Viktor Peljevin - Omon Ra

Viktor Peljevin

OMON RA

bojana888

OMON RA

Herojima sovjetskog kosmosa

1

1

Omon nije baš često ime, a možda ni najbolje koje postoji. Tako me nazvao otac, koji je čitavog života radio u miliciji i hteo da i ja postanem milicioner. - Slušaj, Omi - često mi je govorio kad popije. - Ako odeš u miliciju s takvim imenom, pa ako još i uđeš u partiju... Mada je otac ponekad bio primoran i da puca u ljude, bio je čovek dobre duše, po prirodi veseo i pun razumevanja. Mene je jako voleo i nadao se da ću bar ja uspeti u onome što njemu u životu nije pošlo za rukom. A želeo je da u okolini Moskve dobije komad zemlje i na njemu gaji cveklu i krastavce - ne zato da bi ih prodavao na pijaci ili jeo (mada i to, naravno), već da bi, go do pojasa, ašovom prekopavao zemlju, gledao kako se migolje crveni crvi i druge podzemne živuljke, gurao kroz celo vikend-naselje kolica puna stajskog đubriva, i usput se zaustavljao pored tuđih taraba radi malo sprdačine. Kad je shvatio da od toga nikad ništa neće biti, ponadao se da će srećan život 2

proživeti bar jedan od braće Krivomazovih (moj stariji brat Ovir, od koga je otac hteo da napravi diplomatu, umro je od meningitisa u četvrtom razredu, i ja pamtim samo veliki duguljasti mladež na njegovom čelu). Očevi planovi u vezi sa mnom nisu mi ulivali naročito poverenje - pa i on je bio član partije, imao je dobro rusko ime Matvej, ali sve što je zaslužio svojim radom bila je bedna penzija i usamljeno staračko pijanstvo. Mame se slabo sećam. Ostala mi je samo jedna uspomena - kako pijani tata u uniformi pokušava da izvuče pištolj iz futrole, a ona ga, raščupana i sva u suzama, hvata za ruke i viče: - Matveje, urazumi se! Umrla je kada sam bio sasvim mali, i ja sam odrastao kod tetke, a oca sam posećivao vikendom. Obično je bio podbuo i crven, a na prljavom gornjem delu pižame visio mu je nakrivljeni orden na koji je bio izuzetno ponosan. U njegovoj sobi osećao se neki gadan vonj, a na zidu je visila reprodukcija Mikelanđelove freske Stvaranje sveta, gde iznad Adama koji leži na leđima lebdi bradati Bog, pružajući svoju moćnu šaku prema tankoj ljudskoj ruci. Ta slika je prilično čudno delovala na očevu dušu, očigledno ga je podsećala na nešto iz prošlosti. Obično sam sedeo na podu njegove sobe i igrao se malom železnicom, dok je on hrkao na rasklopljenom kauču. Ponekad se budio i neko vreme škiljio u mene, a onda se, oslonivši se o pod, svaljivao s kauča i pružao mi šaku s nabreklim venama, koju je trebalo da stegnem. - Kako se prezivaš? - pitao bi. - Krivomazov - odgovarao sam, glumeći stidljiv osmeh, a on me gladio po glavi i davao mi bombone, ali je to delovalo tako mehanički da mi nije bilo čak ni neprijatno. O tetki gotovo ništa ne mogu da kažem - bila je ravnodušna prema meni i trudila se da što više

vremena provodim u raznim pionirskim kampovima i grupama za celodnevni boravak - uzgred, 3

zadivljujuću lepotu poslednje fraze tek danas shvatam. Iz detinjstva sam zapamtio samo ono što je bilo povezano, na ovaj ili onaj način, s maštanjem o nebu. Naravno, moj život nije počeo time - pre toga je bila dugačka svetla soba puna druge dece i velikih plastičnih kocki neuredno razbacanih po podu, bile su tu zamrznute stepenice drvenog tobogana po kojima sam se žurno uspinjao, onda nekakvi ispucani mladi trubači od ofarbanog gipsa u dvorištu, i mnogo drugih stvari. Ali teško bi se moglo reći da sam ja bio taj koji je sve to video: u ranom detinjstvu (kao, možda, i posle smrti) čovek se širi na sve strane odjednom, zato se može reći da on još uvek ne postoji, ličnost nastaje kasnije, kada se pojavi vezanost za konkretan pravac. Živeo sam u blizini bioskopa Kosmos. Iznad našeg bloka uzdizala se metalna raketa sa zašiljenog stuba titanijumskog dima, nalik na ogromni jatagan zaboden u zemlju. Čudno, ali početak moje ličnosti nije bila ta raketa, već drveni avion na malom dečjem igralištu pred mojom zgradom. Nije to bio baš pravi avion, više kućica sa dva prozorčeta, na koju su posle renoviranja prikucali krila i rep, napravljene od dasaka srušene ograde, obojili sve to zelenom bojom, i ukrasili sa nekoliko velikih crvenkastih zvezda. Unutra je moglo da stane dvoje-troje dece, a postojao je i omanji tavan sa trouglastim prozorčićem koji je gledao na zid vojnog odseka - po prećutnom dogovoru taj se tavan smatrao pilotskom kabinom i, kad bi avion bivao oboren, prvo su iskakali oni koji su sedeli u trupu, a tek onda, kad se zemlja već nezadrživom brzinom primicala kroz prozor, pilot je mogao da učini što i ostali - naravno, ako stigne. Uvek sam se trudio da budem pilot, i čak sam naučio da vidim nebo sa oblacima i zemlju koja plovi ispod mene, umesto zida vojnog odseka sa čijih su prozora beznadežno izvirivale uvele ljubičice i prašnjavi kaktusi. Jako sam voleo filmove o pilotima, a jedan od tih filmova izazvao je jedno od najvećih uzbuđenja u mom detinjstvu. Jedne kosmički mračne decembarske večeri uključio sam tetkin televizor i na ekranu ugledao avion sa zaljuljanim krilima, kecom pik na boku i krstom na trupu. Primakao sam se ekranu na kome se istog trenutka pojavila uvećana slika kabine: iza njenih debelih stakala osmehivalo se neljudsko lice sa naočarima koje su ličile na skijaške, pod šlemom sa sjajnim crnim slušalicama od abonosa. Pilot je podigao ruku i mahnuo mi velikom crnom rukavicom. Na ekranu se zatim pojavila unutrašnjost drugog aviona: za upravljačkim tablama sedela su dvojica pilota u krznenim jaknama i kroz pleksiglas u čeličnom ramu pažljivo pratila putanju neprijateljskog lovca koji je leteo sasvim blizu njih. - M-109 - rekao je pilot jednog aviona drugom. - Oboriće nas. Drugi, lepog, ispijenog lica, klimnuo je glavom. - Ne ljutim se na tebe - rekao je, očigledno nastavljajući prekinuti razgovor. - Ali upamti: da to sa tobom i Varjom bude za ceo život... Do groba! Tu sam prestao da pratim šta se dešava na ekranu - iznenadila me jedna misao, čak ni misao, tek njena jedva primetna senka (kao da je sama misao prošla negde pored moje glave i zakačila me samo svojim krajičkom) - ako sam, gledajući ekran, video svet iz kabine u kojoj su sedela dvojica pilota u krznenim jaknama - onda ne postoji prepreka da dospem u tu ili bilo koju drugu kabinu i bez televizora, jer je letenje samo niz senzacija, od kojih sam najvažnije već naučio da imitiram, sedeći na tavanu crvenozvezde krilate kolibice, gledajući zid vojnog odseka koji zamenjuje nebo, i tiho brujeći usnama. Taj nejasni zaključak me je tako potresao da sam ostatak filma odgledao ne naročito pažljivo, uključujući se u televizijsku stvarnost tek kad bi se na ekranu pojavili zadimljeni tragovi, ili se sa

zemlje zaletala grupa neprijateljskih aviona. Znači - razmišljao sam - iz samog sebe može se gledati kao iz aviona, i uopšte nije važno odakle gledaš - važno je šta pritom vidiš... Od tada sam često, lutajući zavejanom zimskom ulicom, zamišljao da letim u avionu preko snegom pokrivenog polja, i pri skretanju iza ugla savijao sam glavu, dok se svet poslušno naginjao udesno ili ulevo. Pa ipak se to biće, koje sam s apsolutnim ubeđenjem mogao nazvati sobom, formiralo kasnije i postepeno. Prvim bleskom svoje prave ličnosti smatram onaj trenutak kada sam shvatio da osim tanke plave trake neba može da se stremi još i u bezdani mrak kosmosa. To se desilo iste zime, uveče, kada sam šetao po sajmu tehnike, na drugom kraju Moskve. Hodao sam pustom alejom pokrivenom snegom kad se odjednom sleva začulo zujanje slično zvonjavi ogromnog telefona. Okrenuo sam se i ugledao ga. Zavalјen unazad, sedeći u praznini kao u fotelji, polako je klizio napred, i iza njega su se isto tako polako ispravljali konopci. Staklo njegovog šlema bilo je crno, i na njemu je svetlela samo trouglasta tačka, ali ja sam znao da me on vidi. Možda je bio mrtav već nekoliko vekova. Njegove ruke su bile s poverenjem uzdignute ka zvezdama, a nogama uopšte nije bio potreban nikakav oslonac, i ja sam shvatio jednom zauvek da istinsku slobodu čoveku može dati samo bestežinsko stanje - uzgred, zato su čitavog života zapadni spikeri i razni solženjicini izazivali u meni takvu dosadu; u duši sam, naravno, osećao mržnju prema državi, čiji su nejasni ali preteći zahtevi primoravali svaku, čak i najprivremeniju grupu ljudi, da brižljivo imitira najgoreg od svojih članova - ali shvativši da se mir i sloboda na zemlji ne mogu dostići, duhom sam stremio uvis, i sve što je zahtevao put koji sam odabrao nije više izazivalo nikakve sukobe sa mojom savešću, zato što me je savest zvala u kosmos i slabo se interesovala za ono što se dešavalo na Zemlji. Preda mnom je bio samo reflektorom osvetljeni mozaik na zidu paviljona, koji je prikazivao kosmonauta u otvorenom kosmosu, ali on mi je u trenutku rekao više nego desetine knjiga koje sam do tada pročitao. Gledao sam ga jako dugo, a onda sam osetio kako me neko posmatra. Osvrnuo sam se i iza sebe ugledao dečaka mojih godina, koji je izgledao dosta neobično - na glavi je imao kožni šlem sa sjajnim crnim slušalicama od abonosa, a oko njegovog vrata klatile su se plastične naočare za plivanje. Bio je za pola glave viši od mene i verovatno malo stariji; ušavši u prostor osvetljen reflektorom, podigao je dlan u crnoj rukavici, razvukao usne u hladan osmeh, i pred mojim očima se na trenutak pojavio pilot u kabini lovca sa kecom pik. Zvao se Mićok. Ispostavilo se da živimo u blizini, iako idemo u različite škole. Mićok je bio nesiguran u mnogim stvarima, ali jedno je čvrsto znao. Znao je da će prvo postati pilot, a zatim poleteti na Mesec.

2

Očigledno postoji neka čudna podudarnost ukupne slike života i onih sitnih događaja koji se čoveku stalno dešavaju, i kojima on ne pridaje značaja. Sada jasno vidim da je moja sudbina bila već prilično jasno određena u vreme kada još nisam ozbiljno razmišljao o tome kakvom bih hteo da je vidim; štaviše, već mi se tada prikazala u malo uprošćenom obliku. Možda je to biо eho budućnosti. A možda je ono što mi smatramo ehom budućnosti u stvari seme te budućnosti, koje pada na tle baš u onom trenutku koji nam se kasnije, izdaleka, čini kao eho koji dopire iz budućnosti. Sve u svemu, leto posle sedmog razreda bilo je vrelo i prašnjavo. Od njegove prve polovine zapamtio sam samo duge vožnje biciklom po jednom od podmoskovskih puteva. Na zadnji točak svog polutrkačkog „Sporta” zakačio sam specijalnu čegrtaljku, koja se sastojala od komada čvrstog papira savijenog nekoliko puta i štipaljkom zakačenog za ram - kad sam vozio, papir je udarao u žbice i proizvodio tiho zujanje, slično zvuku avionskog motora. Dok sam jurio niz asfaltnu strminu, mnogo puta sam postajao lovac, često ne sovjetski, koji se ustremio prema cilju - ali to nije bila moja greška, jer sam na samom početku leta čuo od nekoga idiotsku pesmu čije su reči bile „moj Fantom, brz kao metak, u nebu plavom i čistom sa bukom se uvis diže”. Treba reći da mi njen idiotizam, koga sam u potpunosti bio svestan, nimalo nije smetao da se osetim dirnutim do dna duše. Koje reči još pamtim? „Na nebu vidim crtu dima... Negde u daljini rodni Teksas”. Tu su još bili otac i majka, i nekakva Meri, veoma stvarna, zato što se u pesmi pominjalo njeno prezime. Sredinom jula vratio sam se u Moskvu, a onda su nam Mićokovi roditelji obezbedili mesta u pionirskom kampu Raketa. Bio je to sasvim običan južni kamp, možda čak malo bolji od drugih. Dobro sam upamtio samo prve dane koje smo tamo proveli - ali baš tada se i desilo sve ono što je kasnije postalo suštinski važno. U vozu smo Mićok i ja trčali kroz vagone i bacali u toalet sve flaše koje smo nalazili - one su padale na pragove koji su jurili ispod malog otvora i nečujno pucale; glupa pesmica koja mi se motala po glavi davala je toj jednostavnoj proceduri ukus borbe za slobodu Vijetnama. Sutradan su čitavu smenu koja je stigla vozom istovarili na mokroj stanici južnog grada, prebrojali i smestili u kamione. Dugo smo se vozili putem koji je krivudao kroz planine, onda se zdesna pojavilo more, i u susret su nam zaplovile raznobojne kućice. Istovarili su nas na asfaltnom platou, postrojili i poveli uzbrdo stepeništem koje je bilo uokvireno kiparisima prema ravnoj staklenoj zgradi na vrhu brda. To je bila menza, gde nas je čekao ohlađen ručak, iako je bilo vreme večere - stigli smo nekoliko sati kasnije nego što su nas očekivali. Ručak je bio prilično bezukusan: supa sa zvezdicama, piletina sa pirinčem i kompot.

*

Sa plafona su na končićima, na koje se nahvatalo nekakvo kuhinjsko smeće koje je lepljivo delovalo, visili kartonski kosmički brodovi. Zagledao sam se u jedan od njih. Nepoznati autor potrošio je na njega mnogo folije i gusto ga ispisao rečima SSSR. Brod je visio ispred našeg stola, i u foliji se ogledala narandžasta svetlost zalazećeg sunca, koje mi se u trenutku učinilo nalik na far metroa što se pojavljuje iz crne daljine tunela. Odjednom sam se zbog nečega rastužio. Mićok je, naprotiv, bio razgovorljiv i veseo. - Dvadesetih godina bili su jedni kosmički brodovi - govorio je upirući viljuškom uvis. Tridesetih drugi, pedesetih sasvim neki treći i tako dalje. - Kakvi kosmički brodovi dvadesetih godina? - nezainteresovano sam upitao. Mićok se malo zamislio. - Kod Alekseja Tolstoja su bila ona velika metalna jaja u kojima je u malim vremenskim intervalima dolazilo do eksplozija koje su stvarale energiju za kretanje - rekao je. - To je osnovni princip. A varijanti može biti mnogo. - Ali ona u stvari nikada nisu letela - rekao sam. - Pa ni ovi ne lete - odgovorio je i pokazao predmete našeg razgovora koji su se lagano njihali na promaji. Najzad sam shvatio na šta misli, iako sumnjam da bih to mogao jasno da izrazim rečima. Jedini prostor u kome su leteli zvezdani brodovi komunističke budućnosti - uzgred, nailazeći na reči „zvezdani brodovi” u naučno-fantastičnim knjigama koje sam jako voleo, zbog nečega sam smatrao da su oni povezani sa crvenim zvezdama na bokovima sovjetske kosmičke tehnike - znači, jedino mesto gde su oni leteli bila je svest sovjetskog čoveka, isto kao što je i trpezarija oko nas bila kosmos u koji su oni iz prethodne smene pustili svoje brodove da paraju prostor vremena iznad stolova za ručavanje, kada sami tvorci kartonskih flota više ne budu u blizini. Ta misao se probila kroz posebnu neopisivu tugu koju je u meni uvek izazivao kompot od suvog voća u pionirskim kampovima, i sinula mi je čudna ideja. - Nekada sam jako voleo da pravim plastične avione - rekao sam. - Modele na sklapanje. Naročito vojne. - I ja - rekao je Mićok. - Ali davno. - Voleo sam istočnonemačke komplete. A u našima često nije bilo pilota. Baš su glupo izgledali kad je kabina prazna. - Tačno - rekao je Mićok. - A što si se toga setio? - Razmišljam - rekao sam, pokazujući viljuškom kartonski zvezdani brod koji je visio iznad našeg stola - ima li unutra nekog ili ne? - Ne znam - rekao je Mićok. - To je zaista zanimljivo pitanje.

*

Kamp se nalazio na blagoj padini brda, i u donjem delu bila je neka vrsta parka. Mićok je nestao, pa sam se tamo uputio sam; posle nekoliko trenutaka našao sam se u dugačkoj i pustoj aleji kiparisa, gde je već vladao polumrak. Duž asfaltirane staze za pešake pružala se žičana ograda na kojoj su bili okačeni veliki panoi od furnira sa crtežima. Na prvom je bio pionir prostog ruskog lica, koji gleda u daljinu i stiska na bedro bakarnu trubu sa zastavicom. Na drugom isti taj pionir sa dobošem na kaišu i palicama u rukama. Na trećem opet on, isto onako zagledan u daljinu ispod ruke kojom salutira. Iza njega je visio pano, dvostruko širi od ostalih i veoma dug - možda oko tri metra. Bio je dvobojan - desno, odakle sam dolazio, crven, a dalje beo - i te dve boje delio je iskidani talas koji zapljuskuje belo polje iza kojeg je ostajao crveni trag. U prvi mah nisam shvatio šta je to, i tek kad sam prišao bliže prepoznao sam u isprepletanim crvenim i belim tačkama Lenjinovo lice, sa bradicom koja je ličila na kljun, i otvorenim ustima. Lenjin nije imao potiljak - samo lice iza koga je već cela crvena površina bila Lenjin, kao bestelesni bog što je pri prolasku namreškao površinu sveta koji je stvorio. Spotakao sam se na rupu u asfaltu i pogledao sledeći pano - to je bio pionir, ali ovoga puta u kosmičkoj uniformi, sa crvenim šlemom u ruci, na šlemu je bio natpis SSSR i šiljata antena. Sledeći pionir izvirivao je iz rakete koja je letela, i salutirao rukom u teškoj rukavici. Poslednji je bio pionir u skafanderu, koji je stajao na veselo-žutoj površini Meseca, pored kosmičkog broda sličnog kartonskoj raketi iz trpezarije, videle su mu se samo oči, potpuno identične kao i na ostalim panoima, ali kako je ostatak lica bio skriven iza šlema, one kao da su bile prepune neizrecive tuge. Iza mene su se začuli brzi koraci - okrenuo sam se i ugledao Mićoka. - Bio je - rekao je, prilazeći. - Ko je bio? - Gledaj - pružio mi je dlan na kome se nalazilo nešto tamno. Ugledao sam malu figuru od plastelina, čija je glava bila oblepljena folijom. - Unutra je bila mala stolica od kartona na kojoj je sedeo - rekao je Mićok. - Šta, rasklopio si raketu iz trpezarije? Klimnuo je. - Malopre. Pre deset minuta. Najčudnije je što je tamo sve... - ukrstio je dlanove, napravivši od prstiju rešetku. - U trpezariji? - Ne, u raketi. Kad su je pravili, počeli su od ovog čovečuljka. Nalepili ga, posadili na stolicu i namrtvo oblepili kartonom sa svih strana. Mićok mi je pružio komadić kartona. Uzeo sam ga i ugledao veoma pažljivo i sitno nacrtane instrumente, poluge, dugmiće, čak i sliku na zidu. - Ali najinteresantnije je - zamišljeno i nekako potišteno je rekao Mićok - što tamo nije bilo vrata. Spolja nacrtana ručica, a iznutra na njenom mestu - zid sa nekim brojčanicima. Još jednom sam pogledao komad kartona i primetio prozorčić u kome se videla mala Zemlja. - Kad bih našao onoga ko je napravio ovu raketu - rekao je Mićok - obavezno bih mu dao po njušci. - A zašto? - upitao sam. Mićok nije odgovorio. Umesto toga je zamahnuo kako bi bacio čovečuljka iza žičane ograde, ali uhvatio sam ga za ruku i zamolio ga da mi da figuricu. Nije imao ništa protiv, i sledećih pola sata potrošio sam na traženje prazne kutije od cigareta koja bi poslužila kao futrola.

*

Eho tog strašnog otkrića sustigao nas je sutradan, u vreme strogog odmora. Otvorila su se vrata, i Mićoka su pozvali, pa je izašao u hodnik. Čuli su se odlomci razgovora, nekoliko puta je odjeknula reč „trpezarija”, i sve je postalo jasno. Ustao sam i izašao u hodnik. Mićoka su u ćošku stiskali brkati mršavi načelnik odreda i riđa niska načelnica. - I ja sam bio tamo - rekao sam. Načelnik me s odobravanjem odmerio. - Hoćete li zajedno da puzite, ili jedan za drugim? - upitao je. Primetio sam u njegovoj ruci zelenu torbu sa gas-maskom. - Ma kako će zajedno puziti, Kolja - stidljivo je rekla načelnica - kad imaš jednu masku? Jedan po jedan. Mićok je stupio napred, okrznuvši me pogledom. - Navuci - rekao je načelnik. Mićok je stavio gas-masku. - Lezi. Legao je na pod. - Kreći - rekao je Kolja škljocnuvši štopericom. Zgrada je bila duga najmanje pedeset metara, a hodnik se protezao kroz celo zdanje. Površina poda bila je prekrivena linoleumom i, kada je Mićok počeo da puzi, linoleum je tiho ali neprijatno zaškripao. Naravno, Mićok nije stigao za tri minuta koje mu je odredio načelnik - nije za to vreme stigao čak ni do kraja hodnika, ali kada je dopuzio natrag do nas, Kolja ga nije terao da ponovi maršrutu, zato što je do kraja strogog odmora ostalo samo nekoliko minuta. Mićok je skinuo gasmasku. Lice mu je bilo crveno, okupano kapima suza i znoja, a na stopalima su se već naduli žuljevi od trljanja o linoleum. - Sada ti - rekao je načelnik, pružajući mi mokru gas-masku. - Pripremi se... Tajanstveno i čudesno izgleda hodnik kada gledaš njegovu linoleumom pokrivenu površinu kroz znojava stakla gas-maske. Pod na kojem ležiš hladi stomak i grudi, njegov udaljeni kraj se ne vidi, i bleda traka plafona gotovo se spaja sa zidovima u jednu tačku. Gas-maska pomalo steže lice, pritiska obraze, i primorava usne da se izduže u nekakav polupoljubac, koji se očigledno odnosi na sve unaokolo. Pre nego što te šutnu dajući ti komandu da puziš, prolazi dvadesetak sekundi, one se mučno razvlače, i stižeš mnogo toga da primetiš. Evo prašine, evo nekoliko providnih zrnaca peska na spoju dva komada linoleuma, evo ofarbanog čvorića na lajsni koja ide po samom dnu zida, evo mrava koji se posle smrti pretvorio u dve tanušne lepinjice i ostavio iza sebe mali mokri trag u budućnosti - na pola metra, tamo gde je noga onog koji je išao hodnikom koraknula sekund posle katastrofe. - Kreći! - čulo se iznad moje glave, i ja sam počeo da puzim, veselo i iskreno. Kazna mi se činila više kao šala, i nisam razumeo zašto se Mićok onako snuždio. Prvih desetak metara prepuzio sam u trenu, posle je postalo teže. Kad puziš, u jednom trenutku se odguruješ od poda gornjim delom stopala, a tamo je koža nežna i tanka i, ako si bos, skoro momentalno se pojavljuju žuljevi. Linoleum

se lepio za telo, i činilo se da mi se u noge zabadaju stotine sitnih insekata, ili da puzim po sveže postavljenom asfaltu. Začudio sam se kako se sporo vuče vreme - na jednom mestu na zidu visio je veliki pionirski akvarel na kome je bila naslikana krstarica Aurora u Crnom moru, i primetio sam da već prilično dugo puzim pored njega, dok on i dalje visi na istom mestu. Odjednom, sve se promenilo. U stvari, sve je bilo po starom - ja sam i dalje puzio po hodniku kao i pre - ali bol i umor, dostigavši neizdrživost, kao da su u meni nešto isključili. Ili obrnuto, uključili. Primetio sam da je oko mene veoma tiho, samo linoleum škripi pod mojim stopalima, kao da se hodnikom kotrlja nešto na zarđalim točkićima, dok iza prozora, daleko dole, šumi more, a negde još dalje, kao iza mora, zvučnik peva dečijim glasovima: Predivne daljine, ne mučite mene, ne mučite mene, ne mučite mene... Život je bio umiljato zeleno čudo, nebo je bilo nepomično i bez oblačka, sijalo je sunce - a u samom centru tog sveta nalazila se jednospratna zgrada sa spavaonicama, kroz koju se protezao dugački hodnik po kome sam puzio sa gas-maskom. I to je bilo, s jedne strane, tako razumljivo i prirodno, a s druge tako ponižavajuće i ružno, da sam zaplakao ispod svoje gumene njuške, radujući se što je moje pravo lice skriveno od načelnika, a posebno od odškrinutih vrata, odakle desetine očiju gleda moju slavu i moju sramotu. Posle još nekoliko metara suze su presahle, i ja sam grozničavo počeo da tražim neku misao koja bi mi dala snage da nastavim da puzim, zato što samo strah od načelnika nije više bio dovoljan. Zažmurio sam i nastala je noć, čiju su plišanu tamu pokatkad presecale zvezde koje su se pojavljivale pred mojim očima. Opet se začula udaljena pesma, a možda sam to i ja zapevao za sebe: Od izvora čista u daljinu što blista, u daljinu što blista ja krećem na put. Iznad kampa se začuo svetli limeni zvuk trube - signal za ustajanje. Zaustavio sam se i otvorio oči. Do kraja hodnika ostalo je oko tri metra. Na tamnosivom zidu ispred mene visila je polica, na njoj je stajao žuti globus Meseca, kroz znojava stakla mokra od suza izgledao je razliven i nejasan, izgledalo je kao da ne stoji na polici, već visi u sivkastoj praznini.

3

Vino sam prvi put u životu pio jedne zime kad sam imao četrnaest godina, i to u garaži u koju me je doveo Mićok - njegov brat, zamišljeni dugokosi lik, koji je na prevaru izbegao služenje vojske, radio je tamo kao stražar. Garaža se nalazila na velikoj ograđenoj teritoriji, zatrpanoj betonskim pločama, i Mićok i ja smo se dugo pentrali po njima, dospevajući na neverovatna mesta, potpuno odvojena od ostatka stvarnosti i slična delovima davno napuštenog kosmičkog broda, od kojeg je ostao samo kostur, što nekako čudno podseća na nagomilane betonske ploče. Povrh svega, sijalice iza nakrivljene drvene ograde zračile su tajanstvenom i nezemaljskom svetlošću, a na pustom i čistom nebu visilo je nekoliko malih zvezda - sve u svemu, da nije bilo flaše od vina i sleđenog mlaza mokraće, oko nas bi bio kosmos. Mićok je predložio da uđemo da se zagrejemo, pa smo krenuli ka rebrastoj polulopti garaže, u kojoj je takođe bilo nečeg kosmičkog. Unutra je bilo mračno, nejasno su se nazirali obrisi kola koja su mirisala na benzin. U ćošku se nalazila daščana kućica sa staklenim prozorom, kao dograđena uza zid, u kojoj je sijalo svetlo. Mićok i ja smo se provukli unutra, seli na usku i neudobnu klupu i ćuteći popili čaj koji smo sipali iz ulubljene limene šerpe. Mićokov brat je pušio dugačke cigarete, prelistavao stari broj časopisa „Tehnika mladima” i ničim nije reagovao na naše prisustvo. Mićok je izvukao flašu ispod klupe, s treskom je stavio na cementni pod i upitao: - Hoćeš? Klimnuo sam, uprkos osećanju straha. Mićok je do vrha napunio čašu tamnocrvenom tečnošću iz koje sam upravo pio čaj, pružio mi je kao da je ušao u ritam nekakvog procesa, a ja uzeo čašu, prineo je ustima i popio, čudeći se kako malo napora treba uložiti da bi ss nešto uradilo prvi put. Dok su Mićok i njegov brat ispijali ostatak, osluškivao sam svoja čula, ali ništa se nije dešavalo. Uzeo sam novine, nasumice ih otvorio i ugledao majušne crteže letelica, čije je nazive trebalo pogoditi. Jedna mi se dopala više od ostalih - bio je to američki avion, čija su krila mogla da služe kao propeler pri poletanju. Tu je bila i mala raketa sa kabinom za pilota, ali nisam uspeo da je osmotrim kako treba, jer je Mićokov brat, ćutke, čak i ne gledajući u mom pravcu, istrgao novine iz mojih ruku. Da ne bih pokazao svoju uvređenost, prebacio sam se za sto na kome je bila konzerva iz koje je štrčao grejač, i sasušena kora od salame. Odjednom mi se zgadila i sama pomisao kako sedim u toj maloj prljavoj prostoriji gde smrdi kao na đubrištu, zgadilo mi se što sam pio to vino iz prljave čaše, što je čitava ta ogromna zemlja u kojoj živim gomila istih takvih malih prljavih prostorija gde smrdi đubre i gde su baš završili ispijanje vina, a najvažnije - vređalo je to što baš u tim smradnim ćumezima i gore one nebrojene raznobojne vatre od kojih meni svake večeri zastaje dah, kad me sudbina nosi pored nekog prozora koji se nalazi visoko iznad prestonice. I naročito je vređalo poređenje sa lepom američkom letelicom iz novina. Pogledao sam naniže u novine kojima je bio zastrt sto - bile su prekrivene

masnim mrljama, rupama od cigareta i okruglim tragovima čaša i tanjirića. Naslovi članaka ulivali su strah zbog neke ledene neljudske bodrosti i snage - već odavno im ništa nije stajalo na putu, a oni su i dalje iz sve snage udarali i udarali u prazninu, i u tu prazninu se u pijanom stanju (a primetio sam da sam već pijan, ali tome nisam pridavao značaja) lako moglo dospeti, i postati, zajedno sa svojom dušom koja zaostaje, GLAVNI ZADATAK TEKUĆEG PLANA ili POZDRAV UZGAJIVAČA PAMUKA. Soba oko mene odjednom kao da je bila sasvim nepoznata; Mićok me pažljivo gledao. Uhvativši moj pogled, namignuo mi je i upitao jezikom koji je malo zaplitao: - Šta je, hoćemo da letimo na Mesec? Klimnuo sam, i moj pogled se zaustavio na malom stupcu s naslovom VESTI IZ ORBITE! Donji deo teksta bio je otcepljen, i u članku je ostalo samo „Dvadeset osmi dan...”, odštampano masnim slovima. Ali i to je bilo dovoljno - sve sam odmah shvatio i zatvorio oči. Da, tako je to - brlozi u kojima je proticao naš život zaista su bili mračni i prljavi, i mi smo verovatno i odgovarali tim brlozima - ali u plavom nebu iznad naših glava, među retkim i vodnjikavim zvezdama, postojale su posebne svetlucave tačke, veštačke, koje polako puze kroz sazvežđa, stvorene ovde, na sovjetskom tlu, usred bljuvotina, praznih flaša i smrdljivog dima od cigareta - napravljene od čelika, poluprovodnika i struje, koje sada lete u kosmosu. I svako od nas - čak i alkoholičar poplavelog lica koji se kao žaba krastača pritajio u snežnom smetu pored kojeg smo prošli dolazeći ovamo, čak i Mićokov brat i, naravno, Mićok i ja - imali smo tamo, u hladnom čistom plavetnilu, svoju malu ambasadu. Istrčao sam u dvorište i veoma dugo, gutajući suze, gledao žuto-plavu nestvarno blisku kuglu Meseca na prozračnom zimskom nebu.

4

Ne sećam se trenutka kada sam odlučio da se upišem u pilotsku školu. Ne sećam se verovatno zato što je ta odluka sazrela u mojoj i Mićokovoj duši mnogo pre nego što smo završili školu. Pred nama je neko vreme stajao problem izbora - pilotskih škola je bilo mnogo u čitavoj zemlji, ali sve smo rešili jako brzo, ugledavši u časopisu „Sovjetska avijacija” poster u boji o životu Lunarnog naselja pri Zarajskoj školi za pilote sa ordenom crvene zastave Maresjev. Istog trenutka kao da smo se našli usred gomile studenata, među drvenim brdima i kraterima obojenim žutom bojom, prepoznali buduće sebe u ošišanim momcima koji izvode vratolomije na spravama za vežbanje i polivaju se na slici vodom iz velikog emajliranog lavora pastelne boje breskve, što je odmah podsetilo na detinjstvo, i ta boja kao da je ulivala više poverenja i želje da se ode na studije u Zarajsk nego sve ostale fotografije pilotskih poligona, nalik na poluraspadnute trupove aviona koji vrve od sićušnih ljudi. Kad je odluka bila doneta, ostalo se činilo jednostavnim. Mićokovi roditelji, preplašeni zbog neizvesne sudbine njegovog starijeg brata, bili su srećni što će njihov mlađi sin baviti tako sigurnim i pouzdanim poslom, a moj otac se dotad već definitivno propio i veći deo vremena ležao je na kauču okrenut ka zidu na kome je visio tepih sa buljavim jelenom; mislim da nije čak ni shvatio da želim u pilote, dok je tetki bilo svejedno.

*

Sećam se grada Zarajska. Tačnije, ne može se reći ni da ga se sećam, ni da sam ga zaboravio toliko je u njoj malo stvari koje se mogu upamtiti ili zaboraviti. U samom centru grada uzdizao se zvonik od belog kamena, sa koga se nekad davno neka kneginja bacila na kamenje - iako je prošlo već mnogo vekova, njen postupak su pamtili u gradu. Pored zvonika je bio istorijski muzej, a nedaleko od njega - stanica milicije i pošta. Kada smo izašli iz autobusa, padala je neprijatna kosa kiša i bilo je hladno. Nagurali smo se ispod nadstrešnice podruma sa natpisom AGITPUNKT, i pola sata čekali da kiša stane. Iza vrata su, čini mi se, pili, otuda je dopirao gust miris luka i mnoštvo glasova, neko je dugo predlagao da se zapeva mersi ku-ku, i najzad su, ne baš mladi muški i ženski glasovi razvukli: Radu-radu-radujmo se svom životu...

Kiša je prestala, krenuli smo da nađemo autobus, i našli smo isti onaj kojim smo došli. Ispostavilo se da nije ni trebalo da izlazimo, i da smo u njemu mogli sačekati da kiša stane dok vozač ruča. Kroz prozor su promicale male drvene kuće koje su zatim nestale, i počela je šuma. U toj šumi, već izvan grada, nalazila se i Zarajska pilotska škola. Do nje je trebalo pešačiti jedno pet kilometara od poslednje stanice autobusa koja se zvala „Piljarnica”. Piljarnice nije bilo u blizini, a naziv je, kako su nam objasnili, ostao od pre rata. Mićok i ja smo izašli iz autobusa i krenuli putem posutim raskvašenim resama jasike, koji je vodio sve dublje u šumu, i kada smo već pomislili da smo na pogrešnom putu, odjednom smo se našli pred kapijom od zavarenih čeličnih cevi sa velikim metalnim zvezdama, dok se šuma sa strane oslanjala na visoku ogradu od neofarbanih sivih dasaka, na čijem se vrhu poput zmije izvijala zarđala bodljikava žica. Pokazali smo sanjivom vojniku na portirnici naloge iz vojnog odseka i nedavno dobijene lične karte, pa su nas pustili unutra, naredivši da idemo u klub, gde je uskoro trebalo da počne prijem. Prema nevelikom naselju vodio je asfaltni put sa čije je desne strane odmah počinjao upravo onaj Lunarni gradić koji sam video u časopisu - nekoliko dugačkih prizemnih baraka žućkaste boje, desetak automobilskih guma zarivenih u zemlju, i plato koji je predstavljao panoramu površine Meseca. Prošli smo pored njega i našli se ispred garnizonskog kluba - tamo su, pored stubova, u gomili stajali momci koji su došli na prijemni. Ubrzo je pred nas izašao oficir, odredio jednog da dežura, i naredio da se javimo prijemnoj komisiji, a zatim odemo po inventar. Prijemna komisija je zbog vrućine sedela u dvorištu kluba, u rešetkastoj letnjoj kućici koja je podsećala na kinesku - bila su to trojica oficira koja su pila pivo uz tihu istočnjačku muziku na radiju, i izdavala kartončiće sa brojevima u zamenu za dokumenta. Zatim su nas poveli na kraj sportskog terena zaraslog u travu visoku do pojasa (videlo se da niko na njemu već deset godina ništa nije igrao), i izdali nam dva vojna šatora - u njima je trebalo da spavamo za vreme ispita. Bili su to spakovani komadi platna od višeslojne gume, koje smo morali da zatežemo drvenim klinovima zabodenim u zemlju. Upoznali smo se među sobom, tegleći u šatore krevete koje smo zatim postavili na sprat - kreveti su bili stari, teški, sa niklovanim kuglicama koje su se šrafile u uzglavlje da bi moglo da se spoji sa gornjim krevetom. Te kuglice su nam dali posebno, u specijalnoj vrećici, i, kad su se ispiti završili, tajno sam odvrnuo jednu od njih i sakrio je u istu onu kutiju cigareta u kojoj sam čuvao i pilota sa glavom od folije, jedinog svedoka daleke i nezaboravne večeri na jugu. Čini mi se da nismo proveli mnogo vremena u tim šatorima, ali, kad smo ih razmontirali, ispostavilo se da je ispod gumenog poda uspela da izraste odvratna bezbojna, debela i gusta trava. Same ispite gotovo da nisam upamtio. Sećam se samo da uopšte nisu bili komplikovani, i čak mi je bilo pomalo krivo što na ispitni list nisam mogao da smestim sve one formule i grafikone u koje su se upili dugi prolećni i letnji dani provedeni iznad otvorenih udžbenika. Mićok i ja smo bez napora osvojili neophodan broj bodova, a onda je usledio razgovor, kojeg su se svi plašili više od svega. Razgovor sa nama obavljali su major, pukovnik i neki starac sa krivim ožiljkom na čelu, odeven u pohabano radno odelo. Rekao sam da hoću u kosmonaute; a pukovnik me je upitao šta je to sovjetski kosmonaut. Dugo nisam mogao da smislim pravi odgovor, i na kraju sam po izrazima lica ispitivača naslutio da će me sad isterati napolje. - Dobro - progovorio je stari, koji je do tada ćutao. - A sećaš li se kako ti se uopšte javila želja da postaneš kosmonaut?

Zahvatila me panika, jer nisam imao predstavu koji je ispravan odgovor na to pitanje. I, očigledno iz očajanja, počeo sam da pričam o crvenom čovečuljku od plastelina i kartonskoj raketi iz koje nije bilo izlaza. Stari je odmah živnuo, oči su mu zasjale, a kad sam došao do onoga kako smo Mićok i ja morali da puzimo hodnikom sa gas-maskom na licu, uhvatio me za ruku i nasmejao se, zbog čega je ožiljak na njegovom čelu dobio purpurnu boju. - A znaš li ti - rekao je - da to nije mala stvar, leteti u kosmos? Šta ako Domovina bude tražila da se da život? Šta onda? - Ako dotle dođe... - rekao sam, namrštivši se. Tada mi se on zagledao u oči, i gledao me bar oko tri minuta. - Verujem - rekao je najzad. - Možeš ti to. Čuvši da i Mićok, koji je odmalena hteo na Mesec, takođe polaže, zapisao je njegovo prezime na parčetu papira. Mićok je posle pričao kako ga je stari dugo ispitivao zašto baš na Mesec. Sutradan posle doručka, na stubovima garnizonskog kluba pojavili su se spiskovi sa imenima onih koji su položili, a Mićok i ja smo bili na spisku jedan pored drugog, ne po azbučnom redu. Neko je tromim korakom krenuo da se žali, neko je skakao od radosti na asfaltu išpartanom belim linijama, neko je trčao prema telefonu, a iznad svega toga, sećam se, preko bezbojnog avgustovskog neba pružao se beli izduvni trag mlaznog aviona. Upisane na prvu godinu pozvali su na upoznavanje sa pilotsko-predavačkim osobljem predavači su već čekali u klubu. Sećam se teških plišanih zavesa, stola preko cele bine, i zvaničnostrogih oficira koji su za njim sedeli. Sastanak je vodio mladoliki potpukovnik oštrog nosa - dok je govorio, zamišljao sam ga u pilotskom kombinezonu i šlemu, kako sedi u kabini MIG-a. - Momci, ne bih želeo da vas plašim, nikako ne bismo želeli da počinjemo naš razgovor strašnim rečima, je l’ tako? Ali vi znate - ne biramo mi vreme u kome živimo - vreme bira nas. Možda s moje strane nije dobro da vam dajem ovakvu informaciju, ali ću ipak reći... Pukovnik je nakratko zaćutao, nagnuo se prema majoru koji je sedeo pored njega i nešto mu šapnuo na uho. Major se namrštio, razmišljajući kucnuo po stolu tupim krajem olovke, a onda klimnuo. - Znači - nastavio je potpukovnik tihim glasom - nedavno je na zatvorenom sastanku armijskih političkih radnika vreme u kome živimo bilo definisano kao predratno! Potpukovnik je zaćutao, očekujući reakciju - ali u sali očigledno niko ništa nije shvatio - u svakom slučaju ništa nismo shvatili ni Mićok ni ja. - Objasniću - rekao je još tiše. - Sastanak je održan petnaestog jula, je l’ tako? Znači do petnaestog jula živeli smo u posleratnom vremenu, a od tada - već čitav mesec - živimo u predratnom, je l’ jasno ili ne? Nekoliko trenutaka u sali je vladala tišina. - Ne govorim to da bih vas plašio - nastavio je sada već normalnim glasom potpukovnik - samo treba imati na umu kakva je odgovornost na našim plećima, je l’ tako? Vi ste ispravno postupili što ste došli u našu akademiju. Sada želim da vam kažem da mi ovde ne pripremamo samo pilote, već prvenstveno Prave ljude, je l’ tako? A kad dobijete diplome i vojne činove, budite sigurni da ćete do tada već postati Ljudi, sa najvećim slovom koje postoji u sovjetskoj državi. Potpukovnik je seo, popravio kravatu i usnama dodirnuo rub čaše - ruke su mu se tresle, i meni se učinilo da sam čuo veoma tiho zveckanje zuba o staklo. Ustao je major. - Momci - melodično je rekao - bilo bi ispravnije nazvati vas već pitomcima, ali ja ću vas ipak

4

osloviti ovako - momci! Setite se priče o čuvenom junaku koga je opisao Boris Poljevoj! Onog u čiju je čast nazvana naša škola! On se, iako je u bici izgubio obe noge, nije predao, nego se, stavivši proteze, kao Ikar vinuo u nebo da se bori protiv fašističkog gada. Mnogi su mu govorili da je to nemoguće, ali on je uvek imao na umu najvažniju stvar - da je on sovjetski čovek! Ni vi to ne zaboravljajte, nikada i nigde ne zaboravljajte! A mi, piloti i predavači, i lično ja, pilot zampolit akademije, obećavamo - mi ćemo od vas napraviti Prave ljude u najkraćem roku! Zatim su nam pokazali naša mesta u kasarni za prvu godinu, kuda su nas preselili iz šatora, i odveli u trpezariju. S njenog plafona visili su na koncima prašnjavi MIG-ovi i Iljušini, koji su pored eskadrona brzih crnih muva izgledali kao ogromna vazdušna ostrva. Ručak je bio prilično bezukusan: supa sa zvezdicama, piletina sa pirinčem i kompot. Posle ručka mi se strašno spavalo, Mićok i ja smo se jedva dovukli do kreveta, i ja sam odmah utonuo u san.

5

Sledećeg jutra probudilo me bolno stenjanje pravo u mom uhu. Te zvuke sam ustvari već dugo čuo kroz san, ali sam se potpuno osvestio tek od jednog posebno glasnog i mučeničkog krika. Otvorivši oči, pogledao sam oko sebe. Pitomci na krevetima su se nekako nejasno usporeno-ječeći mrdali; pokušao sam da se pridignem na laktove, ali nisam mogao, zato što sam, kako se ispostavilo, bio privezan za krevet sa nekoliko širokih kaiševa, nalik na one kojima se stežu pretrpani koferi, i mogao sam samo da okrenem glavu s jedne strane na drugu. Sa susednog kreveta gledale su me s puno patnje Slavine oči, momka iz zaseoka Tinda, s kojim sam se prethodnog dana upoznao, a donji deo njegovog lica bio je skriven ispod neke navučene krpe. Pokušao sam da otvorim usta da ga pitam o čemu se radi, ali sam otkrio da ne mogu da pomerim jezik, i uopšte ne osećam celu donju polovinu lica, kao da je otekla. Shvatio sam da su i moja usta nečim zapušena i umotana, ali nisam stigao ni da se začudim, zato što sam umesto čuđenja osetio užas: tamo gde je trebalo da budu Slavina stopala, jorgan se poput stepenika spustio na krevet, i na sveže uštirkanoj navlaci videle su se razlivene crvene fleke, onakve kakve na kuhinjskim krpama ostavlja sok od lubenice. Najstrašnije je što nisam osećao sopstvene noge, a nisam mogao da podignem glavu kako bi ih pogledao. - Peti vo-o-od! - zagrmeo je na vratima vodnički glas, neobično bogat intonacijama i pun mnoštva aluzija. - Na previjanje! Istog trenutka u sobu je ušlo desetak ljudi - bili su to pitomci druge i treće godine (bilo bi ispravnije reći - pitomci druge i treće godine službe, što sam shvatio po našivcima na rukavima). Ranije ih nisam video, a oficiri su rekli da su oni na poljskim radovima. Imali su čudne čizme sa tvrdim sarama i hodali su prilično nesigurno, pridržavajući se čas za zidove, čas za ivice kreveta. Primetio sam nezdravu belinu njihovih lica, na kojima se zaledio trag višednevne muke, koja kao da je pretopljena u nekakvu neizrecivu spremnost i, ma kako neumesno bilo, u tom trenutku sam se setio reči pionirskog pozdrava koji smo Mićok i ja zajedno sa ostalima ponavljali u pionirskom kampu, na dalekom asfaltiranom platou - setio sam se i shvatio u šta smo, vičući „Uvek spreman!” varljivo uveravali sebe, drugove u redu i prozirno julsko jutro. Jedan za drugim, pitomci su izgurali u hodnik krevete na kojima su ječali i izvijali se umotani pitomci prve godine, i u sobi su ostala samo dva - moj i krevet pored prozora, na kome je ležao Mićok. Zbog kaiševa nisam mogao da ga pogledam, ali sam krajičkom oka video da leži mirno, i reklo bi se, spava. Po nas su došli posle desetak minuta, okrenuli nas nogama napred i počeli da guraju kroz hodnik. Jedan od pitomaca gurao je krevet, a drugi, koji je išao unazad vukao ga je ka sebi, pa je izgledalo kao da uzmiče hodnikom odgurujući krevet koji juri za njim. Ušli smo u dugački uski lift koji je imao vrata sa obe strane i krenuli naviše, zatim je pitomac druge godine uzmicao od mene kroz

još jedan hodnik, da bismo se zaustavili ispred tapaciranih crnih vrata sa velikom smeđom tablom na kojoj ništa nisam mogao da pročitam zbog svog nezgodnog položaja. Vrata su se otvorila, pa su me ugurali u sobu u kojoj je sa plafona visio ogroman kristalni luster u obliku avionske bombe, a na gornjem delu zida protezao se naprsli ornament od srpova, čekića i vaza obavijenih vinovom lozom. Odvezali su mi kaiševe i pridigao sam se na laktove, trudeći se da ne gledam svoje noge; preda mnom se u dnu sobe nalazio masivan pisaći sto sa zelenom lampom, osvetljen sivom svetlošću koja je ukoso padala kroz visoki uski prozor. Čovek koji je sedeo za stolom bio je sakriven iza raširenog broja Pravde, sa čije je prve strane gledalo izborano lice sa dobrim, blistavim očima koje su gledale pravo u mene. Zaškripeo je linoleum na podu, i pored mog kreveta se stvorio Mićokov krevet. Novine su nekoliko puta zašuštale prevrnutim stranicama i spustile se na sto. Pred nama je sedeo onaj starac sa ožiljkom na čelu, koji me je tokom razgovora hvatao za ruku. Sada je na njemu bila uniforma general-poručnika sa zlatnim vencima u rupicama revera, kosa je bila brižljivo začešljana, a pogled jasan i bistar. Primetio sam da je njegovo lice nekako kopiralo lice sa naslovne strane Pravde koje me je gledalo pre nekoliko trenutaka, pa je ispalo kao u filmu, gde su dugo prikazivali jednu ikonu, da bi se na njenom mestu postepeno pojavila druga - slike su bile slične, ali različite, a pošto je trenutak prelaza bio razliven, izgledalo je kao da se ikona naočigled menja. - Pošto ćemo se, momci, još prilično dugo viđati, možete me zvati „druže Kapetane leta” - rekao je starac. - Hoću da vam čestitam - na osnovu rezultata ispita, a posebno razgovora - tu je namignuo upisani ste odmah na prvu godinu tajne kosmičke škole pri prvom odeljenju KGB SSSR. Tako da ćete Pravi ljudi postati kasnije, a sad se spremajte za Moskvu. Tamo ćemo se videti. Smisao tih reči dopro je do mene tek u praznoj sobi, u koju su nas odvezli kroz iste one dugačke hodnike u kojima je linoleum ispod majušnih čeličnih točkića kreveta pevao nešto tiho i puno nostalgije, što me zbog nečeg navelo da se setim davnog julskog podneva pored mora. Mićok i ja smo prespavali čitav dan - izgleda da su nam sa onom večerom dali i neko uspavljujuće sredstvo (spavalo mi se i sutradan) - a uveče je po nas došao veseli žutokosi poručnik u čizmama koje su glasno škripale, i smejući se i izmotavajući odvezao naše krevete jedan za drugim na asfaltni plato ispred betonske školjke bine, gde je za stolom sedela nekolicina viših generala inteligentnih i dobrih lica, i među njima - drug Kapetan leta. Mićok i ja smo naravno mogli da dođemo i sami, ali je poručnik rekao da je to uobičajena procedura za prvu godinu, i naredio nam da ležimo mirno, kako ne bismo zbunjivali ostale. Zbog mnoštva kreveta koji su stajali tesno zbijeni jedan pored drugog, plato je ličio na dvorište fabrike automobila ili traktorskog kombinata: iznad njega je čudnom maršrutom lebdelo prigušeno stenjanje - nestajući na jednom mestu, pojavljivalo se na drugom, trećem - kao da je iznad kreveta leteo ogromni nevidljivi komarac. Usput je žutokosi poručnik rekao da će početi oproštajno veče koje je spojeno sa poslednjim državnim ispitom. Ubrzo je on, kao prvi od pedesetak istih takvih poručnika, uzbuđen i bled, ali s neverovatnim majstorstvom, igrao pred prijemnom komisijom „Kaljinku”, praćen škrtim zvucima harmonike političkog instruktora. Poručnik se prezivao Landratov - to sam čuo kada mu je kapetan leta uručio otvorenu crvenu knjižicu i čestitao sticanje diplome. Zatim su tu igru igrali i ostali, pa mi je pred kraj već dosadilo da ih gledam. Okrenuo sam se prema sportskom terenu koji se nalazio odmah pored platoa i odjednom shvatio zašto je zarastao u tako visoku travuljinu. Dugo sam gledao kako se stabljike njišu na vetru. Činilo mi se da od kiše ispucala siva ograda

sa bodljikavom žicom, koja je počinjala odmah pored razvaljenog gola baš i jeste Veliki Zid i, bez obzira na sve ispucale i iskrivljene daske, on se, kao i pre hiljadu godina, vuče sa polja daleke Kine do grada Zarajska i čini drevnokineskim sve što se pojavi oko njega - i rešetkastu letnju kućicu gde po vrućini radi prijemna komisija, i rashodovani zarđali avion-lovac, i stare vojničke šatore koje gledam sa svog kreveta, stežući ispod jorgana niklovanu kuglicu odšrafljenu za uspomenu. Sutradan je kamion odvezao Mićoka i mene kroz letnju šumu i preko polja; sedeli smo na svojim rancima, naslanjajući se na hladnu čeličnu šasiju. Sećam se kako je lepršao kraj cirade iza koga su promicala stabla drveća i sasušeni sivi stubovi davno presečenog telegrafa. S vremena na vreme drveće bi se razmicalo, a iznad njega bi se pokazao bledi, zamišljeni trougao neba. Zatim je bila stanica i pet minuta tišine, koju je ispunjavalo samo udaljeno teško štektanje; šofer koji je izlazio na nuždu objasnio je da su to bili kratki rafali nekoliko mitraljeza na strelištu pešadijske akademije Aleksandar Matrosov. Opet je počelo dugo truckanje u kamionu, zaspao sam, a probudio se nakratko peć u Moskvi, kada su kroz prorez cirade promakli - kao iz nekakvog dalekog školskog leta - visoki lukovi prodavnice Dečiji svet pored Lubjanke.

6

Često sam u detinjstvu zamišljao srednju stranu novina koje još mirišu na svežu boju, sa mojim velikim portretom na sredini (na glavi imam kacigu i smešim se) i natpisom: Kosmonaut Omon Krivomazov oseća se odlično! Teško je shvatiti zašto sam to toliko želeo. Verovatno sam sanjao o tome da proživim deo života drugih ljudi - kroz one koji će gledati tu fotografiju i razmišljati o meni, zamišljati moje misli, osećanja i ustrojstvo moje duše. I naravno, najvažnije - hteo sam da i sam postanem jedan od drugih ljudi, da se zagledam u sopstveno lice sastavljeno od štamparskih tačkica, da zamislim kakve filmove voli taj čovek i ko mu je devojka, a onda se odjednom setim da taj Omon Krivomazov i jesam ja. Od tada sam se promenio, postepeno i neprimetno. Prestalo je da me preterano zanima tuđe mišljenje, zato što sam znao - druge će biti baš briga za mene, oni neće razmišljati o meni, već o mojoj fotografiji, sa istom onom ravnodušnošću sa kojom i ja razmišljam o fotografijama drugih ljudi. Zato novost o tome kako za moj podvig niko neće saznati nije za mene bila udarac, udarac je bilo saznanje da ću morati da načinim podvig. Mićoka i mene vodili su redom kod Kapetana leta, sutradan posle dolaska, odmah nakon što su nas obukli u crnu uniformu sličnu suvorovskoj - samo su njene epolete bile jarkožute, sa tajanstvenim slovima VKU. Prvo je išao Mićok, a posle jedno sat i po pozvali su i mene. Kada su se preda mnom otvorila visoka hrastova vrata, bio sam preneražen do koje mere ono što sam video liči na scenu iz nekakvog ratnog filma. Nasred kabineta nalazio se sto prekriven velikom žutom kartom, oko kojeg je stajalo nekoliko ljudi u uniformi - Kapetan leta, trojica generala, koji su međusobno bili potpuno različiti, ali svi jako nalik na pisca Henrika Borovika, i dvojica pukovnika, jedan nizak i debeo, tamnocrvenog lica, a drugi mršav i retke kose, koji je ličio na ostarelog bolešljivog dečaka - imao je tamne naočare i sedeo u invalidskim kolicima. 5

- Načelnik CUP-a, pukovnik Halmuradov - rekao je Kapetan leta, pokazujući na crvenolikog debeljka. Ovaj je klimnuo. - Zamenik političkog komesara specijalne jedinice kosmonauta, pukovnik Určagin. Pukovnik u stolici okrenuo je glavu prema meni, malo se naklonio i skinuo naočare, kao da želi da me bolje osmotri. Nehotice sam zadrhtao - bio je slep, kapci na jednom oku su mu srasli, a između trepavica drugog blistala je beličasta sluz. - Možeš da me zoveš Bamlag Ivanovič, Omone - rekao je visokim tenorom. - Nadam se da ćemo

se ti i ja sprijateljiti. Kapetan leta nije mi predstavio generale, a oni svojim ponašanjem ni na koji način nisu pokazali čak ni da me vide. Iako sam, čini mi se, jednog od njih video na ispitu u Zarajskoj pilotskoj školi. - Pitomac Krivomazov - predstavio me Kapetan leta. - E, pa možemo li da počnemo? Okrenuo se prema meni, prekrstio ruke na stomaku i rekao: - Ti, Omone, verovatno čitaš novine, gledaš filmove i znaš da su Amerikanci iskrcali na Mesec nekoliko svojih kosmonauta, i čak se vozili po njemu na motociklu. Cilj deluje miroljubivo, ali sve zavisi kako se posmatra. Zamisli običnog radnog čoveka iz nekakve male države, recimo u Centralnoj Africi... Kapetan leta namrštio je lice i počeo da zavrće rukave i briše znoj sa čela. - I eto, on gleda kako su se Amerikanci iskrcali na Mesec, a mi... Razumeš? - Razumem, druže general-poručniče! - odgovorio sam. - Glavni cilj kosmičkog eksperimenta za koji počinjemo da te pripremamo, Omone, jeste da se pokaže da mi tehnički ne zaostajemo za državama Zapada, i da smo i mi u stanju da šaljemo ekspedicije na Mesec. Trenutno nismo u stanju da pošaljemo pilotiranu letelicu koja može da se vrati. Ali postoji druga mogućnost - da pošaljemo automatsku letelicu, koja neće morati da se vraća natrag. Kapetan leta nagnuo se iznad reljefne karte na kojoj su se videle planine i mali otvori kratera. Preko njenog centra protezala se jarkocrvena linija, nalik na svežu ogrebotinu od eksera. - Ovo je fragment površine Meseca - rekao je Kapetan leta. - Kao što znaš, Omone, naša kosmička nauka prvenstveno istražuje drugu stranu Meseca, za razliku od Amerikanaca koji se spuštaju na svetlu stranu. Evo, onu dugačku liniju - takozvanu Lenjinovu pukotinu - otkrio je pre nekoliko godina domaći satelit. To je jedinstvena geološka formacija, kuda je prošle godine bila upućena automatska ekspedicija za dobijanje uzoraka Mesečevog tla. Prema preliminarnim rezultatima ispitivanja došlo se do zaključka da je neophodno dalje izučavanje pukotine. Tebi je verovatno poznato da je naš kosmički program orijentisan uglavnom na automatska sredstva Amerikanci su ti koji rizikuju ljudske živote. Mi izlažemo opasnosti samo mehanizme. I eto, došlo se na ideju da se pošalje specijalno samohodno transportno sredstvo, takozvani lunohod, koji će proći po dnu pukotine i dostaviti na Zemlju naučne podatke. Kapetan leta otvorio je fioku stola i, gledajući naniže, počeo da pipa po njoj rukom. - Ukupna dužina pukotine je sto pedeset kilometara, a širina i dubina su krajnje beznačajni, i mere se metrima. Pretpostavlja se da će lunohod proći po njoj sedamdeset kilometara - toliko bi trebalo da ima energije u akumulatorima - i postaviti na njenom centru radio-zastavicu koja će u kosmos poslati reči pretvorene u radio impulse MIR, LENJIN i SSSR. U njegovoj ruci pojavila se mala crvena mašina. Navio ju je ključem i postavio na početak crvene linije na karti. Mašina je zazujala i krenula napred. Bila je to dečja igračka: njeno telo ličilo je na malu konzervu sa osam crnih točkića, sa rečju SSSR na bokovima i dva ispupčenja na prednjem delu, nalik na oči. Svi su je napeto pratili pogledom, čak je i pukovnik Určagin okretao glavu sinhrono sa ostalima. Mašina je stigla do kraja stola i pala na pod. - Tako nekako - zamišljeno je rekao Kapetan leta i pogledao me. - Dozvolite da se obratim! - čuo sam svoj glas. - Napred. - Ali lunohod je automatski, druže general-poručniče! - Automatski.

- A šta ću onda ja? Kapetan leta je spustio glavu i uzdahnuo. - Bamlaže - rekao je. - Hajde. Elektromotor kolica je tiho zazujao i pukovnik Určagin je izašao iza stola. - Hajde da prošetamo - rekao je, dovezavši se do mene i uhvativši me za rukav. Upitno sam pogledao Kapetana leta. On je klimnuo glavom. Izašao sam za Určaginom u hodnik i mi smo polako krenuli - ja sam hodao dok se on vozio pored mene, regulišući brzinu polugom na čiji je vrh bila nasađena ručno napravljena kuglica od ružičastog pleksiglasa sa izrezbarenom crvenom ružom u sredini. Nekoliko puta Určagin je otvarao usta i spremao se da progovori, ali bi ih svaki put zatvorio, i ja sam već pomislio da on ne zna odakle da počne, kada me odjednom čvrsto ščepao za ruku svojim pomalo vlažnim uskim dlanom. - Slušaj pažljivo i ne prekidaj me, Omone - prisno je rekao, kao da smo maločas zajedno pevali uz gitaru pored vatre. - Počeću izokola. Vidiš, u sudbini čovečanstva mnogo je zbrke, mnogo naizgled besmislenih stvari, mnogo jada. Treba videti veoma jasno, veoma precizno, da se ne bi napravila greška. U istoriji ništa ne biva onako kao u udžbenicima. Dijalektika je u tome što je Marksovo učenje, predviđeno za najnapredniju zemlju, pobedilo u najzaostalijoj. Mi, komunisti, nismo imali vremena da dokažemo ispravnost naših ideja - suviše je mnogo snage odneo rat, suviše je duga i ozbiljna bila borba sa ehom prošlosti i neprijateljima u zemlji. Nismo stigli da tehnološki pobedimo Zapad. Ali borba ideja je oblast gde se ne sme stati ni sekundu. Paradoks - i ponovo dijalektika - je u tome da uz pomoć laži pomažemo istini, zato što marksizam nosi u sebi istinu koja sve pobeđuje, a ono za šta daješ svoj život formalno izgleda kao laž. Ali što svesnije... Srce mi se steglo, i ja sam refleksno pokušao da izvučem svoju ruku, ali dlan pukovnika Určagina kao da se pretvorio u mali čelični obruč. - ... izvršiš svoj podvig, utoliko će on više izgledati kao istina, utoliko će veći smisao dobiti tvoj kratak i predivan život! - Dajem život? Kakav podvig? - upitao sam slabašnim glasom. - Onaj isti - odgovorio je pukovnik isto tako tiho i kao uplašeno - koji je već učinilo više od sto takvih momaka kao što ste ti i tvoj drug. Ćutao je, a onda nastavio prethodnim tonom: - Pa ti si čuo da se naš kosmički program zasniva na korišćenju automatike? - Čuo sam. - E, pa eto, sada ćemo ti i ja krenuti u sobu trista dvadeset devet, i tamo ćeš saznati šta je to naša kosmička automatika.

7

- Druže pukovniče!... - Druže pukovniče! - narugao se on. - Da li su te u Zarajsku jasno pitali - jesi li spreman da daš život? Šta si odgovorio? Sedeo sam na metalnoj stolici pričvršćenoj nasred sobe, ruke su mi bile vezane za naslone, a noge za nožice. Na prozore u sobi bile su navučene zavese, dok je u uglu stajao mali pisaći sto sa telefonom bez brojčanika. Naspram mene je u svojim kolicima sedeo pukovnik Určagin, govorio je podsmešljivo, ali sam osećao da je apsolutno ozbiljan. - Druže pukovniče, shvatite, ja sam sasvim običan momak. Vi me smatrate nekako... A ja uopšte nisam od onih koji... Určaginova kolica su zazujala, pomerio se s mesta, prišao sasvim blizu mene i zaustavio se. - Stani, Omone - rekao je - sačekaj malo. Evo, stigli smo. A šta ti misliš, čijom je krvlju zalivena naša zemlja? Misliš, nekom naročitom? Nekom posebnom krvlju? Nekih neobičnih ljudi? Pružio je ruku prema meni, opipao moje lice i udario me po ustima malom suvom pesnicom - ne jako, ali tako da sam osetio ukus krvi u ustima. - Eto, baš takvom je zalivena. Takvih momaka kao ti... Potapšao me po vratu. - Nemoj da se ljutiš - rekao je. - Sada sam ti ja drugi otac. Mogu i kaišem da te izudaram. Šta si se stis’o kao baba? - Ja, Bamlaže Ivanoviču, ne osećam da sam spreman za podvig - odgovorio sam, ližući krv. Odnosno, osećam da nisam spreman... Bolje i natrag u Zarajsk nego ovako... Určagin se nagnuo ka meni i, gladeći me po vratu, progovorio sasvim tiho i umiljato: - Eto kakva si ti budala, Omi. Shvati, dragi moj, u tome i jeste suština podviga - uvek ga izvršava čovek koji za njega nije spreman, zato što je podvig stvar za koju je nemoguće spremiti se. Naravno, možeš se, recimo, izveštiti da brzo dotrčiš do puškarnice, možeš ss naviknuti da se vešto baciš na nju grudima, svemu tome mi učimo, ali onaj duhovni čin podviga ne može da se nauči, on može samo da se učini. Što si više pre toga hteo da živiš, to bolje za podvig. Podvizi su, čak i nevidljivi, potrebni državi - oni hrane onu najvažniju snagu koja... Do nas je doprlo glasno graktanje. Iza zavese je promakla crna senka ptice koja je proletela sasvim blizu, i pukovnik je zaćutao. Nekoliko trenutaka je zamišljeno sedeo u svojim kolicima, a onda uključio motor i odvezao se u hodnik. Vrata su se zatvorila za njim i ubrzo se ponovo otvorila, a u sobu je ušao žutokosi poručnik ratnog vazduhoplovstva sa gumenim crevom u ruci. Njegovo lice učinilo mi se poznato, ali nisam mogao da se setim gde sam ga video. - Ne prepoznaješ me? - upitao je.

Odmahnuo sam glavom. Prišao je stolu i seo na njega, klateći nogama u crnim čizmama - kada sam ih pogledao, setio sam se gde sam ga video - bio je to onaj poručnik iz Zarajske pilotske škole koji je gurao moj i Mićokov krevet na plato. Upamtio sam mu čak i prezime. - Lan... Lan... - Landratov - rekao je, savijajući crevo. - Poslali su me da porazgovaram sa tobom. Určagin me je poslao. Je l’ ti to stvarno hoćeš natrag u Maresjevsko? - Nije da hoću tamo - rekao sam. - Ja neću na Mesec. Da budem junak. Landratov je huknuo i pljesnuo se dlanovima po stomaku i bedrima. - Zanimljivo - rekao je - nećeš. Misliš da će oni sada da te ostave na miru? Da te puste? Ili da te vrate na fakultet? A čak ako te i vrate - znaš li ti uopšte kako je to kad ustaneš sa kreveta i počneš da praviš prve korake na štakama? Ili kako se osećaš pred kišu? - Ne znam - rekao sam. - A možda misliš da će poteći med i mleko kad noge zarastu? Prošle godine su kod nas dvojici sudili za izdaju Domovine. Od četvrte godine počinju vežbe na trenažerima - znaš li šta je to? - Ne. - Uglavnom je sve kao u avionu. Sediš u kabini, imaš ručicu, pedale, samo gledaš ekran televizora. E, ta su dvojica na vežbi, umesto da odrađuju Imelmanov luping, pošli, đubrad, na zapad, relativno nisko. I ne odgovaraju na pozive. Posle ih izvukli i pitaju - kuda, sokolovi? Šta ste mislili, a? Ćute. Jedan je, istina, kasnije odgovorio. Hteo je, kaže, da oseti. Bar na minut... - I šta je s njima bilo? Landratov je snažno udario crevom po stolu na kome je sedeo. - Ma kakve to ima veze - rekao je. - Glavno je da i njih možeš da razumeš. Stalno se nadaš da ćeš najzad početi da letiš. Tako da, kada ti na kraju kažu celu istinu... Misliš da si nekome potreban bez nogu? A i aviona kod nas u zemlji ima svega nekoliko, lete duž granica da bi ih Amerikanci fotografisali. Mada i to... Landratov je zaćutao. - Šta i to? - Nije važno. Evo šta hoću da kažem - misliš da ćeš posle Zarajske akademije da sečeš oblake u lovcu? U najboljem slučaju dospećeš u folklorni ansambl nekog okružnog PVO-a. A najverovatnije ćeš samo igrati „Kaljinku” u nekom restoranu. Trećina naših se propije, trećina - oni kod kojih je operacija loše prošla - završe samoubistvom. Uzgred, šta ti misliš o samoubistvu? - Ne znam - rekao sam. - Nisam razmišljao. - A ja sam nekad razmišljao. Posebno na drugoj godini. Posebno jednom, kada su na televiziji prenosili Vimbldonski turnir, a ja u klubu dežurao na štakama. Uhvatila me strašna tuga. A posle ništa, smirio sam se. Ovde, vidiš, treba doneti odluku, a posle je već lakše. Pazi onda, ako ti se takve misli pojave, nemoj se predavati. Bolje razmisli koliko ćeš zanimljivih stvari videti ako poletiš na Mesec. Ova đubrad svejedno neće da te puste živog. Pristani, hoćeš li? - Vi ih izgleda ne volite mnogo? - rekao sam. - A zašto da ih volim? Neće ti kazati ni reč istine. Uzgred, kad budeš razgovarao sa Kapetanom leta, nemoj da spominješ smrt, ni to što letiš na Mesec. Govori samo o automatici, razumeš? Inače ćemo opet da razgovaramo u ovoj sobi. Ja sam službeno lice. Landratov je zanjihao crevom kroz vazduh, izvadio iz džepa kutiju cigareta „Let” i zapalio. - A tvoj drug je odmah pristao - rekao je.

*

Kada sam izašao na vazduh, malo mi se vrtelo u glavi. Unutrašnje dvorište, odvojeno od grada ogromnim sivo-smeđim kvadratom zdanja, jako je ličilo na komad podmoskovskog sela, isečenog u obliku dvorišta i prenetog ovamo: bila je tu i drvena letnja kućica sa koje se ljuštila boja, i sprava za obrtanje od zavarenih metalnih cevi na kojoj je sada visila zelena tepih-staza - očigledno su je istresli i zaboravili - bila je tu i baštica, kokošinjac i sportski teren, nekoliko stolova za tenis i krug od ofarbanih automobilskih guma dopola zakopanih u zemlju, koji me je podsetio na fotografije Stounhendža. Mićok je sedeo na klupi pored ulaza, prišao sam, seo pored njega, ispružio noge i pogledao na crne pantalone uvučene u čizme - nekako mi se posle razgovora sa Landratovom činilo da u njima nisu moje noge. - Nije valjda sve to istina? - tiho je upitao Mićok. Slegnuo sam ramenima. Nisam znao na šta konkretno misli. - Dobro, ono za avijaciju još i mogu da poverujem - rekao je. - Ali za atomsko oružje... Recimo, četrdeset sedme se još i moglo podići na noge dva miliona političkih zatvorenika. Ali sada ih nemamo, a atomsko oružje svakog meseca... Otvorila su se vrata kroz koja sam maločas došao, i u dvorište su izašla kolica pukovnika Určagina; zakočio je i nekoliko puta oslušnuo uhom dvorište. Shvatio sam da nas traži kako bi nešto dodao rečenom, ali Mićok je zaćutao, i Určagin je očigledno odlučio da nas ne dira. Zazujao je elektromotor kolica, i ona su krenula ka suprotnom krilu zgrade. Prolazeći pored nas, Určagin je s osmehom okrenuo glavu, i kao da nam se očnim dupljama zagledao u duše.

8

Mislim da većina Moskovljana odlično zna šta se nalazi duboko ispod njihovih nogu u vreme dok stoje u redovima Dečijeg sveta ili prolaze kroz metro-stanicu Đeržinska. Zato neću da ponavljam. Reći ću samo da je maketa naše rakete bila u prirodnoj veličini, a pored nje je mogla da se smesti još jedna takva. Zanimljivo je što je lift bio star, još od pre rata, i tako se dugo spuštao da je moglo da se pročita nekoliko stranica knjige. Maketa rakete napravljena je prilično traljavo, na nekim mestima bila je prosto skucana od dasaka, i samo su radna mesta posade bila ista kao prava. Sve je bilo namenjeno praktičnim vežbama, koje za mene i Mićoka još nije trebalo da počnu. Uprkos tome, smestili su nas duboko pod zemlju, u prostrani boks sa dve slike koje su predstavljale prozore sa panoramom Moskve u izgradnji. Tamo je bilo sedam kreveta, pa smo Mićok i ja shvatili da nas uskoro čeka dopuna. Boks je bio odvojen od učionice u kojoj se nalazila maketa rakete, samo tri minuta niz hodnik, i sa liftom se desila zanimljiva stvar: nedavno se dugo spuštao, a sada se ispostavilo da se u stvari dugo podiže. Ali gore smo išli prilično retko, i veći deo slobodnog vremena provodili smo u učionici. Pukovnik Halmuradov držao nam je kratak kurs iz teorije raketnog letenja i objašnjavao na maketi rakete. Kada smo obrađivali tehničke uređaje, raketa je bilo prosto školski eksponat, ali kad nastupi veče i ugasi se glavno osvetljenje, u svetlosti mutnih zidnih lampi maketa bi se ponekad, na nekoliko sekundi, pretvarala u nešto zaboravljeno i predivno, kao da meni i Mićoku šalje poslednji pozdrav iz detinjstva.

*

Nas dvojica smo bili prvi. Ostali momci iz naše posade pojavili su se u školi kasnije. Prvi je stigao Sjoma Anikin, oniži snažan momak iz okoline Rjazanja, koji je nekada služio u mornarici. Jako mu je lepo stajala crna uniforma, koja je na Mićoku visila kao na vešalici. Sjoma je bio spokojan i ćutljiv, i sve vreme je koristio za treninge, što je trebalo da radimo i mi ostali, iako je njegov zadatak bio najjednostavniji i najmanje romantičan. On je bio naš prvi nivo, i mladi njegov život, kako bi rekao Určagin, koji je zbog svečanog tona voleo da menja red reči u rečenici, trebalo je da se završi već na četvrtom minutu leta. Uspeh čitave ekspedicije zavisio je od tačnosti njegovih postupaka i, ako samo malo pogreši, sve nas čekala je brza i besmislena smrt. Sjoma je očigledno strašno brinuo, zato je vežbao čak i u praznoj kasarni, dovodeći svoje pokrete do automatizma. Spuštao se u čučanj,

žmurio i počinjao da mrda usnama - brojao je do dvesta četrdeset, a zatim počinjao da se okreće suprotno smeru kazaljke na satu, na svakih četrdeset pet stepeni komplikovano prebirući rukama iako sam znao da on u mislima otvara reze koje drže prvi nivo za drugi, njegovi pokreti ličili su mi svaki put na scenu iz hongkonškog akcionog filma. Ponovivši te složene pokrete osam puta, istog trenutka pao bi na leđa i snažno ritnuo nogama uvis, odgurnuvši se od nevidljivog drugog nivoa. Naš drugi nivo bio je Ivan Grečka, koji je došao dva meseca posle Sjome. Bio je to svetlokosi plavooki Ukrajinac, nama su ga doveli sa treće godine Zarajske pilotske, tako da je još uvek hodao s izvesnim naporom. Ali u njemu je bilo i neke duhovne bistrine, nekog stalnog osmehivanja svetu, zbog čega su ga voleli svi koji su ga poznavali. Ivan se posebno sprijateljio sa Sjomom. Šalili su se jedan s drugim i stalno se takmičili u tome ko će brže i bolje završiti čitavu operaciju odvajanja nivoa. Naravno, Sjoma je bio spretniji, ali je Ivan trebalo da otvori samo četiri brave, pa je zato ponekad bio brži. Naš treći nivo - Oto Plucis - bio je rumeni zamišljeni Baltik, koji se, koliko se sećam, ni jednom nije pridružio Ivanu i Sjomi kada su trenirali u kasarni - izgledalo je da stalno rešava ukrštene reči iz Crvenog ratnika, ležeći na svom krevetu (uvek je na sjajnom niklovanom uzglavlju kreveta držao prekrštene noge u brižljivo izglancanim čizmama). Ali dovoljno je bilo videti kako se on snalazi sa svojim rezama na maketi, i odmah je postajalo jasno da, ako u našoj raketi postoji pouzdani deo, onda je to sistem odvajanja trećeg nivoa. Oto je bio pomalo čudan - jako je voleo da posle povečerja priča idiotske priče poput onih kojima deca plaše jedni druge u kampovima. - Poletela jednom ekspedicija na Mesec - govorio je u mraku. - Lete, lete. Skoro su stigli. Odjednom se otvaraju vratanca i ulaze neki ljudi u belim mantilima. Kosmonauti kažu: „Mi letimo na Mesec!” A ovi u belim mantilima: „Dobro, dobro. Samo se ne uzbuđujte. Sad ćemo dati inekcijicu...” Ili nešto ovako: - Lete ljudi na Mars. Već stižu, gledaju kroz prozor. Odjednom se osvrnu i vide - stoji iza njih neki mrak, nizak i obučen u crveno, u ruci mu ogroman nož. „Šta je - kaže - momci, vi biste na Mars?”

*

Mićok i ja još nismo vežbali na našem delu uređaja kada su se vežbe momaka iz balističke grupe iskomplikovale. Sjomu Anikina to faktički nije dotaklo - visina njegovog podviga bila je četiri kilometra, i on je preko uniforme samo oblačio vatiranu jaknu. Ivanu je bilo teže - na četrdeset petom kilometru, gde je nastupao trenutak njegove besmrtnosti, bilo je hladno, i vazduh je već bio razređen, pa je trenirao u bundici od ovčijeg krzna, dugim gaćama i sa maskom za kiseonik, zbog čega mu je bilo teško da se provuče kroz uzani otvor na maketi. Otu je bilo lakše - za njega su pravili specijalni skafander sa električnim grejanjem - švalje sa Crvenog brda šile su ga od nekoliko američkih alpinističkih odela zaplenjenih u Vijetnamu, samo što skafander još nije bio spreman - završavali su sistem grejanja. Oto je, da ne bi gubio vreme, vežbao u ronilačkom odelu. I sad mi je pred očima njegovo crveno i znojavo rošavo lice iza maske šlema, koje se diže iznad otvora. Pozdravljajući se, govorio je nešto kao „Zvajgs!” ili „Cvajks!”

*

Predavanja iz opšte teorije kosmičke automatike držali su nam naizmenično Kapetan leta i pukovnik Určagin. Kapetan leta zvao se Phadzer Vladilenovič Pidorenko. Bio je rodom iz malog ukrajinskog sela Pidorenki, i njegovo se prezime izgovaralo s naglaskom na prvom o. I njegov otac je bio čekist, a sinu je dao ime po početnim slovima reči „partijsko-ekonomatski arhiv Đeržinskog rejona”. Osim toga, u imenima Phadzer i Vladilen ukupno je bilo petnaest slova, što je odgovaralo broju sovjetskih republika. Ali on svejedno nije mogao da podnese kad ga oslovljavaju imenom, pa su ga njemu potčinjeni oslovljavali ili „druže general-poručniče” ili, kao Mićok i ja, „druže Kapetane leta”. Reč automatika izgovarao je s tako čistom i sanjalačkom intonacijom da se njegov lubjanski kabinet, kuda smo odlazili da slušamo predavanja, na trenutak pretvarao u rezonantnu kutiju ogromnog klavira - ali, mada se ta reč prilično često pojavljivala u njegovom govoru, on nam nije saopštavao nikakve tehničke detalje, pričao je uglavnom priče iz života, ili se sećao kako je partizanovao za vreme rata u Belorusiji. Ni Určagin se nije doticao nikakvih tehničkih tema, već je obično grickao semenke i sprdao se, ili pričao nešto smešno; na primer, pitao je: - Kako podeliti prdež na pet delova? Kad smo odgovorili da ne znamo, odgovorio je sam za sebe: - Samo prdneš u rukavicu - i tiho se smejuljio. Fascinirao me optimizam tog čoveka, koji je bio slep, paralizovan, prikovan za invalidska kolica - ali ispunjavao je svoj dug i nije prestajao da se raduje životu. U našoj kosmičkoj školi bila su dvojica zamenika političkih komesara, koje su iza leđa ponekad zvali političkim rukovodiocima Určagin i Burčagin, obojica pukovnici, obojica su završili Višu vojno-političku školu Pavle Korčagin, i jako su ličili jedan na drugog. Zamenici političkog komesara imali su jedna japanska invalidska kolica sa elektromotorom, i zato je, kad jedan vodi vaspitni rad, drugi ćutke i nepomično ležao na krevetu u majušnoj sobi na četvrtom spratu - u vojničkoj bluzi, do pojasa pokriven ćebetom koje je skrivalo bolesničku gusku od neželjenih pogleda. Bedni nameštaj u sobi, daska za pisanje sa uskim prorezima za kutiju na njenom vrhu, neizbežna šolja jakog čaja na stolu, bela zavesa i fikus - sve me je to diralo gotovo do suza - u takvim trenucima prestajao sam da mislim kako su svi komunisti lukavi, pomukli i sebični ljudi.

*

Poslednji je stigao Dima Matjuševič, koji je odgovarao za lunarni modul. On je bio veoma zatvoren i, bez obzira na mladost, prilično sed; uvek se držao po strani, i o njemu sam znao samo da je nekad služio u vojsci. Kad je iznad Mićokovog kreveta video reprodukcije Kuindžijevih slika,

iscepljene iz časopisa Radnica, zakačio je iznad svog kreveta komad hartije na kome je bila nacrtana mala ptica i tri reči ispisane velikim debelim slovima: OVERHEAD THE ALBATROS Dimin dolazak se poklopio sa uvođenjem novog školskog predmeta. Zvao se kao i film: „Jaki duhom”. Nije to bio školski predmet u klasičnom smislu reči, iako je u rasporedu zauzimao počasno mesto. Počeli su da nam dolaze ljudi čija je profesija bio podvig - pričali su nam o svom životu bez imalo patetike, njihove su reči bile jednostavne, kao među svojima, i zato je izgledalo da i sama priroda heroizma izvire iz svakodnevice, iz životnih sitnica, iz našeg sivkastog i hladnog vazduha. Najbolje od jakih duhom zapamtio sam majora u penziji Ivana Trofimoviča Popadiju. Smešno prezime. Bio je visok - pravi ruski junak (njegovi su preci učestvovali u bici kod Kalke), sa mnoštvom ordena na vojničkoj bluzi, crvenog lica i vrata, sav pokriven belim biserima ožiljaka i sa povezom preko levog oka. Njegova je sudbina bila neobična: počeo je kao običan lovac u lovačkom društvu za partijske i vladine rukovodioce, i obaveza mu je bila da nateruje zveri - divlje svinje i medvede - na strelce koji stoje u zaklonima. Jednom je došlo do nesreće. Krupni mužjak divlje svinje se istrgao i kljovom naneo smrtonosnu ranu članu vlade koji je pucao iza breze. Ovaj je umro na putu do grada, pa je na zasedanju viših organa vlasti doneta odluka da se rukovodiocima zabrani lov na divlje životinje. Ali naravno, ta potreba se i dalje pojavljivala, i jednom su Popadiju pozvali u partijski komitet lovačkog društva, sve mu objasnili i rekli: - Ivane! Ne možemo da ti naredimo - a i kad bismo mogli, ne bismo to uradili, takva je stvar. Ali to je nešto što se mora učiniti. Razmisli. Nećemo te prisiljavati. Dugo je razmišljao Popadija - celu noć. A izjutra došao u partijski komitet, i rekao da pristaje. - To sam i očekivao - rekao je sekretar. Ivanu Trofimoviču su dali pancir, šlem i krzno divlje svinje, i počeo je novi posao, koji se slobodno mogao nazvati svakodnevnim podvigom. U prvo vreme se pomalo plašio, naročito za nezaštićene noge, ali kasnije se navikao, a i članovi vlade koji su znali o čemu se radi, trudili su se da nišane u bok, gde je bio pancir, ispod koga je Ivan Trofimovič podmetao jastuče da bude mekše. Ponekad bi, naravno, neki oronuli veteran CK promašio, pa bi Ivan Trofimovič na duže vreme odlazio u bolnicu - tamo je pročitao mnogo knjiga, uključujući i svoju omiljenu - memoare Pokriškina. Koliko je to opasan posao bio - isto kao rat - jasno je već po tome što su Ivanu Trofimoviču svake nedelje menjali partijsku knjižicu probušenu mecima, koju je nosio u unutrašnjem džepu krzna. U dane kada je ležao ranjen, na straži su bili drugi lovci, među kojima i njegov sin Marat, ali je za najiskusnijeg radnika ipak smatran Ivan Trofimovič, kome su i poveravali najodgovornije poslove, ponekad ga čak držeći u rezervi ako je u lov dolazio nekakav sitan oblasni rukovodilac (Ivan Trofimovič se svaki put ljutio, baš kao Pokriškin, kome nisu davali da leti sa sopstvenim pukom). Ivana Trofimoviča su čuvali. On je sa sinom u međuvremenu izučavao navike i glasove divljih stanovnika šume - medveda, vukova i divljih svinja - i usavršavao svoju veštinu. To je bilo davno, kada je u prestonicu naše Domovine dolazio američki političar Kisindžer. S njim su vođeni veoma važni pregovori, i jako je mnogo zavisilo od toga hoćemo li uspeti da potpišemo preliminarni dogovor o smanjivanju atomskog oružja - to je bilo osobito važno zbog toga što ga mi nikad nismo imali, a što naši neprijatelji nisu smeli da saznaju. Zato su Kisindžera dočekali

na najvišem državnom nivou, i bile su angažovane sve službe - na primer, kad se saznalo da mu se najviše sviđaju punačke niske brinete, upravo su takve labudice zaplivale u četvercima po labudovom jezeru Boljšog teatra, ispod njegovih rožnatih naočara koje su svetlucale u državnoj loži. Pregovore je bilo najjednostavnije voditi u lovu, pa su Kisindžera pitali šta najviše voli da lovi. Verovatno je, želeći da se poigra šalom koja je trebalo da ima nekakav suptilni politički smisao, rekao da najviše voli da lovi medvede, i bio je iznenađen i uplašen kad su ga sutradan ujutro zaista poveli u lov. Usput su mu rekli da su za njega opkolili dva mrka medveda. Bili su to komunisti Ivan i Marat Popadija, otac i sin, najbolji lovci-specijalci u lovačkom društvu. Ivana Trofimoviča je gost oborio preciznim hicem odmah nakon što su on i Marat, podigavši se na zadnje noge, izašli iz šume. Njegovu lešinu su zakačili posebnim omčama i dovukli do kola. A Marata Amerikanac nikako nije mogao da pogodi, iako je pucao gotovo neprekidno, a ovaj je namenski išao što je sporije mogao, podmetnuvši američkim mecima svoje široke grudi. Odjednom se desilo nešto potpuno nepredviđeno - prekookeanskom gostu je otkazalo oružje, i on ga je, pre nego što je iko uspeo da shvati u čemu je stvar, bacio u sneg, i s nožem jurnuo na Marata. Naravno, pravi medved brzo bi izašao na kraj s takvim lovcem, ali je Marat znao kolika je njegova odgovornost. Podigao je šape i riknuo, ponadavši se da će uplašiti Amerikanca - ali ovaj je, da li pijan ili lud pritrčao i udario Marata nožem u stomak; tanka oštrica zarila se između ploča pancira. Marat je pao. Sve se desilo pred očima njegovog oca, koji je ležao samo nekoliko metara odatle. Marata su dovukli do njega, i Ivan Trofimovič je shvatio da je sin još živ - tiho je stenjao. Krv koja je tekla po snegu nije bila specijalna tečnost iz ampulice - bila je prava. - Drži se, sinko! - prošaputao je Ivan Trofimovič gutajući suze. - Drži se! Kisindžer je bio van sebe od ushićenja. Predložio je zvaničnicima iz svoje pratnje da odmah popiju flašu, na medonjama, kako se izrazio, i tu potpišu dogovor. Na Marata i Ivana Trofimoviča stavili su počasnu tablu koju su skinuli sa šumareve kućice, na kojoj su bile i njihove fotografije, i pretvorili je u improvizovani sto. Sve što je Ivan Trofimovič video u toku sledećih sat vremena bilo je mnoštvo ustumaranih nogu, sve što je čuo bile su tuđe pijane reči i užurbano torokanje prevodioca; Amerikanci koji su igrali na stolu gotovo su ga zgnječili. Kad se smrklo i kada je čitavo društvo otišlo, dogovor je bio potpisan, a Marat mrtav. Tanki mlaz krvi curio je iz njegovih otvorenih usta na plavi večernji sneg, a sa krzna je na mesečini sijala zlatna zvezda heroja koju je zakačio komandir lova. Cele noći ležao je otac pored mrtvog sina, plačući - i ne stideći se svojih suza.

*

Odjednom sam sasvim drukčije shvatio otrcane reči koje su odavno izgubile smisao „U životu uvek ima mesta za podvig”, koje su me svakog jutra gledale sa zida učionice. To više nije bila romantična besmislica, već tačna i trezvena konstatacija činjenice da naš sovjetski život nije poslednja instanca stvarnosti, već samo neka vrsta njenog predvorja. Ne znam jesam li razumljivo objasnio. Recimo, u nekakvoj Americi, negde na trotoaru između svetlećeg izloga i parkiranog „plimuta”, nije bilo i nema mesta za podvig - naravno, ako ne računamo trenutak kada tuda prolazi sovjetski špijun. A kod nas - mada, spolja gledano, čovek i može da se nađe pored takvog izloga i na

istom takvom trotoaru - to može da se desi samo u posleratno ili predratno vreme, i upravo tu bivaju odškrinuta vrata koja vode u podvig, ali ne negde spolja, nego iznutra, u samoj dubini duše. - Bravo - rekao mi je Určagin kada sam mu poverio svoje misli - samo budi oprezan. Vrata ka podvigu se zaista otvaraju iznutra - ali sam podvig se dešava spolja. Nemoj da upadneš u subjektivni idealizam. Inače će odmah, u jednoj kratkoj sekundi, biti lišen smisla tvoj visoki i gordi put uvis.

9

Bio je maj, u okolini Moskve gorele su tresetne močvare, i na zadimljenom nebu visilo je bledo, ali vrelo sunce. Určagin mi je dao da pročitam knjižicu japanskog pisca koji je za vreme drugog svetskog rata bio pilot-kamikaza; bio sam beskrajno poražen koliko je moje stanje ličilo onom koje je opisano u knjizi. Ni ja nisam razmišljao o tom što me čeka, i živeo sam u današnjici - zaranjao u knjige, zaboravljao sve na svetu, gledajući bioskopsko platno na kome su buktale eksplozije (subotom uveče prikazivali su nam vojno-istorijske filmove), iskreno patio zbog svojih ne baš visokih ocena. Reč „smrt” bila je prisutna u mom životu kao papirić-podsetnik koji već odavno visi na zidu - znao sam da stoji na svom mestu, ali nikad nisam zadržavao svoj pogled na njemu. Nisam o tome razgovarao sa Mićokom, ali kada su nam rekli da najzad počinju i naše vežbe na tehničkim uređajima, mi smo se pogledali, i kao da smo osetili prvi dašak ledenog vetra. Spolja gledano, lunohod je ličio na veliku korpu za veš, postavljenu na osam teških točkova, nalik na tramvajske. Na njegovom trupu bilo je mnogo raznih izbočina, antena raznih oblika, mehaničkih ruku i ostalog - ništa od toga nije funkcionisalo, i bilo je potrebno uglavnom zbog televizije, ali je ostavljalo vrlo snažan utisak. Na krovu lunohoda nalazili su se mali kosi urezi, što nije bilo specijalno urađeno - prosto je lim od koga je krov napravljen bio namenjen za izradu poda na ulazu u metro, a tamo se uvek tako radi. Ali mašina je zbog toga izgledala tajanstvenije. Čudna je ljudska psiha! U prvom redu potrebni su joj detalji. Sećam se da sam u detinjstvu često crtao tenkove i avione i pokazivao ih prijateljima. Uvek su im se sviđali crteži na kojima je bilo mnogo svakakvih besmislenih crtica, tako da sam ih kasnije namerno docrtavao. Tako i lunohod izgledao je kao veoma komplikovana i pametna mašina. Njegov poklopac se otvarao na stranu - bio je hermetičan, sa gumenim dihtungom i nekoliko slojeva termo-izolacije. U malom prostoru nalik na tenkovsku kabinu nalazio se verovatno prepravljeni ram od bicikla „Sport” sa pedalama i samo dva zupčanika, od kojih je jedan bio čvrsto zavaren za osu zadnjih točkova. Upravljač je bio običan polutrkački volan - preko specijalnog sistema prenosa mogao je neznatno da pomera prednje točkove, ali rečeno mi je da ne bi trebalo da se javi potreba za tim. Na zidovima su se nalazile police, ali za sada su bile prazne; na upravljač je bio pričvršćen kompas, a na pod - zelena kutija radio-predajnika sa telefonskom slušalicom. Na zidu ispred volana crnela su se dva okrugla proreza nalik na špijunke na vratima, kroz koje su se videli krajevi prednjih točkova i dekorativni manipulator. S druge strane je visio radio - najobičnija cigla od crvene plastike sa crnim točkićem za regulisanje jačine tona. (Kapetan leta je objasnio da se, u cilju eliminisanja osećaja psihološkog odvajanja od države, na svim sovjetskim kosmičkim letelicama obavezno prenosi program radija Majak.) Spoljna sočiva, velika i ispupčena, bila su odozgo i sa strane zatvorena štitnicima, tako da je izgledalo kao da lunohod ima lice, tačnije njušku -

prilično simpatičnu, i sličnu onima kakve se crtaju na lubenicama i robotima u dečijim novinama. Kad sam prvi put ušao unutra i poklopac se zatvorio nad mojom glavom, pomislio sam kako neću moći da podnesem tu skučenost i neudobnost. Trebalo je visiti iznad biciklističkog rama, raspoređujući sopstvenu težinu na ruke koje se nalaze na upravljaču, na noge, oslonjene na pedale, i sedlo, koje nije toliko prihvatalo deo težine koliko je diktiralo pozu koju telo treba da zauzme. Tako se savija biciklista kada dostiže veliku brzinu - ali on bar ima mogućnost da se ispravi, a ja je nisam imao, zato što su i leđa i potiljak praktično upirali u poklopac. Istina, posle oko dve nedelje od početka vežbi, kad sam se malo privikao, ispostavilo se da unutra ima sasvim dovoljno mesta da se na nekoliko sati zaboravi koliko ga je malo. Okrugle špijunke bile su tačno naspram lica - ali sočiva su toliko sve izobličavala da je bilo savršeno nemoguće razaznati šta se nalazi iza tankog lima broda. Zato je jasan i jako uveličan bio mali komad zemlje odmah ispod točkova, kao i vršak rebraste antene, dok se ostalo rasplinjavalo u nekakvim cik-cak linijama i mrljama, i izgledalo je kao da kroz suze gledaš dugački mračni hodnik iza stakla gas-maske. Mašina je bila prilično teška, i bilo je naporno pokrenuti je - tako sam čak počeo da sumnjam hoću li moći da pređem u njoj čitavih sedamdeset kilometara lunarne pustinje. Čak i kad napravim krug po dvorištu jako sam se umarao, bolela su me leđa, ramena i krsta. Sada sam se svaki drugi dan, smenjujući Mićoka, liftom dizao naviše, izlazio u dvorište, skidao se samo u gaće i majicu, ulazio u lunohod i, da bih ojačao mišiće na nogama, dugo vozio krugove kroz dvorište, rasterujući kokoške, a ponekad ih čak i gazeći - naravno, nisam to radio namerno, prosto je kroz optiku bilo savršeno nemoguće razlikovati sporohodnu kokošku od, na primer, novina ili obojaka koje je vetar oduvao sa konopca za veš, a i svejedno nisam uspevao da zakočim. Prvo je ispred mene, u svojim kolicima, pokazujući mi put, išao pukovnik Určagin - kroz sočiva je izgledao kao razlivena sivozelena mrlja - ali postepeno sam se tako izveštio da sam mogao da obiđem celo dvorište zatvorenih očiju - trebalo je samo okrenuti volan pod određenim uglom, i vozilo je išlo u pravilnom krugu, vraćajući se na isto mesto sa kojeg je maršruta počela. Ponekad sam čak prestajao da gledam kroz špijunke, i samo radio mišićima, spustivši glavu i pustivši da mi misli lutaju. Ponekad sam se sećao detinjstva, ponekad sam zamišljao kako će izgledati trenutak starta u večnost koji se neumoljivo približava. A ponekad sam vrteo po glavi prastare misli koje bi ponovo izronile u moju svest. Eto, na primer, često sam razmišljao - ko sam to ja?

*

Treba reći da sam to pitanje sebi postavljao još u detinjstvu, budeći se izjutra i gledajući u plafon. Zatim, kad sam malo porastao, počeo sam da ga postavljam u školi, ali jedino što sam čuo bilo je - svest je svojstvo visokoorganizovane materije, koje proističe iz Lenjinove teorije odraza. Nisam razumeo smisao tih reči; kao i pre, čudilo me - kako ja to vidim? I ko sam taj ja, koji vidi? I šta to uopšte znači - videti? Vidim li ja to nešto spolja, ili prosto gledam sam sebe? I šta je to - izvan mene i u meni? Često sam osećao kako stojim na samom pragu rešenja zagonetke, ali sam, pokušavajući da napravim poslednji korak ka njoj, odjednom gubio ono ja koje je maločas stajalo na

tom pragu. Kad je tetka odlazila na posao, često je molila staru susetku da me pričuva, i ja sam starici postavljao sva ova pitanja, sa zadovoljstvom osećajući kako joj je teško da na njih odgovara. - U tebi se, Omi, unutra nalazi duša - govorila je - i ona proviruje kroz oči, a sama živi u telu, kao što tvoj hrčak živi u kavezu. I ta duša je deo boga koji je stvorio sve nas. Eto, ti i jesi ta duša. - A zašto me je bog strpao u taj kavez? - pitao sam. - Ne znam - govorila je starica. - A gde on sedi? - Svuda - odgovarala je starica i pokazivala rukama. - I ja sam znači bog? - pitao sam. - Ne - govorila je. - Čovek nije bog. On je samo bogolik. - A da li je i sovjetski čovek bogolik? - pitao sam, s naporom izgovarajući nerazumljivu reč. - Naravno - govorila je starica. - A ima li mnogo bogova? - pitao sam. - Ne. On je jedan. - A zašto je u priručniku napisano da ih ima mnogo? - pitao sam, pokazujući glavom u pravcu priručnika ateiste koji je stajao kod tetke na polici. - Ne znam. - A koji je bog najbolji? Ali starica je opet odgovarala: - Ne znam. Onda sam pitao: - A mogu li ja sam da odaberem? - Biraj, Omi - smejala se starica, i ja sam počinjao da čeprkam po rečniku gde je bila čitava gomila raznih bogova. Naročito mi se sviđao Ra, bog u koga su pre mnogo hiljada godina verovali stari Egipćani - sviđao mi se verovatno zato što je imao glavu sokola, a pilote, kosmonaute, i heroje uopšte, na radiju su često nazivali sokolovima. I ja sam odlučio: ako već stvarno treba da ličim na boga, neka to bude taj. Sećam se da sam uzeo veliku svesku i prepisao u nju: Danju Ra, osvetljavajući zemlju, plovi po nebeskom Nilu u barci Mandžet, uveče prelazi u barku Mesektet i spušta se u pakao, gde, boreći se sa silama mraka, plovi podzemnim Nilom, a ujutro se opet pojavljuje na horizontu. U stara vremena, ljudi nisu mogli da znaju da se Zemlja zapravo okreće oko Sunca, pisalo je u rečniku, i zato su stvorili ovaj poetični mit. Odmah ispod teksta u rečniku nalazila se staroegipatska sličica, koja predstavlja prelazak boga Ra iz jedne barke u drugu - tamo su, jedna pored druge, bile nacrtane dve istovetne lađe, u kojima su stajale devojke, od kojih je jedna predavala drugoj krug u kojem sedi soko - to je i bio Ra. Više od svega mi se svidelo što su u tim lađama, pored mnoštva čudnih predmeta, bile i četiri potpuno očigledne hruščovske petospratnice. I od tada sam, iako sam se i dalje odazivao na ime Omon, sam sebe nazivao Ra, jer se baš tako zvao glavni junak unutrašnjih dogodovština koje sam doživljavao pred spavanje, zatvorivši oči i

okrenuvši se prema zidu - sve dok moji snovi nisu pretrpeli uobičajenu transformaciju odrastanja.

*

Pitam se da li će nekom ko u novinama ugleda fotografiju lunohoda pasti na pamet da u čeličnoj šerpi stvorenoj da bi prevalila sedamdeset kilometara po Mesecu i zauvek se zaustavila, sedi čovek koji viri iz nje kroz dva staklena sočiva? Uostalom, kakve to ima veze. Ako to neko i nasluti, svejedno nikada neće saznati da sam taj čovek bio ja, Omon Ra, verni soko Domovine, kako je jednom rekao Kapetan leta, obgrlivši me oko ramena i pokazavši prstom oblak koji je blistao kroz prozor.

10

Još jedan predmet koji su nam uveli - „Opšta teorija Meseca” - smatrao se fakultativnim za sve osim mene i Mićoka. Predavanja je držao doktor filozofskih nauka u penziji, potpukovnik Ivan Jevsejevič Kondratjev. Meni on, ne znam zašto, nije bio simpatičan, iako nije bilo nekog objektivnog povoda za to, a njegova su predavanja bila prilično zanimljiva. Sećam se, naš prvi susret počeo je neobično - čitavih pola sata čitao nam je svakojake pesme o Mesecu, i na kraju bio toliko ganut da je morao da briše naočare. Tada sam još vodio beleške, i sa tog predavanja ostala je besmislena gomila fragmentarnih citata: „Kao zlatna kaplja meda slatko blista Mesec... Mesec, nada, tiha slava... Mesec, ah kako ta reč bogato zvuči svakom ruskom uhu... Ima u svetu i drugih oblasti koje obasjava turobni Mesec, do najviše sile i hrabrosti, zauvek nedostižnih... A na nebu, na sve naučen, besmisleno krivi se disk... On je kontrolisao tok misli, ali samo kad sija Mesec... Nevesela tečna mesečina...” I još stranica i po u istom duhu. Onda se potpukovnik Kondratjev uozbiljio i progovorio zvanično, otegnuto: - Drugovi! Setimo se istorijskih reči Vladimira Iljiča Lenjina, koje je izgovorio hiljadu devetsto osamnaeste godine u pismu Inesi Arman. „Od svih planeta i nebeskih tela” - pisao je Vladimir Iljič „Mesec je za nas najvažniji.” Godine su od tada prošle, mnogo se toga promenilo u svetu, a Lenjinova procena nije izgubila ništa od svoje oštrine i principijelne važnosti, vreme je potvrdilo njenu ispravnost. I vatra tih lenjinskih reči na poseban način osvetljava današnji datum u kalendaru. Zaista, Mesec u životu čovečanstva igra ogromnu ulogu. Veliki ruski naučnik Georgije Ivanovič Gurdžijev još je u ilegalnom periodu svoga rada razradio marksističku teoriju Meseca. Shodno njoj, Zemlja je imala ukupno pet Meseca - upravo zato zvezda, simbol naše države, ima pet krakova. Pad svakog Meseca bio je praćen socijalnim potresima i katastrofama - tako je četvrti Mesec, koji je pao na planetu 1904. godine, poznat kao Tunguski meteorit, izazvao prvu rusku revoluciju, iza koje je ubrzo usledila druga. Pre toga su padovi Meseca dovodili do promene društveno-ekonomskih uređenja - naravno, kosmičke katastrofe nisu uticale na nivo razvoja proizvodnih snaga, koji se odvijao nezavisno od volje i svesti ljudi i zračenja planeta, ali su doprinele formiranju subjektivnih preduslova revolucije. Pad današnjeg Meseca - Meseca broj pet, poslednjeg koji je ostao - treba da dovede do apsolutne pobede komunizma u razmerama sunčevog sistema. Na ovim predavanjima mi ćemo proučiti dva glavna Lenjinova rada posvećena Mesecu: „Mesec i ustanak” i „Saveti neznanca”. Danas ćemo početi od razmatranja buržoaskih falsifikata pitanja - pogleda po kojima organski život na Zemlji služi samo kao hrana za Mesec, kao izvor emanacija koje on upija. To nije tačno već zato što cilj postojanja organskog života na zemlji nije hranjenje Meseca, nego, kako je pokazao Vladimir Iljič Lenjin, stvaranje novog društva, oslobođenog eksploatacije čoveka broj jedan, dva, tri od čoveka broj četiri, pet, šest i sedam...

I tako dalje. Govorio je mnogo i zamršeno, ali najbolje sam upamtio primer koji me zadivio svojom poetičnošću: težina tega koji visi na lancu primorava sat da radi, Mesec je takav teg, Zemlja sat, a život, to su otkucaji zupčanika i pesma mehaničke kukavice.

*

Prilično smo često išli na lekarske kontrole - proučili su nas uzduž i popreko, što je bilo razumljivo. I zato sam, kad smo saznali da Mićok i ja treba da obavimo nekakvo reinkarnaciono ispitivanje, pomislio da će to biti provera refleksa ili merenje pritiska - prva reč mi ništa nije značila. Ali kada su me pozvali dole, i kada sam ugledao specijalistu koji je trebalo da me pregleda, osetio sam dečiji strah, nesavladiv i potpuno neumestan u svetlu onoga što me očekivalo u vrlo bliskoj budućnosti. Preda mnom nije bio lekar u mantilu sa stetoskopom oko vrata, nego oficir, pukovnik, ali ne u uniformi, već u nekoj čudnoj crnoj mantiji sa epoletama, debeo i krupan, crvenog lica, kao poparenog vrelom čorbom. Na grudima mu je visila niklovana pištaljka i štoperica, i da nije bilo očiju koje su ličile na osmatračnicu teškog tenka, izgledao bi kao običan fudbalski sudija. Ali pukovnik je bio prijateljski nastrojen, mnogo se smejao, i ja sam se pred kraj razgovora potpuno opustio. Razgovarao je sa mnom u maloj ordinaciji u kojoj je bio samo sto, dve stolice, krevet prekriven mušemom i vrata koja su vodila u drugu prostoriju. Popunivši nekoliko žućkastih obrazaca, dao mi je da popijem neku gorku tečnost iz menzure, stavio mali peščani sat na sto ispred mene, i izašao na druga vrata, naredivši mi da dođem za njim kada pesak iscuri. Sećam se da sam gledao u sat, čudeći se kako neverovatno sporo zrnca peska klize niz stakleno grlo, dok nisam shvatio da se to dešava zbog toga što svako zrnce ima sopstvenu volju, i nijedno ne želi da padne, jer to je za njih jednako smrti. Istovremeno je to bilo neizbežno za njih, a ovaj i onaj svet, mislio sam, jako liče na taj sat - kada svi živi umiru u jednom pravcu, realnost se okreće, i oni oživljavaju, odnosno počinju da žive u drugom. Neko vreme sam tugovao zbog toga, a onda sam primetio da zrnca peska već odavno ne padaju, i setio se da bi trebalo otići kod pukovnika. Osetio sam uzbuđenje i istovremeno neobičnu lakoću, sećam se da sam veoma dugo išao ka vratima iza kojih su me čekali, iako je do njih bilo samo dva ili tri koraka. Pokušao sam da gurnem vrata uhvativši kvaku, ali se ona nisu otvorila. Onda sam povukao prema sebi, i odjednom primetio da ne vučem kvaku nego jorgan. Ležao sam na svom krevetu, na čijem kraju je sedeo Mićok. Malo mi se vrtelo u glavi. - Pa? Šta ima tamo? - pitao je Mićok. Delovao je veoma uzbuđeno. - Gde tamo? - upitao sam, pridižući se na laktove i pokušavajući da shvatim šta se desilo. - Na reinkarnacionom ispitivanju - rekao je Mićok. - Čekaj - rekao sam, prisećajući se kako sam maločas vukao vrata prema sebi. - Čekaj... Ne. Ničeg se ne sećam. Ne znam zašto, osećao sam prazninu i usamljenost, kao da sam jako dugo išao preko golog jesenjeg polja, i to je bilo do te mere neobično stanje da sam zaboravio sve ostalo, uključujući stalan osećaj smrti što se približava, koji je već izgubio oštrinu i postao samo pozadina svih ostalih misli.

- Jesi li se zakleo na ćutanje? - pitao je Mićok s lakim prezirom. - Ostavi me - rekao sam, okrenuvši se ka zidu. - Malopre su te dovukla dvojica zastavnika širokih njuški u crnim mantijama - nastavio je - i kažu: „Na, uzmi svog Egipćanina”. A tebi sva bluza ispovraćana. Stvarno se ničeg ne sećaš? - Stvarno - odgovorio sam. - E, pa drži mi palčeve - rekao je. - Moram da krenem. - Držim ti palčeve - rekao sam. Više od svega na svetu hteo sam da spavam, zato što sam osećao da ću se, ako dovoljno brzo zaspim, opet probuditi kao ja. Čuo sam kako je Mićok uz škripu zatvorio za sobom vrata, a onda je već bilo jutro. - Krivomazov! Kod Kapetana leta! - viknuo mi je na uvo neko od naših. Definitivno sam se probudio čim sam se obukao. Mićokov krevet je bio prazan i nerazmešten, ostali momci su u majicama sedeli na svojim mestima. Osećao sam neku napetost u vazduhu, svi su se zbunjeno zgledali, i čak ni Ivan nije izvaljivao svoje uobičajene jutarnje šale, glupe, ali užasno smešne. Shvatio sam da se nešto desilo, i čitavim putem naviše na drugi nadzemni sprat, gde se nalazio kabinet Kapetana leta, pokušavao sam da shvatim šta je to. Idući hodnikom i mršteći se zbog sunca što se probijalo kroz zavese, a koje već odavno nisam video, primetio sam svoj odraz u ogromnom prašnjavom ogledalu na jednom od skretanja, bio poražen svojim mrtvački bledim licem, i shvatio da je moj podvig zapravo već odavno počeo. Kapetan leta mi je pošao u susret i pružio mi ruku. - Kako idu pripreme? - upitao je. - Dobro, druže Kapetane leta - rekao sam. Ispitivački me pogledao u oči. - Vidim - rekao je posle nekog vremena - vidim. Evo zašto sam te pozvao, Omone. Pomoći ćeš mi. Uzmi ovaj kasetofon - pokazao je mali japanski kasetofon na stolu ispred sebe - obrasce, olovku, i idi u sobu trista dvadeset devet - ona je baš sad slobodna. Jesi li nekad dešifrovao zapise? - Ne - odgovorio sam. - To je prosto. Pustiš malo traku, zapišeš ono što čuješ, i puštaš dalje. Ako ne razumeš iz prve, slušaš nekoliko puta. - Jasno. Mogu li da idem? - Možeš. Stani. Mislim da ćeš razumeti zašto sam baš tebe zamolio da to uradiš. Uskoro će se u tebi pojaviti svakojaka pitanja na koja ti niko tamo - Kapetan leta je pokazao prstom na pod - neće odgovoriti. I ja bih mogao da ti ne odgovorim, ali mislim da je bolje da budeš obavešten. Neću da se opterećuješ nepotrebnim mislima. Ali imaj na umu da ni politički rukovodioci ni posada ne treba da znaju ono što ćeš ti sada saznati. Ovo što se dešava je službeni prekršaj s moje strane. Kao što vidiš, prave ih i generali.

*

Ćutke sam uzeo kasetofon i nekoliko žutih obrazaca sa stola - istih kao oni koje sam video juče, i krenuo u sobu 329. Na prozorima su bile čvrsto navučene zavese, a na sredini stajala poznata metalna

stolica sa kožnim kaiševima na nožicama i rukohvatima, samo su sada od zida do nje vodile nekakve žice. Seo sam za mali pisaći sto u uglu, stavio ispred sebe išpartani obrazac i uključio kasetofon. - Hvala, druže pukovniče... Jako je udobno, samo nekakva fotelja, a ne sto, ha-ha-ha... Naravno da sam nervozan. Pa ovo je ispit, zar ne?... Razumem. Da. Sa oba „i” - Sviridenko... Isključio sam kasetofon. Bio je to Mićokov glas, ali nekako čudan, kao da su na njegove glasne žice umesto pluća priključili kovački meh - govorio je lako i otegnuto, sve vreme izdišući. Premotavši traku malo unazad, opet sam pritisnuo play i nisam je više zaustavljao. - Ispit, zar ne?... Razumem. Da. Sa oba „i” - Sviridenko... Ne, hvala, ne pušim. Kod nas u grupi niko ne puši - takve ne primaju... Da, već druga godina. Čak ne mogu da verujem. Još kao mali sanjao sam da letim na Mesec... Naravno, naravno. Baš tako, samo ljudi s kristalnom dušom. Nego šta - kad je cela Zemlja ispod... Za koga na Mesecu? Ne, nisam čuo... Ha-ha-ha. To se vi šalite, vi ste veseljak... A kod vas je nekako čudno. Pa, neobično. Je l’ to kod vas svuda tako, ili samo u specijalnom odeljenju? Koliko je ovde lobanja na policama, gospode! - stoje kao knjige. I s ceduljicama, vidi ti... Ne, ne mislim tako. Ako tu stoje, znači tako treba. Ekspertiza, kartoteka. Razumem. Razumem. Ma šta kažete... I kako je samo očuvan... A ono iznad oka - je l’ od ledene 6

sante? Moja. Bile su još dve ankete. Pre Bajkonura - poslednja provera. Da. Spreman. Pa ja sam, druže pukovniče, sve to detaljno... Samo da pričam o sebi, od detinjstva? Ma ne, hvala, udobno mi je... Pa, ako tako treba. A vi biste mogli da napravite naslone za glavu kao u kolima. Inače će jastuče da pada, ako se nagne... Aha, a ja se mislim šta će vam takvo ogledalo na zidu. A vi ćete, znači, drugo da stavite na sto. Kakva debela sveća... Od čega? Ha-ha-ha. Šalite se, druže pukovniče... Neverovatno. Časna reč, prvi put vidim. Čitao sam da je to moguće, ali nikad nisam video. Neverovatno. Kao neki hodnik. Kuda? U ovo? Gospode, koliko ogledala imate, kao kod frizera. Ma ne, šta vam je druže pukovniče... Šta vam je. To je uzrečica, zalepila se od bake. Ja sam naučni ateista, inače ne bih došao u pilotsku... Sećam se, otprilike. Ja sam u Moskvu došao tek sa jedanaest, rodio sam se u jednom malom gradu - znate, pored pruge, jednom u tri dana prođe voz i to je sve. Mir i tišina. Ulice prljave, po njima gacaju guske. Mnogo pijanaca. I sve je nekako sivo - zima, leto, nije bitno. Dve fabrike, bioskop. I još park - jasno, u njega je bolje ne zalaziti. Pa eto, vidite - ponekad na nebu zabruji - podigneš oči i gledaš. Ma šta da se objašnjava... A još sam stalno čitao knjige, dugujem im sve što je dobro u meni. Najomiljenija, naravno - „Maglina Andromede”. Jako je mnogo uticala na mene. Shvatate, gvozdena zvezda... I na najcrnjoj planeti nalazi se veseli sovjetski zvezdani brod sa bazenom, oko njega mrlja svetloplave boje, a tamo gde se ta svetlost završava - neprijateljski život, koji se boji svetlosti i može samo da se skriva u tami. Nekakve meduze, to nisam shvatio, a još i crni krst - to je, ja mislim, aluzija na crkvenjake. Bio je takav crni krst, šunjao se u mraku, a tamo gde je plava svetlost, ljudi rade, vade anamezon. Kad tu onaj crni krst opali po njima nečim nepoznatim! Gađao je samog Erga Noora, ali ga je Niza Krit zaklonila svojim grudima. A naši su se posle osvetili - atomski udar do horizonta, Nizu Krit su spasili, a glavne meduze uhvatili, pa u Moskvu. Još sam čitao i razmišljao - kako samo rade ljudi u našim ambasadama u inostranstvu! Odlična knjiga. I još jedne se sećam. Tamo je bila neka pećina, šta li... - ... - Ili ne, pećina je bila posle, nije pećina, nego hodnici. Niski hodnici, a na plafonima - garež od baklji. To su ratnici noću stalno nosili baklje, čuvali gospodina carevića. Od akadijanaca, govorili su. U stvari su od brata čuvali, naravno... Vi mi, gospodine načelniče severne kule, oprostite ako govorim nešto što ne treba, ali kod nas svi tako misle - i ratnici, i sluge. Ako naredite da mi se odseče

jezik, ovo isto će vam svejedno reći bilo ko drugi. To je sama carica Šubad postavila ovde takav garnizon, protiv Meskalamduga. Kad god krene u lov, on prolazi pored južnog zida, a dovesti ratnike sa bakarnim šlemovima - je l’ to zbog lova na lavove? Svi o tome govore... Kako to? Ma šta vam je, gospodine načelniče severne kule, jeste li vi to opet žvakali petolisnik? Ja sam Ninhursag, sveštenik Arate i narezivač pečata. Odnosno, kad porastem biću sveštenik i narezivač, sad sam još mali... ma zašto pišete, pa vi me poznajete. Još ste mi poklonili svežanj bakarnih pločica. Ne sećate se? Zašto... Samo malo... Sedeo sam sa Namturom - znate onog sa odsečenim ušima, učio me da režem trougao. To mi je najteže. Tamo prvo treba napraviti dva duboka ureza, a onda sa treće strane širokim rezom uhvatiti, i... Aha, da, a tamo neko spolja odmiče zavesu, onako bezobrazno - mi gledamo, a tamo stoje dvojica ratnika. Kakva radost, kažu! Naš carević više nije carević, nego veliki car Abaragi! Otišao je kod božanstva Nane, i sad i mi treba da se spremamo. Namtura je zaplakao od sreće, zapevao nešto na akadijanskom, i počeo da trpa svoje prnje u zavežljaj. Ja odmah krenuo u dvorište, rekao sam samo da Namtura skupi rezače. A u dvorištu - Uršu pobedniče! - ratnici s bakljama, i svetlost kao usred dana... Ma ne, šta vam je, gospodine načelniče severne kule! Naravno da ne. To samo Namtura tako mrmlja sve vreme... Ne, i žrtve nikada nisam prinosio. Ne treba. Ja sam sada Nun velikog kralja Abarage, meni ne mogu tek tako da odseku uši, za to je potreban carski ukaz... U redu, opraštam. Da, već su stajale i zaprege s bikovima. Tu mi prilazi gospodin vladika zasuna - na, kaže, Ninhursaže, nož od državne bronze, ti si već veliki. I još mi je dao džakče ječmenog brašna - da skuvaš sebi, kaže, nešto za jelo usput. Tu vidim kako po dvorištu hodaju oni u bakarnim kapama. E, pa mislim se, veliki Uršu! To jest, veliki Anu! Znači, pomirili su se Meskalamdug i Abaragi... Ma i to - kako ćeš se s carem svađati, kad je njemu svaka reč - Anu. Tu su mi pokazali moju zapregu, pa sam se popeo na nju. Tamo je bio još jedan dečak - on je upravljao bikovima. Pre ga nisam čak ni video. Sećam se samo da je imao ogrlicu od tirkiza, skupu ogrlicu. I nož o pojasu - i njemu su tek malopre dali. Uglavnom, osvrnuo sam se na tvrđavu, malo se rastužio. Ali tu su se razišli oblaci, a između njih je tako zasijao Mesec... I odmah mi je postalo lako i veselo... Tu su u steni pored konjušnice pomerili ploču - a tamo ulaz u pećinu. Nisam ni znao da je tamo pećina. Stvarno nisam znao... Dabogda ne učinio podvig u boju! To ste bili vi! Sad sam se setio. I tu nam, znači, vi, gospodine načelniče severne kule, prilazite sa dva pehara piva i govorite - kao, od carskog brata Meskalamduga. Imali ste istu tu suknju, samo na glavi - bakarnu kapu. I, mi popismo. Ja pre toga nikad nisam pio pivo. A onda je drugi dečak nešto viknuo, zategao uzde, i mi smo krenuli - pravo kroz prolaz u steni. Sećam se, tamo je put vodio nizbrdo, a šta je bilo sa strane - nisam video, bio je mrak... Posle? Posle sam se našao u vašoj kuli. To mi je od piva tako, je l’? Hoće li me kazniti? Zauzmite se, gospodine načelniče severne kule. Ispričajte sve kako je bilo. Ili predajte tablice, kad ste već sve zapisali. Naravno da imam... Ne, ne dam vam, sam ću staviti. Ko još daje pečat, u... Eto. Stvarno vam se sviđa? Sam sam napravio. Iz trećeg pokušaja mi je uspeo. To je bog Marduk. Kakva taraba, to stoje viši bogovi. Vi se zauzmite za mene, gospodine načelniče severne kule! Izrezaću vam tri pečata. Ne, ne plačem... Gotovo, neću više. Hvala. Vi ste mudar i moćan čovek, to vam iz srca kažem. Samo nemojte nikom da pričate da sam plakao... Inače će reći - kakav je on sveštenik Arate - napije se piva i plače... Naravno, hoću. A gde? S juga ili sa severa? Ceo vam je zid u ogledalima. Razumem... Ma znam. To je kad je Ninlil pošla da se kupa u čistom potoku, a onda izašla na obalu kanala. Majka joj govorila, govorila, a ona svejedno, znači, izašla na obalu kanala, ali tu je nju Enlil i napumpao. I onda on dolazi u Kiur, a njemu savet bogova kaže - Enlile, nasilniče, napolje iz grada! A Ninlil je, jasno, pošla za njim... Ne, ne zaslepljuje. Druga dva? Pa to je već bilo posle, kada se Enlil prerušio u

stražara na splavu, i kada je Nana već bio pod samim srcem Ninlil... - ... - A onda, to dvoje samo su različiti oblici jednog istog. Može se reći ovako: Hekata je tamna i tajanstvena strana, a Selena - svetla i čudesna. Ali ja u to, moram priznati, nisam upućen - onako, čuo sam ponešto u Atini... Bio sam, bio. Još za vreme Domicijana. Skrivao sam se tamo. Inače nas dvojica, oče senatore, ne bismo sedeli u ovoj nosiljci... Kao i obično, uvreda veličanstva. Navodno, kod mog gospodara u dvorištu stoji statua princepsa, a pored nje sahranili dvojicu robova. A on takvu statuu nikad nije ni imao. Čak smo se i za vreme Nerve plašili povratka. A kod današnjeg princepsa nemamo se čega bojati. On nam je poslao samog Plinija Sekunda kao legata - eto kakvo je vreme došlo, slava Izidi i Serapisu! Nije slučajno... Ma ne, šta vam je, oče senatore, tako mi Herkula! To mi je iz Atine, tamo je sada tušta i tma Egipćana... Kako su vam interesantne daščice, vosak se skoro i ne vidi. A lavovske njuške - jesu li od elektrona? Ma nemojte, korintska bronza... Prvi put vidim... Sesktije Rufin. Ne, oslobođeni. Eto zašto je dobra nosiljka - naravno, ako su robovi vešti ideš i pišeš. I svetiljka gori kao u sobi, a pored tebe promiču pinije... Vi, oče senatore, kao da iz duše čitate. Stalno pišem stihove o sebi. Nisam Marcijal, naravno - tek onako, tupim pera... Pesme pevam u malim stihovima. Kao što ih je Katul pevao, i još - Kalv i stari. Ma šta me se tiče! Ja sam stihove zavoleo, ostavivši forum... Ma preuveličavam, naravno, oče senatore, zato i služe stihovi. Ja sam, u stvari, zbog književnosti i svedočio u slučaju hrišćana. Da vidim našeg legata. Veliki čovek... Pa, ne baš kao svedok. Ma ne, sve sam napisao kako je bilo - on je stvarno iz Galileje, taj Maksim. Kod njega se noću skupljaju, uvlače nekakav dim. A onda se on penje na krov samo u sandalama i krešti kao petao - čim sam video, odmah sam znao da su hrišćani... Ono o letećim miševima sam slagao, naravno. Šta ima veze. Ionako im se zna put - u gladijatorsku školu. A naš mi se legat jako svideo. Da... Pozvao me za sto, saslušao moje stihove. Jako je hvalio. A onda kaže - dođi, kaže, Sekstije, na večeru. Kad bude pun mesec. Ja ću, kaže, poslati... I stvarno, poslao je. Ja skupio sve svitke sa stihovima - a šta ako me, mislim se, pošalje u Rim. Najbolji ogrtač sam obukao... Ma kako bih mogao togu, ja nisam rimski podanik. I krenuli smo, znači; samo, ne znam zašto, van grada. Dugo smo išli, ja čak i zaspao u kolima. Budim se, gledam - da li je vila neka, ili hram, i bakljonoše. I tako, ušli smo unutra - kroz kuću i u dvorište. A tamo već postavljen sto, pod otvorenim nebom, a Mesec sve to osvetljava. Bio je neverovatno velik. Kažu meni robovi - sad će gospodin legat da izađe, a vi lezite dotle pored stola, popijte vina. Eno vašeg mesta, ispod mermernog jagnjeta. Legao sam, popio - a ostali okolo leže i gledaju me... I ćute. Šta li im je, mislim se, legat ispričao o mojim stihovima... Čak mi je bilo neprijatno. Ali onda su iza paravana zasvirale dve harfe, i ja sam se odjednom tako razveselio - neverovatno. Ne sećam se ni kako sam skočio s mesta i počeo da igram... A onda su se oko mene pojavili vatreni tronošci, i još neki ljudi u žutim hitonima. Mislim da nisu bili pri sebi sede, sede, a onda odjednom pruže ruke prema Mesecu i nešto počnu da pevaju na grčkom... Ne, nisam razumeo - ja sam igrao, bio sam veseo. Zatim se pojavio gospodin legat - ne znam zašto, imao je na sebi frigijsku kapu sa srebrnim diskom, a u ruci - sviralu. I oči gore. Sipao mi još vina. Kaže, dobre stihove pišeš, Sekstije. Onda počeo da priča o Mesecu - eto, baš kao vi, oče senatore... Stanite, pa i vi ste bili tamo - tačno. He-he, a ja se sve mislim - što to nas dvojica idemo u nosiljci? Da-a... Pa sad imate togu, a onda je bio hiton, i frigijska kapa, kao i kod legata. Da, još ste imali u rukama crveno koplje, sa konjskim repom. Sve mi je bilo neprijatno da vam okrenem leđa, ali legat mi kaže pogledaj, kaže, Sekstije, Hekatu, a ja ću ti zasvirati na fruli. I zasvirao - onako tiho. Zagledao sam se, gledam, gledam, a onda ste vi počeli da me ispitujete o toj Hekati i Seleni. I kad sam ja to stigao da

sednem u vašu nosiljku? Je l’ sve u redu? Pa, hvala bo... Herkulu. Apolonu i Herkulu... Dobro da sam ih poneo, da ih legat pročita. A i vas, oče senatore, interesuje književnost? Vidim i ja - pišete li, pišete. A-a. Za uspomenu. I vama su se svideli stihovi. Ovo je tvoj sat - Liej šeta i caruje u mirisnoj kosi ruža. Naravno. Dajte da i ja priložim pečat. Nema veze, nije duboko urezano, ne treba mnogo voska. Videće se. Stižemo? E, pa hvala, oče senatore, inače mi se frizura pokvarila. I koliko košta takvo ogledalo u metropoli? Ma nemojte, a kod nas u Vitiniji za te pare može kućica da se kupi. I to je korintska bronza? Srebro? I neki natpis... - ... - Nije važno, pročitaću. Dobro... Poručniku Vulfu za Istočnu Prusku. General Ludendorf. Jao, izvinite, brigadenfireru, sama se otvorila. Odlična tabakera, sija kao ogledalo. A vi ste, znači, petnaeste već bili poručnik? I pilot takođe? Ma šta vam je, brigadenfireru, neprijatno mi je. Zbog ova tri krsta ni na zadatak ne mogu. Jakova i Migova imamo mnogo, kažu, a jedan je Fogel fon Rihthofen. Da nije specijalne misije, verovatno bih se ubuđao u praznoj kasarni... Da, piše se kao ptica. Majka se prvo iznervirala kad je čula kako otac hoće da me nazove. Zato mi je Baldur fon Širah - on se družio s ocem - posvetio celu pesmu. Sad je uče u školama... Pazite, eno iz onog prozora pucaju... Ma ne, debeo je zid... Mogu da zamislim šta bi napisao kada bi saznao za specijalnu misiju. Bila bi to prava poema. A ja sam poverovao da me prebacuju na Zapadni front, tek sam u Berlinu sve saznao. Prvo sam se naravno, razljutio. Je l’ to oni u Anenerbu nemaju šta da rade, nego da ratne pilote povlače sa fronta... Ali kad sam video ovaj avion - device Marijo! Odmah... Ma šta vam je, brigadenfireru, samo sam odmalena živeo u Italiji. Da. Koliko već letim, a ovakvu lepotu nisam video. Tek sam kasnije shvatio da je to u stvari M-109, samo sa drugim motorom i dugačkim krilima... Dođavola, redenik je oštećen... Ma dobro, sam ću... Uglavnom, tek što sam ušao u hangar, ostao sam bez daha. Beli, onako lagan, i kao da sija u mraku. Ali ono što me iznenadilo bila je priprema. Mislio sam da ću proučavati tehničke uređaje, a umesto toga su nas doveli kod vas u Anenerbe, merili lobanju, i sve uz Vagnera. Ako nešto pitaš - ćute. Uglavnom, kad su me one noći probudili, mislio sam da će opet meriti lobanju. Ne, gledam - pod prozorima stoje dva mercedesa, riču motori... Odlično, brigadenfireru! Pravo pod toranj. A gde ste se to izvežbali s ovom spravicom?... I seli smo, znači, krenuli. Onda... Da, bio je kordon esesovaca sa bakljama. Prošli smo, onda se šuma završila, neka zgrada sa stubovima i aerodrom. Ni žive duše naokolo, samo neki laki povetarac, i Mesec na nebu. Mislio sam da poznajem sve aerodrome oko Berlina, a ovaj nikad nisam video. I moj avion stoji na pisti, a nešto se beli ispod njegovog trupa, kao da je bomba. Ali meni čak nisu dozvolili ni da stanem pored njega, nego su me odmah poveli u ovu zgradu... Ne, ne sećam se. Sećam se samo da je svirao Vagner. Naredili su da se skinem, okupali me, kao dete.. . Ne, granate su posle... Utrljavali ulje u kožu - znate, miriše na nešto starinsko, onako prijatan miris. I dali pilotsku uniformu, samo belu. I sve moje nagrade na grudi. Da, mislim se, Fogele, to je to... Pa ceo život sam sanjao o nečemu takvom. Onda ovi iz Anenerbe kažu: idite u avion, kapetane. Tamo će vam sve reći. Ruku stegli, sve po redu. Pa, krenuo sam. A tamo... A i čizme čiste, bojiš se da zgaziš u prašinu... samo malo. Prilazim avionu, a tamo... Pa to ste bili vi, brigadenfireru, samo ne sa ovim šlemom, nego s nekom crnom kapom... A znači, počeli ste sve to da mi objašnjavate - da uzletim na jedanaest hiljada, kurs na Mesec, dugme na levom panelu... Ah, dođavola. Zamalo sam promašio... Dali mi i belu fasciklu s mapom, a onda - kafa s konjakom iz termosa. Kažem - ne treba, ne pijem pred poletanje, a vi meni onako strogo - ma znaš li ti bar, Fogele, od koga je ova kafa? Tu se ja okrenem i vidim - nikad ne bih poverovao... Da. Kao u hronici, i šinjel isti, dvoredno kopčanje. Samo mu kapa

na glavi i binokl na grudima. I brkovi malo širi nego na portretima. Ili mi se zbog mesečine učinilo. Mahnuo rukom, baš kao na stadionu... Uglavnom, popio sam kafu, seo u avion, stavio odmah masku s kiseonikom i uzleteo. I odjednom mi je postalo tako lako - kao da sam počeo da dišem duplim plućima. Podigao sam se na jedanaest hiljada, kurs na Mesec - bio je ogroman, preko pola neba, i pogledao sam nadole. A tamo sve onako zelenkasto, nekakva reka je blesnula... Tu sam pritisnuo dugme. I nešto je počelo da me zanosi u desno, a kad sam se spustio - čak se i ne sećam... Da se potpišem? Napišite i vi meni nešto za uspomenu. Hvala... A je l’ ih se mnogo probilo do Berlina? Ma to je jasno... Sitnica, od komadića cigle, verovatno. Cela nosna kost... Aha, vidim - sitnica. S ovom tabakerom može i da se brije ogledalo nije potrebno... - ... - Ne, ne treba više, nisam ni tražio. To ste vi sami stavili, pukovniče, kad ste zapalili sveću... Pa, šta još - čitao sam knjige, a onda napravio sebi mali teleskop. Uglavnom sam proučavao Mesec. Čak sam se jednom na matine u školi maskirao kao lunohod... Dobro se sećam te večeri... Ma ne, kod nas su matinei uvek bili uveče, a onda su još prebacili subotu u ponedeljak... Sva se deca skupila u svečanoj sali - imali su jednostavne kostime, mogli su da igraju. A ja - samo ako se spustim na sve četiri stvarno sam lunohod. U sali svira muzika, svi se zacrveneli... Ja stajao malo na vratima, i krenuo kroz pustu školu. Hodnici mračni, nigde nikog... Eto, puzim ja tako na kolenima do prozora, a iza njega na nebu - Mesec, nije čak ni žut, nego nekako zelen, kao na Kuindžijevoj slici - znate? Visi iznad mog kreveta, iz Radnice. I eto, tad sam ja sebi dao reč da ću leteti na Mesec... Ha-ha-ha... Pa, ako vi, druže pukovniče, uradite sve što je u vašoj moći, sigurno ću poleteti... Dobro, šta dalje - posle škole u Zarajsku pilotsku, odatle pravo ovamo... Jeste li dobili? Ma znam ja, druže pukovniče, uvek je bolje ljudski. Ovde? Nema veze što je mastilo plavo? Tačno. Prosta duša, kratak protokol... Hvala. Ako može, od maline. A gde vi nabavljate balončiće za sifon? Glupo pitanje... Druže pukovniče, mogu li nešto da pitam? Recite, je l’ istina da vama dovoze svu zemlju sa Meseca? Ma ne sećam se, neko od naših... Naravno, pa samo sam na televiziji video... A-u-u... I koliko stane u takvu teglicu jedno trista grama? Mogu? Hvala... baš vam hvala... Dajte još jedan list, da bude sigurnije... Hvala. Sećam se. Desno hodnikom, prema liftovima i naniže. Neću moći? Još deluje? Pa ispratite me onda... Uh... Ne, nikada. Nova uniforma? Što, sviđa mi se. Pa naša je armija već imala kape - buđonijevke. Lepo, samo neobično - nema štitnika, kokarda okrugla... Ne, nisam zaboravio... Kako levo? A šta će vam baklja? A električar... Pa da, propusnica. Osvetli te, stepenište je strmo... Kao kod nas na modulu za spuštanje. Druže pukovniče, pa ovo je ćorso... Čulo se škljocanje, i dva glasa, muški i ženski, unisono zapevaše: - ... zubima. Ah, pesmicu još čuva... Kao da je nastala kratka pauza. - Travica mlada - poluupitno je zapevala žena. - Stepski malahit - potvrdio je štedri bariton. Isključio sam kasetofon. Bio sam prestravljen. Setio sam se pukovnika u crnoj mantiji sa pištaljkom i štopericom na grudima. Mićoku niko nije postavljao nikakva pitanja, a on je odgovarao samo na tiho pištanje koje je ponekad prekidalo njegov monolog.

11

Niko od naših nije me pitao za Mićoka. On se u stvari ni sa kim osim mene nije ni družio, samo je ponekad igrao karte sa Otom. Njegov krevet su već odneli iz našeg boksa, i samo su šareni posteri iz Radnice sa Kuindžijevim slikama „Noć iznad Dnjepra pod mesečinom” i „Han Bajkonur”, koji su visili na zidu, podsećali na to da je na svetu postojao neki Mićok. Na predavanjima su se svi pravili kao da se ništa nije desilo; posebno je veseo i srdačan bio pukovnik Určagin. U međuvremenu je naša mala grupa, koja kao da nije primetila gubitak borca, već okončavala svoju pesmu. O tome niko nije otvoreno govorio, ali je bilo jasno - bliži se poletanje. Nekoliko puta smo se sreli s načelnikom letenja koji je pričao kako se za vreme rata borio u Kovpakovom odredu; prvo su nas fotografisali pojedinačno, onda sve zajedno, zatim sa predavačima, pored zastave. Na gornjim spratovima pojavili su se novi studenti - pripremali su ih nezavisno od nas, a za šta - nisam tačno znao, govorilo se o slanju neke automatske sonde na Alfa Mikrocefalus odmah posle naše ekspedicije, ali nisam bio siguran da su baš ti novi momci posada te sonde. Početkom septembra, uveče, neočekivano su me pozvali kod Kapetana leta. Nije bio u kabinetu, ađutant u prijemnoj sobi, koji je kunjao nad starim Njusvikom, rekao je da je on u sobi 329. Iza vrata sa brojem 329 čuli su se glasovi i nešto nalik na smeh. Kucao sam, ali mi nisu odgovorili. Kucao sam još jednom i okrenuo kvaku. Ispod plafona u sobi visila je traka duvanskog dima, koji me podsetio na izduvni trag aviona na letnjem nebu iznad Zarajske pilotske škole. Na metalnoj stolici u centru sobe bio je za ruke i noge vezan mali Japanac - da je to Japanac shvatio sam po crvenom krugu u belom pravougaoniku na rukavu njegovog pilotskog kombinezona. Njegove usne bile su plave i otekle, jedno oko pretvorilo se u tanušni prorez usred purpurnog podliva, a kombinezon bio pokriven krvavim flekama - i sasvim svežim, i tamnocrvenim, sasušenim. Ispred Japanca je stajao Landratov u visokim sjajnim čizmama i paradnoj uniformi poručnika Snaga vazdušne odbrane. Pored prozora je, oslonjen na zid i prekrštenih ruku na grudima, stajao oniži mladić u civilu. Za stolom u uglu sedeo je Kapetan leta rasejano je gledao kroz Japanca i lupkao po stolu tupom stranom olovke. - Druže Kapetane leta! - počeo sam, ali je on odmahnuo rukom i počeo da skuplja u fasciklu papire koji su bili razbacani po stolu. Pogledao sam Landratova. - Zdravo - rekao je, pružio mi široki dlan, i odjednom, za mene sasvim neočekivano, iz sve snage šutnuo Japanca čizmom u stomak. Japanac je tiho zakrkljao. - Neće, đubre, u zajedničku posadu! - začuđeno izbečivši oči i šireći ruke rekao je Landratov i, neprirodno izvrćući stopala, izveo kratak čučanj sa dvostrukim udarcem po sarama čizama. - Prekini, Landratove! - obrecnuo se Kapetan leta izlazeći iza stola. Iz ugla sobe začulo se tiho cviljenje puno mržnje. Pogledao sam u tom pravcu i ugledao psa koji

je sedeo na zadnjim šapama pored tamnoplavog tanjirića sa nacrtanom raketom. Bila je to vrlo stara kuja sasvim crvenih očiju, ali me nisu iznenadile njene oči, već svetlozeleni mundirčić koji je nosila, sa epoletama general-majora i dva ordena Lenjina na grudima. - Upoznaj se - rekao je Kapetan leta, uhvativši moj pogled. - Drug Lajka. Prvi sovjetski kosmonaut. Njeni roditelji su, uzgred, tvoje i moje kolege. I oni su radili u organima, samo na severu. U rukama Kapetana leta pojavila se mala flaša konjaka, iz koje je sipao u tanjirić. Lajka je mlitavo pokušala da ga capne za ruku, ali je promašila i opet tiho zacvilela. - Ona je naša pametnica - nasmešio se Kapetan leta. - Samo kad ne bi pišala gde stigne. Landratove, idi po krpu. Landratov je izašao. - Joj o tenki ni narimasita ne - rekao je Japanac, s mukom razdvojivši usne. - Hana va sakuragi, hito va fudzivara. Kapetan leta se upitno okrenuo prema mladiću. - Bunca, druže general-poručniče - rekao je ovaj. Kapetan leta uzeo je sa stola svoju fasciklu. - Idemo, Omone. Izašli smo u hodnik, i on me zagrlio oko ramena. Landratov je s krpom u ruci prošao pored nas i namignuo mi, zatvarajući za sobom vrata sobe 329. - Landratov je mlad - zamišljeno je rekao Kapetan leta. - Obestan je. Ali je odličan letač. Rođeni. Ćutke smo prošli nekoliko metara. - E, pa Omone - rekao je Kapetan leta - prekosutra na Bajkonur. To je to. Već nekoliko meseci čekao sam ove reči, ali ipak kao da mi se u solarni pleksus zarila snežna grudva sa teškim vijkom u sredini. - Tvoj pozivni znak je, kao što si i molio, Ra. Bilo je teško - Kapetan leta je značajno podigao prst uvis - ali smo se izborili. Međutim - pokazao je prstom nadole - tamo ti za sada nemoj ništa da govoriš. Uopšte se nisam sećao da sam nekad nekog molio za nešto slično.

*

Tokom ispitne vežbe na maketi naše rakete bio sam samo gledalac - polagali su ostali, a ja sam sedeo na klupi pored zida i gledao. Svoj ispit položio sam nedelju dana pre toga, u dvorištu, napravivši u lunohodu, pod punom opremom, osmicu dugu sto metara za šest minuta. Momci su se precizno uklopili u plan, pa su nas postrojili ispred makete da bi napravili oproštajni snimak. Nisam ga video, ali odlično mogu da zamislim kako je ispao: napred - Sjoma Anikin u vatiranoj jakni, s tragovima mašinskog ulja na rukama i licu; iza njega, naslonjen na aluminijumsku štaku (zbog podzemne vlage njega su ponekad boleli patrljci) Ivan Grečko u dugačkoj ovčijoj bundi, s maskom za kiseonik koja visi na grudima; iza njega - u srebrnom skafandru, mestimično postavljenom komadima flanelskog ćebeta sa žutim pačićima, Oto Plucis - njegov je šlem bio zabačen na potiljak, i ličio je na

kapuljaču, ukočenu od kosmičkog mraza; dalje - Dima Matjuševič u istom takvom skafandru, osim što na komadima ćebeta nisu bili pačići već obične zelene pruge; poslednji od posade - ja u uniformi pitomca; iza mene, u svojoj stolici na struju - pukovnik Určagin, a levo od njega - Kapetan leta. - A sada, po ustaljenoj tradiciji - rekao je Kapetan leta kada je fotograf završio - za nekoliko trenutaka podići ćemo se na Crveni trg. Prošli smo preko cele sale i nakratko se zadržali kraj malih metalnih vrata - da bismo poslednji put pogledali raketu koja u potpunosti liči na onu u kojoj je uskoro trebalo da se vinemo u nebo. Zatim je Kapetan leta otvorio ključem sa svog svežnja mala gvozdena vrata u zidu, i mi smo krenuli kroz hodnik u kojem nikad ranije nisam bio. Prilično smo dugo krivudali između kamenih zidova duž kojih su bile razvučene raznobojne žice, hodnik je nekoliko puta skretao, a njegov plafon ponekad bivao tako nizak da smo morali da se saginjemo. Na jednom mestu primetio sam neveliko udubljenje u zidu, u kome je bila gomila uvelog cveća, a pored nje mala memorijalna tabla sa rečima: „Ovde je 1932. godine mučki ubijen lopatom drug Serob Nalbandjan.” Zatim se ispod naših nogu pojavio crveni tepih, hodnik je počeo da se širi i najzad izbio na stepenište. Ono je bilo veoma dugačko, a sa strane se nalazila glatka kosa površina široka jedan metar, sa uskim nizom stepenika po sredini - kao za kolica u podzemnom prolazu. Shvatio sam čemu služi kad sam video kako je Kapetan leta počeo da gura naviše kolica sa pukovnikom Určaginom. Kad bi se umorio, Určagin je povlačio ručnu kočnicu, i oni su zastajali, tako da se ni ostali nisu peli suviše brzo, tim pre što su za Ivana dugačka stepeništa bila naporna. Najzad smo stigli do teških hrastovih vrata sa izrezbarenim grbovima. Kapetan leta je otključao bravu svojim ključem, ali su se vrata nabrekla od vlage otvorila tek kad sam ih snažno gurnuo ramenom. Zapljusnula nas je dnevna svetlost, neko je dlanom pokrio oči, neko se okrenuo - samo je pukovnik Určagin sedeo mirno, sa uobičajenim osmejkom na licu. Kada smo se navikli na svetlost, ispostavilo se da stojimo licem okrenuti sivim nadgrobnim pločama ispred Kremaljskog zida, i ja 7

sam naslutio da smo izašli na pomoćno stepenište Mauzoleja. Toliko dugo nisam video otvoreno nebo iznad sebe da mi se zavrtelo u glavi. - Svi kosmonauti - tiho je rekao Kapetan leta - svi koliko ih je bilo u našoj zemlji, pre poletanja su dolazili ovamo, do za svakog sovjetskog čoveka svetih kamenih ploča i tribine, kako bi delić ovog mesta poneli sobom u kosmos. Ogroman i teški put je prešla naša zemlja - sve je počelo od bornih kola i mitraljeza, a vi, momci, sada radite sa najkomplikovanijom automatikom - tu je napravio pauzu, i ne trepćući obuhvatio hladnim pogledom naše oči - koju vam je poverila Domovina, i sa kojom smo vas Bamlag Ivanovič i ja upoznali na predavanjima. Siguran sam da ćete na ovom poslednjem prelasku preko Domovinskog tla i vi poneti delić Crvenog trga, iako ne znam šta će to za vas biti... Ćutke smo stajali na površini rodne planete. Bio je dan, nebo se malo naoblačilo, i plavičasti borovi mahali grančicama na vetru. Mirisalo je neko cveće. Satovi na kulama počeli su da izbijaju pet. Kapetan leta je, pogledavši na sat, podesio svoje kazaljke i rekao da imamo još nekoliko minuta. Popeli smo se na stepenice kod prednjeg ulaza u Mauzolej. Na Crvenom trgu nije bilo sveta, ako izuzmemo dvojicu stražara koji su se upravo smenili, i koji ni na koji način nisu pokazali da nas vide, i troja leđa koja su se udaljavala prema Spaskoj kuli. Osvrnuo sam se oko sebe, upijajući sve što sam video i osećao: sede zidove GUM-a, šuplje voće i povrće Vasilija Blaženog, Mauzolej Lenjina, iza zida sakrivenu zelenu kupolu sa crvenom zastavom, pročelje Istorijskog muzeja, i sivo, nisko nebo,

koje kao da se okrenulo od zemlje i možda još nije znalo da će ga uskoro probiti gvozdeni falus sovjetske rakete. - Vreme je - rekao je Kapetan leta. Naši su polako krenuli natrag iza Mauzoleja. Ispod reči LENJIN ostali samo pukovnik Určagin i ja; Kapetan leta je pogledao na sat i nakašljao se u pesnicu, ali je Určagin rekao: - Samo trenutak, druže general-poručniče. Hoću da kažem Omonu dve reči. Kapetan leta je klimnuo glavom i nestao iza poliranog mermernog ugla. - Dođi ovamo, mali moj - rekao je pukovnik. Prišao sam. Na makadam Crvenog trga pale su prve krupne i retke kapi. Určagin je opipao po vazduhu i ja sam mu pružio svoj dlan. Uhvatio ga je, malo ga stegao i povukao prema sebi. Sagnuo sam se, a on počeo da mi šapuće na uvo. Slušao sam ga i gledao kako stepenice ispred njegovih kolica postaju sve tamnije. Drug Určagin je govorio oko dva minuta, praveći velike pauze. Zaćutavši, još jednom mi je stegnuo dlan i pustio ruku. - Sad idi kod ostalih - rekao je. Zakoračio sam prema otvoru, ali sam se okrenuo. - A vi? Kišne kapi postajale su sve češće. - U redu je - rekao je, izvlačeći kišobran iz futrole nalik onoj za oružje, koja se nalazila na bočnoj strani stolice. - Malo ću se provozati. I eto šta sam poneo sa predvečernjeg Crvenog trga - potamneli makadam i mršavu figuru u staroj vojničkoj bluzi, koja sedi u invalidskim kolicima i upinje se da otvori crni kišobran. Ručak je bio prilično bezukusan - supa sa zvezdicama, piletina sa pirinčem i kompot; obično bih, popivši kompot, jeo i raskuvano voće, ali ovog puta sam, ne znam zašto, pojeo samo zboranu gorku krušku, a onda osetio mučninu i čak odgurnuo tanjir.

12

Kao da sam vozio pedalinu kroz gustu trsku iz koje su štrčali ogromni telefonski stubovi; bila je čudna - ni nalik na uobičajenu, sa pedalama ispred sedišta, već kao da je bila napravljena od običnog bicikla: između dva debela i dugačka plovka bio je postavljen ram na kome je pisalo „Sport”. Bilo je apsolutno nejasno otkud sva ta trska, pedalina, pa i ja sam. Ali to me nije mnogo brinulo. Oko mene je bila takva lepota da sam hteo samo da plovim i plovim dalje, i gledam, i verovatno zadugo ne bih poželeo ništa drugo. Posebno je lepo bilo nebo - iznad horizonta su visili uski i dugi oblaci boje jorgovana, nalik na lanac strateških bombardera. Bilo je toplo, voda je jedva čujno pljuskala ispod propelera, a sa zapada dopirao udaljeni eho grmljavine. Onda sam shvatio da to nije grom. Prosto se u pravilnim vremenskim intervalima, da li u meni ili oko mene, sve stresalo, posle čega je u mojoj glavi počinjalo da zuji. Od svakog takvog udarca sve oko mene - reka, trska, nebo iznad glave - kao da se trošilo. Svet je postajao poznat do najsitnijih detalja, kao klozetska vrata iznutra, i to se dešavalo veoma brzo, dok najednom nisam primetio kako se zajedno sa svojom pedalinom ne nalazim više usred trske, i ne na vodi, i čak ne ni ispod neba, već usred providne kugle koja me je delila od svega unaokolo. Od svakog udarca su zidovi kugle postajali otporniji i deblji, propuštali su sve manje i manje svetlosti, dok nije postalo sasvim mračno. Tada se umesto neba iznad glave pojavio plafon, uključila se titrava električna svetlost, i zidovi su počeli da menjaju svoj oblik, sasvim mi se približavajući, izvijajući se i gradeći nekakve police na kojima su stajale čaše, konzerve i još nešto. I tada je ritmično grčenje sveta postalo ono što je i bilo od samog početka - zvonjava telefona. Sedeo sam u sedlu lunohoda, stežući upravljač, povijen nad ramom; na sebi sam imao pilotsku vatiranu jaknu, kapu sa štitnicima za uši i krznene čizme, a na vrat je poput šala bila prebačena maska za kiseonik. Zvonila je zelena kutija radija pričvršćena za pod. Podigao sam slušalicu. - Mater ti jebem, mamlaze nesposobni! - eksplodirao je u mom uhu čudovišni histerični bas. - Je l’ ti to tamo drkaš? - Ko je to? - Načelnik Centralne uprave leta, pukovnik Halmuradov. Jesi li se probudio? - A? - Api mi ga. Poletanje za minut! - Spreman za minut! - viknuo sam, od straha se do krvi ugrizao za usnu, i slobodnom rukom dočepao upravljač. - Magarčino - uzdahnula je slušalica, a zatim su se začuli nerazgovetni odlomci reči - očigledno je onaj koji je razgovarao sa mnom sada pričao s nekim drugim, uklonivši slušalicu od lica. Onda je u slušalici nešto kvrcnulo i začuo se drugi glas, koji je govorio bezlično i mehanički, ali s jakim

ukrajinskim naglaskom. - Peset devet... peset osam... Bio sam u onom stanju stida i šoka u kome čovek počinje glasno da stenje ili uzvikuje psovke; pomisao kako sam mogao da učinim nešto nepopravljivo zasenila je sve ostalo. Prateći cifre koje su se obrušavale na moje uho, pokušao sam da se prisetim šta se desilo, i shvatio sam da, izgleda, nisam uradio ništa strašno. Setio sam se samo kako sam odmakao od usta čašu sa kompotom i ustao od stola - odjednom mi se više nije jelo. A onda sam postepeno počeo da shvatam kako zvoni telefon, i da treba podići slušalicu. - Triset tri... Primetio sam da je lunohod pod lunom opremom. Police, koje su uvek bile prazne, sada su bile gusto zatrpane - na donjoj su se poput vazelina sjajile konzerve sa kineskom govedinom „Veliki Zid”, na gornjoj se nalazila fascikla sa mapama, šolja, nož za konzerve i futrola s pištoljem, i sve je to bilo zavezano žicom. U levo bedro mi se zarila boca s kiseonikom na kojoj je pisalo ZAPALJIVO, a u desno - aluminijumska kanta za mleko, u kojoj se ogledala lampica što je svetlela na zidu, dok je pod njom visila karta Meseca sa dve crne tačke - ispod donje je bilo napisano „Mesto sletanja”. Pored karte je na kanapu visio crveni flomaster. - Šesnest... Primakao sam se špijunkama na zidu. Iza njih je bio potpuni mrak - kao što se i moglo očekivati, shvatio sam, ako je lunohod zatvoren dihtovanim poklopcem. - Devet... osam... „Sekunde odbrojavanja pred start” - setio sam se reči druga Určagina. - „Šta je to, ako ne glas istorije pomnožen sa milion televizora?” - Tri... Dva... Jedan... Pali! Negde daleko ispod mene začuo sam huku i tutanj - svake sekunde postajali su sve glasniji, i ubrzo nadmašili sve zamislive granice - kao da je stotinu čekića udaralo u gvozdeni trup rakete. Zatim je sve počelo da se trese, i ja sam nekoliko puta udario u zid ispred sebe - da nije bilo krznene kape sa štitnicima za uši, verovatno bi mi se prosuo mozak. Nekoliko konzervi sa govedinom poletelo je na pod, zatim me cimnulo tako da sam pomislio na katastrofu - i sledećeg trenutka se u slušalici, koju sam i dalje stiskao na uvo, udaljeno čulo: - Omone! Polećeš! - Polećemo! - viknuo sam, setivši se instrukcija, baš kao Gagarin kad je prvi put ispaljen u svemir. Huka se pretvorila u snažnu i ravnomernu tutnjavu, a drmusanje u vibraciju nalik na onu u vozu koji juri. Vratio sam slušalicu na viljušku i telefon je odmah ponovo zazvonio. - Omone, je li sa tobom sve u redu? Bio je to glas Sjome Umigina, koji je nadjačavao monotone podatke o početnoj etapi leta. - U redu - rekao sam. - A što mi to odjednom?... U stvari, da... - Mislili smo da će odložiti poletanje, tako si čvrsto spavao. A trenutak je bio tačno određen. Od toga zavisi putanja. Čak su i vojnika poslali da se popne na jarbol, on je udarao čizmom po vrhu rakete da bi te probudio. Sto godina su te zvali preko radija. - Aha. Ćutali smo nekoliko trenutka. - Slušaj - ponovo je progovorio Sjoma - meni je ostalo samo četiri minuta, čak i manje. Onda će

nivo odvojiti. Svi smo se oprostili jedni sa drugima, osim sa tobom... Pa više nikada nećemo razgovarati. Nije mi padala na pamet ni jedna odgovarajuća reč, i jedino što sam osećao bili su nelagodnost i tuga. - Omone! - ponovo me pozvao Sjoma. - Da, Sjoma - rekao sam. - Čujem te. Letimo, shvataš li? - Da - rekao je. - Pa kako si? - pitao sam, osećajući besmislenost i čak uvredljivost svog pitanja. - Dobro sam. A ti? - I ja. Vidiš li nešto? - Ništa. Ovde je sve zatvoreno. Strašno je bučno. I jako se trese. - I kod mene - rekao sam i zaćutao. - Dobro - rekao je Sjoma. - Meni je vreme. Znaš šta? Seti me se kad sletiš na Mesec, važi? - Naravno - rekao sam. - Samo se seti da je postojao neki Sjoma. Prvi nivo. Obećavaš? - Obećavam. - Ti obavezno moraš da sletiš i sve da uradiš, čuješ li? - Da. - Vreme je. Zbogom. - Zbogom, Sjoma. U slušalici je nekoliko puta lupilo, a onda je kroz pucketanje smetnji i urlanje motora dopro Sjomin glas - glasno je pevao svoju omiljenu pesmu. - A-a, u Africi su reke široke... A-a, u Africi su planine visoke... A-a, nilski konji, krokodili... A-a, majmunčići i reptili... A-a... A-a-a-a... Na „reptili” je nešto puklo, kao da neko cepa komad šatorskog krila, i u slušalici su se čuli kratki signali, ali sekund pre toga - ako mi se nije učinilo - Sjomina pesma pretvorila se u krik. Opet me je cimnulo, udarilo leđima u plafon, i ja sam ispustio slušalicu. Po promenjenom urlanju motora, shvatio sam da je startovao drugi nivo. Verovatno je za Sjomu bilo najstrašnije da uključi motor. Zamislio sam kako to izgleda - razbijaš zaštitno staklo i pritiskaš crveno dugme, znajući da će u sledećem trenutku oživeti ogromne zijajuće jame izduvnih otvora. Onda sam se setio Vanje, ponovo uzeo slušalicu, ali su se iz nje čuli samo kratki signali. Lupio sam nekoliko puta po viljušci aparata i viknuo: - Vanja! Vanja! Čuješ li me? - Šta? - upitao je najzad njegov glas. - Sjoma je... - Da - rekao je - sve sam čuo. - Kad ćeš ti? - Za sedam minuta - rekao je. - Znaš li o čemu razmišljam? - O čemu? - Nešto sam se setio detinjstva. Sećam se kako sam lovio golubove. Znaš, uzimali smo jednu drvenu gajbicu, kao onu od bugarskog paradajza, sipali ispod nje mrvice i postavljali na bok, a s druge strane podmetali štap sa desetak metara kanapa. Sakrivali smo se u žbunju ili iza klupe, i kad se golub zavuče u gajbicu, povlačili smo kanap. I gajbica je padala.

- Tačno - rekao sam. - I mi isto. - A sećaš li se kako, kad gajbica padne, golub odmah hoće da kidne i udara krilima po zidovima - gajbica čak počne da poskakuje. - Sećam se - rekao sam. Vanja je zaćutao. U međuvremenu je postalo prilično hladno. Teže se i disalo - posle svakog pokreta dolazilo mi je da se izduvam, kao posle dugog trčanja uz stepenice. Počeo sam da prinosim licu masku sa kiseonikom, kako bih udahnuo. - I još se sećam - rekao je Vanja - kako smo pravili bombice od sumpora sa šibica. Nabiješ, stegneš, a sa strane napraviš rupicu, i u nju staviš nekoliko šibica... - Kosmonaute Grečka - u slušalici se odjednom začuo bas koji me probudio pre starta. - Spremi se. - Razumem - bezvoljno je rekao Vanja. - A onda zamotaš kanapom, ili još bolje izolirom, jer se kanap ponekad smakne. Ako hoćeš da je baciš kroz prozor, sa recimo sedmog sprata, i da eksplodira u vazduhu, trebaju ti četiri šibice. I... - Prekini razgovor - rekao je bas. - Stavi masku s kiseonikom. - Razumem. Krajnju ne treba kresati o kutiju, najbolje je paliti na opušak. Inače mogu da izlete iz rupice. Ništa više nisam čuo - samo obično krčanje smetnji. Onda me opet udarilo o zid, u slušalici su se začuli kratki signali. Uključio se treći nivo. Nisam bio svestan da je moj prijatelj Vanja na visini od četrdeset pet kilometara upravo otišao iz života, isto onako skromno i prosto kao i sve što je radio. Nisam osećao tugu, naprotiv, obuzeo me neki čudan polet i euforija. Odjednom sam primetio da gubim svest. To jest, nisam primetio kako je gubim, nego kako joj se vraćam. Kao da sam maločas držao slušalicu pored uha, i evo ona ponovo leži na podu, meni zuji u ušima, a ja je otupelo gledam iz svog sedla podignutog do ispod plafona. Tek što je maska za kiseonik kao šal prebačena preko mog vrata - kad evo okrećem glavu trudeći se da dođem sebi, a ona leži na podu pored telefonske slušalice. Shvatio sam da mi nedostaje kiseonika, dovukao se do maske i prislonio je na usta - odmah mi je bilo lakše, i osetio sam da sam se strašno smrznuo. Zakopčao sam svu dugmad na jakni i spustio štitnike za uši na kapi. Raketa se malo tresla. Spavalo mi se, i mada sam znao da to ne treba raditi, nisam mogao da izdržim - skrstivši ruke na upravljaču, zatvorio sam oči. Sanjao sam Mesec - onakav kakvog ga je u detinjstvu crtao Mićok: crno nebo, svetložuti krateri i udaljeni planinski lanac. Ispruživši prednje šape ispred njuške, ka Sunčevoj kugli koja treperi iznad horizonta, polako i ujednačenim korakom išao je medved sa zvezdom heroja na grudima i sasušenim mlazom krvi u uglu paćenički iskežene čeljusti. Odjednom se zaustavio i okrenuo njušku prema meni. Osetio sam da me gleda, podigao sam glavu i ugledao njegove skamenjene plave oči. - I ja, i ceo ovaj svet samo smo nečija misao - tiho je rekao medved. Probudio sam se. Oko mene je bilo veoma tiho. Očigledno je neki deo moje svesti sačuvao vezu sa spoljašnjim svetom, i tišina koja je nastupila delovala je na mene kao zvono budilnika. Primakao sam se špijunkama na zidu. Ispostavilo se da se zaštitni konus odvojio - preda mnom je bila Zemlja. Pokušao sam da ustanovim koliko sam spavao, i ništa određeno nisam mogao da zaključim. Verovatno ne manje od nekoliko sati: već sam bio gladan, pa sam počeo da čeprkam po gornjoj polici - kao da sam na njoj video nož za konzerve. Ali tamo ga nije bilo. Pomislio sam da se pri

cimanju srušio na pod i počeo da se osvrćem - a u tom trenutku zazvonio je telefon. - Alo! - Ra, prijem. Omone! Čuješ li me? - Čujem, druže Kapetane leta. - Pa, izgleda da je sve u redu. Bio je jedan težak trenutak, kada je telemetrija otkazala. Nije baš otkazala, razumeš, nego smo samo paralelno uključili drugi sistem, a telemetrija nije radila. Čak smo izgubili kontrolu na nekoliko minuta. Onda kad nisi imao vazduha, sećaš se? Govorio je čudno, uzbuđeno i brzo. Pomislio sam da se jako nervira, iako mi je promakla i misao da je pijan. - A ti si nas, Omone, sve preplašio. Tako si čvrsto spavao da smo umalo odložili lansiranje. - Izvinite, druže Kapetane leta. - Ništa, ništa. Nisi ti kriv. To su ti dali mnogo sedativa pre odlaska na Bajkonur. Za sada sve ide po planu. - Gde sam ja sad? - Već si na radnoj putanji. Letiš prema Mesecu. Jesi li prespavao i napuštanje orbite? - Izgleda da jesam. A šta, je li Oto već gotov? - Oto je gotov. Zar ne vidiš da se zaštitni konus odvojio. Ali morao si da napraviš dva dodatna obrta. Oto se prvo uspaničio. Nikako nije hteo da uključi raketni blok. Već smo mislili da se uplašio. Ali onda se momak sabrao, i... Uglavnom, imaš pozdrav od njega. - A Dima? - A šta Dima? S Dimom je sve u redu. Automatika spuštanja na inercionom odeljku ne radi. A ukoliko mu treba korekcija... Matjuševič, čuješ li nas? - Razumem - čuo sam Dimin glas u slušalici. - Odmaraj za sad - rekao je Kapetan leta. - Veza sutra u petnaest-nula-nula, onda korekcija putanje. Kraj veze. Spustio sam slušalicu i primakao se špijunkama, gledajući plavi polukrug zemlje. Često sam čitao kako su svi kosmonauti bez izuzetka bivali iznenađeni izgledom naše planete iz kosmosa. Pisali su o nekoj bajkovito-lepoj sumaglici, o tome kako električne svetiljke gradova na noćnoj strani liče na ogromne vatre, dok se na dnevnoj strani vide čak i reke - e, pa eto, sve je to laž. Zemlja iz kosmosa najviše liči na mali školski globus, ako se na njega gleda kroz, recimo, znojava stakla gasmaske. Taj pogled mi je brzo dosadio; udobnije sam naslonio glavu na ruke i ponovo zaspao. Kad sam se probudio, Zemlja se više nije videla. U špijunkama su promicale samo treperave tačkice zvezda, daleke i nedostižne. Zamislio sam postojanje ogromne užarene lopte koja visi u ledenoj praznini, i ni na šta se ne oslanja, na mnogo milijardi kilometara od susednih zvezda, majušnih svetlucavih tačaka, za koje se zna samo da postoje, mada ni to pouzdano, zato što zvezda može da nestane, ali se njena svetlost još dugo širi na sve strane, tako da se, znači, o zvezdama u stvari ne zna ništa osim da je njihov život strašan i besmislen, ako je svako njihovo kretanje u prostoru zauvek predodređeno i potčinjeno zakonima mehanike koji ne ostavljaju ni najmanje nade u slučajan susret. I mi se, ljudi, mislio sam, kao srećemo, smejemo, udaramo jedni druge po ramenu i odlazimo, ali u nekoj posebnoj dimenziji, kuda ponekad preplašeno zaviruje naša svest, mi isto tako nepomično visimo u praznini, gde nema vrha ni dna, ni juče ni sutra, nema nade da se približimo jedni drugima, ili bar nekako ispoljimo svoju volju i promenimo sudbinu; mi sudimo o onome što se sa drugima dešava na osnovu varljivog treperenja, i čitav život idemo u susret onom što smatramo

svetlošću, iako njen izvor možda već odavno ne postoji. I eto, mislio sam, i ja sam čitav život išao ka tome da se vinem iznad gomile radnika i seljaka, oficira i intelektualne elite, a evo sada, lebdeći u svetlucavom crnilu na nevidljivim nitima sudbine i putanje, video sam da je postati nebesko telo otprilike isto kao i dobiti doživotnu robiju koja se izdržava u zatvorskom vagonu što bez zaustavljanja ide po kružnom putu.

13

Leteli smo brzinom od dva i po kilometra u sekundi, i inercioni deo leta trajao je oko tri dana, ali meni se činilo da letim najmanje nedelju dana. Verovatno zato što je sunce nekoliko puta na dan prolazilo ispred špijunki, pa sam svaki put uživao u izlasku i zalasku neizrecive lepote. Od ogromne rakete sada je ostao samo lunarni modul, koji se sastojao od stepena korekcije i kočenja, gde je sedeo Dima Matjuševič, i uređaja za spuštanje, to jest, prosto rečeno, lunohoda na platformi. Da se ne bi trošilo suviše goriva, zaštitni konus se odvojio još pre napuštanja orbite, i lunohod se sada nalazio u otvorenom kosmosu. Lunarni modul kao da je leteo unatraške, okrenut glavnim izduvnim ventilima ka Mesecu, i postepeno se s njim u mojoj svesti desilo otprilike isto što i sa prohladnim lubjanskim liftom, koji se iz mehanizma za spuštanje pod zemlju pretvorio u mehanizam za podizanje na njenu površinu. U početku se lunarni modul sve više i više dizao iznad Zemlje, a onda je postepeno bilo jasno da on pada na Mesec. Ali postojala je jedna razlika. U liftu sam se i podizao i spuštao s glavom uvis. Međutim, od zemljine orbite počeo sam da se udaljavam naglavačke, i tek kasnije, možda posle jednog dana letenja, ispostavilo se da, s glavom uvis, sve brže i brže padam u crni bunar, grčevito držeći volan bicikla i iščekujući kad će se njegovi nepostojeći točkovi zariti u Mesec. Imao sam vremena za sva ova razmišljanja zato što za sada nije trebalo ništa da se radi. Često sam hteo da razgovaram sa Dimom, ali je on bukvalno sve vreme bio zauzet mnogobrojnim i komplikovanim operacijama povezanim sa korekcijom putanje. Ponekad sam dizao slušalicu i čuo njegove isprekidane razgovore sa inženjerima Centralne uprave leta: - Četrdeset tri stepena... Pedeset sedam... Skretanje... Neko vreme sam sve to slušao, a onda sam se isključio. Kako sam shvatio, glavni Dimin zadatak bio je da u jedan optički uređaj uhvati Sunce, a u drugi Mesec, da nešto izmeri i saopšti rezultat Zemlji, gde je trebalo da uporede realnu putanju sa planiranom, i da izračunaju trajanje korektivnog impulsa motora. Sudeći po tome kako me je nekoliko puta snažno cimnulo u sedlu, Dima je uspevao u svom zadatku. Kad su trzaji prestali, sačekao sam oko pola sata, uzeo slušalicu i pozvao: - Dima! Alo! - Slušam - odgovorio je, svojim uobičajenim, pomalo suvim tonom. - Šta je, jesi li korigovao putanju? - Izgleda da jesam. - Je l’ bilo teško? - Bilo je normalno - odgovorio je. - Slušaj - počeo sam - a gde si se tako izveštio sa tim stepenima? Pa mi to nismo radili na

predavanjima. - Ja sam dve godine služio u strateškoj raketnoj jedinici - rekao je. - Tamo je sličan sistem navođenja, samo po zvezdama. I bez radio veze - sve sam računaš digitronom. Ako pogrešiš pizdarija. - A ako ne pogrešiš? Dima je ćutao. - A šta si ti bio u vojsci? - Operativni dežurni. A posle strateški. - A šta to znači? - Ništa posebno. Ako sediš u operativno-gaktičkoj raketi, onda si operativni. Ako si u strateškoj - onda si strateški dežurni. - Je l’ teško? - Nije. Kao stražar u civilu. Jedan dan dežuraš u raketi, tri dana odmaraš. - Eto zašto si ti sed... Kod vas su tamo svi osedeli, je l’ da? Dima je opet ćutao. - Je l’ to zbog odgovornosti? - Ma ne. Pre će biti od trening letova - oklevajući je odgovorio. - Od kakvih trening letova? A, je l’ to ono kad u Izvestiji na poslednjoj strani sitnim slovima napišu da se u Tihom okeanu ne plovi u određenom kvadratu? - Da. - Ima li često tih letova? - Kako kad. Ali svakog meseca izvlačiš šibicu. Dvanaest puta godišnje, cela eskadrila dvadeset pet ljudi. Pa eto, osede momci. - A ako nećeš da izvlačiš? - To se samo tako kaže, da izvlačiš. U stvari, pre trening leta politički instruktor sve obiđe i svakom da po koverat. Tamo se već nalazi tvoja šibica. - A šta ako je kratka, je l’ možeš da odbiješ? - Prvo, nije kratka, nego dugačka. A drugo - ne možeš. Možeš samo da napišeš molbu za odred kosmonauta. Ali i to ako imaš sreće. - Je l’ mnogi imaju? - Nisam brojao. Eto, ja sam uspeo. Dima je bezvoljno odgovarao i često pravio neprijatne pauze. Nisam znao šta još da ga pitam, pa sam spustio slušalicu. Sledeći put sam pokušao da popričam s njim kada je do kočenja ostalo samo nekoliko minuta. Sramota me da priznam, ali zahvatila me bezosećajna radoznalost - hoće li se Dima promeniti pred... Sve u svemu, hteo sam da proverim hoće li biti isto onako uzdržan kao i za vreme našeg prethodnog razgovora, ili će ga bliski završetak leta učiniti malo pričljivijim. Podigao sam slušalicu i pozvao: - Dima! Ovde Omon. Digni slušalicu. Istog trenutka začuo sam odgovor: - Slušaj, pozovi me za dva minuta! Je l’ ti radi radio? Brzo uključi! Dima je spustio slušalicu. Glas mu je bio uzbuđen, i ja sam pomislio da na radiju govore nešto o nama. Ali na Majaku je bila muzika - uključivši ga, čuo sam brujanje sintisajzera koje se stišavalo, program se već završavao, i posle nekoliko sekundi nastupila je tišina. Zatim se začuo signal tačnog

vremena, i ja sam saznao da je u nekakvoj Moskvi četrnaest nekakvih sati. Sačekavši još malo, podigao sam slušalicu. - Jesi li čuo? - uzbuđeno je upitao Dima. - Čuo sam. Ali samo kraj. - Jesi li prepoznao? - Ne - rekao sam. - To je bio Pink Flojd. „Uan of dis deis”. - Nije valjda radnička klasa to tražila? - začudio sam se. - Ma ne - rekao je Dima. - To je špica za emisiju „Život nauke”. Sa albuma Medl. Čist andergraund. - Šta, ti voliš Pink Flojd? - Ja? Obožavam. Imao sam sve ploče. A je l’ se tebi sviđaju? Prvi put sam čuo Dimu da govori tako živahnim glasom. - Nisu loši - rekao sam. - Samo ne sve. Imaju jednu ploču, sa kravom na omotu. - Atom Hart Mader - rekao je Dima. - Ta mi se sviđa. I sećam se još jedne - duple, gde oni sede u dvorištu, a na zidu slika s tim istim dvorištem u kome oni sede... - Umaguma. - Možda. E, pa ja mislim da to uopšte nije muzika. - Tačno! To je govno, a ne muzika! - dreknuo je u slušalicu nečiji dubok glas, i mi zaćutasmo na nekoliko trenutaka. - Grešiš - progovorio je najzad Dima - grešiš. Tamo je na kraju nova verzija „Soserful of sikrits”. Drukčija je pratnja nego na „Najs Per”. I vokal. Gilmor peva. Toga se nisam sećao. - Šta se tebi sviđa na Atom Hart Mader? - upitao je Dima. - Znaš, na drugoj strani su dve pesme. Jedna je tiha, uz gitaru. A druga sa orkestrom. Jako dobra svirka. Tam ta-ta-ta-ta-ta-ta-ta-ta tam-taram tra-ta-ta... - Znam - rekao je Dima. - „Samer Siksti Ejt”. A tiha je „If”. - Moguće - rekao sam. - A koja je tvoja omiljena ploča? - Ja nemam omiljenu ploču - nadmeno je rekao Dima. - Meni se ne sviđaju ploče, nego muzika. Eto, sa Medl mi se recimo sviđa prva. O ehu. Ne mogu da je slušam a da se ne rasplačem. Prevodio sam uz pomoć rečnika. „Albatros nad glavom, pa-ra-ram param... And help mi andrstend d best aj ken”... Dima je progutao knedlu i zaćutao. - Dobro znaš engleski - rekao sam. - Već su mi rekli u raketnoj jedinici, politički mi je govorio. Ne radi se o tome. Nisam uspeo da nađem jednu ploču. Na poslednjem odsustvu sam samo zato išao u Moskvu, poneo četristo rubalja. Svuda sam tražio - niko za nju nije ni čuo. - Koja je to ploča? - Ma ne znaš. Muzika iz filma. Zove se Zabriski point. - A - rekao sam. - pa imao sam je. U stvari ne ploču, nego snimak na kaseti. Ništa naročito, u suštini... Dima, što si zaćutao? Ej, Dima! U slušalici je nešto dugo pucketalo, a onda je Dima upitao:

- Kakva je? - Ma, kako da ti opišem - zamislio sam se. - Eto, jesi li slušao „More”? - Naravno. Ali nije „More” nego „Mor”. - Tako nešto. Samo bez reči. Klasika. Možeš da smatraš da si čuo celu, ako si slušao „Mor”. Tipičan Pink Flojd - saksofon, sintisajzer. Druga strana... U slušalici je kvrcnulo, i sve unaokolo ispunio je glas Halmuradova: - Ra, prijem! Jebem ti, šta vi tamo trtljate? Nemate posla? Pripremi automatiku za meko spuštanje! - Automatika je spremna! - buntovno je rekao Dima. - Onda započni orijentaciju ose kočionog motora po lunarnoj vertikali! - Dobro. Provirio sam kroz špijunke lunohoda u kosmos, i ugledao Mesec. Bio je već sasvim blizu - slika pred mojim očima ličila bi na petljurovsku zastavu, kad njen gornji deo ne bi bio crn, nego plav. Zazvonio je telefon. Podigao sam slušalicu, ali je to opet bio Halmuradov. - Pažnja! Na tri uključiti kočioni motor na komandu radio altimetra! - Razumem - odgovorio je Dima. - Jedan... Dva... Spustio sam slušalicu. Uključio se motor. Radio je s prekidima, a posle jedno dvadeset minuta odjednom sam udario ramenom u zid, onda leđima u plafon, i sve se unaokolo zatreslo od neizdržive tutnjave; shvatio sam da je Dima otišao u besmrtnost ne oprostivši se. Ali nisam se naljutio - ako izuzmemo naš poslednji razgovor, uvek je bio ćutljiv i neljubazan, a i meni se nekako činilo da je, sedeći danima u gondoli svoje interkontinentalne balističke, shvatio nešto posebno, nešto što ga je zauvek lišilo potrebe da se pozdravlja i oprašta.

*

Nisam primetio trenutak spuštanja. Cimanje i buka su odjednom prestali i, provirivši kroz špijunke, ugledao sam isti onakav mrak kao i pre starta. Prvo sam pomislio da se desilo nešto neočekivano, ali onda sam se setio da je i bilo planirano da se spustim za vreme lunarne noći. Neko vreme sam iščekivao, ni sam ne znajući šta, a onda je zazvonio telefon. - Halmuradov - rekao je glas. - Je l’ sve u redu? - Jeste, druže pukovniče. - Sad će se aktivirati telemetrija - rekao je. - Spustiće se vodilice. Sići ćeš se na površinu i raportiraćeš. Ali koči, razumeš? I dodao tiše, odmakavši slušalicu od usta: - Unde-hraund. Kakvo đubre. Lunohod se cimnuo, i spolja je dopro mukli udarac. - Napred - rekao je Halmuradov. To je verovatno bio najteži deo mog zadatka - trebalo je sići sa uređaja za prizemljenje po

dvema uskim vodilicama koje su se spuštale na površinu Meseca. Na vodilicama su se nalazili specijalni urezi u koje su ulazili točkovi lunohoda, zato je bilo nemoguće iskliznuti iz njih, ali je ostajala opasnost da će se jedna od vodilica nasloniti na nekakav kamen, i tada bi lunohod, spuštajući se na tle, mogao da se nagne i prevrne. Okrenuvši pedale nekoliko puta, osetio sam kako se masivna mašina nagnula napred i ide sama. Pritisnuo sam kočnicu, ali je inercija bila jača, i lunohod povučen naniže, odjednom je nešto zazvečalo, kočnica je popustila, i moje noge nekoliko puta strahovitom brzinom okrenule pedale unatrag, a lunohod nezadrživo jurnuo napred, zaljuljao se i stao pravo, na svih osam točkova. Bio sam na Mesecu. Ali nisu mi se javile nikakve emocije u vezi s tim, razmišljao sam o tome kako da vratim na mesto lanac koji je spao. Kad sam najzad uspeo, zazvonio je telefon. Bio je to Kapetan leta. Glas mu je bio zvaničan i svečan. - Druže Krivomazov! U ime čitave pilotsko-komandne posade koja je sada prisutna u Centralnoj kontroli leta, čestitam vam meko sletanje sovjetske automatske stanice „Luna 17-b” na Mesec! Začuo se aplauz, i ja sam shvatio da otvaraju šampanjac. Zatim je doprla i muzika - bio je to neki marš, jedva se čuo, gotovo sasvim zagušen pucketanjem koje se čulo u slušalici.

14

Svi moji dečiji snovi o budućnosti nastali su iz lake tuge koja te obuzima onih večeri, odvojenih od čitavog ostalog života, kad ležiš u travi pored ostataka tuđe vatre, pored tebe je bicikl, na zapadu se još rasplinjavaju ljubičaste trake sunca koje je upravo zašlo, a na istoku se već vide prve zvezde. Malo šta sam video i doživeo, ali mnogo toga mi se sviđalo, i uvek sam smatrao da će let na Mesec sadržati u sebi sve pored čega sam prolazio, nadajući se da to sretnem kasnije, definitivno i zauvek; kako sam mogao znati da ono najbolje u životu uvek vidiš tek krajičkom oka? U detinjstvu sam često zamišljao nezemaljske pejzaže obasjane beživotnom svetlošću, kamene ravnice izbušene kraterima, daleke šiljke planina, crno nebo na kome poput ogromnog ugarka plamti sunce i sijaju zvezde, zamišljao sam višemetarske naslage kosmičke prašine, zamišljao kamenje koje nepomično leži na mesečevoj površini mnogo milijardi godina - na mene je uvek ostavljala snažan utisak pomisao kako kamen može nepomično da leži toliko vremena na istom mestu, a ja ću odjednom da se sagnem i podignem ga debelim prstima kosmonautske rukavice. Mislio sam da ću, kad pogledam naviše, videti plavu kuglu Zemlje, nalik na izobličen školski globus kroz uplakana stakla gas-maske, i taj najuzvišeniji trenutak u mom životu povezaće me sa svim onim trenucima kada mi se činilo da stojim na pragu nečeg nedokučivog i čudesnog. Ispostavilo se da je Mesec u stvari majušno prostranstvo, crno i zagušljivo, gde bi se tek ponekad videla treperava mutna svetlost, ispostavilo se da je on postojani mrak iza beskorisnih sočiva špijunki, i nemirni san u zgrčenom položaju, dok ti je glava oslonjena na ruke koje leže na upravljaču. Kretao sam se polako, po pet kilometara na dan, i uopšte nisam mogao da zamislim kako izgleda svet oko mene. Iako, verovatno, to carstvo večnog mraka nije nikako izgledalo - osim mene, tu nije bilo ljudi kojima nešto može nekako da izgleda, farove nisam uključivao da se ne bi trošio akumulator. Tle poda mnom bilo je očigledno ravna površina - mašina je glatko išla. Ali upravljač nije mogao sasvim da se okrene - očigledno se zaglavio pri sletanju, tako da mi je ostajalo samo da okrećem pedale. Toalet je bio strašno neudoban za korišćenje - toliko da sam radije trpeo do poslednjeg trenutka, kao nekad u vreme spavanja u vrtiću. Ipak, moj put u kosmos je bio tako dug da nisam dozvoljavao mračnim mislima da me obuzmu, i čak sam bio srećan. Prolazili su sati i dani, zaustavljao sam se samo da bih spustio glavu na upravljač i zaspao. Govedina se polako bližila kraju, vode u kanti bilo je sve manje, svako veče sam za centimetar produžavao crvenu liniju na karti koja je visila preda mnom, i ona se sve više približavala malom crnom krugu iza kojeg nije više trebalo da postojim. Kružić je ličio na oznaku stanice metroa, jako me nerviralo što nema ime, pa sam pored njega sa strane napisao „Zabriskie Point”.

*

Desnom rukom stezao sam niklovanu kuglicu u džepu jakne i već sat vremena gledao etiketu sa natpisom „Veliki zid”. Priviđali su mi se topli vetrovi nad poljima daleke Kine, i telefon koji je dosadno zvonio na podu malo me je interesovao, ali sam ipak posle nekog vremena podigao slušalicu. - Ra, prijem! Zašto ne odgovaraš? Zašto gori svetlo? Zašto stojiš? Ja ovde sve vidim na telemetriji. - Odmaram, druže Kapetane leta. - Raportiraj stanje brojača! Pogledao sam mali čelični cilindar sa brojevima u prorezu. - Trideset dva kilometra sedamsto metara. - Sada isključi svetlo i slušaj. Mi ovde gledamo na karti - upravo se približavaš. Srce mi je zastalo, iako sam znao da je još daleko do crnog kružića koji me kao metak gledao sa karte. - Čemu? - Modulu za spuštanje „Luna 17-b”. - Pa ja sam „Luna 17-b” - rekoh. - Pa šta. I oni su to bili. Izgleda da je opet bio pijan. Ali razumeo sam o čemu govori. Bila je to ekspedicija za uzimanje uzoraka mesečevog tla, tada su se na Mesec spustila dvojica kosmonauta, Pasjuk Drač i Zurab Parcvanija. Nosili su malu raketu kojom su na Zemlju poslali petsto grama tla, posle toga proživeli minut i po na površini Meseca i ubili se. - Pažnja, Omone! - rekao je Kapstan leta. - Sad budi oprezan. Smanji brzinu i isključi farove. Škljocnuo sam prekidač i primakao se crnim sočivima špijunki. Zbog optičke iskrivljenosti izgledalo je da se mrak oko lunohoda nadvija kao svod, i prostire poput beskonačnog tunela u daljinu. Jasno sam razabirao samo mali deo kamene površine, neravne i džombaste - to je, izgleda, bio drevni bazalt; na svakih metar do metar i po poprečno liniji mog kretanja uzdizala su se oniža duguljasta ispupčenja, koja su jako ličila na peščane dine u pustinji. Čudno je bilo to što ih uopšte nisam osećao pri kretanju. - Pa? - začulo se u slušalici. - Ništa se ne vidi - rekao sam. - Isključi farove i napred. Ne žuri. Vozio sam još četrdesetak minuta. Onda je lunohod naleteo na nešto. Podigao sam slušalicu. - Zemlja, prijem. Ovde nečeg ima. - Uključi farove. Usred mog vidokruga ležale su dve ruke u crnim kožnim rukavicama, rašireni prsti desne pokrivali su dršku lopatice za smeće u kojoj je još bilo peska, pomešanog sa sitnim kamenjem, dok je leva stezala pištolj „makarov” koji se mutno presijavao. Između ruku se videlo nešto tamno. Zagledavši, razaznao sam podignuti okovratnik oficirske bluze i vrh kape sa štitnicima za uši koji je štrčao iznad njega; rame i deo glave čoveka koji je ležao pokrio je točak lunohoda.

- Šta je, Omone? - izdahnula mi je slušalica u uvo. Kratko sam opisao ono što se nalazilo pred mojim očima. - A epolete, šta je na epoletama? - Ne vidi se. - Povuci se pola metra unazad. - Lunohod ne može da ide unazad - rekao sam. - Nožno kočenje. - Sranje... Lepo sam govorio glavnom konstruktoru - mrmljao je Kapetan leta. - Što se kaže: da sam znao gde ću pasti, ja bih seo. Razmišljam ko bi to mogao da bude - Zura ili Paša. Zura je bio kapetan, a Paša major. Dobro, isključi farove, crći će ti akumulator. - Razumem - rekao sam, ali pre nego što sam izvršio naređenje, još jednom sam pogledao nepomičnu ruku i vrh kape. Neko vreme nisam mogao da se pomerim, ali sam onda stegao zube i svom težinom nalegao na pedalu. Lunohod je poskočio naviše, a u sledećem trenutku naniže. - Nastavi - rekao je Halmuradov, koji je zamenio Kapetana leta. - Zaostaješ za planiranim terminom.

*

Štedeo sam energiju i gotovo sve vreme provodio u potpunom mraku, izbezumljeno okrećući pedale i uključujući svetlo samo na nekoliko sekundi da bih proverio kompas, mada to nije imalo nikakvog smisla, jer volan ionako nije radio. Ali tako je naređivala Zemlja. Teško je opisati taj osećaj - mrak, pregrejani tesni prostor, znoj koji kaplje sa čela, lagano ljuljanje - nešto slično možda oseća plod u majčinoj utrobi. Bio sam svestan da sam na Mesecu. Ali ono ogromno rastojanje koje me delilo od Zemlje bilo je za mene čista apstrakcija. Činilo se da se ljudi s kojima razgovaram telefonom nalaze negde u blizini - ne zato što su se njihovi glasovi u slušalici odlično čuli, već zato što nisam mogao da zamislim kako su službeni odnosi i lična osećanja koja nas povezuju - nešto apsolutno nematerijalno mogli da se razvuku na nekoliko stotina hiljada kilometara. Ali najčudnije je bilo to što su se na isto nezamislivo rastojanje udaljile i uspomene koje me vežu za detinjstvo.

*

Kad sam išao u školu, leto sam obično provodio u podmoskovskom selu, koje se nalazilo pored autoputa. Veliki deo svog vremena provodio sam na sedlu bicikla, i u toku dana ponekad prelazio po trideset, pa i četrdeset kilometara. Taj bicikl je bio loše naštelovan volan je bio suviše nizak, i morao sam jako da se povijam iznad njega - isto kao u lunohodu. I evo sada sam, verovatno zato što je moje telo već dugo bilo u toj pozi, počeo da doživljavam lake halucinacije. Kao da sam obamirao, spavao na javi - u mraku je to bilo veoma jednostavno - činilo mi se da ispod sebe vidim senku na asfaltu

koji juri unazad, da vidim belu liniju posred autoputa, i udišem vazduh koji miriše na izduvne gasove. Počelo je da mi se pričinjava urlanje kamiona koji prolaze pored mene, i šuštanje guma po putu - i samo bi me nova seansa veze dozvala sebi. Ali zatim bih ponovo ispadao iz lunarne stvarnosti, prebacivao se na podmoskovski autoput, i uviđao koliko su mi značili sati koje sam tamo proveo. Jednom je vezu sa mnom uspostavio drug Kondratjev, i počeo da deklamuje stihove o Mesecu. Nisam znao kako da ga ljubazno zamolim da prestane, ali odjednom je počeo da govori pesmu koja mi se od prvih stihova učinila kao fotografija moje duše. Ti i ja smo verovali bivstvovanja spoju, ali sad se osvrćem nevericom sluđen kada vidim tebe, celu mladost svoju, potpuno nestvarnu, neke boje tuđe. Kad razmislim bolje - to je sjaj Meseca, među nama dvoma - sprudom i utopljenikom, ili vidim stubove što leđima presecaš, dok juriš ka Mesecu na biciklu svome. Već odavno si... Tiho sam zajecao, i drug Kondratjev je odmah zaćutao. - A dalje? - upitao sam. - Zaboravio sam - rekao je drug Kondratjev. - Kao da mi je isparilo iz glave. Nisam mu poverovao, ali znao sam da je besmisleno raspravljati se. - O čemu sad razmišljaš? - upitao je. - Ma ni o čemu - rekao sam. - To je nemoguće - rekao je. - U glavi se svakako mota nekakva misao. Stvarno, kaži mi. - Eto, često se sećam detinjstva - rekao sam preko volje. - Kako sam vozio bicikl. Bilo je jako slično. I još uvek ne razumem - vozio sam bicikl, i volan je bio ovako nizak, i isto kao da nije bilo svetla ispred mene, i vetar, onako svež... Zaćutao sam. - I? Šta to ne razumeš? - Pa, kao da sam vozio prema kanalu... Kud onda ja... Drug Kondratjev je ćutao, zatim tiho spustio slušalicu. Uključio sam Majak - uzgred, nisam baš verovao da je to Majak, iako su to tvrdili svaka dva minuta. - Sedmoricu sinova podarila je Domovini Marija Ivanovna Plahuta iz sela Mali Perehvat začuo se ženski glas koji je lebdeo iznad radnog podneva daleke Rusije - dvojica od njih - Ivan Plahuta i Vasilije Plahuta, sada su u vojsci, u tenkovskim jedinicama MVD. Oni mole da za njihovu majku pustimo šaljivu pesmu „Samovar”. Ispunjavamo vašu želju, momci. Marija Ivanovna, za vas danas peva narodni veseljak SSSR, Artjom Plahuta, koji se odazvao našem pozivu sa istim onim zadovoljstvom s kojim se osam godina pre braće demobilisao kao stariji vodnik. Zabrujale su balalajke, dva ili tri puta tresnuli tanjiri, i glas pun emocija, nagazivši na slovo r kao na suseda u autobusu, zapevao:

Ej, provrila vodica-a! Spustio sam slušalicu i stresao se od tih reči. Setio sam se sede Dimine kose, i krave sa omota Atom Heart Mother, i niz kičmu su mi prošli ledeni žmarci. Iščekivao sam minut-dva, a onda sam, pomislivši da se pesma završila, okrenuo crnu ručicu. Na trenutak je vladala tišina, da bi mi bariton koji se pritajio zagrmeo u lice: Častili smo gadove čajem, i vodicom vatrenom! Ovog puta sam čekao duže, i, kad sam ponovo uključio prijemnik, govorila je voditeljka: - ... da se setimo naših kosmonauta, i svih onih čiji zemaljski trud omogućava njihovu nebesku stražu. Za njih danas... Odjednom sam se povukao u svoje misli - tačnije, samo sam upao u jednu od njih kao kroz led i opet sam počeo da slušam tek posle nekoliko trenutaka, kada je teški hor udaljenih basova već slagao poslednje cigle u monumentalno zdanje nove pesme. Ali, iako sam se potpuno isključio iz stvarnosti, i dalje sam automatski okretao pedale, jako raširivši desno koleno u stranu - tako sam manje osećao žulj koji mi je napravila čizma. Evo šta me zaprepastilo. Ako sam se sad, zatvorivši oči, nalazio - ukoliko čovek uopšte može negde da se nalazi - na nestvarnom podmoskovskom autoputu, i nepostojeći asfalt, krošnje i sunce pred mojim zatvorenim očima bili za mene tako stvarni kao da zaista jurim u svojoj omiljenoj drugoj brzini; ako sam, zaboravivši na Zabriski Point, do kojeg je ostalo još sasvim malo, ipak nekoliko trenutaka bio srećan - zar to nije značilo da sam već tada, u detinjstvu, kada sam bio tek neodvojivi deo sveta utonulog u letnju sreću, kada sam zaista jurio na svom biciklu po asfaltnoj traci, u susret vetru i suncu, nimalo se ne interesujući za ono što me čeka - zar to nije značilo da sam se već tada kotrljao po crnoj i mrtvoj površini Meseca, videći samo ono što je proniklo u svest kroz iskrivljene špijunke lunohoda koji se zgušnjava oko mene? Zbogom, ječmeni klasu, od sutra smo u kosmosu, iza prozorskog rama drugarica Luna u crnom nebu sama...

15

Socijalizam je uređenje civilizovanih kooperanata na čelu sa čudovišnim Raspućinom, koji ne samo što kopiraju i presnimavaju velike grupe kolektivnih propagandista i agitatora, već su i kolektivni organizatori, što se razlikuju po svom mestu u određenom istorijskom sistemu korišćenja aeroplana protiv potreba i nevolja nisko leteće konjice koja umire, truli, ali je isto tako neiscrpna kao naša reorganizacija Rabkrina. Iznad teksta ispisanog zlatnim slovima nalazio se ornament sa profilom klinaste brade i polukružna reč LENJIN, opasana sa dve maslinove grančice od folije. Često sam prolazio pored tog mesta, ali je oko njega uvek bilo ljudi, a ja pred njima nisam smeo da priđem bliže. Pažljivo sam osmotrio čitavu konstrukciju: bio je to prilično veliki pano, oko metar visine, presvučen tamnocrvenim plišem. Visio je na dve omče, dok je s druge strane bio pričvršćen omanjom kukicom na zid. Osvrnuo sam se. Još se nije završio obavezni odmor, u hodniku nije bilo nikoga. Prišao sam prozoru - aleja koja je vodila prema trpezariji bila je pusta, osim dva lunohoda koji su sa njenog udaljenog kraja polako puzili ka meni. U njima sam prepoznao rukovodioce Juru i Lenu. Bilo je tiho, samo je iz prizemlja dopiralo skoro nečujno lupkanje ping-pong loptice o sto - pri pomisli da neko ima pravo da igra stoni tenis u vreme strogog odmora zahvatila me melanholija. Okrenuo sam kukicu i povukao pano prema sebi. Ukazao se kvadrat zida, na čijoj sredini se nalazio prekidač, obojen zlatnom bojom. Osećajući kako mi srce sve brže kuca, pružio sam ruku i gurnuo ga naviše. Začulo se tiho zvono, i ja sam, još uvek ne shvatajući o čemu se radi, osetio kako sam sa samim sobom i svetom koji me okružuje učinio nešto strašno. Ponovo se začulo zvono, ovog puta glasnije, i odjednom se ispostavilo da ni prekidač, ni otvorena tamnocrvena vrata, ni čitav hodnik u kome se nalazim - ništa od toga nije stvarno, zato što ja u stvari ne stojim ispred zida sa prekidačem, već sedim u zgrčenom i neudobnom položaju, u nekom jako tesnom prostoru. Zazvonilo je još jednom, i mene je u roku od nekoliko sekundi okružio lunohod. Još jedno zvono, i u mojoj svesti je blesnula misao o tome kako sam juče, pre nego što sam spustio glavu na volan, doveo crvenu liniju na karti tačno do crnog kružića sa natpisom Zabriskie Point. Zvonio je telefon. - Jesi li se naspavao, klipane? - zatutnjao je u slušalici glas pukovnika Halmuradova. - Ti si klipan - rekao sam, odjednom se razljutivši. Halmuradov se zvučno i zarazno nasmejao - shvatio sam da se uopšte nije naljutio. - Ja opet sedim sam u Centralnoj kontroli. Naši su otputovali u Japan, da se dogovore oko zajedničkog leta. Phadzer Vladilenovič te pozdravlja, baš mu je bilo žao što nije stigao da se oprosti - o putu je odlučeno u poslednjem trenutku. A ja sam zbog tebe ostao ovde. Pa dobro, hoćeš li danas

postaviti radio-zastavicu? Izgleda da si se namučio? Je l’ ti drago? Ćutao sam. - Ma je l’ se ti to ljutiš na mene? Omone? Što sam ti onomad rekao da si magarčina? Pusti to. Ti si tada ceo CUP okrenuo naglavačke, umalo da otkažemo poletanje - rekao je Halmuradov i poćutao malo. - Ma zašto ti to kao neka baba... Jesi li muško ili nisi? I još ovakav dan. Seti se samo. - Sećam se - rekao sam. - Zakopčaj se što čvršće - zabrinuto je rekao Halmuradov. - Posebno jaknu oko vrata. A što se tiče lica... - Sve znam isto kao i vi - prekinuo sam ga. - ... prvo naočare, onda umotaj šalom, a onda - kapu. Obavezno je zaveži ispod brade. Rukavice. Rukave i čizme obmotaj konopcem - vakuum ne zna za šalu. Onda će biti dosta za tri minuta. Razumeš? - Da. - Nije da, nego razumem. Kad se spremiš - izvestićeš. Kažu da u poslednjim trenucima čovek vidi čitav život, nekako usporeno i u obrnutom smeru. Ne znam. Sa mnom se ništa slično nije desilo, ma koliko sam se trudio. Umesto toga sam jasno i do najsitnijih detalja zamislio Landratova u Japanu - kako izjutra šeta sunčanom ulicom u skupim i sveže kupljenim patikama, smeška se i verovatno čak i ne razmišlja o onom na šta ih je upravo obuo. Zamislio sam i ostale - Kapetana leta, koji se pretvorio u vremešnog intelektualca u trodelnom odelu, i druga Kondratjeva koji zamišljeno daje intervju dopisniku emisije Vreme. Ali ni jedna misao o meni nije mi padala na pamet. Da bih se smirio, uključio sam Majak i odslušao tihu pesmu o vatrama koje se pale daleko iza reke, o oborenoj glavi, probijenom srcu i belogardejcima koji nemaju šta da izgube osim svojih zlatnih lanaca na satu. Setio sam se kako sam nekad davno u detinjstvu puzio sa gas-maskom na licu po linoleumu, nečujno pevajući uz udaljeni zvučnik, i onda sam tihim glasom zapevao: - To su be-lo-gardej-ski lanci! Odjednom se radio isključio i zazvonio je telefon. - Šta je? - pitao je Halmuradov. - Jesi li spreman? - Nisam još - odgovorio sam. - Čemu žurba? - E, stvarno si đubre, mali - rekao je Halmuradov - zato i piše u tvom dosijeu da nisi imao drugova u detinjstvu, osim onog bilmeza koga smo streljali. Misliš li ti ponekad na druge? Opet neću stići na tenis. Pomisao na to kako će Halmuradov u belom šortsu na svojim debelim nogama uskoro stajati na terenu Lužnjika i lupkati lopticom po asfaltu, dok mene u tom trenutku više nigde neće biti, odjednom mi se učinila neverovatno uvredljivom - ne zato što sam osetio zavist prema njemu, već zato što sam se s prodornom jasnošću setio jednog sunčanog septembarskog dana na stadionu Lužnjiki, još iz školskih vremena. Ali onda sam shvatio da kad ne bude mene, neće biti ni Halmuradova ni Lužnjika, i ta misao je odagnala melahnoliju koju sam poneo iz sna. - Na druge? Na koje druge? - tiho sam upitao. - Uostalom, to je glupost. Vi idite, a ja ću se sam snaći. - Ma pusti ti to. - Sve je u redu. Idite. - Prekini više - ozbiljno je rekao Halmuradov. - Moram da zaključim izveštaj, da registrujem

signal sa Meseca, da upišem moskovsko vreme. Ti bolje požuri s tim. - Da li je i Landratov u Japanu? - iznenada sam upitao. - A što pitaš? - sumnjičavo je rekao Halmuradov. - Onako. Setio sam se. - Čega si se setio? A? - Ma ničeg - rekao sam. - Setio sam se kako je igrao „Kaljinku” na završnom ispitu. - Shvatio sam. Ej, Landratove, jesi li u Japanu? Ovde pitaju za tebe. Začuo se smeh i klizavo škripanje prstiju koji stežu slušalicu. - Tu je on - rekao je najzad Halmuradov. - Pozdravlja te. - I ja njega. U redu, biće da je vreme. - Kad gurneš poklopac - brzo je rekao Halmuradov, ponavljajući uputstva koja sam znao napamet - odmah se hvataj za volan, da te ne izbaci pritisak. Onda udahni kiseonik iz maske i izađi. Kad prođeš petnaest koraka, izvadi radio-zastavicu, postavi ga i uključi. Samo pazi da ga odneseš malo dalje, inače će lunohod zakloniti signal... A onda... Pištolj s jednim metkom smo ti dali, a kukavica u našem odredu kosmonauta nikad nije bilo. Spustio sam slušalicu. Telefon je ponovo zazvonio, ali nisam obraćao pažnju na njega. Na trenutak sam se poigravao idejom da ne postavim radio-zastavicu, kako bi to đubre Halmuradov presedeo u CUP-u do kraja dana, a onda još zaradio i neki partijski prigovor, ali setio sam se Sjome Umigina i njegovih reči o tome kako obavezno moram da sletim i sve završim. Nisam mogao da izdam momke sa prvog i drugog nivoa, pa čak ni ćutljivog Dimu sa lunarnog modula; oni su umrli da bih ja sad bio ovde i, pred licima njihovih uzvišenih kratkih sudbina, moj bes prema Halmuradovu izgledao mi je sitan i sramotan. Kad sam shvatio da ću se sad, za nekoliko trenutaka, sabrati duhom i uraditi sve kako treba, telefon nije više zvonio. Počeo sam da se spremam i bio sam gotov za pola sata. Čvrsto zapušivši uši i nozdrve specijalnim hidrokompenzacionim tamponima od nauljene vate, proverio sam odeću - sve je bilo čvrsto zakopčano, upasano i umotano; istina, gumica motociklističkih naočara bila je suviše tesna one su mi se zarile u lice, ali nisam hteo da se zamajavam s tim - ionako nije trebalo dugo da trpim. Uzeo sam futrolu sa police, izvukao pištolj iz nje, otkočio ga i stavio u džep jakne. Prebacivši džak s radio-zastavicom preko levog ramena, krenuo sam da podignem slušalicu, ali setio sam se da sam već zapušio uši vatom, a nisam baš hteo da potrošim poslednje trenutke života na razgovor sa Halmuradovom. Prisetio sam se poslednjeg razgovora sa Dimom i pomislio kako sam dobro uradio što sam ga slagao za Zabriskie Point. Teško je otići iz sveta koji i dalje krije neke tajne. Izdahnuo sam kao pred skok u vodu i prihvatio se posla. U dugim satima vežbanja moje telo je tako dobro upamtilo šta treba da radi, da se ni u jednom trenutku nisam zaustavio, iako sam morao da radim u skoro potpunom mraku, jer se akumulator toliko potrošio da lampica više nije sijala - video se samo tamnocrveni crvić njene spirale. Prvo je trebalo skinuti pet šrafova po obodu poklopca. Kada je poslednji šraf zveknuo o pod, napipao sam na zidu stakleni prozorčić za izbacivanje poklopca u slučaju nužde, i jako udario po staklu poslednjom konzervom „Velikog Zida”. Staklo se razbilo. Proturio sam ruku kroz otvor, zakačio prstom osigurač piropatrona i povukao ga prema sebi. Piropatron je bio načinjen od eksploziva iz granate F-1, i aktivirao se sa zadrškom od tri sekunde, pa sam imao tek toliko vremena da se uhvatim za volan i savijem glavu što je moguće niže. Iznad glave mi je grunulo i tako me cimnulo da sam umalo ispao iz

sedla, ali sam se ipak zadržao. Podigao sam glavu. Iznad mene je bio crni bezdan otvorenog kosmosa. Između njega i mene nalazio se samo tanki pleksiglas motociklističkih naočara. Oko mene je bio apsolutni mrak. Sagnuo sam se, duboko udahnuo iz maske za kiseonik, nevešto se prebacio preko ivice, stao na noge i krenuo napred - svaki korak je bio neverovatno naporan zbog strahovitog bola u leđima, ispravljenih prvi put za mesec dana. Nisam hteo da idem celih petnaest koraka, spustio sam se na koleno, olabavio konopac vreće sa radio-zastavicom i izvukao ga napolje - njegova poluga je zapela i nikako nije hteo napolje. Zadržavanje vazduha u plućima bivalo je sve teže, i javio se kratak trenutak panike - učinilo mi se da ću sad umreti, ne uradivši ono zbog čega sam tu. Ali u sledećem trenutku vrećica se smakla, spustio sam radio-zastavicu na nevidljivu površinu Meseca i okrenuo ručicu. U etar su poletele nevidljive reči LENJIN, SSSR i MIR, koje su se ponavljale svake tri sekunde, a na telu se uključila majušna crvena lampica, koja je osvetlila sliku zemljine kugle kako plovi kroz pšenično klasje - i tu sam prvi put u životu primetio da grb moje Domovine prikazuje pogled sa Meseca. Vazduh je hteo napolje iz pluća, znao sam da ću kroz nekoliko sekundi da ga izdahnem, i usnama koje peku udahnem prazninu. Zamahnuo sam i bacio niklovanu kuglicu što sam dalje mogao. Bilo je vreme da umrem. Izvadio sam pištolj iz džepa, prineo ga slepoočnici, i pokušao da se setim najvažnije stvari u mom kratkom postojanju, ali ništa mi nije palo na pamet osim priče Marata Popadije, koju je ispričao njegov otac. Učinilo mi se ružno i uvredljivo što ću umreti sa tom mišlju koja nema nikakve veze sa mnom, pa sam pokušao da mislim na nešto drugo, ali nisam mogao, pred mojim očima pojavila se zimska poljana, lovci koji sede pored vatre, dva medveda koji se ričući ustremljuju ka lovcima - i, povlačeći oroz, odjednom sam neverovatno jasno shvatio da je Kisindžer znao. Pištolj je izneverio, ali je i bez njega već svemu bio kraj, pred mojim očima pojavili su se jarki pojasevi za spasavanje, i ja sam pokušao da uhvatim jedan od njih, promašio i svalio se na ledeni i crni mesečev bazalt.

*

U moj obraz se zario oštar kamen - nisam ga mnogo osećao zbog šala, ali je svejedno bilo neprijatno. Pridigao sam se na laktove i osvrnuo se oko sebe. Ništa se nije videlo. Svrbeo me je nos, kinuo sam, i jedan od tampona je izleteo iz nozdrve. Onda sam skinuo sa glave šal, naočare i kapu, zatim izvadio nabrekle tampone od vate iz ušiju i nosa. Ništa se nije čulo, ali se zato jasno osećao jak miris buđi. Bilo je vlažno i, bez obzira na vatiranu jaknu, hladno. Ustao sam, opipao naokolo rukama, ispružio ih ispred sebe i krenuo napred. Gotovo istog trenutka spotakao sam se o nešto, ali sam održao ravnotežu. Posle nekoliko koraka moji prsti su napipali zid - osetio sam splet debelih žica prekrivenih nekim lepljivim dlačicama. Okrenuo sam se i pošao na drugu stranu. Sada sam koračao opreznije, visoko podižući noge, ali sam se posle nekoliko koraka ponovo sapleo. Onda se ispod mojih dlanova opet stvorio zid i kablovi razapeti preko njega. Tu sam, na oko pet metara od sebe, primetio majušnu crvenu lampicu koja je osvetljavala metalni petougao, i svega se setio.

Ali pre nego što sam uspeo da osmislim ono čega sam se setio, ili da jasno razmislim o bilo čemu, daleko s moje desne strane nešto je blesnulo, okrenuo sam glavu, instinktivno zaklonio lice rukama, i kroz prste ugledao tunel koji se gubi u daljini, na čijem je kraju zasvetlela jarka svetlost, obasjavši zidove gusto pokrivene kablovima, i šine koje se spajaju u jednoj tački. Okrenuvši glavu na drugu stranu ugledao sam lunohod koji je stajao na šinama, i na koji je padala moja dugačka senka (nepoznati autor gusto ga je ukrasio zvezdama i rečima SSSR), i počeo da uzmičem prema njemu, zaklanjajući se od zaslepljujuće svetlosti koja je nadirala ka meni po šinama, i koja me zbog nečega podsetila na sunce koje zalazi. U bok lunohoda nešto je lupilo, istog trenutka začuo se glasan tresak, shvatio sam da u mene pucaju, i jurnuo iza lunohoda. U njegov bok ponovo je zveknuo metak i zabrujao kao zvono na sahrani. Čulo se tiho kloparanje točkova, zatim se začuo još jedan pucanj, i lupa točkova je prestala. - Ej, Krivomazove! - zagrmeo je snažan neljudski glas. - Izlazi sa podignutim rukama, đubre! Tebi su dali orden! Oprezno sam provirio iza lunohoda: na pedesetak metara od mene stajala su mala kolica na ručni pogon sa farom koji je zaslepljujuće svetleo, ispred kojih se na široko razmaknutim nogama klatio čovek sa megafonom u levoj ruci i pištoljem u desnoj. Podigao je oružje, odjeknuo je pucanj, i metak koji je nekoliko puta rikošetirao prozviždao je ispod plafona. Uklonio sam glavu. - Izlazi, gade! Njegov glas mi je bio poznat, ali nisam mogao da razaberem ko je to. - Dva! Još jednom je opalio i pogodio šasiju lunohoda. - Tri! Ponovo sam oprezno provirio, i video kako je stavio megafon na svoja kolica, raširio ruke u stranu, i usporeno potrčao po pragovima prema lunohodu. Kad se malo primakao, čulo se kako bruji, ispuštajući zvuk kao motor aviona, i odmah sam ga prepoznao - bio je to Landratov. Počeo sam da uzmičem kroz tunel, ali sam shvatio da ću, čim stigne do lunohoda, biti potpuno nezaštićen. Oklevao sam na trenutak, a onda sam se sagnuo i zavukao se ispod niskog nazubljenog dna. Sada sam video samo noge koje su se približavale, i spretno, ali nekako iščašeno, gazile po pragovima. Izgleda da ništa nije primetio. Približavajući se lunohodu, zabrujao je drugačije, napregnutije, i shvatio sam da izvodi viraž, obilazeći letelicu s boka. Njegove su čizme promakle između zarđalih tramvajskih točkova, i tu sam ga, sasvim neočekivano, dočepao za noge. Kad su se moji prsti stegli oko njegovih gležnjeva, zamalo da ih ispustim od mučnog osećaja gotovo potpune praznine u njegovim čizmama. Zaurlao je i pao, nisam ga puštao, i proteze su se ispod mekane kože neprirodno iščašile. Još jednom sam ih zavrnuo i počeo da se izvlačim ispod lunohoda. Kad sam se iskobeljao, on je već puzio ka pištolju koji je ostao da leži između pragova kada mu je pri padu ispao iz ruke. Imao sam ne više od jedne sekunde, dohvatio sam teški petougao radio-zastavice i snažno tresnuo taj žutokosi landratovski potiljak. Čulo se krckanje, i crvena lampica se ugasila.

*

Landratovljeva ručna kolica za vožnju po šinama bila su mnogo lakša od mog lunohoda, i išla su mnogo brže. Far koji je bio priključen na veliki akumulator osvetljavao je okruglo okno sa kablovima koji su bili razvučeni po zidu i umotani nekakvim lepljivim vlaknima kojima se pokriva, na primer, kanap na koji se nešto kači u kuhinji ili trpezariji. To okno je očigledno bio zapušteni tunel metroa, od njega su se na više strana odvajali drugi tuneli, isto tako crni i beživotni kao i onaj kroz koji sam išao. Preko pragova su povremeno pretrčavali pacovi - neki su bili veličine osrednjeg psa, ali na mene, hvala bogu, nisu obraćali pažnju. Onda se sa desne strane pojavio bočni tunel, isti kao prethodni, ali, kad sam mu se približio, kolica su odjednom naglo skrenula udesno, pa sam ljosnuo na šine i jako uganuo rame. Ispostavilo se da je skretnica pored koje sam prošao bila napola okrenuta - prednji točkovi su nastavili napred po šinama, a zadnji skrenuli desno, zbog čega su se kolica potpuno zaglavila. Shvatio sam da ću morati da nastavim peške po mraku, i polako počeo da bauljam, kajući se što nisam uzeo Landratovljev makarov, mada bi me on, naravno, teško spasio pacova ako bi rešili da me napadnu. Nisam prešao ni pedesetak metara, kada se ispred mene začuo lavež pasa i nečiji krici. Okrenuo sam se i pojurio nazad. Iza mojih leđa blesnula je svetlost; osvrnuvši se, ugledao sam siva tela dva vučjaka kako preskaču pragove ispred gonilaca, kojima su se videle samo zaljuljane baterijske lampe. - Eno ga! Belka! Strelka! Drž’te ga! - zaurlao je neko otpozadi. Skrenuo sam u bočni tunel i potrčao najbrže što sam mogao, visoko preskačući pragove da ne bih slomio noge. Nagazivši na pacova, samo što nisam pao, i odjednom sam ugledao jarke i nepomične nezemaljske zvezde - svetlele su s desne strane, pa sam pojurio na tu stranu, natrčao na zid, i krenuo da ga preskočim hvatajući se za kablove, leđima osećajući vučjake koji kidišu na mene. Prebacivši se na drugu stranu, srušio sam se na zemlju; nisam se ugruvao samo zato što sam udario u nešto jako meko, nalik na fotelju tapaciranu polietilenom. Prevrnuvši se preko nje, uvukao sam se u prolaz između nekakvih kutija i gajbi, i počeo da puzim kroz njega, nekoliko puta napipavši naslone stolica i tapacirane rukohvate kaučeva. Onda je oko mene postalo svetlije. U blizini sam začuo tihi razgovor i sledio se. Preda mnom se nalazila zadnja strana ormana - šper-ploča na kojoj je pisala velika reč NEVKA. Otpozadi su dopirali krici i lajanje, a zatim i glas pojačan megafonom: - Prestani! Tiho! Idemo uživo za dva minuta! Psi su i dalje lajali, a nečiji drski tenor počeo je da objašnjava o čemu se radi, ali je megafon ponovo zaurlao: - Marš u kurac odavde! Ići ćete na sud zajedno sa psima! Lajanje se postepeno stišavalo - pse su očigledno odvukli. Kad je prošao još jedan minut, usudio sam se da provirim iza ormana gde sam se skrivao. U prvom trenutku učinilo mi se da sam dospeo u nekakav starorimski planetarijum. Na veoma visokom zasvođenom plafonu, daleke zvezde od stakla i lima svetlucale su otprilike trećinom snage. Četrdesetak metara od mene nalazila se stara dizalica; na njenoj streli je, oko četiri metra od poda, lebdeo svemirski brod Saljut, po obliku sličan boci, a za njega je bio spojen kosmički teretnjak Agdam T-3; brod je visio na streli kao plastični model aviona - okačen za nožicu postolja. Cela konstrukcija kao da je bila suviše teška za jednu dizalicu - krmu kosmičkog teretnjaka pridržavala su još i dva-tri debla oslonjena o pod, koja su se videla u polumraku, ali kada su se pored mene uključila dva reflektora, postala su praktično nevidljiva, zato što su, kao i zid iza njih, bila obojena u crno i oblepljena komadićima folije koji su se presijavali na električnom osvetljenju.

Na reflektorima su se nalazili filteri, i njihova svetlost je bila čudna, mrtvački bela. Osim kosmičkog broda koji je dobio veoma stvaran izgled, osvetlili su i televizijsku kameru s velikim natpisom „Samsung”, pored koje su pušila dvojica ljudi s automatima, kao i dugački sto sa mikrofonima, hranom i prividno providnim flašama votke, nalik na ledenice srasle za sto, za kojim su sedela dvojica generala, od kojih je svaki nekako ličio na Henriha Borovika. Sa strane je stajao mali sto sa mikrofonom, za kojim je sedeo čovek u civilu. Iza njegovih leđa nalazio se pano od šperploče s natpisom „Vreme”, i crtežom zemljine kugle iznad koje je ukoso uzletala petokraka zvezda sa veoma dugim bočnim zracima. Nagnuvši se iznad stola, sa čovekom pored mikrofona je o nečemu razgovarao drugi civil. - Treći dubl! Nisam video ko je to rekao. Drugi civil je brzo pritrčao kameri i okrenuo je ka stočiću. Čulo se zvono i čovek za mikrofonom je jasno i razgovetno izgovorio: - Sada se nalazimo na prvoj liniji sovjetske kosmičke nauke, u jednoj od filijala Centralne uprave leta. Sedmu godinu su na orbitalnoj straži kosmonauti Armen Vezirov i Džambul Meželajtis. Ovaj let - najduži u istoriji - učinio je našu zemlju liderom svetske kosmonautike. Simbolično, kamerman Nikolaj Gordienko i ja našli smo se ovde na dan kada kosmonauti obavljaju važan naučni zadatak - za tačno pola minuta oni će izaći u otvoreni kosmos kako bi postavili astrofizički modul Kvant. Čitav prostor osvetlila je nežna i nejasna svetlost - podigao sam glavu i ugledao kako su lampice na plafonu zasjale punom snagom. Ukazala se veličanstvena panorama zvezdanog neba, kojem je čovek stremio toliko vekova, tvoreći lepe, ali potpuno naivne legende o srebrnim ekserima zakovanim u nebeski svod. I z Saljuta su se začuli prigušeni udarci - kao kad se ramenom ne baš jako guraju vrata od podruma koja su se zaglavila zbog vlage, sve u strahu da ona zbog prejakog udarca ne prevrnu ćupove sa kajmakom koji stoje odmah iza njih. Najzad sam ugledao poklopac koji se lagano uzdiže iznad površine trupa kosmičkog broda, dok se od stola za kojim je sedeo čovek sa mikrofonom začulo: - Pažnja! Uključujemo direktan prenos! Poklopac se polako otvorio, a onda se iznad površine kosmičkog broda pojavio okrugli srebrni šlem sa kratkom antenom. Svi za stolom počeli su da tapšu, posle šlema su se pojavila ramena i srebrnaste ruke - one su najpre zakačile sigurnosno uže za specijalnu polugu na trupu broda, pokreti su im bili jako usporeni i ujednačeni, uvežbani tokom dugotrajnih treninga u bazenu. Najzad je prvi kosmonaut izašao u otvoreni kosmos i zaustavio se nekoliko koraka od poklopca - pomislio sam kako je potrebna prilična hrabrost da bi se stajalo na visini od četiri metra. Učinilo mi se da jedan od generala gleda prema meni, pa sam uvukao glavu iza ormana, a kad sam odlučio da ponovo provirim, već su oba kosmonauta stajala na površini kosmičkog broda, zaslepljujuće beli na fonu mastiljavih kosmičkih daljina, zasutih sićušnim tačkama zvezda. Jedan od njih je držao omanju kutiju. To je, kako sam shvatio, bio astrofizički modul Kvant. Kosmonauti su lagano, nekim ronilačkim pokretima, prešli preko trupa broda, zaustavili se pored visokog jarbola, i prilično brzo ušrafili kutiju na njega. Onda su se okrenuli ka televizijskoj kameri, usporeno mahali rukama, i istim ronilačkim pokretima vratili se prema poklopcu, u kome su jedan za drugim nestali. Poklopac se zatvorio, ali ja sam još dugo gledao u zvezde koje trepere u nezamislivoj daljini tamo gde je sazvežđe Labuda raširilo duge tanke ruke, premišljajući se koga da zagrli - da li ogromnog, preko pola neba, Pegaza, ili malu, ali tako dirljivo čistu Liru.

Čovek u civilu je u međuvremenu brzo i radosno govorio u svoj mikrofon: - U toku operacije u Centru uprave leta nastupila je tišina. Moram da priznam da sam i ja ostao bez daha, ali sve je uspešno proteklo. Ne možemo da se ne zadivimo preciznosti i usklađenosti rada kosmonauta - očigledno je da im nisu uzaludno prošle godine treninga i orbitalne straže. Naučni uređaj koji je danas postavljen... Otpuzio sam iza ormana. Zahvatilo me čudno stanje - osećao sam apatiju i ravnodušnost prema svemu što se dešavalo. Kada bi sad krenuli da me uhvate, teško da bih pokušao da pobegnem ili pružim otpor, sve što sam želeo bilo je da spavam. Po lunarnoj navici spustio sam glavu na skrštene ruke i zaspao. Kroz san je do mene doprlo: - Televizijska emisija o radu u otvorenom kosmosu snimljena je uz pomoć kamere koju su inženjeri postavili na ploču jedne od sunčanih baterija osnovnog bloka.

*

Spavao sam dugo - bar pet sati. Nekoliko puta su pored mene počinjali nešto da tumbaju i da psuju, zatim je piskavi ženski glas tražio da se zameni sofa, ali nisam se čak ni pomerio; možda sam to samo sanjao. Kad sam najzad došao sebi, oko mene je bilo tiho. Oprezno sam se pridigao i izvirio iza ormana. Sto sa mikrofonom je bio prazan, a televizijska kamera pokrivena navlakom. Jedan reflektor je bio uključen i osvetljavao kosmičke brodove. Nigde nije bilo ljudi. Izašao sam iza ormana i osvrnuo se: sve je bilo isto kao i za vreme televizijske emisije, osim što sam sada na podu ispod kosmičkih brodova primetio prilično veliku hrpu otpadaka u kojoj su se neprijatno beleli papirići i konzerve „Velikog Zida”; pred mojim očima tamo je nešto tiho lupilo. Prišao sam stolu na kome je ostala neispijena votka i tanjiri sa zakuskom; strašno mi se pilo. Kad sam seo, leđa su mi se automatski savila u biciklistički položaj, ispravio sam se uz izvestan napor, istresao ostatke votke bilo je za dve pune čaše - i redom ih iskapio. Nekoliko trenutaka sam se kolebao da li da uzmem jednu od preostalih mariniranih pečurki sa tanjira, ali kada sam video sluzavu viljušku pobedila je gadljivost. Setio sam se svojih drugova iz posade, i zamislio istu ovakvu ili sličnu prostoriju na čijem podu verovatno još uvek stoje pocinkovani mrtvački sanduci - tri zalemljena i jedan prazan. Momci su možda na neki način bili srećniji od mene, ali sam ipak osetio tugu. Zatim sam se setio Mićoka. Ubrzo mi je zabrujalo u glavi; bio sam u stanju da razmišljam o današnjim događajima. Ali sam se umesto toga setio svog poslednjeg dana na Zemlji, makadama Crvenog trga koji je tamneo od kiše, kolica druga Určagina i slučajnog dodira njegovih toplih usana koje mi šapuću na uho: „Omone. Znam kako ti je teško bilo kad si izgubio druga i saznao da si od samog detinjstva išao ka trenutku besmrtnosti, rame uz rame sa lukavim i iskusnim neprijateljem - ne želim čak ni da izgovorim naglas njegovo ime. Ali ipak, seti se jednog razgovora kome smo prisustvovali ti, ja i on. Tada je rekao: ’Zar je važno s kakvom mišlju čovek umire? Pa mi smo materijalisti.’ Sećaš se, ja sam tada rekao da posle smrti čovek živi od plodova svojih dela. Ali nisam rekao i drugu stvar,

najvažniju. Upamti, Omone, iako čovek naravno nema nikakvu dušu, svaka duša je - svemir. U tome je dijalektika. I dok postoji bar jedna duša u kojoj naše delo živi i pobeđuje, to delo neće umreti. Jer će postojati čitav svemir čiji će centar postati evo ovo...” Pokazao je rukom na trg, čiji se makadam već preteći i mračno presijavao. „A sad - najvažnija stvar koju moraš da zapamtiš, Omone. Sada nećeš shvatiti moje reči, ali ja ih i govorim zbog trenutka koji će nastupiti kasnije, kad ja ne budem pored tebe. Slušaj. Dovoljna je čak i jedna čista i časna duša da bi se naša zemlja našla na prvom mestu na svetu u osvajanju kosmosa, dovoljna je jedna takva duša da bi se na dalekom Mesecu zavijorila crvena zastava socijalizma koji je pobedio. Ali jedna takva duša je, bar na jedan trenutak, neophodna, zato što će se baš u njoj i zavijoriti ta zastava...” Odjednom sam osetio jak miris znoja, okrenuo se i odmah se svalio na pod, srušen sa stolice jakim udarcem pesnice u debeloj gumenoj rukavici. Iznad mene je stajao kosmonaut u iznošenom kudeljanom skafandru, i šlemu sa crvenim natpisom SSSR. Dočepao je praznu flašu, razbio je o ivicu stola, i sa krhotinom u podignutoj ruci ustremio se nada mnom, ali uspeo sam da se otkotrljam i, skočivši na noge, potrčim. Jurnuo je za mnom - kretao se usporenim pokretima, ali nekako suviše brzo, i to je bilo strašno. Krajičkom oka ugledao sam drugog - on se žurno spuštao po crnim cepanicama koje su podupirale trup Agdama T-3, kidajući zvezde od folije. Dotrčao sam do vrata, udario ih ramenom, ali bila su zaključana. Tada sam pojurio unazad, izbegao prvog i sudario se sa drugim, koji me je iz zaleta šutnuo nogom u cipeli sa teškim magnetnim đonom - ciljao je u pleksus, ali je pogodio nogu - a zatim pokušao da me ubode oštrom antenom u stomak. Ponovo sam uspeo da izmaknem. Odjednom sam se setio da sam popio votku koju su oni možda nekoliko godina čekali, i istinski se uplašio. Osmotrivši zidove oko sebe, primetio sam omanja rešetkasta vrata sa crnom munjom u trouglu i natpisom „Opasno!” i potrčao ka njima. Iza vrata je počinjao veoma uzan hodnik čiji je gvozdeni pod muklo odjekivao. Trčao sam najviše pet metara, i onda iza sebe začuo teško, zvonko zveckanje magnetnih ploča. To mi je dalo brzinu i snagu, skrenuo sam za ugao i ugledao kratki hodnik koji se završavao okruglim ventilacionim otvorom sa pokidanom žičanom rešetkom, iza koje se videla nepomična zarđala ventilaciona elisa. Počeo sam da uzmičem, ali sam se odjednom našao tako blizu svog gonioca da ga nisam doživeo čak ni kao nešto celo, već kao zbir nepovezanih doživljaja: kuglu sa vizirom od pleksiglasa i crvenom reči SSSR, crnu gumenu pesnicu sa malim providnim trozupcem koji je štrčao iznad nje, užasan vonj znoja i majorske epolete na ofarbanoj srebrnoj kudelji. U sledećem trenutku već sam se migoljio kroz ventilacioni otvor. Prilično brzo sam se provukao između lopatica ogromnog ventilatora sličnog brodskoj elisi, ali kada sam počeo da puzim kroz tunel koji se peo nekud naviše, moja jakna se smakla, pa sam se zaglavio i zgrčio se kao plod u majčinoj utrobi. Dole je nešto zašuštalo, nešto mi je dotaklo stopalo, i ja sam s krikom počeo da se penjem, za nekoliko sekundi podigao sam se bar dva metra, i provukao se u horizontalni odvod. On se završavao okruglim prozorčetom iza kojeg se videla Zemlja u mutnoj izmaglici oblaka; uzdahnuo sam i počeo da mu puzim u susret. Kroz tanku koprenu suza Zemlja je izgledala nejasno i razliveno, i kao da je visila u žućkastoj

praznini; iz te praznine sam i gledao njenu površinu koja se približava, gurao joj se u susret, dok se zidovi koji su me stezali odjednom nisu raširili, i smeđa keramika poda poletela ka meni.

*

- Ej! Druže! Otvorio sam oči. Iznad mene se nadvila žena u prljavom plavom mantilu, na podu pored nje stajala je kofa, u ruci je imala metlu. - Je l’ ti nije dobro? Šta tražiš ovde? Osvrnuo sam se oko sebe - pravo ispred mene bila su vrata braon boje na kojima je pisalo „proveriti do 14. jula”, a pored njih visio kalendar sa velikom slikom Zemlje i rečima „Za mir u Kosmosu!” Ležao sam u kratkom hodniku čiji su zidovi bili okrečeni u plavo, u njemu su bila dvojatroja vrata. Pogledao sam naviše, i na zidu naspram kalendara ugledao crnu rupu ventilacionog otvora. - A? - rekao sam. - Jesi li ti pijan, pitam? Pridržavajući se za zid, uspravio sam se i počeo da bauljam niz hodnik. - Kuda? - rekla je žena, i naglim pokretom me okrenula. Pošao sam na drugu stranu. Iza ugla je počinjalo strmo i prilično dugačko stepenište koje je vodilo naviše, ka drvenim vratima iza kojih se čula nejasna buka. - Ajde - žena me gurnula u leđa. Popeo sam se stepeništem, osvrnuo se - pažljivo me je pratila odozdo - gurnuo vrata i našao se u polumračnoj niši gde je stajalo nekoliko ljudi u civilu. Kao da nisu obratili posebnu pažnju na mene. Izdaleka se čula narastajuća buka, pogledao sam u stranu i pročitao bronzani natpis: LENJINOVA 8

BIBLIOTEKA. Zemlja, odjednom mi se javila misao. Izašao sam iz udubljenja ispod stepeništa i polako krenuo peronom ka ogledalu na njegovom kraju. Iznad ogledala su treperile zastrašujuće narandžaste oznake za vreme, koje su saopštavale da još nije noć, iako je već prilično kasno, a poslednji voz je otišao pre nešto više od četiri minuta. Iz ogledala me pogledao mladić sa odavno neobrijanim čekinjama, oči su mu gorele, a kosa bila strašno raščupana. Bio je obučen u prljavu crnu vatiranu jaknu, na nekoliko mesta isprljanu od kreča, i izgledao je kao da je prethodne noći spavao ko zna gde. Uostalom, tako je i bilo. Počeo je da me zagleda milicioner sa tankim crnim brčićima koji je šetao stanicom i, kada je naišao voz, bez mnogo premišljanja sam zakoračio kroz njegova otvorena vrata. Zatvorila su se, i voz me je povezao u novi život. Let se nastavlja, pomislio sam. Polovina sijalica u lunohodu nije radila, zbog čega je svetlost izgledala nekako prokislo. Seo sam na klupu, žena koja je sedela pored mene mahinalno je skupila noge i stavila između nas torbu sa namirnicama - u njoj je bilo nekoliko pakovanja pirinča, kesa makarona u obliku zvezdica i smrznuto pile u kesi od celofana.

*

Ali trebalo je odlučiti kuda da idem. Pogledao sam naviše ka šemi linija koja je visila na zidu pored ručice za kočenje, i pokušao da ustanovim gde se tačno na crvenoj liniji nalazim.

9

* Viktor Peljevin, danas kultni pisac novije ruske književnosti rođen je 22. novembra 1962. godine u Moskvi. Završio je Moskovski fakultet za energetiku i radio kao inženjer i novinar. Književne tekstove objavljuje od 1987. godine, a 1992. izlazi zbirka priča Plava svetiljka, a za njomŽuta strela (1993). Iste godine izlazi njegov prvi roman Omon Ra, a zatim i romani Život insekata (1994), Čapajev i praznina (1996), Generacija P (1999), DPP-iz niotkuda u nikuda (2002) i Sveta knjiga vukodlaka (2005). Dobitnik je visokih književnih nagrada i preveden je na sve važnije svetske jezike, ali sistematski izbegava publicitet. Smatraju ga prvim ruskim piscem koji se obraća mladoj generaciji, čija je slojevita proza spoj masovnog i elitnog, grube savremenosti i realija prošlosti, sve sagledano iz veoma ekscentričnog ugla, i uz sposobnost predviđanja budućnosti. To su razlozi neverovatnog uspeha njegovih dela, koja, po zapažanju jednog ruskog kritičara, čitaju čak i oni koji „već dugo nisu uzeli u ruke nijednu knjigu osim telefonskog imenika”. Tematika njegovih dela je raznolika, ali se u njima stvarnost, kao kod Gogolja ili Kafke, uvek prepliće sa svetom sna i fantastike. Omon Ra je poetična, groteskna, surova priča o sudbini junaka koji je poželeo da leti na Mesec. Ovaj pseudo SF roman potresno govori o sukobu nežnog unutrašnjeg sveta sa totalitarnim svetom sovjetskog društva. Kod nas je objavljen roman Život insekata (LOM, Beograd), Žuta strela („Svetovi”, Novi Sad), Šlem užasa („Geopoetika”, Beograd), dok su u izdanju „Platoa” objavljeni romani Čapajev i praznina, Generation P, DPP-iz niotkuda u nikuda i Sveta knjiga vukodlaka.

1 OMON - skraćenica za Odeljenje milicije za specijalne namene. Prev. 2 OVIR - Odeljenje za vize i prijavu boravka, takođe jedna od službi unutrašnjih poslova. Prev. 3 „Celodnevni boravak” na ruskom „группа подленного днь” - bukvalno „grupa produženog dana”. Prev. 4 Sovjetski pisac; najpoznatije delo „Povest o pravom čoveku”. Prev. 5 Centar za upravljanje letovima, glavni štab kosmičkih letova u Rusiji. Prev. 6 Bajkonur - lansirna kosmička stanica u Rusiji. Prev. 7 Lenjinov mauzolej na Crvenom trgu. Prev. 8 Naziv stanice metroa u centru Moskve, nedaleko od Crvenog trga. Prev. 9 Linije moskovskog metroa obeležene su različitim bojama. Stanica Lenjinova biblioteka nalazi se na crvenoj liniji koja spaja severoistočni i jugozapadni kraj Moskve. Prev.

Table of Contents 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 O piscu