Viljem Sekspir - Julije Cezar

Viljem Šekspir JULIJE CEZAR Prevod: Živojin Simić i Sima Pandurović

LICA

JULIJE CEZAR OKTAVIJE CEZAR MARKO ANTONIJE trijumviri posle smrti Julija Cezara M. EMILIJE LEPID CICERON PUBLIJE senatori POPILIJE LENA MARKO BRUT KASIJE KASKA TREBONIJE zaverenici protiv Julija Cezara LIGARIJE DECIJE BRUT METEL CIMBER CINA FLAVIJE i MARUL, tribuni ARTEMIDOR, sofist iz Knida CINA, pesnik DRUGI PESNIK LUCILDE, TITINIJE, MESALA, MLADI KATON i VOLUMNIJE, Brutovi i Kasijevi prijatelji VARON, KLIT, KLAUDIJE, STRATON, LUCIJE, DARDANIJE, Brutove sluge i oficiri PINDAR, Kasijev sluga KRPA, DRVODELJA i DRUGI PLEBEJCI CEZAROV SLUGA, ANTONIJEV SLUGA, OKTAVIJEV SLUGA KALPURNIJA, Cezarova žena PORCIJA, Brutova žena CEZAROV DUH

SENATORI, GRADANI, STRAŽARI, PRATIOCI itd. Mesto radnje VEĆIM DELOM U RIMU; ZATIM U OKOLINI SARDA I BLIZU FILIPA

PRVI ČIN

SCENA PRVA Rim. Ulica. (Dolaze FLAVIJE, MARUL i nekoliko grañana.)

FLAVIJE. Vucite se kući, vi besposličari, Kućama svojim! Je li danas praznik? Šta, ne znate da zanatlije Ne smeju radnim danom ići gradom Bez esnafskog znaka? Šta si ti Po zanatu, reci. DRVODELJA. Ja sam, gospodine, drvodelja. MARUL. Gde ti je lenjir, gde kožna pregača? Šta radiš u tom prazničnom odelu? A ti, gospodine, šta si po zanatu? KRPA. Odista, gospodine, u poreñenju s finim zanatlijom, ja sam samo, kako biste rekli, krpa. MARUL. Ali šta ti je zanat? Reci jasno. KRPA. Zanat mi je, gospodine, takav da mislim da ga mogu obavljati mirne savesti, a sastoji se, vaistinu, gospodine, u opravljanju poderanog. MAKUL. Ali sta ti je zanat, lupežu? Nevaljala huljo, šta je zanat tvoj? KRPA. Molim vas, gospodine, ne derite se tako ljutito na mene; jer ako se izderete, gospodine, mogu da vas opravim. MARUL. Šta misliš time? Da opraviš mene, Ti nevaljali bezobrazniče? KRPA. Pa da vam opravim obuću, gospodine. FLAVIJE. A, ti si dakle krpa obuće, jesi l' to? KRPA. Vaistinu, gospodine, sve od čega živim to je šilo; ne pačam se ni u trgovačke ni u ženske poslove; ali sam ipak, doista, gospodine, vidar stare obuće; kad je ona u velikoj opasnosti, ja je izbavim. Neki od najboljih ljudi što su ikad gazili po goveñoj koži, hodali su po mojoj rukotvorini.

FLAVIJE. Pa zašto nisi u radnji svojoj danas? Što ulicama vodaš ljude te? KRPA. Istinu reći, gospodine, da bi poderali obuću, pa da dobijem više posla. Ali, pravo da kažem, danas ne radimo, gospodine, da bismo videli Cezara i uživali u njegovom trijumfu. MARUL. Što da uživate? Šta je on za nas Osvojio? Kakvi ga vazali Prate u Rim u ropskom lancu Da mu krase kola? Vi klade, vi stene, Gori ste od stoke beslovesne! O nemilosrdni, svirepi ljudi Rima, Zar niste znali Pompeja? Zar često I mnogo puta vi se niste peli Na zidine, kule, bedeme, prozore, Čak dimnjake, s decom u naručju, I tamo čekali po vazdugi dan Da vidite velikog Pompeja Kad prolazi rimskim ulicama? I čim bi mu se pomolila kola, Zar niste klicali tako jednodušno Da Tibar drhtaše u koritu svom Slušajuć odjek vašega klicanja U izlokanim obalama svojim? Pa zar sad da ste u svečanom ruhu? Pa zar ovo da vam bude praznik vaš? Pa zar sad cvećem posipate put Onome što vam u trijumfu ide Nad Pompejevom krvlju? Odlazite! Trčite kućama, pa na kolenima Molite bogove da ne puste kugu Što mora pasti na tu nezahvalnost. FLAVIJE. Idite, idite, valjani zemljaci, Zbog tog greha skupte sabraću sirotu I povedite je do Tibra, pa tu Lijte suze dok mu i najniži tok Ne poljubi najvišu obalu. (Svi plebejci odlaze.) U niskoj duši kako su ganuti! Odlaze nemi zbog svoje krivice. Ti idi tim putem prema Kapitolu, A ja ću ovim. Sa kipova skidaj Državne ambleme, ako su na njima Kao ukras. MARUL. Ali da li smemo to? Znaš li da su danas Luperkalije?

FLAVIJE: Ne mari; neka na kipovima nema Cezarskih trofeja. Idem da rasterujem Plebejce s ulica; čini i ti to Gde god bi kakav primetio skup. Čupanje toga perja koje raste Iz Cezarovog krila nagnaće ga Da leti običnom visinom, inače Lebdeo bi gore izvan ljudskog vida A nas sve držao u ropskome strahu. (Odlaze.)

SCENA DRUGA Rim. Trg. (Dolaze u svečanoj povorci s muzikom CEZAR, ANTONIJE, opremljen za trku, KALPURNIJA, PORCIJA, DECIJE, CICERON, BRUT, KASIJE, KASKA, prorok, velika gomila; za njima MARUL i FLAVIJE.)

CEZAR. Kalpurnijo! KASKA.Mir, hej! Cezar govori. CEZAR. Kalpurnijo! KALPURNIJA. Evo me, mužu moj. CEZAR. Pri trci stani na put Antoniju. Antonije! ANTONIJE. Cezare, gospodaru? CEZAR. Ne zaboravi da u trci dirneš Kalpurniju. Stari kažu da se Nerotkinja, dirnuta u toj Svetoj trci, prašta s jalovošću. ANTONIJE. Upamtiću. Kada Cezar kaže „Učini", to je učinjeno već. CEZAR. Počnite, i ništa ne propustite Od običaja. PROROK. Cezare! CEZAR. Ha, ko me Zove? KASKA. Dosta s grajom tom; još jednom: mir! CEZAR. Ko me to zove iz gomile? Čujem Glas oštriji od muzike sve Gde viče „Cezare!" Govori! Cezar se Okrenuo da čuje. PROROK. Čuvaj se

Martovskih Ida. CEZAR. Ko je čovek taj? BRUT. Prorok kaže da se čuvaš od Martovskih Ida. CEZAR.. Dovedite ga pred mene, da vidim Njegovo lice. KASKA. Čoveče, izañi Iz gomile, pogledaj Cezara. CEZAR. Šta mi ti ono reče? Ponovi mi. PROROK. Čuvaj se Martovskih Ida. CEZAR. To je neka Sanjalica. Da ga ostavimo. Hajdmo. {Truba. Odlaze svi sem BRUTA i KASIJA.) KASIJE. Hoćeš li da ideš da gledaš tok trke? BRUT. Neću. KASIJE. Molim te, hajde. BRUT. Nisam sklon Tim igrama; nedostaje mi nešto Od Antonijevog živog duha tog. Ali neću da smetam, Kasije, Tvojoj želji, pa ću da te ostavim. KASIJE. Brute, posmatram te u poslednje vreme: Tvoje mi oči više ne odaju Onu blagost, ljubav na koju sam ja Navikao. Suviše si tuñ; Suviše okrut prema prijatelju Koji te voli. BRUT. Varaš se, Kasije. Ako mi je pogled mrk, to je jedino Zato što se mrštim na samoga sebe. More me od nekog vremena oprečna Osećanja, misli što se samo mene Tiču, a to možda baca neku sen Na moje držanje; ali neka to Nimalo ne tišti moje prijatelje (U koje ubrajam i tebe, Kasije), I nek moj nehat ne tumače ničim urugim sem time sto taj jaum urut, U ratu sa samim sobom, zaboravlja Da pokazuje ljubav za drugove. KASIJE. Onda sam ja, Brute, vrlo nepravilno Shvatio stav tvoj; stoga su mi grudi Sakrivale duboko u sebi Značajne misli i planove važne. Reci mi, dobri Brute, možeš ti Videti svoje lice?

BRUT. Ne, Kasije. Jer oko vidi sebe samo onda Kad mu ogledalo bude druga stvar. KASIJE. Tako je. Vrlo je žalosno, moj Brute, Što nemaš takvih ogledala što bi Tvoju skrivenu vrednost pokazala Tvom oku, da svoje sagledaš obličje. Čuo sam mnoge najuglednije Rimljane (izuzev besmrtnog Cezara) Da govoreći o Brutu, stenjući Pod jarmom doba, žele da im Brut Plemeniti ima oči pa da vidi. BRUT. U kakve pogibli hoće, da me vodiš, Kasije, kad želiš da tražim u sebi Što nije u meni? KASIJE. Što se toga tiče, Moraš me, vrli Brute, saslušati. A kad znaš da se dobro vidiš samo U odsjaju, ja, koji sam tvoje Ogledalo, verno ću otkriti O tebi ono što ne znaš ni sam. Ne sumnjaj u mene, dobri Brute moj. Ako sam samo lakrdijaš prost; Ako sam svikao da obesvećujem Ljubav zakletvama u nju svakoj novoj Pridošlici što je meni izjavljuje; Ako znaš da laskam ljudima ponizno I čvrsto ih grlim, da ih posle kaljam; Il ako znaš da se o gozbama bratim Sa celom ruljom, — smatraj me opasnim. (Trube i klicanje.) BRUT. Šta znači ovo Klicanje? Bojim se Da narod bira Cezara za kralja. KASIJE. O, ti se bojiš toga? Onda moram Zaključiti da to ne bi želeo. BRUT. Ne bih, Kasije, mada ga volim mnogo. Ali, zašto me zadržavaš ovde Toliko? Šta bi hteo da mi kažeš? Ako je to nešto radi opšteg dobra, Stavi mi pred jedno oko čast, pred drugo Smrt: u obe ću gledati spokojno. Bogovi mi dali koliko mi je veća Ljubav prema časti nego strah od smrti. KASIJE. Znam da je u tebi ta vrlina, Brute, Kao što poznajem tvoj spoljašnji lik. Pa eto, čast je predmet moje priče.

Ja ne znam šta ti i drugi mislite O ovom životu, ali ja bih pre Umro no da živim u strahu od stvora Što je kao i ja. Roñen sam slobodan Kao i Cezar, i ti; hranimo se Istom hranom; oba podnosimo studen Kao on. Jednog hladnog, burnog dana, Kad je mutni Tibar besno udarao U obale, Cezar mi je reko: ,,Smeš li, Kasije, sa mnom skočiti U gnevnu bujicu tu i otploviti Do onog mesta?" Na tu reč, odeven, Skočim u reku i pozovem njega, Te i on skoči. Voda je rikala, A mi smo je tukli snažnim mišicama, Odbacivali je, i u takmičenju Zajednički se borili sa njom. Ali pre nego stigosmo na metu, Cezar viknu: „Pomozi, Kasije, Potonuću!" I ko što Eneja, Naš veliki predak, iz plamena Troje Iznese Anhiza, tako sam i ja Iz talasa Tibra Klonulog Cezara. I taj je čovek sad postao bog, A Kasije je bednik što se svija Kad Cezar, nehatno, klimne glavom samo. U Španiji ga spopala groznica, I dok je trajao nastup, spazio sam Da se trese. Zbilja, taj se bog tresao; Njegove plašljive usne pobegle su Od svoje boje; i to isto oko, Čiji pogled sada zastrašava svet, Izgubilo je sjaj svoj; čuo sam ga Kako ječi; i njegov jezik taj, Što nareñuje Rimu da ga sluša I govore mu beleži u knjige, Zavapio je ko bolno devojče: ,,Daj mi malo vode, Titinije." O, Bogovi, čudim se kako čovek tako Slabog sastava toliko izmače Od celog drugog tako divnog sveta Da jedini nosi lovor moći, slave. (Klicanje. Trube.) BRUT. Opet opšte klicanje? Verujem Da je to zbog nekih novih počasti Kojima Cezara obasipaju sad.

KASIJE. Eto, čoveče, on je kao Kolos Opkoračio ovaj uski svet A mi, sićušni ljudi, koračamo Pod njegovim divovskim nogama I piljimo svud unaokolo, Da nañemo sebi nečasne grobove. Ljudi su katkad gospodari svoje Sudbine: krivica, mili Brute moj, Nije u našim zvezdama već u nama Što smo potčinjeni. Brut i Cezar! Šta je U tome „Cezar"? Zašto bi to ime Bilo na većem glasu nego tvoje? — Napiši ih zajedno, tvoje je Isto tako lepo; izreci ih, ono Isto tako pristaje ustima; Meri ih, iste je težine; baj njima, Pa će „Brut" brzo prizvati duhove Kao i „Cezar". Za ime svih bogova, Kakvim se mesom hrani Cezar taj Kad je tako velik? O doba sramote! Izgubio si, Rime, onaj soj Plemenitih i hrabrih ljudi ti! Kad se od velikog Potopa slavilo Ime jednog doba zbog jednog čoveka? Kada su ljudi pre našeg vremena Mogli reći da rimske zidine Opasuju jednog jedinog čoveka? Kakav je Rim to, kakvo je to mesto Kad je u njemu jedna ličnost samo? O, ti i ja smo čuli od oceva Da je jednom bio jedan Brut koji bi Radije podneo da Rimom ovlada Pakleni ñavo nego neki kralj. BRUT: Da me voliš, ne sumnjam nimalo; Na šta bi da me navedeš, to slutim; Šta mislim o tom i o ovom dobu Reći ću docnije. Zasad, ako smem Zamoliti te kao prijatelj, Ne podstrekavaj me dalje. Ono što si Reko razmotriću; što budeš imao Još da mi kažeš, ja ću saslušati Strpljivo; naći ću podesnog vremena Da čujem o tako krupnim stvarima I da odgovorim. A dotle, dobri moj Prijatelju, upamti i ovo: Da bi Brut radije bio seljanin

No zvan sinom Rima u tim teškoćama Koje nam, izgleda, vreme nameće. KASIJE. Milo mi je što je moja slaba reč Bar iskresala tu iskru iz Bruta. (Dolazi CEZAR s pratnjom.) BRUT. Igre su svršene, i Cezar se vraća. KASIJE. Kad naiñu, povuci za rukav Kasku; on će ti (na svoj jetki način) Ispričati šta se dogodilo Vredno pažnje. BRUT. Hoću. Ali pogledaj, Kasije, na Cezarovom čelu Pečat gneva plamti, a svi su ostali Pokunjeni ko grñene sluge. Kalpurnija je bleda, a Ciceron Gleda lasičinim, plamenim očima Ko na Kapitolu, kad mu se u veću Usprotive neki senatori. KASIJE. Kaska će nam reći šta se zbilo. CEZAR. Antonije? ANTONIJE. Cezare? CEZAR. Ja volim Da imam oko sebe pune ljude, Ljude glatka lica, što spavaju noću. Onaj Kasije je mršav, kao gladan, On suviše misli; takvi su opasni. ANTONIJE. Ne boj ga se, Cezare, nije on Opasan; to je plemenit Rimljanin, I dobre naravi. CEZAR. Kamo da je deblji! No ne bojim ga se. A'l da mi je ime Podložno strahu, ja ne znam čoveka Od koga bih se više klonio Nego li toga mršavog Kasija. On čita mnogo, voli da posmatra, Prozire sasvim dobro dela ljudi. Ne voli igre ko ti, Antonije; Ne sluša muziku. Retko se nasmeši, A kad se smeši, kao da se ruga Samome sebi, preziruć svoj duh Što ga je moguće podstaći na sraeh. Takvi u duši ne miruju nikad Dok gledaju drugog većega od sebe; Zato su opasni. Kazujem ti ono Čega se treba bojati, a ne Ono čega bih se ja bojao sam,

Jer ja sam uvek Cezar. Preñi mi S desna, jer mi je ovo uvo gluvo. Kaži pravo šta ti misliš o Kasiju. (Truba. CEZAR i pratnja odlaze.) KASKA. Povukao si me za togu. Hoćeš li Da govoriš sa mnom? BRUT. Da, Kaska. Reci mi Šta se to danas dogodilo, te mi Cezar toliko natmuren izgleda. KASKA. Pa bio si s njime, zar ne? BRUT. Onda ne bih Pitao Kasku šta se dogodilo. KASKA: Eto, ponudili su mu krunu; a kad mu je ponudiše, on je odgurnu nadlanicom ovako; i onda narod poče klicati. BRUT. A zašto je bilo ono drugo klicanje? KASKA. Opet zbog toga. KASIJE. Triput su klrcali; zašto treći put? KASKA. Opet zbog toga. BRUT. Zar mu je kruna triput nuñena? KASKA. Vaistinu jeste, a on je triput odgurnuo, svaki put nežnije no pre; i pri svakom oturanju moji čestiti susedi su klicali. KASIJE. Ko mu je nudio krunu? KASKA. Antonije. BRUT. Dragi Kaska, pričaj kako se to razvijalo. KASKA. Da me obesite, ne bih umeo ispričati kako se razvijalo. Same ludorije, nisam ni obraćao pažnju. Video sam Marka Antonija kako mu nudi krunu; ali to nije ni bila kruna, već jedan od ovih venaca; i, kao što rekoh, on je odgurnu prvi put, ali pri svem tom on bi je, kako mi se činilo, rado zadržao. Onda mu je on opet ponudi, a on je opet odbi, ali, po mom mišljenju, vrlo je nerado skinuo prste s nje. Zatim mu je on ponudi i treći put. On je i treći put odgurnu; i kad god je odbio, rulja je urlala, pljeskala ispucanim rukama, bacala uvis znojave kape, i izdisala toliko smrdljivog daha zato što je Cezar odbio krunu, da to umalo nije ugušilo Cezara; on se onesvestio i pao. A ja nisam smeo ni da se nasmejem, jer sam se bojao da otvorim usta i da gutam taj okužen vazduh. KASIJE. Polako, molim te; zar se Cezar obneznanio? KASKA. Pao je na trgu, pena mu je udarila na usta, i bio je nem. BRUT. Sasvim moguće; on ima padavicu. KASIJE. Ne, Cezar je nema; ali ti i ja I vrli Kaska imamo padavicu. KASKA. Ne znam šta misliš time, ali znam pouzdano da je Cezar pao. Ako mu rulja nije poljeskala i zviždala, kako

joj se kad dopao, kao što rade s glumcima u pozorištu, onda sam ja lažov. BRUT. Šta je rekao kad je došao sebi? KASKA. Kad je, pre no što je pao, video da se ono prosto krdo raduje što je odbio krunu, razdrljio je okovratnik i pružio im svoj grkljan da ga preseku. Da sam ja bio jedan od onih zanatlija, ako ga ne bih uzeo za reč i učinio to, neka odem u pakao medu nitkove. Zatim je pao. Kad je došao sebi, rekao je: ako je učinio ili rekao išta neumesno, on moli njihova blagorodstva da to pripišu njegovoj slabosti. Tri ili četiri ženetine kraj mene uzviknuše: ,,Ah, dobra duša!" i svesrdno mu oprostiše; ali se na njih ne treba obzirati, one bi tako učinile i da im je majke proburazio. BRUT. I posle toga je otisao onako natmuren? KASKA. Da. KASIJE. Je li Ciceron štogod govorio? KASKA. Jeste, govorio je grčki. KASIJE. Šta je rekao? KASKA. E, ako bih vam to kazao, nikad vam više ne bih smeo u oči pogledati. Ali oni koji su ga razumeli, smeškali su se jedni na druge i vrteli glavom. Što se mene tiče, za mene je to bilo grčki. Mogu vam reći još jednu novost: Marul i Flavije su pritvoreni, zato što su skidali trake s Cezarovih kipova. Zdravo da ste! Bilo je još kojekakvih ludorija, kad bih samo mogao da se setim. KASIJE. Hoćeš li, Kaska, da noćas večeramo kod mene? KASKA. Ne mogu, obećao sam drugome. KASIJE. Hoćeš li sutra da ručaš sa mnom? KASKA. Hoću, ako budem živ, ako ti ostaneš pri tome, i ako ti ručak bude dobar. KASIJE. Dobro, čekaću te. KASKA. Čekaj me. Ostajte zdravo obojica. (Ode.) BRUT. Kako je postao tupav! A bio je Živa vatra kad besmo u školi. KASIJE. Takav je i sad na delu u svakom Plemenitom i smelom podvigu, A pravi se tromim. Ta nezgrapnost Razboritosti njegove je začin, I podstiče ljude da mu reči svare S više gotovosti. BRUT. Tako je. A sad Ostavljam te. Ako sutra želiš Da govoriš sa mnom, ja ću doći tebi; Ili, ako hoces, doñi ti kod mene. Čekaću te.

KASIJE. Hoću. Ti dotle razmišljaj O našem svetu. (BRUT odlazi.) Plemenit si, Brute, Ali vidim da se tvoj čestit duh daje Odvratiti od svoje sklonosti; Zato je dobro da se plemeniti Druže uvek sa sebi sličnima; Jer ko je čvrst da se ne može zavesti? Cezar mene mrzi, ali Bruta voli. Da sam ja Brut sada, a on Kasije, Brut ne bi mogo da utiče na me. Noćas ću Brutu kroz prozor baciti Pisma različitih rukopisa, Kao da su od raznih grañana: U svima će se visoko ceniti Brutovo ime, i nagovestiti I Cezarovo vlastoljublje još. A tada nek se Cezar dobro drži, Jer naše će ga ruke da sahrane, Il' ćemo još gore doživeti dane. (Ode.) SCENA TREĆA Rim. Ulica. (Grmi i seva. Sa suprotnih strana dolaze KASKA i CICERON)

CICERON. Dobro veče, Kaska; jesi l' otpratio Cezara domu? Zašto si bez daha? I zašto si tako unezveren? KASKA. Zar nisi uzbuñen kad se zemljin sklop Trese ko laka i labava stvar? O Cicerone, gledao sam bure Kad hučni vetar cepa stari hrast; I gledao sam slavoljubivi Okean kad se nadima i besni I peni, da bi se uzdigo oblaku. Al' nikad nisam, kao ovu noć, Išao po buri koja ognjem pljušti; Ili je na nebu meñusobni rat, Ili je obesni svet bogove sve Razjario da će uništiti nas. CICERON. Jesi li još štogod čudno video?

KASKA. Običan rob jedan, iz viñenja ga znaš, Podiže levicu koja se zapali, I plamtela je ko dvaest buktinja, Ali mu ruka, neosetljiva Za vatru, osta neizgorela. Pa onda (otada nisam vraćo mač U korice) baš kod Kapitola, Sreo sam lava koji se izbulji Na mene, ali proñe jarosno Ne dirnuvši me. U jednoj gomili Zbijeno sto žena, bledih kao smrt, Izbezumljenih od straha, klelo se Da su videle da ognjeni ljudi Idu ulicama. Juče je na trgu U samo podne sova kreštala. Kad se ta čudna znamenja pokažu, Nek niko ne kaže „ima razloga Za to; prirodno je"; jer verujem da su To kobni znaci zemlji gde se jave. CICERON. Ovo vreme, zbilja, ima čudnu ćud; Al' ljudi tumače sve na način svoj, Nezavisno od smera pojava. Hoće li Cezar sutra na Kapitol? KASKA. Da; rekao je Antoniju da ti Poruči da će sutra biti tamo. CICERON. Laku noć onda, Kaska; ovo nebo Uznemireno ne dopušta šetnju. KASKA. Zbogom, Cicerone. (CICERON odlazi. Dolazi KASIJE.) KASIJE. Ko je tamo? KASKA. Rimljanin. KASIJE. Po glasu, To je Kaska. KASKA. Imaš dobro uvo, Reci, kakva je ovo noć, Kasije? KASIJE. Prijatna vrlo za čestite ljude. KASKA. Ko ikada vide takvu pretnju neba? KASIJE. Onaj što vide proroke zemaljske. A ja sam išao ulicama sam, Izlažući se strašnoj noći toj, Razdrljen, kao što me vidiš, Kaska, I otkrivo grudi svoje gromu tom; A kad se činilo da račvasta, plava Munja razdire sam nebeski svod, Hitao sam da joj meta budem ja. KASKA. Zašto si nebo toliko kušao?

Za ljude je da strepe i dršću Kad višnji bogovi tim znacima šalju Glasnike takve da nas zastrašuju. KASIJE. Tupav si, Kaska; a životne iskre Potrebne svakom Rimljaninu nemaš, Ili se ne služiš njima. Ti si bled, Unezveren, uplašen i sav U čudu zbog čudnog nestrpljenja neba. Al' ako razmotriš pravi uzrok otkud Sve te vatre, sve te lebdeće aveti, Što starci, budale i deca proriču, Zašto se ptice i zveri odmeću Od karaktera svog soja, i zašto Svi stvorovi menjaju navike, Uroñenu prirodu, i sve se U čudovišno nešto izvrgava, — Videćeš da im je nebo ulilo Taj duh, da bi bili oruñe za strah I opomena nekom čudovišnom Stanju. Sad bih ti, Kaska, mogao Imenovati čoveka što najpre Liči na ovu jezovitu noć Što grmi, seva, otvara grobove I riče ko onaj lav na Kapitolu. Po ličnoj snazi on nije moćniji Od tebe ni mene; al je koban, strašan Kao svi čudni izlivi prirode. KASKA. Na Cezara misliš, je l' tako, Kasije? KASIJE. Bio on ko bio. Rimljani i sad Imaju iste mišice, udove Ko preci njini. Al' teško našem dobu! Duh otaca naših mrtav je, a duh Matera naših upravlja sad nama; Naš jaram i naša strpljivost kazuju Da smo kao žene. KASKA. Govore zaista Da senatori nameravaju Da sutra zakralje Cezara, i on će Nositi krunu na moru i kopnu, Svud sem Italijom. KASIJE. Znam gde ću tad zabosti ovaj nož; Kasije će spasti Kasija od ropstva. Bogovi tako čine slabe moćnim, Bogovi tako tirane poraze. Ni kamene kule, ni zidine tučne, Ni zagušljiva tamnica, ni jak

Gvozdeni okov neće zadržati Snagu duha; jer život, već sit Tih zemnih stega, ima uvek moći Da se oprosti svega. Kad ja znam Ovo, nek onda zna i ceo svet Da onaj deo tiranstva što trpim Mogu da zbacim sa sebe kad hoću. (Grmljavina još traje.) KASKA. Mogu i ja: tako nosi svaki rob U svojoj ruci moć da svoje ropstvo Ukine. KASIJE. Pa što je Cezar tiranin? Bednik! Znam da ne bi bio vuk Da ne vidi da su Rimljani ko ovce, Niti bi bio lav da Rimljani Nisu srne. Ko hoće da brzo Zapali moćnu vatru, počne slabim Slamčicama. Kakva rita je taj Rim, Kakvo ñubre, kakav otpadak kad služi Ko bedno gorivo da se njim obasja Ništavilo kao što je Cezar! Ali, o tugo, kud si me odvela? Govorim možda dobrovoljnom robu; Onda ću morati da odgovaram Za ovo. Ali ja sam naoružan I ravnodušan spram svake propasti. KASKA. Ti Kaski govoriŠ, čoveku što nije Dostavljač podli. Evo moje ruke. Povedi stranku, da izleči zlo. I noga će mi ići ukorak Sa onim koji najdalje otide. KASIJE. Pogodba je zaključena. Znaj, Kaska, da sam podstakao već Neke od najuglednijih Rimljana da sa mnom Preduzmu pothvat častan i opasan. Znam da me oni sada čekaju U Pompejevom Predvorju; jer sad U ovoj strašnoj noći nikog živog Po ulicama nema; neba lik Sličan je delu krvavom, plamenom, Stravičnom, koje pripremamo mi. (Dolazi CINA) KASKA. Skloni se za tren neko nam dolazi. KASIJE. To je Cina, znam ga po hodu njegovom. On je naš. Cina, kuda žuriš tako? CINA. Da nañem tebe. Ko je to? Metel Cimber?

KASIJE. Ne, to je Kaska; i on je sa nama. Čekaju li me, Cina? CINA. Milo mi je. Kakva je ovo stravična noć! Nas Dva-tri videsmo čudne prizore. KASIJE. Čekaju li me? Reci. CINA. Čekaju. O Kasije, kad bi mogo samo Da pridobiješ i vrloga Bruta Na našu stranu — KASIJE. Ne brini. Dobri Cina, Uzmi ovu cedulju i gledaj Na pretorsku stolicu da je staviš, Gde će je samo Brut moći da nañe; A ovu mu ubaci kroz prozor; Ovo voskom zalepi za kip Staroga Bruta. Kada to svršiš, doñi U Pompejanum; tu ćeš naći nas. Jesu li tamo i Decije Brut I Trebonije? CINA. Svi sem Cimbera; On ode tvojoj kući da te zovne. Požuriću da stavim cedulje Kao što si mi rekao. KASIJE. Kad svršiš, U Pompejevo pozorište doñi. (CINA odlazi.) Hajdemo, Kaska; ti i ja, pre zore, Videćemo Bruta u njegovom Domu. Tri četvrti njegove su naše, A pri prvom susretu će on Pripasti sav nama. KASKA. O, on je u srcu Čitavog naroda; i ono što bi nama Bilo upisano u greh, to bi njegov Ugled, kao moćna alhemija baš, Pretvorio u čast i vrlinu. KASIJE. Njegovu vrednost, ko i njega samog I potrebu našu sasvim dobro shvataš. Hajdmo, ponoć proñe; pre svanuća još Probudićemo ga i pridobiti. (Odlaze.)

DRUGI ČIN

SCENA PRVA Rim. Brutov vrt. (Ulazi BRUT.)

BRUT. O Lucije, hej! Ne mogu po toku zvezda da ocenim Koliko je još do zore. Lucije, Čuješ li? Ja bih voleo da imam Tu manu da spavam toliko duboko. Hej, Lucije, hej! Probudi se, velim! Lucije! (Dolazi LUCIJE.) LUCIJE. Jeste me zvali, gospodaru? BRUT. U radnu sobu sveću mi odnesi, Kada je zapališ, doñi da me zovneš. LUCIJE. Hoću, gospodaru. (Ode.) BRUT. To mu traži smrt. Razloga ličnog nemam da nasrnem Na njega, već samo opšteg dobra radi. On bi krunu hteo; ali je pitanje Kolko bi mu narav izmenilo to. Sunčan dan izleže guju, zato treba Oprezno gaziti. Dati mu krunu? — to — Al' time mu zbilja dajemo žaoku Kojom će po volji nanositi zla. Zloupotreba je veličine kada Od savesti svoju odvajamo moć. A kod Cezara, pravo reći, ne znam Da je razum ikad nadvladala strast. Ali je opšte iskustvo da skromnost Mladom slavoljublju za lestvicu služi. Onaj što se penje okreće joj lik; Al' kad se popne na vrh, on okrene Leña lestvicama, gleda u oblake, I prezre prečage kojim se peo. Tako bi nešto i Cezar mogao. Al' da ne bi mogo, ti ga preduhitri. Napad se na njega ne može pravdati

Tim što je on sada; al' kaži ovako: Ako se to što je on sada uveća, Odvešće ga u krajnost tu i tu; Zato ga smatraj ko zmijino jaje Što će, izleženo, biti isto zlo Koje i soj njegov; ubij ga u ljusci! (Dolazi LUCIJE.) LUCIJE. Gospodaru, sveća gori vam u sobi. Tražeći kremen na prozoru, nañoh Ovo pismo, ali pouzdano znam Da nije bilo kad odoh da spavam. (Daje mu pismo.) BRUT. Idi u postelju sad; još nije dan. Jesu li Martovske Ide sutra, momče? LUCIJE. Ne znam, gospodaru. BRUT. Vidi u kalendaru, Pa mi javi. LUCIJE. Hoću, gospodaru. (Ode.) BRUT. Meteori fijuču vazduhom I svetle tako da mogu da čitam. (Otvori pismo i čita.) „Brute, ti spavaš; probudi se, vidi Samog sebe. Zar da Rim ... i tako dalje. Govori, udari, spasi! Bmte, spavaš; Probudi se!" Ovakvi podstreci Često su bacani tako da ih nañem. „Zar da Rim . .." Na ovo moram ovo reći: Zar da Rim strahuje od jednog čoveka? Ko, Rim? Moji preci s ulica su Rima Tarkvinija prognali kad se on Nazvao kraljem. „Govori, udari, Spasi!" Da li me mole da govorim I udarim? Rime, ja ti obećavam, Ako će od toga dolaziti spas. Da će ti Brut dati sve ono što tražiš. (Dolazi LUCIJE) LUCIJE. Mart je potrošio četrnaest dana, Gospodaru. (Kucanje spolja.) BRUT. Dobro. Idi kapiji; Neko kuca. (LUCIJE odlazi.) Otkad me Kasije Prvi put protiv Cezara podstače, Ni trenuo nisam. Od prvog nagona

Do izvršenja užasnog dela Vreme je ko mora ili gnusan san: Duh i smrtna oruña su tad U veću i u duši čovekovoj, Kao u kakvoj maloj kraljevini, Tada nastaje stanje pobune. (Dolazi LUCIJE) LUCIJE. Gospodaru, pred vratima je vaš Zet Kasije; želi da vas vidi. BRUT. Je li sam? LUCIJE. Nije, gospodaru, s njim je Više njih. BRUT. Da li ih ti poznaješ? LUCIJE. Ne, Gospodaru, nabili su kape Do ušiju, a pola lica skrili Togama, te ih nisam mogao Poznati po njihovom izgledu. BRUT. Nek udu. (LUCIJE odlazi.) To je stranka. O zavero, zar se Stidiš da pokažeš svoje lice čak I noću, kad su zla najslobodnija? Gde ćeš po danu naći pećinu Dovoljno mračnu za tvoj grozni lik? Pa ne traži je, zavero; sakrij ga Osmesima i pristupačnošću; Jer da se sa pravim likom pojaviš Ni sam Ereb ne bi bio tako taman Da te sakrije od osujećenja. (Ulaze zaverenici: KASIJE, KASKA, DECIJE, CINA, METEL CIMBER i TREBONIJE) KASIJE. Odveć smo smeli spram odmora tvog. Dobro jutro, Brute. Da li ti smetamo? BRUT. Ustao sam već ima čitav sat, A budan bio celu noć. Da l' znam Te ljude koji s tobom dolaze? KASIJE. Da, sve; i nema tu jednog čoveka Što te ne poštuje, što ne bi želeo Da o sebi imaš ono mišljenje Koje o tebi svaki plemeniti Rimljanin gaji. Ovo je Trebonije. BRUT. Dobro došao! KASIJE. Ovo je Decije Brut. BRUT. I on nam dobro dolazi.

KASIJE. To je Kaska, to Cina, a to Metel Cimber. BRUT. Dobro došli svi. Kakva li to budna briga razdvaja Noć i vaše oči? KASIJE. Molim, jednu reč (KASIJE i BRUT šapuću.) DECIJE. Tamo je istok; sviće li dan onde? KASKA. Ne. CINA. Izvinite, gospodine, sviće. One sive pruge što krase oblake Vesnice su dana. KASKA. Oba se varate. Sunce se raña gde upirem mač, A to je prilično južnije, zbog mladog Doba godine. Posle dva meseca Ono će prvi svoj bacati zrak Severnije; a pravi je istok Tamo gde Kapitol. BRUT. Svi mi opet dajte Posebno ruku. KASIJE. I zakunimo se U našu odlučnost. BRUT. Ne, zakletvu ne. Ako je slab podstrek brižnih ljudi lik, Patnja naših duša, našeg doba zlo, — Onda prekidajmo odmah, pa nek svak Ide u svoje lenjo legalo. Nek dalekovido tiranstvo krstari Visoko, dok na svakog doñe red Da nastrada. Ali, ako podstrek taj, Kao što mislim, sadrži dovoljno Ognja da zapali strašljivce, da ženske Mekušne duše hrabrošću prekali, — Šta će nam, zemljaci, druga ostruga, Sem naše stvari, da stignemo spas? Našto nam druge zaloge sem reči Rimljana koji izdati je neće? I što će nam druga zakletva sem zavet Što čast daje časti da će tako biti, Il' da ćemo za to izginuti svi? Zaklinjite žrece, slabe, prevrtljivce, Nemoćne, stare strvine, i one Trpeljive duše što poštuju zlo. Za lošu stvar loše zaklinjite ljude; Al' ne kaljajte vrlinu nam dela

Ni neustrašivu hrabrost našeg duha Misleći da nam treba zakletava, Kad je i kap krvi časnom Rimljaninu Višestrukim kriva kopilanstvom Pogazi l' najmanju čest svog obećanja. KASIJE. A šta ćemo sa Ciceronom? Da li Da ga okušamo? Mislim da bi on Bio čvrsto uz nas. KASKA. Ne bi ga valjalo Izostaviti. CINA. To nipošto ne. METEL. Pridobijmo ga. Srebrna mu kosa Dobar će ugled nabaviti nama I kupiti glasove da hvale Naša dela. A ljudi će reći: Njegov um je upravljao našim Rukama; naša mladost i žustrina Neće se videti, jer će ih sakriti Njegova ozbiljnost. BRUT. Ne pominjite njega. Ne smemo mu se poveriti; neće On ni za čim poći ako drugi počnu. KASIJE. Izostavite ga onda. KASKA. On je zbilja Nepodesan. DECIJE. Da li niko drugi Sem Cezara neće biti diran? KASIJE. Decije, dobro si pomenuo to. Mislim nije zgodno da Marko Antonije Nadživi Cezara što ga toliko voli. U njemu bismo imali lukavog Spletkaša; a vi znate, kad bi on Iskoristio svoja sredstva sva, Da bi mogao otići daleko I škoditi svima nama. Da se to Izbegne, neka sa Cezarom padne I Antonije. BRUT. Kaju Kasije, Odveć bi nam krvav izgledao put, Kad bismo, posle odrubljene glave, I udove iskasapili još, Ko što pri ubistvu često čini gnev, A zloba potom; jer je Antonije Cezarov ud samo. Prinosimo žrtve, Ali nemojmo kasapiti, Kaju. Mi smo svi ustali na Cezarov duh,

A u ljduskom duhu ne postoji krv. O, kad bi Cezarov savladali duh, A da Cezara ne raskomadamo! Al' se Cezarova krv proliti mora. Vrli prijatelji, ubijmo ga smelo, Ali ne gnevno; isecimo ga kao Žrtvu bogovima, a ne kasapimo Ko strv za paščad. Neka srca naša, Kao što čine vešti gospodari, Podbodu sluge svoje na čin besa, Pa ih posle kore. To će našem činu Davati izgled nužde, a ne zlobe; A kad se tako prikaže, zvaće nas Spasiocima, a ne ubicama. A što se tiče Marka Antonija. Ne mislite na njega, jer on Ne može ništa učiniti više No Cezarova ruka kada glava Cezarova padne. KASIJE. Ipak ga se bojim, Jer u njegovoj dubokoj ljubavi Prema Cezaru — BRUT. Ah, dobri Kasije, Ne misli na njega. Ako voli baš Cezara, sve što može učiniti To je samom sebi: može tugovati I ubiti se zbog Cezara. Ali To bi bilo mnogo tražiti od njega, Jer je odan igri, razvratnom veselju I društvu. TREBONIJE. Nemojmo bojati se njega; Nek ne umre, neka živi; jer će on Docnije tome smejati se sam. (Izbija časovnik.) BRUT. Mir! Brojte časove. KASIJE. Izbilo je tri. TREBONIJE. Vreme je rastanku. KASIJE. Al' se ne zna još Hoće li Cezar danas izlaziti. U poslednje je vreme sujeveran, Suprotno ranijem uverenju svom O maštarijama, snu i znamenjima. Možda će ga stravične pojave, Užas ove noći, ili auguri Zadržati od Kapitola danas. DECIJE. Ne boj se. Ako je rešen da ne ide,

Odvratiću ga od te odluke. On voli da sluša da se nosorozi Hvataju na drvo, medved ogledalom, Slonovi u jame, lavovi u mrežu, A ljudi laskanjem. Ali kad mu kažem Da mrzi laskavce, veli da ih mrzi, A najviše je polaskan baš tad. Pustite mene, jer umem da svijam Ćud njegovu u pravcu povoljnom, I u Kapitol ću dovesti ga ja. KASIJE. Svi ćemo tamo da ga dopratimo. BRUT. Najdocnije u osmi sat, je li? CINA. Najdocnije tada, i da doñu svi. METEL. Kaj Ligarije mrzi Cezara, Jer ga je grdio što hvali Pompeja, Čudi me da se niko nije njega Setio. BRUT. Pa, dobri Metele, otidi Ti do njega; on me mnogo voli, A zaslužio sam; samo ga pošalji Ovamo, pa će on biti uz nas. KASIJE. Zora nas zatiče ovde. Mi idemo, Brute. Prijatelji, raziñite se sad, Ali svi pamtite što smo dokonali I pokažite se pravim Rimljanima. BRUT. Gospodo dobra, izgledajte orni I veseli. Nek vam lik ne oda smer. Držite se, ko rimski glumci naši, Samouvereno i sa dostojanstvom. Neka vam svima bude srećan dan. (Odlaze svi sem BRUTA) Momče! Lucije! Čvrsto spavaš? Neka! Uživaj u medno teškoj rosi sna. Ti nemaš slutnji ni uobraženja Što stalna briga u mozak uvlači, I spavaš duboko. (Dolazi PORCIJA) PORCIJA. Brute, mužu moj! BRUT. Porcijo, šta ćeš? Ne valja za tvoje Zdravlje da nežno telo sad izlažeš Vlažnom i hladnom jutru. PORCIJA. Ni za tvoje. Ti si se, Brute, grubo iskrao Iz moje postelje; sinoć si od stola Ustao naglo i skrštenih ruku, Razmišljajući i uzdišući hodo

Gore-dole. A kad te upitah Šta je, ti si me mrko pogledao. Opet upitah, a ti se počeša Po glavi, i lupi nogom nestrpljivo. A kad te saleteh, ti ne odgovori, Već gnevnim pokretom rake dade znak Da te ostavim. Tako i učinih. Plašeći se da ti ne povećam bar To nestrpljenje što je izgledalo Da je na vrhuncu, a uz to sa nadom Da je to ispad ćudi prolazne Što čas svoj ima u svakom čoveku, To ti ne da da jedeš, govoriš, Ni da spavaš; i da ti je lik Izmenjen time koliko i narav, Ne bih te mogla ni poznati, Brute, Reci mi uzrok tome jadu svom. BRUT. Nisam dobrog zdravlja, eto, to je sve. PORCIJA. Brut je mudar, i kad ne bi bio Dobrog zdravlja, on bi preduzeo Mere da ga leči. BRUT. Pa ja to i činim, Porcijo dobra; idi u postelju. PORCIJA. Je li Brut bolestan? Pa je li tad zdravo Razdrljen ići, udisati vazduh Hladnog jutra? Zar bi bolan Brut Iz ugodne se postelje iskrado Da prkosi podmukloj kužnosti Noći, i da bolest pojačava Izlaganjem nečistom vazduhu Što kostobolju stvara? Ne, moj Brute, U duši ti je neka teška mora Koju ja po pravu i časti svog mesta Treba da znam. Klečeći te molim Svojom nekada hvaljenom lepotom, Svim zakletvama tvoje ljubavi, Velikim zavetom što nas je spojio U jedno telo i dušu, da kažeš Meni, tvome drugome ja, tvojoj Polovini, što si brižan i koji su Ti ljudi što ti noćas dolaziše — Beše ih šest-sedam — koji su svoj lik Sakrivali i od same tame. BRUT. Ne kleči, nežna Porcijo. PORCIJA. Ja ne bih Imala potrebe, da si nežni Brut.

Reci, Brute, da li bračni ugovor Brani da znam tajne što se tebe tiču? Jesam li ja tvoje drugo ja donekle, Ograničeno, da bih s tobom bila Za trpezom, da ti sladim postelju, I da ponekad progovorim s tobom? Stanujem li samo u predgrañu Naslade tvoje? Ako je to tako, Porcija je samo milosnica Brutova, a ne žena njegova. BRUT. Ti si moja verna, moja časna žena; Draga si mi kao te rumene kapi Što moje tužno srce pohode. PORCIJA. Da je tako, znala bih tu tajnu. Jesam žena, ali žena slavnog Bruta; Jesam žena, ali žena dobrog glasa, Katonova kći sam. Misliš li da nisam Jača od svog pola kada imam takvog Oca i takvog muža? Reci mi Svoje misli, ja ih neću odati. Izvršila sam ogled s otpornošću, Zadala sebi ranu u butinu; Pa kad nju strpljivo podnosim, zar neću Moći da čuvam tajnu muža svog? BRUT. O bogovi, učinite me vi Dostojnim ove plemenite žene! Slušaj, čuj! Neko kuca, Porcijo, Idi unutra za časak. Uskoro Tajnu će mi srca znati tvoje grudi. Saopštiću ti sve što sam preduzo I šta znače tužne brazde čela mog. Brzo me ostavi. (PORCIJA odlazi. Dolazi LUCIJE, a zatim KAJ LIGARIJE.) Lucije, ko kuca? LUCIJE. Neki bolestan čovek želi k vama. BRUT. Kaj Ligarije, o kome je Metel Govorio. Idi, momče. Kako si, Kaju Ligarije? KAJ LIGARIJE. Primi dobro jutro S onemoćalog jezika. BRUT. O kakav Čas si izabrao, hrabri Kaju moj, Da se razboliš! Kamo da si zdrav! KAJ LIGARIJE. Bolestan nisam, ako Brut sad smera Neki podvig koji iziskuje čast. BRUT. Ja takav podvig spremam, Ligarije,

Ako ti je uvo zdravo da ga čuje. LIGARIJE. Tako mi sviju bogova što im se Rimljani klanjaju — odbacujem bolest. Dušo Rima, hrabri sine časna roda! Ti mi, ko čarobnik, umrtvljeni duh Ožive. Sad mi naredi da jurnem, Pa ću pokušati što je nemoguće, I svladati to. Šta će da se radi? BRUT. Ono od čega će ozdraviti bolni. LIGARIJE. A nema li i ponekih zdravih Kojima se mora bolest zadati? BRUT. Moraćemo i to. A šta je to, Kaje, Otkriću ti dok budemo išli Onome kome se to mora desiti. LIGARIJE. Poñi; ja ću s tobom, s novo razbuktanim Srcem, da uradim — ja još ne znam šta; Al' dovoljno je da me vodi Brut. BRUT. Onda hajde! (Grmljavina. Odlaze.) SCENA DRUGA Rim. Cezarov dom. (Grmi i seva. Ulazi CEZAR u nočnom ogrtaču.)

CEZAR. Ni nebo ni zemlja nisu mirovali Noćas. Kalpurnija triput je u snu Viknula: „Upomoć! Ubiše Cezara!" Ko je to tamo? (Ulazi SLUGA) SLUGA. Gospodaru moj? CEZAR. Idi i reci žrecima da odmah Prinesu žrtvu, pa mi javi šta su Zaključili. SLUGA. Hoću, gospodaru. (Ulazi KALPURNUA) KALPURNIJA. Šta smeraš, Cezare? Misliš izlaziti? Danas se nećeš krenuti van kuće. CEZAR. Cezar će ići. Svaka pretnja može Smelo mi samo u leña gledati; Kad mi lice vidi, tad je poražena. KALPURNIJA. Cezare, nikad nisam pridavala Važnost znamenjima, ali me sad plaše. Tu je jedan što priča — sem onog

Što smo mi čuli, videli — o strašnim Prizorima što je straža videla. Lavica se na sokaku okotila; Groblje se otvori izbacujući mrtve; U oblacima ognjeni su borci, Strahoviti, u ubojnom stroju I četama, vodili svoj rat, A nad Kapitolom lio krvi dažd; Vreva bitke prolamaše vazduh; Konji su njiskali, a samrtnici svud Ječali; aveti vriskale, cičale Po ulicama. O Cezare, te Stvari su čudne, i ja ih se plašim. CEZAR. Ko može izbeći ono što mu moćni Bogovi dosude? Al' će Cezar ipak Ići, a ta se znamenja odnose Na Cezara kao i na ceo svet. KALPURNIJA. Kad prosjaci umiru, komete Ne javljaju se; a kraljevsku smrt Objavljuju vatre neba. CEZAR. Kukavice Mru mnogo puta i pre svoje smrti; Junak okusi samo jednom smrt. Od svih čuda za koja sam čuo Najčudniji je možda ljudski strah, Iako ljudi vide da će smrt, Taj neminovni kraj, doći kad tad. (Ulazi SLUGA.) Šta auguri kažu? SLUGA. Ne bi hteli Da izlazite danas. Kad su drob Iz prinesene žrtve vadili, Nisu mogli naći srce u toj zveri. CEZAR. Bogovi hoće time da postide Strašljivost: Cezar bi bio zver bez srca Ako bi iz straha osto danas doma. Ne, Cezar će ići. Opasnost dobro zna Da je Cezar od nje opasniji još. Mi smo dva lava okoćena istog Dana — ja stariji i zato strašniji. Cezar će ići. KALPURNIJA. Avaj, gospodaru, Ponzdanje ti je progutalo mudrost. Ne idi danas. Reci da je tebe Kod kuće zadržo moj strah, a ne tvoj. Pošljimo u Senat Marka Antonija;

On će reći da ti danas nije dobro. Dopusti da te na kolenima molim. CEZAR. Marko Antonije će reći da sam ja Bolestan. Da bih tebi ugodio, Ostaću kod kuće. (Ulazi DECIJE) Evo Decija; On će im to reći. DECIJE. Svako dobro želim, Cezare. Dobrojtro vrli, Cezare. Dolazim da te otpratim u Senat. CEZAR. U dobar čas doñe da senatorima Odneseš pozdrav moj i da im kažeš Da danas neću doći; da ne mogu, To bi laž bila; da ne smem, još veća. Neću doći danas. Tako im poruči, Decije. KALPURNIJA. Red da je bolestan. CEZAR. Da Cezar laž pošlje? Zar sam ja toliko Ispružio ruku u osvajanjima, Da bih se plašio da bradonjama sedim Istinu kažem? Reci im, Decije, Da Cezar neće da doñe. . DECIJE. Cezare Moćni, reci mi neki razlog bar, Da mi se ne smeju kad im tako kažem. CEZAR. Razlog je u mojoj volji da ne doñem; To je za Senat dovoljno. Al' radi Tvog zadovoljenja, reći ću ti zašto, Jer te volim. Moja žena, Kalpurnija, Zadržava me da ostanem doma. Snila je noćas da iz kipa mog, Kao iz kladenca sa stotinu lula, Čista krv lije, a mnogi Rimljani S osmehom dolaze da peru u njoj Ruke svoje. Ona to smatra za znak I opomenu bliske nesreće; I klečeći me molila da danas Ostanem na domu. DECIJE. Ali je taj san Potpuno krivo protumačen baš, Jer on je lepa i srećna vizija: Tvoj kip što lije krv na mnogo lula, I Rimljani što se s osmehom u njoj Peru, znači da će iz tebe sav Rim Sisati svoju životvornu krv,

A velikaši će se grabiti za znake I relikvije, ili spomene, I časti. To znači Kalpurnijin san. CEZAR. I ti si ga na taj način protumačio Dobro. DECIJE. I jesam, kad čuješ šta imam Još da ti kažem. Senat je rešio Da danas da krunu moćnome Cezaru. Pošlješ li poruku da nećeš da doñeš, On svoju odluku može da izmeni. A neko može podrugljivo reći: „Odložite Senat za drugu priliku, Kad žena Cezara usni bolji san." Ako se Cezar krije, zar se neće Šaputati: „Gle, Cezar se boji!" Oprosti, Cezare, usrdna me ljubav Spram tebe goni da ti kažem to, A razum mi je potčinjen ljubavi. CEZAR. Kako sad izgleda budalast tvoj strah, Kalpurnijo! Stidim se što sam se Poveo za njim. Daj mi moju togu, Jer hoću da idem. (Ulaze BRUT, KAJ LIGARIJE, METEL, KASKA, TREBONIJE, CINA i PUBLIJE) Gle, i Publije Doñe da me prati. PUBLIJE. Dobrojtro, Cezare. CEZAR. Dobro mi došao, Publije. Šta, šta, I Brut mi je tako poranio? Dobro jutro, Kaska. Kaju Ligarije, Cezar ti nikad nije bio takav Neprijatelj kao ta groznica Koja te je smršala. Kolko je Časova? BRUT. Cezare, izbilo je osam. CEZAR. Hvala vam na vašem trudu, ljubaznosti. (Ulazi ANTONIJE). Gle, Antonije, koji se veseli Kasno u noć, ipak je ustao. Dobro ti jutro, Antonije. ANTONIJE. Moj Plemeniti Cezare, i tebi. CEZAR. Reci nek unutra bude spremno sve. Kriv sam što toliko čekate na mene. Kako si, Cina? Kako ti, Metele? Za tebe imam, Trebonije, čitav

Sat razgovora. Ne zaboravi Da doñeš k meni danas: budi blizu Mene, da se setim. TREBONIJE (za sebe). Hoću, Cezare. I to tako blizu, da će ti najbolji Prijatelji žaliti što nisam Podalje bio. CEZAR. Dobri prijatelji, Uñite da malo vina popijete Sa mnom, pa ćemo, kao prijatelji, Zajedno odmah poći. BRUT (za sebe). Pomisao Da svako „kao" nije istinito, Zadaje bola Brutovome srcu. (Odlaze.)

SCENA TREĆA Ulica blizu Kapitola. (Dolazi ARTEMIDOR, čitajući spis.)

ARTEMIDOR. „Cezare, čuvaj se Bruta; pazi na Kasija; ne prilazi blizu Kaske; motri na Cinu; ne veruj Treboniju; dobro pazi na Metela Cimbera; Decije Brut te ne voli; učinio si nepravdu Kaju Ligariju. Svi ovi ljudi imaju samo jedan smer, i on je uperen protiv Cezara. Ako nisi besmrtnik, gledaj oko sebe; bezbrižna pouzdanost krči put zaveri. Neka te štite moćni bogovi! Tvoj odani prijatelj, Artemidor." Stajaću tu dok Cezar ne naiñe, Pa ću mu ovo kao molbu dati. Boli me što nikad vrlina ne živi Van domašaja zlobnog suparništva. Ako pročitaš ovo, o Cezare, Živećeš; ako ne, onda ti grozi Smrt, jer je usud s izdajom u slozi. (Ode.)

SCENA ČETVRTA

Pred Brutovom kućom (Dolaze PORCIJA i LUCIJE)

PORCIJA. Molim te, momče, trči do Senata, I ne stoj radi odgovora; idi. Što stojiš? LUCIJE. Da čujem vaš nalog, gospoño. PORCIJA. Htela bih da odeš tamo, da se vratiš Ovamo ranije no što mogu reći Šta ćeš da radiš. O čvrstino, budi Uz mene. Stavi ogromnu planinu Izmeñu mog srca i jezika! Imam Čovečji duh, ali žensku moć. Kako je Ženama teško da čuvaju tajnu! Zar si još ovde? LUCIJE. Gospo, šta da radim? Da Kapitolu otrčim, je l' to? Pa da se vratim amo, ništa drugo? PORCIJA. Da, momče, donesi vest kako izgleda Tvoj gospodar, jer je bolan otišao; I dobro zapazi sve što Cezar radi, Molioce što se uz njega tiskaju. Oslušni, momče, kakva je to buka? LUCIJE. Ništa ne čujem, gospoño. PORCIJA. Molim te, Oslušni dobro. Čuh buku, ko lom, Sa Kapitola je vetar donosi. LUCIJE. Zaista, gospo, ja ne čujem ništa. (Dolazi PROROK) PORCIJA. Hodi ovamo, čoveče. Odakle Dolaziš? PROROK. Od svoje kuće, gospoño. PORCIJA. Koliko je sati? PROROK. Oko devet, gospo. PORCIJA. Je l' otišao Cezar na Kapitol? PROROK. Još nije, gospo. Idem da zauzmem Mesto da ga vidim kada proñe tamo. PORCIJA. Imaš neku molbu za Cezara, je li? PROROK. Imam, gospo, ako Cezar bude Cezaru dobar da me sasluša: Molim ga da bude sebi prijatelj. PORCIJA. Možda znaš da mu se sprema neko zlo? PROROK. Ne znam pouzdano, al' sa strahom slutim

Nesreću neku. Sad zbogom. Ovde je Ulica tesna. Mnoštvo senatora, Pretora, običnih molilaca, koje Ustopice ide za Cezarom Moglo bi skoro da uguši slaba Čoveka. Idem na neko praznije Mesto, da tamo govorim s velikim Cezarom kada naiñe. PORCIJA. Ja moram Unutra. Avaj, kako li je slabo Srce žene! Brute moj, neka ti nebo Na pomoći bude u pothvatu tvom! Mora da me je momak čuo! Brut Ima molbu koju Cezar ne usvaja. O, svest me napušta. Otrči, Lucije, Pozdravi mi muža; reci da sam ja Vesela, pa se vrati da mi kažeš Šta ti je rekao. (Odu u raznim pravcima.)

TREĆI ČIN

SCENA PRVA Rim. Pred Kapitolom. (Trube. Ulaze CEZAR, BRUT, KASIJE, KASKA, DECIJE, METEL, CIMBER, TREBONIJE, CINA, ANTONIJE, LEPID, ARTEMIDOR, PUBLIJE, POPILUE, PROROK)

CEZAR. Martovske Ide su došle. PROROK. Al', Cezare, Još nisu prošle. ARTEMIDOR. Zdravo, Cezare! Pročitaj ovo pismo. DECIJE. Trebonije Moli, kad ti bude najugodnije, Da pročitaš ovu molbu njegovu. ARTEMIDOR. O moj Cezare, pročitaj moju prvo; Jer ona se više tiče Cezara. Pročitaj je, veliki Cezare.

CEZAR. Naposletku ono što se tiče nas. ARTEMIDOR. Ne odlaži. Pročitaj je odmah. CEZAR. Šta, je l' ovaj čovek lud? PUBLIJE. Skloni se s puta. KASIJE. Šta, zar vi svoje molbe namećete Na ulici? Hajte na Kapitol. ('CEZAR i ostali ulaze u Senat.) POPILIJE. Želim da vaš pothvat danas uspe. KASIJE. Kakav to pothvat misliš, Popilije? POPILIJE. Nek vam je srećno! (Ostavlja ga i prilazi CEZARU.; BRUT. Šta ti je to reko Popilije Lena? KASIJE. Želi da naš pothvat Danas uspe. Bojim se da nam je Smer otkriven. BRUT. Gle kako prilazi Cezaru: posmatraj. KASIJE. Kaska, budi brz; Jer se plašim da nas ne ometu. Šta ćemo, Brute? Ako se za ovo Saznalo, ili Kasije il' Cezar Nikad se neće kući vratiti. Ja ću se ubiti. BRUT. Budi čvrst, Kasije. Popilije Lena ne govori njemu O našem smeru; jer, pogledaj, on se Smeška, Cezar ne menja svoj lik. KASIJE. Trebonije vrlo dobro zna kad mu je čas; Pogledaj, Brute, odvodi Antonija. (ANTONIJE i TREBONIJE odlaze.) DECIJE. Gde je Metel Cimber? Neka odmah ide Da svoju molbu podnese Cezaru. BRUT. On je spreman; zbijte se uz njega, Da mu pomognete. CINA. Kaska, ti ćeš prvi Dići na njega ruku. CEZAR. Jesmo l' svi Spremni? Kakva zla to Cezar i Senat mu Treba da izleče? METEL. Uzvišeni, moćni, Veliki Cezare, Metel Cimber baca Pred tvoje sedište ponizno mu srce — (Klekne.) CEZAR. Cimbere, moram da te preduhitrim. To ponizno klanjanje, klečanje

Mogu zapaliti krv običnih ljudi I prvobitnu odluku, presudu Pretvoriti u neki dečiji zakon. Ne zanosi se. Cezarova krv Ne buni se tako, da bi njeno svojstvo Otkravilo ono što topi budale — Mislim: slatke reči, ponizno klanjanje I podlačko pseće ulagivanje. Tvoj brat je odlukom prognan: zato ako Za njega se klanjaš i moliš i puziš, Ćušnuću te sa svog puta kao psa. Znaj da Cezar ne čini nepravo Nit se bez razloga uveriti da. METEL. Ima li nekog dostojnijeg glasa, Da umilnije odjekne u uvu Velikog Cezara nego što je moj Rad povratka moga prognanoga brata? BRUT. Ljubim ti ruku, Cezare, al' ne Iz laskanja, već u molbi da Publije Cimber dobije pravo da se vrati Odmah. CEZAR. Šta, Brut? KASIJE. Oprosti, Cezare; Cezare, oprosti: pred noge ti pada Kasije, da moli za milost Publiju Cimberu. CEZAR. Da sam ko vi, ja bih lako Bio ganut; kad bih mogao da molim, Da bih ganuo nekog, i ja sam Bio bih ganut; ali ja sam stalan Kao Severnjača što u nepomičnoj, Nemenljivoj prirodi na nebu Nema svoga premca. Bezbrojne su iskre Što krase nebesa; svaka od njih sja, Ali samo jedna drži svoje mesto. Tako i u svetu: ima mnogo ljudi, A ljudi su od krvi i mesa, I imaju razum; al' u broju tom Ja znam samo jednog koji, nepobediv, Drži svoj položaj, neuzdrman nikad Nikakvim pritiskom. A da sam ja taj, Pokazaću u malom i tim Što nepokolebljiv bejah kad je Cimber Prognan, pa takav ostajem i sad Da ne bude vraćen. CINA. Cezare —

CEZAR. Odlazi! Zar bi ti hteo da podigneš Olimp!? DECIJE. Veliki Cezare — CEZAR. Zar ne kleči Brut? KASKA. Onda, ruke mesto mene govorite! (Bodu CEZARA) CEZAR. Et tu, Brute — Onda padaj, Cezare! (Umre.) CINA. Osloboñenje! Sloboda! Tiranstvo Mrtvo je! Trčite, objavite to I razglasite po ulicama svud. KASIJE. Na govornice! Vičite: „Sloboda, Osloboñenje, spasenje!" BRUT. Narode I senatori, nemojte bežati, I ne bojte se; ostanite mirni; Slavoljublje je platilo svoj dug. KASKA. Na govornicu, Brute! DECIJE. Neka ide I Kasije. BRUT. A gde je Publije?5 CINA. Ovde, sasvim je pometen uzbunom. METEL. Stojte svi čvrsto jedan uz drugoga, Da ne bi neki prijatelj Cezarov — BRUT. Ne treba odbrane.si Bodro, moj Publije! Ni tebi nit ikom ne sprema se zlo. Reci im, Publije. KASIJE. Sad nas ostavi, Da ne bi narod, kad jurne na nas, I tvojoj starosti učinio zlo. BRUT. Učini tako, i nek niko više Ne odgovara za taj čin gem nas Što ga izvršismo. (Ulazi TREBONIJE.; KASIJE. Gde je Antonije? TREBONIJE. Pobegao je kući užasnut. Ljudi, žene i deca zveraju, Kukaju i trče ko na sudnji dan. BRUT. Saznaćemo tvoju volju, sudbino. Da ćemo umreti, to već znamo svi; Ali čas smrti ili odlaganje Njeno ima za ljude važnosti. KASKA. Ko odseče dvadeset godina Svog života, odseče to vreme Straha od smrti. BRUT. Usvojimo to,

Pa je smrt blagoslov: mi smo Cezarovi Prijatelji, jer mu prekratismo strah Od smrti. Rimljani, sagnimo se sad, U Cezarovoj krvi operimo Ruke do lakata, namažimo njom Mačeve svoje, pa pravo na trg, I mašući crvenim oružjem Nad glavama svojim, uskliknimo svi: „Osloboñenje, sloboda i mir!" KASIJE. Sagnimo se i umijmo se onda. Kroz koliko li će vekova odsada Ovaj naš prizor uzvišeni biti Igran u zemljama neroñenim još, Na jezicima sada nepoznatim! BRUT. Kolko će se puta u glumi proliti Krv Cezarova koji leži sad Ispružen pored Pompejevog kipa, Nimalo važniji no običan prah. KASIJE, I svaki put kada to bude, sve nas Zaverenike će nazivati svet Ljudima što su zemlji dali spas. DECIJE. Pa hoćemo li da idemo sad? KASIJE. Da, hajdemo svi sad. Neka vodi Brut, A mi ćemo mu stope krasiti Najsmelijim i najboljim rimskim Srcima. (Dolazi SLUGA.) BRUT. Mir! Ko je to što dolazi? Antonijev prijatelj. SLUGA. Ovako Naredi mi moj gospodar, Brate, Da kleknem; ovako Marko Antonije Reče da padnem ničice, i tako Opružen po tlu da ti kažem ovo: Brat je plemenit, mudar, hrabar, čestit; Cezar beše moćan, smeo, veličanstven I dobar. Reci da ja volim Bruta I poštujem; reci da sam se bojao, Poštovao, voleo Cezara. Ako Brut jem5i da mu Antonije Bez opasnosti može doći, da mu Kaže što je Cezar zaslužio smrt, Marku Antoniju neće nikad biti Draži mrtav Cezar nego živi Brut, I on će ići za sudbom i strankom Plemenitog Bruta kroz nedaće sve

Po neutrvenom putu novog stanja S potpunom vernošću srca svog. To kaže Moj gospodar Antonije. BRUT. Tvoj Gospodar je mudar i hrabar Rimljanin. Uvek sam ga za takvog smatrao. Reci mu, ako izvoli da doñe, Biće zadovoljen; i, tako mi časti, Otići će netaknut odavde. SLUGA. DoveŠću ga odmah. (Ode.) BRUT. Znam da će nam on Prijatelj dobar biti. KASIJE Voleo bih Da tako bude; al' mi neki glas U duši kaže: treba se bojati; A moje se slutnje kobno obistine. (Ulazi ANTONIJE) BRUT. Ali evo nam dolazi Antonije. Dobro došao, Marko Antonije. ANTONIJE. O moćni Cezare, zar si na to spao? Zar su sva tvoja osvjajanja, slava, Trijumfi, pobede splasli na taj jad? Zbogom. Ja ne znam, moćni, šta smerate, Kome još mora da se pusti krv, Ko je još odveć nadut od bolesti. Ako sam ja to, nema pogodnijeg Časa od časa Cezarove smrti, Ni oruña i upola vrednog Kao što su ti vaši mačevi Natopljeni najčistijom krvlju Ovoga sveta. Ako ste na mene Kivni, molim vas da sad svoju volju Zadovoljite, dok vam se krvave Ruke još puše. Da živim tisuću Leta, nikad neću biti voljniji Da umrem, nit će mi biti pogodniji I način smrti i mesto no tu Kraj Cezara, i to pogubljen od vas Koji ste cvet i voñi ovog doba. BRUT. O Antonije, ne traži od nas Smrt svoju. Mada izgledamo sad Krvavi, svirepi, ko što ti se čini Po krvavim nam rukama i činu Izvršenom, ipak ti vidiš jedino Te krvave ruke i taj njihov čin.

Ti ne vidiš naša srca, a ona su Sažaljiva, i sažaljenje to Jedino prema opštem dobru Rima — Kao što vatra vatru izgoni, A sažaljenje ništi sažaljenje — Izvršilo je taj čin nad Cezarom. Za tebe, Marko Antonije, naši Mačevi imaju vrhove olovne. Naše ruke, snažne u mržnji, i naša Srca što su ti bratski naklonjena Primaju te sa punom ljubavlju, Mislima dobrim i poštovanjem svim. KASIJE. Tvoj glas će biti jak kao ma čiji Pri raspodeli novih počasti. BRUT. Budi strpljiv samo, dok ne umirimo Narod, jer on je van sebe od straha. A onda ćeš saznati i razlog Što postupih tako, mada sam Cezara Voleo i kad ga moj ubode mač. ANTONIJE. Ne sumnjam u vašu mudrost. Nek mi svak Okrvavljenu ruku svoju pruži. Prvo se rukujem s tobom, Marko Brute, Pa s tobom, Kaju Kasije; pa onda, Decije Brute, daj mi tvoju ruku; Ti tvoju, Metele; i ti tvoju, Cina; Pa zatim, hrabri Kaska, svoju daj; I najzad, ne poslednju i po ljubavi, I tvoju, dobri Trebonije moj. Svi ste velikani — vaj, šta mogu reći? Moj ugled na tako klizavom je tlu, Da ću vam ja uvek izgledati kao Kukavica ili kao laskavac. Istina je da sam te voleo, Cezare! Ako tvoj duh gleda sad na nas, neće li Zaboleti te više nego smrt, Kad vidiš da se Antonije tvoj Miri i rukuje s krvavim rukama Neprijatelja tvojih kraj tvog leša. O najvrliji! Da imam očiju Koliko ti rana, pa da liju suze Kao one tvoju krv, to bi mi bolje Pristajalo nego da sklapam taj mir S dušmanima tvojim. Oprosti, Julije! Jelene dični, ulovljen si ovde; Ovde si pao; ovde stoje lovci Umrljani klanjem i okrvavljeni

Krvlju tvog života. Svete, ti si tom Jelenu bio Šuma, a on tebi Srce tvoje. Kako ko jelen, ubijen Od velikaša mnogih, ležiš tu! KASIJE. Marko Antonije — ANTONIJE. Oprosti, Kasije, I Cezarov će dušmanin to reći, A od prijatelja je to hladna umerenost. KASIJE. Ne kudim te zato što hvališ Cezara; Al' kakav sporazum s nama misliš ti? Hoćeš li da budeš ubrojan u naše Prijatelje, ili da napred idemo Bez ikakvog oslonca na tebe? ANTONIJE. Radi toga se i rukovah s vama, Al* gledajući Cezara zastranih. Prijatelj sam svih vas, i volim vas sve, U nadi da ćete dati mi razloge Zbog kojih je Cezar bio nam opasan. BRUT. Da, inače je taj prizor divljački. Naši razlozi su tako odmereni, Da bi, Antonije, i da si ti sin Cezarov, bio zadovoljan njima. ANTONIJE. To je sve što tražim, i molim vas još Da mu na trgu telo izložim, I s govornice, kao što je red Za prijatelja, održim besedu Za vreme pogrebne svečanosti te. BRUT. To možeš, Marko Antonije. KASIJE. Brute, Jednu reč s tobom. (Po strani BRUTU) Ti ne znaš Šta činiš. Nemoj dopustiti Antoniju govor Na pratnji. Zar ne znaš koliko se narod Uzbuditi može njegovim govorom? BRUT. Al' oprosti, ja ću govoriti prvi I izneti razlog Cezarove smrti, Zatim objaviti da će Antonije Održati govor po našem pristanku I dozvoli, i da smo saglasni Da se Cezaru odadu počasti Prema propisanim obredima svim. To će nam više koristiti nego Naneti štete. KASIJE. Ne znam šta se može Izleći iz toga; al' mi se ne sviña.

BRUT. Marko Antonije, evo uzmi telo Cezara svoga. U posmrtnoj reči, Nećeš okriviti nikoga od nas, A reci sve dobro što možeš smisliti O Cezaru, i kaži da to Činiš po našoj dozvoli, inače Na pogrebu nećeš imati učešća. Govorićeš sa one govornice Na koju sad idem — posle moje reči. ANTONIJE. Nek tako bude; ja više ne tražim. BRUT. Onda spremi telo i doñi za nama. (Svi odlaze, sem ANTONIJA) ANTONIJE. O krvava grudo zemlje, oprosti mi Što sam s kasapima ovim blag i mek. Ti si ruševina najboljeg čoveka Koji je ikad ugledao svet. Teško ruci koja proli ovu krv! Proricem nad tvojim ranama što zjape Ko nema usta rumenim usnama, Tražeći glas i govor mog jezika: Prokletstvo će pasti na sav ljudski rod; Domaći bes će i grañanski rat Zahvatiti našu Italiju svu; Krvoproliće s uništenjem biće Tako Često, a grozote stalne, Da će se majke osmehnuti samo Kad im ruke rata odojčad čereče; Svako sažaljenje biće ugušeno Navikom na te strahote; a duh Cezarov će, tražeći osvetu, Doći sa Atom još vrelom od pakla, Pa će u meñama ove zemlje reći Vladarskim glasom: „Nema milosti" I pustiće pse rata sa lanca, Te će ovo gnusno delo iznad zemlje Zasmrdeti od ljudskih lešina Koje će ječati za sahranom. (Ulazi OKTAVIJEV SLUGA) Ti si U službi Oktavija Cezara, je l tako? SLUGA. Služim ga, Marko Antonije. ANTONIJE. Cezar Pisao mu je da doñe u Rim. SLUGA. Primio je pismo i doći će. Reče Da vam to kažem usmeno. — Gle, Cezar! ANTONIJE. Srce ti je krasno; ustranu, pa plači.

Tuga je zarazna, jer su moje oči, Videći bisere žalosti u tvojim, Zasuzile. Kad ti gospodar dolazi? SLUGA. Noćas će na sedmoj milji konačiti Od Rima. ANTONIJE. Požuri natrag, pa mu javi Šta se desi. Ovde je tužan Rim, Opasan Rim, i nesiguran Rim Za Oktavija. Požuri, reci to. Al' čekaj malo; nemoj se vraćati Dok na trg ovo telo ne odnesem. Tamo ću svojim govorom videti Kako narod prima taj svirepi čin Krvnika ovih, pa ćeš prema tome Izvestiti mladog Oktavija Kako stvari stoje kod nas. Pomozi mi. (Odlaze s CEZAROVIM TELOM.; SCENA DRUGA Forum (Dolaze BRUT i KASIJE sa PLEBEJCIMA)

PLEBEJCI. Morate nam dati računa o tome; tražimo da nam to opravdate. BRUT. Onda hajte sa mnom i saslušajte me, Prijatelji. Kasije, ti idi U drugu ulicu, da ih podelimo. Ko hoće da čuje mene, nek ostane; A ko Kasija, nek ide sa njim. Izložićemo javno razloge Za smrt Cezarovu. PRVI PLEBEJAC. Ja ću čuti Bruta. DRUGI PLEBEJAC. A ja Kasija, pa ćemo zajedno Uporediti njihove razloge, Kad ti budeš čuo jednog, a ja drugog. (KASIJE odlazi sa nekoliko PLEBEJACA. BRUT se penje na govornicu.) TREĆI PLEBEJAC. Plemeniti Brut se popeo. Mir! BRUT. Budite do kraja strpljivi. Rimljani, zemljaci, prijatelji, čujte moje reči, i ćutite da biste mogli čuti. Verujte mi radi moje časti, i imajte na umu da sam častan, da biste mi verovali. Sudite o meni po svojoj mudrosti, a prenite razum svoj da biste što bolje prosudili.

Ako u ovom skupu ima ikoga koji je Cezarov mio prijatelj, njemu kažem da Brutova ljubav prema Cezaru nije bila manja od njegove. A ako bi taj prijatelj zapitao zašto je Brut ustao protiv Cezara, moj je odgovor: ne zato što sam manje voleo Cezara, već zato što sam više voleo Rim. Da li biste vi više voleli da je Cezar živ, a vi svi da umrete kao robovi, ili da je Cezar mrtav, a svi vi da živite kao slobodni ljudi? Zato što me je Cezar voleo, ja plačem za njim; zato što je bio srećan, radujem se; zato što je bio hrabar, poštujem ga; ali zato što je bio slavoljubiv, ja sam ga ubio. Evo suze za njegovu ljubav, radost za njegovu sreću, poštovanje za njegovu hrabrost, i smrt za njegovo vlastoljublje. Ko je ovde tako nizak da bi hteo biti rob? Ako ga ima, neka kaže, jer njega sam uvredio. Ko je takav varvarin da ne bi hteo biti Rimljanin? Ako ga ima, neka kaže, jer njega sam uvredio. Ko je ovde tako podao da ne voli svoju otadžbinu? Ako ga ima, neka se javi, jer njega sam uvredio. Prekidam, da čujem odgovor. SVI. Niko, Brute, niko. BRUT. Onda nikoga nisam uvredio. Nisam učinio ništa više Cezaru no što biste vi učinili Brutu. Razlozi zbog kojih je njegova smrt bila nužna zapisani su u Kapitolu; zaslužena slava mu nije umanjena, niti su mu uveličane greške zbog kojih je pogubljen. (Dolaze Marko Antonije i drugi sa Cezarovim telom.) Evo njegovog tela; oplakuje ga Marko Antonije, koji će, mada nije imao učešća u njegovoj smrti, uživati blagodeti što je on mrtav i dobiti mesto. A ko od vas neće? Posle ovog odlazim. Kao što sam pogubio svog najboljeg prijatelja radi rimskog dobra, tako imam isti mač i za sebe, ako bi otadžbina odlučila da je moja smrt potrebna. SVI. Živi, Brute! Živeo! Živeo! PRVI PLEBEJAC. Odnesite gakući u trijumfu. DRUGI PLEBEJAC. Podignite mu meñ precima kip. TREĆI PLEBEJAC. Neka on bude Cezar. ČETVRTI PLEBEJAC. Cezarov Bolji deo biće u Brutu krunisan. PRVI PLEBEJAC. Ispratićemo ga kući s usklicima. BRUT. Zemljaci — DRUGI PLEBEJAC. Tišina! Mir! Govori Brut. PRVI PLEBEJAC. Mir, hej! BRUT. Zemljaci dobri, dopustite Da sam odem; a vi, za moju ljubav, Ostanite ovde s Antonijem. Odajte poštu Cezarovom telu, I s poštovanjem saslušajte govor U Cezarovu slavu što će Marko

Antonije, sa našom dozvolom, Održati. Molim vas da niko Ne ode, sem mene, dok Antonije svoj Govor ne završi. (Ode.) PRVI PLEBEJAC. Stojte, stani, hej, Da čujemo Marka Antonija! TREĆI PLEBEJAC. Nek se na govornicu popne. Čućemo ga. Hajde, plemeniti Antonije, gore! ANTONIJE. Zbog Bruta sam vam obavezan. ČETVRTI PLEBEJAC. Šta je To rekao za Bruta? TREĆI PLEBEJAC. Kaže da je on Zbog Bruta svima nama obavezan. ČETVRTI PLEBEJAC. Najbolje će biti da o Brutu ništa Rdavo ne kaže ovde. PRVI PLEBEJAC. Taj je Cezar Tiranin bio. TREĆI PLEBEJAC. Da, to je istina. Sreća što je Rim od njega osloboñen. DRUGI PLEBEJAC. Mir! Čujmo šta Antonije kaže. ANTONIJE. Plemeniti Rimljani — SVI. Mir! Čujmo. ANTONIJE. Prijatelji, Rimljani, zemljaci, Čujte me! Doñoh da Cezara sad Sahranim, a ne zato da ga hvalim. Zlo što ljudi čine živi posle njih, A dobro se često zakopa s kostima. Pa neka tako bude i s Cezarom. Plemeniti Brut vam reče da je Cezar Vlastoljubiv bio. Ako je to bio, To je teška greška i Cezar je nju Platio teško. Ovde, po dozvoli Bruta i ostalih (jer častan je Brut, I svi su, svi su oni časni), doñoh Da govorim na Cezarovoj pratnji. On mi je bio prijatelj, i veran I pravedan; al' Brut kaže da je bio Vlastoljubiv, a Brut je častan čovek. Dovodio je u Rim zarobljene, Čiji je otkup punio državnu Riznicu; je l' to bilo vlastoljublje? Kada su siroti jadikovali, Cezar je plakao; al' bi vlastoljublje Bilo tvrñe grañe, mislim. Ali ipak, Brut kaže da je bio vlastoljubiv;

A Brut je častan čovek. Svi ste vi Videli kad mu o Luperkalijama Tri puta ponudih krunu, a on odbi. Je li i to bilo vlastoljublje? No ipak. Brut kaže: beše vlastoljubiv, A Brut je sigurno častan čovek. Ja Ne govorim zato da pobijam Bruta, Već da ovde kažem ono što ja znam. Svi ste ga nekad voleli, s razlogom; Pa kakav vas razlog zadržava sad Da ne žalite za njim? O razume, U divlje zveri si utekao ti A ljudi su svoju pamet izgubili. Oprostite mi: srce mi je tamo U Cezarovom kovčegu, pa moram Prekinuti dok mi se ne vrati. PRVI PLEBEJAC. Čini mi se da je mnogo istine U tome što kaže. DRUGI PLEBEJAC. Prosudivši stvar Zrelo, Cezaru je učinjena grdna Nepravda. TREĆI PLEBEJAC. Ja se, prijatelji, bojim Da će gori doći na njegovo mesto. ČETVRTI PLEBEJAC. Čuste li mu reči? Odbio je krunu. Jasno je da nije bio vlastoljubiv. PRVI PLEBEJAC. Dokaže l' se to, neki će skupo Platiti. DRUGI PLEBEJAC. Jadnik! Od plača mu oči Crvene kao vatra. TREĆI PLEBEJAC. Nema Rim Nijednog čoveka plemenitijeg Od Antonija. ČETVRTI PLEBEJAC. Slušajte ga sad, Ponovo govori. ANTONIJE. Još juče se mogla Cezarova reč Suprotstaviti celom svetu tom. A sad on leži tu, i nikog nema Tako niščeg da mu poštovanje oda. O grañani, da sam sklon da podstaknem Vaša srca, duše na pobunu, bes, Kriv bih bio prema Brutu i Kasiju, Koji su, svi znate, tako časni ljudi. Neću da im činim krivo; radije ću Nepravedan biti mrtvome, i sebi, I vama, nego da se zameravam Tako časnim ljudima. Al' evo

Pergamenta s Cezarovim žigom; Našao sam ga u njegovoj sobi; To je testamenat njegov. Kad bi narod Čuo samo zaveštanje to — Koje, oprostite, ne mislim da čitam — Ljubio bi rane mrtvoga Cezara, Natapao rupce ovom svetom krvlju, Molio za vlas mu radi uspomene, Pa bi na samrti, u poslednjoj volji, Vlas njegove kose zaveštao svom Potomstvu kao dragocen amanet. ČETVRTI PLEBEJAC. Da čujemo testament! Čitaj ga, Marko Antonije. SVI. Testament, testament! Da čujemo Cezarov amanet! ANTONIJE. Umirite se, vrli prijatelji; Ne smem da ga čitam. Ne valja da znate Koliko vas je Cezar voleo. Vi niste drvo, kamen, već ste ljudi; A pošto ste ljudi, kada biste čuli Cezarovu volju, to bi vas dovelo U razjarenost i bes do ludila. Dobro je ne znati da ste mu baš vi Naslednici, jer kad biste znali, O, šta bi iz toga proizašlo sve? ČETVRTI PLEBEJAC. Pročitaj nam volju! Hoćemo da znamo, Antonije, volju, Cezarovu volju! ANTONIJE. Hoćete li da se umirite malo. Da pričekate? Rekao sam više No što sam mislio kad pomenuh to. Bojim se da ću uvrediti tim One časne ljude čiji su noževi Izboli Cezara; toga me je strah. ČETVRTI PLEBEJAC. To su izdajnici. Kakvi časni ljudi! SVI. Volju! Zaveštanje! DRUGI PLEBEJAC. Nitkovi su to, Ubice! Volju! Pročitaj nam volju! ANTONIJE. Hoćete da me naterate baš Da pročitam volju! Onda stanite U krug oko tela Cezarovog, Da vam pokažem onoga koji je Piso zaveštanje. Mogu li da siñem? Dopuštate li? SVI. Siñi! DRUGI PLEBEJAC. Doñi amo. (ANTONIJE silazi.)

TREĆI PLEBEJAC. Dopuštamo ti. ČETVRTI PLEBEJAC. U krug! Naokolo! PRVI PLEBEJAC. Udaljite se od odra! Stanite Dalje od tela. DRUGI PLEBEJAC. Mesta Antoniju, Najplemenitijem Antoniju! Mesta! ANTONIJE. Ne tiskajte se uza me, stanite Podalje. SVI. Natrag! Odstupite! Mesta! ANTONIJE. Ako imate suza, spremite se Da ih prolijete sad. Vi znate svi Ovu togu; sećam se kad je Cezar Prvi put ogrte. Bilo je to letnjeg Večera, u njegovom šatoru, kad on Nervijance pobedi. Gle, ovde Kasije zabi mač svoj; gle koliki Prorez napravi zlobni Kaska; ovde Voljeni Brut ga rani, pa kada je Istrgao natrag svoj prokleti čelik, Gle kako je Cezarova krv Šiknula za njim, kao da na vrata Jurnu da vidi da li je to Brut Što tako svirepo kuca, jer vi znate Da je Brut bio Cezarov ljubimac. O bogovi, vi doneste sud Koliko ga je Cezar voleo! Najgrozniji od svih uboda je taj, Kad Cezar vide da ga rani on; Tada ga nezahvalnost, jača od oružja, Savlada sasvim; moćno srce to Prepuče, i kraj Pompejevog kipa (Iz koga stalno isticaše krv) Veliki se Cezar, skrivši lice togom, Sruši. O kakav to tek beše pad! Tada smo i ja, i vi, i mi svi Pali, dok krvava izdaja likuje. O, plačete i, vidim, osećate Sažaljenje. To su milosrdne kapi. O vi nežne duše, zar plačete već Gledajući ovo iskidano ruho? A gledajte njega, sveg unakaženog Izdajničkim rukama, gledajte. PRVI PLEBEJAC. Da tužna prizora! DRUGI PLEBEJAC. Plemeniti Cezar! TREĆI PLEBEJAC. O nesrećni dane! ČETVRTI PLEBEJAC. Izdaja! Nitkovi!

PRVI PLEBEJAC. Da krvava prizora! DRUGI PLEBEJAC. Osveta! SVI. Osveta! Napred! U poteru za njima! Pali! Ruši! Ubijaj! Kolji! Neka nijedan izdajnik ne ostane živ! ANTONIJE. Stanite, zemljaci! PRVI PLEBEJAC. Mir tamo! Čujmo vrlog Antonija! DRUGI PLEBEJAC. Slušaćemo ga, ići za njim, i za nj Poginuti. ANTONIJE. Dobri prijatelji, moji Mili prijatelji, nemojte da vas ja Podstaknem na tako iznenadan izliv Pobune. Krivci za delo su ovo Časni ljudi. Ne znam kakve su ih lične Pobude navele da učine to. Ali, oni su i mudri i časni, Pa će vam, bez sumnje, i razloge reći. Ja nisam došao da vam kradem srca; Ja nisam besednik kao što je Brut, Već, kao što znate, prost, srdačan čovek Koji samo voli prijatelja svog, A to znaju i ti što mi dopustiše Da o njemu javno progovorim tu. Jer nemam duha, reči ni ugleda, Ni pokreta i lepoga stava, Ni zvonkoga glasa, ni besedničku moć Da ustalasam krv ljudi; ja samo Govorim pravo. Kazujem vam ono Što i sami znate; pokazujem rane Miloga Cezara, nema usta ta, Da bi, mesto mene, govorile one. Al' da sam Brut, a Brut Antonije, Onda bi vam Antonije taj Raspalio duhove, u svaku Cezarovu ranu jezik stavio, Da digne na bunu i rimsko kamenje! SVI. Bunićemo se. PRVI PLEBEJAC. Spalićemo dom Brutov. TREĆI PLEBEJAC. Napred onda! Potražimo te Zaverenike. ANTONIJE. Al' čujte, zemljaci, Čujte me još. SVI. Mir, hej! Čujmo Antonija, Vrlog Antonija! ANTONIJE. Prijatelji moji, Vi biste pošli, a ne znate sve.

Čime vam Cezar zaslužuje ljubav? Vaj, ne znate, moram reći. Smetnuli ste S uma testamenat o kome govorih. SVI. Tako je! Volju. Ostanimo još Da čujemo volju. ANTONIJE. Evo testamenta Sa Cezarovim pečatom na njemu. Svakom pojedinom grañaninu Rima Sedamdeset i pet drahmi ostavlja. DRUGI PLEBEJAC. Plemeniti Cezar! Osvetićemo mi Smrt njegovu. TREĆI PLEBEJAC. Kraljevski Cezare! ANTONIJE. Saslušajte me strpljivo! SVI. Mir, hej! ANTONIJE. Ostavlja vam uz to šetališta sva, Letnjikovce i nove voćnjake S ove strane Tibra; vama i svim vašim Naslednicima ostavlja zauvek Parkove za vašu zabavu i šetnju. To beše Cezar! Kad će doći drugi Takav? PRVI PLEBEJAC. Nikad, nikad! Hajdete, hajdete! Na svetilištu spalimo mu telo I ugarcima zapalimo kuće Izdajnika. Podignite leš. DRUGI PLEBEJAC. Idite po vatru. TREĆI PLEBEJAC. Lomite klupe, prozorske kapke, sve! (PLEBEJCI odlaze s telom.) ANTONIJE. Sad neka to dela dalje. Nesrećo, Krenula si, pa sad idi kuda hoćeš. (Dolazi SLUGA) Šta je novo, momče? SLUGA. Gospodaru moj, Oktavije je već stigo u Rim. ANTONIJE. Gde je on? SLUGA. On i Lepid su u domu Cezarovom. ANTONIJE. Idem odmah tamo njemu. U dobri čas doñe. Sreća nam se smesi I, pri dobroj ćudi, pružiće nam sve. SLUGA. Čuh ga, reče da su Kasije i Brut Ko ludi pobegli kroz rimske kapije. ANTONIJE. Možda su čuli da podbunih narod. A ti me vodi Oktaviju sad. (Odlaze.)

SCENA TREĆA Rim. Ulica. (Ulazi CINA pesnik, zatim PLEBEJCI)

CINA. Sanjao sam noćas da sam se gostio S Cezarom, te me neka slutnja zla Pritiskuje; Meni se ne ide Iz kuće, a ipak me nešto vuče van. PRVI PLEBEJAC. Kako ti je ime DRUGI PLEBEJAC. Kuda? TREĆI PLEBEJAC. Gde stanuješ? ČETVRTI PLEBEJAC. Jesi li ženjen ili momak? DRUGI PLEBEJAC. Odgovori Svakome, i to bez uvijanja. PRVI PLEBEJAC. Da, i kratko. ČETVRTI PLEBEJAC. I mudro. TREĆI PLEBEJAC. Da, i istinito; biće najbolje za tebe. CINA. Kako mi je ime? Kuda idem? Gde stanujem? Jesam li oženjen ili momak? Odgovoriću svakom bez uvijanja i kratko i mudro i istinito. Mudro kažem: ja sam momak. DRUGI PLEBEJAC. To je isto što i reći da su oni koji su oženjeni budale. Bojim se da ćeš zato dobiti ćušku. Produži bez okolišenja. CINA. Bez okolišenja, idem na Cezarov pogreb. PRVI PLEBEJAC. Kao prijatelj ili neprijatelj? CINA. Kao prijatelj. DRUGI PLEBEJAC. Odgovorio je bez uvijanja. ČETVRTI PLEBEJAC. Gde stanuješ? Ukratko. CINA. Ukratko, stanujem kod Kapitola. TREĆI PLEBEJAC. Tvoje ime, gospodine; ali odistinski. CINA. Odistinski, ime mi je Cina. PRVI PLEBEJAC. Raskomadajte ga! On je zaverenik. CINA. Ja sam Cina pesnik, ja sam Cina pesnik. ČETVRTI PLEBEJAC. Raskomadajte ga zbog njegovih rñavih stihova, raskomadajte ga zbog njegovih rñavih stihova. CINA. Ja nisam Cina zaverenik. ČETVRTI PLEBEJAC. Svejedno, ime mu je Cina. Iščupajte mu iz srca samo ime, pa ga pustite da ide. TREĆI PLEBEJAC. Raskomadajte ga, raskomadajte! Hajdemo; ugarke, hej! Buktinje! Na Brutovu kuću, na Kasijevu kuću! Spalte sve! Neki Decijevoj kući, neki Kaskinoj, i Ligarijevoj!

Napred! Hajdemo! (Svi PLEBEJCI odlaze odvlačeći CINU)

ČETVRTI ČIN

SCENA PRVA Rim. Odaja u Antonijevoj kući. (Ulaze ANTONIJE, OKTAVIJE i LEPID)

ANTONIJE. Sve ove, dakle, treba pogubiti; Imena su im označena. OKTAVIJE. Tvoj brat! Mora takoñe umreti. Jesi li Saglasan, Lepide? LEPID. Jesam. OKTAVIJE. Označi ga, Antonije. LEPID. Ali samo pod uslovom, Marko Antonije, da ni sestrić tvoj, Publije, ne bude više u životu. ANTONIJE. I neće. Evo, jednim ga potezom Osuñujem. Ali, Lepide, idi sad Cezarovom domu; donesi testament, Da odlučimo šta ćemo skresati U zaveštanju. LEPID. Hoću l' vas naći ovde? OKTAVIJE. Ili ovde il na Kapitolu. (LEPID odlazi.) ANTONIJE. On je beznačajan čovek bez zasluga, Trčkaralo da nosi poruke. Pa da li priliči da on bude jedan Od trojice koji ovaj trojni svet Na troje dele? OKTAVIJE. Tako si mislio, Pa si uvažio čak i njegov glas Ko treba da bude osuñen na smrt. ANTONIJE. Video sam više dana nego ti, Oktavije; pa mada smo te Počasti svalili na toga čoveka

Da se otresemo bremena kleveta, On će ga nositi kao magarac zlato, Stenjući i znojav, pa ma bio teran Il' voñen, tamo kud hoćemo mi. A kad donese naše blago tamo Gde nam je volja, mi ćemo ga tad Rasteretiti i pustiti kao Rastovarenog magarca da maše Ušima i pase opštinskom utrinom. OKTAVIJE. Čini onako kako ti je volja. Ali on je hrabar i prekaljen ratnik. ANTONIJE. I moj konj je takav, Oktavije, zato Dajem mu redovan obrok. To je stvor Koga učim da se bori i okrene, Da stane, da trči odreñenim pravcem; Njegovim kretanjem upravlja moj duh; Lepid je, do izvesne mere, samo to: Treba ga učiti, obučavati, I podsticati; on je jalov duh, Čovek što se hrani starinskim stvarima, Veštinama, podražavanjima Koja su za druge ljude otrcana, A za njega su najnovija moda. Ne govori mi o njemu drukčije Nego o alatki. A sad, Oktavije, Čuj velike stvari. Kasije i Brut Podižu vojsku, te i mi moramo Prikupiti odmah svoje snage sve; Učvrstimo zato odmah savez naš I pribavimo sebi prijatelje, A koristimo svoja sredstva sva. Hajdemo smesta na savetovanje O načinu da se najbolje otkrije Skrivena opasnost i porazi javno Neprijateljstvo. OKTAVIJE. Hajdemo, jer mi smo U tesnacu, opkoljeni mnogim Dušmanima, a ti što se smeše na nas Spremaju nam kanda milione zala. (Odlaze.)

SCENA DRUGA Logor blizu Sarda. Pred Brutovim šatorom.

(Doboš. Ulaze BRUT, LUCILIJE, LUCIJE i VOJSKA. U susret im dolaze TITINIJE i PINDAR)

BRUT. Stoj, hej! LUCILIJE. Lozinku, hej, reci! I stoj! BRUT. Šta, Lucilije? Je l' Kasije blizu? LUCILIJE. Sasvim blizu; i Pindar dolazi Da te pozdravi od svog gospodara. BRUT. Po dobrom čoveku pozdravlja me on. Tvoj gospodar mi je, Pindare, pa bilo Zbog lične promene svoje prema meni Ili zbog svojih loših savetnika, Pružio krupan razlog da poželim Da se nije zbilo što se već desilo. Ali kad je blizu, tražiću da on Lično mi sve to objasni. PINDAR. Ne sumnjam Da će plemeniti moj gospodar biti Onakav kakav je, vredan poštovanja I častan čovek. BRUT. Nije on pod sumnjom. — Lucilije, jednu reč; kako te on Primi, reci pravo. LUCILIJE. S učtivošću svom I dovoljnim poštovanjem, ali Ne sa onom usrdnošću, niti S prijateljskim, prisnim razgovorom Kao što je to nekad činio. BRUT. Opisao si vrelog prijatelja Kad hladni. Zapamti zauvek, Lucilije, Kad ljubav počne da boluje, kopni, Usiljeno je ophoñenje tu. Prava vrednost ne zna za izveštačenost. Ali, neiskreni ljudi, kao konji Brzi u početku, razmeću se svojom Revnošću i svojim obećanjima; (Čuje se marš spolja.) Ali kad treba podneti krvavu Mamuzu, onda spuste svoju krestu I ko slabo kljuse podlegnu u ogledu. To njegova vojska dolazi? LUCILIJE. Tako je. Misle da noćas u Sardu konače. Glavnina vojske i cela konjica

S Kasijem su stigle već. (Dolazi KASIJE sa svojom VOJSKOM) BRUT. Slušaj, dolazi. Poñimo im lagano u susret. KASIJE. Stoj, hej! BRUT. Stoj, hej! Prenesi zapovest! PRVI VOJNIK. Stoj! DRUGI VOJNIK. Stoj! TREĆI VOJNIK. Stoj! KASIJE. Plemeniti brate, Učinio si mi nepravo. BRUT. Neka mi Bogovi sude. Činim li ja krivo Dušmanima svojim? Ako ne, zar mogu Prema zetu svome nepravedan biti? KASIJE. Brute, ti svoje nepravde prikrivaš Tim svojim mirnim, ozbiljnim držanjem, A kad ih činiš — BRUT. Kasije, smiri se. Sve svoje žalbe izloži polako; Znam te ja dobro. Ne prepirimo se Ovde, pred očima naše vojske dve, Koje treba ljubav meñ nama da vide. Naredi im da se udalje, pa onda U šatoru mome žalbe mi iznesi, A ja ću, Kasije, saslušati sve. KASIJE. Pindare, naredi zapovednicima Da svoje čete podalje odvedu. BRUT. Lucilije, učini i ti isto to. I nek se niko ne približi našem Šatoru dok naše veće ne svršimo. Lucije i Titinije, vi Budite straža pred našim vratima. (Odlaze svi sem BRUTA i KASIJA) SCENA TREĆA U Brutovom šatoru. (Ulaze BRUT i KASIJE)

KASIJE. Da si skrivio prema meni, to se Vidi iz ovog: ti si osudio I žigosao Lucija Pelu zato Što je primao mito od Sarñana,

A prezreo si moje pismo kojim Molim za njega, jer ga ja poznajem. BRUT. Skrivio si prema samom sebi ti Kada si se za takvu založio stvar. KASIJE. U ovo vreme nije pametno Da se kritikuje svaki sitan greh. BRUT. Dopusti da ti kažem, Kasije, I tebe mnogo okrivljuju da si Gramzive ruke, da nezasluženima Prodaješ i daješ činove za zlato. KASIJE. Ja gramzive ruke! Da nije to Brut Što mi to kaže, tako mi bogova, Taj govor bi mu bio poslednji. BRUT. Kasijevo ime pokriva sve to Nepoštenje, te kazna krije glavu. KASIJE. Kazna! BRUT. Seti se marta i Martovskih Ida. Nije li krv velikog Cezara Prolivena bila samo pravde radi? Koji je nitkov digo ruku na nj I zario mač mu al' ne pravde radi? Šta, zar da mi koji smo ubili Prvoga čoveka celog ovog sveta Samo zato što je podržavao Pljačkaše, prljamo svoje prste sad Sramnim mitom i prodajemo krupne Položaje koji su pod našom Moćnom vlašću za trice koje se Mogu ovako uzeti u šaku? Radije bih bio pas i lajao Na Mesec, no da sam takav Rimljanin. KASIJE. Ne izazivaj me, Brute, to ne trpim. Zaboravljaš se kada me sputavaš. Ratnik sam, iskustvom od tebe stariji, I moćniji da stavljam uslove. BRUT. Oho, to zaista nisi, Kasije! KASIJE. Jesam. BRUT. Nisi, kažem. KASIJE. Ne izazivaj me, Zaboraviću se. Pomisli na svoje Zdravlje, i nemoj me više kušati. BRUT. Odlazi, ništavče! KASIJE. O, je li moguće? BRUT. Čuj me, jer hoću da govorim sad. Misliš da ustuknem pred tvojom plahošću? Da me strah kad ludak oči iskolači?

KASIJE. O bogovi, bogovi, zar moram Da podnosim sve ovo? BRUT. Sve ovo? I više; besni dok ti oholo srce Ne pukne; idi, pokaži svom roblju Kako si gnevan, pa nek ono dršće. Zar ja da se svijam i da ti ugañam, Da glavu pognem na jetku ti ćud? Bogova mi, svarićeš svoj jed, Ma pukao; jer od današnjega dana Bićeš mi zabava, služiti za podsmeh Kad god si takav. KASIJE. Zar je dotle došlo? BRUT. Kažeš da si bolji ratnik; pa pokaži, Opravdaj to svoje samohvalisanje, Radostan ću biti. Što se mene tiče, Ja rado učim od plemenitih ljudi. KASIJE. Grešiš prema meni u svakom pogledu, Grešiš prema meni, Brute. Rekoh da sam Stariji ratnik, a nikako bolji. Rekoh li bolji? BRUT. I da si, svejedno. KASIJE. Kad je Cezar bio živ, on nije smeo Da me ovako ljuti. BRUT. Ćuti, ćuti! Njega nisi smeo ovako da dražiš. KASIJE. Nisam smeo? BRUT. Nisi. KASIJE. Šta? Ja nisam smeo Da ga izazivam? BRUT. Ni za živu glavu. KASIJE. U moju se ljubav suviše ne uzdaj, Mogu učiniti nešto zbog čega ću Kajati se. BRUT. Učinio si nešto Zbog čega bi trebalo kajanje. Ne plaše me tvoje pretnje, Kasije, Jer sam toliko oružan poštenjem Da one kraj mene prolaze ko prazan Vetar, i ja se ne obazirem na nj. Slao sam čoveka da mi ti po njemu Pošlješ zlata, al' ti si odbio; A ja ne mogu da novac pribavljam Na nečastan način. Tako mi nebesa, Pre bih u novac srce raskovao I u drahme svoju rastočio krv

No što bih iz tvrdih ruku seljačkih Izvlačio te bedne parice Na nedopušten i nepravedan način. Slao sam do tebe po zlato, da njim Mogu isplatiti svoje legije, A ti me odbi. Je li to ličilo Kasiju? Da li bih ja tako odbio Kaja Kasija? Kada Marko Brut Postane tako gramziv da tričave Pare zaključava i od prijatelja, Tad, bogovi, spremte gromove vam sve Da me uništite! KASIJE. Nisam te odbio. BRUT. Jesi. KASIJE. Nisam, nego ti je taj Što ti donese odgovor budala. A Brut je srce rascepio moje. Prijatelj trpi slabost prijatelja, A Brut moju uvećava još. BRUT. Ne, dok i ja ne patim zbog nje. KASIJE. Ti me ne voliš. BRUT. Ne volim ti mane. KASIJE. Prijateljsko oko nikad ne bi mogJo Videti te mane. BRUT. Laskavčevo oko Ne bi ih videlo pa ma one bile Ogromne ko Olimp. KASIJE. Doñi, Antonije, Doñi i ti, mladi Oktavije, Da se osvetite samo na Kasiju, Jer Kasiju je dojadio svet. Mrzak je onom koga voli on; Šurak ga draži, kori kao roba; Sve mu se greške motre, zapisuju U knjigu, pamte, i naizust uče, Da mu se posle u lice bacaju! O, mogao bih isplakati dušu Na oči svoje! Evo mača mog I golih mi grudi, u kojima je srce Dragocenije no Plutonov rudnik, Od zlata skuplje. Ako si Riraljanin, Izvadi ga. Ja koji sam tebi Odrekao zlato, dajem srce sad. Udri ko što si Cezara, jer znam Da si, i kad si ga najviše mrzeo, Voleo vise no ikad Kasija.

BRUT. Vrati u korice njegove taj mač. Srdi se kad hoćeš i koliko hoćeš; Radi šta ti volja; uvredu od tebe Smatraću samo kao prostu ćud. O Kasije, spregnut si s jagnjetom Koje nosi gnev svoj kao kremen vatru; Iz njega pod snažnim udarcem izbije Brza iskra, al' se on odmah ohladi. KASIJE. Zar je Kasije doživeo to Da bude zabava i podsmeh svom Brutu Kad ga jad mori i zloćudna krv? BRUT. Zle ćudi sam bio i sam kad to rekoh. KASIJE. Priznaješ? Onda mi svoju ruku daj! BRUT. I srce. KASIJE. O Brute! BRUT. Šta je? KASIJE. Da li imaš Dovoljno ljubavi da me podnosiš Kad me plahovita ćud, koju nasledih Od majke, nagna da se zaboravim? BRUT. Da, Kasije; i kad budeš odveć Ozbiljan prema Brutu, on će vazda Pomisliti da ga tvoja majka Kara, pa će tako ostaviti to. (Čuje se vika.) PESNIK (spolja). Pustite me unutra da vidim Vojskovoñe. Meñ njima je spor, Pa ne treba da su sami. LUCILIJE (spolja). Ne možeš K njima. PESNIK (spolja). Jedino će smrt me zadržati. (Ulazi pesnik; za njim LUCILIJE, TITINIJE i LUCIJE.) KASIJE. Kako to? Šta je sad? PESNIK. Nek vas je stid, Vojskovoñe! Šta je varaa? Volite se Kao prijatelji, ko Što dolikuje Ljudima koje bije takav glas; Više sam godina video od vas. KASIJE. Ha, Ha! Kako ružno slikuje taj cinik! BRUT. Ugursuze, odlazi, odlazi! KASIJE. Pusti ga, Brute, on je malo nastran. BRUT. Oprostiću mu nastranost kad'bude Znao pravo vreme za nju. Šta će ratu Ti budalasti stihoklepci još? Čoveče, odlazi! KASIJE. Idi, idi!

(PESNIK odlazi.) BRUT. Lucilije i Titinije, recte Zapovednicima da smeste svoje čete Noćas. KASIJE. A vi se odmah vratite S Mesalom. (LUCILIJE i TITINIJE odlaze.) BRUT. Lucije, bocu vina daj! (LUCILIJE izlazi.) KASIJE. Ne znadoh da možeš biti tako Ijut. BRUT. O Kasije, mnogi jadi more mene. KASIJE. Ne koristiš se svojom filozofijom. Ako kloneš zbog slučajnih zala. BRUT. Niko tugu bolje ne snosi od mene. Porcija je umrla. KASIJE. Porcija? BRUT. Umrla je. KASIJE. Pa kako me nisi Ubio kad te takvoga naljutih? Da tužna, prebolna gubitka! Od čega? BRUT. Od nestrpljenja zbog moje odsutnosti I tuge što su mladi Oktavije I Antonije tako ojačali — Vest o tome i o njenoj smrti Došle su zajedno — zbog toga je bila Rastrojena, i kad pratilje ne behu S njom, — vrele je žiške progutala. KASIJE. I tako umrla? BRUT. Baš tako. KASIJE. O večni Bogovi! (Ulazi LUCIJE s vinom i svećama.) BRUT. O njoj više ne govori. Daj mi pehar vina. U njega utapam Neslogu svaku izmeñ nas, Kasije. (Pije.) KASIJE. Srce mi žedni da ti na zdravicu Plemenitu odgovorim. Sipaj, Lucije, da vino pehar prepuni. Nikad ne mogu odviše napiti Brutovom drugarstvu. (TUCIJE izlazi. Ulazi TITINIJE s MESALOM.) BRUT. Uñi, Titinije. Dobro mi došao Dobri Mesala. Posedajmo sad Oko sveće, pa da razmotrimo Poslove svoje.

KASIJE. Zar te više nema, Porcijo? BRUT. Prestani, molim te. Mesala, , Primio sam pismo da mladi Oktavije I Marko Antonije idu na nas s moćnom Vojskom i da su Filipi im cilj. MASELA. U istom smislu i ja sam izvešten. BRUT. Sa kakvom dopunom? MESALA. Da su Oktavije, Antonije i Lepid stavili Van zakona i u smrt poslali Sto senatora. BRUT. U tome se naša Pisma ne slažu sasvim. Moje kaže Da je sedamdeset senatora palo Po njinoj odluci, a jedan od njih Da je i Ciceron. KASIJE. I Ciceron? MESALA. Da, Ciceron je po njinoj odluci ubijen. (Primiste li od žene kakvo pismo, Gospodaru? BRUT. Ne, Mesala. MESALA. A ima li O njoj ma štogod u drugim pismima? BRUT. Ništa, Mesala. MESALA. Čudno. BRUT. Zašto pitaš? Ima li štogod u tvojim o njoj? MESALA. Ne, gospodaru. BRUT. Ako si Rimljanin, Reci mi istinu. MESALA. Onda, ko Rimljanin, Podnesi istinu koju ću ti reći. Ona je umrla, to je izvesno, I to na jedan neobičan način. BRUT. Pa zbogom, Porcijo. Svi mi moramo Umreti. Negdašnje razmišljanje o tom, Da i ona mora jedanput umreti, Daje mi snage da to snosim sad. MESALA. Veliki ljudi velike gubitke I treba tako da podnose. KASIJE. Ja Teorijski poznajem stoicizam Kao i ti; ali moja priroda Ne bi to tako mirno podnosila.)

BRUT. A sad na posao što se tiče živih. Sta mislite o tome da krenemo odmah Na Filipe? KASIJE. Mislim, nije dobro to. BRUT. A razlog. KASIJE. Bolje je da neprijatelj nas Potraži, jer će tako trošiti Sredstva, zamarati vojsku i škoditi Samome sebi, a mi ćemo njega Čekati odmorni, otporni i snažni. BRUT. Dobar razlog boljem ustupiti mora. Svet izmeñu ovog mesta i Filipa Na našoj je strani samo pod prinudom I daje nam danak protiv svoje volje. Neprijatelj će, tuda prolazeći, Tim svetom samo povećati broj I stići osvežen, pojačan, ohrabren. Mi mu otimamo preimućstvo to Kad se kod Filipa sukobimo s njim. Jer će nam taj narod ostati pozadi. KASIJE. Al' slušaj, dobri šuraČe. BRUT. Oprosti! Moramo imati na umu da smo mi Od prijatelja dobili već sve Moguće; da su nam legije prepune, I da je naša već sazrela stvar. Neprijatelj raste svaki dan, a mi smo Na vrhuncu, skloni opadanju. Postoji plima u poslovima ljudi Što, iskorišćena kad je na vrhuncu, Vodi sreći, ali propuštena gura Ceo naš život na bedu i sprud. Na tako nadošlom moru mi smo sad, Pa moramo sa strujom dok služi, Ili gubimo ceo ulog svoj. KASIJE. Onda neka bude kako ti je volja. S tobom ćemo napred, u sukob sa njima Kod Filipa. BRUT. Mrkla prišunja se noć Razgovoru našem, a priroda mora Pokoriti se nuždi, te ćemo joj sad Skomračno dati malo odmora. Imali još šta da se kaže? KASIJE. Nema. Laku noć. Sutra rano ustaćemo I poći.

BRUT. Lucije! (Ulazi LUCIJE) Daj ogrtač moj! (LUCIJE ode.) Zbogom, dobri Mesala. Laku noć, Titinije. Vrli, vrli Kasije, Laku ti noć, i dobar odmor želim. KASIJE. O mili Šurače m,oj, ova je noć Rñavo počela. Nek takva nesloga Nikad naše duše ne razdvaja više. Nikad više, Brute. (LUCIJE se vraća s ogrtačem.) BRUT. Biće dobro sve. KASIJE. Laku noć, šurače. BRUT. Zete, laku noć! TITINIJE i MESALA. Gospodaru Brute, laku noć. BRUT. Zbogom, zbogom. (KASIJE, TITINIJE i MESALA odlaze.) Daj-de mi ogrtač. Gde ti je lauta? LUCIJE. Ovde u šatoru. BRUT. Šta, ti govoriš dremljivo? Siroto Momče, ne krivim te, ti suviše bdiš. Zovi Klaudija i još nekoga Od mojih ljudi — neka spavaju U mom šatoru. LUCIJE. Varone, Klaudije! (VARON i KLAUDIJE ulaze.) VARON. Naš gospodar zove? BRUT. Momci, molim vas, Spavajte noćas u mome šatoru. Probudiću vas možda uskoro, Da odnesete poruku mom zetu Kasiju. VARON. Ako izvoliš, mi ćemo Stajati i tvoju zapovest čekati. BRUT. To neću; lezite, dobri momci moji; Može se desiti da se predomislim. (VARON i KLAUDIJE legnu.) Gle, Lucije, evo knjige što toliko Tražih. Bio sam je metnuo u džep Od ogrtača. LUCIJE. Bio sam siguran, Gospodaru, da je meni niste dali. BRUT. Oprosti, valjano momče, postao sam Jako zaboravan. Možeš li još malo

Da ne zaklopiš umorne ti oči, I da mi odsviraš pesmu ili dve? LUCIJE. Da, gospodaru, ako vam to godi. BRUT. Godi mi, momče. Suviše te mučim; Al' ti si uvek revnostan ostao. LUCIJE. To mi je dužnost, gospodaru moj. BRUT. Ne bih da te na dužnost nagonim Van tvojih moći; mladima je, znam, Potreban odmor. LUCIJE. Spavao sam već. BRUT. Učinio si dobro, i opet ćeš Spavati; neću dugo te držati. Ako živ budem, dobar ću ti biti. (Muzika i pesma.) Sanjiva pesma. O ubilački sne, Zar stavljaš svoju olovnu palicu Na momka moga što ti svira sad? O, plemeniti momče, laku noć; Neću da te mučim budeći te. Ako klimneš glavom, slomićeš lautu; Uzeću je; laka noć ti bila, dobro Momče. Da vidim, da vidim jesam li Previo list gde prestah sa čitanjem. Evo ga, mislim. (Ulazi CEZAROV DUHJ" Kako rñavo gori ova sveća! Ha, ko je to? Mislim da to samo Slabost moga vida obrazuje ovo Strašno priviñenje. Evo, prilazi mi. Jesi li ti išta? Jesi l' neki bog Il' anñeo neki, ili kakav ñavo Što mi krv ledi, kosu uvis diže? Reci, ko si? DUH. Tvoj zli duh sam, Brute. BRUT. Zašto dolaziš? DUH. Da ti kažem da ćeš Videti me kod Filipa. BRUT. Dobro, Onda ću te opet videti. DUH. Da, kod Filipa. BRUT. Pa, videću te onda Kod Filipa. (DUH iščezne.) Sad kad se ohrabrih, ti si išČezao. Zli duše, vol'o bih da još razgovaram S tobom. Momče, Lucije, Varone,

Klaudije, probudite se, momci! Klaudije! LUCIJE. Strune, gospodaru, Ne valjaju. BRUT. On misli da još svira. Hej, Lucije, budi se! LUCIJE. Gospodaru? BRUT. Jesi li nešto sanjao, Lucije, Kada si tako viknuo? LUCIJE. Ja ne znam Da sam viknuo, gospodaru moj. BRUT. Jesi. Da nisi štogod video? LUCIJE. Ništa, gospodaru. BRUT. Spavaj, Lucije. Klaudije i ti momče, budite se! VARON. Moj gospodaru? KLAUDIJE. Gospodaru moj? BRUT. Zašto ste tako vikali u snu, Momci? VARON i KLAUDIJE. Zar smo vikali, gospodaru? BRUT. Da. Jeste li vi videli štogod? VARON. Ja ne videh ništa, gospodaru moj. KLAUDIJE. Ni ja, gospodaru. BRUT Idite, pozdravite Mog zeta Kasija. Recite mu da zorom Krene svoju vojsku, a mi ćemo za njim. VARON i KLAUDIJE. Učinićemo tako, gospodaru. (Odlaze.)

PETI ČIN

SCENA PRVA Ravnica kod Filipa (Dolaze OKTAVIJE, ANTONIJE i njihova VOJSKA)

OKTAVIJE. Eto, Antonije, moje su se nade Ispunile. Ti reče protivnik Neće silaziti ovamo, već da će

Držati se brda i visije, Al' ispalo je drukse. On je resen Da primi bitku ovde kod Filipa, I na naš poziv da se ogledamo Odgovara još pre no što je objavljen. ANTONIJE. Poznajem ih do srži, i znam Zašto to čine. Oni bi voleli Da su na drugom mestu, al' su sišli Sa uplašenom razmetljivošću tom, Jer misle da nas tobožnjim prkosom Uvere da su hrabri, mada nisu. (Dolazi GLASNIK) GLASNIK. Spremte se, vojskovoñe! U bojnom poretku Neprijatelj stupa; krvavi mu steg Vije se; nešto se mora preduzeti. ANTONIJE. Oktavije, izvedi polako Na levu stranu ravnice ratnike. OKTAVIJE. Na desnu ću ja, a levu drži ti. ANTONIJE. Što mi se opireš u odsudnom času? OKTAVIJE. Ne opirem se nego tako hoću. (Trube. Doboši. Dolaze BRUT, KASIJE, i njihova VOJSKA, LUCILIJE, TITINIJE, MESALA i drugi.) BRUT. Stali su, žele razgovor sa nama. KASIJE. Titinije, stoj čvrsto; mi ćemo Napred na razgovor s njima. OKTAVIJE. Antonije, Hoćemo li da damo znak za boj? ANTOMJE. Ne, Cezare; odgovorićemo Na njihov napad. Hajdemo; njihove Vojskovoñe hoće da govore s nama. OKTAVIJE. Ne krećite dok se ne da znak. BRUT. ReČi pre udarca; je l' tako, zemljaci? OKTAVIJE. Al' ne što su reči draže nam, ko vama. BRUT. Dobra reč je bolja od loša udarca, Oktavije. ANTONIJE. Svoje rñave udarce Ti pratiš, Brute, lepim rečima; To svedoči rana koju si zadao Cezarovom srcu dok si vikao „Živeo Cezar!" KASIJE. Antonije, moć Tvojih udaraca još je nepoznata, AP hiblanske pčele pljačkaju ti reči, Te budu bez meda. ANTONIJE. Al' ne bez žaoke. BRUT. Da, i bez zvuka, jer si im ukrao

Zujanje, pa sad vrlo mudro pretis Pre nego što ubodeš, Antonije. ANTONIJE. Nitkovi, vi niste tako činili Kad su vam se podli mačevi sticali U Cezarovom telu, kad ste vi Kao majmuni se kezili pred njim, Kao psi repom vrteli, i kad ste Ko robovi se njemu klanjali, Dok je prokleti Kaska, kao psina, S leña ranio Cezara u vrat. O, laskavci! KASIJE. Laskavci? Sad, Brute, Zahvali sam sebi. Ali jezik taj Ne bi mogao danas toliko vreñati Da je Kasijeva rešavala reč. OKTAVIJE. Na stvar, na stvar. Kad prepirka znoji, Crvenije kapi izazvaće delo. Vadim mač svoj evo na zaverenike! A kada ću da ga vratim u korice? Kad Cezarove triest i tri rane Osvećene budu, il' i drugi Cezar Mačevima izdajnika bude Iskasapljen. BRUT. Cezare, ti nećeš Poginuti od ruku izdajnika, Sem ako ih ne vodiš sa sobom. OKTAVIJE. I ja se tom nadam. Nisam roñen valjda Da od Brutovoga mača poginem. BRUT. O, da si i najplemenitiji Od roda svoga, mladiću, ti ne bi Časnije umro. KASIJE. Detinjasti ñak, Nedostojan takve časti, i udružen S raspusnim pajacem. ANTONIJE. Uvek isti Kasije! OKTAVIJE. Hajdmo, Antonije. Izdajnici, mi vam Poziv na bitku u lice bacamo. Ako smete u boj danas, doñite Na bojno polje; a ako ne, onda Kad budete voljni. (OKTAVDE, ANTONIJE i njihova VOJSKA odlaze.) KASIJE. Duvaj vetre, rasti vale, plovi čune! Bura se digla, na kocki je sve. BRUT. Hej, Lucilije, čuj, jednu reč s tobom. LUCILIJE (istupa napred). Gospodaru? (BRUT i LUCILIJE razgovaraju po strani.)

KASIJE. v Mesala! MESALA (istupa napred). Šta želi moj voñ? KASIJE. Mesala, danas je moj roñendan baš, U ovaj dan se Kasije rodio. Pruži mi ruku, Mesala, i budi Svedok da sam nevoljno (ko Pompej) Prinuñen da sve slobode nam stavim Na jednu bitku. Znaš da sam se vazda Epikurovoga držao učenja Al' sam promenio mišljenje i, sad Verujem donekle i u predskazanja. Putem iz Sarda dva su snažna orla Sletela bila na naš prednji steg, I stajali su i hranili se tu Žderući iz ruku naših ratnika, I doñoše s nama tako do Filipa. Jutros su iščezli; a sad, mesto njih, Gavrani, vrane, kopci iznad nas Lete ko da smo lešinarski plen; Senke im liče na zlokoban svod Pod kojim naša vojska leži spremna Da ispusti dušu. MESALA. Ne veruj u to. KASIJE. Samo donekle verujem u to, Jer sam orna duha i rešen na boj Sa svakom pogiblju. BRUT. Tako, Lucilije. KASIJE. Plemeniti Brute, neka nam bogovi Milostivi budu. danas, da bismo Prijateljski u miru živeli I dane svoje starosti odveli. Al' ljudski smer je uvek neizvestan, Razmotrimo stoga i ono najgore. Ako danas ovu bitku izgubimo, Onda nam je ovaj razgovor poslednji: Šta si odlučio da uradiš tad? BRUT. Ono što uči ona filozofija Prema kojoj sam krivio Katona Koji je zadao samom sebi smrt. Ne znam, al' smatram kukavičkim, podlim Skratiti tako svog života tok Iz straha od onog što će se desiti. Strpljenjem ću se naoružati, Da sačekam sudbu koju neke više Sile dele nama smrtnicima. KASIJE. Dakle,

Ako izgubimo ovu bitku, ti se Miriš i s tim da te kao roba U trijumfu vode rimskim ulicama? BRUT. O ne, ne, Kasije. Ne misli, vrli moj Rimljanine, da će ikad vezan Brut Poći u Rim; odveć je visokog Duha za to. Al' ovaj dan mora Završiti delo započeto Martovskim Idama. Da l' ćemo se mi Ikada opet videti, ja ne znam; Zato se zauvek oprostimo sad. Zauvek, i zauvek zbogom, Kasije. Ako se opet vidimo, mi ćemo Nasmešiti se; a ne bude l' to, Bar smo se lepo zanavek rastali. KASIJE. Zauvek zbogom, Brute, zauvek. Ako se opet vidimo, zaista Nasmešićemo se; a ako ne, onda Zacelo smo se lepo rastali. BRUT. Onda vodi vojsku. O da čovek zna I pre okončanja ovom poslu kraj! Al' dovoljno je što će i dan taj SvrŠiti se, pa će znati se i kraj. Napred, hej! (Odlaze.)

SCENA DRUGA Bojište (Uzbuna. Dolaze BRUT i MESALA)

BRUT. Uzjaši konja, Mesala, pa brzo Razdaj legijama ove cedulje Na levom krilu. (Glasna vreva.) Nek odmah napadnu, Jer opažam slabu borbenost na krilu Oktavijevom. Iznenadan juriš Slomiće ga. Uzjaši, Mesala, Pa svi na juriš! (Odlaze.)

SCENA TREĆA Drugi deo bojišta (Dolaze KASIJE i TITINIJE. Uzbuna.)

KASIJE. Gle, Titinije, gledaj, hulje beže. Postao sam neprijatelj svojih: Moj stegonoša okrenuo leña, Te ubih strašljivca i uzeh mu steg. TITINIJE. O Kasije, Brut je prerano izdao Zapovest, jer se brzo poveo Za nadmoćnošću što je imao Nad Oktavijem; njegovi vojnici Upustili su se odreda u pljačku, Dok je Antonije opkolio nas. (Dolazi PINDAR) PINDAR. Beži, gospodaru moj, beži odavde! Marko Antonije je u šatoru tvom. Beži, čestitj Kasije, daleko! KASIJE. Ovo je brdo dovoljno daleko. Gle, gle, Titinije, reci da l' su ono Moji šatori gde vidim vatru. TITINIJE. Jesu, Moj gospodaru. KASIJE. Titinije moj, Ako me voliš, uzjaši konja mog I mamuzaj ga dok te ne odnese Do onih četa i natrag ovamo, Da pouzdano saznam jesu l' to Naši, ili je neprijatelj baš. TITINIJE. Vraćam se brzo kao misao. (Ode.) KASIJE. Idi, Pindare, naviše uz breg; Vid mi je uvek bio slab. Posmatraj Titinija i kazuj šta vidiš Na bojnom polju. (PINDAR odlazi.) Na ovaj sam dan Prvi put počeo disati na svetu. Vreme je sada svoj obišlo krug, I gde sam počeo tamo završavam. Moga je života već okončan tok.

Momče, šta je novo? PINDAR (odozgo). O moj gospodam! KASIJE. Šta je novo? PINDAR. Titinije svud je Opkoljen konjicom; jure prema njemu, A on, bežeći obada konja svog. Sad su sasvim oko njega. Titinije! Ne vidim dobro. Sjahao je, gle! Zarobiše ga; čuj radostan klik. (Klicanje.) KASIJE. Siñi, ne gledaj više. Avaj mene Bednika, doživeh da na moje oči Zarobljen bude najbolji mi drug! (PINDAR silazi.) Hodi amo, momče. U Partiji te ja Zarobih, život ti dadoh i zakleh te Da ćeš uciniti sve što budem hteo. Hajde sad, iskupi zakletvu i bićeš Slobodan čovek. Ovim dobrim mačem, Što Cezarovu utrobu probode, Probi ove grudi. Ne govori ništa. Na balčak, pa kad, ko sad, skrijem lice, Sjuri mi ga. (PINDAR ga proboñe.) O Cezare, ti si Osvećen maČem koji tebe ubi. (Izdahne.) PINDAR. Slobodan sam; ali ne bih bio još Da sam po svojoj volji postupio. O Kasije! Pindar će pobeći Daleko od ove zemlje, gde ga nikad Rimljanin više neće videti. (Ode. Dolaze TITINIJE i MESALA) MESALA. Razmena to je samo ratne sreće, Jer moć vrloga Bruta je potukla Oktavija, a Antonije eto Kasijeve legije porazi. TITINIJE. Kasija će ta vest utešiti. MESALA. Gde ga ostavi? TITINIJE. Sasvim neutešnog S robom mu Pindarom na ovom bregu tu. MESALA. Da li je on to što leži na zemlji? TITINIJE. Ne leži kao živ čovek. Avaj! MESALA. Je li to on? TITINIJE. Ne, to je bio on, Mesala. Kasija nema više sad.

O, zalazeće sunce, ko što ti U rumenom zraku potoneš u noć, Tako u crvenoj krvi i Kasijev Dan se ugasio. Sunce Rima zañe. Naš dan je prošao; dolaze oblaci, Rosa, opasnosti; svršeno je naše. Sumnja u moj uspeh stvori delo to. MESALA. Sumnja u srećan ishod dade to. O čedo sete, mrska zabludo, Što lakovernim ljudskim mislima Pokazuješ stvari koje ne postoje; O zabludo, brzo začeta, nikad se Ne rodiš srećno, već ubijaš majku Koja te porodi. TITIMIJE. Hej, Pindare, hej! Gde li je taj Pindar? MESALA. Potraži ga ti, Titinije, dok ja odem plemenitom Brutu, da mu uši prostrelim tom vešću. Prostrelim, rekoh, jer je vest o ovom Prizoru mila Brutovome uvu Koliko oštar čelik i otrovne strele. TITINIJE. Požuri, Mesala, a ja ću Pindara Da potražim. (MESALA odlazi.) Što me posla tamo, vrli Kasije!? Zar nisam sreo tvoje prijatelje? Zar mi ne staviše na čelo taj venac Pobede, rekavši da ga tebi dam? Zar nisi čuo njihovo klicanje? Vaj, pogrešno si ti shvatio sve. Al' evo ti na čelo venac taj; Tvoj Brut mi reče da ga tebi dam, I zapovest mu izvršavam sad. Doñi, Brute, brzo da vidiš kako sam Ja poštovao Kaja Kasija. Oprostite, bogovi. Ovo je Dužnost Rimljanina: hajd, Kasijev maču, Titinijevo srce nañi ti. (Ubija se. Vreva. Dolaze BRUT, MESALA, MLADI KATON, STRATON, VOLUMNIJE i LUCILIJE) BRUT. Gde je, Mesala, gde je njegov leš? MESALA. Tamo, Titinije žali sad nad njim. BRUT. Nebu je okrenut Titinijev lik. KATON. Ubio se. BRUT. Julije Cezare,

Još si moćan! Tvoj duh hoda svetom I okreće naše mačeve u nas. (Uzbuna u daljini.) KATON. Hrabri Titinije! Gle, kako je mrtvog Kasija vencem krunisao tim. BRUT. Ima li još dva živa Rimljanina Ko što ovi behu? Poslednji od svih Rimljana, zbogom! Rim nikada neće Roditi tebi ravnog. Prijatelji, Imam više suza za tog pokojnika No što vi vidite da ih lijem sad. Naći ću vremena i za to, Kasije, Naći ću. U Tasos otpremimo telo; Pogreb mu neće u logoru biti, Jer bi nam to hrabrost vojsci oduzelo. Lucilije, mladi Katone, u boj! Labeo, Flavije, napred s vojskom sad! Tri je sata. Rimljani, pre noći, U drugoj bici probaćemo moći.

SCENA ČETVRTA Drugi deo bojišta (Uzbuna. Dolaze BRUT, MESALA, MLADI KATON, LUCIJE i FLAVIJE)

BRUT. Gore glave, o zemljaci moji! (Odlazi.) KATON. Koji kopilan ne sme? Ko će sa mnom? Objaviću svoje ime na bojištu. Čujte, ja sam sin Marka Katona, Dušman tiranima, veran zemlji svojoj. Marka Katona sin sam, hej! (VOJNICI dolaze boreći se.) LUCILIJE. Ja Brut, Marko Brut sam. Brut, prijatelj svoje Zemlje; znajte da je ovo Brut! O mladi, čestiti Katone, zar pade? Umro si hrabro, kao Titinije, Bićeš slavan kao pravi sin Katonov. PRVI VOJNIK. Predaj se il' umri! LUCILIJE. Predajem se samo Da umrem. S razlogom izvršićeš to;

Ubi Bruta, pa ćeš slavan biti ti. PRVI VOJNIK. Ne smemo. Ti si zarobljenik skup. (Dolazi ANTONDE.) DRUGI VOJNIK. Mesta tamo! Recite Antoniju, Brut je zarobljen. PRVI VOJNIK. Ja ću mu reći to. Evo dolazi vojskovoña. Brut je Zarobljen, Brut je zarobljen, gospodaru. ANTONIJE. Gde je on? LUCILIJE. On je van opasnosti, Antonije; Brut je dovoljno daleko Od opasnosti. Smem te uveriti Da neprijatelj nikad neće živog Plemenitog Bruta uhvatiti. Ne dali bogovi na njega taj sram! Bilo da ga nañeš živog ili mrtvog, Brut će uvek biti Brut, i vazda taj. ANTONIJE. Prijatelju, ovo nije Brut, al' znaj Da on ne predstavlja manje vredan lov. Čuvaj ga i budi spram njega ljubazan. Više bih voleo da su takvi ljudi Prijatelji moji, a ne protivnici. Idite, doznajte da li je Brut živ, I javite nam u Oktavijev šator Šta se dogodilo. (Odlaze.)

SCENA PETA Drugi deo bojišta (Dolaze BRUT, DARDANIJE, KLIT, STRATON i VOLUMNIJE)

BRUT. Hajdete, jadni ostaci prijatelja, Odmorite se na tom kamenjaru. KLIT. Statilije nam dade znak buktinjom, Ali se nije vratio, gospodaru. li je zarobljen ili pogubljen. BRUT. Sedi, Klite. Ubistvo je sad Lozinka; ono je u modi. Čuj, Klite. (Šapuče mu.) KLIT. Zar ja, gospodaru? Ni za ceo svet! BRUT. Onda ni reč!

KLIT. Pre bih sebe ubio. BRUT. Dardanije, čuj me. (Šapuće mu.) DARDANIJE. Zar ja da učinim Takvo delo? KLIT. Dardanije! DARDANIJE. Klite! KLIT. Kakvo strašno delo traži Brut od tebe? DARDANIJE. Da ga ubijem, Klite. Gle, razmišlja. KLIT. Taj plemeniti sud je tuge pun Koja mu na oči preliva se čak. BRUT. Hodi ovamo, dobri Volumnije; Čuj jednu reč. VOLUMNIJE. Šta kaže gospodar? BRUT. Ovo, Volumnije: dvaput mi se duh Cezarov noću pojavio: prvo U Sardu, a prošle noći kod Filipa. Znam, moj poslednji došao je čas. VOLUMNIJE. Nemojte tako, gospcdaru. BRUT. Jeste. Uveren sam. Ti vidiš tok stvari; Neprijatelj nas je saterao do jame. (Vreva u daljini.) Dostojnije je skočiti u nju No čekati da nas on gurne unutra. Dobri Volumnije, bili smo drugovi U školi, i zbog ljubavi nam stare Molim te drži balčak maca mog, Da naletim na njega. VOLUMNIJE. Gospcdaru, To nije uloga jednog prijatelja. (Ponovo vreva u daljini.) KLIT. Beži, o beži, gospodaru moj, Ovde se ne sme duže čekati. BRUT. Zbogom da ste mi svi; i ti; i ti, Volumnije. A ti si, Stratone, Sve ovo vreme spavao; zbogom ostaj I ti, Stratone. — Zemljaci, srce mi Radosno je što u celom svom životu Ne nañoh čoveka što mi nije veran. Ovaj dan poraza doneće mi veću Slavu no što će Oktavije steći I Antonije tom pobedom sramnom. A sad svima zbogom; jer Brut vam je već Ispričao skoro povest svog života. Na oči moje spustila se noć;

Kosti bi odmora, a sav njihov trud Bio je da jednom doñe i taj čaš. (Uzbuna. Povici spolja; „Bežite, bežite, bežite!") KLIT. Beži, gospodaru, beži! BRUT. Idite! Ja ću za vama. (KLIT, DARDANIJE i VOLUMNIJE odlaze.) Molim te, Stratone, Ostani kraj svog gospodara. Ti si Dobroga ugleda; u životu tvom Beše iskre časti. Drži ovaj mač Dok naletim na njega. Hoćeš li, Stratone? STRATON. Prvo ruku svoju daj. Zbogom, gospodaru moj. BRUT. Zbogom, moj dobri Stratone. — Cezare, umiri se sad; Ne ubih tebe ni upola tako Rado kao sebe. (Umre.) (Uzbuna. Povlačenje. Dolaze ANTONIJE, OKTAVIJE, MESALA, LUCILIJE i VOJSKA) OKTAVIJE. Ko je taj čovek? MESALA. Čovek gospodara Moga. Stratone, gde ti je gospodar? STRATON. Spasen od ropstva u kome si ti, Mesala. Njega pobednici mogu Spaliti samo; jer Brut je sebe sam Pobedio; a njegova smrt Ne ovenča slavom nikog osim njega. LUCILIJE. Brut je samo takav i mogao biti. Hvala ti, Brute, što si dokazao Da je Lucilije rekao istinu. OKTAVIJE. Sve koji su bili u službi Brutovoj Primam u svoju. Momče, hoćeš ti Ubuduće da budeš sa mnom? STRATON. Da, Ako me Mesala tebi preporuči. OKTAVIJE. Učini tako, moj dobri Mesala. MESALA. Stratone, kako je umro moj gospodar? STRATON. Ja sam mač držao, on nalete na nj. MESALA. Uzmi ga u pratnju onda, Oktavije, Jer je učinio poslednju uslugu Mom gospodaru. ANTONIJE. To beše Rimljanin Najplemenitiji od sviju njih. Svi su

Zaverenici, izuzevši njega, Učinili što su učinili Iz zavisti prema velikom Cezaru. Jedini on je u časnoj nameri, I rad zajedničkog dobra sviju, bio Jedan od njih. Život mu bejaše Častan, a sastojci u njemu spojeni Tako da bi i priroda mogla Ustati i reći celom svetu tom: „Ovo beše čovek!" OKTAVIJE. Shodno toj vrlini, Sahranimo ga s poštom, počastima. U mome šatoru nek mu noćas telo Počiva svečano uz počasti sve Koje se pravom ratniku odaju. Pozovite vojsku pod krov mirnog stana A mi podelimo slavu srećnog dana. (Odlaze svi.)

KRAJ