Vilhelm Diltaj "Izgradnja Istorijskog Sveta"

Filo^ofska biblioteka

filozofski.rs

Naslov originala Wilhelm Dilthey Der Aufbau der geschichtlichen Welt in den Geisteswissenschaften 6., unveranderte Auflage Gesammelte Schriften, VII. Band B. G. Teubner Verlagsgesellschaft Stuttgart Vandenhoeck & Ruprecht in Gottingen 1973

filozofski.rs

Velika filozofska biblioteka Osnivač VUKO PAVICEVIC

Redakcioni odbor VELJKO KORAĆ BRANKO PAVLOVIC PETAR 2IVADINOVIĆ DIMITRIJE TASTC

Urednik DIMITRIJE TASIC

filozofski.rs

VILHELM DILTAJ

IZGRADNJA ISTORIJSKOG SVETA U DUHOVNIM NAUKAMA Predgovor napisao IVAN URBANČIĆ Prevela DUŠICA GUTEŠA Redakcija DANILO BASTA

BEOGRADSKI IZDAVACKO-GRAFICKI ZAVOD BEOGRAD 1980. filozofski.rs

UTEMELJENJE DUHOVNIH NAUKA — FILOZOFIJA ŽIVOTA

Ovaj tekst donosi promišljanje Diltajeve filozofije polazeći od pitanja koja, izričito ili ne, pripadaju samoj toj filozofiji. Tekst je napisan kao popratna studija uz prevod VII sveske Diltajevih Sabranih dela. Autor ovog teksta iscrpno je razmatrao Diltajevu filozofiju u knjizi Temelji metode moći, objavljene u ediciji »Ideje«, NIP »Mladost«, Beograd 1976. godine. Ovaj tekst nije rezime tematike pomenute knjige. 1. 1.1.

U školskim priručnicima za filozofiju Diltaj je svrstan u filozofe zivota. I sam je svoju filozofiju nazvao filozofijonTzivota. Poznato je, takođe, da je Diltaj znatan deo svog teoretskog lada posvetio utemeljivanju posebne grupe nauka različitih od prirodnih nauka. Tu posebnu grupu nauka obično je nazivao duhovnim naukama. Problemom utemeljenja duhovnih nauka Diltaj se bavio bezmalo triđeset godina, to jest 1 od pisanja Uvoda u duhovne nauke (objavljenog 1883) . Tom problemu pristupao je na razlićite načine, različitim putevima, pokušavajući da nađe odgovarajuće rešenje. Sve te razlike u pristupu, na izgled tako velike, delovi su jedne celine i dopunjavaju se. 1

Vidi: I svesku Diltajevih Sabranih dela. Citate iz Diltajevih spisa navodim pod rimskim brojem sveske, a pod arapskim brojem strane.

filozofski.rs

Diltajeva filozofska misao, ona koja utemeljuje duhovne nauks, načelno, ne kreće se i ne može se kretati u ravni ma koje od tih empirijskih duhovnih nauka, jer njen zadatak je ispostavljanje i utvrđivanje osnova odnpsno tla na kojem svaka od tih nauka tek može stvarno da se: razvija i-usp_eva. T^aj nyjc n * ^ o n?ki pptpimijvrggl^ ^rhihnvnin nnnVa« .Sapnp jh ie primerice n e k o ^ nggTpomenuo: ^istoriografiju, nacionalnjj^ ekonnmijur pravne nau^e^Jiauke o državi^nauku j^Jreli^iji^iLauku o knjitevno^tri pnesiji, n lifhfttn^H i jrrtu3ucir_ri_fi]n7nf'sHm-^gJeo f Ima--iia-svet-4-^ozofskirp si\stemirraiT-.p£iho-_]ngjjli itd. MP treba posebno naglašavati da je duhovne nauke smatrao empirijskim u posebnom smislu, kao što su i same te nauke posebne. Doista, ne treba znati za sve već postojeće i moguće »duhovne« nauks, ako je reč o njihovom principu, naime ako smo pred zadatkom načelnog utemeljenja tih nauka, koji je zadatak razvoja njihove strukturne mogućnosti. Tek na temelju takvog principa moguće je uopšte pouzdano utvrditi koje su nauke zapravo »duhovne«MNaime, svaka nauka koja se^ bavi ljudskim stvarima nije već zbog toga duhovna. ^Uopšte se čini da, na primer, psihologija zasigurno spajda u duhovne nauke. Ali, da li je fiziologija čoveka du-hovna nauka? Jasno je da fiziologija, u modernom smi-; 1 slu reči, spada pre u prirodne (biološke) nauke. I Diltaj, je uvršćuje u poslednje, jer se fiziologija ne bavi sa du-' 1 hovnim. Duhovne nauke su one nauke koje_se Jbave duhom i duhovnim stvarima. Duhovne nauke ličeviđho 9S zovu se »duhovne«~zB6g toga što su uopšte rezultat delovanja mislećeg duha, a to važi i za prirodne nauke. I za prirodne nauke može se reći da su rezultat mislećeg duha. Pošto Diltaj »duhovne« nauke upravo utemeljuje nasuprot »prirodnim« naukama, ta analogija u razgraničenju dveju grupa nauka ukazuje i na to da je odnos »duha« prema duhovnim naukama analogan odnosu »prirode« prema prirodnim naukama. Kao što je »priro-^ da« nrgdm.pt prirorirrih nauka^takeHe-»duh« predmet dmhgvnih^jiaukcU. Suštinu »duha« i »duhovnosti« nasuprot prirodi i prirodnom treba da pokaže utemeljenje posebnosti »duhovnih« nauka. To je zadatak utemeljenja duhovnih nauka. Jtodm&-j^fiirijs^^ JMltaju, upravo je povesni svet. Diltaj govori u naslovu svojih stufilozofski.rs 6

dija o »izgradnji povesnog sveta u duhovnim naukama«. JmaTu li. prema tome, duhovii&jaauko možda rlvnstmfri . prejVnef »rJnh« j povesni svetMli mnzda sn »Hnh« i povesni jvet-isto?—U tom slučaju postavlja se pitanje u ~kojem smislu je ovde mišljen taj »duh« i u kojem smislu je mišljen »povesni svet«, nisu li i jedan i drugi isto, to jest jedinstveni predmet duhovnih nauka? Diltaj govori o »izgradnji povesnog sveta u duhovnim naukama«. Reč »izgradnja« (der Aufbau) može da ima dvostruko značenje. Najpre, proces građenja nečeg faktičkog. Tako se govori, na primer,, o izgradnji neke kuće. Ali »izgradnja« može biti i zgrada u smislu ustrojstva ili strukture nečega. U kojem smislu treba razumeti reč »Aufbau«, u Diltajevom naslovu? Iggrađuju li duhovne nauke povegnj sv^t? T1*, pak. zgra l i?S.'rJ-'A^C l'cL[<

ć "At:

mika« i »dinamičnost«? »Dynamis« znači »sposobnost«. »moć«_. S pbzixQi^najmačenje reči,_ reč^^dinamika«, mišljenja iz Diitajeve MozofijelSvpta, imenuieffi^flfttM moć. isp^ia^ani^.moci: impuls m o ć i i oitppr kpji impulsu m o č ^ prii^jdrugo (bilo živo ili neživo). Konstitutivno šustinsko zagorepomenute odnose živih đelovanje j V u smislu ispoliavanj* rnoćij I poŠto ie stvarno, faktički određend, indiviđualno zivo uvek tcelina ili jedinicaj kako kaže Diltaj, svojih odnosa, tj. sada: đelbvarija Tčao ispoljavanja svojih moći, živo _se_sada po_ svojoj sušlinL ppkž_z__j__J^o||^ Samo jukoliko-su delovanja nToćTkofe se i^rolj-tvžjiTT odnosi-živih..nisu neštO-čisto misaonpili jSisto mišljeno; nisu ni nešto statično, već su stalho. kretanjej ^uština zivataJtdko "sefc-živoza. pokazuje ospbenimJ5__^^ smislu delovanja ili ispoljavanja moćL_ Tako se život razotkriva iz živog (particip ~"»živeče« pr^odimo u tekstu sa »živo«), ako »particip« razumemo nominalno. Kao jedinica delovanj'a, u smislu ispoljavanja moći, svako živo sjedinjuje u sebi, odnosno povezuje u sebi kao jedinici sve svoje mnogostruke moći koj'e se ispoljavaju. Diltaj .lzričito_govori_o_životnoj Jedinici kao psihofizjčko1_ jedinici.( Moći koje se ispoljavaju, đakle, u svbm delovanjiT međusobno su tako povezane da nisu samo neki snop ili gomila slučaj'no zajedno nabacanih TdaTie), kao i odnos^sžidržah u životu između stvarnosti, tvrednosti i svrhe; nastojao sam da prikazem samostalni polcT Žzaj duKovnih nauka prema prirodnim naukama. da u potpuJnoj celini pokažem osnovne crte saznajnoteorijskog i logičkog sklopa i da istaknem značaj razumevanja singularnoga u istoriji. Pokušaću da svoj'e stanovište izneto u prvoj knjizi podrobnije obrazložim time što ću izgradnju istorijskog sveta u duhovnim naukama razmatrati polazeći od saznajnoteorijskog problema. Veza između problema saznanja i izgradnje je u tome Sto analiza izgradnje vodi ka zajedničkom delovanju radnji, Jcoie analizom pcJstaju pnstupačne za saznajnoteqnj-_ Jko razmatranie. Najpre, ukratko ću označiti liniju koja od onoga što smo do sada razmatrali treba da dovede do sagledavanja izgradnje, kako bih već ovde izneo na videlo suprotnost u izgradnji prirodnih i duhovnih nauka. Stanje duhovnih nauka, kakve su se razvile u epohi njihovog konstituisanja. opisali smo: zafim, pokazalo se kako suTe nauke*utemeljene u doživljava•ftju 1 razumgvanju. Zbog~toga se nj'ihova lzgrađnjaTTcakva je "sađfzana u čmjenici da su se posredstvom istorijske škole konstituisale samostalno, mora sagledavati polazeći otuda, pa će se time omogućiti uvid u potpunu različitost izgradnje prema opisanoj izgradnji prirodnih nauka. Zato je_osoheiiQSt nezavisne izgradnje duhovnih nauka glavna tema celog ovog rada. __ _ ( rzgradnja polaži od doživljaj^, ide od jedne realnosti do druge; zriaci, prodire sve 'dublje iT i^U)rl|sku slvamusl, sve * Uvod u duhovne nauke, Predgovor, str. XVII, Sabrani spisi, knj. I, str. XVIII.

filozofski.rs 183

viSejzvlači iz nje, sve se viSeSjri prekp njenih graniya. Mema nikakvilr hipotetičkitLjaaga^^ nešto podmetala. Jer^ra^umevanjj^rodire u tude životne manifestacife iransponu]iići n niih pitav Tipdeff-^astitih rl^življajaZPriroda feTkao^Sto smo videli. sastavni deo istorije samo po tome, ST&na nju utiče i Sto može^pnmati uticaie od nie. Pravo podrucje istorije je svakako i ono spoljašnje; ali tonovi koji čine muzičko delo, platno na kome se slika, sudnica u kojoj se izriče pravda, zatvor u kome se izdržava kazna, nalaze građu samo u prirodi; nasuprot tome(, svaka duhovnonaučna operacija koja se izvodi sa takvim spoljašnjim činjeničnim stanjem bavi se jedino smislom i značenjem koje su ovi dobili delovanjem duha; ona služi za razumevanje tog značenja i t 1 ma koliko da neka buduća prirodna nauka dalje bude razvoju; polazeći otuda, značenje životnih trenutaka određuvanja ili pojam snaga kao njegovih pokretača — sve su te pojmovne tvorevine prirodnonaučnog saznanj'a irelevantne za duhovne nauke. Subjekti iskaza o istorijskom svetu, počev od individualnog životnog toka, pa do životnog toka čovečanstva, označavaju samo j'ednu određenu vrstu sklopa ograničenog na neki način. Pa ako je formalna kategorija odnosa između |celine ( i»delajzajednička tom sklopu i sklopu prostora, vremena, organizovanog bića, ona u oblasti jduhovnih nauka.tek._iz suštine života i njoj odgovarajućeg postupk'a razumevanja dobija poseban smisao, smisao sklopa uTcome su'delovi povezani. Pri tom i tu shodno karakteru evolucije stvarnosti, kpja pada u naše iskusfvo, \organski živoj treba posmatrati kao međučlan između anorganske prirodeHi\istorijskog svetajprema tome kao prethodni Istupanj tog sveta. 1 ^ Koji je to posebni smisao u kome su delovi života čovečanstva povezani utjednu celinu? Koje su to kategorije u kojima nam polazi za rukom da razumevanjem ovladamo tom celinom? fosmatram autobiografije, koje predstavljaju naineposredmjT izraz retleksije o životu. (Avgustin, Kuso,, Gete^su njeni tipffai istnri]5siqoblici| Kako bu li pisci uspeli da sagledaju sklop razhcitih delova vlastitog životnog toka? Avgustin je sav usmeren na povezanost svog postojanja s Bogom. Njegov spis j'e istovremeno religiozna meditacija, molitva i pripovedanje. Cilj tog pripovedanja j*e događaj" njegovog preobraćanja, a svako ranije zbivanje je samo postaja na putu ka tome cilju, u kome se namera proviđenja s tim čovekom završava. 17

*

filozofski.rs 259

Za njega nikakvo čulno uživanje, nikakvo filozofsko oduševljenje, nikakvo uživanje retora u sjajnom govoru, niti ikakav životni odnos nemaju autonomnu vrednost. U svemu tome on oseća kako je pozitivan sadržaj života čudno pomešan sa čežnjom za onim transcendentnim odnosom; sve su to bile prolaznosti, i tek je u preobraćanju nastao odnos večan i bez patnji. I tako se razumevanje njegpva života obavlja u vezijddLova-toga^ bez- , ~usloyno najvišeg dobra, i u toj vezi rađa se za pnpga koji gleda unazad svest o značenju svakog ranijeg životnog momenfaTOn u svom zivotu ne nalazi razvoj, nego pripremu za otIdanjanje svih njegovih prolaznih sadržaja. — Ruso! Njegov odnos prema vlastitom životu u njegovim Ispovestima može se sagledati samo u tim istim kategorijama značenja, vrednpsti^ smisla, svrhe. Čitava Francuskabila je ispunjena glasinarna o njegovom braku, njegovoj prošlosti. U strahovitoj samotnosti, posmatrao je kako neprijatelji neumorno deluju protiv njega — toliko mizantropski nastrojen da je postao sklon maniji gonjenja. Kad se sećanjem vraćao imazad, video je kako je bio izbačen iz kalvinističkog strogog kućnog reda, a zatim kako se iz mračnog pustolovnog života uzdizao da ispolji ono veliko što je u njemu živelo, okaljan na tome putu svim uličnim blatom, prisiljen da se zadovolji svakojakom lošom hranom, nemoćan pred vladavinom otmenog sveta i izabranih duhova oko sebe. Ali bilo šta da je tvorio i trpeo, i ma koliko pokvaren bio, osećao se otmenom i plemenitom dušom koja saoseća sa čovečanstvom, a to je i bio ideal njegova doba. To je hteo svetu da predoči, hteo jenda pnbavj^važnost svojoj dufrovnoj^gzistenciji pokažujući je potpuno onak•^Tkakva je bila. O u se, prema tome, tumači tok spoljašnjih zbivanja jednoga života. Traži se jedansklop koji se ne sastoj i u s a m o j i^lagijLuzroka^i^ posledicaTAko bismo hteli da ga lskažemo, za njegšnmamo samo^reči kao 5to su vrediiost, svrhat_smisao, ^načenje. Kad malo bolje pogledamoTvidimo ' ^ a se taj život tumači jednim posebnim odnosom među tim kategorijamaJ^Ruso, pre svega, želi da se prizna pravo njegove individuaTne egzistencije. Time je dato jedno novo gledište o beskrajnim mogućnostima ostvarivanj'a životnih^vi^ Polazeći sa tog stanoviš^ta, oblikuje se ođnos~kategorija pod kojima on razumerživot^— A sada o Geteu. U njegovom delu Poezija i istina čovekse prema vlaštitoj egzistencij'i odnosi univerzalnoistoriJikijOn sebe vidi apšolutno povgzanogyknji"ževnTm^pokretom jv^J^Pgh^-l ^ n lma spokojnoTgordo ose260

filozofski.rs

ćanje svoga položaja u njoj. Tako je starcu, koji se osvrće unazad, svaki trenutak njegove egzistencije dvostruko značajan: kao život koji ie u punoj meri uživao, i kao snaga čije dejstvo prodire u sklop života. On svaku sadašnjost, onu u Lajpcigu, Strasburu, Frankfurtu oseća ispunjenom i određenom onim što je prošlo, kao da je usmerena na oblikovanje budućnosti — znači da je oseća kao razvoj. Tu naš pogled dopire dublje u relacije između kategorija, kao oruđa za sagle^ ^ayanje život^ Smisao života Je i f rijegovom oblikovanju, u j razvoju; polazeći otuda, značenje životnih trenutaka određu-" je se na jedan specifičan način; on je istovremeno i doživljena vrednost samoga trenutka i njegova delotvorna snaga.— : Svaki život ima vlastiti smisao. On se nalazi u jednom ojclopn "snflffenja u kome svaka sadašnjost, kn]e ?e rnn7emn " gptiti^ jfpa vlastitu vrednost, a istovremeno u sklopu sećanja pm/P7anfl je $ nekim smislom celine. Sflusao lndividualnog postojanja potpuno je singularan i saznanje ga ne može Odgonetnn^Jt on ipak na svoi način, kao Laibnicova monadar re=— prezentuje istorijski univerzum. AUTOBIOGRAFIJA \\ ,Autobiografija je najviši i najpoučniji oblik u kome sev gusrecemo s razumevahjem života. U hjoj'~je zivotnf tbk oho v spoljaShje, što se čulno pojavljuje, od čega razumevanje napreduje ka onome što je taj životni tok stvorilo u okviru jedne određene sredine. A onajjkoji razumevajaj| životni tok identičan ie s onimkoii ga'je stvori0.^tUda^roizilazi_Jedna^ posebna prisnost razumevanla. Covek Tćoii trazi s k l o p u i s t o riji svoga zivota, već je u svemu onome što je osetio kao vrednosti svoga života, što je ostvario kao njegove svrhe,, što je zamislio kao životni plan, sve što je gledajući unazad sagledao kao svoj razvoj, a gledajući unapred kao oblikovanje svoga života i njegovo najviše dobro — u svemu tome on je sa različitih gledišta već stvorio jedan sklop svoga života, koji sada treba rečima izraziti. pn j'e u j g ć a n j u izdvojio i istakao zna' čajne momente svoga_žiyota,^"ostale je predao zaboravuTl Tamo gde se u pogleđu znaćaja moinenta prevario, budućnost ga je docnije ispravila. I tu je naj'preče zadatke za shvatanje i prikazivanje istorijskog sklopa već delimično rešio sam život. JJ^koncepcijama doživljaja stvorena su jedinstva u koiima su sadSSnje i piošlo povezam zajedničKim_značfinjemr--Među dofilozofski.rs 261

življajima oni koji za sebe i za sklop života imaju poseban dignitet sačuvani su u sećanju i izdvojeni iz beskrajnog toka svega onoga što se zbilo i što je zaboravljeno; a u samom životu izgradio se jedan sklop, polazeći sa njegovih različitih stajališta, tokom neprekidnih pomeranja. Sam život je, dakle, delimično već obavio posao istorijskog prikazivanja. Jgdin! stva su data u obliku doživljaja; iz beskrajnog, bezbfojnog i mnoštva pripfemljen je izbor bhoga što je vredno prikazivaI nja. A među tim članovima vidi se jedan sklop koji, naravno, ne može biti puka kopija realnog životnog toka tolikih godina, koji to i ne želi da bude, zato što je reč o razumevanju, a koji, međutim, ipak iskazuje ono što jedan individualni život sam zna o sklopu koji postoji u njemu. Približili smo se korenima sveg istorijskog shvatanja. Autobiografija^g samo jcdna samor^rkftjj* čoveka o niegovom zivotnom toku^Jfcoja je dobila knjižeim^ ^rflfl, A1i t ? k v ~ "samorefleksija obnavlia se na izvesnom stepenu u svakoj in-^ dividui. Ona je uvek tu, a ispoljava se svaki put u novim obli"cimaTNalazimo je u Solonovim stihovima baš kao i u samoposmatranjima filozofa stoičara, u meditacijama svetaca, u filozofiji života modernoga doba. 5^rno opg ^rpngn^njp jstorij^ l f O viffenjp

Mnr

i Sirintt v l a c t i t o p

frivota,

Van i AnPrgjjg^rg^

fleksije o njemu — temelj je istorijskog viđenja. Jedino ona ^omogućuje da se ulijč drugi živpt beskrvnim senkarna prošlo^ga^-Nigna-jiovezanost s bezgraničnom potrebom čoveka da se unese u tuđu egzistenciju, da u njonzgubi vlastito Ja^Jzm— veiikog^po vesničara: Šta je pak to što posmatranjem vlastitog životnog toka konstituiše sklop kojim pojedinačne delove povezujemo u celinu i u kome život dospeva do razumevanjaP^Opštini-katfeL. gorijama mišljenia pridružile su se u razumevanju života i kategonje vrednosti' svrhe i^iaEtfn}a._Ohu'hvatile sn široke pojmove kao sto su oblikovanje i razvoj života. Različitost tih kategorija uslovljena je u prvom redu stanovištem sa koga se shvata životni tok u vremenu. Osvrćući se u sećanju unazad, mi sklop proteklih delova životnog toka sagledavamo kategorijom njihovog značenja. Kad živimo u sadašnjosti, koja je ispunjena realnostima, osećanjem upoznajemo njenu pozitivnu ili negativnu vrednost, a jcada se usmerimo prema budućnosti, iz tog ponaganfo nacta, ^^katcgoriia-^ateržrivot tnmarimo kao nntvnrfinjp nrlrr nnj više svrhe kojoj se podređuju sveLjpoiedinačne svrhe, tnnrmri. _ mo ga kao ostvareiije najvištfg"Hobra. Nijedna od tih katego262

filozofski.rs

rija ne može se podrediti drugoj, zato što svaka od njih polazeci sa nekog drugog gledišta omogućuje da se razume celina života. Prema tome, one se međusobno ne mogu upoređivati. Pa ipak se u njihovom odnosu prema razumevanju životnog toka pojavljuje razlika. \Vlastite vrednosti (Eigenwerte), koje se saznaju u doživljajTTštvarnosti i jedino u njemu, jesu ono što se primarno može saznati, ali one postoje odvojegLO ijiporedoj Jer„ svaka od njih nastaje odnosom|sub]ek"ta|prema nekom predmetu koji za njega postoji u nekoj sadašnjosti. (Nasuprot tbi!ier*kad~p"osfavIjamo neku svrhu, mi se odnosimo prema nekoj predstavi objekta koju treba realizovati.) Znači, vlastite vrednosti doživljene sadašnjosti postoje odvojeno i uporedo; one se samo mogu međusobno upoređivati, procenjivati. Ono što se inače označava kao .vrednO-S^-gzn^^j^va samo relacjLjig^gjž^^ nekom predmetu pripišemcf objektivnu vrednost, znaci da se samo u odnosu na njega mogu doživeti razne vrednosti.^lAko mu pripišemo vrednost delovanja, time^snio ga samo označili kao sposobnog da omogući pojavu neke vrednosti na nekom kasnijem mestu u toku vremena.\Sve su to čisto logičke relacije, u koje može stupiti vrednost doživljena u sadašnjosti. Tako se život sa gledišta vrednosti pojavljuje kao fceskrajno mnoštvo pozitivnih i negativnih vrednosti egzistenCijeT'To liči na haos harmonija i disonanca. Svaka od njih je zvučna tvorevina koja ispunjava neku sadašnjost; ali među njima ne postoji nikakav muzički odnos.'Kategorija svrhe ili dobra^ koja život shvata sa gledišta usmerenosti na budućnost, pretpostavlja kategoriju vrednosti. Pa ni ona ne može poslužiti kao polazna tačka za stvaranje sklopa života. Jer međusobne veze svrha samo su veze mogućnosffTlzbora,, podređivanja.lJedinp kategorija \značenja prevladava^ puku^nagprednost, puku pođ r e đ ^ č s T a e l o v a živblaT^A kako je i^oriia^secanje, a njemu p r i i ^ a ^ g a ^ o n i a r z n a č e n i a T n r n j e ovU upi'avo najkarakteristignija Xategorija istorijskog miSljerija. Zato jgZs^^^gažno • \ da izložimo kako se oria postepeno đalje razvij ala. " DOPUNA TACKE 3. SKLOP ŽIVOTA U sklopu kategorija delanj'a i trpljenja pojavljuj'e se^kate-., gorija sile. Delanje i trpljenje su, kao što smo videli, osnova principa uzročnosti u prirochiim naukama. Princip uzročnosti filozofski.rs ! 263

je u strogom obliku razvijen u mehanici (Uvod u duhovne nauke, str. 509 i dalje; Sabrani spisi, knj. I, str. 399 i dalje). Sila je u prirodnim naukama hipotetičan pojam. Ukoliko prirocF ne nauke prihvate njegovo važenje, on je određen principom uzročnosti. U duhovnim naukama on je kategorijalni izraz za ono što se može doživeti. Hipotetičan pojam nastaje kada se okreneiho prema budućnosti, a to se zbiva na raznovrsne načine. U snovima o budućoj sreći, u igri mašte s mogućnostima, u sumnji i strahu. A tu izlišnu rasplinutost vlastite egzistencije zgušnjavamo u jednu jedinu tačku: usred raznih mogućnosti odlučujemo se da ostvarimo jednu od njih. Svrhovita predstava, koja se sad pojavljuje, sadrži nešto novo, čega još nije bilo u krugu raznih stvarnosti i što sad treba da stupi u njih; Jgjio o čemu je ovdereč, to je — potpuno nezavisno od svake teorije o volji — neka napetost, koju psiholog može ^fizički da tumači, upravljenost na neku metu, a sada, međutim, rađanje jedne intencije da se ostvari nešto čega još nije bilo u stvarnosti,15 izbor između mogućnosti i intencija da se ostvari jedna.. . određena predstava o cilju„ izbor između sredstava za njeno izvođenje i samo izvođenje. Ukoliko životni sklop to obavlja, nazivamo ga silom. Pojam sile presudan je za duhovne nauke! Dokle god sile dopiru, imamo posla s jednom celinom, sa sklopom. Stanja u njemu postoje svuda kao nešto što se samo po sebi razume; međutim, kada istorija nastoji da razume i izrazi promene, to se čini pojmovima koji izražavaju energije, pravce kretanja, preraspoređivanje istorijskih snaga. Ukoliko je taj njihov karakter izraženiji utoliko će istorijski pojmovi bolje da izraze prirodu svog predmeta. Ono što u pojmu fiksiranom predmetu daje karakter važenja, nezavisnog od vremena, pripada samo njegovom logičkom obliku. Zato je važno stvarati pojmove koji izražavaju slobodu života i istorije. Hobz više puta kaže da je život neprekidno kretanje. Lajbnic i Volf isti-;l ču da kako za pojedince, tako i za zajednice sreća leži u svesti o napredovanju. Sve kategorije života i istorije su oblici iskaza„ koji — ako još ne svuda u iskazima o onome što se može doživeti, a ono bar u njihovom razvijanju pomoću drugih radnji — stiču opštu primenu u duhovnonaučnoj oblasti. One potiču iz samog doživljavanja. Nisu vrste oblikovanja koje pridolaze spolja, već strukturni oblici samoga života u vremenskom toku dolaze u njima do izražaja na osnovu formalnih operacija zasnovanih u jedinstvu svesti. A subjekt tih kategorija u okviru 264

filozofski.rs

sfere doživljaja? Najpre je to životni tok koji se odvija na nekom telu, i u odnosima između namere, njenog ometanja i pritiska spoljašnjeg sveta razlikuje kao jedno Ja od spoljašnjega — onoga što se ne može doživeti, što je tuđe. Svoja bliža određenja ono dobija upravo od izloženih predikatskih odredbi, pa su tako svi naši iskazi već u sferi doživljaja, utoliko što je njihov predmet životni tok i što po svojoj prirodi iskazuju predikate o tom životnom toku, na prvom mestu samo predikatske odredbe o tom određenom životnom sklopu. Karakter zajedničkoga, opštega, dobijaju time što je njihpva požađina objektivni duh,'a njihov stalni korelat shvatahje ^ragih Hca. Razumevanje vlastitog životnog toka obavlja se, međutim, u jednoj poslednjoj grupi kategorija, koja se bitno razlikuje od prethodnih. Prethodne kategorije bile su srodne s kategorijama saznanja prirode. Sada nailazimo na takve s kojima se u prirodnim naukama ništa ne može uporediti. Shvatanje i tumačenje vlastitog života prolazi kroz dugi niz stupnjeva; najsavršenije ga izlaže autobiografija. U njoj subjekt vlastiti životni tok shvata na taj način što u svoju svest privodi ljudske supstrate i istorijske veze u koje je utkan. Konačno, autobiografija se može proširiti u istorijsku sliku; nju ograničava, ali i značaj joj daje samo to što je njen nosilac doživljavanje i što polazeći od te dubine postaju razumljivi1 vlastito Ja i njegove veze sa svetom. Rgfleksijačovekanj:^ * gamom ostaje orijentaciona tačka i 'osnova.

filozofski.rs

II RAZUMEVANJE DRUGIH LICA I NJIHOVIH ŽIVOTNIH MANIFESTACIJA

Ra7,^mftvanie i tumačenje su metoda koja preovlađuje u duKovnim naukama. Ujžazunievanju su sjedinjene sve funkcije. Ono sadrži sve duhovnonaucne~"fclme. Na svakoj tacki razu"mevanje otvara neki svet.10 Na osnovi doživljavanja i razumevanja samoga sebe i u ^ njihovom stalnom naizmeničnom delovanju izgrađuje se ra-_ zumevanje tuđihjsivotnih manifestacija i drugihlica. NLJu^, nije rec o logićkoJTconstrukciji ili psihološTEoj analizTTiiego, .O.analizru Smislu^teopj^ ™anja Potr^hno JP iitvrditi Iroliko razumevanje drugiKHtica doprinosi istorijskom znanju. 1 ŽIVOTNE MANIFESTACIJE

Dato, ovdesii uvek životne manifestacije. Pojavljujući se u čulnom svetu, životne manifestacije su izraz duhovnoga i omogućuju nam da ga saznamo. Pod životnom manifestacijbni ne razumem ovde samo one izraze kojima je nešto mišljeno ili koji nešto znače, već isto tako i one koji nam i.bez takve namere, kao izraz nečeg duhovnog, omogućuju da razumemo to duhovno. Vrsta i doprinos razumevanja razlikuju se prema ,k1asa-_ ma životnih manifestar.ija. _ Prvu od tih klasa č W pojmovi. sndovi. značajnije j n i s a c ne tvorevine. Kao sastavni delovi nauke. izdvoieni IZ "doživljaja u kome se poj'avljuju, oni u svojoj saobraznosti s logičkom normom imaju zajednički osnovni karakter. On je u filozofski.rs 266

njihovoj istovetnosti, nezavisno od mesta na kome se pojavljuju u misaonom sklopu. .Sud iskazuje važenje nekog misasmQK sadržaja nezavisno od promena n pjegflgom pojavliivajijliTliezavisno od razlika u vremenu ili ličnostima. uprayo_ utome^je i smisao stava ldentiteta. Zato je sud isti fajjđ onog a k o j | ga izriče i onoga koji ga razume; neizmenjen, bn Še'ha neki način ^renosi jz_i>osedaonoga kojTjga izriče u posed onogsG£QjTga.r^umer To svakbm logičkoih bespfekornom misabnom sklopu određuje specifičan karakter razumevanja.^Razumevanje je usmereno na sam misaoni sadržaj', a on j*e u) svakom sklopu jednak samom sebi, pa je zato razumevanj'eT tu potpunije nego kod svake druge životne manifestacije. Me- / đutim, za onoga koji shvata on ne kazuje ništa o svoj'im vezama s nejasnom pozadinom i punim opsegom duševnog života. Ništa tu ne ukazuje na osobenosti života iz koj'eg je to razumevanje proizišlo, a upravo iz njegovog specifičnog karaktera proističe što ono uopšte ne zahteva nikakvo vraćanje na duševni sklop. Drugu klasn »ivotniVi m^nifp.fstarija č i n e postupci. Postu-

pak ne proističe iz namere da se nešto saopšti. MeduTim, shodno odnosu u kome se on nalazi prema nekoj svrsi, u njemu j'e ta svrha data. Veza postupka sa duhovnim koje se tako u njemu izražava redovna je i dopušta verovatne pretpostavke o ovome. Međutim,, neophodno je potrebno da se okolnostima uslovljeno psihičko stanj'e, koje je postupak proizveo i čiji je on izraz, razluči od samog životnog sklopa u kome je to stanje zasnovano. Snaga neke presudne pobude izvlači delo iz mnogostranosti života u jednostranost. Ma koliko bilo pro-f mišljeno, ono ipak iskazuje samo jedan deo našega bića. Ono! potire mogućnosti koje su se nalazile u tom biću. Tako se i postupak odvaj'a od pozadine životnog^ sklopa. I ukoliko ne bude objašnjeno kako su u njemu spojeni okolnosti, svrha, sredstva i životni sklop, neće se moći svestrano odrediti unutrašnje stanje iz koga je taj postupak potekao. .Sasvim ja nešto drugo izraz doživljaja! Posebna veza po^toii između njega, zivota iz kojeg proističe i razumevanja do ^oieg dovodi. Izraa. rtainte. može od duševnog sklopa sadržati više nego što ijednaintrospekcija može uočiti. On to izvlači iz jđubina koje svest ne osvetljava. Međutim, u prirodi'ižraza doživlj'aja istovremeno je i što se veza između njega i duhovnoga, koje se u njemu izražava,, može samo uslovno da postavi kao temelj razumevanju. On ne potpada pod sud o tačnosti ili netačnosti, nego pod sud o neistinitosti ili istinitosti. Jer filozofski.rs 267

licemerje, laž, obmana ovde prekidaju vezu između izraza i duhovnoga koje je izraženo. Međutim, pojavljuje se važna razlika na kojoj počiva najviši značaj do koga se izraz doživljaja može uzdići u duhovnim naukama. Ono što proističe iz svakodnevnog života potčinjeno je njegovim interesima. I tumačenje onoga što stalno tone u prolaznost određeno je vremenskim trenutkom. Strašno je što u sukobu praktičnih interesa svaki izraz može da obmane i što se i tumačenje menja kad se mi drukčije postavimo. Međutim, kad se u velikim delima duhovno odvoji od SYOgaJyorca, od pesnika, umetnika, pisca, ulazimo u jednu^ oblast^u koioi vi*e nema obmaha. JNjjćdno Istinski^veiiiććP umetničko delo ne može da želi da nas pod oRoinostima Koje tu vladaju 1 koje kasnije ireba da lzlozi, zavara nekim duhov-" ^nim sadržajem koji je njegovom tvorctl tud,, ono čak UOp§te 1" jie_žgij_ci2[ kaže nešlo o svonrivorcu. Istinito u sebi, ono je pred nama hksirano, vidijivo, trajno, 1 to nam omogućuje da ga u njegovom umetničkom svojstvu pouzdano razumemo. U granicama između znanja i dela stvara se krug u kome se život otkriva u dubini koj'a nije dostupna ni posmatranj'u, ni refleksiji ni teoriji.17 2 ELEMENTARNI OBLICI RAZUMEVANJA. Razumevanie izrasta u prvom redu iz interesa praktičnog, ŽJVOta. TrpraktlčflnTTi ft\yntu lirnp^i *w npnrene na'međusobL n nfa g p Q n no op5tTfr j^^ Tnorajn ii7 j mnr> rnTiiimnrnti Tf>df^n ^n^ra znati Sta onai drugi hoće. Tako. najpre, nastaju demenr . tarni oblici razumevanja. Oni su kao slova, čije spaj*anj e omogućuje njegove više oblike. Pod takvim elementarnim oblikom razumem tumačenje neke poiedinačne životne manifestacije. Logički se ono prikazuje analognim zaključkom. Do tog zaključka se dolazi posredstvom redovne veze između tumačenja i onoga što j'e u njemu izraženo. U svakoj od navedenih klasa, pojedinačna životna manifestacija podobna je za jedno takvo tumačenje. Niz slova složenih u reči koje čine jednu rečenicu je izraz za neki iskaz. Izraz lica nam označava radost ili bol. Elementarni činovi iz kojih se sastoje povezani postupci kao što su podizanje nekog predmeta, udaranje nekim čekićem, sečenje drveta testerom, označavaju nam prisutnost izvesnih 268

filozofski.rs

svrha. U elementarnom razumevanju, prema tome, nema vraćanja na čitav životni sklop koji sačinjava trajni subjekt životnih manifestacija. Ništa ne znamo ni o kakvom zaključku u kome bi se stvaralo razumevanje. ^snovni„odnos na kome se zasnjva prores plftmentamog raziu^vania--aeste^D3nos između izraza i onoga što j e u njemu lzraženo^FleTTi^ntP^o ra7"m»yan jfi r"jA nikakav žakljugukr^ VijTTrpicn na nsnnvn poskdirf* **>k ni u oprezmjem načinu izražavanja iie smemo ga shvatiti kao postupak koji se sa date posledice vraća na neki deo životnog sklopa koji omogućuje posledicu. Svakako je taj odnos sadržan u samom činjeničnom stanju, pa je prelaz iz onog u ovo tako reći uvek na pragu: ali do njega ne mora doći. A to što se tako odnosi jedno prema drugom povezano je međusobno na osoben način. U najelementarnijem obliku ispoljen je odnos između životnih manifestacija i duhovnoga, koje vlada u svakom razumevanju, odnos po kome veza razumevanja s duhovnim koje se u njemu izražava prenosi u njega svoj cilj, a da se pri tom manifestacije date u čulima ipak ne utapaju u duhovnome. Što to dvoje, recimo gest i strah, ne postoje naporedo, nego čine jedinstvo, zasnovano je u osnovnom ocbiosu između izraza i duhovnoga. Uz to, međutim,, dolazi i karakter svih elementarnih oblika razumevanja, o kome će sada biti reči. 3 OBJEKTIVNI DUH I ELEMENTARNO RAZUMEVANJE Izložio sam značaj objektivnog duha za mogućnost du^ h n y p o n a n ^ n o g ^i^nj^

Pc\A n j i m ra7npnpra-fn->nf>vritnp nnlikfvL

U kojima se zajedništvn individna bjektivi5;^1n n čiilnnm S V P ^ ^tiLjj tom objektivnom duhu prošlost je za nas trajna i postojana sadašnjost. Njegova oblast rasprostire se od stila života, od oblika opštenja, sve do sklopa svrha koji je društvo sebi izgradilo, do morala, prava, države, religije, umetnosti, nauka i filozofije. Jer i delo jednoga genija reprezentuje neko zajedništvo ideja, duševnog života i ideala u izvesnom vremenu i izvesnoj sredini. Iz sveta objektivnog duha naše Ja prima hranu počev od najranijeg detinjstva. Taj svet je i medijum u kome se obavlja razumevanje drugih lica i njihovih životnih manifestacija. Jer sve ono u čemu se duh objektivisao sadrži filozofski.rs 269

nešto što -Ta 1 Ti irr^jn 7.ajednižlco. Svalci prostor zasađen drvećem, svaka odaja u kojoj su poređana sedišta razumljiva nam je od malih nogu, jer su ljudi zajedničkim postavljanjem svrhe>, uređivanjem, procenjivanjem odredili svaki prostor i mesto svakom predmetu u sobi. Dete raste u porodici, čijji su poredak i običaji za njega isti kao i za ostale članove porodice, i ono prihvata majčin raspored u vezi s njima. Pre nego što nauči da govori, ono je već utopljeno u medijum zajedništava. Ono se uči da razume gestove i izraze lica, pokrete i uzvike, reči i rečenice samo zato što ih susreće uvek iste i uvek isto povezane s onim šro znače i izražavaju. Tako se individua orijentiše u svetu objektivnog duha. Iz toga proističe jedna važna posledica za proces razumevanja. Životna manifestacija, koju individua shvata, za nju po pravilu nije samo pojedinačna manifestacija, ona je tako reći ispunjena znanjem o zajedništvu i nekom u njoj datom vezom s nekim unutrašnjim stanjem. Svrstavanje pojedinačne životne manifestacije u neko zajedništvo olakšano je time što u objektivnom duhu postoji jedan raščlanjeni poredak. On obuhvata pojedinačne homogene sklopove, kao što su pravo ili religija, a oni su čvrste i pravilne strukture. Tako su u građanskom pravu imperativi izrečeni u zakonskim paragrafima, koji za ostvarenje nekog životnog odnosa treba da obezbede mogući stupanj savršenstva,, povezani s nekim sudskim postupkom, sa sudskim ustanovama i mehanizmima za sprovođenje njihovih odluka. U okviru jednog takvog sklopa postoji mnoštvo tipičnih razlika. Pojedinačne-^votjae-jaiajiifestacije koje sjjsreće.subjekt razurhevanja mogu se shvatiH^ao--da-pSpaf&jii Jednoj sferi zajedništva, jednome tipu. Shodno vezi izmecfri životrie manifestacije i duhovhoga^~veži~koja posioji u okvrtu~tog zajedništva, dopuna duhovnoga koje spada u životnu v manifestaciju data je zajedno s njenim svrstavanjem u nešto zajedničko. Jedna rečenica je razumljiva na osnovu zajedništva u nekoj zajednici jezika u pogledu značenja reči i oblika gramatičke promene, kao i u pogledu smisla sintaktičke strukture. Pravila ponašanja utvrđena u jednom određenom kulturnom krugu omogućuju da reči pozdrava ili nakloni svojom gradacijom označe određen duhovni stav prema drugim licima, i da se kao takvi razumeju. Zanatstvo je u raznim zemljama izgradilo određen postupak i određena oruđa za postizanje neke svrhe, i na osnovu njih nama njegova svrha postaje razumljiva kada on upotrebi čekić ili testeru. Svuda je jednim 270

filozofski.rs

poretkom u nekom zajedništvu utvrđena veza između životne manifestacije i duhovnoga. Time se objašnjava zašto je ta veza prisutna u shvatanju pojedinačne životne manifestacije i zašto su bez svesnog zaključivanja, na osnovu odnosa između izraza i onoga što je izraženo, oba dela tog procesa ujedno stopljena u razumevanju. Ako za elementarno razumevanje potražimo neku logičku konstrukciju, onda se iz zajedništva u Kome je dat neki sklop, između izraza i onoga što je izraženo, taj sklop otkriva u jednom pojedinačnom slučaju; posredstvom zajedništva životna manifestacija se predikatski određuje kao izraz nečeg duhovnog. Postoji, dakle, zaključak po analogiji, u kome se posredstvom ograničenog niza slučajeva sadržanih u zajedništvu predikat o subjektu iskazuje s verovatnoćom. Ovde postavljeno učenje o razlici između elementarnih i viših oblika razumevanja opravdava uobičajeno razdvajanje pragmatičkog tumačenja od istorijskoga, time što razliku svodi na jedan odnos između elementarnih i složenih oblika, koji leži u samom razumevanju. 4 VIŠI OBLICI RAZUMEVANJA Prelaz od elementarnih oblika razumevanja ka višima već se u začetku nalazi u elementarnima. Što se više povećava unutrašnja razdaljina između neke date životne manifestaci- I je i onoga koji je razumeva, utoliko češće dolazi do nepouzda- * nosti. Nastoji se da se one otklone. Prvi prelaz ka višim oblicima razumevanja obavlja se kada razumevanje pođe od normalnog sklopa životne manifestacije i duhovnoga koje se u njoj izražava. Ako u rezultatu razumevanja nastupi neka unutrašnja teškoća ili neka protivrečnost s onim što je inače poznato, onda to onoga koji razumeva navodi da to preispitaTOn se priseća slučajeva u kojima nije bilo normalnog odnosa između životne manifestacije i unutrašnjeg stanja. Takvo odstupanje već postoji u slučajevima kada mi svoja unutrašnja stanja, svoje misli i svoje namere neprobojnim držanjem ili ćutanjem skrivamo od pogleda nezvanih. Tu posmatrač pogrešno tumači jedino odsustvo neke vidljive životne manifestacije. Ali, u ne malom broju slučajeva moramo računati s tim da uz to postoji i namera da budemo zavarani. Izrazi lica, filozofski.rs 271

gestovi i reči u protivrečnosti su s unutrašnjim stanjem. I tako se na različite načine pojavljuje zadatak da se poslužimo drugim životnim manifestacijama ili da se vratimo na čitav životni sklop kako bismo rešili svoju nedoumicu. Iz opštenja u praktičnom životu nastaju, međutim, i posebni zahtevi da se donesu sudovi o karakteru i sposobnostima nekog pojedinca. Mj_stalnp računamo s tumačenjima koia^. nam pnižaj^jx>jeHinrgestovi, izrazi lica, postupci s određenJTTTci^em ilFnjihove skupme; takva tumačenjajia^odg^JigL. zakl jućKe po analogiji, alj razumevanje nas voai dalje; trgo-~ vina i saobraćaj, drustveni život, zanimanje i porodica upućuju nas na to da zagledamo u unutrašnje stanje ljudi koji nas okružuju, kako bismo utvrdili u kojoj meri možemo računati na njih. Odnos između izraza i onoga što je izraženo prelazi u odnos između raznovrsnih životnih manifestacija neke druge ličnosti i imutrašnjeg sklopa na kome se ta raznovrsnost zasniva. To dalje ukazuje na potrebu da se uzmu u obzir i promenljive okolnosti. Dakle, pred sobom, na osnovu pojedinačnih životnih manifestacija o celini životnog sklopa, imamo i induktivni zaključak. Njegova pretpostavka je znanje o duševnom životu i njegovim vezama sa sredinom i okolnostima. Kako je niz životnih manifestacija ograničen,, a sklop na kome je utemeljen neodređen, rezultat toga može imati samo karakter verovatnoće. Ako se iz njega izvede zaključak o nekom delanju sagledanog životnog jedinstva u novim okolnostima, taj deduktivni zaključak, izgrađen na induktivno stečenom uvidu u neki psihički sklop, može zaključivati samo o očekivanju ili mogućnosti. Napredovanje od jednog psihičkog sklopa, kome se i samom može pridati samo verovatnoća, idući dalje kroz pojavljivanje novih okolnosti, pa sve do načina kako će taj sklop na njih reagovati, može imati za rezultat samo očgkivanje, ali ne i pouzdanost. Sama pretpostavka po"Hobna je^da se i dalje izgrađuje, što će se uskoro pokazati; ali pokazaće se i to da se na stepen pouzdanosti ne može uzdići. SvLviši oblici razumevanja, međutim, ne počivaju na osnovnom odnosirrzmeđu onogžr žto je pro^rbkovandi onoga što^prou^okuje. Pokazalo se đa jedna takva pretpostavka ne važi za elementarne oblike razumevanja; ali i j'edan veoma važan deo onih viših oblika utemeljen j#e u odnosu između izraza i onoga što je izraženo. Razumevanje duhovnih tvorevina usmereno je u mnogim slučajevima samo na onaj sklop 272

filozofski.rs

u kome pojedini delovi neke tvorevine^ ulazeći jedan za drugim u shvatanje, čine celinu. Da bi razumevanje donelo najviše koristi našem znanju o duhovnom svetu, čak je od najvećeg značaja istaći samostalnost tog njegovog oblika. Izvodi se recimo neka drama. Ne uživljuje se potpuno samo književno neobrazovan gledalac u radnju, ne misleći pri tom na pisca komada, već i književno obrazovan čovek može potpuno da bude opčinjen onim što se tu dešava. Njegovo se razumevanje usmerava na sklop radnje, na karaktere ličnosti i na preplitanje momenata koji određuju preokrete ljudskih sudbina. I samo će tada uživati u punoj realnosti prikazanog isečka iz života. Samo tako će se u njemu potpuno obaviti proces razumevanja i naknadnog doživljavanja, koji pesnik želi da pokrene u njemu. Ćitavom oblašću takvog razumevanja duhovnih tvorevina vlada jedino odnos između izrazjl i duhovnog sveta izraženog u njima. TekTčaHa gledalac zapazi "3a je ono što je upravo prihvatio kao deo stvarnosti vešto i smišljeno stvoreno u pesnikovoj glavi, razumevanje — kojim je upravljao taj odnos između jednog skupa životnih manifestacija i onoga što je u njima izraženo — prelazi u razumevanje odnosa između tvorevine i tvorca. Pogledamo li navedene oblike višeg razumevanja u njihovoj ukupnosti, videćemo da je njihov karakter zajednički po tome što oni u zaključku po indukciji na osnovu datih manifestacija privode razumevanju sklop jedne celine. Osnovni odnos, naime, koji određuje razvijanje od spoljašnjega ka unutrašnjem ili je u prvom redu odnos između izraza i onoga što je izraženo, ili je pretežno odnos između onoga što je prouzrokovano i onoga što prouzrokuje. Postupak počiva na elementarnom razumevanju, koje, da tako kažemo, elemente čini pristupačnim za rekonstrukciju. On se, međutim, od elementarnog razumevanja razlikuje po jednoj drugoj crti, koja prirodu višeg razumevanja tek čini potpuno vidljivom. Predmet razumevanja je uvek nešto pojedinačno. A u svojifh višim oblicima, na osnovu induktivnog prikupljanja onoga što je zajedno dato u nekom delu ili životu ono zaključuje o postojanju sklopa u nekom delu ili nekoj ličnosti, ili u nekom životnom odnosu. Međutim, analizom doživljavanja i razumevanja nas samih proizišlo je da je pojedinac_u_ duJhovnom svetu autonomna vrednost, čak jeđina autonoihna vređnost Koju mbzemo^nesumhjivo utvrditi. Zato nas on ne interesuje samo kao jedan slučaj opštečovečanskoga, već i kao 18

filozofski.rs 273

individualna celina. Interesovanje je značajno za naš život, nezavisno od praktičnog interesa koji nas stalno prisiljava da račnnamo s drugim ljudima u plemenitom ili zlom, vulgarnom ili budalastom vidu. Tajna ličnosti sama po seMpodsti: rp PR jo* Ha]j^ i dublje pokušaje razuHievanja.JUj5kTOm_I^ zumevanj" otvarpTse carstvo lndividua, kuje obuEvHaJjudeJ. niihove livorevine. Za duEovne naukć. to ]e naJSvojstvenija radnja razumevanja. Objektivni duh.i snaga individue zajed-^ nojodreduju duhovni svet. Na razumevanju toga dvoga po- j civa istorija. -J TnnMviHn^ m p r t i i t i m

r ^ n m ^ m o nfl n c n n v i i p j i h n v ^

grnrl,

nosfi, onoga što je u njima zaiedničko. Tai proces prelnostav« Jjg^pgSfiTRnost OB^ečovečansKDga^aHmniividuadinm, koia GO nar njeffovoj n g n n v i ^ j j a miiosivo razhcitih dub™"""" pg7ign rflgirmevflnjfl jdnosL Putevi umetnika su bezbrojni. Odnos između nekog muzičkog dela i onoga što ono izražava slušaocu i što tako iz njega slušaocu govori, određen je i može se shvatiti i prikazati. Mi govorimo i o interpretaciji nekog -muzičkog dela nekog dirigenta ili umetnika izvođača. Interpretacija je svajd^pdnos^prema nekom muzičkom delu." Njen pbjekt je nešto^predmetnoTOno što i r u m e T m l a r T r e ^ ^ deluje može ~cterT5ude kretanje od muzike ka doživljaju, ili od ovoga ka muzici, ili oboje naizmenično, a ono što je u dubini duše umetnik ne mora, čak većinom i ne može da doživi. Ono s€*\ neprimetno kreće u tami duše„ i tek se u delu potpuno izražava dinamični odnos koji je postojao u tim dubinama. Tek ga iz dela možemo pročitati. Vrednost muzike je upravo u izrazu onoga što je u umetniku delovalo kao duša i što n a m ' filozofski.rs 283

to opredmećuje. Ono što je pokupljeno, sabrano po kvalitetu, toka vremena, obliku kretanja, sadržaju, analizira se u muzičkom delu i dovodi u distinktnu svest kao odnos ritma, niza tonova i harmonije, odnos lepote zvuka i izraza. Tonski svet s izražajnim i estetskim mogućnostima, koji je razvijen u istoriji muzike i koji muzičar upija u sebe od detinjstva, je ono prvo što je za njega uvek tu, svet u koji se pretvara sve što on susreće, u koji to stupa iz dubine duše kako bi izrazilo ono što je u njoj bilo, a sudbina, patnja i blaženstvo postoje za umetnika pre svega u njegovim melodijama. Opet se javlia sećanie. kao ono što stvara značenje. Težina Eivota-sama po oobi isuyiše-je-_velika da masti omoguci slobodan^JeL^Ali^pdjeci prošloga, snovi o njemu, to je ona vazdušastaunaierija dalej^od zemaljske težine, iz koje proizilazeTaka obličja_rrmzikp. Razni vidoviživota izražavaju se kao ritam, melodija, harmonija, kao oblici toka, uspona i pada duševnog raspoloženja, kao nešto neprekidno, stalno, kao dubinska dimenzija duševnog života^, koja počiva na harmoniji. Postojeće osnove istorifejmuzike trebalo bi dopunid učenjem o značenju muzike^ To je učenje onaj međučlan koji "^oštale teorijske delove nauke o muzici spaja sa stvaranjem i idući dalje unazad sa životom umetnika, razvojem muzičkih škola — to je sistem veza između toga dvoga: boravište istinske tajne muzičke uobrazilje. Navešćemo primere. U prvom finalu »Don Žuana« razležu se ritmovi različiti ne samo po tempu nego i po taktu. Delovanje toga je da se potpuno različiti delovi ljudskog života, raspoloženje za igru itd. pojavljuju spojeni, pa šarolikost sve-^ ta dolazi do izraza. Delovanje muzike je upravo u mogućnostil da naporedo i istovremeno deluju različite ličnosti ili uopstej muzički subjekti kao horovi itd., dok je pesništvo vezano za dijalog itd. Na tome počiva, da tako kažemo, metafizički ka-' rakter muzike. Ili, na primer, neka Hendlova arija, čija se jedna jednostavna melodija uzlazno više puta ponavlja. U se^anju nastaje celina, koja se obuhvatno gapr1pHgya; talcvn ptijacavan3FTKJ5t^j^ižr^^ sećanju koje s a ž i m a j e d g n ^ - v r e m e ^ k p t ^ ^ ^ njego'vejed^ - iTostavnošIiT NaT^pTifner, neka crkvena pesma nast^aTiz nafođner~Jednostavna pesnička celina, koja veoma ubedljivo izražava neki tok osećanja, stupa u izmenjene uslove. Ravnomerni, usporeni tok tonova, niz harmonija nošen osnovnim tonom orgulja, ističu usred promenljivih osećanja vezu s 284

filozofski.rs

nekim predmetom koji se uzdigao iznad promenljivih oseeanja. Na taj način je moguće izraziti religiozno opštenje, vezu s natčulnim u vremenu, vezu konačnoga s beskonačnim. Ili, razgovor ustreptale duše sa Spasiteljem u Bahovoj kantati. Nemirni, brzi tonovi koji se javljaju u snažnim intervalima,, visokim tonovima i koloraturama označavaju jedan duševni tip; a duboki, mirni tonovi, većinom bliski jedni drugima, u sporom nizanju, povezani sa shemama tona smirivanja, označavaju duševni tip Izbavitelja. Niko ne može da sumnja u takva značenja. 20 Muzi&cojmačenje^ Ovde kao Izraz za jedanpoetski niFrečiTpreinarTome sa ođređenim predmetom, u pravcu interpretacije nečeg što je rečju predmetno utvrđeno. U instrumentalnoj muzici predmet nije određen, nego je beskonačan tj. neodređen. Takav je dat jedino u samom životu. Zato je predmet instrumentalne muzike u njenim najvišim oblicima jsan^ život_ Muzičkog genija, kao što je Bah,, svaki zvuk prirode, pa čak i svaki gest ili neodređeni šum podstiču na odgovarajuće muzičke sastave, na teme pokreta opšteg karaktera koje govore o životu. Tu se vidi da je programska muzika smrt prave instrumentalne muzike. 2. D02IVUAVANJE I RAZUMEVANJE

Iz svega izloženog proizilazi da razne vrste shvatanja: razjašnjavanje, preslikavanje i reprezentovanje u diskurzivnim radnjama zajedno čine jednu metodu usmerenu na^ggle^ davai^e^JLisp^ Pošto ie doživljavanje ne^uKvatljivo i nikaCTo^jQŽB^QJ^ n e možg^dokučiti, pošto se samo saznavame pojavljuje jedino sa doživfjavaniem, pošio se ^svest o doživljavanlu uvek produbliuie s niim samim, — zadatak je beskoriaćan, ne samo zato što zahteva sve^dalje na-" učne radnje nego i što je po SVOJOJ pnrodi neresiv. Meautim7~ sada se priključuje razumevanje, isto tako poćetni zadatak, bez obzira na to što on doživljavanje pretpostavlja kao metodu. Oni sačinjavaju dva vida logičkog postupka koji se prepliću. 3. METODE RAZUMEVANJA

Za čoveka koji živi danas prošlost ie utoliko više strana i nezamnrtlivaTlIEoJ^^ ndaljenija. Ostaci prošloga filozofski.rs

285

nalaze se pred nama kao^ nešto čija je veza sa nama prekinuta. Sada dolazi do lzražaja postupak razumevanja, koji je~ rsfa^i^ag^talno primenjivao u samom zrvotu. ( l.JOpis postupka. lskusivo o nama samima; ali, sami sebe-rfe razumemo. Sve na nama je za nas po sebi razumljivo, a s druge strane mi za sebe nemamo nikakvo merilo. Samo ono što merimo prema merilu nas samih dobija određene dimenzije i razgraničenje. Može li subjekt sebe meriti prema drugima? A kako razumevamo ono što je tuđe? Žto je neko darovitiji, ima više mogućnosti. One su se izrazlle'u njegovom zivotu. IOS su mu prisutne u sećanju. Ukoliko je život duži, uToliko ih je više. To je razumevanie"" s v e g ^ k o j e odlikuje starost, to je genije razumevarija! ^Ž.^Oblik razumevanja: indukcija iz pojedinosti, koj'e su za nas delimično određene, izvodi jedan sklop koji određuje celinu. 4. HERMENEUTIKA

JTumačenie bi bilo nemoguće_da s u j i a m životne manifestacije potpuno Strane. BliO_bj ^gpptrpbnn Ha rmm n njima_

-alšla mj£_^anoT'ZnaarTT^lazi se između tih dveju krajnjih smprotnosti. Ono je potrebno svuda gde ima nećeg stranogT čije usvajanje treba da omogući veština razumevama. ^ Tumacenje koje se obavlja zbog sebe samog, bez spoljaš-^ nje praktične svrhe, javlja se već u razgovoru. Svaki važan razgovor poziva na to da se izjave sagovornika dovedu u neki unutrašnji sklop, koji u njegovim rečima spolja nij'e dat. Ukoliko bolje poznajemo svoga sagovornika, utoliko više nas skriveni tok u njegovom udelu u razgovoru podstiče da tragamo za njegovim razlozima. Čuveni tumač Platonovih dijaloga energično ističe koliku vrednost za tumačenje pisanih dela ima prethodna vežba u takvoj interpretaciji izgovorene reči. Uz to se tumače i govori održani za vreme neke debate. Oni se mogu razumeti tek kada se iz sklopa debate shvati gledište sa kojeg govornik, polazeći od stranačkog interesa, gleda na taj predmet, kada se razjasne aluzije, a granice i snaga u odnosu na taj predmet procene polazeći od individualnosti. Volfov zahtev da se s potrebnim uvidom pomoću hermeneutičke veštine mogu da shvate piščeve misli, neostvarljiv je već u kritičkom ispitivanju teksta i u j'ezičkom razumevanju. S]dop--misliJUosobenost aluzija, međutim,, zavisi od saglefilozofski.rs 286

davanja individualnog načina kombinovanja. Obraćanje paž~nje na način kombinovanja je momenat koji je Slajermafaerprvfuveo u hermeneutiKu. On" je,"međutim, divinatoran i nikada ne dovodi do očevidne izvesnosti. Gramatička interpretacija stalno se služi upoređivanjem, kojim se određuju reči itd. Ona operiše onim što je u jeziku identično. Psihološka interpretacija mora divinaciju individualnoga stalno~poveži'vati sa svrstavanjem dela u njegov rod. Reč je, u stvari> o mestu koje pisac zauzima u razvoju toga rbđa~Đok~je~rod još 'ii ražvoju, pisac svojom indiviđualnošću stvaralački učestvuje u njemu. Potrebna mu j*e veća individualna snaga. Međutim, ako započne delo pošto je njegov rod dovršen, onda ga ovaj podstiče, nosi ga napred. J>iviiia£jje i upoređivanje povezani su međusobno u onome što vremenski nije razdvojeno. TJ p^nn^i na individualno uvek nam je neophodan komparativni postupak. 5. GRANICE RAZUMEVANJA

Granice razumev^pj^ ^ a k 7 ^ ^ J ! 1 načinu na koji je Ogšto^'aato. Pesnićko delo sačirijžv^jedan miuiraSnJl sklop>T sklop, mada sam n n e vremenski. rtiOžeino shvaiili samn p vrp. jngnskom redosledu ćitanja ili slušanja. Kad čitam neku dramu, isto je kao 1 sa samim životom. Idem šve dalje, a ono što je prošlo gubi svoju j'asnoću i određenost. Tako se prizori zamagljuju. GJgvna postavka: samo riržeri SP rvrsto sklnpn imaću jedinstven i obuhvatan pog^H na pnVnrp, ali nnHa iSam^samo^Jci^tiir Shvatanju celine približiću se samo kad mi uđe u pamćenje, tako da sa njome uđu i svi momenti tog sklopa. Razumevanje tako postaje intelektualni proces koji zahteva najveći napor, a koji se ipak nikada ne može potpuno realizovati. Kad život prođe, preostaje samo uspomena na njega; a pošto je i ona vezana za dalji život individua i sama je nepostojana.. . 21 ftWitonj^ t\h prfoisfnfnkft proslosti svuda je isto: t o j e _ razumevanje^ Razlikuje se samo pcPvrsti. Svlfliaje zajednić>~ ki razvn| r tcoji od shvatanja neodređeno-određemF^fava'ideka sagledavaniu smisla celine, 1 naizmeniciiu, pulazeći ud~ sxnrsia"l^ine^Jiie-J^^ delova.~JgušpeH se javlja kada pojedini delovi ne dopustaju da lh tako^razii^ filozofski.rs 287

memo. To nas onda prisiliava da smisao odredimo na neki ttTugi način, koji će i njih zadovoljiti. Ti pokuSa.11 traiu sve' ~đok~šS~do kraja ne iscrpi smisao sadfžan u životnim manifestacijama. Najosobenija priroda razumevanja je upravo u tome što se kao osnova ne uzima slika kao nekakva spoljašnja realnost,, dok se u saznavanju prirode operiše nečim što se nedvosmisleno određuje. Osnova saznavanja prirode je slika kao postojana veličina koja se pojavljuje u opažaju. Iz slika se konstruiše predmet kao ono trajno što objašnjava to smenjivanje slika. Odnos između operacija u raziunevanju povezivanjem^ spoli&šnjega s nečim unutra^njun^ reiir^ sa riejnviTnaitd. MP, što određeno-neodređeno, pokušaj da se to odredi, TieSfč što se nikad ne dovrsava, smenjivanje dela i celine.

filozofski.rs

III KATEGORIJE ŽIVOTA

ŽIVOT

Posmatram ljudski svet. U njemu se pojavljuju pesnici. On je nijhov pravi predmet. U njemu se zbivaju događaji, koje pesnik prikazuje. Pesnik u njemu otkriva crte, na osnovu kojih nekom događaju daje značaj. Mislim, da se velika zagonetka pesnika, koji iznad života stavlja jednu novu stvarnost koja nas potresa kao i sam život, koja našu dušu širi i uzdiže, može da reši samo ako se razjasne veze ljudskog. svela^Ujjegovih, psnovnih svojstava sa poežijom.^ Tek tada može da se stvori taofija ioja"ce ođ^štorije peshiŠtva načiniti istorijsku nauku. Život je sklop uzajamnih delovanja m e đ u ličnostima u uslovima spoljašnjeg sveta, sklop koji je shvaćen nezavisno od smenjivanja vremena i mesta. Izraz život upotrebljavam n duhovnim naukama tako što ga ograničavam na Ijudski svet; određen je područiem na kome se upotrebllava. bez opasnosti da se poffrešno raTiimp J^vorpostOji U UZalamnonT delovaniu životnih jedinstava. Jer psihološki tok/Tcoii za-naše" shvatanje zapoćime u vremenu i okončava se u Tij^mn, š5"~ spoljašnje strane je za giedaoca nešto identično sa samim so~J^g=i7^r jp tfiQ koje se pojavljuje 1 na kome se tok zbivaT istovetno; međutim. islovremeno tok karakteriše čudna okoT~ nost da ie svaki njegov deo u svesti povezan s ostalim delovJT in^Tednim na neki naćin karaktensticnim doživlfcjem koTTT linuiteta r međusobne povezanosti i istovetnosti pnoga §to protičeTTzrazfezajamno clelovanje^u duhovnim naukama ne oznacava ni o priroda života je ono što nam on sa različitih stanovišta, kojima se njegov vremenski tok shvata, pokazuje potpuno različite vidove. U sećanju (kad jsg__Sgćamo), najpre se poj^vM11]** knt^nrija znaćenia. Svaka"— sadašnjost lspunjena je realnošću. A ovoj mi pridajemo pozitivnu ili negativnu vrednost. Kad se usmerimo prema budućnosti, nastaju kategoriie svrhe, ideala, obiikovania života. Taj; na zivota je što se^jjjijemu realizuje nekajoajviša svrlia, JojoJL^^ pgdfeđuju sve pojediiTačne. On_.ostvarujeZnajviše dobro; jgjTTreba da_bude^ ^fedefTTdealima. 0n_ jrealizuje qBnkoyanje. Svak^od tih^ppj^mavjuobuhvala "sa_syoga gledišta ^Čitav život, i dobija^karakter kategorije^ pomocu^ koje še život razume. Zato se i^ediia,]jcategorija ne može^da^podredi drugoj',, pošto svaka sa nekog lirirgog "gleđista cellnu života čimTdostupnom razumevanju. Zato se one j i e mogu međusobnb ujpoređivati. Ipak se pojavljuje jedna razlika. Vlastite' vrednosti doživljene šadašnjosti poštoje ođvojeno i naporedo. Mogu se samo upoređivati. Sa tog gledišta o vrednosti život se_pojavljuje___kap__beskrajno?Jimoš tvo_vrednosti postofarija, : negativnih, pozitivnih, kao mnoštvo vlastitiE vrednostiL To je haos pun harmonija i disonanca — ali u njemu se disonance ne razrešuju u harmonijama. Nijedna zvučna tvorevina, koja ispunjava neku sadašnjost, nema uopšte nikakav muzički odnos prema nekoj ranijoj ili kasnijoj tvorevini. Pa i veza između vaastitih vrednosti i vrednosti delovanja utvrđuje samo uzročne odnose, čiji mehanički karakter ne dopire u dubine života. iCategorije koie život shvataiu sa gledišta usmerenosti na buducnost pretpostavljaju kategorije vrednosti; one s e T međusobno razlikuju prema mogućnostima da se prodre u ; • buchićnost, " "~ • Jedino se u vezi između značenja životnih procesa i razumevanja i smisla celine života sklop sadržan u životu prikazuje na način koji mu odgovara. Jedino u toj oblasti, u samoj kategoriji prevladano je puko naporedno postojanje, puko podreaivanje. Tako kategorijalna ponašanja vrednosti i syrhe ulaze kao pojedini \fidovi ražumevanja života u sveukujgni sklojTrazumevanj'a. 25 filozofski.rs 297

ZNACENJE I STRUKTURA

1. U svojoi konkretnoi stvarnosti sklop doživljavanja leži _u kategorjji značeniarTg^kaleguiija je jedinstvo koje u sećaThlU sadrzi tnlf ^nzivtjenoga llfnaknadnn dnzivljennpra, a njpT" govo značenje ne postoj'i u jednoj jedinstvenoj tački,, koja bi se nalazila s one strane doživljaja, nego je znaćenje sadržano" u doživliaiima kao nešto što konstituiše njihov sklop. Tapšklbp je, pfema tome, jedan njemu svojstven način povezivanja ili kategorija, sadržana u prirodi svega onoga što se može doživeti. U čemu se sastoji značenje života koji je proživela neka individua, koji sam proživeo ja ili neko drugi ili neka nacija, nije nedvosmisleno određeno time što takvo značenje postoji. Onaj koji se seća uvek je siguran da to značenj'e postoji kao veza između onoga što se može doživeti. Tek u poslednjem Ltrenutku života može se izvesti konačni zaFljiičaic nTTjpgnvnTrT \ značemu, a to se u stvari može izvršiti samo na kraji^ živnta liii u nekome ko taj život naknadno doživliuie. 4 Luterov život tako dobija svoje značenje kao sklop svih konkretnih procesa u kojima je nova religija zamišljena i sprovedena u delo. A ona onda sačinjava odeljak u obuhvatnijem sklopu konkretnoga, ranijeg i kasnijeg. Značenje je tu viđeno istorijski. Značenje se, međutim, može tražiti i u pozitivnim vrednostima života itd. Onda j'e ono povezano sa subjektivnim osećanjem. 2. Znači,, značenje se ne poklapa ni sa vrednostima ni sa njihovim sklopom u jednom životu. 3. PgJL Jft 7 n a ^ p n j p lffitp.prnrija za neraščlanjeni životni sklop, kategorija strukture proističe tek iz analize ono^a 1T g m u se ono g T n zivi ™** p i 1 f ? poj'avljnje u tnm nlrlopn: Ann_ ^IJZJEPU tom smislutražj^ samn ono štn je sadržano u tome što" ^se vise puta pojavljuje. Ona ne nalazi ništa drugo do to da je nešto sadržano. T6 8to j'e sadržano predstavlja nešto izdvojeno, a pojam o njemu važi samo onda kad j'e uvek s njime povezana svest o životnom sklopu u kome je ono sadržano. Dokle može ići takva analiza? Posle analize prirodnonaučne atomističke psihologije došla je Brentanova psihološko-sholastička škola. Ona je stvorila apstraktne entitete, kao što su način ponašanja, predmet, sadržina, od kojih nastoji da sastavi život. Krajnost u tom pogledu predstavlja Huserl. Kao suprotnost tome: celina života. Struktura: sklop te celine, uslovljen realnim odnosima prema spoljašnjem svetu. 298

filozofski.rs

Način ponašanja je samo jedan od tih odnosa. Osećanje ili .volja su samo pojmovi kojipredstavliaiu uputstvo da se odgovarajući deo života naEnachlu oblikuje. ZNAČENJE, ZNAČAJ, VREDNOST Svaki deo objektivnog sveta, koji se tumačenjem povezuje sa životom, koji se u čitavoj objektivaciji života rasprostire u životnim manifestacijama, predstavlja celinu svojih delova,, a i sama je deo celine, jer pripada sklopu stvarnosti koji se svuda raščlanjava na delove i koji sa svoje strane opet pripada nekom većem sklopu stvarnosti. Tako je on u toj dvostrukoj povezanosti značajan kao član jedne veće celine. To je obeležje koje život daje svem doživljenome i naknadno doživljenome. Jer u. doživljavaniu leži neko zauzimanje stava, neko ponašanje prema svemu što se u njemu pojavljuje kao pojedinačni životni odnos. Kao što su pnvredna egzistenciia, prljateljstvo. nevidljivi svet. To je sklop delovanja uslovljen* tim stavom, tom unutrašnjom pozicijom. U životu postoje veze s onim prema čemu on zauzima stav, prema čemu postoji neko ponašanje; to su: otuđenost, povlačenje iz nekog životnog odnosa, izdvajanje,, ljubav, povlačenje u sebe, čežnja u jednom pravcu, suprotstavljanje, potreba za postojanjem nečega, postulisanje toga, poštovanje, oblik, bezobličnost, protivrečnost između života i objektivnosti, nemoć života u odnosu na objektivno, volja da se u postojećoj objektivaciji otkloni ono što je nepodnošljivo kako bi život opet mogao uživati sam sebei, ideal, sećanje, razdvajanje, spajanje. U samom životnnrp gVlnpn pnstoji bol zbog konačnosti,/ tendencit^ da se on otkloni, t ^ " ] ^ " ^ rftaiiyariji j nbjektiva-l "ciji, iiegtranje postojeće ograničenosti i njeno otklanjanie, raz-i dvajanje i poveTjivanjP! Predikatske odredbe života su svetovnost, siromaštvo, le-' pota življenja, sloboda, način življenja, sklop, razvoj,, unutrašnja logika, unutrašnja dijalektika. Suprotnosti između stava s ove strane i stava s one strane, transcendentnost i imanentnost, kao i njihovo pomirenje. 2.' Odnosi koji na taj način nastaju utvrđuju značaj poje^l^, dinačnih delova života. 7na^.aj je određenost značenja jednoga ^\ jđgla za celinu, nastale na temeliu sklopa delovanja. Značaf še^" u životnom^onašanju pojavljuje uz sklop delovanja kao ocenjuie vr^Hnp^ti z r " jodredivanje neke^svrhe, nastaje komparativno procenjjvanjV^ ^vrednosti^ koie vreanusl kinTneKaKvo aobro ili nekakvn^vrhu 302

filozofski.rs

dovodi u vezu sa budućnošću. Time ona dobija novu pojmov^nu samOstalnost; njeni se momenti sažimaju u skupnu pro-

cgnn f n jedmi raščlanjpnn tvnravinu: oni tako 1 daije postoje"

!Lno v n j gg™pst3l"nRtiTTcaH se pslobode povezanosii s voljom. To je radnja koju doživljavanie obavlja u postepenom razvoJupojma vrednosti. Ponovićemo, reć je samo o izdvajanju te radnje"analitičkim postupkom, a ne na nekom vremenskom stupnju.

U refleksiji, u udubljivanju jednog »Ja« u sama sebe nastaje i mogućnost da »Ja« postane samo sebi predmet, i kao takvo nosilac mogućnosti da samo sebe uživa i da za druge postane predmet uživanja. Kada je reč o ovom poslednjem ono se ponaša isto kao i predmeti koji u sebi nose mogućnost da ih neko uživa,, a da pri tome ne kažemo da oni sami uživaju to što jesu i što obavljaj'u. Međutim, kada biće podložno raznolikom aficiranju postane samo sebi predmet, a uz to dođe još i samoosećanje koje obuhvata sve što biće čini i što od činjenja uživa, kod ličnosti se rađa sasvim osoben pojam osećanja vlastite vrednosti, koj'im se razlikuje od svega onoga kod koga nam je takvo uživanje sebe sama nepoznato. U tom smislu je renesansa stvorila pojam monade, u kome su spoj'eni stvar, uživanj'e, vrednost, savršenstvo. A Laj'bnic je nemačku filozofiju i knj'iževnost ispunio tim pojmom i snažnim osećanjem koje on u sebi nosi.3" Drugu vrstu radnje u razvijanjn pnjma vrednosti obavlja razumevanje. Tu ono primarno. on^ ^fn ] je sklop delovanja, u kome individua trpi uticaje istorijskog sveta, pod njifilozofski.rs

307

ma se izgrađuje, pa sa svoje strane opet utiče na istorijski svet. To je ista sfera svetskog sklopa iz koje potiču podsticaji i koja od individue trpi podsticaje koji nju dalje izgrađuju. Mogućnost biografije kao naučnog ostvarenja počiva upravo na tome što se individua ne suočava s neograničenom igrom snaga u istorijskom svetu; sfera u kojoj živi jesu država, religija, nauka — ukratko vlastiti sistem života ili sklop takvih sistema. Unutrašnja struktura tog sklopa je ono što individuu privlači, oblikuje je i određuje pravac njenog delovanja; mogućnosti, sadržane u unutrašnjoj strukturi nekog istorijskog trenutka, predstavljaju polaznu tačku za istorijske radnje. Ako pogledamo Šlajermaherov život u celini, stičemo utisak da upravo raznovrsnost njegovog delovanja narušava jedinstvo njegove biografije. Međutim, ukoliko ga podrobnije proučimo, videćemo da je veličina te ličnosti upravo u njenom unutrašnjem sklopu, koji njegovo delovanje povezuje u oblasti vere, filozofije, kritike, novo razumevanje Platona kao i apostola Pavla, delovanje u oblasti crkve i države. Jedna osobena moć doživljavanja i razumevanja, jedna tiha, smirena razboritost, koja usred življenja i delanja stoji nad njim i opredmećuje ga, utemeljena u postojanoj vladavini jedne više svesti u duši, koja ovu uzdiže iznad sudbine, patnje i svetskih zbivanja...

2. BIOGRAFIJA KAO UMETNICKO DELO

Autobiografija je razumevanje samog sebe. Njen predmet je život kao životni tok jedne individue. Kod nje je doživljavanje stalna neposredna osnova razumevanja za određivanje smisla pojedinačnog života. Kao stalna sadašnjost koja odmičei, doživljavanje sadrži članove jednog sklopa, u kome se pojedinačni delovi pojavljuju u stečenom duševnom sklopu. Istovremeno se, idući unazad, mogu doživeti i novi delovi kao članovi koji u jednom sklopu delovanja deluju zajedno sa onim članovima čije delovanje živi u sećanju. Međutim, sklop delovanja ne pojavljuje se odvojeno kao neki sistem delovanja, budući da u svakom delovanju koje polazi od sadašnjosti postoji svest o usmerenosti na određene svrhe. Svrhe sačinjavaju jedan sklop delovanja, jer i prohtevi obuhvataju svrhe. 308

filozofski.rs

Tako se sklop delovanja doživljuje u prvom redu kao ostvarenje svrha, u najmanju ruku onaj njegov deo koji se u svesti najčešće nalazi u prvom planu. U njega se kao sredstva svrstavaju objekti, promene, doživljaji. Iz svrha se stvara životni plan, kao povezanost svrha između sebe i njihova povezanost sa sredstvima. U sadašnjosti, koja stvara planove, sve to pretpostavlja neku svest o vrednosti,, koja sadašnjost dopunjuje nizom prošlosti sa njenim uživanjima, iluzijama itd. Tom kategorijalnom shvatanju ide u susret shvatanje značenja, izgrađeno na prošlosti. U značenju je neki spoljašnji, pojedinačni događaj povezan s nekim unutrašnjim stanjem, a ono se nalazi u međusobnoj povezanosti događaja, koja nije izgrađena polazeći od poslednjeg člana, nego joj je središte određeno u jednoj tački, prema kojoj se sve spoljašnje ponaša kao prema nečem unutrašnjem. To je beskrajna linija delovanja koja sadrži neki smisao. Tek to (stvara jedinstvo). Razumevanje se obavlja kod svih spoljašnjih zbivanja. Do smrti su zbivanja potpuna, a njihova građa je ograničena samo onim što je sačuvano. U tome ona ima prednost u odnosu na autobiografiju. Zato za razumevanje može da koristi iskaze u kojima je sadržan plan, svest o značenju. Neka pisma pokazuju u čemu individua vidi vrednost svoga položaja; druga opet, u čemu vidi značenje pojedinačnih delova svoje prošlosti. Stvara se sklop koji vodi ka nekom razumevanju: obdarenost uzima maha,, postaje svesna sebe; okolnosti, zablude, strasti mogu je skrenuti s puta, ili pak neka srećna sredina pojačati njenu stvaralačku snagu; zadaci iz spoljašnjeg sveta dolaze joj u susret i izvode je izvan okvira nje same u dobru ili zlu itd. Dobra strana toga je što jedan životni tok u svojoj građi čuva povezanost spoljašnjega s nekim unutrašnjim stanjem, sa značenjem nekog života; sama svedočanstva iskazuju taj odnos, kao ona čuvena Geteova Ispovest (u mojoj raspravi). I posmatrač je već stekao svest o istorijskom delovanju, o granicama itd. Pisma iznose trenutno životno stanje. Međutim, kod njih se oseća usmerenost na onoga koji će ih primiti. Ona iznose životne okolnosti, ali je svaka viđena samo sa jedne strane. Ali, ako se život, koji je dovršen ili je čak postao istorijski, može da ceni prema njegovom značenju, onda je to ipak moguće samo ako se tumačenjem postojećih dokumenata može utvrditi povezanost između prošlog^, što deluje u toj sredini, filozofski.rs 309

i onoga što je proizvod tog delovanja u budućnosti. Dokumenti pokazuju individuu kao središte u kome se stiču delovanja snaga koje ona doživljuje i koje ona sama vrši. Utvrđivanje značenja individue u istorijskom sklopu može se obaviti samo ako je rešiv zadatak da se dođe do opšteg sklopa, koji može da se odvoji od individue... Biografija kao umetničko delo, prema tome, ne može da reši taj zadatak ako ne uzme u obzir i istoriju vremena. Međutim, to menja stanovište. Tumačenje jedne individue ograničeno je i time što biograf od nje stvara središte, onako kao što je ona sama sebi središte. Biografija kao umetničko delo mora da pronađe stanovište sa koga se širi vidokrug univerzalne istorije, a individua ipak ostaje u središtu jednog sklopa delovanja i značenja; to je zadatak koji svaka biografija može samo približno da reši. Ona, s jedne strane, mora da prikaže sklop objektivno u raznovrsnosti njegovih snaga, u istorijskoj određenosti tih snaga, u vrednosti tih određenosti i sklopa značenja; uvek mora da postoji svest o neograničenosti koja se širi na sve strane, a ipak se tačka povezivanja mora zadržati u individui. Proizilazi da se umetnički oblik biografije može primeniti samo na istorijske ličnosti, jer je samo u njima snaga da budu jedno takvo središte. Teškoća da se istakne, da tako kažemo, dvostruko stanovište biografa ne može nikad da se potpuno savlada. Položaj biografije u istoriografiji doživeo je izvanredan napredak. Pripremio ga je roman. Možda je Karlajl bio prvi koji je shvatio njeno puno značenje. Ono počiva na tome što se najveći problem, koji se javlja u razvoju istorijske škole sve do Rankea, nalazi u svestranom odnosu samoga života prema istoriografiji. Taj odnos treba da sačuva istoriju kao celinu. Sva poslednja pitanja o vrednosti istorije konačno rešenje nalaze u tome što čovek u njoj sam sebe saznaje. Ljudsku prirodu ne sagledavamo introspekcijom. To je bila Ničeova ogromna zabluda. Zato on nije ni mogao da shvati značenje istorije. Taj obuhvatniji zadatak istorije, tako nastao, bio je implicite u Hegelu. Pristupilo mu se bliže proučavanjem života primitivnih naroda, koji je relativno bez istorije i u kome susrećemo jednolično ponavljanje istog životnog sadržaja. Njihov život je neka vrsta prirodne osnove sveukupne istorije. A od značaja je i to što su mnoge istaknute ličnosti podstakle jednu sasvim novu vrstu proučavanja, koja osvetljava granice čovečanstva sa one druge strane. Iz310

filozofski.rs

među tog dvoga nalazilo se proučavanje naravi i običaja, čije su polazne tačke Karlajlova biografija, Burkhartovo sagledavanje jedne pojedinačne kulturne celine idući od njenih osnova naviš^, Makolejevi opisi običaja. (Braća Grim.) To je osnova kojom je biografija kao umetničko delo dobila novo značenje i novu sadržinu. Upravo u tome je i njena ograničenost: opšta kretanja prolaze kroz individuu kao kroz svoju prolaznu tačku; da bismo razumeli kretanja, moramo da tražimo nove osnove, koje se ne nalaze u individui, ako želimo da ih razumemo. Biografija sama po sebi ne sadrži mogućnost da se oblikuje kao naučno umetničko delo. Moramo se okrenuti novim kategorijama, vidovima i oblicima života, koji se ne pojavljuju u pojedinačnom životu. Individua je samo tačka u kojoj se ukrštaju kulturni sistemi, organizacije, u koje je utkana njena egzistencija — kako se oni mogu razumeti polazeći od nje?

filozofski.rs

DRUGI DEO. SAZNANJE UNIVERZALNO-ISTORIJSKOG SKLOPA UVODNE NAPOMENE

1. ISTORIJA

Čvrste veze u autobiografiji se gube. Napuštamo reku životnog toka i eto nas na beskrajnom moru. 1. Razlika gledišta o vrednosti, značenju, svrsi i dalje postoji, ali se način njihovog kombinovanja menja. 2. Subjekt,, u kome i za koga postoji značenje života, stavljen je pod znak pitanja. Da li sreća postoji samo za individue (Loce)? 3. Kad se uključi neki subjekt, pojedinačni subjekt, ličnost itd., svaki put se rađa neko osobeno gledište, sa koga se shvata značenje, smisao itd. O tome Ziml. Različite istine i pogrešan zaključak. Međutim, objektivnost različitih gledišta postiže se u univerzalnoj istoriji posredstvom sistematskih nauka. Očevidnost istorije. Spoljašnje i unutrašnje, istovremenost, redosled u vremenu. Uz to problem kako prikazati, kako odmah učiniti očevidnim vremenski tok jednog niza koji se sam po sebi može beskonačno deliti. Doživljuje se, mada se uopšte ne doživljuje... Istorija nas oslobađa izvlačeći nas iz uslovljenosti gledišta o značenju proizišlog iz našeg životnog toka. Značenje je, međutim,, istovremeno i manje pouzdano. Refleksija o životu produbljuje, istorija oslobađa. Na to široko more sa sobom nosimo pomoćna sredstva orijentacije, koja smo stekli doživljavanjem, razumevanjem, autobiografijom, biografskim umetničkim delom. To su istorijske kategorije proistekle iz refleksije o životu, kao sred312

filozofski.rs

stva mišljenja za njegovo shvatanje. Kategorija celine data je već u razumevanju. Tok vremena, životni tok su odnos delova prema celini. Biografija stvara kategoriju kvalitativno određene pojedinačne egzistencije. Budući, međutim, da je pojedinačna egzistencija uslovljena spoljašnjim svetom i da ona opet sa svoje strane deluje na spoljašnjost, date su kategorije delanja i trpljenja. Svaka određena pojedinačna egzistencija u istoriji predstavlja snagu, i istovremeno uzajamno deluje s drugim snagama. Pošto pojedinačna egzistencija protiče u životnom toku,, pošto ograničenost — doživljena u različitim momentima tog života — izaziva patnju, pritisak, razvoj — koji joj u tom trenutku više odgovara, jer je u njemu srećna, a možda je u samom razvoju i njena sreća — ka nekom drugom stanju, ona u svakom stanju sebe održava a istovremeno se i menja, jer zakon koji u njoj deluje predstavlja unutrašnje pravilo promena, a ono svaki put stečeno određuje budućnost iznutra — iz toga se stvaraju istorijske kategorije suštine i razvoja. Suština tu označava samo trajanje u promeni, a razvoj samo oblik toka, određen zakonom progresivnog stečenog sklopa. Doživljaj ili shvatanje pojedinca ne kazuje nam ništa o nekakvom razvoju kao napredovanju.

2. NOVI ZADATAK

Osvrnućemo se unazad. Među kategorijama koje su bile posebno karakteristične za duhovne nauke postoji neki unutrašnji sklop (upor. moga Hegela; Sabrani spisi, knj. IV). Njihove međusobne veze grade sklop kojim kvalitativno određena pojedinačna egzistencija — individua — dospeva do razumevanja. U tim vezama mi sagledavamo sklop u kome razumevanje shvata neku datu stvarnost na osnovu njenog značenja. Ona je kvalitativno određena pojedinačna egzistencija, koja svuda,, od izraza pa do subjekta svih izraza, pokazuje neki odnos celine prema delovima. Taj odnos je sklop. Sklop je struktura. Iz nje proishode suština i razvoj. A ako se veza koja postoji u svakom pojedinačnom biću primeni na sve čime je ono izraženo, nastaje razumevanje individue u kategorijama vrednosti, značenja, svrhe. U razumevanju individua se posredstvom navedenih pojmova rekonstruiše kao duhovni sklop... filozofski.rs 313

PRVI PROJEKAT ZA NASTAVAK 1. OSNOVNI ODNOS: STRUKTURA ISTORIJSKIH TVOREVINA Kad se nađemo pred istorijskim tvorevinama, u njima empirijski nalazimo jedno jedinstvo i jedan sklop. Posredstvom ovoga one za nas postaju predmeti jednog obuhvatnijeg poretka. Svaka tvorevina deluje u istorijskom sklopu snagom koju nosi u sebi. Ona ima svoju vlastitu suštinu. Nosilac je razvoja u kome je sadržan nov zakon koji prevazilazi razvoj individue. Nastaju novi zadaci: Kako se one mogu razgraničiti pojmom? Krug stvaranja pojmova. Kako se dalje izgrađuju kategorije i pojmovi sagledani kod pojedinačne egzistencije? Kako je moguće objektivno saznanje? PRISTUP U SVETSKU ISTORIJU

Pošto prelazimo na istoriju, javlja nam se kao prvi problem odnos života i istorije. Prema njemu nas vodi put kojim smo krenuli. Na svakoj tački prostorne ili vremenske rasprostranjenosti istorije prisutna je duša koja živi i dela, koja je obdarena stvaralačkim snagama, osetljiva na svaki uticaj. Svaki dokument prve klase izraz je takve duše. Što su ti dokumenti za neku od sadašnjica tako oskudni, posledica je izbora, koji je istorija kao sećanje izvršila iz hrpe napisanoga. Ona pretvara u prah, pepeo i tralje sve što nema nikakvo značenje. Tu nailazimo na istu kategoriju. U osnovi, međutim, sve ima neko značenje, jer kao izraz bilo kojeg ljudskog srca koje bije i trepti u ono što je u nekoj sadašnjosti bilo mogućnost nekog doživljaja. Problem je, naime, što treba potražiti samu dušu, onakvu kakva je u svako doba u uslovima neke sadašnjice i njenog prostora vezana za određene mogućnosti — jedan slučaj, tako reći, među beskrajnim mogućnostima koje proističu iz istorijskog toka. Svi istoričari pod pojmom reprezentacije, prikazivanja jednoga doba na primeru izvesnih ljudi, podrazumevaju neki odnos prema ogromnoj masi utopljenoj u čovekovo sećanje. Tom problemu su se približili Makolej i još neki Englezi. 314

filozofski.rs

LOGICKI SKLOP U DUHOVNIM NAUKAMA

Polazna tačka je doživljavanje. Ono je, međutim, strukturni sklop, i u svakoj duhovnonaučnoj reprezentaciji života uvek je prisutan životni sklop. On je tu kad slušam neko pripovedanje, kad čitam o nekom istorijskom poduhvatu, razmišljam o nekom pojmovnom sklopu kao što su pojam rada ili vrednosti u sklopu političke ekonomije, zakonika u sklopu prava, ustrojstva u sklopu politike. Reprezentacija uvek sadrži životni sklop i on omogućuje da je razumemo; reprezentacije izazivaju sećanje na njega, a na shvatanje uvek deluje i tok vremena koji prolazi kroz sveukupnu ljudsku stvarnost. Tok vremena je isti i u istorijskom svetu i u meni koji taj svet posmatram. Duh svojom veštinom treba da ga sažme i ubrza, a ipak sačuva meru trajanja samog životnog toka. Zato kod dramatičara, u zamišljenom vremenskom redosledu, za nekoliko časova protiče nešto što je trajalo godinama. ISTORIJSKI SVET I ZNAČENJE

Iz doživljavanja izrastaju istorijske kategorije vrednosti i svrhe. Ali već kod subjekta koji doživljava i gleda unazad, u procesu njegovog razumevanja pojavljuje se značenje, pa je tako s njime povezan sklop kao kategorijalni oblik. I ukoliko se u istoriji pojave sklopovi, jednostavno pojam značenja. Pojam značenja valja primeniti u čitavoj prostranoj stvarnosti. Svuda gde je život prošao i gde dospeva do razumevanja, postoji istorija. A gde postoji istorija — u njenoj raznovrsnosti — postoji i značenjeiOno postoji tamo gde individua reprezentuje nešto obuhvatnije, jer ga ona nosi u sebi, i iznosi ga, da tako kažemo, na videlo u pojedinačnoj pojavi. Ono postoji tamo gde neki događaj, ili ličnost, ili zajednica izaziva neku promenu sklopa\u istoriji nikada ne postoji puki skup posledica kao zbir)>—i VREDNOST I ISTORIJA

1. I u istorijskom svetu zadržava se veza između vrednosti i duševnog afekta, koji redovno trenutno blesne, neko vreme snažno sija i najzad iščezava. Vrednost koja ne bi bila povezana s njime ni tu nije realna. Tu se otkriva beskrajna šarolikost koja nas zbunjuje, beskrajan vidokrug, kao kad filozofski.rs 315

bismo s večeri gledali neki nepoznati velegrad, u kome se svetlosti palq, pojačavaju, gube se i iščezavaju u daljini do koje pogled ne dopire.33 Ali sve to sijanje i presijavanje pripada jednom predmetnom svetu, nama potpuno tuđem, koji je i prostorno i vremenski od nas udaljen. Tako se pojam opažaja i pojam vrednosti razvija dalje u istorijskom smislu. Život pojedinačnih individua je dovršen. Sada se njihova vlastita vrednost može da sagleda potpuno. Vrši se nova procena vrednosti, koja nema više nikakve veze s praktičnim ponašanjem. Dobili smo merilo za najveće individualne vrednosti koje su nam poznate — liniju stupnjevanja, koja polazeći od prosečnih ljudi ide naviše, i što pogledom dalje dopirom nazad u prošlost, utoliko vrednosti postaju udaljenije i objektivnije — delovanje istorijskog odstojanja isto je kao i ono koje proizvodi odstojanje ličnosti u umetničkom delu. Čak se ni naše vlastite sudbine i vrednosti ne mogu više upoređivati sa istorijskim. 2. U raznovrsnosti istorijskih vrednosti najpre se pojavljuje razlika između stvari koje su samo upotrebne vrednosti i ličnih ili vlastitih vrednosti povezanih sa svešću o sebi samima. Te vrednosti čine građu istorijskog sveta. One su kao tonovi iz kojih su satkane melodije duhovnog svemira. Svaki od njih zauzima određeno mesto u tom tkanju, shodno odnosu u kome se nalazi prema ostalima. On, međutim, nema samo tonske određenosti, nema jačinu, visinu, dužinu, nego je kao individua nešto što se ne može definisati, nešto neponovljivo, ne samo po odnosu u kome se nalazi, nego u samoj svojoj suštini. Život je obilje, raznovrsnost, uzajamno delovanje svega onoga jednoobraznog, što individue u njemu doživljuju. Po svojoj građi isto je što i istorija. Život postoji na svakoj tački istorije. A istoriju čine životi svake vrste u najrazličitijim okolnostima. Istorija je samo život shvaćen sa gledišta celine čovečanstva, koja obrazuje sklop. Individue — koje kao samostalne vrednosti grade život i istoriju, sa njihovim svrhama, njihovim značenjem — pre svega su delatne snage, svesne snage ispunjene vrednostima i povezane s upotrebnim vrednostima stvari,, one stvaraju svrhe. I tako istorijski svet ispunjavaju svrhe, on je — uzet čisto kao raznovrsnost snaga — svet ispunjen svrhama. A i svrhe prolaze kroz neki razvoj od trenutka kada subjekt počne da gleda u budućnost, procenjuje vrednosti i odlučuje o dobrima. U procesu kojim subjekt postavlja svrhu, u 316

filozofski.rs

oblasti riznice duha, svrhe se pojavljuju nezavisno od procesa; postaju samostaJne delotvorne snage u okviru te oblasti. Tu je najvažniji fenomen što one deluju nesvesno i na duge staze. U istorijskom svetu deluju strasti, duševna raspoloženja; oni ostaju vezani za unutražnji život ličnosti; sa svrhom je drukčije. DOŽIVLJAVANJE, RAZUMEVANJE, SKLOP DELOVANJA

(jjrvi uvid pri doživljavanju i razumevanju je da se u njima pojavljuje sklop. Mi razumemo samo ono što čini sklop. Sklop i razumevanje odgovaraju jedno drugonO i ^Taj sklop je sklop delovanja. U psihičkom jedinstvu života, u istoriji, u kulturnim sistemima i u organizacijama sve se neprekidno menja, a promene su nešto što je prouzrokovano nečim što prouzrokuje, bilo da taj odnos postoji u nekoj individui na osnovu njene strukture, bilo u složenijim činjeničnim stanjima), Ništa se ne menja što sklop delovanja može da ima karakter imanentne teleologije; jer ona je samo jedan oblik delovanja. f Jšvuda u istoriji i u društvu postoji odnos celine i delova,«M njime je bliže određen oblik delovanja u istorijskom svetuf/Kod njega nailazimo na prve sastavne delove, čiji su delovr nesamostalni jer ne mogu da funkcionišu bez povezanosti, sa celinom. \Dok su organska tela takođe celine čiji delovi ne funkcionišu samostalno, nego funkciju, koja je njihova suština, vrše samo u odnosu prema celini, dotle ljudska psihofizička životna jedinstva predstavljaju celine posebnog smisla. Jer je sve dato singularno, bilo ono organsko, anorgansko ili duhovn o j l to što mišljenjem i refleksijama shvatamo psihofizički pfoces, bilo bi još jedno njegovo obeležje, ali ni ono potpuno ne označava šta karakteriše taj sklop. Psihički sklop je tu strukturni sklop. To je sklop delovanja, u kome ono što prouzrokuje postoji i dalje kao psihičko činjenično stanje i povezuje se s onim što je prouzrokovano. Taj sklop delovanja proteže se na odnose mišljenja i shvatanja datoga, odnose između pridavanja vrednosti i tog shvatanja,, između postavljanja svrhe i pridavanja vrednosti, kao i u okviru svake od tih sfera i prema posebnim relacijama iste vrste sadržanim u vezi koja ih konstituiše. Čitav sklop odnosa deluje teleološki u pravcu stvaranja vrednosti i ostvarivanja dobara i svrha. filozofski.rs

317

Među vrednostima posebno mesto zauzima vlastita vrednost ličnosti. Njen karakter je što jedinstvo života uživa u izvesnim svojstvima, što poseduje neko samoosećanje koje im se priključuje; a pošto su svojstva vezana za jedno individualno jezgro, utemeljeno u sklopu ličnosti, vlastita vrednost je individualna. Ona se uvek odnosi na poseban sklop singularne ličnosti, na osnovu kojeg je ona takva kakva je i na osnovu kojeg sebe tako oseća i u sebi uživa. Odmeravanjem vrednosti drugih taj odnos jača. Znači, središte individue je u samoj sebi. S druge strane, međutim, i svaka zajednica razvija neke vrednosti, svaki istorijski pokret ima istu nameru i dejstvo, pa se u istorijskom i društvenom stanju stvara odnos po kome vlastita vrednost i smisao vlastite egzistencije daju značenje pojedinim duševnim procesima; s druge strane, psihofizičko jedinstvo naročito u svrhovnom sklopu dobija značenje za celinu. To je sklop značenja koji istoričar sagledava. Taj se sklop ne procenjuje iznova, već se priznaje za stvarnost. Ali, kao takva stvarnost, on konstituiše značaj, interes pojedinca, međusobnu povezanost značajnih momenata, ukratko, raščlanjenost u vremenskom toku.35 Ono što se uživa kao vrednost ličnosti u njenom samoosećanju jeste... SKLOP ISTORIJE

Hegel je postavio problem da se potraži sklop pojmova kojim bi se sklop istorije doveo do svesti. Taj isti sklop metafizički,, prirodnofilozofski i duhovnonaučni. To su idejni stupnjevi duha, u kojima subjekt nalazi sebe kao duha, objektiviše se u spoljašnjem svetu i kao apsolutni duh saznaje sam sebe. U tome je intelektualizacija istorije. Nije reč samo o njenom saznavanju pojmova,, pojmovi su njena suština; upravo na tome počiva adekvatno saznanje istorije. Duh i istorija su otkriveni. Oni više nemaju tajni. Kako se od toga razlikuje stav pravoga istoričara prema istoriji! Ona se nipošto ne iscrpljuje ni opisivanjem individualne raznovrsnosti istorijskih pojava. Kad bi postojalo samo takvo opisivanje, ne bi se mogle saznati. Individue kao takve međusobno su razdvojene. Najdublja suština istorije, po kojoj ona objektiviše duh zajednice, ostala bi neshvaćena. 318

filozofski.rs

(

l U razumevanju neke istorijske tvorevine kao izraza nekog unutrašnjeg stanja već je sadržan ne neki logički idpntitet, nego samo odnos identiteta u različitim individuamaj Individue se ne mogu razumeti na osnovu njihove jednakosti, jer su samo pojmovi između sebe jednaki, pa se stogaT mogu prenositi. One se razumeju na osnovu toga što[jpdividua ima u izvesnim granicama mogućnosti da, polazeći od izraza i delovanja neke sasvim različite individue, naknadno doživi njena unutrašnja stanja i procese kao unutrašnji život te individueTlFer, u sebi sadrži mogućnosti koje prevazilaze ono što može-aa realizuje kao vlastiti život. Svi mi živimo u onome što je u našem biću postojano, a što smo stekli i na što se navikli. Međutim, pošto raspolažemo sa mnogim mogućnostima života u sećanju i u htenju usmerenom na budućnost,, a možda i u životnosti koja nikad neće postati postojana, a u tome upravo i počiva svest o slobodi, naša mašta prevazilazi okvire onoga što u vlastitome sopstvu možemo doživeti ili ostvariti. ISTORUSKI SKEPTICIZAM

1. Ne može imati ni značenje ni vrednost nešto što se ne može razumeti. Drvo ne može imati nikakvo značenje. Zimlova teorija o istoriji, po kojoj je istoriju nužno oblikovati, zato što se svi njeni delovi ne mogu obuhvatiti, pogrešna je, jer se znatan broj delova može reprezentovati pomoću sažimanja. U istoriji promena u svetu prilikom odabiranja nikad ne nailazim na neki momenat koji itd. U tome je razlika između istorije prirodnih objekata i ljudske istorije. Glavni razlog koji navode istorijski skeptici je uvek to što je sklop delovanja, koji se odvija na osnovu motiva, nepouzdan; pojedinac veoma nepouzdano poznaje vlastite motive, a drugi još manje imaju uvid u njih. Samo se u skromnom obimu može utvrditi koliko u presudnim postupcima sudeluju lični interes, častoljublje, potreba za vlašću,, sujeta. Čak i usmene ili u pismima sadržane izjave o tome ostaju problematične. Upravo je tu pravo polje onoga što poznavaoci čoveka i sveta smatraju istinskom istorijom. Posebno Francuzi svoju oštroumnost, svoju superiornost u odnosu na stvari i ljude dokazuju na taj način što u sitnim i samoživim motivima vide osnove velikih dejstava. Na to ih je navikla filozofski.rs 319

pragmatična metoda, koja traga za vezom između motiva, postupka i dejstva, tamo gde ne primenjuju političku teoriju ili odmeravanje vojnopolitičkih snaga. To nas dovodi do traganja za motivima u memoarima i strasne želje da se oni potcene. I najzad, u francuskom duhu postoji neka oštroumnost kada je reč o ličnim motivima, novcu, društvenom položaju, koja ne može da shvati osećanje dužnosti kod Nemaca, određeno stvarima„ i njihovu naivnost u pogledu ličnih svrha, koja iz njih potiče. Priroda pragmatične istoriografije, koja traži sklop delovanja, ali u okviru granica sklopa motiva, postupka i istorijskog dejstva. Tipičan je takozvani moralizam Šlosera, koji je pragmatični istoričar sa primesom francuske strasne želje za potcenjivanjem, ali na osnovu moralne procene. 2. Istorijski skepticizam može se prevladati samo ako se od metode ne očekuje da utvrđuje motive. 3. Istorijski skepticizam biće prevladan samo ako psihološku utančanost zameni razumevanje duhovnih tvorevina. One postoje kao nešto što je objektivisano u spoljašnjem svetu, pa mogu postati predmet metodskog razumevanja. 4. One se dele na tri vrste. Najviši stupanj pouzdanosti je razumevanje u tumačenju naučnog duha. Mogućnost zamenjivanja. Drugi stupanj imaju tvorevine životne mudrosti, religije, umetnosti, filozofije. One su delom izraz vlastitog životnog sklopa, delom prikazuju životni sklop. Treći stupanj, koji stvara najveće teškoće,, predstavlja područje delanja i postavljanja svrha. Odnos između postavljanja svrha, iznalaženja sredstava i delanja racionalan je i jasan, ali nešto drugo su motivi koji određuju postavljanje svrha. Postupke koji deluju u pravcu opštega i koji postaju istorijski ne prati svest o motivima. Međutim, jasno je da su oni povezani sa objektivnim nužnostima usaaenim u svrhovite sisteme i spoljašnje organizacije; istovremeno za njihova dejstva motivi su potpuno nevažni: postupci zavise samo od svrhovitih predstava (Zvveckvorstellungen) i od raznth mogućnosti sredstava. Zato su sistematske duhovne nauke, koje se odnose na svet koji dela, temelj za pouzdano razumevanje sveta delanja. Međutim, komplikuje se metoda razumevanja, jer se u nju uključuje upoređivanje itd.

320

filozofski.rs

MOGUĆNOST OBJEKTIVNOG SAZNANJA U DUHOVNIM NAUKAMA

Pitanje kako je objektivno saznanje moguće u duhovnim naukđma svodi se na pitanje kako se ono može ostvariti u istoriji. Kako je istorija moguća? Za tako postavljeno pitanje pretpostavka je: pojam istorije. Videli smo da taj pojam zavisi od pojma života. Istorijski život je deo života uopšte. A život je sve ono što je dato u doživljavanju i razumevanju. Prema tome, život se u tom smislu rasprostire po čitavoj oblasti objektivnog duha, ukoliko je pristupačan doživljavanju. Život je osnovna činjenica, koja mora biti polazna tačka filozofije. On je to što poznajemo s unutrašnje strane^, on je nešto iza čega se ne može zaći. Život se ne može izvesti pred sud uma. Život je istorijski kada ga shvatamo u njegovom proticanju u vremenu i u sklopu delovanja koji na taj način nastaje.;Mogućnost za to je u naknadnom oblikovanju toga toka uTsećanju, koje ne reprodukuje pojedinačno, nego sam sklop i njegove stadijume. Ono što u shvatanju samog životnog toka obavlja sećanje, u istoriji se ostvaruje posredstvom životnih manifestacija koje obuhvata objektivni duh, povezivanjem shodno tom odmicanju i prouzrokovanju. To je istorija. Prvi uslov za izgradnju istorijskog sveta otuda je da se zbrkana i često izopačena sećanja ljudskoga roda o sebi samom očiste kritikom povezanom s tumačenjem. Otuda je osnovna nauka istorije filologija u formalnom smislu, kao naučno proučavanje jezika u kojima je sačuvano predanje, kao sakupljanje zaostavštine dotadašnjeg čovečanstva, kao njeno čišćenje od zabluda i kao hronološko sređivanje i kombinovanje koje dokumente dovodi u unutrašnju vezu. Filologija u tom smislu nije za istoričara pomoćno sredstvo, ona, naprotiv, označava prvu oblast primene njegovih metoda. Objektivnost istorije je moguća samo kada među raznovrsnim gledištima, sa kojih se može izvesti sklop njene celine i izdvojiti članovi potrebni za taj sklop, jedno stanovište sagleda sam sklop onakav kakav je bio. Najpre ću uvesti pojam značenja. Sklop istorije je sklop samoga života, ukoliko ovaj u uslovima svoje prirodne sredine ostvari jedan sklop. Jedan član koji pripada sklopu celine ima, u vezi s tom celinom, značenje ukoliko prema toj celini ostvaruje neki odnos sadržan u životu. Jer u odnosu celine prema delu ne leži samo po sebi to što deo ima neko filozofski.rs 321

značenje za celinu. U tome je, pre svega, jedna kako se čini nerešiva zagonetka. Celina se mora graditi iz delova, pa ipak se u njoj mora nalaziti onaj činilac koji pridaje značenje i koji, prema tome, određuje delu njegovo mesto. Već smo, međutim, videli da je upravo u tome ono što pokreće istorijski rad, i da on protiče u uzajamnoj zavisnosti dobijenih odredbi,, ovde, dakle, celine i dela. Istorija treba da nas nauči šta je život. A ona je upućena na život, jer je njegov tok u vremenu, pa je otuda život njena sadržina. Iz toga kruga bi se moglo jednostavno izići kada bi postojale bezuslovne norme, svrhe ili vrednosti, koje bi bile merilo za istorijsko posmatranje i shvatanje. Sama istorija ostvaruje vrednosti, čije važenje, međutim, proističe iz objašnjavanja odnosa sadržanih u životu. Takav odnos je obaveza zasnovana u ugovoru i priznavanje dostojanstva i vrednosti u svakoj individui koja se posmatra kao čovek. Te istine su opštevažeće, jer omogućuju regulisanje na svakoj tački istorijskog sveta.

2. STRUKTURA SVAKOG ISTORIJSKOG SKLOPA Problem istorije je sledeći: kako se tamo gde je jedno sopstvo odvojeno od drugog sopstva, gde postoji samo uzajamno delovanje snaga, iz individua može da stvori subjekt koji dela i trpi kao jedno sopstvo? Kulturni sistemi, pravci, pokreti, organizacije su takva zajedništva, jedinstvene celine, u kojima na različite načine pojedinci kao delovi zajednički deluju. 1. Priroda zajedničkog delovanja prema njegovim različitim vrstama... Prva razlika je što individue ne ulaze ni u jedan od tih spletova kao celina, nego samo jednim delom svoga sopstva. 2. Svi se ti spletovi razlikuju... Sklop u njima razlikuje se od sklopa sopstva u prvom redu po načinu kako se u njima pojavljuju vreme i prostor. Oni imaju prostor da se šire; u njih se uključuje sve veći broj lica na sve udaljenijim prostorima. Mogu da preskoče međuprostore; individue koje su tako povezane mogu da budu veoma udaljene jedna od druge, mogu da sačinjavaju sklop koji tako reći prolazi kroz međuprostore. (Upor. tamo gde je reč o strukturi.) Isto tako obuhvataju i duge vremenske periode, i svaki takav sklop za svoj razvoj raspolaže sa dugim, čak neograničenim vremenskim razdobljem. Vreme je kadro da, svojstve322

filozofski.rs

nom stvaralačkom snagom, na njima spokojno a ipak snažno obavlja svoje delo. 3. Kao sklop u kome individue,, koje su postale delovi, zajednički deluju, mogu se uporediti sa duševnim sklopom; nisu dati kao supstancije, ali delovi i ovde kao i tamo deluju zajednički po nekom njima svojstvenom zakonu. Za razliku od anorganskog sveta, taj sklop nije dat samo sa spoljašnje strane i otuda konačno zagonetan, nego je sklop na neki način doživljen. Svakako, način na koji se on može doživeti je različit. Može da dejstvuje kao svest da čovek ima isti osnovni osećaj kao i drugi, da im je svrha zajednička, da su zajedno potčinjeni nekom vođstvu; ista svest, kojom pojedinci međusobno opšte, uvek postoji. Tako i tu dolaze do izražaja iste kategorije koje su svojstvene svakom duševnom sklopu. Postoji odnos celine i njenih delova; to je prva odredba o načinu na koji duševni sklopovi postoje kao istorijski. Istovremeno(, mora da se utvrdi i razlika koja se pojavljuje u tom odnosu. Svaki takav sklop ima neku strukturu na osnovu koje njegovi delovi čine celinu. Vrsta te strukture razlikuje se od strukture duševnog sklopa. A i u okviru istorijskih sklopova postoje različitosti koje se moraju utvrditi. Iz toga onda za kritiku istorijskog uma proizilazi legitimni osnov da pojam strukture prenese na te tvorevine. Svaka individua je pojedinačna snaga. Koji je to odnos u kome određene strane ili delovi različitih individua, međusobno homogene, zajednički deluju u pravcu obrazovanja jedne ukupne snage (Totalkraft)? To pretpostavlja da je sklop konstitutivno sadržan u homogenim delovima individua (upor. moj Uvod). 4. Ukoliko ti homogeni delovi u svojoj povezanosti sa životom pojedinačnih ličnosti nose u sebi usmerenost na nešto što treba realizovati u budućnosti, onda takav istorijski sklop realizuje nešto što se nalazi u budućnosti. Sada se u sasvim drukčijem smislu i — u poređenju sa individualnim bićem — preinačeno kategorija svrhe može preneti sa pojedinačnog bića na takav sklop. 5. Još veću teškoću predstavlja pitanje u kojem smislu takav istorijski sklop može da stvara vrednosti. 6. U svakom sklopu koji se stvara u vremenu postoji neko sećanje na tok. Tok je osnovno svojstvo svakog istorijskog sklopa, pa i duševni tok uključuje u izvesnom stepenu sećanje na svoje stadijume. Kategorija značenja. filozofski.rs 323

3. SUBJEKTI ISTORIJSKOG ISKAZA Uz pojedinačnu egzistenciju javljaju se novi subjekti. U kojem smislu su oni zamišljeni? Na čemu je zasnovano kritičko pravo da se oni smatraju nosiocima iskaza?

RAĐANJE SVESTI O SKLOPU I ZAJEDNICI POSREDSTVOM ISTORIJE

Ako je zajednica subjekt, nastaje potreba za radnjom kojom će se utvrditi šta je sa tog gledišta novo u duhovnom svetu; zato je prvo pitanje: kako takva zajednica postaje subjekt koji deluje jedinstveno, kao individua? Tome doprinose prošlost, zajedničko delovanje u sadašnjosti i budućnost. Vidimo kako je delovanje istorije, o čijoj se korisnosti toliko raspravlja, plodonosno za život ljudi u zajednicama, kao svest tih zajednica o vlastitom životu, kao njihovo pamćenje vlastitog životnog toka. Kod proučavanja istorije zajednica treba misliti da, obrnuto, ta istorija kao pamćenje čovečanstva deluje u pravcu stvaranja zajednica. A da, obrnuto, svest o zajednici iz osećanja jedinstva stvara plemenske junake, državotvorce, osnivače religija. Toliko je moćan naš odnos prema prošlosti, toliko snažno prenosimo jedinstvo vlastitog životnog toka na zajednički život individua u raznim oblicima zajednica.

4. KONKRETNO-ISTORIJSKI SUBJEKTI RASE, NARODA ITD. 5. KULTURNI SISTEMI

324

Krug njihovog određivanja. U čemu je njihovo jedinstvo? Njihov sklop. Odnos kulturnih sistema i organizacija. Samo se apstrakcijom mogu razlučiti jedno od drugog. filozofski.rs

HERMENEUTIKA SISTEMATSKE ORGANIZACIJE

Kao i pojedinačna dela, i organizacije je nužno tumačiti strogo metodski. To treba činiti, a ne objašnjavati ih na osnovu njihovih početaka, svoditi ih na uzroke koji su ih stvorili. Među školama vodi se borba oko racionalnog ili psihološkog ili istorijskog objašnjavanja. Koje je od objašnjenja moguće, pretpostavlja hermeneutika pojedinih organizacija i upoređivanje srodnih. Međutim, pitanje ostaje transcendentno. Hermeneutika je moguća jer između naroda i države, vernika i crkve, naučnog života i univerziteta postoji neka veza na osnovu koje kolektivni duh, jedinstveni životni oblik nalaze strukturni sklop u kome se izražavaju. Postoji, dakle,, neki odnos delova i celine, u kome delovi od celine dobijaju značenje, a celina od delova smisao, a te kategorije tumačenja svoj korelat imaju u strukturnom sklopu organizacije na osnovu kojeg ona teleološki ostvaruje neku svrhu. Šta je to specifično u strukturi organizacije i u kategorijama njenog razumevanja? Samo postojanje organizacije kao takve nema nikakvu vrednost. U strukturnom sklopu svrsi odgovara radnja, funkcija itd. 6. PRIVREDNI ŽIVOT 7. PRAVO I NJEGOVA ORGANIZACIJA U ZAJEDNICI 8. STRUKTURA DRUŠTVA 9. OBICAJI (Sitte), ETOS I ŽIVOTNI IDEAL 10. RELIGIJA I NJENA ORGANIZACIJA RELIGIOZNOST

Među svim doživljajima na kojima se temelji objektivisanje i organizacija duha, posebno, središno mesto zauzima religioznost. To se vidi iz istorije, ali proizilazi i iz antropološke refleksije. To je koren koji povezuje doživljavanje i razumevanje kod pesnika, umetnika, vernika i filozofa. U svima njima nastaju... izgrađeni na osnovu iskustava samoga života, koji izlaze iz njegovih okvira. I uvek je u samom životu usađen taj momenat koji prevazilazi njegove okvire. Svojstvena crta religioznosti je što doživljeni život stupa u filozofski.rs 325

vezu s nečim nevidljivim. To je kao nešto što u samom životu deluje i u njemu i iznad njega. Ta veza, međutim, nastaje iz realnosti doživljavanja života koja je veoma pojačana u velikim religioznim individuama. Kod religioznog genija nije p o stojao nikakav san o transcendentnosti u osećajnim dušama; sam život, naprotiv, koji je po svojoj prirodi doživljen, istinit, snažan u svojoj strogosti, sav tako čudno sazdan od patnje i sreće, ukazuje na nešto što nadire iz spoljašnjeg svet^, dolazi iz vlastitih dubina, < n a d i r u ć i > na njega kao nešto strano, kao da dolazi iz nevidljivih sfera. Nikakvo umetničko ispoljavanje ne umanjuje u tim potpuno neumetničkim prirodama pritisak života, stvarnosti, koji opterećuje svaku egzistenciju. Smrt kao senka prati svaki trenutak Kalvinovog života. Kod protestanta se iza doživljaja blaženstva, u veri po Božjem izboru, uvek nalazi stravična misao koja potiče iz bezdanog prokletstva onih drugih duša. A to što i od sebe samih čine oruđe Boga, kadro je da delatnim prirodama ulije unutrašnje spokojstvo. Kontemplativni, miroljubivi ljudi, međutim, u doba reformacije traže neki drugi put. I što snažnije čovek živi u vlastitom biću, oslobođen svetskog vrtloga, društvenih spletova, utoliko ga više zastrašuju plitkosti svakog od nas. Oseća kako je sve više usamljen, izdvojen od ostalih ljudi. Želeo bi da prevaziđe tu izolovanost od njih. Tako ga u svojoj osnovnoj suštini sam život uzdiže, unosi, spušta u nevidljivo, da u ljubavi i razumevanju sjedini duše sa sobom. Presudno je uvek to što u religioznom geniju nema bežanja u površno životarenje, u svakidašnji zaborav onoga što živi u sećanju i budućega, i u let mašte. On se ne zadovoljava svetovnom delatnošću svojih snaga,, jer ona obuhvata i zaborav smrti i spasenja duše. 1. Zato što su religiozni objekti uvek pretpostavka za doživljaj i tako religija u mrežu tradicije... 2. Ako se ona prekine, ipak u prirodi doživljavanja i razumevanja ostaje sadržano značenje života, kretanje svrha u nevidljivo, dopunjavanje vrednosti. Religija nastaje iz opštenja s nevidljivim. Međutim, oblici religioznosti ne stvaraju se iz opštenja po sebi. Naprotiv, opštenje prati oblikovanje ličnosti u pravcu zadovoljavajućeg jedinstva (blaženstva), i tek je to stvarnost. Empirijski delovi oblikovanja, koje se doživljuje u religioznom iskustvu. Doživljaji iskustva nisu samo doktrinarni, a nisu ni samo duševno raspoloženje, nego se javljaju u ličnostima koje na svoj način ostvaruju životni zadatak. Prema tome, osnovu određenog 326

filozofski.rs

oblika jedne religije svuda čine pokušaji da se sebi postave svrhe, iluzije o vrednostima koje su u njima ostvaren^, iznalaženje novih vrednosti, određivanje značenja životnih okolnosti. Teško je saznati šta je religija zato što je za sve njene načine izražavanja i trajne tvorevine u kojima se ona proučavanju ukazuje kao dogma — verovanje, sujeverje, verska umetnost, religiozni pogled na svet, potrebno je prethodno tumačenje, kako bi se sagledali duševni pokreti koji stoje iza toga. 1. Sve ono što život i njegov korelat — svet — predmetno sadrže može da bude objekt religioznog pridavanja vrednosti. 2. Religiozno pridavanje vrednosti, međutim, nikada nije nešto izvorno. Religiozna vrednost nije kao životna vrednost, potpuno nezavisan skup vrednosti. Ona, naprotiv,, pretpostavlja iskustva u okviru pridavanja životne vrednosti, koja na osnovu tonskog reda i boje duševnog života ističu pritisak okolnog sveta (Paskal), nemogućnost da se on nekom intervencijom savlada, nerealnost tog sveta, njegovu trošnost, koruptibilnost, neshvatljivost, a s druge strane kao pozitivno potrebu za postojanošću sveta, za mogućnošću poverenja, za mirom. Sve to još nije religiozno duševno raspoloženje. Jer, duševno raspoloženje je religiozno tek kada je u nevidljivome nađeno sredstvo da se duševni svet na osnovu tih osećanja adekvatno konstituiše. Tako se, najpre, stvara pojam religiozne potrebe, tačnije potrebe koja u religiji nalazi zadovoljenje. Tamo gde takva potreba ne prethodi religiji ili ne uslovljava duševni život kao konstitutivan činilac, religija je samo predanje, navika. I svaka religiozna priroda ima na neki način u ustrojstvu duše koje uslovljava vrednovanje života snagu za stvaranje svojih originalnih koncepcija. 11. UMETNOST 12. NAUKE 13. POGLED NA SVET I FILOZOFIJA TUMAČENJE FILOZOFSKIH SISTEMA

1. Najprostiji slučaj: jedan osnovni spis. Problem: Odnos između sistematskog prikaza i smisla na osnovu značenja delova, vlastite vrednosti istina itd. Pomoćno sredstvo: istorija razvoja.36 filozofski.rs 327

Platon i Lajbnic. Sagledavanje smisla u spisima i odnosa njihovog značenja prema celini — jer to su delovi koji nisu prilagođeni celini — pretpostavlja neku istoriju razvoja, koja će omogućiti da se proceni značenje pojedinih spisa za celinu. DUHOVNE NAUKE I JEDNA FILOZOFIJA ŽIVOTA

1. U intelektu i u nagonu leži neka težnja svojstvena duševnom životu. Potvrđivanje te težnje je zadovoljstvo. 2. Struktura duševnog života deluje teleološki, tj. u pravcu težnje ka daljem razvoju. 3. Trajno zadovoljenje, nezavisno od vlastitog života, nastaje samo kad se težnja usaglasi sa velikim objektivnostima koje pružaju zadovoljenje. 4. Taj životni sklop je uslovljen lojalnošću i moralom. Uslovljenost je u tome što smo svesni da je uzajamna obvezanost nešto čega se treba držati. Transcendentalna istraživanja o njegovoj apriornosti ostaju bez rezultata. II Filozofsko mišljenje današnjice žedno je i gladno života. Ono želi povratak većoj životnoj radosti, povratak umetnosti itd. POVEZANOST ISTORIJE METAFIZIKE I RELIGIJE SA KULTUROM

Uporedna nauka o kulturi. 1. Obeležje kulture je što ona, nošena datim organizacijama, dostiže vrhunac koji traje izvesno vreme i na kome su u skladnoj strukturi povezani sistemi, posle čega na osnovu okolnosti koje treba istražiti dolazi raspad. Sadržaj ne treba odvajati od oblika u kome skladna struktura dostiže vrhunac. Životni pojmovi kao što su obvezanost, službena dužnost, umetničko prikazivanje života pomoću srazmere, svetlosti i senke, uživanje u rasporedu tonova u melodiji, u harmoniji, tragična povezanost karaktera, 328

filozofski.rs

radnje, krivice i sudbine, sve to sadrži neko oblikovanje životnih sadržaja. Teorija tog oblikovanja. Sadržaji, tj. realnosti ili kvaliteti shvataju se u samom životu shodno njihovom značenju. To shvatanje dolazi do izražaja u umetnosti itd. Kakva je to pak veza?37 2. Na vrhuncu,, od kojeg uvek treba poći (to je najvažnije metodsko gledište), razvio se jedan stav svesti, u kome su na osnovu veza elemenata kulture, shodno njihovoj strukturi, određeni izraz dobili vrednosti, značenje, smisao života. Oni se izražavaju u nekom unutrašnjem sklopu antropološke refleksije i na njoj izgrađenih tvorevina u pesništvu, religiji, filozofiji. U tom sklopu su povezani osećanje sadašnjosti, sećanje i budućnost. On sadrži smisao u sećanju, osećanje sadašnosti kao osećanje vrednosti u sadašnjosti i ideal (dobro). Iz ograničenosti svake kulture, već na njenom vrhuncu, javlja se zahtev za nekom budućnošću. 14. SKLOP ORGANIZACIJA U DRŽAVI 15. NACIJE KAO NOSIOCI MOCI, KULTURE ITD. 16. COVEČANSTVO I UNIVERZALNA ISTORIJA Uzajamno delovanje nacija. Duhovni pokreti. Razdoblja. REVOLUCIJA

Promene koje se javljaju u istorijskom svetu mogu se podeliti prema osnovnim tipovima. Mogu se shvatiti ukoliko se pojavljuju u užem krugu u okviru jednog kulturnog sistema, ili istovremeno sa kulturnim sistemom i organizacijom neke pojedinačne nacije, ili u nekoj obuhvatnijoj celini, i to u okviru različitih vidova njenoga života. S druge strane, one se mogu shvatiti ukoliko obuhvataju neki veći ili manji vremenski period. Ti različiti načini shvatanja uslovljeni su prirodom pokreta koji shvatamo. Pokret se rasprostire u krugovima različitog obima i realizuje se u različitom vremenskom trajanju. Moramo se, međutim, bliže pozabaviti razlikom u vrsti takve jedinstvene promene, kako bismo učinili pojmljivim prostorni i vremenski obim. Ponovo vidimo da se razlučivati može samo na osnovu toga što nizove promena povezuje jedinstveno značenje. Jer, filozofski.rs 329

sve promene po sebi uzročno su povezane među sobom na isti način, osnivanje nemačke države,, francuska revolucija kauzalno se ne razgraničavaju od onoga što se ranije ili kasnije dogodilo na odgovarajućem području. Pa ni polazeći od sadržaja i njihovih čisto objektivnih odnosa, takvo grupisanje nije moguće. Da rešim to pitanje, poći ću od sistema promena koji se mogu označiti kao revolucije. Njihovo zajedničko obeležje je što dugo sputavani pokret iznenadno probija date pravne poretke i sebi svojstvenom snagom rasprostire se na široka područja. Izdvajaju se opet one revolucije u kojima su potisnuti interesi povezani sa dugo prikupljanim mnoštvom ideja, koje tim revolucijama daju osobenu vrstu značenja. Njihovo delovanje ne dopire samo donde dokle su interesi kao takvi srodni i povezani, one dejstvuju i izvan tih okvira kao realizacija mnoštva ideja i realizacija ideala. Takve su prirode dva gorostasna fenomena: reformacija i francuska revolucija. Realizacija ideja u njima deluje u daljinu dokle god ima, da kažemo, uspavanih srodnih interesa. Njeno značenje se ne iscrpljuje u faktičkim posledicama koje je proizvela unutar područja interesa, od kojih je pošla. U oba slučaja izbijanju revolucije prethodi s jedne strane mnoštvo ideja koje se lagano razvijaju, a s druge dugotrajno sputavanje u okviru neke organizacije. Moć te organizacije suzbija težnje za promenom, koje leže u njoj. U prvom slučaju to je organizacija crkve, u drugom države. Kad nastupi revolucij^, ona usred bogatog kulturnog razvoja pripada određenom sistemu, preuzima isključivu vlast nad duhovima, tako da se ostali interesi povlače, svi interesi koji... TEORIJA ISTORIJE DUH KAO TVOREVINA PONIRANJA U DUBINE UNUTRAŠNJEG ŽIVOTA (VERINNERLICHUNG) I NJEGOVO OBJEKTIVISANJE U ISTORIJI

1. Hegelova je greška što stupnjeve duha konstituiše imanentno, dok oni proizilaze IZ zajedničkog delovanja toga momenta i istorijske situacije. On je u svom misaonom unutrašnjem životu sam već proizvod zakonitog kretanja društvenog sveta. filozofski.rs

330

2. Iz toga proizilazi njihova unutrašnja srodnost. 3. Objektivacija je drugi važan problem istorijske nauke. Ona se obavlja: a) u izrazu, kao umetnost i slobodna književnost; b) u misaonoj reprezentaciji; c) u organizacijama, u kojima promena postaje trajna, a njeno delovanje regulisano, sređeno, kontinuirano, neprekidno; d) u pravu. Pravo je skup pravila koja se mogu prinudom nametnuti i koja određuju spoljašnje postupke. Prema tome, u njemu se objektiviše shvatanje: a) vrednosti koje su društvu potrebne,, njihovo stupnjevanje u krivičnom pravu itd.; b) pravilan oblik koji je uslovljen privrednim društvenim životom itd.; e) objektivacija u nastavi. Poseban položaj nastave. Polazeći od datog ideala života vaspitač i sistem ostvaruju neko stanje kod omladine. Nije reč o postupcima, već o nečem što po završenom obrazovanju i dalje postoji kao habitus. Ideal, naime, jednog datog vremena, jednoga naroda, živi u klasi vaspitača. On se, prema tome, ne može prikazati racionalno. On se ostvaruje samo veštinom vaspitača. f) objektivacija u crkvenim organizacijama. Objektiviše se ono što se razvilo u opštenju s nevidljivim: religiozno iskustvo, dogme koje su se iz njega razvile, oblici religioznog opštenja. Zaključak. Istorijsko istraživanje treba, dakle, da prikaže: 1. proces poniranja u unutrašnji život iz datog istorijskog sveta na osnovu nekog ranijeg stupnja,, 2. proces ispoljavanja. POKRETACKA SNAGA U ISTORIJI

Problem prvi put u najranijem periodu Hegelovom. Nije, međutim, psihološki obrazložen ni sproveden. Uvek je to neko stanje nezadovoljstva u nekoj kulturnoj situaciji. Rađa se težnja da se ona prevaziđe. UNIVERZALNO-ISTORIJSKO RAZUMEVANJE

Ono kao pretpostavku ima autobiografiju, biografiju, istoriju nacija, kulturnih sistema, organizacija. Svaka od tih istorija ima vlastito središte, prema kome se procesi odnose, pa otuda vrednosti, svrhe, značaj, koji proističu iz tog odnosa. filozofski.rs 331

Na odnosu tih momenata počiva mogućnost da se priđe bliže objektivnoj univerzalnoj istoriji. Na prvom mestu istorija istoriografije treba da pokaže na osnovu čega dospeva do refleksije o sebi samoj. Prva značajna etapa je učenje Tukidida. On svoj predmet posmatra kao sklop delovanja,, u kome ratna veština, unutrašnja i spoljašnja državnička veština, kultura, politika, ustavne borbe, zajednički deluju u pravcu odlučivanja o vlasti u Grčkoj. Dakle, shodno shvatanju Eduarda Majera, kome je Tukidid ideal, idući od krajnje dostignute tačke unazad, tu je konstruisan niz uzroka koji su odredili završno stanje. U njemu leži načelo izbora i oblikovanja (usmerenost težnji), a govori na presudnim, važnim tačkama sadrže skup motivacija — kao nekakvi monolozi u velikoj drami. Isto tako i poruke poslanika. Sledeća značajna etapa je učenje Polibija. On mišljenje o političkoj organizaciji povezuje sa tukididovskim pragmatizmom. Značenje momenata određuju veze između političke organizacije Rima, njene vladavine svetom i važnosti... da se ona ostvari. Retko je kada istoričar mogao da tako univerzalnoj građi da tako čvrsto jedinstvo značenja. Univerzalno-istorijska teorija srednjega veka ne sme se samo preuzeti od Ota fon Frajzinga. Već i Dante daje tumačenja time što pokazuje vezu sa Tomom Akvinskim. Osnovicu čini odnos između Boga i svrhovitog sklopa sveta,, utvrđen u teologiji-filozofiji itd. U tome je, dakle, prvi put postavljeno načelo univerzalno-istorijskog sklopa, a on je shvaćen kao sklop značenja ili svrhoviti sklop. U njega je onda, u odnosu na državu, svrstana čitava aristotelovska doktrina, kao i doktrina rimske imperije, pa i doktrina carstva Božjeg, prema tome jedan potpun sistematski sklop. Na taj način univerzalno-istorijsko mišljenje opet stupa u jedno više stanje. Nedostatak je što je ta teorija utemeljena u religioznoj metafizici, a kulturni sistemi uvršćeni u obe te organizacije. Novo agregatno stanje istorijskog mišljenja nastaje time što se postepeno razvijaju: a) teorija ustrojstva i unutrašnjeg odnosa ustrojstva i moci organizacije (Makijaveli, Gvičardini); b) proučavanje svrhovitih sklopova (njihova sve veća diferencijacija i prirodni sistem), kultura najpre kao procvat umetnosti i književnosti,, zatim kao linija religioznog razvoja, i na kraju kao napredak nauka, solidarnost, i c) razvoj na332

filozofski.rs

cija kao nosilaca istorije i njihovi međusobni odnosi (istorijska škola). Više agregatno stanje istorijskog mišljenja počiva na sagledavanju međusobnih vezg. analitički razlučenih i teorijski razvijenih momenata. Sklop delovanja u koegzistenciji i sukcesiji ljudskog zbivanja nije univerzalno-istorijski sklop. Na primer, u sklopu delovanja ne bi smelo da se pređe preko činjenice broja i valjanosti Luterove ili Šilerove dece, a ako primenimo pojam vrednosti činjenica na njihov život, moralo bi da se prizna da su te činjenice veoma dragocene. DODATAK UZ ISTORIJU ISTORIOGRAFIJE

Na pojedinim mestima treba umetnuti: 1. Poreklo ideje napredovanja u istorijskom doživljaju napredovanja nauka i vladavine nad prirodom. Taj doživljaj morao je prvo da se javi u epohi velikih otkrića. Jednim udarcem preokrenuo se odnos prema antičkom dobu. Prevaziđeni su njegovi okviri. Sve znanje toga doba činilo se patuljasto; forme ustupaju mesto zakonima, zakoni itd. Bekon je istorijski doživljaj uzdigao na stepen filozofske svesti. Bekonu stari narodi izgledaju, istorijski posmatrano, kao detinjasta, sićušna mladost čovečanstva. Bekonovi savremenici su sada zaista stari, koji su proširili iskustva, ukinuli predrasude i uopštavanje doveli do zakona. Dejstvo u raznim zemljama. Lajbnic. Do koje mere je to ušlo u životno osećanje vremena? Do koje mere to menja istorijsku svest? Mosta nema. Raskid s odnosom prema prošlosti. Dekart: »Evo moje biblioteke!« 2. Sledeći istorijski doživljaj napredovanja bila je religiozna prosvećenost. Pri tom nije samo negativno bio doživljen raskid sa starom verom^ nego se istovremeno i pozitivno otvorila nova sadržina vere. Dalje izgrađivanje hrišćanstva. Lajbnic je prvi mislilac kod koga se odigralo proširenje istorijske svesti. Potvrda za to je njegov uvod u teodiceju. O tome sveđoči i njegova prepiska s Bosijeom i katoličkim naučnicima. On svaki povratak Bibliji, pa i katoličku veroispovest proglašava nedovoljnim. Tome odgovara, kao što sam pokazao, raspad dogme o »opravdanju Boga«. Lesing. Kod Lajbnica, dakle, uz napredovanje u kulturnom sistemu znanja o prirodi dolazi i napredovanje u kulturnom sistemu religioznosti. Nemoguće je zaviriti u Lajbnicovu dušu. filozofski.rs 333

On nikad nije opštio s dubinama vlastite duše. Živeo je u mnogostruko zakonitoj objektivnosti sveta. I svoje pokušaje da utemelji dogme uvek je branio samo kao mogućnost. Ono što je on u sebi verski doživljavao bilo je u vezi s prosvećenošću — novo. Tu je, međutim, bila granica vremena.38 Slobodni duh, koji je bio u dodiru s pigmejskim državama Hanoverom i Brandenburgom, nije, u poređenju s antikom i imajući pred očima rimsku imperiju, nikako mogao u njima videti neki viši stupanj razvoja. U Lajbnicovom životnom osećanju stalno se„ u prigodnim izjavama, pojavljuje nekakav sistem: živeti znači biti aktivan, napredovati. A sreća je osećanje tog napredovanja. Već je Hobz, koga je on temeljno proučio, izrekao isti taj stav. To osećanje u njemu je uvek delovalo zajedno s velikom svešću o mnogostruko zakonitom svetu. Njegova se egzistencija sastojala u spoju toga dvoga. Tako je kod njega svest o sebi samom bila svest o napretku i razvoju. Ali sam svet, taj skup razvoja monada, ostao je za njega, prema metafizici vremena, nešto što je zakonskim sklopom izvučeno ih hoda vremena. 3. Dva su događ^ja ukinula granice što su kočile pojam razvoja koji obuhvata sve oblasti, a koji je tako reći dugo stajao na pragu istorijske svesti: severnoamerički rat za nezavisnost i dve decenije docnije francuska revolucija. U jednoj novoj i najvažnijoj oblasti duha, u oblasti ostvarenja ideja u privredi, pravu i državi,, ostvaren je napredak koji je prevazišao sve što je dotle bilo. Čovečanstvo je postalo svesno svojih unutrašnjih snaga. Prirodno pravo ostvareno je u Severnoj Americi, čitav skup modernih ideja u francuskoj revoluciji. Pokazalo se da kretanje koje od viših ideja ide ka većim oblicima života nema granica. Šlecer, koji prezire grčke pigmejske države itd. 17. PRIRODA SISTEMA. CILJ KNJIGE ODNOS IZMEĐU PRIRODNIH I DUHOVNIH NAUKA

Kada saberemo te odredbe duhovnih nauka, konačno proizilazi osnovna razlika između prirodnih i duhovnih nauka s obzirom na njihove metode, njihove snage i njihove granice. Prirodne nauke se šastoje odsve samih egzaktno utvrđenih iskaza, između kojih postoji odnos dopunjavanja celine fizič-_ 334

filozofski.rs

kog sveta. Napredovanje, koje tu postoji među stavovima, leži u proširivanju obima toga sveta ili u opštosti njegovog saznanja. Ono, međutim,, nikada nije u ispoljavanju osnove ranije saznatih istina od kasnijih. Naprotiv, prve istine, izrazi najbliži nekoj činjenici, najmanje su hipotetične; što se dalje opštost razvija, to je u njoj momenat hipotetičkoga jači. Uvek su posredi stavovi koji izražavaju neko činjenično stanje. Njihovu osnovu, koja prethodi samoj prirodnoj nauci, čine slike koje se pojavljuju u čulima, pa su kao takve jasne i razgovetne, kao i konstrukcija opšte predstave koja polazi od njih i može se logički proveriti. Izraz opšte predstave u mišljenju jeste predmet. Na toj tački se uviđa koliko su opšta predstava i predmet mišljenja bliski jedno drugom. Prirodnjak prihvata realnost predmeta onakvu kakva je data u otporu itd., ne proveravajući je. Kad se uzdigne do kritičke svesti, zbog prisutnosti čula označava predmet fenomenom, pa i svaki otisak te prisutnosti uvek zadržava karakter fenomena. Znači, prirodni zadatak prirodnjaka nije shvatanje zakona, naprotiv; 1. treba na neki način iskazom ograničiti neko činjenično stanje, putanju Marsa itd; 2. upravo taj zadatak vodi ka njegovom rešavanju analizom tako što će se sagledati zakonitost homogenoga; 3. na kraju, treba doći do sinteze. Duhovne nauke, naprotiv itd. ODNOS PROUČAVANJA DUHOVNIH NAUKA I NJIHOVE TEORIJE PREMA PROBLEMIMA SADAŠNJOSTI

Sistemom više ne dolazimo do života, polazimo od analize života. Realnost tog problema je, međutim, čitav obim društveno-istorijskog sveta u čitavom intenzitetu antropološkog znanja. Taj problem se postavlja uz prirodnonaučno saznavanje. To nije ni odnos među realnostima niti odnos metoda. Iz toga dvoga nastaje filozofsko pitanje: koji životni stav proizilazi iz tako sagledane istine života, koji bi bio ostvarljiv. Odgovor zavisi od zajedničkog posmatranja prirodnih i duhovnih nauka. Toga se moja knjiga, dakle„ ne može odreći ako treba da sadašnjosti da neki rezultat. Ono, međutim, zahfilozofski.rs 335

teva samo načelno raspravljanje. Sa sistemom to nema nikakve veze. Svaki sistem pretpostavlja celovitost i objektivnost logičko-saznajnoteorijskoga. Ostaje samo mogućnost kombinatorne metode kao kod Lajbnica. Onda je sistem hipoteza. Svi najnoviji sistemi samo su školski dokaz da je mislilac, prevazilazeći doživljeno, svoje delatnosti lepo upotpunio. Na život oni više ne deluju.39

DRUGI PROJEKT ZA NASTAVAK 1. PROBLEM ISTORIJE ISTORIJSKI COVEK

a) Značaj duhovnih nauka i njihove teorije u prvom redu je što nam pomažu da naučimo šta treba da činimo na svetu, šta možemo učiniti od sebe, šta možemo uraditi sa svetom i on sa nama. Odgovor na ta pitanja pretpostavlja dvoje: prirodna nauka svojim kategorijama stvara jedan svet, duhovna nauka drugi. Duh nikako ne može da ostane u tom dvojstvu. Filozofski sistemi pokušavaju da ga nadvladaju, ali uzalud! njihova suština je upravo u tome što bilo da, kao što su to činili posle Dekarta, konstruišu prirodu i polazeći od nje određuju suštinu duha. Onda on za njih može da bude sklop funkcija ili zakoniti sklop delova. U oba slučaja posredi je pogrešno razlučivanje sadržaja i oblika duha. Sadržaji su ono slučajno što prolazi kroz njega. A duh je istorijsko biće, tj. on je ispunjen sećanjem čitavog ljudskog roda, koje u njemu živi u skraćenicama, a ispunjen njime može biti upravo zato što ga je mogao proizvesti iz sebe. Bilo da, kao što su to činili posle Kanta, polazimo od sebe kao od jednoga Ja itd. Pa ni tu ne stižemo do istorijskog bića čovek, koje upravo sadržaj itd. Od tih sistema nema nikakve koristi. Ono što je nama potrebno jeste da u sebi sagledamo unutrašnju povezanost tih dvaju svetova. Prolazeći naizmenično kroz razne poglede na svet, osećamo se čas kao priroda mračni, puni nagona, vezani za zemlju itd. Problem istorije je. prema tome, sledeći: kako može razumevanje sagledati istorijske fenomene? Kako u toj oblasti filozofski.rs 336

inteligencija može ovladati onim što je predmetno? Odnos je tu sasvim drukčiji nego u saznavanju prirode: uočavanje. U nama su kao mali duhovi velike istorijske tvorevine duha... b) Kako je moguće istorijsko znanje? 1. Razumevanje. U njemu prenošenje subjekta u predmet ne treba razumeti prosto kao ispunjenje datoga unutrašnjim životom posredstvom sličnosti. 2. Osnovni problem je sledeći: a) Skraćenice sadržaja su kao mali duhovi... Oni u istoriji dobijaju svoje ispunjenje. Ovde su u svojoj prirodnoj veličini; problem jei, međutim, dublji. b) Svejedno otkuda to dolazilo, u životu subjekta istorijski deluju socijalne kategorije: uzajamna obvezanost, dužnost, pravo, organizacija. One imaju sadržaj, koji jedino sačinjava njihovu egzistenciju. Tako je ispunjen zahtev da oblici ne budu odvojeni od sadržaja. Ukidanje čitave te lažne suprotnosti. Te kategorije, oblici, pojmovi su u predmetnom svetu istorije uglavnom ostvareni. Početak. Istorijski svet je uvek prisutan. Individua ga ne posmatra samo sa spoljašnje strane, nego je utkana u njega. (Ovde stavovi iz: Uvoda u duh. nauke.) Te se veze ne mogu razlučiti. Zato, preostaje samo neuhvatljivi uslov iz koga bi, zanemarujući istorijski tok, za svako doba trebalo zajedno sa datim tražiti uslove za taj tok. Isti nerešiv problem kao i mogućnost saznanja,, pre ili nezavisno od samog saznavanja. Mi smo prvo istorijska bića pre nego što postanemo posmatrači istorije, a samo zato što smo ono prvo, postajemo ovo drugo. Objektivni duh. Sve se duhovne nauke zasnivaju na proučavanju protekle istorije — do onoga što postoji u sadašnjosti, kao granice svega što o predmetu čovečanstvo ulazi u naše iskustvo. Sve što se može doživeti, razumeti i iz prošlosti uzdići do svesti sadržano je u tome. U svemu tome tražimo čoveka, pa je zato i psihologija samo traženje čoveka u onome što se doživelo i razumelo, u njegovim postojećim izrazima i dejstvima. Tako sam ja kao osnovni zadatak sveg razmišljanja o duhovnim naukama označio kritiku istorijskog uma.40 Istorijski um treba da reši zadatak koji još nije potpuno ušao u vidokrug Kantove kritike uma. Problem te kritike Kant je najpre odredio41oslanjajući se na Aristotela: saznanje se obavlja u sudu.. . Moramo izići iz čistog i bistrog vazduha Kantove kritike uma kako bismo zadovoljili sasvim drukčiju prirodu istofilozofski.rs

337

rijskih predmeta. Javljaju se pitanja: sam doživljujem svoja stanja, utkan sam u uzajamna dejstva društva kao tačka u kojoj se ukrštaju razni sistemi tog društva. Ti sistemi su proizišli upravo iz one iste ljudske prirode koju u sebi doživljujem, koju kod drugih razumem?2 Jezik na kome mislim stvoren je u vremenu, moji su se pojmovi razvili u njemu. Tako sam ja istorijsko biće sve do nedokučivih dubina svoga sopstva. Pojavljuje se prvi značajan momenat za rešenje problema saznavanja istorije: prvi uslov za mogućnost istorijske nauke je što sam ja sam istorijsko biće, što je onaj koji istražuje istoriju isti onaj koji istoriju i stvara. Opštevažeći sintetički sudovi istorije su mogući. Načela istorijske nauke ne mogu se postaviti apstraktnim stavovima koji izražavaju ekvivalentnosti. Jer oni moraju shodno prirodi svoga predmeta počivati na odnosima utemeljenim u doživljavanju. U doživljavanju je ukupnost naseg bića. Upravo nju oblikujemo naknadno u razumevanju. Tu JQ, najpre, dato načelo srodnosti među individuama. ISTORIJSKI POJAM

Čovek sebe saznaje samo u istoriji, nikada introspekcijom. U osnovi, svi ga mi tražimo u istoriji. Ili, šire uzev, mi u njoj tražimo i ono što je ljudsko, na primer religiju itd Želimo da znamo šta je43to. Da postoji neka nauka o čoveku, bila bi to antropologija, koja ukupnost doživljaja želi da razume na osnovu njihovog strukturnog sklopa. Ćovek pojedinac ostvaruje uvek samo jednu mogućnost svoga razvoja, koji je sa polazišta njegove volje uvek mogao da krene drugim pravcem. Čovek uopšte za nas postoji samo pod uslovom ostvarenih mogućnosti. I u kulturnim sistemima tražimo antropološki određenu strukturu u kojoj se realizuje neko X. Mi ga nazivamo bićem, ali to je samo reč koja treba da označi duhovni postupak, kojim se u toj oblasti konstituiše jedan pojmovni sklop. Mogućnosti u toj oblasti ni tu nisu iscrpljene. Vidik se širi. Pa čak i kad istoričar ima pred sobom ograničenu građu, ipak ga hiljadama niti vodi sve dalje i dalje u neograničenost svih sećanja ljudskoga roda. Istoriografija započinje time što se,, idući od sadašnjosti i vlastite države imazad, prikazuje nešto što je još gotovo živo u sećanju savremenog pokolenja; to je sećanje još u pravom smislu. Ili, letopisi tokom godina beleže ono što se upravo dogodilo. 338

filozofski.rs

Kako istorija dalje korača, pogled se širi i prelazi okvire vlastite države, pa sve veći deo prošlosti ulazi u podzemni svet pamćenja. Izraz o svemu tome ostao je i pošto je sam život prošao. Neposredan izraz kojim su duše iskazale šta su bile, onda i kazivanja o postupcima i stanjima individua, zajednica, država. A istoričar stoji usred te sile ostataka minulih stvari, u kojima su se duše ispoljile u delima, rečima, zvucima, slikama — duše kojih davno više nema. Kako da ih prizove? Sav rad istoričara da ih prizove je tumačenje sačuvanih ostataka. Zamislimo čoveka koji se ne seća vlastite prošlosti,, nego uvek misli i dela samo polazeći od onoga što je prošlost u njemu proizvela, a da pri tom nije svestan nijednog njenog delića. To bi bilo stanje nacija, zajednica, samog čovečanstva, ukoliko ne bismo uspeli da dopunimo ostatke, protumačimo izraze, vratimo kazivanja o delima iz njihove izdvojenosti u sklop u kome su začeti. Sve je to tumačenje, hermeneutička veština. Pitanje je koji će oblik to tumačenje da dobije kad se sasvim odvoji od pojedinačne egzistencije, kad o subjektima treba da d& iskaze, koji su na neki način sklopovi pojedinačnih ličnosti — kulturni sistemi, nacije ili države. U prvom redu reč je o metodi da se tamo gde u ličnom životnom jedinstvu nije dato razgraničenje, u tom neograničenom uzajamnom delovanju pojedinačnih egzistencija, pronađe kako da se one strogo razgraniče. To je kao kada bi u reci koja neprekidno teče trebalo povući linije, ucrtati postojane likove. Ćini se da između te stvarnosti i razuma nije moguć nikakav odnos shvatanja, jer pojam razdvaja ono što je u proticanju života povezano, on reprezentuje nešto što važi nezavisno od uma koji ga izriče, dakle uopšte i uvek. Reka života, međutim, svuda protiče samo jednom, u njoj se svaki talas pojavi i mine. Ta teškoća je onaj pravi problem istorijske metode otkako je Hegel prvi put suštini sveta ljudske istorije suprotstavio razumsko saznanje karakteristično za doba prosvećenosti. Taj se problem, međutim, može rešiti, nije potrebno pribegavati intuiciji niti se odricati pojmova, ali svakako treba preinačiti istorijske i psihološke pojmove. Fihteova genijalna intuicija stvorila je takve pojmove za duševni život, za duh uopšte, u kojima je energija zamenila supstanciju; delatnosti koje se pojavljuju u duhu povezane su sa ranijima, a u suprotnosti su sa istovremenim, i tako dolazi do napredovanja koje je omogućeno vremenom, energijom koja u njemu dejstvuje, jedinstvom koje počinje da se difefilozofski.rs

339

rencira. Fihteovo delo je samo ta shema, da tako kažemo, duševne dinamike, dok se kod njenog sprovođenja držao kantovskih pojmova umesto stvarnosti. Ni Herbart ni Hegel nisu doprli do slobodnog prostora istinskog istorijskog sveta. Ipak je to bio početak prevrata čitavog mišljenja o istorijskom svetu — u nekom unutrašnjem sklopu koji se najjasnije vidi u romantici, sa Niburom, a kasnije preko Hegela sa Rankeom — ukratko, sa rađanjem moderne istoriografije. Međutim, oslobodićemo se te zbrke pojmova, u koje je antiteza istorijske stvarnosti i razumskog saznanja pojmovima obuhvatila vreme na osnovi stava identiteta, ako pažnju usmerimo na prirodu samih istorijskih pojmova. Njihov logički karakter je nezavisnost iskaza od subjekta u kome se pojavljuju, < k a o > i od trenutka u kome se to zbiva; prema tome, njihovo važenje ne zavisi od psihološkog mesta niti od vremena. Ali njihova sadržina je zbivanje, tok bilo koje vrste; iskaz je nezavisan od vremena: ono što se iskazuje je proticanje u vremenu. Dalje, svi istorijski pojmovi nisu pravilno formirani sa tog gledišta, a ukoliko jesu, dobijaju mesto u shvatanju istorijskog sveta. Istovremeno, postojeći pojmovi često se moraju preinačiti tako da u njima bude izrašeno ono što je promenljivo, dinamično.

2 U osnovi, taj problem je sličan problemu više matematike, koja nastoji da ovlada promenama u prirodi. Ne može se svaki deo istorije, jedno razdoblje na primer, obuhvatiti pojmovima koji izražavaju nešto što je u njemu postojano — prema tome, u sistemu veza postojanih kvaliteta. U doba prosvećenosti 4 4 za državu, to je samodržavlje, a u duhovnom svetu prosvećenost. Time u prvom redu uopšte nije obuhvaćena specifična priroda vremena, naprotiv, reč je o sistemu veza čiji su delovi dinamični, pa prema tome pokazuju stalne kvalitativne promene u uzajamnom delovanju. Čak su i same vezei, budući da počivaju na uzajamnom delovanju snaga, promenljive, tj. svaka od njih sadrži neko pravilo o promenama. Primeniću to na period prosvećenosti. Društveni poredak do kraja šesnaestog i početka sedamnaestog veka postaje nemoguć, jer suprotnosti između pojedinačnih interesa plemstva, staleža, vlade, a i provincija među sobom i u odnosu na celinu ne dopuštaju da se u Nemačkoj stvori stabilno jedinstvo državne volje, zajed-

340

filozofski.rs

nička briga za celinu, neprekidno nastojanje da se ostvari državna svrha. Drukčija su vremena u Engleskoj, Francuskoj i Italiji kada je došla do izražaja ista nedovoljnost političke egzistencije. Sa spoljašnje strane bila je nepodnošljiva, jer je težnja za moći kod tih suparničkih država sasvim drukčije dolazila do izražaja nego u ma koje ranije doba. Države su naporedo ojačale. Nasledstvo i rat prevashodno su uslovili njihov oblik. Još ih nije povezivala jedinstvena književnost i zajednički jezik razvijen u njoj. Takvu književnost prvi je za Italijane stvorio Dante. S time se rodila težnja za nacionalnim jedinstvom, koju, međutim, u suparničkoj politici tirana i republika, zavisno od odnosa njihovih snaga, nije bilo moguće zadovoljiti. Drukčije je razvoj tekao u prvom redu u Engleskoj, gde je jedinstvena književnost itd. Pa i u Francuskoj. Za Nemačku je presudno što su velike države, kao španska svetska monarhija i francuska sila, vršile strahovit pritisak na zemlju koja se najzad osetila prinuđenom da se za jedinstvo... Sad se pojavljuje pitanje kako se jedan sklop, koji se kao takav ne stvara u glavi nekog čoveka, pa, dakle, nije ni neposredno doživljen niti se može svesti na doživljaj jedne ličnosti, može na osnovu onoga što je to lice izrazilo i iskaza o njemu kod istoričara oblikovati kao takav? To pretpostavlja mogućnost da se oblikuju logički subjekti, koji nisu psihološki subjekti. Moraju da postoje sredstva da se oni razgraniče, mora da postoji neki legitimni osnov da se oni shvate kao jedinstva ili kao sklop. Tražimo dušu; to je krajnja tačka do koje smo posle dugog razvoja istoriografije stigli. Sada se javlja krupan problem: sve je svakako uzajamno delovanje duševnih jedinstava, ali kako ćemo dušu pronaći tamo gde ne postoji pojedinačna duša? Najdublja osnova je život i ono što iz njega proističe, postizanje životnosti, da tako kažemo melodije duševnog života u oslobađanju od svakog krutog pravila. Prelazak u XVIII veku izvršen je, najpre, sa života duše na psihologiju. 2. NACIJE

NACIONALNA ISTORIJA

Subjekt koji doživljuje jedinstvo, značenje spoljašnjih procesa — kao nešto što je za unutrašnji život značajno, dragoceno — ili svrhu, ne postoji na isti način kao što postoji filozofski.rs 341

kod individue; ne doživljuje i ne shvata isti subjekt, nego se individua, i kada pripada jednom narodu, ipak prema njemu nalazi kao posmatrač. Razumevanje, posredstvom njemu svojstvenih kategorija, postaje drukčije. Pitanje kako subjekt: narod, naciju, treba razgraničiti kao realnost — pitanje koje je nešto sasvim drugo nego ono kako se subjekt doživljuje — treba objasniti samo utoliko da su sami pojmovi i njihovo razgraničenje u istorijskom smislu relativni. Jedinstvo subjekta narod može se u celini menjati zavisno od momenta koji ga konstituišu. Kada je stvoreno jedinstvo nemačkog naroda, koje se politički konstituisalo za vreme Ludviga Nemačkog? U srednjem veku jedinstvo jezika ipak je samo relativno usled razlika u narečjima plemena. Pod nacijom razumemo čvrstu, privrednu, društvenu, političku povezanost delova. Ono na čemu se konačno zasniva jedinstvo subjekta jeste upravo povezanost između jedinstva subjekta, koje počiva na realnim momentima, i svesti o zaiedničkoj pripačfnosti, nacionalna svest, nacionalno osećanje.*5 Ta svest o zajedničkoj pripadnosti uslovljena je istim onim momentima koji dolaze do izražaja u svesti individue o sebi samoj. Doživljaji se osećaju kao nešto što se odnosi na sve. To je slučaj i u okviru nekog svrhovitog sklopa, pa možda i u nekoj religioznoj organizaciji. Kolektivno osećanje postoji samo u jednoj određenoj klasi doživljaja. U jednoj naciji, međutim,, sve su vrste zajedničkih doživljaja svesno povezane s nacionalnom zajednicom. Ta zajednica je vezana za sve vidove života individua, koje joj pripadaju. Proizilazi da se svaki snažan doživljaj doživljuje kao promena vrednosti zajednice. Ista svest o zajedničkoj pripadnosti, međutim, dolazi do izražaja i u stvaranju svrha koje pripadaju nacionalnom sklopu. Sve individue koje slede vlastite svrhe, svaka za sebe, često i u međusobnom suparništvu ili sa svrhama porodice, odnosno drugih udruženja, ipak istovremeno imaju u nacionalnom sklopu i oblast gde postavljaju vlastitu svrhu. U toj oblasti one delaju kao pojedinačni subjekt. One ostvaruju svrhu koju im propisuje nacionalni sklop, svesne zajedničke pripadnosti. U toj celini stvara se svest o njenom najvišem dobru u tom trenutku. To se zbiva pod uticajem kolektivnog duševnog raspoloženja ili pod vođstvom nekog velikog čoveka, kao u doba Lutera ili Bizmarka. U postavljanju zajedničke svrhe oseća se zajednička pripadnost. Spoljašnji procesi, sud342

filozofski.rs

bine i postupci mere se prema svrsi koja je u životu nacije u tom trenutku njeno unutrašnje stanje. Pošto nijedna nacija ne računa sa svojom smrću, planovi i svrhe imaju tu sasvim drukčije mesto nego u životu individue. Oni uvek imaju samo vremenski,, relativan odnos prema unutrašnjem životu nacije. 46 U njoj postoje bezgranične mogućnosti. Zato je i svako oblikovanje prolazno. Uvek se može očekivati da će se određeni smer oblikovanja dopuniti njegovom suprotnošću na podsticaj svesti o njegovoj nedovoljnosti. Pa i pojam razvoja tu dobija mnogo širi, ali i manje određen smisao. Potpuno iščezavaju zakonitosti koje antropologija vezuje za relaciju strasti, iluzije, uma ili ideje ili za vladavinu nad samim sobom. Svaki naraštaj zaboravlja iskustva onih ranijih. II Za sada su ipak te činjenice dovoljne da se izvuče jedan presudni zaključak. Filozofi pokreću pitanje nije li cilj svakog čoveka pojedinca u njemu samom, ne ostvaruje li se vrednost života uvek samo u pojedinačnoj egzistenciji. U takvom postavljanju pitanja leži neko prekoračenje svekolikog iskustva, prelaz u praznu metafiziku istorije; to upravo znači da osporavam filozofiju istorije, da još uvek nije nauka niti ta tvrdnja niti ona suprotna o nekom razvojnom cilju nacija ili čovečanstva, koji se može odrediti. Zajednički doživljaji jedne nacije, zajedničke svrhe i sećanja su realnost. Oni konstituišu postavljanje svrha individua itd., u kojima ove određuje neka zajednička pripadnost. Samo je po sebi razumljivo da sve to postoji u pojedinačnim individuama. Isto tako, samo po sebi je razumljivo i da samo u individuama može postojati zadovoljstvo zbog ostvarene svrhe, svest o zajedništvu doživljaja^, da samo one mogu biti ponete, ispunjene zajedničkim uspomenama. Međutim, iz toga ne proizilazi da ono što se zbiva u individuama postoji samo zbog njihovog zadovoljenja. Naprotiv, činjenica je upravo da individua želi nacionalne svrhe kao svoje, doživljuje nacionalne doživljaje kao svoje, da uspomene na takve doživljaje poznaje kao svoje, da je njima ispunjena i nošena. Iza te stvarnosti, koja postoji upravo u svesti o vrednosti, značenju, svrsi, dobru, ne može se dopreti problematičnim psihološkim rezonovanjem. Kako dolazi do toga da mi upravo u tome nalazimo značenje života baš kao i u ostvarenju nekog značenja čiji je subjekt naš filozofski.rs 343

vlastiti životni tok, to nam eto nije dato kao stvarnost. U mnoga prekoračenja granice »objašnjavajuće« psihologije spada što se ona bavi besciljnim pretpostavkama o tim pitanjima. One stoje na potpuno istoj liniji sa onima koje„ umesto da opišu religiozni doživljaj onako kako ga istorija pokazuje, iz slabosti vlastitog religioznog doživljavanja izvode hipoteze koje ga svode na samoživost i samozadovoljenje. Isto toliko neprihvatljiva prekoračenja postoje i tamo gde se stvaraju pozitivne hipoteze o nekoj povezanosti vlastite svesti sa nekim realnim jedinstvom koje prevazilazi njene okvire, pa bilo da to jedinstvo određujemo sa gledišta psihologije naroda ili transcendencije. I te su hipoteze isto toliko nedopustive koliko i one koje tvrde da postoji realno dejstvo božanstva u pojedinačnoj svesti. Zaključak na osnovu činjenice da postoji svest o zajedničkoj pripadnosti, i da misliti i trebati imaju sveopštu važnost, da postoji jedan nadempirijski subjekt, koji se manifestuje u pojedinačnoj svesti, označava prekretnicu kantovske spekulacije u pravcu transcendentalne konstruktivne metode. Ova činjenica sklopa, zajedničke pripadnosti, zamenljivosti mesta pojmova, vezanosti na osnovu obaveze, zasniva na jednom realnom sklopu, koji treba da omogući objašnjenje tih veza. Stvaranje transcendentalne metode predstavlja smrt istorije,, jer ona upravo isključuje mogućnost da čovek u date stvarnosti prodre pomoću plodnih istorijskih pojmova. Isto tako neprihvatljivo je i prekoračenje koje zajedničke pripadnosti istorijske vrste na neki način zasniva na realnim subjektima, umesto da od njih, kao logičkih subjekata, načini nosioce iskaza, koji se razlikuju od iskaza individualne psihologije. Herbart, koji je prvi došao na ideju da u zajednicama traži zakonite odnose različite od onih u pojedinačnoj duši, bio je daleko od takve pretpostavke. SKLOP NEMACKOG DUHA

1. Politički. Luter ga povezuje sa srednjim vekom. Službena dužnost, podela profesija u gradu i na selu... Sličnost s Fridrihom Velikim. Suprotno Francuskoj i Italiji; rimski pojam vladavine; polis i suvereni građani kao suvereno telo. 2. Tako se upravo u protestantskoj Nemačkoj izgrađuje svest o službi, obavezi, konkretnom zadatku. Svaki službenik nekog industrijskog preduzeća, sve do železničar^, nošen konkretno određenom službenom dužnošću. Stvaranje adminis344

filozofski.rs

trativnog sistema. I gradovi se svrstavaju u taj sistem. U tome je prava moc nemačkog duha. Luter je i tu nosilac tradicije. Suprotnost: korporacije komuna, parlamenata kao samostalnih tela, finansijski zakupci sa svojim činovništvom, ali sve obuhvaćeno pojmom kraljevske vlasti. 3. Umetnost koja potiče iz snage, ne iz lepote, vezanost, uzdržanost likova, muzika koja uzdiže iz dubine, mišljenje na osnovu ukupnosti. Suprotnost: racionalni francuski duh. U XV veku dolazi do sjajnog izraza, dok u Nemačkoj građanska filozofija života nije kadra da se prikaže. Velika suprotna strujanja, koja se u jansenizmu najviše približavaju nemačkom duhu. 4. Od Lutera i Cvinglija jedna linija do izraza jedinstvene ličnosti (Didro,, francuski tip), izgradnja našeg duhovnog života na istoj liniji počev od luteranstva pa do danas. RAZDOBLJA

Postavlja se pitanje: koji je poredak kategorija, koji omogućuje saznanje velikog istorijskog sklopa. Koji se pojmovi pojavljuju kod novog predmeta, u kojoj meri su i tu vodeći pojmovi vrednost, značenjei, svrha itd., do kojih se došlo kod individua; ukratko, kako se u toj proširenoj oblasti sudova, čiji subjekti više nisu pojedinačne ličnosti, može bliže prići objektivnim saznanjima. 1. Pojava novih subjekata iskaza. Oni izražavaju neku stvarnost. Sada, polazeći od duhovnih nauka. Ostale klase: pokreti, razdoblja. 2. Pojam strukture. Struktura jednog istorijskog razdoblja. Primer: Germani pre seobe naroda.47 Tražim pristup u složeni fenomen nemačke prosvećenosti.. .