Vilijam Šekspir Otelo

Vilijam Šekspir, OTELO Vilijam Šekspir OTELO (Othello, the Moor of Venice) Preveo: Aleksandar Saša Petrović Adaptacija: Željko Hubač LICA: OTELO, mavarski plemić, general mletačke armije DEZDEMONA, njegova žena KASIO, njegov zamenik JAGO, njegov zastavnik BJANKA, Kasijeva ljubavnica RODRIGO, mletački zemljovlasnik, zaljubljen u Dezdemonu DUŽD mletački BRABANCIO, mletački senator, Dezdemonin otac LODOVIKO, njegov rođak MONTANO, guverner Kipra MUZIČARI, GLASNIK, VOJNIK, NOĆNI STRAŽAR, SLUGA PRATIOCI KARNEVALA I SAHRANE

Mesto radnje PRVI ČIN U MLECIMA; OSTALI ČINOVI U PRISTANIŠTU NA KIPRU.

PRVI ČIN SCENA PRVA Venecija (Mleci). Ulica. (Dolaze RODRIGO i JAGO.) RODRIGO: Mnogo mi je krivo. JAGO: Ni sanj'o nisam da takva stvar može da se dogodi.

RODRIGO: Da ti, Jago, ti - čovek s mojom kesom Na svojoj vrpci - da tako kažem – Sve vreme ćutiš, a znaš šta se zbiva! JAGO: Do đavola! - kad nećeš da me slušaš: Tri zverke ovog grada lično su mu, Gologlavi svi, došli da ga mole Da mene uzme za svog zamenika - Svestan sam toga koliko vredim: niži čin Ne zaslužujem - a on: ništa! RODRIGO: Ništa?! (Imitira ga) „Ja sam, bogme, već izabr'o zamenika svog“. A znaš li koga? RODRIGO: Koga. JAGO: Jednog stravičnog, Od teorije same sazdanoga momka, Nekog Mikela Kasija, Firentinca RODRIGO: Neverovatno! JAGO: Ali on je, eto, Izabran, dragi gospodine! A ja, ratnik Koga je taj Otelo očima svojim crnim Gled'o u borbi, samo zastavnik Njegovog Visočanstva Maurskog i Garavog! RODRIGO: Kakav nezahvalni lopov, pravo da ti kažem, ja bih mu dželat bio radije. JAGO: Tu nema leka. Prokletstvo je službe U tome što nam unapređenje ide Na nečiji mig i veze rođačke, A ne po onom redosledu starom Gde uvek drugi nasleđuje prvog. RODRIGO: Ja više ne bih služio kod njega. JAGO: Spokojan budi, gospodine dragi: Ja kod njega služim da se njime poslužim. I služeć' njemu, ja služim samo sebi Za svoj lični cilj. A kada mi izraz lica I stav otkriju namere srca mog I njegov ritam, ja ću srce svoje Na rukavu svom nositi da ga čavke Kljuju: ja nisam ono što jesam. RODRIGO: Uf, bre. Mnogo će sreće trebati tom crnji Debelih usta, da pored nas takvih Postigne svoj cilj! JAGO: 'Ajd' sad, vikni njenog oca, Probudi ga; pokreni hajku na Otela, RODRIGO: Otrovaću mu ljubavnu slast i celu stvar Razglasiti tako da ulice bruje;

JAGO: Rođake njene razjari; pa kad već Živi u ovom podneblju obilja, Pusti na njega muve da ga kinje; Iako mu je radost - prava radost, Začini je sa toliko jeda, Da joj sva boja malčice izbledi. RODRIGO: Ovo je kuća njenog oca; E, sad ću da ga viknem. Hej, Brabancio! Hej! Sinjor Brabancio, hej! JAGO: Jače. Hej, diž' se! Brabancio, hej! Lopovi! Lopovi! Na kuću pazi! Sve ti odnesoše! I kćerku i sve blago! Ej, lopovi! Looopoviii! (Pojavi se BRABANCIO, gore, na prozoru, pored balkona i u njegovoj visini.) BRABANCIO: Šta je!? Ko se to tako dere? Zašto? Šta je to tamo? RODRIGO: Sinjore, jesu li vam svi Ukućani na broju? JAGO: Jesu li vam vrata Zaključana? BRABANCIO: Za - zašto pitaš? JAGO: O, Isuse! Zašto! Pa vi ste sad klot opljačkani, gospodine! Srce vam je prepuklo, a pola ste duše Izgubili! BRABANCIO: Kakve to gluposti zborite u gluvoj noći?! JAGO: Evo sad, sad, baš sad Matorac jedan, ovan-crnorunac Tuca vaše jagnješce belo. BRABANCIO: Šta! JAGA: Diž' se! Hajd' ustaj, diž' se! Zvonom probudi Građane sve što sada hrču II' će te đavo napraviti dedom! BRABANCIO: Jeste li vi ludi!? RODRIGO: Sinjore uvaženi Zar mi ne poznajete glas? BRABANCIO: Ne, ne: ko si ti? RODRIGO: Rodrigo ja sam. BRABANCIO: E, tim si mi manje Dobrodošao! Zar ti ja već nisam Naredio da mi se oko kuće Ne šunjaš više!? Jasno sam ti i pošteno Predočio da moja kći nije za tebe!

A ti sada, u ludilu svome, prepun Jela i pića, junačinu izigravaš Došavši k meni da mi moj mir narušavaš Pakosno! RODRIGO: Ma, sinjore, sinjore, sinjore BRABANCIO: Al' dobro pamti da sam čovek moćan Te da me duh i položaj moj Kadrim čine da tebi zagorčam ovo! RODRIGO: Strpljenja, dobri gospodaru. BRABANCIO: O kakvoj krađi trućaš? Pa ovo je Venecija, bre! A kuća mi nije Čatrlja neka u selendri. RODRIGO: Čujte me, Brabancio uvaženi: Dolazim vam iskreno, čista srca... JAGO: Tako mi rana Hristovih, gospodine, vi ste jedan od onih što neće da služe Boga, kad im to đavo naredi! Dobro, dobro - smatrajte vi nas samo za lupeže, pa ćete videti šta će da vam se desi: jedan arapski pastuv ima da vam zajaši kćer; unuci će da vam ržu, rođaci da vam budu trkački konji, a rođake bedevije! BRABANCIO: Ko si ti, bestidniče? JAGO: Ja sam onaj, gospodine, koji je došao da vam kaže da vaša kći i onaj Maur prave sada onu jedinstvenu dvoleđnu zverku, što ima „leđa ozdo i leđa ozgo“!!! BRABANCIO: E, ti si nitkov! Odgovaraćeš za ovo! Znam te, Rodrigo! RODRIGO: Poštujem ja vas i nikad se s vama I vašom čašću ne bih sprdao. Opet vam kažem: vaša je kći Ako joj vi to niste dopustili Podigla groznu bunu, vezavši Obzire svoje, duh, lepotu, sreću, Za tuđinca tog, za belosvetsku Protuvu ovde kod nas i u celom svetu! Zato se odmah uverite sami: Ako je ona sad u svojoj sobi Ili u vašoj kući uopšte, sručite Na moju glavu svu državnu pravdu Za ovu moju obmanu. BRABANCIO: Hej! Svetla daj! Ukrešite trud! I dajte mi sveću! Probudite sve ukućane! Brzo!

A sanjao sam nešto slično: i već Strepim da se to ne obistini. Svetlosti dajte! Čujete šta kažem!? (Odlazi, gore.) JAGO: A sada zbogom! Ja te ostavljam; Pošto nije ni korisno ni dobro Za položaj moj, da ja budem svedok Protivu Crnje - a bio bih svedok Kada bih stolom ovde ostao... RODRIGO: Ja dobro znam da ga država ova Sve da tog crnca i ukori oštro. Odbaciti sad ne može bezopasno. JAGO: Sa jakim je on razlozima određen Za naš rat oko Kipra što ne prestaje; A država, kad bi i dušu svoju Prodala vragu, od Maura sposobnijeg Za posao taj ne bi mogla naći. A ti, da bi ga našao sad, Odvedi hajku pravo u konak Kod „Kentaura“; i ja ću biti tamo. Sad Zbogom! (Ode.) (Dolazi BRABANCIO u svom kućnom kaputu.) BRABANCIO: Ne valja, bogme; pravo zlo, zlo: Stvarno je nema. Pobegulja - ode! - I šta sad meni, ocu prezrenome, Sem jêda osta? Reci mi, Rodrigo, Gde si je vid'o? RODRIGO: U ove sitne sate U pratnji samo jednog gondolijera... BRABANCIO: - O, nesrećna dcvojko! – Sa crncem on'im, kažeš? RODRIGO: Sa njim! BRABANCIO: I sad budi otac! Kako me je prevarila! Stravično to je! Dones'te još koju baklju! Probudite sve moje rođake! - Šta misliš, da li su se već venčali? Ah? RODRIGO: Stvarno mislim da jesu. BRABANCIO: O, Nebesa! Kako li samo ode!? - O, očevi svi, ne verujte više svojim kćerkama po tom što vidite da rade! Hajde, jedni tamo, Drugi amo! - A je 1' ti znaš, Rodrigo, Gde bismo mogli da uhvatimo tog Maura i nju? RODRIGO: Mislim - da ih mogu naći,

Ako uz jaku stražu izvolite Sad poći sa mnom. BRABANCIO: Vodi nas, molim te! Ja ću pred svakom kućom da viknem – Većina ih je pod mojom komandom. Oružje, momci, dajte! Pozovite I nekoliko dežurnih oficira. Rodrigo dobri, napred! I znaj – Nagrađen biće tvoj trud! (Odlaze.) SCENA DRUGA Druga ulica. (Ulaze OTELO i JAGO.) JAGO: Iako sam ja ljude ubij'o u ratu, Ja ipak smatram da je suština Savesti naše: ne ubiti nikog Smišljeno! Prosto, ne mogu da budem Toliko zao. Nekoliko puta Hteo sam da ga probodem ovim mačem I to baš ovde, ispod rebara. OTELO: Bolje što nisi. JAGO: Al' on je brbljao, Rečima sramnim i uvredljivim Čast vam je tako kaljao, da sam ga Sa ovo malo pobožnosti svoje Poštedeo, al' jedva. - Izvin'te me: Jeste li se vi venčali, gospodine? Verujte meni: taj je Brabancio Omiljen vrlo: uticajan kao sâm dužd Mletački, jer glas mu je dvaput teži Od glasa svakog senatora. Razvešće vas on, ili će vas Svim zabranama onim i jadima Koje mu zakon dopušta - sputati. Jer on je sva vlast izvršna. OTELO: Neka mu bude Neka on samo iskali svoj gnev. Usluge koje učinih Senatu Nadvikaće sve njegove optužbe. Da me za nežnu Dezdemonu ljubav Ne veže, ne bih ja svoju slobodu Beskućničku ni za sva blaga što ih Skrivaju mora u stege sputao. - Kakva nam se to svetlost približava? JAGO: To je njen otac probuđeni

S prijateljima svojm. Vi bolje uđite. OTELO: Ne: moram da im dopustim da me nađu. Priroda moja otvorena, moj čin I moja savest čista verno će me Prikazati. - Ma, jesu li to oni? JAGO: Janusa mi, sad bih rek'o da nisu! (Ulazi KASIO i nosi baklju.) OTELO: Duždev je to vojnik i moj zamenik! – Dobra vam noć, vrli Kasio! Šta je novo? KASIO: Dužd vam šalje svoje pozdrave, generale, I želi da mu odmah dođete - još ovog časa! OTELO: U čemu je stvar? KASIO: Nešto oko Kipra, kažu vrlo je hitno. OTELO: Samo nešto da kažem u ovom konaku, Pa ću sa vama odmah da pođem. (Uđe.) KASIO: Ali hitno je... Ne razumem. JAGO: Mlad si ti da bi to razumeo. On ti se noćas, bogme, kradom ukrcao U jednu barku što po kopnu plovi. Dokaže li se da je plen zakonit, Ploviće vočno. KASIO: Ništa ne razumem. JAGO: Oženio se. KASIO: Kojom? JAGO: Svete mi Marije Deve, jednom finom junf (OTELO se vraća.) - Pa, generale, idemo li sad? OTELO: Idem sa vama. KASIO: Evo i druge grupe koja vas traži! (Ulaze BRABANCIO i RODRIGO sa oružjem i bakljama.) JAGO: Brabancio je to! Pazite, generale! Namere su mu loše. OTELO: Hej, stanite! RODRIGO: Sinjore, pa to je crnac! BRABANCIO: Dole s tim lopovom! (Obe grupe vade mačeve.) JAGO: Rodrigo!? Ti!? E, sad ćuja da ti pokažem! OTELO: U korice s tim sjajnim mačevima! – Od rose mogu da vam zarđaju. Sinjore dobri, vi možete bolje Komandovati svojom starošću

Nego oružjem svojim. BRABANCIO: O, lopove gadni! Gde si mi skrio kćer? A kakav si prokletnik, Biće da si je i opčinio mađijom Da na sveopštu porugu utekne Iz okrilja svog doma i padne Na te čađave grudi jezivog stvora Kao što si ti: da prestraviš ženu, A kakvi da je očaraš! I sad Nek' mi sudi svet, ako nije jasno Da si mi kćerku opčinio gadno, Mladost joj krhku iskoristio, Zato te hapsim kao prevaranta Da na sudu raspravimo ovu čisto Pravnu stvar. OTELO: K sebi ruke! - i vi moji, I svi ostali! Da je uloga moja Da se sa vama tučem, ja bih je I bez šaptača odigr'o. Kud hoćete Da idem i svoj odgovor dam Na vašu tužbu? BRABANCIO: U zatvor! A kad te Redovnim putem izvedu pred sud, Tamo ćeš dati svoj odgovor! OTELO: A šta će biti ako vas poslušam? Kako će to da primi dužd mletački Koji me upravo k sebi zove Povodom nekog vrlo hitnog posla Državnog? KASIO: Tačno, sinjore prečasni! U savetu je dužd sada. BRABANCIO: Dužd u Savetu!? U ovo doba noći? - Hajdemo! Sitnica nije ni ova moja stvar. Ni dužd neće moći a da uvredu ovu Ne primi kao njemu samom nanesenu! Jer ako sad ovo nekažnjeno prođe, Robovi, divljaci biće naše vođe! (Odlaze.) SCENA TREĆA Dvorana u savetu. Gore sveće. (DUŽD sedi za stolom. Ulazi SLUGA) SLUGA: Veliki dužde, ovo vam javlja sinjor Montano, guverner Kipra Otmena roda, po dužnosti svojoj,

I moli da mu verujete sada. Osmanlije, držeći se kursa Plovidbe svoje ka Rodosu, Sa novom flotom spojiše se tamo! DUŽD: Da, da, ja sam i očekivao to. A koliko ih ima? SLUGA: Tridesetak Jedrenjaka; al' sada menjaju kurs I, vidno, nazad, ka Kipru plove. DUŽD: Dakle, Izvesno je sad: na Kipar plovi on! SLUGA: Stigli su Brabancio, zastavnik Jago, nepoznat građanin neki i naš Maurin hrabri! DUŽD: Kasio ga je pronašao. Brzo neka uđu. (Sluga odlazi. Ulaze BRABANCIO, OTELO, JAGO i RODRIGO.) DUŽD: Otelo hrabri, moramo te odmah Uposliti, znaš, protiv našeg opštog Neprijatelja - Turčina otomanskog! (BRABANCIJU) Nisam vas vid'o, dobro nam došli, Sinjore! BRABANCIO: Oprostite mi, vaša milosti: Ni dužnost moja senatorska ni vest O hitnom poslu državnom, nisu me iz Postelje digle; a niti sam Brigama opštim obuzet, jer meni Lični jad, kao bujica pomamna, Sve druge brige proguta i zbrisa. DUŽD: Šta je, šta vam se to desilo? BRABANCIO: Moja kći! O, kći moja! DUŽD: Umrla? BRABANCIO: Da, za mene. Zavedena je ona; Od mene, oca, ugrabljena, pa činima I drogama raznoraznim nadrilekarskim Upropašćena; jer da joj priroda Bezumno tako zgreši - a nije Manjkava, slepa ili maloumna Nemoguće je bez mađije! DUŽD: Bogme, Ma ko bio taj što je kćerku tvoju Tim nepoštenim radnjama zaveo, Pa je od tebe odveo, ti ćeš mu, lično, Po tumačenju svome, da pročitaš Paragraf gorki iz krvave knjige Zakona - pa sve da je optuženi

I moj rođeni sin! BRABANCIO: Pokorno hvala Milosti vašoj! - Evo tog čoveka! To vam je ovaj Maur, kog je, izgleda, Poseban nalog vaše milosti Doveo amo! DUŽD: A šta ti, Otelo, možeš U odbranu da kažeš svoju? BRABANCIO: Ništa, Sem da je tako! OTELO: Najmoćniji, Uvaženi i čestiti senjori I plemeniti gospodari moji: Da sam kćer ovog starca odveo Istina, cela; istina je i to Da sam se njome oženio; i to je sav Prestup moj. BRABANCIO: Kako da se ona Uprkos divnoj prirodi, mladosti, Ugledu, zemlji - zaljubi u ono U šta se uvek plašila i da pogleda!? On je nju ošamutio nekim smesama Što neposredno savlađuju krv, Ili, pak, nekim napitkom opojnim. DUŽD: Ta vaša tvrdnja, Brabancio, nije Nikakav dokaz, bez pouzdanije, Pa i jasnije svedodžbe no što je ta Od tankog tkiva i pretpostavki Što ga tereti. (Otelu.) Pa, reci, Otelo: Da 1' si ti stvarno putem nasilnim I posrednim - uz pomoć nekih droga Stekao sklonost devojke te; Ili pak molbom i onom prijatnom Izmenom misli, kad se duša duši Obraća? OTELO: Molim ja vas, pošaljite nekog Do „Ketnaura“ po nju, pa nek' ona sama Pred svojim ocem govori o meni. Ako iz njenih reči zaključite Da sam nečastan, lišite me ne samo Poverenja svog i položaja mog, Nego, presudom vašom - i života samog. DUŽD: Dovedite nam Dezdemonu amo. OTELO: Odvedi ih ti, zastavniče: to mesto Ti najbolje znaš. (JAGO odlazi.)

- A dokle ona ne dođe, Iskreno ću ja, kao što Nebu Grehove krvi svoje ispovedam, Ozbiljnom sluhu vašem poveriti Kako ja uspeh da steknem ljubav Te gospe lepe, i kako je ona Stekla moju. DUŽD: De, pričaj nam, Otelo. OTELO: Njen otac me je voleo i često U kuću zvao - i tražio stalno Da mu o svome životu pričam Iz godine u godinu - o bitkama, Opsadama i ćudljivoj ratnoj sreći Koja me je na tom putu pratila... Dezdemona je to pomno slušala Da bi za trud mi dala savršen jedan Svet uzdisaja, zaklinjući se pri tome U veru svoju da je sve to tako Čudno, čudno zacelo, bezmerno Čudesno, tužno i vrlo dirljivo, Strašno dirljivo; rekla mi je jednom Da bi čak višo volela da to nikad Nije čula, no i da žali što i nju Bog Čovekom takvim nije stvorio. A jednom mi je zahvalila srdačno I rekla: budem li imao druga Koji nju voli, da ga naučim Da priča priču o mom životu, Pa će mu ona biti naklonjena. A ja tu zgodu iskoristim tada Da joj kažem da ona zbilja mene voli A da ja volim nju i to su sve te čini Koje ja upotrebih. - Evo gospe: Pa neka ona sama prosudi. (Ulaze DEZEMONA i JAGO) DUŽD: Mislim da bi ta priča i moju kćer Osvojila. Brabancio moj dobri vrli. BRABANCIO: Molim vas, dužde, čujte i nju sada. Prizna li ona da je polovina Udvaranja tog njena zasluga, Nek' onda sve na moju glavu padne Što nepravedno okrivih čoveka! Priđi nam, krhka gospođo: vidiš li ti Kome u ovom društvu najveću Poslušnost svoju duguješ? DEZDEMONA: Oče moj Plemeniti, ja ovde sad vidim

Poslušnost svoju - podeljenu: Vama sam dužna za život i odgoj, A biće moje i vaspitanje Uče me kako vas da poštujem. Samo sam vama odana sve dok sam Vaša kći. Ali ovde je i moj muž; I koliko je vama moja majka Odana bila, dajući prvenstvo mužu, A ne ocu svom, isto toliko prava I ja polažem na to da prvenstvo Mauru dam, svom gospodaru. BRABANCIO: Nek' je Bog s tobom! Ja sam završio. Ako je vašoj milosti po volji Da se vratimo poslu državnom.Kam' da sam dete usvojio, a ne Rodio! - Sad mi pristupi, Maure: Evo ti dajem od sveg srca ono Što bih ti - da ga sam ne uze - od sveg srca Uskratio. A što se tebe tiče, Blago moje, u duši mi je milo Što nemam druge dece, jer zbog ovog Bekstva tvog ja bih tiranin postao, Pa bih im balvan za noge veziv'o. Završio sam, dužde. DUŽD: Dopusti mi Da zborim kao da sam ja sada Na tvome mestu, i da sentenciju Izreknem jednu koja bi mogla, Korak po korak, ljubavnike ove Da približi svoj tvojoj milosti: Kada nema leka, tad nema ni jada, Jer posle najgoreg ostaje nam nada. BRABANCIO: Izreke su i gorke i slatke, za mene I jake s obe strane, jer su dvosmislene. Al' reči su samo reči, ja bih rek'o: Još nikad nisam čuo da je neko Kome se srce kida i sve ruši Utešen bio kroz - svoje uši. Milim vas smerno, pređimo na naše Poslove državne. DUŽD: Dakle, Turci plove ka Kipru sa vrlo moćnom ratnom flotom. Otelo, ti najbolje znaš koliko je Kipar utvrđen. Iako mi tamo imamo namesnika - guvernera koji je veoma sposoban čovek - to je svima poznato, ipak se naše javno mnenje, koje stoji iznad svoga, mnogo više uzda

u tebe. I zato ćeš morati da se pomiriš s tim da sjaj svoje nove sreće, Oelo, pomračiš ovim surovim i napornim ratnim pohodom. OTELO: Tiranka moja - navika, štovani Gospodaru, pretvorila je moju Postelju ratnu od ljuta kremena I prekaljena čelika u dušek S triput probranim paperjem. Priznajem Da u teškoći postajem nekako Prirodno bodar i vrlo živahan; I, naravno, preduzeću ja ovaj pohod Na Osmanlije. Stoga se pokorno Vama ja klanjam, i najlepše molim Da se supruzi mojoj obezbede: Ugodan smeštaj, postupak u skladu Sa njenim rangom, sva sredstva za život I posluga sva, koja odgoju njenom I priliči. DUŽD: A mogla bi, ako to želi, Da bude kod svog oca. BRABANCIO: Ja to neću. OTELO: Ni ja. DEZDEMONA: Pa, ni ja. Jer ne bih želela Da budem tamo gde bih prisustvom Svojim u ocu svom netrpeljivost Izazivala. Dužde milostivi, Budite mome predlogu naklonjeni I neka vam u glasu zalog bude Za neiskustvo moje. DUŽD: Šta bi htela, kaži, Dezdemona? DEZDEMONA: Dopustite mi da i ja odem s njim. OTELO: Bog mi je svcdok da vas ne molim Da bih ja udovoljio nepcima Žudnje svoje, il' da bih se - nisam ja Više tako mlad - uspaljivao I uživanju ličnom predavao; Ne! Kad mene sablažnjiva dokonost Amora, lakih krila, pohotom zaslepi I sposobnost mi ratničku otupi, Pa mome poslu putena igra naškodi, Nek' onda od mog šlema domaćice Naprave šerpu; a svi ništaci I nevaljalci nek' prstom na mene Pokazuju! DUŽD: Nek' bude onako kako

Ti, Otelo, sam odlučiš, pa išla Ona s tobom il' ostala ovde. Naš posao je hitan i brzinu traži. Još noćas moraš poći. DEZDEMONA: Noćas, vaša Milosti? DUŽD: Ove noći. OTELO: Od sveg srca. DUŽD: Opet ćemo se ovde sastati. U devet, sutra ujutro. Otelo, Ostavi ovde nekog oficira; On će ti našu punomoć doneti, I druge spisi' važne za tebe I poduhvat tvoj ratni. OTELO: Ako je vašoj milosti po volji, Neka to bude moj zastavnik. Pouzdan je on i pošten čovek: Stog njega ja ovlašćujem da dovede Suprugu moju i donese mi sve ono Što vaša milost bude smatrala Za shodno. DUŽD: Neka bude tako. Laku noć svima! - Pa, plemeniti moj Sinjore, dragi Brabancio: Ako nam vrlina nije u oku trn, Onda ti je zet više beo nego crn. BRABANCIO: Motri na nju, Otelo zagasite kože! Prevarila je oca, pa i tebe možce OTELO: Životom jamčim da je tvrda vera! (DUŽD i ostali odlaze.) OTELO: Hajdemo sad, Dezdemona, ostaje mi Samo jedan čas za ljubav, poslove I uputstva pred moj put. Moramo se Povinovati vremenu. (OTELO i DEZDEMONA odlaze.) (Na Šekspirovoj neograničenoj pozornici, kad Rodrigo i Jago ostanu sami, ova se scena više ne događa u sali Saveta.) (Susreću se RODRIGO i JAGO) RODRIGO: Jago! JAGO: Šta je, srce - plemenito? RODRIGO: Šta da radim, Jago? Šta ti misliš? JAGO: Pa, da odeš u krevet i da se ispavaš. RODRIGO: Idem smesta da se udavim! JAGO: Ako to uradiš, neću više nikad da te

volim. E, baš si blesav, gospodine otmeni! RODRIGO: Blesavo je živeti, kad je život mučenje; a osim toga, postoji i ono staro pravilo: kad ti doktorka Smrt prepisuje recept, onda garant ima da crkneš! JAGO: Jao, kakva glupost! Gledam ja ovaj svet već četiri puta po sedam godina, i otkako umem da pravim razliku između štete i koristi, ja nisam sreo čoveka koji ume da voli sebe. Ja bih, vidiš, svoju ljudsku prirodu pre zamenio majmunskom nego što bih i zucnuo da ću da se udavim zbog ljubavi prema tamo nekoj kamenjarki! RODRIGO: Pa šta drugo da radim? Priznajem da je sramota što sam se toliko zacopao, ali ja nemam snage da se iz toga izvadim. JAGO: Snage? - Sranje! Od nas samih zavisi da li ćemo da budemo ovakvi ili onakvi. Naše telo je naša bašta u kojoj je naša volja baštovan. Prema tome, od naše volje zavisi šta ćemo u toj bašti da gajimo: koprivu ili salatu; da li ćemo da sadimo blagovan ili da plevimo majčinu dušicu; da li ćemo u njoj da sejemo samo jednu sortu trave ili ćemo je pretrpati raznim sortama; hoćemo li je pustiti da zbog naše lenjosti bude neplodna ili ćemo je đubriti marljivošću. Dakle, naša snaga i popravna moć leže u našoj volji. Kad vaga našeg života ne bi imala tas razuma kao pritivtežu tasu čulnosti, naša krv i niskost ljudske prirode navodile bi nas da pravimo najluđe eksperimente. Ali mi imamo razum da nas hladi kad se uspalimo, da smiruje žacanje naše puti i obuzdava našu razularenu pohotljivost: a to što ti nazivaš ljubavlju, ja u toj bašti smatram tek za kalem ili izdanak. RODRIGO: Ni govora o tome! JAGO: To je kod tebe samo žudnja krvi i slabost volje. Hajde, bre, budi čovek! Da se udaviš!? Davi ti mačke i slepu štenad. Ja sam ti uvek bio prijatelj i mogu iskreno da ti kažem da sam za tebe vezan neraskidivim konopcima večne čvrstine, jer ti to i zaslužuješ. Ali sad mogu da ti pomognem više nego ikad ranije! Evo šta treba da radiš: RODRIGO: Šta?

JAGO: Napuni kesu parama. RODRIGO: Koliko? JAGO: Pođi sa nama u ovaj rat; maskiraj se lažnom bradom. Nemoguće je da će Dezdemona još dugo da voli Maura, a niti će on nju Kažem ti, stavi novac u kesu, dukate u ćemer! RODRIGO: Koliko? Izgubili su glave u početku; brzo su se zapalili, brzo će se i ohladiti - videćeš kad se raziđu; ali - lovu u futrolu! RODRIGO: Još? JAGO: Napuni fišek zlatnicima. Ti Mauri su ćudljivi i nestalni -! Hrana koja mu je sad slatka kao šećer, uskoro će mu biti gorka kao čemer. Mlada je i moraće da nađe nekog mlađeg: kad se zasiti njegovog tela, shvatiće da joj je izbor bio pogrešan. Zato - parice-zlatice u krpice! A ako baš toliko želiš... RODRIGO: Želim. JAGO: ...Da daš dušu đavolu, ti onda izaberi bar neki finiji način od davljenja. Podigni sav novac koji možeš. RODRIGO: Sav? JAGO: Ako oltar i slab zavet - koji su pred njim jedno drugom dali jedan grešni varvarin i jedna super-lukava Venecijanka ne budu isuviše tvrd orah za zube moga duha i svu bagru pakla - ti ćeš je, burazeru, imati! Zato ponesi pare! Kakvo, more, davljenje nezdravo!? Sranje, kad ti kažem. Nije to za tebe. Bolje ti je i da te obese što si se nauživao života, nego da se udaviš i odeš bez nje. RODRIGO: A je l’ ti hoćeš da mi svesrdno pomogneš da mi se ispune želje, ako se odlučim na to? JAGO: Nema da brineš, ja ti dobar stojim! Idi uzmi pare! Sto puta sam ti to već rekao, i sad ti ponavljam, da ja mrzim tog Maura. Mrzim ga iz dubine duše; a ni ti nemaš manje razloga za to. Udružimo se stoga u našoj osveti protiv njega. Ako uspeš da mu nabiješ rogove, tebi će to da bude zadovoljstvo, a meni luda zabava. U utrobi vremena ima još mnogo događaja koji čekaju da se rode. A sad, nalevo-krug! Idi uzmi lovu! Sutra ćemo da nastavimo razgovor o tome. Zbogom.

RODRIGO: A gde ćemo da se nađemo sutra ujutru? JAGO: Kod mene, u mojoj gajbi. RODRIGO: Doći ću ti rano. JAGO: Dođi. A's' u zdravlje! - Ej, Rodrigo? RODRIGO: Šta kažeš? JAGO: I da nikad više nisam čuo o onom davljenju, razumeš!? RODRIGO: Promenio sam se. JAGO: 'Ajd' zdravo! I dobro nagruvaj kesu! RODRIGO: Prodaću celo imanje. (RODRIGO odlazi.) JAGO: Tako ja uvek svoju budalu U svoju kesu pretvaram! Pa ja bih Sve svoje znanje profanisao kad bih Traćio vrcme s gusanima takvim, Bez razonode i neke koristi! – Maura mrzim. Svet misli da je on Međ' čaršavima mojim - moj posao Svršio. Ne znam da 1' je to istina, Al' ja ću samo zbog sumnje takve Postupati baš kao da je to istina. Mene on ceni - i time ću lakše Da delujem na njega u svojoj Nameri. – Onaj Kasio je čovek lep – Čekaj, čekaj - ja dobijam njegov čin I za šeširče svoje volje slobodne Zadenem pero duple podvale! Al' kako? Kako? Čekaj da vidimo... Dabome: Kroz neko vreme napuniću Otelu uši da je Kasio Veoma prisan sa ženom njegovom; Na njega može da se posumnja, Jer privlačan je on i uglađen – Stvoron da žene čini nevernim. (Prezrivo.) Maur je čestit i otvoren čovek I misli da su pošteni i oni Koji samo izgledaju tako; I biće lako njega za nos vući K'o što se krotki magarci povlače. – Sinula! Tu je: nakaza je rođena! Još je verna mraku i paklenoj sili, Al' na svetlost dana mora da izmili. (Odlazi.)

DRUGI ČIN SCENA PRVA U blizini luke na Kipru. Veče. Bura. (Ulaze MONTANO i SLUGA.) SLUGA: Gospodaru Montano, novosti vam nosim Naš je rat završen! MONTANO: Hvalim te Bože! SLUGA: Turke je ova bura pomamna Srubila tako da im je ceo plan Osujetila: krasan jedan brodić Mletački vide teški brodolom I propast većeg dela turske flote. MONTANO: Gde je taj morski glasnik? SLUGA: Brodić je pristao, Već je u luci - Venecijanac jedan S veronskom spremom; baš se sad iskrca Onaj Mikele Kasio, zamenik hrabrog Mavra Otela, a Mavr je, kaže, još Na moru; I sa punim ovlašćenjima Senata plovi ka Kipru. MONTANO: Baš mi je drago! Odličan je on zapovednik. SLUGA: Al' taj Kasio, ma kako utešno O tome turskom gubitku govorio, Izgleda meni brižno i molitve čita Da Maur stigne bezbedno; jer, kaže Da ih je strašna bura razdvojila. MONTANO: Nek' mu pomogne Bog. Služio sam pod njim; Taj vam je čovek vojničina prava I sjajan je on komandant. Haj’te sad na rivu, Tragajte pomno za hrabrim Otelom, Sve dok se more ne spoji sa nebom I dok vam oči ne pobele. Haj’te Jer sada svaki minut pruža nadu Da će i drugi brodovi da stignu! (Ulazi KASIO.) KASIO: Hvala vam, guverneru ratničkog Ostrva ovog što vam je naš Maur Toliko mio! Nek' ga Bog zaštiti Od svakog elementa, jer sam ga na moru Opasnom vrlo, izgubio. MONTANO: Je 1' on dobar brod ima? KASIO; Brod mu je čvrste građe a krmanoš

Čuven po svome iskustvu i veštini; I' zato su mi nade sasvim zdrave, Iako nisu baš pregojene. (Glasovi spolja: 'Jedra! Jedra! Brod na vidiku!'.) KASIO: Nadam se da je to brod našeg komandanta. (Topovske salve.) SLUGA: Gospodo! Paljba je to počasna! Prijatelji su - u svakom slučaju. KASIO: Pogledajte pa nam javite ko je to stigao! (SLUGA izlazi.) MONTANO: Recite mi sad, poručniče dragi: Je 1' tačno da se vaš general oženio? KASIO: Jeste; i tako da mu ženidba ta Srećnija biti ne može: uzeo je on Devojku koja nadmaša i najlepšu Sliku crtačkog pera i sve hvalospeve Pesnika, koji bi se umorili Kad bi lepotu njenu pokušali Da opišu. (Vraća se SLUGA.) - Govor'te, ko je to stigao? SLUGA: Stig’o je zastavnik generalov, Jago. KASIO: Sjajno! I on je srećno doplovio: I sama bura, talasi ogromni, Vetrovi hučni, oštre hridine I zli sprudovi peščani - ti dušmani Brodova - kao da su sad imali Smisla za lepo, kad su svoju narav Ubilačku svu zanemarili I Dezdemonu bajnu propustili! MONTANO: A koja je ta? KASIO: Ona o kojoj sam vam Maločas prič'o - zapovednica Velikog našeg zapovednika – Hrabrome Jagu poverena da je Doprati dovde. Stig'o je sedam dana Pre no što sam ga očekiv'o. O, Jupiteru moćni, čuvaj nam Otela I naduvaj mu jedra dahom svojim Da mu brod veličanstveni srećom ozari Kiparski zaliv, da mu u Dezdemoninom Zagrljaju od ljubavi srce zaigra, Da novim žarom razgori duhove Ugasle naše i celom Kipru donese Utehu i mir! -

(Dolaze DEZDEMONA, JAGO i RODRIGO kao pratnja. KASIO uzima DEZDEMONU za ruku.) KASIO: - O, pogledajte! Stiglo je brodsko blago Na obalu! Poklon'te joj se svi Kiprani! – Pozdravljam vas, o gospo plemenita! Neka vas vodi milost nebeska, Neka vas prati i svu okružuje! I vi zastavniče, dobro nam došli! (JAGO klimne glavom i prepušta reč DEZDEMONI.) DEZDEMONA: Kasio vrli, hvala. Imate li Vesti o mome gospodaru? KASIO: Još nije Prispeo, gospo; ništa drago ne znam Sem da je dobro i da će uskoro stići. DEZDEMONA: Da, al' ja ipak strahujem! Zašto smo se razdvojili? JAGO: Rekoh vam gospo, razdružila nas je Borba mora i neba! (Glasovi spolja: 'Jedra! Jedra na vidiku!') KASIO: Opet neki brod! (Čuje se plotun.) SLUGA: Sa broda pozdravljaju sad tvrđavu! I to su prijatelji. KASIO: Po vesti idite! (SLUGA odlazi.) (Začuje se zvuk trube.) JAGO: Čamac je već u luci. DEZDEMONA: Otelo to je! Trubu mu poznajem. KASIO: Tačno, to je on! (Dolazi OTELO.) OTELO: O, lepa ratnice moja! DEZDEMONA: Otelo, mili supruže moj! OTELO: Iznenađen sam koliko se i radujem Što te vidim tu, što ti mene dočekuješ! Radosti duše moje! Ako posle Svake bure ovakvo zatišje nastupi, Nek' huje vetri dok smrt ne probude! Kad bih sad umro, bila bi to sreća Velika; jer strah me je da mi sudba Neznana nikad više doneti neće Ovako potpun duševni mir. DEZDEMONA: O, ne-dao-bog da nam spokojstvo i ljubav Ne jačaju sa prolaženjem naših dana! OTELO: Amin, vi dobre sile! Nisam u stanju

Da izrazim sve zadovoljstvo svoje; Ovde me guši - prosto sam presrećan. (Ljube se.) Ovo - i - ovo - nek' bude najveći nesklad Dveju nam duša do kraja života! JAGO: Sad ste stvarno dobro usklađeni! OTELO: Iskreno govoriš. JAGO: A kako drugačije. OTELO: O, srce moje, brbljam neumesno, Jer sam od sreće podetinjio. Molim te, dobri Jago, otidi u luku, Iskrcaj stvari, a kapetana zlatom daruj. Valjan je čovek i pohvalu zaslužuje. MONTANO: Hajdemo sada u zamak. Dobro nam Došli na Kipar! (Odlaze svi, sem JAGA i RODRIGA) JAGO: Čim završim u luci, Eto i mene. (RODRIGU) Dođi ovamo!... Ako si hrabar - a kažu da i podlaci, kad su zaljubljeni, imaju u sebi više plemenitosti no što im je priroda podarila - čuj me sada: Kasio je noćas dežurni u krugu tvrđave. Al' prvo moram ovo da ti kažem: Dezdemona se do ušiju zaljubila u njega. RODRIGO: U njega!? Pa, to je nemoguće! JAGO: Stavi prst na usta, ovako - i čekaj da te uputim u stvar. Ti znaš s kakvim je ona žarom u početku volela Maura samo zbog njegovog hvalisanja i pričanja fantastičnih laži. Pa hoće li ga ona večno volcti zbog tog njegovog blebetanja? RODRIGO: Ne znam... JAGO: Nek' ti to ne bude ni nakraj tvoje velike pameti! Neće! Njene oči moraju da se hrane lepotom. A kakvo joj je to zadovoljstvo da stalno gleda đavola? Kad joj one nestašne slatke radnje ohlade krv, tražiće ona - da bi se opet uspalila i u sebi novu žeđ izazvala - neko privlačno lice odgovarajućih godina, otmenosti i lepote: sve ono što Mauru nedostaje. Kad bude uvidela da tih pogodnosti nema, ona će u svojoj tananoj nežnosti da se oseti prevarenom: počeće duboko da uzdiše, da izbegava Maura i da ga se gadi. Sâma će je priroda navesti na to i nagnati da nađe nekog drugog. RODRIGO: Je l’ to izvesno?

JAGO: To je više nego izvesno. A kad stvari tako stoje ko ima bolje šanse od Kasija da tu sreću ostvari? Vešt je taj nitkov. Savestan je taman toliko da se ogrće plaštom uljudnosti i finoće da bi lakše zadovoljio svoju pohotljivost i duboko skrivene želje za razvratom. Kod nje samo on igra! Stvarno, samo on. Ljigav i prepreden lupež. Majstor da nađe priliku za one stvari; pa i kad je nema, on je izmisli. Teška vuci-batina! Ali taj lupež je lep, mlad i ima sve ono što šašave i neiskusne žene traže. Đavolski nezdrav i savršen lupež! I on je toj ženi već zapao za oko. RODRIGO: Ne mogu da verujem da je ona takva: pa, ona ima blagoslovenu narav! JAGO: Da znaš koliko je blagoslovena! Vino koje ona pije pravi se od grožđa. Da je svetica, ne bi se nikad zaljubila u crnčugu. Blagoslovena iznutrica! Jesi li je video kako Kasiju gladi dlan? Zar nisi to primetio!? RODRIGO: Jesam; ali to je bilo samo iz učtivosti. JAGO: More, pohota! - ove mi ruke: mračan prolog drame grešnih misli i bluda. Usne im se zamalo nisu spojile, al' su im se dasi zagrlili. Nevaljale misli, Rodrigo! Kad takve prisnosti prokrče sebi put kroz formu, onda je blizu i ona glavna radnja - telesni svršetak! RODRIGO: Pa to je nemoguće! JAGO: (Imitira ga.) Nemoguće... Noćas postupi po mom savetu. Ja sam te doveo iz Venecije ovamo. Budi na straži: bićeš postavljen po mojoj zapovesti. Kasio te ne poznaje; a ja ću biti u tvojoj blizini. Nađi neku priliku da naljutiš Kasija - bilo da se brecneš, razdereš ili narugaš disciplini koju ti on nameće - ili na neki drugi način koji ti se svidi u zgodnom trenutku. RODRIGO: Važi. JAGO: I da znaš, gospodine: on je nagao i vrlo prgav čovek, pa može da se desi i da te klepne svojom palicom: izazovi ga da to učini; jer ja ću baš to da iskoristim da ove na Kipru podbodem na pobunu; a oni se neće smiriti sve dotle dok Kasio ne bude smenjen. Tako ćeš ti prečicom doći do ispunjenja svojih želja – čemu ću ja, posle, na svoj način, još doprineti; prepreku ćemo lepo ukloniti, jer ako to ne

učinimo, nemamo nikakvih izgleda na uspeh. RODRIGO: Dobro, učiniću kako ti kažeš; samo ako bude prilike. JAGO: Biće, ja ti jamčim. Dođi malo posle kod mene u tvrđavu. Sad moram da iskrcam njegov prtljag. Zdravo! RODRIGO: Videćemo se, u ime Boga! (Odlazi.) JAGO: Da je Kasio voli, to stvarno verujem: Da ona voli njega, prirodno je I sasvim verovatno; a Otelo - Iako ga ja ne podnosim - plemenit je, Odan i on nju voli; smeo bih da kažem I da će on Dezdemoni biti Veoma drag muž. Pa, i ja nju volim; Al' ne iz prave požude - mada, možda I taj greh može da mi se pripiše – Već malčice iz osvete, jer stvarno sumnjam Da se taj Crnja pohotljivi uvalio I u mestašce moje; ta mi pomisao Utrobu grize kao otrov, i ništa mi Smiriti dušu ne može i neće Dok ne izravnam račun s njim: žena za ženu! Ne uspem li to, bar ću baciti Maura U ljubomoru takvu da je razum nikad Ne izleči. I zato, ako ovaj Bezvezni džukac mletački, koga držim Na uzi da u lov ne srlja bezglavo, Poslušan bude, namestiću igru Kasiju kod tog Maura uz klevetu Da mu je strašne rogove nabio – Jer od Kasija strepim i za svoju Kapicu noćnu. Maur će mi biti Blagodaran i naklonjen, pa će me čak I nagraditi što sam ga namagarčio I do ludila onespokojio! Tu je zamisao, al' još je bez sistema: Groznog lica podvale bez delanja nema! SCENA DRUGA Ulica. Čuje se muzika i karnevaslko veselje. (Dolazi KASIO, pripit je, nosi proglas; prate ga muzikanti i BJANKA.) KASIO: Otelo - naš plemeniti i hrabri general - posle najnovijih pouzdanih vesti o potpunoj propasti turske flote, sa zadovoljstvom

poziva sve građane da tim povodom učestvuju u narodnom veselju: neki u igranju, neki oko velike vatre pod vedrim nebom - svako u onoj zabavi koju voli. Jer, pored ovih radosnih vesti, to je i proslava njegovog venčanja. Ovo se objavljujepo njegovoj želji. Snabdevači hranom i pićem već počinju da rade - i svima je dopušteno da se časte i goste po volji, od ovog petog časa pa sve dotle dok zvono ne oglasi čas jedanaesti. Neka Nebo blagoslovi ostrvo Kipar i našeg plemenitog generala Otela! (Svi uzvikuju sa odobravanjem. Muzika počne jako da svira pomamni ples. BJANKA uvlači KASIJA u svoju igru. On pleše sa njom, ljube se, piju vino... Ulazi JAGO. Muzičari mu prilaze, ali on odmahuje i pokazuje im da moraju da idu. KASIO ugleda JAGA i u tom trenutku pokazuje muzikantima i BJANKI da moraju da idu jer on ima obaveze. Svi odlaze, ostaju samo KASIO i JAGO.) KASIO: U dobri čas, Jago! JAGO: Moramo da postavimo stražu. KASIO: Zar je već deset? Gde je general? JAGO: Otelo je u postelji. KASIO: Ovako rano? JAGO: Iz ljubavi prema svojoj Dezdemoni. Al' mi ne treba da mu to zamerimo: znate kako je - on još ni jednu bludnu noć nije proveo s njom; a na nju bi i sam Jupiter trzao! KASIO: To je najizvrsnija dama. JAGO: I, uveren sam, puna nestašluka. KASIO: Zaista, veoma živahno i nožno stvorenje. JAGO: A što ima oči, pogled... To kao da trubi grešno povečerje! KASIO: Primamljiv pogled, zaista; al', ipak, rekao bih, veoma smeran. JAGO: A kad govori, zar ne zvuči kao da poziva na ljubavnu uzbunu? KASIO: Ona je, stvarno, savršenstvo. JAGO: Pa, srećni im bili krevetski čaršavi! – Dođite, zameniče, imam ovde jedan krčag vina; a tu, napolju, je sinjor Montano koji bi rado gucnuo u zdravlje crnog Otela. KASIO: Ne više noćas, dobri Jago. JAGO: Pa to je naš prijatelj! KASIO: Voleo bih da je pristojnost izmislila neki drugi način gošćenja u nečiju čast. JAGO: Samo jedan pehar; ja ću piti i za vas. KASIO: Večeras sam već popio dovoljno vina, eto, i sam vidiš da sam sada malo veseliji nego

obično. JAGO: Ma, vi niste dete, čoveče! Ovo je noć gozbe i veselja. Razmislite hoćete li odbijanjem našeg domaćina uvrediti. KASIO: U pravu si. Gde je Montano? JAGO: Tu, pred vratima: molim vas, vi ga pozovite da uđe! (KASIO izlazi.) JAGO: Ako li uspem da ga sad navedem Da tako pripit bar još jedan pehar Popije, on će brzo postati razdražljiv Kao kučence moje mlade gospe. A moj Rodrigo, budala moja tužna, Noćas je do dna čaše ispijao Sve u zdravlje Dezdemone. Montana, Što je mnogo osteljiv na čast - na tu Suštinu ovog ratničkog ostrva Ja sam već punim peharima zagrejao. U toj gomili p’jane i vrle gospode Ostvarim li ono što mi glava snuje. Nosiće mi brodić i vetri i struje. (Vraća se KASIO sa MONTANOM.) KASIO: Bog’me, noćas sam popio što dugo nisam. MONTANO: Ja jedan polić, dajem vam reč vojničku. JAGO: Ma dajte to vino, hej! (Pevuši.) Kucnimo se ovom čašom! Kucnimo se ovom flašom. Ne živi se dovek, I vojnik je čovek! On dok pije, pije vredno Bure jedno k’o nijedno! MONTANO: Bogami, sjajna pesmica. JAGO: Naučio sam je u Engleskoj - a oni su vam tamo glavni cugaroši. Imam još jednu! MONTANO: Da čujemo. JAGO: (Pevuši.) Kralj je Stevan junak bio mudante je zlatom preplatio. Pričao je da za groš ga prevariše da krojači njemu lošu mjeru odmjeriše. Al’ vitez taj beše, od zlatnih bermuda, gordi Stevan! A ti šta si, kuda? Nizak, tašt, ogrnut u stari plašt! Ej, oholosti, beštijo što zemlju upropasti! MONTANO: Bravo! KASIO: U zdravlje našeg generala!

MONTANO: Tako je, zameniče, ja vam se pridružujem. JAGO: I ja! (Ispijaju vino.) KASIO: Bože, oprosti nam grehe naše. Vreme je da se vratimo našem poslu. MONTANO: Vreme je. KASIO: Nemojte vi gospodo da mislite da sam ja pijan; evo ovo je moj zastavnik, ovo moja desnica, a ovo moja levica! Molim! Dakle, ja nisam pijan. JAGO: Nikako... KASIO: Noge me prilično dobro drže i moć govora me služi dobro. JAGO: Neobično dobro. KASIO: Prema tome, ne smete ni posmisliti da sam pijan! JAGO: Vi pijani!? Ma haj’te... KASIO: Vreme je da Kasio na bedem krene da čuva stražu! Laku noć. (Odlazi.) MONTANO: Odzvanjaće bedemi noćas od takve trezvene straže. JAGO: Videli ste momka što sad izađe. MONTANO: Videh. JAGO: Pravi vojnik - da uz Cezara stane I komanduje. A videli ste I njegov porok, koji mu s vrlinom Ravnodnevicu čini - oboje su Jednako dugi. Šteta za njega. Bojim se da u nekom nezgodnom trenutku Slabosti svoje ne izigra Otelovo Poverenje i ceo Kipar ne potrese. MONTANO: A da li je on često ovakav? JAGO: Pa, to je uvek ona predigra Njegovoga sna. Taj vam je u stanju Dva kruga male kazaljke da bdije, Ako mu piće ne ljulja kolevku! MONTANO: Trebalo bi to reći generalu: Jer on to ili ne vidi il' mu dobra ćud Kasijeve vrline ceni, pa mu Kroz prste gleda mane. Je 1' tako? (Ulazi RODRIGO. OTELO mu pokazuje da ide za KASIJEM. RODRIGO odlazi.) MONTANO: - Grdna je šteta što Maur plemeniti

Stavlja na kocku tako važno mesto Kao što je to njegovo zameništvo, Dajući ga čoveku sa tako duboko Ukorenjenom boljkom. Pošteno bi bilo Reći to Mavru. JAGO: Ja neću, ni za sve ovo Ostrvo lepo! Ja volim Kasija I sve bih dao da mogu da ga od tog zla Izlečim. (Vika spolja: 'Ljudi, u pomoć! U pomoć!) -Čujte! Kakva je to sad vika!? (Ulazi KASIO goneći RODRIGA) KASIO: Boga li ti tvog, huljo... nitkove! MONTANO: Šta je to, zameniče!? KASIO: Zar da me lupež uči šta mi je dužnost!? Ostaviću ti na dupetu šaru opletenog balončeta za vino! Prebiću te k'o mačku! RODRIGO; Mene ti da prebiješ!? KASIO: Šta? Još se ti nešto buniš!? (Udara RODRIGA) MONTANO: Nemojte, zameniče dobri! Molim vas, gospodine, obuzdajte se! KASIO: Pusti me, gospodine - il' ću da vas tresnem po glavudži! MONTANO: 'Ajde, 'ajde, vi ste pijani. KASIO: Ja pijan!? (Guraju se, pa počnu da se bore mačevima.) JAGO (RODRIGU): Kidaj! Izađi i viči: „Pobuna!“(RODRIGO izjuri napolje.) - Ne, Kasio, ne! Zaboga, gospodo! JAGO: U pomoć ljudi. Ne! Zameniče! Gospodine moj dragi! Montano! Ljudi! U pomoć! U pomoć! Krasna ste mi vi straža! (Čuje se zvono na uzbunu.) - Ma, ko je taj Što tako zvoni!? Do đavola! Uzbuniće Ceo grad! Dosta, Kasio, za ime boga! O, bruka! Sram će vas biti celog veka! (Ulazi OTELO. Vidi se da je bio u krevetu sa ženom.) OTELO: Šta se to ovde događa!? MONTANO: Prokletstvo! Krvavim! Ja sam smrtno ranjen! Uh! OTELO: Hej, dosta! - Ako vam je do života stalo!

JAGO: Prestanite, hej! Zameniče! Gospodine! Montano! I vi, gospodo! Pa je l’vi znate Gde ste i šta je vaša dužnost? Hej, dosta! General vam sad govori, sram vas bilo! OTELO: Hej, šta to znači? Otkuda sve ovo? Jesmo li Turci postali, pa sebi Činimo ono što njima Bog zabranjuje? Tako vam stida hrišćanskog, prestanite s tom Varvarskom kavgom!- Ko ponovo počne Da izliva gnev, dušu svoju ugrožava! Poginuće taj čim se makne! - smirite to Stravično zvono! (Ovo je izgovorio s takvim autoritetom da su zvona, na iznenađenje svih, odjednom zanemela.) Čestiti Jago. Naređujem ti reci, Ko poče ovo? JAGO: Stvarno ne znam. Do ovog časa: svi u ljubavi - i rečju I delom - kao mlada i mladoženja Kad se za krevet svlače: pravi prijatelji. A posle toga, odjednom, k'o da ih neka Planeta smuti, trgoše mačeve I kao strašni dušmani se zakrviše. OTELO: Kako to da se ti, Mikele, tako Zaboraviš!? KASIO: Oprostite generale: Ne mogu sada da govorim. OTELO: Montano Čestiti, vi ste uvek bili uljudni: Ceo svet vidi i ozbiljnost i trezvenost Mladosti vaše. A kad oni najmudriji O vama sude - veliko je ime vaše! Šta je to moglo vas navesti da svoj ugled Raspustite do te mere da se trampi S nazivom noćnog kavgadžije!? Odgovor'te! MONTANO: Otelo vrli, opasno sam ranjen; Boli me i kad zborim. Vaš oficir Jago Može vam reći sve što i ja znam. A znam da ništa loše nisam učinio Večeras, ako samoljublje nije porok A greška samoodbrana. OTELO: Zar u ratnom stanju, u gradu sa življem Još puna srca straha - te privatne svađe Zapodevati noću, na stražarskom mestu – Pa to je užas! - Jago, ko jo to počeo? MONTANO: Ako zbog čina il' službe budeš

pristrasan, Pa kažeš više ili manje od istine - Ti nisi vojnik! JAGO: Pre bih ja dao da mi se iz usta Iščupa jezik, no što bih Kasija Mikela ja uvredio; al' uveren sam Da mu, kad kažem istinu, ne činim zlo. - Ovako je to bilo, generale: Montano i ja samo smo razgovarali, Kad jedan momak ulete zapomažući, A za njim, s mačem isukanim, Kasio Režen da bode. Tad Kasiju priđe Gospodin ovaj, moleći ga da se smiri; Ja potrčim za momkom koji zapomaže, Da ga ućutkam, da ne bi - kao što jeste Uzbunio grad. Al' on, brzonog, uteče Pa me preteče; ja se odmah vratim, Zateknem ih u borbi obojicu: Udarci pljušte - onako, k'o što su bili Kad ih vi sprečiste. Ja više nemam šta Da raportiram: no, ljudi su ljudi; I najbolji se, eto čuda, nekad Zaborave. OTELO: Znam, Jago, znam - čestitost I Ijubav tvoja ublažavaju ovu stvar Da za Kasija lakše bude. - Čuj, Kasio: Volim te, al' ti više nisi moj oficir. – (Dolazi DEZDEMONA.) - Gle sad, i ljubav moja nežna uzrujana! (KASIJU) Bogami, bićeš loš primer drugima. DEZDEMONA: Pa, šta se to sad desilo, mili moj? OTELO: Sada je već sve U redu, zlato: idi u postelju. Montano, ja ću biti vidar vaših Ozleda. (Odvode MONTANA.) - Jago, dobro osmotri grad, Pa smiri one što ih ova sramna kavga Uzbuni. - Hajd'mo, Dezdemona. Takav je život vojnički, mila moja: Iz najslađeg te sna bude zvuci boja! (Odlaze svi, sem JAGA i KASIJA) JAGO: Šta je, poručniče, jeste li ranjeni? KASIO: Jesam, al' meni nema leka! JAGO: O, ne-dao-bog da je tako! KASIO: Ugled, ugled, ugled! O, izgubio sam svoj ugled! Izgubio sam bosmrtni deo sebe, a

ostalo mi je samo ono životinjsko! Moj ugled, Jago, ode moj ugled! JAGO: Časti mi, ja sam mislio da ste zadobili neku telesnu povredu: a to više boli nego kad se izgubi ugled. Ugled je bezvredna stvar, teška obmana; često se stiče bez zasluge i gubi nezasluženo. Vi uopšte niste izgubili svoj dobar glas, ukoliko taj gubitak sami ne razglasite. Pustite, čoveče! Ima načina da ponovo zadobijete generalovo poverenje. Vi mu samo trenutno niste u volji - kaznio vas je više onako politički nego pakosnički; kao kad čovek istuče svoje nedužno pseto, da bi zaplašio obesnog lava. Samo ga vi lepo zamolite, i on će opet biti vaš. KASIO: Pre bih ga zamolio da me prezre no što bih tako dobrog komandanta obmanuo svojom molbom da zadrži ovako bezvrednog, pijanog i nesmotrenog oficira. O, ti nevidljivi duše vina, ako ti svet ne zna ime, nazovimo te đavolom! JAGO: A ko je onaj koga ste jurili sa isukanim mačem? Šta vam je uradio? KASIO: Ne znam. Pojma nemam. JAGO: Ma nije moguće!? KASIO: Sećam se jedne mase stvari, ali ničeg jasno: znam da sam se s nekim svađao, al' ne znam zašto. - O, gospode! Da mi, ljudi, svesno trpamo neprijatelja u svoja usta, da nam on ukrade mozak! Pa da se onda veseli, zadovoljni i razdragani - željni bučnog odobravanja publike – preobražavamo u stoku! JAGO: De, de, vi ste i suviše strog moralista. S obzirom na vreme, položaj i stanje u kojem se ovo ostrvo nalazi, od sveg srca bih želeo da se to uopšte nije desilo; ali pošto je onako kako je, gledajte da to popravite, za svoje dobro. KASIO: Ako ga zamolim da me vrati na položaj, nazvaće me pijandurom. Da imam i onoliko usta kao ona mnogoglava hidra, takav bi mi odgovor sva zapušio. JAGO: Vi, ili ma koji živ čovek može ponekad i da se napije, čoveče! Reći ću vam šta da radite. - Žena našeg generala sada je general. To mogu da kažem s obzirom na to što se on očigledno posvetio i predao zapažanju i razmatranju njenih draži, sa posebnim osvrtom

na pojedine delove njenog tela, i šire. Zato se vi pred njom slobodno otvorite; lepo je zamolite da vam pomogne da se vratite na svoj stari položaj. Njena je priroda tako otvorena, tako blaga i milostiva, da ona u svojoj dobroti veruje da greši ako ne učini i više nego što je mole. Zamolite je da na taj prelom kosti u zglobu između vas i njenog muža stavi daščicu i povije bolno mesto. Kladim se u sve što imam, da će taj prelom u vašem odnosu tako lepo da zaraste, da će vam ljubav postati jača nego ikad ranije. KASIO: Dobro me savetuješ. JAGO: Pa ja vam to govorim iz samog srca i iskrene naklonosti. KASIO: U to sam uveren. I baš ću sutra ujutro, rano, zamoliti dobru Dezdemonu da se zauzme za mene. Prosto sam očajan kad pomislim na svoju budućnost, ako me sad unazade. JAGO: Sasvim ste u pravu. A sad, laku noć, poručniče. Moram na dužnost. KASIO: Laku noć, čestiti Jago. (Odlazi.) JAGO: I ko sad sme da kaže da sam nitkov, Kad je moj savet i dobar i pošten. U kola moga plana ulazi Kasio Da bi i njemu bilo dobro kad stignemo Na moj cilj!? Jer dok taj plačljivi vojnik, ta Časna budala, saleće Dezdemonu Da mu sudbinu okrpi, a ona se Za njega kod tog crnca jako zauzima, Ovaj ću otrov usuti u uši Otelu: Da to ona čini iz požude Za momkom! (Dolazi RODRIGO.) - A šta je sad, Rodrigo!? RODRIGO: Ja u ovoj hajci ne učestvujem kao ker koji lovi, nego koji samo laje u čoporu. Lova mi je gotovo sva iscurila; noćas sam dobio gadne batine; i sve mi se ncšto čini da će mi jedina vajda od toga biti - bolno iskustvo. Na kraju ću bez prebijene pare, a s nešto malo više pameti, da se vratim u Veneciju. JAGO: Kako su bedni ljudi bez strpljenja! Koja se rana ne leči postepeno?

Pa znaš da glavom radimo a ne mađijom! A mozganje od sporog vremena zavisi. I zar ne ide dobro? Kasio te malo Izmakljao, a ti Kasija s položaja Smaknuo; mada i ostale voćke Lepo rastu na suncu; no, ipak ono što Procveta prvo, prvo i plodove daje. Strpi se malo! - Tako mi jutrenja, Jer već je jutro! Rad i zadovoljstvo Skraćuju sate. Hajde, idi u svoj kvartir! Idi, kad kažem! Biće još vesti za tebe. Ma, gubi se već jednom! (Odlazi RODRIGO) - Duga je ova noć I valja sve to pripremiti tako Da jutro suncem, a ne tamnom senkom obasja moj plan. Za plovidbu veliku Moj brodić čeka na svoje porinuće: A gvožđe se kuje samo dok je vruće!

TREĆI ČIN SCENA PRVA Kipar. Pred zamkom. (Dolaze KASIO i NEKOLIKO SVIRAČA) (Dan je svanuo. Po običaju Elizabetinog doba, mladenci se bude muzikom i povicima.) SVIRAČI: Dobro jutro, generale! (Muzika.) (Iz zamka izlazi JAGO.) JAGO: Ti običaji glupi, mladence buditi Muzikom. K’o da u sobi do njih ljudi spavaju ušiju zalivenih voskom. (Muzičarima.) Okasnili ste majstori! General je davno ustao i doručak svršava. Ali, evo: ovo je vaš honorar, uzmite: jer mi toliko volimo vašu svirku, da vas, u ime ljubavi, najlepše molimo da više ne dižete galamu! MUZIČAR: Dobro, gospodine, nećemo. JAGO: Ono, vi možete i da nastavite, ako

znate neku svirku koja se ne čuje. Jer, kako kažu, general baš mnogo i ne voli muziku. MUZIČAR: Pa, mi ne znamo tu svirku koja se ne čuje, gospodine. JAGO: E, onda - svirajke u torbu i „ovim šorom...“ - kidaj! Da ste odma' nestali u vidu lastinog repa! (Odlaze SVIRAČI. Ulazi KASIO.) JAGO: O, zar tako rano U zamku hrli plemeniti Kasio. KASIO: Dobro te ste budni, Jago. JAGO: Zar niste spavali? KASIO: Nisam. Već je bilo kasno Kad se rastasmo. Nego, ima li nade Da me sad primi čestita Dezdemona. JAGO: Pričao sam ja još noćas sa sluškinjom Njenom. KASIO: Još noćas? JAGO: Ta je dama meni Sklona i od posebnog je poverenja. KASIO: O, hvala vam; mnogo ste me zadužili! JAGO: Prenela je molbe ona generalici da se za vas zauzme jako. KASIO: I? JAGO: Razgovarali su uz doručak. Dok vas je ona branila, Maur joj reče Da je onaj kog ste povredili Veoma poznat čovek i vrlo omiljen Na Kipru; te da mudrost njemu nalaže Jedino da vas odbije; al' ipak tvrdi Da vas voli i da mu sem srca njegovog Molitelj drugi odista nije potreban; I da će prvu zgodu ulučiti Da vas vrati na vaš stari položaj. KASIO: Ipak vas molim - ako vi smatrate Da je to zgodno i izvodljivo – Da mi sada omogućite da nasamo Sa Dezdemonom porazgovaram. JAGO: Uđite unutra. Smisliću način Da Maura odvučem da vam ne smeta Dok o svom poslu razgovarate s njom. (JAGO odlazi.) KASIO: Ni Firentinca ljubaznijeg i Boljeg ja od njega nisam sreo. (KASIO ulazi u zamak.)

SCENA DRUGA Odaja u zamku. (Dolaze DEZDEMONA i KASIO) DEZDEMONA: Kasio dobri ja ću to tako srediti Da moj muž i vi oper budete bliski. KASIO: Milostiva gospođo, ma šta se desilo Mikeleu Kasiju, on će vam do kraja svog života biti samo veran sluga! DEZDEMONA: Hvala, znam. Vi volite mog supruga; Već ste dugo s njim; i neće vam on biti stran Duže no što mu to politički razlozi Nalažu. KASIO: Da, da gospođo, ali ta Politika bi mogla i da potraje, Da živi i na mršavoj dijeti, Od bućkuriša, il' da se k'o gladna Godina mnogo otegne, pa kad me nema, A na mom mestu drugi, da mi moj general Zaboravi i ljubav i vernost u službi. DEZDEMONA: Ne bojte se tog. Ja vam svojom verom jamčim Za vaše mesto. Jer kad ja nekom Obećam nešto, ja to do kraja ispunim. Mira mu neću dati; krotiću ga Nesanicom k'o sokolar sokola, Čantraću mu sve dok iz kože ne iskoči; Postelja će mu biti učionica A trpeza k'o ispovedaonica; Trpaću mu tu molbu Kasijevu U sve ono što bude radio! Veseli zato budite Kasio, Pošto će vaša pravozastupnica Pre crći nego vašu parnicu Zanemariti! (Približavaju se OTELO i JAGO.) KASIO: Gospođo, evo generala! Vi razumete da ja sad moram da idem! DEZDEMONA: Al' pričekajte da vam još nešto kažem! KASIO: Gospođo, ne sad: meni je nezgodno. I ne bih znao kako da se vladam. DEZDEMONA: Pa, dobro, kako vi hoćete. (Odlazi KASIO.) JAGO: Uh-uh, to mi se ne sviđa! OTELO: Šta kažeš? JAGO: Mm - ništa, šefe; il' - šta mu ga ja

znam. OTELO: Je 1' to Kasio sad od moje žene ode? JAGO: Kasio, stvarno!? Ne, ne bih mogao Ni da pomislim da bi se on ovako, K'o neki krivac, odšunjao, videvši da Vi dolazite. OTELO: Ma, rekao bih Da je to baš on bio. DEZDEMONA: Kako si, mili moj Gospodaru? A ja baš sad završih Razgovor s jednim moliocem koji vene U nemilosti tvojoj. OTELO: Na koga to misliš? DEZDEMONA: Pa, na Kasija, na zamenika tvog. Dobri mužu moj, ako moja ljubav može Tebe da gane - odmah se pomiri s njim! Jer ako te on ne voli iskreno, I ako on iz neznanja ne greši - A nipošto iz lukavstva! - onda ja stvarno Nisam u stanju da o časnom liku sudim. Molim te da ga pozoveš da se vrati. OTELO: Je l' to on sada ode? DEZDEMONA: Pa, on; i to tako Potišten, da u meni ostavi Deo jada svog, da i ja patim s njim. Ljubavi dobra, vrati ga u službu! OTELO: Ne sada, mila Dezdemonice, drugi put. DEZDEMONA: Pa kad, je 1' skoro? OTELO: Najskorije, mila, Za tvoju ljubav. DEZDEMONA: Je l' večeras, za večerom? OTELO: Ne, večeras ne. DEZDEMONA: Pa, onda, sutra - o ručku? OTELO: Ne, sutra neću ručati kod kuće: Sastajem se u tvrđavi s oficirima. DEZDEMONA: Pa onda sutra uveče i' u utorak Ujutro, il' u utorak oko podne Il' uveče; u sredu ujutro? Kad da ti dođe? Reci mi, Otelo. U duši se ja pitam šta bi ti mogao Da zatražiš od mene, a ja da odbijem II' da oklevam? Zar Mikele Kasio Nije taj dar zaslužio!? On, što je s tobom Svraćao kad si mi se udvarao I branio te kad sam te kudila! Pa zar za njega moram da se tol'ko

Zalažem da ga na položaj vratiš!? Bogme, ja bih za njega i više mogla OTELO: Dosta, molim te: nek' dođe kad hoće; Tebi nikada ništa ja neću Odreći. Ali sad te molim da me malo Samome sebi pustiš. DEZDEMONA: Zar da ti odreknem? Ne; ostavljam te s Bogom, mužu moj. OTELO: Do viđenja, sad, Dezdemonice moja! Brzo ću ti ja doći. DEZDEMONA: Postupi po svom nahođenju, mili. Kako li god ti odlučiš, ja ću slušati. (Odlazi DEZDEMONA.) OTELO: O, ti gaduro izvrsna! Nek' mi na dušu Prokletstvo padne, ako te ne volim! A kad budem ja prestao da te volim – O, vratiće se haos. JAGO: Gospodaru moj Plemeniti. OTELO: Šta kažeš, Jago? JAGO. Znači, Kasio je za vašu ljubav znao Kada ste našu gospu prosili? OTELO: Da, od samoga Početka. Zašto pitaš? JAGO: Samo da proverim Misao jednu svoju. Bez uvrede. OTELO: Koju misao, Jago? JAGO: Mislio sam Da on nju tada nije znao. OTELO: O, jeste; često nam je nosio poruke. JAGO: Stvarno!? OTELO: Pa, stvarno? O, da, stvarno, zaista. Nazireš li ti nešto u tome? Pa, zar on nije pošten? JAGO: Pošten, gospodaru? OTELO: Pošten? Da, pošten. JAGO: Pa, koliko ja znam... OTELO: I šta ti misliš? JAGO: Mislim, moj gospodaru? OTELO: Mislim, moj gospodaru! - O, nebesa, On je moj odjek! K'o da mu je u mislima Nakaza neka, i suviše grozna Da bi se sada otkrila. - Ti nešto misliš. Maločas te čuh kad reče: „To mi se Ne sviđa!“, pošto je Kasio otišao Od moje žene. Šta se to ne sviđa tebi?

A kad ti rekoh da mi je savetnik bio U celom toku moga udvaranja, Uzviknuo si: „Zaista!“, nabrao čelo I namrštio veđe; kao da si Neku stravičnu misao zatvorio U mozak svoj. Izreci je, ako me voliš! JAGO: Za Mikelea Kasija, ja bih zakleti se smeo Da mislim da je pošten. OTELO: I ja tako mislim. JAGO: Trebalo bi da ljudi budu ono Što se čini da jesu; a koji to nisu, Bolje bi bilo i da nisu ljudi! OTELO: Tačno, ljudi bi trebalo da su onakvi Kakvi nam uvek izgledaju. JAGO: Pa, prema tome, ja stvarno mislim Da je Kasio pošten čovek. OTELO: Ne, ima tu Još nešto. Pa, otvori mi se, molim te, K'o što se svojim mislima otvaraš - Kao kada sam razmišljaš - pa mislima Najcrnjim podaj i najcrnje reči. JAGO: Oprostite, moj dobri gospodaru; Iako ja izvršavam svaku zapovest, Dužnost mi nije da činim i ono U čemu i rob uživa slobodu; Da svoje misli otkrivam! A šta ako su Ružne i grešne? Jer gdcesu ti dvori U koje gadost ponekad ne prodre!? Čija su nedra toliko čista da im se - U dane kad sud zaseda u duši Nečiste misli ne suoče s razmišljanjem Po propisima svim zakonskim? OTELO: Ti si se, Jago, protiv prijatelja Zaverio svog, ako smatraš da mu Neko čini zlo, a'ti mu uho U tuđina za svoje misli preobraćaš! JAGO: Dobro je ime čoveku i ženi, Gospodaru moj, dragulj najbliži Dušama njinim. Ko mi zdipi kesu Zdipi mi trice; i nešto i ništa; Bila je moja a sad je njegova Robinja tol'ko hiljada ljudi: Al' onaj što mi dobar glas oduzme, Krade mi ono što njega ne obogati A mene stvarno osiromaši.

OTELO: Tako mi Boga, saznaću ti misli! JAGO: Nećete, pa da vam je moje srce U ruci; ne, sve dokle je kod mene. OTELO: Ha! JAGO: Čuvajte se, moj gospodaru, Ljubomore! - Tog zelenookog Čudovišta što podsmeva se mesu Koje proždire sâmo. Blažen je onaj Rogonja, koji, znajući svoju sudbinu, Nevernu ženu ne voli. Al' teško onom Čoveku što je zaluđen ljubavlju A stalno sumnja, što nagađa a bezumno ljubi! OTELO: Al' zašto, zašto kažeš to? Je 1' misliš da bih provodio život U ljubomori, i svake mene meseca Davao maha novim sumnjama!? Ne; posumnjati znači odlučiti. Zameni me sa jarcem kad ja svoje Duševne stvari preinačim u te Naduvane, od muva upljuvane sumnje Što opisuješ. Ja nisam ljubomoran Ako govore da mi je žena lepa, Da voli društvo, da ćaska slobodno, Peva, svira i lepo igra. Čestite žene tako su još čestitije. A niti ću zbog svojih skromnih vrednosti I najmanje da sumnjam il' strahujem Od njene bune, jer oči je imala Kada je mene birala. Ne, Jago, ne Videću ja to pre no što posumnjam; A posumnjam li, ja ću dokazati; A uz dokaz taj, ostaje samo: zbogom Ljubavi ili ljubomoro! JAGO: To mi je drago: jer sada imam razloga Otvorenije da vam iskažem To što mi ljubav i dužnost nalažu. I zato čujte ovo što sam dužan da vam Saopštim. O dokazu još nije reč. Bacite pogled na svoju ženu kad je Sa Kasijem, i posmatrajte je Ni ljubomornim ali ni spokojnim okom. Jer, verujte, ja ne bih želeo Da urođena vaša blagorodnost Zloupotrebi vašu vlastitu poštenu I otvorenu prirodu. Dobro poznajem Duhovni sastav svojih zemljaka:

Venecijanke dopuštaju Bogu Da gleda one vragolije njine Koje ne smeju muževima svojim Da pokazuju; najveća im je vrlina U tome: ne što te stvari ne rade, Već što ih vešto skrivaju! OTELO: Zar tako kažeš!? JAGO: Prevarila je oca kad je pošla za vas, A kad je tobož drhtala i strepela od Pogleda vaših, tad ih je i najviše Volela. OTELO: Jeste. JAGO: Pa, divno, onda - kad je Mlađana mogla da se tako pretvara I da svog oca čini slepim kod očiju, A on smatrao da su to mađije! Vidim da vas je ovo prilično potreslo. OTELO: O, nimalo, nimalo. JAGO: Zaista vidim da ste potreseni. Molim vas da mi reči ne razvučete Ni do zaključka goreg ni dometa daljeg Od sumnje. OTELO: Neću. JAGO: Jer ako to učinite, Gospodaru moj, moje bi reči donele Sve posledice zle, na koje ni jednom Mišlju ja nisam ciljao. Kasio je moj Vrli prijatelj. - O, gospodaru, Vidim da ste potreseni. OTELO: Ne, nisam mnogo Potresen. Ali ne mogu a da ne mislim Da mi je žena, Dezdemona, čestita. JAGO: Nek' takva dugo poživi! A i vi dugo Živeli s takvim mislima! OTELO: Pa, ipak, Kada uzmeš da sama priroda greši JAGO: E, u tome je stvar; ako smem da vam kažem: Da ona 'baci tolike bračne ponude Prosaca njenog podneblja, boje, staleža - Iako njena priroda svome teži -Pih! U takvom se stavu nanjušiti može Mnogo težak vonj nesklada odvratnog, I neprirodnih misli. Al', oprostite Ne govorim ja o njoj izričito, Mada se plašim da bi mogla biti sklona,

Kada se vrati svom rasuđivanju boljem, Da počne da vas poredi sa svojim Mlečanima, pa da se, možda, i pokaje. OTELO: Sad zbogom. Gledaj, pa mi kaži ako li još Zapaziš nešto. A sad me pusti, Jago. JAGO (odlazeći): Idem, gospodaru moj, idem. OTELO: O, što sam se oženio!? Ovaj čestit stvor Vidi i zna mnogo više no što otkriva. Uverim li se da je sokolica divlja – Pa makar joj sve uze vezane za noge Bile vrpce mog srca - odzviždaću ja nju I pustiti niz vetar da lovi kako zna. Možda je ta otperjala zato što sam crn I što nisam, k'o salonski gizdavci, Slatkorečiv, il' što sam već zašao U dol godina - mada još ne tako Duboko... možda je zato prhnula. Prevaren ja sam i moraću zato Da omrznem nju da bi mi lakše bilo. Prokletstvo braka: kad možemo svojim Ta nežna bića zvati, a prohteve njine Nikada! Pre bih prist'o da budem žabac I da u pari podruma donjih bitišem Nego da imam kutak na biću voljenom Kojim se drugi služe! Beda je velikih Što su od malih manje povlašćeni. Ta nam je sudba k'o smrt neizbežna: To rogato zlo suđeno je nama čim se Začnemo. - Ali evo Dezdemone: (Ulazi DEZDEMONA.) Ako je ona neverna, onda se Nebo Baš samo sebi ruga! Ja u to ne mogu Da poverujem. DEZDEMONA: Gde si, mili moj Otelo!? Samo na tebe čekaju - i ručak I oni vrli ostrvljani što ih pozva. OTELO: Ja sam za to kriv. DEZDEMONA: Što tako nemoćno Govoriš, mili? Da nisi, možda, bolestan? OTELO: Boli me čelo, ovde. DEZDEMONA: Bogami, Od nespavanja to je; al' proći će. Daj da ti čelo čvrsto povežem I prestaće ti glavobolja za nepun sat. OTELO: Mala ti je ta maramica.-

(On odgurne maramicu, a ona je ispusti. OTELO izađe. DEZDEMONA gleda za njim.) DEZDEMONA: Vrlo mi je žao Što tebi nije dobro. (Odlazi DEZDEMONA) (Ulazi JAGO. Vidi maramicu, podigne je. Zadovoljno gleda u nju.) JAGO: Opasne ideje Po prirodi su svojoj već otrovi, I oni, najpre, nisu neukusni, Al' posle kratkog dejstva na krv ljudsku Sažižu kao rudnici sumpora. Ovaj ću rubac u Kasijevom stanu Ostaviti, pa neka ga on nađe. Sitnice kao vazduh lake dokazi su Ljubomornom k'o Sveto pismo pouzdani. (Vraća se OTELO; na licu mu se čita bol od 'otrova'.) Baš kao što sam rekao. Evo ga. Ni mak Ni mandragora, ni svi uspavljivi Napici ovog sveta neće ti vratiti Onaj slatki san koji si juče usnio. OTELO: Ha! Neverna mi! JAGO: Pa, kako ste mi, Generale? Ne, ne više o tome. OTELO: Gubi se! Idi! Na muke si me bacio. Kunem se da je bolje biti mnogo Prevaren nego samo malo znati O tome. JAGO: Pa šta je to sad, gospodaru moj!? OTELO: Šta sam ja znao o njenim kradenim Satima bluda? Ja to ni video nisam, Ni pomišlj'o na to nisam; pa mi to nije Ni škodilo. A noću sam spavao lepo I bezbrižan sam i veseo bio; Na usnama joj nisam nalazio Te Kasijeve poljupce. Ako li onaj Pokraden što je, ne oseća krađu I ne zna za nju, on nije pokraden. JAGO: Žao mi je što to od vas čujem. OTELO: Srećan bih bio da je ceo vojni logorKonjanik svaki, pešak - okusio njeno Slatko telo, a da ja ništa ne znam. A sad Zauvek zbogom, spokoju moj! JAGO: Ma, je li to moguće, Moj gospodaru!? OTELO: Huljo, dokaži

Da mi je ljubav kurva; daj dokaz pouzdan, Vidljiv mi dokaz pruži, il' tako mi moje Večite duše, bolje bi ti bilo Da si rođen k'o pas nego da doživiš Moj probuđen gnev! JAGO: Zar je dotle došlo!? OTELO: Daj da to vidim! Il' mi bar tako dokaži Da dokaz nema ni omče ni kuke Da mi se o nju sumnja ne okači – II' jao si ga tvom životu! JAGO: Kakav je rizik biti čestit, iskren! E, veliko vam hvala za ovakav nauk; OTELO: Čekaj, ne idi! I treba da budeš pošten! JAGO: Treba da budem mudar, pošto vidim da je Poštenje kreten, koji gubi ono Za šta se bori. OTELO: Svega mi, ja mislim Da mi je žena čestita i mislim Da nije; mislim i da si ti pošten, A mislim i da nisi. Neki dokaz moram Imati. JAGO: Vidim, gospodine, Da vas jede strast. Kajem se što sam vam sve to Rekao. - Hteli biste da se uverite? OTELO: Biste!? Ne, ja to hoću. JAGO: I možete. Al' kako? Kako da se uverite, Moj gospodaru? Da ne biste hteli Da k'o posmatrač buljite u nju, Dok je taj badža povaljuje strasno? OTELO: O, smrt i svako pakleno prokletstvo! JAGO: Mučno bi bilo, mislim, dovesti ih U takvu pozu. A i bili bi prokleti Kad bi ih oči drugog smrtnika – Bolje no oni sami sebe – Videle tako, na gomili. -1 šta onda? Kako onda? Šta da vam kažem? Gde je dokaz? Nemoguće je da to vidite - pa da su Čak i k'o jarac i koza rasprcani, Kao majmun i majmunica uspaljeni, Požudni kao kurjaci kad se pare, Ili blesavi k'o pijana glupost. Al' ipak, znajte, ako taj zaključak

Izveden iz tih dokaza jakih, fakata Što vode pravo do vrata istine, Uveriti vas može - vi biste ga mogli Imati. OTELO: Živ mi dokaz daj da mi je Neverna! JAGO: Ta mi se dužnost ne sviđa. Ali kad sam već toliko zašao u stvar - Bocnut poštenjem glupim i svojom ljubavljuNastaviću s tim: tu, pre neki dan, Kraj Kasija sam prenoćio. Ali nisam Mog'o da zaspim od grozne zubobolje. Znate da ima ljudi što razdrte duše, Što mrmljajući u snu otkrivaju Intimne stvari. Takav je i Kasio. Čuo sam da su kad je u snu rekao: „O, slatka Dezdemona, budimo oprezni, Skrivajmo ljubav našu“. A onda mi zgrabi I steže ruku, pa jasno uzviknu: „Oh, slatki stvore!“, pa me nekoliko puta Poljubi strasno, k'o da iz korena Poljupce čupa iz mojih usta. I odmah zatim prebaci nogu preko Butine moje, uzdahnu, opet me Poljubi i tad zavapi: „O, prokleta Sudba što te tom crncu dade! OTELO: Grozno, grozno! JAGO: Al' to je bio samo njegov san. OTELO: Da, ali kaže da je već postignuta stvar. JAGO: Prokletu sumnju izaziva, iako je To običan san. A može da osnaži i Dokaze druge koji inače mogu Biti slabi. OTELO: O, raskomadaću je! JAGO: Ne! Budite sad mudri: mi još ne vidimo Nikakvo delo; možda je ona Još čestita. Al' recite mi samo ovo: Jeste li nekad u ruci svoje žene Videli jednu maramicu malu Sa izvezenim jagodama? OTELO: Pa ja sam joj Tu maramicu i dao: moj prvi poklon. JAGO: To nisam znao. E, baš danas videh Kasija kako takvom maramicom A siguran sam da je njena - briše bradu.

OTELO: Ako je to ta maramica JAGO: Ta ili neka druga, to sa dokazima Ostalim samo govori protiv nje. OTELO: O, što taj podlac nema hiljadu života! Jedan mu je isuviše bedan i slab za Osvetu moju. Sad vidim da je Istina sve to. Gledaj, Jago - ovako ću Svu svoju nežnu ljubav oduvati k nebu: Pu! Ode ona i nema je više. Osveto crna, ustaj iz jazbine svoje! Ljubavi moja predaj prestoljo i krunu Tiranskoj mržnji u srcu! Nabreknite mi Grudi od ovog bremena, jer sazdano je Od jezičaka zmija otrovnica! JAGO: Smirite se. OTELO: O, krvi, krvi, krvi! JAGO: Ma, strpite se! Možda ćete se još Predomisliti. OTELO: Nikad, nikad Jago! Kao što struja ledena i prinudni tok Crnog Mora, što ne zna za oseku, Večito srlja u Mramorno More i Helespont, tako se ni krvave Misli moje u svom nasilnom toku neće Osvrnut' natrag i neće oseknuti U smernu ljubav, sve dokle ih ne proguta Osveta bujna i široka. A sad (Klekne.) Tako mi onog neba mermernog - A poštujući svetinju zaveta Ja polažem reč svoju časnu, ovde – JAGO: Nemojte još da ustanete! - O, (JAGO klekne pored njega.) - Svetiljke gornje što sijate, večno I elementi što nas okružujete, Svedoci vi ste da od sada Jago Rad svoga uma, ruku, srca - stavlja U službu grozno uvređenoga Otela! Nek' zapoveda: kad po dužnosti svetoj Ma kakvo delo krvavo izvršim Za njega, biće to plemenitost. (Ustaju.) OTELO: Pozdravljam tvoju ljubav ne sa taštim hvala,

Već sa srdačnim prihvatanjem; I odmah ti u dužnost nešto stavljam: Da mi u roku od tri dana doneseš vest Da Kasio ne živi više. JAGO: Moj prijatelj je mrtav. Vaš zahtev je delo Za mene. Al' nju pustite da živi. OTELO: Prokleta da je ta grešna bludnica! O, nek' je kleta! Hajd'mo, Jago – Svaki na svoju stranu. Ja ću se povući Da nađem neko brzo sredstvo za smrt One satanske lepojke. Ti si odsad moj Zamenik. JAGO: Moj duh je vaš zamenik - zauvek. (Odlaze.) SCENA TREĆA Pred zamkom. (KASIO nervozno šeta. Dolazi BJANKA.) BJANKA: Ćao, Kasio, Srce! KASIO: O, otkud ti? Čudo nisi Kod kuće!? Kako si mi, Bjanka, mače moje Najslađe? Časna reč, ljubavi, Baš sam se sprem'o da skoknem do tebe. BJANKA: A ja baš pošla u tvoju gajbu, Kasio. Pa, gde si mi ti? Onima što se vole Pa su obaška, svaki sat pada teško. KASIO: Izvini, Bjanka! Dok sam ti ja falio, Mene su teške misli pritiskale. Al' nema veze: ja ću taj moj raboš Izostanaka u jednom cugu zbrisati: - Jednim dugačkim gostovanjem bez pauze. (Daje joj Dezdemoninu maramicu.) - Bjankice, srce, izvezi mi isti Ovakav vezić. BJANKA: Opa! Otkud to tebi, Kasio? More, to ti je, u fasu, neko Suvenirče od neke tvoje nove ribe! Da te nema - ja osetih; a sad osećam I zašto. Tako, dakle? Neka te, neka te. KASIO: Ne budi luda, maco! Odmah baci Te grešne sumnje u zube đavolu Od koga si ih i uzela! Ti si Ljubomorna sad, jer pogrešno kopčaš Da mi je to dar od neke ljubaznice. A nije, časna reč, Bjankice.

BJANKA: Pa čije je, Onda, ovo maramče? KASIO: Ne znam, lutkice, Našao sam ga u mojoj sobi. Al' vez mi se na njemu mnogo sviđa. Pa, dok mi ga ne zatraže - a hoće, neko – Voleo bih da mi se izradi kopija. BJANKA: Voleo bi... Našao si je, šatro, u svojoj gajbi i sada nema pooojma ko je tamo ostavio! Pa zar ja da ti precrtavam tu šaru, koju ti je za uspomonu i dugo sećanje ostavila tamo neka tvoja tucaljka!? Na, evo ti je, i vrati je toj svojoj drolji, pa ne znam gde da ti je dala. Bjanka ti je neće prekopirati, da znaš! KASIO: Dobro, shvatio sam, a sad me ostavi. BJANKA: Da to ostavim!? A zašto? KASIO: Ma, čekam ovde poziv jedan; pa mislim da za mene ne bi Korisno bilo, a to i ne želim – Da me sad vidi sa ženskom. BJANKA: Al' zašto, Moliću lepo? Ako smem da znam. KASIO: Ma, nije da te ne volim, mačkice BJANKA: Nego me voliš onako kako se Ne voli! Hajde, isprati me malo, Molim te; pa mi kaži da 1' ću noćas da te Ranije vidim. KASIO: Dobro, mogu da te malo Otpratim, jer ja čekam tu; al' doću ću ti Uskoro. BJANKA: Važi, srce, igraš: Šta mogu kad me sticaj okolnosti radi!? (Odlaze.) (Ulazi DEZDEMONA. Traži maramicu.) DEZDEMONA: Gde li sam samo mogla da izgubim Tu maramicu. Više bih volela da sam Izgubila ja punu kesu dukata Nego nju; ali sreća što moj Otelo Plemeniti baš čestitu dušu ima i nije sazdan od onih niskosti Ljubomornih, jer inače bi ovo Dovoljno bilo da nešto loše pomisli. (Dolazi OTELO.) DEZDEMONA: Sad ga neću pustiti Sve dok Kasija ne pozove k sebi. - Kako si mi, moj mužu?

OTELO: Dobro sam. A kako si mi ti, Dezdemona? DEZDEMONA: Pa, dobro, mužu moj dobri. OTELO: Daj mi ruku. - Gle, ruka ti je vlažna, Gospo moja. DEZDEMONA. Još nije starost osetila, A ni za tugu ne zna. OTELO: To govori o Zaljubljenosti i srcu razuzdanom. - Vrela, vrela i vlažna. Ova tvoja ruka Zabranu traži slobode, post i molitvu, Pokore dosta i posvećenost veri; Jer tu ti čuči jedan mlad, oznojen đavo Što ti se buni obično. - Dobra je I izdašna ta ručica. DEZDEMONA: To stvarno možeš Da kažeš. jer je tebi ova ruka Moje srce poklonila. OTELO: Darežljiva je! Uvek su ruke srca davale; Ali u ovo današnje razroko vreme: Ovamo srca, a onamo ruke streme. DEZDEMONA: Ne znam o tome. - A sad, tvoje obećanje. OTELO: A kakvo je to obećanje, dušo? DEZDEMONA: Po Kasija sam Poslala radi vašeg razgovora. OTELO: Ja imam strašan nazeb; i curi mi nos – Posudi mi svoj rubac, molim te. DEZDEMONA: Izvoli, mili. OTELO: Al' onaj koji sam ti Ja poklonio. DEZDEMONA: Nije sad kod mene. OTELO: Nije? DEZDEMONA: Zaista nije, gospodaru. OTELO: Greška. Jer taj rubac je mojoj majci dala Egipćanka: čarobnica je bila I gotovo je mogla da ti čita misli. Rekla je majci: dogod ga bude čuvala, Voljena biće i vezivaće mi oca Ljubavlju svojom; ali ako ga izgubi Ili pokloni, odvratna će biti Oku oca mog, a srce će mu novu Ljubav juriti. Majka mi je Tu maramicu na samrti dala

I rekla da je svojoj ženi dam Kad mi je sudba dodeli; što i učinih. Čuvaj je zato; i nek' ti je draga K'o tvoje oko dragoceno. Izgubiti je il' dati bila bi šteta Nenaknadiva. DEZDEMONA: Ma, je 1' to moguće?! OTELO: Da, moguće: u samom tkanju su mađije. Rubac je vezla u zanosu svom proročkom Veštica jedna što je nabrojala dvesta Kruženja sunca oko Zemlje godišnje. Svilene niti dale su joj sviloprelje Posvećene. A bojen je sokom mumije Sa balzamom od srca devojačkih. Zato ga dobro čuvaj. DEZDEMONA: Kamo lepe sreće Da ga nikad ni videla nisam! OTELO: Ha! Zašto? DEZDEMONA: Što zboriš tako strašno i plahovito? OTELO: Je l’ izgubljen? Je 1' nestao? Govori! Da li je rubac negde zaturen? DEZDEMONA: Nije. Al' šta i ako jeste? OTELO: Kako!? DEZDEMONA: Pa, kažem, nije izgubljen. OTELO: Donesi mi ga da ga vidim. DEZDEMONA: Pa, mogu i da ga donesem, gospodaru, Ali neću sad. Znam, to je lukavstvo tvoje Da me od moje molbe odvratiš. Molim te, mili, pozovi Kasija natrag. OTELO: Donesi mi taj rubac: duh mi sluti zlo. DEZDEMONA: Hajde, de - nemoj tako, ljubavi: Podobnijeg čoveka nikad nećeš naći. OTELO: Rubac! DEZDEMONA: Molim te, o Kasiju mi govori. OTELO: Rubac DEZDEMONA: O čoveku što je sve vreme Svu svoju sreću na tvojoj ljubavi Zasnivao; opasnosti delio s tobom OTELO: Rubac! DEZDEMONA: Zaista, njega baš na pravdi

OTELO: Uh, sto mu muka!... Sto mu... (OTELO ode.) DEZDEMONA: Bože, da ovaj čovek nije Ljubomoran? Daleko bilo! - ja mu za to nikad povoda nisam dala. Ljubomora je jedno čudovište strašno što se samo od sebe i koti i rađa. O, nek' Nebo štiti duh Otelov od tog čudovišta! ČETVRTI ČIN SCENA PRVA Kipar. Ispred zamka. (Ulaze OTELO i JAGO) JAGO: Ako ja rubac svojoj ženi dam Onda je on njen, moj gospodaru, a pošto je njen, ona ga, verujem, može pokloniti kom hoće čoveku. OTELO: Ona je, valjda, i svoje časti čuvar. Da li i nju sme da pokloni nekom? JAGO: Pa, njena je čast neko nevidljivo biće: I nečasnima često pripadne. Al' što se rupca tiče OTELO: Kamo lepe sreće Da sam to s uma smetnuo - o, taj mi spomen Nad glavom lebdi k'o gavran nad kužnom kućom, Što čeljadi svoj sluti zlo - jer ti mi Reče da ga je on imao. JAGO: Da, pa šta s tim? OTELO: To sada nije dobro. JAGO: Šta! A da vam rekoh Da sam video kako vam čini zlo ili Da sam ga čuo? Jer ima takvih svinja Što ne mogu a da ne izbrbljaju Kako su neke gospe drsko obradili II' ih sa njinim pristankom zaludeli, Pa ih kasnije prešli il' obljubili. OTELO: A da li ti je on pričao nešto? JAGO: Jeste, Moj gospodaru; al' budite mirni: Ne više no što može da porekne. OTELO: Šta ti je prič'o?

JAGO: Bogme, da je radio – Ne znam šta je sve radio. OTELO: Šta? Šta? Reci! JAGO: Ležao – OTELO: Sa njom? JAGO: S njom, na njoj - isto vam se 'vata. OTELO: Ležao s njom? Na njoj ležao? Pa, kad kažemo leći s nekom, to znači obleći neku! Ležao s njom! Božjih mu rana!? Gnusno! Rubac - priznanje - rubac! Neka prizna, pa na vešala s njim za njegov trud. Prvo da ga obese, pa posle da prizna! (OTELO ima napad padavice. JAGO ga smiruje. Napad je bio intenzivan, ali je trajao kratko.) JAGO: Kako vam je, moj gospodaru? Oh, da niste, Nekako, rogo-batno povredili glavu? OTELO: Ti mi se rugaš, je 1' da? JAGO: Ja vama da se rugam? Taman posla! Ja samo želim da vi svoju sudbu Podnosite k'o čovek. OTELO: Rogat je čovek Samo marva i čudovište. JAGO: Budite čovek, gospodine! Znajte da svaki bradonja u bračnom jarmu Barabar s vama može da vuče kola. Bezbrojni živi danas svaku noć ležu U krevet koji s nekim trećim dele, S dubokom verom da je samo njihov. Vaš je slučaj bolji. O, to je zloba pakla, Arhi-ruganje demonsko: ljubiti kurvu U bračnom krevetu, bez trunke sumnje, A verovati da je čestita! – Ne! Ja hoću sve da znam; a kad znam šta sam, Znaću i šta mi valja činiti. OTELO: O, ti si mudar; to je izvesno! JAGO: Stanite malo u stranu; al' drž'te se U granicama strpljenja. Dok ste danas Svladani bolom bili - strašću koja Vama ne liči - baš je Kasio svrać’o do mene. OTELO: Ponovo! Taj stida nema. Šta hoće? JAGO: Ako je ono što ja mislim da jeste... OTELO: Šta? JAGO: Kažem, ako je, vi se sakrijte i sluh naoštrite. Ja ću Kasija pozvati Sada. Hvatajte sve njegove kretnje; Al’ strpljivo molim! Ili ću reći da ste

Sav od žuči i nimalo čovek. OTELO: Zovi ga, videćeš Koliko ću ja biti lukav U strpljenju svom; al' - znaj - i stravično krvav! (OTELO se sakrije. Vraća se JAGO sa KASIJEM.) KASIO: Ne mogu više ni časa čekati, Jago. Strpljenje me je izdalo. JAGO: Strpljen k’o spasen, zameniče. KASIO: Tim gore što mi daješ Titulu bivšu zbog koje crkavam. JAGO: Navaljuj lepo na Dezdemonu, pa ćeš je Ponovo steći. Eh, da ti je ta molba u Bjankinoj maloj ruci, brzo bi uspeo! KASIO: Jao, mani tu zubnu bolest! (Izvadi DEZDEMONIN rubac.) Dadoh joj da mi po mustri rupca ovog Što mi se svide, sačini isti takav Sitan vez. Jao meni, kakav je to bio zez... Sreća da bejasmo sami, jer takav rečnik... JAGO: Kakav? KASIO: (Imitira BJANKU.) „Ja da ti precrtavam tu šaru koju ti je za uspomenu i dugo sećanje ostavila tamo neka tvoja tucaljka. Na, eto ti je i vrati je svojoj drolji.“ JAGO: Strašno! KASIO: Ali, nećemo više o Bjanki. Ja Dezdemonu molim da na način vrli Učini da u život se vratim I opet budem delić ljubavi Onog koga u svojoj odanosti dužnoj Od svega srca štujem. JAGO: Nema joj druge: mora to da ti učini. O, čedo sreće! Idi i s molbom navali! Možda ću te i ja tamo potražiti, jer bih stvarno želeo nešto da razgovaram s tobom. KASIO: Dođi, molim te; je l’ stvarno hoćeš? JAGO: Važi. Pričaćemo. Idi sad kod nje! (KASIO odlazi.) (OTELO prilazi JAGU) OTELO (prilazeći). Kojom smrću da ga umorim, Jago? JAGO: Jeste li zapazili kako se cerekao dok je pričao o svom razvratu? OTELO: O, Jago! JAGO: A jeste li videli rubac? OTELO: Uh, kad bih mogao devet godina da ga ubijam! -

Dobra žena, krasna žena, slatka žena! JAGO: E, vi to morate zaboraviti. OTELO: Da, neka truli i propadne i ode u pakao još noćas; jer ona više neće živeti! Ne, srce mi se pretvorilo u kamen: udaram ga a ruka me boli od njega. - O, na svetu nije bilo milijeg stvorenja. Pored cara je mogla da leži i da mu naređuje šta da radi. JAGO: Nemojte; to ne liči na vas. OTELO: Neka crkne! Ja samo kažem šta je ona: žena tako istančana ukusa za ručni rad, za muziku! O, pesmom bi iz medveda divljinu isterala! Žena tako uzvišena i bogata duha i mašte! JAGO: Tim je gora, zbog svega toga. OTELO: O, hiljadu, hiljadu puta gora! - A onda je i tako umiljata. JAGO: Da, i suviše umiljata. OTELO: Jeste, to je izvesno - al' ipak, kakva šteta, Jago! O, Jago, kakva šteta, Jago! JAGO: Ako baš toliko volite tu njenu izopačenost, dajte joj pismeno ovlašćenje da može da greši; jer ako to vama ne smeta, šta se to drugih tiče. OTELO: Iseći ću je na komade! Meni da nabije rogove! JAGO: O, pogana je to stvar u njoj! OTELO: I to s mojim oficirom! JAGO: To je još poganije. OTELO: Nabavi mi, Jago, neki otrov, još noćas. Neću da se prepirem s njom, da mi se duh ne bi opet pokolebao pred njenim telom i čarima - još noćas, Jago. JAGO: Nemojte otrovom; udavite je u njenoj postelji - u istoj postelji koju je okaljala. OTELO: Baš dobro, dobro! Ta mi pravednost godi; vrlo dobro! JAGO: A Kasija prepustite meni; njega ću već ja da sredim. Čućete više - još pre ponoći. OTELO: Odlično! (Začuje se truba.) - Kakva je to truba sad? JAGO: Jamčim da je iz Venecije nešto! - To

je Lodoviko. Od dužda dolazi on. Gle, sa njim je i vaša supruga! (Ulaze LODOVIKO i DEZDEMONA.) LODOVIKO: Zdravi mi bili vrli generale! Od Boga Vam sve Najbolje. OTELO: Od sveg srca: dobro mi došli, gospodine! LODOVIKO: Donosim vam pozdrave Od dužda i svih senatora. (Predaje mu pismo.) OTELO: Celivam ovaj akt volje njihove. (Otvara pismo i čita ga.) DEZDEMONA: Šta je novo, dobri rođače Lodoviko? JAGO: Vrlo mi je drago što vas vidim, sinjore. Dobro nam došli na Kipar! LODOVIKO: Hvala. Kako je zamenik Kasio? JAGO: Živ je, Gospodine. DEZDEMONA: Rođače, došlo je do Nemilog jednog prekida u odnosima Između njega i mog supruga; Al' ti ćeš sve to popraviti. OTELO: Jesi li sigurna? DEZDEMONA: Gospodaru? OTELO (čita). ... i nemojte propustiti da to učinite, kao što ćete... LODOVIKO: Ne obraća se tebi; čita pismo. Je li došlo do neke nesloge Između komandanta i Kasija? DEZDEMONA: Da, do vrlo nesrećne; kad bih mogla, Sve bih učinila da ih pomirim, Jer Kasija volim. OTELO: Žuč i pakao! DEZDEMONA: Gospodaru? OTELO: Jesi li ti pri čistoj svesti? DEZDEMONA: Je li on to ljut? LODOVIKO: Možda ga je pismo Uzrujalo, jer mislim da mu naređuju Da se vrati, a da Kasio mora da ga Zameni ovde. DEZDEMONA: Radujem se tome, Vere mi. OTELO: Stvarno!?

DEZDEMONA: Gospodaru? OTELO: Radujem se Što te sad vidim sumanutu. DEZDEMONA: Al' zašto, Mili moj Otelo? OTELO: Demone! (Udari je.) DEZDEMONA: Nisam ovo Zaslužila. LODOVIKO: Generale, u Veneciji Niko u ovo ne bi verovao, Pa da se kunem da sam video! Suviše je to! Izvinite joj se. Ona plače. OTELO: O, demone, demone! Kad bi ženske suze zemlju oplodile, Sve bi njene: krokodile rodile. Sklanjaj mi se s očiju! DEZDEMONA: Neću da ostanem, Da te ne ljutim. LODOVIKO: Zaista poslušna žena. Ja molim vaše gospodstvo da je zovnete Da se vrati. OTELO: Metreso! DEZDEMONA: Molim, gospodaru? OTELO: Šta biste vi s njom, gospodine? LODOVIKO: Ko? Ja, Generale!? OTELO: Da; pa vi ste želeli Da je zovnem da se okrene. Može ona, Gospodine, da se okreće i osvrće; Čas ovamo, čas onamo, da se obrće I da cmizdri, moj gospodine, i da jeca. I poslušna je, što kažete; o da Poslušna vrlo! - Nastavi da liješ suze! A što se ovog tiče, gospodine O, ti šmirantska tugo! - naredili mi Da se vratim - marš! Pozvaću te ja! Gospodine, i ja se pokoravam tome: Vratiću se u Veneciju. - Kidaj! (DEZDEMONA odlazi.) Na moje mesto Kasio dolazi. Lepo vas molim, gospodine: vi ste moj gost Na večeri. I dobro nam došli na Kipar. – Svi majmuni i jarci! (Odlazi.)

LODOVIKO: Je li to onaj plemeniti Mavar Koga naš Senat za svog viteza smatra? Je 1' to čovek što strastima ne podleže I čiju hrabrost ni metak sudbine Ni zalutala strela - ni da okrznu Ne bi mogli, a kamo li da probiju!? JAGO: Mnogo se on izmenio. LODOVIKO: Da li je pri Pameti zdravoj? Da nije šenuo? JAGO: On je ono što jeste: ne smem da kažem Šta mislim da bi mogao biti. Ako li on to nije, daj bože da jeste! LODOVIKO: O, da udari ženu! JAGO: Da, to mu nije valjalo: al' kamo sreće Da je udarac taj najveće mu zlo! LODOVIKO: Je li to njegov običaj? II' mu je pismo Uzburkalo krv, pa je zato napravio Tu grešku prvi put? JAGO: O, bože, bože! Ne bi od mene bilo pošteno Da pričam šta sam video i čuo. Posmatrajte ga: sam će se otkriti Vladanjem svojim, i uštedeće mi reči. Idite za njim i gledajte Kako će dalje da se ponaša. LODOVIKO: Baš mi je žao što se prevarih u njemu. (Odlaze.) SCENA DRUGA Odaja u zamku. (Ulaze OTELO i DEZDEMONA) DEZDEMONA: Klečeći te ja preklinjem da mi kažeš Šta znači ovo? U rečima tvojim Razumem neki bes, al' ne razumem reči. OTELO: Pa, ko si ti? DEZDEMONA: Pa tvoja sam žena, mužu moj; Istinski tvoja i odana žena. OTELO: Hajd', zakuni se i samu sebe prokuni; Da đavoli svi - jer ti si anđelu slična – Ne strepe da te zgrabe. I neka si zato Dvostruko kleta. Hajd', zakuni se da si Čestita žena. DEZDEMONA: To Nebo dobro zna.

OTELO: Nebo zna dobro da si k'o pakao Neverna. DEZDEMONA: Kome, gospodaru moj? S kim? A zašto sam ja neverna? OTELO: Ah, Dezdemona! Odlazi! Idi, idi! DEZDEMONA: O, teškog li dana! Zašto ti plačeš? Jesam li ja, mužu moj, Za tvoje suze povod? Ako, možda, sumnjaš Na moga oca da je on oruđe Opoziva tvog, ne bacaj na mene krivnju. Ako si ga ti izgubio, i ja sam ga Izgubila. OTELO: Kad bi se Nebu prohtelo Da mene kuša nesrećom, da sve vrste Muka i srama sruči mi na golu glavu, Da me do usta u bedu potopi, U ropstvo baci i mene i nade mi sve – Ja bih ipak u nekom kutku duše svoje Trunku strpljenja naš'o. Il' da me – ne-d'o-bog, Pretvori u broj nepokretni Na časovniku ovog podrugljivog sveta, Sa uperenom stalno kazaljkom na mene! – I to bih dobro podneo, veoma dobro: Ali izbačen biti otud gde sam srce Smestio svoje, gde ja ili živim il' mrem, Sa izvora iz kojeg struja moga bića Teče il' sahne - odatle izagnan biti! II' čuvati to k'o baru za gadne žabe Da se sparuju tu i kote! - Menjaj boju Heruvime moj mladi usana rumenih; Strpljiva budi i dobro me gledaj: Da - k'o pakao sam crn i grozan! DEZDEMONA: Nadam se da me moj muž plemeniti za Poštenu smatra. OTELO: O, da! Poštenu kao One letnje u kasapnici muve, što se I od upljuvaka samih množe i roje. O, korove i bajne lepote i divnog Mirisa, za čim mi duša još boluje – Kam' da se nikad nisi rodila! DEZDEMONA: O, Bože, šta sam to zgrešila a da ne znam!? OTELO: Zar je taj fini list hartije,

Ta sjajna knjiga zato stvorena Da na njoj piše: „kurva“!? DEZDEMONA: Čemu te uvrede? Šta sam zgrešila!? OTELO: O, bludnice, javna žensko! Kad bih o tvojim delima zborio, Obraze bih u žeravicu pretvorio A smernost u čađ i pepeo sagoreo. Zgrešila šta si!? DEZDEMONA: Šta? OTELO: Nebo svoj nos na to Zapušava, a Mesec bled zatvara oči; Bludni vetar, što ljubi sve na šta naleti, Stišao se u pećinama Zemlje Da slušao to ne bi. Šta si počinila!? Bestidna! Kurvo! DEZDEMONA: Nepravdu mi činiš, Neba mi! OTELO: A zar nisi kurva? DEZDEMONA: Nisam, k'o što Hrišćanka jesam. Ako ovo telo Za svoga muža čuvati od tuđih Dodira sramnih ne znači biti kurva – Onda ja nisam to. OTELO: Šta, nisi kurva? DEZDEMONA: Ne, spasenja mi mog, nisam! OTELO: Ma, šta mi kažeš!? DEZDEMONA: O, Nebo, oprosti nam! OTELO: Onda me izvini, Molim te: smatr'o sam te za onu veštu Mletačku kurvu što se za Otela Udala. (Ode.) DEZDEMONA: Šta li sam to učinila Da on i najmanje u mene posumnja I u najmanju senku mog lošeg vladanja? (Ulazi JAGO) JAGO: Draga, gospo? Kako ste? DEZDEMONA: Ne znam Jago. Oni što dečicu uče, To čine na blag način, ukorima lakim: I mene je on mogao tako kazniti, Jer, vere mi, ja sam još malo dete Za grube kazne i nalete. JAGO: A šta vam se to desilo, gospođo? DEZDEMONA: Dobri moj, Otelo me je iskurvetao I obasuo tako prezrivim i teškim Rečima, da je to za verno srce mnogo.

A da li ja zaslužujem to ime, Jago? JAGO: Ma, koje ime, čestita gospođo? DEZDEMONA: Pa, kojim me je - čuo si - moj muž nazvao. JAGO: Nikako, gospođo. Njega je neko teško đubre obmanulo Bitanga neka zla i pokvarena. O, Nebo, kad bi takve hulje moglo Da otkriješ i svakoj časnoj ruci Dobar korbač daš, da ih gole šiba Kroz ceo ovaj svet - od istoka na zapad! DEZDEMONA: Reci mi, dobri moj, kako muža da vratim; Idi do njega, prijatelju dobri; Tako mi ove lampe nebeske, Zaista ne znam kako sam ga izgubila. Evo, klečim sad. JAGO: Ma ne... DEZDEMONA: Ako mi se volja O Otelovu ljubav ogrešila Bilo mišlju il' delom; ako mi se vid, Sluh ili bilo koje drugo čulo Naslađivalo nekim drugim likom, I ako ga još ne volim iskreno I kao dosad ne budem volela - Pa makar me u bedu razvodom oter'o Neka me svaka uteha napusti! JAGO: Osornost može mnogo da učini, DEZDEMONA: A njegova osornost - život da mi satre; No ljubav moju neće da okalja. Reč „kurva“ ja ne mogu da izgovorim: I sad se gnušam što sam je izrekla; Ali da delom taj naziv zaslužim Ne bih mogla za sve taštine ovog sveta. JAGO: Smir'te se, ja vas molim: to je samo zla ćud Prolazna; ljut je zbog nekog državnog posla Pa nad vama gnev iskaljuje. DEZDEMONA: Ah, da nema tu i nečeg – JAGO: I nema, jamčim! (Čuje se truba.) Čujete - to je poziv na večeru! Vaši su gosti glasnici iz Venecije. Uđite, gospo, i nemojte da plačete; Jer sve će biti dobro. (DEZDEMONA odlazi.) (Ulazi RODRIGO)

- Šta je, Rodrigo? RODRIGO: Nalazim da ti sa mnom ne postupaš pošteno. JAGO: Nego kako drukčije? RODRIGO: Ti mene, Jago, svaki dan prelaziš nekim svojim novim fazonom; i, kako mi se sada čini, od svake me zgodne prilike više odbijaš nego što mojoj nadi pružaš i najmanji izgled. Ja to stvarno neću više da trpim. A neću ni mirno da pređem preko onog što sam već kretenski podneo. JAGO: Je 1' hoćeš da me saslušaš, Rodrigo? RODRIGO: More, i suviše sam te dugo slušao; tvoje reči nisu ni u kakvom srodstvu s tvojim delima. JAGO: Mnogo me nepravedno optužuješ. RODRIGO: Samo istinom. Sva mi je lova iscurila. Onim nakitom što sam ti davao za Dezdemonu, dosad bih i najčedniju kaluđericu mogao da navedem da bar upola popusti. Pričao si mi da je ona te poklone primala i da mi je uzvraćala obećanjima da će mi uskoro pružiti utehu svojom pažnjom i zbliženjem sa mnom; ali ja od svega toga još ništa ne vidim. JAGO: Vrlo dobro. RODRIGO: Ma, kažem ti da to nije vrlo dobro. Otkriću se Dezdemoni. Ako mi vrati moj nakit, odustaću od moljakanja i izviniću se što sam joj se nezakonito udvarao. U protivnom, budi uveren da ću od tebe da tražim naknadu. JAGO: Sad si rekao šta si imao da kažeš. RODRIGO: Jeste, ali nisam rekao ništa što ne mislim i da uradim - kako sam već izjavio. JAGO: Sad vidim da imaš petlju; i od ovog trenutka počinjem da o tebi stičem bolje mišljenje nego ikad ranije. Daj mi ruku, Rodrigo. Tvoje nezadovoljstvo mnome je sasvim opravdano; al' ipak ti se kunem da sam za tvoju stvar pošteno radio. RODRIGO: To se nije videlo. JAGO: Priznajem da se nije videlo; a ni tvoje sumnje nisu bez duha i razbora. Ali, Rodrigo, ako ti stvarno imaš petlju - a ja sad imam najviše razloga da u to verujem, mislim u tvoju rešenost, hrabrost i srčanost – pokaži to ove noći. Pa ako iduće noći ne budeš

spavao s Dezdemonom, možeš slobodno da se zaveriš protiv mog života i da me mučki ukloniš sa ovoga sveta. RODRIGO: Pa... šta je to? Je li nešto u granicama razuma i mogućnosti? JAGO: Gospodine, stigla je izričita naredba iz Venecije da Kasio preuzme Otelovo mesto ovde. RODRIGO: Je 1' istina!? Pa, onda se Otelo i Dezdemona vraćaju u Veneciju. JAGO: O, ne: on ide u Mauritaniju, a povešće sa sobom i lepu Dezdemonu - ako ne produži boravak ovde zbog nekog nezgodnog slučaja: a najpresudniji bi bio - uklanjanje Kasija. RODRIGO: Kako to misliš, „uklanjanje“ Kasija? JAGO: Pa, da mu se onemogući da zauzme Otelovo mesto - ako mu se prospe mozak. RODRIGO: A ti bi hteo da mu ja to uradim? JAGO: Da, ako si hrabar da time sebi obezbediš neku korist i pravdu. Kasio noćas večera s jednom kamenjarkom; i ja ću mu se tamo pridružiti. On još ne zna za svoju sreću i čast koja mu je ukazana. Ako ga sačekaš kad izađe iz njene kuće možeš da ga napadneš kako voliš. RODRIGO: Kada? JAGO: Udesiću da to bude noćas između dvanaest i jedan Biću u blizini, da ti pomognem; a kad se on nađe između nas dvojice - ima da ga nema. Hajde, nemoj tu da stojiš zabezeknut, nego pođi sa mnom. Kad ti budem objasnio koliko je njegova smrt nužna, smatraćeš za svoju obavezu da ga ukokaš. Već je uveliko vreme za večeru, a noć se polako osipa. Na posao! RODRIGO: Hoću da čujem i te druge razloge za to. JAGO: Čućeš i bićeš zadovoljan. (Odlaze.) SCENA TREĆA Druga odaja u zamku. (Ulaze OTELO, LODOVIKO i DEZDEMONA) LODOVIKO: Molim vas, gospodine, ne trudite se više oko mene. OTELO: Pa, onda, izvinite: meni bi sad jedna šetnja dobro činila.

LODOVIKO: Laku noć, generale; i mnogo vam hvala. Ja ću vas napustiti. OTELO: Nemojte žuriti, gospodine? Dezdemona! Čuj. DEZDEMONA: Molim, Mužu moj? OTELO: Ti me čekaj u postelji. Ja ću se brzo vratiti. Otpusti svoju pratilju za noćas. Učini kao što sam ti rekao. DEZDEMONA: Hoću, moj gospodaru. (Odlaze OTELO.) LODOVIKO: Kako mi se čini general je nežniji Nego ranije. DEZDEMONA: Majka mi je Imala jEdnu služavku; zvala se Varvara: beše zaljubljena, al' dragi joj Neveran bio, pa je ostavio. Znala je pesmu o žalosnoj vrbi – Starinsku pesmu, al' ona je njenu sudbu Izražavala; i na samrti je Nju pEvala. Večeras mi ta pesma Ne izbija iz glave. I jedva se Uzdržavam da duh mi ne pretegne Na tu stranu i da je ne zapevam Kao Varvara jadna. LODOVIKO: De, de, šta to pričate? DEZDEMONA: Po savesti mi recite, Lodoviko, Da 1' vi mislite da žene baš toliko Varaju svoje muževe? LODOVIKO: Ima i takvih, Neosporno. DEZDEMONA: Neka sam prokleta ako bih taj greh za ceo ovaj svet počinila. LODOVIKO: Ne shvatam, zašto mi to govorite? DEZDEMONA: Moja sluškinja veli da su muževi krivi Kad im žene padnu: a krivi su zato Što ženama pažnju uskraćuju često I u tuđe krilo divno blago prospu; Il' što nas na lancu ljubomorno drže Ili što nas tuku. LODOVIKO: Mudra vam pratilja, Ali ja tek sada ništa ne razumem. Žene su nežne i kad za osvetu znaju. DEZDEMONA: Laku noć Nek' mi Bog dâ takve osobine

Da mi se duša - od zla ka vrlini vine! (DEZDEMONA ode. LODOVIKO ostane zamišljen i začuđen.) PETI ČIN SCENA PRVA Kipar. Ulica. (Ulaze JAGO i RODRIGO.) JAGO: Stoj iza ovog ugla: sad će on doći. Isukan drži mač - i dobro ga zabodi. Brzo; ne boj se, biću pored tebe. Uspeh il' propast - samo na to misli! I da budeš čvrst u svojoj odluci! RODRIGO: Budi blizu, jer mogu da promašim. JAGO: Ma, tu ću biti. Samo hrabro. Hajd', busiju Zauzmi! RODRIGO: Nemam mnogo volje za ovu stvar; JAGO: Al' jake ti je razloge pružio, zar ne. RODRIGO: Između mene i nje on stoji. Rádi, maču moj! Je'n - dva - boc! - i on pada k'o klada. JAGO: Tiho, čujem ga, Dolazi. (JAGO se povlači u zaklon. Dolazi KASIO.) RODRIGO: Hod mu poznajem; to je on. – Huljo, umri! (Ubode KASIJA) KASIO: O-ho! - taj bi udar zaista Bio krvnik moj, da mi grudnjak nije Čvršći no što znaš! A sad, da probam tvoj! (Trgne mač i rani RODRIGA) RODRIGO: Joj, pogiboh! (JAGO s leđa rani KASIJA u nogu i ode.) KASIO: Oh, osakaćen sam zauvek! U pomoć! Ubistvo, ubistvo! (Dolazi LODOVIKO.) KASIO: Hej! Zar ni straže nema!? Ni prolaznika!? Ubistvo, hej, ubistvo! LODOVIKO: O, nesreća neka: Pa taj grozno zapomaže. KASIO: O, u pomoć! RODRIGO: O, huljo gadna!

LODOVIKO: Rekao bih da to dvojica il' trojica Jauču! - Noć je vrlo mračna. RODRIGO: Zar nikog nema!? (LODOVIKO prilazi KASIJU.) LODOVIKO: Sinjor Kasio, pa vi krvarite jako. KASIO: Jao, ode mi sva krv! (Vraća se JAGO sa bakljom.) LODOVIKO: Dolazi nam neki čovek u košulji Sa buktinjom - i naoružan! JAGO: Ko je to tamo? Ko viče „ubistvo“? KASIO: Jago? LODOVIKO: O, Jago, raniše sinjor Kasija Zlikovci neki. Pomozi mi, Jago! JAGO: O, teško meni, poručnik! Koji zlikovci? Ama, ko vam to uradi? KASIO: Mislim da je tu, Blizu, jedan od njih. Ne može da pobegne. JAGO: O, ti zlikovci podli! Ko ste vi tamo? RODRIGO: Pomozite! O, pomozite meni, ovde! KASIO: To je jedan od njih. JAGO: O, podlače krvavi! Ubico! (Probode RODRIGA) RODRIGO: Jao, prokleti Jago! Joj, nečovečno pseto! (Klone.) JAGO: Ubijati ljude U mraku! Gde su ostali zlikovci? Kakva tišina u ovom gradu - hej! Ubistvo, ubistvo! (KASIJU) Kako si mi, brate moj? LODOVIKO: Noga mu na dva dela presečena. JAGO: O, ne dao bog! Malo mesta sinjor! Lodoviko. Previću mu nogu košuljom. (Dolazi BJANKA) BJANKA: Ej, šta se ovde desilo? Ko je vikao? JAGO: Zar još pitaš ko? Gledaj? BJANKA: Oh, Kasio mili! Slatki, mili moj Kasio! Kasio! JAGO: O ti droljo čuvena! - Kasio, šta ti misliš, Ko je to mog'o da te osakati Ovako? KASIO: Ne znam. LODOVIKO: Žao mi je što vas U takvom stanju nalazim: a baš sam

Pošao da vas potražim. Poruku vam od Dužda nosim. Mavar se u Veneciju Vraća. Od danas ste vi zapovednik Kipra. KASIO: Nažalost, o Duždevu volju telo se Moje oglušilo. Jago. JAGO: Štedite snagu. (BJANKI): Hajd', daj mi jednu svoju podvezicu! - Tako. Eh, da sad imamo nosila, Lakše bismo ga preneli. BJANKA: Joj, on se gubi! Oh! Kasio, Kasio! KASIO: Vrli moj Jago, Otela ćeš ipak naslediti ti. BJANKA: Kasio, Kasio! JAGO: Da nesrećnom Kasiju ispunimo samrtnu želju, biće nam Breme. Al’ kako Bog zapoveda tako će I biti. Pođimo sada da Otelu i Gospi kažemo šta se ovde zbilo. SCENA DRUGA Spavaća soba u zamku. (Ulazi OTELO sa bakljom, DEZDEMONA spava na postelji.) OTELO: To je uzrok, moj duše, to je uzrok: Da vam ne kažem šta je, čedne zvezde! To je uzrok. Al' ipak joj neću krv liti, Nit' ću joj seći kožu - belju no sneg I glatku kao alabaster nadgrobni: Umreti mora - da i druge ne vara. Ugasi svetlo, pa svetlost ugasi: Kad utulim tebe, ti bakljo plahovita, Ja tvoje svetlo mogu da obnovim Ako se pokajem. Ali kad tvoju svetlost Ugasim jednom, ti remek-delo Prirode, Ne znam gde je ta prometejska vatra Što bi tvoju svetlost mogla da mi vrati. Kad tvoju ružu uberem, ne mogu Životnu snagu da joj ponovo dam I mora da svene. Uživaću zato U mirisu njenom dok je još na grančici. (Poljubi DEZDEMONU) O, taj tvoj dah miomirisni, što i samu Pravdu navodi prosto da slomije svoj mač! Još jedan - i, još jedan. I kad umreš Ovakva budi, pa ću te opet ubiti

I opet voleti. Još jedan - i poslednji. Tako sladak, a nikad tako - koban. Moram da plačem; al' svirepe su te suze: Božanska jo ta tuga - uništava Ono što voli. - Budi se. DEZDEMONA: Ko je to? Otelo? OTELO: Da, ja sam to, Dezdemona. DEZDEMONA: Hoćeš li da legneš, mužu moj? OTELO: Jesi li se Pomolila Bogu noćas, Dezdemonice? DEZDEMONA: Jesam, mužu moj. OTELO: Ako se prisetiš Nekog greha svog, još nepomirenog S milošću Neba, odmah se pomoli. DEZDEMONA: Jao, mužu moj - šta hoćeš time da kažeš? OTELO: Hajd', uradi to, al' brzo; šetkaću dotle: Ne bih hteo da tvoj nespreman duh ubijem; Sačuvaj bože! Neću dušu da ti Ubijam. DEZDEMONA: Ti o ubistvu govoriš!? OTELO: Da. DEZDEMONA: Pa, neka se onda samo Nebo Smiluje na me! OTELO: Amin - od sveg srca! DEZDEMONA: Kad tako kažeš, Nadam se da me nećeš ubiti. OTELO: Hm! DEZDEMONA: A opet se plašim, jer zlo slutim Kad ti se oči kolutaju tako. Ne znam zašto se plašim, jer ne znam ni Krivicu svoju; ali ipak osećam strah. OTELO: Misli na grehe svoje! DEZDEMONA: To je samo moja Ljubav prema tebi! OTELO: I zato ćeš umreti! DEZDEMONA: Ali neprirodna je ta smrt Što kosi ženu zato što voli. Oh, zašto tako grizeš donju usnu? Krvava ti strast neka ceo kostur trese: Zloslutni su to znaci, al' se ipak nadam – Nadam se da na mene nisu upereni. OTELO: Ćuti i miruj! DEZDEMONA: Pa - dobro. Šta je, u stvari? OTELO: Onaj rubac, koj' sam toliko voleo ja I poklonio tebi - Kasiju si dala.

DEZDEMONA: Nisam, tako mi života i duše! Pozovi njega i pitaj ga sam. OTELO: Dušice slatka, čuvaj se, čuvaj se Krivokletstva: jer ti si na svojoj samrtnoj Postelji DEZDEMONA: Da, al' ne zato da već sad umrem. OTELO: Baš sad. Zato se ispovedi i greha se Reši svog: jer i poricanje tvoje Pod zakletvom, sad ne može da razbije il' Priguši duboko uverenje moje Pod kojim stenjem. Ti moraš umreti. DEZDEMONA: Nek' mi se onda Bog smiluje! OTELO: Amin, kažem! DEZDEMONA: A i ti mi se smiluj! Nikada ti U životu ja nažao ništa nisam Učinila, i nikad Kasija volela, Osim ljubavlju koju Nebo dopušta; I nikada mu nisam neki spomen dala. OTELO: O, neba mi, u ruci sam mu video Rubac svoj! O, ti krivokletnice, srce mi U kamen stanac pretvaraš, a mene teraš Da svoju svrhu nazovem ubistvom, Mada sam smatr'o da te prinosim na žrtvu. Video sam taj rubac. DEZDEMONA: Onda ga je on Našao negde. Jer ja mu ga nisam dala. Pozovi ga; i nek' prizna istinu. OTELO: Priznao je već DEZDEMONA: Šta je priznao, mužu moj? OTELO: Da je tebe on imao. DEZDEMONA: Mene imao!? Nezakonito? OTELO: Da. DEZDEMONA: On to ne može reći. OTELO: I ne može, jer usta su mu zapuštena. Čestiti Jago već se za to postarao. DEZDEMONA: O, to sam ja predosećala! Šta, Je li on mrtav? OTELO: Da mu je svaka vlas na glavi bila Jedan život, sve bi ih glad osvete moje Goleme, u slast progutala! DEZDEMONA: O, kakav jad! On mučki izigran, a ja unesrećena! OTELO: Uh, kurvo! Zar ti preda mnom kukaš za njim!?

DEZDEMONA: Ah, oteraj me od sebe, mužu moj; Al' nemoj da me ubiješ! OTELO: Bludnice, padni! DEZDEMONA: Ubij me sutra; noćas me pusti Da živim. OTELO: Neću; ali ako se opireš – DEZDEMONA: Samo još pola sata! OTELO: Kad ja jednom počnem, Prekida nema. DEZDEMONA: Samo još jednu Molitvu da očitam! OTELO: Suviše je kasno. (Davi je.) DEZDEMONA: O, oče naš... O, Gospode... Gospod... (OTELO udavi DEZDEMONU.) JAGO: (Viče spolja.) O, Gospodaru! Gospodaru moj! OTELO: Kakva je to vika? Zar nije mrtva? Zar još nije izdahnula? Iako sam sad svirep, biću milostiv: Ti oklevati nećeš u mukama svojim. Tako, tako. (OTELO nad krevetom spusti baldahine.) LODOVIKA: (spolja): Čujte nas, Otelo! OTELO: Ko to viče tamo? LODOVIKO: (spolja): Jago i Lodoviko! Nosimo vam tužne vesti. OTELO: Da, to su oni. Evo, sad ću ja. - Mrtva je. - Jago mi Donosi možda vest o Kasijevoj smrti: Velika vika beše. Ha! Izgleda Da se ne miče više. Kao grob je mirna. - Da ih pustim da uđu? Da 1' bi bilo dobro? Šta je najbolje učiniti? Ako uđe Osloviće mi ženu - moju ženu! Ženu moju! A koju to ženu! Ja nemam žene. O, nepodnošljivo! O, teški čase! Pa, mislim da bi sad Trebalo da počne strašno pomračenje Sunca i Meseca, a Zemlja, zgranuta Promenom ovom, da se zatrese i zine. (LODOVIKU i JAGU.) Uđite! (LODOVIKO i JAGO ulaze. Od baldahina ne vide mrtvu DEZDEMONU.) JAGO: O, predobri moj gospodaru; tamo je Jedno ubistvo grozno izvršeno.

OTELO: Šta! Je l' ovog časa? JAGO: Maločas, gospodaru. OTELO: O, mora da je Mesec skrenuo s puta; Prišao Zemlji bliže no obično, Pa ljudi sišli s uma. JAGO: Kasio... OTELO: Kasio je mrtav. LODOVIKO: Šta!? Kako ste znali? OTELO: Taman da legne pored nje... LODOVIKO: Pored koga? OTELO: Pogrešna su, pogrešna ta ubistva... (LODOVIKO otvori baldahine i vidi udavljenu DEZDEMONU.) LODOVIKO: Dezdemona! Jadna Dezdemonice! O, milo mi je Što ti je otac umro: tvoj ga je brak Dotukao; duboka mu je tuga Presekla staru nit života. Da je živ sada, ovaj bi ga prizor Na očajnički neki čin nagnao. Da, od sebe bi oterao anđela svog, Zaštitnika, i prokletstvo bi navukao. (Krene mačem ka OTELU.) Huljo! (OTELO isuče mač i lako razoruža LODOVIKA.) LODOVIKO: (Bespomoćan, traži pomoć od JAGA.) Jago! (JAGO sleže ramenima. Pokazuje LODOVIKU da se smiri.) OTELO: (JAGU.) Gle mač kakav imam: nikad bolji Visio nije o bedru ratnika. JAGO: Generale... OTELO: Bilo je dana kad sam ovom Rukom i ovim mačem krčio sebi put Kroz barijere nesravnjivo jače Nego što si ti, ovde. Al' tašta je hvala! – Ko može svojom sudbinom da vlada? – JAGO: Ali... OTELO: Ne mislim na te. Ne boj se, iako me S oružjem vidiš: ovde je kraj moga puta, A tu je moj cilj i svetionik poslednje Plovidbe moje. U strahu uzmičeš, je li? Džabe se plašiš: ma, samo trsku uperi U Otelove grudi i on će da zdimi. Gde da se dene Otelo? (Prilazi postelji.) A kako mi sad Izgledaš ti? O, bleda si zlosrećnice, Bleda kao ta košulja na tebi! Taj će mi pogled tvoj odbaciti dušu

Sa Neba pravo u kandže demonske. Hladna si, curo moja, hladna Kao i ona tvoja čestitost. O, robe kleti! Odšibajte me, đavoli, Da ovaj prizor božanski više ne gledam! Bac'te me jakom vetru da me on raznese! U sumporu me pržite! U tečnom ognju Grotla kupajte! - O, Dezdemona, Dezdemonice mrtva! Ledena. OTELO: Poljubio sam te pre nego što te ubih. LODOVIKO: Ubica! Priznao je ubistvo! (JAGO izvadi bodež i lagano priđe OTELU s leđa.) JAGO: (OTELU, tiho.) Morate Poći sa nama iz ove odaje. Komandu i vlast više nemate: Od sada Kiprom upravljam ja. (OTELO se pun gneva okrene ka JAGU. JAGO je već spremio bodež i dok OTELO zamahnjuje mačem, JAGO ga bodežom probada u stomak. OTELO je jako krupan u odnosu na JAGA i pada preko njega. JAGO ne uspeva da izdrži masivnost OTELOVOG tela i poklekne. OTELO padne preko JAGA i to je pomalo simboličan groteskni prizor. JAGO jedva uspeva da skine mrtvog OTELA sa sebe. Besan je, doziva stražu.) JAGO: Straža! Vodite ga odavde!!! (Stražari ulaze trkom. Uzimaju OTELA i stavljaju ga na nosila. Iznoseći ga, lagano se formira povorka sahrane u kojoj su svi ožalošćeni. JAGO održi posmrtni govor.) JAGO: Državi je toj bio od velike koristi; I ona to zna: al' dosta o tome. Molim vas: kad o ovoj nesreći budete Pisali raport, govorite o njemu Onakvom kakav je bio; i nemojte ništa Ublažavati, a ni iz pakosti Sniziti nešto; i tako ćete morati Da govorite o čovjeku koji nije Volio mudro, al’ zato bezmjerno; Čovjeku što za ljubomoru nije znao Al’ pometenom kad ljubomoran postade; Čovjeku sličnom kakvom paganskom vraču Što baci biser vrijedniji od blaga Plemena cijelog; Bolom mi savladane Oči - iako na suze nijesu navikle Sada, eto, plaču! Suza mi suzu stiže K’o one kapi izmirene iz drveta Arabijskoga. Zapišite to, i ovo Dodajte: Kad je u Alepu, jednom, Objesan nevjernik, niskog roda i poroda, Tukao jednog Mlečanina I vrijeđao mu otadžbinu -

Da sam za gušu ščepao to pseto Bezbožničko - i da sam ga ovako Smoždio! KRAJ