Viktor Igo - Zvonar Bogorodicine crkve u u Parizu

ВИКТОР ИГО

БОГОРОДИЧИНА ЦРКВА У ПАРИЗУ Превод: Душан Ђокић БИБЛИОТЕКА ВЕЛИКИХ РОМАНА Књига 37 БЕОГРАД 1967

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

САДРЖАJ Богородичина црква у Паризу Напомена — Додатак последњем издању од 1832 Књига прва I Велика дворана II Пjер Гренгоар III Господин Кардинал IV Газда Жак Копенол V Квазимодо VI Есмералда Књига друга I Из Харибде у Сцилу II Гревски трг III „Besos para golpes" IV Неприjатности коjима се човек излаже кад ноћу прати улицама какву лепу жену V Даље неприjатности VI Разбиjен крчаг VII Свадбена ноћ Књига трећа I Богородичина црква II Париз са висине Књига четврта I Добре душе II Клод Фроло III Immanis pecoris eustos, immanior ipse IV Псето и његов господар V Опет Клод Фроло VI Непопуларност Књига пета I Abbas beati Martini II Ово ћe убити оно Књига шеста I Непристрастан поглед на некадашње правосуђе II Мишjа рупа III Историjа jеднога колача IV Суза за кап воде V Краj историjе jеднога колача Књига седма I Опасно je поверити своjу таjну кози II Друго je свештеник а друго филозоф III Звона IV 'АН' АГКХ V Два човека у црном оделу VI Седам псовки и њихово деjство под ведрим небом VII Зао дух VIII Добро je кад прозори гледаjу на реку Књига осма I Талир коjи се претворио у сув лист II Наставак о талиру коjи се претворио у сув лист III Краj о талиру коjи се претворио у сув лист IV „Lasciate ogni speranza" V Мати VI Три људска срца сасвим различна Књига девета I Грозница Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 2

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

II Грбав, ћорав, хром III Глув IV Пешчар и кристал V Кључ од црвених врата VI Наставак о кључу од црвених врата Књига десета I Гренгоару jедно за другим пада на памет више срећних мисли у улици Бернардинаца II Идите у шатровце III Живело весеље IV Неспретан приjатељ V Изба у коjоj се моли богу господин Луj Француски VI Мисирац у џепу VII Шатопер стиже у помоћ Књига jеданаеста I Ципелица II La creatura bella bianco vestita III Женидба Фебусова IV Женидба Квазимодова Белешка о Богородичиноj цркви у Паризу

БОГОРОДИЧИНА ЦРКВА У ПАРИЗУ Пре неколико година, разгледаjући или, боље рећи, испитуjући Богородичину цркву, писац ове књиге нашао je y мрачном углу jеднога кубета ову реч коjа je била руком урезана у зиду:

' AН ' А Г К Х1

Богородичина црква у Паризу (1831) je и код нас наjомиљениjи роман великог француског романтичарског песника Виктора Игоа (Victor Hugo, 1802—1885). Живошћy cвoje радње, jако обоjеним ликовима, средњевековним атмосферама и хумором, страшћу и маштом, оваj роман остаjе заувек веома привлачна лектира и добра литература.

Ова велика грчка слова, поцрнела од старости и прилично дубоко урезана у камену, неки знаци своjствени готскоj калиграфиjи у њиховом облику и положаjу, као да су хтели рећи да их je ту исписала нека рука из средњега века, а нарочито њихов мучни и неумитни смисао, учинише врло дубок утисак на писца. Он се упита, покуша да погоди, коjа je могла бити та душа у мукама коjа ниjе хтела отићи с овог света а да не остави оваj траг злочина или несреће на челу старе цркве. Доцниjе je зид замазан или саструган (не сећам се тачно) и записа je настало. Jер тако се ради, има скоро две стотине година, с дивним црквама средњега века. Свештеник их замазуjе, архитект их струже, а затим наилази народ коjи их руши. И тако, сем пролазне успомене, коjу jоj овде посвећуjе писац ове књиге, не остаjе више ништа од таjанствене речи урезане у мрачном кубету Богородичине цркве, ништа од непознате судбине коjу je она тако меланхолично казивала. Пре неколико векова нестало je човека коjи je ову реч исписао на свом зиду, затим je нестало и речи на црквеном зиду, па ће наскоро можда нестати с лица земље и саме цркве. Ова реч повод je овоj књизи. Фебруара 1831.

НАПОМЕНА 1

Судбина

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 3

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

ДОДАТАК ПОСЛЕДЊЕМ ИЗДАЊУ ОД 1832. Погрешно je било обjављено да ће ово издање бити увећано са више нових глава. Требало je рећи необjављених. И заиста, ако се под новим разумеjу новонаписане, главе додате овом издању нису нове. Оне су биле написане у исто време кад и остале, из истог су доба, потекле су из исте -мисли, и увек су биле саставни део рукописа Богородичине цркве. Штавише, писац не би могао разумети да се доцниjе додаjу нови развоjи jедноме делу ове врсте. То човек не чини по своjоj вољи. По њему, роман се рађа некако неминовно, са свима своjим главама, а драма са свима своjим сценама. Немоjте мислити да има ичега случаjнога у броjу делова из коjих je caстављена ова целина, оваj таjанствени микрокозам коjи називате драмом или романом. Калем или закрпа не приањаjу за дела ове природе, коjа треба да избиjу одjедном и да остану таква каква су. Кад сте jеданпут ствар свршили, немоjте се предомишљати, не дотеруjте je више. Кад je књига изишла, кад je пол дела, мушки или женски, утврђен или обjављен, кад се чуо први врисак детета, оно je рођено, ту je, тако створено, ни отац ни мати не могу ту више ништа, оно припада ваздуху и сунцу, оставите га да живи или да умре онакво какво je. Ако вам je књига слаба, тим горе. Немоjте додавати главе слабоj књизи. Непотпуна je? Требало jу je попунити при стварању. Дрво вам je криво? Ви га нећете исправити. Роман вам je слаб, нема услова за живот? Нећете га задахнути дахом коjи му недостаjе. Драма вам jeрођена хрома? Веруjте ми, немоjте jоj метати дрвену ногу. Писац, дакле, нарочито полаже на то да читаоци знаjу да главе коjе су овде додате нису нарочито написане за ово ново издање. Што оне нису обjављене у раниjим издањима ове књиге, разлог je врло прост. Онда када се Богородичина црква штампала први пут, свежањ у коме су биле две-три главе био je затурен. Требало их je написати поново, или остати без њих. Писац je сматрао да су две од ових глава, коjе су биле од неке важности по своjоj величини, биле главе о уметности и историjи, коjе ниуколико нису квариле целину драме и романа, па je мислио да читаоци неће ни приметити да тих глава нема и да ће само он, писац, знати за ту празнину. Зато се одлучио да их се мане. А после, ако треба све признати, његова леност узмакла je испред задатка да наново напише ове три затурене главе. За њега би било краће написати нов роман. Сада су те главе нађене, и он je употребио прву прилику да их стави на њихово место. И тако, сад имате његово дело потпуно, онакво какво га je он замислио, какво га je написао, добро или рђаво, траjно или пролазно, али такво какво он хоће да je. Нема сумње, ове нађене главе имаће мало вредности у очима оних личности, врло разборитих, уосталом, коjе су у Богородичиноj цркви тражиле само драму, само роман. Али има можда и других читалаца, коjи не налазе да je излишно проучити естетске и филозофске мисли скривене у овоj књизи, коjи су, читаjући Богородичину цркву, са задовољством открили у роману нешто што ниjе роман, и пратили, нека нам се допусте ови мало суjетни изрази, систем историчара и смер уметника кроз творевину песникову такву каква je. За те личности нарочито, главе додате овом издању допуниће Богородичину цркву, претпостављаjући да Богородичина црква заслужуjе да буде допуњена. У jедноj од ових глава о садашњем опадању архитектуре и о смрти ове уметности над уметностима, коjа je по њему данас готово неизбежна, писац изражава и развиjа jедно мишљење, коjе je на несрећу ухватило у њему дубока корена и о коме je он добро размислио. Али он осећа потребу да каже овде како ватрено жели да jеднога дана будућност покаже да он ниjе имао права. Он зна да се уметност, у свима своjим облицима, може свему надати од нових нараштаjа, чиjи се гениjе, jош у клици чуjе у нашим радионицама. Семе je y бразди, жетва ће задело бити добра. Он се само боjи, а у другоj књизи овога издања моћи ћe ce видети зашто, да сок ниjе пресахнуо у овом старом земљишту архитектуре, коjе je за толико векова било наjбоље земљиште уметности. Сада, међутим, има у уметничкоj младежи толико живота, снаге и, тахо рећи, надахнућа да у данашње време, нарочито у нашим школама архитектуре, професори, коjи су веома рђави, ствараjу, не само несвесно него, штавише, и сасвим против своjе воље, одличне ученике; сасвим противно ономе грнчару, о коме говори Хорациjе, коjи je замишљао амфоре2, а правио лонце. Currit rota, urceus exit. Али у сваком случаjу, ма каква била будућност архитектуре, ма на коjи начин наши млади архитекти решили jеднога дана питање своjе уметности, док се не поjаве нови споменици, чуваjмо старе. Улиjмо народу, ако je могућно, љубав према народноj архитектури. То je, писац то изjављуjе, jедан од главних смерова ове књиге; то je jедан од главних циљева његова живота. Богородичина црква дала je можда неколико тачних перспектива о уметности средњега века, о тоj дивноj уметности, за коjу до сада jедни нису ни знали, а коjу други, што je jош горе, нису ценили, Али писац ни издалека не мисли да je свршио задатак коjи je сам себи наметнуо. Он je већ у више прилика говорио у корист наше старе архитектуре, он je већ jавно изнео многа обесвећења, многа рушења, многе безбожности. Он неће сустати. Он се обавезао да ће се често враћати на оваj предмет и враћаће се. Он ће, исто тако, неуморно бранити наше историjске грађевине, колико их наши школски и академски иконокласти огорчено нападаjу. Jер жалосно je погледати у какве je руке пала архитектура средњега века и како данашњи зидари поступаjу с рушевинама ове велике уметности. Штавише, стидно je за нас образоване људе, коjи гледамо шта они раде и 2

Антички кондир са две дршке

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 4

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

задовољавамо се повиком на њих. И овде не говоримо само о ономе што се догађа по унутрашњости, него и о ономе што се ради у Паризу, пред нашим вратима, под нашим прозорима у великоj вароши, у вароши књижевноj, у средишту штампе, речи, мисли. Ми не можемо да одолимо потреби да на завршетку ове напомене избележимо неке од оних вандалских поступака коjи се сваки дан смераjу, претресаjу, почињу, настављаjу и изводе мирно пред нашим очима, пред очима париског уметничког света, пред лицем критике коjу толика смелост збуњуjе. Ту скоро порушен je надбискупски двор, неукусна грађевина; зло ниjе велико; али заjедно с надбискупиjом порушена je и бискупиjа, редак остатак четрнаестога века, коjи архитект рушилац ниjе умео разликовати од осталога. Он je ишчупао и клас с кукољем; сад се то не може поправити. Говори се да ће се порушити дивна Венсенска капела, да се од њена камена подигне не знам какво утврђење коjе, међутим, Доменилу3 ниjе било потребно. Док се са великим трошковима оправља и обнавља Бурбонска палата 4, та кућерина, дотле се пушта да ветар међудневице ломи величанствена окна на Светоj капели 5. Пре неколико дана подигнута je скела на торњу Светога Jакова код кланице, и ових дана почеће на њему радити пиjук. Jедан зидар нашао се да озида неку белу кућицу између поштовања достоjних кула на Дому правде. Други се нашао да унакази Светога Жермена на ливади6, феудални манастир са три звонаре. Наћи ће се неко, не сумњаjте, да обори Светога Жермена Оксерског7. Сви ти зидари називаjу се архитектима, примаjу плату од префектуре и чланови су института. Они чине све зло коjе рђав укус може нанети добром укусу. Ваш сада кад ово пишемо, да жалосна призора! jедан од њих докопао се Тиљериjа, други удара Филибера Делорма8 посред лица; и заиста, ниjе мала брука нашега времена кад гледамо с колико се безочности гломазна архитектура тога господина опружила преко jедне од наjлепших фасада ренесансе Париз 20 октобра 1832 .

КЊИГА ПРВА ВЕЛИКА ДВОРАНА Данас je три стотине четрдесет осам година, шест месеци и деветнаест дана како Парижане пробудише звуци свих звона коjа су из све снаге звонила у троструком кругу Старе вароши, Ђачкога краjа и Чаршиjе. Међутим, 6. jануар 1482. ниjе дан коjи je y историjи забележен. Ниjе било ничега особитог у догађаjу коjи je од рана jутра тако заталасао париска звона и грађане. Ниjе било ни борење Пикарда или Бургињона, ни какво обношење ћивота ни побуна ђака у Ласу, ни улазак нашег страшнога господара господина краља, чак ни какво лепо вешање крадљиваца и крадљивица у Парискоj правда. Ниjе то био ни изненадан долазак, тако чест у петнаестом веку, каквог изасланства у чипкама и с перjаницама. Тек пре два дана последња кавалкада ове врете, кавалкада фламанских посланика, коjима je било поверено да склопе брак између дофена и Маргерите од Фландриjе, беше ушла у Париз, на велико незадовољство г. кардинала од Бурбона, коjи je, да би угодно краљу, морао љубазно примити ову простачку гомилу фламансмих кметова и увеселити их у своjоj бурбонскоj палати весма лепим моралитетом9, лудориjом10 и лакрдиjом, док je плаха киша квасила на његовим вратима дивне ћилиме. Шестог jануара узбудило се целокупно париско становништво, као што вели Жан од Троа11, због двоструке светковине, састављене од памтивека из Богоjављења и лудачког празника12. Требало je тога дана да се ложе ватре на Гревском тргу13, да се кити зеленилом капела Брак и представљаjу мистериjе 14 у Дому правде. То су у очи тога дана трубама обjавили по раскршћима гласници г. председника општине, у лепим доламама од љубичасте вунене тканине, с великим белим крстовима на грудима. 3

Пjер Доменил (1776—1832), француски генерал познат по jунаштву коjим je бранно Венсен 1814. Позван од савезника да преда тврђаву, он je одговорио: „Предаћу Венсен кад ми вратите моjу ногу." Он je био изгубио jедну ногу у битки код Ваграма 1809 4 Бурбонска палата, подигнута у Паризу 1722. на левој обали Сене, према Тргу слоге. Сада je y њоj Народна скупштина. 5 Света капела, сазидана у Паризу на боку Палате правде, под Луjем Светим (1242—1248). Ремек-дело готске архитектуре 6 Свети Жермен на ливади, чувена опатиjа од коjе je читава само црква, jедна од наjстариjих у Паризу. Опатиjу je основао 558. Шилдербер I, Кловисов син. Црква (романска с неколико готских делова) нарочито je знаменита по свом торњу на фасади, драгоценом остатку архитектура XI века. 7 Свети Жермен Оксерски, париска црква из VI века у готском стилу, неколико пута рушена и обнављана. Jедно њено звоно дало je знак за Вартоломеjску ноћ (1572), када су француски католици поклали протестанте. 8 Филибер Делорм (1515—1570), чувени француски архитект коjи je подигао Тиљериjе, стару резиденциjу француских краљева 9 Моралитет, морална поучна драма у средњем веку 10 Лудориjа (соти), сатирична шаљива игра у коjоj су све личности луде (14. и 15. в. у Францускоj). 11 Жан од Троа, француски хроничар XI века. 12 Лудачки празник. — У средњем веку био je обичаj да чланови извесних удружења на дан Богоjављења изаберу себи папу и да га, прерушени и маскирани, с великом комичном свечаношћу воде по вароши. Против ових свечаности, коjе су биле пародиjа црквене хиjерархиjе, воjевали су црквени сабори, папе и парламента. Оне су врло познате у историjи француске књижевности средњега века, и мисли се да су изазвале два облика старе литературе: sottie, као пародиjу цркве, и sermon joyeux, као пародиjу црквене беседе. 13 Трг на ком су вршена погубљења. 14 Мистериjа, религиозна драма (XV в.) с личностима из Библиjе. Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 5

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Гомила варошана и варошанки, пошто je затворила куће и дућане, слегала се, дакле, са свих страна од рана jутра, ка jедноме од ова три поменута места. Сваки се беше одлучио, ко за ватре, ко за капелу, ко за мистериjу. Али, у похвалу старога здравог разума париских беспосличара, морамо рећи да се наjвећи део ове гомиле беше упутио на ватре, коjе су биле сасвим прикладке, или на мистериjу, коjа je требало да се представља у добро покривеноj и затвореноj великоj дворани Дома правде, и да су радозналци оставили бедно зеленило без цвета да се само мрзне под jануарским небом на гробљу капеле Брак. Народ се слегао нарочито по улицама око Дома правде, jер се знало да фламански изасланици, коjи беху дошли пре два дана, намераваjу присуствовати представи мистериjе и избору лудачког папе, коjи je такође требало изршити у великоj дворани. Али ниjе било нимало лако ући тога дана у ову велику дворану, коjа je, међутим, у оно време важила као наjвећа покривена просториjа на свету. (Истина, Совал не беше jош премерио велику дворану у замку у Монтаржиjу.) Трг Дома правде, препун народа, чинио се радозналима с прозора као какво море, у коjе су петшест улица, као пет-шест ушћа река, свакога тренутка уливале нове таласе глава. Таласи ове гомиле, таласи коjи су непрестано расли, ударали су о углове кућа коjе су овде-онде, као гребени у мору, задирале у неправилни басен трга. На средини високе готске15 фасаде Дома правде, велике степенице, по коjима се непрекидно пео и спуштао двоструки ред, коjи се под тремом раскидао и растурао у великим таласима по његовим побочним странами, велике степенице, велим, сливале су се без престанка у трг, као какав водопад у jезеро Узвици, смех и лупање ових хиљада ногу дизали су велику граjу и велику буку. С времена на време ова граjа и ова бука повећаваху се; струjа, коjа je ову светину гурала на великим степеницама, враћала се, комешала и у ковитлац окретала; то je какав чувар реда, или коњ каквог позорника налетао на гомилу да поврати ред; дивно предање коjе je општински суд завештао градскоj полициjи, градска полициjа чуварима jавне безбедности, а чувари jавне безбедности нашоj парискоj жандармериjи. На вратима, на прозорима, на таванским отворима, по крововима, тискало се хиљадама добродушних лица, мирних и честитих, коjа су гледала Дом правде, гледала светину, не тражећи ништа више; jер у Паризу многи се задовољаваjу да гледаjу посматраче, и за нас je већ врло занимљив предмет зид иза кога се нешто дотађа. Кад бисмо се ми, људи из 1830, могли помешати у мислима с тим Парижанима петнаестога века и ући с њима, гураjући се, тискаjући се, у ову огромну дворану Дома правде, коjа je била тако тесна 6. jануара 1482, призор би био занимљив и леп, а око себе бисмо имали ствари тако старе да би нам се чиниле нове. Ако читалац пристаjе, ми ћемо покушати да мислима представимо утисак коjи би осетио с нама кад би прекорачио праг ове велике дворане и нашао се усред ове светине у разноликом оделу. Чим се уђе, уши заглухну, очи засене. Изнад наших глава укрштен готски свод, превучен дрворезом, обоjен плаво, ишаран златним криновима; под ногама плоче од бела и црна мермера. На неколкко корака од нас огроман стуб, затим jош jедан, па jош jедан; света седам стубова дуж дворане, коjи насред њене ширине носе облике двотубога свода. Око четири прва стуба, дућани, коjи се блистаjу од стакла и шљокица; око три последња, клупе од храстова дрвета, излизане и углачане оделом парничара и тогама судиjа. Свуда унаоколо у дворани, дуж високога зида, између врата, између прозора, између стубова, непрегледан низ статуа свих краљева француских, почевши од Фарамона: краљеви мекушци, опуштених руку и оборених очиjу; краљеви храбри и ратоборни, главе и руку одважно дигнутих небу; затим на дугуљасто сведеним прозорима окна од хиљаду боjа; на широким излазима из дворане богата врата са вештачким дрворезом; а све то, сводови, стубови, зидови, довратници, врата, статуе, покривене одозго до доле плавим и златним живописом, коjи, већ мало потамнео у времену у коме га видимо, беше готово сасвим ишчезао под прашином и паучином лета господњег 1549, када му се до Брел jош дивио, по предању. Замислите сад ову огромну дугуљасту салу, осветљену бледуњавом светлошћу jедног jануарског дана, испуњену шареаом и бучном гомилом, коjа се одбиjала дуж зидова и окретала око седам стубова, па ћете тада имати унеколиио поjам о целоj слици, чиjе ћемо занимљиве поjединости поиушити исцрпниjе да опишемо. Д Раваjак ниjе убио Хенрика IV, извесно je да о Раваjаковоj кривици не би било аката коjа су чувана у приjавници Дома правде; не би било саучесника коjима би било стало да речених доказа нестане; према томе, не би било паликућа, примораних да, у недостатку бољега средства, запале приjавницу како би спалили та акта, и да запале Дом правде како би спалили приjавницу; према томе, наjзад, не би било ни пожара године 1618. Стари Дом постоjао би jош и сад са своjом великом двораном; jа бих могао рећи читаоцу: идите, видите je; и тако не бих морао да je описуjем, а он не би морао да чита то описивање. А то доказуjе ову нову истину: да су велики догађаjи од недогледних последила. Истина, врло je могућно, пре свега, да Раваjак ниjе имао саучесника; затим, да његови саучесници, ако их je случаjно имао, нису имали никаква удела у пожару године 1618. О томе постоjе два друга обjашњења, врло вероватна. Прво, велика усиjана комета, широка jедну стопу, висока jедан лакат, коjа je, као што сваки зна, пала с неба на Дом правде 7. марта после поноћи. Друго, она четири Теофилова стиха: Жалосно je врло било, 15

Реч готски, у смислу у коме се обично употребљава, сасвим je погрешна, али je сасвим усвоjена. Зато je и ми усваjамо и употребљавамо као и сви, да обележимо архитектуру друге половине средњега века, коjоj je начело заоштрен лук и коjа долази за архитектуром првог периода коjоj je основа полукруг. Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 6

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Кад je jадно Правосуђе, Примаjући новце туђе, Кућу своjу запалило. Ma шта се мислило о овом троструком, политичком, физичком и песничком обjашњењу пожара Дома правде 1618, стоjи, на жалост, да je пожара заиста било. Захваљуjући тоj катастрофи, нарочито захваљуjући разним рестаурациjама, коjе су долазиле jедна за другом и довршиле оно што je катастрофа поштедела, остало je данас врло мало од овога првог двора француских краљева, од ове палате коjа je стариjа од Лувра и коjа je y време Филипа Лепога била већ тако стара да су у њоj тражени трагови величанствених здања коjа je подигао краљ Роберт, а описао Хелгалд16. Све je готово нестало са лица земље. Шта je било са собом у коjоj je Луj Свети провео своjу прву брачну ноћ? са градином у коjоj je делио правду, „у чакширама од мострети и вуненоj блузи без рукава, с огртачем од црнога сандала, лежећи на простиркама, са Жоенвилом"? 17 Где je соба цара Жигмунда? соба Карла IV? соба Jована Без Земље? Где су степенице са коjих je Карло VI обjавио своj указ о помиловању? мермерна плоча, на коjоj je Марсел, у присуству дофена, убио Роберта од Клермона и маршала од Шампање? вратанца, где су поцепане посланице антипапе Бенедикта и одакле су пошли они што их беху донели, молећи за опроштаj кроз цео Париз у одеждама и митрама коjе су им дате из подсмеха? па велика дворана са своjом позлатом, своjим плаветнилом, своjим готским сводовима, своjим статуама, своjим стубовима, своjим огромним сводом, испресецаним скулптурама? па позлаћена соба? па лав од камена пред вратима, оборене главе, подвиjена репа, као лавови на Соломоновом престолу, у понизном положаjу коjи приличи снази пред правдом? па лепа врата? па лепи прозори? па уметнички окови, какве ни Бикорне не би умео направити? па укусни дрворези ди Хансиjа? ... Шта je учинили време, шта су учинили људи с овим дивотама? Шта нам je дато за све то, за сву ову галску историjу, за сву ову готску уметност? Гломазни гаолусводони г. од Броса18", тога невештог неимара врата на цркви Сен Жерве19, то нам je место уметности; а што се тиче историjе, имамо речите успомене дебелога стуба, коjи и сад одjекуjе од брбљивости разних Патруа20. Као што видите, то ни je богзна шта. — Вратимо се на праву велику дворану правог старога Дома. Оба краjа овог џиновског паралелограма беху заузета: jедан чувеним столом од мермера, коjи je био тако дугачак, тако широк и тако дебео да се никад ни je видео, веле стари записи, у стилу коjи би био сасвим по вољи Гаргантуи, такав комад мермера на свету; други капелом у коjоj je по наредби Луjа XI израђена његова статуа, како клечи пред Богородицом, и у коjу je он, не марећи што ћe оставити два празна места у низу краљевских статуа пренео статуе Карла Великога и Луjа Светога, два свеца за ко je je мислио да су у великоj милости на небу као краљеви Француске. Ова капела, jош нова, саграђена тек пре шест гадина, беше сва у оном лепом укусу отмене архитектуре, дивне скулптуре, финих и дубоко урезаних шара, коjи код нас обележава краj готскога доба и продужава се до половине шеснаестога века у чаробним фантазиjама ренесансе. Мала ружа израђена изнад главних врата беше особито ремек-дело нежности и лепоте; рекао би човек да je звезда од чипака. На средини дворане, према великим вратима, беше постоље од свиле проткане златом, прислоњено уза зид, са нарочитим улазом кроз прозор из ходника позлаћене собе, подигнуто за фламанске посланике и друге нисоке личности, коjе беху позване на представу мистериjе. Предетава мистериjе требало je, по обичаjу, да буде на мермерном столу. Он je jош изjутра био спремљен за то. Његова богата мермерна плоча, ишарана стопама чланова Базоше (Базоша je друштво коjе нижи чиновници парискога парламента основаше почетном XIV века, ради узаjамног потпомагања и заjедничкога забављања. То je друштво има-ло свога краља, канцелара, вицеканцелара итд. Оно je имало право jурисдикциjе над свима своjим члановима. Чланови су му били званичници прокураторски, адвокатски, нижи судски чиновници и писари саветника парламента. Овоме друштву седиште je било у Паризу. Сем ове Базоше у Паризу je била jош и Базоша из Шатлеа коjа je била готово исто тако стара и коjу су такође састављали писари и званичници, али они коjи су били код бележника, коме-сара и прокуратора из Шатлеа. Поред ова два постоjало je и треће друштво писара, и то оних коjи су били у служби прокуратора Главке контроле. Ово се друштво звало Царство галилеjско, a старешина његов цар. Сва ова друштва имала су своjе светковине коjе су биле као маскараде. Базоша je краjем jуна имала општи преглед свих чланова; затим празник Богоjављење и наjзад у пролеће, маjску светковину. Базоша из Шатлеа имала je своjу светковину о покладама. Галилеjско царство светковало je 6. jануара. Да би увеличали светковину, базошани су давали и представе, или пред Шатлеом, или на чувеном мермерном столу у Дому правде. Успех тих светковина с почетна учинио je да су великодостоjници државни, приликом доласка владалачких итд., позивали базошане да представљаjу своjе веселе и сатиричне комаде. Касниjе, подсмеваjући се целоме свету, базошани су своjим представама и светковинама ишли у све веће краjности, слободе и скандале (нарочито за време Карла VI и Карла VII, и за време ропства Франсоа I), тако да 16

Хелгалд, француски историчар XI века, штићеник краља Роберта чиjи je живот описао. Жоенвил (1224—1317), француски историчар и саветник Луjа IX Светога. Описао je Луjеве крсташке ратове и његов живот. 18 Де Врос (1571—1626), француски архитект, коjи je изградио и Луксембуршки дворац у Паризу. 19 Сен Жерве, чувена стара црква у Паризу. 20 Патру (1604—1681), чувени француски адвокат 17

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 7

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

су краљеви и полициjа морали ограничавати слободу базошана све jачим мерама, док се за владе Хенрика III не укиде право њихово да даjу представе. Ове корпорациjе сматраjу се у историjи француске књижевнооти средњега века као врло важне за развитак позоришта и драмске књижевнрсти.) носила je доста уздигнут дрвени кавез, чиjа je горња површина, приступачна погледима целе дворане, требало да послужи као позорница а унутрашњост, заклоњена застиркама, као облачионица представљачима. Jедне лествице, наивно намештене споља, имале су да одржаваjу везу између позорнице и облачионице и да своjе доста размакнуте пречаге позаjме за пењање и силажење. Ниjе било личности тако непредвиђене, ниjе било обрта, ниjе било изненаднога догађаjа коjи ниjе морао доћи преко ових лествица. Невино и достоjно поштовања детињство уметности и машинериjе! Четири чувара управитеља Дома правде, неизбежни надзорници свих народних задовољстава, у данима свечаности као и у данима погубљења, стоjали су на четири угла мермернога стола. Тек у подне, кад избиjе дванаести удар на великом часовнику Дома, требало je да почне комад. То je, нема сумње, било сувише касно за позоришну представу; али требало je одредити време у коjе могу доћи посланици. Сва ова светила чекала je од рана jутра. Знатан броj ових честитих и радозналих људи мрзнуо се jош од зоре пред великим степеницама; неки су, штавише, тврдили да су провели ноћ лежећи пред великим вратима да би могли ући први. Гомила je свакога тренутка расла и, као вода коjа се излива из свога корита, почела се пети и ићи дуж зидова, издизати око стубова, ширити по њиховим главама, по ивицама и венцима њиховим, по прозорима, по свима угловима архитектонским, по свима рељефима ваjарским. Неудобност, нестрпљење, досада, слобода jеднога дана безочности и лудости, свађе коjе су сваки час избиjале, што je неко некога гурнуо лактом, што je неко некоме стао на ногу, умор од дугог чекања, све je то jош много пре доласка посланика давало оштар и горак израз граjи овог народа коjи беше затворен, згурен, збиjен, гажен, гушен. На све стране чула су се само проклињања и тужбе против Фламанаца, председника оиштине, кардинала од Бурбона, управитеља Дома правде, госпође Маргерите од Аустриjе, чувара реда, хладноће, врућине, рђавог времена, парисног бискупа, лудачког папе, стубова, статуа, што су ова врата затворена, што je онаj прозор отворен — све то на велико задовољство гомиле ђака и лакеjа, растурених по светини, коjи су у ово незадовољство уносили своjа задиркивања и пецкања, и подбадали, тако рећи, чиодама опште нерасположење. Поред осталих, била je jедна гомилица ових веселих враголана коjи беху одважно поседали на jедан прозор, пошто су поразбиjали на њему окна, те су одатле бацали своjе погледе и своjе заjедљиве шале унутра и напоље, у свет коjи се налазио у дворани и у свет коjи je био на тргу. По њиховим подругљивим покретима, по њиховом гласном смеху, по њиховим ироничним узвицима коjе су с jедног краjа дворане на други измењивали са своjим друговима, лако je било погодити да ови млади људи нису осећали досаду и умор, као остали свет, и да су врло добро умели, за своjе лично задовољство, направити од онога што су имали пред очима представу перед коjе су стрпљиво очекивали ону праву. — Душе ми, ви сте то, Joannes Frollo de Molendino! — викао je jедан од њих неком малом плавом врагу лепа и лукава лица, коjи се беше испео на лишће jеднога стуба — добро вас зову Жан до Мулен21, jер вам руке и ноге изгледаjу као четири крила на ветру. — Jесте ли одавно овде? — Ђавољега ми милосрђа! — одговори Жан Фроло — има више од четири часа и надам се да ће ми се они урачунати у чистилишту. Чуо сам осам певача краља од Сицилиjе кад су запевали прве стихове jутрења у Светоj капели. — Баш су ми певачи! — прихвати други — глас им je тањи од шиљка на капи. Пре него je установио службу господину светоме Jовану, краљ je требало да се распита да ли господин свети Jован воли латинско поjање с провансалским нагласком. — Он je то, дакле, учинио само да употреби те проклете певаче краља од Сицилиjе! — узвикну љутито jедна старица у томили под прозором. — Ко je то видео, молим вас! хиљаду париских ливара за jедно богослужење! и то од прихода рибљега трга у Паризу! — Мир, бабо! — прихвати поред рибарке jедна пуна и озбиљна личност коjа беше затиснула нос; — богослужење се морало установили. Хтели бисте ваљда да се краљ наново разболи? — Тако ти њоj! господине Жиле Лекорни, господару дворски ћурчиjо! — узвикну ђак коjи се беше прикопчао за стуб. Гласан смех свих ђака дочека несрећно име jадног дворског ћурчиjу. — Лекорни! Жил Лекорни!22 — викали су jедни. — Cornutus et hirsutus23 — прихватите други. — Па jест — настави мали враг на стубу. — Шта им je, те се смеjу? Уважени Жил Лекорни, брат господара Жана Ленорниjа, судиjе краљева двора, син господара Махиjе Лекорниjа, првог чувара Венсенске 21

Жан ди Мулен... четири крила на ветру. Смисао je y игри речи, jер мулен (moulin) значи и: млин Игра речи, jер лекорни значи и: рогат 23 Рогат и чупав 22

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 8

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

шуме, сви Парижани, сви ожењени с оца на сина. Веселост се удвоjи. Дежмекасти ћурчиjа, не одговоривши ни речи, трудно се да се уклони испред погледа коjи са свих страна беху на њ управљени; али je узалуд дувао и зноjио се. Као клин, коjи све дубље улази у дрво, његови напори помагали су само да jош jаче углави између рамена своjих су седа своjе широко заjапурено лице, црвено од срџбе и гнева. Напослетку jедан од ових, дебео, омален и угледан као он, притече му у помоћ. — Страхота! да се ђаци тако понашаjу према jедном грађанину! У моjе време за то би их ишибалл прућем, па би их затим спалили на њему. Цела гомила гракну. — Охо! ко то гуди тако? ко je та злокобна jеjина? — Гле, jа га познаjем — рече jедан — то je газда Андри Муниjе. — Jер je jедан од четворице признатих књижара школских! — рече други. — Све je то четверо у томе дућану — узвикну трећи — четири народности, четири факултета, четири свечаности, четири прокуратора, четири изборника, четири књижара. — Онда им треба — прихвати Жан Фроло — све растурити на све четири стране. — Муниjе, спалићемо ти књиге. — Муниjе, истући ћемо ти слугу. — Мукиjе, изљубићемо ти жену. — Добру и дебелу госпођицу Удард. — Koja je тако свежа и весела као да je удовица. — Ђаво да вас носи! — прогунђа газда Андри Муниjе. — Газда Андри — прихвати Жан, коjи je jош непрестано висио на стубу — ћути док ти нисам скочио на главу! Газда Андри подиже очи, као да одмери зачас висину стуба, тежину обешењака, помножи у памети ту тежину с квадратом брзине, и ућута. Жан, господар боjног поља, настави победоносно: — Jа бих то учинио, иако сам брат jедног архиђакона! — Красна господа ови наши наставници! нису чак ни то израдили да се наша права поштуjу на дан као што je оваj! Ето, у предграђу су ватре и маjска свечаност; у вароши мистериjа, лудачки папа и фламански посланици; а у Ђачком краjу, ништа! — Међутим, Моберов трг доста je велики! — прихвати jедан од ђака, коjи се беше наместио на прозору. — Доле ректор, доле изборници и прокуратори! — узвикну Жан. — Мораћемо вечерас — настави други — да наложимо ватре у Шан-Гаjару, с књигама газда-Андриjа! — И с писарским наслонима! — рече његов сусед. — И с прутовима фамулуским! — И с пљуваоницама деканским! — И с орманима прокураторским! — И с ковчезима изборничким! — И с клупицама ректоровим! — Доле! — прихвати мали Жан дубоким гласом — доле газда Андри, фамулуси и писари; богослови, лекари и научници црквеног права; прокуратори, изборници и ректор. — Ово je смак света! — промрмља газда Андри, затиснувши уши. — Ено ректора, иде преко трга — узвикну jедан од оних са прозора. Сви се живо окренуше тргу. — Je ли то заиста наш поштовани ректор, господин Тибо? — упита Жан Фроло ди Мулен, коjи ниjе могао видети шта се догађа напољу, jер се беше попео на jедан стуб у унутрашњости. — Jесте, jесте — одговорише сви остали — он je, он je, господан Тибо, ректор. То беше заиста ректор и сви часници универзитета, коjи су свечано излазили пред посланике и, у том тренутку, прелазили преко трга. Ђаци, коjи су се тискали на прозору, дочекаше их исмевањем и ироничним пљескањем. Ректор, коjи je ишао на челу свога друштва, издржа прву ватру. Она беше врло jака. — Добар дан, господине ректоре! Хеj! добар дан! — Откуда таj стари коцкар овде? Оставио je, дакле, коцке? — Ала каса на своjоj мазги! у ње су мање уши но у њега. — Хеj! добар дан, господине ректоре Тибо! Туbalde aleator!24 матори глупаче! матори коцкару! — Нека вас бог сачува. — Jесте ли ноћас често имали два пута шест?25 — О! да jадна и опала лица, помадрела, отегнута и уморна од љубави према игри и коцкама! — Куда тако, Тибо, Tybalde ad dados26, кад сте леђа окренули школи и касате ка граду? 24

Тибо, коцкар. Домина чиjа свака половина има по шест тачака. 26 Тибо, за губљење 25

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 9

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO 27

— Без сумње иде да потражи стан у Улици Тиботоде — узвикну Жан ди Мулен. Цела гомила понови ову заjедљиву шалу с бурним узвицима и помамним пљескањем. — Идете да потражите стан у Улици Тиботоде, je ли, господине ректоре што с ђаволом играте. Затим дође ред на остале часнике. — Доле фамулуси! доле носиоци жезла! — Je ли, Робен Пуспене, ко je онаj тамо? — То je Жилбер де Сиjи, Gilbertus de Soliaco, управитељ Отенскот колежа. — Ево ти моjе ципеле, ти си на бољем месту, удри га њоме у лице. — Saturnalitias mittimus весе rcuces28. — Доле шест богослова и њихове беле мантиjе! — Зар су то богослови? Jа сам мислио да су беле гуске коjе je Света Женевjева поклонила вароши за имање Роњи, — Доле с лекарима! — Доле с препиркама великим и празним! — Ево ти моjе капе, канцелару Свете Женевjеве! ти си ми неправо учинио. — Jест, он je моjе место у норманскоj покраjини дао малом Асканиjу Фалзаспаиа, коjи je из покраjине Бурж, jер je Италиjан. — То je неправда — повикаше сви ученици. — Доле с канцеларом Свете Женевjеве! — Хеj! господине Jоакиме од Ладехора! Хеj! Луj Дахиjе! Хеj! Ламбере Октемане! — Ђаво нека носи прокуратора немачке народности! — И капелане Свете капеле с њиховим сурим огртачима; cum tunicis grisis! — Seu de pellibus grisis fourrotis.29 — Хеj! учитељи вештина! Све лепе црне одежде! све лепе црвене одежде! — Лепу пратњу има ректор! — Рекао би човек да je млетачки дужд коjи иде на венчање мора. — Хеj, Жане! а каноници Свете Женевjеве! — До ђавола с каноницима! — Опат Клод Шоар! доктор Клод Шоар! Да не тражите Мариj у Жифард? — Она je y Улици Глатињи. — Спрема постељу старешини пешачке гарде. — Плаћа своjе четири паре; quatuor denarios. — Aut unum bombum. — Хоћете ли да пред вама плати? — Другови! господин Симон Санген, изборник из Пикардиjе, коjи заjедно са своjом женом jаше на истом кошу. — fost equitem sedet atra cura30. — Само храбро, господине Симоне! — Добар дан, господине изборниче! — Лаку ноћ, госпођо изборнице! — Ала су срећни што виде све то! — рече с уздахом Joannes de Molendino, коjи je непрестано био у лишћу свога капитела. Међутим, признати школски књижар, газда Андри Муниjе, наже се на уво краљева ћурчиjе, газда-Жила Лекорниjа. — Кажем вам, господине, ово je смак света. Никад ниjе било овакве ђачке разузданости. Све упропастише проклети проналасци овога века. Топови, серпентине31, бомбарде32, а нарочито штампа, та друга куга из Немачке. Нема више рукописа, нема више књига. Штампа je убила књижару. Примиче се смак света. — Jа то видим по напретку свилених ткакина — рече ћурчиjа. У том тренутку изби подне. — А!... — узвикну jедногласно цела гомила. Ђаци ућуташе. Потом настаде велики перед, велико кретање ногу и глава, велико кашљање и брисање носева: сваки се спреми, намести, подиже, примаче, затим завлада велика тишина; сви вратови осташе опружени, сва уста отворена, сви погледи управљени ка мермерном столу. На њему се ништа не поjави. Четири служитеља управитеља Дома правде стоjали су ту непрестано, крути и непомични, као четири насликана кипа. Све очи окренуше се ка постољу, одређеном за фламанске посланике. Врата су остала затворена, а постоље празно. Ова светина чекала je од рана jутра три ствари: подне, фламанско посланство, мистериjу. Само подне беше стигло на време. 27 28 29 30 31 32

Игра речи: Тиботоде (Thibaut aux dés), тj. Тибо са коцкама Шаљемо ти сатурналиjске орахе Или са сурим постављеним огртачем Иза коњаника седи црна брига Топ из XVI века Прангиjа

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 10

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Ово je било и сувише. Чекали су jедан, два, три, пет минута, четврт сата; ништа не дође. Постоље остаде празно, позорница нема. Међутим, за нестрпљењем дође гнев. Љутите речи ишле су од уста до уста, истина, jош тихим гласом. — Мистериjу! мистериjу! — мрмљали су потмуло. Главе су се узруjавале. Бура, коjа je jош само тутњила, лебдела je над овом светином. Жан ди Мулен извукао je из ње прву муњу. — Мистериjу, и нека иду до ђавола Фламанци! — викну он колико je могао, увиjаjући се као змиjа око свога стуба. Светина запљеска. — Мистериjу — понови народ — а Фландриjа нека иде до сто ђавола! — Хоћемо сместа мистериjу — прихвати ђак — иначе ћемо обесити управитеља Дома, у накнаду за комедиjу и моралитет. — Тако je — повика народ — и почнимо вешање с његовим служитељима. Громко одобравање заори се у дворници. Четири убога ђавола почеше бледети и згледати се. Светина се ускомеша, и они већ видеше како се слаба дрвена преграда, коjа их je раздваjала од ње, поче угибати и пуштати трбух под притиском гомиле. Тренутак je био критичан. — Удри! удри! — чуло се са свих страна. У том тренутку подиже се завеса на облачионици, коjу смо раниjе описали, и пропусти jедну личност, чиjа поjава наjеданпут заустави гомилу и као неком чаролиjом промени њен гнев у радозналост. — Чуjмо! чуjмо! Ова личност, врло мало спокоjна и дрхтећи целим телом, ступи на ивицу мермерног стола, уз непрекидно клањање, коjе je, што се више приближавала, све више личило на клецање. Мир се, међутим, поступно био повратио. Само je остао онаj лаки жагор коjи се увек чуjе у ћутању светине. — Господо грађани, и госпође грађанке — рече ова личност — ми ћемо имати част да декламуjемо и представљамо пред његовим превасходством господином кардиналом jедан врло леп моралитет, коjи се зове: Праведни суд пречисте девице Мариjе. Jа играм Jупитера. Његово превасходство прати у овом тренутку многопоштовано посланство господина воjводе од Аустриjе, коjе се задржало на Капиjи Боде, слушаjући говор господина ректора универзитета. Чим његово превасходство кардинал буде дошао, почећемо представу. Ван сваке сумње je да je било потребно ништа мање него посредовање Jупитерово да се спасу четири несрећна служитеља управитеља Дома правде. Да смо били те среће да смо измислили ову врло истиниту причу, и, према томе, да смо за њу одговорни пред госпођом критиком, против нас се не би могло у овом тренутку навести класично правило: Nee deus intersit33. Уосталом, одело господара Jупитера беше врло лепо и доста je допринело да се томила стиша, jер je било привукло сву њену пажњу. Jупитер беше обучен у панциркошуљу, покривену црном кадифом, с позлаћеним копчама; на глави je имао капу, украшену дугмадима од позлаћена сребра; и да ниjе било црвене боjе и дугачке браде, ко je му покриваху по пола лица, да ниjе било ваљка од позлаћене хартиjе, начичканога шипкама и покривеног позлаћеним тракама, коjи je носио у руци и у коме су извежбане очи лако могле познати муњу, да му ноге нису биле боjе меса и увиjене по грчки, он би, због свог озбиљног држања, могао издржати поређење с каквим бретонским стрелцем из одрена господина од Бериjа.

II ПJЕР ГРЕНГОАР Међутим, док je он говорио, jеднодушне радости дивљења, коjе je изазвало његово одело, нестало je с његовим речима; и кад дође на несрећни завршетак: „Чим његово превасходство кардинал буде дошао, почећемо представу", његов глас се изгуби у урнебесноj вици. — Почните сместа! Мистериjу! мистериjу сместа! — викао je народ. И изнад свих гласова чуо се глас Joannes de Molendino, коjи je продирао кроз граjу, као фрула у рђавоj нимскоj музици. — Почните сместа! — крештао je ђак. — Доле Jупитер и кардинал Бурбонски! — грмели су Робен Пуспен и остали ђаци на прозору. — Сместа моралитет! — понављала je гомила. — Одмах! сместа! Смрт глумцима и кардиналу! Сиромах Jупитер, унезверен, преплашен, блед, иако се беше наруменио, испусти своjу муњу и узе у руку капу; затим се стаде клањати и дрхтати, муцаjући: — Његово превасходство ... посланици ... Госпођица Маргарита од Фландриjе ... — Ниjе знао шта да каже. У ствари, боjао се да не буде обешен. Ако чека, обесиће га народ; ако не чека, обесиће га кардинал; и у jедном и у другом случаjу видео je пропаст, то jест вешала. Срећом, дође неко да га извуче из неприлике и да прими на себе одговорност. Jедан човек, коjи je стоjао с друге стране ограде, у слободном простору око мермерног стола, и кога 33

Нека се Бог не умеша

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 11

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

нико joш не беше спазио, толико je његову високу и танку личност заклањао од свакога погледа пречник стуба на коjи беше наслоњен, таj човек, велимо, висок, сув, блед, плав, jош млад, мада већ пун бора по лицу и челу, очиjу светлих и уста насмеjаних, обучен у црно одело, извештало и углачано од дугог ношења, приђе мермерном столу и даде знак jадном паћенику. Али оваj, престрављен, ниjе то видео. Оваj човек коракну jош jедном: — Jупитеру! — рече — драги Jупитеру! Оваj ниjе чуо ништа. Напослетку плави дугоња, нестрпљив, викну му готово под носом: — Мишел Жиборне! — Ко ме зове? — рече Jупитер, као да се из она тргао. — Jа — одговори онаj у црном оделу. — А, ви! — рече Jупитер. — Почните сместа — прихвати та личност. — Задовољите народ. Jа узимам на себе да умирим господина управитеља, коjи ће умирити господина кардинала. Jупитер дахну душом. — Господа грађани — повика он колико je могао светини коjа je стално викала — одмах ћемо почети. — Evoe, Juppiter. Plaudite, cives!34 — повикаше ђаци. — Живео! живео! — повика народ. Настаде урнебесно пљескање, и Jупитер беше већ замакао за завесу, а дворана се jош трвсла од бурног одобравања. Међутим, онаj непознати човек, коjи je тако мађионички претворив буру умакну, као што вели наш стари и драги Корнеj35, беше се скромно повукао у полутаму свога стуба, и тy би без сумње остао незапажен, непомичан и нем као и пре, да га не извукоше две младе жене, ко je су биле у првом реду гледалаца и уочиле његов разговор с Мишелом Жиборном — Jупитером. — Учитељу — рече jедна од њих и даде му знак да им приђе. — Ћутите, драга Лиенарда — рече jоj су сетка, лепа, свежа, обучена у празнично одело. — То ниjе учењак већ световњак; не треба рећи учитељу, него господине. — Господине — рече Лиенарда, Непознати приђе огради. — Шта желите, госпођице? — улита он врло услужно. — О, ништа — рече Лиенарда сасвим збуњена — моjа сусетка Жикета ла Жансиjен хоће да вам каже нешто. — Боже сачуваj — прихвати Жикета и порумене — Лиенарда вам je рекла: учитељу, а jа сам jоj приметила да се каже: госпадине. Обе девоjке оборише очи. Непознати, коjи je jедва чекао да заподене разговор, гледаше их смешећи се. — Дакле, немате ништа да ми кажете, госпођице? — О, баш ништа — одговори Жикета. — Ништа — рече Лиенарда. Високи плави младић хтеде да се удаљи, али ове две радознале девоjке нису имале воље да напусте своj плен. — Господине — рече Жикета нагло као устава коjа се отвара или као жена коjа се одлучила што ће — ви, дакле, познаjете тога воjника коjи ћe играти у мистериjи улогу Богородице? — Хоћете да кажете улогу Jупитера — прихвати непознати. — Да — рече Лиенарда — она je глупа! Ви, дакле, познаjете Jупитера. — Мишела Жиборна! — одговори непознати — познаjем, госпођице. — Има дивну браду! — рече Лиенарда. — Хоће ли бити лепо то што ће говорити тамо горе? — упита боjажљиво Жикета. — Врло лепо, госпођице — одговори непознати без икаквог устезања. — А шта ће то бити? — рече Лиенарда. — Праведни суд пречисте Богородице, моралитет, молим вас, госпођице. — Тако! — прихвати Лиенарда. Настаде кратко ћутање. Неггознати га прекиде. — То je сасвим нов моралитет коjи досад ниjе представљан. — Дакле, то ниjе онаj исти — рече Жикета — коjи je даван пре две године, на дан доласка господина папина посланика, и у коме су биле три лепе девоjке ко je су представљале... — Сирене — рече Лиенарда. — И биле сасвим наге — додаде млади човек. Лиенарда стидљиво обори очи. Жикета je погледа и учини то исто. Он настави, смешећи се: — То je било врло занимљиво гледати. Данас, међутим, данас се даjе моралитет, нарочито написан за госпођицу од Фландриjе. — Хоће ли се певати пастирске песме? — упита Жикета. — О! — рече непознати — у моралитету! Не треба бркати врсте комада. Да je ово лудориjа, онда, 34 35

Живео, Jупитеру! Пљескаjте, грађани! Велики француски драмски песник XVII века

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 12

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

разуме се! — Штета — прихвати Жикета. — Онда je на чесми Понсо било дивљих мушкараца и жена, коjи су се међу собом борили и изводили разне слике, певаjући побожне и пастирске песме. — Што пристаjе папином посланику — рече доста опоро непознати — не пристаjе кнегињици. — А близу њих — прихвати Лиенарда — надметало се више дубоких инструмената коjи су изводили дивне мелодиjе. — А да би се поткрепили пролазници — додаде Жикета — чесма je точила на три луле вино млеко и медовину, и свако je пио, ко je само хтео — А мало ниже Понсоа — настави Лиенарда — код цркве Свете Троjице, представлено je, и то само покретима, без речи, Христово страдање. — Да, сећам се — узвикну Жикета — Бог на крсту, а два разбоjника jедан с леве, друга с десне стране. Овде младе торокуше, одушевљене успоменом на долазак господина папина посланика, стадоше говорити у исти мах. — А мало даље, код Сликарске калиjе, биле су друге личности, врло богато одевене. — А на фонтани Светог Инокентиjа онаj ловац коjи je ловио срну уз велики лавеж паса и звуке ловачкога рога! — Па на парискоj кланици оне куле коjе су представљале бастиљу у Дjeпy. — Па знаш, Жикета, онаj jуриш, кад je пpoшао папин посланик, у коме су сви Енглези платили главом. — Па на вратима Шатлеа било je врло лепих личности. — И на Мењачкоме мосту коjи сав беше застрт. — Па кад je папин посланик прошао, пуштено je ça моста преко две хиљаде свакоjаких птица; баш je било лепо, Лиенарда. — Данас ћe бити jош лепше — прихвати наjзад непознати коjи као да их je слушао с нестрпљењем. — Ви нам обећавате да ћe ова мистериjа бити лепа — рече Жикета. — Наравно — одговори он; затим с извесним поносом додаде: — Госпођице, jа сам je написао. — Истина? — рекоше младе девоjке, задивљене. — Да — одговори песник и мало се испрси — то jест, 'двоjица су њени аутори: Жан Маршан, коjи je истругао даске, начинио позорницу и сву дрвенариjу, и jа, коjи сам написао комад. — Jа се зовем Пjер Гренгоар. Писац Сида36 не би рекао с више поноса: Пjер Корнеj. Наши су читаоци могли опазити да je морало протећи извесно време од онот тренутка кад je Jупитер зашао за завесу па до тренутка кад се писац новог моралитета овако изнебуха одао безазленом дивљењу Жикете и Лиенарде. Што пада у очи: сва ова гомила, коjа je на неколико минута пре тога толико викала, чекала je сад мирно, на глумчево обећање, а то доказуjе ону вечиту истину, коjа се сваки дан потврђуjе у нашим позориштима, да je наjбоље средство да гледаоци стрпљиво чекаjу уверавати их да ће се одмах почети. Међутим, Жан ниjе спавао. — Хеj! — повика он одjедном усред мирнога чекања коje je настало после граjе — Jупитеру, пречиста Богородице, врашки комедиjаши! збиjате ли ви шалу с нама? комад! комад! Почните, или ћемо почети ми! То je било довољно. У унутрашњости зграде зачу се свирка високих и дубоких инструмената; завеса се диже; четири нашминкане личности изиђоше, успузаше се уз стрме позоришне лестнице, и кад дођоше на горњу површину, стадоше у jедан ред пред гледаоце, коjима се дубоко поклонише; на то симфониjа престаде Мистериjа je почињала. Пошто су за своjе клањање добро награђене пљескањем, оне четири личности отпочеше, усред побожне тишине, пролог, од кога ћемо радо поштедети читаоца. Уосталом, што се jош и данас дешава, гледаоци су више пажње обраћали на одело ко je су глумци имали но на улоге коje су играли; и доиста, имали су право. Све четворо беше обучено у одело пола жуто, пола бело, коjе се разликовало jедино каквоћом материjе; прво je било од броката, извезенота златом и сребром, друго од свиле, треће од вуне, четврто од платна. Прва личност имала je y десноj руци мач, друга два златна кључа, трећа теразиjе, четврта ашов; и да би се олакшало леним главама, коjе не би схватиле ове симболе, могло се прочитати у крупним, црним, извезеним писменима: на доњем краjу хаљине од броката, Jа се зовем Госпоштина; на доњем краjу свилене хаљине, Jа се зовем Клер; на доњем краjу вунене хаљине, Jа се зовем Трговина; на доњем краjу платнене хаљине, Jа се зовем Земљорадник. Пол двеjу мушких алегориjа био je jасно обележен за сваког паметног гледаоца краћом хаљином и капама коjе су имале на глави, док су обе женске алегориjе, у дугачкоj хаљини, имале на глави кукуљаче. Исто тако, требало би много зле воље па да се из поезиjе пролога не разуме да je Земљорадник био венчан с Трговином, а Клер с Госпоштином, и да су оба срећна пара имала заjеднички jедног дивног златног дофена, кога су хтели досудити само наjлепшоj. Они су, дакле, ишли по свету, тражећи ту лепотицу, и пошто су редом одбили краљицу од Голконде, кнегињицу од Требизонде, кћери Великога кана татарског итд., итд., Земљорадник и Клер, Госпоштина и Трговина беху дошли да се одморе на мермерном столу у Дому правде, говорећи пред поштованим слушаоцима толико мудрих изрека, мисли, софизама, поука и фигура, колико се 36

Наjбоља Корнеjева трагедиjа

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 13

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

могло чути на факултету уметности приликом полагања докторског испита. Све то беше заиста врло лепо. Међутим, у овоj гомили, на коjу су четири алегориjе надмећући се бацале таласе метафора, ниje било пажљивиjег ува, узбуђениjег срца, непомичниjег ока, опружениjег врата, од ока, ува, врата и срца писца, песника, доброг Пjера Гренгоара, коjи пре jедног тренутка ниjе могао одолети радости да не каже своjе име двема лепим девоjкама. Он се беше одмакао неколико корака од њих, иза свога стуба, и одатле je слушао, гледао, уживао. Благонаклоно пљескање коjим je дочекан почетак његова пролога одjекивало je jош у њему, и он беше сасвим занет оним усхићеним посматрањем коjим jедан писац слуша своjе мисли, како jедна по jедна падаjу из уста глумца у тишину пространог гледалишта. Дивни Пjер Гренгоар! Тешко нам je што морамо рећи, али оваj први занос био je врло брзо покварен. Тек што je Гренгоар приближио своjе усне овоj заносноj чаши радости и славе, а jедна кап горчине паде у њу. Jедан одрпани просjак коjи, изгубљен у гомили, ниjе могао ништа напросити, и коjи без сумње ниjе нашао довољно накнаде у џеповима своjих суседа, беше дошао на мисао да се испне на накво видно место, да би привукао пажњу и изазвао сажаљење. Он се, дакле, беше попео за време првих стихова пролога, помоћу стубова од постоља, до ивице на доњем делу постоља, и ту сео, привлачећи пажњу и сажаљење светине своjим ритама, и одвратном раном коjу je имао на десноj руци. Иначе ниje ни реч проговорио. Како je ћутао, пролог je мирно текао, и некакав осетни неред не би настао да за несрећу ђак Жан са свога стуба ниjе спазио просjака и његово пренемагање. Неодољив смех обузе младог обешењака, коjи, не водећи нимало рачуна што ћe прекинути представу и нарушити општу пажњу, узвикну весело: — Гле! онаj jадник иште милостињу! Ко je год бацио камен у бару међу жабе или испалио пушку у jато птица, може замислити какво су деjство ове неупутне речи произвеле усред опште пажње. Гренгоар уздрхта као да га je дохватила електрична струjа. Пролог се прекину и све се главе уз граjу листом окренуше просjаку коjи се не само не збуни него нађе у овом догађаjу добру прилику за бербу, те стаде тужним гласом, преврћући очима, говорити: — Уделите мени бедном! — Та то je, душе ми, Клопен Труjфу — настави Жан. — Хеj, приjатељу, вероватно ти je рана сметала на нози, кад си je преместио на руку. Говорећи ово, он вешто као маjмун баци jедан ситан новчић у масни шешир коjи je просjак пружао своjом болесном руком. Просjак прими хладно и милостињу и подсмех и настави тужним гласом: Уделите мени бедном! Оваj догађаj скрену пажњу присутних, и велики део гледалаца, Робен Пуспен и сви ђаци на челу, весело су пљескали овом необичном разговору коjи су, усред пролога, импровизирали, ђак своjим крештавим гласом и просjак своjим незбунљивим запевањем. Гренгоар je био врло незадовољан. Кад je дошао себи после прве забуне, он запе викати личностима на позорници: — Наставите! до ђавола! наставите! — не хотећи ни погледом презирања удостоjити ова два изгредника. У том тренутку осети како га неко; вуче за скут од хаљине: он се окрену, мало љутито, и jедва се насмеши. А требало je да се насмеши. То беше лепа рука Жикете ла Жансиjен, коjа га je кроз ограду тако молила за пажњу. — Господине — рече млада девоjка — хоће ли ови наставити? — Разуме се — одговори Гренгоар, њега je ово питање прилично вређало. — Онда, хоћете ли бити тако добри, господине, да ми обjасните... — Шта ћe рећи? — упаде jоj у реч Гренгоар. — Но, слушаjте. — Не — рече Жикета — него оно што су до сада рекли. Гренгоар поскочи као човек кога су у рану дирнули. — Проклета глупа и тупа девоjка! — рече он кроз зубе. Од тога тренутка Жикета ниjе више постоjала за њега. Међутим, глумци беху послушали његову заповест, а гледаоци, видећи да ови настављаjу представу, стадоше наново слушати, пошто су много лепих ствари пропустили између делова комада коjи тако нагло беше прекинут. Гренгоар je y себи горко о томе размипивао. Али мало-помало мир се беше повратио. Жан je ћутао, просjак je броjао нешто новаца у своме шеширу, и комад однесе победу. То je заиста било врло лепо дело, ко je би се, чини нам се, и данас могло с успехом приказивати, с извесним изменама. Излагање, мало дугачко и мало празно, то jест по правилима, било je просто, и Гренгоар, у чистоме олтару своjе савести, дивио се његовоj jасности. Као што можете мислити, четири алегориjске личности биле су нешто уморне, пошто су прешле три дела света, не нашавши прилике да се пристоjно опросте свога златнога дофена. На то дође похвала дивне рибе с хиљаду деликатних циљања на младог заручника Маргерите од Фландриjе, коjи je y то време врло жалосно тамновао у Амбоазу, не слутећи да су Земљорадник и Клер, Госпоштина и Трговина обишли свет њега ради. Речени дофен беше, дакле, млад, беше леп, беше снажан, а нарочито (славно порекло свих краљевских врлина!), беше син лава Француске. Jа изjављуjем да je ова смела метафора дивна, и да се природна историjа позоришта, на дан алегориjе и свадбенога спева краљевског, неће бунити против jеднога дофена коjи je син jеднога лава. Баш ови ретки и пиндарски умеци доказуjу одушевљење. При свем том, да учинимо и мало замерке, песник je могао развити Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 14

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

ову лепу мисао у непуне две стотине стихова. Додуше, мистериjа je требало да траjе од подне до четири сата, према наредби господина управитеља, и, за све то време требало je нешто рећи. Уосталом, свет je стрпљиво слушао. Наjедаштут, усред некакве препирке између госпође Трговине и госпође Госпоштине, баш кад je господин Земљорадник изговорио оваj дивни стих: Никада се у шуми победоносниjа не виде звер; врата од постоља, коjа дотле беху, на жалост, затворена, отворише се на joш већу жалост, и звонки глас вратарев одjедном приjави: Његово превасходство монсењер кардинал од Бурбона.

III ГОСПОДИН КАРДИНАЛ Сиромах Гренгоар! грмљавина свих прангиjа у Сен Жану, плотун од двадесет пушака, пуцањ оног чувеног топа са Билске куле, коjи je, за време опсаде Париза, у недељу 29. септембра 1465, убио одjедном седам Бургињона, експлозиjа свег топовског барута у слагалишту код Капиjе Танпла мање би му повредила уши, у овом свечаном и драмском тренутку, него ово неколико речи коjе су пале са усана вратаревих: Његово превасходство монсењер кардинал од Бурбона. Не зато што се Пjер Гренгоар боjао господина кардинала или што га je презирао. Он ниje био ни тако слаб ни тако уображен. Као прави еклектик, како би се данас рекло, Гренгоар je био jедан од оних племенитих и снажних, умерених и тихих духова коjи умеjу увек бити у средини свега, stare in dimidio rerum, и коjи су пуни разума и слободњачке филозофиjе, уважаваjући у исто време кардиналство. Драгоцено и никад непрекидано колено филозофа, коjима мудрост, као друга Ариjадна 37, као да je дала клупче конца које они од постанка света одмотаваjу кроз лавиринт људских ствари. Њих има у свима временима, увек су исти, то jест увек према свима временима. И да и не рачунамо нашег Пjера Гренгоара, коjи би их представљао у петнаестом веку, над бисмо доспели да му одамо хвалу коjу заслужује, на сваки начин њихов дух веjао je y оцу Ди Бреjу, кад je y шеснаестом веку писао ове безазлено узвишене речи, достоjне свих векова: „Jа сам Парижанин по рођењу и Парижанин (parrhisian) по jезику, пошто parrhisia на грчком значи слобода говора, коjом сам се jа служио чак и према господи кардиналима, уjаку и брату господара кнеза Конти, истина, поштуjући њихову узвишеност и не вређаjући никога из њихове пратње, што je много." Ниjе, дакле, било ни мржње према кардиналу, ни презирања његова присуства, у неприjатном утиску коjи je оно учинило на Пjера Гренгоара. Напротив, наш песник имао je толико здрава разума и огртач толико отрцан да je придавао особиту важност томе што je честе алузиjе његова пролога, а нарочито слављење дофена, сина лава Француске, саслушало ухо jадвог превасходства. Али у племенитој природи песника не преовлађуjе само корист. Ако претпоставимо да je суштина песника представлена броjем десет, извесно je да би хемичар, аналишући je и фармакополишући je, како вели Рабле, нашао да се она састоjи из jеднога дела користи и девет делова частољубља. А у тренутку кад су се врата отворила за кардинала, девет делова Гренгоарова частољубља, коjе je народно дивљење увећало, беху нарасли тако необично да се у њима губио оваj неосетни молекул користи коjи смо малопре нашли у саставу песника; састоjак драгоцен, уосталом, коjи одржава равнотежу са стварношћу и обичним животом и без кога они не би додиривали земљу. Гренгоар je уживао што осећа, што види, што додируjе, тако рећи, цео скуп — истина, скуп скитница, али шта то чини — запрепашћен, окамењен и као без даха пред неизмерним тирадама коjе су избиjале сваког тренутка из свих делова његова свадбена спева. Jа тврдим да je и он делио опште блаженство и да би, противно Ла Фонтену, коjи je приликом представљања своjе комедиjе Флорентин питао: Ко je таj сметењак коjи je написао ову рапсодиjу? Гренгоар радо упита свога суседа: Од кога je ово ремек-дело? Сад можете мислити какав je утисак учинио на њ изненадни кардиналов долазак у тако незгодан час. Оно чега се могао боjати, остварило се и сувише. Улазак његова превасходства узруjао je слушаоце. Све се главе окренуше постољу. Ниjе више човек могао чути ни своjе рођене речи. — Кардинал! кардинал! — понављала су сва уста. Несрећни пролог би прекинут и по други пут. Кардинал застаде зачас на прагу постоља. Док je он доста равнодушно осматрао гледалиште, граjа je бивала све jача. Сваки je хтео да га види што боље. Сваки се упињао да подигне своjу главу изнад рамена свога суседа. То заиста беше велика личност коjу je више вредело видети него сваку комедиjу. Карло, кардинал од Бурбона, надбискуп и гроф од Лиона, примат Галиjе, био je у исто време сродник Луjу XI, по своме брату Пjеру, господару од Боже, коjи беше ожењен стариjом кћерком краљевом, и сродник Карлу Смелом, по своjоj матери Агнеси од Бургоње. Но главна црта, црта значаjна и особита, карактера галскога примата беше удварачки дух и потпуна оданост силнима. Можете судити о безброjним неприликама коje je имао због овога двострукога сродства, и о великим опасностима кроз коjе се његова духовита барка морала провлачити да се не разбиjе ни 38 о Луjа ни о Карла, те Харибде, и те Сциле , коjе су прогутале воjводу од Немура и конетабла од Сен Пола. 37

Кћи критског владара Миноса. Она je Тезеjу, сину атинског краља Егеjа, дала клупче конца коjе je, улазећи у лавиринт, одмотавао па се, после убиства чудовишта Минотаура, по њему вратио 38 Харибда и Спила, морске сирене У теснацу измеђУ Сицилиjе и Италиjе, коjе су своjом лепом песмом привлачиле бродаре на своjе острво, где су пропадали Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 15

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Захваљуjући Богу, он je доста добро прошао на путу и стигао je срећно у Рим. Али иако je био у пристаништу, и баш зато што je био у пристаништу, он се увек с неспокоjством сећао разних мена свога политичког живота, тако дуто неспокоjног и мучног. Зато je и имао обичаj да каже да je година 1476. била за њ црна и бела; тиме je хтео рећи да je те исте године изгубио своjу матер, воjвоткињу од Бурбонеа, и свога рођака воjводу од Бургоње, и да га je jедна жалост утешила за другу. Уосталом, то je био добар човек. Живео je веселим кардиналским животом, волео je да се расположи краљевским вином из Шаjоа, ниjе мрзео Ришарду ла Гармоаз и Томасу ла Саjард, делио je милостињу радиje лепим девоjкама но старим женама, и због свега тога био je врло омиљен код париског света. Ишао je увек у пратњи бискупа и опата високог порекла, галантних, раскалашних, коjи су по потреби и банчили; и више пута су се честите богомољке из Светога Жермена Оксерског, пролазећи увече поред осветљених прозора на бурбонском дворцу, грозиле, слушаjући исте гласове, коjи су им преко дана поjали црквене песме, како уз куцање чаша певаjу баховске песме Беноа XII, тога папе коjи беше додао трећу круну тиjари39 Bibamus papaliter40. Нема сумње да га je ова популарност, тако праведно стечена, сачувала при уласку од рђава дочека светине, коjа je на неколико тренутака пре тога била тако незадовољна и врло мало расположена да поштуjе jеднога кардинала на дан када je хтела бирати jеднога папу. Али Парижани нису злопамтила; а после, извоjевавши силом представу, ови добри људи однели су победу над кардиналом, и оваj триjумф био je довољан. После, господин кардинал од Бурбона, беше леп човек, имао je врло лепу црвену хаљину коjа му je врло добро стаjала; а то ћe рећи да je имао на своjоj страни све жене, и, према томе, лепшу половину гледалишта. На сваки начин било би неправедно и ружно напасти jеднога кардинала зато што je закаснио на представу кад je он леп човек и кад му лепо стоjи његова црвена хаљина. Он, дакле, уђе, поздрави присутне с оним осмехом коjи je урођен великашима кад се обраћаjу народу, и упути се лаганим корацима своме седишту од црвене кадифе, чинећи се да мисли на нешто сасвим друго. Његова пратња или, како бисмо данас рекли, његов штаб бискупа и опата, навали за њим на постоље, изазвавши међу присутнима двапут већи неред и радозналост. Сваки je хтео да покаже кога, да именуjе кога, да познаjе бар jеднога; неко господина бискупа из Марсеља, Алодеа, ако се добро опомињем; неко старешину манастира Светога Дионисиjа; неко Роберта од Леспинаса, опата цркве Светога Жермена на ливади, тог раскалашеног брата jедне метресе Луjа XI; — све то с много заблуда и какофониjе. Што се тиче ђака, они оу псовали. То беше њихов дан, њихова лудачка свечаност, њихова сатурналиjа, годишња оргиjа Базоше и ђака. Ниjе било раскалашности коjа тога дана ниjе била допуштена и сматрана за светињу. После, у гомили je било обесних торокуша, Симона Катрливр, Агнеса ла Гадин, Робина Пjедебу. Према томе, зашто се не би могло слободно псовати и помало ружити име божjе, jеднот тако лепог дана, у тако добром друштву духовних лица и jавних женскиња? Нико се, уосталом, ниjе устезао; и у општоj граjи чуле су се ужасне псовке и непристоjности ових одрешених jезика, jезика писарских и ђачких, коjе je преко целе године уздржавао страх од врелога гвожђа Луjа Светога. Сиромах Луj Свети, како су мало водили рачуна о њему у његовом рођеном Дому правде! Сваки од њих беше се окомио на по кога из кардиналове пратње, на мантиjу црну или суру, белу или љубичасту. Што се тиче Жана Фролоа де Молендино, он, као брат jедног архиђакона, беше одважно ударио на црвену и, гледаjући безобразно у кардинала, певао je колико га грло носи: Сарра repleta mero! 41 Све ове поjединости, коjе овде износимо ради обавештења читаоца, беху тако покривене општом граjом да су се у њоj губила пре него што су дошле до постоља. Уосталом, оне су кардинала врло мало узбуђивале, толико je слобода тога дана била у обичаjу. Он je, уосталом, имао сасвим другу бригу, коjа се огледала на његову лицу, бригу коjа je ишла у стопу за њим и коjа je готово у исто време кад и он ступила на постоље. То беше посланство из Фландриjе. Не због тога што je био дубок политичар и што je премишљао о могућим последицама брака госпођице његове рођаке Маргерите од Бургоње с господином његовим рођаком Карлом, бечким дофеном; колико ћe траjати скрпљено приjатељство воjводе од Аустриjе и краља Француске, како ће енглески краљ примити ово презирање његове кћери, то га je мало бацало у бригу, и он je свако вече славно вино из краљевског винограда у Шаjоу, и не слутећи да ће неколико боца тог истог вина (истина, лекар Коактиjе мало га je дотерао), коjе je Луj XI љубазно понудио Едуарду IV, jедног лепог jутра опростити Луjа од Едуарда. Много поштовано посланство господина воjводе од Аустриjе ниjе задавало кардиналу ни jедну од ових брига, али га je мучило због нечег другог. Било je заиста мало неприjатно, и ми смо то већ наговестили на другоj страни ове књиге, да он, Карло од Бурбона, мора лепо да дочекуjе општинаре; он, Француз, весељак, да гости Фламанце, коjи пиjу пиво; и то jавно. То je заиста било jедно од наjодвратниjих претварања, кога се он jедино краљу за љубав примио. Он се, (дакле, окрену вратима, и то с наjљубазниjим лицем на свету (толико се беше у томе извежбао), кад вратар звучним гласом обjави: Господа посланици господина воjводе од Аустриjе. Не треба ни да кажемо да je цела дворана учинила то исто. Тада уђоше, све два и два, с озбиљношћу коjа je чинила контраст у средини живахне духовне пратње Карла од Бурбона, четрдесет осам посланика Максимилиjана од Аустриjе, коjима су били на челу пречасни 39

Папска круна састављена од три круне Пиjмо папски 41 Одежда напуњена вуном 40

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 16

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

отац Жан, опат Светога Бертена, канцелар Златнога руна, и Жак од Гоа, господин Доби, велики судиjа из Гана. У скупу завлада велика тишина, коjу je пратио пригушен смех, да би се чула смешна имена и сва грађанска звања коjа je свако од ових лица хладно казивало вратару, а оваj затим и имена и звања осакаћено понављао. Ту су били: госпадин Лоис Релоф, општинар из Брисела; господин Клаис од Етуелде, општинар из Брисела, господин Пол од Беуста, господин од Воармисела, председник из Фландриjе; господин Жан Колеген, кмет вароши Анверса; господин Жорж од Мере, први општинар вароши Гана; господин Гелдолф ван дер Хаг, први општинар речене вароши; па г. од Бирбека, па Жан Пинок, Жан Димерзел, итд., итд.; суди je, општинари, кметови; кметови, општинари, судиjе; сви укрућени, усиљени, обучени у Дамаску свилу, с капама од црне кадифе с великим кићанкама од кипарске срме; доброћудне фламанске главе, у оста лом, лица честита и озбиљна, из породице оних коjе Рембрант слика тако крепким и озбиљним на црноj основи своjе слике Ноћна патрола; лица коjима je на челу писало да се Максимилиjан од Аустриjе с правом ослонио потпуно, како вели његов манифест, на њихов ум, jунаштво, искуство, часност и добру вољу. Ипак, jедан je чинио изузетак. То беше лице отмено, паметно, лукаво, маjмунско и дипломатско, према коме кардинал ступи три корака и дубоко се поклони, а коjе се, међутим, звало сасвим просто Гиjом Рим, саветник и представник вароши Гана. Мало je њих тада знало ко je таj Гиjом Рим. Редак гениjе коjи би у време револуциjе нагло избио на површину догађаjа, али коjи je y петнаестом веку био ограничен на подмукле сплетке и на ровење под земљом, како вели воjвода од Сен Симона42. Уосталом, њега je ценио први ровац Европе; он je сковао сплетке заjедно с Луjем XI, и често je био умешан у таjне радње краљеве. Све ово ниjе знала ова гомила, коjу je задивила кардиналова учтивост према овоj кржљавоj особи фламанскога кмета.

IV ГАЗДА ЖАК КОПЕНОЛ Док су саветник из Гана и његово превасходство измењали дубоке поклоне и тихо изустили неколико речи, jедан човек висока раста, широка лица и плећат, хтеде ући напоредо с Гиjомом Римом: рекао би човек пас поред лисице. Његов прост шешир и кожни грудњак падали су у очи међу свилом и кадифом коjима je био окружен. Мислећи да je то какав залутали коњушар, вратар га заустави: — Хеj, приjатељу! ниjе слободно. Човек у кожном грудњаку одгурну га раменом. — Шта хоће ова хуља? — рече он гласом тако jаким да je цела дворана обратила пажњу на оваj чудновати разговор. — Зар не видиш да сам и jа изасланик! — Ваше име? — улита вратар. — Жак Копенол. — Занимање? — Чарапар код „Три ланчића", у Гану. Вратар се трже. Приjавити општинаре и кметове, jош некано иде; али jедног чарапара, то je било много. Кардинал je био као на трњу, цео свет je слушао и гледао. Већ два дана трудило се његово превасходство да углади ове фламанске медведе, да би их начинило погодниjим за представљање, те му je оваj испад био врло неприjатан. Међутим, Гиjом Рим, са своjим лукавим осмехом, приђе вратару. — Приjавите господина Жака Копенола, општинара вароши Гана — шапну му он. — Вратару — прихвати кардинал гласно — пријавите господина Жака Копенола, ошптинара славне вароши Гана. — То je била погрешка. Сад, Гиjом Рим jош би могао и отклонити ову тешкоћу, али Копенол беше чуо кардинала. — Не, богами! — узвикну он громким гласом — него Жака Копенола, чарапара. Чуjеш ли, вратару? Ништа више, ништа мање. Па то je довољно лепо кад се каже чарапар. Господин надвоjвода потражио je више пута ослонац своjе владе у моjим чарапама. На то се заори пљесак и смех. У Паризу се досетка одмах разуме, и, према томе, увек jоj се пљеска. Додаjмо да je Копенол био човек из народа, и да су гледаоци коjи су га окружавали такође били из народа. Зато je веза између њих и њега била брза, електрична и, тако рећи, узаjамна. Охоли испад фламанског чарапара, коjи je понижавао дворске људе, беше пробудио у свима пучким душама неко осећање достоjанства, коjе je y петнаестом веку било joш неjасно и неодређено. То je био jедан од њихових, оваj чарапар коjи се ниjе дао господину кардиналу! — помисао приjатна убогим људима коjи беху навикнути на поштовање и покорност према момцима судских службеника опата Свете Женевjеве, кардиналова скутоноше. Копенол поносито поздрави његово превасходство коjе врати поздрав свемоћноме грађанину кога се боjао Луj XI. И док их je Гиjом Рим, човек мудар и заjедљив, како вели Филип од Комина43, посматрао обоjицу с подругљивим и презривим осмехом, они заузеше сваки своjе место, кардинал збуњен и брижан, Копенол миран и поносит, мислећи, без сумње, да његово звање чарапара ниjе ништа горе од ма ког другог, и да би га се Мариjа од Бургоње, мати Маргерите, коjу je Копенол данас удавао, мање боjала да je кардинал него што je 42 43

Сен Симон (1675—1755), француски књижевник, писац чувених Мемоара у коjима je оштроумно описао живот на двору Луjа XIV. Хроничар XV и XVI века, писац Мемоара. о владавини Луjа XI и Карла VIII

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 17

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

чарапар; jер ниjедан кардинал не би побунио становнике Гана против љубимаца кћери Карла Смелога; ниjедан кардинал не би охрабрио гомилу иjедном речи против њених суза и њених молби, кад je госпођица од Фландриjе стала преклињати за њих своj народ до подножjа њихова губилишта; док je чарапар требало само да дигне своj консни рукав, па да смакне ваше две главе, славна господо, Ги од Имберкура, канцелару Гиjом Хугоне. Међутим, jош не беше краj невољи jаднога кардинала; требало je до дна да испиjе чашу што се нашао у тако рђавом друштву. Читалац можда ниjе заборавио безочног просjака коjи се jош у почетку пролога беше наместио на ивици кардиналова постоља. Долазак славних гостиjу ниjе га отерао са тога места, и док су се прелати и посланици збиjали као праве фламанске харинге по седиштима на постољу, он се беше угодно наместио и слободно прекрстио ноге на архитраву44. Дрскост je била и сувише велика, и у првом тренутку никоме не беше пала у очи, пошто су сви били обратили пажњу на другу страну. Он се, пак, ниjе нимало освртао на оно што се догађа у дворани; климао je главом безбрижно као какав Наполитанац, понављаjући с времена на време у граjи, као по навици: ,,Уделите мени бедном." И у целом скупу он je вероватно био jедини коjи ниjе хтео ни главу окренути на препирку између Копенола и вратара. Но случаj je хтео да господин чарапар из Гана, коме je народ већ био тако много наклоњен и у кога све очи беху управљене, седне баш у први ред на постољу, изнад просjака; и сви се веома изненадише кад фламански посланик, пошто je добро загледао просjака коjи je био испод њега, приjатељски удари руком по овом рамену коjе беше покривено дроњцима. Просjак се окрену; на лицу обоjице њих огледало се изненађење, познанство, задовољство итд., затим, не водећи нимало рачуна о гледаоцима, чарапар и просjак стадоше разговарати тихим гласом, држећи се за руке, док су дроњци Клопена Труjфуа на златноj простирци од постоља изгледали као гусеница на поморанџи. Новина овог необичног призора изазва такву помаму и веселост у дворани да кардиналу то одмах паде у очи; он се наже и, не видевши добро, са места на коме je био, Клопеново издрпано одело, помисли, наравно, да просjак моли за милостињу, па, огорчен толиком дрскошћу, узвикну: — Господине управитељу, баците ону хуљу у реку. — Молим, господине кардинале — рече Копенол не пуштаjући Клопенову руку — ово je jедан од моjих приjатеља. — Живео! Живео! — узвикну гомила. Отада je газда Копенол уживао у Паризу, као и у Гану, велики углед код народа; jер Људи таквога соjа имаjу га, вели Филип од Комина, кад су тако настрани. Кардинал се утризе за усне. Он се наже своме суседу опату Свете Женевjеве, и рече му полугласно: — Да смешних посланика коje нам господин надвоjвода шаље да прикажу госпођу Маргериту! — Ваше превасходство — одговори опат — узалуд троши своjу учтивост око ових фламанских њушки. Margaritas ante porcos.45 — Боље реците — одговори кардинал с осмехом — Porcos ante Margaritam.46 Цела пратња у мантиjама би усхићена овом игром речи. Кардиналу мало лакну; вратио je заjам Копенолу, jер je и он начинио досетку коjоj су пљескали. Сад нека нам они наши читаоци коjи имаjу дара да даду шири обим jедноj слици и jедноj мисли, како се то каже у данашњем стилу, допусте да их запитамо да ли имаjу пред очима jасну слику призора коjи je, y тренутку кад свраћамо њихову пажњу, пружао пространи паралелограм велике дворане у Дому правде. На средини дворане, прислоњено уза западни зид, пространо и раскошно постоље од златнога броката, на коjе кроз jедна мала готска врата улазе редови озбиљних лица, коjа jедно за другим обjављуjе вратарев крештави глас. На првим клупама већ доста поштованих личности у хермелину, кадифи и скерлету. Око постоља, коjе je мирно и достоjанствено, доле, преко пута, свуда, велика гомила и велика граjа. Тисућу погледа из народа, управљених на свако лице на подиjуму, тисућу шапата о сваком имену. На сваки начин призор je занимљив и заслужуjе потпуно пажњу гледалаца. Али тамо, сасвим на краjу, каква je оно дашчара с четири намазане лутке на њоj и с четири лутке испод ње? Какав je оно човек поред ње у црном огртачу и бледа лица? Ваj! драги читаоче, то je Пjер Гренгоар и његов пролог. Ми смо га сасвим заборавили. Тога се он наjвише и боjао. Откако je кардинал ушао, Гренгоар je упорно настоjао да спасе своj пролог. Наjпре je заповедно глумцима, коjи беху у неизвесности, да наставе и да говоре гласниjе; затим их je, видећи да нико не слуша, зауставио, и за време прекида, коjи je траjао скоро четврт часа, стално je лупао ногом, разбацивао се, запиткивао Жикету и Лиенарду, подстицао своjе суседе да се пролог настави; али све je било узалуд. Нико ниje скидао ока с кардинала, посланика и подиjума коjи je био jедино средиште овог пространог круга очних зракова. Сем тога, вероватно je, и ми то с тугом изjављуjемо да je пролог почео бивати досадан слушаоцима у тренутку кад je његово превасходство на тако страховит начин одвратило пажњу с њега. Уосталом, на постољу као и на мермерном столу била je иста представа: сукоб Земљорадника и Клера, Госпоштине и Трговине. И многи су више волели да их виде живе, предузимљиве, узруjане, од меса и костиjу, у овом фламанском 44

Део зида између стуба и крова Бисер пред свиње 46 Свиње пред Маргариту — Досетка je y сличности маrgarit (бисер) и имена Маргарита 45

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 18

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

посланству, у овоj бискупскоj пратњи, под кардиналовим огртачем, под Копеноловим грудњаком, него намазане, налицкане, с говором у стиховима и, тако рећи, испуњене сламом под жутим и белим хаљинама, у коjе их Гренгоар беше оденуо. Па, ипак, кад виде да се мир мало повратио, наш песник измисли лукавство коjе би све спасло. — Господине — рече он обраћаjући се jедноме од своjих суседа, честитом и пуном човеку коjи je изгледао стрпљив — како би било да се почне изнова? — Шта? — рече сусед. — Па мистериjа — рече Гренгоар. — Како вам je воља — одговори сусед. Ово делимично одобравање било je довољно Гренгоару и, радећи сам за се, он стаде викати, мешаjући се што je могао више са светином: — Изнова мистериjу, изнова. — До ђавола! — рече Жан де Молендино — шта гуде они тамо? — (Jер Гренгоар je викао за њих четворо.) — Je л' те, другови! Зар мистериjа ниjе свршена? Ови хоће да се наново почне. — То ниjе право. — Нећемо! нећемо! — повикаше сви ђаци. — Доле с мистериjом! доле! Али je Гренгоар викао све jаче: — Почните! почните! Ова вика привуче кардиналову пажњу. — Господине управитељу — рече он jедном високом црном човеку, коjи je био на неколико корака од њега — jесу ли ове хуље у кропионици кад се толико деру? Управитељ Дома беше нека врста судског водоземца, врста слепог миша из реда судског, у исто време и миш и птица, и судиjа и воjник. Он се приближи његовом превасходству и, боjећи се силно његова незадовољства, шапатом му обjасни непристоjност народа: да je подне дошло пре његова превасходства, да су глумци били приморани почети представу не чекаjући његово превасходство. Кардинал се грохотом насмеjа. — Камо среће да je и господин ректор универзитета учинио то исто. Шта ли велите, господине Гиjоме Риме? — Монсењеру — одговори Гиjом Рим — будимо задовољни што смо избегли половину комедиjе. Утолико смо ипак у добитку. — Могу ли оне хуље наставити своjу лакрдиjу? — упита управитељ. — Наставите, наставите — рече кардинал — мени je свеjедно. Jа ћу за то време читати молитвеник. Управитељ стаде на ивицу подиjума и узвикну пошто je покретом руке повратио тишину: — Грађани, мештани и народе, да би се задовољили они коjи хоће да се почне изнова, и они коjи хоће да се престане, његово превасходство заповеда да се настави. Обе стране морале су се овим задовољити. Међутим, и писац и публика задуго нису ово опростили кардиналу. И тако личности на позорници наставише своjе стихове, а Гренгоар се надаше да ћe бар остатак његова дела бити саслушан. Но ова његова нада убрзо пропаде, као и остале његове илузиjе; тишина, истина, беше наново прилично завладела у слушаоници; али Гренгоар ниjе видео да баш онда кад je кардинал издао заповест да се настави, постоље ниjе ни издалека joш било пуно, и да су после фламанских посланика наишле нове личности, коje су припадале пратњи и чиjа су имена и звања, понављана у сред представе испрекиданом виком вратаревом, знатно шкодила представи. И, заиста, замислите усред позоришног комада дерњаву вратара, коjи je између два слика, а често и између два полустиха, изговарао реченице као што су ове: Господин Жак Шармоли, краљев прокуратор у духовном суду! Жан од Харле, штитоноша у служби заповедника ноћних чувара вароши Париза! Господин Галиjо од Женоаjака, витез, господар од Брисака, старешина краљеве артиљериjе! Господин Дре-Рагиjе, управитељ вода и шума нашега господара краља, у земљи Францускоj, Шампањи и Бри! Господин Луj од Травила, витез, саветник и коморник краљев, адмирал Француске, управитељ Венсенске шуме! Господин Дени Ле Мерсиjе, управитељ париског Дома за слепе! Итд., итд., итд. Ово се више ниjе могло издржати. Ова необична пратња, због коjе je тешко било пратити комад, љутила je Гренгоара утолико више што je био уверен да je занимљивост све већа и да je требало само саслушати његов комад. Ништа више. И, заиста, било je тешко замислити састав вештиjи и драматичниjи. Четири личности из пролога jадале су се своjоj грдноj неприлици кад Венера лично, vera incessu patuit deaz,47 изиђе пред њих, обучена у лепу хаљину, на коjоj беше извезена лађа — грб вароши Париза. Она беше дошла да иште за се дофена, коjи je обећан наjлепшоj. Jупитер, чиjи je гром грмио у облачионици, потпомагаше je и богиња већ хтеде добити дофена, то jест, да не позоримо у сликама, узети га за мужа, кад jедно младо дете, обучено у белу Дамаску свилу и с маргеритом у руци (провидно оличење госпођице од Фландриjе), дође да се бори с Венером. 47

По ходу се показала права богиња

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 19

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Изненађење и обрт. После препирке, Венера, Маргерита и остале личности сложите се да се покоре праведном суду свете Богородице. Била je jош jедна лепа улога, улога дон Педра, краља од Месопотамиjе; али због силних прекида било je тешко расправити чему je она служила. Све те личности пеле су се уз лестнице. Али je с мистериjом било свршено. Ниjедна од ових лепота ниje ce осетила нити разумела. Кад je кардинал ушао, рекао би човек да je неки невидљиви и чаробни конац наjеданпут привукао све погледе с мермернога стола на подиjум, с jужног краjа дворане на западну страну. Ништа ниje могло повратити гледалиште из заноса. Све очи осташе управљене на постоље, и новодошавши, и њихова проклета имена, и њихова лица, и њихова одела беху непрекидна забава. Било je жалосно погледати. Сем Жикете и Лиенарде, коjе су се окретале с времена на време кад би их Гренгоар повукао за рукав, сем дебелог и стрпљивог суседа нико ниjе слушао, нико ниjе гледао jадни напуштени моралитет. Гренгоар je видео само профиле. С каквом je горчином гледао како се комад по комад руши сва његова кула славе и поезиjе. И кад помислите да се таj народ умало ниjе побунио против господина управитеља, желећи да што пре чуjе његово дело! Сад, кад je дело било ту, нико се на њега ниjе ни освртао. Та иста представа, коjа беше почела под тако jеднодушним одобравањем! Вечита промена народне наклоности! Па jош кад имате на уму да управитељеви служитељи умало нису били обешени. Шта не би дао да je jош у оном меденом часу! Наjзад вратарев дивљачки монолог престаде. Сви беху дошли и Гренгоар дахну душом. Глумци су jуначки играли даље. Али, jест! газда Копенол, чарапар, устаде наjеданпут, и Гренгоар чу како, у сред опште пажње, одржа оваj ужасни говор: — Господо грађани и племићи париски, jа, вере ми, не знам шта радимо овде. Тамо у углу, на оним даскама, видим неке људе, коjи као да хоће да се туку. Не знам да ли ви то зовете мистериjом, али то ниjе занимљиво. Они се само свађаjу и ништа више. Има већ четврт часа како чекам први ударац. И ништа. То су кукавице, коjи наносе повреде jедан другоме само увредама. Требало je довести рваче из Лондона или из Ротердама; и тада бисте видели ударце песницом, коjи би се чули чак с трга. Али ови су овде бедни. Да су нам бар дали какву маварску игру или какву другу шалу. Ово ниjе оно што су ми рекли. Обећали су ми лудачку свечаност, с избором папе. И ми у Гану имамо нашег лудачког папу, у томе нисмо изостали. Али ево како ми радимо. Искупи се jедна гомила, као сад овде. Затим редом сваки промоли главу кроз jедну рупу и искревељи се на друге. Ко начини наjружниjу гримасу, jедногласно се избере за папу. Ето. То je врло занимљиво. Хоћете ли да изберемо вашег папу, као што се бира у моjоj земљи? То ћe бити мање досадно него слушати ове брбљивце. Ако буду хтели показати своjу гримасу, примићемо и њих у нашу игру. Шта велите, господо грађани? Овде има доста смешних лица оба пола да се фламански насмеjе, и има нас доста ружних да можемо рачунати на лепу гримасу. Гренгоар би радо одговорио, али му пренераженост, гнев, гнушање одузеше реч. Уосталом, предлог народнога чарапара дочекали су грађани, коjима je поласкало што су названи племићима, с таквим одушевљењем да je сваки отпор био узалудан. Ниjе остаjало ништа друго до пустити се буjицом. Гренгоар покри лице рукама, пошто ниjе био толико срећан да има огртач коjим би покрио главу као Тимантов 48 Агамемнон49.

V КВАЗИМОДО За трен ока све je било готово да се оствари Копенолова мисао. Грађани, ђаци и писари беху се дали на посао. Мала капела преко пута мермерног стола би изабрана за позорницу гримаса. Како je било разбиjено jедно окно на лепоj ружи изнад врата, то беше слободан jедан камени круг, кроз коjи je, према споразуму, требало сви такмичари да промоле главу. Да се до њега дође, било je довољао попети се на два бурета коjа су донета не знам одакле и некако бачена jедно на друго. Би утврђено да сваки кандидат, мушкарац или жена (jер могла je бити изабрана и папиница), да би се добио чист и потпун утисак његове гримасе, покриjе лице и буде сакривен у капели до поjављивања. Капела се зачас испуни такмичарима, за коjима се врата затворише. Копенол je ça свога места наређивао све, руководио свима, удешавао све. За време граjе кардинал, збуњен исто тако као и Гренгоар, под изговором да има посла и да мора на вечерње, отишао je ça целом своjом пратњом; сва она гомила, коjу je његов долазак толико живо узруjао, ниjе се ни осврнула на његов одлазак. Jедино je Гиjом Рим уочио бекство његова превасходства. Народна пажња, као и сунце, ишла je своjим путем; пошавши с jеднога краjа дворане, пошто се задржала неко време на средини, она je сад била на другом краjу. Мермерни сто и постоље од свиле извезене срмом били су па прошли; сад je био ред на капелу Луjа XI. Одсад je поље било слободно за сваку будалаштину. Беху остали само Фламанци и рита. Гримасе отпочеше. Прво лице, коjе се поjавило на отвору, с изврнутим очним капцима, с разjапљеним устима и с набраним челом, као наше коњичке чизме за време царства, изазва тако буран смех да би Хомер све ове људе сматрао за богове. Међутим, дворана ниjе нимало личила на Олимп, и jадни Гренгоаров Jупитер знао je то боље но ико. Затим дође друга, трећа гримаса, па jош jедна, па jпш jедна, и смех и радосно лупање 48

Тимант, грчки песник IV века пре наше ере, чиjе je главно дело Ифигениjино жртвовање Агамемнон, Атреjев син, врховни заповедник грчке воjске у троjанском рату. Пред полазак у рат принео Диjани на жртву своjу кћер Ифигениjу 49

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 20

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

ногу непрестано се поjачаваху. У овом призору био je неки необичан занос нека сила усхићења и очарања, о коjима би тешко било дати поjма читаоцу наших дана и наших салона. Замислите низ лица ноjа представљаjу редом све геометриjске облике, од троугла до трапеза, од купе до полиедра; све људске изразе, од гнева до разврата; сва доба старости, од бора новорођенога до бора старице на умору; све верске опсене, од Фауна50 до Белзебуба51; све животињске профиле, од чељусти до кљуна, од њушке до губице. Замислите да све маске са Новога моста, та страшила окамењена под руком Жермена Пилона52, оживе и стану вас jедна по jедна гледати у лице зажареним очима; да све маске млетачкога карневала прођу испред вашег догледа; укратко, jедан људски калеидоскоп. Оргиjа je бивала све више и више фламанска. Тениjе53 би дао о њоj врло непотпун поjам. Замислите као баханалиjу битку Салватора Розе54. Ниjе више било ни ђака, ни посланика, ни варошана, ни мушкараца, ни жена; ни je више било Клопена Труjфуа, Жила Лекорниjа, Мариjе Катрливр, Робена Пуспена. Све се губили у општоj разузданости. Велика дворана била je сад пространа пећ бестидности и веселости, у коjоj су свака уста била узвик, свако око муња, свако лице гримаса, свака личност нарочити став. Све то викало je и урликало. Необична лица, коjа су редом шкргутала зубима кроз ружу, беху као слама бачена у пожар. И из ове узавреле гомиле избиjала je, као пара из пећи, граjа неприjатна, оштра, jака, коjа je зуjала као крила у комарца. — Хеj! до ђавола! — Погледаj оно лице! — Не ваља ништа! — Нека дође други! — Гиjмета Можрепи, погледаj њушку онога бика, само што нема рогове! То ниje твоj муж. — Нека дође други! — Охо! каква je оно гримаса? — Хеj! то je подвала. Не сме се показивати ништа друго сем лица! — Врашка Перета Калбот! она je кадра да учини тако шта. — Ура! ура! — Угушићу се! — Овоме не могу уши да прођу. Итд., итд. Међутим, треба одати признање нашем приjатељу Жану. Усред ове паклене дреке он се jош видео на своме стубу, као морнар на крстарици. Разбацивао се с невероватном помамом. Уста сасвим разjапио, и из њих су излазили узвици коjи се нису чули, не зато што их je гушила општа граjа, него зато што су без сумње достигали границу jачине звука коjи се чуjе, дванаест хиљада трептаjа Соверових55 или осам хиљада Биових56. Што се тиче Гренгоара, пошто je први тренутак клонулости пропито, он се беше прибрао и храбро одупро недаћи. — Наставите! — рекао je и по трећи пут своjим глумцима, машинама што говоре. Затим како je ходао крупним корацима испред мермерног стола, обузе га жеља да се и сам поjави на отвору капеле, ако ни за што друго, а оно бар ради задовољства да се искревељи на оваj незахвални народ. — Али не, то не би било достоjно нас; оставимо се освете! Боримо се до краjа — понављао je он у себи. Велика je моћ поезиjе над народом; jа ћу их придобити. Видећемо ко ће однети победу, гримасе или поезиjа. На жалост! он беше остао jедини гледалац свога комада. Сад je било много горе него малопре. Сад je видео само леђа. Варам се. Онаj дебели стрпљиви човек, кога je већ питао био за мишљење у jедном критичном тренутку, беше остао окренут позорници. Што се тиче Жикете и Лиенарде, оне беху одавно побегле. Гренгоара je до срца ганула верност његова jединога гледаоца. Он му приђе и рече му неколико речи пошто га je лако повукао за рукав; jер честити човек беше се наслонио на ограду и задремао. — Господине — рече Гренгоар — jа вам захваљуjем. — Господине — одговори дебели човек зеваjући — на чему? — Jа видим шта вам je неприjатно — настави песник — неприjатна вам je ова вика коjа вам смета да угодно слушате. Али не брините се! ваше ће име остати потомству. Како се зовете, молим вас? — Рено Шато, чувар судсног печата у Паризу. — Господине, ви сте овде jедини представник муза — рече Гренгоар. — Ви сте и сувише љубазни, господине — одговори чувар судског печата. — Ви сте jедини — прихвати Гренгоар — коjи сте пристоjно саслушали комад. Како вам се допада? — Хе! — одговори дебели чиновник упола пробуђен — доста je весео, заиста. Гренгоар се морао задовољити овом похвалом, jер урнебесни пљесак са бурним узвицима учини краj 50

Пољски бог у Римљана Име ђавола коjи се у Библиjи сматра за старешину злих духова 52 Француски ваjар XVI века 53 Француски сликар XVI—XVII века, коjи се одликовао реалистичким приказивањем народних призора фламанског живота, кабареа и кермеса 54 Италиjански сликар XVII века 55 Жозеф Совер (1653—1716), француски геометар и физичар, творац музичке акустике 56 Жан Батист Био (1774—1826), француски астроном, физичар, математичар и хемичар 51

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 21

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

њиховом разговору. Лудачки папа био je изабран. — Ура! ура! ура! — викао je народ са свих страна. И доиста jедна дивна гримаса блистала je y томе тренутку у рупи на ружи. После свих лица петоугаоних, шестоугаоних и неправилних, коjа су редом излазила на оваj отвор, не остваривши идеал смешнога коjи у распаљеним маштама беше створила оргиjа, могла je добити све гласове за себе jедино дивна гримаса коjа je y овом тренутку очаравала присутне! И сам газда Копенол пљескао je; a Клопен Труjфу, коjи се такмичио и чиjе je лице могло достићи невероватан степен ружноће, признаде да je побеђен. Ми ћемо учинити тако исто. Нећемо ни покушавати да описуjемо читаоцу онаj тетраедрасти нос, она уста у облику потковице, оно мало лево око затворено риђом чекињастом обрвом, док се десно око потпуно губило под огромном брадавицом, оне растурене зубе, овде-онде окрњене као зупци какве тврђаве, ону надуту усну изнад коjе je jедан од ових зуба избиjао као зуб слона, ону ракљасту браду, а нарочито лице коje je обухватало све ово, ону мешавину злобе, чуђења и туге. Ко може, нека замисли овакву целину. Сви су клицали. Сви навалише у капелу и у триjумфу изведоше из ње срећнога лудачког папу. Али тек тада изненађење и дивљење достигоше врхунац. Гримаса беше његово право лице. Или, боље рећи, цела његова личност била je гримаса. Велика глава обрасла риђом косом; између рамена огромна грба, због коjе су и груди биле испупчене; ноге, састављене тако необично да су се могле додиривати само коленима, кад се погледаjу спреда изгледале су као два полумесеца, два српа чиjе су дршке састављене; стопала велика, руке незграпне; и поред све ове ругобе, нека ужасна снага, окретност и одважност; необичан изузетак од вечитог правила, по коме снага као и лепота произлазе из склада. Такав беше папа кога су луде изабрале себи. Рекао би човек да види пред собом џина коjи je разбиjен па рђаво слепљен. Кад се оваj киклоп поjави на прагу капеле, непомичан, здепаст и готово исто толико широк колико висок, сав четвртаст, како вели jедан велики човек, по његовом огртачу пола црвеном пола љубичастом, ишараном сребрним кубетима, а нарочито по савршенству његове ружноће, народ га сместа познаде и узвикну као из jеднога грла: То je Квазимодо, звонар! то je Квазимодо, грбоња Богородичине цркве! Квазимодо ћорави! Квазимодо бангави! Ура! Ура! Види се да je оваj убоги ђаво имао надимака на избор. — Нека се чуваjу трудне жене! — повикаше ђаци. — Или коjе то желе бити — прихвати Жан. Жене су заиста криле лица. — Ох! да гадна маjмуна! — рече jедна. — Колико je ружан, толико je пакостан — прихвати друга. — Сушти ђаво! — додаде трећа. — Jа сам тако несрећна што стануjем у близини Богородичине цркве, целе ноћи чуjем како се шуња по олуцима. — С мачкама. — Вечито je на нашим крововима. — Баца нам чини кроз димњаке. — Ту неко вече искревељио се на моме прозору. Мислила сам да je неки човек. Што сам се уплашила! — Jа сам уверена да иде у врзино коло. Jедан-пут je оставив метлу на моjоj помиjари. — Ох! да одаратна лица! — Ох! да гадне душе! — Ох! Мушкарци, напротив, беху очарани и пљескали су. Квазимодо, предмет граjе, стоjао je непрестано на вратима капеле, мрачна лица и озбиљан, допуштаjући да му се диве. Jедан ђак, мислим Робен Пуспен, приђе му сасвим близу и насмеjа му се у очи. Квазимодо га само дохвати по средини и баци у гомилу на десет корака од себе, не рекавши ни речи. Газда Копенол, задивљен, приближи му се. — Тако ми светог оца! у тебе je наjлепша ружноћа коjу сам икад у своме животу видео. Ти би заслужив папство у Риму као и у Паризу. Говорећи ово, он га весело удари руком по рамену. Квазимодо се не маче с места. Копенол настави: — Ти си човек с коjим бих радо пробанчио ма потрошио читав нов талир. Шта велиш на то? Квазимодо не одговори. — До ђавола! — рече чарапар — да ниш глув? Беше доиста глув. Међутим, њега поче изводити из стрпљења понашање Копенолово, и он му се наjеданпут окрену уз тако страшни шкргут зуба да фламански џин узмаче, као псето испред мачке. Тада се из страха и поштовања начини око ове необичне личности круг коjи je имао бар петнаест геометриjских корака у пречнику. Jедна стара жена обjасни газда Копенолу да je Квазимодо глув. — Глув! — рече чарапар смеjући се своjим крупним фламанским смехом. — Е, ово je савршен папа. — А! па jа га познаjем — узвикну Жан, коjи се беше скинуо са капитала да види изблиза Квазимода — Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 22

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

то je звонар мога брата архиђакона. Добар дан, Квазимодо. — Ђаволски човек! — рече Робен Пуспен, jош као пребиjен услед пада. — Кад се поjави, грбоња. Кад иде, кривоног. Кад вас погледа, ћорав. Кад му што кажете, глув. Па шта ради са своjим jезиком таj Полифем? 57 — Он говори кад хоће — рече старица. — Оглувео je од звоњења. Нем ниjе. — То му je мана — примети Жан. — И има jедно око одвише — додаде Робен Пуспен. — Боже сачуваj — рече разложно Жан. — Ко je ћорав, таj je много непотпуниjи од слепог. Он зна шта му недостаје. Међутим, сви просjаци, све слуге, сви кесароши, у друштву са ђацима беху свечано донели из ормана Базоше тиjару од хартиjе и мантиjу за подсмех лудачкога папе. Квазимодо допусти мирно и с неком поноситом кротошћу да га обуку. Кад су га обукли, посадише га на шарена носила. Затим га дванаест званичника из лудачког братства дигоше на рамена; и нека горка и презрива радост указа се на сумирном лицу киклопа, кад испод своjих наказних ногу виде све ове главе људи лепих, правих, правилно израслих. Потом се одрпани спровод урличући крену да, по обичаjу, обиђе унутрашње галериjе Дома, пре него отпочне шетњу по улицама и раскршћима.

VI ЕСМЕРАЛДА Нама je особито мило што можемо саопштити нашим читаоцима да су се за све ово време Гренгоар и његов комад добро држали. Његови глумци, коjе je мамузао, нису престаjали играти његову комедиjу, а он ниjе престаjао да je слуша. Он се беше помирио с граjом и одлучио да тера до краjа, надаjући се да ћe публика поново постати пажљива. Оваj зрачак наде оживе у њему кад виде да Квазимодо, Копенол и цео урнебесни спровод лудачкога папе изиђоше из дворане с великом виком. Гомила жудно навали за њима. — Врло добро — рече он у себи — одоше сви изградници. — На несрећу, сви ти изгредници беху гледаоци. За трен ока велика дворана оста празна. Истину да кажемо, беше остало jош неколико гледалаца, jедни растурени, други искупљени око стубова, жене, старци или деца, коjи су били сити граjе и вике. Неколико ђака беше заостало по прозорима, одакле су гледали на трг. — Но — помисли Гренгоар — опет их има довољно да чуjу краj моjе мистериjе. Мало их je, али je публика одабрана, публика образована. После jедног тренутка изостаде симфониjа коjа je требало да изазове силно деjство приликом доласка свете Богородице. Гренгоар опази да му je музику одвео спровод лудачког папе.. — Пређите преко ња — рече он стоички. Он приђе jедноj гомилици варошана коjи су, како му се чинило, говорили о његовом комаду. Ево jедног дела разговора коjи му je допро до ушиjу: — Ви знате, господине Шенето, дворац од Наваре, коjи je био своjина господина од Немура? — Знам, преко пута капеле Брак. — Е, таj je дворац лореско одељење издало под закуп Гиjому Александру, историчару, за шест ливара и осам париских суа годишње. — Како je закупнина поскупела! — Ах! — рече у себи Гренгоар и уздахну — други слушаjу. — Другови — повика наjаданпут jедан од оних младих обешешака на прозору — Есмералда! Есмералда je на тргу. Ова реч имала je чаробно деjство. Све што je остало у дворани навали на прозоре, пузаjући се уз зидове да види, и понављаjући: Есмералда! Есмералда! У исто време зачу се напољу живо пљескање. — Шта им je то Есмералда? — рече Гренгоар склонивши руке у очаjању. — Ах! боже моj! рекло би се да je сад дошао ред на прозоре. Он се окрену мермерном столу и виде да je представа прекинута. Ваш у том тренутку требало je да се поjави Jупитер с муњом. Но Jупитер je стоjао непомично на подножjу позорнице. — Мишеле Жиборне! — узвикну песник љутито — шта радиш ту? je ли то твоjа улога? пењи се! — Ах! — рече Jупитер — jедан ђак баш сад однесе лествице. Гренгоар погледа. То беше цела истина. Између заплета и свршетка његова комада беше прекинута свака веза. — Хуља jедна! — промрмља он. — А што их je однео? — Да види Есмералду — одговори Jупитер тужно. — Затим рече: гле, ево jедних лествица коjе никоме не требаjу! — и узе их. То беше последњи удар. Гренгоар га поднесе као човек коjи се предао своjоj судбини. — Ђаво да вас носи! — рече он глумцима — кад плате мени, платићу и jа вама. 57

Личност грчке митологиjе, син бога Посеjдона, jеднооки киклоп коме je Одисеj истерао око

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 23

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

И он се удаљи, оборене главе, али последњи, као воjсковођа коjи се храбро борио. И силазећи низ увиjене степенице Дома, гунђао je кроз зубе: — Лепа гомила магараца и глупака, ови Парижани! Дошли да чуjу мистериjу, па не слушаjу ништа! Обраћали су пажњу на цео свет, на Клонена Труjфуа, на кардинала, на Копенола, на Квазимода, на ђавола! само не на пречисту деву Мариjу. Да сам знао, дао бих вам jа деву Мариjу, блесани jедни! И jа! дошао да видим лица, а овамо видео само леђа! бити песник и имати успех jедног апотекара! Истина, Хомер je просио по грчким градовима, а Назон58 je умро у прогонству код Московљана. Али ђаво да ме носи ако разумем шта хоће да кажу с том њиховом Есмералдом! Пре свега, каква je то реч? то je нешто египатски!

КЊИГА ДРУГА I ИЗ ХАРИБДЕ У СЦИЛУ У jануару ноћ се рано спушта. Улице су већ биле мрачне кад je Гренгоар изишао из Дома правде. Она ноћ допаде му се; он je jедва чекао да уђе у какву мрачну и пусту уличицу да размишља натенане и да филозоф стави први завоj на песникову рану. Филозофиjа му je, уосталом, била jедино уточиште, jер ниjе знао где да ноћи. После очевидног неуспеха његовог позоришног покушаjа, он се не смеде вратити у своj стан, у Улицу Грениjе-сир-Ло, преко пута Порт-о-Фоена, пошто je рачунао да ће оним што му je г. управитељ имао да да за његов свадбени спев платити своме газди, Гиjому Ду-Сиру, закупцу париске сточне трошарине, шестомесечну станарину коjу му je дуговао, то jест дванаест париских суа; дванаест пута онолико колико je износила сва његова имовина, рачунаjући ту и његове панталоне, и његову кошуљу и његову капу. Пошто je неколико тренутака, привремено склоњен под тамничким прозором благаjника Свете капеле, премишљао коjу постељу да изабере за ту ноћ, имаjући на избор целу париску калдрму, он се сети да je прошле недеље спазио у Крпачкоj улици, на прагу куће jеднога саветника у парламенту, jедан бињекташ, и да je рекао у себи да би таj камен у случаjу потребе био дивно узглавље за каквог просjака или за каквог песника. Он захвали провиђењу што му je улило у главу ову срећну мисао; али баш кад се спремаше да пређе преко трга и да уђе у искривудани лавиринт вароши, кроз коjи виjугаjу толике старе улице, Качарска улица, Платнарска, Крпачка, Jевреjска итд., коjе jош и данас стоjе са своjим кућама од девет спратова, он угледа спровод лудачкога папе, коjи je такође излазио из Дома и ишао му у сусрет с великом виком, многим буктињама и његовим, Гренгоаровим свирачима. Оваj призор позледи ране његова самољубља, и он утече. Огорчен драмским неуспехом, њега je jедило и вређало све што га je подсећало на свечаност тога дана. Он хтеде прећи преко Моста арханђела Михаила; по њему су jурила деца са шишталицама и жабицама. — Проклети ватромет! — рече Гренгоар, и упути се Мењачкоме мосту. На кућама на челу моста беху истакнуте три заставе, коjе су представљале краља, дофена и Маргериту од Фландриjе, и шест заставица, на коjима су били насликани воjвода од Аустриjе, кардинал од Бурбона, г. од Божеа, госпођа Jованка од Француске, г. наход од Бурбона, и не знам jош ко; све то беше осветљено буктињама. Светина се дивила. — Срећни сликар Жан Фурбо! — рече Гренгоар с дубоким уздахом; затим окрену леђа заставама и заставицама. Jедна улица беше пред њиме; она му се учини тако мрачна и тако пуста да се понада да ће у њоj избећи све одjеке и сву светлост свечаности, и замаче у њу. После неколико тренутака његова нога спотаче се о неки предмет; он посрну и паде. То беше маjско дрво, коjе су чланови Базоше положили то jутро пред врата jеднога председника у парламенту, у част свечаности тога дана. Гренгоар jуначки поднесе ову нову неприjатност. Он устаде и дође на обалу. Пошто je оставио за собом суд за грађанске спорове и суд за кривице, и прошао дуж дугачког зида краљеве баште, по непоплочаноj обали, где му je блато допирало до чланака, он стаже на западни краj вароши и неколико тренутака посматраше Краварско острвце, коjе je касниjе нестало под бронзаним коњем и Новим мостом. Острвце му се чинило у мраку као нека црна маса с оне стране беличасте воде коjа га раздваjаше од њега. На том острвцету видела се, при слабоj светлости, некаква колиба у облику кошнице, у коjу се скелеџиjа склањао ноћу. — Срећни скелеџиjа! — помисли Гренгоар — ти и не мислиш на славу и не пишеш свадбене спевове! Шта се тебе тичу краљеви коjи се жене и воjвоткиње од Бургоње? Ти не знаш за друге маргерите59 до за оне коjе с твоjом априлском травом пасу твоjе краве! А jа, песник, jа сам извиждан, дрхтим од зиме, дужан сам дванаест суа, а ђонови су ми тако провидни да би могли послужити за стакло на твоме фењеру. Хвала ти, скелеџиjа! Кад гледам твоjу колибу, jа заборављам Париз. Из овога готово лирског заноса пробуди га велика ракета коjа наjеданпут узлете из ове срећне колибе. То се скелеџиjа веселио за своj рачун и пустио jедну ракету. Од ове ракете наjежи се кожа Гренгоару. — Проклета свечаности! — узвикну он — зар ћеш ме свуда гонити? Ох! боже моj! Чак и код скелеџиjе! Затим погледа Сену пред собом и обузе га страшно искушење. — Ох! — рече он — како бих се радо удавио да вода ниjе тако хладна! 58

Овидиjе Назон (43. пре наше ере — 17. наше ере), латински лесник, Виргилиjев и Хорациjев приjатељ, умро у прогонству у Томима у близини Црног мора. 59 Опет игра речи услед сличности изговора имена Маргарита и marguerite (биљка — красуљак). Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 24

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Тада му паде на ум очаjна одлука: да одважно jурне усред свечаности и да оде на Гревски трг, кад већ ниjе могао утећи од лудачкога папе, од слика Жана Фурбоа, од маjског дрвета, од шишталица и жабица. — Бар ћу тамо — помисли он — наћи можда мало ватрице да се огреjем, и моћи ћу утолити глад коjом мрвом од три велика грба од краљева шећера, коjи су зацело на jавноj варошкоj трпези.

II ГРЕВСКИ ТРГ Данас je остао врло неприметан траг од Гревскога трга какав je онда био; то je красна кула на северном углу трга, коjа ће, већ данас сахрањена под гнусним малтером што испуњава оштре ивице њених скулптура, jамачно наскоро ишчезнути, преплављена новим кућама, коje тако нагло прождиру све старе фасаде нашега Париза. Личности коjе, као ми, никад не прелазе преко Гревскога трга а да не баце поглед пун туге и љубави на ту jадну кулу, стешњену између две кућерине из времена Луjа XV, могу лако обновити у мислима скупину грађевина коjима je она припадала, и замислити стари готски трг из петнаестога века у потпуности његовоj. То je био, као и данас, неправилан трапез, коjи се с jедне стране гранично обалом, а с остале три стране низом високих, уских и мрачних кућа. Дању се могао човек дивити разноликости његових грађевина, коjе су биле изрезане у камену или у дрвету и представљале већ потпуне обрасце разних домаћих архитектура средњега века, од петнаестога па уназад до jеданаестога века, од архитектуре ране ренесансе, коjа je почела замењивати готску архитектуру, до романске архитектуре, чиjе je место заузела готска архитектура, и коjа je jош, испод ове, заузимала први спрат оне старе куће с Роландовом кулом, на углу Сенскога трга, до Кожарске улице. Ноћу, од ове масе зграда распознавали су се jедино црни зупци кровова, коjи су опасивали цео трг своjим ланцем оштрих рогљева. Jер то je jедна од битних разлика између ондашњих и данашњих вароши, што данас гледаjу на трг и на улице фасаде, а онда су гледали калкани. За последња два века куће су се окренуле. У средини источне стране трга дизала се гломазна грађевина мешовитога стила, коjа се састоjала из три куће, jедне до друге. Она je имала три имена, коjа обjашњаваjу њену историjу, њену намену и њену архитектуру: Дофенов двор, зато што je y њоj становао Карло V као дофен; Трговачки дом, зато што je у њоj био општински суд; Кућа на стубовима (domus ad pïloria), зато што je њена три спрата носио ред дебелих стубова! Варош je налазила ту све што je jедноj доброj вароши, као што je Париз, било потребно: капелу, где су се молили Богу; судницу, где су се примале тужбе уопште, а по потреби и против краљевих људи; и таван, где je био арсенал пун оружjа. Jер грађани париски знаjу да у извесним приликама ниjе довољно молити се Богу и речима бранити општинска права, те увек имаjу у резерви на општинском тавану по какву зарђалу пушку. Гревски трг имао je jош тада онаj страшни изглед, коjи му je jош и данас очувала гнусна успомена коjу буди и мрачни Општински дом Доминика Бокадора60, коjи je заменио Кућу на стубовима. Ваља рећи да вешала и срамни стуб, губилиште и стубе, како се онда говорило, подигнути jедно поред другога насред калдрме, нису доприносили мало да човек окреће поглед од овога кобног места, где се толико људи, пуних здравља и живота, борило са смрћу; где се педесет година касниjе поjавила Грозница Сен Валиjерова61, та болест, коjу су добиjали од страха од вешала, наjгрозниjа од свих болести, jер ниjе долазила од Бога него од човека. Права je утеха за човека, поменимо узгред, кад помисли да смртна казна, коjа се пре три стотине година са своjим точком, своjим вешалима, своjим справама за мучење, коjе су биле сталне и утврђене за калдрму, ширила по Гревском тргу, по Великоj пиjаци, по Кнегињином тргу, по раскршћу Трахоар, Свињарском тргу, гнусном Монфокону, Сержанскоj бариjери, Мачиjем тргу, Капиjи светога Дионисиjа, Шанпо, Капиjи Боде, Капиjи светога Jакова, а да и не рачунамо неброjена вешала кметовска, бискупска, саборска, калуђерска и свештеничка; да и не рачунамо што су осуђеници бацани у Сену — права je утеха, кад помислимо да данас смртна казна, пошто je изгубила редом све своjе оружjе, сву своjу раскош мучилишта, све необичне и оштроумне начине уморства, оно мучење ради кога je сваке пете године обнављала кожну постељу у Великом Шатлеу; да смртна казна, та стара владарка феудалног друштва, готово искључена из наших закона и наших вароши, гоњена из jеднога закона у други, терана с jеднога места на друго, има у нашем огромном Паризу jош само jедан срамни кут Гревскога трга, само jедну бедну гиљотину, боjажљиву, неспокоjну, постиђену, коjа као да се вечито боjи да je не ухвате на делу: тако je брзо нестане, пошто je учинила своjе!

III „BESOS PARA GOLFES"62 Кад je дошао на Гревски трг, Пjер Гренгоар беше се укочио од зиме. Он се беше упутио преко Воденичарскога моста, да би избегао светину на Мењачком мосту и заставице Жана Фурбоа; али су га у проласку точкови свих бискупских воденица свега испрскали и одело му je било скроз мокро. Поред тога, чинило му се да му je због неуспеха његова комада било jош хладниjе. Зато похита да се приближи ватри коjа 60

Италиjански архитект XVI века Дрхтавица из страха, називана тако по заверенику Сен Валиjеру, коjи je помилован на губилишту 62 Пољубац ствара jаде 61

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 25

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

je дивно горела на средини трга. Али велика гомила света беше начинила круг око ње. Проклети Парижани! — рече он сам за се, jер je Гренгоар као прави драмски песник био наклоњен монолозима — сад ме, ето, ни до ватре не пуштаjу. Међутим, потребно ми je да се мало огреjем. Ципеле ми пропуштаjу воду, а ове проклете воденице свега су ме исквасиле. Проклети париски бискуп с његовим воденицама! Да ми je само знати шта ће бискупу воденице! да не мисли постати од бискупа воденичар? Ако му je за то потребно само моjе проклетство, jа му га даjем, и њему, и његовоj цркви и његовим воденицама. Баш да видим хоће ли се помаћи ови беспосличари. Да ми je знати шта раде ту. Греjу се; и то ми je неко задовољство! Гледаjу како гори пруће; и то ми je неко уживање! Кад je пришао мало ближе, виде да je круг много већи но што je било потребно да се човек огреjе на краљевоj ватри, и да ту множину гледалаца ниje привукла jедино лепота прућа коjе je горело. На великом и слободном простору између гомиле и ватре играла je jедна млада девоjка. Да ли je та млада девоjка била људски створ, или вила, или анђео, то Гренгоар, ма колико био скептичар, ма колико био ироничан песник, ниjе могао у првом тренутку погодити; толико га je била очарала ста блистава поjава. Она ниjе била велика, али je изгледала велика, тако je била витка стаса. Била je црномањаста, али je човек могао погодити да je дању њена кожа морала имати онаj лепи позлаћени сjаj Андалужанки и Римљанки. И кожица je y ње била андалузиjска, jер jоj je y исто време било и тесно и угодно у укусноj обући. Она je играла, окретала се, вртела се као вихор на jедном старом персиjском ћилиму, коjи jоj немарно беше бачен под ноге; и кад год би у окретању њено дивно лице прошло поред вас, њене крупне црне очи обасjале би вас муњом. Око ње сви погледи беху укочени, сва уста отворена; и доиста, док je тако играла, уз бруjање даира коjе су њене обле и нежне руке држале изнад главе, мала, слаба и живахна као осица, у златом извезеноj блузи без бора, у шареноj хаљини коjа се ширила, голих рамена и лепих ногу, коjе су jоj се на махове виделе испод сукње, црне косе и ватрених очиjу, изгледала je као неко натприродно створење. — Заиста — помисли Гренгоар — ово je права саламандра63, права нимфа, права богиња, права баханткиња с меналеjског брда. У том тренутку просу се jедна плетеница ове „саламандре", а jедан новац од туча, коjи беше за њу привезан, откотрља се на земљу. — Не, ниjе! — рече он — то je нека Циганка. Неста сваке илузиjе! Она поново стаде играти; узе са земље два мача, наслони им врхове на чело и стаде их окретати у jедном правцу, док се сама окретала у другом. То доиста беше права Циганка. Али ма колико да je Гренгоар био разочаран, ова слика ниjе била без дражи и чаролиjа; ватра je осветљавала живом и црвеном светлошћу, коjа je играла на лицима гомиле, на мрком челу младе девоjке, а у дну тога бацала као неки блед одсев, коjи je заjедно с њиховим сенкама треперио, с jедне стране на мрачноj и испуцалоj фасади познате Куће са стубовима а с друге на каменим стубовима од вешала. Међу многоброjним лицима, на коjа je ова светлост бацала скерлетну боjу, беше jедно коjе као да je више но ма коjе друго било зането посматрањем играчице. То беше мушко лице, озбиљно, мирно и мрачно. Чинило се као да таj човек, чиjе je одело заклањала гомила коjа га je окружавала, ниjе имао више од тридесет пет година; међутим, био je сасвим ћелав; jедва je са стране имао неколико праменова ретке и већ седе косе; на његовом широком и високом челу беху се почеле поjављивати боре, али у његовим упалим очима огледала се необична младост, буjан живот, дубока страст. Он их ниjе скидао са Циганке; и док je безазлена девоjка од шеснаест година играла и скакала на задовољство свих, његове мисли као да су бивале све мрачниjе. С времена на време сретали су се на његовим уснама осмех и уздах, али je осмех био тужниjи од уздаха. Млада девоjка, задихана, престаде наjзад играти, и народ jоj одушевљено запљеска. — Џали — рече Циганка. Тада Гренгоар виде jедну лепу белу козу, окретну, живахну, глатку, с позлаћеним роговима, с позлаћеним ногама, с позлаћеном огрлицом, козу коjу jош не беше спазио, и коjа je дотле лежала на jедном краjу ћилима и гледала своjу госпођу како игра. — Џали — рече играчица — на тебе je ред. И пошто je села, она љупко поднесе кози своjе даире. — Џали — настави она — коjи je сад месец? Коза диже предњу ногу и удари jеданпут по даирама. Био je доиста први месец. Гомила запљеска. — Џали — прихвати млада девоjка пошто je окренула другу страну даира — коjи je данас дан у месецу? Џали диже своjу златну ножицу и удари шест пута по даирама. — Џали — настави Циганка пошто je опет окренула даире — колико je часова? Џали удари седам пута. У истом тренутку часовник на Кући на стубовима изби седам часова. Народ беше задивљен. — То су неке враџбине — рече jедан потмули глас из гомиле. То беше глас ћелавога човека коjи ниjе скидао ока са Циганке. Она уздрхта и окрену се; али се заори пљескање, у коме се изгуби таj зловољни узвик. Оно га избриса из њене памети тако потпуно да млада девоjка настави питати своjу козу: 63

Ватрени дух.

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 26

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Џали, шта ради господин Гишар Гран-Реми, капетан варошких пистолиjера 64, на литиjи о Сретењу? Џали се исправи на стражње ноге и стаде вречати, ходаjући с тако љупком озбиљношћу да цео круг гледалаца прште у смех на ову пародиjу извештачене побожности пистолиjерскога капетана. — Џали — настави девоjка, охрабрена све већим успехом — како придикуjе господин Jаков Шармоли, краљев прокуратор у духовном суду? Коза седе и стаде вречати, машући предњим ногама тако необично да je и по покрету, и по акценту, и по држању, била сушти Jаков Шармоли, само без његовог рђавог француског и латинског jезика. А светина стаде пљескати све jаче. — Оскврњење! Обесвећење! — прихвати глас ћелавога човека. Циганка се окрену jош jеданпут. — Ах! — рече она — то je онаj гадни човек. — Затим, опруживши доњу усну испред горње, она начини гримасу коjа као да jоj je била у навици, обрте се на пети и стаде купити у даире напоjницу од гледалаца. Крупан и ситан сребри новац, крунаши и орлаши падали су као киша. Наjеданпут дође пред Гренгоара. Гренгоар тако расеjано метну руку у џеп да ова застаде. — До ђавола! — рече песник нашавши у своме џепу стварност, то jест не нашавши ништа. Међутим, девоjка je стоjала с даирама у руци, гледаjући га крупним очима и чекаjући. Гренгоару избише по челу грашке зноjа. Да je имао све перуанске маjдане у своме џепу, зацело би их дао играчици; али их Гренгоар ниjе имао; а, уосталом, Америка jош ниjе ни била пронађена. Срећом, jедан неочекивани случаj притече му у помоћ. — Одлази, скакавче мисирски! — повика jедан крештави глас из наjмрачниjега кута на тргу. Девоjка се окрете уплашена. То ниjе био више глас ћелавог човека; то je био глас женски, глас побожан и пакостан. Уосталом, оваj узвик од кога се Циганка уплашила, развесели гомилу деце коjа су туда шврљала. — Гле заточенице из Роландове куле! — повикаше они смеjући се гласно — гле испоснице где грди! Да ниjе остала без вечере? Хаjде да jоj однесемо остатке са варошке трпезе. Сви поjурише Кући на стубовима. Међутим, Гренгоар се беше користио забуном играчице и склонно се. Дечиjа вика подсети га да и он ниjе вечерао. Он похита столу. Али мали обешењаци беху бржи од њега; кад je дошао до стола, они већ беху све покупили. Ниjе био остао ни наjмањи колачић. На зиду ниjе било ништа више до витких кринова и ружа, коjе je 1434. сликао Матиjа Битеран. То беше мршава вечера. Мало je неприjатно лећи без вечере, а jош je неприjатниjе не вечерати и немати где лећи. Гренгоар je био у таквом положаjу. Без хлеба, без постеље; са свих страна беше та притисла невоља и та невоља чинила му се врло сурова. Он je одавно дошао до закључка да je Jупитер створио људе у наступу мизантропиjе и да, целога живота, филозофиjа jеднога мудраца има да се бори с његовом судбином. Што се њега тиче, он joш никад ниjе видео борбу тако одсудну; он je слушао како му стомак обjављуjе да се предаjе; и чинило му се да ниjе нимало лепо што зла судбина осваjа његову филозофиjу глађу. Ове меланхоличке мисли обузимале су га све више, кад га из њих одjедном трже нека песма, необична иако врло умилна. То беше песма младе Циганке. Њен глас био je као и њена игра, као и њена лепота. То je било нешто необjашњиво и љупко; нешто чисто, звучно, ваздушасто, тако рећи крилато. То беху непрестани тонови пуни заноса, мелодиjе, неочекиване каденце, затим просте фразе прошаране тоновима оштрим и високим, па скокови из jедне скале у другу коjи би и самога славуjа збунили, али у коjима je увек било хармониjе; затим благо таласање октава, коjе се дизало и спуштало као груди младе певачице. Њено лепо лице пратило je с необичном покретношћу све фантазиjе њене песме од наjразузданиjег надахнућа до наjчедниjе достоjанствености. Рекао би човек час да je луда, час да je краљица. Речи њене песме биле су на jезику коjи je био непознат Гренгоару, и коjи као да je био непознат и њоj самоj, тако je мало израз њена певања био прикладан смислу речи. Тако, ова четири стиха у њеним устима била су необично весела: Un cofre de gran riqueza Hallaron dentro un pilar, Dentro del, nuevas banderas Con figuras de espantar.

Ковчег jедан скупоцени Извадише из бунара, Пун барjака нових, где je Насликана страшна шара.

А jедан тренутак после тога, по тону коjи je давала овоj строфи: Alarabes de cаvallio Sin poderse menear, Con espadas, y los cuellos, Ballestas de buen echar.

64

То на коњма Арапи су Киповима каквим слични, С мачевима и луцима, Што су нишан згодит' вични.

Коњаници наоружани пиштољима

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 27

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Гренгоар осети како му сузе наврете у очи. Међутим, њена песма одисала je нарочито радошћу, и чинило се да пева као птица, весело и безбрижно. Песма ове Циганке помутила je Гренгоарова сањарења, али као што лабуд мути воду. Он je слушаше с неком милином, заборављаjући на све. Тада, за последњих неколико часова, први пут ниjе осећао своjе патње. Taj тренутак беше кратак. Онаj исти женски глас што je прекинуо Циганкину игру, прекиде и њену песму. — Умукни, паклени попче! — узвикну она из оног истог мрачног куга. Jадни попац одмах умуче. Гренгоар затисну уши: — Ох! — узвикну он — проклета крезуба жено, што разби лиру! И остали гледаоци гунђали су као он: — До ђавола са испосницом! — говорило je више њих. И стара невидљива жена могла би се каjати за своjе испаде против Циганке да баш у томе тренутку ниjе привукао пажњу светине спровод лудачкога папе, коjи je, обитавши многе улице и раскршћа, бануо на Гревски трг, са свима своjим буктињама и са свом своjом галамом. Оваj спровод, коjи су наши читаоци видели кад je излазио из Дома правде, беше уз пут прикупио све париске протуве, беспослене лопове и залудне скитнице; зато je и изгледао тако велики кад je дошао на Гревски трг. Наjпре je ишло циганско царство. Цигански кнез на челу, на коњу, а његови великаши пешке, држећи му узде и узенгиjе; за њима Цигани и Циганке са своjом децом коjа су им дречала на раменима; сви, и кнез, и великаши, и народ, у дроњцима и ритама. Затим je долазило шатровачко царство, то jест сви лопови Француске поређани по достоjанству. Наjмањи су били први. Тако су пролазили по четири у реду, са разним знацима своjих чинова у тоj необичноj академиjи, готово сви богаљи, неки хроми, неки кљасти, шатровачке калфе, хаџиjе, хаjкачи, пљачкаши, вребачи, просjаци, битанге, назорбогаљи, пантаџиjе, назорболееници, спрже, шатровачки трговци добеглице, лопови, шатровачки маjстори, набраjање да и Хомера умори. У средини сабора обласних старешина и лопова jедва се могао распознати шатровачки цар, велики туцак, згурен на малим двоколицама коjе су вукла два велика пса. После шатровачког царства долазило je царство галилеjско. Гиjом Русо, цар царства галилеjскога, корачао je достоjанствено у своjоj порфири, вином исполиваноj; пред њиме су ишли улични играчи, коjи су скакали и изводили игре с оружjем, а окружавали су га његови скиптроносци, његови поданици и чиновници благаjне. Напослетку je долазила Базоша са своjим маjским дрветом искићеним цвећем, са своjим црним оделом, са своjом музиком коjа je била достоjна овог врзинога кола, и са своjим дебелим свећама од жутога воска. У средини ове гомиле, велики часници лудачкога братства носили су на раменима носила, на коjима je било више свећа но на ћивоту свете Женевjеве за време куге. А на тим носилима блисташе се, са палицом, стихаром и митром, нови лудачки папа, звонар Богородичине цркве, Квазимодо грбоња. Сваки одред у овом лудом спроводу имао je своjу засебну музику. Цигани су дували у балафо и ударали у афричке добоше. Шатровци, народ врло мало музикалан, jош су имали виолу65, рог и готску ребеку66 из дванаестога века. Галилеjско царство ниjе било у томе погледу нимало измакло; у његовоj музици jедва се могла распознати по коjа бедна ребека из првих времена уметности, коjа ниjе имала више од три гласа. Али око лудачкога папе развиjало се, у величанственоj какофониjи, све музичко богатство тога времена. Ту су се чуле све дискант-ребеке, алт-ребеке, тенор-ребеке, а да и не рачунамо флауте и металне инструменте. Аваj! наши се читаоци сећаjу да je то Гренгоаров оркестар. Тешко je представити поноситу и блажену милину коjа je обузимала жалосно и одвратно лице Квазимадово на путу од Дома правде до Гревскога трга. Тада je први пут осетио у себи самољубље. Дотле je знао само за понижавање, за презирање његова положаj а, за одвратност према његовоj личности. Зато je, иако беше глув, уживао као прави папа у клицању ове гомиле, коjу je мрзео зато што je осећао да и она њега мрзи. Шта мари што je његов народ био гомила лудака, богаља, лопова, просjака? То je опет био народ, а он његов владалац. И он je сматрао за озбиљно ово иронично пљескање, ово подругљиво поштовање, у коме je, морамо рећи, ипак било мало стварнога страха. Jер грбоња беше снажан, jер бангави беше окретан, jер глуви беше опак; три своjства коjа чине човека мање смешним. Уосталом, ми ни наjмање не веруjемо да je нови лудачки папа био начисто са своjим рођеним осећањима и са осећањима коjе je уливао. Разум коjи je био у овоме наказном телу морао je и сам имати нечега непотпуног и неосетљивог. И оно што je он у томе тренутку осећао било je за њ сасвим необjашњиво, неjасно и збркано. Само, радост се огледала, понос je владао. Ово мрачно и несрећно лице сиjало je од задовољства. Према томе, сви су се изненадили и ужаснули кад, баш онда кад je Квазимодо у овом полузаносу триjумфално пролазио поред Куће на стубовима, jедан човек излете из гомиле и љутито му истрже из руке позлаћену палицу, знак његовог лудачког папства. Таj преки човек беше онаj ћелави коjи je, малопре, међу онима коjи су гледали Циганку, престравио jадну девоjку своjим речима пуним претње и мржње. Он имађаше на себи свештеничко одело. Баш кад je 65 66

Инструмент са седам жица у коjи се свира гудалом Врста виолине с три жице

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 28

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

излазио из гомиле, Гренгоар, коjи га дотле не беше спазио, познаде га: — Гле! — узвикну он зачуђено — то je моj учитељ филозофиjе, дом Клод Фроло, архиђакон! Ког ђавола дира ову опасну наказу? Смождиће га. И доиста се зачу узвик од ужаса. Страшни Квазимодо беше скочио са носила, и жене су окретале главу да не виде како ће растргнути архиђакона. Он скочи до свештеника, погледа га и паде на колена. Свештеник му смаче тиjару, преби му палицу и нецела стихар са шљокицама. Квазимодо оста на коленима, обори главу и склопи руке. Затим се између њих заподену необичан разговор знацима и покретима, jер ни jедан ни други нису говорили. Свештеник, на ногама, љут, пун претње, строг; Квазимодо, на коленима, понизан, покорно молећи. Међутим, ван сваке je сумње да je Квазимодо jедним прстом могао смрвити свештеника. Напослетку, архиђакон, сурово дрмусаjући снажно Квазимодово раме, даде му знак да устане и да пође за њим. Квазимодо устаде. Тада лудачко братство, пошто je прва пренераженост прошла, хтеде одбранити свога папу, коjи je тако изненада свргнут с престола. Цигани, шатровци и цела Базоша нададоше вику око свештеника. Квазимодо стаде пред свештеника, скупи мишиће своjих атлетских песница и погледа нападаче, шкргућући зубима као разjарени тигар. Свештенику се поврати његова суморна озбиљност; он даде знак Квазимоду и пође ћутећи. Квазимодо je ишао пред њиме, растеруjући гомилу с његова пута. Кад су прешли светину и трг, гомила радозналих и беспослених хтеде поћи за њима. Квазимодо пређе онда у позадину, пратећи архиђакона натрашке, здепаст, опак, наказан, накострешен, прикупљаjући своjе удове, лижући своjе вепарске зубе, мумлаjући као звер и заталасаваjући гомилу jедним покретом или jедним погледом. Пустише их да уђу у jедну тесну и мрачну улицу, у коjу нико не смеде за њима, jер je Квазимодо са своjим шкргутом зуба тако добро чувао улаз у њу. — Ово je заиста чудновато — рече Гренгоар — али где ћу, до ђавола, наћи шта за вечеру?

IV НЕПРИЈАТНОСТИ КОJИМА СЕ ЧОВЕК ИЗЛАЖЕ КАД НОЋУ ПРАТИ УЛИЦАМА КАКВУ ЛЕПУ ЖЕНУ Гренгоар je насумце пошао за Циганком. Видео je кад je са своjом козом ушла у Кожарску улицу, па се и сам упутио том улицом. — Зашто не? — рекао je y себи. Гренгоар, практични филозоф са париских улица, беше запазио да ништа ниjе за сањариjе тако угодно као пратити какву младу жену, не знаjући куда иде. У овом намерном одрицању слободне воље, у овоj ћуди што се покорава другоj ћуди коjа то и не слути, било je неке мешавине ћудљиве независности и слепе послушности, ропства и слободе, што се допадало Гренгоару, човеку нарави врло неjеднаке, неодлучне и сложене, у коме су се стицале све краjносги, коjи се непрестано поводио за наjразличниjим жудњама и потирао их jедну с другом. Он je сам радо упоређивао себе с Мухамедовим гробом, коjи два магнета привлаче у противним правцима и коjи вечито лебди између неба и земље, између свода и пода, између пада и пењања, између зенита и надира67. Кад би Гренгоар живео данас, како би се држао на златноj средини између класицизма и романтизма! Али он ниjе био толико примитивен да живи три стотине година, и то je штета. Њега нема, и та се празнина данас и сувише осећа. Уосталом, да човек може пратити улицама пролазнике (а нарочито пролазнице), што je Гренгоар радо чинио, наjбоље je да не зна где ћe преноћити. Он je, дакле, дубоко замишљен ишао за младом девоjком, коjа je убрзала кораке — тако да je њена лепа коза трчала за њом — кад je видела да се варошани враћаjу кући и да се затвараjу крчме, jедине радње коjе су тога дана биле отворене. — Па, ипак — помисли он у себи — она мора негде становати; у Циганки je добро срце. Ко зна.... И у овоме недовршеном питању коjим je пропратио ову своjу мисао било je нечега враголастог. Међутим, с времена на време, пролазећи поред последњих група варошана, коjи су затварали своjа врата, чуо je по коjу реч њихова разговора, коjи je прекидао ланац његових приjатних претпоставки. Час су два старца прилазила jедан другоме: — Знате ли, господине Тибо Фернике, да je збиља хладно? (Гренгоар je то знао jош од почетна зиме.) 67

Тачка на небесном своду управо над нашим ногама.

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 29

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Тако je, господине Бонифациjе Дизоме. Да не буде и ова зима као она пре три године, године осамдесете, кад смо за товар дрва плаћали осам суа? — О, то ниjе ништа, господине Тибо, према зими године 1407, кад je мраз траjао од Митровдана до Сретења! и то тако jак да се после сваке треће речи у великоj судници ледило деловођино перо, те je морало бити обустављено вођење записника. Мало даље, две сусетке стоjале су на прозору и држале у руци свеће, коjе су од магле jедва гореле. — Je ли вам муж испричао нов несрећни случаj, госпођо Ла Бдрак? — Ниjе. А шта je то било, госпођице Тиркан? — Па да се коњ господина Жила Годена, бележника у Шатлеу, поплашио од Фламанаца и њихове поворке и оборио пречаснога Филипа Авриjота, калуђера целестинца. — Je ли могућно? — Цела истина. — Обичан чаршиjски коњ! е, то je мало много. Да je бар какав воjнички коњ, хаjде-де! И прозори се затворише. Али je Гренгоар ипак изгубио везу своjих мисли. Срећом, он je брзо нађе и без по муке обнови захваљуjући Циганки и Џали, коjе су непрестано ишле пред њиме; два фина, нежна, красна створења малих ногу, лепа тела и умиљата држања, коjима се дивио и коjа je y мислима готово мешао jедно с другим; због њихова другарства и приjатељства мислећи да су обе младе девоjке; због њихове лакоће, окретности, хитрине у ходу, мислећи да су обе козе. Међутим, улице су бивале све мрачниjе и све више пусте. Повечерjе беше одавно одзвонило и само сте у ретким размацима могли видети кога на улици или коjи осветљени прозор. Идући за Циганком, Гренгоар беше зашао у онаj неразмршљиви сплет улица, раскршћа и ћорсокака коjи окружава старо Гробље невиних и коjи личи на клупче конца коjе je мачка замрсила. — Е што су ово глупе улице! — говорио je Гренгоар, залутао у овим силним кривинама, коjе су се непрестано враћале на своjе полазне тачке, али кроз коjе je млада девоjка ишла путем коjи као да jоj je био добро познат, нимало се не двоумећи и све бржим корацима. Што се њега тиче, он не би никако знао где je да ниje y проласку, на савиjутку jедне улице, спазио пиjачни осмострани срамни стуб, чиjи je врх jасно оцртавао своj црни облик, према jедном jош осветљеном прозору у Улици Верделе. Од пре неколико тренутака он беше привукао на се пажњу младе девоjке; она се неколико пута боjажљиво осврнула; штавише, jеданпут je нагло застала, користила се зраком светлости, коjи je избиjао из jедне одшкринуте хлебарнице, и добро га загледала од главе до пете; после тога погледа она je направила ону своjу гримасу коjу Гренгоар већ раниjе беше уочио, и пошла даље. Она мала гримаса даде повода Гренгоару да размисли. У овоj лепоj гримаси било je зацело презирања и подсмеха. Он обори главу, стаде броjати кораке и пратити младу девоjку поиздаље, кад на углу jедне улице, коjа му je баш у том тренутку беше заклонила, чу jак врисак. Он убрза корак. Улица je била сасвим мрачна. Па, ипак, при светлости jедног повесма кучине, коjа je била уљем натопљена и горела у гвозденом фењеру пред Богородицом на углу улице, Гренгоар опази Циганку како се отима из руку двоjице људи, коjи су се упињали да угуше њену вику. Сирота коза, преплашена, беше оборила рогове и стала вречати. — У помоћ, господо стражари! — повика Гренгоар и пође одважно напред. Jедан од људи коjи су држали младу девоjку, окрену се њему. То беше страшно лице Квазимодово. Гренгоар не побеже, али не пође ни корака напред. Квазимодо му приђе, удари га шаком тако да je одлетео на калдрму четири корака далеко, и нагло замаче у мрак, носећи младу девоjку коjа се беше превила на његовоj руци као каква свилена трака. Његов друг оде за њим, а jадна коза трчала je за свима њима са своjим тужним вречањем. — Убиство! убиство! — викала je несрећна Циганка. — Стоjте, ниткови, и пустите ту блудницу! — рече наjеданпут громким гласом неки коњаник коjи искрсну са оближњег раскршћа. То беше jедан капетан краљевих стрелаца, оружан од главе до пете и с мачем у руци. Он oтe Циганку из руку пренераженога Квазимода, положи je преко свога седла, и баш кад страшни грбоња, дошавши себи, насрну на њ да поврати своj плен, указаше се са исуканим мачевима петнаест до шеснаест стрелаца, коjи су изблиза пратили свога капетана. То беше вод краљеве гарде, коjи je ишао у патролу, по заповести господина Роберта од Етутвила, заповедника париске полициjе. Квазимода опколише, ухватите, везаше. Он je рикао, беснео, уjедао, и, да je био дан, нема сумње да би се разбегао цео вод од самога његова лица; коjе je гнев начинио jош одвратниjим. Али како je била ноћ, он je био лишен свога наjопасниjег оружjа, своjе ружноће. Његова друга беше нестало за време борбе. Циганка се грациозно исправи на официрову седлу, наслони своjе руке на рамена младога човека и посматраше га непомично неколико тренутака, као очарана његовом лепотом и помоћи коjу jоj je указао. Она прва прекиде ћутање и своjим умиљатим гласом, коjи je овога пута био jош умиљатиjи, рече му: — Како се зовете, господине официру? — Капетан Фебус од Шатолера, лепоjко моjа — одговори официр исправивши се. Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 30

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Хвала — рече она. И док je капетан Фебус гладио своjе растресене бркове, она шмугну с коња као стрела и утече. Муња не би тако брзо ишчезла. — Сто му мука! — рече капетан, и заповеди да се притегну каиши Квазимоду — више бих волео да сам сачувао девоjку. — Шта ћете, капетане? — рече jедан воjник — славуj je одлетео, остао je слепи миш.

III ДАЉЕ НЕПРИJАТНОСТИ Гренгоар, онесвешћен падом, беше остао на калдрми пред Богородицом на углу улице. Мало-помало он дође себи; наjпре je био неколико минута као у неком заносу, полусну, коjи ниjе био неприjатан и у коме су се ваздушасте слике Циганке и козе сливале с тежином Квазимодове песнице. То стање ниjе траjало дуго. Прилично jака хладноћа на оноj страни његова тела коjа je била у додиру с калдрмом, наjеданпут га пробуди и поврати му свест. — Откуд сад ова хладноћа? — рече он у себи. И тада виде да лежи некако усред баре. — Проклети грбави киклоп! — промрмља он кроза зубе и хтеде се дићи. Али беше и сувише занесен, и сувише угруван. Мораде, дакле, остати на месту. Уосталом, рука му je била довољно слободна; он затисну нос и предаде се своjоj судбини. — Париско блато — помисли он у себи, jер je био уверен да ћe му поток бити постеља. А нашто je постеља до да се на њоj сања? Париско блато некако нарочито заудара. Мора да има много азота и шалитре. То je, уосталом, мишљење ученога Николе Фламела и херметика... Реч херметик подсети га наjеданпут на архиђакона Клода Фрола. Он се опомену суровога призора коjи беше малопре назрео, како се Циганка отима од двоjице људи, како je Квазимодо имао jеднога друга, и мрачно и охоло лице архиђаконово изиђе му пред очи као у магли. — То би било чудновато! — помисли он. И на основу свега тога он стаде зидати чудновату зграду претпоставки, ту кућу од карата тако драгу филозофима. Затим наjеданпут изиђе му пред очи стварност и он узвикну: — Ах! та jа ћу се смрзнути! И доиста све je мучниjе било остати на томе месту. Сваки молекул воде односио je по jедан молекул зрачне топлоте из тела Гренгоарова, и равнотежа између температуре његова тела и температуре потока поче се врло осетно успостављати. Наjеданпут, снађе га неприjатност, сасвим друге природе. Jедна гомила деце, оних босоногих обешењака коjи су у свим временима обиjали париску калдрму под ваjкадашњим именом „гамена", и коjи су се, кад смо и ми били деца, бацали на нас камењем кад смо увече излазили из школе, jер нам хаљине нису биле подеране — jедна руља тих младих мангупчића дотрча на раскршће, на коме je лежао Гренгоар, са осмехом и узвицима коjи као да су врло мало водили рачуна о сну суседа. Они су вукли за собом некакву накарадну врећу; и лупа њихових кломпа пробудила би мртваца. Гренгоар, коjи jош не беше сасвим мртав, придиже се упола. — Хеj, Енекене Дандешу! Хеj, Жане Пенсебурде! — викали су они колико их грло доноси — умро je стари Евстахиjе Мубон, поткивач на углу улице. Узели смо његову сламњачу да je запалимо. Данас je светковина у част Фламанаца. И они бацише сламњачу баш на Гренгоара, близу кога беху дошли не спазивши га. У исто време jедан од њих узе мало сламе, коjу запали на кандилу пред светом Богородицом. — До сто ђавола! — прогунђа Гренгоар — сад ће ми опет бити сувише топло. Тренутак je био критичан. Имао je да западне између ватре и воде; он напреже све силе, као злочинац кога због прављења лажног новца хоће да баце у кључалу воду и коjи гледа да се отме. Он устаде, баци сламњачу на дечурлиjу и побеже. — Света Богородице! — повикаше деца — оживео поткивач. И она побегоше такође. Сламњача остаде господар боjнога поља. Белфоре отац Ле Жиж и Корозе тврде да je сутрадан ту сламњачу свештенство дигло с великом свечаношћу и однело у ризницу Цркве свете Опортуне, где je клисар до 1789. добиjао леп доходак причаjући велико чудо Богородичина кипа на углу улице Моконсеj, коjи je самим своjим присуством, знамените ноћи између 6. и 7. jануара 1482, истерао ђавола из покоjнога Евстахиjа Мубона, коjи, да би преварио ђавола, беше на самрти лукаво сакрио своjу душу у своjу сламњачу.

VI РАЗБИJЕН КРЧАГ Пошто je неко време трчао што je могао брже, не знаjући куда, и ударно главом о више уличних углова, прескочио више потока, прошао кроз више улица, ћорсокака и раскршћа, гледаjући да побегне и прође кроз безброjне кривине старе пиjачне калдрме, проналазећи у своме паничном страху оно што онаj лепи латински jезик средњега века назива tota via, cheminum et viaria, наш песник застаде наjедан-пут, пре овега задихан, а после задржан дилемом коjа наста у његовоj памети. — Мени се чини, господине Пjере Гренгоаре — рече он у Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 31

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

себи, метнувши прст на чело — да ви jурите као какав лудак. Они мали обешењаци поплашили су се од вас исто тако ,као и ви од њих. Мени се чини, велим, да сте чули бат њихових кломпи, коjи се удаљавао у правцу jуга, док сте ви бежали на север. Према томе, jедно je од овога двога: или су деца побегла, и онда je сламњача, коjу су у страху морала заборавити, она гостољубива постеља за коjом од jутрос обисте ноге и коjу вам света Богородица премилостиво шаље, да вас награди што сте у њену част написали моралитет, у коме сте je славили и величали; или деца нису побегла, и у том случаjу она су бацила угарак у сламњачу, а то je, опет, управо она красна ватра коjа вам je потребна да се разонодите, осушите и огреjете. У оба случаjа, била добра ватра или добра постеља, сламњача je поклон с неба. Блажена дева Мариjа на углу Улице Моконсеj можда je само зато лишила живота Евстахиjа Мубона; и од вас je врло лудо што бежите тако безобзирце, као Пикарђанин испред Француза, остављаjући за собом оно што тражите испред себе; ви сте права будала! Он се врати истим путем, и разгледаjући и испитуjући где je, подигнута носа и начуљених ушиjу, потруди се да нађе драгоцену сламњачу. Али узалуд. Сваки час je ударао на куће, на ћорсокаке, на раскршћа, у сред коjих je оклевао и сумњао непрестано, више збуњен и више пометен у овоме сплету мрачних улица но што би био у лавиринту самога Турнелскога двора68. Напослетку изгуби стрпљење и узвикну свечано: — Проклета раскршћа! сам их je ђаво начинио налик на своjе виле. Лакну му после овог узвика, а нека црвенкаста светлост, коjу у томе тренутку спази на краjу jедне дуге и тесне улице, потпуно га ободри. — Хвала богу! — рече он — тако je. Eно моjе сламњаче где гори. И 69 упоређуjући себе с крмарем коjи тоне у ноћи, он додаде побожно: — Salve, salve, maris Stella . Да ли je ову молитву упућивао светоj Богородици или сламњачи? то никако не знамо. Тек што je зашао у дугу улицу, коjа je била некалдрмисана и све каљавиjа и стрмиjа, он спази нешто доста необично. Улица не беше пуста. Овде-онде, целом њеном дужином, пузиле су неке неjасне и наказне прилике, у правцу светлости коjа je треперила на краjу улице, као оно тешки инсекти коjи се ноћу од травке до травке вуку ка чобанскоj ватри. Ништа не даjе толико одважности као празан џеп. Гренгоар настави ићи, и наскоро стиже до инсекта коjи се с наjвише лености вукао за осталима. Кад му се приближи, виде да je то некакав бедни богаљ без ногу, коjи je скакутао на рукама као повређени паук коме су остале само две ноге. Баш кад je прошао поред овог паука с човечjим ликом, паук му рече тужним гласом: — La bwona manda, signer, la buona mancia70. — Ђаво да те носи — рече Гренгоар — а и мене с тобом, ако знам шта хоћеш да кажеш. И оде. Наскоро стиже другу покретну прилику и загледа je. То беше опет jедан богаљ, у исто време и хром и сакат, и то тако сакат и тако хром да je са компликованога система штака и дрвених ногу, коjе су га држале, изгледао као каква зидарска скела коjа се креће. Гренгоар, који je волео отмена и класична поређења, упореди га у мислима са живим троношцем Вулкановим71. Оваj живи троножац поздрави га, али задржа своj шешир у висини Гренгоарове браде, као какав берберски тањир, и довикну му у угли: — Senor саballer, para comprar un pedaso de pan72. — Рекло би ce — рече Гренгоар — да и оваj говори; али ово je неки мучан jезик, и он je срећниjи од мене ако га разуме. Затим му наjеданпут паде на памет: — Збиља, шта су оно jутрос хтели рећи с оним своjим Есмералда? Он хтеде убрзати кораке, али му и по трећи пут нешто препречи пут. То нешто, или, боље рећи, таj неко, беше jедан слепац, омалени слепац jевреjска лица и зарастао у браду, коjи му, веслаjући око себе jедном батином и идући за неким великим псом, рече кроз нос с неким мађарским акцентом: — Facitote caritatem73. — У добри час! — рече Пjер Гренгоар — jедва неко ко говори људским jезиком. Мора да сам врло милосрдна лица кад од мене просе, иако ми je кеса тако мршава. Приjатељу (и он се окрену слепцу), jа сам прошле недеље продао своjу последњу кошуљу; то jест, пошто ви разумете jедино Цицеронов jезик: Vendïdi hedbomade nuper transita meam ultimam chemisam. Рекавши ово, он окрену леђа слепцу и оде своjим путем. Али слепац опружи корак у исти мах кад и он: и сад одjеданпут и онаj богаљ и онаj хроми наиђоше с великом журбом и с великом лупом штака по калдрми. Затим сва троjица, гураjући се за jадним Гренгоаром, стадоше му певати своjу песму: — Caritatem! — певао je слепац. — La buona manda! — певао je богаљ. 68

Некадашња резиденциjа француских краљева у Паризу, у коjоj je 1559. Габриjел Монтгомери, шкотски воjсковођа, смртно ранио Хенрика II, приликом jедне витешке борбе. 69 Здраво, здраво, звездо морска! (Почетак jедне латинске химне Богородици 70 Добру напоjницу, господине, добру напоjницу! 71 Римски бог ватре и ковача, син Jупитера и Jуноне, а муж Венерин. Пошто je рођен ружан, маjка га je бацила с Олимпа тако да je остао сакат. Имао je ковачнице под. Етном, где je радио заjедно с киклопима. 72 Господине витеже, уделите ми да купим парче хлеба 73 Уделите милостињу! Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 32

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

А хроми je прихватио ову музичку фразу понављаjући: Un pedaso de pan. Гренгоар затисну уши. — О да вавилонске куле! — узвикну он. Он стаде трчати. Слепац потрча. Хроми потрча. Богаљ потрча. И што je дубље залазио у улицу све су више ницали око њега богаљи, слепци, хроми, кљасти, ћорави, губави са своjим ранама, ко из куће, ко из околних улица, ко из подрума, с урлањем, запевањем, крештањем, сви храмуцаjући, гегаjући, хитаjући ка светлости и ваљаjући се по блату као пужеви после кише. Непрестано праћен троjицом своjих гонилаца, и не знаjући шта ће из тога изићи, Гренгоар je преплашен ишао са осталима, обилазећи хроме, прескачући богаље, спотичући се у овом мравињаку сакатих, као онаj енглески капетан што je запао у гомилу морских паука. Помисли да покуша да се врати. Али je било сувише касно. Цела ова чета беше га опколила, а она три просjака нису га пуштала никако. Он, дакле, настави ићи, ношен овим неодољивим таласом, стравом и бунилом коjе му je све то представљало као неки страшан сан. Напослетку стиже накраj улице. Она je излазила на jедан огроман трг, на коме je тисућу растурених пламенова светлуцало у неjасноj ноћноj магли. Гренгоар потрча, надаjући се да ће се брзином своjих ногу опростити триjу сакатих аветиња коjе га беху склониле. — Onde vas, hombre! 74 — узвикну хроми бацивши штаке и трчећи за њим потпуно здравим ногама какве су икад ходиле по парискоj калдрми. Међутим, богаљ, коjи беше стао на ноге, покри Гренгоара своjом тешком окованом зделом, а слепац га je гледао право у лице своjим светлим очима. — Где сам jа? — рече песник, скамењен од страха. — У Чудотворној мали75 — одговори четврта авет коjа им беше пришла. — Душе ми — настави Гренгоар — лепо видим слепце како гледаjу и хроме како трче, али где je Спаситељ? Они одговорише jезивим смехом. Сиромах песник погледа око себе. Он доиста беше у оноj страшноj Чудотворно] мали, у коjу никад честит човек ниjе ступио у то доба; у познатом мађионичком кругу, у коме су полициjски чиновници и жандарми, кад би се усудили ступити у њ, нестаjали без трага и гласа; у лоповском граду, гнусном чиру на лицу Париза; у каналу нечистоће, из кога je свако jутро отицао и у коjи се свако вече сливао поток порока, просjачења и скитње, коjи увек плави улице престоница; у гнусно j кошници, у коjу су се свако вече враћали са своjом пљачком сви трутови људскога друштва; у лажноj болници, у коjоj су се и Циганин, и рашчињени калуђер, и пропали ђак, скитнице свих народности: Шпањолци, Италиjани, Немци, свих вера: Jевреjи, хришћани, мухамеданци, многобошци, покривени лажним ранама, дању просjачили, а ноћу претварали у зликовце; jедном речи, у огромноj облачионици, у коjоj су се у то време облачили и свлачили сви глумци из оне вечите комедиjе коjу крађа, разврат и убиство играjу на парискоj калдрми. То беше трг простран, неправилан и рђаво поплочан, као и сви париски тргови тога времена. Овдеонде светлеле су ватрице, око коjих су се тискале необичне гомиле. Све то ишло je тамо-амо и викало. На све стране чуо се грохотан смех, дречање деце, гласови жена. Руке и главе ове гомиле, црне према осветљеноj основи, оцртавале су на њоj тисућу чудноватих покрета. С времена на време могаше се на земљи, на коjоj je играла светлост ватри с великим неодређеним сенкама, видети по какво псето коjе je личило на човека, по какав човек коjи je личио на псето. Границе раса и врста губиле су се чисто у овоме граду као у каквом врзином колу. Људи, жене, животиње, старост, пол, здравље, болести, све то као да je било заjедничко овоме народу; све се то слагало, мешало, бркало, стапало; сваки je имао учешћа у свему. При дрхтавоj и слабоj светлости ватри могао je Гренгоар, иако je био збуњен, распознати око целога огромнога трга ружан венац старих кућа, чиjе су му фасаде, црвоточне, улегле, пожутеле, свака са jедним или два осветљена прозорчића, изгледале у мраку као огромне главе маторих жена коjе, поређане у круг, гнусне и одвратне, гледаjу ово врзино коло, жмиркаjући очима. То беше као неки нови свет, непознат, нечувен, наказан, свет што пузи, гмиже, свет фантастичан. Гренгоар, све више уплашен, притегнут оном троjицом просjака као клештима, збуњен гомилом других лица, коjа су се комешала и блеjала око њега, злосрећни Гренгоар гледао je да се прибере и да се сети да ли je субота. Али му напори беху узалудни; веза његова памћења и ток његових мисли беху пре-кинути; и сумњаjући у све, колебаjући се између оно га што je видео и онога што je осећао, он постави себи ово неразрешљиво питање: — Ако jа постоjим, постоjи ли ово? Ако ово постоjи, постоjим ли jа? У томе тренутку чу се jедан jасан узвик из узавреле гомиле коjа га je окружавала: — Водимо га краљу, водимо га краљу! — Света Богородице! — промрмља Гренгоар — њихов краљ мора да je неки jарац. — Краљу! краљу! — поновише сви гласови. Одвукоше га. Сваки je гледао да га дочепа своjим канџама. Али она три просjака не пуштаху своj плен, и отимаху га од других, урлаjући: „Ми смо га ухватили." И иначе болесна, долама песникова испусти душу у овоj борби. 74

Куда ћеш, човече! Тако се звао jедан краj Париза, уточиште свих скитница, просjака и крадљиваца, зато што je у њему наjеданпут и као неким чудом нестаjало свих лажних телесних недостатака у просjака 75

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 33

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Прелазећи преко ужаснога трга, Гренгоар дође себи. После неколико корака њему се поврати осећање стварности. Он се поче навикавати на ову средину. У првоме тренутку, из његове песничке главе, или можда, сасвим просто и прозаично речено, из његова празна стомака беше се подигао као неки дим, нека пара, тако рећи, коjа je омотавала предмете око њега, те их могаше само назирати, и то као кроз неjасну маглу море, кроз ону тмину снова у коjоj трепере све контуре, у коjоj се развлаче сви облици, у коjоj се гомилаjу предмети у безграничне трупе, увеличаваjући ствари у химере, а људе у фантоме. Мало-помало за овом халуцинациjом његов поглед постаде бистриjи и стаде мање увеличавати. Стварност се стаде указивати око њега, бости му очи, ударати га по ногама и рушити комад по комад сву ону стравичну поезиjу коjом мишљаше у почетку да je окружен. Морао je наjзад увидети да не иде по Стиксу76, него по блату, да га не гураjу демони, него лопови, да ниjе у питању његова душа, него просто-напросто његов живот (пошто je био без онога драгоценог посредника коjи се тако успешно ставља између разбоjника и поштена човека — без кесе). Наjзад, посматраjући оргиjу сасвим изблиза и с више хладнокрвности, он упаде из врзинога кола у крчму. И доиста, Чудотворна мала ниjе била ништа друго до крчма, али разбоjничка крчма, црвена од вина, црвена од крви. Призор коjи му се указа пред очима кад га je његова пратња у ритама довела до краjа његова пута, ни je био такав да би га могао вратити поезиjи, ма и поезиjи пакла. То беше више но икад прозаична и сурова стварност крчме. Да нисмо у петнаестом веку, рекли бисмо да je Гренгоар из Микеланђелова77 света дошао у 78 Калотов свет . Око jедне велике ватре, коjа je буктала на пространоj округлоj каменоj плочи и коjа je своjим пламеном обухватала усиjане ноге jеднога троношца, у том тренутку празног, беше неколико црвоточних столова, растурених без икаква реда; видело се да ни онаj коjи би био шегрт у геометриjи ниjе изволео удесити њихов паралелизам, нити се постарао да се бар њихове ивице не секу под сувише необичним угловима. На тим столовима блистало се неколико крчага, из коjих су цурили вино и медовина, а око тих крчага беше се окупило много баханалских лица, црвених од ватре и вина. Jедан човек, с великим трбухом и весела лица, цмакао je jедну девоjчуру, гоjазну и меснату. Неки лажни воjник, звиждућући, одвиjао je завоj на своjоj лажноj рани и размрдавао своjе здраво и снажно колено коjе je од рана jутра било умотано у тисућу завоjа. Противно њему, неки кржљав човек правио je на своjоj нози, помоћу змиjиног млека и воловске крви, рану коjа му je требала за сутрашњу прошњу. Два стола даље, jедан хаџиjа, у потпуно хаџиjском оделу, срицао je неку тужбалицу, не заборављаjући псалмодиjу и уњкање. Мало даље, jедан млади крадљивац примао je упутства за падавицу од jеднога старог епилептичара, коjи га je учио да пенуша уста, жваћући комад сапуна. Близу њих, jедан коjи je имао водену болест сплашњавао je своj оток, и због тога беше затиснуло нос четири-пет крадљивица коjе су се за истим столом отимале о jедно дете, то вече украдено. Све околности коjе, два века касниjе, изгледаху тако смешне двору, како вели Совал79, да су служиле за забаву краљу и биле увод у краљевски балет „Ноћ", подељен у четири дела и игран у позоришту „Мали Бурбон". „Никад — додаjе jедан очевидац из године 1653 — изненадне метаморфозе Чудотворне мале нису биле срећниjе представлена. Бенсерад80 нас je припремио за њих доста раскалашним стиховима." На све стране разлегао се грохотан смех и орила развратна песма. Сваки je радио за се, викао и псовао. не слушаjући суседа. Крчази су се куцали, кавге су се заметале при судару крчага, а крњотине су цепале дроњке. Jедно велико псето, коjе je чучало, гледало je ватру. Неколико деце беше се умешало у ову оргиjу. Украдено дете плакало je и дречало. Друго jедно, дечак од четири године, седело je на врло високоj клупи, тако да су му ноге висиле, а сто допирао до браде, и ћутало. Треће je озбиљно размазивало прстом по столу лоj коjи je цурио из jедног свећњака. Последње, мало, седело je y блату и готово се губило у котлу коjи je гребало jедним црепом с таквом шкрипом да би Страдивари81 пао у несвест. Близу ватре било je буре, а на бурету jедан просjак. То беше краљ на своме престолу. Она троjица што су ухватила Гренгоара, доведоше га пред то буре, и цела оргаjа умуче за часак; само се чуо котао у коме je било дете. Гренгоар ниjе смео да дише ни да подигне очи. - Hombre, quita tu sombrero82 — рече jедан од она три ниткова што га држаху; и пре него je Гренгоар разумео шта то значи, просjак му узе шешир. То беше, додуше, jадна и жалосна капа, али опет добра за сунце или за кишу. Гренгоар уздахну. Међутим, краљ са свога бурета проговори: — Каква je то хуља? Гренгоар уздрхта. Таj глас, мада je био пун претње, подсети га на неки други глас коjи тог истог jутра беше задао први ударац његовоj мистериjи, богорадећи у гледалишту: Уделите мени бедном! Он диже главу. 76 77 78 79 80 81 82

По грчкоj митологиjи река у доњем свету коjа je око њега оптицала седам пута. Италиjански гениjални скулптор и сликар XV и XVI века Француски гравер и сликар XVII века, дух смео, плодан и фантастичан Француски историчар XVII века. Француски дворски песник XVII века Наjвећи италидански израђивач лаута (XVII—XVIII в.). Човече, скини шешир.

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 34

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

То беше доиста Клонен Труjфу. Клонен Труjфу, са свима знацима краљевскога достоjанства, био je y оним истим дроњцима. Ране на руци беше му већ нестало. У руци je имао jедан од оних бичева од беле коже коjима су се ондашњи полицаjци служили за одржавање реда. На глави je имао нешто округло и озго затворено, али je тешко било распознати да ли je то била дечиjа капа или краљевска круна, тако су биле сличне те две ствари. Међутим, Гренгоар, и не знаjући зашто, беше добио мало наде кад je y краљу Чудотворне мале познао проклетога просjака из велике дворане. — Господине — прошапта он... — Господару ... Величанство... Како да вас назовем? — рече он наjзад, дошавши до наjвећег звања, и не знаjући више ни како да увелича ни како да смањи титулу. — Господару, величанство, или друже; зови ме како хоћеш. Али брже само. Шта имаш да кажеш у своjу одбрану? — У своjу одбрану! — помисли Гренгоар — ово ми се не допада. — О он одговори муцаjући: — Jа сам онаj што je jутрос ... — До сто ђавола! — прекиде га Клопен — твоjе име, хуљо, и ништа више. Слушаj. Ти стоjиш пред троjицом силних владара: преда мном, Клопеном Труjфуом, тунским краљем, наследником великога туцака, врховним владарем шатровачке краљевине; пред Матиjом Хунгадиjем Спикалиjем, кнезом jеђупачким и циганским; то je, видиш, онаj жути што je повезао главу пачавром; и пред Гиjомом Русоом, царем галилеjским; то je онаj дебељко што нас не слуша и што милуjе jедну блудницу. Ми смо твоjе судиjе. Ти си ушао у шатровачку краљевину, а ниси шатровац; ти си повредио права наше вароши. Зато ћеш бити кажњен, сем ако си шатровац, туцак или егавац, то jест, како се каже jезиком поштених људи, крадљивац, просjак или скитница. Jеси ли тако шта? Оправдаj се. Кажи нам своjе занимање. — На жалост — рече Гренгоар — немам ту част. Jа сам писац ... — Доста — прихвати Труjфу, не даjући му да доврши. — Бићеш обешен. То je проста ствар, господо честити грађани! како ви поступате с нашима код вас, тако ми поступало са вашима код нас. Какав je ваш закон за лопове, такав je њихов за вас. Сами сте криви ако je таj закон свиреп. Треба с времена на време видети изнад конолца и лице каквог поштеног човека; тиме закон добиjа више уважења. Зато, приjане, раздели весело овим госпођицама своjе дроњке. Jа ћу наредити да те обесе на увесељење лопова, а ти ћеш им дати своjу кесу, да попиjу коjу. Ако хоћеш да очиташ какву молитву, наћи ћеш тамо у ступи лепога бога оца од камена, кога смо украли из цркве Светога Петра. Даjем ти четири минута да му треснеш своjу душу о главу. Ова беседа беше страшна. — Душе ми, дивна беседа! Клопен Труjфу придикуjе као свети отац папа! — узвикну галилеjски цар разбивши своj крчаг да подупре сто. — Господо цареви и краљеви — рече Гренгоар хладнокрвно (jер му се, не знам како, беше повратила храброст те говораше одлучно) — ви то нећете учинити. Jа сам Пjер Гренгоар, jа сам песник, чиjи се моралитет представљао jутрос у великоj дворани Дома правде. — А! ти си то, учени господине! — рече Клопен. — Jа сам био тамо. Па лепо, друже, зар je то разлог да не будеш вечерас обешен? што си jутрос био досадан? — Тешко ћу се извући — помисли Гренгоар. Међутим, ипак покуша. — Jа не знам — рече — зашто се песници не броjе у просjаке? Ето, Езоп je био скитница, Хомер je био просjак, Меркур je био крадљивац... Клопен га пресече. — Ти као да хоћеш да нас мучиш своjим трабуњањем. Пусти да те обесимо, и немоj ту ваздан причати! — Опростите, господару тунски краљу — одговори Гренгоар бранећи се стопу по стопу. — Тиче се моje главе. Jедан часак само!... Саслушаjте ме .. Нећете ме осудити а да ме не саслушате... Доиста, његов несрећни глас ниjе се чуо од граjе коjа се дизала око њега. Онаj мали дечко гребао je котао jаче но икад; а jедна матора жена, за пакост, беше метнула на троножац тигањ пун масти коjа je цврчала на ватри тако jако као да дречи гомила деце коjу jури какав баук. Међутим, Клопен Труjфу као да се саветовао с jеђупачким кнезом и с галилеjским царем коjи беше сасвим пиjан. Мало затим он викну оштрим гласом: мир! И како га котао и тигањ не послушаше, него наставите своj дует, он скочи с бурета, удари ногом у котао, коjи се откотрља на неких десет корака са дететом, затим удари ногом у тигањ, из кога се сва маст изручи у ватру, па се достоjанствено опет попе на своj престо, не осврћући се ни на угушени плач детета ни на гунђање старице, чиjа вечера оде у леп бео пламен. Труjфу даде знак, а кнез, цар и паралопови поређаше се око њега у полукруг; Гренгоар, кога не пуштаху, оста у средини. То беше полукруг рита, дроњака, шљокица, вила, секира, несигурних ногу, голих ручетина, лица одвратних, подбулих, блесастих. У средини ових голаћа, као дужд овога сената, као краљ ове великашке скупштине, као папа овог кардиналског сабора, царовао je Клопен Труjфу, пре свега, свом висином свога бурета, а затим, неким охолим, дивљачким и страшним изгледом коjи му се огледао у очима и коjи je y његовом дивљачком профилу поjачавао зверски тип шатровачке расе. Рекао би човек да види њушку дивљега вепра међу обичним свињским њушкама. — Слушаj — рече он Гренгоару, гладећи жуљавом руком своjу накарадну браду — jа не увиђам зашто да не будеш обешен. Истина, то као да ти je одвратно; и то je сасвим природно; ви, грађани, ви нисте на то навикли. Ви мислите да je то нарочито страшно. Уосталом, ми ти не желимо зла. Ево начина да се засад спасеш. Хоћеш ли да будеш наш? Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 35

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Можете мислити какво je деjство учинио оваj предлог на Гренгоара, коjи je већ видео да му нема живота и почео губити наду. Он се грчевито ухвати за оваj предлог. — Разуме се да хоћу, те како! — рече он. — Ти, дакле, пристаjеш да ступиш у друштво мисираца? — Мисираца? Наравно — одговори Гренгоар. — Пристаjеш да будеш члан слободних грађана? — прихвати тунски краљ. — Слободних грађана. — Поданик шатровачке краљевине? — Шатровачке краљевине. — Туцак? — Туцак. — Срцем? — Срцем. — Имаj на уму — настави краљ — да ћеш ипак бити обешен. — Врага! — рече песник. — Само што ћеш — настави Клопен хладно — бити обешен касниjе, са више параде, о трошку доброга Париза, о каква лепа зидана вешала, а обесиће те поштени људи. То ти je утеха. — Како ви кажете — одговори Гренгоар. — Оно занимање има и других добрих страна. Као слободан грађанин не мораш плаћати ни блато, ни сиротињу, ни осветљење, што плаћаjу грађани Париза. — Нека тако буде — рече песник. — Пристаjем. Jа сам туцак, шатровац, слободан грађанин, мисирац, све што хоћете. И jа сам унапред био све то, господине тунски 'Краљу, jер jа сам филозоф; et omnia in philosophia, omnes in philosopha continentur83, као што знате. Тунски краљ набра обрве. — Шта ти мислиш о мени, приjатељу? Какав je таj мађарско-чивутски jезик? Jа не знам jевреjски. Ако сам разбоjник, нисам Чивутин. Штавише jа и не крадем; то ниjе достоjно мене: jа убиjам. Пустахиjа, то jесам; кесарош, не. Гренгоар покуша да убаци какво извињење у ове кратке речи коje су из гнева биле све оштриjе. — Опростите, господару. То ниjе jевреjски, то je латински. — Рекох ти — настави Клопен љутито — да jа нисам Чивутин и да ћу те обесити, сто му синагога! и тебе и тога трговчића из Jудеjе до тебе, кога ћу, надам се, видети jеднога дана прикована за тезгу као тантуз, тантуза jедног. Говорећи ово, он показиваше прстом на омаленог брадатог мађарског Jевреjина, коjи беше пришао Гренгоару са своjим jacitote caritatem и коjи je, не разумеваjући другога jезика, са изненађењем гледао како се излива на њ зловоља тунскога краља. Напослетку се господар Клопен стиша. — Дакле, хуљо! — рече он нашем песнику — ти хоћеш да будеш просjак? — Тако je — одговори песник. — Али ниjе довољно само хтети — рече осорни Клопен. — Добра воља не може зачинити чорбу; само може одвести у раj; а раj и шатровачка краљевина ниjе jедно исто. Да би могао бити примљен у шатровце, треба да докажеш да вредиш нешто, и зато ћеш претрести нашег паjаца. — Претрешћу све што год хоћеш — рече Гренгоар. Клопен даде знак. Неколико шатроваца издвоjише се из гомиле и вратише се после неколико тренутака. Они донеше два стуба, коjи су се на доњем краjу завршавали двема пречагама, Taкo да су могли лепо стаjати. За горње краjеве оба стуба они утврдише jедну попречну греду, и тако начинише врло лепа покретна вешала коjа су на задовољство Гренгоарово за трен ока била пред њим подигнута. Ништа на њима ниjе недостаjало, па ни конопац коjи се лако љуљао испод попречне греде. — Шта хоће с овим? — упита се Гренгоар с извесним неспокоjством. Звук прапораца, коjи чу у истом тренутку, учини краj његовом страховању. Лопови беху обесили о конопац jеднога паjаца, налик на страшило коjим се плаше птице, у црвеном оделу и тако начичкана прапорцима и звонцима да би се са њима могло окитити тридесет кастилиjачких мазги. Они силни прапорци звецкали су неко време због љуљања конопца, затим се мало-помало утишаше и ућуташе кад паjац дође у стање некретања, по оном закону о шеталици коjа je избацила из употребе водени и пешчани часовник. Тада Клопен показа Гренгоару jедну стару расклиматану клупу, коjа je била испод паjаца, и рече му: — Пењи се. — До ђавола! — примети Гренгоар — сломићу врат. Ова вам клупица храмље као какав Марциjалов84 85 дистих ; jедна jоj je нога шестостопна, а друга петостопна. — Пењи се — понови Клопен. 83

И све je у филозофиjи, сви су у филозофу оличени Латински песник (43—104). 85 Строфа од два стиха (хексаметар) — шестостопни стих, и пентаметар — петостопни стих 84

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 36

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Гренгоар се попе на клупицу и после неколико покрета главом и рукама jедва успе да успостави равнотежу. — Сад — настави тунски краљ — пребаци десну ногу преко леве и подигни се на прсте левога стопала. — Господару — рече Гренгоар — ви баш хоћете да сломим коjи део тела? Клопен климну главом. — Слушаj, приjатељу, ти сувише причаш. Ево у две речи шта се тражи од тебе. Подићи ћеш се на прсте, као што рекох; на таj начин моћи ћеш дохватити џеп паjачев; претрешћеш таj џеп и извадићеш кесу коjа je у њему; и aко све то извршиш а да ни je дан прапорац не зазвечи, онда добро; бићеш просjак. Онда нам jош само остаjе да те осам дана биjемо. — До ђавола! то ће ићи тешко — рече Гренгоар. — А ако прапорци зазвече? — Онда ћеш бити обешен. Разумеш ли? — Ништа не разумем — одговари Гренгоар. — Слушаj jош jеданпут. Претрешћеш паjаца и извући ћеш му кесу; ако при томе ма и jедно звонце зазвони, бићеш обешен. Разумеш ли то? — Добро — рече Гренгоар — то разумем. Даље? — Ако ти пође за руком да извучеш кесу а да се прапорци не чуjу, ти си просjак, и бићеш осам дана узастопце биjен. Сад, без сумње, разумеш? — Не, господару, то не разумем. У чему je моjа добит? У jедном случаjу бићу обешен, у другом тучен? — Просjак? — додаде Клопен — а просjак? Зар je то мало? Тући ћемо те за твоjе добро, да се навикнеш на батине. — Хвала лепо — одговори песник. — Но, похитаjмо — рече краљ ударивши ногом о буре коjе одjекну као бубањ. — Претреси паjаца па да jеданпут буде овоме краj. Обраћам ти пажњу и последњи пут: ако чуjем jедан jедини прапорац, ти ћеш заузети место паjачево. Гомила лупежа поздрави пљескањем ове Клопенове речи, и начини круг око вешала, смеjући се тако немилосрдно да Гренгоар виде да их толико занима да се свему може надати Од њих. Не остаде му, дакле, никаква друга нада сем слаб изглед да успешно изврши опасни задатак коjи му je поверен. Он се реши да покуша, пошто се претходно топлом молбом обратно паjацу, кога je требало да опљачка и кога je лакше било ганути него лупеже. Ова безброjна звонца са своjим бакарним клатнима изгледала су му као безброjне змиjске чељусти, спремне да уjеду и да сикћу. — Ох! — рече он сасвим тихо — je ли могућно да моj живот зависи од наjмаљег покрета наjситниjег од ових прапораца. Ох! — додаде он склонивши руке — звонцад, не звоните! звечке, не звечите! прапорци, не звецкаjте! Он покуша и последњи пут да умилостиви Труjфуа. — А ако дуне ветар? — улита га. — Бићеш обешен — одговори Клопен без устезања. Кад виде да ту нема више ни одлагања, ни одуговлачења, ни изговора, Гренгоар се одважно одлучи. Он пребаци своjу десну ногу преко леве, издиже се на левоj нози и пружи руку; али баш кад додирну паjаца, његово тело, коjе се држало само на jедноj нози, поведе се на клупици коjа je имала свега три ноге; он се и нехотице хтеде придржати за паjаца, изгуби равнотежу и паде колико je дуг на земљу, поражен кобним звечањем силних прапораца на лутки коjа се, под његовом руком, окрену наjпре око саме себе, а затим се достоjанствено стаде љуљати између два стуба. — До сто ђавола! — узвикну он падаjући, и оста као мртав, лицем окренут земљи. Међутим, више своjе главе чуо je ужасно звечање прапораца, паклени смех просjака и Труjфуов глас коjи рече: — Дигните тог сметењака и обесите га одмах. Он устаде. Паjац беше већ скинут да уступи место њему. Лопови га попеше на клупицу. Клопен му приђе, намаче му конопац на врат и, ударивши га руком по рамену, рече: — Збогом, приjатељу! Сад се више не можеш спасти па да ти je бог уjак. Реч милост изумре на уснама Гренгоаровим. Он погледа око себе. Али никакве наде: сви су се смеjали. — Белвињ де-л-Етоал — рече тунски краљ jедном огромном шатровцу, коjи изиђе из редова — попни се на греду. Белвињ де-л-Етоал попе се хитро на попречну греду и одмах затим, подигавши очи, Гренгоар га са ужасом виде како седи на греди изнад његове главе. — Сад — настави Клопен Труjфу — чим пљеснем рукама, Андри-Ле-Руж, ти ћеш коленом гурнути клупицу на земљу; Франсоа Шанте-Прин, ти ћеш се обиснути о ноге ове хуље; а ти Белвињ, ти ћеш му скочити на рамена; и то сва троjица у исти мах, разумете ли? Гренгоар уздрхта. — Jесте ли готови? — рече Клопен Труjфу троjици просjака, коjи беху спремни да скоче на Гренгоара као три паука на муву. Jадни Гренгоар проведе неколико тренутака у страховитом очекивању, док je Клопен мирно гурао ногом у ватру неколико окраjака лозе, коjе пламен не беше дохватио. — Jесте ли готови? — понови он и рашири руке да пљесне. Jош само jедан тренутак, па ће бити све свршено. Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 37

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Али он застаде, као да му нешто паде на памет. — Станите — рече — jа сам заборавио!... Код нас je обичаj да не обесимо никога док не упитамо хоће ли га коjа жена. Друже, то ти je последња нада. Или волиш просjакињу или конопац. Оваj цигански закон, ма како чудноват изгледао читаоцу, jош се и данас налази у старом енглеском законодавству. Загледаjте Burington's Observations. Гренгоар одахну душом. За последњих тридесет минута то беше други пут како се враћа у живот. Зато се не усуди полагати много на то. — Хеj! — узвикну Клопен коjи се беше поново попео на своjе буре — хеj! жене, женке, има ли међу вама, од врачаре до њене мачке, коjа блудница коjа хоће ову протуву? Колета ла Шарон! Jелисавета Трувен! Симона Жодуин! Мариj а Пjедебу! Тан-ла-Лонг! Берарда Фануел! Мишела Женаj! Клод Ронжореj! Матурина Жирору! Хеj Изабела-Тиjери! Ходите и видите! Мушкарац забадава! коjа га хоће? Гренгоар, овако jадан, био je без сумње мало примамљив. Просjакиње je слабо привлачио оваj предлог. Кукавни Гренгоар чу како одговараjу: — Не! не! обесите га, тако ћемо све уживати. Међутим, њих три изиђоше из гомиле да га оњушкаjу. Прва беше гоjазна девоjчура широка лица. Она пажљиво разгледа бедно филозофово одело. Капут му беше похабан и имао je више рупа но пећ у коjоj се пеку кестени. Девоjчура презриво скупи уста. — Старудиjа! — промрмља она: затим се обрати Гренгоару: — Где ти je отртач? — Изгубио сам га — рече Гренгоар. — Шешир? — Узели су ми га. — Ципеле? — Немаjу ђонова. — Кеса? — Аваj ! — промуца Гренгоар — немам ни кршене паре. — Онда пусти да те обесе и реци хвала! — одговори просjакиња и окрену му леђа. Друга, матора, црна, пуна бора, одвратна и тако ружна да je y целоj Чудотворноj мали падала у очи, обиђе око Гренгоара. Он се готово уплаши да га не узме. Али она рече кроз зубе: — Сувише je мршав! — и удаљи се. Трећа беше млада девоjка, доста румена и не сувише ружна. — Спасите ме! — рече jоj тихим гласом убоги песник. Она га погледа са сажаљењем, затим обори очи, набра сукњу, и оста неодлучна. Он je пратио очима сваки њен покрет; то беше последњи зрачак наде. — Не могу — рече напослетку девоjка — не могу, тући ћe ме Виљем Донижу. — Она се врати у гомилу. — Друже — рече Клопен — баш немаш среће. Затим се исправи на своме бурету: — Ниjедна га неће? — викну он подражаваjући глас извршитеља, на велико задовољство присутнихниjедна га неће? први пут, други пут, и последњи пут! — И окренувши се вешалима, он одмахну главом. — На вама je остао! Белвињ де-л-Етоал, Андри-Ле-Руж и Франсоа Шант-Прин приђоше Гренгоару. У томе тренутку заори се међу шатровцима: — Есмералда! Есмералда! Гренгоар уздахну и окрену се на ону страну одакле се чула вика. Гомила се размаче и пропусти jедно чедно и дивно створење. То беше наша Циганка. — Есмералда! — рече Гренгоар, кога je, поред свега његова узбуђења, запрепастио неочекивани начин на коjи je она мађионичарска реч повезала све његове успомене тога дана. Ово необично створење као да je и у самоj Чудотворноj мали господарило своjом дражи и лепотом. Крадљивци и крадљивице склонише jоj се с пута, и њихова сурова лица разведрише се кад се она поjави. Она приђе паћенику своjим лаким кораком. Њена лепа Џали ишла je за њом. Гренгоар беше више мртав но жив. Она га посматраше неколико тренутака ћутећи. — Хоћете да обесите овога човека! — рече она Клопену озбиљно. — Да, сестро — одговори тунски краљ. — Осим ако га ти не узмеш за мужа. Она начини ону своjу љупку гримасу доњом усном. — Узећу га — рече. Гренгоар je сад био уверен да je од тога jутра све било сан, и да je ово продужење тога сна. Обрт заиста беше нагао, иако приjатан. Одрешише замку и скинуше песника с клупице. Толико je био узбуђен да je морао да седне. Jеђупачки кнез, не рекавши ниjедну реч, донесе jедан земљани крчаг. Циганка га пружи Гренгоару. — Баците га на земљу — рече му она. Крчаг се разби у четири комада. — Брате — рече тада jеђупачки кнез, положивши им руке на чело — она ти je жена; сестро, он ти je муж. За четири године. Нека je ça срећом!

VII СВАДБЕНА НОЋ После неколико тренутака седео je наш песник у малоj собици с готским сводом, затвореноj, загреjаноj, за столом коjи као да je jедва чекао на нешто jела из комарника коjи je висио у близини; имао je у изгледу добру постељу, и био je насамо с лепом девоjком. Оваj доживљаj имао je y себи нечега чаробног. Он поче Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 38

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

озбиљно сматрати себе за неку личност из вилиноких прича; с времена на време погледао би око себе, као да види jесу ли jош ту ватрена кола у коjа су упрегнута два крилата змаjа и коjа су га jедино могла тако брзо пренети из пакла у раj. Понекад би се, опет, загледао у подеротине на своме оделу да би се грчевито ухватио за стварност и да не би сасвим изгубио тло под ногама. Његов разум љуљаjући се у замишљеном простору, држао ce јeдино о овом концу. Млада девоjка као да се ниjе ни освртала на њ; она je ишла тамо-амо, премештала по коjу клупицу разговарала са своjом козом и с времена на време кривила уста. Напослетку седе за сто, и тако je Гренгоар могаше по вољи посматрати. Ви сте, читаоче, били дете и можда сте тако срећни да сте то jош и сад. Не може бити да нисте више пута (што се мене тиче, jа сам у томе проводио по читаве дане, и то су наjлепши дани у моме животу), од жбуна до жбуна, на обали какве речице, по сунчаном дану, трчали за каквим лепим зеленим или плавим вилиним коњицем, коjи je мењао своj лет под оштрим угловима, и миловао врхове свих гранчица. Ви се опомињете с каквом су љупком радозналошћу ваша мисао и ваш поглед пратили шуштање и зуjање овог налог вихора од црвених и плавих крила, усред кога je лебдело неко неjасно тело, замагљено самом брзином свога кретања. Ово ваздушасто биће, коjе се неjасно оцртавало кроз ово треперење крила, чинило вам се химерично, вилинско, неопипљиво, невидљиво. Али кад би коњиц напослетку стао на врх какве трске да се одмори, те сте, задржаваjући своj дах, могли разгледати дугачка, танка и провидна крила, дугачко сjаjно тело, два кристална ока, колико сте се чудили и како сте се боjали да се облик поново не претвори у сенку, а тело у химеру! Сетите се тих утисака, па ћете лако поjмити шта je осећао Гренгоар посматраjући у видљивом и опипљивом облику ову Есмералду, коjу пре тога беше назрео само у вртлогу игре, песме и граjе. Занет све више своjим сновима и пратећи je очима, он рече у себи: — Дакле, то je та Есмералда! небесни створ! улична играчица! толико и тако мало! Она je jутрос задала последњи удар моjоj мистериjи; она ми je вечерас спасла живот. Моj зао дух! моj анђео спаситељ! Лепа жена, части ми! и коjа ме, мора бити, лудо воли, кад ме je узела. Збиља — рече он и наjеданпут устаде с оним осећањем стварности коjе je било основа његова карактера и његове филозофиjе — знам како je то испало, тек jа сам њен муж! С овом мишљу у глави и у очима, он приђе младоj девоjци тако витешки и тако љубавнички да се ова трже. — Шта хоћете са мном? — рече она. — И ви то jош питате, дивна Есмералда? — одговори Гренгоар тако страсно да се и сам зачуди кад чу своj глас. Циганка разрогачи своjе крупне очи. — Не знам шта хоћете да кажете. — Шта? — прихвати Гренгоар са све већим жаром и уверен да je пред женом коjа je онаквог истог владања као и све жене из њене мале — зар jа нисам твоj, драга моjа? Зар ти ниси моjа? И он je, сасвим безазлено, обухвати око струка. Циганка му се измигољи из руку као jегуља. Она скочи jедним скоком на други краj собице, саже се и исправи се с малим ножем у руци пре него je Гренгоар стигао да види одакле je таj нож извукла, љутита и поносита, стиснутих усана, раширених ноздрва, румених образа као румена jабука, очиjу у коjима су севале муње. У исто време бела коза стаде пред њу и устреми на Гренгоара своjе чело на коме су била два лепа рога, позлаћена и врло шиљата. Све то би за трен ока. Вилин коњиц претворио се у осицу коjа je била готова да уjеде. Наш филозоф оста пренеражен, гледаjући унезверено час козу, час младу девоjку. — Света Богородице! — рече он наjзад, кад се од изненађења толико повратио да je могао говорити — ова створења не знаjу за шалу. Циганка прва прекиде ћутање. — Нисам знала да си тако дрзак. — Опростите, госпођице — рече Гренгоар смешећи се. — Али зашто сте ме онда узели за мужа? — Него ваљда да пустим да те обесе? — Дакле — прихвати песник мало разочаран у своjим љубавним надама — ниjе вас ништа друго руководило, кад сте ме узели, до да ме спасете вешала? — А шта би ме друго могло руководит? Гренгоар се угризе за усну. — Но — рече — jош нисам тако победоносан у улози Амора, као што сам мислио. Али зашто смо онда разбили онаj jадни крчаг? Међутим, Есмералдин нож и козини рогови беху jош непрестано готови за одбрану. — Госпођице Есмералда — рече песник — предаjмо се. Jа висам чиновник из Шатлеа, и нећу вам стварати неприлике што носите нож у Паризу, кад je то наjстроже забранио господин управитељ вароши. Међутим, вама je познато да je Но ел Лекривен пре осам дана осуђен да плати десет париских суа што je носио нож. Али то се мене не тиче, и jа прелазим на ствар. Jа вам се кунем своjим местом у раjу да вам се нећу приближити док ми то сами не допустите; али даjте ми шта да вечерам. У ствари, Гренгоар je, као г. Депрео, био „врло мало сладострастан". Он ниjе био витешког и мускетарског соjа што на jуриш осваjа младе девоjке. У љубави, као и у свему другоме, он je био оклевало и умерењак; и jедна добра вечера, у приjатиом друштву, чинила му се, нарочито кад je био гладан, диван одмор Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 39

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

између пролога и свршетка каквог љубавног догађаjа. Циганка не одговори. Она презриво начини ону своjу гримасу, диже главу као птица, затим прсну у смех, и нож jоj нестаде из руку онако исто као што je и искрснуо, тако да Гренгоар не могаде видети где je пчела држала своjу жаоку. После неколико тренутака била je на столу jедна ражаница, комад сланине, неколико печених кромпира и кондир трешњеваче. Гренгоар стаде jести халапљиво. Слушаjући страшну звеку његове гвоздене виљушке и његова земљана тањира, рекао би човек да се сва његова љубав претворила у апетит. Млада девоjка седела je пред њиме и гледала га ћутећи. Видело се да je занета неком другом мишљу, на коjу се с времена на време смешила, док je њена лепа рука миловала паметну главу козе коjа се око ње умиљавала. Jедна жута воштаница осветљавала je оваj призор халапљивости и сањалаштва. Међутим, пошто je утишао наjпре крчање свота желуца, Гренгоар осети као неки стид, кад виде да je остао само jедан кромпир. — Зар ви нећете jести, госпођице Есмералда? Она одмахну главом и замишљено погледа у свод своде ћелиjе. — Kогa ли ђавола мисли? — рече Гренгоар у себи; и, погледавши тамо где je она гледала, додаде: — Ниjе могуће да je сву њеиу пажњу тако силно привукао онаj кепец од камена, изваjан у врху свода. До ђавола! бар од њега нисам ружниjи! Затим рече гласниjе: — Госпођице! Она као да га ниjе чула. Он прихвати jош гласниjе: — Госпођице Есмералда! Узалудан труд. Мисли младе девоjке беху на другоj страни, и глас Гренгоаров ниjе имао снаге да их поврати. На срећу, умеша се коза. Она стаде лагано вући за рукав своjу госпођу. — Шта хоћеш, Џали? — рече живо Циганка, као да се тргла из сна. — Гладна je — рече Гренгоар, радостан што може да заподене разговор. Есмералда узе мрвити хлеб, коjи je Џали умиљато jела из њене руке. Али Гренгоар jоj не даде да поново утоне у мисли. Он се одважи да jоj постави jедно тугаљиво питање. — Дакле, нећете ме за мужа? Млада девоjка погледа га право у очи и рече: — Нећу. — За љубавника? — настави Гренгоар. Она начини, ону своjу гримасу и одговори: — Нећу. — А за приjатеља? — настави Гренгоар.... Есмералда га опет погледа право у очи и, пошто je мало промислила, рече: — Можда. Ово можда, тако драго филозофима, осмели Гренгоара. — Знате ли ви шта je то приjатељство? — упита он. — Знам — одговори Циганка — то je бити брат и сестра, две душе коjе се додируjу а не стапаjу, два прста на руци. — А љубав? — настави Гренгоар. — О! љубав! — рече она и глас jоj уздрхта а око заблиста. — То je бити двоjе па опет бити само jедно. Мушкарац и жена коjи се спаjаjу у анђела. То je небо. Док je ово говорила, улична певачица беше jединствене лепоте коjа je очаравала Гренгоара и изгледала му у савршеном складу са источњачким заносом њених речи. Њене румене и чедне усне смешиле су се упола! Њено невино и ведро чело замаглиле би понекад њене мисли, као што огледало замагли дах; а испод њених дугих црних и спуштених трепавица блистала je нека чудесна светлост коjа je давала њеном лицу ону идеалну љупкост какву je Рафаело касниjе створио као мистичну средину девоjаштва, материнства и божанства. При свему томе Гренгоар настави: — Какав треба да je мушкарац па да вам се допадне? — Треба да je човек. — Но — рече он — а шта сам jа? — Човек има шлем на глави, мач-у руци и златне мамузе на петама. — Према томе — рече Гренгоар — ко нема коња таj ниjе човек. — Волите ли ви кога? — Срцем? — Срцем. Она оста зачас замишљена, а затим с неким нарочитим изразом рече: — То ћу наскоро знати. — Зашто не jош вечерас? — додаде песник нежно. — Зашто не мене? Она га погледа озбиљно. — Jа могу волети само онога коjи ћe моћи да ме заштити. Гренгоар поцрвене и умуче. Било je очевидно да je млада девоjка циљала на слабу помоћ коjу jоj je Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 40

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

указао у опасности у коjу беше запала пре два часа. Ова успомена, коjу су други доживљаjи те вечери били изгладили, изиђе му поново пред очи. Он се удари руком по челу. — Збиља, госпођице, требало je одатле да почнем. Опростите ми што сам био тако расеjан. Како сте се отели из Квазимодових шака? На ово питање Циганка уздрхта. — Ох! да страшнога грбоње! — рече она и покри лице рукама, па стаде дрхтати као да jоj je хладно. — Страшан доиста! — рече Гренгоар, коjи ниjе напуштао своjу мисао — али како сте му могли побећи? Есмералда се насмеши, уздахну и не рече ништа. — Знате ли што вас je пратио? — прихвати Гренгоар трудећи се да се обилазним путем врати на своjе питање. — Не знам — рече млада девоjка. И она живо додаде: — Али што сте ме пратили ви? — Право да вам кажем — одговори Гренгоар — ни сам не знам. Настаде таjац. Гренгоар je резао ножем сто. Млада девоjка смешила се и као да je нешто кроза зид гледала. Наjеданпут она стаде певушити гласом jедва разумљивим: Quando las pintados aves Mudas estân, y la tierra ...86 Она изненада ућута и стаде миловати Џали. — Имате лепу козу — рече Гренгоар. — То je моjа сестра — одговори она. — А што вас зову Есмералда? — упита песник. — Не знам. — Ех! не знате. Она извади из недара дугуљасту кесицу коjа jоj je висила о врату на ланчићу од адрезараха. Ова кесица мирисала je врло jако на канфор. Била je превучена зеленом свилом и на средини имала je крупно зелено стакло, налик на смарагд. — Можда због овога — рече. Гренгоар хтеде узети кесицу. Есмералда се трже. — Не дираjте! то je амаjлиjа. Нашкодићеш уроку, или урок теби. У песнику се будила све већа радозналост. — Ко вам je то дао? Она метну прст на уста и сакри амаjлиjу у недра. Он покуша другим питањима, али je она jедва одтоварала. — Шта значи та реч: Есмералда? — Не знам — рече она. — Какав je то jезик? — Мислим да je цигански. — И jа сам тако мислио — рече Гренгоар. — Ви нисте из Француске? — Не знам. — Имате ли родитеље? Она стаде певати на глас jедне старе ариjе: Отац ми je птица, А птица ми je маjка. Преко воде не треба ми маjка, Нити треба лака jедрилица. Птица ми je маjка, А и отац птица. — Тако — рече Гренгоар. — А колико вам je било година кад сте дошли у Француску? — Била сам сасвим мала. — А у Париз? — Прошле године. Баш кад смо улазили на Папску капиjу, видела сам грмушу; то je било краjем августа; рекох: биће оштра зима. — И била je — рече Гренгоар, очаран овим почетком разговора — jа сам за све то време дувао у прсте. Ви, дакле, имате пророчки дар? Она опет стаде одговарати лаконски. — Немам. — Онаj човек што га зовете jеђупачки кнез, то je старешина вашега племена?

86

Кад шарене птице занеме, а земља...

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 41

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Да. — Он нас je и венчао — примети песник плашљиво. Она начини своjу обичну гримасу. — Jа не знам ни како ти je име. — Mo je име? ако хоћете да га знате, ево га: Пjер Гренгоар. — Jа знам jедно лепше — рече она. — Како сте немилосрдни! — прихвати песник. — Али ако, не љутим се на вас. Можда ћете ме волети кад ме боље познате; него, ви сте ми испричали вашу историjу с толико поверења да и jа треба да вама испричам своjу. Знаjте, дакле, да ми je име Пjер Гренгоар и да сам син jеднога закупца прихода из Гонесе. Оца су ми обесили Бургунђани, а маjку убили Пикарђани, за време опсаде Париза, пре двадесет година. У шестоj години, дакле, остао сам сироче; ђон ми je била париска калдрма. Не знам како сам провео време од шесте до шеснаесте године. По нека воћарка дала би ми коjу шљиву, по неки хлебар бацио би ми кору хлеба; увече би ме ухватила стража и стрпала у затвор, и ту сам бар имао мало сламе да славам. Све то ниje ми сметало да растем и мршавим, као што видите. Зими сам се греjао на сунцу, под тремом дворца Сане, и изгледало ми je врло глупо што je светоjованска ватра падала у доба наjвећих врућина. Кад ми je било шеснаест година, хтедох наћи себи какво занимање. Покушао сам све редом. Ступио сам у воjску, али нисам био довољно храбар. Ступио сам у калуђере, али нисам био довољно побожан. А после, не подносим пиће. У очаjању, погодим се за столарског шегрта, али нисам био довољно снажан. Имао сам више наклоности да будем учитељ; истина, нисам знао читати, али то не чини ништа. После извесног времена увидим да ми за свашта недостаче понешто; и видећи да нисам ни за шта, отишао сам своjевољно у песнике и стихотворце. То je занимање коjе човек може увек имати кад je без посла, и то je боље него красти, што ми саветоваху неки моjи млади приjатељи. На срећу, наиђем jедног лепог дана на дом Клода Фролоа, пречаснога архиђакона Богородичине цркве. Он се заузе за мене, и њему имам да захвалим што сам данас прави књижевник, што знам латински од Цицеронових „Дужности" до „Мортуологиjе" целестинских отаца, и што се разумем и у сколастици, и у поезиjи, и у склапању стихова, па чак и у алхемиjи, тоj мудрости над мудростима. Jа сам писац мистериjе коjа je представлена данас с великим успехом и пред мноштвом света, у великоj дворани Дома правде. Даље, написао сам jедну књигу од шест стотина страница о чудноватоj комети из 1465, од коjе je jедан човек полудео. Сем тога, имао сам и других успеха. Пошто сам се помало разумеваа у изради топова, радио сам на оноj великоj прангиjи Jована Мога, коjа je, као што знате, прсла на Шарантонском мосту приликом пробе и убила двадесет четири човека. Као што видите, jа нисам тако рђава прилика за женидбу. Jа знам пуно лепих маjсториjа, коjима ћу научити вашу козу; на пример, да представљам париског бискупа, тога проклетог фарисеjа, чиjе воденице прскаjу људе кад прелазе преко Воденичарског моста. После, моjа мистериjа донеће ми много новца, ако ми je плате. Укратко, jа вам стоjим на располагању, jа и моj дар, и моjа наука и моjа књижевноет, готов сам да живим с вама, госпођице, како ви хоћете, чедно или весело, као муж и жена, ако вам се то свиди; као брат и сестра, ако вам се то више допада. Гренгоар ућута, очекуjући да види како ћe деjствовати његова беседа на младу девоjку. Она je гледала у земљу. — Фебус — рече она полугласно. Затим се окрете песнику: — Шта значи то Фебус? Не схватаjући какве везе може имати његов говор с овим питањем, Гренгоар jедва дочека да покаж;е своjу ученост. Он поносито одговори: — То je латинска реч и значи сунце. — Сунце — прихвати она. — То je име jедног лепог стрелца коjи беше бог — додаде Гренгоар. — Бог! — понови Циганка. А у њеном гласу било je нечег сетног и страсног. У том тренутку jедна њена гривна откопча се и паде. Гренгоар се брзо саже да je дохвати. Кад се дигао, младе девоjке и козе беше нестало. Он чу шкрипу резе. То се затвараху споља jедна мала врата коjа су без сумње водила у суседну ћелиjу. — Да ли ми je бар оставила какву постељу — рече наш филовоф. Он обиђе собу. У њоj ниjе било никаквог згодног намештаjа за спавање, сем jедног повећег сандука, чиjи je поклопац био изваjан, те се Гренгоар, кад je летао на њ, осећао отприлике онако исто као Микромега87 кад je легао на Алпе. — Шта je, ту je! — рече он намештаjући се што je могао боље. — Треба се помирити са судбином. Али je ово заиста чудна свадбена ноћ. Штета. — У овоме венчању уз разбиjање крчага било je нечега примитивног и препотопског, што му се допадало.

КЊИГА ТРЕЋА БОГОРОДИЧИНА ЦРКВА Нема сумње, Богородичина црква у Паризу jош и данас je величанствена и дивна грађевина. Али ма колико да се очувала лепа кроз толико векова, морате уздахнути, згрозити се, кад погледате безброjне повреде 87

Jунак jедне Волтерове филозофске приче.

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 42

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

и оштете коjе су овоме светом споменику нанели у исти мах и време и људи, без икаква поштовања према Карлу Великоме, коjи му je положио темељ, и према Филипу Августу, коjи га je довршио. На лицу ове старе краљице наших цркава, поред сваке боре наћи ћете увек и какав ожиљак. Teмpus edax, homo edacior88, што бих jа радо превео овако: време je слепо, човек je глуп. Кад бисмо имали времена да разгледамо с читаоцем jедан по jедан све трагове рушења на овоj стародревноj цркви, видели бисмо да jоj je време наjмање квара нанело, а људи наjвише, нарочито уметници. Ударам гласом на реч улетници, jер се нашло људи коjи су се у последња два века издавали за архитекте. Пре свега, да наведемо само неколико главних примера, слободно можемо рећи да je тешко наћи нешто што би, у последу архитектуре, било лепше од ове фасаде, на коjоj видите, редом у исти мах, и три портала у готскоме стилу, и чипкасти венац од двадесет осам краљевских ниша, и огромну ружу у средини, са два прозора с jедне и с друге стране, као ђакон и хипођакон око свештеника, и високу и танану галериjу китњастих аркада, коjа на своjим танким стубовима носи тешку платформу, и напослетку две црне и масивне куле са њиховим капцима од шкриљца, све те складне делове jедне величанствене целине, делове наслагане у пет џиновских спратова, како се развиjаjу пред очима у гомили складно, са свим своjим богатством у статуама, у ваjарству и каменорезу, коjи тако лепо пристаjе уз свечану величину целокупне грађевине. То вам je, управо, симфониjа великога обима у камену; колосално дело jеднога човека и jеднога народа, дело у исти мах и jедноставно и сложено, као што су Илиjаде и Романцера89 коjима je она сестра; горостасни производ свих удружених сила jедне епохе, где се на сваком камену на сто могућих начина истиче машта радникова, коjу je водио гениjе уметников; jедном речи, то вам je људска творевина, силна и богата као творевина божанска, од коjе као да je присвоjила двоструки характер: разноликост, вечност. И ово што кажемо овде за фасаду, важи за целу цркву; а ово што кажемо за париску катедралу, важи за све хришћанске цркве у средњем веку. Све je складно у овоj уметности, коjа je самоникла, логична и сразмерна. Мерити палац на нози, значи мерити џина. Вратимо се фасади Богорадичине цркве, онаквоj какву je видимо данас, кад се побожно дивимо свечаноj и силноj катедрали коjа je, по казивању старих хроничара, уливала страх; quae mole sua terrorem incutit spectantibus90. Три важне ствари недостају данас овоj фасади. Пре свега, нема оних jеданаест басамака коjи су je некад издизали над земљиштем; затим, нема онога доњег реда статуа коjе су биле у нишама триjу портала; и наjпосле, нема ни оних двадесет осам наjстариjих краљева француских, коjи су красили галериjу првога спрата, од Хилдерберта до Филипа Августа, са „царском jабуком" у руци. Басамке je прогутало време коjе je споро али постоjано уздизало земљиште Старе чаршиjе. Али уколико je време овим приливом париске калдрме затрпавало оних jеданаест басамака коjи су доприно-сили горостасноj висини здања, оно je, с друге стране, дало цркви можда jош 'и више но што jоj je оду-зело, jер je оно превукло фасаду оном тамном боjом векова коjа чини да je старост -споменика право доба њихове лепоте... Али ко je оборио она два реда статуа? Ко je оставио нише празне? Ко je усред главнога портала начинио онаj нови готски лук, лук другога стила? Ко се дрзнуо усадити она неукусна и гломазна врата с дрворезима у стилу Луjа XV поред Бискорнетових арабески? Људи, архитекти, данашњи уметници. А ако уђемо у унутрашњост цркве: ко je уклонио ону колосалну статуу св. Христифора, чувену међу статуама онако исто као што je велика дворана у Дому правде чувена међу осталим дворанама, и као што je штрасбуршки торањ чувен међу осталим торњевима? Па оне безброjне статуе између стубова лађе и хора, од камена, од мермера, од злата, од сребра, од бакра, па чак и од воска, и коje су представљале људе, жене, децу, краљеве, бискупе, воjнике, како клече, како jашу, како стоje — ко je њих немилосрдно избацио? Време ниjе. Ко je на место старога готског олтара, богато украшеног ћивотима и сасудама, наместио онаj тешки мермерни саркофаг на коме су изваjане анђелске главе и облаци, и коjи као да je скинут с цркве Вал-де-Грас или с Инвалидског дома? Ко je онако глупо усадио таj гломазни анахронизам у Херкандов под из времена каролингиjског? Ниjе ли то учинио Луj XIV да испуни завет Луjа XIII? Ко je наместио она хладна бела окна место оних живо обоjених окана, због коjих наши очеви нису знали чему више да се диве, да ли ружи над главним порталом, да ли готским луковима на апсиди? Шта би рекао jедан манастирски ђак из шеснаестог века кад би видео ону жуту боjу коjом су наши вандалски надбискупи премазали своjу катедралу? Он би се сетио да je то била боjа коjом je џелат кречио станове злочинаца, сетио би се Дома малога Бурбона, коjи je такође био сав премазан жутом боjом због издаjе Конетаблове91; „жутом боjом коjа je, уосталом, тако постоjана — вели Совал — и тако добра да кроз више векова ниjе избледела." Он би помислио да je ово свето место оскрнављено, и побегао би. A ако ce попнемо на катедралу, не осврћући се на тисућу варварстава сваке врсте: шта je учињено с 88

Време je прождрљиво, човек je прождрљивиjи Име дато многоброjним збиркама шпанских народних песама 90 Коjа величином своjом улива страх гледаоцима 91 Конетабл од Бурбона, рођен 1490, показао се врло храбар у бици код Марињана, у коjоj су Французи потукли Шваjцарце 1525. Затим je прешао неприjатељу и победио Французе код Ребека. Погинуо je y опсади Рима, 1527. 89

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 43

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

оним лепим малим торњем коjи се наслањао на свод од прозора и коjи je, исто тако танак и исто тако смео као год и торањ (такође оборен) на Светоj капели, залазио у небо дубље до куле, танан, шиљат, звучан, скроз отворен? Jедан архитект од укуса (1787) одсекао га je, и мислио je да je довољно покрити рану оним оловним налепком коjи личи на поклопац каквог лонца. Его тако се готово у свима земљама поступало с дивном уметношћу средњега века, нарочито у Францускоj. На њеним развалинама могу се распознати троjаке повреде разне дубине: пре свега, време je понегде оштетило и свуда потамнело њену површину; затим су политички и верски преврати, по природи своjоj слепи и необуздани, насрнули на њу, поцепали њену богату одећу од скулптура и каменореза, испроваљивали њене руже, поломили њене венце од арабески и фигурина, повадили њене статуе било због митре било због круне на њима; напослетну су моде, све настраниjе и све глупље, после анархичних и сjаjних одступања ренесансе, сустизале jедна другу у неминовном опадању архитектуре. Моде су нанеле више штете него преврати. Оне су засекле у живац, окомиле се на костур уметности, оне су секле, парале, разориле, убиле грађевину и у облику и у значењу, и у складу и у лепоти. И jош више, оне су преправљале, а бар то не учинише ни време ни преврати. Ослањаjући се на своj добар укус, оне су безочно привиле на ране готске архитектуре своjе бедне украсе, своjе мермерне траке, своjе металне китке, праву чуму од шара овалних, увиjених, спиралних, у облику венца, у облику трака, од камених пламенова, од бронзаних облака, од гоjазних амора, од буцмастих херувима, чуму коjа je начала површину уметности у молионици Катарине Медичи, а савршено je 92 уништила, два века касниjе, измучену и напаћену, у будоару госпође Дибари . И тако, да укратко кажемо оно што смо навели три врсте повреда данас руже готску архитектуру. Што су боре и брадавице на покожици, то je дело времена. Што су насиља, зверства, контузиjе и преломи, то je дело преврата, од Лутера-до Мирабоа. Што je унакажење, ампутациjа, уништавање делова, рестаурациjа, то je дело грчко, римско и варварско професора из школе Витрувиjа93 и Вињоле94. Ову величанствену уметност, коjу су Вандали створили, академиjе су убиле. Уз векове и преврате, коjи бар пу-стоше непристрасно и навелико, пристала je руља школских архитеката, дипломираних и заклетих, коjи руше с исквареним укусом, замењуjући готске чипке цикореама Луjа XV, у наjвећу славу Партенона95. То je као кад магарац удари ногом лава на умору. То je као столетни храст коjи се почео сушити, па га jош и гусенице нагризаjу, jеду и мрцваре. Како je то давно било кад je Роберт Ценалис, упоређуjући Богородичину цркву у Паризу с оним чувеним Диjаниним храмом у Ефесу, коjи су стари незнабожци толико узносили и коjи je обесмртио Херострата96, налазио да je галска катедрала „много величанствениjа по дужини, ширини, висини и структури"97. За Богородичину цркву не може се, уосталом, рећи да je споменик потпун, одређен, класиран. То више ниjе црква романска, то jош ниjе црква готска. Ова грађевина ниjе тип. Богородичина црква у Паризу нема, као манастир у Турнусу, ону хладну масивност, онаj округли и широки свод, ону ледену наготу, ону величанствену простоту грађевина у романском стилу. Она ниjе, као катедрала у Буржу, дело готскога стила, величанствено, лако, богато обликом, збиjено, китњасто, расцветано. Њу ниjе могућно уврстити у ону античку породицу цркава мрачних, таjанствених, ниских и чисто улеглих под полукружним сводовима, у породицу цркава коjе су готово мисирске, скоро до таванице: све jероглифске, свештеничке, симболичне; коjе су више украшене геометриjским сликама него цвећем, више цвећем него животињама, више животињама него људима; коjе су више дело бискупа него дело архитеката; први преображаj уметности, коjа jош носи обележjе теократских и воjних правила и коjа се зачела у византиjском царству, а зауставила на Гиjому Завоjевачу. Исто тако, ниjе могућно уврстити нашу катедралу у ону другу породицу цркава високих, лаких, богатих обоjеним прозорима и скулптурама, шиљатих обликом, смелих ставом; коjе су општинске и грађанске, као политички симболи, а слободне, ћудљиве, необуздане, као дело уметности; други преображаj архитектуре, коjа ниjе више jероглифска, непроменљива, свештеничка, него уметничка, напредна и народна, коjа почиње по повратку из крсташких ратова, а завршуjе се владом Луjа XI. Богородичина црква у Паризу ниjе чисто романског стила, као оне прве, нити чисто арапског стила, као ове друге. Она je грађевина преласка из романског у готски стил. Кад je саксонски архитект био подигао прве стубове лађе, готски свод, коjи je дошао с крсташким походима, наместио се, као господар на овим широким романским капителима98, коjи су били намењени само сводовима романскога стила. Готски свод, коjи je тада завладао, саградио je остатак цркве. Међутим, неизрађен и несигуран у своме почетку, он се разграњава, шири, сређуjе, и не усуђуjе се jош издићи се у стреле и копља, као што je учинио касниjе у толиким дивним катедралама. Рекао би човек да му je нелагодно у близини тешких романских стубова. Уосталом, ове грађевине на преласку из романског у готски стил толико су исто драгоцене за проучавање као и чисти типови. Оне представљаjу jедну ниjансу уметности, коjа би била изгубљена да њих ниjе. То je готски калем на романскоме стилу. 92 93 94 95 96 97 98

Милосница Луjа XV, погубљена за време Терора Римски архитект из I века пре наше ере Италиjански архитект XVI века Храм богиње Минерве у Атини Обесмртио се тиме што je запалио Диjанин храм У Ефезу Галиканска историjа, књ. стр. 1. II, периода III, фол. 130 Глава стуба

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 44

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Богородичина црква у Паризу нарочито je занимљив примерак ове врсте. Свака страна, сваки камен овога стародревнога споменика то вам je лист не само историjе народне него и историjе науке и уметности. Тако, на пример, да укажемо овде само на главне поjединости, док мала Црвена врата досежу готово до граница готске лепоте из петнаестог века, дотле стубови лађе своjим обимом и своjом тежином спадаjу у доба кад je подигнут каролингиjски манастир Светога Жермена на ливади. Рекао би човек да je шест столећа разлике између ових врата и ових стубова. Чак и сами херметици налазе у симболима великог портала довољан извод њихове науке, коjа се, међутим, потпуно огледа у цркви Светога Jакова код кланице. И тако, и романски манастир, и мудрачка црква, и готска уметност, и саксонска уметност, и гломазни обли стуб коjи подсећа на Гргура VII, и херметички симболизам коjим je Никола Фламел био претеча Лутеру, и папско jединство, и шизма, и црква Светога Жермена на ливади и црква Светога Jакова код кланице, све je то споjено, сложено, сливено у Богородичиноj цркви. Ова главна и сложена црква стоjи међу старим париским црквама као неко чудовиште: има главу jедне, удове друге труп треће; понешто од сваке од њих. Ми понављамо, ове мешовите грађевине занимљиве су и за уметнике, и за старинара, и за историчара. Као и киклопски остаци, мисирске пирамиде, џиновске индиjске пагоде, оне показуjу колико je архитектура ствар примитивна и како су наjвећи производи архитектуре више дело друштва него дело поjединаца; више пород народа коjи раде него дело гениjалних људи; талог коjи оставља народ, нанос коjи слажу векови, остаци непрекидних евапорациjа људскога друштва; jедном речи, врсте формациjа. Сваки талас времена слаже своj нанос, свака раса оставља своj слоj на споменику, сваки поjединац меће по jадан камен. Тако раде даброви, тако раде пчеле, тако раде људи. Велики симбол архитектуре, Вавилон, права je кошница. Велике грађевине, као и велике планине, дело су векова. Често се уметност преображава, а оне ce joш граде; pendant opera interrupta99; и оне се мирно настављаjу сходно преображено] уметности. Нова уметност прихвата споменик како га затече, прирашћуjе за њ, асимилише га, развиjа га по своjоj машти и довршуjе га ако може. То бива мирно, неусиљено, без потреса, по закону природном и хладном. Наилази калем, сок кружи, вегетациjа се обнавља. Доиста, могло би се наћи градива за врло дебеле књиге, а често и за општу историjу човечанства, у овим сталним спаjањима разних уметности на разним висинама на истом споменику. Човек, уметник и поjединац губе се у овим великим грађевинама коjима се творац не зна; цео људски ум ту се огледа и своди. Време je архитект, народ je зидар. Зауставимо се само на хришћанскоj европскоj архитектури, тоj млађоj сестри великих грађевина Истока, па ћемо видети да изгледа као огромна формациjа подељена на три поjаса, сасвим одељена, коjи леже jедан на другоме: поjас романски100, поjас готски, поjас ренесансе, коjи бисмо могли назвати грчкоримским. Романском слоjу, коjи je наjстариjи и наjнижи, основица je правилан полукруг, коjи се заjедно са грчким стубом jавља у модерном и горњем слоjу ренесансе. Готски стил je између њих. Грађевине коjе припадаjу искључиво jедноме од ова три слоjа сасвим су одређене, jедноставне и потггуне. Такав je манастир у Жимиjежу, таква je катедрала у Ренсу, таква je црква у Орлеану. Али ова три поjаса мешаjу се и спаjаjу на ивицама као боjе у сунчаном спектру. Отуда имамо споменике мешовите, грађевине прелазнога стила. Jедна je романска подножjем, готска средином, грчкоримска главом. То je отуда што je требало шест стотина година да се назидаjу. Ова je врста ретка. Кула у Етанпу jедан je примерак њен. Али споменици двеjу формациjа чешћи су. Таква je Богородичина црква у Паризу, грађевина готска, коjа своjим првим стубовима залази у онаj романски поjас у коме су израђени портал Светога Дионисиjа и лађа у цркви Светога Жермена на ливади. Таква je она лепа полуготска калуђерска дворана у Бошервилу, коjоj романски слоj допире до половине. Таква je катедрала у Руану, коjа би била сасвим готска да врх своjе централне стреле не купа у поjасу ренесансе101. Уосталом, све ове ниjансе, све ове разлике тичу се само површине грађевина. Уметност je променила кожу. Сад склоп хришћанске цркве ниjе тиме измењен. Унутрашња грађевина остаjе увек иста, логични распоред одељења исти. Ma како била изваjана и извезена спољашњост jедне катедрале, под њом ћe се увек наћи, бар у повоjу и клици, римска базилика. Она се развиjа вечито по истом закону. Ту су нам неминовно две лађе, коjе се секу у облику крста, и чиjи горњи краj, заокругљен у апсиду, Faciès non omnibus una, Non diversa tamen, qualem, etc. (Изглед све имаjу jедан, Нити различан пак, итд.) образуjе хор; ту су споредне лађе за унутрашње литиjе, и капеле коjе изгледаjу као некаква побочна шеталишта у коjа се улази из главне лађе између стубова. И кад je таква основа, онда се броj капела портала, звоника и њихових шиљака мења у бесконачност, према машти века, народа, уметности. Кад je jеданпут удешено све што je потребно за богослужење, архитектура чини што jоj се допада. Статуе, окна, руже, арабеске, чипке, стубове, ниске рељефе, све то она комбинуjе по логаритму коjи jоj се свиди. Отуда она чудесна спољашња разноликост ових грађевина у чиjоj основи има толико реда и jединства. Стабло je 99

Запињу дела прекинута То je онаj исти коjи се према месту, климату и врсти, зове и ломбардиjски, саксонски и византиjски. То су четири архитектуре сасвим сродне и упоредне; свака има своj нарочити карактер, али свима je порекло правилни полукруг 101 Таj део стреле, коjи je био од дрвета, то je онаj исти део коjи je гром спалио 1823 100

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 45

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

непокретно, вегетациjа je ћудљива.

II ПАРИЗ СА ВИСИНЕ Малопре смо покушали да васкрснемо за читаоца ову дивну Богородичину цркву у Паризу. Изнели смо укратко већину лепота коje je имала у петнаестоме веку и коjих данас нема више; али смо изоставили наjглавниjу: ондашњи изглед Париза са њених торњева. Када избиjете, наjзад, после дугога пипања по мрачним увиjеним степеницама, коjе пролазе управно кроз дебели зид звоника, на jедну од двеjу високих платформи, коjе се купаjу у светлости и чистоме зраку, пред вама се одjедном и са свих страна указивао доиста диван призор; призор sui generis, коjи лако могу замислити они наши читаоци коjи су били тако срећни да виде какву целу готску варош, потпуну, хомогену, каквих данас има jош неколико: Нирнберг у Баварскоj, Виториjа у Шпаниjи; или бар какво мање место, ако се само добро одржало, као што je Витре у Бретањи, Нордхаузен у Прускоj. Париз пре три стотине педесет година, Париз петнаестога века, био je већ исполинска варош. Ми Парижани веома се варамо ако мислимо да je данашњи Париз много већи од ондашњега. Од Луjа XI Париз се увећао свега за jедну трећину. Али je зацело много више изгубио у лепоти него што je добио у величини. Као што je познато, Париз je поникао на оном старом острву на коме je сада Стара варош и коjе има облик колевке. Обала тога острва била je његов први бедем, Сена његов први jарак. У кругу тога острва остао je Париз више столећа, са свега два моста, jедан на северу и jедан на jугу, и две грађевине на њима, коjе су биле у исти мах и његове капиjе и његове тврђаве. Велики Шатле на десноj обали, Мали Шатле на левоj обали. Затим je, jош за владе првих краљева, сувише скучен на острву и не могући се окренути на њему, прешао преко воде. Тада с оне стране Великога с оне стране Малога Шатлеа, први поjас зидова и кула стаде обухватати поље с обе стране Сене. Од те старе ограде остало je било све до прошлога столећа неколико зидина; данас постоjи jош само успомена на њу, и по коjе предање, Капиjа Воде или Бодоаjе, Порта Багауда. Мало-помало, талас кућа, непрестано потискиван из срца вароши ка перифериjи, поплавио je, поткопао, порушио и уништио таj поjас. Филип Август направио му je нову брану. Он je затворио Париз у круг од дебелих, високих и тврдих кула. Више од jеднога века збиjале су се куће, нагомилавале и подизале своj ниво у овоме ублу, као вода у каквоме резервоару. Оне се стадоше дизати спрат по спрат, пети jедна на другу, избиjати у висину као нагомилан сок, и надметати се коjа ће пре дићи главу изнад своjих суседа, да би добила мало ваздуха. Улице су се све више дубиле и бивале све уже; тргови се испунише и нестаде их. Напослетку куће прескочише преко зида Филипа Августа и весело се расуше по равници, без икаква реда и поретка, као какви бегунци. Ту се наместише, окружише градинама, разузурише. Године 1367. варош се беше већ толико раширила у предграђу да je био потребан нов бедем, нарочито на десноj обали. Карло V подиже га. Али варош као што je Париз непрестано расте. Само такве вароши постаjу престонице. Оне су левак у коjи се стичу све, географске, политичке, моралне и интелектуалне струjе jедне земље, све природне тежње jеднога народа; оне су, тако рећи, извори цивилизациjе, али и канали у коjе се трговина, индустриjа, интелигенциjа, популациjа, све што je сок, све што je живот, све што je душа jедног народа, слива и нагомилава без престанка, кап по кап, век по век. Бедем Карла V био je, дакле, исте судбине коjе и бедем Филипа Августа. Краjем петнаестога века већ je прекорачен, и предграђе je отишло даље. У шеснаестоме веку таj се бедем чисто приметно повлачи и све дубље залази у стару варош, толико се већ нова варош збиjа напољу. И тако, до петнаестога века, да се ту зауставимо, Париз беше уништио три круга зидова, коjи су, у време Jулиjана Апостата, били тако рећи у зачетку у Великом Шатлеу и Малом Шатлеу. Буjна варош беше проломила редом своjа четири поjаса зидова, као што дете коjе расте цепа своjе лањско одело. За владе Луjа XI виделе су се местимице, у овоме мору од кућа, поjедине опале куле од старих бедема, као врхови брегова у каквоj поплави, као архипелаг старога Париза, коjи je утонуо под новим. После тога, Париз се опет променио, на жалост наших очиjу, али je прешао само jедан бедем, бедем Луjа XV, таj гнусни зид од блата и глиба, достоjан краља коjи га je подигао, достоjан песника коjи га je олевао. Le mur murant Paris rend Paris murmurant102. У петнаестоме веку Париз беше jош подељен у три вароши, сасвим одвоjене и засебне, од коjих je свака имала своj нарочити изглед, своjе особине, своjе обичаjе, своjа предања, своjе повластице, своjу историjу; то су: Стара варош, Школски краj и Чаршиjа. Стара варош, коjа je била на острву, беше наjстариjа, наjмања, и колевка других двеjу, стешњена између њих као — нека нам се не замери за ово поређење — каква старица између две одрасле лепе девоjке. Школски краj захватао je леву обалу Сене, од Турнеле до Нелске куле, а то су тачке коje y данашњем Паризу одговараjу jедна Винском тржишту, а друга Ковници новца. Његов бедем прилично je задирао у поље, на коме Jулиjан беше подигао jавна купатила. Њиме беше обухваћено Брдо свете Женевjеве. Наjвиша тачка ових зидина беше Папска капиjа, то jест отприлике оно место где je сад Пантеон103. Чаршиjа, коjа je била наjвећа од ова три дела Париза, заузимала je десну обалу. Њен кеj, коjи je на 102 103

Зид коjи опасуjе Париз чини Париз незадовољним Величанствени храм у Паризу у коме се сахрањуjу заслужни французи

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 46

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

више места био испрекидан, ишао je дуж Сене од куле Били до куле ди Боа, то jест од места где je данас Општински кош до места где су данас Тиљериjе. Ове четири тачке, на коjима je Сена пресецала зидове престонице, Турнел и Нелска кула лево, кула Били и кула Ди Боа десно, звале су се четири париске куле. Чаршиjа je залазила у поље дубље него Школски краj. Наjвиша тачка Чаршиjе (Чаршиjа Карла V) била je код Капиjе светога Дионисиjа и светога Мартина, коjе су и сад на истоме месту. Као што рекосмо, сваки од она три велика дела Париза беjаше варош, али варош непотпуна, варош коjа ниjе могла бити без двеjу других. Отуда три сасвим различита изгледа. Стара варош била je богата црквама, Чаршиjа господским домовима, Школски краj школама. Остављаjући на страну омање особености старога Париза и ћудљивости законских одредаба о улицама, рећи ћемо, говорећи уопште и узимаjући у рачун само целине у хаосу општинских правних установа, да je острво стоjало под бискупом, десна обала под председником општине, а лева обала под ректором. Управитељ Париза, коjи беше краљевски а не општински чиновник, био je над свима њима. У Староj вароши била je Богородичина црква, у Чаршиjи Лувр и Општински дом, а у Школском краjу Сорбона. У Чаршиjи je била Велика пиjаца, у Староj вароши Главна болница, у Школском краjу Ђачка ливада. Ако би коjи ђак учинио преступ на левоj обали, на Ђачкоj ливади, судило му се на острву, у Дому правде, а пресуде су извршиване на десноj обали, на Монфокону; сем ако би ректор, осећаjући да je Школски краj моћан а краљ слаб, подигао глас против тога; jер ђаци су имали ту повластицу да буду обешени у своме краjу. (Узгред напомињемо да je већина ових повластица, а било их je и бољих од ове, изнуђена од краља бунама и изгредима. Тако je одваjкада. Краљ тек онда даjе кад народ отме. Постоjи jедна стара повеља коjа то безазлено каже: Ciuibus fidelitas in reges, quae tamen aliquoties seditionibus interrupta, multa peperit privilégia.) У петнаестом веку Сена je запљускивала пет острва у кругу Париза: острво Лувиjе, на коме je онда било дрвећа, а сада су остала само дрва; Краварско Острво и Острво Богородичине цркве, оба пуста, с jедном страћаром свега, оба бискупска добра (у седамнаестоме веку начињено je од ова два острва jедно, коjе се сада зове острво Луjа Светога); напослетку, острво на коме je Стара варош, и на његову врху Скелеџиjино острвце, коjе je касниjе нестало под темељом Новога моста. Стара варош имала je y оно доба пет мостова: три на десноj страни, Мост Богородичине цркве и Мењачки мост коjи су били од камена и Воденичароки мост коjи je био дрвен; два на левоj страни, Мали мост, од камена, и Мост арханђела Михаила, дрвен; на свима су биле куће. Школски краj имао je шест капиjа, коjе je подигао Филип Август; то су, почињући од Турнеле: Капиjа светога Виктора, Капиjа Бордел, Капиjа папска, Капиjа светога Jакова, Капиjа арханђела Михаила, Капиjа светога Жермена. Чаршиjа je имала шест капиjа, коjе je подигао Карло V; то су, почињући од куле Били: Капиjа светога Антониjа, Капиjа Танпл, Капиjа светога Мартина, Капиjа светога Дионисиjа, Капиjа Монмартр и Капиjа светога Хонориjа. Све су ове капиjе биле врло jаке, и лепе, што нимало не худи jачини. Jедан широк и дубок jарак, коjим je текла матица зими, кад воде нарасту, право je подножjе зидова око целога Париза; Сена je давала воду. Капиjе су ноћу затваране гвозденим ланцима, и Париз je спавао мирно. Кад са висине гледате, ове три вароши, Стара варош, Школски краj и Чаршиjа, указивале су вам се као густа мрежа улица, ко je су биле врло чудно испреплетене. Међутим, опазили бисте на први поглед да ова три одломка чине само jедно тело. На први поглед виделе су се две дугачке упоредне улице, jедноставне, непоремећене, готово у правоj линиjи, коjе су пролазиле кроз све три вароши с краjа на краj, с jуга на север, управо на Сену, везивале их, спаjале их, сливале, преручивале без престанка народ jедне од њих у зидове друге, и тако од три образовале jедну. Прва од ових двеjу улица ишла je од Капиjе светога Jакова до Капиjе светога Мартина; она се звала Улица светога Jакова у Школскоме краjу, Jевреjска улица у Староj вароши, Улица светога Мартина у Чаршиjи; она je двапут прелазила преко воде, под именем Малога моста и Моста Богородичине цркве. Друга, коjа се звала Улица ла Харп, на ле-воj обали, Качарска улица на острву, Улица светога Дионисиjа на десноj обали, Мост арханђела Михаила на jедноме рукаву Сене, Мењачки мост на другоме, ишла je од Капиjе арханђела Михаила у Школскоме краjу до Капиjе светога Дионисиjа у Чаршиjи. Уосталом, иако су имале толико различних имена, то су ипак биле свега две улице, али две главне улице, две основне улице, две артериjе Париза. Све остале вене ове трогубе вароши полазиле су од њих или се завршавале у њима. Независно од две главне, попречне улице, коjе су пресецале Париз с jедног краjа на други, целом његовом ширином, и биле заjедничке за целу престоницу, Чаршиjа и Школски краj имали су сваки своjу засебну главну улицу, коjа je ишла њиховом дужином, упоредо са Сеном, и на своме путу секла под правим углом улице артериjе. Тако се, у Чаршиjи, од Капиjе светога Антониjа ишло право на Капиjу светога Хонориjа; а у Школскоме краjу, од Капиjе светога Виктора на Капиjу светога Жермена. Ове главне улице, коjе су се укрштале с оним двема првима, образовале су основу на коjоj je почивала, испреплетена у свима правцима, лавиринтска мрежа париских улица. У неjасном нацрту ове мреже jош су се распознавале, кад се пажљиво загледа, две трупе широких улица, коjе су као два раширена снопа, jедан у Школском краjу, а други у Чаршиjи, ишле од мостова до капиjа. Нешто од овога геометриjског плана jош и данас je остало. Сад, како je све ово изгледало са торњева Богородичине цркве, године 1482? То ћемо покушати да кажемо. Гледаоцу, коjи се задихан испео на ову висину, у први мах засену очи од кровова, димњака, улица, мостова, тржишта, шиљатих торњева, звоника. Све вам у jедан мах пада у очи, изрезани калкан, шиљати кров, куле на угловима зидова, камена пирамида из jеданаестога века, шкриљасти обелиск из петнаестога века, Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 47

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

округла и нага кула на замку, четвртасти и китњасти торањ црквени, све, велико, мало, масивно, ваздушасто. Поглед вам дуго блуди по овоме лавиринту, у коме ниjе било ничега што ниjе имало своjе оригиналности, свога разлога, свог духа, своjе лепоте, ничега што ниjе било уметничко дело, почевши од наjмање куће с њеном ишараном и изваjаном фасадом, са откривеним дрвеним костуром, ниским вратима и улеглим сводовима, па све до краљевскога Лувра, коjи je онда имао читав венац од кула. Али чим се око навикне на ову тишму грађевина, ова главна здања почињу се распознавати. Пре свега Стара варош. Острво Старе вароши, како вели Совал, на коме се у гомили грађевина може наћи по коjа грађевина лепога стила, острво Старе вароши има облик какве велике лађе, коjа се зарила у благо и насела у средини Сене. Малопре смо обjаснили да je ову лађу за речне обале везивало пет мостова. Оваj облик лађе беше пао у очи чак и старим хералдичарима104; jер, по Фавину105 и Пакиjеру106, отуда и долази лађа на староме грбу Париза, а не од норманске опсаде. За онога коjи уме да га протумачи, грб je алгебра, грб je jезик. Цела историjа друге половине средњега века исписана je на грбу, као што je историjа прве половине исписана у симболизму романских цркава. То су jероглифи феудализма после jероглифа теократиjе. Ви сте, дакле, наjпре видели Стару варош са крмом на истоку и с кљуном на западу. Кад се окренете западу имали сте пред собом безброjно jато старих кровова, изнад коjих се дизао широки оловни кров Свете капеле као леђа у слона коjи носи на себи кулу. Само, овде je та кула била наjсмелиjа, наjшарениjа, наjкитњастиjа, наjизрецканиjа стрела кроз чиjу се чипкасту купу икад видело небо. Пред Богородичином црквом, у њеноj непосредноj близини, стицале су се три улице у леп трг, окружен старим кућама. На jужну страну овога трга наслањала се испуцала и суморна фасада Главне болнице са своjим кровом коjи као да беше покривен бубуљицама и брадавицама. Затим, десно, лево, на истоку, на западу, у овом тако тесном кругу Старе вароши, дизаху се звоници од двадесет jедне цркве из разних времена, различите облика, различите величине, почевши од ниског и црвоточног романског звоника Светога Дионисиjа (career Glaucini), па до тананих врхова на црквама Светога Петра и Светога Ландриjа. Иза Богородичине цркве пружао се, на северу, манастир са своjим готским галериjама; на jугу, полуроманска бискупска палата; на истоку, пусто земљиште. У овоj гомили кућа могли сте, по оним високим каменим и прорезаним митрама, коjе су у оно доба, чак и на самом крову, крунисале наjвише прозоре на палатама, распознати дом коjи je за владе Карла VI општина 107 даровала Jувеналу Урсинскоме ; мало даље могли сте видети катраном намазане бараке на Палускоме тргу; jош даље нову апсиду цркве Старога светога Жермена, коjа je 1458. захватила jедан краj Улице Фев; затим, овде-онде, по неко раскршће преплављено народом, по коjи срамни стуб подигнут на углу какве улице, добар део калдрме Филипа Августа, диван плочник по средини усечен за коње и тако несрећно у шеснаестоме веку замењен оном бедном ситном калдрмом, такозваном калдрмом Лиге, по коjи празан простор с jедном од оних провидних кула са степеницама, какве су грађене у петнаестоме веку и какве joш и данас имате у Улици Бурдоне. Напослетку, десно од Свете капеле, ка западу, Дом правде пружао je дуж обале своj венац кула. Краљеве градине, коjе су захватале западни краj Старе вароши, заклањале су Скелеџиjино острвце. Што се тиче воде, она се са торњева Богородичине цркве ниjе никако ни видела са обе стране Старе вароши; ту се Сена губила под мостовима, а мостови под кућама. А кад поглед пређе преко ових мостова, чиjи су се кровови приметно зеленели, jер их због водене паре мемла беше попала пре времена, па скреке улево, у правду Школскога краjа, прва грађевина на коjоj би се зауставио беше велика и ониска гомила кула, Мали Шатле, под чиjом се огромном капиjом губио краj Малога моста; затим, ако вам поглед пође обалом од истока на запад, од Турнеле до Нелске куле, видели бисте дуги низ кућа са изваjаним гредама, с обоjеним окнима, на више спратова, бесконачну испреламану пругу обичних калкана, коjи су често били испресецани каквом улицом, а с времена на време и каквом фасадом или окуком каквога великог здања од камена, коjе je било окружено пространим двориштима и градинама, крилима и споредним стаjама, усред ове гомиле збиjених и узаних кућа, као какав властелин у гомили простака. Пет-шест оваквих здања било je на кеjу, од Лоренскога дома, коjи je с манастиром Бернардинаца делио велики простор у близини Турнеле, до Нелскога дома чиjа je главна кула синорила Париз и чиjи су шиљати кровови по три месеца преко године оцртавали своjе црне троугле на скерлетном котуру сунца на заходу. Ова страна Сене, уосталом, ниjе била толико трговачка колико она друга; овде су већу галаму правили и више се скупљали ђаци него занатлиjе, и коjа je управо била само од Моста арханђела Михаила до Нелске куле. Остала обала Сене била je делом нага, као, на пример, с оне стране манастира Бернардинаца, а делом гомила кућа, ко je су се спуштале до саме воде, као што je било између два моста. Ту су праље дизале велику граjу; оне су викале, говориле, певале дуж обале од јутра до мрака и прале рубље, као и данас. А то je позната весела страна Париза. Школски краj je с jеднога краjа до другога био хомогена и jедра целина. Они безброjни кровови, збиjени, ћошкасти, прирасли, састављени готово сви по истоj геометриjскоj основи, изгледали су са висине као какво кристалисано тело. Неправилна мрежа улица ниjе секла ово тесто од кућа у делове сувише несразмерне. Четрдесет две школе беху ту распоређене доста подjеднако, и било их je свуда. Различие и занимљиве 104

Људи коjи се баве грбовима Париски адвокат и историчар с краjа XVI и с почетка XVII века 106 Правник, судиjа и историчар француски (1529—1615) 107 Трговачки старешина и први варошки судиjа у Паризу (1368—1431) 105

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 48

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

кровове ових лепих грађевина беше произвела она иста уметност коjа и просте кровове коjе они надвишаваху, и у основи нису били ништа друго до jедна иста геометриjска фигура двапут или трипут умножена. Они су, дакле, чинили целину сложениjом, не кварећи je, попуњавали je, не претоваруjући je. Геометриjа je права хармониjа. Неколико лепих домова избиjало je овде-онде изнад живописних кровова на левоj обали: Дом од Невера, Римски дом, Ренски дом, коjих више нема; дворац Клини, коjи jош и сада стоjи на утеху уметника, и чиjи je врх куле тако глупо порушен пре неколико година. У близини Клиниjа, те римске палате с лепим романским луковима, беху купатила цара Jулиjана. Ту je било и много манастира, чиjа je лепота била побожниjа, величина достоjанствениjа него у двораца, али коjи су били исто тако лепи, исто тако велики. На први поглед падали су у очи манастир Бернардинаца са своjа три звоника; црква Свете Женевjеве, за коjом мора човек зажалити кад погледа њену четвртасту кулу коjа и сад стоjи; Сорбона, пола школа пола манастир, од коjе je остала jедна дивна лађа, лепи четворострани ходник Матуренски; до њега манастир Светога Беноа, у чиjим je зидовима, у размаку између седмога и осмога издања ове књиге, склепано jедно позориште; Корделиjерски манастир, са своjа три огромна калкана jедан поред другога; Августински манастир, чиjа je танана стрела, после Нелске куле, била друга чипка на овоj страни Париза, почињући од запада. Школе, коjе су, у ствари, спона између манастира и света, држале су средину у низу споменика између палата и манастира, с озбиљношћу пуном отмености, са скулптуром лепшом од оне на палатама, а архитектуром ведриjом од архитектуре манастира. На жалост, ниjе остало готово ништа од ових споменика, на коjима je готска уметност с толико прецизности уjединила богатство и економиjу. Цркве (а оне су у Школскоме краjу биле многоброjне и дивне, и низале су се кроз сва доба архитектуре, од романских сводова Светога Jулиjана до готских сводова Светога Северина), цркве су се дизале изнад свега, и, као jедна хармониjа, више у овоj маси хармониjа, пробиjале су свакога тренутка многоструку слику калкана, шиљатих стрела, отворених звоника, тананих игала, чиjи венац не беше ништа друго до величанствено увеличавање оштрог угла кровова. Земљиште у Школскоме краjу беше брдовито. Брдо свете Женевjеве дизало се на jугоистоку као какав огроман мехур; и са Богородичине цркве било je врло занимљиво погледати ову гомилу тесних и кривих улица (данашњи Латински кварт), ове утрпане куће коjе су, почињући од врха овог узвишења, ишле у свима правцима и без икаква реда, и готово се стрмо спуштале по његовим странама до саме воде, jедне као да падаjу, друге као да се пењу, а све као да се придржаваjу jедна за другу. Услед непрекидног прилива безброjних црних тачака, коjе су се укрштале на калдрми, чинило се да се све креће. То беше народ, посматран са висине и из даљине. Напослетку, између ових кровова, ових стрела, ових безброjних грађевина, коjе су на тако чудан начин савиjале, кривиле и прекидале краjњу пругу Школскога краjа, распознаваше се овде-онде по коjи дебео комад маховином обраслог зида, по коjа масивна округла кула, по коjа зупчаста градска капиjа коjа je представљала тврђаву; то беше бедем Филипа Августа. Иза њега зеленеле су се ливаде, разилазили путови, дуж коjих je jош било нешто кућа из предграђа, коjих je било све мање што се даље ишло. Нека од ових предграђа беху доста важна. Ту вам, пре свега, беше, почињући од Турнеле, село Сен Виктор, са своjим сведении мостом преко Биевре, са своjим манастиром, у коме се могао прочитати надгробии натпис Луjа Дебелога, epitarhium Ludovici Grossi, и своjом црквом с осмостраним кубетом и четири мала звоника из jеданаестог века (слично овоме може се видети у Етанпу; оно што ниjе порушено); затим село Сен Марсо, коjе je већ имало три цркве и jедан манастир; даље, кад оставите лево Гобелински млин и његова четири бела зида, предграђе Светога Jакова с лепим каменим крстом на раскршћу; па црква Светога Jакова, коjа je онда била готска, шиљата и врло лепа; црква Сен Маглоар са лепом лађом из четрнаестог века, коjу je Наполеон претворио у сенару; Богородичина црква у пољу, у коjоj je било византиjских мозаика. Напослетку, пошто оставите усред поља Картузиjански манастир, богату грађевину коjа je подигнута кад и Дом правде, са њеним одељеним баштицама и развалинама Вовера108, у коjима су се, кажу, jављали духови, поглед вам je падао на запад, на три кубета у романскоме стилу на цркви Светога Жермена на ливади. Село Свети Жермен, коjе у то доба беше већ велика општина, имало je петнаест до двадесет улица. Шиљати звоник Светога Сулпициjа обележавао je jедан краj села. Одмах у близини распознавао се четворострани обим вашаришта Светога Жермена, где je данас тржиште; затим опатов срамни стуб, лепа округла кулица покривена оловном купом. Мало даље била je циглана, па Улица ди Фур, па млин на своjоj узвишици, па онда болница за губаве, кућица осамљена и омрзнута. Али што je нарочито привлачило поглед и дуго га задржавало, то je манастир. И одиста, оваj манастир, коjи je био врло угледан и као црква и као добро, ова опатиjа у коjоj су париски бискупи сматрали за срећу да преноће jедну ноћ, ова трпезариjа коjа je по кроjу, по лепоти и по оноj дивноj ружи личила на какву катедралу, ова отмена капела Свете Богородице, оваj монументални конак, ове простране градине, ова гвоздена капиjа, оваj покретни мост, оваj зупчасти зид, од кога се ниjе могло видети зеленило околних ливада, ова дворишта у коjима су се шаренеле воjничке униформе и златне одежде, све то груписано око три висока звоника у романскоме стилу на готскоj апсиди — изгледало je врло лепо на хоризонту. Кад се напослетку, пошто сте дуго посматрали Школски краj, окренете десноj обали, ка Чаршиjи, имате наjеданпут сасвим другу слику. Чаршиjа je, истина, била много већа од Школскога краjа, али ниjе била тако jедноставна. На први поглед видело се да се дели у више гомила коje су биле сасвим различите. Пре свега, на

108

Замак близу Париза

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 49

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

истоку, у оном делу Чаршиjе коjи се joш и данас зове по мочварима у коjе je Камулоген109 нагнао Цезара, беху нагомилане палате коjе су допирале до саме воде. Четири палате, готово споjене, Жуи, Сане, Барбо и Краљичин двор, огледале су у Сени своjе кровове од шкриљца, на коjима су се дизале танке куле. Ове четири грађевине испуњавале су простор од Улице Нонендиjер до Целестинске опатиjе, чиjа je стрела грациозно истицала њихове калкане и зупчасте зидове. Неколико зеленкастих кућерина, коjе су се нагињале над водом пред овим господственим палатама, нису нимало заклањале лепе углове њихових фасада, њихове широке четвртасте прозоре с оквиром и пречагама од камена, њихове готске капиjе с многим статуама, оштре ивице њихових зидова лепо отесаних, и оне разне лепе архитектурне поjединости, по коjима би човек рекао да готска уметност за сваки споменик ствара нове лепоте. Иза ових палата пружао се у свима правцима jедан зид, час просечен, палисадиран и зупчаст као каква тврђава, час заклоњен високим дрвећем као Картузиjански манастир, огроман и разнолик зид оног чудесног дворца Сен Пол, у коме je краљ Француске могао царски дочекати двадесет два принца, и то онаква какви беху дофен и воjвода Бургундски, са њиховом послугом и пратњом, а да и не рачунамо велика племиће, па ни краља кад je походио Париз, ни лавове коjи су имали своjу нарочиту палату у краљевскоме двору. Овом приликом поменимо да je онда стан jеднога принца имао jеданаест соба, почевши од собе за примање па до молионице, а да и не говоримо о галериjама, о купатилима, о парним купатилима и другим „излишним местима", коjих беjаше у сваком стану; да не говоримо о нарочитим баштама свакога краљевога госта; да не говоримо о кухињама, о ћилерима, о заjедничким трпезариjама, о двориштима у коjима je било двадесет две радионице, од пекарнице па до пехарнице; о разним игралиштима, о кавезима, рибњацима, менажериjама, шталама, шупама, библиотекама, оружницама и ливницама. Ето шта je онда био jедан краљев двор, jедан Лувр, jедан Сен Пол. Варош у вароши. Са торња на коме смо се наместили, дворац Сен Пол, иако су га готово упола заклањала четири поменута велика дворца, изгледао je joш врло простран и врло леп. На њему су се врло лепо распознавала, иако су биле вешто састављене са главном зградом дугачким стакленим галериjама на тананим стубовима, три палате коjе Карло V беше споjио са своjом: палата Пти-Мус, с чипкастом балустрадом коjа je грациозно опточавала њен кров; палата опата од Сен Мора, коjа je изгледала као каква тврђава, имала велику кулу, мазгале, бастионе, а на широкоj саксонскоj капиjи грб опатов између усека покретнога моста; палата грофа од Етанпа, чиjа je кула, порушена с врха, изгледала шкрбава као петлова креста. Овде-онде, по три-четири стара храста у гомили изгледала су као огромни карфиоли; лабудови су пловили по бистроj води у рибњацима прошараним сенкама и светлошћу; многоброjна дворишта помаљала су своjе живописне делове; лавовска палата дизала се са своjим ниским готским луковима на кратким саксонским стубовима, са своjим гвозденим решеткама и својом вечитом риком лавова, а кроз све ово пела се шкриљцем превучена стрела на цркви Аве Мариjа; лево je био стан управитеља Париза, са четири лепо прорезане куле; на средини, у дну, прави дворац Сен Пол, са многоброjним фасадама, своjим непрекидаим украсима од Карла V па надаље, своjим мелеским прираштаjима коjима га машта архитеката беше оптеретила за последња два века, са свима апсидама своjих капела, са свима калканима своjих галериjа, са тисућу ветреушака и са своjе две високе куле, чиjи je купасти кров, на доњем делу опточен зупцима, изгледао као они високи шешири са подигнутим ободом. Ако наставите да се пењете уз спратове овога амфитеатра од палата, коjи се пружао надалеко, пошто пређете дубок jарак прокопан у крововима Чаршиjе, коjи je обележавао Улицу светога Антониjа, поглед вам je падао — ми се непрестано ограничавамо на главне споменике — на Ангулемски дом, пространу грађевину из разних времена, са поjединим деловима сасвим новим и белим, коjи су у тоj целини изгледали као црвена закрпа на плавоj долами. Међутим, необично шиљати и високи кров модерне палате, начичкан изваjаним олуцима, покрпвен оловним плочама на коjима су се преливале многоброjне фантастичне арабеске од позлаћена бакра, таj кров тако чудновато ишаран дизао се грациозно посред црних развалина старога здања, чиjе старе дебеле куле, коjе су се од старости испупчиле као бурад, беху улегле и препукле од врха до дна, те изгледаху као гоjазни раскопчани трбуси. Позади, дизала се читава шума танких и високих кула Турнелске палате. Нигде на свету, ни у замку Шамбору110 ни у Алхамбри111 ниjе било призора коjи би био тако чаробан, тако приjатан, тако примамљив као ова шума од стрела, звоника, димњака, ветреушака, спирала, увоjака, прорезаних кубета, павиљона, вретенастих кула коjе су биле све различне по облику, висини и положаjу. Рекао би човек да има пред очима џиновски шах од камена. Десно од Турнеле, она гомила огромних кула црних као мастило, коjе су залазиле jедна у другу и коjе су биле, тако рећи, повезане jедним jарком, она кула на коjоj je било много више мазгала него прозора, онаj покретни мост вечито подигнут, она решетка вечито спуштена, то вам je Бастиља. Они црни кљунови, коjи вире кроз зупчасте зидове и коjи вам издалека изгледаjу као олуци, то су топови. На домаку њихових ђулади, на подножjу ове страховита грађевине, лежи Капиjа светога Антониjа са своjе две куле. С оне стране Турнеле, до зидине Карла V, простирао се, пун зеленила и цвећа, кадифени ћилим обрађених поља и краљевских градина, а међу њима сте могли распознати, по њену лавиринту од дрвета и 109

Галски поглавица коjи je бранио Париз од Цезареве воjске и погинуо у борби (51. пре наше ере) Величанствен замак у Францускоj, коjи je подигао Франсоа I 111 Дворац маварских владара код Гранаде у Шпаниjи, сазидан наjвећим делом у -IV веку. Jедна од наjраскошниjих и наjлепших грађевина муслиманске уметности 110

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 50

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

алеjа, чувену башту Дедал, коjу Луj XI беше даровао Коатиjеру. Опсерваториjа докторова дизала се изнад Дедала као велики усамљени стуб коjи се завршавао jедном кућицом. У овоj кућици чула су се страховита прорицања. Ту je данас Краљевски трг. Као што смо малопре рекли, оваj краj палата, коjи смо покушали описати нашим читаоцима, помињући, међутим, само наjзнатниjа места, испуњавао je угао коjи je зид Карла V образовао са Сеном на истоку. Средину Чаршиjе заузимала je гомила обичних кућа. Ту су управо водила она три моста Старе вароши на десноj обали, а у близини мостова имате пре куће него палате. Ова гомила станова, збиjених као саће у кошници, имала je своjу нарочиту лепоту. Кровови у престоници, то су вам таласи на мору: нешто величанствено. Пре свега, изукрштане и испреплетене улице правиле су стотину занимљивих фигура. Око великога трга имали сте праву звезду с хиљаду Кракова. Улица светога Дионисиjа и Улица светога Мартина, са своjим безброjним огранцима, пеле су се jедна поред друге као два велика дрвета, чиjе се гране преллићу. Затим, искривудане улице, Зидарска, Стакларска, Ткачка, итд., виjугале су се кроз ту мрежу. Било je и лепих грађевина, коje су избиjале изнад окамењених таласа овога мора од калкана. Тако, на пример, на челу Мењачкога моста, иза кога се пенушала Сена под точковима Воденичарског моста, био je Шатле, не више римска кула као за владе Jулиjана Апостата, него феудална кула из тринаестога века, коjа je била од тако тврда камена да je пиjук за три сата ни за jедну шаку ниjе могао пробушити. Даље je био богати четвртасти звоник на цркви Светога Jакова код кланице, са скулптурама на угловима, већ диван, иако у петнаестоме веку ниjе био довршен. На њему тада нису била она четири чудовишта коjа jош и данас, на угловима његова крова, изгледаjу као четири сфинкса коjи новоме Паризу задаjу да одгонетне загонетку старога Париза; Рол, скулптор, поставио их je тек 1526. године, и за своj труд добио je двадесет франака. Па Кућа на стубовима, коjа je гледала на Гревски трг, о коме смо већ говорили нашим читаоцима. Па црква Сен Жерве, коjу je jедан портал „лепога укуса" касниjе наружио; црква Сен Мери, чиjи су стари готски лукови били jош готово лукови романскога стила; црква Светога Jована чиjи величанствени торањ беше већ у пословицу ушао; затим двадесет других споменика, коjи нису сматрали за понижење да укопаjу своjе лепоте у оваj хаос улица мрачних, тесних и дубоких. Додаjте овоме крстове од тесана камена, коjих je било по раскршћима више него вешала; Гробље невиних, чиjи се архитектурни зид видео у даљини преко кровова; срамни стуб на Великом тргу, чиjи се врх видео између два димњака у Улици Косонери; вешала Трахоарскога крста, на његову раскршћу увек пуном народа; кружне зидове Житарскога трга; остатке некадашњега зида Филипа Августа, коjи су се видели овде-онде у мору од кућа; куле коjе je изгризао бршљен, порушене капиjе, трошне и унакажене зидине; кеj са његовим безброjним дућанима и крвавим озледама; Сену закрчену лађама, од сењака до бискупова конака — па ћете имати неjасну слику онога што je 1482. године био централни трапез Чаршиjе. Поред ова два кварта, jедан од самих палата, други од обичних кућа, имали сте и трећу слику, коjу je Чаршиjа давала; венац манастира, коjи je оваj део вароши опасивао готово у целом његовом облику, од истока до запада, тако да сте иза круга утврђења коjа су затварала Париз имали и унутрашњи круг манастира и капела. Тако, одмах до Турнелске градине, између Улице светога Антониjа и старе Улице Танпла, био je манастир Свете Катарине, са своjом огромном баштом коjа се простирала до самога париског зида. Између старе и нове Улице Танпла, био je Танпл, мрачан сноп кула, висок и усамљен усред пространог круга опасаног зупчастим зидом. Између нове Улице Танпла и Улице светога Мартина беше опатиjа Светога Мартина, усред своjих градина, дивна црква ограђена зидом, чиjи je венац од кула и тиjара од звоника уступао по лепоти j едино цркви Светога Жермена на ливади. Између Улице светога Мартина и светога Дионисиjа била je порта цркве Свете Троjице. Наjзад, између Улице светога Дионисиjа и Улице Монторгеj, Девичански манастир. У његовоj близини распознавали су се иструлели кровови и непоплочани простор Чудотворне мале. То беше jедини профани прстен у овом побожном ланцу манастира. Напослетку, четврти одељак, коjи се сам собом оцртавао у гомили кровова на десноj обали, и коjи je захватио западну страну поjаса и ширио се обалом низ воду, беше нова кита дворова и здања око Лувра. Стари Лувр Филипа Августа, та горостасна грађевина са великом кулом, око коjе je било двадесет три других главних, не рачунаjући карауле, изгледаше издалека усађен у готске кровове Алансонског и Бурбонског дворца. Ова хидра од кула, џиновски чувар Париза, са своjе двадесет четири усправљене главе, са своjим исполинским сапима, коjе беху покривене оловом или шкриљцем, те се преливаху на сунцу, завршавала je на чудан начин облик Чаршиjе на западу. И тако, између две трупе палата, jедне са Лувром а друге са Турнелским дворцем, имали сте огромну масу, оно што Римљани зваху инсула112, обичних кућа, ограничених са севера дугим поjасом манастира и обрађених градина, и све то изгледало je као jедноставна целина; изнад ових безброjних грађевина, чиjи су кровови од црепа и шкриљца градили своjим ивицама толико чудних ланаца, имали сте тетовиране, ишаране звонике од четрдесет четири цркве, колико их je било на десноj обали; кроза све то силество улица; као границу, с jедне стране високе бедеме с четвртастим кулама (у Школскоме краjу биле су округле), а с друге стране Сену испресецану мостовима, по коjоj су пловиле многе лађе. То вам je Чаршиjа у петнаестоме веку. С оне стране зидова имали сте око капиjа неколико предграђа, ређа и растурениjа но предграђа Школскога краjа. То беху, иза Бастиље, двадесет грађевина начичканих око занимљивих скулптура Фобенског 112

Острво

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 51

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

крста и спољних сводова манастира Светога Антониjа; затим Попенкур, коjи се губио у житу; па Куртиља, весело село пуно механа; село Светога Лаврентиjа, са своjом црквом, чиjи je звоник изгледао издалека да припада тананим кулама Капиjе светога Мартина; предграђе Светога Дионисиjа, с великим двориштем Светога Ладра: изван Капиjе Монмартра, Житница опасана белим зидинама иза ње, са своjим кречним странама, Монмартр, коjи je y оно доба имао готово исто толико цркава колико и млинова, и коjи je сачувао само млинове, jер друштво тражи данас jедино телесну храну. Наjзад, с оне стране Лувра пружало се у поље предграђе Светога Хонориjа, коjе je већ у оно доба било врло велико, зеленела се Мала Бретања и простирало Свињарско тржиште, усред кога се дизала страховита пећ у коjоj су пекли оне што су правили лажан новац. Између Куртиље и Светога Лаврентиjа ваше je око jамачно већ залазило, на врху jеднога брега коjи се дизао изнад пустих пољана, jедну грађевину, коjа je издалека изгледала као каква разваљена колонада на оголелом земљишту. То не беше ни Партенон, ни храм Jупитера Олимпиjскога113. То беше Монфокон. Сад, ако набраjање толиких грађевина, коjе смо извели што смо могли краће, ниje уништило у читаоца општу слику старога Париза, ми ћемо je свести у неколико речи. У средини je острво Старе вароши, коjе je изгледало као каква огромна корњача, а његови мостови, покривени црепом, као корњачине шапе коjе су се помаљале испод сивог оклопа кровова. Лево je Школски краj, као трапез jедноставан. пун, збиjен, начичкан. Десно je Чаршиjа, простран полукруг, са много више градина и споменика. Ове три целине, Стара варош, Школски краj и чаршиjа, беху избраздане безброjним улицама. Кроз средину je текла Сена, „хранитељка Сена", како вели Ди Брел, претрпана острвима, мостовима и лађама. Свуд унаоколо огромна равница, избраздана разним њивама, засеjана лепим селима; лево, Иси, Венвр, Вожирар, Монруж, Жантиљи са своjом облом и своjом четвртастом кулом, итд.; десно, двадесет других, од Конфлана до Вил-л'Евека. На хоризонту венац брежуљака, поређаних у круг, као ивица каквога убла. Напослетиу, у даљини, на истоку, Венсен, и његових седам четвороугаоних кула; на jугу, Бисетр и његове шиљате куле; на северу, Свети Дионисиjе и његов високи торањ; на западу, Сен Клу и његова кула. То je Париз коjи су са торњева Богородичине цркве гледали гаврани коjи су живели 1482. године. Међутим, баш о тоj вароши рекао je Волтер да je до Луjа XIV имала свега четири лепа споменика: кубе на Сорбони, цркву Вал-де-Грас, нови Лувр и не знам коjи joш, Луксембург можда. На срећу, Волтер je опет зато написао Кандида, и од ових људи, коjе нам je прошлост у дугоме низу година дала, он je наjвише имао демонскога смеха. То доказуjе, уосталом, да човек може бити веома даровит, па да се опет нимало не разуме у уметности коjа му ниjе струка. Ниjе ли Молиjер мислио да указуjе много части Рафаелу и Микеланђелу називаjући их: ови Мињари114 свога доба. Вратимо се Паризу и петнаестоме веку. У то време Париз ниjе био само лепа варош; он je био и варош jедноставна, грађевински и историjски производ средњег века, читава хроника од камена. То беше варош састављена свега из два слоjа, слоjа романског и слоjа готског, jер римскога слоjа беше већ давно нестало; он се задржао само у купатилима цара Jулиjана, где je jош пробиjао дебелу кору средњега века. Што се тиче келтског слоjа, од њега се ниjе нашло трагова, чак ни приликом копања бунара. Педесет година касниjе, када je ренесанса у ову целину, тако jедноставну па ипак тако разнолику, унела сjаjни раскош своjих фантазиjа и своjих система, изобиље римских лукова, грчких стубова и готских сводова, своjу скулптуру тако нежну и тако идеалну, своj нарочити укус за арабескама115 и акантама116, своjе неимарско паганство из доба Лутера, Париз je био можда jош лепши, мада мање хармоничан оку и мислима. Али оваj светли тренутак не потраjа дуго. Ренесанса ниjе била непристрасна; она ниjе само зидала, она je и рушила. Додуше, био jоj je потребан простор. Зато je готски Париз врло кратко време био потпун. Jош црква Светога Jакова код кланице ниjе била ни довршена, а већ je отпочело рушење старога Лувра. Отада се ова велика варош кварила из дана у дан. Готски Париз, под коjим се изгубио романски Париз, такође се изгуби. Али ко може рећи какав га je Париз заменио? Имате Париз Катарине Медичиjеве у Тиљериjама 117, Париз Хенрика II у Општинском дому, две грађевине jош врло укусне; Париз Хенрика IV у Краљевском тргу; фасаде од опека, са угловима од камена и крововима од шкриљаца, куће тробоjне-Париз Луjа XIII у цркви Вал-де-Грас: архитектура спљоштена и здепаста, са сводовима налик на дршке од котарице, нешто трбушасто у стубовима и грбаво у кубетима; Париз Луjа XIV у Инвалидском дому: велики, богат, позлаћен и хладан; Париз Луjа XV у цркви Светога Сулпициjа: 113

Фидиjина античка статуа У Олимпиjи, сматрана за ремек-дело грчке скулптуре Пjер Мињар (1610—1695), Молиjеров савременик, француски сликар коjи je израдио велики броj портрета и живопис на куполи париске цркве Вал-де-Грас 115 Украс у арапском стилу 116 Листолик украс 117 Ми смо с болом и с ужасом видели како се помишља да се увећа, да се преради, да се преиначи, то jест да се уништи она дивна палата. Наши данашњи архитекти и сувише су тешке руке да би могли такнути ове укусне творевине ренесансе. Ми се надамо да они неће смети то учинити. Уосталом, ово рушење Тиљериjа не би било само сурово насиље, од кога би црвенео и jедан пиjани Вандал; то би било дело издаjе. Тиљериjе нису само ремек-дело шеснаестога века: оне су лист историjе деветнаестога века. Та палата ниjе више краљевска; она je народна. Оставимо je такву каква je. Њу je наша револуциjа двапут по челу обележила. На jедноj од њених двеjу фасада налазе се танад од 10. августа; на другоj од 29. jула. Она je света. Париз, 7. априла 1831. Напомена из петога издања. 114

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 52

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

увоjнице, траке, облаци, резанци и цигуриjа, све од камена; Париз Луjа XVI у Пантеону: рђава копиjа цркве Светога Петра у Риму (та се грађевина незгодно улегла, што jоj ниjе поправило линиjе); Париз Републике у Медицинскоj школи: грађевина у бедном грчко-римском стилу, коjа личи на Колосеум118 или Партенон као устав године III на Миносове законе, у архитектури позната под именем месидорскога стила; Париз Наполеонов у Вандомском тргу; таj je диван: бронзани стуб саливен од топова; Париз Рестаурациjе у Берзи: веома бела колонада коjа носи некадав улазни фригиjум119; све у квадрату и стало двадесет милиона. Уза сваки од ових карактеристичних споменика иде, по сличности у укусу, начину и облику, известан броj кућа, коjе су растурене по разним квартовима и коjе око познаваоца лако распознаjе и лако им одређуjе старост. Кад човек уме да гледа, он ће чак и у звекиру на капиjи пронаћи дух jеднога века и физиономиjу jеднога краља. Садашњи Париз нема, дакле, никакву општу физиономиjу. Он je збирка примерака из разних векова, а наjлепших je нестало. Наша престоница увећава се само кућама, и то каквим кућама! Ако се овако и даље буде радило, Париз ће се обнављати сваких педесет година. Зато се историjски значаj његове архитектуре и губи сваки дан. Споменици у њему биваjу све ређи и ређи, и чисто видите како мало-по-мало пропадаjу, тону у куће. Наши очеви имали су Париз од камена; наши синови имаће Париз од малтера. Што се тиче модерних споменика новога Париза, о њима нећемо говорити. Не зато што им се не дивимо као што приличи. Црква Свете Женевjеве г. Суфлоа заиста je наjлепши савоjски колач какав je икад направљен од камена. Палата Почасне легиjе такође je врло отмен колачарски посао. Купола Житнога трга, то вам je капа енглескога џокеjа на великим лествама. Кубета на цркви Светога Сулпициjа, то су вам два дебела кларинета, а и то je нешто; oнe телеграфске жице на крову лепо пристаjу. Црква Светога Рока има jедан портал, коjи се по своjоj лепоти може поредити jедино са црквом Светога Томе Аквинскога. Она има и jедно распеће у jедноj рупчази, са сунцем од позлаћена дрвета озго. То су ствари коjима се заиста треба дивити. Прорезано кубе у лавиринту Ботаничке баште такође je врло вешто смишљено. Што се тиче Берзе, коjа je по стубовима грчкога, по правилним полукрузима на порталима и прозорима римскога стила, а по великом своду стил ренесансе, она je несумњиво споменик врло правилан и врло чист; то се наjбоље види отуда што на њеном крову имате атику120, каквих у Атини ни je било, лепу праву линиjу, местимице грациозно испрекидану чунковима. Додајмо да, ако je правило да архитектура jедне грађевине одговара њеноj намени тако да се та намена на први поглед види, да се не може довољно надивити споменику, коjи може бити у исти мах и краљевски двор, и скупштина, и општина, и школа, и манеж, и академиjа, и магацин, и суд, и музеj, и касарна, и гробница, и храм, и позориште. За сада je то Берза. Сем тога, сваки споменик треба да je удешен према клими. Оваj je, очевидно, изрично направљен за наше хладно и кишовито поднебље. Кров му je готово раван, као кровови у источним земљама, и због тога се зими, кад падне снег, мора чистити; а позната je ствар да су кровови зато да се чисте. Што се тиче оне намене о коjоj малопре говорасмо, он jоj потпуно одговара; он je берза у Францускоj, као што би био храм у Грчкоj. Истина, архитект je имао доста муке док je сакрио часовник коjи би покварио правилност лепих линиjа на фасади; али нам je зато дао ону колонаду око споменика, под коjом се, о великим црквеним празницима, може достоjанствено кретати спровод мењача и трговачких помоћника. То су, на сваки начин, врло лепи споменици. Додаjмо томе многоброjне лепе улице, занимљиве и разнолике, као што je Улица Риволи, и jа не сумњам да ћете, ако гледате Париз из балона, видети богатство линиjа, изобиље поjединости, разноликост слика, нешто величанствено у простоме и неочекивано у лепоме, што карактерише шах. Али, ипак, ма како вам диван изгледао данашњи Париз, замислите Париз петнаестога века, оживите у памети његову слику; погледаjте кроз ову чудесну шуму од шиљака, торњева и звоника; пружите посред ове огромне вароши, поцепаjте на врховима острва, скупите под сводовима мостова Сену са њеним великим зеленим и жутим локвама, шарениjу од змиjске кошуљице, оцртаjте jасно према азурноме небу готски профил овога старог Париза; обмотаjте његову контуру у зимску маглу коjа се хвата за његове многоброjне димњаке; загњурите га у дубоку ноћ и погледаjте чудну игру мрака и светлости у овоме мрачном лавиринту грађевина; пустите jедан месечев зрак да га непотпуно оцрта, и истакните кроз маглу његове високе куле; или, узмите ову мрачну силуету, сенку тисућу оштрих углова од торњева и кровова и иставите je, зупчастиjу но што je чељуст у аjкуле, према бакарноме небу сунца на заходу. — Затим, поредите. А ако хоћете да од старе вароши добиjете утисак коjи вам нова не може више дати, попните се jеднога jутра, о каквом великом празнику, на пример о Ускрсу или Духовима, кад се сунце рађа, попните се на какву узвишену тачку, с коjе можете прегледати целу престоницу, па сачекаjте звуке првих звона. И онда ћете видети како на дати знак с неба, jер га сунце даjе, ових тисућу цркава затрепере у jедан мах. Наjпре чуjете овде-онде по коjи звук, наjпре на jедноj цркви, па на другоj, као кад свирачи удешаваjу своjе инструменте. Затим, наjеданпут, погледаjте, jер у извесним тренуцима изгледа да je и уво чуло вида, погледаjте како се у jедан исти мах са свакога звоника пење као неки стуб гласова, као облак хармониjе. С почетка треперење свакога звона полази у висину, право, чисто и, тако рећи, усамљено, у дивно jутарње небо. Затим се, мало-помало, ти звуци 118

Величанствен антички амфитеатр у Риму у коме je могло стати 80.000 гледалаца. Ту су се водиле борбе гладиjатора Раван између крова и стуба 120 Атински стил 119

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 53

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

множе, стапаjу, мешаjу, губе jедан у другоме, сливаjу у jедан величанствен концерт. И тако имате jедну масу звучних треперења, коjа jеднако надолази из оних безброjних звоника, коjа лебди, таласа се, излеће, диже се као вихор изнад вароши, и преко хоризонта шири хучни круг своjих таласања. Међутим, ово море од хармониjе ниjе хаос. Ma како узбуркано и ма како дубоко да je, оно при свему томе ниjе изгубило своjу бистрину. У њему видите како засебно виjуга свака група тонова коjа тече из звоника; ту можете чути наизменце озбиљан разговор и свађу између великога звона и клепала; ту видите како лете октаве с jеднога звоника на други; гледате их како са сребрнога звона полећу лаке, оштре и као да имаjу крила, а са дрвенога звона отпадаjу разбиjене и сакате; усред њих дивите се оноj богатоj тами коjа се пење и спушта без престанка са седам звона на цркви Светога Евстахиjа; видите како посред тога прелећу jасне и брзе ноте, коjе на три-четири места кресну и изгубе се као муње. Тамо имате звоно на опатиjи Светога Мартина, са своjим расцепљеним гласом; овде, опет, суморни и осорни глас звона на Бастиљи; а чак на другом краjу чуjете дубоки бас велике куле на Лувру. Краљевска звона на Двору бацаjу без престанка и на све стране лаке трилере, коjи под тешким ударцима наjвећега звона на Богоро.дичиноj цркви искачу, као што варнице излећу под ударцима чекића на наковњу. Овда-онда чуjете сваковрсне звуке, коjи долазе са три звона на цркви Светог Жермена на ливади. Затим, с времена на време, ова маса побожних звукова раздваjа се и пропушта фугу са цркве Аве Мариjа, коjа се блиста и трепери као каква звезда. Испод свега тога, у наjнижем слоjу концерта, разазнаjете тиху песму у црквама, коjа испарава кроз устрептале поре њихових сводова. — Заиста, ово je опера коjу je вредно чути. Кад слушате жубор коjи се дању диже из Париза, то варош говори; ноћу, то варош дише; овде, варош пева. Слушаjте, дакле, звуке са ових звоника; додаjте томе жагор пола милиона људи, вечито туговање реке, непрестано звиждање ветра, озбиљан и удаљен квартет шума коjе се дижу по бреговима на хоризонту као четири огромне оргуље; сручите у све то промукле и оштре звуке звона, па реците има ли на овоме свету чега богатиjег, веселиjег, чаробниjег, умилниjег од овог бруjања звона, од овог врела музике, од ових десет хиљада гласова од туча коjи у jедан мах певаjу у каменим свиралама три стотине стопа високим, од ове вароши, коjа je сад прави оркестар, од ове симфониjе коjа грми као бура.

КЊИГА ЧЕТВРТА ДОБРЕ ДУШЕ Шеснаест година пре но што се догодила ова прича, jеднога лепог jутра у Квазимодову недељу, jедно живо створење беше после службе остављено у Богородичиноj цркви, на дрвену клупу с леве стране, преко пута оне велике слике светога Христифора, коjу je статуа господина Антоана од Есара клечећи гледала све до 1413. године, док се нису присетили да уклоне и свеца и побожнога витеза. Обичаj je био да се на овоj клупи нахочад остављаjу општем милосрђу. Одатле их je узимао ко je хтео. Пред клупом je био бакарни тас за милостињу. Живо створење коjе je лежало на тоj дасци, Квазимодове недеље лета господњег 1467, беше пробудило живу радозналост прилично велике гомиле коjа се беше окупила око клупе. У тоj гомили беху већином личности лепога пола. Готово саме бабе. У првоме реду било je њих четири, коjе се беху наjвише нагнуле над клупу и коjе су биле из некога калуђерског реда, што je лако било погодити по њиховим сурим мантиjама. Не знам зашто не би историjа оставила потомству имена ових увиђавних и поштованих госпођа. То беху Агнеса ла Ерм, Жана од ла Тарме, Хенриjета ла Голтиjер, Гошера ла Виолет, све четири удовице, све четири калуђерице из капеле Стевана Орди; оне беху изишле с допуштењем своjе настоjнице, а према правилима кардинала Петра од Аjиа121, да чуjу проповед. Уосталом, ако су се покоравали правилима Петра од Аjиа, ове уважене калуђерице прекршиле су, ван сваке сумње, правила Михаила од Брашеа и кардинала пизанског, коjа су им тако нечовечно налагала да ћуте. — Шта je ово, сестро? — рећи ће Агнеса Гошери посматраjући изложено створење коje je дречало и бацакало се на клупи, уплашено од толиких погледа. — Шта ће бити од нас — рече Жана — ако нам сад стану рађати овакву децу? — Jа се, истина, не разумем у децу — прихвати Агнеса — али мора да je грех гледати ово овде. — То и ниjе дете, Агнеса. — То je маjмун наказа — примети Гошера. — Неко чудо — додаде Хенриjета ла Голтиjер. — То je онда треће од средопосне недеље — примети Агнеса — jер нема ни осам дана како смо имали чудо с исмевачем хаџиjа, кога je божанствено казнила Богородица у Обервилиjеру; а то je било друго чудо у овоме месецу. — Ово je право чудовиште, ово тобожње нахоче — додаде Жана. — Како се дере. Оглувео би и црквени певач — настави Гошера. — Умукни jедном, мали дрекавче. — Кад помислим само да je ову ругобу послао париском бискупу ренски бискуп! — додаде ла Голтаjер, склонивши руке. — Jа мислим — рече Агнеса ла Ерм — да je ово нека животиња, пород Jевреjина с крмачом; укратко, 121

Чувени прелат, теолог, кардинал, прозван Бич jеретика (1350—1420)

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 54

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

нешто што ниjе хришћанско и што треба бацити у воду или у ватру. — Уверена сам да га нико неће узети — рећи ћe ла Голтиjер. — Ах, боже — узвикну Агнеса — сироте доjкиње у оном дому за нахочад, на краjу улице, кад идете низ реку, баш до бискупиjе; сироте доjкиње, ако им однесу ово чудовиште да га доjе! Jа бих пре подоjила вампира. — Сирота Агнеса, ала je безазлена! — прихвати Жана. — Зар не видите, сестро, да je овом малом чудовишту бар четири године и да би му боље приjао комад печења него ваша доjка? И доиста, „ово мало чудовиште" (и нама самима било би врло тешко да га друкчиjе назовемо) ниjе било новорођенче. То беше врло наказно и живахно тело, повиjено у ланену врећу, на коjоj беху исписана почетна слова господина Гиjома Шартиjера, тадашњег бискупа париског, тако да му се само глава видела. Та глава беше врло неправилна. На њоj сте могли видети само густу риђу косу, jедно око, уста и зубе. Око je плакало, уста су врискала, а зуби као да су гледали да уjеду. Цело тело бацакало се у врећи, на велико запрепашћење гомиле коjа je око њега све више расла и непрестано се обнављала. Госпођа Алоj за од Гонделориjа, жена богата и племенита рода, коjа je водила за руку лепу девоjчицу од шест година отприлике и имала дугачак вео утврђен позлаћеном иглом у капи, заустави се у проласку поред клупе и посматраше неколико тренутака ово несрећно створење, док je њена лепа девоjчица Флер де Лис од Гонделориjа, обучена у свилу и кадифу, своjим лепим прстићем вукла преко натписа на клупи и срицала: Нахочад. — Jа сам збиља мислила — рече ова госпођа и окрену главу с гнушањем — да се овде излажу само деца. Она окрену леђа, пошто je бацила на тас jедан сребри новац, коjи звекну међу бакарним парама и пренерази добре калуђерице из капеле Стевана Орди. После неколико тренутака наиђе озбиљни и учени Роберт Мистрикол, краљев протонотар, с огромним молитвеником под jедном руком и са своjом женом (госпођом Гиљметом Мерее) под другом, дакле, са своjа два вођа, духовним и световним. — Нахоче! — рече он пошто je разгледао предмет. — По своj прилици нађено je на обали реке Флегетона122. — Види му се само jедно око — примети госпођа Гиљмета. — На другоме има неку брадавицу. — То ниjе брадавица — прихвати учени Роберт Мистрикол. — То je jаjе, у коме je исти такав демон; таj демон, опет, има друго мало jаjе, у коме je други ђаво, и тако даље. — Откуд то знате? — упита Гиљмета. — Знам поуздано — одговори протонотар. — Господине протонотару — рече Гошера — шта мислите шта ће нас снаћи због овог тобожњег нахочета? — Наjвеће несреће — одговори Мистрикол. — Ах! Боже! — рече jедна старица из гомиле — прошле године већ смо имали чуму, а сад се говори да ће се и енглеска воjска искрцати код Арфлеа. — То ће можда спречити краљицу да септембра месеца дође у Париз — додаде друга. — Трговина je ионако већ сасвим стала. — Jа мислим — рећи ће Жана од ла Тарме — да би за париске простаке боље било да je оваj мали нечастиви положен на ломачу место на клупу. — На лепу запаљену ломачу — додаде старица. — То би било много паметниjе — рече Мистрикол. Jедан млади свештеник слушао je већ неколико тренутака мишљење калуђерица и протонотарево умовање. То беше лице озбиљно, чело широко, поглед дубок. Он ћутећи раздвоjи гомилу, погледа малог нечастивог и метну на њ руку. Било je краjње време, jер су се ове побожне жене већ облизивале помишљаjући на лепу запаљену ломачу. — Jа узимам под своjе ово дете — рече свештеник. Он га узе у своjу мантиjу и однесе. Сви присутни погледаше за њим пренеражени. После неколико тренутака њега беше нестало иза Црвених врата коjа су тада водила из цркве у манастир. Кад прво изненађење прође, Жана од ла Тарме наже се на уво Голтиjерове. — Ама, кажем jа вама, сестро, да je оваj млади свештеник, господин Клод Фроло, неки чаробник.

II КЛОД ФРОЛО Доиста, Клод Фроло ниjе био обичан човек. Он беше из jедне од оних осредњих породица коjе се охолим jезиком последњега века зваху велика буржоазиjа или мало племство. Ова породица беше наследила од браће Пакле jедно добро у Тиршапу, коjе je стаjало под париским бискупом и чиjа двадесет jедна кућа беше у тринаестом веку предмет толиких спорова пред духовним судом. Као сопственик овога добра, Клод Фроло беше jедан од сто четрдесет седам господара 122

Пламена река у паклу

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 55

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

коjи су узимали закупнину од добара у Паризу и његовим предграђима; и у архиви манастира Светога Мартина у пољу дуго се могло читати његово име, записано као име баштиниково између Танкарвилске палате, коjа беше своjина господара Франсоа Ле Pea, и гимназиjе у Туру. Клода Фролоа jош за детињства беху његови родитељи наменили свештеничком реду. Научили су га латинском jезику и васпитали га да гледа у земљу и да говори тихо. Jош je био дете кад га je отац сместио у гимназиjу Торши у Школскоме краjу. Ту je одрастао на молитвенику и на грчком речнику. То вам je, уосталом, било сетно, мирно и озбиљно дете, коjе je жудно учило и брзо схватало. Он се ниjе драо за време одмора, мешао се слабо у баханалиjе у Улици Фуар, ниjе знао шта je то dare ala-pas et capillos laniare123, и ниjе играо никакву улогу у оноj побуни 1463. године коjу су летописци као врло озбиљну забележили под именом „Шеста побуна Школскога краjа". Њему се ретко дешавало да исмева jадне ученике из Монтегиjа због њихових кукуљача, по коjима их беху прозвали, или да задиркуjу благодеjанце из дорманске гимназиjе због њихове обриjане темењаче и њихова огртача од чохе зелене, плаве и љубичасте, azurini coloris et bruni, како вели повеља кардинала од Четири круне. Али je зато био врло приљежан у вишим и нижим школама у Улици Jована Бовеског. Први ученик кога je опат цркве Светога Петра у Балу, кад почне своj час канонског права, увек виђао, наслоњена преко пута његове катедре на jедан стуб у школи Светога Вандрегезила, беше Клод Фроло коjи je, с мастионицом од рожине у руци, грицкао своjе перо, писао на овоме излизаном колену, а зими дувао у прсте. Први слушалац кога je г. Мил од Илиjа, доктор канонике, виђао свакога понедеоника, уjутру, када се отворе врата на школи Светога Дионисиjа, беше Клод Фроло. И млади свештеник, у своjоj шеснаестоj години већ, могаше се мерити у мистичноj теологиjи с каквим црквеним оцем, у канонскоj теоологиjи с каквим саборским оцем, у сколастичноj теологиjи с каквим доктором Сорбоне. Кад je с теологиjом био готов, он се лати канонике. После дела Magister Sententiarum дохватио je Kaпитулариjе Карла Великога. И жудећи за науком, мало-помало изучио je редом све декреталиjе: хиспалског бискупа Теодора, вормског бискупа Бушара, шартрског бискупа Ива; затим Гратиjанове каноне коjи су дошли после Капитулариjа Карла Великога; па збирку Григориjа IX; па посланицу Super Specula и Хонориjа III. Он се потпуно упознаде с дугим и бурним периодом грађанског и канонског права, у вечитоj борби у хаосу средњега века, периодом коjи почиње 618. са бискупом Теодором, а завршава се 1227. године с папом Григориjем. Кад je савладао каноне, он се лати медицине и природних наука. Изучи науку о биљу, науку о видању. Постаде лекар за грознице и за повреде, за ране и за гуке. Jаков од Еспара примио би га за лекара, Ричард Елен за хирурга. Он пређе све титуле, па постаде и доктор. Изучи jезик — латински, грчки, jевреjски, коjе je у оно доба ретко ко учио. Имао je грозничаву жудњу да што више знања стече и нагомила. Кад му je било осамнаест година, беше већ свршио четири факултета. Овоме младом човеку изгледало je да живот има jедини циљ: знати. Отприлике у то време, због превелике жеге у лето године 1466, поjави се она велика куга коjа je преко четрдесет хиљада душа покосила у парискоj грофовиjи; поред осталих, вели Жан де Троа, и „ученога Арнолда, краљевог астролога, коjи беше човек врло добар, мудар и приjатан". У Школскоме краjу пронесе се глас да je болест опустошила нарочито Улицу Тиршап. Ту су становали, на своме добру, Клодови родитељи. Млади ученик уплашен отрча родитељскоj кући. Кад уђе у њу, отац и мати беху му већ помрли уочи тога дана. Његов мали брат, у повоjу, живео je jош, и, остављен, плакао je y колевци. То беше све што je Клоду остало од његове родбине. Млади човек узе дете на руке и изиђе замишљен. До тога времена живео je само у науци; сад je почео живети у животу. Ова несрећа начинила je прелом у Клодову животу. Сироче, стариjи, глава породице у деветнаестоj години, он се трже из школских сањариjа и осети стварност овога света. Обузет сажаљењем, он се сав предаде овом детету, своме брату; нешто доиста чудновато и похвално: њега, коjи je дотле волео jедино књиге, косну се сада човечанска наклоност. Ова наклоност разви се необично много. У овоj души тако новоj, та наклоност беше као прва љубав. Jош од детињства одвоjен од своjих родитеља, коjе je jедва и познавао, окружен jедино своjим књигама, жељан пре свега да учи и да научи, обраћаjући дотле пажњу искључиво на своj дух коjи се усавршавао науком, на своjу машту коjа je учењем све више jачала, оваj убоги ђак ниjе jош имао времена да осети где му срце биjе. Онаj млађи брат без оца и без маjке, ово мало дете коjе je изнебуха пало с неба у његове руке, сасвим га преобрази. Он увиде да на овоме свету нису све и сва теолошка размишљања и Хомерови стихови, да je човеку потребна наклоност, да je живот без нежности и без љубави што и неподмазани точкови коjи шкрипе. Само, њему се учини, jер je био у годинама када jедне илузиjе замењуjу друге, да су крвне и родбинске везе jедине потребне и да je љубав према jедноме малом брату довољна да испуни читав jедан живот. Он се, дакле, предаде љубави према своме малом Жану свим жаром свога озбиљног, страсног и чврстог карактера. Ово сирото неjако створење, лепо, плаво, румено, кудраве косе, потресло га je до дна душе његове; и како беше озбиљан мислилац, он стаде размишљати о Жану с безграничним саучешћем, и старати се о њему као о нечему врло слабом, нечему што му je нарочито препоручено. Он je био овом детету више него брат, био му je мати. Мали Жан je jош доjио кад je изгубио матер. 123

Делити ћушке и чупати косу

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 56

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Клод му нађе дадиљу. Поред баштине у Тиршапу он беше наследие од оца и jедно добро коje je ишло уз четвртасту кулу у Жантиљи. То беше млин на jедном брежуљку, у близини замка Винчестра (Бисетра). У млину je била млинарка коjа je доjила jедно лепо дете; то ниjе било далеко од Школскога краjа. Клод jоj сам однесе свога малог Жана. Отада, осећаjући да има jедну дужност, он схвати живот врло озбиљно. Помисао на његовог малог брата постаде му не само забава него и циљ његових студиjа. Он одлучи да се сав посвети jедноj будућности, за коjу je одговоран пред Богом, и да му заувек и жену и дете замени срећа и будућност његова брата. Он се, дакле, више но икад веза за своj свештенички позив. Његова вредност, његова ученост и његов положаj првог поданика париског бискупа отворили су му широм црквена врата. По нарочитом допуштењу Свете столице, он у двадесетоj години постаде свештеник, и као наjмлађи капелан Богородичине цркве служио je у олтару коjи се због позне службе коjа се у њему служи, зваше altarе рigrorum124. Ту, више но икад задубљен у своjе драге књиге, коjе jс само онда остављао кад би отишао на jедан сат да обиђе брата, он брзо стече поштовање и уважење целога манастира своjом ученошћу и своjом озбиљношћу, коjе су тако ретке у његовим годинама. Из манастира његова се ученост прочу у народу, коjи je изврну у врачариjу, што у оно доба ниjе била никаква реткост. Баш онда када се, на дан Квазимода, враћао са службе, коjу je одслужио у олтару до врата што воде на хор, на десноj страни, у близини слике свете Богородице, његову пажњу привуче гомила старица коje су торокале око клупе за нахочад. Он тада приђе кукавноме створењу коje су тако мрзели и коjе je било у толикоj опасности. Ова опасност, ова ружноћа, ова усамљеност, помисао на његовог малог брата, уображење да би, на случаj његове смрти, и његов мали Жан могао бити овако кукавно бачен на клупу за нахочад, све то потресе га до дна душе; обузе га силно саучешће и он однесе дете. Кад je ово дете извадио из вреће, виде да je доиста наказно. Ово убого створење имало je на левом оку брадавицу, глава му беше упала у рамена, кичма искривљена, трудна кост испупчена, ноге криве; али je изгледало живахно; и мада je било немогућно знати коjим je jезиком тепало, његов врисак показивао je да je доста снажно и здраво. Ова ружноћа ражали Клода jош више, и он се заветова у души да ће одгаjити ово дете из љубави према своме брату, да би се мали Жан, ма какве биле у будућности његове погрешке, могао искупити овим милосрћем коjе je њега ради учињено. То вам je била као нека остава добрих дела за његовог малог брата, збирка доброчинстава, коjу Клод хтеде умножити, на случаj да оваj мали несташко jеднога дана остане сасвим без ове монете, jедине коjа се прима на уласку у раj. Он крсти своjе подсвоjче и даде му име Квазимодо, било да je тиме хтео обележити дан у коjи га je нашао било да je тим именем хтео казати колико je ово jадно створење било непотпуно и несавршено. И доиста, Квазимодо ћорав, кривоног, грбав, ниjе био ништа друго до jедно quasi modo125.

III IMMANIS PECORIS GUSTOS, IMMANIOR IPSE 126 Године 1482. Квазимодо беше већ одрастао. Од пре неколико година био je звонар Богородичине цркве, по милости свога поочима Клода Фролоа, коjи беше наименован за архиђакона, по милости свога господара Луjа од Бимона, коjи, опет, беше 1472. године, по смрти Гиjома Шартиjера, поставлен за бискупа париског, по милости свога заштитника Оливиjа Дема, берберина Луjа XI, по милости божjоj краља Француске. Квазимодо беше, дакле, звонар Богородичине цркве. Временом беше се створила нека тесна веза коjа je спаjала звонара са црквом. Одвоjен од света за вечита времена злим удесом свога незнаног рођења и свог наказног тела, затворен jош из детињства у оваj двоструки круг из кога ниjе могао никада маћи, убоги Квазимодо беше се навикао да не види ништа на овом свету ван побожних зидова коjи га беху примили у своjа недра. Богородичина црква била je за њега, уколико je растао и развиjао се, наjпре jаjе, па гнездо, кућа, отаџбина, васиона. Извесно je да je између овога створења и ове грађевине постоjала нека таjанствена хармониjа. Када се, jош док беше сасвим мали, подскакуjући побаучке, вукао по мраку испод црквених сводова, изгледао je са своjим човечjим лицем и животињским телам као каква природна рептилиjа овог влажног и мрачног пода, на коjи су романски капители бацали толике необичне сенке. Касниjе, када се први пут механички прикопчао за конопац, обиснуо о itéra и заклатио звоно, његову поочиму Клоду учини се то као кад се детету одреши jезик и почне говорите. Мало-помало, развиjаjући се непрестано са склоностима према катедрали, живећи у њоj, спаваjући у њоj, не излазећи из ње готово никад, вечито изложен њеним таjанственим утицаjима, Квазимодо стаде напослетку личити на њу; он срасте с њоме и, тако рећи, постаде њен саставни део. Испупчења његова тела подударала су се — нека нам се опрости ова фигура — с угловима ове грађевине, и он изгледаше не само њен становник него и њен природни састоjак. Могло би се готово рећи да je добио њен облик, као што пуж добиjа 124

Олтар лењиваца Отприлике 126 Страшне стоке чувар, страшниjи сам 125

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 57

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

облик своjе кућице. Она беше његов стан, његова jама, његова љуска. Између ове старе цркве и њега било je тако велике нагонске наклоности, тако стварне сродности, да je y неку руку био с њом срастао као корњача са своjом корубом. Ова стара катедрала беше његова коруба. Излишно je опомињати читаоце да не треба дословно разумети слике, коjе морамо употребљавати, да бисмо што боље обjаснили ово необично, складно, тесно и готово нераздвоjно сjедињење jеднога човека и jедне цркве. Исто тако, излишно je рећи колико je Квазимоду била блиска ова катедрала, у коjоj je тако дуго обитавао. Оваj стан био му je своj. У њему ниjе било дубине у коjу Квазимодо ниjе сишао, ниjе било висине на коjу се ниjе испео. Он се много пута пузао уз фасаду од више спратова, помажући се jедино храпавим површинама. Торњеви на чиjоj сте га спољноj површини често могли видети, како се пуже као гуштер уз усправан зид, ова два џиновска близанца, тако висока, тако опасна, тако страховита, нису га могли ни уплашити ни онесвестити ни пренеразити; гледаjући како су под његовом руком кротки и како се по њима лако пење, рекао би човек да их je припитомио. Дугим скакањем, пузањем и забављањем изнад понора ове џиновске катедрале, он се беше донекле претворио у маjмуна и дивокозу, као што калабриjско дете плива пре него прохода, и joш сасвим мало игра се с морем. Уосталом, ниjе се само његово тело саобразило катедрали, него и његов дух. У каквом стању беше ова душа? Каква je изгледала, какав je облик узела, под овим закржљалим оклопом, у овом дивљем животу, то би било тешко одредити. Квазимодо беше, рођен ћорав, грбав, хром. С тешкам муком и с великим стрпљењем успео je Клод Фроло да га научи да говори. Али на ово jадно нахоче беше се окомила нека проклетиња. Пошто je y четрнаестоj години постало звонаром Богородичине цркве, нова несрећа сасвим га дотуче; звона му беху провалила бубну опну, и оно оглуве. Jедина врата, коjа му природа беше оставила широм отворена и кроз коjа je долазио у додир са светом, беху се наjеданпут занавек затворила. Затвараjући се, она пресекоше jедини зрачак радости и светлости коjи je продирао у Квазимодову душу. Та душа утону у дубоку ноћ. Меланхолиjа овога jадника постаде неизлечива и потпуна, као и његово сакато тело. Додаjмо да због ове глувоће он остаде у неку руку и нем. Jер, да не би давао повода да му се смеjу, он се, кад виде да je глув, одлучно реши на ћутање, коjе je прекидао само онда кад je био сам. Он своjевољно веза jезик коjи je Клод Фроло с тако тешком муком одрешио. Отуда му je jезик, кад je морао говорити, био укочен, везан, и као врата на коjима су шарке зарђале. Кад бисмо сад покушали да продремо у душу Квазимодову кроз ову дебелу и тврду кору; кад бисмо могли испитати дубине ове рђаве организациjе; кад би нам било могућно да с буктињом у руци погледамо кроз ове непровидне органе, да испитамо неjасну унутрашњост овога непровиднога створења, да осветлимо њене мрачне кутове, њене непоjмљиве углове, и да наjеданпут бацимо живу светлост на психу оковану у овоме паклу, ми бисмо ову jадницу, без сумње, нашли у каквом бедном положаjу, згрчену, згурену, као они млетачки сужњи у ланцима, коjи су годинама и годинама пресамићени проводили у каквом каменом сандуку, сувише ниском и сувише кратком. Нема сумње да дух кржља у наказном телу. Квазимодо je jедва осећао да се у њему слепо креће душа слична њему. Утисци од предмета jако су се преламали пре него дођу до његових мисли. Његов мозак беше чудновата средина: мисли, коjе су пролазиле кроза њ, излазиле су из њега сасвим изопачене. Према томе, закључци коjи су произлазили из тога преламања беху неминовно различни и необични. Последица тога биле су безброjне оптичке обмане, безброjне заблуде у расуђивању, безброjни скокови у коjима се губила његова мисао, час будаласта час блесаста. Прва последица ове кобне организациjе била je што му поглед беше помућен. Од предмета коjе je видео, ниjе имао готово никакву непосредну слику Спољни свет чинио му се много више удаљен него нама. Друга последица његове несреће била je што га je та несрећа учинила злим. Он доиста беше зао, jер беше дивљачан, а дивљачан je био зато што je био ружан. У његовоj природи било je логике као и у нашоj. Његова необична снага била je jедан узрок више овоj пакости. Malus puer robustus127, вели Хобс128. Уосталом, ваља признати, ова пакост ниjе му можда била урођена. Чим je ступио међу људе, осетио je, па затим и видео да га презиру, понижаваjу, одбиjаjу. Људске речи биле су за њ вечито подсмех или проклињање. Кад je одрастао, наилазио je око себе само на мржњу. Он je прихвати, постаде и сам пакостан. Он je подигао оружjе коjим беше рањен. Усталом, он je врло нерадо окретао своjе лице људима. Његова катедрала била му je довољна. Она беше пуна мермерних статуа, краљева, светаца, бискупа, коjи му се бар нису у очи смеjали и коjи су га гледали погледом мирним и благим. Остале статуе, статуе чудовишта и демона, нису га мрзеле, jер je и сувише личио на њих. Пре би се могло рећи да су се подсмевале другим људима. Свеци беху његови приjатељи и благосиљаху га; чудовишта беху његови приjатељи и чуваху га. Зато их je веома волео. Зато je покадшто по читаве часове проводио чучећи пред коjом од ових статуа и усамљен разговарао с њом. Кад би ко наишао, он би побегао као љубавник кога су затекли на љубавном састанку. И катедрала не беше за њ само друштво, него и васиона, него и цела природа. Он ниjе сањао о другом родном дрвећу до о обоjеним окнима коjа су вечито била у цвету, о другом хладу до о хладу каменога лишћа, 127 128

Пакостан дечак je снажан Енглески филозоф

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 58

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

коjе je, пуно птица, китило саксонске капителе, о другим планинама до о џиновсхим црквеним торњевима, о другом океану до о Паризу коjи je тутњио под њима, Што je наjвише волео у овоj грађевини коjу je сматрао за маjку, што je будило његову душу и ширило њена саломљена крила, тако жалосно скупљена, што га je покадшто чинило срећним, то беху звона. Он их je волео, миловао их, говорио с њима, разумевао их. Почевши од малих звона у тананом звонику, па до великога звона изнад портала, све их je волео. Танани звоник и оба торња беху за њега као три велика кавеза, у коме су птице, коjе je сам однеговао, певале jедино за њега. Међутим, због тих звона je оглувео; али маjке често наjвише воле дете коjе им je наjвише бола задало. Истина, њихов глас беше jедини глас коjи je jош могао чути. Зато велико звоно беше његово љубимче. Њега je наjвише волео од свих звона коjа су се о празницима љуљала око њега. То велико звонов звало се Мариjа. Оно беше у jужноме торњу, само, са своjом сестром Жакелином, звоном много мањим, коjе je било у jедноj мањоj собици поред његове. Ова Жакелина названа по имену жене Жана Монтагиjа, коjи je беше поклонио цркви, што му ниjе нимало сметало да без главе буде изложен на Монфокону129. У другоме торњу било je шест звона; напослетку, шест наjмањих звона беше смештено у малом звонику, заjедно са клепалом, у коjе се клепало почевши од поднева Великога четвртка па до Ускрса. Квазимодо имађаше, дакле, петнаест звона у своме сераjу, али љубимица му беше велика Мариjа. Не можете замислити колико се Квазимодо радовао оних дана кад се звонило у велико звоно. Онда кад би га архиђакон пустио и рекао му: идите! он би се уз увиjене степенице што воде на звоник попео брже него што би други сишао. Задихан, ушао би у собицу у коjоj je било велико звоно; посматрао би га неколико тренутака с пажњом и љубављу; затим би му приjатељски проговорио неколико речи, помиловао га руком, као добра коња коjи се спрема за велику трку. Он га je жалио због мука коjе га чекаjу. После овога правог миловања, он би довикнуо своjим помоћницима, коjи су били на доњем спрату торња, да почну. Ови би се на то обиснули о ужад, чекрк би зашкрипао и огромна метална чаура заљуљала би се лагано. Квазимодо je дршћући гледао у звоно. На први удар клатна о тучане зидове затресла би се скела на коjоj je стаjао! Квазимодо je треперио заjедно са звоном. Звони! викао je он с необичним смехом. Међутим, велико звоно кретало се све брже, и што се више клатило, Квазимодово око се све више светлело и сиjало. Напослетку звоно je звонило из све снаге, цео се торањ тресао; скеле, кров, зидови, све je тутњило, од темеља до врха. Квазимодо je био тада ван себе од узбуђења; он je ишао, враћао се, дрхтао целим телом заjедно са торњем. Захуктало и помамно звоно показивало je час jедном час другом зиду торња своjу бронзану чељуст из коjих je тутњала грмљавина, коjа се чула на четири миље. Квазимодо je стоjао пред овом разjапљеном чељусти; он je прилегао, усправљао се кад се звоно врати, удисао оваj страховити дах, гледао час трг, коjи je био на две стотине стопа под њиме и по коме je врвео свет, час огроман бакарни jезик коjи му je с тренутка на тренутак урлао у уши. То беше jедини jезик коjи je разумео, jедини звук коjи je за њ прекидао мртву тишину. Он je y њему уживао као птица на сунцу. Наjеданпут спопала би га махнитост звона; поглед му je постаjао необичан; он je чекао звоно као што паук чека муву, и одjедном би скочио на њ. И тада, висећи над понором, идући за страшним летом звона, шчепао би за ушице ово бронзано чудовиште, стегао га ногама, мамузао петама, и свом снагом и свом тежином свога тела удваjао беснило звона. Међутим, торањ се тресао; он je викао и шкргутао зубима, његова риђа коса кострешила се, његове груди бректале су као ковачки мехови, око му je сипало ватру, а џиновско звоно задихано рзало je под њиме; и то више не беше ни велико звоно Богородичине цркве, ни Квазимодо, то беше сан, вихор, бура; безумље коjе je jахало на звуку; дух, коjи се беше грчевито ухватио за крилате сапи; необичан кентаур, пола човек, пола звоно; нека врста ужаснога Астолфа130 кога носи џиновски погриф131 од живе бронзе. Ово необично створење своjим присуством испуњавало je целу катедралу неким дахом живота. Чинило се да из њега биjе, бар по казивању света чиjе je суjеверjе све више расло, неки таjанствени дах коjи je оживотворавао све зидове Богородичине цркве, и потресао и наjудаљениjе кутове ове старе цркве. Довољно je било знати да je он ту па да се човеку чини да живе и да се крећу тисућу статуа на галериjама и порталима. И доиста, под његовом руком катедрала je изгледала створ кротак и послушан; она je чекала његову вољу, па да подигне своj громки глас; њу je испуњавао Квазимодо као какав домаћи дух. Ова огромна грађевина дисала je, тако рећи, њиме. Он je доиста био свуда, jављао се на свима тачкама овога споменика. Час бисте с ужасом угледали на наjвишоj тачки торња чудновата кепеца, коjи се пео, верао, пузао четвороношке, спуштао над понором, скакао с jедне ивице на другу и завлачио руке у утробу какве горгоне од камена; то беше Квазимодо, коjи je вадио из гнезда мале гавранове. Час бисте у каквом мрачном углу цркве ударили о неку живу химеру, коjа чучи намрштена; то беше Квазимодо замишљен. Час бисте у коме звонику угледали неку огромну главу и гомилу несређених удова, коjа се помамно љуљала о доњем краjу конопца; то je Квазимодо звонио на вечерње или Богородичину молитву. Често се ноћу видело како нека гадна сенка блуди по тананоj чипкастоj огради, коjа краси врхове торња и ивичи обим апсиде; то беше, опет, грбоња Богородичине цркве. Тада je, говораху сусетке, цела црква имала у себи нечег фантастичног, натприродног, страшног, очи и уста отвараj у се на њоj овде-онде; чуо се лавеж паса, шиштање гуjа и крик камених чудовишта коjа, опружена врата и разjапљених 129

Средњовековно губилиште близу Париза

130

Легендарни енглески царевић, jедан од наjславниjих витезова Ариостове поеме Бесни Роландо. Jедна вила поклони му рог, чиjи звук беше тако оштар и тако страховит да ниjе било жива створа коjи би га могао издржати. 131 Крилати коњ Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 59

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

чељусти, дан и ноћ бде око џиновске катедрале; а уочи Божића, док je велико звоно, коjе je чисто кркљало, позивало верне на поноћну молитву, мрачна фасада изгледала je тако да би човек рекао да велики портал прождире светину, а ружа je гледа. И све je то долазило од Квазимода. Мисир би га сматрао за бога овога храма; средњи век je мислио да je он његов демон: он беше његова душа. Отуда за оне коjи знаjу да je Квазимодо живео, Богородичина црква данас je пуста, без душе, мртва. Осећа се да jоj нешто недостаjе. Ово огромно тело празно je: оно je костур; душа га je оставила и само се види њено место. С њим je што и с лобањом на коjоj jош стоjе дупље за очи, али погледа нема.

IV ПСЕТО И ЊЕГОВ ГОСПОДА? Међутим, био je jедан људски створ према коме Квазимодо ниjе осећао ону злобу и мржњу коjу je осећао према другима, и кога je волео исто толико колико и своjу цркву, и више можда: то беше Клод Фроло. То je било сасвим просто. Клод Фроло беше га узео, усвоjио, отхранио, одгаjио. Као мало дете, обично се крио око Клодових ногу кад би на њега налетали пси и деца. Клод Фроло научно га je да говори, да чита, да пише. Напослетку, Клод Фроло поставио га je за звонара. А дати велико звоно Квазимоду, то je исто што и Ромеу дати Jулиjу. Зато je Квазимодова захвалност и била дубока, срдачна, безгранична; и мада je чело његова поочима често било натуштено и намрштено, мада je његов говор био обично кратак, оштар, заповеднички, ова захвалност ниjе никад ни за jедан тренутак престаjала. Архиђакон je имао у Квазимоду наjпокорниjега роба, наjоданиjега слугу, наjбудниjега пса. Кад je jадни звонар оглувео, између њега и Клода Фролоа одомаћио се jезик помоћу знакова, jезик таjанствен, jезик коjи су само они разумели. И тако архиђакон беше jедини људски створ с коjим je Квазимодо имао додира. Он je знао само за две ствари на овоме свету: за Богородичину цркву и Клода Фролоа. Ништа се ниjе могло поредити с утицаjем архи-ђаконовим на звонара, с оданошћу звонаревом према архиђакону. Само jедан знак Клодов и помисао да ћe му тиме учинити задовољство, беху довољни па да Квазимодо скочи у понор са торња Богородичине цркве. Доиста je била нешто необично ова физичка снага, коjа се код Квазимода у толикоj мери развила и слепо ставила на располагање другоме. Ту вам je, без сумње, било синовље оданости, ропске привржености; исто тако, било je ту и неодољиве моћи jеднога духа над другим; jедно слабо, непотпуно и неспретно тело стоjало je оборене главе и с погледом пуним молбе пред jедним умом великим и дубоким, jаким и надмоћним. Укратко, и на првом месту, то беше захвалност. Захвалност тако велика да не знамо с чиме бисмо je поредали. А ова врлина ниjе од оних од коjих се наjлепши примери налазе међу људима. Зато ћемо рећи да je Квазимодо волео архиђакона како никад пас, никад коњ, никад слон ниjе волео свога господара.

V ОПЕТ КЛОД ФРОЛО Године 1482. Квазимоду je било око двадесет година а Клоду. Фролоу око тридесет шест: jедан беше одрастао, други беше остарео. Клод Фроло не беше више обичан ученик из гимназиjе Торши, нежни заштитник jедног сирочета, млади филозоф сањалица коjи je многе ствари знао, а многе, опет, ниjе знао. То беше свештеник суморан, озбиљан, тужан, духовни пастир, господин архиђакон од Жоза, други помоћник бискупов, старешина над два деканата, Монфлери и Шатофор, и над сто седамдесет четири сеоска пароха. То беше човек достоjанствен и суморан пред коjим су дрхтали дечаци у стихарима, певачи, калуђери из Реда светога Августина, богослови Богородичине цркве, кад би лаганим кораком ишао под високим сводовима хора, достоjанствен, замишљен, скрштених руку и главе тако оборене на груди да сте му од лица могли видети само високо ћелаво чело. Уосталом, дом Клод Фроло не беше напустио ни науку ни васпитање свога младога брата, та два занимања свога живота. Али временем ове тако приjатне ствари нису остале без извесне горчине. Временом, вели Пол Диjакр, и наjбоља се сланина ужеже. Мали Жан Фроло, назван де Мулен због места у коме je очуван, ниjе одрастао у правцу коjи му Клод хтеде дати. Стариjи брат je рачунао на ученика, побожног, мирног, ученог, уваженог. Но млађи брат, као оно младо дрвеће коje ce отме труду баштованову и упорно окреће оноj страни са коjе му долази ваздух и сунце, млађи брат растао je и пуштао лепе густе и буjне гране jедино ка лености, незнању и покварености. То вам беше живи ђаво, веома разуздан, због чега се често мрштило дон Клодово чело, али врло весео и бистар, због чега се смешио стариjи брат. Клод га беше уписао у ону исту гимназиjу Торши у коjоj je и сам провео своjе прве године у учењу и размишљању; и њега je веома болело што je ово свето место, коме je некад име Фроло служило на част, то исто име осрамотило. Он je покад-што држао Жану врло строге и врло дуге придике коjе je оваj неустрашиво подносио. Уосталом, оваj млади обешењак био je добра срца, што се виђа у свим комедиjама. Али чим придика прође, он je опет мирно настављао своjе несташлуке и своjе будалаштине. Час би исмеjао каквог жутокљунца (тако се зваху новаjлиjе у Школскоме краjу) — драгоцено предање коjе се брижљиво очувало до наших дана. Час би подстакао гомилу ђака, коjи би како ваља jурнули на какву крчму, quasi classico excitati, истукли крчмара батинама, и весело опљачкали крчму Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 60

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

тако да ни бурад с вином у подрумима нису остала читава. И тада je дом Клод имао леп извештаj на латинском, коjи му je васпитач из Торшиjа пружио с овом тужном напоменом: Rixa, prima causa vinum optimum potatum132. Напослетку, говорило ce, што je ужасно за дечака од шеснаест година, да га je његова раскалашност често водила чак у Улицу Глатињи133. Ожалошћен оваквим поступцима и изгубивши сваку вољу за човечанске наклоности, Клод се с jош већом ревношћу предаде науци, тоj сестри коjа вам се бар не смеjе у очи и коjа вам плаћа увек, истина понекад монетом доста рђавом, труд коjи сте око ње уложили. Он поче, дакле, бивати све учениjи и у исто време, што je сасвим природно, све строжи као свештеник, а све суморниjи као човек. За свакога од нас има извесних паралелности између нашег образовања, наших обичаjа и нашег карактера, коjи стално напредуjу и прекидаjу се jедино услед великих промена у животу. Како Клод Фроло jош у младости беше прешао готово цео круг ,људских знања позитивних, спољашњих и допуштених, он би приморан, ако ниjе хтео зауставити ce ubi defuit orbis134, да иде даље и да потражи друге хране ненаситоj делатности свога разума. Антички симбол змиjе коjа се уjеда за реп приличи нарочито науци. Рекло би се да je Клод Фроло то искусно. Многе озбиљне личности су тврдиле да се он, пошто je исцрпео fas135 људскога знања усудио продрети у nefas136. Он беше, веле, окусио редом све jабуке дрвета познања и, било из глади, било из засићености, напослетку je окусио и од забрањена плода. Он je походио, као што су наши читаоци видели, богословске конференциjе на Сорбони, скупове уметника код иконе светога Хилариjа, препирке декретиста из Реда светога Мартина, скупове лекара код Богородичине кропионице, ad cuparn Nostrae Dominae; сва допуштена и добра jела коjа ове четири велике кухиње, зване четири факултета, могаху зготовити и дати jедном образованом човеку, он je халапљиво поjео и заситио их се пре него што je своjу глад утолио. Тада je стао копати даље, дубље под овом науком одређеном, стварном, ограниченом; он je ставио на коцку можда своjу душу, и сео je за онаj таjанствени сто алхемичара, астролога и херметика, за коjим на jедном краjу седе у средњем веку Авероес137, Гиjом од Париза138 и Никола Фламел139, и коjи се продужава на исток, при светлости седмокраког свећњака, до Соломона, Питагоре и Заратустре140. Тако се бар претпостављало, с разлогом или без разлога. Зна се да je архиђакон често одлазио на Гробље невиних, где му, додуше, беху сахрањени отац и мати, са осталим жртвама куге од 1466; али се зна и то да je изгледао много мање побожан код крста на њихову гробу него код необичних символа коjима беше претрпан гроб Николе Фламела и гроб Клода Пернела, коjи су били у непосредноj близини. Зна се да су Клода често виђали како иде Ломбардском улицом и како крадом улази у jедну кућицу на углу Списатељске улице и Улице Мариво. То беше кућа коjу je подигао Никола Фламел, у коjоj je он и умро око 1417. године, и коjа je, отада вечито пуста, била већ почела да се руши: толико херметици и алхемичари свих земаља беху искварили њене зидове урезуjући на њима своjа имена. Шта-више, неки суседи тврдили су да су jеданпут кроз jедну решетку видели архиђакона Клода како копа, претура и преврће земљу у подрумима ове куће чиjи сводови беху ишарани безброjним стиховима и jероглифима самога Николе Фламела. Мислило се да je Фламел закопао у своjим подрумима камен мудрости; и алхемичари, пуна два века, од Магистриjа до оца Пасифика, нису престаjали преметати ово земљиште све док се кућа, коjу су тако немилосрдно поткопавали, ниjе напослетку срушила под њиховим ногама. Исто тако, зна се да je архи-ђакон необично био заволео симболички портал Богородичине цркве, таj лист таjанствене књиге коjу je y камену исписао бискуп Гиjом од Париза, проклет, без сумње, што je тако паклен увод дао светоj поеми коjу вечито пева остала грађевина. Сем тога, говорило се да je архиђакон Клод испитао и џиновског светога Христифора, као и ону велику загонетну статуу коjа je у оно доба била на улазу у порту и коjу je народ из подсмеха звао Господин Легри. Али што je целом свету могло пасти у очи, то je она пажња с коjом je дом Клод, седећи по читаве часове на огради од порте, гледао статуе на порталу, посматраjући час луде девоjке са њиховим изарнутим лампама, час мудре девоjке са њиховим усправљеним лампама; а други пут, опет, одмераваjући правац погледа оног гаврана на порталу с леве стране, коjи гледа у jедну таjанствену тачку у цркви, где je зацело био скривен камен мудрости, ако ниjе у подруму Николе Фламела. Поменимо узгред да je доиста била необична судбина Богородичине цркве, да je воле два разна гледишта и с толико побожности два тако различна створења као што беху Клод и Квазимодо; jедан, примитивен и диваљ получовек, волео je ову цркву због њене лепоте, због њене величине, због оне хармониjе коjу даjе њена величанствена целина; други, човек мудар и страстан, волео jу je због њена значаjа, због њена мита, због 132

Туча, прва последица доброг попиjеног вина Име jедне извикане улице 134 Где свет престаjе 135 Допуштено, допуштена мера 136 Недопуштено, недопуштена мера 137 Славни арабљански лекар и филозоф (1126—1198). Његове су идеjе нагињале материализму и пантеизму, због чега их je осудио Париски универзитет а затим и Света столица 138 Француски теолог (1180—1249), присталица реалистичке школе у филозофиjи 139 Француски писац (1330—1418), коjи je сматран за алхемичара и чаробњака 140 Реформатор старе индиjске религиjе (660—583) 133

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 61

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

смисла коjи се криjе у њоj, због посеjаних симбола под скулптурама на њеноj фасади, као што je први текст под другим у неком палимпсесту141, jедном речи, због загонетке коjу она вечито задаjе људскоме разуму. Напослетку, зна се да je архиђакон, у торњу коjи гледа на Гревски трг, баш поред собе у коjоj су звона, удесио себи малу и скривену ћелиjу у коjу ниjе нико улазио без његова допуштења па, како веле, ни сам бискуп. Ову ћелиjу беше некад готово на врху торња, међу гнездима гавранова, направио бискуп Хуго од Безансона142, коjи je y своjе време вршио у њоj разне мађиjе. Шта je y тоj ћелиjи било, то нико ниjе знао; али се споља често могло видети ноћу, како се на jедном малом прозору те ћелиjе, на стражњоj страни торња, поjављуjе, нестаjе, па се опет jавља у размацима кратким и подjеднаким нека светлост црвена, нестална, чудновата, коjа као да се поводила за испрекиданим дахом некога меха, као да je више долазила од пламена него од светлости. У мраку, на тоj висини, та je светлост чинила необичан утисак, и жене говораху; то архиђакон дува! пакао горе пршти! У свему томе ниjе jош било богзна каквих доказа о мађиjама; али je било довољно дима да се могло претпоставити да има ватре; и архиђакон je био на доста страшном гласу. Морамо признати, међутим, да мисирска наука, да некромансиjа143, да мађиjа, па чак и она наjневиниjа, нису имале страшниjег неприjатеља, неумољивиjег тужиоца пред господом духовницима Богородичине цркве. Било то искрено ужасавање или претварање крадљивца коjи виче лопов! тек то ниjе нимало сметало ученим главама свештеничким да сматраjу архиђакона за душу коjа je зашла у предсобље пакла и изгубила се у кабали144, пипаjући по мраку таjних наука. То je исто и народ мислио; свако ко je ма и наjмање оштроумља имао, гледао je у Квазимоду демона, а у Клоду Фролоу чаробника. Било je очевидно да je звонар био у служби архиђакона за jедно извесно време, после кога би однео његову душу место своjе плате. Зато добре душе никако нису мирисале архиђакона, мада му je живот у сваком погледу био примеран; и ниjе било толико неосетљивог носа коjи ниjе намирисао у њему мађионичара. И, ако су се у низу година створили понори у његовоj науци, створили су се и у срцу његову. Тако се бар могло мислити кад се загледа у ово лице на коме се огледала његова душа кроз jедан мрачан облак. Откуда му оно широко ћелаво чело, она глава вечито оборена, оне груди коjе су уздаси вечито надимали? Какве су га то мисли мориле, те су му се уста смешила с толико горчине, у истом тренутку кад су му се намрштене веђе приближавале као два бика коjи хоће да се потуку? Зашто му оно мало косе беше већ оседело? Каква беше та унутрашња ватра коjа му je понекад избирала у погледу, тако да му око изгледаше као каква рупа на наложеној пећи? Ови знаци силне душевне борбе беху нарочито достигли велики ступањ jачине у доба када се догађа ова прича. Више пута би коjи дечак из хора уплашен побегао, нашавши га сама у цркви; jер му je толико поглед био необичан и сjаjан. Ниjе то jедан-пут било, у хору, за време службе, да га je његов сусед чуо како у песму ad оmnem tonum145 меша неке неразумљиве ставове. Ниjе jеданпут праља, коjоj je била дужност да „пере клер", са ужасом видела трагове ноката и згрчених прстиjу на белоj мантиjи господина архиђакона од Жоза. Уосталом, он je бивао све озбиљниjи и владао се примерниjе но икад. Због свога чина и свога карактера држао се увек далеко од жена; изгледало je да их мрзи више но икад. На само шуштање какве свилене сукње, спустио би на очи кукуљачу. У том погледу био je тако строг и повучен да се, кад je краљева кћи госпођа од Божеа дошла месеца децембра 1481. године да походи обиталиште Богородичине цркве, озбиљно успротивио њеном доласку, подсећаjући бискупа на статут Црне књиге, издате уочи Светога Вартоломеjа 1334. године, коjи забрањуjу приступ у обиталиште свакоj жени, „свакоj, била стара била млада, била тоспођа била собарица". На то се бискуп морао позвати на наредбу легата Одо, коjом се изузимаjу извесне велике гоопође, aliquae magnates mulieres, quae sine scandalo evitari non possunt146. Но архиђакон остаде при своме, примећуjући да je легатова наредба издата 1207. године, дакле, сто двадесет седам година пре Црне књиге; и, према томе, њу je ова стварно укинула. И он не хтеде изићи пред кнегињу. Сем тога, пало je y очи да je његова мржња према jеђупкама и Циганкама од некога времена била много већа. Он беше замолио бискупа да изда наредбу коjом се изрично забрањуjе Циганкама да играjу и свираjу пред црквом; а у исто време претурио je све плесниве обjаве духовнога суда да би прикупио све случаjеве коjи се односе на чаробнике и чаробнице, осуђене на ломачу или на вешала због нечастивих дела с jарцима, крмачама или козама.

VI НЕПОПУЛАРНОСТ Као што смо већ рекли, народ у околини катедрале ниjе много марио ни за архиђакона ни за звонара. 141 142 143 144 145 146

Рукопис на пергаменту с ког je y средњем веку избрисано оно што je раниjе било написано да се учини место новом рукопису. Hugo II de Bisuncio (1326—1332) Призивање духова, призивање умрлих Вештина општења с духовима У целом тону (jер се грегориjанско певање састоjи све из jеднаких, целих тонова) Извесне отмене жене коjе се не могу одбити а да то не буде увреда

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 62

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Кад би Клод и Квазимодо изишли заjедно, што се дешавало врло често, и упутили се, у друштву, слуга за господарем, кроз хладне, тесне и мрачне улице у краjу Богородичине цркве, увек би их пропратила по коjа ружна реч, по коjа иронична песмица по коjа увредљива досетка; сем ако би Клод Фроло, што се ретко дешавало, ишао исправљене и подигнуте главе, показуjући збуњеним подсмевачима своjе озбиљно и готово достоjанствено чело. Обоjица беху у своме краjу као оно „песници" о коjима говори Рењиjе147. Свакоjаки људи иду за песником, Као ситне птице за ћуком ноћником. Час je какав подмукли деран излагао опасности своjу кожу и своjе кости, jедино из неописаног задовољства да забоде чиоду у Квазимодову грбу. Час би се каква млада лепа девоjка, раскалашна и више бестидна но што би требало, очешала о црну мантиjу свештеникову, певушећи му под нос подругљиву песмицу: „Ац, ац, ухватили ђавола". Понекад je гомила баба, коjе се беху поређале и поседале на басамацима што воде у цркву, гласно грдила архиђакона и звонара, и зловољно их пропраћала овом љубазном добродошлицом: „Хм! у овога je душа као у онога другог тело!" Или je гомила ђака и деце, коjа су се играла „школице", устаjала и бурно их поздрављала каквом подсмевком на латинском jезику: Eia, eia! Claudius cum claudo!148 Али свештеник и звонар понаjчешће нису ове увреде ни чули. Да би све ове љубазне поздраве могли чути, Квазимодо беше и сувише глув, а Клод и сувише замишљен.

КЊИГА ПЕТА I ABBAS BEATI MARTINI149 Ученост дом Клодова беше се надалеко рашчула. Због ње доби он, отприлике у оно време када не хтеде изићи пред госпођу од Божеа, jедну посету, коjу je дуго задржао у успомени. Било je вече. Клод се баш беше повукао после службе у своjу ћелиjу у обиталишту свете Богородице. У овоj ниje било ничег необичног и таjанственог сем можда неколико бочица у jедном углу, са неким доста сумњивим прахом коjи je много лично на пушчани прах. Додуше, овде-онде на зиду видели су се неки записи, али то беху чисто научне и побожне изреке, извађене из добрих писаца. Архиђакон баш беше сео, при светлости jедног трокраког бакарнога свећњака, пред jедан велики ормар пун рукописа. Беше наслонио лакат на отворену књигу Хонориjа од Отена150; De praedestinatione et libero arbitrio151 и дубоко замишљен прелиставао je jедну штампану књигу коjу баш беше донео, jедини производ штампе коjи сте могли наћи у његовоj ћелиjи. Кад je био наjвише задубљен, неко куцну на врата. — Ko je то? — узвикну научник, љубазно као гладан пас кога узнемире кад глође кост. Jедан глас одговори споља: — Ваш приjатељ Jаков Коатиjе. — Он устаде и отвори. То беше доиста краљев лекар; човек коjи je имао око педесет година, чиjе je оштро лице ублажавао jедино лукав поглед. С њим je био jош jедан човек. Обоjица имађаху дугачку хаљину сиве боjе, постављену пепељавим крзном и закопчану, и капе од исте чохе и исте боjе. Руке су им се губиле под рукавима, ноге под хаљинама, а очи под капама. — Бог ми био у помоћи, господо! — рече архи-ђакон уводећи их — нисам се надао тако високоj посети у ово доба. — И говорећи тако учтиво, он je неспокоjно и испитивачки погледао час у лекара, час у његова друга. — Никад ниjе сувише касно доћи у походе научнику тако знаменитом као што je дом Клод Фроло из Тиршапа — одговори лекар Коатиjе бургундским нагласком, тако да су му се речи вукле достоjанствено као реп какве хаљине. И тада отпоче између лекара и архиђакона jедан од оних ласкавих увода коjи су, по обичаjу времена, претходили сваком разговору између научника, и коjи им нису нимало сметали да се мрзе од свег срца. Уосталом, исто je тако и данас; уста jеднога научника коjи ласка другом научнику, то вам je чашица замеђене жучи. Честитања Клода Фрола Jакову Коатиjеу односила су се поглавито на многоброjне пролазне користи коjе je поштовани лекар, у току своjе тако завидне кариjере, умео извући из сваке краљеве болести; а та алхемиjа беше боља и сигурниjа од истраживања камена мудрости. — Збиља, господине докторе Коатиjе, веома сам се обрадовао кад сам чуо да je ваш синовац, моj 147

Француски сатирични песник (1573—1613) Еj, еj, Клаудиjе са хромим 149 Опат блаженога Мартина 150 Француски теолог XII века 151 О предодређењу и слободноj вољи 148

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 63

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

пречасни господар Пjер Версе, постављен за бискупа. Он je бискуп у Амиjену? — Да, господине архиђаконе; тако je хтео Господ у превеликоj милости своjоj. — Знате ли да сте о Божићу изгледали врло достоjанствено на челу ваших млађих из Главне контроле, господине председниче? — Потпредседник, дом Клоде. На жалост, само потпредседник. — Докле сте дошли са зидањем ваше дивне куће у Улици светога Андриjе? То je прави Лувр. — Ах, господине Клоде, та ме грађевина стаjе грдних новаца. Што се кућа више диже, jа све више пропадам. — О! а приходи к je вучете од тамнице и Дома правде, па доходи од толиких кућа, касапница, барака и дашчара? Заиста, за вас се може рећи да музете добру краву. — Замак у Поасиjу ниjе ми ове године ништа донео. — Али вам зато доста доноси трошарина у Триjелу, Светоме Жаму и Светоме Жермену на Лаjи. — Сто двадесет ливара, и то не париских. — Али ви сте и краљев саветник. А ту вам je плата стална и сигурна. — То je истина, дом Клоде; али оно проклето добро у Полињиjу, о коме се толико говори, не доноси ми ни шездесет златних талира годишње. У комплиментима коjе je дом Клод чинио Jакову Коатиjеу, огледаше се онаj заjедљиви, опори и подругљиви израз, онаj тужни и свирели осмех човека образованог и несрећног, коjи се ради тренутног уживања игра с лудом срећом jедног обичног човека. Оваj ниjе то ни опазио. — Душе ми — рече напослетку Клод, стискаjући му руку — баш ми je мило што вас видим тако здрава. — Хвала, дом Клоде. — Збиља — узвикну дом Клод — како je ваш краљевски болесник. — Не плаћа довољно свога лекара — одговори доктор и погледа у свога друга. — Мислите, господине Коатиjе? — рече му друг. Ова реч, наговорена тоном изненађења и пребацивања, привуче на ову непознату личност архиђаконову пажњу, коjа, уистини, ниjе ни за jедан тренутак престаjала откако je оваj странац прекорачио праг ћелиjе. Дом Клод je имао тисућу разлога да штеди доктора Jакова Коатиjеа, и jедино ти разлози руководили су га, кад je овог свемоћног лекара краља Луjа XI примио са његовим другом. Зато његово лице и ниjе било наjљубазниjе кад му Jаков Коатиjе рече: — Збиља, дом Клоде, довео сам вам jеднога друга коjи je желео да вас види, jер je много слушао о вама. — Господин je научник? — упита архиђакон, мерећи своjим оштрим погледом Коатиjеова друга. Под обрвама непознатога он виде поглед исто тако оштар и исто тако неповерљив као што беше његов. То беше, колико се при слабоj светлости лампе могло видети, старац око шездесет година, средњега раста, доста болешљив и оронуо. Његово лице, иако беше врло обично, имало je y себи нечега моћног и строгог; зеница му се сиjала под повиjеним и ниским обрвама као светлест на дну какве jазбине; а под натученом капом, коjа му je падала на нос, крило се широко паметно чело. Он узе да одговори сам на архиђаконово питање. — Пречасни оче — рече он озбиљним гласом — ваше чувено име допрло je до мене и хтео сам да чуjем ваше мишљење. Jа сам прост племић из унутрашњости, коjи ниjе достоjан ући с обућом у стан каквога научника. Треба да знате моjе име. Jа се зовем чича Туранжо. — Чудновато име за jеднога племића! — помисли архиђакон. Међутим, осећао je да има пред собом човека ученог и озбиљног. По нагону своjе велике интелигенциjе нагађао je исту такву интелигенциjу под кожном капом чича—Туранжоа; и док je посматрао ово озбиљно лице, иронични осмех, коjи присуство Jакова Коатиjеа беше изазвало на његовом суморном лицу, изгуби се мало—помало као сумрак на хоризонту ноћи. Он беше поново сео у своjу велику наслоњачу, мрачан и нем; његов лакат наслони се на своjе уобичаjено место на столу, а чело се наслони на његову руку. После кратког премишљања он даде знак своjим гостима да седну и окрену се чича—Туранжоу. — Хтели сте да чуjете моjе мишљење, господине, а о коjоj науци? — Пречасни — одговори Туранжо — jа сам болестан, врло болестан. За вас веле да сте велики Ескулап152 па сам дошао да вас молим за савет из медицине. — Медицине! — рече архиђакон вртећи главом. Он се мало промисли, па настави: — чича—Туранжо, пошто се тако зовете, окрените се. Наћи ћете моj одговор исписан на зиду. Чича Туранжо се окрену и прочита изнад своjе главе оваj запис урезан у зиду: Медицина je кћи снова. — Jамбликус153. Међутим, доктор Коатиjе саслушао je питање свога друга с извесном срџбом коjу je дом Клодов одговор jош више поjачао. Он се наже на уво чича—Туранжоа и рече му тако полако да га архиђакон ниjе могао чути: — Jа сам вам рекао да je оваj човек луд. Али ви сте хтели да се видите с њим! — Али врло je могућно, докторе Jакове, да оваj лудак има право! — одговори Туранжо истим тоном и 152 153

Аполонов син, бог медицине коjи je лечио болеснике и васкрсавао мртве Филозоф александриjске школе (IV в. наше ере)

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 64

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

горким осмехом. — Како вам драго — одговори Коатиjе хладно. Затим се окрете архиђакону: — Ви брзо судите, дом Клоде, и гледате на Хипократа као маjмун на лешник. Медицина сан! Да су нешто овде апотекари и лекари, сумњам да би се уздржали да вас не заспу камењем. Ви, дакле, поричете утицаj напитака на крв, утицаj мелема на месо! Ви не признаjете ону вечиту апотеку од биља и метала коjа се зове свет, нарочито створену за вечитог болесника коjи се зове човек! — Jа признаjем — рече хладно Клод — да има и апотеке и болесника. Не признаjем да има лекара. — Дакле, ниje истина — прихвати жестоко Коатиjе — да je костобоља унутрашња рана, да се рана од топа лечи кад се обложи печеним мишем, да млада крв убризгана у довољноj количини враћа младост старим венама; ниjе истина да je два и два четири и да емпростатонос154 долази после опистотоноса155. Архиђакон одговори хладно: — Има извесних ствари о коjима jа имам своjе лично мишљење. Коатиjе поцрвене од љутине. — Но, но, добри моj Коатиjе, немоjте се љутити — рече чича Туранжо. — Господин архиђакон je наш приjатељ. Коатиjе се умири, гунђаjући кроз зубе: — Уосталом то je лудак! — Богами, оче Клоде — прихвати чича Туранжо после неколико тренутака — jа сам сад у великоj неприлици. Хтео сам од вас два савета: jедан односно мога здравља, а други односно моjе звезде. — Господине — рече архиђакон — ако вам je то била намера, онда сте се узалуд морили уз моjе степенице. Jа не веруjем у медицину. Не веруjем у астрологиjу. — Истина! — рече Туранжо изненађен. Коатиjе се смеjао усиљено. — Видите да je луд — рече он тихо чича—Туранжоу. — Не веруjе у астрологиjу. — Како се може замислити — настави дом Клод — да je сваки зрак звезде конац привезан за главу jеднога човека! — Па у шта онда веруjете ви? — узвикну чича Туранжо. — Архиђакон оста неколико тренутака неодлучан, затим са горким осмехом, коjи као да je био у супротности и његовим одговором, рече: — Credo in Deum156. — Dominum nostrum157 — додаде чича Туранжо и прекрсти се. — Амин — рече Коатиjе. — Пречасни оче — настави Туранжо — jа се од срца радуjем што у вама видим тако добру веру. Али je ли могућно да сте ви толико велики научник да не веруjете више у науку. — Не — рече архиђакон ухвативши за руку чича—Туранжоа, а у његовом хладном оку сену муња одушевљења — не, jа не поричем науку. Jа нисам узалуд потрбушке пузао и рио ноктима по безброjним гранама пећине; далеко пред собом, на краjу jедне мрачне галериjе угледао сам неку светлост, неки пламен, нешто, без сумње одсев блиставе главне радионице, где су стрпљиви и мудри нашли Бога. — Па коjу то науку сматрате за истиниту и тачну? — прекиде га Туранжо. — Алхемиjу. Коатиjе узвикну изненађен: — О, дом Клоде, алхемиjа без сумње има свога смисла, али нашто хулити на медицину и астрологиjу? — Ништавна je ваша наука о човеку! ништавна je ваша наука о небу! — рече архиђакон достоjанствено. — Ви не штедите ни Епидаур158 ни Халдеjу159 — одговори лекар смеjући се подругљиво. — Слушаjте, господине Jакове. Jа говорим ово у наjбољоj намери. Jа нисам краљев лекар и његово величанство ниjе ми поклонило врт Дедалус да у њему посматрам сазвежђа ... Немоjте се љутити и саслушаjте ме. До какве сте истине дошли, нећу да кажем у медицини, коjа je сасвим бесмислена, него у астрологиjи? Поброjте ми добре стране управнога бустрофедона, изналаске из броjа зируф и броjа зефирод. — Поричете ли — рече Коатиjе — симпатичну снагу клавикуле, и да кабалистика од ње произлази? — Све je то заблуда, господине Jакове! ни jедна од ваших формула не води стварности. Међутим, алхемиjа има своjих проналазака. Можете ли спорити резултате као што су ови? — Стакло, коje буде под земљом хиљаду година, претвара се у горски кристал. Олово je предак свих метала. (Jер злато ниjе метал, злато je светлост.) Олову треба четири периоде, свака од две стотине година, па да пређе наjпре у црвени арсеник, из црвеног арсеника у калаj, из калаjа у сребро. Нису ли то факта? Али веровати у клавикулу, у црте на руци и у звезде, то je тако исто смешно и глупо као кад би се веровало, као што веруjу становници Кине, да 154

Грч са савиjањем тела напред Леђни грч 156 Веруjем у Бога 157 Господа нашега 158 Место у староj Арголиди, на обали Егеjског мора. Њен храм су посећивали болесници из целе Грчке, коjи су долазили да чуjу пророчанства 159 Тако се некада звала Вавилониjа, унутрашњи део Месопотамиjе 155

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 65

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

се птица претвара у кртицу, а пшенично зрно у шарана. — Jа сам изучио херметику — узвикну Коатиjе — и тврдим ... Буjни архиђакон не даде му довршити. — А jа, jа сам изучио и медицину, и астрологиjу, и херметику. Само je овде истина (говорећи ово, он беше узео са ормара jедно стакленце пуно оног праха о коме смо малопре говорили), само je овде светлост! Хипократ, то je сан; Ураниjа, то je сан; Хермес, то je мисао. Злато, то je сунце; правити злато, значи бити бог. То je jедина наука. Jа сам испитао медицину и астрологиjу, кажем вам! Ништавило, ништавило. Људско тело, помрчина, звезде, помрчина! И он паде у своjу наслоњачу, достоjанствен и као Богом надахнут. Чича Туранжо гледао га je ћутећи; Коатиjе се усиљаваше да се смеjе, слегао je неприметно раменима и понављао тихим гласом: Лудак! — А jесте ли постигли чудесни циљ — рече наjеданпут Туранжо — jесте ли направили злато? — Да сам га направио — одговори архиђакон лагано као човек коjи размишља — краљ француски звао би се Клод а не Луј. Туранжо набра обрве. — Шта рекох? — настави дом Клод с презривим осмехом. — Шта би за мене било престо Француске кад бих могао обновити источно царство! — У добри час! — рече Туранжо. — О, jадна лудо! — промрмља Коатиjе. Архиђакон настави, али као да je одговарао jедино своjим мислима. — Али не, jа joш пузим, jош рањавим своjе лице и своjа колена по шљунку подземнога пута. Jа назирем, jош не видим jасно! jа не читам, jа сричем. — А кад будете научили читати — упита Туранжо — хоћете ли правити злато? — Ко у то сумња? — рече архиђакон. — Кад je тако, Богородица ми je сведок да ми je новац веома потребан, и jа бих радо хтео да научим читати у вашим књигама. Него, реците ми, пречасни оче, да Богородица нема шта против ваше науке? На то питање дом Клод одговори хладно и достоjанствено: — Коме jа служим? — То je истина, оче. Па лепо, хоћете ли бити тако добри да ме посветите у ту вашу науку? Пустите ме да сричем с вама заjедно. Клод узе став достоjанствен и првосвештенички као Самуило. — Старче, потребно je више година но што je вама остало да се може предузети оваj пут кроз ствари таjанствене! Ваша je глава сасвим седа! Међутим, с тога се пута враћа са седом косом, али се на њ полази само с црном косом. Наука уме и сама врло добро да дуби, да слаби и суши лица људска; њоj ниjе потребно да jоj старост доноси лица пуна бора. Међутим, ако вас вуче жеља да се под старост мучите и да тумачите страшну азбуку мудрости, онда добро, дођите к мени, покушаћемо. Jа вам нећу рећи, jадни старче, да походите гробнице у пирамидама, о коjима говори стари Херодот160, ни Вавилонску кулу, ни огромно свето место од бела мрамора у индиjском храму у Еклинзи. Ни jа нисам видео халдеjске грађевине, подогнута у светом облику Сикре, ни Саломонов храм коjи je порушен, ни врата од камена на гробу израиљских краљева коjа су поломљена. Ми ћемо се задовољити одломцима Хермесове књиге коjу имамо овде. Jа ћу вам обjаснити статуу светога Христифора, символ Сеjача и симбол она два анђела на порталу Свете капеле, од коjих jедан држи руку у jедном суду, а друти у облаку ... Овде Jаков Коатиjе, кога ватрени одговори архиђаконови беху збунили, дође себи и прекиде победоносним тоном jедног научника коjи поправља другога: — Erras, amice Claudi161. Симбол ниjе броj. Ви мешате Орфеjа и Хермеса. — Ви се варате — одговори озбиљно архиђакон. — Дедал162, то je темељ; Орфеj163 то je зид; Хермес164 то je грађевина. То je све. Дођите, кад хоћете — настави он окренувши се Туранжоу — и jа ћу вам показати честице злата коjе су заостале у дну топионице Николе Фламела, па их поредите са златом Гиjома од Париза. Jа ћу вас посветити у таjне особине грчке речи peristera165. Али пре свега даћу вам да прочитате мраморна писмена азбуке и гранитне листове књиге. Од портала бискупа Гиjома и светога Jована отићи ћемо у Свету капелу, затим у кућу Николе Фламела у Улици Мариво, па на његов гроб у Гробљу невиних, и напослетку у његове две болнице у Улици Монморанси. Упутићу вас да прочитате jероглифе, коjима су покривена четири гвоздена окова на порталу болнице Светога Жервеа и у Гвожђарскоj улици. Заjедно ћемо срицати фасаде на црквама Светога Кома, Свете Женевjеве, Светога Мартина, Светога Jакова код кланице ... Видело се већ одавно да Туранжо, ма колико да му je поглед био бистар, не разуме више дом Клода. Он га прекиде. 160 161 162 163 164 165

Наjстариjи грчки историчар (484—425. пре наше ере), назван оцем историjе Вараш се, приjатељу Клоде Грчки архитект Грчки митски певач коjи je своjом песмом очаравао дивље звери, дрвеће и стење Грчки бог, од рођења окретан и лукав. Бог стада, паше и трговине, заштитник путева и улица Голуб

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 66

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Благи боже! какве су то те ваше књиге? — Ево jедне — рече архиђакон. И отворивши прозор на своjоj ћелиjи, он показа прстом огромну цркву Свете Богородице, коjа je према звезданом небу оцртавала црну слику своjих торњева, своjих камених бокова и своjих џиновских леђа, и изгледала као огроман двоглави сфинкс у средини вароши. Архиђакон je немо посматрао неко време ову исполинску грађевину; затим, пруживши с уздахом своjу десну руку на штампану књигу коjа je лежала на столу отворена, а леву ка Богородичиноj цркви, и гледаjући тужним погледом час књигу, час цркву, рече: — Аваj! ово ћe убити оно. Коатиjе, коjи се беше живо приближио књизи, не могаше се уздржати да не узвикне: — Али, молим вас, чега има тако страшнога у овоме: Glossa in epistolas D. Pauli. Norimbergae, Antnoius Koburger, 1474. Ово ниjе ништа ново. То je књига Петра Ломбарда, коjи je био Magister sententiаrum. Да ниjе то што je штампана? — Погодили сте — одговори Клод коjи je изгледао дубоко замишљен и стоjао, наслањаjући своj савиjен кажипрст на ову књигу из чувене нирнбершке штампариjе. Затим додаде ове таjанствене речи: — Аваj! аваj! мале ствари тамане велике; jедан зуб односи победу над читавом масом. Нилски пацов убиjа крокодила, сабљарка убиjа кита, књига ћe убити грађевину. Вечерње звоно обиталишта зазвони баш кад je доктор Jаков тихо понављао своме другу своjу вечиту песму: Луд човек. На то Туранжо оваj пут одговори: — И jа бих рекао. После тога знака никакав странац ниjе могао остати у обиталишту. Гости одоше. — Оче — рече Туранжо опраштаjући се с архиђаконом — jа волим научнике и велике умове, и jа вас необично поштуjем. Дођите сутра у Турнелски дворац и затражите опата цркве Светога Мартина у Туру. Архиђакон се пренеражен врати у своjу ћелиjу, jер напослетку беше дознао ко je таj Туранжо, сећаjући се овога места из књиге цркве Светога Мартина у Туру: Abbas beati Martini, scilicet rex Franciae, est canonicus de consuetudine et habet parvam praebendam quam habet sanctus Venantius et débet sedere in sede thesaurarii166. Веле да се архиђакон од тог доба често састаjао с Луjем XI, кад год je његово величанство долазило у 167 Париз, и да je утицаj дом Клода бацио у засенак и Оливиjа Дама и Jакова Коатиjеа, коjи je због тога, по своjоj навици, био веома груб према краљу.

II ОВО ЋE УБИТИ ОНО Опростиће нам наше читатељке што ћемо се за часак зауставити да потражимо каква се то мисао скривала под овим загонетним речима архиђаконовим: Ово ће убити оно. Књига ће убити грађевину. По нашем мишљењу, мисао ова имала je два вида. То, пре свега, беше мисао jедног свештеника. То беше страх свештенства од jедне нове силе, од штампе. То беше ужас црквеног слуге, кога je засенила светлост Гутенбергове штампе. То беше предикаоница и рукопис, жива реч и писана реч, коje су се уплашиле од штампане речи; нешто слично страху jедног врапца, коjи би угледао анђела Легиона кад рашири своjих шест милиона крила. То беше узвик пророка, коjи већ чуjе како бруjи и гмиже ослобођено човечанство, коjи види у будућности како ум поткопава веру, како мисао уништава религиjу, како свет потреса Рим. Умовање филозофа коjи види како се људска мисао, коjоj штампа даjе крила, диже из теократске области. Страх воjника коjи гледа тучану направу за рушење зидова и вели: кула се мора срушити. То je значило да jедна сила ступа на место друге силе. То je наговештавало: штампа ће убити цркву. Али под овом мисли, коjа je без сумње права и наjпростиjа, била je по нашем мишљењу друга, новиjа, додатак првоj, коjу je теже уочити а лакше оспорити, поглед исто тако филозофски, али не више само поглед свештеника него поглед научника и уметника. То беше предосећање да ћe људска мисао, мењаjући облик, променити и начин изражавања; да се главна мисао сваког нараштаjа неће више писати истим средством и на исти начин; да ће књига од камена, тако темељна и тако траjна, уступити место књизи од хартиjе, коjа je jош темељниjа и jош траjниjа. У овом погледу неjасна формула архиђаконова имала je други смисао; она je значила да ће jедна уметност свргнути другу. Она je хтела рећи: штампа ће убити архитектуру. И доиста, од поставка ствари до петнаестога века хришћанске ере закључно, архитектура je велика књига човечанства, главни израз човека у његовим разним ступњима развитка, било као снаге, било као ума. Кад се памћење првих раса претовари, кад товар успомена људскога рода постаде тако тежак и тако збркан да настаде опасност да их реч, гола и лака, не стане временем губити, онда људи стадоше исписивати на земљи све те успомене на начин наjвидниjи, наjтраjниjи и наjприродниjи у исти мах Свако предање би обележено спомеником. Први споменици беху прости одломци стена, коjе гвожђе ниjе дирнуло, вели Моjсиjе. Архитектура 166

Опат Светога Мартина, то jест краљ Француске, jесте каноник по пореклу и има мало благодеjање коjе има свети Венанциjе, и веруjе се да седи у кући благаjниковоj. 167

Берберин и повереник Луjа XI

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 67

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

отпоче као и свака вештина писања. Наjпре je била азбука. Усправљен je jедан камен, и то беше jедно слово, и свако слово беше jедан jероглиф, а на сваком jероглифу почивала je трупа мисли, као капител на стубу. Тако су радили први народи, свуда, у истом тренутку, на целом земљину шару. Усправљени камен келтски наћи ћете у азиjском Сибиру и у америчким пампасима168. Касниjе, састављене су речи. Метнут je камен на камен, повезани су ови слогови од гранита, реч се већ могла видети. Келтски долмен169 и крмлеч170, етрурски тумулус171, jевреjски галгал172, све су то речи. Неке су, нарочито тумулус, особена имена. Понекад, штавише, кад je било много камена и довољно простора, исписана je читава реченица. Огромна гомила камења код Карнака већ je читава jедна реченица. Напослетку су писане књиге. Предања беху зачела символе, под коjима су се губила као што се стабло губи под своjим лишћем; сви ови символи, у коjе je човечанство веровало, стадоше временем расти, множити се, укрштати се, заплетати се све више и више; први споменици не беху више довољни да их приме; символи их беху поплавили са свих страна; ти су споменици jедва jош изражавали примитивну традициjу, коjа je проста као и они што су и коjа je нага лежала на земљи. Символу je било потребно што више простора на грађевини. Тада се архитектура разви упоредо с човечjим мислима; она постаде горостас с тисућу глава и с тисућу руку и даде вечит, видљив и опипљив облик овом несталном символу. Док je Дедал, коjи представља снагу, мерио, док je Орфеj, коjи представља ум, певао, дотле су се стуб коjи je писмо, свод коjи je слог, пирамида коjа je реч, по закону геометриjе и закону поезиjе, спаjали, стапали, сливали, спуштали, пели, ређали jедно поред другога, пели у висину, док по упутству главнке идеjе jедне епохе нису исписали оне дивне књиге, коjе у исти мах беху и дивне грађевине: пагоду у Еклинзи, египатски Рамсеjон, Саломонов храм. Основна мисао, реч, огледала се не само у основи свих ових грађевина него и у њихову облику. Саломонов храм, на пример, ниjе био само повез свете књиге, он je био сама света књига. На свакоме од његових концентричних зидова могли су свештеници читати jасно исписану реч, и они су на таj начин пратили њене промене од светилишта до светилишта, док je нису нашли у њеном последњем скровишту, у њеном наjодређениjем облику, коjи je, опет, био облик архитектуре: у своду. На таj начин реч беше затворена у грађевину, али њена слика стаjала je на њеноj спољашњости као човечjа слика на сандуку какве мумиjе. Па не само облик грађевина него и место коje je за њих бирано, казивало je мисао коjу су оне представљале. Према томе какав je символ требало представити, ведар или суморан, стварани су и разни споменици. Грчка je врхове своjих планина красила хармоничним храмовима; Индиjа je, опет, своjе откопавала и у њима резала оне незграпне подземне пагоде, коjе носи ред горостасних слонова од гранита. И тако, за првих шест хиљада година од постанка света, од наjдревниjе пагоде у Хиндустану до катедрале у Келну, архитектура je била велика вештина писања људскога рода. И то je тако истинито да не само сваки верски символ него и свака људска мисао има у овоj огромноj књизи своj лист и своj споменик. Свака цивилизациjа почиње теократиjом а завршава се демократиjом. Оваj закон слободе, коjи долази после стеге, исписан je и у архитектури. Jер нагласимо ово, не треба мислити да je зидарство кадро само да подигне храм, да изрази мит и црквени символизам, да у виду jероглифа испише на овим листовима од камена таjанствене таблице закона. Кад би тако било, како у сваком људском друштву дође тренутак када се свети символ изгуби у слободноj мисли, када се човек отме од свештеника, када филозофиjа и системи нагризу религиjу, архитектура не би могла створити ово ново стање људскога ума; њени листови, испуњени на jедноj страни, остали би празни на другоj, њено дело било би недовршено, њена књига била би непотпуна. Али ниjе тако. Узмимо, на пример, средњи век, коjи нам je jасниjи jер нам je ближи. За време његове прве периоде, док теократиjа организуjе Европу, док Ватикан прикупља око себе и сређуjе елементе jеднога Рима, створеног из Рима коjи порушен лежи око Капитола, док хришћанство прикушва из рушевина старе цивилизациjе све слоjеве друштва и са тим остацима зида нов хиjерархиjски свет, на чиjем врху стоjи свештенство, за време те периоде чуjе се наjпре у овом хаосу неко комешање, а затим мало-помало, под дахом хришћанства, под руком варвара, избиjа из рушевина мртвих архитектура, грчке и римске, она таjанствена романска архитектура, сестра теократских грађевина Мисира и Индиjе, вечито знамење чистог католицизма, непроменљив jероглиф папског jединства. И занета, цела ондашња мисао исписана je у овом мрачном романском стилу. У њему се свуда осећа ауторитет, jединство, таjанственост, апсолутизам Гргура VII; свуда свештеник, нигде човек; свуда сталеж, нигде народ. Али наилазе крсташки походи. То вам je велики народни покрет, а сваки велики народни покрет, ма какав му био узрок и циљ, на краjу краjева тежи слободи. Новине се jављаjу. И сад, настаjе она бурна периода разних сељачких побуна и лига. Власт се љуља, jединство се цепа. Феудализам тражи да подели в ласт с теократиjом; али ћe неминовно доћи народ, коjи ће извршити ту деобу као онаj лав у басни. Quia nominor leo173. Племство се, дакле, помаља испод свештенства, народ испод племства. Променио се изглед Европе. Е, исто 168 169 170 171 172 173

Велике, травом обрасле равнице у Jужноj Америци Врста споменика од великог наслаганог камења Врста споменика од великог наслаганог камења Споменик од камена над гробом, у облику купе Хумка од земље и шљунка у коjоj се налази гробница Jер се зове лав

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 68

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

тако, променио се и изглед архитектуре. Као и цивилизациjа, и она je преврнула лист, и нов дух времена налази je готову да пише како jоj он диктира. Она се вратила из крсташких похода с готским стилом, као народи са слободом. И док се Рим мало-помало распарчава, романска архитектура изумире. Jероглиф оставља катедралу и прелази на кулу да да важности феудализму. Сама катедрала, ова грађевина некад тако догматична, коjу су сад освоjили грађанство, општина, слобода, отима се испод свештеничке власти и пада под власт уметника. Уметник je зида по своjоj вољи. И сад je свршено с мистериjом, са митом, са законом. Машта и ћуд заузеле су њихово место. Свештенику je свеjедно, само кад има своjу базилину и своj олтар. Сва четири зида остављена су уметнику. Архитектурна књига не припада више свештенству, вери, Риму, него машти, поезиjи, народу. Отуда нагле и безброjне промене ове архитектуре коjа je стара свега три века, промене коjе толико падаjу у очи после мртве непомичности романске архитектуре коjа их броjи шести или седам. Међутим, уметност корача џиновским корацима. Народни гениjе и оригиналност врше посао коjи су вршили бискупи. Сваки нараштаj исписуjе своj ред у ову књигу; он брише старе романске jероглифе на челу катедрала, и догма се jедва види овде-онде под новим символом. Кроз народну одећу jедва се може погодити верски костур. Човек не може ни да замисли колико су архитекти били слободни, чак и према цркви. Ту су вам капители, на коjима су безобзирно стављени калуђери поред калуђерица, као у jедноj дворани парискога Дома правде. Ту вам je Ноjева авантура изваjана у целини, као на великом порталу у Буржу. Ту вам je чак и jедан весели калуђер с магарећим ушима и чашом у руци, коjи се смеjе под нос целом jедном братству, као у Бошервилскоj опатиjи. У то време мисао писана у камену има повластицу, коjа се потпуно може поредити с нашом садашњом слободом штампе. То je слобода архитектуре. Та слобода иде врло далеко. Понекад jедан портал, jедна фасада, читава jедна црква представља jедан символички смисао коjи нема баш никакве везе с богослужењем, или коjи je, штавише, сасвим противан цркви. Jош у тринаестоме веку Гиjом од Париза, а Никола Фламел у петнаестоме, писали су такве бунтовничке листове. Црква Светога Jакова код кланице беше потпуно jеретичка. У оно време мисао je била слободна само на таj начин; зато je и исписивана у целини jедино на овим књигама коjе се зваху грађевине. Да се поjавила као рукопис (то jест, да je то смела учинити), џелат би je jавно спалио; мисао изражена у порталу цркве гледала би смрт мисли изражене у књизи. Зато, приморана да се jави путем грађевинарства, она навали на њ са свих страна. Отуда имамо огромну множину катедрала коjе су прекриле Европу, броj тако огроман да човек, и кад се увери, не може чисто да веруje. Све материjалне снаге, све умне снаге друштва стицале су се у jедну тачку: у архитектуру. На таj начин, под изговором да зида цркве Богу, уметност се развиjала у величанственим размерама. У оно време, ко се год роди песник, ишао je y архитекте. Гениjе људски, под тешким теретом феудализма, као под тестудо174 бронзаних штитова, налазећи излаза jедино у архитектури, крчио je себи пут кроз ову уметност, и његове Илиjаде добиjале су облик катедрала. Све остале уметности покораваху се архитектури. Оне беху радници на том великом делу. Архитект, песник, оличавао je сам собом ваjарство коjе му je ресило фасаде, сликарство коjе je боjило његова окна, музику коjа je клатила звона и свирала у његове оргуље. Чак и jадна поезиjа, у правом смислу те речи, коjа je животарила у рукописима, морала je, да би значила нешто, да уђе у састав грађевине у облику химне или прозе; уосталом, то je она иста улога коjу су Есхилове трагедиjе играле у црквеним свечаностима Грчке, а Књига постања у Саломоновом храму. Дакле, до Гутенберга, архитектура je главни рукопис, општи рукопис. Средњи век исписао je последњи лист ове гранитне књиге, коjу je отпочео Исток а наставио стари свет Грка и Римљана. Уосталом, ова поjава народне архитектуре, коjа je заменила сталешку архитектуру из средњега века, понавља се са сваким сличним покретом људскога ума у другим великим историjским временима. Тако, тек да површно поменемо овде jедан закон за чиjе би излагање биле потребив читаве књиге, на Истоку, колевци примитивних времена, после хиндуске архитектуре, имамо феничанску архитектуру, богату матер арапске архитектуре; у старом веку, после мисирске архитектуре, у коjу можемо рачунати као њене врсте етрурски стил и киклопске споменике, имамо грчку архитектуру, чиjи римски стил ниjе ништа друго до продужење са картагинским кубетом; у модерним временима, после романске архитектуре, имамо готску архитектуру. А ако поделимо надвоjе ове три сериjе, наћи ћемо на трима стариjим сестрама, архитектури хиндускоj, архитектури мисирскоj и архитектури романскоj, jедан исти символ, то jест теократиjу, сталеж, jединство, догму, мит, бога; а код триjу млађих сестара, код архитектуре феничанске, архитектуре грчке и архитектуре готске, ма каква била, уосталом, разновроност облика, коjа je своjствена њиховоj природи, исто значење, то jест слободу, народ, човека. Звао се браман, маг или папа, у споменицима хиндуским, мисирским или романским, осећа се увек свештеник, и само свештеник. Тако ниjе код народних архитектура. Оне су богатиjе и нису тако свете. У феничанскоj опажа се трговац, у грчкоj републиканац, у готскоj варошанин. Главни карактери сваке теократске архитектуре jесу непроменљивост, одвратност према прогресу, одржавање традиционалних линиjа и примитивних типова, стално прилагођавање човека и природе непоjмљивим ћудима символа. То су магловите књиге, коjе jедино посвећени умеjу да тумаче. Уосталом, сваки облик, штавише свака неправилност облика има известан смисао коjи их чини неприкосновеним. Немоjте захтевати од грађевина хиндуских, египатских, романских, да измене своj облик или да поправе своjе скулптуре. Свако усавршавање за њих je безбожност. У овим архитектурама као да се на сваком камену види 174

Корњачин штит

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 69

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

догма у своj своjоj строгости. — Напротив, главне црте народних грађевина jесу: разноликост, прогрес, оригиналност, богатство, непрестани полет. Оне су се већ толико одвоjиле од вере да помишљаjу на своjу лепоту, да je негуjу, да неуморно поправљаjу своjе украсе од статуа и арабески. Оне су плод свога доба. Оне имаjу у себи нечега човечанскога, што непрестано уносе у божанствени символ под коjим се jош рађаjу. Отуда имате грађевине коjе схвата свака душа, свачиjи ум, свачиjа машта, коjе су jош символичне, али коjе je лако разумети, као и природу. Архитектуре теократска и ова разликуjу се међу собом као jезик свети и jезик народни, као jероглиф од уметности, Саломон од Фидиjе. Ако сведемо све што смо довде врло површно изнели, остављаjући на страну хиљаду доказа и хиљаду поjединости, долазимо до овога: да je архитектура до петнаестога века главна ризница човечанства; да се у овом размаку ниjе у свету поjавила ниjедна мало дубља мисао коjа ниjе сличена у грађевини; да су свака народна мисао и сваки верски закон имали своjе споменике; напослетку, да je људски род све своjе важне мисли исписао у камену. А зашто? Зато што свака мисао, била верска, била филозофска, тежи да се овековечи, зато што свака мисао коjа je покренула jедно покољење хоће да покрене и друго и да остави трага. Како je пролазна бесмртност рукописа! А како je грађевина темељна, траjна и постоjана књига! Да се уништи писана реч, довољна je jедна буктиња, jедан црв. Да се уништи зидана реч, потребна je читава друштвена револуциjа, читава револуциjа земаљска. Варвари су прешли преко Колосеума175, потоп можда преко пирамида. У петнаестом веку све се мења. Људска мисао пронашла je jедно средство да се овековечи не само траjниjе и jаче од архитектуре него joш и лакше и простиjе. Архитектура je свргнута. Орфеjева камена писмена замениће Гутенбергова оловна слова. Књига ће убити грађевину. Проналазак штампе наjвећи je догађаj у историjи. То je маjка свих револуциjа. То je начин изражавања човечанства коjе се из основа мења, то je људска мисао коjа свлачи jедну одећу и облачи другу, то je потпуна и коначна промена кошуљице оне символичне змиjе, коjа jош од Адама представља ум. У облику штампе мисао je вечниjа но икад; она je крилата, не да се ни ухватити ни уништити. Она се меша с ваздухом. У доба архитектуре она je узимала облик планине и захватала jедан век и jедно место. У данашње време она je постала jато птица, лети на све четири стране, и заузима у jедан мах све тачке у ваздуху и простору. Ми понављамо, ко не увиђа да je она овако много траjниjа? Као грађевина била je темељна, а овако je жива. Из траjности прелази у бесмртност. Jедну грађевину можете порушити, али како да искорените оно што je свуда и на сваком месту? Ако дође потоп, кад планине буду давно под таласима, птице ћe и даље летети; и нека jедан jедини ковчег плови по поврпшни потопа, оне ће стати на њ, пливаће с њим, сачекаће с њим заjедно да вода опадне, и нови свет коjи буде изишао из тога хаоса, видеће, кад се пробуди, како изнад њега лебди, крилата и жива, мисао утонулог света. И кад имате на уму да je оваj начин изражавања не само наjпоузданиjи него jош и наjпростиjи, наjудобниjи, наjподесниjи од свих, кад имате на уму да он не носи са собом велики пртљаг и не вуче тежак товар, кад упоредите мисао коjа je, да би се сличила у jедноj грађевини, морала да покрене четири-пет других вештина и силно злато, читаву планину камена, читаву шуму грађе, читав народ радника, кад упоредите ту мисао са мишљу коjа се jавља као књига и коjоj je довољно мало хартиjе, мало мастила и jедно перо — како се онда можете чудити што je људски ум напустио архитектуру зарад штампе? Пресеците наjеданпут првобитно корито какве реке jедним каналом нижим од њене површине, река ће оставити своjе корито. Зато, ето, од проналаска штампе архитектура мало-помало усахњуjе, опада, обнажуjе. Како се осећа да вода опада, да сок одилази, да се из ње повлачи мисао времена и народа! Ово опадање готово je неприметно у петнаестоме веку; штампа je jош сувише слаба, и од моћне архитектуре наjвише ако одузима само оно што овоj претекне. Али већ у шеснаестоме веку види се да je архитектура болесна:она више не оличава друштво; она се бедно претвара у класичну уметност; од галске, европске, урођеничке, она постаje грчка и римска, од праве и модерне псеудоантичка. То опадање зове се ренесенса. Опадање, ипак величанствено, jер стари готски гениjе, то сунце коjе залази иза гигантске штампе из Маjнца, озарава jош неко време своjим последњим зрацима ову мешовиту гомилу латинских аркада и коринтских колонада. И баш ово сунце коjе заходи, ми сматрамо за зору. Међутим, од оног тренутка кад архитектура ниjе више ништа друго до уметност као и свака друга, чим je престала бити главна уметност, суверена уметност, тиранска уметност, она нема више снаге да заузда остале уметности. Оне се, дакле, ослобађаjу, стресаjу са себе jарам архитекта, и разилазе се свака на своjу страну. Свака од њих добиjа овим разводом. Свака расте услед тога. Каменорез постаjе ваjарство, живопис постаjе сликарство, поjање постаjе музика. Рекао би човек да гледа царство коjе се по смрти свога Александра распада и чиjе покраjине постаjу краљевине. Отуда имамо Рафаела, Микеланђела, Jована Гужона, Палестрину, те величине сjаjног шеснаестог века. У исто време као и уметност, ослобађа се и мисао. Jеретици средњега века беху већ дубоко начели 175

Величанствени амфитеатр у Риму, почет под Веспазиjаном а завршен под Титом (80. г. наше ере), у ком je могло стати 80.000 гледалаца. Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 70

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

католицизам. Шеснаести век раскида верско jединство. Пре штампе реформациjа би била само шизма, штампа je начини револуциjом. Уклоните штампу, jерес je ослабљена. Било да je тако хтео зао удес или провиђење, Гутенберг je претеча Лутера. Међутим, кад je сунце средњега века сасвим зашло, кад се готски гениjе занавек угасио на хоризонту уметности, архитектура почиње опадати, бледети, губити се све више и више. Штампана књига, таj црв коjи нагриза грађевину, сиса je и поткопава. Архитектура обнажава, губи своjе лишће и наочиглед вене. Она je безначаjна, сиромашна, ништавна. Она не изражава више ништа, чак ни успомену на уметност негдашњих времена. Остављена самоj себи, напуштена од других уметности зато што je мисао људска напушта, она у недостатку уметника призива занатлиjе. Стакло замењуjе обоjено окно. Каменорезац долази уместо ваjара. Сваки сок, свака оригиналност, сваки живот, сваки дар, све се то губи. Она се вуче, као бедна просjакиња, од копиjе до копиjе. Микеланђело, коjи je без сумње осећао jош у шеснаестом веку да архитектура изумире, дошао je на последњу мисао, мисао очаjну. Оваj див уметности беше насадио Пантеон на Партенон и начинио Петрову цркву у Риму. Велико дело коjе je заслуживало да остане jединствено у своме роду, последња оригиналност архитектуре, потпис jедног уметника дива на дну колосалне књиге од камена коjа се склапала. Кад je умро Микеланђело, шта je радила она бедна архитектура коjа je саму себе надживела и остала као авет и сенка? Она je дохватила Петрову цркву у Риму и стала je прецртавати и пародисати. То постаде маниjа. Да се човеку смучи. Сваки век има своjу Петрову цркву: седамнаести век цркву Валде-Грас, осамнаести цркву Свете Женевjеве. Свака земља има своjу Петрову цркву. Лондон има своjу, Петроград има своjу. Париз их има две-три. Завештање ништавно, последње бенетање jедне велике опале уметности, коjа се пред смрт подетињила. Ако место карактеристичних споменика, као што су ови о коjима малопре говорасмо, разгледамо општи изглед уметности од шеснаестога до осамнаестога века, опазићемо исте поjаве опадања и сушице. Почевши од Франсоа II, архитектурни облик грађевине губи се све више и више, и геометриjски облик види се на њоj као костур смршала болесника. Лепе линиjе уметности уступаjу место хладним и неумољивим геометриjским линиjама. Грађевина ниje више грађевина; то вам je полиедар. Међутим, архитектура се труди да сакриjе ову наготу. Отуда се грчки фронтон176 увлачи у римски, и обратно. Увек имате Пантеон у Партенону, Петрову цркву у Риму. Отуда куће од опека Хенрика IV, са угловима од камена; Краљевски трг, Дофенски трг. Отуда цркве Луjа XIII, тешке, гломазне, здепасте, са кубетом коjе им стоjи као грба. Отуда архитектура Мазаренова, рђав италиjански pasticcio177 у колежу Четири народности178. Отуда изор Луjа XIV, са дугам касарнама за дворане, крутим, леденим, досадним. Отуда, наjзад, стил Луjа XV, са чипкастим и шупљикастим шарама, и свима брадавицама и сунђерастим израштаjима коjи руже ову стару архитектуру, трошну, крезубу и кокетну. Од Франсоа II до Луjа XV, оно je зло расло геометриjском прогресијом. Уметност je сама кожа и кости. Она издише. Међутим, шта бива са штампом? Сав оваj живот коjи оставља архитектуру иде к њоj. Уколико архитектура опада, утолико штампа буjа и расте. Онаj капитал снаге коjи je трошила у грађевине, људска мисао одсад троши у књиге. Већ у шеснаестом веку штампа, дошавши на висину архитектуре коjа опада, бори се с овом и убиjа je. У седамнаестом веку она je већ толико jака, толико победоносна, толико поуздана да даjе свету велики литерарни век. У осамнаестоме веку, пошто се дуго одмарала на двору Луjа XIV, она поново подиже стари Лутеров мач, даjе га у руке Волтеру и jуриша на ову стару Европу чиjи архитектурни израз беше већ убила. У тренутку када се осамнаести век завршава, она je све уништила. У деветнаестоме веку се спрема да наново зида. Сад, питамо ми, коjа од ових двеjу уметности представља стварно за ова три века човечанску мисао? Коjа je верно казуjе? Коjа изражава не само њене књижевне и сколастичке мане je него и њен пространи, дубоки, општи покрет? Коjа се намеће вечито, стално и непрекидно људскоме роду коjи корача, том чудовишту од тисућу ногу? Архитектура или штампа? Штампа. Не треба се варати, архитектура je мртва, мртва за вечита времена; њу je убила штампана књига, убила зато што архитектура траjе мање, убила зато што архитектура стаjе скупље. Jер, свака катедрала стаjе милиjарду. Замислите сад колико би капитала требало да се поново напише архитектура књига; да се поново посеjу по земљи хиљаде грађевина; да се врати у она времена када je било толико споменика да се, као што каже jедан очевидац, „могло рећи да je свет стресао са себе своjе одело и обукао белу одећу цркава". Erat enim ut si mundus ipse excutiendo semet, rejecta vetustate, candidam ecclesiarum, vestem indueret (Glaber Radulphus). Књига je тако брзо готова, стаjе тако мало, а иде тако далеко! Зар ћете се чудити што цела човечанска мисао иде тим путем? Тиме не мислимо рећи да архитектура неће више имати местимице какав леп споменик, какво усамљено ремекдело. Може се jош покаткад десити, за владе штампе, да читава jедна воjска слиjе силне топове у jедан стуб, као што je за владе архитектуре читав jедан народ сложио и слио своjе рапсодиjе у Илиjаде и Романцере, Махабхарате179 и Нибелунге180. Какав гениjални архитект може се jавити у двадесетом веку, као што се Данте jавио у тринаестом. Али архитектура неће више бити уметност друштвена, уметност 176

Имитациjа Колеџ коjи je y Паризу основао кардинал Мазарен да се у њему васпитаваjу млади племићи из Италиjе и неких француских покраjина 178 Троугаони архитектонски украс над вратима или прозорима 179 Индиjски еп (наjвећи eп y светскоj књижевности са 2.109 певања и преко 10.000 двостиха) 180 Немачка епопеjа с краjа XII века, од непознатог писца 177

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 71

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

заjедничка, уметност коjа влада. Велика поема, велика грађевина, велико дело човечанства неће се више зидати, оно ћe се штампати. И одсада, ако се случаjно подигне, архитектура неће више бити господар. Она ће се покоравати закону литературе, коjа je таj закон пре од ње примала. Односи ове две уметности биће обрнути. Ван сваке je сумње да у архитектурно доба поеме, коjе су, истина, ретке, личе на споменике. У Индиjи, Виаса181 je збиjен, необичан, таjанствен као каква пагода. На мисирском истоку поезиjа, као и грађевине, има узвишеност и правилност линиjа; у староj Грчкоj, лепоту, ведрину, мирноћу; у хришћанскоj Европи, католичку достоjанственост, народну простодушност, богато и раскошно буjање jедне епохе препорођаjа. Библиjа личи на пирамиде, Илиjада на Партенон, Хомер на Фидиjу. Даете у тринаестом веку, то je последња црква; Шекспир у шеснаестоме, последња готска катедрала. И тако, да сведемо све ово што смо досад непотпуно изнели, људски род има две књиге, два регистра, два тестамента, грађевинарство и штампу, библиjу од камена и библиjу од хартиjе. Нема сумње, кад се посматраjу ове две библиjе, тако широм отворене у току векова, човек мора зажалити за овом очигледном величанственошћу архитектурног писања, за овом џиновском азбуком у виду колонада, стубова, обелиска, за овим планинама коjе су створили људи и коjих je препун свет и прошлост, од пирамиде до звоника, од Кеопса182 до Страсбура183. Треба joш jеданпут прочитати прошлост на овим мраморним листовима. Треба се дивити и непрестано прелиставати књигу коjу je написала архитектура; али не треба порицати величину грађевине коjу сад штампа подиже. Ова je грађевина огромна. Не знам коjи je статистичар израчунао да би се, кад би се наслагале jедна на другу све књиге коjе су изишле из штампе од Гутенберга, испунило одстоjање од земље до месеца; али ми не мислимо на ту величину. Међутим, кад би човек покушао да створи у мислима целокупну слику о количини производа штампе до наших дана, зар му ова количина не би изгледала као каква огромна грађевина, коjа се наслања на цео свет, на коjоj човечанство ради без престанка и чиjа се исполинска глава губи у дубокоj тмини будућности? То вам je мравињак ума. То вам je кошница у коjу сви умови, те златне пчеле, долазе са своjим медом. Грађевина има хиљаде спратова. Овде-онде на њеним странама виде се мрачне пећине науке, коjе се укрштаjу у њеноj утроби. Свуда на њеноj површини излаже уметност своjе арабеске, своjе руже и своjе чипке. Ту свако дело поjединца, ма како се издваjало из редова осталих, има своjе место и своj положаj. Хармониjа избиjа из свега. Од Шекспирове катедрале до Баjронове џамиjе, тисућу малих торњева нагомилало се без реда на овоj ризници светских идеjа. На њеноj основи исписани су неки стари написи човечанства, за коjе архитектура ниjе знала. Лево од улаза имате стари ниски рељеф Хомеров од бела мрамора, десно полиглотску Библиjу са њених седам глава. Романцеро, као хидра, накострешио се мало даље, а тако исто и jош неколико других мешовитих облика, Веде и Нибелунзи. Уосталом, огромна грађевина остаjе стално недовршена. Штампа, та џиновска машина коjа непрестано сиса сав умни сок друштва, избацуjе без престанка нов материjал за своjе дело. Цео je људски род на скелама. Сваки je ум зидар. И наjскромниjи запушава по jедну рупу или доноси по jедан камен. Ретиф де ла Бретон 184 доноси крбуљу блата. Сваки дан диже се по jедан нов слоj. Сем онога што доноси сваки поjедини писац доносе и читаве задруге. Осамнаести век дао je Енциклопедиjу185 револуциjа Монитор186. На сваки начин и то je грађевина коjа расте и диже се непрестано; и ту имате и збрку jезика, и непрестани рад, и неуморни труд, и прегалачко суделовање целога човечанства, и обећано уточиште умне снаге против новога потопа, против варварских поплава. То je друга вавилонска кула људскога рода.

КЊИГА ШЕСТА I НЕПРИСТРАСТАН ПОГЛЕД НА НЕКАДАШЊЕ ПРАВОСУЂЕ Лета господњег 1482, племенити Роберт од Етутвила, витез, господар од Бене, барон од Ивриjа и Светог Андриjе у Марши, саветник и коморник краљев, и судиjа париске управе, беше човек врло срећан. Било je већ седамнаест година, отприлике, како je 7. новембра 1465. године, оне исте када се jавила комета187, добио од краља ово лепо звање париског судиjе, коjе се више сматрало као почаст него као служба; dignitas, вели Жан Лемнеус, quae cum поп exigua potestate politiam concernente, atque praerogativis multis et juribus conjuncta est188. Године 1482. било je нешто необично бити племић у краљевоj служби, и то племић чиjе племство потиче из времена кад je господин наход од Бурбона ступио у брак с ванбрачном кћери Луjа XI. 181 182 183 184 185 186 187 188

Индиjски пустињак из XV или XVI века пре наше ере. Мисли се да je он средио Веде, свете индиjске књиге Египатски фараон из четврте династиjе; подигао наjвећу пирамиду У Страсбуру постоjи чувена катедрала (XIII—XV в.) Француски романсиjер (1734—1806), писац раскалашких романа, али пуних тачних запажања. Енциклопедиjа или речник наука, умегности и заната, огромна публикациjа обjављена у XVIII веку, у редакциjи Даламбера и Дидроа Лист, покренут 24. новембра 1789, званични орган француске владе до 1889. Та комета, против коjе je папа Каликст, уjак Борђин наредио jавне молитве, то je она иста коjа ћe ce jавити 1835. године Достоjанство коjе je везано не малом моћи, коjа се тиче безбедности, и са многим повластицама и правима.

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 72

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Онога истог дана кад je Роберт од Етутвила постављен за судиjу париске управе наместо Jакова од Вилиjера, магистар Жан Дове постављен je за првог председника суда у парламенту, наместо господина Хелиjа од Торета, Жан Жувенел од Урсина заменио je Петра од Морвилиjера у звању канцелара Француске, а Рењо од Дормана дошао je наместо Петра Пиjа за секретара краљева двора. Но колико се председника, канцелара и секретара променило откако je Роберт од Етутвила постао судиjа! То му je звање „дато у државину", стоjало je y повељама; и доиста, он га je добро држао. Он се беше припио за њ, уживео у њега, срастао с њиме, и то тако jако да га je поштедела краљева страст за премештањем, jер неповерљиви, пргави и вредни Луj XI хтеде честим постављањем и смењивањем одржати еластичност своjе власти. Jош више: оваj честити витез беше израдио да његово звање наследи његов син. и било je већ две године како je име племенитога Jакова од Етутвила, штитоноше, стоjало поред његова на челу списка париске управе. Доиста, ретка и велика милост! Додуше, Роберт од Етутвила беше добар воjник, часно je развио заставу против лиге народног благостања и поклонно je краљици, на дан њена уласка у Париз године 14.., jедног дивног jелена од шећера. Сем тога, био je y великом приjатељству с господином Тристаном Ермитом, првим саветником краљевог двора. Дакле, живот господина Роберта беше врло приjатан и примамљив. Пре свега, ту je била врло добра плата, с коjом су били везани и о коjоj су висили, као нови гроздови о чокоту, приходи грађанског и кривичног одељења управе; даље грађански и кривични приходи Доњих судница у Шатлеу, а да и не рачунамо оно мало мостарине од мостова мантског и корбељског, и десетак од парискога воћа и од мерилица дрва и соли. Додаjте томе уживање што je jашући кроз варош могао показивати своjе лепо ратничко одело, коjе се издваjало од пола црвеног, пола мрког одела кметова и чиновника, и коме ce joш и данас можете дивити изваjаном на његову гробу, у валмонскоj опатиjи у Нормандиjи, и своj шлем коjи je био сав улубљен од битки код Монлериjа. А после, зар je тако мало имати власт над стражарима из дванаестине, над вратаром и чуваром Шатлеа, над два аудитора Шатлеа, auditores Castelleti, над шеснаест старешина од шеснаест квартова, над тамничарем Шатлеа, над четири стална стражара, сто двадесет коњаника, сто двадесет пешака, над вођом ноћне страже и његовом стражом. Зар je то мало судити за наjмања и наjвећа дела, ударати на муке, и вешати, а да и не рачунамо право суђења у првом степену, in prima instantia, како веле тавеље, у овоj графовини париокоj, коjа je тако славно обдарена са седам племенитих кметова? Зар може бити што лепше него доносити одлуке и изрицати пресуде, као што je сваки дан радио господин Роберт од Етутвила, у Великом Шатлеу, под широким и улеглим готским сводовима Филипа Августа? и ићи, као што je он имао обичаj свако вече, у ону дивну кућу у Галилеjевоj улици, у опсегу краљевског двора, коjу je наследие са своjом женом госпођом Амброаз од Лоре, па отпочинути од умора коjи вас je обрвао док сте неколико грешника послали да преноће „у оноj малоj ћелиjи у Улици Екоршери, у коjоj су обично издржавали затвор притвореници париске управе и општине, и коjа je имала jеданаест стопа дужине, седам стопа и четири палца ширине и jеданаест стопа висине?"189. Но господин Роберт од Етутвила ни je био само судиjа управе и графовине париске, него jош и судиjа краљевскога суда. Ниjе било ниjедне мало отмениjе главе коjа ниje прошла кроз његове руке пре него дође у џелатове руке. Он je лично извео из Бастиље и одвео на Пиjачно губилиште г. од Немура, а на Гревско губилиште г. од Сен Пола, коjи се отимао и викао, на велико задовољство г. судиjе, коjи ни je волео г. конетабла. Ово je, заиста, више но што je потребно да човек живи срећно, да буде чувен и да jеднога дана заслужи коjи лист у овоj занимљивоj историjи париских судиjа, из ко je ce може дознати да je Удар од Вилнева имао кућу у Месарскоj улици, да je Гиjом од Ангаста купио велику и малу Савоjу, да je Гиjом Тибу дао калуђерицама из Свете Женевjеве своjе куће у Клопеновоj улици, да je Иго Обрио становао у дворцу Поркепик, и друге домаће ствари. Међутим, код толиких разлога да живи мирно и задовољно, господин Роберт од Етутвила беше се, уjутро 7. jануара 1482. године, пробудио врло зловољан и љутит. Зашто je био љутит? то ни сам не би умео рећи. Да ниje зато што je небо било облачно? или што je копча на његовом старом поjасу са Монлериjа била рђаво намештена, те сувише воjнички стезала његов судиjски трбух? Или што je на улици под своjим прозором угледао блудне синове коjи су, пркосећи му, ишли по четворица заjедно, у блузи, без кошуље, са проваљеним шеширом на глави и с боцама и торбама са стране? Да ниje предосећао губитак оних три стотине седамдесет ливара, шеснаест суа и осам пара, за колико ћe будући Карло VIII идуће године смањити његове приходе? Нека читалац сам бира; што се нас тиче, ми смо склони веровати да je г. од Етутвила био зловољан просто зато што je био зловољан. Уосталом, то беше дан после празника, дан досадан за свакога, а нарочито за судиjу чиjа je дужност била да очисти све блато, у правом и преносном смислу, коjе за собом оставља празник у Паризу. После, он je тога дана имао да суди у Великом Шатлеу. А ми смо видели да судиjе обично тако удесе да онога дана кад суде буду и зловољни, како би увек могли искалити на некоме своjу зловољу, у име краља, закона и правде. Суђење, међутим, беше почело без њега. Његови помоћници у грађанском, кривичном и нарочитом одељењу радили су своj посао, као и обично; неколико десетина мушкараца и жена, збиjених у jедноме мрачном углу доње суднице у Шатлеу, између jедне масивне ограде од храстовине и зида, jош од осам часова изjутра присуствовало je ça уживањем разноликоj и забавној представи грађанског и кривичног суђења коjим je руководио магистар Флориjан Барбедиjен, аудитор у Шатлеу, помоћник г. првог судиjе, без реда и сасвим 189

Извештаj о баштини 1333

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 73

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

насумце. Судница беше мала, ниска, на свод. Удно je био jедан сто ишаран криновим цветовима, с великом наслоњачом од храстовине, коjа je била првога судиjе и празна, и jедном клупом, лево, за аудитора, магистра Флориjана. Мало ниже седео je деловођа и шкрабао. Према њима био je народ, а пред вратима и столом силество чувара реда у униформи од љубичаста сукна са белим крстовима. Два општинска чувара, у оделу пола црвеном пола плавом, стражарила су пред jедним ониским затвореним вратима, коjа су се видела у дну, иза стола. Jедан je jедини прозор готскога стила, углављен у дебеломе зиду, осветљавао бледом jануарском светлошћу две врло смешне фигуре: необичног демона од камена, коjи беше изваjан у врху свода, и судиjу коjи je седео у дну суднице на криновима. Доиста, замислите за судиjским столом, између два свежња аката, налакћена, с ногом на репу своjе хаљине од мрке чохе, с лицем загњуреним у ћурак од беле jагњеће коже са коjега као да су му се обрве одваjале; замислите црвена, намрштена, како жмири кроз полуотворене очи и носи с великим достоjанством сало своjих образа коjи су му се састављали под подбратком — господина Флориjана Барбедиjена, аудитора из Шатлеа. Но аудитор беше глув. Мала мана за jедног судиjу. Магистар Флориjан судио je при свему томе како ваља и његове су пресуде биле извршне. Сваки зна да je довољно кад судиjа изгледа да слуша; а поштовани аудитор Флориjан испуњавао je ову погодбу, jедину главну погодбу код добра суда, утолико боље што његову пажњу ништа ниjе могло одвраћати. Уосталом, он je имао међу слушаоцима немилостивог контролера своjих поступака и своjих покрета у личности нашег приjатеља Жана Фролоа ди Мулена, оног малог jучерашњег ђака, оног шуњала коjе сте могли видети свуда у Паризу, само не пред катедром професора. — Гле — рече он сасвим тихо своме другу Робену Пуспену, коjи се церекао поред Жана, док je оваj своjим напоменама пропраћао призоре коjи су се збивали пред њиховим очима: — гле, ево Jованке Бисонове, лепе кћери оне ленштине на Новом тргу! Душе ми, осуди je онаj матори! Ето, он ниjе само глув него и слеп! Петнаест париских суа и четири паре, зато што je носила двоjе броjанице! То je мало много. Lex duri carminis190. — Ко je сад ово? Робен Шеф де Вил, што прави оклопе. Зато што je проглашен за маjстора? Да плати таксу за маjсторско право. — Охо! два племића међу овим нитковима! Егле де Соен, Утен де Маjи. Двоjица штитоноша, corpus Christi!191 Аха! коцкали се. А кад ћу видети овде нашега ректора? Сто париских ливара новчане казне! Одваљуjе Барбедиjен као глув — како га дао бог! — Дабогда био моj брат архиђакон ако ми то стане на пут да се коцкам; да се коцкам дању, да се коцкам ноћу, да живим у коцки, да умрем при коцки, и да прокоцкам своjу душу после своjе кошуље! — Света Богородице, шта je девоjака! Jедна за другом, jагањци моjи! Амброаз Лекиjер! Изабо ла Пенет! Берарда Жиронен! Тако ми бога, све их познаjем! Да се казне! да се казне! Хоћете да носите златне поjасе! десет париских суа, кокете! — Ух! да маторе њушке, глувог и блесавог судиjе! Еj! клипане Флориjане! еj! медведе Барбедиjене! Ено за столом! Taj ћe поjести и парничара и парницу, таj jеде, жваће, гуши се, кљука се. Глобе, таксе, намети, дажбине, парнични трошкови, накнаде, одштете и интерес, муке, затвор, тамница и кврге уз глобу, све je то њему посластица! Та погледаj га само, свињу jедну! — Где! гле! jош jедна заљубљена жена! Тибо ла Тибод, она главом! — Зато што je изишла из Улице Глатињи! — Ко je сад ово? Жифроа Мабон, коњички жандарм. Хулио на Бога. — Да се казни ла Тибод! да се казни Жифроа! да се казне обоjе! Пази оног маторог глувака! мора да je побркао ове две кривице! Кладам се у шта хоћете да je девоjку осудио због псовке, а жандарма због блуда! — Пази, Робен Пуспене. Кога ли ћe сад увести? Шта je стражара? Тако ми Jупитера, ту су сви хаjкачи. Мора да je крупан лов! Дивљи вепар! — И jесте, Робене! и jесте. — То je jош какав! — Херкула ми! то je наш jучерашњи краљ, наш лудачки папа, наш звонар, наш ћора, наш грбоња, наша гримаса. То je Квазимодо! То беше он главом. То беше Квазимодо, спетљан, везан, спутан и под добром стражом. На челу страже коjа га je окружавала ишао je вођ страже лично, с извезеним грбом Француске на прсима и грбом вароши на леђима. Уосталом, на Квазимоду, сем његове грдобе, ниjе било ничега што би могло оправдати оволика копља и пушке. Он беше мрачан, нем и миран. Само je оно његово jедно око с времена на време крадом и гневно бацало поглед на везе коjе су га стезале. Оваj исти поглед баци он око себе, али тако угашен и тако дремљив да су га жене показивале прстом само зато да му се смеjу. Међутим, магистар Флориjан, аудитор, прелиставао je пажљиво акта по тужби поднетоj против Квазимода, коjу му деловођа иредаде, пошто их je летимице прегледао, он се као за часак замисли. Захваљуjући овоj мери коjоj je увек брижљиво прибегавао кад би приступао саслушању, он je унапред знао име и презиме, занимање и кривицу оптуженога, спремао je примедбе на предвиђене одговоре, и тако му je полазило за руком да пређе све тешкоће саслушања а да се много не примети да je глув. Акта кривице беху за њ што слепцу псето. Кад би се случаjно десило да му се глувоћа ода овде-онде каквом бесмислицом или каквим неразумљивим питањем, jедни су то сматрали за велику ученост, а други за глупост. У оба случаjа то 190 191

Закон строге садржине Тела ми Христова

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 74

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

ниjе ишло на уштрб части суда, jер je боље да судиjа важи као глупак или као учен човек него као глув. Он се, дакле, свим силама трудно да сакриjе своjу глувоћу, и у томе je обично тако добро успевао да je напослетку и сам поверовао да ниjе глув. Ово je, уосталом, много лакше но што се мисли. Све грбоње иду уздигнуте главе, сви тепавци много говоре, а сви глуви говоре тихо. Што се њега тиче, он je мислио да je мало тврд на ушима и ништа више. То je jедини уступак коjи je чинио jавноме мишљењу у тренуцима искрености и испитивања своjе савести. Пошто je, дакле, добро промозгао о Квазимодовоj кривици, он забаци главу и затвори очи упола, да би изгледао што достоjанствениjи и што непристрастниjи, тако да je y том тренутку био у исти мах и глув и слеп, без чега нема савршеног судиjе. У овом достоjанственом ставу отпоче он саслушање. — Како вам je име? Али ево случаjа коjи не беше „предвиђен законом", а то je над глуви испитуjе глувога. Квазимодо, коjи ни по чему ниjе могао погодити да га нешто питаjу, гледао je и даље судиjу непомице и не одговори. Судиjа, коjи беше глув и коjи ни по чему ниjе могао погодити да je и оптужени глув, помисли да je оваj одговорио, као што су одговарали сви оптужени уопште, и настави са своjом механичком и глупом поузданошћу. — Добро. Колико вам je година? Квазимодо не одговори ни на ово питање. Судиjа помисли да je добио одговор, па настави: — Сад, чиме се занимате? Опет исто ћутање. Слушаоци, међутим, стадоше шапутати и згледати се. — Доста — прихвати незбунљиви судиjа кад му се учини да je оптужени дао и трећи одговор. — Ви сте оптужени суду: primo, за ноћни неред; secundo, за насиље над jедном развратном женом, in praeiudicium meretricis; tertio, за непослушност и противстаjање стрелцима из пратње краља, нашега господара. Одговорите на сва ова питања. — Деловођо, jесте ли записали све што je оптужени досад рекао? На ово злосрећно питање диже се у слушаоници тако гласан, тако силан, тако заразан, тако грохотан смех да су га оба глувака морали приметити. Квазимодо се окрену слежући презриво своjом грбом, а магистар Флориjан, зачуђен као и Квазимодо и мислећи да je оваj смех код гледалаца изазвао какав непристоjан одговор оптуженога, одговор коjи je он видео у овом слегању раменима, љутито рече: — Тим вашим одговором, хуљо, заслужили сте вешала! Знате ли ви с ким говорите? Оваj испад ниjе био погодан да заустави излив опште веселости. Он се свима учини тако смешан и тако бесмислен да луд смех обузе чак и чуваре, коjи су личили на пуба пика и код коjих je глупавост долазила с униформом. Само je Квазимодо остао озбиљан, и то просто зато што ниjе разумевао шта се догађа око њега. Судиjа, све разjарениjи, помисли да треба да настави истим тоном, надаjући се да ће на таj начин улити оптуженоме страх коjи би умирио слушаоце а њега нагнао на поштовање. — Дакле, препредени лупежу и зликовче, ви се усуђуjете исмевати аудитора из Шатлеа, судиjу париске народне полициjе коме je поверено да води истрагу по свим злочинима, преступима и иступима, да контролише све занате и забрањуjе искључиве повластице, да одржава калдрму, да гони прекупце живине и дивљачи, да надгледа мерење дрва за огрев и других врста дрва, да чисти варош од блата а ваздух од заразних болести, jедном речи да ради непрестано на општем добру, и то све без плате и без изгледа на награду! Знате ли ви да се jа зовем Флориjан Барбедиjен, лични заменик господина првог судиjе, уз то комесар, истражни судиjа, контролер и иследник с истом влашћу у управи, општини, администрациjи и првостепеноме суду! Нема никаква разлога да се jедан глуви коjи говори другоме глувом заустави. Бог зна где би се и кад искрцао на земљу магистар Флориjан, коjи беше завеслао у пучину велике речитости, да се ониска врата у дну нису наjеданпут отворила и пропустила главом г. првог судиjу. Кад он уђе, господин Флориjан се не збуни, него окренувши се упола на пети и сасвим неочекивано управивши на председника беседу коjом je jедан тренутак пре тога бомбардовао Квазимода, рече: — Монсењеру, молим вас да одмерите оптуженоме заслужену казну за тешку и дрску увреду нанету суду. И он седе задихан, бришући крупне грашке зноjа ко je су му капале са чела и квасиле као сузе пред њим раширене хартиjе. Господин Роберт од Етутвила набра обрве и привуче Квазимодову пажњу jедним покретом тако заповедничким и значаjним да га глуви унеколико разумеде. Први судиjа упита га врло строго: — Због чега си пред судом, хуљо? Убоги грешник, мислећи да га судиjа пита за име, прекиде своjе уобичаjено ћутање и одговори гласом промуклим и грленим: — Квазимодо. Одговор се тако мало слагао с питањем да луди смех поново отпоче и господин Роберт, сав црвен од гнева, узвикну: — Збиjаш ли ти шалу и са мном, препредена хуљо! — Звонар Богородичине цркве — одговори Квазимодо, мислећи да треба обjаснити суду чиме се занима. — Звонар! — настави судиjа коjи се тог jутра, као што смо рекли, беше пробудио толико зловољан да Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 75

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

његовоj љутини ниjе било потребно да je распаљуjу овако необични одговори. — Звонар! Одзвониће теби на лећима прутови насред раскршћа! Jеси ли разумео, хуљо? — Ако хоћете да знате колико ми je година — рече Квазимодо — мислим да ће ми бити двадесет о Светоме Мартину. Ово je било и сувише; судиjа се не могаде више уздржати. — А! ти се ругаш суду, ниткове! Господо стражари, водите ову хуљу на срамни стуб на Гревскоме тргу, удрите га и мучите га jедан сат. Платиће ми скупо за ову дрскост! Нека четири заклета трубача обjаве ову пресуду у свих седам општина париске графовије. Деловођа сместа стаде писати пресуду. — Гром и пакао! Ово je пресуда! — узвикну из jеднога кута мали ђак Жан Фроло ди Мулен. Судиjа се окрену и управи поново на Квазимода своjе очи коjе су jош севале. — Она хуља рече канда гром и пакао! Деловођо, додаjте и дванаест париских пара новчане казне за псовање; половину од тога добиjа црква Светога Евстахиjа. Jа нарочито поштуjем светога Евстахиjа. За неколико минута пресуда би готова. Садржина њена била je проста и кратка. Обичаjно право суда и париске графовине не беху jош прерадили председник Тибо Баjе и Роже Барн, краљев адвокат. Оно у то доба не беше замршено силним зачкољицама и процедурама коjе су она два правозналца унела у њ почетном шеснаестога века. Све je y њему било jасно, кратко, разговетно. У њему се ишло право к циљу, и на први поглед могли сте видети на краjу сваке стазе, чисте и праве, точак, вешала или срамни стуб. Бар се знало куда се иде. Деловођа поднесе пресуду судиjи, коjи стави на њу своj печат и изиђе да обиђе и остале суднице, са расположењем коjе je тога дана морало напунити све париске хапсане. Жан Фроло и Робен Пуспен смеjаху се у себи. Квазимодо je гледао све ово равнодушно и зачуђено. Међутим, деловођу, баш кад je магистар Флориjан Барбедиjен читао пресуду да je потпише, обузе сажаљење према убогом осуђенику, и у нади да ћe израдити да се казна колико-толико смањи, он се саже што je могао више и рече аудитору на уво, показуjући му Квазимода: — Оваj je човек глув. Он се надаше да ће се због ове заjедничке несреће господин Флориjан заузети за осуђенога. Али пре свега, ми смо већ казали да магистру Флориjану ниjе ишло у рачун да се примети његова глувоћа. Даље, он беше тако тврд на ушима да ниjедну реч не чу од онога што му je деловођа рекао: међутим, хтеде показати да je разумео, и одговори: — А! а! тако, дакле! То нисам знао. Кад je тако, нека буде сат више на срамном стубу. И он написа пресуду овако преиначену. — Тако му и треба — рече Робен Пуспен, коjи je био киван на Квазимода — нека зна кад хоће да напада на људе!

II МИШJА РУПА Нека нам читалац допусти да га опет одведемо на Гревски трг коjи смо jуче оставили са Гренгоаром и отишли за Есмералдом. Сад je шест часова уjутру. По свему се види да je jуче био празник. Калдрма je покривена остацима, крпама, прњама, перjем, капотинама воска од буктиња, мрвама од народне гозбе. Многи грађани шврљаjу, како ми кажемо, тамо-амо, преврћу ногама погашене остатке jучерашње ватре, диве се пред Кућом на стубовима, сећаjући се jучерашњих лепих уреса, и гледаjу данас ексере, последње задовољство. Крчмари, коjи су продавали jабуковачу и пиво, ваљаjу своjу бурад кроз свет. Неколико њих пролазе послом. Трговци разговараjу и дозиваjу се са прага своjих дућана. Само се говори о свечаности, о посланицима, о Копенолу, о лудачком папи. Све се то дало на оговарање и смех. Међутим, око четири стражара коњаника, коjи су стали на четири стране срамнога стуба, већ се окупила прилична гомила народа, коjа je осудила себе на непомичност и досаду у нади да ће видети какво извршење пресуде. Ако сад читалац, пошто je осмотрио оваj живи и весели призор коjи се одиграва на свима тачкама трга, баци своj поглед на ону стару полуготску, полуроманску кућу Тур-Ролан, коjа завршава кеj на западу, видеће на углу фасаде jедан велики молитвеник с богатим бакрорезима, коjи чува од кише jедна стреха, а од лопова решетка коjа нимало не смета да га можете прелиставати. Перед овог молитвеника налази се jедан прозорчић у готскоме стилу, коjи затвараjу две укрштене гвоздене полуге и коjи гледа на трг; то je jедини отвор кроз коjи улази мало ваздуха и светлости у малу ћелиjу без врата, начињену у зиду ове старе куће, у коjоj влада мир утолико већи, тишина утолико дубља што je y њеноj непосредноj близини наjживљи париски трг, на коме се вечито чуjе жагор. Ова ћелиjа беше чувена у Паризу од пре три века; њу je из жалости за своjим оцем, коjи je умро у jедном крсташком походу, начинила у зиду своjе куће госпођа Роланда од ла Тур-Роланда, да се ту занавек затвори; од своjе палате она je задржала само ову собицу на коjоj врата беху зазидана а прозор отворен и лети и зими, а све остало оставила je сиротињи и Богу. Неутешна жена ишчекивала je смрт у овом привременом гробу пуних двадесет година, молећи се Богу дан и ноћ за покоj душе свога оца, спаваjући у пепелу, без икаква узглавља, обучена у црну одећу од кострети, и живећи jедино од оно мало хлеба и воде што jоj на прозор остављаjу милосрдни пролазници, примаjући на таj начин милостињу коjу je раниjе делила. На самрти, кад je Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 76

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

требало да пређе у други гроб, она оваj садашњи завешта за вечита времена уцвељеним женама, маjкама, удовицама или девоjкама, коjе би имале много да се моле Богу за другога или за себе, и коjе би биле вољне да се живе закопаjу у дубок бол или у велико испаштање. Сиромаси онога времена беху jоj приредили леп погреб, богат сузама и благосиљањем, али на њихову велику жалост ова побожна жена не могаде бити проглашена за светитељку jер ниje имала протекциjе. Они коjи беху помало безбожни надаху се да ће се то у раjу израдити лакше него у Риму, и обратили су се молбом Богу за покоjницу, уместо папи. Већина се беше задовољила да сматра успомену на Роланду за свету, и да њене дроњке претвори у реликвиjе. Општина, са своjе стране, беше у спомен госпођи наместила до прозора од (ћелиjе jедан молитвеник, да би пролазници с времена на време застали да се помоле Богу, како би их молитва подсетила на милостињу, те да jадне испоснице, коjе су наследиле ћелиjу госпође Роланде, не умру од глади и заборава. Уосталом, овакви гробови нису били тако ретки у варошима средњега века. Често сте могли наићи, у наjживљоj улици, на тргу наjшарениjем и где je наjвећа граjа, насред среде, под коњским ногама, под точковима од кола, тако рећи, какву jаму, какав бунар, какву ћелиjу зазидану и с гвозденом решетком, у коjоj се дан и ноћ молио Богу какав људски створ коjи се своjевољно предао вечном туговању, великом испаштању. И све мисли коjе би данас пробудио у нама оваj необични призор, ова страшна ћелиjа коjа je као нека спона између куће и гроба, између гробља и вароши, оваj живот избрисан из људске заjеднице и уброjан у мртве, ова лампа коjа и своjу последњу кап зеjтина троши у мраку, оваj остатак живота коjи изумире у jедноj jами, оваj дах, оваj глас, ова вечита молитва у jедноj кутиjи од камена, ово лице коjе je занавек окренуто другоме свету, ово око коjе већ осветљава друго jедно сунце, ово уво прислоњено уза зид гроба, ова душа затворена у овом телу, ово тело затворено у овоj ћелиjи, и под овим двоструким зидом од меса и гранита туговање ове душе у мукама — ништа од свега тога ни je схватила гомила. Мало расудљиво и мало разумно милосрђа онога времена ниjе видело толико разних страна у jедном верском делу. Оно je узимало ствар укупно, и уважавало, поштовало жртву, сматрало je за свету, али ниjе испитивало њене патње, нити имало према њоj много сажаљења. Оно je с времена на време доносило бедном испоснику мало хране, гледало je кроз рупу je ли jош жив, ниjе знало његово име, jедва je знало откада je почео умирати; а странцу, коjи би их питао о живом костуру коjи je трунуо у тоj jами, суседи одговараху просто, ако je мушкарац: — То je испосник; а ако je жена: — То je испосница. Тако се у оно време гледало на све, без метафизике, без претеривања, без стакла за увеличавање, голим оком. Микроскоп не беше jош пронађен ни за телесне ни за умне ствари. Уосталом, мада им се мало ко дивио, примери оваквог испосничког живота по варошима беху доиста чести, као што смо малопре рекли. У Паризу je био доста велики броj ових ћелиjа за молитве и испаштања, и готово све беху попуњене. Истина je и то да попови нису имали никако рачуна да остану празне, jер би то значило да вера код верних опада, и да су у њих затварали губаве, кад ниjе било покаjника. Сем ћелиjе на Гревскоме тргу, била je jедна на Монфокону, jедна код Костурнице невиних, а jедна опет не сећам се где, чини ми се у Клишонову дому. Било je и других на многим местима, коjих je нестало и за коjе се по причању зна да су постоjале. Школски краj имао je такође jедну. На Вису свете Женевjеве некакав Jов средњега века певао je тридесет година седам покаjничких псалама, у дну jедне цистерне, понављаjући их непрестано, певаjући ноћу гласниjе, magna voce per timbras; па и данас се старинару чини да jош чуjе његов глас, кад ступи у Улицу Бунар што говори. Да се зауставимо на ћелиjи Тур-Ролан; треба, пре свега да кажемо да она ниjе никад била без испоснице. Од смрти госпође Роланде, ретко je кад била годину-две празна. Многе жене долазиле су у њу да оплакуjу, до смрти, родитеље, љубавнике, грехове. Париски несташлук коjи се плете у све, па и у ствари коjе га се ништа не тичу, вели да су се у њоj ретко могле видети удовице. По ондашњем обичаjу, jедна латинска изрека, исписана на зиду, казивала je писменом пролазнику побожну намену ове ћелиjе. Обичаj да се грађевина обjасни jедном кратком изреком неписаном изнад врата одржао се до половине шеснаестог века. Тако, jош и данас се може прочитати у Францускоj изнад решетке на тамници замка у Турвилу: Sileto et spera192; y Ирскоj, под грбом изнад капиjе на замку Фортеску: Forte scutum, salus ducum193, у Енглескоj, над главним улазом гостољубивог замка грофова Купер: Тuum est194. То je отуда што je y оно време свака грађевина била jедна мисао. Како на зазиданоj ћелиjи Тур-Ролан ниjе било врата, то су изнад прозора биле крупним романским словима урезане ове две речи: Tu ора195 А отуда je народ, чиjи здрав разум не види много оштроумља у поjединим стварима и радо преводи Ludovico Magno са Капиjе светога Дионисиjа, дао овоj црноj, мрачноj и влажноj пештери име Trou aux Rats196. Ово обjашњење ниjе можда узвишено као оно прво, али je зато живописниjе.

III 192

Ћути и надаj се Снажан штит, спас кнежева 194 Твоjе je 195 Моли се ти 196 Мишjа рупа 193

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 77

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

ИСТОРИJА JЕДНОГА КОЛАЧА У време кад се догађа ова прича, ћелиjа Тур-Ролан ниjе била празна. Ако читалац жели знати ко je био у њоj, треба само да чуjе разговор триjу торокуша коjе се, баш онда кад смо његову пажњу скренули на Мишjу рупу, беху упутиле истим правцем, идући од Шатлеа ка Гревскоме тргу, дуж реке. Две од ових жена беху обучене као пристоjне париске грађанке. Њихова фина бела вратна марама, њихова сукња од вунене тканине са пругама црвеним и плавим, њихове чарапе од бела плетива, с краjевима извезеним у боjи, припиjене уз ногу, њихова четвртаста обућа од жуте коже са црним ђоновима, а нарочито начин на коjи им беше коса очешљана, она врста вараклеисаног рога претрпаног тракама и чипкама коjи Шампањкиње jош и данас носе, као и гренадири руске царске гарде — све то казиваше да су из оног реда богатих трговаца коjи држи средину између онога што слуге зову жена и онога што зову госпођа. Оне нису носиле ни прстење, ни златни крст, али je лако било видети да томе ниjе узрок сиротиња него прост страх да не буду кажњене. Њихова друга беше накинђурена отприлике исто тако, али je y њеном оделу и њеком држању било нечега по чему сте могли познати жену jедног паланачког бележника. Како je била смотана поjасом изнад Жукова, видело се да одавно ниjе била у Паризу. Додаjте томе набрану мараму, машне на обући, затим да су jоj пруге на сукњама ишле попреко место уздуж, и тисућу других ужаса против коjих се бунио добар укус. Прве две ишле су оним кораком коjим се одликуjу Парижанке кад показуjу Париз паланчанкама. Паланчанка je водила за руку одрасло дете ко je je имало у руци велики колач. Врло нам je неприjатно што морамо додати да се дете, због jаке хладноће, брисало jезиком уместо марамом. Дете се вукло, non passibus aequis197, како вели Виргилиjе, и спотицало се сваки час, на велику љутњу своjе матере. Истина, гледало je више у колач но у калдрму. Без сумње га je какав важан разлог задржавао да не загризе колач, jер га je само лакомо гледало. Али требало je да мати сама носи колач. Ово je било тако свирепо да je буцмасти дечко трпео Танталове муке. Међутим, све три жене (jер госпођама се зваху само племићке жене) говораху у исти мах. — Похитаjмо, госпа Махиjета — говорила je паланчанки наjмлађа од њих, коjа je y исто време била и наjпуниjа. — Боjим се да не закаснимо. У Шатлеу нам рекоше да ће га одмах одвести на срамни стуб. — Та шта ви то говорите, госпа Ударда Муниjе? — прихвати Парижанка. — Он ће остати на стубу два сата. Имамо времена. Jесте ли икада видели кога на срамноме стубу, драга Махиjета? — Jесам — рече паланчанка. — У Ренсу. — Ах, шта je ваш срамни стуб у Ренсу! Бедан кавез у коме муче само сељаке. Чудна ми чуда! — Само сељаке! — рече Махиjета — на тргу где се продаjе чоха! у Ренсу! О! видели смо ми на њему jош какве злочинце, злочинце коjи су убили оца и матер! Сељаке! шта ви мислите о нама, Жервеза! Очевидно je да je паланчанка била готова да се наљути, бранећи част ренског срамног стуба. На срећу, пажљива госпа Ударда Муниjе на време скрену разговор. — Збиља, госпа Махиjета, шта велите за наше фламанске посланике? Имате ли тако лепих у Ренсу? — Признаjем — одговори Махиjета — да се само у Паризу могу видети овакви Фламанци. — Jесте ли видели у посланству оног великог посланика коjи je чарапар? — упита Ударда. — Jесам — рече Махиjета. — Изгледа као Сатурно. — А оног дебељка чиjе лице личи на го трбух? — прихвати Жервеза. — Па оног малог са ситним очима и рашчупаним црвеним трепавицама. Као главица чичка. — Али што су им коњи лепи! — рече Ударда — па онако оседлани како je обичаj у њиховоj земљи! — Ах! драга моjа — упаде jоj у реч паланчанка Махиjета, хотећи да се и она покаже — а шта бисте ви рекли да сте, године 61, приликом крунисања у Ренсу, пре осамнаест година, видели коње кнежева и краљеве пратње! Аше и ћебад сваке врсте; jедна од дамске чохе, од чохе проткане златом, постављене самуром; друга од свиле, постављене хермелином; друга, опет, окићена златним везом и великим златним и сребрним китама! Шта je новца то стаjало! Па они лепи пажеви на њима! — Свеjедно! Фламанци ипак имаjу врло лепе коње — одговори хладно госпа Ударда — добили су jуче диван ручак код господина председника општине, у Општинском дому, где су их послужили шећерним воћем, хипокрасом198, разним зачинима и другим необичним ђакониjама. — Шта ви то говорите, комшинице? — узвикну Жервеза. — Фламанци су ручали код господина кардинала, у дворцу Мали Бурбон. — Боже сачуваj! У Општинском дому! — Не, него у дворцу Мали Бурбон! А jа вам кажем у Општинском дому — при хвати Ударда љутито — и том приликом доктор Скурабл поздравио их je беседом на латинском jезику коjом су били врло задовољни. То ми je рекао моj муж коjи je заклети књижар. — А jа вам опет кажем — одговори Жервеза исто тако живо — да су ручали у дворцу Мали Бурбон, и 197 198

Неjеднаким корацима Пиће од вина, шећера и цимета

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 78

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

ево што им je изнео прокуратор господина кардинала; двадесет буради зачињена вина, бела, шилераста и румена; двадесет четири кутиjе меденог лионског марзапана199 и шест половчета бонскога вина, белог и шилерастог, наjбољег коjе се могло наћи. То ваљда нећете спорити. То сам чула од свога мужа, коjи je педесетар у суду и коjи je jутрос поредио фламанске посланике с посланицима Поп—Жана, и цара од Требизонде, коjи су дошли из Месопотамиjе у Париз за владе последњега краља и коjи су носили прстење у ушима. — Цела je истина да су ручали у Општинском дому — одговори Ударда, коjу ово набраjање ниjе нимало збунило — и да никад ниjе било таквог богатства у jелу и ђакониjама. — А jа вам кажем да их je служио Ле Сек, полициjски званичник, у дворцу Мали Бурбон, и да се ви варате. — У Општинском дому — кажем вам! — У дворцу Мали Бурбон, драга моjа! Знам и по томе што je чаробним стаклетом била осветљена реч Нада, исписана на великом порталу. — У Општинском дому! у Општинском дому! Штавише, Хусон ле Вор свирао je y флауту. — Jа вам кажем да ниjе! — Jа вам кажем да jест! — Jа вам кажем да ниjе! Дебела Ударда спремаше се да одговори, а можда би се почупале да Махиjета наjеданпут не узвикну: — Погледаjте шта je људи тамо на краjу моста! Нешто гледаjу. — Доиста — рече Жврвеза — чуjем даире. То ће бити мала Есмералда, коjа се измотава са своjом козом. Брзо, Махиjета, похитаjте и поведите вашега синчића. Ви сте дошли да видите париске знаменитости. Jуче сте видели Фламанце; данас треба да видите Циганку. — Циганку! — рече Махиjета окренувши наjеданпут натраг и стежући руку свога сина. .— Да ми не да Бог! могла би ми украсти дете! Ходи, Евстахиjе. И она стаде трчати кеjом ка Гревскоме тргу, све док ниjе далеко за собом оставила мост. Међутим, дете, коjе je вукла, паде на колена; она се заустави задихана. Ударда и Жервеза стигоше je. — Циганка да вам украде дете! — рече Жервеза — откуд вам та мисао? Махиjета одмахну главом замишљена. — Чудновато — примети Ударда — да покаjница исто тако мисли о Циганкама. — Каква иокаjница? — рече Махиjета. — Сестра Гудула — рече Ударда. — Ко je та сестра Гудула? — прихвати Махиjета. — Е види се да сте из Ренса кад ни то не знате! — одговори Ударда. — То je испосница у Мишjоj рупи. — Како! — у пита Махиjета — она jадна жена коjоj носимо оваj колач? Ударда климну главом у знак одобравања. — Она главом. Видећете je y скоро на њеном прозорчету што гледа на Гревски трг. Она има исто тако мишљење о овим скитницама из Мисира, коjе играjу и врачаjу свету. Нико не зна откуда код ње та мржња према Циганима. Али ви, Махиjета, зашто ви бежите тако, чим их видите? — Ох! — рече Махиjета обухвативши рукама облу главу свога детета — нећу да ми се догоди оно што се догодило Пакети Шантефлери. — Испричаjте нам то, драга Махиjета — рече Жервеза ухвативши je за руку. — Драге воље — одговори Махиjета — али види се да сте из Париза, кад ни то не знате! Чуjте, дакле — али не морамо стоjати док вам ово причам. Пакета Шантефлери била je лепа девоjка од осамнаест година, кад сам и jа била таква, то jест пре осамнаест година, и сама je крива што данас ниjе, као jа, добра и очувана мати од своjих тридесет шест година, коjа има мужа и дете. Уосталом, jош кад jоj je било четрнаест година било je већ касно! — Она je била кћи Гибертоа, свирача на лађама у Ренсу, онога истога коjи je певао пред краљем Карлом VII, приликом његова крунисања, кад се спустио нашом реком Белом од Силериjа до Мизона, и кад je y лађи била и госпођа Jованка Орлеанка. Кад je стари отац умро, Пакета je jош била дете; остала jоj je, дакле, само мати, сестра господина Матиjа Прадона, казанџиjе у Паризу, у Улици Парен-Гарлен, коjи je умро прошле године. Као што видите, била je из добре породице. Њена мати беше добра жена, на несрећу, и научила je Пакету jедино прављењу накита и украса, тако да je дете временем постало одрасла али и врло сиромашна девоjка. Становале су у Ренсу, поред реке, у Мученичкоj улици. Упамтите то; чини ми се да je то и унесрећило Пакету. Године 61, када се крунисао наш краљ Луj XI — Бог нека га чува! — Пакета je била тако весела и тако лепа да су je сви звали Шантефлери. — Сирота девоjка! Имала je лепе зубе, и волела je да се смеjе да би их показала. А девоjка коjа воли да се смеjе, на путу je да плаче; лепи зуби упропашћуjу лепе очи. Тако je било и с Пакетом. Она и њена мати с муком су зарађивале своj хлеб. Смрт свирачева бацила их je y велику оскудицу. Прављењем украса зарађивале су jедва шест пара недељно, што чини непуна два орлаша. Где je оно време кад je отац Гиберто добиjао дванаест париских су а за jедну jедину песму приликом крунисања? Jедне зиме — то беше те исте 61. године — када ове жене нису имале ни дрва ни иверjа и када je било врло хладно, Шантефлери доби тако лепу боjу да су je људи звали: Пакета! а многи, опет, Пакерта200! И 199 200

Округао колачић од бадема и шећера Pâquerette значи красуљак

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 79

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

она пропаде. — Евстахиjе, да ниси дирнуо колач! — Ми смо одмах видели да je изгубљена чим je jедне недеље дошла у цркву са златним крстом о врату. Помислите, у четрнаестоj години! — Наjпре je био млади Виконт од Кормонтреjа, чиjи je замак на три четврти миље од Ренса; затим господин Хенрик од Триjанкура, краљев jахач; па онда jедан мањи господин, Шиjар од Болиона, подофицир; па, падаjући све ниже, Гери Обержон, краљев момак; па Масе од Фрепуса, берберин господина Дофена; па Тевнен ле Моен, краљев кувар; и непрестано тако, узимаjући све стариjе и све простиjе, она спаде на Гиjома Расина, свирача, и Тjери де Мер, фењерџиjу. Напослетку jадна Шантефлери постаде свачиjа. Она беше дошла на последњу пару свога златника. Шта да вам кажем више? Приликом крунисања, те исте године 61, спремала je постељу старешини краљеве гарде! — Помислите! све у истоj години! Махиjета уздахну и убриса сузу коjа jоj заигра у очима. — То ниjе ништа необично — рече Жервеза — и jа не видим у свему томе ни Цигане ни децу. — Стрпљења само! — настави Махиjета — има ту и jедно дете. — Године 66, овога месеца на дан свете Паулине биће шеснаест година отада. Пакета роди jедну девоjчицу. Несрећница! она се веома обрадова. Одавно je желела да има дете. Њена мати, добра жена коjа jоj je вечито гледала кроз прсте, беше већ умрла. Пакета не имађаше ништа више на свету да воли, ништа више што je њу волело. За ових пет година, откако je пала у грех, Шантефлери беше бедно створење. Била je самохрана на овом свету; на њу су прстом показивали, викали улицама за њом, чувари су je тукли, а дечурлиjа je исмевала. После, дошла je и двадесета година, а двадесет година за жене коjе су се одале љубави то je већ доба старости. Њена раскалашност доносила jоj je сад колико jоj je некада доносило прављење украса; са сваком бором коjу je добиjала, губила je по jедан талир: зима jоj je опет била сурова, дрва jоj je опет нестало на огњишту, хлеба у наћвама. Више ниjе могла да ради, jер предавши се љубави беше се сасвим оленила, и патила je много више, jер оленивши се, беше постала жудна љубави. Тако бар господин парох у Сен Ремиjу обjашњава зашто je тим женама хладниjе и зашто су гладниjе кад остаре но друге сиротице. — Добро — примети Жервеза — али где су вам Цигани? — Та стрпите се мало, Жервеза! — рече Ударда, коjа ниjе била нестрпљива. — Шта би остало за краj кад би све било у почетку? Наставите, Махиjета, молим вас. Сирота Шантефлери! Махиjета настави: — Она беше, дакле, врло тужна, врло жалосна и дубила je сузама своjе образе. Али у њеноj срамоти, у њеном безумљу и у њеноj усамљености чинило jоj се да би била мање посрамљена, мање безумна и мање усамљена кад би било нечега или некога на свету кога би могла волети и коjи би je могао волети. То je требало да буде дете, jер je само дете могло бити за то довољно невино. — Ово беше увидела пошто je била покушала да воли jедног крадљивца, jединог човека коjи jу je jош хтео; али после кратког времена примети да je крадљивац презире. — Таквим женама треба или љубавник или дете па да им срце буде пуно. Иначе су врло несрећне. Не могавши имати љубавника, она силно зажеле да добиjе дете, и како je стално остала побожна, стаде се непрестано молити доброме Богу да jоj испуни жељу. Добри Бог смилова се на њу и поклони jоj jедну девоjчицу. Не треба да вам кажем колико je то обрадова. Сузама, миловању и пољупцима ниjе било краjа. Она сама узе доjити дете, начини му пелене од свога покривача, jединога коjи je имала на своjоj постељи, и не осећаше више ни зиму ни глад. Она се сад пролепша. Стара девоjка млада je мати. Стари начин живота опет отпоче, мушкарци jоj опет стадоше долазити, она нађе муштериjу за своjу робу, и за оваj гнусни новац стаде куповати хаљинице, бенкице, кошуљице са чипкама и Капице од сатина и не помишљаjући да поново купи себи покривач. — Господине Евстахиjе, jа сам вам већ рекла да не jедете колач. — Цела je истина да je мала Агнеса — тако беше име детету, крштено име, jер породична имена Шантефлери већ давно и давно не имађаше — цела je истина да je ово дете било повиjено у више трака од чипака но каква кнегињица! Између осталога имало je и jедне ципелице какве Луj XI зацело ниjе имао! Његова мати сама их je сашила и извезла; она je око њих уложила сву своjу вештину као везиља и накитила их je као што се кити хаљина свете Богородице. То заиста беху наjлешпе ружичасте ципелице коjе се могу видети. Нису биле дуже од мога палца, и ко ниjе видео кад се са детињих ножица скину, никад не би веровао да те ножице могу стати у њих! Истина je и то да те ножице беху тако мале, тако лепе, тако румене! румениjе но сатин на ципелицама! — Кад будете имали деце Ударда, знаћете да нема ничега лепшег од тих ножица и ручица. — Како jа то желим! — рече Ударда уздишући — али чекам за то на добру вољу господина Андри Муниjеа. — Уосталом — настави Махиjета — у Пакетина детета нису биле само ноге лепе. Jа сам га видела кад му je било свега четири месеца. Нисте га се могли сити нагледати! Имало je очи веће но уста, и дивну црну косицу коjа се већ коврчала. То би била дивна гаравуша у шеснаестоj години. Њена je мати све више лудовала за њом; миловала jу je, љубила, голицала, купала, облачила, чисто гутала очима. Била je ван себе од радости и захваливала je Богу. Нарочито су детиље румене ножице силе предмет њене безграничне љубави, њене неизмерне радости! Ниjе одваjала од њих своjе усне и ниjе могла довољно да се начуди како су мале; непрестано je навлачила на њих ципелице и скидала их, чудила им се, дивила им се, гледала их по вас дуги дан, водила их по своjоj постељи, и радо би провела своj век на коленима, обуваjући и изуваjући ове ножице као ножице налога Христа. — Прича je лепа и добра — рече полугласно Жервеза — али у свему томе не видим Цигана? — Сад ћете чути — одговори Махиjета. — Jеднога дана дођоше у Ренс неки врло необични коњаници. Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 80

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

То беху скитнице и божjаци коjи су тумарали по земљи, предвођени своjим кнезом и своjим грофовима. Беху мрка лица, коврџаве косе и са сребрним прстеновима у ушима. Жене беху jош ружниjе но мушкарци. Лице им je било црње и вечито откривено, на себи су имале рите, на леђима привезану стару поњаву, а коса им je изгледала као коњски реп. Деца, коjа су се ваљала око њихових ногу, поплашила би саме маjмуне. То вам беше томила бескућника коjи беху дошли у Ренс из доњег Мисира преко Пољске. Папа их, веле, беше исповедио и наложио им ради испаштања да седам година без престанка иду по свету, и да за то време не легну у постељу. Зато се и зваху испосници и заудараху. Изгледа да су некад били Сарацени, и отуда су веровали у Jупитера и захтевали од свих надбискупа, бискупа и опата с бискупским знацима по десет ливара искованих у Туру. То су право стекли jедном папском булом. У Ренс беху дошли да врачаjу свету у име алжирскога краља и немачкога цара. Не треба ни да вам кажем да je ово било довољно да им са забрани улазак у варош. И тако се цела чета утабори у близини Бренске капиjе, на оној хумци на коjоj je данас jедан млин, поред jама некадашњих маjдана креде. Сваки je y Ренсу грабио да их види. Они су вам гледали у длан и прорицали права чуда. Били су у стању прорећи Jуди да ће бити папа. Међутим, о њима су се проносили зли гласови да краду децу, да секу кесе и да jеду људско месо. Паметни говораху будалама: не идите тамо! — а сами су крадом ишли к њима. Дакле, све je листом ишло да их види. Истина, предсказивали су тако да би се и jедан кардинал зачудио. Матере беху веома поносне своjом децом откако су им Циганке прочитале на длану свакоjака чуда исписана безбожничким и турским jезиком. Jедна je имала цара, друга папу, трећа воjсковођу. Сироту Шантефлери обузе радозналост. Хтела je да зна шта она има, и да ли њена Агнеса неће jеднога дана постати jерменска царица или друго шта. Она je, дакле, однесе Циганкама; и Циганке се стадоше дивити детету, миловати га, љубити га своjим црним устима и чудити се његовоj малоj ручици. Аваj! на велику радост материну. Оне нарочито похвалише лепе ножице и лепе ципелице. Дете ниjе имало jош ни годину дана. Већ je тепало, слатко се смеjало на маjку, било je пуначко и округло као лопта, а покрети су му били као у анђела раjских. Оно се веома уплаши од Циганки и удари у плач. Али га мати jаче пољуби и оде, очарана судбином коjу врачаре беху предсказале њеноj Агнеси. То вам je требало да буде чудо од лепоте и врлине, права краљица. Она се, дакле, врати у своj сиромашни стан у Мученичкоj улици, поносита што je у њ унела jедну краљицу. Сутрадан искористи трену так кад je дете спавало на њеноj постељи, jер оно je увек спавало поред ње, остави полако врата одшкринута и отрча да исприча jедноj комшиници у Улици Сешесери, како ћe jеднога дана њену кћер Агнесу служити за столом енглески краљ и египатски кнез, и стотину других чуда. Кад у повратку, пењући се уз степенице, не чу плач, она рече у себи: — Добро je! jош спава. Она нађе врата више отворена но што их je оставила, уђе, jадна мати, и притрча постељи ... — Детета у њоj не беше више, место je било празно. Од детета ниjе било ни трага; само беше остала jедна његова лепа ципелица. Она jурну из собе, слети низ степенице и стаде лупати главом о зид, вичући: — Moje дете? Где ми je дете? Ко ми je узео дете? — Улица беше пуста, кућа усамљена; нико jоj не могаде ништа рећи. Она прође кроз варош, прегледа све улице, jурила je целога дана тамо-амо, ван себе, избезумљена, страшна, њушећи на вратима и прозорима као дивља звер коjа je изгубила своjе младунче. Била je задихана, разбарушена, страшна, а у очима jоj je горела ватра коjа jоj je сушила сузе. Заустављала je пролазнике и викала: — Моjе дете! Моjе дете! Моjе лепо дете! Ко ми врати дете, бићу му робиња, робиња пса његова, даћу му и своjе срце да га поjеде ако хоће. — Она срете господина пароха из Сен Ремиjа и рече му: — Господине попо, ноктима ћу копати земљу, само ми врати моjе дете! — Срце ти се парало, Удар да, и jа сам видела jедног баш суровог човека како плаче; то je био господин судиjа Понс Лакабр. — Ах! сирота мати! — У вече, врати се кући. Док je била у комшилуку, jедна сусетка беше видела како су се две Циганке, коje су носиле нешто на рукама, попеле крадом у њену собу, затим сишле пошто су затвориле врата, и брзо побегле. После њихова одласка чуо се у Пакетиноj соби неки врисак, налик на врисак детета. Мати се гласно стаде смеjати, попе се уз степенице као на крилима, развали врата као топом и уђе. — Ужас, Ударда! Место њене лепе мале Агнесе тако румене и тако свеже, коjа беше дар доброга Бога, по поду je милело и дречало jедно гнусно чудовиште, хромо, ћораво, наказно. Она покри очи ужаснута. — Ох! рече, да ми врачаре нису претвориле дете у ову страшну животињу? — Брзо однеше ову малу наказу. Она би полудела од ње. То беше наказно дете неке Циганке коjа се дала ђаволу. Могло му je бити отприлике четири године, а говорило je jезиком коjи задело ниjе био људски; онакве речи нису могућне. — Шантефлери паде на ципелицу, jедино што jоj je остало од свега онога што je волела. Она остаде на њоj тако дуго, непомична, нема, не дишући, да су сви мислили да je мртва. Наjеданпут уздрхта целим телом, обасу ову реликвиjу неброjеним пољупцима и стаде jецати као да jоj je срце препукло. Све смо ми, веруjте, плакале с њом заjедно. Она говораше: — Ох! моjе дете! Моjе лепо дете! где си ми? — Ове речи срце су нам парале. И сад плачем кад се сетим тога. Видите, наша деца срж су наших костиjу. — Душо моjа, Еветахиjе, како си ми леп! Да знате само како je добар! Jуче ми каже: jа ћу да будем официр! О, моj Еветахиjе, кад бих те изгубила! — Шантефлери наjеданпут устаде и поче трчати кроз Ренс вичући: — У цигански логор! У цигански логор! Овамо, стражари, да спалите вештице! — Цигани беху отишли. Ноћ je била мрачна, те се не могаше у потеру за њима. Сутрадан, на две миље од Ренса, у трави између Геа и Тилоа нађени су остаци велике ватре, неколико трака Пакетина детета, мрље крви и козjи измет. Прошла ноћ беше управо ноћ jедне суботе. Било je ван сваке сумње да су Цигани на томе месту имали своj нечастиви скуп, и да су поjели дете у друштву с Белзебубом, као што je обичаj код мухамеданаца. Кад Шантефлери дознаде ове ужасне поjединости, она се не заплака, стаде мицати уснама као да je хтела нешто рећи, али ниjе могла. Сутрадан, сва jоj коса беше седа. Другог дана беше je нестало. Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 81

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— То je заиста страшна прича коjа би до суза тронула и jеднога Бургунда! — рече Ударда. — Сад се не чудим — додаде Жервеза — што се толико боjите Цигана! — И утолико сте боље учинили — прихвати Ударда — што сте малопре побегли с вашим Евстахиjем, jер су и ови Цигани из Пољске. — Нису — рече Жервеза. — Говори се да су из Шпаниjе и Каталониjе. — Каталониjе? можебити — прихвати Ударда. — Полониjа, Каталониjа, Валониjа, увек мешам те три области. Тек извесно je да су Цигани. — И да имаjу — додаде Жервеза — довољно велике зубе да могу jести малу децу. И мени не би било нимало чудно да их и сама Есмералда jеде, иако су jоj уста онако мала. Њена бела коза зна такве вештине да се ту задело криjе нешто безбожно. Махиjета je ћутала. Она беше утонула у мисли коjе су у неку руку наставак jедне тужне приче и коjе престаjу тек онда кад потрес од такве приче унесу и у последњу жилицу срца. Међутим, Жервеза je упита: — И никако се ниjе могло сазнати шта je било са Пакетом? — Махиjета не одговори. Жервеза понови своjе питање, и у исти мах повуче je за рукав и зовну je по имену. Махиjета се као трже из заноса. — Шта je било с Пакетом? — рече она понављаjући махинално речи коjе су jоj звониле у ушима; затим се упе да прикупи своjу пажњу на смисао свих речи и живо додаде: — Ах! никад се ниjе дознало. После неколико тренутака настави: — Jедни су причали да су je видели кад je y сутон изишла из Ренса на Капиjу Флешамбо; други, опет, кад je изишла у зору, на стару Капиjу Базе. Jедан сиромашак нашао je њен златни крст обешен о камени крст на вашаришту. То je таj накит коjи je беше навео на зло, године 61. То je био поклон лепога виконта од Кормонтреjа, њеног првог љубавника. Пакета се никад не хтеде раставити с њим, ма како бедна да je била. Чувала га je као очи у глави. Зато, кад видесмо да je оставила оваj крст, сви помислисмо да je мртва. Међутим, неки људи из Кабаре ле Вант кажу да су je видели како босонога иде париским путем. Али онда je морала отићи кроз Велску капиjу, а све ово не слаже се. Или, боље рећи, jа веруjем да je отишла кроз Велску капиjу, али отишла с овог света. — Не разумем вас — рече Жервеза. — Вела — одговори Махиjета, с меланхоличним осмехом — то je река. — Сирота Шантефлери! — рече Ударда, коjа се наjежи — утопила се! — Утопила! — прихвати Махиjета — и ко би рекао добром оцу Гибертоу, кад je пролазио испод моста Тенке низ реку, певаjући о своjоj барци, да ћe jеднога дана и његова драга Пакетица проћи такође испод моста, али без песме и без чамца? — А ципелица? — упита Жервеза. — Ње je нестало с маjком — одговори Махиjета. — Сирота ципелица! — рече Ударда. Ударда, крупна и осетљива жена, задовољила би се да уздише заjедно с Махиjетом. Али Жервеза, коjа je била више радознала, ниjе jош била готова са своjим питањима. — А чудовиште? — рече она наjеданпут Махиjети. — Какво чудовиште? — упита ова. — Оно мало циганско чудовиште, коjе су врачаре оставила Пакети место њене кћери? Шта сте с њиме учинили? Зацело сте и њега утопили? — Боже сачуваj — одговори Махиjета. — Како! дакле, спалили? Уостапом, и право je. Дете jедне врачаре! — Ни jедно, ни друго, Жервеза. Господин надбискуп заузео се за циганско дете, благословив га, брижљиво му изгнао ђавола из тела, и послао га у Париз да се изложи у Богородичиноj цркви, као нахоче. — Е, ти бискупи! — рече Жервеза гунђаjући — зато што су учени не раде ништа као остали свет. Молим вас, Ударда, jедног ђавола изложити као нахоче! Jер то мало чудовиште зацело je ђаво! Па шта je, Махиjета, било с њиме у Паризу? Уверена сам да га ниjедна милосрдна душа ниjе хтела. — Не знам — одговори Махиjета. — Баш у то време купио je моj муж бележничко звање у Бериjу, на две миље од вароши, па се више нисмо ни распитивали за таj догађаj; утолико мање што су пред Бериjем два сернеjска брежуљка, коjи вам заклањаjу звонике ренске катедрале. Овако у разговору, ове три честите варошанке беху дошле на Гревски трг. Занете причањем, прошле су поред молитвеника у дому Тур-Ролан, и механички се упутиле срамноме стубу, око кога je гомила све више и више расла. Због призора коjи je y том тренутку привлачио све погледе, оне би по своj прилици сасвим заборавиле на Мишjу рупу, где су се хтеле мало зауставити, да их шестогодишњи Евстахиjе, кога je Махиjета водила за руку, ниjе наjеданпут подсетио: — Маjко — рече он као да му je неки нагон казивао да су прешли Мишjу рупу — смем ли сад да поjедем колач? Да je био вештиjи, то jест мање прождрљив, Евстахиjе би jош чекао, и тек по повратку, у Школскоме краjу, у стану, код г. Андриjа Муниjеа, у Улици госпође Валенциjе, кад између Мишjе рупе и колача буду два рукава Сене и пет мостова Старе вароши, усудио би се да управи ово плашљиво питање: — Маjко, смем ли сад да поjедем колач? Ово питање, несмотрено у тренутку кад га je Евстахиjе поставио, пробуди Махиjетину пажњу. — Збиља — узвикну она — ми смо заборавиле на испосницу. Покажите ми ту вашу Мишjу рупу, да jоj Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 82

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

дам колач. — Одмах — рече Ударда. — То je дело милосрђа. То се Евстахиjу ниjе нимало допадало. — Jест, моj колач! — рече он и своjим ушима додирну наизменце оба своjа рамена, што je y оваквом случаjу наjjачи знак незадовољства. Све три жене вратише се, и кад су дошле близу дома Тур-Ролан, Ударда рече другим двема: — Не треба све три у исти мах да гледамо у ћелиjу, да не поплашимо испосницу. Вас две правите се да читате у молитвенику Доминус, а jа ћу се дотле надвирити кроз прозор. Испосница ме познаjе нешто мало. Jа ћу вам казати кад будете могле прићи. Она сама приђе прозору. Чим je погледала унутра, на свима њеним цртама указа се дубока туга, и њено весело и отворено лице промени се тако нагло у изразу и боjи као да je из сунчева зрака прешло у зрак месечев. Очи jоj се замаглише, а уста скупите као пред плач. Ускоро затим она метну прст на уста и даде знак Махиjети да приђе. Махиjета, узбуђена, приђе ћутећи и на прстима, као што се прилази постељи самртника. Доиста су ове две жене имале жалостан призор пред очима, док су непомично и не дишући гледале кроз решетку на прозору Мишjе рупе. Ћелиjа беше тесна, шира но дужа, с готским сводовима, и њена унутрашњост личила je доста на шупљину велике бискупске митре. На голом поду, у jедном куту, седела je, или боље рећи чучала je jeдна жена. Браду беше наслонила на колена, коjа су jоj укрштене руке снажно притезале уз груди. Тако згрчена, обучена у мрко сукно коjе je целу омотавало и падало око ње у широким наборима, с дугом седом косом коjа jоj je падала преко лица дуж ногу до стопала, она je на први поглед изгледала као нека необична прилика коjа се оцртава на мрачноме зиду ћелиjе, нека врста црнкастог троугла коjи je зрак светлости, продирући кроз прозорчић, оштро делио на две половине, jедну мрачну, другу светлу. То беше jедна од оних пола мрачних, пола светлих авети, какве се виђаjу у сновима и на необичним сликама Гоjиним201; авети бледих непомичних, мрачних, коjе чуче на каквом гробу или стоjе наслоњене на решетку какве ћелиjе. То не беше ни жена, ни мушкарац, ни живи створ, ни одређени облик; то беше, сенка; нека врста привиђења, на коме су се укрштале стварност и машта, као ноћ и дан. Под њеном косом коjа je падала до земље jедва се могаше распознати смршало и оштро лице, а испод хаљине врх босе ноге коjа се грчила на тврдом и леденом поду. Човеку се кожа jежила пред оно мало људскога лика коjи се могао назрети под овом одећом жалости. Ова прилика, за коjу би човек помислио да je прикована за под, као да je била и без покрета, и без мисли и без даха. Под овом лаком хаљином, у jануару, лежећи на голом гранитном поду, без ватре, у мраку jедне ћелиjе у коjу je кроз jедан коси отвор улазила споља само зима а никад сунце, она као да ниjе патила, па чак ни осећала. Рекао би човек да се претворила у камен са ћелиjом, у лед са зимом. Руке jоj беху склопљене, очи jоj беху укочене. На први поглед помислио би човек за њу да je авет, на други да je статуа. Међутим, њене модре усне мицаху се с времена на време и дрхтаху, али тако мртве и тако механичке као лишће коjе ветар креће. Из њених тужних очиjу излазио je поглед, поглед коjи се не да исказати, поглед дубок, мрачан, хладан, стално управљен у jедан угао ћелиjе коjи се не могаше видети споља; поглед, коjи као да je везивао све мрачне мисли ове очаjне душе за неки таjанствени предмет. Такав беше створ коjи je по своме стану добио име Испосница, а по своме оделу име Покаjница. Све три жене, jер се Жервеза беше придружила Махиjети и Ударди, погледаше кроз прозор. Њихове главе заклонише слабу светлост коjа je продирала у ћелиjу, а бедна жена, коjу су на таj начин лишиле светлости, и не осврну се на њих. — Оставимо je — рече Ударда тихим гласом — сад je занета, моли се Богу. Међутим, Махиjета je ça све већим неспокоjством посматрала ову главу бледу, увелу, разбарушену, и очи jоj се напунише сузама. — То би доиста било врло чудновато — промрмља она. Она провуче главу кроз решетку на прозору и тако успе да сагледа угао у коjи je ова несрећна жена непрестано гледала. Кад извуче главу из решетке, лице jоj беше обливено сузама. — Како зовете ову жену? — упита она Ударду. Ударда одговори: — Зовемо je сестра Гудула. — А jа — прихвати Махиjета — jа je зовем Пакета Шантефлери. И метнувши прст на уста, она даде знак пренераженоj Ударди да промоли главу кроз прозор и да погледа. Ударда погледа и у углу у коjи je испосничино око непомично гледало са заносом, спази jедну ципелицу од ружичаста сатина, извезену с тисућу златних и сребрних шара. Жервеза погледа после Ударде, и тада све три жене стадоше плакати, гледаjући несрећну матер. Међутим, ни њихови погледи ни њихове сузе не тргоше испосницу из заноса. Њене руке остадоше склопљене, њене усне непомичне, њене очи укочене; и ко je год знао шта je с њоме било, томе се срце парало 201

Гоjа (1746—1828), велики шпански сликар, jедан од наjвећих гениjа коjе je Шпаниjа дала човечанству

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 83

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

од туге кад погледа ову ципелицу. Ове три жене не беху joш ни jедну реч изустиле; оне се не усудише говорити, чак ни тихим гласом. Ова мртва тишина, оваj велики бол, оваj велики заборав у коjи све беше утонуло сем jедне ствари, све то чинило им се као главни олтар о Ускрсу или о Божићу. Оне ћутаху, оне се прибираху, беху готове да клекну. Чинило им се да су ушле у цркву на jутрење велике недеље. Напослетку Жервеза, коjа je била наjвише радознала, па према томе и наjмање осетљива, покуша да наведе на разговор испосницу. — Сестро! Сестра-Гудуло! Она трипут понови ове речи сваки пут све гласниjе. Испосница се не маче. Ниjедна реч, ниjедан поглед, ниjедан уздах, ниjедан знак живота. После ње рече Ударда гласом блажим и умиљатиjим: — Сестро! Сестро, света Гудуло! Исто ћутање, иста непомичност. — Чудна жена! — узвикну Жервеза — ни топ je не би пробудио! — Можда je глува — рече Ударда и уздахну. — Можда слепа — додаде Жервеза. — Можда мртва — прихвати Махиjета. Али ако душа ниjе jош била оставила ово непомично, успавано, обамрло тело, она се зацело беше повукла и сакрила у дубине до коjих утисци спољних органа нису допирали. — Мораћемо оставити колач на прозор — рече Ударда. — Али узеће га неко. Како да je пробудимо? Евстахиjе, коjи се до тога тренутка беше загледао у jедна кола коjа je вукло велико псето, примети наjеданпут да његове три водиље гледаjу нешто кроз прозор; у њему се пробуди радозналост, те се попе на jедан камен, подиже се на прсте и прислони своjе пуно румено лице на отвор, вичући: — Маjко, пусти и мене да видим! На оваj детињи глас, jасан, танак, звучан, испосница уздрхта. Она окрену главу оштро и нагло, као што одскаче челично перо, њене дуге и суве руке размакоше косу са чела, и она упре у дете очи зачуђене, тужне, пуне очаjања. Оваj поглед прође као муња. — О, Боже! — узвикну она наjеданпут, криjући главу међу колена, и њен промукли глас чисто jоj раздираше груди — не показуjте ми бар туђу деду! — Добар дан, госпођо — рече дете озбиљно. Међутим, оваj потрес беше тако рећи пробудио испосницу. Jеза jоj прође кроз цело тело, од главе до пете, зуби jоj стадоше цвокотати; она подиже упола главу и, прикупљаjући лактове уз кукове и обухвативши ноге рукама, као да их je хтела загреjати, рече: — Ох! ала je зима! — Jадна жено! — рече Ударда веома тронута — хоћете ли мало ватре? Она махну главом у знак да неће. — Онда — настави Ударда пружаjући jоj jедну бочицу — ево вам мало зачињена вина коjе ћe вас загреjати. Пиjте. Она поново махну главом, погледа Ударду укочено и одговори: — Воде. Ударда навали: — Не, сестро, то се не пиjе у jануару. Треба да пиjете мало зачињена вина и да поjедете оваj колач коjи смо испекле за вас. Она одби колач коjи jоj Махиjета беше пружила и рече: — Црна хлеба. — Ево — рече Жервеза, коjу такође обузе сажаљење те скиде своj вунени огртач — ево вам хаљине коjа je мало топлиjа од ваше. Огрните се овим. Она не хтеде примити ни огртач, као што ниjе примила ни вино ни колач, и одговори: — Кострет. — Али — прихвати добра Ударда — треба и ви да осетите мало да je jуче био празник. — Осећам jа то — рече испосница — има већ два дана како немам воде у крчагу. И после краткога ћутања додаде: — Чим je празник, на мене забораве. И добро чине. Што би свет мислио на мене кад jа не мислим на њ? Угашен угаљ, хладан пепео. И као да се заморила што je оволико говорила, она обори главу на колена. Простодушна и милосрдна Ударда, коjа je из ових њених речи извела да се поново тужи на хладноћу, одговори jоj безазлено: — Онда, хоћете ли мало ватре? — Ватре! — рече покаjница с необичним нагласком — а хоћете ли je дати и оном сирочету коjе je већ петнаест година под земљом? Цело њено тело обузе дрхтавица, глас jоj je треперио, очи се сиjале; она се беше придигла на колена. Наjеданпут пружи своjу белу и мршаву руку ка детету коjе je зачуђено гледало: — Носите то дете! — узвикну она. — Сад ће проћи Циганка. Затим паде ничице и чело jоj удари о под као кад камен удари о камен. Жене помислише да je мртва. Међутим, после неколико тренутака она се стаде мицати, и оне je видеше како се на коленима и лактовима довуче до кута у коме je била ципелица. Оне се не усудише више гледати, не видеше je више, али чуше безброjне пољупце и безброjне уздахе коjи су се мешали са ужасном писком и с потмулим ударцима као кад глава удара о зид. Затим, после jедног од ових удараца, тако силног да све три посрнуше, оне не чуше више Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 84

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

ништа. — Да се ниjе убила? — реме Жервеза, у судивши се да промоли главу кроз решетку. — Сестро! СестраГудуло! — Сестра-Гудуло! — понови Ударда. — Ах! Боже! Не миче се више — настави Жервеза — да ниjе мртва? Гудула! Гудула! Махиjета, коjа бешо толико узбуђена да ниjе могла говорити, напреже све своjе силе: — Станите — рече она. И нагнувши се на прозор рече: — Пакета! Пакета Шантефлери! Дете, коjе безазлено дува у рђаво припаљену жабицу, те му сукне у очи, не може се толико уплашити колико се Махиjета уплашила од деjства овог имена коjе je изненада убачено у ћелиjу сестре Гудуле. Испосница уздрхта целим телом, подиже се на своjе босе ноге и скочи на прозор тако ужагрених очиjу да и Махиjета, и Ударда, и Жервеза и дете побегоше чак до ограде на кеjу. Међутим, страшно лице испосничино поjави се приљубљено уз решетку од прозора. — Ха! ха! — узвикну она са ужасним смехом — то ме Циганка зове! У том тренутку њен дивљи поглед привуче призор коjи се одигравао на срамноме стубу. Њено чело набра се од ужаса, она пружи крез прозор своjе као костур суве руке и гласом коjи je личио на ропац узвикну: — Дакле, ти си то, кћери мисирска! Ти ме то зовеш, ти што крадеш децу! Проклета да си! Проклета! проклета! проклета!

IV СУЗА ЗА КАП ВОДЕ Ове речи спаjале су, тако рећи, две сцене коjе су се развиjале у истом тренутку, свака на своjоj позорници; jедну, ову коjу сте прочитали, у Мишjоj рупи, другу, коjу ћете сад прочитати на стубама срамнога стуба. Сведоци прве биле су jедино ове три жене с коjима се читалац малопре упознао; гледаоци друге били су сви они коjе смо недавно видели да се гoмилаjу на Гревскоме тргу, око срамнога стуба и вешала. Ова гомила, надаjући се каквом омањем кажњавању, не вешању, разуме се, него шибању, ровашењу, или тако чему, кад je видела четири стражара коjи jош од девет часова уjутру бexy стали на четири стране срамнога стуба, ова гомила беше тако брзо нарасла да су je стражари, сувише скољени, неколико пута морали збиjати, како се онда говорило, бичем и коњским сапима. Ова светина, навикнута на чекање приликом извршивања казне, ниjе била сувише нестрпљива. Она се забављаше посматраjући срамни стуб, врсту врло простог споменика коjи се састоjао из jедног шестостраног озиданог стуба око десет стопа високог и шупљег изнутра. Врло стрме степенице од неуглачана камена, коjе се називаху стубама, водиле су на горњу површину на коjоj се видео хоризонтални точак од храстова дрвета. За таj точак везиван je кривац, на коленима и везаних руку на леђима. Jедна дрвена полуга, коjу je покретао чекрк скривен у унутрашњости ове мале грађевине, стављала je y покрет точак, коjи je непрестано био у хоризонталном положаjу, те се тако лице осуђенога окретало на све стране трга. То се звало окретати злочинца. Као што видите, срамни стуб на Гревском тргу ниjе био ни изблиза тако примамљив као срамни стуб на Великоме тргу. На њему не беше ничег неимарског, ничег монументалнога: ни крова са златним крстом, ни осмоугаоног кубета, ни танких стубова коjи су се под кровом завршавали капителима с листоликим украсима и цвећем, ни химеричних и страшних олука, ни лепог дрвореза, ни фине скулптуре дубоко резане у камену. Ваљало je задовољити се са ова четири зида од пешчара и jедним ружним вешалима од камена, простим и голим. Љубитељи готске архитектуре не би имали у чему уживати. Истина je и то да се нико ниjе тако мало освртао на споменике као беспосличари средњега века, коjи су слабо водили рачуна о лепоти jеднога срамнога стуба. Напослетку стиже кривац, везан за кола; и кад би попет на горњу површину, кад се са свих страна трга могаше видети везан конопцима и каишима за точак срамнога стуба, на тргу се диже урнебесна граjа, помешана са смехом и клицањем. Беху познали Квазимода. То беше доиста он. Чудан удес! Да буде шибан на оном истом тргу на коме je y очи тога дана био поздравлен и клицањем дочекан као лудачки папа и краљ, у пратњи египатскога кнеза, тунскога краља и галилеjскога цара! Но извесно je да у овоj гомили нико, па ни он сам, jуче славан, данас осуђеник, ниjе jасно извео у мислима ово поређење. Гренгоар и његова филозофиjа недостаjали су овоме призору. Наскоро Михаиле Ноаре, заклети трубач нашега господара краља, утиша народ и прочита пресуду према заповести г. првога судиjе. Затим стаде иза осуђеничких кола са своjим људима у доламама. Квазимодо, равнодушан, ниjе ни увом мрднуо. Сваки отпор био му je немогућан због онога што се у оно време канцелариjским стилом звало Притегнутост и чврстина веза, што значи да су везе по своj прилици улазиле у месо. То je, уосталом, предање тамница и тешке робиjе коjе се ниjе изгубило и коjе су лисице jош и данас драгоцено очувале код нас, народа образованог, питомог, човечног (робиjа и гиљотина у загради). Он je мирно допустио да га воде, гураjу, носе, пењу, везуjу. На његовом лицу могли сте видети само зачуђеност jеднога дивљака или блесана. Знало се да je глув, рекао би човек да je био и слеп. Положише га на покретну даску да клечи, он се повинова. Скидоше га нага до поjаса, он се не маче. Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 85

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Увезаше га новим системом кврга и притега, он и то поднесе. Само je с времена на време jако дувао као теле чиjа глава виси и ландара из касапских кола. — Глупак — рече Жан Фроло ди Мулен своме приjатељу Робену Пуспену (jер оба ова ђака беху пошла за осуђеником, као што je и право) — баш ништа не разуме, као бумбар затворен у кутиjу. У светини се разлеже урнебесан смех кад угледа Квазимодову нагу грбу, његове груди као у камиле и његова развиjена рутава плећа. Док je оваj смех траjао, jедан човек у варошкоj униформи, омалена раста а снажан наоко, попе се на стуб и стаде уз осуђеника. Његово име врло брзо оде од уста до уста. То беше Пjера Тортери, заклети џелат из Шатлеа. Он наjпре спусти на jедан краj стуба црни пешчани сат, чиjи горњи део беше пун црвенога песка коjи je промицао у доњи део; затим скиде огртач и узе у десну руку кратак и танак бич са дугим струковима белим, светлим, оплетеним, са чворовима и металним комадима. Левом руком немарно je загртао кошуљу око своjе десне руке, чак до пазуха. За то време Жан Фроло, коjи беше своjу плаву и гргураву главу подигао изнад светине (тога ради беше се испео на рамена Робену Пуспену), викао je: — Господо и госпође, ходите да видите! сад ће да шибаjу чувенога Квазимода, звонара мога брата господина архиђакона од Жоза, чудовиште источњачке архитектуре; леђа су му као кубе, а ноге као криви стубови. А светина удари у смех, нарочито деца и девоjке. Напослетку џелат удари ногом. Точак се стаде окретати. Квазимодо се поведе онако везан. Пренераженост, коjа се наjеданпут поjави на његовом наказном лицу, удвоjи смех код гледалаца. Наjеданпут, баш кад je точак у своме окретању изложио џелату Квазимодова испупчена леђа, џелат диже руку, танани струкови звизнуше кроз ваздух као сплет змиjа и помамно падоше на плећа несрећнога звонара. Квазимодо скочи као да се тргао иза сна. Сад му je почело бивати jасно. Он се стаде превиjати у своjим везама; jако грчење од изненађења и бола развуче мишиће на његовом лицу; али он не уздахну. Само забаци главу, окрете je десно, затим лево, машући њоме као бик кога убоде обад. За првим ударцем дође други, затим трећи, па онда jош jедан, па jош jедан, и тако редом. Точак се непрестано окретао, а ударци су падали као киша. Наскоро шикну крв; она стаде у хиљадама танких млазова тећи низ црна плећа грбоњина, а танани струкови, у своме лету коjи je парао ваздух, растураху je y капљама по светини. Квазимодо беше, бар привидно, повратио своjу раниjу равнодушност. Он беше покушао наjпре потаjно и без великог видљивог напрезања да раскине везе. Видело се како му око сева, како му се мишићи напрежу, удови прикупљаjу, и везе растежу. Напор беше силан, чудесан, очаjан; али старе справе правосуђа одолеше. Оне само закрцкаше, и ништа више. Квазимодо клону малаксао. На његовом лицу неста пренеражености, њу замени осећање горке и велике клонулости. Он склопи и оно jедно око, обори главу на груди и оста као мртав. Од тога тренутка ниjе се макао. Ништа га ниjе могло натерати да учини ма какав покрет: ни крв коjа ниjе престаjала тећи, ни ударци коjи су били све помамниjи, ни гнев џелата коjи се распаљивао и опиjао шибањем, ни фиjук страшних струкова коjи су били љући но сокови инсеката. Наjзад jедан званичник из Шатлеа, коjи je био у црноме руху и на црноме коњу, стаjао je y близини стуба од нечетка шибе, пружи своjу палицу од абоноса ка пешчаном сату. Џелат стаде. Точак стаде. Око Квазимодово отвори се лагано. Шиба беше свршена. Два џелатова помоћника опраше крвава плећа звонарева, протрљаше их неким мелемом коjи сместа затвори све ране, и бацише му на леђа неку жуту струку искроjену у облику одежде. За то време Пjера Тортери пустио je да на калдрму капље крв са црвених и крвљу натопљених струкова. Но jош не беху прошле све муке за Квазимода. Остало му je jош да издржи на стубу онаj сат коjи je магистар Флориjан Барбедиjен онако паметно додао пресуди господина Роберта од Етутвила — све у наjвећу славу старе физиолошке и психолошке игре речи Жана од Кумене: Surdus absurdus202. Пешчани сат би, дакле, окренут и грбоња оставлен привезан за под да се ссуда изврши до краjа. Народ je, нарочито у средњем веку, у друштву оно што je дете у породици. Докле год je y овом стању потпунога незнања, моралне и интелектуалне малолетности, за њ се може рећи као и за дете: То je доба без милости. Ми смо већ казали да je Квазимодо био уопште омрзнут; истина, не без разлога. Тешко да je било ма jеднога гледаоца у овоj гомили коjи ниjе имао или ниje мислио да има разлога да се потужи на злобнога грбоњу Богородичине цркве. Сви су били радосни кад су га видели на срамноме стубу; и сурова казна коjу je издржао и бедно стање у коме га je та казна оставила не само што не тронуше светину него, шта-више, поjачаше њену мржњу тиме што je наоружаше извесном веселошћу. И тако, пошто je правда задовољена, како jош и данас веле судиjе, дође ред на тисућу личних освета. И овде, као и у великоj дворани, нарочито су се жене показале. Све су биле кивне на њ, jедне због његове пакости, друге због његове ружноће. Ове последње беху наjпомамниjе. — Ух! прави антихрист! — говорила je jедна. — Сушти вештац! — викала je друга. 202

Глув je бесмислен

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 86

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Да лепе трагичне гримасе — урлала je трећа — зацело би био лудачки папа да je данас jуче! — Врло добро — додаде jедна старица. — Видели смо га на срамноме стубу! Кад ли ћемо га видети на вешалима? — Кад ли ћеш с твоjим великим звоном на глави бити на сто стопа под земљом, проклети звонару? — И таj ђаво звони за молитву светоj Деви. — Ух! глувоња! ћоравко! грбоњо! чудовиште! — Ово лице боље je средство за побацивање но све лекариjе! А она два ђака, Жан ди Мулен и Робен Пуспен певаху колико их грло носи стари народни припев: Личину За лоповчину, Спалиште За чудовиште! Тисућу других погрда сипале су као киша, и исмевања, и проклињања, и смех, и по коjи камен. Квазимодо беше глув, али je видео добро, а гнев светине огледао се на лицима исто тако jасно као и у речима. У осталом, ударци камењем обjашњавали су потпуно смех. Он се наjпре држаше добро. Али мало-помало ово стрпљење, ко je ce беше одржало под бичем џелатовим, попусти, не могући одолети овим уjедима инсеката. Аустриjског бика, коjи се мало освртао на нападе пикадора, раздраже пси и бандериле. Он наjпре лагано премери светину погледом пуним претње. Али како беше везан, његов поглед ниjе могао растерати ове муве ко je су му наjедале ране. Он запе из све снаге, и од његових бесних потреса зашкрипа стари точак на срамноме стубу. На све оно, исмевање и ругање узе jош веће размере. И тада оваj бедник, не могући раскинути гвозден оковратник каквим се везуjу дивљи зверови, постаде опет миран. Само му je с времена на време уздах беснила надимао све дубине његових груди. На његовом лицу ниjе било ни стида ни црвенила. Он je био и сувише далеко од друштва а сувише близу природи, па ниjе ни могао знати шта je то стид. Уосталом, кад je човек у тоj мери наказан, може ли осећати срамоту? Али су гнев, мржња, очаjање спуштали лагано на ово одвратно лице облак све мрачниjи и мрачниjи, све више и више испуњен електрицитетом коjи je y тисући муња блистао у оку киклопову. Међутим, оваj облак развуче се за часак кад наиђе jедна мазга коjа прође кроз гомилу и коjа je носила jедног свештеника. Чим je y даљини спазио мазгу и свештеника, лице овог мученика разведри се. За беснилом, коjе га беше згрчило, дође необичан осмех, пун неисказане благости, мекоте, нежности. Што се свештеник више приближавао, оваj осмех бивао je све jасниjи, одређениjи, задовољниjи. Несрећни звонар као да je поздрављао њиме долазак jедног избавитеља. Но баш онда кад je мазга била тако близу срамнога стуба да je њен jахач могао познати осуђенога, свештеник обори очи, врати се нагло назад, ободе мазгу обема петама, као да je хитао да се што пре опрости молбе коjа понижава, и као да му je врло мало стало било да га поздрави и позна jедан убоги ђаво у оваквом положаjу. Таj свештеаик беше архиђакон дом Клод Фроло. На Квазимодово чело спусти се jош мрачниjи облак. На његовом лицу jош je неко време лебдео осмех, али осмех горак, осмех човека коjи je клонуо духом, осмех необично тужан. Време je пролазило. Било je бар сат и по како je био на стубу, мучен, злостављан, непрестано исмеjаван, и готово засут камењем. Наjеданпут он се поново покрену у своjим ланцима с удвоjеним очаjањем од кога се затресе скела на коjоj je био, и, прекинувши своjе дотадашње упорно ћутање, он узвикну гласом промуклим и страховитим, коjи je пре личио на лавеж но на људски говор и коjи надjача граjу светине: — Воде! Оваj узник пун очаjања не само што не изазва саучешће него, напротив, увећа уживање доброг париског света коjи je био око стуба и коjи, морамо рећи, кад се узме у маси и као множина, ниjе у оно доба био нимало мање суров и мање неосетљив од ужасног лупешког племена коме смо већ водили читаоца и коjе ниjе ништа друго до наjнижи слоj народа. Око овог мученика ниjе се чуо ниjедан глас коjи се ниjе ругао његовоj жеђи. Истина je и то да je y том тренутку био више смешан и одвратан но за сажаљење, са своjим црвеним и зноjавим лицем, своjим укоченим оком, своjим устима коjа беху запенушила од гнева и бола, и своjим jезиком упола исплаженим. Треба jош рећи да je, баш и да се у гомили нашла каква добра милосрдна душа коjа би била вољна донети чашу воде овом бедном створењу у мукама, око срамних степеница стуба владала таква предрасуда стида и срамоте коjа je била довољна да одврати доброга Самарићанина. После неколико минута Квазимодо са очаjањем погледа по гомили и jош тужниjим гласом понови: — Воде! Сви прснуше у смех. — Пиj ово! — узвикну Робен Пуспен, бацивши му у лице сунђер, наквашен у олуку. — На, глува наказо! Jа сам ти дужан. Jедна жена баци се на њ каменом: — Ево ти да знаш кога ноћу будиш своjим проклетим звоњењем. — Axa! синко — урлао je jедан богаљ, усиљаваjући се да га дохвати своjим штакама — хоћеш jош да Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 87

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

нам бацаш чини са торња Богородичине цркве? — На, пиj! — прихвати jедан човек, ударивши га у груди jедним разбиjеним крчагом. — Због тебе je моjа жена, само зато што си прошао поред ње, родила дете са две главе. — А моjа мачка омацила маче са шест ногу! — крештала je jедна баба гађаjући га циглом. — Воде! — понови и по трећи пут Квазимодо брекћући. У том тренутку он виде како се свет размиче. Jедна млада девоjка, обучена врло необично, изиђе из гомиле. У руци je имала даире, а за њом je ишла бела коза позлаћених рогова. Око Квазимодово сену. То беше Циганка, коjу je прошле ноћи покушао да отме, због чега je, мишљаше он, у овом тренутку издржавао казну; ово, уосталом, ниjе стоjало, пошто je био кажњен само зато што je по несрећи био глув, и што му je судио глув судиjа. Он беше уверен да je и она дошла само зато да му се свети и да га удари као и сви други. Он je доиста виде како се брзо пење уз стубе. Гнев и мржња гушаху га. Како je желео да може срушити стуб! И да je муња из његова ока могла палити, Циганка би била претворена у прах и пепео пре него што би стигла горе. Она без иjедне речи приђе мученику коjи се узалуд отимао да je избегне, и откачивши од поjаса jедан врч, принесе га благо сувим Квазимодовим уснама. И тада у овом дотле тако сувом и тако усиjаном оку заигра jедна крупна суза коjа лагано кану низ ово наказно лице на коме се дуго огледало само очаjање. То беше можда прва суза коjу je несрећни звонар икад пустио. Међутим, он заборави да пиjе. Циганка начини с нестрпљењем ону своjу уобичаjену гримасу и смешећи се прислони грлић на Квазимодова уста. Он стаде лагано пити. Горео je од жеђи. Кад се напи, оваj jадник пружи своjе црне усне, без сумње да пољуби лепу руку коjа му je ублажила муке. Али млада девоjка, коjа можда ни je имала у њега поверења и сећала се насилног покушаjа прошле ноћи, трже руку уплашено, као дете коjе се боjи да га каква животиња не уjеде. Тада убоги Квазимодо управи на њу поглед пун пребацивања и неисказане туге. На свакоме месту, ова лепа девоjка, свежа, чедна, пуна дражи, и тако слаба у исто време, коjа je побожно притекла у помоћ толикоj невољи, ружноћи и пакости била би дирљив призор. На срамноме стубу оваj призор беше узвишен. Оваj призор трону сав народ, и сви стадоше пљескати рукама, вичући: — Живела! Живела! У томе тренутку спазила je испосница из своjе ћелиjе Циганку на срамноме стубу, и добаци jоj своjу страшну клетву: — Проклета да си, кћери мисирска! Проклета! Проклета!

V КРАJ ИСТОРИJЕ JЕДНОГ КОЛАЧА Есмералда пребледе и сиђе са стуба, поводећи се. Jош je пратио испосничин глас: — Силази! Силази! Циганска несрећо, попећеш се опет! — Покаjница je опет добила своjе наступе — рече народ мрмљаjући; и на томе остаде. Jер сваки се боjао ових жена, и зато су биле права светиња. У оно доба нико ниjе радо ударао на онога коjи се моли Богу Дан и ноћ. Беше дошло време да се Квазимодо скине са стуба. Одрешише га и свет се разиђе. Близу Великога моста, Махиjета, коjа се враћала са своjе две другарице, наjеданпут застаде: — A je ли ти, Евстахиjе, шта си учинио с колачем? — Маjко — рече дете — док сте ви разговарали са оном женом у рупи, jедно велико псето загризло je колач. Онда сам га и jа загризао. — Како, господине — настави она — све сте поjели? — Нисам jа, маjко, него псето. Jа сам му казао, али ниjе хтело да ме слуша. Онда сам га и jа почео jести! — Ово je страшно дете — рече мати смешећи се и караjући у исти мах. — Знате ли, Ударда, да je y стању сам да поjеде све трешње у нашем воћњаку у Шарлеранжу. Зато његов деда и вели да ће бити официр. — Само joш jеданпут да вас видим, господине Евстахиjе! Лаве моj!

КЊИГА СЕДМА I ОПАСНО JE ПОВЕРИТИ СВОJУ ТАJНУ КОЗИ Протекло je било више недеља.

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 88

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO 203

Било je то првих дана месеца марта. Сунце коjе Дибартас , таj класични предак перифразе, не беше jош назвао краљем свећа, било je при свему томе весело и светло. Беше jедан од оних пролећних дана коjи су тако приjатни и тако лепи да их цео Париз, расут по трговима и шеталиштима, светкуjе као недељу. У тим данима, данима светлим, топлим и ведрим, има jедан тренутак кад се нарочито треба дивити порталу Богородичине цркве. То je онаj тренутак кад сунце, коjе се већ клони западу, гледа готово право у катедралу. Његови зраци, све хоризонталниjи, повлаче се лагано са калдрме, пењу се уз стрму фасаду и сенче њене безброjне ваjарске облине, а велика централна ружа блиста као око у киклопа, зажарено руменилом ватре. Био je таj тренутак. Преко пута високе катедрале, обасjане руменим зрацима сунца на заходу, на каменом балкону изнад капиjе jедне богате готске куће на углу портина трга и Улице Парви, неколико лепих девоjака смеjало се и ћеретало љупко и весело. По дужини вела коjи им je ça врха шиљате капе опточене бисером падао до пета, по финоћи везеног jелечета коjе им je покривало рамена, тако да су се, по ондашњоj лепоj моди, могле донекле видети њихове лепе девоjачке груди, по богатству њихових доњих сукања коjе су биле jош лепше но горња хаљина (отменост jединствена!), по газу, по свили, по кадифи коjом све то беше урешено, а нарочито по њиховим белим рукама коjе су сведочиле да су беспослене и нераднице, лако je било погодити да су то племићке и богате наследнице. Доиста, то беху госпођица Флер де Лис од Гонделориjера и њене другарице, Диjана од Кристеjа, Амелота од Монмишела, Коломба од Гаjфонтена и мала од Шаншевриjера; све девоjке из добре куће, на окупу у том тренутку код госпође удове од Гонделориjера, због монсењера од Божеа и госпође његове жене, коjи су месеца априла требало да дођу у Париз и изаберу почасне госпођице за дофенову заручницу Маргериту, кад пођу у Пикардиjу да je приме из руке Фламанаца. Сви племићи на тридесет миља унаоколо желели су ову почаст за своjе кћери, и многи од њих беху их већ довели или послали у Париз. Ове девоjке поверили су њихови родитељи на чување озбиљноj и поштованоj госпођи Алоjзи од Гонделориjера, удови некадашњег старешине краљевих стрелаца, коjа се са своjом jединицом кћерком беше повукла у своjу кућу на тргу пред Богородичином црквом у Паризу. Балкон на коме беху ове младе девоjке био je y вези с jедном собом коjа je била богато обложена фламанском кожом жуте боjе са златним шарама Греде коjе су паралелно пресецале таваницу забављале су око своjим многоброjним необичним шарама обоjеним и позлаћеним. На вештачки изрезаним ормарима преливали су се овде-онде дивни емаљи, jедна порцуланска глава дивљег вепра стоjала je на jедноj дивноj полици, по коjоj се видело да je домаћица жена или удова властелина заставника. У дну, поред високог камена коjи je одозго до доле био ишаран грбовима, седела je y богатоj наслоњачи од црвене кадифе госпођа од Гонделориjера; њених педесет пет година беху исписане и на њеном оделу и на њеном лицу. Поред ње стоjао je млад човек доста отмена изгледа, мада мало ташта и охола, jедан од оних лепих младића коjи се свима женама допадаjу, мада их људи озбиљни и физиономисти не цене много. Оваj млади витез имао je на себи сjаjно одело стрељачког капетана у служби краљевоj, тако много налик на Jупитерово одело, коме смо имали прилике да се дивимо у првоj књизи ове приче, те нећемо мучити читаоца jош jедним описом. Госпођице су седеле, неке у соби, неке на балкону, jедне на jастуцима од утрехтске кадифе с позлаћеним краjевима, друге на клупицама од храстовине на коjима беше изрезано цвеће и разни ликови. Свака од њих држала je на крилу по jедан краj великог веза на коме су све заjеднички радиле и од кога се jедан добар краj вукао по покровцу коjи je застирао под. Оне су разговарале међу собом с оним шапатом и оним пригушеним смехом какав се обично чуjе у скупу девоjака међу коjима се налази млад човек. Млади човек, чиjе je присуство било довољно да изазове све ово женско самољубље, као да je мало водно рачуна о њему; и док су се ове лепе девоjке отимале коjа ћe привући његову пажњу, он се готово беше занео чистећи своjом рукавицом од jеленске коже копчу на своме поjасу. С времена на време стара госпођа рекла би му понешто сасвим тихо, и он jоj je одговарао с неком неспретном и усиљеном учтивошћу. По осмесима, по знацима споразумевања, по погледима коjе je госпођа Алоjза управљала на своjу кћер Флер де Лис, говорећи тихо капетану, лако je било видети да je реч о каквоj свршеноj веридби, о каквом блиском браку, без сумње између младога човека и Флер де Лис. А по збуњеноj хладноћи официровоj лако je било видети да, бар с његове стране, ту ниje било ни помена о љубави. На целом његовом лицу огледала се неприjатност и досада коjу би наши потпоручници данас дивно превели са: да страшна кулука. Добра госпођа, веома поносна своjом ћерком, као и свака мати, ниjе ни приметила официрову хладноћу, и трудила се да му сасвим тихо скрене пажњу на необичну вештину с коjом je Флер де Лис убадала иглом или намотавала своjе клупче. — Пазите, рођаче — рече му она и повуче га за рукав да му шане у уво. — Погледаjте je само! Ено, сагла се. — Доиста? — одговори млади човек; и он поново утону у своjе расеjано и ледено ћутање. После неколико тренутака, ваљало je поново да се нагне и тада му госпођа Алоjза рече: 203

Дибартас (1544—1590), француски песник, писац Недеље или Створања света, смртно рањен у бици код Ивриjа

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 89

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Jесте ли икад видели приjатниjе и веселиjе лице но што je лице ваше заручнице! Може ли ико бити бељег лица и лепша плавуша? Зар оне руке нису савршене? Па онаj врат, зар ниjе као врат у Лабуда? Како вам завидим понекад! И како сте срећни што сте мушкарац, обешењаче jедан! Je л' те да je моjа Флер де Лис ванредно лепа и да сте ви у њу смртно заљубљени! — Без сумње — одговори он мислећи на нешто друго. — Та говорите с њом — рече наjеданпут госпођа Алоjза и удари га по рамену. — Реците jоj шта. Постали сте врло боjажљиви. Ми можемо уверити наше читаоце да боjажљивост ниjе била ни врлина ни мана капетанова. Но он ипак покуша да учини шта се од њега захтевало. — Лепа рођако — рече он придазећи Флер де Лиси — шта представља та слика на везу коjи радите? — Лепи рођаче — одговори Флер де Лис мало љутито — рекла сам вам то већ три пута. То je Нептунова пећина. Било je очевидно да je Флер де Лис много боље разумела хладно и расеjано понашање капетаново но њена мати. Капетан осети потребу да се упусти у разговор. — А за кога све то? — упита он. — За Опатиjу светога Антониjа у пољу — одговори Флер де Лис не дижући очи. Капетан узе jедан краj веза. — Ко je, лепа рођако, оваj дебели воjник што из све снаге дува у трубу? — То je Тритон204 — одговори она. У кратким одговорима Флер де Лис било je увек нечега срдитога. Млади човек увиде да je преко потребно да jоj каже шта на уво, коjу љубазну реч, ма шта. Он се, дакле, наже, али у своjоj машти не могаде наћи ништа нежниjе и ништа усрдниjе од овога: — Зашто ваша мати jош непрестано носи хаљину с извезеним грбовима, какве су носиле наше старамаjке за време Карла VII? Кажите jоj, лепа рођако, да се то више не носи, и да с оним ловорикама извезеним на њеноj хаљини изгледа као покретан камин. Нико више не седи на своjоj застави, уверавам вас. Флер де Лис подиже своjе лепе очи у коjима се огледало пребацивање. — Je ли то све на шта ми се заклињете? — рече она тихим гласом. Међутим, добра госпођа Алоjза, веома задовољна што су се овако нагли и шапућу, играjући се копчом од свога молитвеника, говораше: — Дирљив љубавни призор! Капетан, све више и више збуњен, поново се врати на вез: — Доиста диван рад! — узвикну он. На то Коломба од Гаjфонтена, друга лепа плавуша бела лица, у плавоj дамаскоj свили, плашљиво рече Флер де Лиси неколико речи, у нади да ћe лепи капетан на њих одговорити: — Драга Гонделориjерова, jесте ли видели застирке у замку Рош-Гиjону? — Je ли то онаj замак где je башта дворске настоjнице рубљем у Лувру? — упита смеjући се Диjана од Кристеjа, коjа je имала лепе зубе и, наравно, смеjала се у свакоj прилици. — И где je она стара велика кула некадашњега париског бедема — додаде Амелота од Монмишела, лепа црномањаста девоjка кудраве косе, коjа je имала обичаj да уздише као што je Диjана имала обичаj да се смеjе и не знаjући зашто. — Драга Коломба — прихвати госпођа Алоjза — да не говорите о замку коjи je за владе краља Карла VI био своjина господина од Баквила? У њему доиста има дивних застирака. — Карло VI! Краљ Карло VI! гунђао je млади капетан растресаjући брке. — Боже моj! Како старе ствари памти ова добра жена. Госпођа Гонделориjе настави: — Заиста лепе застирке. Тако су на гласу да их сматраjу за jединствене! У том тренутку Беранжера од Шаншевриjера, витка девоjчица од седам година, коjа je кроз ограду од балкона гледала на трг, узвикну: — Ах! погледаjте, лепа кумо Флер де Лис, ону дивну играчицу што игра на улици и удара у даире у гомили простака. И доиста чуло се звучно треперење даира. — Нека Циганка — рече Флер де Лис окренувши се немарно тргу. — Где je? Где je? — повикаше њене живахне другарице; и оне потрчаше балкону, док je Флер де Лис, премишљаjући о хладноћи свога заручника, лагано ишла за њима, и док се капетан, обрадован овим случаjем коjи je учинио краj jедном мучном разговору, повлачио у краj собе, задовољна лица као воjник коjи je смењен са страже. Међутим, била je то дивна и приjатна стража бити уз лепу Флер де Лис, и њему je некад таква изгледала; али се капетан мало-помало беше заситио; изглед на блиски брак чинио га je из дана у дан све хладниjим. Уосталом, он je био врло несталан и, да ли да кажемо? имао je укус мало прост. Мада беше врло висока порекла, он je, служећи у воjсци, примио многе воjничке навике. Волео je крчму и остало што уз њу иде. Осећао се угодно само међу псовкама, воjничким ашиковањима, раскалашним лепотицама и лаким успесима. 204

Бог мора

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 90

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Међутим, његови родители беху га прилично васпитали и научили лепом понашању; али он беше сувише млад отишао од куће, сувише млад ступио у воjску, и племићка углађеност губила се сваким даном све више у трењу о његов воjнички каjас. Походећи je ипак с времена на време, из људскога поштовања коje jош не беше сасвим изгубио, он се осећаше код Флер де Лисе двоструко неприjатно; пре свега, што je, расипаjући своjу љубав по свакоjаким местима, врло мало љубави сачувао за њу; а после и зато што je y друштву толиких лепих девоjака крутих, отмених и пристоjних непрестано страховао да му се уста, навикнута на псовке, не разуздаjу одjедном и не стану говорити кафанским jезиком. Можете мислити какав би леп утисак то учинило! Уосталом, поред свега овога он je много полагао на отменост, одело и лепоту. Сложите сад све ово како можете. Mo je je само да вам све кажем. Он je стоjао, дакле, од пре неколико тренутака, мислећи или не мислећи ништа, наслоњен на изваjану оплату од камина, кад се Флер де Лис наjеданпут окрену и обрати на њ. Уосталом, сиротоj младоj девоjци ниjе било баш неприjатно да прекине ћутање. — Лепи рођаче, чини ми се да сте нам ви причали о некоj младоj Циганки коjу сте, пре два месеца, кад сте били у патроли, спасли из руку гомиле зликоваца. — Чини ми се да jесам, лепа рођако — рече капетан. — Можда je то она Циганка што игра тамо пред црквом — настави она. — Ходите да видите да ли je познаjете, лепи рођаче Фебусе. У овом умиљатом позиву да jоj приђе, и у овоj пажњи да га зовне по имену, огледала се потаjна жеља за измирењем. Капетан Фебус од Шатопера (jер њега има читалац пред очима од почетка ове главе) лаганим корацима приђе балкону. — Ено — рече му Флер де Лис и нежно спусти своjу руку на његово раме — погледаjте ону девоjку што игра у оном кругу, je ли то та ваша Циганка? Фебус погледа и рече: — Jесте, она je, познаjем je по кози. — Ах, да лепе козе! — рече Амелота склопивши руке задивљена. — Jесу ли jоj рогови доиста од злата? — упита Беранжера. На то узе реч госпођа Алоjза, не мичући се са своjе наслоњаче: — Да ниjе то jедна од оних Циганки коjе су прошле године дошле на Капиjу Жибар? — Госпођо маjко — рече благо Флер де Лис — та се капиjа зове данас Капиjа пакла. Госпођица од Гонделориjера знала je колико je уво капетаново вређало преживело изражавање њене маjке. И доиста, он се већ поче подругљиво смеjати говорећи кроз зубе: — Капиjа Жибар! Капиjа Жибар! Jамачно да прође кроз њу Карло VI! — Кумице — узвикну Беранжера чиjе вечито немирне очи беху наjеданпут погледале на врх торња Богородичине цркве — ко je онаj црни човек тамо горе? Све девоjке подигоше очи. Jедан човек беше се доиста налактио на наjвишу ограду севернога торња, коjа je гледала на Гревски трг. То беше неки свештеник. Лепо се распознавало његово одело и његово лице наслоњено на руке. Уосталом, био je непомичан као статуа. Његов укочени поглед беше управљен на трг. У овоj непомичности било je нечега што подсећа на непомичност jастреба коjи je спазио врапчjе гнездо па га гледа. — То je господин архиђакон од Жоза — рече Флер де Лис. — Ви имате добре очи кад га одавде познаjете! — примети Гаjфонтенова. — Како гледа ону играчицу! — прихвати Диjана од Кристеjа. — Тешко њоj онда! — рече Флер де Лис — jер он не воли Цигане. — Штета што je онаj човек гледа онако — додаде Амелота од Монмишела — jер она ванредно лепо игра. — Лепи рођаче Фебусе — рече наjеданпут Флер де Лис — кад познаjете ту Циганку, даjте jоj знак да дође, да се мало забављамо. — Jест, jест! зовните je — повикаше све младе девоjке пљескаjући рукама. — Али то нема смисла — одговори Фебус. — Она ме je, без сумње, заборавила, а jа jоj не знам ни имена. Него, кад баш желите, госпођице, покушаћу. — И нагнувши се на ограду балкона, он стаде викати: — Девоjко! Играчица ниje ударала у даире у том тренутку. Она окрену главу у правду одакле je чула позив, њен ватрени поглед заустави се на Фебусу и она застаде збуњена. — Девоjко! — понови капетан; и он jоj даде знак да дође. Девоjка га опет погледа, затим порумене као да jоj je пламен обузео образе, и, узевши даире под руку, упути се, кроз зачуђене гледаоце, право кући, корацима лаганим, несигурним, збуњена погледа, као птица коjу привлачи неодољива моћ змиjе. Jедан тренутак после тога подиже се завеса на вратима, и Циганка се поjави на прагу, румена, збуњена, задихана, очиjу оборених, не усуђуjући се крочити ниjедан корак више. Беранжера стаде пљескати рукама. Међутим, играчица остаде непомична на вратима. Њена поjава беше учинила на ову трупу младих девоjака необичан утисак. Ван сваке je сумње да je све њих обузимала неjасна и неодређена жеља да се Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 91

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

допадну лепом официру, да je лепа униформа била нишан свих њихових кокетериjа, да je између њих, откако je он ту, владало извесно супарништво, потаjно, подмукло, коjе су jедва саме себи признавале, но коjе се при свему томе огледало свакога тренутка у њиховим покретима и њиховим речима. Међутим, како су све биле готово подjеднако лепе, оне су се бориле jеднаким оружjем и свака се могла надати да ћe однети победу. Долазак Циганке наjеданпут поремети ову равнотежу. Она беше тако ретке лепоте да je, чим се поjавила на улазу, тако рећи, испунила собу неком светлошћу коjа je њоj била своjствена. У овоj тесноj соби, под овим мрачним завесама и зидовима обложеним дрветом, она беше несравњено лепша и дивниjа но на тргу. Као кад бисте буктињу унели са светлости у мрак. Отмене девоjке засени њена лепота и против њихове воље. Свака се осећала у неку руку увређена у своjоj лепоти. Зато се њихов фронт, да се тако изразимо, наjеданпут скрену, мада нису ниjедну реч рекле jедна другоj. Оне су се дивно разумеле. Женски нагони споразумеваjу се и договараjу брже но људски разум. Беше им дошла нова неприjатељица; све су то осећале и све су се удружиле. Jедна кап вина довољна je да обоjи црвено пуну чашу воде; да се изазове извесно расположение у читавом скупу лепих жена, довољно je да дође jедна жена лепша — нарочито кад je међу њима само jедан мушкарац. Зато je Циганка дочекана необично хладно. Оне су je посматрале од главе до пете, затим су се згледале, и то je било довољно. Разумеле су се. Међутим, млада девоjка чекала je да jоj шта кажу, и то тако збуњена да се не усуди подићи очи. Капетан први прекиде ћутање. — Душе ми — рече он са своjом неустрашивом уображеношћу — красно створење! Шта ви велите, лепа рођако! Ова напомена, коjу би какав пажљивиjи обожавалац казао бар тихим гласом, ниjе била такве природе да отклони женску љубомору коjа je била на опрези према Циганки. Флер де Лис одговори капетану са усиљеним презрењем: — Ниjе ружна. Остале су шапутале међу собом. Напослетку госпођа Алоjза, коjа ниjе била наjмање љубоморна, jер je била љубоморна због своjе кћери, рече играчици: — Ходите ближе, мала. — Ходите ближе, мала! — понови с комичном озбиљношћу Беранжера, коjа je била до поjаса Циганки. Циганка приђе племенитоj госпођи. — Mo je лепо дете — рече свечаним тоном Фебу с, коjи jоj приђе неколико корака — jа не знам jесам ли толико срећан да ме познаjете . .. Она га прекиде, управивши на њ осмех и поглед у коjима се огледала безгранична нежност. — Познаjем вас — рече она. — Има добро памћење — примети Флер де Лис. — Ама — прихвати Фебус — ви сте врло брзо побегли оно вече. Да ме се не боjите? — О! ни наjмање — рече Циганка. У нагласку коjим су ова два одговора дата било je нечега неисказанога, што je вређало Флер де Лису. — Место вас, оставили сте ми, лепоjко — настави капетан, чиjи се jезик поче дрешити у разговору с jедном девоjком са сокака — неку зловољну наказу, ћораву и грбаву, бискуповог звонара, како ми се чини. Рекоше ми за њ да je наход неког архиђакона, а ђаво по рођењу. Има неко смешно име. Ваведење, Богоjављење, Цвети, не сећам се тачно, тек знам да je неки празник. Он се, дакле, усудио да вас отме, као да сте ви створени за црквењаке! То je мало много. Шта je, до ђавола, хтела с вама та совуљага? Реците ми. — Не знам — одтовори она. — Каква дрскост! jедан звонар да отме девоjку, као какав виконт! jедан простак да кришом лови племићку дивљач! Нешто нечувено заиста. Уосталом, ту je дрскост скупо платно. Кога Пjера Тортери узме да шиба, томе ниjе лако; и jа вам могу рећи, ако вам то годи, да се ваш звонар нарочито лепо провео код њега. — Jадан човек! — рече Циганка, коjоj ове речи оживете успомену на призор на срамноме стубу. Капетан прсну у смех. — До сто ђавола! То вам милосрђе доликуjе као перо свињскоме репу! Дабогда био трбушат као папа ако... Он наjеданпут застаде. — Опростите, госпође, умало не рекох неку глупост. — Пих, господине! — рече Гаjфонтенова. — Он разговара с њом њеним jезиком! — додаде полу гласно Флер де Лис, чиjа je срџба свакога тренутка бивала све већа. Ова њена срџба не попусти нимало кад се капетан, очаран Циганком а нарочито самим собом, окрену на пети и понови с безазленим и воjничким удварањем: — Душе ми, лепа девоjка! — Само доста дивљачки обучена — рече Диjана од Кристеjа, смешећи се тако да jоj се виде лепи зуби. Ова напомена била je зрачак светлости за остале. Она им показа с коjе стране да нападаjу на Циганку. Не могући замерити њеноj лепоти, оне се окомише на њено одело. — Збиља, мала — рече Монмишелова — шта ти би да идеш улицом тако головрата? Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 92

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Овако кратку сукњу нисам jош видела — додаде Гаjфонтенова. — Драга моjа — настави доста злобно Флер де Лис — вас ћe жандарми затворити због тог вашег златног поjаса. — Мала, мала — прихвати Кристеjова с немилосрдним осмехом — како би било да направиш рукаве, да ти руке не поцрне од сунца. То доиста беше призор достоjан паметниjега гледаоца но што je био Фебус: видети како ове лепе девоjке са своjим отровним и пакосним jезицима палацаjу, пузе и увиjаjу се око уличне играчице. Оне беху свирепе и умиљате. Оне су претресале, заjедљиво оцењивале њено сиромашно и необично одело од шљокица и од шика. Смеху, исмевању, понижавању ниje било краjа. На сироту Циганку падали су сарказми, охола благонаклоност и пакосни погледи. Мислио би човек да има пред собом оне младе римске госпође коjе су забаве ради забадале златне игле у прса своjе лепе робиње. Рекао би човек да гледа ловачке хртице како, раширених ноздрва, зажарених очиjу, облећу око jадне срне коjу им поглед господарев не да да прождеру. Уосталом, шта je била у очима ових девоjака из отмених породица jедна бедна улична играчица! Оне као да нису нимало водиле рачуна о њеном присуству, и говориле су о њоj, пред њом, њоj самоj, гласно, као о неком предмету доста нечистом, доста одвратном и доста лепом. Циганка ниjе била равнодушна према овим убодима. С времена на време руменило стида облило би њене образе, муња гнева сенула би у њеним очима, речи пуне презирања као да су jоj лебделе на уснама; она je презриво правила ону гримасу коjа je читаоцу већ позната, али je ћутала. Непомична, она ниjе скидала са Фебуса своj поглед миран, тужан и благ. У овоме погледу било je y исто време и среће и љубави. Рекао би човек да се уздржавала, боjећи се да je не отераjу. Фебус се, пак, смеjао и бранно Циганку с неком дрскошћу и сажаљењем. — Нека их, мала, нека говоре! — понављао je он звецкаjући своjим златним мамузама — истина, ваше одело jесте мало необично и зазорно, али шта то мари кад сте ви тако лепа девоjка? — Као што видим — узвикну плава Гаjфонтенова и подиже своj врат као у лабуда с горким осмехом — господу стрелце у краљевоj служби лако распаљуjу лепе циганске очи. — Зашто не? — рече Фебус. На оваj одговор, коjи je капетан немарно избацио, као што човек баци камен па и не гледа где ће пасти, Коломба се стаде смеjати, а с њом и Диjана, и Амелота, и Флер де Лис, коjоj се у исто време заблиста jедна суза у очима. Циганка, коjа на речи Коломбе и Гаjфонтенове беше оборила очи земљи, диже поглед коjи се блистао од радости и поноса, и поново га управи на Фебуса. Беше доиста лепа у томе тренутку. Стара госпођа, коjа je посматрала оваj призор, осећала се увређеном и ниjе ништа разумевала. — Света Богородице! — узвикну она наjеданпут — шта ми се то миче код ногу! Jу, проклета животиња! То беше коза коjа je ушла да потражи своjу госпођу и коjа je, хитаjући к њоj, уплела била своjе рогове у хаљине старе госпође, хаљине коjе су jоj се гомилале око ногу кад je седела. То скрену пажњу присутних. Циганка je ослободи не рекавши ниjедну реч. — Гле мале козе са златним ногама! — узвикну Беранжера подскакуjући од радости. Циганка се саже и наслони на своj образ умиљату козину главу. Рекао би човек да je моли за опроштаj што je тако оставила. Међутим, Диjана се беше нагла на уво Коломби. — Како да се нисам раниje сетила? То je та Циганка с козом. Кажу за њу да je врачара и да њена коза зна врло чудновате вештине. — Врло добро — рече Коломба — треба сад и коза да нас позабави мало, и да нам покаже неко чудо. Диjана и Коломба обратите се живо Циганки: — Мала, хаjде да нам твоjа коза покаже какво чудо. — Не знам шта хоћете да кажете — одговори играчица. — Какво чудо, какве мађиjе, укратко, какву враџбину. — То jа не знам. — И она стаде миловати своjу лепу козу понављаjући: — Џали! Џали! У том тренутку Флер де Лис спази о козином врату jедну кожну кесицу. — Шта je то? — улита она Циганку. Циганка je погледа своjим крупним очима и одговори jоj озбиљно: — То je моjа таjна. — Баш бих волела знати ту твоjу таjну — помисли Флер де Лис. Међутим, добра госпођа беше устала љутита. — Но, Циганко, ако ни ти, ни твоjа коза нећете да нам играте, шта ћете онда овде? Циганка не одговори ништа и упути се лагано вратима. Али што им се више приближавала, кораци jоj беху све спориjи. Као да je, пеки неодољиви магнет задржавао. Наjеданпут она управи своjе очи пуне суза на Фебуса и застаде! — А! — узвикну капетан — не можете отићи тако. Вратите се и играjте нам мало. Збиља, лепа девоjко, како вам je име? — Есмералда — рече играчица не скидаjући очи с њега. На ово необично име, све младе девоjке прснуше у смех. Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 93

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Страшно име за jедну девоjку — рече Диjана. — Видите — рече Амелота — да je нека чаробница. — Драга моjа — узвикну свечано госпођа Алоjза — ваши родитељи нису вам то име нашли у крстионици. Међутим, од пре неколико тренутака, како нико на Беранжеру ниjе обраћао пажњу, она беше jедним колачићем одмамила козу у jедан краj собе. За трен ока њих две беху постале добре приjатељице. Радознало дете беше скинуло кесицу коjа je висила о козином врату, отворило je и истресло на покровац све што je y њоj било. То беше азбука чиjе свако слово беше засебно исписано на jедноj шимшировоj таблици. Чим су ове играчке изручене на покровац, дете с изненађењем виде како коза — то je без сумње било jедно од њених чуда — своjом златном ногом вуче извесна слова и гураjући их полако размешта по неком нарочитом реду. После неколико тренутака слова су састављала jедну реч коjу коза као да беше научена писати; тако je мало оклевала састављаjући je, и Беранжера наjедансут узвикну, склонивши руке с дивљењем: — Кумо Флер де Лис, да видите шта je коза научила. Флер де Лис притрча и уздрхта. Слова распоређена на поду, образовала су ову реч: ФЕБУС — То je коза написала!? — упита она пригушеним гласом. — Jесте, кумице — одговори Беранжера. О томе ниjе могло бити сумње; дете ни je умело писати. — То je, дакле, та таjна! — помисли Флер де Лис. Међутим, на детињу вику сви беху дотрчали, и мати, и девоjке, и Циганка, и официр. Циганка виде какву je глупост коза учинила. Она поцрвене, затим пребледе и стаде дрхтати као кривац пред капетаном, коjи je гледаше с осмехом задовољства и чуђења. — Фебус! — шапутаху пренеражене девоjке — то je капетаново име! — Ви имате ванредно памћење! — рече Флер де Лис скамењеноj Циганки. Затим бризну у плач. — Ох! — промуца она болно, покривши лице своjим лепим рукама — то je нека чаробница! — А у срцу своме чула je други jедан глас, jош ужасниjи, коjи jоj je говорио: то je нека супарница. Она паде у несвест. — Кћери моjа! кћери моjа! — узвикну уплашена мати. — Одлази, паклена Циганко! Есмералда за трен ока покупи злосрећна слова даде знак Дали, и изиђе на jедна врата, док су Флер де Лис носили на друга. Капетан Фебус, коjи беше остао сам, премишљаше за часак на коjа ћe врата; затим оде за Циганком.

II ДРУГО JE СВЕШТЕНИК А ДРУГО ФИЛОЗОФ Свештеник кога младе девоjке беху уочиле на северном торњу, са кога je, нагнут над трг, тако пажљиво пратио Циганкино играње, беше доиста архиђакон Клод Фроло. Наши читаоци нису заборавили ону таjанствену ћелиjу коjу архиђакон беше задржао за себе у том торњу. (Узгред буди речено, не знам да ниjе то она иста чиjа се унутрашњост jош и данас може видети кроз jедан мали четвртасти отвор, на источноj страни, у висини човечjоj, окренут платформи са коjе се дижу торњеви; да ниjе то онаj ћумез, сада сасвим го, празан и запуштен, чиjи су окречени зидови украшени овдеонде с неколико jадних жутих гравура, коjе представљаjу фасаде разних цркава. Jа мислим да у тоj рупи стануjу заjедно слепи мишеви и пауци, и да се према томе ту води двострани рат истребљења против мува.) Сваког дана, jедан сат пре сунчева заласка, пео се архиђакон уз степенице што воде на торањ и затварао у ту ћелиjу, у коjоj je понекад проводио по читаве ноћи. Тога дана, баш кад je, дошавши пред ниска врата тога уточишта, увукао у браву мали старински кључић коjи je увек носио уза се у кесици о поjасу, допреше му до ушиjу звуци даира и кастањета. Ти су се звуци чули с трга пред црквом. Ћелиjа je, рекли смо већ, имала свега jедан прозорчић коjи je гледао у задњи део цркве. Клод Фроло нагло извади кључ, и после неколико тренутака био je на врху торња, у суморном и замишљеном положаjу у коме га девоjке беху спазиле. Ту je стаjао озбиљан, непомичан, гледаjући само у jедну тачку, са jедном jедином мишљу. Под његовим ногама лежао je цео Париз, с тисућу стрела на своjим грађевинама и са своjим кружним хоризонтом од благих брежуљака, са своjом реком коjа се виjуга под његовим мостовима и своjим народом коjи врви по његовим улицама, са облацима дима, са неравним ланцем своjих кровова коjи стеже Богородичину цркву своjом многоструком мрежом. Али, у целоj овоj вароши архиђакон je гледао само jедан краj; трг пред црквом; у целоj овоj гомили само jедно лице: Циганку. Тешко би било рећи какве je природе био таj поглед, и откуда je долазио онаj пламен коjи je из њега избиjао. То беше поглед непомичан, па ипак узбуђен и немиран. И, по потпуноj непомичности целог његовог тела, ко je би овда-онда, потресла махинална jеза, као што ветар потреса дрво, по укочености његових лактова коjи су личили на мрамор више но ограда на коjу се наслањаху, по скамењеном осмеху коjи му je лице грчио, рекао би чешек да су у Клода Фролоа jедино очи биле живе. Циганка je играла. Она je окретала даире на врху свога прста и бацала их увис, играjући провансалска кола, окретна, лака, весела и не осећаjући тежину страшнога погледа коjи je као олово падао на њену главу. Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 94

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Гомила се тискаше око ње; с времена на време, jедан човек у жутоj и црвеноj долами склањао je свет, затим се враћао на столицу коjа je била на неколико корака од играчице, и стављао на колена главу козину. Таj човек као да беше другар Циганкин, Клод Фроло, са висине на коjоj je био, не могаше распознати његове црте. Откако je спазио овог непознатог човека, архиђакон као да je своjу пажњу поделио на играчицу и на њега, и његово лице стаде бивати све мрачниjе и мрачниjе. Наjеданпут он се исправи и лака дрхтавица прође му кроз цело тело: — Ко je таj човек? — рече он кроз зубе — досад сам je увек виђао саму! И он се изгуби под искривуданим сводом увиjених степеница, и сиђе. Кад je пролазио поред врата од звоника коjа беху одшкринута, он виде нешто што му паде у очи, виде Квазимода како се нагао над jедан отвар од оних стреха од шкриљаца коjе личе на огромне шалоне, па гледа и он на трг. Квазимодо се беше тако загледао да се ниjе ни осврнуо кад je његов поочим прошао. Његово дивље око имало je необичан израз. То беше поглед очаран и благ. — Чудновато! — промрмља Клод. — Да ли то Циганку гледа тако? — Он настави силазити. После неколико минута брижни архиђакон изиђе на трг кроз врата на подножjу торња. — Где се деде Циганка? — рече он мешаjући се међу гледаоце коjе даире беху окупиле. — Не знам — одговори jедан од његових суседа — сад je баш нестаде. Чини ми се да je отишла да одигра коjу фандангу205 у оноj кући преко пута, куда су je позвали. Место Циганке, на оноj истоj простирци чиjе су се арабеске на неколико тренутака пре тога губиле под ћудљивом с ликом њене игре, архиђакон je видео сада само човека у црвеном и жутом оделу, коjи je, да би зарадио коjу пару, обилазио око круга, с лактовима на куковима, забачене главе, црвена лица, опружена врата, с jедном столицом у зубима. На тоj столици беше привезана мачка коjу му je jeдна сусетка позаjмила и коjа je маукала врло уплашена. — Света Богородице! — узвикну архиђакон баш када комедиjаш, коме по лицу беху избиле крупне грашке зноjа, прође поред њега са своjом пирамидом од столице и мачке — шта то ради магистар Пjер Гренгоар? Строги глас архиђаконов тако изненади убогог ђавола да са целом своjом зградом изгуби равнотежу, те и столица и мачка падоше на главу гледаоцима посред урнебесне дреке. Вероватно je да би магистар Пjер Гренгоар (jер то он беше) имао врло неприjатно разрачунавање са сусетком чиjа je мачка била, и са осталим нагњеченим и изгребаним личностима, коjе су га окружавале, да се ниje користио метежом и склонно у цркву, куда га je Клод Фроло позвао. Катедрала беше већ мрачна и пуста. Побочне лађе лежале су у потпуном мраку, а кандила у капелама светлела су већ као звезде — толико густ мрак беше под сводовима. Само се велика ружа на фасади, чиjе безброjне боjе беху осветлили зраци хоризонталнога сунца, блистала у мраку као гомила диjаманата, и бацала своjу светлу слику на супротан краj лађе. После неколико корака дом Клод наслони се на jедан стуб и погледа Гренгоара непомично. То не беше поглед кога се Гренгоар боjао, постиђен што га je тако озбиљна и учена личност затекла у овом комедиjашком оделу. Поглед свештеников не имађаше у себи ничега подругљивог и ироничног, он беше озбиљан, миран и оштар. Архиђакон прекиде ћутање први. — Ходите, магистре Пjере. Многе ћете ми ствари морати обjаснити. Пре свега, како то да вас нисам видео има скоро два месеца, и да вас сад нађем на улици, у лепом руху доиста! пола жутом а пола црвеном, као jабука из Кодбека? — Господине — рече погружено Гренгоар — одело ми je доиста врло необично; и jа се томе више чудим но мачка коjоj би метнули на главу тикву. Доиста je врло ружно, jа то осећам, доводити господу чуваре реда у незгодан положај да туку под овом хаљином леђа jедног филозофа питагореjца. Али шта ћете, пречасни оче? томе je крив моj стари капут коjи ме je подло оставио у почетку зиме, под изговором да се сав распао и да му je потребно да се одмори у корпи крпаревоj. Шта да радим? Цивилизациjа ниjе jош дошла дотле да човек може ићи го, како je желео стари Диоген. Додаjте томе да je дувао врло хладан ветар, и да се у jануару месецу не може с успехом радити на увођењу ове новине. Оваj ми капут дође под руку. Jа сам га узео и оставио своjу стару црну кабаницу. коjа je, за jеднога херметика као jа, била врло слабо херметички затворена. И тако, ево ме у лакрдиjашком оделу, као оно свети Жене. Шта ћете? Морало се. Како je Аполон чувао овце код Адмета.206 — Леп сте занат изабрали! — настави архиђакон. — Признаjем, оче, да je боље филозофирати и писати песме, дувати пламен у пећи или га добиjати с неба, но носити мачке по улицама. Зато сам, кад сте ме ословили, и изгледао глуп, као теле пред шареним вратима. Али шта ћете, господару? Треба jести сваки дан, а ни наjлепши стихови александринци не вреде у устима колико комадић сира. Jа сам написао за госпођу Маргариту од Фландриjе онаj чувени свадбени спев коjи вам je познат, али општина неће да ми га плати, под изговором да ниjе наjбољи, као да човек може дати за четири талира какву Софоклову трагедиjу. Предстоjало ми je, дакле, да умрем од глади. Срећом, нашао сам да имам доста jаку вилицу, и онда сам рекао тоj вилици: — Покажи своjу снагу и вештину, храни себе сама. Aie te ipsam207. Гомила лупежа, коjи су постали моjи добри приjатељи, научили су ме разним херкулским вештинама, и jа сад даjем свако вече своjим зубима хлеб коjи су преко дана зарадили у зноjу лица мога. Уосталом, 205

Шпанска игра уз пратњу кастањета. Адмет, краљ и оснивалац Фере у Тесалиjи, jедан од Аргонаута, чиjа je стада чувао Аполон 207 Храни се сама 206

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 95

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

concédо, jа признаjем да своjе умне способности жалосно употребљавам, и да човек ниjе створен зато да проведе своj живот удараjући у даире и носећи столице у зубима. Али, пречасни оче, ниjе довољно провести своj живот, треба га и одржавати. Дом Клад je слушао ћутећи. Наjеданпут његово упало око доби тако оштар израз да Гренгоар осети како му таj поглед продире, тако рећи, у дно душе. — Врло добро, магистре Пjере, али откуда ви у друштву ове играчице? — То je врло просто — рече Гренгоар — отуда што je она моjа жена и што сам jа њен муж. Мрачно око свештениково плану: — Je ли могућно, несрећниче? — узвикну он и шчепа Гренгоара за руку — je ли могућно да те je Бог толико напустио да си дошао у додир с том девоjком? — Душе ми, господару — одговори Гренгоар дршћући целим телом — кунем вам се да je нисам никад дирнуо, ако вас то онеспокоjава. — Па шта рече малопре нешто о мужу и жени? — упита свештеник. Гренгоар похита да му што je могуће краће исприча све што читалац већ зна, своj доживљаj у Чудотворноj мали и своjу женидбу уз разбиjен крчаг. Уосталом, изгледа да оваj брак ниjе имао jош никаква резултата, и да му je Циганка свако вече ускраћивала прву брачну ноћ као првога дана. — То je врло неприjатно — рече он на завршетку — али то je отуда што сам био тако несрећан те се оженио невином девоjком. — Шта хоћете тиме да кажете? — упита архиђакон коjи се за време причања беше поступно умирио. — То je доста тешко обjаснити — одговори песник. — Свему томе узрок je суjеверjе. Моjа je жена, како ми рече jедан матори лупеж кога код нас зову jеђупачким кнезом, дете нађено, или изгубљено, што je свеjедно. Она носи о врату jедну амаjлиjу коjа ће jоj, веле, помоћи да jеднога дана нађе своjе родитеље, али коjа би изгубила своjу моћ чим би девоjка изгубила своjу невиност. Из тога излази да ми обоjе живимо врло чедно. — Дакле — прихвати Клад, чиjе чело биваше све ведриjе — ви мислите, магистре Пjере, да jош ни jедан мушкарац ни je имао сношаj с тим створењем? — А шта може, дом Клоде, човек против jедне празноверице? Она je то увртела у главу. Jа мислим да je зацело велика реткост таква чедност, очувана у сред толиких Циганки, коje je тако лако добити. Али она има за одбрану три ствари: jеђупачког кнеза коjи je узео под своjу заштиту, рачунаjући можда да je прода каквом господину опату; цело своjе племе коjе je необично поштуjе, као Богородицу; и jедан мали нож коjи увек носи уза се, скривен, мада je управитељ полициjе то забранио, и коjи jоj искрсне у рукама чим je обухвате око струна. То вам je права зоља. Архиђакон окупи Гренгоара питањима. Есмералда беше, по нахођењу Гренгоарову, створење безазлено и красно; лепа, осим кад начини ону своjу гримасу; девоjка невина и пуна страсти, коjа ништа не зна и коjу све одушевљава; коjа jош не зна за разлику између жене и мушкарца, чак ни у сну; ето таква; коjа нарочито и страсно воли игру, ларму, скитање; то вам je као нека жена пчела коjа на ногама има невидљива крила и живи у вртлогу. Овакву природу добила je ça чергашким животом коjим je увек живела. Гренгоар беше дознао да je она, jош као дете, пропутовала Шпаниjу и Каталониjу па чак и Сицилиjу; штавише, мислио je да je њу цигански караван, у коме je била, одвео био у краљевину Алжир, земљу коjа лежи у Ахаjи, коjа се граничи с jедне стране малом Албаниjом и Грчком, а с друге Сицилиjанским морем коjе je пут за Цариград. Цигани, причао je Гренгоар, беху вазали алжирскога краља, старешине белих Мавара. Но једно је извесно: да je Есмералда jош врло млада дошла у Француску преко Угарске. У свима овим земљама млада девоjка научила je понешто од необичних jезика и песама и примила неке настране поjмове, због чега jоj je jeзик био нешто тако шарено као што jоj беше шарено одело, пола париско, пола африканско. Уосталом, народ из квартова у коjе je одлазила волео jу je због њене веселости, због њене умиљатости, због њене живахности, због њена играња и због њених песама. По њеном мишљењу, у целоj вароши мрзеле су je, пре свега, две личности, о коjима je увек са страхом говорила: покаjница у Тур-Ролану, опака jедна испосница коjа je не зна се зашто кивна на Цигане, и коjа je проклињала сироту играчицу кад год би ова прошла поред њена прозора; и jедан свештеник, коjи je никад не би срео а да je не дочека погледима и речима од коjих се плашила. Ова последња околност веома збуни архиђакона; но Гренгоар ниjе обратно много пажње на ову забуну: два месеца беху сасвим довољни да безбрижни песник заборави необичне поjединости оне вечери кад je срео Циганку, и улогу коjу je присуство архиђаконово играло у тоj прилици. Усталом, играчица се ниjе ничега боjала; она ниjе предсказивала људима судбину, и зато je била ван опасности од оптужбе за врачање коjе су тако место подизане против Циганки. А после, Гренгоар jоj je био брат, кад jоj већ ниjе био муж. Уосталом, филозоф je врло трпељиво подносио ову врсту платонскога брака. Главно je да je имао где да легне и шта да jеде. Сваког jутра полазио je из просjачке мале, понаjчешће са Циганком, коjоj je помагао да купи по раскршћима крунаше и мале сребрнике; свако вече враћао се с њом под исти кров, пустио би je да се затвори у своjу собицу, и заспао би сном праведника. Укупно узевши, овакав je живот врло угодан и врло повољан за размишљање, говораше он. После, по души и савести, филозоф ниjе био дубоко уверен да je страсно заљубљен у Циганку. Готово исто толико волео je и козу. То беше дивна животиња, кротка, паметна, духовита, учена. Ништа обичниjе у средњем веку од ових обучених животиња коjима се цео свет дивио, и коjе су често одводиле своjе учитеље на ломачу. Па ипак, чаролиjе ове козе са златним ногама беху врло безазлене вештине. Гренгоар их обjасни архиђакону, кога су, како изгледа, ове Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 96

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

поjединости веома занимале. У већини случаjева, довољно je било пружити даире пред козу на оваj или онаj начин, па да покаже оно што желите. Њу je научила Циганка, коjа за те вештине има тако редак дар да jоj je било довољно свега два месеца па да научи козу да помоћу покретних слова напише реч Фебус. — Фебус — рече свештеник — зашто Фебус? — Не знам — одговори Гренгоар. — Можда мисли да у тоj речи лежи каква чаробна и таjна сила. Она jу je често понављала полугласно, кад мисли да je сама. — Jесте ли уверени — прихвати Клод своjим оштрим погледом — да je то само обична реч и да ниjе никакво име? — Чиjе име? — упита песник. — Шта jа знам? — рече свештеник. — Знате шта jа мислим, пречасни оче. Ти су Цигани по мало Гаури208 и обожаваjу сунце. Отуда то Фебус. — Мени то не изгледа тако jасно као вама, магистре Пjере. — Уосталом, не мари ништа. Нека мрмља њено Фебус до миле воље. Али je извесно да ме Џали воли већ готово исто толико колико њу. — Шта je то Џали? — То je коза. Архиђакон наслони браду на руку и оста неколико тренутака замишљен. Наjеданпут окрену се нагло Гренгоару. — И ти ми се кунеш да je ниси дотакао? — Кога? — рече Гренгоар — козу? — Не, ту жену. — Моjу жену! Кунем вам се да нисам. — А често си с њоме насамо? — Свако вече, по jедан добар сат. Дом Клод набра обрве. — О, о! solus cum sola non cogitabunt orare Pater noster209. 210 211 212 — Душе ми, могао бих очитати и Pater , и Ave Мaria и Credo in Deum patrem omnipotentem , a да она ни главе не окрене на мене. — Закуни ми се утробом своjе матере — понови архиђакон напрасито — да ниси ни прстом такнуо то створење. — Могао бих се заклети и главом свога оца, jер то двоjе стоjи у вези. Али, пречасни оче, допустите ми сад да jа вас упитам нешто. — Говорите, господине. — Шта се то вас тиче? Бледо архиђаконово лице поцрвене као образ у младе девоjке. Он испрва не одговори ништа, затим рече са очевидном забуном: — Слушаjте, магистре Пjере Гренгоаре. Колико jа знам, ви jош нисте изгубили душу. Jа се интересуjем за вас и желим вам добра. Но наjмањи додир с том пакленом Циганком бацио би вас у наручjе сатани. Ви знате да увек тело упропасти душу. Тешко вама ако се приближите тоj жени. То je све што имам да вам кажем. — Покушао сам jеданпут — рече Гренгоар чешући се иза ува. — То je било првога дана; али сам се опекао. — Били сте тако безочни, магистре Пjере? И натушти се чело свештениково. — Други пут опет — настави песник смешећи се — пре него сам легао, вирио сам кроз кључаоницу и видео у кошуљи наjдивниjу жену каква се икад босонога пела у кревет. — Иди до ђавола! — узвикну свештеник са страховитим погледом; и гурнувши зачуђенога Гренгоара, он се крупним корацима изгуби под наjмрачниjим сводовима катедрале.

III ЗВОНА Од онога jутра кад je био ишибан на срамноме стубу, Квазимодова звонарска ревност беше веома охладнела; тако се бар чинило суседима Богородичине цркве. Пре тога су бруjала звона сваки час, од jутра до 208

Гаури, обожаваоци ватре у Персиjи и Индиjи Мушко и женско насамо неће мислити на то да читаjу Оченаш 210 Оченаш 211 Богородице дево 212 Веруjем у бога оца свемогућега 209

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 97

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

мрака, звонило je звоно коjе позива на службу, чуле су се богате гаме на мањим звонима, за свадбу, за крштење, мешаjући се у ваздуху као сплет свакоjаких умилних звукова. Стара црква, коjа je сва треперила и звучала, била je y вечитоj jеци од звона. У њоj се без престанка осећало присуство ћудљиве душе коjа je певала на сва ова бакарна уста. Сад ове душе као да беше нестало. Катедрала je изгледала суморна и радо je ћутала. О празницима и укопима чуло се обично звоњење, суво и наго, оно коjе je према обредима било неопходно, и ништа више. Од оног двоструког звука коjи се чуjе из jедне цркве, оргуље изнутра и звона споља, остале су само оргуље. Рекао би човек да више ниjе било звонара у звоницима. Међутим, Квазимодо je непрестано био ту. Каква се то промена десила у њему? Да нису стид и очаjање jош траjали у дну његова срца, да нису ударци џелатови jош непрестано одjекивали у његовоj души, и да туга због онаквог поступка ниjе све угасила у њему, па чак и његову љубав према звонима? Или, да ни je Мариjа имала супарницу у срцу звонара Богородичине цркве, и да нису велико звоно и његових четрнаест другова баш занемарени због нечега милиjег и лепшег? Лета господњег 1482, Благовести су пале у уторак 25. марта. Тога дана ваздух беше тако чист и тако лак да Квазимодо поново осети у себи нешто љубави према своjим звонима. Он се попе на северни торањ, док je доле црквењак широм отварао црквена врата, коjа у оно доба беху огромна крила од тврдот дрвета, превучена кожом, оивичена гвозденим позлаћеним клинцима, а опточена скулптурама „врло вешто израђеним". Дошавши у високу собицу где стоje звона, Квазимадо je посматрао неко време свих шест звоника, тужно машући главом као да je подносио патње од нечега необичнога што их je истисло из његова срца али кад их je заљуљао, кад je осетио да се оваj грозд од звона креће под његовом руком, кад je видео, jер не могаше чути, како се устрептала октава пење и спушта по овим звучним лествама, као птица коjа скаче с гране на грану, кад оваj музички демон коjи растреса цео сплет стрета, трилера и арпеђа, овлада бедним глуваком, он тада опет поста срећан, заборави све, и његово срце коjе се ширило разгали његово лице. Он je ишао тамо-амо, пљескао рукама, трчао од jеднога конопца до другог, подстицао певаче гласом и покретом, као какав капелник коjи бодри веште свираче. — Тако — говорио je — тако, Габриjела. Сручи сав своj глас на трг. Данас je празник. Тиболде, што си се оленио? Попустио си. Живље! Живље! Да ниси зарђао, ленивче? Тако! Брзо! Брзо! Да ти не видим клатно. Нека сви оглуве као jа. Врло добро, Тиболде, врло добро! Гиjоме! Гиjоме! Ти си наjвећи, а Паскиjе je наjмањи, па опет Паскиjе звони боље. Да се опкладимо да га они коjи чуjу, чуjу боље но тебе. Добро je! Добро je! Габриjела, само jако! Jош jаче! Хеj! Шта радите тамо горе вас двоjе, ви Врапци? Не видим да даjете гласа од себе. Шта je то с бакарним jезицима коjи као да зеваjу, место да певаjу? Дед, на посао! Благовести су. Данас je лепо сунце, па треба да je и звоњење лепо. Jадни Гиjоме! Ти си се сасвим уморио, дебељко! Он се беше сав предао подстицању своjих звона коjа су се надметала да што боље звоне, и чиjа су сjаjна леђа одскакала и тресла се, као оно запрегнуте мазге у Шпаниjи кад их сагал овда-онда опомиње. Наjеданпут, бацивши поглед кроз широке крљушти од шкриљаца коjима je до извесне висине покривен стрми зид звоника, он спази на тргу jедну девоjку у необичном оделу коjа стаде и простре по земљи ћилим, jедну малу козу коjа леже на ћилим, и гомилу гледалаца коjа начини круг око ње. Оваj призор нагло измени ток његових мисли и охлади његово музикално одушевљење као што струjа ваздуха охлади течну смолу. Он застаде, окрете леђа звонима, згури се иза стрехе од шкркљаца и управи на играчицу онаj сањалачки, нежан и благ поглед коjи већ jеданпут беше зачудио архиђакона. Међутим, заборављена звона наjеданпут умукоше сва у исти мах, на велику жалост љубитеља коjи су са уживањем слушали звоњење са Мењачкога моста и разишли се забезекнути као псето коме сте показали кост па га ударили каменом.

IV 'АН' АГКХ213 Jеднога лепог jутра тог истог месеца марта, чини ми се да je то било у суботу 29, на Дан светога Евстахиjа, наш млади приjатељ ђак Жан Фроло ди Мулен примети, облачећи се, да његове чакшире, у коjима му je била кеса, не даjу од себе никакав метални звук. — Jадна кесо! — рече он извадивши je из џепа — шта, зар ни пребиjене паре у теби! Како су те свирепо исцедили коцка, пиво и Венера! Како си празна, смежурана и танка! Личиш на прса какве фуриjе! Питам jа вас, господине Цицероне и господине Сенека, чиjе похабане примерке видим разбацане по поду, што ми показуjе, боље но неки ковничар или неки Jевреjин са Мењачког моста да jедан талир с круном вреди тридесет пет унциjа, свака по двадесет пет суа и осам пара париских, и да jедан талир с полумесецом вреди тридесет шест унциjа, од двадесет шест суа и шест пара турски комад, кад немам ни кршене паре да je метнем на дупло-шест! Ох, Конзуле Цицероне! Из такве се невоље не извуче човек с перифразама, са quemadmodum214 и са verum enimvero! 215 Он се обуче врло нерасположен. Док je везивао обућу, дође му у главу jедна мисао, али он je наjпре одбаци; међутим, она се поврати, и он обуче свој приник наопачке, што je очевиден знак jаке унутрашње 213

Судбина Као што 215 Али заиста 214

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 98

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

борбе. Напослетку, он тресну капу о земљу и узвикну: — Ах, шта ту! Шта буде да буде. Идем jа своме брату. Добићу придику, али ћу добити и талир. И он нагло навуче своjу блузу с постављеним рукавима, диже капу са земље и изиђе као очаjник. Он се упути улицом Харп ка Старој вароши. Кад je прошао поред Улице Хушет, заголица му нос мирис оних дивних ражњића коjи су се непрестано окретали, и он с пуно љубави погледа џиновску продавницу печења коjа je jеднога дана измамила францисканцу Калатажирону онаj патетични узвик: Veramente, queste rôtisserie sono cosa stupenda216. Али Жан не имађаше новца за доручак, и он с дубоким уздахом уђе под портик Малога Шатлеа, огроман свод с масивним кулама, коjи je бранно улазак у Стару варош. Ниjе се чак ни толико зауставио да се узгред баци каменом, како je био обичаj, на бедну статуу Перине Леклерка, коjи беше предао Париз Карла VI Енглезима, злочин коjи je његов лик, унакажен камењем и убрљан блатом, три века испаштао на углу улица Харп и Буси, као на вечном срамном стубу. Када je прешао преко Малог моста и крочио у Улицу нове свете Женевjеве, Жан де Малендино нађе се пред Богородичином црквом. Тада га његова неодлучност поново обузе, и он се прошета неколико тренутака око статуе г. Легриjа, понављаjући са страхом: — Придика je извесна, талир je сумњив! Он заустави jедног црквењака коjи je излазио из обиталишта. — Где je господин архиђакон од Жоза? — Чини ми се да je y своjоj ћелиjи на торњу — рече црквењак — али вам не бих саветовао да га узнемиравате, сем ако долазите од стране некога као што je папа или господин краљ. Жан пљесну рукама. — До врага! Ево дивне прилике да видим ту чувену чаробничку ћелиjу! С овом намером, он се одважно упути кроз мала црна врата и стаде се пети уз увиjене степенице Светога Жила, коjе воде на горње спратове торња. — Баш да видим! — говорио je y себи уз пут. — Свете ми Богородице! Мора да je врло занимљива та ћелиjа коjу моj пречасни брат криjе као своj pudendum! Кажу да у њоj пали паклено огњиште и да на jакоj ватри кува камен мудрости. До врага! Стало ми je до камена мудрости колико до обичног шљунка. Више бих волео наћи на његовоj пећи омлет од ускршњих jаjа са сланином но наjвећи камен мудрости на свету! Кад je дошао на галериjу са стубовима, он одахну мало и не знам са колико милиона ђавола опсова степенице коjима ниjе било краjа, затим настави да се пење кроз тесна врата севернога торња, кроз коjа je данас забрањен пролаз народу. Кад je после неколико тренутака прешао одељење у коме су била звона, он наиђе на мало одмаралиште у jедном побочном одељењу, и под сводом на ониска готска врата, чиjу je огромну браву и тешке окове могао спазити кроз jедан отвор у зиду коjи je окружавао степенице. Они коjи би данас били радознали да виде ова врата познаће их по овом натпису, урезаном белим словима у црном зиду: Обожавам Коралиjу. 1829. Потписан Ужен. Реч Потписак стоjи у тексту. — Уф! — рече ђак — без сумње je овде. Кључ беше у брави. Врата беху само притворена. Он их гурну полако и промоли главу унутра. Читалац je зацело прелиставао дивне слике Рембрантове, тог Шекспира сликарства. Међу многоброjним божанственим сликама има нарочито jедна коjа, како се мисли, представља доктора Фауста и коjу je немогућно гледати а да човеку очи не засене. То je jедна мрачна ћелиjа. На средини je сто претрпан одвратним предметима, мртвачким главама, глобусима, аламбицима, шестарима, jероглифским пергаментима. За столом je доктор, у широком огртачу, с натученом капом на очи. Види му се само половина тела. Он се придигао са своjе огромне наслоњаче, наслонио се рукама на сто и с радозналошћу и са страхом посматрао jедан велики светао круг од чаробних слова, коjи гори на зиду у дну као сунчани спектар у мрачноj соби. Ово кабалистичко сунце чисто трепери пред очима и испуњава тамну ћелиjу своjим таjанственим зрацима. Страшно али лепо. Нешто доста слично Фаустовоj ћелиjи указа се оку Жанову кад се усудио промолити главу кроз одшкринута врата. И то je била собица мрачна и jедва осветљена. И ту су били велики сто и велика наслоњача, шестари, аламбици, костури разних животиња повешани о таваницу, глобус коjи се ваљао по поду, хипоцефалиjе помешане с бокалима у коjима су треперили златни листови, мртвачке главе поређане на кожи ишараноj разним ликовима и словима, дебели рукописи набацани и раширени без икаква обзира према слабим ивицама пергамента; укратко, сви измети науке, а свуда преко овог вашара прашина и паучина; али ниjе било круга од светлих писмена, ниjе било доктора коjи са заносом посматра ватрену визиjу, као што орао гледа сунце. Па ипак ћелиjа не беше празна. Jедан човек седео je y наслоњачи, нагнут над сто. Жан, коме таj човек беше леђима окренут, могао je видети само његова рамена и његов потиљак! али њему ниjе било тешко познати ову ћелаву главу, коjу природа беше за вечита времена обриjала, као да je видљивим знамењем хтела обележити неодољив свештенички позив архиђаконов. Жан, дакле, познаде свога брата. Али врата се беху отворила тако тихо да ништа ниjе наговестило дом Клоду његово присуство. Радознали ђак користи се тиме да натенане разгледа ћелиjу неколико тренутака. Лево од наслоњаче, испод малог прозора, била je пространа пећ коjу у први мах не беше спазио. Дневна светлост коjа je кроз таj прозорчић продирала пролазила je кроз мрежу jеднога паука, коjи je своjу танану ружу с пуно укуса испредао у своду од прозора, и у чиjоj je средини оваj архитект инсект непомично стоjао као 216

Збиља, ове ашчинице су ствар нудновата

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 99

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

осовина тога точка од чипака. На пећи беху нагомилане без икаква реда свакоjаке вазе, флашице од иловаче, стаклене реторте и други судови. Жан са уздахом примети да нема ниjедног тигања. — Дивна кухиња! — помисли он. Уосталом, у пећи ниjе било огња; штавише, као да одавно ниjе у њоj ни горела ватра. Jедна стаклена образина, коjу Жан спази међу посуђем за алхемиjу и коjом je архиђакон без сумње заклањао лице кад je справљао какву опасну смесу, лежала je y jедноме углу, покривена прашином и као заборављена. Поред ње лежао je jедан мех, исто тако прашљив, на чиjоj горњоj површини беше бакарним писменима исписана ова изрека: Spira, spera217. По зидовима беху, по обичаjу херметика, исписане многе друге изреке; jедна мастилом, друге урезане каквим шиљатим металом. Ту су се могла видети писмена готска, jевреjска, грчка и римска без икаква реда, многоброjни записи нагомилани jедни на друге, од коjих су новиjи кварили стариjе, а сви се мешали међу собом као гране каквог жбуна, као копља у каквом метежу. То доиста беше доста неjасан метеж свих филозофиjа, свих снова, свих мудрости људских. Овде-онде био je понеки коjи се блистао међу осталима као застава међу копљима. То беше понаjчешће каква кратка изрека латинска или грчка, коjе je средњи век тако вешто састављао: Unde? inde? — Homo homini monstrum. — Astra, castra, nomen, numen.. Sapere aude — Flatubi vult218 — итд,; понекад по коjа реч коjа на први поглед ниjе имала никаква 219 смисла: коjом се можда с горчином циљало на монашки режим; понекад, опет, неко обично правило свештеничке дисциплине, обучено у правилни хексаметар: Coelistem, dominum terrestrem dictio domnum220. Исто тако, било je местимице jевреjских места коjа Жан, коjи ни грчки ниjе знао честито, ниjе ништа разумевао, а преко свега тога прелазиле су сваки час звезде, људски или животињски ликови, и троугли коjи су се секли, што je прилично доприносило да оваj ишарани зид ћелиjе личи на лист хартиjе по коме би маjмун жврљао пером пуним мастила. Уосталом, цела ћелиjа била je слика напуштености и нереда; а по рђавом стању алатки могао je човек закључити да je господар поодавно већ занемарио своjе радове због других брига. Међутим, изгледало je да магистра, коjи се беше нагао над jедан замашан рукопис украшен необичним сликама, мучи нека мисао коjа се непрестано плела у његова размишљања. Тако je бар закључио Жан, слушаjући га како са застоjима човека коjи гласно мудруjе говори ово: — Jест, Ману каже, а Зороастар учи да се сунце рађа из ватре, а месец из сунца. Ватра je душа васељене. Њени елементарни атоми изливаjу се и теку без престанка по свету у бескраjним струjама. На местима где се пресецаjу на небу, те струjе производе светлост; где се пресецаjу на земљи, произволе злато. — Светлост, злато, то je jедно исто. Ватра у чврстом стању. — Сва je разлика што je jедно видљиво а друго опипљиво, jедно ваздушасто а друго чврсто, као што je водена пара према леду. Ништа више. — То ниjе сан, то je општи закон природе. — Али како да се измами у науку таjна овог општег закона? Шта! Ова светлост, у коjоj се моjа рука купа, то je злато! Ове исте атоме коjи су се по извесном закону расули треба просто скупити по jедном другом закону! — Шта треба радити? — Неки су дошли на мисао да закопаjу jедан сунчани зрак. Авероес — jест. Авероес — Авероес je закопао jедан такав зрак под првим стубом на левоj страни олтара у коме се храни коран, у великоj џамиjи кордовскоj; али ћe се тек кроз осам хиљада година моћи гробница отворити да се види je ли оваj оглед успео. — До ђавола! — рече Жан у себи — ко ће тако дуго чекати на jедан талир! — ... Други су мислили — настави архиђакон занет мислима — да je боље послужити се jедним Сириjусовим зраком. Али je врло тешко добити оваj зрак чист, због jедновременог присуства других звезда чиjи се зраци мешаjу са зрацима Сириjусовим. Фламел мисли да je простиjе вршити огледе са земаљском ватром. — Фламел! Какво срећно име, Flamma221 — Jест, ватра! То je све и сва. — Диjамант je у угљену, злато je у ватри. — Али како да се из ње издвоjе? — Магистри тврде да има извесних женских имена коjа имаjу тако тиху и тако таjанствену моћ да je довољно изговорити их приликом опита. — Прочитаjмо шта о томе каже Ману: — „Где се жене поштуjу, ту се богови радуjу; где се жене презиру, узалуд je Бога молити. — Уста женска увек су чиста; она су текућа вода, сунчев зрак. — Име женско треба да je приjатно, слатко, заносно; да се свршава дугим самогласником и да личи на речи коjима се благосиља." — Jест, мудрац има право; доиста, Мариjа, Софиjа, Есмерал ... Проклетство! Вечито та мисао! И он гневно склопи књигу. Он превуче руном преко чела, као да je хтео одагнати мисао коjа га je мучила. Затим узе са стола jедан клин и jедан мали чекић, чиjи држак беше необично ишаран таjанственим словима. — Од неког времена — рече он с горним осмехом — не испада ми за руком ниjедан оглед. Jедна мисао непрестано ми се врзе по глави и помрачава ми ум као усиjан жиг. Чак нисам могао открити таjну

217

Дуваj, надуj се Куда? откуда? — Човек je човеку чудовиште. — Звезде, табор, име, божански лик. — Велика књига, велико зло. — Усуди се бити разуман. Дува куда хоће 219 Jедење на силу, по диjети прописаноj за атлете 220 Небеснога господа, земаљскога називаj господара 221 Пламен, ватра 218

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 100

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO 222

Касиодорову , чиjа je лампа горела без фитиља и без уља. Међутим, то je нешто тако просто! — Врага! — промрмља Жан. — ... Дакле, Jедна jедина тричава мисао — настави свештеник — довољна je да човека учини слабим и да му помути памет! Ох, како би ми се смеjала Клаудиjа Пернел, она коjа ни за тренутак ниjе могла одвратити Николу Фламела од његовог великог дела! Како! У моjоj je руци чаробни чекић Зехиjелов! Кад год би страшни рабин, повучен у своjу ћелиjу, ударио овим чекићем у оваj клин, онаj од његових неприjатеља кога je он осудио, па ма био на две хиљаде миља, утонуо би за jедан лакат у земљу коjа га je прогутала. И сам краљ Француске утонуо je y париску калдрму до колена зато што je jедно вече неразмишљено закуцао на врата чудотворчева. — То се догодило пре непуна три века. Еле, jа имам и чекић и клин, и ти предмети нису у моjим рукама нимало страшниjи од наjмањег чекића у рукама jедног куjунџиjе. Треба, дакле, погодити чаробничку реч коjу je Зехиjеле изговарао кад je ударно у клин. — Ситница! — помисли Жан. — Хаjде да покушамо — прихвати живо архиђакон. — Ако погодим, плава варница креснуће из главе клина. — Емен-хетан! — Емен-хетан! — То ниjе. — Сижеани! Сижеани! — Нека оваj клин отвори гроб сваком коjи се зове Фебус! ... — Проклетство! Опет и вечито та иста мисао! И он гневно баци чекић. Затим се тако сроза у наслоњачу и наже над сто да га Жан изгуби из вида иза огромнога наслона. Неколико минута видео ie само његову песницу грчевито стисну ту на jедноj књизи. Наjеданпут дом Клод устаде, узе jедан шестар и ћутећи уреза на зиду великим почетним писменима ову грчку реч: ‘A N' А Г К X — Моj брат не зна шта ради — рече Жан у себи; — било би много простиjе написати Fatum223. Не мора сваки знати грчки. Архиђакон поново седе у своjу наслоњачу и наслони главу на руке као болесник коме je чело тешко и врело. Ученик je гледао свога брата зачуђено. Он коjи je увек био отворена срца, он коjи ниjе знао ни за какав закон на свету до за закон природе, он коjи je пуштао на вољу своjим страстима и код кога jезеро великих узбуђења беше увек пресушено, jер je свако jутро правио у њему нове канале, он ниjе знао како помамно ври и кључа море људских страсти кад му се не да никаква oдушка, како буjа, како се пење, како се разлива, како нагриза срце, како jеца у себи и како потмуло тутњи, док не проломи своjе насипе и не провали своjе корито. Озбиљна, и ледена спољашњост Клода Фролоа, та хладна површина, стрме и неприступачне врлине, увек je варала Жана. Весели ђак ниjе никад ни слутио колико се лаве, кључале, помамне и дубоке, криjе под снежним челом Етне. Ми не знамо да ли je он одмах схватио ове мисли, а ли, ма колико да je био ветропир, он разумеде да je видео оно што ниjе требало да види, да je затекао душу свога стариjег брата у jедном од њених наjтананиjих стања, и да ниjе требало да Клод то опази. Видећи да je архиђакон поново постао непомичан, он извуче главу врло лагано, и лупну ногама неколико пута као неко коjи долази и своj долазак обjављуjе. — Слободно! — узвикну архиђакон из ћелиjе — jа сам вас очекивао. Нарочито сам оставио кључ у вратима. Слободно, магистре Жаче. Жан уђе одважно. Архиђакон, коме je оваква песета била врло неприjатна на оваквом месту, уздрхта у своjоj наслоњачи. — Шта! Ви сте то, Жане! — Ипак jедан чиjе име почиње са Ж — рече ђак црвена, безочна и весела лица. Лице дом Клодово доби опет своj строги израз. — Зашто сте дошли? — Брате — одговори ђак трудећи се да му лице изгледа учтиво, покорно и скромно, и обрћући у рукама капу с безазленим изразом — дошао сам да вас замолим... — За шта? — За мало поуке коjа ми je веома потребна. — Жан се не усуди додати гласно: и за мало новца коjи ми je jош потребниjи. Оваj последњи део његове реченице остаде неисказан. — Господине — рече архиђакон хладно — jа сам врло незадовољан вама. — Ваj! — уздахну ученик. Дом Клод се окрете у пола у своjоj наслоњачи и погледа Жана право у очи: — Баш ми je мило што сте дошли. То беше страшан увод. Жан се припреми на оштар напад. — Жане, сваки дан ми стижу тужбе против вас. Каква je то туча у коjоj сте изударали малог виконта Алберта од Рамоншана?... — О! — рече Жан — крупна ствар! Таj неваљали паж трчао je с коњем по блату и прскао ђаке! — А какав je то Махиjе Фаржел — настави архиђакон — коме сте исцепали хаљину? Тunicam dechiraverunt224, вели тужба. 222

Магнус Аурелиjус Касиодор (468—562), латински писац; jедан од наjвећих научника свога доба Судбина 224 Хаљину су исцепали 223

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 101

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Какву хаљину! Jедну стару капу! Чудна ми чуда! — Тужба вели tunicam a не cappettam225. Знате ли латински? Жан не одговори. — Да! — настави свештеник машући главом — ето како данас стоjи са учењем и знањем. Латински jедва се разуме, сирски je сасвим непознат, а грчки je тако омрзнут да ни за наjвеће научнике ниjе срамота ако у читању прескоче грчку реч и да се каже: Graecum est, non legitur226. Жан одлучно диже очи. — Господине брате, je ли по вољи да вам обjасним на францускоме ону грчку реч коjа je исписана тамо на зиду? — Коjу реч? — 'АН'АГКХ. Лака румен обли жуте jагодице архиђаконове, као прамен дима коjи обjављуjе потаjне потресе каквога вулкана. Жан то jедва примети. — Но, па шта значи та реч, Жане? — промуца стариjи брат са усиљавањем. — Судбина. Дом Клод поново пребледе, a Жан безазлено настави: — А она реч испод ње, урезана истом руком, a значи разврат. Видите да знам грчки? Архиђакон je ћутао. Ова лекциjа из грчкога наведе га на размишљање. Малом Жану, коjи je био лукав као свако размажено дете, учини се оваj тренутак погодним да изиђе са своjом молбом. Он, дакле, поче необично умиљатим гласом: — Драги брате, зар ме толико мрзите да ме попреко гледате због неколико бедних ћушака и шамара ко je сам опалио тамо неким дечацима и деранима, quibusdam marmosetis? — Видите добри брате Клоде, да знам латински? Али све ово умиљато лицемерство ниje деловало на строгога брата као обично досад. Кербер227 не загризе медени колач. На челу архиђаконовом не развуче се ниjедна бора. — На шта све то? — рече он хладно. — Па добро, на ствар! Ево шта хоћу! — одговори одважно Жан. — Треба ми новац. На ову дреку изjаву, лице архиђаконово доби наjеданпут израз педагошки и родитељски. — Ви знате, господине Жане, да нам наше добро у Тиршапу, узевши укупно закуп и дохотке од двадесет jедне куће, доноси свега тридесет девет ливара, jеданаест суа и шест пара париских. То je, истина, за половину више но у време браће Пакле, али ипак ниjе много. — Мени треба новац — рече Жан стоички. — Ви знате да je духовни суд одлучио да те наше куће као феудално добро зависе од бискупиjе, и да смо зато дужни плаћати пречасноме бискупу две позлаћене сребрне марке у вредности од шест париских ливара. Те две марке jа jош нисам могао скупити. Ви то знате. — Jа знам да ми треба новац — понови Жан и по трећи пут. — А за шта вам треба? На ово питање зрачак наде заблиста у очима Жановим. Он опет доби своj умиљати и преподобии изглед. — Веруjте, драги брате Клоде, jа се не бих на вас обратно у рђавоj намери. Jа не иштем новац да се проводим по крчмама с вашим унциjама и да се шетам по париским улицама у оделу извезеном златом, са своjим лакеjом, cum meo laquasio. He, брате, мени новац треба за jедно добро дело. — Какво добро дело? — улита Клод мало изненађен. — Два моjа приjатеља хоће да купе из милосрђа повоj детету jедне сироте удовице калуђерице. Повоj ће стати три форинте, па бих и jа хтео шта да приложим. — Како се зову ти ваши приjатељи? — Пjер Асомер и Батист Крок-Оазон. — Хм! — рече архиђакон — та имена пристаjу уз добро дело као топ уз главни олтар. Нема сумње, Жан je врло рђаво изабрао имена своjих приjатеља. Он то увиде сувише касно. — После — настави оштроумни Клод — какав je то повоj коjи стаjе три форинте? и то за дете jедне калуђерице? Откад то удовице калуђерице имаjу децу у повоjу? Жану не остаде ништа друго до искреност. — Па добро, да вам кажем право; треба ми новац да се видим вечерас са Изабелом Тиjери у Вал д'Амур! — Развратниче! — узвикну свештеник. — —рече Жан. Ова реч коjу je Жан, можда нарочито, узео са зида Клодове ћелиjе, учини на свештеника необичан утисак. Он се угризе за усне и гнев му се изгуби у руменилу коje га обли. — Идите — рече он Жану. — Очекуjем jеднога господина. 225

Капица Грчки je, не чита се 227 Пас-чувар на улазу у пакао, по грчкоj митологиjи 226

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 102

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Ђак покуша jош jеданпут. — Брате Клоде, даjте ми бар коjу пару, да jедем... — Докле сте дошли с Гратиjановим228 Декреталиjама? — упита дом Клод. — Изгубио сам своjе прибелешке. — Докле сте дошли с латинским? — Украли су ми Хорациjа. — Докле сте дошли с Аристотелем? — Бога вам, брате, коjи оно црквени отац вели да je маглуштина Аристотелове метафизике била одваjкада извор jеретичких заблуда! До ђавола с Аристотелем! Нећу да убиjем своjу веру његовом метафизиком. — Млади човече — настави архиђакон — приликом последњег уласка краљевог био je jедан племић по имену Филип од Комина229, коjи je на аши свога коња имао извезену своjу девизу: Qui non laborat non manducet230. Jа вам препоручуjем да промислите о њоj. Ђак je неко време ћутао, с прстом у ушима, оборених очиjу и љутита лица. Наjеданпут окрену се Клоду хитро као срна. — Дакле, драги брате, не дате ми ниjедан париски су да купим кору хлеба код пекара? — Qui non laborat non manducet. На оваj одговор неумољивога архиђакона, Жан покри главу рукама као жена коjа jеца, и као у очаjању узвикну: — Ототогототото ! — Шта значи то, господине? — упита Клод, изненађен овом лудориjом. — Како шта значи! — рече Жан и погледа Клода своjим дрским очима коjе беше притиснуо рукама да би поцрвенеле као од плача — то je грчки! То je jедан Есхилов анапест231, коjи потпуно изражава бол. На ове речи прсну он у тако комичан и буран смех да се и архиђакон мораде насмешити. Свему томе био je, y ствари, крив сам Клод; зашто je размазио толико ово дете? — Ох, добри брате Клоде — настави Жан, кога je оваj осмех осмелио — погледаjте како су ми се ципеле подерале. Има ли игде на свету трагичниjе обуће од ципела коjе су зинуле? Архиђакон беше брзо повратио своjу прву строгост. — Послаћу вам нову обућу. Али вам новац не дам. — Само jедан париски су, брате — настави Жан преклињући га. — Научићу Гратиjана напамет, вероваћу у Бога, бићу прави Питагора по учењу и владању. Даjте ми само jедан су, молим вас! Зар хоћете да ме глад прогута своjом чељусти коjа зjапи преда мном, мрачниjа, загушљивиjа, дубља него пакао или нос некога калуђера. Дом Клод одмахну главом пуном бора. — Qui non labor at... Жан му не даде да доврши. — Онда нека иде све до ђавола! — узвикну он. — Весело, Жане! Ићи ћу у крчме, тући ћу се, разбиjаћу боце и походити блуднице! Рекавши оно, он удари капом о зид и пукну прстима као кастањетама. Архиђакон га погледа мрачна лица. — Жане, ви немате душе. — Ако je тако, онда, по Епикуру, немам нешто од нечега што нема имена. — Жане, треба озбиљно да настоjите да се поправите. — Гле! — узвикну Жан, гледаjући час брата, час судове на пећи — овде je међер све ћошкасто, и поjмови и боце. — Жане, ви сте на врло клизавом путу. Знате ли куда идете? — У крчму — рече Жан. — Крчма води на срамни стуб. — То je фењер као и сваки други, и с овим би можда Диоген нашао човека. — Срамни стуб води на вешала. — Вешала су теразиjе коjе на jедном краjу имаjу човека а на другом целу земљу. Лепо je то бити човек. — Вешала воде у пакао. — То je велика ватра. — Жане, Жане, рђав he вам бити свршетак. — Бар je почетак добар. У том тренутку чуше се на степеницама кораци. — Пет! — рече архиђакон метнувши прет на уста. — Иде магистар Jаков. Слушаjте, Жане — додаде он тихим гласом — нипошто да нисте говорили о овоме што ћете овде видети и чути. Сакриjте се брзо под ову пећ 228

Италиjански канонист (познаналац канонског права) из XII века, писац чувеног дела Гратиjанове декреталиjе (збирка доктринарских папских писама). 229 Француски хроничар (1444—1509). Написао Мемоаре о владавини Луjа XI и Шарла VIII 230 Ко не ради, нека не jеде. 231 Тросложна стопа у античном песништву са два ненаглашена, односно кратка слога, и трећим дугим или наглашеним слогом Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 103

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

и ћутите. Жан се шћућури под пећ. Тада му паде на памет jедна срећна мисао. — Знате шта, брате Клоде, даjте ми jедну форинту па да ћутим. — Пет! даћу вам je. — Хоћу да ми je дате одмах. — На! — рече архиђакон и љутито му баци своjу кесу. Жан се завуче под пећ и врата се отворише.

V ДВА ЧОВЕКА У ЦРНОМ ОДЕЛУ Човек коjи уђе имао je црно одело и мрачно лице. Што je на први поглед пало у очи нашем приjатељу Жану (коjи се, можете већ мислити, наместио у своме склоништу тако да je могао по вољи све видети и све чути), то je дубока жалост коjа се огледала на оделу и на лицу овога човека. Па ипак опажала се на овом лицу и нека благост, али благост jедне мачке или jеднога судиjе, благост отужна. Он беше веома сед, пун бора, могао je имати око шездесет година, жмиркао je очима, обрве му беху беле, усне отомбољене, а руке незграпне. Кад Жан виде да то ниjе богзна ко, то jест да je без сумње некакав лекар или судиjа, и да je том човеку нос врло далеко од уста, што je знак глупавости, он се сасвим завуче у своjу jаму, пун очаjања што ће неко извесно време морати да проведе у овако незгодном положаjу и овако рђавом друштву. Међутим, архиђакон ниjе чак ни устао да дочека ову личност. Он jоj беше дао знак да седне на jедну клупицу близу врата, и, после неколико тренутака ћутања, коjе као да je настављало раниje размишљање, рече jоj као с неке висине: — Добар дан, магистре Jакове. — Добар дан, магистре! — одговори човек у црном оделу. У начину на коjи je изговорено с jедне стране ово магистре Jакове, а са друге стране ово магистре, било je разлике какву имате између: господару и господине, domine и domne. To очевидно беше поздрав између учитеља и ученика. — Па — прихвати архиђакон после новог ћутања коjе се Jаков не усуди прекинути — хоће ли вам поћи за руком? — На жалост, магистре — рече оваj с тужним осмехом — дувам непрестано. Пепела има до миле воље, али злата ни труни. Дом Клод учини нервозан покрет. — Не питам вас то, магистре Jакове Шармоли, него за истрагу над оним чаробником. Чини ми се да се зове Марк Сенен, таj настоjник у Главноj контроли? Признаjе ли своjе врачариjе? Jесте ли се користили шта мучењем? — На жалост! — рече Jаков опет с тужним осмехом. — Немамо ту утеху. Таj човек je од камена. У врелом уљу да га кувамо, па неће ништа признати. Међутим, ништа не штедимо да дођемо до истине. Сав je већ разглављен. Употребили смо сва могућа средства, како вели стари комичар Плаут: Advorsum stimulas, laminas, crucesque compedesque, Nervos, catenas, carceres, numellas, pedicas, boias.232 — И ништа. Ужасан човек. Jа већ не знам више шта ћу. — Нисте нашли ништа ново у његовом стану? — Jесмо — рече магистар Jаков претураjући по своjоj кеси — оваj пергамент. На њему има речи коjе не разумемо. Међутим, државни тужилац Филип Лелиjе зна нешто мало jевреjски, колико je научио у парници Jевреjа из Улице Кантерстен у Брислу. Говорећи ово, магистар Jаков развиjао je jедан пергамент. — Даjте — рече архиђакон. Он погледа у пергамент и узвикну: — Чисте мађиjе, магистре Jакове! Emenhétan! То je узвих вештица кад стижу у врзино коло. Per ipsum, et сim ipso, et in ipso.233 To je заповест коjа закључава ђавола у паклу. Нах pax, max! To je из области лекарства. Рецепт против уjеда беснога пса. Магистре Jакове! ви сте краљев прокуратор у духовноме суду, оваj je пергамент ужасан. — Ударићемо тог човека опет на муке. Ево шта смо jош нашли код Марка Сенена — додаде магистар Jаков претураjући поново по своjоj торбици. То беше суд сличан онима коjима беше претрпана дом Клодова пећ. — А! — рече архиђакон, алхемиjски суд за топљење. — Морам вам признати — прихвати магистар Jаков са своjим плашљивим и збуњеним осмехом — да сам га испробао на пећи, али нисам боље прошао но са своjим. Архиђакон узе разгледати суд. — Шта je то урезано на њему? — Och! och! реч коjа растеруjе буве? Taj je Марк Сенен пука незналица! Разуме се да с овим нећете направити злато! Ово je добро да се метне лети у постељу, и ни за шта више. — Кад већ говоримо о заблудама — рече краљев прокуратор — разматрао сам доле портал пре него 232 233

Против (њега) бодаље, шипке, распећа, негве, окове, ланце, затворе, путе, каишеве, стеге око врата. Њиме, и са њиме и у њему

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 104

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

што сам се попео; je ли ваша пречасност уверена да je ту почетак дела о физици, према Главноj болници, и да je од седам голих статуа на подножjу Богородичине цркве она што има на петама крила Меркур? — Jесам — одговори свештеник. — Тако вели Огистен Нифо, познати италиjански доктор коjи je имао jедног брадатог демона од кога je свашта могао дознати. Уосталом, сићи ћемо, и jа ћу вам на самоме тексту то обjаснити. — Хвала, господине магистре — рече Шармоли поклонивши се до земље. — Збиља, умало не заборавих! Кад хоћете да ухапсим ону малу чаробницу? — Какву чаробницу? — Та знате, ону Циганку што сваки дан игра пред црхвом, иако je то духовна власт забранила. Она има jедну нечастиву козу с ђавољим роговина, коjа чита, пише, рачуна као Пикатрикс, и коjа даjе довољно повода да се повеша цео цигански род. Тужба je већ написана и претрес ће бити брзо готов. Душе ми, лепо створење, та играчица! Има дивне црне очи! Два мисирска алема! Кад да почнемо? Архиђакон беше необично блед. — Казаћу вам — промуца он гласом jедва разумљивим. Затим гласно додаде: — За сада гледаjте шта ћете с Марком Сененом. — Не брините се — рече Шармоли смешећи се. — Кад се вратим, положићу га поново на кожну постељу. Али, ђаволски човек! Заморио je самог Пjераа Тортериjа, коjи има веће руке но jа. Што рекао Плаут: Nudus vinctus, centum pondo, es quando pendes per pedes.234 Чекрк; то je наjбоље што имамо. Бацићемо га на њ. Дом Клод као да беше утонуо у неку мрачну расеjаност. Он се окрену Шармолиjу. — Магистре Пjера... магистре Jакове, хоћу рећи, гледаjте шта ћете с Марком Сененом! — Хоћу, хоћу, дом Клоде! Jадан човек! Препатиће као Мумол235. Уосталом, шта ће у врзином колу! настоjник Главне котроле, коjи би требало да зна текст Карла Великога, Stryga vel masca. — Што ce тиче оне мале — Смералде, како je зову — чекаћу на ваше заповести. — Ах! збиља! кад будемо прошли испод портала, обjаснићете ми и то шта представља онаj насликани вратар, коjи се види кад се улази у цркву. Да ниjе то Сеjач? — Хеj! магистре, о чему то мислите? Дом Клод, занет мислима, ниjе га више слушао. Шармоли погледа тамо куда je свештеник гледао, и виде да му се поглед несвесно зауставио на великоj паучини на прозору. У томе тренутку jедна лакомислена мува коjа je тражила мартовско сунце налете на ову мрежу и ухвати се. На потрес мреже, огроман паук испаде из своjе средишне ћелиjе и скочи на муву, коjу своjим предњим пипцима преви надвоjе, док се његова гадна сисаљка увлачила у мувину главу. — Сирота мува! — рече краљев прокуратор код духовног суда, и диже руку да je спасе. Архиђакон се трже као из сна, и грчевито га шчепа за руку. — Магистре Jакове — узвикну он — оставите судбину да чини своjе! Прокуратор се окрену уплашен. Чинило му се да су га клешта ухватила за руку. Око свештениково беше непомично, унезверено, зажарено, и нетремице je гледао страшну слику муве и паука. — Да — настави свештеник гласом за коjи би човек рекао да je долазио из дубине душе — то вам je симбол свега. Она лети, весела je, тек што je дошла на свет; тражи пролеће, ваздух, слобод; да, али ако налети на кобну ружу, изићи ћe из ње паук, гнусни паук! Jадна играчица! Jадна мува коjоj je cyђено да угине! Магистре Jакове, пустите! Тако je cyђено! — Аваj! Клоде, ти си паук; али си и мува, Клоде. — Ти си летео науци, светлости, сунцу; само си гледао да изиђеш на ваздух, на видело вечите истине; али кад си полетео светлом отвору коjи води у други свет, у свет светлости, разума и науке, слепа муво, безумни докторе, ти ниси видео танану паучину коjу je судбина разапела између светлости и тебе, и улетео си у њу, као без главе, jадни безумниче, па се сад копрцаш, разбиjене главе и саломљених крила, у гвозденим пипцима судбине. — Магистре Jакове! Магистре Jакове! Оставите на миру паука! — Уверавам вас да га нећу дирнути — рече Шармоли, коjи га je гледао не разумеваjући ништа. — Али пустите ме, молим вас! Руке су вам као клешта. Архиђакон га ниjе чуо. — Ох, безумниче! — настави он не скидаjући око с прозора. — Па баш кад би и могао раскинути ту страшну мрежу с твоjим тананим крилима као у комарца, мислим да би могао изићи на светлост! А-ваj ! Оно окно мало даље, ону провидну препону, онаj стаклени зид тврђи но туч коjи раздваjа све филозофиjе од истине, како би то прешао? О суjето науке! Колико мудраца долећу са велике даљине да ту разбиjу чело! Колико система са зуjањем удараjу о ово вечито окно! Он ућута. Ове последње мисли коje су га неприметно удаљиле од себе самога и повратиле науци, као да су га стишале, Jаков Шармоли сасвим га поврати у стварност поставивши му ово питање: — Дакле, господине магистре, кад ћете ми помоћи да правим злато? Jедва чекам да дођем до циља. Архиђакон махну главом с горким осмехом. — Магистре Jакове, читаjте Михаила Пселуса236 Dialogue de energia el operatione daemonum237. Ово што ми радимо ниjе сасвим невино. — Тише магистре! И jа то видим — рече Шармоли. — Али се човек мора помало занимати и алхемиjом, 234

3 Наг везан, сто фунта си, кад висиш за ноге Славни ратник из VI века, осуђен на смрт због издаjе 236 Византиjски државник и писац (1018—1078), обновилац Платонове филозофиjе 237 6 Разговор о jачини и деловању духова 235

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 105

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

кад ниjе ништа више од краљевог прокуратора у духовноме суду, са платом од тридесет турских талира годишње. Само, говоримо тихо. У том тренутку неспокоjно уво Шармолиjево чу неко жвакање коjе je долазило испод пећи. — Шта je то? — упита он. То беше Жан, коjи je, како му je било врло незгодно и досадно, пронашао у своме склоништу кору хлеба и комад плеснивога сира, и стао jести, не снебиваjући се нимало, колико да се утеши и да доручкуjе. Како je био врло гладан, жвакао je халапљиво, тако да му се чуо сваки залогаj, што je пробудило пажњу и неспокоjство прокураторово. — Ниjе ништа — рече живо архиђакон — то се моjа мачка слади каквим мишем. — Доиста, магистре — одговори он с осмехом у коме се огледало поштовање — сви велики филозофи имали су по какву животињу. Ви знате шта вели Сервиjус 238: Nullus enim locus sine genio est239. Међутим, дом Клод коjи се боjао да Жан не учини какву нову лудориjу, подсети свога уваженога ученика да имаjу да проуче неколико статуа на порталу, и обоjица изиђоше из ћелиjе, уз велико уф! Жаново, коjи се беше почео озбиљно боjати да му на колену не остане отисак браде.

VI СЕДАМ ПСОВКИ И ЊИХОВО ДЕЈСТВО ПОД ВРДРИМ НЕБОМ — Те Deum laudamus!240 — узвикну Жан излазећи из свога склоништа — одоше обе совуљаге. Осh! och! Hax! pax! max! буве! бесни пси! ђаво! сит сам њихова разговора! Глава ми бучи као звонара. Па jош плеснив сир преко свега! Хаjдемо сад доле, узмимо кесу брата Клода и претворимо сав новац у боце! Он погледа нежно и с дивљењем у унутрашњост драгоцене кесе, дотера своjе одело, обриса обућу, очисти рукаве од пепела, одзвижда jедну песмицу; проскакута мало, разгледа шта би могао понети из ћелиjе, покупи са пећи неколико стаклених амаjлиjа, да их поклони Изабели Тиjери као накит, напослетку гурну врата, коjа његов брат бете оставио отворена у знак пажње, и коjа он такође остави отворена али из пакости, и сиђе низ увиjене степенице, скакућући као птица. У густом мраку на степеницама он удари лактом нешто што се уклони с гунђањем, закључи да je то Квазимодо, и то му се учини тако смешно да сиђе низ степенице држећи се за трбух од смеха. Кад je сишао на трг, jош се смеjао. Он лупну ногом кад се нађе на земљи. — Ох! — рече — добра и уважена калдрмо париска! Проклете степенице, замориле би и анђеле са лествица Jаковљевих! Шта ми je било да се завлачим у оваj сврдао од камена коjи пара небо? И то само зато да jедем мало устаjалог сира, и да видим париске звонике кроз jедан прозорчић! Он пође неколико корака, и спази обе совуљаге, то jест дом Клода и магистра Jакова Шармолиjа, како посматраjу jедну статуу на порталу. Он им се привуче на прстима и чу архиђакона коjи je тихо говорио Шармолиjу: — На овом камену лазурне боjе, с позлаћеним ивицама, по наређењу Гиjома Париског, урезан je jедан JOB. JOB фигурише на камену мудрости, коjи мора да претрпи многе муке и искушења па да постане савршен, како вели Раjмонд Лул: Sub conservatione formas specrficae salua anima241. — То ми je баш свеjедно — рече Жан — кеса je код мене. У таj мах чу иза себе неки снажан и звучан глас коjи je изговарао читав низ страшних псовки. — До ђавола! Врат му баби! Сунце ли му! До сто врага! Триста му вера! Сто му мука! Гром и пакао! — Тако ми бога — узвикну Жан — то не може бити нико други до моj приjатељ капетан Фебус! Ово име Фебус дође до ушиjу архиђаконових баш у тренутку кад je краљевом прокуратору обjашњавао змаjа чиjи реп беше сакривен у кади из коjе се дизао дим и глава jеднога краља. Дом Клод уздрхта, ућута, на велико изненађење Шармолиjево, окрену се и спази свога брата Жана, коjи je прилазио jедном повисоком официру на вратима од стана Гонделориjерових. То доиста беше капетан Фебус од Шатопера. Наслонио се леђима на ћошак од куће своjе заручнице и псуjе као какав безбожник. — Вере ми, капетане Фебусе — рече Жан пружаjући му руку — ви псуjете дивно. — Гром и пакао! — одговори капетан. — Гром и пакао вама! — рече Жан. — Шта je то, лепи капетане, откуда та буjица лепих речи? — Извини, драги друже Жане — узвикну Фебус рукуjући се с њим — ободен коњ не зауставља се лако. А jа сам псовао у великом галопу. Био сам мало код ових чепа, и кад год одем од њих, уста су ми пуна псовки; морам да их изговорим, иначе бих се угушио, сто му Громова! — Хоћете ли да попиjемо коjу? — рече Жан. Оваj предлог умири капетана. — Врло радо, али немам новца. 238

Шести рамски краљ, (578—534. пре наше ере) коjи je оградио Рим jаким бедемима Jер нема места без Бога заштитника 240 Тебе Бога хвалимо 241 Каталански писац и алхемичар (1235—1315): При сачувању нарочите врсте здрава душа 239

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 106

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Имам jа! — Ниjе могућно! Да видим! Жан достоjанствено и хладно изнесе кесу пред очи капетанове. Међутим, архиђакон, коjи беше оставио Шармолиjа пренеражена, дошао je до њих и зауставио се на неколико корака, посматраjући их обоjицу; но они га не спазише: толико се беху занели око кесе. Фебу с узвикну: — Кеса у вашем џепу, Жане, то je месец у ведрици воде. Види се у њоj, али, у ствари, ниjе. У њоj je само сенка његова. Да се опкладимо да je то шљунак. Жан одговори хладно: — Ево каквим шљунком пуним jа своjе џепове. И не говорећи ништа, он изручи кесу на jедан оближњи камен, поносит као Римљанин. коjи je спасао отаџбину. — Тако ми бога! — прогунђа Фебус — крунаши, велики сребрници, мали сребрници, турски динари, париске паре, прави орлаши! Да човеку очи засене! Жан je био достоjанствен и хладан. Неколико новчића беше се откотрљало у блато; капетан се у своме одушевљењу саже да их покупи. Жан га задржа. — Пих, капетан Фебус од Шатопера! Фебус изброjа новац и окренувши се свечано рече Жану: — Знате ли, Жане, да овде има двадесет три париска суа! Кога сте то опљачкали ноћас у Зликовачкоj улици? Жан забаци своjу плаву главу с коврџастом косом, презриво затвори очи упола и рече: — Хе! кад човек има брата архиђакона и глупака. — Гром и пакао! — узвикну Фебус — то je човек! — Хоћемо ли да пиjемо — рече Жан. — Где ћемо? — рече Фебус. — Код Евине jабуке. — Не, капетане. Хаjдемо код Старе науке. — До ђавола с науком, Жане! Боље je вино код Евине jабуке. После, ту je до врата jедна лоза коjа ме весели кад пиjем. — Па добро, хаjдемо Еви и њеноj jабуци — рече Жан; и узевши под руку Фебуса, настави: — Збиља, драги капетане, малопре рекосте: зликовачка улица. То je врло ружно. Сад се више не говори тако неуглађено. Каже се Хаjдучка улица. Оба приjатеља упутише се Евиноj jабуци. Излишно je рећи да су наjпре покупили новац и да je архиђакон пошао за њима. Архиђакон je ишао за њима, мрачан и неспокоjан. Je ли то био таj Фебус чиjе се проклето име, после његова разговора с Гренгоаром, плело у све његове мисли? То ниjе знао; тек, опет, то je био Фебус, и то чаробно име било je довољно да архиђакон крадом прати ова два безбрижна друга, ослушкуjући њихове речи и мотрећи са пажљивим неспокоjством на сваки њихов покрет. Уосталом, ништа лакше ниjе било чути но њихов разговор, jер су говорили сасвим гласно, не водећи нимало рачуна о томе што ћe пролазнике упола посветити у своjе таjне. Говорили су о двобоjима, блудницама, пићу и разним несташлуцима. На завиjутку jедне улице чуше са jедног оближњег раскршћа даире. Дом Клод чу како официр рече Жану. — До ђавола! Похитаjмо. — Зашто, Фебусе? — Боjим се да ме не види Циганка. — Коjа Циганка? — Она с козом. — Смералда? — Она главом, Жане. Никако не могу да jоj упамтим вражjе име. Похитаjмо, може ме познати, а нисам рад да ми приђе на улици. — Зар je познаjете, Фебусе? Архиђакон виде како се Фебус гласно насмеjа, како се наже Жану на уво и рече тихо неколико речи. Затим Фебус прсну у смех и победоносно затресе главом. — Збиља? — рече Жан. — Богами! — рече Фебус. — Вечерас? — Вечерас. — Jесте ли сигурни да ће доћи? — Та jесте ли ви при себи, Жане? Зар се може посумњати у тако шта? — Капетане Фебусе, ви сте срећан витез! Архиђакон чу цео оваj разговор. Зуби му стадошe цвокотати. Нека приметна jеза прође му кроз тело. Он застаде за часак, наслони се на jедан зид као човек коjи je пиjан, затим пође даље за овим спадалима. Ваш кад их je стигао, они беху променили разговор. Обоjица су певали из све снаге jедан стари припев: Деца мала неваљала Иду лудо на вешала.

VII Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 107

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

ЗАО ДУХ Чувена крчма код Евине jабуке била je y Школскоме краjу, на углу Улице Рондел и Улице Батониjе. То беше соба при земљи, доста пространа и врло ниска, са сводом коjи се своjом средином ослањао на дебео стуб од жуто обоjеног дрвета; на све стране били су столови, сjаjни кондири од калаjа висили су о зиду: ту сте увек могли наћи пуно пиjаница и блудница у изобиљу; jедан прозор гледао je на улицу, пред вратима je била jедна лоза, а изнад врата велики плех на коме беше насликана jедна jабука и jедна жена, плех коjи беше зарђао од кише и коjи се окретао према ветру на jедноj гвозденоj шипци. Ова врста ветреушке на улици беше фирма. Ноћ се спуштала. Раскршће беше мрачно. Лепо осветљена крчма сиjала се издалека као каква ковачница у мраку. Кроз њена полупана окна чуло се пировање, псовка, свађа; а кроз маглу коjа се беше нахватала на прозорима од топлоте видело се како гамижу многоброjне прилике, и с времена на време чуо се гласан кикот. Људи коjи су ишли своjим послом пролазили су поред ове бурне кафане и не гледаjући у њу. Само по какав одрпани деран с времена на време подигао би се на прсте до прозора и добацио би у крчму стару подругљиву псовку коjом су у оно време пропраћали бекриjе: — Уа! пиjанице! Међутим, jедан човек шетао се мирно испред бурне крчме, гледаjући у њу непрестано и не одмичући од ње колико воjник од своjе стражаре. Он се беше до очиjу увио у своj огртач. Оваj огртач купио je пре неколико тренутака од jеднога телала у близини Евине jабуке, без сумње да се сачува од хладноће мартовских вечери, или можда да прикриjе своjе одело. С времена на време застао би пред мутним окнима, слушао, гледао и лупао ногом. Напослетку, отворише се врата крчме. Он je можда то и чекао. Два пиjанца изиђоше из ње. Зрак светлости коjа je продрла кроз врата обасjа зачас њихова весела лица. Човек у огртачу склони се под jедну капиjу на другоj страни улице, да вид и шта ће бити. — Гром и пакао! — рече jедан од пиjанаца. — Тек што ниjе избило седам, а у седам имам састанак. — Jа вам кажем — додаде његов друг заплићући jезиком — да не стануjем у Улици злих речи, indigrnus qui inter mala verba habitat.242 Moj je стан у улици Жан-Пен-Моле, in vico Johannis Pain-Mollet, и ви сте глупи као ноћ кад тврдита противно. Познато je да се онаj коjи je jеданпут jахао на медведу никад не боjи, али ви жудите само за насладом, као свети Jаков. — Жане, приjатељу, ви сте пиjани — рече онаj други. Оваj одговори, поводећи се: — Говорите ви шта хоћете, Фабусе, али je доказано да je Платонове лице било као у ловачкога пса. Читалац je без сумње већ познао наша два добра приjатеља, капетана и ђака. Изгледа да их je човек, коjи их je чекао у мраку, такође познао, jер je лаганим корацима у стопу ишао за ђаком, због кога je кривудао и капетан коjи, вичниjи пићу, беше очувао сву своjу присебност. Слушаjући пажљиво шта говоре, човек у огртачу могао je чути у потпуности оваj њихов занимљиви разговор: — Сто му мука! Потрудите се да идете право, господине ђаче. Знате да вас морам оставити. Већ je седам. Имам састанак с jедном женом. — Оставите ме! Jа видим звезде и огњена копља. Ви сте као данмартенски замак коjи пупа од смеха. — Тако ми младежа моjе старамаjке, Жане, ви булазните. Збиља, Жане, je ли вам остало шта новца? — Господине ректоре, тачно je; мала кланица, parva boucheria. — Жане, драги Жане! Ви знате да сам заказао састанак оноj малоj на краjу Моста арханђела Михаила, знате да je могу одвести jедино код Фалурделе, подводачице на мосту, и да треба платити собу. Та матора блудница са седим брковима неће ме пустити на веру. Молим вас, Жане! Зар смо попили све што je било у поповоj кеси? Зар вам ниjе остао ниjедан париски су? — Уверење да смо паметно утуцали време заслужен je и сладак зачин за столом. — До ђавола! Доста jедном с тим глупостима! Реците ми, врашки Жане, je ли вам остало шта новца? Даjте их, сто му мука! или ћу вас претрести, па да сте губав као JOB и шугав као Цезар! — Господине, Улица Галиjаш je улица коjа има на jедном краjу Стакларску улицу, а на другом Ткачку улицу. — Па добро де, драги приjатељу Жане, добри моj друже, Улица Галиjаш, тако je, имате право. Али, тако вам бога, дођите себи. Треба ми само jедан париски су, и то за седам часова. — Мир, господо, и пазите на рефрен: Кад пацови стану мачке тући, Краљ у Арас победно ће ући; Код површjе сињег океана Лед постане усред летњих дана, Видеће се тада преко њега Како народ из Араса бега! — Ух! Антихристе jедан! Удавили те цревима твоjе матере! — узвикну Фебус и сурово гурну пиjаног 242

Нечастан коjи стануjе између злих речи (у злогласним улицама)

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 108

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

ђака коjи удари о зид и сроза се на калдрму Филипа Августа. Са оно мало братскога саучешћа коjе никад не оставља срце jеднога бекриjе, Фебус откотрља Жана ногом на jедно од оних сиротињских узглавља коjа провиђење стално чува на угловима париских улица и коjа богаташи презриво жигошу именом ђубрета. Капетан намести главу Жанову на гомилу корења од купуса, и ђак сместа захрка дивним басом. Међутим, у срцу капетанову не беше се угасила сва срџба. — Тим горе по тебе ако те ђаволске двоколице понесу узгред — рече он заспалом ђаку, и оде даље. Човек у огртачу, коjи je непрестано ишао за њим, заустави се за часак пред ђаком коjи je лежао, као да се двоумио; затим дубоко уздахну и оде за капетаном. Ми ћемо као и они, оставити Жана да спава под ведрим небом, и поћи ћемо за њима, ако читалац нема ништа против тога. На уласку у Улицу светога Андриjе, капетан Фебус примети да га неко прати. Осврнувши се случаjно, он виде како се нека сенка прикрада за њим дуж зидова. Он стаде, стаде и она. Он пође, и сенка пође. То га je врло мало узнемирило. — Ах, марим jа! — рече он у себи — немам ни пребиjене паре. Пред фасадом Отенске гимназиjе он се заустави. У тоj гимназиjи беше започео оно што je звао своjим школовањем, и, из несташне ђачке навике коjа му беше остала, ниjе никад прошао поред те фасаде а да статуи кардинала Петра Бертрана, десно од портала, не нанесе увреду на коjу се тако горко тужи Приjап у Хорациjевоj сатири Olim truncus eram ficulnus243. То je чинио с таквом огорченошћу да je натпис Eduensis episcopus био готово сасвим избрисан. Он се, дакле, заустави пред статуом као и обично. Улица беше сасвим пуста. У тренутку кад се немарно закопчавао, гледаjући лево и десно, он виде како му се сенка примиче лаганим корацима, тако лаганим да je натенане могао уочити да та сенка има огртач и шешир. Кад je дошла близу њега, она се заутави и оста непомичниjа од статуе кардинала Бертрана. Међутим, она je гледала Фебуса своjим непомичним очима, пуним оне неjасне светлости коjа избиjа ноћу из мачjе зенице. Капетан беше храбар и не би се ни наjмање уплашио од каквог лупежа с ножем у руци. Али ова статуа коjа иде, оваj окамењен човек престрави га. У то време причале се свашта о неком злом духу коjи луга ноћу по париским улицама, и те приче изиђоше му неjасно пред очи. Он оста неколико тренутака пренеражен, и напослетку прекиде ћутање усиљаваjући се да се насмеjе. — Господине, ако сте лупеж, као што jа мислим, изгледате ми као чапља коjа кљуца у орахову љуску. Jа сам син jедне пропале породице, драги моj. Обратите се овде. У капели ове гимназиjе има jедан крст од дрвета онога крста на коме je Христос био разапет; таj je крст сребром окован. Рука ове сенке помоли се испод огртача и спусти се на раме Фебусово, тешка као орловске канџе. У исто време сенка проговори: — Капетане Фебусе од Шатопера! — Шта, до ђавола! — рече Фебус — ви знате моje име! — Не само да знам ваше име — прихвати човек у огртачу гласом коjи као да je долазио из гроба — него знам и то да имате састанак вечерас. — Имам — одговори Фебус пренеражен. — У седам часова. — Кроз четврт часа. — Код Фалурделе. — Тако je. — Подводачице на Мосту светога Михаила. — Светога арханђела Михаила, како стоjи у молитвама. — Безбожниче! — промумла авет. — Са jедном женом? — Confiteor244. — Коjа се зове... — Смералда — рече Фебус весело. Сва његова безбрижност беше му се поступно повратила. На ово име, канџа сенкина бесно продрмуса раме Фебусово. — Капетане Фебусе од Шатопера, лажеш. Ко би у том тренутку могао видети успламтело лице капетаново, његов скок уназад, тако силан да се отео из клешта коjа су га држала, понос с коjим je спустио руку на балчак свога мача, и хладну непомичност човека у огртачу пред овим гневом, ко би то видео уплашио би се. То беше у неку руку борба дон Жуана са статуом. — Гром и пакао! — узвикну капетан. — Такву реч ретко чуjе уво jеднога Шатопера! Понови je ако смеш. — Лажеш! — рече сенка хладно. Капетан шкргутну зубима. Злог духа, авет, суjеверjе, све je то он заборавио у том тренутку. Пред собом je видео само jеднога човека и jедну увреду. — Ха! тако ли je! — промуца он гласом коjи се гушио од гнева. Он трже мач из корица, и, муцаjући, jер од гнева човек дрхти као и од страха, настави: — Овамо! сместа! за мач! нека се проспе крв по калдрми! Међутим, човек се не маче. Кад виде свога противника спремног за напад и одбрану: — Капетане Фебусе — рече он, а глас му je дрхтао с горчином — ви заборављате на своj састанак. 243 244

Негда беjах пањ смоквин Признаjем

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 109

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Гнев људи као што je Фебус то вам je чанак млека чиjе врење заустави кап хладне воде. На ову просту реч спусти се мач коjи je блистао у капетановоj руци. — Капетане — настави човек — сутра, прекосутра, после месец дана, после десет година наћи ћете ме готова да вам одрубим главу; али идите наjпре на своj састанак. — Доиста — рече Фебус, као да je гледао да се помири са самим собом — лепо je наћи на jедном састанку и двобоj и девоjку, али не видим зашто бих изгубио девоjку због двобоjа кад могу имати обоjе. Он метну мач у корице. — Идите на састанак — прихвати непознати. — Господине — одговори Фебус мало збуњено — хвала вам на вашоj учтивости. Заиста, имамо кад и сутра избушити jедан другоме доламу праоца Адама, Jа вам захваљуjем што ми допуштате да jош четврт часа проведем приjатно. Jа сам, истина, мислио да вас прострем на калдрму и опет да стигнем на време моjоj лепоjци, тим пре што je y оваквом случаjу витешки оставити жене да мало чекаjу. Али ви ми изгледате храбар човек, зато ће бити боље да одложимо двобоj за сутра. Jа, дакле, идем на састанак коjи je, као што знате, уговорен за седам часова. — Овде се Фебус почеша за уво. — Ах, до ђавола! Jа сам заборавио да немам ни паре да платим собу, а матора блудница тражиће да jоj се плати унапред. Не веруje ми. — Ево вам новац. Фебус осети како хладна рука непознатога спусти у његову jедан крупан новац. Он се не могаде уздржати да не прими таj новац и не стисне ту руку. — Тако ми бога! — узвикну он — ви сте доброћудан човек. — Али под jедном погодбом! — рече човек. — Докажите ми да нисам имао право и да сте ви говорили истину. Прикриjте ме у какав угао, одакле бих могао видети je ли та жена доиста она чиjе сте име рекли. — О! — одговори Фебус — драге воље. Ми ћемо узети собу са стране Свете Марте, и тако ћете моћи лепо видети из штенаре коjа je поред ње. — Онда хаjдемо! — прихвати сенка. — Хаjдемо! — рече капетан. — Jа не знам да ли сте ви главом господин ђаво; али будимо за вечерас добри приjатељи. Сутра ћу вам платити дуг и кесом и мачем. Они одоше брзо. После неколико минута жубор реке обjави им да су на Мосту арханђела Михаила, коjи je y оно време био претрпан кућама. — Наjпре ћу увести вас — рече Фебус своме другу — затим идем по моjу лепоjку коjа ме зацело чека код Малог Шатлеа. Човек у огртачу не одговори ништа. Док су ишли заjедно, они нису прогорили ни реч. Фебус се заустави пред jедним ониским вратима и jако удари руком неколико пута. На пукотинама врата указа се светлост. — Ко je? — упита неки крезуби глас. — До ђавола! Гром и пакао! Сто му мука! — одговори капетан. Врата се сместа отворише, и пред капетаном и његовим другаром указаше се једна стара жена и jедна стара лампа коjе су дрхтале. Старица беше погурена, у дроњцима, с малим очима, а глава jоj се тресла; повезана jедном крпом, она беше пуна бора, свуда, по рукама, по лицу, по врату; усне jоj беху упале под десни, а око уста имала je чупе од беле длаке због коjих je изгледала као мачка. Унутрашњост овог ћумеза ниjе изгледала нимало боље од ње. Ту сте имали беле зидове, црне греде на таваници, опао камин, паучину у свима угловима, на средини ред расклиматаних столова и клупицу без ногу; jедно прљаво дете седело je y пепелу, а у дну су биле дрвене степенице или боље рећи лествице коjима je краj био у jедноме отвору на таваници. Ушавши у ову jазбину, таjанствени другар Фебусов навуче своj огртач до очиjу. Међутим, капетан, коjи je непрестано псовао као какав Сарацен, показа новац тако да заблиста на талиру сунце, како вели наш славни Рењиjе245. — Соба са стране Свете Марте — рече он. Старица га назва монсењером и сакри талир у jедну фиjоку. То беше новац коjи je човек у огртачу дао Фебусу. Док je она била леђима окренута, космато и издрпано дете, коjе се играло у пепелу, вешто се прикраде фиjоци, узе из ње талир, а на његово место остави jедан сув лист коjи беше откинуло с прућа. Старица даде знак племићима, како их назва, да пођу за њом, и попе се уза степенице, пред њима. Кад je дошла на горњи спрат, она спусти лампу на jедан сандук, и Фебус, као чести гост ове куће, отвори jедна врата коjа су водила у jедан мрачан собичак. — Уђите овамо, драги моj — рече он своме другару. Човек у огртачу уђе не рекавши ни реч. Врата се затворите за њим. Он чу како Фебус навуче резу, и после неколико тренутака како силази са старицом низ степенинце. Светлости беше нестало.

VIII ДОБРО JE КАД ПРОЗОРИ ГЛЕДАJУ НА РЕКУ Клод Фроло (jер ми претпостављамо да читалац, разборитиjи од Фебуса, ниjе видео у целом овом догађаjу другог злог духа од архиђакона), пипао je неколико тренутака по овоj мрачноj jазбини у коjу га капетан 245

Матирен Рењиjе (1573—1613), француски сатирични песник.

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 110

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

бете затворио. То беше jедан од оних кутова какве архитекти остављаjу покадшто на местима где се кров спаjа са зидом. Вертикални пресек ове штенаре, како je Фебус назва врло умесно, дао би троугао. Уосталом, на њоj ниjе било ни прозора ни баџе, а због нагиба крова ниjе се могло у њоj ни исправити. Клод се, дакле, згури у прашину и малтер коjи je прштао под њиме. Глава му je горела. Пипаjући око себе рукама, он нађе на земљи комад разбијена стакла коjе наслони на своjе чело; хладно стакло расхлади га мало. Шта се у том тренутку догађало у мрачноj души архиђаконовоj? Само он и Бог могли су то знати. По каквом je кобном реду распоређивао он у своjоj памети Есмералду, Фебуса, Jакова Шармолиjа, свога младога брата кога je толико волео и кога je оставио у блату, своjу архиђаконску мантиjу, своjе добро име можда, коjе je укаљао кад je дошао у овакву кућу, све ове слике, све ове догађаjе? То вам не бих умео рећи. Али je извесно да су ове мисли образовале страшну скупину у његовоj памети. Чекао je тако jедно четврт часа; чинило му се да je за читав век остарио. Наjеданпут чу шприпу дрвених степеница. Неко се пео. Таванска врата отворише се и светлост се указа. На црвоточним вратима његова ћумеза била je jедна већа пукотина; он приљуби уз њу своjе лице. Тако je могао видети све шта се догађало у суседноj соби. На таванским вратима помоли се наjпре старица с мачjим лицем, са лампом у руци, затим Фебус, коjи je сукао своjе бркове, и напослетку трећа личност, лепа и љупка особа, Есмералда. Свештеник je виде како излази из земље као нека блистава поjава. Клод уздрхта, облак му се навуче на очи, било му стаде jако ударати, све je тутњало и окретало се око њега. Он не виде и не чу ништа више. Кад je дошао себи, Фебус и Есмералда беху сами и сеђаху на дрвеном сандуку, поред лампе коjа je осветљавала оно двоjе младих и jедну бедну постељу у дну собе. Поред постеље био je прозор кроз чиjа се окна, испроваљивана као паучина на коjу je пала киша, видео краjичак неба и месец коjи je y даљини лежао на перини од лаких облака. Млада девоjка беше црвена, збуњена, уплашена. Њене дуге спуштене трепавице сенчиле су jоj румене образе. Официр, у кога се она не усуди погледати, блистао je од задовољства. Механички и са дивним неспретним покретом, она je врхом прста вукла по клупи неке неодређене црте, и гледала у своj прст. Нога jоj се ниjе видела, на њоj je седела коза. Капетан беше обучен врло лепо; на оковратнику и око руку имао je много дрангулиjа, што je онда било врло отмене. Дом Клод je с тешком муком могао чути шта говоре, тако су му зуjале уши од крви коjа je врила у његовим слепим очима. (Ствар je доиста обична, разговор заљубљених. То вам je jедно вечито jа вас волим. Музичка фраза врло нага и врло отужна за оне коjи je слушаjу а не тиче их се, кад ниjе украшена каквом фиоритуром246. Али Клод ниjе слушао као човек кога се то не тиче.) — Ох! — говорила je девоjка не дижући очи — немоjте ме презирати, монесењеру Фебусе. Jа осећам да ниjе лепо ово што чиним. — Да вас презирем, лепо моjе дете! — одговарао je официр са врло отменим удварањем — да вас презирем, гром и пакао! а зашто? — Што сам дошла за вама. — У том погледу, лепоjко, нимало се не слажемо. Не би требало да вас презирем, него да вас мрзим. Млада девоjка погледа га уплашено: — Да ме мрзите! А шта сам то учинила? — Што сам вас толико морао молити. — Ах! — рече она... — то je зато што ћу морати погазити jедан завет... Никад нећу наћи своjе родителе ... амаjлиjа ће изгубити своjу моћ. — Али шта мари? Шта ће ми сад отац и мати? Говорећи ово, она je непомично гледала капетана своjим крупнмм црним очима, у коjима су се блистале сузе радости и љубави. — Ђаво нека ме носи ако вас разумем! — узвикну Фебус. Есмералда je ћутала неколико тренутака, затим jоj jедна суза кану из очиjу, jедан уздах оте jоj се са уста, и она рече: — Ох, монсењеру, jа вас волим. Младу девоjку окружавао je такав дах чедности, таква чар врлине да се Фебус не осећаше поред ње наjугодниjе. Међутим, ове речи осмелише га. — Волите ме! — рече он страсно и обухвати руком Циганку око струка. Он je само чекао ову прилику. Свештеник то виде и краjем свога прста огледа врх каме коjа му беше скривена у недрима. — Фебусе! — настави Циганка уклањаjући благо са свога струка приљубљене руке капетанове — ви сте добри, ви сте племенити, ви сте лепи. Ви сте ме спасли, мене, jедно сирото дете коjе живи међу Циганима. Одавно већ сневам jа како ми jедан официр спасава живот. О вама сам сневала jа пре него сам вас и познала, Фебусе моj. У сну сам видела лепо одело, као што je ваше, отмен изглед и мач. Ви се зовете Фебус, то je лепо име. Jа волим ваше име, волим ваш мач. Извуците своj мач, Фебусе, да га видим. — Ваш сте дете! — рече Фебус и смешећи се извуче мач из корица. Циганка погледа балчак, сечиво, са неисказаном радозналошћу разгледа почетна слова на бранику, и 246

Украс у музици

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 111

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

пољуби мач, рекавши му: — Ви сте мач храброг човека. Jа волим мога капетана. Фебус се опет користи овом приликом и притиште на њен лепи погнути врат пољубац, од кога се девоjка исправи црвена као божур. Свештеник зашкргута зубима у мраку. — Фебусе — прихвати Циганка — пустите ме да вам говорим. Идите мало да вас видим у своj вашоj висини и да чуjем звек ваших мамуза. Како сте лепи! Капетан у стаде да jоj учини по вољи, караjући je ça осмехом задовољства: — Баш сте дете! — Збиља, лепоjко, jесте ли ме видели у парадноj долами! — На жалост! нисам — одговори она. — Та je тек лепа! Фебус опет седе поред ње, али много ближе него пре тога. — Слушаjте, драга моjа... — Циганка га неколико пута лако удари по устима своjом лепом руком са детињариjом пуном умиљатости и веселости. — Не, не, нећу да вас слушам. Волите ли ме? Хоћу да ми кажете водите ли ме. — Да ли те волим, анђеле мога живота! — узвикну капетан и клече упола. — Моjе тело, моjа крв, моjа душа, све je твоjе, све je за тебе. Jа те волим, и никад никога нисам волео до тебе. Капетан беше толико пута поновио ову реченицу, у многим сличним приликама, да je изговори надушак, без и jедне по грешке. На ову страсну изjаву, Циганка подиже према прљавоj таваници, коjа je овде била место неба, поглед пун анђелске среће. — Ох! — прошапта она — у овом тренутку требало би умрети. Фебусу се ,,таj тренутак" учини згодан да jоj украде нов пољубац коjи je паклене муке задавао бедноме архиђакону. — Умрети! — узвикну заљубљени капетан. — Шта ви то говорите, лепи анђеле? Тако ми Jупитера! сад баш треба живети. Умрети у почетку тако слатких тренутака! гром и пакао, ви се шалите! — Ви не мислите тако. — Слушаjте, драга Симилар... Есменарда... Опростите, али име вам je тако необично сараценско, да никако не умем да се снађем, као пред шипрагом коjи ми неда маћи. — Боже моj — рече сирота девоjка — а jа сам мислила да je то име лепо зато што je необично. Али кад вам се не допада, jа ћу се звати Готона. — Ах, не кидаjте се због такве ситнице, мила моjа! То je име на коjе се само треба навићи. Кад га jеданпут будем знао напамет, онда ће ићи лако. — Дакле, слушаjте, драга Симилар; jа вас страсно обожавам. Волим вас толико да je то право чудо. Jа знам jедну девоjку коjа због тога пуца од муке. Љубоморна девоjка прекиде га: — Коjа je то? — Шта нас се то тиче? — рече Фебус... — Волите ли ме ви? — Ох!... — рече она. — Но то je главно. Видећете како и jа вас водим. Нека ме Нептун набоде на своjе виле ако вас не учиним наjсрећниjим створењем на свету. Узећемо какав леп мали стан. Jа ћу пролазити са своjим стрелцима поред ваших прозора. Они су сви на коњу и пркосе стрелцима капетана Мињона. Ту су вам копљаници, стрелци, и пушкама оружани воjници. Одвешћу вас да видите велике париске смотре код шупе у Римиjу. Не знате како je то лепо! Осамдесетхиљада оружаних момака; тридесет хиљада у белим доламама, панцирима и оклопима; шездесет седам еснафских барjака; заставе парламента, главне контроле, благаjне, ковнице; jедном речjу, jедна врашка гунгула. Напослетку, одвешћу вас да видите лавове у краљевом двору, коjи су, као што знате, дивље звери. Све жене то воле. Од пре неколико тренутака, утонула у приjатне мисли, млада девоjка сневала je уз звуке његова гласа, не слушаjући смисао његових речи. — Ох, како ћете бити срећни! — настави капетан, и у исти мах лагано откопча Циганкин поjас. — Шта то радите? — рече она живо. Ово насиље беше je тргло из њена заноса. — Ништа — одговори Фебус. — Кажем само да ћете морати оставити ово смешно и сокачко одело кад будете са мном. — Кад будем с тобом, Фебусе моj ! — рече млада девоjка нежно. Она се поново замисли и ућута. Охрабрен њеном благошћу, капетан je обухвати око паса, чему се она не успротиви, затим стаде дрешити полако струк сиротог детета, и раздрљи jоj jелече тако jако да je узбуђени свештеник видео како се из танкога платна помаља лево раме Циганкино, обло и мрко, као месец коjи се диже у густоj магли по хоризонту. Девоjка се ниjе ни наjмање противила. Као да ниjе то ни опажала. Око смелога капетана беше зажарено. Наjеданпут она се окрену њему: — Фебусе — рече она с изразом безграничне љубави — поучи ме твоjоj вери. — Моjоj вери! — узвикну капетан и грохотом се насмеjа. — Jа, да вас поучим моjоj вери! Гром и пакао! А шта ћете с моjом вером? — Да се венчамо — одговори она. На лицу капетановом указа се израз изненађења, презирања, лакомислености и развратне страсти. — Коjешта! — рече он — ко je joш то видео! Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 112

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Циганка пребледе и тужно обори главу на груди. — Лепи анђеле — рече нежно Фебус — какве су то луде мисли? И брак ми je нешто! Зар човек мање воли ако не избрбља коjу латинску у поповском дућану? Говорећи ово наjумиљатиjим гласом, он се сасвим приближи Циганки, његове нежне руке поново обухватише оваj тако нежан и тако витак стае, око му се блистало све jаче и jаче, и по свему се видело да се господин Фебус примиче jедноме од оних тренутака када и сам Jупитер чини такве будалаштине да je добри Хомер морао звати у помоћ облак. Међутим, дом Клод je видео све. Врата беху начињена од дасака сасвим иструлелих, кроз коjе je његов орловски поглед могао лепо гледати. Оваj свештеник мрка лица и широких леђа, осуђен дотле на строгу чедност манастирску, дрхтао je и горео пред овим ноћним призором љубави и сладострашћа. Гледаjући младу и лепу девоjку, коjа беше остављена на милост и немилост овом страсном младићу, он осети како му растопљено олово тече по жилама. У њему се догађало нешто необично. Његово око гледало je са сладострасном љубомором Циганкину наготу. Ко би у овоме тренутку могао видети лице овога несрећника, приљубљено уз црвоточне даске, помислио би да види лице каквога тигра, коjи из дна свога кавеза гледа како шакал прождире газелу. Његова зеница блистала се као пламен кроз пукотине на вратима. Наjеданпут, Фебус jедним брзим покретом скиде jелече са Циганкиних груди. Jадно дете, коjе беше бледо и замишљено, трже се као иза сна. Она се нагло удаљи од смелога официра, и, бацивши поглед на своjе наге груди и своjа нага рамена, црвена, збуњена и нема од стида, она скрсти своjе лепе руке да сакриjе прса. Да jоj румен не беше облила образе, гледаjући je овако нему и непомичну, човек би рекао да има пред собом статуу стидљивости. Њене очи осташе оборене. Међутим, капетан своjим покретима беше открио таjанствену амаjлиjу коjу je она носила о врату. — Шта je то? — рече он користећи се овим изговором да се приближи лепоме створењу коjе je уплашио. — Не дираjте! — одговори она живо — то je моjа чуварица. По њоj ћу наћи своjе родитеље ако их останем достоjна. Ох, пустите ме, господине капетане! Мати! Jадна моjа мати! Мати! Где си? У помоћ! Преклињем вас, господине Фебусе! Вратите ми моj jелек. Фебус се измаче и рече хладно: — Ох, госпођице! Сад видим да ме не волите! — Не волим га! — узвикну несрећно дете и у исти мах обисну о врат капетану, кога посади поред себе. — Не волим те, Фебусе моj! Што ми тако неправедно параш срце! Ох, узми ме, узми све! Ради са мном шта хоћеш. Jа сам твоjа. Шта ми je стало до амаjлиjе! Шта ми je стало до матере! Ти си ми мати, jер те волим. Фебусе, мили моj Фебусе, видиш ли ме? Jа сам то, потледаj ме. То je та млада девоjка коjу ти, тако добар, не одбиjаш, и коjа je дошла, дошла сама теби. Моjа душа, моj живот, моjе тело, моjа личност, све je то ваше, капетане моj! Па добро, не! нећемо се венчати, кад си томе противан. Уосталом шта сам jа? Бедна девоjка са улице, док, ти, Фебусе моj, ти си племић. Заиста би било лепо! jедна играчица да се уда за официра! Jа нисам знала шта говорим. Не, Фебусе, не, jа ћу бити твоjа љубавница, твоjа играчка, твоjа забава, кад будеш хтео, девоjка коjа ћe бити твоjа, jа сам створена само за то. Бићу окаљана, презрена, осрамоћена, али ако, кад ме ти волиш. Jа ћу бити наjпоноситиjа и наjвеселиjа жена. А кад будем стара и ружна, Фебусе, кад више не будем довољно лепа да вас могу волети, монсењеру, ви ћете ме и онда трпети да вас служим. Друге ће вам вести ешарпе, а jа, слушкиња, бринућу се о њима. Ви ћете ми допустити да вам бришем мамузе, да вам четкам доламу, да вам чистим чизме. Jел'те, Фебусе, да ћете ми указати ту милост? А сад, узми ме, Фебусе, jа сам потпуно твоjа, само ме воли! Нама Циганкама потребно je само то, ваздух и љубав. Говорећи ово, она je грлила официра, гледала га од пете до главе понизно и са умиљатим осмехом са коjим су се мешале сузе; њене лепе груди трле су се о чохану доламу и храпав вез на официру. Њено лепо полунаго тело увиjало се на његовим коленима. Капетан, опиjен, притиште своjе ватрене у сне на ова лепа африканска рамена. Млада девоjка, очиjу управљених у таваницу, заваљена, дрхтала je целим телом под овим пољупцем. Наjеданпут, она опази изнад Фебусове главе другу jедну главу, лице модро, зелено, грчевито, с пакленим погледом. Краj тога лица беше jедна рука коjа je држала нож. То беше лице и рука свештеникова. Он беше обио врата и стаjао je ту. Фебус га ни je могао видети. Млада девоjка оста непомична, престрављена, нема, под утицаjем ове страшне поjаве, као голуб коjи би подигао главу у тренутку кад jастреб гледа у његово гнездо своjим округлим очима. Она чак не могаде ни да врисне. Виде како се нож спусти на Фебуса и подиже обоjен крвљу коjа се пушила на њему. — Ах! — узвикну капетан и паде. Она се онесвести. У тренутку кад су jоj се очи затварале, кад je губила свеет, њоj се учини да je на своjим уснама осетила ватрени додир, пољубац врелиjи од усиjана гвожђа џелатова. Кад je дошла себи, била je опкољена жандармима; капетана су однели свега крвава, свештеника беше нестало, прозор у дну собе, коjи je гледао на реку, беше широм отворен, jедан огртач, за коjи се мислило да je официров, нађен je на поду, и она je чула како око ње говоре: — Jедна врачара пробола je ножем jедног капетана. Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 113

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

КЊИГА ОСМА I ТАЛИР КОJИ СЕ ПРЕТВОРИО У СУВ ЛИСТ Гренгоар и цела Чудотворна мала беху у наjвећоj бризи. Било je већ месец дана како се ништа ниjе знало о Есмералди, што je веома жалостило jеђупачкога кнеза и његове приjатеље крадљивце, нити о њеноj кози, што je удвостручавало Гренгоаров бол. Jедно вече Циганке беше нестало, и отада ниjе више дала знаке живота. Сва тражења беху узалуд. Неки заjедљиви просjаци епилептичари рекоше Гренгоару да су je то вече среди у близини Моста арханђела Михаила у друштау с jедним официром; али оваj муж на циганску руку беше неверни филозоф; уосталом, он je знао боље но ико колико je његова жена била невина. Сам je могао оценити како je велика чедност коjа je била последица удружених особина амаjлиjе и Циганке, и математички тачно беше израчунао отпорну снагу ове невиности према другоj сили. С те стране био je, дакле, сасвим миран. Зато ниjе ни могао обjаснити себи оваj нестанак. То га je веома болело. Он би омршавио од туге да je то било могућно. Због тога беше на све заборавио, па чак и на своjе књижевне склоности, чак и на своjе велико дело De figuris regularibus et irregularibus247 коjе je намеравао штампати чим дође до новца (jер je непрестано сањао о штампи, откако je видео Didascalon Хуга од Сен Виктора248 штампан чувеним словима Венделина од Спира). Jеднога дана када je тужан пролазио поред Кривичнога суда, он спази неку гомилу пред jедном од капиjа Дома правде. — Шта je то? — упита он Jеднога младог човека коjи je излазио из Дома. — Не знам, господине — одговори млади човек. — Кажу да je данас суђење некоj жени коjа je убила jедног официра. Како изгледа да су ту и враџбине имале посла, умешали су се у ову ствар и бискуп и духовни суд, а моj брат, коjи je архиђакон од Жоза, не избиjа из суднице. Хтео сам да говорим с њим, али му од света нисам могао прићи, што ми je врло криво, jер ми треба новац. — Хе, господине, волео бих да вам могу дати шта на заjам; али, на жалост! џепови су ми, истина, проваљени, али их нису провалили талири. Он се не усуди рећи младоме човеку да познаjе његовога брата архиђакона, коме ниje више отишао после оне сцене у цркви, што га je доводило у неприлику. Ђак оде своjим путем, а Гренгоар пође за гомилом коjа се пела уз степенице што воде у велику судницу. Он je сматрао да ништа не може тако разагнати меланхолиjу као какав кривични претрес; толико су занимљиве судиjе са своjим глупостима. Народ с коjим се беше помешао ишао je и гурао се ћутећи. После спорог и досадног тапкања под дугим мрачним ходником грађевине, стиже наjзад пред jедна ониска врата, улаз у jедну дворану коjу je, будући висока раста, могао разгледати преко гомиле глава коje су се таласале. Дворана беше пространа и мрачна, због чега je изгледала jош пространиjа. Дан je био на измаку; кроз дуге готске прозоре продирао je само блед зрак светлости коjи се гасио пре него што je стизао до свода, огромне мреже од дрвореза, чиjе безброjне фигуре као да су се кретале и мешале у мраку. Овде-онде по столовима било je упаљено већ више свећа, и оне су осветљавале главе писара, коjи се беху загњурили у акта. У предњем делу дворане беху слушаоци; десно и лево седели су за столовима адвокати; у дну, на jедном узвишеном месту, биле су многоброjне судиje чиjи су се последњи редови губили у мраку; лица непомична и страшна. Зидови беху ишарани безброjним криновима. Изнад судиjа распознавало се неjасно у мраку велико распеће, а свуда беху копља и оштроперци, изнад чиjих су врхова лебдели пламенови свећа. — Господине — упита Гренгоар jеднога свога суседа — ко су оне многоброjне личности тамо што су се поређале као прелати на црквеном сабору? — Господине — рече сусед — на десноj страни судиjе великога суда, а на левоj истражне судиjе; магистри у црном оделу и господа у црвеном оделу. — А изнад њих — настави Гренгоар — онаj дебели црвенко што се зноjи? — То je господин председник. — А они овнови иза њега? — рече Гренгоар, коjи, као што смо већ рекли, ниjе волео судиjе, можда зато што je био киван на Дом правде откако je онако рђаво прошао са своjом драмом. — То су господа судиjе краљевскога двора. — А онаj дивљи вепар пред њим? — То je судски деловођа. — А онаj крокодил, десно? — Магистар Филип Лелиje, изванредни краљев адвокат. — А лево, онаj дебели црни мачак? — Магистар Jаков Шармоли, краљев прокуратор при духовном суду, са господом судиjама духовнога суда. — Па шта раде, господине, ти честити људи? — рече Гренгоар. 247 248

О правилним и неправилним сликама Француски сколастик XII века

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 114

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Суде. — Коме суде? Не видим оптуженога. — Оптужена je jедна жена, господине. Не можете je видети. Она нам je окренута леђима, а заклања je светина. Ено, она je тамо где су она копља. — Ко je та жена? — упита Гренгоар. — Знате ли jоj име? — Не знам, господине. Jа сам сад баш дошао. Али бих рекао да je оптужена као чаробница, jер духовни суд присуствуjе претресу. — И тако — рече наш филозоф — имаћемо прилике да видимо како ове судиjе jеду људско месо. Ни то, наjзад, ниjе наодмет гледати. — Господине — напомену сусед — не чини ли вам се да je y магистра Jакова Шармолиjа лице врло благо. — Хм! — одговори Гренгоар. — Jа сам неповерљив према благом лицу коjе има узане ноздрве и танке усне. Овде суседи ућуткаше Гренгоара и његова суседа. Саслушавао се jедан важан сведок. — Господо — говорила je на средини суднице jедна старица, чиjе се лице тако губило под хаљинама да би човек рекао да има пред собом само гомилу дроњака коjа се креће — господо, то je тако истина као што je истина да сам jа Фалурдела, коjа већ четрдесет година стануjе на Мосту арханђела Михаила и тачно плаћа порез, таксу и закупнину. Моjа су врата преко пута куће Тасен-Каjара, фарбара, коjи стануjе мало више. Сад сам сирота старица, али сам некад била лепа девоjка, господо! — Од пре неколико дана говорили су ми људи: Фалурдела, не предите увече сувише, ђаво воли да чешља своjим роговима предиво старих жена. Зна се да се зао дух, коjи се прошле године бавио око Танила, шуња сада по Старој вароши. — Фалурдела, чуваjте се да вам не закуца на врата. — Jедно вече окрећем jа чекрк, кад чуjем да неко куца на моjим вратима. Запитам ко je. Неко стаде псовати. Уђоше два човека. Jедан црни са jедним лепим официром. На црноме виделе су се само очи, две жеравице. Све остало губило се под шеширом и огртачем. Уто ми они рекоше: — Собу према Светоj Марти. — То je моjа соба на горњем спрату, господо, моjа наjчистиjа соба. Они ми додаше jедан талир. Jа оставим талир у фиску, и рекох у себи: таман да купим сутра шкембића на Глориjетскоj пиjаци. Ми се попнемо. Кад смо дошли у горњу собу, црног човека нестаде док сам се окренула. То ме мало зачуди. Официр, коjи беше леп као какав велики господин, сиђе са мном, и оде. Нисам намотала ни четврт кануре, а он се врати са jедном лепом младом девоjком, правом лутком, коjа би блистала као сунце да je била лепо очешљана. С њом je био и jедан jарац, велики jарац, црн и бео, не сећам се више. То ми паде у очи. Девоjка ме се ниjе тицала, али jарац! Jа не волим те животиње, jер имаjу браду и рогове. Сасвим личе на човека. А после, с њима нису чиста посла; ту има нечега нечастивога. Међутим, нисам рекла ништа. Главно je да сам добила талир. Je л' те да сам имала право, господине судиjа? Jа одведем девоjку и капетана у горњу собу, и оставим их саме, то jест с jарцем. Затим сиђем и наставим прести. — Треба jош да вам кажем да моjа кућа има приземље и први спрат, да je зачељем окренута реци, као и остале куће на мосту, и да прозори и приземља и првог спрата гледаjу на воду. — Jа сам, дакле, прела. Не знам зашто, мислила сам о ономе злом духу на кога ме je подсетио jарац; а после, и лепа девоjка била je мало необично одевена. Наjеданпут чуjем горе неки врисак, како нешто паде на под и прозор се отвори. Потрчим прозору и видим како ми испред очиjу пролете неко црно тело коjе паде у воду. То беше авет у свештеничком оделу. Била je месечина. Авет сам врло добро видела. Она je пливала у правцу Старе вароши. Jа онда, дршћући од страха, викнем стражаре. Господа стражари уђоше, и у први мах, не знаjући зашто сам их звала, они ме, онако весели, стадоше тући. Jа им обjасним шта сам видела. Попнемо се, и шта нађемо? Моjа jадна соба сва крвава, капетан колики je дуг лежи с ножем у врату, девоjка се направила мртва, а jарац стоjи поплашен. — Ето ти сад, рекох, мораћу више од петнаест дана рибати патос. Мораћу га и стругати. Ужасно! — Однесоше и официра, сиромах младић! и младу девоjку коjа je била сасвим разголићена. — А, jест! Што je наjгоре, кад сам сутрадан хтела узети талир да купим шкембића, место њеха нашла саи сув лист. Старица ућута. Жагор ужасавања прође кроз судницу. — Та авет, таj jарац, све то мирише на чаролиjе — рече jедан сусед Гренгоару. — Па таj суви лист! — додаде други. — Jасно je као дан — прихвати трећи — да je та девоjка нека чаробница коjа стоjи у вези са злим духом да пљачкаjу официре. — Готово и самоме Гренгоару чинило се све ово ужасно и вероватно. — Сведоче Фалурдела — рече господин председник достоjанствено — имате ли jош шта да кажете суду? — Ништа више, монсењеру — одговори старица — до то да се у извештаjу каже за моjу кућу да je крива и смрдљива страћара, што je за мене увреда. Куће на мосту не изгледаjу лепо, jер у њима има много света, али при свему томе у њима стануjе доста касапа коjи су богати и чиjе су жене лепе и врло чисте. Судиjа коjи je учинио на Гренгоара утисак крокодила устаде. — Мир! — рече он. — Jа молим господу да не изгубе из вида да je код оптужене нађен и jедан нож. Сведоче, Фалурдела, jесте ли донели таj суви лист у коjи се претворио талир коjи вам je демон дао. — Jесам, господине — рече она — нашла сам га. Ево га. Jедан момак предаде увели лист крокодилу, коjи озбиљно одмахну главом и пружи га председнику, коjи га даде краљевом прокуратору при духовном суду, тако да je обишао целу судницу. Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 115

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— То je брезов лист — рече магистар Jаков Шармоли. — Нов доказ о враџбинама. Jедан судиjа узе реч. — Сведоче, два су човека ушла у исто време у ваш стан. Црни човек, кога сте видели наjпре како je нестао, а затим како плива по Сени у свештеничком оделу, и официр. Коjи вам je од њих двоjице дао талир? Старица се промисли мало, па рече: — Дао ми га je официр. Кроз светину прође жагор. — А! — помисли Гренгоар — то већ колеба моjе убеђење. Међутим, магистар Филип Лелиjе, краљев изванредни адвокат, поново се умеша. — Jа молим господу да имаjу на уму да je рањени официр, у своме исказу коjи je писан краj његове постеље, изjављуjући да je y тренутку кад му je црни човек пришао, слутио да je таj човек врло лако могао бити зао дух, да je рањени официр додао да га je авет била живо салетала да се састане са оптуженом и да му je она, на његову, капетанову напомену да нема новца, дала талир коjим je речени официр платно Фалурдели. Дакле, талир je новац пакла. Ова одсудна напомена као да je разбила сваку сумњу Гренгоара и других скептика у судници. — Господа имаjу акта у рукама —.додаде краљев адвокат седаjући — и могу се уверити о исказт Фебуса од Шатопера. На ово име, оптужена устаде. Њена глава диже се изнад гомиле. Гренгоар, уплашен, познаде Есмералду. Она беше бледа; њене косе, коjе су некад биле тако лепо оплетене и окићене златним парицама, падале су у нереду; усне jоj беху модре, а њене упале очи уливале су страх. Аваj! — Фебус! — рече она ван себе — где je он? О господо! Пре него ме убиjете, реците ми, тако вам Бога, je ли jош жив? — Ћутите, жено — одговори председник. — То ниjе наше! — Ох! смилуjте се, реците ми je ли жив! — настави она склонивши своjе лепе смршале руке; и ланци зазвечаше низ њено одело. — На умору je, кад баш хоћете да знате — рече опоро краљев адвокат. — Jесте ли задовољни? Несрећна девоjка поново паде на своjу клупу, нема, без суза, бела као восак. Председник се саже jедноме човеку коjи je био ниже њега и коjи je имао златну капу и црну хаљину, ланац о врату и прут у руци. — Вратару, уведите другу оптужену. Сви погледи управише се на jедна мала врата коjа се отворише и, на велики ужас Гренгоаров, пропустите jедну лепу козу позлаћених ногу и рогова. Лепа животиња застаде за часак на прагу, пруживши врат као да jоj се, са ивице какве стене, пружа пред очима огроман хоризонт. Наjеданпут спази Циганку и, прескочивши преко стола и главе jеднога деловође, у два скока дође пред њу. Затим умиљато леже на ноге своjе госпође, молећи je да jоj каже коjу приjатну реч или да je помилуjе; али оптужена оста непомична, и jадна Џали не доби ниjедан поглед. — Шта видим? то je она гадна животиња — рече стара Фалурдела — добро их познаjем обе. Jаков Шармоли умеша се. — Ако господа немаjу ништа против, можемо сад саслушати козу. То доиста беше друга оптужена. У оно време било je нешто сасвим обично оптужити животињу за чаробњаштво. Између осталих кривица наћи ћете, у рачунима полициjе за 1466. годину, занимљив податак о трошковима у кривици Жиле-Сулара и његове крмаче, погубљених због своjих кривица у Корбеjу. Све je ту урачунато, и трошак око копања рупе за крмачу, и пет стотина прутова коjи су узети у пристаништу Морсан, и три литре вина и хлеб, као последњи оброк осуђенога коjи je џелат братски поделио с њим, па чак jеданаест дана чувања и храњења крмаче, рачунаjући сваки дан по осам париских пара. Понекад, штавише, ниjе се заустављало само на животињама. Капитулариjе Карла Великог и Луjа Побожнога прописуjу оштре казне за пламене утвари, коjе се усуде поjављивати се у ваздуху. Међутим, прокуратор духовнога суда беше узвикнуо: — Ако демон, коjи je y овоj кози и кога из ње ништа ниjе могло изагнати, и даље настави своjа нечастива дела, ако њима запрепасти суд, ми га унапред опомињемо да ћемо бити приморани захтевати за њ вешала или ломачу. Гренгоара проби хладан зноj. Шармоли узе са jеднога стола Циганкине даире, и, пруживши их пред козу на известан начин, упита: — Колико je часова? Коза га погледа своjим паметним очима, диже своjу позлаћену ногу и удари њоме седам пута. Било je доиста седам часова. Кроз светину прође жагор ужасавања. Гренгоар се не могаде уздржати. — Та она сама себе упропашћуjе! — узвикну сасвим гласно. — Видите да не зна шта ради. — Нека ћуте ти простаци тамо у дну суднице! — рече оштро вратар. Помоћу ових истих даира Jаков Шармоли измами кози jош неколико других вештина, о датуму, о месецу у години итд., коjих се читалац сећа. И, по оптичкоj илузиjи коjа je своjствена судским испитима, ове исте гледаоце, коjи су можда више пута пљескали на сокаку овим невиним вештинама Џалиним, ужаснуле су Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 116

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

ове вештине под сводовима Дома правде. Коза je очевидно била прави сатана. Jош je горе било кад je краљев прокуратор изручио на под jедну кожну кесицу с покретним словима, коjа je висила о Џалину врату, и кад je коза своjом ногом саставила из растурене азбуке кобно име: Фебус. Чаролиjе, чиjа je жртва био капетан, биле су на таj начин очито обелодањене, и Циганка, та дивна играчица коjа je толико пута занела пролазнике своjом љупкошћу, била je сада за њих само ужасна вештица. Уосталом, она ниjе давала ни знака живота. Ни вешта извођења Џалина, ни претње суда, ни потмуле клетве слушалаца, ништа она ниjе опажала. Да би се пробудила, требало je да je jедан воjник немилосрдно продрмуса и да председник свечано подигне глас: — Девоjко, ви сте циганскога соjа коjи се одао чаролиjама. Ви сте у друштву са овом сатанском козом, коjа je такође оптужена, ноћу 29. марта, у споразуму са силама тмина, помоћу чаролиjа и чини проболи ножем jеднога капетана у служби краљевоj, Фебуса од Шатопера. Признаjете ли ово дело? — Ужасно! — узвикну млада девоjка и покри лице рукама. — Мога Фебуса! Ох! да страшних мука! — Признаjете ли ово дело? — упита председник хладно. — Не, никад! — рече она страховитим гласом; она беше устала, око jоj je севало. Председник настави одсечно: — Па како онда обjашњавате околности коjе вас терете? Она одговори испрекиданим гласом: — Рекла сам већ. Не знам. То je. То je дело учинио неки свештеник. Свештеник кога не познаjем, паклени свештеник коjи ме гони. — Тако je — прихвати судиjа. — Зао дух. — Ох, господо судиjе! Смилуjте се на мене! Jа сам сирота девоjка... — Jеђупка — рече судиjа. Магистар Jаков Шармоли узе реч с благошћу: — Пошто, на жалост, оптужена упорно одриче дело, jа тражим да се удари на муке. — Одобрава се — рече председник. Несрећна девоjка уздрхта целим телом. Па ипак устаде на заповест копљаника и доста поузданим кораком упути се за Шармолиjем и свештеницима из духовнога суда, између два реда оштропераца, ка jедним омањим вратима коjа се наjеданпут отворите и затворите за њом. Тужноме Гренгоару учини се да je jадну девоjку прогутала нека страшна чељуст. Кад ње нестаде, зачу се неко тужно вречање. То беше коза коjа je плакала. Претрес би обустављен. Jедан судиjа напомену да су господа уморна и да би дуго било да чекаjу на свршетак мучења, на шта председник одговори да судиjа треба да се жртвуjе своjоj дужности. — Одвратна и несносна девоjчура — рече jедан стари судиjа — сад je нашла да je удараjу на муке кад ми нисмо вечерали!

II НАСТАВАК О ТАЛИРУ КОJИ СЕ ПРЕТВОРИО У СУВ ЛИСТ Окружена своjом црном пратњом, Есмералда пређе неколико басамака у ходницима коjи су били тако мрачни да су их у по дана осветљавали, и судски стражари гурнуше je y jедну страшну собу. Та соба, по облику округла, била je y приземљу, у jедноj од оних великих кула ко je jош и данас, у нашем веку, пробиjаjу слоj нових грађевина коjим je нови Париз покрио стари. На овом подруму ниje било прозора, ниjе било других отвора сем ониског улаза коjи су затварала огромна гвоздена врата. Међутим, светлости je y њему било довољно. Jедна пећ беше начињена у дебеломе зиду. У њоj je горела велика ватра, коjа je испуњавала подрум своjом црвеном светлошћу, и према овоj светлости потпуно се губила светлост jедне бедне свеће коjа je стоjала у jедноме куту. Од гвоздене решетке, коjом се пећ затварала и коjа je y том тренутку била подигнута, видео се, на уласку ждрела коjе се сиjало у мрачноме зиду, само доњи краj њених пречага, као ред црних зуба оштрих и размакнутих, због чега je пећ личила на уста у змаjева, из коjих, у легендама, модар пламен лиже. При светлости коjа се из пећи ширила, виде оптужена свуда по соби страшне справе, за чиjу употребу ниjе знала. На средини je лежао готово на самоj земљи jедан кожни душек, изнад кога je висио каиш с пређицом утврђен за бакарни прстен коjи je држало у зубима неко чудовиште пљосната носа, изрезано у врху свода. Клештамашице, велики гвоздени комади од плуга, запремали су унутрашњост пећи и сиjали се на жеравици. Крвава светлост пећи ниjе осветљавала у соби ништа друго до гомилу страшних ствари. Оваj пакао звао се просто мучионица. На постељи je немарно седео Пjера Тортери, заклети мучитељ. Његови помоћници, две наказе четвртаста лица, с кожним кецељама, с платненим чакширама, превртаху гвожђуриjу на угљевљу. Jадна девоjка узалуд je прикупљала храброст. Кад je ступила у ову собу, она се ужасну. Судски стражари поређаше се с jедне стране, свештеници духовнога суда с друге. Jедан писар, прибор за писање и сто беху у jедноме углу. Магистар Jаков Шармоли приђе Циганки с врло приjатним осмехом. — Дакле, драго дете — рече он — ви не признаjете кривицу? — Не — одговори она гласом коjи се већ беше угасио. Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 117

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Онда нам je врло жао — прихвати Шармоли — што ћемо вас питати с више наваљивања но што бисмо желели. Будите тако добри и седите на ову постељу. Господине Пjера, начините места госпођици и затворите врата. Пjера устаде гунђаjући. — Ако затворим врата — промрмља он — угасиће ми се ватра. — Па добро, драги моj — одговори Шармоли — оставите их отворена. Међутим, Есмералда je стоjала. Ова кожна постеља, на коjоj се превиjало толико несрећника, плашила je jадну девоjку. Страх joj je ледио срж у костима. Стоjала je преплашена и као ван себе. На jедан знак Шармолиjев, џелатови момци дохватише je и посадите на постељу. Они jоj не нанеше нимало бола, али кад je ова два човека дотакоше, кад je дотаче ова кожна постеља, она осети како jоj сва крв поjури к срцу. Она унезверено погледа по соби. Учини jоj се да се крећу и да jоj са свих страна прилазе, у намери да jоj се пузаjу уз тело, да je уjедаjу и штипаjу, све ове наказне справе за мучење коjе, међу свакоjаким справама коjе je дотле видела, беху оно што су слепи мишеви, стоноге и пауци међу инсектима и птицама. — Где je лекар? — рече Шармоли. — Овде je — одговори jедна црна хаљина коjу дотле не беше спазила. Она уздрхта. — Госпођице — настави умиљати глас краљевог прокуратора при духовном суду — и по трећи пут вас питам, остаjете ли при томе да нисте учинили дело за коjе се оптужуjете? Оваj пут она одговори само махањем главе. Глас je издаде. — Остаjете? — рече Jаков Шармоли. — Онда, врло ми je жао, али морам чинити што ми дужност жалаже. — Господине краљев прокураторе — рече наjеданпут Пjера — чиме ћемо почети? Шармоли поћута мало, са замишљеним изразом иесника коjи тражи слик, па затим рече: — Почните са шпанском чизмом. Несрећна девоjка осећаше се тако оставлена и од Бога и од људи да jоj глава клону на груди као мртво тело коjе нема у себи нимало снаге. Мучитељ и лекар приђоше jоj jедновремено. У исто време помоћници џелатови стадоше претурати по свом гнусном арсеналу. На звек ових ужасних справа несрећно дете уздрхта као мртва жаба кад je галванишу. — Ох! — промрмља она, тако тихо да je нико не чy — о Фебусе моj! — Затим поново утону у своjу непомичност и своjе мраморно ћутање. Оваj призор тронуо би свако друго срце, само не срце судиjе. Рекао би човек да гледа пред собом неку сироту грешну душу, коjу сатана испитуjе под усиjаним вратима пакла. Дакле, jадно тело за коjе се спремала ова ужасна гомила тестера, точкова и клупица, тело коjе ћe мучити храпаве руке џелатове и клешта, то беше ово умиљато, бело и нежно створење. Jадно зрно проса коjе људска правда хоће да самеље под ужасним жрвњем тортуре! Међутим, жуљаве руке Пjераових помоћника беху сурово разголитиле ову лепу ногу, ову ножицу коjа je толико пута своjом облином и своjом лепотом задавила пролазнике на раскршћима Париза. — Штета — прогунђа мучитељ, гледаjући ове тако лепе и тако нежне облине. Да je архиђакон био ту, он би се у овоме тренутку зацело сетио свога символа о пауку и муви. Наскоро несрећна девоjка виде, кроз облак коjи jоj се навукао на очи, како се приближу je шпанска чизма, виде како jоj се нога, углављена у гвоздене дашчице, изгуби у страшноj справи. Страх jоj поврати снагу. — Скините ми то! — узвикну она као ван себе. И, исправивши се као помамна, додаде: — Милост! Она полете са постеље да падне пред ноге краљевом прокуратору, али jоj нога беше стегнута у тешку справу од храстовине и гвожђа, те паде на шпанску чизму, смрвљена као пчела коjоj би на крила метнули олово. На знак Шармолиjев поново je наместише на постељу, и две ручетине утврдише за њен танани струк каиш коjи je висио о своду. — Последњи пут, признаjете ли дело за коjе одговарате? — упита Шармоли са своjом непроменљивом благошћу. — Jа сам невина. — Онда, госпођице, како ћете обjаснити околности коjе вас терете? — Аваj! монсењеру, не знам. — Ви, дакле, не признаjете? — Ништа! — Чините своjе — рече Шармоли Пjерау. Пjера окрену држак на чекрку, чизма се стеже и несрећноj девоjци оте се из груди jедан од оних страшних врисака коjе ниjедан људски jезик ниjе у стању написати. — Станите — рече Шармоли џелатима. — Признаjете ли? — упита он Циганку. — Све! — узвикну несрећна девоjка. — Признаjем! признаjем! милост! Она не беше одмерила своjу снагу над je стала пред ове справе за мучење. Jадно дете, чиjи je живот дотле био тако весео, тако приjатан, савладао je први бол. — Човечност ми налаже да вам кажем — напомену краљев прокуратор — да вас чека смрт пошто сте признали кривицу. Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 118

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Знам! — рече она, и поново паде на кожну постељу, изнурена, пресамићена, тако да je висила о каишу коjи jоj беше привезан за прса. — Дед, лепоjко, држите се мало — рече Пjера дижући je. — Изгледате као златно руно о врату господина од Бургоње. Jаков Шармоли подиже глас. — Деловођо, пишите. — Млада Циганко, ви признаjете да сте пировали, ишли у врзино коло и бацали чини, са аветима, вештицама, вукодлацима и вампирима? Одговорите! — Признаjем — рече она тако тихо да jоj се реч губила у даху. — Признаjете да сте видели овна, коjи се по заповести Белзебуба jавља у облацима, да би искупио вештице, и кога виде само чаробници? — Признаjем. — Признаjете да сте обожавали Бофометове главе, одвратне идоле храмовника? — Признаjем. — Да сте стоjали у вези с ђаволом у облику jедне питоме козе коjа je такође оптужена? — Признаjем. — Напослетку, признаjете и исповедате да сте помоћу демона и авети познате под именом злог духа, ноћу, двадесет деветог марта, проболи ножем jеднога капетана по имену Фебус од Шатопера? Она подиже своjе непомичне крупне очи ка судиjи и као несвесно одговори без трзања и без дрхтања: — Признаjем. — Било je очевидно да je y њоj све скрхано. — Пишите, деловођо — рече Шармоли. И, обраћаjући се џелатима, додаде: — Одрешите оптужену и вратите je y судницу. Кад оптужена би изувена, прокуратор при духовном суду прегледа jоj ногу коjа jоj беше утрнула од бола. — Но! — рече — нисте много угњечени. Узвикнули сте на време. Могли бисте joш играти, лепоjко! Затим се окрену своjим пратиоцима, судиjама духовнога суда: — Правда je, дакле, потпуно обавештена! Пребринули смо jедну бригу, господо! Госпођица ће признати да смо поступали што смо могли блаже.

Ill КРАJ О ТАЛИРУ КОJИ СЕ ПРЕТВОРИО У СУВИ ЛИСТ Кад се, бледа и храмљући, вратила у судницу, дочека je општи жагор задовољства. Код слушалаца, то беше оно осећање задовољене нестрпљивости коjа ce опажа у позоришту кад прође одмор пред последњим чином комедиjе, кад се завеса диже и почиње свршетак. Код судиjа, то беше нада да ће у скоро моћи вечерати. Мала коза такође je вречала радосно. Она хтеде потрчати у сусрет своjоj госпођи, али беше привезана за клупу. Ноћ се беше сасвим спустила. Свеће, чиjи броj не беше повећан, давале су тако мало светлости да се зидови суднице нису видели. Мрак je као у неку маглу омотавао све предмете у њоj. Jедва су се распознавала апатична лица судиjа. Према њима, на краjу дуге дворане, видела се jедна бела тачка коjа се оцртавала на мрачноj основи. То беше оптужена. Она се беше довукла до свога места. Кад je Шармоли достоjанствено стигао на своjе, он седе, затим опет устаде и, не показуjући се сувише уображен због свог успеха, рече: — Оптужена je све признала. — Кћери циганска — прихвати председник — ви сте признали сва дела ваша, чаробништво, блуд и мучко убиство Фебуса од Шатопера? Њоj се срце стеже. Чуло се у мраку како jеца. — Све што год хоћете — одговори она слабим гласом — само ме убиjте што пре! — Господине краљев прокураторе при духовном суду — рече председник — судиjе су спремне да саслушаjу вашу тужбу. Магистар Шармоли извади огроман свежањ хартиjе, и са силним покретима и претераним декламовањем стаде читати jедну беседу на латинскоме, у коjоj су се сви докази о кривици оптужене низали у цицеронским перифразама, с наводима из Плаута, коjи je био њихов љубимац. Нама je жао што не можемо дати нашим читаоцима оваj занимљив састав. Говорник га je читао са необичном живошћу. Jош ниje био довршио ни увод, а по челу му већ беху избиле грашке зноjа, очи беше већ исколачио. Наjеданпут, у сред jеднога периода, он ућута, и његов поглед, коjи je обично био доста благ, шта-више и доста глуп, постаде страшан. — Господо — узвикну он (оваj пут на францускоме jер то ниje било написано у његовим хартиjама). — Сатана je y тоj мери уплетен у ову ствар да присуствуjе овом претресу и исмеjава достоjанство суда. Погледаjте! Говорећи ово, он показа руком малу козу коjа je, видећи Шармолиjеве покрете, мислила да je згодно време да покаже своjе, те je села и своjим предњим ногама и брадатом главом стала, што je могла боље, изводити патетичну пантомиму краљевог прокуратора при духовном суду. То беше, ако се сећате, jедна од Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 119

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

њених наjлепших вештина. Оваj неприjатан догаћаj, оваj последњи доказ, имао je велико деjство. Кози везаше ноге и краљев прокуратор настави своjу речитост. Беседа je траjала врло дуго, али jоj свршетак беше диван. Ево вам последње реченице његове; додаjте jоj само промукли глас и малаксали покрет магистра Шармолиjа. — „Ideo, Domini, coram stryga demonstrata, crimine patente, intentione criminis existente, in nomine sanctae ecclesiae Nostrae-Dominae Parisiensis, quae est in saisina hàbendi omnimodam altam et bassam iustitiam in ilia hac intemerata Civitatis insula, tenore praesentium declaramus nos requirere, primo, aliquamdam pecuniariam indemnitatem; secundo, amendationem honorabilem ante portalium maximum Nostrae-Dominae, ecclesiae cathedralis; tertio, sententiam in virtute cuius ista stryga cum sua capella, seu in trivio vulgariter dicto „la Grève", seu in insula exeunte in jluvio Sequanae, iuxta pointam iardini regalis, executatae sint."249 Он метну капу на главу и седе. — Ваj ! — уздахну Гренгоар зловољно — basso. Jatinitas.250 На то устаде други човек у црном оделу, коjи je био близу оптужене. То беше њен бранилац. Судиje, гладне, стадоше гунђати. — Браниоче, будите кратки — рече председник. — Господине председниче — одговори бранилац — пошто je оптужена признала злочин, мени оста je да само неколико речи кажем господи. Ево шта вели jедан члан салиjског закона251: „Ако jедна вештица поjеде неког човека, и то буде доказано, платиће за казну осам хиљада пара, што износи две стотине златних суа." Jа молим суд да моjу штићеницу осуди на ову новчану казну. — Таj je став укинут — рече изванредни краљев адвокат. — Nego252 — одговори бранилац. — Да гласамо! — рече jедан судиjа — злочин je очевидан, а већ je касно. Гласало се у самоj судници. Гласало се капама да се не дангуби. Видело се како се у мраку са судиjских глава редом скидаjу капе на страшно питање коjе им je председник шапатом постављао. Сирота оптужена као да их je гледала, али их њено мутно око ниjе видело. Затим деловођа стаде писати; и кад би готов, он предаде председнику jедан дугачак пергамент. Тада несрећна девоjка чу како се народ креће, како копља удараjу jедно о друго, и како jедан ледени глас говори: — Кћери циганска, jеднога дана, коjи краљ наш господар изволео буде одредити, бићете одведени у подне, у двоколицама, у кошуљи, босонога, с конопцем о врату, пред велики портал Богородичине цркве; ту ћете с воштаном буктињом у руци, тешком две фунте, jавно признати учињени злочин, а одатле ћете бити одведени на Гревски трг, где ћете бити обешени и удављени на варошким вешалима; ваша коза исто тако; и платићете духовноме суду три златна талира, наиме накнаде за злочине коjе сте починили и признали: чаробништво, чини, блуд и убиство извршено над господином Фебусом од Шатопера. Бог нека се смилуjе души вашоj! — Ох! ово je сан! — промрмља она; и осети сурове руке коjе je одвукоше.

IV „LASCIATE OGNI SPERANZA"253 У средњем веку, кад je каква грађевина била потпуна, она je била под земљом готово исто толика колика и над земљом. Свака палата, свака тврђава, свака црква имала je увек и под земљом читаву грађевину, сем ако je била подигнута на пилотима254, као Богородичина црква. У катедралама имали сте у неку руку jош jедну катедралу, подземну, ниску, мрачну, таjанствену, без светлости и нему под горњом лађом коjа je пливала у мору светлости и коjа je дан и ноћ бруjала од оргуља и од звона; то je понекад била гробница. У палатама, у тврђавама, била je тамница, покадшто и гробница, а понекад и jедно и друго. Ове огромне зграде, чиjи смо постанак и живот на другом месту обjаснили, нису имале само темељ него су имале, тако рећи, корене, коjи су се гранали кроз земљу у виду соба, галериjа, степеница, као и грађевина над земљом. И тако, цркве, палате, тврђаве, биле су до пола претрпане земљом. Подземне просториjе jедне грађевине беху читана друга грађевина, у коjу се силазило уместо пело, и коjа je простирала своjе подземне спратове под спољашњим спратовима споменика, као оно шуме и планине коjе се огледаjу у глаткоj води каквога jезера испод шума и 249

Стога, господо, пошто je доказано да je оптужена вештица, пошто je злочин очевидан и пошто постоjи намера злочина, то у име свете париске Богородичине цркве, под коjом стоjи сваки виши и нижи суд на оном неокаљаном градском острву, сложни са присутнима обjављуjемо да тражимо: прво, новчану накнаду; друго, jавно признање злочина пред главним порталом Богородичине цркве; треће, пресуду, по коjоj ће вештица заjедно са своjом козом бити обешена или на раскршћу коjе се пучки зове „Грев", или на острву коjе се диже у реци Сени, на висини врха краљеве баште. 250 Простачки латински 251 Стари германски закон 252 Поричем 253 Напустите сваку наду (ви коjи улазите). Ово je последњи стих натписа коjи je италиjански песник Данте, у своjоj Божанственоj комедиjи, ставио изнад „Пакла". 254 Шипови (коље) Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 120

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

планина на обали. У Тврђави светога Антониjа, у париском Дому правде, у Лувру, ове подземне грађевине беху тамнице. Спратови ових тамница били су све ужи и мрачниjи што су дубље улазили у земљу. Колико je било тих спратова, толико je било редова с разноликим ужасима. Данте ниjе могао наћи ништа боље за своj пакао. Ови левкови ћелиjа завршавали су се обично подземном тамницом са округлим и равнин подом, у коjу je Данте затворио сатану, у коjу je друштво затварало на смрт осуђенога. Кад какво бедно створење буде jеданпут ту заковано, онда збогом светлости, ваздуше, животе, ogni speranza. Одатле je излазило само за вешала или за ломачу. Понекад je ту трунуло. Људска правда звала je то заборавити. Између људи и себе, осуђеник je осећао да га притискуjе гомила камења и тамничара, и цео затвор, цела тврђава била je као нека огромна сложена брава коjа га je одваjала од живог света. У дну такве jедне тамнице, у ћелиjама коjе je начинио Луj Свети у in pace255 Турнеле, била je затворена, без сумње из боjазни да не побегне, на вешала осуђена Есмералда, с џиновским Домом правде на глави. Jадна мува коjа не би могла помаћи ни наjмањи његов камен. Заиста, и провиђење и друштво били су подjеднако неправедни; толика несрећа и толике муње не беху потребне да униште тако неjако створење. Она беше ту, окружена мраком, закопана, затрпана, узидана. Ко би je могао видети у овом стању, пошто je видео како се смеjе и игра на сунцу, уздрхтао би. Хладна као ноћ, хладна као смрт, без и наjмање струjе ваздуха коjи би jоj косу покренуо, окружена мртвом тишином у коjоj никакав људски глас ниjе чула, лишена сваке светлости пред очима, пресамићена, спутана ланцима, згрчена поред jеднога крчага и jеднога хлеба на нарамку сламе у бари коjу je под њом правила вода капљући са свода, непомична, готово без даха, она ниjе више ни осећала своjе патње. Фебус, сунце, бео дан, ваздух, париске улице, играње и пљескање, слатко љубавно ћеретање с официром, затим свештеник, подводачица, нож, крв, мучење, вешала, све jоj се то, истина, jош врзло по памети, час као приjатна и дивна с лика, час као ужасна мора; али све то беше само ужасна и неодређена борба коjа се губи у помрчини, или удаљена музика коjа свира горе на земљи и коjа се ниjе чула у дубини у коjу несрећница беше пала. Откако су je затворили овде, она ниjе ни бдела ни спавала. У овоj несрећи, у овоj ћелиjи, она не могаше разликовати неспавање од спавања, сан од стварности, као што ниjе могла разликовати дан од ноћи. Све се то мешало, стапало, сливало у њеноj памети. Она ниjе више осећала, ниjе разумевала, ниjе размишљала. Jош би се могло рећи да je сневала. Никад живо створење не беше тако дубоко утонуло у ништавило. Овако укочена, смрзнута, окамењена, она je jедва два-три пута чула шум врата, коjа су се негде изнад ње отварала, не пропуштаjући у њену ћелиjу ни наjмање светлости, и кроз коjа би jоj нечиjа рука бацила кору црна хлеба. Међутим, ова редовна посета тамничарева била jоj je jедини додир са људима. Само je нешто jош механички занимало њено уво. Изнад њене главе влага je пробиjала кроз плесниво камење на своду, и у правилним размацима одваjала се од њега по кап воде. Она je тупо слушала шум коjи je она кап воде правила падаjући у бару перед ње. Ова кап воде коjа je падала у ову бару беше jедини покрет коjи се осећао око ње, jедини часовник коjи je означавао време, jедини шум коjи je допирао до ње од силног жагора на површини земљиноj. Да ништа не прећутимо, она je поред тога осећала с времена на време, у овоj jами кала и помрчине, како jоj нешто хладно прелази овде-онде преко ногу или преко руку, и дрхтала je. Откада je овде, то ниje знала. Сећала се само да je смртна пресуда изречена негде над неким, затим да су je однели, и да се пробудила у мраку и тишини, укочена од зиме. Беше пошла побауљке, и тада су jоj гвоздени прстенови засекли чланке на нози, а ланци су зазвечали. Знала je да je свуда око ње зид, да je испод ње под покривен водом; и нешто мало сламе. Али нигде не беше ни светлости ни прозора. Она je тада села на ту сламу, а понекад, да би променила положаj, села би и на последњи басамак од камених степеница коjе су биле у њеноj ћелиjи. У jедном тренутку беше покушала броjати црне минуте коjе je одмеравало капање воде; али оваj жалосни посао болеснога мозга убрзо je престао сам од себе и оставио je несрећну девоjку поражену. Jеднога дана, наjзад, или jедне ноћи (jер поноћ и подне беху исте боjе у овом гробу), она чу изнад себе неки шум, jачи од шума коjи се обично чуо кад jоj je тамничар доносио хлеб и воду. Она диже главу и кроз пукотине на вратима или на капку своjе ћелиjе спази jедан црвенкасти зрак. У исто време кључ се окрену у тешкоj брави, зарђале шарке зашкрипаше, капак се диже и она спази jедан фењер, jедну руку и доњи део тела двоjице људи, jер су врата била тако ниска да ни je могла видети њихове главе. Светлост jоj тако удари у очи да je морала зажмурити. Кад je опет отворила очи, врата беху затворена, фењер беше спуштен на jедан басамак од степеница, а jедан човек, само jедан, стоjао je пред њом. Црна мантиjа падала му je до ногу, кукуљача исте боjе покривала му je лице. Ништа се на њему ниjе видело, ни лице ни руке. То вам je био дугачак црн покров коjи je стоjао усправљен, и под коjим се нешто мицало. Она je непомично гледала неколико тренутака ову авет. Међутим, ни он ни она нису ништа говорили. Рекао би човек да две статуе стоje jедна према другоj. Само две ствари као да су биле живе у овом подруму; фитиљ у фењеру, коjи je прштао због влажног ваздуха, и водене капље на своду, ко je су своjим монотоним капањем пропраћале ово неправилно пуцкарање и због коjих je светлост фењера 255

У миру

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 121

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

играла на таласастим круговима зеjтињаве барице* Напослетку девоjка прекиде ћутање: — Ко сте ви? — Свештеник. Од ове речи, нагласка и гласа, она уздрхта. Свештеник настави промуклим гласом. — Jесте ли спремни? — На шта? — Да умрете. — Ох! — рече она — хоће ли то бити скоро? — Сутра. Њена глава, коjа се беше радосно подигла, поново клону на груди. — Тек сутра! — промрмља она — зашто не jош данас? — Ви сте, дакле, врло несрећни? — упита свештеник после кратког ћутања. — Хладно ми je — одговори она. Она обгрли рукама своjа колена, што обично раде паћеници коjима je хладно и што смо већ видели код покаjнице у Тур-Ролану, и зуби jоj почеше цвокотати. Свештеник као да je испод своjе капуљаче разгледао ћелиjу. — Без светлости, без ватре! у води! ужасно! — Да — одговори она, зачуђена лица ко je joj je несрећа подарила. — Дан je Бог дао целом свету. Зашто мени даjу само ноћ? — Знате ли зишто сте овде? — настави свештеник опет после кратког ћутања. — Чини ми се да сам знала — рече она превлачећи своjим мршавим прстима преко чела, као да je хтела да оживи своjе памћење — али сад више не знам. Наjеданпут стаде плакати као дете. — Хтела бих да изађем одавде, господине. Хладно ми je, боjим се, и неке животиње миле ми по телу. — Онда хаjдете са мном. Говорећи ово, свештеник jоj пружи руку. Несрећна девоjка беше се сва укочила од зиме, па и пак jоj се ова рука учини хладна. — Ох! — промрмља она — ово je ледена рука смрти. Ко сте ви? Свештеник подиже своjу кукуљачу. Она погледа. То беше оно страшно лице коjе jу je одавно гонило, она демонска глава коjу je код Фалурделе спазила изнад обожаване главе свога Фебуса, оно око коjе je последњи пут видела како сиjа поред ножа. Ова поjава коjа je по њу била увек кобна и коjа je уваљивала из jедне несреће у другу све до смртне казне, трже je из њене обамрлости. Учини jоj се да се процепио вео коjи jоj je омотавао памћење. Све поjединости њеног страшног доживљаjа, од ноћног призора код Фалурделе до осуде у Турнели, васкрснуше jоj одjедном у памети, не више неодређене и неjасне као дотле, него разговетне, живе, одређене, jасне, страшне. Ове успомене упола избрисане и готово уништене превеликом патњом, оживе ово мрачно лице коjе je стоjало пред њом, као што ватра изазива на белоj хартиjи невидљива слова исписана хемиjским мастилом. Њоj се учини да су се све ране њена срца наjеданпут отвориле, те из њих лиjе крв. — Ха! — узвикну она похривши очи рукама и дршћући целим телом — то je онаj свештеник! Затим спусти своjе клонуле руке и оста седећи, оборене главе, укочена погледа, нема и дршћући даље. Свештеник je гледао као jастреб коjи je дуго шестарио под облацима око какве jадне шеве у пшеници, коjи je дуго и немо сужавао велике кругове свога лета, па наjеданпут слетео као муња на своj плен, и држи га уздрхтала у своjим канџама. Она стаде мрмљати сасвим тихо: — Довршите! довршите! задаjте ми последњи ударац! — И она са страхом увуче своjу главу у рамена, као овчица коjа очекуjе касапски маљ. — Ви ме се, дакле, грозите? — рече он наjзад. Она не одговори. — Грозите ли ме се? — понови он. Њене усне се скупише као да се смешила. — Да — рече она — џелат се руга осуђеноме. Толико ме месеци гони, прети ми, улива ми страх! Док њега ниje било, боже моj, како сам била срећна! Он ме je сурвао у ову провалиjу! О! боже! он je у био... он га je убио! мога Фебуса. Несрећна девоjка бризну у плач и диже очи ка свештенику: — Ох! зликовче! ко сте ви! шта сам вам учинила? тако ме силно, дакле, мрзите? Ах! шта имате против мене? — Jа те волим! — узвикну свештеник. Њене сузе наjеданпут усахнуше. Она га погледа блесастим погледом! Он беше пао на колена и гледаше je зажареним очима. — Чуjеш ли? jа те волим! — узвикну он joш jеданпут. — Каква љубав! — рече несрећна девоjка и стресе се. Он додаде: — Љубав проклетога. Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 122

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Обоjе осташе неколико минута неми, смрвљени под теретом своjих узбуђења, он безуман, она отупела. — Слушаj — рече наjзад свештеник, коме се нека необична мирноћа беше повратила. — Све ћеш сад чути. Рећи ћу ти оно што до сада нисам смео рећи готово ни самом себи кад сам таjно испитивао своjу савест у часовима дубоке ноћи, коjи су тако мрачни да се чини да нас ни Бог више не види. Слушаj. Док тебе нисам видео, девоjко, jа сам био срећан... — А jа! — уздахну она готово нечуjно. — Немоj ме прекидати. — Jест, био сам срећан, мислио сам бар да сам срећан. Био сам чист, а душа ми беше испуњена jасном светлошћу. Ниjе било поноситиjе и ведриjе главе од моjе. Свештеници су ме питали за мишљење о чедности, доктори за мишљење о науци. Jест, наука беше за мене све. Она ми беше сестра, и сестра ми je била довољна. Истина, са годинама долазиле су ми и друге мисли. Више пута узбудило се моjе тело кад поред мене прође каква жена. Ова сила пола и крви човечjе, коjу сам као безуман младић мислио угушити засвагда, више je пута грчевито потресла ланац завета коjи ме, jадника, везуjе за хладно камење олтара. Али пост, молитва, наука и мучење начинили су моjу душу господарем тела. А после, jа сам се клонио жена. Уосталом, требало je само да отворим какву књигу, па да све нечисте мисли мога мозга ишчезну испред светлости науке. Кроз неколико минута jа бих осетио како се у даљини губе ружне земаљске ствари, и био бих опет миран, озбиљан и прибран пред мирном светлошћу вечите истине. Дотле док je демон слао против мене само неjасне сенке жена коje су ми овда-онда пролазиле испред очиjу, у цркви, на улици, у пољу, и коjе су ми се ретко кад jављале у сну, jа сам га лако савлађивао. Аваj! што нисам остао победилац, томе je крив Бог, коjи човеку и демону ниjе дао jеднаку снагу. — Слушаj. Jеднога дана ... Овде свештеник ућута и несрећна девоjка чу како му се из груди отеше уздаси коjи су личили на ропац и чупање. Он настави: — ... Jеднога дана стоjао сам наслоњен на прозор своjе ћелиjе. — Какву сам оно књигу читао? Ох! у глави ми je прави хаос. — Читао сам. Прозор je гледао на jедан трг, Наjеданпут чуjем звуке даира и музике. Љутит што ме узнемирише у моме размишљању, погледам на трг. Оно што сам видео, видели су jош и друти сем мене, па ипак таj призор ниjе био за људске очи. Доле, насред калдрме — било je подне, сунце jако — играла je jедна девоjка. Девоjка тако лепа да би je Бог претпоставио Богородици, изабрао je за своjу матер и пожелео да га она роди, да je живела у доба кад je постао човеком! Њене очи беху црне и сjаjне, а неколико праменова њене црне косе блистали су се на сунцу као златне жице. Њене ноге ишчезавале су у своме кретању као паоци каквога точка коjи се брзо окреће. Око њене главе, у њеним црним витицама, било je металних плочица коjе су се сиjале на сунцу и правиле на њеном челу венац од звезда. Њена хаљина окићена шљокицама преливала се у плаво са тисућу варница, као летња ноћ. Њене витке и мрке руке увиjале су се око њена струка као две траке. Облик њена тела беше ванредне лепоте. Ох! да дивне прилике, коjа се као нешто светло одваjала и у самоj сунчевоj светлости! ... Аваj! млада девоjка, то беше ти. — Изненађен, опиjен, очаран, jа те се нисам могао нагледати. Гледао сам те толико да сам наjеданпут уздрхтао од страха, осетио да ме je судбина оковала. Свештеник, заморен, застаде за часах. Затим настави: — Већ упола опчињен, покушао сам да се ухватим за шта и да се зауставим у своме паду. Опоменуо сам се замки коjе ми je сатана раниjе плео. Створење коjе ми беше пред очима било je натчовечанске лепоте, коjе je дело само Бога или пакла. То не беше обична девоjка, створена од земље и слабо осветљена изнутра несталном светлошћу jедне женске душе. То беше анђео! али анђео мрака, анђео пламена, а не светлости. У тренутку над сам то мислио, спазио сам краj тебе jедну козу, животињу ђаволску, коjа ме je гледала смеjући се. На жарком сунцу рогови су jоj светлели као пламен. Тада назрех замку демонову, и више нисам сумњао да си дошла из пакла и да си дошла зато да ме упропастиш. Тако сам мислио. Овде свештеник погледа девоjку право у очи, па додаде хладно: — Тако и сад мислим. — Међутим, чар je мало-помало чинила своjе, твоjа игра вртела ми се у мозгу, и jа сам осећао како ме таjанствене чини осваjаjу; све што je y мени требало да остане будно, успављивало се у души моjоj, и, као они коjи умиру у снегу, jа сам осећао задовољство у овом приближавању сна. Наjеданпут, ти стаде певати. Шта сам, бедник, могао чинити? Твоjа je песма била дражесниjа од твоjе игре. Хтедох побећи, али нисам могао. Био сам прикован, срастао за под. Чинило ми се да ми се мрамор са пода до колена попео. Требало je остати до краjа. Ноге ми беху хладне као лед, а глава ми je ватром горела. Напослетку, ти се можда смилова на мене, престаде певати, оде. Одблеска сjаjне поjаве и одjека чаробне музике нестаде постепено пред моjим очима и у моjим ушима, и jа тада падох краj прозора, непомичниjи и слабиjи од какве оборене статуе. Звоно за вечерње пробуди ме. Jа устадох и побегох, али, аваj! у мени беше нешто пало што се више не могаше дићи, беше нечега новог од чега нисам могао побећи. Он опет ућута за часак, па настави. — Jест, од тога дана био je y мени човек кога нисам познавао. Хтедох употребити све своjе лекове, ћелиjу, олтар, рад, књиге. Безумље! Ох! како наука тупо одjекуjе кад се о њу очаjно удара главом пуном страсти! Знаш ли, девоjко, шта сам отада увек виђао између књиге и себе? Тебе, твоjу сенку, слику светле поjаве кода je jеднога дана прошла поред мене. Али та слика не беше више исте боjе; беше магловита, тужна, мрачна као црни круг коjи дуго прати поглед несмотрена човека коjи je непомично гледао у сунце. Како je се нисам могао ослободити, како ми je твоjа песма непрестано бруjала у глави, како сам Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 123

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

непрестано видео твоjе ноге како играjу на моме молитвенику, како сам стално ноћу, у сну, осећао твоjу сенку на своме телу, jа те хтедох jош jеданпут видети, дотаћи те, дознати ко си, видети хоћеш ли ми доиста изгледати слична идеалноj слици коjа ми je од тебе остала, уништити можда моj сан стварношћу. У сваком случаjу, надао сам се да ће нов утисак изгладити први, а први ми беше постао несносан. Jа те потражих. Видех те. Тешко мени! Кад сам те видео двапут, хтео сам те видети хиљаду пута, гледати вечно. Отада — како да се зауставим на овоj ивици пакла? — отада нисам више умео владати собом. Други краj конца, коjи ми беше прикачио за крила, демон привеза за твоjу ногу. Jа постадох несталан и лутао сам као ти. Чекао сам те под капиjама, вребао сам те на углу улице, пазио сам на те са врха свога торња. Свако вече био сам све више очаран, све више очаjан, све више опчињен, све више изгубљен. Знао сам да си jеђупка, Циганка, гитана, чергашица. Како сам могао посумњати у чини? Слушаj! Надао сам се да ћу се опростити чаролиjа, ако будеш осуђена. Jедна чаробница беше опчинила Бруна од Аста256; он je отправи на ломачу и излечи се. Jа сам то знао. Хтедох огледати оваj лек. Наjпре сам покушао да ти забраним приступ на трг пред Богородичином црквом, надаjући се да ћу те заборавити ако ту више не будеш долазила. Ти се на ово ниси ни осврнула. И даље си долазила. Тада ми паде на ум да те украдем. Jедне ноћи и то сам покушао. Било нас je двоjица. Већ си била у нашим рукама, кад наиђе онаj проклети официр. Он те ослободи. То беше почетак твоjе несреће, несреће моjе и његове. Наjзад, не знаjући више шта да чиним и шта ће бити са ином, оптужих те духовноме суду. Мислио сам да ћу се тиме излечити, као Бруно од Аста. Мислио сам и то: да би те кривична тужба предала мени, да би у затвору била у моjоj власти, моjа, да ми одатле не би могла измаћи, да сам jа доста био предан теби и да je ре{ц да се и ти иредаш мени. Кад се чини зло, треба учинити све зло. Безумље je зауставити се на половини недела. Краjност у злочину доноси неизмерну радост. Jедан свештеник и jедна вештица могу се топити у сласти на тамничкоj слами! Jа те, дакле, оптужих. Отада сам ти улевао страх кад бих те срео. Завера коjу сам ковао против тебе, бура коjу сам скупљао над твоjом главом изливала се из мене у претњама и муњама. Међутим, jош caм се устезао. Моj je план имао страшних страна због коjих сам се колебао. Можда бих од своjе намере и одустао, можда би моjа гнусна мисао угинула у моме мозгу, не донесавши плода. Jа сам мислио да ћe увек од мене зависити да се рад по овоj тужби настави или прекине. Али свака je рђава мисао неумољива и хоће да се оствари; тамо где сам jа мислио да сам свемогућ, судбина беше моћниjа од мене. Аваj! аваj! она те je докопала и предала те страховитом точку машине коjу сам jа потаjно саградио! — Слушаj. Скоро ћу бити готов. Jеднога дана — и тога je дана сунце сиjало — ишао je преда мном jедан човек коjи je изговорио твоjе име, коjи се смеjао и у чиjим се очима огледала похота. Проклет да je! Jа пођох за њим. Остало знаш. Он ућута. Млада девоjка рече само ове речи: — О, моj Фебусе! — Не то име! — рече свештеник и скажно je шчепа за руку. — Не изговараj то име! Ох! нас несрећне то je име и упропастило! Или, боље рећи, ми смо сви упропастили jедно друго необjашњивом игром судбине! — Ти патиш, хладно ти je, због мрака ти се чини да си слепа, ћелиjа те опкољава, али можда jош имаш какве светлости у дну своjе душе, ма то била твоjа детињска љубав према томе ништавном човеку коjи се играо твоjим срцем. Jа, међутим, jа носим тамницу у грудима своjим, мени je y грудима зима, лед, очаjање; ноћ je y души моjоj! Знаш ли ти шта сам jа све препатио? Jа сам био на твоме претресу. Седео сам на клупи за судиjе духовнога суда. Jест, под jедном од оних калуђерских кукуљача увиjао се као црв jедан грешник. Кад су те довели, био сам ту; кад су те испитивали, био сам ту. — Ох, да страшне курjачке пећине! — То беше моj злочин, то беху моjа вешала коjа су се лагано дизала над твоjом главом. Свакога сведока, сваки доказ, сваку одбрану jа сам чуо; могао сам броjати сваки твоj корак на путу страдања; био сам ту и кад je она дивља звер ... Ох! jа нисам био предвидео мучење! ... Слушаj. Jа сам ушао за тобом у мучионицу. Видео сам како те свлаче и полунагу хватаj у нечасне руке џелатове. Видео сам како су ти ногу, ту малу ногу за коjу бих дао читаво царство само да je пољубим па да умрем, ту ногу под коjу бих са наjвећим уживањем положио своj углаву да буде размрскана, видео сам како су je стегли у грозну шпанску чизму, коjа од тела живога створа ствара крваву масу. Ох! тешко мени! док сам то гледао, имао сам под хаљином нож, коjим сам парао своjе груди. На врисак, коjи се из твоjих груди чуо, jа сам га забо у своjе месо; на други врисак, он би ми у срце ушао! Погледаj! мислим да ми из рана jош тече крв. Он раздрљи своjу мантиjу. Груди му доиста беху израњављене као да их je тигар своjим шапама искидао, а са стране се видела повелика рана, коjа jош не беше сасвим зарасла. Jадна девоjка трже се ужаснута. — Ох! — рече свештеник — девоjко, смилуj се на мене! Ти мислиш да си несрећна, али ваj! ти jош не знаш шта je несрећа. Ох! волети jедну жену! бити свештеник! бити предмет мржње! волети свом страшћу душе своjе, осећати да je право блаженство дати за њен наjмањи осмех своjу крв, своjу утробу, своjе добро име, своjе спасење, бесмртност и вечност, живот на овоме и ономе свету; жалити што се ниjе краљ, божанство, цар, арханђео, Бог, како би што већег роба имала пред своjим ногама; грлити je и дању и ноћу у своjим сновима и своjим мислима; видети je заљубљену у jедну воjничку ливреjу, а моћи jоj понудити само гадну свештеничку мантиjу коje ce она боjи и гнуша! Бити присутан, с љубомором и беснилом у души, док она каквом бедном 256

Италиjански бискуп и теолог XII века

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 124

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

глупом разметљивцу поклања благо љубави и лепоте! Гледати то тело чиjе вас облине сажижу, те груди коjе имаjу толико дражи, то месо, како обамире и црвени под пољупцима другога. О боже! волети њену ногу, њену руку, њено раме, мислити на њене плаве вене, на њену мрку кожу, превиjати се због тога по читаве ноћи на поду своjе ћелиjе, па видети како се све милоште коjе je човек за њу сањао своде на мучење! Успети jедино да буде положена на кожну постељу! Ох! то су права клешта усиjана на ватри пакла! Ох! како je срећан онаj кога тестеришу и растржу коњима на репове!... Знаш ли ти какве су то муке коjе човеку по читаве ноћи зада je његова узаврела крв, његово срце коjе се цепа, његова глава коjа пуца, његови зуби коjи му гризу руке; огорчени мучитељи коjи без престанка обрћу човека, као на усиjаном гвожђу, на jедноj мисли љубави, љубоморе и очаjања! Девоjко, милост! Само за тренутак даj ми мира! Поспи мало пепела на оваj жар! Обриши, преклињем те, зноj коjи у крупним грашкама капље са мога чела. Дете, мучи ме jедном руком, али ме милуj другом! Смилуj се, девоjко! Смилуj се на мене. Свештеник се ваљаше у води на поду и удараше главом о ивице камених степеница. Девоjка га je слушала и гледала. Кад ућута, клонуо и задихан, она понови полуграсно: — О, моj Фебусе! Свештеник се на коленима довуче до ње. — Преклињем те — узвикну он — ти имаш срце у грудима, не одбиjаj ме! Ох! jа те волим! Jа сам несрећан човек! Кад изговориш то име, несрећна девоjко, као да зубима кидаш сваку жилицу срца мога! Милост! ако си из пакла, jа идем с тобом у њ. Jа сам све учинио да га заслужим. Пакао у коме ти будеш биће за мене раj, твоjе je лице лепше од лица божиjега! Ох! говори! Зар ме доиста нећеш? Онога дана кад би жена одбила овакву љубав, jа бих мислио да би се планине морале затрести. Ох! кад би само хтела! ох! како бисмо могли бити срећни! Побегли бисмо — jа бих ти помогав да побегнеш — отишли бисмо некуд, потражили бисмо какво место на земљи где сунце наjлепше сjа, где се горе наjвише зелене, где се небо наjдивниjе плави! Ми бисмо се волели, споjили бисмо наше две душе и осећали бисмо неутољиву жеђ нас самих, коjу бисмо заjеднички и без престанка гасили пехаром непресушне љубави. Она га прекиде гласним и страшним смехом: — Та погледаjте, оче! Нокти су вам огрезли У крв. Свештеник оста неколико тренутака као окамењен, с укоченим погледом на своjу руку. — Па добро! — настави он наjзад с неком необичном благошћу — вређаj ме, исмеваj ме, мучи ме! али ходи, ходи. Похитаjмо. Сутра те чека смрт, рекох ти. Ти знаш, вешала на Гревскоме тргу увек су спремна. Ужасно! да те видим у оним колима! О преклињем те! — Никад нисам осећао као у овом тренутку колико те волим! — Ох! пођи са мном. Волећеш ме касниjе, пошто те будем спасао. Можеш ме мрзети докле год хоћеш. Али ходи. Сутра! сутра! вешала! погубљење! Ох! спаси себе! поштеди мене! Он je ухвати за руку, беше чисто ван себе, хтеде je одвући. Она управи на њ своj непомични поглед. — Шта je с Фебусом? — упита она хладно. — Ах! — рече свештеник пустивши jоj руку — ви немате милости! — Шта je с Фебусом? — понови она хладно. — Мртав je! — узвикну свештеник. — Мртав! — рече она непрестано хладна као лед и непомична — па шта ми онда говорите о животу! Он je не слушаше. — Ох! да — рече он као да говори сам за се — зацело je мртав. Сечиво je дубоко ушло. Чини ми се да сам врхом у срце ударио. Ох! jа сам живео до врха свога ножа. Млада девоjка скочи на њ као разjарена тигрица и с натприродном снагом гурну га на степенице. — Одлази, чудовиште! Одлази, убицо! Остави ме да умрем! Нека ти наша крв утисне на чело вечити жиг! Да будем твоjа, свештениче! никад! никад! Ништа нас неће сjединити, па ни сам пакао! Проклети човече! никад! Свештеник беше посрнуо. Он ћутећи ослободи ноге из бора своjе мантиjе, узе фењер, и стаде се лагано пети уз степенице коjе су водиле вратима, он отвори врата и изађе. Наjеданпут млада девоjка поново угледа његову главу коjа je изгледала страшна, и он jоj, гушећи се од беснила и очаjања, довикну: — Рекох ти да je мртав! Она ничице паде на земљу; и у ћелиjи се ниjе више чуо никакав други шум до уздах воде коjа je своjим капањем таласала бару у помрчини.

V МАТИ Не веруjем да има на свету ичега приjатниjег од мисли коje се буде у срцу материном кад гледа ципелицу свога детета. Нарочито ако je то ципелица празнична, недељна, с крштења, ципелица извезена до самога ђона, ципелица с коjом дете ниje jош ни jедан корак крочило. Та je ципелица тако лепа и мала, у њоj je тако немогућно ходити да се матери чини као да гледа своjе дете. Она се смеши на њу, љуби je, говори jоj. Пита ce je ли доиста могућно да нога буде тако мала; и, ако дете ниjе ту, довољна je лепа ципелица па да jоj изиђе пред очи слатко и неjако створење. Њоj се чини да га види, види га, живахно, весело, с његовим нежним Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 125

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

ручицама, његовом округлом главицом, његовим невиним уснама, његовим бистрим очима, чиjа je белина плава. Ако je зима, оно je ту, мили по простирци, с муком се пење на клупицу, а маjка стрепи да се не приближи ватри. Ако je лето, мили по дворишту, по башти, чупа траву у калдрми, безазлено гледа велика псе, велике коње, не боjи се, игра се шкољкама, цвећем, и љути баштована коjи налази песак у леjама а земљу по стазама. Све се смеjе, све блиста, све игра око њега, као и оно, па чак и лаки поветарац и сунчев зрак коjи се надмећу играjући се несташним витицама његове косе. Све то показу je ципелица матери, коjоj се топи срце од милине као восак на ватри. Али кад се дете изгуби, ове безброjне слике радости, дражи, нежности, коjе се тискаjу око ципелице, постаjу утолико страшниjе. Лепа везена ципелица ниjе више ништа друго до справа за мучење, коjа вечито раздире срце материно. И ту трепери исти живац, наjдубљи и наjосетљивиjи, али место да га милуjе анђео, чупа га демон. Jедног jутра, док се маjско сунце дизало у затвореноплаво небо коje Гарофало257 радо ставља на своjим сликама Скидање с крста, испосница у Тур-Ролану чу лупу точкова, бат коња и звек гвожђуриjе на Гревскоме тргу. Она се мало трже из свога заноса, намаче косу на уши да не чуjе, и клечећи поново стаде посматрати мртав предмет коjи je пуних петнаест година тако обожавала. Ова мала ципелица, као што смо већ рекли, беше за њу све и сва. Њене мисли биле су непрестано на тоj ципелици, и само би их смрт могла од ње одвоjити. За силне горке клетве, дирљива туговања, молитве и сузе коjе je слала небу, гледаjући у ову лепу играчку од ружичастог сатина, знала je jедино мрачна пештера Тур-Ролан. Никад ниjе више очаjних суза проливено на предмет лепши и са више дражи. Тога jутра њен бол као да беше већи но обично, и споља се могаше чути како тугуjе своjим jаким и монотоним гласом коjи je човеку срце парао. — О, кћери моjа! — говорила je — кћери моjа! Jедно моjе мило дете! Никад те више, дакле, нећу видети. Дакле, свршено je! Све ми се чини да je jуче било! Боже моj! Боже моj! Боље би било да ми je ниси ни дао, кад си ми je тако брзо узео. Зар ти не знаш да су наша деца утроба наша, и да маjка коjа je изгубила своjе дете не веруjе више у Бога? — Ах! тешко мени, што сам онога дана отишла од куће! — Господе! Господе! Кад си ми je тако одузео, jамачно ме никад ниси видео с њом, кад сам je, весела, греjала на своjим грудима, кад се смешила на ме сисаjући, кад ми се своjим ножицама пела на груди чак до усана? Ох! да си то видео, Боже, ти би се смиловао на моjу радост, ти ми не би одузео jедину љубав коjа беше остала у срцу моме! Зар сам била тако грешно створење, Господе, да ме ниси могао погледати пре него си ме осудио? — Аваj! аваj! ево ципелице; али где je нога? Где je остало? Где je дете? Кћери моjа, кћери моjа! Шта су учинили с тобом? Врати ми je, о Господе. Jа сам израњавила своjа колена молећи те, Боже, петнаест година; зар то ниjе доста? Врати ми je, само за jедан дан, jедан сат, jедан минут, jедан минут, о Господе! Па ме после предаj демону за вечита времена! Ох! кад бих знала где je скут твоjе хаљине, jа бих се обема рукама ухватила за њ, и ти би ми морао вратити моjе дете! Зар немаш милосрђа према њеноj лепоj ципелици, о Господе? Зар можеш осудити jедну jадну маjку на муке коjе траjу петнаест година? Добра Богородице! Добра света Богородице! Мога малог Исуса одвели су, украли су ми га, поjели су га, попили његову крв, оглодали кости његове; света Богородице, смилуj се на мене! Моjа кћи! Мени треба моjа кћи! Шта ми помаже што je она у рају? Мени не треба ваш анђео, jа хоћу своjе дете! Jа сам лавица и хоћу своjе лавче. — Ох! jа ћу се као црв увиjати на земљи, разбићу камен челом своjим, изложићу се вечном проклетству и проклињаћу тебе, Господе, ако ми не даш моjе дете! Ти видиш, о Господе, да сам своjе руке изгризла! Зар добри Бог нема сажаљења? — Ох! не даj ми ништа друго до соли и црна хлеба, само да добиjем своjу кћер и да ме загрева као сунце! Ах! Господе боже, jа сам, истина, тешка грешница, али ме je кћи начинила побожном. Jа сам веровала из љубави према њоj, и кроз њен осмех, као кроз отвор на небу, гледала сам тебе. Ох! даj да само jеданпут, jош jеданпут, jедан jедини пут могу навући ову ципелу на њену лепу румену ножицу, па ћу умрети, добра Богородице, благосиљаjући те! — Ах! петнаест година! Сад би била велика! — Несрећно дете! шта! дакле, истина je да je нећу више видети, па чак ни на небу, jер jа тамо нећу отићи. Ох! тешко мени! кад помислим само да je ово њена ципелица, и да je то све! Несрећна жена беше пала на ову ципелицу, своjу утеху и своjе очаjање кроз толико година, и њено срце цепало се од бола као првога дана. Jер за маjку коjа je изгубила своjе дете вечито je први дан. Оваj бол никад не остари. Црнина узалуд овешта и бледи, срце довека остаjе у жалости. У том тренутку зачуше се испред ћелиjе танки и весели гласови деце. Увек, кад год би видела или чула децу, jадна маjка повукла би се у наjмрачниjи кут своjе гробнице, и, рекао би човек, покушавала je завући своjу главу у камен, само да их не чуjе. Оваj пут, напротив, она се нагло исправи и стаде их жудно слушати. Jедан од дечака беше рекао: — Данас ћe да обесе jедну Циганку. Наглим скоком, као онаj паук кога смо видели како je jурнуо на муву кад му се мрежа затресла, она притрча своме прозору коjи je, као што знате, гледао на Гревски трг. И доиста, уз стална вешала беху прислоњене jедне лествице, и џелат поправљаше ланце коjи од кише беху зарђали. Око њега стоjало je неколико људи. Весела гомила деце беше већ далеко. Испосница потражи очима каквог пролазника кога би могла 257

Италиjански сликар (1448—1559), приjатељ и имитатор Рафаелов

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 126

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

питати. Поред саме њене ћелиjе она угледа jедног свештеника коjи je тобоже читао jавни молитвеник, али кога je много мање занимао решетком, ограђен молитвеник но вешала на коjа je с времена на време бацао мрачан и дивљачан поглед. Она познаде господина архиђакона од Жоза, jеднога светог човека. — Оче — упита она — кога ћe то да обесе? Свештеник je погледа и не одговори. Она понови своjе питање, и он тада рече: — Не знам. — Нека деца, коjа су малопре прошла овуда, рекоше да ће бити обешена нека Циганка — прихвати испосница. — Чини ми се — рече свештеник. На то се Пакета Шантефлери стаде смеjати као какав крволок. — Сестро — рече архиђакон — зар ви тако мрзите Циганке? — Да ли их мрзим! — узвикну испосница — то су вештице коje краду децу! Оне су прождрле моjу кћер, моjе дете, моjе jединче! Jа немам више срца. Оне су ми га поjеле. Изгледала je страшна. Свештеник je посматраше хладно. — Нарочито има jедна коjу мрзим и коjу сам проклела — настави она — то je jедна млада, коjа има толико година колико би и моjа кћи имала да ми je њена мати ниjе поjела. Кад год та млада гуjа прође поред моjе ћелиjе, сва ми крв узаври! — Онда радуjте се, сестро — рече свештеник хладно као надгробна статуа — jер ту ћете видети данас на вешалима. Његова глава клону на груди, и он се лагано удаљи. Испосница je кршила руке од радости. — Jа сам jоj прорекла да ће на вешалима скончати! Хвала, оче! — узвикну она. И она стаде крупним корацима ходати поред решетке на своjоj ћелиjи, разбарушена, зажарена ока, удараjући раменом у зид, као курjачица у кавезу коjа je одавно гладна и коjа осећа да се приближуjе час кад ће добити храну.

VI ТРИ ЉУДСКА СРЦА, САСВИМ РАЗЛИЧНА Фебус, међутим, не беше умро. Људи његова соjа не умиру лако. Кад je магистар Филип Лелиjе, краљев изванредни адвокат, рекао jадноj Есмералди: На умору je, он je био погрешно извештен или се шалио. Кад je архиђакон поновио осуђеноj: Мртав je, он то, у ствари, ниjе знао, али je мислио тако, рачунао je тако, ниjе у то сумњао, надао се да je тако. За њега би било и сувише мучно да жени коjу воли да добре вести о своме супарнику. Сваки човек на његовом месту поступио би тако исто. Истина, не може се рећи да Фебусова рана ниjе била опасна, али je била мање опасна но што je apхиђакон замишљао. Лекар, код кога га стражари беху у први мах пренели, пуних осам дана стрепио je за његов живот и, штавише, рекао му je то на латинскоме. Међутим, младост однесе победу; и, што се често догађа, покраj свих предсказивања и диjагноза, природи се прохтело да спасе болесника лекарима испред носа. Док je jош лежао код лекара, саслушали су га Филип Лелиjе и иследници духовнога суда, што му ниjе било нимало приjатно. Зато je jеднога дана, кад се осећао боље, оставио своjе златне мамузе као награду лекару, и побегао. То, уосталом, ниjе нимало омело судску истрагу. Ондашњем правосуђу врло je мало било стало до jасности и потпуног ислеђења какве кривице. Главно je било да се оптужени обеси. Судиjе су имале довољно доказа против Есмералде, мислили су да je Фебус мртав, и то je било доста. Фебус, пак, не беше побегао далеко. Он je просто отишао у своjу чету, коjа je била у Ке-ан-Бриjу у покраjини Ил-де-Франс, на неколико конака од Париза. Њему, уосталом, ниjе било нимало приjатно да се лично поjави на овом суђењу. Осећао je унеколико да ће изгледати смешан. У самоj ствари ни сам ниjе знао шта да мисли о целом овом догађаjу. Непобожан и суjеверан као сваки воjник коjи ниjе ништа друго до воjник, питаjући се о овом догађаjу он не знађаше шта да мисли о кози, о необичном начину на коjи се срео са Есмералдом, и исто тако необичном начину на коjи му je она наговестила своjу љубав, о њеном циганском пореклу, и наjзад о злом духу. У целом овом догађаjу он je назирао више мађиjа но љубави, вероватно какву чаробницу, можда и самог ђавола; jедном речи, неку комедиjу или, да се послужимо ондашњим jезиком, неко врло неприjатно приказање, у коме je он играо врло неспретну улогу, улогу онога коjи добиjа батине и коjи служи за подсмех. Капетан беше сасвим збуњен. Он осећаше ону врсту стида коjу je наш Ла Фонтен тако дивно представио: „Посрамљен ко лисац, ухваћен кокошком." Уосталом, надаше се да се оваj догађаj неће рашчути, да његово име, ако не буде на претресу, неће ни пасти у очи, и да се у сваком случаjу неће чути ван судских зидова. У овоме се доиста ниjе варао; онда ниjе било Судских новина, и како je ретко коjа недеља прошла а да се какав злочинац не баци у кључалу воду, због прављења лажнога новца, или каква вештица не обеси, или какав jеретик не спали на коме од многоброjних

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 127

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

губилишта париских, свет беше тако навикао гледати по свима раскршћима стару феудалну Темицу258, голих руку и заврнутих рукава, како врши своj посао око вешала, лествица и срамних стубова, да се ниjе на то готово ни освртао. Ондашњи бољи свет jедва je знао име мученика коjи je на углу улице умирао, а народ се чак увесељавао овим свирепим злочинима. Погубљење беше нешто сасвим обично на улици, као улични пекар или клач. Џелат не беше ништа друго до врста касапина коjи je био мало вештиjи од других. Фебус, дакле, доста брзо заборави на чаробницу Есмералду, или Симилару, како он рече, на рану коjу му je задала Циганка или зао дух (мало га се тицало) и на исход суђења. Али чим му срце остаде празно, у њ се врати слика Флер де Лисе. Срце капетана Фебуса, као и ондашња физика, ниjе трпело празнину. Уосталом, Ке-ан-Бри беше врло досадно место, село поткивача и геакуша са испуцалим рукама, дугачак ланац малих кућа и колиба коjи се пружао с обе стране друма за jедно по миље; укратко, прави реп. Флер де Лис беше његова претпоследња љубав, лепа девоjка, с красним миразом; еле, jедног лепог jутра, потпуно здрав и уверен да je Циганкина кривица окончана и заборављена, jер je отада прошло било већ два месеца, заљубљени витез доjаха пред врата на стану Гонделориjерових. Он се не осврну на доста велику гомилу људи коjа се беше искупила на тргу пред порталом Богородичине цркве; сети се да je месец маj, помисли да je нека литиjа, неки Духови, неки празник, привеза коња за алку на капиjи и весело се попе у стан своjе лепе заручнице. Она беше сама са маjком. Флер де Лиси непрестано je био у памети призор са врачаром, њена коза, њена проклета азбука, и давнашњи недолазак Фебусов. Међутим, кад виде свога капетана, њоj се учини да изгледа тако добро, да му je долама тако нова, каjас тако светао и лице тако заљубљено да порумене од задовољства. Отмена госпођица била je и сама лепша но икад. Њена красна плава коса беше дивно оплетена; на себи je имала хаљину отвореноплаве боjе коjа тако лепо стоjи белим женама — кокетериjа коjу je научила од Коломбе — а у очима jоj се огледала она љубавна чежња коjа им стоjи jош лепше. Фебус, коjи дуго не беше видео ништа лепо до раскалашне девоjке из Ке-ан-Бриjа, би опиjен Флер де Лисом; зато се наш официр показа тако предусретљив и тако љубазан да мир би сместа углављен. И сама госпођа Гонделориjе, коjа je непрестано матерински седела у своjоj великоj наслоњачи, ниjе имала одважности да се на њ љути. Што се тиче пребацивања Флер де Лисиних, она се изгубише у нежном гукању. Млада девоjка седела je краj прозора и jош непрестано везла своjу Нептунову пећину. Капетан се беше наслонио на њену столицу, а она га je полугласно и нежно карала. — Где сте читана два месеца, неваљалче jедан? — Кунем вам се — одговори Фебус, кога je ово питање доводило мало у забуну — да сте тако лепи да бисте и jедног бискупа занели. Она се не могаде уздржати да се не насмеши. — Добро, добро, господине. Маните се моjе лепоте и одговорите ми. Лепа лепота, заиста! — Кад баш хоћете да знате, драга рођако, одазван сам био у своj гарнизон. — А где то, ако смем питати? И зашто нисте дошли да ми кажете збогом? — У Ке-ан-Бриjу. Фебус беше очаран што му je прво питање помогло да избегне друго. — Па то je сасвим близу, господине. Како то да ниjеданпут не дођосте да ме видите? Оваj пут Фебус беше доста озбиљно збуњен. — Знате... служба... А после, лепа рођако, био сам болестан. — Болестан! — прихвати она уплашено. — Да... рањен. — Рањен! Сирото дете беше сасвим потресено. — О! немоjте се плашити — рече немарно Фебус — ниjе било ништа озбиљно. Обична свађа, убод мачем; што вас то обеспокоjава? — Што ме обеспокоjава? — узвикну Флер де Лис и погледа га своjим лепим очима у коjима су се блистале сузе. — Ох! ви задело не мислите тако као што говорите. Шта je то било? Хоћу све да знам. — Ништа, драга рођако, свадио сам се с Махеом Федиjем, оним поручником из Светога Жермена на Лаjи и распарали смо jедан другом кожу за неколико палаца. То je све. Лажљиви капетан знао je врло добро да двобоjем човек увек добиjа у очима jедне жене. И доиста, Флер де Лис га je гледала право у очи, узбуђена од страха, задовољства и дивљења. Међутим, ниjе била сасвим умирена. — Само да сте се потпуно излечили, драги Фебусе! — рече она. — Jа не познаjем тог вашег Махеа Федиjа, али то je неки рђав човек. А око чега сте се свадили. Овде се Фебус, чиjа je машта била врло слаба у измишљању, прилично збуни, не знаjући како да се извуче из свога jунаштва. — Не знам ни сам... ни око шта, око коња, или тако нешто. Лепа рођако — узвикну он да би окренуо разговор на друго шта — каква je то граjа на тргу пред црквом? 258

Богиња правде.

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 128

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Он приђе прозору. — Боже моj! лепа рођако, шта je света на тргу! — Не знам — рече Флер де Лис — чини ми се да нека чаробница признаjе данас пред Богородичином црквом своj злочин, због кога ће je потом обесити. Капетан je био тако уверен да je Есмералдино дело окончано да су га речи Флер де Лисине врло мало дирнуле. Међутим, он je опет упита. — Како се зове та чаробница? — Не знам — одговори она. — А за шта je оптужена? Она опет слеже своjим белим раменима. — Не знам. — О! благи Боже — рече мати — данас има толико чаробника, да их спаљуjу, чини ми се, и не знаjући њихова имена. То je као кад би човек хтео знати име свакога облака на небу. Уосталом, може човек бити спокоjан. Добри Бог има своj списак. — Овде уважена госпођа устаде и приђе прозору. — Господе! — узвикну она — право кажете, Фебусе. Шта je ту света! Има га, Богу хвала! чак и по крововима. — Ово ме Фебусе, подсећа на моjе младе године, на улазак Карла VII, када je такође било много света. — Не сећам се коjе je то године било. — Кад вам говорим о овоме, вама, je л' те, изгледа да вам говорим о нечему староме, а мени, опет, о нечему младом. — О! онда je народ био много лепши но сад. Било га je чак и на Капиjи светога Антониjа. Краљица je седела на коњу иза краља, а за њиховим височанствима ишле су госпође, коjе су седеле на коњима иза господе. Сећам се да су се сви смеjали, jер je поред Аманиона од Гарланде, коjи je био врло малог раста, jахао господин Матфелон, витез џиновскога стаса, коjи je побио тушта Енглеза. Било je одиста лепо: сви француски племићи с барjацима коjи су се црвенели. Било их je и са алаjбарjацима и са заставама. Ко ће их знати? Господар од Калана са алаjбарjаком; Жан од Шатоморана са заставом; господар од Кусиjа са заставом, а на њему одело богатиjе но у иjедног другог сем у воjводе од Бурбона. — Ваj! како je тужно помислити да je све то некад било, и да данас од света тога нема ничега! Ово двоjе заљубљених и не слушаху поштовану удовицу. Фебус се беше поново наслонио на столицу своjе заручнице, и с овог красног места његов раскалашни поглед завиривао je y све отворе на Флер де Лисином струку. Оваj струк беше тако згодно отворен, кроза њ су се могле видети тако лепе ствари и наслутити толике друге да je Фебус, очаран овом нежном кожом, говорио у себи: — Како човек може волети другу жену до белу? Обоjе су ћутали. Млада девоjка погледала би га с времена на време своjим сjаjним и благим очима а њихове косе мешале су се у зраку пролећњег сунца. — Фебусе — шану му наjеданпут Флер де Лис — ми ћемо се венчати кроз три месеца; закуните ми се да никад нисте волели другу жену сем мене. — Кунем вам се, лепи анђеле! — одговори Фебус, и љегов страсни поглед придружи се, да би убедио Флер де Лису, искрености његова гласа. Можда je и сам себи веровао у томе тренутку. Међутим, добра мати, очарана што се заручници тако лепо слажу, беше изишла да се постара за неке домаће ситнице. Фебус то виде, и ова самоћа тако осмели дрског капетана да му се у глави породите врло чудновате мисли. Флер де Лис га je волела, он беше њен заручник, она беше сама с њиме, његова стара наклоност према њоj беше се пробудила у њему, не у своj своjоj свежини, но у свем своме жару; уосталом, ниjе велики злочин узети шта од овога блага унапред; не знам да ли су му ове мисли прошле кроз главу, али je извесно да се Флер де Лис наjеданпут уплашила од израза његових очиjу. Она погледа око себе, и не виде своjу матер. — Ух! — рече она, румена и неспокоjна — ала ми je врућина! — Доиста — одговори Фебус — чини ми се да ће скоро подне. Сунце je jако. Треба само спустити завесе. — Не, не — узвикну сирота девоjка — напротив, потребан ми je свеж ваздух. И као срна коjа осећа ловачке псе коjи je гоне, она устаде, притрча прозору, отвори га и истрча на балкон. Фебус, коме ово ниje било нимало по вољи, изиђе за њом. На тргу пред Богородичином црквом, на коjи je, као што знате, балкон гледао, био je y том тренутку страшан и необичан призор коjи нагло измени природу страха плашљиве Флер де Лисе. Огромна гомила света, коjа се таласала по свима околним улицама, беше прекрилила трг. Ониски зид коjи je опасивао трг не би био у стању очувати га слободна да ниjе поjачан густим ланцем од стражара и чувара реда, с пушком у руци. Захваљуjући овоj шуми од копаља и пушака, простор пред црквом беше чист. Улаз je чувао одред копљаника с бискуповим грбом. Широка црквена врата беху затворена, док напротив безброjни прозори на тргу беху широм отворени до самога крова, и на њима су се виделе тисуће глава, нагомилане отприлике као камаре ђулади у каквом артиљериjском парку. Ова светина беше сива, прљава, земљане боjе. Призор коjи je очекиван био je очевидно jедан од оних коjи по своjоj природи привлаче и прикупљаjу наjгори олош у народу. Нема ничега одвратниjег од вреве коjа се чула из ове непрегледне гомиле жутих капа и прљаве косе. У овоj гомили било je више смеха но узвика, више жена но мушкараца. Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 129

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

С времена на време по неки неприjатан и снажан глас избио би из оштре граjе. — Хеj! Маjе Балифр! Хоће ли ту да je обесе? — Глупаче! овде ће jавно, у кошуљи, да призна своj злочин! Добри Бог очитаће jоj коjу латинску. То се увек ради овде у подне. Ако хоћеш да видиш вешала, иди на — Гревски трг. — Ићи ћу после. — Je л' те, Буканбри? Je ли истина да ниjе примила исповедника? — Тако кажу, Бешења. — Видиш ти безбожнице! — Такав je обичаj, господине. Судиjа Дома правде дужан je да осуђеног злочинца, ако je световно лице, преда управитељу Париза да над њим изврши пресуду; а ако je свештено лице, онда суду бискупиjе. — Хвала вам, господине. — Ох! Боже — рече Флер де Лис — сирото створење! Ова мисао испуни тугом њен поглед, коjи je прелетао по народу. Капетан, кога je она занимала много више но ова гомила рите, заљубљено je гужвао њен поjас на леђима. Она се окрену молећи га и смешећи се. — Молим вас, Фебусе, оставите ме; ако мати уђе, видеће вашу руку. У том тренутку изби лагано подне на сату Богородичине цркве. Жагор задовољства прође кроз светику. И тек што су последњи звуци дванаестога удара изумрли, све се главе заталасаше као површина воде кад наjеданпут дуне ветар, и силна граjа диже се са калдрме, прозора и кровова: — Ево je! Флер де Лис покри очи рукама да не види. — Лепа заручнице — рече jоj Фебус — хоћете ли да се вратимо у собу? — Нећу — одговори она; и те очи коjе je затворила од страха она сад отвори из радозналости. Jедна осуђеничка кола, коjа je вукао снажан нормански коњ и коjа беху са свих страна опкољена копљаницима у љубичастом оделу са белим крстовима, беху ступила на трг из Улице светога Петра. Чувари реда крчили су им буздованима пут кроз народ. Поред кола jахало je неколико судских и полициjских чиновника, коjе je лако било познати по њиховом црном оделу и невештом држању на седлу. Магистар Jаков Шармоли био je на челу. У тим кобним колима седела je jедна млада девоjка, везаних руку на леђима, без свештеника поред себе. Она беше у кошуљи, а дуга црна коса (у оно време коса се секла тек под вешалима) падала jоj je по грудима и по разголићеним раменима. Кроз ову таласасту косу, коjа беше светлиjа но перje у гаврана, видео се дебео сив и храпав конопац, коjи je рањавио њене нежне кључњаче и омотавао се око лепога врата jадне девоjке, као црв на цвету. Под овим конопцем блистала je мала амаjлиjа, украшена зеленим камењем, коjу су jоj оставили без сумње зато што се ништа не ускраћуjе онима коjи иду у смрт. Гледаоци коjи су били по прозорима могаху видети у дну кола њене босе ноге, коje je она, по своме последњем женском нагону, покушавала сакрити пода се. Краj њених ногу лежала je jедна везана коза. Осуђеница je зубима придржавала кошуљу, коjа не беше добро закопчана. Рекао би човек да je у своjоj несрећи патила што je овако, готово сасвим нага изложена толиким погледима. Ах! за овакве муке ниjе стид створен. — Исусе! — рече живо Флер де Лис капетану. — Погледаjте само, лепи рођаче! То je она одвратна Циганка с козом. Говорећи ово, она се окрену Фебусу. Он je непомично гледао у кола. Беше врло блед. — Коjа Циганка с козом? — рече он муцаjући. — Како! — прихвати Флер де Лис — зар се не сећате?... — Фебус je прекиде. — Не знам шта хоћете да кажете. Он хтеде ући у собу. Али Флер де Лис, у коjе се пробуди љубомора коjу je ту скоро тако живо изазвала ова иста Циганка, Флер де Лис погледа га с пуно неповерења и као да je хтела у душу да му проникне. Она се у том тренутку опомену да je слушала о неком капетану коjи je био умешан у кривицу ове вештице. — Шта вам je? — рече она Фебусу — као да вас je ова жена збунила. Фебус се усиљено насмеjа. — Мене! Боже сачуваj! Таман! — Онда останите — настави она заповеднички — да видимо докраjа. Злосрећни капетан ниjе имао куд него остаде. Успокоjавало га je jедино то што осуђеница не дизаше очи са пода своjих кола. То доиста беше Есмералда. На овом последњем кораку срамоте и несреће она беше jош непрестано лепа; њене крупне црне очи изгледале су jош крупниjе зато што jоj образи беху упали, а њено бледо лице беше чисто и узвишено. Личила je на оно што je некад била, као што Богородица Мазачова259 личи на Богородицу Рафаелову; беше слабиjа, нежниjа, мршавиjа. Уосталом, на њоj ниjе било ничега што се ниjе клатило, тако рећи, и што ниjе било, сем њена стида, 259

Мазачо, италиjански сликар XV века

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 130

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

остављено случаjу; толико je беху сломили бол и очаjање. Кад год би се кола труцнула, њено тело одскочило би као ствар мртва или сломлена. Поглед jоj беше тужан и унезверен. У очима jоj се jош видела jедна суза, али непомична и, тако рећи, смрзнута. Међутим, страшни спровод беше прошао кроз светину, уз радосне узвике и радознало тискање. Но као веран историчар морам исто тако рећи да су се многи, па и људи наjокорелиjега срца, ражалили, видећи je тако лепу и тако клонулу. Кола беху дошла пред цркву. Пред главним порталом, она се зауставише. Пратња се построjи с обе стране. Светина ућута, и усред свечане тишине пуне неспокоjства, отворише се оба крила великих врата, као сама од себе, на своjим шаркама коje су шкрипале. Тада се указа у своj своjоj дужини мрачна црква, застрта црнилом, слабо осветљена неколиким свећама коjе су светлуцале у даљини на главкоме олтару, отворена као чељуст какве пећине насред трга коjи се купао у светлости сасвим у дну, у мраку апсиде, видео се џиновски сребрни крст, на црноj чохи коjа je ça свода падала до пода. Лађа беше сасвим пуста. Међутим, у удаљеним седиштима на хору видело се неjасно кретање свештеничких глава и, у тренутку кад су се велика врата отворила, из цркве се зачу достоjанствена, звучна и монотона песма, коjа je као на махове изливала на главу осуђенице одломке погреб—псалама: „ ... Non timebo millia populi circumdantis me: exsurge, Domine; salvum me fac, Deus! „ ... Salvum me fac, Deus, quoniam intraverunt aquae usque ad animam mearn. 260 „ ... Infixus sum in limo profundi; et non est substantia." У исто време, други неки глас, одвоjен од хора запева пред главним олтаром ову меланхоличку молитву: „Qui verbum meum audit, et credit ei qui misit me, habet vitam- aeternam et in iudicium non venit; sed transit a morte in vitam." 261 Ова песма коjу су неки старци у дубини цркве певали издалека над овим лепим створењем, коje беше пуно младости и живота, коje je миловао благи пролећни ваздух и коje се купало у сунчевоj светлости, та песма беше опело. Народ je слушао с побожношћу. Несрећна девоjка, преплашена, гледала je као да су jоj се и поглед и мисли изгубили у мрачноj утроби цркве. Њене беле усне мицале су се као да се Богу молила, и кад jоj џелатов помоћник приђе да jоj помогне да се скине с кола, он je чу како тихим гласом понавља ову реч: Фебус. Одрешише jоj руке, скинуше je с кола заjедно с њеном козом, коjа такође би одрешена и коjа je вречала од радости што je слободна, и поведоше je боссшогу преко неравне калдрме до басамака пред порталом. Конопац, коjи je имала око врата, вукао се за њом као каква змиjа. Тада умукну песма у цркви. Jедан велики златан крот и ред свећа стадоше се кретати у помрчини. Халебарде шарених вратара зазвечаше, и после неколико тренутака указа се пред њом и пред светином дуг спровод свештеника у одеждама и ђакона у стихарима, коjи je достоjанствено и певаjући псалме прилазио осуђеници. Али њен поглед заустави се на ономе коjи je ишао на челу, непосредно за оним коjи je носио крст. — Ох! — рече она сасвим тихо и уздахну — опет он! онаj свештеник! То беше доиста архиђакон. С леве стране био му je млађи, а с друге стариjи кантор, коjи je носио штаку. Он je ступао напред, забачене главе, очиjу непомичних и отворених, певаjући jаким гласом: „De ventre injeri clamavi, et exaudisti vocem meam. Et proiecisti me in projundum in corde maris, et flumen circumdedit me."262 Баш кад ступи на светлост под готским порталом, огрнут широком сребрном одеждом на коjоj беше извезен црн крст, он беше тако блед да се многима у светини учини да имаjу пред собом jеднога од мраморних бискупа коjи клече над надгробним плочама на хору, бискупа коjи je устао да на прагу гробнице прими ону коjа ће умрети. Исто тако бледа и исто тако непомична, осуђеница je jедва приметила да су jоj гурнули у руку тешку запаљену свећу од жутога воска; она не беше чула крештави глас судскога чиновника коjи je читао неизбежну садржину jавнога покаjања; кад су jоj рекли да одговори Амин, Амин je одговорила. Да добиjе колико-толико живота и снаге, требало je да види како je свештеник дао знак њеним чуварима да се измакну, па jоj сам пришао. Она осети тада како jоj сва крв jурну у главу, и у овоj већ обамрлоj и хладноj души плану оно мало гнева што беше заостало. Архиђакон jоj приђе лагано. Чак и у овом последњем часу живота виде она како преко њена нагог тела 260

.... Нећу се боjати мноштва народа коjи ме окружуjе: Устани, Господе; спаси ме, Боже! ... Спаси ме, Боже, jер су таласи продрли чак до душе моje. ... Лежим у дубини провалиjе; и нема ослонца ногама моjим.

261

Коjи слуша моjу реч и веруjе у онога коjи ме посла, таj има вечни живот и не долази на суд, већ прелази из смрти у живот.

262

Вапио сам из дубине пакла, и чуо си глас моj. И бацио си ме у дубину мора, и вода ме je опколила.

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 131

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

прелази његов зажарени поглед, пун страсти, љубоморе и жеље. Он jоj затим рече гласно: — Девоjко, jесте ли молили Бога да вам опрости ваше погрешке и ваше грехове? — Он jоj се наже на уво и додаде (гледаоци су мислили да прима њену последњу исповест): — Хоћеш ли да будеш моjа? Jош те могу спасти! Она га погледа право у очи: — Одлази, сатано! иначе ћу те оптужити. На његовим уснама указа се страшан осмех. — Нико ти неће веровати. — Само ћеш додати злочину и jедан скандал. — Одговараj брзо! Хоћеш ли да будеш моjа? — Шта си урадио с моjим Фебусом? — Мртав je — рече свештеник. У том тренутку грозни свештеник случаjно диже главу и на другом краjу трга, на балкону Гонделориjерових спази капетана коjи je стоjао поред Флер де Лисе. Он се поводе, превуче руком преко очиjу, погледа jош jеданпут, промрмља неку клетву и све црте његова лица грчевито се скупише. — Онда, умри! рече он кроз зубе. — Нећеш бити ничиjа. — И подигавши руку изнад Циганке, он узвикну тужним гласом: — I ninc, anima anceps, et sit tibi Deus misericors.263 To беху страшне речи коjима су обично завршавали ове тужне свечаности. То беше уговорени знак свештеников џелату. Народ паде на колена. — Kyrie Eleison264 — рекоше свештеници коjи беху остали под порталом. — Kyrie Eleison — понови светина са оним жагором коjи лети преко глава као запљускивање узбурканога мора. — Амин — рече архиђакон. Он окрену леђа осуђеноj, обори главу на груди, скрсти руке, придружи се поворци свештеника, и убрзо затим изгуби се, заjедно са крстом, свећама и одеждама, под мрачним сводовима катедрале; и његов звучки глас изгуби се поступно у хору, певаjући оваj стих пун очаjања: „... Omnes gurgites lui et fluctus tut super me transierunt!"265 У исто време повремени звук окованог држаља од херолдских халебарди, коjи je мало-помало изумирао под стубовима лађе, остављао je утисак чекића на часовнику коjи откуцава последњи час осуђене. Међутим, врата на Богородичиноj цркви беху остала отворена, и кроз њих се видела црква празна, суморна, у црнини, без свећа и без људских гласова. Осуђена je непомично стаjала на своме месту, очекуjући шта ћe бити с њом. Jедан од званичника судских мораде опоменути на то магистра Шармолиjа, коjи се за време ове сцене беше удубио у проучавање оног ниског рељефа на великом порталу, коjи, по jеднима, представља жртву Аврамову, а по другима, тражење камена мудрости, утолико што анђео представља сунце, ломача ватру, а Аврам алхемичара. С тешком муком отргоше магистра од овог рељефа; но он се напослетку окрену, и, на његов знак, два човека у жутом оделу, џелатови помоћници, приступите Циганки да jоj опет вежу руке. Баш кад je требало да се поново попне на кобна кола и да се крене своме последњем станку, кукавну девоjку обузе можебити нека туга за животом. Она диже своjе црвене и суве очи пут неба, сунца, сребрних облака кроз коjе се видело овде-онде плаво небо у облику трапеза или троугла, затим их опет обори и погледа око себе, по земљи, по светини, по кућама. — Наjеданпут, док jоj je жути човек везивао руке, она страховито врисну, врисну од радости. На оном балкону, тамо, на углу трга, спазила je њега, свога приjатеља, свога господара, Фебуса, другу слику свога живота. Судиjа je лагао! Свештеник je лагао! То je доиста био он, у то ниjе могла сумњати, он je стоjао тамо, леп, жив, у своме сjаjном оделу, с пером за шеширом, с мачем о бедрима. — Фебусе! — узвикну она — Фебусе моj! И она хтеде пружити к њему своjе руке коje су дрхтале од љубави и милине, али jоj руке беху везане. Тада виде она како капетан набра обрве, како га jедна млада девоjка коjа се наслањала на њ гледа с презирањем на уснама и с гневом у очима; Фебус проговори неколико речи коjе не допреше до ње, и обоje ce нагло изгубише иза врата на балкону коjа се затворите. — Фебусе! — узвикну она изван себе — зар веруjеш у то? Jедна страховита мисао севнула jоj je y том тренутку кроз главу. Она се опомену да je била осуђена због убиства Фебуса од Шатопера. До тог тренутка све je подносила. Али оваj последњи удар беше и сувише тежак. Она као мртва паде на калдрму. — Носите je у кола — рече Шармоли — и свршаваjмо. Нико дотле не беше уочио на галериjи са статуама краљева, одмах изнад готских сводова портала, jеднога необичнога гледаоца коjи je дотле све посматрао, с таквом хладнокрвношћу, с тако опруженим вратом, 263

Иди сад, заблудела душо, и нека се Бог на те смилуjе Господе, смилуj се 265 Сви таласи твоjи и струjе твоjе прећи ћe преко мене 264

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 132

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

с тако наказним лицем да би сваки помислио за њ да je jедно од оних чудовишта од камена кроз чиjе се чељусти већ шест стотина година изливаjу дуги олуци катедрале, само да на себи ниjе имао оно смешно, пола црвено, пола љубичасто одело. Овоме гледаоцу. Ниjе измакло ништа од онога што се од подне догађало пред порталом Богородичине цркве. И jош у првим тренуцима, када никоме ниjе ни падало на ум да обрати пажњу на њ, он je добро увезао за jедан од стубова на галериjи дебео конопац са чворовима, чиjи се краj вукао доле по перону. Кад je то урадио, он je опет стао мирно гледати и звиждати с времена на време, кад би какав косић пролетео поред њега. Наjеданпут, баш кад су се помоћници џелатови спремали да изврше хладнокрвну заповест Шармолиову, он прекорачи ограду, шчепа конопац ногама, коленима и рукама, сроза се низ фасаду, притрча џелатима брзо као мачка коjа je пала с крова, обори их своjим огромним песницима, диже Циганку jедном руком, као што дете диже своjу лутку, и jедним махом скочи у цркву, држећи младу девоjку изнад главе и вичући страховитим гласом: — Уточиште! Да je била ноћ, све би се могло видети при светлости jедне jедине муње, с таквом je брзином ово било извршено. — Уточиште! уточиште! — понови светина; и на пљесак десет хиљада руку заблиста од радости и поноса оно jедно Квазимодово око. Услед овог потреса осуђеница дође себи. Она отвори очи, погледа Квазимода, затим их нагло затвори, као да се уплашила од свога спасиоца. Шармоли оста пренеражен, а тако исто и џелати и цела пратња. Доиста, у унутрашњости Богородичине цркве осуђеница je била неприкосновена. Катедрала беше право уточиште. Свака људска правда престаjала je на њеном прагу. Квазимодо се беше зауставио под великим порталом. Његова велика стопала изгледала су на поду цркве тако темељна као тешки романски стубови. Његова космата велика глава беше улегла у рамена, као глава у лавова коjи такође имаjу гриву а немаjу врат. Он држаше уздрхталу младу девоjку, коjа je висила у његовим жуљавим рукама као бели вео; али je носаше с толико обазривости као да се боjао да je не повреди или не упрља. Рекао би човек да je осећао да носи нешто нежно, дивно и драгоцено што je створено за друге руке а не за његове. Покадшто je изгледало као да се не усуђуjе дотаћи je, па чак ни дахом своjим. Затим би je, наjеданпут, притиснуо у своjа наручjа, на своjе наказне груди, као своjе добро као своjе благо, као што би учинила мати овог детета; његово страшно око обасипало je нежношћу, тугом и саучешћем, па би се наjеданпут подигло, и из њега би севнула муња. Жене су се смеjале и плакале, светина je ликовала од одушевљења, jер у том тренутку и Квазимодо имађаше своjу лепоту. Ово сироче, ово презрено створење, оваj наход беше доиста леп; он се осећаше узвишеним и снажним, гледаше право у очи ово друштво из кога беше изгнан и у чиjоj je ствари узео тако живо учешће, ову људску правду коjоj je отргао њен плен, ове тигрове коjима je отео из уста залогаj, ове чуваре, ове судиjе, ове џелате, сву ову силу краљеву коjу je уништио, он, наjмањи, снагом божjом. Уосталом, доиста беше нешто дирљиво она заштита коjу je jедно тако наказно створење указало створењу тако несрећном, ова осуђеница коjу je од смрти спасао Квазимодо. То беху две наjбедниjе жртве природе и друштва коjе су се додиривале и узаjамно помагале. Међутим, после неколико тренутака ликовања, Квазимодо заjедно са своjим теретом замаче у цркву. Народ, коjи воли свако jунаштво, тражио га je очима под мрачном лађом, жалећи што се тако брзо склонио испред његова клицања. Наjеданпут он се поjави на jедном краjу галериjе француских краљева, претрча преко ње као бесомучан, носећи изнад главе своj плен и вичући: — Уточиште! — Светина поново запљеска. Пошто je претрчао преко галериjе, он се опет изгуби у унутрашњости цркве. Убрзо затим поново се поjави на горњоj платформи, непрестано носећи Циганку, непрестано трчећи као суманут, непрестано вичући: — Уточиште! — Светина je пљескала. Напослетку, он се и по трећи пут поjави, и то на врху звоника; одатле као да с поносом показиваше целоj вароши ону коjу je спасао, и његов громки глас, таj глас коjи се тако ретко чуо и коjи он ниjе чуо никад, трипут понови да се до неба чуло: — Уточиште! уточиште! уточиште! — Ура! ура! — викао je опет народ; и ово громко клицање зачуди светину на Гревскоме тргу, на другоj обали, и испосницу коjа je непрестано чекала, гледаjући непомично у вешала.

КЊИГА ДЕВЕТА ГРОЗНИЦА Клод Фроло ниjе више био у Богородичиноj цркви кад je његов посинак овако нагло расекао кобну замку у коjу несрећни архиђакон беше ухватио Циганку, па се и сам ухватио. Кад се вратио у сакристиjу, он je збацио са себе стихар, одежду и епитрахиљ, све то утрапио у руке забезекнутог црквењака, изишао кроз споредна врата црквена, заповедно jедном возару да га превезе на леву обалу Сене, и упутио се кроз стрме улице Школскога краjа, не знаjући куда иде, сусрећући на сваком кораку гомиле људи и жена коjе су весело хитале ка Мосту арханђела Михаила, у нади да ће стићи jош на време да виде вешање вештице, блед, унезверен, више збуњен и преплашен но каква ноћна птица коjу би у по дана виjала гомила деце. Више ниjе Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 133

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

знао где je, шта мисли, да ли снева. Ишао je, хитао, трчао, не водећи рачуна о улицама, не бираjући их; само га je непрестано гурао напред Гревски трг, страшни Гревски трг, коjи je неjасно осећао иза себе. Тако je прошао поред Брда свете Женевjеве и напослетку изишао из вароши кроз Капиjу светога Виктора. Бежао je све док je, осврнувши се, могао видети венац кула Школскога краjа и ретке куће у предграђу; али кад му напослетку jедно удоље потпуно заклони оваj гнусни Париз, кад je могао помислити да je на стотину миља од њега, у пољу, у пустињи, он стаде и учини му се да лакше дише. Тада навалише у његову главу страшне мисли. Он их jасно виде у своjоj души и уздрхта. Паде му на памет она несрећна девоjка коjа га je упропастила и коjу je он упропастио. Унезверено je гледао на двоструки искривудани пут коjим зла коб беше упутила њихове две судбине до тачке на коjоj се таj пут спаjао, где их je немилосрдно раздробила jедну о другу. Размишљао je о безумљу вечног заветовања, о ништавилу чедности, науке, вере, врлине, о излишности Бога. Предао се потпуно рђавим мислима, и уколико je дубље тонуо у њих, утолико je више осећао у себи грохотан смех сатанин. И кад je, испитуjући овако своjу душу, видео колико je места оставила природа у њоj за страсти, он се стаде смеjати с jош више горчине. Он преврну у дну свога срца сву своjу пакост, и са хладним погледом лекара коjи прегледа болесника примети да та мржња и та пакост нису ништа друго до изопачена љубав; да се љубав, то врело сваке врлине у човеку, претвара у нешто ужасно у срцу свештеника, и да човек његове природе, поставши свештеник, постаjе демоном. И он се страховито насмеjа, па наjеданпут поново пребледе, кад je уочио наjстрашниjу страну своjе кобне страсти, те љубави убиствене, отровне, пакосне, неутољиве, коjа je Циганку одвела на вешала а њега у пакао: она осуђена, он проклет. Затим се поново стаде смеjати кад помисли да je Фебус жив, да je капетан остао у животу, да je весео и задовољан, да има одело лепше но икад, да има нову драгану коjу je довео да види како му вешаjу стару. Његов подругљив смех удвостручи се кад помисли да му од живих створења чиjу je смрт желео ниje измакла само Циганка, jедино створење коje ниjе мрзео. Са капетана пређоше његове мисли на народ и тада га обузе љубомора нечувене врсте. Паде му на ум да je и народ, васколики народ, имао пред очима жену коjу je он волео, у кошуљи, готово нагу. Он je кршио руке при помисли да je та жена, чиjе облике тела беше само он назрео у мраку, што je за њега било право блаженство, била изложена, усред бела дана, погледима читавог света, обучена као за какву страсну ноћ. Плакао je од беснила што су ове таjне љубави обесвећене, окаљане, разголићене, обешчашћене занавек. Плакао je од беснила на помисао колико je нечистих погледа уживало у томе што ова кошуља ниjе била добро прикопчана; на помисао да je та лепа девоjка, оваj невини крин, оваj пехар чедности и сласти, коме би он смео принети своjе усне само дршћући, претворен као у неку jавну паницу, из коjе наjнижи слоjеви париски, лопови, просjаци, слуге, беху дошли да заjеднички пиjу задовољство безочно, нечисто и развратно. И кад je покушао замислити срећу коjу je могао наћи на земљи, да она ниjе била Циганка и да он ниjе био свештеник, да Фебуса ниjе било и да je она њега волела; кад je помислио да je живот пун задовољства и љубави био и за њега исто тако могућан, да je y том истом тренутку било овде-онде на земљи срећних парова, чиjем ћеретању под поморанџама, на обали потока, при сунцу на заходу, под звезданом ноћи, ниjе било краjа, и да je и он могао бити с њоме jедан од тих благословених парова, само да je Бог хтео — његово срце топило се у милини и очаjању. Ох! она! она! То je та мисао коjа му се непрестано врзла по глави, коjа га je мучила, коjа му je рила по мозгу и чупала утробу. Он ниjе жалио, ниjе се каjао; све што je учинио, био je готов учинити jош jеданпут; више je волео видети je y рукама џелатовим но у наручjу капетанову, али je патио; патио je толико да je с времена на време чупао по прамен косе своjе да види да ниjе оседела. Био je jедан тренутак, између осталих, када му паде на ум да je то можда минут у коме онаj гнусни ланац, коjи je то jутро видео, стеже своj гвоздени прстен око онога врата тако нежног и тако лепог. На ову помисао свега га проби зноj. Био je и други тренутак у коме je, смеjући се у себи сатанским смехом, замишљао у jедно исто време Есмералду, какву je беше видео првога дана, живахну, безбрижну, веселу, накићену, окретну, чисто крилату, складну, и Есмералду последњега дана, у кошуљи и с конопцем о врату, како се босонога лагано пење уз ћошкасте стубе на вешалима; и ову двоструку слику замислио je тако живо да je страховито вриснуо. Док je ова бура очаjања превртала, ломила, чупала, савиjала, обарала све у његовоj души, он погледа природу око себе. Неколико кокошиjу пред њиме чепркале су по жбуну и кљуцале, златне бубе милеле су по сунцу, изнад његове главе зеленкасти облаци летели су преко плавога неба, звоник Опатиjе светога Виктора избиjао je на хоризонту изнад криве линиjе брежуљка своjим обелиском од шкриљаца, а воденичар са хумке Копа, звиждућући, гледао je како се окрећу вредна крила његове ветрењаче. Цео оваj живот радан, сређен, миран, коjи се jављао око њега у хиљаду облика, стаде га тиштати. Он поново стаде бежати. Тако je трчао кроз поља до мрака. Ово бежање од природе, од живота, од самога себе, од људи, од Бога, од света траjало je целога дана. Понекад би пао лицем на земљу и ноктима стао чупати зелено жито. Понекад би се, опет, зауставио у каквоj пустоj улици сеоскоj, и обузеле би га тако несносне мисли да je обухватио главу рукама, мучећи се да je ишчупа из рамена и разбиjе о калдрму. Отприлике кад се сунце клонуло паду, он поново испита себе и нађе да je готово луд. Бура коjа je беснела у њему од онога тренутка када je изгубио сваку наду и вољу да спасе Циганку, та бура ниje оставила у његовоj свести ни jедан поjам здрав, ни jедну мисао тачну. Његов разум био je готово потпуно уништен. У Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 134

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

његову духу само су две слике биле jасне, Есмералда и вешала. Све остало беше црно. Ове две слике, jедна поред друге, биле су за њ нешто ужасно, и што je више оно мало своjе пажње и мисли што му беше преостало поклањао њима, све му се више чинило да те слике фантастично расту, jедна у нежности, у чари, у лепоти, у светлости, друга у ужасу; тако да му се напослетку Есмералда чинила као нека звезда, а вешала као огромна мршава рука. Пада у очи да му за све време ових мука ниjеданпут ни je озбиљно пало на ум да умре. Такав беше оваj бедник. Волео je да живи. Можда je заиста видео пакао иза живота. Међутим, дан се све више клонуо паду. Живи створ коjи joш беше у њему помисли неjасно на повратак. Он je мислио да je далеко од Париза, али кад je разгледао околину виде да je обишао само зид коjи опасуjе Школски краj. Танани торањ на цркви Светога Сулпициjа и три висока шиљка на цркви Светога Жермена на ливади дизали су се десно од њега изнад хоризонта. Он се упути на ту страну. Кад чу: стоj! стражара око зупчастих бедема Светога Жермена, он промени правац, упути се jедном стазом коjа се пружала пред њиме између опатиjина млина и градске болнице за губаве, и после неколико тренутака нађе се на ивици Писарске ливаде. Ова ливада беше чувена са туче коjа се ту догађала и дању и ноћу; то беше хидра сиротих калуђера Светога Жермена, quod monachis Sancti-Germani pratensis hydra fuit clericis nova semper dissidiorum capita suscitantibus266. Архиђакон се побоjа да не сретне кога; плашио се свакога људског лица; избегао je Школски краj, предграђе Светога Жермена, и хтео je да се врати у улице што je могућно касниjе. Он прође дуж Писарске ливаде, упути се пустом стазом коjа je одваjаше од Новога-Бога и наjзад стиже на обалу реке. Ту дом Клод нађе jеднога возара, коjи га за неколико париских пара одвезе уз Сену до врха Старе вароши и остави на овом пустом jезику земље, на коме je читалац већ видео замишљенога Гренгоара, и коjи се пружао иза краљевих градина, упоредо са Краварским острвом. Монотоно љуљање чамца и жуборење воде беху чисто успавали несрећног Клода. Кад се возар удаљио, он оста збуњен на обали, гледаjући преда се опажаjући предмете само као увеличане слике своjе поколебане маште, коjа му je од свега градила неку врсту фантасмагориjе. Ниje никаква реткост да умор од великога бола изазове ово деjство на човечjи дух. Сунце беше зашло иза високе Нелске куле. Сутон се хватао. Небо беше бело, речна вода исто тако. Између ове две беле површине, лева обала Сене, у коjу je он непомично гледао, оцртавала je своjу мрачну масу и све више утанчана перспективом залазила je у маглу на хоризонту као нека црна стрела. Она беше претрпана кућама од коjих се распознавала само мрачна силуета коjа се у мраку живо одваjала од jасне основице неба и воде. Овде-онде светлуцали су већ прозори као ватрене рупице. Оваj огромни црни обелиск, овако усамљен између ове две беле површине неба и реке, веома широк на овоме месту, учини на дом Клода неки необичан утисак, сличном ономе што би осећао човек коjи би, лежећи под Страсбуршким торњем, гледао како се оваj огромни шиљак губи изнад његове главе у магли сутона. Само, овде je Клод стоjао, а обелиск лежао; али како je река, у коjоj се небо огледало, продужавала понор под собом, изгледало je да се оваj огромни гребен диже у пучину исто тако смело као и сваки торањ катедрале; и утисак беше исти. Оваj утисак био je, штавише, утолико необичниjи и jачи што je то доиста био Страсбуршки торањ, али Страсбуршки торањ висок две миље, нешто нечувено, џиновско, неизмерно, грађевина какву човечjе око ниjе видело, права Вавилонска кула. Димњаци на кућама, зуби на зидовима, искроjени калкани на крововима, звоник на Августинскоj цркви. Нелска кула, сва ова испупчења коjа су избиjала из профила колосалнога обелиска, поjачавала су илузиjу тиме што су на необичан начин представљала оку облике jедне фантастичне и китњасте скулптуре. Клоду се учини, у стању халуцинациjе у коме се налазио, да види, да види своjим очима, велики звоник пакла; многоброjне светле тачке у свима висинама овог ужасног торња учинише му се као многоброjни отвори огромно унутрашње пећи; гласови и жагор, коjи су се из њега чули, учинише му се узвици и ропац. Њега обузе страх, он покри уши рукама да не чуjе, окрете леђа да не види, и удаљи се крупним корацима од ове страшне визиjе. Али визиjа беше у њему. Кад се врати у улице, пролазници коjи су се гурали пред осветљеним дућанима чинили су му се авети коjе се непрестано тискаjу око њега. Уши су му необично зуjале. Чудновате слике реметиле су му ум. Он ниjе видео ни куће, ни калдрму, ни кола, ни људе, ни жене, но збрку несређених предмета коjи су се ивицама сливали jедан у други. На углу Улице Бариjери била je jедна бакалница чиjа стреха беше, по ваjкадашњем обичаjу, украшена по своме обиму оним обручима од лима о коjима виси круг дрвених свећа коjе на ветру удараjу jедна о другу и звече као кастањете. Њему се учини да чуjе у мраку како се удараjу многоброjни скелети на Монфокону. — Ох! — промрмља он — ноћни ветар тера их jедне на друге, и звек њихових ланаца меша се са звеком њихових костиjу! Можда je и она међу њима! Изван себе, он не знађаше куда иде. После неколико корака нађе се на Мосту арханђела Михаила. Jедан прозор при земљи беше осветљен. Он му приђе. Кроз разбиjено окно виде jедну прљаву собу коjа пробуди у њему неку неjасну успомену. У тоj соби, коjу je рђаво осветљавала мала лампа, седео je jедан млад човек, плав и румен, весела лица, коjи je, смеjући се гласно, грлио неку младу девоjку, врло бестидно 266

Jер je ливада за калуђере Светога Жермена била хидра стога што су клерици непрекидно покретали нове главе у књизи зађевица

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 135

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

накићену. А краj лампе седела je jедна стара жена коjа je прела и певала уздрхталим гласом. Како се млади човек ниjе смеjао непрестано, то су поjедини одељци старичине песме долазили до ушиjу свештеникових. То вам беше нешто неразумљиво и страшно. Весели се, Гревски трже, Дед, преслицо, преди брже, Па конопац да се спрема, Jер беспослен џелат дрема. Весели се, Гревски трже. Кудељно je уже тврдо! Била доља, било брдо, Свуд кудеља нек се сиjе Чак од Ванва до Исиjе, Кудељно je уже тврдо! Весели се Гревски трже, Хеj народе, амо брже! Гледаj, виси обешена На вешала блудна жена. Весели се, Гревски трже! Млади човек насмеjа се на то и помилова девоjку. Старица беше Фалурдела; девоjка беше нека jавна женска; млади човек беше његов млади брат Жан. Он je и даље гледао. Гледао ово или друго шта, свеjедно je. Он виде Жана како приђе прозору у дну собе, отвори га, погледа на кеj где су се светлели у даљини безброjни прозори, и чу како, затвараjући прозор, рече: — Душе ми! ноћ je ту. Пучани пале своjе свеће, а добри Бог своjе звезде. Жан се врати ка блудници, и разби jедну боцу коjа je била на столу, узвикнувши: — Већ празна, гром и пакао? А jа немам више новца! Изабо, мила моjа, тек ћу онда бити задовољан с Jупитером кад ваше беле доjке претвори у две црне боце, из коjих ћу и дан и ноћ сисати бонско вино. На ову лепу шалу блудница се насмеjа, и Жан изиђе. Дом Клод je имао само толико времена да легне на земљу, да га брат не би срео, погледао и познао. На срећу, улица беше мрачна, а ђак пиjан. Међутим, он спази архиђакона коjи je лежао на калдрми у блату. — Охо! — рече он — оваj je весело провео данашњи дан. Он гурну ногом Клода, коjи je уздржавао дисање. — Мртав пиjан — настави Жан. — Ала се таj напио! Какав je, као пиjавица коjа je отпала с бурета. Ћелав — додаде сагнувши се — то je неки старац! Fortunate senex!267 Затим га дом Клод чу како се удаљава говорећи: — Али што jест, jест, памет je лепа ствар, и моj брат архиђакон врло je срећан што je мудар и што има новца. Архиђакон тада устаде и што je могао брже отрча ка Богородичиноj цркви, чиjе je огромне торњеве видео у мраку високо изнад кућа. У том тренутку кад je сав задихан стигао пред цркву, он се трже и не усуди се погледати у кобну грађевину. — Ох! — рече тихим гласом je ли доиста истина да се данас, jутрос, догодило овде тако шта! Међутим, он се одважи погледати цркву. Фасада беше мрачна. Позади je треперило звездано небо. Млад месец, коjи се беше дигао изнад хоризонта, беше се зауставио у том тренутку на врху десног торња, и као нека света птица стаjао je на ивици црне ограде, изрезане у облику детелине. Врата од дворишта беху затворена. Али je архиђакон увек имао при себи кључ од торња у коме je била његова лабораториjа. Он се послужи њиме и уђе у цркву. У цркви нађе помрчину и гробну тишину. По великим сенкама коje су са свих страна падале као широка платна, он познаде да застори од jутрошње церемониjе нису jош уклоњени. Велики сребрни крст блисташе се у мраку, посут неколиким светлим тачкама, као млечни пут ове гробне ноћи. Изнад црнога застора видели су се горњи делови дугих готских прозора, чиjа окна, кроз коjа je продирао jедан месечев зрак, беху неке неодређене боjе, љубичасте, беле и плаве, као што je боjа лица у мртваца. Кад je свуда око хора угледао ове бледе лукове, архиђакону се учини да види митре грешних бискупа. Он затвори очи, и кад их je опет отворио, учини му се да има пред собом круг бледих лица коjа су га гледала. Он стаде бежати кроз цркву. Тада му се учини да се и црква миче, креће, да оживљава, живи, да се сваки велики стуб претворио у огромну ногу коjа удара о под своjим великим стопалом од камена, и да џиновска катедрала киjе више ништа друго до нека врста огромног слона, коjи je дувао и ишао, и коме су стубови били ноге, торњеви сурла, а огромна црна чоха аша. 267

Срећни старче

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 136

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

И тако грозница или махнитост беше достигла таj стелен jачине да je спољашњи свет био за несрећнога архиђакона нека врста апокалипсе видљиве, опипљиве, ужасне. У jедном тренутку лакну му. Идући кроз споредне лађе, спази иза jедне групе стубова неку црвенкасту светлост. Он похита њоj као каквоj звезди. То беше бедна лампа коjа je дан и ноћ осветљавала jавни молитвеник Богородичине цркве под његовом гвозденом решетком. Он стаде жудно читати ову свету књигу, у нади да ће у њоj наћи утехе и окрепљења. Књига беше отворена на овом месту о Jову, преко кога прелете његов укочени поглед: „И jедан дух пређе испред очиjу моjих, и jа чух jедан слаб дах, и кожа ми се наjежи." Читаjући ове тужне речи, он осети оно што осећа слеп човек кога убоде прут коjи je подигао. Колена му клецнуше, и он паде на под, мислећи на ону коjа je тога дана умрла. У своме мозгу осећао je ковитлање тако страховитих димова да му се чинило да му je глава постала димњак пакла. Изгледа да je дуго остао у овом положаjу, не мислећи ништа, поражен и немоћан пред силом демоновом. Наjзад, поврати му се нешто снаге и он намисли да се склони у торњу, код свога вернога Квазимода. Он устаде и, како га беше обузео страх, узе лампу коjа je стоjала уз молитвеник, да би осветлио себи пут. То je било оскрвњење светиње, али он се ниjе више освртао и на такве ситнице. Он се лагано попе уз степенице што воде на торањ, испуњен неким таjанственим страхом, коjи je чак и ретким пролазницима на тргу морала улевати таjанствена светлост његове лампе, што се тако касно пела уз звоник од отвора до отвора. Наjеданпут осети неку свежину на своме лицу и нађе се пред вратима наjвише галериjе. Ваздух беше хладан; на небу се беху нагомилали облаци, чиjи су огромни бели таласи прелазили jедан прско другога, те изгледали као пролом леда на реци. Млад месец, коjи je лебдео посред облака, изгледао je као нека небесна лађа, опкољена овим ваздушним сантама. Он обори поглед и, кроз решетку од тананих стубова што спаjа оба торња, стаде посматрати неколико тренутака у даљини нему гомилу париских кровова, шиљатих, безброjних, збиjених и ниских, као што су таласи мирнога мора у каквоj летњоj ноћи. Месец je бацао слабу светлост коjа je давала небу и земљи пепељасту боjу. У том тренутку зачу се танак и промукао глас сата на торњу. Поноћ откуца. Свештеник помисли на подне. Опет je било дванаест часова. — Ох! — рече он сасвим тихо — сад већ мора да je сасвим хладна. Наjеданпут ветар му угаси лампу, и готово у исти мах угледа он, на противном краjу торња неку сенку, нешто бело, неку прилику, неку жену. Он уздрхта. Поред ове жене била je jедна коза, коjа je своjе вречање придруживала последњим звуцима сата. Он имађаше толико снаге да погледа. То беше она. Била je бледа, била je тужна. Коса jоj je падала по раменима, као и тога jутра. Али ниjе имала конопац о врату, руке jоj нису биле везане. Била je слободна, била je мртва. Била je обучена у бело, и на глави je имала бели вео. Она je ишла к њему, лагано, гледаjући у небо. Необична коза ишла je за њом. Он се осећаше као од камена, и сувише тежак да би могао побећи. На сваки њен корак унапред, он се повлачио корак уназад. Тако се вратио под мрачни свод степеница. Крв му се ледила у жилама на помисао да ће она можда доћи под свод; да je то учинила, он би умро од страха. Она доиста дође пред врата од степеница, ту застаде неколико тренутака, погледа непомично у мрак, али као да ниjе видела свештеника, и прође. Она му се учини много већа но док je била жива; он виде месец кроз њену белу хаљину, и чу њен дах. Кад je прошла, он стаде силазити низ степенице, лагано као авет, мислећи да je и сам авет, унезверен, са накострешеном косом, с угашеном лампом у руци, и силазећи низ увиjене степенице, он разговетно чу у ушима неки глас коjи je, смеjући се, понављао: „ ... И jедан дух прође испред очиjу моjих, и jа чух jедан слаб дах, и кожа ми се наjежи."

II ГРБАВ, ЋОРАВ, ХРОМ Свака варош у средњем веку, и, до Луjа XII, свака варош у Францускоj имала je своjа уточишта. Ова уточишта, усред потопа од казнених закона и варварских правосуђа, беху као нека острва коjа су се дизала изнад нивоа људске правде. Сваки кривац коjи би се ту склонио био je спасен. У jедном предграђу било je готово исто толико уточишта колико и вешала. То беше злоупотреба некажњавања поред злоупотребе смртне казне, два зла коjа су гледала да поправе jедно друго. Краљеви дворови, кнежевски конаци а нарочито цркве имађаху право уточишта. Покадшто je по читава варош, коjу je било потребно населити, претварана за извесно време у место уточишта. Луj XI прогласио je Париз за уточиште 1467. године. Чим je ступио у какво уточиште, злочинац je постаjао светиња; али се мора добро чувати да не изиђе из њега. Само jедан корак ван оваквог светог места, па je пропао. Точак, вешала, естрапада268 стражарили су 268

Вешала за сецање, ишчашивање руку и ногу

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 137

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

добро око уточишта и непрестано су вребали своj плен као аjкуле око лађе. Отуда je било осуђеника коjи су оседели у каквом манастиру, на степеницама каквог дворца, на добру какве опатиjе, под црквеним вратима; на таj начин уточиште je било затвор као и сваки други. Понекад се дешавало да свечана одлука парламента повреди право уточишта и преда осуђенога џелату; али то je било врло ретко. Парламенти су се боjали бискупа, и кад би те две власти дошле у сукоб, судска тога не би добро прошла у борби с мантиjом. Покадшто, међутим, као у кривици убица Пти—Жана, париског џелата, и у кривици Емери Русоа, убице Jована Валерета, правда се ниjе освртала на цркву и приступала je извршењу своjих пресуда; али ако ниjе било парламентске одлуке, тешко ономе ко би оружаном руком повредио светињу уточишта! Познато je како су скончали Роберт од Клермона, маршал француски, и Жан од Шалона, маршал шампањски; међутим, у питању je била jедна сасвим обична личност, неки Перен Марк, мењачки момак, jедан одвратни убица; али ова два маршала беху обили врата на цркви Светога Мери. У томе je био ужас. Ова уточишта беху предмет таквог поштовања да су их понекад, по причању старих, чак и животиње поштовале. Емон прича да су сви пси стали, лаjући, кад je jедан jелен, кога je ловио Дагобер, побегао на гроб светога Дионисиjа. Цркве су обично имале jедну ћелиjу спремљену за оне коjи потраже уточишта. Године 1407, Никола Фламел подиже им, на сводовима цркве Светога Jакова код кланице, jедну собу коjа га je стаjала четири ливре, шест суа и шеснаест париских пара. У Богородичиноj цркви била je jедна ћелиjа на врху побочних зидова под сводовима подупирачима, према дворишту, и то баш на ономе месту где je жена садашњега вратара подигла себи башту, коjа je према ваздушним баштама Вавилона оно што je салата према палми, што je вратарка према Семирамиди. Ту, на томе месту, спустио je Квазимодо Есмералду, после свога помамног и победоносног трчања по торњевима и галериjама. За све време овога трчања, млада девоjка ниjе могла доћи себи; упола заспала, упола будна, осећала je само да се пење у ваздух, да по њему плови, да по њему лети, да je нешто носи са земље. С времена на време чула je гласни смех, громки глас Квазимодов, и упола би отворила очи; тада би неjасно видела под собом Париз са његовим многоброjним крововима од шкриљца и црепа, као какав црвени и плави мозаик, а више своjе главе страшно и весело лице Квазимодово. Очи би jоj се тада опет склопиле; мислила je да je свему краj, да су je погубили, док je била у заносу, и да je накарадни дух, коjи je њеном судбином управљао, опет дохватио и однео. Она се не усуди погледати га и сасвим се предаде. Али кад je разбарушени задихани звонар положи у ћелиjу уточишта, кад осети како његове незграпне руке пажљиво дреше конопац коjи jоj je убиjао мишице, она осети ону врсту потреса коjи тржу иза сна путнике на каквоj лађи коjа пристаjе усред мрачне ноћи. Њене мисли пробудише се такође и вратише jоj се jедна по jедна. Она виде да je y Богородичиноj цркви, опомену се да je била отргнута из руку џелатових, да je Фебус жив, да je Фебус више не воли; и како су ове две мисли, од коjих je jедна излила толико горчине на другу, у jедан исти мах сенуле кроз главу кукавне осуђенице, она се окрену Квазимоду, коjи je стоjао пред њом и коjи joi je уливао страх. Она му рече: — Зашто сте ме спасли! Квазимодо je погледа неспокоjно, као да je хтео погодити шта му je рекла. Она понови своjе питање. Он je тада погледа бескраjно тужно и побеже. Она оста зачуђена. После неколико тренутака он се врати и баци jоj пред ноге jедан завежљаj. То беше одело коjе милосрдне жене беху оставиле за њу на прагу цркве. Она се тада погледа, виде да je готово нага, и поцрвене. Живот jоj се враћаше. И Квазимодо као да осети нешто од овога стида он заклони поглед своjом великом руком и поново се удаљи, али лаганим корацима. Она похита да се обуче. То беше бела хаљина са белим велом, хаљина какву су носиле милосрдне сестре у Варошкоj болници. Тек што се обукла, Квазимодо опет дође. У jедноj je руци носио котарицу а у другоj душек, у котарици je била jедна боца, мало хлеба и друга jестива. Он спусти котарицу на земљу и рече: — Jедите. — Затим простре душек на под и рече: — Спаваjте. Звонар jоj беше донео своj ручак и своjу сопствену постељу. Циганка подиже очи да му захвали; али не могаде ни речице изустити. Убоги звонар беше заиста страшан. Она обори главу и задрхта од ужаса. На то jоj он рече: — Плашите ме се. Врло сам ружан, je л' те? Немоjте ме гледати. Слушаjте ме само. Дању ћете остати овде; ноћу се можете шетати по целоj цркви. Али не излазите из цркве ни дању ни ноћу. Пропали бисте. Вас би убили, а jа бих умро. Узбуђена, она диже главу да му одговори. Њега беше нестало. Она остаде сама, размишљаjући о чудноватим речима овога створења готово наказног, и потресена звуком његова гласа коjи je био тако храпав па ипак тако благ. Затим! стаде разгледати своjу ћелиjу. То беше соба отприлике шест квадратних стопа велика, са малим прозором и вратима у благо нагнутом крову од глатког камена. Неколико олука са животињским обликом чисто Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 138

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

се беху нагли око ње и опружили вратове да je виде кроз прозор. На ивици свога крова видела je врхове безброjних димњака кроз коjе се пред њеним очима пео дим париских ватри. Жалостан призор за jедну Циганку, нахоче, осуђену на смрт, несрећно створење без отаџбине, без родбине, без огњишта. Баш кад jоj je ова мисао о њеноj усамљености изишла тако пред очи, живље но икад, она осети на рукама и коленима неку чудну и брадату главу. Она уздрхта, jер се сад од свачега плашила, и погледа. То беше jадна коза, хитра Џали, коjа je побегла за њом кад je Квазимодо растерао Шармолиjеву чету, и коjа се умиљавала скоро читав сат око њених ногу, не могући добити ниjедан поглед. Циганка je обасу пољупцима. — Ох! Џали — рече она — како сам заборавила на тебе. Ти, дакле, непрестано мислиш на мене! Ти, ти ниси незахвална. У исти мах, као да je каква невидљива рука уклонила терет коjи jоj je тако дуго задржавао сузе у срцу, она стаде плакати; и док су jоj сузе овако текле, осећала je како jоj са њима одилази наjвећа горчина њена бола. Кад дође вече, ноћ jоj се учини тако лепа, месец тако приjатан, да je обишла високу галериjу коjа окружава цркву. После ове шетње би jоj чисто лакше: толико jоj се земља учини мирна, гледана са ове висине.

Ill ГЛУВ Сутрадан уjутру, кад се пробудила, она примети да je спавала. Ова необична ствар зачуди je. Прошло je толико времена како се одвикла од сна. Jедан весели зрак jутарњег сунца улазио je кроз прозор и падао jоj на лице. У исти мах, кад je видела сунце, виде на прозору и неки предмет од кога се уплати, несрећно лице Квазимодово. Она и нехотице заклопи очи, али узалуд; непрестано jоj се чинило да кроз своjе ружичасте капке види ово лице земаљскога духа, ћоравог и крезубог. Овако са затвореним очима она чу неки сурови глас коjи je говорио врло благо: — Не боjте се. Jа сам ваш приjатељ. Дошао сам био да видим како спавате. Ниjе вам, ваљда, неприjатно што сам хтео да видим како спавате? Шта вам je стало што сам jа ту кад су вам очи затворене? Сад идем. Ево, склонно сам се иза зида. Можете отворити очи. Било je нечега jош тужниjег од ових речи; то беше тон коjим су оне изговорене. Тронута, Циганка отвори очи. Њега доиста не беше више на прозору. Она приђе том прозору и виде jаднога грбоњу како се шћућурио поред зида, тужан и клонуо духом. Силом савлада своjу одвратност према њему и рече му благо: — Ходите. — По кретању њених усана, Квазимодо помисли да га тера; он устаде и удаљи се храмљући, лагано, оборене главе, не усуђуjући се дићи на младу девоjку своj поглед пун очаjања. Та ходите — рече она. Али он оде даље. Она онда излете из ћелиjе, притрча му и узе га за руку. Кад га се Циганка дотаче, Квазимодо уздрхта целим телом. Он диже своjе понизно око, и кад виде да га она зове себи, лице му заблиста од радости и нежности. Она га хтеде увести у своjу ћелиjу, али он не хтеде прећи преко прага. — Не, не — рече он — буљина не може у шевино гнездо. Она се онда грациозно извали на постељи, са своjом козом коjа беше заспала краj њених ногу. Обоjе осташе неколико тренутака непомични, посматраjући немо, он толику лепоту, она толику ружноћу. Она je свакога тренутка проналазила на Квазимоду по неку нову ругобу. Њен поглед ишао je од кривих колена до грбавих леђа, од грбавих леђа до оног jедног ока. Никако jоj ниjе ишло у главу како je могућно да постоjи тако наказно створење. Међутим, на свему овоме изливало се толико туге и благости да се она поче навикавати. Он први прекиде ћутање. — Рекли сте ми, дакле, да се вратим? Она махну руком у знак да je тако и рече: — Да. Он разумеде оваj знак. — На жалост! — рече он као устежући се да доврши — jа... jа сам глув. — Jадан човек! — узвикну Циганка с изразом добродушног саучешћа. Он се болно насмеши. — Велите да ми je jош само то недостаjало, je л' те? Jест, глув сам. Тако je дао Бог. Нешто страшно, зар не? А ви, ви сте тако лепи! У гласу несрећнога човека огледало се тако силно осећање његова бедног стања да Циганка не имађаше снаге да изусти иjедну реч. Уосталом, он je не би ни чуо. Он настави: — Никад нисам осећао своjу ружноћу као сад. Кад се упоредим с вама, jа сажаљевам себе, овако несрећно чудовиште. Зацело вам изгледам као нека животиња, je л' те? — Ви, ви сте сунчан зрак, кап росе, песма птичjа! Jа, jа сам нешто страшно, ни човек ни животиња, нешто тврђе, нешто што се више гази и нешто наказниjе од шљунка. Он се на то стаде смеjати, и оваj смех беше нешто наjтужниjе на свету. Он настави: — Jест, глув сам. Али ви ћете ми говорите покретима, знацима. Jа имам jеднога господара коjи на таj начин разговара са мном. А, после, jа ћу врло брзо умети да погодим вашу вољу по покрету ваших усана, по вашем погледу. — Па лепо — прихвати она смешећи се — реците ми зашто сте ме спасли. Он je гледаше пажљиво док je говорила. Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 139

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Разумео сам — одговори он. — Питате ме зашто сам вас спасао. Ви сте заборавили оног несрећника коjи je jедне ноћи покушао да вас одведе, несрећника коме сте одмах сутрадан притекли у помоћ на њиховом гнусном срамном стубу. Кап воде и мало саучешћа, то jа ни своjим животом нећу моћи исплатити. Ви сте заборавили тога несрећника; он, он ниjе заборавио. Она га je слушала дубоко тронута. Jедна суза заигра у оку звонареву, али не кану. Задржати ту сузу, то за њега као да беше питање части. — Слушаjте — настави он кад се престао боjати да ће ова суза канути — ми имамо овде два торња врло висока: човек коjи би са њих пао, умро би пре но што би стигао до калдрме; кад вам се прохте да паднем с њих, не морате ни речи рећи, jедан ваш поглед биће довољан. Он затим устаде. Ово необично створење пробуди у Циганки неко саучешће, ма колико да je и сама била несрећна. Она му даде знак да остане. — Не, не — рече он. — Не треба да останем сувише дуго. Осећам се нелагодно кад ме гледате. Ви из сажаљења не окрећете главу од мене. Идем некуд одакле ћу вас гледати, а да ви мене не видите. То ћe бити боље. Он извади из џепа jедну малу металну пиштаљку. — Слушаjте — рече — кад вам устребам, кад будете хтели да дођем, кад вам не буде сувише одвратно да ме видите, звизните у ову пиштаљку. Jа чуjем оваj звук. Он спусти пиштаљку на земљу и побеже.

IV ПЕШЧАР И КРИСТАЛ Дани су пролазили jедан за другим. Мир се мало-помало враћао у Есмералдину душу. Превелики бол, као и превелика радост, ствар je претерана и траjе мало. Човечjе срце не може дуго остати у краjности. Циганка беше толико препатила да се сад само чудила. Са безбедношћу повратила jоj се и нада. Она беше ван друштва, ван живота, али je осећала да не би можда било немогућно вратити се у друштво и живот. Она беше као нека покоjница, коjа има у приправности кључ од свога гроба. Она je осећала како се од ње мало-помало удаљаваjу страховите слике коjе су je тако дуго мучиле. Све одвратне авети, Пjера Тортери, Jаков Шармоли, нестаjале су из њене душе, све па и сам свештеник. А, после, Фебус je био жив; то je знала поуздано, видела га je. Живот Фебусов био je за њу све и сва. После читавог низа кобних потреса, коjи су све у њоj уништили, нашла je она у своjоj души само jедну ствар нетакнуту, само jедно осећање, своjу љубав према капетану. Jер љубав je као и дрво; она ниче сама од себе, дубоко шири своjе жиле по целом нашем бићу, па често зелени чак и на смрвљеном срцу. И што je необjашњиво, уколико je ова страст више слепа, утолико je постоjаниjа. Никад ниjе тако темељна, као кад нема у себи разлога. Нема сумње, Есмералда ниjе помишљала на капетана без извесне горчине. Нема сумње, било je страшно што се и он преварио, што je поверовао у нешто што je немогућно, што je могао мислити да га je ударила ножем она коjа би дала за њ хиљаду живота. Али напослетку, ниjе му требало за то много замерити; ниjе ли она признала своj злочин? Ниjе ли, као слаба жена, подлегла мучењу? Сама je била крива свему. Пре je требало да допусти да jоj нокте ишчупаjу но да призна тако нешто. Наjзад, да види Фебуса само jеданпут, само на jедан минут, довољна би била jедна реч, jедан поглед, да га разувери, да га поново придобиjе. У то ниjе сумњала. Исто тако, правдала je y себи многе необичне ствари, случаjно Фебусово присуство на дан jавног покаjања, присуство младе девоjке коjа je била с њиме; то je, без сумње, била његова сестра. Ово обjашњење ниjе имало смисла, али се она задовољи њиме, jер je осећала потребу да веруjе да je Фебус jош воли и да воли само њу. Ниjе ли jоj се заклео на то? Шта je више требало њоj, овако безазленоj и лаковерноj? После, у целоj овоj ствари, нису ли све околности пре биле против ње но против њега? Она je даље чекала. Надала се. Додаjмо да je црква, ова велика црква коjа jу je окружавала са свих страна, коjа jу je чувала, коjа беше њен спас, и сама била нешто што стишава. Свечане линиjе ове архитектуре, религиозни став свих предмета коjи оу окруживали младу девоjку, побожне и тихе мисли, коjе су избиjале, тако рећи, из свих пора овога камена, све то утицало je на њу, а она то ниjе ни опажала. Поред тога, у овоj грађевини чули су се звуци тако побожни и тако узвишени да су блажили ову болесну душу. Монотоно поjање свештеника, одговори народа свештеницима, кадшто нескладни а кадшто громки, хармонични потреси прозора, оргуље коjе су трештале као стотину труба, три звоника коjи су бруjали као кошнице пуне великих пчела, цео оваj оркестар по коме je скакала џиновска гама коjа се без престанка пела од народа на звоник и спуштала, заглушаваше њено памћење, њену машту, њен бол. Нарочито су je звона успављивала. То вам беше као неки jак магнетизам, коjи су ове простране справе изливале на њу у великим таласима. Зато je свака зора затицаше све мирниjу, задовољниjу, мање бледу. Док су jоj се унутрашње ране затварале, на лицу су jоj поново цветале љупкост и лепота, али потпуниjе и свежиjе. Вратише jоj се некадашње особине, чак и нешто веселости, она њена лепа гримаса, њена љубав према кози, њена воља за певањем, Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 140

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

њена стидљивост. Свако jутро облачила се у куту своjе ћелиjе, боjећи се да je кроз прозорчић не види ко из суседних таванских соба. Кад je мислила на Фебуса, Циганка je помишљала кадшто и на Квазимода. То беше jедина веза, jедино опхођење, jедино дружење са живима. Несрећна девоjка! Она je била више одвоjена од света но Квазимодо! Она ниjе била начисто са необичним приjатељем кога jоj случаj беше дао. Често je пребацивала себи што не осећа захвалност коjа би затворила очи, али баш се не могаде навићи на беднога звонара. Био je сувише ружан. Она беше оставила на земљи пиштаљку коjу jоj je дао. При свему томе, Квазимодо се првих дана jављао с времена на време. Она се трудила колико je могла да не окрене главу са сувише одвратности кад би jоj донео котарицу с jелом или крчаг воде, али он je увек приметно и наjмањи покрет ове врсте, и тада би се удаљио тужан. Jеданпут наиђе баш кад je миловала Џали. Он оста неколико тренутака замишљен пред овом лепом сликом козе и Циганке. Напослетку, машући своjом тешком и неправилном! главом, рече: — Moja je несрећа што jош и сувише личим на човека. Како бих волео да сам сасвим животиња као та коза! Она га зачуђено погледа. На таj поглед он одговори: — О! jа знам зашто. — И оде. Други пут, опет, он се указа на вратима ћелиjе (у коjу никад ниjе улазио) баш кад je Есмералда певала неку стару шпањолску баладу, чиjе речи ниjе разумевала, али коjу беше упамтила, jер су je Циганке њоме успављивале, док je била дете. Кад je угледала ово ружно лице, коje je изненада наишло у по њене песме, млада девоjка и нехотице се трже ужаснута и ућута. Несрећни звонар паде на колена на прагу врата и понизно склопи своjе велике накарадне руке. — Ох! — рече он тужно — преклињем вас, наставите и немоjте ме терати. — Она га не хтеде жалостити и, уздрхтала, настави своjу романцу. Међутим, мало-помало остави je страх, и она се потпуно предаде утиску меланхоличке и развучене ариjе коjу je певала. Он, пак, беше остао на коленима склопљених руку, као да се моли Богу, пажљив, готово не дишући, гледаjући непомично у светле очи Циганкине. Рекао би човек да je слушао њену песму из њених очиjу. Jеданпут, опет, приђе jоj снебиваjући се и боjажљиво. — Слушаjте — рече са усиљавањем — имам нешто да вам кажем. — Она му даде знак да га слуша. Он онда стаде уздисати, отвори упола усне, као хтеде нешто рећи, затим je погледа, махну главом у знак да не може ништа да jоj каже, и лагано се удаљи, покривши чело рукама; Циганка оста зачуђена. Међу смешним личностима, изваjаним у зиду, била je, jедна коjу je он нарочито волео, и с коjом као да je често измењивао братске погледе. Jеданпут га Циганка чу како jоj рече: — Ох! што нисам од камена као ти! Jеднога дана наjзад, jедног jутра, Есмералда беше стала на ивицу крова и гледала на трг преко шиљатог крова цркве Светога Jована. Квазимодо беше иза ње. Стоjао je тако како би што je могуће више поштедео младу девоjку од неприjатности да га види. Наjеданпут Циганка уздрхта, jедна суза и муња радости заблисташе jоj у очима у jедан исти мах; она клече на ивицу крова и очаjно пружи своjе руке ка тргу вичући: — Фебусе! ходи! ходи! Jедну реч, само jедну реч, за име божjе! Фебусе! Фебусе! — Њен глас, њено лице, њен покрет, цела њена личност имала je очаjни израз бродоломника коjи знацима моли за помоћ веселу лађу што у даљини jедри у зраку сунца на хоризонту. Квазимодо се наже над трг и виде да je ова нежна страсна молба била упућена jедном младом човеку, jедном капетану, jедном коњанику на коме се блистало оружjе и одело и коjи je, подиграваjући коња, прелазио преко трга и поздрављао калпаком jедну лепу жену коjа се смешила на своме балкону. Уосталом, официр ниjе чуо несрећну девоjку коjа га je звала. Био je сувише далеко. Али je чуо глуви звонар. Дубок уздах оте му се из груди. Он се окрену. Очи су му биле препуне суза коje je силом задржавао; он се грчевито ухвати рукама за главу, а кад их je уклонио, у свакоj je био прамен његове риђе косе. Циганка се ниjе на њ ни освртала. Он je тихим гласом и шкрипећи зубима говорио: — Ох! такав, дакле, треба бити! Треба имати само лепу спољашњост! Међутим, она беше остала на коленима и у наjвећем узбуђењу викала je: — Ох! ено силази с коња! Сад ћe да уђе у ону кућу! — Фебусе! — Не чуjе ме! — Фебусе! — Како je рђава она жена што му говори у исто време кад и jа! — Фебусе! Фебусе! Глуви je гледаше. Он je разумео ову пантомиму. Око jаднога звонара напуни се сузама, али не пусти ни jедну. Наjеданпут он je благо повуче за краj од рукава. Она се окрену. Он je изгледао опет сасвим миран и рече jоj: — Хоћете ли да вам га доведем? Она радосно узвикну: — Ох! иди! идите! трчи! брзо! оног капетана! оног капетана? доведите ми га! волећу те! Она му je грлила колена. Квазимодо се не могаде уздржати да тужно не климне главом. — Довешћу вам га — рече он слабим гласом. Затим окрену главу и крупним корацима похита низ степенице, гушећи се у сузама. Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 141

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Кад je сишао на трг, виде само лепога коња, коjи беше привезан за врата на стану Гонделориjерових. Капетан беше малочас ушао у кућу. Квазимодо погледа на кров цркве. Есмералда je непрестано стоjала на истом месту, у истом положаjу. Он jоj тужно махну главом. Затим се наслони на jедан камен подкапиjом Гонделориjерових, решен да чека док капетан изиђе. У стану Гонделориjерових била je jедна од оних свечаности коjе претходе свадби. Квазимодо виде многе коjи су ушли, али не виде никога да изиђе. С времена на време, погледао би на кров. Циганка се ниjе мицала, као и он. Jедан коњушар изиђе, одреши коња и одведе га у шталу. Тако прође цео дан. Квазимодо je седео на камену, Есмералда на крову, Фебус без сумње краj ногу Флер де Лис. Наjзад паде ноћ; ноћ без месеца, ноћ мрачна. Квазимодо je узалуд гледао непомично у Есмералду. Наскоро се видело само нешто бело у сутону; затим ништа. Све се изгуби, све беше мрачно. Квазимодо виде како се осветлише сви прозори на стану Гонделориjерових. Виде како се jедан по jедан осветљаваjу и остали прозори на тргу; па je видео и како се погасише сви до последњега. Jер он оста цело вече на своме месту. Официр никако не изиђе. Кад су и последњи пролазници отишли кућама, кад je нестало светлости на свима прозорима осталих кућа, Квазимодо остаде сасвим сам, сасвим у мраку. У оно време на тргу Богородичине цркве ниjе било осветљења. Међутим, прозори на стану Гонделориjерових беху остали осветљени, чак и после пола ноћи. Непомични и пажљиви Квазимодо видео je како поред шарених окана промичу многе сенке коjе су се живо кретале и играле. Да ниjе био глув, он би, уколико je врева успаваног Париза слабила, све jасниjе и jасниjе чуо у стану Гонделориjерових жагор гозбе, смех и музику. Око jеднога сата уjутру гости се почеше разилазити. Квазимодо их je из мрака гледао како излазе из капиjе коjу су осветљавале буктиње. Ниjедан од њих не беше капетан. Њега беху обузеле тужне мисли. Понекад би погледао у небо, као људи коjима je досадно. Велики облаци, црни, тешки, разбиjени, проломљени, висили су као свилене љуљашке под звезданим сводом ноћи. Рекао би човек паучина небеснога свода. У jедном од тих тренутака он наjеданпут виде како се таjанствено отворише врата на балкону, чиjа се камена ограда распознавала изнад његове главе. Уска стаклена врата пропустите две личности и нечуjно се затворише за њима. То беху мушкарац и жена. Прилично je муке стало Квазимода док je y мушкарцу познао лепога капетана, а у жени младу девоjку коjу то jутро беше видео кад je ça овог истог балкона поздравила официра. Трг беше потпуно мрачан, а двострука црвена завеса, коjа се беше спустила на врата у тренутку кад су се затворила, ниjе пропуштала на балкон нимало светлости из собе. Млади човек и млада девоjка, колико je то могао оценити наш глуви звонар коjи ниjе чуо ниjедну њихову реч, као да су се упустили у врло нежан разговор. Млада девоjка по своj прилици беше допустила официру да je обухвати око струка, и слабо се бранила од jедног пољупца. Квазимодо je гледао оздо ову сцену, коjа je била утолико лепша што ниjе била за гледање. Он je посматрао ову срећу, ову лепоту, с горчином. Та природа ниjе била нема код убогог звонара! И његову кичму, ма колико да je била крива, подилазили су жмарци као и сваку другу. Он je премишљао о бедном удесу коjи му провиђење беше доделило; да му жена, љубав, наслада, вечито пролазе испред очиjу, а он довека само да гледа блаженство других. Али што га je y том тренутку наjвише болело, због чега се његово негодовање мешало с гневом, то je помисао како тешко мора бити Циганки ако види оваj призор. Истина, ноћ je била веома мрачна, Есмералда je била врло далеко, ако je остала на свои месту (у шта он ниje сумњао), и jедва je он сам могао распознати ово двоjе заљубљених на балкону. То га je тешило. Међутим, њихов разговор постаjао je све живљи. Млада девоjка као да je преклињала официра да не тражи од ње ништа више. Квазимодо je од свега тога распознавао само лепе склопљене руке, осмехе са коjима су се мешале сузе, погледе младе девоjке коjи беху управљени небу и капетанове очи коjе су je страсно гледале. На срећу — jер je млада девоjка већ почела била попуштати — врата на балкону изненада се отворите и на њима се поjави jедна стара госпођа; лепоjка je изгледала збуњена, официру као да ниjе било право, и све троjе вратише се у собу. Неколико тренутака после тога, зачу се под капиjом бат коњски, и лепи официр, умотан у своj ноћни огртач, прође брзо поред Квазимода. Звонар га пусти да завиjе за угао улице; затим стаде трчати за њим са своjом маjмунском окретношћу, вичући: — Хеj! капетане! Капетан заустави коња: — Шта хоће са мном ова хуља? — рече он кад je y мраку смотрио ову прилику разглављених кукова, коjа je трчала к њему храмаjући. Међутим, Квазимодо га беше стигао и смело ухватио за узде његова коња: — Хаjдете са мном, капетане, има неко коjи хоће да говори са вама. — До сто ђавола — прогунђа Фебус. — Чини ми се да сам негде видео ову рашчерупану птичурину. — Хеj! приjатељу, пуштаj ту узду! Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 142

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Капетане — одговори глуви — питате ли ме ко? — Jа ти кажем да ми пустиш коња — одговори Фебус нестрпљиво. — Шта хоће оваj нитков што се обесио о врат моме парипу? Мислиш ли ти да су то вешала? Квазимодо, коме ниjе ни на ум падало да пусти узде, хтеде већ да окрене коња. Не могући обjаснити себи што се капетан противи, он похита да му каже: — Ходите, капетане, чека вас jедна жена. — Затим с усиљавањем додаде: — Жена коjа вас воли. — Гледаj ти угурсуза! — рече капетан — коjи мисли да jа морам ићи свакоj жени коjа ме воли, или каже да ме воли! А ако та жена личи случаjно на тебе, буљино jедна! Реци тоj коjа те je послала да се jа женим, и нека иде до ђавола! — Слушаjте — узвикну Квазимодо мислећи да ћe jедном речи сломити његово устезање — хаjдете, монсењеру! Чека вас она Циганка! Ова реч доиста учини велики утисак на Фебуса, али не онаj коjи je глуви очекивао. Ви се опомињете да се наш заљубљени официр уклонио с Флер де Лисом на неколико тренутака пре него je Квазимодо спасао осуђену Циганку из руку Шармолиjевих. Отада, кад год би дошао у походе Гонделориjеровим, он je брижљиво избегавао сваки разговор о тоj жени, чиjа je успомена, уосталом, била за њ врло мучна; а Флер де Лис, опет, сматрала je да неће бити паметно ако му каже да je Циганка у животу. И тако je Фебус мислио да je jадна Симилар мртва, и да je отада прошло близу два месеца. Додаjмо да je капетан од пре неколико тренутака помишљао на густу помрчину, на ужасну ружноћу, на гробни глас необичног гласника, да je поноћ превалила, да je улица била пуста као оно вече кад му je пришао зао дух и да му je коњ рзао гледаjући Квазимода. — Циганка! — узвикну он уплашено. — Та jеси ли ти са оног света? И он принесе руку на балчак свог мача. — Брзо, брзо — рече глуви, покушаваjући да поведе коња. — Овамо! Фебус га снажно удари чизмом у груди. Око Квазимодово севну. Он се устреми на капетана, али се савлада и рече: — Ох! како сте срећни што има неко коjи вас воли! Он удари гласом на реч неко, и пустивши узде коњу рече: — Идите! Фебус ободе коња псуjући. Квазимодо га je гледао како залази у уличну маглу. — Ох! — рече он сасвим тихо — одбити тако шта! Он се врати у Богородичину цркву, упали лампу и попе се на торањ. Као што je и мислио, Циганка je jош непрестано била на истоме месту. Чим га je, jош издалека, угледала, она му потрча у сусрет. — Сам! — узвикну она и тужно склопи своjе лепе руке. — Нисам га могао наћи — рече хладно Квазимодо. — Требало je чекати га целу ноћ! — одговори она љутито. Он виде њен гневни покрет и разумеде пребацивање. — Други пут ћу га чекати боље — рече он и обори главу. — Иди! — рече му она. Он оде. Она je била незадовољна њиме. Он je више волео трпети њене прекоре него да je ожалости. Сав бол беше задржао за себе. Од тога дана Циганка га не виде више. Он престаде долазити у њену ћелиjу. Само би понекад угледала на врху торња звонарево лице, како меланхолично гледа у њу. Али чим би га спазила, њега би нестало. Морамо рећи да je њу мало жалостило ово добровољно склањање jадног грбоње. Она му je y души била захвална. Уосталом, Квазимодо ниjе обмањивао себе у овом погледу. Она га ниjе више виђала, али je осећала око себе присуство доброга духа. Нека невидљива рука доносила jоj je храну, док je спавала. Jедно jутро, нађе на прозору кавез с птицама. Изнад њене ћелиjе била je jедна скулптура коjа jоj je уливала страх. То je више пута показивала пред Квазимодом. Jедно jутро (jер све ово догађало се ноћу), она je не виде више. Била je сломљена. Онаj коjи се успузао до те скулптуре, морао je ставити на коцку своj живот. Понекад, увече, чула je неки глас, скривен под шалонима на звонику, коjи je певао неку тужну и чудновату песму, као да je успављуjе. То вам беху стихови без слика, какве глув човек може саставити. Немоj гледати лице, Девоjко, гледај срце, Срце лепог младог човека често je покварено. Има срдаца у коjима љубав не траjе. Девоjко, jела ниjе лепа, Ниjе лепа као jаблан, Али се и зими зелени. Ах! на што то говорити Што ниjе лепо, не треба да постоjи: Лепота воли само лепоту, Април окреће леђа jануару. Лепота je савршена, Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 143

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Лепота може све, Лепота je jедина створ коjа не постоjи упола. Гавран лети само дању, Сова лети само ноћу, Лабуд лети и ноћу и дању. Jедног jутра, кад се пробудила, она виде на своме прозору две вазе пуне цвећа. Jедна беше од кристала, врло лепа, дивна, али препукла. Вода, коjом je била напуњена, беше истекла, а цвеће у њоj било je свело. Друга беше обичан суд од пешчара, незграпна и проста, али je сачувала сву своjу воду, и цвеће у њоj беше остало свеже и црвено. Не знам да ли je то било намерно, али Есмералда узе увелу киту и носаше je целога дана на своjим грудима. Тога дана она чу песму у торњу. То jоj je било свеjедно. Она je проводила дане милуjући Џали, гледаjући на врата на стану Гонделориjерових, мислећи на Фебуса, и мрвећи хлеб ластама. Уосталом, она беше сасвим престала виђати и слушати Квазимода. Убогог звонара као да беше нестало из цркве. Међутим, jедне ноћи, како ниjе спавала но мислила на свога лепог капетана, она чу неке уздахе поред своjе ћелиjе. Уплашена у стаде, и при месечини виде неку масу коjа je попреко лежала пред њеним вратима. То беше грозни Квазимодо, коjи je савао ту, на камену.

V КЉУЧ ОД ЦРВЕНИХ ВРАТА Међутим, архиђакон беше сазнао од света на какав се чудан начин Циганка спасла. Кад je то чуо, ниjе знао шта je у том тренутку осећао. Беше се помирио с тим да je Есмералда мртва. И тако, био je миран, jер je претрпео наjвећи бол коjи човек може осетити. Људско срце (дом Клод je о томе размишљао) може да прими у себе само извесну количину очаjања. Кад je сунђер натопљен, може море прећи преко њега, ниjедна кап више неће ући у њ. Са Есмералдином смрћу, сунђер беше натопљен, и за дом Клода ништа више ниjе постоjало на овоj земљи. Али знати да je Есмералда у животу, а тако исто и Фебус, то беху нове муке, нови потреси, нове незгоде, нов живот. А Клод беше сит свега тога. Кад je дознао ову вест, он се затвори у своjу ћелиjу. Ниjе се поjављивао ни на каноничним конференциjама, ни на служби. Затворио je своjа врата свима, па и самоме бискупу. Овако затворен у четири зида остао je више недеља. Сви су мислили да je болестан. И доиста био je болестан. Шта je радио овако затворен? Какве су га мисли мориле? Да ниjе и последњи пут покушавао угушити своjу кобну страст? Да ниjе смишљао и последњи план о њеноj смрти и своjоj пропасти? Његов Жан, његов мили брат, његова маза, дође jеданпут на њевога врата, куцао je, псовао je, преклињао je, десет пута казао je своjе име, Клод не отвори. Он je по читаве дане проводио на своме прозору. Са тога прозора видео je Есмералдину ћелиjу, па je често виђао и њу саму са њеном козом, а понекад са Квазимодом. Њему je пала у очи пажљивост глувога грдила, његова послушност, његово учтиво и понизно држање према Циганки. Опомињаше ce, jep je имао добро памћење, а памћење je мучитељ љубоморних, опомињаше се необичног погледа коjим je звонар jедно вече гледао играчицу. Питаше се шта je могло руководити Квазимода да je спасе. Био je сведок неброjених призора између Циганке и глувога, чиjа му се пантомима, посматрана издалека и протумачена његовом страшћу, учини врло нежна. Он не имађаше поверења у чудноватости жена. И тада као да осети како се у њему буди нека љубомора коjоj се никад ниjе надао, љубомора коjа му je румен стида и гнева натерала у образе. — Капетан jош и коjекако, али оваj! — Ова му помисао ниjе давала мира. Ноћи су му биле страшне. Откако je дознао да je Циганка жива, беше нестало ледених мисли о авети и гробу, коje су га читав jедан дан мориле, и људска природа наново га стаде мучити. Он се претураше у постељи, осећаjући мрку девоjку тако близу себе. Његова ватрена машта представљала му je сваке ноћи Есмералду у свима положаjима, од коjих му je крв врила у жилама. Видео je како лежи на прободеном капетану, затворених очиjу, са лепим раздрљеним грудима коjе беше попрскала крв Фебусова, у оном заносном тренутку кад je архиђакон притиснуо на њене бледе усне онаj пољубац чиjи жар несрећна девоjка беше осетила, иако je била полумртва. Видео je како су je свукле сурове руке џелата, коjи су у шпанску чизму с гвозденим завртњима стегли њену нежну и облу ножицу, њено меко и бело колено. Па je опет видео ово колено, бело као слонова кост, коjе je jедино остало ван ужасне справе Тортериjеве. Напослетку, замишљао je младу девоjку у кошуљи, с конопцем о врату, голих рамена, босоногу, готово нагу, како je беше видео последњега дана. Ове сладострасне слике грчиле су му песнице и жмарци су га подилазили по леђима. Jедне ноћи успалише оне тако силно његову чедну и свештеничку крв да je загризао своj jастук, скочио из постеље, навукао мантиjу преко кошуље и изишао из ћелиjе, с лампом у руци, полунаг, унезверен, Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 144

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

успламтела ока. Он je знао где стоjи кључ од Црвених врата, коjа везуjу обиталиште са црквом, а увек je, као што знате, носио кључ од степеница што воде на торањ.

VI НАСТАВАК О КЉУЧУ ОД ЦРВЕНИХ ВРАТА Те ноћи Есмералда беше заспала у овоjоj собици, сасвим безбрижна, пуна наде и приjатних мисли. Спавала je тако неко време, сањаjући, као и увек о Фебу су, кад jоj се учини да чуjе неки шум. Спавала je увек лако и немирно, као птица. На наjмањи шум пробудила би се. Она отвори очи. Ноћ беше врло мрачна. При свему томе она виде на прозору неко лице коjе jу je гледало. Jедна лампа осветљавала je ову поjаву. Кад je приметило да га je Циганка слазила, ово лице угаси лампу. Међутим, млада девоjка je имала времена да га позна. Њене се очи склопише од страха. — Ox! — рече она слабим гласом — свештеник! Сва њена минула несрећа искрсну jоj наjедан пут пред очи. Она паде на постељу, полумртва. Jедан тренутак после тога осети она дуж свога тела неки додир, од кога je тако подиђе jеза да се као помамна исправила у своjоj постељи. Свештеник се беше увукао код ње и обухватио je своjим рукама. — Даље од мене, чудовиште! Даље од мене, убицо! — рече она слабим гласом коjи je дрхтао од гнева и страха. — Милост! милост! — промрмља свештеник и притиште jоj своjе усне на раме. Она га обема рукама ухвати за оно мало косе на његовоj ћелавоj глави и напреже све силе да отклони његове пољупце коjи су je пекли. — Милост! — понављао je несрећни човек. — Кад би само знала шта je моjа љубав према теби! То je огањ, растопљено олово, хиљаду ножева коjи ми орце раздиру! И он натчовечанском снагом задржа њене руке. Престрављена, она му рече: — Пусти ме, иначе ћу ти пљунути у лице! Он je пусти. — Презри ме, удри ме, љути се, ради шта хоћеш, али смилуj се! воли ме! Она га на то удари као дете кад се разљути, и пружи своjе лепе руке да га изгребе: — Даље од мене, демоне! — Воли ме! воли ме! милост! — викао je кукавни свештеник, налетаjући на њу и одговараjући на њене ударце пољупцима. Наjеданпут она осети да je слабиjа од њега. — Нека jедном буде краj! — рече он шкрипећи зубима. Она беше савладана, заморена, малаксала, у његовим рукама, у његовоj власти. Осећаше на своме телу његову страсну руку. Она напреже и последње силе и стаде викати: — У помоћ! у помоћ! вампир! вампир! Нико не дође. Само се Џали беше пробудила и стала уплашено вречати. — Умукни! — рече свештеник задихан. Наjеданпут, отимаjући се, вукући се по земљи, Циганкина рука наиђе на нешто хладно и метално. То беше Квазимодова пиштаљка. Она je шчепа испуњена надом, принесе je устима и звизну у њу из све снаге коjа jоj беше преостала. Пиштаљка даде од себе звук jасан, оштар, jак. — Шта je то? — рече свештеник. Готово у истом тренутку осети он како га диже нека снажна рука; ћелиjа беше мрачна, те не могаде распознати ко га je ухватио; али je чуо гневан шкргут зуба, и у мраку je било таман толико светлости да je изнад своjе главе могао видети како се блиста широко сечиво ножа. Свештенику се учини да je познао Квазимода. Рачунао je да нико други ниjе могао бити. Сети се да се на улазу спотакао о неки предмет коjи je попреко лежао пред вратима. Међутим, како оваj човек ниjе ниjедну реч изустно, не знађаше шта да мисли. Он шчепа руку коjа je држала нож, вичући: — Квазимодо! — У овом тренутку опасности беше заборавио да je Квазимодо глув. За тренут ока свештеник би оборен, и он осети како му груди притисну колено тешко као олово. Поугластом отиску овога колена он познаде Квазимода. Али шта да ради? Како да Квазимодо позна њега? У ноћи глуви беше и слеп. Архиђакон беше изгубљен. Млада девоjка, без милости као разjарена тигрица, ниjе чинила ништа да га спасе. Нож се примицао његовоj глави. Тренутак беше критичан. Наjеданпут његов противник као да се стаде премишљати. — Не треба да je попрска крв! — рече он потмулим гласом. То доиста беше Квазимодов глас. Тада свештеник осети како га снажна рука ухвати за ноге и стаде вући из ћелиjе. Напољу je, дакле, требало да умре. На његову срећу, месец се од пре неколико тренутака беше помолио. Кад су прешли преко прага ћелиjе, његов бледи зрак паде на лице свештениково. Квазимодо погледа у то лице, уздрхта, пусти свештеника и повуче се. Циганка, коjа беше стала на праг ћелиjе, виде с изненађењем како су се улоге нагло измениле. Сад je Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 145

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

свештеник претио, а Квазимодо преклињао. Свештеник, коjи беше окупио глувога покретима гнева и пребацивања, заповеднички му даде знак да се уклони. Глуви обори главу, затим паде на колена пред вратима Циганкиним. — Господару — рече он гласом озбиљним и мирним — радите што год хоћете, али ме наjпре убиjте. Говорећи оно, он пружи свештенику нож. Свештеник, ван себе, полете да га шчепа, али млада девоjка би бржа од њега. Она оте нож из руку Квазимодових и гласно се насмеjа с беснилом у души. — Приђи — рече свештенику. Она држаше сечиво изнад главе. Свештеник застаде неодлучан. Зацело би га ударила. — Усуди се да ми приђеш, зликовче! — узвикну она. Затим немилосрдно додаде, знаjући да ће усиjано гвожђе забости у срце свештениково: — Ах! jа знам да Фебус ни je мртав. Свештеник удари ногом Квазимода и обори га па се, ван себе од беснила, изгуби под сводом од степеница. Кад он оде, Квазимодо диже пиштаљку коjа je спасла Циганку. — Почела je била да рђа — рече он, враћаjући jоj je. Затим je остави саму. Потресена овим страншим догађаjем, млада девоjка изнурена паде на постељу и стаде jецати. Њен хоризонт беху прекрили црни облаци. Свештеник се, пипаjући, беше вратио у своjу ћелиjу. Свршено je. Дом Клод беше љубоморан на Квазимода! Замишљена лица, он понови своjе злокобне речи: — Неће бити ничиjа!

КЊИГА ДЕСЕТА ГРЕНГОАРУ JЕДНО ЗА ДРУГИМ ПАДА НА ПАМЕТ ВИШЕ СРЕЋНИХ МИСЛИ У УЛИЦИ БЕРНАРДИНАЦА Откако je видео какав je обрт узела цела ова ствар, и уверио се да главним личностима ове комедиjе предстоjе конопац, вешала и друге неприjатности, Пjеру Гренгоару ниje више било ни накраj памети да се у њу плете. Шатровци, међу коjима беше остао сматраjући да су они, на краjу краjева, наjбоље друштво Париза, нису престаjали водити рачуна о Циганки. Он се ни je томе ни наjмање чудио од стране људи коje су, као и њу, чекали Шармоли и Тортери, и коjи нису као он, jездили по замишљеним пределима на крилима Пегазовим. Из њихова разговора беше дознао да je његова невеста нашла уточиште у Богородичиноj цркви, и то га je обрадовало. Али му ниjе ни на ум падало да иде да je вида. Помишљао je кадшто на малу козу, и то je све. Уосталом, дању je изводио разне вештине да би могао живети, а ноћу je састављао jедну жалбу против парискога бискупа, jер му je непрестано било у памети како су га исквасили точкови од његових воденица, и то му ниjе могао опростити. Поред тога, коментарисао je лепо дело Бодри ле Ружа, бискупа од Ноаjона и Турнеjа, De сuра petrarum269, што je пробудило у њему велику љубав према архитектури. Ова наклоност заменила je у његову срцу љубав према херметизму, чиjа je, уосталом, само природна последица, пошто постоjи тесна веза између херметике и грађевинарства. Гренгоар беше прешао од љубави према jедноj идеjи на љубав према облику те идеjе. Jеднога дана он се беше зауставио у близини цркве Светога Жермена Оксерског, на углу зграде коjа се звала Фор-л-Евек270 и коjа je била преко пута друге jедне зграде коjа се звала Фор-л-Роа. Уз оваj Фор-л-Евек била je jедна красна капела из четрнаестога века, чиjе залеђе беше охренуто улици. Гренгоар je побожно разгледао њене спољашње скулптуре. Он беше у jедном од оних тренутака уживања саможивог, преданог, потпуног, у коjима уметник види на свету само уметност и види цео свет у уметности. Наjеданпут осети како му паде на раме нека тешка рука, Он се окрену. То беше његов стари приjатељ, његов стари учитељ, господин архи-ђакон. Он се пренерази. Давно већ не беше видео архи-ђакона, а дом Клод je био jедан од оних достоjанствених и страсних људи чиjи сусрет увек ремети равнотежу филозофа скептичара. Архиђакон je ћутао неколико тренутака, и за то време Гренгоар га je натенане посматрао. Он нађе да се дом Клод сасвим променио, да je блед као зимско jутро, да су му очи упале, а коса готово сасвим оседела. Свештеник први прекиде ћутање рекавши мирним али леденим тоном: — Како сте, магистре Пjере? — Са здрављем! — одговори Гренгоар. — Тхе! може се рећи свакоjако. Углавном добро. Не узимам ништа одвише. Ви знате, магистре, таjна да човек буде здрав, id est, по Хипократу, сibi, potus somni, venus, omnia moderata sint271. — Немате, дакле, никаквих брига, магистре Пjере? — настави архиђакон гледаjући Гренгоара право у 269

О каменом своду Феудални затвор у Улици светога Жермена Оксерског, порушен 1780; у њему су затварани дужници и глумци преступници 271 То jест: уживати умерено у свему, у jелу, пићу, сну и љубави 270

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 146

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

очи. — Вере ми, не. — А шта радите сад? — Видите шта радим, магистре. Разгледам кроj ових каменова и начин на коjи je овако вешто изваjан онаj ниски рељеф. Свештеник се стаде смешити, оним горким осмехом коjи развлачи само jедан краj уста. — И вас то занима? — То je за мене права наслада! — узвикну Гренгоар. И нагнувши се над скулптуре са блаженим лицем човека, коjи показуjе живе феномене, настави: — Зар ви не налазите, на пример, да je оваj преображаj нискога рељефа извршен са много вештине, пажње и стрпљења? Погледаjте оваj стуб. Око кога сте капитела видели лепше и финиjе израђено лишће? Ево вам три пуна рељефа Жана Маjвена. То нису наjлепши радови овога великог гениjа. Па, ипак, безазленост, благост лица, веселост ставова и одела, и она необjашњива приjатност коjе има у свим манама, чине те фигурине врло веселим и врло нежним, можебити и сувише. — Зар ви не налазите да je ово врло занимљиво? — Jесте! — рече свештеник. — А да видите нешто унутрашњост капеле! — настави песник у своме брбљивом одушевљењу. — На све стране имате скулптуре, збиjене као срце од купуса! Апсида je израђена врло побожно и тако необично да нисам нигде видео тако шта! Дом Клод га прекиде: — Ви сте, дакле, срећни? Гренгоар одговори са жаром: — Части ми, jесам! Наjпре сам волео жене, затим животиње. Сад волим камење. Оно je исто тако занимљиво као и животиње и жене, а мање je неверно. Свештеник метну руку на чело. То беше његов обични покрет. — Имате право. — Знате ли — рече Гренгоар — да je то ретко уживање. — Он узе за руку свештеника, коjи се ниjе противно, и уведе га под кулу над степеницама Фор-л-Евека. — Ово су степенице! Кад год их видим, jа сам срећан. Оне су врхунац простоте и нешто наjређе у Паризу. Сви басамаци су оздо косо подсечени. Лепота и простота ових степеница у томе je што су поjедини ступњи, дубоки отприлике jедну стопу, испреплетени, углављени, учашени, повезани, уоквирени, усечени jедни у друге и што као зупцима улазе jедан у други тако чврсто и лепо. — И ви не желите ништа? — Ништа. — И не жалите ни за ким? — Нити шта желим, нити за чим жалим. Jа сам уредио своj живот. — Што људи уреде, то прилике покваре — одговори Клод. — Ja сам филозоф школе Пиронове272 — одговори Гренгоар — и држим све у равнотежи. — А од чега живите? — Пишем jош, овде-онде, епопеjе и трагедиjе; али наjвише прихода имам од заната коjи вам je познат, господине магистре: носим у зубима пирамиде од столица. — Таj занат не доликуjе jедном филозофу, — И то спада у равнотежу — рече Гренгоар. — Кад се човек носи каквом мишљу, онда je налази у свему. — То знам — одговори архиђакон. После кратког ћутања свештеник настави: — При свему томе ви сте доста бедни? — Бедан jесам, али нисам несрећан. У том тренутку зачу се топот коња, и наша два познаника угледаше на углу улице чету краљевих стрелаца, са усправљеним копљима, са официром на челу. Кавалкада беше сjаjна и калдрма одjекиваше под њом. — Како гледате оног официра! — рече Гренгоар архиђакону. — Чини ми се да га познаjем. — Како се зове? — Мислим — рече Клод — да се зове Фебус од Шатопера. — Фебус, чудновато име! Има jош jедан Фебус, гроф од Фоа. Сећам се да сам познавао jедну девоjку коjа се само Фебусом клела. — Хаjдете са мном — рече свештеник. — Имам нешто да вам кажем. Откако je оваj одред прошао, опажао се неки немир под леденом спољашњошћу архиђаконовом. Он пође. Гренгоар je ишао за њим, навикнут да му се покорава, као и све што je ма jеданпут дошло у додир са овим човеком коjи je имао необичну моћ. Ћутећи дођоше до Улице бернардинаца, коjа je била доста пуста. Ту се дом Клод заустави. — Шта имате да ми кажете, господине магистре? — упита га Гренгоар. 272

Пирон, грчки филозоф, учио да треба сумњати у све па да се дође до истине

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 147

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Не чини ли вам се — одговори архиђакон као да казуjе какву дубоку мисао — да je одело у ових коњаника ко je малочас видесмо лепше од вашег и мога? Гренгоар махну главом. — Вере ми, jа више волим моjу жуту и црвену хаљину но ове гвоздене и челичне љуске. И то ми je неко задовољство, звекетати у ходу као гвожђарски кеj кад се земља тресе! — Дакле, Гренгоаре, ви нисте никад завидели тим лепим људима у ратним доламама? — На чему завидео, господине архиђаконе? На њиховоj снази, на њиховим оклопима, на њиховоj дисциплини? Боље су филозофиjа и независност у ритама. Jа више волим бити мувина глава но лавов реп. — То je чудновато — рече свештеник, занет мислима. — Лепа униформа ипак je лепа ствар. Видећи га замишљена, Гренгоар га остави и оде да се диви капиjи jедне оближње куће. Кад се вратио, он пљесну рукама. — Да сте мање заузети лепим оделом у воjника, jа бих вас замолио, господине архиђаконе, да видите она врата. Jа сам то увек говорио, кућа господина Обриjа има наjлепши улаз на свету. — Пjере Гренгоаре — рече архиђакон — шта сте учинили с оном играчицом Циганком? — Есмералдом? Ви врло нагло мењате предмет разговора. — Ни je ли она била ваша жена? — Jесте, помоћу jедног разбиjеног крчага. Брак je важио за четири године. Збиља — додаде Гренгоар, гледаjући архиђакона упола подругљиво — ви, дакле, непрестано мислите на њу? — А ви, зар ви не мислите више? — Мало. Имам толико других послова! ... Боже моj, како je лепа била она коза! — Ни je ли вам та Циганка спасла живот? — То je, додуше, истина. — Но! па шта je с њом? Шта сте учинили? — То вам не умем рећи. Чини ми се да су je обесили. — Мислите? — Не знам поуздано. Кад сам видо да ће бити вешања, jа сам се уклонио. — То je све што знате о њоj? — Станите. Причали су ми да je побегла у Богородичину цркву и да je ту ван сваке опасности; то ми je врло мило; нисам само могао дознати да ли се коза спасла с њом. То je све што знам. — Jа ћу вам рећи нешто више — узвикну дом Клод; и његов глас, дотле тих, лаган и готово потмуо, стаде грмети. — Она je доиста нашла уточиште у Богородичиноj цркви. Али кроз три дана правосуђе ће je извести из ње, и обесиће je на Гревском тргу Парламент je донео одлуку. — То je баш неприjатно — рече Гренгоар. Свештеник, за тренут ока, беше поново хладан и миран. — А коме je то, до ђавола — прихвати песник — пало на памет да моли за извршење пресуде? Зар се ниjе могао оставити парламент на миру? Какве то важности има што се jедна сирота девоjка склонила под сводове подупираче Богородичине цркве, перед ластиних гнезда. — Има сатана у свету — одговори архиђакон. — Све je то ђаволски рђаво изведено — напомену Гренгоар. Архиђакон настави после кратког ћутања: — Дакле, она вам je спасла живот? — Код моjих добрих приjатеља шатроваца. Замало ме нису обесили. Данас би им било жао. — Зар ви нећете ништа да учините за њу? — Врло радо, дом Клоде. Али ако навучем на себе какву беду? — Свеjедно! — Е jест, свеjедно! Хвала лепо, господине магистре! Jа имам започета два велика дела. Свештеник се удари по челу. Покраj све његове усиљене мирноће, по неки напрасит покрет с времена на време открио би његову унутрашњу борбу. — Како да je спасемо? Гренгоар му рече: — Господине магистре, jа ћу вам одговорити: Ил паделт, што на турскоме значи: Бог нам je нада. — Како да je спасемо? — понови Клод замишљен. Сад се Гренгоар удари руком по челу. — Слушаjте, господине магистре. Jа имам маште. Jа ћy нешто измислити. — Како би било да молимо краља за милост. — Луjа XI? за милост. — Зашто не? — Отми од тигра кост, ако можеш! Гренгоар стаде тражити нова средства. — Знате шта? Хоћете ли да упутим матронама молбу с изjавом да je девоjка трудна? На ове речи севиуше упале очи свештеникове. — Трудна! Хуљо! Ти можда знаш нешто? Његов изглед уплати Гренгоара. Он брзо додаде: — Ох! jа не! Наш je брак био прави forismarita-gium273. Jа сам остао напољу. Али на таj начин добили 273

Брак ван куће

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 148

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

бисмо у времену. — То би било безумље! стидно! не говори више о томе! — Немате права што се љутите — прогунђа Гренгоар. — Ако добиjемо у времену, од тога нико неће имати штете, а матроне, коjе су сироте жене, добиће четрдесет париских пара. Свештеник га ниjе слушао. — Па ипак, она мора изићи из цркве! — промрмља он. — Одлука ћe бити извршена кроз три дана! Уосталом, и да нема одлуке, онаj Квазимодо! Жене имаjу врло покварен укус! — Он додаде гласно: — Магистре Пjере, jа сам добро промислио, има само jедно средство да се она спасе. — Коjе? jа не видим више ни jедно. — Слушаете, магистре Пjере, имаjте на уму да вам je она спасла живот. Jа ћу вам отворено рећи шта сам смислио. На цркву се пази и дању и ноћу. Из ње се пуштаjу само они коjе виде кад ућу. Ви ћете, дакле, моћи ући. Доћи ћете. Jа ћу вас одвести њоj. Ви ћете променити с њом одело. Она ће узети ваш капут, ви ћете узети њену сукњу. — Довде je ишло добро — примети филозоф. — А после? — А после? Она ће изићи с вашим хаљинама а ви ћете остати с њеним. Можда ћете бити обешени, али она ће се спасти. Гренгоар се почеша иза ува, врло озбиљан. — Гле! — рече он — та ми мисао никад не би пала на памет. На неочекивани предлог дом Клода, отворено и благо, лице песниково беше се наjеданпут натуштило, као какав приjатан италиjански предео кад изненадан ветар заклони сунце облаком. — Но, Гренгоаре! шта велите на ово? — Велим, господине магистре, да ме неће обесити можда, но да ће ме обесити зацело. — Шта то чини? — Ђавола! — рече Гренгоар. — Она вам je спасла живот. На таj начин ви ћете платити jедан дуг. — Има доста других коjе нисам платно! — Магистре Пjере, ви морате ово учинити. Архиђакон je говорио заповеднички. — Слушаjте, дом Клоде — одговори песник пренеражен. — Вама je стало да je спасете на оваj начин, али немате право. Jа не увиђам зашто бих отишао на вешала за другога. — Па шта вас то толико везуje за живот? — О! хиљаду разлога! — Коjи, молим вас? — Коjи? Ваздух, небо, jутро, вече, месечина, моjи добри приjатељи шатровци, наше шале с блудницама, проучавање лепе париске архитектуре, три дебеле књиге коjе треба да напишем, од коjих ће jедна бити против бискупа и његових воденица, и шта ти jош знам? Анаксагора274 je рекао да живи зато да се диви сунцу. А, после, jа сам тако срећан да све своjе дане од jутра до мрака проводим са jедним гениjалним човеком коjи се зове Пjер Гренгоар, и то je врло приjатно. — Главо празна као прапорац! — прогунђа архиђакон. — Па добро, реци ко ти je сачувао таj живот коjи ти се чини тако леп? Коме имаш да захвалиш што удишеш оваj ваздух, што гледаш ово небо и што можеш своj птичjи мозак да забављаш бесмислицама и будалаштинама? Да ниjе било ње, шта би било с тобом? Ти, дакле, хоћеш да она умре, она коjоj имаш да захвалиш што си жив? Да умре то створење, лепо, нежно, мило, потребно светлости света, божанствениjе од самога Бога! док ти, пола мудар и пола луд, бедна слика не знам чега, биљка коjа сматра да иде и да мисли, ти ћеш и даље живети животом коjи си jоj украо и коjи je потребан као свећа у по дана? Забога, имаj мало сажаљења, Гренгоаре! буди сад ти племенит. Она je већ била. Свештеник беше плаховит. Гренгоар га je слушао испрва неодлучан, затим се разнежи и напослетку начини трагичну гримасу због коjе je његово бледо лице личило на лице новорођенчета коjе има грчеве. — Ви сте врло дирљиви — рече он бришући jедну сузу. — Добро! промислићу. Заиста, врло вам je чудна мисао пала на памет. Уосталом — настави он после кратког ћутања — ко зна? Можда ме неће обесити. Не жени се сваки ко испроси. Кад ме буду нашли у њеноj ћелиjи, тако смешно обучена, у сукњи и са женском капом на глави, можда ће прснути у смех. — После, баш и да ме обесе, вешала су смрт као и свака друга, или, боље рећи, нису смрт као и свака друга. То je смрт достоjна мудраца коjи се целога свог живота колебао, смрт коjа ниjе ни месо ни риба, као ум правога скептичара, смрт у коjоj су оличени пиронизам и нерешљивост, коjа држи средину између неба и земље, и коjа вас оставља у неизвесности. То je филозофска смрт, и мени je она можда суђена. Дивно je умрети онако како се живело. Свештеник га прекиде: — Пристаjете ли? — Шта je смрт, кад се добро промисли? — настави Гренгоар са одушевљењем. — Jедан рђав тренутак, jедна бродарина, прелаз из нечега у ништа. Кад je неко упитао Керкиду Мегалопољца275 да ли би радо умро, он je одговорио: „Зашто не? jер ћу после смрти видети ове велике људе, Питагору, међу филозофима, Хиката 276 274

Грчки филозоф († 426. пре наше ере) Грчки филозоф и законодавац, рођен у III веку пре ваше ере 276 Грчки филозоф из V века пре наше ере; први покушао да издвоjи историjске чињенице из предања 275

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 149

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

међу историчарима, Хомера међу песницима, Олимпа међу музичарима. Архиђакон му пружи руку: — Дакле, пристаjете? Доћи ћете сутра? Оваj покрет поврати Гренгоара у стварност. — Богами, нећу! — рече он као човек коjи се пробудио. — Да будем обешен! То би било и сувише лудо. Не, не, нећу. — Онда збогом! — И архиђакон додаде кроз зубе: — Ja ћу те опет наћи! — Нећу да ме таj ђаволски човек опет нађе — помисли Гренгоар; и он потрча за дом Клодом. — Слушаjте, господине архиђаконе, ниjе лепо да се заваде стари приjатељи! Ви се заузимате за ту девоjку, за моjу жену, хоћу рећи; добро. Измислили сте jедно лукавство да je изведете здраву из Богородичине цркве, али je ваше средство сувише неприjатно за мене, Гренгоара. — Ако бих jа имао какво друго! — Знаjте да ми je овога часа дошла у главу jедна врло срећна мисао. — Кад бих jа нешто имао начина да je спасем беде, а да своj врат не доведем ни у наjмањи сукоб са каквом замком, шта бисте на то рекли. Зар вам то не би било довољно? Je ли баш неопходно да jа будем обешен, па да ви будете задовољни? Свештеник je нестрпљиво кидао дугмета на своjоj мантиjи. — Читава буjица речи! — Коjе je то твоjе средство? — Jест — настави Гренгоар, говорећи сам за се и метнувши прст на чело у знак размишљања врло добро! — Шатровци су храбри људи. — Мисирско племе je воли. — Они ће устати на прву реч. — Ништа лакше. — Jедан препад. — У томе метежу биће лако одвести je. — Jош сутра увече ... Они ћe jедва дочекати. — Да чуjем то средство! Говори — рече свештеник дрмусаjући га. Гренгоар му се окрете достоjанствено: — Оставите ме на миру! Видите да смишљам. — Он промисли jош неколико тренутака. Затим стаде задовољно пљескати рукама, вичући: — Дивота! успех несумњив! — Да чуjем то средство! — понови свештеник љутито. Гренгоар беше блажен. — Ходите да вам га шапнем. Досетка je заиста обешењачка, и она ће нас све извући из неприлике. Бадава! Мора се признати да нисам глупак. Он застаде: — Збиља! Je ли с девоjком и коза? — Jесте. Ђаво да те носи! — Они би и њу обесили, je л' те? — Шта ме се то тиче. — Jест, обесили би je. Како су прошлог месеца обесили jедну свињу. Џелат то воли. После поjеде месо. Да обесе моjу jадну Џали! Сирото jагњешце! — До сто ђавола! — узвикну дом Клод. — Џелат си ти. Какво си средство нашао да je спасеш, будало? Треба ли човек клештима да ти вади мисли? — Само полако, магистре! Слушаjте. Гренгоар се наже на уво архиђакону и стаде му говорити сасвим тихо, погледаjући неспокоjно с jеднога краjа улице на други, иако њоме ниje нико пролазио. Кад je довршио, дом Клод га узе за руку и рече му хладно: — Добро! До виђења сутра. — До виђења — понови Гренгоар. И док се архиђакон удаљавао у jедноме правцу, он оде у другом, говорећи полу гласно: — Ваше je подузеће врло смело, господине Пjере Гренгоаре. Свеjедно! Не значи да се човек, зато што je мали, мора плашити великог подузећа. Битон277 je носио на своjим плећима великог бика; плиске, славу je и нале камењарке прелазе преко океана. .

II ИДИТЕ У ШАТРОВЦЕ Кад се вратио у обиталиште, архиђакон затече пред вратима своjе ћелиjе свога брата Жана ди Мулена, коjи га je чекао и коjи je из дуга времена цртао угљеном на зиду профил свога стари jег брата, украшен врло великим носом. Дом Клод готово и не погледа брата. Имао je друге бриге. Ово весело обешењачко лице, коjе je толико пута разведрило суморно свештениково чело, било je сад немоћно да разагна маглу коjа се свакога дана све више спуштала на ову душу покварену, кужну и устаjалу. — Драги брате — рече Жан снебиваjући се — дошао сам да вас видим. Архиђакон га и не погледа. — Даље? — Драги брате — настави лицемер — ви сте тако добри према мени и даjете ми тако добре савете да се увек обраћам вама. 277

Битон и Клеобис, по грчкоj митологиjи, синови Кидите, Херине свештенице у Аргу

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 150

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Затим. — Ах! драги брате, како сте имали право кад сте ми рекли: — Жане, Жане cessât doctorum doctrina, discipulorum disciplina278. Жане, будите паметни, Жане, учите, Жане, немоj те изостаjати из школе без оправданога узрока и допуштења учитељева. Не туците Пикарђане: noli, Johannes, verberare Picardos. He трулите као неписмен магарац, quasi osinus illitteratus на школскоj клупи. Жане, покораваjте се казни коjу вам учитељ по своме нахођењу одреди. Жане, идите свако вече у капелу и отпеваjте jедан антифон са стиховима и молитвама у славу наше пречасне Богородице. — Ах! како су то били добри савети! — После? — Драги брате, пред вама je грешник, кривац, неваљалац, покварен деран, човек ужасан! Драги брате, Жан je сматрао ваше мудре савете за сламу и ђубре коjе ваља газити. Jа сам зато строго кажњен; добри Бог je необично праведан. Док сам имао новца, jа сам пировао, правио будалаштине и весело проводио живот. Ох! како je ружно и одвратно наличjе разврата, чиjе je лице тако примамљиво! Jа немам више ни паре, продао сам своj чаршав, своjу кошуљу и своj пешкир: свршено je са веселим животом! Лепа се свећа угасила и остао ми je само лоjани стењак чиjи ми се дим пење у нос. Девоjке ми се ругаjу. Jа пиjем воду. Савест и повериоци муче ме. — Напослетку? — рече архиђакон. — Ах! мили брате, како бих радо живео бољим животом! Jа стоjим скрушен пред вама. Jа сам покаjник. Jа се исповедам. Бусам се у груди. Ви сте имали права што сте хтели да jеднога дана завршим студиjе и постанем суплент у гимназиjи у Торшиjу. Jа сад осећам необично много воље за то звање. Али нестало ми je мастила, треба да га купим; нестало ми je перо, треба да га купим; нестало ми je хартиjе, нестало ми je књига, треба да их купим. За све то веома ми je потребно нешто мало пара. И jа сам дошао вама, драги брате, сасвим погружен ... — Je ли то све? — Jесте — рече ђак. — Хоћу мало пара. — Немам. На то ђак, озбиљан и одлучан у исто време, рече: — Онда ми je, драги брате, врло неприjатно што вам морам рећи да сам, с друге стране, добио врло лепе понуде и предлоге. Дакле, не дате ми новац? — Не? — Кад je тако, идем у шатровце. Изговоривши ову ужасну реч, он се испрси као Аjакс279, очекуjући да га гром удари. Архиђакон му хладно рече: — Идите у шатровце. Жан му се дубоко поклони и сиђе низ степенице звиждућући. Баш кад je y дворишту пролазио испод прозора на ћелиjи свога брата, он чу како се прозор отвори, диже нос и угледа озбиљну главу архиђаконову. — Иди до ђавола! — рече дом Клод — ово je последњи пут што ти даjем новац. У исто време баци свештеник Жану jедну кесу, коjа начини ђаку на челу велику чворугу, и с коjом Жан оде у исти мах и љут и задовољан, као псето за коjим бисте се бацили меким костима.

III ЖИВЕЛО ВЕСЕЉЕ! Читалац ниjе можда заборавио да je jедан део Чудотворне мале био ограђен зидом коjи je некад окружавао варош и чиjе се куле у знатном броjу беху jош у то време почеле рушити. Jедну од ових кула беху шатровци претворили у место за весеља. При земљи je била крчма, а остало у горњим спратовима. Ова кула беше наjживља, па према томе и наjгнусниjа тачка шатровштине. То je била као нека огромна кошница, у коjоj се дан и ноћ чуло зуjање. Ноћу, кад je сав остали олош спавао, кад на тамним фасадама на тргу ниjе било више ниjедног осветљеног прозора, кад се ниjе више чуо ни наjмањи жагор из ових неброjених кућа, из ових мравињака лопова, блудница, покрадене деце или нахочади, весела кула распознавала се по граjи коjа се у њоj чула, по црвеноj светлости коjа je, светлећи у исти мах на подрумским отворима, на прозорима, на пукотинама испуцалих зидова, избиjала, тако рећи, из свих њених пора. Подрум беше, дакле, крчма. У њу се силазило кроз jедна ониска врата, а низ степенице коje су биле стрме као класични стих од дванаест слогова. На вратима je била као фирма jедна дивна брљотина, коjа je представљала нове паре и заклане пилиће, са овим каламбуром доле: Код звонара за преминуле. Jедно вече, кад су сва париска звона обjављивала ноћ, могли би ноћни чувари, да су само смели ући у опасну Чудотворну малу, запазити да je y шатровачкоj крчми врева већа но обично, да се у њоj пиjе више и псуjе боље. Напољу, на тргу, било je много гомилица коje су шапатом разговарале, као кад се смишља нешто велико, а овде-онде видео се понеки лупеж коjи je чучећи оштрио на камену неко рђаво сечиво. Међутим, у самоj крчми вино и коцка беху у тако великоj противности с мислима коjе су то вече 278

Попушта ученост научника, марљивост ученика Аjакс, син Оjлеjа, локриђанског краља. На повратку из Троjе, претрпео je бродолом и био избачен на jедну стену са коjе je претио боговима, па се стога удавио 279

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 151

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

занимале шатровце да би из разговора пиjаница било врло тешко погодити у чему je ствар. Они су само изгледали веселиjе но обично, и код свих њих блистало се између колена по неко оружjе: косир, секира, велики палош или кука од какве старе пушке. Соба, по облику округла, била je врло пространа, али столови беху тако збиjени а пиjанци многоброjни да je све што je било у крчми, мушкарци, жене, клупе, крчази с пивом, све што je пило, све што je спавало, све што се коцкало, здрави, богаљи, изгледало измешано с толико исто реда и складности колико je реда у гомили празних шкољака. На столовима je горело неколико лоjаних свећа: али главно осветљење, оно што je у крчми вршило улогу полиjелеjа у цркви, беше ватра. Оваj подрум био je тако влажан да у њему никад, па ни усред лета, ниjе гашен камин, камин огроман, са изваjаним рамом, начичкан озго до доле гвозденим прекладима и кухињским посуђем, камин у коме je горела jедна од оних великих ватри од дрва и тресета, коjа ноћу, по сеоским улицама, тако живо оцртаваjу на зидовима преко пута слику прозора од ковачнице. Jедно велико псето, коjе je озбиљно седело у пепелу, окретало je пред жаром ражањ с месом. Ma како велика да je изгледала збрка, на први поглед могле су се распознати у овоj гомили три главне трупе, коjе су се тискале око три личности коjе читалац већ познаjе. Jедна од ових личности, чудовато обучена у свакоjаке источњачке тканине извезене шиком, беше Матиjа Хунгади Спикали, jеђупачки и цигански кнез. Оваj лупеж седео je на jедноме столу, скрштених ногу, с подигнутим прстом, и гласно je делио своjе знање о изазивању добрих и злих духова преданим слушаоцима коjи су га окружавали. Друга томила тискала се око нашега старог приjатеља, честитога краља тунскога, коjи je био оружан до зуба. Клопен Труjфу врло озбиљна лица и тихим гласом делио je пљачку из jедне огромне бачве пуне оружjа, коjа je стоjала пред њиме са избиjеним дном и из коjе су куљале секире, мачеви, шлемови, панцири, наџаци, копља и џилити, стреле и теркеши као jабуке и грожђе из рога изобиља. Сваки je узимао са гомиле, ко шлем, ко рапир, ко мач с крстатим балчаком. И сама деца оружала су се, па je било чак и богаља коjи су се, у панцирима и оклопима, провлачили између Ногу пиjанаца као велики инсекти. Напослетку, трећа трупа слушалаца, наjбурниjа, наjвеселиjа и наjвећа, запремала je клупе и столове, усред коjих je беседио и псовао jедан танак глас, коjи се чуо из тешкога оклопа, потпунога од шлема до мамуза. Личност коjа тако беше навукла оклоп на тело, губила се толико под ратном одећом да jоj се видео само безочан, црвен, прћаст нос, прамен плаве косе, румена уста и дреке очи. За поjасом je имала сиjасет ножева и кама, о бедрима велики мач, с леве стране зарђалу стрелу, пред собом џбан вина, а да и не рачунамо дежмекасту девоjчуру раздрљених прсиjу, коjа jоj je била с десне стране. Сва уста око ове личности смеjала су се, псовала су и пила. Додаjте томе двадесет споредних група, девоjке редуше и момке редаре коjи су трчали са џбановима на глави, коцкаре коjи се беху наднели над куглице, над мицаљке, над коцке, над кравице и над страсном игром трингулетом, свађе у jедном углу, пољупце у другом, па ћете имати нешто мало поjма о овоj гомили на коjу je падала немирна светлост велике ватре, услед коjе су играле на зидовима крчме многоброjне сенке џиновске и смешне. Што се тиче граjе, крчма вам je била унутрашњост звона коjе звони у наjвећем jеку. Тигањ, у коме je прштала силна маст, попуњаваите своjим непрекидним цврчањем интервале ових неброjених разговора коjи су се укрштали с jеднога краjа собе на други. Усред ове граjе, у дну крчме, на клупи до камина, био je jедан филозоф коjи je размишљао, држећи ноге у пепелу и гледаjући у нагорела дрва. То беше Пjер Гренгоар. — Дед, брзо! похитаjте, оружаjте се! Кроз jедан сат полазимо! — говорио je Клопен Труjфу своjим приjатељима. Jедна je девоjка певушила: — Лаку ноћ, оче, лаку ноћ, мати! — Последњи ће ватру угасити. Два су се карташа препирала. — Пуб! — викао je онаj што се беше више заjапурио, показуjући песницу другоме — обележићу ти чело трефом, па ћеш моћи заменити пуба трефа у картама господара краља. — Уф! — урлао je jедан Норманац, кога je лако било познати по његовом уњкавом гласу — збили смо се овде као свеци из Каjувила! — Синови моjи — говорио je пискавим гласом своjим слушаоцима jеђупачки кнез — у Францускоj вештице иду у врзино коло без метле, ненамазане и не jашући, само са неколико чаробних речи. У Италиjи вештице увек имаjу jеднога jарца коjи их чека пред вратима. Све су обавезне да излазе кроз димњак. Глас младога обешењака, коjи je био оружан од главе до пете, бете наткрилио ужасну граjу. — Ура! ура! — викао je он, — Данас први пут ступам у борбу! Шатровац! Jа сам шатровац, сто му Громова! Сипаjте ми да пиjем! Приjатељи, jа се зовем Жан Фроло ди Мулен, и племић сам. Jа мислим да би и Бог постао пљачкаш кад би био воjник. Браћо, ми ћемо учинити велико дело. Ми смо jунаци. Опколити цркву, обити врата, извући из ње ону лепу девоjку, спасти je од судиjа, спасти je од попова, порушити ћелиjе, спалити бискупа у епископиjи, учинићемо све то за мање времена но што би требало jедноме кмету да поjеде кашику чорбе. — Наша je ствар праведна, ми ћемо опљачкати Богородичину цркву, и тиме ће све бити свршено. Обесићемо Квазимода. Познаjете ли ви Квазимода, госпођице? Jесте ли га виделе о Духовима кад се задува звонећи у велико звоно? Сто му мука! То да видите! рекао би човек да види ђавола како je узjахао чељуст. — Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 152

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Приjатељи, слушаjте, jа сам шатровац срцем и душом, jа сам у души туцак, jа сам се родио скитница. Био сам врло богат и поjео сам своjе имање. Мати ми je хтела да будем официр, отац — хипођакон, тетка — истражни судиjа, баба — краљев протонотар, њена сестра — благаjник. Jа, jа сам отишао у шатровце. То сам рекао оцу, коjи ме je проклео, и маjци, коjа je остала плакати и слинити као онаj пањ на ватри. Живело весеље! Jа сам прави весељак! Крчмарице, душо, даj ми друго вино! Jош имам новца. Нећу више вино из Сирене. Вређа ми гушу. Више бих волео, сто му врага! испирати грло кошаром. Међутим, гомила je пљескала и церила се; и кад виде да се граjа око њега удвоjила, ђак узвикну: Populi debacchantis populosa debacchatio!280 — Ох! да умилне граjе! Затим стаде певати, преврћући чисто очима од милине, гласом каноника коjи почиње вечерње: — Quae cantica! quae organa! quae cantilenae! quae melodiae hie sine fine decantantur! sonant melliflua hymnorum organa, suavissima, angelorum melodia, cantica canticorum mira!281. ? — Он застаде: — Крчмарице, проклетињо, даj ми шта да вечерам. За тренутак завладала je нека тишина, и за то време чуо се крештави глас jеђупачког кнеза коjи je поучавао своjе поданике: — ...Ласица се зове Адуина, лисица Плавонога или Шумска Тркуша, курjак Сивоноги или Златоноги, медвед Матори или Деда. — Ко има чаробну капу, тога нико не види, а сам види и оно што други не могу да виде. — Свака жаба коjу крсте треба да je обучена у црвену и црну кадифу, да има прапорац о врату, прапорац на ногама. Кум придржава главу, а кума стражњи део. Демон Сидрагазум има ту моћ да натера девоjке да играjу потпуно наге. — До ђавола! — прекиде га Жан — волео бих бити демон Сидрагазум. Међутим, шатровци су се непрестано оружали, шапућући на другом краjу крчме. — Jадна Есмералда! — говорио je jедан Циганин. — Она je наша сестра. Морамо je отети. — Зар je joш непрестано у Богородичиноj цркви? — упита jедан трговац jевреjског лица. — Наравно. — Кад je тако — узвикну трговац — онда у Богородичину цркву, другови! Тим пре што се у капели Светога Фереола и Феруциjа налазе две статуе, jедна светога Jована Крститеља, друга светога Антониjа, обе од сувога злата, тешке седамнаест златних марака и петнаест естелина, са постољем од позлаћеног сребра коje je тешко седамнаест марака и пет униjа. Jа то знам. Jа сам златар. Уто донеше Жану његову вечеру. Он се извали на груди девоjци коjа je била поред њега, и узвикну: — Тако ми светога Вулта Лучког282, кога народ зове свети Гоглу, jа сам потпуно срећан. Пред собом имам jеднога глупака коjи ме гледа са ћосавим лицем jеднога надвоjводе. Лево од мене ево jеднога, у кога су зуби тако велики да му се од њих брада не види. А десном страном, као маршал де Жиjе 283 у опсади Понтоаза, наслањам се на jедан брежуљак. — Тако ми Мухамеда, друже! Ти ми личиш на неког трговца, а сео си до мене! Jа сам племић, приjатељу. Трговачки сталеж не пристаjе уз племство. Одлази одатле. — Хеj! ви тамо! не туците се! Шта, Батисте Крок-Оазоне, ти своj тако леп нос стављаш на коцку пред песницама тога грмаља! Глупаче! Won cuiquam datum est habere nasum.284 Ти си Жакелина Ронж-Ореj, заиста божанствена! Штета само што немаш косе. — Хеj! jа се зовем Жан Фроло, а брат ми je архиђакон. Нека га ђаво носи! Све што вам кажем цела je истина! Ступивши у шатровце, jа сам се од свег срца одрекао половине jедне куће у раjу коjу ми je брат обећао. Dimidiam domum in paradise285. Jа вам наводим његове властите речи. Jа имам jедно имање у Улици Тиршап, и све су жене заљубљене у мене; то je тако истина као што je истина да je свети Елоа био изврстан златар, да су занати добре вароши Париза штаварски, кожарски и сарачки и да je свети Лоран спаљен љускама од jаjета. Jа вам се кунем, другови, да ако лажем: Нећу пити медовину Читаву jедну годину! Лепоjко моjа, месечина je; погледаj тамо кроз онаj прозор, како ветар гужва облаке! Тако ћу jа твоjу огрлицу. — Девоjко! усекните децу и свеће. — До сто ђавола! шта jа то jедем, Jупитеру? Хе, газдарице! Зато твоjе девоjке немаjу косе, што je y омлетима. Слушаj, матора! Jа волим ћелаве омлете. Ђаво да те носи! — Да врашке крчме, у коjоj се блуднице чешљаjу виљушкама! Рекавши ово, он тресну тањир о под и стаде певати колико га грло носи: И jа немам. Тако ми свега! Закона ни вере, Ни ватре ни крова, 280

Загреjанога народа граjа огромна Какве песме! какви инструменти! какве кантилене! какве се мелодиjе овде без престанка хоре! одjекуjу медени инструменти химни, умилна мелодиjа анђеоска, и дивне песме над песмама 282 Богато обучена слика распетога Христа у Луки, у Италиjи 283 Jедан од наjбољих генерала Луjа XI (1450—1513) 284 Ниjе дато свакоме да има нос 285 Пола куће у раjу 281

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 153

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Ни краља, Ни бога! Међутим, Клопен Труjфу беше готов са раздавањем оружjа. Он приђе Гренгоару, коjи као да се беше дубоко замислио, држећи ноге на jедном прекладу. — Приjатељу Пjере — рече тунски краљ — што си се тако замислио? Гренгоар се окрену њему са сетним осмехом. — Jа волим ватру, драги господару. Не као што се обично воли, зато што нам греjе ноге и кува jела, него зато што има варнице. Понекад по читаве часове проводим гледаjући варнице. У овим звездама коjе осветљаваjу мрачну дубину огњишта jа видим тисућу ствари. И ове су звезде читави светови. — Убио ме Бог ако те разумем! — рече шатровац. — Знаш ли колико je сати? — Не знам — одговори Гренгоар. Клопен приђе онда jеђупачком кнезу. — Друже Матиjа, нисмо изабрали наjзгодниjе време. Кажу да je краљ Луj XI у Паризу. — Тим пре треба да му отмемо из шака нашу сестру — одговори стари Циганин. — Ти говориш као човек, Матиjа — рече тунски краљ. — Уосталом, радићемо брзо. У цркви се немамо боjати отпора. Каноници су прави зечеви, а нас је много. Ала ће господа из парламента отомбољити носеве кад дођу сутра по њу! Гром и пакао! Не дам да обесе нашу лепу девоjку! Клопен изиђе из крчме. За то време Жан je викао промуклим гласом: — Пиjем, jедем, jа сам пиjан, jа сам Jупитер! Еj! Пjере Асомере, ако ме jош jеданпут погледаш тако, ишчибукаћу ти нос зврчкама. Гренгоар, пак, кога беху узнемирили у његовом размишљању, посматрао je разуздан и буран призор око себе, мрмљаjући кроза зубе: Luxuriosa res vinum et tumultuosa ebrietas286. Ах! како добро чиним што не пиjем, и како лепо вели свети Беноа: Vinum apostatare facit etiam sapientes287. У таj мах уђе Клопен и громким гласом узвикну: — Поноћ! На ову реч, коjа je деjствовала као реч „седлаj" на пук коњице коjи се одмара, сви шатровци, мушкарци, жене, деца, полетеше гомилама из крчме, са великом звеком оружjа. Месец беше зашао за облаке. Чудотворна мала била je сасвим мрачна. У њоj се нигде ниjе видела светлост. Па ипак ниjе ни издалека била пуста. У њоj сте могли распознати множину жена и људи коjи су тихо разговарали. Чуо се њихов жагор и видело се у мраку како светлуца свакоjако оружjе. Клопен се попе на jедан велики камен. — У редове, шатровци! — узвикну он. — У редове, мисирци! У редове, галилеjци! У мраку настаде кретање. Огромна гомила као да се построjи у колоне. После неколико минута, тунски краљ опет подиже глас: — Сад, нико да ниjе писнуо кроз Париз! Лозинка je: Мисирац у џепу! Буктиње ће се запалити тек код Богородичине цркве! Напред! Десет минута после тога, коњаници стражари побегоше уплашени дугим спроводом црних и немих људи коjи су се спуштали ка Мењачком мосту, кроз искривудане улице коje су у свима правцима пресецале збиjени пиjачни краj вароши.

IV НЕСПРЕТАН ПРИJАТЕЉ Те исте ноћи Квазимодо ниjе спавао. Пре неколико тренутака прегледао je био целу цркву, што je редовно чинио. Када je затварао врата, ниjе му пало у очи да je архиђакон прошао поред њега с извесном зловољом, кад га je видео како брижљиво затвара и закључава огроман гвоздени оков због кога су широка двокрилна врата била темељна као зид. Дом Клод изгледао je joш замишљениjи но обично. Уосталом, после оног ноћног догађаjа у ћелиjи, он je стално кињио Квазимода; али узалуд га je мучио, штавише понекад и ударао, ништа ниjе могло поколебати понизност, стрпљење, мирну оданост вернога звонара. Он je од архиђакона трпео све, увреде, претње, ударце, без роптања, без jадања. Само je неспокоjно гледао за њим кад би се дом Клод пео уз степенице торња; али се архиђакон и сам уздржавао да не изиђе на очи Циганки. Те ноћи, дакле, пошто je бацио jедан поглед на своjа jадна звона коjа je тако занемарио, на Жакелину, на Мариjу, на Тибалда, Квазимодо се беше попео на врх северног торња и одатле je стао посматрати Париз, спустивши своj затворени слепи фењер на оловни кров. Ноћ je, као што смо већ рекли, била врло мрачна. Париз, коjи у оно време, тако рећи, ниjе био осветљен, изгледао je као нека неjасна гомила црних гломазних предмета, коjу je овде-онде пресецала беличаста кривина Сене. Квазимодо ниjе видео нигде у њему светлости до на jедном прозору jедне удаљене грађевине, чиjи се неjасни и мрачни облик оцртавао високо изнад кровова, у правцу Капиjе светога Антониjа. И тамо je било некога коjи ниje спавао. Гледаjући своjим jедним оком по овом магловитом и мрачном хоризонту, звонар осећаше у себи неко 286 287

Развратна je ствар вино, а лицемерска (ствар) пиjанство Вино и мудраце чини отпадницима

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 154

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

неисказано неспокоjство. Већ неколико дана био je на опрези. Непрестано je виђао како се око цркве шуњаjу људи мрачна лица, коjи су стално гледали уточиште младе девоjке. Помишљао je да се куjе можда нека завера против несрећне бегунице. Уображавао je да на њоj лежи нека народна мржња, као што je лежала на њему, и да се врло лако у скоро може догодити нешто. Зато je седео на своме звонику, мотрећи, сањалачки сањаjући у своме сањалишту, како вели Рабле, погледаjући час у ћелиjу, час на Париз, чуваjући стражу као добро псето, са неизмерним неповерењем у души. Наjеданпут, док je разматрао велику варош оним jедним оком коje je природа, као у накнаду, начинила тако оштрим да je готово могло накнадити недостатак осталих чула, Квазимоду се учини да силуета кеjа Старе кожарнице има нечега необичнога, да се на њему опажа неки покрет, да ограда, коjа се у виду црне пруге оцртавала према белоj води, ниje права и непомична као ограда других кеjова, него да се таласа као таласи какве реке, или као главе гомиле коjа се креће. То му се учини чудновато. Он удвоjи своjу пажњу. Покрет као да je ишао ка Староj вароши. Уосталом, никаква се светлост ниjе видела. Taj je покрет траjао неко време на кеjу, затим се мало-помало стаде губити, као да je оно што се догађало ступало у унутрашњост острва, затим се сасвим изгуби, и пруга кеjа постаде опет права и непомична. Баш кад се губио у претпоставкама, Квазимоду се учини да се таj покрет сад поjавио у улици коjа се продужава у Стару варош, управно на фасаду Богородичине цркве. Напослетку, ма како да je била густа помрчина, он угледа чело колоне, коjе се помаљало из те улице, и за трен ока прекрили трг гомила, од коjе се у помрчини не могаше ништа друго распознати до да je гомила. Призор оваj беше jезовит. Вероватно да je y овом необичном спроводу, коме као да беше веома стало да се прикраде под заштитом дубоке помрчине, владала исто тако дубока тишина. Међутим, неког шума морало je ту бити, па ма то био и бат ногу. Али оваj шум ниjе долазио до ушиjу нашега глувога звонара, и ова велика гомила, коjу je видео jедва нешто мало а ниjе чуо нимало, и коjа се, међутим, комешала и кретала у његовоj непосредноj близини, чинила je на њ утисак гомиле мртваца, неме, неопипљиве гомиле коjу je омотао облак дима. Чинило му се да види како иде к њему магла пуна људи, да види како се сенке крећу у мраку. Тада га опет обузе његово страховање, мисао о покушаjу против Циганке поново му се роди у памети. Он неjасно осети да се примиче тешком положаjу. У овом критичном тренутку он се стаде саветовати у себи, са расуђивањем бољим и бржим но што се могло очекивати од мозга тако рђаво склопљеног. Да ли да пробуди Циганку? Да je изведе из цркве? Куда? Улице беху поседнуте, црква беше уз саму реку. Нигде чамца, нигде изласка. — Ниjе остаjало ништа друго до погинути на прагу Богородичине цркве, држати се бар док не дође каква помоћ, ако уопште дође, и не кварити сан Есмералдин. Несрећна девоjка била би увек довољно рано пробуђена да умре. Кад се овако одлучио шта да чини, он стаде са више мирноће испитивати неприjатеља. Гомила као да je свакога тренутка све више расла на тргу. Само, по његовом мишљењу, морала je врло мало граjати, jер су сви прозори на улици и тргу остали затворени. Наjеданпут засиjа jедна светлост, и за трен ока прођоше кроз гомилу седам-осам запаљених буктиња, чиjи je пламен дрхтао у мраку. Тада Квазимодо jасно виде како се пред црквом таласа ужасна гомила људи и жена у дроњцима, наоружаних косама, копљима, косирима, халебардама, чиjи су се безброjни врхови блистали. Овде-онде црне виле изгледале су као рогови ових одвратних лица. Он се унеколико опомену ове светине, и учини му се да распознаjе све ове главе ко je су га, пре неколико месеци, поздравиле као лудачкога папу. Jедан човек, коjи je y jедноj руци држао буктињу а у другоj буџу, попе се на jедан камен и као поче беседити. У исто време ова необична воjска стаде се кретати, као да je поседала положаj око цркве. Квазимодо узе своj фењер и сиђе на платформу између торњева. да изближе вида и размисли о средствима за одбрану. Клопен Труjфу, дошавши пред главни портал Богородичине цркве, беше доиста поставио своjу воjску у боjни поредак. Мада ниjе очекивао никакав отпор, он je хтео, као разборит воjсковођа, да одржи известан поредак, коjи би му олакшао да, по потреби, да отпора каквом изненадном нападу ноћних стражара и чувара реда. Он je, дакле, тако разместио своjу бригаду да бисте, гледаjући са висине и издалека, рекли да имате пред собом римски троугао из битке код Екнома, Александрову свињску главу, или чувени клин Густава Адолфа. Основица овог троугла наслањала се на дно трга, тако да je Улица Парви била затворена; jедна страна његова гледала je у Главну болницу, а друга у Улицу свегога Петра. Клопен Труjфу беше стао на чело, с jеђупачким кнезом, нашим приjатељем Жаном и наjодважниjим шатровцима. У варошима средњега века ниjе била велика реткост напад као оваj коjи су у овом тренутку покушавали шатровци на Богородичину цркву. Оно што ми данас зовемо полициjом, у оно време ниjе постоjало. По великим варошима, нарочито по престоницама, ниjе било централне власти, jедне, коjа je управљала. Феудални систем беше засновао ове велике општине на начин врло чудноват. Варош je била скуп многоброjних спахилука коjи су je делили у одељења свакоjака облика и свакоjаке величине. Отуда тисућу противречних полициjа, то jест никакве полициjе. У Паризу, на пример, независно од сто четрдесет jедног властелина, коjи су присваjали себи право купљења пореза, било их je двадесет пет коjи су присваjали себи право суђења и купљења пореза, почев од париског бискупа, коjи je имао сто пет улица, до приора Богородичине цркве у пољу коjи je имао четири. Сви ови феудални господари признавали су само по имену баштинску власт краљеву. Сви су имали право друмарине. Сви су били господари на своме добру. Луj XI, таj неуморни радник коjи je y тако великом обиму отпочео рушење феудалне зграде, рушење коjе су Ришеље и Луj XIV наставили у корист краљевства а коjе je Мирабо вршио у корист народа, Луj XI беше покушао да раскине Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 155

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

ту мрежу властелинске силе коjа je покривала Париз, и издао je две-три наредбе о jавноj полициjи. Тако je 1465. године, издао наредбу становницима да, кад падне ноћ, осветљаваjу прозоре и затвараjу псе, jер ће иначе бити обешени; исте године издао je наредбу да се увече затвараjу улице ланцима, и да се нож или оружjе за напад не смеjу ноћу носити улицама. Али кроз врло кратко време, сви ови покушаjи општинскога законодавства изгубише се. Пучани пустите да ветар гаси свеће у њиховим прозорима, и да им пси скитаjу; ланци су се затезали само за време опсаде; забрана да се могу носити ножеви учинила je само то да се Зликовачка улица прозове Хаjдучка улица, што je очевидно известан напредак. Стара зграда феудалне судске надлежности оста нетакнута, као бескраjна гужва кметовина и баштина коjе су се гранале над вароши, сметале jедна другоj, укрштале се, испречавале jедна испред друге, засецале jедна у другу; као бескорисна бусиjа, подбусиjа и противбусиjа кроз коjе се оружаном руном провлачило разбоjништво, отмица и бунтовништво. У овоме метежу, дакле, ови напади jеднога дела становништва на дворове, на палате, на куће, у наjнасељениjим краjевима нису били нешто нечувено. У великоj већини случаjева суседи су се мешали само онда кад пљачкање загрози и њима. Они су затискивали уши на пуцањ пушака, затварали су капке на прозорима, барикадирали су врата, остављаjући да се распра сврши са ноћним стражарима или без њих, и сутрадан се по Паризу говорило: — Ноћас je опљачкан Етиjен Барбет. — Маршал од Клермона нападнут je! Зато су не само краљевске зграде, Лувр, Двор, Бастиља, Турнелски дворац, него и обичне властслинске палате Мали бурбон, Санска палата, Ангулемска палата, итд., имале зупце на зидовима и пушкарнице над своjим капиjама. Цркве je штитила њихова светост. Па, ипак, неке од њих, међу коjе ниjе спадала Богородичина црква, беху утврђене. Опатиjа Светога Жермена на ливади беше окружена зупчастим зидовима као какав замак; код ње беjаше потрошено више бакра на лубарде но на звона. Њена тврђава видела се jош и 1610. године. Данас je остала само црква. Вратимо се Богородичиноj цркви. Кад су прве припреме довршене (морамо признати да су Клопенове заповести извршене у тишини и са примерном тачношћу, што служи на част шатровачкоj дисциплини), уважени поглавар ове гомиле попе се на ограду пред црквом, окрену се Богородичиноj цркви и отпоче своjим промуклим и оштрим гласом, машући своjом буктињом чиjи се пламен љуљао на ветру и сваки час умотавао у своj рођени дим, те с времена на време заклањао очима црвенкасту фасаду цркве: — Теби, Луjу од Бомона, париском бискупу, саветнику парламента, jа Клопен Труjфу, тунски краљ, велики туцак, шатровачки кнез, лудачки бискуп, велим: наша сестра, неправедно осуђена за чаробништво, склонила се у твоjу цркву; ти си дужан штитити je и бранити je; међутим, суд хоће да je изведе из цркве, и ти на то пристаjеш; према томе, она би сутра била обешена на Гревскоме тргу да ту нису Бог и шатровци. Ми смо, дакле, дошли к теби, бискупу. Ако je твоjа црква светиња, онда je светиња и наша сестра; ако наша сестра ниjе светиња, ниjе светиња ни твоjа црква. Зато те позивамо да нам предаш девоjку ако си рад да спасеш своjу цркву; иначе ћемо отети девоjку и опљачкати цркву. И то ћe бити право. За доказ тога jа побадам овде своjу заставу, и Бог нека се на те смилуjе, париски бискупе! За несрећу, Квазимодо не могаде чути ове речи, изговорене с неким мрачним и дивљачким достоjанством. Jедан шатровац пружи заставу Клопену, коjи je свечано пободе у калдрму. То беху виле на коjе беше натакнут крвав черек мрцине. Кад je то учинио, тунски краљ окрену се и погледа своjу воjску, дивљу гомилу у коjоj су се очи блистале готово исто тако као и копља. После кратког ћутања, он узвикну. — Напред, децо! на посао, кључари! Тридесет људи снажних, кошчатих, ковачка лица, изиђоше из редова, са чекићима, ћускиjама и гвозденим полугама на раменима. Они се упутише главним вратима црквеним, попеше се уз степенице, и наскоро сте их могли видети под готским сводом, како истављаjу врата ћускиjама и полугама. Гомила шатроваца пође за њима да им помогне или да гледа шта раде. Они беху прекрилили jеданаест степеника пред порталом. Међутим, врата не попустише. — До ђавола! Ваш су jака и тврда! — рече jедан. — Стара, па им хрскавица окоштала — рече друга. — Одважно, другови! — додаде Клопен. — Даjем своjу главу да ћете отворити врата, отети девоjку и опљачкати главни олтар пре него се и jедан црквењак пробуди. Слушаjте! Чини ми се да брава попушта. Клопена прекиде ужасан тресак коjи се у томе тренутку зачу иза њега. Он се окрену. Jедна огромна греда беше пала с неба и смрвила дванаестину шатроваца на црквеним степеницама. Она je одскакала по калдрми са топовском тутњавом и ломила овде-онде ноге по гомили просjака коjи су се размицали вриштећи од страха. За трен ока простор пред црквом би празан. Кључари, мада су били заклоњени огромним сводовима портала, оставише врата, па и сам Клопен повуче се на пристоjну даљину од цркве. — Умало нисам настрадао! — викао je Жан. — Осетио сам како ме je дохватио ветар од ње, гром и пакао! Али je Пjер Асомер погинуо! Немогућно je исказати каква je пренераженост помешана с ужасом овладала разбоjницима кад je пала ова греда. Они осташе неколико минута гледаjући укочено увис, више запрепашћени овим комадом греде но да их je напало двадесет хиљада краљевих стрелаца. — До сто ђавола! — прогунђа jеђупачки кнез — ово ми мирише на мађиjе! Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 156

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Ову кладу бацио je на нас месец — рече Андри ле Руж. — Па нека сад неко каже да je месец приjатељ Богородици! — Хиљаду му папа! — узвикну Клопен — ви сте сви будале! — Али ниjе знао како да обjасни пад балвана. Међутим, ниjе се ништа видело на фасади до чиjег врха светлост буктиња ниjе допирала. Тешки балван лежао je на средини трга, и чуло се jечање jадника на коjе je наjпре пао и коjи су размрскани лежали на ивици камених степеница. Кад je прва пренераженост прошла, тунски краљ, напослетку нађе jедно обjашњење коjе се учини вероватно његовим друговима. — Сто му мука! Да се каноници не бране? Онда jуриш! jуриш! — Jуриш! — понови томила са бесомучним ура. И читава киша стрела и пушчаних зрна сручи се на фасаду цркве. На ову пуцњаву пробудите се мирни становници суседних кућа, отворише се неколико прозора и на њима се указаше ноћне капе и руке коjе су држале свеће. — Пуцаjте на прозоре — узвикну Клопен. Прозори се сместа затворите, и jадни грађани, коjи су jедва имали времена бацити jедан уплашен поглед на оваj призор светлости и окршаjа, вратише се престрављени своjим женама, питаjући се купи ли се то врзино коло пред Богородичином црквом, или Бугињони нападаjу као године 64. Мужеви су помишљали на пљачкање, жене на силовање, и сви су дрхтали. — Jуриш! — понављали су шатровци. Али не смедоше се приближити. Гледали су цркву, гледали су на балван. Балван се не мицаше. Црква je и даље изгледала мирна и пуста, али je нешто ледило срца у шатроваца. — На посао, кључари! — повика Труjфу. — Обиjте врата. Нико се не маче. — Гром и пакао! — рече Клопен — зар се боjите jедне греде. Jедан стари кључар одговори му: — Капетане, не задаje нама бриге греда, но врата коjа су сва гвожђем окована. Ћускиjе ту не помажу. — Па шта вам треба да их обиjете? — упита Клопен. — Требала би нам справа за проваљивање. Тунски краљ одважно притрча страшном балвану и стаде на њ ногом. — Ево вам je — узвикну он — каноници су вам je послали. — И поклонивши се подругљиво према цркви, рече: — Хвала, каноници! Ово пркошење имало je добро деjство, балван изгуби своjу чаробну моћ. Шатровци се поново охрабрише; две стотине снажних руку дигоше као перо тешку греду и свом снагом ударише њоме у велика врата, коjа бравари већ беху покушали иставити. Ко би у неjасноj светлости, коjу су ретке буктиње шатроваца просипале на трг, видео оваj дугачки балван на рукама ове гомиле људи, коjи су трчећи ударали њиме у цркву, мислио би да гледа неко чудовиште са хиљаду ногу како главом напада џина од камена. Под ударцем ове греде, упола метална врата одjекнуше као огроман добош; она се не проломише, али се цела катедрала затресе, и дубоке просториjе ове грађевине затутњаше. У истом тренутку осу се на нападаче, озго са фасаде, права киша од крупна камена. — До ђавола! — узвикну Жан — да нам торњеви не тресу на главу своjе ограде? Али одушевљење беше узело маха, тунски краљ претходио je примером, и како су сви били уверени да се то бискуп брани, напад je био утолико жешћи, иако je камење разбиjало лобање и десно и лево. Пада у очи да je ово камење падало поjединачно, али брзо. Шатровци су увек осећали два камена у исти мах, jедан међу ногама, jедан на главама. Мало коjи ниjе погодио, и већ je повелики броj мртвих и рањених лежао у крви и jечао под ногама нападача коjи су се, разjарени, непрестано повраћали. Дугачка греда непрестано je ударала у врата у подjеднаким размацима, као клатно каквога звона, камење je непрестано падало, а врата су непрестано тутњила. Читалац je без сумње погодио да je оваj неочекивани отпор, коjи je до краjности раздражио шатровце, долазио од Квазимода. Случаj je, за несрећу, био послужио храброга звонара. Кад je сишао на платформу између торњева, мисли му беху збркане у глави. Неколико минута трчао je тамо-амо дуж галериjе, као ван себе, гледаjући озго збиjену гомилjу шатроваца, спремних да навале на цркву, молећи се ђаволу или Богу да спасе Циганку. Беше му пало на памет да се попне до jужног великога звона и да звони на узбуну; али пре него би могао заљуљати звоно, пре него би Мариjа могла дати од себе гласа, нису ли црквена врата десет пута могла бити обиjена? Баш у том тренутку прилазили су им кључари са своjим алатима. Шта да ради? Наjеданпут сети се да су зидари целога дана оправљали зид, скелу и кров jужнога торња. Jедна мисао севну му кроз главу. Зид беше од камена, кров од олова, скела и дрвета. Скела je била тако огромна, тако честа, да су je звали шумом. Квазимодо отрча томе торњу. Доње собе беху доиста пуне материjала. Ту je било нагомиланог камења, оловних плоча, гвоздених шипки, великих греда коjе тестера беше већ начела, нагомиланог малтера. Читав арсенал. Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 157

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Ваљало je хитати. Пиjуци и чекићи радили су доле. Са снагом коjу je удвостручавало осећање опасности, он диже jедну греду, наjтежу, наjдужу, провуче je кроз jедан отвор, затим je ухвати са спољне стране торња, сроза je на краj ограде коjа je окружавала платформу, и бази je y бездан. У овом паду са висине од сто шездесет стопа, рушећи зид, ломећи статуе, ова огромна греда окрену се неколико пута око саме себе, као крило од ветрењаче коjе би само за се кружило по ваздуху. Напослетку паде на земљу; зачу се ужасан врисак; црна греда, одскачући по калдрми, личила je на змиjу коjа скаче. Квазимодо виде како се шатровци при паду балвана растурише као пепео кад у њ дуне дете. Он се користи њиховим страхом, и док су они са суjеверjем непомично гледали у греду коjа je пала с неба, и кишом од стрела и зрна избиjали очи свецима од камена на порталу, Квазимодо je немо гомилао малтер, камење, цигле, па чак и зидарске алате, на ивици ове ограде са коjе je греда била пала. И тако, чим су почели обиjати врата, на њих се осу пљусак од камења; чинило им се да се црква сама од себе руши на њихове главе. Ко би могао видети Квазимода у овом тренутку, уплашио би се. Сем разних предмета коjе беше нагомилао на огради, он je сложно био хрпу камена на самоj платформи. Чим je потрошио опеке нагомилане на спољноj ивици, он се лати камења. И сад се стаде сагињати, подизати, опет сагињати и опет подизати, са невероватном брзином. Његова велика накарадна глава нагла би се преко ограде, и тада би пао jедан огроман камен, затим jош jедан, па jош jедан. С времена на време пратио би камен погледом, и кад би коjи добро погодао, рекао би: ха! Међутим, шатровци не клонуше духом. Већ су се преко двадесет пута затресла врата, на коjа су огорчено нападали, под тежином храстовог балвана, коjу je увећавала снага стотине људи. Табле су пуцале, дрворези су прштали, шарке су при сваком потресу одскакале на своjим клиповима, даске су отпадале, дрво се претварало у прах, самлевено између гвоздених окова. На срећу Квазимодову, било je више гвожђа но дрвета. Па, ипак, он je осећао да велика врата попуштаjу. Мада ниjе чуо, сваки ударац греде одjекивао je y просториjама цркве и у његовоj души. Он je видео озго како шатровци, победоносно и с беснилом, показуjу песницу мрачноj фасади, и желео je, за Циганку и за себе, крила совуљага коjе су прелетале изнад његове главе. Његова киша од камења ниjе била довољна да одбиjе нападаче. У овом тренутку очаjања он уочи, мало ниже испод ограде са коjе je таманио шатровце, два дуга олука коjи су се изливали непосредно изнад великих врата. Унутрашња уста ових олука лежала су на површини платформе. Њему сену кроз главу jедна мисао. Он отрча у своj ћумез и донесе сноп прућа, метну на таj сноп повише летава и повише оловних плоча, џебану коjу jош не беше употребио, и наместивши ту ломачу пред устима оба лука, он je потпали своjим фењером. За то време камење ниjе падало, и шатровци беху престали гледати у висину. Разбоjници, задихани као чопор паса коjи тераjу дивљега вепра из његова легла, тискаху се у нереду око великих врата коjа балван беше сасвим искварио, али коjа су jош стоjала. Они су жудно очекивали последњи ударац коjи ћe врата провалити. Отимали су се ко ће стати ближе, да може, кад се врата отворе, међу првима улетети у ову богату катедралу, пространу ризницу у коjоj беху нагомилана блага читава три века. Подсећали су jедни друге, с узвицима радости и лакомости, на лепе сребрне крстове, на лепе одежде проткане златом, на лепе грбове са позлатом, на богате украсе на хору, на сjаjне свечаности, на Божић обасjан буктињама, на Ускрс преливен сунцем, на све те сjаjне светковине када су ћивоти, чираци, путири, ковчежићи застирали олтар неравном кором од злата и драгог камења. Нема сумње, у овом лепом тренутку лопови и назорболесници, пантаџиjе и спрже много су мање мислили на ослобођење Циганке но на пљачкање Богородичине цркве. Штавише, радо бисмо веровали да je, за велики броj њих, Есмералда била прост изговор, кад би уопште лоповима био потребан изговор. Наjеданпут, баш кад су се прикупљали око балвана за последњи напор, када je сваки уздржавао дах и напрезао мишице да уложи сву своjу снагу у одлучни удар, зачу се међу њима урлик, страшниjи од онога коjи се чуо и изгубио под балваном. Они коjи нису викали, они коjи су jош били у животу, погледаше. Два млаза истопљена олова падала су са грађевине у наjгушћу гомилу. Ово море људи спласну под кључалим металом, коjи на она два места где je падао беше начинио у гомили две црне рупе коjе би врела вода начинила у снегу. На тим местима превиjали су се упола сагорели самртници коjи су урлали од бола. Око ова два главна млаза, поjедине капи ове ужасне кише растурале су се, падале на нападаче и улазиле у лобање као пламени сврдлови. То беше тешка ватра коjа je сатирала ове jаднике тисућом зрна. Вика беше страшна. Они бацише балван на лешеве, разбегоше се куд коjи, наjодважниjи као и наjплашљивиjи, и простор пред црквом остаде празан и по друга пут. Све очи беху управљене ка врху црквеном. Оно што су виделе, било je нешто врло необично. На врху наjвише галериjе, високо изнад средишне руже, видео се велики пламен, коjи се дизао изнад оба торња и сипао читав облак од варница, пламен разуздан и силан, чиjе je делове ветар с времена на време носио с димом. Испод овога пламена, испод мрачне ограде са усиjаним крстатим шарама, два олука у виду две чељусти чудовишта сипала су без престанка ову усиjану кишу чиjи се сребрнасти млаз распознавао у мраку коjи je омотавао доњу фасаду. Што су били ближе земљи, ови млазеви течна олова ширили су се у виду Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 158

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

снопова, као вода коjа шиба из тисућу отвора решетке за заливање. Изнад пламена, огромни торњеви од коjих су се виделе по две стране jасне и оштре, jедна сасвим мрачна а друга сасвим осветљена, чинили су се jош већи због огромне сенке коjу су бацили на небо. Њихове безброjне статуе ђавола и змаjева изгледале су страшне. Услед немирне светлости пламена чинило се човеку да се крећу. Ту je било гуjа коjе као да су се смеjале, чудовишта коjа су кевтала, саламандара коjе су дувале пламен, аждаjа коjе су киjале у диму. И међу овим чудовиштима коjа je овако пробудио из њихова мртвога сна оваj пламен, оваj жагор, било je jедно коjе je ишло и коjе je с времена на време пролазило испред распаљене ломаче, као слепи миш испред свећњака. Нема сумње, ова необична кула светиља морала je пробудити у даљини дрвара на Бисетру, коjи се уплашио видећи како на његовим рудинама игра џиновска сенка торњева Богородичине цркве. Међу шатровцима завлада тишина пуна страве, и за време те тишине чула су се само запомагања каноника, коjи су били затворени у своjим ћелиjама и коjи се беху поплашили више но коњи у запаљеноj штали, кратка лупа прозора коjи су се нагло отварали и jош наглиjе затварали, врева по кућама и у Главноj болници, ветар коjи je распиривао пламен, последњи ропац самртника, и непрестано цврчање оловне кише на калдрми. Међутим, шатровачки прваци беху се повукли под капиjу од стана Гонделориjерових да се посаветуjу. Jеђупачки кнез, коjи je седео на jедноме камену, посматрао je ça верским страхом фантазмагоричну ломачу коjа je пламтела на висини од две стотине стопа. Клопен Труjфу с беснилом у души гризао je своjе велике песнице. — Немогућно je ући! — мрмљао je он кроз зубе. — Стара чаробна црква! — гунђао je стари Циганин Матиjа Хунгади Сникали. — Папиних му бркова! — прихвати jедан проседи лупеж коjи je служио у воjсци — ови црквени олуци сипаjу растопљено олово боље но бедеми Лектуре288. — Видите ли онога демона што пролази поред ватре! — узвикну воjвода од Мисира. — Та то je — рече Клопен — онаj проклети звонар Квазимодо. Циганин je вртео главом. — Jа вам кажем да je то дух Сабнак, велики маркиз, демон утврђења. Тело му je као у воjника, а глава као у лава. Понекад jаше коња, праву ругобу. Претвара људе у камење, па зида куле. Заповеда над педесет легиона. То je зацело он. Познаjем га добро. Понекад се облачи у лепо златно турско одело. — Где je Белвињ де л'Етоал? — упита Клопен. — Погинуо je — одговори jедна шатровка. Андри ле Руж смеjаше се глупо: — Богородичина црква даjе посла болници — рече он. — Дакле, нема начина да се врата обиjу? — узвикну тунски краљ, и тресну ногом о земљу. Jеђупачки кнез тужно му показа два потока кључала олова, коjи су непрестано текли низ мрачну фасаду као два дуга фосфорна вретена. — Било je цркава коjе су се тако саме браниле — напомену он с уздахом. — Света Софиjа у Цариграду — има од тада четрдесет година — трипут узастопце збацила je на земљу Мухамедов полумесец затресавши своjа кубета коjа су њене главе. Гиjом париски, коjи je сазидао ову цркву, био je чаробник. — Па зар да одемо посрамљени као лакеjи? — рече Клопен. — Да оставимо нашу сестру коjу ће ови вуци с камилавкама сутра обесити! — И ризницу у коjоj има пуна кола злата! — додаде jедан шатровац, чиjе име на жалост не знамо. — Браду му Мухамедову! — узвикну Труjфу. — Покушаjмо jош jеданпут — настави шатровац. Матиjа Хунгада одмахну главом. — На врата нећемо ући. Ваља наћи незаштићену страну ове маторе вештице. Какву рупу, каква таjна врата, какву пукотину. — Ко ћe са ином? — рече Клопен. — Jа идем напред. — Збиља, где je мали Жан, коjи je y оклопу од главе до пете? — Без сумње je погинуо — одговори неко. — Не чуjе се више његов смех. Тунски краљ набра обрве. — Штета! Под оним оклопом било je храбро срце. — А магистар Пjер Гренгоар? — Капетане Клопене — рече Андри ле Руж — он je умакао jош кад смо били на Мењачком мосту. Клопен тресну ногом. — Сто му мука, он нас je и навео овде, па нас оставио у по посла! Подли брбљивче, с папучом на глави! — Капетане Клопене — рече Андри ле Руж, коjи je гледао у улицу што води цркви — ево малога Жана. — Слава Плутону! — рече Клопен. — Али ког ђавола оно вуче за собом? То доиста беше Жан, коjи je хитао колико му je то допуштало његово тешко витешко одело и дуге лествице коjе je срчано вукао по калдрми, заморен више но мрав коjи вуче сламку двадесет пута дужу од себе. — Победа! Те Deum!289 — викао je ђак — Ево лествица са Пристаништа светога Ландриjа. 288 289

Тврђава у Францускоj приморана 1473. да се преда кардиналу од Албе, коjи je беше опсео у име Луjа XI. Тебе бога хвалим

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 159

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Клопен му приђе. — Дечко, шта ће ти, до ђавола, те лествице? — Добио сам их — одговори Жан задихан. —Знао сам где су биле. Под шупом у управниковоj кући. Има ту jедна девоjка коjу познаjем и коjа вели да сам леп као Купидон290. Jа сам се тиме користио да добиjем лествице, и добио сам их, сто му Громова! Сирота девоjка, у кошуљи je изишла да ми отвори врата. — Добро — рече Клопен — али шта ћеш с тим лествицама? Жан га погледа лукаво, и пукну прстима као кастањетама. Диван je био у овом тренутку. На глави je имао jедан од оних тешких шлемова из петнаестога века коjи су уливали страх неприjатељу своjим химеричним челенкама. На овом шлему беше десет гвоздених кљунова, тако да би Жан могао оспорити 291 хомерскоj лађи Несторовоj страшни придев — Шта ћу с њима, узвишени краљу тунски? Видите ли ви онаj ред статуа с глупачким лицем, тамо изнад она три портала? — Видим. Па шта. — То je галериjа француских краљева. — Шта ме се то тиче? — рече Клопен. — Станите! На краjу те галериjе налазе се jедна врата коjа се затвараjу jедино скакавицом; по овим лествицама попећу се тамо, и онда сам у цркви. — Дечко, пусти мене да се jа попнем први. — Не могу, друже; лествице су моjе. Ходите, ви ћете бити други. — Белзебуб те задавио! — рече зловољно Клопен. — Jа нећу да будем ни за ким. — Онда, Клопене, потражи себи лествице. Жан стаде трчати преко трга, вукући своjе лествице и вичући: — Овамо, синови! За трен ока лествице беху усправљене и наслоњене на ограду доње галериjе, изнад jеднога од бочних портала. Гомила шатроваца стаде се, уз клицање, тискати око њих да се попне. Али Жан задржа своjе право и први метну ногу на пречаге. Пењање je траjало доста дуго. Галериjа француских краљева диже се данас отприлике на шездесет стопа изнад калдрме. Jеданаест басамака на уласку уздизали су je jош више. Жан се пео лагано, jер му je доста сметао тешки оклоп; jедном руком држао се за лествице, а у другоj je носио стрелу. Кад je био на средини басамака, он баци меланхоличан поглед на jадне мртве шатровце, коjима беху покривени црквени басамаци. — Ах! — рече он — ова гомила лешева достоjна je пете песме у Илиjади! — Затим настави пети се. Шатровци су ишли за њим. На свакоj пречаги био je по jедан. Ко би видео како се у мраку таласа ова пруга од оклопљених леђа, мислио би да се нека змиjа са челичним крљуштима пуже уз цркиу. Жан, коjи je био глава и коjи je звиждукао, допуњавао je ову илузиjу. Наjзад Жан стиже до балкона галериjе, и опкорачи га доста лако, уз пљесак свих шатроваца. Поставши тако господар тврђаве, он кликну од радости, али наjеданпут ућута као окамењен. Иза статуе jеднога краља беше опазио Квазимода, коjи je био скривен у мраку и чиjе се око необично светлело. Пре него je други нападач могао стати ногом на галериjу, страховити грбоња скочи, не говорећи ни речи, шчепа своjим снажним рукама за оба краjа, подиже, одвоjи од зида, заљуља мало, уз узвике страве, дуге и повиjене лествице коje беху начичкане шатровцима озго до доле, и наjеданпут са натчовечанском снагом хитну на трг оваj грозд од људи. Настаде тренутак у коме и наjодважниjи задрхташе. Одбачене лествице остадоше за часак усправљене и као да се колебаjу, затим се залелуjаше, па наjеданпут описаше ужасан лук с полупречником од осамдесет стопа, и срушише се на калдрму са своjим теретом, брже но што би пао покретни мост чиjи су се ланци покидали. Зачу се ужасно проклињање, затим се све утиша, и неколико унакажених несрећника извукоше се, милећи, испод гомиле лешева. Узвици бола и гнева заменише међу нападачима прво победоносно клицање. Квазимодо, миран, наслоњен лактовима на ограду, гледао je доле. Изгледао je као неки стари космати краљ на своме прозору. Што се тиче Жана Фролоа, он беше у критичном положаjу. Био je у галериjи са страховитим звонаром, сам, одвоjен од своjих другова одвесним зидом од осамдесет стопа. Док се Квазимодо играо лествицама, ђак беше отрчао таjним вратима за коjе je мислио да су отворена. Али се преварио. Сишавши на галериjу, глуви звонар беше их затворио за собом. Жан се онда сакри иза jеднога краља од камена, не усуђуjући се писнути и гледаjући наказнога грбоњу с ужаснутим лицеи, као човека коjи je, удвараjући се жени чувара менажериjе, отишао jедно вече на љубавни састанак, па се при прескакању преварио у зиду и наjеданпут се нашао пред белим медведом. У први мах глуви и не обрати пажњу на њ; али напослетку окрену главу и наjеданпут се исправи. Беше угледао ђака. Жан се спреми на страховит судар, али глуви оста непомичан; само се беше окренуо ђаку кога je гледао. — Хо! Хо! — рече Жан — што ме гледаш тим твоjим ћоравим и тужним оком? И говорећи ово, млади обешењак запе крадом своjу стрелу. 290 291

Бог љубави код Римљана Са десет кључева

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 160

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Квазимодо — узвикну он — jа ћу ти променити надимак. Одсад ће те звати слепим. Тетива се одапе. Стрела са перима звизну и забоде се у леву мишицу грбоњину. Квазимодо остаде потпуно хладан, као да се ствар ниje њега тицала. Он принесе руку стрели, ишчупа je из мишице и мирно je преби на своме дебелом колену. Затим више испусти него баци на земљу оба комада. Али Жан не имаде времена пустити другу. Кад je пребио стрелу, Квазимодо рикну, скочи као скакавац и шчепа ђака, чиjи се оклоп намах спљошти о зид. Тада се у овом сумраку, у коме je лебдела светлост буктиње, могаше назрети нешто ужасно. Квазимодо беше левом руком ухватио за обе руке Жана коjи се ниjе отимао, jер je осећао да je изгубљен. Десном руком глуви звонар стаде му редом скидати, ћутећи и страховитом спорошћу, све делове његове убоjне опреме, мач, ножеве, шлем, оклоп, гвоздене рукаве. Мислио би човек да гледа маjмуна како љушти орах. Квазимодо je комад по комад бацао пред ноге гвоздену љуску Жанову. Када се виде овако разоружан, свучен, слаб и наг у овим страшним рукама, Жан и не покуша говорити глувоме, но му се дрско стаде смеjати у очи, и са неустрашивом безбрижношћу детета од шеснаест година певати у оно доба омиљену песму: Баш je лепо одевена, Наша варош Камбре, Марафен je опљачкао... Он не доврши. Квазимодо je стоjао на огради галериjе и jедном руком држао за ноге Жана, кога je као праћку витлао над понором. Затим се зачу тресак, као кад се коштана кутиjа разбиjе о зид, и сви видеше како паде нешто што се у трећини пада заустави на jедном украсу архитектуре. То беше jедно мртво тело, коje оста висећи, превиjено надвоjе, пребиjених кукова, празне лобање. Узвици пуни ужаса зачуше се међу шатровцима. — Освета! — повика Клопен. — Руши! — одговори гомила. — Jуриш! jуриш! И тада настаде страшан урлик у коме су се мешали сви jезици, сва наречjа, сви нагласци. Смрт jаднога Жана распали ову гомилу. Њу обузе стид и гнев што je тако дуго држи пред црквом jедан грбоља. Беснило нађе лествице, умножи буктиње, и после неколико минута престрављени Квазимодо виде како се оваj страховити мравињак са свих страна пење на jуриш на Богородичину цркву. Коjи нису имали лествице, имали су ужад са чворовима; коjи нису имали ужад, ти су се пузали уз рељеф од скулптура. Jедни су се вешали о дроњке других. Ниjе било више могућности одолети овоj плими од страшних прилика. Ова дивља лица беху се заjапурила од силне jарости; низ њихова бледа чела цурио je зноj; очи су им севале. Све ове гримасе, све ове ругобе опкољавале су Квазимода. Рекао би човек да je нека друга црква послала на jуриш на Богородичину цркву своjе горгоне292, своjе псе, своjе птичурине, своjе демоне, своjе наjфантастичниjе скулптуре. То вам беше као слоj живих чудовишта на каменим чудовиштима фасаде. Међутим, трг je осветљавало тисућу буктиња. Оваj страшни призор, коjи дотле беше покривен мраком, наjеданпут je обасjала светлост. Трг се сав блистао, па je осветљавао и небо. Ломача, коjа беше запаљена на високоj платформи, горела je непрестано и далеко осветљавала варош. Огромна силуета оба торња, коjа се простирала далеко по крововима париским, правила je широк мрачан усек у овоj светлости. Варош као да се беше узбунила. У даљини су бруjала звона на узбуну. Шатровци су урлали, бректали, псовали, пели се; а Квазимодо, немоћан пред толиким неприjатељима, стрепећи за Циганку, гледаjући како се ова бесомучна лица све више приближаваjу његовоj галериjи, молио je Бога да учини неко чудо и кршио je руке у очаjању.

V ИЗБА У КОJОJ СЕ МОЛИ БОГУ ГОСПОДИН ЛУJ ФРАНЦУСКИ Читалац можда ниjе заборавио да je Квазимодо, на неколико тренутака пре него je угледао ноћну гомилу шатроваца, разгледаjући Париз са свога торња, видео само jедну светлост, коjа je осветљавала прозор на наjвишем спрату jедне високе и мрачне грађевине, у близини Капиjе светога Антониjа. Та грађевина беше Бастиља. Та светлост беше свећа Луjа XI. Краљ Луj XI беше доиста у Паризу од пре два дана. После два дана требало je опет да отпутуjе у своjу тврђаву Монти-ле-Тур. Он се увек ретко и на кратко време поjављивао у своjоj доброj вароши Паризу, jер у њему ниjе осећао око себе довољно клопки, вешала и шкотских стрелаца. Тога дана беше дошао да преноћи у Бастиљи. Велика соба од пет квадратних хвати, коjу je имао у Лувру, са своjим великим камином на коме je било дванаест великих животиња и тринаест великих пророка, и његова велика постеља широка jеданаест а дугачка дванаест стопа, нису му се допадале. Ниjе волео овако велике ствари. Оваj краљ пучанин волео je више Бастиљу са jедном собицом и малом постељом. После, Бастиља je била тврђа од Лувра. И ова собица, коjу краљ беше задржао за себе у чувеноj државноj тамници, била je доста пространа и налазаше се на наjвишем спрату jедне омање куле коjа je била насађена на великоj кули. То беше собица округла, застрта асурама од сjаjне сламе, с таваном од греда, ишараним криновим цветовима од позлаћенога 292

Страшно чудовиште о коме говоре антички песници, коjе се налазило на многим споменицама

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 161

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

калаjа, са боjадисаним међупросторима, опточена богатим дрворезима коjи беху попрскани ружицама од белога калаjа и ишарани лепом отворенозеленом боjом, справљеном од сумпора и скупоценог чивита. На њоj беше само jедан прозор, дуг и шиљат на врху, оплетен бакарном жицом и гвозденим шипкама, а сем тога замрачен лепим обоjеним стаклима с грбом краљевим и краљичиним, чиjа окна стаjаху по двадесет два сола свако. Имала je само jедан улаз, врата из новиjега времена, са наведеним сводом, украшена изнутра завесама а споља надстрешницом од ирскога дрвета, оним тананим вештачким дрворезом коjи се пре сто педесет година видео у многим старим кућама, „Мада они руже и закрчуjу куће, вели Совал у очаjању, наши стари не могу никако без њих и задржаваjу их упркос свима." У овоj соби ниjе било никаквог намештаjа као у обичним становима, ни клупа, ни ногара, ни постављених столица, ни обичних клупица у облику сандука, ни лепих клупица коje носе стубови и пречаге што стаjу четири сола свака. У њоj je била само jедна столица с наслоном за руке, ванредно лепа; дрвени део те столице беше ишаран ружама на црвеноj основи, а седиште jоj je било од црвене кордовске коже, окићено дугачким свиленим ресама и оковано безброjним златним клинцима. Усамљеност ове столице казивала je да je само jедна личност имала права да седи у соби. Поред столице, а одмах до прозора, био je сто застрт чаршавом са утканим шарама коjе су представљале птице. На овом столу лежала je мастионица покапана мастилом, неколико пергамената, неколико пера и изваjан сребрни кондир. Мало даље била je греjалица, налоњ од црвене кадифе, украшен златним квржицама. Напослетку, у дну je била обична постеља од жуте и црвенкасте дамаске свиле, без шљокица и без веза, са простим ресама. Ова постеља, чувена зато што je подносила сан или несаницу Луjа XI, могла се, до пре две стотине година, разгледати код jеднога државног саветника, где jу je видела стара госпођа Пилу, чувена у Киру293 под именом Арикидиjе и Живог морала. Таква беше соба коjа се звала „изба у коjоj се моли Богу господин Луj Француски". Баш када смо увели читаоца, ова изба беше врло мрачна. Вечерње звоно одзвонило je пре jеднога сата, била je ноћ, и на столу je жмиркала само jедна воштана свећа, да осветли пут личности коjе беху на разним местима у соби. Први, на кога je светлост пала, беше великаш у дивном оделу; у кратким чакширама и црвеноj долами са сребрним пругама, и горњоj хаљини са златом протканим чоханим рукавима, са црним шарама. Ово сjаjно одело, на коме je играла светлост, чисто се преливало ватром на свима борама. Човек коjи га je носио имао je на прсима своj грб, извезен у живим боjама; попречну пругу с jеленом у ходу испод ње. На штиту тога грба била je с десне стране маслинова гранчица, с леве jеленски рог. Оваj човек носио je за поjасом скупоцен нож, чиjи црвени држак беше изрезан у облику челенке, и на њему je била грофовска круна. Изгледао je пакостан, поносита лица и охола држања. На први поглед видела се на његовом лицу дрскост, на други лукавство. Он je стоjао гологлав, с дугачком хартиjом у руци, иза столице с наслоном за руке, на коjоj je седео човек врло рђаво обучен, пресамићена тела, с пребаченом ногом преко ноге, с лактом на столу. Замислите, на широком седишту од кордовске коже, два крива колена, две мршаве бутине сиромашно обучене у трико од црне вуне, труп увиjен у памучан огртач с кожном поставом на коjоj се више видела кожа но длака; наjзад, као круну свега тога, jедан стари сури шешир од наjпростиjе црне чохе, оперважен венцем од оловних фигурина. Ово, и прљав ћелепуш испод кога се ниjе видела готово ниjедна длака, то je све што сте могли видети од ове личности. Она беше тако оборила главу на груди да jоj од лица, на ко je je падала сенка, нисте могли видети ништа друго до краjичак носа, на коjи je падао зрак светлости и коjи мора да je био дугачак. По мршавости њене смежуране руке видело се да je неки старац. То беше Луj XI. Мало даље иза њих разговарала су тихим гласом два човека, обучена по фламански; они не беху толико скривени у сенци да неко од оних коjи су присуствовали представи Гренгоарове мистериjе не би могао у њима познати два главна посланика фламанска, Гиjома Рима, разборитога саветника из Гана, и Jакова Копенола, популарног чарапара. Ви се сећате да су ова два човека била умешана у таjну политику Луjа XI. Наjзад, сасвим у дну, до самих врата, стоjао je y мраку, непомичан као кип, jедан снажан човек, здепаста тела, у воjничкоj опреми и долами ишараноj грбовима; његово четвртасто лице, са буљавим очима, са огромним устима, ушима коjе су крили широки праменови приљубљене косе, без чела, имало je y себи нечега што je подсећало у исти мах и на пса и на тигра. Сви беху гологлави, сем краља. Великаш коjи je стоjао поред краља читао je неки дугачак рачун, коjи je његово величанство, како je изгледало, пажљиво слушало. Она два Фламанца шапутала су. — До врага! — гунђао je Копенол — већ ми je досадило стоjати! Зар овде нема столица? Рим му одговори да нема, покретом коjи je пропратио неспокоjан осмех. — До врага! — настави Копенол, врло зловољан што je морао да говори тако тихо — горим од жеље да седнем на земљу с прекрштеним ногама, као чарапар, као што седим у своме дућану. — Нипошто да нисте то учинили, господару Jакове! — Како! господару Гиjоме! Овде се, дакле, може само стоjати? — Или клечати — рече Рим. У том тренутку зачу се краљев глас. Они ућуташе. 293

Роман француске списатељке Мадлене Скидери (1607 —1701)

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 162

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Педесет сола одело наших момака, и дванаест ливара огртачи за писаре наше круне! Само тако! Расипаjте злато на товаре! Jесте ли ви при себи, Оливиjе? Говорећи ово, старац беше подигао главу, о његовом врату блистале су се златне шкољке од Ордена арханђела Михаила. Свећа je живо осветљавала његово мршаво и суморно лице. Он трже хартиjу из руку великашевих. — Ви ћете нас упропастити! — узвикну он прелетаjући своjим упалим очима преко рачуна. — Шта je ово? Шта ће нам тако огроман двор? Два капелана, сваки са платом од десет ливара месечно, и jедан клерик са платом од сто сола! Jедан собар с годишњом платом од двадесет ливара? Четири дворска кувара, сваки с годишњом платом од сто двадесет ливара! Jедан настоjник, jедан кувар за чорбу, jедан кувар за сосове, jедан главни кувар, jедан чувар оружjа, два настоjничка помоћника, сваки с месечном платом од десет ливара! Два покућара с платом од осам ливара! Jедан коњушар и његова два помоћника с месечном платом од двадесет четири ливре. Jедан носач, jедан колачар, jедан хлебар, два двоколичара, сваки шездесет ливара годишње! Па поткивач, сто двадесет ливара! Па управник наше благаjне, хиљаду две стотине ливара, па контролер, пет стотина! И шта ти jа знам! То je ужасно! Због плате наших слугу пљачка се Француска! Сва блага Лувра стопиће се при оваквоj ватри трошења. Мораћемо продати наше посуђе! И идуће године, ако Бог и Богородица (овде он скиде своj шешир) даду те будемо живи, пићемо наше теjове из суда од калаjа. Говорећи ово, он погледа у сребрни кондир коjи се блистао на столу, накашља се и настави: — Магистре Оливиjе, владаоци коjи владаjу великим земљама, као краљеви и цареви, не треба да допусте да у њиховим дворовима завлада раскош; jер одатле се та ватра шири по целоj земљи. Дакле, магистре Оливиjе, упамтите то добро. Наши трошкови расту из године у годину. То нам се не допада. Како, до врага! До 79. они нису прелазили тридесет шест хиљада ливара. Осамдесете изнели су четрдесет три хиљаде шест стотина деветнаест ливара. — Запамтио сам броj. — Осамдесет прве, шездесет шест хиљада шест стотина осамдесет ливара; а ове године, моje ми части, изнеће на осамдесет хиљада ливара! Удвостручени за четири године. То je ужасно! Он ућута задихан, затим настави плаховито: — Око себе видим само људе коjи се гоjе моjом мршавошћу. Ви ми сисате талире из свих пора! Сви су ћутали. То беше jедан од оних излива гнева коjи се пропуштаjу. Он настави: — Тако и она молба француске властеле, на латинскоме, коjа тражи да успоставимо оно што она зове високим чиновима у служби краљевоj! Високи, заиста! Високи тако да човек стење под њима. Ах! господо! велите да нисмо краљ, да владамо dapifero nullo, buticulario nullo294 Па лепо, показаћемо вам, до врага, да ли нисмо краљ! Он се овде насмеши, свестан своjе моћи, његова се зловоља стиша, и он се окрену Фламанцима: — Видите, приjатељу Гиjоме? Велики хлебар, велики винар, велики коморник, велики настоjник не вреде ни колико наjобичниjи слуга. — Упамтите ово, приjатељу Копеноле — они нису ни за шта. Овако излишни око краља изгледаjу ми као она четири апостола око великога часовника, који je Филип Брил обновио. Они су позлаћени, али не показуjу време; сказаљка може бити без њих. Он оста зачас замишљен, па затим додаде, машући своjом старачком главом: — Хе! хе! тако ми свете Богородице, jа нисам Филип Брил и нећу позлатити своjе клетвенике. Jа делим мишљење краља Едварда: спасите народ а побиjте властелу. — Настави, Оливиjе. Личност коjу je означио овим именем поново узе рукопис из његових руку, и настави читати гласно: — „ ... Адаму Тенону, званичнику код чувара печата париске управе, за сребро, цртеж и израду речних печата, коjи су направљени нови, jер раниjи због свога облика и своjе излизаности нису више могли добро служити — дванаест париских ливара. „Гиjому Фреру, четири ливре и четири париска сола, за труд и награду што je хранио и набављао храну за голубове у два голубињака Турнелскога дворца, у месецу jануару, фебруару и марту ове године, за шта je издао седам мерица jечма. „Jедном францисканцу, за исповедање jеднога злочинца, четири париска сола." Краљ je слушао ћутећи. С времена на време кашљао je. Тада би принес уснама кондир и попио коjи гутљаj, мрштећи се. — „Ове године било je по заповести суда педесет шест обjава, коjе су по раскршћима париским обзнањене трубом." — Оваj рачун ниjе jош сведен. „За копање и тражење на извесним местима, у Паризу и ван њега, блага, за коjе се мислило да je закопано, па ниjе ништа нађено — четрдесет пет париских ливара." — Закопати талир да се ископа су! — рече краљ. — „За намештање, у Турнелском дворцу, шест прозора од белог стакла на месту где je гвоздени кавез, тринаест сола. — За израду и предаjу, по заповести краљевоj, четири штита са грбом поменутога господара, уоквирена ружама, шест ливара. — За два нова рукава на староj долами краљевоj, двадесет соли. — За кутиjу масти за мазање краљевих чизама, петнаест пара. — Оправка обора за црне прасце краљеве, тридесет париских ливара. — Више преграда, дасака и врата за чување лавова код Светога Павла, двадесет две ливре." 294

Без послужника и без пехарника

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 163

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Скупе животиње — рече Луj XI. — Али ако! Овако шта могу имати само краљеви. Има jедан велики риђи лав кога волим због његових умиљатих покрета. — Jесте ли га видели, магистре Гиjоме? Ниjе рђаво да владаоци имаjу ове чудновате животиње. Код нас краљева, пси наши треба да су лавови, а наше мачке тигрови. Све што je велико доликуjе крунама. У незнабожачко време Jупитерово, кад je народ давао црквама стотину волова и стотину оваца, цареви су давали стотину лавова и стотину орлова. То je било сурово и врло лепо. Краљеви француски увек су волели овакву рику око свога престола. При свемjу томе признаће ми се да на то мање трошим од њих, и да сам врло скроман у лавовима, медведима, слоновима и леопардима. — Наставите, магистре Оливиjе. Хтели смо ово рећи нашим приjатељима Фламанцима. Гиjом Рим поклони се дубоко, док je Копенол, са своjим мргодним лицем, личио на jеднога од оних медведа о коjима je говорило његово величанство. Краљ не примети ово. Он беше оквасио своjе усне у кондиру и испљувао течност, рекавши: — Пих! Да отужнога пића! — Онаj што je читао настави: — „За храну jеднога лупежа коjи je затворен пре шест месеци у кланичноj ћелиjи, док се не види шта ћe с њиме бити — шест ливара и четири сола." — Шта je то? — прекиде га краљ. — Хранити оно што треба обесити! До врага! Не дам више ни паре за ту храну. — Оливиjе, споразумите се с господином од Етутвила, и jош вечерас спремити све што треба за свадбу витешкога младожење с вешалима. — Наставите. Оливиjе обележи палцем тачку коjа се односила на лупежа и настави даље. „Ханриjету Кузену, главном џелату париске правде, шездесет париских сола, коje му je одредио господин управитељ Париза, што je купио, по наредби поменутога господина управитеља, велики палош за погубљење оних лица коjа су судом осуђена због своjих кривица, и што je за исти набавио корице и све што уз то иде; даље, што je поправио и поново довео у ред стари мач коjи беше напрснуо и искрзао се приликом погубљења господина Луjа од Луксембурга, као што се потпуниjе може видети ..." Краљ га прекиде. — Довољно je. Одобравам таj издатак од свега срца. То су трошкови на коjе не гледам. За то никад нисам жалио новац. — Наставите. — „За jедан нов велики дрвени кавез ..." — Ах! — рече краљ и обема рукама ухвати се за наслон своjе столице — знао сам jа да сам ради нечега дошао у ову Бастиљу. — Станите, магистре Оливиjе. Хоћу лично да видим кавез. Трошкове за њ прочитаћете ми онда кад га будем разгледао. — Господо Фламанци, ходите да видите ово. Врло je занимљиво. Он устаде, наслони се на руку онога коме je говорио, даде знак ономе немом коjи je стоjао пред вратима да иде напред, Фламанцима да пођу за њим, и изиђе из собе. Пратња краљева попуни се, на излазу, воjницима у тешком оклопу и малим пажевима коjи су носили буктиње. Она je неко време ишла кроз унутрашњост мрачне куле коjа je имала степенице и ходнике и у самим своjим дебелим зидовима. Капетан Бастиље ишао je на челу и наређивао да се отвараjу врата пред старим болним и погрбљеним краљем коjи je y ходу кашљао. Код сваких врата морале су се сатнути све главе сем старца коjи се беше погурио од старости. — Хм! — говорио je он кроз десни, jер не имађаше више зуба — ми смо већ спремни за гробна врата. За ниска врата, погурено тело. Напослетку, пошто су прошли и кроз последња врата на коjима je било толико брава да je требало четврт часа док се отворе, они ступише у високу и пространу готску дворану, усред коje ce распознавала, при светлости буктиња, велика темељна коцка, од камена, твожђа и дрвета. Унутрашњост њена била je шупља. То беше jедан од оних чувених кавеза за политичке кривце, коjе су звали краљеве кћерчице. На његовим зидовима била су два-три мала прозора, тако често испрекрштана дебелим гвозденим шипкама да се стакло на њима ниjе ни видело. Врата беху велика плоча од глатког камена, какве се мећу на гробове — jедна од оних врата коjа служе jедино за улаз. Само, овде мртвац беше жив човек. Краљ стаде лагано обилазити ову малу грађевину, разгледаjући je пажљиво, док je магистар Оливиjе, коjи je ишао за њим, гласно читао рачун. — ,,3а jедан нов велики дрвени кавез од дебелих греда, дасака и летава, са девет стопа дужине и осам ширине, и седам стопа висине између пода и таванице, углађен и окован великим гвозденим клинцима, коjи je смештен у jедноj соби у кули на Утврђењу светога Антониjа, и у коjи je кавез, по заповести краља нашега господара, затворен jедан заточеник коjи je пре тога био у jедноме старом опалом и трулом кавезу. — За речени нови кавез употребљено je деведесет шест греда попречних и педесет две усправне, и десет прагова дугачких три хвата: деветнаест дрводеља провели су у Бастиљском дворишту пуних двадесет дана у сечењу, изради и тесању реченога кавеза ..." — Доста добра храстовина — рече краљ удараjући песницом у кавез. — „ ... У оваj кавез ушло je — настави Оливиjе — две стотине двадесет великих гвоздених клинаца од девет стопа и од осам, остали средње величине, с потребним спонама, све то гвожђе у тежини три хиљаде седам стотина тридесет пет ливара; сем тога, осам великих гвоздених прстенова, коjи су имали да држе поменути кавез са кукама и клиновима, све у тежини две стотине осамнаест ливара гвожђа, не рачунаjући ту гвоздене шипке на прозорима собе у коjоj je кавез стоjао, гвоздене полуге на вратима исте собе, и друге ствари ..." Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 164

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Много гвожђа — рече краљ — за jедну лакоумну памет! .....Све то стаje три стотине седамнаест ливара пет сола и седам пара." — До врага! — узвикну краљ. На ову псовку, коjа беше омиљена Луjу XI, као да се пробуди неко у унутрашњости кавеза; зачу се звек ланаца, коjи су се вукли по поду, и jедан слаб глас коjи као да je из гроба долазио проговори: — Господару! господару! милост! — Онаj коjи je ово говорив не могаше се видети. — Три стотине седамнаест ливара пет сола и седам пара! — понови Луj XI. Тужан глас коjи се чуо из кавеза беше следио све присутне, па и самога магистра Оливиjеа. Само се краљ правио као да га ниjе чуо. По његовоj заповести магистар Оливиjе настави читати, а његово величанство настави хладно разгледати кавез. — „ ... Сем тога, плаћено je jедноме зидару, коjи je избушио рупе за прозорске решетке и удесио под собе у коjоj je кавез, jер таj под не би могао издржати оваj кавез због његове тежине, двадесет седам ливара и четрнаест париских сола ..." Глас поново стаде запомагати. — Милост! господару! Кунем вам се да je издаjу учинио кардинал анжерски, а не jа. — Зидар je претерано скуп! — рече краљ. — Настави, Оливиjе. Оливиjе настави: — „ ... Столару, за прозоре, постељу и друго, двадесет ливара и два париска сола ..." Глас такође настави: — Аваj! господару! зар ме нећете саслушати! Уверавам вас да нисам jа писао господару од Гиjене него господин кардинал Ла Бали! — Столар je прескуп — напомену краљ. — Je ли то све? — Ниjе, господару. — „ ... Стаклоресцу за окна на реченоj соби, четрдесет шест сола и осам париских пара." — Смилуjте се, господару! Зар ниjе доста што су сва моjа добра дата моjим судиjама, моjе посуђе господину од Торсиjа, моjе књиге магистру Пjеру Дориолу, моjе застирке гувернеру од Русиjона! Jа сам невин. Ево већ четрнаест година како цвокоћем у гвозденом кавезу. Смилуjте се, господару! Небо ћe вас за то наградити. — Магистре Оливиjе — рече краљ — колико свега? — Три стотине шездесет седам ливара, осам сола и три париске паре. — Света Богородице! — узвикну краљ — да ужасна кавеза. Он трже рачун из руку магистра Оливиjеа, и стаде сам рачунати на прсте, гледаjући час у рачун, час у кавез. Међутим, из кавеза се зачу jецање. То беше врло жалосно у овом мраку, и присутни се згледаху пребледели. — Четрнаест година, господару! Већ четрнаест година! Од месеца априла 1469. Тако вам свете матере божиjе, господару, саслушаjте ме! Ви сте за све то време уживали топлоту сунца. А jа, бедник, зар jа никад више нећу видети дан? Милост, господару! Будите милосрдни. Благост je лепа краљевска врлина коjа обуставља изливе гнева. Мисли ли ваше величанство да je y часу смрти велико задовољство за jеднога краља ако ниjедну увреду ниjе оставио некажњену? Уосталом, господару, jа нисам издао ваше величанство, него господин од Анжеа. Међутим, jа имам на ногама врло тежак ланац с тешком гвозденом лоптом, много тежом него што су обично. Ах господару! Смилуjте се на мене! — Оливиjе — рече краљ машући главом — jа видим да мени меров гипса рачунаjу по двадесет сола, а вреди само дванаест. Исправићете оваj рачун. Он окрену леђа кавезу и пође из собе. Несрећни заточеник, по буктињама и гласовима коjи су се удаљавали, виде да краљ одлази. — Господару! господару! — узвикну он у очаjању. Врата се затворише. Он не виде више ништа, и чу само промукли глас тамничара коjи му je певао ову песму: Господар Жан Бали Изгубио своjе Све бискупиjе; Господину од Вердена Ниjе остала ниjедпа, Све су раздате. Краљ се ћутећи враћао у своjу собу, а његова пратња ишла je за њим, поражена последњим уздасима осуђенога. Наjеданпут његово величанство окрену се гувернеру Бастиље. — Збиља — рече он — чини ми се да je неко био у оном кавезу? — Тако je, господару! — одговори гувернер, пренеражен овим питањем. — А ко то? — Господин верденски бискуп. Крал, je то знао боље но ико. Али je волео тако да пита. — Тако! — рече он простодушно као да je сад први пут помислио на ово — Гиjом од Аранкура, приjатељ Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 165

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

господина кардинала Ла Бали. Грешни бискуп! После неколико тренутака врата на изби беху се отворила и затворила иза пет личности коjе je читалац видео у почетку ове главе, и коjе су поново заузеле своjа места, своj положаj, и наставиле своj разговор тихим гласом. За време краљевог одсуства беху оставили на његов сто неколико депеша, на коjима он сам раскиде печат. Он их стаде брзо читати jедну за другом, даде знак магистру Оливиjеу, коjи као да беше његов лични министар, да узме перо, и не саопштаваjући му садржину депеша, стаде му тихим гласом казивати у перо одговоре коjе je оваj писао у доста незгодном положаjу, клечећи пред столом. Гиjом Рим посматраше. Краљ je говорив тако тихо да Фламанци нису чули готово ништа сем по коjи став, одвоjен и мало разумљив, као: — ... Плодна места подићи трговином, а неплодна фабрикама ... — Показати господи из Енглеске наше четири лубарде: Лондон, Брабант, Буран-Брес, Сент Омер... — Артиљериjа je узрок што се данас ратови воде разумниjе. — Господину од Бресира, нашем приjатељу ... Воjске се не одржаваjу без намета ... — Итд. Jеданпут рече гласно: — До врага! господин краљ од Сицилиjе печати своjа писма жутим воском, као краљ Француске. Можда грешимо што му то допуштамо. Моj рођак од Бургоње ниjе допуштао грбове са црвеним пољима. Величина владалачких кућа обезбеђуjе се неприкосновеношћу. Упамтите то, Оливиjе. Други пут: — О! о! — рече он — да крупне поруке! Шта хоће од нас наш брат цар? — И прелетаjући очима преко посланице, прекидао je читање узвицима: — Доиста, Немци су тако велики и тако моћни да се то jедва може веровати. — Али ми не заборављамо стару пословицу: наjлепша je грофовиjа Фландриjа; наjлепша воjводина Милан; наjлепша краљевина Француска. — Je ли тако, господо Фламанци? Оваj пут Копенол се поклони, с Гиjомом Римом. Краљеве речи поласкале су чарапаревом патриотизму. Код последње депеше Луj XI набра обрве. — Шта je ово? — узвикну он. — Жалбе и тужбе против наше воjске у Пикардиjи? Оливиjе, пишите одмах господину маршалу од Руа. — Да je дисциплина олабавила. — Да телесна гарда, нижи племићи, наjамници, стрелци и Шваjцарци чине грдна зла народу. Да воjници, незадовољни оним што нађу у кући ратара, натеруjу ове батинама и халебардама да иду у варош по вино, рибу, зачине и друге излишне ствари. — Да господин краљ, зна то. — Да ми хоћемо да се наш народ чува од штете, крађе и пљачкања. — Да ми то захтевамо, тако нам Богородице! — Даље, да нам се не допада да свирачи, бербери и обични воjници иду обучени као кнежеви, у кадифу и свилу, и са златним прстењем на рукама. — Да су ове таштине мрске Богу. — Да се ми, коjи смо племић, задовољавамо доламом од чохе, од коjе париски аршин стаjе шеснаест сола. — Да се и господа простаци могу толико понизити. — Jавите и заповедите. — Господину од Руа, нашем приjатељу. — Тако. Он издиктира ово писмо гласно, тоном оштрим и одсечно. Баш кад je довршавао, врата се отворише и пропустите jедно ново лице, коjе преплашено упаде у собу вичући: — Господару! господару! народ се побунио у Паризу! Озбиљно лице Луjа XI згрчи се; али оно мало узбуђења, коjе се на њему могло приметити, нестаде као муње, он се савлада и рече са мирном строгошћу: — Приjатељу Jакове, ви улазите сувише нагло! — Господару! господару! буна! — понови приjатељ Jаков задихан. Краљ, коjи беше устао, шчепа га за руку и рече му на уво, тако да га je само он могао чути, са уздржаним гневом и хледаjући косо на Фламанце: — Ћути, или говори тихо. Приjатељ Jаков разумеде, и стаде му преплашено и врло тихо причати неки догађаj коjи je краљ мирно слушао, док je Гиjом Рим обраћао пажњу Копенолу на лице и одело човека коjи je ушао, на његову постављену кукуљачу, caputia furraia, на његов кратки огртач, epitogia curta, на његову хаљину од црне калифе, по коjоj се видело да je то председник Контроле. Тек што je ова личност дала краљу неколико обjашњења, Луj XI прсну у смех и узвикну: — Истина! говорите гласно приjатељу, Коатиjе! Што говорите тако тихо? Богородица нам je сведок да ми ништа не криjемо од наших добрих приjатеља Фламанаца. — Али, господару ... „Приjатељ Коатиjе" стоjао je нем од изненађења. — Дакле — настави краљ — говорите, господине — народ се узруjао у нашоj доброj вароши Паризу? — Тако je, господару. — И упутио се, велите, против господина судиjе Дома правде? — Тако изгледа — одговори Коатиjе шапатом, не могући разjаснити себи ову наглу и необjашњиву промену, коjа je наступила у краљевим мислима. Луj XI настави: — Где je ноћни стражар срео ту гомилу? — На путу из Шатровачке мале ка Мењачком мосту. И jа сам je срео кад сам ишао овамо по заповести вашега величанства. Чуо сам неке како вичу: „Доле са судиjом Дома правде!" Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 166

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— А шта имаjу против судиjе? — Што je њихов господар — рече приjатељ Jаков. — Истина! — Тако je, господару. То су лупежи из Чудотворне мале. Они се већ одавно туже на судиjу, чиjи су поданици. Не признаjу га ни за судиjу ни за кмета. — Е! — рече краљ са осмехом задовољства коjи се узалуд трудно да прикриjе. — У свима своjим молбама суду — настави приjатељ Jаков — они веле да имаjу само два господара, ваше величанство и свога бога, коjи je, мислим ђаво. — Хе! хе! — рече краљ. Он je задовољно трљао руке и смеjао се у себи смехом коjи блиста на лицу. Он не могаше прикрити своjу радост, премда je y извесним тренуцима покушавао савладати се. Нико ништа ниjе разумео па ни „магистар Оливиjе". Он оста зачас ћутећи замишљен, али задовољан. — Има ли их много? — упита он наjеданпут. — На сваки начин, господару — одговори приjатељ Jаков. — Колико? — Бар шест хиљада. Краљ се не могаде уздржати да не каже: добро! Он настави: — Jесу ли оружани? — Косама, копљима, пушкама и пиjуцима. Свакоjаким опасним оружjем. Краља као да ниjе нимало узнемирило ово набраjање. Приjатељу Jакову учини се да треба да дода: — Ако ваше величанство брзо не пошаље помоћ судиjи, он je пропао. — Послаћемо — рече краљ са извештаченом озбиљношћу. — Добро, на сваки начин послаћемо. Господин судиjа je наш приjатељ. Шест хиљада! Ти су лупежи врло одважни. Њихова je дрскост беспримерна, и ми смо зато врло гневни. Али ноћас имамо мало људи око нас. — Биће времена сутра ујутру. Приjатељ Jаков узвикну: — Сад одмах, господару. До сутра суд може бити дватесет пута опљачкан, баштина опустошена и судиjа обешен. — Забога, господару! пошаљите помоћ што пре. Краљ га погледа право у очи. — Рекао сам вам сутра уjутру. То беше jедан од оних погледа на коje ce не одговара. После кратког ћутања, Луj XI поново узе реч: — Приjатељу Jакове, ви ћете то знати? Каква беше ... — Он се поправи: — Каква je феудална надлежност судиjина? — Господару, судиjа Дома има Улицу Каландр до Улице Ербери, Трг арханђела Михаила и делове вароши коjи се пучки зову Зидане у близини Богородичине цркве у пољу (овде Луj XI диже обод од свог шешира), коjих домова има тринаест, па онда Чудотворну малу, па Маладриjу коjу зову Предграђем, и целу улицу коjа почиње од те Маладриjе а свршава се код Капиjе светога Jакова. Свих ових места он je управник, средњи и нижи судиjа, неограничени господар. — Охо! — рече краљ чешући лево уво десном руком — то je приличан део моjе вароши? Дакле, господин судиjа био je краљ свега тога! Оваj пут он се не поправи, но настави, замишљен и као да говори сам за себе: — Полако, господине судиjа! ви сте то држали у зубима леп комад нашега Париза! Наjеданпут плану: — До врага! какви су то људи коjи се називаjу код нас управницима, судиjама, великашима и господарима, коjи на сваком кораку имаjу своjу друмарину, а на сваком раскршћу у нашем народу своj суд и свога џелата? Тако да Французи броjе толико краљева колико виде вешала, као што су Грци мислили да има толико богова колико чесама, а Персиjанци толико богова колико су видели звезда! До врага! то je врло рђаво, и мени се та збрка нимало не допада. Волео бих знати je ли то Богу у вољи да у Паризу има jош господара сем краља, jош судова сем нашег парламента, joш царева у овом царству поред нас! Тако ми моjе душе! мораће доћи дан кад ће у Францускоj бити само jедан краљ, само jедан господар, само jедан судиjа, само jедан џелат, као што je y раjу само jедан Бог! Он опет подиже капу и настави, непрестано сањалачки, са изразом и гласом ловца коjи држи и тутка своjе керове: — Тако, моj народе! само одважно! уништи те лажне господаре! чини своjе! Напред! напред! пљачкаj их, вешаj их, убиjаj их!... А! хоћете да сте краљеви, господо! Удри! народе! удри! Овде он нагло ућута, угризе се за усне, као да хтеде вратити мисао коjа му се беше упола отела, погледа редом своjим оштрим оком по личностима коje су га окружавале, и наjеданпут докопа обема рукама своj шешир, погледа га и рече му: — Ох, jа бих те спалио кад би ти знао шта je y моjоj глави! Затим поново погледа око себе пажљивим и немирним погледом лисице коjа се крадом увлачи у своj у jазбину: — Али опет! притећи ћемо у помоћ господину судиjи. На жалост, у овом треенутку имамо овде врло мало воjске против толикога народа. Морамо чекати до сутра. Ред ће у вароши бити повраћен, и биће без милости обешени сви коjи буду ухваћени. Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 167

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Опростите, господару — рече приjатељ Коатиjе — у првоj забуни заборавио сам рећи да je ноћни чувар ухватио двоjицу из гомиле коjи беху заостали. Ако ваше величанство хоће да види те људе, они су овде. — Хоћу ли да их видим! — узвикну краљ. — Шта! до врага! и ти да заборавиш тако шта! Иди брзо, Оливиjе! доведи их. Магистар Оливиjе изиђе и после jеднога тренутка врати се с два заробљеника коjи беху окружени краљевим стрелцима. Први беше пуна лица, глупа, пиjана и зачуђена. Био je у дроњцима и у ходу je савиjао колено и вукао ногу. Други беше бледо и насмеjано лице, коjе читалац већ познаjе. Краљ их je гледао неколико тренутака не говорећи ништа, затим се нагло обрну првоме: — Како се зовеш? — Жифроа Пенсебурд. — Занимање? — Шатровац. — Шта ћеш у овоj кажњивоj побуни? Шатровац погледа краља машући рукама и блесаста лица. То беше jедна од оних неправилних глава у коjима се памет осећа отприлике онако исто као пламен под усекачем. — Не знам — рече он. — Кренуше се сви, па и jа с њима. — Нисте ли хтели напасти и опљачкати свога господара судиjу Дома правде? — Знам да je требало узети нешто од некога. То je све. Jедан воjник показа краљу косир коjи je нађен код шатровца. — Познаjеш ли ово оружjе? — упита краљ. — Познаjем, то je моj косир. Jа сам виноградар. — A je ли оваj човек твоj друг? — додаде Луj XI, локазуjући другог затвореника. — Ниjе. Не познаjем га. — Довољно je — рече краљ, и даде прстом знак оноj немоj личности, коjа je непомично стоjала до врата и на коjу смо већ обратили пажњу читаоцу: — Приjатељу Тристане, ево вам jеднога за вас. Тристан Ермит се поклони. Он издаде заповест тихим гласом двоjици стрелаца, коjи одведоше jаднога шатровца. Међутим, краљ беше пришао другоме затворенику коме су по челу избиле крупне грашке зноjа. — Твоjе име? — Господару, Пjер Гренгоар. — Занимање? — Филозоф, господару. — Како се усуђуjеш, хуљо, напасти на нашег приjатеља господина судиjу Дома правде, и шта имаш да кажеш о овоj народној побуни? — Господару, jа нисам учествовао у њоj. — Шта! хуљо, зар те стражар ниjе ухватио у том рђавом друштву? — Ниjе, господару, то je неки неспоразум, моj зао удес. Jа пишем трагедиjе. Господару, jа преклињем ваше величанство да ме саслуша. Jа сам песник. Људима мога занимања у природи je да блуде ноћу по улицама. Jа сам сасвим случаjно пролазио вечерас туда. Мене су погрешно затворили. Jа не стоjим ни у каквоj вези са овом трађанском буном. Ваше величанство види да ме шатровац ниjе познао. Jа преклињем ваше величанство... — Доста! — рече краљ, коjи je пре и после ове речи попио по гутљаj теjа. — Глава нам пуче од тебе. Тристан Ермит приђе и показуjући прстом Гренгоара рече: — Господару, можемо ли и овога обесити? То беху прве речи коjе je изговорио. — Тхе! — одговори краљ немарно. — Не видим да би било штета. — Али видим jа! — рече Гренгоар. Наш филозоф беше у овом тренутку зелениjи од маслине. По хладном и равнодушном лицу краљевом он виде да га може спасти само нешто врло дирљиво; зато паде пред ноге Луjу XI, говорећи са покретима пуним очаjања: — Господару! ваше величанство благоизволеће да ме саслуша. Господару! не љутите се на овако сићушно створење као што сам jа. Бог не биjе громом у салату. Господару, ви сте велики и силан владар, смилуjте се на jедног сиромашног поштеног човека; пре би варница из леда искочила но што би он био кадар изазвати буну. Премилостиви господару, благост je врлина лавовска и краљевска. Аваj! строгост само улива страх; на силном ветру човек не скида огртач, а издашно сунце своjим зрацима загрева га мало-помало тако да скида са себе све до кошуље. Господару, ви сте сунце. Jа вас уверавам, узвишени краљу и господару, да нисам шатровац, крадљивац или бунтовник. Буна и пљачкање нису у пратњи Аполоновоj. Jа нисам човек коjи би улетео у облаке коjи просипаjу буну. Jа сам веран поданик вашега величанства. Са истом суревњивошћу с коjом муж чува част своjе жене, и син љубав свога оца, добар поданик треба да чува славу свога краља; он треба да се жртвуjе из преданости његову дому, његовоj служби. Свака друга страст била би само безумље. То су, господару, моjа начела о држави. Дакле, немоjте мислити о мени да сам бунтовник и пљачкаш зато што су ми лактови пропали. Ако ме помилуjете, господару, jа ћу и колена подерати молећи се Богу за вас jутром и вечером! Аваj! jа нисам одвећ богат, то je истина. Штавише, мало сам сиромах. Али немам порока. Jа томе нисам крив. Сваки Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 168

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

зна да се богатство не томила лепом књижевношћу, и да они коjи су наjбоље књиге писали немаjу зими увек довољно ватре. Jедино пискарала купе све зрневље и остављаjу само сламу осталим научним занимањима. Има четрдесет одличних пословица о подераном огртачу филозофа. Ох! господару! благост je jедина светлост коjа може да обасjа унутрашњост jедне велике душе. Благост носи лучу пред свима осталим врлинама. Бити без ње, то je бити слепац коjи пипаjући тражи Бога. Милосрђе, коjе je исто што и благост, рађа поданичку љубав коjа je наjсилниjа телесна стража личности jеднога владара. Шта je вама стало, ваше величанство, чиjе je лице тако узвишено, што на земљи живи jедан сиромашак више? jедан убоги невини филозоф коjи гаца по мраку невоље, са празним џепом коjи одjекуjе на његову празну трбуху? Уосталом, господару, jа сам књижевник. Велики краљеви додаjу бисер своjоj круни, штитећи књижевност. Херкул ниjе презирао титулу Музагета295. Матиjа Корвин поклањао je много пажње Жану од Монроаjала, поносу математичарском. Рђав je начин заштићавати књижевност вешањем књижевника. Каква љага за Александра да je обесио Аристотела? Такав поступак не би био мушица на лицу његове славе да га улепша, но рана да га нагрди. Господару! jа сам написао врло леп епиталам за госпођицу од Фландриjе и његово височанство наследника престола. То не ради бунтовник. Ваше величанство види да jа нисам шкрабало, да сам одлично учио и да имам много природне речитости. Помилуjте ме, господару. Ако то учините, учинићете добро дело Богородици, а jа вам се кунем да ме необично ужасава помисао да ћу бити обешен. Говорећи ово, очаjни Гренгоар љубио je папуче краљеве, а Гиjом Рим je говорио тихо Копенолу: — Врло добро чини што пузи. Краљеви су као и критски Jупитер: имаjу уши само на ногама. — А чарапар, не водећи рачуна о критском Jупитеру, одговаpao je с тупим осмехом, гледаjући непомично у Гренгоара: — Ох! сасвим je овако! чини ми се да чуjем канцелара Хугоне како ме моли за милост. Кад je наjзад сасвим преморен престао говорити, Гренгоар дршћући подиже главу и погледа у краља, коjи je ноктом чапкао jедну мрљу на своjим коленима. Његово величанство узе пити теj из кондира. Уосталом, оно ниjе ни реч проговорило, и ово ћутање било je право мучење за Гренгоара. Напослетку краљ га погледа. — Да страшна дрекавца! — рече он. Затим се окрену Тристану Ермиту: — Пустите га! Гренгоар паде назатке уплашен од радости. — У слободу! — прогунђа Тристан. — Зap ваше величанство неће да га мало задржимо у кавезу? — Приjатељу — одговори Луj XI — мислиш ли ти да ми за овакве птице градимо кавезе коjи стаjу три стотине шездесет седам ливара, осам суа и три паре? Пустите сместа ову хуљу (Луj XI волео je ову реч, коjа je ça do врага била основа његове веселости), и избаците га са неколико ћушака. — Уф! — узвикну Гренгоар — да великога краља! И, боjећи се противне заповести, он jурну на врата коjа му Тристан отвори доста зловољно. Воjници изиђоше за њим, гураjући га преда се песницама коjе je Гренгоар поднео као прави филозоф стоик. Добра воља краљева, откако je чуо за буну против судиjе, огледала се у свему. Ова необична благост ниjе била мали знак те добре воље. Тристан Ермит беше у своме углу као зловољан пас коjи je видео кост, али je ниjе добио. Међутим, краљ je весело добовао прстима по наслону од столице понтодмерски марш. То вам беше лицемеран владар, али владар коjи je много боље умео крити своjе бриге но своjе радости. Ове спољне манифестациjе радости приликом сваке приjатне новости ишле су покадшго врло далеко; тако, приликом смрти Карла Смелога, заветовао се да ће дати цркви Светога Мартина у Туру сребрну ограду, а приликом ступања на престо заборавио je наредити потреб свога оца. — Но, господару — узвикну наjеданпут Jаков Коатиjе — шта je с болешћу због коjе ме je ваше величанство звало? — Ох! — рече краљ — jа заиста много болуjем, приjатељу Jакове. Уво ми пишти, а груди ми раздиру ватрене грабуље. Коатиjе узе краља за руку и стаде му пипати било са зналачким лицем. — Погледаjте, Копеноле — рече Рим тихим гласом. — Ево га између Коатиjеа и Тристана. То му je caв двор. Лекар за њ, џелат за друге. Пипаjући краљу било, Коатиjе се чинио све више и више неспокоjан. Луj 'XI гледао га je с неком зебњом. Коатиjе je приметно постаjао нерасположен. Оваj честити човек ниjе имао другог добра до рђаво здравље краљево. И он га je експлоатисао што je боље умео. — Охо — промрмља он напослетку — ово je доиста нешто озбиљно. — Je ли? — рече краљ неспокоjан. — Pulsus creber, anhelans, crepitans, irregularis296 — настави лекар. — До врага! — Од овога човек може да умре за три дана. — Света Богородице! — узвикну краљ. — А лек, приjатељу? — Баш о томе мислим, господару. Он нареди Луjу XI да покаже jезик, одмахну главом, начини jедну гримасу, и усред ових извештачених покрета узвикну наjеданпут: 295 296

Вођ муза Било убрзано, jако, силно, неправилно

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 169

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Господару, знате ли да je слободан jедан баштински доходак, и да jа имам jеднога синовца? — Даjем твом синовцу таj доходак, приjатељу Jакове — одговори краљ — само ме опрости ове ватре у грудима. — Пошто je ваше величанство тако милостиво — настави лекар — неће ми одбити молбу да ми помогне у зидању моjе куће у Улици светога Андриjе. — Хм! — рече краљ. — Понестало ми je новца — настави лекар — а било би доиста штета да кућа остане без крова. Не због куће, коjа je проста и сасвим пучка, него због живописа Жана Фурбоа, коjи красе њене зидове. Има jедна Диjана297 коjа лети, али коjа je тако одлична, тако нежна, тако деликатна, тако невина, с тако лепо израђеним полумесецом на глави, тако бела тела да доводи у искушење оне коjи je гледаjу сувише радознало. Има и jедна Церера298. И то je jедно врло лепо божанство. Седи на сноповима жита, а на глави jоj диван венац од класjа, преплетен козjом брадом и другим цвећем. Нема ничега умиљатиjег од њених очиjу, ничег облиjег од њених ногу, ничега племенитиjег од њена лица, ничега лепшег у наборима од њене хаљине. То вам je jедна од наjневиниjих и наjсавршениjих лепота коjе je кичица икад створила. — Џелату — прогунђа Луj XI — шта хоћеш с тим? — Треба ми кров за ове слике, господару, а jа немам више новца, мада ми не треба много. — Колико стаjе таj кров? — Па... кров од ишарана и позлаћена бакра, две хиљаде ливара наjвише. — Ух! убицо! — узвикну краљ. — Не ишчупа ми ниjедан зуб коjи не би био диjамант. — Хоћу ли добити кров? — рече Коатиjе. — Добићеш, и иди до ђавола, само ме излечи. Jаков Коатиjе поклони се дубоко и рече — Господару, вас ће спасти одбоjан лек. Обложићемо вам крста великим одбрамбеним мелемом од воштане масти, jерменске пилуле, беланчевине, зеjтина и сирћета. Наставићете пити ваш теj, и jа jамчим за здравље вашега величанства. Свећа коjа гори не привуче само jеднога комарца. Видећи краља издашног и мислећи да je тренутак, магистар Оливиjе такође приђе: — Господару ... — Шта je сад опет? — рече Луj XI. — Господару, ваше величанство зна да je магистар Симон Раден умро? — Па? — Он je био краљев саветник благаjне. — Па? — Господару, његово je место упражњено. Говорећи ово, поносито лице магистра Оливиjеа беше изгубило своj охоли израз и добило израз понизан. То je jедина промена коjа се виђа на лицу дворанина. Краљ га погледа право у очи и рече му оштрим гласом: — Разумен. Он настави: — Магистре Оливиjе, маршал од Бусикоа говораше: нема дара без краља, ни риба без мора. Jа видим да сте ви мишљења господина Бусикоа. Сад чуjте ово. Ми имамо добро памћење. Године 68. поставили смо вас за нашет собара; 69, за чувара кастела Сен Клудскога моста, са платом од сто ливара турских (ви сте хтели париских). Новембра 73, указом датим у Жереолу, наименовали смо вас за чувара Венсенске шуме, наместо Жилберта Акла, коњушара; 75, за шумара Руврелесенклуске шуме, наместо Jакова Ле Мера; 78, одредили омо вам милостиво нашим претписом запечаћеним зеленим печатом о двострукоj врпци, доходак од десет париских ливара, вама и вашоj жени, на трговачком тргу у школи Светога Жермена; 79, поставили смо вас за шумара Сенарске шуме, наместо онога грешног Жана Деза; затим за капетана замка у Лошу; па за гувернера од Сен Кантена; па за капетана моста у Мелану, по коме се називате грофом. Од сваких пет сола казне коjе плаћа сваки берберин коjи бриjе празником, три сола добиjате ви, а наше je оно што остане иза вас. Благоволели смо променити ваше име Злобни, коjе je и сувише одтоварало вашем лицу. Године 74, подарили смо вам, на велико незадовољство нашега племства, грб од тисућу боjа, те вам се груди преливаjу као у пауна. До врага! Зар нисте jош сити? Зар таj лов ниjе леп и jединствен. Зар се не боjите да вам не потоне чамац од jедне младице299 више? Понос ће вас упропастити, приjатељу. Понос увек прате у стопу пропаст и срамота. Имаjте ово на уму, и ћутите. Ове речи, изговорене са строгошћу, повратише дрскост лицу магистра Оливиjеа. — Но — промрмља он готово сасвим гласно — види се да je краљ данас болестан. Све даjе лекару. Луj XI, кога ова заjедљива напомена ни наjмање не наљути, настави с извесном благошћу: — Станите, заборавио сам jош да сам вас наименовао био за посланика у Гану, код госпође Мариjе. Jест, господо — додаде краљ окренувши се Фламанцима — оваj je био посланик. Дакле, драги приjатељу — настави он обраћаjући се магистру Оливиjеу — немоjте се љутити, ми смо стари приjатељи. Него, већ je врло касно. Свршили смо наш посао. Обриjте ме. 297

Богиња лова код Римљана Богиња земљорадње код Грка 299 Врста рибе 298

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 170

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Наши читаоци нису, без сумње, тек сад познали у магистру Оливиjеу онога страшнога Фигара кога je провиђење, таj велики творац драма, тако вешто уплело у дугу и крваву комедиjу Луjа XI. Ми нећемо овде покушавати да описуjемо ову необичну личност. Оваj краљев берберин имао je три имена. На двору су га звали учтиво Оливиjе Дем; у народу Оливиjе Ђаво. Право му je име било Оливиjе Злобни. Оливиjе Злобни оста, дакле, непомичан, љут на краља, и гледаjући попреко Jакова Коатиjеа. — Па jест, лекар — настави Луj XI необично доброћудно — лекар стоjи боље него ти. То je caсвим просто. У његовим je рукама цело наше тело, а ти нас држиш само за браду. Ништа, ништа, моj jадни берберине, надокнадићеш ти то другом приликом. А шта би ти рекао, и шта би било са твоjим звањем да сам jа краљ као краљ Шилперик, коjи je имао обичаj да се држи jедном руиом за браду? — Хаjд, приjатељу Оливиjе, на посао, обриj ме. Иди донеси шта ти треба. Видећи да се краљ решио на смех, и да нема могућности наљутити га, Оливиjе изиђе гунђаjући да изврши његове заповести. Краљ устаде, приђе прозору и, отворивши га, наjеданпут са необичним узбуђењем узвикну пљескаjући рукама: — Ох! како се небо црвени изнад Старе вароши. То судиjа гори. Не може бити ништа друго. Ах! добри моj народе! и ти ми, дакле, притече наjзад у помоћ да срушим властелу. Затим се обрну Фламанцима: — Господо, ходите да видите ово. Ниjе ли оно ватра што се црвени? Оба Фламанца приђоше. — Велика ватра — рече Гиjом Рим. — Охо! — додаде Копенол, чиjе се очи наjеданпут засветлише — то ме подсећа на спаљивање куће господара од Имберкура. Тамо мора да je велика побуна. — Мислите, магистре Копеноле? — И поглед Луjа XI беше готово исто толико весео колико поглед чарапарев. — Je л' те да ћe бити тешко дати отпора? — Вере ми, господару! ваше ће величанство проредити повише своjих чета док поврати ред. — Ах! jа! то je друга ствар — рече краљ. — Кад бих само хтео!... Чарапар одговори смело: — Ако je та побуна оно што jа мислим да je, узалуд бисте хтели, господару! — Приjатељу — рече Луj XI — са две чете моjе гарде и jедним топом лако се излази на краj с гомилом проста народа. Чарапар као да се беше одлучио да не попушта краљу, иако му je Гиjом Рим непрестано давао знаке. — Господару, и Шваjцарци су били прост народ. Господин воjвода од Бургоње беше велики племић и презирао je таj гад. У бици код Грансона, господару, он je викао: Тобџиjе! пуцаjте на ту руљу! и псовао je. Али старешина Шарнахтал навали на лепога воjводу са своjим буздованом и своjим народом, и у судару са сељацима у бивољоj кожи распрште се сjаjна воjска бургундска као стакло под ударцем камена. Многи витезови падоше тада од руке простачке; а господин од Шато-Гиjона, наjвећи племић бургундски, нађен je мртав са своjим великим сивим коњем у jедноj бари. — Приjатељу — рече краљ, — ви говорите о бици. Међутим, оно je проста побуна. И jа ћу je савладати кад ми буде воља набрати обрве. Копенол одговори равнодушно: — Могућно, господару. У том случаjу значи да jош ни je куцнуо час народа. Гиjому Риму учини се да треба да се умеша. — Магистре Копеноле, ви говорите с jедним моћним краљем. — Знам — одговори чарапар озбиљно. — Пустите га, приjатељу господине Риме — рече краљ. — Jа водим оваj Слободан говор. Моj отац Карло VII говорио je да je истина болесна. Jа сам, пак, мислио да je умрла и да ниjе нашла исповедника. Магистар Копенол разуверио ме je. Затим љубазно спусти руку на Копенолово раме па настави: — Рекосте, дакле, магистре Jакове?... — Кажем, господару, да ви можда имате право, да час народа ниjе jош куцнуо код вас. Луj XI погледа га своjим оштрим оком. — А кад ће куцнути таj час, магистре? — Чућете га кад избиjе. — На ком часовнику, молим вас? Копенол доведе краља до самог прозора, са своjим мирним и простачким држањем. — Слушаjте, господару! Овде имате jедну кулу, jедно звоно за узбуну, топове, грађане, воjнике. Кад звоно зазвони, кад топови загрме, кад се кула стане рушити, кад грађани и воjници стану урлати и убиjати се међу собом, тада ћe куцнути таj час. Лице Луjа XI поста мрачно и замишљено. Он поћута неколико тренутака, затим лагано удари руком у дебели зид куле, као кад се тапшу сапи у ата. — Ох! не! — рече он. — Je ли да се нећеш тако лако срушити, добра моjа Бастиљо? И окренувши се нагло дрскоме Фламанцу додаде: Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 171

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Магистре Jакове, jесте ли икад видели какву буну? — Jа сам je дизао — рече чарапар. — Па како je дижете? — рече краљ. — О! — одговори Копенол — то ниje тако тешко. Има стотину начина. Пре свега треба да je варош незадовољна. То ниjе реткост. А после, све зависи од карактера становништва. Становници Гана склони су на буну. Они увек воле владаочева сина, владаоца никад. Сад, jедно jутро, рецимо, уђе неко у моj дућан и каже ми: чича-Копеноле, догодило се ово, догодило се оно, госпођица од Фландриjе хоће да спасе своjе министре, врховни судиjа удвоjио je десетак на усеве, или друго шта. Шта хоћете. Jа сместа оставим посао, изађем из свога дућана, станем на улицу и викнем: на оружjе! Ту се увек нађе какво буре са избиjеним дном. Jа се попнем на њ, и гласно изговорим прве речи коjе ми падну на памет, оно што ми лежи на срцу; а кад je човек из народа, господару, увек има нешто на срцу. Тада се скупи гомила, подигне се вика, звони се на узбуну, отима се оружjе од воjника и њиме оружаjу грађани, људи са тржишта придружуjу се осталима, па се иде! И тако ћe бити вечито, докле год буде господара на господарским добрима, грађана по градовима, и сељака по селима. — А против кога се буните тако? — упита краљ. — Против ваших судиjа? против ваших великаша? — Понекад. Како кад. Некад и против воjводе. Луj XI седе поново у своjу наслоњачу и рече с осмехом: — Ах! овде jош нису отишли тако далеко; овде се буне само против судиjа! У том тренутку врати се Оливиjе Дем. За њим су ишла два пажа коjи су носили краљево одело; али што je пало у очи Луjу XI то je што су за њим ишли управник Париза и старешина страже, коjи су изгледали запрепашћени. Осветљиви берберин такође je изгледао запрепашћен, али се у себи радовао. Он први рече: — Господару, молим ваше величанство да се не љути што му доносим jедан неповољан глас. Краљ се живо окрену и запара простирку на поду ногама своjе столице. — Шта значи то? — Гасподару — настави Оливиjе Дем са пакосним лицем човека коjи ужива што ће нанети удар — ова народна побуна ниjе управљена против судиje Дома. — Него против кога? — Против вас, господару. Стари краљ скочи и исправи се као младић. — Изjасни се, Оливиjе! изjасни се! чуваj добро своjу главу, приjатељу, jер кунем ти се крстом Светога Лоа ако си нас слагао, мач коjи je пресекао врат господина од Луксембурга ниje толико окрњен да не може пресећи jош и твоj! Заклетва je била страшна. Луj XI заклео се крстом Светога Лоа свега два пута у своме животу. Оливиjе отвори уста да одговори: — Господару . .. — На колена — прекиде га краљ плаховито. — Тристане, пазите на овога човека. Оливиjе паде на колена и рече хладно: — Господару, ваш суд осудио je jедну вештицу на смрт. Она je побегла у Богородичину цркву. Народ хоће силом да je извуче из ње. Господин управник и господин старешина страже, коjи долазе са места побуне, нека кажу говорим ли истину. Богородичину цркву опколио je народ! — Шта! — рече краљ тихим гласом, сасвим блед и дршћући целим телом од гнева. — Богородичину цркву! Опсели су у њеноj катедрали Богородицу, моjу добру заштитницу! Устани, Оливиjе. Имао си право. Даjем ти звање Симона Родена. Имао си право. На мене су напали. Вештица je под заштитом цркве, црква je под моjом заштитом. А jа сам мислио да су устали против судиjе! Против мене су устали! И подмлађен гневом, он стаде ходати крупним корацима. Више се ниjе смеjао, био je страшан, корачао je горе-доле, лисица се беше претворила у хиjену, гушио се тако да ниjе могао говорити, усне су му се мицале, а мршаве песнице грчиле се. Наjеданпут диже главу, упале очи севнуше му, а глас му се заори као труба: — Побиj, Тристане! Побиj те хуље! Иди, Тристане приjатељу! Смрт! смрт! Кад je оваj излив прошао, он поново седе, и рече са гневом хладним и уздржаним: — Овамо, Тристане! Код нас у овоj Бастиљи има педесет копаља виконта од Жифа, што чини три стотине коња; повешћете их. Ту je и чета наших стрелаца, чета господина од Шатопера; повешћете je. Ви сте управник полициjе, имате ваше људе, повешћете их. У дворцу Сен Пол наћи ћете четрдесет стрелаца нове гарде господина Дофена, повешћете их; и са свима њима одjурићете Богородичиноj цркви. Ах! господо париски пучани, нападате на круну Француске, на светост Богородичине цркве и на мир ове државе! Тамани, Тристане! тамани! Ниjедан да не измакне, до за Монфокон. Тристан се поклони: — Разумем, господару! После кратког ћутања додаде: — А шта ћу с вештицом? На ово питање краљ се замисли. — Ах! — рече он — С вештицом? Господине од Етутвила, шта je народ хтео с њом? — Господару — одговори управник Париза пошто народ хоће да je извуче из њена уточишта у Богородичиноj цркви, jа мислим да га та некажњивост вређа и да хоће да je обеси. Краљ се дубоко замисли, затим се окрену Тристану Ермиту: — Кад je тако, приjатељу, потамани народ, и обеси вештицу. — Тако — рече сасвим тихо Рим Копенолу — казнити народ што хоће, и учинити оно што хоће. — Разумем, господару — одговори Тристан. Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 172

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

А ако je вештица jош у Богородичиноj цркви, треба ли je ухватити без обзира на то што je y уточишту — До врага, уточиште! — рече краљ чешући уво. — Па ипак та жеиа треба да буде обешена. Наjеданпут, као да му севну кроз главу нека мисао, он паде на колена поред своjе столице, скиде шешир, метну га на седиште, и гледаjући побожно у jедну од оловних амаjлиjа коje су биле на њему склопи руке и рече: — Ох! света париска Богородице, моjа преблага заштитнице, опрости ми. Само сад учинићу ово. Треба казнити ту преступницу. Jа те уверавам, света Богородице, моjа добра гоопођо, да je то вештица коjа ниjе достоjна твоjе милостиве заштите. Ти знаш, света Богородице, да су многи врло побожни владаоци погазили привилегиjе цркава за славу Бота и из државне потребе. Свети Хуго, енглески бискуп, допустио je краљу Едуарду да изведе из његове цркве jеднога чаробника. Свети Луj Француски, моj велики учитељ, повредио je у истом циљу цркву Светога Павла; а господин Алфонс, син jерусалимскога краља, и саму цркву Светога гроба. Опрости ми, дакле, овога пута, париска Богородице. Нећу то никад више учинити, а подарићу ти лепу сребрну статуу, сличну статуи коjу сам прошле године дао Богородичиноj цркви у Екузу. Нека тако буде. Он се прекрсти, устаде, метну шешир на главу и рече Тристану: — Немоjте оклевати, приjатељу. Поведите са собом господина од Шатопера. Наредићете да се звони на узбуну. Смрвићете народ. Обесићете вештицу. Готов сам. Jош нешто. Хоћу да ви то узмете на себе. Известите ме шта будете учинили. Но, Оливиjе, jа ноћас нећу лећи. Обриj ме. Тристан Ермит поклони се и изиђе. Тада краљ, даде знак руком Риму и Копенолу да иду. — Лаку ноћ, господо моjи добри приjатељи Фламанци. Идите да се мало одморите. Ноћ je увелико; ближе смо зори но вечеру. Фламанци изиђоше и кад су у пратњи бастиљскога капетана дошли у своjе собе, Копенол рече Гиjому Риму: — Хм! сит сам овога краља коjи кашље. Jа сам видео Карла од Бургоње пиjана, и он je био мање свиреп но болесни Луj XI. — Магистре Jакове — одговори Рим — краљеви су мање сурови кад пиjу вино но кад пиjу теj.

VI МИСИРАЦ У ЏЕПУ Изишавши из Бастиље, Гренгоар сиђе Улицом светога Антониjа брзином коња коjи се отео. Кад je дошао до Капиjе Бодоаjе, упути се право каменом крсту коjи се дизао насред тога трга, као да je могао распознати лице у човека коjи je седео на степеницама крста, обучен у црно и са црном кукуљачом на глави. — Jесте ли ви то, магистре? — рече Гренгоар. Црни човек устаде. — Гром и пакао! ви ме изводите из стрпљења, Гренгоаре. Стражар на кули Светога Жервеа обjавио je малопре jедан и по по поноћи. — Ox! — одговори Гренгоар — jа нисам крив, него стража и краљ. Умало нисам настрадао. Некако ми увек измакну вешала. Тако ми je суђено. — Теби све измакне — рече човек коjи га je чекао. — Него похитаjмо. Знаш ли лозинку? — Замислите, магистре, видео сам краља. Сад идем од њега. Има памучне чакшире. Шта ми се десило! — Ух! колико речи! шта ме се тиче шта ти се десило? Знаш ли ти шатровачку лозинку? — Знам. Не брините се. Мисирац у џепу. — Добро je. Иначе не бисмо могли доћи до цркве. Шатровци су посели све улице. Срећом, изгледа да су наишли на отпор. Jош ћемо можда стићи на време. — Да, магистре. Али како ћемо ући у цркву? — У мене je кључ од торња. — А како ћемо изићи? — Иза обиталишта налазе се мала врата коjа воде у поље, а одатле на реку. Jа сам узео кључ од њих и привезао сам тамо jутрос jедан чамац. — Е, умало ме не обесише! — додаде Гренгоар. — Брзо сад! хаjдмо. Обоjица се упутише крупним корацима ка Староj вароши.

VII ШАТОПЕР СТИЖЕ У ПОМОЋ Читалац се можда опомиње критичнога положаjа у коме смо оставили Квазимода. Храбри звонар, нападнут са свих страна, беше изгубио, ако не сваку храброст а оно бар сваку наду да ће спасти, не себе, на себе ниjе помишљао, него Циганку. Он je као ван себе трчао по галериjи. Шатровци тек што нису освоjили Богородичину цркву. Наjеданпут зачу се у оближњим улицама топот коња, и, са дугим низом буктиња и густом колоном коњаника коjи беху опустили узде а оборили копља, избише на трг као ураган ови помамни узвици: — Ура! ура! Шатопер стиже у помоћ. Збуњени шатровци обрнуше се неприjатељу. Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 173

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Квазимодо, коjи ниjе чуо, виде голе мачеве, буктиње, копља, целу ову коњицу на чиjем челу познаде капетана Фебуса; виде пометњу шатроваца, страх код jедних, забуну код наjхрабриjих, и ова неочекивана помоћ ули му толико снаге да je избацио из цркве прве нападаче коjи су већ прескакали галериjу. То беху доиста краљеве трупе коjе су стизале. Шатровци су се држали храбро. Бранили су се као очаjници. Нападнути с бока из Улице светога Петра, и с леђа из улице што води цркви, притешњени уз Богородичину цркву коjу су jош нападали, и коjу je бранио Квазимодо, у исти мах опсађивачи и опседнути, они беху у необичном положаj у у коме се касниjе нашао, за време чувене опсаде Торина, године 1640, између кнеза Томе Савоjског кога беше опсео и маркиза од Леганеза коjи га je опколио, гроф Хенрик од Аркура, Turinum obsessor idem et obsessus300, како пише на његовом гробу. Борба je била ужасна. На вучjе месо пасjи зуб, како вели П. Матиjе301. Краљеви коњаници, усред коjих се храбро држао Фебус од Шатопера, нису имали нимало милости, и сечиво je дочекивало што би врх мача пропустио. Шатровци, рђаво оружани беснели су и уjедали. Људи, жене, деца скакали су на сапи и груди коњске и грчевито се хватали за њих као мачке зубима и ноктима. Jедни су буктињама ударали стрелце по лицу. Други су гвозденим кукама хватали коњанике за вратове и вукли их к себи. Они су у комаде растрзали оне коjи су пали. Нарочито je пao y очи jедан са широком светлом косом, коjи je дуго косио ноге коња. Taj je био страшан. Певао je кроз нос неку песму, и без престанка пружао и враћао своjу косу. Сваким ударцем начинио би око себе велики круг од исечених ногу. Тако je залазио у наjтушћу гомилу коњаника, мирно и лагано, машући главом и дишући одмерено као жетелац коjи обара жито. То беше Клопен Труjфу. Jедан пушчани метак обори га. Међутим, прозори се беху поново отворили. Кад су чули ратне узвике краљевих воjника, суседи се беху умешали, и са свих страна падала су зрна као киша на шатровце. Трг пред црквом беше покрио густ дим, у коме je севала ватра из пушака. У њему се неjасно распознавала фасада Богородичине цркве и оронула Главна болница, са неколико бледих и мршавих болесника коjи су гледали са њена крова, начичканог малим прозорима. Напослетку шатровци попустише. Умор, оскудица у добром оружjу, страх од овог изненадног напада, пуцњаве с прозора, срчан напад краљевих воjника, све их то сломи. Они се пробише кроз нападаче, и стадоше бежати у свима правцима, оставивши на тргу гомилу мртвих. Када Квазимодо, коjи се непрестано борио, виде оваj пораз, он паде на колена и диже руке небу; затим, ван себе од радости, отрча, попе се брзо као птица до ћелиjе коjоj je приступ тако неустрашиво бранио. Сад je имао jедну jедину мисао: да клекне пред оном коjу je спасао и по други пут. Кад je ушао у ћелиjу, у њоj не беше никога.

КЊИГА JЕДАНАЕСТА ЦИПЕЛИЦА У тренутку када шатровци беху напали на цркву, Есмералда je спавала. Али je убрзо пробуди граjа око цркве, коjа je бивала све већа, и неспокоjно вречање козе коjа се беше пробудила пре ње. Она се беше придигла у постељи, слушала je, гледала je, затим je, уплашена светлошћу и граjом, излетела из ћелиjе и отишла да види шта се догађа. Изглед трга, призор на њему, метеж овога ноћнога напада, ова одвратна гомила коjа je скакутала као облак жаба и коjа се jедва распознавала у помрчини, дрека ове промукле светине, ове црвене буктиње коjе су jуриле и укрштале се у овом мраку као што ноћни пламенови браздаjу магловиту површину бара, цео оваj призор учини на њу утисак неке таjанствене битке између нечастивих духова и камених чудовишта црквених. Напоjена joш у раном детињству празноверицама циганскога племена, у први мах помислила да je затекла у нечастивом делању необична бића коjа се jављаjу само ноћу. Зато уплашена отрча и завуче се у своjу ћелиjу, тражећи у своjоj постељи какав мање страшан сан. Међутим, мало-помало растурише се први облици страха; по граjи, коjа je непрестано расла, и по другим неким знацима стварности, она беше осетила да су je опколили, не духови но људска створења. Њен страх се не повећа тада, али доби други облик Помишљала je на могућност народне побуне, да би je силом извели из њена уточишта. Помисао да ће опет изгубити живот, нада, Фебус, кога je непрестано назирала у своjоj будућности, њена дубока слабост, онемогућено свако бекство, никаква заштита, њена осамљеност — те мисли и тисућу других беху je сломиле. Она паде на колена с главом на постељи, руку склопљених изнад главе, обузета страхом и ужасом, и, мада je била Циганка, идолопоклоник и безбожница, стаде jецаjући просити милост у доброг Бога хришћанскога и молити се светоj Богородици своjоj заштитници. Jер, не веровао човек ни у шта, има у животу тренутака кад je увек вере оног храма коjи му je наjближи. Она оста у овом положаjу врло дуге, дршћући, у ствари, више но молећи се Богу, престрављена дахом ове помамне светине коjа се све више приближавала, не схватаjућм оваj необуздани напад, не знаjући шта се снуjе, шта се ради, шта се хоће, али осећаjући страшан свршетак. Усред овога самртног страха она чу у своjоj близини неке кораке и окрену се. Два човека, од коjих je 300 301

Турински опсађивач и опсађеник у исто време Матиjе Парис, енглески бенедиктинац и врло познати хроничар XII века

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 174

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

jедан носио фењер, беху ушли у њену ћелиjу. Из њених груди оте се слаб узвик. — Не боjте се — рече jедан глас коjи ниjе био непознат — jа сам. — Ко? ви? — упита она. — Пjер Гренгоар. Ово je име умири. Она подиже очи и познаде доиста песника. Али поред њега je била нека црна и од главе до пете увиjена прилика коjа je уплаши своjим ћутањем. — Ах! — рече Гренгоар с прекором. — Џали ме je познала пре него ви! И доиста, коза ниjе чекала да Гренгоар каже своjе име. Чим je ушао, она му се стаде нежно тискати око ногу и умиљавати се, остављаjући му на оделу белу длаку, jер се лињала. И Гренгоар je миловао њу. — Ко je то с вама? — рече Циганка тихим гласом. — Не боjте се — одговори Гренгоар. — То je jедан моj приjатељ. Филозоф спусти фењер на земљу, седе на под, загрли Џали и узвикну раздраган: — Да миле животиње! Нема сумње, више je угледна са своjе чистоте но са своjе величине, али je паметна, оштроумна и учена као какав граматичар. Дед Џали, да ниси заборавила шта од своjе лепе вештине? Како ради магистар Jаков Шармоли? ... Црни човек не даде му да доврши. Он приђе Гренгоару и сурово га удари по рамену. Гренгоар устаде. — Збиља — рече — jа сам заборавио да нам ваља хитати. Али ипак, магистре, то ниjе никакав разлог да тако поступате с људима. — Moje лепо дете, ваш je живот у опасности, а тако исто и Џалин. Хоће опет да вас обесе. Ми смо ваши приjатели и дошли смо да вас спасемо. Хаjдете с нама. — Je ли истина? — узвикну она уплашена. — Те jош како истина! Хаjдете брзо! — Врло радо — промуца она. — Али зашто ваш приjатељ не говори ништа. — Ах! — рече Гренгоар — родитељи му беху неки особењаци и научили га ћуталицом. Она се мораде задовољити овим обjашњењем. Гренгоар je узе за руку, а његов друг узе фењер и пође пред њима. Страх беше сасвим збунио младу девоjку. Она се нимало не успротиви. Коза je ишла за њима и скакутала; весела што je опет видела Гренгоара, она je нестрпљиво плела рогове међу ноге песнику, тако да je сваки час посртао. — Ето какав je живот — рекао би филозоф кад год би се спотакао — често нас обараjу наши наjбољи приjатељи. Они сиђоше низ степенице торња, прођоше преко цркве, коjа je била мрачна и пуста и у коjоj je одjекивала спољашња граjа, што je чинило страшан контраст, и изиђоше у двориште кроз дрвена врата. Обиталиште беше напуштено, каноници беху побегли у бискупиjу да се заjеднички моле Богу; двориште беше пусто, неколико преплашених момака беше се прибило у његовим мрачним кутовима. Они се упутише вратима коjа су из тога дворишта водила у поље. Црни човек отвори их кључем коjи je имао. Наши читаоци знаjу да je таj простор био jезик земље окружен зидовима са стране Старе вароши, да je припадао каноницима Богородичине цркве, и да се њиме завршавало острво источно од цркве. Таj затворени простор био je сасвим пуст. Ту се већ мање чула граjа. Жагор шатровачког напада долазио им je до ушиjу неjасниjи и мање jак. Свеж поветарац с реке лелуjао je на овом jедином дрвету на врху острва лишће коjе je шуштало. Међутим, они беху jош врло близу опасности. Наjближе грађевине биле су им бискупиjа и црква. У унутрашњости бискупиjе владала je очевидно велика забуна. Њена мрачна слика беше избраздана светлостима коjе су ишле од jедног прозора до другога, као што, кад сагори хартиjа, остане црна гомила пепела кроз коjу на све стране светлуцаjу живе варнице. Огромни торњеви Богородичине цркве, гледани овако с леђа са дугом лађом на коjоj се дижу, издваjаjући се као црна маса на црвеноj и великоj светлости коjа je обасjавала трг, личили су на два џиновска преклада на киклопскоj ватри. Део Париза коjи се видео унаоколо треперио je у мраку с коjим се мешала светлост. Такве су слике Рембрантове. Човек коjи je носио фењер упути се право ка врху острва. Ту, на самоj обали, били су црвоточни остаци ограде од кочева испреплетаних летвама, уз коjе се беше припило неколико сувих грана лозе, опружене као прсти отворене руке. Позади, у сенци коjу je ова ограда бацала, био je скривен jедан чамац. Човек даде знак Гренгоару и његовоj сапутници да уђу у таj чамац. За њима уђе и коза. Он сиђе у њ последњи. Затим пресече конопац коjим беше привезан, отисну га на воду jедном дугачком чакљом, узе оба весла, седе на предњи краj, и из све снаге завесла преко реке. На том месту Сена je била врло брза, те се тешком муком одвоjише од врха острва. Кад je ушао у чамац, Гренгоару je прва брига била да узме козу на колена. Она седе на стражњи краj чамца, а млада девоjка, коjоj je непознати уливао неки неодређени страх, седе и приби се уз песника. Кад осети да се чамац заљуљао, наш филозоф запљеска рукама и пољуби Џали међу рогове. — Ох! — рече — сад смо спасени све четворо. Затим са изразом дубоког мислиоца додаде: — За срећан исход великих подухвата има човек да захвали често срећи, а често лукавству. Чамац je лагано пловио ка десноj обали. Млада девоjка посматрала je непознатога с неким потаjним страхом. Он беше пажљиво заклонио светлост свога слепога фењера. Видео се у мраку, на предњем краjу чамца, као нека авет. Кукуљача, коjу ниjе дизао с главе, била му je као нека маска, и кад год би, веслаjући, Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 175

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

раширио руке на коjима су висили широки црни рукави, рекао би човек да види велика крила слепога миша. Уосталом, он не беше проговорио jош ниjедну реч, не беше дао ни гласа од себе. У чамцу се ниjе чуо никакав други шум до кретање весала коjе се мешало са жуборењем воде дуж барке. — Душе ми! — узвикну наjеданпут Гренгоар — ми смо чили и весели као кукумавке! Ћутимо као питагореjци или рибе! До врага! драги моj, волео бих да ко каже шта. — Глас људски музика je духу човечjем. То не велим jа него Дидим302 из Александриjе, и то су чувене речи. — А Дидим из Александриjе зацело ниjе рђав филозоф. — Реците шта, моjе лепо дете! реците ми шта, преклињем вас. — Збиља, ви сте некад правили jедну врло чудну гримасу; чините ли то и сад? — Знате ли, драга моjа, да се власт парламента простире и над уточиштима, и да вам je грозила велика опасност у вашоj ћелиjи у Богородичиноj цркви? Аваj! мали колибри свиjа своjе гнездо у чељусти крокодиловоj. — Магистре, ево месеца. — Само да нас не опазе! — Ми чинимо похвално дело што спасавамо госпођицу, па ипак ће нас повешати у име краљево ако нас ухвате. Аваj! На људска дела двоjако се гледа. Jеднога казне за оно за шта другог награде. Jедни хвале Цезара а нападаjу Катилину. Je ли тако, магистре? Шта велите о овоj филозофиjи? Мени je урођена филозофиjа нагона, природе ut apes geometriam303. — Шта, нико ми не одговара. Е баш сте нерасположени! Морам jа сам да говорим. То ми у трагедиjи зовемо монолог. — До врага! — Знаjте да сам малопре видео краља Луjа XI, и да сам ову псовку од њега научио. — Дакле, до врага! они у вароши jош непрестано урлаjу. — То вам je свиреп и стар краљ. Сав je умотан у коже. Jош ми ниjе ништа платио за моj свадбени спев; умало што ме ниjе вечерас обесио, а то би ме довело у велику неприлику. — Велика je тврдица према заслужним људима. Требало би да прочита четири књиге Салвиjана304 из Келна Advesus avaritiam305. Заиста, то вам je краљ врло тесногруд у опхођењу с књижевницима, и чини варварске свирепости. То вам je сунђер коjи сише новац народу. Његово je тврдичење слезина коjа дебља на рачун мршавости осталих делова тела. Зато тужбе на тешка времена постаjу гунђање против владаоца. Под овим благим и побожним краљем ломе се вешала од обешених, пањеви на губилишту труле од крви, а тамнице се проваљуjу као препуни трбуси. Оваj краљ, има jедну руку коjа узима и jедну коjа веша. То вам je прокуратор госпође Соларине и господина Губилишта. Великима су одузета њихова достоjанства, а на мале се непрестано товаре нови намети. То вам je ужасан владалац. Jа не волим тога монарха. А ви, магистре? Црни човек пустио je брбљивога песника да грди. Он je наставио борити се против силне матице, коjа раздваjа кљун Старе вароши од стражњег дела острва Богородичине цркве, коjе данас: зовемо острвом Луjа Светога. — Збиља, магистре! — настави Гренгоар наjеданпут. — Онда кад смо се пробили кроз бесомучне шатровце и дошли на трг, je ли ваша пречасност уочила оног jадника коме je ваш глуви звонар размрскао главу о ограду на галериjи краљева? Jа сам кратковид и нисам га могао познати. Знате ли ко то може бити? Непознати не одговори ништа. Али наjеданпут престаде веслати, руке му клонуше као пребиjене, глава му паде на груди и Есмералда га чу како грчевито уздахну. Она уздрхта. Овакве уздахе беше већ чула. Остављен самоме себи, чамац пође неколико тренутака низ воду током реке. Али црни човек исправи се, поново шчепа весла, и стаде веслати уз воду. Он jош jеданпут прође поред врха острва Богородичине цркве, и упути се ка месту за искрцавање код Порт-о-Фоена. — Ах! — рече Гренгоар — ено куће Барбо. Ено, магистре, погледаjте, она гомила црних кровова коjи чине необичне утлове, тамо, испод оних нагомиланих облака ниских, сивих и прљавих, иза коjих се месец расплинуо као жуманце кад прсне опна коjа га омотава. Лепа кућа. Ту имате jедну капелу са сводом коjи je пун лепих украса. Изнад ње можете видети звоник коjи je дивно израђен. Сем тога, ту вам je и лепа башта, коjа се састоjи из рибњака, кавеза, места на коме се чуjе одjек, игралишта, лавиринта, куће за звериње и многих сеновитих стаза веома приjатних Венери. Ту вам je joш jедно обешењачко дрво коjе зову сладострасним, зато што су у његову хладу проводили љубав jедна чувена кнегиња и jедан љубазни и духовити конетабл француски! — Ваj! ми jадни филозофи, ми смо према jедноме конетаблу оно што je простор засађен купусом и ротквицама према башти у Лувру. Уосталом, шта то мари? Живот je, за велике као и за нас, пун добра и зла. Бол je увек поред радости спондеj306 поред дактила307. — Драги магистре, морам вам испричати историjу ове куће Барбо. Свршава се трагично. То je било 1319, за владе Филипа V, наjдужега краља францускога. Та нас прича учи да су телесна искушења опасна и убитачна. Не гледаjмо одвећ много жену свога ближњега, ма колико нас привлачила њена лепота. Блуд je мисао врло раскалашна. Прељуба je радозналост према туђем сладострашћу ... — Ох! граjа je тамо сад много већа. Врева je доиста расла око Богородичине цркве. Они стадоше слушати. Чули су се доста jасно победоносни узвици. Наjеданпут стотину буктиња, од коjих су се блистали шлемови воjника, растурише се по свима висинама цркве, по торњима, по галериjама, под сводовима подулирачима. Обе буктиње као да су тражиле нешто; и наскоро ови удаљени узвици допреше jасно до ушиjу бегунаца: — Циганка! смрт Циганки! 302 303 304 305 306 307

Грчки граматичар из Александриjе (I век пре наше ере) Као пчелама геометриjа Свештеник и црквеви писац (390—484) Против тврдичења Спондеj, у грчком песништву стопа састављена од два дуга слога Дактил, стопа састављена од jедног дугог и два кратка слога у грчкоj и латинскоj метрици

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 176

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Несрећна девоjка обори главу на руке, а непознати стаде помамно веслати ка обали. Међутим, наш je филозоф размишљао. Он je притискивао козу у своjе наручjе и лагано се удаљавао од Циганке коjа се све више прибиjала уза њ, као jедино уточиште коjе jоj je остало. Извесно je да je Гренгоар био у грдноj забуни. Помишљао je како би по постоjећем закону, и коза била обешена ако буде ухваћена, како би то била велика штета, како je сувише имати на врату две осуђенице и како би, наjзад, његов друг врло радо узео на себе да се побрине о Циганки. У његовим мислима водила се jака борба, у ко jоj je он, Jупитер из Илиjаде, наизменце мерио Циганку и козу; и он их je обе гледао очима влажним од суза, говорећи кроз зубе: — Па ипак, не могу вас спасти обе. Jедан потрес опомену их да je чамац стигао на обалу. Страшна граjа орила се непрестано у Староj вароши. Непознати устаде, приђе Цигаики и хтеде je узети за руку да jоj помогне да сиђе. Она га одби и обисну о рукав Гренгоару, коjи je, опет, заузет око козе, готово одгурну. Она онда сама скочи из чамца. Била je тако збуњена да ниjе знала шта чини, куда иде. Остала je тако запрепашћена неколико тренутака, гледаjући како вода тече. Кад je мало-помало дошла себи, била je сама с непознатим. Гренгоар као да се користио тренутком искрцавања, па се са козом изгубио у маси кућа у Улици Грениjе-сир-Ло. Сирота Циганка уздрхта кад виде да je сама са овим човеком. Хтеде говорити, викати, звати Гренгоара, али jоj се jезик беше везао, и са њених усана не чу се никакав глас. Наjеданпут она осети руку непознатога на своjоj руци. То беше рука хладна и снажна. Зуби jоj стадоше цвокотати, и она постаде блеђа од месечева зрака коjи je осветљавао. Човек не рече ни реч. Он се крупним корацима упути Гревскоме тргу, водећи je за руку. У том тренутку она неjасно осети да je судбина сила неодољива. Више не имађаше снаге, предаде се сасвим, трчећи док je он ишао. Кеj се на томе месту пео. Њоj се, међутим, чинило да силази страном. Он погледа на све стране. Нигде никога. Кеj je био сасвим пуст. Ниjе чула никакав жагор, осећала je кретање људи само у узаврелоj и ватром обасjаноj Староj вароши, од коje je раздваjао jедино рукав Сене, и из коjе jоj je долазило до ушиjу њено име помешано са узвицима: смрт, смрт! Остали Париз лежао je око ње као велика црна маса. Међутим, непознати jy je, ћутећи стално, непрестано вукао, истом брзином. Она се не могаше опоменути ниjеднога од места кроз коjа je ишла. Пролазећи поред jеднога осветљеног прозора, она се напреже, заустави се нагло и узвикну: — У помоћ! Jедан човек отвори осветљени лрозор, помоли се на њему у кошуљи и с лампом у руци, погледа на кеj глупа лица, проговори неколико речи коjе она не чу, и затвори прозор. То беше последњи зрачак наде коjи се угасио. Црни човек не рече ни реч; он je држаше чврсто и настави ићи jош брже. Она се више ниjе отимала, и ишла je за њим као убиjена. С времена на време прикупила би мало снаге и рекла гласом коjи пресецаше спотицање о калдрму и замореност од хода: — Ко сте ви? Ко сте ви? — Он ниjе одговарао. Тако су дошли, идући непрестапо дуж кеjа, на jедан доста велики трг. Било je мало месечине. То беше Гревски трг. На средини се распознавав као неки црни крст. То беху вешала. Она познаде све то, и виде где je. Човек се заустави, окрену jоj се и диже своjу кукуљачу. — Ох! — промуца она престрављена — знала сам да je опет он! То беше свештеник. Изгледао je као сенка. То je деjство месечине. При тоj светлости као да се виде само сенке од предмета. — Слушаj — рече jоj он, и она уздрхта на звук овога кобнога гласа коjи одавна не беше чула. Он настави. Говорио je гласом кратким и као задиханим, коjи je одавао силно узбуђење. — Слушаj. Сад смо овде. Хоћу да говорим с тобом. Ово je Гревски трг. Овде je краjња тачка. Судбина нас je предала jедно другоме. Jа ћу решавати о твоме животу; ти о моjоj души. Ово je трг и ноћ иза коjих се ништа не вида. Чуj ме, дакле. Хоћу да ти кажем... Пре свега не помињи ми твог Фебуса. (Говорећи ово, ишао je горе-доле као човек коjи не може да стоjи на jедном месту, и вукао je Циганку за собом.) Немоj ми говорити о њему. Видиш? Ако изговориш то име, jа не знам шта ћу учинити, али ћу учинити нешто страшно. Кад je то рекао, он остаде непомичан, као тело коjе je повратило равнотежу. Али његове речи одавале су ипак узбуђеност. Глас му je био све тиши и тиши. — Не окрећи главу. Чуj ме. Ствар je озбиљна. Пре свега, ево шта се догодило. — Све оно ниjе нимало смешно, кунем ти се. — Шта сам оно рекао? подсети ме! ах, да! — Парламенат je донео одлуку да будеш погублена. Jа сам те спасао из њихових руку. Али они те гоне, погледаj. Он пружи руку ка Староj вароши. Тражење као да je доиста било настављено. Жагор се чуо све ближе и ближе. Кула управникове куће, коjа je била преко Гревскога трга, беше испутњена граjом и светлошћу; видело се како воjници трче по кеjу с оне стране воде, с буктињама у руци и с узвицима: — Циганка! Где je Циганка! Смрт! Смрт! — Сад видиш да те гоне и да те не лажем. Jа те волим. — Не отвараj уста, боље не говори ништа, ако мислиш рећи да ме мрзиш. Jа сам одлучио да те више не чуjем. — Спасао сам те, дакле. — Пусти ме наjпре да довршим. — И могу те сасвим спасти. Све сам припремио. Твоjе je хоћеш ли да те спасем. Како ти хоћеш, тако ће бити. Он се наjеданпут поправи. — Не, нисам то хтео рећи. Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 177

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

И трчећи с њом заjедно, jер je ниjе пуштао, он приђе право вешалима, показа их прстом и рече хладно: — Бираj између нас двоjе. Она му се оте из руку, паде на подножjе вешала и пољуби оваj страшни ослонац. Затим окрете упола своjу лепу главу и погледа свештеника преко рамена. Мислио би човек за њу да je света Богородица на подножjу крста. Свештеник беше остао непомичан, као каква статуа, показуjући прстом вешала. Наjзад му Циганка рече: — Њих се мање грозим него вас. Он онда лагано опусти руку и као утучен погледа у калдрму. — Кад би ово камење умело говорити — промрмља он — рекло би да овде стоjи човек врло несрећан. Он настави. Млада девоjка, клечећи пред вешалима и покривена својом дугом косом, ниjе га прекидала. Његов глас беше сад тужан и благ, што je стоjало у болноj опреци с охолом строгошћу његових црта. — Jа вас волим. Ох! доиста вас волим. Зар ова ватра коjа ми сажиже срце не избиjа напоље! Ах! девоjко, дан и ноћ, jест дан и ноћ, зар то не заслужуjе мало сажаљења? То je љубав коjа ме мучи дан и ноћ, рекох вам, то су муке. — Ох! jа сувише патим, моjе jадно дете! — То je ствар вредна саучешћа, веруjте. Ви видите да вам говорим благо. Како бих волео да ме се не грозите тако! — Наjзад, човек ниjе крив ако воли неку жену! — Ох! Боже моj! — Шта! Зар ми никада нећете опростити? Зар ћете ме вечито мрзети? Дакле, свршено je! То je оно што ме чини рђавим и грозним самоме себи! — Та ви ме и не гледате! Мислите можда на друго шта док вам jа говорим уздрхтао и стоjећи на граници наше вечности! — Само, немоjте ми говорити о оном официру. — Шта! кад бих вам пао пред ноге, кад бих вам стао љубити, те ноге, ви то не бисте допустили, него земљу под вашим ногама, кад бих заjецао као дете, кад бих ишчупао из своjих груди, не речи него срце и утробу своjу, да вам кажем да вас волим — све би то било узалуд, све! — Међутим, ваша je душа тако нежна и милостива, из вас блиста наjлелша благост, ви сте тако мили, добри, милосрдни и лепи! Ах! ви сте немилостиви jедино према мени. Ох! тешко мени! Он покри лице рукама. Млада девоjка чу га како плаче. То беше први пут. Овако стоjећи и jецаjући он беше бедниjи и понизниjи но на коленима. Тако je плакао неко време. — Ето! — настави он кад су ове прве сузе прошле — не могу да нађем речи. Међутим, толико сам мислио о ономе шта сам вам хтео рећи. Сад дрхтим, слаб сам, изгубио сам присуство духа у одлучном тренутку, осећам нешто судбоносно што нас омотава и муцам. Ох! jа ћу пасти на калдрму ако се не смилуjете на мене, не смилуjете на вас. Не осуђуjте обоjе нас. Кад бисте знали колико вас волим! Какво je срце моjе срце! Ох! како сам напустио сваку врлину! Како сам напустио самога себе. Као научник, исмевам науку, као племић, газим своjе име; као свештеник, начинио сам од свога молитвеника узглавље насладе, и пљуjем у лице Богу своме! И све то тебе ради, чаробнице! да будем достоjниjи твога пакла! И ти нећеш да чуjеш за проклетника! Ох! да ти кажем све! joш више, нешто ужасниjе, ох! много ужасниjе!... Док je говорио ове последнее речи, лице му доби сасвим унезверен израз. Он поћута мало, затим настави као да говори сам за се, гласом снажним: — Каине, шта си учинио с братом? Опет настаде кратка тишина, и он настави: — Шта сам учинио с њиме, Господе? Узео сам га к себи, одгаjио га, отхранио, волео сам га, обожавао га, па га убио! Jест, Господе, малопре су му размрскали главу, преда мном, о камен твога дома и то због мене, због ове жене, због ње... Поглед му беше укочен. Глас му се поступно гасио, и он jош неколико пута понови, несвесно, у доста великим размацима, као звоно ко je продужава своjе последње треперење: — Због ње. — Због ње ... — Затим се из његових уста не чу више никакав звук, међутим, усне су му се и даље мицале. Наjеданпут он се сроза као кад се нешто сруши, и оста на земљи непомичан с главом на коленима. Додир младе девоjке, коjа je извлачила своjу ногу испод њега, трже га из заноса. Он гласно превуче руком преко своjих упалих образа, и укочено погледа своjе влажне прете. — Шта! — промрмља — jа сам плакао! И, окренувши се наjеданпут Циганки са неисказаним болом, додаде: — Аваj! ви сте хладно гледали како плачем! Знаш ли ти, девоjко, да су ове сузе лава? Дакле, истина je? не дира нас несрећа човека кога мрзимо. Ти би могла гледати како умирем и смеjала би се. Ох! jа нећу да видим како ти умиреш! Jедну реч! само jедну реч опроштаjа! Немоj ми рећи да ме волиш, реци само да ниси противна; то je довољно, jа ћу те спасти. Иначе... Ох! време пролази; преклињем те оним што ти je наjсветиjе, немоj чекати да опет постанем камен као ова вешала коjа те такође ишту! Помисли да су наше судбине у моjоj руци, да сам jа ван себе — ужасно! — да сам у стању све упропастити, и да je испод нас провала без дна, несрећнице, у коjоj ће моj пад до вечности пратити твоj! Jедну благу реч! реци jедну реч! само jедну реч! Она отвори уста да му одговори. Он jоj паде пред ноге да са обожавањем дочека реч, можда нежну, коjа jоj je лебдела на уснама. Она му рече: — Ви сте убица! Свештеник je као бесомучан притиште на груди и стаде се смеjати грозним смехом. — Па добро, убица! — рече он — али ћеш бити моjа. Кад ме нећеш за роба, имаћеш ме за господара. Бићеш моjа! Jа имам jедно склониште где ћу те одвући. Ићи ћеш за мном, мораћеш ићи, jер ћу те иначе предати властима. Ваља умрети, лепоjко, или бити моjа! бити jеднога свештеника, jеднога апостата, jеднога Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 178

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

убице! и то jош вечерас, разумеш ли? Дед! буди весела! дед! пољуби ме, безумнице! Гроб или моjа постеља! У очима му блистаху страст и беснило. Његова страсна уста руменила су врат младе девоjке. Она се отимаше у његовом загрљаjу. Он je обасипаше бесомучним пољупцима. — Не уjедаj ме, чудовиште — узвикну она. — Ох! да одвратнога и мрскога калуђера! Пуштаj ме, jер ћу ти ишчупати ту гадну седу косу и бацити ти je y лице! Он поцрвене, пребледе, затим je пусти и погледа je мрачним погледом. Њоj се учини да je победила и настави: — Знаj да сам Фебусова, да Фебуса волим, да je Фебус леп! Ти свештениче, ти си стар, ти си ружан! Даље од мене! Он дрекну као несрећник кота пеку усиjаним гвожђем. — Онда умри! — рече, шкрипећи зубима. Она виде његов страшни поглед и хтеде побећи. Он je ухвати, продрмуса, обори на земљу и наглим корацима упути се ка углу Тур-Ролан, вукући je за собом по калдрми, држећи je за њене лепе руке. Кад je дошао до угла, он jоj се окрену: — И последњи пут, хоћеш ли бити моjа? Она одговори одлучно: — Никад. Он онда узвикну гласно: — Гудула! Гудула! ево Циганке! освети се! Млада девоjка наjеданапут осети како je неко шчепа за мишицу. Она погледа. То беше сува рука коjа се пружала из jеднога отвора у зиду, и коjа je држала као рука гвоздена. — Држи je добро! — рече свештеник. — То je она Циганка што je побегла. Не пуштаj je. Ja одох по жандарме. Видећеш кад je обесе. Промукли смех одговори из унутрашњости зида на ове крваве речи. — Ха! ха! ха! — Циганка виде свештеника како се трчећи удаљава ка Мосту Богородичине цркве. У том правцу чуо се топот коња. Млада девоjка беше познала злу испосницу. Ван себе од страха, она покуша да се отме. Стаде се увиjати, трзати, у страху и очаjању, али je испосница држала са нечувеном снагом. Кошчати и суви прсти коjи су je стезали беху се грчевито припили за њено месо и обухватали га. Рекао би човек да je та рука била срасла с њеном мишицом. То беше више него ланац, више него синџир, више него гвоздени прстен, то беху разумна и жива клешта коjа су излазила из jеднога зида. Изнурена, девоjка клону на зид, и тада je обузе страх од смрти. Она поммсли на лепоту живота, на младост, на небо, на изглед природе, на љубав, на Фебуса, на све што се удаљавало и на све што се приближавало, на свештеника коjи je отишао да je прокаже, на џелата коjи ћe доћи, на вешала коjа су била ту. И тада осети како jоj се коса диже од страха и чу jезовит смех испоснице коjа jоj je caсвим тихо говорила: — Ха! ха! ха! бићеш обешена. Она се полумртва окрену отвору и спази кроз решетку бледо лице испосничино. — Шта сам вам учинила? — рече, готово не дишући. Испосница не одговори; она стаде мрмљати гласом развученим, љутитим и подругљивим: — Кћери мисирска! кћери мисирска! кћери мисирска! Несрећна Есмералда обори главу, поимаjући да нема посла с људским створењем. Наjеданпут испосница узвикну, као да je тек сад разумела Цитанкино питање: — Шта си ми учинила, велиш! Шта си ми учинила, Циганко! Чуj, дакле. — Jа сам имала дете, jа, видиш, имала сам дете, као што ти рекох! Jедну лепу девоjчицу! Моjу Агнесу — настави она, занета и љубећи нешто у мраку. — И видиш, кћери мисирска, мени су узели моjе дете, украли га, поjели га. Ето шта си ми учинила. Млада девоjка одговори као jагње: — Ваj! jа се тада нисам можда била ни родила! — Ох! jеси! — настави испосница — морала си бити рођена. Она би сад била твоjих година! Ево петнаест година како сам овде, петнаест година како патим, петнаест година како се молим Богу, петнаест година како ударам главом о ова четири зида. — Рекох ти, Циганке су ми je y крале, чуjеш ли? и поjеле je своjим зубима. — Имаш ли ти срца? Замисли шта je дете коjе се игра, дете коjе сиса, дете коjе спава. — Оно je тако невино! — Ето њега су ми украли, њега су ми убили! Добри Бог то зна добро! — Данас je на мене ред, jа ћу поjести Циганку. — Ох! како бих те jела да ми решетке не сметаjу. Глава ми je сувише велика! — Сирото моjе дете! У крале су je док je спавала! А и да су je пробудиле, узалуд би викала, jа нисам била ту! — Ах! маjке циганске, поjеле сте моjе дете! Ходите да видите своjе. И она се стаде смеjати или шкргутати зубима — обоje je било слично на овоме помамном лицу. Дан беше почео свитати. Сива светлост обасjавала je магловито оваj призор, и вешала на тргу видела су се све боље. С друге стране, у правду Моста Богородичине цркве, jадноj осуђеници чинило се да чуjе како се приближуjе топот коњице. — Госпођо! — узвикну она склапаjући руке и клечећи, разбарушена, унезверена, ван себе од страха — госпођо! смилуjте се! Ево долазе. Jа вам нисам ништа учинила. Зар хоћете да на овако страшан начин умрем пред вашим очима? Ви сте милостиви, уверена сам. То je ужасно. Пустите ме да се спасем. Пустите ме! Милост! Jа нећу да умрем на вешалима! — Врати ми моjе дете! — рече испосница. — Милост! милост! — Врати ми моjе дете! Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 179

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Пустите ме, тако вам Бога! — Врати ми моjе дете! Млада девоjка поново паде, изнурена, сломљена; поглед jоj беше стаклен као у човека коjи лежи у гробу. — Ах! — промуца она — ви тражите своjе дете; а jа, jа тражим своjе родитеље. — Враги ми моjу малу Агнесу! — настави Гудула — Не знаш где je? Онда, умри! — Слушаj. Jа сам била раскалашна жена, имала сам jедно дете, и то су ми дете узели. — Узеле су га Циганке. Сад увиђаш да мораш умрети. Кад твоjа мати Циганка буде дошла по тебе, jа ћу jоj рећи: маjко, погледаj она вешала! — Или, врати ми моjе дете. — Знаш ли где je моjа мала кћи? Стани, да ти покажем. Ево њене ципелице, све што ми je од ње остало? Знаш ли где je друга? Ако знаш, реци ми, и jа ћу на коленима отићи по њу, па ма била на другом краjу света. Говорећи ово, она je своjом другом руком, коjу беше пружила кроз решетку, показивала Циганки везену ципелицу. Било je већ довољно видно да се може распознати њен облик и њена боjа. — Покажите ми ту ципелицу — рече Циганка уздрхтала. — Боже! Боже! И у исто време, руком коjа jоj je била слободна, она живо отвори зеленим камењем украшену кесицу коjа jоj je висила о врату. — Тако! тако! — гунћала je Гудула — претураj ту своjу паклену амаjлиjу. Наjеданпут ућута, уздрхта целим телом и узвикну гласом коjи jоj се оте из дубине душе: — Кћери моjа! Циганка беше у том тренутку извадила из своjе кесице jедну ципелицу коjа je y свему била jеднака с оном другом. За ову ципелу био je утврђен пергамент на коме су била исписана ова два стиха: Када другу будеш нашла, Маjка ће те загрлити. За трен ока, испосница беше упоредила обе ципелице, прочитала запис на пергаменту и приљубила уз решетку на прозору своjе лице, ко je ce блистало од небесне радости, вичући: — Кћери моjа! кћери моjа! — Маjко! — одговори Циганка. Оваj се призор не да описати. Зид и гвоздена решетка беху између њих две. — Ох! зид! — викала je испосница! — Ох! видети je a не моћи je загрлити! Твоjу руку! твоjу руку! Млада девоjка пружи jоj руку кроз отвор, испосница шчепа ту руку, притиште на њу своjе усне, и оста на њоj непомична, утонула у овом пољупцу; само се по jецању коjе jоj je с времена на време потресало тело видело да je жива. Међутим, сузе су jоj потоком текле, у тишини, у мраку, као ноћна киша. Jадна маjка лила je на ову обожавану руку црни и дубоки извор суза коjи беше у њоj, и у коjи се кап по кап таложио пуних петнаест година њен превелики бол. Наjеданпут, она се исправи, размаче са чела своjу дугу косу и, не рекавши ни реч, стаде обема рукама, помамно као лавица, дрмусати решетку од своjе ћелиjе. Решетка не попусти. Она онда потражи у jедном углу своjе ћелиjе велики камен коjи jоj je служио за узглавље, и удари њиме у решетку тако силно да се jедна шипка преби уз тисућу варница. Други ударац сасвим развали стари гвоздени крст коjи je затварао прозор од ћелиjе. Она затим обема рукама сломи и размакну комаде гвожђа. Има тренутака када руке jедне жене добиjу натчовечанску снагу. Кад пролаз би отворен, а за то je требало мање од jедног минута, она ухвати своjу кћер по средини и увуче je y ћелиjу. — Ходи! да те избавим смрти — промрмља. Кад jоj кћи би у ћелиjи, она je лагано спусти на земљу, затим je опет узе, и, носећи je на рукама као да je то jош била њена мала Агнеса, стаде ходати по своjоj тесноj собици, ван себе од радости, избезумљена, весела, вичући, певаjући, љубећи своjу кћер, говорећи jоj, смеjући се, плачући, све то у исти мах, и са заносом. — Кћери моjа! кћери моjа! — говораше она. — Нашла сам своjу кћер! ево je! Добри Бог ми je вратио! Хеj! ходите сви! Има ли кога да види да сам нашла своjу кћер? Господе Исусе, како je лепа! Оставио си ме да чекам на њу петнаест година, добри Боже, али зато да ми je вратиш лепу. — Циганке je, дакле, нису поjеле? Ко je то рекао. Кћери моjа! мила моjа кћери! пољуби ме. Како су добре Циганке! Jа волим Циганке. — То си доиста ти. Зато ми je, дакле, срце било у грудима кад год си прошла поред мене. А jа сам мислила да je то мржња! Опрости ми, Агнеса, опрости ми. Морала сам ти се учинити врло зла, je ли? Jа те волим. — Имаш ли jош ону малу белегу на врату? да видим. Имаш je. Ох! како си лепа! Jа сам вам дала те велике очи, госпођице. Пољуби ме. Како те волим. Сасвим ми je свеjедно што друге матере имаjу деце; марим jа за њих сад! Нека само дођу. Ево мени мога детета. Ево њена врата, њених очиjу, њене косе, њене руке. Нађите ми шта овако лепо! Ох! што ће она имати обожавалаца! Плакала сам петнаест година. Сва моjа лепота отишла je и дошла к њоj. Пољуби ме! Она jоj je говорила jош тисућу других необичних речи чиjа je лепота лежала у нагласку, реметила jоj je одело, тако да je jадна девоjка црвенела, гладила jоj je руком свилену косу, љубила jоj ногу, колено, чело, очи, усхићивала се свиме. Млада девоjка ниjе се бранила, и с времена на време понављала би врло тихо и са безграничном љубављу: — Маjко! — Видиш, кћери моjа — настављала je испосница прекидаjући сваку своjу реч пољупцима -видиш, jа ћу Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 180

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

те волети. Отићи ћемо одавде. Бићемо срећне. Jа сам наследила нешто у Ренсу, у нашоj постоjбини. Ти знаш Ренс? Ах! не знаш, била си сасвим мала! Да знаш како си била лепа кад ти je било четири месеца! Имала си тако мале ножице да су из радозналости долазили да их виде чак из Епернеjа, коjи je седам миља далеко! Имаћемо нашу њиву и кућу. Спаваћеш у моjоj постељи. Боже моj! ко би то помислио? jа сам нашла своjу кћер. — О, маjко! — рече млада девоjка, коjа од силног узбуђења jедва наjзад доби снаге да говори — лепо ми je Циганка рекла. Била je међу нама jедна Циганка, коjа je умрла прошле године и коjа се бринула о мени као дадиља. Она ми je и обесила о врат ову кесицу. Увек ми je говорила: — Мала, чуваj добро ову драгоценост. То je благо. По њоj ћеш наћи своjу матер. Твоjа ти je мати о врату. — Циганка ми je прорекла да ћу вас наћи! Испосница поново притиште кћер у своjа наручjа. — Ходи да те пољубим! како то лепо кажеш! Кад одемо у нашу постоjбину, даћемо ципелице маломе Христу у цркви. Дужни смо то доброj светоj Богородици. Боже! како имаш леп глас. Кад си ми говорила малопре, чинило ми се да слушам музику. Ах! Господе боже! Нашла сам опет своjе дете. Али je ли могућно то што се догодило? Не умире се, дакле, ни од чега, jер jа нисам умрла од радости. И она поново стаде пљескати рукама, смеjати се и викати: — Како ћемо бити срећне! У том тренутку одjекну у ћелиjи звекет оружjа и коњски топот коjи као да je долазио са Моста Богородичине цркве и све се више приближавао кеjом. Циганка, преплашена, паде у наручjе испосници. — Спасите ме! спасите ме! маjко! ево их где долазе. Испосница пребледе. — Боже! шта рече? Jа сам заборавила! Тебе гоне! Шта си то учинила? — Не знам — одговори несрећно дете — али сам осуђена да умрем. — Да умреш — рече Гудула и поведе се као да je гром ударно. — Да умреш! — настави она лагано и гледаjући укочено у своjу кћер. — Jест, маjко — настави млада девоjка ван себе од страха — хоће да ме убиjу. Ето иду да ме ухвате. Та су вешала за мене. Спасите ме! Спасите ме! Ево долазе! Спасите ме! Испосница оста неколико тренутака непомична као окамењена, затим махну главом у знак сумње, и наjеданпут, прснувши у смех, али у смех ужасан коjи jоj се беше повратио, узвикну: — Хо! хо! не! то што ми рече сан je. Шта! била сам je изгубила, нисам чула за њу пуних петнаест година, и сад, кад сам je нашла, да буде моjа само jедан минут! Да ми je опет узму! Сад, кад je лепа, кад je велика, кад ми говори, кад ме воли, сада да ми je поjеду, пред моjим очима, пред очима њене матере! Ох, не! то ниjе могућно! Добри Бог неће допустити тако шта. Овде коњаници као да се зауставише, и чу се удаљени глас коjи je говорио: — Овамо, господине Тристане. — Свештеник рече да ћемо je наћи код Мишjе руле. — Топот коњски поново се зачу. Испосница се исправи са очаjним вриском. — Бежи! бежи, моjе дете! Сад се свега опомињем. Имаш право. Чека те смрт. Ужасно! Бежи! Она прислони главу на отвор, па je брзо трже. — Остани — рече гласом тихим, кратким и тужним, стежући грчевито руку своjе кћери коjа je била више мртва но жива. — Остани! Не говори ништа! Воjници су свуда унаоколо. Не можеш изићи. Сувише je видно. Очи су jоj биле суве и зажарене. Она оста неколико тренутака не говорећи. Само je крупним корацима корачала по своjоj ћелиjи и заустављала се овде-онде те чупала своjу седу косу коjу je затим кидала зубима. Наjеданпут рече: — Приближуjу се. Хоћу да говорим с њима. Сакриj се у онаj угао. Неће те видети. Jа ћу им рећи да си побегла или да сам те пустила. Она спусти своjу кћер, коjу je дотле непрестано носила, у онаj угао ћелиjе коjи се споља ниjе видео. Ту je приби, брижљиво намести тако да jоj ни ноге ни руке нису излазиле из мрака, расплете jоj црну косу и њоме jоj покри белу хаљину да се не види, метну пред њу своj крчаг и своj камен, jедини намештаj коjи je ишала, мислећи да ће je таj крчаг и таj камен заклонити. И кад je то свршила, мирниjа, паде на колена и стаде се молити Богу. Дан коjи тек што се беше почео помаљати остављао je jош много мрака у Мишjоj рупи. У том тренутку глас свештеников, таj паклени глас прође сасвим близу ћелиjе вичући: — Овамо, капетане Фебусе од Шатопера. Кад чу ово име и оваj глас, Есмералда, коjа се беше прибила у свои углу, учини jедан покрет. — Не мичи се! — рече Гудула. Тек што je изговорила ове речи, а гомила људи, мачева и коња заустави се око ћелиjе. Мати се брзо диже и стаде пред прозор да га затвори. Она виде велики одред воjника пешака и коњаника коjи беху построjени на Гревскоме тргу. Њихов заповедник одjаха коња и приђе jоj: — Старице — рече таj човек коjи je изгледао врло свиреп — тражимо jедну вештицу да je обесимо. Рекли су нам да je код тебе. Jадна мати начини лице што je могућно равнодушии je и одговори: — Не знам шта хоћете да кажете. Човек настави: — До сто ђавола! Шта прича онаj луди архиђакон. Где je он? Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 181

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Господару — рече jедан воjник — нестало га je. — Слушаj, матора лудо — настави заповедник — немоj лагати. Jедна вештица предата ти je на чување. Шта си учинила с њом? Испосница не хтеде све одрицати, боjећи се да не изазове сумњу, и одговори гласом искреним и осорним: — Ако говорите о jедноj великоj девоjци, коjа ми je малопре била предата, та ме je девоjка уjела и jа сам je пустила. То je све што знам. Оставите ме на миру. Заповедник се намршти. — Немоj лагати, матора аветињо — настави он. — Jа се зовем Тристан Ермит и приjатељ сам краљев. Тристан Ермит, чуjеш? — И, гледаjући Гревски трг око себе, он додаде: — То je име ко je овде има одjека. — Да сте и Сатана Ермит — одговори Гудула, коjа доби мало наде — не бих ништа друго могла рећи, и не бих вас се боjала. — До сто ђавола! — рече Тристан — ала ова сикће! Дакле, вештица je побегла, а на коjу je страну отишла? Гудула одговори немарно: — Чини ми се Улицом Мутон. Тристан окрену главу, и даде своjоj чети знак да се спреми за полазак. Испосница дахну душом. — Господару — рече наjеданпут jедан стрелац — питаj те ту матору вештицу зашто су тако искварене шипке на њену прозору. Ово питање поново испуни страхом срце jадне матере. Па, ипак, она не изгуби све присуство духа. — Такве су увек биле — промуца. — То ниjе истина — настави стрелац — jуче jош стоjале су као леп црни крст коjи буди побожност. Тристан погледа испосницу испод ока. — Чини ми се да се вештица збунила. Несрећна жена осети да све зависи од њена држања, и с пакленим мукама у души стаде се смеjати. Маjке су у стању све да учине. — Коjешта — рече она — таj je човек пиjан. Има више од године дана како су jедна кола, натоварена каменом, ударила у прозор и извалила на њему решетку. Штавише, тада сам изгрдила кочиjаша. — То je истина — рече други стрелац — jа сам ту био. Увек има свуда људи коjи су све видели. Оваj неочекивани исказ стрелчев оживе испосницу, за коjу je оваj испит био прелазак преко провалије по оштрици ножа. Али она беше осуђена на наизменично мењање наде и страха. — Да су то кола учинила — настави први воjник — шинке би биле угуране, међутим, оне су избиjене напоље. — Охо — рече Тристан воjнику — ти имаш нос истражнога судиjе у Шатлеу. Шта велиш на ово, стара? — Боже моj — узвикну она у очаjању и гласом плачним против своjе воље — jа вам се кунем, господару, да су кола поломила ове шипке. Ви сте чули да je таj човек видео кад су кола ударила у прозор. А после, какве то везе има с вашом Циганком? — Хм — прогунђа Тристан. — До ђавола — настави воjник, коме je поласкала управникова похвала — прелом гвожђа сасвим je нов. Тристан махну главом. Она пребледе. Колико има, рекосте, како су та кола ударила у прозор? — Месец дана, петнаест дана, можда, господару. Не опомињем се тачно. Наjпре je рекла да има више од године дана — напомену воjник. — Ово je заиста сумњиво — рече управник. — Господару — узвикну она, не одмичући од прозора и стрепећи да их сумња не наведе да промоле главу кроз прозор и погледаjу у ћелиjу — господару, кунем вам се да су кола сломила ову решетку. Кунем вам се свима анђелима у раjу. Ако je кола нису сломила, дабогда се у паклу кувала. — Нешто ми се много кунеш — рече Тристан, гледаjући je инквизиторским погледом. Jадна жена осећала je како све више губи своjе поуздање. Почела je била хватати се у лажи и са страхом je увиђала да не говори оно што би требало говорити. Уто дође други воjник и узвикну: — Гооподару, ова матора вештица лаже. Циганка ниjе побегла Улицам Мутон. Ланац у улици био je целе ноћи затегнут, и чувар ниjе видео никога да je прошао. Тристан, чиjе je лице свакога тренутка било све мрачниjе, обрати се испосници: — Шта имаш да кажеш на ово? Она покуша да се из ове нове неприлике извуче: — Не знам, господару, могла сам се преварити. Чини ми се да je прешла преко воде. — То je противна страна — рече Тристан. — Но ниjе вероватно да je хтела да се врати у Стару варош, где су je гонили. Ти лажеш, бабетино! Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 182

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

А после — додаде први воjник — нема чамца ни с ове ни с оне стране воде. — Биће да je препливала — одговори испосница, бранећи земљиште стопу по стопу. — Зар жене пливаjу? — рече воjник. — До сто ђавола, бабо, ти лажеш, лажеш — настави Тристан гневно. — Дошло ми je да се манем Циганке па да тебе обесим. Четврт часа мучења ишчупаће ти можда из грла истину. Поћи ћеш с нама. Она жудно прихвати ове речи. — Како хоћете, гослодару. Водите ме, водите. Ударите ме на муке, нисам противна. Водите ме. Брзо, брзо, хаjдемо одмах. За то време — мишљаше — кћи ће ми се спасти. — Сто му мука — рече Тристан — каква жудња за мукама! — Jа ништа не разумем ову луду. Jедан стари подофицир ноћне страже, сав сед, изиђе из редова и обрати се управиику: — Доиста je луда, господару. Ако je пустила Циганку, ниjе њена кривица, jер она не воли Циганке. Има петнаест година како сам стражар и како je свако вече слушам где проклиње Циганке клетвама коjима нема краjа. Ако je та коjу тражимо, као што jа мислим, она играчица с козам, ту нарочито мрзи. Гудула се напреже и рече: — Ту нарочито. Jеднодушни исказ ноћних стражара потврди управнику полициjе речи старог подофицира. Тристан Ермит, коjи изгуби сваку наду да ћe шта дознати од испоснице, окрену jоj леђа и она та са неисказаном зебњом виде како се лагано упути своме коњу. — Ништа — рече он кроз зубе — напред, да тражимо даље. Нећу заспати док та Циганка не буде обешена. Међутим, он ce устезао jош неко време, пре него je узjахао коња. Гудула je лебдела између живота и смрти, гледаjући га како се осврће по тргу, узнемирен као ловачки пас коjи осећа у своjоj близини легало дивљачи и неће да се удаљи. Напослетку, он махну главом и скочи у седло. Срце Гудулино, коjе се беше тако ужасно стегло, рашири се, и она рече тихим гласом, погледавши своjу кћер коjу ниjе смела погледати откако су они дошли: — Спасена. Jадно дете седело je за све то време у своме углу, не дишући, не мичући се, мислећи непрестано о смрти. Она беше чула сав разговор између Гудуле и Тристана, и свака страва њене матере одjекнула je у њоj. Беше чула непрекидно пуцање конца коjи je држао над провалиjом, двадесет пута учинило jоj се да се таj конац прекинуо, и напослетку поче дисати лакше и осећати земљу под ногама. У том тренутку она чу jедан глас коjи je говорио управнику: — Гром и пакао! господине управниче, моjе ниjе да вешам вештице, jа сам воjник. Народ je потучен; остало остављам вама. И сами ћете признати да треба да се вратам своjоj чети, jер je остала без капетана. Оваj глас беше глас Фебуса од Шатопера. Шта се у том тренутку у њоj догодило, не да се исказати. Дакле, он je био ту, њен приjатељ, њен заштитник, њена потпора, њено уточиште, њен Фебус. Она устаде, и пре него je мати могла задржати, полете на прозор вичући: — Фебусе, у помоћ, Фебусе моj. Фебус ниjе више био ту. На неколико тренутака пре тога савио je био у Ножарску улицу. Али Тристан не беше jош отишао. Испосница jурну на своjу кћер као бесомучна. Она jоj забоде нокте у врат и сурово je трже. Мати тигрица не разбира много. Али je било сувише касно. Тристан je беше видео. — Хе, хе — узвикну он смеjући се тако да су му се видели сви зуби и да му je лице изгледало као Курjачка њушка — два миша у мишоловци. — Слутио сам jа то — рече воjник. Тристан га удари по рамену: — Ти си добар момак. — Брзо — додаде он — где je Ханриjет Кузен? Jедан човек коjи ниjе имао ни одело ни лице воjничко изиђе из редова. Одело му je било пола сиво, пола загасито, коса заглађена, рукави кожни, а у крупноj руци носио je конопац. Оваj човек увек je пратио Тристана, коjи je увек пратио Луjа XI. — Приjатељу — рече Тристан Ермит — jа бих рекао да je оно вештица коjу тражимо. Обесићеш je. Имаш ли лествице? — Тамо су jедне, у шупи Куће на стубовима — одговори човек. — Хоћу ли je обесити на овим вешалима тамо? — настави он показуjући зидана вешала. — Да. — Хе, хе — настави човек са смехом више зверским но што je био смех упаравников — нећемо морати ићи далеко. — Пожури - рече Тристан. — Смеjаћеш се после. Међутим, откако je Тристан видео њену кћер и откако je свака нада била изгубљена, испосница ниjе проговорила ниjедну реч. Она je бацила у jедан кут своjе ћелиjе jадну Циганку коjа je била полумртва, и стала поново на прозор, наслонивши обе руке, као канџе, на наслон од прозора. У овом положаjу неустрашиво je гледала по воjницима, погледом дивљим и унезвереним. Баш у тренутку кад je Ханриjет Кузен пришао ћелиjи, она га погледа тако зверски да je устукнуо. — Господару — рече он вративши се управнику — коjу треба ухватити? — Младу. Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 183

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Тим боље, jер ми стара изгледа незгодна. — Сирота играчица с козом! — рече стари подофицир. Ханриjет Кузен приђе прозору. Пред погледом материним он обори очи. Затим доста плашљиво рече: — Госпођо... Она га прекиде гласом врло тихим и помамним: — Шта хоћеш? — Нећу вас — него ону другу. — Коjу другу? — Ону младу. Она стаде вртети главом вичући: — Нема овде никога! Нема никога! Нема никога! — Има — настави џелат — ви то добро знате. Пустите ме да узмем младу. Вама нећу ништа. Она се необично горко насмеjа: — Тако, мени нећеш ништа. — Даjте ми ону другу, госпођо; тако je наредио господин управник. Она понови као у лудилу: — Нема овде никога. — Jа вам кажем да има — одговори џелат. — Сви смо видели да вас има две. — Ходи да се увериш — рече испосница са страшним смехом. — Провуци главу кроз прозор. Џелат погледа материне нокте, и не усуди се. — Пожури — повика Тристан, коjи беше разместио своjу чету у круг око Миш je рупе и стоjао на коњу у близини вешала. Ханриjет се врати управнику jош jеданпут, сасвим збуњен. Он беше спустио конопац на земљу, и неспретно je обртао шешир у руци. — Господару — упита он — како да уђем? — На врата. — Нема их. — Кроз прозор. — Сувише je узан. — Прошири га — рече Тристан љутито. — Зар немаш пиjука? Из дубине своjе пештере, мати, коjа je непрестано била на опрези, гледала je ово. Она се не надаше више ничему, ниje више знала шта хоће, али ниjе хтела да jоj узму кћер. Ханриjет Кузен оде у шупу Куће на стубовима по сандук са џелатским алатом. Он извади из њега и лествице, ко je сместа прислони уз вешала. Пет-шест воjника наоружаше се пиjуцима и полу гама, и Тристан се упути с њима прозору. — Стара — рече управник строгим гласом — предаj нам ту девоjку на леп начин. Она га погледа као да га ниjе разумела. — До сто ђавола! — настави Тристан — што не даш да се та вештица обеси кад то краљ жели? Jадна жена стаде се смеjати своjим дивљим смехом. — Што не дам? Зато што je то моjа кћи. Ове речи изговорила je тако да je уздрхтао и сам Ханриjет Кузен. — Врло ми je жао — рече на то управник — али тако хоће краљ. Она узвикну, удвоjивши своj страховити смех: — Шта ме се тиче твоj краљ? Рекох ти да je то моjа кћи. — Провалите зид — рече Тристан. Да се направи отвор доста простран, довољно je било извадити jедан камен испод прозора. Кад мати чу како пиjуци и полуге поткопаваjу њену тврђаву, она страховито врисну, затим са ужасном брзином стаде трчати по своjоj ћелиjи, као звер у своме кавезу. Она не рече више ништа, али су jоj очи севале. У воjника се беху следила срца. Наjеданпут она узе камен, насмеjа се и обема рукама хитну га на раднике. Камен, рђаво бачен, jер су jоj руке дрхтале, не дохвати никога и заустави се под ногама Тристанова коња. Она шкргутну зубима. Међутим, мада сунце не беше jош изишло, видело се увелико; лепо руменило обасjавало je старе црвоточне димњаке на Кући на стубовима. Беше час када се први прозори ове велике вароши весело отвараjу на крововима. Сељаци, пиљари коjи се на своjим магарцима беху упутили на пиjацу, прелазећи преко Гревскога трга зауставили би се зачас пред овом четом воjника, коjа се беше окупила око Мишje pyпе, погледали би je зачуђено и отишли даље. Испосница беше села краj своjе кћери, заклонила je своjим телом и, укочена погледа, слушала je jадно дете коje ce ниje мицало и коje je тихим гласом понављало само jедну реч: Фебус. Уколико je рад рушилаца напредовао, мати се и нехотице повлачила и све више притискивала младу девоjку уза зид. Наjеданпут испосница виде како се камен заљуља (jер je била као на стражи и ниjе га пуштала из очиjу), и чу глас Тристанов коjи je соколио раднике. Она се тада трже из клонулости коjа je беше обузела од пре неколико тренутака, и узвикну; и, док je говорила, глас jоj je парао уво као тестера, час шапутао као да су jоj све клетве полетеле на усне да се одjедном излиjу. Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 184

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

— Хо, хо, хо! Та то je ужасно. Ви сте зликовци! Зар хоћете доиста да ми узмете кћер? Рекох вам да je то моjа кћи. Ох, подлаци! Ох! џелати! Убице! У помоћ! у помоћ! Je ли могућно да хоће да ми одузму дете. Ко je таj кога називаjу добрим Богом. И обраћаjући се Тристану, запенушена, унезверена, пузећи као пантер и накострешена, она настави: — Приђи да ми узмеш кћер! Зар ти не разумеш да ти ова жена каже да je то њена кћи? Знаш ли ти шта je то имати дете? Хеj, вуче, зар ниси никад лежао са своjом курjачицом, зар ниси никад имао своjе курjаче? А ако имаш мале, зар немаш ништа у утроби да те потреса кад они урлаjу? — Оборите камен — рече Тристан — не држи се више. Полуге подигоше тешки камен. Као што смо рекли, то беше последњи бедем материн. Она скочи на њ, хтеде га задржати, запара га своjим ноктима, али jоj камен, коjи покренуше шесторица људи, измаче из руку и лагано се склиза низ гвоздене полуге. Видећи да je пролаз отворен, испосница паде пред отвор, затвори рупу своjим телом, кршећи руке, удараjући главом о под, и вичући гласом коjи беше промукао од умора и коjи се jедва чуо: — У помоћ! ватра! ватра! — Сад ухватите девоjку — рече Тристан непрестано хладан. Мати погледа воjнике тако страшно да би се ови ради je повукли но ишли напред. — На посао — настави Тристан. — Ханриjете Кузене, чини своjе. Нико се не маче. Тристан стаде псовати: — Гром и пакао! Зар моjи воjници да се боjе jедне жене! — Господару — рече Ханриjет — зар je то жена? — Има лавовску гриву — рече други. — Напред — настави управник — отвор je довољно широк. Уђите троjица напоредо, као у пробоjу код Понтоаза. Нека jедном буде краj овоме, гром и пакао! Први коjи одступи погинуће. Доведени у теснац између управника и матере, коjи су претили, воjници се зачас устезаше, затим се одлучно упутише Мишjоj рупи. Кад испосница оно виде, она се нагло диже на колена, размаче косу с лица, затим спусти на кукове своjе мршаве и раскрвављене руке, крупне сузе пођоше jоj jедна по jедна из очиjу и стадоше jоj тећи низ образе jедном бором, као буjица коритом коjе je пролокала. У исто време она стаде говорити, али гласом тако пуним молбе, тако благим, тако понизним и тако дирљивим да су око Тристана утирали сузе многи воjници коjи би месо људско могли jести. — Господо, господо воjници, чуjте. Треба да вам кажем. То je моjа кћи, моjа драга кћи коjу сам била изгубила. Чуjте ме. То je читава прича. Имаjте на уму да jа врло добро познаjем господу воjнике. Они су увек били добри према мени, кад су се деца бацала на мене камењем, зато што сам проводила љубав. Ви ћете ми оставити моjе дете кад будете све дознали. Jа сам била покварена девоjка. Цигани су ми je украли. Петнаест година чувала сам њену ципелицу. Погледаjте, ево je. Толика jоj je била нога. У Ренсу, Шантефлери, у Мученичкоj улици. Чули сте можда. То сам била jа. Кад сте ви били млади, тада je било срећно време. Онда се лепо живело. Ви ћете имати сажаљења према мени, je л' те господо? Циганке су ми je украле, и нисам je видела петнаест година. Мислила сам да je мртва. Петнаест година провела сам овде, у овом подруму, без ватре зими. То je страшно. Сирота ципелица. Jа сам толико викала да ме je добри Бог чуо. Ноћас ми je вратио кћер. То je чудо доброга Бога. Она не беше мртва. Ви ми je нећете узети, уверена сам. Кад бисте хтели узети мене, не бих рекла ништа, али њу, дете од шеснаест година, даjте jоj времена да види сунце. Шта вам je она учинила? Ништа. Ни jа вам нисам ништа учинила. Кад бисте знали да jа имам само њу, да сам стара, да je то благослов коjи ми je послала света Богородица. А после, ви сте сви тако добри, ви нисте знали да je то моjа кћи, а сад знате. Ох, jа je волим! Господине управниче, jа бих више волела рану на утроби своjоj но огреботину на њеноме прсту. Ви ми изгледате добар господин. Ово што вам говорим све вам разjашњава, je л' те? Ох, да сте имали маjку, господару, ви сте старешина, оставите ми моjе дете. Помислите да вас молим на коленима, као што се моли Христос. Jа не тражим ништа ни од кога, jа сам из Ренса, господо; имам нешто мало имања од мог уjака Маjета Прадона. Jа нисам просjакиња. Нећу ништа, само хоћу своjе дете. Ох, хоћу да остане код мене! Добри Бог, коjи je господар, ниjе ми га вратио узалуд. Краљ! велите краљ! Њему неће баш тако много годити да ми кћи буде убиjена. А после, краљ je добар. То je моjа кћи, моjа кћи, а не краљева. Она ниjе ваша. Jа ћу отићи, отићи ћемо обе. Кад иду две жене, од коjих je jедна мати а друга кћи, треба их пустити да иду. Пустите нас да идемо, ми смо из Ренса. Ох, ви сте тако добри, господо воjници, jа вас све волим... Ви ми нећете одузети моjе мило дете, то ниjе могућно. Je л'те да je то сасвим немогућно? Моjе дете, моjе дете. Нећемо покушавати да представимо њене покрете, њен глас, њене сузе коjе je гутала говорећи, руке коjе je склапала и кршила, смех од кога се човеку срце парало, укочене погледе, jецање, уздахе, тужан и дирљив врисак коjи je прекидао њене речи без реда, без смисла и без везе. Кад je ућутала, Тристан Ермит набра обрве, али зато да сакриjе сузе коjе су блистале у његовом зверском оку. Па, ипак, он савлада своjу слабост, и рече кратко: — Тако краљ хоће. Затим се наже на уво Ханриjету Кузену и рече му сасвим тихо: — Свршаваj брзо! Страшни управник осећао je можда да и у њему срце попушта. Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 185

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

Џелат и воjници уђоше у ћелиjу. Испосница се не успротиви; само се довуче до своjе кћери и паде на њу. Циганка виде воjнике где се приближаваjу. Страх од смрти поврати je. — Маjко — узвикну она неисказаним гласом очаjања — маjко, ево их, браните ме! — Браним те, чедо моjе — одговори мати угушеним гласом; и, стежући je y своjа наручjа, она je обасу пољупцима. Лежећи овако на земљи, jедна на другоj, и мати и кћи беху достоjне сажаљења. Ханриjет Кузен узе младу девоjку преко средине, испод њених лепих рамена. Кад осети ову руку, она врисну и онесвести се. Џелат коме су из очиjу капале на њу крупне сузе хтеде je понети. Он покуша одвоjити матер, коjа, тако рећи, беше везала своjе руке око струка своjе кћери, али она се беше тако чврсто ухватила за своjе дете да му je било немогућно одвоjити je. Ханриjет Кузен извуче онда младу девоjку из ћелиjе, а с њом и матер. Материне очи беху такође затворене. Сунце се у том тренутку рађало, и на тргу je било већ прилично света коjи je издалека гледао шта се то тако вуче по калдрми ка вешалима. Jер такав беше обичаj управника Тристана приликом погубљивања. Он никако ниjе допуштао радозналима да се приближе. На прозорима ниjе било никога. Само су се у даљини, на врху онога торња Богородичине цркве с кога се видео Гревски трг, видела два човека као две црне тачке на jасноме jутарњем небу, коjи као да су гледали. Ханриjет Кузен заустави се са своjим теретом на подножjу кобних лестница и, jедва дишући од силног узбуђења, намаче конопац на дивни врат младе девоjке. Несрећно дете осети страшни додир конопца. Она отвори очи и виде суву руку камених вешала, коjа се пружала изнад њене главе. Она се стресе и узвикну гласом jасним и ужасним: — Не, не, нећу! — Мати, чиjа се глава губила у оделу њене кћери, не рече ни реч; само уздрхта целим телом и чу се како удвоjи своjе пољупце. Џелат се користи овим тренутком да живо откопча руке коjима она беше стегла осуђену. Било од умора, било из очаjања, она се не успротиви. Он онда диже младу девоjку на раме, са кога je ово красно створење падало преко његове велике главе грациозно превиjено надвоjе. Затим метну ногу на лествице да се попне. У том тренутку, мати, коjа je лежала на калдрми, сасвим отвори очи. Не пустивши ни гласа, она се исправи страховита лица, затим као звер на своj плен jурну на џелата и уjеде га за руку. То je било у трену ока. Џелат заурла од бола. Воjници притрчаше и с тешком муком ишчупаше му крваву Руку из уста материних. Она je ћутала. Воjници je доста сурово одгурнуше, и тада уочише да jоj глава тешко паде на калдрму. Подигоше je. Она поново паде. Била je мртва. Џелат, коjи не беше пустио младу девоjку, настави пети се уз лествице.

II LA CREATURA BELLA BIANCO VESTITA308(Данте) Кад Квазимодо виде да je ћелиjа празна, да Циганке нема више у њоj, да су je одвели док jу je бранно, он се обема рукама ухвати за косу и стаде скакати од изненађења и бола. Затим стаде трчати по целоj цркви, тражећи своjу Циганку, урлаjући необично по свима кутовима, сеjући своjу риђу косу по поду. То je било баш онда кад су краљеви стрелци победоносно улазили у Богородичину цркву тражећи такође Циганку. Квазимодо им je помогао и не слутећи, грешник, о њиховим страшним намерама; он je мислио да су неприjатељи Циганкини шатровци. Сам je водио Тристана Ермита по свима могућим склоништима, отварао му je таjна врата, двоструке зидове у олтару, задња одељења у ризницама. Да je несрећна девоjка jош била у цркви, он би je предао. Кад Тристану досади ово узалудно тражење, њему, коjи ниjе лако губио стрпљење, Квазимодо настави тражити сам. Он обиђе цркву двадесет пута, сто пута, уздуж и попреко, оздо до доле, пео се, силазио je, викао je, њушкао je, тражио je, претресао je, завлачио je главу по свима рупама, уносио je буктињу под све сводове, у очаjању, ван себе. Мужjак коjи je био изгубио своjу женку, ниjе страшниjи нити немирниjи. Кад се наjзад уверио, добро уверио да je нема, да je с њом свршено, да су му je украли, он се лагано попе уз степенице торњева, степенице уз ко je je ycтрчао тако живо и тако победоносно онога дана када jу je спасао. Он прође jош jеданпут кроз иста места, оборене главе, без гласа, без суза, готово не дишући. Црква je опет била пуста, и у њоj je поново завладала мртва тишина. Стрелци je беху напустили и отишли да потраже вештицу по вароши. Кад остаде сам у овоj пространоj Богородичиноj цркви, коjа je на неколико тренутака пре тога била тако узаврела, Квазимодо се упути у ћелиjу у коjоj je Циганка провела толико недеља под његовом заштитом. Приближуjући се ћелиjи, замишљао je да ће je можда наћи у њоj. Кад на савиjутку галериjе, коjа води на кров побочних страна, угледа тесну ћелиjу с њеним малим прозором и малим вратима, склоњену под jедним великим сводом подупирачем као птичjе гнездо под граном, бедни звонар клону и наслони се на jедан стуб да не падне. Он помисли да се можда вратила, да jу je неки добар дух без сумње довео натраг, да je та ћелиjа тако мирна, тако поуздана, тако лета да ниjе могућно да ниjе у њоj, и он се не у суди крочити ни корак више, боjећи се да не уништи своjе илузиjе. — Jест, говорио je y себи, можда спава или се моли Бопу. Не треба je 308

Створење лепо у бело обучено

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 186

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

узнемиравати. Он прикупи наjзад сву своjу храброст, приђе на прстима, погледа и уђе. Празна! Ћелиjа беше непрестано празна. Несрећни звонар обиђе je лагано, подиже постељу и погледа под њом, као да се девоjка могла сакрити између пода и душека, затим махну главом и оста као блесаст. Наjеданпут он разjарено згази ногом буктињу, и, не рекавши ниjедну реч, не пустивши ни jедан уздах, затрча се, удари главом о зид и паде на под онесвешћен. Кад дође себи, он паде на постељу и стаде љубити jош топло место на коме je млада девоjка спавала; ту оста неколико тренутака непомичан, као да ће на том месту издахнути, затим се диже, купаjући се у зноjу, задихан, ван себе, и стаде ударати главом о зид, одмерено као клатно звона, одлучно као човек коjи хоће да je разбиjе. Напослетку паде и по други пут, изнурен, изиђе на коленима из ћелиjе и намести се преко пута врата, у положаj човека коjи je зачуђен. Тако je остао више од jеднога сата, не мичући се, гледаjући укочено у пусту ћелиjу, мрачниjи и замишљениjи од матере коjа седи између празне колевке и мртвачког сандука с телом. Ниjе говорио ништа; само би му с времена на време силно потресло тело jецање, али jецање без суза, као оно летње муње без грмљавине. Рекло би се да je тада, премишљаjући у своме болу о томе ко би мотао бити неочекивани отмичар Циганке, помислио на архиђакона. Он се сети да je jедини дом Клод имао кључ од степеница коjе воде у ћелиjу, опомену се ноћних насртаjа на младу девоjку: првог, када му je Квазимодо помогао, другог, када му je стао на пут. Опомену се безброjних поjединости и наскоро би потпуно уверен да му je архиђакон отео Циганку. Међутим, он je толико поштовао овог свештеника, захвалност, оданост и љубав према томе човеку беху ухватиле тако дубока корена у његовом срцу да су, чак и у овом тренутку, давале отпора ноктима љубоморе и очаjања. Он je помишљао да je ово учинио архиђакон; и страшан гнев, коjи би осетио према свакоме другом, претворио се код jаднога звонара у неизмеран бол, кад се тицало Клода Фролоа. Баш кад je овако мислио на свештеника, зора je осветлила сводове подупираче, и он спази на горњем спрату Богородичине цркве, на лакту спољашње ограде коjа савиjа око апсиде, неку прилику коjа je ишла. Та je прилика ишла к њему. Он je познаде. То беше архи-ђакон. Клод je ишао кораком одмереним и лаганим. У ходу ниjе гледао пред собом; ишао je ка северном торњу, али му je лице било окренуто косо, ка десноj обали Сене; главу je држао високо, као да се трудно да види нешто преко кровова. У овом положаj у често стоjи буљина. Она лети ка jедноj тачки а гледа у другу. Свештеник прође тако изнад Квазимода и не спази га. Глуви, кога ова изненадна поjава беше скаменила, виде Клода како уђе на врата од степеница северног торња. Читалац зна да je то онаj торањ с кога се види Општински дом. Квазимодо се диже и пође за архи-ђаконом. Он се попе уз степенице торња, да дозна зашто се свештеник попео. Уосталом, jадни звонар ниjе знао шта чини, шта би могао рећи, шта би хтео. Душа му беше испуњена гневом и страхом. Архиђакон и Циганка сударили су се у његову срцу. Кад je дошао на врх торња, пре него je изишао из мрака на степеницама и иступио на платформу, он опрезно разгледа где je свештеник. Свештеник му беше окренут леђима. Има jедна ограда око платформе звоника. Свештеник, чиjе су очи непомично гледале у варош, беше се наслонио грудима на ону страну те ограде коjа гледа на Мост Богородичине цркве. Квазимодо, прикрадаjући се иза њега, хтеде видети шта то гледа. Свештеник беше тако занет да не чу кораке глувога. Диван je и приjатан призор Париз, нарочито ондашњи Париз, кад се гледа са торња Богородичине цркве, при бистроj светлости летње зоре. То je могло бити месеца jула. Небо je било сасвим ведро. Последње звезде гасиле су се на разним његовим тачкама, а jедна врло сjаjна блистала се на истоку на наjсветлиjем месту неба. Сунце тек што се ниjе било родило. Париз се већ почео кретати. Врло бела и врло чиста светлост живо je истицала у оку све слике коjе су тисућу кућа пружале на истоку. Џиновска сенка звоника ишла je с крова на кров, с jеднога краjа велике вароши на други. Било je већ краjева у коjима се чуо говор и врева. Овде удар звона, онде удар чекића, тамо тандркање кола коjа иду. Већ неколико димова избиjало je овде-онде над овом површином кровова, као кроз пукотине каквог огромног вулкана. Река коjа таласа своjу воду под сводовима толиких мостова, на врху толиких острва преливала се сребрнастим таласима. Свуда око вароши, ван бедема, поглед се губио у кругу праменасте магле, кроз коjу се неjасно распознавала неодређена пруга равница и лепо узвишење брежуљака. Свакоjаки таласасти звуци разливали су се изнад ове упола успаване вароши. Према истоку, jутарњи ветар гонио je преко неба неколико белих праменова, откинутих са руна магле на брежуљцима. На тргу, неке жене коjе су носиле у руци судове с млеком, показивале су зачуђено jедна другоj необично искварена велика врата Богородичине цркве и два оловна млаза згуснута у пукотинама пешчара. То беше све што je преостало после ноћне борбе. Ломача, коjу je Квазимодо западно између торњева, беше се угасила. Тристан беше већ очистио трг и побацао лешеве у Сену. Краљевима као што je Луj XI прва je брига да оперу калдрму после каквог покоља. Изван ограде торња, баш испод тачке на коjоj се зауставио свештеник, био je jедан од оних фанВиктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 187

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

тастично изрезаних олука од камена коjи се истичу на готским грађевинама; а у jедноj пукотини тога олука, два лепа шебоjа, коjе je ветар кретао те се чињаху као живи, несташно су се поздрављала. Изнад торња, високо, далеко на небу чуо се цвркут птица. Али свештеник ниjе слушао, ниjе гледао ништа од свега овога. То беше jедан од оних људи за коjе нема jутра, нема птица, нема цвећа. У овом огромном хоризонту на коме je било толико слика око њега, његов поглад беше управљен у jедну jедину тачку. Квазимодо je горео од жеље да га упита шта je учинио са Циганком. Али архиђакон као да беше у том тренутку ван света. Био je очевидно у jедноме од оних бурних тренутака у животу када човек не би осетио ни саму пропаст земље. Стално и укочено гледаjући у извесно место, он се не мицаше нити говораше; и ово ћутање и она непомичност имађаху у себи нечега тако страшног да je дивљи звонар дрхтао пред њима, не усуђуjући се да их поремети. Он само погледа, а и то je био jедан начин да се архиђакон упита, у правду Клодових очних зракова, и тако поглед несрећнога звонара паде на Гревски трг. Тако виде оно што je гледао свештеник. Уз стална вешала беху прислоњене лествице. На тргу je било нешто мало народа и много воjника. Jедан човек вукао je по калдрми нешто бело за шта беше окачено нешто црно. Таj човек заустави се на подножjу вешала. Сад се догоди нешто што Квазимодо не виде добро. Не што његово jедно око ниjе могло донде догледати, него што je било много воjника коjи су заклањали, те се ниjе могло лепо видети. Уосталом, у томе тренутку указа се сунце и преко хоризонта прели се такав талас светлости да би човек рекао да су се сви париски шиљци, кубета, димњаци, калкани, запалили уjеданпут. Међутим, човек се стаде пети уз лествице. Тада га Квазимодо виде jасно. Он je носио на рамену неку жену, неку младу девоjку обучену у бело, и та млада девоjка имала je замку око врата. Квазимодо je познаде. То je била она. Човек се тако попе на врх лествица. Ту намести замку. Овде свештеник клече на ограду, да би боље видео. Наjеданпут човек нагло гурну ногом лествице, и Квазимодо, коjи je на неколико тренутака пре тога престао дисати, виде како се о конопцу, на два хвата изнад земље, љуља несрећно дете са човеком коjи jоj беше стао ногама на рамена. Конопац се неколико пута обрте око себе, и Квазимодо виде како се тело Циганкино стаде ужасно трзати. Свештеник, опружена врата, исколачених очиjу, посматрао je ову страшну трупу човека и младе девоjке, паука и муве. Онда када je оваj ужас достигао врхунац, демонски смех, смех коjи човек може имати само онда кад престане бити човеком, указа се на бледом лицу свештеникову. Квазимодо не чу оваj смех, али га виде. Звонар се повуче на неколико корака иза архи-ђакона, и наjеданпут, jурнувши на њ бесомучно, гурну га с леђа своjим снажним рукама у понор над коjим се дом Клод беше нагнуо. Свештеник дрекну и паде. Олук изнад кога се налазио заустави га у паду. Он се очаjно ухвати за њ рукама, и баш кад je отворио уста да поново дрекне, он спази на ивици ограде, изнад своjе главе, страшно и осветничко лице Квазимодово. Кад то виде, не рече више ништа. Под њим je био понор. Дубина од преко две стотине стопа и калдрма. У овом страшном положаjу архиђакон не рече ниjедну реч, не пусти ниjедан уздах. Само се са нечувеним напорима упињаше на олуку да се поново попне. Али му се руке нису могле ухватити за гранит, а ноге су му клизале низ поцрнели зид. Они коjи су се пели на торњеве Богородичине цркве знаjу да се одмах испод ограде налази jедно испупчење од камена. На томе увученом углу трошио je своjу снагу гнусни архиђакон. Он не имађаше посла са зидом одвесним, но са зидом коjи му се губио испод ногу. Квазимодо je имао само да му пружи руку па да га извуче из понора, али он га и не гледаше. Гледао je Гревски трг. Гледао je вешала. Гледао je Циганку. Глуви се беше налактио на ограду, на оно исто место на коме je пре неколико тренутака био архиђакон, и не скидаjући ока с jединог предмета коjи je y том тренутку постоjао за њ на овоме свету, остао je непомичан и нем, као човек кога je гром поразио, а поток суза текао je из овога ока коjе je дотле пустило било jедну jедину сузу. Међутим, архиђакон je малаксавао. Низ његово ћелаво чело цурио je зноj, нокти му се беху раскрвавили о камен, а колена су му се гулила о зид. Чуо je како му мантиjа, коjа се беше закачила за олук, пуца и цепа се, кад год се покрене. И као врхунац среће, таj се олук завршавао jедном оловном цеви, коjа се савиjала под тежином његова тела. Архиђакон осећаше како та цев лагано попушта. Несрећник говораше у себи да ће, кад му руке сасвим клону од умора, кад му се мантиjа поцепа, кад се олово буде савило, морати пасти, и неисказани страх обузе му душу. Покадшто je несвесно гледао у jедну узану површину, коjу су на десетину стопа ниже образовале скулптуре, и из дубине своjе очаjне душе молио се Богу да може завршити своj живот на томе простору од две квадратне стопе, па ма живео стотину година. Jеданпут погледа испод себе на трг, у понор; глава коjу диже затварала je очи, а коса на њоj беше се накострешила. Ћутање ове двоjице људи беше нешто страшно. Док се архиђакон на неколико стопа од њега борио са смрћу на овако страшан начин, Квазимодо je плакао и гледао на Гревски трг. Видећи да своjим кретањем само потреса слаби ослонац коjи му je остао, архиђакон одлучи да се не Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 188

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

миче. Тако je висио, обгрливши олук, готово не дишући, не мичући се, без икаквих других покрета до оног нехотичног грчења трбуха, коjе човек добиjа у сну кад му се чини да пада. Његове укочене очи беху отворене некако болно и зачуђено. Међутим, мало-помало он стаде попуштати, прсти су му клизили низ олук, осећао je све више и више слабост своjих руку и тежину свога тела; кривина олова коjе га je задржавало падала je свакога тренутка за jедан стелен ниже ка понору. Он je ça ужасом видео испод себе кров цркве Светога Jована, мали као карта превиjена надвоjе. Гледао je редом хладне скулптуре торња, коjе су као и он висиле над понором, али без страха за себе, без сажаљења према њему. Све око њега било je од камена: пред његовим очима чудовишта коjа зjапе, доле, на дну трга, калдрма, изнад његове главе Квазимодо коjи je плакао. На тргу je било неколико гомилица радозналих људи, коjи су мирно нагађали коjи ли je то лудак коjи се забавља на тако чудноват начин. Свештеник их je чуо како говоре, jер je њихов глас, jасан и звучан, допирао до њега: — Та таj ће сломити врат. Квазимодо je плакао. Напослетку архиђакон, ван себе од беснила и страха, увиде да je све узалуд. Па, ипак, прикупи сву снагу коjа му je преостала за последњи напор. Он се прикопча за олук, одби се од зида коленима, ухвати се рукама за jедну пукотину у камену, и тако се успуза за jедну стопу можда; али услед овога потреса нагло се сави оловни кљун на коjи се ослањао. У истом тренутку расцепи му се мантиjа. И тада, осећаjући да je изгубио сваки ослонац, држећи се jош jедино укрућеним и малаксалим рукама, несрећни архиђакон затвори очи и пусти олук. Он паде. Квазимодо га je гледао како пада. Пад са толике висине ретко je кад усправан. Архиђакон паде наjпре с главом доле и раширених руку, затим се неколико пута обрну у ваздуху. Ветар га баци на кров jедне куће, где се несрећник наjпре разби. Међутим, jош не беше мртав кад je пао на кров. Звонар га виде како покушава да се ноктима задржи, на калкану. Али површина беше одвећ стрма, и он не имађаше више снаге. Он се брзо скотрља низ кров као цреп коjи се одвоjи, и паде на калдрму. Ту се више не маче. Квазимодо диже тада своjе око ка Циганки, чиjе je тело, висећи на вешалима, дрхтало под белом хаљином у самртноj трзавици, затим га спусти на архиђакона, коjи je унакажен лежао на подножjу торња, и са jецањем, од кога су се надимале његове широке груди, рече: — Ох, све што сам волео.

III ЖЕНИДБА ФЕБУСОВА Пред вече истога дана, кад je бискупово судско особље однело са калдрме раздробљену лешину архиђаконову, Квазимода беше нестало из Богородичине цркве. О том догађаjу много се говорило. Нико ниjе сумњао да je дошао био дан коjи je, по њиховом уговору, Квазимодо, то jест ђаво, однео Клода Фролоа, то jест чаробника. Мислило се да je он разбио тело и узео душу, као што маjмуни разбиjу љуску и поjеду орах. Зато архиђакон ниjе сахрањен у освећеноj земљи. Што се тиче Пjера Гренгоара, њему je пошло за руком да спасе козу, и пожњео je леп успех у трагедиjи. Пошто je огледао астрологиjу, филозофиjу, архитектуру, херметику, свакоjаке лудориjе, он се изгледа вратио трагедиjи, коjа je наjлуђа од свих. То je он звао трагичним свршетком. Ево шта стоjи, односно његових драмских успеха, jош 1483, у књизи издатака: „Жану Маршану и Пjеру Гренгоару, дрводељи и састављачу, коjи су саградили и саставили мистериjу давану у Париском Шатлеу приликом доласка господина папиног посланика, нашли личности и исте одели и обукли, како у реченоj мистериjи беше прописано; а тако исто што су саградили постоља коjа за то потребна беjаху; за таj рад, сто ливара." Фебус од Шатопера сврши такође трагично: ожени се.

IV ЖЕНИДБА КВАЗИМОДОВА Малопре смо рекли да je Квазимода нестало из Богородичине цркве на дан смрти Циганкине и архиђаконове. Отада га нико више ниjе видео, нити се знало шта je било с њим. Прве ноћи по Циганкином погубљењу, помоћници џелатови беху скинули с вешала њено тело и однели га, по обичаjу, у костурницу Монфокона. Монфокон беху, како вели Совал, „наjстариjа и наjлешиа вешала у краљевини". Између предграђа Танпл и предграђа Светога Мартина, отприлике на сто шездесет хвати од париских зидова а на пушкомет од Куртиjе, видела се, на врху jедне узвишице благе, неосетне, довољно високе да се може спазити са неколико миља унаоколо, jедна грађевина необичног облика, коjа je доста личила на келтски кромлек, и у коjоj су такође приношене људске жертва. Замислите, на врху jедног кречног брежуљка, велики озидани паралелопипед, висок петнаест стопа, широк тридесет, дугачак четрдесет, са jедним вратима, jедним спољашњим степеницама и jедном Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 189

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

платформом; на тоj платформи шеснаест огромних стубова од неотесаног камена, усправних, високих тридесет стопа, поређаних на три стране зграде коjа их носи, повезаних међу собом на врху jаким гредама, о коjе у извесним растоjањима висе ланци; на свима овим ланцима костуре; у близини, у равници, jедан каменит крст и двоjа вешала другога реда, коjа као да су била изданци главних вешала; изнад свега овога у ваздуху, вечити лет гавранова. Ето то вам je Монфокон. При краjу петнаестог века, ова страшна вешала, подигнута 1328, била су већ врло оронула. Греде беху иструлеле, ланци зарђали, стубови су се зеленели од плесни. Слоjеви тесаног камена беху се размакли, и трава je расла по овоj платформи по коjоj људска нога ниjе ишла. Страшна je била слика коjу je ова грађевина оцртавала на небу; нарочито ноћу, кад слаба месечина падне на ове беле лобање, или кад вечерњи поветарац заљуља у мраку костуре и ланце. Присуство ових вешала било je довољно да цела околина изгледа страшна. Дебели зид, коjи je био темељ ове одвратне грађевине, беше шупаљ. У њему je био начињен простран подрум, затворен старом поквареном гвозденом решетком, у коjи су бацани не само људски остаци коjи су падали са ланаца Монфокона но и тела свих оних несрећника коjи су погубљени на другим сталним вешалима париским. У овоj дубокоj костурници у коjоj су заjедно иструлели толики злочини и толики људски крах, оставили су своjе кости многи велики људи и многи невини, од Ангеранда де Марињи309, коjи je подновио Монфокон и коjи je био праведник, до адмирала Колињиjа310, коjи га je затворио и коjи je такође био праведник. Што се тиче таjанственог нестанка Квазимодовог, ево шта смо могли дознати. Отприлике две године или годину и по дана после догађаjа коjи завршуjу ову причу, кад je y костурници Монфокона потражен леш Оливиjа Дема, коjи je пре два дана био обешен и кога су, по милости Карла VIII, имали да сахране у Сен Лорану у бољем друштву, нађена су међу осталим костима два костура, од коjих jедан беше необично загрлио други. На jедном од ова два костура, костуру коjи je био женски, било je jош — неколико парчади од материje коjа je била бела, а о врату огрлица од адрезараха са малом свиленом кесицом, украшеном зеленим камењем, коjа je била отворена и празна. Ови предмета били су од тако мале вредности да их џелат без сумње ниjе хтео узети. Други, коjи беше загрлио оваj, био je костур човечjи. Пало je y очи да му je кичма била крива, глава упала у рамена, а jедна нога краћа од друге. Даље, на његовом потиљку кичмени стуб ниjе био пребиjен: очевидно je да ниjе био обешен. Човек, чиjи je таj костур био, дошао je дакле овде, и ту je умро. Кад га хтедоше одвоjити од костура коjи je држао у загрљаjу, он се распаде у прашину.

БЕЛЕШКА О „БОГОРОДИЧИНОJ ЦРКВИ У ПАРИЗУ" Не зна се тачно кад je Иго дошао на мисао да напише роман у коме би васкрснуо Париз с краjа XV века, С Богородичином црквом као главним jунаком дела. Можда jош 1823, кад je обjављен jедан роман Валтера Скота, о ком je Иго писао а где je Луj XI jедна од главних личности, као и у Богородичиноj цркви у Паризу. Три су фактора могла утицати на Игоа кад je одлучивао о предмету свога новог романа. Прво, оживљени укус за историjски роман, после Шатобриjанових дела коjа откриваjу хришћански свет, витештво и готику. Узимаjући предмет из модерне историjе, под утицаjем Валтера Скота, Алфред де Вињи пише Сен-Мара (1826), Мериме Хронику Карла IX (1829), Балзак Шуане (1829). Затим велико интересовање за средњи век. И наjзад, борба коjа се у Францускоj водила за заштиту уметничких старина против невештих архитеката рестауратора, и нарочито против „црне дружине" коjа je за време рестаурациjе куповала старе споменике, рушила их и продавала материjал, или их растурала и слала у иностранство. Током 1828. Иго озбиљно мисли на своj роман: шета по старом Паризу, посматра, сањари, размишља. Половином новембра обавезуjе се да га преда свом издавачу пре 15. марта идуће године. Али после предговора Кромвелу, драме су за Игоа постале прече од романа. Требало je што пре да покаже да ниjе само вешт теоретичар него и способен стваралац. Међутим, после свог триjумфа на позорници, Иго се могао вратити предмету коjи га одавно опседа, сазрева у његовоj машти, и он 5. jуна 1830. потписуjе уговор да ће роман предати издавачу до 1. децембра. Jош два месеца Иго размишља, припрема се. Тек 25. jула написао je прве странице Богородичине цркве у Паризу, али je два дана доцниjе морао да прекине, због револуциjе коjа je за три дана свргла Бурбонце. После париске побуне, коjу ће Иго у предговору Марион Делорм назвати „дивном револуциjом", он jавно приступа револуционарима. Раскида с прошлошћу, али нагло и неочекивано, jер je последњих година све више нагињао либерализму. Не треба заборавити да су политичке идеjе романтичарске омладине коjа je бранила Ернаниjа биле пре републичанске него монархистичке. Париска побуна ослободила je песника, 309 310

Врховни надзорник финансиjа под Филипом Лепим, обешен после jедне неправедне парнице (1260—1315) Шеф протестаната, жртва Вартоломеjске ноћи. Његов леш бачен кроз прозор, вучен улицама, обешен je (1519—1572)

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 190

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

кристалисала његова осећања, и довела до изражаjа прве тежње његова духа. Песник коjи je извео револуциjу у позоришту, сад je jасно осетио да мора да буде револуционар и у политици, ако хоће да остане доследан. Иго теоретичар сада даjе чувену дефинициjу нове књижевности: „Романтизам ниjе ништа друго до либерализам у књижевности. Слобода у уметности, слобода у друштву." Иако сав у политичкоj грозници, Иго се 1. септембра враћа Богородичиноj цркви у Паризу. Купио je боцу пастила и велики вунени трико, одело закључао, како не би долазио у искушење да излази, и сав се предао свом новом роману. Толико je обузет своjим стваралаштвом да не осећа ни умор ни хладноћу, и усред зиме ради поред отвореног ггрозора. Последњим капима мастила завршио je последње редове романа 14. jануара (1831). Радећи тако силовито и муњевито, он je за четири и по месеца написао jедно од своjих и наjвећих и наjбољих дела. Толико се био саживео с личностима свог романа да je, по завршетку, био тужан, као да се растао од старих приjатеља. Роман je обjављен 16. марта, усред мучне политичке атмосфере. Jулска монархиjа већ je била створила незадовољнике међу коjима je и Виктор Иго, коjи оштро напада нови поредак. Заоштрава се политичка борба. Ипак, дело значаjа и вредности Богородичине цркве у Паризу ниjе могло остати незапажено. Општи утисак je био „засенутост и задивљеност пред jедним таквим раскошем уметничких богатстава". Да би историjска и локална боjа била што верниjа, Иго се подробно документовао у многим мемоарима, историjским списима и архивама. А затим je од прикупљеног материjала пробрао оно што je карактеристично за доба коjе je васкрсавао и, захваљуjући своjим изванредним способностима да замисли и представи далеке догађаjе и одсутне ствари, оживео ту сирову грађу своjом буjном маштом и задахнуо своjим снажним уметничким дахом у низу огромних фресака, слика и живописних призора наjизразитиjе боjе. Интрига романа, међутим, плод je пишчеве богате фантазиjе. То исто важи и за личности. Од главних jунака само су Луj XI и Гренгоар историjске личности. Остале су дело пишчеве маште и често су толико необичне и изузетне да их не можемо сматрати представницима jедног одређеног друштва и доба, иако живе снажним животом. Њихова психологиjа ниjе продубљена, иако Иго даjе веома танане психолошке анализе. Иго слика личности радиjе према њиховоj спољашности. По ономе како мисле и шта осећаjу, оне више личе на савременог човека него на људе XV века. Али зато je слика старог Париза, његових обичаjа, нарави, веровања, предрасуда, његове уметности и цивилизациjе не само уметнички жива и колорисана, него и историjски вероватна. Пишући о историjскоj тачности Иговог романа, археолог Федо каже: „Никада, ни jедан човек ниjе написао ни jедан одломак из археологиjе коjи вреди као историjа, као тачност, као занимљивост, као боjа, као мисао, стоти део главе Богородичина црква у Паризу и Париз са висине." Архитект Ласи каже да му je Игоов роман био од велике помоћи при обнови старе катедрале, док се Емил Мал чувени историчар средњовековне уметности устезао да изjави: „Ми смо с муком показали оно што je песник осетио интуициjом гениjа". Игоова визиjа толико je снажна да често све остале сензациjе преображава у визуелне слике, коjе имаjу моћ привиђења. Те су халуцинациjе понекад толико jаке да личности романа у мртвим стварима виде жива бића. Кад шатровци jуришаjу на катедралу, њима се чини да се на врху торњева све статуе ђавола и змаjева крећу, да се гуjе смеjу, да чудовишта кевћу, да саламандре дуваjу у пламен, а аждаjе киjаjу у диму. Есмералди се чини да све справе за мучење иду ка њоj са свих страна, да je боду, стежу, муче. Иго je исто тако драматичан и сликовит евокатор народних маса. Уз стару катедралу, народ je главна личност романа, народ свих сталежа, свих нарави, и свих обичаjа, од студената до властеле и шатроваца. И све те масе живе енажним животом, и кад се, радосне, забављаjу, и кад се, кивне, буне или jуришаjу на Богородичину цркву. Кроз њих упознаjемо душу Париза с краjа XV века. Али, оно што je наjлепше и наjтраjниjе у овом роману, то je поезиjа у свим своjим облицима: епска поезиjа у силовитом оживљавању прошлости, ствари, средина и колективних бића; лирска поезиjа топлих приповести и снажне боjе; драмска поезиjа разноликих призора, час силовитих и свирепих, час дирљивих и нежних, коjи се лако и природно одвиjаjу на пространом платну старог Париза. Богородичина црква у Паризу написана je таквим jезиком и стилом да личи на дивну поему у прози. Иго je чаробњак речи. Његов je jезик раскошно богат. Иго има у наjjачоj мери развиjено осећање за живост, изразитост, линиjе и боjе. Његова je реченица ваjана. рељефна, блистава, праскава, колорисана, живописна, и такмичи се с пластичним уметностима. Због пишчевог jединственог сликарског дара, у његовом роману ствари живе дубљим животом него личности. Живописност je потиснула анализу, декор je апсорбовао човека. Сви се критичари, и стари и садашњи, диве изванредним стилским богатствима дела, чудесноj оргиjи звукова и тонова, и ритмичком треперењу реченица. Чим се дело поjавило, оно je свакога задивило чудесним богатством jезика. „Понекад, jезик je тако чудан и необичан да изгледа као да се писац служио непознатим словима неког прастарог наречjа", писао je jедан Игоов савременик, док наш савременик Тибоде налази да je Богорооичмна црква у Паризу jедна од креациjа француске прозе, „ремек-дело сликања средина", и „често ремек-дело уметничког причања". Иго je маjстор приповедачке уметности. Он прича живо, течно, сликовито, jезиком коjи здружуjе „архаизам с наjблиставиjем модерном боjом", тоном у ком неусиљеност обичног, простог говора меша са узвишеношћу, лиризмом и патетиком. Иго je маjстор и композициjе. Све je логички повезано и хармонички стопљено у овом роману сложене интриге и обиља материjала. Ни увођење читавих глава из историjе уметности ниjе нарушило склад ове Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 191

/ 192

назив оригинала : NOTRE DAME DE PARIS

VICTOR HUGO

велика фреске. Савременици су били изненађени одсуством религиозног осећања у делу у коме je стара катедрала главна личност и душа. Ламартин je назвао писца Шекспиром романа, а његово дело епопеjом средњег века, и сетно додао: „Свега има у вашем храму осим мало религиjе." То му je замерио и Сент-Бев. Иго католик управо тада преживљуjе верску кризу. Од хришћанина, он постаjе деист, и може се рећи да je y то доба раскинуо с религиjом. Пишући Богорддичину цркву у Паризу, Иго се ниjе могао ослободити песимизма коjи je тада суверене владао. Античка судбина притиска целу радњу романа и свирепо мучи несрећне личности коjе се стално судараjу, гоњене неком непознатом и неодољивом силом што их гура ка злочину или несрећи. Игоови лични погледи на доба коjе je ваокрсавао можда су наjвише допринели да његова слика XV века буде онако суморна. Он je, као уметник, волео катедралу и стару архитектуру, али ниjе волео средњи век, коjи му je изгледао свиреп и суров. Зато je онако немилостиво шибао нечовечности, варварства, суjеверjа, нарави и установе тога доба. Богородичина црква у Паризу не означава само датум у књижевном раду Виктора Игоа, коjи je овим ремек-делом увећао славу романсиjера, него и датум у француском романтизму. Под снажним деjством Игоовог романа оживео je и оjачао интерес за средњи век и васкрсавање старе француске цивилизациjе. Али Иго je остао недостижан као сликар и песник наjлепше француске катедрале. Кад je велики историчар Мишле, коjи ниjе био само научник него и песник, писао своjу Истоpujy средњег века, признао je да je немоћан да се такмичи с Виктором Игоом: „Неко je, рекао je он, тако снажно и сjаjно описао оваj споменик да се одсад нико неће усудити да дирне у њега. Он je, поред старе катедрале, сазидао jедну катедралу поезиjе коjа je исто тако чврста као темељи оне друге, исто тако висока као њени торњеви." Богородичина црква у Паризу, од своjе поjаве па до наших дана, била je богато врело уметничких надахнућа: jедна опера, неколико позоришних комада, неколико филмова и безброj илустрациjа, фантастичних, љупких, страшних. Игоов роман je много учинио и за заштиту уметничких старина у Францускоj, и можда њему има да се захвали што у време Комуне ниjе запаљена краљица француских катедрала. Душан МИЛАЧИЋ

КРАЈ

Виктор Иго

Богородичина црква у Паризу

страна 192

/ 192