Vladimir Corovic - Istorijski Leksikon

Владимир Ћоровић

ИСТОРИЈСКИ ЛЕКСИКОН Чланци Владимира Ћоровића из Народне енциклопедије српско-хрватско-словеначке (1925–1929) Подаци о штампаном издању: Владимир Ћоровић: Историјски лексикон Српска књижевна задруга Београд, 2006. Приредио ДРАГАН ЛАКИЋЕВИЋ Предговор НЕНАД ЉУБИНКОВИЋ

САДРЖАЈ Ненад Љубинковић: Полихисторик Владимир Ћоровић 10 ИСТОРИЈСКИ ЛЕКСИКОН

А Абдул Азис 21 Абдул Меџид 21 Абдул Хамид 21 Абдула Марко Тодоровић 21 Абодриди 22 Авакум Ђакон 22 Авари 22 Адакале 23 Адам Гијом 23 Акерманска конвенција 23 Албанија 23 Александар Карађорђевић 25 Алтомановић Никола 26 Ана или Анастасија 26 Анастасијевић Миша 26 Ангелина Бранковић 26 Ангеловићи 27 Ане 27 Анексиона криза 27 Анти 28 Апокрифи 28 Арсеније I 29 1

Архивско питање 29 Асани 30 Аустријско-српска тајна конвенција 30 Аутономна борба у Босни и Херцеговини 31 Ахмед паша Херцеговић 32

Б Беденски Лудвиг 32 Бајазит I 32 Балшићи 33 Бановић Страхиња (Страхињић Бан) 33 Баћевићи 34 Белић Александар 34 Београд 34 Београдски пашалук 36 Бертрандон де ла Брокијер 36 Бећир-паша 37 Биографије (житија) 37 Бирчанин Илија 38 Бјелановић Сава 38 Бобовац 39 Богићевић Анта 39 Богомили (Патарени, Бабуни) 39 Бодин 41 Борић 41 Босна 41 Бранковић Вук 46 Бранковић Вук, деспот (Змај Огњени Вук) 46 Бранковић Ђурађ 47 Брсјаци 48 Брсково 48 Бугари 49 Буће 53

В Валоа Карло 54 Велеиздајничке парнице у Босни 54 Вилајетски архив 55 Висарион 55 Вишевић Михаило 55 Владимир 55 Владислав Граматик 56 Владислав I 56 Владислав II 56 Власи и Мавровласи 56 Властела 57 Властимир 58 Војиновићи 58 Војислав Стеван 58 2

Војихна 58 Врхбосна 59 Вукаловић Лука 59 Вукан Немањић 59 Вукашин 60 Вуковић Влатко 60 Вуковић Петар 61 Вукчић Хрвоје 61 Вулићевић Вујица 61

Г Габела 62 Гагић Јеремија 62 Гаћиновић Владимир 62 Главаш Станоје 63 Голубац 63 Грабеж Трифко 63 Градашчевић Хусеин-бег 63 Грахово 64 Грбовићи 64 Грдан 64 Григорович В. И. 64 Грујовић Божидар 65 Грујовић Михаило 65

Д Дабиша 65 Давидовић Љубомир 66 Данило (владика) 66 Данило (кнез) 66 Данило II 67 Дахије 68 Дежево 68 Дејановићи 68 Делиград 69 Деса 69 Дечански Стеван (Урош III) 69 Добор 70 Добрњац Тодоровић Петар 70 Доментијан 71 Драга 71 Драгутин 71 Драчевац 72 Драшковић Милорад 72 Дриваст 72 Дувно 73 Душан 73

Ђ 3

Ђакова буна 74 Ђерзелез Алија (Ђерђелез) 75 Ђорђе Кратовац 75 Ђунис 75 Ђурашевићи 75

Ж Жабљак 75 Жерајић Богдан 76 Жрновица 76

3 Завала 76 Захумље 76 Зека Буљубаша (Јова Глигоријевић) 77 Зелић Герасим 77 Зета 78 Зимоњић Богдан 79 Златоносовићи 79 Зорић Симеон 79 Зупци 80

И Иванишевић Јован (Јошо) 80 Иванковац 80 Игуманов (Андрејевић) Сима 80 Илић Данило 81 Ичков мир 81

Ј Јајце 81 Јанковић Стојан 82 Јелена 82 Јелена Груба 82 Јерина (Ирина) 82 Јефтановић Глигорије 83 Јован 83 Јовановић Павле 83 Јокић Петар 83 Јорданис 83 Југовић Иван (Савић Јован) 84

К Калај Бењамин 84 Кара Мустафа 85 Карађорђе Петровић 85 Катанска буна 87 Катићи 87 4

Кашиковић Никола 87 Кнежевић Иво 87 Коларац (Милосављевић) Илија 88 Конавли (Конавле) 88 Константин Философ 88 Коришки Петар Косановић Саво 89 Косаче 89 Косово 90 Котроманић Стеван II 90 Котроманићи 91 Кочина крајина 91 Краљевић Марко 92 Крешево 92 Кривошијски устанак 92 Крушевац 93 Кулин 93 Кумани 93 Курсула Јован 94 Куршид-паша 94

Л Лазар Хребељановић 94 Лазаревић Лука 95 Лазаревић Стеван 95 Лангобарди 96 Летописи 87 Ливно 98 Ломо Арсеније 98 Луњевица (Милићевић) Никола 98

Љ Љубибратићи 98 Љубица Обреновић 99 Љубомир 99

М Макарије 99 Мара 99 Марашли Али-паша 100 Марко 100 Марковић Симо 101 Мачва 101 Мијатовић Чедомиљ 101 Милићевић Милан 103 Милица 104 Миловановић Младен 104 Милутин 105 Миљанов Марко 106 Мирослав 106 5

Михаило 107 Мишар 107 Молер Николајевић Петар 107 Мостар 107 Мрњавчевићи 108 Мурат I 108 Мурат II 109 Муслимани у Босни и Херцеговини 109 Мутап Лазар 111

Н Наполеон I 112 Народна већа 112 Наталија 117 Натошевић Ђорђе 118 Невесиње 118 Невесињски устанак 119 Недићи (Дамњан и Глигорије) 121 Немања Стеван 121 Немањићи 122 Ненадовић Алекса 122 Ненадовић Јаков 123 Ненадовић Матија 124 Неретљани 125 Никола I Петровић 126 Нова година 129

О Обилић Милош 129 Облачић Раде (Облак Радослав) 130 Оливер Јован Грчинић 130 Олово 131 Омер-паша Латас 131 Остоја 132 Остојић Стеван 132 Остојић Тихомир др 133

П Павле Ђакон 134 Павловић Пеко 134 Павловић Радослав 134 Пазван-Оглу 135 Петар I Велики, Ослободилац 136 Петровић Василије 137 Петровић Мирко 138 Петровић Петар II Његош (Владика Раде) 138 Петровић Петар (Пеција) 140 Пивљанин (Николић) Бајо 140 Пилетић Јоле 140 6

Поп Јовичина буна 141 Поповић Матија 141 Првовенчани Стеван 141 Прибићевић Адам 142 Прибићевић Валеријан (Васа) 143 Прибићевић Светозар 143 Просвјета 144 Путник Аврам 145

Р Радин Гост 145 Радовић Мијат 145 Радовић Петар 146 Радослав 146 Радуловић Ристо 146 Рам (Храм) 146 Рама 147 Рас 147 Рашковићи 148 Ресавска школа 149 Риђани 150 Ризванбеговић Али-паша 150

С Сава (Петровић) 151 Сава Свети 152 Савојски Евген 154 Сарајево 155 Саси 156 Селим III 157 Семберија 158 Соколовић Мехмед-паша 158 Срби 159 Српскохрватска књижевност 175

Т Тамерлан 178 Твртко I Котроманић 178 Твртко II Твртковић 180 Теодосије 180 Топија Карло 181 Требиње 181

Ћ Ћуприлићи 183 Ћурчија Ђорђе 183

У 7

Угљеша, деспот 183 Узун-Мирко Апостоловић 184 Урош I 184

Ф Фабрис Антун 185 Франц Јосиф I 185 Франц Фердинанд 186 Француске везе са Србима 187 Фрушић Димитрије др 189

X Хајдук Вељко Петровић 189 Халански Михаило 190 Хаџи-Лојо Хафиз 190 Хаџи-Продан Глигоријевић 190 Херцег Стјепан Вукчић 191 Херцеговина 191 Хреља Ћесар 192

Ц Цамблак Григорије 192 Цетиње 193 Цинцар Јанко Поповић 193 Црна Гора 193 Црнојевићи 196 Цукић Павле 197

Ч Чабриновић Недељко 197 Чарапић Васо 197 Часлав Клонимировић 198 Черномен 198 Чупић (Куртовић) Никола 198 Чупић (Добриловић) Стојан 198

Џ Џелалудин Али-паша 199

Ш Шола Атанасије 199 Шола Војислав 199 Штампарије (старе) 199 Штиљановић Стеван 201 Шћепан-поље 201 Шупљикац Стеван 201 Н. Радојчић: Ћоровић Владимир др 203 8

Белешка приређивача (Драган Лакићевић) 204

9

ПРЕДГОВОР ПОЛИХИСТОРИК ВЛАДИМИР ЋОРОВИЋ од уочавања и анализа до историјских синтеза Владимир Ћоровић (1885–1941) васколиким делом припада оној врсти научника и интелектуалаца који све појаве и проблеме, који те појаве условљавају или из њих проистичу, сагледавају у широком културноисторијском контексту и узајамности. Појединачне чињенице за њих су увек само делови мозаика, који треба успешно реконструисати. Пажљив преглед обимне (и још увек непотпуне библиографије Ћоровићевих радова, коју је начинио Јеремија Митровић, а знатно допунио Боривоје Маринковић) указује на значајну одлику Ћоровића-историчара и Ћоровићакултуролога: стрпљиво и систематско проучавање и обрађивање проблема. Пре писања било које студије, поготову пре писања монографског дела, настојао је да се до танчина упозна са множином и најситинијих појединости. Студирајући словенску и германску филологију код тада светски угледних професора (Ватрослава Јагића, Милана Решетара, Вондрака, историју код Константина Јиречека, а византологију код Карла Крумбахера), усвојио је њихову научну методологију као и карактеристичну систематичност. Управо та систематичност и објашњава онолику множину стручних и научних радова које садржи његова библиографија. Студије словенске и германске филологије Владимир Ћоровић је завршио у Бечу 1908. Године. Као најбољи студент Бечког универзитета, стекао је право на посебно одличје – златан прстен цара Фрање Јосифа. Одбио га је, у знак протеста због анексије Босне и Херцеговине, изјавивши како се не осећа аустроугарским подаником, већ припада народу који је окупиран. Занимљиво је, а то говори лепо и о Бечком универзитету, као и о представницима царске власти, да Ћоровић због своје политичке диверзије није имао даљих неприлика. Није заустављено издавање ни факултетске дипломе, нити дипломе о успешно одбрањеном докторату (о Лукијану Мушицком). Докторирао је у Бечу исте, 1908. године. Специјалистичке студије наставио је у Минхену код гласовитог византолога Карла Крумбахера, а продужио у Паризу и Болоњи. Највећи део радног времена увек је проводио у архивима и у рукописним одељењима библиотека. Године 1909. постављен је за кустоса Земаљског музеја у Сарајеву. Добивши изгледна обећања из Београда, систематски се припремао за факултетска предавања из области старе и народне књижевности, не запостављајући рад на историографији, нити праћење новијих књижевних догађања (Покрети и дела, 1920). Планове везане за прелазак у Београд пореметило је избијање Првог балканског рата. Ратни метежи на Балкану су се наставили: Други балкански рат, Први светски рат – погађајући и Владимира Ћоровића и његову породицу. Убрзо након почетка Првога светског рата ухапшен је због активне сарадње са илегалном револуционарном организацијом „Млада Босна“, под оптужбом да је био умешан у организовање Сарајевског атентата. Осуђен је на велеиздајничком процесу у Бања Луци на осам година тешке тамнице. На почетку суђења, док се веровало како ће сви оптужени бити махом осуђени на смрт, један босански сељак, такође утамничен у „Црној кући“ на недугу временску казну, будући стар, предложио је да властитом главом замени некога од оптужених младих људи. Објаснио је како би најрадије заменио Ћоровића, јер тај млади човек „прелијепо пјева!“ Та анегдота се касније често препричавала у Ћоровићевој кући. (У Ћоровићевој биографији коју је сачинио Јеремија Митровић та узбудљива анегдота исказана је битно другачије: сељак хоће да себе жртвује, јер Ћоровић „умно говори“. Веродостојност „породичног предања“ потврдио је 10

знатно касније, индиректно, и врсни босанскохерцеговачки етномузиколог Владо Милошевић. Знатно касније, пишући монографију о севдалинкама, означиће управо Владимира Ћоровића као сјајног и осећајног певача севдалинки.) Срећом, за Ћоровићево избављење никакве велике жртве нису биле потребне. Штавише, противно очекивању, Владимир Ћоровић је са осталим „велеиздајницима“, са већином осталих заточеника, помилован на заузимање шпанског краља, већ после нешто више од две године робовања, 1917. године. После изласка из тамнице изнова се политички активира. У заједници са Ником Бартуловићем, Бранком Машићем и Ивом Андрићем (касније и Црњанским) покреће и уређује у Загребу пројугословенски оријентисан часопис „Књижевни југ“ (1918/1919). Године 1918. учествује, у својству члана Народнога вијећа, односно у својству члана Привременог народног представништва у свечаном проглашењу уједињења, у стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1. децембра 1918. На предлог познатог научника и енциклопедисте, историчара Станоја Станојевића, Ћоровић је 1919. године изабран за ванредног професора народне историје на Београдском универзитету, а 1921. за редовног. Дописни члан Српске краљевске академије постао је у тридесет седмој години (1922), а редовни у четрдесет шестој години живота (1931). У раздобљу између 1933. и 1935. био је декан Филозофског факултета, а у периоду 1935–1936. и ректор Универзитета у Београду. Од стране огорченог политичког противника, злогласног министра унутрашњих послова Краљевине Југославије – Антона Корошеца, назван је, због студентских демонстрација, именом „крвави ректор“, синтагмом коју је после Другога светског рата, у познавању или непознавању њеног порекла, користила комунистичка власт у Југославији. Изванредан познавалац историјских извора, предан архивски радник, Ћоровић је једновремено био и врстан познавалац сродних научних грана: историјске географије, археологије, филологије, етнологије, фолклора, историје књижевности, историје уметности, филозофије. У младости је, следећи старијега брата Светозара, признатог књижевника, писао песме и краће приче. Прву причицу за децу (Зло друштво), као и прву песму (Кисело Грожђе) обелоданио је са тринаест година у „Споменку“ 1898. Окушавао се касније успешно и у превођењу, посебно са немачког језика. Између осталог, превео је и Ничеово знаменито дело Ecce homo. Сјајно опште образовање, знање светских језика (немачког, француског, италијанског, енглеског, руског), минуциозно познавање грчког, латинског и старословенског језика, омогућили су му остваривање одличних студија из различних научних области. Неспорно, Владимир Ћоровић је био пре свега и изнад свега – радознао историчар. Завидно знање класичних језика и старословенског упућивало га је на проучавање старије српске, југословенске и балканске историје и културе. Знање светских језика, љубав према архивима усмеравали су га једнако и пут проучавања новије историје и културе. Током недугог живота, погинуо је у педесет шестој години, написао је бројне књиге, низ обимних студија и расправа. Тачан попис његових мањих радова растурених по периодици, не само оној стручној, где се природно очекују, као и по дневним листовима – не може се још увек поуздано начинити. Свакако их је знатно више неголи што то исказује његова библиографија1. 1

Јеремија Митровић: Бжблжогпатжја падова Владжмжпа Ћоповжћа, „Историјски гласник“, 1–2, Београд, 1976, 205–313; Митровићев рад битно је допунио проф. др Боривоје Маринковић у књизи Scripta minora (Ваљево, 1998), у којој је уз богате коментаре наштампао мноштво Ћоровићевих „необјављених рукописа“. Ту је Маринковић обелоданио и допуне Ћоровићевој библиографији радова (147 јединица), Ћоровићеву сарадњу у Станојевићевој Енфжкложгджјж, као и Ћоповжћгвг нгобјављгнг пгтгпаег, жевгцеајг, жпгдлогг ж офгнг, жоднгргнг Спжркој Кпаљгвркој Акадгмжјж (1922–1941). Свему је придодао прилоге Дглжмжхна пгконрепскфжја копжсра нгбјављгнжу жпгдавања Владжмжпа Ћоповжћа (1920–1935), као и Нгобјављгна жпгдавања Владжмжпа Ђоповжћа с

11

Поседовао је врлину иначе ретку у историчара – спремност да се смело суочи са историјским тренутком о којем сведочи, штавише у којем је запажен, активан учесник. Успео је, што је још ређе, да савремена историјска догађања и појаве подвргне научној анализи, процени и оцени у оној мери објективној колико је то могуће људској кратковекости и природној засењености временом у којем се управо живи. Гледани у следу, радови указују на три значајне Ћоровићеве одлике: а. слух за одабир „правих“ тема; б. поступност и систематичност у разматрању проблема; в. наглашена склоност синтетичком сагледавању збивања. Прве значајне радове, посебно штампане монографије, објавио је већ током студија: Историја српског академског друштва „Зора“ у Бену. Прилог историји омладинског покрета (Рума, 1905), Војислав Илић (1862–1894). Мостар и његови књижевници у другој половини XIX столећа (Мостар, 1907). У „Пријегледу Мале библиотеке“ у Мостару 1905. наштампаће занимљив текст поводом смрти гласовитог историчара – Илариона Руварца. У својој двадесет првој години живота (1906), малом студијом о народним песмама које опевају одлазак светога Саве у калуђере, постаће сарадник знаменитог Јагићевог часописа „Archiv für slavische Philologie“. У међуратном раздобљу Ћоровића привлаче, поред низа мањих, неколике обимне теме: живот и рад светог Саве, Света гора и Хиландар, историја Босне, одговорност Краљевине Србије за избијање Првог светског рата, идеја југословенства, историја Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, потоње Југославије, и напокон историја српског народа. О светом Сави написао је низ одличних расправа и мањих чланака. Припремио је за штампу издање списа светог Саве. Објавио је и изузетно занимљиву, грађом богату књигу Свети Сава у народном предању (1927). Историја (односно хисторија) Босне била је, током васколиког Ћоровићевог радног века – његова велика љубав и преокупација. Написао је мноштво студија и расправа из те проблематике. Писао је исцрпно, између осталог, о бану Кулину (1921), о бану Борићу и његовим потомцима (1940), о пореклу Котроманића и краљу Твртку II (1925), о херцеговачким манастирима (1912, 1922), о вољеном Мостару и српској православној општини у њему (1933). Нимало случајно, приступну академску беседу посветио је проблему територијалног развоја босанске државе у средњем веку (1935). Једнако се бавио и проблемима везаним за новију историју босанскохерцеговачких простора, Резултат таквих интересовања и проучавања јесу студије о Мехмед-бегу Капетановићу (1911), одлична монографија о Луки Вукаловићу и херцеговачким устанцима 1852– 1862 (1923). Заједно са Сеифудином ефенди Кемуром објавио је песме босанских Муслимана из XVII, XVIII и XIX века (1912). Рано се одлучио да напише и властито виђење политичке и културне историје Босне и Херцеговине (1925), изложивши притом сложена догађања, покрете и појаве на најједноставнији, најразумљивији могући начин. Занимљиво је и убедљиво његово позније разматрање политичких прилика у Босни и Херцеговини (1939). Круну Ћоровићевог рада на историји Босне представља монографија Хисторија Босне, која обухвата раздобље од почетака до поткрај петнаестога века (1940). У часу објављивања прве књиге, извесно је био приведен близу краја рад на политичкој историји од петнаестог века до наших дана, као и изванредно значајан рад на културној историји Босне. Нажалост, довршен рукопис нестао је у ратном метежу. Политичка историја Босне и Херцеговине од петнаестог века до наших дана – свакако ће једнога жреопжјрком дпсцевс. Поменути додаци обухватају четрдесетак страница иначе свакојако обимног поговора приређивача.

12

дана бити добро написана. Међутим, нестанак рукописа Културна хисторија Босне од почетака до данас чини се ненадокнадивим губитком. Будући из старе, познате српске породице која је била традиционално у добрим односима са Србима мухамеданске вере, па и са старим турским породицама, будући такође да је поседовао сјајно класично образовање – Ћоровићу су били једнако отворени и доступни породични архиви старих породица све три вере. Имао је прилике да види документа, рукописе, књиге – који су деценијама, па и столећима брижљиво чувани у неким православним, католичким или муслиманским породицама и који ником „страном“ нису показивани. Братственици у фрањевачким самостанима давали су му, без устезања, на увид и највеће драгоцености које су поседовали, а муслиманске породице, чак и стари угледни бегови – без зазора су пред њим отварали шкриње и из њих извлачили склоњену породичну икону и различна писана документа која су недвосмислено указивала на њихово некадашње порекло. Ћоровић је систематски проучавао политичка збивања и закулисне политичке игре великих сила, које су претходиле избијању Првога светског рата. У ту сврху започео је са издавањем дипломатске преписке Краљевине Југославије. Године 1933. штампана је прва књига. Обухвата раздобље од 1. јануара 1902. до 1. јуна 1903. Књига се након завршеног штампања није појавила у продаји, у библиотекама. Тираж је задржан у магацинима све до 1936. године, када је Ћоровић објавио своју далеко најбољу монографију: Односи између Србије и Аустроугарске у XX веку. Тада је коначно и неопозиво одлучено да се књиге не смеју растурати (пуштати у слободну продају и промет) због „виших државних интереса“. У питању, уистину, јесу били „државни интереси“, али Трећег рајха. Према казивањима која су допрла до породице, тиражи су били од стране Немачке откупљени и уништени. Изузетак представља двадесетак примерака Односа који су били намах по штампању послати некојим библиотекама и које је сам аутор узео из штампарије. Још је гори случај са Дипломатском преписком краљевине Србије. Према непровереним сведочењима, сачувано је свега десетак примерака књиге. Недавно, настојањем Библиотеке града Београда, поново је штампано (нажалост, не репринт) капитално Ћоровићево дело Односи између Србије и Аустроугарске у XX веку. Књига је пропраћена сјајним поговором Радоша Љушића – О судбини Ћоровићеве књиге Односи између Србије и Аустро-Угарске у XX веку2. Од свих Ћоровићевих великих монографија, ово дело у највећој могућој мери говори и о данашњем политичком и историјском тренутку. Штавише, оно јесте најбоља, најтемељнија и најсложенија анализа васколиког југословенског, јужнословенског и балканског проблема. У политичком погледу Ћоровић је био националиста-Југословен. Проучавајући током радног века историју јужнословенских и балканских народа, био је убеђени заговорник идеје чврстог, независног Балкана и снажне југословенске државне заједнице у његовом средишту. Знатно време посветио је проучавању обнављања српске државности у новом веку. О томе најбоље сведоче монографије Карађорђе и Први српски устанак (1937), Србија од 1858–1913 (1937), Наше победе (1929), Велика Србија (1924). Будући да је последње поменуто дело (Велика Србија) наглашено заговарало идеју југословенства, оно је у Загребу 1928. прештампано, уз Ћоровићев пристанак, под другим насловом – Уједињење. Властито виђење политичког положаја, улоге, али и могуће будућности Балкана изнео је у изврсној монографији Борба за независност Балкана (1937). Идеја југословенства доследно је спроведена у најдржавотворнијој Ћоровићевој монографији – капиталној Историји Југославије. Узгред буди речено, у 2

Види Владимир Ћоровић: Однорж Спбжјг ж Асрепо-Угапркг с XX вгкс. Библиотека „Посебна издања“, књига 8, Београд, Библиотека града Београда, 1992, 821–844.

13

својим последњим одељцима она садржи и најзаснованију, па и најоштрију критику и оцену владавине Карађорђевића, посебно краља Александра. Много оштрију, а свакојако документованију од оних које су писали социјалисти и комунисти између два рата, од текстова које је, на пример, писао „Затарац“ (Милован Ђилас), или Јосип Шестак (Едвард Кардељ). Занимљиво и драгоцено сведочанство о Ћоровићевом дубоком убеђењу да идеји југословенства треба све подредити и у њено име много шта спремно и свесно заборавити –видно долази до изражаја у књизи о патњама Србије, Босне и Херцеговине током Првог светског рата (Црна књига, 1920). Пишући, између осталог, о злочинима аустријских дивизија у Мачви, Ћоровић је свесно, у име југословенства и заједништва, прећутао национални састав тих дивизија. Ту чињеничну недореченост, изговарање тек половине историјске истине, замерили су му и најближи пријатељи. Историја српскога народа, заједно са Историјом Југославије (Београд, 1933), представља врхунац Ћоровићевих напора да синтетички сагледа судбину југословенских народа, који су се 1. децембра 1918. године ујединили у заједничку државу. Историја Југославије осмишљена је и остварена у духу непоколебљивог југословенства. Избор описаних, тумачених историјских догађаја, а поготову њихова оцена, у служби су систематског грађења југословенског јединства, југословенске државне заједнице. У стручној литератури истицано је од стране историчара који нису били српске националности како се Ћоровићу никако не може пребацити да иједан народ међу југословенскима посебно велича, још мање да неки у било чему оспорава. Ћоровић је у сусретљивости ишао и даље! Одређене конструкције историјских збивања, па каткад и њихово тумачење преузимао је из званичне националне историје других југословенских народа, иако је као историчар знао да неки попут, примерице, гласовитог споразума „Pacta conventa“, или тобожњег кнеза Иљка и његових поморских победа код отока Виса – нису ни историјске чињенице, нити историјске истине. Историја српскога народа јесте писана у југословенском духу, али у знатно мањој мери. Настала је у временима кризе југословенства, у предвечерје Другог светског рата и у годинама разбуктавања ратног пожара. Хрватски и словеначки националисти постепено се организују у борби против Југославије и југословенства, а Срби одговарају оснивањем Српског културног клуба. Историја српскога народа, не само именом, јесте и одраз замора Ћоровићевог безрезервног одушевљења југословенством. Историја српскога народа штампана је први пут 1989. године у издању Београдског издавачког графичког завода под насловом Историја Срба. Књигу су, према Ћоровићевом рукопису, приредили за штампу др Раде Михаљчић и др Радош Љушић 3. Историја Срба доживела је у БИГЗ-у, колико ми је познато, три издања. Последње, треће издање, штампано је 1995. Исто дело под другачијим насловом и другачије приређено појавило се у заједничком издању издавачких кућа „Арс либри“ из Београда и „Гласа“ из Бања Луке. Приређивачи овога издања (Ирена Арсић, Ненад Љубинковић) определили су се за наслов који је Ћоровић као први могући – предложио своме издавачу, Петру Петровићу. Ћоровић је, наиме, предложио да се његово дело назове Историја српскога народа, или, пак, Срби (политичка и културна историја). Ново издање Ћоровићевог капиталног дела настојало је да не врши никакве лекторске, а поготову не друге интервенције у тексту. До краја је поштован Ћоровићев стил, Ћоровићев језик. Правопис је усаглашен са новим у мери у којој је то било најнужније. Ово напомињем понајвише због жалосне чињенице што је лекторским и прирећивачким интервенцијама у издању БИГЗ-а Ћоровићев рукопис местимично „исправљан“ до 3

Иреопжја Спба, књига 1–3. Библиотека Историјско–мемоарских дела, Београд, БИГЗ, 1989.

14

кривотворења! Међу, нажалост, многобројним примерима навешћу само два преузета с почетка поглавља о Стевану Немањи. На страници 131 првог БИГЗ-овог издања стоји реченица: „Осим Срба у Зети је живео од старине добар проценат Романа и Арбанаса...“ У Ћоровићевом рукопису та реченица гласи: „Поред Срба у Зети је живео добар проценат Романа и Арбанаса...“ Погрешна стилска интервенција, уз научни фалсификат! На следећој страници Ћоровић напомиње како се у породици Немањића често понављају имена. Реченица у БИГЗ-овом издању гласи: „У њој се често понављају имена предака, као што је то познат обичај у многим породицама све до данас...“ Ћоровићева оригинална реченица је, пак, другачија: „У њој се често понављају имена предака, као што је то иначе чест случај у многим породицама...“ Можда се неком ова разлика може учинити и небитном, али свакоме ко се озбиљније бавио проблемом породичних имена у Срба и те како је разумљиво Ћоровићево уздржано опажање. Судбина Ћоровићевих радова након његове смрти и после завршетка Другога светског рата била је необична. Човек чију је главу Трећи рајх тражио и по коју је и дошао истога дана када је окупиран Београд – проглашен је за народног издајника и државног непријатеља. Деценијама, сваког четвртог априла, на Дан студената, штампа, радио (касније и телевизија) нападали су мртвога Ћоровића називајући га синтагмом „крвави ректор“, синтагмом коју је осмислио заклети непријатељ идеје југословенства, злогласни министар унутрашњих дела – поп Антон Корошец. Ћоровићеви рукописи нису се могли штампати. Својевремено је и Српска књижевна задруга одбила да објави ауторову недовршену монографију о Светој гори и Хиландару. Нажалост, у архиви Српске књижевне задруге остала је негативна рецензија коју је потписао историчар великог угледа. Остала је као ружан и мучан сведок политичког удвориштва и кукавичлука. Монографије, студије, чланци Владимира Ћоровића нису, по правилу, цитирани у стручној литератури. Међутим, здушно су преписивани! Догађало се, не једном, да човек који је управо завршио прекуцавање Ћоровићевог текста у следећем пасусу нападне немилосрдно погрешне полазишне ставове буржоаских историчара „типа једног Владимира Ћоровића“. Политичари нису дозволили ни штампање Историје српског народа. Један издавач (Интерпрес) био је крајем седме деценије спреман да дело штампа. Извршио је неопходне припреме, али забрану је изрекао Вељко Влаховић. Исто се поновило десетак година касније са једном издавачком кућом на Ријеци. Наступила су другачија времена и Ћоровић се наново могао штампати. Отишло се у другу крајност! Издавачи су се надметали ко ће више Ћоровићевих књига објавити. Нешто је ипак остало заједничко и временима када се Ћоровић није смео штампати и овима садашњим када је објављивање његових дела пожељно. Забрањиван је и оспораван, а није био читан. Данас је хваљен, величан. Изнова су у томе најгласнији они који га не читају. Међутим, дело Владимира Ћоровића, посебно бриљантне синтезе – књиге Односи Србије и Аустроугарске у XX веку и Историју српскога народа данас треба читати с великом пажњом. Оне не говоре само о прошлости, већ и о садашњости, помало, а и не мало – о будућности Срба. Ћоровићеве синтезе одликују се политичко-полемичким ставовима. То се, пре свега, односи на његово најзначајније и најбоље дело – Односи Србије и Аустроугарске у XX веку. Необичан је већ сам наслов. Ћоровић разматра проблем одговорности Србије, Аустроугарске и Немачке за избијање Првог светског рата. Веома документовано, након исцрпне, често минуциозне анализе утврђује да је одговорност ипак на Аустроугарској и Немачкој. Укратко, те две силе, посебно Аустроугарска, одговорне су за ратне страхоте у раздобљу 1914–1918, али наслов Ћоровићеве књиге проширује збивања с краја деветнаестог и првих двеју деценија двадесетог века на читаво двадесето столеће, што, 15

ако се има у виду све оно што се догађало у том веку, јесте крајње занимљиво. Очигледно је да наслов није последица стилске неспретности, нити семантичке омашке. Због политичких ставова, због улоге коју је имао у међународној масонерији, Владимир Ћоровић је стављен на црну листу Трећег рајха одмах по почетку Другог светског рата. Истога дана када су немачке трупе ушле у окупирани Београд, Гестапо је дошао да хапси Ћоровића и плени његову имовину: рукописе, преписку, библиотеку. Велика Ћоровићева библиотека завршила је у Немачком знанственом институту у Београду. Прихватио ју је тадашњи директор института, српски зет и велики пријатељ српскога народа, изузетни познавалац српске књижевности – Алојз Шмаус. По његовом наређењу, Ћоровићеве књиге су посебно инвентарисане и чуване као засебни фонд у оквиру Института у ишчекивању, како је говорио Шмаус, „бољих времена“. Ћоровићеви рукописи и обимна преписка однети су у Берлин на детаљну претрагу. Непосредно по ослобођењу Београда, део Ћоровићеве библиотеке је развучен, јер су у почетку ослободиоци мислили да је реч о својини окупатора. Након завршетка Другога светског рата повраћен је у Београд велики део Ћоровићеве рукописне оставштине: већина рукописа и знатан део преписке. Пре него што су рукописи и кореспонденција били враћени породици, већи број рукописа био је узапћен. Неки Ћоровићеви радови, попут студије Сребрница у средњем веку, штампани су под туђим именом. На судском процесу који је вођен, „аутор“ је осуђен на робију и повраћај рукописа. Међутим, сви рукописи тада очигледно нису враћени. Исти „аутор“ наштампао је знатно касније Етногенезу Југословена. Првих стоосамдесетак страница те књиге јесу готово чист препис одговарајућих делова Ћоровићеве Историје Срба, односно Историје српског народа. Начињени су на основу рукописне студије којом је Ћоровић обављао припремне радове за писање велике синтезе о историјској прошлости српског народа. Будући да је за то тужно откриће заслужан један угледни универзитетски професор из Новог Сада, о свему томе биће више речи на другом месту. Владимира Ћоровића Гестапо није ухапсио. Знајући добро да се налази на црној листи, Ћоровић је напустио Београд заједно са југословенском владом. Према импровизованом ратном распореду било је планирано да у емиграцији организује српски информативни центар и да припрема одговарајуће радио-емисије. Планирано је да се са аеродрома у Никшићу пребаци прво у Грчку, а потом у Енглеску. Погинуо је, међутим, у авионској несрећи 17. априла 1941. године. По свему судећи, недалеко од Солуна! * За Ћоровића је писање синтезе, која је увек крајњи циљ научних напора, подразумевало да се претходно, у појединачним мањим студијама и расправама, размотре све очигледне, али и мање видљиве нејасноће. Ако увиди да му је за писање Хисторије Босне, на пример, нужно да поново размотри владе Кулина бана, краља Твртка Првог или Стевана Котроманића, породице Косача – он ће смирено, стрпљиво прионути на посао. Касније ће та студија или та расправа ући делом препричана, делом преписана у претходно осмишљену синтезу. Ћоровићева дела, посебно она која јесу писана у духу синтеза, поседују одлику карактеристичну за ауторов приступ како политичкој, тако и културној историји. Пишући студије и расправе из области политичке и културне историје, пишући обимне монографије из истих области, Владимир Ћоровић једновремено имплицитно исказује и властити политички став, и разрађен политички концепт државне заједнице (прво Срба, Хрвата и Словенаца, потом, од почетка 1929 – Југословена)! Чини се да му је у освит Другог светског рата понајближа била идеја о конфедерацијском уређењу државне заједнице – конфедерацијско уређење би, наиме, дозволило и Србима да попут Хрвата и Словенаца 16

инсистирају не само на остваривању и потврђивању властитог националног идентитета већ и на стварању вишег степена властите државности, односно независности. Уочи балканских ратова, за време балканских ратова, у предвечерје Првог светског рата, Ћоровић је, као многи други млади српски интелектуалци, сањао о уједињењу са осталом јужнословенском браћом (балкански ратови су у том смислу елиминисали Бугаре). И он је био склон да прихвати предлог гласовитог књижевног историчара и критичара, а једновремено и политичког трибуна, социјалдемократе – Јована Скерлића. Безрезервно се сагласио са Скерлићевим предлогом уступака које би Срби ваљало да учине у циљу српско-хрватског зближења и, напокон, уједињења! Скерлић је предлагао након балканских ратова да се Срби одрекну ћирилице у корист латинице, а да и Хрвати и Срби прихвате источно, екавско наречје штокавског дијалекта за основицу заједничког књижевног језика 4. Скерлићев предлог подржао је и Богдан Поповић у својству власника „Српског књижевног гласника“, па је фебруара 1914. у часопису покренута широка анкета међу српским и хрватским књижевницима и научницима како би се утврдила применљивост Скерлићевог предлога. Лични став према дилеми: напуштање ћирилице, јужно или источно наречје? – писмено су на страницама часописа изнели и образложили бројни угледни научници и књижевници, како српски, тако и хрватски! Позиву се одазвао и Скерлићев зет – Владимир Ћоровић. У томе часу и он је, као и многи други српски и хрватски интелектуалци, сматрао да се компромисом који је предложио Скерлић може доћи до успостављања и прихватања заједничког књижевног језика5. Ратни метежи, недаће, смутње и страхоте Првога светског рата, зачињени недовољно прикривеним елементима братоубилачког рата – учинили су да Ћоровић после 1. децембра 1918. године, након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца – није више заговарао Скерлићев предлог компромиса, односно уступака у име заједништва! Разлози промене Ћоровићевог става могу се наслутити након пажљивијег ишчитавања Црне књиге6. Прошла је незапажено чињеница да је Ћоровић своје нове ставове јавно изнео пред крај рата и образложио их на страницама „Књижевног југа“. Том приликом он се одлучно супротставио идеји напуштања ћирилице7. 4

Јован Скерлић: Иреохно жлж јсдно напгхјг? „Српски књижевни гласник“, књига тридесет прва, свеска десета, свеска једанаеста и дванаеста, Београд, 1913, 756–770, 862–873. 5 У анкети су узели учешће: Фран Илешић, Алекса Шантић, Светозар Ћоровић, Марко Цар, Михаило Полит-Десанчић, Јосип Смодлака, Владимир Ћоровић, Франо Супило, Ђорђе Пејановић, Стојан Новаковић, Томо Маретић, Иван Крниц, Боривоје П. Поповић, Милутин Ускоковић, Милан Марјановић, Иво Ћипико, Иво Војновић, Владимир Черина, Влад. Скарић, Васа Стајић, Миле Старчевић, Александар Белић, Рикард Каталинић Јеротов, Рикард Николић, Васо Глушац, Петар Скок, Иван Хрибар, Милан Решетар, Јован Живановић, Мирко Королија, Фрањо Кулишић, Вељко Милићевић. Упореди: „Српски књижевни гласник“, књига тридесет друга, свеске друга, трећа, четврта, пета, шеста, седма, Београд, 1914, 114–125, 217–227, 285– 293, 375–389, 438–446, 526–528. 6 Владимир Ћоровић: Цпна књжга. Паењг Спба Борнг ж Хгпфгговжнг еа впгмг Свгерког паеа 1914–1918, Сарајево, 1920, 175. 7 V. Ćorović: Za književno jedinstvo, „Književni jug“, I, 3–4, Zagreb, 1918, 99–100. Остајући и даље склон источном наречју, Ћоровић одбија могућност повлачења ћирилице у корист латинице у том тренутку. „Gotovo jednodušna је želja Hrvata i Slovenaca, da Srbi napuste ćirilicu i prime pismo kojim se služe oni i gotovo sav kulturni svet. Mi, ustvari protiv toga ne bi ništa imali. Ćirilica je adaptirano tuđe pismo isto kao što je bila i glagoljica i kao što je danas latinica. Ali ima jedan naročit momenat, koji nam ćirilicu u ovo vreme čini posebno važnom. Da se pustilo izboru, razlogu i vremenu, nema sumnje, da bi se dobar deo srpske inteligencije laka srca prihvatio latinice i primakao se tako idealnoj jedinstvenosti književnog stvaranja. Međutim, kao i uvek pre, i ovog se puta izabrao najmrži i najmanje delujući način rešenja tog pitanja, udarilo se silom i zabranom. Ćirilica je tako postala naš sapaćenik i, kako jednom rekosmo, grafički simbol naše borbe za samoodržanjem i naše svesti i istrajnosti. I radi toga sve dotle, dok je naš nacionalni opstanak ugrožen, ona će ostati kao jedan od amblema, koji se ne sme napustiti i jedna zastava, pod kojom se mora izdržati. Zbog toga, rešenje toga pitanja ne zavisi od nas.“ Истичући како je ћирилица током минулог рата делила судбину, тачније страдања српског народа, Владимир Ћоровић мисли на забране употребе ћирилице у

17

Међутим, реализацију уједињавања дела Јужних Словена у заједничку државу ништа није могло да спречи. Томе су свакако допринеле и велике силе које су настојале да стварањем словенске државе на Балкану – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца – битно умање политички и војни значај Аустрије и Мађарске. Првог децембра 1918. свечано је проглашено уједињење, стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Пред историчаре, књижевне историчаре, пред етнологе, антропологе, културологе, социологе, географе, лингвисте постављен је заједнички императивни задатак – да сваки из свога угла, у оквирима своје струке, своје научне области, покаже и докаже не само да је новостворена држава Срба, Хрвата и Словенаца најбоље решење за све јужнословенске народе, већ да је то и историјска, природна неминовност. Научници и стручњаци су, може се рећи, обавезани да свако у међама своје струке и у границама властитих могућности увек изнова покаже како је стварањем нове краљевине коначно исправљена исконска историјска неправда. Амбициозно замишљена, веома добро реализована четворотомна Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка проф. др Станоја Станојевића, врсног зналца српске средњовековне историје – произашла је управо из тих и таквих настојања. У изради Енциклопедије учествовало је преко 140 сарадника. Одабрани су зналачки. Сва три конститутивна народа била су лепо заступљена угледним представницима. Све су то биле личности чији ауторитет у јавности није ни у чем био споран. Међу њима Владимир Ћоровић заузима угледно место. Изузетно образован, одличан познавалац класичних језика, широких, веома разноврсних интересовања, зналац више светских језика – Владимир Ћоровић је био управо прототип „правог сарадника“ Станојевићеве Народне енциклопедије. Његова ерудиција, вредноћа, ефикасност биле су управо оно што је Станојевић тражио. У четворотомну Народну енциклопедију српско-хрватскословеначку Ћоровић је обрадио преко три стотине појмова, односно одредница. Био је „задужен“ за српску историју, за историју Босне и Херцеговине, за значајне личности и догађаје из турске историје. Будући да је почетком треће деценије двадесетог века показао знатно интересовање за Карађорђа, за Српску револуцију и њене учеснике – у Енциклопедији је обрадио и те одреднице. „На душу“ су му стављени и разни задужбинари, попут Илије Милосављевића Коларца и капетан-Мише Анастасијевића. Као члану Младе Босне, као човеку који се у одређеним раздобљима живота озбиљно бавио књижевном и позоришном критиком, потом и политичком и културном историјом Босне и Херцеговине, Станојевић му је предао све одреднице које су се тицале младобосанаца, као и све одреднице које су се тицале културно-политичких личности са простора Босне и Херцеговине. Парадоксално је што у Станојевићевој Енциклопедији нема одреднице Млада Босна, као што ћемо међу устаницима узалуд тражити Карађорђевог друга из детињства, потоњег буљубашу и хроничара устанка – Јанићија Ђурића... О песницима и приповедачима из Босне и Херцеговине Ћоровић није писао. Чак ни о онима које је лично познавао и о чијим је књигама својевремено писао (Алекса Шантић, Војислав Илић, Милутин Бојић, Осман Ђикић, Петар Кочић, Бора Станковић итд.). Одсек књижевности у Станојевићевој Енциклопедији обрадио је на веома занимљив, самосвојан начин Вељко Петровић. Пишући одреднице из српске средњовековне историје, Ћоровић се није упуштао у проблем византијско-српских односа. За одреднице из историје Византије био је задужен проф. др Драг. Анастасијевић. Мноштво Ћоровићевих студија о најразличитијим историјским, политичким и школама и јавном саобраћају изречене на просторима Хрватске, односно Босне и Херцеговине, а у оквирима Аустро-Угарске. О забранама ћирилице и о свему што се око ње у Првом светском рату догађало види: Н. Љубинковић, Књждгвнж јсг 1918–1919, „Књижевна историја“, свеска 6, Београд, 1969, 387–388.

18

културним проблемима, Ћоровићево бављење издавањем текстова старе српске књижевности – очигледно је иритирало Анастасијевића. Оштро се осврнуо на Ћоровићево издање списа св. Саве. Тиме је започео полемику у којој су му се властите примедбе убрзо вратиле као бумеранг. Неке концепцијске одлике главног уредника Енциклопедије, проф. др Станоја Станојевића – понекад изненађују. Наиме, у писању неких одредница суделовале су по две-три, па и више особа. Ауторство, односно количина ауторства, означавано је тако што је сваки аутор потписивао део који је урадио. Коаутор је неколико пута био и Владимир Ћоровић. Понекад је потписивао први одељак, али је било случајева да је потписивао и други, трећи или чак последњи одељак. Ишчитавање таквих, у смислу ауторства, сложених одредница опомиње на данас модерну компјутерску обраду термина. У првом одељку саопштава се најсажетије суштина одреднице, а потом се првобитно објашњење допуњује и даље разгранава (попут система тзв. линкова). У том смислу занимљива је, на пример, одредница Мишар. Први део ове одреднице потиче из Ћоровићевог пера: „Мишар, мала висораван код Шапца, на којој су Срби од 28/7 подигли једно доста пространо и прилично добро и вешто израђено утврђење у облику шанца, и где су 1/8 однели сјајну победу над Турцима, најславнију у целом Првом устанку.“ Наставак, односно други део одреднице садржи војни приказ мишарског боја, а начинио га је бригадни ђенерал Владимир Белић. Ево још неколико случајева када је Ћоровић потписивао први пасус или први одељак одреднице: властела, Зупци, Косово, Мостар, Његош...; затим када је потписивао као други: Габела, Ливно, Наполеон, Олово...; као трећи или последњи: Грахово, Конавле... Одреднице које је писао Владимир Ћоровић читају се лако. Писане су једноставним, крајње разумљивим, лепим књижевним језиком. Ћоровић је поседовао ретку врлину: да и врло замршене проблеме, комплексне, па и контрадикторне догађаје, представи на толико јасан начин да читалац не осећа ни најмању потребу да се озбиљније замисли. Међутим, та једноставност уме и те како да завара. Често се иза крајње јасних, наизглед једноставних реченица крије знатно сложенији смисао. Ћоровић тражи пажљиво читање и то често награђује, заправо колико читалац уложи у читање Ћоровићевих текстова, толико ће му се и вратити. Понекад смета што уз многе одреднице Ћоровић није навео литературу којом се користио или коју је имао у виду. Тиме се јесте добило у темпу, у динамици, али, с друге стране, радозналијег читаоца понекад баш заинтригира где је Ћоровић нашао податак који користи. Необично, тачније неуобичајено представљање индивидуалног, ауторског доприноса изван контекста колективног ауторства – има неколике добре стране. Није реч само о томе што је нечији укупни ауторски допринос енциклопедијском делу прецизно издвојен. Будући да је реч о аутору који је био „задужен“ за поједине области – на овај начин се стиче увид како је замишљено представљање одређене области, а и због чега је управо тако осмишљено. Станојевићева Народна енциклопедија појавила се деценију после стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а годину дана пре увођења тзв. Видовданске диктатуре. Пажљивом читаоцу она, између појединих одредница, између редова казује много шта о проблемима заједништва испољеним, артикулисаним у десетогодишњем периоду. Пажљиви читалац добиће чак и идеје због чега је новостворена држава тако брзо морала да промени име. Довољно је само да се обрати већа пажња на одреднице које се тичу Црне Горе, Македоније, па и Босне и Херцеговине. 19

Ненад Љубинковић

20

ИСТОРИЈСКИ ЛЕКСИКОН

А АБДУЛ АЗИС Турски султан (1861. до 1876). Реорганизовао је турску војску; у унутрашњој политици спровео је површан рад на увођењу реформи. За његова времена био је устанак Луке Вукаловића (1861–1863), бомбардовање Београда (1862), рат с Црном Гором (1862), критски устанак (1866), устанак у Босни и Херцеговини и Бугарској (1875). Својим сувише личним режимом А. А. је изазвао против себе и саме Турке, те је у ноћи између 29. и 30/5. 1876. био свргнут, а после пет дана убијен.

АБДУЛ МЕЏИД Турски султан (1839. до 1861). За време његове владе дати су хатишерифи Ђилхане (3/11. 1839) и Хатихумајум (21/2. 1856), којим се уводе реформе и знатно проширују права хришћана. За његово је време вођен Кримски рат (1853. до 1856), а у нашим земљама биле се борбе с Црном Гором (1852–53, 1858). Његова је лична вредност била мала; на државне послове је углавном утицала његова мајка, Валидесултанија.

АБДУЛ ХАМИД Турски султан (22/9. 1848–10/2. 1918; султан од 1876. до 1909). Син султана Абдула Меџида. Дошао је на престо у јеку босанско-херцеговачког устанка и неколико дана пред објаву рата Србије и Црне Горе. Да спасе Турску од европске интервенције, А. X. је дао први Устав, 23/12. 1876, одбијајући тражене реформе. То је изазвало рат с Русијом 1877–78, уз коју су пристале Србија, Црна Гора и Румунија. По решењу Берлинског конгреса (1878), где су ти ратови ликвидирани, Турска је изгубила Босну и Херцеговину, Ниш, Врање, Пирот, Прокупље, Никшић, Подгорицу и Бар са околином, Тесалију и Бугарску, која је само признавала врховну власт султанову. Губици ван Европе нису били много мањи. Нарочито су тешки били губици Туниса (1881) и Египта (1882), 1885. сјединила се Бугарска са Румелијом, 1896. избио је устанак на Криту, који су помагали Грци. У рату с Грчком (1897) Турци су победили, али су ипак изгубили Крит. Од 1888. А. X. се све више приближавао Немачкој и дао јој концесију за градњу багдадске железнице. Због нереда у Старој Србији и Македонији, где су погинула два руска консула, дошле су интервенције великих сила и реформна акција. Код великих сила су превлађивали себични интереси, које је А. X. вешто искоришћавао да све остане по старом. Кад је ствар, после споразума Енглеске и Русије, постала озбиљнија, избила је, у јулу 1908, младотурска револуција. А. X. прихватио је њено дело, у нади да ће тим смести страни утицај. После анексије Босне и Херцеговине и прогласа бугарске независности, А. X. се вратио старом режиму и изазвао је буну против младо–турака. Младотурци су успели да буну савладају и свргну га с власти, 27/4. 1909. После тога живео је А. X. као заточеник у Солуну (до 1912) и у Цариграду, све до смрти.

АБДУЛА МАРКО ТОДОРОВИЋ 21

(1780. до 1823). Родом је био из Матејевца код Ниша. Истакао се у борбама Првог устанка и постао је барјактар. Избегао је 1813, а чим је почео Други устанак вратио се у Србију. У Пожаревачкој нахији постао је обор-кнез. Иначе се бавио трговином. Силовит и без много скрупула, гледао је увек своје интересе. Тужбе против њега нагнале су кнеза Милоша да 3/1. 1821. именује за кнеза пожаревачког и моравског Јоксима Милосављевића. Абдула је незадовољан тиме тражио везе с Турцима. Уздао се у обећања Портина комесара Мехмед-Есад ефендије, који је бунио нахијске кнезове против Милоша и обећавао им независност и посебне берате. Кад је избила буна у Влашкој, 28/3. 1821, А. М. подигао је са Стеваном Добрњцем, братом војводе Петра, буну у Пожаревачкој нахији (Абдулина буна). Буна није нашла одзива у народу. Вође побуне клонуле су већ 2/4; 4/4. побегао је Добрњац Турцима, а Абдула је ухваћен 8/4. После дуге истраге био је А. пуштен, али је изненада, 13/1. 1828, убијен, можда по наредби кнеза Милоша. Л и т е р а т у р а: М. Гавриловић, Милош Обреновић II, 501–517.

АБОДРИДИ Словенско племе. По Ајнхарду, немачком хроничару 9. века, један део А., Преденеценти, становали су у Дакији уз Дунав и били су суседи Бугарима. Држи се, да су Преденеценти Браничевци. Њихово главно племе, Бодрићи, помиње се на северу, а назив се доводи у везу с именом реке Одре. Мисли се да је Бодрог (Бодрошка жупанија) у вези с тим племеном. Одметнути од Бугара А. су ступили у везе са Људевитом Посавским, да извојују заједничку слободу с осталим Јужним Словенима. 822. скрхан је Људевитов покрет. Браничевци су после тога често мењали господаре, док у 13. веку за време Милутина нису постали саставни део Србије. Л и т е р а т у р а: L. Niederle, Slovanske starožitnosti II, 1,418–20.

АВАКУМ ЂАКОН (Око 1794, Босна – 1814, Београд). А. је као ђакон из босанског манастира Моштанице прешао у Србију, у манастир Благовештење. За време Хаџи-Проданове буне затворен је, мучен и осуђен да буде набијен на колац. Услов за милост био је да се потурчи. Певајући он је ишао кроз београдске улице у смрт. Није хтео да послуша ни рођену мајку, која га је саветовала да се потурчи, само да би остао жив. Турци, задивљени његовом постојаношћу, смиловали су му се, па су га прво проболи кроз срце и онда мртва ударили на колац (1814).

АВАРИ (У словенским изворима Обри.) Турско-татарско племе, слично Хунима по изгледу и начину живота. У 7. веку Симоката је за њих рекао да су они били хунско племе, бар ови што су прешли у Европу. У Европи су се А. појавили 558. по Христу, као бегунци испред Турака. Као коњаници они су се држали само равница и настанили су се око Дунава. Једно их је време, из својих рачуна, помагала Византија. А. су убрзо окупили око себе остатке ранијих хунских насеља, покорили Словене у панонској долини и створили јаку државу. На челу државе је био хаган. У 6. веку нарочито се истакао хаган Бајан. Мисли се да је од његова имена дошао назив бан. 582. А. су на силу узели од Византије важни град Сирмијум (Митровицу), а око 626, помогнути од Словена, нападали су узалуд и сам Цариград, и то с копна и с мора. После неуспеха под 22

Цариградом потиштени Словени дигли су устанак против њих и образовали кратковремену државу под Самом. – Средиште аварске државе било је у котлини између Дунава и Тисе, где је био и њихов престони град са чувеним хрингом, ограђеним са 9 опкопа од камена и пловаче. На западу њихова је власт обухватала један део источних Словенаца, а други део словенских насеља, у алпинским долинама, служио им је као пролаз за пљачкашке провале у Италију. Притиснути од њих Словенци су, средином 8. века, тражили против А. помоћ од баварских војвода. Аварску државу срушио је Карло Велики, у борбама 791–99. У нашој топономастици има трагова А.: Обарска, Обровац и сл.

АДАКАЛЕ Острво на Дунаву, близу Оршаве. На њему су ноћу 24–25/7. 1804. побијене београдске дахије, Аганлија, Кучук-Алија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић, кад су пошли да се спасавају у Видин. Острво је било под турском влашћу до 1913, кад га је посела Аустро-Угарска. Сад припада Румунији.

АДАМ ГИЈОМ Француски доминиканац, био је од 1322. до 1341. архибискуп у Бару. Био је непријатељски расположен према православној династији у Србији. Њему се приписивао један спис о приликама у Србији, посвећен француском краљу Филипу VI, писан 1332. Међутим, данас се сумња у то да је А. аутор тога списа, који је међутим раније био приписиван Брокару. Спис је упутство за пут у Св. земљу (Directorium ad passagium faciendum), а издан је у француској збирци крсташких историчара, Documenta armeniens, 2, Paris (1906). Српски превод од Ст. Новаковића у Годишњици 14. Л и т е р а т у р а: D. O. Gorka, Anonymi descriptio Europae Orientalis (1916).

АКЕРМАНСКА КОНВЕНЦИЈА Кад је 1825. дошао на руски престо млади и енергични Никола I, он је променио из темеља дотадањи дуги и пипави метод преговарања с Турцима. Одмах, у марту 1826. упућен је од његове стране ултиматум Порти, у ком је тражено: 1. да се поврати у Влашкој и Молдавској стање од пре устанка 1821; 2. да се према Србији изврше обавезе Букурешког уговора и 3. да Турска одмах уреди, преко посебне комисије, извесне спорне тачке с Русијом. 22/4. Порта је примила услове ултиматума. Као место за преговоре био је одређен Акерман, на ушћу Дњестра у Црно море. 25/9. 1826. потписана је конвенција између Турске и Русије. У 5. тачки садржана је обавеза Турске да испуни одредбе Букурешког уговора и даде Србима извесна права. Потврду тога донеће један султанов ферман, који ће бити саопштен руском двору. Рок испуњења био је одређен на 18 месеци. Ферман за извршење ове тачке сматран је као саставни део конвенције. Л и т е р а т у р а: Г. Јакшић, Акерманска Конвенција (1912).

АЛБАНИЈА Албанци живе данас углавном на подручју где су некад живели стари Илири и носе име једног већег илирског племена (Албанои). Због тога већина научника сматра Албанце као илирске остатке. Неки од новијих лингвиста споре тачност те идентификације и налазе блискост између албанског и трачког. Албанци сами зову себе 23

Шкипетарима, а деле се у северне, Геге, и јужне, Тоске. Граница им је отприлике река Шкумба. Од северних племена нашег суседства најважнији су Малисори и Миридити. За време римске власти на Балкану развијали су се нарочито градови Драч, Валона, Скадар. Из Драча је водио велики и чувени римски пут у Солун via Egnatia. Римски путеви везивали су албанско приморје и градове и са осталим залећем Балкана. Услед тога утицај романског елемента узимао је маха међу Албанцима и оставио много трага у њиховој култури, особито у језику. – Политички, Албанија задуго није имала нарочитог значаја. Од краја 4. века она је била византијска провинција. Само име и појам Албаније ограничени су били у раном средњем веку на узак круг око Кроје, а доцније се проширили на подручје севера и југа. За време словенског учвршћивања на Балкану Срби су Албанце прилично потисли, нарочито из Зете. Скадар је у Бодиново време био српска престоница (1082–1101). Од 11. века почиње већи политички значај А., за време борби Нормана и Византинаца (1080–1185). Срби су освајали северне крајеве А. већ од Немањина времена (1180–1186). Кад је основано Латинско царство (1204), А. је дошла под власт епирског деспота, односно после цара, али је одржавала живе везе са Србима. Господар Кроје, Димитрије Прогоновић, постао је зет Стевана Немањића. После пораза цара Теодора Епирског на Клокотници, А. су освојили Бугари, и држали је кратко време (1230–1246), а после тога је понова заузело Никејско царство. Епирска династија била је у сукобу са грчким господарима у Никеји и ушла је у везе са западњацима, посебно са Манфредом, краљем Сицилије. Савез епирско-франачки помагао је и наш краљ Урош и успешно је ратовао у савезу с њима против Никејаца. У А. ушле су чете сицилијанског краља. Њих су, после пораза Манфредова (1266), замениле чете анжујске династије. Тада се први пут јавио појам „албанске државе“ или „албанског краљевства“ (regnum Albaniae). Планове анжујске династије против Византије помагао је једно време и краљ Драгутин, сродник Анжујаца по жени, а вероватно и по мајци, и краљ Милутин. Али Византија је успела да потисне Франке из А. и да им ограничи власт на сам Драч с малом околином. Кад се краљ Милутин оженио грчком принцезом Симонидом (1299), променио је своју политику према Византији у њену корист (сем кратког прекида око 1308), и дошао је стога у сукоб с Анжујцима. Тада се јављају његове претенсије на А. Млетачка влада писала је Милутину 10/5.1309, као, Servie, Chelmie, Dioclie ac Albaniae regi. Потпуно освојење А. за Србе извршио је Душан 1343–48. У франачкој власти остала су само приморска места. Кад је ратовао у Епиру и Тесалији 1348, Душану су Албанци чинили многе услуге, сачињавали добар део његове војске и он их је због тога награђивао и помагао њихову имиграцију у Епир. Од једне раније сеобе (1325) и од тога времена почела је албанизација Епира. У освојеној области Епира постао је намесник Душанов полубрат Симеон. Од тога доба па до краја 15. века српски језик са ћирилицом био је службени језик у државној канцеларији албанских главара. – После Душанове смрти северна је А. једно време била у власти Балшића. Али се тада почињу истицати и домаћи господари. Нарочито је био моћан Карло Топија, противник Балшића и Франака, којима је отео Драч. За време турског освајања Албанци су у невољи тражили помоћи код Млечића и предали су им своје градове: Драч (1392), Љеш (1393), Скадар (1396). Покушаји деспота Стевана Лазаревића да заузме Скадар остали су без успеха. – У борбама против Турака у 15. веку рашчуо се по целом свету највећи јунак албанске историје Ђорђе Кастриот, прозван Скендербег. Ђорђе је био син Ивана Кастриоте. Као талац био је предат Турцима и тамо потурчен. За време мађарскосрпског рата против Турака, 1443, Скендербег је побегао у А., заузео Кроју од Турака, примио поново хришћанство и почео очајну борбу против Турака. Сам султан Мурат II беше дошао у А. да сломи његов отпор, али се без успеха вратио испод Кроје (1450). Чак ни освајач Цариграда, Србије и Босне, који је у два маха лично кретао против 24

Скендербега, није могао да га савлада у његовим тешко приступачним кланцима (1466, 1468). Тек после Скендербегове смрти, 1468, заузели су А. Млечићи и Турци. Крајем 15. века сва је А. била у рукама Турака. Добар део њезина становништва примио је ислам, нарочито у средњој А. и као привилегован елеменат ширио се на рачун хришћана. Нарочито ширење муслиманских Албанаца почиње после велике сеобе Срба у Аустрију, 1690, после ратова у 18. веку и нове сеобе Срба од 1739. Албанци тада почињу превлађивати по целом Косову, и даље све до Куршумлије, а према северу до саме Рашке. Турци су то надирање Албанаца помагали свима начинима, гледајући у тим борбеним брђанским племенима природне савезнике против Срба. Албанци су имали нарочито честе борбе с Црногорцима. Читав 18. и 19. век пун је узајамне борбе и мегдана. Као веома огорчене помињу се борбе са Бушатлијама. Ти господари Скадра упадали су чешће у Црну Гору. Махмуд-паша Бушатлија продро је 1785. до самог Цетиња и запалио манастир у њему, али је 1796. платио главом у крвавој борби на Крусама. – Према Турцима албанска племена нису имала много поверења, не хотећи им никад допустити да се мешају у њихове унутрашње ствари и да кваре њихову патријархалну племенску организацију и традиције. Кад год су Турци покушали да их подведу под опште уредбе целе царевине, нарочито са реформама, увек су наилазили на љут и крвав отпор. Нарочито су учестале те борбе од доласка младотурског режима, од 1908. до 1912. Самостална албанска држава створена је закључком великих сила, на конференцији у Лондону, 1913, при ликвидацији Балканског рата, када је Турска потиснута на линију иза Марице. Прва албанска влада образована је нешто раније, 28/11. 1912. За првог кнеза А. изабран је немачки кнез Вид (3/12. 1913), али је он већ 3/9. 1914. морао побећи из А. услед устанка муслиманских племена. Од онда је А. без праве управе, подложна разним утицајима и поприште честих грађанских ратова и племенских обрачунавања. Праве научне историје А. још нема. Добар преглед извора садржи збирка L.Thallóczy, C. Jireček, E. Sufflay; Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia. Vindobonae I, 1913; II, 1918. Кратак добар преглед албанске историје дао је K. Jireček, Albanien in der Vergangenheit (Illyrisch-albanische Forschungen I, 1916). Општа обавештења у делу I. Bourcart, L’Albanie et les Albanais, 1921. Од наших списа ср. Ј. Н. Томић, О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку, 1913. Од 1923, под уредништвом X. Барића, излази у Београду: Архив за албанску старину, језик и етнологију, са критикама и библиографијом предмета.

АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ Кнез српски од 1842. до 1858. (29/9. 1806, Топола – 22/4. 1885, Темишвар). Са оцем је отишао из Србије 1813, а вратио се у њу после одласка кнеза Милоша, 1839. Оженио се Персидом, унуком војводе Јакова Ненадовића. 15/4.1841. добио је А. чин поручника и постао ађутант кнеза Михаила. После сукоба кнеза Михаила с уставобранитељима и његова одласка из Србије био је А. 2/9.1842. извикан за кнеза. Русија, тада протектор Србије, није признала тај акт и наредила је нов избор. На том новом избору, 15/6.1843. А. је изабран и опет једногласно за кнеза. За време његове владе била је Мађарска буна, 1848. до 1849, и борбе Срба и Хрвата против Мађара. Српска влада помагала је покрет својих сународника, и Стеван Книћанин са знатним бројем добровољаца прешао је браћи у помоћ. Ликвидација Кримског рата, 1856, донела је Србији, наместо руског протектората, гаранцију великих сила за њену 25

слободу под врховном турском управом. – Управа кнеза А. у земљи изазвала је велико незадовољство. Уставобранитељска странка, која је била сломила самовољу кнеза Милоша и онемогућила Обреновиће, извргла се у олигархију. Народна скупштина није сазивана: притисак чиновништва био је врло тежак. Кнез А лично био је слаб и ћудљив. Због тога је Светоандрејска скупштина 1858. оптужила кнеза, и он је био присиљен да 11/12. те године да оставку на престо. Иначе, у његово време Србија је осетио кренула напред у културном погледу. – По одласку из Србије кнез А. је највише живео у АустроУгарској. Због убиства кнеза Михаила (1868) био је од српских судова осуђен као саучесник и сва су му добра у земљи заплењена. Мађарски судови нашли су, међутим, да кнез није крив. Л и т е р а т у р а: С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1912); Записи Јеврема Грујића, 1–2 (1922–23); А. Ивић, Други избор А. Карађорђевића (Нови Живот, 17, 5–7, 1924).

АЛТОМАНОВИЋ НИКОЛА Жупан. Отац Н. А. Алтоман био је брат кнеза Војислава Војиновића, а зет Младена Бранковића. Н. А. истакао се као суров и безобзиран човек. После смрти свог стрица Војислава отео је (1367) његову област и постао господар земаља од Рудника до Конавља. Са свима суседима био је у борби. Против босанског бана Твртка бунио је његове војводе (жупана Санка Милтеновића) и нападао је Дубровчане. Био је једно време у непријатељству и с Балшићима, а нарочито је био огорчен противник кнеза Лазара, коме је отео Рудник. Против Н. А., који је после погибије краља Вукашина и смрти цара Уроша, имао врло високе планове, а врло бруталан метод рада, створио се опасан савез. У савез су ушли Твртко и Лазар, помагани од мађарског краља, односно од његова намесника у Мачви. 1374. Н. А. био је савладан, ухваћен у Ужицу и ослепљен, а његове земље разделили су Твртко и Лазар.

АНА ИЛИ АНАСТАСИЈА Жена Немањина, непознатог порекла, звала се до 1195. Ана, а онда се покалуђерила, са Немањом заједно, и добила је име Анастасија. Њеној бризи поверен је био Богородичин манастир код Куршумлије.

АНАСТАСИЈЕВИЋ МИША (24/2. 1803, Пореч – 27/1.1885, Букурешт). Младост је провео у свом родном крају у Поречу, где је почео и прву трговину. Ортаковао једно време с кнезом Милошем и добио огромно имање. 1833. кнез Милош га је поставио за „дунавског капетана“. Отуд му име „капетан Миша“. Имао је 74 своје лађе, којима је углавном превозио со. Подигао је велику и још увек лепу зграду, у којој се данас налази Универзитет, и 1863. поклонио је „свом отачаству“.

АНГЕЛИНА БРАНКОВИЋ („Мајка Ангелина“), кћи Аријанита, елбасанског господара. А. се удала 1460. за слепог деспота Стевана Бранковића, Ђурђева сина. С њом је деспот живео у Фурланској, у граду Београду, до своје смрти 1477. После тога А. је мењала своја боравишта, док 1486. није дошла у Срем, где јој је старији син Ђорђе постао деспот. Њихов је двор био у 26

Купинову. После смрти млађег сина Јована она је са старијим, који се био закалуђерио и добио име Максим, прешла у Влашку, али ни тамо није остала дуго. Њезина и Максимова је задужбина манастир Крушедол. Под старост А. се покалуђерила. Умрла је и сахрањена у Крушедолу око 1510.

АНГЕЛОВИЋИ Важне личности при паду српске деспотовине. Отац им је био Грк, из тесалске династије Ангела. А. је прешао у Србију, у Ново Брдо, и оженио се Српкињом. Приликом бекства из Новог Брда, вероватно 1427, Турци су му ухватили једног сина и потурчили. То је Махмуд Ангеловић, који је био румелијски беглербег 1459. Други брат, Михаило Ангеловић, постао је велики челник у Смедереву, а после смрти деспота Лазара и члан намесништва. Кад се Србија, обезглављена, ломила између Турске и Мађарске, А. је држао одлучно турску страну и пустио турску посаду у Смедерево. Срби су се одупрли и турску посаду, која је била развила султанову заставу на граду, исекли, а А. затворили (31/3. 1458). Годину дана доцније Смедерево је са целом Србијом потпало под турску власт.

АНЕ Српске краљице и царице. 1. Друга или трећа жена Стевана Првовенчаног, унука млетачког дужда Енрика Дандола, мати краља Уроша I. 2. Кћи епирског цара Теодора Анђела, жена краља Радослава, веома непопуларна. После краљева свргнућа, 1233, одбегла је од њега с једним франачким витезом. 3. Кћи бугарског цара Ђорђа Тертерија, трећа жена краља Милутина (1284). Њу је Милутин отерао 1299, да би се оженио грчком принцезом Самонидом. Брак с А. оглашен је као незаконит, јер иначе краљ не би могао ступити у четврти брак са Симонидом. А. је мајка Стевана Дечанског. 4. Кћи угровлашког војводе Александра, жена цара Уроша.

АНЕКСИОНА КРИЗА У лето 1908. избио је у Турској покрет против дотадашњег режима султана Абдула Хамида, и на владу су дошли, дотле дуго гоњени, младотурци. Искоришћујући тај покрет, Аустро-Угарска, која се одраније спремала да прогласи анексију Босне и Херцеговине, у споразуму с Бугарском, која је опет желела да том приликом прогласи своју независност, објави 7/10.1908. да „проширује суверенитет“ аустроугарских владара и на Босну и Херцеговину. Тај акт изведен је без претходног споразума са великим силама, које су дале Аустроугарској монархији на Берлинском конгресу мандат да окупира Босну и Херцеговину. Исто тако, тај је акт изведен и без саслушања и пристанка самог народа окупираних земаља. Због тога је, против таквог поступка бечке дипломатије, настала разумљива реакција на све стране. Одбори српске и муслиманске народне организације, сакупљени у Пешти, дадоше 11/10. заједничку изјаву да је анексија проглашена „без питања и против воље народа босанско-херцеговачког“. Душан Васиљевић, Атанасије Шола и Ристо Радуловић беху упућени у све важније европске престонице да то саопште свима владама. У Србији, којој је анексија Босне и Херцеговине погодила најосетљивији национални живац и довела у питање читаву њену будућност као независне националне државе, наста опште огорчење. Узбуђен народ је на многобројним митинзима тражио активну политику од владе и био је решен на очајне мере. Онда је створена Народна одбрана, као активистичко патриотско 27

друштво, а 24/2. 1909. образована је концентрациона влада из свих политичких странака, под председништвом Стојана Новаковића. Министар спољних послова Милован Миловановић мислио је да се криза реши на тај начин што би се Србији, којој се придружила и Црна Гора, дала рекомпенсација у Санџаку да би добила слободан излаз на море. Али Аустро-Угарска није хтела да пристане на то. Да умири европско јавно мишљење, она је ушла у преговоре с Турцима, и погодила се с Портом 26/2. 1909. да јој да оштету од 52.000.000. круна за одступање државних добара у Босни и Херцеговини. Тим је, по њеном мишљењу, сукоб због анексије решен непосредним пристанком заинтересованих сила, и изгубио је свој међународни карактер. Али тако се није мислило у осталој Европи. Балканским проблемом заинтересовало се у тај мах цело јавно мишљење, нарочито у Русији. Србија је тражила сазив једне европске конференције и ревизију Берлинског уговора, и тај њезин захтев наилазио је и на потпору службене Русије. 3/1. 1909. Народна скупштина у Београду донела је резолуцију у којој је речено да она „очекује од краљевске владе да предузме све потребне мере и да употреби све своје силе због обезбеђења, поред ревизије Берлинског уговора, политичке и економске независности Србије и Црне Горе. Она је убеђена да ће се овај циљ постићи само ако се Босни и Херцеговини да међународни положај једне вазалне кнежевине под суверенитетом Њ. в. султана и гарантијом сила, и ако се обезбеди територијално јединство Србије с Црном Гором, преко Босне и Херцеговине као и пренос за Србију преко свију земаља у свима правцима железничких путева“. Али Аустро-Угарска није мирно подносила то огорчено протестовање српског народа. Погодивши се с Турском и спремивши се војнички, она је била решена да изазове рат. За њом је стајала Немачка. Кад је дошао критички час одлуке, видело се да Русија није спремна за борбу, а рат без ње није имао изгледа на успех, ни за Србију, ни за силе Антанте, Енглеску и Француску. Притешњена, Србија је 31/3. 1909. дала Аустро-Угарској изјаву да нова „ситуација створена у Босни и Херцеговини не задире у права Србијина“, како ће она примити одлуку великих сила у погледу анексије и изменити своју политику према Дунавској монархији. После те изјаве криза се стишала утолико што је изгубила оштрину опасности за непосредни рат, али је била од огромне важности за концентрацију народних снага у Србији и јачање патриотских осећања.

АНТИ Латински и византијски писци 6. века помињу Словене и А. заједно, као племена истог имена и народа. А. су били врло храбри, становали су источно од Словена, на подручју између Дњестра и Дњепра. У 6. веку биле су се љуте борбе између њих и Словена, а 602. била је крвава експедиција Авара против њих. Од тад се о А., под тим именом, више не говори. Врло су вероватне претпоставке руских научника да под именом Словена у писаца 6. века треба разумети Јужне Словене, а под именом Анта племена Источних Словена, односно Руса. Л и т е р а т у р а: А. Шахматов, Увод у историју руског језика (руски); L. Niederle, Manuel de l’antiquité slave, 1, 1923.

АПОКРИФИ Списи о догађајима и лицима Старог и Новог завета који нису узети у канон и на тај начин нису од цркве признати као аутентични. У а. има много више маште и легенде и интереса за профане ствари него у канонским списима; отуд њихов успех код широке 28

публике. Црква је а. управо због тога и забрањивала, али су се они ширили тајно. Отуда им и име (грчки „апокрифос“ значи сакривен, тајан). У нас има много а. и сви су преведени с грчког. Од старозаветних а. у нас су преведени књига Енохова, Варухова и Аврамова, и врло популарна књига о Адаму, која има више варијаната и писмених и чак усмених. Новозаветних а. има много више. Ту су Еванђеље Младенства, Еванђеље Јаковљево, Еванђеље Никодимово, Дела апостолска, онда чувене и радо читане визије, као Виђење св. Павла, Виђење Богородичино, Виђење Исаијино, Други долазак Христов. Сви су ови списи имали много утицаја на народну књижевност, тако примера ради, ове визије на народне песме (Св. Петар и мајка му, Огњена Марија у паклу и др.) или, нпр. апокриф о Лоту на чувене легенде о гламњама што озелене. Тај утицај није још довољно испитан. – Зборник наших а. још не постоји, као код Руса (збирке Тихонравова, Франка, Порфирева и др.). Главни издавачи су у нас В. Јагић и Ст. Новаковић, а главни текстови налазе се у Старинама и Споменику. Њихова библиографија у П. Поповића, Преглед српске књижевности § 13–16.

АРСЕНИЈЕ I Наследник св. Саве на архиепископској столици од 1234. до 1264. Родом је био из Срема. Млад се посветио богу и дошао је у Жичу св. Сави, где је својом усрдношћу и редом задобио његову љубав. 1264. разболео се тешко од узетости и није могао вршити службе. На његово место дошао је Сава II, брат краља Уроша. А. је умро 28/10. 1267. Проглашен је за свеца.

АРХИВСКО ПИТАЊЕ У Сенжерменском уговору (чл. 93, 191–3. и у допунама чл. 299. и 250) била су одређена извесна начела по којима се имала извести подела архива између аустријске републике и држава наследница. Први уговор који је склопљен са Аустријом био је наш од 5/4. и 15/4. 1920, тзв. Ренер-Спалајковићева конвенција. Она је била врло неповољна за нас, јер је без ограда признала принцип провенијенције, и на тај начин лишила нас извесних серија и аката на која несумњиво ми имамо права. Против те конвенције јавили су се протести са свих страна, и од установа и од приватних лица. На конференцији наследница држава, која је радила у Риму у лето 1921, донесена су извесна општа начела за архивска питања, али те одредбе нису биле ратификоване од извесних држава, или су ратификоване само са оградама. Због велике научне важности архивског питања одредила је Српска академија један посебан архивски одбор, и тај је 28/5. 1922. дао детаљан програм шта се све има урадити кад дође до ревизије конвенције (Ср. Годишњак 31, 91–97). До ревизије је доиста дошло, и 26/6. 1923. склопљена је у Бечу нова конвенција између наше краљевине и Аустрије, према којој ми имамо да добијемо читав низ нарочито побројаних аката и серија. Та је конвенција ратификована 29/11.1923. – Архивска конвенција између наше краљевине и Италије склопљена је 23/10. 1922. Она је доста нејасна, а у битности више у корист Италије. Сва акта „која представљају трагове или успомену на господство Млетачке републике у Далмацији“ припадају талијанској држави (чл. 31). – У лето 1924. почети су и преговори са Мађарском, али не толико за поделу колико за опредељивање архивалија. – Чл. 77, 175–8. Тријанонског уговора имају извесних празнина, које знатно отежавају споразум. – Потребна би била због банатских архивалија и једна конвенција између нас и Румуније.

29

АСАНИ После смрти цара Манојла (1180) настао је општи покрет непријатеља Византије, Нормана, Срба и Мађара. Срби под Немањом заједно са Мађарима продрли су 1183. до Софије. То је дало повода и Бугарима да дигну 1185. устанак против Византије. На чело устанка, коме су се придружили Власи, а помогли га и Кумани, ставила су се два бољара, браћа Петар и Асан. Име Асан (Асен, Осен) чисто је куманско. – Са А. је ступио у савез Немања, те је заузео Ниш и почео освајања у тимочком крају. После дугих и променљивих борби Бугари су се одржали. – 1196–97. пала су оба брата А. као жртве бољарске завере, а на владу је дошао трећи брат, Калојан. 8/11.1204. Калојан је крунисан краљевском круном, посланом од папе Иноћентија III. Изгледа да је с Калојановом помоћу Стеван Немањић сузбио Мађаре и брата Вукана и поново дошао до престола. Кад је основано Латинско царство (1204), односи између Латина и Бугара постали су врло рђави. У борби против њих Калојан је дошао под Солун, али ту је 8/10. 1207. издајнички убијен. У Бугарској су настале после његове изненадне смрти смутње, које су трајале све до 1218. За то време Асановићи нису учествовали у влади. Тек 1218, с руском помоћу, вратили су се у отаџбину и на власт Асанови синови, од којих је Јован Асан II постао цар (1218–1241). Спочетка се А. сав дао сређивању унутрашњих прилика, па је онда ушао у борбу против моћног епирско-солунског цара Теодора и победио га у бици на Клокотници (1230). После те победе Асан је постао убрзо господар свих земаља до близу Драча. Само су Солун, Епир и Тесалија остали Теодорову брату Манојлу. Победа Асанова изазвала је промене и у Србији. Зет цара Теодора краљ Радослав збачен је, а на престо доведен брат му Владислав, који је узео Асанову кћер. Бугарски утицај у Србији ојачао је. За А. Бугарска је била прва сила на Балкану. За његове владе умро је у Трнову св. Сава 1236. Вероватно је да је св. Сава помагао стварање православне коалиције против Латина, у којој је А. припала главна улога. А. је радио енергично на томе да освоји Цариград. – А. син и наследник Калиман I (1241. до 1246) једва је одржавао очеве тековине. Унутрашње и династичке борбе разривале су државу. У Србији је, после А. смрти, збачен с престола краљ Владислав. – Михаило II Асан (1246–1257) није могао да спречи Грке, који су освојили читаву Македонију и добар део Тракије. У савезу с Дубровником Бугари су 1254. напали Србију и продрли су све до Лима, али су били сузбијени. 1256. водили су Бугари љуте и безуспешне борбе с Грцима о посед Македоније. Ти неуспеси довели су до буне, у којој је Михаило платио главом. – Његов наследник Калиман II није се могао одржати на престолу и завршио је негде бедно као бегунац испред Мађара. Мађарски штићеник, руски кнез Ростислав, дошао је у Трново и тражио је царску круну. Са Калиманом II изумрла је 1258. мушка линија династије Асана. Л и т е р а т у р а: Т. Успенски, Образованіе втораго болгарскаго царства (1879).

АУСТРИЈСКО-СРПСКА ТАЈНА КОНВЕНЦИЈА Кнез Милан Обреновић, огорчен Светостефанским миром и држањем руске дипломатије према Србији, почео је, одмах од 1878, да се приближава Аустрији. 19/10. 1880. одузео је владу од русофилских либерала, које је водио Јован Ристић, и довео је напредњачку владу М. Пироћанца. Један од првих послова нове владе био је трговачки уговор са Аустријом. Уз тај трговачки уговор дошао је и политички. Прве преговоре, без правог резултата, водио је Ч. Мијатовић; а онда их је наставио и довршио кнез Милан лично. На кнежеву одлуку деловала су нарочито два догађаја великог политичког значаја. Марта месеца 1881. погинуо је руски цар Александар II од нихилистичке бомбе, 30

а мало после тога прогласио се румунски кнез Карло I за краља. Први догађај давао је повода мишљењу како ствари у Русији иду врло рђаво и да је опасно ослонити се на тај политички стуб; други догађај погађао је личну сујету кнеза Милана. Маја месеца исте године кнез је био у Берлину, где су му препоручивали ближе везе с Аустријом. Из Берлина је пошао у Петроград да поздрави новог цара Александра III. Јуна месеца, по повратку из Русије, кнез је довршио преговоре са Аустријом и склопио је с њом конвенцију. – Из те конвенције важни су ови чланови: Члан 2, којим се Србија обавезивала да неће трпети никакве агитације на свом подручју у корист српског елемента на аустроугарској страни, урачунавајући ту и Босну и Херцеговину; чл. 3, којим Аустро-Угарска признаје српску краљевину, кад се прогласи; по чл. 4. Србија није могла склапати никаквог новог уговора са којом другом новом државом без претходног споразума с Бечом; исто тако, Србија није могла дозволити долазак на српско тло ниједној туђој војсци. Чл. 5. гарантовао је пријатељску неутралност за обе државе у случају рата, а у чл. 7. обећавала је Аустрија да ће помагати Србију у њеном ширењу према југу, изузимајући правац Новог Пазара. – Преговори о конвенцији вођени су у највећој тајности. За њих није знала чак ни српска влада. Замољен од кнеза Милана, готов споразум потписао је 16–28/6.1881. министар иностраних дела Ч. Мијатовић. Председник владе М. Пироћанац устао је енергично против конвенције тако склопљене, а нарочито против њеног 4. чл., и предлагао је или измену или оставку. После дужих преговора у Београду и у Бечу ствар се решила тако да је кнез Милан 12/10. 1881. упутио једно тајно писмо аустроугарском министру спољашњих послова да он за себе сматра 4. тачку као обавезну, а Аустро-Угарска је тад пристала, према српској влади, да се члан 4. тумачи овако: Србија може склапати политичке уговоре, као самостална држава са сваком владом, али се обавезује да неће преговарати ни склапати никаквих политичких уговора који би били противни духу и садржају тајне конвенције. Л и т е р а т у р а: Ст. Протић, Дело 4, 1909; В. Ћоровић, Политика, бр. 5200–02; A. F. Pribram, Historische Blätter, I, 3,1922.

АУТОНОМНА БОРБА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ Да би са што више успеха могла спроводити своју политику „босанства“, тј. одвајања народа Босне и Херцеговине од његове етничке заједнице са Србима из Србије и Црне Горе и од слободоумнијих Хрвата из Троједнице, развијајући у њему посебан босански патриотизам и успомене на самосталну босанску државу, аустријска управа у Босни и Херцеговини нарочито је била устала против српских школа. Једне је укинула (српску реалку у Сарајеву), другима је отежавала рад, а некима је прогонила учитеље. У исти мах је утицала и на свештенство, одређивањем обима парохија и према томе парохијских прихода. Да би спречио штетан утицај туђинске власти у својој цркви и школи, српски народ Босне и Херцеговине покренуо је борбу за своју црквеношколску самоуправу, и 25/11. 1896. поднео је први меморандум цару. Покрет је наишао на велики одзив у народу, јер је народ осетио да се иза уског програма крије дубљи значај. Из аутономног покрета развила се широка опозиција целом режиму и аустријској управи уопште. В. Калај, који је као заједнички министар финансија био и министар за Босну и Херцеговину, покушао је да покрет угуши силом. Као одговор на то дошли су нови меморандуми, од 19/3. 1897. и 17/5. 1901, и јаче прибијање народа уз његове вође, Глигорија Јефтановића из Сарајева, Војислава Шолу из Мостара, Косту Кујунџића из Лијевна и Лазу Јовановића из Тузле. У тој борби јерархија је стала уз власт, док је већи и бољи део свештенства био уз народ. Борба је због тога постала сложенија и жучнија. Од 1899. кренуо је и покрет босанских муслимана, подстакнут понајвише радом 31

језуита. На челу покрета био је мостарски муфтија А. Џабић, уз кога су брзо пристали Али-бег Фирдус из Лијевна, Дервиш-бег Миралем из Травника, Бакир-бег Тузлић из Тузле и Шериф Арнаутовић из Мостара. И они су почели меморандумом, 14/10. 1899. Као саветодавац и израђивач меморандума био је уз православне др Емил Гаврила, а уз муслимане др Никола Ђурђевић. Борба је трајала све до смрти Калајеве (1903). – Нови министар Стеван Буријан покушавао је да нађе излаз из борбе, која се све више ширила и добијала чист политички карактер. Из борбе за верско-просветну аутономију развио се покрет који је тражио и политичку аутономију Босне и Херцеговине. Најпосле, 19/8. 1905, објављена је од цара потврђена Уредба црквено-просветне управе српских православних епархија у Босни и Херцеговини. У млађој интелигенцији Уредба је наишла на оштру критику, нешто због њене сложености, нешто због јаког утицаја, датог недовољно сигурној јерархији, а понајвише из страха да после добијања те Уредбе не малакше опозициони дух. Муслимани су наставили борбу, и у фебруару 1909. предали су један опширан меморандум чак Османлијском парламенту у Цариграду. Ликвидацијом питања између Аустро-Угарске и Турске 1909. решено је најпосле и питање вакуфскомеарифске самоуправе у Босни и Херцеговини. 15/4. 1909. санкциониран је и њихов статут. Л и т е р а т у р а: Босанско–Херцеговачки Зборник, I–III, 1901–02.

АХМЕД ПАША ХЕРЦЕГОВИЋ (1456. до 1518) најмлађи је син Херцега Степана, и звао се кнез Степан. Кад се завадио с браћом, отишао је Турцима и примио њихову веру. 1481. постао је зет султана Бајазита II, а 1496. велики везир. На том положају, с прекидима, био је све до 1515. Његовом се утицају приписује што је 1512, после Бајазитове смрти, дошао на престо Селим, место брата Ахмета. 1515. свргнут је, због неуспеха у персијском рату. Л и т е р а т у р а: Ћ. Трухелка, Турско-словјенски споменици (1911) 229–239.

Б БАДЕНСКИ ЛУДВИГ (1655–1707). Од 1677. владар у Бадену, а од 1683. као фелдмаршаллајтнант у служби аустријског цара. Истакао се 1683. при одбрани Беча од Турака. Б. је као главнокомандујући у рату против Турака 1689. упутио манифест српском народу с много обећања, позивајући га на сарадњу. С успехом је ратовао у Србији. Знатна је његова победа 24/9. 1689. код Ниша. Оставивши генерала Пиколоминија да води даље борбе, Б. се вратио на Дунав. У Кладову је, 28/10. 1689, затворио грофа Ђорђа Бранковића због његових намера да обнови српску државу. С успехом је ратовао у Ердељу, 19/8. 1691. однео је победу код Сланкамена и имао је неколико успеха на Сави (узео је Брод и Градишку). Од 1693. ратовао је на западу.

БАЈАЗИТ I Турски султан 1389–1402. (1347–1403). Б. је син султана Мурата I, који је погинуо на Косову. Б. је својом хитрином одлучио турску победу у бици на Косову. Добио је надимак „Муња“ (Илдерим) због своје брзине и окретности. Србија је признала 1389. његову врховну власт, обвезала се на давање помоћи у рату, пустила турске посаде у главна 32

утврђења и дала принцезу Оливеру Б. за жену. Од 1392. до 1394. он је заузео сву Македонију; 1393–96. покорио је Бугарску; 1394. освојио је Тесалију; исте године поставио је свога човека за влашког кнеза. Као његови вазали погинули су краљ Марко и Константин Дејановић у бици на Ровинама (1394). У великој бици код Никопоља, 25/9. 1396, победио је Б. Западне крсташе под вођством мађарског краља Жигмунда. 1397. протерао је Вука Бранковића из његове области. У борби с Татарима у Малој Азији није имао среће. Тимур, вођа и хан Татара, победио је Б. у бици код Ангоре, 28/7. 1402. У тој борби учествовао је, у Б. војсци, и српски помоћни одред, који је водио Стеван Лазаревић. Б. је у тој бици био заробљен, и у ропству је умро (8/3. 1403).

БАЛШИЋИ Оснивалац ове породице је мали зетски племић Балша, са именом влашког порекла. Живео је у 14. веку. Од 1360. његова три сина, Страцимир, Ђура и Балша II, постали су господари области око Бојане, па су постепено освојили сву Зету. Б. су били борбени и истрајни. Ратовали су са целим суседством: на западу, са Војиславом Војиновићем, господарем данашње источне Херцеговине, и његовим наследником Николом Алтомановићем; на истоку, са Топијама, господарима средње Албаније око Драча. Ђура Балшић био је зет краља Вукашина и помагао га. О посед Требиња, Конавља и Котора водили су Б. дуге, али безуспешне борбе са босанским краљем Твртком. Да би придобили Которане, Б. су 1369. пристали на унију. Балша II добио је са женом, валонском деспотицом Комнином, Валону, Берат и Химару. Бранећи те области од Турака погинуо је у Мусакији, северно од Валоне, 18/9.1385. Њега је тамо наследила жена му и њен зет Мркша Жарковић. У Зети наследио је Балшу његов синовац Ђурађ Страцимировић, с престоницом у Скадру и Улцињу. Ђурађ је био зет кнеза Лазара. Да би добио помоћ против Турака, наименовао је Ђурађ 1391. папу својим наследником, у случају да умре без мушког порода. Заробљен 1392, морао је уступити Турцима Скадар, Дриваст и пристаниште св. Срђа. Повратио их је 1395. Бојећи се да их неће моћи одржати, уступио их је Млечићима са целим крајем од Скадарског језера до мора. Њему је остао Бар и Улцињ. За то је добио чланство млетачког Великог већа и годишњу пенсију од 1.000. дуката. После његове смрти (1403) отпочеле су борбе о његово наследство. Балша III, његов син, борио се да поврати градове и места која је Ђурађ био уступио Млецима. У почетку су Млеци потпуно потиснули Балшу с приморја, али доцније, кад се Сандаљ оженио Балшином мајком и стао на његову страну, пошло је и овом набоље. 26/11.1412. дошло је до мира на основу стања од 1403. Касније, 1419, Балша је искористио млетачку запосленост на другој страни и заузео Скадар. Умро је на двору деспота Стевана, 28/4. 1421, одредивши овога за свога наследника. С њим је изумрла мушка линија Балшића. – Од Ђуре Балшића био је остао син Константин, који је око 1395. држао у својој власти тврду Кроју, Дањ и област Скурију. Не хтевши никако уступити Млечићима Кроју, дошао је с њима у сукоб и био убијен (1402). Кћи Балше III, Јелена, удала се за херцега Степана. Л и т е р а т у р а: G. Gelchich, La Zedda e la dinastia dei Balšidi (1899); Ст. Станојевић, Борба о наследство Баошино (1902).

БАНОВИЋ СТРАХИЊА (СТРАХИЊИЋ БАН) Популарни јунак народне поезије. Није историјска личност. Љуба Ковачевић је написао расправу у којој доказује да се под тим именом крије зетски господар Ђурађ Страцимировић Балшић. 33

Л и т е р а т у р а: Љ. Ковачевић, Страхинић Бан (Отаџбина, 21, 1889).

БАЋЕВИЋИ Угледна војводска кућа у Бањанима. Из ње су у 19. веку изашла два значајна јунака, војвода Јован, друг Луке Вукаловића, и нарочито војвода Максим. Овај се родио на Кљенку 1848, а погинуо је 8/1.1876, као један од главних војвода херцеговачког устанка, у борби на Ждријелу, недалеко од Требиња.

БЕЛИЋ АЛЕКСАНДАР Професор Универзитета (2/8. 1876, Београд). У Београду је учио основну школу, гимназију и једну годину Велике школе. Од 1895. до 1899. студирао је словенску филологију у Одеси и Москви, 1899–1900. упоредну граматику, индијски, литавски језик и словенску филологију у Лајпцигу, где је и докторирао 1900. 1900. постао је доцент Велике школе, 1901. ванредни професор, 1905. редован професор Велике школе, 1905. ванредни професор Универзитета, а 1919. редовни професор Универзитета. За време Светскога рата, после пропасти Србије, био је Б. у Италији, Француској и Русији, где је предавао на универзитетима. На конференцији мира био је експерт. Б. је радио на упоредној граматици, старословенском језику, али највише на дијалектологији и историји српског језика. Дао је прву дијалектолошку карту српског језика (1905, на руском) и почео проучавати дијалекте на упоредној историјској основи (Дијалекти источне и јужне Србије, 1905). Затим је дао опис чакавских изговора (Белешке о чакавским говорима, на руском, 1910). Проучавао је историју словенског акцента уопште (Акценатске студије, 1,1914). Радио је и на свима другим пољима српске и словенске филологије, а учествовао врло живо у националној борби (Срби и Бугари у балканском савезу и међусобном рату, 1913; Србија и јужнословенско питање, 1915. и др.). Од 1913. издаје Јужнословенски филолог, часопис за словенску филологију и лингвистику (изашле до сада 3 књ.). Библиографија Б. радова: Зборник филолошких и лингвистичких студија А. Белићу поводом двадесетпетогодишњице његова рада (1921); Јужнословенски филолог (одељак библиографија).

БЕОГРАД На стецишту двају великих река и на подножју планинског ланца, који се с Рудника спушта у дунавску долину, београдско место било је од увек од великог значаја. Насељено је још у преисторијско доба. Авалски рудници са оловом и цинобаритом били су експлоатисани већ у бронзано време. У 4. и 3. веку пре Христа Келти су ту подигли, искоришћујући доминирајући положај Калемегдана, свој тврди град Сингидунум. Римска освајања у Србији завршила су се око Христова рођења; тад је прешао у њихову власт и овај келтски (односно њихова племена Скордиска) град. Градско право добио је Сингидунум после цара Хадријана (117–138). У њему су се дуго задржала одељења четврте легије Флавијеве (од 91. по Христу); њихови споменици врло су чести по целом подручју данашњег Б. од Калемегдана до Чубуре. У 4. веку по Христу у Сингидунуму је становао хришћански епископ, а 366. ту је био сабор припадника Аријеве хришћанске секте. Римски цар Јовијан рођен је 331. у Сингидунуму. Хришћанска општина овог града дала је у 4. веку неколико мученика. У 5. веку град су освојили Атилини Хуни, после њих Сармати, а најпосле Готи. Цар Анастасије населио је на подручју Сингидунума Херуле на почетку 6. века, а цар Јустинијан обновио је град, да буде дунавски браник против 34

провала Словена, и других племена. За време цара Маврикија, пред крај 6. века, водиле су се око С. честе борбе. После 602. град је пао у руке Авара и о њему нема више помена све до 9. века. Врло је вероватно да је делимично био разрушен. У 9. веку град се јавља под својим српским именом Белградт. (у туђим изворима: код папа Alba Bulgarica и Alba Graeca; у Немаца Wizzenburch, Weizzenburg; у Мађара N|ndor Fejérv|r). Тада су га држали у својој власти Бугари, који су ту примили Методијеве словенске ученике, кад су из Моравске бежали. Од 9. века у Београду се поново помиње седиште епископије. У 12. веку биле су се око Б. честе борбе између Мађара и Византинаца. 1124. Мађари су порушили град и његовим камењем утврдили Земун, а Византинци су чинили обратно 1154. У Б. су се 1190. састали цар Исак Анђел и Бела III. Једно време, првих десетина 13. века, борили су се о Б. Бугари и Мађари; од 1232. Б. је био мађарски. 1284. краљ Драгутин је као мађарски зет и вазал добио Мачву с Б., Срем, Соли и Усору у Босни. Б. је био његова престоница. Ту се, за његова времена, нарочито истицала „велика саборна црква митрополитска“ са чудотворном сликом Богородичином. Од 1319. Б. је био опет мађарски. Око њега је Душан водио борбе са краљевима Карлом Робертом и Лајошем Великим, док под царем Урошем није био дефинитивно изгубљен за Србе. У српске је руке Б. поново дошао тек за владе деспота Стевана, који га је јако утврдио. Ту је био Стеванов двор. Леп опис Б. тога времена налази се у деспотова биографа Константина Философа. По уговору, по смрти деспотовој (1427) Б. је припао Мађарима. У 15. веку биле су се око њега огорчене борбе између Мађара и Турака, у којима се нарочито истакао 1456. Ј. Хуњади (Сибињанин Јанко). 1521. град су заузели Турци; становништво раселили и понајвише одвели у Цариград и околину. Тако је тамо постало насеље „Београд“. У Б. су Турци подигли нова утврђења и чувени Соколовићев безистан; а на Авали град као већу осматрачницу. 1594. у Б. је спаљено тело св. Саве, за време српског устанка у Банату. У 16. и 17. веку град се врло лепо развио као знатно трговачко место, са много страних колонија (дубровачка, млетачка, јерменска, сефардска и др.). Имао је 12.000. кућа. После турског пораза под Бечом и њихова повлачења из Мађарске, Б. је за кратко време (6/9. 1688–18/10. 1690) био у рукама Аустријанаца. 1690. у њему се задржао велики српски збег с патријархом Арсенијем III, који је, у страху од турске освете, тражио спас бекством у Аустрију. После Карловачког мира, 1699, Б. је постао главна погранична тврђава Турске према Аустрији, око које су се у 18. веку водиле љуте борбе. У новом рату принц Евген Савојски потукао је Турке код Б. и узео град 22/8. 1717. Од тада, односно од Пожаревачког мира 1718, Б. је остао у власти Аустрије, заједно са северном Србијом, све до 1789. Срби су тад енергично радили да се споји карловачка и београдска митрополија, и то им је, после дужег отпора Беча, најзад успело. Трагови аустријске управе у Србији из тога времена очувани су још и данас, нарочито у тврђави београдској. Дуго се држала и „Пиринчана“, названа по принцу Евгену, на Дорћолу. После аустријског пораза код Гроцке, Београдским миром 1739, Аустрија је изгубила Србију; Дунав и Сава постали су граница између Турске и Аустрије. Војнички значај Б. постао је тим још већи. То се нарочито видело у новом рату 1788–1791. Аустријанци су од 1787. покушавали у два маха да се дочепају Б. препадом, али нису имали среће. Освојили су га тек 7/10. 1789, да га у Свиштовском миру, 1791, поново врате Турцима. У тим ратовима много је страдало становништво и варош је знатно опала у трговини и промету. Од Турака су Б. отели Срби, у Карађорђевом устанку, трећи дан Божића 1806, и држали га до катастрофе 1813. У Другом устанку Б. је остао на миру, јер кнез Милош није желео да освајањем везирског града врећа осетљивост Турске. Али насељавање Срба у Б. почело је од 1815. стално да се развија и у трећој десетини 19. века град је био 35

по већини становништва српска варош, иако још није био права престоница. Б. је постајао престоница све више тек од времена кнеза Александра, односно од 1842. У „граду“ је становао паша са турским гарнизоном, а у „вароши“ хришћански елеменат. Док је град све више запуштан пропадао, варош се нагло дизала и развијала. Између гарнизона и варошких Срба чешће је долазило до сукоба. Један је, у јуну 1862, довео до бомбардовања вароши од стране градске посаде. Због тога, а и иначе, да би били што слободнији у својој земљи, Срби су енергично тражили да се Турци повуку из градова. После дужих преговора то је и успело. 18/4. 1867. свечано је прочитан султанов ферман, којим се кнезу Михаилу предају градови. Турска посада је отишла заувек. – Кратко време крајем 1914, а дуже 1915–1918, био је Б. у рукама Аустрије и њених савезника. За време тих борби, у којима се Б. са чашћу бранио, био је знатно оштећен. После ослобођења, 3/11.1918, Б. је постао престоница Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У њему је 1/12. 1918. проглашен значајан акт народног уједињења. Монографија о историји града не постоји. Неколико покушаја за општу слику дао је Т. Стефановић Виловски.

БЕОГРАДСКИ ПАШАЛУК Административно подручје под управом београдског паше. Б. п. је обухватао област од Дрине на западу до испод Ужица и Карановца, на југу до Сталаћа, а на истоку до Пореча. Од 1791. северна граница била је дефинитивно Сава и Дунав. Од 1718. до 1739. Б. п. је углавном био под аустријском окупацијом. После Свиштовског мира (4/8. 1791) и према обавезама, примљеним у њему, Турска је почела уводити реформе у Б. п. Јаничарима је забрањен боравак у целом пашалуку. То је изазвало више борби (КараХасан, који 1792. беше заузео Београд; Пазван-Оглу, који је из Видина, на челу незадовољника у више махова насртао у Србију). Београдски везири, у духу реформи султана Селима III, опирали су се енергично свима покушајима јаничара да се врате у Б. п., а да би у том успели, они су у борбу поред редовне али малобројне турске војске уводили и Србе из пашалука. На молбу једне српске депутације добијен је (1793) од султана хатишериф на основу кога су Срби у Б. п. добили ове повластице: 1. укинути су читлуци; раја је имала да плаћа само царско и спахијско; 2. за цео Б. п. одређен је данак на 20.000. ожењених глава по 20 гроша с главе; 3. порезу да разрезују и купе народни кнезови; 4. кнезове је бирао сам народ; 5. судску власт вршили су кнезови (за мање случајеве) и турске кадије; 6. Турцима је био ограничен приступ у хришћанска села; 7. дозвољена је потпуна слобода вере, богослужења и оправке богомоља. Хатишериф тај објављен је 1/2.1794. свечано, у Београду. Али су те повластице биле кратка века. После Наполеонова напада на Египат, цариградски кругови попустише у својој реформној ревности и почеше да се смирују с домаћим незадовољницима. Тако од 1799. почиње враћање јаничара у Б. п.; 8/8. 1801. они су јуришем заузели београдску тврђаву, а 15/12.1801. убили су везира Хаџи-Мустафу пашу. Власт онда узеше дахије, које уведоше притисак и изазваше устанак од 1804.

БЕРТРАНДОН ДЕ ЛА БРОКИЈЕР Племић, који је живео у Бургундији и рано дошао на двор Филипа Доброг. Од 1423. вршио је разне политичке мисије. 1428. добио је Стари Град (Vieil Chastel) као доживотно добро у знак нарочите милости. Кад се његов господар, по примеру свог оца, који је учествовао у Никопољској бици, спремао за рат против Турака, послат је био Б., као врло поуздан и паметан човек, да испита прилике на истоку. Он се на том путу 36

бавио 1432–33, али је своје утиске, у облику путног извештаја, израдио тек 1455, кад је, због пада Цариграда, рат на истоку против Турака постао поново актуелан. По повратку с истока Б. је добивао нове знаке Филипове пажње; био је чак заступник његов при крштењу једног француског краљевића. Умро је високо штован и богато награђиван у Лилу 9/9. 1459. – Дело његово о Истоку познато је по старом француском преводу из 1457, а издато је 1892. Српски извод Ст. Новаковића, Годишњица, 14,1894.

БЕЋИР-ПАША Босански валија (1801. до 1804, с кратким прекидом). Б. је 1791. примио, као београдски везир, Београд од Аустрије. Маја 1804. Б. је поверена мисија да угуши Карађорђев устанак. Побуњене дахије нису га пустиле у Београд, и он је с њима преговарао у Земуну. Срби су га примили свечано, али опрезно. По његовој су наредби побијене вође дахија у Адакале, ноћу 24–25/7. 1804. Преговори с Б. о умирењу нису успели, јер су Срби тражили јемство Аустрије за извршење обавеза. Л и т е р а т у р а: М. Вукићевић, Карађорђе, 2,117.

БИОГРАФИЈЕ (ЖИТИЈА) Српска оригинална ж. рађена су по обрасцима византијских, за црквену и монашку употребу на старо- и српско-словенски преведених биографија. Има их различитог облика. Највећи део представљају ипак тзв. реторска житија, тј. пуне, широко рађене биографије, са пуно реторских украса, одређене да се читају надуго, а не само за потребу празничног дана, какве су минејске. У њима је склоп, распоред причања, много легенди и мотива и читав речник са стилистиком заједно, позајмљен из већ готове хагиографске књижевности, која је била веома развијена и код Византинаца и код нас. Наше старе б. су ово: 1. Житије Немањино, које је писао његов син Сава између 1208. и 1216. Оно није самостална биографија, него уводна глава за Студенички типик. Концизна и веома топла. Највећи део говори о Немањи у Св. гори. Издао га је П. Шафарик 1851, 2. изд. 1873. (В. С. Вуловић, О књижевном раду Св. Саве, 1895.) – 2. Житије Немањино, које је завршио Стеван Првовенчани 1216. Пуна биографија од рођења до смрти са описима чудеса Немањиних; драгоцен историјски извор за прве године 13. века. Најбоље издање П. Шафарика, с допунама В. Јагића, Archiv für slav. Philologie , 24. Има превод Драг. Костића, Житије и Жизан, Св. Симеона-Немање (1923). (В. Ст. Станојевић, О склопу Немањине биографије, Глас, 49; Д. Костић, Дело 9.) – 3. Житије Савино и Житије Немањино од Доментијана. Оба пуне б., с много детаља, али препуне реторског украса и недовољно читке. Прво је писано 1243. или 1254. (у два рукописа два датума), а друго 1264. Оба су рађена за краља Уроша. Прво је житије боље и оригиналније; за друго је Доментијан употребљавао свој први спис и Првовенчанога житије и то тако да је преписивао читаве стране. Оба је издао заједно Ђ. Даничић, Живот Св. Симеона и Св. Саве (1865). Студије детаљне о тим списима нема. – 4. Житије Савино од Теодосија. Популарна и врло лепа прерада житија Доментијанова, са нешто нових допуна. Била је много читана и преписивана и код нас и у Русији. Писана је почетком 14. века; најстарији, данас затурени рукопис је из 1336. Издао га је, под Доментијановим именом, Ђура Даничић, Живот Св. Саве (1860). (В. С. П. Розанов, Извори, време састављања и личност писца Теодосијеве редакције Житија Саве српског, 1911; руски). – Житије Немањино од св. Саве и Стевана Првовенчаног и Теодосијево житије св. Саве објављени су у преводу М. Башића, Старе српске биографије (С. К. Задруга, књ. 180). – 5. Житија краљева и архиепископа српских. Архиепископ Данило 37

написао је неколико ж. српских владара и архиепископа која су после његове смрти настављали, допуњавали и повезали у један зборник његови ученици. Ж. краљева почињу од Уроша I и обухватају време до 1335, односно до првих година владе Душанове. Ж. архиепископа почињу Арсенијем I, а завршавају 1375. Дело је важан историјски извор за 13. и 14. век, а има и књижевних лепота, нарочито ж. краљице Јелене. У многим стварима Данило и његови настављачи ишли су за Доментијаном. Издање: Ђ. Даничић, Животи краљева и архиепископа српских (1866). (В. Љ. Стојановић, Глас, 106, 1923.) – 6. Житије Стевана Дечанског од Григорија Цамблака, родом Бугарина, бившег игумана манастира Дечана. Своју књижевну школу учио је Цамблак у чувеној трновској групи патријарха Јевтимија. У Србији је живео и радио око 1407–09. Његова биографија Дечанског показује много вештине, али је историјски мање значајна од оне из Данилова зборника. Цамблак је употребљавао и предање, које је често пута очита легенда. Новије издање Ј. Шафарика у Гласнику друштва српске словесности, 11, 1859, с исправкама Ст. Новаковића, Старине, 16 (1884). (В. А. И. Јацимирски, Григориј Цамблак, 1905.) – 7. Житије деспота Стевана. Константин Философ, најученији писац старе српске књижевности, кога је у Србију довео деспот Стеван, написао је, око 1432, његово житије. Писано претенциозно и мутно, дело се тешко чита, али је набијено подацима, врло поузданим, за савремену историју. Оно је у ствари више историјски него хагиографски спис. Издао га је В. Јагић у Гласнику српског ученог друштва, 42 (1875). (Б. Ст. Станојевић, Die Biographie St. Lazarevića v. K. Dem Ph. Als Geschichtsquelle, Archiv für slav. Philologie, 18, 1896). – 8. Житије цара Уроша. Написао га је веома заслужни патријарх Пајсије, 1642. Писано тако касно, дело је основано више на предању него на историји, стога му је вредност врло мала. Ни као књижевна ствар није од већег значаја. Издао га је И. Руварац у Гласнику српског ученог друштва, 22 (1867). (Ср. летопис, 150, 1887. Расправе о делу и њеном писцу нема у већем обиму.) Поред ових већих и опсежних ж. постоје и мања, минејска, писана готово за иста лица. По узору на ова стара ж., и на та минејска, написана су у 16. и 17. веку још нека ж. последњих српских деспота и кнезова. Ту су ж. Ђорђа (св. Максима) и Јована Бранковића и мајке им Ангелине, оснивача манастира Крушедола. Та су ж. врло кратка, али ипак са доста података. Књижевних претенсија немају. Издата су у Гласнику друштва српске словесности, 11 (В. Д. Витковић, Богословски гласник, 1908). Занимљиво је ж. Стевана Штиљановића, доста легендарне личности из прве половине 16. века, противника Јована Запоље, чије мошти леже у манастиру Шишатовцу. Писано је 1631, а прича углавном само легенду. Издано је у Летопису 117. (В. Др. М. Костић, Стеван Штиљановић, Глас, 110, 1924.) Посебне је врсте ж. Ђорђа Кратовца, младог кујунџије из Кратова, кога су Турци мучили и спалили у Софији 1515. Оно је готово чист хагиографски спис, али вредан по доста живом причању и детаљима о животу 16. века. Писао га је поп Пеја, у Софији, учитељ и савременик Ђорђев, а издан је у Гласнику српског ученог друштва, 21. (В. Д. Руварац, Годишњица, 13, 1893.)

БИРЧАНИН ИЛИЈА (Око 1764, Суводањ, под Медведником – 23/1. 1804, Ваљево). Био је кнез у ваљевској Подгорини, врло угледан и силан човек. Прослављен је у Вишњићевој песми Буна на дахије. Убијен је, по одлуци дахија, да се обезглави народ у Србији и онемогући устанак.

БЈЕЛАНОВИЋ САВА

38

Политичар и публициста (15/10. 1850, Ђеврске, скрадински срез – 2/3. 1897, Задар). Основну и средњу школу учио је у Задру, а права у Бечу. 1880. покренуо је у Задру Српски лист, а после његове забране Српски глас, добро уређен и много читани борбени национални орган. То је био главни лист целе српске Далмације, који је имао много утицаја и у Босни и Херцеговини. Б. је био од 1883. народни посланик на далматинском сабору и врло поштован вођа Срба на Приморју. Радикалан националист, Б. је имао много сукоба и неприлика с непријатељима српске мисли, али је доследно истрајао на свом путу. Л и т е р а т у р а: М. Цар, Сава Бјелановић (1911).

БОБОВАЦ Веома утврђени главни град босанске краљевине 14. и 15. века, где се чувала краљевска круна. Б. је управо био главно утврђење (castrum), а главно место беше блиска Сутјеска, много погоднија за становање. У једној повељи од 1457. и вели се „под градом нашим краљевским Бобовљем у вароши Сутисци“. У њему се одржао Стеван Остоја и онда кад је целу земљу био изгубио (1404–1408). 1463. страдао је Б. много од новосаливених турских топова. Данас је у рушевинама. Л и т е р а т у р а: Ђ. Стратимировић, Гласник Зем. Музеја, 3 (1890).

БОГИЋЕВИЋ АНТА Војвода (око 1758, Клупци, близу Лознице – априла 1813, Лозница). 1807. постао је Б. војвода. Истакао се у борбама на Дрини и као бранилац Лознице. Умро је у критичној години 1813. Његову кћер Томанију узео је за жену Јеврем Обреновић, брат кнеза Милоша.

БОГОМИЛИ (ПАТАРЕНИ, БАБУНИ) Хришћанска секта, која се међу балканским Словенима појавила најпре у Бугарској, за владе цара Петра (927–969). Њен постанак веже се уз, изгледа, легендарно име попа Богумила (према грч. теофилос). У ствари, по својим основним схватањима, богумилска наука излази из учења павликанске, односно манихејске секте, и из још старијих гностичких учења. На Балкан су та учења прешла писменим, али још више усменим путем. Још за владе царева Константина Копронима и Лава VI пресељавали су се у Тракију сиријски и јерменски јеретици. Већ је грчки писац Теофан (817) приметио да ти колонисти шире своје јеретичко учење међу Бугарима. У 10. веку малоазијска колонизација на Балкану повећана је новим сеобама цара Јована Цимиска. Када се, после смрти цара Симеона, осетила у Бугарској клонулост и све рђаве последице дугих ратовања, богумилско учење узело је известан социјалан карактер, као оптужба и осуда целог режима, и наишло је на живо одобравање у народу. Основно обележје свих источњачких религија, па и б. секте, то је јасно наглашен дуализам у свету, Бога и демона, добра и зла. Добро то је Бог, односно дух; зло то је материја, односно тело. У људском животу стална је борба између тог двога. Стога прави хришћанин треба да се труди помоћи победи добра, односно духовним савладати телесно. Као крајња тачка тога јесте одрицање брака. Стари завет није дело хришћанства; он је производ раније телесне превласти, и стога га треба одбацити у целини, сем псалтира са његовим одушевљеним химнама Богу. У самој Христовој цркви хијерархија засењује смисао правог учења и све своди на блесак и таштину. Она чак 39

учествује у свима гнусобама дворског и престоничког живота и потпуно заборавља скромне општине апостола Павла. – Велик део те секте напада цркве с њиховим сјајем и лажном побожношћу и устаје против култа икона. Све треба да се пречисти и исправи. Због тога се присталице те секте зову код Грка „чисти“, или „прави хришћани“, или као код Словена „Богу-мили“. – Христово оваплоћење, говорили су они, било је само привидно. Стога они не верују у крштење, а нарочито су противни крштавању деце. Људско тело је путено, а путено не васкрсава. Б. не признају ни причешћа, неће да чују за чистилиште и праштање грехова. Штовање крста сматрају чак као грех. Највише припадника б. секте било је у Македонији, на доњем Вардару и око Бабуне. Можда је и име бабуни за богумиле, врло често у српским изворима, дошло од географске ознаке. – Из Македоније и Бугарске учење је прешло у Србију, где га је Немања уништавао врло оштрим мерама. Из Србије секта је прешла у Босну, а одатле у Далмацију и даље. У Босни су припаднике нове вере звали патарени (име није јасно). У Босни богумилско учење нема оне ортодоксије, која карактерише источне секташе. У много питања б. су направили компромис са друге две хришћанске религије. Они ту признају свеце, славе крсно име, заклињу се на крст, жене се и уживају светске сласти. То је дошло отуда што је временом попустила прва горљивост, што су се многа начела жртвовала инстинктима живота (нпр. брак), и што се, услед политичких прилика, место на верске, мислило више на државно-политичке разлоге. Постоји мишљење да су б. у ствари православни, али томе се противе домаћи српски извори, који доносе проклетства против њих и говоре о њиховом обраћању у православље. А има и других момената који говоре против тога. И Дубровчани, први суседи Босне, који су сигурно познавали православне врло добро, не би извесне Босанце називали стално патаренима кад код њих не би било неких разлика према православнима. Истина је, како су католици били противници и православних и б., „шизматика и јеретика“, како су они говорили, то су се временом б. све више приближавали православнима, и најпосле су се или потпуно стопили с њима или, у другој крајности, прешли на ислам. – Код босанских б. било је иначе развијено национално осећање, и то понајвише стога што су их католици с мађарском снагом прогонили, не само да их лише њихових верских традиција него и њихове државне независности. Мађарска је увек свој притисак у Босни правдала верским разлозима. За разлику од оних који лако подлежу тућину, б. су своје верне звали „правим“ или „добрим бошњацима“, људима „тврде вере“. Њихова је црква, „босанска“, била организована са чисто народском терминологијом. Врховни поглавар б. био је дед; свештеници су старци и гости, од којих су први нижи ред, а обоје су под укупним именом стројника. При свечаним актима долазили су у одређеном броју по седморица (7 недељних дана), или по дванаесторица (12 месеци, 12 апостола). Они су понегде становали у заједничким местима, која су по њима добијала своје име (locus Patarenorum in Glubscovo). Било је вести, недовољно поузданих, да су се поједине богумилске општине налазиле у Херцеговини још у 19. веку. У самом народу о Б. нема много трага. – Тзв. „богумилска“ гробља нису довољно проучена, али је сигурно да нису неки богумилски специјалитет. „Стећци“ су остаци и наставак римских саркофага, а у гробљима има и крстова. – У топономастици постоји и данас име Бабуна, са извесним веровањима уз то место (код Мостара, нпр.). Л и т е р а т у р а: Б. Петрановић, Богомили (1867); Ф. Рачки: Богомили и Патарени, Рад, 7–10; Н. П. Благоевъ.: Правни и социални възгледи на богомилите (1912); Ć. Truhelka, Das Testament des Gost Radin (Wissen. Mitteilungen XIII, 1916); G. Millet, La religion orthodoxe et les hérésies chez les Yougoslaves (1917); В. Глумац, Средњевековна „босанска црква“ била је православна (Прилози, 4, Београд, 1924).

40

БОДИН Краљ српски (1081 – после 1101). Б. је био син првог зетског краља Михаила. Као млад принц учествовао је у бунтовним борбама против Византије. Кад је у Македонији 1073. букнуо устанак против грчке власти, помогао га је краљ Михаило, и на молбу устаника послао им је Б. са помоћним четама. У Призрену је проглашен онда Б. за цара. Спочетка је Б. имао успеха. Његова војска је освојила Скопље, а он сам Ниш. Али је грешка била што је раздвојио своју снагу, па један део војске, с војводом Петрилом, упутио на југ, а сам пошао на север. Јужна војска била је потучена код Костура, а ни северна, преполовљена по снази, није могла да се одржи. Код Пауна на Косову Б. је био поражен, заробљен и одведен, најпре у Цариград, а после у Антиохију. Отуда се спасао помоћу млетачких морнара. После 1081. дошао је на краљевски престо, после очеве смрти. Дуже времена искоришћавао је Б. борбе између Византије и Нормана, који су из Италије били почели своја завојевања на Балкану. Иако обавезан Византији, Б. је у борбама или остајао неутралан, или је ратовао за свој рачун, освајајући Рашку, Босну и Хум. После пораза Нормана (1085) Византинци су се почели светити за такво држање и Србима. Везе између Б. и Нормана нису могле остати непознате. Његова жена Јаквинта, родом из Барија, коју је узео 1080, била је норманског порекла. – Рашки жупан Вукан, Б. васал, истицао се у време од 1086. до 1096. као активан противник Византије, и често је, вероватно у споразуму с Б., продирао према Косову и Метохији. Сам Б. у новим борбама није имао старе среће, и све се мање истицао, заузет борбама у породици. Његови многобројни сродници били су незадовољни краљицом Јаквинтом, која је сувише гледала на своје интересе. Због тих породичних криза Б. је дошао у сукоб и са Дубровником, који је давао уточишта прогоњеним сродницима. 1096/97. пролазили су кроз Б. државу француски крсташи под водством грофа Рајмунда од Тулузе. Б. их је лепо примио у својој престоници Скадру. Година Б. смрти није утврђена. Ставља се између 1101. и 1116.

БОРИЋ Босански бан (отприлике од 1150. до 1163). Пореклом је из Славоније, из Грабарја код Брода, и у породичној је вези са Бериславићима. Као босански бан Б. је био васал мађарског краља, и ратовао је с њим против Византије, не само у Босни него и у Браничеву (1154). За време борби у Мађарској око престола, после смрти краља Гејзе (1161), Б. је држао страну против Гејзиног сина Стевана, а за краљеву браћу, које је помагала и Византија. Кад је Стеван (1163) остао победитељ, страдали су сви његови противници, па међу њима и бан Борић. Један војвода краљев, Готфрид, ушао је с војском у Босну и победио је Б. После тога о Б. нема више помена; биће да је погинуо или је био прогнан. Л и т е р а т у р а: М. Прелог у Извештају гимназије у Сарајеву 1908.

БОСНА Историја: Најстарија преисторијска налазишта у Б. почињу од млађег каменог доба. То су Бутмир код Сарајева, Доњи Клакар код Брода и Краљевине код Новог Шехера. Од њих је највише проучен Бутмир, који има светски глас. Насеља чисто бронзаног типа у Босни нема; сва су насеља са тим материјалом дуготрајна, која се одржавају кроз више векова и периода, а у њима је бронзано доба само етапа. Од таквих позната су изближе насеља у околини Сарајева, посебно на Дебелом Брду, која хватају делимично од 41

каменог доба, па све до римских времена, даље Варвара у прозорском срезу и Чунгар код Цазина. У тај низ долази и врло важно сојеничарско или накољско насеље код Рипча, у бихаћком крају, и богато, исто тако сојеничарско насеље у Доњој Долини, код Босанске Градишке, једно од досад најбогатијих на целом Балкану. Халштатска периода у босанској преисторији заступљена је ванредно богатим налазиштима на Гласинцу, на подножју Романије, где је огроман број хумки (око 5.000) пун оружја, накита, прибора и сваког другог материјала. Нешто млађа од Гласинца је некропола равних гробова у Санском Мосту. Више латенској периоди припада некропола у Језеринама код Бихаћа, а чисто латенска је она у Рибићима. Најстарије становништво Босне мисли се да су били Трачани, а после њих Илири, који су имали више племена. Прве везе тих племена са светом почињу преко грчких колониста са далматинских острва и из Дирахијума (Драча) и Аполоније (Појана) из Албаније. У 4. веку пре Хр. основана је на Неретви већа грчка колонија, Нарона, која је постојала неколико векова, и вршила велики утицај на своје залеђе. Средином 4. века продрли су Келти у земље око Саве и у унутрашњост Босне, и остали су ту дуже у неким областима. Утицај Келта да се утврдити код илирског племена Јапода у Босанској Крајини, око Бихаћа. Као историјски чинилац јављају се илирска племена и њихова држава тек око 230. пре Хр. У то време, због гусарења својих приморских саплеменика, дошли су они у сукоб с Римљанима. Из сукоба су се развили ратови и постепено завојевање Илирије од Римљана. Око 168. пре Хр. сва је илирска држава (називала се „краљевина“), бар уколико се тиче приступачних приморских предела, била под врховном влашћу Римљана. Али да потпуно покоре земљу, која је упорно бранила своју слободу, требало је Римљанима пун један и по век. Последњи велики илирски устанак савладан је тек 6–9. после Хр. После тога трајао је годинама мир. – Познатом својом административном способношћу Римљани су уредили земљу и онда је почела романизација становништва. Романизација је била интенсивнија у Приморју и дуж река (Саве и Неретве) и комуникација него у теже приступачној и опасној унутрашњости. Процес романизације био је већ толико узео маха, нарочито преко војске, да од 3. века унапред Илири живо учествују у судбини царства, дају своје војводе и чак своје људе за императоре. То је време које Момзен назива „илиризацијом војске и управе римске“. При дефинитивној подели Римског царства, 395, Далмација је дошла у западну сферу. У Далмацији, чија је граница на истоку ишла до Рудника и до долине горње Дрине, налазила се и читава Босна. Још пре пропасти Западног царства (476) Б. су освојили Готи, али су је напустили тридесетих година 6. века. Од тада је Б. задуго била под Византијом. У то време почеле су и провале Словена са дунавске и савске линије у Б. Спочетка вршене због пљачке, те су провале доцније добијале све више карактер похода за насељавање и од почетка 7. века оне то постају и стварно. Средином 7. века Б. је углавном била насељена новим словенским елементом. Ту су Словени дошли у везу са староседеоцима и примили много њиховог, као називе река, места, планина, понешто у организацији племена, даље у сточарству (катуни, називи за неке млечне производе и сл.), главном занимању дотадашњег становништва, а много и у материјалној култури, у оружју, ношњи, храни итд. – Организација Јужних Словена била је племенска и демократска. Тек од 9. века, услед опасности од страних завојевача, образоване су прве јаче државне заједнице; на истоку код Срба према Бугарима, а на западу код Хрвата према Францима. – Б. је задуго била подељена у више неповезаних жупа, које су подлегале час једној, час другој страни. За време Часлављево (931–960) и Бодиново (1081–1101) Б. је била готово сва у власти Срба; иначе је она често мењала господаре и

42

пре и после. У 9. веку завршен је у њој и процес покрштавања, коме су се најдуже опирала гусарска племена око Неретве. Од почетка 12. века почело је ширење Мађара на Балкан. После добијања Хрватске (1102) и далматинских градова (1107–1110), они су се обрнули Б. и добили су и њу (1136). Како је дошло до тога није поближе познато. Зна се само да је то било време српско-мађарског савеза и уских породичних веза, створених понајвише због заједничке борбе против Византије. У Б. су владали банови, који су признавали врховну власт мађарског краља. – Први познати босански бан био је Борић (1150–1163), који је као вазал Мађарске ратовао са Византијом у Браничеву. Он је био свргнут с власти, јер је у династичким борбама Мађарске био на страни противној краљу победиоцу Стевану IV. Б. је тад кратко време дошла поново под врховну власт Византије. Нови, нарочито популарни бан Кулин (1180–1204) борио се са Мађарима и Србима против византијске превласти и имао је успеха. Иначе је његова мирна владавина запамћена као доба сређености и благостања. Кулин је оптуживан да је штитио богомиле, и сам прешао у њихову веру, али се он јавним одрицањем ослободио неприлика. – Његови наследници, који нису имали његове вештине, допали су у тешке заплете с папском куријом и Мађарима због тога што су пуштали босанску народну цркву да се несметано развија. Бан Матеј Нинослав (1233–1250) имао је чак да одолева једном опасном крсташком рату против њега и његове земље. Одржао се са напором и помоћу изјава оданости римској цркви. – После његове смрти Б. су освојили Мађари и поделили је у више области. У ужој Б., тј. у области око извора реке Босне, остао је на власти Нинославов рођак, бан Пријезда, који се сматра оснивачем династије Котроманића. У источној Б., у области Соли и Усоре, владао је од 1284. краљ Драгутин, мађарски зет. Његова кћи Јелисавета пошла је 1284. за Пријездина сина Стевана I Котромана. На основу те брачне везе тражио је доцније Стеванов унук, бан Твртко, српску краљевску круну. За време престоних борби у Мађарској, пошто је династија Арпадова изумрла, дошла је до великог утицаја хрватско-далматинска породица Шубића, која је живо радила за кандидатуру Карла Роберта. Глава те породице, кнез Павле Шубић, добио је 1299. извесне делове Б., а после, освајајући и потискујући Стевана I, и читаву његову област (1305). У Б. је тада бановао његов син Младен Шубић (1305–1322). Али он није знао да одржи очеве тековине; безобзиран и насртљив, он је дигао против себе велики део суседа и поданика, а дошао је у сукоб и са краљем Милутином и са краљем Карлом мађарским. У борби с овим другим он је пао с власти, уклоњен са свог управног подручја и одведен у Хрватску. – Као помагач мађарског краља против Шубића истакао се Стеван II Котроманић, који је неколико година пре тога био враћен на очев престо као Младенов клетвеник. Стеван II био је опрезан, али активан владалац. Обично је искоришћавао несреће и метеже других да ојача своју власт. Падом Шубића он се користио на западу своје државе, узимањем делова Завршја. Кад су, после смрти краља Милутина, настале у Србији борбе за власт, он је заузео Хум (1322–1326), и тиме се замерио Србима. Цар Душан му то никада није могао опростити и четврт века доцније предузео је војни поход на Б. да поврати изгубљено (1350). – После смрти краља Драгутина и пораза његова сина Владислава у Србији и на Руднику (око 1324), Стеван је добио у своју власт и Соли и Усору. Нови мађарски краљ Лајош Велики указивао му је много пажње и узео његову кћер Јелисавету за жену (1353): Стеван II је ојачао Б., ујединио је од Дрине до Цетине и Врбаса, дао јој излаз на море и тако је снажну и угледну оставио 1353. свом наследнику Твртку I. Твртко I је највећи владар Б. На престо је дошао млад, и имао је много неприлика првих година, са Мађарима, који су му узели западни Хум као мираз уз Јелисавету (1357), и касније са побуњеном властелом у земљи, с којом је био и његов брат Вук 43

(1366–1367). Кад је Твртко, помоћу Мађара, савладао ту буну, он је почео сређивати односе у земљи, а 1374. је, у савезу са кнезом Лазаром, победио Николу Алтомановића и добио од његове области Подриње и Нови Пазар. Ту, сад у својој земљи, у Милешеву, на гробу св. Саве, Твртко се крунисао 1377. за краља Б. и Србије. Касније, 1378–1385, ширио је Твртко своју власт у требињској области и Конављу и северној Зети, искоришћавао је борбе у Мађарској, после смрти краља Лајоша (1382), и добио је од његових наследница Котор. После је отворено помагао буну хрватских великаша против мађарских краљица и, са кнезом Лазаром, радио за напуљску династију. Кнеза Лазара помагао је и у бици на Косову (1389). Пред крај живота, 1388–1390, радио је Твртко живо да добије под своју власт Далмацију, и у томе је најпосле успео. 1/8.1390. јавља се први пут његова поносна титула: „Краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја“. Али, усред тих успеха, он ненадно умре око 17/3. 1391, оставивши, као и цар Душан, недовршено своје велико дело. – Његови наследници губе Тврткове тековине, долазе у зависност час од Турака, час од Мађара, и постају понекад оруђе своје ојачале властеле (Хрвоје Вукчић, Сандаљ Хранић, Павле Раденовић и др.). Синовац Твртков Дабиша владао је врло кратко (1391–1395), и оставио је владу у наследство својој слабој краљици Јелени. Један јак упад Турака у Б. 1398. натерао је великаше да на управу земље доведу неког са више ауторитета. Тако је дошао за краља Стеван Остоја. Од 1404. он је добио као краљевског противкандидата Твртка II. – Б. је од тад била често поприште грађанских борби. Ни наочиглед опасности од турске најезде, себични и кратковиди људи нису могли да обуздају своје страсти и прохтеве. Два краља у Б. у исто време јављају се више пута. После Остојине смрти (1418) јавља се као краљ његов син Стеван Остојић (1421), за владе Твртка II. Неколико година доцније, против истог Твртка, диже се 1432. други син Остојин Радивој. – За време тих борби Србијанци су од Мађара добили Сребреницу (1412), Дубровчани су откупили Конавље (1419,1427), а, што је најгоре, Турци су ушли у земљу и учврстили се у градовима Ходидједу и Врхбосни. – Краљ Стеван Томаш (1443. до 1461), који је од свих наследника Тврткових имао понајвише државничког, могао је само с болом гледати неминовно срљање у пропаст. Домаћа властела држала је делимично отворено страну Турака и позивала их је у своја разрачунавања као помагаче и судије, католичка оштра гоњења гурала су богомиле у противнике државног поретка, мађарска помоћ могла се добити само уз скупе уступке на рачун државне самосталности и целине. Краљ Томаш покушао је да женидбом свога сина Стевана са Јелачом, кћерју и наследницом деспота Лазара, уједини Б. и Србију за заједнички отпор Турцима, али је тај покушај, иако изведен, дошао касно. Он је само убрзао катастрофу Србије (1459), а домало довео и султана против Б. Неславно, без иједне борбе, пала је Б. 1463. Нешто дуже држала се Херцеговина, али су и ту саблажњиве сцене борбе између оца и сина подриле снагу отпора. 1482. дошла је, најпосле, и она под турску власт. – Мађари су покушавали у више прилика да преотму Б. од Турака. Они су дали земљи чак и једног новог краља, Николу Ујлакија (Илочког) (1471–1477), предузели су и један успешан поход до Сарајева, у ком се нарочито одликовао Змај деспот Вук (1480), али то није могло изменити неминовни развој догађаја. Турци су надирали стално. Сребреничка бановина пала је 1512, Београд 1521, и најпосле дуго и упорно брањено босанско Јајце 1528. Сама Мађарска пала је 1526, и Турци су постали неоспорни господари Балкана. Добар део босанског племства био је одраније у везама с Турцима. Један део био је чак на њиховој страни у борби против католика и Мађара. Стога је он доста лако прешао на ислам (Хранушић, Херцеговић, Боровинић, Бранковић, Вранешевић итд.). Неки су то чинили да чувају повлашћени положај, неки из личних мотива. – Турци су увели у земљу своје аграрне уредбе и спахијски систем, који су се доста брзо осетили 44

као велики притисак на радни народ. Верска гоњења јавила су се доста брзо, и била су често врло сурова. Данак у крви био је страшан. Због тога мржња хришћана на турску власт бивала је све већа и они су били готови на сваку политичку комбинацију против Турака. Чак и православне владике, као св. Василије Острошки, нису се устручавали ући у везе са Римом, само да би се ослободили турског јарма. – Устанци у Б. и Херцеговини били су врло чести. Од њих је најважнији устанак војводе Грдана, с краја 16. века, у вези са акцијом папе Климента VIII, који је хтео да крене ширу борбу за ослобођење балканских хришћана. – Пред крај 17. века хришћани Херцеговине придружили су се, у великом броју, млетачкој војсци, која је ратовала против Турака. 1697. принц Евген Савојски, у смелом залету, продро је до Сарајева, опљачкао га је и одвео собом велики број људи, делом као робље (муслимане), а делом као присилне колонисте (православне). Спомен о том походу, услед тога, није остао много славан. У 18. веку Б. и Херцеговина постале су периферијске области Турског царства. Муслимански редови збијају се и бивају гушћи, јер се у земљу повлаче потиснути муслимани из Славоније и Далмације. Доказ порасле муслиманске снаге показује донекле њихова победа над Аустријанцима код Бање Луке 1739. Али 18. и 19. век су доба наглог опадања Турске царевине. Посрнулост средишта повлачила је за собом и опадање покрајина. У Б. је почела обест појединих везира, с корупцијом и бруталношћу. 1777. објављено је право наследства на спахилуке. Босански бегови видели су опадање, и кривицу за то приписивали су новим реформама, које нису тобоже у муслиманском духу, и Османлијама „Туркушама“, као да су они носиоци покварености. Стога су од 19. века почеле честе борбе босанског беговата за локалну аутономију, за чување старог реда и за искључење Туркуша из службе у Б. и Херцеговини. – Од тих покрета најзнаменитији је Хусеин-бега Градашчевића, „Змаја од Босне“, капетана града Градачца, 1881. У вези са Шкодра-пашом Бушатлијом он се кренуо против султанове војске и постигао је успехе. Али невешт и надмен, није знао да се одржи, и кад је 1832. кренула нова царска војска, помагана од херцеговачких бегова, Хусеин је био потучен и морао је да бежи из Б. Потпуни слом упорног и консервативног босанског беговата довршио је Омер-паша 1851–1852. Од друге половине 19. века учестали су устанци раје у Б. и Херцеговини. Разлога је за то било више: аграрни притисак, који је од облигатног увођења кметовске трећине, од 1848, бивао све тежи, несавесно купљени и много подигнути порези, непосредни примери ослобођења Србије и борба Црне Горе. – У борбама беговата с Туркушама рају су позивале обе стране, давале јој оружје и тиме подизале њено самоуверење. Поред тога дошла је и национална агитација. Херцеговачки устанак од 1852. и 1857. кренуо је несумњиво кнез Данило, у жељи да извојшти признање Црне Горе као државе. Устанак Луке Вукаловића 1861. у вези је с националном пропагандом омладине и револуционарним плановима Талијана и Мађара. Последњи велики устанак раје од 1875. увео је у рат против Турака Србију и Црну Гору, па домало и Русију с Румунијом. Тај велики рат ликвидиран је Берлинским конгресом 1878, који је дао Аустро-Угарској мандат да окупира Б. и Херцеговину. Аустријска је војска на основу тога мандата ушла у Б., али тек после много жртава, нарочито код Добоја и Сарајева, где је отпор спремио Хаџи Лојо. Аустријска управа у Б. трајала је 40 година, 1878–1918. Њен је главни циљ био да преко Б. закорачи на Балкан на путу према Солуну. Да сузбије српску националну свест, она је с планом развијала „босански“ патриотизам и неговала култ босанске прошлости. Систематски је сејала мржњу између Срба и Хрвата, да их, завађене, лакше изиграва и онемогући за заједничке акције. Али, у земљи се то осећало и против притиска јавила се опозиција, која се спочетка борила за верску, а после и за политичку аутономију. – 7/10. 45

1908, проглашена је анексија Б. Аустро-Угарској. То је изазвало протесте православних и муслимана у Б., о чијој се судбини решавало без њихова учешћа. У Србији је узбуђење због тог акта довело до ратне опасности, у осталој Европи, сем Немачке, до опште осуде. 1910. Б. и Херцеговина добиле су Устав и свој сабор, подељен по конфесијама. У страху од српског национализма власт је предузимала често бруталне мере против српских друштава, чак и најневинијих (1913, за време скадарске кризе, био је обустављен рад у свима друштвима, а нека су била потпуно забрањена) и против српске штампе. 1914. спремани су велики војнички маневри у Б. и Херцеговини. На сам Видовдан, приређивач тих маневара, аустроугарски престолонаследник Франц Фердинанд са супругом, демонстративно је приредио вожњу кроз сарајевске улице; том приликом су обадвоје погинули од револверских хитаца омладинца Гаврила Принципа. То је дало повод за велики Светски рат. У њему је православни елеменат Б. и Херцеговине трпео страховите прогоне и страдања. 3/11. 1918. престала је аустријска управа у земљи, а власт је преузело Народно веће. Л и т е р а т у р а: М. Прелог, Повјест Босне, у 3. свеске. (Први део је извод без научног апарата; други део, 1463–1878, рађен је с научном литературом.) За старију историју, до пада Б. под Турке, још је увек главно дело В. Клаића, Повјест Босне (1882).

БРАНКОВИЋ ВУК Син севастократора Бранка Младеновића, који је владао у Охриду и био један од верних великаша цару Урошу. В. Б. се јавља око 1370. као господар Косовске области с Приштином, Вучитрном и Звечаном, где је била и њихова прва постојбина (Дреница). 1377. у његовој је власти и Скопље, а од 1378. и Призрен с околином до Лима. Б. је зет и сарадник кнеза Лазара. Учествовао је с њим у борби на Косову 1389. Народне песме и приче о његовој издаји не могу се утврдити историјским изворима. Скопље је морао предати Турцима 1392. и обавезати се на плаћање данка. Али се ипак и са тим уступцима није могао одржати. Негде око 1396. султан је Бајазит изгнао Вука из његове области, и он је умро не зна се где 6/10. 1398. Његове области дао је султан Лазаревој деци и удовици, а Вукова удовица Мара са децом добила је само уски појас око Вучитрна и Трепче. Л и т е р а т у р а: Љ. Ковачевић, Годишњица, 10. (1888).

БРАНКОВИЋ ВУК ДЕСПОТ (ЗМАЈ ОГЊЕНИ ВУК) Син је слепог Гргура Бранковића, сина деспота Ђурђа. У младости држао је с Турцима, који су помагали његова оца, да добије деспотство Србије после смрти деспота Лазара (1458). 1465, кад је у Београд стигло једно турско посланство да понуди мир, био је међу њима и Вук. Ту је он прешао у службу мађарског краља Матије и постао заповедник српских чета. Ванредно храбар и пожртвован, Б. је стекао велик глас, који најбоље показује његово у народу познато име. Јунак је многих народних песама, бугарштица и десетерачких. Ратовао је с Мађарима против Чеха, Пољака и Аустријанаца, а нарочито против Турака. 1471. именован је за српског деспота и добио је велике поседе, који су некад били својина деспота Ђурђа: Сланкамен, Беркасово, Белу Стену и др. Ожењен је био Варваром Франкопановом. Као деспот, Вук се особито прославио 1476, проваливши у Сребрницу и борећи се под Шапцем и Смедеревом. Нарочито је чувен његов смели поход на Сарајево 1480, кад је успео да провали у град и да га опљачка. 1481. с успехом је војевао против Турака у Србији и довео отуд, из

46

околине Крушевца, на 50.000 људи, који су насељени око Темишвара. У сталној борби с Турцима деспот је умро 16/4. 1485.

БРАНКОВИЋ ЂУРАЂ Деспот српски (1427–1456). Други син Вука Бранковића, а унук кнеза Лазара, по мајци. Рођен је око 1374. Спочетка је држао са својим ујаком, деспотом Стеваном. После битке код Ангоре, 1402, између њих је дошло до разлаза и сукоба. Гоњен од Стевана, због својих веза с Турцима, Ђ. је побегао султану Сулејману, наследнику Бајазитовом, и са турском војском пошао против њега. На Косову 21/11.1402. Стеван је остао победилац. Отада Ђ. је водио туркофилску, а деспот Стеван мађарофилску политику у Србији. После смрти кнегиње Милице, 1405, Ђ. се придружио и млађи Стеванов брат Вук, који је тражио за себе пола државе. Помоћу султана Сулејмана они су постигли знатне успехе и добили јужни део Србије. Када се против султана Сулејмана подигао султан Муса, Вук Лазаревић је погинуо од Мусиних људи, кажњен због издаје (1410); а Ђ. се домало, мајчиним посредовањем, помирио са ујаком, 1412. Као заповедник српске војске Ђ. је решио у одлучној бици под Витошем, 1413, борбу између Мусе и султана Мухамеда, напавши и победивши првог. Годину после тога, 1414, он је узео за жену Јерину Кантакузенову. Од 1422. до 1426. Ђ. се задржавао дуже у Зети, где је једно време ратовао против Млечана. 1426. спомиње се његов свечани дочек у Дубровнику. Те исте године, на државном сабору у Сребрници, Ђ. је био проглашен за деспотова наследника. Мађари су признали ту одредбу, али су као цену за њу добили српску обавезу да ће им се, после смрти Стеванове, предати Мачва с Београдом и град Голубац. После смрти Стеванове, 19/7.1427, Ђ. је постао деспот. Изгубивши Београд, он је подигао на Дунаву нови град Смедерево (отуд му име Ђурађ Смедеревац), од 1427. до 1430. Голубачки војвода Јеремија није хтео предати свој град Мађарима, него га је дао Турцима. Натеран од Турака, Ђ. је признао, поред мађарске, и њихову врховну власт и плаћао им је годишње 50.000. дуката данка. Он је дуго водио политику оданости и према Турцима и према Мађарима. Његова кћи Мара постала је жена султана Мурата II (1435), а друга му се кћи, Катарина, удала за грофа Улриха Цељског, сродника мађарског краља Сигисмунда. После смрти Сигисмундове, у децембру 1437, Турци су спремали велики нападај против Србије и Мађарске. 1439. била је сва Србија, сем Новог Брда, прегажена, а Смедерево заузето. Ђ. је најпре тражио склоништа у Зети, али онемогућен и ту, као после и у Дубровнику, дошао је на мађарски двор да тражи помоћ за Србију. Његова два сина, Гргур и Стеван, били су за то време ослепљени (8/5.1441). Располажући великим новчаним средствима деспот је успео да поправи свој положај у Мађарској и да прикупи приличну војску. Једновремено, посредовањем кардинала Цезаринија, образована је лига против Турака. На челу лиге био је пољско-мађарски краљ Владислав, па Јанко Хуњади (Сибињанин Јанко) и деспот Ђурађ. С великом војском они су провалили 1443. у Турску и допрли победоносно све до Софије. Хришћанска победа узбунила је читав Балкан. У неприлици, Турци су понудили мир. Посредовањем султаније Маре и Ђ., мир је био склопљен у Сегедину 1444. Ђ. је добио натраг своју земљу са 24 града, заједно са Новим Брдом, Голупцем и Крушевцем, и 22/8. 1444. он је поново ушао у Смедерево. Мађари су брзо покварили с Турцима уговор коме је Ђ. остао веран. У новом походу Мађари су били лоше среће, били су потучени, а сам краљ Владислав погинуо је у бици код Варне, 10/11. 1444. Због тога су охладнели односи између деспота и Мађара. Деспот је желео да уведе ред у земљи и да залечи ране прошлих ратова. Ђ. није успео да поврати сву Зету, коју су, за време пропасти Србије, били делом посели Млечићи, а 47

делом Стјепан Вукчић. Због тога деспот је ратовао с Млечићима и добио као полусавезника Скендербега, али у тим борбама није имао среће; исто као ни у Босни, где је желео да се дочепа богате Сребрнице. У борбама Мађара с Турцима 1448. деспот није учествовао; штавише, деспот је после пораза Хуњадијева на Косову (17–19/10) дао Јанка ухватити и затворити, нагонећи га да му плати штету нанесену од Мађара српском становништву при њихову пролазу кроз земљу. После дате обавезе и многих обећања од мађарског сабора Хуњади је пуштен на слободу (о Божићу 1448). Односи између Србије и Мађарске после тога постали су много гори. Сам папа ослободио је Мађаре од датих обавеза, као изнуђених у невољи. Нешто бољи постали су односи после доласка на престо султана Мухамеда II (1451), који је спочетка био пријатељски расположен према Ђ. Султан је вратио Србији Топлицу и Глубочицу, а босански краљ, из страха, Сребрницу. Посредством Ђ. дошло је до мира између Мађара и Турака, а Хуњадијев син Матија верен је с деспотовом унуком Јелисаветом. У освајању Цариграда (1453) учествовала је и једна српска војска, коју је деспот послао као турски вазал. После пада Византије, султан је изненадно, 1454, кренуо против Србије под изговором да Ђ. одржава везе с Мађарима и да неуредно плаћа данак. Деспота су у новој борби помагали Мађари и потиснули су Турке из Србије. Али, 1455. почела је нова турска офансива. Ново Брдо и сва Јужна Србија пали су у руке султану. Деспот је поново отишао у Мађарску и у Беч да тражи помоћ. На повратку, у децембру 1455, он је код Купинова од Мађара нападнут, рањен и заробљен, а пуштен је и ослобођен наметнутих му обавеза тек на посредовање краљево. Да омете стварање нове лиге, султан је понудио Ђ. мир (1456), уступајући му Србију северно од Крушевца. Али те исте године Турци су преко Србије кренули силну војску на Мађаре. Деспот је прешао у Бечкерек, а његова војска је одбила јуначки султана од Смедерева. И турска опсада Београда завршила се неуспехом. Те зиме, 24/12.1456, завршио је деспот свој живот; сахрањен је у Кривој Реци испод Рудника. Ђ. је имао несумњиво најбурнији живот од свих српских владара и постао је једна од најтрагичнијих личности српске историје. Л и т е р а т у р а: Ч. Мијатовић, Деспот Ђурађ Бранковић, I–II (1800–1882); Ј. Радонић, Западна Европа и балкански народи према Турцима у првој половини 15 века (1905).

БРСЈАЦИ Једно словенско племе зове се у изворима 7. века Брзити, а наводи се као насеље у јужној Македонији. Узима се данас опћенито да су то Брсјаци око Охридског и Преспанског језера и око градова Велеса, Прилепа и Битоља. Они су 676. са суседним словенским племенима напали Солун. У другој половини 8. века имали су сукоб с Бугарима, који су хтели да их раселе. У 10. веку образовала се међу њима словенска држава Самуилова. Л и т е р а т у р а: Б. Прокић, Постанак једне словенске царевине (Глас, 76,1908).

БРСКОВО Место на горњој Тари (средиште жупе). У 13. веку било је главно трговачко место Србије посећивано много од трговаца из Котора и из Дубровника. Спомиње се још под Стеваном Првовенчаним. 1285, када је цветало, подигнута је ту једна црквица и поклоњена доминиканцима из Дубровника. 1346. епископ которски полагао је претенсије на ту цркву у Б. Око 1280. овде је постојао дубровачки консулат. У Б. је кован

48

новац. 1399. спомиње се последњи пут као трговачко место. 1433. је напуштено и дубровачки трговци га више нису посећивали. Сада је у рушевинама. Најважнији српски трг у 13. веку, развијен нарочито у време краља Уроша I. У њему су биле колоније Дубровчана, Которана и Млечана, са католичком црквом. Ту се налазио и један краљевски двор. Није сасвим сигурно да ли је Б. било рударско место; зна се само поуздано да је ту била подигнута прва српска ковница новца и да су из ње изилазили познати „брсковски гроши“. Данас је у рушевинама. Л и т е р а т у р а: Љ. Ковачевић, Трг Брсково и жупе брсковачка и љубовиђска (Глас, 30, 1891).

БУГАРИ Једно од многих средњоазијских турско-татарских племена, које је опште померање народа на истоку довело на европско тле, у подручју источно од Азовског мора. Одатле су се Б., вучени од Хуна, својих саплеменика, кретали све ближе према средњој Европи и границама Византијског царства на Дунаву. Мисли се да им је име дошло од реке Волге, око чијег су подручја дуго становали (Волга-ар-Болгар-Блгар). –У историји се Б. под својим именом јављају на крају 5. века. Најпре су били у служби Византије, као борци против Гота, и допрли су у тим борбама чак до Срема; а после су проваљивали као пљачкаши у Тракију и суседне покрајине царевине. Једно време дошли су Б. под власт Авара, као и Словени; а други њихов, источнији део притискивали су извесно време Турци. Између Дњестра и Дона развијала се, помагана од Византије, бугарска држава, која је била у борби с Турцима и касније са Аварима. У 7. веку, потиснути од Хазара, Б. су се поново померили више према западу, дошли су у подручје данашње Бесарабије, а одатле у северну Добруџу. Искоришћавајући унутрашње кризе Византије и арапске нападаје на Цариград, Б. су се све више ширили према југу, правећи честе пљачкашке походе. 679. прешли су Б. Дунав и у околини Варне заузели су своја стална седишта. Тако је постала бугарска држава на Балкану. Број досељеника није био велики, али то што их је било састојало се од окорелих ратника и авантуриста. Њихово је ширење ишло углавном на рачун туда насељених словенских племена, која су подјармили. Као освајачи Б. су тим Словенима натурили своје име, али пошто су били малобројни, временом су се изгубили међу Словенима, и примили њихов језик. Процес стапања трајао је дуже времена, и још у 9. веку није био потпуно довршен. Први владари бугарски имали су турско-татарска имена: Аспарух, који их је довео на Балкан († око 702), Тервел (702. до 719), Севар (740), Кормисош (740–756), Винех (756–762), Телец (762–765), Сабин (765–767), Токту (767–772), Паган (772), Телерик (772–777), Кардам (777–802), Крум (802–814). – Владар им се звао кан или хан; врховни чиновник је био кафкан; управник покрајина таркан. Владајућа каста имала је више племство, бољаде, бољаре, и ниже багаине. Као источни народи рачунали су Б. године по месецу, а своју су годишњу еру почињали од оснивања државе на Балкану. Б. су дуго времена били у борбама са Византијом, на чији су рачун проширили своје подручје. Са Словенима су имали исто тако много сукоба. Због њихова притиска напустила је маса Словена око 763. Бугарску, и прешла у Малу Азију. 773. ратовали су Б. против Брсјака у Македонији, с намером да их раселе са њихова подручја. Да би сузбили бугарски елеменат, византијски су цареви довели у другој половини 8. века колоније Сираца и Јермена, и населили их око граница нове државе. – Од доласка на владу ратоборног Крума Б. су прешли у јаку офансиву, и имали су много успеха. 809. освојили су Софију; 811. у једној борби с њима погинуо је сам византијски цар Никифор, од чије је 49

лубање Крум направио пехар. 813. дошли су Б. под сам Цариград и заузели Адријанопољ. – Наследник Крумов Омортаг (814–831) учвршћивао је очеве тековине, и у Преславу је основао бугарску престоницу. Б. је за његово време допрла далеко на запад. Савладавши побуњене Тимочане и Браничевце (око 824), Б. су се проширили све до Срема, одакле су на чамцима прелазили преко Дунава и Драве и упадали дубоко у Панонију. Његов син Маламир (831–836) запамћен је као огорчен противник хришћанства, које је почело да се учвршћује у његовој земљи. За владе Пресјамове (836–853) дошло је до првих сукоба између Бугарске и српске државе кнеза Властимира, у којима су Срби остали победитељи. Сукоб је дошао отуд што је српска држава била јака брана бугарском продирању према Јадранском мору, и што је око себе почела да прибира суседна словенска племена. Пресјамов син и наследник, Борис (853–888), примио је хришћанство и учинио га државном вером, не без јаких унутрашњих криза. По свом куму, византијском цару Михаилу, узео је Борис име Михаило (865), али је своје везе једно време желео развити више са папском куријом него са Цариградском патријаршијом. Добивши 870. аутономију своје цркве од византијске јерархије, Михаило је остао у вези с њом. Ту везу су појачали словенски ученици Ћирила и Методија, који су, прогоњени из Моравске од германских свештеника, добегли на Балкан и ту почели да шире своје учење. Њиховој акцији успело је понајвише да се учврсти хришћанство међу балканским Словенима и да се створе основе за словенску књижевност. Борисов син Владимир покушао је реакцију против хришћанства, али је Борис пожурио из манастира, где се био пред крај живота склонио, да спасе своје дело и казни сина. На престо је после тога дошао Симеон, његов најмлађи син. Симеон (893–927) је несумњиво највећи владалац Б. Младост је провео у Цариграду, познао је прилике тада посрнуле Византије, и читава живота носио се мишљу да у Константинов град уђе као победник. Проширио је бугарску власт на три мора. Да га сузбију, Византинци су против њега позвали у Европу Мађаре (895), а у савез кренули и Србе. Српски кнез Петар Гојниковић, издат од Михаила Вишевића, хумског господара, био је од Б. на вери ухваћен и лишен власти. Српски господари после њега узалуд су покушавали да се, помоћу Византије, ослободе бугарског притиска, који им је земљу доводио до пустоши. Симеон се, у жељи да замени боспорске господаре, 918. прогласио за цара, а бугарског архиепископа за патријарха. Последњи покушај српског кнеза Захарије да се ослободи Б. завршио се несрећно. Захарија је, истина, потукао једну бугарску војску, али кад је на њ кренула јача сила, напустио је Србију и пребегао Хрватима, а земљу су Б. прегазили (око 924). Бугарски нападај на Хрвате свршио је са поразом Симеонове војске. Одмах после Симеонове смрти (27/5. 927) почиње нагло опадање Б. Његов син Петар (927–969) био је владар без ратничких жеља. Изморена дугим ратовима, земља је била истрошена и жељна мира. Обест и поквареност захватила је обогаћене веће кругове, против којих се подигла јака реакција, социјална и начелна, у покрету богомила. У Македонији су словенска племена дигла устанак против Б.; 931. кнез Часлав ослободио је Србију и створио од ње јаку државу; 968. ударили су на Б. руске чете кнеза Свјатослава. Читава држава Симеонова почела је из темеља да се руши. За владе Петрова наследника Бориса II (969–972) византијски цар Јован Цимиск довршио је тај процес распадања ушавши с војском у земљу и покоривши је потпуно. Бугарска је остала византијска покрајина преко два пуна века. У 9. веку је много страдала од честих бесних упада Печенега и Куманаца, који су се почели насељавати у земљи и ширити се у њој на штету домаћег становништва.

50

Другу бугарску државу обновила су браћа бољари Петар и Асан, пред крај 12. века. После смрти цара Манојла Комнина, кад се кренуле мађарска и српска војска против Византије и освојиле Софију, дало је то повода и Б. да, помагани од Влаха и Куманаца, дигну устанак у северној Бугарској (1185). Устанак је успео, и Бугарска се ослободила, али су оба брата наскоро погинула од бољарске завере у земљи (1196/1197). На престо је дошао трећи им брат Калојан (1197–1207), који је успешно ратовао против Мађара и латинских витезова, а помагао је, изгледа, и Стевана Немањића у борби против брата му Вукана и Мађара. Калојан је обновио везе с Римом из Борисова времена и добио је отуда краљевску круну, којом је крунисан у Трнову, новој престоници Бугарске, 8/11. 1204. После Калојанове погибије под Солуном у Бугарској настале су једно време унутрашње борбе. Српски непријатељ био је Борило (1207–1218), узурпатор власти, али је у нападају против Србије, у савезу с латинским царем Хајнрихом, рђаво прошао (1214). После Хајнрихове смрти Борило је био збачен с престола, а на управу је дошао, руском помоћу, законити наследник Јован Асан II. Под Асаном II Бугарска се осетно развила. Сређена унутра, она је од 1230. прешла у офансиву. После пораза, који је Асан код Клокотнице 1230. нанео епирско-солунском цару Теодору Ангелу, Бугарска је постала главна сила на Балкану. У њеној власти је тада била сва Македонија и добар део Албаније. Како је цар Теодор био таст српског краља Радослава, то је после његова пораза био брзо и зет му онемогућен. На српски престо је дошао Владислав, зет Асанов, и васпоставио је срдачне везе с тастом. У Трнову, на Асанову двору, умро је и св. Сава. Асан је био на челу православне коалиције против Латинског царства у Цариграду, али није имао великог успеха у том раду. Његова смрт дошла је за време татарске најезде на Балкан, која је захватила и Бугарску, и натерала је на плаћање данка 1241. – Асанов наследник Калиман (1241–1246) није био дорастао оцу, а његов полубрат Михаило (1246–1257) још мање. Михаило је у рату са Византијом изгубио Македонију; имао је један рат и са Србима, у коме је допро све до Лима, али је, иако у савезу с Дубровником, прошао без икаква успеха (1254). Ти губици озлоједили су бољаре, и Михаило је погинуо од њихове завере. То је изазвало у земљи нереде и страна посредовања. Како је 1258. изумрла мушка династија Асана, на бугарски престо је дошао један унук Немањин, по женској крви, Константин Тих (1258–1277). Бугарска је, с њим заједно, све више падала са висине, на којој је била око 1240, и стално је патила од унутрашњих криза и борби о престо. У њихове унутрашње послове мешали су се Мађари, Татари и Грци. У земљи је био толики поремећај да је једно време за цара дошао чак и један свињар, Ивајло (1277–1279). После љутих борби успело се ипак наћи погодно лице за цара у Ђорђу Тертерију, пореклом Куманцу, 1281. Његови су непријатељи били Татари, који су га често нападали и пустошили му земљу. Са Србима је живео добро; краљ Милутин био му је зет од 1284. до 1299. Али, дошавши на власт туђом помоћу, а нарочито потпором бољара, он није имао великог ауторитета према њима. Понеки од њих владали су у својим областима као самостални владари. 1292, потиснут од Татара, Тертерије је побегао у Византију, где је био затворен. У Бугарској су настале опет унутрашње смутње. Краљ Милутин, за то време, савладавши Дрмана и Куделина у Браничеву, казнио је видинског господара Шишмана за један поход против Срба. Поражен, Шишман је молио и добио мир и Милутинову кћер, Неду, за свог сина Михаила. Другог бугарског владара, Смилца, добио је Милутин као пријатеља браком свог сина Стевана са његовом ћерком Теодором, која је родила доцнијег цара Душана. Нешто сређеније прилике настале су у Бугарској доласком на престо Светослава, сина Тертеријева (1295–1321), који је упео сву своју снагу да поврати ред. После брзе смрти његова сина Ђорђа II (1323) изумрла је њихова династија, а на бугарски престо 51

дошао је Михаило, Шишманов син, а Милутинов зет. Његов државнички став био је изазивачки, нарочито према Србији. Требало је да се реши судбина Македоније. Б. су је били изгубили још 1246, али су желели да бар ослабе и Србе, који су под Милутином осетно ишли напред. У савезу са Грцима Михаило је објавио рат Србији, али је у одсудној бици на Велбужду (28/7.1330) изгубио победу и живот. Срби су после тога повратили на управу Бугарске своју прогнату принцезу Неду и подржавали свој утицај. Битком на Велбужду решено је за читав даљи средњи век питање српског престижа и посед Македоније. Кад су незадовољници у Бугарској поново свргли Неду с власти, то није донело измену тамошње политике. Нови цар, Јован Александар (1331. до 1371) остао је потпуно лојалан према Србији. Добре везе помогла је женидба Душанова са његовом сестром Јеленом. Чак ни после Душанове смрти није цар Александар покушао да искористи српске унутрашње нереде. Нешто су томе допринеле и његове унутрашње недаће и чести напади Турака. – Александрова држава била је подељена још за његова живота, међу његова два сина: Страцимир, старији, добио је Видин са северозападном Бугарском, а у Трнову и средњој Бугарској владао му је други син, Шишман. Североисточна Бугарска била је постала засебна држава. Страцимир је имао много неприлика с Мађарима, који су га једно време свргли и затворили, а после повратили, с условом да им буде вазал. Његову кћер Доротеју имао је босански краљ Твртко за жену. Шишман је цео свој век провео одбијајући честе нападаје Турака, који су корак по корак ширили своју власт на Балкану. Борба између браће Страцимира и Шишмана, наочиглед опште опасности, трошила је снагу земље и била је знак неувиђавне себичности. Да спасе земљу од турске најезде, Шишман је ушао у савез с кнезом Лазаром и краљем Твртком, али га је напустио кад је цар Мурат с турском војском упао у Бугарску. После Косовске битке дошао је ред на Бугарску, 1393. узето је Трново, а цар је одведен у ропство у Филипопољ, и тамо 1395. убијен. Североисточна Бугарска покорена је 1394, а видински крај 1396, после битке код Никопоља. Цар Страцимир, који се предао, одведен је у ропство у Брусу, где је и умро. Један део бугарских родољуба прешао је после тога у Србију, и истакао се у њој својим културним радом. Од њих су најважнији Константин Философ и Григориј Цамблак. У 15. веку Бугарска је била чешће поприште ратова, које су водили Мађари против Турака. У 16. веку, 1595, помиње се један мали бугарски устанак око Трнова. У 17. веку Видин су кратко време добили Аустријанци, а на крају 18. и почетку 19. века у њему је господарио чувени Пазван-Оглу, султанов одметник и вођа крџалија. У видинском крају скупљали су се прогнани јањичари Београдског пашалука, против којих је ратовао Мустафа-паша, уз помоћ Срба. Одатле су они поново завладали Београдом. Ни Карађорђев устанак, ни прелазак руске војске преко Дунава није кренуо никакву акцију међу Б. Гњечени од Турака, као световних, и од фанариота, као духовних господара, Б. су једно време изгледали као потпуно утучени. – Књижевни покрет монаха Пајсија, с његовом родољубивом, од Јована Рајића потакнутом бугарском историјом (1762), и епископ Софрониј нису имали велика дејства у широким масама. Тек 1828, за време руско-турског рата, јавио се омањи покушај бугарске акције за слободу. Иначе, у 19. веку почео је свестан рад, путем школе и цркве, да се разбуди народна свест. У том је Б. знатно помагао и српски кнез Михаило, за чијег се времена озбиљно неговала мисао српско-бугарске државне заједнице. Руска дипломатија и Срби помагали су свим силама да се у Турској створи егзархат као словенска црквена организација против Грчке (27/2. 1870), и иако су знали да су ту ствар водили Бугари. После се егзархат изметнуо у чисто оруђе бугарске националне пропаганде. Слободу је Б. донео руско-турски рат 1877/78. Бугарска је за ту борбу била довољно спремљена духовно, док је војничко њихово учешће било доста незнатно. Руска 52

дипломатија тога времена желела је, у свом интересу, да створи што већу Бугарску и у мировном уговору светостефанском (3/3. 1878) била је и предвидела Велику Бугарску са Румелијом, Македонијом и добрим делом Тракије. Међутим, на Берлинском конгресу Бугарска је остала на подручју између Дунава и Балкана, а Румелија је образована као посебна покрајина. Обе су биле у вазалном одношају према Порти. За првог кнеза Бугарске изабран је принц Александер Батемберг (29/4. 1879). Једним превратом у Пловдиву, 18/9. 1885, проглашено је уједињење Бугарске и Румелије. Српска влада, с краљем Миланом, видела је у томе повреду Берлинског уговора и рушење балканске равнотеже, и објавила је Бугарској рат, 14/11. 1885. Недовољно приправна и рђаво вођена, српска војска претрпела је пораз код Сливнице (18–19/11). Аустрија и Русија спречиле су даље ратовање, и мир је склопљен, без икаквих уступака и одштета (3/3. 1886, у Букурешту). Замеривши се Русији својим држањем, кнез Александер је био присиљен да напусти бугарски престо (7/9. 1886). После дужег колебања у Бугарску је упућен аустријски кандидат Фердинанд Кобург, кога су незаконито изабрали Б. 9/7.1887. Русија није хтела дуго да призна тај избор, и једно је време изгледало да ће због тога између ње и Аустрије доћи до рата. – Под Фердинандом је почела агресивна бугарска акција у Македонији (Илинданска акција од 1903), која је заоштравала и односе између Бугарске и Србије. 4/10.1908, у вези са аустријском анексијом Босне, Бугарска је прогласила своју независност, а Фердинанда за „цара“. 1912. ушле су у балкански савез Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора. Срби су, мимо уговора, дали Бугарској помоћ, при опсади Једрена, и у војсци и у материјалу, нарочито артиљеријском. Због тога, при подели од Турака добијеног подручја, дошло је до разлаза међу савезницима. – Бугарска није хтела да прими ни арбитражу руског цара која је била уговором предвиђена. Мучки, ноћу 29–30/6. 1913, без објаве рата, Бугари су напали на Србе и Грке на целој линији Јужне Србије. Срби су у страшним и крвавим борбама на Брегалници одбили Б., и тиме осигурали свој посед Македоније, утврђен уговором мира у Букурешту. Бугарска је Србију напала поново у савезу с Немачком и Аустријом 15/10. 1915, у часу њене најтеже борбе. После капитулације бугарске војске 1918. и абдикације Фердинандове, Србија је добила у Македонији струмичку област, а у северној Србији исправке границе. Л и т е р а т у р а: К. Јиречек, Историја Бугара (1877; руски). За старији део В. Н. Златарски, Историја на блгарската држава (1918); и у немачком изводу до 1396. од истога, Geschichte der Bulgaren (1918). Други део бугарске историје, од 1396. до 1912. изашао је, под истим насловом, у Лајпцигу 1917. (Bulgarische Bibliothek, 6), а написао га је Н. Станев.

БУЋЕ Которска властеоска породица, која је дала неколико угледних дворских лица. Никола Бућа (помиње се 1323. до 1353) био је протовестијар и врло утицајан чиновник на двору краља и цара Душана. Има једна стара пословица: „Ако цар да, али Бућа не да“. Синовац Николин Трифун Михаилов био је један од главних финансијских чиновника цара Уроша. Трећи од Б., Трифун Петров, био је протовестијар краља Твртка (око 1387. до 1391).

В 53

ВАЛОА КАРЛО (1270–1325). Брат француског краља Филипа IV Лепог. 1301. оженио се Катарином, унуком Балдуина II, латинског цара у Цариграду, па је стварао план да обнови Латинско царство. Због тога водио је преговоре са Млечићима и Каталанима и са краљем Милутином. 27/3. 1308. склопљен је између Милутинових посланика и Карла споразум, у опатији код Мелена. Тај споразум садржавао је политички и војнички савез против Византије и удају Милутинове кћери за Карлова сина. Милутин је потврдио споразум 25/7. 1308. За ту прилику написан је један занимљив Опис источне Европе, где има доста говора о приликама у Србији и околним земљама. (Издао га је О. Горка у Кракову 1916.) План је пуштен после Карлова разлаза с Млечићима (1309) и његових нових комбинација у самој Француској.

ВЕЛЕИЗДАЈНИЧКЕ ПАРНИЦЕ У БОСНИ Политичких парница било је у Босни и Херцеговини за цело време аустријске управе (1878–1918), али су оне нарочито учестале у време кад се аустроугарска влада спремала да прогласи анексију и кад ју је прогласила (1908). Велике парнице због велеиздаје почеле су, међутим, од погибије Фрање Фердинанда и Софије Хоенберг, у лето 1914. У свима тим парницама аустроугарске власти хтеле су доказати да је српска национална свест у Босни и Херцеговини развијена под утицајем пропаганде са стране, а нарочито из Србије, да је српски национализам био чисто револуционарног карактера, и да се српска заветна мисао хтела остварити само на рушевинама Аустрије. Као главни подстрекач националне борбености оглашавана је Народна одбрана, за коју се хтело доказати да је вршила силан утицај на цело српско друштво и све националне установе, Просвјету, Побратима и Соколе. Прва велеиздајничка парница поведена је у Сарајеву 12/10. 1914. против атентатора Гаврила Принципа и другова. Оптужено је било 25 лица, а осуђено их је 16. Од тих су 5 осуђени на смрт (Данило Илић, Вељко Чубриловић, Мишко Јовановић, Јаков Миловић и Неђо Керовић). Смртна осуда извршена је само над тројицом првих 3/2. 1915, а остала су двојица, као прости тежаци, били помиловани на доживотну робију. Други су осуђеници добили заједно 122 године робије. Друга парница била је против ђака мостарске гимназије, вођена у Сарајеву до 12/5.1915; трећа против ђака бањалучке гимназије и њихова директора др К. Крзмановића, вођена у Бањој Луци и Травнику; четврта против ђака сарајевске гимназије, вођена у Травнику од 14/6. 1915; пета против ђака тузланске гимназије, вођена у Бихаћу до 13/9. 1915. Највећа в. п. била је против Васила Гргића и другова, вођена у Бањој Луци од 3/11. 1915. до 22/4. 1916. Ту је била изведена на оптуженичку клупу готово половина целокупне српске интелигенције у Босни и Херцеговини, са доста људи из народа. Оптужено је било 156 лица, неки због непосредних веза са Народном одбраном, а неки као представници културних друштава, Просвјете, Сокола и Побратима. Међу њима је било 19 свештеника, 14 учитеља, 5 професора, 2 лекара, 2 инжињера, 1 адвокат, 8 државних чиновника, 12 приватних чиновника, 32 трговца, 6 гостионичара, 13 занатлија, 12 ђака, 26 тежака и 2 даме. За време истраге и расправе умрло је 5 лица. Осуђено је било 15 лица на смрт, а 82 на робију од 2 до 20 година. На заузимање шпанског краља смртна казна није извршена ни над ким. Као наставак бањалучког велеиздајничког процеса почета је 29/3. 1916. нова парница против Дамњана Ђурице и његових 35 другова. У том процесу и опет су пале 3 54

смртне пресуде и 15 осуда на робију. Сва 3 осуђеника на смрт били су после помиловани. 27/2. 1917. почела је парница против Николе Кашиковића, уредника Босанске виле. И он је осуђен на 10 година робије. 12/1. 1918. осуђени су на смрт његова жена Стоја и син др Предраг Кашиковић, али су обоје после помиловани на 10 година робије. Последња већа в. п. завршена је 19/9. 1917, на основу материјала нађеног у списима ужичког мајора Чеде Поповића. У том процесу било је оптужено 28 лица, од којих је 1 осуђен на смрт, па после помилован, а 10 на робију од 1 1/2. до 10 година. Л и т е р а т у р а: В. Ћоровић, Црна књига (1920).

ВИЛАЈЕТСКИ АРХИВ Архив босанског вилајета није очуван у целини, јер се административно средиште земље премештало четири пута из Сарајева, у Бању Луку, Травник и опет Сарајево. Акта су чувана раније у валијском здању, а 1912. пренесена су у Земаљски музеј у Сарајеву, где се од тада врши преглед и сређивање. Инвентар још није довршен. – Претежан део аката В. а. је административне природе, и обухвата углавном крај 18. и 19. век. Највећи део материјала је на турском језику. Уз тај архив чувала се и једна збирка оријенталних рукописа (око 300), међу којима су најважније неколике збирке турских законика (канунаме) и хроничарских бележника (међумухе). Чувар В. а. је Риза еф. Мудеризовић.

ВИСАРИОН Архиепископ херцеговачки, са седиштем у Требињском манастиру (помиње се 1595–1602). Учествовао је у покрету хришћана против Турака, који је кренуо папа Климент VIII са западном лигом. С њиме је био у споразуму патријарх Јован, а у њихову је духу радио и цетињски владика Херувим. На њихове одлуке деловале су извесне хришћанске успешне акције, као победа код Сиска (1593) и узимање Клиса (1596). Спаљивање тела св. Саве (1594) огорчило је све хришћане. Да успеју против Турака, они пристају чак и на коалицију с папом. Л и т е р а т у р а: Ј. Н. Томић, Пећки патријарх Јован и покрет хришћана на Балканском Полуострву, 1592–1613. (1903).

ВИШЕВИЋ МИХАИЛО Захумски кнез (отприлике 910–950). В. је своје порекло изводио од словенских племена са Висле. Држао је с бугарским царем Симеоном против српског кнеза Петра Гојниковића, који га је потискивао из Захумља. Био је у добрим везама с краљем Томиславом. Са својим Неретљанима вршио је гусарске нападе и један већи поход на Сипонт (926). После смрти Симеонове, Михаило је пришао Византији, и добио од ње наслов антипата и патриција. Са Чаславом није био у сукобу.

ВЛАДИМИР Кнез зетски (на крају 10. и с почетка 11. века). Владао је у Зети, са престоницом код Пречисте Крајинске, на западној страни Скадарског језера. Напао га је македонски цар Самуило, и натерао га на предају, на брду Облику. Датум није познат, али изгледа да је то било пред крај 10. века. Одведен у ропство у Преспу, В. је, вели легенда, задобио љубав цареве кћери Теодоре-Косаре, и постао његов зет. Самуило га је, после женидбе, вратио поново за владара у Зету. После смрти Самуилове, кад је убиством његова сина 55

дошао на власт синовац му Владислав, кнез В. је пао као жртва породичне освете новога цара. Намамљен од њега у Преспу, тамо је убијен, на излазу из цркве (око 1016). – У народу је В. био много штован и проглашен за свеца. Култ му траје још и данас. Л и т е р а т у р а: Ст. Новаковић, Први основи словенске књижевности међу балканским Словенима (1893); Б. Прокић, Ј. Скилица као извор за историју македонске словенске државе (Глас, 84, 1910).

ВЛАДИСЛАВ ГРАМАТИК Један од најбољих и најученијих наших писара 15. века. Вероватно је пореклом из Новог Брда. После је живео у Богородичином манастиру Скопске црне горе. Стајао је једно време у вези с ученим Димитријем Кантакузеном. Од В. Има више рукописа са важним житијима и похвалама светитељима Јужних Словена. Писао је у времену од 1456. до 1481. Л и т е р а т у р а: Ђ. Даничић, Старине, 1,44–85.

ВЛАДИСЛАВ I Краљ српски (1234. до 1242). В. је други син Стевана Првовенчанога. Дошао на власт свргавши старијег брата Радослава. Имао је за жену кћер Асана П, цара бугарског, чији је утицај, за време владе краља В., био пресудан у Србији. В. је задужбина манастир Милешево, у који су 1237. пренесене мошти краљева стрица св. Саве. После смрти цара Асана (1241), и за време татарске најезде у средњу Европу и на Балкан, 1242, В. је збачен с престола од свог млађег брата Уроша. Али је В. и после тога задржао и титулу краља и једну ужу област, живећи у пријатељству с братом. Био је у животу још 1264. Два му сина, Стеван и Деса, нису имали никаква већег значаја, а кћи му је (непозната имена) била удата за кнеза Ђуру Качића у Омишу.

ВЛАДИСЛАВ II Син краља Драгутина и претендент на српски престо. 1292. добио је В. у наследни посед Славонију, као присталица Карла Мартела, а 1293. узео је за жену Констанцу Морозинијеву, нећаку Мартелова противника Андрије III. Краљ Драгутин желео је да В. обезбеди престо у Србији, и због тога је ратовао с братом Милутином (око 1313). Рат се завршио пристанком Милутиновим да се сматра вазалом свога синовца, који је добио област свог оца. Чим је Драгутин умро (1316), Милутин је погазио уговор и приграбио његове земље, а В. затворио. Ослободивши се затвора после Милутинове смрти (1321), В. је заузео област свог оца, и почео борбу и за рашки престо, помаган од Мађара и босанског бана Степана II, свога зета. Борбе су трајале дуже, али је, на крају, 1324, В. био присиљен да напусти Србију. Умро је негде у Угарској.

ВЛАСИ И МАВРОВЛАСИ На целом западном подручју Балканског полуострва и у читавом Подунављу процес романизације домаћег становништва узео је за време римске власти доста јаке размере. Из вулгарнолатинског језика развио се у појединим областима посебан тип романских дијалеката, од којих су највише познати румунски и мало мање далматски. Чак је албански постао полуромански мешовити језик. Времена сеоба народа донела су знатан поремећај етничких прилика на Балкану, а нарочито су нове прилике настале 56

доласком Словена у 6–7. веку. Старо становништво полако се стало претапати у словенску већину, али су се још дуго времена одржавали јаки остаци романског елемента. Овај је био нарочито јак у далматинском приморју, посебно у градовима, али га је било доста и у планинама, где је наставио своја сточарска занимања. Бежећи испред Словена, велик део старијег романског становништва повлачио се дубље у Византију и у јужној је Македонији, у 9. и 10. веку, представљао врло велик проценат. Словени су тај романски елеменат звали именом Влаха (по германском Valh, Walh, Wälsche), означавајући тим називом Романе. Влахи, нпр., означава у старим словенским споменицима Италију, а име В. у српским изворима још 13. века узима се за тада више романске Дубровчане. За разлику од тих В. звати су брђански пастирски Романи „црним Власима“, Мавровласима (лат. Moroulachi), вулгарно Морлаци, или, касније по турском, Каравласи. У нас поред тих назива постоје још и црногуњци, и црновунци. – Трагове тог романског насеља показују код нас, поред огромног броја топографских назива, и имена читавих области, као Стари Влах, око Дрине, или Доњи Власи, око Стоца, или Canale della Morlacca, у Хрватском приморју. Како су ти В. (ср. називе брда и села Влашић, Влахиња, Влашка, Влаховићи итд.) били највећим делом сточари, то се временом назив Влаха пренео на све сточаре, ма и не били романског порекла. (Ср. у народној песми повик једном Србину: „себи руке, чобанино влашка“.) Тај назив задржали су турски освајачи према оба дела хришћана. Име Влаха, који су највећим делом били православни и ишли са Србима заједно, постало је доцније понегде код католика ознака за православне, нарочито онда кад је тим именом хтело да се нагрде, и да се њихово сточарско занимање обележи као нешто ниже. – Стапање влашког елемента са словенским да се лепо пратити по извесним поменима у дубровачком архиву, где налазимо катуне В. Дробњака, В. Мириловића, В. Риђана и др., и у читавом низу имена као Радуловићи, Марулићи, Дракуловићи или Бона-Бунићи, Гондола-Гундулићи, Наталис-Наљешковић и др. Л и т е р а т у р а: C. Jireček, Die Romanen in den Sätdten Dalmatiens während des Mittelalters (I–Ш, 1901–04); П. Скок, Појаве вулгарно-латинскога језика на натписима римске провинције Далмације (1915; Допуне и исправке, Старинар, 1 (1923); K. Kadlec, Valaši a valašské pravo (1916; О том, П. Скок, Гласник Зем. Музеја, 30,1918); S. Dragomir, Vlahii si Morlacii (1924).

ВЛАСТЕЛА Већ у изворима 6. века налази се довољно помена о том како Словени имају више поглавица и неке вође. У врло раним изворима долази име жупана, као ознака за поглаваре појединих жупа, а после се јавља и реч кнез. Жупани су били наследна господа, али се налази примера да жупанска титула, и поред живих синова, прелази и на браћу. У 9. веку Срби су имали и великог жупана, кога византијски извори зову архонтом. Из тих породица вођа и жупана створила се нова сталешка група са неким вишим правима. Њима су после дошли људи с јаким личним и новчаним средствима. Реч бољар (у руском бојарин, барин) потиче из турско-монголског бајар, и означавала је најпре богата, па онда одлична човека. У 12. веку Срби су већ имали в. Етимологија речи је јасна. Првовенчани у Немањином житију каже: „кнезе земљи, који су над властима“, односно који држе главну власт. Ниже племство били су војини, тј. војнички заповедници, који су носили назив и властеличићи. Већа в. су велможе (од велмоуж, велики човек). Већа в. од 13. века излази понајвише из побочних линија владарске куће и владарских сродника, а онда и од нарочито истакнутих војсковођа. Властеоске жене зову се владике. 57

У далматинским градовима развило се племство (nobiles) услед плутократског градског уређења, и јавља се од 11. века, са пуно љубоморе на свој привилеговани положај и са много штовања своје старине. Литература: C. Jireček, Staat und Gesellschaft im mittelalterlichen Serbien, I, 42–45.

ВЛАСТИМИР Велики жупан (у средини 9. века). В. потиче из линије кнеза Вишеслава, а син је кнеза или великог жупана Просигоја. Владао је у Рашкој, а под његовом врховном влашћу налазила се и стара требињска област. В. се истакао храбрим трогодишњим отпором бугарском владару Пресијаму. Тој В. борби против Бугара има се захвалити прво јаче прибирање српских племена у чвршћу државну заједницу.

ВОЈИНОВИЋИ Оснивалац породице В. је војвода Војин, господар области око Гацкога. Он се помиње још за владе краља Стевана Дечанског као јака личност. Био је у сродству с царем Душаном и Урошем. Имао је три сина: Алтомана, Војислава и Младена. Од њих се нарочито истакао кнез Војислав, који је око 1355. држао читав крај источне Херцеговине, од Конавља до горње Дрине са Сјеницом. Био је један од малог броја властеле која је остала верна цару Урошу. Имао је често сукоба с Дубровником, који је 1358. дошао под врховну власт Мађара, главних непријатеља Србије тога доба. Од 1359. До 1362. трајао је, с малим прекидима, формални рат између Војиновића и Дубровника. Кнез Војислав умро је у другој половини 1363. – Његов синовац, жупан Никола Алтомановић, отео је удовици и синовима Војислављевим област, а њих је бацио у тамницу. У 17. веку постојала је у Попову породица Војиновића; они су се крајем 18. века доселили у Херцегнови, за време млетачко-турских ратова. У 18. веку израдили су њихови потомци генеалошке таблице, да утврде своје сродство са овим старим „ужичким“ Војиновићима. 1873. аустријска влада признала је право на титулу кнеза (conte) Ђорђу и Кости Војиновићу. Синови Костини су Лујо и Иво, први познат као историјскополитички писац, други као књижевник. Л и т е р а т у р а: М. Зечевић, Ратовање Војислава Војиновића са Дубровником (1908). Друга, слаба радња је С. Накићеновића, О херцегновским Војновићима (1910).

ВОЈИСЛАВ СТЕВАН Зетски кнез, у средини 11. века. Дигао је устанак против Византије 1035–36, који није завршио с успехом. В. је после тога узет за таоца и одведен у Цариград, али је наскоро побегао из ропства, дочепао се својих планина и почео нову борбу. У Србији је букнуо 1040. устанак Петра Дељана, који се брзо пренео у Македонију, а у исто време избио је и други устанак у околини Драча. Искоришћавајући то, В. је развио борбу у пуном размеру. Добро му је дошло и 10 кентенара злата, које је запленио на једној грчкој лађи, буром баченој на његову обалу. У својим тешко проходним планинама В. је с успехом потукао две грчке војске (1040, 1042), и ослободио Зету. Умро је око 1052.

ВОЈИХНА Ћесар. Помиње се први пут као жупан (1323), међу присталицама краља Владислава II, сина Драгутиновог. Владислав га помиње међу својим сродницима. После се 58

придружио Милутину, а истакао се нарочито за Душана, који га је, приликом крунисања за цара, подигао у чин ћесара. Његова је област била Драма. У једној повељи 1348. помиње се неки Војихна као братучед и сродник царев, али није сигурно да се то односи на овог В. У служби цара Уроша, коме је остао веран, В. је разбио 1357. код Сера цара Матију Кантакузена. Његова даровита и ванредно лепо образована кћи Јефимија била је удата за деспота Угљешу Мрњавчевића. Не зна се кад је В. завршио живот.

ВРХБОСНА Крај око извора Босне, у Сарајевском пољу. Под Игманом, на Банбрду, било је седиште католичке цркве и, можда, једно време баново. Спочетка је В. била назив жупе, у којој је главно место био Которац, а после В. постаде назив града. – Први помен града В., на терену данашњег Сарајева, потиче из 1379. У њему су се тада бавили дубровачки трговци. Око 1429. дошла је В., за краће време, под турску власт, а од 1435. дефинитивно. Већ 1457. подигнута је ту велика и лепа Царева џамија. Од 16. века превлађује нови турски назив града Серај, Сарај и Сарајево.

ВУКАЛОВИЋ ЛУКА Херцеговачки војвода (18/10. 1823, Богојевићи, у Зупцима – 6/7.1873, Салтакћа, одески крај). Из угледна је братства у јужној Херцеговини. Спочетка је био пушкар у Херцегновом. За време херцеговачког устанка и црногорско-турског рата 1852–53. В. се вратио у своје племе, али се том приликом није много истицао. Кад је Турска на Париском конгресу изјавила да Црну Гору сматра као саставни део своје царевине, дигао се кнез Данило да дипломатски и војнички докаже противно. С њим у вези В. је у зиму 1857. дигао устанак у источној Херцеговини, који је трајао све до велике победе над Турцима на Грахову, 1/5. 1858. Посредовањем великих сила, нарочито Француске, Црна Гора је тада разграничена, и добила је исправку граница. Од 1859. до 1862. била је врло жива пропаганда мађарске емиграције, с Кошутом на челу, и талијанских родољуба, да се изазове устанак на целом Балкану против Турске и Аустрије. Гарибалдију и добровољачким четама намењене су биле посебне улоге у тој акцији. У Црној Гори на везама између тих талијанских и мађарских људи с једне, а кнежеве околице с друге стране највише је радио француски конзул у Скадру X. Хекар. У вези с тим плановима дошло је до новог устанка 1861, коме је поновно главни вођ Л. В. О Новој години 1862. дошло је до сукоба између кнеза Николе и Вукаловића, који је рђаво деловао на морал бораца. У турско-црногорском рату 1862, В. је остао пасиван, и то му се љуто осветило. Посебни преговори које је водио са Портиним представницима за неке повластице Херцеговини, иако су они повољно завршени, нису имали жељеног дејства. Његова популарност је опала, и он је 1864. покушао нов устанак, али без успеха. Онемогућен, и међу Турцима и међу Црногорцима, прешао је В. у Србију, а одатле у Русију, где је и умро. Л и т е р а т у р а: В. Ћоровић, Лука Вукаловић и херцеговачки устанци од 1852 до 1862 године (1923).

ВУКАН НЕМАЊИЋ Најстарији син Стевана Немање. Он је 1195, приликом очева одступања с престола, обиђен од млађег брата Стевана, византијског зета. В. је добио на управу Зету са Требињем, Хвосно и Топлицу. Огорчен тим чином, В. је ушао у везе с мађарским краљем 59

и папом и, наскоро после очеве смрти (1200), почео је непријатељства против брата (1201). Успео је да са мађарском помоћу потисне брата с власти, али је Стеван, искоришћавајући борбе између Бугара и Мађара, у лето 1203. дошао поново на своје место. Браћу је дефинитивно измирио трећи им брат, Сава, 1208, доневши у Србију мошти очеве. Брзо после тога В. је умро. Он је носио титулу краља (rex), по старим зетским претходницима. Изгледа, према једном запису у Студеници, да се В. пред крај живота покалуђерио, и примио име Теодосије. – Од 1208. као краљ јавља се његов син Ђорђе, који је признавао спочетка врховну власт Млетака. Живео је у Улцињу. Вероватно доцније признао је врховну власт свога стрица, и носио титулу великог кнеза. – Други син В., Стеван, подигао је 1252. манастир Морачу. – Најмлађи његов син, Дмитар (као калуђер Давид), помиње се као жив још 1286. Унук овога Дмитра био је кнез Вратко, отац кнегиње Милице. Од Вуканова колена изводи се и Младен, родоначелник Бранковића. Л и т е р а т у р а: И. Руварац у Годишњици, 10 (1888) и 14 (1894).

ВУКАШИН Краљ српски 1366–1371. В. порекло није утврђено, али је, по свему судећи, од ниже властеле. Отац му се звао Мрњава или Мрњан, и прича се да је пореклом однекуд из хумске области. Сам В. помиње се први пут 1350, као жупан у Прилепу. До угледа и моћи дошао је нарочито у доба цара Уроша. Има помена у старим изворима да му је Урош био и кум. В. је био најпре деспот, а од 1366. краљ. Не зна се поуздано да ли је он узурпирао ту нову титулу, или ју је добио од слабог цара, али је извесно да је цара потпуно потиснуо с власти. В. област била је Јужна Србија с Призреном, Скопљем и Прилепом. С његовом се облашћу на југу граничила област његова брата, деспота Угљеше. В. зет био је Ђурађ Балшић, који му је узео кћер Оливеру. Јак противник новог краља био је жупан Никола Алтомановић, против кога је В., с Балшићем, у првој половини 1371. спремао већи нападај. Али тај поход је напуштен, због борбе с Турцима. У петак, 26/9. 1371, дошло је код Чрномена до одлучне борбе између Турака и српске војске, коју су водили В. и Угљеша. Српска војска би тешко поражена, а оба брата пропадоше без трага. Ова победа отворила је Турцима пут у све земље Јужних Словена. Народно предање, настало тек од 15. века, приписивало је В. да је цара Уроша не само лишио власти него и живота. Његова погибија сматрала се као казна божја. Л и т е р а т у р а: Преглед расправа о питању да ли је В. убио Уроша, у којима су се нарочито истакли И. Руварац и Љ. Ковачевић, у Годишњици, 34, 297–98; Ј. Н. Томић, Мотиви у предању о смрти краља Вукашина (1904); В. Ћоровић, Мотиви у предању о убиству цара Уроша (Прилози, 1, 2,1921).

ВУКОВИЋ ВЛАТКО Велики војвода босански. Први пут се помиње 1378, и то већ као војвода. Прославио се нарочито у борби код Билеће, 27/8. 1388, где је потукао једну јаку турску војску. В. је водио помоћну војску краља Твртка и у боју на Косову, и помен о њему, као Владети војводи, чува и данас народна поезија. Био је једно време врло активан у Далмацији, где га је, као свог одличног војводу и пријатеља, упутио краљ Твртко за намесника. У служби краља Дабише В. је у јесен 1391. с кнезом Павлом Раденовићем напао браћу Санковиће, који беху своје Конавље уступили Дубровчанима без питања краљева. Умро је вероватно у1392. Л и т е р а т у р а: В. Ћоровић, Календар Просвета за 1925. 60

ВУКОВИЋ ПЕТАР Војвода (1826, Чево – 16/1. 1890, Цетиње). В. је члан једне од најугледнијих црногорских кућа. истакао се у боју на Граховцу 1858.1860. постао је таст кнеза Николе, који је узео његову кћер Милену за жену. 1862. био је заповедник западне црногорске војске и прославио се у боју на Кити. 1876–78. учествовао је поново активно у рату, и опет као један од главних заповедника, на Крстацу и Вучјем долу.

ВУКЧИЋ ХРВОЈЕ Велики војвода босански. Син је војводе Вукца Хрватинића, који се истакао 1363, бранећи од Мађара град Соко у Пливи. После очеве смрти, В. је постао велики војвода (12/3. 1380). Колебао се у борби између претендената на мађарски престо, краља Сигисмунда и Ладислава Напуљског. Прво време био је одлучно уз Ладислава, те га је он именовао 17/7. 1391. баном хрватскодалматинским, а 1396. својим намесником у Хрватској. В. је због тога нападан од Мађара, али је одолевао. Присталица краља Стевана Остоје, коме је помагао да добије престо, В. је на почетку 15. века постао најсилнији великаш Босне, а у исто време, радећи с успехом за Ладислава, и главна личност Далмације. Долазак Ладислављев у Задар 19/7. 1403. био је В. лични тријумф. Обасут поклонима он је те године именован за херцега спљетског и добио је, уз своје босанске и раније поседе, још отоке Брач, Хвар и Корчулу. Од тог часа он је постао прави мали владар: имао је свој двор, своју војску и ковао је свој новац. Кад је краљ Остоја, у зиму 1403, прешао на страну краља Сигисмунда, дошло је до сукоба између њега и В., који се свршио краљевим падом, средином маја 1404. Али Сигисмунд, не желећи да упусти утицај у Босни, предузео је акцију и 1408. завршио борбе с успехом. Међу осталим на његову страну прешао је и В., али је међу мађарском властелом било много херцегових противника, који су му подривали темеље. В. нису волели ни властити поданици, а међу босанском властелом главни му је супарник од 1412. био Сандаљ Хранић. За време борбе Сан–даља и деспота Стевана против Турака 1413, В. је пустошио Сандаљеве земље и изазвао његову освету. Удруживши све противнике херцегове, Сандаљ га нападне, а и мађарски је краљ устао против њега и лишио га свих чинова. В. је онда позвао у помоћ Турке и са њима остао победник над Мађарима (августа 1415, код Добоја). Умро је априла 1416. Л и т е р а т у р а: Ф. Шишић, Војвода Хрвоје Вукчић Хрватинић (1902).

ВУЛИЋЕВИЋ ВУЈИЦА Смедеревски војвода (1773, Азања – 11/3. 1828, Грчац). Постављен је за војводу после погибије свог брата, војводе Ђуше (28/7. 1805). Борио се храбро до 1813, па је онда с осталим старешинама пребегао у Аустрију, и после у Бесарабију. Кад је избио Други устанак, Карађорђе је упутио В. кнезу Милошу, са својим порукама. В. је био Карађорђев кум и присталица, и био је међу онима који су деловали на њ да се врати у Србију. Кад је Карађорђе стигао у земљу, дошао је доиста прво њему (28/6. 1817). По Карађорђевој жељи, В. је обавестио о његовом доласку Милоша, али је добио од њега заповест да му мора послати Карађорђеву главу. В. даде убити Карађорђа пред зору 13/7. и главу пошаље Милошу. На месту убиства подигао је доцније цркву покајницу. 1820. В. је био члан велике депутације која је ишла у Цариград да уреди односе Србијине према Порти. Поводом грчког устанка (1821) био је В. са друговима затворен, 61

и држан је у заточењу све до 22/4.1826. У Цариграду изгледа да је било комбинација да помоћу њега изиграју Милоша. Чујући те гласове, Милош је постао врло подозрив према њему. Против В., као убице Карађорђева, и против његова сина Петра, који је вршио власт за очева одсуства, постојало је у Смедеревској нахији велико огорчење. Против Петра је било много тужби у Ђаковој буни (1825), због чега је био свргнут с власти. Да сруши В. и сваку комбинацију с њим, као такмацем, кнез Милош га је оставио без власти. Умро је у великој беди. Л и т е р а т у р а: М. Гавриловић, Милош Обреновић, 2; М. Милићевић, Поменик, 72– 75.

Г ГАБЕЛА Недалеко од Г. био је добро очувани велики римски логор Могорјело. У словенско доба место се зове Дријева и Дрива или у латинским дубровачким изворима forum Narenti. То је у 14–15. веку главно трговачко место неретванске долине, као сад Чапљина. Име Г. добило је место од 15. века по својој царинарници, од талијанске речи gabela. 1694. водиле су се око ње борбе између Турака и Млечана, који су остали победиоци и држали град до Карловачког мира. 1715. у новом рату Млечани су силно оштетили град. Од тада је он падао, али се ипак држао са значајем све до 1878, као гранично место између турске Херцеговине и Далмације.

ГАГИЋ ЈЕРЕМИЈА (1/5. 1783, Србија – 1859, Млеци). Био је трговац у Земуну, где је чинио знатне услуге српским устаницима, а 1807. прешао је у Србију и био је писар и секретар Правитељствујушчег совјета. Припадао је углавном русофилској странци. 1812. прешао је у руску службу. 5/12. 1815. постао је руски консул у Дубровнику и остао је на том положају до 7/7. 1856, кад је пенсионисан. Врло је занимљива његова преписка с црногорским владарима, нарочито са Петром П. Његошем.

ГАЋИНОВИЋ ВЛАДИМИР (1890, Качањ, билећки срез – 11/8. 1917, Фрибург, Швајцарска). Основну школу свршио је у Билећи, а гимназију је учио у Мостару до 1907. Био је неко краће време у богословији у Рељеву, а после сарадник Народа Р. Радуловића. За време анексионе кризе пребегао је у Црну Гору, а одатле у Србију. У Београду је матурирао 1910. Философију је студирао у Београду и Бечу, али се више бавио организацијом националистичке револуционарне омладине у Босни. Г. је био њен главни вођ и теоретичар. За време балканских ратова био је добровољац под Скадром. 1913. наставио је студије у Лозани, где је ушао у круг руских револуционара. За време Светског рата био је добровољац у француској флоти, која је оперисала у Јадранском мору, а одатле је отишао у Америку да купи прилоге за породице велеиздајника. У лето 1917. дошао је у Фрибург да доврши студије, и да ту и издахне. Пријатељи његови су му издали у Сарајеву 1921. једну врло укусну споменицу. У њој су прикупљени главни радови и подаци о њему.

62

ГЛАВАШ СТАНОЈЕ Славни народни борац. Родом је био из Глибовца (близу Смедеревске Паланке). Хајдуковао је пре Првог устанка и уживао велик глас. У његовој чети је био и Хајдук Вељко, а с њим је понајвише радио и Карађорђе. Кад је почео устанак 1804, Г. је био кандидат за главног вођу, и тек пошто он то није примио, по његову је предлогу изабрат Карађорђе. У устанку је Г. био један од најсмелијих јунака. После катастрофе 1813. остао је у земљи, где су му Турци дали чин крсердара са задатком да чисти земљу од хајдука и обезбеђује Цариградски друм. После Хаџи-Проданове буне Турци су, по везировој наредби, убили и Г. 13/2. 1815, иако је он знатно допринео да буна не узме маха.

ГОЛУБАЦ Варошица у Србији (Пожаревачка област), на Дунаву, при уласку у Ђердапску клисуру. Има 1.305 становника. У Г. су развалине једног од најлепших средњовековних градова. Среско је место. Има пошту. Г. је једна од главних дунавских тврђава средњовековне Србије. Око њега су се водиле борбе у 15. веку. 1389. ушла је у Г. први пут турска посада, за краће време. 1427, после смрти деспота Стевана, град је, по уговору, требао бити предан Мађарима. Огорчен, његов заповедник, војвода Јеремија, волео је да га преда Турцима. Град је Турцима одлично служио као исходишна база против Мађара. 1444. враћен је град Србима, али је остао кратко време у њиховим рукама, до 10/8.1458. После пропасти мађарске државе Г. је изгубио свој стари значај, преставши бити погранични бедем.

ГРАБЕЖ ТРИФКО Члан завере за атентат против Фрање Фердинанда (1896, Пале, код Сарајева – 1916, Терезијенштат). Отац Г., Ђорђе, био је свештеник на Палама. Учио је гимназију у Сарајеву до 1912, а онда је прешао у Тузлу. Тамо је искључен из школе, због нападаја на једног наставника. У мају 1913. дошао је у Београд. У Босни је ушао у редове револуционарне националне омладине. Као такав пристао је и у заверу против аустроугарског престолонаследника Фрање Фердинанда. Са Принципом и Чабриновићем дошао је 28/5.1914. из Београда преко Шапца у Босну, кријући се и желећи да остане незапажен. На Видовдан 1914. Г. је стајао код Латинске ћуприје у Сарајеву са једном бомбом и револвером, али није имао прилике да их употреби. После атентата отишао је кући на Пале, али је брзо био проказан и затворен. Осуђен је на 20 година робије. У затвору је и умро.

ГРАДАШЧЕВИЋ ХУСЕИН-БЕГ Вођа босанске опозиције против реформи султана Махмуда II (1802, Градачац – 1833, Цариград). Не желећи нову војску (низам), нове порезе и више чиновнике Османлије, опозиција је тражила аутономан положај Босне у Турској царевини. Против покрета босанских бегова биле су херцеговачке аге (Ризванбеговић, Ченгић). Босански беговат ушао је у савез са Мустафа Шкодра-пашом, вођом албанских аутономиста. 26/3. 1831. потукли су бегови војску босанског везира Али Намик-паше близу Травника, а у великој бици на Косову, око 18/7, самог великог везира. После те победе Хусеин, „Змај од Босне“, како се сам звао, избором својих другова, постао је босански везир. Против 63

њега се организовала готово сва Херцеговина, коју је водио столачки капетан Али-ага Ризванбеговић. У самој Босни велик део суревњивих бегова и капетана почео је да напушта новог везира, који је био надмен и прек, и чији су захтеви према Порти ишли даље него што је била прва жеља беговске опозиције. Почетком 1832. дошло је до одсудних борби између чета босанског везира и нове султанове војске. Босанце су потиснуле с Косова чете новог везира Кара Махмуд-паше, и потукле их у дводневној бици код Бањске, 6–7/4, и даље код Пријепоља 28–30/5. У последњој великој борби око Сарајева, 17. до 18/5, сам Г. би потпуно потучен и нагнан у бекство. Он је онда, кријући се, прешао у Аустрију, 4/6, где је држан под јаком присмотром и конфиниран у Осијеку и Коморану. Огорчен непажњом, Г. је с пријатељима молио милост у султана и добио је аустријским посредовањем, али под условом да не може живети у Босни него тамо где му Порта одреди, 1/10.1832. прешао је Г. у Београд, остао је ту око два месеца, а онда је кренуо у Цариград. Султан му је био понудио већи чин у низаму са жељом да његовим примером делује на друге, али је Г. то одбио. Болестан и морално скршен умро је у Цариграду негде почетком 1833. Л и т е р а т у р а: М. Вукићевић, Знаменити Срби муслимани (1906); Др. Д. Павловић, Покрет у Босни и Албанији противу рефорама Махмуда II (1913).

ГРАХОВО Област на источној страни Херцеговине. У средњем веку није имала већег значаја. Од прве половине 19. века била је предмет борби између Црне Горе и Турске. У августу 1836. страдали су ту Црногорци, а нарочито племе Петровића, који беху дошли у помоћ побуњеним Граховљанима, и ударили на табор Смаил-аге Ченгића. Поновне су биле борбе око Г. 1852–53. У великој бици од 29/4–1/5. 1858. удружени Црногорци и Херцеговци, под војводом Мирком Петровићем, однели су славну победу над турском војском, и тада је Црна Гора добила тај крај дефинитивно у свој посед.

ГРБОВИЋИ Угледна стара породица у Ваљевској Колубари, у селу Мратишићу. Од ње су се истакли у Карађорђевом устанку Никола († 1807) и његова два сина, Милован и Радован.

ГРДАН Војвода никшићки. У вези са требињским владиком Висарионом, који је ушао у политичке комбинације папе Климента VIII и бечког двора, да се на Балкану подузме велика офансива против Турака, војвода Г. је кренуо 1597. устанак северних херцеговачких племена Пивљана, Дробњака и Никшића. Осамљени, устаници су потучени на Гатачком пољу и после тога су се измирили с Турцима. Али наскоро после тога Г. је, заједно с пећким патријархом Јованом, ушао поново у преговоре, најпре с аустријским, а после са шпанским двором. Предузимао није ништа, чекајући непосредну акцију западних савезника, које није било. Умро је 1612. Л и т е р а т у р а: Ј. Томић, Пећски патријарх Јован и покрет хришћана на Балканском Полуострву 1592–1614 (1903); Др. К. Хорват, Monumenta historica nova (1909).

ГРИГОРОВИЧ В. И.

64

Руски слависта (30/8.1815, Балта – 19/12.1876, Јелисаветград). Врло млад дошао је Г. на велику школу у Харков 1830. Студије је довршио у Дерпту, одакле је 1839. позван на Казански университет. 1844. кренуо је у Европску Турску. Његов извештај с тога пута, пун драгоцених обавештења, објављен је 1848. Г. се бавио подуже у Светој гори и по Македонији, и видео је том приликом доста ствари, којима се доцније замео траг. На свом путу Г. је накупио и много старих рукописа, од којих су неки уникати необичне вредности. Данас се чувају у Румјанцовском музеју. На повратку с тога пута, 1846, Г. је био у Бечу, Загребу, Црној Гори, Далмацији и Млецима, а после у Прагу и Немачкој, одакле је тек 1847. стигао у Казан. Од важности је збир његових чланака о старом словенском језику (1852). За нас је од значаја његов и данас занимљиви опис о Србији 14. и 15. века (1859), у ком је Г. показао велико познавање предмета. 1865. Г. је прешао на новоосновани университет у Одеси, где је једно време радио заједно с В. Јагићем (1872–74), који се много користио његовом збирком рукописа.

ГРУЈОВИЋ БОЖИДАР (Филиповић Тодор), секретар Правитељствујушчег совјета (око 1778, Рума – 1807). Пореклом је из Врела (ваљевски округ). Као свршени будимски правник прешао је у Русију, где је 1804. постао професор на Университету у Харкову. Кад је прва српска депутација, с протом Матијом Ненадовићем на челу, у позну јесен 1804. дошла у Русију, приволела је Г. да напусти професуру и да пође с њима као секретар. 1805. Г. је прешао у Србију и понајвише радио да се образује Правитељствујушчи совјет и појача његов утицај. У том совјету он је постао први секретар; Вук Карацић чак пише да је био „једини стуб српскога совјета: он је био и претсједник и секретар и писар и све“. Али с туберкулозом он није дуго издржао на послу и умро је у лето 1807. Л и т е р а т у р а: В. Караџић, Скупљени историјски и етнографски списи, 1 (1898); Мемоари проте М. Ненадовића; Ст. Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена (1907).

ГРУЈОВИЋ МИХАИЛО (Око 1780, Рума – 2/1. 1842, Крагујевац). После свршене школе у Аустрији отишао је брату у Харков у Русији, па за њим после, 1805, прешао и у Србију. Ту је наследио брата у Правитељствујушчем совјету. Он је с Младеном Миловановићем израдио уставне одредбе од 1811. год. које су имале да онемогуће све Карађорђеве противнике међу главним војводама. 1812. био је члан депутације у Русији, а домало је отпуштен из државне службе. За владе кнеза Милоша, пошто се вратио из емиграције, служио је у судској струци и умро као председник крагујевачког окружног суда.

Д ДАБИША Краљ босански 1391–1395. Умро је 7/9.1395. Д. је синовац краља Твртка. Против њега је Д. учествовао у побуни брата му Вука (1366–67). После се измирио с Твртком и постао је његов наследник 1391. – Под Д. је почело опадање Босне и превласт моћне властеле. У Ђаковачком уговору, јула 1393, пристао је Д. на поновну мађарску врховну власт, и да га у Босни непосредно наследи мађарски краљ Сигисмунд. Д. је потиснут и из 65

Далмације, коју је Твртко освојио с доста напора и са нарочитим политичким комбинацијама. То је било после пораза босанске опозиције мађарској и лично Сигисмундовој превласти (борба код Добора августа 1394).

ДАВИДОВИЋ ЉУБОМИР Политичар (1863, Влашка, космајски срез). Школовао се у Србији где је завршио студије на природњачком одсеку Философског факултета Велике школе. 1885. учествовао је у српско-бугарском рату. Служио је на више гимназија у унутрашњости и Београду. Народни посланик је од 1901. Са Љубом Живковићем, Љ. Стојановићем и Ј. Продановићем основао је 1902. самосталну странку, одвојивши се од радикала. 26/1. 1904. постао је први пут министар просвете, 1905. председник Скупштине, а 1909. председник београдске општине. У коалиционој влади Н. Пашића, 1914, постао је поново министар просвете и остао је то до 1917. 1/12. 1918. постао је поново министар просвете. 1919. изабран је за председника новостворене Демократске заједнице, и као такав постао је 16/8. 1919. први пут председник владе (до фебруара 1920). Та прва Д. влада била је састављена од демократа и социјалиста. Други пут постао је Д. председник владе краће време преко лета 1924. Владину већину његову сачињавао је тада блок једног дела демократа, словеначких клерикала, хрватске републиканске сељачке странке и муслиманске организације. Давидовић је био после тога председник удружених странака, које су помагале његову владу.

ДАНИЛО Владика црногорски (око 1670, Његуши – 11/1. 1735, Подмајински манастир). Изабран је за владику и посвећен у Сечују од патријарха Арсенија III Црнојевића 1700. По оцу Степану звао се Сћепчевић-Његуш. Име Петровића узели су тек његови наследници. Д. је започео серију владика из његушке породице Петровића, који су, уз црквену власт, узимали све више и световну. 1704. обновио је Д. Цетињски манастир. Њему се приписује иницијатива за покољ потурица у Црној Гори, коју Горски вијенац слави као почетак ослобођења те области. Данас је несумњиво да је тај покољ, ако га је уопште било (то, нпр., спори И. Руварац), био потпуно локалног значаја и у малим размерама. 1711, по позиву Петра Великог, да га балкански хришћани помогну у борби против Турака, Црногорци су појачали своје упаде у турска подручја. Због тога били су кажњени од Турака са две војничке експедиције 1712. и 1714, од којих је ова друга била нарочито тешка. Да добије помоћ за настрадалу земљу, Д. је ишао у Русију 1715. Како је та помоћ била мала, Црногорци су се обратили и Млецима, који су их помогли оружјем, с тим да признају њихово покровитељство. 1717. установљен је млетачком иницијативом посебан чин „гувернадура“, да поред духовне владичине буде у Црној Гори и извесна световна власт. Гувернадур је имао да представља једну врсту млетачког повереника. У рату 1717–1718. суделовао је Д. с Црногорцима у борби Млечана против Турака. После тога није имао опаснијих неприлика у Црној Гори. Л и т е р а т у р а: И. Руварац, Montenegrina (1899); Ј. Томић, Из историје Црне Горе (1901); Ј. Томић, Турски поход на Црну Гору (Глас, 96,1920); В. Ћоровић, Одношаји између Црногораца и Албаније у почетку 18 века (Архив за албанску старину, 1,1923).

ДАНИЛО Кнез црногорски 1851–1860. (25/5. 1826, Његуши – 1/8.1860, Котор). После смрти 66

владике Петра 11,19/10. 1851, дошао је на управу Црне Горе његов синовац Д. Већ раније Петар II израдио је био у Петрограду да његов наследник не мора бити у исти мах владика, желећи да Црна Гора тиме добије и јачи утицај и углед међу осталим српским покрајинама и опредељенији став према султану. Турска је, наиме, стално изјављивала да је Црна Гора њена покрајина, а да су владике-управљачи само црквени поглавари, којима њихова духовна власт даје ауторитет у земљи и према људима споља. Цар Никола I, код кога је дошао млади Д. да се представи, признао га је за кнеза Црне Горе. Тај акт је изазвао узбуђење код Порте, која је у њему гледала не само повреду свог суверенитета него и врло опасне намере за будућност. Порта стога није хтела да призна Данилово наименовање. Млад, жељан успеха, Д. је одлучио да га изуди силом. Стога је почео устаничку акцију у Херцеговини и на истоку, која је довела, крајем 1852, до правог рата. На Црну Гору кренуле су јаке турске војске под врховним заповедништвом Омер-пашиним. Поред свега јуначког отпора Црна Гора била би прегажена да је није спасло посредовање Аустрије. 1853–1856. Д. је сређивао унутрашње прилике. 12/1. 1855. оженио се Даринком Квекић из Трста. 23/4.1855. издао је значајни Законик за Црну Гору. Кад је на Париском конгресу (1856) Турска дала званичну изјаву да сматра Црну Гору као део свог подручја, кренуло је то кнеза на нове акције. Кад његов протест великим силама није донео никакве видне резултате, он се упутио у Париз, Наполеону III, да од њега тражи потпоре за признање независности Црне Горе. Тамо је, у фебруару 1857, наишао на леп пријем. Осокољен он је наскоро кренуо живу акцију устаника. У Херцеговини, почетком децембра 1887, букнуо је дуже спреман устанак Луке Вукаловића. Турци су кушали узалуд да га силом угуше. У великој бици на Грахову, 1/5. 1858, била је њихова редовна војска страховито потучена. После те црногорске победе, Наполеон III је предложио великим силама и израдио да се Црна Гора разграничи и да се, на тај начин, упола призна њено властито подручје. У том разграничењу, завршеном априла 1860, Црна је Гора добила Грахово, око кога су дуго вођене борбе, затим Жупу, никшићке Рудине, Тушину, Липово и Додоше. – Мало после тога, 1/8.1880, погинуо је кнез у Котору од једног Црногорца, Тодора Кадића, који га је убио из личне освете. Има мишљење да је убица био најмљен од Аустрије. – У унутрашњој политици кнез је био врло прек и суров, и имао је много противника. Главни вођа незадовољника био је стриц му Ђорђије Петровић, који је био киван на Д. и стога што он није наследио Петра II. Због сукоба с Д. отишао је с нешто другова у Далмацију, и живео после у Задру, служећи као оруђе Аустрији против кнежене личности. Л и т е р а т у р а: H. Delarue, Le Monténégro (1862); R. Gerba у Mittheilungen des k. k. Kriegs-Archivs, I, 1887; В. Ћоровић, Лука Вукаловић (1923); В. Поповић, Акција кнеза Данила у Паризу (Глас, 110,1923); Л. Томановић, Кнез Данило и Аустрија (Братство, 18, 1924); В. Ђорђевић, Црна Гора и Аустрија 1814–1894 (1924).

ДАНИЛО II Архиепископ и књижевник (друга половина 13. века – 19/12. 1337). Потекао је из једне богате породице. Дошао је млад на двор краља Милутина, али га је брзо напустио, и отишао у калуђере. Своје књижевно васпитање развио је у Св. гори, у Хиландару, где је био игуман, и где се особито истакао бранећи манастир од каталанских разбојничких чета (1307–09). Био је врло угледан и имао је честе дипломатске мисије. Особито се истакао посредујући између краљева Драгутина и Милутина. Око 1313. постао је бањски епископ, али је убрзо напустио Србију, и вратио се поново у Св. гору, у Кареју. Одатле је, на позив краља Милутина, прешао у Жичу, као његов кандидат за 67

архиепископа. Међутим је 1317. за архиепископа изабран Никодим, а не Данило, који је место тога добио хумску епископију. После Милутинове смрти (1321) Д. је поново отишао у Хиландар, одакле се вратио да постане архиепископ (14/9. 1324). – Настављајући Доментијана Д. је почео да пише низ биографија српских краљева: Уроша, Драгутина, краљице Јелене и Милутина и српских архиепископа од Арсенија до Саве III. Његов рад наставили су његови ученици, од којих је један дао и врло опширну биографију Данилову. Касније су та пуна драгоцених података житија сабрана у један зборник. То је дело главни извор за српску историју у времену 1270–1335. Објавио га је Ђ. Даничић, под именом Животи краљева и архиепископа српских (1866). Л и т е р а т у р а: В. Николић, Архиепископ Данило II (1898); В. Ћоровић, Доментијан и Данило (Прилози, 1,1921); Љ. Стојановић, Житија краљева и архиепископа српских (Глас, 106, 1923).

ДАХИЈЕ Реч дахи односно дахија је старотурска, и у јаничарској организацији означавала је извесног старешину. Нижи чин биле су кабадахије. Какав је то стварни чин није потпуно извесно. У нас су д. познате углавном по злу са почетка 19. века, и назив тај означавао је насилника (дахилук = насиље). Главне, „велике“ д., које су узеле власт у Београдском пашалуку почетком 1802, биле су четири: Мехмедага Фочић, пореклом Херцеговац, чувен као добар говорник, барјактар Аганлија, Босанац, раније прост лађар, Кучук-Алија Ђеврљић, родом Рудничанин, био је око 1800. крагујевачки муселим; и Новопазарац Мула Јусуф. Као највећи зликовац важио је Кучук-Алија. Та четворица д. разделила су Србију на четири дела, па у свима областима поставили на чело управе своје људе. У главнија су места дошли муселими, у мања субаше, а по важнијим селима отворени су ханови, који постадоше уједно једна врста војничких караула. Аганлија је добио Соколску нахију, Мула Јусуф један део Ваљевске и Београдске, Фочић-Мехмед-ага Подриње и други део Ваљевске, а Кучук-Алија Шумадију и Поморавље. Саме д. нису се слагале, и 1803. дошло је до оштрих сукоба између Кучук-Алије и Аганлије. Управа д. била је насилничка и безобзирна и изазвала је велики народни устанак 1804.

ДЕЖЕВО Место близу Новог Пазара. У њему је био краљевски двор, који помињу и народне песме („Да видите Ђурђеве Ступове, код Дежеве, старијех дворова“). У Д. је краљ Драгутин 1282, на државном сабору, предао престо брату Милутину.

ДЕЈАНОВИЋИ Родоначелник породице Д. био је војвода, од 1346. севастократор, Дејан, који је имао за жену Теодору, кћер Стевана Дечанског, а сестру цара Душана. Био је господар кумановске области и надживео је Душана. Његови синови деспот Јован Драгаш и Константин добили су после и делове Оливерове области, и држали су Струмицу, Штип, Кратово и цео крај до Велбужда. Деспот Јован умро је после Маричке битке, око 1378, а брат му Константин, друг Краљевића Марка („бег Костадин“), постао је таст византијског цара Манојла Палеолога, давши му за жену кћер Јелену. Као Марко и Константин је постао турски васал и као такав учествовао је с њим у бици на Ровинама, где је и погинуо (1394). По Константину звао се Велбужд још у 16. веку Константинова Бања. Касније је постао турски назив његова града Кјустендил, односно Ћустендил. 68

Л и т е р а т у р а: Ј. Хаџи-Васиљевић, Просветни Гласник, 1902.

ДЕЛИГРАД Шанац на Цариградском друму, на уласку у Ђуниски теснац, између Ражња и Алексинца. Д. је подигао Вуча Жикић, капетан у аустријској војсци, који је прешао у Србију да се бори против Турака. Шанац је подигнут с пролећа 1806, па се током године развио у читав низ мањих утврђења. Тај низ тврдиња имао је да штити Србију од турског надирања с југа. Румелијски валија Ибрахим-паша пошао је крајем јуна против Срба. На Д. је 4/7. 1806. била борба, која се завршила турским поразом. Појачани, Турци су дошли поново, али су у огорченим борбама 22–23/8. опет одбијени. После тога Д. је постао база за српске чете, које су продирале према Нишу. Нов нападај Турака на Д. 10– 12/4. 1807. завршио се поново њиховим неуспехом. Том приликом био је смртно рањен храбри бранилац и оснивач града Жикић. – Врло тешке нападаје предузели су Турци против Д. у великој офансиви 1809. 15/6–11/8. нападали су Турци свом снагом на Д. и најпосле су га узели на јуриш. Повраћен је исте године у јесен, после турског повлачења, али више није имао старог значаја. У офансиви 1810. Турци су га обилазили. 1813. румелијски валис Карсли-Али-паша платио је својим положајем неуспех код Д. Његов наследник Мехмед-Бахрам-паша обишао је стога град, пошто га је опсео. – Око Д. су биле велике борбе и у рату 1876. Из самог Д. објавио је кнез Милан 18/6. те године и рат Турцима. Л и т е р а т у р а: А. Ивић, Пад Делиграда (Нови Живот, 15,11–2,1923).

ДЕСА Велики жупан. Јавио се као велики жупан у Рашкој око 1154, као противник жупана Уроша, са којим је водио спор пред византијским царем. Византијски цар, под чијом је врховном влашћу била тада Србија, решио је спор у корист Урошеву, а Д. је постао управник непознате области Дендре. Али већ око 1160. Д. је поново постао велики жупан. Био је у вези с Млецима, чији дуждевић је узео његову кћер. Д. Је почео главна освајања у Зети и имао је у томе успеха, придруживши Србији већи део те земље, заједно са Требињем. Због веза са Млецима и Мађарима постао је сумњив Византији, и био је једно време уклоњен из Србије. Доцније, кад је Д., вративши се поново на власт, све више показивао тенденције да води самосталну политику, био је од Византинаца прогнан из земље. Сваки траг изгубио му се после 1167.

ДЕЧАНСКИ СТЕВАН (УРОШ III) Краљ српски 1321–1331. (око 1285 – 11/11. 1331, Звечан). Син је краља Милутина и краљице Ане, кћери бугарског цара Ђорђа Тертерија. Као млада дечка отац га је с неком властелом послао за таоца татарском хану Ногају, где је остао све до 1299. 1309–1314. помиње се као очев намесник у Зети. Оженио се први пут Теодором, ћерком бугарског цара Смилца, која му је родила синове Душана и Душицу. Кад се 1299. његов отац хтео оженити четврти пут, проглашен је његов брак са краљицом Аном као незаконит. Услед тога С. је изгубио легитимитет и био је од извесних кругова читаво време оглашаван за бастарда. 1314. дошло је до борбе између Милутина и Стевана, не зна се тачно из којих разлога. Кад се С. предао оцу, овај га је дао ослепити, и са децом га је послао у заточење у Цариград. Срећом, крвник није лишио С. потпуно вида. Око 1320. Милутин се, на молбу свештенства, смиловао на сина, вратио га у Србију и дао му жупу Будимље. По 69

очевој смрти С. је имао највећи део Срба уза се, те је савладао и старијег брата Константина, који није хтео споразума, и Драгутиновог сина Владислава, кога су помагали Мађари. – Д. је краљевао од 29/10. 1321. до августа 1331. За време борби око престола после Милутинове смрти, које су трајале до пролећа 1324, узели су Босанци Хумску област. Један успех Стеванове војске против босанског бана из 1329. није могао да измени ситуацију и поврати губитак. После смрти своје прве жене, С. се 1324. оженио Маријом Палеологовом, братаницом краљице Симониде, чији је отац, Јован Палеолог, намесник солунски, желео да се српском помоћу одржи као самосталан господар. У византијским борбама између царева Андроника II и Андроника III С. је држао страну старог цара, Андроника II. Због тога је победник Андроник III постао његов непријатељ, и ушао је у савез с Бугарима против Срба. Бугарски цар Михаило, са којим је била С. сестра Ана, поче офансиву против Срба. У тешком положају, против два јака противника, С. се решио да понуди мир, а кад је тај био одбијен, он нападе Бугаре пре него што су се ујединили с Грцима. У огорченој бици на Велбужду, 28/7. 1330, где се нарочито истакао млади краљевић Душан, Бугари су били страховито потучени. Сам цар Михаило погинуо је у бекству. Та победа обезбедила је Србији Македонију, дала јој је прво место на Балкану, и појачала српски утицај у Бугарској. Краљева сестра Ана вратила се поново на бугарски престо. Обавештени о бугарском поразу, Грци су напустили српско подручје, а Срби су без велика напора прочистили јужну границу. – Али стари краљ није дуго уживао плодове победе. Убрзо је дошло до борбе између њега и Душана. Повод су дале дворске сплетке и С. жеља, потицана од његове жене, да обезбеди престо млађем сину, Симеону, рођену од Гркиње. Борба се спремала већ у јесен 1330, а избила је 1331. Стари краљ био је лоше среће. Њега је победничка страна потиснула с власти и заточила у Звечану, где је и умро. Душан се крунисао за краља већ 8/9.1331. Задужбина С. је красни, код Срба најлепши, манастир Дечани, на коме се радило 8 година (1328. до 1335). По том манастиру он је добио назив Дечански. Због те пажње према цркви и због његова мученичког живота српска црква га је признала за свеца. – Његова жена Марија преудала се после за деспота Јована Оливера. – О Стевану имају две старе биографије, једна из средине 14. века, коју је писао настављач архиепископа Данила, и једна с почетка 15. века (око 1408), коју је писао Григорије Цамблак. Л и т е р а т у р а: М. Зечевић, Живот и владавина Стевана Дечанског (1903); Ј. Радовић, О деспоту Оливеру (Глас, 94, 1914).

ДОБОР Град у Усори, врло значајан због свог стратешког положаја. У његовој близини подигнут је један римски castrum. Сам Д. саградио је бан Иваниш Хорват око 1387–1388, да одатле врши лакше упаде у Славонију и Мачву, у подручје краља Сигисмунда. Краљ Сигисмунд поразио је ту 1394. војску Хорватову и оштетио град. Други, страшан пораз босанске властеле од истог краља и на истом месту догодио се 1408. Ту је побијено 170 босанских великаша и бачено у реку Босну.

ДОБРЊАЦ ТОДОРОВИЋ ПЕТАР (1771, Добрња, Пожаревачка област – 6/10. 1831, Јаши). Спочетка је био хајдук, после трговац. У устанку 1804. био је буљубаша код Миленка Стојковића, али је брзо избио у прве редове, због своје вештине и храбрости. Истакао се у борби на Иванковцу (1805) и при одбрани Делиграда (1806). Једно време био је главни заповедник јужне 70

војске око Делиграда, и имао је много успеха 1806–08. Због тога што је са Миленком био глава опозиције против Карађорђа, желећи што већу власт у својим нахијама за себе, он је 1809. добио као главног заповедника у својој војсци Милоја Петровића. То очигледно запостављање увредило је заслужног војводу, и он је у тешким борбама те године био више пасиван него што је, у интересу опште народне ствари, смео бити. После пада Делиграда и турског надирања у Србију Д. је 15/8, са руским заступником К. К. Родофиникином, побегао из земље. На молбу руске врховне команде у Влашкој Д. је априла 1810. добио милост Карађорђеву и постао заповедник српске војске у Крајини. Не попуштајући у опозицији, био је од Карађорђевих присталица поново гоњен. По Уставу од 11/1. 1811. Д. је био постављен за попечитеља правде, да би био уклоњен из своје војводске области. Кад је одбио да прими нови положај, био је протеран из Србије. Добивши пенсију од Русије, живео је као трговац, али увек живо заинтересован за политичке догађаје у својој земљи. У Србију није прешао ни после устанка кнеза Милоша, иако је био један од његових главних повереника у Русији, и као такав препоручен цару Александру I. Међутим, од 1817. односи између Милоша и Добрњца су охладнели, нарочито после буне Петрова брата, Стевана, против кнеза Милоша (Абдулина буна, 1821). Изгледа да је Петар имао јачег учешћа у влашком устанку 1821. Деловодни протокол Д. писама објавио је М. Вукићевић у Споменику, 37 (1900).

ДОМЕНТИЈАН Светогорски калуђер из 13. века кога један преписивач из 1263. хвали као љубитеља књиге. Живео је у корејској ћелији и Хиландару. За краља Уроша написао је 1253. биографију св. Саве, а 1264. биографију Немањину. Ова друга је добрим делом испис из биографије Немањине од Стевана Првовенчаног и ранијег Д. дела о св. Сави. Обе је издао Ђ. Даничић (Живот св. Симеуна и св. Саве, 1865). Д. биографије су реторска житија, тешка склопа, с много ученог и побожног елемента, али и са доста података, којима смета само то што им често недостаје ближе датирање и тачна локализација.

ДРАГА Краљица 1900–1903. (11/9.1866, Београд – 29/5.1903, Београд). Кћи је Панте Луњевице, а унука војводе Николе Луњевице, пријатеља кнеза Милоша. Удала се 1883. за инжињера Светозара Машина. После је постала дворска госпођа краљице Наталије. Као такву, после смрти мужеве, познао је млади краљ Александар Обреновић, и после њеног доласка у Србију, априла 1895, заљубио се у њу. На опште запрепашћење земље и владе објавио је краљ 8/7.1900. своју веридбу са Д., а ускоро и свадбу (23/7), иако је прошлост Д. била врло сумњива. Тај брак изазвао је много осуђивања, оставку владе и расцеп између краља Милана као оца и краља Александра али га је спасло, у први мах, то што се руски цар примио за кума. Када је после утврђена фиктивна трудноћа краљичина и почела краљева изигравања Устава и дрско понашање краљичине браће као будућих наследника, огорчење се у народу појачало и довело је до једне официрске завере. У ноћи 28–29/5.1903. убијени су краљ и краљица у конаку од једне групе официра из те завере.

ДРАГУТИН Краљ српски 1276–1316. Син је краља Уроша и краљице Јелене, а старији брат краља Милутина. Имао је за жену Катарину, кћер мађарског краља Стевана V. 71

Мађарском помоћу Д. је 1276. победио оца код Гацкога, и срушио га с престола. У државној политици био је противник Византије, и помагао је анжујску политику против ње. У пролеће 1282. Сломио је ногу. Потиштен болешћу и грижом савести због поступка према оцу, предао је 1282, на сабору у Дежеву, престо брату Милутину. За себе је задржао само један део северне Србије. 1284. добио је од свога шурака, мађарског краља Ладислава IV, као своју област, Срем, Мачву и босански крај Соли и Усору. Престоница му је била у Београду и у Дебрецу (између Београда и Шапца). Помагао је брата против Грка у Македонији (1283), а брат њега у борби против браничевских господара Дрмана и Куделина (око 1295). Кћи Д, Јелисавета, удала се 1284. за босанског бана Стевана I Котроманића, а син му Владислав, херцег Славоније, узео је 1293. Костанцу Морозинијеву. Други његов син, Урошиц, обновио је са оцем манастир Ариље. Кад је Милутин, оженивши се Симонидом (1299), почео пријатељску политику према Византији, односи између браће постали су рђави. Д. је уз то желео да обезбеди престо својим синовима. Једно време дошло је до сукоба између браће. Помоћу новца, набавивши најамнике, и помоћу свештенства, које је у Д. гледало човека западњачких склоности, успео је Милутин да се одржи на власти. 1313. дошло је до измирења: Милутин је, изгледа, постао васал Д. сина Владислава. Краљ Д. се пред смрт покалуђерио и добио је име Теоктист. Умро је у марту 1316, а сахрањен у Ђурђевим ступовима, код Раса. Лепо житије Д. написао је архиепископ Данило.

ДРАЧЕВАЦ Најјужнија жупа старе требињске области. У њој је краљ Твртко, добивши је 1378. под своју власт, подигао град св. Стефана, данас Херцегнови. Ту је дуго био главни излаз босанске државе на море. 1699–1878. Суторина у Д. је била, поред Клека, једино место где је Турска из Босне и Херцеговине излазила непосредно на море.

ДРАШКОВИЋ МИЛОРАД Политичар (29/3. 1873, Полом, руднички округ – 21/7. 1921, Делнице). Школовао се у Србији и завршио је Правни факултет Велике школе 1894. У Швајцарској је нарочито проучавао млекарство и основао је прву модерну фабрикацију сира у Смедереву. За посланика је биран први пут 1905, и те исте године дошао је за министра пољопривреде у самосталној влади. Том приликом се истакао у царинском рату с Аустро-Угарском. Други пут је ушао у коалициони кабинет Н. Пашића у јесен 1914, као министар грађевина и саобраћаја, и привремено као министар војни. У влади је остао до 1917. У демократско-социјалистичкој влади Љубе Давидовића 1919. постао је министар саобраћаја, а у концентрационој влади М. Веснића 1920. министар унутрашњих дела. На том положају остао је до мало пре погибије и у коалиционој влади Н. Пашића. – Био је савестан радник и добар организатор. Његово је дело Обзнана (издата 29/12. 1920) против комуниста и антидржавних елемената. Против њега је створена комунистичка завера; као њена жртва пао је Д. у Делницама од револверских метака. Пријатељи Д. издали су Споменицу Милорада Драшковића (1921).

ДРИВАСТ Главна стара скадарска тврђава, данас у рушевинама, 10 км источно од Скадра. Албански се зове Дришти. Сад је мало село. Ту је било седиште епископа, који је најпре припадао драчкој, а од 11. века барској архиепископији. Од Немањина времена (1184– 72

85) па до краја 14. века био је Д. у српској власти. 1393–95. држали су га Турци, а 1396. је припао Млечанима. Од 1418. водили су Срби борбе око града и држали су га поново 1421–1442. 1442–1478. владали су њиме Млечани, да га за неколико векова уступе Турцима. – Становништво је у граду било измешано, али је превлађивао романски елеменат. Град је једно време ковао и свој бакарни новац. У Д. је била чувена породица Спановића, чија се један линија осећала Србима. У граду је постојала жива традиција о српској краљици Јелени, која је подигла Д. после велике татарске најезде од 1242, када је град силно настрадао. Л и т е р а т у р а: C. Jireček, Illyrisch-albanische Forscungen, I, 111–14; M. Šufflay, Städte und Burgen Albaniens, 26–27.

ДУВНО Стари илирски град Делминијум, који се одржао и за римске власти и са својим именом прешао и Словенима (Думно и Дувно). У средњем веку је ту било седиште жупана, због чега је место добило и назив Жупањац. Око 1344. подигнута је ту нова католичка епископија. За време турске власти варош је много опала. Данас је среско место.

ДУШАН Краљ 1331–1346, цар 1346. до 1355. (око 1308 – 20/12.1355). Син је краља Стевана Дечанског и Теодоре, кћери бугарског цара Смилца. Са оцем, као млад дечко, живео је у прогонству, у Царигаду, од 1314. до 1320. 6/1. 1322. био је са оцем као „млади краљ“ крунисан. 1329. ратовао је с успехом против Босанаца, који су били, освојивши Хум, продрли и преко Дрине. Нарочито се истакао 28/ /7. 1330, у бици на Велбужду, против Бугара. Али убрзо је дошао у сукоб с оцем. Стеван Дечански имао је с другом женом, Маријом Палеологовом, сина Симеона, и изгледа да је њему хтео обезбедити престо. Српска властела, незадовољна старим краљем, почела је да се купи око Душана. У пролеће 1331. отац је напао сина, и спалио му двор на обали Дримца; али у јесен Д. је успео да потисне оца. Стари Стеван био је заточен у Звечану, где је умро 11/11. 1331. Д. је био поново крунисан за краља 8/9. 1331. О Ускрсу 1332. венчао се с Јеленом, сестром бугарског цара Јована Александра. Д. се брзо показао као владалац јаке руке. 1332. угушио је један мали устанак у Зети. Том приликом чинили су му извесне услуге Дубровчани, и он им је, као награду, продао 22/1. 1333. полуострво Стон. Од 1334. почела су Душанова освајања у Македонији, која су, с мањим и већим прекидима, трајала све до пред крај његова живота. 1335. имао је Д. борбу и с Мађарима и потиснуо их је из Србије. После смрти цара Андроника III (15/6.1341) избила је у Византији велика унутрашња криза с борбама око престола. Једну је странку водила царева удовица Ана, чији је син Јован био још малолетан, а другу намесник и војвода Јован Кантакузен. Д. је употребио те унутрашње борбе у Византији да прошири своје поседе. Кантакузен, који је једно време рђаво стајао, прешао је 1342. у Србију, и наставио борбу, помаган од Д. Али у лето 1343. отишао је из Д. области. Осетио је током рада и заједничких борби да Срби у првом реду гледају своје интересе и да немају безуветно поверења према њему. Д. је после тога чинио услуге другој, царичиној страни, али је, без обзира на Цариград, наставио своја освајања у Македонији и Арбанији. – Кад је у октобру 1345. дошао у српске руке и Сер, Д. је решио да постигнуте успехе крунише царском круном. Српска архиепископија је била подигнута на патријаршију, а на Ускрс, 16/4. 1346, био је Д. у 73

Скопљу свечано крунисан за цара „Србљем и Грком“. То је највећи успех српске државе средњега века; Србија је у тај мах била прва сила на Балкану. Проглас патријаршије и царства узбудио је Грке, и цариградска црква проклела је Д. због неканонског прогласа српске патријаршије. Мађари, међутим, који су од 1342. били посели Мачву с Београдом, пожурили су да склопе с Д. мир. После крунисања Д. је наставио своја освајања и борбе с Грцима. 1348. били су већ у српским рукама Епир и Тесалија. 1350. дошло је до рата с Босном, у ком су Босанци били потиснути од војске коју је водио сам Д., али је ратовање прекинуто, јер је царево присуство било потребно на југу државе. Кантакузен, помаган Турцима, беше почео офансиву против Србије. Д. је успео да брзо поврати старо стање. У то су, позвани од Кантакузена, нагрнули Турци на Балкан, и ту се 1354, у Галипољу, учврстили у сталним насељима. Д. се носио мишљу да као „капетан“ хришћанства, помаган од папе, потисне Турке и освоји Цариград. Усред преговора и припрема око тога био је 1354. нападнут од Мађара, али је прошао без губитака. Ненадно, цар је умро 20/12. 1355, а сахрањен је у Арханђеловом манастиру код Призрена. Значај Д. јаке личности види се најбоље по том што је свуда он, својим присуством, решавао ствари, и што је после његове смрти почело нагло опадање. Његова је политика била очевидно империјалистичка и није донела користи за саму Србију. Земља се трошила многим ратовима и пунила се туђим, Србима непријатељским и од њих делимично културно јачим елементом. Осим тога, у сувише брзо развијеној држави развила се и појачала власт војних великаша и обласних господара на штету државне целине и централне власти. Али Србима је Д. успех био мио, јер је показивао снагу расе и моћ замаха, и јер је створио царство и патријаршију. – Важан културно-правни споменик његове владавине је његов Законик, донесен на саборима 1349. и 1354. Л и т е р а т у р а: Т. Флорински, Јужни Словени и Византија у другој четвртини 14 в., 1882; Ст. Станојевић, Цар Душан (Браство, 16, 1921. и засебно); К. Јиречек, Историја Срба, 1, 271–305; Ст. Новаковић, Законик Стефана Душана, 1898; C. Jireček, Das Gesetzbuch Dušans (Arcih für slav. Philologie, 22, 1900); М. Костренчић, Законик цара Душана (Хрватска правна повијест), 1923; Н. Радојчић, Снага закона по Душанову Законику (Глас, 110, 1923).

Ђ ЂАКОВА БУНА Првих дана јануара 1725. дигао је буну у Азањи Милоје Поповић-Ђак из Кусатка. Он је био раније поп, а за Карађорђева устанка постао је писар код Вујице Вулићевића. Од 1815. био је угледан трговац. Буна је била уперена против Вујичина сина Петра, који је замењивао оца и био суров у поступку с народом, и против великих пореза. Буна је једно време постала опасна, јер су се побуњеницима били добрим делом придружили и људи које је кнез Милош послао против њих. Кнез Милош се сам поплашио и био је именовао нове кнезове по жељи народа, а међу њима чак и Милоја Ђака. Али овај, понесен првим успехом, узео је претећи став према кнезу. У читавом покрету било је доста симпатија за Карађорђа, кога је Вујица убио. Главни скуп бунтовника одржао се у Тополи. Ту их је, 22/1, напао Тома Вучић, гружански кнез, с Милошевим људима, и потпуно их разбио. 25/1. ухваћен је Ђ. чак у Мокром Лугу, а сутрадан убијен. Ред је после тога брзо повраћен иако са доста штете. Л и т е р а т у р а: М. Гавриловић, Милош Обреновић, 2, 568–616. 74

ЂЕРЗЕЛЕЗ АЛИЈА (ЂЕРЂЕЛЕЗ) Највећи јунак народне песме и традиције код наших муслимана. Деловао је у Босни, односно у Сарајеву и Подунављу, и има највише посла са деспотом Змај-Вуком Бранковићем. Данас се узима да је то Алибег, први управник Смедеревског санџака, који се врло много истицао у борбама са Мађарима и Србима 1437–1470. После њега помиње се од 1472. други смедеревски санџак Алибег Михалоглу, који наставља борбе с деспотом Вуком, Јакшићем и Мађарима. Оба Алибега слила су се у народном предању у једну личност. Народна предања о Ђерзелезу прикупио је М. Вукићевић (Зора, 1899).

ЂОРЂЕ КРАТОВАЦ Млад Србин, кујунџија из Кратова, кога су Турци у Софији силили да пређе на ислам, па кад је он то упорно одбијао, спалили га на ломачи (10/2.1515). Његово постојанство у вери задивљавало је савременике. Још тада написано је његово житије најпре у Софији, после и у Русији. Проглашен је и за свеца као Георгије Нови. Житије му је издао С. Новаковић. Л и т е р а т у р а: Д. Руварац, Годишњица, 13 (1893); В. Ћоровић, Весник Српске Цркве, 29 (1924).

ЂУНИС Село у Србији. Име места дошло је несумњиво од неке локалне цркве св. Дионисија. У рату са Турцима 1876, ту је била главна српска одбрамбена линија. 17/10. 1876. Турци су заузели висове Ђ. и потисли војску Ђуре Хорватовића. Срби су услед тога морали молити руску интервенцију за примирје, и добили су га после ултиматума Русије Порти.

ЂУРАШЕВИЋИ Потомци зетског властелина Ђураша Илића, који се први пут помиње 1326, у пратњи Стевана Дечанског, као челник. После је био присталица Душанов против старог краља. 1355–56, бранио је Скрадин од Мађара, и у невољи га предао Млечанима. У Зети су га потисли Балшићи. Умро је око 1362, и сахрањен је код манастира на Превлаци. – Вероватно су његови унуци Ђорђе и Алекса Ћ, који су 1404. мислили да нападну Сандаља Хранића, а које су Млечани узалуд кушали да придобију против Балше III. – Ђурђеви синови Гојчин, Ђурашин, Стефан и један непознати зову се час Ђурашевићима, час Црнојевићима. Ово друго име преовлађује од средине 15. века. Л и т е р а т у р а: К. Јиречек, Историја Срба, II, 186–187.

Ж ЖАБЉАК Главно место Стевана Црнојевића и његових наследника. Ж. је дошао до важности у 15. веку, 1478. отели су га Турци од Ивана Црнојевића. После тога, од 1482, Иваново је седиште било на теже приступачном Цетињу. За време Скендер-бега Црнојевића (1514– 1528) Црна Гора је постала засебан санџакат, у ком је Ж. главно место. Од ослобођења 75

Црне Горе па све до 1878. биле су честе борбе око Ж. Тако су огорчени бојеви око њега вођени 1788–89, затим 1835, кад је град био освојен, али убрзо напуштен. 11/11. 1852. Ж., који су Црногорци узели препадом и 13/12. вратили на протест из Петрограда, постао је главни предмет турске жалбе против Црногораца и домало један од разлога за објаву рата. На Берлинском конгресу 1878, међу осталим местима, додељен је Црној Гори и град Ж.

ЖЕРАЈИЋ БОГДАН Студент права (1886, Невесиње – 2/6. 1910, Сарајево). Гимназију је свршио у Мостару и био је правник на Загребачком университету. Као сиромах студент прешао је у Србију, и био је учитељ у крушевачком округу. Први од борбених босанскохерцеговачких националиста, он је, у знак протеста, после свечаног отварања првог босанског сабора, 2/6. 1910, пуцао на поглавара Босне и Херцеговине генерала Варешанина. Хици су му промашили. Не знајући за то, да онемогући свако даље трагање, Ж. је у исти мах пуцао и на себе и остао на месту мртав.

ЖРНОВИЦА Требињска жупа, на дубровачкој међи, позната и под латинским именом Brenum (талијански Breno). Пуна je старих назива Бргат (Virgetum), Сребрно (Subbrenum), Рожат (Rosetum), Обуљено (Bulentum) и сл. Главни излаз на море био je y Гружу. Рано je поплављена дубровачким колонијама, које су по њеном земљишту садиле винограде и зато су још од 9. века плаћале требињским жупанима 60 златника годишње закупнине (могориш, margarisium). Због захватања земљишта од дубровачких колониста долазило je чешће до сукоба са српским владарима. У 13. веку, од краља Владислава, Дубровчани су били стварни господари већег дела те жупе, и плаћали су краљевима по 1.000 (после 2.000) перпера годишњег дохотка на Митровдан (светодимитарски доходак). Цар Урош поклонио je Дубровчанима 1357. и остатак жупе, од потока Љуте до Курила (данашња Петрова села). Л и т е р а т у р а: С. Jireček, Die Handelsstrassen und Bergwerke von Serbien und Bosnien während des Mittelalters (1879).

З ЗАВАЛА Манастир у Попову, упола узидан у камену. Подигнут је вероватно у 14. или 15. веку, али сигурна датирања почињу тек из 1514. 1587. добио је ферман да оправи цркву. Живописан је 1619. Имао је веза с осталим нашим манастирима у Херцеговини, и даље са Студеницом и Св. гором. У њему се очувало око 30 рукописа 16–17. века. Постоји и сад. Л и т е р а т у р а: Монографија В. Ћоровића, Старинар, I. 1923.

ЗАХУМЉЕ Стара област, која је хватала од дубровачке међе до Неретве, а Хум, уобичајенији назив земље, са главним градом Благајом, допирао је све до Раме, на северу, а до 76

Гатачког поља на истоку. Тој области припадао је и полуоток Пељешац. Од 12. века хумска област обухватала је помало и подручје старих Неретљана, на десној обали Неретве. З. означавала се област иза мостарског Хума, према југу и мору. Ово подручје држали су Срби, а владар им је био у 10. веку Михаило Вишевић, независан од рашких великих жупана. Од 12. века у З. је владао Немањин брат кнез Мирослав и његови наследници. Св. Сава је ту, у Стону, подигао 1219. српску епископију. Српски посед ове области угрожавали су Мађари 1198. и 1253, али само за краће време. Око 1225. хумска област делила се удвоје, на део од Неретве на запад, у ком је владао ратоборни кнез Петар, који је постао чак и градски старешина Спљета, и на источни. После 1254. српска власт у Захумљу постала је непосреднија, јер се жупан Радослав био придружио Мађарима, и стога је од Уроша I потиснут. Почетком 14. века ту је био намесник најстарији син краља Милутина, Константин, који се бавио на Бротњу, у Невесињу и у Стону, а граница српске државе допирала је све до близу Макарске. За време борби у Србији, после смрти краља Милутина (1321), босански бан Степан II Котроманић продро је у Хум и до 1326. освојио га. 1333. продао је краљ Душан Стон Дубровчанима, а исто је учинио и босански бан. Због Хума односи између Душана и Степана II били су читаво време веома затегнути, а 1350. дошло је између њих и до рата. Ипак, иако побеђен том приликом, босански бан је задржао ту област. 1357. морао је дати западни део те области (до Неретве) мађарском краљу Лајошу I млади бан Твртко, тобоже као мираз уз Јелисавету, кћер Степана II, а жену Лајошеву. Повратио га је опет за време мађарске кризе, око 1383. Од почетка 15. века ту је област држао углавном војвода Сандаљ Хранић, чије подручје је хватало од Неретве до Лима, а мањи је део био у власти херцега Хрвоја. 1435–1466. у тој земљи је владао Степан Вукчић, који се 1448. прогласио херцегом, и по коме се цела земља назвала Херцеговином. У његовој власти је била цела стара област од Цетине до Лима. У Имотском је седео једно време његов најстарији син Владислав. После пада Босне, уочи опасности од Турака, Степанови синови предали су један део западних области Млечићима 1465. (Макарску Крајину), а у други део пустили су Мађаре 1466. (Неретванска долина). После пада Херцеговине (1452) држали су Мађари још једно време крај око Неретвина ушћа, док га 1490. нису Турци дефинитивно посели.

ЗЕКА БУЉУБАША (ЈОВА ГЛИГОРИЈЕВИЋ) Буљубаша (1785–1813). Изгледа да је био родом из невесињског краја. Најпре је био у чети Стојана Чупића, за време Првог устанка, а онда буљубаша на Дрини. Његова чета „голих синова“ била је страх Турцима. Нарочито се прославио у борбама на Засавици, код Равња (1813), када је и погинуо са својом четом, заустављајући надирање Турака. Л и т е р а т у р а: А. Гавриловић, Годишњица, 20 (1900).

ЗЕЛИЋ ГЕРАСИМ (11/6. 1752, Жегар, Далмација – 26/3. 1828, Будим). Закалуђерио се као брат манастира Крупе и дотерао је до чина архимандрита и епископског викара. 1796–1811. замењивао је владику и био је врло активан у Боки Которској као велики викар (од 26/3.1810). Много је путовао по свој Европи, нешто од своје воље, а нешто као млетачки емигрант. Био је свађалица и веома амбициозан. У борби с епископом В. Краљевићем истакао се као бранитељ православља против унијатских планова аустријске владе и самог епископа Краљевића. Због тога био је конфиниран у Бечу и Будиму (1820–28). З. аутобиографија, књижевно без вредности, даје врло много података за културну 77

историју Далмације у другој половини 18. и на почетку 19. века. Издата је по други пут у издањима С. к. задруге, у три књиге, у редакцији П. Ђорђевића (1898–1900), под натписом Житије Г. Зелића.

ЗЕТА Област старе Дукље или Диоклитије, углавном данашње Црне Горе. Назив З. јавља се од 11. века, по реци Зети, која тече кроз тај крај. З. се делила у две области: доњу З. са приморјем и подручјем око Скадарског језера, и на горњу, са планинама од Подгорице на север. У том крају је велика мешавина словенског, романског и албанског становништва. Утицај Италије био је врло осетан, нарочито у приморским градовима, од којих је најважнији Бар. Латински језик превлађивао је дуго у натписима и преписци. Најстарија хроника ове области, тзв. Летопис попа Дукљанина, писана је латински. И житије првог познатог дукљанског кнеза Владимира (зета цара Самуила), који је владао у другој половини 10. века, и погинуо 1016, очувано је на латинском језику. У Бару је око 1076. основана католичка барска архиепископија, која је била расадник западне културе. И прве државне институције створене су ту и по западном обрасцу. Из њих се развило прво српско краљевство, које је папа 1077. признао кнезу Михаилу. Престоница старих зетских владара био је Скадар. Ослобођена 1040. од Византије, устанком Стевана Војислава, З. се нагло дигла у другој половини 11. века и окупила је око себе све српске области. Под краљем Бодином су, поред З., још и Рашка и Босна и Требиње с Конављем и Хумом. Али, после његових неуспеха у борби с Грцима, поткрај 11. века, и после криза у његовој династији, З. је почела да опада, а место ње се истиче Рашка, етнички чистија и националнија, консервативнија, и теренски погоднија. Као периферијска покрајина З. није била географски подесна да остане трајно средиште српских области. Њене борбе о превласт са Рашком, кроз 12. век, завршиле су се њеним неуспехом. Око 1185. Немања је потпуно потиснуо последњег зетског кнеза Михаила, а његову земљу присајединио Рашкој. При абдикацији (1195) Немања је З. дао на управу свом најстаријем сину Вукану, који се, по традицији у земљи, назвао краљем. 1202. он је из З., у савезу с Мађарима, почео борбу против брата Стевана, господара у Србији односно у Рашкој, и имао је спочетка успеха. Али крајем 1203. Вукан је враћен на свој стари исходишни положај. Његов син и наследник Ђорђе имао је краљевску титулу и 1208. заклео се на верност Млецима, што значи да је признао њихову врховну власт. Али после успеха Стевана Првовенчаног према епирском деспоту Михаилу, који беше узео Скадар (1215), српска врховна власт у зетској области постала је неоспорна. Св. Сава увео је у ту дотле претежно католичку област православног епископа, са средиштем у Превлаци, желећи да путем јединствене вере ублажи опреке између Рашке и З. и створи јединственост у државним тежњама. У другој половини 13. века у З. је нарочито деловала краљица Јелена, у чијој је власти тај крај био од 1280. до 1314. Поред ње био је тамо у последње време и други син краља Милутина, Стеван, који је око 1314. подигао у З. устанак против оца. После њега добио је З. на управу најстарији син Милутинов, Константин, који се 1321, после очеве смрти, прогласио за краља, и који је у својој престоници Скадру ковао новац. После Константинове погибије (1322) добио је З. на управу млади краљ Душан, који је одатле 1331. дошао у сукоб с оцем и потиснуо га с власти. У тој области постојале су старе традиције о неким изузетним обзирима и елеменат у њој био је несигуран, бунтован и лако готов на одметање. Сви наши владари средњега века имали су муке с том покрајином. Један устанак зетске властеле избио је и на почетку Душанове владавине, али је угушен (1332). За владе слабог цара Уроша јавили су се ту (око 1360) први 78

одметници, господари З. Балшићи, који су се понашали као потпуно суверена господа. После изумрћа њихова (1421) З. је дошла под власт деспота Стевана, али су Млечани систематски притискивали приморје с градовима. Због тога је дошло до дугог ратовања, нарочито око Скадра, између Срба и Млечана, али су ови други успевали да се одрже и још више прошире своје поседе, нарочито за привремене пропасти Србије 1439. Том приликом и доцније, кад је већ деспот Ђурађ обновио Србију, један део зетских племена, чак и угледни Црнојевићи, удружили су се са Млечићима против својих српских господара и ратовали су против њих. Понеки су то чинили чувајући своје раније традиције и повластице, а понеки су били прости најамници млетачки. После обнове Србије (1444), Подгорица је постала седиште деспотова намесника у З. 1452. Стеван Црнојевић, као млетачки човек, почео је офансиву против деспотових власти. Он је основао у З. нову династију Црнојевића, која је владала, стално притешњивана од Турака, под врховном заштитом Млетака, до 1499. Последњи човек из те несимпатичне и врло себичне династије, Ђурађ Црнојевић, потурчио се и одрекао се свих права на своју земљу, која је дефинитивно дошла под власт Турака.

ЗИМОЊИЋ БОГДАН Гатачки војвода (14/1. 1813, Гарево, код Гацка – јануара 1909, Гацко). Из угледне свештеничке породице, лично ванредно развијен и храбар, З. се брзо истакао као народни вођ у Гацку. За време борбе Омер-пашине са херцеговачким везиром Алипашом Сточевићем (1850) З. је устао са својим људима против Али-паше и учинио је знатних услуга Омеру. Ипак, приликом разоружања раје (1852) био је З. затворен. Да би се ослободио невоље, он се запопи. 1858. допао је поново затвора, због веза с Црном Гором. Ослобођен је тек 1861, посредовањем руског консула у Мостару. 1862. је учествовао у борбама Црне Горе против Турака. Њега је цетињски двор истакао као главног херцеговачког војводу против Луке Вукаловића, с којим је био дошао у сукоб велики војвода Мирко, отац кнеза Николе. 1864–1875. З. је провео у Црној Гори. У устанку 1875. играо је врло видну улогу и истакао се у више борби својим ванредним личним јунаштвом. За време устанка 1882. није се дизао, али је успео да ослободи гатачке кметове од претераних агинских тражбина. Крај живота провео је доста повучено. Дочекао је 1903. да му син Петар постане херцеговачки митрополит. Л и т е р а т у р а: Ј. Накићеновић, Поријекло Зимоњића породице и поп Богдан Зимоњић (1880); Т. Братић, Живот и дјела Б. Зимоњића (1895).

ЗЛАТОНОСОВИЋИ Босанска властела средњега века. Били су господари Усоре и краја око Зворника, до близу Сребренице 1400–1430. Од њих је нарочито важан Вукмир, усорски војвода, најсилнији великаш северне Босне. Од 1430. дошли су З. у сукоб с босанским краљем Твртком II, а домало, 1433, њихову област заузео је деспот Ђурађ. Од тада су без већег значаја.

ЗОРИЋ СИМЕОН Генерал (1743 – 6/11.1799, Шклов). Потомак је породице Неранџића, српских емиграната у Русији. Посинио га је генерал Максим Зорић, Србин у руској војсци. Као младић учествовао је З. у Седмогодишњем рату и одликовао се храброшћу; исто тако у рату против Турака 1768–1774. Тешко рањен, био је заробљен од Турака и ослобођен 79

тек 1775. Постао је, због своје младости и лепоте, љубимац царице Катарине II. Произведен је за генерала и добио је богате поклоне у новцу, накиту и добрима. 1778. отпуштен је из двора и настанио се на добијеном добру у Шклову. Помагао је Доситеја Обрадовића и многе друге Србе. Чувена је његова официрска школа за сироте племиће, основана 1778, која је 1797. претворена у државну. Л и т е р а т у р а: М. С. Московљевић, Генерал С. Неранџић, Зорић (С. К. Гласник, 31, 1913); Ј. Скерлић, Писци и књиге, 6. (1913).

ЗУПЦИ Требињско племе; заузимало је подручје жупе Врсиња, између Требиња и Крушевица. По њему је добила област своје име још у 14. веку. Главно им је место Граб. Углавном је сточарска област. Стога дубровачки суседи означавају њезине становнике као Влахе. Турци су продрли први пут у то подручје 1466. – У 18. веку З. се спомињу чешће или у сукобу с црногорским пљачкашима или као њихови посредници у нападима на дубровачку околину. У 19. веку ту је зачет устанак Луке Вукаловића, зубачког војводе (1857–58,1861–63). У 16. веку у З. су били главари Вукашиновићи, у 18. Даниловићи, а у 19. Вукаловићи и Спајићи.

И ИВАНИШЕВИЋ ЈОВАН (ЈОШО) Новинар (2/6.1868, Цетиње). Основну школу и нижу гимназију свршио је у родном месту, а 1886. постао је учитељ. 1893. напустио је Црну Гору и прешао у Босну. Од 1897. стално је у редакцији службеног Сарајевског листа, а од ослобођења 1918. главни је уредник новог службеног листа, Народно јединство. Сем публицистичких радова И. се много бавио и фолклором, и дао је неколико корисних прилога: Оро, црногорска народна игра, Покајање, покајнице и корота, народне приповетке о Вуку Злоћевићу и др. Важан му је спис: Именик народних назива родбине и сродбине.

ИВАНКОВАЦ Село близу Параћина, где је била борба између Срба и Турака 1805.

ИГУМАНОВ (АНДРЕЈЕВИЋ) СИМА Народни добротвор (30/1. 1804, Призрен – 24/2. 1882, Призрен). Био је трговац у свом родном месту. Услед турског притиска кренуо је 1836. у свет, бавећи се и даље трговином. Живео је у Србији, па у Битољу, Цариграду, Одеси и Кијеву. Од 1865, кад је изгубио јединца сина, сав се предао послу за народно добро, помажући цркве и подижући школе у свом родном крају. 16/4.1871. ударио је темељ српској богословији у Призрену, која је дала читав низ свештеника и народних радника, и која и данас постоји. 1872. вратио се И. у Призрен, где је, сем прекида од 1875. до 1881, провео већи део живота, до своје смрти. Л и т е р а т у р а: П. Костић у Браству, 9–10 (1902), 329–349.

80

ИЛИЋ ДАНИЛО Учитељ, један од организатора Сарајевског атентата (1889, Сарајево – 3/2. 1915, Сарајево). У Сарајеву је свршио основну и трговачку и, после дужег прекида, учитељску школу. 1912. постао је учитељ у Автовцу и после у Фочи, али је убрзо напустио дужност, и сав се дао на организацију националнореволуционарне омладине. Био је сауредник социјалистичког листа Звоно у Сарајеву, 1913. био је болничар у Велесу, у колеричном одељењу. На вест о доласку аустријског престолонаследника Фрање Фердинанда у Сарајево организовао је с друговима атентат. Због тога је осуђен на смрт и 3/2. 1915. обешен. Његови пријатељи издали су у Сарајеву 1922. његову Споменицу, где су прикупљени његови чланци и преводи из руске бунтовне књижевности, и где је дато неколико чланака о њему.

ИЧКОВ МИР Прозват по Петру Ичку, Македонцу, који је био драгоман у турској дипломатској служби и као такав служио у Бечу и Берлину, а после био сердар у кнеза Мурузија и најпосле као неки (базрђан-баша) консул грчких трговаца у Београду. И. је један од главних организатора Првог устанка, који је имао веза и са српским вођама и са Турцима Мустафа-пашиних назора. После је радио свима начинима да устаницима помогне у дипломатским пословима. 1/8. 1806. опремљен је И. у Цариград са српским пуномоћствима да води директне преговоре за мир између Србије и Порте. Према И. имали су много неповерења и влашки кнез и руски консул у Букурешту. Он је, углавном, посредством патријарха, ушао у преговоре, и нашао Порту, која је желела да избегне туђе интервенције, вољну на попуштање. Србији је, по И. м., признавано: 1. да данак плаћа одсеком, 2. да се у земљу пошаље царски мухасил, коме ће се данак предавати, 3. да јавне службе у Србији врше Срби, и 4. да се из земље истерају јаничари и крџалије, и да Срби чувају границе. Резултати које је И. био постигао били су, поред горњих, још и ови: да у Србији буде глава наследни башкнез, који ће са својим кнезовима прикупљати данак и да Турци живе само по тврђавама. И. се вратио већ септембра са мухасилом у Србију, а Народна скупштина у Смедереву примила је октобра споразум. И. се после тога вратио у Цариград да споразуму даде дефинитиван облик, а мухасил је остао у земљи. Како је Турска међутим у тај мах ушла у отворен сукоб са Русијом, она је радо пристала да умири Србе и да споразум утврди. Али баш тај турски сукоб с Русима и освајање Београда од устаника деловали су на Србе да наставе борбу, надајући се пуном ослобођењу. Турска пратња, која је јануара 1807, са И. стигла у Србију, била је у Параћину поубијана, а турске понуде за мир одбијене. 1815. кнез Милош је тражио обнову преговора на основи И. м. Л и т е р а т у р а: М. Гавриловић, у С. К. Гласнику, 9 (1903).

Ј ЈАЈЦЕ Живописно место са ванредно лепим падом Пливе. Важно је још од римских времена, са околином пуном тадашњих споменика. У 10. веку помиње се жупа Плива, коју је у 14. веку држала породица Хрватинић. Сам град Јајце подигао је војвода Хрвоје на почетку 15. века. Хрвоје је био присташа напуљког краља Ладислава против краља 81

Сигисмунда. Тај Ладислав имао је свој град Uovo,тј. „јајце“, по ком је вероватно и Хрвоје прозвао свој град, талијански Ovo. За владе краља Стевана Томаша (1443–1461) Ј. је постало краљевска престоница. Ту је краљица подигла цркву св. Катарине, у коју су 1459. биле пренесене мошти св. Луке. Уз ту катедралну цркву подигао се и фрањевачки манастир. У Ј. је 1463. погубљен и последњи босански краљ, Стеван Томашевић, чије се тело, недовољно сигурно, чува у фрањевачкој цркви. 26/12. 1463. освојили су град Мађари с краљем Матијом, и образовали тзв. јајачку бановину. Одржали су посед тог града, који је добио велики стратешки значај, са много борби и напора, све до лета 1527, кад су га посели људи аустријског цара Фердинанда. Домало, почетком 1528, освојили су Турци град и уништили целу бановину.

ЈАНКОВИЋ СТОЈАН Чувени ускочки јунак, опеван у народним песмама. Син је Јанка Митровића, браниоца Шибеника 1647. У фебруару 1666. Ј. је допао турског ропства, и одведен у Цариград. После 14 месеци спасао се и дошао је кући. Истакао се у више прилика личним јунаштвом. Због тога 13/3. 1670. одликован је млетачким каваљерством и златном колајном. 1686. добио је Сињ од Турака, 1688. одликовао се у борбама у Херцеговини, 1689. знатно је допринео да се ослободи од Турака Лика и Крбава. Л и т е р а т у р а: А. Soerensen, Entstehung der kurzzeiligen serbokroat. Liederdichtung im Küstenland (1895); Б. Десница, Ропство Јанковића Стојана (Прилози, II, 2,1922).

ЈЕЛЕНА Краљица, жена Уроша I. Удала се око 1245. Француског је порекла, и у сродству са анжујском династијом. Помагала је католички елемент у Зети, где је после пада свог мужа (1276) имала своју управну област. У тој ревности била је спремна понекад да ради и против интереса свога мужа. Она се нпр. обавезала католичком Дубровнику 1267/68. да ће му се јављати чак и за намере и покрете краљеве против њега. Читав низ католичких цркава у Скадру, Бару, Улцињу и Котору потиче од ње. У српским земљама њена је православна задужбина манастир Градац. Њен двор у Врњцима, на горњем Ибру, била је нека врста домаћичке школе за сироте српске девојке. Умрла је 8/2.1314. Српска црква признала је Ј. за светитељку. Њено лепо житије написао је архиепископ Данило.

ЈЕЛЕНА ГРУБА Босанска краљица, жена Стевана Дабише. После смрти свог мужа, 7/9. 1395, примила је на се владу у Босни. После провале Турака у њену област, почетком 1398, властела су је сменила, налазећи да за управу треба јака мушка рука. Од 1398. краљевао је Стеван Остоја, а Ј. се после 1399. изгубио помен.

ЈЕРИНА (ИРИНА) Српска деспотица, жена Ђурђа Бранковића, из породице Кантакузена. Удала се за Ђурђа у децембру 1414. У народу је била веома непопуларна и прозвата Проклетом, можда због велика утицаја њених сродника у српским државним пословима. Њена смрт, 2/5. 1457, врло је тајанствена; говори се да ју је отровао сам њен син Лазар. Тачно је да су те ноћи кад је Ј. умрла побегли из Србије Турцима њен брат Тома Кантакузен, кћи јој 82

султаница Мара и син слепи Гргур, брат Лазарев.

ЈЕФТАНОВИЋ ГЛИГОРИЈЕ (7/2.1840, Сарајево). Ј. је из угледне трговачке породице. Од 1896. био је вођа Срба у Босни против аустријске управе, у борби за црквеношколску аутономију. 1905–1914. био је потпредседник Великог управног и просветног савета у Сарајеву, и као такав од 1910. вирилни члан босанског сабора. 1914. затворен је као талац, а после је оптужен и осуђен због „дражења“ против Аустрије и сметања јавног мира. 1918. био је председник Народног већа за Босну и Херцеговину и први председник Привременог народног представништва у Београду.

ЈОВАН Патријарх пећки 1592–1614. 1598. пришао је покрету хришћанских сила, које је водио папа Климент VIII, да се ослободе балкански хришћани од Турака. Пре тога, покрету се придружило више свештених лица, међу њима и неколико владика, који су делимично били повод, а делимично дошли као реакција на спаљивање тела св. Саве (1594). Патријарх је једно време водио и непосредне преговоре са аустријским надвојводом Фердинандом у Грацу, а слао је и посебне депутације самом цару. Кад је видео да отуд нема праве акције, ушао је у везе са шпанским двором и са савојским војводом Емануилом I. Од тих планова није било ништа, али су Турци, обавештени о том, вероватно преко Млечића, задржали патријарха у Цариграду кад је тамо дошао народним послом, и ту га, по свој прилици, уморили 14/10. 1614. Л и т е р а т у р а: И. Руварац, О пећским патријарсима (1888), 17–59; Ј. Н. Томић, Пећки патријарх Јован (1903).

ЈОВАНОВИЋ ПАВЛЕ Политичар (9/2. 1849, Земун – 22/5. 1897, Загреб). Философију је свршио у Цириху. Као наставник служио је 1873–1884. у Земуну, Петрињи и Сарајеву. 1881. покренуо је у Сарајеву лист Требевић, али је због свог националног рада био присиљен да напусти земљу. 1884. напустио је државну службу, и у Загребу је 4/10. 1884. покренуо Србобран. Тај лист је био од великог утицаја и значаја за Српство у Хрватској и Славонији. Као орган Српске самосталне странке он се одржао све до 1914. (од 1902. под именом Новог Србобрана).

ЈОКИЋ ПЕТАР Буљубаша Карађорђев (око 1779, Топола – 24/4. 1852, Топола). Био је буљубаша Карађорђеве личне чете, а после Другог устанка судија ваљевског окружног суда. Његова занимљива причања о устанку објавио је М. Ђ. Милићевић (Споменик, 14).

ЈОРДАНИС Историчар 6. века, пореклом Гот, аланске крви, из угледне породице. Био је најпре нотар, после свештеник и кротонски епископ. Поред једне римске историје, дао је и један спис De origine actibusque Getarum, где се налазе врло важни подаци о насељима и кретањима словенских племена тога времена (551). 83

ЈУГОВИЋ ИВАН (САВИЋ ЈОВАН) Политичар (око 1775, Сомбор – 1813, Бечкерек). Свршио је права у Пешти. 1801. до 1804. био је професор у Карловцима, а крајем 1805. пребегао је у Србију. Ту је постао писар и секретар Правитељствујушчег совјета, професор Велике школе и наследник Доситеја у Попечитељству просвете. Уживао је једно време поверење Карађорђево. Био је један од главних представника аустрофилске политике у Србији. Као такав онемогућио се 1812. Био је неморалан. Вршио је поверљиве услуге аустријским властима. Иначе је био врло учен и даровит, и човек јаког личног утицаја.

К КАЛАЈ БЕЊАМИН Аустроугарски државник (22/12.1839, Пешта – 13/7.1903, Беч). Рано је показивао склоност за политику, и то нарочито за проблеме балканске политике. Као ђак научио је одлично српски и грчки, и почео се озбиљно бавити историјом и културом тих народа, нарочито српском. Главни свој рад почео је у журналистици. Свратио је на се пажњу грофа Ј. Андрашија, и кад је овај постао мађарски министар-председник, и почео да утиче на спољашњу политику Дунавске монархије, израдио је да је К., као млад човек, именован за генералног консула у Београду (27/1. 1868). Знајући добро језик, веома интелигентан, добар посматрач, К. је ушао у наша друштва и давао у својим извештајима драгоцене податке о Србији тога времена. У жељи да по инструкцијама претпостављених привуче Србију Аустро-Угарској, а одвоји је од Русије, К. је био пун добрих нада и спочетка нескривено србофил. Али када је Србија, од 1871, обновила срдачније везе са Русијом, под утицајем Јована Ристића, К. је постао непријатељ не само Ристићев него и српски. Сагледавши српски проблем дубље, К. је јасно видео да је уједињење српског народа општа тежња Србије и целог народа, и да ће се оно једнога дана извршити, природно, на штету оних под чијом се влашћу српски народ налазио. К. се почетком 1875. вратио из Србије као противник српске народне мисли. – Једно време био је посланик у мађарском парламенту и уредник листа Народ Истока. 1877. објавио је први део своје Историје Срба. 1878. постао је аустроугарски делегат у комисији за израду организационог статута за Источну Румелију. После тога (1879) вратио се у Министарство спољних послова, као начелник. 1881. К. је био један од главних преговарача при склапању тајне конвенције између Србије и Аустро-Угарске. Као крупнија личност у нашој историји, К. се истиче од 5/6.1882, кад је постао заједнички министар финансија, и, као такав, главни и одговорни управник Босне и Херцеговине, „некрунисани краљ“ тих земаља. Његов режим у Босни карактеришу ова начела: 1. Стварање посебног босанског патриотизма да би се тим сузбиле везе становништва Босне и Херцеговине са слободним српским државама. 2. Помагање муслиманских феудалаца, као представника консервативне политике, и њихово што јаче одвајање од Срба, особито од Срба у Србији и од хрватског залеђа. 3. Припремање промена окупације у анексију. Због свега тога, К. је оставио нерешено тешко аграрно питање у земљи, спречавао је рад српских народних школа и вршио је безобзиран притисак на представнике цркве, да би помоћу њих деловао на народ. Карактеристично је да је К. чак своју Историју Срба забранио за Босну и Херцеговину. Његова политика притиска и на Србе и на Хрвате изазвала је борбу православног и муслиманског 84

елемента за верско-просветну аутономију и за стварање јаког опозиционог покрета против целог режима. – Иначе, као организатор, К. је био човек од иницијативе, јаке воље и истрајан. Босна и Херцеговина добиле су добре путеве, железничку линију од Саве до мора и много културних установа. Много се, истина, чинило да се наглим дизањем засени страни свет, како би се лакше оправдала анексија, али је много ствари урађено и од стварне вредности. Л и т е р а т у р а: L. Thallóczy, Lebensbild und Persönlichkeit B. von K|llays (Die Geschichte des serbischen Aufstandes, 1910). Извод Л. Војновића (Савременик, VI, 1911).

КАРА МУСТАФА Велики везир. Истакао се у борбама на Криту 1667–1669. Од 1676. био је велики везир и мало после зет султана Мухамеда IV. После једног краћег рата с Пољацима повео је 1682. велики рат против Аустрије и допро је до Беча 1683. Пребацивало му се да није хтео јуришем заузети град, да не би морао делити плен с војницима. Одбијен од Беча, кад је стигла помоћ пољске војске с краљем Јаном Собјеским, он повлачио нагло с огромним губицима. Због тог неуспеха задављен је у Београду 25/12. 1683.

КАРАЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ (3/9.1752, Вишевац, Шумадија – 13/7. 1817, Радовање, јасенички срез). Породица К. је пореклом из Васојевића, а прешла је у Шумадију вероватно после ратова од 1737. до 1739. Презиме му је по оцу Петру. Мајка му је Марица Живковић из Маслошева у Шумадији. Име К. је добио касније, кад је постао више популаран, по тамној боји свог лица (турски „кара“ значи црн). У младости се К. бавио сточарством. Бранећи један чопор свиња од ћуди неког бесног Турчина, учинио је убиство, и после тога се одметнуо као хајдук. 1786, пред рат Катарине II и Јосифа II против Турске, прешао је К. са свом породицом у Срем. Ту је наскоро ступио у један одред добровољаца (фрајкор), али је, због оштре дисциплине, побегао из војске и прешао у Србију да тамо четује. За време рата 1788–1789. истакао се К. храброшћу у чети капетана Радича Петровића. 1791. до 1803. живео је као миран грађанин, бавећи се сточарском трговином, али је учествовао у борбама против ПазванОглуа и јаничара у Видину као буљубаша у народној војсци, коју је водио везир Мустафа-паша београдски. Кад су се јаничари вратили у Београд, 1801. убили Мустафупашу и почели силан притисак на народ, почела је у Србији јака реакција против њих. Велики део људи отишао је у хајдуке, многи су стали да се туже писмено и усмено, а неки су почели да се договарају о устанку ширих размера. Међу овима био је и К. Пивски архимандрит Арсеније Гаговић, у договору с карловачким митрополитом Стеваном Стратимировићем, преговарао је да у устанку учествују Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина и ишао је у Русију 1803. да тражи помоћи. Обавештени о покрету раје, ухвативши једно сумњиво писмо, вође јаничара, дахије, решили су да покрет угуше пре него што се распламти, и то тако да поубијају главне људе у земљи, да народ остане обезглављен и лишен вођа. У другој половини јануара 1804. почела је сеча кнезова у Србији. К. је срећно измакао. Сеча је изазвала силно огорчење у народу, који се дигао на оружје да се брани и свети. На народном збору у Орашцу, 2/2. 1804, било је решено да се почне борба с Турцима, и К. је изабран за вођу устаника. Такав став потиштене раје изненадио је дахије, а још више снажан војнички отпор, на који су они наишли одмах, првих дана, у борби с устаницима. У прво време устанак је имао карактер борбе против јаничарских силеџија. Тако су 85

уверавали устаници Порту и многе људе из суседства. Портин изасланик, Бећир-паша, који је долазио из Босне у Београд да извиди ствари, био је дочекан од устаника с пажњом. Кад су, по његовој заповести, побијене на бегу, у Адакале, ноћу 24–25/7. 1804, четири главне дахије (Аганлија, Кучук-Алија, Мула Јусуф и Фочић Мехмед-ага), њему се чинило, да је тим учињено доста, и да је раја добила задовољштину. Изненадио се, стога, кад је чуо да раја ипак неће да положи оружје све док Турска не пристане да споразум између ње и раје гарантује једна страна сила. Тада је и паши и Порти постало јасно да устанак добија опасне размере. Срби су за то време тражили веза са Аустријом и Русијом, и почели су да своју борбу против дахија развијају у борбу за ослобођење од турске власти уопште. Турски покушај, да помоћу Хафиз-паше предузму енергичне мере, наишао је на оружан отпор раје. Раја је у борбама код Иванковца, 6–8/8. 1805, однела победу. К. се у борбама, које су настале после тога, истакао великом личном храброшћу. Сјајан је његов успех у борби код Мишара, 1/8. 1806, кад је силно потукао босанску турску војску. То је највећа српска победа Првог устанка. 27/12. 1806. освојен је и Београд, као главни град целе земље. Услед тих успеха К. ауторитет порастао је и у осталим српским земљама, а о Србији су се, од тог часа, правиле озбиљне комбинације и код руске владе. 1807. Србија је ушла у савез с Русијом. Тај савез није донео Србији оне помоћи којој се она надала. Штавише, појачао је унутрашње интриге. К. је био плаховит човек, прек, доста ћудљив, и стога понекад неправедан. Осим тога, много угледних војвода налазило је да се он сувише лично осилио и да сузбија њихов углед и утицај. Вође опозиције, војвода Миленко Стојковић и Петар Добрњац, нашли су главни ослонац код представника руске власти у Србији. То је вређало К., који се с времена на време приближавао Аустрији, с којом је имао старијих веза. Та унутрашња борба у земљи довела је до јачих сукоба и осетно парализовала народну снагу, нарочито 1809–1813. Незадовољство противу К. је јачало, он сам постао је зловољнији, а државне послове водили су људи без моралних скрупула и слабе вредности. Када је, после Наполеонова похода у Русију 1812, почео јачи притисак Турске, која је желела да једном реши српско питање, а 1813. била кренута велика турска офансива с југа и запада, К. се разболео, изгубио је присебност, и 21/9. 1813. прешао је у Земун, на аустријско тло. Тамо је једно време био интерниран у манастиру Фенеку, Голубинцима, Петроварадину и Грацу. Из Аустрије је, крајем септембра 1814, на заузимање руске владе, пуштен у Русију, у Бесарабију. Услед катастрофе 1813. К. је био с више страна нападан и изгубио је много од свог ауторитета. Кад је избио нови устанак 1815, К. је желео да пређе у Србију и да обнови борбу. Али није могао за тај корак да добије пристанак руске владе, код које је кнез Милош све предузимао да га спречи у тој намери. К. је ипак имао присталица у Србији и буна кнеза Симе Марковића, почетком 1817, кренута је добрим делом због њега. У Бесарабији је К. ступио у везе са грчком хетеријом, која је, добро иако тајно организована, желела ослобођење свих хришћана од Турака. Хетеристе су много полагале на К, као на бившег шефа једне револуције, и живо су радили да му омогуће повратак у Србију. Њиховом помоћу он добије лажан пасош и 28/6.1817. искрцава се у Србији. Дошао је у Велику Плану свом куму Вујици Вулићевићу, који га је позивао да се врати у отаџбину. О свом доласку известио је К. одмах кнеза Милоша. Овај, не желећи имати супарника и бојећи се да К. не поведе акцију против Турака и поремети његове рачуне, издао је наредбу да бивши врховни вожд буде убијен. То је извршено пред зору 13/7. 1817. К. глава послата је 18/7. у Цариград као знак Милошеве верности и као доказ да је нестало заувек главног бунтовника против Порте. 86

Л и т е р а т у р а: М. Вукићевић, Карађорђе, I (1907), II (1912; до 1807); Ст. Новаковић, Васкрс државе српске (1914); Карађорђе (издање Народног Дела, 1923) са чланцима В. Ћоровића, Ст. Станојевића и Ф. Шишића.

КАТАНСКА БУНА Изведена је у Шапцу 22/9. 1844, у корист Обреновића, а против владе кнеза Александра Карађорђевића. Вођа завереника био је један париски ђак, авантурист Стојан Јовановић Цукић, из једне иначе угледне београдске породице. Он је још 1842. био уплетен у једну заверу против кнеза Александра, и због тога је затворен, али је наскоро успео да побегне. Живео је после у Аустрији, помаган од кнезова Милоша и Михаила. Са 23 коњаника, обучена у катанске хаљине, сам у богатој шареној униформи, освануо је Јовановић 22/9. у Шапцу, и ударио са својим људима на начелство, кличући кнезу Михаилу. У првом препаду погинуо је председник суда Марко Лазаревић и чиновник Н. Нинић. Окружни начелник Ђока Стојчевић примио је борбу са свега 2 пандура. Катане су продрле у начелство и опљачкале ту 4.000 дуката из државне касе. Пошто су прогласили Стојчевића за свргнута, катане су пошле у Лозницу, са још 30 нових другова из самог Шапца. Бојећи се да катански подвиг не нађе одзива у народу, влада је именовала Тому Вучића за војводу, и поверила му да угуши буну како зна. Јовановић је у Подрињу био на више места срдачно поздрављен и дочекан. 24/9. он је имао већ 500–600 људи. 25/9. дошло је до главне борбе између катана и владиних чета. На путу према Ваљеву, на Плавању, у краткој борби, с четама проте Матије Ненадовића, катане су разбијене. Ту је пао и Јовановић. 26/9. К. б. била је потпуно угушена. Вучић је употребио врло оштре казне против свих који су учествовали у покрету. Нарочито је сурово и оштро поступао у самом Шапцу. Л и т е р а т у р а: Ј. Димитријевић, Катанска буна; Ј. Милинковић-Алаванти, Катанска буна у Шапцу; А. Ивић, Из доба Карађорђа и сина му кнеза Александра.

КАТИЋИ Породица из Рогаче, под Космајем. У њој се као један од првих устаничких главара истакао кнез Јанко, храбар и мудар војвода, који је погинуо у лето 1806, на превари. Он је био један од организатора Првог устанка, као члан слободнозидарског савеза. Као народни вођ заменио га је брат Марко, који је погинуо 1810. Марка је заменио трећи брат, Стеван, који је умро 1813. Њихово имање и име прихватио је онда сестрић им Никола, који је живео до 1833. Л и т е р а т у р а: М. Милићевић, Поменик, II, 243–250.

КАШИКОВИЋ НИКОЛА (1861, Сарајево). Свршио је основну школу и нижу гимназију у Сарајеву, а учитељску школу у Сомбору. Од 1884. био је учитељ српске школе у Сарајеву. 1885. био је међу покретачима Босанске виле, а 1887–1914. њен власник и уредник. Својим листом много је учинио за јачање народне свести и књижевног интереса у Босни и Херцеговини. Познат је К. још као врло вредан скупљач народних умотворина. У рату 1914. затворен је као талац и осуђен као велеиздајник.

КНЕЖЕВИЋ ИВО

87

Кнез од Семберије (– 29/6. 1840, Шабац). Родом је био из Дворова у области Семберије, која обухвата крај између Прибоја, Малешевца, Тобута и Богутова. По наслеђу био је кнез у том крају; отуда му назив кнез од Семберије. Пред Ђурђевдан 1806. похарали су босански Турци јадарско село Добрић. Кнез Иво да спасе 300 душа робља сам је дао велики део за откуп. јер разрез по кнежини није дотицао. 1809. учествовао је у борбама против Турака, а после српског повлачења напустио је Семберију и прешао је у Србију. После пропасти Србије 1813. прешао је у Срем, где је убого живео, док га кнез Милош није поставио за члана шабачког окружног суда, а после га прихватио шабачки владика Гаврило. – Постао је веома популаран по позоришном комаду Б. Нушића, Кнез од Семберије. Л и т е р а т у р а: В. Ћоровић, Покрети и дела (1921), 121–130; Мих. Милинковић, Прилози, III (1923), 223.

КОЛАРАЦ (МИЛОСАВЉЕВИЋ) ИЛИЈА Народни добротвор. (Око 1800, Колари, смедеревски округ – 6/10. 1878, Београд.) Бавио се трговином и стекао је врло леп иметак. За живота, 15/6. 1861, основао је књижевни фонд, да се са 100 дуката годишње награђује књига коју један одбор препоручи као најбољу. 25/2. 1877. својим тестаментом одредио је цело велико имање: 1. за подизање српског универзитета, 2. за помагање српске књижевности. Из његове задужбине издато је и помогнуто до 1914. око 120 српских књига. Л и т е р а т у р а: М. Ђ. Милићевић, Поменик, II, 264–269.

КОНАВЛИ (КОНАВЛЕ) Жупа К. је припадала требињском жупану, и била је под врховном влашћу српског краља. 1379. дошла је под власт Ђуре Балшића, а од 1378. прешла је босанском краљу. Дубровчани, желећи свим начинима да прошире своје подручје, радили су живо од краја 14. века да добију К. Покушај од 1392, да га купе од браће Санковића, није успео, али су га добили нешто доцније, купивши једну половину од Сандаља Хранића 1419, а другу од Радосава Павловића 1426, као од двојице тадашњих власника. Само становништво бунило се у два маха против дубровачке управе, због њихове аграрне реформе. Због К. Дубровчани су ратовали с Радосавом Павловићем (1430–1432), који се био покајао због продаје К. У ту ствар уплели су се и Турци, и султан је послао своје људе дана лицу места извиђају односе и решавају спор. То је изазвало сукобе и у самој Босни, чији је краљ љутито протестовао због позивања Турака као посредника у босанским распрама. Други рат, опет због К., водили су Дубровчани с херцегом Стефаном 1451–1454. Православно становништво жупе превели су Дубровчани у римокатоличку веру. Л и т е р а т у р а: П. Косовић, Жупа Конавли у историји града Дубровника (Годишњица, 27–28,1908–1909); Ћ. Трухелка, Конавоски рат (Гласник Зем. Музеја, 29, 1917); В. Ћоровић, Деспот Ђурађ према Конавоском рату (Глас, 110,1923).

КОНСТАНТИН ФИЛОСОФ Писац 15. века. Пореклом је био Бугарин. У својој отаџбини примио је главно образовање. Спадао је у ред ученика изашлих из школе реформатора патријарха Јевтимија. Непосредан учитељ био му је Андроник, Еутимијев ћак. После пропасти Бугарске прешао је К. у Србију, где га је деспот Стеван усрдно примио. И сам књижевник и љубитељ књиге, Стеван је створио од своје задужбине Ресаве (Манасије) средиште 88

књижевне активности свог времена. К. је остао главно књижевно лице тадашње Србије и глава реформне школе, која је имала да поправља старе преводе и бира и доноси нове. Та школа, по месту манастира прозвана ресавском, била је веома активна. У њој је К. израдио граматичко-правописни програм, први у целој старој словенској књижевности; врло учен и сложен, али мутан и високопаран. Његов спис о том био је преписиван и много читан; из њега су прављени изводи, и преношен је из Србије и у Бугарску и у Русију, где је вршио известан утицај. Осим тог списа о правопису, К. је израдио, по заповести патријарха Никона, око 1431, и биографију свог умрлог добротвора, деспота Стевана. Ово дело сведочи о широком интересу пишчеву, пуно је података и има више историјски него традиционални хагиографски карактер. У том спису налази се нетачна генеалогија Немањића, која их доводи у везу с царем Константином Великим. Та генеалогија постала је саставни део српских родослова све до 18. века. Сама биографија била је читана не само у Србији него и у Русији, где су њени делови ушли у састав руског хронографа. Литература: Ст. Станојевићу у Archiv f. Slav. Philologie, 18 (1896); С. Розанов, Известија петроградске академије, XI, 2 (1906).

КОРИШКИ ПЕТАР Испосник у призренској околини у 13–14. веку. Његово житије написао је светогорски монах Теодосије. Издао га је Ст. Новаковић у 29. Гласнику. Л и т е р а т у р а: С. Вуловић, Годишњица, 14.

КОСАНОВИЋ САВО Дабробосански митрополит и књижевник (14/1. 1889, Миљанићи, Бањани – 11/2. 1903, Улцињ). Рано је остао без оца, и ступио у манастир Житомишљић, код Мостара. Основну школу учио је у Мостару, а богословију у Београду. По свршеној школи био је учитељ у Мостару и у Сарајеву. Закалуђерио се 19/6. 1872, па је још исте године, као цењен јавни радник, постао архимандрит. 1873. путовао је у Русију да купи прилоге за нову српску цркву у Сарајеву. 1881. постао је дабробосански, односно сарајевски митрополит. На том положају К. није могао да издржи, због противсрпске политике окупационих власти, и нарочито због тога што му владини органи нису помагали да сузбија верску пропаганду надбискупа Штадлера. Бранећи православље и српске интересе, К. је дошао у сукоб са министром Калајем, и био је пенсионисан 1885. Од тада је К. путовао много по свету, а најдуже се задржавао у Црној Гори. К. се бавио и књижевним радом. Сем својих успомена са хаџилука по Светој земљи, К. је објавио неколико прилога за историју сарајевске православне општине (Јавор, 1882–1885) и за историју Босне уопште (Гласник Српског ученог друштва, 29, 37, 38, 69). К. издања старих докумената имају доста недостатака, али је његова заслуга што је на неке први обратио пажњу.

КОСАЧЕ Босанска властеоска породица средњег века. Из ње потичу војвода Влатко Вуковић (– 1392), његов синовац Сандаљ Хранић (– 1435) и синовац херцег Стјепан (– 1466). После пропасти Херцеговине неки чланови те породице отишли су у Млетке, где су им се потомци одржали до прве половине 17. века; други су живели у Ердељу и Молдавској до краја 16. века, трећи су, као потурчењаци, живели у Турској и општили су с 89

Дубровником све до прве половине 17. века.

КОСОВО Област у сливу Ситнице, између Шара и Рогозне. Била је важна још у време Римљана, који су ту развили варош Ulpiana (Липљан). Срби су почели освајати К. од почетка 12. века из Рашке. За време Немањино К. је већ било у њиховој власти. На том терену Немања је код Пантина 1168. добио власт над Србијом, победивши брата Тихомира и његове грчке и најамничке чете. У српској историји и целом нашем народном предању К. је остало запамћено по великој бици, која се ту десила 15/6.1389. између Срба, које је водио кнез Лазар, и Турака, које је водио цар Мурат. Погибија обојице владара била је у историји врло ретка појава, и о њој се говорило на све стране. Српски народ у целој својој прошлости нема догађаја који је на њ оставио дубљи и трајнији утисак. Косовска битка направљена је једним великим националним символом, и спомен о њој прешао је с временом у прави култ. – На том историјском месту било је и после више борби, од којих је најважнија она између Турака и Јанка Хуњадија са Мађарима, 17–19/10. 1448, у којој су Мађари били поражени. 1689. продро је на К, помаган од Срба, аустријски вођа Пиколомини, али је, након помора његове војске и његове смрти, и запослености Аустрије на другој страни, већ 1690. дошло до аустријског повлачења. Компромитовани због веза с Аустријом, Срби, под патријархом Арсенијем III, побегли су онда према Аустрији, и напустили су своја огњишта. Активан и од Турака фаворизован албански елеменат почео је од 18. века систематску колонизацију по К, и ширио је до близу самог Скопља, потискујући остатке Срба свима средствима. – Око 18/7.1881. потукли су босански муслимански одметници с Хусеинбегом Градашчевићем на К. војску великог везира. – Српска војска избила је на К. око 19/1. 1878. први пут. У рату 1912. прешла је она преко њега, у снажном замаху, без јачег отпора од турске стране. – Главна места К. пуна су историјских спомена старе српске државе, као Приштина, Јањево, Неродимље, Пауни, Вучитрн, Звечан и Трепча. Ту су славни манастири, као Грачаница, речит докуменат културног значаја немањићке Србије, а Трепча и Јањево непосредни докази о привредној снази овога краја, који је под Турцима био потпуно запуштен. Л и т е р а т у р а: В. Нушић, Косово, опис земље и народа (I–II, 1902–1903); О боју на Косову: Љ. Ковачевић, Годишњица, 10 (1888); Ф. Рачки, Рад, 97 (1889).

КОТРОМАНИЋ СТЕВАН II Бан босански 1318–1353. Син је Стевана I Котроманића и Јелисавете, кћери краља Драгутина. На власт је дошао као штићеник бана Младена Шубића, против кога је ускоро учествовао у борби и допринео његову паду (1322). Без великих моралних скрупула, К. је био смео и доследан. Под њим је Босна постигла знатне успехе, извршила је унутрашњу консолидацију, оснажила се финансијски отварањем рудника и постала је озбиљан политички фактор. Своју спољашњу политику везао је К. уз Мађарску, којој је остао васал читава живота, иако не увек ни искрен ни поуздан. После смрти краља Милутина искористио је рашке борбе око престола, па је добио Соли и Усору, освојио Хум и дао Босни излаз на море (1325–1326). Због тога дошао је у сукоб са Рашком и имао је борбе и са Стеваном Дечанским (1329), и после са царем Душаном (1350). У тим борбама К. је рђаво прошао, али је ипак успео да одржи поседнуту област. За време борбе у Далмацији између Млетака и Мађара, К. је, иако мађарски савезник, одржавао тајне везе са Млечанима, и правио им знатне услуге у борбама око Задра, и иначе (1344. 90

до 1348). За његове владе католицизам, помаган од Мађара и натуран од папске курије, ухватио је прилично корена у Босни, где се учврстио активни фрањевачки ред. – Мушка деца бана С. помрла су пре њега, а кћи му Јелисавета венчала се 20/7. 1353. с мађарским краљем Лајошем Великим. Стевана је на престолу заменио синовац Твртко.

КОТРОМАНИЋИ Босанска династија, која је владала 1254–1463. Порекла је вероватно германског. Први документима утврђени члан династије био је бан Пријезда, рођак и наследник бана Нинослава (помиње се од 1233, био је бан од 1254. до после 1287). Он је несумњиво, већ по имену и по везама с Нинославом, с кореном у Босни. Његови преци, према томе, дошли су у земљу, ако су тачне вести службених дубровачки аката, који К. обележавају као туђинце у Босни, несумњиво коју десетину година раније. Наследници Пријезде I били су Пријезда II и Стеван. Овај Стеван, зван Стеван I Котроман, узео је 1284. за жену Јелисавету, кћер краља Драгутина. Они су владали, као и отац им, само у уској области средишне Босне, у крају око извора и горњег тока истоимене реке. Бана Стевана, који се једно време јавља сам као владар, потиснула је из Босне породица моћних Шубића, првих година 14. века. Његова удовица склонила се са једним делом деце у Дубровник, а друга деца у Медведград. Углед и значај куће К. обновио је Стеван II, који се вратио на босански престо око 1318. Најславнији члан ове династије био је краљ Твртко I (бан 1353. до 1377, краљ 1377–1391). Династија К. изгубила је власт погибијом последњег босанског краља Стевана Томашевића 1463. Л и т е р а т у р а: Л. Талоци, Истраживања о постанку босанске бановине (Гласник Земаљског Музеја, 18, 1906); М. Ристић, Босна од смрти бана Матије Нинослава до владе краља Ст. Драгутина (1910).

КОЧИНА КРАЈИНА Аустријска дипломација беше успела да споразумом између Катарине II, руске царице, и Јосифа II добије пристанак руске владе да при евентуалном скором сукобу с Турском учествује и она у добити. Као њена интересна сфера беше одређена западна половина Балканског полуострва. 13/8. 1787. објавила је Турска Русији рат, на што је Аустрија, као руски савезник, објавила рат Порти 9/2. 1788. У том рату Аустрија је много полагала на помоћ српског народа. Због тога је, још пре објаве рата, кушала да препадом узме Београд; слала је своје људе у Србију и образовала на свом земљишту посебне, војничке увежбане чете Срба добровољаца, тзв. „фрајкор“, којима је на чело ставила свог официра Михаила Михаљевића. Од Срба међу првима се придружио аустријској војсци трговац Коча Анђелковић из Пањевца, један од најпопуларнијих људи ондашње Србије, који се пре објаве рата био склонио на аустријску страну, у Ковин, као и Карађорђе. Први дан објаве рата он је с једном аустријском четом прешао Дунав и напао Смедерево, па је одмах одатле кренуо на Пожаревац да диже народ. Брзо и одлучно он је допро до Крагујевца и заузео га, да онда почне крстарење кроз читаву Србију. Дуго времена он је готово сам и незнатно помаган од аустријске Врховне команде ратовао по Србији, предусретао Турке и носио се с њима. Видевши аустријску млитавост, он се јогунасто одвојио и почео радити на своју руку, због чега је долазио у сукоб са водством аустријске војске. Упоран и грамжљив, он је долазио у сукоб и са својим људима, и није могао да одржи потребну дисциплину. У једној борби с Турцима, 6/9. 1788, код Брзаске, био је заробљен и набијен на колац. По њему је цео тај рат добио у народу назив К. к. Сам рат трајао је и даље, вођен с аустријске стране без много 91

енергије, све док 28/7. 1789. није дошао за врховног заповедника генерал Лаудон. 9/10. исте године узет је Београд, а убрзо су почела продирања и у унутрашњост. Од Срба се у овом другом делу ратовања нарочито истакао Радич Петровић, заштитник Карађорђев, као и читав фрајкор, с Михаљевићем на челу. После смрти цара Јосифа II (20/2. 1790) почео је његов наследник, Леополд II, нову политику. Због претећег држања Пруске и због Француске револуције он је гледао да се час пре измири с Турцима. Због тога је његова војска напустила Србију, а крајем 1790. растурен је и фрајкор. Рат је ликвидиран Свиштовским миром (4/8. 1791). У том миру Србима је обећана амнестија због учешћа у рату против Порте, а грађанска права онима који остану у Аустрији. Природна је ствар да је такав резултат рата огорчио све Србе. Л и т е р а т у р а: Драг. Павловић, Србија за време последњег аустријско-турског рата (1910).

КРАЉЕВИЋ МАРКО Син краља Вукашина, краљ 1371–1394. Рођен је око 1335. Могао је лепо да прати успон свог оца, који је 1350. био прилепски жупан, а 1366. краљ. Марко се први пут јавља у историји 1361, као посланик цара Уроша у Дубровнику. Оженио се Јеленом, кћерју војводе Хлапена, господара Бера и Водена, с којом није добро живео. После погибије очеве, 26/9. 1371, постао је краљ, и имао је борбе са свима суседима. Непријатељи с југа узели су му Сер и јужне делове државе деспота Угљеше; Балшићи Призрен, а кнез Лазар неке северне области. Притешњен са свих страна, смућен очевим поразом, Марко је признао врховну власт султанову. Подигао је лепи манастир св. Димитрија, познат данас под именом Марков манастир. Као турски васал Марко је морао да крене са султановом војском против влашког војводе Јована Мирче. У борби против њега, на Ровинама, 10/10. 1394. К. М. је погинуо, пожелевши пред смрт победу хришћанском оружју. – К. М. је постао најпопуларнији јунак целокупне народне традиције Јужних Словена. То је дошло, највероватније, због његових личних врлина: храбрости, милосрђа и заштите, коју је пружио потиштенима у време опште клонулости и слома после 1371. и 1389. Као историјска личност, по познатим изворима, К. М. иначе не би заслуживао толики култ. Л и т е р а т у р а: М. Вукићевић, Краљевић Марко (историјска библиотека Нестора Летописца, 1924). Готово сва народна предања, у песми и причи, о К. М. скупио је Ср. Ј. Стојковић, Краљевић Марко (28 књ. Друштва св. Саве, 1922). Проучавања народне традиције о К. М. чинио је М. Халански, Јужнославјанскија сказанија о Кралевићу Марку (1893).

КРЕШЕВО У 15. веку једна од престоница босанских краљева, с краљевим двором. Град се развио као рударско место (мајдан гвожђа). Уз рударе подигла се ту фратарска колонија и фрањевачки манастир, један од најстаријих и најугледнијих у целој Босни. Манастирски летопис, који хвата од 1765. до 1799, објавио је фра Ј. Јеленић у Гласнику Земаљског музеја, 1917. Л и т е р а т у р а: И. Струкић, Повјестничке цртице Крешева и фрањевачкога самостана (1899).

КРИВОШИЈСКИ УСТАНАК

92

Бокељи су, као граничари, били опроштени од војнице, али су место тога били обавезни да се брину за одбрану своју и државе, па су имали домаћу, народну стражу. Августа 1869. решила је Аустрија да се у Боци проведе попис становништва за редовну војску. Народ у Боци узбуни се против тога, и 15/9. упути цару представку са молбом да Бокељи не служе у војсци, ван свога округа. Далматински намесник Вагнер и которски окружни капетан Франц покушали су да покрет стишају претњама и силом, не нашавши начина да с народом дођу у интимнију везу. Огорчен свет одлучи 25/9. да силу силом одбије, и већ идући дан пође на тврђаву Драгаљ у Кривошијама. Убрзо су устаници постигли извесне успехе. То је изазвало с аустријске стране најоштрије мере. 21/10. проглашен је преки суд, који је покрет још више заоштрио. У борбама 5–6/11. аустријска је војска, под водством грофа Ауерсперга, претрпела знатне губитке. До измирења је дошло тек у јануару 1870, кад је у Боку послат генерал Родић, који је ступио у везе с устаницима, обећао им амнестију и изишао на сусрет њиховим жељама. Устанак је налазио доста потпоре у Црној Гори.

КРУШЕВАЦ Варош у Србији (главно место Крушевачке области). Има 7.567 становника. Лежи у плодном Крушевачком пољу. Важно је тржиште за стоку, воће и ракију. Седиште је жупана, команданта војног округа. Има гимназију, првостепени, срески и градски суд, пошту. У близини је државна барутана Обилићево. Био је престоница кнеза Лазара. У средњем веку у њему је била омања дубровачка колонија. К. је био на путу СмедеревоПриштина. К. је био главни град Србије за време кнеза Лазара. Лазар је К. понајвише и подигао. У њему је била црква св. Стевана архиђакона, обновљена у старом стилу и очувана до данас под именом Лазарице. Због опасности од Турака Лазарев син Стеван пренео је своју престоницу у Београд, али изгледа тек после 1408, односно после буне брата му Вука. Град К. је много страдао за време турских напада, у првој половини 15. века. У другој половини 15. века из његове околине много је народа пресељено у Угарску. Турци су К. добили привремено 1428, а дефинитивно 1455, и назвали су га Алаџа-хисар. На краће је време повраћан од Турака за време аустријских ратова 1737. и 1789. Л и т е р а т у р а: Радомир М. Илић, Крушевац (1908).

КУЛИН Бан босански 1180–1204. Изгледа да је 1183. с Мађарима, чију је врховну власт признавао, и са Стеваном Немањом, војевао против Византије. Његова сестра била је удата за брата Немањиног, хумског кнеза Мирослава. 29/8. 1189. издао је К. акт, на народном језику, писан ћирилицом, којим дозвољава Дубровчанима слободно трговање по својој земљи. То је прва повеља на словенском југу на народном језику. 1199. оптужио га је папи зетски краљ Вукан да је прешао у јеретике (богумиле) са 10.000 поданика. Због тога морао се К. правдати, са народом заједно, пред папиним легатом, и дати одрицање (8/4. 1203, на Болином пољу), које је имао да прими до знања и санкционише мађарски краљ. У народу је остао помен о К. владавини, као о нечем врло добром (Од Кулина бана и добријех дана). Л и т е р а т у р а: В. Ћоровић, Годишњица, 34 (1921).

КУМАНИ

93

(У руским изворима Половци) азијски су народ турског порекла. Они су у 11. веку провалили из степе Куме у Европу. У 11. веку били су чести њихови сукоби с Мађарима, на које су нападали из руских степа, од Дона до Дунава. К. су били моћни помагачи бугарским Асанима у борби против Мађара. 1224–1235. К. је прегазила и покорила татарска најезда. Последњи кумански кан прешао је у Мађарску са великим делом својих саплеменика, а други су се разишли по Бугарској и Византији. У Мађарској и Бугарској К. су дошли до великог утицаја. Извесни чланови њихових угледних породица допрли су и на престо или у његову непосредну близину. У Србији К. је узимао као најамнике краљ Милутин. Назив Куманова у Јужној Србији дошао је од њихових насеља. Иначе, њихов утицај у средњовековној Србији није био велики.

КУРСУЛА ЈОВАН (Доња Горијевница, округ руднички – 16/8. 1813, Доња Горијевница). Јунак велике храбрости и прослављен као мегданџија. Нарочито се истакао 1810. у бици на Варварину. Умро је од рана добијених на Делиграду 1813.

КУРШИД-ПАША Постоји причање да је био родом Србин, из околине Параћина, и да је као дете потурчен. Био је заповедник турске јужне војске (као нишки везир) против Срба 1809. Он је вештим маневром обишао Делиград и потиснуо устанике све до близу ушћа Мораве. 1810, у новој војни, потучен је код Варварина од српске и руске војске. Октобра 1812. именован је К. за великог везира, са задатком да ликвидира српско питање. 1813. он је био главни заповедник турске војске против Србије, и 17/10. као победник је ушао у Београд. 1815. био је премештен за босанског везира и поверено му је да умири поново Србију и устанак Милоша Обреновића. Само, због промене опште политичке ситуације у Европи, К. је мисија овог пута била више дипломатска него војничка. У њој он није успео, јер је узео сувише крут став, него је преговоре у бољи ток увео МарашлиАли-паша, који је упућен у Србију с јужне стране као румели-валис. Због тога је крајем 1815. премештен К. из Босне за везира на место другостепене важности, у Солун.

Л ЛАЗАР ХРЕБЕЉАНОВИЋ Српски кнез 1371–1389. (око 1329, Прилепац – 1389, Косово). Син Припца, логофета цара Душана, Л. је рођен у Прилепцу код Новог Брда. Оженио се око 1353. Милицом, кћерком кнеза Вртака, потомка Немањиног сина Вукана. Лазар је био у дворској служби цара Душана, а после цара Уроша. Од 1370. јавља се Л. као кнез и господар краја око рудника, а од 1371. као господар Србије око целе Мораве. У његовој области био је на северу Београд, а на југу Ново Брдо. Имао је сукоба са Николом Алтомановићем, који му је преотео Рудник, али кога је савладао 1374, у савезу с босанским баном Твртком. Лазар је признао врховну власт Мађара до 1386. С босанским баном Твртком одржавао је Л. читаво време срдачне везе и савез, и није предузимао ништа кад се Твртко 1377. прогласио за краља. Удајом своје кћери појачао је свој положај и стицао савезнике и пријатеље. Кћи Мара била му је удата за Вука Бранковића, Јелена за Ђуру Балшића, трећа (с непознатим именом) за бугарског цара Шишмана, а четврта за Николу Гару 94

млађег. 1375. измирила се српска црква са цариградском, добрим делом и Л. заузимањем. Л. је подигао манастир Раваницу као своју задужбину. 1386–1388. он је, с краљем Твртком, помагао хрватске устанике против мађарског краља Сигисмунда и радио је за напуљску династију. 1386. Лазарева војска потисла је Турке из Србије, поразивши их на Плочнику. Пред опасношћу од Турака, Л. је обновио старе везе са Мађарима. Сем тога, он је одржао савез с краљем Твртком, а задобио је и за њ и бугарског цара. Имала се спремити јака брана турском даљем продирању на север Балкана. Али су Турци били активнији. 15/6, на Видовдан, 1389. дошло је између Срба и Турака на Косову до сукоба, у коме је кнез Лазар погинуо са добрим делом витезова, али је ту оставио главу и турски цар Мурат. Тај сукоб био је од епохалног значаја за даљу судбину балканских хришћана и остао запамћен као најкрупнији датум наше старе историје. Кнез Лазар, „косовски мученик“, постао је централна личност народне јуначке песме косовског циклуса и светитељ православне цркве. Л и т е р а т у р а: И. Руварац, О кнезу Лазару (1888); Ф. Рачки, Рад, 97 (1889).

ЛАЗАРЕВИЋ ЛУКА (1774, Свилеува, шабачки округ – 29/4. 1852, Шабац). 1796. Л. је постао свештеник у Љутици и Коцељеву. Био је одличан коњаник. 1804. дигао се и он на устанак и због угледа и личне храбрости постао војвода. Истакао се нарочито у боју на Мишару 1806. Од 1807. постао је заповедник Шапца. Карађорђе га је одликовао чешће да би њим сузбијао углед Ненадовића. 1813–1832. провео је у емиграцији, 1835. добио је пенсију и постао је члан шабачког магистрата. Био је противник кнеза Милоша и Обреновића уопште и 1842. био је затворен од кнеза Михаила када је Тома Вучић дигао буну. 1842. постао је члан Државног савета. Л и т е р а т у р а: М. Ђ. Милићевић, Поменик, II, 287–292.

ЛАЗАРЕВИЋ СТЕВАН Српски деспот 1389–1427. (око 1370 – 19/7. 1427, Глава). Деспот С. Л. је син кнеза Лазара и његов наследник. Спочетка је државне послове водила с њиме његова мајка, кнегиња Милица, врло разборита жена. Прилике у којима је Л. владао биле су ванредно тешке, и тражиле су човека ретких способности. Притешњени одмах после косовске катастрофе од Мађара, који беху продрли све до Груже, Л. и Милица су признали врховну власт султана Бајазита. Лазарева најмлађа кћи Оливера дата је у султанов харем, а Срби су примили обавезу да Турке помажу својим помоћним четама. Главне српске тврђаве, као Голубац, посели су Турци. Срби су од тада помагали Турке у борбама с Мађарима, који се учвршћују у Мачви и Београду. Л. је пратио Бајазита и у борби против влашког војводе Јована Мирче (1394), а у бици код Никопоља (1396) својим је четама решио, у одлучном часу, борбу у корист Турака. Као награду за то добио је Л. наскоро већи део области свога зета Вука Бранковића, с Приштином, као и Пећ с околином. Сем тога је с пристанком султановим сломио моћ велике властеле и утврдио свој престо. Он је учествовао са Турцима и у борби против Босне (1398) и у крвавој бици код Ангоре (1402). После пораза Бајазитова Л. се на талијанским лађама спасао у Цариград. Цар Јован га је примио срдачно и дао му је чин деспота, први после царског. Ту је С. нашао и своју жену, сестру царице Евгеније, с којом се венчао 1405. Битка код Ангоре чини обртну тачку у Л. државној политици. Дотле је он био веран клетвеник Бајазитов, а од тада је водио самосталну политику и тражио наслона на Мађарску. – У Цариграду је избио сукоб између њега и Бранковића, синова Вукових, због 95

наследства бранковићких поседа које је Бајазит био уступио Л. Сукоб се развио у љуте борбе које су трајале више година. Кад се Л., морем и преко Зете, вратио у Србију, прегао је сав да среди прилике у земљи. Много су му сметале престоне борбе у Турској између наследника Бајазитових, од којих се један, Сулејман, удружио са Бранковићима против њега. 1405. против Л. се дигао и млађи му брат Вук, и успео је, помаган од Турака, да једно време одвоји за себе јужни део Србије. 1410, у борбама између султана Сулејмана и Мусе, Л. је држао страну Мусину, а Вук Сулејманову. У крвавој бици под Цариградом Сулејман је остао победитељ (1410). Вук је мало после тога ухваћен од Мусиних људи и убијен. Наскоро после тога (1411) погинуо је и Сулејман, а на престо је дошао Муса, кога је Л. обилато помагао, а који му се није показао захвалан. Он је у два маха нападао Србију (1412. и 1413) и изазвао је против себе Л., који је отворено прешао на страну новог претендента, Мухамеда, и помогао га да савлада Мусу (1413). Мухамед је наградио Л. давши му Знепоље, код Трна, и пустивши Србију за дуг низ година да се несметано развија. Као пријатељ и васал Мађара Л. је добио Мачву и Београд, који је постао његова престоница. Помажући краља Сигисмунда у Босни, деспот је добио од њега 1412. и важни рударски гад Сребреницу. 1412. измирио се Л. са Ђурђем Бранковићем, спремајући му наследство престола. Кад је изумрла династија Балшића, Л. је наследио 1421. целу Зету, као ујак последњег Балше Балшића. Млеци су искористили ту промену власти и посели приморске градове, због чега је настао рат између њих и Л. Борбе су се водиле нарочито око Скадра. 1423. дошло је до мира, по ком су се Млечићи за Скадар обавезали давати Л. 1.000 дуката годишње, а у њиховој власти су остали још Љеш, Улцињ и Паштровићи. 1426. проглашен је Ђурђе Бранковић за наследника деспотова са пристанком Мађара, као врховних господара Србије, али је Србија била обавезана да после деспотове смрти преда Мађарима Мачву са Београдом. Деспот је умро изненада у лову у селу Глави, код Младеновца. Л. се нарочито интересовао за књижевност. Његов манастир Манасија постао је средиште великог књижевног покрета за реформу црквених књига и спремање нових превода. Л. је позивао учене људе из осталих покрајина, нарочито из Бугарске, која је 1393. покорена од Турака, и обилато их је помагао у књижевном раду. Он се и сам бавио књижевношћу и дао једно лепо Слово љубве. О њему је написао 1431. опширну биографију главни књижевник тога времена Константин Философ (издао В. Јагић, Гласник Српског ученог друштва, 42,1875). Л и т е р а т у р а: St. Stanojević, Die Biographie St. Lazarević's von Konstantin dem Philosophen als geschichtsquelle (Archiv für slav. Philologie, 1896); М. Георгијевић, Деспот Стеван Лазаревић и књижевност његова времена (Извештај карловачке гимназије 1906/07); В. Ћоровић, Сребреница за владе деспота Стевана (Прилози, II, 1, 1922); Ст. Станојевић, Борба о наследство Балшино (1902).

ЛАНГОБАРДИ Германско племе. Њихова су првобитна седишта била око реке Лабе. Име су добили, вероватно, по својим дугим борбеним наџацима (barté). Почетком 1. века по Хр. дошли су Л. под власт Римљана. На свом првобитном подручју Л. су се задржали углавном све до 5. века, док нису почели да силазе на Дунав, у напуштене земље Руга, и да прелазе преко њега. Једно време плаћали су Л. данак Херулима, које су после победили и потиснули. У 6. веку Л. су се већ спустили у Панонију, деломично у споразуму с византијским царем Јустинијаном, који је Л. хтео искористити, као раније Источне Готе, за борбе са варварским народима на северним границама Источног царства. Средином 96

6. века биле су огорчене борбе између Л. и Гепида, који су живели на средњем Дунаву. Л. су морали да траже савезнике за те борбе, тим више што су Гепиди били једно време помагани од Византије. Као савезници Л. јављају се Авари, који су за своју помоћ узели унапред скупу цену. 567. лангобардски краљ Албоин сломио је Гепиде, али је већ 568. морао напустити своја седишта у Панонији, и кретати на запад, у Италију, понајвише под притиском својих аварских савезника, који су надирали за њима све до Алпа. Краљ Албоин повукао се са својим људима у северну Италију, где је, после краће борбе, основао нову државу, са Павијом као главним местом. По њима је назив Ломбардије. Уз Аваре, који су по одласку Л. преплавили Панонију, ишла су и многобројна словенска племена, од којих, највећим делом, потичу Словенци. Између тих словенских племена и Л. било је јаких веза. 598. Л. су уговорили с Аварима „вечни мир“. Словени, као аварски поданици, упућивани су после тога у помоћ Л. Има чак једна вест из 603. да су Авари, при опсади Кремоне, слали Л. Словене „под најам“. После је један део Словена, у Горици, плаћао дуг низ година данак фриаулским лангобардским војводама и припадао је њиховој држави. Од средине 7. века односи су се између Словена и Л. све више погоршавали и једно су време били потпуно непријатељски. Вести о старој историји Л. и везама са Словенима даје спис Павла Ђакона, Historia Langobardorum, једног историчара 8. века.

ЛЕТОПИСИ Историјски списи старе српске књижевности, постали по грчким хронографима, према којима имају и име. У грчким узорцима обухватана је светска и византијска историја, у српским списима дошла је, наравно, српска, у прво време као допуна обрасцима, а после као засебан род. Први утврђени зачетак домаће српске аналистике има Романов типик из 1382, писан у Хиландару, по закључку братства да се обнове старије одредбе о помену ктитора и њихов списак у типику. Иначе је и раније било типика са забележеним датумима помена појединих лица (нпр. Никодимов из 1319), али то није чињено са нарочитом намером као што је случај код Романова типика. Најстарији српски л. постали су пред крај 14. века. Они се, по свом типу, деле у две врсте: старије и млађе. Старији л. су дужи и стилски израђенији. Има их свега шест: копорињски, врхобрезнички, пећки, два студеничка и цетињски. Копорињски је најстарији: он допире само до Маричке битке 1371, иако је очуван у препису од 1453. Да је писан пре 1381. има доказа у томе што не спомиње калуђерење Јована Уроша, сина Душанова брата Симеона, кога изрично и са симпатијом помиње заједно с децом. Пећки летопис додаје партију о кнезу Лазару, а као други део причања има партије и о патријарсима. Хвата до 1392. Студенички (у два преписа из 16. и 17. века) има неких сличности са цетињским. Овај други има неких партија из списа Константина Философа, и не завршава, као ни студенички, причање 1391. Врхобрезнички л. прелази у тип новог хронографа, и показује тенденције самосталне компилације. Млађих л. има близу 50. Они су кратки, доносе већином просто бележење догађаја и немају никаквих стилских амбиција. Они редовно доносе општи део (од Адама до разних датума) и посебан, српски. Они су постали, изгледа, после оних већих, као механичко набрајање. Најстарији је од њих сеченички, писан око 1501, када му почиње пасхалија. Општи део л. има извор у грчкога хроничара Георгија Монаха или Хамартола, чији су први преписи очувани још из 14. века. Као извор л. служиле су белешке из црквених књига, старе биографије (Теодосије, Цамблак, Константин Философ понајвише), манастирски натписи, предања и др. Те изворе је проучавао С. Томић (Просветни 97

гласник, 1888), ограничавајући се углавном на домаће списе. Први свод млађих л. дао је Шафарик, други Љ. Стојановић у Гласнику 53, и после у Споменику III. Српски л. имали су знатна утицаја на руске хронографе. Списак српских летописа са литературом, в. код П. Поповића, Преглед српске књижевности 1920³.

ЛИВНО Жупа Л., пуна остатака старих римских насеља, била је у 10. веку граница између српског и хрватског подручја. У црквеном погледу потпадала је под сплитску архиепископију. У 13. и 14. веку је једно време била у власти породице Шубића, а у 15. породице Вукчић. 1466. бранио је Л. од Турака Владислав Херцеговић. У турско време Л. је било важно гранично место према млетачкој Далмацији. Ту су често страдали ускоци. Народна традиција зове га стога „проклето Лијевно“.

ЛОМО АРСЕНИЈЕ Војвода. Родом је био из Драгоља, у Качеру. Истакао се личном храброшћу у Првом устанку, а 1811. постао је качерски војвода. За време 1813–1815. остао је у Србији, а у пролеће 1815. био је међу главним покретачима Другог устанка. Пошто је заузео Рудник, био је на превару тешко рањен од једног Турчина и умро је ускоро, средином априла 1815.

ЛУЊЕВИЦА (МИЛИЋЕВИЋ) НИКОЛА (1767, Луњевица, руднички округ – 11/5. 1842, Луњевица). Богат трговац стоком, који је оженио кнеза Милоша и помагао новчано и њега и остале устанике 1804. до 1815. Обновио је манастир Вујан. Његова је унука Драга Луњевица, доцније српска краљица, жена Александра I Обреновића.

Љ ЉУБИБРАТИЋИ Велико херцеговачко племе, чија старина потиче из 14. века. Живели су раније у Ускопљу, а после у Шуми и Зупцима. О њима се нарочито много говорило за време куповине Конавала и рата који је водио требињски војвода Радосав Павловић са Дубровачком републиком (1430–1432). Из тога племена било је неколико јаких братстава (Љубишићи, Враничићи, Обуганићи, Медведовићи, Дабиживовићи, Радивојевићи, Добрушковићи). Породица се одржала све до наших времена. Из ње је потекао херцеговачки владика Љубибратић Симеон у другој половини 17. века, који је 1682. постао београдски митрополит. Можда је из исте породице и унијатски славонски владика Петроније Љубибратић, на крају 17. века. – У 19. веку истакао се у тој породици Мићо Љубибратић (1839 – 26/2. 1889). Он је био секретар Луке Вукаловића (јер је учио нешто школа у Дубровнику) и одлазио је с њим у Русију 1865, одакле се наскоро вратио у Београд. Учествовао је у устанку 1875. у Херцеговини, али није био довољно озбиљан, нити га је озбиљно помагала требињска околина. Није радо био виђен ни на цетињском двору, због ранијих веза с Вукаловићем. М. Љ. је сем тога покушавао без успеха да у Херцеговини створи странку за кнеза Милана. Кад је ноћу 27–28/2. 1876. прешао на 98

аустријско тло код Виљана, ухваћен је и интерниран. Аустрија га је нарочито гонила због његових веза са талијанским револуционарима. Од 1878. до смрти живео је у Србији, где је постао окружни начелник. 1885. спремао је добровољачке чете против Бугара, али није са њима улазио у акцију.

ЉУБИЦА ОБРЕНОВИЋ Кнегиња 1815. до 1839, жена кнеза Милоша (1788, Срезојевци, руднички округ – 14/5. 1843, Нови Сад). Била је жена доста прека и своје воље; мешала се и у политичке одношаје. Патила је много од љубоморе због брачних преступа свога мужа и имала је крупнијих афера и сцена и чак једно убиство на души. Једно време живела је Љ. одвојено од кнеза Милоша у Пожаревцу. Кињена љубомором и увређена запостављањем, Љ. се придружила опозицији против кнеза Милоша и знатно је појачала фронт његових противника. Када је видела да су ствари отишле врло далеко и да је кнез Милош присиљен на велика попуштања и најпосле на одлазак из земље, Љ. се тргла и измирила се са кнезом. После 1839, по Милошеву одласку из Србије, Љ. је живо радила да му омогући повратак. У покретима које је она изазивала учествовала су њој блиска лица, чак и њени сродници. То је Љ. довело до сукоба чак и са рођеним сином, кнезом Михаилом, који је морао да предузима енергичније мере. За време борбе између кнеза Михаила и Томе Вучића, у лето 1842, Љ. је, наравно, била на синовљој страни и, са расплетеном косом, улетала у војничке редове и храбрила их. Кад је кнез Михаило морао напустити Србију, Љ. се повукла последња, прелазећи два-три пута и после из Земуна у Београд и покушавајући све да спасе династију Обреновића. После изгнанства Обреновића из Србије, Љ. је умрла, више од једа него од болести. Сахрањена је у манастиру Крушедолу.

ЉУБОМИР Висораван и поље између Требиња, Билеће и Попова и стара жупа требињске архонтије. Очувани споменици у њему, сем римских, припадају времену Сандаља Храњића. Ту се помиње кнез Покрајац Оливеровић и иначе непознати жупан Медулин. Једно време доводила је народна традиција порекло Немањића из те области. Један дилетантски опис старина те жупе дао је Л. Нинковић, Српски споменици из травунске околине (1910).

М МАКАРИЈЕ Јеромонах, први српски штампар. Радио је у штампарији Ђурђа Црнојевића на Цетињу. М. старањем штампан је октоих 1494. и псалтир 1495. После пада Зете прешао је М. у Влашку, и наставио је тамо 1507. свој штампарски занат, у Трговишту. Његов рад трајао је тамо до 1512, а онда му се губи траг. Л и т е р а т у р а: И. Руварац, Глас, 30 (1893), 25–27.

МАРА Турска султанија, кћи деспота Ђурђа Бранковића. удала се за Мурата II 4/9. 1435, 99

одневши му огроман мираз. У браку није била нимало срећна, јер султан није много марио за њу. То, уосталом, показује и сурови његов поступак према Мариној браћи, Гргуру и Стевану, које је дао ослепити (8/5.1441). Султан је 1444. помоћу М., преко деспота Ђурђа, дошао до мира са Мађарима. – М. је остала удовица у фебруару 1451, и вратила се у Србију своме оцу. Мухамед II испратио је с почастима, и дао јој је области Топлицу и Дубочицу. М. је одбила да се по други пут уда за византијског цара Константина Драгаша. Отац је беше наменио чешком заповеднику најамника у Угарској Јовану Зискри, али тај план није остварен. После смрти своје мајке, деспотице Јерине, 3/5.1457. Мара је побегла из Србије, заједно са братом Гргуром и Томом Кантакузеном, својим ујаком. Пребегла је султану Мухамеду II, који их је све лепо примио, као представнике туркофилске и антимађарске политике у Србији. Од тада је М. становала у Јежеву, у сереском крају, и вршила је доста јак утицај на Порти, а штитила свуда православне. Њеним утицајем дошла су на цариградски патријаршки престо два Србина: Рафајло (1475) и Нифон (1486). – М. је умрла 14/9. 1487, а сахрањена је у Богородичином манастиру Косаници, близу Драме. Српски калуђери у Хиланда–ру очували су врло живу успомену на њу. Л и т е р а т у р а: Ст. Новаковић, Балканска питања (1906), 191–230; К. Јиречек, Историја Срба, II, 199–201.

МАРАШЛИ АЛИ-ПАША Родом је био из Мараша, у Малој Азији. Био је гувернер Кајсарије у Анадолу, одакле је крајем 1814, као старац, дошао на место румелијског валиса. Турци су га звали „дубараџи“ (превртљиви). Кад је избио устанак Милоша Обреновића, М. је био одређен од Порте да са истока, од Ниша пође на Србију, али да гледа да дође до пацификације мирним начином, због опште европске ситуације. Вешт и са много искуства, а желећи да изигра Куршид-пашу, босанског везира, коме је дата иста мисија на западу, М. се показивао према Србима као човек који их умногоме разуме. Његова је реч „Будите ви цару покорни, па носите и топове за појасом, ако хоћете“. Не дајући Србима ништа написмено, М. их је салетао и смиривао, и успео је толико да је постао њихов кандидат за везира. Порта му је, ценећи тај успех, дала изузетну част (у јесен 1815), поставив га београдским везиром и румелијским валисом и припојивши Београдски пашалук румелијском беглербегству. У Србији је доиста М. помогао искрено да се народу олакшају терети и поврати ред. Кнеза Милоша је помагао доста срдачно све до 1820, док није постало јасно да су у суштини њихова схватања за будућност различита. М. је умро као београдски везир ноћу 20–21/8.1821, усред кризе настале због грчког устанка.

МАРКО Епископ, биограф. Био је из свештеничке породице. Рођен је око 1330. у Пећи, а 1346. ступио је у монахе. Провео је 23 године уз патријарха Јеврема, који га је направио епископом. Умро је после 1411, вероватно у Пећи. Од њега је остало неколико мањих списа: Помен оцу Герасиму и мајци Јефимији (писан 1392), Завештање цркви св. Ђорђа из 1411. Најважнији му је спис биографија патријарха Јеврема (писана 1400). Сем тога, М. је 1399. довршио и један минеј за месеце мај-август. Биографија патријарха Јеврема, коју је написао М., даје драгоцених допуна биографији Данилова настављача у познатом зборнику житија краљева и архиепископа, нарочито о младости и о животу Јевремову после измирења цркава српске и грчке. Писана је у традицији наших старих житија, али доста концизно и без реторске ширине и навода из Светога писма. 100

Л и т е р а т у р а: Д. Вуксан, Ловћенски Одјек, бр. 2–3,1925.

МАРКОВИЋ СИМО Војвода Првог устанка. Родом је био из Великог Борка (београдски округ). Уз устанак је пристао одмах из почетка, а од 1807. био је председник Правитељствујушчег совјета. При уставној промени 1811. постао је попечитељ финансија. Са Карађорђем је напустио и он Србију 1813, пошто је као врховни заповедник војске према Босни узалуд покушао да спречи турско надирање с те стране. Пре тог преласка био је сукоб између њега и Милоша Обреновића, који га је корео због млитава и невешта водства. У емиграцији је М. играо доста видну улогу као депутат српских војвода и избеглица руском цару Александру I. Почетком 1816. прешао је у Србију, и почео је да ради о повратку Карађорђеву. Због тога дошао је поново у сукоб са Милошем. У новембру 1816. Милош га је хтео погубити, али му је, на заузимање многих лица, опростио живот. У фебруару 1817. М. је са Павлом Цукићем дигао буну у шест нахија, али је она убрзо угушена, а М. ухваћен и посечен 9/3. 1817.

МАЧВА Са мађарским именом Machow, била је вероватно још од 7. века насељена Србима, као и суседне области Соли и Подриња. Али у саставни део српске државе ушла је доста касно. Њу су, углавном, кроз читав средњи век држали Мађари, који су 1247. образовали први мачвански банат, који је обухватао подручје од Дрине до Цера и са Савом као границом на северу до Београда. Срби су почели војничка освајања у том правцу тек за владе Уроша I, али су 1268. претрпели тежак пораз. 1284. до 1316. Мачва је, са Сремом и Соли, била под влашћу краља Драгутина као мађарског васала. После Драгутинове смрти почеле су честе и дуге борбе Срба и Мађара о посед Мачве, у којима су Мађари чешће остајали победиоци (1319, 1359, 1389). Срби су ипак успевали с времена на време да овладају том облашћу нарочито за време цара Душана. Ту је покушао 1386–1388. да се учврсти и кнез Лазар, искоришћавајући династичке смутње у Мађарској. После Ангорске битке, кад је напустио туркофилску политику, деспот Стеван је добио М. као лено мађарске државе. После његове смрти (1427) деспот Ђурађ морао је вратити М. Мађарима, задржавши само један њен јужни део. У 16. веку Турци су, заузевши Шабац (7/7. 1526), постали господари целе области, и држали су је све до 19. века, сем од 1716. до 1739. У области М. се налазила и једна тврђава Мачва (Macsó, Мачевград), али њен положај још није утврђен. У М. се истакла мађарска породица Гара (Гаревић, Горјански), од којих је бан Никола II (1386–1392, у Мачви) био зет кнеза Лазара.

МИЈАТОВИЋ ЧЕДОМИЉ Државник, историчар, књижевник (6/10. 1842, Београд). Школе је учио у Београду. По свршеном лицеју (1862) добио је државну стипендију и студирао је политичкоекономске науке у Минхену, Лајпцигу и Цириху. Вративши се у Србију постао је 1865. супленат, а 1866. професор Велике школе. Три године доцније (1869) напустио је школу и постао је начелник Министарства финансија. Као виши стручни чиновник М. јер долазио у ближи додир с намесником Јованом Ристићем и овај му је поверавао неколике дипломатско-стручне мисије, као 1869. у Бечу, због питања отоманских железница и 1871. у Лондону, због питања саобраћаја на Дунаву. 1872. М. је незадовољан напустио Србију и отишао у Енглеску, али се вратио већ идуће године, и 101

2/4.1873. постао је први пут министар, добивши портфељ финансија у Ристићевом кабинету. Кад је Ристић дао оставку, М. је у истом својству ушао и у владу Ј. Мариновића. Спочетка либерал, истицан од Ристића, М. је после све више прилазио консервативцима, односно доцнијим напредњацима. Уживао је велику милост код краља Милана и важио је као један од најближих дворских људи. Као министар М. је био у влади 1873. до 1875. (сем за време председништва А. Чумића), и после, по паду Ристићеве владе, 19/10.1880–20/9.1883, најпре као министар иностраних дела, а после финансија, а 1888. до 1889. министар иностраних дела. Као повереник кнеза Милана М. је суделовао у преговорима за склапање тајне конвенције са Аустро-Угарском и потписао је (28/6.1881). Незадовољан тиме, председник владе М. Пироћанац узео је сам портфељ министра иностраних дела, а М. је добио финансије. М. је био главни преговарач и са групом за грађење железнице после слома Бонтуова предузећа, као и министар финансија за време тог удара. После српско-бугарског рата (1885) М. је био главни делегат за мир у Букурешту. После абдикације краља Милана, М. се није више враћао за активног министра у Србију, али је био дуже времена посланик у Лондону и кратко време у Цариграду. После убиства краља Александра Обреновића пенсионисан је. Данас живи у Лондону. Рад М. је обилат и многострук. Још као ђак, у почецима наше књижевне романтике, М. се почео бавити књижевним пословима. Писао је понајвише романтичне приповетке, од којих му је Зека буљубаша (1862) створио леп глас. Занимљиво је да се он касније, у педесетим годинама свога живота, поново вратио на те забаве младости и написао је четири веће приче истог рода; Иконија везирова мајка, Рајко од Расине, Кнез Градоје и Сиромах Марко (1890–1901). У тим приповеткама романтика је врло наивна, позадина недовољно историјска и без праве локалне боје, причање са много троњавања. Код широке публике те су приче биле углавном лепо примљене, али им је књижевна критика оспорила већи уметнички значај. Са тим романтичарским склоностима написао је М. и један свој опис Цариграда (Цариградске слике и прилике, 1901), коме је с правом замерено да у њему није истакнуто оно што је најважније и највише локално, а сувише је усхићавања и фраза непотпуног укуса. Као наставник и финансијски стручњак М. је шездесетих година дао информативне књиге: Извод из политичке економије, Наука о државним финансијама. Касније је за београдску трговачку омладину дао спис о Условима успеха (1893). И прве његове самосталније студије из српске историје у вези су са финансијским питањима: Финансије српског краљевства, Извори за финансијски доходак у 13. и 14. веку, Студије за историју српске трговине 12. и 13. века, Трговачка политика српских краљева и царева (све 1864–1875). Те студије ни данас нису без интереса, иако су, наравно, непотпуне и једностране. Од седамдесетих година М. се све више обраћао генеалошким студијама и политичким. Он је и раније, као врло млад човек, писао о Стевану Високом, Немањи и др., али то су мање-више ђачки покушаји. Главни интерес посветио је М. нашој прошлости 14–17. века. Из те области су му понајбоље самосталне студије, поред великог дела о деспоту Ђурђу Бранковићу (две књиге, 1880,1882), студије о Балшићима и о Јели Балшићки (академска беседа), док су више компилативног карактера: Пад Цариграда 1453, Шта је желео и радио српски народ у 16. веку, Пре триста година, Из млетачке плаве књиге и др. Неколико расправа му је сасвим промашено, као о краљу Вукашину и цару Урошу или о краљици Јелени. У свом главном, највећем и најбољем спису М. има ширине и замаха; први је од наших историчара свога времена дао једно потпуно дело, обухватајући у целини једну крупну личност и њено доба, са већом позадином. У другим студијама он је проширио круг историјског интереса и на 102

привредна питања. Од деведесетих година у Споменику Академије он је објавио и нешто нове грађе енглеског порекла за историју Србије у првој половини 19. века. Али, М. као историчар има великих мана. У основи романтичар, он има јаку машту, која у историји може да буде опасна; не врши довољно критику извора (нпр. студија о Вукашину) и не искоришћава све потребне податке за расправу извесног питања. Сем тога, М. све своје ствари пише једним сладуњавим романтичарским стилом, који рђаво утиче на трезвена читаоца. Као државник М. није имао своје израђене идеологије. Од либерала прешао је консервативцима више по личним везама него по начелима. Попустљив и гибак, често је био само оруђе краља Милана. У финансијама је оставио иза себе врло несређено стање, нешто због Бонтуове афере (1882), а нешто због српско-бугарског рата (1886). У широким круговима највише је запамћен и осуђиван због сарадње на тајној конвенцији с Аустријом. М. је у тим преговорима био, истина, мек и сувише под утицајем кнеза Милана, али треба имати на уму да је та конвенција дошла иза Светостефанскога уговора и Берлинског конгреса, када је Србија била без правих пријатеља код великих сила. М. је и један од најактивнијих српских преводилаца с енглеског. Од тих превода вреди истаћи нарочито Боклову Историју цивилизације у Енглеској (1871), која је имала велик утицај на српску генерацију седамдесетих и осамдесетих година; затим Путовања по словенским земљама Турске од Макензијеве и Ирбијеве; Ленпулову Историју Турске царевине и Франклинову Аутобиографију. Л и т е р а т у р а: М. аутобиографија The Momoirs of a Balkan Diplomatist (1917); П. Поповић, Ч. Мијатовић као путописац (Из књижевности, I, 1906); Н. Антула, Ч. Мијатовић као приповедач (Српски Књижевни Гласник, 21,1908).

МИЛИЋЕВИЋ МИЛАН Књижевник (4/6. 1831, Рипањ – 4/11. 1908, Београд). М. отац Јован, звани Ђак, био је један од ретких сеоских момака који је провео извесно време у манастиру и научио књигу. Био је после писар у Гроцкој и учитељ у Рипњу. Код њега је М. свршио основну школу. 1845. дошао је у Богословију, коју је завршио 1850. 1850–1899. био је државни чиновник у разним звањима, учитељ, судски практикант, писар и виши чиновник у министарствима просвете, иностраних дела и Кнежевске канцеларије, уредник Службених новина, начелник полицијског одељења, помоћник министра унутрашњих дела, библиотекар Народне библиотеке и државни саветник. 3/4. 1899. стављен је у пенсију. Даровит и жељан знања, М. се образовао понајвише сам, као што је сам научио и језике руски и француски. Као чиновник Министарства просвете и другим службеним пословима прошао је унакрст сву Србију, и тако је познао целу земљу и народ. – Као у чиновничкој каријери, тако и у свом књижевном раду, М. је био сваштар. Писао је врло много и објавио је преко 100 књига, оригиналних и преведених. Квантитет је осетно био на штету квалитета. Сем тога, М. није имао довољно критике ни сигуран укус, а улазио је често у теме које су биле изнад његових способности. Ретко је ишао у дубину, а много се губио у споредном и безначајном. Ипак, он је цењен као писац. Његов језик био је леп народни говор, а причање му је било лако и непосредно. Сем тога, он је као вредан човек много радио и прикупио је обилату грађу за познавање нашег народног живота и наше историје 19. века. Као педагог М. је дуго времена уређивао један школски лист, Школу (1868–1876), и дао је читав низ педагошких списа: Школе у Србији (1868), Како се учи књига (1869), 103

Педагогијске поуке (1870), Историја педагогије (1871), Поглед на народно школовање у Србији (1873). Сем тога, М. је превео много дела, као велико дело Е. Легувеа: Оцеви и деца у 19 веку (1872–1873), Емило 19 века од А. Ескироса (1872), Жена 20 века од Ж. Симона (1894) и др. М. је исто тако много писао и о народном животу и обичајима. Од тих списа најважнији су му: Путничка писма (1865. и 1868), Живот Срба сељака (дефинитивно 1894), Славе у Срба (1877), Из својих успомена (1894–1897), Задружна кућа на селу (1898). – И белетристички рад М. у основи је фолклорног типа, и његова главна вредност је у живом сликању народа и његова живота, и саопштавању његових предања: Зимње вечери (1879), Село Злоселица (1880), Летње вечери (1881), Међудневица (1885), Зановет (1894). Један стручни етнограф каже за М. да „нема потребни научни фонд, не располаже потпуним научним апаратом и нема метод“. У њега је била само добра воља. Значај му је сав у томе што је прикупио много грађе и кренуо и друге на сличан рад. Историјско-географски списи М. истог су карактера: грађа, често пута неуко збирана, и ништа више. Његове белешке о манастирима у Србији рађене су дилетантски (Манастири у Србији 1867; Манастир Каленић, 1897). Од вредности су му подаци које је скупио о многим лицима српске историје 19. века, иако су и ти подаци невешто и развучено казивани. Од списа те врсте најглавнија су му: Поменик знаменитих људи у српскога народа новијега доба (1888,1901), Кнез Милош у причама (1891, 1908), Причање Петра Јокића (1891), Кнез Михаило у успоменама свога некадашњег секретара (1896), Карађорђе у говору и твору (1903). Највеће и најважније М. дело је Кнежевина Србија (1876) и додатак том делу Краљевина Србија (1884). То је опис целе предратне Србије, са топографским подацима, са описом старина и локалних предања и са причањима о главним историјским лицима појединих области. Дело је веома корисно и са пуно обавештења. Као приповедач, у лепој књижевности, М. је више причало него уметник. Уосталом, он сам није ни имао уметничких амбиција. У историји књижевности његов је значај у том што је међу првима почео да негује сеоску приповетку. Л и т е р а т у р а: Љ. Недић, Новији српски писци (1901); Ст. Станојевић, Српски Књижевни Гласник, II, 1901; Т. Р. Ђорђевић и Ј. Живановић у Милићевићевој књизи Српске Књижевне Задруге, 123.

МИЛИЦА Кнегиња, позната из народних песама као царица, кћи је кнеза Вратка, потомка Немањина, из линије његова најстаријег сина Вукана. Удала се око 1353. за кнеза Лазара. После кнежеве погибије на Косову, М. је мудро водила државне послове, поштована од оба сина Стевана и Вука, као и од зета цара Бајазита, с којим је, угрожена од Мађара, с јесени 1389. закључила мир. Пренела је 1398. кости св. Петке у Србију, после једне дипломатске успеле мисије на турском двору. Њезина је задужбина манастир Љубостиња, где је и сахрањена. Оставши удовица М. је примила монашки чин, као калуђерица Евгенија (Ефросима) и друговала је са својом сродницом, умном Јефимијом, удовицом деспота Угљеше. Умрла је 11/11. 1405.

МИЛОВАНОВИЋ МЛАДЕН Војвода. Родом је из села Ботуња (срез крагујевачки). До Првог устанка био је марвени трговац, а у устанку је постао војвода. Био је себичан, склон интригама, 104

грамжљив, али и један од ванредно вештих људи. У народу и код других војвода био је силно омрзнут. Имао је врло велики утицај на Карађорђа. 1806. био је заповедник јужне војске, која је узела Крушевац. Иначе лични јунак није био. За време уставних борби 1807–1811. М. је био одлучно на Карађорђевој страни. Као његов присталица постао је 18/1. 1811. попечитељ за војску, иако је 1809, после пораза источне српске војске, за који је делимично и он био крив, свргнут са председничког места у Правитељствујушчем савету и изгледао онемогућен. Да заштити своје поседе у Крајини, М. је 1813. сасвим изменио првобитни ратни план Срба на истоку и знатно допринео убрзавању катастрофе. 1813–1821. провео је М. у емиграцији. 1821. учествовао је у Ипсилантијевој војсци у устанку, а после неуспеха пребегао је у Мађарску, а одатле 28/11. 1821. у Србију. Кнез Милош није га марио одраније, јер се М. према њему грубо понашао. Сад, после првог пријема, он је желео да га се реши, и крајем априла 1823. наредио је да га убију.

МИЛУТИН Краљ српски 1282–1321. Син је краља Уроша I и краљице Јелене. Власт је добио од старијега брата Драгутина, који се 1282, у Дежеву, одрекао престола. Уступање је по Драгутинову мишљењу било само дотле док његови синови Урош и Владислав не стану на снагу. М. је био човек јаке воље и без имало моралних скрупула. У свима својим поступцима био је доста бруталан. Женио се четири пута. Према прве три жене био је просто свиреп. Прва му је била принцеса из Тесалије, кћи севастократора Јована. За другу жену узео је Јелисавету, свастику свога брата Драгутина, сестру мађарскога краља Владислава IV, коју је завео као монахињу. Убрзо је и њу оставио, а узео је 1284. за жену Ану, кћер бугарског цара Ђорђа Тертерија. 1299. дао је прогласити тај брак као незаконит да би се могао венчати са Симонидом, шестогодишњом кћерком византијског цара Андроника II. Од прве жене имао је сина Константина, од друге једну кћерку, од треће кћери Царицу и Ану и сина Стевана Уроша. Као владар имао је М. много успеха. Искоришћавајући борбу Анжујанаца и Палеолога, М. је освојио добар део Македоније са Скопљем, Овчим Пољем и Злетовом, са оба Полога на Вардару и Пореч, Кичево и Дебар. Направивши Скопље престоницом Србије, М. је упутио српску експансију низ Вардарску долину, и тако је полако преносио тежиште српске државне политике са Јадранског на Егејско море. М. је проширио српско подручје и у североисточном правцу. Поразивши два браничевска отмичара, Дрмана и Куделина, М. је њихову област припојио Србији. Видинског господара Шишмана, који је хтео да оспори та освајања, М. је победио и прегнао преко Дунава. Касније је дао његову сину Михаилу своју кћер Ану. Иако је 1299. ушао у брак са византијском принцесом Симонидом, и ступио тако у ближе везе са Цариградом, М. је ипак 1308. склопио савез са Карлом Валоа, братом француског краља Филипа IV, који се спремао да освоји Цариград и обнови Латинско царство. Када од тога плана није било ништа, М. је поново пришао Грцима, и као њихов савезник помагао их војском против Турака. Чак је 1313. његов војвода Новак Гребострек прелазио и у Малу Азију, и тамо са успехом сузбијао турске освајаче. Други период владавине краља М. пун је домаћих криза. Брат његов Драгутин хтео је да обезбеди престо свом сину, јер је видео не само да М. сам чврсто држи власт него и да ради на томе да остави престо својим шурацима, византијским принчевима, које је с том намером доводио у Србију. Због тога дошло је до борбе између браће. Њу је утишало свештенство, које је М. обавезао богатим поклонима, и које је зазирало од 105

Драгутинових веза са католицима и католичким дворовима. Рат је завршен 1312. једном врстом компромиса, који је М. погазио одмах после Драгутинове смрти, 1316. Он је онда, наиме, Драгутинова сина дао затворити, а његову је област припојио својој држави. То је, међу осталим, дало повода Мађарима да нападну на М., пошто је Владислав, син Драгутинов, био њихов штићеник. Рат је био опасан, јер се Мађарима придружио и сроднички им напуљски двор, који је у својој власти држао и Албанију. Поред тога на М. се дигао босански бан и бан Младен Шубић, моћни господар Далмације и једног дела Босне. Борбе су трајале од 1318. до 1319. и М. је из њих изишао без велике штете. У једном натпису из 1319. он се чак поносно зове господарем земље од Јадранског мора до реке Дунава. Други сукоб у породици имао је М. са сином Стеваном. Овај се дигао на оца у својој области Зети 1314, али му се, намамљен, предао у руке, а он га је за казну дао ослепити и са децом прогнати у Цариград. После седам година, на заузимање свештенства, несрећни принц био је помилован и враћен у отаџбину. М. је учврстио своју личну власт, проширио је осетно границе Србије и дао је својој држави једно од првих места на Балкану. Он је био предуслов Душанове царевине. Експлоатација богатих рудника, која за његове владе узима маха, давала му је обилна средства за оружање, набавку најамника и стицање веза. М. је био човек ширих потеза у државним пословима. Његове задужбине Грачаница, Бањска, Студеница (краљева црква), Нагоричино, обнова Хиландара и многе друге, сјајан су доказ значаја Србије његова времена и његове краљевске дарежљивости. То су осећале и многе цркве ван Србије, у Солуну, Св. гори, Цариграду, Барију, као и српски од њега основани манастир у Јерусалиму. М. је умро ненадно 29/10.1321. у Неродимљу, а сахрањен је у Бањској. Око 1389. пренесено му је тело у Трепчу, а одатле око 1460. у Софију, где се налази и данас. Црква га поштује као свеца, а софијска црква, у којој он лежи, зове се Св. краљ.

МИЉАНОВ МАРКО Кучки војвода (12/4.1833, Медун – 2/2. 1901, Херцег Нови). М. је био из племена Дрекаловића. Био је један од најхрабријих јунака и један од најразумнијих вођа. Истакао се 1862, када је Куче водио против Турака, иако су им били поданици, и после у рату 1876. до 1878. Чувени подгорички покољ (1874) изазван је на његов потицај да се уједу Турци. Српски романтичари створили су му врло велико име. Његова популарност и отворелост довела га је у сукоб са кнезом Николом, и он је пао у немилост. М. се истакао и као добар писац. Његови Примјери чојства и јунаштва (1901), необични по садржају, крепки по изразу, високи по моралу, иду у најлепше ствари српске прозе. Његово дело Племе Кучи изишло је 1904. У њему има драгоцених података за историјат, организацију и обичаје тих брђана.

МИРОСЛАВ Кнез хумски, Завидин син, брат Стевана Немање. Владао је у Захмљу и ородио се са босанским баном Кулином, узевши му сестру за жену. 1180. дошао је у сукоб с римском куријом, јер је штитио убице сплетског надбискупа Рајнера и није извршавао извесне наредбе црквених власти. 1184. до 1185. безуспешно је ратовао против Дубровника, али је са Немањом успео у борби против Зете и против Византије. По одобрењу цара Фридриха Барбаросе 1189. његов син Тољен требао се оженити кћерком истарског грофа Берхтолда IV. Умро је око 1198. Његова је задужбина Петров манастир на Лиму. Њему је писан најлепши и најважнији споменик српске обредне писмености, чувено 106

Мирослављево еванђелије. Л и т е р а т у р а: И. Руварац, Годишњица, 10 (1888), 65–68; К. Јиречек, Тољен, син Мирослава Хумског (Глас, 35, 1891); В. Петковић, Син Завидин, Мирослав, кнез хумски (Споменица С. М. Лозанића, 1922, 45–47).

МИХАИЛО Митрополит београдски 1859. до 1898. (19/8. 1826, Соко Бања – 5/2. 1898, Београд). После првих школа у Србији, наставио је учење у Русији, у Кијевској духовној академији, и читава живота остао је најоданији русофил код Срба. Свршио је школу и замонашио се 1853. У Србији је постао професор богословије за догматику и омилитику, затим је убрзо 14/10. 1854. посвећен за шабачког епископа. После Светоандрејске скупштине, кад је био протеран митрополит Петар, М. је 25/7. 1859. изабран за београдског митрополита. Био је активан политички човек са јаким везама у Либералној партији. 1881. дошао је у сукоб са министром просвете Ст. Новаковићем, одбивши са Архијерејским сабором да призна закон о црквеним таксама. Због тога је 18/10.1881. митрополит уклоњен са свога положаја. М. се онда уклонио из земље и, после путовања по истоку, настани се у Русији. Одлучан противник политике краља Милана знатно му је сметао у Русији. Сукоб са митрополитом повукао је за собом, приликом сазива за избор новог митрополита, и тежак сукоб са осталом јерархијом у Србији, која је готово сва смењена (1883). После одласка краља Милана из Србије 28/5.1889. враћен је митрополит М. на свој ранији положај. После повратка, већ остарео, живео је прилично повучено до своје смрти. Бавио се много и црквеном књижевношћу, али су му списи без трајније вредности.

МИШАР Мала висораван код Шапца, на којој су Срби од 28/7. 1806. подигли једно доста пространо и прилично добро и вешто израђено утврђење у облику шанца, и где су 1/8. однели сјајну победу над Турцима, најславнију у целом Првом устанку.

МОЛЕР НИКОЛАЈЕВИЋ ПЕТАР Војвода (Бабина Лука, Ваљевска нахија – 1816, Београд). Био је врло вешт писар и сликар. Отуда му и надимак. Међу осталим, сликао је у кући Кучук-Алијиној и живописао је Карађорђеву цркву у Тополи. Учествовао је у Првом устанку и истицао се својим цинизмом и храброшћу, нарочито као бранилац Лознице 1813. Био је недисциплинован и прек, и стога је од Карађорђа чешће кажњаван. 1813–1815. био је у емиграцији, а кад је кренута акција Другог устанка био је поново међу првим борцима. Са Павлом Цукићем настојао је да подели власт са кнезом Милошем. Постао је надзорник новоосноване Народне канцеларије, која је била нека врста обновљеног Управног савета. У сукобу између Милоша и Цукића са М., ова су двојица пали, и због своје свирепости и нетактичног поступања са народом и због Милошеве боље вештине, 23/4.1816, на скупу народних старешина, оптужен је М. од Милоша због тајних веза са Аустријом и због расипања народног новца. Овај га је почетком маја дао удавити. Код М. је био писар песник Сима Милутиновић Сарајлија.

МОСТАР

107

Главни град Херцеговине. Развили су га Турци из војничких разлога од почетка 16. века. Раније је главно место мостарске котлине био Благај. При пут помиње се М. 1452, као насеље уз мост на Неретви. Од 1522. М. је био седиште херцеговачког санџак-бега. Град се развио нарочито после подизања великог каменог једнолуког моста над Неретвом (1566). Извештаји 17–18. века приказују М. као богату трговачку варош У њему је од 17. века врло жив православни елеменат; 1777. ту је пренесено и седиште херцеговачког митрополита. Број католика повећао се нарочито од 19. века из суседних католичких села. За време аустријске управе М. је био главно средиште српске и муслиманске опозиције против режима (листови: Српски вјесник, 1897, Мусават, 1906, Народ 1907), и ту је био најактивнији књижевни рад целе Босне и Херцеговине. Ту су радили: А. Шантић, Ј. Дучић, С. Ћоровић, О. Ђикић и Л. Грђић. Њихов лист Зора (1896– 1901) био је један од најкњижевнијих листова свога времена. Из тога круга кренута је била и Мала библиотека (1899–1910). Л и т е р а т у р а: C. Peez, Mostar (1891).

МРЊАВЧЕВИЋИ Потичу можда од казнаца Мрњана, који се око 1280. спомиње у Требињу као благајник краљице Јелене, удовице краља Уроша I. Угљеша, доцнији деспот, био је око 1346. царски намесник у том крају. Породицу је дигао Вукашин, доцније краљ, који је 1350. био жупан у прилепској области. Ту је његова породица ухватила главни корен и одатле се ширила кроз готово целу Македонију. Вукашинова сина и наследника Марка народна традиција признаје као јунака од Прилепа града. Народно предање и неколико народних песама наводе М. као осниваче и господаре Скадра, али историја зна само да је Оливера, кћи краља Вукашина, била удата за скадарског господра Ђуру Балшића. – Народно предање говори о три брата М, о Вукашину, Угљеши и Гојку, али историја не зна поуздано ништа о трећем и најмлађем брату. – Главне задужбине породице М. су у Прилепу и у близини Скопља. Марков манастир св. Димитрија очуван је све до данас. Њега је почео зидати, односно обнављати Вукашин. Андрија, други син Вукашинов, подигао је манастир св. Андрије на реци Трески. Од синова краља Вукашина познати су славни Марко, затим Андрија и Димитрије, док је четврти, Иваниш, недовољно сигуран. После Вукашинове погибије на Марици (1371), наследио га је Марко као турски васал, а после Маркове погибије на Ровинама (1394), притисли су Турци потпуно његову државу. После Маркове смрти дошла су браћа Андрија и Димитрије у Дубровник да приме заоставштину очеву, а одатле су отишли у Мађарску, краљу Сигисмунду. Димитрије се помиње до 1407. у мађарској служби чешће пута као посланик у разним мисијама, а најпосле као жупан Зарандске жупаније и кастелан Вилагоша.

МУРАТ I Турски султан 1362–1389. Рођен је 1319, као други син Орханов. Под његовом владом почело је учвршћивање Турака у Европи и оснивање османске балканске империје. М. је средиште своје акције пренео са Галипоља у освојено Једрене (око 1363). Његове чете победиле су Србе на Марици (1371) и почеле су испаде кроз читаво Балканско полуострво све до Босне. М. је натерао на плаћање данка Бугаре и отео им Софију (1381), а једно време и Србе. У походу против Срба, у легендарној бици на Косову (15/6. 1389), погинуо је М. од Милоша, али је ипак дочекао вест о победи. На Газиместану подигнут му је маузолеј као турбе, док му је тело сахрањено у царској џамији-гробници у Бруси. 108

МУРАТ II Турски султан 1421–1451. Син је султана Мухамеда I Пијанице. Ловац и сладострасник, М. је ипак био енергичан владар великих планова. У рату са Млечанима узео је Солун (1430). Србе је нападао чешће, због њихових веза са Мађарима (1426, 1427–1428). Деспот Ђурађ покушао га је ублажити давањем богатог данка и удајом своје кћери Маре за њега (1435). Али кад су Мађари 1437. преко српског подручја ударили на Турке, напао је М. и прегазио Србију, и држао је у својој власти 1439–1444. Свиреп, он је дао ослепити и оба своја шурака, синове деспота Ђурђа, Гргура и Стевана (8/5. 1441). 1443. створена је коалиција средњоевропских хришћанских држава против Турака са Мађарском на челу. Савезничкој војсци, под водством деспота Ђурђа и Јанка Хуњадија, успело је да потисне Турке све до Софије и Балкана и да ослободи Србију. Мир, склопљен у Сегедину (1444) између савезника и Турака, по коме је Србија васпостављена, Срби су поштовали и нису учествовали у новом походу против Турака, који се завршио хришћанским поразом и погибијом мађарског краља код Варне (10/11. 1444). М. је однео доцније још једну велику победу над Мађарима на Косову (18–20/10. 1448). Од 1443. организовао је упорне борбе у Албанији против Турака Скендербег, легендарни јунак Албаније, и М. је у више махова кретао против њега. Крај тих борби није дочекао, јер је умро 5/2. 1451.

МУСЛИМАНИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ Босна је од 12. века била поприште огорчених верских распри. У њој су се борила, углавном, три верска елемента: православни, богомили и католици. Богомили су од 13. века сматрали себе „правим Бошњацима“, а своју су веру оглашавали народном. Православни су постепено продирали из Хума, где су имали јак корен, и са источних страна. Католике је понајвише помагала мађарска влада, која је од 1136. вршила врховну власт у Босни. Мађарска влада помагала је католички елеменат из истих разлога из којих су Византинци помагали ширење хришћанства међу Србима и Бугарима, или Немци међу Словенцима: преко вере хтели су да обезбеде свој политички утицај. Кад год је мађарском двору требало да врши оружане акције у Босни, из својих политичких потреба, он је увек наводио разлоге да то чини у интересу католичке вере. То је био разлог да се богомилски покрет, противан мађарским тежњама, схватио као народни, и да су богомили, током времена, постали не само верска него и политичка опозиција. Током 15. века, кад је турска сила почела да осваја на Балкану, у Босни су била два љута противничка табора, као и у Србији пред пад деспотовине: једни су били за то да се чува босанска краљевина помоћу Мађара и у уској вези са њима, док су други, после дугих векова борбе да се ослободе мађарске власти, гледали у Турцима добродошао елеменат да се сузбије мађарски утицај. Као што су раније многи босански великаши, па чак и владари, прелазили у католичку веру да би избегли мађарске ударце или да би, у нужди, добили мађарску помоћ, тако су током 15. века чинили и са преласком у ислам. Неначелност у верским убеђењима извргла се током времена у спекулацију и цинизам. У 15. веку постоји читав низ лица из најугледнијих великашких хришћанских породица која су прешла на ислам. Прва политика турских султана ишла је систематски за тим, да се преко тих лица врши утицај у њиховим областима. Тако је чињено у Грчкој, у Србији, па и у Босни. У Србији је класичан пример за то случај браће Ангеловића, од којих је један био румелијски беглербег, а други српски велики челник и вођ 109

туркофилске странке у деспотовини. У Зети је сличан случај. Да делује на тамошње становништво, султан је једном потурченом члану владајуће куће Црнојевића, Скендербегу, дао на управу целу област. Чувени турски намесник у Скопљу и везир у Босни, Исабег, био је, исто тако, хришћанског порекла. У Босни, у 15. веку, има неколико чланова јаких хришћанских породица који су примили ислам. Такви су: Скендер-бег Михајловић, који је био војвода у Врхбосни, Синан-паша Боровинић, санџак-бег врхбосански, Ахмед-бег Вранешевић и Мехмед-бег Обреновић, санџаци херцеговачки, и др. Око 1471. примио је ислам и трећи син Херцега Степана, Стеван, који се назвао Ахмед-бег и постао велики везир и зет султанов. У рогатичком срезу постоји село Бранковић у вези са деспотском кућом Бранковић. Из Босне је и Мехмед-паша Соколовић, један од најглавнијих везира Турске царевине 16. века. За порекло највећег дела босанскохерцеговачког муслиманског елемента нема јачег доказа него што је то да им је матерњи језик српскохрватски. Турски и арапски учили су они само у школи, војсци и администрацији. Њихово писмо је било све до окупације (1878) ћирилица, тзв. беговско писмо, „босанчица“, коју су они сами звали „стара србија“. Када је турска сила покорила балканске хришћанске државе, процес исламизације ишао је брже и ширио се и на друге кругове, сем на великаше. У широке народне кругове, у села, улазио је ређе и углавном са мало успеха. Турци сами нису првих векова силом натурали своју веру ником, сем хришћанској деци, узетој у јаничаре; нису чак спречавали ни верску активност православној и католичкој цркви, али су давали предност и повластице људима своје вере, и то је многе привлачило да им се придруже. У Босни и Херцеговини нову је веру прихватио један део богомила. Православни и католици држали су се чвршће своје верске организације. Муслиманске редове попуњавали су у нашим земљама и прави Турци, које су управне власти из Цариграда, по потреби службе, упућивале у покрајине, и од којих је један део ту остајао стално. Од таквих досељеника из Мале Азије потиче нпр. позната беговска кућа Ченгића, чији је предак Исфендијар-бег имао имања далеко на Еуфрату. На турско порекло указују и ова имена данашњих славизираних босанских муслиманских породица: Кајтази, Кемуре, Фирдуси, Бехрами, Коркути, Бехмени, Хулусије и сл. Притисак Турака, нетрпељивост, зулуми и прогони долазе од краја 16, а нарочито од краја 17. века, после разних устанака хришћанске раје, која је пристајала уз турске непријатеље. Муслимани, који су у 17. веку морали напуштати Далмацију, Славонију, Боку и Лику, повлачили су се највише у суседну Босну и Херцеговину, озлобљени због губитака и кивни. Најљући херцеговачки м. били су Корјенићи, који највећим делом потичу од прогнаних м. из Боке, као и становништво „проклетог“ Лијевна од далматинских муслиманских бегунаца. На почетку 19. века велики део муслиманских избеглица из западне Србије прешао је у источну Босну, и ту се населио. Тако су нпр. брчански Кучукалићи потомци познатог дахије из Првог устанка. По попису становништва у Босни и Херцеговини од 1879, м. је било 448.613 (38,73% целокупног становништва). После тога, тј. после окупације Босне и Херцеговине, м. се селе у Турску, и стога њихов прираштај, у размери с осталим конфесијама, видно опада. 1885. њих је било 492.710 (односно 36,88%), 1895. тај проценат пада на 34,99% (548.632), 1910. има их тек 32,25% (612.137), а по статистици од 1921. проценат је пао на 31,1% (588.247). Највећи део м. налази се у источном делу Босне, у окружјима сарајевском (44,7%) и тузланском (41,2%). М. је становништво претежно градско. Готово сва већа места Босне и Херцеговине имају око половине становништва м. У Сарајеву њихов је проценат 35,5%, у Тузли 47,5%, у Бањој Луци 44,5%, у Мостару 44%. У другим неким местима проценат м. још је већи (у Цазину 78,5%, у Чајничу 66,8%, у Фочи 65%). Укупан 110

проценат свега градског становништва Босне и Херцеговине давао је за м. (1910) 50,76%. Највећи део босанскохерцеговачких м. градског елемента био је ага, са већим или мањим бројем кметова. По статистици од 1910. било је у Босни и Херцеговини 10.463. ага са 40.460 породичних чланова. Од тога су 91% били м. Од кметова уопште само су 5% били м. Стога је сасвим разумљиво да је аграрно питање у животу босанских и херцеговачких м. било једно од најважнијих, и да они нису пристајали на његову ликвидацију у смислу кметовских жеља. У животу Босне и Херцеговине м. су оставили врло видна трага. За време успона турске силе развила су се главна места данашње земље, Сарајево у 15, Мостар и Бања Лука у 16, Травник у 17. веку. Сарајево је, и по имену и по карактеру, чисто турска творевина. У Мостару и Вишеграду два моста 16. века сведок су њихове неимарске вештине, исто као и неколико лепих џамија по читавој земљи (Бегова у Сарајеву, Ферхадија у Бањој Луци, Караћозбегова у Мостару, Алаџа у Фочи и др.). Током 17–18. века домаћи м. створили су једну локалну књижевност на народном језику по источњачким обрасцима, а у нашу народну поезију унели су једну осетну принову, са страшћу и бојом источњачког севдаха (севдалинке). Један део босанскохерцеговачких м., који је отишао у Цариград или друга средишта турске царевине, истакао се тамо својим војничким вредностима (Мехмед-паша Соколовић, Рустем-паша, зет султана Суејмана I, Пертев-паша, Али-паша Семиз, Хасан-паша Предојевић и др.). Други су стекли извесна признања у књижевности и науци, тако Шири (Али-бег Херцеговић), судија, одличан коментатор персијских класика, „најпопуларнији Бошњак међу турским писцима“; Мостарац Дервиш-паша Бајазидагић и његов син Ахмед-бег, песници и писци у прози. Међу свима радницима на пољу источне просвете који су били из наших крајева Хасани Ћафи еф. Прушчанин заузима прво место. Његово дело Темељи мудрости, написано на арапском, преведено је на турски језик по изричитој жељи султана Мухамеда III. По родитељима пореклом је Босанац и хваљени турски историчар Печеви (Ибрахим-паша Алајбеговић). У 19. веку од извесне је важности Сарајлија Салих Мувекит, писац једне хроничарске историје Босне од доласка Турака. У новије доба босански м. који се баве књижевношћу осећају се Србима и Хрватима, пишу искључиво народним језиком и узимају књижевне обрасце из наше књижевности. Од тих су важнији као песници: Сафвет-бег Башагић, Осман Ђикић, два рођака Авде Карабеговићи, М. Ћазим Ћатић; као приповедачи: Осман Хаџић, Едхем Мулабдић, Хифзи Бјелавац, Хамза Хумо, Ахмед Мурадбеговић и др. Широке муслиманске масе, иако говоре само српскохрватски, нису довољно свесне своје националне припадности, и у својим опредељивањима више се воде религиозним него националним или социјалним осећањима. Млађа интелигенција има у том погледу чистије појмове, и све се више осећа у својој етничкој заједници. М. имају своју посебну верску аутономију.

МУТАП ЛАЗАР Јунак српских устанака 1804–1815. (Прислоница, руднички округ – 1815, Горња Трепча). Био је мутавџија. Отуда му и презиме. 1811. постао је руднички војвода, пошто се истакао у више бојева. Није напуштао Србију 1813. Имао је веза са Хаџи Продановом буном. У другом устанку ступио је међу прве борце. 1815. рањен је при нападу на Чачак, услед чега је и умро. Сахрањен је у манастиру Вујну.

111

Н НАПОЛЕОН I Француски цар. Н. непосредан интерес за Балкан почео је 1805, када је Пожунским миром добио Венецију, Истру и Далмацију. Као противник Русије Н. је хтео да Турску одржи у Европи и да у њој добије савезника против Александра I. Стога је Н. с неповерењем гледао на српски устанак, који је слабио снагу Турске царевине, и предлагао је лично султану да покрет угуши енергичним мерама. Као поверљива Н. особа дошао је у Цариград за француског посланика генерал Себастијани, који је, међу осталим, добио мандат да саветује Порти угушивање устанка што пре. За време француско-руског ратовања 1807. Н. се чак носио мишљу да упути своју једну армију из Далмације преко Босне и Србије на Дунав. На Порти је једно време било склоности за тај план, али су покрајинске турске власти енергично одбијале сарадњу ђаура и њихов пролазак кроз турске области. После Тилзитског мира (25/7. 1807) и споразума између Француске и Русије тај је план постао беспредметан. Миром у Шенбруну (14/10. 1809) добио је Н. под своју власт целу Далмацију, Истру, Горицу, западни део Корушке, Крањску и Хрватску до Јасеновца, са Ликом, Ријеком и Горским Котаром. Из тих области Н. је основао Илирску краљевину, узимајући тај стари етничко-географски назив и за Јужне Словене, нове становнике тога подручја. То Н. груписање једног дела Јужних Словена у једну административну заједницу имало је одјека и у Србији. Још пре, под притиском несрећног војевања у лето 1809. и недовољног заузимања за Србију и од стране Русије и од стране Аустрије, Срби из побуњеног Београдског пашалука решили су (28/8. 1809) да Н. понуде протекторат над Србијом. Као српски емисар упућен је Н. капетан Раде Вучинић, Србин, родом из Карловца. Он је дошао до Н., који се тада налазио у Бечу, тек у октобру, пошто је морао да иде преко Букурешта да добије потребне папире од француског консула. Али самом Н. Вучинић није био пуштен. Министар иностраних дела налазио је да српска понуда долази у незгодан час, кад Француској није у интересу да дође у опреку са Портом, а ни пријатно да изазива супарништво Русије и тек смирене Аустрије. Ипак, Французи нису хтели ни да прекину односе са Србима. То је овима дало наде, па су 22/1.1810. поновили своју понуду, налазећи да образовањем Илирске краљевине Француска добија нов интерес за балканске ствари. Али су се Срби преварили у својим рачунима. Желећи да добије Аустрију као одана савезника против Русије, Н. је био вољан да Аустрију за одштете упути на Балкан и да јој потпуно остави Србију. У том правцу он је давао јасне изјаве кнезу Метерниху августа 1810. Тако од његове заштите за Србију не би ништа. На другој страни Н. је био у отвореном сукобу са Србима Црне Горе због поседа Боке. (В. Црна Гора и Петар I.) Л и т е р а т у р а: Ф. Шишић, Карађорђе, Јужни Словени и Наполеонова Илирија (Карађорђе, Народно Дело, 1923); М. Гавриловић, Из нове српске историје (1926).

НАРОДНА ВЕЋА Светски рат, који је избио у лето 1914, довео је Јужне Словене у ванредно тежак положај. Већи њихов део налазио се под влашћу Аустро-Угарске, и био је не само спречен да јасно изрази своја национална осећања и своје симпатије у овој судбоносној борби, него је био присиљен да учествује у борбама са својим народним непријатељима против једнокрвне браће. Људима је то падало врло тешко, тим више што се добро 112

знало да ће рат имати да реши крупна национална и државна питања Европе. Победа централних власти, Немачке и Аустро-Угарске, донела би, несумњиво, појачање превласти Немаца и Мађара у средњој Европи и довела би у питање националну будућност словенских племена у њиховом домашају. Они делови Јужних Словена који су били у могућности да слободно изразе своја уверења определили су се одмах за борбу против Аустро-Угарске и за заједнички рад са Србијом. Прва се у том правцу изјаснила Хрватска стража у Буенос Ајресу 3/8.1914. Српска влада, са своје стране, дала је 7/12. 1914. у Народној скупштини свечану програмску изјаву да је овај Светски рат уједно „борба за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца“. Хрватски одбор у Риму, у коме се нашло неколико угледних Хрвата, који су успели да избегну из Аустро-Угарске монархије (А. Трумбић, X. Хинковић и Л. Војновић), дали су у исто време изјаву да ће остати безуспешни покушаји званичних кругова монархије „да одвоје ствар хрватскога народа од ствари српскога народа“. Овим изјавама придружиле су се наскоро и друге, из разних места Северне Америке. У Нишу је 6/5. 1915. био сазван југословенски конгрес, који је нагласио „потпуно и нераздруживо народно јединство Срба, Хрвата и Словенаца“ и жељу да се нипошто не „жртвују или да се комадају наше неоспориве југословенске земље“. У исто време конституисао се и Југословенски одбор, са А. Трумбићем као председником, и представио се савезничким владама Велике Британије и Француске са мемоарима о судбини Јужних Словена под Аустро-Угарском и о њиховим жељама за будућност. „Читав југословенски народ, Срби, Хрвати и Словенци, сви ми очекујемо од овога рата уједињење свију народних удова и читавога свог територија у једну независну државу“, казивало се том приликом. 1/10. 1915. објављен је манифест Југословенског одбора о његовој конституцији на челу листа The southern slav bulletin и Bulletin yougoslave, који су кренути у Лондону и Паризу тај дан. Одбор су сачињавали Срби, Хрвати и Словенци, пореклом из земаља под аустроугарском влашћу, а од Срба из Србије Павле Поповић, професор југословенске књижевности на Београдском универзитету. – Када су удружене војске централних сила, у савезу са Бугарима, прегазиле Србију, Југословенски одбор упутио је 24/2. 1916. депешу регенту Александру, изражавајући у њој своју наду и веру да „она домовина, која ће ускрснути из страшнога метежа, којему смо сведоци, неће више бити обновљена Србија, паче ни повећана, него она треба да захвати читав југословенски народ и читаво његово народно земљиште, уједињено у једну државу, под славном династијом Вашега узвишенога Оца“. Српски престолонаследник и регент Александар, када се вратио са пута по савезничким западним земљама на Крф, међу спасене остатке српске војске, која се ту реорганизовала, истакао је у једном прогласу 20/4.1916. како су наши савезници вољни „да нас у овој великој борби снажно помогну, да Србију створимо великом, те да обухвати све Србе и Југословене, да је учинимо силном и моћном Југославијом, која ће оправдати досада принете жртве и одговорити захтевима новога доба“. У земљама где је владала аустроугарска власт такве изјаве биле су у јеку рата наравно немогуће. И без тога тамнице су биле препуне народних људи који су гоњени само због свога национално-културног рада. Па ипак, идеја о потреби заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца освајала је и код њих. Југословенски Клуб бечког парламента, који се први јавио с једном декларацијом хрватских и словеначких посланика (30/5. 1917), говорио је о уједињењу свих земаља у монархији у којима живе Словенци, Хрвати и Срби, истина са оградом да се оно спроведе под хабзбуршком династијом. Та декларација није наишла на најбољи пријем у земљи, а специјално код Срба, иако се знало да је таква формула потекла више из опрезности него из уверења. 113

Људи су хтели да штићени том формулом могу живље радити на ширењу југословенске идеологије. Одлучан обрт у држању Хрвата и Словенаца у аустро-угарским покрајинама донео је Крфски пакт од 20/7. 1917. Споразум који је створен на Крфу, а који је предвиђао Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, као независну, парламентарну монархију, под династијом Карађорђевића, с јединственом територијом и јединственим држављанством, разбио је све дотадашње обзире и довео све главније народне вође да напусте оквир хабзбуршке династије. Крфски пакт поздравио је и признао 14/8. исте године и Црногорски одбор за народно јединство. Када је 9/1.1918. Лојд Џорџ у енглеском парламенту, желећи да одвоји Аустрију од Немачке, дао једну врсту формуле за решење аустроугарског проблема на тај начин што би се дала аутономија потлаченим народима, осетио се у народним редовима страх да би Аустрија могла то прихватити и тако спасти свој интегритет. Стога се хтело да се у јавност изиђе отворено с народним захтевима. 2–3/3. сазван је у Загребу збор свих виђених, незатворених југословенских политичара. Први дан збор је разјурила полиција, али је после, на интервенцију Хрватско-српске коалиције, он био дозвољен и одржан је у кући др А. Павелића. Грађанским странкама придружили су се и југословенски социјалдемократи. Тада је ту једногласно донесена одлука да се изведе концентрација свих народних снага, „које, стојећи на становишту народног јединства и ослањајући се на начело народног самоопредељења, захтевају да се створи национална, независна и на демократским принципима саграђена држава Словенаца, Хрвата и Срба“. У то доба, под аустријском влашћу, више се није могло рећи. Чак је и та изјава била први дан заплењена. На овом збору решено је и оснивање Н. в. После тога почело је стварање народних организација на бази Крфског пакта и резолуције од 3/3. 1918. Такве организације изведене су у Далмацији (2/7), у Хрватском Приморју и Истри (14/7), у Словеначкој (16/8) и у Босни и Херцеговини (20/9). У исто време дошло се у тесне везе са Чесима и почела је уска кооперација са њима. Радило се и иначе на све стране, међу омладином, међу официрима и у морнарици. Сва штампа била је, сем малих изузетака, југословенски оријентисана. У идејама Крфског пакта радио је нарочито Глас Словенаца, Хрвата и Срба (од децембра 1917). Из Беча се тај покрет желело омести на два начина. Против југословенске идеологије иставила се великохрватска. Ову су заступали извесни војнички кругови (генерал Саркотић и др.) и нарочито сарајевски надбискуп Ј. Штадлер. С друге стране помишљало се да се употреби сила и да се Босна с Херцеговином непосредно веже уз Мађарску, и тако разбију сви југословенски планови. Гроф Стеван Тиса упућен је био стога у Босну да на лицу места проучи ствар и поднесе предлоге. Кад је тамо наишао на непробојан фронт Срба и Хрвата, он је почео да прети, и отишао је из Босне са стегнутим песницама. Аустроугарска влада упутила је 14/9.1918. савезничким и неутралним владама позив за преговоре о миру. 24/9. одговорили су представници народних организација јавно да аустроугарска влада може говорити само у име она два народа који су сада стварни господари у Дунавској монархији, и да представници Срба, Хрвата и Словенаца траже за мировне преговоре своје посебне, од народа изабране делегате. Тај моменат и Тисине претње, и осећање да се слом приближава, одлучише људе да се приведе у дело одраније припремана организација Н. в. 5/10. састали су се у Загребу представници Хрватско-српске коалиције. Старчевићеве Странке права, Сељачке странке, Радикалне, Социјалдемократске и Клерикалне странке из Хрватске и Славоније, затим представници народних организација из Међумурја, Далмације, Истре, Босне и Херцеговине и Словеначке и изабрали су, после преговора који су трајали три дана, своје чланове за Н. в. 114

Основна тачка програма Н. в. била је: Уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца у слободну, независну, народну државу. Свака област у подручју бивше Аустро-Угарске имала је право на по једног представника на 100.000 становника. По том принципу Словеначка је добила 14, Истра 3, Далмација 7, Хрватска и Славонија с Ријеком 28, Босна и Херцеговина 19, а Војводина и остали крајеви у Мађарској 10 делегата. Сем тога, чланови Хрватског и Босанског сабора и бечког Парламента имали су право да делегирају по 5 својих чланова с правом гласа. Остали посланици тих установа имали су само право да присуствују пленарним седницама Н. в. Веће је имало и свој ужи, „средишњи“ одбор, у који је могло ући највише 40 чланова, 30 изабраних и 10 кооптираних. Тај средишњи одбор био је стварни представник Н. в., које није могло бити увек и цело на окупу. Закључци су у Н. в. стварани двотрећинском већином. За председника Н. в. изабран је А. Корошец, за потпредседнике Св. Прибићевић и А. Павелић, за тајнике Мате Дринковић, Срђан Будисављевић, Иван Лорковић. Први јавни иступ Н. в., после његова прогласа о конституцији (8/10), био је одговор на манифест цара Карла од 16/ /10. У том манифесту цар је обећавао да ће Аустрија бити претворена у савезну државу, у којој ће свако племе на свом подручју сачињавати своју државу. Али, наглашено је у исти мах изрично, целокупност земље угарске круне остаће нетакнута. Н. в. одговорило је на тај царев манифест 19/10, изјавивши да оно прима вођење народне политике. Н. в. је нагласило да „тражи уједињење целокупног нашег народа Словенаца, Хрвата и Срба на читавом његовом етнографском територију, без обзира на ма које покрајинске или државне границе, у којима данас живе, у једну јединствену потпуно суверену државу“. С тим у вези пала је одмах и даља изјава да Н. в. „отклања основу решења нашега народног питања, садржавану у аустријском царском манифесту“. Чим је Н. в. образовано и његови манифести објављени, пожурила су се градска заступства, разна друштва и установе да признају компетенцију Н. в., да га поздраве као представника идеје народног суверенитета, да му положе заклетву верности и обећају му сарадњу у сваком правцу. У свима местима организовали су се одмах локални одбори Н. в. Средишњи одбор послао је у Швајцарску А. Корошца, М. Чингрију и Г. Жерјава, да ухвате везу са својим сународницима, са српском владом и Југословенским одбором. Аустријске власти, заплашене Вилсоновим одговором и општим сломом на балканском фронту, дале су им пасоше без оклевања. 28/10. нови аустријски министар спољних послова гроф Андраши молио је Америку за сепаратни мир, пристајући да се са Чехословацима и Југословенима воде нарочити преговори. Међутим, 29/10, у Хрватском сабору, примљен је хитни предлог С. Прибићевића и другова да се „Далмација, Хрватска и Славонија заједно са Ријеком проглашује и према Аустрији и према Угарској за независну државу; али пошто у Далмацији, Хрватској и Славонији живи само један део великог нашег народа, изјављује одмах Хрватски сабор овим прешним предлогом, да је краљевина Далмација, Хрватска и Славонија заједно са Ријеком вољна ступити у заједничку потпуно суверену државу Словенаца, Хрвата и Срба“. Та изјава била је бурно поздрављена и једнодушно примљена. После тога био је примљен предлог А. Павелића да Хрватски сабор сву своју власт пренесе на Н. в. Хрватски бан дао је изјаву да целу егзекутиву ставља одмах на располагање Н. в. Исти дан изашла је и објава војног заповедника Шњарића да се војска ставља у службу Н. в. и народне владе. 29/10. образована је нова влада за Хрватску и Славонију, на челу са старим баном Михаиловићем, али попуњена новим члановима из редова Н. в. 29/10. изабран је др А. Крамер тајником за Словеначку, 31/10. М. Лагиња за Истру и Р. Ленац за Ријеку, а 3/11. В. Ћоровић за Босну и Херцеговину. Н. в. постало је тако врховна власт у земљи. Његова функција била је готово 115

диктаторска, нарочито је била велика власт председништва. Извршна власт пренесена је на покрајинске владе, које су бирала покрајинска Н. в., а председништво их је потврђивало. Централисти су у избору покрајинских тајника гледали усредсређивање власти у главном средишту, а федералисти су опет били задовољни стварањем покрајинских влада. У Словеначкој је образована народна влада 31/10, под председништвом Јосипа Погачника, у Босни и Херцеговини 1/11. под председништвом Атанасије Шоле, а у Далмацији под председништвом Ивана Крстеља. Први дани нових влада били су врло тешки. Три велике расуте аустријске армије, без дисциплине, без хране, заражене суровошћу живота у борби и острвљене општим расулом, ваљале су се на три стране, преко Истре и Словеначке, с талијанског фронта, преко Војводине са србијанског, преко Црне Горе и Далмације са албанско-македонског. То је требало да пређе преко наших и иначе опустошених и гладних крајева са што мање штете, а спречити то било је веома тешко без добре своје војске. После, у самој земљи било је нереда. Злоупотребљавајући слободу, у времену поремећаја власти, многи елементи кренули су у пљачку, многе беше заразио руски пример бољшевичке револуције. И у политичком погледу било је много тешкоћа. Чланови Н. в. из председништва дали су службену изјаву да се „Н. в. сматра као врховна влада југословенских земаља, којима већ управља и да има своју властиту војску и своју властиту морнарицу“, и нотифицирали су савезничким владама „постанак независне и суверене државе Словенаца, Хрвата и Срба“. Полазећи са становишта да је влада Н. в. представник једнога дела народа, а влада Краљевине Србије другог, склопили су Н. Пашић у име србијанске владе, А. Корошец у име Н. в., а А. Трумбић у име Југословенског одбора један пакт у Женеви (9/11), по коме је било утврђено: 1. Да се образује држава Срба, Хр–вата и Словенаца „као једна недељива државна целина“, и 2. Да ће обе владе, Краљевине Србије и Н. в., продужити отправљање послова у свом унутрашњем правном и територијалном делокругу „до сазива Конституанте“. У том духу половину нове владе, која је имала обављати извесне заједничке послове, одређивала би влада Србије, а половину влада Н. в. Прво заједничко министарство, тако изабрано, било је већ објављено. Половина чланова нове владе имала се заклети краљу Србије, а половина Н. в. у Загребу. Тако је био створен, у ствари, дуалистички систем управе. Тај пакт наишао је на велику опозицију, и код српске владе и код извесних чланова Н. в. А. Корошец није имао мандат за такве преговоре и за склапање ма каквог обавезног пакта. Он је стога позват у Загреб да објасни Н. в. читаву ствар. Даље политичке тешкоће долазиле су нарочито од Италије. Она је почела окупирати наше народно подручје у Словеначкој, Истри и Далмацији, и одвајала је тако из народне заједнице велик део солидног, културног и активног елемента. Аустријска флота, која је прешла у наше руке, била је делимично нападнута од Талијана, а делимично угрожена. Није се допуштало да се на пучини појави лађа са нашом заставом. 17/11. Талијани су преваром узели Ријеку и представнику Н. в. буквално показали врата. Делегатима финансијске комисије Н. в., који су ишли за Париз, забрањен је био пролазак кроз Италију. Услед свега тога била је општа жеља да се час пре реши наш државноправни положај према иностранству; тим пре што ниједна држава, сем Србије, није званично признала нову државу и владу у Загребу. Нарочито су се ти гласови јављали из угрожених области. Већ 14/11. тражила је далматинска влада да се сазове Средишњи одбор. 16/11. тај је захтев помогла и босанска влада. 23/11. била је у Загребу заказана тражена седница. 24/11. пала је одлука о проглашењу „уједињења државе Словенаца, Хрвата и Срба, образоване на целом непрекинутом југословенском подручју бивше Аустро-угарске монархије с Краљевином Србијом и Црном Гором у јединствену државу Срба, Хрвата и Словенаца“. Сутрадан изабран је одбор од 28 чланова да иде у Београд, и 116

да тамо доврши преговоре о организацији нове државе. Сем тога, 26/11. пала је и одлука о ликвидацији свих феудалних односа у земљи. За ово време образовано је Н. в. и у Војводини, која је најдуже била поплављена од аустријских и немачких армија, које су се повлачиле са Балкана. 25/11. Народна скупштина Војводине прогласила је, независно од Н. в., сједињење са Србијом. Сутрадан (26/11) и нарочито сазвана Народна скупштина Црне Горе, пошто је свргла династију Петровића, прогласила је уједињење са осталим сународницима. Делегатима Н. в., који су упућени у Београд, била су издата од Н. в. извесна упутства („напутци“) за преговоре. Према њима: 1. коначно решење о организацији и облику државе има се препустити Конституанти, која се мора састати најдаље шест месеци после склопљеног мира; 2. законодавну власт вршиће привремено Државно веће (после се звало Привремено народно представништво), у које имају ући сви чланови Н. в., 5 чланова Југословенског одбора и делегати Народних скупштина из Србије и Црне Горе; 3. владарску власт до Конституанте вршиће регент Александар; 4. у влади, одговорној Државном већу, биће 7 државних тајника за 7 наших области (Србију, Хрватску и Славонију, Босну и Херцеговину, Словеначку, Далмацију, Црну Гору и Војводину); 5. заједничке послове водиће заједничка влада (спољашње, војне и поморске, финансије, поште и брзојаве), а остали ће остати у компетенцијама покрајинских влада, које ће бити под надзором покрајинских сабора. 28/11. дошла је делегација Н. в. у Београд. После преговора са представницима србијанске владе проглашено је 1/12. уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. Тога дана примио је делегацију Н. в. регент, у присуству тројице чланова србијанске владе (Ст. Протића, Љ. Јовановића и М. Нинчића) и војводе Ж. Мишића. А. Павелић је поздравио регента и саопштио му одлуке-жеље Н. в. Регент је на то поздравио велико народно дело и прогласио је уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца у једну државу. Ни Српска скупштина ни пленум Н. В. нису имали да ратификују створене одлуке; оне су само узете на знање. После 1/12. пленум Н. в. није се уопште више састајао; 3/12. његово је председништво објавило једним саопштењем да је актом уједињења „престала функција Н. в. као врховне суверене власти државе СХС на територију бивше Аустро-Угарске“. 20/12. образована је прва заједничка влада Срба, Хрвата и Словенаца под председништвом Ст. Протића. После образовања министарства, председништво Н. в. објавило је 28/12. да се распуштају сви месни одбори Н. в. Чланови пленума Н. в., са повећаним бројем нових представника из разних области, постали су чланови Привременог народног представништва, које се састало 1/3. 1919. Историјска мисија Н. в. завршена је стварно 1/12.1918, а формално новим изборима за Конституанту, извршеним 28/11. 1920. Исцрпна историја рада Н. в. још није написана. Његове важније објаве сакупио је Ф. Шишић, Документи о постанку Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1920); Ср. још В. Ћоровић, Наше уједињење (Браство, 15,1921), M. Paulove, Diplomaticka hra o Jihoslovanu (1923) и Слободан Јовановић, Уставно право (3–21).

НАТАЛИЈА Кнегиња и краљица српска 1875–1889. (2/5. 1859) Кћи је спахије Н. Кешка и Пулхерије, рођ. кнегиње Стурза. 25/7. 1875. верила се с кнезом Миланом Обреновићем, 5/10. исте године венчала се с њим у Београду. Из тога брака рођен је краљ Александар. Брак Н. није био срећан. Ташта и неискусна, она је била ћудљива и уз то хладна природа; док је краљ Милан био плаховит и често пуст. Сем тога, они су се разилазили и у политичким схватањима. Краљ је водио аустрофилску политику, док је краљица била за 117

руску оријентацију. Односи између краља и краљице постајали су све гори, нарочито од 1885, када се, после пораза на Сливници, јавила мисао да краљица постане регенткиња уз сина, који би заменио оца на престолу. Прекид је дошао после једне сцене у двору о Ускрсу 1887, а дефинитиван развод брака, с пуно сплетака и скандала, извршен је 12/10. 1888. Тај развод био је постао толико политичко питање да је због њега одступила влада М. Гарашанина. Да ублажи утисак извесних бруталних сцена око решавања о разводу, краљ је дао, одмах по објави развода, од опозиције дуго тражену ревизију Устава. Најпосле, то је био један од главних повода за његову абдикацију. Краљица није хтела да призна тај развод брака и тужила се Народној скупштини. Својом безобзирношћу у односу према влади и намесништву, који су били у извесним обавезама према краљу Милану, краљица је довела дотле да је 7/5. 1891. силом протерана из Србије. У Србију се Н. касније враћала само као гост свога сина. – После венчања краља Александра са њеном дворском госпођом Драгом Машин, прекинула је Н. све везе са сином. Касније, прешла је у католичку веру. Своје имање у Србији поклонила је Београдском универзитету. Она је живела дуго на француском приморју, а сада живи у једном католичком манастиру у Паризу.

НАТОШЕВИЋ ЂОРЂЕ Просветни радник (19/7. 1821, Сланкамен – 11/7. 1887, Карловац). Гимназију је учио у Карловцима (1832–1838) и Сегедину (1838–1840). Почео је права у Еперјешу (1840–1841), наставио је медицину у Пешти (до 1844), а довршио је у Бечу (1850). После свршених студија вратио се у Нови Сад, где је био лекар, али се сав предао питањима народне просвете и народних школа. Постао је професор и после директор новосадске гимназије, а од 1857. надзорник свих српских школа у Аустрији. Радио је у духу Песталоцијевих педагошких идеја. Написао је више школских књига и педагошких чланака и упутстава; покренуо је први педагошки лист у Срба (Школски лист), и прве дечје новине (Пријатељ српске младежи). 1867. Н. је био позват у Београд као референт за основну и средњу наставу, али се ту није могао одржати. 1870. постао је главни школски референт у Војводини. Много је допринео да се отворе српске учитељске школе у Пакрацу и Горњем Карловцу и више женске школе у Новом Саду, Сомбору и Панчеву. Л и т е р а т у р а: М. Шевић, О Ђорђу Натошевићу (1921).

НЕВЕСИЊЕ Варош у Херцеговини. Преко Невесињског поља водио је стари римски пут и дао је значај области кроз коју је пролазио. – Невесиње се помиње у 12. веку као једна жупа Подгорја. Сам невесињски град, који припада Хуму, наводи се од почетка 14. века. У Невесињу се 1303–1306. понекад бавио Константин, син краља Милутина, намесник очев у хумској области. – У турско време Н. је било значајан кадилук. У 19. веку прославило се стога што је ту пукла прва пушка (Невесињска пушка) да се раја диже против Турака, 18/6.1875. У Н. је било средиште и устанка против Аустрије. 1881/82. Аустрија је после направила од Н. велики војнички логор и редовно је ту, преко лета, држала главне маневре у Херцеговини. Услед великог притиска власти јавио се ту 1902. покрет за сеобу у Србију, који је био једва спречен, углавном енергичном одлуком српске владе да неће примити исељенике на своје подручје.

118

НЕВЕСИЊСКИ УСТАНАК У другој половини 19. века херцеговачки Срби су се три пута дизали на Турке. Први устанак (1852), због разоружања раје и због турских сукоба са кнезом Данилом, био је најмањи и обухватио је само пограничне срезове уз Црну Гору. Други устанак, под водством Луке Вукаловића (1857/58), изазван потицајем с Цетиња после одредаба Париског конгреса, ухватио је већ знатније размере и трајао је, са прекидима, све до 1862. Трећи устанак избио је 1875. у унутрашњости Херцеговине, у Невесињу, и запалио је не само целу Херцеговину него и један део Босне. Узроци Н. у. нису довољно проучени. Аграрни и административни притисак, закупљивање порезе, неродне године, све су то моменти који су и пре 1875. тиштали Херцеговину. Они су, нема сумње, били врло тешки, и народ је имао довољно разлога да се на то тужи. Али је Н. у., како по свему изгледа, био више ствар политичке агитације. Та је агитација вршена са две стране: из Црне Горе, где је подгорички покољ (1874) изазвао велико раздражење против Турака, и од стране извесних аустријских елемената. Није случајно аустријски цар Фрања Јосиф у пролеће 1875. походио Далмацију и примао депутације и представке католичких општина из Херцеговине. Сам план Н. у. био је скован на једном састанку херцеговачких првака код цркве у селу Биограду, у невесињском срезу 8/9. 1874. Једна посебна депутација однела је народну представку на Цетиње, да о њој чује мишљење цетињског двора. Кнез Никола примио је депутацију лепо и саветовао јој да се са покретом причека до пролећа. Један део херцеговачких првака склонио се за сваки случај на Грахово, где се још од 1862. налазио гатачки војвода поп Богдан Зимоњић. Црногорска влада, која је желела да из подгоричког случаја извуче извесне дипломатске користи, није крила да врши известан утицај на Херцеговце. Порта, бојећи се тежих заплета, похитала је да преко својих органа умирује народ и обећавала је извесне олакшице. Под притиском великих сила Црна Гора је, најпосле, склонила херцеговачке ускоке да се врате на своје земље и да се смире с Турцима, али је у народу дала осетити да рачуна са извесним отпором Херцеговаца. Цетињски двор није могао заузети одлучан став против Херцеговаца да их не би огорчио и појачао опозицију, која се међу њима јављала још од сукоба кнежева са Вукаловићем, и због тога што се у народу предбацивало Црногорцима да су они намерно издали Турцима чувеног хајдучког вођу Стојана Ковачевића. Сеоски кнезови и добар део варошана послушао је цетињске савете и био је вољан да прими турске концесије. Али се с тим нису слагали извесни хајдуци, који су имали веза са неким Црногорцима и са дон Иваном Мусићем, који је, потицан из Далмације, организовао припреме за устанак у столачком срезу. 23/6. напали су хајдуци, под водством Пере Тунгуза, један турски војнички караван у Бишини и побили су 7 људи. То изазва Турке да употребе оштрије мере и да одмах оптуже црногорске ускоке као јатаке у целој акцији. 25/8. био је у Кифином Селу један састанак устаника, а два дана доцније дошло је до праве борбе с Турцима код Крекова. После тога устанак се нагло разбуктао и није се више дао зауставити. Месец дана после тога он је захватио и Босанску Крајину. У исто време када и у Невесињу, устанак је букнуо и у долини Неретве, а тамошњи устаници одмах су ступили у додир са аустријским властима у Метковићу. Једном кренут, устанак је првих месеца узео широк замах и довео Турке у врло незгодан положај. Турске посаде у Херцеговини биле су малобројне и рђаво снабдевене. Усташи сами нису били довољно организовани. Неколико угледних војвода, као гатачки Богдан Зимоњић, бањански Максим Бачевић, невесињски Петар Радовић и пивски Лазар Сочица, радили су, истина, у договору, али без заједничке врховне команде. Цетињски двор није желео да, као у случају Луке Вукаловића, има једног истакнутог 119

вођу као главног војводу. Кнежев повереник и усташки друг био је чувени харамбаша Пеко Павловић. Покушај Миће Љубибратића да у Херцеговини створи странку за кнеза Милана и Србију остао је без икаква дејства: он сам морао се склонити из Херцеговине. Борбе Херцеговаца, одушевљење наше романтичарске јавности, гласови из Србије, сумњиве везе католичких усташа са аустријским властима, све је то определило Црну Гору да прихвати устанак и да га почне помагати свима средствима. Помиње се 26/7.1875. једна тајна скупштина кнежева на Ловћену, на којој је решено помагање херцеговачког устанка. У неколико бојева устаници су се врло добро држали. Код Зовог Дома 25/7. храбро су сачекали један напад Селим-паше. Првих дана августа посели су Дугу и Крстац, а 9/8. добили су Корита. 9/9. разбијени су Турци код Горанског. 29/10. разбијен је на Бијелој долини Тефкет-паша, а 30–31/10. однесоше устаници своју славну и највећу победу на Муратовици. Ту се заробили један топ, 20 товара муниције и много другог материјала. Турски губици износили су 1.325 људи. У борби на Глухој смокви погинуо је војвода Максим Бачевић, један од најхрабријих вођа устанка. Услед тих успеха устанак се све више ширио. Турска војска није могла да га угуши. Борба од више месеци скренула је пажњу целе Европе на стање у Турској. Турска је у децембру 1875. одвојила Херцеговину као посебан вилајет, и за управника у њој поставила, поред једног турског паше, још и једног хришћанина. Консули великих сила вршили су једну врсту анкете и покушали су да посредују, али нису имали успеха, јер су устанички вође тражили европске гарантије, што се није слагало са суверенитетом Порте. 30/12. 1875. аустријски министар спољних послова гроф Андраши, у споразуму са Русијом, израдио је један пројекат реформи за Босну и Херцеговину. Тај пројекат помогле су и све остале силе, сем донекле Енглеске, која је имала својих резерви. Устаници, са којима је 6–7/4. 1876. преговарао далматински намесник Родић, тражили су споразум на овој бази: Да се турска војска повуче из Херцеговине и да само остану градски гарнизони; да се разоружа и муслиманско становништво; да се аграрно питање реши уступањем једног дела поседа кнежевима; да народним новцем место турских чиновника рукује једна европска комисија и да руски и аустријски агенти контролишу турско спровођење реформи. Турци нису могли пристати на те услове, и даљи преговори посташе узалудни. У Турској је почело јавно мњење да се буни против попуштања и на више места догодили су се изгреди. У Солуну погибоше француски и немачки консули. То све дало је повода Русији, Аустрији и Немачкој да се 13/5. 1876. обрате Порти са новом нотом, у жељи да се устанак смири. За то време српско јавно мишљење гонило је српске кнежевине, Србију и Црну Гору, да уђу у „Свети рат“. Турска је оглашавана за болесника на Босфору и веровало се да ће се моћи без великих напора сломити. Србија и Црна Гора ступиле су у савез, иако је Аустрија кушала да ту везу спречи. 4/5. 1876. потписан је савез између Србије и Црне Горе за одбрану и нападај, пошто је Србија дала Црној Гори 40.000 дуката за ратне набавке и снабдевање. 18/6. објавиле су обе српске кнежевине Турској рат. Тако је Н. у. кренуо цело Источно питање, и место локалног дао му европски значај. После Србије и Црне Горе у рат је ушла и Русија, а резултат борбе била је потпуно измењена карта Балканског полуострва на Берлинском конгресу. Л и т е р а т у р а: Р. Пророковић, Буна 1874 и устанак у Херцеговини 1875 (Браство, 9–10, 1902); Ј. Вукић, Le peuple serbe dans la grande crise orientale de 1875 { 1878 (1919); Д. Тунгуз-Перовић. Одјек невесињске пушке (1923); В. Ђорђевић, Црна Гора и Аустрија 1814–1894; А. Лубурић, Невесињска пушка (1927).

120

НЕДИЋИ (ДАМЊАН И ГЛИГОРИЈЕ) Браћа, хајдуци и јунаци Првог устанка. Родом су били из Осечине (ваљевски округ). Истакли су се као хајдуци против турског зулума. Прославили су се у боју код манастира Чокешине, 16/4. 1804. Они су, са мало другова, примили борбу с Турцима и јуначки издржавали нападаје. Кад су били рањени у ноге, Н. су седећи настављали борбу, соколили друге и пуцали, све док нису поубијани од надмоћнијих противника.

НЕМАЊА СТЕВАН Родоначелник династије Немањића (1114, Рибница – 13/2. 1200, Хиландар). Родио се у Рибници, код Подгорице, где му је отац Завида живео, прогнан из Рашке, због династичких метежа. У оскудици православних свештеника Н. је у претежно католичкој Зети крштен по западном обреду. Кад му се отац вратио у Рашку, Н. је поново крштен као православни. Као младић Н. је добио од оца на управу најисточнији крај српске државе: област око Топлице, доњу долину Ибра, Расину и Реке, код Крушевца. Ту је дошао у ближи додир с Византинцима. Српска државна политика колебала се у то време између Византије, која је у Манојлу Комнину имала енергична владара, и између Мађара, са којима су српски владари имали сродничких веза, и помоћу којих су се трудили ослободити се грчке врховне власти. Н. се спочетка определио за Грке. Због тога га је цар Манојло нарочито помогао и ојачао против браће, која су била других схватања. Од цара је Н. чак добио и једну нову област, Дубочицу, код Лесковца. Та Н. политика изазвала је против њега осталу браћу, од којих је најстарији, Тихомир, био велики жупан (око 1167), и они Н. ухвате и затворе. У борбама после тога, када се дочепао слободе, Н. је успео да потисне браћу и да сам добије великожупански престо. Као велики жупан Н. је у прво време променио своју политику и покушао, потакнут од Млечана, да са њима и Мађарима у савезу устане против Византије. У том покрету није имао успеха, и једва се одржао на престолу, морајући да се понизи пред царем Манојлом (1172). После тога ударца Н. се помирио с браћом, која су остала у животу (Страцимир је добио крај око Чачка, а Мирослав Хум) и настојао је да што боље учврсти свој лични положај у земљи и да среди прилике у држави. Смрт моћног Манојла (1180) дала му је могућност да оствари своје раније намере и жеље својих претходника. У савезу са Мађарима Н. је напао на Византију (1183) и продро с њима све до Софије, а кад су се Мађари повукли, Н. је наставио ратовање за свој рачун. У времену 1183–1189. он је проширио Србију и према Тимоку, и према Вардару, а нарочито према Приморју. Зету, с приморским градовима, дефинитивно је придружио Рашкој, протеравши отуда кнеза Михаила, последњег члана старе зетске династије. Нападаји Немањини и брата му Мирослава против Дубровника нису имали успеха. На истоку је Н. помагао устанак Бугара против грчке власти и ушао је у савез с њиховим вођама, браћом Асанима. Као победитељ Н. је 27/7. 1189. свечано дочекао у Нишу цара Фридриха Барбаросу на његову походу у крсташки рат на истоку, и ушао је с њим у савез против Византије. Крај његовом ратовању донео је пораз Срба на Морави (1190) од Грка, које је водио цар Исак Анђел. Мир који је склопљен после тога и који је трајао више година испао је по Србе доста повољан. Они су задржали у својој власти добар део освојених области: Зету с Приморјем, читаво Косово и долину Мораве до данашње Ћуприје. Ниш, Призрен и Скопље остадоше у Византији као главни погранични градови. Немањин син Стеван добио је за жену Јевдокију, синовицу цара Исака, са условом да он наследи оца на престолу, мимо старијег брата Вукана. 121

Крај живота Н. је провео мирно. Због криза у Византији он се 25/3.1195. одрекао престола и покалуђерио се, добивши име Симеон. По том имену он је у народу запамћен све до данас („цар Симеон“). Као калуђер провео је Н. једно време у Србији, а онда је (у октобру 1197) кренуо у Св. гору, где му се налазио најмлађи син Растко као монах Сава. Тамо је Н., са Савом заједно, подигао манастир Хиландар, у коме је и умро, у дубокој старости, 13/2. 1200. Значај Н. је за стварање средњовековне српске државе ванредно велик. Дугом и енергичном и углавном срећном владавином Н. је створио солидну државу, развио смисао за њу и ојачао у њој углед власти. Довео је у заједницу Рашку и Зету, које су се дотле пола века бориле за превласт, и показао је пут за стварање још шире националне државе. Православље је увек штитио као државну веру Србије, а енергично је сузбијао све смутње верског и политичког карактера. Сав Н. рад даје утисак стабилности и свести да се ради за далеку будућност. Томе су речит доказ његове лепе и солидне задужбине, од којих неке постоје још и данас: Богородичин манастир и манастир св. Николе код Куршумлије, Ђурђеви ступови (ови сви у рушевинама), а нарочито још читави Студеница и Хиландар. Због свих тих заслуга, и још као оснивача династије Немањића, српска црква га је прогласила за светитеља. Н. биографију написала су два му сина: св. Сава, око 1210. и Стеван Првовенчани 1216. Трећу биографију написао је светогорски монах Доментијан (1264).

НЕМАЊИЋИ Родоначелник династије Н. је Стеван Немања (1114–1200). Његови синови отпочели су две линије породице: једну оснива старији Вукан, а другу, краљевску, Стеван Првовенчани. Од трећег Немањина сина св. Саве (1174–1235) није остало порода. Краљевска линија. Стеван Првовенчани (– око 1227) имао је синове Радослава (краљ 1227–1233), Владислава (краљ 1233–1242), Уроша (краљ 1242–1276, – 1280) и Предислава, у калуђерству названог Сава II (архиепископ 1263–1270). Краљ Радослав није имао деце. Владислав је имао два сина: Стевана и Десу, који су остали без значаја. Синови Урошеви беху: Драгутин (краљ српски 1276–1282, сремски 1284–1316) и Милутин (краљ 1282. до 1321), Драгутинови синови су Урошиц (– пре 1316) и Владислав (краљевски претендент 1321–1324). Њихова линије изумрла је или се изгубила. Милутинови синови су: Константин (– 1323) и Стеван Урош Дечански (краљ 1321–1331). Константинова се деца не помињу, а Дечанскога су синови Душица, Драгутин (умрли као деца), Душан (рођ. око 1308, краљ 1331. до 1346, цар 1346–1355) и Симеон. Душанов син је Урош (рођ. 1337, цар 1355–1371). Са Урошем је изумрла мушка линија српске краљевске лозе Немањића. Симеон (или Синиша) осећао се више Грк него Србин, по мајци Марији Палеологовој. Он је владао као епирски деспот до отприлике 1369. Његови синови: Стеван и Јован Урош, који се 1381. закалуђерио и умро као монах Јоасаф 1422–1423. То је уопште последњи изданак Немањића. Вуканова линија. Вукан (– 1208) имао је синове Ђорђа, Стевана и Димитрија, у калуђерству названа Давида (– после 1286). Давидов син Вратислав имао је сина Вратка, а тај кћер Милицу, удату за кнеза Лазара.

НЕНАДОВИЋ АЛЕКСА Ваљевски кнез. Старином је био из Босне, а родом из села Бранковине, код Ваљева. Породица Ненадовића била је јака и угледна. Из те куће било је кнезова још у првим 122

годинама 18. века. Н. као врло отресит човек рано је постао тамнавски кнез. Као човек од утицаја био је од аустријских емисара увучен у акцију против Турака за време аустријско-турског рата 1788–1791. Н. је тада пошло за руком да дигне на оружје свој крај и да попали Ваљево и Чачак, али је од аустријске стране био недовољно помаган. У манастиру Фенеку Н. је био представљен цару Јосифу II, који је том приликом зажалио што се народ изложио борбама и незгодама пре него што је аустријска војска кренула у борбу. За време рата Н. је учествовао у више борби и чинио је знатне услуге Аустријанцима. После Свиштовског мира, разочаран што Србија није ослобођена, Н. се вратио поново у село, иако су му Аустријанци нудили да остане на њиховој страни. За учињене услуге Н. је од Аустрије добио пенсију (180 форината годишње). У Србији Н. је по повратку опет наставио да кнезује. Нарочит утицај имао је он за владе београдског везира Мустафа-паше, који је дозволио Н. да организује народну војску, да би у њој везир имао ослонац у борбама против одметнутих јаничара и њихова заштитника у Видину, Пазван-Оглуа. За време јаничарског нападаја на Београд (у зиму 1797/98) Н. је, са другим кнезовима из западне Србије, организовао одбрану и успео да са том народном војском и везировим људима спасе град. После погибије Мустафа-пашине, за време дахијске реакције, Н. је стално био у животној опасности. Мула-Јусуф подметнуо му је једног дана отров у кафу, и Н. се једва спасао. Стога, а и незадовољан зулумима и притиском дахија, Н. је ушао у преговоре са народним људима да се против дахија дигне устанак. Једно његово писмо, упућено аустријском мајору Митезеру у Земун, писано 1803, у коме је било јасних наговештаја о припремама против дахија, пало је овима у руке. Обавештени и о другим покретима у народу, дахије реше да похватају и побију главне вође да би обезглављена раја остала пасивна. Међу првим људима који су пали после те одлуке био је Н. Њега је ухватио Мехмед-ага Фочић у Ваљеву, заједно с Илијом Бирчанином и Милованом Грбовићем, и сву тројицу их је дао погубити, пред очима скупљеног народа (23/1. 1804). То је почетак страшне сече кнезова, која је непосредно изазвала Први устанак.

НЕНАДОВИЋ ЈАКОВ Војвода (око 1765. до 1836, Бранковина). Био је млађи брат кнеза Алексе. По братовој погибији (23/1. 1804) Турци су хтели да њега закнеже, али он је то одбио. Придружио се одмах шумадијском покрету за устанак, заједно са синовцем Матијом, и постао је једна од најкрупнијих личности западне Србије, побунивши Ваљевску и Шабачку нахију. Његова прва већа победа над Турцима код Свилеуве (28/2.1804) нарочито му је дигла глас. Имајући трговачких веза у Срему, а захваљујући војничким везама његова брата Алексе, Н. је из прека, више него и један од српских војвода, добијао џебане и оружја. Тако је још у пролеће 1804. смео предузети нападај на Шабац. 6/3. узели су Срби Ваљево, а 11/3. су опсели Шабац и сатерали Турке у град, па их најпосле присилили и на једну врсту капитулације. Спочетка је Н. имао неприлика с недисциплинованим хајдучким харамбашом Ђорђем Ћурчијом, кога је, најпосле, дао убити. Н. је 1805, поред Јанка Катића, имао иза Карађорђа највећи углед у земљи. Пошто је одметнуо Соколску нахију и узео Ужице (20/7. 1805), почео се Н. потписивати: „заповедник наије ваљевске, шабачке, ужичке и сокоске“, и, како прича Вук Караџић, који је био писар код њега, јавно је Карађорђу поручивао да му, као старешина, не прелази преко Колубаре. Н. је сматрао себе кућићем, чланом једне старе кнежевске породице, имао је под собом једну од највећих и најбогатијих нахија, имао је много веза и у Србији и ван ње. Он је Карађорђа сматрао више као случајног војничког вођу него као свог господара и господара целе земље. Да 123

ограничи Карађорђу власт, Н. је с протом Матијом и Божом Грујовићем највише урадио да је 1805. уведен у Србији Правитељствујушчи совјет, са намером да постане једна врста врховне централне власти. Карађорђе није дао да му Совјет спутава власт и трпео га је само као неку врсту судско-административног тела. Одатле су се изродиле велике борбе, које су тровале унутрашње односе тек обновљене Србије. Прве две године Н. није много зазирао од Карађорђа, али кад 1806. навалише Турци из Босне на западну Србију а том приликом настрадаше Шабачка и Сокоска нахија, Н. се нађе у великој тескоби. Морао је звати у помоћ Карађорђа, који на Мишару однесе сјајну победу. Ова победа диже Карађорђев престиж и у Н. области. Ту је Карађорђе, мимо Н., поставио за старешине неке себи одане људе и на тај начин дао је осетити и своју непосредну власт. Огорчен, Н. је наставио опозицију Карађорђу у заједници с Миленком Стојковићем, Петром Добрњцем и др., наслањајући се на руског представника у Србији. О Новој години 1810. Н. је са оружаним људима дошао на Скупштину, вршећи демонстрације против главних Карађорђевих присталица. Под притиском народног незадовољства због пораза 1809. Карађорђе је попустио опозицији. Младен Миловановић је тада смењен с положаја председника Правитељствујушчег совјета, а на његово је место постављен Н. Од тога часа Н. опозиција попушта. У фебруару те године јединица Младенова удала се за Н. сина Јеврема; Н. је после тога пристао на уставне одредбе од 1811. и 11/1. те године постао је попечитељ унутрашњих дела, односно први српски министар тога ресора. Домало, он је с Младеном и кнезом Симом Марковићем, поред Карађорђа, вршио главну власт у земљи. После катастрофе 1813. и Н. је прешао у Аустрију, а после у Бесарабију. Живео је тамо до 1831, а онда се вратио у Србију, где је и умро, не вршећи никакве важније дужности и утицаја.

НЕНАДОВИЋ МАТИЈА Прота, војвода и државник Првог устанка (1777, Бранковина – 29/11. 1854, Ваљево). Син је Алексе Ненадовића, кнеза Ваљевске Тамнаве и Посавине. Почео је прво учење у свом селу, а наставио га је у Купинову и после у Ашањи, где је код једног проте научио црквено пјеније. По повратку је, још врло млад, у 16. години (1793) запопљен. Отац га је посветио у послове око припремања Првог устанка и 1803. га је слао у Сарајево да се тамо договара с извесним лицима како би устанак узео шире размере. По очевој погибији, Н. је напустио кућу, а кад је добио вести о устанку у Шумадији, био је међу првима који се покрету одмах придружио. Он је дизао читав ваљевски крај и имао је у том више личног удела него његов стриц Јаков, који је дошао на готово. Н. је први дипломата обновљене Србије. Он је имао важне мисије код суседних аустријских власти да набавља оружје и муницију; путовао је у Петроград и Беч, у најтеже доба, кад је или требало стварати везе или прекинуте обнављати. Он је с Петром Чардаклијом и Јованом Протићем 1/9. 1804. кренуо у Русију да заинтересује руску владу за устанак и да изради код ње подршку и помоћ. То је била прва веза нове Србије са руском владом. Н. је творац и први председник Управног (Правитељствујушчег) совјета (1805–1807) и један од људи који се најмудрије знао опходити с Турцима. Од 1811. Н. је, с попом Луком Лазаревићем, био главни заповедник војске од сокоске Раче до Саве, а за време катастрофе 1813. показао се и као храбар борац (у борбама на Равњу) и као савестан народни старешина. За време емиграције, нарочито 1814–1815, Н. је живо радио да заинтересује велике силе, а нарочито Русију, за судбину Србије, и стога преко пет месеци, у доба Бечког конгреса, није напуштао аустријску престоницу. Од српских вођа имао је широку пуномоћ за преговоре на Бечком конгресу. 124

Кад је избио Други устанак, Н. је настојао да прикаже страним чиниоцима нови покрет као дело крајњег протеста једног унесрећеног народа, а после је прешао у Србију да се нађе уз кнеза Милоша. Познат и штован у западној Србији, Н. је постао ваљевски кнез и знатно је помагао да се тамо уреде власти и поврати ред. Али са кнезом Милошем, који је био ћудљив и неповерљив, није било лако радити. Н. је неколико пута имао с њим неприлика, падао је у немилост, бивао чак уклањан из службе, па опет призиван. Од 1832. био је пенсионисан, пошто је променио неколико места и положаја у државној служби. Као пенсионер Н. је отвореније пришао опозицији против кнеза, тражећи да се ограничи његова лична самовоља. Кад је 1838. образован Државни савет, Н. је, као један од угледних уставобранитеља и присталица русофилске политике, постао његов члан. Али за време уставних борби, које су настале у Србији на крају тридесетих година, Н. се није могао смирити. Због сукоба с кнезом Михаилом, он је, заједно с Томом Вучићем и Аврамом Петронијевићем и још некима, 1840. прогнан из Србије. Живећи у Цариграду Н. је дошао у тежак положај, да он, један од главних бораца за слободу Србије, мора да се склања, испред једног српског кнеза, под скутове турских везира. После извесног времена, Н. се, незадовољан и са непријатним искуствима, вратио у Србију да ту поново живи као пенсионер. Када су 1842. били оборени Обреновићи, Н. је по други пут постао државни саветник. Кнезу Александру Карађорђевићу учинио је знатну услугу када је 1844. са својим људима угушио Катанску буну. Стари устаник, увек са извесним прегалачким особинама, Н. је 1848. учествовао и на карловачкој Мајској скупштини, а домало се, на позив својих Ваљеваца, кренуо у Војводину као вођа србијанских добровољаца. После тога, већ остарео, пенсионисан је по молби, 1852, а две године после тога 29/11. 1854. завршио је свој живот. Његов син је књижевник Љубомир Ненадовић. Своје Мемоаре о времену Првог устанка Н. је почео да пише вероватно око 1830, ако не и нешто раније. Али није мислио да их предаје широј јавности. Један део своје богате архивске грађе Н. је био уступио Јовану Хаџићу, који ју је објавио у Голубици, V, 1843. и 1844. Хаџић још ни тада не помиње, а можда није ни знао, да Н. пише своје мемоаре. Зна се да их Н. није завршио. Обрадио је само доба 1787–1806. и један део 1813. Као снажне Вишњићеве песме, и Мемоари проте Н. садрже у себи прави епски замах Првог устанка. У њима је и простодушни патос, изражен и у осећању и у стварању великог, и митска лепота једног херојског времена, и класична простота израза једног правог човека из народа. Причање је пуно података, понекад од непроцењиве важности, а увек од много интереса. Као ретко који спис наше књижевности 19. века, Мемоари све више добијају што их дуже прочитавамо. Занимљиви су и важни не само као историјско дело једног важног савременика него и као спис једног човека који има много дара, који има богато искуство и који има један израђен, врло мудар, поглед на живот.

НЕРЕТЉАНИ Неретљанска област пружила се од реке Неретве до Цетине. Према Порфирогениту племе је Н. по пореклу било српско, али је рано ушло у састав хрватске државе и у њену племенску, политичку и културну сферу. Главна места те области била су у 10. веку Макарска, Вруља и Острог, а од 11. века тврди Омиш. У Неретљанску област спадали су и отоци Корчула, Мљет, Хвар, Брач. Становници ових области добили су у 10. веку назив погана, јер су се дуго опирали да приме хришћанство. У нашој историји Н. су највише обележени као опасни гусари. Наследили су, изгледа, старе илирске традиције гусарења на Јадранском мору, а користили су се и својом словенском вештином бродарства и живота на води. Као што су некада Илири својим 125

угрожавањем трговине по мору изазивали сукобе са Римом, тако је од 9. века чешће долазило до сукоба између Н. и Млетачке републике. Прве вести о борбама међу њима помињу се већ у првим десетинама 9. века, када је један непознати неретљански кнез био присиљен да иде у Млетке да моли мир и прими тамо хришћанство. Али већ 834/35. неретљански су гусари прекршили уговор и нападали млетачке трговце чак на јужноиталским обалама, а допирали су понекад у смелим залетима и на север до Истре. Млеци су организовали против њих више експедиција (840, 876), али узалуд. Ни покрштавање Н., изведено под притиском моћног цара Василија I, око 880, није утицало на гусарске склоности Н. Млечани су стога били присиљени да поново употребе силу. Али у борби са Н. код Макарске (18/9. 886) Млечани су били страховито потучени. Сам дужд Петар Кандијан погинуо је овом приликом. Кад није успела да скрши Н., Млетачка република, да би заштитила своју трговину, пристала је да даје годишње поклоне хрватским владарима и вероватно неретљанским кнезовима, као што су то чинили и суседни романски градови. Крајем 9. века Неретљанска област дошла је под власт кнеза Петра Гојниковића. То је изазвало борбе са хумским господарем Михајлом Вишевићем, и са моћним Симеуном. Помоћу Бугара Петар је срушен, а Михајло је узео његове земље у Приморју. За време Чаславове борбе против Бугара (од 931) и за време грађанског рата у Хрватској, после смрти Михајла Крешимира I (око 945), Н. су се, ни од кога заустављени, дали опет на стара гусарења. 948. две млетачке експеди–ије против Н. завршиле су се неуспехом. Када је, у другој половини 10. века Млетачка република довољно ојачала, сматрала је да јој је стидно новцем куповати мир за своју трговину по мору и 996, отказавши то плаћање, решила се на енергичне мере према Н. Грађански рат у Хрватској после смрти Стевана Држислава (997) олакшао јој је напоре у борби. Једна хрватска странка, противници краља Светослава (997–1000), понајвише представници романских градова, обратили су се онда Млецима за помоћ. Н. су опет помагали Светослава. Град Задар је чак отворено тражио млетачку заштиту. За своју борбу против Хрвата и Н. Млечани су добили и пристанак византијских власти, те тиме још више појачали свој положај. Спремни дипломатски и војнички, они су 1000. кренули у борбу. Хрватски градови су примили без борбе млетачку флоту и заклели се дужду на верност. Страх је нагнао и један део Н. да се као молиоци појаве пред Млечанима. Само су се острва Корчула и Ластово јуначки опирали, али су савладани. Млечани су диктирали мир и постигли да противнике нагнају на поштовање млетачких интереса. После овог похода војничка превласт Млетака на мору била је потпуно обезбеђена. Странка краља Светослава била је скршена међу Хрватима, а страдали су вероватно и њезини савезници Н. Када су Хрвати покушали да после извесног времена поврате изгубљени престиж, један нови поход Млечана (1018) сасвим их је смирио за дуг низ година. О Н. нема после тога више помена као о посебној политичкој јединици. Биће да су их противници Светославови (у времену од 1000. до 1018) натерали на признање хрватске врховне власти. Неретљанска област није имала после тога сигурних граница. Један део њених јужних крајева долазио је на дуже или на краће време у састав хумске српске, па после хумске босанске државе. Главно племе које је у тој области дуго времена имало утицај били су Качићи. Л и т е р а т у р а: М. Прелог, Boje Chorv|tů s Benétčany (1900); Г. Новак, Словени и Венеција, I–II (1913–1915); Ф. Шишић, Повијест Хрвата (1925).

НИКОЛА I ПЕТРОВИЋ

126

Кнез и краљ Црне Горе 1860–1918. (7/10.1841, Његуши –2/3. 1921, Антиб, крај Нице.) Син је великог војводе Мирка Петровића, а синовац кнеза Данила. Основну школу учио је на Цетињу, после је послат на четири године у Трст, да тамо настави студије, а одатле је 1856. упућен у Париз, у лицеј Луј Велики. Студије је прекинуо 1860. и вратио се на Цетиње. После погибије кнеза Данила у Котору (1/8. 1860) постао је црногорски кнез. Још те зиме венчао се са младом петнаестогодишњом Миленом, кћерком војводе Петра Вукотића. Одмах на почетку своје владе кнез Н. је увучен у тежак рат с Турцима. Извесни мађарски и талијански родољуби направили су план да преко Србије и Црне Горе пребаце чете у Аустрију, а да у исти мах изазову и општу револуцију хришћана на Балкану. У план је био посвећен и француски консул у Скадру X. Хекар, који је имао јак утицај на Цетињу. Под утицајем тих кругова и планова кренут је 1861. херцеговачки устанак Луке Вукаловића. Турска је знала, да устанак подржава Црна Гора, и стога јој је априла 1862. објавила рат. Остављена сама себи, Црна Гора није могла да одоли надмоћној сили Омер-пашиној, и у августу је молила за мир. Турски услови били су доста тешки; кнежев отац морао је да напусти Црну Гору. Посредовањем великих сила ти су услови били унеколико ублажени. Неуспех у рату 1862. нагнао је кнеза Н. да мења своју дотадашњу политику. Место француског јавља се сада аустријски утицај. Аустрија је за време прошлог рата била на страни Турске, због црногорских веза са аустријским непријатељима. Црногорци су тешко осећали злу вољу најближег, а врло моћног суседа. У то време кнез Н. је ступио у блиске везе са кнезом Михаилом, спремао се с њим заједно на заједничку борбу против Турака и разрађивао план за ослобођење и уједињење Срба. Србија и Црна Гора склопиле су 23/9. 1866. савез за заједничку акцију. По томе уговору кнез Н. се одрекао престола у корист кнеза Михаила, кума своје деце, ако успе намеравани план народног уједињења. То је био један од најплеменитијих гестова црногорског господара. Те године испевао је он одушевљену и снажну и програмску родољубиву песму: Онамо намо, која је постала једна од најпопуларнијих песама друге половине 19. века. Са Србијом заједно кнез Н. је ушао у ратове за ослобођење 1876. Он је од 1874. водио преговоре с херцеговачким главарима, којима је додијао турски административни и финансијски зулум. Помаган с Цетиња букнуо је јуна 1875. херцеговачки устанак и запалио је доскора Босанску Крајину и један део Посавине. Изазване тим устанком и одушевљењем наше тадашње романтичарске јавности, која је потцењивала турску снагу, објавиле су обе српске кнежевине Турској рат (18/6. 1876). Кнез Н. је лично водио војску, која је кренула на Херцеговину (око 20.000 бораца, Црногораца и устаника). Кнез је продро до Бишине, али се одатле нагло повукао до Вучјег дола, тражећи, пред снажном војском Муктар-пашином, да око себе окупи што више својих чета, које се беху разишле да рашчисте са мањим турским јединицама. Сјајна победа Црногораца и Херцеговаца на Вучјем долу 18/7. силно је подигла кнежев углед. Али, на захтев Аустрије, Црна Гора није смела продужити ратовање у Херцеговини, западно од линије Гацко–Билећа, него је тежиште својих борби пренела на никшићки и источни крај. Аустријско посредовање учинило је, даље, да Црногорци нису своју главну снагу упутили у сусрет Србијанцима, према Јавору, него су ратовали у малом, чисто за свој рачун. У овом рату Црногорци су се држали веома храбро и однели су неколико славних победа (Фундина, Медун). То је у српском свету веома дигло углед Црној Гори и кнезу лично. Од победе на Грахову (1858) Црна Гора је, у доба наше националне романтике, слављена као неосвојива национална кула, у књижевности и у друштву створен је читав култ за њу. Кад је Русија објавила Порти рат, кнез Н. није чекао, као Србија, него је и он 127

продужио ратовање с Турцима, али је у исто време одржавао најинтимније везе са аустријском дипломацијом. Аустријској интервенцији код Порте има се захвалити да Сулејман-пашин поход на Црну Гору није завршио катастрофом за њу. На Берлинском конгресу Црна Гора је добила независност, велико повећање своје територије (Подгорицу, Никшић, Плава и Гусиња, Бар и Улцињ) и излаз на море. Са добијањем Бара и Улциња било је извесних тешкоћа са Портом, али су оне уклоњене посредовањем великих сила. Црногорска обала ипак није била потпуно слободна. Берлински конгрес овластио је Аустро-Угарску да врши над њом извесни полицијски надзор. За време устанка у Кривошијама и Херцеговини (1881/82) Црна Гора је потајно подржавала устанике, а службено је била према Аустрији лојална. За такво држање кнез Н. је добио новчану награду из Беча. Али од тих времена хладне односи између Аустрије и Црне Горе. Бечки двор помагао је династију Обреновића, те се кнез Н. почео све више обртати Русији. Код цара Александра III уживао је врло добар глас. Цар га је једном приликом демонстративно назвао јединим искреним пријатељем. Кнез Н. је удајом својих кћери знатно појачавао своје везе и утицај. Најстарију кћер, Зорку, удао је (1883) за кнеза, доцнијег краља Петра Карађорђевића. 1889. удале су се кнегиња Милица за великог руског кнеза Петра Николајевића, а Стана за кнеза Ђорђа Лајхтенберга. 1896. венчала се кнегиња Јелена за талијанског престолонаследника Виктора Емануела, а 1897. кнегиња Ана за кнеза Франца Батенберга. Кнез Н. је дао кроз Црну Гору направити добре путеве и отворио је више школа, истина слабо снабдевених. Али, у основи аутократ и себичан, он је имао сукоба са свима људима од вредности. Најбоље његове војводе и јунаци, с којима је стекао глас у борбама, умрли су у тешкој завади с њим (Марко Миљанов, Јоле Пилетић, Лука Вукаловић, Пеко Павловић, Машо Врбица, Жарко Лешевић, и др.). Исто тако разишли су се с њим и сви људи науке и уметности, који су се скупљали у Црној Гори (Милан Јовановић, Симо Матавуљ, Лаза Костић, Влахо Буковац, Нићифор Дучић и др.). Незадовољство у земљи против његовог режима било је врло велико, нарочито код слободоумније омладине. Када је 5/11. 1905. дат Црној Гори устав, опозиција је врло брзо узела маха и незадовољство је избило у неочекиваној мери. Насиља дворских присталица против јавне речи, распуштање Скупштине и увођење преких судова само је погоршало стање у земљи. Проглас краљевине (28/8.1910), који је имао бити награда за педесетогодишње владање кнеза Н., није примљен с великим одушевљењем. У националним кризама Црна Гора је ишла заједно са Србијом, иако односи између влада и дворова нису увек били најисправнији. За време анексионе кризе (1908) Црна Гора је изјавила своју спремност да ради са Србијом. После кризе, заузимањем Италије, ослобођена је црногорска обала аустријског надзора. – У Балканском рату (1912) Црна Гора је учествовала исто тако. Она је прва, пре свих савезника (26/9) објавила Турцима рат. У рату са Бугарима (1913) једна црногорска дивизија помагала је српској војсци. У Светском рату (1914) Црна Гора је ступила одмах у ред савезника. У овом рату држање цетињског двора није било беспрекорно. Када се, у јесен 1915, стегао обруч аустријских, немачких и бугарских дивизија око Србије, Црна Гора није довољно бранила ни оно што је по природи изгледало као неосвојива тврђава. Тврди Ловћен упуштен је с врло мало крви. Лица блиска самом двору почела су преговоре са непријатељима и извела су капитулацију Црне Горе. 13/1. 1916. почели су и службени црногорско-аустријски преговори за сепаратан мир. Како су аустријски услови били врло тешки, и како се није водило готово нимало обзира ни о сувереним правима Црне Горе, у последњи је час избегнут непосредан споразум са самим краљем, али је до капитулације дошло. Аустријским властима предао се средњи краљев син, кнез Мирко (23/1). Краљ Н. се 128

искрцао у Бриндизи, напуштајући Црну Гору, да је никад више не види. Он и његова околица кривили су нарочито Италију да је Црну Гору у најтеже доба оставила без хране, муниције и других потреба. Краљ Н. је изразио жељу да иде у Русију, али је цар Никола II (21/3) одбио тај долазак. Сматрајући краља одговорним за капитулацију Црне Горе, црногорска Народна скупштина у Подгорици, сазвана одмах после ослобођења (13/11. 1918), проглашавајући уједињење са Србијом, прогласила је уједно и свргавање краља Н. и његове династије са црногорског престола. Краљ Н. је ипак и после тога одржао своју владу и надао се да ће можда успети створити у Црној Гори расположење за себе. Неподржаван ни од једне велике силе, сем унеколико само од Италије, сам недовољно активан и свестан своје непопуларности, краљ Н. није покушавао да се врати у Црну Гору.

НОВА ГОДИНА Није се у средњем веку рачунала свуда од истог датума као данас. 1/1. почињао је стари јулијански календар, али су после хришћански елементи хтели да се Н. Г. веже за неки Христов празник. У обичају су били највише ови датуми: 1/3, јер се по мартовском пуном месецу опредељивао дан слављења Васкрса, затим 25/3, као дан Благовести. Првим датумом почињала се н. г. код нама суседних држава и у Млецима, а други је био дуго у обичају код папске канцеларије. Још више се употребљавало рачунање н. г. од Божића, тј. од 25/12. Тако су рачунали Немци, Мађари, а од талијанских држава Милано и Ђенова. У Далмацији, где је био велик утицај талијанских канцеларија и мађарских власти, почетак н. г. није се рачунао свуда подједнако. У Задру се рачунало по млетачком начину, али се узимао и 25/3, а у јужној Далмацији се употребљавао 1/1. или 25/12. У Дубровнику има примера за рачунање н. г. и од 25/12. и од 1/1. У Византији, и потом код православних Јужних Словена, н. г. почињала се од 1/9. Датирање се у старој рашкој држави и рашкој канцеларији вршило не по годинама од Христова рођења него по годинама од створења света. Рачунало се обично да је од створења света до Христова рођења прошло 5508 година (тзв. цариградска ера), и стога се, кад се хоће да израчунају године од Христа до данас, одузима 5508. (нпр. 7120 – 5508 = 1612). Али како наша н. г. сада почиње од 1/1, то за све датуме од 1/9. до 31/12. треба одбити не 5508 него 5509. У босанској државној канцеларији, под утицајем запада, рачунале су се године од Христова рођења већ у најстаријим споменицима, као нпр. у Кулиновој повељи Дубровчанима 1189. Код писара рукописа рашке школе датирање са обе године, и од створења света и од рођења Христова, не јавља се све до 16. века, јер први случај из 1494. није у писаној него у штампаној књизи. 83% старих записа и натписа датиран је годинама од створења света, 7% годином од Христова рођења, а 10% са обадве.

О ОБИЛИЋ МИЛОШ Према казивању Константина Философа, најпоузданијег приказивача из времена владе деспота Стевана Лазаревића, цара Мурата на Косову убио је један племић, кога беху облагали кнезу Лазару као непоуздана. У једном рукопису додато је да се тај племић звао Милош. Он је допро до султана тако што се представио као пребег. Пошто 129

је мачем пробо Мурата, погинуо је на истом месту и сам од огорчених Турака. Од 16. века, према народном предању, тај се јунак Милош, у српским и страним изворима, зове Кобилић и Кобиловић, а тек се од 18. века то презиме мења у Обилић. Ванредно редак случај да у једној бици погину два противника владара, поред разних других момената, изазвали су веома жив интерес за Косовску битку. Има на десетине писаца 15. до 17. века који описују ту борбу са много појединости и са разним дометањима свога домишљања и предања која су чули. Српска епска поезија развија је од Косовске битке један од најлепших, најпопуларнијих и најдубљих циклуса свог стварања. Нарочита се пажња обратила јунаку који је убио турског цара. Он је начињен царевим зетом, најомиљенијим и најбољим јунаком Лазарева времена и налазило се чак да је надљудског порекла. Народно предање представљало је О. нарочито као противника Вука Бранковића, тобожњег издајице на Косову.

ОБЛАЧИЋ РАДЕ (ОБЛАК РАДОСЛАВ) У народним песмама које опевају догађаје из времена деспота Ђурђа О. је представљен као ванредан јунак, нарочито истакнут у борбама против Турака, али и као најизразитији противник деспотове жене Јерине. О. народних песама највероватније је велики челник Радич (Поступовић), који је живео у 15. веку. Помиње се од 1413. као један од главних заповедника српске војске која је помагала султана Мухамеда против његовога брата Мусе. Описују га као веома храбра и мудра, и као човека који је свршавао послове са мало објашњавања. О. је имао до 70 својих села у северној Србији, која му је поклонио деспот Стеван и потврдио деспот Ђурађ. Мађарски краљ Сигисмунд поклонио му је град Купиник на Сави. О. је задужбина манастира Враћевшница. Под старост је О. походио Свету гору, обновио манастир Кастамонит и постао му ктитор. Последњи је помен о њему из 1435. У 17. веку постојала је записана традиција код Дубровчана да је О. 1448. заробио Јанка Хуњадија на повратку са Косова. – Постоји и друго мишљење о О.: да је то војвода Радослав Михаљевић (4/1. 1436), који је подигао Богородичин манастир у Радешину. Л и т е р а т у р а: Ст. Новаковић, Велики челник Радич (Гласник, 50,1881); И. Руварац, Годишњица, 20, 1900.

ОЛИВЕР ЈОВАН ГРЧИНИЋ Деспот. Помиње се у времену 1336–1355. Изгледа да је био грчког порекла. Био је присталица Душанов и постигао је за његова времена највећа достојанства у земљи. Каријеру је почео у Зети, где се оженио кћерком једног великаша-чиновника. Био је човек веће културе, са знањем језика, и општио је са врло утицајним личностима Србије и Византије. Постоји мишљење, које не примају сви стручњаци, да је О. око 1337. узео удовицу Стевана Дечанског, Ану Марију, и да се тако ородио с краљевском кућом. У О. власти су биле овчепољска, тиквешка и мориховска област са Кратовом, Кочанима, Велесом и Штипом. Од 1337. О. је био велики доместик, па после велики војвода и деспот, те је тако имао пресудан утицај у војничким питањима. 1342. О. је примио Јована Кантакузена када је овај, дошавши у сукоб са византијском царицом Аном, и бивши потиснут, прешао на српско земљиште. О, је Кантакузена довео у везу са Душаном и са краљицом Јеленом, и највише допринео да је по збору великаша у Приштини примљен савез са византијским пребегом. 1341–1349. подигао је О. манастир Лесново, као своју задужбину, а 1346. основана је ту епископија, место раније опустеле морозвишке. Имајући велику област и свестан 130

своје снаге, О. је ковао и свој сребрни новац. Година његове смрти није позната. Л и т е р а т у р а: Ј. Радонић, О деспоту Јовану Оливеру (Глас, 94, 1914); М. Ласкарис, Византијске принцезе у средњовековној Србији (1926); Ђ. Радојичић, Мисао, 8, 1926; Р. Грујић, Гласник Скопског Научног Друштва, I, 2, 1926.

ОЛОВО Босански је рудник назван по својој главној руди тим народним и латинским именом plumbum. Први му је помен за време владе краља Твртка (1382). Припадао је породици кнеза Павла Раденовића и његових наследника, све до средине 15. века. Од краја 14. века ту је било јако католичко насеље, у коме је подигнут фрањевачки Богородичин манастир. Ту се налазила једна врло штована икона Богородичина (Госпа од Олова). Из О. је чувена породица Грубишића или Брњаковића, којој је цар Леополд I признао угарско племство. – Рудник О. експлоатисали су и Турци, све до средине 17. века. Фрањевачки манастир у О. био је, поред Сутјеске и Фојнице, најважнији у свој Босни, и још је 1591. имао 15 фратара, а 1679. чак 56 чланова. Под притиском Турака манастир је напуштен 1687, а запаљен је и уништен 1703.

ОМЕР-ПАША ЛАТАС (24/9.1806, Јања Гора, општина Плашки – 18/4. 1871, Цариград). Био је српског порекла и у хришћанству се звао Михаило-Мића. Као официрско дете учио је кадетску школу у Госпићу и ступио је у војску као кадет-наредник. Због новчаних незгода, изгледа због проневере, пребегао је 1827. у Босну, и доспео је у Гламоч, а одатле у Бању Луку, мучећи се да заради издржавање. У Бањој Луци је примио ислам и ново име. После две године отишао је у Видин. Ту га је заповедник тврђаве узео за учитеља цртања својој деци и, задовољан његовим радом, препоручио га је у Цариград. Са том препоруком постао је О. наставник техничког цртања у цариградској војничкој школи, после учитељ престолонаследника Абдула Меџида и убрзо (1838) пуковник. Кад је на престо дошао Абдул Меџид, О. је постао паша. Одличан војник, О. се истакао 1840. у Сирији против султанових одметника, 1842. при угушивању буне у Арбанији, 1845. поново у Сирији и 1846. у Курдистану, увек у борби с бунтовницима. После тих успеха, још врло млад, О. је именован за мушира. 1848/49. он је са Русима извршио окупацију дунавских кнежевина. У нашим крајевима О. паша је остао запамћен нарочито стога што је сломио отпорну снагу босанског беговата. Против султанових реформи јавила се у Босни и Херцеговини јака опозиција још од времена Хусеин-бега Градашчевића. Једно време се чинило да се стишала, али је од 1848. букнула са новом снагом. Устанак против Османлија избио је 1849. у Босанској Крајини, и босански везир Тахир-паша није успео да га савлада. Домало су се јавили слични покрети и на другим странама, а међу противницима реформи био је и херцеговачки везир Али-паша Ризванбеговић. Султан је послао 1850. у Босну О. да угуши устанак. Брзо и одлучно О. је разбио у неколико окршаја бунтовнике, похватао главне вође, а међу њима и Али-пашу, који је убијен од једног стражара (око 20/3. 1851). Око 1.000 најугледнијих ага и бегова позатварано је, а око 400 оковано послато у Цариград. Босна је после тога била умирена, а феудални став бегова и ага скрхан заувек. Стога је О. оглашен у Босни за ћаур-пашу и највећег непријатеља домаћег племства. Када је 1852. дошао до сукоба између Порте и кнеза Данила, О. је поверено врховно заповедништво над турском војском. Он је био почео да стеже у јануару 1853. гвоздени 131

обруч око Црне Горе, али је даљу акцију спречило посредовање Аустрије и Русије. Одмах после тога, када је избио Кримски рат (у јесен 1853), О. је именован за заповедника турске војске на дунавској линији. Држао се врло добро и добио је ранг сердар-екрема. После руског повлачења са Дунава, О. је учествовао, са енглеским и француским савезницима, при опсади Севастопоља, а после у борбама на Кавказу. 1857–1859. провео је О. као заповедник у Мезопотамији, где је опет имао да угушује устанке. Због своје оштрине тамо био је једно време у немилости, али је опет избио 1861, када је био на помолу нови рат с Црном Гором, због устанка Луке Вукаловића. У том рату О. је опет био главни заповедник и био је Црну Гору довео у веома тежак положај, из кога се спасла опет само заузимањем великих сила. Последња војничка мисија О. била је да угуши грчки устанак на Криту 1867. Овог пута он је војнички свршио свој посао, али није могао, због рђаве турске флоте и снабдевања, до краја провести блокаду. Стога се 1868. сам повукао. Л и т е р а т у р а: J. Koetschet, Serdar Ekrem Omer Pascha (1885).

ОСТОЈА Босански краљ 1398–1404. и 1408–1418. Био је вероватно незаконити син краља Твртка I. На босански престо дошао је после турског нападаја на Босну 1398, када се осетило да је женска влада краљице Јелене и сувише слаба за озбиљне прилике. О. сам био је слаб владар, нарочито према моћним великашима Хрвоју Вукчићу, Павлу Раденовићу и Сандаљу Храњићу. О. доласку на престо противио се мађарски краљ Сигисмунд и покушао је чак да га обори, кренувши једну мању војску на Босну, али се тада О. одржао. Главна личност у Босни био је у то време Хрвоје Вукчић. Он је сузбио Сигисмундов нападај и био је вођа опозиције против његове личности, а сав се залагао за напуљског краља Владислава као кандидата за мађарски престо. У Задру, где се Владислав крунисао за мађарског краља (1403), Хрвоје је водио главну реч. Када је О. покушао да у Босни против Хрвоја и његова утицаја поведе своју политику, био је срушен (1404). О. паду припомогли су много и Дубровчани, против којих је он 1403. био повео рат. Место О. за краља босанског дошао је Твртко II. После тога почиње дуг низ метежа у Босни, које је искористио краљ Сигисмунд да скрши своје противнике или да их привуче на своју страну. О., који се задржао у Бобовцу, био је дуго времена у кризи, и обраћао се чак Дубровачкој републици да му дозволи слободан долазак у град. Када је краљу Сигисмунду успело да сломи отпор својих противника у Босни и да зароби Твртка II (1408), појавио се О. поново као владар. О. се истакао у другом периоду своје владе као противник мађарске превласти, која је претила да Босну сведе на степен покорних области. Са Хрвојем је и даље остао у свађи. У борбама 1410–1411. Мађари су остали победници, и 1411. О. је морао признати врховну власт Сигисмундову. Сем тога, тузлански крај морао је бити уступљен Мађарској, а Сребреница деспоту Стевану, који је био савезник Сигисмундов. Када је ускоро Хрвоје дошао у сукоб са краљем Сигисмундом, он је, осећајући да се неће моћи одржати против свих противника, међу којима је био и О., позвао Турке у помоћ (1414). Они су дошли пљачкајући све подручје, куд су пролазили. Као Хрвојев и турски кандидат јавио се тада поново краљ Твртко II. После Хрвојеве смрти (1416) О. се надао да ће свој положај ојачати кад се оженио његовом удовицом, Јеленом, али је ускоро умро (1418).

ОСТОЈИЋ СТЕВАН

132

Босански краљ од 1418. до 1421. Наследио је свога оца, краља Остоју, али је био оспорен као владар и имао је као противкраља Твртка II, противника његовог оца. Већи део босанске властеле од утицаја није био на О. страни. Стога је он тражио подршке ван Босне, нарочито код Млечана, али без успеха. Унутрашње кризе у Босни искористили су нарочито Турци, који су све више хватали везе са појединим великашима. У септембру 1421. крунисао се Твртко II за босанског краља, а О. је потпуно потиснут. Крај његове владавине није познат.

ОСТОЈИЋ ТИХОМИР ДР Професор университета (5/7. 1865, Семиклуш, Банат – 18/10. 1921, Беч). Основну школу свршио је у месту рођења. 1876–1884. учио је новосадску гимназију, а 1884–1889. словенску филологију у Пешти и Бечу. У младости се највише бавио музиком, и спочетка је намеравао да се посвети њезиној студији. Као млад човек израдио је неколико композиција за клавир и хор. Много је употребљавано његово Православно црквено пјеније, литургија удешена за мешовити лик. Касније се дао на озбиљну студију славистике, а нарочито историје књижевности. 16/7. 1907. промовисан је за доктора философије. 1889–1910. био је наставник на српској гимназији у Новом Саду, 1911. постао је тајник Матице српске. 1914. био је интерниран и конфиниран као уредник Матичиних издања. 1920. изабран је за професора југословенске књижевности на Философском факултету у Скопљу и за првог декана тог факултета. Прву младост провео је О. у доба кад је у Војводини национална романтика још била у јеку. У његовом раду остало је стога романтике у доброј мери. Радећи солидно свој предмет, О. је у науци успео да се ослободи тог наслеђа младости и да даде дела са доста критичке увиђавности. Али у другом јавном раду он је остао романтичар-идеалиста, са често више одушевљења него што би га оправдавале прилике и средина у којима је деловао. Он се живо залагао да реформише средину Новог Сада, која је, после свог полета шездесетих година 19. века, осетно малаксавала. Он је постао учитељ гимнастике и организатор гимнастичко-соколског рада, он је организовао коло девојака, радио је у трговачкој омладини, помагао је певачке дружине. Нарочито се живо залагао са својим друговима, Ст. Станојевићем, Ј. Радоњићем и Л. Марковићем, да реформише рад у Матици српској, у чије је књижевно одељење ушао 1909. Откада је он постао Матичин секретар, рад те установе осетно је кренуо набоље. О. је окупљао око Летописа најбоље српске писце, променио је карактер издања Матичиних за народ и успео је да од Матице направи централни орган за студију свих проблема српске Војводине. Да оживи тај рад, он је 1899–1912. издао шест свезака начелно-полемичких чланака под називом Покрет. Кад је дошао за професора у Скопље, он је, иако већ тешко болестан, организовао и тамо Научно друштво. Као књижевни историчар О. се углавном бавио питањима 18. века и неким писцима 19. века. Више културни историчар него књижевни приказивач и критичар, О. се највише истиче као човек који даје проверене и новонађене податке. Он је дао први преглед српске књижевности 18. века. Српска књижевност од Велике сеобе до Доситеја Обрадовића (1905) и две велике и лепе монографије из тог периода: Доситеј Обрадовић у Хопову (1907; нешто прерађени немачки извод Dositheus Obradović’s Klosterjahre, 1909) и Захарија Орфелин (1923), поред неколико мањих чланака и оцена. Из истога 18. века је његова лепа збирка исписа из старих рукописних песмарица, Српска грађанска лирика 18. века (1926). Од писаца 19. века О. је нарочито занимао Бранко Радичевић. О. је први издао целокупну збирку његове поезије и написао о песниковим епским песмама опширну монографију (Рад, 218, 1918). Сем тога, он је дао две важније 133

расправе о Јовану Ст. Поповићу (Летопис, 241,1906) и о Змају и Ђ. Рајковићу (Летопис, 251–252, 1908). О. је објавио и доста нове архивске грађе, као што су циркулари митрополита Павла Ненадовића (Српски Сион, 1907), прилози за историју Црне Горе (Споменик, 52) и о Српским новинама у Бечу, које су основали Д. Давидовић и Д. Фрушић (Споменик, 62). Известан део тих радова објављен је после О. смрти, као и његова Историја српске књижевности (1923), рађена за школске потребе. О. се доста бавио и народном књижевношћу, али је више спремао текстове за шире кругове читалаца него што их је научно проучавао.

П ПАВЛЕ ЂАКОН Живео је средином 8. века. Пореклом је био из Фријаула, из племићке породице, и живео је дуже на лангобардском краљевском двору. Касније је живео као калуђер у манастиру Монте Касино, док га није Карло Велики позвао на свој двор. 787. вратио се П. поново у манастир, у коме је наставио свој историчарски рад до смрти (13/4. 797). Писао је много: песме, црквене омилије и посланице. Од историјских списа најважнија му је Историја Лангобарда, у коју је унео, поред много предања, и врло много вести о савременим догађајима до средине 8. века. У тој својој историји П. говори често и о Словенима 7–8. века, о њиховим односима са Лангобардима и о њиховим насељима на границама Италије и у Алпима.

ПАВЛОВИЋ ПЕКО Војвода (око 1820 – 4/5.1903). Читаву своју младост провео је П. као четник, истичући се не само храброшћу него и опрезношћу. Постао је популаран нарочито за време херцеговачког устанка 1875, када је, по одобрењу кнеза Николе, организовао сарадњу црногорских и херцеговачких чета. У неколико борби нанео је тешке губитке Турцима, а нарочито се истакао у бици на Вучјем долу. После је, због неуспеха свог рођака Р. Контића на Крстацу, дошао у сукоб с војводом Петром Вукотићем и кнезом. После рата напустио је Црну Гору и преко Србије прешао је у Бугарску. 1885. спремао је чете за упад у Србију, у заједници са радикалском емиграцијом. После српско-бугарског рата П. се вратио у Црну Гору, где је и умро, живећи потпуно повучено.

ПАВЛОВИЋ РАДОСЛАВ Босански војвода (око 1390–1441). Био је син Павла Раденовића, једног од најачих босанских великаша на почетку 15. века. После погибије старијег брата Петра (1420) П. је остао једини наследник породице. У његовој власти била је требињска област с пола Конавља, и крај од Коњица све до Олова са Врхбосном, а на истоку све до Дрине с Добруном, као главним местом. У Загорју се у то подручје, као и у Конављу, увукао посед породице Храњића. Због тога је између те две моћне породице долазило често до борбе, која је на крају испала на штету Павловића. У једној тешкој кризи П. се оженио (око 1422) једном одивом из куће Храњића, кћерком кнеза Вукца, Сандаљева брата, али брак није био срећан. То је после још више заоштрило односе између П. и његова шурака Стевана Вукчића. П. је важио као препреден, непоуздан и грамзив човек и као врло нелојалан сусед. Са њим су имали Дубровчани врло много неприлика. Он је њима 1426. 134

продао половину свога Конавља, али се после покајао, и 1430. почео је прави рат да продато поврати. Тај локални рат довео је до крупнијих компликација, јер је П. тражио турско посредовање и нагнао и Дубровник да тражи веза и заштите на Порти. Због турске интервенције и интрига, које су биле с тим у вези, дошло је 1432. до рата између Босне и Србије. П, који је спочетка био уз босанског краља, видећи његову немоћ, помирио се са деспотом Ђурђем и његовим савезником Сандаљем. По Сандаљевој смрти (1435) П. је покушао да побуни његове људе у Драчевици, и да отме један део Храњићевих поседа, али је Сандаљев наследник, Стеван Вукчић, дозвао у помоћ Турке, и освојио Требиње (1438). Односи се после тога нису могли поправити све до П. смрти. Л и т е р а т у р а: А. Ивић, Р. Павловић (Летопис, 245–246, 1907); Ћ. Трухелка, Конавоски рат (Гласник Земаљског Музеја, 19, 1917); В. Ћоровић, Како је Радослав Павловић продавао Конавље (Годишњица, 36, 1927).

ПАЗВАН-ОГЛУ Видински паша (1758, Видин – 27/1. 1807, Видин). Старином је био из Босне, из војничке куће, која је за ратне заслуге добила око 1739. нека добра око Видина. Омерага, отац П.-О., заштитник крџалија и управник порезе, стекао је велико имање, а свој утицај појачао је четама најамника. Због необуздане ћуди и пљачке убијен је од турских власти. П.-О. је морао напустити породично имање и бежати. Истакавши се за време рата 1787–1791, успео је да се врати у Видин и да настави посао свога оца. Због пљачкашких упада у Србију и Влашку дошла је наредба од султана да се П.-О. казни. Он се на то 1793. отворено побунио, са својим најамницима заузео Видин и узео у њему стварну власт. Око њега су се онда почели сабирати нарочито јаничари, прогнати из Србије после Свиштовског мира. Видин је убрзо постао стециште крџалија и јаничара, углавном бескућника, спремних на све подвиге. Они су највише упадали у Београдски пашалук, нешто што су хтели да се врате на старе положаје, а нешто стога што је Хаџи Мустафа-паша, београдски паша, имао заповест од султана да свргне П.-О., те је предузимао мере против њих. Упади П.-О. се помињу од 1795. у све већим размерама. Порта је огласила П.-О. за одметника, и почела дизати на њ војску и са других страна, али је он успевао да добрим отпором, митом и другим средствима одбије све нападаје. Хаџи Мустафа-паша, да би био сигурнији у Србији, организовао је народну војску у којој су, поред Турака, учествовали у великом броју и Срби. 1797. П.-О. је почео прави рат против Порте, која није хтела да га именује пашом и да му повери видински крај и формално на управу. Освојивши нека места у Бугарској, он се упутио и против Србије. 1797. вођене су огорчене борбе против његових људи, који су упали у Јагодину и допрли до самог Београда. Београдска тврђава једва је спасена, захваљујући великом одзиву српске народне војске. У пролеће 1798. кренула је против Видина велика султанова војска, али није постигла никаква успеха. После Наполеонова упада у Египат, Порта се забавила великим питањима на тој страни, па се (1799) измирила са П.-О. и признала га за видинског пашу. Да се освети Мустафа-паши, П.-О. је помагао јаничаре да се врате у Београдски пашалук, и да се тамо дочепају власти. Како се П.-О., од јесени 1799, носио мишљу да утиче на послове у самом Цариграду, и како је имао веза и са непријатељима царства, Порта је одлучила да се против њега опет предузму оштре мере, тим пре што је његов пример заразно деловао на друге. Али и тога пута Портина акција против П.-О. није донела успеха. У лето 1801. јаничари, помогнути од П.-О., успели су да узму београдски град, а Мустафа-пашу да заробе и после убију. Порта против њих није ништа оштрије предузела, а П.-О. је 14/4. 1802. добио потпуну амнестију. 135

Оволика слабост Порте према њему, и толики успеси, осоколише П.-О. да почне радити на томе да се прогласи независним од Порте. 23/6. 1802. он се непосредно понудио Русији, пошто је већ раније с њом и са Француском водио преговоре да га помогну против Порте. Обавештена о тим намерама, турска влада је од 1803. ушла поново у рат с њим. Он је у то време имао импозантну снагу: 1.500 сталних војника, а могао је дићи до 10.000 добрих бораца. Устанак у Србији 1804. заплашио је П.-О., и он је осетно променио своје понашање према раји. Српски покрет био је узрок што је Порта са мање енергије иступила против П.-О. Србима је П.-О. посредно био од користи. Због њега образована је, за Мустафапашина времена, народна српска војска и Србима је дато оружје, те су тако у устанак могли кренути војнички доста спремни. С друге стране, поступци П.-О. и јаничара давали су на Порти утисак, у прво време, да је устанак чиста реакција на зулум, и стога је Порта доста дуго пуштала да се раја организује за борбу с њима. Када је 1805. у западном делу Видинског пашалука избио Пинцин устанак, П.-О. је енергично прегао да га што пре угуши. За казну је 16/1. 1806. погубио чак и видинског владику Калиника. На вест о српско-руском савезу и о спремању Русије да пређе Дунав, П.-О. се помирио с Портом, и спремао се на борбе. Али, усред тих припрема, 27/1. 1807. умро је у свом родном месту. Л и т е р а т у р а: М. Вукићевић, Карађорђе, 1,166–204; П. Орешков, Бугарски Сборник, III, 2, 1914.

ПЕТАР I ВЕЛИКИ, ОСЛОБОДИЛАЦ Краљ Србије 1903–1918. и први краљ Срба, Хрвата и Словенаца 1918–1921. (29/6. 1844, Београд – 16/8. 1921, Београд.) П. је трећи син кнеза Александра Карађорђевића и његове жене Персиде, рођене Ненадовић, из познате ваљевске породице. Наследник престола постао је П. тек 1847, после смрти његовог старијег брата, Светозара. Своје школовање почео је у Београду, а наставио у Женеви. У Швајцарској га је затекла вест да му је отац 1858. престао бити српски кнез и да је напустио Србију. Од 1862. П. је прешао у француски колеж Св. Барб, а кад га је завршио, ступио је у војничку школу Св. Сир. Вишу војну школу учио је у Мецу и завршио је 1867. Као француски официр учествовао је 1870/71. у француско-пруском рату и истакао се нарочито у борби код Вилерексела 9/1.1871, због чега је одликован орденом Легије части. Тада је млади принц био заробљен, али се спасао препливавши Лоару. Том приликом, због задржавања у готово замрзлој реци, П. је добио тешку реуму и од ње је патио читава живота. Када је 1875. букнуо устанак у Херцеговини и домало и у Босанској Крајини, дошао је П, под именом хајдучког вође из народних песама Петра Мркоњића, у Босанску Крајину, и почео је да организује борбене јединице. У Ћорковачи је уредио свој логор, и одатле је извео неколико нападаја на Турке. Али, због негодовања кнеза Милана Обреновића, који је у П. гледао свог супарника, и због противљења Аустрије, која му је ометала рад, кнез П. је у мају 1876. био присиљен да напусти своју четничку акцију. 1883, после угушеног устанка Срба против аустријских власти у Херцеговини и Боки Которској, П. је дошао у Црну Гору. Ту се 30/6. 1883. венчао са најстаријом кћерком кнеза Николе, кнегињом Зорком. С њом је П. имао четворо деце, од којих је троје и сада у животу: кнегиња Јелена, принц Ђорђе и, најмлађе, данашњи краљ Александар. Четврто дете, кнегиња Милена, умрла је после године дана живота. После женине смрти (4/3. 1890) П. је оставио Црну Гору и са породицом је прешао у Женеву. Када је 29/5. 1903. нестало последњег представника Обреновића, изабрала је Народна скупштина 2/6. исте године кнеза П. за краља Србије. 11/6. П. се, после толико 136

година, вратио у своју отаџбину. 12/6. је положио заклетву на Устав од 1888, који је Скупштина, с малим изменама, повратила у живот. Са великим искуством живота, васпитан у земљи великих грађанских слобода, сам либералан по природи и преводилац познатог Милова списа О слободи, краљ П. је био прави уставни владалац и пустио је да народ, по свом инстинкту и убеђењу, одреди своју судбину и да израза својим тежњама. Лично пун добре вере у способности и будућност свог народа, и дубоко националан, П. је свима средствима помагао национални полет. Од његова доласка на престо Србија се ставља на чело активне националне југословенске политике, ослањајући се у првом реду на Русију и западне пријатељске силе, Француску и Енглеску. Приликом свечаности о крунисању краља П., септембра 1904, јавиле су се прве југословенске манифестације научењака, уметника, књижевника, новинара и омладине, које се касније настављају и добијају све шири круг. Национални замах Србије изазвао је непријатељски став Аустрије, која је јачање српске народне енергије сматрала опасним за своје југословенске покрајине. Прогласом анексије Босне и Херцеговине (1908), бечка је политика сувише подвукла своја схватања и изазвала у Србији прибирање свих народних снага и озбиљно спремање за будућност. Нарочита се пажња обратила војсци и њеном наоружању. Краљ П. је после анексионе кризе обишао све важније европске престонице, сем Беча, да појача интерес за Србију. У исто време почео је и озбиљан рад на стварању балканског савеза, који би успео да у своје руке узме решавање балканских питања и освешта начело: Балкан балканским народима. 1912. дошло је до таквог савеза између Србије, Бугарске, Црне Горе и Грчке. Исте године победоносне војске савезника сломиле су турски отпор и ослободиле балканске хришћане. У рату 1913. између савезника и Бугарске, која је хтела да успехе Балканског рата искористи само за себе, српска је војска поново остала победилац. Куманово, Битољ, Једрене, Брегалница славна су имена успеха српске војске, коју је носило неодољиво национално одушевљење. Успесима 1912/13. српска граница је померена до Ђевђелије, у српске руке враћена је Стара Србија и највећи део Македоније. После тих успеха, заморен болешћу, П. је 11/6. 1914. објавио указ да се за извесно време повлачи са власти због лечења, и да као регента оставља престолонаследника Александра. Ипак, иако болестан, и за време Светског рата, краљ П. је био активан. У време тешке кризе у јесен 1914, када је аустријска офансива претила сломом српској војсци, П. је сишао у војничке ровове, узео лично пушку у руке, хотећи тиме дати последњи пример јуначког прегалаштва. Краљево присуство и одлучност знатно су дигли дух и допринели држању српске војске у отпору и новом нападу. За време катастрофалне 1915. године, краљ П. је са својом војском поднео све тегобе преласка преко Албаније и имао је врло тешких дана. У децембру 1915. краљ П. је стигао у Солун, а одатле је, због болести, прешао у Едипсос на Еубеји, а после у Халкис и Атину-Кастел. Извесно време бавио се поново у Солуну, да би био ближе савезничкој и својој војсци, која је на Солунском фронту спремала нове акције. Тешко болестан П. се вратио у Србију у лето 1919, а у Београд 24/11. те године. Дочекао је дан народног уједињења. Цео га је народ с одушевљењем признао за свога краља и огласио за свога Ослободиоца. За његове владавине српски народ је постигао до сада највеће успехе у својој историји. Име краља П. остаће нарочито обележено као име првог заједничког владара Срба, Хрвата и Словенаца, односно као почетак једне нове епохе у историји Јужних Словена. – Краљ П. је сахрањен у својој задужбини на Опленцу, у Тополи.

ПЕТРОВИЋ ВАСИЛИЈЕ

137

Владика црногорски (1709, Његуши – 10/3. 1766, Петроград). Био је синовац митрополита Саве и његов сарадник, али се није с њим много слагао. 1749. постао је архимандрит, а 1750. је завладичен у Београду. По својој природи различит од стрица, мирног и повученог владике Саве, П. је црногорској политици свога доба дао борбен карактер. Он лично био је прилично себичан, а у односима и саопштењима недовољно поуздан. Стога је имао неприлика на свима странама. Главна линија П. политике била је: тражење што тешњих веза са Русијом. Ради тога је три пута одлазио у Русију (1752, 1758. и 1765). Тамо је и умро. Да заинтересује Русију за Црну Гору, П. је 1754. објавио у Москви једну врсту мемоара као Историју о Черној Гори. Тај мемоар, имајући пред очима непосредне практичне циљеве, нема потребног историјског основа. Највећи део саопштења оснива се на народним предањима и произвољним личним комбинацијама. П. тежња је била да за Црну Гору изради материјалну помоћ и протекторат Русије. Тај П. рад, као и утицај на приморска српска племена, довео га је у сукоб с Млетачком републиком, као и са Турцима. Овим другима ускратио је П., одмах по првом повратку из Русије (1754), плаћање харача. Турци су, после многих узалудних покушаја за споразум, навалили 1756. на Црну Гору и натерали је на вршење обавеза. Млеци су, међутим, покушавали да П. потајно отрују. Пред тим опасностима са две стране, П. се 1756. уклонио из Црне Горе. Мало потом, из себичних разлога, П. је живо, али без знатна успеха, радио да један део Црногораца пресели у Русију и образује од њих један пук. П. нетачна обавештења изазвала су руску владу да преко једног посебног изасланика провери и испита стање у Црној Гори. Извештај изасланика Пучкова није био повољан ни по П, ни по Црну Гору. Да поправи рђаве утиске тог извештаја, кренуо је П. по трећи пут у Русију. Његов одлазак није остао без резултата: руска влада обратила је пажњу поново на Црну Гору и настављала је да је помаже. Л и т е р а т у р а: Студије Ј. Н. Томића (Годишњица, 23, 1904 и Глас, 88, 90, 94, 96).

ПЕТРОВИЋ МИРКО Црногорски велики војвода (19/8. 1820, Његуши – 20/7. 1887, Цетиње). Био је старији брат кнеза Данила, а отац краља Николе. Био је један од најхрабријих јунака. За време напада Омер-пашина (1853) П. се с малом четом јунака затворио у острошки манастир и ту, под најтежим условима, одолео турској надмоћи. Славна је његова победа на Грахову 1/5. 1858. и његово сјајно држање у рату с Турцима 1862. Био је иначе себичан, осветљив и бруталан. У Црној Гори је његов оштри режим изазвао многе протесте и крви, и знатно је допринео убиству кнеза Данила (1860) и одметништву Луке Вукаловића (1862). Турска влада га је окривљавала да је он главни представник ратничке странке на Цетињу и да подбуњује околна српска племена. Стога је у миру 1862. тражила да П. напусти Црну Гору. Посредовањем великих сила тај је захтев касније напуштен. Војвода П. био је одличан певач уз гусле и опевао је све знаменитије подвиге својих јунака у борбама с Турцима. Те су песме прикупљене под именом Јуначки споменик, и објављене 1884. на Цетињу. ПЕТРОВИЋ ПЕТАР II ЊЕГОШ (ВЛАДИКА РАДЕ) 1830–1851. (1/11. 1813, Његуши – 19/10. 1851, Цетиње.) По смрти митрополита Петра 1,18/10. 1830, примио је управу над Црном Гором млади Раде Томов. Митрополит је хтео да, по традицији, створеној од владике Данила, цетињски господар и владика буде неко из ужег круга породице његушких Петровића. Против тога јавила се опозиција куће Радоњића, гувернадура, који су успели после смрти Шћепана Малог да у 138

црногорским кризама знатно ојачају свој углед и власт. Вуколе Радоњић, глава опозиције, помаган донекле од суседних аустријских власти, хтео је да искористи младост новог Петровића и да осигура свој положај као световног господара. П. је брзо пресекао све сплетке, протеравши Радоњића из Црне Горе и укинувши чин гувернадура (1830). За време локалних побуна против централне власти у Цариграду и њених реформи, нарочито за време побуне у Албанији и Босни, млади П. без имало политичког искуства спремао је планове да помоћу одметника ослаби турску моћ, али ни Бушатлија у Албанији, ни Градашчевић у Босни нису мислили искрено да помоћу једног хришћанског владике, и то црногорског, осигурају свој положај према султану. П. је покушао, у октобру 1831. и фебруару 1832, после Бушатлијина пораза, да се дочепа Подгорице, али није имао успеха. Штавише, било је опасности да се победоносни Турци не освете и не предузму оштре мере против Црне Горе. Руско посредовање, изведено за времена, и турске кризе у Египту, спасле су Црну Гору од тежих последица. У исто време П. је почео и унутрашње сређивање Црне Горе. Увео је сенат од 12 лица, са члановима из најугледнијих црногорских породица, у унутрашњости је поставио нахијске капетане, а за извршење послова увео је једну врсту жандармерије, тзв. „гвардију“ или перјанике. Организовани су и први судови, народски у ствари, али са извесним ауторитетом, помаганим од нових власти. Од 1833. почео је П. и са опорезивањем народа. 1834. основана је штампарија на Цетињу и отворена је прва школа. По повратку П. из Петрограда, где је 1833. примио архијерејски чин, почињу овеће чарке на границама. 1835. Црногорци су препадом узели Жабљак од Турака, и владика је био присиљен да га врати, а од 1836. су почеле дуге борбе о посед Грахова. Неуспех код Жабљака и неродна година 1836. изазвали су врење у Црној Гори. Против П. је тим поводом руска влада водила формалну истрагу на Цетињу, преко свог дубровачког консула Јеремије Гагића. Кад се истрага свршила повољно по П, примљен је он у Петрограду с пажњом и одмах је повишена годишња помоћ Црној Гори са 1.000. на 9.000 дуката. Са суседном Аустријом П. је одржавао исправне везе. За свог боравка у Бечу 1837. П. је доста лепо примљен од кнеза Метерниха и спевао му је стога једну похвалну песму. Да доконча неке спорове око граница, П. је 1837. продао Аустрији манастире Стањевиће и Подмајину. Један крвав погранични сукоб 1839. брзо је изравнат, захваљујући попустљивости владичиној и дипломатском притиску који је на њ вршен. 1841. довршено је разграничење између Аустрије и Црне Горе, што је П. сматрао, с правом, као велики дипломатски успех, јер је уговарање о границама без турског присуства значило да Аустрија сматра Црну Гору донекле као област која може сама о себи слободно одлучивати. П. је био попустљив и у питању Грахова. У уговору с херцеговачким везиром Алипашом Сточевићем, од 1838, пристао је да се врати раније стање од пре 1836. То, истина, није могло да отклони даље сукобе на том подручју, али је омогућило пријатељскије односе између два суседа. Херцеговачки везир уговарао је с Црном Гором као са независном облашћу, и тако је дао добродошло средство Црногорцима за побијање турског суверенитета. Док је са Али-пашом одржавао пријатељске везе. П. је био врло киван на гатачког заповедника Смаил-агу Ченгића, и имао је удела у његовој погибији (1840). Великих неприлика задавао је П. скадарски Осман-паша Скопљак, син познатог Сулејман-паше Скопљака. Он је 1843. преотео Црногорцима два мала острва у Скадарском језеру, Лесендру и Врањину, а сем тога је искоришћавао сваку незгоду у Црној Гори, – глад, међусобне заваде, новчане неприлике, – да подрије владичин 139

положај. 1847. успело му је чак да побуни један део Црмничке нахије против П. Строгим мерама повратио је П. ред на граници, али није успео да поврати и изгубљена острва. Када је 1848. букнула српска и хрватска револуција, П. се био веома одушевио. Он се обратио Србима и Хрватима у Далмацији да прихвате Јелачићев покрет и да ни по коју цену не пристану уз туђина (мислећи на Талијане), а Јелачићу самом нудио је ништа мање него своју оружану помоћ. Јелачић је одбио ту понуду и молио да Црногорци не прелазе и не узнемирују Боку. У исто време П. се носио мишљу да са Србијом изведе ослобођење Босне и Херцеговине. Изасланику српске владе Матији Бану он је говорио да може за тај циљ извести 8.000 Црногораца у борбу. 1849. склопио је П. уговор са арнаутским вођом Пренк Биб-Додом и целе је те године, заједно са Србијом, спремао људе у Босни и Херцеговини. Држање Русије и општа реакција после 1849. омели су даљи рад у том правцу. Код П. је уз то дошла и болест. Његова туберкулоза нагло је узимала маха 1850. и 1851. Када је Омер-паша ломио последњи отпор босанског беговата, П. је лежао тешко болестан и био је стога без икаквог утицаја на догађаје.

ПЕТРОВИЋ ПЕТАР (ПЕЦИЈА) Вођа босанског устанка (1826, Бушевићи, Босанска Крајина – 10/9. 1875, Гаштица). Био је пастир, па се због турског насиља одметнуо у хајдуке. Учествовао је у локалном крајишком устанку 1858. После тога био је ухваћен од Турака и у Цариграду осуђен на двадесет година робије. При спровођењу у Босну побегао је стражарима и склонио се у Србију, где је намештен у крагујевачкој тополивници. Кад је 1875. почео покрет у Херцеговини, П. је прешао у Босну, у Крајину, и дигао је тамо устанак. Погинуо је у првим борбама. Бранећи прелаз на Сави, близу Дубице, да би могао преносити оружје, устаници су били нападнути од надмоћнијих Турака и спасавали су се на аустријску страну. При том спасавању пао је П. Касније му је тело пренесено и сахрањено код манастира Моштанице.

ПИВЉАНИН (НИКОЛИЋ) БАЈО Хајдучки харамбаша. (По предању из Рудинаца, у Пиви – 1685, Вртијељка.) Помиње се у актима први пут 1669, као човек коме млетачка власт, због ратничких заслуга и као поглавици хајдука који чувају которски крај, даје новчану награду. 1670. одредили су Млечани за становање хајдука град Рисан, са неколико села, али су их наскоро, по захтеву Порте, преселили одатле и превезли у Истру. У Истри су хајдуци били веома незадовољни, бунили су се и бежали, тако да их је република, на П. личну молбу, 1674. преселила у Задар. Ту је живео и П. до бечког рата. Када су почеле нове борбе с Турцима, он је (4/11. 1683) умакао из Задра и повео чету са Илијом Јанковићем. Од 1684. поново је био у млетачкој служби, у Боки. О његовом четовању има велики број народних песама и предања. Погинуо је око 7/5. 1685. у кланцу на Вртијељци, бранећи узалуд Турцима продирање према Цетињу. Л и т е р а т у р а: Ј. Томић, Последње две године живота и рада харамбаше Баја Николића Пивљанина (1909).

ПИЛЕТИЋ ЈОЛЕ Сердар (1814, Завала, Пипери – 5/1.1900, Ниш). Истакао се као јунак, нарочито у борбама с Омер-пашом, 1853, кад је са мало јунака одолевао турским навалама, и 1876. у борбама по Херцеговини. Песме о њему још и сад су веома популарне. 1879. дошао је у 140

сукоб с кнезом Николом, па је, озлојеђен, напустио Црну Гору и прешао у Србију, где је и умро.

ПОП ЈОВИЧИНА БУНА Муселим града Градачца у Босни Ахмед-бег Градашчевић изазвао је својим насиљима разне врсте велико огорчење код народа. Фебруара 1834. дао је он затворити свештеника Мојсија Поповића, окривљујући га због тајних веза са Србијом. Кад су се Турци спремали да ухвате и попа Јовицу Илића из Дервенте, побегао је овај у шуму, породицу пребацио у Брод, и одмах потом, у марту 1834, дигао буну. Устанак није био добро организован, а ни одзив није био велик. У покрету је суделовало углавном око 500 људи. После првих окршаја (10. и 11/3), у којима су устаници имали нешто успеха, заредили су порази. Турци су брзо прибрали своје људе са разних страна, и 13/3. код Подновља задали устаницима тежак пораз. После тога кажњавали су и криве и недужне тако да је број погубљених Срба цењен на 700. Поп Јовица је успео да се пребаци у Србију, али га је кнез Милош затворио, и послао у Цариград, да тамо поднесе тужбу. У овом устанку учествовало је и неколико католика. Аустријске власти посредовале су код Порте да се ублажи поступак према раји. Л и т е р а т у р а: А. Ивић, Устанак попа Јовице Илића (1919).

ПОПОВИЋ МАТИЈА Прота, народни посланик (1877, Шековићи, власенички срез). Свршио је основну школу у Власеницама, нижу гимназију у Сарајеву, а богословију у Рељеву. Од 1910. био је посланик на Босанском сабору. За време Светског рата осуђен је у велеиздајничком процесу у Бањој Луци на смрт као организатор Народне одбране и због веза са пограничним лозничким капетаном Костом Тодоровићем. Помилован на вечиту робију, провео је у затвору до 1/11. 1918. По ослобођењу ушао је у Привремено народно представништво, а од 1920. стално је народни посланик. Своје успомене из затвора објавио је у књизи Из тамнице (1926).

ПРВОВЕНЧАНИ СТЕВАН Велики жупан 1195–1217, краљ 1217–1227. Био је други син Стевана Немање. После Немањина пораза на Морави (1190), Стеван се оженио византијском принцезом Јевдокијом, кћерком Алексија Анђела, брата цара Исака. Као зет царске куће П. је 1195, када се Немања одрекао престола, постао његов наследник, обишавши старијег брата Вукана, који је добио на управу Зету, Хвосно и Топлицу. За Немањина живота браћа су остала у својим областима, иако је Вукан већ тада спремао везе за доцније борбе. После Немањине смрти, Вукан је, у савезу са Мађарима, напао Стевана и срушио га с престола (1202–1203). П. је искористио борбе између Бугара и Мађара, када су последњи морали напустити Браничево, па се у другој половини 1203. поново вратио на престо. После тога Вукан није више покушавао нове нападаје, и живео је као дукљански краљ ван битна утицаја на српску државну политику. П., мудар по природи и са врло широком културом, општом и књижевном, опрезно је владао у Србији за време најтежих криза на Балкану. 1204. срушено је у Цариграду Византијско, а основано ново, Латинско царство. Латински, западни утицај освојио је домало цео Балкан. Бугарски владар Калојован крунисао се 1204. круном послатом из Рима. Дубровник је 1205. признао врховну власт Млетака, чији је дужд Хенрик Дандоло 141

био један од главних твораца Латинског царства. И П. је осетно изменио политичку линију свог оца. Још пре цариградске кризе он је био отерао своју прву жену, Гркињу, па се око 1216. оженио Млечанком Аном,унуком Дандоловом. Преко нове тазбине обновио је П. своје раније везе са папском куријом и затражио је отуда краљевску круну. 1217. један римски легат донео је П. круну, послату од папе Хонорија III, и венчао га је њом. На самом Балкану ствари се нису развијале увек повољно по Србију, али је П. успевао, често помоћу свога умног брата монаха Саве, да на време отклони опасности. Бугарски владар Борил и његов зет, латински цар Хајнрих, напали су П. 1214. стога што је помагао извесне одметнике од Борила, а нарочито Борилова рођака Стреза, који се био, као Стеванов васал, угнездио у тврдом граду Просеку, на Вардару. Напад савезника није успео. Они су се, пометени, повратили пре него што су стварно и упали у П. државу. Незахвални Стрез одметнуо се међутим ускоро и од П, и сва настојања Савина да га врати у стари одношај остала су безуспешна. Кад нису помогла саветовања, Стрез је своје упорство платио главом. Савезник Стрезов, деспот Арте, Михаило беше покушао да П. зада неприлика на Приморју, и почео је да поседа Скадар. Усред тога предузећа њега је (1215) убио један слуга, и тиме ослободио П. и Србију од даљих незгода. Срећно је измакао П. и опасностима савеза између мађарског краља Андрије II и цара латинског Хајнриха. Они су се 1216. упутили на Србију, али је П. пошло за руком да се, на састанку у Равном (код Ћуприје), споразуме са Мађарима и да, потом, енергичније иступи према Хајнриху, који се тек на мађарско заузимање извукао из Србије. Али наслањање П. на западне силе и примање круне из руке папина легата довело је до противности између П. и његовога брата Саве, који је, васпитан у Св. гори, био заузет за православну оријентацију. Како је латинска опасност на Балкану почела да слаби после смрти цара Хајнриха (1216) и пада његова савезника Борила (1218), а нарочито после погибије латинског цара Петра (1217), П. је, ускоро после свога крунисања, постигавши што је желео, био вољан да попусти брату и његовој опозицији. Стога је 1219. пристао да Сава у Никеји води преговоре о оснивању српске аутокефалне православне цркве. Патријарх и никејски двор радо су примили понуде српског двора, надајући се да ће у Србима добити новог савезника за борбе са Латинским царством. По никејском споразуму, Сава је постао први архиепископ самосталне српске цркве. У споразуму са П. Сава је одмах извео организацију православне цркве у Србији, а за седиште архиепископа је подигнут леп нов манастир, Жича, који је постао крунидбена црква српских краљева. Крај владавине краља П. био је углавном миран. Пред крај живота он се замонашио и добио је име Симеон. Умро је 24/9, вероватно 1227. Црква га светкује, али се не зна кад је канонизиран. Његов ћивот, који је преношен много пута, чува се у Студеници. П. се бавио и књижевношћу. Врло је вероватно да је друга даровна Хиландарска повеља добрим делом његова прерада, а чисто је његов спис једно врло лепо сређено, вешто писано и солидно изведено реторско житије његова оца Стевана Немање. Житије Немањино објавио је П. Шафарик 1873. Од тога житија има један српски превод с архаизираним текстом професора Драг. Костића (1923) и бољи и књижевнији превод М. Башића (Српска књижевна задруга, 1924).

ПРИБИЋЕВИЋ АДАМ Новинар (24/12. 1889, Хрватска Костајница). Гимназију је свршио у Сремским Карловцима, а права у Загребу. Новинарски рад почео је у Србобрану и у Српском колу, сељачком листу Српске самосталне странке у Хрватској. 1908. је оптужен због велеиздаје, због веза са братом Миланом и сарадње на приправљању и извођењу једног 142

ширег револуционарног програма. У загребачкој велеиздајничкој парници осуђен је на 12 година тешке тамнице. После аболиције процеса ослобођен је (1910). Од тада до Светског рата био је уредник Српског кола. Крајем јула 1914. ухапшен је поново, а 1915. послат на фронт у Галицију. Тамо се одмах сам ранио и дошао је под суд. После 1918. сарађује поново на Српском колу, а једно време издавао је у Београду Народ, лист за сељаке. Од 1924. живи као насељеник у Вучитрну, на Косову.

ПРИБИЋЕВИЋ ВАЛЕРИЈАН (ВАСА) Политичар (21/3. 1870, Хрватска Дубица). Основну школу учио је у Костајници, а средњу у Карловцима и Карловцу. По положеној матури (1888), учио је богословију у Карловцима, а наставио је у Кијевској духовној академији. Монашки чин примио је 1893. Био је професор на Карловачкој богословији и неко време у српској гимназији у Цариграду. 1908. затворен је и осуђен, због велеиздаје, заједно са братом Адамом у Загребу на 12 година тешке тамнице. После аболиције те парнице повукао се П. у манастир Јазак, где је био настојатељ. У мају 1914. изабран је за посланика у Хрватски сабор, у изборном котару Вргинмост. 1914. био је затворен и конфиниран у Загребу. 1917. ушао је са Срђаном Будисављевићем у опозициони блок, који су водили Старчевићанци, основао је Глас Словенаца, Хрвата и Срба, и суделовао је живо при стварању Народних већа. Од ослобођења редовно је биран за народног посланика. Написао је, међу осталим, О укидању Пећке патријаршије (1904).

ПРИБИЋЕВИЋ СВЕТОЗАР Политичар (26/10. 1875, Костајница). Реалку је свршио у Карловцу (1894), а потом је наставио универзитетске студије у Загребу. Студирао је математику и физику. Као студент почео је жив рад са својим хрватским колегама да се борба између Срба и Хрвата замени дубљим схватањима нашег народног јединства и изради нов начин акције за нашу националну обнову. Напредна српско-хрватска омладина, којој су били вође од Срба П., а од Хрвата И. Лорковић, објавила је тада једну врсту свог манифеста (1898), у збирци чланака, са називом Народна мисао. По завршетку студија (1898), П. је одбио државну службу, и примио је место наставника у српској учитељској школи у Пакрацу. Одатле је прешао у српску препарандију у Карловцу. После антисрпских демонстрација у Загребу (септембра 1902), П. је поверено уређивање главног органа Српске самосталне странке, Новог Србобрана. Он се примио те дужности у врло тешким приликама, кад су страсти и код Срба и код Хрвата биле распаљене, и када је Куенов режим живо настојао да раздор што више појача. П. је, место борбе са Хрватима, препоручивао разумну заједницу са њима, а главне ударце упућивао је бечким властодршцима и њиховим експонентима. П. је у томе правцу реорганизовао Српску самосталну странку. Резултати те политике видели су се брзо. 1905. створене су Ријечка и Задарска резолуција, којима је дат сасвим нов правац нашој националној политици у Аустроугарској монархији. 1906. створена је Српско-хрватска коалиција, која је добила одмах знатну већину у Хрватској и Славонији, и која је била главни носилац националне политике у тим земљама. Бечки кругови, осећајући национални значај новог покрета, покушавали су на све начине да га сломе и компромитирају. Велеиздајнички процес 1908–1909. вођен је углавном против присталица Коалиције. Да скрше Коалицију, довођени су банови као Такоцај, Раух, укидан је Устав и увођен комесаријат, али је Коалиција остала чврста и са све јачим кореном у народу. На почетку рата П. је, иако штићен имунитетом, био најпре затворен, а после 143

конфиниран у Пешти. Тек 1917. могао се вратити у Загреб. Ту је он почео жив рад. Важан је био његов говор у Хрватском сабору 9/7. 1918, када је давао програмске изјаве о улози Коалиције у тадашњим приликама и о њеном ставу према решењу нашег националног питања. При оснивању Народног већа П. је изабран за његова потпредседника. 29/10.1918. П. је, у име Хрватског сабора, изнео и образложио предлог о раскиду свих веза Хрватске са Аустријом и Мађарском. П. је био одлучан противник федералиста и Женевског споразума, склопљеног између Н. Пашића, А. Корошца и србијанске опозиције. Борећи се нарочито око тог споразума, он је знатно допринео да у Загребу 24/11. 1918. падне одлука за непосреднију везу са Србијом. У првој влади Срба, Хрвата и Словенаца П. је добио ресор унутрашњих дела (7/12. 1918–19/2. 1920), а после је био министар унутрашњих дела кратко време 1921. (18/7–24/12) и дуже времена министар просвете (17/5. 1920 – 18/7. 1921, 24/12. 1921 – 16/12. 1922, 27/3–27/7.1924. и 6/11.1924 – 29/4.1925). П. је 1919, на збору у Сарајеву, држаном 15. до 16/2, ударио темељ новој политичкој групацији, у коју су ушли: Српско-хрватска коалиција, Напредна словеначка странка, Народова и Кочићева група из Босне и Херцеговине и после Самостална, Национална и Напредна странка из Србије. Тако је, током априла 1919, настала најпре Демократска заједница, а из ње нова Демократска странка. Из те станке издвојио се П. са својим пријатељима 1924, кад је један део водства почео преговоре за тешњу сарадњу са хрватским незадовољницима. Он је тад основао Самосталну демократску странку. П. се тада приближио Н. Пашићу и образовао је с њим владу Националног блока. На изборима 8/2. 1925. Национални блок је однео победу, али када је Н. Пашић склопио споразум са странком Ст. Радића и узео је у владу, П. је отишао у опозицију.

ПРОСВЈЕТА Културно-просветно друштво. Желећи, да босанске ђаке у Бечу, на високим школама, васпита по својим идејама и да их одвоји од тешњег додира са омладином из осталих наших области, босанска влада је основала у Бечу један конвикт у коме су имали живети сви њени стипендисти. Сем као националисте, наше омладинце из Босне вређала је та одлука још и због тога што су они на тај начин губили и личне слободе. Због тога, већи је њихов део волео да се изложи великим личним невољама и оскудици него да се у најлепшем своме добу покори сумњивим начелима властодржаца. Да прихвати ту омладину и да уопште омогући школовање нашем елементу у Босни и Херцеговини, који је од босанске владе систематски запостављен, кренули су академски образовани Срби из Босне и Херцеговине (чији је број тада износио свега 29) 14/7. 1902. акцију да се оснује друштво П. Организована спочетка као потпорно друштво, П. се брзо и систематски развијала све више у праву културну установу, обухватајући шири круг рада и постављајући себи све веће циљеве. Већ друге године по свом оснивању, П. је, у тежњи да помогне јачање нашег малобројног грађанског сталежа, примила Привредников програм и узела сву бригу око набављања и опремања шегрта. Развијајући тај користан рад све више, П. је помогла да се створи читава једна нова организација Привреде, која се 1911. издвојила као засебна установа. До оснивања те организације П. је радила и на стварању земљорадничких задруга и на образовању њиховог савеза. Поред тога, она је помагала соколски и побратимски (апстинентски) покрет. У свом правом раду, у ширењу просвете и спремању просветних радника, П. је учинила врло много. За 10 година (1902–1912) она је помогла да сврше студије 92 ћака са великих школа, а после је тај број знатно подигла. Поред тога, П. је издржавала ђаке у 144

средњим школама свих врста и оснивала за њих конвикте. Њезини буквареви за неписмене ширени су у све крајеве, а растурено их је на 60.000 комада. После рата П. са успехом развија предавања у народу и креће издавање корисних књига. Њени календари, од 1904, најбољи су од свих у целој земљи и имали су често вредност правих алманаха. П. је прва почела организацију народних књижница по селима и варошима, и створила је 1910. своју централну библиотеку у Сарајеву. П. је била права матица целог културног рада Срба Босне и Херцеговине. Због тога она није била по вољи аустроугарским властима. 1914. њен је рад обустављен, а 1915. њени су чланови управе, председник С. Мирковић и тајници В. Грђић и В. Ћоровић, затворени и осуђени као велеиздајници, са мотивацијом да су својим радом спремали и васпитавали омладину и широке кругове за заједницу са Србијом. После рата П. је покушала да прошири свој рад на целу Краљевину, али није у томе наишла на прави одзив, сем у северној Далмацији и Новом Пазару. У Босни и Херцеговини П. је још увек прва и најблаготворнија установа и са највећим угледом у народу. 1920. П. је изменила у неколико својих правила, желећи да све више постане чисто културна установа и да се више посвети просвећивању маса него помагању појединаца. Данас број П. чланова износи на 20.000, а број њених пододбора на 150.

ПУТНИК АВРАМ Генерал у аустријској војсци (1732, Нови Сад – 22/2.1795, Арад). Пореклом је био од старе српске породице. П. је претку Стевану Путнику 1621. аустријски цар због војничких за–слуга дао племићку титулу. По свршеној војној школи, П. Је почео официрску службу 1751. За време Седмогодишњег рата млади П. се истакао својом храброшћу, тако да је преко реда добио чин капетана. Исто се тако одликовао у време баварског наследног рата. 1788. постао је пуковник Панчевачке регименте, у доба аустријско-турског рата, у коме је читаво време учествовао. 1793. постао је генерал; наскоро потом је умро. Л и т е р а т у р а: Ђ. Рајковић, Генерал Путник и његово доба (Летопис, 130,1882).

Р РАДИН ГОСТ Поглавица хумских богумила. Помиње се 1422–1466. Био је човек војводе Радослава Павловића, и од њега је често употребљаван у дипломатским мисијама. Од 1437. прешао је у службу Стевана Вукчића. Од те године носи и назив старца, а од 1450. назив госта. Био је велики пријатељ Дубровачке републике и заузимао се за њу више пута. За њ се казује да је основао град Мостар. Очуван је његов врло занимљив тестаменат из 1466. Л и т е р а т у р а: Ћ. Трухелка, Гласник Земаљског Музеја, 23 и 25.

РАДОВИЋ МИЈАТ (1825, Братач – 1901, Мостар). Био је дуго времена коџабаша, тј. законски представник православног елемента код турских власти. За време устанка 1875. пребегао је у Црну Гору и постао сердар. За другог устанка (1882) био је затворен због саучешћа у припремању буне. После је био председник црквене општине у Мостару. Његов син Владимир био је један од вођа у аутономној борби. 1897. покренуо је Српски 145

весник, политички лист, који је излазио у Мостару.

РАДОВИЋ ПЕТАР Невесињски војвода (1832, Братач – 1906, Невесиње). Био је свештеник од 1852. У херцеговачком устанку 1875. истакао се као вођа Невесињаца и 1876. је постао војвода. Учествовао је у другом устанку против Аустрије (1882). Крај живота провео је повучен, у Невесињу.

РАДОСЛАВ Краљ српски 1227–1233. Најстарији је син краља Стевана Првовенчаног, из брака са грчком принцезом Јевдокијом Анђеловом. Рођен је око 1192. Оженио се Аном, кћерком епирског деспота и доцнијег цара Теодора. Био је по мајчином васпитању под јаким грчким утицајем, а после се женидбом тај грчки утицај још више појачао. Његов веридбени прстен има грчки натпис, на повељама потписивао се грчки као краљ Стеван Дука, а и свој новац, који је био први српски новац уопште, дао је ковати по грчким обрасцима и са грчким натписом. У државној политици био је потпуно под утицајем свога моћног таста. Због свега тога није био много популаран, и кад је његов таст 1230. претрпео пораз од Бугара, Р. је наскоро, крајем 1233, срушен сам са српског престола. Р. је побегао са женом преко Дубровника својој тазбини. У Драчу га је напустила жена, и Р. се, после тога, вратио у отаџбину и закалуђерио. Као владар био је без нарочитог значаја, те је још од наших старих писаца означаван као слаб човек.

РАДУЛОВИЋ РИСТО (21/9. 1880, Мостар – 15/3. 1915, Арад). Р. је из једне националне херцеговачке породице, чији су чланови учествовали у оба устанка, 1875. и 1882. Р. је био васпитан као непомирљив непријатељ Аустрије. Као такав био је већ 1897. истеран из мостарске гимназије, пошто је са друговима учествовао у демонстрацијама против власти при дочеку народних вођа из аутономне борбе. Гимназију је свршио 1902. у Славонској Пожеги, а у Бечу је до 1907. студирао романистику. 1907. постао је уредник мостарског Народа, једног од најбољих политичких листова свога времена. Исте године изабран је у Невесињу за представника у Српској народној организацији. За време анексионе кризе (1908/09) Р. је, са Д. Васиљевићем и А. Шолом, изаслат у европске престонице, да у име организације протестује против анексије. 1910. ушао је Р. са Ј. Дедијером у уредништво месечне друштвене ревије Прегледа, који је излазио до краја 1912. 1911– 1914. био је Р. поново уредник Народа, а у исто време уредио је и календар Просвету за 1912, 1913. и 1914. У свима својим добро писаним чланцима Р. је борбено заступао одлучну опозицију аустријском режиму, одушевљавајући публику за методе талијанске борбе за народно уједињење. После Видовдана 1914. Народ је угушен, а Р. је протеран из Сарајева, где је радио од 1910. Наскоро после тога Р. је осуђен због једног чланка у календару Просвети и послат у тузлански затвор, а одатле у интернацију у Арад. Тешко болестан од туберкулозе, од које је из младости патио, он је у Араду, систематски мучен, завршио живот. Л и т е р а т у р а: В. Ћоровић, Будућност, 1,1922.

РАМ (ХРАМ)

146

Два града на дунавској линији: један на десној, а други на левој обали, код Нове Паланке. Близу Р. на десној обали налазио се стари римски град Ледерате. Р. се често помиње за време мађарско-византијских борби у 12. веку, када је служио византијској војсци као једна од операционих база за упаде у Мађарску, затим у другој половини 15. века, за време борби између Мађара и Турака, када је Горњи Р. служио Мађарима. Последњи велики испад српских јунака из Мађарске у Турску, на том подручју, био је 1502, када су Срби продрли до Никопоља, попаливши Кладово, Видин и никопољска предграђа. За време аустријске окупације у 18. Веку Р. је био једно од главних места свог округа и дигао се трго–вачки као извозно место. Турци су у Р. држали и једну малу посаду и нешто га утврдили. Р. је пропао за време Кочине крајине (1788).

РАМА Област старе Босне око реке Раме, десне притоке Неретвине. Значајна је још од преисторијског бронзаног доба. У Градини изнад извора Раме нађена је преисторијска ливница за оруђе, оружје и накит. Сем тога, има још много неиспитаних преисторијских гомила. У римско је доба преко Р. водио пут из Салоне у Сребреницу. У Варвари, близу извора Р., био је важан град Стара Бистуе (Bistue Vetus). Ту је после, грађом од римских споменика, подигнута једна црква, вероватно посвећена св. Варвари, по којој је и место добило свој назив. – Као словенска жупа Р. се помиње у Дукљаниновој Хроници. 1137. дошла је Р. под мађарску власт, и од тада су мађарски краљеви имали у својој титули и назив „краљ Раме“. – Главни град у Р. био је Прозор. У њему се једно време 1366. задржавао бан Твртко. Занимљиво је да се име Р. не помиње у босанским краљевским титулама. – У Р. је постојао један фрањевачки манастир св. Петра све до пред крај 17. века. Тада се, због рата Свете лиге с Турцима и због турских прогона, највећи део фратара, под водством Стојана Јанковића, преселио у Далмацију и настанио у Сињу. Од 18. века Рамска жупа дошла је под фојнички манастир, а од тада је и читав крај у осетном назатку.

РАС Главно место Србије до готово пред крај 13. века. Град Р. се налазио близу данашњег Новог Пазара, 7 км удаљен од њега, на месту које се зове Пазариште и Трговиште. Р. је био у 9. веку најисточније место средњовековне српске државе. Касније су се Срби све више померали према истоку, тако да је источна граница у 12. веку била око Звечана. У Р. је већ око 1020. било седиште епископа за српске области. Ту је, вероватно, још раније била подигнута црква св. Петра и Павла. Прва српска државна творевина са Властимиром, Петром и Чаславом развила се у подручју југоисточне Босне и источне Херцеговине, са средиштем око Лима и Таре. Ширење српског елемента, горштачког и експансивног, вртело се у том крају и за време кад су Србима господарили Византинци, јер Византија у тим далеким и шумовитим пределима није могла лако ставити њиховој експансији једну систематску брану, пошто тамо није имала довољно свога елемента. Током 11. века Срби ових крајева били су подложни зетским господарима. Жупан Вукан помиње се изрично као васал краља Бодина. Али већ од краја 11. века Вуканова се област почиње да истиче јаче од Зете, а експансија Вуканових поданика узела је маха према Косову. Р. у то време све више постаје српски град. По његовом називу прозвата је и река, која протиче кроза њ, Рашка, а по граду и реци добила је име и читава област. Према области називани су после и њени људи, тако да назив Рашана и рашки постаје временом синоним за експансивно српско племе које је живело у тим крајевима. Већ 147

код Псеудоансберта 1189. долази назив Расије за Србију. У српским краљевским титулама 13. века замењује се често назив „српске“ земље са „рашке“ земље, и то кад се одвајају од њих Дукља, Далмација, Травунија и Захумље. Српске, односно рашке земље су средишне и исходишне области српске средњовековне државе, и као такве оне се увек истичу прве, па им се онда поименично додају друге, али се касније каже: „све земље српске и поморске“. „Све рашке земље“ означава врло вероватно скуп свих оних рашких области које су понекад могле бити и дељене (као нпр. међу Немањину браћу), а које се уједињене јављају од краја 12. века. По имену Рашке Србе су звали све до 18. века многи страни народи, тако Млечани, Немци и Мађари. Називи Rassiani, Ratzen, Racz, Raitzen потекли су од те основе. Р. је страдао много средином 12. века, кад су се Срби ставили на страну Мађара у њиховим борбама са Византијом. Византински цар Манојло, у својим походима против Срба, лично је долазио у Р. и освајао га (1149, 1150, 1172) кад су Срби потисли одатле грчке посаде. Као своју престоницу Немања је развио Р. У њему је и даље остало епископско седиште, а поред старе цркве Немања је подигао и једну нову, посвећену св. Ђорђу (Ђурђеви ступови). У Р. се налазио и један женски Богородичин манастир. Државне саборе Немања је држао у том месту. Касније је у близини Р. краљ Урош подигао манастир Сопоћане. Привредно значење Р. и његова краја подигли су и рудници Рогозне се сребром и Глухавице са железом. Кад се српска власт раширила далеко на исток и обухватила и Вардарску долину, Р. је напуштен као престоница. Од друге половине 14. века почело је да се губи чак и његово име, а јавља се ново: Трговиште. То ново име казује му и главну карактеристику. Град Нови Пазар, Јењи Пазар, у непосредној близини старог Р. и Трговишта, основао је турски војсковођа и државник Исабег Исаковић. Једно време постојала су оба града један поред другог, али се од друге половине 15. века Нови Пазар осетно развијао на штету Трговишта. Назадак Трговишта и православља у овом крају узео је маха нарочито од Велике сеобе крајем 17. века, када су настрадали и суседни манастири.

РАШКОВИЋИ Старинска породица у Старом Влаху, која је давала кнезове тој области. Турци Р. нису гонили све до краја 17. века. Тада, у време борби Светог савеза, један део Р. прешао је са патријархом Арсенијем III у Аустрију. Тамо су 7/6.1692. Р. добили царско писмо са признањем племства и њихових заслуга за аустријско војно водство. 1726. на Карловачком сабору помињу се кнез Јован Р. из Баната, од те породице, и као кнез београдски Гаврило Р. Овај Гаврило представљао је београдске Србе за време аустријске окупације Србије. Са патријархом Арсенијем IV иселио се у Аустрију поново један део Р. Од њих су неки служили у аустријској војсци и истакли се својом храброшћу. Р. који су остали у Турској били су и даље једна од водећих породица. Њихове везе са Русијом у доба Катарине II показују их поновно као противнике турске власти и као људе од утицаја. Од тих Р. истакао се за време Карађорђева устанка Максим Р. из Штиткова у Старом Влаху. Њега су Турци 1804. затворили, али се он спасао и добегао у Србију, и постао је старовлашки војвода поред Хаџи-Продана, са којим се није слагао. 1813. напустио је Србију, а 1815. поново се вратио. Од 1817. губи му се траг. Други Р. из тога времена, Јован, кога је Порта 1804. поставила за београдског базрђанбашу и који је водио неке преговоре са Русима и 1821. имао веза са хетеристима у Влашкој, био је авантуриста, непоуздан тип и нимало истинољубив. Он се издавао за рашког кнеза и настојао је и код Руса и код Порте да добије на управу Стари Влах. У бедним приликама вратио се у Србију, а живео је и умро у Ужицу око 1866. 148

Л и т е р а т у р а: А. Јовановић, Коло, 4. 1902.

РЕСАВСКА ШКОЛА У другој половини 14. века јавио се у Светој гори књижевни покрет да се изврши ревизија преписа и превода разних списа обредне и поучне књижевности. С тиме у вези почела су и настојања око реформе правописа. Тај покрет је прихватио и нарочито развио бугарски патријарх Јевтимије. Када је 1393. пропала бугарска држава, добар део бугарских калуђера и књижевника пребегао је у Србију да тамо настави тај рад. Србија је у то време имала врло много интереса за културна и књижевна питања. Баш у то време с успехом се почела стварати наша летописачка књижевност, а настављао се и ранији Данилом започети рад биографија архиепископских и патријарашких. Деспотица Јефимија везла је своје топле похвале и давала обрасце уметничког веза од укуса. Неколико цркава из времена Лазарева и Миличина, а нарочито Лазарица, Раваница и Љубостиња, дају много доказа о настављању старих немањићких традиција и о новим уметничким оријентацијама наших мајстора. Особит интерес за књижевни и културни рад показао је деспот Стеван Лазаревић. Он је подигао велики манастир Манасију у Ресави (1407–1418), и у тај је манастир сабрао велики број калуђера од вредности, који су ту требали да преписују и поправљају старије рукописе, и да преводе нова књижевна дела. Један од главних деспотових сарадника био је Константин Философ, бугарски емигрант Јевтимијеве школе. Он је израдио правила новог правописа, заплетена, удешена по грчким граматичким списима, са врло много ученог и непотребног баласта, али и са извесним подигнутим критичким мерилом. Добар део Константинових предлога није се могао одржати, али је један део био примљен, и утицао је дуго на наше писаре 16. и 17. века. Ресавски правопис и књижевна активност манастира Манасије ушли су чак у народну пословицу. Деспот Стеван, кога сви савременици хвале као књигољупца, бавио се и сам књижевношћу. Познато је његово Слово љубве. Он је имао своју библиотеку, за коју је набављао и поручивао рукописе у својој земљи и у Светој гори (тако, нпр., Зонарин Паралипоменон и један важан панегирик). Нарочито се много старао да добије нове преводе важнијих списа, као што су неки дотле код нас непреведени или неочувани делови Старог завета. Деспотов интерес за књигу наследио је и његов наследник, деспот Ђурађ Бранковић. Кад је зажелео да добије добар српски превод Лествице, он је набавио грчке оригинале из Свете горе и Цариграда, довео је светогорске калуђере и наредио да се спреми нов текст. У то време помиње се како се изводи на српски чин један триод из бугарске књиге (један запис из 1434). Списи поправљени по начелима и у духу р. ш. стекли су брзо велик глас. Поп Никодим из Мораче хвали се већ 1444. како је купио две књиге „новога“ извода. Још 1660. један хиландарски преписивач опомиње своје другове да не мењају ништа у његову препису, „јер смо преписали од добра извода, од старих преводника ресавских, који нема ни у чем мане“. Књижевна активност манастира Манасије и р. ш. ометена је најездом Турака и пропашћу Деспотовине. Један део калуђера повукао се са последњим Бранковићима у Срем и наставио је ту акцију у фрушкогорским манастирима (нпр. у Крушедолу); други је отишао у Влашку, и пренео је тамо, и после у Русију, правописна правила и списе Константина Философа; а најмањи се део окупио у Јужној Србији, у средиштима око патријаршије (Пећ, Дечани). Л и т е р а т у р а: Ст. Станојевић, Die Biographie St. Lazarević's von Konstantin dem 149

Philosophen als Geschichtsquelle (Archiv für slavische Philologie, 18); М. Георгијевић, Деспот Стефан Лазаревић и књижевност његова времена (Извештај карловачке гимназије, 1907); Љ. Стојановић, Књижевност за време деспота Стевана (Српски Књижевни Гласник, XXI, 8,1927).

РИЂАНИ У дубровачким изворима помињу се Р. често као Власи. Први помени о Р. су из 15. века. У 16. веку дубровачки песник Мавро Ветрановић на уста „риђанки“ казује извесне грубе поруке на рачун Котора и Пераста. Р. су се ширили више према Никшићу. Народно предање казује да су се они из тога краја почели селити по осталој Херцеговини крајем 17. века. У првобитну област Р., којима су припадали и предели око Ђинова Дола, сва трешњевачка села и Кобиљи До, улазили су све више јачи Цуце и потискивали их одатле. 1748. помињу се Р. који су с Вилусама пришли Црној Гори и послали представнике на збор на Цетињу. Један део Р. потискивали су и Озринићи. У новије време Р. се не помињу као племе, готово потпуно су се изгубили у јачим суседним племенима или у другим областима, куда су се одселили. Процес њихова опадања још није испитан.

РИЗВАНБЕГОВИЋ АЛИ-ПАША Херцеговачки везир (око 1761, Столац – око 20/3. 1851, Бања Лука). Р. је био из старе капетанске племићке породице, која је имала власт у Стоцу и околини и звала се стога Сточевићи. Његов отац уступио је столачку капетанију свом најстаријем сину Мустафи, али се он не одржа, јер међу браћом насташе борбе о власт. Столац је добио млађи брат Омер. То је изазвало нове и дуге борбе међу браћом, које су трајале више година. Завршиле су се 1813, победом Али-агином, који је постао господар тврдог Стоца. Али-ага и његов брат, Хаџи-бег, господар Хутова, нису били ни добри господари ни погодни суседи. Нарочито је био опак Хаџи-бег. Али-ага је био пријатељ Смаил-аге Ченгића, а иначе је са другим суседима, нарочито са Капетановићима из Почитеља, имао чешћих сукоба. Двадесетих година 19. века Р. је био најугледнији капетан Херцеговине и важио је, поред других племића из Босне, као противник наметнутих везира у Травнику. Ипак, када је 1831. избио покрет Хусеин-бега Градашчевића, Р. и Ченгић нису хтели да му се придруже, и стали су отворено на страну султанову. Покушај Хусеинов да силом сломи отпор херцеговачких ага завршио се поразом његових људи. У борбама 1832. Р. је организовао отпор Херцеговине против султанових противника и дошао је у помоћ везиру Кара Махмуд-паши, у одлучној бици код Сарајева, 17/5. 1832. У борби против Али-аге учествовао је и његов брат Хаџи-бег, који је погинуо под Стоцем 27/2. 1832. После тих борби у Босни кренула је, по Портиној наредби, босанска војска против Ибрахим-паше египатског. Али-ага се и ту истакао са својим одредом. За толику верност султан је онда именовао Р. везиром и одвојио Херцеговину од Босанског вилајета (1832). Као херцеговачки везир, Р. је живео у Мостару и у свом летњиковцу на Буни. Спочетка се показао захвалан Србима, који су га помагали у великом броју у последњим борбама. 1833. дозволио је градњу старе цркве у Мостару и помагао је српско свештенство против грчких владика. Католичку херцеговачку цркву одвојио је од босанске (1846), и помагао је да се оснује посебна викарија. Исте године израдио је ферман за подизање католичког манастира на Широком бријегу. У Мостару је Р. подигао неколико зграда и једну џамију, а у Стоцу је био предузео неколико већих грађевина. У 150

Требижату, који је насељавао и култивисао, саградио је једну и сад још одржану кулу. У Херцеговину је с планом уводио културе пиринча, маслине, винограда и мурава. 1836. дошло је на Грахову до сукоба између црногорских чета и херцеговачких муслимана, које су водили Али-паша и Смаил-ага Ченгић. Црногорци су том приликом страдали, а Грахово се покорило Турцима. Али закратко. Тај пораз дражио је Црногорце на освету, и 1840. они су смакли Ченгића. Р. то није било много криво, јер је Ченгић у последње време стао на чело опозиције против Р., коме је пребацивано да удара тешке намете и да безобзирно подиже своју породицу. У ствари, Р. је старе капетаније почео спајати у веће јединице и њихову управу поверавати својим синовима и сродницима. Код херцеговачких муслимана веровало се да Р. није био противан убиству Ченгићеву. Али-паша је, да освети погибију, 1841. напао Дробњак и побио известан број људи. 1842. су поново избили сукоби око Грахова. Да се спрече борбе, дошло је исте године у Дубровнику до састанка између владике Петра II и Али-паше. Преговори су се отезали, било је извесних неприлика, али је на крају крајева (28/10. 1843) дошло до споразума да се углавном врати стање које је било пре почетка сукоба. Незадовољство против Р. и његових синова узимало је све више маха. У Мостару се створила читава странка против њега. У последње време Р. се био приближио босанским незадовољницима против нових султанових реформи, и помагао их је. Кад је 1850. Омер-паша послат у Босну да угуши покрет, Али-пашини људи су дочекали султанову војску непријатељски на Липетима, близу Коњица, али су били разбијени. 5/2. 1851. ухваћен је Р. у Мостару и на магарцу, с репом у руци, проведен кроз град. По наредби Омер-пашиној послат је онда Р. у његов табор у Крајини. Код Бање Луке омакла се, кажу, једном чувару пушка и убила је старог Али-пашу. Л и т е р а т у р а: Ј. Памучина, у зборнику А. Гиљфердинга, Боснија, Герцеговина и Стараја Сербија (1859); С. Башагић, Кратка упута у прошлост Босне и Херцеговине (1900); В. Ћоровић, Мостар и његови књижевници у првој половини 19 века (1907); Из Дневника П. Чокорила (Гласник Земаљског Музеја, 1913); S. Tatsch, Aus Herzegowinas letzter Feudalzeit (1922).

С САВА (ПЕТРОВИЋ) Црногорски митрополит (око 1700, Његуши – 26/2. 1781, Стањевић). Био је брат од стрица владике Данила Петровића, и по његовој смрти (1735) његов наследник у митрополији и на управи Црне Горе. Био је човек мудар, али тих и повучен, касније се одао пићу, и стога је био без јачег утицаја на Црногорце. Од четрдесетих година 18. века истакао се поред С. његов млађи братственик Василије, који је 1750. постао владика и у ствари је водио црногорску политику. Василије је, својом агитацијом да се не плаћа Турцима харач, изазвао 1756. турски напад на Црну Гору. После смрти Василијеве (1766) дочепао се власти у Црној Гори један авантуриста, Шћепан Мали, који је постао стваран господар (1767. до 1773). С. је онда био потиснут са управе, и имао је само духовну власт. Ову је он чувао на све начине. Кад је у Црну Гору добегао Василије Бркић, последњи пећки патријарх, С. му је, са црногорским калуђерима, правио јаку опозицију. У својој политици С. се трудио да очува поверење код Млечана, и налазио је код њих извесне потпоре. Пред крај С. владе знатно је ојачао углед Јована Радоњића, гувернадура, који је ишао за тим да световну власт у Црној Гори врши углавном сам.

151

САВА СВЕТИ Први српски архиепископ (око 1174 – 14/1. 1235, Трново). С је био најмлађи син великог жупана Стевана Немање и звао се Растко. У Немањиној породици се обраћала пажња на васпитање деце, нарочито и у књижевном погледу. О том даје најбољи доказ лепа и ретка књижевна култура двојице Немањиних синова, Стевана и Растка. Као младић, негде око 1192, Растко је, одушевљен животом светогорских монаха, отишао са једним монахом, који беше дошао на Немањин двор по милостињу, у Свету гору, у руски манастир. У Светој гори С. се покалуђерио и узео име славног сиријског монаха св. Саве. Из руског манастира прешао је после у манастир Ватопед, где је била лепа збирка сваковрсних рукописа. Када се Немања, после абдикације, замонашио, пошао је и он, на С. позиве, у Свету гору (1197). У споразуму са С. он је подигао у Светој гори за српске калуђере манастир Хиландар. Манастир је био готов 1199. С. је за њ написао даровну повељу у Немањино име. У Хиландару је Немања наскоро умро, 1200. С. је за тај манастир превео и нешто прерадио типик Евергетидског манастира у Цариграду, који је после, са малим изменама, употребио и за Студеницу. Хиландар се С. настајањем развио убрзо у један од највећих светогорских манастира, и постао је главно место књижевног и црквеног васпитања за средњовековне српске калуђере. С. се после повукао у Кареју, у једну малу ћелију са црквицом, где је проводио готово аскетски живот према строгом уставу који је сам прописао. После Немањине смрти у Србији је дошло до грађанског рата. Најстарији Немањин син, Вукан, који је 1195. био добио на управу Зету и још неке области, али је био обиђен у наслеђу престола, био је огорчен таквом одлуком. Он је створио блиске везе са папском куријом и мађарским двором, добио је помоћи од Мађара, па је напао Стевана и једно га време потиснуо с власти. Стеван се, међутим, искоришћавајући мађарске борбе са Бугарима, већ 1203, вратио на престо. Ускоро су на Балкану настале велике промене. 1204. срушено је Византијско, а основано Латинско царство. Снаге се на Балкану знатно померише. Грчка се држава разбила у три дела. У Никеји, у Малој Азији, образовано је ново Византијско царство, које се сматрало као наставак цариградског. У Никеју је било пренесено и седиште патријаршије. Друга је држава настала у Трапезунту, под Комнинима. На Балкану су се Грци одржали у засебној држави, под Анђелима, у Епиру. У тој држави налазио се и Охрид, где је било седиште архиепископа, под чију је јурисдикцију потпадала српска православна црква. Ове промене имале су знатан утицај и на српске прилике. Дубровник је признао 1205, а Зета 1208. врховну власт Млечана. И сам Стеван Немањић је извео промену своје политике. Већ раније он је био отпустио своју жену, византијску принцезу, а сада је ушао у брак са једном унуком моћног млетачког дужда Хенрика Дандола, једног од главних твораца Латинског царства. Помоћу нових пријатеља он је 1217. добио из Рима краљевску круну и њоме био венчан за краља. Такав обрт српске политике изазвао је С. реакцију. Он се 1208. вратио из Свете горе у Србију, са очевим моштима, и живо је настојао да изравна противности међу браћом. Из Студенице, где је живео по повратку, он је у два-три маха дипломатски помагао Стевану. Ишао је да умири просечког владара Стреза и учинио га је безопасним. Са братом је одлично извео, те је прошао без потреса по Србију опасни савез између мађарског краља и латинског цара (1216). После Стеванова примања круне из Рима С. је, незадовољан, напустио Србију, и отишао је у Свету гору. Он је по свом васпитању био строг православац и латинофоб, а и као државник је хтео да се настави Немањина традиција оријентације у православском правцу. По С. концепцији Србија је имала бити јединствена православна држава, у којој 152

ће вера, у оскудици још неразвијене националне идеје, бити кохезивни елеменат свих племена и покрајина. Стога је С. одлучио да организује самосталну српскоправославну цркву у држави и да тој организацији повери рад на народној консолидацији. Ради тога је он отишао у Никеју, изложио тамо своје разлоге за потребу одобрења српске црквене самосталности, наглашујући опасност од латинског утицаја у Србији. Цар и патријарх су примили те разлоге, надајући се да ће у Србима добити савезника за борбу против мрских западних витезова, који су још увек држали Цариград у својој власти. 1219. патријарх је одобрио самосталност српске цркве, а за првог архиепископа поставио је С., као најзгоднију, њима одраније добро познату и поуздану личност. С. настајању ишле су у прилог и нове прилике. Епирски деспот Теодор дао је убити новог латинског цара, Петра, кад је из Италије пролазио за Цариград, и изазвао је тиме забуну у цариградским латинским круговима. Мађарски краљ се с неуспехом вратио са свог крсташког похода на исток, и имао је много незгода са ојачалом властелом код куће. Он се, истина, спремао на Србију због стварања краљевства, али није био у могућности да организује озбиљан поход, и С. није имао много муке кад је ишао да га одврати од непријатељства. Стеван је приметио назадовање Латина и био је, стога, и сам спреман да са своје стране помогне С. дело. Нарочито га је веселио С. успех са добијањем црквене самосталности, из чисто политичких разлога. Непосредан надзор над српском црквом и јак утицај на њу имао је дотле охридски архиепископ, Грк, који је био поданик туђе државе. Као архиепископ С. је врло енергично и добро организовао српску цркву. Архиепископско седиште одређено је у новом манастиру Жичи, који су подигли Стеван и С. С. је, пре свега, српској цркви дао чист национални карактер. Грка владику, кога је затекао у Призрену, свргнуо је, и место њега поставио Србина. Србија је раздељена у 8 епископија. Та подела је изведена са нарочитим планом. Према Босни, С. је поставио епископско седиште на самој граници, у Дабру на Лиму, одакле се могао будно пратити рад босанских богумила. Према католицима основана су епископска седишта исто тако потпуно на периферији, у Стону за хумског епископа и у Превлаци, у Боки, за зетског. С. следбеници у дотле претежно католичкој Зети оснивали су манастире на све стране, чак и по приморским романским градовима. Значајно је да је и само архиепископско седиште било стављено близу северне границе, према Мађарима, и да су га, после рђавих искустава, доцнији архиепископи пренели дубље у унутрашњост земље, у Пећ. У раније време и православни су манастири подвргнути били надзору католичког барског надбискупа. После С. акције тај се утицај полагано мењао, док у Душаново доба извесни католички свештеници нису постали поданици православних манастира. Српску државну мисао немањићке династије створио је физички Немања, а интелектуално С. Он је систематски радио да створи православље као синтетички део српске државне културе. У том правцу С. је васпитавао свештенство, извршио је поделу епархија, везао династију за Немањине традиције. Трећи српски архиепископ, Сава II, носио је његово име и био је такође члан династије. С. наследници схватили су одлично његове тежње, и успели су да уско вежу цркву и државу, и то тако да су после, под Турцима, свештеници били главни носиоци и представници световне државне идеологије и да их ни најобилатији турски уступци нису могли скренути од рада у том правцу. После смрти свога брата Стевана (око 1227), С. је крунисао за краља његовога сина Радослава, који је био зет епирског деспота и солунског цара Теодора. После крунисања С. је отишао на исток, у света места, можда не толико да испуни своје побожне завете, колико што није био задовољан приликама у Србији, на које је утицао моћни епирски таст. Кад је 1230. Теодор био поражен од Бугара, није се могао одржати ни Радослав. Он 153

је, 1233, коначно збачен са престола, а на владу је још раније доведен његов млађи брат Владислав. С., који се био вратио са истока, гледао је да се та промена изведе са што мање штете по Србију. Владислав је ожењен кћерком бугарског цара Асана II, и везе су између Србије и Бугарске постале врло срдачне. Осигуравши на тај начин земљу, С. је 1233. предао архиепископски положај свом ученику Арсенију, а сам се поново кренуо на исток. Овога пута С. је обишао Јерусалим, Синај, Антиохију и Александрију. Био је, сем тога, опет у Никеји. По свој прилици, то обилажење места где су се налазила сва четири васељенска патријарха било је у вези са жељом цара Асана да се призна трновска Бугарска патријаршија. То се да наслутити још више по томе што се С, на повратку са тог пута, навратио у Бугарску, и ту је био свечано дочекан. У Трнову је и умро. Исте ове године (1235) проглашена је у Галипољу Бугарска патријаршија са грчким одобрењем. Из Трнова је С. 6/5. 1237. пренесен у Србију, у Милешево. Ту му је тело лежало све до 1594, када су га Турци пренели у Београд и спалили на Врачару. С. био је и први српски књижевник. Поред поменутих манастирских устава, карејског, хиландарског и студеничког, сачувана је, у посебном препису, и његова биографија Стевана Немање, која је у ствари била саставни део Студеничког типика. Ту је, углавном, приказан Немањин монашки живот, са неколико података из његова световног деловања. Са много топлине описан је С. растанак с Немањом пред смрт. По концизности, по лиризму и по укусу, ово С. дело иде међу најбоље ствари наше старе књижевности; оно и данас још оставља јак утисак. По свом широком учешћу у народном животу и по великом утицају, који је вршио, С. је постао једна од најпопуларнијих личности у нашој црквеној традицији, и потом у народном предању. Његову биографију написао је светогорски калуђер Доментијан 1253. Ту је биографију прерадио и окитио други један калуђер, Теодосије, на почетку 14. века. Ова је биографија постала врло популарна и преписивана је и издавана до краја 18. века. С. списи налазе се објављени на разним странама. Ускоро ће бити сви објављени у целини, у издању Српске краљевске академије. Л и т е р а т у р а: А. Гавриловић, Свети Сава (1900); В. Ћоровић (Братство, 16, 1921); П. Поповић, О хронологији у делима Св. Саве (Глас; 110,1924); В. Ћоровић, Св. Сава у народном предању (1927); Ст. Димитријевић, Св. Сава у народном веровању и предању (1926). Превод Савине биографије Немањине и Теодосијеве о Св. Сави са напоменама и уводом дао је М. Башић, Старе српске биографије (Српска Књижевна Задруга, 1924).

САВОЈСКИ ЕВГЕН Принц, војсковођа (18/10. 1663, Париз – 21/4. 1736, Беч). Увређен понашањем француског краља Луја XIV, С. је прешао 1683. у аустријску службу и у брзо се истакао својим великим војничким способностима. Већ 1688. постао је фелдмаршал-лајтнант и узео је учешћа при заузимању Београда од Турака. Нарочито се прославио победом код Сенте (11/9. 1697), кад је за једно поподне скршио силну турску војску. После те победе С је, у једном смелом замаху, допро до Сарајева и опљачкао га, одведавши у робље велик део не само муслиманског него и православног и јеврејског елемента, који је населио од Срема до Будима. Један део тих људи вратио се ускоро кући. С. је ратовао, сем тога, много против Француза, и то са успехом. На Балкану се С. истакао поново у рату с Турцима 1716–1718. Његова победа код Петроварадина (5/8) сломила је турски отпор и отворила му пут у Србију. 1717. узео је С. Београд, пошто је 16/8. поразио турску војску, која је хитала граду у помоћ. Турска је 1718. била принуђена на мир у Пожаревцу, по 154

коме је одступила Аустрији Србију до Западне Мораве, један део северне Босне и Малу Влашку до Олте. С. није доживео нови рат с Турцима, који је наскоро лишио Аустрију тих тековина.

САРАЈЕВО Плодна, шумом, водама и пољима, богата долина око С. била је насељена од најранијих времена. У непосредној близини С., у Бутмиру, налазило се једно од најбогатијих неолитских насеља на Балканском полуострву, чувено са своје керамичке индустрије. У најближој околини С. постојале су преисторијске насеобине на планинским косама Требевића, од којих је Дебело Брдо понајважније. Оно је имало ванредан положај за одбрану и служило је вероватно дуго као склониште. То је насеље било дуга континуитета и трајало је до иза римског времена. У римско доба у Сарајевском се пољу налазила, крајем другог или почетком трећег века, VIII легија Августова. За римске управе нарочито се развила Илиџа, искоришћавана због својих лековитих сумпорних бања, и врло рано је оглашена за колонију. Нешто римских остатака нашло се и на самом подручју данашњег С. У средњем веку Сарајевско је поље чинило средиште жупе Врхбосне. На Бан-Брду било је 1244. седиште католичког епископа са црквом св. Петра, а спомиње се и више других места. Почетком 15. века ова је жупа била делимично у поседу Павловића. У њој је 1415. сахрањен војвода Павле Раденовић. Од 1379. у Врхбосни се помињу дубровачки трговци. Поред С. налазио се град Ходидјед, зван данас Стари Град, који је 1435. прешао у турске руке. Град С. ипак се највише развио за турског времена. Он је био њихова полазна база за освајање Босне и Далмације. Турци су граду дали и име. Он се дуго звао просто Сарај, Серај, Сераљо, а после је дошао данашњи придевски облик С. Сарај је био двор првих намесника, Несух-бега и Гази Иса-бега. Иса-бег је подигао у граду више зграда и чувену Цареву џамију са мостом и купатилом у њеној близини. Развоју града није много сметао нападај Мађара и Срба под водством деспота Вука Бранковића и Петра Доција (1480). Највише заслуга за подизање С. има дугогодишњи босански намесник Гази Хусрефбег (намесник с прекидима, 1521. до 1541). Он је подигао лепу Бегову џамију, највеличанственију зграду старог С. (1530). Поред џамије подигао је медресу и манастир (ханиках), хан са имаретом (јавном кухињом), купатило, затим чувени С. безистан за трговце и велики Ташли-хан, трговачки базар другог облика (страдао 1879. од пожара). Његови су и ханови Ђулов и Морићев, познати из локалне историје и народних песама. Уз толике грађевине Хусреф-бегове дошле су још многе друге, те је С. постало у 16. веку развијена варош са 10.000 кућа. Православног елемента било је у С. одавно. Њихова црква има зајемчену традицију од 16. века. Католика је било, исто тако, одавно. Крајем 16. века у вароши је било на 200 католичких и исто толико православних кућа. 1616. добили су православни дозволу да место старе цркве, која је изгорела, подигну нову. Католички капелан у једној малој црквици почетком 17. века био је фра М. Дивковић, познати босански писац. Средином 16. века дошли су у С. шпањолски Јевреји. Од 15. века С. се све више дизало и постало је главно трговачко место Босне. У њему је било трговаца са разних страна, особито много Примораца и Млечана. Било је доста трговаца и међу муслиманима. Богатство града штетиле су честе ватре (помињу се 1644, 1656, 1697). Последње године упао је у С. принц Евген Савојски, опљачкао га и попалио, а велик део света, хришћанског, муслиманског и јеврејског, одвео у ропство. Помињу се страшне ватре 1788. и 1879, кад је нарочито настрадао српски крај. У 17. 155

веку постојала је у С. турска ковница новца. С. је било на рђавом гласу због својих здравствених прилика. Постоји пословица: Не излази као куга из С. Неколико страшних зараза забележено је више пута (1526/27, 1691, 1731,1741,1763,1782,1813–1816). Варош је често патила и од поплава. Православна С. општина била је једна од најразвијенијих у целом народу, захваљујући богатству њених трговаца ћурчијског еснафа и њиховом културном интересу, развијеном на многим путовањима. Одржавала је везе с Трстом и западом, а помагала је манастире Студеницу, Дечане, Хиландар. Сарајлије су били понајглавнији ктитори херцеговачког манастира Добрићева. Било је чак и извесног књижевног интереса. 1730. саградили су Сарајлије нову камену цркву, сада познату под именом стара. Данашња нова црква припада 19. веку, а рађена је шездесетих година. Турци су померали главно место Босне према свом ширењу на запад. С. је од 1582. престало бити главно место са везирским седиштем. У С. је често долазило до буна против централне власти (нарочито 1750, 1814, 1826). 1826. С. се ставило на чело покрета против укидања јаничарских оџака, па је истрајало у ставу опозиције и доцније, за време Хусеин-бега Градашчевића. После Хусеинова пораза, Османлије су почели припреме да С. смире на тај начин што ће ту поново бити пренесено везирско седиште. 1832. почело је на Горици зидање сараја за пашу, али то није смирило духове. Борбе са везирима понављале су се 1840. и 1848. Тек после Омер-пашине акције (1850/51) С. је постајало све више везирско место. Отпорни дух његових грађана показао се поново 1878, када је Хаџи-Лоја организовао борбу против Аустријанаца и њихове војске. За аустријско време (1878–1918) С. се знатно развило, као главни град целе Босне и Херцеговине. Саграђено је много нових зграда, од којих су од велике и стварне вредности: Градска општина, где су, од 1910, држане и саборске седнице, и Земаљски музеј, са својим драгоценим збиркама. У С. су се стицале железничке пруге с југа, севера и истока. У граду је било врло много војске и чиновништва. Оно је у великој мери помагало страни елеменат. Прираст становништва за 15 година (1895–1910) био је 36,3%, и то готово са трећином нових досељеника. Нарочито је ојачао католички елеменат. Он је добио свога надбискупа, језуитски и фрањевачки манастир, са лепим црквама, и неколико завода часних сестара. Развила се била у извесној мери и индустрија, а трговина је знатно ојачала. После 1918. С. је изгубило свој ранији значај и постало је само главно место једне области. У историји целог света остаће С. запамћено због погибије Франца Фердинанда 28/5. 1914, која је дала повод за Светски рат.

САСИ Саски рудари јављају се у Србији за владе краља Уроша I. Они су у Србију почели долазити из Угарске, делимично можда одмах после татарске најезде (1241), када је настрадао Ердељ, у коме су биле веће саске рударске колоније, а делимично су их доводили дубровачки закупци рудника. Постоји мишљење да ти саски рудари потичу највероватније из области сепешких С. Из Србије и Угарске прешли су они у Босну, а било их је доста и у Бугарској. Да би их задржали у својим земљама, српски су им владари давали знатне повластице. Они су имали своје посебне судове, своје нотаре и књиговође (урбаре). Штована је и њихова католичка вера. Многа католичка средишта у нашим земљама развила су се из тих рударских и дубровачких трговачких колонија, као Фојница, Сребреница, Крешево, Олово, Јањево и др. За своја насеља С. су имали право горосече и прихватања јавних, а чини се и приватних земљишта, која су искоришћавали не само за тргове него и за обрађивање. Злоупотребе у том правцу нагнале су цара 156

Душана да у чл. 123 свога Законика ограничи та права. У градовима је саско становништво имало немачки назив, пургар; град се звао бург, радници валтурзи, а у рударској терминологији одржао се кроз читав средњи век читав низ њихових речи: хутман, варк, клухта, шлаг, шлакна, шарафи, рошт итд. Сулејман Велики издао је посебну наредбу да се у мајданима врши и даље саски закон. Тај саски закон, поштован и од Турака, нашло се да одговара немачком рударском праву у Шемници и Кремници. Од 17. века Турци су напустили систематску експлоатацију рудника, јавна безбедност је попустила, и стога су се С. повукли на друге стране. Али трагова њихових насеља у нашим земљама остало је врло много, нпр. у околини Сребрнице и у вишеградском срезу назив Саса (сад са претежно муслиманским становништвом), село Сасе у студеничком срезу и код Кратова, Сасин-Поље код Пљеваља, Шашка река код Мајданпека итд. Остало је много и имена; позната је нпр. дубровачка породица Сасина. Л и т е р а т у р а: К. Jireček, Die Handelsstrassen und Bergwerke von Serbien und Bosnien (1879); Ст. Новаковић, Рударство у Србији (Годишњица, 3); Ф. Спахо, Турски рударски закони (Гласник Земаљског Музеја, 25); Јиречек–Радонић, Историја Срба, II, 20–22.

СЕЛИМ III Турски султан 1789–1807. (24/12. 1761 – 28/7. 1808). Ступио је на владу 7/4. 1789, усред рата који је Турска водила са Русијом и Аустријом, и успео је, захваљујући више спољашњим утицајима него снази разривене Турске царевине, да из те борбе изиђе без тежих губитака. Поучен искуством, С. се тврдо решио да, по узору савремених европских владара-реформатора, изврши извесне корените измене у турској управи. У првом реду хтео је да реформира јаничарску војску, која је одавна постала елеменат недисциплине и непоузданости. 1790. донесена је одлука да се одузму имања свима оним власницима војних феуда који нису испунили своје војничке дужности. Тако су били кажњени и јаничари Београдског пашалука, једно стога што нису довољно бранили пашалук за време рата 1788–1791, и што се није желело да на границама Аустрије остане тај елеменат недисциплине. Београдски јаничари су се покушали одупрети, али су крајем 1792. били савладани и протерани. Они су наставили борбе из суседних области, а највише из Видина, где су нашли заштите код султановог одметника Пазван-Оглуа. С. је извесно време показивао доста енергије да своју вољу натури. 1793/94. издао је Србима у Београдском пашалуку неколико знатних повластица, које су биле сличне повластицама за Архипелашка острва. Али су га у реформном раду знатно омели спољашњи догађаји (упад Наполеонов у Египат, 1798), и несолидност и пасивност локалних власти. Због рата са Француском, који је трајао до 25/12. 1802, Порта није могла обратити довољно пажње Београдском пашалуку, у који су се јаничари не само вратили него су узели сву власт у своје руке. Њихов режим изазвао је устанак у Србији 1804. Против С. реформи избили су покрети и у другим областима: Али-паше у Јањини, Мехмед-Алије у Египту и др. Султан се није увек знао определити за праве мере. У његовој политици 1802–1806. осећа се колебање између наслањања на Русију или на Француску, која се трудила да га придобије за своје планове. После Наполеонове победе код Аустерлица (1805) С. се обрнуо Француској и слушао је њене савете, међу осталим, и у српском питању. По француском савету, Порта је 1806. збацила влашког и молдавског кнеза као руске експоненте. То је изазвало Русију да оружјем посредује, и да 14/12. 1806. поседне Букурешт. У рату који је после тога избио Француска је нудила Турцима да преко Босне пошаљу своју војску на Дунав, и да Русима загрозе с те стране, али су 157

Турци то одбили. Француско мешање изазвало је Енглезе да у фебруару 1807. пошаљу своју флоту под Цариград, која, иначе, није ништа урадила. Иако је султан том приликом постигао известан успех, незадовољство против њега расло је сваки дан. У свој царевини гледало се са великим неповерењем на његове француске савезнике и војне реформе. У Босни је избила побуна јаничара, па после и на другим странама, и најзад у самом Цариграду. 29/5. 1807. јаничари, помогнути од фанатизоване светине, провалили су у престоницу и свргли С. После тога С. је био затворен, а кад је после годину дана учињен покушај да се поново врати, убијен је 28/8. 1808.

СЕМБЕРИЈА Кнежина бијељинског среза, у североисточној Босни, између Саве, Дрине и линије Амајлија–Црњелово. Кућа семберијских кнезова била је у селу Поповићу. У 18. веку ту је била породица Кнежевића као кнежевска. Из те куће истакао се 1806. својом племенитошћу Иво Кнежевић, кнез од Семберије. Порекло назива кнежине мисли се да је у вези са оном врстом турске војске која се звала зенбер-сембер (стрелци). Л и т е р а т у р а: В. Скарић, Развитак (1910); Р. Јеремић, Гласник Географског Друштва (7–8, 1922).

СОКОЛОВИЋ МЕХМЕД-ПАША Велики везир (1505. или 1506, Соколовићи, вишеградски срез – 11/ /10. 1579, Цариград). С. је био пореклом из српске породице, а има вести да му је крштено име било Бајица. Из родног краја он је, по установи данка у крви, одведен у Турску, где је потурчен и у Једрену васпитаван. После је преведен у Цариград, у виши јаничарски течај. Својим држањем стекао је поверење и преведен је у дворску ризницу, одакле је брзо добијао нове чинове, док није постао силахтар, тј. чувар оружја. То је био врло висок чин у двору, и довео га је у ближи и чешћи додир са султаном. Његова лична храброст, показана у више борби од ране младости (учествовао је у бици на Мохачу 1526, код Беча 1529), донела му је 1546. чин капудан-паше, тј. министра морнарице. После триполитанског и персијског рата С. је 1549. постао румелијски беглербег. Као такав он је имао да прати прилике у Средњој Европи. Борба за мађарски посед између аустријског хабзбуршког двора, коме је на челу био цар Фердинанд, и мађарског националног племства, које је водио Јован Запоља, изазвала је турско посредовање за Запољу. По Запољиној смрти, после дугих преговора, његова се удовица Изабела 19/7. 1551. решила да преда Ердељ, област свога мужа у којој се он одржао као турски штићеник, аустријском цару. То је изазвало објаву рата Турске Аустрији. Главни заповедник турске војске био је С. Он је ступио у везе са српским четама у Угарској и успео је да их поколеба у њиховој дотадашњој верности аустријском дому. Срби су онда предали Турцима читав низ градова у Банату, међу њима Чанад, Липово и Бечкерек. Да омету везе Срба са Турцима, позвали су ердељски заповедници и аустријски цар Петра Бакића, који се био једно време повукао, да се поново стави на чело Срба у царској служби. Бакић се био уистину кренуо, али је код Сегедина претрпео пораз и наскоро је умро. Прве две године рата (1551/52) нападали су Турци енергично, и имали су успеха. Њихов притисак присилио је цара Фердинанда да се, после извесног устезања, морао одрећи Ердеља. 1554. провео је С. са султаном Сулејманом у рату против Персије, где је био упућен раније са европских бојишта. Због војничких заслуга у тим ратовима, С. је 1555. добио чин трећег везира. У то су време у Турској три везирска места заузимали Срби потурчењаци: велики 158

везир Рустем-паша из Босне, и два везира: С. и Али-паша Семиз, родом из околине Сарајева. Њиховим утицајем знатно се поправила турска државна политика према Србима. Желећи да имају Србе задовољне и поуздане, који ће бити елеменат рада, турске су власти дале Србима доста повластица: дозвољавали су им подизање манастира (многи манастири у Босни и Херцеговини подигнути су током 16. века), отварање штампарија, и, што је најважније, обновили су 1557. Пећку патријаршију. То је питање које је нарочито потицао С. За првог патријарха обновљене патријаршије поставио је он свог рођака, Макарија. Као повереник султанов, С. је угушио буну његовога сина Бајазита. 1561. именован је С. за другог везира, а 1562. постао је султанов зет, добивши једну његову унуку, кћер принца Селима, за жену. 1565. постао је С. велики везир. У том својству он је 1566. пратио султана Сулејмана Великог у његовом походу против Аустрије. На том походу Турцима се опро, са ретком енергијом, у тврдом Сигету Никола Зрињски са својим јунацима. За време опсаде умро је султан Сулејман. Да не би вест о смрти унела забуну у војничке редове, С. је крио султанову смрт док није била потпуно обезбеђена победа и док нови султан, Селим, није стигао у близину војске, у Београд. За време владе свога таста, који је важио као слаб човек, С. је био готово неограничен господар у држави. Успеха је имао доста. 1568. Аустрија је морала да склопи мир с Турцима, који су се учврстили у Угарској, и држали у њој најплодније крајеве; 1570. покорио је С. Арабију, а 1571. изјаловио је хришћанску победу код Лепанта. И смрт султана Селима (1574) С. је крио, све док није стигао његов наследник Мурат III. С. везирство било је у време када је Турска била на врхунцу своје моћи. Он је једна од главних личности уз Сулејмана Великог. Доста је само подсетити на његову опрезност и снагу ауторитета кад је у туђој земљи, у рату, одржао потпун ред приликом султанове смрти. Његов значај није још потпуно испитан и оцењен. Храбар као војник, С. је имао и много вештине као државник. Његова политика помагања српског елемента у Турској била је не само израз извесних сентименталних обзира него, са турског гледишта, и врло практична мудрост, која је у исто време и доказ ширих схватања о државном проблему отоманске владе на Балкану. Да је волео своју отаџбину и да је за њу имао интереса, има више доказа. Можда је чак и претеривао, а свакако је појачавао опозицију тиме што је протурао своје земљаке, муслимане и православне, на многе угледне положаје. Као видан споменик његова интереса за ужи родни крај постоји још и сад велики камени мост у Вишеграду на Дрини, подигнут 1571, а оштећен знатно за време Светског рата. Л и т е р а т у р а: М. Вукићевић, Знаменити Срби муслимани (1906); Ахмед Рефик–М. Делић, Соколовић (1927).

СРБИ Историја. Захваћени бујицом Сеобе народа, Словени, чија су стара насеља била у данашњој југозападној Русији, до обала реке Дњепра, кренули су у повећим масама према западу, можда већ током 3, а свакако током 5. века, као подложници и помоћне чете разних хунских племена. У првој половини 6. века Словени су у великом броју становали на левој обали Дунава, нарочито у пределу данашње Влашке. Одатле су се они полако померали према западу, нарочито после аварске најезде, која их је повукла за собом; а одатле су правили и врло честе упаде у византијске области, понајвише због пљачке. Искоришћавајући унутрашње кризе Византијске царевине и њене борбе по Италији, Африци, а нарочито у Малој Азији, са Персијанцима и са младим исламским 159

покретом, Словени су почели да, у све већим масама, плаве северне и западне делове Балканског полуострва и да се тамо задржавају не само због пљачке него и са намером да ту стално остану. У првим годинама 7. века колонизација Словена на Балкану узела је широк обим, а била је вршена, као многе варварске најезде, углавном са насиљем. Пред словенским освајачима бегало је много становништва из старих градова северне Србије чак до Солуна, а становници далматинских градова спасавали су се на оближње отоке. Читав низ лепо развијених градова, основаних од Римљана или још пре њих, пропао је овом приликом, као Сингидунум (данашњи Београд), Виминацијум (Костолац), Скупи (код Скопља), Доклеа (Дукља), Нарона, Салона (Солин), Епидаур (Цавтат) и друга места. За те старе Словене, наше претке, говоре савремени туђи писци да станују у бедним колибама, удаљени знатно једни од других, и да често мењају насеља. Други говоре да Словени станују у шумама, око река, по мочварама и при језерима, где се тешко долази; стога да су врло вешти за све послове на води и око воде. Имају своје чамце, издубљене од једног дрвета, мале и спретне, на којима се врло далеко отискују. Својом флотом нападали су чак и градове, као Цариград и Солун. Своје лађе Словени су покривали даскама и огуљеном животињском кожом, да би били заштићени од стрела и камења кад се приближе бедемима непријатељских градова. Словенске масе, које су у 6. веку први пут постале предмет историјског интереса, биле су осећане од туђих племена, односно од грчких, латинских, јерменских и арапских писаца, као једна велика етничка целина, углавном једног језика и једне опште културе. Звали су се сами именом Словена. Туђинци су их понекад, по рђавој етимолошкој аналогији, називали Склавима или Славима. У ствари, то је био читав један низ словенских племена, доиста врло сродних, али ипак међу собом недовољно сложних и повезаних. Њихова демократска племенска организација бринула се само за своје уже племенске јединице, а није имала дубље свести о целини. Стога је понекад њихов живот личио на анархију и давао повода вештим интригама цариградске дипломације. То је био и један од разлога због кога Словени задуго нису могли да организују своје државе, а и оне које су биле организоване међу Словенима потицале су од туђинаца: у Русији од Варјага, у источном делу Балкана од Бугара, а међу Словенцима и Чесима од једног трговца Сама, који је био франачког порекла. Прве чисто словенске државе на Балканском полуострву постале су тек у 9. веку, и то као реакција на туђа освајања. Хрватска држава у северозападном делу Балкана јавила се као отпорна заједница против франачког освајања, а српска, у јужној Босни и од Неретве до Лима, као отпорно груписање против Бугара. Врло је кратког века, али занимљив као важна историјска појава, први покушај једне заједничке државе Јужних Словена (819–822), који су се, у односу према туђинцима, осетили као блиска целина. Та држава, са средиштем у Сиску, имала је хоризонталан географски положај, створила се дуж река Саве и Дунава, и обухватила је један део данашњих словеначких племена, Хрвате и српска племена Тимочана. Српска држава образована је у горским кланцима југоисточне Босне и североисточне Херцеговине. Данашња Србија припадала је тој првој држави само својим западним делом, отприлике до Западне Мораве. Важни војнички Цариградски друм, који је спајао византијску престоницу са Средњом Европом преко Ниша и Београда, држали су Византинци, са извесним прекидима, све до 13. века. Београд, који се дигао место старог Сингидунума, јавља се први пут са својим словенским именом крајем 9. века. Једно време био је у власти Бугара (9. века), који су иначе дуго времена, у два маха (9–10, 12–13. века) држали североисточни део Србије, односно стару браничевску област. Српско надирање у Моравску долину почело је тек у 12. веку. Иначе, у прво време, С. су највише тежили да се из својих динарских кланаца спусте у 160

долину Косова и низ Метохију. Српско продирање у томе правцу да се лепо пратити. Средином 9. века српска је источна граница била код Раса, тј. код данашњег Новог Пазара; крајем 11. века С. су се већ померили до Звечана, а у 12. веку продрли су до Липљана. Тежиште те државе било је од 12. века углавном око реке Рашке. По тој реци и области и читава је та рана средњовековна држава добила назив Рашке. Према тој битно брђанској и тешко приступачној Рашкој, са извесним патријархалним традицијама и дубљим расним осећајима, истакла се једно време, као такмац, приморска Зета. Као приморска област, са старим везама у Италији, са доста романског елемента, ослободивши се једним устанком, средином 11. века, византијске врховне власти, Зета је тражила везе са западом, на папској курији и са тада врло активним норманским авантуристима из Јужне Италије. Моћни папа Гргур VII створио је од Зете краљевину (први краљ Михаило, 1077), а од града Бара црквено и културно средиште (католичка архиепископија основана је ту око 1076). У Македонији, између Охрида и Преспе, беше се око 976. образовала једна моћна словенска држава, чији је господар, цар Самуило, после више победа над Византијом, обухватио под своју власт готово све српске земље: Босну, Рашку, Зету; на северу је допро до Саве и покорио Срем, а на истоку је завладао Бугарском. Његов зет постао је легендарни зетски кнез и светитељ Владимир. Две словенске државе на Балкану, Македонија и Зета, спојене су тако непосредним сродничким везама династија, да заједницу одрже чвршћом. После су, када је Самуилова творевина пропала, македонски Словени од Зећана тражили новог господара и добили су га у лицу Бодина, сина краља Михаила. Из македонских словенских крајева, у којима су, од краја 9. века, непосредно и са успехом, деловали ученици словенских апостола Ћирила и Методија, као Климент, Наум и др., добили су С. и у Зети и у Рашкој словенско писмо, хришћанску веру и прве основе словенске писмености. Неколико старих српских споменика, још из 12. и почетка 13. века, као Мирослављево јеванђеље и Хиландарски типик, имају јасних трагова тога утицаја словенске Македоније. Главно прибирање српских снага за стварање једне јаче државне заједнице извео је Стеван Немања (1114–1195–1200) у другој половини 12. века. Исходиште његове акције била је Топлица, односно област око Куршумлије, где и данас постоје црквени споменици његова доба. Одатле се он постепено, борбом и вештином, спочетка помаган од Византије, дочепао врховне власти у Рашкој. После је искористио византијске кризе након смрти цара Манојла (1180), па је покорио Зету, и, најпосле, проширио међе Србије у свима правцима. Он је први упутио српска освајања и низ Вардарску долину и према Тимоку. За његово је време Морава постала претежно српском реком. Непосредни докази његове тежње да створи свуда стабилне темеље свом делу јесу његове сјајне црквене задужбине, у Србији и ван ње, а у првом реду још и данас импозантна Студеница и Хиландар у Светој гори. Његов рад у црквеном и државничком правцу наставио је његов син, с правом много слављени свети Сава (1174–1235), први српски књижевник, енергичан државник и организатор самосталне српске цркве. Организујући цркву, он је од њених епархија правио просто крајишке марке. Са братом Стеваном, са мајсторима доведеним са истока, из Цариграда, он је подигао манастир Жичу, крунидбену цркву српских краљева и прво седиште српске архиепископије. Немањина династија владала је у Србији 200 година и у њој је било неколико владалаца веће вредности. Већ Немањин син Стеван добио је 1217. од папе краљевску круну и постао је, као првовенчани српски краљ, озбиљни политички чинилац на Балкану, у једно доба пуно криза, кад се место Византије, створило Латинско царство. За владе његових синова, Радослава, Владислава и Уроша, Србија се полако развијала и јачала, ослањајући се у својој политици час на Грке у Епиру, час на Бугаре, час на 161

Мађаре. Територијално Србија се у првој половини 13. века није много развила, али се изнутра сређивала. Тада се јавља и први помен народног назива Србије (1237), као заједничког имена за ову општију државну заједницу српских племена. У нашим старим повељама владар се потписивао као „краљ све српске земље“, али ту је често назив српски био идентичан и замењивао се са називом рашки, односно назив краљ „све српске земље“ обухватао је краља свих рашких земаља. Та једнина српске према множини рашких најбољи је доказ за тврдњу да је под српским именом, као племенским, извршено спајање мањих географских јединица. У прво време, име српске земље није обухватало Дукљу, Травунију и Захумље, али од друге половине 13. века краљевска титула почиње да гласи са овом диференцијацијом: „краљ све српске земље и поморске“. Од средине 14. века цар Душан је по својој титули цар свима Србљима. Под Немањићима Босна није улазила у састав српских земаља. Од друге половине 13. века напредак Србије био је брз, свестран и сталан. Томе су много допринеле опште политичке прилике на Балкану с једне, и развитак домаће индустрије с друге стране. 1261. срушено је Латинско царство у Цариграду, али тиме нису престале борбе Грка и Латина на Балкану. Анжујска династија из Јужне Италије гледала је на све начине да учврсти свој положај и на источној обали Јадранског мора и да, по могућности, отуда почне ново потискивање грчког елемента. С. су у то време, удружени са западом, деловали против Византије. Они у тој политици нису истрајали до краја и, према властитим интересима, ишли су час са Анжујцима против Византије, час са Византијом против Анжујаца. Углавном, нарочито за време краља Милутина (1282–1321), Срби су у првом реду гледали да из свега извуку користи за себе, и у томе су показали и много дипломатске вештине и много успеха. Развијање домаће индустрије, нарочито експлоатација сребрних рудника, дала је српским владарима довољно материјалних средстава за веће политичке подвиге. Српску рударску производњу организовали су саски радници, који су вероватно пребегли у Србију из Ердеља за време опаке татарске најезде (1241). Први капитали за тај рад дошли су из Дубровника и Млетака. Читав низ српских рудника почео је рад већ у другој половини 13. века (Брсково на Тари, Брвеник на Ибру, Рудник у Србији, Рогозно, Трепча и Јањево у косовској области). После је отворен читав низ других рудника (Плана, Копорићи, Кучево, Браничево), а мимо све важно Ново Брдо, „град сребрени уистину и златни“, како пише један наш стари биограф из 15. века, град чији су се приходи ценили на 200.000 дуката годишње. Захваљујући том свом привредном богатству и вештој државној политици, Србија је, од почетка 14. века, постала прва сила на Балкану. Њено пријатељство било је веома цењено, и савез са њом тражио се под свима условима. Са политичким угледом дизао се и економски значај земље. Трговина се осетно развила. Од 1275, отприлике, Србија је добила и свој новац, сребрне гроше, рађене по узору на млетачке матапане. С тим новцем краљ Милутин је дизао величанствене црквене грађевине, не само у Србији, где је, уз многе друге манастире подигао Бањску и Грачаницу, него и у Светој гори (обнова Хиландара), у Цариграду, па и у Јерусалиму. Границе Србије прошириле су се на исток све до Тимока. Пред крај 13. века у састав српских земаља ушло је и Браничево. На југу је српска међа допрла надомак Велеса и Охрида. Скопље је постало једно од најважнијих места српске државе, чак и престоница. Од 1285, отприлике, Србија је потпуно упућена низ Вардарску долину и желела је да избије на два мора, поред Јадранског и на Егејско. Милутинов брат, краљ Драгутин, мађарски зет, зван „сремски краљ“, владао је у Београду, имајући под собом Мачву и источни део данашње Босне са Соли и Усором, тј. отприлике данашњи тузлански округ. Он је тамо владао, истина, као мађарски васал, 162

али је у своје земље, где је био претежно српски елеменат али туђа власт, уводио српску културу. За Драгутинова времена Мачва и Београд добили су први пут српског владара. Из прве половине 14. века има неколико описа који дају занимљиву слику материјалних прилика у тадашњој Србији. Градова, у данашњем смислу, у унутрашњости земље није било, него су постојали тргови за измену робе, велика села и насеља око краљевских дворова. Зграде и дворови, вели један опис, како краљевски тако и осталих племића, били су саграђени од брвана и од дрвета, „нити ја тамо где видех двора или кућа од камена или од земље, мањ у латинским градовима на приморју“. Тиме се да објаснити занимљива чињеница да није очуван ниједан стари владарски двор, него само манастири, чијој је градњи и трајности обраћана велика пажња, и тврди градови, који су имали служити као склоништа за време напасти и борбе. Чудновато је да се при подизању владарског дома није показивало више пажње за трајност, тим пре што радне снаге није недостајало. По Душановом законику при зидању краљевских станова била је дужност „да свак помаже, мали и велики“. Истина, ти станови подизани су, по речима самог Законика, „кад господин цар има сина женити или крштење“. Из те одредбе излази вероватан закључак да су стари дворови владарски подизани као и код наших сеоских задруга, с првобитно невеликим обимом, па да су после, услед прираста у породици, проширивани или развијани на другом месту по истом начину. Занимљиво је да је у народној поезији остало спомена на владарске дворове у околини старе престонице Раса. Једна песма помиње Ђурђеве ступове „код Дежеве старијех дворова“. Али ако је српски краљевски двор споља био обичан, у унутрашњости је имао много раскоши. Један грчки посланик, који је видео сјај Византије и који је, према томе, био у положају да са висине цени српске прилике, помиње у једном свом извештају (не спомињући, нажалост, место у коме је то било) Милутинов двор, који „блисташе свиленим и златом украшеним намештајем“, где је било свега у изобиљу, и где су се понуде доносиле на златним и сребрним тањирима и посуђу. Тај раскош и богатство долазили су, природно, као последице привредног, политичког и културног јачања средњовековне Србије. Од почетка до средине 14. века Србија је била, несумњиво, главна и најјача сила на Балкану. Грци су имали своје царство; али су у више прилика тражили од С. помоћ, да га одрже у старој традицији. Бугари су, после битке на Велбужду (1330), коначно истиснути из Вардарске долине, и сведени на подручје између Марице и Дунава. Са Душаном тај видни напредак српске државе бива крунисан царским достојанством (1346). У српским круговима осваја смела мисао да Душанова Србија замени истрошену Византију. Под српском је влашћу био ионако највећи део грчких области, дубоко до Тесалије, и цела Албанија. Али, у том брзом успону била је и клица пропасти. Цар Душан је умро ненадно млад, и у пуном јеку своје активности (1355). После његове смрти силна царевина почела је опадати. Сувише раширена, и то наглим освајањем, још недовољно организована, пуна туђег, нарочито грчког елемента, са средњовековном феудалном властелом, која је гледала своје уже интересе, Србија није могла да се држи у Душановим границама. Душанова јака личност држала је још на окупу све што је имало центрифугалних тенденција, али његов слаби наследник, цар Урош, лишен те личне вредности, није могао да спречи катастрофу. Поједина властела образовала је онда своје посебне управне и државне јединице, често против воље средишње власти. На југу су се оделиле грчке области; у Македонији, са Скопљем и Прилепом као средиштима, образована је држава краља Вукашина; на левој обали Вардара господовали су браћа Дејановићи; у Приморју, у Зети, дигли су се Балшићи; у Подрињу, од Рудника до Конавља Никола Алтомановић је водио своју политику; у Моравској долини прибирао 163

се кнез Лазар. Поред њих је постојао читав низ других великаша, мањих по области и сили, али не и по прохтевима. При подели, као обично, суседи су долазили у опреку; свест о заједници интереса ишчезавала је све више; и покрајински и лични антагонизми постали су свакодневне појаве. У таквим приликама није чудно што су Турци, почињући тада своја освајања на Балкану, имали релативно лак посао. Они нису наишли на један јак српски фронт, који би им могао дати отпор, достојан још увек снажне државе, него на низ осамљених и завађених династа. На Марици (1371) претрпели су С. из Македоније, под краљем Вукашином и његовим братом деспотом Угљешом, први катастрофални пораз од Турака. Победа на Марици отворила је Турцима пут у срце Балкана. Већ Вукашинов син, епски прослављени Краљевић Марко, морао је постати турски васал, исто као и Дејановићи. Осамнаест година после Марице дошло је још и данас незаборављено Косово (1389), које је за С. значило један нов и још тежи ударац. Марица и Косово су не само борбе у којима падају владарске главе, него и борбе у којима пада и државна независност. Јер од 1389. и северна Србија долази у тешки положај турског васала. Било је наде да ће државну идеју Немањића прихватити енергички владар Босне Твртко I Котроманић. Он је по женској линији био потомак Немањића, и када је изумрла српска линија те лозе са царем Урошем (1371), Твртко се јавио као претендент на српски престо. Над гробом св. Саве, у манастиру Милешеву, крунисао се он 1377. за краља Босне и Србије. Његова политичка идеја била је, да од Босне створи средиште нове државе која би обухватила С. на истоку и Хрвате на западу. И доиста, он је успео да под својом влашћу уједини добар део С. и Хрвата, и да 1390. постане први наш краљ оба племена. Нажалост, после његове нагле смрти (1391) и његово је дело брзо пропало. Турски освајач је рушио са југа једну по једну балканску државу. Мађари, са севера, гледали су да за своје интересе искористе кризе словенских држава на Балкану. Међу та два жрвња, последњи наши владари стално су се колебали између Будима и Једрена, без потеза једне веће самосталне политике. Под притиском Турака с југа, српска су се државна средишта све више измицала према северу. За време Немањића, до Милутина, С. су се, са државном експансијом, померали од запада према истоку, од Неретве на Вардар; од Милутина до Душана они окрећу на југ, и српска граница допире до близу Солуна; од Маричке битке почиње повлачење према северу. Од 1392. Скопље је у турским рукама, и домало главно средиште турских акција у Србији, Бугарској, Босни и Зети. Док је кнез Лазар имао престоницу у Крушевцу, његов син, деспот Стеван, био је од 1403. у Београду, да би имао непосреднији додир са Мађарима. У 14. веку главна је српска река била Вардар, у 15. Морава. Кад је 1427. Београд, после смрти деспота Стевана, морао бити предат Мађарима, Стеванов наследник, деспот Ђурађ, подигао је смедеревски град, опет на дунавској линији. Своја приватна добра деспоти 15. века све више набављају у јужној Угарској, јер им Србија није више довољно сигурна. Од почетка 15. века па све до пропасти Србије, 1459, једва је прошла која десетина година, а да турске војске и чете нису газиле преко те земље. Сва историјска обрачунавања између Турака и Мађара вођена су добрим делом на српском подручју. Србија је била најкраћи и стари историјски пут којим су се турске армије из Тракије кретале у Средњу Европу. То је био један од главних разлога и великим пресељавањима српског живља из Србије у јужну Угарску. Чланови великих војводских породица, па чак и владарских, као Дмитар Мрњавчевић, Бранковићи из Смедерева, Бакићи из Шумадије, Јакшићи из Јагодине и др., прелазили су у службу мађарског краља, преводећи са собом много ратника и њихових породица. Мађарски краљ Матија казује да је 1478–1488. прешло у његове 164

земље на 200.000 С. Добар део тих пребега, око половине, био је из Моравске долине, довлачен у Мађарску понекад и силом, када су њихове чете, гонећи Турке, продирале дубоко у Србију, све до Крушевца. Доласком на турски престо енергичног и доследног султана Мухамеда II (1451), почела је велика офансива Османлија на Балкану и брзи и свестран успон Турске царевине. Брзо, једна за другом, падају балканске хришћанске државе. Низ је почела Византија (1453), а завршила Зета (1499). Српска деспотовина претворена је у турски пашалук (1459). Покушај да се Србија, у последњем ропцу, сједини са Босном, па да удружене зауставе непријатеља, није успео. Тај симпатични план јавио се прекасно, после много узалудног пролевања крви, и није донео ништа више сем женидбу последњег босанског краља са кћерју последњег српског деспота. Од области деспотове створили су Турци Смедеревски санџак, који је обухватио северну Србију. У Скопском санџаку био је обухваћен већи део данашње јужне Србије. У 15. веку област Србије схватана је врло широко. Има извора који у Србију стављају чак и Софију и Ћустендил, или говоре да од Софије почиње Србија. Живот С. под Турцима није био спочетка врло тежак. Турци су били војничка каста, и као такви они су желели да у хришћанима добију одан елеменат, који им не би иза леђа, кад буду напредовали у Угарској, правио неприлике. Сем тога, хришћани су им требали и као елеменат привреде. Турци су мало или нимало улазили у села, него су се држали градова, важнијих раскрсница и прелаза. Добар део наших вароши они су основали или развили до већег значаја. У Босни су они дигли Сарајево и Травник, у Херцеговини Мостар, у Старој Србији и Македонији развили су Јениџе Пазар – Нови Пазар, Таслиџу–Пљевља, Скендер-пашину Паланку–Нову Варош, Калканделен–Тетово, Дојран, Ћуприли–Велес, Егри Паланку–Криву Паланку, Качаник. У северној Србији њиховим се заузимањем дижу или још више развијају: Шаркеј–Пирот, Алаџа Хисар – Крушевац, Хасан-пашина Паланка, Багрдан, Хисарџик–Гроцка, Шабац, Жрнов–Авала, Фетислам и др. У тим градовима варошко становништво већином су Турци, односно муслимани. Они градовима дају општи тип, и у начину живота и у општем изгледу, са оријенталским чаршијама, џамијама, харемима и типом кућевне архитектуре. Српски елеменат у градовима Турци спочетка нису радо трпели. 1467. преселили су Турци из Скопља 15 хришћанских кућа силом у нови арбанашки град Коњух, а 1466, бележи један запис, „пресели цар Мехмед Охриђане“, а по паду Београда (1521) велик део градских становника пресељен је у Цариград, где је створена Белиград-махала. У првим вековима Србија је била претежно сточарска земља. Касније, кад су под српску власт дошла поља Метохије, Косова и Мораве, развила се и земљорадња. Од 13. века било је доста и рударске индустрије, којој су, по уверавањима савременика, српски владари имали да захвале што су се уопште могли одржати у 15. веку. Од турског времена почело је поново повлачење С. у планине. Првобитни назив Влаха за сточаре романског порекла пренесен је, услед сточарског и планинског живота, на све С. хришћане уопште. Повлачење у тешко приступачне планине била је стара српска навика, у часовима опасности. Поред главних градова, преко царских друмова, пролазиле су силне ордије, које су угрожавале посед, благостање и мир становника, и излагале га неприликама разних врста. Вечито ратовање доносило је разне терете, који су становништво огорчавали и одгонили од агрикултуре. У једном запису из 1537. тужи се један писар како је народу велика нужда од Турака „што имасмо имања, све нам узимаху, једни нам долазећи, а други одлазећи“. Нарочит противник Турака и њихове власти било је наше свештенство. Оно је живело у традицијама старе немањићке државе, када је уз царство, у свој слави, постојала и патријаршија. Обновити државу значило је дићи и значај цркве. Разлика 165

вере и законодавства између Турака, завојевача, и раје, хришћана, затим тешки данак у крви, па агитације и борбе С. под туђим заставама против Турака, чинили су много да никад није дошло до измирења између турских господара и српске раје. Било је, истина, с турске стране много покушаја да се С. задовоље, и да се искористе против мађарских, хрватских и млетачких суседа. Обнова Пећке патријаршије (1557) извршена је од турске стране са циљем да се С. задовоље и смире. Српска насеља, у масама, довођена су у Босанску Крајину, на границу. Али све то није успело да задовољи српско слободољубиво свештенство. Оно је сваком приликом радо улазило у све комбинације, које су ишле за тим да се руши Турско царство и да се дође до слободе. Када је, крајем 16. века, створена једна хришћанска коалиција, са папом Климентом VIII на челу, главни радници на устанку код С. били су свештеници, и то обично виши и образованији. То је, наравно, изазивало код Турака извесне мере реакције, и стварало је нове кризе. У16. веку Турци су доиста показивали у многим питањима према С. предусретљивост. Дозвољавали су им подизање не само старих него и нових цркава и манастира, српски је језик служио као нека врста дипломатског језика у преписци са суседним државама, српски патријарси су имали право да надзиру католике и њихове цркве. Од 17. века то се променило, сем оног периода кад је на челу српске цркве био патријарх Пајсије (1614. до 1647), један само културни радник и црквени човек, а противник сваке опасне политичке везе. Турци су после 16. века престали да верују С, поучени искуством, и чинили су притисак. Сем тога, Турска је од средине 17. века почела опадати, и, као сви народи у опадању, Турци су показивали све више типова уских себичних прохтева, не презајући од средстава и кварећи се уживањем стеченог. Кад је турску војску под Бечом 1683. задесио пораз, и Аустрија, са својим савезницима, почела офансиву против Османлија, уз њу се дигао и велик део хришћанског елемента. С. су им се, у масама, придружили, нарочито онда кад је аустријска војска продрла дубоко у Јужну Србију, до Тиквеша, Пећи и Призрена. Навала Луја XIV на Аустрију и опасна куга у аустријској војсци нагнали су бечку владу да нареди повлачење своје војске. Компромитовани својим отвореним помагањем турских непријатеља, српске поглавице, са много народа, нису смели да сачекају турски повратак, него су почели (1689) да се повлаче и сами, заједно са Аустријанцима. Сам патријарх Арсеније III Црнојевић водио је жалосне масе у нову отаџбину, у слабо насељене пределе јужне Угарске. Та сеоба имала је, на извесним местима, потпуно карактер бега и његове неминовне материјалне жртве. Том приликом опустело је и страдало врло много наших манастира, а међу њима и Милешево, Раваница, Рача, Сопоћани, Ђурђеви ступови, оплењена је и сама патријаршија у Пећи и Дечани, много наших домова је раскућено. „Разагнати смо од безбожних чеда“, пише један избеглица на Цетињу, не желећи да подробно описује целу беду коју „сваки мудри може знати шта се чини када се царство измењује“. При свом повлачењу Аустријанци су 26/10. 1689. запалили Скопље, не желећи га оставити Турцима као погодну операциону базу. Скопље је тада било напредна варош, „готово тако велика као Праг“, писао је сам врховни заповедник аустријске војске. „Било ми је жао да зграде, каквих у овом рату још нисам видео, џамије од најфинијег мермера и порфира са хиљадама светиљака и позлаћених алкорана украшене, којима би човек и у Риму поклонио пажње, лепе старине, вртове и забавишта, иако по варварском укусу, велике залихе животних намирница, морам пламену предати.“ Одлазак патријарха из Јужне Србије био је од тешких последица за српски живаљ у тим крајевима. Са патријархом је отишао добар део угледних домаћина и активних људи, а оно света што је остало, а остало га је врло много, било је застрашено и компромитовано. Општи лист Пећке патријаршије са згражањем бележи вести о 166

турској освети, која је захватила нахије од Призрена и Плава све до Новог Пазара и Мораве. Нарочито је било тешко што су у Аустрију прешли патријарх и много свештенство, па је народ остао без главних вођа и учитеља. Стога је процес исламизације С. у Јужној Србији, дотле врло спор, од почетка 18. века узео бржи темпо и веће размере. Престрављеношћу и клонулошћу С. нарочито су се користили Арнаути муслимани, ратоборни брђани, који су са својих планина, све агресивнији, силазили према долинама Метохије и Косова. Они притискују земље, угрожавају српске поседе и нагоне свет не само на исламизацију него и на арнаућење. Њиховом напредовању дошла је у прилог и друга већа сеоба С. под Арсенијем IV Шакабентом, и опет после једног несрећног рата Аустрије са Турцима (1736–1739). Турци и Арнаути су, да се освете за поновне везе српских племена са султановим непријатељима, вршили овога пута чак и насилна пресељавања. Један део Васојевића пресељен је том приликом у Метохију, док се други, а међу њима и Карађорђеви преци, склањао у планине Шумадије. Тих времена је Љума постала потпуно арнаутска, а српска културна средишта, као Пећ и Ђаковица, прешла су у арнаутске руке. Тај процес преверавања и однарођавања српског живља убрзало је још и то што је 1766. укинута Пећка патријаршија, и што су интереси српске цркве поверени грабљивим грчким фанариотама, који су својим ружним понашањем могли народ пре отуђити него га привући. Остављен сам себи, без духовних вођа, без просветних завода, без државне заштите, наш свет у јужним крајевима нагло је падао, економски исцрпљиван, а физички злостављан, и требало је дубоке, до у дно душе уврежене вере и љубави за своју народну и верску заједницу да се издржи на тешком месту. Северна Србија била је нешто боље среће, бар од 18. века. После једног успешног рата Аустрије с Турском, по миру у Пожаревцу, Србија је 1718. дошла под управу бечке владе, и остала је под њом до новог рата и аустријског неуспеха у њему (1739). У Србији је за време аустријске окупације било 11 округа (Београд, Смедерево, Гроцка, Пожаревац, Јагодина, Рудник, Шабац, Ваљево, Пожега, Градиште. Параћин). Аустријска администрација није оставила у земљи добра трага; била је пуна самовољне безобзирности и мање-више отворене отимачине. Верски нетрпљиве, аустријске власти су правиле много сметња српској цркви, нису нпр. задуго пристајале да се уједине Карловачка и Београдска митрополија, и то је стварало још више незадовољства против њих. Да би се што успешније провела пропаганда за унију, аустријске су власти издале наредбу да се у Србији сме насељавати само католички елеменат. Једна католичка епископија основана је 1726. у Смедереву, а у Београду једна врста језуитске гимназије. Једна уметничка песма спевана око 1740. помиње у Београду „племените дворе принципове“, по којима је и досад остало име „Пиринчане“ на Дорћолу, украшене многобројним прозорима и лепо моловане. Највећи део београдске тврђаве оправљен је и прерађен тих времена. Трговина је била нарочито развијена. Помињу се изрично многи дућани свакојака блага испуњени. Када је Аустрија, по Београдском миру (1739), морала напустити Србију, остала је Сава и Дунав граница између две царевине. Србија је тако постала важна погранична област. Турци тамо нису могли да врше онаква насиља каква су чинили у унутрашњости државе на Балкану, а уколико су их чинили, С. су овде, на граници, у додиру са својим сународницима у Аустрији, били отпорнији, имали су где да се склоне, и имали су одакле да се снабдевају оружјем и муницијом. У то време нарочито се истиче Шумадија. Њена широка област, као и сва Моравска долина, била је прекривена густом шумом. Моравске шуме помињу још крсташи 12. века, а у 15. веку, због обиља вода услед огромних шума, Морава је код Сталаћа била толика да су Турци ту држали читаву једну малу флоту од 80 до 100 лађица. Путници 167

16–18. века често помињу србијанске шуме. „Прешли смо поља Србије“, пише једна дама 1717, „која су прекривена шумом и готово претворена у пустињу.“ Због честих ратова и опште несигурности, становништво се било проредило. 1721. читав Београдски пашалук имао је 446 насељених села. Земљорадње је било мало; она је занимање света у сређенијим приликама. Место земљорадње свет се бавио сточарством. Стока се у жиром богатим шумама лако хранила, а била је и доста лако покретна, што је у оно несигурно време много значило. Сва обрасла у густу букову и храстову шуму, која јој је дала општу ознаку, тешко приступачна за војничке казнене експедиције београдског паше, далеко од средишта лоше управљаног Турског царства, мало, и то само у варошима, насељена муслиманским становништвом, са не много распрострањеним читлучким режимом, Шумадија је била готово створена за хајдучке збегове и за склоништа. Њено становништво било је врло шарено по свом пореклу. Ту се стицало све што је хтело борбе и што није клецало пред сваким агом. По испитивањима становништва, у Гружи је, на пример, само 58 породица старинаца, а остало је све досељеник. „Нарочито је знатан број досељеника из друге половине 18. века. Све су то досељавања од Сјенице, Колашина, Црногорских Брда, мање из југозападних делова досадашње Краљевине Србије“. У Јасеници стариначких породица има свега 49, 2,33% од целокупног броја становништва те области. А од досељеника половина је из динарских крајева. У Смедеревском Подунављу и Јасеници старинаца има свега 4,1%. Занимљиве су за насеља у Србији констатације, као што је примера ради ова за Рађевину: Стариначких породица има готово редовно у селима око Јадрове равни и Рађева поља, а нема их у врло многим потпланинским селима. То очевидно показује карактер ових нових планинских насеља, која не желе да су у низини и на лаком домаку Турака. Сличан је, као у Шумадији, мали број старинаца и у Колубари и Подгорини. Тамо се нашло 78 старих породица према 1.074 нових. Досељених породица у 17. веку и раније има 243, а досељеника из 18. века има у обе области 259 породица. Ипак, према једној тврдњи Јована Цвијића, нигде се досељеници нису тако брзо прилагођавали новој географској и друштвеној средини и нигде се нису толико укрштали као у Шумадији. Једна од тако укрштених породица била је и Карађорђева. Његови стари, мушке линије, дошли су однекуд са васојевићких страна, док је Карађорђева мајка била из Шумадије, из Маслошева. Срби који су прешли под власт аустријског цара населили су се, највећим делом, у опустелим пределима јужне Угарске, али су, у доста густим насељима, допирали чак до Дунава. Сентандреја је постала једно од њихових јаких културних средишта, одржано све до данас. А и сам Будим је имао, у првој половини 18. века, претежно српски елеменат. У новој постојбини Срби су имали више неприлика. Домаћи елеменат, нарочито мађарске спахије, гледао је у Србима дошљаке, за које су држали да се ојачају на њихов рачун. Политички, мађарски су се сталежи бојали да Срби не постану опасно оруђе Беча против њихових интереса. Стога су им правили неприлике на свима странама. Врло је тежак био притисак и католичке цркве, која није бирала средстава да Србе преведе у унију. У страху за своју веру, Срби су се обраћали православној Русији, тражећи отуда учитеље и црквене књиге и потребе. Те везе са Русима изазвале су подозрење код аустријских власти и давале су повода прогонима. Сукоби су се једно време заоштрили толико да се средином 18. века (1751/53) јавио јак покрет за сеобу Срба из Аустрије у Русију. Промене набоље дошле су тек за владе просвећеног цара Јосифа II, који је 1781. објавио свој патент верске толеранције. У културном погледу Срби су, поред свих тих неприлика, осетно напредовали, живећи у једној средини која је имала непосредног додира са савременом цивилизацијом. Они су током 18. века, помоћу руских учитеља, отворили неколико школа, основних и средњих, а добар део српских људи школовао се 168

на великим школама у Пешти, Бечу и по Немачкој. Из њихова круга развила се наша нова књижевност, са Доситејом Обрадовићем на челу, створена у идејама рационалистичког 18. века. Међу тим Србима неговала се с љубављу народна традиција и култ прошлости (Ђорђе Бранковић, Јован Рајић), а око митрополита Стевана Стратимировића у Карловцима створила се крајем 18. и почетком 19. века читава група националних радника са већим амбицијама. У 18. веку чинило се да Аустрија узима на себе једну врсту благодарне мисије да истера Турке из Европе. Она је водила три велика рата с Турском (1716. до 1718,1736– 1739,1787–1791), али није имала праве и трајне среће, иако је готово увек била помагана од српског живља, коме се обраћала. Као аустријски такмац на Балкану јавила се од почетка 18. века Русија, која је тежила да завлада Цариградом и да добије у своје руке Дарданелски теснац. Као православна и чисто словенска држава, Русија је брзо стекла много симпатија код свих балканских хришћанских народа, а нарочито код С. Русија, из почетка, није узимала Србију у своје политичке комбинације, и када су између Катарине II и Јосифа II дељене интересне сфере на Балкану, Русија је Србију препустила Аустрији. Међутим се српски народ, осећајући да у Аустрији нема правог пријатеља и да бечки кругови безобзирно искоришћавају и њих, као и њихове сународнике у Угарској, инстинктивно све више приближавао Русији, и успео је најпосле, разним начинима, да петроградски двор живље заинтересује за своју судбину. У антагонизму који је од средине 18. века све више јачао између Русије и Аустрије у балканској политици, Србија је постајала сваким даном све виднији чинилац, да у 19. веку постане једна од главних јабука раздора између те две силе. За време ратовања Светог савеза, крајем 17. века, јавили су се у Црној Гори покрети за ослобођење од Турака. Народно предање помиње почетком 18. века једно крваво Бадње вече са истрагом домаћих потурица. На чело црногорских племена, недовољно дисциплинованих, али борбених и националних, ставиле су се цетињске владике из породице његушких Петровића. Током 18. века владике су се, због верских и словенских веза, све више приближавали Русији, примали су од ње помоћ и управљали се према руским упутама. Откако су, на позив Петра Великог, 1711. ушли у рат са Турцима, они су били спремни да то понове и сваком другом приликом. Углед руског цара био је код Црногораца врло велики. Знајући и искоришћавајући то, могао је један авантуриста, Шћепан Мали, да седам година буде господар Црне Горе, издајући се за несталог руског цара Петра III. Од црногорских владика највише се истакао као ослободилац од Турака Данило (1700–1735), а после својим политичким и државничким радом Петар I (1781– 1830), и интелектуално Петар II (1830–1851), славни писац Горског вијенца. Резултат руско-аустријског савеза и ратовања против Турака 1787–1791. донео је Србима у Београдском пашалуку извесне олакшице. Султанови фермани 1793/94. објављивали су да је Србија добила слободније исповедање вере, слободу подизања храмова и неке олакшице у плаћању порезе. Нарочит је успех био што су из пашалука били силом уклоњени недисциплиновани и насртљиви јаничари. Турске реформе никад нису имале правог успеха, и то стога што њихово извршење није зависило од саме воље цариградског законодавца, него и од извршних локалних органа. А турска администрација ових времена била је рђава, несавесна и често без угледа. Политички заплети у Европи Наполеонова времена доприносили су знатно да се Порта колеба у својим мање-више искреним одлукама и да, услед тога, управна пометња пређе у хаос. Тако се догодило и у Београдском пашалуку. Јаничари су после извесног времена, узурпацијом власти, дошли натраг у Београд, и стога постали силнији него икада. Желећи да се понајпре одштете, а после да обезбеде свој сталан опстанак у земљи и да спрече све акције С. за повратак аутономних повластица, они су вршили силан терор у 169

земљи. „Многи су тада у Београд дошли голи и боси“, пише Вук Караџић, савременик догађаја, „пак се онђе одма оковали у сребро и у злато, и обукли у свилу и у кадифу, и узјали на атове с ратовима. Сад већ ни судија други није било у земљи осим даија и њиови кабадаија и субаша.“ Кад су се међу Србима почели јављати знаци отпора, хајдучија и спремање за борбе, београдске јаничарске вође, дахије, донеле су одлуку да све угледније С. који су имали утицаја у народу просто побију. И, доиста, у другој половини јануара 1804. дошло је до сече српских кнезова, угледних свештених лица и домаћина. Нарочито је том приликом страдао ваљевски крај. До почетка фебруара донесене су у Београд 72 посечене српске главе, све најбољих људи. Као реакција на тај турски терор избио је, крајем јануара 1804, већ раније припремани шумадијски устанак против Турака. На чело устанка постављен је, избором у Орашцу, Карађорђе Петровић, човек из народа, прост и неписмен, али храбар и прегалац. Он је брзо, за две-три недеље, успео да шумадијски устанак ухвати шире размере. До лета 1804. сав је Београдски пашалук био у пламену, са 50.000 устаника и са одлучном вољом да се постигне успех. Устаници су одмах тражили везе са Аустријом и после са Русијом, и нису попуштали од захтева да једна од тих сила гарантује реформе, које су због измирења предлагали представници Високе Порте. Кад је Порта одбила те захтеве, налазећи да туђа гарантија значи мешање у њене унутрашње послове, С. су на Иванковцу (1805) примили борбу и са султановом војском, те тако дошли у сукоб са самом цариградском владом. Један низ славних победа током 1806, у Поречу, на Мишару, на Делиграду и надасве заузимање Београда, дао је српском устанку висок политички значај. Велика Руска царевина склопила је 1807. једну врсту савеза са дојучерашњом турском покрајином и скренула тиме пажњу Европе на њу. 19/3.1807. изговорио је кнез Сима Марковић, председник српског Правитељствујушчег совјета, значајне историјске речи: „Србија сматра себе као независну државу.“ Српска државна мисао оживела је потпуно; њен представник била је од тада бунтовна и ослободилачка Шумадија. Када је Русија 1812. била притиснута од Наполеона, те Турска добила слободне руке, она је 1813. са великом војском ударила на Србију и сломила деветогодишњом борбом изнурене устанике. Карађорђе и велик део војвода прешли су у Аустрију, и одатле после у Русију, да сачекају боље дане за обнову акције. Турско насиље и освета у покореном пашалуку били су овога пута, чини се, још гори него раније. У земљи је стога стално врило. 1814. избили су мали локални устанци, а 1815. је букнуо нов велики устанак. На челу тог покрета био је руднички војвода Милош Обреновић, који је остао у отаџбини. И овај други устанак кренула је Шумадија. Први је био у Тополи, а други у Такову. Милош Обреновић је био мање храбар од Карађорђа, али вештији и довитљивији. Истина, Србији у корист променио се и општи политички положај. Моћни Наполеон био је 1815. дефинитивно поражен, а на Бечком је конгресу Русија, главни победник Француза, имала велик углед и утицај. О руском расположењу на Порти се од 1815. водило много обзира и понашање њених паша постало је стога и према С. знатно предусретљивије. У Цариграду се сва дипломатска вештина употребљавала на то да се кнез Милош не би везао уз Русију, а он, проницљив и јасне главе, искоришћавао је те тежње, али није прекидао везе с Русима. Његови су преговори текли стога споро и нису имали увек успеха, али је Србија за то време поштеђена од потреса и могла се развијати. Коначно решење српског питања донело је тек енергично посредовање новог руског цара, Николе I. Он је једним успешним ратом (1828/29) натерао Турке да ликвидирају многа од балканских питања која су била зрела за одлуку и за која је Турска према Русији била примила уговорима утврђене обавезе. За С. је нарочито важан био Букурешки уговор од 1812, у коме је Порта пристала да се Србији да извесна 170

самоуправа. Под руским притиском признала је Порта 1830. Србију за аутономну кнежевину под султановом врховном влашћу, а под заштитом руског двора. У исто време постао је Милош Обреновић наследни кнез Србије. За време кнеза Милоша Србија се осетно придизала од тешких времена турске управе. Сељак је био ослобођен од турских земљопоседника и дочепао се своје земље, коју је крчио и невешто обделавао, али волео. Иако трговина није била слободна, она се ипак нагло развијала. Извоз свиња пео се на 225.000 комада годишње. Кнез је и сам трговао, али је дуго времена живео у врло скромним приликама. 1824, на пример, молио је он једног пријатеља да му позајми један од његових јоргана за госте који ће скоро из Земуна приспети. Чак 1834. тањири су били од бакра и од калаја, а виљушке од калаја и гвожђа. Саобраћајне прилике задуго су биле врло неповољне. Колских путева било је врло мало: први од Београда на Шабац и Лозницу, други од Београда на Гроцку, Јагодину и Ниш или на Смедерево до Голупца и Брзе Паланке, трећи од Београда до Ваљева уз Колубару. Остали путеви су тако рђави или тако стрменити или су водили преко великих брда и потока да је њима било тешко и коња превести, а камоли са колима проћи. Да поправи то неповољно стање, кнез Милош је често наређивао кулук. Већ 1828. био је стари Цариградски друм толико доведен у ред да га је аустријска пошта могла употребљавати место тадашњег пута преко Ердеља и Влашке. Просвета се дизала постепено, али стално. Пре устанка, у унутрашњости, може се мирно рећи, није ни било школа, а од ослобођења оне су отваране на више страна. 1836. било их је већ 60. 1838. основан је чак и Лицеј у Београду, који је у то време имао знатан проценат грчког и цинцарског елемента. Кнез Милош није желео да живи у Београду, где се још увек налазио турски везир, него је као своје пребивалиште узео Крагујевац, главно место своје Шумадије, где се осећао потпуно сигуран. Међутим настојао је на све начине да од Београда створи српски град. Режим кнеза Милоша наилазио је у народу на велику опозицију. Кнез је био прек, себичан и својевољан и у ствари се понашао као паша. Да дође до свог циља и да осигура своју власт, он није много бирао средства. Читав низ угледних људи из народа, њему опасних или непоћудних, пали су као његове жртве. Није био поштеђен чак ни Карађорђе, када се 1817. вратио у отаџбину. Стога је опозиција желела да ограничи кнежеву власт. У том настојању она је изазивала у земљи буне и наилазила на потпору и код Порте и код Русије. Кад је кнезу 1838. наметнут од Порте и Русије један устав са Државним саветом, који је имао да му буде контрола и регулатив, а чије чланове он није могао смењивати, кнез је, незадовољан, напустио Србију. Мржња је са њега пренесена и на његову породицу, и 1842. династија Обреновића замењена је Карађорђевићима. За време кнеза Александра Карађорђевића (1842–1858) Србија се културно знатно развила. 1844. уведен је Грађански законик, а 1846. Врховни суд. Број школа попео се на 343; сем основних било је и неколико средњих и стручних школа, 1844. Лицеј је претворен донекле у Велику школу. 1844. обновљено је Друштво српске словесности, 1853. је отворена Народна библиотека. При Министарству унутрашњих дела створена је 1848. једна инжињерска школа. 1843. узела је држава пошту у своје руке, а 1855. отворен је телеграфски саобраћај. У односу према великим силама Србија је добила од Париског конгреса нов значај. До 1856. Србија је била под турском врховном влашћу, а под протекторатом Русије. Од те године руски протекторат замењен је гарантијом великих сила, које су желеле да Русију истисну са Балкана и да јој одузму дотадашњи морални и политички престиж. За време мађарске буне и српског покрета у Војводини (1848) Србија је живо помагала своје сународнике с леве стране Саве и Дунава. Стеван Книћанин, са доста људи и средстава, упућен је био из Србије у помоћ Војводини. То је био први јавни акт 171

којим је млада српска кнежевина показала да жели утицати на даљу судбу своје браће, не само под Турцима него и оних под Аустријанцима. Поред свега тога, кнез Александар Карађорђевић није могао да одржи народне симпатије. Превласт чиновништва, режим личних ћуди, велик утицај Аустрије, лоше економско стање сељака, изазвали су негодовање код народа и код младе интелигенције, и довели 1858. до сазива Светоандрејске скупштине и до пада династије Карађорђевића. На српски престо враћени су поново Обреновићи, стари кнез Милош, који је убрзо умро (1860), и његов син Михаило. Ово доба је у знаку националистичке политике Наполеона III, уједињавања Италије и немачких покрета за народним уједињењем. И све српско друштво овог времена имало је исте идеје. Организована је (1866) Уједињена омладина српска, сва у идејама националне романтике. У Војводини, где је било средиште књижевности и националне реторике, главну је реч водио Светозар Милетић. Србија Михаилова времена узела је на себе улогу југословенског Пијемонта. Стваране су срдачне везе са ратоборном Црном Гором, организоване бугарске легије, слати повереници кроз Босну, одржаване везе са Хрватима. Са Грцима и Румунима склапани су савези и споразуми. Сва је атмосфера била пуна напетости, и један велики балкански покрет ишчекиван је са нестрпљењем. Али до њега није дошло. 1867. предала је Порта градове у Србији кнезу „на чување“ и турски низам, који је дотле држао престоничку тврђаву и још нека места, напустио је Србију заувек. После тога, кнез се надао да ће на сличан начин добити и Босну. Али је његова погибија (1868) пресекла све планове за известан низ година. Ослобођење од Турака, које је желела огромна већина народа, кренуто је тек 1875. Устанак у Херцеговини и Босни, изазван турским зулумима и агитацијом споља, повукао је у рат против Турске Србију и Црну Гору, па после и Русију (1876–1878). Мале српске кнежевине ушле су у борбу у врло незгодан час. Дипломатија Енглеске била је у то време изразито антисловенска, па према томе и антисрпска. Аустрија, гурана од Немачке на исток, била је војнички спремна и није крила својих освајачких тежња на Балкану, а посебно у Босни и Херцеговини. Руска дипломатија морала је да чини крупне уступке бечкој влади да би добила слободне руке у својој акцији према Турцима. Као што рат није био довољно дипломатски спремљен, тако није био спремљен ни војнички. Српској војсци недостајало је довољно спремних официра, оружање је било оскудно, интендантура неразвијена, а дисциплина у сељачкој народној војсци врло млитава. Турска је била много жилавија и са више војничке снаге него што се рачунало. У сваком случају, њена сила далеко је надмашила Србију и Црну Гору. Стога није чудо да је српска војска, после дужег отпора, морала на Ђунису попустити пред турским навалама и тражити преко Русије мир. Кад су Руси почели свој рат с Турцима 1877, С. су им се, после извесног времена, придружили успевши тога пута да избију до Косова. Резултат рата болно је разочарао С. Светостефански мир, који је диктовала Русија, предвиђао је Велику Бугарску, на штету Србије, а на Берлинском конгресу, који је ревидирао Светостефански мир, Србија и Црна Гора су добиле, истина, независност, Србија још четири округа (нишки, пиротски, врањски и топлички), а Црна Гора подгоричку и никшићку област и после излаз на море, али су зато Босна и Херцеговина, оне покрајине због којих је управо и почео рат, дошле под власт Аустро-Угарске. Као независна и проширена, Србија се 22/2. 1882. прогласила за краљевину, али је у својој државној и економској политици дуго времена била под неповољним утицајем Берлинског конгреса. Суседна Дунавска монархија хтела је да веже Србију за себе јаким, за своје интересе подесним, трговачким везама, а политички јој је спутала руке тајном 172

конвенцијом (1881), настојећи свима средствима, да Србију одбије од националне политике Михаилових концепција. По одредбама Берлинског конгреса почело је и грађење српских државних железница, али ни то није ишло без потреса. Једно друштво које је дало зајам и било добило концесију за градњу, Генерална унија, са председником Л. Бонтуом, запало је у финансијске тешкоће и повукло је са собом добар део српског државног капитала. Прва српска пруга била је Београд–Ниш и предата је саобраћају у септембру 1884. Владавина краља Милана није била популарна. Неповољан исход ратова, финансијске кризе, сувише велико ослањање на Аустрију с једне, а његова плаховита ћуд с друге стране створили су у земљи велико незадовољство. Израз тог незадовољства била је Тимочка буна (1883). Радикална опозиција против краља Милана ојачала је нарочито после његова несрећног рата са Бугарима (1885) и пораза српске војске на Сливници. Под притиском тог незадовољства и криза у породици краљ је 1888. дао земљи нов, врло напредан устав, са потпуном влашћу Народне скупштине, а после тога се одрекао престола у корист свога малолетног сина Александра (1889). Владавина последњег Обреновића била је без имало среће. Док је краљ Милан имао ипак извесних успеха, и то видних, као што су независност и проширење Србије, дотле је влада његовог сина била низ државних удара и разних дворских скандала. Непријатељи наше народне ствари били су озбиљно узели маха. Нарочито се користила српским унутрашњим кризама бугарска пропаганда по Македонији, помагана од Аустрије, а добрим делом и од турских власти. Крај читавом режиму, пуном неуспеха и самовоље, учинила је једна официрска завера. У зору 29/5. 1903. велик број официра, већином млађих, убили су краља Александра и његову жену и тако искоренили династију Обреновића. Избором Петра Карађорћевића за краља Србије почиње нова епоха наше историје. Провевши велики део живота у емиграцији, пун искуства, скупо стеченог, краљ Петар је био од оних људи који није желео да спречава изразе праве народне воље. Као строго уставан владалац, он је пустио слободан мах народним тежњама. Ове су се манифестовале одмах у наглашавању широког југословенског програма. Између Срба, Хрвата и Словенаца почеле су живље узајамне везе, у први мах на књижевним, уметничким, омладинским и другим конгресима. Аустрија је осетила нови дух и налазећи да је једини излаз из ситуације не променити свој режим, него сатрти Србију, она је почела читав низ шикана против ње. Царински рат, којим је бечка дипломатија хтела да економски сломи Србију, завршио се њеним неуспехом. Србија је успела да, са напором и извесним губицима, али на крају ипак са повољним резултатима, нађе за свој извоз нова, а делимично и повољнија тржишта. Проглас анексије Босне и Херцеговине од стране Аустрије (1908) против жеље становништва тих области, и прогони српскога елемента у Аустро-Угарској са затварањем српских школа, укидањем црквене аутономије, забраном ћирилице, растурањем српских друштава итд., изазивали су у Србији не само огорчене протесте него и журно прибирање свих народних енергија за велика дела, која су се предосећала. Запетост између Србије и Аустрије дошла је једно време дотле да је у марту 1909. рат изгледао као неизбежан обрачун. Анексија је електрисала цело српско друштво и дала му пуно подстрека да национални проблем сагледа дубље, и да се на његово решење спреми са свом озбиљношћу. Догађаји су се после тога развијали необичном брзином. Промена режима у Турској довела је на власт младотурке (1908) и изазвала читав преокрет у турској државној политици. Место ранијег јавашлука јавила се извесна ужурбаност да се Турска задахне нових духом. Држави пуној туђег елемента, по народности, вери и раси, младотурци су 173

хтели да даду нешто заједничко. То заједничко била би обнова старог османског духа, односно отоманизација целе државе. Извођена преко, насилно, без имало обзира на традиције, та је отоманизација изазвала узбуне на све стране, међу Арапима, Арнаутима, Грцима, С. и Бугарима. Крајњи резултат те акције било је стварање једног балканског савеза, у који су ушли: Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка, са циљем да се ослободе балкански хришћани од Турака и да се проведе начело: Балкан балканским народима. 4/10.1912. објављен је рат Турској и почето велико дело. За мало дана српска је војска, после сјајних победа на Куманову, Бакарном гумну, Битољу и другим местима, продрла, с једне стране надомак Солуна, а с друге избила на обале Јадранског мора. Градови Старе Србије и Македоније, данас Јужне Србије, прелазили су у српске руке као у каквој епској песми. Скопље, Приштина, Прилеп, Призрен, Пећ, Охрид, Штип, Битољ и толика друга места наше историје, са најлепшим споменицима старе српске културе, ушла су поново у састав српске државе. Али питање око поделе Македоније довело је до сукоба С. и Бугаре, који су нашли потпоре код аустријске дипломатије. Поновила се опет историја С. и Бугара 14. века. У веома крвавим борбама на Брегалници (јуна 1913) С су остали победници и над Бугарима, и обезбедили су потпуно свој посед Македоније до иза Криве Паланке и Кочана. Једино је Струмица, по Букурешком миру од те године, остала Бугарима. Србији је после великих напора у два рата био мир преко потребан. Требало је одахнути, зацелити многе ране, и увести ред у новим областима. Међутим, то се није дало. Необични и велики успеси Србије раздрагали су и узбудили њене сународнике и друге Јужне Словене у Аустро-Угарској, а с друге стране озлобљена Аустрија предузела је више мера да наштети Србији и да стегне своје поданике. Једна од мера било је и застрашавање. Главни ђенералштаб Дунавске монархије решио је да у лето 1914. одржи велике војничке маневре усред Босне, а тим маневрима да руководи сам аустријски наследник престола Фрања Фердинанд. Да ефекат те мере буде што јачи, удешено је чак и то да се Фрања Фердинанд, лицем на Видовдан, демонстративно провоза сарајевским улицама. Он је тај поход платио главом. Убио га је један босански студент, Гаврило Принцип. Та погибија дала је давно тражени повод бечкој дипломатији да Србији објави рат. Догађаји после тога још су у свежој памети. Мала Србија, иако преморена и без довољно ратног материјала, херојски се опирала аустријској војсци, и успела је у две велике битке, на Церу и Руднику, да је до ноге потуче. Али када су, у јесен 1915, почели удружени нападаји, са три стране, аустријских, немачких и бугарских дивизија, Србија није могла одолети. Ипак, њена војска није постала плен непријатеља. У страховитим напорима кроз албанске кланце она се спасла, ма и преполовљена. Годину дана касније, зановљена и опорављена, она се са чашћу јавила на Кајмакчалану, а у септембру 1918, у једном дивном залету, пробила је непријатељске редове на Добром пољу и, крунисана победом, за пар недеља избила на Дунав и Саву. Још за време рата, од 1915, Југословенски одбор, образован већином од емиграната из Аустро-Угарске, изражавао је, заједно са српском владом, жељу да се на рушевинама Дунавске монархије изведе јединство Срба, Хрвата и Словенаца. У истом смислу радила су и у самој Аустро-Угарској народна већа, када је процес унутрашњег распадања почео да се примећава. После солунске офансиве читав рад знатно је убрзан, и 1/12. 1918. у Београду је свечано објављено да су Срби, Хрвати и Словенци образовали своју заједничку државу, Литература: К. Јиречек–Ј. Радонић, Историја Срба, I–IV, 1922/23 (само до 1540); Ст. Станојевић, Историја српскога народа (1926³). 174

СРПСКОХРВАТСКА КЊИЖЕВНОСТ Стара српска књижевност почела је тек са христијанизацијом Јужних Словена и са израђивањем словенског црквеног језика и писмености уопште, дакле тек после 9. века. Први подстрек за тај рад дошао је из Македоније, од ученика и последника словенских апостола Ћирила и Методија, који су развили врло живу активност од краја 9, а у 10. веку створили значајне зачетке књижевног рада. Најстарији српски споменици имају видних трагова јужног, македонског утицаја, који траје све до 13. века. Први очувани споменици српске књижевности јесу књиге богослужбеног карактера, одређене за црквену употребу и свештенство. Оне су и даље, кроз читав средњи век, биле главни фонд целе наше књижевне продукције, јер су црквене потребе биле стално велике и увек најпрече. Књижевност је настала као потреба цркве и поткрепљења у вери, и за све време, од 10. до 16. века, та се њена намена осећала као најбитнија, и по карактеру продукције и по лицима која су у њој учествовала. Најстарији српски писани споменици датирају с краја 12. века. То су 4 натписа у камену, две повеље и велико красним минијатурама украшен Мирослављево јеванђеље (фотолитографски издано од краља Александра Обреновића са студијом Љ. Стојановића, 1897). Док језик тог важног нашег споменика, писаног хумском кнезу Мирославу, показује много особина источног утицаја, дотле су његове минијатуре несумњиво западног порекла. То је до данас најлепши и најскупоценији споменик наше старе писмености. О томе споменику објавио је своја врло важна палеографска и језична испитивања С. Куљбакин (Посебна издања С. к. академије, 52, 1925). Црквених књига има у доцнијим вековима врло много. Из 13. века је Вуканово јеванђеље, писано Немањином сину Вукану, и Сврљишко, очувано у одломцима. У одломцима је очуван апостол ђакона Теодора из 1277, и подробно испитани апостоли Матице српске. (V. Jagić, Zum altkirchenslavischen Apostolus I—III. Sitzungsberichte Бечке академије, св. 191, 193, 197). Шишатовачки апостол из 1324. издао је посебно Ф. Миклошић 1853. Два српска преписа псалтира, у одломцима, с краја 13. века, помињу се у руским библиотекама. Минхенски псалтир, раније својина деспота Ђурђа Бранковића, важан је више као уметнички споменик. Сам текст је из 15. века (Denkschriften Бечке академије, књ. 52). Номоканон или крмчија књига јавља се у нас у преписима 13. века, а иницијатива за превод таквих списа приписује се св. Сави. Најстарији текст је из 1252, будимљанског епископа Теофила, познат по доцнијем препису у манастиру Морачи (Н. Дучић, Гласник Српског ученог друштва, II одел., књ. 8). Други је крмчија иловичка из 1262. (Јагић, Старине, 6). Трећи је Милешевски, писан по наредби краљице Јелене 1295. Од других црквених књига важан је један, за време Светског рата изгубљени минеј, писан од пресвитера Вратка, у првој половини 13. века; даље један пролог из 1264, писан за краља Владислава. Из доцнијих векова тих је старих рукописа све више. Њих данас има више од 2.000. Крајем 15. века и 16. у веку српске су штампарије, осниване највише око манастира и цркава, имале готово искључиво дужност да снабдевају наше цркве богослужбеним књигама. Оне су донекле замениле рукописна дела, која су код нас била у употреби све до 18, а негде и до 19. века. Од 18. века осетно их потискују штампане обредне књиге донесене из Русије. Поред тих обредних дела јавила су се, доста рано, и дела о уређењу манастира. То су типици. Они су, у ствари, само једна врста манастирског устава или правилника, и немају никакве књижевне намене. Прве наше типике дао је св. Сава: 1. Карејски (1199), за живот у Кареји (издао га Љ. Стојановић, Споменик, 3). 2. Хиландарски (1200–1208), 175

писан за манастир Хиландар), издао га патријарх Димитрије (Споменик, 31). Тај је типик израђен према типику Евергетидског манастира у Цариграду (студија о том В. Јагића, Споменик, 34). 3. Студенички (1208–1216), мало прерађени Хиландарски (издао га К. Јиречек, Гласник, 40). Ови типици били су често преписивани и одржавани и по другим нашим манастирима. Све их је прикупио, с оригиналима и преводима и с описом рукописа В. Ћоровић у Скупљеним списима св. Саве (Издање С. к. академије, 1928). У хришћанској цркви рано се развио култ мученика за веру и истрајних ревноватеља за Христову цркву. Њихови примери служили су као светао образац за друге. Црква је са пијететом чувала њихов помен, посвећујући им по један или више дана у години за успомену. За светковине тога дана и за потребе трајног култа почели су да се дају описи мучеништва, подвига и нарочито богоугодног живота појединих светаца. Тако је постала хагиографска књижевност. Она је код нас спочетка била чисто преводилачка, тј. словенска црква примила је, са вером заједно, и сав култ византијског светитељства. Најстарији скуп таквих превода садржи тзв. Супрасалски зборник (издање Ф. Миклошића 1851. и С. Северјанова 1904). Неке од преведених светачких и мученичких легенди постале су врло популарне код нас, и имале су утицаја на наше народне умотворине, као Житије св. Ђорђа, Житије Алексија, божјег човека, Житије и чудеса св. Димитрија, Житије Марије Египћанке, св. Атанасија Атонског. Од 9. века јављају се у старој словенској књижевности и житија словенских лица. У првом реду то су биографије словенских апостола Ћирила и Методија, издаване досада више пута. Методијева је очувана у старијим рукописима, а Ћирилова је чешћа. Обе се налазе и у српским преписима. После долазе житија првих домаћих испосника: Јована Рилског, Јоакима Сарандапорског и живот приповедника Илариона Мегленског. Код Срба се та врста књижевности развила врло лепо, и у 13–14. веку имала је период свог цвата. (В. Биографије.) За светковине Христових и Богородичиних празника и за култ светитеља биле су нарочито потребне црквене песме тзв. тропари, кондаци, ирмоси и сл. Њих је наша црква добила од Грка, наравно у преводу, и одржала их је све до данас. По узору на те песме настале су од 13. века и песме српским светитељима, са понекад дословним позајмицама из популарних образаца. И тај посао започео је св. Сава написавши Службу св. Симеону, своме оцу. Иако је највећи део тих песама очуван данас у прозном облику и тако, вероватно, био добрим делом и превођен, ипак се чини да је том превођењу била обраћена нарочита пажња, и да се покушавало одржавати, из метричких и мелодијских разлога, и број слогова грчког оригинала и његове риме. Нецрквене поезије има у нашој старој књижевности врло мало. Уколико је била пренесена из грчког, она је изгубила свој облик, као Менандрове сентенције или популарна Диоптра, те се јавила као прозна ствар. Најстарија песма југословенске књижевности јесте Пролог јеванђеља Константина Пресвитера из 10. века. Прве стихове на српском подручју налази П. Колендић у једном натпису из 12. века, у Повљима на Брачу. Испевани су у византијском дванаестерцу (Јужна Србија, 46–47, 1924). Римовани и потпуно метрички су стихови о страшном суду кнеза Новака из 1368. (Ђ. Шурмин, Хрватски споменици, бр. 22). У Срба су још познати стихови у једном запису из 1422, а праве „Стихе“ доноси један запис из 1475. (Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, бр. 218, 337–339.) „Песма смрти“, у стиху и са римом, певана је крајем 16. века. Нису написани као песме и нису стиховани, али су у ствари пуни песничког осећања, златом везени редови похвале монахиње Јефимије кнезу Лазару и дирљива Тужбалица над Ђурђем Бранковићем. (Издао је Љ. Стојановић у Споменику, 3.) Једног, досад непознатог, писца старих стихова и похвала нашао је недавно В. Ћоровић у једном пљеваљском рукопису. То је Силуан, угледно црквено лице 15. века. 176

За јачање верске ревности и тумачење хришћанских схватања развило се код нас врло рано црквено беседништво. Најславнија имена хришћанске цркве захваљују свој успех тој врсти свога рада. Нарочито су били популарни: Јован Златоуст, Василије Велики, Григорије Назијански и Андрија Критски. Њихова су дела била међу првима преведена на стари словенски језик, и постала су образац првим нашим проповедницима вере, као св. Клименту, Константину Пресвитеру, Козми и др. Код Срба има трагова црквеног беседништва у списима Доментијановим и Теодосијевим, кад говоре о поукама св. Саве. Чистог црквеног беседништва, иначе, као ни црквене догматике у нашој старој књижевности није било. За ту врсту црквеног деловања, кад им је требала, служили су се готовим грчким клишеима. Забавне књижевности било је у средњовековној Србији релативно мало. Књижевност се највише неговала због цркве. Главна средишта били су манастири, а главни радници свештена лица. Њезин круг, према томе, био је врло ограничен. Профаним осећањима није било места у атмосфери тамјана и јектенија. Уколико се и јављају забавне ствари, оне су добрим делом у вези са црквеним лицима и схватањима, и потичу из грчког. Од тих ствари код нас је била најпопуларнија прича о Александру Великом, која је оставила врло много трагова у народним умотворинама (Ст. Новаковић, Гласник, II одел., 9). Тројанска прича мање је била читана. Најславнији роман средњега века, Варлаам и Јоасаф, преведен је код нас у 15. веку (Ст. Новаковић, Гласник Српског ученог друштва, II одел., 1), а индијски роман Стефанит и Ихнилат можда још у 13. (Ђ. Даничић, Старине, 2.) Физиолог је фантастичан природопис средњег века, познат у нас од 15. века (Ст. Новаковић, Старине, 11; G. Polivka, Archiv für slav. Philologie, 14–18). Езопов живот познат је у нас само по једном изводу 17. века (Н. Начов, бугарски Сборник, 9). Лепа је приповетка, с историјском основом, о царици Теофани (Н. Начов, бугарски Сборник, 8), очувана у преводу 14. века. Шаљива је и с извесном пародијом светачких житија мала прича о Муци блаженог Гроздија (Ђ. Даничић, Старине, 2). Сви ти списи дошли су у нашу књижевност из византијске. Из западних књижевности потичу романи о Тристану и Ланцелоту и о Бову од Анконе (А. Веселовски, Из историје романа и повести, 1888). Преведени су негде у Приморју. – За неколико средњовековних прича наше књижевности још нису утврђени извори. То су, нпр., Премудри Акир (V. Jagić, Byzantinische Zeitschrift, I), Соломун, цар Шакиш, цар Аса, Еладије и др. Као забавна лектира служили су у средњем веку врло много и апокрифи (в. Апокрифи). У српској књижевности 14–18. века били су веома популарни списи историјског садржаја. Од 14. века јавио се у Св. гори јак покрет за реформу црквених књига које су се у преписима и слабим преводима биле знатно исквариле. Тај покрет прихватио је нарочито бугарски патријарх Јефтимије, а у Срба га је пренео и развио његов ученик Константин Костенички. Њега је деспот Стеван Лазаревић примио у Србији, и омогућио му слободан и широк рад. У деспотовој Манасији створило се књижевно средиште, тзв. ресавска школа. Костантин је, као путоказ за реформу, израдио један правописнограматички програм (В. Јагић, Расужденија старини о церковно-славјанском јазике, 1895), који је преписиван и читан, и који је вршио знатан утицај не само у српској књижевности 15–16. века него и у бугарској и руској. У ресавској школи почета је, поред те реформне акције, и врло жива преводилачка и преписивачка активност. Тада су радили Владислав Граматик, Данилац Левооки, Доситеј Манасијски, Давид, Стеван Доместик и многи други писари и писци, чија вредност прелази обичне дотадашње раднике. Али читав полет српске књижевности спречила је од 15. века најезда Турака. 177

Она није угушила српску књижевност, али је лишила штедрих помоћника са двора и високе господе, и упутила је још више на манастирски круг. Један нов покушај процвата књижевности јавио се у 17. веку, за време активног патријарха Пајсија, који је и сам био књижевник и друге потицао на тај рад, а нарочито неговао сликарску црквену уметност. Али, за рад у већим размерима, у потиштеној раји под Турцима није било правих услова. Књижевност је све више опадала, и сводила се на просто преписивање старих узорака. Упада у очи врло жив интерес од 16. до 18. века за хронографску књижевност. Огледи многих старих текстова ове књижевности налазе се у Примерима књижевности и језика старога и српско-словенскога Ст. Новаковића (1889) у оригиналу, а у преводу код М. Башића, Из старе српске књижевности (1922). Л и т е р а т у р а: М. Murko, Geschichte der älteren südsl. Literaturen (1908); П. Поповић, Преглед српске књижевности (1920, са библиографијом); В. Ћоровић, Проучавање старе српске књижевности (Просветни гласник, св. 3–6,1922).

Т ТАМЕРЛАН Татарски хан (1333–1405). Познат је под именом Тимур-Демир (Тимур-железо) или Тимур-Ленк (хроми Тимур). Храбар ратник из Самарканда, из јаког племена, Т. се истакао већ од 1355, а 1369. постао је емир у Самарканду. Од 1380. водио је 35 ратова у разним правцима, и освојио је огромна подручја у средњој и западној Азији. Од 1400. био је у сукобу с Турцима. – У нашој историји Т. је запамћен као победилац султана Бајазита у бици код Ангоре 28/7. 1402. У тој бици учествовали су и Срби, под водством Стевана Лазаревића. Бајазит је умро као заробљеник код Т. 1403, а сам је Т. умро 17/2. 1405, припремајући се за поход против Кине.

ТВРТКО I КОТРОМАНИЋ Босански бан 1353–1377; краљ Босне и Србије 1377. до 1390; краљ Босне, Срба и Хрвата 1390. до 1391. (око 1338 – око 14/3. 1391). Син је кнеза Владислава Котроманића и Јелене Шубићеве. Престо је наследио од свога стрица бана Стевана II (1353). Прве године по стричевој смрти помагао га је отац, а по очевој смрти 1354. Т. је подржавала његова енергична мајка. Т. је дошао на власт у време оштре борбе коју је мађарски краљ Лајош Велики водио против Млечана, због поседа Далмације, и против Срба. Као мађарски васал, Т. се заузимао 1355. у Далмацији, заједно са мајком, која је тамо као Шубићева одива имала јаких веза, да се далматинско-хрватски градови определе против Млечана. Мађари нису ипак би–ли задовољни његовим држањем, и присилили су га, у лето 1357, да им уступи Хум до Неретве, као мираз уз Јелисавету, кћер Стевана II, а жену краља Лајоша. Сем Хума Мађари су тада добили и Завршје, јер су господари тога краја дошли под њихову непосредну власт. Кад су Мађари 1363. покушали да Т. стегну још јаче, он им се опро са војском, и у две је борбе остао победилац. Али домало настадоше у Босни унутрашње распре. На чело опозиције против Т. стаде његов млађи брат Вук, тражећи већи утицај у влади. Покрет се претворио у отворену побуну у почетку пролећа 1366. Т. и његова мајка протерани су из Босне, а за новог бана извикан је Вук. Т. се обратио за помоћ мађарском краљу, и са том помоћу се повратио у земљу и на власт. Током 1366/67. он је смирио целу земљу, а Вук је побегао у Дубровник. После је 178

Вук покушавао да против Т. покрене папску курију и преко ње мађарски двор, али у том није имао успеха. Смрћу цара Уроша (1371) изумрла је мушка српска линија Немањића. Погибијом краља Вукашина нестало је и стварног господара Србије. Тада се појавио Т. са својим претенсијама на српски престо. Он је био унук Јелисавете, кћери краља Драгутина, која је била удата за његовог деда, Стевана Котромана. Као Немањић по женској линији, Т. је с правом тражио српску круну. Са кнезом Лазаром, који је у то време био господар моравске Србије, удружио се Т. против моћног жупана Николе Алтомановића, чија се власт стерала од Рудника до мора, дуж Дрине, Гацка, Билеће и Требиња. Жупан Никола био је неподесан сусед. Он је помагао Тврткова брата Вука против Т., борио се са Дубровчанима, а самом Лазару отео је Рудник. Имао је претенсија да се дочепа Призрена и да буде главни господар Србије. Удружени Т. и Лазар скршили су жупана Николу и уништили су његову власт. У освојеној области, у Милешеву, крунисао се Т. 1377. за краља Босне и Србије. Кнез Лазар признао је тај чин и остао је и даље са Т. у савезу, предвиђајући опасност од Турака, који су после победе на Марици узимали све више маха. 1374. Т. се оженио Доротејом, кћерком видинског бугарског цара Срацимира. Тако су Босна, Србија и Бугарска дошле у тешње везе. Т. је постао нарочито активан после смрти краља Лајоша Великог (1382). Лајош је умро без мушких потомака и стога су после његове смрти настале смутње у Мађарској и нарочито у Хрватској. Једна странка била је за Сигисмунда Луксембуршког, мужа краљеве кћери Марије, а друга за напуљског принца Карла. У Хрватској је овај други имао више присталица, међу којима су били најважнији: Иван Палижна, бискуп загребачки Павле Хорват и брат му Иван, мачвански бан. Т. је хтео да искористи те мађарске смутње, те је енергично помагао хрватску опозицију. Он и кнез Лазар давали су јој чак и војну помоћ и склониште у својој земљи. Захваљујући тој помоћи могла је хрватска опозиција неколико година да води борбу против мађарског краља. Да га придобије за себе, мађарска краљица је 1385. уступила Т. Котор. Т. је нарочито ишао за тим да Босна добије свој излаз на море и да се еманципује од дубровачке луке. Он је стога 1382. подигао град Нови, у Боки, као прво утврђено босанско пристаниште. Добитком Котора Босна је добила град велике трговачке традиције и са много веза. Т. се није задовољио самим уступањем Котора, него се носио мишљу да добије целу Далмацију. Добијање Котора довело је до рата између Т. и Баошића, али без успеха по ове друге. Кад је са њима свршио, и кад су у Мађарској од 1386. нереди прешли у крвава и тешка обрачунавања, Т. се сав дао на то да свој план оствари. Он је помагао са кнезом Лазаром браћу Хорвате, који су се борили против новог мађарског краља у Мачви и Срему, а и сам је ратовао у Далмацији. 1387. пришао је Т. као први град Клис, огњиште Шубићеве породице. Т. сматрао се и град Врана, средиште Ивана Палижне. Домало је Т. добио и Островицу. Свестан своје снаге, а предусретљив према будућим поданицима, Т. је дозвољавао појединим градовима у Далмацији да траже помоћ од мађарског краља и да се обавесте о општем положају, знајући да им краљ не може помоћи и да ће они морати подлећи. Т. акцију омело је за извесно време нападање Турака на Србију и Босну, 27/8. 1388. поражена је једна турска војска која беше продрла до Билеће. Када су 1389. Турци напали на Србију, Т. је послао у помоћ кнезу Лазару, на Косово, један део војске са војводом Влатком Вуковићем, победником код Билеће. Босански одред том приликом није много страдао, и војвода Влатко је обавестио чак Т. да је победа била на хришћанској страни. Док се Т. војска борила против Турака, пошло је за руком војсци мађарског краља да потисне Босанце из Хрватске и Далмације. Али у лето 1389. обновио је Т. војничку 179

акцију на западу, и брзо је постигао знатне успехе. У лето 1390. покорили су му се Спљет, Трогир, Шибеник и острва Брач, Хвар и Корчула. 10/7. 1390. јавља се први пут Т. са титулом краља Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја. У Т. власти била је главна област старе хрватске државе са ужом Далмацијом, од Зрмање до Котора, сем Дубровника и Задра. Усред тих успеха, Т. је умро изненада око 17/3.1391. Т. је био највећи владар босанске државе. Осећајући географски значај Босне у српскохрватским земљама, он је радио на томе да обухвати око Босне као државног средишта Србе на истоку и Хрвате на западу. То је била прва замисао о стварању једне заједничке националне, српскохрватске државе. Л и т е р а т у р а: В. Ћоровић, Краљ Твртко I Котроманић (1925).

ТВРТКО II ТВРТКОВИЋ Босански краљ 1404–1443. Био је незаконити син краља Твртка I. За краља га је изабрала странка моћног великаша Хрвоја Вукчића против краља Остоје. У Босни су се тада бориле две странке: једна која је пристајала уз мађарског краља Сигисмунда, а друга уз његова противника Ладислава Напуљског. Ова друга странка била је у Босни једно време моћнија, а њу је водио Хрвоје. Да скрши тај отпор, краљ Сигисмунд је водио неколико војних похода против Босне. 1408. заробио је краља Т., и одвео га у Мађарску. Тек после неколико година (1414) јавио се Т. поново у Босни, помаган од Турака и Хрвоја, који беше дошао у сукоб са већином босанске властеле. Т. се на престолу учврстио тек после смрти сина Стевана (1421). Т. је признао врховну власт краља Сигисмунда, код кога се за Т. заузео његов сродник гроф Херман Цељски. Да угоди краљу Сигисмунду, Т. се оженио његовом нећаком, а 1427. одредио је за свога наследника, у случају да остане без деце, грофа Хермана. Т. је био противник српских деспота Стевана и Ђурђа, који су држали најбогатији босански рудник Сребреницу. Због тога рудника Т. је три пута упадао у деспотову државу, али без успеха. Није имао успеха ни према Турцима, којима је морао плаћати данак, и који су му због неуредног плаћања посели неке градове у Врхбосни. 1432–1433, када је он заратио против Србије, против Т. се дигао и један део босанске властеле, а нарочито Сандаљ Храњић, и од пре већ озлојеђени Златоносовићи из Усоре. Против Т. се тада појавио и један нов кандидат на краљевски престо, Радивој, син краља Остоје, кога су помагали и Турци. Т. се одржао само помоћу Мађара, али је од 1435. морао поново плаћати Турцима данак. После првог пада Србије (1439), Сребреницу нису посели Босанци него Турци. Краљ Т. се тада био уплашио и за Босну, и молио је од Млечана склониште у неком граду у Далмацији. Т. је живо пратио акцију папе и Мађара против Турака, али јој није сачекао резултате. Умро је 1443.

ТЕОДОСИЈЕ Српски писац 14. века. Живео је као калуђер у Хиландару у другој половини 13. и у првој 14. века. О његову животу нема података, али је сигурно да му главни рад није био после 1336, јер је из те године најстарији рукопис Т. Житија св. Саве. Т. је старију Савину биографију, коју је написао монах Доментијан, из темеља прерадио, уневши у њу не само нов, живљи и вештији начин причања, него и доста нових података. Ти подаци, уношени из предања о Сави у Хиландару и по српским земљама, имају понегде легендарни карактер, али понегде дају и корисних допуна за старије дело. Раније се мислило да је Т. спис новијег порекла (18. век), а после су га стављали у најстарије списе, чак у 13. век. Међутим, на основу многих историјских вести и напомена у том 180

житију, оно је написано по свој прилици у другој или трећој десетини 14. века. Оно је брзо потиснуло старији, тешко писани, Доментијанов спис, и читало се и преписивало много, не само по српским него и по руским земљама. У 18. веку је прерађивано и штампано. Иако је Т. дело у ствари прерада туђег дела, иако су у њега уношене и туђе ствари (нпр. увод и Житија св. Саве Освећеног, нешто из писма архиепископа Никодима), оно је ипак, због својих лепих књижевних особина, од великог значаја у нашој старој књижевности. Има мишљења да је Т. био прерађивач и Доментијановог Житија св. Симеона,али то још није потпуно утврђено. Т. је написао и службу св. Симеону и Сави, врло вешто, служећи се при том старијом Савином службом св. Симеону. Поред службе, Т. је саставио и похвалу обојици српских светитеља. Неутврђено је остало врло вероватно мишљење да је овај Т. био писац и Житија Петра Коришког. Савино житије превео је на данашњи српски језик М. Башић у књизи Старе српске биографије (1924). Л и т е р а т у р а: С. Вуловић, Годишњица, 7 и 14; Љ. Стојановић, Споменик, 3; С. Розанов, Источники, времја састављенија и личност Феодосијевској редакцији Житија Сави Сербскаго (1911); В. Ћоровић, Увод списима св. Саве (1928).

ТОПИЈА КАРЛО Албански кнез 1359. до 1388. Био је из моћне старе албанске породице, коју су анжујски краљеви нарочито одликовали. У породици је постојало предање да су Т. француског краљевског порекла. Кнез Танусије Топија држао је област између река Мата и Шкумби. Т. избија на површину за време борби у Албанији између цара Уроша и његовог стрица Симеона. 1368. заузео је он Драч од напуљских господара, али га је губио у два-три маха. Његови огорчени непријатељи били су Баошићи, који су неколико пута покушавали да га потисну и да се сами докопају Драча. У последње време (1383) Т. се помиње као помоћник француског претендента Луја I. У страху од Турака Т. је 1386. понудио Драч Млечанима, а тражио је од њих поседе на Криту и Еубеји. Предају је извршио тек његов син Ђорђе, зет Вука Бранковића (1392). Т. је 1381. обновио манастир св. Јована код Елбасана, где се данас налазе моћи зетског св. Владимира.

ТРЕБИЊЕ Стара требињска област, звана Травунија, обухватала је доста широко подручје. На северу она је од Гатачког поља допирала на југ све до мора; у Которском заливу требињској области припадао је читав део од Суторине до иза Рисна, а северније одатле ван Боке цело Конавље; Дубровник је одмах иза Ријеке граничио са требињском облашћу Жрновнице (Брена); на истоку граница је допирала до Бањана; од Дубровника ишла је западна требињска граница преко Попова и Љубиња на Гатачко поље. Т. је било главно место те области. У требињској области било је више жупа: Врм (данашњи Корјенићи), Рисан, Лукавац, непознато Зетливи, Љубомир, Фатница, Рудине, Крушевица, Драчевице, Конавље, Жрновница и Врсиње (данас Зупци). Врло рано Дубровчани су, због тескобе свог подручја, почели да искоришћавају требињска земљишта и плаћали су, од 9. века, годишње 35 дуката требињском жупану на име закупнине. Т. је од најстаријих времена био саставни део српске државе. Као најстарији жупан те области спомиње се неки Велај, чији је син Крајина постао зет рашког жупана Властимира у 9. веку. Дукљанска Хроника наводи више владара у овој области од 10. до 12. века. Нарочито истиче Павлимира, оснивача Дубровника (прослављеног у истоименој Палмотићевој драми), који је из Т. обновио српску државу 181

после Чаславове погибије и који је сахрањен у Т. у цркви св. Михајла. Поузданија је личност жупан Драгомир, стриц зетског кнеза Владимира, који је са њим заједно покорен од цара Самуила и после враћен на престо, и који је (око 1018) убијен од побуњених Которана. Од четрдесетих година 11. века Т. је било у саставу зетске државе, али су њени становници имали више сукоба са зетским господарима и одметали се. За рашког великог жупана Десу постоји предање да је сахрањен у Т., у цркви св. Петра у Чичеву. Поуздано је да је око 1180. Т. припадало зетском кнезу Михајлу и да је тада негде умро требињски жупан Грд. После тога Т. је дошло под Немањину власт, и остало је под Србијом све до нестанка Немањића. У Т. је био двор краљице Јелене, који се често помиње крајем 13. века. Зна се да се 1331. бавио у Т. Душан још као краљевић. Т. је за време цара Уроша било под влашћу царских сродника Војиновића, од којих га је примио Никола Алтомановић. Притешњен од бана Твртка I и кнеза Лазара, Алтомановић је 1373. уступио Драчевицу, Т. и Конавље Баошићима, од којих их је преотео краљ Твртко I 1377/78. За време босанских метежа, Дубровчани су успели да, после дугих преговора од 1419. до 1426, купе Конавље од двојице босанских војвода, Сандаља Храњића и Радослава Павловића. Радослав је био господар требињске области и врло незгодан сусед. Т. се много спомиње 1430–1432. као средиште Радослављеве акције против Дубровника у конавоском рату. Из тога времена сачувано нам је много вести о братствима Т., а нарочито о Љубибратићима, Корјенићима и др. 1438. преотео је Стеван Вукчић Т. од Радослава, помоћу Турака, и одржао га је у својој власти. Од 1466. учврстили су се Турци у требињској области и остали ту до 1878. У Т. је православни елеменат био врло јак. Сем старог Петровог манастира у Чичеву, за који није сигурно да ли је био православни, постојале су у граду и околини неколике православне цркве. Почетком 16. века подигнут је у близини Т. велики манастир, у народу познат под именом Тврдош, у који су пренели своје седиште херцеговачки митрополити. Тај је манастир био средиште свег духовног и политичког живота херцеговачких Срба, Крајем 16. века ту је епископ Висарион, заједно са патријархом Јованом, радио живо на устанку против Турака, у вези са акцијом папе Климента VIII и аустријског двора. Средином 17. века у Т. је живео као митрополит Василије Јовановић (1639. до 1671), популарни светитељ под Острогом, који је обновио раније везе са папском куријом. За време ратовања Светог савеза требињски калуђери и Срби узимали су великог удела у борби против Турака, као савезници Млечана. 1693. посели су Турци манастир, а 1694. преотели су га Млечани, али не могући га одржати дигоше га у ваздух да не би послужио Турцима као тврђава. Калуђери су се склонили на млетачко подручје. Ту је један део и остао, а други се вратио и обновио ранији манастирски метох Дужи као нови манастир. У том манастиру су онда све до 1777. живели и даље херцеговачки митрополити, а онда је њихово седиште пренесено у Мостар. И поред рђавог искуства у рату Светог савеза, требињски калуђери су са тамошњим Србима спремали устанак и водили нове борбе у аустро-турском рату 1736/39. У 19. веку Т. и његова област истичу се нарочито за време устанака Луке Вукаловића. Јужне жупе те области, Зупци, Крушевице и Драчевица, биле су главно огњиште устанака (1852/53, 1857/58. и 1861. до 1863). После извесних сукоба са цетињским двором, тај се крај држао мало повучено кад је 1875. избио устанак у Невесињу, али су ускоро надвладали национални разлози и устанак је прихваћен и тамо. За време аустријске управе Т. је јако утврђено, као погранична тврђава према Црној Гори и као залеђе за Дубровник. Ту су 1906. држани први велики комбиновани војнички маневри, којима је присуствовао аустријски престолонаследник Франц Фердинанд. На почетку Светског рата (1914), Т. је област много страдала од насиља 182

аустријске солдатеске. Нарочито су мучени Срби из источног дела требињског среза, који је граничио са Црном Гором.

Ћ ЋУПРИЛИЋИ У 17. веку била су из породице Ћ. три велика везира, који су имали знатан утицај на судбину европске политике свога времена. Први је био Мухамед (1585–1661), албанског порекла, иако рођен у Малој Азији. Истакао се као храбар војник и намесник у Дамаску. Велики везир био је 1656–1661. Успешно је ратовао против Млечана за Кандијског рата, а освојио је Седмоградску. – Наследио га је син Ахмед (1630–1676), као велики везир 1661–1676. Довршио је с победом Кандијски рат 1669, а имао је врло јак утицај. Ушао је у интимне политичке везе с Лујем XIV, и био је огорчен противник Хабзбурговаца. – Његов брат Мустафа био је велики везир 1689–1691. Он је почео успешну офанзиву против аустријске војске, која је била продрла, помагана од Срба, све до Пећи и Призрена, и бацио је преко Дунава. Потучен и погинуо је у бици код Сланкамена, 19/8. 1691. – Нећак Мухамедов био је Хусеин, београдски заповедник и велики везир 1697– 1702. Он је склопио Карловачки мир, 1699. – Истој породици припадао је и Нуман, који је кратко време 1710. био велики везир, а 1714. са силном војском ударио на Црну Гору и опустошио је. 1713–1714. и 1716–7. био је везир у Босни. Он је саградио бањалучку тврђаву. Одликовао се 1717, одбивши аустријски упад у Босну. Ахмед, босански везир 1751–2, није могао обуздати босанске ајане и јањичарске сукобе, и био је брзо смењен.

ЋУРЧИЈА ЂОРЂЕ Харамбаша. Био је родом из Босута у Срему. Као дете прешао је у Србију, и био је најпре ћурчија у Крупњу, а после хајдук и најславнији харамбаша у дринском крају. Њега су звали Ћуртом, а његове момке Ћуртовцима. Недисциплинована, хајдучка природа, дошао је у сукоб с војводом Јаковом Ненадовићем и са самим Карађорђем, и због тога је убијен августа 1804.

У УГЉЕША ДЕСПОТ (– 26/9.1371, Чрномен). Био је из породице Мрњавчевића, брат краља Вукашина. Вероватно је он био онај властелин Угљеша кога Дубровчани 1346. помињу као царевог намесника у Требињу. Кад се Вукашин 1366. прогласио за краља, јавља се У. као господар најјужнијих српских области са престоницом у Серу. До њих је он дошао нешто узурпацијом, а нешто као зет ћесара Војихне, господара Драме. У. је жена била осетљива и умна Јефимија. Осећајући опасност од Турака, као први на ударцу, У. је хтео да све хришћане на југу скупи у један јак савез. Да би то постигао, он се трудио да изглади све несугласице са Грцима. Нарочито је желео да измири српску и грчку цркву, и стога је слао у Цариград неколико изасланстава, осуђујући поступак цара Душана приликом проглашавања царства и патријаршије. 1371. дошло је до измирења, али само делимичног, јер је У. могао уговарати само за своју област. У. је обновио у Светој гори 183

манастир Симонпетру. У лето 1371. покушао је У. једну већу експедицију против Турака, у заједници са краљем Вукашином. Код Чрномена 26/9. 1371. дошло је до борбе у којој су Срби до ноге потучени. Ту су без трага нестали и Вукашин и У.

УЗУН-МИРКО АПОСТОЛОВИЋ Јунак из Првог и Другог устанка (око 1782, Смрдљиковац, руднички крај – 20/11. 1868, Београд). Прву младост је провео у избеглиштву у Срему. После је учио терзијски занат у Београду. Кад је избио устанак 1804, У. је оставио свог мајстора и ступио је у чету Станоја Главаша. Истакао се више пута великом личном храброшћу, а нарочито при заузимању Београда 1806. 1813. прешао је, рањен, у Аустрију, али се после вратио у Србију и учествовао је у Другом устанку. После устанка живео је као механџија код Обреновца и као цариник на Вишњици, а после 1842. је пенсионисан. Сахрањен је код цркве св. Марка.

УРОШ I Српски краљ 1243–1276. Био је син краља Стевана Првовенчаног из брака са Аном Дандоловом. И његова жена, Јелена, била је западног, француског порекла. Док се један У. брат, Радослав, ослањао на епирског цара Теодора, а други, Владислав, на бугарског цара Асена II, У. се није хтео везати ни за једну политику. Спочетка је имао веза са Никејцима, али се тргао када су они, у свом налету, потисли из Македоније и Бугаре и Епирце и избили на српске границе. 1253. до 1254. нашао се У. у врло тешком положају. Са севера и запада притискивали су га Мађари, који су у то време посели Босну и разделили је у више бановина и присилили хумског кнеза Радослава, српског васала, да призна њихову врховну власт, а са југа и истока створио се против У. јак савез. У њему су били Бугари и Дубровачка република, са којом је У. имао сукоба због њихових тежња да притисну српска суседна земљишта и због тога што је тражио да врховну власт у католичкој српској цркви има надбискуп барски, а не дубровачки. Бугари су том приликом продрли дубоко у Србију, све до Лима, а можда и до Жиче. Није извесно на који су начин Бугари потиснути. Вероватно је да су били угрожени од Византије. Дубровник је после тога попустио, иако је хумски жупан био његов савезник. Барска архиепископија однела је 1255. коначну победу, са пристанком папске курије. У другој фази своје владе У. се ослањао на епирског господара Михаила II и његове франачке савезнике, Вилхелма, кнеза ахајског, и Манфреда, краља Сицилије, који је са женом добио Крф, Драч, Берат и Валону. У савезу с Епирцима У. је освојио Скопље, Кичево и Прилеп, али је Византија, под водством енергичног Михаила Палеолога, разбила Епирце и њихове савезнике, и васпоставила своју власт. 1261. Палеолог је срушио Латинско и обновио Византијско царство. У. ипак те византијске победе нису много поколебале. Савезници стекоше пријатеља у мађарском краљу Стевану V, који је, помажући једног свог штићеника у Бугарској против Византије, посредно био од користи Епирцима и њиховим пријатељима. Када је У. ушао у ближе везе са Мађарима не зна се тачно. Његов син Драгутин узео је за жену кћер краља Стевана. 1260, кад су Мађари ратовали са Чесима, у њиховој су војсци биле помоћне чете из Бугарске, Босне и Србије, очевидно у васалском односу. Може бити да је са тим у вези и српско добијање Захумља. Када су у Мађарској 1267. избили грађански ратови, У. је покушао да се отресе њихове врховне власти. Поуздао се у помоћ Палеолога, чију је кћер требао да узме млађи краљев син Милутин. Рачун је међутим био погрешан. Мађари су у Мачви зауставили У. надирање, и њега сама 184

заробили 1268. У. се после тога колебао, не подузимајући ниједну значајнију акцију, сем против Дубровачке републике. А и ту није имао среће. 1275. покушао је да освоји Дубровник, али је потиснут једним храбрим испадом грађана. Краља У. поразио је 1276. код Гацка његов син Драгутин, коме није хтео да уступи обећану половину државе. Са Драгутином су биле мађарске помоћне чете. Побеђени краљ напустио је престо, покалуђерио се (добио је име Симон) и умро је 1280. Сахрањен је у својој задужбини, у лепом манастиру Сопоћанима. Владавина краља У. значајна је у привредном погледу. За његове владе дошли су у Србију саски рудари и почели су експлоатисати богате сребрне руднике. У. је први почео ковати српски сребрн новац по угледу на млетачке матапане. Значајна је и његова врло широкогруда верска политика према католицима у Србији, која му је стекла много пријатеља.

Ф ФАБРИС АНТУН Политичар и новинар (5/4.1864, Дубровник – 14/10. 1904, Дубровник). Основну школу и целу гимназију свршио је у Дубровнику, а славистику је студирао у Бечу 1885. до 1889. Служио је као наставник у Сплиту и Задру до јесени 1895, кад је примио уредништво политичког листа Дубровник. Тај националистички лист, много читан у Јужној Далмацији и Херцеговини, учинио је много за јачање српске свести на Приморју. Од 1902. покренуо је Ф. и књижевни лист Срђ, за настављање и неговање књижевне дубровачке традиције. Због једне песме у том листу, коју је дао Урош Тројановић, Ф. је био затворен 24/10.1902, кад се враћао са првог српског новинарског конгреса у Београду, и остао је у затвору до 12/12. исте године. Тај му је затвор, у старим дубровачким тамницама, у зимње доба, потпуно упропастио и иначе слабо здравље. Уређивао је и издавао календар Дубровник 1897–1903. Л и т е р а т у р а: П. Поповић, Из књижевности, 3 (1919).

ФРАНЦ ЈОСИФ I Аустријски цар од 1848. до 1916. (18/8. 1880 – 21/11.1916). Син надвојводе Франца Карла и амбициозне Софије, кћери баварског краља Јохана Максимилијана. Васпитан је у строго католичком духу и под знатним утицајем своје мајке. Ф. Ј. је на престо дошао изненада, кад је срушен Метернихов апсолутистички систем и почела револуција 1848. Његов стриц, цар Фердинанд I, морао се захвалити на престолу, а његов отац, Карло, није хтео да прими круну. С новим, младим царем, који је примио власт 2/12. 1848, требао је да дође нови дух. Али је револуција већ била узела маха. Аустрија није више могла да је угуши, и млади цар морао је молити руску помоћ цара Николе I да сломи Мађаре. Ускоро после пораза Мађара почео је страховити централистичкоапсолутистички Бахов систем. Све наде народа, који су помагали бечки двор за време револуције, биле су изневерене. Нарочито су били разочарани Срби, који су се били и сувише изложили за Беч. Необичну неблагодарност показао је Ф. Ј. и према Русији. За време Кримског рата Аустрија не само да није остала пријатељски неутрална него је чак у један мах прешла и на страну руских противника, вршећи војнички притисак на Русију. Тај поступак изазвао је силно огорчење у руском друштву, и задуго онемогућио сарадњу између Русије и Аустрије. То стање неповерења нарочито су осећали Срби. Док 185

се 1853. Аустрија живо заузимала да одбрани Црну Гору против Турске, дотле је касније узимала отворен став против ње. Сем против Русије, Аустрија је у то време много радила и против Пруске, помагана од Баварске и Виртемберга. Али најопаснији противник Аустрије овог времена био је Наполеон III, са својом националистичком политиком. Он се енергично заузимао за Талијане, који су тих година напрезали све снаге да се уједине. Наполеон III је имао знатна утицаја и на политику Србије и Црне Горе. Ф. Ј. је доживео да су два велика народа извела своје уједињење против Аустрије и делимично на њен рачун. У савезу са Французима, Талијани су 1859. потукли Аустријанце у северној Италији, и добили Ломбардију, а 1866, у савезу са Немцима, и млетачку провинцију. Уједињење Италије било је тиме свршена ствар, коју Аустрија није могла да спречи. У Немачкој, Аустрију је потиснула Пруска, вођена дипломатски од кнеза Бизмарка. После аустријског пораза код Кенигреца (1866), хабзбуршка династија морала је напустити све своје претенсије у Немачкој. Тако је после пораза Француске у рату 1870/71. извршено уједињење Немачке, под водством Пруске и њене династије, а с потпуним одсуством Аустрије. Војнички порази донели су Аустрији знатне реформе у унутрашњем уређењу. 26/2. 1861. дат је царевини централистички устав, а раније (20/10. 1860) добиле су биле поједине земље своје саборе. Најважнија је промена извршена 1867, кад се Аустрија претворила у „двојну монархију“, Аустро-Угарску. 8/6. 1867. крунисао се Ф. Ј. за мађарског краља у Будиму, и оживео је тако традиције мађарског краљевства. 1868. године склопљена је између Мађарске и Хрватске државноправна Нагодба, коју су Мађари непрестано вређали, а Хрвати је никада нису сматрали довољном за своје народне аспирације. Словенски елеменат прошао је при тој подели врло рђаво; у аустријској половини господарили су Немци, у угарској Мађари. Да се одштети за изгубљена подручја у дотадашњим ратовима, Ф. Ј. је тражио накнаде на истоку, нарочито после 1871, кад је видео да је сваки покушај враћања Аустрије у немачки савез као врховног вође искључен. Са грофом Ј. Андрашијем као министром спољашњих послова почела је нова, активистичка фаза аустријске балканске политике, која је 1878. довела до окупације Босне и Херцеговине, са војничком контролом у Санџаку. Ступивши на Берлинском конгресу поново као противник Русије и Словена, Аустрија се и опет замерила Словенима руског и свог подручја. Осећајући се не–сигурном, она је 1879. склопила савез са Немачком, коме се после придружила и Италија. У унутрашњој политици Ф. Ј. није имао једне линије. По личним особинама био је апсолутиста, али је, присиљен неуспесима, морао попуштати. Није имао одлучности ни за један снажан корак, нарочито у доцнијим годинама. У последњем периоду живота сматрао је као главног непријатеља Словене, Русију и српске суседе на Балкану. Владавина Ф. Ј. за Србе је био дуг низ искушења. Бојећи се да ће Срби, развијени и са ојачаном народном свешћу, поћи за примером Талијана и Немаца, Ф. Ј. је са својом владом спречавао све веће српске успехе. Иако је, тобоже, после толико рђавих искустава, био противник рата, ипак је био зачетник најстрашнијега. Доследан у спречавању српског развитка, Ф. Ј. је употребио прилику погибије престолонаследника Франца Фердинанда да упути Србији, после њених успеха у балканским ратовима, намерно састављен непријемљиви ултиматум, и да после њега почне Светски рат. Умро је, не дочекавши слом своје државе и треће народно уједињење на њен рачун.

ФРАНЦ ФЕРДИНАНД

186

Аустроугарски престолонаследник (18/12. 1863, Грац – 28/6. 1914, Сарајево). Син надвојводе Карла Људевита, брата цара Франца Јосифа I. 1878. почео је Ф. Ф. своју војничку каријеру. После погибије аустроугарског престолонаследника Рудолфа, јединца сина Франца Јосифа (1889), наследник престола је био Карло Људевит, а после смрти овога (1896) његов најстарији син Ф. Ф. Преко воље цара Франца Јосифа, ступио је Ф. Ф. 1/7.1900. у брак са грофицом Софијом Хотек. Како је тај брак био по прописима хабзбуршког дворског статута недоличан, пошто грофица Хотек није била из владалачке лозе, Ф. Ф. се морао одрећи права своје деце на хабзбуршки престо. Од 1906. Ф. Ф. је био врховни инспектор аустроугарске војске и морнарице и глава странке која је тражила обнову старог значаја Аустрије (Grossösterreich) и инсистирала на истицању престижа Дунавске монархије. Говорило се да је Ф. Ф. симпатисао идеји тријалистичког уређења Аустро-Угарске. Ф. Ф. је био под јаким утицајем клерикалних кругова. Као носилац идеје Велике Аустрије, Ф. Ф. је био противник јачања Србије, налазећи да јака Србија представља опасност за јужнословенске земље Аустроугарске монархије. У лето 1914. приредио је Ф. Ф. велике војничке маневре у Босни, између Ивана и Сарајева, као демонстрацију против Србије. Да још више подвуче антисрпски карактер маневара, одлучио је Ф. Ф. да се на Видовдан провезе Сарајевом. Гледајући у њему главу најопаснијег противника Србије и наше народне будућности, неколико омладинаца из Босне и Херцеговине решили су, да га приликом ове посете Сарајеву убију. На Видовдан 1914, када се Ф. Ф. са женом возио сарајевским улицама, бацио је на њ бомбу Н. Чабриновић, али та бомба није погодила Ф. Ф. него се распрсла иза његова аутомобила. На повратку из градске општине сачекао је престолонаследнички пар други завереник, Гаврило Принцип, и са два револверска метка смртно је ранио и Ф. Ф. и, нехотице, његову жену. Ову погибију узела је Аустро-Угарска као повод да за атентат окриви Србију и стави јој унапред удешени непријемљив ултиматум. Тако је погибија Ф. Ф. изазвала велики Светски рат.

ФРАНЦУСКЕ ВЕЗЕ СА СРБИМА Везе између Срба и Француза почеле су још од раног средњег века. Први крсташки поход у Свету земљу ишао је преко српских земаља, делом Цариградским војничким друмом од Београда на Ниш и даље, а делом преко приморских области (1096–1097). Гроф Рајмунд из Тулузе имао је тада пријатељски састанак са краљем Бодином у Скадру. Други крсташки поход, под водством француског краља Луја VII, прошао је опет кроз Србију (1147). Кад је у Цариграду 1204. основано Латинско царство, са грофом Балдуином Фландријским као царем, везе између Срба и француских авантуриста постале су чешће и непосредније. Једно време оне су биле и непријатељске. Наследник и брат Балдуинов, Хајнрих, у српским изворима назват Јерис Филанедер, желео је да, у савезу, најпре с Бугарима, а после са Мађарима, прошири своју власт на рачун Србије. Стеван Немањић успео је да му поквари планове. Са наследницима Хајнриховим односи су постали нешто бољи. Краљ Урош I оженио се (око 1245) Францускињом Јеленом, врло популарном краљицом, која је била у роду са краљевском династијом Анжујаца. Њена сестра Марија, удата за Анзелма де Шора, живела је као удовица код своје сестре, и имала је град Улцињ као своје седиште. Услед тих веза краљ Урош је ушао у савез са епирским владаром Михаилом II против Византије. Поред њега, у том савезу био је Вилардуен, кнез од Ахаје, и сицилски краљ Манфред, зетови Михаилови. – Кад је 1266. Карло I Анжу, брат француског краља Луја IX, победио краља Манфреда, и почео своју балканску политику, везе између Срба и Француза постале су врло уске. Истина, после пада Латинског царства (1261), последњи цар Балдуин I, у свом споразуму са Карлом, 187

уступио му је не само врховну власт над Ахајом него и трећину евентуалних освајања у Епиру, Албанији и Србији, али је тај споразум био без икакве реалне вредности. Карло I освојио је 1272. Драч, Берат и домало осталу Албанију, закорачио ногом на Балканско полуострво и постао непосредан сусед Срба. Његови односи према Србима били су извесно време пријатељски, јер их је требао као савезнике против Византије. – Кад је у Мађарској изумрла династија Арпада (1301), напрегли су Анжујци из Италије сву своју снагу да на мађарски престо доведу једног члана своје династије. У томе су нашли на доста одзива и код Хрвата и код Мађара, а нарочито код најачег хрватског братства Шубића у Далмацији, које је од почетка 14. века уграбило власт и у Босни. Краљ Драгутин, који је био пашеног Карлу II Анжу, помагао је са своје стране ту политику. И доиста, Карло Роберт прешао је 1300. у Далмацију, а 1309. крунисан је и признат за краља. У Албанији је била секундогенитура династије Анжу. Карло II предао је тамо власт своме сину Филипу Тарентском, са којим је краљ Милутин ушао у везе. За време Милутиново склопљен је и занимљиви, иако бесплодни, уговор са Карлом Валоа, братом француског краља Филипа IV. Карло се носио мишљу да обнови Латинско царство, и ступио је у везе с Милутином да га добије за савезника. По том уговору, Милутинова кћи имала је поћи за Карлова сина, Милутин примити католицизам, а нови цар ће му за то потврдити посед извесних области (1308). Пред крај Милутинова живота помутили су се његови односи са представницима анжујске династије и у Мађарској и у Албанији, а 1318–1319. дошло је чак и до рата, који није имао штетних последица по Србију. 1323. желео је Стеван Дечански да се ороди с анжујском династијом и просио је кћер Филипа Тарентског, али је није добио, јер су Анжујци помагали свог рођака Владислава, сина краља Драгутина. Краљ и цар Душан потиснуо је потпуно анжујске владаре из Албаније, којима је остао у власти једино град Драч. Са Французима цар Душан је долазио у додир само преко црквених кругова. Желећи добити слободне руке за борбу против Турака, Душан се био обратио папи Иноћентију VI да му да моралну потпору и титулу „хришћанског капетана“, а он да ће зато признати његову врховну власт. Папа, који се тад налазио у Авињону, послао је ученог бискупа Француза Петра Тому у Србију да доврши преговоре (1355). Петрову биографу Филипу Мезијеру захваљујемо неколико занимљивих вести о цару и Србији, исто као можда и барском бискупу Гијому Адаму, који је, као ватрен католик, препоручивао једним списом (1332) француском краљу Филипу VI да освоји Србију. После смрти мађарског краља Лајоша Великог (1382) помагали су напуљску анжујску династију, да поново дође до угарског престола, кнез Лазар и краљ Твртко и његови наследници све до 1408, кад је дефинитивно однео победу у јужнословенским земљама краљ Сигисмунд из династије Луксембурга. Француски краљ Карло VI, кад му је стигла вест да су Срби однели победу над Турцима на Косову 1389, дао је служити захвалну мису у Богородичиној цркви у Паризу. Драгоцених вести о Србији дао је француски витез Бертрандон де ла Брокијер, који се 1433. бавио у њој на путу из Св. земље. При хришћанским борбама против Турака 1444–1445. учествовале су и лађе бургундског дуке Филипа Доброг, али без већег успеха. У 16–18. веку биле су доста живе везе Дубровачке републике са француском краљевином. Остале наше државе, у ропству под Турцима, нису имале директних веза са великом западном краљевином, али су често осећале последице њене антихабзбуршке и стога туркофилске политике, као у време Луја XIV. Нове везе између нашег народа и Француза почеле су од 19. века. У јужним нашим земљама оне су биле непријатељске. Француска војска, с маршалом Мармоном, укинула је слободу Дубровачке републике (1808). Као савезници Руса и Енглеза, Црногорци су ушли у борбе са Французима у Боки Которској (1806. до 1814), које су се понекад 188

преносиле и на суседно херцеговачко, односно турско подручје. Наполеонова политика према Турској била је једно време у старој француској традицији: Отоманска царевина имала се одржавати и помагати као протутежа Аустрији и после Русији. Стога је Наполеон био и против Карађорђева устанка, налазећи у њему опасност за мир и војну способност Турске, и видећи у Србима руско оруђе. Срби, међутим, обавештени о Наполеоновим успесима, а огорчени на Русе, нарочито 1809, дошли су на мисао да ступе у преговоре с Наполеоном, и да му понуде протекторат над својом земљом. У том смислу био је донесен чак и један закључак Управног савета 16/8.1809. Као емисар француском цару био је упућен капетан Раде Вучинић Карловчанин. Али Француска није могла, због своје политике према Порти, примити српску понуду, а после 1810. ни због Аустрије, коју је хтела придобити за савез против Русије. 16/7. 1810, у разговору с кнезом Метернихом, Наполеон је чак изјавио да Србија мора припасти једног дана Аустрији, и да се он не би противио ако аустријска војска поседне Београд. Француски утицај у Србији и Црној Гори био је врло јак за владе Наполеона III. Његова политика помагања појединих народа у њиховим борбама за ослобођење и уједињење стекла му је симпатије свега српског народа. Кнез Данило напустио је традиционалну политику Црне Горе ослањања на Русију, и 1857. ишао је у Париз Наполеону III. Овај га је доиста отворено помагао и против Турака и против Аустрије. После црногорске победе на Граховцу (1858) Наполеон III спречио је турску освету и успео да код европских сила изради разграничење Црне Горе. – Исто тако одржавао је уске везе с Наполеоном и кнез Михаило, и узео је чак једног француског пуковника за свог министра војног. Пораз Француске 1870–1871. донео је јачање германске опасности и немачку агресивност према Балкану и Истоку. У припремама за одбрану и борбу против тога Србија је могла увек да нађе разумевања код Француза, који су и сами осећали немачки притисак. Живље помагање српских настојања почело је код Француза нарочито после анексионе кризе 1908–1909. Сем ових историјско-политичких веза и утицаја постоји и много духовних, нарочито у књижевности и социјалној идеологији. Покрет слободних мислилаца код нас у 18. веку француског је порекла, а прве књижевне везе почеле су још и раније. Већ у првој половини 19. века добар део наше омладине школовао се у Француској, а данас је француски претежни културни језик наше интелигенције, нарочито у Србији.

ФРУШИЋ ДИМИТРИЈЕ ДР Новинар (24/1. 1790, Дивош – 13/10. 1838, Трст). Као ђак медицине у Бечу кренуо је са Димитријем Давидовићем Српске новине (1/8.1813). Пошто је постао доктор медицине (23/5.1816), Ф. је напустио Беч и Новине и постао лекар у Трсту. Али везе створене у Бечу наставио је и даље. Нарочито се истицао као веран пријатељ Вука Ст. Караџића, коме је израдио помоћ српске тршћанске општине.

Х ХАЈДУК ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ Најпопуларнији јунак Првог устанка (око 1780, Леновац, округ тимочки – око 28/7. 1813, Неготин). У младости је X. В. П. био чобан и слуга, а од 1803. хајдук у чети Станоја Главаша. Од 1804. учествовао је у устанку у чети са Главашем, а после са Ђушом и Вујицом Вулићевићем. 1807. постао је буљубаша и добио дозволу од Совјета да побуни 189

Криви Вир и Црну Реку. 1809. храбро је бранио Бању од Турака. Лична његова храброст била је ванредна, и због ње он је брзо остао разглашен на све стране. Прек и увек хајдук, В. није био много дисциплинован, и Совјет је имао с њим чешће неприлика. 1810. одликован је златном руском колајном за храброст. Нарочито се истакао у бици на Варварину, где је био рањен у леву руку и због тога остао мало сакат. 1811. постао је војвода и упућен је у Неготин, на Крајину. Тамо је 1813, бранећи јуначки Неготин од Турака, и погинуо последњих дана јула. Женио се два пута. Друга његова жена,ЧучукСтана, била му је нарочито мила. После његове смрти удала се за другог чувеног јунака, грчког капетана Јоргаћа. Врло живу Вељкову биографију написао је Вук Караџић (Скупљени историјски и етнографски списи, 1, 225–238).

ХАЛАНСКИ МИХАИЛО (1857 – 11/4. 1910, Харков). Учио је најпре духовни семинар, а после је прешао на Университет у Харков, где је студирао словенску филологију. 1888. постао је у Петрограду магистер и кренуо на усавршавање у балканске земље. 1883–1891. био је гимназијски наставник, а од 1891. професор Университета у Харкову. Његова проучавања била су понајвише посвећена народној поезији. Главно му је дело опсежни спис о песмама и предањима о Краљевићу Марку (1893–1895). Та је предања X. доводио у везу са руским билинама и осталом епском поезијом других народа, показујући при том велику начитаност и обимно знање, али мало оштроумности. Истог су карактера и мањи списи X., који се односе на југословенска предања: О песмама косовског циклуса, О бугарштицама и О неким географским именима у руској и нашој епској поезији. Л и т е р а т у р а: Т. Маретић, Рад, 132.

ХАЏИ-ЛОЈО ХАФИЗ Родом из Сарајева. Био је кавгаџија, кријумчар и насилник. Од њега је раја много патила, иако је био по позиву хоџа. 1872. био је један од главних агитатора против подизања нове српске цркве у Сарајеву. 26/6.1878. био је главни организатор демонстрација против везира, који је тобоже пустио Аустрију у Босну и главни вођ отпора аустроугарској окупацији. Једно време био је апсолутан господар Сарајева, које је хтео бранити од „Шваба“. 7/8. била је главна битка око града, кад је и заузет. Рањен случајно, не у борби, Х.-Л. је отишао раније из Сарајева, али је био ухваћен у Романији и преведен у војну болницу. Тамо му је ампутирана једна нога па је, онда, осуђен на тешки затвор и одведен у Терезијенштат. После 5 година, проведених у тамници, био је спроведен у Турску. Живео је у Тајифу, у Азији, где је умро 1892. или 1893. Л и т е р а т у р а: А. Поповић, Хаџи-Лојина буна у Босни (1897).

ХАЏИ-ПРОДАН ГЛИГОРИЈЕВИЋ Војвода (око 1780, Сјеница – умро у Бесарабији). Х.-П. био је најпре трговац у Сјеници. У Србију је дошао после Првог устанка, и 1806. је постао војвода у Старом Влаху. 1809. учествовао је у походу на Нови Пазар и Сјеницу. Кад није могао избећи 1813, после мале борбе, предао се Турцима, који су га лепо примили. У Чачку је живео поред муселима Латиф-аге, као његов помоћник за нахијске послове. Половином септембра 1814. његов брат Михаило и Пајсије, игуман манастира Трнаве, ухвате и повежу Латифове момке у Трнави и опљачкају их, позивајући народ и Продана на устанак. Милош Обреновић, позват исто тако, одбио је учешће, па је, штавише, примио 190

на се тешку дужност да угуши устанак. Праћен својим и турским момцима Милош је дошао у чачански крај, и смирио је народ с доста муке (бој у Книћу). Хаџи-Продан се, међутим, пребацио преко Мораве и покушао да дође у везу с другим људима, за које је чуо да крећу устанак, али је убрзо увидео узалудност посла, па је ноћу 6–7/10. пребегао у Аустрију. Народ је после те побуне био притиснут још јаче и претрпео је многе губитке. Игуман Пајсије, зачетник устанка, био је набијен на колац. У Аустрији је ХаџиПродан држан у Варадину и Мункачу до марта 1815, а онда је, по својој молби, упућен у Бесарабију, где је и умро. У влашком устанку против Турака 1821. учествовао је с хетеристама, али се није истакао. Њему се приписује велика кривица за катастрофу усташког вође Тодора Владимирескуа. Л и т е р а т у р а: М. Гавриловић, Милош Обреновић, I, 86–108.

ХЕРЦЕГ СТЈЕПАН ВУКЧИЋ Синовац војводе Сандаља Храњића и његов наследник у хумској области (15/3. 1435 – 22/5. 1466). Био је себичан, без имало скрупула и насртљив. На почетку свог владања одржавао се против домаћих непријатеља и Мађара турском помоћу и добио је Требиње. Као турски васал ратовао је 1439. против Србије и пустошио је; 1441. нагонио је Дубровчане да уклоне деспота Ђурђа из свог града, а сам је упао у Зету. Освајајући ту деспотову област дошао је у сукоб с Млецима, и изашао је из те дуге борбе без успеха. После успоставе Србије измирио се с деспотом и вратио му оно што је био посео у северној Зети (1445). Ступио је у савез с арагонским краљем Алфонсом, непријатељем Млетака, и одржавао је те везе дуго година. 1446. удала се његова кћи Катарина за босанског краља Стевана Томаша, али то га није спречило да 1448, у савезу с деспотом Ђурђем и Турцима, зарати против свог зета. После тога, крајем септембра или почетком октобра 1448, он је узео титулу херцега, коју је пре имао војвода Хрвоје Вукчић. Називајући се „херцегом од св. Саве“ он је желео да појача свој утицај у источном делу хумске државе и да задобије православни елеменат. 1451–1454. ратовао је херцег с Дубровником, због Конавља, и пустошио му је околину. Дубровчани су употребили сва средства против њега. Преко деспота Ђурђа предлагали су чак Порти да купе херцегову земљу. Усред борбе на Стјепана се дигао и његов првенац Владислав, с којим је била у друштву и жена и мајка херцегова. Херцег је изазвао јавну саблазан својим везама са једном младом Флорентинком. Против херцега дигао се и босански краљ. У помоћ су му дошли опет Турци. Десет година доцније (1462) Владислав је узео очеву улогу, довео је Турке против оца, и присилио га је да му уступи један део земље. Пад Србије 1459. и Босне 1463. нису још отворили очи заслепљеном сину херцеговом да види значај турске опасности. Он је стално гледао само своју корист и знатно је одмагао оцу у борби против Турака 1463. 1465. била је велика навала Турака у Херцеговину, од које су силно страдали многи градови; исте године узели су Млечани, тобоже као пријатељи, Неретљанску Крајину. Видећи очиту пропаст земље, С. В. је умро у Новом 22/5.1466. Саблажњиве сцене борбе оца са сином описују народне песме и предања исто као и „женидбе“ херцегове. Његова је задужбина црква у Горажду. Л и т е р а т у р а: Љ. Јовановић, Стјепан Вукчић Косача (Глас, 28,1891 и Годишњица, 10,1888); L. Thallóczy, Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens, München (1914); Ј. Радонић, Зборник у славу В. Јагића (1908).

ХЕРЦЕГОВИНА Историја. Данашња област X. постала је из старе: неретљанске, захумске и 191

требињске. Границе тих области знатно су се померале. Под српском врховном влашћу, с нешто прекида, оне су биле од времена кнеза Мирослава до краља Милутина, тј. од око 1180. до 1321.1322–1377. то подручје је раздељено између Босне и Србије, док се није опет сјединило под владом босанског краља Твртка. За читаво време те области нису стварно биле под једном влашћу, него су у њима, независно један од другог и понекад један против другога, владали локални господари, кнезови и војводе. Уједињавање је почео да изводи Сандаљ Храњић, велики војвода босански, а довршио га је његов синовац Стјепан Вукчић Косача (херцег од 1448). Дугим борбама он је постао господар подручја од близу Пољица до Никшића. По њему, као господару херцегу, добила је назив и његова земља. Сам назив херцега, по мађарском облику, узео је Стјепан Вукчић по примеру сплитског херцега Хрвоја. Име X. јавља се први пут у једној писму војводе Исабега после 1/2. 1454, којим овај препоручује да се даје слободан пролаз једном Дубровчанину. У прво турско време X. је имала свог крајишника, са седиштем у Фочи и Новом, а од 16. века у Мостару. 1763. X. је спојена са Босном. 1832–1851. постала је X. засебна област и добила је свог везира. 1875–1877. била је засебан вилајет. Њене границе су ипак, углавном, оне из времена херцега Стјепана сем нешто на западу, од 18. века, где су Млечани у Макарској Крајини потисли Турке. X. има 15 нахија, од Дувна до Колашина и Никшића. У народу то се зове Стара Херцеговина. Та подела очувана је донекле до данас у дијецези хумских митрополита, која хвата од Дувна до Дрине. X. је политички раздељена 1878. у три дела: један је добила Аустрија, други Црна Гора, трећи Турска. Та подела у три административна подручја остала је и после ослобођења.

ХРЕЉА ЋЕСАР Српски војсковођа у првој половини 14. века. Истакао се као врло опрезан посредник са српском помоћном војском на страни старог византијског цара Андроника II у борби против његова унука Андроника III (зими 1327. до 1328). 1341. одметнуо се Грцима, предао им три града са Струмицом и постао зато ћесар, али се већ 1342. вратио под Душанову власт, осећајући, за време сукоба царице Ане и њезине странке са Кантакузеном, да у Византији неће моћи наћи заштите против Душана. Ускоро се покалуђерио, постао монах Харитон, па је умро и сахрањен у манастиру Рилу (1343), коме је био богати ктитор. Његова је задужбина црква Св. арханђела у Штипу.

Ц ЦАМБЛАК ГРИГОРИЈЕ Био је пореклом из Бугарске, из једне цинцарске породице. Рођен је 1364. Своју младост провео је Ц. у Трнову, у чувеној школи патријарха Јефтимија, одакле је одлазио у Св. гору и Цариград. У Цариграду, у Пантократорову манастиру, заинтересовао се за судбину Ст. Дечанског, који је некада ту био заточен. Из Цариграда Ц. је отишао у Молдавску (1401) као посланик цариградског патријарха, а после је постао игуман Њамецког манастира. У Србију је прешао, не зна се којим поводом, око 1407. и остао је у њој две године, као игуман манастира Дечана. У јесен 1409. отишао је у Русију, где је 1415. постао кијевски митрополит. Умро је незадовољан и повучен у Молдавској, негде у средини 15. века. – Ц. је био врло плодан писац. Од њега има више слова о разним празницима и свецима. За нас је од важности Житије Стевана Дечанског, које је Ц. 192

написао за време бављења у Дечанима. То житије показује писца вешта и образована, и са приметним књижевним талентом. Као историјски извор није свуда употребљив, јер се много оснива на непровереној традицији. Л и т е р а т у р а: А. Јацимирски, Григорије Цамблак (1904; руски).

ЦЕТИЊЕ На Ц. је 1493. основана прва српска штампарија, коју је Ђурађ Црнојевић донео из Млетака. – У црногорским борбама за ослобођење Ц. је чешће страдало. 1685. попалили су га Турци, а 1692. разрушили су Млечићи манастир, предајући га Турцима. 1712. поново је рушен манастир од Турака и с њим кућа владике Данила. Последње турско уништавање Ц. и манастира било је 1785.

ЦИНЦАР ЈАНКО ПОПОВИЋ Војвода (1779, Охрид – 24/8. 1833, Ћуприја). У Србију је дошао око 1800. и учествовао је живо у Првом устанку. Истакао се нарочито у боју на Мишару. Од 1811. постао је пожаревачки војвода. Од 1813. до 1830. био је у емиграцији. Сахрањен је у манастиру Раваници.

ЦРНА ГОРА Историја. Данашња област Ц. Г. носи то име тек од 15. века (први помен је из 1435), а раније се, до 12. века отприлике, звала Дукљом, а после Зетом. У тој области истиче се у 15. веку династија Црнојевића, која је владала до 1499. Њен један члан, Станиша, трећи син Иван-бега Црнојевића, као потурчени Скендер-бег, држао је ту земљу до 1528, али као посебан турски санџак са седиштем у Жабљаку. Од 1528. тај црногорски санџакат припојен је скадарском, а место санџак-бега јављају се војводе, као његови заменици, који то звање купују од санџака. Према том, Ц. Г. је 1499. изгубила своју самосталност и постала је обичан кадилук. Само су њена брђанска племена, као и Албанци, очувала у својим планинама извесне патријархалне традиције локалне и племенске аутономије. Црногорски санџакат обновио је 1592. Пећанац Дервиш-Алић, с облашћу на десној страни Бојане и са местима Баром и Улцињем, али само за кратко време. Под влашћу Турске остала је Ц. Г. све до 1684. Кад је 1684. Млетачка република ступила у савез са Аустријом, Пољском и папом, кренула је она на акцију и суседна црногорска племена. Устанак црногорских племена, иако угушен поразом код Вртијељке (1685), почетак је ослобођења Ц. Г. од Турака. Млечићи су свима средствима радили да Ц. Г. придобију за себе и огорче против Турака. Као хришћанска сила, у симпатичном покрету Св. савеза, Млеци су постигли успехе и добили су чак изјаву црногорског збора да Ц. Г. прима њихову власт. 1688. дошла је на Цетиње млетачка посада, али се у њему одржала само до 1692. Тај млетачки неуспех штетио је престижу Републике код црногорских племена. Али кренута акција на ослобођењу тиме није пропала. Право ослобођавање Ц. Г. од Турака почиње са владиком Данилом, из племена Петровића-Његоша (1700–1735). За његово време везана је истрага домаћих потурица, која се сматра као прво право дело дефинитивног раскида са Турцима. Као такво прославио га је владика Петар II Његош у Горском вијенцу и народна традиција Ц. Г. Али та истрага је спорна, исто као и њен датум. Данас се узима обично да је она била извршена у малим размерима и највероватније 1709. – За Данилова времена почеле су 193

јаче везе Ц. Г. са Русијом. Тражећи савезника против Турака, Петар Велики је у првом реду помишљао на балканске хришћане, и упутио им је 1711. један манифест, позивајући их у заједничку борбу против Турака. Црногорци су се одазвали и почели борбу, која је на њих навукла гнев противника и тешке освете 1712. и 1714. У невољи они су слали владику у Русију (1715), који им је отуда донео само нешто незнатне материјалне помоћи, и обраћали су се Млецима да их узму у своју заштиту. Млеци су им заиста у то време учинили неколико услуга и изазвали и тиме, уз друге разлоге, турску акцију против себе. Отада, доиста, сва се црногорска политика води у колебању између суседних Млетака, који понекад могу бити од користи, и између далеке једноверне Русије, за коју народ има много симпатија. Владику Данила наследио је његов синовац Сава (1735–1781). Тим што је једнога достојанственика наследио његов сродник не по личној вредности него по породичним везама, створен је престиж породице Петровића-Његоша. Власт владике није била велика, и била је дуго времена више духовна и морална него стварна, али је ипак дизала вредност једне породице. Ту вредност оспоравају Петровићима чланови породице Радоњића, из чијих су редова, по наследству, били гувернадури. То није била народна част, него је тај чин долазио као млетачка ознака за њене, најпре чиновнике, а онда поверенике у Ц. Г. Гувернадури су желили, да световну власт врше они, а духовну владике. Доиста, у 18. веку, државни печат се располовљава и једну половину држи гувернадур, а другу владика. Владика Сава био је миран, нимало борбен, и сувише повучен. Од 1742. у државним пословима натурује му се, као његов помоћник, сродник му Василије (1709–1766), човек окретан и активан, али себичан, неистинољубив и доста брзоплет. Он чешће путује у Русију (тамо је и умро) и учвршћује везе Ц. Г. с њом, отворено иступа против Турака, бранећи Црногорцима да им плаћају харач. С Млецима, исто тако, није добро, због чега су ови донели решење да га отрују. После смрти Василијеве јавио се уз владику Саву нови један савладар, неки авантуриста, Шћепан Мали (1767–1774), који се издавао за умрлог руског цара Петра III. Име руског цара и његова вешта уздржљивост учинили су да су га Црногорци примили за свог владара и поштовали га све до његове мучке погибије. Као владар, Шћепан је показао доста разумевања за невоље Ц. Г.; нарочито је много учинио за смиривање завађених племена и јачање централне власти на Цетињу. Његово присуство у Ц. Г. сметало је и Млецима и Турској, јер се на тај начин и сувише видно истицао руски престиж у њихову суседству. Турци су чак били кренули и једну војску против Ц. Г., али та није постигла никаквих већих резултата. После погибије Шћепана Малог јавио се један сличан авантуриста, Шћепан Зановић, но тај је брзо изобличен. Искоришћавајући слабост владике Саве приграбио је тада већи део власти Јован Радоњић, који се 1776. потписује као „губернатор над свом Ц. Г.“ Много напретка имала је Ц. Г. под управом трезвеног и врло угледног владике Петра I Петровића (1781–1830). Он је имао доста тешкоћа док се одржао у борби против гувернадура Радоњића и против Махмуда Бушатлије, крвног непријатеља Ц. Г. Кад је Петар I 1784. пошао да се завладичи, упао је Махмуд у његову земљу и продро је на Цетиње (1785), а одатле прешао и на млетачке Паштровиће. Као освета за то дошло је црногорско ратовање против Турака за време аустријско-руског савеза против Порте (1788. до 1791), и славна победа над Махмудом, 22/9. 1796, у којој је он главом платио. После те победе Црногорце су чекали крупни догађаји у Боци Которској, која је, после пада Млетачке републике (1797), имала да дође под новог господара. Од тада па све до 1814. водила се борба око тога хоће ли Боку добити Аустрија, Француска или Црна Гора, као савезник Русије и Енглеске. Ц. Г. је учествовала у Боци и војнички, и утрошила је много жртава да је придобије за себе, и за своје савезнике. Због тога није могла Ц. Г. да 194

суделује у Карађорђеву покрету против Турака и да испуни велике жеље и својих поданика и својих херцеговачких и старосрбијанских суседа. Али све њезино заузимање за Боку остало је безуспешно. Дипломација је решавала ствар према својим интересима и досудила је Боку коначно Аустрији. – За унутрашње уређење Ц. Г. Петар I учинио је доста, спречавајући нарочито крвну освету. Значајан је његов Законик (проглашаван 1798. и 1803), са 33 тачке, који представља први покушај савлађивања племенских обичаја и рђавих инстинката. Петар I био је веома поштован; на гласу је била моћ његове клетве. Умро је 18/10. 1830. Петра I наследио је као владика и владалац Петар II (1830–1851). Он је дефинитивно рашчистио питање с гувернадуровићима (Радоњићима), који су му, помагани од Аустрије, чинили доста тешкоћа при узимању власти. Радоњића породица прогнана је из Ц. Г. – Петар II наставио је унутрашње реформе свог стрица, увео је сенат, створио „гвардију“, отворио школе, подигао штампарију. Имао је доста тешкоћа с првим пореским уредбама, али је ипак успео. У спољашњој политици није имао никаква већег удела; његови односи са суседним пашама имали су читаво време локални карактер. Његов песнички рад створио му је висок глас у нашој књижевности; Горски вијенац несумњиво је најинтенсивније и најинтелектуалније песничко дело у нас. Петар II умро је млад, 19/10.1851. С Петром II престаје теократска влада у Ц. Г. Владичин наследник Данило (1851– 1860) узео је, с пристанком руског цара Николе I, титулу кнеза. То стварање световне кнежевине од Ц. Г. довело је до рата с Турцима 1852/53, из кога је Ц. Г. изишла без тежих последица интервенцијом Аустрије и Русије. Кад је Турска, на Париском конгресу, дала изјаву да Ц. Г. сматра за саставни део свог подручја, довело је то до нових сукоба. Кнез Данило предузео је дипломатску акцију да изради признање црногорске независности, а кад то није донело жељени резултат, он је кренуо и устаничку акцију у суседним областима. 1857. избио је устанак Луке Вукаловића. Да пресече опасне нити и поседне Грахово као легло одметника и спорно место, кренула је турска војска, крајем априла 1858, на границу. 1/5. 1858. дошао је до велике борбе на Граховцу, у којој су Турци страховито поражени. После тога дошло је одмах посредовање Француске и других великих сила, које изведоше разграничење и тим признадоше, ма и упола, њену државну егзистенцију. 1/8.1860. погинуо је кнез Данило у Котору, као жртва атентата. После Данила ступио је на владу његов братић, син војводе Мирка, победника са Граховца, Никола (1860–1918). Везе његова стрица са херцеговачким устаницима биле су настављене и развијане још више помоћу талијанских и маџарских револуционара. Оне су 1862. довеле до новог рата с Турском, у коме је Ц. Г., напола савладана, морала молити за мир. – Црногорско оружје прославило се нарочито за новог великог херцеговачког устанка и рата, који је Ц. Г. повела против Турске, у савезу са Србијом, 1876–1878. (Вучји до, Дундина). При ликвидацији тога рата, Берлинским конгресом, Ц. Г. је добила признање потпуне независности, проширење својих граница на истоку (читав подгорички крај), на северу (целу никшићку област) и домало излазак на море (Бар и Улцињ). Тај успех дигао је углед Ц. Г. – Али, нажалост, односи између Србије и Ц. Г. нису били добри због суревњивости њихових династија. 1866. био је склопљен савез између обе српске кнежевине, и кнез Никола био је спреман да се одрече престола у корист кнеза Михаила, свог кума. После тога везе хладне. У унутрашњој политици кнез Никола је био сувише својевољан и нетрпељив, и отуђио је од себе велики део својих сарадника и готово сву народну интелигенцију. Давање Устава 1905. није много поправило узајамно неповерење. 15/8. 1910. прогласила се Ц. Г. за краљевину, да на тај видан начин награди педесетогодишњу владавину свог кнеза. За време анексионе кризе (1908–1909) Ц. Г. се лепо држала узимајући енергичан став против Аустро195

Угарске. Она је учествовала и у балканским ратовима 1912–1913. год. и знатно проширила своје подручје (до Лима на северу; Пећ с Метохијом). Исто тако ушла је 1914. у рат с Аустријом. Али у томе рату црногорско оружје није било много срећно. Напротив, губитак Ловћена, са незнатним бројем жртава, иде у неславне странице њене историје. Кривица је за то очито била до водства, а не до самог народа, који је увек штовао јуначку смрт. Капитулација Ц. Г., коју је извео кнез Мирко, краљев син, са члановима владе, понизила је Ц. Г. и излучила је из реда правих савезника. Да то окају, Црногорци су, чим су добили прилику, 13/11.1918, после слома Аустрије, свргли династију Петровића и краља Николу с власти, и прогласили уједињење са Србијом и осталим суплеменицима. Свестан своје велике одговорности и греха према народу, краљ Никола није ни покушао да се после рата врати у своју отаџбину. Умро је у Француској 1/3. 1921, сакупљајући око себе неколико остатака верних, из којих је узимао и своју владу. Л и т е р а т у р а: И. Руварац, Montenegrina (1899); Ј. Н. Томић, Политички однос Црне Горе према Турској 1528–1684; Ј. Н. Томић, Црна Гора за Морејског Рата (1907), ср. и његове расправе Глас, 92, 1913 и 96, 1920; Л. Поповић, Петар I (1897); Ј. Н. Томић, Махмуд Бушатлија (Глас, 76, 1908); В. Ђорђевић, Црна Гора и Русија (1914); Л. Томановић, Догађаји у Боки Которској (1923); Л. Томановић, Петар II као владалац (1896); В. Ћоровић, Лука Вукаловић и херцеговачки устанци од 1852–1863 године (1923); Л. Томановић, Кнез Данило и Аустрија (Браство, 18, 1924); В. Ђорђевић, Црна Гора и Аустрија, II (1924). Као општи преглед црногорске историје најупотребљивији је Ђ. Поповић, Историја Црне Горе (1896).

ЦРНОЈЕВИЋИ Први помен ове знатне зетске породице датира из 1331. Већ крајем тог века јавља се Радич Црнојевић као такмац Балшића, владајуће куће у Зети. Племенски, они се зову још и Ђурашевићи, Гојчиновићи, Калођурђевићи, али од средине 15. века превлађује име Ц. Њихова је област била у Катунској нахији, близу Приморја, а од краја 14. века господаре они Будвом и њеном околином. У 15. веку држали су обично са Млетачком републиком, од које су добијали титуле, поклоне и сталне годишње пенсије. Од 1440. почео се видно истицати војвода Стеван Црнојевић, који се извесно време колебао између Херцега Степана, деспота Ђурђа и Млетака, али је најпосле прешао на страну ових. Млеци су га 1452. именовали за свог капетана и војводу горње Зете, односно Црне Горе и обезбедили га читавим низом прихода. Он је с успехом ратовао против војске деспота Ђурђа, и знатно допринео да се учврсти млетачка власт у Приморју. Његова жена Марија била је сестра Скендербегова. Наследник Стеванов био је Иван Црнојевић (1465–1490), са седиштем у Жабљаку. Он је добар део младости провео код Херцега Степана као талац за оца. Читав његов живот био је пун криза. Противно од оца, водио је спочетка антимлетачку политику, али је, пред опасношћу од Турака, ипак обновио везе с њом. 1473. за заслуге у борбама против Турака постао је млетачки племић. За време велике турске офансиве у Арбанији изгубио је земље (1479), и прешао у Италију. После смрти султана Мехмеда II и за трајања престоних борби у Турској Иван је успео да се врати поново у Зету и обновио је своју државу иако у мањем обиму (1481). Постао је турски васал, а за тврђу веру морао је послати у Цариград сина Станишу, који је тамо примио ислам и назвао се Скендер. Иван је подигао манастир на Цетињу 1484, где му је у овој другој периоди владавине била и престоница. Његов син Ђурађ Црнојевић (1490. до 1496) забележен је у српској културној 196

историји као оснивач прве српске штампарије, која је била смештена при Цетињском манастиру, и која је радила од 1493. до 1496. Он је био млетачки зет, имао је за жену Јелисавету, кћерку племића Ерица. Народно предање приписује њој свађу која је настала у Црној Гори између браће Ђурђа и Стевана, и криви је посредно за пропаст Црне Горе. Стеван и скадарски санџак Фериз-бег оптуживали су Ђурђа због веза са хришћанским владарима, уперених против Турака. Позват зато на одговорност, Ђурађ је побегао у Млетке. Тамо је имао тешких дана и био је чак затворен због критике млетачких власти. Ђурђа је наследио у власти брат Стеван (1496–1498); али је и он ускоро смењен и затворен од Турака. За време рата између Млетака и Турске (1498. до 1503) Ђурађ се вратио у отаџбину и покушао устанак, али није имао успеха. Предао се потом Турцима, надајући се, да ће помоћу њих обновити власт. Фериз-бег га је упутио у Цариград. Тамо се Ђурађ морао одрећи свих права на Црну Гору, а као накнаду добио је нека добра у Анатолији. Тамо је и умро, примивши, према неким вестима, исламску веру. О његовим потомцима у Млецима има вести све до 1636. Једно време владао је у Црној Гори и трећи син Иван-бегов, Скендер-бег Црнојевић (1514–1528), али само као турски санџак. За време његове владе била је Црна Гора изузета из Скадарског санџаката као посебна област. Л и т е р а т у р а: Ј. Томић, Црнојевићи и Црна Гора од 1479 до 1528 (Глас, 58–62, 1900–1901).

ЦУКИЋ ПАВЛЕ Војвода. Рођен је у Коларима (крагујевачки округ). Истакао се у првом устанку и постао је војвода у крушевачкој жупи. Напрасит, необуздан и ћудљив, био је кажњаван од Карађорђа и после од кнеза Милоша. Од 1813. до 1815. био је у емиграцији, али се вратио у Србију чим је избио Други устанак. С Петром Молером правио је главну опозицију кнезу Милошу, а 1817. с кнезом Симом Марковићем дигао је праву буну против њега. Пошто је брзо буна угушена, кнез ухвати Ц., окује га и пошаље везиру у Београд. На том путу, у марту, Ц. је убијен, сигурно по наредби кнежевој, који није желео да везир чује све узроке народне побуне.

Ч ЧАБРИНОВИЋ НЕДЕЉКО Атентатор на Фрању Фердинанда (1895, Требиње – 26/1. 1916, Терезијенштат). Био је типограф и учествовао је 1912. у типографском штрајку у Сарајеву. Прогнат због тога из главног места Босне, ишао је у Трст, Загреб и Београд. Ту је дошао у везу са националистичком омладином из Босне, и ушао је у њене борбене редове. На Видовдан 1914. бацио је бомбу на аутомобил Фрање Фердинанда, која није погодила намераваног, него његову пратњу. Као малолетан био је осуђен због тога само на робију, и на робији је и умро.

ЧАРАПИЋ ВАСО Војвода из Првог устанка. Родио се у Белом Потоку, под Авалом. У Кочиној крајини учествовао је као добровољац против Турака. При сечи кнезова, међу првима је био 197

убијен Марко Чарапић, Васин брат од стрица. У Првом устанку Ч. је постао војвода Грочанске нахије, и истакао се као један од најбољих јунака. Погинуо је јуришајући на Београд у ноћи 29–30/11. 1805, а сахрањен је код манастира Раковице.

ЧАСЛАВ КЛОНИМИРОВИЋ Српски владар 10. века. Отац му је био син кнеза Стројимира, а мати Бугарка. Бугари су га, за владе кнеза Захарије, истакли као свог кандидата за српски престо, али не искрено. Позвали су српске жупане, око 924, да га приме, па кад су ови дошли, Бугари су их вероломно оковали, а Србију прегазили. После смрти цара Симеона, ухвативши погодну прилику, Часлав је око 930. пребегао у Србију и дигао устанак против Бугара. Помаган од Византије, као њен штићеник, Ч. је ослободио Србију од бугарске власти. Његова држава обухватала је Босну, Рашку, Дукљу и Травунију. Ч. је погинуо у борби са Мађарима, који су почели насртати на његове земље (око 960).

ЧЕРНОМЕН (Сада Чирмен на Марици), византијска варош. Ту је била велика битка између Срба и Турака, 26/9. 1371, у којој су Срби били потучени и где су, уз многе друге, погинули краљ Вукашин и брат му деспот Угљеша. После те победе почело је турско подвлашћивање Јужних Словена.

ЧУПИЋ (КУРТОВИЋ) НИКОЛА Народни добротвор (1836, Шабац – 31/1.1870, Оран, Африка). Презиме Чупић узео је по мајци, рођеној кћери војводе Стојана Чупића. Основну школу учио је у Шапцу, а после је дотерао до капетанског чина. Патећи од туберкулозе ишао је у Африку, због блаже климе. Својим тестаментом од 8/1. 1870. цело имање оставио је на издавање научних и моралних књига. По његовој жељи образован је одбор од 12 лица, који управља његовом задужбином. Она износи данас 80.000 динара сталног фонда. Свој рад почео је Одбор 1874, а од 1875. до данас издао је из тог фонда 35 књига Годишњица, научног алманаха са врло много одличних прилога, понајвише из српске народне историје политичке и књижевне, и 31 другу књигу. В. списак издања у Годишњици, 34, 1921.

ЧУПИЋ (ДОБРИЛОВИЋ) СТОЈАН Војвода Првог устанка. Родом је био из Пиве, па је као млад доведен у Србију, у Црнобарски Салаш, у Мачви. Ту га је запазио неки Страхињ Чупић из Ноћајског Салаша, па га је посинио; отуда му име Чупић. У младости се бавио трговином, али је за Првог устанка прешао у борце. Изашао је брзо на глас због своје храбрости, и одликовао се у више бојева, нарочито на Мишару и Салашу. Народна песма Вишњићева често га слави, а сам народ даје му име „Змај од Ноћаја“. Од 1813. до 1815. био је у емиграцији, а кад је избио Други устанак, прешао је у Србију да поново учествује у борбама. Али ту је био предат Турцима од својих кметова. Турци су га оковали и уморили у зворничком граду 1815.

198

Џ ЏЕЛАЛУДИН АЛИ-ПАША Босански везир 1820–1822. Чувен је био као врло строг још док је био заповедник у Битољу. Био је послат у Босну, да уведе ред и стегне власт домаћег беговата, који је био одвише недисциплинован. Његов режим у Босни карактерише јачање опште безбедности и обзири према раји. 1821. на јуриш је освојио Мостар и Сребреницу, где су локални заповедници били непокорни. Умро је у Травнику 1822, не зна се да ли од природне смрти или отрован.

Ш ШОЛА АТАНАСИЈЕ (1878, Трст). Школовао се у месту рођења и у Паризу. Због болести је напустио гимназију и вратио се у Мостар, где му је живела породица. Био је врло активан члан у локалним српским друштвима. 1900–1901. био је уредник мостарске Зоре. Учествовао је живо у српској народној организацији, и као њен члан, поводом анексије, обилазио је 1908/09. европске престонице да у име босанскохерцеговачких Срба уложи протест против поступка Аустро-Угарске. Са њим су ишли и Душан Васиљевић и Ристо Радуловић. 1911. изабран је Ш. у Босански сабор, као заступник друге курије херцеговачких градова, православног становништва. Припадао је групи Народовој и био је њен потпредседник. 1914. је затворен, оптужен због велеиздаје као један од истакнутих соколских радника, и у бањалучком процесу осуђен на 12 година тешке тамнице. Преврат 1918. затекао га је у затвору у Травнику. Народно веће за Босну и Херцеговину изабрало га је за председника, и из затвора га је довело на тај положај. Председник владе био је 1918–1919, а онда је именован за посланика у Копенхаген. Сада живи у Сарајеву.

ШОЛА ВОЈИСЛАВ (1863, Мостар). Школовао се у Мостару. Врло млад ушао је у јавни живот, и 1882, за време херцеговачког устанка против Аустрије, допао је тамнице са другим члановима мостарске српске црквене општине. 1896. постао је председник мостарске српске општине и почео је, са Глигоријем Јевтановићем, борбу за црквено-школску аутономију. У тој борби, која је трајала девет година, до 1905, Ш. је био врло активан. То је, у ствари, био први организован опозициони покрет Босне и Херцеговине против аустроугарске управе. 1910. изабран је Ш. у Босански сабор, и био је у њему потпредседник и председник, док 1913. није положио мандат. Једно време (1905–1914) важио је Ш. као представник опортунистичке политике. Аустријске власти нису му веровале, те је за време Светског рата (1917) затворен. 1918. Ш. је био један од активних радника у организовању Народног већа. Као члан тог већа ушао је и у Привремено народно представништво. Од 1920. повукао се из јавног живота.

ШТАМПАРИЈЕ (СТАРЕ)

199

Код Срба се прва ш. јавила већ крајем 15. века. У Млецима, где се та вештина била развила, поручио је Ђурађ Црнојевић једну ш., а посао око израде слова и спремања књига, богослужбених, за потребу цркве, поверио је једном вештом монаху, Макарију. Готова ш. пренесена је онда из Млетака у Цетињски манастир. У тој ш. изашла је прва књига, октоих, рађена од 1493. до 1494. Ш. је радила кратко време, јер су у Зети ускоро настале крупне промене. Сам оснивач ш. морао је напустити своју земљу, а с њим и неки од његових помагача. За Макарија је готово сигурно да је отишао из Црне Горе и наставио свој занат у Влашкој. – И другу српску ш. организовао је један Црногорац. То је био војвода Божидар Вуковић из Подгорице. Он је, вероватно, знао за леп пријем у народу књига из цетињске ш., о чем говоре неке дубровачке вести, па се решио да настави Црнојевића дело. 1519–1538. он је у Млецима, у својој новој ш., објавио неколико књига за црквену употребу и један зборник црквених беседа и поука, који је био намењен за духовну храну свештенству. Тај је зборник изишао у два издања (1521, 1536). У својој ш. он је израдио и једно ванредно ретко, а врло лепо дивот-издање Празничког минеја (1538), штампао на пергаменту и са руком рађеним бојадисаним и позлаћеним ликовима. После Божидареве смрти (негде око 1540) наставио је тај посао његов син Винценцо. Он је, углавном, прештампавао ранија очева издања, задржавајући понекад чак и његово име у поговорима. Последње му је издање из 1561. После тога је напустио посао. Неки Јаков из Камене Реке, Македонац, нашао је ту ш. без посла, преузео је од Винценца и наставио рад (1566), али за кратко време. Књиге из ових ш. ишле су добро. Има их свуда, још и данас, по нашим земљама у више примерака. Оне су готово све доживљавале по два-три, а понеке и више издања. Да је посао био уносан види се и по том што се у Дубровнику спремало једно слично штампарско предузеће, и што је Которанин Јеролим Загуровић почео у Млецима нов рад, помињући и Црнојевића и Вуковића, и приказујући своје предузеће као наставак њиховог. Он је штампао пет књига од 1569. до 1572. После је Винценцову ш. преузео Млечанин Антонио Римпацето, а Загуровићеву Бартоломеј Гинами. У Римпацетовој ш. изашао је 1597. први српски буквар, а Гинамова ш. радила је до четрдесетих година 17. века. Међутим, Срби нису добијали своје књиге само из млетачких ш. У 16. веку активност српских монаха била је врло жива, и они су основали ш. и у својој средини. Неки Божидар Горажданин, који је био обавештен о штампарској вештини у Млецима, послао је тамо два монаха да науче занат и да са ш. дођу у његово Горажде. У тој ш. радило се вероватно од 1519. до 1523, а штампане су три књиге. Малих ш. било је и по другим манастирима и местима. 1537. одштампано је у манастиру Рујну једно јеванђеље. Новобрдски митрополит Никанор, познати књигољубац, подигао је једну ш. у Грачаници, која је ту радила око 1539. Као Божидар Горажданин, тако су и милешевски калуђери послали у Млетке своју браћу да отуда донесу ш. и да се тамо упуте у посао. Милешевска ш., мала и са најнужнијим потребама, као и оне друге, радила је од 1544. до 1557, касније преуређена и са новим словима. У Београду је отворио ш. кнез Радиша Дмитровић, али није доживео да јој види рад, него му је дело прихватио Дубровчанин Тројан Гундулић. У тој ш. изашло је 1552. једно јеванђеље, о коме се трудио монах Мардарије из Мркшине цркве. Кад је та ш. обуставила рад, вратио се Мардарије у своје родно место, и ту је отворио нову штампарску радионицу. Штампао је у њој две књиге (1562. и 1566). – Последња српска ш. била је у Скадру. Један Скадранин, Стеван, радио је у Млецима једну књигу код Винценца Вуковића. Кад је Винценцо напустио рад, Стеван се вратио у Скадар, ту је пренео и ш. и 1563. штампао једну црквену књигу. После тога напуштен је штампарски рад у нашим земљама. Упада у очи да много 200

активни патријарх Пајсије није урадио ништа у томе правцу. Од краја 17. века наше су се цркве све више снабдевале штампаним књигама из руских ш. У Аустрији су Срби одмах по сеоби (1690) употребљавали сваку прилику да покушају добијање дозволе за отварање ш., али им аустријске власти, поглавито из прозелитских разлога, нису излазиле у сусрет све до пред крај 18. века. Штампарску вештину пренели су Срби Румунима. Сем Макарија, организатора трговишке ш., зна се још за Божидарева унука Димитрија, који је око 1547. радио у Трговишту и за Јована Светогорца, који је тамо радио у средини 17. века. Празнични минеј Божидара Вуковића прештампан је у Себешу 1580, и служио је и Румунима. Л и т е р а т у р а: Љ. Стојановић, Старе српске штампарије (1902 и Глас, 66, 1903).

ШТИЉАНОВИЋ СТЕВАН Светитељ. Пореклом је, вероватно, из Паштровића. Одатле је око 1498. прешао у Срем. У Угарској се истакао после Мохачке битке, за време борбе Фердинанда Хабзбуршког и Јована Запоље око мађарског престоља. Ш. је био присталица Фердинандов, па је добио од њега за услуге имања у Вировитичкој жупанији (1527). 1530. он се јавља као кастелан Новиграда и Ораховице, у служби Владислава Мореа, стално као присташа Фердинандов и као будан граничар према Турцима. Зато је 1533. добио посед Ешћем у Срему. Последње вести помињу Ш. као управника Валнова око 1540. Легенда га веже за град Моровић, који је припадао Ш. господару Мореу. Умро је негде после 1540, а сахрањен је у манастиру Шишатовцу. У народу је веома популаран и рано је ушао у круг светитеља. Л и т е р а т у р а: М. Костић (Глас, 110, 1923).

ШЋЕПАН-ПОЉЕ Налази се код споја Пиве и Таре, а носи име по херцегу Стевану. Спомиње се у повељама и иначе од 15. века. Недалеко одатле налази се град Соко, познат у народу и под именом Шћепан-Град. Постоји мишљење да је град старији од 15. века и да је вероватно ту негде могло бити Порфирогенитово Међуречје 10. века.

ШУПЉИКАЦ СТЕВАН Српски војвода (1786, Петриња – 15/12. 1848, Панчево). Био је из граничарске војничке породице, па се и сам одлучио на тај позив. Основну школу је свршио у Петрињи, а гимназију у Карловцима и Шопрону. 1805. ступио је у аустријску војску, а када су Французи основали илирске провинције, прешао је Французима и постао је ађутант маршала Мармона. Учествовао је 1812. у походу на Русију и добио је крст Легије части. 1814. прешао је поново Аустријанцима и служио је од тада у Банату, Италији и Лици. 1842. постао је пуковник. Када су Срби на Мајском сабору 1848. обновили патријаршију и војводину, изабран је Ш. за српског војводу са великим одушевљењем. Он се тада налазио у Италији под командом Радецкога. Лојалан официр, он се није хтео примити избора без одобрења цара, који се није журио да изиђе Србима на сусрет. Тек кад су односи са Мађарима прешли у отворени сукоб, упутио је двор Ш. на војводску дужност, да би преко њега одржали Србе на својој страни. У Карловцима, где су створене биле две странке, патријархова и Стратимировићева, Ш. се углавном ограничавао само на војничке послове, уводећи ред и бољу организацију у војсци. Био је у раду врло опрезан и са много оклевања. Умро је од срчане капи усред посла у Панчеву, 201

када је излазио на сусрет добровољцима из Србије. Сахрањен је у Крушедолу, као последњи српски војвода.

202

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ ЋОРОВИЋ ВЛАДИМИР ДР Професор Универзитета (15/10. 1885, Мостар). Основну школу и гимназију свршио је у Мостару, универзитет је слушао у Бечу, где је 1908. промовисан за доктора философије. 1908/9. провео је због студија у Минхену, где је радио у семинару византолога Карла Крумбахера, затим у Паризу и Болоњи, проучавајући у библиотекама највише словенске рукописе. 1909. му је поверено словенско одељење Земаљског музеја у Сарајеву и заводска библиотека. Ту је остао са службом до 1914. Тада је, на почетку Светског рата, као тајник Просвете, затворен и оптужен због државне издаје. После чувеног бањалучког процеса осуђен је на 8 година тешке робије, али је 4/11.1917. амнестиран. Онда је отишао у Загреб и постао прво уредник Књижевног југа, а потом је скупљао материјал о прогањању Срба у Аустро-Угарској за време Светског рата. У јесен 1918. изабран је за члана Народног већа у Загребу, и тако је постао и члан Привременог народног представништва у Београду. 1919. је изабран за ванредног, а 1921. за редовног професора српске историје на Универзитету у Београду. Ћ. се испочетка бавио претежно литерарном историјом, особито критиком, и археологијом. Касније прелази све више у историју и све више усредсређује свој научни интерес на нашој прошлости, особито Босне и Херцеговине. – Главнији су му радови: Der Dialekt von Mostar (Archiv für slav. Phil., 29, 1908), Утјецај и одношај између старих грчких и српских записа и натписа (Глас 84, 1910), Мехмед бег Капетановић (Zur Kunde der Balkanhalbinsel III, 1, 1911), Лукијан Мушицки (Летопис, 276–283, 1911), Херцеговачки манастири: I Требињски манастир (Тврдош), II Дужи (Гласник Земаљског музеја, 23–24, 1911 до 1912), III Завала (Старинар, 1923), Лабостин, Петров манастир код Требиња, Манастир Кузмана и Дамјана, Добрићево (Старинар, 1924–1925), Покрети и дела (1921), Доментијан и Данило (Прилози 1,1921), Лука Вукаловић (1923), Сребрница за владе деспота Стефана Лазаревића (Прилози II, 1922), Одношаји између Црногораца и Албаније у почетку 18. века (Архив за арбанску старину, језик и етнологију, I, 1923), Краљ Твртко I Котроманић (1925), Како је војвода Рад. Павловић продавао Дубровчанима Конавље (Годишњица, 68,1927). Н. Радојчић

203

БЕЛЕШКА ПРИРЕЂИВАЧА Уредник Српске књижевне задруге често се маши драгоцених књига из Задругине Библиотеке. Што више чита, више су му потребне старе поуздане књиге. Једна од њих је чувена Народна енциклопедија – српско-хрватско-словеначка – проф. Станоја Станојевића. Примерак у нашој Библиотеци штампан је ћирилицом, али постоји и латинично издање. Издавач: Библиографски завод Д. Д. Загреб, Гундулићева 29. Заступа др Владимир Престини, Мошинскога 18. На Четвртој књизи стоји година 1929. Штампа: Заклада Тискаре Народних новина (Загреб, Франкопанска улица 26); за штампарију одговара др Јанко Херер (Загреб, Прилаз Ђуре Дежелића 2). Уредник Народне енциклопедије, др Станоје Станојевић, „историк“, како пише у самој Енциклопедији, рођен је 12. августа 1874. године у Новом Саду, преминуо 30. јула 1937. године у Бечу. Сахрањен на Новом гробљу у Београду. – Студирао и усавршавао се у Бечу, Лајпцигу, Петрограду и Москви. Био професор српске гимназије у Цариграду, доцент српске историје на Великој школи и професор Универзитета у Београду. Учествовао у Балканским ратовима и Првом светском рату; прешао Албанију. Предавао на Сорбони и у Лондону. – Написао велики број радова и књига, чланака и уџбеника. – Докторска теза: Биографија Стефана Лазаревића од Константина Филозофа као историјски извор. — За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1905, а за редовног члана 1920. године. Народна енциклопедија штампана је у четири књиге: прва има 854, друга 930, трећа 840, четврта 1090 страна, без поговора. Од 160 аутора ове Енциклопедије, међу најзаступљенијима налази се Владимир Ћоровић, професор Универзитета. Његових се одредница најчешће маши уредник Српске књижевне задруге. Идеја да се одреднице једног писца изваде из Енциклопедије и штампају као засебна књига једног аутора – није нова. Из Станојевићеве Народне енциклопедије већ су јединице Вељка Петровића – о српским књижевницима – штампане као посебна књига, у Сомбору. Наслов књизи Историјски лексикон дао је овај приређивач. Одреднице у Лексикону имају исти редослед као у Енциклопедији – азбучним редом, са извесним одступањима. Задржали смо и редослед имена и презимена, као у Енциклопедији. Читалац ће лако приметити да је Ћоровић писао одреднице претежно из српске историје, с тим што је „ратни“ или „војни“ аспект историје „обрађивао“ бригадни ђенерал Владимир Белић, а „државничко-правни“ аспект (поготово кад је реч о династији Обреновић) – писао је професор Универзитета Слободан Јовановић. Ћоровић је писао не само историјске него и, знатно мање, географске и граничне одреднице – из историјског угла. Краће одреднице потписиване су иницијалима В. Ћ., а дуже са В. Ћоровић. У одредницама смо извршили правописно осавремењивање и уједначавање, а Литературу на крају одредница доносимо изворно, како је штампано у Енциклопедији. На крају књиге, као белешку о писцу, доносимо одредницу о Владимиру Ћоровићу, коју је за Народну енциклопедију Станоја Станојевића написао Никола Радојчић. За ово издање Српске књижевне задруге додали смо и илустрације – слике неких личности и места која се у књизи помињу. И без тих слика, овај би Лексикон био велика и разуђена књига, богата поузданим подацима и појмовима, онако како се морало 204

радити за Енциклопедију из које смо сачинили ову књигу. Д. Л.

205