења и акције уноси врло осетљиву и фино уравнотежену хармонију. Све је друкчије код таквог човека, почевши од најобичнијих акција па до начина како ће изразити највеће мисли и најсуптилнија осећања. Може други човек, без моралног здравља, имати високе духовне особине, па ипак немати тај укус о коме говоримо. Због горњих особина људи од моралног здравља највише искусе од онога што називамо радост и срећа живота1. За домаћу срећу, грађанску срећу, друштвени углед имају највећи значај карактер у ширем смислу и врста темперамента; ту је тако много нијанси да их није могућно исцрпсти; посматрајте, и уверићете се, да овде више него и на стваралачком пољу сваки човек углавном у себи носи своју судбину. Разуме се и ово није без икаквог изузетка. 1

114

Због данашњих прилика враћам се на принцип: што год више од себе дајете, све ће вам се више враћати. Познато је да после страшнога рата превлађују струје за материјалним и телесним. Као њихов саставни део иду: корупција, која је почела за време нашег изгнанства и сада сјајно напредује; затим егоизам и еготизам, који све на себе своди; напослетку, позната духовна ''уображеност'', којој често граница нема. Вести и факта о свим тим злима свет у маси само прими на једно уво да их пусти на друго; ретко се ко буни, ако то не дира његов непосредан, видљив, опипљив и брз интерес. Као да су огромна већина уљем намазани, тако с њих склизи све што је чисто етично, слети без дејства, без изазивања акције. Врло је рђаво што су, како чујем, таква осећања захватила и много њих од млађе генерације. Тако ће им живот бити рђаво упућен, и, поред свих материјалних преимућстава, једва да ће осетити оно што чини праву радост живота. Данашња струја је пролазна, и свет ће се вратити горњем, вековима опробаном принципу, који је инкарниран у људима са широким моралним здрављем. А они од млађе генерације који се подају данашњој струји биће морално заражени и не могу се вратити на светлу линију, која се већ иза брда помаља. Кад би маса света, нарочито по варошима, онолико мислила о духовној и моралној страни живота колико се брине о телесном задовољству, постигао би се велики напредак. У то спада и претерано бављење варошких жена о тоалети и косметици, на коју иде већи део њихова времена. И медицина, претерујући, наводи људе да се сувише брину о своме телесном: претеривање са режимима, скретање пажње на ситнице телеснога живота, усађивање у њима навике да на грам мере тело и све његове функције; код многих је то постала преокупација која не оставља времена ни за што друго. Ја не могу да оценим колико је свету тиме телесно поможено. Али људи тиме несумњиво не постају бољи у духовном и моралном погледу. Важније је морално и духовно усавршавање човека од телесних брига. Оно би помогло да се не изопачи као данас ни материјална страна живота. А можда би више учинило и за телесно здравље но оне методе неких ситних и кратковидих лекара. Пролазно је ово данашње материјално, егоистично, коруптивно и изопачено, и већ има моралних претеча једне друкчије периоде. Баш кроз ову материјалистичку и егоистичку гужву све рељефније искаче онај рад који има вредности за све, за целину, који има социјалне вредности и с тим у вези онај незаинтересовани научни рад, на идејама и проналасцима, који се увек преобраћа у највеће социјалне вредности. У томе ће се правцу свет даље развијати. То је умногоме остварено у области наука и уметности. Никакве људске творевине нису толико од социјалне вредности као науке (са примењеним наукама), уметност и музика. Јер у њима све што уради појединац, ма којој држави и народности припадао, постаје општа својина којом се свак може користити; што се увек потпуно не користи, то није кривица наука и уметности већ данашњег економског склопа. Ниједно се друго занимање не слаже толико са духом новога друштвенога развитка као науке и уметности, и оне ће највише везивати људе у једну целину. Али је и у њих потребно све више уносити извесне реформе, које ће их учинити кориснијим и приступачнијим. широким народним масама. ''Јабука раздора'' међу људима је данашње економско стање, рђава подела добара услед неправилно таксиране вредности рада. То су најпре стварно осетили радници финих и компликованих послова и заната, за које је поред рутине често потребна и знатна интелигенција, и они неће да буду више прости најамници капиталиста и банкократа, за чије послове често није потребна већа интелигенција, а који ипак све експлоатишу, благодарећи данашњем економском устројству. И радници с правом траже удео у добити. Док су се раније заносили својим вишим духовним занимањем и могли живети под пређашњим приликама, сада су и интелектуални радници јасно запазили да су и они, у већини, нека врста најамника, било државе било капиталиста и банкократа. То им је већ и по томе постало јасно што први међу њима, прави научни радници, могу највише то постићи да пристојно живе, свакојако после једне дуже или краће периоде трпљења. Само они који су се ставили у службу рђавих политичких партија, капиталиста и банкократа, могу, у материјалном погледу, даље отићи, дакле као помагачи експлоататора. А сељаци пате од рђаве администрације и виде све јасније како се раскалашно расипа државна имовина, а они од ње немају сразмерне користи, ни они ни држава као таква. То раздваја људске групе и класе, изазива стална врења и даје хране оном оправданом економско115

социјалном покрету, који се развио после великог рата и који се на жалост код многих појединаца изметнуо у егоизам и у дивљу јурњаву за материјалним и телесним. Не треба због последњег лудог скретања затварати очи пред главним социјално-економским проблемом, који је постављен и који се не може палијативним мерама скинути с дневнога реда. Ту је широко поље рада за нове генерације, које морају тежити да њихова акција буде на првом месту од социјалне вредности. И на економском се пољу мора извршити оно што је углавноме учињено са научним и уметничким радом: национализирање или социјализирање рада појединих области или држава и све рационалнија веза између појединих тако уређених економских заједница. * Био сам Вам испратио овај чланак, кад ми један пријатељ примети: да ли сам довољно оштро формулисао своје мнење о томе да охоли ретко могу дати великих резултата, и питао ме је зашто се на то враћам2. 2

И у чланку Наша држава (Говори и чланци, II).

У предњим редовима сам мислио поглавито на науку, у којој је до крајности редак случај да су охоли и уображени дошли до тачних идеја и открића. Међутим је у литератури и политици било доста људи са тим и другим лошијим моралним особинама који су имали инспирације и развили важне акције. Придмедба је дакле умесна, кад се узму у обзир ови правци људскога рада. Зашто ја то понављам? Што сам приметио да у српско-хрватској интелигенцији има склоности за охолост, гордељивост и ''уображеност'', затим. у новије време све више познатих појава империјализма; много мање у народној маси, и зато се надати да су горње особине само знак интелектуалне младости и овога прелазнога доба. А видели смо у Немачкој, за време великога рата, колико је опасно кад охолост и уображеност завладају народним духом, а биле су превладале од цара и официра, преко учених професора, до у најшире народне масе. То је, у моралном правцу, највише учинило да се ова радна и најбоље организована нација толико унакази и из основа компромитује своју будућност. Због горњих особина, Немци су још у почетку рата изгубили моралну битку. Као што је познато, охолост се разликује од поноса и здравог самопоуздања, особине којих имамо и на које имамо права, а као народ, пуно право. Штавише треба их и неговати, јер без њих нема великога народа. Исто су тако од важности за појединце. Могу се чак допустити и извесни јачи начини који потичу из поноса и самопоуздања. И народ и појединци који имају клице за величину, инстинтстивно ће осетити границу на којој понос и самопоуздање прелазе у охолост и разметање. Прелажење ове границе је тако опасно да је врло добро у том погледу јавно испитати савест и народа и појединаца који су од већег утицаја на јавне послове. Тако постају морално лепе величине и уравнотежене нације или државе, које не изазивају непријатељства, непрекидно и на свима странама. IV О НАУЧНОМ РАДУ И О НАШЕМ УНИВЕРЗИТЕТУ У току последњих деценија пропутовао сам простране области Балканскога полуострва и суседних земаља. И, као што се код таквих научних путника каткад дешава, бавио сам се о проматрањима и о решењу проблема врло простране научне области, која почиње геологијом, па преко геоморфологије и антропогеографије допире до науке о народима. Морао сам, дакле, мислити о проблемима и методама рада и природних и друштвених наука. Одмах после тих проматрања и студија настајао је школски рад, нарочито жив семинарски рад са ученицима, и ја сам при том био принуђен размишљати о способностима ученика и о начину како се од њих могу најпоузданије формирати научни радници. 116

Из тога рада обеју врста излучила су се као екстракт извесна искуства о правцима научног рада на нашем Универзитету, о методама и интимним процесима тога рада и о средствима како се формирају научни радници. При томе су ми пале у очи и неке нарочите сметње научноме раду, које потичу од особина наше расе и наших специјалних прилика. Можда, мислио сам, неће бити без интереса, ни без користи, ако та искуства бар донекле средим и узмем за предмет ректорскога говора. Јер, ово је једина прилика, у којој универзитетски професор излази из круга својих ученика, којима су његови погледи познати, и обраћа се целокупној универзитетској омладини, која сто пута надмаша број мојих слушалаца. Помишљао сам на то да неки погледи и неке тезе мога говора оставе трага на тој великој маси универзитетских ученика. Истина, и то је једва потребно поменути, и ја сам не сматрам своја искуства означених праваца као јеванђеље на које се човек може клети. Човеков је дух изложен погрешкама, које су везане не само за личне особине и за нарочите прилике његова живота већ и за особине групе или народа коме припада. И зато ћете ви, уверен сам, моје погледе разгледати са оном објективном критиком после које и најбоља мнења тек добивају праву вредност за онога који их прима. БАЛКАНСКИ ПРОБЛЕМИ И НАУЧНЕ ШКОЛЕ Наш Универзитет има особито повољно поље за разноврстан научни рад. Јер Балканско полуострво је врло пространа област, која физички и културно, затим контактима и миграцијама народа везује и везивало је Европу са Азијом. Оно је разноврсног геолошког састава и још разноврснијих геоморфолошких или физиографских особина; на њему има неколико самосталних планинских система и преко неких од њих се врши генетска веза између европских и азијских планина; око њега су, напослетку, два од најмлађих европских мора. Са овим особинама су у вези разноврсности биљног и животињског света и прилика њихова живота. Затим, на Балканском полуострву има нарочитих објеката, каквих, или бар тако развијених, нема у Европи, а неких нема уопште на површини земљиној. Познат је типски карст његове западне половине, потом група македонских језера, можда најстаријих језера у Европи. Још није расправљено питање о стварању долина у вези с постанком младих балканских мора, а оно може бити кључ за постављање принципа о стварању долина итд. Осим Аустро-Угарске у Европи нема области с толико и тако разноврсних проблема, који се тичу науке о земљи, као што је Балканско полуострво. Досадашњим се радом успело да су врло многи од тих проблема постављени, многи и решавани. Важни су по себи и као полазна тачка морфолошких студија проблеми тектонске геологије Балканског полуострва. Последњих је година живо расправљана хоризонтална тектоника или тектоника директриса. Има још тектонских питања ове врсте, за којима се мора и даље трагати, треба више проматрања и више мишљења. Такво је питање о тектонском сучељавању или сукобу Динарске и Арбанашко-грчке системе, о томе, дакле, да ли у западном делу Балканскога полуострва има једна или две директрисе. У вези с тим треба даље проучавати повијање бора Динарске системе према истоку и североистоку, и то нарочито у западној Србији, затим појаве на судару тих бора са старијим планинама Шумадије. Даље је сада скоро извесно да су друкчије везе између Балкана, Јаиле на Криму и Кавказа но што се досад схватало; Јаила нема везе с венцем главнога Балкана, већ је тектонско продужење северних, много нижих балканских венаца, као што је преславски.2 Хипотеза до које сам дошао 1900—1902. г. проучавајући тектонику Балкана обилазећи Крим и Јаилу, затим на основу проматрања E. Favre-a: Etude stratigraphique de la partie sudouest de la Crimee 1877. и нотица де Фокта. Али је то немогућно прецизно доказати, док де Фокт не публикује своје дефинитивно мнење о класификацији јаилских терена. 2

Налослетку треба наћи везу између старих планина Балканскога полуострва и малоазијских, нарочито Средње горе и Странџе с малоазијским старим планинама. 117

Много су мање познати проблеми вертикалне тектонике и симултаних хоризонталних покрета. У источној Србији се види знатан покрет маса с југа на север, нарочито од Нишке и Белопаланачке котлине до Кучаја. Даље се дуж линије, где се планине источне Србије ломе у побрђе Моравске долине, могу на неколико места проматрати најахивања слојева (Überschiebung) великога размера. Сличне прекрилне боре виде се и у западном, нарочито у Берковачком Балкану, затим између Кади-богаза и белограџичког Стола у Бугарској. Све је вероватнији charriage у маси Мироча и Великог гребена3; али је после набирања и charriage-а било поремећаја дуж раседа и издизања маса или епирогенетских покрета. По својим геолошким профилима и проматрањима утврдио сам у овом крају Србије врло знатне прекрилне боре (Überschiebung). Од 1902. г., од бечког геолошког, интернационалног конгреса, било је поуздано да постоје знатни charriages-и не само у западним Алпима, где је ова, унеколико нова, теорија постала, већ и у источним Алпима и у Татри. Једном доцнијом екскурзијом био сам још више покренут да помишљам на charriage-е у Мирочу и обраћао сам на то пажњу г. С. Урошевића, који петротрафски проучава то земљиште. У јесен 1906. г. прешао је преко Мироча г. М. Мургочи, који нарочито изучава charriages-е у јужним Карпатима, и јавља ми да је такође мнења да је Мироч шариран. 3

У Динарској системи је вредно озбиљне студије питање да орогенски потисак није ишао од јадранске депресије (можда и Италије) према копну и према Бескидима, дакле сасвим супротно правцу који се до сад претпостављао; на то, између осталога, наводе нарочито динарске фације тријаса, креде и старијег терцијера, које су констатоване око Блатног језера 4. 4

Испитивања Лоцијева на Блатном језеру (усмено саопштење).

Напослетку се све више намеће питање: откуда у Македонији, нарочито око Солуна и Островског језера, флишолике стене, затим око Велеса и у Караџици оне знатне масе сјајних шкриљаца, врло метаморфозираних, затим мезозојских кречњака и доломита? Овде су те тектонске студије отежане млађим тектонским процесима раседа, који су скоро уништили старију структуру. Реконструкција старих кратера је, истина, започета у кратовској области, али се она може извести и у осталим млађим еруптивним областима родопске масе, затим нарочито у црноречкој еруптивној области источне Србије и у вулканским областима, које су на граници Средње горе и Балкана у Бугарској. У главним цртама је позната веза између великих тектонских, нарочито раседних линија, еруптивних области и земљотреса, али су остала многа питања, која се могу расправити само детаљним студијама. Још су разноврснија геоморфолошка питања. Мислим да смо овде наишли на проблеме који су широког научног интереса и велике плодности. Изгледа ми да се мора поћи од ових полазних тачака: 1. Има дизања, свођења и спуштања маса и пинепленираних или готово пинепленираних старих површи, и ти су покрети млађи од напред поменутих тектонских процеса. При горњим покретима висинске су прилике и пластика врло измењене, а можда још више стварањем долина и уопште живом ерозијом, која је због тога настала. Ови су покрети најпре изведени из проматрања на тесалијском Олимпу, а после тога су доказани око Цариграда, у источној Румелији и на Црном мору. Сва североисточна Србија, са центром око Мироча и Великог гребена, издигнута је као стара ерозиона површ. Знатних издизања, поред спуштања, има у Јадранском приморју, затим у јужним Карпатима5. На пинеплене јужних Карпата најпре је обратио пажњу Е. dе Маrtonnе на географском конгресу у Вашингтону (Evolution morphologique des Karpates meridionales. Comptes Rendus du congres geogr. Washington 1904). Њихове поремећаје, у вези са стварањем долина и с терасама почео сам проучавати 1906. г., обилазећи један део јужних Карпата. 5

118

2. Балканско полуострво је између два врло млада мора, Јадранског и Егејског, од чијих нивоа и од чијих процеса постанка треба често поћи. Али ти процеси имају још један огроман утицај, јер су створили умногоме нову или су из основа изменили стару пластику Балканскога полуострва. Због постанка и доцнијих колебања нивоа тих мора (због дизања и спуштања земљишта), померао се доњи ерозиони базис и развила се нова где-где врло интензивна ерозија. Настало је стварање нових и удубљивање старих долина, затим пиратерија и уништавање њихово, удубљивање и трансформирање карсних депресија, исушивање језерских котлина итд.; од сада треба са овог гледишта проучавати генезу ерозивних облика. Тиме се отвара цео низ нових проблема и стара се решења морају према овоме гледишту мењати. Са ових двеју полазних тачака већ су разматрана многа питања у приморју Егејскога и Црнога мора, а означени су и неки од проблема које тамо треба даље решавати6. Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије итд. књига II. — 6а У смислу како је схваћено свођење Олимпа. Исто дело, књига II с. 457. 6

У Јадранском се приморју несумњиво констатују старе скоро пинеплениране, па затим поремећене површи. На западној страни Велебита, од Сења до Обровца, има две старе површи, већином уске, као полице, једна изнад друге; између њих су врло млади раседи, око којих се знатно издигла главна маса Велебита, и спустиле су се партије, које су окренуте данашњем Кварнеру и Морлачком каналу. Горња издигнута површина Велебита одликује се младим карсним облицима. Изнад Ријеке констатује се типски изражена каставска површ, изнад које је издигнута површ Горског котара с Ришњаком и Снежником; у последњу врсту спада и површ Сењскога била (1 100 m). Каставска се површ продужује у нижу велебитску, изнад Сења. Као изнад Ријеке, исте се две површи виде и изнад Ловрана, и на горњој, издигнутој је врх Учке. Истра је изерена стара површ, тако да јој је југозападни део спуштен и ушћа долина потопљена, а североисточни је, можда са Чичаријом, издигнут7. 7

Dr. N. Krebs, Verbogene Verebnungsflachen in Istrien Geogr. Jahresbericht aus Osterreich Wien 1906. Моје схватање, у тексту представљено, разликује се од Кребсова.

Кварнерска острва су махом остаци ниже или потопљене површи. Овде се отварају многа питања. Ваља горе поменуте старе површи утврдити у Далмацији и пратити их даље према Босни и Херцеговини, и изнаћи њихове поремећаје. Нарочито постаје важно, што се у Јадранском приморју поред спуштања констатују и врло знатна, а млада издизања земљишта, вероватно синхронична с јадранским спуштањем. И на источној страни Велебита се испод његове површи и површи Сењског била налазе две ерозионе површине: једна у нивоу од 6—700 m, а друга око 4—500 m, ниво Гацкога поља око Оточца. Због младе ерозије у њему су, као и у Личком пољу око Госпића, удубене мале, нове вртаче. Даље се види паралелизам између удубљивања речних долина и увала, јер стара долинска дна око Коране и Плитвичких језера одговарају извесним нивоима и површинама око увала, нарочито око увала на простору од села Лесковца до Оточца; вртаче у увалама одговарају најмлађој ерозији Коране. Слично подударање се констатује између речних долина и Личког и Гацког карсног поља. Дно последња два поља морало се издићи или нагнути на запад, према Велебиту и Сењском билу, и због тога се јавила жива ерозија и постале су, истина не дубоке, али кањонске и врло младе долине Лике и Гацке. Сви горњи и други појави постају разноврснији и компликованији кад се уведе и други моменат: померање доњег ерозионог базиса због постанка и проширивања Јадранскога мора. Има поред издизања и знатног јадранског спуштања, коме је главна област данашње Јадранско море, али се пружа и према балканском копну. Докле и у каквом облику допире то спуштање? Интензивно спуштање земљишта може се констатовати у доста широком приморском појасу; то се види: по ушћима долина која су потопљена у заливе; по великим рекама, у које је продрло море (Зрмања, Цетина, Неретва); по криптодепресијама, нарочито по Скадарском језеру, 119

Шаском блату и другима. Уз Неретву и око Скадра се интензивно младо спуштање земљишта прострло далеко на копно. Поглавито због тога спуштања, јамачно његове најмлађе фазе, постали су слапови приморских река: Зрмање, Цетине, Крке: адјустирање речног пада према помереном доњем ерозионом базису. Може ли се на основу ових знакова издвојити област најинтензивнијег спуштања на копну од издигнутих области и од површи слабије спуштених? Померање ерозионог базиса и местимице жива регресивна ерозија утицали су на стварање долина и осталих ерозионих облика, и поуздано ће се констатовати разноврсне младе промене долина и долинских система. То је на Неретви овде-онде опажено. Можда ће се тиме објаснити облик и хидрографија долина, као што су Добрава и друге, затим можда и два дела Неретвине долине, који се под правим углом сучељавају. Са овог гледишта треба детаљно проучавати Дрим, Морачу, Неретву, Цетину, Крку и Зрмању, њихова стара долинска дна, кањонске долине и старе системе долина. Али ће, изгледа ми, у Јадранском приморју и Динарској системи горње две полазне тачке бити плодне и унети нових гледишта и у проучавање карста. Има карсних терена различне старости, и врло важно је питање довести их у везу с предња два процеса. Изгледа да су млађи они карсни облици који се слажу с правцем слојева и са структурним линијама, а старији су они код којих је то слагање скоро уништено. Пада у очи да је та зависност скоро потпуна на највишим ерозионим површима далматинских (Сењског била, Велебита, Мосора итд.) и босанско-херцеговачких била, много незнатнија на поменутој најнижој ерозионој површи око Кварнера. Има карсних поља различне старости. Даље, изгледа да је млађа она карсна хидрографија која се одликује циркулацијом воде у пукотинама и уским пећинама (босанско-херцеговачки карст), од хидрографије где преовлађују пећинске реке, с пространим и дугачким пећинама (крањски карст). Карсна издан и хидрографија карсних поља мењала се с поменутим процесима издизања и спуштања. Обрнуто, кад се нађу поуздани знакови за карсне терене и њихове облике разне старости, моћи ћe се и на основу тога закључивати о покретима маса. Осим тога знатно се мењају погледи и о постанку јадранске котлине. Као што је представљено, око Кварнера и Морлачког канала констатују се издигнуте старе површи и као да је то издизање било синхронично и као вршњак јадранском спуштању; изгледа, дакле, да између њих постоји исти однос као између Олимпа и суседних партија егејскога басена. При томе игра нарочиту улогу поменута каставска површ, јер су поглавито у њој ижлебљене младе и дубоке долине, као Медвеја под Учком, Речина код Реке, Сењска драга и друге; у тој површи је и винодолско-бакарско-клански грабен, сасвим узан, прави тип грабена. Изгледа, дакле, да се и јадранско спуштање и дизање околног земљишта збило поглавито у старој каставској површи. До Палагруже и Тремита нема нигде неогеннх маринских седимената, те су горњи процеси јамачно врло млади, при крају плиоцена и дилувијални. На југу од Палагруже и Тремита је старија јадранска котлина, која је у главним цртама постојала за време друге медитеранске етаже, која је осим на неким острвцима констатована и код Улциња. У најновије су време у Кастратима, на североисточној обали Скадарског блата, констатовани плиоценски марински седименти с фосилима. Међутим, дно се Скадарског блата несумњиво спустило у дилувијуму и после. Постају, дакле, заплетенији и процеси јужне јадранске котлине. Полазећи од области Егејскога и Јадранскога мора, треба ићи према средишним и северним деловима Балканскога полуострва и покушати да се на основу сличних полазних тачака реше његови морфолошки проблеми. Та, унеколико промењена гледишта, морају ерозионе процесе изводити поглавито из историје мора и језера панонскога и влашкога басена с Црним морем и из пажљиве студије абразионих и пинепленских површи. Од свих питања, која при том искрсавају, најважнија су: питање о старим долинским равнима и терасама, о стварању долина и о постанку великих пробојница Ђердапа, Искра, Олте, Жиу и Тимока. Терасе су објашњаване хипотезом евстатичних покрета, и њу је у новије време de Lamothe8 обновио, поткрепивши је многобројним, врло прецизним мерењима висине тераса на рекама Алжира, затим на Рони, Рајни, Мозелу; с њима се потпуно слажу и Севастосова9 мерења тераса на Серету, умногоме и висине тераса бечког басена 10. 120

8

De Lamothe, Etude comparee des systemes de terrasses des vallees de l'Isser, de la Moselle, du Rhin el du Рhоnе, Вull. de la Soc. geol. de France 1901. c. 297. 9

R. Sevastos, Les terrasses de la vallee du Sereth (Roumanie). Bull. de la Soc. geol. de France. Quatrieme serie, tome III c. 30. 1903. — Les terrasses du Danube et du Sereth, l'age du defile des Portes de fer. Исти Bull. 1904. c. 669. 10

F. X. Schafer, Die alten Flussterrassen im Gemeindegebiete der Stadt Wien. Mittheilungen der k. k. Geograph. Gesell. 1902. c. 325. — Bemerkungen zur Frage der alten Flusstenassen bei Wien. Исти часопис 1905. c. 587.

Изненађују подударања у висини тераса тако различитих и удаљених области, и по томе изгледа да се збиља морају свести на евстатичне покрете. Али ова хипотеза наилази на истина још јасно неисказану, али ипак врло енергичну опозицију. И већина мојих искустава и сви погледи о формирању балканских долина, уколико сам до њих дошао, такође су против хипотезе евстатичних покрета. Противно овој хипотези врло су рано терасе алписких долина објашњаване ерозијом старих глечера, затим сукцесивним акумулацијама и ерозијом, које одговарају глацијалним и интерглацијалним временима. Овим би се објашњавао само известан број тераса глацијалне епохе, али несумњиво има преглацијалних тераса које су изван горњег објашњења. Али и за терасе које треба да стоје у вези с глацијацијама мора се по горњем објашњењу претпоставити да је доњи ерозиони базис њихових река непроменљив. Напослетку је овда-онда, нарочито у научним делима на енглеском језику, исказивано мнење, да постанак тераса стоји у вези с покретима маса11. Тh. Сhamberlin аnd R.Salisburу, Geology. Vol I с. 193. - Аlfred Вrook аnd Сleveland Аbbе: Тhе geоgraphу and geology of Alaska. U. S. Geol. Surеу 1906. 11

Ма како на први поглед изгледало незнатно, питање о терасама, нарочито о узроцима тераса, стоји у вези са свима новијим орогенским покретима, и структурним и покретима маса, с померањима обалске линије и с глацијацијама. Али изгледа да су за постанак тераса најважнија она померања обалске линије или доњег ерозионог базиса која су проузрокована дизањем и спуштањем копна. Као да су шљунковите терасе климских колебања само споредна појава тих великих процеса. Треба критички и с погледима у глави претресати сва досадашња проучавања тераса и методски вођеним студијама на терену изнети нових проматрања. Последњи посао се може с много изгледа на успех преду-зети на извесним долинама Балканског полуострва, полазећи при утврђивању постанка тераса од наведена два гледишта: од историје поменутих морских и језерских басена и од абрадираних и пинепленираних старих површи, које су поремећене. Најпре је потребно прецизно одредити састав, број и измерити висине тераса, и тај је посао с успехoм извео П. Јанковић за Нишавску долину. Проматрани су даље у том погледу: Морава, Ђердап, неке долине источне Србије, скоро цео Искар, реке Трансилванских Алпа и затим. реке централних и југоисточних делова Полуострва. Упоредо с тим треба испитивати старе језерске котлине у које се данас проширују речне долине: контуре језера, ниво, постепено опадање нивоа и нарочито доба исушивања језера. За формирање долина и котлина у северној Бугарској, Србији и Босни од одсудног су значаја постанак и фазе у формирању Ђердапа и Казана, јер су се и ерозија река и исушивање језерских котлина управљали према удубљивању Ђердапа. Кад се испитају терасе и стара долинска дна неколико великих северних река Полуострва, затим Дунава, мораће се наћи решење питања о терасама. Изгледа да ће се тада видети низ појава и процеса, који су као беочузима један за други везани и једни друге повлаче. Због повлачења и редуцирања неогенога мора у панонском и влашком басену и у њиховим балканским заливима и због отицања потоњих плиоценских језера Дунавскога слива, спушта се и локални и општи ерозиони базис балканских река; настаје живо удубљивање старих долина, оне се уназад померају и нападају и отварају језерске басене, који отичу; постају и нове долине. Треба наћи највиша стара долинска дна северних балканских река. Она ће одговарати највишем неогеном нивоу мора, јамачно мора другог медитеранског ступња. И нижа стара долинска дна 121

треба довести у везу с доцнијим нивоима мора и језера. Свуда ће се моћи утврдити износ предилувијалне и дилувијалне ерозије, и последњу, с њеним шљунковитим терасама, треба везивати и с колебањима глацијалне или плувијалне климе. Тако ће се моћи пропратити геолошки живот балканских река и језера све док се нису формирале композитне долине Мораве, Тимока, Нишаве, Искра итд. Неке ухваћене везе могу послужити већ као полазна тачка. Око Ђердапа има, нарочито на Мирочу и у заравни Мехединце, стара површ, која је постала делимице абразијом сарматскога мора, а делимице субаерском денудацијом; она се може пратити и испод јужних Карпата, све до места Ронку; види се око Тимокове клисуре од Вражогрнца до Рајца. Високо изнад данашњег корита дунавског у Казану има старо, широко долинско дно, које је издубено у тој сарматској старој површи. Еквивалентна долинска дна нашао сам и око Тимока, у балканској клисури Искра, око Жиу и Олте на јужном ободу Карпата; као да је исте старости и нишавска тераса од 200 m, коју је П. Јанковић констатовао. Настала је жива постсарматска ерозија и у стара долинска дна удубле су се нове долине. Постанак пробојница је у генетској вези са одређеним терасама, и хватањем узајамних веза између њих прецизније ће се моћи решавати питање о постанку пробојница. Ово је знатно унапређено ако се утврди да се пробојница формирала у времену између те и те терасе, или ако се само констатује да је пробојница млађа од једне или, напослетку, старија од неке друге терасе. Таквих студија уопште нема, а изгледа ми да су оне од великог значаја. Питање о постанку пробојница није још решено. Има више хипотеза, али оне нису из факата принудно изведене, већ су поглавито логичне хипотезе, којима се утврђују могућности. Поред старије хипотезе о пукотинама, које би биле предиспозиције пробојница, такве су PowellGilbert-ова хипотеза о антецедентности пробојница према стварању планина, затим РитимајерХилбер-Филипсонова хипотеза регресивне ерозије, као и хиптотеза тектонских предиспозиција или структурних удолина. Изгледа несумњиво да се постанак многих пробојница може објаснити на неки од три горња начина. Али на Ђердапу издају све три горње хипотезе: постанак ове пробојнице је врло заплетен. На Балканском полуострву има типских пробојница каквих је мало у Европи. Поменућу само неке велике и великих река, као Ђердап, пробојнице Искра (нарочито балканску), пробојнице Тимока, Вита, Осме и Јантре кроз ниже балканске венце, неколике арбанашке пробојнице, које просецају систем меридијанских венаца, напослетку пробојнице Олте и Жиу кроз Карпате. Уже, али врло интензивно интересовање морају побудити лимнолошка питања великих језера Балканскога полуострва. Поред обичних и често врло интересантних проматрања, која се могу чинити и на другим језерима, овде има неколико специфичних или врло ретких проблема. Ово долази отуда што су македонска језера већином врло стара, а нека живе непрекидно од неогена; затим због егејских тектонских процеса, који су на разне начине, али поглавито деструктивно, утицали на живот македонских језера. Јер су језера Енглеске, Скандинавије, средње и источне Европе и Алпа знатно млађа, постанак им је махом у вези с дилувијалним глацијацијама. Те су старости и северна талијанска језера, док су језера у Монти Албани и у Флегрејским пољима вулканског порекла. Због велике старости, и зато што им живот није поремећаван глацијацијама (иако је било утицаја глацијалне климе), могу се пратити животне фазе и процеси језера и котлине од неогена до данас: постанак котлине, колебања нивоа, промене у отицању, распадање језера у два или више и уништење језера. У неким случајевима је могућно утврдити и прелимнијску пластику, и то поглавито прелимнијске долине. Поред језерских тераса, поред трагова од старих језерских отока и поред разноврсних језерских седимената, од особитог методског значаја за студију живота језера постају сублакустријски одсеци и централне језерске равни, које су у неким македонским језерима сасвим или делимице оголићене. У западној Македонији се може несумњиво реконструисати велико језеро, које ћемо назвати сариђолским и које се тек при крају дилувијума распало у четири језера: данашње Островско, Петрско и Врапничко језеро, затим Зазерце. Још при крају плиоцена и почетком дилувијума нестало је великог солунског језера, а од њега су као трагови остала два плитка 122

ивична језера, Ржанско и Аматовско, затим Пазарско блато. Врло знатно лангачко-бешичко језеро распало се у најновије, можда историјско, доба у данашња два језера, а исти процес још није потпуно извршен на малом језеру Тузлуђолу. Мењали су се и правци отицања и код неких су остале само подземне отоке; на Дојранском језеру је сасвим промењен правац отицања, а Островско и Преспанско језеро су, место отока на површини, добила подземне отоке. Слична нестала језера реконструисана су у Великом басену Северне Америке, и то Бонвилово и Лахонтаново језеро, којих је нестало само због климске промене. Сасвим су друкчији главни узроци ишчезавања и сплашњавања нивоа македонских језера. Овде најпре пада у очи да не само није нестало Охридског и Преспанског с Малим језером, која отичу на запад, већ им је и ниво, нарочито Охридског језера, незнатно спласнуо. Напротив, ишчезла су или скоро ишчезла сва језера Македоније која су на истоку од ових и која отичу или су отицала према Егејском мору. Та је разлика проузрокована поглавито постанком егејске котлине, померањем доњег ерозионог базиса и живом ерозијом, која је због тога настала. Било је, изгледа, и незнатних климских утицаја. У Динарској системи имамо интересантна изданска језера и криптодепресије, чији је постанак у вези с карстом и с јадранским спуштањем. Напослетку има разноврсних питања глацијације, која треба даље проучавати. До сада је најглавније било констатовати глацијацију на Балканском полуострву и констатовати је на што више његових планина, одредити број глацијација и висине глацијалне снежне линије. Затим је у главним цртама изведено поређење између балканске, алпске и карпатске глацијације. Утврђене су две глацијације, од којих је прва била знатнија и глечери су ниже слазили, али су њихови трагови ретко где очувани. У најновије сам време у Рили (у долини Прав-Искра) нашао трагове старе глацијације, затим низове млађих морена, једне изнад других, и они несумњиво показују два, можда три стадијума млађе глацијације. Треба их тражити и по осталим планинама које су биле заглечерене. У Рили је, даље, ухваћена извесна веза између морена и флувиоглацијалних шљунковитих тераса. Ова планина, највећи заглечерени масив Балканскога полуострва, остаће још дуго предмет глацијалних студија. Сада је најпрече наставити тек започета проучавања флувиоглацијалног шљунка и тражити везе између њега и морена разне старости. Можда ће се даље међу шљунковима и шљунковитим терасама оних области које су биле изван домашаја глацијације моћи установити њихова веза с глацијацијама и стадијумима последње глацијације. Изгледа да ће се ово питање најпре моћи решити, проучавајући искарске шљункове и шљунковите терасе, од Самокова низ Искар, затим у Неретви од Јабланице, где су констатоване флувиоглацијалне терасе, па на ниже. У Србији ће се та веза најпре моћи ухватити студијом нижих, шљунковитих тераса Нишаве, уколико овде акумулација шљунка не стоји у вези и с другим узроцима. Можда ће се извесни ослонци добити и проучавањем. старог дунавског шљунка и леса, нарочито онде где се они смењују. Такве, поуздано утврђене везе ваља пренети на шљунковите терасе осталих већих долина Балканскога полуострва. Није искључено да се и код нижих тераса око језера и карсних поља изнађе веза с глацијацијама и стадијумима млађе глацијације; тиме би се утврдила прецизна хронологија колебања језерских нивоа. У шљунковитим и лесним терасама, затим у пећинама, које су на странама речних долина, нађени су већ на много места артефакти преисторијског човека. Ако се изведе хронологија шљунковитих тераса према глацијацијама и стадијумима, онда ће се моћи ближе одредити старост артефаката и однос преисторијских културних ступњева према глацијацијама. Можда ће се по том моћи ти балкански резултати довести у паралелу с јужнофранцуским, најдетаљније проученим преисторијским налазиштима, за које је, осим тога, Obermeier у најновије време нашао везу с глацијацијама12. Penck u. Brückner, Die Alpen im Eiszeitalter. Leipzig, Tauchnitz 1905. — H. Obermeier, Вeiträge zur Kenntniss des Quartars in den Pyrenäen. Archiv für Antropologie 1905. и 1906. г. А. de Lapparent, La chronologie des epoques glaciers et l'anciennete de l'homme. Revue des questions scientifiques 1906. с. 362—384. 12

123

Напослетку да поменем, да има неких, истина непоузданих, знакова за глацијацију Миџора, Голије, а можда и Копаоника. Требало би их само с тога гледишта обићи и проучити. Проучавало се ма које од досад поменутих питања, ваља тежити да се себи представи цео процес постанка и развитка појаве или историја развитка. Тако се најбоље схвати целина појаве; осим тога виде се празнине и споредни проблеми, и студија постаје дубља. Као што Балканско полуострво, због своје физичке разноврсности, скрива многобројне природњачке проблеме, тако је исто богато и проблемима друштвених наука и науке о духу. На њему има око седам различних народа, више но и у којој области Европе. Ти су се народи мешали, гдегде укрштали, духовно и материјално су утицали једни на друге и једни су од других позајмљивали. Осим још старијих култура, мање-више је на све народе утицала византијско-цинцарска култура. У западним областима Полуострва осећају се утицаји италијанско-млетачке културе. На великим просторијама се виде и трагови арабљанско-турске културе и живота. На производима материјалне и духовне културе и на погледу на свет већине балканских народа могу се запазити сви горњи утицаји. Али, поред свега тога, има врло пространих области Балканског полуострва с врло слабим траговима горњих култура. ЊИХ је жив и оригиналан народни дух смесио и сварио, давши им свој облик и свој смисао. Нарочито је то случај с неким западним областима, које су и данас самоникле друштвене структуре и необичне етнографске свежине. У свима деловима Полуострва и код свих народа може се издвојити и њихово специфично, које, изгледа, ипак превлађује. Код тако многих народа горњих прилика разноврсни су социолошки, етнографски и психолошки проблеми. Методска и дубока балканска испитивања могла би свима горњим наукама да отворе нова поља и нове правце рада. Можда је при том требало поћи од антропогеографских проблема, који чине прелаз и држе везу између природњачких и социолошко-етнографских студија. Та испитивања води наша Академија наука. Њима су обухваћене велике појаве материјалног народног живота, типови и живот насеља, типови и развитак куће и других зграда, врсте сточарства, етапе сточарског кретања, велике основе осталог материјалног живота народног. Ти су проблеми опширно на другом месту представљени13. Али једним од њих, који има највећи значај, прелазимо осталим социолошким, етнографским и психолошким проблемима. То су миграције и порекло становништва. 13

Ангропогеогр. проблеми Балканскога полуострва. Насеља српских земаља I.

Изгледа да је то централно питање и полазна тачка свих студија о народима за највећи део Балканскога полуострва. У осталој Европи, осим Русије, одавно су наступиле готово утврђене прилике, изузевши миграције у колоније и у Америку. Напротив, у многим областима Балканскога полуострва нове миграције су за последња три века из основа измениле становништво. План је рада овај: ићи од куће до куће и сазнати порекло сваке породице, и то на простору од Солуна до Суботице и од Котора до Искра. Тежња је да се у том погледу сними становништво онако као што се земљиште географски снима и праве специјалне карте, или као што се бележе метеоролошки елементи и утврђује клима области. Кад се горњи подаци доцније на картама представе, имаћемо за области нашег народа изведене студије, које у осталој Европи нису извршене и сада се већ и не могу извршити. — Ове би студије биле знатно допуњене кад би се фиксирале старије миграције на основу историјских извора. Резултати студија о миграцијама биће од плодног утицаја и објасниће не само многе антропогеографске проблеме, него ће знатно помоћи и разјашњавање антрополошких мерења и проматрања о комплексији, кад ова буду предузета; биће од услуге при тумачењу распрострањења свих етнографских појава, дијалеката и психичких особина; разјасниће и многе појаве из наше нове историје и новијег друштвенот живота14. 14

Љ. Јовановић, Стогодишњица српског устанка. Засебно издање Акад. наука. 1904.

Од великог би научног значаја била проучавања психолошких особина балканских народа и различних делова нашега народа, проучавања свега осећајног, интелектуалног и 124

моралног живота, изналазећи при том основне и специфичне психичке особине појединих крајева, затим оно што је стваралачко код народа појединих области и њихов поглед на свет. Слични су покушаји одавно чињени. У Кантовој Аnthropologie, која је изашла при крају XVIII века, има нарочити одељак: „Der Karakter des Volkes". Због народних умотворина о тим се питањима бавила и романтичка немачка школа. Лацарус и Штајнтал су тежили да створе засебну научну грану Völkerpsychologie, али друкчијег смисла и задатка. Тај правац рада осећа се и на Бастијановим списима, затим код А. Fouillee-а који је покушао да нацрта: La psychologie peuple francais; напослетку код Вунта и других. С разлогом се сматра да ови покушаји нису успели, мада су од неких потекли врло плодни подстреци. Студије које сам напред неколиким речима означио разликују се од свих досадашњих покушаја најпре по смислу и правцу, а још више по методи рада. Оне треба да пођу поглавито од аутопсије, од проматрања интимних појава сељачког живота, осећања и мишљења. Полазна су област оваквих студија племена просте социјалне структуре и етнографски најсвежија, затим крајеви који су културама најмање промењени; таква су црногорска Брда и Малсија, затим Стари Влах и извесне области Шоплука. Треба даље утврдити у осталим областима психичке особине народа, а оне се на Балканском полуострву још врло јако осећају и често несумњиво падају у очи. Треба проучавати трансформирање психичких особина при миграцијама, када досељеници дођу под нове географске погодбе и културне прилике и ступе у додир с друкчијим становништвом итд. Даље, ја мислим да ће нама нарочито област помоћи да дођемо до позитивнијих резултата. Разуме се да за ове студије требају, поред методе, која се тек израђује, и несумњиво даровити проматрачи. Без тога ће и поред повољне области и овај покушај пропасти. Има већ доста проблема које сам утврдио, поглавито путујући и проматрајући. Поменућу неколике. По психичким особинама и описаном погледу на свет и живот има знатних разлика између народа западних области, Динарске системе Балканскога полуострва, и источних његових крајева. Изгледа да је Шоплук уметнута зона између тих области, с нарочитим особинама становништва: суморни су, имају мање веселости и хумора, врло су слабе фантазије; али је код Шопова мање таштине и пргавости и мање су преки но жустри сељаци Динарске системе и западне Србије, који много полажу на своју личност и образ и имају врло много поноса. У Динарској системи има једна централна област досетака, шале, подругачица и хумора; то је Стари Влах (у ширем смислу), с подринско-ваљевским крајевима. Од те области опадају горње особине у свима правцима, нарочито према истоку. Друга, мања област досетака, шале и хумора су бокељски крајеви, с Грбљем и Паштровићима. На истоку, у бугарском народу, има трновска област од шале и досетака, али друкчијих но у Старом Влаху и Паштровићима. Емоционалне и духовне особине јужних Бугара, у источној Румелији, знато су друкчије но северних. Напослетку се српско-бугарско становништво вароши византијско-турскога типа по горњим особинама разликује не само од становништва вароши у северозападном делу Полуострва већ и од свога најближег сеоског становништва. Обраћена је пажња на ону чудну мешавину сензуалног и оријенталски дивљег живота са животом питомим, меким, скрушеним, у коме се могу слутити утицаји зачмалих и изнемоглих раса и култура на становништво византијско-турских вароши15. Основе за географију и геологију Макед. и Ст. Србије. Београд 1906. (Издање Акад. наука). Књига I с. 191. 15

У свем нашем народу има спорадично монголоидних типова, највише у источним деловима. И психички се већином разликују од осталих типова, од онога који би се могао назвати српско-словенски, затим од мешовитог српско-германског и од српско-романског типа. Изгледа да су монголоидни типови слабије интелектуалне и моралне енергије но остали, нарочито су најмање резистентни; монголоидне породице и групе најпре попусте у крајевима љуте и разноврсне борбе за опстанак, као што су Банат, Бачка и Барања 16. 16

То ми је саопштао г. др Радивој Симоновић у Сомбору.

125

Даље се може проучавати друштвена психологија појединих области. Шумадија, Стари Влах, подринско-ваљевски крајеви, тимочки басен итд. имају својих нарочиго прегнантних психичких особина. Васојевићи и православни Кучи слазе и насељавају се по Метохији, Старовлашани по Шумадији, Ужичани по подринско-ваљевским крајевима, и при том се врло знатно и психички измене. Те су промене разноврсне и вредне пажљивих студија. И у истим областима има група и слојева становништва различних психичких особина. Тако се у Шумадији, Старом Влаху и подринско-ваљевским крајевима запажају ова три главна слоја становништва. Најстарији су „стародремци" или „букадашња" (вајкадашња) старина, затим многобројнији обични старинци, па несразмерно најмногобројнији досељеници од сјеничког краја, црногорских Брда, Херцеговине и нешто од Босне. Међу досељеницима је највише импулзивних и експлозивних, затим љутаца и рчина; имају више иницијативе и смелости, али су ређи људи смишљени и који предвиђају. Старинци су мање прости и мање напрасити, с више су разборитости, често широке памети и знају за дисциплину. Изгледа да су поглавито за њих биле везане велике задруге, познатог питомог живота, и да су их досељеници махом угледањем примали. Готово искључно међу њима има оних личности и породица за које је наш народ доскоро говорио: „праведни као бог". Треба испитати да и хумор није поглавито њихова особина, која се укрштањем и угледањем и на друге пренела. Стародремци (изгледа махом икавци или такви који су били икавци) имају најмање иницијативе, најмање разборитости и имагинације; сматрају се и нарочито сматрани су за нижи ред људи и поглавито су за њих везане приче о сметењаштву и глупости. — Али се даље кроз све ово становништво виде два друга, психички различна слоја, нарочито различне духовне живости. Једни су с мало виталности, троми у покретима, схватању и мишљењу, типови духовне зачмалости. Други су, напротив, врло живи, познате наше бистрине, кадшто с развијеном имагинацијом. Особито је интересантно питање: према каквим се угледима и тежњама свет извесних области формирао и развијао и какви су други узроци на духовну и моралну еволуцију утицали. У појединим крајевима Србије може се јасно запазити утицај извесних породица, каткад и личности, које су служиле као углед и према којима се вршила еволуција. У Црној Гори су доскора јунаци били готово једини угледи. Велики је утицај и племенских главара. Али врло често се имитује не великим или врло истакнутим личностима, већ извесним средњим типовима, који се најбоље прилагоде и највеће користи извлаче из прилика и живота. Подгорци, на западној страни Велебита, од Сења до Бага, типски су пример како и лукративно просјачење може да послужи као углед и да се одомаћи у целом крају17. Имитација се много теже и спорије изврши у селима разбијеног типа но у зби-јеним или разређеним. Западне, приморске стране Велебита, од Сења до Бага, голе су и кршне, права каменита пустиња. По њима се виде растурене и једна од друге врло удаљене по 1, 2 или 3 куће Подгораца, који не могу од земље живети, слабо и од рибарства. Они од њих који су имали телесних мана, ишли су и просили по Хрватској, Славонији и Срему и враћали се са сумама које су биле знатне за ово до крајноста сиромашно становништво. Због тога постане просјачење главна зарада већине Подгораца. И здрави су се правили и праве глувима, немим, слепим, научили су се да изврну руку и прсте и да се учине богаљима и ишли су и још иду у прошњу у поменуте земље. У новије време иду у Америку, али само као просјаци, често као лажни просјаци. Рада се не прихватају. Међу онима који су се вратили из Америке, има их имућних. Код куће су, разуме се, здрави, и људима од свога поверења с много веселости причају своје обешењаклуке. 17

Проучавали ма које од горњих антропогеографских, етнографских и психолошких питања, од знатне је вредности најпре радити географском методом, Треба утврдити географско распрострањење и варијације према областима етнографских и психичких предмета и особина, затим изнаћи за које су слојеве или групе становништва везане. Даље се морају представити утицаји географске средине, свега онога чиме природа утиче на људски дух и живот. Често се географска средина промени (нпр. обешумљавање, прелаз од сточарства земљорадњи, јача култура земљишта, нови правци комуникација и културних кретања итд.), и због тога наступа 126

прилагођивање и друге разноврсне промене. Географске везе извесне области са суседнима, њихове старе и нове комуникације и правци културног кретања, морају се такође утврдити, јер су од великог утицаја на све горње појаве. Напослетку, ваља изнаћи културне прилике и психичке особине средине у коју је дошло ново становништво, особине тога становништва и резултантне особине, које се из тих додира и судара развијају. Наш Етнографски музеј је за релативно кратко време прибрао богату етнографску грађу, захваљујући особитој предусретљивости Министарства просвете и ревности своје двојице радника. Тај ће се материјал брзо етикетирати и средити и Етнографски музеј ће постати ризница за етнографске и социолошке студије. У њему ће многи етнографи моћи проучавати групе објеката, као одело, накит, посуђе итд., поредиће их са суседнима и старима и одређиваће им начин постанка и порекла. С почетка је главно детаљно проучити поједине предмете или групе предмета и утврдити њихово географско распрострањење. Имају да се с компаративног гледишта проуче богате збирке народних умотворина, нарочито у том погледу нетакнуте збирке пословица и загонегака. Компаративним проучавањем егнографских предмета и народних умотворина биће потпомогнуто и напред скицирано испитивање психичких особина, нарочито ће се лакше одвојити специфичне и стваралачке особине појединих народа и њихових делова или племена. Познато је да ми с највећом пажњом морамо и даље неговати свој језик и историју, затим испитивати трагове старијих култура и старијег и преисторијског и историјског живота на Балканском полуострву. Особито се пространо, и већим делом ново, поље рада може отворити, кад започну студије о етнографији, језику и дијалектима Арбанаса и балканских Турака. Наши лингвисти требало би да израде граматику и да скупе народне умотворине Арбанаса. Изнео сам неколико праваца рада с многобројним проблемима, који су везани за Балканско полуострво и његове народе, да бих јасније представио какве велике научне задатке има наш Универзитет. Ти су проблеми често такве врсте да балканске студије могу бити од великог значаја за опште научне резултате. Јер све науке полазе од проматрања, и највећи научни проблеми се решавају на основу оштрих и дубоких опсервација у оним областима или на оним предметима који су за та решења најповољнији. Многе се области земљине површине одликују својим нарочитим појавима или неким особито јасно израженим народним особинама, и такве области имају своје нарочите проблеме. У њима мора прави испитивач поћи с друкчијих полазних тачака, мора кадшто да тражи и нове методе, да би решио питања и тако дошао до нових идеја и погледа. А видели смо да Балканско полуострво скрива специфичних проблема, затим таквих који се овде дају најбоље проучити. Зато мислим да је у научном погледу главни задатак нашег Универзитета да развије балканске школе научног испитивања, које би новим погледима оплодиле општу науку. МЕТОДЕ И ПРОЦЕСИ НАУЧНОГА РАДА Којим се методама и којим процесима духовнога рада могу да решавају горњи и други проблеми, који би били постављени? Научни рад природних и друштвених наука почиње сабирањем и обрађивањем грађе. То је познавање и одређивање предмета и појава, посао врло користан, који се, изгледа, неће још дуго исцрпсти, нарочито не за наше области. Његови резултати — то је она грађа од које ће после даровити архитекти да подигну велику научну зграду. Кад се оваква грађа систематски групише и класификује, онда се тек виде слаба места и празнине опште научне зграде. Солидни радници ове врсте, обдарени извесном моћи опсервације и чврстином мишљења и рада, дају резултате, који увек остају. Научне послове ове врсте могу радити сви вредни људи који су имали школе; зато је овде највише радника, често и непозваних. Последњи, слаби радници терају науку, као оне занатлије које шаблонски раде: не виде ништа изван уског круга својих предмета, не гледају око себе, често не запазе ни очигледне везе, укратко, укоче се у једном циклусу и бавећи се, истина, научним објектима, они врло мало научно мисле; за многе се збиља може рећи да ништа не мисле осим оно што су други пре њих смислили. Када један даровитији или светлији дух уђе у 127

те њихове дугогодишње радове, често их види у сасвим другој светлости, и тада је исте радове потребно или прерађивати или изнова извршити. Али такви слаби научни радници могу да направе неред само на тој првој степеници научнога рада: детерминисања, класификовања. Виши ниво научнога рада почиње дубоким опсервацијама, које често садрже у себи и објашњење факата и појава, и кадшто доводе или указују на веће конексе. Из таквих се проматрања рађају хипотезе, често само радне хипотезе, тј. такве према којима треба даље испитавати. Оне се не морају одржати; али и онда, кад се не одрже, од њих је често велика корист. Поменуге опсервације вишега реда могу се чинити на земљишту, проматрајући географске и геолошке карте, у музејима, заводима и лабораторијама. За ову врсту тежих и ређих опсервација могу се образовати и радом усавршити и они који имају мање дара. На првом им месту може помоћи озбиљна научна школа, која мисли и на проблеме упућује, затим рад и вежбање с даровитим и добро упућеним проматрачем. У последњем случају они треба нарочито ово да запазе. Могу два учена човека гледати исти факат или исту појаву. Један ће их посматрати као и остале обичне појаве; њему, дакле, тај факат или појава ништа не казује. Други ће наћи неку њихову нарочиту особину и осетиће њихову праву вредност, ону коју можемо да осетимо нашим умом, ипак несавршеним апаратом. То је проматрач од дара или можда од веће интелектуалне осетљивости. Често се само на основу једне, двеју опсервација, које су проматрача врло импресионирале и о којима је морао дуго мислити, створи у његовој глави проблем, нађе му, одмах или после дугог мишљења, и хипотетично решење, које тек после испитује на земљишту и увери се да ли одговара осталим фактима или појавима. Могу такве опсервације да буду повод многим проблемима и пространом плану рада, који научњак годинама разрађује и проблеме доказује. Махом су овим процесом постале и највеће теорије. То су прави процеси научног стварања. Али ово није само рад интелекта. То је у великој мери рад имагинације. Имагинација ствара слику процеса, акције, закона. Без ње нема стваралачког научног рада. Она је за научника ове врсте исто тако важна као и за правог уметника. Проматрањем природе или врсте седимената и реда, којим су они по дну неке котлине сталожени, може научник обдарен интуицијом да себи створи слику: о великом језеру које је ту котлину испуњавало, о колебањима његова нивоа, о притокама и отокама и о потпуном исушењу; укратко, може он умом да пређе цео живот тога језера. Због тога нпр. што се стари речни шљунак налази на висинама и на местима где он, изгледа, не би требало да се нађе, може помоћу имагинације да сене мисао о старим и уништеним долинама, рекама и њиховим системима, који су били сасвим друкчији од данашњих. Али у оба ова случаја, као и у осталим сличним, треба после тога дуго проматрати и утврдити да ли се остала факта слажу с том сликом коју је имагинација створила. Имагинација је, дакле, од највећег значаја за стваралачки научни рад, или, да је тако назовем, научна имагинација, која полази од дубоких проматрања, истина врло често од мало таквих проматрања. Сасвим су друго спекулације без основа или маштанија, која не полазе од факата или полазе од погрешних факата, и код којих, изгледа, права имагинација и не долази до значаја. Има, напослетку, једна особина осећајног живота, која је такође од великог утицаја на научни рад. У нас има реч слуктити, човек слукти, осећа појаве, догађаје и процесе. То је врло често случај с научним проблемима. Нема се још никакво прецизно и дубоко проматрање, које би навело на идеју, али се осећа, кадшто врло осећа, да се у извесном правцу има нешто да нађе. Свакојако, с тим правцем није испитивач непознат. Ово слукћење идеје ретко превари. За њим треба поћи. Можда је то стање инкубације дубоких проматрања и идеја. Али се и по овоме види да није само интелекат довољан за изналажење и решавање научних проблема, нарочито за изналажење. Око интелекта има скривених струја осећајног и подсвесног живота, које су од великог утицаја на интелекат. Има коштуњавих питања, која се одупиру решавању; затим има старих утврђених мнења, за које се осећа да нису тачна, али се не могу да нађу нова решења. Испитивач се ломи 128

око таквих питања, докле се моментано не исцрпе. Онда је најбоље да остави та питања. Дешава се да се она доцније сама јаве у испитивачевој свести, позову га управо да их решава. Може их и тада не решити. Онда треба гледати да се уведе нов елеменат или нова опсервација, или треба цело питање обртати, и превртати, схватити га с другог гледишта. Кадшто је овај случај. О истом се питању баве две-три науке, али га третирају с разних гледишта. Треба владати не само резултатима већ и методама испитивања и тих наука и покушати да се реши проблем комбинованим радом, проматрањима и погледима разних наука. Познато је како плодне резултате даје комбиновање метода и гледишта физиографије и стратиграфске геологије или прве и климатологије. По овоме је јасно да они испитивачи који се баве решавањем проблема треба да владају, озбиљно да владају бар двема-трима суседним наукама. Али је нарочито у оваквим, коштуњавим научним питањима врло важно умети одложити свој суд, оставити га да сазри и да се учврсти. То је уопште у науци, као и у обичном животу, особина од велике вредности, али само кад се са оном мером врши на коју наводи тачан инстинкат. ФОРМИРАЊЕ НАУЧНИХ РАДНИКА Ова слика о научном раду биће потпунија ако ученицима буду саопштена извесна искуства, готово практичне напомене о научном и моралном формирању научних радника. То вреди и за све остале послове и професије, јер су погодбе за правога радника исте. Нарочито је од користи да обрате пажњу на своје формирање и усавршавање они који имају своје личне, унутрашње вредности. Јер такви су људи највећи капитал своје земље и морају бити од највећег утицаја на све послове; познато је колико су они од велике штете ако су неформирани или рђаво формирани. Ове напомене и вреде поглавито за последње, за оне који у себи имају осетљив или већ развијен унутрашњи орган. И најбољи професор може само да запне ороз, али, ако цев није пуна, нема пуцња ни његова ефекта. Способности духа и дубину осећања даје само мајка, а и најбоља школа научнога рада довољно је учинила ако пробуди заспале или зачмале способности, ако их помогне и упути истинитим правцем. При томе треба на првом месту ићи за ученичким наклоностима, за његовом вокацијом. Затим треба најпажљивије неговати идеализам, кога у већој или мањој мери има код свих младих људи. Ко га изгуби, не може га ничим надокнадити. Затим треба ученике неопажено навикавати да своје послове мере мерилом постхумног значаја: треба замислити да нисте ту и да својим утицајем, везама, љубазностима не дајете вредност пословима о којима се бавите. То су опште напомене и општи правци рада на формирању самога себе и других. Има их тежих, специјалних и таквих који можда потичу од особина расе, затим од културних прилика и од тешког политичког живота. За све веће послове потребна је јака воља, која није само моментана, импулзивна, немирна, нестрпљива, која виче и одмах тражи све или ништа, већ је способна да годинама иде за својкм задацима и проблемима. То је она велика издржљивост која се често срета код културних народа. Изгледа да ми немамо особиту предиспозицију за јаку вољу у овом смислу, или она још није радом појасева развијена18. Ми несразмерно више говоримо него што радимо. Многи имају ту особину да мисле да су урадили кад су говорили. Даље, махом више полажу на право да говоре но на право да раде. Ја сам често правио опсервацију да је многим нашим људима главно да се изговоре, а особито да некога представе у рђавој светлости и да направе досетку на његов рачун, а разуман човек може водити и расправити ствар како хоће — онима првима, изгледа, није до тога толико стало; главно је да су они речима доста учинили и себе задовољили. Можда у ту групу спада и то што су многи наши задовољни кад су установили начела рада или управо написали програме; задовољни су толико да после не мисле озбиљно о акцији и конзеквендијама, које су управо све; прво је без другога беспослица. 18

129

Треба да наступи генерација која ће и у политичком животу сматрати за блебетање говор и говорништво без праве и смишљене акције. У нас се сада на такво говорништво сувише много полаже.

По проматрањима, која сам овда-онда grosso modo чинио, у нас од 20 људи ваљане интелигенције има можда само један с јаком вољом. Прави професор и прави научник мора имати јаке воље; такви ће наставници васпитати ученике који такође имају јаке воље и самостално раде. Треба се навићи и о проблему, послу, професији дуго, кадшто и непрекидно мислити, док се нађу решења. Има светлих часова, нарочито светлих ноћи, које се ретко јављају; у њима се нађе решење питања, или се смисле велики планови научнога рада. То доба духовне луцидности и креације ваља употребити, а не по оној обичној људској, још више оријенталској тромости мислити на одмор. То махом ни организму не шкоди, али и ако шкоди, организам је зато ту да се честито утроши19. Врло је чест случај да људи велике научне активности немају кад и не мисле много на угодности живота, нарочито у млађим годинама. Ко се тада сувише раскомоти, он олабави, и комодитет му постаје главно у животу. Боље је остати природнији и мањим задовољан. Али не треба то узети као принцип и с намером гледати да се постане некултуран. 19

Врло је тешко рећи паметну реч о тежњи за спољним положајима, који се свуда траже, врло често необуздано и претенциозно. Несумњиво је да научни људи значе само по својој унутрашњој вредности и по ономе што они доброга дају од себе. Али је исто тако јасно да научни радници у првим годинама теже да створе себи боље погодбе живота и бољи спољни положај. Ти се себични мотиви мешају са етичким и често је тешко познати који од њих превлађује. Али код правих научника се себичне тежње доцније изгубе и остаје само просвећена јака воља за решавањем проблема и изналажењем истине. Међутим, престали су да раде они који ни у младости нису имали унутрашњи импулс за научни рад. Код првих, правих научника развија се с великим радом и више схватање веза и односа према своме народу, затим према човечанству. Сличне су врсте и тежње за брзим научним успехом. Има случајева да се код даровитих људи јави успех одмах после првога рада или првих радова; они се таквом успеху нису надали, он је дошао неочекивано. Много је чешћи случај да се необуздано за успехом тежи и да се он изазива. Од тога се нарочито треба чувати. Тежња за брзим успехом квари ону мирноћу и спокојство који су потребни за велике и озбиљне послове; она квари методски рад, па чак код извесних радника може и сасвим да поништи научничку солидност. Али од свију тих слабих особина најлошија је и од најтежих последица уображено прецењивање себе самога, обожавање, култ себе самога 20. Кант (Аnthropologie с. 134) их зове лажним талентима, који се сами намећу и свима и свакоме доказују своју вредност. Познају се, каже даље, по томе што у мучне и трудне студије и испитивања не улазе, не знају их, објављују да су дух наука обухватали једним напором и једним потезом. „Dieser schlag ist, wie der Quacksalber und Marktschreier, den Fortschritten in wissenschaftlicher und sittlicher Bildung sehr nachteilig ." 20

Мени се чини да смем рећи да је то често наша особина. Противно томе, прави научник, поред увиђавности коју ћу одмах поменути, зна за оштру критику себе самога, најбољу научну критику. Има свакојако момената, кад су и такви људи својим радом задовољни; то су тренуци живчане и духовне рекреације, који дају моралне снаге, и изгледа да човека и физички ојачавају. Али је често и стање незадовољства са самим собом; тада човек свима својима резултатима налази махна, па и онима чија је вредност призната. Ништа тако деструктивно не утиче на научан рад и научну личност као култ себе самога. Везано махом за научне раднике без дара, ретко за даровите, прецењивање себе је увек знак погрешне или непотпуне научне школе, разноврсних прилика васпитања, кадшто и научне моде21. 130

То прецењивање себе често се опажа и на млађој литерарној и филозофској генерацији немачкога језика; и нама су га донели наши немачки васпитаници. Али је и код једних и других погрешан и повод: изопачено схватање Ничеових погледа о натчовеку. Види F. Nietsche, Jenseits von Gut und Böse, Leipzig; 1903. Али и независно од тога, некритично прецењивање себе обележје је научних скоројевића или скоровечерњака (parvenu), који се чешће и лакше јављају у нашој младој средини но код народа старије културе и науке. 21

Код оних даровитијих изгуби се, кад дође веће искуство, већа научна увиђавност и многе медитације, од којих ћу две-три поменути. Сваки научни радник полази од метода и резултата које су други стварали. Сви се ми пењемо једни на раменима других. И људи великих резултата мали су фактори у огромном научном развитку. Научне хипотезе, које чине важне беочуге у развитку наука, теку као река: једних нестаје, да их друге смене. Даље, прави научњаци признају да су кадшто случајем или неком срећном опсервацијом или досетком дошли до нових резултата. Неки пут им се учини да и нема неке њихове особите заслуге, јер мисао се увуче неопажено у ум и јави се готово наједанпут, као инспирација. Али најчешће се место правим путем, којим би се проблем најбрже решио, иде вијугавим странпутицама, и после дугог, кадшто дугогодишњег лутања, дође се до циља. Тада се као с висине види онај краћи пут, којим је требало ићи, и доста је научњака првога реда признало да у тим тренуцима осете стид 22. 22

Н. v.Helmholtz, Vorträge und Reden. Vierte Aufl. Band I. Braunschweig 1896, с. 19.

Напослетку, и тиме се управо опасност од обожавања себе самога нарочито смањује, ти научни радници треба увек да помишљају на оно што други могу, а они не могу. На формирање научних радника махом су од пресудног утицаја школовање и универзитетски рад, који, ваљано вођени, могу да зауставе развијање поменутих лоших особина. Предавања су при том од најмањег значаја; готово све значе вежбања и заједнички рад у институтима, лабораторијама и семинарима, нарочито у семинарима, које би требало завести и за експерименталне науке. Познато је да се ученици тек овде упознају с научним радом. Али од вредности професора зависи да ли ће бољи од њих моћи постати научни радници и да ли ће се научно у горњем смислу формирати. Професор треба да здравом свежином, вредношћу и енергијом свога властитога говора, рада, живота изазове акцију и интензивнији живот у друтима. У семинару треба да виде ученици на професору борбу и напоре око решавања проблема и тражења истине. Често се решење питања само донекле доведе, покажу се празнине и оскудица опсервација, па се после нових проматрања опет на њега враћа. Ништа на ученике није од толиког утицаја као тај процес рађања мисли, који они сви осете. Тако се добива дубока љубав и вера према науци, а од тога се по правилу јављају нове акције. Сасвим је друкчије кад се исти проблем представи као решен: њега може да разуме сваки који има извесна знања, али ретко код кога може да изазове оно плодно духовно врење као код ученика семинара. — У таквом семинару ученици осете оштру научну критику, али критику која тражи истину, њима жели напретка; рекне махне, али потпуно призна добре стране ученичког рада и ученику обрати пажњу на његове праве способноста; често се пута имплицитно каже: идите у том правцу, ви морате нешто наћи. У научном животу семинара има радости, жалости и туга као и у породичном животу. Особита су радост даровити и способни ученици и њихови научни резултати. Тим резултатима и професор постаје богатији и шири му се хоризонт. Тек група таквих ученика ствара правог професора. Кадшто нисмо задовољни резултатима и радом ученика, и тада се јављају нерасположења, слична сети добрих породица кад им се неки члан не покаже онакав како се очекивало. Ако по несрећи умре даровит ученик, то је велики губитак семинара. Често га се сећамо, управо увек га се сећамо, јер су празна или непотпуно заступљена она поља рада која су њему била намењена. Наш свет, наша средина је доста расположена према науци23. 131

Млади људи од погледа и од праве научне методе могу наићи, нарочито у првим годинама, на сметње од најближе и сродне научне околине, нижега научнога ступња, затим на суровије и мање веште сметње код оних, истина школованих људи, али таквих којима је наука у ствари сасвим непозната. Сличних незгода има кадшто и у научним срединама много више културе. То не сме да их помете или ослаби. 23

Али код нас има осећања, погледа, нарочито начина, како се мисли и говори, има неке врсте унутрашњег простаклука, који одбија човека правог научног interieur-а. Вама су те особине познате, сваки их дан чујете и нарочито читате, и ја их нећу описивати. С тим особинама средине прави научни радник мора водити борбу, хтео-не хтео: отимати се од средине, не дати јој да га сведе на свој ниво осећања и мишљења. Тиме се и ниво средине диже. У том погледу за правог научника може бити само примирја, никако мира. Нађите, узмите где знате и ту суму енергије која треба за ову борбу. За ту борбу с лошијом средином морате се и наоружати; и о врсти оружја може се нешто казати, и то само о наоружању које треба научном раднику. На првом се месту греба васпитати за мирноћу, присебност, такт, да бисте владали собом, остали на путу истине и честитости и знали шта треба да радите кад наиђу рђаве појаве. Ми смо за горње особине врло мало васпитани. Несумњиво је да треба избегавати велике контакте с друштвима и људима и наћи образовано мање друштво бољих или одличних унутрашњих особина, макар оно и не било научно. Овда-онда морају се себи наметнути извесне особине или дати изглед као да имате извесне јако одбојне особине. То одговара мимикрији у животињском свету. Овда-онда се, дакле, треба наоружати варваризмом и обући медвеђе крзно. Истина, изгледаћете мало рогобатни, али ћете свој interieur сачувати. Извесни ће људи при том прећи у особењаштво или у настране погледе. Ту нема лека. Нарочито развијајте у себи одбојност према политичким ситницама и инфамијама. Не мислим, дакле, да се треба оружати одбојношћу према правој политици, према политичким погледима, принципима и многобројним тешким питањима свога народа. Напротив, познато је не само мојим ученицима, но унеколико и ширем кругу, колико ја полажем на право политичко васпитање и на интересовање за народна и друштвена питања. Али се оружајте и не примајте ништа од политичке ларме, коју сваки дан слушате и која држи у запту знатан део нашег друштва. Таква политика и права наука искључују се. Осим тога моје је дубоко уверење да се под нашим политичким приликама нико не може озбиљно бавити и науком и таквом политиком24. Из много разлога треба и научни радници (кад им послови допусте) да читају одабрана дела лепе књижевности. Није истина да има супротаости између науке и литературе, између научног и литерарног рада. Има је само између неких представника науке и литературе, и тада редовно једни не познају довољно науку, а други нису познати с литературом. Кадшго су лошији поводи: ситничарско прецењивање онога о чему се бавимо, не сасвим ретко и књижевничке и научничке таштине. Изгледа ми да од читања одабране литературе остају ови утицаји на научне раднике. Велика и дубока осећања вере, љубави, пожртвовања, самопоуздања и прегнућа итд. подижу и ојачавају научни полет и производе пријатну и плодну духовну узбуђеност, која се пренесе на научне планове и проблеме којима сте заузети. Изгледа ми да се извесним литерарним делима вежба и снажи еластичност мишљења и осећања, или се бар теже пада у ону тромост обеју врста, која каткад и на праве научнике наиђе. — Даље, читањем тих дела постаје се или остаје се више човек. Јер стална научна преокупација често учини да се у другом човеку гражи и цени само научна спрема и научни дар; остале, готово више људске особине се потцењују, или се и забораве. Познато је колико та дела помажу развијању укуса, а затим подстичу на опсервацију себе самога, нарочито својих слабих особина. Напослетку, сваки радник велике научне преокупације нема довољно људског искуства, постаје наивним, често до невероватноће. Често се с чуђењем види колико се сазна о животу из једнога ваљанога дела данашње књижевности. 24

132

То, истина, није све за употребу, чак је боље само најпотребније употребити, али се живот разумева и схвата, а то је пријатно као и свако друго сазнање. При томе ће се прави научни радник сачувати од рђавих утицаја литераризма, нарочито од тога да сувише тражи фразу, тзв. лепу фразу, или да му форма постане преокупација. Он зна да је корисније употребити исто време на тражење истине. Кад се она озбиљно тражи и кад се дубоко мисли, често искрсне сама она реч и фраза које најбоље исказују мисао.

НАШЕ СПОСОБНОСТИ ЗА НАУЧНИ РАД Било би врло интересантно проценити предиспозиције наших ученика и уопште наших људи за научан рад, и то проучавањем народних особина и на основу искустава до којих се дошло у научном раду са ученицима. Прва би нас метода навела на питање о интелектуалним и моралним особинама нашега народа и на то како се те особине преиначавају под утицајем полунауке и полукултуре, затим под утицајем науке и културе. При том је врло тешко, кадшто немогућно одвојити чисте народне особине од оних које су задобивене утицајем старих и нових култура, историјске прошлости и ранијих прилика и, напослетку, утицајима новијега тешког политичког развитка. Затим, поједине области нашега народа и поједини крајеви Србије имају својих специфичних особина. Не улазећи у таква детаљна испитивања, ја ћу grosso modo констатовати неколике од тих особина. Наш народ несумњиво спада у даровитије народе. Код ученика и млађих људи, који се баве о науци, често сам запазио врло добар проматрачки дар. Познато је да тога дара има много код оне доста многобројне класе наших разумних сељака. Осим тога, већином приме утисак чисто, као фотографска плоча. У томе се нарочито разликујемо од многих странаца више културе, чија свест, превучена масом утврђених и укорењених погледа и традиција, омета свеже проматрање и чист суд. Истина, та наша особина у политичком и друштвеном развитку повлачи за собом извесне тешке последице. Често смо симплисти и без довољно критичности, а у то ређе падају народи од већег искуства25. Познат је наш лак и површан ентузијазам и трчање за социјалним, литерарним и научним новинама и правцима. Међу тим правцима било је свакојако и таквих који потичу од опшtих прилика и од расположења и осећања народне душе, али је несумњиво врло много других, који нису редовна еволуција народног осећања и мишљења и који су, изгледа, наметнути нашем младом и неискусном друштвеном организму. Особито изненађује што се код нас огромном већином сматра да ново, млађе, напредно мора бити боље и у науци и у социјалном животу. У нашем друштвеном, литерарном и научном животу има много таквих појава. Ја ћу, не оцењујући, само обратити пажњу на неколике од њих. Критична студија, с доста духа, могла би из тих појава извести многе црте наше народне душе и њених промена. Литерарне и неке друштвене промене могу се унеколико извести из дела др Ј. Скерлића (Омладина и њена књижевност. Засебно издање Академије наука 1906), у коме је представљена историја литерарних и друштвених покрета у већем делу прошлога века. Прима се одушевљено и, чини ми се, често неразборито свака новина која је дошла са стране и развија се у књижевности и народу. Покрети се тичу поглавито Срба у Аустро-Угарској, нарочито у Војводини, а у Србији су захватили само нешто ингелигенције и неке варошке слојеве. У четрдесетим и педесетим годинама су сви школовани људи велики „Славјани", дубоко уверени у надмоћност великог словенског племена над Галима и Тевтонима и ватрене присталице чешких и руских мисли о „изнурености западне Европе". Затим се почиње да јавља „србскост", али врло задахнута немачком сентименталношћу и под утицајем „гњурања у немачко море". Јавља се омладински покрет с разноврсним, али поглавито површним патриотским идејама: бурно одушевљење, опијање речима, праска и бескрајно чаврљање и тзв. добра воља. Нарочито се у Воводини претеривало одушевљењем и, изгледа ми, да је тамо било завладало неко болно одушевљење. После тих силних речи настаје политичка борба, често бесплодна, затим периода малаксалости и прибирања. У Србији, која изгледа реалнија, није много боље. Само помињем олигархијске и династичне борбе, затим једну кратку периоду с почецима већег националног рада, па уставне борбе. Земља мала, а врло еластична: одјекне и распростре се по целој земљи мало јачи покрет. 25

133

Браћа Радовановићи су превели Дарвина и Хекла, и дарвинизам и култ природних наука овладао је свом интелигенцијом, па се распростро и на многе сељаке који читају. Светозар Марковић је социјализмом освојио не само већи део интелигенције већ и врло много сељака. Познато је како је јак утицај имао Васа Пелагић са „најновијим" погледима и својим рецептима, и то поглавито на средњу интелигенцију, затим на раднике и сељаке. Интересантно је да се сваки од горњих и ових покрета за неколико година распростро. То је још чудније, почем су већина од њих били без праве везе са животом. Противно горњем, народ у Србији разборито, пажљиво, готово сувише опрезно прима новине које се тичу материјалне културе и његова живота. Није ни у том погледу старовера, али не трчи, тражи да види и да се увери. На овај разуман начин је примио земљорадничке задруге, многе нове земљорадничке справе и начине рада. Откуда та разлика у примању литерарних и социјалних новина с једне и новина материјалне културе с друге стране?

Даље, имамо знатних способности за проматрање психолошких и социјалних појава, нарочито имамо психолошког проматрања. Напослетку, у нас има доста духовне еластичности, која се кадшто угаси још у млађим годинама. Нарочито западни крајеви нашега народа и Србије одарени су јаком имагинацијом, која, на жалост, није увек обуздана, већ прелази и у бесплодна маштанија и фантастична измишљања. Увек се говорило и писало о бистрини као несумњивој особини нашега народа. Та се особина погрешно схвата. Даље ми се чини да се том речи морају обухватити две врсте особина. Прва је она наша провербијална бистрина, која се огледа у брзом схватању, у доскакању и прављењу вицева. Та је бистрина махом знак неискоренљиве површности и лакоће духа26, којом се одликују нарочито извесне породице и извесне групе народа у Шумадији и Старом Влаху. Кант је (Anthropologie, herausgegeben und erläutert von J. Н. V. Kirchmann. Вerlin 1869, с. 128, прво издање 1789. г.) с разлогом утврдио, да лов на вицеве ''macht seichte Köpfe und ekelt den Gründlichen nachgerade an''. 26

Даље се код нас под бистрином разуме и довијање, вешто изврдавање и уопште неко плитко лукавство, којим се такође поглавито карактеришу извесни крајеви Шумадије и Старог Влаха, и које је сасвим површно, кад се упореди с дубоким лукавством извесних крајева Бугарске. Накратко, држим да је наша „бистрина" особина нижег реда, коју не треба мешати с напред поменутим правим и плодним особинама духа. Та бистрина је од користи (или штете) у нашем политичком и практичном животу, а прва врста бистрих људи може се у науци често корисно да употреби за мања научна питања. Знатно утичу на радњу духа извесне моралне особине. Поменућу само лоше моралне особине, оне које су од штетног утицаја на радњу интелекта. Такве су: слаба воља и мала енергија, подвале и помагање неистином или удешавање привидне истине, затим овда-онда знатна доза несолидности и несавесности и, налослетку, приличан фонд злобе, пакости и мржње. Те моралне особине, којих и иначе у свету има, код нас су нарочито јаке код извесних сељачких породица и група, код многих варошана и, напослетку, код неких мање или више образованих, који су изашли из тих група. Неке од тих моралних особина ојачале су утицајем старих култура и ранијег историјског развитка и оне ће постепено слабити. Изгледа да знатно слабе под утицајем солидног образовања и с развитком интелекта. Као да су неке од њих слабије у тимочком басену: као да овај део нашег народа има више солидности и издржљивости. Поменуте интелектуалне особине, нарочито добар проматрачки дар и имагинација, којих наш народ има, спадају у најважније особине, потребне за научни и уопште стваралачки рад. Многи наши људи имају знатних способности за научни рад, способности, које треба радом развити и усавршити. Наш Универзитет може, дакле, имати и има врло добар ученички материјал. Али је исто тако несумњиво да су неке наше моралне особине велика сметња правом научном раду, још су већа препрека заједничком и организованом научном раду. Зато је код нас 134

више но код многих других народа потребно обратити пажњу на васпитање воље и моралних особина и на формирање себе самога, о чему је напред било говора. Изгледа ми да озбиљан интелектуални рад и сам по себи просветли и морално формира. НАУЧНИ И СТРУЧНИ РЕЗУЛТАТИ НАШЕГА УНИВЕРЗИТЕТА Научно поље рада на Балканском полуострву, је, дакле, пространо и врло плодно. У нама поред махна има несумњиво и знатних способности за научни рад. Наш Универзитет би могао да даје озбиљне научне раднике. По себи се разуме, и потиче од општег научног духа на Универзитету, да би још лакше било спремити обичне стручне раднике, који су потребни држави. Поред свега тога мора се констатовати да Велика школа или данашњи Универзитет још не даје праве резултате и да ми нисмо задовољни спремом већега дела својих ученика. Обично се мисли да је томе узрок што семинари, институти, лабораторије нису снабдевени за научни рад. Мада је то практично питање, које ми расправљамо у својим седницама, затим с министрима просвете, и ја зато о њему не могу детаљно говорити, ипак, због горњег мнења и ради обавештења шире публике, морам ово утврдити: Има доста да се допуњује и поправља у свима установама Универзитета; било би врло потребно да многе добију и веће субвенције. Али ми са семинарима, институтима и лабораторијама не стојимо тако лоше, као што се по правилу представља. Штавише, има семинара и института Филозофског факултета којима би на средствима и субвенцијама могли да позавиде многи универзитети Аустрије, Немачке и Француске. Разуме се да ми не можемо одмах имати скупоцене физичке, хемијске и техничке радионице као старе културне државе од 40 до 60 милиона становника; и до тога ће се доћи временом, сталним набављањем средстава по утврђеном плану. Па ипак су и наша физичка и хемијска радионица и данас доста добре. Много су веће незгоде с просторијама за те заводе и за ђачки рад, и то вреди за све факултете, нарочито за технички. Борба за просторије је сталан и готово главни посао сваке Универзитетске управе има већ неколико година. Помажемо се само привременим мерама. Оскудица просторија је несумњиво један од узрока што се на Универзитету не може да развије пун рад. Али поред поменутих, непотпун резултат универзитетског рада у вези је и с многим другим узроцима. Изгледа да су стварни захтеви, не речи, нашега друштва и државе још такви да не изазивају интензивнији рад, а сасвим се ретко тражи права научна и стручна спрема. Даље, можда има узрока и у нама, у наставном телу, што се мора поправљати и усавршавати. Истина, ја сам уверен, да је на Универзитету скупљен највећи број од научно спремних људи, што их има у целом нашем народу. Има напредака у свима правцима научнога рада на Универзитету27. Погрешно је мислити да сви професори морају бити особити научни радници. И на најбољим страним универзитетима је мало таквих професора. Тим универзитетима даје вредност средњи научни елеменат, али одличних наставничких способности, који предаје, обучава и спрема познате солидне стручњаке и раднике разноврсних државних и практичних послова. Али сви професори се морају трудити да постану одлични наставници. Код свих професора Универзитета треба да постоји тежња да ступе у контакт са животом и да мисле, баве се и предају о питањима, којима се народ обавештава, заступа и брани или економски снажи. На нашем Универзитету се и у том правцу почело радити. Све струке могу наћи горњи контакт. У Бечу га је и математика нашла: предаје се на филозофском факултету: Versicherungsmathematik и Маthematische Statistik. Познато је да је професор геологије Е. Suess, знаменит због својих теоријских погледа, исто тако знатан и за практичну геологију: он је био главни фактор при довођењу алпске воде у Беч, при регулисању Дунава, на рударским пословима у Прибраму итд. Треба на нашем Универзитету све више маха давати реалним и практичним струкама које су за последњих 50 година свет промениле; поред практичног значаја, оне су кадшто и водиље теоријске науке. Нарочито треба што пре основати пољопривредни одсек, који је и законом о Универзитету предвиђен. Универзитетски савет је уверен да се без пољопривредног 27

135

одсека и праве пољопривредне науке не може развити велика и рационална пољопривреда у Србији, и зато је свршио све претходне послове који су потребни за оснивање пољопривредног одсека и поднео је о том предлоге Министарству просвете. Али се у том министарству наишло на индоленцију, која ће нас натерати да побегнемо у јавност и да отуда заступамо своја мнења. — У Немачкој је шездесетих година прошлог века иницијативом хемичара Либига створен пољопривредни одсек на Универзитету у Хали. Доцније су основани пољопривредни одсеци уз филозофеки факултет или уз технику у Минхену, Бреслави, Гетингену, Гисену, Хајделбергу, Килу, Кенигзбергу, Лајпцигу и Тибингену. У Италији и Француској су на многим универзитетима створени одсеци пољопривреде и других практичних струка.

Али још нема довољно правог семинарског рада, контакта са ученицима И научног утицаја на ученике. Напослетку, и ово је један од најважнијих узрока: на Универзитету несразмерно превлађују сиромашни ученици, који морају тражити зараде и бавити се о другим пословима осим ђачких. Има велике ђачке беде. У томе погледу ми сви, цело наше друштво, није још показало ону меру љубави коју треба показати према ђачкој невољи, најосетљивијој, због младости и интелигенције наших ученика28. Један народ нема драгоценијег капитала од одличне универзитетске омладине. И кад није потпуно на своме месту, треба је строго, али с пажњом и љубављу предусретати. То треба да увек имају на уму не само професори и интелигенција већ и остали свет који са ученицима долази у додир, јер је врло често начин третирања од великог утацаја на њихов даљи живот. 28

Има, дакле, врло много узрока што Универзитет још не даје праве резултате, али ја ћу потпуније представити само један од њих, који бар сада потискује све друге. Наш народ је у свима областима у стању велике узрујаности, коју изазивају политичке прилике и која је последњих година порасла, нарочито у западним југословенским земљама. Омладина осећа и учествује у тим народним невољама и зато се на нашим ђацима страних универзитета осећа та иста узрујаност; код већине је политика апсорбовала готово све њихово интересовање. То је главни разлог што се та омладина не спреми колико би могла и што наш народ не даје за научни и културни покрет човечанства онолико колико би по својим способностима могао дати. То се може поправити само стварањем велике народне целине и тиме стварањем оних широких основа за миран научни и културни рад. Та национална узрујаност осећа се и на ученицима нашег Универзитета, иако у друкчијем облику. Али је осим ње било увек међу нашим ученицима и партијске узрујаности, и та је последњих година разноврсним утицајима доведена ваљда до врхунца. То је она појава за коју мислим да је главна сметња што Универзитет не може да да праве резултате. Међутим, ђачко се партизанство и узрујаност могу разним начинима знатно ублажити, постепено и уништити; тако би се многи, по способностима одлични наши ученици спасли од последица те, по њихову спрему и по научни рад на Универзитету, рђаве појаве, коју ћу укратко представити. Наши ученици, у својој маси, стоје још од првих семестара под потпуним утицајима партијске политике и партијског начина мишљења. Само се неки, интелектуално и морално врло јаки, отму од тога скоро неодољивог утицаја средине и мисле и о политици чисто и објективно, без страсти и партијских предубеђења. Друге опет ученике поједини професори отргну од партизанске вреве и привуку науци. И тако се срећом ипак ствара одабрана група, која представља с научног и стручног гледишта праве ученике нашег Универзитета. Има, напослетку, ученика који озбиљно уче и ваљано полажу испите. Али изгледа да сви они ипак чине мањину. Остали ученици, већина, иду за оним што наша средина ипак на првом месту тражи, страсти политичке, партизанство и посматрање свега живота са уског секташког гледишта. Од њих се не може очекивати да помогну да у нашој земљи превлада онај правац у коме највише оскудевамо: правац озбиљне стручности и стварнога рада. Ти су ученици образовали познате партијске клубове. Каквих политичких партија има изван Универзитета, истих таквих партијских клубова има и на Универзитету; изгледа да се неки клубови цепкају на фракције, 136

које одговарају познатим фракцијама наших политичких партија. Нама је познато да су неки клубови на Универзитету и основани због политичких утицаја, дакле, са стране и да се партијска ревност код наших ученика и даље са стране подржава. Готово сав интерес тих ученика везан је за клубове, за огорчене борбе које се воде у клубовима и међу клубовима, затим за разноврсне партијске догађаје. Не превиђам да има и међу овима и таквих даровитијих и енергичнијих ученика који се отимљу и труде да на обе стране стигну, и на партизанство и на науку; али треба да буду уверени да су изгубљени за прави научни рад. * Партизанска преокупација разорно дакле утиче на спрему и формирање ученика и на научни рад на Универзитету. Ученици пропусте најбоље доба у животу, универзитетско доба, да проматрањима, студијама, мирним дискусијама створе себи чист и објективан суд и поглед на положај и прилике своје земље и на опште принципе, који свет покрећу. Већином се, дакле, не добије основа за дубље и објективно образложавање акција и положаја, које их после школе очекују. Ја се уздам да ће наши ученици осетити огромну разлику и различну вредност између чистог и објективног погледа и партизанског, уског, секташког, фанатичног, за који се бар у раној младости не треба везивати. Врло штетан утицај партизанства осећа се и у другом, и унеколико друкчијем правцу. Већина се ученика не спреми довољно, ни стручно ни научно. Још једном морам поменути познату истину: универзитетске прилике и доба живота које се проведе на Универзитету најбоље су прилике и најбоље доба живота, у коме се може озбиљно учити и добити основа стручне и научне спреме. Који пропусти и не употреби те прилике и то доба, махом их не може никад и ничим у животу накнадити. Познато је, напослетку, да она интелигенција која нема праве спреме и која није себе студијама и размишљањем етички формирала не може подићи јавни морал своје земље. Уверења сам да ће наши ученици, у својој маси, сазнати да нама није више потребна само политичка бравура. Све се више увиђају данашње праве потребе наше државе. Никад се више није осетило као последњих година да нам треба озбиљна, не полутанска и површна спрема за све гране државне управе. Као што у науци има много проблема, од којих сам неке у почетку говора представио, проблема који се могу решити само знањем методе, факата, непрекидном студијом и формирањем себе самога, исто је тако и у правој политици и државним пословима. Нама то у највећој мери недостаје. Ми имамо рђаво поседнута многа, врло многа места државног и националног рада: од места посланика на страни и конзула, па до исто тако важних и корисних положаја пољопривредне струке. Универзитет мисли да је ово главни правац у коме треба да развијате своје способности и своје амбиције. И будите уверени да одбацивањем партизанства и партијских организација нећете занемарити политику и политичко васпитање. Напротив, тек ћете онда моћи мирно и разумно мислити о правој политици, о правим питањима Србије и српског народа. После школе морате се већ и иначе одмах и већином чврсто везати за поједине политичке организације. ГЕОГРАФСКО ДРУШТВО1 1

Гласник Српског географског друштва; књига I. 1910. г.

У Београду је на Благовести ове године основано Српско географско друштво. У писму, којим су учесници позвани на први састанак, изнесени су разлози због којих се како изгледа може са успехом основати код нас научно друштво за географију и сродне науке. Ојачао је географски центар на Универзитету, имамо знатан број географских стручњака у Србији и осталим југословенским земљама; још је већи број интелигентних људи који су се заинтересовали за географска и антропогеографска испитивања; резултати досадањег рада постали су толико разгранати да се јасно види не само цео обим и значај наше науке већ и плодни контакти између географије и других наука, нарочито геологије, климатологије, фитогеографије, етнографије; изгледа да је и широј публици познат значај географских студија 137

за национална и економско-национална питања. Позиву за оснивање Географског друштва одазвали су се сви географи и многи стручњаци сродних наука из Београда, као и знатан број стручаака из Србије. Осим тога добијени су и из других држава одзиви, по којима изгледа да се не варамо: и други стручњаци мисле да је Београд заслужио да се у њему оснује Географско друштво. На првом састанку усвојена су Правила Географског друштва. Потписани је на том састанку у главним линијама изнео његов двоструки задатак: научни и стручни рад и популарисање знања из географије и сродних наука. Прво треба да буде и трајно да остане главни друштвени задатак. Њему служе најмногобројније и главне седнице редовних чланова, који желе и могу суделовати у стручном раду. Постојаће тежња да се још потпуније формира и умножи група стручних географа, упознатих с методама и резултатима разних географских дисциплина, нарочито с резултатима геоморфологије, у којој се сада стварају нови појмови и изналазе нове методе и нови проблеми. Изоштравање и усавршавање геоморфолошких метода треба да буде важан задатак стручних скупова. И антропогеографија је у пуном развијању; у њој треба још јаче наглашавати географске утицаје и географске методе који дају најплодније и најпрецизније резултате. Осим ових двеју, и остале су географске дисциплине последњих деценија учиниле такве напретке као мало која друга наука. Познат је скоро непрегледан низ утврђених и сређених факата, поставака и погледа у океанографији, хидрографији с лимнологијом, у климатологији и глациологији; исти је случај са етнографијом и фитогеографијом, које истина стоје мало даље од географије али су с њоме у интимној вези. Особито су интересантне граничне области између географије и сродних наука; у њима се налазе многи од најинтересантнијих научних проблема. Географско друштво треба нарочито да негује те контакте са суседним наукама, одабирајући оне њихове резултате који су географскога значаја. Осим тога постојаће тежња да се у наукама, које се баве о земљи или чији су предмети везани за земљу јаче одомаћи плодна географска метода. То на првом месту значи да се укорене карте географског распрострањења било географских облика, антропогеографских и етнографских предмета и појава, било биљних и животињских заједница, остатака старих култура итд.; из таквих се картографских представа већ често излуче проблеми и погледи. Друга страна ове методе је истраживање географских утицаја или утврђивање промена, које се изврше на предметима и појавама под утицајем разне пластике и климата. То су у исто време и разлози због којих ћемо вам предложити да у управу нашега друштва уђе по један представник од суседних наука и што ћемо са задовољством примати за редовне чланове остале представнике наука, географији блиских. Географско Друштво пажљиво ће пратити велике напоре који се чине ради испитивања земљиних полова и попуњавања последњих белих места на карти земљине површине; с научног је гледишта најинтересантније ући у духовну радионицу ових испитивача и процењивати вредност њихових резултата. Напослетку ћемо с особитом пажњом неговати регионалну географију, Landeskunde Немаца; у њој треба резултате разних географских дисциплина везати и стопити у целину, у којој сваки факат има свој значај и своју узрочну везу; писци регионалних географија морају, поред литерарних студија, имати, ако не својих оригиналних проматрања, бар добру аутопсију. Нема још дела, поред многобројних покушаја, које би горње захтеве тако испуњавало да може служити као несумњив углед. Под утицајем изложених општих погледа, и оних који се даље развију, стајаће испитивања Српске земље и осталих делова Балканског полуострва, о којима би се Географско друштво бавило. Још има да се на Балканском полуострву изврше многобројне географске констатације, и осим тога геолошке, климатолошке, фитогеографске и етнографске. Желети је да се при овим испитивањима има план, да се факта утврђују прецизним начинима и траже научни проблеми, а не да се само нагомилавају факта, кроз која је се тешко пробијати, и која могу, иако су многобројна, ипак не дати ослонац за решавање правих научних проблема. У географији, као и у свима наукама од проматрања, долази се до општих погледа и теорија студијом неке области; али није довољно само проматрати, треба дуго и интензивно мислити о вредности сваког проматрања; кадшто и то није довољно, треба имати дара. И за последње способности је наше земљиште врло погодно, јер на њему има знатан број нерешених проблема. Али се при студијама ове врсте не можемо ограничити само на Србију, која је тесна, 138

претесна и чије границе нису природне, научне, већ случајне, државне, политичке; ни планинске системе, ни велике долине, ни геолошке формације, ни биљни и етнографски комплекси не заустављају се на границама Србије; многи географски, геолошки и фитогеографски објекти, цели народи и етнографски врло интересантни делови нашега народа изван граница су Србије. У нашој држави треба детаљно и прецизно проучавати поједине објекте и појаве, и тиме се може доћи до ваљаних резултата. Али прави проблеми се могу махом решавати само излазећи и изван граница Србије. Други је задатак Географскога друштва популарисање географских знања и распростирање веза на шири круг аматера који су у Правилима названи ванредним члановима. За овај се рад траже спремни, активни и неуморни чланови. На њих се поглавито мислило кад је у Правилима предвиђено оснивање секција Географског друштва у Србији и изван Србије. Има извесних факата која ће те секције у својим областима с успехом утврђивати. У секцијама ће се моћи нарочито култивисати туристичка географија, етнографија, и обичнији антропогеографски и фитогеографски рад. Установом ванредних чланова и секција Географско друштво излази из ужег стручног круга и добија шири значај. Тиме би оно требало и да материјално брзо ојача. Ако то буде, основаће се и часопис Географског друштва, који ће бити намењен и ширем кругу стручњака и географских и природњачких аматера. Друштвена управа ће у своје време утврдити детаљан програм часописа. То су, мислим, главни задаци Географског друштва чије се оснивање одавно планирало и за које је скица „Правила" била готова пре три године. Ипак се и сада његовом оснивању пришло с великом бојажљивошћу. и, ако Географско друштво стане на чврсте ноге и добије свој прави значај, главна заслуга припада младим и врло младим географским и природњачким снагама, које ме на ово предузеће већ неколико година подстичу. Не треба затајити ни узроке бојажљивости и страха. Изгледа да су слабе наше способности за заједнички рад већих размера. Ја не видим ниједну такву установу у којој смо показали пун успех. При томе сасвим апстрахујем од плаховитости и свађа, које се често јављају и које истина узимају као претекст објективне и начелне разлике, али готово увек потичу из личних мотива. Ја држим да је то у нашем друштву сасвим искључено. За прави успех је неопходно потребно да сваки члан Географског друштва има осећање и свест да је дужан учинити нешто за своје друштво и да је свака друштвена функција, ма како изгледала незнатна, један део склопа и рада друштвеног, дакле важан посао, коме се треба с разумевањем и љубављу предати. Нека се у том конструктивном правцу развијају наше способности, не у деструктивном и индивидуалистичком, на који се, изгледа, у јавном животу, још и сада троши можда преко половине наше народне енергије. Због слабих организаторских и конструктивних способности боре се наша стручна друштва са двема невољама: једна је вегетирање а друга је површност. Од последњега се има нарочито да чува Географско друштво, које према свом програму излази у ширу јавност и тражи контакте и са ширим круговима. НАПОМЕНА О ИСПИТИВАЊУ ЗЕМЉЕ И НАРОДА И О САРАЈЕВСКОМ МУЗЕЈУ Врло је вероватно да ће и централна управа у Београду и покрајинска у Сарајеву обраћати све већу пажњу на целокупне прилике у Босни и Херцеговини, јер су те наше земље централног положаја у држави; у њима скоро нема страних народности, а измешан је наш народ трију вера; економски је режим више феудалан него и у Старој Србији и Македонији; оно инстинктивно, дубоко-народно јако је као и у Србији, области наше најинтензивније народне енергије. Из њих би се могло знатно утицати на регулисање односа између Србије и Хрватске. Све се више утврђује уверење да ће народни слојеви и најбоља интелигенција Босне и Херцеговине у скорој будућности јако помоћи да се јасније одреди правац нашем унутрашњем развитку и консолидовању. Има много питања која треба решавати и нека су од њих врло осетљива. Има знатних тешкоћа које не греба превиђати. Али свежа и смела акција, с доста толеранције, могла би брзо 139

и знатно све у напред кренути. Тако је и с научно-просветним радом о коме желим учинити неколике напомене. При путовању се најбоље види колико свет у Босни и Херцеговини гине за просветом, а тако и народ даље на југу, до у Санџак и до у Црну Гору. То је дубока особина коју у тој мери нисам запазио, не само у нашој држави него и на Балкану. Познајем децу и младиће из Херцеговине и Босне у београдским школама, чија оданост, жар и одушевљење за школу и науку превазилазе све што сам до сад проматрао. Имају свету искру. То је неки велики знак за којим треба поћи. Треба много више и много боље просвете у Босни, Херцеговини, Санџаку и Црној Гори него што је сада има. Развијена просвета у тим крајевима може бити од знатних последица за нашу цивилизацију, за државу, за економски развитак, за цео живот. Треба и највише просвете. Овај свет има несумњиво знатног проматрачког дара и крилате а здраве фантазије, која ретко прелази у маштанија. Од њих се треба надати добром и великом и на највишим пољима интелектуалног рада. Штета што у своје време није основан технички факултет у Сарајеву место једног од три техничка факултета који сада постоје и већином једва животаре. Ако се то не може за сада учинити, онда би требало основати природњачки одсек и рударску школу, за које у сарајевском музеју има знатних припрема. Али ја даље нећу говорити о извођењу практичних послова, јер је то ствар Просветне управе која се о том бави и којој су већ учињени предлози у томе смислу. Поред званичног рада на просвети, постоји у Сарајеву друштво „Просвета", сјајне прошлости, у којој су и пре и сада скупљени спремни људи од вере и пожртвовања. Њен рад је већ врло знатан. Можда би се „Просвета" могла све мање бавити о материјалним и економским предметима просвећивања, чак мање и о народном здрављу, јер имамо министарства, затим земљорадничке задруге и привредна друштва која се баве о економским стварима, а Министарство народног здравља и друштва тога имена, која се брину о здравственим приликама. Можда би „Просвета" могла усредсредити свој рад на духовно и морално просвећивање народа, нарочито на морално. У вези с тим требало би распростирати у најшире слојеве народа знања свију врста о нашој земљи и народу. Увек је потребан рад на етичком формирању људи и на познавању своје земље, а колико је то тек данас потребно! Даље, колико је важно данас наглашавати да је од праве вредности само онај рад који и друштву користи, који има социјалну вредност: и нарочито је потребно да то продре у свест целе интелигенције и политичара. То тако спроводити да сви којих се тиче осете да се тиме жели и њима помоћи и да увиде како њихов егоизам може имати користи од рада социјалне вредности. Али се ни тај просветни рад не може с највећим успехом водити, ако поред њега нема центра за научно испитивање земље и народа. У том погледу постоје у Босни две институције, које смо затекли врло добро организоване: Земаљски музеј и Метеоролошка служба. Треба их и даље с највећом пажњом неговати. Треба што више и што бољих научних радника у музеју. Научни рад сарајевског музеја — то је рад на испитивању наше земље и народа, и за то је од особите важности. Али је он и од општег научног значаја, и то не само зато што се њиме попуњава једна празнина у испитивању земљиног глоба и његових народа: могу се таквим радом, свакојако првокласне врсте, добити резултати који имају значаја за принципе опште науке. Јер сви музејски предмети и науке које се о њима баве представљају науке које полазе од проматрања и на основу проматрања изводе своје закључке. Ма где се научно радило, може се доћи до знатних научних резултата, који утичу и на принципе опште науке, ако је проматрање дубоко и тачно и ако уз њега иде процес мишљења. Исто је то научно проматрати у Француској, Енглеској или Алпима као и на Балканском полуострву, у Босни, Херцеговини и Црној Гори. Све зависи од проматрачева дара и вредности, једино је у томе разлика између проматрања и резултата до којих се долази у различним областима. Не у томе да ли се проматрања врше у земљи ниже или више цивилизације. Постоји начин простог агносцирања предмета и појава и начин дубоког запажања, таквог које поставља проблеме. У Босни и Херцеговини могу се решавати многа, нарочито геоморфолошка и друга природњачка питања, која су вредна да се на њима сконцентрише рад и најдаровитијих 140

личности. Ја сам се о геоморфолошким и природњачким питањима динарске области бавио на другом месту1. 1

О научном раду и о нашем Универзитету: Говори и чланци свеска 1.

Овде ћу поменути антропогеографски и етнографски рад, нарочито проучавање насеља, порекла становништва, народног живота и обичаја. О овоме се вреди и због тога бавити што се рад босанског музеја кретао поглавито на преисторијском, археолошком и природњачком пољу, а слабо на пољу антропогеографије и етнографије. У њему није било довољног рада на живој етнографији, на испитивању данашњег народног живота, нарочито живота најширих народних слојева. А у томе погледу су Босна и Херцеговина земље међу најинтересантнијим у Европи. Испитивачи тих послова могу дати највише оригиналних резултата, јер је народ етнографски свеж и с добро очуваним традицијама. Даље, ова испитивања ће имати праву вредност још само неколико деценија, јер ће подаци о пореклу становништва и етнографска грађа пропасти, ако се у том времену не покупе. Има једна измена коју бих желео видети остварену, а која се тиче испитивања народног живота и обичаја заједно са ношњом и свима предметима материјалне културе. Ми смо још једнако, што се проучавања народног живота тиче, у оном духу и са оним методама како их је најчвршће обележио Вук Караџић, затим Милићевић, Врчевић и други. То би се могло назвати методом записивања и описивања народног живота и обичаја. По њој ће се и даље радити. Али поред ове методе треба с планом прићи другој: проучавању етнографских предмета који су у знатном броју скупљени у сарајевском и другим музејима. При томе, држим, треба најпре утврдити географско распрострањење народне ношње и њених појединих делова, орнамената, типова кућа, кућног посуђа, оруђа којима се народ служи, као плуга, дрљаче, жрвња, итд., као и географско распрострањење појединих обичаја и њихових разних врста и варијетета. Од предмета које није могућно у музеј пренети треба израдити моделе, осим слика и фотографија. Затим, пошто је утврђено географско распрострањење облика, мотива и њихових варијаната, треба прићи компаративном проучавању ове етнографске грађе и предмета. И на основу свега тога, као највиши ступањ, изналазити везе између народа и њихових појединих група, и утицаје различитих цивилизација, почевши од преисторијских и далеких источњачких. Музејски радници етнографског одсека требало би да среде до сад штампану фолклористичку грађу и да у њој унесу системе и идеја. То се може учинити ако се та грађа среди на листовима по извесном плану, тако да сваки може, на једном месту и брзо, наћи оно што му треба. Поред методе записивања и описивања, коју бисмо могли назвати вербалном методом, треба од сада нарочито и највише радити реалном методом, проучавање музејских етнографских предмета на поменути начин; осим тога публиковану грађу, скупљену вербалном методом, ваља средити по извесном одређеном плану. О ОРГАНИЗАЦИЈИ НАУЧНОГ РАДА У ВОЈВОДИНИ 1 1

Говор на Великој скупштини Матице српске 14. јануара, 1922. год. Штампан у Летопису.

Врло ми је пријатно било одазвати се позиву да на Скупштини Матице српске говорим о организацији научног рада у Војводини, јер долази од најстаријег југословенског културног друштва, које је имало знатну улогу у развитку српске мисли и српске цивилизације. Велики је просветитељски и културни рад који је извршило овострано Српство, с пожртвовањем, под приликама које су постајале све теже. И ми се данас у Матици српској с пијететом сећамо мудрог Доситеја, целе оне серије знаменитих родољуба, књижевника и трговаца, који су основали и одржали Матицу српску — до скоро преминулог дубоко-националног радника Тихомира Остојића. Као што су војвођански Срби похитали да помогну Србији, за време устанка и при првој организацији државе, тако су сада више њих отишли у Стару Србију да дижу просвету и одуже дуг својој старој постојбини, из које су њихови преци пренели у ове 141

крајеве српску цивилизацију немањићког доба. Од светога Саве, преко Доситеја и великога Вука, и преко радника у Матици српској до новијих у Србији, ми имамо онако исто славну лозу културних радника као што је славна лоза наших јунака и патника. У крупним, основним мислима и у правцу развитка своје цивилизације српски народ показује сталност погледа, издржљивост и потпуну узајамност; и по томе је ретка целина, од једнога слива. Морамо се трудити да и у данашњим приликама одржимо главну линију свога самосталнога развијања. Те су прилике за сад врло заплетене, тешке, и утичу на рад и организацију послова у свима институцијама. Као што је познато, наша нова велика држава није ни етнографски ни по осећању онако једноставна као Србија од пре 1912. год. Даље, све се око нас изменило: наш светски положај и положај у Европи друкчији су него пре великога рата. Друкчији су или мање или више друкчије инспирисани сви наши суседи. Измениле су се неке основне предратне идеје о везама између народа и држава, а друге су у току мењања. У преображају је и међународни и наш унутрашњи привредни живот, и многи се односи силом прилика сами од себе мењају. Све се те промене дешавају у средини живчано узнемиреној, и спроводе се споро, с великим напорима и мукама, борећи се са старим навикама и рутинама. Уз то је дошла позната болест великога рата: многи од оних који су остали иза беспримерног покоља, они из позадине и из других положаја више него они с фронта, одали су се материјализму, који не стрепи ни од каквих средстава. Поремећени су морални појмови. Код нас у Србији, поред свега горњега, дејствују и специјални узроци: изгинуло је и помрло више него и у којој другој земљи; прошли смо, опет више него ико други, кроз догађаје који исцрпљују и тело и душу; већина, и они просечне вредности, дали су у току ових ратова више него што у нормалним приликама дају најјачи; зато су људи у маси изнурени и умиру у најбољим годинама; код оних што су били у изгнанству и гледали многа наша зла, накупило се озлојеђења и срџбе. Врло је мало слободних и здравих људских енергија које би се могле одати колективном раду. То се, осим у јавном животу, осећа у науци. Јер ту смо, поред свега горњега, изгубили, за седам година рата, много младих научних радниха, а нови нису могли за то време бити формирани. Има један велики прекид у континуитету научног развијања у Србији. А захтеви су постали много већи него пре великога рата. Као већа целина и са више материјалних средстава имамо да покажемо своје културне способности, да стварамо своју властиту и да утичемо на развитак светске цивилизације, више него што је то до сада био случај. Пред свих поменутих тешкоћа морамо правити највеће напоре. Матица српска као наша најстарија. научно-просветна установа не може не учествовати у томе раду. У ком правцу? О томе ћу изнети неколике напомене. Кад се изврши преглед над нашим целокупним научним радом, онда се види да је сада најважније: организација колективног рада, затим чвршће уређење постојећих научних института, стварање нових најпотребнијих. Не морају ти институти одмах решавати велике научне проблеме; али треба да доприносе развитку науке и наше цивилизације, и нарочито да утврђују факта, методски, што прецизније, тако да буду што више и што потпуније употребљива за будуће испитиваче. Главни посао наших научних институција мора бити организовање систематског проучавања, на првом месту наше земље и народа и свих страна његовог живота. Због тога треба приређивати научне експедиције, кадшто са више разноврсних стручњака и по утврђеном плану, али је још важније од научних експедиција имати органе који стално раде на појединим групама питања: институти за геоморфолошка и геофизичка испитивања, завод за геолошко картирање и израду геолошке карте, за испитивање флоре и фауне; итд. У ову врсту спада и организовање музеја, као научних радионица, које би се имале бавити о свима предметима и појавама народнога живота, о данашњој и ранијој цивилизацији наших земаља; историјских одбора за систематско издавање споменика наше народне прошлости; за лингвистичко испитивање наше земље, нарочито дијалектолошко, и за израду речника нашег језика итд. Ово је истина рад на испитивању наше земље и народа, и зато је за нас од особите важности, али је он и од општег научног значаја; не само зато што се њиме попуњава једна празнина у испитивању земљиног глоба и његових народа. Могу се таквим радом, свакојако оним 142

првокласне вредности, добити резултати који имају значаја за принципе опште науке. О томе неколико речи. Поменути предмети испитивања и науке које се о њима баве, представљају науке од проматрања, које полазе од проматрања, на основу проматрања изводе закључхе. Ма где се ова чинила, може се доћи до знатних научних резултата, који утичу и на принципе опште науке, ако је проматрање дубоко и тачно и ако уз њега иде процес мишљења; резултат је исти па чинило се то на терену или у лабораторији. Даље је исто правити опсервације у Француској, Енглеској, Алпима, Хималајима или на Балканском полуострву, у Бачкој или у Хрватској. Све зависи од проматрачева дара и вредности. Једино је у томе разлика између проматрања и резултата до којих се долази проучавањем ма којег дела земље и ма које народне групе и ма које стране њенога живота и рада. Не у томе да ли се проучавања врше у земљи ниже или више цивилизације. Има начин простог агносцирања предмета и појава и други дубоког запажања којим се поставља проблем. Чини ми се да је организација колективног рада сада главни задатак и Матице српске, као и других наших научних институција. Оне би могле све више губити карактер издавачких друштава, која поглавито примају расправе и друте радове, реферишу и штампају их; тај се посао не може напустити, али би требало да постане секундаран. Изнећу неколико питања која се тичу Војводине и која су вредна да се на њима концентрише рад и најдаровитијих личности. Најпре ћемо поменути геоморфолошке и јестаственичке правце рада. Таква је на првом месту историја развитка Војводине, У којој има неколико проблема од знатног научног интереса, на простору од Вршачких чука и од планине Локве, код Беле Цркве, до дуна живога песка код Суботице, до Тителског платоа и лесних одсека на Дунаву, почевши од Шаренграда и Илока па до Земуна. Војводина је јужни део пространог панонског басена, у коме су се смењивала мора и језера, почевши од далеке прошлости, од миоцена, па до скоре епохе, у којој су се на дну исушених језера формирале велике реке: Дунав, Сава, Драва, Тиса, поред мањих. Јасно се виде обале тих мора и језера код Вршца, Беле Цркве, и на Мечку код Печуја, и ако доскора нису биле запажене. Пошто се у том погледу проучи јужни део панонског басена, ваља дати синтетичну историју његовог развитка. Више се зна и већа је пажња обраћена на делиблатске пешчаре и на пешчаре и лесни плато око Суботице и Телечке, али та питања још нису са свом јасноћом решена. Такав је случај и са Тителским платоом и са Моношторском косом у Барањи, од Батине до Бремена. Маџарска управа је много радила на хидрографском проучавању великих река, нарочито Тисе, и та су проучавања врло добра. Њих треба на српском језику изнети, пречинити, и извести закључке о хидрографском карактеру Дунава и Тисе; даље, треба наставити та хидрографска мерења. Биљни и животињски свет проучаван је са довољно методе и довољно систематски. То има да се допуњује и нарочито има да се расправи један проблем од особите научне вредности: веза флоре и фауне у јужном делу панонског басена са врстама земљишта, са живим песком, са лесом, са хумусом ритова; има дакле да се утврде регионални комплекси флоре и фауне и нарочито прилагођавање флоре на поменуте географско-геолошке особине и врсте земљишта и рељефа. Још је згодније за Матицу српску проучавање народа и његове историје. На првом месту проучавање насеља и порекла становништва, отприлике у оном правцу како их води наша Академија наука. Особито је интересантно утврдити везу између насеља, њихових типова и група становништва и различитих врста рељефа. Нпр. има у Барањи и Бачкој једна група Шокаца, која је друкчија од осталих и која је насељена нарочито поред дунавских ритова и лугова. Они се разликују од оних Шокаца што су несумњиво досељени из Босне или из Херцеговине, и не ретко су покатоличени Срби; разуме се, друкчији су и од Буњеваца. Можда је то, бар делимице, старо становништво, јер се одликује многобројним архаичким цртама у језику, ношњи, у 143

психичким особинама. Као да су се повукли у тешко проходне дунавске ритове, док су унаоколо хуктале најезде и догађаји, и тако се одржали, заштићени луговима и ритовима. Велику пажњу поклонити оном основном питању, које је кључ за многе антропогеографске, етнографске и социолошке проблеме — пореклу становништва. У том се погледу у Војводини мора радити унеколико друкчијим методама него на десној страни Саве и Дунава. Док на Балканском полуострву нема других извора на основу којих се могу утврдити миграције и порекло становништва осим испитивања на лицу места, или их има врло мало, сасвим је друкчије чим се пређу северне границе Полуострва и на западу граница Далмације. Тамо су власти, нарочито војничке, изазивале сеобе, о свакој извештавале, јер је пребезима требало наћи земље и склоништа и употребити их у војсци: отуда има безброј извештаја о сеобама са Балкана у Аустрију и Угарску у многим архивима, почевши од Петроварадина и Вараждина, преко Љубљане и Граца до Будима и Беча. И што је важно, ти су извештаји редовно врло поуздани. Све би те извештаје требало исписаги и издати у једној нарочитој серији књига. Колика је разлика у том погледу између Војводине, Славоније и Хрватске с једне и земаља на десној страни Саве и Дунава с друге стране! Откако је започет рад на испитивању насеља и порекла становништва у Србији, тражени су подаци о миграцијама у публикованим историјским споменицима1; било је испитивача који су прегледали и Државни архив у Београду. 1

Антропогеографски проблеми. Насеља I, стр. VI.

Али су ти извори врло мршави. Колико о томе несразмерно више сазна један испитивач ма и мале области у Србији или даље на западу методом испитивања на лицу места! И контролишући их са свих страна, утврдили смо у огромној већини случајева потпуну тачност тих података. Сваки жели да сачува с највећом поштом порекло својих предака. То нису традиције као историјске, где народна фантазија предругојачава догађаје, осим сасвим изузетно. Али више од разлога, који се могу овако сумарно изнети, вреди то што је сваки испитивач, који на лицу места детаљно и пажљиво проучава, стекао дубоко уверење о тачности података о пореклу становништва. Осим грађе у поменутим архивима, испитивачи Војводине више ће се користити и црквеним матицама, урбарима и градском и жупанијском архивом. И поред свега тога не треба нимало занемарити методу непосредног испитивања, на лицу места. Осим што је то по себи важно, само се тим начином сазна: да ли сада има досељеника који се у писаним изворима спомињу; сазна се њихов распоред по селима; у какво су становништво дошли; какве су се промене на њима десиле; како су етнички и социјално утицали на старинце и старије досељенике, и обратно. У вези са насељима и пореклом становништва треба испитивати целокупан живот и његове трансформације, као што је то покушано у неколиким демографијама о војвођанским селима, а у новије се време с разлогом жели томе дати шира и дубља социолошка основа. При томе је поред већ утврђеног доброг програма за рад, потребно организовати посао, формирати испитиваче, и тако извршити програм. Даље треба проучавати народни живот и обичаје, фолклор у најширем смжлу. То је правац у коме наша испитивања могу дати оригиналних резултата, нарочито испитивања на Балканском полуострву, јер смо још етнографски свеж народ. Осим научних резултата, проучавање фолклора даје основе за развијање наше самосталне цивилизације, нарочито уметничке. Наша Академија је овде започела проучавати порекло становништва и друга питања која су с тим у вези, и то до детаља, својим методама. До сада имамо знатних резултата. Те начине испитивања бисмо и Матици српској препоручили. Врло нагло ишчезавају после великог рата трагови свега свежега етнографскога и у извесним деловима Балканског полуострва, а у Војводини још више. Нестаје их са сваким старцем и старицом који умру. Управо етнографска испитивања ће имати праву вредност још само неколико деценија; после ћемо бити у положају као нпр. Чеси, код којих се, изузевши Словаке, једва што свеже етнографско може фиксирати. Сад дакле треба што више људи упутити на антропогеографска и етнографска испитивања. 144

Има једна измена коју бих желео видети остварену, а тиче се испитивања народног живота и обичаја, заједно са ношњом и свима предметима материјалне културе. О њој сам често говорио оним млађим снагама које су се одале испитивању тих страна народног живота. Састоји се у овоме. Ми смо још једнако, што се проучавања народног живота тиче, у ономе духу а углавноме и на оним методама како их је најчвршће обележио Вук Караџић, затим Милићевић, Врчевић и други. То би се могла назвати метода записивања и описивања. У томе се смислу води она друга серија публикација у Етнографском зборнику, која је названа „Народни живот и обичаји". Истога су правца публикације у Зборнику за народни живот и обичаје Југословенске академије у Загребу. То треба наставити. Али поред ове методе треба с планом прићи другој, проучавању предмета који су у знатном броју скупљени у београдском и другим етнографским музејима. Треба их почети систематски проучавати и на лицу места, и рационално попуњавати музејске збирке. Најпре утврдити географско распрострањење народне ношње, њених појединих делова, орнамената, кућног посуђа, оруђа којима се народ служи, као плуга, дрљаче, жрвња итд, појединих обичаја, као и географско распрострањење њихових разних врста и варијетета. Од предмета које није могућно у музеје пренети треба израдити моделе, осим слика и фотографија. Затим, пошто је утврђено географско распрострањење облика, мотива и њихових варијаната, прићи компаративном проучавању ове етнографске грађе и предмета. И на основу свега тога изналазити везе између народа, њихових појединих група и утицаје различних цивилизација почевши од преисторијских и далеких источњачких. У до сад штампану фолклористичку грађу треба унети системе и идеје. То се може учинити ако се сва до сад публикована грађа најпре среди на листовима, по извесном плану, нарочито фолклористички чланци и белешке публиковани по многобројним старијим часописима и листовима. На исти начин средити и нештампану етнографску грађу, које има много у нашој Академији. Тако је на листићима средити да сваки може на једном месту и брзо наћи оно што му треба. Матица би српска могла предузети на себе један део тога рада, исписивање из часописа и листова који су излазили у Војводини. Тиме би спремала Етнографски архив Војводине. Поред методе записивања и описивања, коју бисмо могли назвати вербалном методом, треба дакле од сада радити и реалном методом, проучавањем предмета на поменути начин. Даље сву до сада публиковану грађу, скупљену вербалном методом, ваља средити по извесном одређеном систему и идејама. Мислим да би се такве сређене колекције етнографске грађе могле штампати. У Војводини има дакле да се изврши велики антропогеографски и етнографски рад горњега смисла, за целокупно наше становништво: Србе, Буњевце и Шокце. Треба најпре до детаља испитати насеља и порекло становништва. У чисто етнографском погледу. што се народног живота и обичаја тиче, особито су интересантни Буњевци и Шокци, као најпримитивније становништво. Традиција је Матице српске да се бави о Буњевцима. У Војводини има неколико музеја: у Вршцу, Белој Цркви, Бечкереку, Сомбору, и они су, као што је то био обичај у Аустро-Угарској, више археолошке, нарочито преисторијске и историјске врсте; мало је у њима предмета данашње живе етнографије, из народног живота у правом смислу. То је чак случај и са одличним сарајевским музејом, у коме је главно преисторија и археологија, а поред ње све оно што је турско-оријенталско; последња страна, турско-оријенталски живот, негована је да музеј постане питореск и интересантан за странце. Живот народних маса, и православних и католика, врло је слабо представљен. На томе се до сада у правом смислу само у Србији радило. У војвођанским музејима недостаје дакле жива етнографија, нарочито народни живот нашег становништва, Срба, Шокаца и Буњеваца. То треба знатно допунити и надзор над тим радом треба да врши Матица српска. Разуме се да ми не смемо занемарити живот страних народа, Немаца и Маџара. Ако се ми о томе не будемо бавили, чим се среде прилике у свету, доћи ће Немци и Маџари да се о томе баве. Има подесних људи међу нашим немачким и маџарским суграђанима који би се могли посветити проучавању свога народа и музејском раду. 145

У вези с тим требало би распростирати у најшире народне слојеве знања свих врста о нашој земљи и народу. Ни за једно ни за друго не греба износити нарочите разлоге, Јер су они у свести свију. Увек је потребан рад на етичком формирању људи и на познавању своје земље, а колико је то тек данас потребно! Колико је важно данас наглашавати да је од праве вредности само онај рад који и друштву користи, који има социјалну вредност; и нарочито је потребно да то продре у свест целе интелигенције и политичара. То тако спроводити да сви, којих се тиче, осете да се тиме жели њима помоћи и да увиде како њихов егоизам може наћи рачуна у раду социјалне вредности. Најтеже је, разуме се, наћи згодан начин организације послова и средстава. Ви ћете то боље моћи проценити на основу познавања овдашњих прилика него неко са стране, па ма с колико симпатије пратио ваш рад. Покушаћу да помогнем само напоменама. Треба на првом месту више заинтересовати за рад Матице српске политичке представнике и журналистику Војводине, него што је то до сада био случај. Даље је општепознато да имате у Матици човека који је апостолски одан послу народног просвећивања. То ипак није довољно: треба за тај посао и за научни рад најмање још тричетири човека у Матици, који би му се потпуно посветили. То је тешко имати. Познато је, да научно спремни Војвођани теже да оставе Нови Сад и Карловце и да дођу у духовне центре на десној страни Дунава и на друге стране наше државе. Тамо их радо примају, јер су потребни спремни људи. Али, чини ми се, има случајева да се долази и без нарочите потребе. Морате тежити да такве спремне људе вежете за Нови Сад и Карловце. Један би од начина био да сваке године бирате два-три студента и да их фондовима Матице издржавате на Универзитету у Београду, са обавезом да бар неки број година остану у Новом Саду и на раду у Матици. Некога ће од њих посао задобити, те ће стално овде остати. Нови Сад и Карловци треба да ојачају као духовни центри. Истина имате већ две гимназије у та два места, и то је несумњиво од значаја. Гимназија врло јако формира интелигенцију, у неким правцима дубље него и Универзитет; нема институције која је од толиког утицаја на духовну и моралну настројеност будућих интелектуалних појасева као што је гимназија. Поред Универзитета, од ње осим тога највише зависи каква ће се духовна и морална атмосфера развити у држави, којим ће правцем поћи њена цивилизација, и напослетку од гимназије знатно зависи да ли ће се наспорити или ометати развијање оних великих личности у којима се изразе највише особине једнога народа. Али поред тога утицаја. који гимназије могу имати, оне не дају ни спреме ни методе за научан рад који има да се организује у Матици. Ваљало би тежити за тим да се у Нови Сад и Карловце преместе Пољопривредни или бар Теолошки факултет и Висока педагошка школа из Београда. То би била знатна помоћ за јачање духовних центара. Иако је много чега пропуштено, то још није доцкан. У том би правцу требало да се осети рад политичких представника Војводине, као и у изналажењу материјалних средстава. Јер у Србији је увек тако било а тако и у новој нашој држави: сваки крај треба сам да се бори за оно што му као обласној целини треба. Мени изгледа да би Матица српска, организујући рад у овоме смислу, одговорила и својим традицијама и новим захтевима. УПУТСТВА ЗА ПОЗНАВАЊЕ СЕЛА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ Овим упутствима је тежња да се, уз помоћ пажљивих сарадника, сазна живот села у Босни и Херцеговини. За то је врло потребно да се што више свештеника, учитеља и осталих интелигентних људи, који живе у народу, прихвате својски овога лепога посла, који је од велике научне важности. Нека пре свега испитивачи прочитају и ваљано проуче сва питања ових упутстава, а она су распоређена у седам одељака. На првом месту (питања под I) потребно је тачно описати положаје који су за насељавање изабрани и на којима је сада село. За тим (II) промотрити размештај кућа, одстојање између кућа, и на тај начин утврдити да ли је село збијено или разбијено, тј. утврдити тип села. У овом се одељку пита и за презимена сеоских породица, али њих треба овде само 146

поменути и истаћи, ако чине засебне групе кућа у селу; остало што је о породицама сеоским потребно знати пита се у одељку VI, и на то треба тамо и одговарати. — После типа сеоског треба (III) описати кућу, двор и окућницу, затим (IV) станове, колибе и друге зграде у планинама и у пољу. — Иза прича и домишљања сељана о имену села (V) ваља проучити најважније питање ових упутстава (VI) о оснивању, зачетку села, о ранијим насељима, које се сада обично зову селиштима и старим селима, и разгледати и описати трагове ових старих насеља; треба о том разговарати нарочито са најстаријим и најпаметнијим људима у селу. У последњем (VII) одељку су питања о занимању становника сеоских. Али у свима одељцима има више питања него што на њих може одговорити испитивач једнога села; он има да одговори само на она питања која се тичу његова села, а остала су питања стављена зато што могу бити потребна испитивачу неких других и унеколико друкчијих села. — Нека се нико не ограничава на прост одговор на питање, већ нека опише (што је могућно више народним изразима) све што је сазнао о појединим питањима. Особито би било корисно описати сва села која чине једну махалу (или и џемат), нарочито ако су она у таквој вези да их је тешко одвајати и описивати свако за се. Ако се нађе таквих вредних и одушевљених испитивача, њима обраћамо пажњу да о свим селима једне махале кажу најпре оно што се тражи питањима под I, затим опет о свим селима за питања под II, под III итд. Сви ће ваљани одговори бити штампани са потписом извештача, који носи одговорност за тачност података. I. ПОЛОЖАЈ СЕЛА Треба најпре казати у којој је жупи или области (нпр. Крајина, Површ, Хумина, Борач, Жупа итд.), окружју, котару, џемату и махали село о којем се извештава, па затим редом одговарати на ова питања. а) 1. Где је село: да ли у равници, поред реке, или је на странама речне долине (присојној или осојној), или је на брду, коси или планини? Да нису куће сеоске на више брда или коса и како се зову та брда или косе? У одговарању на ова питања ваља бити пажљив и тачно описати изглед земљишта на коме је село. Ако је могућно, ваљало би у извесним крајевима Босне и Херцеговине, где су села највиша, одредити и висине села. Такве су области нпр. Површ изнад Гацкога, висока села фочанског котара (нарочито у Ћуреву и око Дрине), висока села око Трескавице итд. Висина села би се одредила тиме што би се измерила висина најниже и највише куће у селу, нарочито последње. — Проматрач који мерењу није вешт или нема справе за мерење нека замоли инжењера који у село послом долази да то изврши. Инжењер се може при одредби висине послужити специјалном картом 1:75 000, на којој има у околини сваког села тачака чија је висина одређена. Може се о висини села запитати и геометар. 2. Ако је село поред реке, плави ли га она и када (сваке године или после неколико година)? Да није село на месту где бујан, валовит поток излази из планине? Јесу ли куће на наносу тога потока? Засипа ли их он и сада? 3. Има ли много извора (врела) у селу и око села и јесу ли јаки? Пије ли се у селу изворска вода, и са којих извора (поименце)? Да ли би могло бити села на том месту да није извора? Има ли бунара (ђермова) у селу? Има ли чатрња, и каква је вода у њима: је ли кишница или има и изворске? Ако је у чатрњи само изворска вода, да ли има какав нарочити назив за ту врсту чатрња (пилета или како друкчије)? — Пије ли се у селу речна вода? Проматрач ваља да обрати пажњу да нису групе кућа, у које се село дели, прикупљене око извора. 4. Има ли у атару сеоском топлих, сланих, киселих, гвожђевитих итд. извора? Употребљава ли за што народ њихову воду? Долазе ли на њих сељани из околних крајева и има ли село од тога какве користи? 147

5. Је ли у селу особито студено, студеније него у околним селима? Или је село заклоњено и блаже климе? Кад пада снег? Колико може бити дебео? Докле се одржи? Који ветрови дувају у селу (кога правца), како се зову, који доносе кишу, који су најјачи, који најхладнији? б) 1. Има ли: село земље за обрађивање? Је ли у селу, груписана око кућа, или је око села? Ако је даље од села, на којим је местима, и колико су она удаљена од села? Како се зову места на којима су највише њиве и шта се на њима сеје? 2. Има ли село испаша? На којим су местима и колико су далеко од села? 3. Има ли шума (гора) око села? Како се зову? Колико су далеко од села? Јесу ли четинарске (бор, јела итд.) или од лиснатог дрвећа? Осим обичне употребе има ли село од њих какве веће користи (грађа за извоз, стругаре; руј, бухарица и друго биље)? 4. Имају ли сељаци каквих заједничких шума, испаша или њива, и како зову ту заједничку земљу (комунице, или како друкчије)? Да ли је близу села или је гдегод даље у планини? Како је та земља постала заједничка. 5. Је ли село и данас читлук, тј. на земљи ког аге или бега? Јесу ли сељани сви кметови или их има и својих газда, који су се откупили? Ако су кметови, у каквом односу стоје према господарима земље? Има ли сељана који поред своје земље држе под закуп (кесим) и употребљавају и агинску земљу (обрађују или на њој напасају стоку)? Како се зову ти сељани (присијачи итд.), и шта плаћају аги или бегу за његову земљу? 6. Какве је родности ораћа земља и какве су паше? Колико треба ораће земље и стоке једној породици (не задрузи) сеоској, да би могла према месним приликама осредње (тј. прилично добро или умерено) живети? Ако је више земљораднички, ратарски, онда колико треба земље, а ако је сточарски, колико треба стоке за такав осредњи живот? II. ТИП СЕЛА 1. На које се делове дели махала тога села које се описује? Колико су села те махале удаљена једно од другога и да ли су растављена потоком или реком? 2. Јесу ли све сеоске куће у близу или су једна од друге удаљене или су тако распоређене да чине више мањих група, које су раздалеко? Ако су сеоске куће раздалеко, раштркане, онда колико има од једне куће до друге? Да нема такво село један свој део поред цесте или друма, у коме су куће збијене и у шор поређане (обично су ту: ханови, дућани, ковачнице, школе и цркве или џамије)? Откад су се ту почеле куће збијати? Да ли је тај део села подалеко од осталих кућа сеоских и носи ли засебно име? У селима, где су куће једна од друге далеко, важно је измерити одстојање бар између 3—4 сеоске куће. То се може учинити у корацима, а може се одредити и временом (четврт сата, пола сата итд.). Ако су сеоске куће у густо, збијене, јесу ли без реда растурене или су тако поређане да село има улице или шорове? Може се у крајевима где су села са раштрканим кућама наћи село са збијеним кућама, и обрнуто. Такви су случајеви особито важни и код њих треба најпажљивије испитати положај села, порекло становништва, његове задружне прилике и постанак села. Ако су сеоске куће тако распоређене да чине више мањих група, ваља се обавестити да те јаче збијене куће не припадају једној породици, која се изделила. Да ли те групе кућа имају свака своје име? Да није село било најпре раштркано, па око његових кућа постајале нове (деобом или досељавањем), и тако се уметањем нових кућа између старих изменио тип села? Пошто се каже какав је распоред кућа у селу, ваља увек казати и зашто је такав, нпр. да није томе узрок земљиште, или да нису куће у близу услед груписаности а раштркане услед растурености имања појединих сељана итд.?

148

3. Да ли село има своје раселице, тј. куће појединих породица, које су се сасвим одселиле из села на своја имања, која су подаље од села, и тамо живе? Да се не зову такви делови села другим каквим. именом? 4. Колико има свега кућа у селу а колико у појединим његовим деловима? 5. Имају ли сви становници у селу једно или више презимена, и која? Овде ваља само одговорити ако имају, и казати које је презиме. 6. Је ли било задруга у селу и има ли их још? Од колико су душа веће задруге? III. КУЋА, ДВОР И ОКУЋНИЦА Под двором се разуме кућа и све зграде које су око ње, а ограђене су заједничком оградом (сухомеђином, плотом, пармацима, врљикама и др.) или, ако нема ограде, припадају једној породкци (односно задрузи). Окућницу или поткућницу чине градина (врт) или башта, воћњак и забран (брањевина, гај, забел). У селима збијенога типа нема окућнице, често ни двора; код њих ваља одговорити само на она од следећих питања која их се могу тицати. 1. Је ли двор ограђен или није? 2. Је ли у двору само једна кућа или постоји и гостинска кућа, или конак или башкалук? Је ли кућа усред двора или је на искрајку? Од чега се граде сеоске куће (брвнаре, плетаре или од шепера, од ћерпича, од набоја, зидане)? Како се у току времена мењала кућна грађа? Како се зову поједини делови куће и чему служе? — Како се зову и чему служе они разни прилепци (уџере итд.) на босанским кућама? Шта се зове виглед, а шта чардак? — Имају ли куће диванану или доксат (лонџе и камарије мухамеданских кућа)? Какви су кровови, високи или ниски? Да ли кров допире скоро до земље и да није тада зид од куће врло низак? Зашто је кров такав? Јесу ли једна или двоја врата на кући? Ако су двоја, како стоје једна према другима и чему служе? Каквог су кроја димњаци (оџаци) и баџе? Има ли шара на димњацима и какве су? Има ли прозора? Какви су и од чега су, нпр. од стакла, лондре (кожице од трбушине), хартије итд. Од чега је под (патос) кућни? Да ли има кућа где под истим кровом живе и људи и стока? Да ли у истој просторији или одвојено? Да ли се мухамеданске куће разликују чиме од кућа осталих сељака? — Имају ли мухамеданци какву зграду коју остали немају (чардак, коначић, кавоџак итд.)? 3. Каквих зграда има око куће и чему служе (колибе за ожењене задругаре, кланице, појате, харови, стаје, млекар, хамбар, пушница, или ошафана, пивница итд.). Осим ових зграда има ли још чега на двору (наслон, кочина, кокошар, свињац, дрвљаник, хлебна пећ, салаш итд.)? Какав је распоред тих зграда на двору? 4. Има ли око куће окућница и из чега се састоји? 5. Служе ли кланице само за смештање сламе, шаше и сена, или се у њима и стока држи? Јесу ли кланице у двору или су изван села? Ако је последњи случај, бави ли се који члан породице дуже код њих и шта тамо ради? IV. СТАНОВИ ИЛИ СТАНИНЕ (СТАЈНИЦЕ). КОЛИБЕ И ДРУГЕ ЗГРАДЕ У ПЛАНИНИ И У ПОЉУ 1. Имају ли сељани своје станове или станине? На ком су месту и колико је оно удаљено од села? Има ли стан свака сеоска кућа? Има ли сељана или сеоских кућа које имају два или више станова? Колико станова има цело село? Колико су суседни станови раздалеко један од другога? 149

Помештају ли се станови и зашто? Од чега се граде станови и шта има у њима и око њих (торови, трла, справе за бућкање итд.)? Да ли је у стану преграђен који део и чему служи (нпр. млекар)? Ко се од чланова породице бави код станова, колико времена и шта тамо ради? Ако село нема станова, онда зашто? 2. Да ли је земља на којој су станови или на којој сељани лети напасају стоку њихова својина, или је држе под закуп? Ако је њихова својина, да ли је од старине и како им је припала? Је ли планина у којој су испаше далеко од села и колико? Да ли једни исти сељани (исте породице и задруге) из села истерују стоку редовно на исту планину? Ако сељани немају своје планине, куда онда гоне стоку преко лета? 3. Има ли у околини хумљачких станова и на којим местима? Колико има Хумљака и колика су им стада? Обрађују ли и земљу око станова? Колико се времена задржавају на тим местима? Долазе ли одавно на места на којима су сада? Из кога су краја и из којих села? Које су вере и кога дијалекта (наречја)? Јесу ли пашњаци њихова својина? Ваља посетити или распитивањем сазнати за сва места у околини на којима има Хумљака или их је било. 4. Имају ли сељани каквих зграда (колиба итд.) у пољу, на имању (на њивама, ливадама итд.) или у планини? Од чега се граде, за што служе, колико времена и ко проводи у њима? 5. Имаде ли кућара или кућера (чобанских колиба) и савардака, на ком месту и чему служе? 6. Да ли у виноградима (нпр. у Неретви) има каквих зграда за држање вина? V. ПРИЧЕ И ТУМАЧЕЊА О ИМЕНИМА СЕЛА 1. Има ли прича којима се тумачи име села или појединих места у околини? 2. Да село нема име по брду, коси или уопште по месту на којем је? — Да нема име по занимању (садашњем или пређашњем) већине становника? — Да се не зове по имену места или области оних који су га засновали, или да не носи њихово заједничко презиме или надимак? 3. Да ли се село звало кадгод друкчије и како се звало, и да ли се зна кад је то име промењено и зашто? VI. ОСНИВАЊЕ СЕЛА, РАНИЈА НАСЕЉА И ЊИХОВИ ТРАГОВИ а) Порекло становништва, постанак села, новији досељеници 1. Шта причају стари, поуздани људи о пореклу свом и осталих сељана? Да ли се зна које су породице у селу најстарије, одакле су се доселиле и зашто су се кренуле из свог старог места? Колико је било породица (домова или кућа), које су се прве ту настаниле и засновале село? Јесу ли морале крчити шуму, или је на томе месту већ било каквог насеља или какво старо селиште? Да ли је од тих првих, најстаријих породица, остало потомака и који су? Треба, дакле, редом изложити како се доцније гранала свака од тих најстаријих породица, које данашње породице воде порекло од њих и у каквом су међусобном сродству. 2. Како је доцније расло село: или само прираштајем (умножавањем) становништва или и досељавањем? Ако је доцније било досељавања, које су се то породице доселиле, одакле и зашто? Да их није више домова уједанпут дошло, или су се досељавале поједине породице? Да се нису појединци настањивали у селу као аргати, слуге (најамници), заначије, одбегли кметови, доводци (уљези) итд.? Да ли досељеници из једне области имају исто крсно име и прислужбу, и које? Има ли цело село исто крсно име? — Да ли има каквих особитих знакова (нпр. у ношњи, језику, 150

обичајима итд.), којима се досељеници из једне области разликују од досељеника из друге области? Да ли се по чему разликују становници тога села од становника околних села? По досадашњим питањима види се шта је потребно сазнати о постанку свакога села. Али ради олакшице приликом испитивања постанка села, следећим питањима обраћамо пажњу на засебне начине, по којима су нека села постајала. 3. Да није село постало из читлука или чифлука? Кад и како? Да није власник земље (бег или ага) сам насељавао и размештао своје кметове по ненасељеној земљи и после се од појединих домова намножило село? 4. Да није село постало од другог, старијег и великог села у близини? Услед чега су се одселили становници из тога већег села и населили у новом селу? Да нису били далеко станови, трла, колибе или њиве, па су се због тога одвојили од старог села (матице села) и засновали ново? Је ли онда ново село на месту где су били станови или колибе матице, тј. тог старог села? — Или је услед пренасељености старога села (матице) било мало потребнога простора? У таквом случају, зашто су сељани изабрали данашње место за ново село? Или је услед неких других узрока одсељавањем постало ново село од матице села? 5. Ако се зна да је једно село постало од другог (ма на који начин) или ако у близини има село с истим главним именом, колико су онда удаљена једно од другога? 6. Да ли је село постало услед тога што се изделила која задруга и одељени задругар подигао кућу на имању далеко од села, па на том месту временом постало село (или какво мање насеље)? Како село мисли о том првом исељенику, који је подигао кућу далеко од села? Зашто је он то урадио? 7. Да није село постало из опалих, старих рударских насеља? 8. Да није село постало из манастирских насеља, прњавора или из вакуфа? Кад и како се то збило? Да није село на манастирском метоху? Како и услед чега је оно постало? б) Помештање и расељавање села; сасељавање и сашоравање 1. Да ли је село увек било на свом данашњем месту, или се на њ поместило са кога другог места, и зашто? Да није село измештено услед поплаве или других природних узрока? — Да се није поместило, уклањајући се од каквих насиља? — Да није измештено услед болести (нпр. чуме, колере и др.) или наредбом власти? Је ли приликом помештања постало опет једно село или два и више, и која су то села? 2. Да се није услед побројаних узрока неко село и сасвим раселило и сељани му се растурили по околним селима, не основавши ново село? 3. Да није сасељавањем или сашоравањем од два или три стара, мања села постало једно, веће село? Шта је било са њиховим ранијим местима? Какав је био узрок сасељавању или сашоравању? в) Селишта, развалине, гробишта, стари путеви и стара рудишта 1. Има ли у околини новијих и старијих селишта? На ком су месту и колико су удаљена од данашњих најближих села? Има ли на њима још остатака од старијег насеља? Шта се прича о тим селиштима? Стара селишта ваља највише тражити поред негдашњих путева (теста, друмова), јер их је ту највише. 2. Има ли у близини старих градова или развалина од њих? Прича ли се што о њима и о старим предграђима и чаршијама (трговима) око њих? 3. Има ли у околини каквих гробишта или старих гробаља („грчка гробља", „маџарска гробља" итд.)? Има ли о њима каквих прича? Да немају два или више села заједничког гробља? Откуда то? Обично, кад једно село постане од другог у близини, гробље им остане и даље заједничко. Треба, дакле, видети да није услед чега другог гробље постало заједничко. 151

4. Познају ли се трагови старих путева (калдрма итд.)? Зна ли им се правац (одакле су и докле водили)? Код сваке од поменутих старина — ваља набројати и описати све остатке и знаке који су заостали и данас се налазе на њихову месту, нпр. старе новце, цигле и камење, оруђе (алатке), записе итд. VII. ЗАНИМАЊЕ СТАНОВНИШТВА О чему се село више бави: о сточарству, земљорадњи или воћарству? Који је производ сеоског рада најпознатији? Баве ли се сељани још о чему осим о сточарству, земљорадњи и воћарству? Да ли је у селу или у околини развијен риболов или друга која врста лова? Да ли има у близини рудника и да ли сељани раде у њима, и колико зарарађују? Има ли међу сељанима кириџија, каменорезаца, мајстора (зидара, дунђера), дрводељаца, мутавџија, млинара, итд.? Има ли ханџија и дућанџија у селу? Поред свога главног занимања да ли раде и земљу? 2. Иду ли сељани у иргатовање? Ко иде и колико их иде? Колико времена остају у иргатовању (кад долазе и кад се враћају)? — Куда иду у иргатовање? Каквим се занатом тамо баве? Колико за то време зараде? 3. Има ли уза село цигански крај? Је ли у селу или је подаље? Јесу ли то влашки или турски Цигани? Којим језиком говоре? Каквих страних речи има у њиховом говору? Одакле су се доселили? Шта знају о свом најстаријем месту борављења? О чему се баве (коритари, свирачи итд.)? — Има ли целих села циганских? Којих Цигана? О чему се баве? 1.

* Ова питања нарочито препоручујемо гт. свештеницима и учитељима, који су најспособнији да на њих одговоре. Сваки одговор прегледаће се од стручних лица и онда штампати под именима извештача. Одговори се могу слати на уредништво нашега листа, ради олакшице, а штампаће се у засебним књигама. Ур.

V О ЊЕГОШУ Нема никога другога у српској књижевности који би био тако потпун представник најдубљега осећајнога и мисленога у нашем народу као Његош; он је с највећом снагом изразио унутрашње стихијске силе српскога народа. Његош је генијални духовни представник динарскога народнога тапа, и то га диже у највеће висине нашега народнога духа. Иако је познавао само Црну Гору и Бокељско приморје, иако се догађаји његових списа везују за те крајеве, Његош није само регионални песник, већ највећи песник срца и мисли целог српског народа: јер је покрајинска искуства издигао на највећу висину, задахнувши их општим народним осећањима и тежњама и дубоким мислима о људској природи и васељени. Ниједан наш песник није у приснијој вези са својом ужом средином од Његоша. То је познато из многобројних примера; ја сам наилазио по планинама Црне Горе на старије чобане који су знали напамет целе одељке Горскога вијенца. Његош се родио и живео у том делу нашега народа од кога по моралним и духовним особинама нема бољега; вековима су све жртвовали за јунаштво, понос и чојство, стално мислили на народну целину и обузимали их „пламови" кад помисле на тешку народну судбину. У Његошу су биле збијене највише особине такве средине, и отуда у његовим делима онај силан пламен народне мисли који је снажно утицао на све школоване генерације српскога народа. 152

Био је генијалан проматрач: читалац се изненађује видећи колико је у Горском вијенцу, у Шћепану Малом и у Лучи микрокозма дубоке опсервације духовнога и моралнога дешавања. И у овом случају, код великог песника, показује се да је дубоко проматрање основа свему, и раду маште, која га удубљује и разграњава. Уз то је ишла изолованост и усамљеност генија, који се диже изнад ствари и људи, и, прерађујући проматрано, даје песничко-мисаоне синтезе и поглед на свет, као велики мислиоци о људској судбини и космосу. С тим је у вези и онај стални утисак Горскога вијенца: читајући га, као да гледамо огромну личност Његошеву како с висине мотри на цео наш народ и његове акције, с великим надама и дубоким болом генија. СТОГОДИШЊИЦА ЂУРЕ ДАНИЧИЋА Као што је познато, Даничић је био уз Вука главни борац и главни израђивач српскохрватског књижевног језика; с истом преданошћу и с великим резултатима радио је у Београду као професор Велике школе и секретар Српског ученог друштва, и у Загребу као секретар Југословенске академије и уредник знаменитога Рјечника; великом љубављу је обухватио и Србе и Хрвате, и био је једна од првих врло јаких научних и националних веза између два дела нашега народа; тиме, и основним правцем научнога рада, Даничић је један од најглавнијих претходника који су припремали основе наше данашње велике Отаџбине. Природно је дакле што су се Југословенска и Српска краљевска академија састале у истој мисли да прославе успомену једнога од својих најважнијих чланова и да обнове нешто од „оне худе земаљске славе" која се везује за његов велики рад. Као увод у свечаност, ја ћу у најкраћим цртама подсетити слушаоце на значај Даничића и његова времена у нашем духовном развитку. После вековне турске владавине над нашим земљама и после дуготрајних и готово непрекидних сеоба, настало је у првим десетинама 19. века извесно затишје, и од тада почиње нови научни и књижевни рад, одвојен великим размаком времена од периоде старе српске књижевности. Прохујали су векови, и за то су време нарочито западни европски народи били одмакли у наукама и књижевности. Требало је почети стизати их и започети са најпотребнијим. А то је израђивање народнога језика као књижевнога, израђивање речника тога народнога језика који постаје књижевним; сабирање и објављивање фолклора и друге етнографске грађе којом се утврђују народне особености, или, како је то Вук звао, „народности"; напослетку, изналажење и публиковање извора за нашу историју. Тим радом почиње једно доба у нашем научном и књижевном развитку које се по главном интересовању и према претежној заузетости духова може обележити као филолошка периода. Готово је сва научна и књижевна атмосфера била испуњена филолошким радом и интересовањем за филолошка питања. Ми смо доцније имали у нашем развитку природњачку периоду у вези са дарвинизмом и социјализмом, затим, на две-три деценије пред балканске ратове, једну нову фазу, која још траје и у којој се са знатном снагом ради на природним наукама, на филозофији, и с нарочитим полетом на националним наукама, али ни у једној од тих периода није једна врста научног интересовања толико превлађивала над другима као филолошко интересовање у филолошкој периоди. Она је дакле најјасније изражена и обележена. Филолошку периоду је започео славни Вук и дуго времена био њена главна личност. Али се уз Вука, већ око половине 19. века, јавља Ђуро Даничић, да после Вукове смрти постане централна личност филолошке периоде, њена најјача научна и борбена снага. Настављајући Вуково дело, Даничић му је у лингвистичком правцу дао још дубљу научну основу. А бавио је се о свима особинама српскога језика, о акценту, о облицима, о коренима, о синтакси, издао многе историјске споменике, нарочито наше старе биографе, израдио Рјечник из књижевних старина српских, и магистрално започео рад на Историјском рјечнику нашега језика, који издаје Југословенска академија. И осим тога, Даничић развија једну духовну активност којој је тешко наћи равне, и реферише не само о свакој славистичкој публикацији већ скоро о свакој важнијој књизи, о Физици Вука Маринковића, о Географији Милована Мијатовића, о букварима, итд„ и, 153

истина обраћа пажњу и на садржину, али су му главно језик писца и поправљање терминологије. Писао је кристално јасним. језиком који ће остати трајни углед. Образује многобројне ученике, који филолошки рад даље шире, чинећи од њега знатан део нашег целокупног духовног живота. Најзнаменитији је био међу Даничићевим ученицима Стојан Новаковић, који је у току свога неуморнога живота развио плодну акцију на разноврсним пољима научнога, књижевнога и политичкога рада. То је главни посао тек основаних научних установа Матице српске и Српског ученог друштва. Тада се јавља знаменити илирски покрет, који постепено усваја језик Вукових списа за заједнички српскохрватски књижевии језик. Српски књижевни часописи тога времена имају скоро искључно филолошки карактер: испуњени су „народним благом", народним песмама, приповеткама, пословицама и изрекама, затим дискусијама о језику, чланцима мање-више лингвистичке врсте, и према овоме се губи остало интересовање. Скоро сва интелигенција, и они који нису филолози, баве се о језику, о „народностима", о историји; у неким часописима имају сталне рубрике у којима се куде рђаве речи, одбацују или усвајају извесни граматички облици и начини изражавања, и то се једно време називало „паљетковање". И у оцену књижевних дела је јако уношен тај филолошки елеменат, у оно време потребан и користан; тада су кадшто и осредњи приповедачи који пишу лепим српским језиком проглашавани за прворазредне. Требало је много времена да се књижевност ослободи тога филолошког правца и да пресудно мерило при оцени буде књижевна вредност дела. Сви пазе на чистоту језика и имају нарочиту склоност и тежњу да усавршавају језик којим пишу и говоре. Још и деведесетих година прошлога века — ја се тога добро сећам — та питања су била најчешћа тема разговора и дискусија међу ученицима гимназија и Велике школе. Како су тада саграђене прве железнице у Србији, један наш друг, најбољи филолог тога поколења, постављен је после свршене Велике школе за филолошког стручњака при Железничкој дирекцији, да би поправљао и помагао стварати добру железничку терминологију. Као да су све живе силе у Србији осетиле како им пред другим задацима који долазе не остаје много времена да среде бар основне послове свога језика и „народности"; и зато су се морали о томе сви бавити и хитати. Ово доба је и по томе карактеристично што је у њему развијена скоро до савршенства чисто емпиричка или агностичка метода: прецизно утврђивање и научно класификовање факата. И од ње се није скретало, или се скретало незнатно. Али поред Даничића, и упоредо са Даничићем, ова агностичка метода везује се за име Јосифа Панчића, првога председника наше Академије наука, који се с разлогом сматра за оснивача природњачког правца рада у Србији. Започињући научни рад, снажно и крепко, и Даничић и Панчић су увидели, без лутања, да је за то прво доба главно било утврђивање и систематизирање факата, било лингвистичких било природњачких. А незнатне разлике, које се у методи рада међу њима запажају, долазе од природе предмета о којима се баве, унеколико и од личних особина. Агностичка метода се с више прецизности може употребљавати у природним него у духовним наукама. Осим тога је Панчић морао сам сабрати цео свој материјал: морао је сваку биљку сам изналазити, утврђивати јој морфолошке особине, географско распрострањење и наћи јој место у Линеовој системи; ради тога је много путовао, и тек после деценија рада могао је објавити Флору Србије и Флору околине Београда, чија су факта класично утврђена. Панчић је био толико трезвен и реалан дух да од агностичког правца није ни за длаку скренуо. А Даничић је велики број сјајно утврђених језичких факата нашао код Вука, и осим тога је имао одлична издања неких наших историјских споменика, нарочито Миклошићева и руских слависта, и он је тај материјал, и многобројан нов, прелио у лингвистички научни оквир онога времена, са поузданошћу, исцрпношћу и дубином анализе које је тешко достићи. Овда-онда се упуштао и у научне синтезе и употребљавао за класификовање факата и неке новије лингвистичке оквире, који се, изгледа, нису одржали. У вези са горњим извођењима има један факат који је од интереса за начин како се развијају научна истраживања. Панчић је био флористичар, систематичар, и није улазио у нове правце који су се почели развијати у општој ботаници нарочито од половине 19. века: цитолошка и физиолошка испитивања и десцендентна теорија. Изгледа, према мнењима 154

стручњака, да то умногоме вреди и за Даничића, уколико се тиче резултата опште лингвистике. Али тај недостатак није ни једном ни другом сметао да своје велике послове, у напред обележеном оквиру, потпуно и дубоко изврше. И онда се јасно видело колико је благотворно било за научни и књижевни развитак српско-хрватскога народа што се у овој периоди јавио човек дара, знања и снаге Ђуре Даничића и што се сав предао главном задатку тога времена. Може даровити појединац искочити из круга главних потреба свога времена и свога народа и расправити врло важна питања општега реда, али су за развитак науке, књижевности, цивилизације једнога народа, најкориснији они који се потпуно посвете главном питању свога времена и свога народа; јер они сеју онда кад треба сејати и жању кад је време жетви. Даничић је један од тих који је своју мисију потпуно схватио и извршио. Као да се није родио и као да није младост провео у маџарској држави, која је често наметала својим поданицима извесне, нашем духу стране начине мишљења и начине понашања. Већ у првим полемикама и радовима Даничић има све осећање и целокупан начин мишљења као да је рођен у Вуковом крају. Додир с Вуком био је за Даничића као у јелинском миту додир са земљом. И већ у својим врло младим годинама Даничић има у свима главним питањима своју скроз јасну линију. Даље, у основним мислима нема код њега скретања и нема попуштања, нарочито кад су у питању његова научна уверења. Он је био научник и човек од једнога слива, и то је оно што га чини нарочито снажним и великим. А није лако било одржати једну линију у нашој узрујаној средини где се на мукама стварао један народ и израђивао своје велике идеале; где је сваки мање или више морао бити захваћен точковима машине општега развитка, и морао заузимати став према разноврсним појавама народнога живота; ваљало је у општој мешавини и борби знати наћи и одржати истинит правац и још дати пуну меру научнога рада; а Даничић је то дао у науци — своју пуну меру. Можда би се на данашњој свечаности могла извући поука из ових инструктивних факата наше научне прошлости, јер представљају одличну традицију; тим пре што се од нових научних поколења ишчекује конструктивно и у духовном смислу, нове научне, књижевне и уметничке концепције. Јасно је да у све послове треба унети ону издржљивост и велику радну снагу коју су показала три главна представника ове периоде: Вук, Даничић и Панчић. Има дуже времена како се код нас пришло вишем степену научнога рада: синтезама, теоријама, мисаоним новинама,- и тиме се почео изражавати наш утицај и на општу науку, али сваком таквом раду мора претходити периода минуциозног испитивања, најпажљивијег утврђивања факата, она здрава метода наше научне традиције Вукова, Даничићева и Панчићева времена. Нарочито треба избегавати нејасне и неодређене идеје којима кипте нове науке, и наместо њих практиковати испитивање, испитивање, и опет испитивање. Често је корисно деценијама се задржати на старим добрим стварима, њих учвршћивати, направити дубљим и развијати их, јер није добра ни цивилизација која се непрекидно мења, тражећи без престанка ново и све новије. ВАТРОСЛАВ ЈАГИЋ В. Јагић је имао један нарочити положај у нашој Академији. Изабран је одмах после њеног оснивања, са Валтазаром Богишићем и Иларионом Руварцем, за редовнога члана, иако је живео изван граница Србије. То је изузетно одликовање. С њиме су се споразумевали оснивачи наше Академије о раду нове установе. То је и доцније настављено, последњи пут 1920. године, када смо од Јагића добили план за издавање наших историјских споменика. Али Јагићеви контакти са српским духом и начином развијања почињу и пре оснивања наше Академије. Он је, још као младић, међу првима осетио изузетно велику вредност и замашај рада Вука Караџића. Ми смо о тој периоди сада објективно и зналачки обавештени делом г. Љубомира Стојановића о Вуку Караџићу, које ће јамачно деценијама остати заставничко дело. И баш у оквиру овога рада и са његовом позадином, још се јасније истиче значај чланка Заслуге Вука Караџића, који је Јагић објавио 1864. год. у Књижевнику: расправа 155

написана топло и с пуно убеђења, јасних мисли, и са особитим познавањем књижевних и духовних прилика у српском народу. Једва да је ко тако тачно и потпуно оценио неизмерну вредност Вукова рада на народном језику као Јагић. Јагић је био један од уредника загребачког часописа Књижевник, који, и кад се сада чита, изненађује пробраном садржином, и остао је знаменита појава у нашем духовном развијању. Врло млад, Јагић је био један од главних учесника при организацији Југословенске академије у Загребу. У то доба и мало доцније постао је првим секретарем Југословенске академије у Загребу Ђуро Даничић, а првим председником наше Академије Јосиф Панчић, пореклом Хрват, из Винодола. Целога се живота у Јагићу осећао човек из оне значајне групе Штросмајер-Рачки-Даничић, која је полагала научне и идејне основе југословенскога јединства. А у тој је групи главни мислилац о Југословенству био најближи Јагићев пријатељ, дубоки и непоколебљиви Фрањо Рачки, родом из Фужина у Горском котару Хрватске. Ко год познаје главни део нашега народа, Срба и Хрвата, зна поуздано да су они етнографски једно, да се стапају и да ће се, поред свих неспоразума и судара, све више стапати у једну националну целину. И још имају научне институције, научењаци, књижевници и уметници да буду стубови и главни заступници народног јединства; и они ће у том смислу издржати, поред свих данашњих неповољних прилика. Јер, откако смо у заједничкој држави, у то главно питање умешало се много више страсти, осетљивости, партијских и личних интереса, а мало правог убеђења, и са много страна се разорно утиче. Та периода узбурканог превирања не може још дуго трајати, и наступиће обрт. Али не треба мислити да ће и после те прекретнице српско-хрватски односи ићи увек глатко. Изједначавање Срба и Хрвата представља велики историјски процес који ће се дуго вршити. У политици ће прави мудрац бити онај који умедне запазити и употребити оно што нас везује, а не онај који подстиче страсти и изазива сударе. А највећу услугу јединству учиниће смерни и скрушени који мирно приме и отрпе многе неправде и увреде; јер при данашњем стању духа на свима странама има доста таквих који говоре и раде неправично и увредљиво. Јагић је рано отишао из домовине и могао је на даљи развитак Срба и Хрвата само посредно утицати. У иностранству је поставио други задатак, који је извео са ретком консеквентношћу и истрајношћу. И пре Јагића, Копитар, а нарочито Миклошић, с успехом су се трудили да резултате својих и туђих испитивања о словенским народима учине познатим осталоме свету. Али је Јагић, више но ико други, увео словенску филологију у европску науку. У томе је правцу његова главна заслуга. Даље, док су Вуков рад, као и делање илирске и југословенске периоде, ограничени на нашу народну цивилизацију и на дизање народнога духа, Јагић је обухватио све Словене и све оне науке о словенским народима. које се заједничким именом називају словенска филологија. То је смисао и правац Јагићева Архива за словенску филологију, централног органа за студије о језику, историјској етнографији и историји Словена, који је штампан на немачком и унеколико на француском језику. На другом месту долази врло значајан Јагићев рад на издавању старих споменика. Нико их боље није издавао. Има их који су издати тачно до савршенства. Један лингвиста рекао ми је: „Да нестане оригинала, Јагићева су издања таква да би их могла надокнадити." Нико, дакле, у тој периоди није имао већи утицај на развитак науке о Словенима од Јагића. А вршио га је не само списима и Архивом већ можда, у толикој истој мери, писмима, читкога рукописа, јасним, прецизним, којих има јамачно на десетине хиљада. Она су наследство раније периоде, када није било оволико часописа и новина, и када се писмима казивала мнења о новим делима и људима, о науци и политици. Кад се једном публикују — а то ће бити рад вреднога човека бар од десетине година — представљаће важне и интересантне документе за развијање наука о народу код свих Словена. Морам с неколико речи додирнути однос Јагићев према Србији, јер се у неким круговима о томе доста погрешно мислило. Пре свега, Јагић није био аустрофил, у ономе смислу као Копитар и многи други аустријски Словени. Ретко сам од кога аустријског поданика слушао тако оштру критику Аустрије као од Јагића. То је, по њему, изнемогао државни организам, и он не може примити на себе нове, опорављајуће функције које се предлажу и које му намећу; није, дакле, веровао да се Аустрија може подмладити. Али код Јагића, као чак ни 156

код Рачког и Штросмајера, не треба претпостављати оне револуционарне идеје којима се ишло за уништењем Аустрије, и које су се могле развити само у слободној држави. Код њих није могло бити онакве вере у мисију Србије каква се код наших људи јављала. Ипак је Јагић, исто као Гај, Рачки и Штросмајер, слутио и осећао да је потребно чувати језгро од државе каква је била Србија, јер се из ње можда може нешто веће развити. Кад су наилазили Срби за које је знао да верују у мисију Србије, остављао је и своје најближе сараднике на Архиву, да би с њима говорио о ономе што представља прави рад и напредак Србије. Осим тога је јасно да Јагић, као и сам Рачки, није могао осветљавати поједина јужнословенска национална и територијална питања у ономе правцу и са оном отвореношћу и енергијом како се то могло из Србије чинити. У научном погледу крупна, огромна личност, Јагић је био малога раста, и, осим нешто главом, а нарочито очима, не би на себе обратио пажњу непознатих. Али је изненађивао необичан сјај очију, чак и у старим годинама; и у томе сјају запажала се једна зрака критичности, и можда сумње. Одликовао се општом живахношћу, и нарочито бескрајном живошћу духа, која је чинила да није никада изгледао уморан. Увек је био расположен да почне разговор о сваком питању и да се у њега удуби. И при томе је показивао такву разноврсност и финоћу интелигенције какву нисам запазио можда ни код једног Југословена. Тим особинама се умногоме објашњава огроман и разноврстаи износ значајнога Јагићева рада. О СКЕРЛИЋУ На Скерлића се често мисли, и при томе најпре пада на памет њетова врло рана смрт и све оне изостале користи које је могао учинити за добар развитак унутрашњих прилика у нашој држави. Јер Скерлић је стваран вековима, низом предака борбене и убојите природе. Те црте, задобијене наследством, не могу се изменити у току живота једне личности, већ једино друкчијим животом и радом појасева. И, осим тога, Скерлић се од најраније младости васпитавао у борбеном правцу — можда следујући оној наслеђеној особини. Тако је он постао један редак борбени тип. Ја нисам познавао никога у нашем народу који је у политичка и социјална питања и послове улазио са више смелости и храбрости и са уверењем да мора победити. Био је дакле на првом месту велики политички темпераменат — поред свега значајнога што је учинио у књижевности — који води промени и означава прогрес, и његова би будућа еволуција ишла поглавито у политичком правцу. Из такве су природе потицале Скерлићеве особине, фиксиране у јавном и књижевном раду, и иначе познате савременицима. Има једна слабије позната, на коју желим обратити пажњу. То су црте благородности у Скерлићеву карактеру, са тежњом да се не примете, јер се не пристоји, дакле патријархалне нијансе, и несумњиво ка патријархалној основи. Ретко је наићи на онако топлу и дубоку благодарност према својим учитељима какву је Скерлић показивао. Даље, нико од млађих није у оно време имао већи респект према науци и правим научним људима од Скерлића. Напослетку, у прилог горњем да поменем и ове две епизоде. Како сам се ја у оно време много бавио националним и територијалним питањима, Скерлић затражи да има са мном о том два-три дубља и дужа разговора. То је она његова фаза кад је почео мислити на стапање социјализма и југословенског национализма, процес који се доцније вршио и на Туцовићу и Душану Поповићу. Кад пођу овим путем, наши социјалисти махом споје истинити патриотизам (и одвратност према шовинизму) са тежњама за социјалном правдом.1 Не говорим о оним опортунистима међу социјалистима који се, јамачно услед извесних антецеденција, јако прилагођавају мнењима владајуће партије. 1

То се на Скерлићу извршило у пуној мери, и чини ми се да на тај правац његове еволуције није до сада обраћена пажња. Ја сам и другима излагао праве основе својих погледа о македонском питању, не само Скерлићу; штавише, износио сам их и у Семинару, али се пред 157

шовинистичком лармом нико није усудио да заступа та гледишта осим Скерлића. А он их је витешки заступао (Дневни лист). Друга је епизода ова. Велика школа се претварала у Университет, и нас неколицина имали смо да решавамо о новим наставницима. Дођемо до Скерлића, доцента за француски језик и књижевност. Ја се готово изненадих да је он званично то (јер сам читао само његове оцене о делима српске књижевности), и предложим да се преведе на српску књижевност за ванредног професора. О томе са Скерлићем нисам био говорио. А после сам осећао његову сталну тиху захвалност, јер је сад био на свом месту. И други, и старији и млађи, говорили су ми о искуствима сличне врсте, у којима се показивала благородност Скерлићева. ПРОГЛАШЕЊЕ ЂЕНЕРАЛА ЖИВКА ПАВЛОВИЋА ЗА АКАДЕМИКА С. кр. академија држала је 25. октобра свечану седницу, на којој је ђенерал Живко Павловић читао своју приступну академску беседу Београдска операција (Ослобођење Београда новембра 1914). После његове беседе, председник Академије г. Јован Цвијић прогласио га је за академика овим говором: Ви сте, г. ђенерале, имали једнога претходника у Академији наука, пок. ђенерала Јована Мишковића, честитога и доброга човека, који се као министар војни (два пута) и као шеф Генералштаба врло много бринуо о организацији српске војске, и који је неуморно и успешно радио на војној географији и историји. Љубав према Академији показао је и тиме што јој је завештао своју кућу. При томе га је водила једна мисао, о којој ми је кадшто говорио. Мишковић је био од оних чланова Академије који су јако желели да она постане и материјално самостална. Колико би се он радовао кад би видео да ћемо скоро закрочити у ту периоду материјалне независности довршивањем велике зграде Академије наука! Доба пок. Мишковића било је време припремања. Ви сте, господине ђенерале, важна личност новог друкчијег времена, великог времена, до сада највећег времена наше војне историје, које се одликује непрегледним низом славних дела српске војске, српскога оружанога народа, „Покољење за пјесму створено" . . . У таквоме сте времену радили, у пуној снази и на важним положајима. Ваше је име, уз имена славнога шефа Генералштаба Путника и великога војсковође Мишића, везано за оне знамените, смеле и успеле операције наше војске које су је учиниле славном у целом свету. Безброј је наших официра, и знаних и незнаних јунака, који су показали војничкога дара, иницијативе, смелости, јунаштва. Тима одају и имају да одају признање и почаст друге институције наше државе. Академија је наука желела указати своје признање целој српској војсци, награђујући оне њене врлине које спадају у домен Академије: научни дух и методе. Зауставили смо се једнодушно на Вама. Госпође и господо! Новоизабрани академик је рођен усред Шумадије, на граници крагујевачког и смедеревског округа, у селу Башину. И отац и мајка су му били сељаци, неписмени сељаци. Отац је морао имати неких нарочитих врлина, кад је неписмен могао бити четовођа, командовати батаљоном и добити златну и сребрну медаљу за храброст у српско-турском рату 1876—78. А породица је старином од Равне Сјенице, у некадашњем Новопазарском Санџаку, у старој Рашкој, чији је народ представник неколиких наших најлепших особина. Под њиховом, често неугледном спољашњошћу крије се много снажнога, духовнога и моралнога. То су они од највеће националне вере, који су се борили и жртвовали, и појединачно и у масама, за слободу, за правду, да освете Косово, за своју царевину, на коју су и у најтежим приликама мислили. Могу да се горостасно исправе, и као маса и као појединци, и да крше и ломе пред собом. У своје идеале су веровали без икаквих облачака од сумње. Има у њима један народни инстинкт за животом, чијој снази краја нема. Много полажу на образ и на понос. Оно што одређује велике акције ових народних маса није материјалне врсте, већ моралне и духовне. Из такве народне средине, наш нови академик се одао војничком позиву, у коме људи овога типа најпре, изгледа брже него на осталим пољима, дају велике резултате. 158

Као да је врло корисно да у младим годинама остану на школовању у својој земљи. Врло је штетно ако у будућем официру страни утицаји, страна цивилизација и разне имподерабилије поремете ону дубоку народну основу која му је пре свега потребна. У младићким годинама се најпотпуније приме народна надахнућа и дубоки народни духовни и морални сок. После тога остају целог живота задахнути националном мисијом и народним поносом. То много вреди при командовању, јер разумеју душу свога војника, његове начине мишљења, склоности, жеље; знају шта треба учинити и рећи да се развије највећа сума његове енергије. Устали се између официра и војника заједница и узајамна љубав, снага од неоцењиве вредности. И то треба не само при командовању са мањим јединицама већ изгледа, још више у Врховној команди, за распоред официра и великих ратних маса. Из приступне беседе, коју је сад прочитао г. Павловић, видели сте колико је он то јасно осећао и у најтежим моментима класичне колубарске битке, а још више доцније, на солунском фронту. Ја мислим да је за ту психолошку обавештеносг, која је од највећег значаја за војсковођу, много користило то што је г. Павловић васпитаник наше Војне академије и нашег Генералштаба; истина је доцније провео шест месеци на путовању по Немачкој, али као што сам каже, „ради усавршавања у немачком језику и оријентовања о немачкој војсци". Сасвим је пуки случај што је један сељак из Башина, материјално посрнуо после српскотурскога рата, напрегао све силе да своје дете школује. И разуме се, одмах после потребних разреда гимназије, дао га је у Војну академију, која се о својим питомцима сама стара. Исто је тако случај што су за време најбољих официрских година г. Павловића настали ови горостасни догађаји, у којима је могао показати своје војничке способности. На овоме примеру нарочито се јасно види како је правац рада и акције често одређен приликама и случајем; и даље, колико амплитуда акција, износ рада, зависи од прилика које су владале у најбољем добу живота. Инструктиван је овај случај и с једнога другога гледишта. Сеоске деце има у Србији око 90%. Колико може бити међу њима врло даровите деце, која би, одабрана и школована, била од огромне вредности за нашу земљу! Зар се непрекидно мора оставити случају да нека од њих, и махом без одабирања, пређу на оно поље рада које ми називамо највишим културним вредностима. Зар пример нашега академика не показује да би требало прићи селекцији даровитих и дати им прилике да се образују до највишег ступња? Једанпут упућен на поље војничкога рада, новоизабрани академик је до великих успеха дошао благодарећи својој вредности и способностима. Од њих су најпре и одавно запажене: интелектуална издржљивост и солидност, способност да пажњу дуго концентрише на предмет или питање које га интересује, особине, које су свакојако ојачане и потпомогнуте јаком физичком конституцијом и добрим здрављем. Оне су врло потребне, кадшто одсудне у војничким пословима, нарочито у генералштабном раду за време операција где треба непрекидно одржати будну пажњу. Због тих особина је ђенерал Павловић остављао озбиљне трагове на пословима, као професор тактике на Војној академији и као командант разних војних јединица до дивизије, али су оне у највећој мери вределе у ратовима који су настали од 1912. год.; за то време је био у Генералштабу, прво као помоћник начелника Оперативног одељења, затим као начелник и најзад као помоћник .начелника штаба Врховне команде. Често је требало целе ноћи провести на изради операцијских планова и наређења и на извођењу операција, и огромна радна снага г. Павловића остајала је на висини. То је било од врло велике вредности за нашу општу ствар. Даље сте Ви, г. Павловићу, показали особине иницијативе и смелости, не ћудљиве, већ основане на свестраном процењивању прилика, када сте за време изненадног напада Бугара у јуну 1913. г. предложили да се мора прећи у контраофанзиву. И тако је учињено, са познатим моћним резултатом којим је у ствари решено питање Вардарске долине. Има једна друга Ваша особина, која је мене нарочито интересовала, и зато сам је на Вама проматрао. Треба јој дати оквир с неколико претходних речи. Познавање земљиног рељефа, зна се, од највећег је значаја за војне операције. Стратегијски принципи сами по себи не би вредели ако се не би прилагодили пластици земљишта, и ако се овде--онда чак према њој не би преиначили. Много је битака изгубљено само зато што се није довољно познавао терен, што се нису виделе све тачке на којима се непријатељ може појавити, или што се није знао квалитет 159

пута, његови нагиби, издржљивост за тешке транспорте, начини да ли се могу и како ће се снабдевати војне масе, кад се удаље од своје базе итд. Ови теренски елементи остају стални и за време операција, али се њихов значај непрекидно мења према маневрисању с једне и с друге стране. Поред психолошког познавања својих трупа, ништа нема важније за војсковођу од познавања терена, што дубље студије терена, свију његових аспеката, проучавање терена са разних тачака, и никад то није сасвим довољно. То знање и ту способност, сјединити познавање рељефа и кретања великих војних маса, имао је у великој мери војвода Путник, нарочито што се тиче Србије до 1912. год. коју је он био толико обишао и толико познавао да му, при смишљању операција и при праћењу операција, скоро није била потребна географска карта. Имао је у том правцу и нечега девинаторскога. Кад ме је 1912. год. после освојења Скопља, позвао тамо (преко министра унутрашњих дела) ради обавештења о терену северне Арбаније, изненадио ме је тиме што је на основу једне слабе карте ипак видео главне правце за наша војна кретања из Метохије и Призрена за јадранску обалу. Изгледа да у ту врсту способности, вешто искоришћавање терена, спада и она сјајна операција војводе Степе Степановића код Лесковца, према Бугарима, 1915. год. при нашем повлачењу. Ја се усуђујем тврдити — и мислим да ме неће демантовати објективно израђена историја ових ратова — да Ви, г. ђенерале, ту особину, комбиновање рељефа и кретања великих војних маса, имате јако развијену. Што се терена тиче, Ви сте све публиковано проучили и много сами видели. У те студије уносите методе, плана, смишљености и обазривости. То су академичарске особине. Једном сте ми описивали оно страшно повлачење српске војске 1915. год. до Косова, и нарочито даље од Косова у Метохију и кроз Арбанију. Јасно се осетило да Ви имате велику визију предела, планина, долина, превоја, теснаца, свих путева, и видите како њима промичу, врве, гурају се пешадија, артилерија, коњица, комора; и, стварајући ту слику, Ви гледате где шта може проћи и како; пластички видите трупе обеју противничких страна, и продоре кроз које се непријатељ може провући, пресећи комуникацију и одступање; а тако исто и где ви то можете учинити, зауставити непријатеља и збунити га. У данашњем приступном предавању открили сте нам један свој нов, филозофски начин гледања на победе. По Вашем. последњем. чланку у Књижевном гласнику могло се мислити да Ви сувише силно верујете у моћ Врховне команде, и услед тога њеним стратегијским потезима дајете огромну важност пред којом све друго бледи. Можда Ви нисте сасвим тако мислили, али је то био утисак Вашег начина разматрања и Ваших закључака. По данашњој беседи видимо да Ви тако не мислите. Може рад Врховне команде бити првокласне вредности — као што је био у главним цртама рад наше Врховне команде — па опет не дати оне величанствене победе. И зато Ви с правом говорите о моралним и психичким елементима: о психичкој кризи, о душевној узбурканости, о моралној сондажи и о нашем народном карактеру, који се у овим великим моментима најбоље открио. Ви сте тиме дирнули основни узрок свега славнога што се догодило, и нема сумње да ће се у студијама које се буду бавиле о нашим великим ратовима и њиховом резултату, данашњој нашој великој држави, на те узроке обратити највећа пажња. Јер баш је у нашим ратовима имало основну, дубоку и ничим незаменљиву вредносг моралнодуховно стање народних маса. Никад цео српски народ, од стварања Србије почетком XIX века, није био тако једнодушног осећања, мишљења и воље да победи и да оснује своју државу етнографских граница, као што је био почевши од балканског рата и кроз овај велики и страшни рат. Ратним догађајима је претходила једна знаменита периода националног и духовног препорођаја која се осетила на свима пољима интелектуалнога рада и у целом народном животу. Она је одавно спремана и има дубоке, старе корене. Нема сумње да се услед разних узрока расцветала и разбуктала од доласка краља Петра на владу. Истина то доба као периода моралног и духовног препорођаја није још довољно истакнуто и прецизно окарактерисано, а вредно је способности и најдаровитијих људи. Морална и духовна настројеност те периоде развијала се самостално, без веза са моментаним политичким струјама, осим уколико су сви облици и појави народнога живота међусобно повезани. У последњим фазама је дух те периоде често утицао на политику наше земље и уносио у њу све више здраве садржине. У вези с том периодом, из те моралне и духовне средине, изашла је она сјајна фаланга српских официра с којом смо ушли у рат 1912. 160

год., одличне војне спреме, високих моралних особина, чији је патриотизам био бескрајан. И народ је био много друкчији него у претходним ратовима, већи и с већом моралном и духовном садржином него и у почетку устанка 1804. год. С таквом моралном и духовном настројеношћу и с таквим елементима имала је да оперише Врховна команда, која је, изгледа, и сама изникла из духа те периоде, и у чијој су се средини нашли људи великих војничких способности. Дух те периоде се морао осећати и у појединим операцијама и у детаљима војничког рада. Разуме се да ништа није без изузетака. У данашње материјалистичко и пометено доба вреди истаћи једну Вашу моралну особину. Као што сам поменуо, изабрали смо Вас за академика као представника научнога духа и научне методе у војсци. Али ми вас не бисмо изабрали да сте Ви, показавши те особине и добивши на основу њих велики социјални положај, почели употребљавати тај положај и значај ради личне користи, или ради расипања државне имовине на неки други начин. Тада бисте толико исто штетили колико сте на основу првих особина користили, јер бисте кварили морал свога народа, нарочито што сте тако угледан његов представник. Академије наука су истина на првом месту научне, али осим тога и националне институције, које не могу занемарити морал своје земље. У том погледу ће наша Академија наука са све већом опрез-нопАу ценити кандидате, јер су времена све лошија. Ја могу о томе с Вама тако слободно говорити, јер знам да Ваш рад, по својој моралној страни, спада у вредности прве врсте. Он \е сав од социјалне вредности, за цео наш народ Срба, Хрвата и Словенаца, од још шире вредности, јер је помогао да уопште победе принципи правде и слободе. У њему нема ни трага од лично-материјалистичких тежња. У духу је Академије наука да она мотри на раднике Ваших особина и да похита да им ода своје признање и своју почаст. Мени је особито задовољство прогласити Вас, господине ђенерале, за редовнога члана Академије наука. О ОВОМ ИЗДАЊУ I Цвијићев живот и рад разматран је од наших научника и осталих јавних радника у више наврата. О резултатима његових истраживања донето је доста судова, који су углавном били изречени од његових ученика и у највећем броју случајева били пуни признања. Посебно су се истицали његови налази о психичким особинама Јужних Словена који су, несумњиво, представљали оригиналност Цвијићевог стваралачког духа, начина мишљења и метода рада. За своје време ти налази заиста су представљали најбоље што се из те области проучавања Јужних Словена могло саопштити у нашој науци. Данас, међутим, Цвијићеви налази, у свим својим деловима, не могу се тако категорички усвојити, посебно не у карактеристикама изреченим за његов тзв. централни, унеколико и источнобалкански тип. У своје време, он сам, био је свестан непотпуности, делимично могућих омашака и евентуално грешака, као што је и иначе чест случај са делима синтетичког приказивања једне проблематике из домена друштвених наука. Данас, скоро пола века од његове смрти, то се показује сасвим јасно. Утолико пре што су крупна друштвено-историјска збивања, изазвана првим и другим светским ратом и коренитим променама којима се карактерише општи положај нашег народа у целини за период прве југословенске државе и наше данашње стварности, изменила не само национално-политичке оквире и друштвено-економске односе већ и његово културно и социјално стање, степен његове опште образованости и свести, његове психичке особине. Међутим, део старих друштвенокултурних и етнографских квалитета изгубио се или променио, и насупрот томе дошла су нова сазнања која су утицала на свест и душу најширих народних слојева, која савремени истраживач народног живота тек треба да проучи и научно оцени. Али независно од гога, Цвијићеви налази задржавају своју вред-ност једног великог историјског докул1ента о друштвено-културном ста-њу нашег народа у једној прелазној епоси која је изразито била карак-теристична управо за доба његовог научног рада и стварања. 161

II Концепција ове књиге била је да се, поводом стоте годишњице рођења великог научника, прикаже једно пространо поље Цвијићевог рада, као и његова схватања и оцене неколико најважнијнх културно-историјских и национално-политичких проблема југословенских земаља и неких водећих личности друштвено-политичког, културног и научног живота. При томе, није се узимало у обзир оно што је СКЗ већ штампала раније (Цвијићева књига, коло XXX, књ. 201, Београд 1927). У овој књизи обухваћени су само мањи, целовити списи, а не и одломци из Цвијићевих већих дела. Настојало се да тематика његових списа овде буде разноврсно одабрана. У овој књизи избегавало се да буду заступљени они Цвијићеви списи у којима има научне полемике о појединим питањима националне политике Србије пре 1912. године која данас захтевају критичка разматрања и опширније коментаре; исто тако и они списи у којима се расправљало о политичким, граничним проблемима Југославијс и њених суседа. Где је било више издања узимало се за основу последње издање при чему се тежило да се поштује последња редакција, тј. оно што је Цвијић за свога живота редиговао и одобрио за штампање. Изузетак је учињен само за расправу Анексија Босне и Херцеговине и српски проблем где је — према првом издању (Београд 1908, стр. 62, са две карте) — унета цела IV глава, која је касније била изостављена: редактор је сматрао за потребно да је унесе како би наслову вратио његов прави садржај; остала уношења, према првом издању, нису учињена, што ће несумњиво морати да се и иначе уради када се буде припремило темељито, научно и критичко издање целокупних Цвијићевих списа. Такође је, према жељи издавача, редигован на екавско наречје Цвијићев спис Упуства за познавање села у Босни и Херцеговини. У целој овој књизи спроведен је савремени правопис ради уједначавања текста. В. С.

162