Viktor Igo - Ruj Blaz

 

Виктор Иго  Руј Блаз  Л И Ц А  РУЈ БЛАЗ  ДОН САЛУСТ ОД БАЗАНА  ДОН ЦЕЗАР ОД БАЗАНА  ДОН ГУРИТАН  ГРОФ ОД КАМПОРЕАЛА  МАРКИЗ ДЕЛ БАСТО  ГРОФ ОД АЛБЕ  МАРКИЗ ДЕ ПРИЕГО  ДОН МАНУЕЛ  АРИАС  МОНТАЗГО  ДОН АНТОНИО КОВАДЕНГА    УБИЛА  ГУДЈЕЛ  Један лакеј  Један алкад  Један пријавник  Један алгвазил  Један паж  ДОНА МАРИЈА ОД НАЈБУРГА, краљица Шпаније  ВОЈВОТКИЊА ОД АЛБУКЕРКА  КАЗИЛДА  Једна стара госпођа  Даме, племићи, краљевски саветници, пажеви, пратилице, алгвазили, стражари, собни и дворски лакеји. Збива се у Мадриду — 169..

П Р В И  Ч Ч И Н 

ДОН САЛУСТ  Салон Данаје у краљевском двору у Мадриду. Величанствен намештај по полу-фламанском укусу из времена Филипа  IV. Лево, велики прозор са позлаћеним ћерчивима и сасвим 

 

малим окнима. Са обе стране, у косим угловима, ниска врата  која воде у нека унутрашња одељења. У дну, велика стаклена  преграда са позлаћеним оквирима, чија широка врата, такође  позлаћена, воде у  један један дугачак ходник. Овај ходник, који се  пружа дуж целе позорнице, заклоњен  је је врло великим завеса целом ма, које  за падају прибор  писање .  висином преграде. Један сто, фотеља и  Дон Салуст узази кроз лева мала врата, а за њим Руј  Блаз и Гудјел; овај носи  један један ковчежић и  разне разне пакете, који  као да су спремљени за неко путовање. Дон Салуст  је је одевен  у дворско одело од црне кадифе из времена Карла II. О врату  има орден Златног  руна руна. Преко црног одела,  раскошан огртач  од  јасно јасно-зелене кадифе, извезен златом и постављен црним  сатином. Мач са великим браником. Шешир са белим перима. Гудјел  је је обучен у црно, са мачем о бедру. Руј Блаз  је је у  ливреји.  Чакшире и прсник мрке боје. Горња хаљина са ши ритима црвеним и златним. Он  је је гологлав, без мача.

ПРВА СЦЕНА  ДОН САЛУСТ ОД БАЗАНА, ГУДЈЕЛ; повремено РУЈ БЛАЗ  ДОН САЛУСТ  Руј Блаз, затворите врата! Прозор биће  Отворен. Блаз изврши наредбу, затим на знак дон Салуста  изиђе на средња врата. Дон Салуст прилази прозору. Све спава. — Већ и зора свиће. Окрене се нагло Гудјелу. К'о гром с ведра неба... власт моја престаде, Гудјеле! — збачен сам, свих  части нестаде! — Све за дан страћити! — Но то  је је  још још тајна, Ни  реч реч ником. — Јест, та љубав безначајна  За доба  је је моје збиља глупост бедна! — С  једном једном дружбеницом! — Девојка безвредна! Преварих  је је, — пропаст! због тог бедног створа  Што с краљицом дође са најбуршког двора, И што та бедница, да краља  растужи растужи, С дететом, у двору, плачућ' ме оптужи, Краљ  рече рече: »Венчај се!« — Одбих. И тад мене  Прогнаше! — Двадесет година без смене, Пуних  славољубља, дано-ноћног  рада рада; Омрзнут претседник свих дворских алкада,  Чије име с плашњом шапћу са свих страна, Горди старешина дома од Базана;

 

Мој углед, власт моја; све што сам снивао, Све што сам  радио радио, све што сам бивао,  Чин, почаст и звање, — све то на мах паде, Док светина громко смејати се стаде! ГУДЈЕЛ   нико не  зна, Светлости. Још то ДОН  САЛУСТ Ал' сутра  Знаће се. — Ми ћемо на пут  још још од  јутра јутра. Јер нећу да паднем; хоћу да нестанем. Раскопчава нагло свој прсник. Тако си ме стег'о, не могу да данем. Увек ме закопчаш као неког попа. Седне. Ал' ћу удесити да се тајно копа  Један дубок лагум под земљом, у тмини. — Збачен! Устаје. ГУДЈЕЛ  , ко вам пакост чини? Господару ДОН САЛУСТ   Краљица! — Тој ћу се осветита жени! — Учитељу мој, што дваест лета мени  Помоћ си пружао у те часе давне, Ти знаш куда блуде моје мисли тавне, К'о што добар зидар, извежбана вида, Зна меру бунару, што га сам озида. Одлазим у Финлас, у Кастиљу. — Боље  Да на својој земљи  размишљам размишљам. — Због дроље! Ти све за пут спреми,  јер треба хитати. Ону хуљу, ког знаш, нешто ћу питати. Да пробам. Јер не знам да л' за службу вреди. Овде, до вечерас, моја  реч реч се следи.

Ах! осветићу се. Како? не знам  јасно јасно, Ал' хоћу да буде грозно и ужасно. Сад спремај и жури. — Ни  реч реч! Без глупости! Ти ћеш са мном. Иди! Гудјел се поклони и изиђе. — Дон Салуст зове. — Руј Блаже! РУЈ БЛАЗ, појављује се на средњим вратима. Светлости? ДОН САЛУСТ  Пошто више нећу ту, у двору, спати, Треба затворити капке и кључ дати. РУЈ БЛАЗ, поклонивши се. Биће учињено, господару.

 

ДОН САЛУСТ  Пази! Кроз два сата овим ходником цролази  Краљица из цркве к своме будоару. Руј Блаз, ту будите.   РУЈ Бићу БЛАЗ , господару . ДОН САЛУСТ, на прозору. Видите л' човека што сад на трг дође, Показа хартије стражи, затим прође? Да се попне горе, ћутке знак му дајте. Уским степеником! Руј Блаз изврши наредбу. Дон Салуст наставља, показујући  му мала врата десно. Сад  још још погледајте,. Да л' су  у тој соби, где стоје стражари, Сва три алгвазила, дежурни  редари редари, Будни. РУЈ БЛАЗ 

приђе вратима, отшкрине их, и врати се. Господару, спавају. ДОН САЛУСТ  Пст! Тише! Још сте ми потребни, не одлаз'те више. Припазите да нам не сметају странци. Улази дон Цезар од Базана. Шешир му пробушен. Велики  огртач дроњав, испод кога се виде само спаднуте чарапе  и поцепане ципеле. Мач убојички. — У тренутку кад уђе, он и Руј Блаз се погледају и начине истовремено, сваки за  себе, по  један један покрет изненађења. ДОН САЛУСТ  посматрајући их, за себе. Погледали су се. Да л' су стари знанци? Руј Блаз излази.

ДРУГА СЦЕНА  ДОН САЛУСТ, ДОН ЦЕЗАР. ДОН САЛУСТ  Ви сте, хуљо! ДОН ЦЕЗАР  Брате,  ја, без сумње сваке. ДОН САЛУСТ 

 

Радост  је је видети пропалице таке! ДОН ЦЕЗАР  клањајући се. Очаран сам... ДОН САЛУСТ   многе  ваше нити. Знамо ДОН  ЦЕЗАР љубазно. Свиђају ли Вам се? ДОН САЛУСТ  Не мож' боље бити. Прексиноћ отеше Дон Карлосу Мира  Прсник и мач његов пун дивних гравира, На Велики петак. Ал' му банда ова, Пошто  је је он витез Светога Јакова, Огртач не узе. ДОН ЦЕЗАР  Боже! зашто? чему? ДОН САЛУСТ 

Јер  је је знак тог  реда реда извезен на њему. Но, па шта велите о тој тучи? ДОН ЦЕЗАР  Врага! Кажем да ћемо сви пропасти без трага. Кад у овом веку препуном дивљине, Лопуже од свеца савезника чине. ДОН САЛУСТ  И ви бесте с њима. ДОН ЦЕЗАР  То признајем лако. Био сам. Ал' вашег Карла нисам так'о, Само савет давах. ДОН САЛУСТ  Има нешто горе. На пијаци Мајор, око саме зоре, Јуче,  руља људи босих и без капе, Из  јазбине јазбине  једне једне  у гомили запе, И нападе стражу. - И ви бесте с њима.. ДОН ЦЕЗАР  Брате, мрзим борбу с полициским псима. Само бејах тамо. За време тог  јада јада, Стихове сам низ'о под аркадом тада. Страшно су се тукли. ДОН САЛУСТ  Још нешто. ДОН ЦЕЗАР 

 

А то  је је? ДОН САЛУСТ  У Француској, поред осталог, постоје  Тужбе против ваших злих другова, да су  Без кључа празнили монополску касу.  ЦЕЗАР   ДОН Можда . — Француска   је је противничка земља. ДОН САЛУСТ  У Фландрији, сретнув дон Пол Бартелемља, Кад у Монс носаше приход винограда, Што примио беше за каптол баш тада, Свештенички новац тада ваш плен поста. ДОН ЦЕЗАР  У Фландрији? — Можда. Ја путујем доста. — Има ли  још још штогод? ДОН САЛУСТ  Дон Цезаре, мени, Мислећ' на вас, лице стидом поцрвени. ДОН ЦЕЗАР 

Лепо. Нек црвени. ДОН САЛУСТ  Дом наш... ДОН ЦЕЗАР  Ништа с тиме. Сем Вас, Мадрид не зна моје право име. Дом манимо, дакле. ДОН САЛУСТ  Ту, пре неко вече, Маркиза ми  једна једна, после цркве,  рече: — Ко  је је онај лопов, што у небо зури, Ребри се, вребајућ', и дрско шепури, Беднији од Јова, већи од Браганца, Што гордошћу скрива бедног одрпанца, Руком под  рукавом рукавом дроњавим сад вије  Балчак тешког мача што му пете бије, И што показује, главе магистралне, Дроњав огртач и чарапе спиралне? ДОН ЦЕЗАР  Рекосте  јој јој: То  је је Зафари чувени. ДОН САЛУСТ  Застидех се. ДОН ЦЕЗАР  Смех сте изазвали жени. Ето. Ја баш волим да насмејем даме. ДОН САЛУСТ  Друштво су вам подле убојице саме.

 

ДОН ЦЕЗАР  Богослови, ђаци, све овчице благе. ДОН САЛУСТ  Слушкиње су ваше другарице драге! ДОН ЦЕЗАР   Луцинде Љубљене миле  што Изабеле Ето! на ваш   рачун рачун !много  шта! веле! Шта! зар с вама тако, милосне моје, Што вам ноћу читам дневне песме своје. ДОН САЛУСТ  Најзад, Маталобос, лопов Галиције, Што пустоши Мадрид, крај све полиције, Ваш пријатељ он  је је! ДОН ЦЕЗАР  Размислимо, молим. Без њег' го бих иш'о, а  ја ја то не волим. На улици, зими, без  руха руха ме виде, То га дирну. — Глупом грофу Алби скиде, Пре месец-два дана, леп прсник свилени,

Намирисан амбром... ДОН САЛУСТ  Па? ДОН ЦЕЗАР  Даде га мени  Маталобос. ДОН САЛУСТ  Како? Грофово одело! Зар се не стидите? ДОН ЦЕЗАР  Носити, зацело, Прсник везен, шаран, без стида ћу смети; Зими топло држи, кицоши ме лети. — Ево,  још  је је нов. Отвори свој огртач, испод кога се види диван прсник од   ружичасте свиле, извезен златом. У џеповима свима  Љубавних писама грофових сто има. —  Често,  јадан, љубав или храну желим, Спазим неку кујну с прозорчетом врелим, И ту седнем, крај тог мириснога мамца, Па читам грофова љубавна писамца; И док тако трбух или срце варам, Илузију гозбе и љубави стварам. ДОН САЛУСТ  Дон Цезаре... ДОН ЦЕЗАР 

 

Доста коресте ме, брате. Ја сам племић,  јесте, и  род род смо, то знате; Гроф сам од Гарофа, Цезар по крштењу. Али лудост добих  још још при свом  рођењу рођењу. Имао сам земље, дворце, новца много,   раскошно  даривати  мог 'доста Жене раскошно мог о. Ех! до сам  пунолетства   још још беше , А  ја ја страћих све то;  још ми само оста, Од све праве или лажне среће оне, Скуп поверилаца што ме свуда гоне. Побегох и узех  име другог  ранга ранга, И сада сам само весела битанга  Зафари, ког сем вас нико не познаје; Ал' ми ваша милост новаца не даје. А и не треба ми. После дневне вреве, Пред палатом старом грофова од Теве, Већ девет година тамо  ја ја ноћивам, С главом на камену, небом се покривам. И срећан сам тако. Ту се срећа крије.

У Индији он  је је, мисле, ил' жив није. Кад сам жедан, чесми оближњој пожурим, Напијем се воде, па се тад шепурим. Двор из ког излете моја готовина, Сад  је је Еспиноле, нунција, сво jина. Ако. Кад забасам каткад оним крајем, Савет нунцијевим  радницима радницима дајем  Како да се Бахус на врат'ма гравира. — Можете л' ми дати сад десет талира? ДОН САЛУСТ  Слушајте' ме... ДОН ЦЕЗАР  скрстивши  руке руке. Ваш стил хтео бих да чујем. ДОН САЛУСТ  Звао сам вас да  ја ја вашу срећу скујем. Богат сам, без деце, и ваш  рођак рођак ближи; Тужно гледам ваш пад све нижи и нижи; Хоћу да вас спасем. Ма да вам дух смео, Несрећни сте. Ваш дуг исплатићу цео, Вратит' вам палате, на двор вас  увести, У отмену љубав опет вас уплести. Нек Зафари оде, нек се Цезар  роди роди. Новца ћу вам дати, колико вам годи, Прегрштима њега црпсти ћете моћи, Безбрижно. Јер брату мора се помоћи, Цезаре, милостив свој свом мора бити...

 

Док дон Салуст говори, на дон Цезаровом лицу оцртава  се све веће чуђење,  радост и поверење; најзад узвикке. ДОН ЦЕЗАР  Одувек сте били врашки духовити, И то што кажете, слатко звучи, боме. 'те. Продуж ДОН САЛУСТ   Цезаре,  ја постављам томе  Само  један један услов. — То ћу  јасно јасно  рећи рећи. Ево најпре кесе. ДОН ЦЕЗАР  зграбивши кесу пуну злата. Ах! пливам у срећи! ДОН САЛУСТ  И  још још пет стотина дуката вам дајем... ДОН ЦЕЗАР  забезекнут. Маркиже! ДОН САЛУСТ 

настављајући. Још данас. ДОН ЦЕЗАР  Тад Вам се предајем. Наредбе ми своје изволите дати. Мој мач вама служи. Роб ваш ћу се звати. И, ако желите, тући ћу се тада  И са нечастивим, старешином ада. ДОН САЛУСТ  Ах, не, дон Цезаре, ваш мач не узимам. ДОН ЦЕЗАР  Онда шта? сем њега, шта  ја ја друго имам? ДОН САЛУСТ  приближи му се и спуштеним гласом . Ваши су другови, — и то сад  је је срећа, — Све хуље Мадрида? ДОН ЦЕЗАР  Шта ће ми част већа! ДОН САЛУСТ  За вама ће  увек  једна једна  руља руља ићи, Можете, кад треба, узбуну подићи, То знам. И то моме циљу ће стремити. ДОН ЦЕЗАР  прснувши у смех.  Части ми,  још ћете оперу спремити. Каква ту улога мој геније чека? Симфонија или песма биће нека?

 

Наредите. Мени мили су дар-мари. ДОН САЛУСТ  озбиљно. Сада сте дон Цезар, — не више Зафари. Спуштајући глас све више.  нешто  што,  да  да чује Знај, за се  потајно не треба снује Треба  ми  помагач , , Са мном, припремање важног догађаја. Ја нисам пакостан, ал' има случаја  Кад и најмирнији више стид не гледа, Већ загрне  руке руке и послу се преда. Бићеш богат; ал' ми помози,  јер хоћу  Да наместим', к'о што птичар  чини ноћу, Тајну клопку, где сјај огледала чека, Да упадне шева или љубав нека. Треба да припремим страховит план  један један, — Ти бар ниси, ваљда, претерано чедан, — Да се светим! ДОН ЦЕЗАР 

Ви? ДОН САЛУСТ  Да. ДОН ЦЕЗАР  Коме? ДОН САЛУСТ  Једној жени. ДОН ЦЕЗАР  Усправи се и гледа гордо дон Салуста. Стан'те! Ни  реч реч више. Доста  је је то мени. — Душе ми,  рођаче,  ја то кажем  јавно јавно: Онај који тајно, подло и огавно, Племић, који има право мач понети, Мушкарац, који се сплетком жени свети, Ко, висока  рода рода, у подлаштво пада, Тај, иако племић од Кастиље, ма да  Праћен са сто труба, звуцима фанфара, Накићен ордењем, препун златних шара, Био маркиз, ил' гроф, од  рода рода  јуначна јуначна, За мене  је је само нитковчина мрачна, Ког' бих хтео видет', због подлаштва адска, Клинцима  распета распета о вешала градска. ДОН САЛУСТ  Цезаре!... ДОН ЦЕЗАР  Ни  речи речи!  јер вређате тиме. Баци кесу пред ноге дон Салуста.

 

 Чувајте свој новац и ту тајну с њиме. О!  разумем да се пљачка и убија, На тамници, ноћу, ограда  разбија разбија, На  јуриш јуриш, секиром, са сто арамија; Да се коље стражар, чувар, апсанџија, , урлају , сви  ти ,дивљи  људи Да секу Зуб  за зуб , и око  за око у груди ! , Ал' тихо ништити жену и стварати  Под ногама  јаму јаму, ил'  је обарати  Можда у тренутку нарави ћудљиве; Хватати птичицу на замке лепљиве! О!  радије него без части остати, На тај начин племић свемођан постати. — То кажем пред Богом, што  је је души близак, Више волим, него бити тако низак, Гадан, мрзак, опак, окаљан, без вере; Да под срамним стубом пас ми главу ждере. ДОН САЛУСТ  Брате...

ДОН ЦЕЗАР  Доброчинство ваше ми не годи, Догод могу наћи, живећ' у слободи, На чесмама воде, у пољу ширине, Градску хуљу да ми зими да хаљине, Заборав на срећно прохујале дане, Пред дворима вашим улазе простране. Да у подне спавам ту без бриге многе  Са главом у хладу, сунчајући ноге. — Збогом! — Бог зна, од нас, који право има. Дворани вам годе, останите с њима, А  ја ја ћу остати са пустахијама. Ја живим с вуцима, ал' не са змијама. ДОН САЛУСТ   Чекај... ДОН ЦЕЗАР  Господару, на што све те приче. Похитајте, ако хапшења се тиче. ДОН САЛУСТ  А  ја ја сам мислио да сте грубљег кова. Успела  је је сјајно  кратка проба ова. И свиђате ми се. Руку амо дајте. ДОН ЦЕЗАР  Шта? ДОН САЛУСТ  Сва ова прича, шала беше, знајте. Све сам то казао, да вас само кушам.

 

Ништа друго. ДОН ЦЕЗАР  То све, к'о да у сну слушам. Та жена, завара, та освета... ДОН САЛУСТ  Шала Варка!, привиђање, машта! ДОН ЦЕЗАР  Богу хвала! Значи да  је је варка плаћање дугова? А пет сто дуката, то  је је царство снова? ДОН САЛУСТ  Донећу их сад. Пође ка средњим вратима и да знак Руј Блазу да уђе. ДОН ЦЕЗАР  За себе, на предњем делу позорнице, гледајући попреко  дон Салуста. Ах! то лице што лаже! Када уста тврде, поглед »можда « каже. ДОН САЛУСТ, Руј Блазу. Руј Блаз, ту остан'те. Дон Цезару. Вратићу се. Излази кроз мала врата лево.  Чим он изиђе, дон Цезар и  Руј Блаз брзо приђу  један један другоме.

ТРЕЋА СЦЕНА  ДОН ЦЕЗАР, РУЈ БЛАЗ  ДОН ЦЕЗАР  Боме, Не варах се. Ти си, Руј Блаже! РУЈ БЛАЗ  Зафари! У двору? ДОН ЦЕЗАР  Дођох само згодом. Ал' идем. Птица сам, жудим за слободом. Но, ти? Та ливреја? Прерушење како? РУЈ БЛАЗ  са горчином. Не,  ја сам прерушен, кад нисам овако. ДОН ЦЕЗАР  Шта кажеш?

 

РУЈ БЛАЗ  Дај  руку руку, да ти стегнем сада,, К'о у срећно доба  радости радости и  јада јада, Кад живљах без крова, без хлеба и воде, Када зебох ноћу, ал' имах слободе! — Кад заједно бесмо, оба, прости људи, Још сам човек био. — Тад се живот буди. Тако слични бесмо, к'о  рођена рођена браћа; Певасмо  у зору, кад се сунце враћа. Увече пред Богом, што нас храни хлебом, Спавасмо заједно под звезданим небом. Да, све смо делили. Најзад тужан дође   Час, кад сваки од нас својим путем пође. Налазим те после четри лета, стара, Весела к'о дете, слободна чергара. Увек богат гоља, мој Зафари, исти; Одувек без ичег, не тражећ' користи! Ал' моје, зар не знаш, свакојаке  јаде јаде? Сиротану, школска милост мени даде 

Знање са гордошћу. С таквом срећом остах. Место добар  радник радник, сањалица постах. Знао си ме добро. Мисао сам многу  И жељу бацио лудим стихом Богу. Сто пута сузбијах све твоје потсмеве. У срцу имађах нејасне прохтеве. Због чега  радити радити? Невидљивој мети  Иђах и веровах да ћу свуд  успети. Препун бејах нада. Ал' сам тако саздан, Да могу, беспослен, стајати по ваздан, Замишљен, пред прагом  раскошних раскошних палата, Гледећ' војвоткиње кад прелазе врата. Тако  једног једног дана, мучен страшном глађу, Хлеб затражих тамо где га многи нађу, У нераду, сраму. Кад бих пунолетан, Враћајући да сам изабраник сретан, Путевима дуго  ја ја сам бос блудио, О судбини људској мислио, судио; Градио планове — читаву планину; Жалио Шпаније несрећну судбииу. Мишљах да сам свету  једина једина идеја... А од свега, друже, сад видиш: — лакеја! ДОН ЦЕЗАР  Јесте, знам, глад то су  једна једна врата ниска, И кад кроз њих неког бедна судба тиска, Највећи  је је ко се приклони што ниже. Ал' се талас судбе час спушта, час диже.

 

Имај наде. РУЈ БЛАЗ  вртећи главом. Маркиз од Финласа мноме  Господари.  ЦЕЗАР  ДОН Знам га . — У двору овоме  Живиш можда? РУЈ БЛАЗ  Не. — До  јутрос јутрос, и пре тога, Праг ове палате не пређе ми нога. ДОН ЦЕЗАР  Ал' господар твој ту званично пребива. РУЈ БЛАЗ  Јесте,  јер двор њега свакичас позива. Ал' се негде крије, у тајноме стану, У који не ступа никада по дану. У близини дворја. У дну тога кута, Ја станујем, брате. Кроз врата ван пута,

Од којих кључеве он  једини једини има, Маркиз каткад, ноћу, неке људе прима, Који су под маском, и шапатом зборе. Затворе се. Нико не зна шта ту творе. С два црна мутавца ту станујем вазда. Име ми не знају. За њих  ја ја сам газда. ДОН ЦЕЗАР  Јест, к'о шеф алкада, ту се често бави  С уходама својим; ту заседе прави. То  је је дубок човек; пун  је је сваке моћи. РУЈ БЛАЗ  Јуче  рече рече: — Сутра, у двор ћете доћи  Пре зоре. Прођите кроз улаз од злата. Ливреја ми тек по доласку би дата; Јер то  рухо рухо мрско, које чуди тебе, Прш пут са|М данас ставио на себе. ДОН ЦЕЗАР  стежући му  руку руку. Нздај се! РУЈ БЛАЗ  Ах, нада! — Не знаш све страхоте. Носити одело стида и срамоте, Изгубити  радост радост, понос, — шта то мари! Бити  роб роб и низак, то су ситне ствари. Брате, не осећам ово  рухо рухо срама, Јер у грудма змија, са зубма од плама, Ватреном вијугом! стеже срце моје.

 

Спољашност те плаши? А унутра што  је је! ДОН ЦЕЗАР  Шта те  речи речи значе? РУЈ БЛАЗ  Маштај, пробај вешто, Натђај, замишљај и потражи нешто  Необичво, лудо, грозно, страховито, Коб несрећну неку, |нешто плаховито. Справи отров грозни, или амбис створи, Глувљи од лудила, од злочина гори, Опет моја тајна скрила би се теби. — Не сећаш се? — Нико погодио не би! Зафари! нагни се литицама голим  Куд ме судба вуче! —  ја краљицу волим! ДОН ЦЕЗАР  Ах! РУЈ БЛАЗ  Под балдахином са  јабуком јабуком царском, У Аранхуецу, двору Ескурјалском, Ил’ овој палати, неко ту пребива, Ког свет  једва једва види и с плашњом назива; Пред ким смо  једнаки једнаки, к'о пред Богом горе; Ког с  језом језом гледају и клечећи дворе; Пред ким с капом бити, почаст  је је ванредна; Скинути нам главе може  реч реч му  једна једна;  Чија свака ћуд се  узноси високо; Који живи охол, повучен дубоко, Усред величанства што страхоту ствара,  Чију моћ осећа по земљина шара. Е видиш! —  ја, лакеј, —  разумеш ли све то? На њег', краља!  ја сам љубоморан, ето! ДОН ЦЕЗАР  На краља! РУЈ БЛАЗ  Дабогме, љубоморан!  јесте! Кад му волим' жену! ДОН ЦЕЗАР  Несрећниче! РУЈ БЛАЗ   Честе  Проласке  јој јој вребам. Лудило ме мори! Живот њен  је је и од самог пакла гори! Јадна жена! — О том мислим сваке ноћи! — Бити у том двору, у лажи и злоћи, Жена краља који по лову се шета! Глупак! — Луда! Старац од тридесет лета!

 

Не уме да живи, да влада. Ништавко! — Колено што гасне! — Отац, слабуњавко, Такав, да из  руку руку хартија му падне. — Тако лепа, млада, а да  руку руку дадне  Томе Карлу Другом! Она! Каква беда! Свако вече иде сестрама од  реда реда  Бројанице; знаш ли? путем Орталеза. Како то лудило моје срце свеза, Не знам. Ал' ти суди! Она воли неки  Плав цветић  немачки... — Пут пређем далеки  До Караманчела, сваки дан због тога, Због њега претражих залуд места многа. Киту од њег правим, најлепше избирам... — Шта  ја ја све трабуњам, к'о да се лудирм! Ноћу у парк двора тајни упад правим, Увучем се, идем да тај цвет оставим  На њезину клупу.  Чак дрзак сам био: Јуче сам у цвеће,  јадан, писмо скрио! Ноћу, да се дође до те клупе, има  Сви зидови да се пређу, а на њима  Наиђе се горе на шиљке гвоздене, Што ће  једног једног дана да  раздеру раздеру мене. Да л' ће !наћи моје писмо у том цвећу? Не знам. — Видиш да сам скренуо памећу. ДОН ЦЕЗАР  Врага! у тој игри опасност се крије. Јер и гроф Оњате воли  је је и бдије. И као мајордом, и зато што љуби. Неки простак ноћу, или стражар груби  Могао би да ти киту, пре нег свене, Ударцем наџака за срце зедене. — Ал' волет' краљицу? Откуд нешто тако  Да ти на ум дође? РУЈ БЛАЗ  са жестином. Ни сам не знам како! — Ох ђаволу душу хтео бих да предам, Да будем млад племић, ког с прозора гледам  У овом тренутку што ми не да мира, Да улази гордо, с пером врх шешира! Све бих дао да из окова изиђем, И да, као они,  ја краљици приђем, У оделу што ми част не одузима. Ал' да грозна беса! крај ње! и пред њима! У ливреји! лакеј! за њу лакеј бити! Смилуј ми се, Боже!

 

Приближујући се дон Цезару. Нећу теби крити. запитао си ме, што ме љубав мори, И откада... — Једном... — Ал' што да се збори? Испина, судбина таквога те сазда: Питањима ти си мучио ме вазда. Питао: где? како? кад? зашто? Сав горим! Ја њу лудо волим! Шта друго да зборим! ДОН ЦЕЗАР  Добро, не љути се. РУЈ БЛАЗ  падне исцрпен и блед  у фотељу. Не. Срце ми пати. Опрости. Ил' боље бежи и не прати  Јадну луду која, под  рухом рухом  собара, Са ужасом !носи све страсти владара. ДОН ЦЕЗАР  спустивши му  руку руку на  раме раме. Да бежим! — Ја, ког се патња, љубав клони, Ја, прапорац празан, без оног што звони, Скитница  што проси љубав кроз свет бели, Ком по каткад судба парицу удели, Ја, угасло срце, ког душа оставља, Дроњава објава минулога славља, Због љубави коју у твом оку видим, Брате,  ја те жалим, ал' ти и завидим. Тренутак ћутања. Држе се за  руке руке и гледају  један један другог  са изразом туге и верног пријатељства. — Улази дон  Салуст. Корача лагано, гледајући врло пажљиво у дон  Цезара и Руј Блаза, који га не виде. Он држи  у  једној једној  руци руци  шешир и мач, које при уласку остази на фотељу, а у другој   руци кесу с новцем, коју спусти на сто. ДОН САЛУСТ, дон Цезару. Ево вам новаца. Кад чује глас дон Салуста, Руј Блаз устане као да се  тргао из сна, и стоји, оборених очију, у ставу пуном поштовања. ДОН ЦЕЗАР  за себе, гледајући попреко дон Салуста. Нек идем до врага! Тај мрачњак  је је све то слушао крај прага. Ал' шта ме се тиче! Гласно дон Салусту. Дон Салусте, хвала! Отвори кесу, проспе по столу и меша  радосно радосно дукате, које  слаже на гомиле по кадифеном покривачу. Док их он броји,

 

дон Салуст иде ка задњем делу позорнице, гледајући уназад да ли неће сврнути на себе пажњу дон Цезара. Отвори  мала десна врата. — На његов знак, три стражара, са мачедаима и у црном оделу, ступе напред. Дон Салуст им потајно покаже дон Цезара. Руј Блаз стоји непомично и  усправно крај стола као кип, не видећи и не чујући ништа. ДОН САЛУСТ  тихо, стражарима. Кад пође одавде онај крај астала  Што свој новац онде пребројава сада, Пратите га. — Ћутке зграбите. — А тада, У Денији брзо у лађу стрпајте. — Даје им запечаћен  увијутак пергамента. Ево вам наредба. — Најзад, не придајте  Важности његовој измишљеној тужби; Афричкој гусарској продајте га дружби. Хиљаду пиастра за вас. Журно сада! Три стражара се поклоне и изиђу. ДОН ЦЕЗАР  довршавајући  ређање ређање дуката. Ништа пријатније и слађе не пада, Него кад талири  у гомиле оду. Прави два  једнака једнака дела од новца и окрене се Руј Блазу. Брате, држ' свој део. — РУЈ БЛАЗ  Шта? ДОН ЦЕЗАР  показујући му  једну једну гомилу злата. Тражи слободу. ДОН САЛУСТ  који их посматра, за себе. Врага! РУЈ БЛАЗ  вртећи главом у знак одбијања. Не. Јер срце ослободит' треба. Морам ту остати. То  је је воља неба. ДОН ЦЕЗАР  Ради како хоћеш. Луд ил' мудар ко  је је, Бог зна. Скупи новац и баци у кесу, коју стави у џеп. ДОН САЛУСТ  у дну, за се, посматрајући их непрестано. Скоро исти изглед, лице то  је је. ДОН ЦЕЗАР, Руј Блазу. Збогом. РУЈ БЛАЗ 

 

Руку! Рукују се. Дон Цезар излази, не видећи дон Салуста, који  стоји у прикрајку.  ЧЕТВРТА СЦЕНА  РУЈ БЛАЗ, ДОН САЛУСТ  ДОН САЛУСТ  Руј Блаз! РУЈ БЛАЗ  окренувши се нагло. Господару? ДОН САЛУСТ  Рано  Јутрос кад сте дошли,  је л' дан беше свано? Не сећам се тачно. РУЈ БЛАЗ  Светлости, не, кије. Ћутке дадох ваш лист чувару капије, Па се попех. ДОН САЛУСТ  Да л' се бесте огрнули? РУЈ БЛАЗ  Да, Светлости. ДОН САЛУСТ  Значи, да нисте сврнули  Пажњу на ливреју  у двору досада? РУЈ БЛАЗ  Нити у Мадриду. ДОН САЛУСТ  Показујући прстом врата кроз која  је је изишао дон Цезар. Све  је је добро тада. Затворите врата. Скин'те то одело. Руј Блаз скида горњу хаљину ливрејје и баци  је је на фотељу. Ваш  рукопис рукопис мора да  је је леп, зацело. Да знак Руј Блазу да седне за сто, на коме су пера и мастионице. Руј Блаз седне. Данас ћете мало мој секретар бити. Најпре љупко писмо, — нећу од вас крити, За доњу Прагзедис, краљицу мог ваја, Тог демона што  је је дошао из  раја раја. — Пишите: »Опасност страшна мени прети, »И краљица моја спас ће ми донети, »Ако  још још вечерас дође дому моме. »Иначе, пропашћу. Душу и ум с њоме,

 

»Живот и све стављам пред ноге  јој јој миле.« (Засмеја се и престане диктирати). Опасност! Леп мамац те су  речи речи скриле, Да бих  је је привук'о. Јер сам вештак прави: Жене воле спасти оног, ко њих дави.

Додајте: »Кроз врата што су на крај стазе, »Ући ћете ноћу, да вас не опазе. »Неко одан ће вам отворити.« — Красно, Бога ми. — Ах! потпис . РУЈ БЛАЗ  Ваше име часно? ДОН САЛУСТ  Не, Ставите »Цезар «, мој потпис љубавни. РУЈ БЛАЗ  пошто напише. Али, ако дама ваш  рукопис рукопис сравни? ДОН САЛУСТ  Ех! доста  је је печат. Ја на то не пазим. Вас овде остављам. Ја ноћас одлазим. Пријатељски с вама поступаћу лепо. Ваш положај биће измењен, ал' слепо  Слушати ме треба. Пошто ћете бити  Омотрен, веран слуга, што све уме крити... РУЈ БЛАЗ  поклонивши се. Господару! ДОН САЛУСТ  настављајући. Вас ћу срећним направити. РУЈ БЛАЗ  показујући писмо које  је је тек написао. На коју адресу? ДОН САЛУСТ  Ја ћу  је је ставити. Приближи се Руј Блазу са значајним изразом лица. Вашу срећу желим. Тренутак ћутања. Да знак Руј Блазу да седне за сто. Пишите: — »Признајем, »И  ја ја, Руј Блаз, лакеј, обавезу дајем, »Да ћу се маркизу од Финласа, смерно  »Покорити  увек, служећи му верно.« Руј Блаз напише. — Ваше име. Датум. Добро  је је. Сад дајте. Савије и стави  у своју лисницу писмо и хартију коју  је је  Руј Блаз потписао. Баш сад ми донеше мач. Ено, гледајте,

 

Овде на фотељи! Покаже фотељу на коју  је је  раније раније спустио мач и шешир. Приђе фотељи и узме мач. На ешарпи овој, Свила, вез и боја по моди су новој. Показује му како  је је гипка тканина. Пипните . — Шта, Руј Блаз, велите о цвету? Балчак  је је од Жила, чувеног у свету  Резача, што дуби за лепе мадрне, У дршкуј, кутију где стоје бонбоне. Намакне Руј Блазу преко  рамена рамена ешарпу о којој виси мач. Да видим какав  је је кад га ви ставите. — Гле! утисак правог племића правите. Ослушкује. Неко иде...  Час  је је кад краљица стиже. — — Ах! маркиз дел Басто! — Средња врата према ходнику отворе се. Дон Салуст скине  свој огртач и баци га брзо на  рамена рамена Руј Блазу, у треИутку кад маркиз дел Басто наиђе; затим иде право ка  маркизу, вукући собом запрепашћеног Руј Блаза.

ПЕТА СЦЕНА  ДОН САЛУСТ, РУЈ БЛАЗ, ДОН ПАМФИЛО Д' АВАЛОС  МАРКИЗ ДЕЛ БАСТО. - Доцније МАРКИЗ ОД САНТА  КРУЦА. — Доцније ГРОФ ОД АЛБЕ. — Још доцније  цео двор. ДОН САЛУСТ  маркизу дел Басто. Вама ћу, маркиже, Смерно претставити брата, дон Цезара, Грофа од Гарофа, код Велалказара, РУЈ БЛАЗ  за себе. Ах! ДОН САЛУСТ  тихо Руј Блазу. Пст! МАРКИЗ ДЕЛ БАСТО  клањајући се Руј Блазу. Господине... Хвата га за  руку руку, коју му Руј Блаз пружа збуњено. ДОН САЛУСТ 

 

Само поздрав мио! тихо, Руј Блазу. Руј Блаз се поклони маркизу. МАРКИЗ ДЕЛ БАСТО  Госпође вам мајке добар друг сам био. Тихо, дон Салусту, погсазујући му Руј Блаза. Не бих га познао ! Друкчи беше тада. ДОН САЛУСТ  тихо, маркизу. За десет годана! МАРКИЗ ДЕЛ БАСТО  на исти начин. Да! ДОН САЛУСТ  тапнувши по  рамену рамену Руј Блаза. Ево га сада! Памтита лЈ, маркиже, то дете  разврата разврата? Како  је је бацао прегршти дуката! Крај  рибнцка рибнцка игре, гозбе сваком зтодом, Са по сто свирача што грме над водом! Сваки час забаве, маске, бал, покори, Мадридом блистаху ненадни призори! - И за три године — пропао! — Лдв беше. — Из Индије њепа галије донеше. РУЈ БЛАЗ  збуњен. Господару... ДОН САЛУСТ  весело. »Братом « треба мене звати. Јер ЛОЗУ Базана  јасна јасна прошлост прати. Инигвез д' Ивиза наш  је је предак био. Унук му се Педро Базан оженио  Марианом де Гор. А од ње му оста  Син Жан, што адмирал океана поста  Под краљем Филипом. Затим, Жан имаде  Два сина. И тиме нашој лози даде  Два грба: те  ја ја сам маркиз од Финласа, Ви гроф од Гарофа. Два  равна равна појаса. Женска лоза нама исти  ранг ранг  је је дала: Ви од Арагона,  ја од Португала. Ваше, к'о и наше, племство  је је без мане. Ја сам плод са  једне једне, ви цвет с друге гране. РУЈ БЛАЗ  за себе. Шта то хоће са мном?

 

Док  је је дон Салуст говорио, маркиз од Санта-Круца, дон  Алвар од Базана и Бенавидес, старац са седим брковима и  великом периком, приближио се њима. МАРКИЗ ОД САНТА-КРУЦА  дон Салусту. Тачно  је је све тако. Ако  је је ваш  рођак рођак, и мој  је је, да како. ДОН САЛУСТ  Збиља, господин од Санта-Круц ми пада, По пореклу  рођак рођак. Претставља му Руј Блаза. Дон Цезар. МАРКИЗ ОД САНТА-КРУЦА  Ваљада, Не онај ког мртвим сматраху,  јаЈмачно? ДОН САЛУСТ  Он  је је. МАРКИЗ ОД САНТА-КРУЦА  Вратио се? ДОН САЛУСТ  Из Индије. МАРКИЗ ОД САНТА-КРУЦА  загледајући Руј Блаза. Тачно! ДОН САЛУСТ  Сад га се сећате? МАРКИЗ ОД САНТА-КРУЦА  Знам дан кад се  роди роди! ДОН САЛУСТ  тихо, Руј Блазу. Добричина, слеп  је је, а то му не годи. Познао вас да свом виду да живота. МАРКИЗ ОД САНТА-КРУЦА  Пружајући  руку руку Руј Блазу. Здраво, мој  рођаче рођаче. РУЈ БЛАЗ  поклонивши се. Светлости... МАРКИЗ ОД САНТА-КРУЦА  Тихо, дон Салусту, показујући му Руј Блаза. Дивота! Руј Блазу. Очаран сам! ДОН САЛУСТ  гихо, маркизу, водећи га устрану. Хоћу њега  раздужити раздужити.

 

А и ви можете помоћ му пружити  Својим утицајем, за положај  један један, Код краља, — краљице... МАРКИЗ ОД САНТА-КРУЦА  тихо. Младић изванредан! Имам га у виду. — Затим,  род нас спаја. ДОН САЛУСТ  А савет Кастиље вашу  реч реч усваја. Препоручујем га. Напушта маркиза од Санта-Круца и прилази другим племићима, којима претставља Руј Блаза. Међу њима  је је гроф  од Албе, у  раскошном раскошном оделу. Дон Салуст му претставља  Руј Блаза. Претстављам Цезара, Грофа од Гарофа, код Велалказара, Мог брата, Племићи измењају озбиљно поклоне са Руј Блазом, који   је забезекнут, — Дон Салуст грофу од Рибагорца. Не бесте  јуче јуче на балету? Линдамира беше сва у љупком лету. Диви се прснику грофа Албе. Диван прсник, грофе Албо. ГРОФ ОД АЛБЕ  Ал' су биле  Лепше златне траке прсника од свиле, Ког ми Маталобос украде. ДВОРСКИ ПРИЈАВНИК  у дну позорнице. На места, Господо. Краљица долази. Велике завесе стакленог ходника отварају се. Племићи се  поређају близу врата. Стражари су у двореду. Руј Блаз, задихан, избезумљен, прелази на предњи део позорнице, као да хоће да се ту склони. Дон Салуст пође за њим. ДОН САЛУСТ  тихо, Руј Блазу. Зар неста  Ваш дух, кад вам судба бољу срећу зида? Тргните се, Руј Блаз,  ја ћу из Мадрида  Отићи. Кућицу украј моста, тамо, — Кључеве ћу од ње задржати само, — Руј Блаз поклањам вам, и мутавце с њоме. Упуства ђу дати скоро. Према томе, Дићи ћу вас, ако будете ми одан. Напред само храбро, час  је је за то згодан.

 

Двор  је је земља којом насумце се иде. Сад напред жмурећи; моје очи виде. Други стражари појављују се у дну. ПРИЈАВНИК  Краљица! РУЈ БЛАЗ  за себе. Краљица! Краљица, у сјајном оделу, појави се, окружена дамама  и пажевима, под балдахином од пурпурне кадифе који носе  четири дворска племића, гологлави. Руј Блаз, престрашен, гледа  је је као занесен овим блиставим призором. Сви шпансви племићи; маркиз дел Басто, гроф од Албе, маркиз од  Санта-Круца, Дон Салуст, стављају шешире на главу. Дон  Салуст приђе брзо фотељи и  узме са ње шешир, који донесе  Руј Блазу. ДОН САЛУСТ  Руј Блазу, стављајући му шешир на главу. Да болесни нисте? С капом, дон Цезаре. Племић шпански ви сте. РУЈ БЛАЗ  престрашен, тихо, Дон Салусту. Која ће, светлости, дужност ми остати? ДОН САЛУСТ  показујући му краљицу, која пролази лагано ходником. Ове жене овде љубазник постати.

Крај првог чина 

ДРУГИ  ЧИН ЧИН 

КРАЉИЦА ШПАНИЈЕ  Салон до краљичине ложнице. Лево, мала врата воде  у ту ложницу. Десно, у косом  углу, друга врата воде у  спољне одаје. У дну, велики отворени прозори. Лепо летње  поподне. Велики сто. Фотеља. Кип  једне једне светитељке у   раскошном оквиру, стоји крај зида; на постољу кипа пише: SANTA MARIA ESCLAVA. На супротној страни  је је  једна једна  Богородица, пред којом гори златно кандило. Поред Вогородице, слика Карла II у природној величини. При дизању завесе, краљица, дона Марија од Најбурга, седи у  једном једном куту крај  једне једне своје дворкиње, младе и 

 

лепе девојке. Краљица  је је у белој хаљини од сребрнасте  тканине. Она везе и с времена на време прекида  рад рад  да би  разговарала разговарала. У супротном углу седи, на столици са  високим наслоном, дона Хуана де ла Куева, војвоткиња од  Длбукерка, прва дворска дама, са везом у  рукама рукама; она  је је  стара жена, одевена  у црно. Близу војвоткиње, за столом, неколико дворкиња  раде раде   ручне ручне  радове радове. У дну салона стоји  дон Гуритан, гроф од Оњате, мајордом, висок, сув, проседих бркова, отприлике педесет и пет година; лице му  је је  као  у старог  ратника, ма да  је је одевен претерано углађено, са тракама чак и на обући.

ПРВА СЦЕНА  КРАЉИЦА, Војвоткиња од АЛБУКЕРКА, ДОН ГУРИТАН, КАЗИЛДА, Дворкиње. КРАЉИЦА  Треба да сам мирна. Јер оде са двора  Маркиз од Финласа. Ал' ме као мора  Тишти. Он ме мрзи. КАЗИЛДА  У прогонство трајно  Зар га не посласте? КРАЉИЦА  Мрзи ме бескрајно. КАЗИЛДА  Величанство... КРАЉИЦА  Збиља! то све чудно звони, Казилда; тај маркиз к'о зли дух ме гони. Ономад, уочи дана када пође, Он као обично на  рукољуб рукољуб дође. Племићи престолу иђаху у кругу; Ја им пружах  руку руку, кријућ' своју тугу, Кроз мрак сале гледах,  расејана вида, Слику неке битке, преко целог зида, Кад одједном, столу спустив своје очи, Видех да тај страшни човек мени крочи.  Чим га видех, призор ишчезе  ранији ранији. Корачаше споро, с  руком руком на канији  Ножа, ком  рез рез каткад назре моје око, Мрачан, оком сјајним проже ме дубоко. Одједном се саже, као да се вије...

 

Осетих на  руци руци  уста к'о у змије! КАЗИЛДА  Вршио  је је дужност, — као и ми своје. КРАЉИЦА  Усна му не беше к'о у другах што  је је. Последњи пут ту га видех. А од тада, На то мислим често. Поред другог  јада јада, Ипак, кажем: — Душа њему  је је паклена. Пред овим човеком  ја ја сам само жена. У сновима, ноћу, срећем  је је на стази, Тог демона што ми ка  руци руци прилази; Видим сјајно око из ког мржња сене; И к'о црни отров кад жилама крене, Осећам да  јури јури, ка мом срцу ледном, Пољубац му хладни у дрхтају  једном једном! КАЗИЛДА  Привиђења проста! КРАЉИЦА  Збиља, и онако имам брига доста. За себе. Оно што ме мучи, морам од њих крити! Казилди. Шта ће с onim смерним просјацима бити? КАЗИЛДА  прилазећи прозору. Још су, Величанство, насред трга тога. КРАЉИЦА  ЕБО, дај им кесу! Казилда узме кесу и иде да  је је баци кроз прозор. КАЗИЛДА  Ох! gospo,  рад' Бога, Ви што милостињу увек  радо радо дате, Показујући краљици дон Гуритана, који, стојећи ћутљиво у  дну собе, посматра краљицу погледом пуним немог обожавања. Зар милост немате за грофа Оњате? Реч бар toм  јунаку јунаку старом, ком  је је дубља  Љубав под оклопом, што  је је кора грубља. КРАЉИЦА  Досадан  је је врло! КАЗИЛДА  Јесте. — Ал'  реч кратка... КРАЉИЦА  окренувши се ка дон Гуритану. Добар дан вам, грофе. Дон Гуритан се приближи, клањајући се трипут, приђе и 

 

са уздахом пољуби  руку руку краљици, која му пружа  руку руку  рав равнодушно и  расејано расејано. Затим се врати своме месту, поред  столице прве дворске даме. ДОН ГУРИТАН  враћајући се, тихо, Казилди. Краљица  је је слатка  Данас! КАЗИЛДА  гледајући га како се удаљује. К'о штрк  јадни јадни, стоји украј воде  Што га мам!и.  Чека по цео дан згоде, Да шчепа бар поздрав, !илЈ  реч реч без милости  И с хрдиом у кљуну, бежи пун  радости радости. КРАЉИЦА  са тужним осмгјком. Ћути! КАЗИЛДА  Да вас види, срећа му  је је права! Спаз!ити краљицу, — то га очарава! Дивећи се  једној једној кутији која  је је на сточићу. Да дивне кутије! КРАЉИЦА  Кључеви ту стоје. КАЗИЛДА  Какве красне шаре! КРАЉИЦА  пружајући  јој јој кључ. Успомене своје  Све сам ту ставила. Отвори  је је, види. Мислим да ће моме оцу да се свиди; У Најбург му шаљем. Сашари  један један тренутак, затим се нагло тргне из свога сна. За себе. Мислит' не бих смела! Своје снове  ја ја бих одагнати хтела. Казилди. Дај из собе књигу.. .— Не знам са мном шта  је је! Ал' не на немачком, већ на шпанском да  је је! Краљ лови. А никад са мном. Каква чама! Две недеље с њиме, по године сама. КАЗИЛДА  Зар бити краљица у животу таком! Краљица поново почне сањарити, затим се опет отргне нагло и као са неким напором. КРАЉИЦА  Хоћу да изиђем!

 

На ове  речи речи, које  је је краљица изговорила заповеднички, војвоткиња од Албукерка, која  је је до тог тренутка седела непомично на својој столици, дигне главу, затим устане и поклони се дубоко краљици. ВОЈВОТКИЊА ОД АЛБУКЕРКА  кратким п грубим гласом. При изласку сваком, Краљици сва врата, — то  је је пропис стари! — Треба да отворе племићи —кључари. А бити сад овде, они не би смели. КРАЉИЦА  Значи, у затвору да умрем, би хтели, Војвоткињо, дакле! ВОЈВОТКИЊА  поклонивши се. Ја сам прва дама; Ершим своју дужност. Седнг поново. КРАЉИЦА  хватајући се  рукама рукама за главу, очајно, за себе. Да сањарим сама! Не! гласно. — Дајте ланскенет, игру коју волим, И сто, да играмо. ВОЈВОТКИЊА  дворкињама. Мир! госпође, молим. Устајући и клањајући се краљици. Величанству може, — у закону стоји, — Друг  у игри бити краљ ил'  рођак који. КРАЉИЦА  Дајте те  рођаке рођаке! КАЗИЛДА  за еебе, гледајући војвоткињу. Ох! дворкиње старе! ВОЈВОТКИЊА  прекрстивши се. Небо није дало краљу такве даре. Кад краљица — мати умре, краљ сам оста. КРАЉИЦА  Дајте ми ужину! КАЗИЛДА  Загошљиво доста! КРАЉИЦА  Казилду позивам.

 

КАЗИЛДА  за себе, гледајући војвоткињу. Дивна стара дама! ВОЈВОТКИЊА  поклонивши се. Краљица, без краља, обедује сама. Седне. КРАЉИЦА  изгубивши стрпљење. Шта да чиним? — кад се слободно — ох, Боже! Ни  јести јести, играти, изићи не може! К'о краљица венем већ годину дана. КАЗИЛДА  за себе, гледајући  је је сажаљиво. Јадкица! скучен  јој јој живот са свих страна, У том даору тужном. И да  јој јој се не да  Друго уживање, сем да ваздан гледа, Како крај те баре, где се мир не квари, Гледајући дон Гуритана, који непрестано стоји непомично  у дну собе. Стари гроф заљубљен као штрк сањари! КРАЉИЦА  Казилди. Шта да  радим радим? Хајде, промисли. КАЗИЛДА  Ах! знате! Кад краљ није овде, сву власт ви имате. Зовните министре да забаву створе. КРАЉИЦА  слежући  раменима раменима. Зар забава — осам мрачњака, што зборе  О Француској с краљем који дане броји; О Риму, портрету надвојводе, који  По Бургосу носе, сред бучних  парада! Испод златног неба, четири алкада! — Друго тражи. КАЗИЛДА  Онда, да нам време прође, Нека  један један млади штитоноша дође. КРАЉИЦА  Казилда! КАЗИЛДА  Мој поглед млад лик неки тражи; Досада тог двора свечаног ме дражи. Мислим да се старост кроз поглед увлачи; Гледат' увек старце, бржу старост значи!

 

КРАЉИЦА  Смеј се, лудо дете. — Срце  једном једном клоне. К'о што сан одлази, и  радост радост  утоне. замишљено. Моја срећа сва  је је: кут врта у коме  Могу бити сама. КАЗИЛДА  Дивна срећа, боме. За кипом се сваким у  јаму јаму улеће. Свуд мрак. Зидови су виши нег' дрвеће. КРАЉИЦА  Ох! каткад бих хтела утећи. КАЗИЛДА  тихо. Утећи! Онда, Величанство, шапатом ћу  рећи рећи: Највећа тамница, строга, мрачна, гони  Да се траже, нађу, у мраку  јој јој они  Драгоцени кључи што воде слободи. — Имам их! — Упркос злоби, кад вам годи, Водићу вас ноћу свуда градом тако. КРАЉИЦА  Ах, Боже! никада! ћути! КАЗИЛДА  То  је је лако! КРАЉИЦА  Мир! Удаљи се мало од Казилде и поново поче сањарити. Што нисам, када се овог племства бојим, У милој Немачкој, с  рођацима рођацима својим! Како  ја ја и сестра трчасмо по трави! Сељаци ношаху снопове на глави; Ћаскасмо. То беше дивно. — Једно вече,

У црном оделу човек дође,  рече, — Држах  руку руку сестре, — мила другарица, — »Госпођице, шпанска бићете краљица«. Оцу беше мило, а плакаше мати. Сад обоје плачу. — Потајно ћу дати  Да тај ковчег носе мом оцу. Због дара  Биће срећан. — Видиш, све ми тугу ствара. Мртве су све птице из Немачке моје. Казилда  рукама рукама показује како се уврће врат птицама, гледајући попреко војвоткињу. И цвећа се мога  родног родног краја боје. Не дирну ми уво  реч реч љубави жарка. Негда бех слободна. Сада сам владарка.

 

Збиља, тај парк тужни баш ми се не свиди, Зидови високи, ништа се не види. — Ох, досаде!  Чује се споља песма из даљине. Шта  је је то сад? КАЗИЛДА  То су праље; Иду певајући кроз врес, тамо даље. Песма се приближује. Речи се  јасно јасно чују. Краљица жудно  слуша. ГЛАСОВИ СПОЉА  Рад' чега да се вије  Шумских птичица пој, Кад звучи  још још милије  Умилни гласић твој. Нек звезда гасне ил' блиста  На своду небеском, Лепша  је је звезда чиста  Што сја у оку твом. У доба новога лета, Распе се цвет баштом, Најлепши цветак цвета  У срцу нежном твом. Та птица што жарко поје, Та звезда што нам блиста, Тај цветић  душе твоје, Зове се љубав чиста. Гласови слабе и удаљују се. КРАЉИЦА  сањарећи. Љубав! — Да, срећне су. — Тај глас и та пратња  Уједно су за ме милина и патња. ВОЈВОТКИЊА  дворкињама. Жене што краљичин мир песмом не штују, Нек се отерају. КРАЉИЦА  узбуђено. Та  једва једва се чују! Јадне жене! Тражим, госпо, да не бране  Пролаз њима. Казилди, показујући  јој јој  један један прозор у дну. Ту су мање густе гране; Овај прозор овде баш  у поље гледа. Ходи да видимо. Пође ка прозору са Казилдом.

 

ВОЈВОТКИЊА  устајући и клањајући се. Али пропис не да  Да краљица шпанска на прозору стоји. КРАЉИЦА  заустави се и врати натраг. Зар залазак сунца што долине боји, Златан прах вечери што се путем диже, Песма у даљини што до сваког стиже, Не постоје за ме! Као да ме није. И Божја природа од мене се крије! Пред туђом слободом заклоне ми праве! ВОЈВОТКИЊА  дајући знак присутнима да изиђу. Идите, данас се апостоли славе. Казилда пође неколико корака ка вратима. Краљица  је је  задржи. КРАЉИЦА  Остављаш ме? КАЗИЛДА  показујући војвоткињу. Госпо, терају нас, ето. ВОЈВОТКИЊА  клашајући се краљици до земље. Краљици мир треба за причешће свето. Сви излазе клањајући се дубоко.

ДРУГА СЦЕНА  КРАЉИЦА  сама. За причешће? — Не, за мисли, боље  рећи рећи! Остала сам сама. Како их избећи? Јадни дух у мраку, без светлосне зраке! (Сањарећи). Ох! на оном зиду жиг крваве шаке! Ранио се, значи? Ал' крив  је је он само. Зашто да прескаче зид високи тамо? Забрањено цвеће да на клупу стави; Ради те ситнице, подвиге да прави! Ранио се ваљда на шилже гвоздене. Комад чипке ту  је је висио. За мене  Кап те крзи вреди кол'ко суза многа. Падајући у све дубљи занос.

 

Кадгод клупи идем  ради ради цвећа тога, Обећавам Богу, који ме оставља, Да више не дођем. Но то се понавља. - Ал он! вратио се није већ три дана. — Рањен? О, младићу, имена незнана, Што видећ' ме саму, далеко од својих, Не тражећи ништа, и без нада којих, Ти долазиш к мени,  ризике не бројиш; Крв проливаш своју, смрта се не бојиш  Краљици Шпаније да цвет можеш дати; Тајни пријатељу, чија сен ме прати, Нек те, — кад и срцу закони постоје, Љубав мајке штити и молитве моје. Узбуђепо и приносећи  руку руку срцу. — То писмо ме пече! Сањарећи поново. А тај други! клети  Дон Салуст! Судба ми и ласка и прети. Анђео ме прати и утвара права; И нз видећи их, знам да удешава, У ноћи, коб којом хоће да ме сколи,  Човек што ме мрзи, крај тог што ме воли. Да ли ће ме  један један од другог да скрије? Не знам. Судба ми се међ два ветра вије. Како мало значи краљицом се звати! Клекно испред Богородице. — Милогт, помозите мени, Божја Мати, Јер гледат' вас не смем! Прекине молитву. - Боже, што све створи, То писмо, цвет, чипка, као жар ме гори! Извлачи нагло из недара  једно једно изгужвано писмо, сасушену  киту плавих цветића и комад чипке умрљан крвљу и баци  на сто; загим поново падне на колена. Надо мученпка, звездо свих што плове, Помози ми! — Прекидајући молитву. Ах, то писмо! Упола окренута ка столу. што ме зове! Клекнувши поново. Нећу да га читам! — Милостива мати, Коју Исус шаље свакоме ко пати, Вас зовем, ходите! Устане, пође неколико корака ка столу, затим се заустави, и најзад  јурне јурне ка писму, као савладана неком нео-

 

дољивом привлачношћу. Још ћу  једном једном свега  Прочитати. Затим, исцепаћу њега. Са тужним осмехом. Месец дана то су изговори моји! Развије, одлучно, писмо и чита. »Госпо, у сенци вам, под ногама, стоји  »Неко ко вас воли, у ноћи изгубљен; »Јадни црв земаљски у звезду заљубљен; »Жоји ће вам душу дати, ако треба, »Умирући доле, док блистате с неба.« Спусти писмо на сто. Кад  је је душа жедна, она мора пити  Макар и отрова. Поново ставља писмо и чипку у недра. Увек сама бити! Зар да без љубави прође живот цео? Краља бих волела, да  је је он то хтео. Ал' да се самотно, — без љубави вене. Велика врата отворе се широм, Уђе  један један пријавник у  свечаном оделу. ПРИЈАВНИК гласно. Писмо од владара! КРАЉИЦА  као пробуђена изненада, са  радосним радосним  узвиком. То  је је спас за мене!

ТРЕЋА СЦЕНА  КРАЉИЦА, Војвоткиња од АЛБУКЕРКА, КАЗИЛДА, ДОН  ГУРИТАН, Краљичине дворкиње, Пажеви, РУЈ БЛАЗ  Сви улазе достојанствено. Војвоткиња напред, а за њом  дворкиње, Руј Блаз остане у дну собе. Он  је је сјајно одевен. Огртач му заклања леву  руку руку. Два пажа, носећи на златотканом  јастуку јастуку краљево писмо, приђу и клекну пред краљицу на неколико корака. РУЈ БЛАЗ  у дну, за себе. Ах, како  је је лепа! — Где сам? Место кога? КРАЉИЦА  за себе. Помоћ с неба!

 

Гласмо. Дајте! Окрећући се краљевој слици. Хвала вам због тога, Господару! Војвоткињи. Откуд краљ посла вест ову? ВОЈВОТКИЊА  Из Аранхуеца, где  је је сад у лову. КРАЉИЦА  Хвала што се сети, усред мога  јада јада, Да ми  реч реч љубави потребна  је је сада. — Та, дајте! ВОЈВОТКИЊА  поклонивши се и показујући писмо. Обичај одувек  је је тако: Да пре од вас писмо  ја ја прочитам свако. КРАЉИЦА  Још то! — Па читајте! Војвоткиша узме писмо и  развија развија га лагано. КАЗИЛДА  за себе.  Чујмо нежно писмо! ВОЈВОТКИЊА  читајући. „Госпо, ветар дува, и убили ми смо  „Шест вукова." — „Кардос." КРАЉИЦА  за себе. Авај! ДОН ГУРИТАН  војвоткињи. Зар то само? ВОЈВОТКИЊА  Да, грофе. КАЗИЛДА  аа себе. Вукова шест он уби тамо! Сјајно! — Срце вам се у болима губи, Нешто, потиштено? — Шест вукова уби! ВОЈВОТКИЊА  краљици, пружајући  јој јој писмо. Ако Величанство?... КРАЉИЦА  одбијајући. Не.

 

КАЗИЛДА  војвоткињи. Зар ништа више? ВОЈВОТКИЊА  А шта треба друго? Краљ лови и пише  То  је је  ред ред. Загледајући писмо поново. Да л' пише? Не, диктира само. КРАЉИЦА  истргнувши  јој јој писмо и загледајући га такође, Збиља, туђа  рука рука. Само потпис лични. Загледа га  још још пажљивије и изгледа запрепашћена. За  себе. Да ли се не варам? Рукописи слични  У обадва писма. Показује  руком руком писмо које  је је тек сакрила у недра. Ох! та личност, ко  је је? Војвоткињи. Где  је је доносилац писма? ВОЈВОТКИЊА  показујући Руј Блаза. Ево, то  је је. КРАЉИЦА  окрећући се упола ка Руј Блазу. Тај младић? ВОЈВОТКИЊА  Он лично малочас га даде. — Краљичин пратилац, нов, на кога паде  Краљев избор. Племић, за ког  је је краљ преко  Маркиза Санта-Круц лепе ствари  рек рек'о. КРАЉИЦА  Име му  је је? ВОЈВОТКИЊА  Племић Цезар од Базана. Гроф  је је од Гарофа. Витез  је је без мана, Ако  је је све тачно што се о њем' збори. КРАЉИЦА  Добро. Руј Блазу. Господине... РУЈ БЛАЗ  за себе, уздрхтавши. То мени говори! Види мс! Сав дршћем! ВОЈВОТКИЊА  Руј Блазу.

 

Грофе, приђ'те ближе. ДОН ГУРИТАН  гледајупи попреко Руј Блаза, за себе. Тај младић! пратилац! То ме баца ниже. Руј Блаз блед и узбуђен, прилази снорим корацима. КРАЉИЦА  Руј Блазу. Из Аранхуеца? РУЈ БЛАЗ  поклонивши сс. Да. КРАЉИЦА  Шта има ново? Краљ  је је здрав? Руј Блаз се поклони; она покаже краљево писмо. За мене диктираше ово? РУЈ БЛАЗ  Био  је је на коњу: поче да диктира... Устежс се за тренугак. Једном од присутних. КРАЉИЦА  за себе, гледајући у Руј Блаза. Тај ме поглед дира. Не смем питат' коме. Гласно. Слободни сте сада. - Ах! Руј Блаз, који  је је био пошао неколико корака ка изласку, врати се краљици. Да л' беху многи ту племићи тада? За себе. Зашто ме тај младић узбуђује тако? Руј Блаз се поклони, она настави. Ко беше? РУЈ БЛАЗ   ја не знам тачно име свако. Кратко време бејах члан краљевског стана. Пре три дана Мадрид напустих. КРАЉИЦА  за себе. Три дана! Гледа врло узбуђено у Руј Блаза. РУЈ БЛАЗ  за себе. Туђа жена! Роб сам љубоморног жара! — И чија! — У срцу понор ми се ствара.

 

ДОН ГУРИТАН  приближивши се Руј Блазу. Краљичин пратилац ви сте? Онда хоћу  Казати вам дужност. Ви морате ноћу, Она врата која  у ложницу воде, Отворит краљу, да краљицп оде. РУЈ БЛАЗ  уздрхтавши. За себе. Да отворим краљу! Гласно. Ал'.. он  је је далеко. ДОН ГУРИТАН  Зар не може доћп нагло? РУЈ БЛАЗ  за себе. Шта  је је  рек рек'о? ДОН ГУРИТАН  за себе, посматрајући Руј Блаза. Шта му  је је? КРАЉИЦА  која  је је све то чула и чији  је је поглед био стално управљен  на Руј Блаза. Он бледи! Руј Блаз. посрћући, наслони се на  ручицу ручицу  једне једне фотеље. КАЗИЛДА  краљици. Госпо, зло  је је  јако јако  Том младићу!. РУЈ БЛАЗ   једва се држећи на ногама. Мени? не; чудно  је је како  Ваздух... сунце.,. и пут, дужина његова... За себе. — Да отворим краљу! Падне немоћно у  једну једну фотељу. Огртач му се  разгрне разгрне и  открије његову леву  руку руку увијену у крвав завој. КАЗИЛДА  Госпо,  рука ова  Рањена му! КРАЉИЦА  Рањен! КАЗИЛДА  Он у несвест пада! Брзо неки мирис да му дамо сада! КРАЉИЦА 

 

тражећи  руком руком у недрима. У стакленцету се овом течност скрива... У том тренутку поглед  јој јој падне на чипкану наруквицу  коју Руј Блаз носи на десној  руци руци. За себе. Иста чипка! У истом тренутку извуче стакленце из недара и у свом  узбуђењу извлачи истовремено и комад чипке који  је је ту  био сакривен, Руј Блаз, који  је је не пушта из очију, види ту  чипку како се појављује из краљичиних недара. РУЈ БЛАЗ  пренеражен. Ох! Погледи краљице и Руј Блаза сукобе се. Тренутак ћутања. КРАЉИЦА  за себе. Он! РУЈ БЛАЗ  за себе. На срцу почива! КРАЉИЦА  за себе  Он  је је! РУЈ БЛАЗ  за себе. Боже, дај ми да умрем баш сада! У општем метежу дворкиња, које су се ужурбале око Руј  Блаза, нико не примећује шта се догађа између краљице и  њега. КАЗИЛДА  подносећи стакленце Руј Блазу да мирише. Како сте се ви то  ранили ранили и када? Сада? Не? Успут се позледило? Али, Зашто су то писмо баш по вама слали? КРАЉИЦА  Казилди. Свршићете, ваљда, та питања своја? ВОЈВОТКИЊА  Казилди. Шта се то краљице тиче, драга моја? КРАЉИЦА  Кад  је је он писао, онда  је је стекао  Право да га носи. КАЗИЛДА  Ал' није  рекао рекао  Да  је је он писао.

 

КРАЉИЦА  за себе. Ах! Казилди. Ћути и пази! КАЗИЛДА  Руј Блазу. Је ли вам сад боље? РУЈ БЛАЗ  Снага ми долази! КРАЉИЦА  својим дворкињама. Доцкан  је је. Хајдемо. — Гроф ће у стан поћи. Пажевима који су у дну позорнице. Знате да краљ ноћас неће овде доћи. У лову све време он провести може. Одлази са својом свитом у своја одељења. КАЗИЛДА  гледајући  је је како излази. Краљица  је је брижна. Излази кроз иста врата куда и краљица, поневши ковчежић са успоменама. РУЈ БЛАЗ  остаје сам. — Изгледа као да  још још неко време слуша, веома   радостан, последње краљичине  речи речи. Као да га  је је обузео неки  сан. Комадић чипке, који  је је краљица у свом узбуђењу испустила, остао  је је на тепиху пода. Он га дигне, гледа га  заљубљено и обаспе пољупцима, Затим дигне очи к небу. Смилуј ми се, Боже! Не залуђуј мене! Гледајући комад чипке. На срцу, заиста! Сакрије га у недра. — Улази дон Гуритан. Враћа се кроз  врата собе у коју  је је отпратио краљицу. Иде спорим ко рацима ка Руј Блазу. Пришавши му ћутке, извлачи  упола  свој мач и мери га погледом са мачем Руј Блаза. Мачеви  нису  једнаки једнаки. Врати мач у корице. Руј Блаз га гледа зачуђено.  ЧЕТВРТА СЦЕНА  РУЈ БЛАЗ, ДОН ГУРИТАН  ДОН ГУРИТАН  враћајући мач у корице. Донећу два мача, ал' да буду иста.

 

РУЈ БЛАЗ  Господине, шта то значи?... ДОН ГУРИТАН  достојанствено. Тисућ шесто  Педесете, бејах заљубљен. Тад често  Један младић диван, леп као икона, Гледаше ми драгу дрско. Крај балкона  Њеног пролажаше, где  је је катедрала, Гордији од вође лађе адмирала. Звао се  је је Васкез, племић, ма да није  Законит. Убих  га. Руј Блаз хоће да му прекине  реч реч, али га дон Гуритан  задржи покретом  руке руке и настави. А нешто доцније, Жил, гроф од Искола, каваљер велики, Посла лепотици мојој, Анжелики, Са љубавним писмом, ком видех коверту, Једног свога  роба роба, Грифела Визерту. Ја погубих  роба роба, убих господара. РУЈ БЛАЗ  Господине!... ДОН ГУРИТАН  настављајући. После, мишљах да ме вара  Лепотица моја с опхођењем чедним, Са Тирзом Гамонал, лепотаном  једним једним, Лица охолога, коме годи дивна  Сјајна перјаница, Од злата масивна  Потков на обући беше те године. Убих  дона Тирза. РУЈ БЛАЗ  Али, господине, Шта вам све то значи? ДОН ГУРИТАН  Грофе, то све значи, Да извире вода, ако се извлачи; Да у четри сата сада се свањава; И да има место пусто, згода права, За капелом, ал' за људе отменије; Да вам име Цезар, мислим, а мени  је је  Дон Гаспар Гуритан Тасис, гроф Оњате  И Гвевара. РУЈ БЛАЗ  хладно. Добро. Доћи ћу, да знате.

 

Неколико тренутака  раније раније, Казилда  је је из  радозналости радозналости  ушла на прстима кроз мала врата  у дну и слушала непримећено последње  речи речи двају саговорника, КАЗИЛДА  за себе. Краљици ћу  рећи рећи. Враћа се и излази кроз мала врата. ДОН ГУРИТАН  и даље мирним гласом. Ако вам  је је стало  Да навике моје упознате мало, Да вас обавестим, господине, велим, Да одувек врло умерено желим  Видети ђилкоше што брк упредају, Кицоше што у њих жене загледају, Што из туге  у смех пређу  једним једним скоком, И што по купама, древрћући оком, У фотељи узму неку позу складну  Па због греботине и у несвест падну! РУЈ БЛАЗ  Ал' —  ја не  разумем разумем. ДОН ГУРИТАН  Разумете лепо. Једно исто благо ми волимо слепо. Један  је је сувишан у двору овоме. Ви пратилац, а  ја ја мајордом. У томе  Иста су нам права. Но мени  је је горе, Јер се ту два борца неједнака боре: Моје  је је старијег, ваше млађег право, Дакле, страх ме од вас. Потреса ме здраво. Видети за столом, усред мога поста, Гордог, страшних зуба, младог, гладног госта, Ватрених очију. Што се борбе тиче  На љубавном пољу, што се стално миче, Не могу брбљањем  јурише јурише да правим, Имам костобољу; и тим се не бавим  Да отимам срце неке Пенелопе  Ђиди који лако пада у синкопе. Стога видећи вас дивног, милог тако, Врло љупког, нежног, ком се диви свако, Морам вас убити. РУЈ БЛАЗ  Покушајте само. ДОН ГУРИТАН  Грофе од Гарофа, сутра ћемо тамо, На  реченом реченом месту, без слуге, сведока,

 

Отмено се клати  у четири ока  Мачем и бодежом, к'о племићи први, К'о што личи оном ко  је је наше крви. Пружи  руку руку Руј Блазу, који му  је је стегне. РУЈ БЛАЗ  Ни  реч реч о том ником, зар не? -Гроф климне главом у знак потврђивања. До виђења! Руј Блаз изиђе. ДОН ГУРИТАН  оставши сам. Рука му  је је чврста и без узбуђења. Вијдети смрт блиску, а чврст бити тако, Збиља  је је  јунаштво јунаштво. Зачује се окретање кључа у малим вратима краљичине  собе. Гуритан се окрене. Неко иде? Како! Краљица се појави и иде журно ка дон Гуритану, који  је је  изненађеи и очаран што  је је види. Она држи  у  рукама рукама ковчежић.

ПЕТА СЦЕНА  ДОН ГУРИТАН, КРАЉИЦА  КРАЉИЦА  са осмехом. Вас сам и тражила. ДОН ГУРИТАН  усхићен.  Чему да захвалим? КРАЉИЦА  спуштајући ковчежић на сточић. Ничему, ил' неким ситницама малим. Она се смеје. Малочас  је је, док смо причале ту мало, Казилда, — шта жени не би на ум пало! — Тврдила да бисте, у случају коме, Све чинили мени. ДОН ГУРИТАН  Тако  је је! КРАЉИЦА  смејући се . Ал' боме,

 

Ја тврдих обратно. ДОН ГУРИТАН  Госпо, није тако! КРАЉИЦА  Рече: Да за мене дали бисте лако  Душу и крв своју... ДОН ГУРИТАН  С Казилдом се слажем. КРАЉИЦА  А  ја ја све одрицах. ДОН ГУРИТАН  Ја супротно кажем! Жеље Величанства све ћу да уважим. КРАЉИЦА  Баш све? ДОН ГУРИТАН  Све! КРАЉИЦА  Тад завет од вас одмах тражим, Да се покорите захтевима мојим. ДОН ГУРИТАН  Пресветим Гаспаром, заштитником својим, Заклињем се! Слушам, или ћу умрети! КРАЉИЦА  узимајући ковчежић. Добро. Из Мадрида сад ћете однети  Ковчег овај мали у вештачком  резу резу, У Најбург мом оцу, изборноме кнезу. ДОН ГУРИТАН  за себе. Ухваћен! Гласно. У Најбург! КРАЉИЦА  Најбург, ДОН ГУРИТАН  Миља шесто! КРАЉИЦА  Не, петсто педесет. Показује свилену навлаку која покрива ковчежић. Погледајте често  Да се  ресе ресе путем не кваре, ДОН ГУРИТАН  А када  Да пођем? КРАЉИЦА 

 

Сад одмах. ДОН ГУРИТАН  Сутра! КРАЉИЦА  Не, већ сада. ДОН ГУРИТАН  за себе. Ухваћен! Гласно. Ал'.. КРАЉИЦА  На пут! ДОН ГУРИТАН  Шта?... КРАЉИЦА  Рекли сте мени. ДОН ГУРИТАН  Морам... КРАЉИЦА  Немогућно. ДОН ГУРИТАН  Зар тај дар малени... КРАЉИЦА  Брзо! ДОН ГУРИТАН  Сутра! КРАЉИЦА  Не. ДОН ГУРИТАН  Јер... КРАЉИЦА  Заклетва вас прати. ДОН ГУРИТАН  Ја... КРАЉИЦА  Пођите! ДОН ГУРИТАН  Ако... КРАЉИЦА  Пољуб ћу Вам дати! Обисне му се о врат и пољуби га. ДОН ГУРИТАН  љутит и очаран. Гласно. Е, онда ћу поћи, госпо, и без трага. За себе.

 

 Човек  је је од Бога, а жена од врага! КРАЉИЦА  показујући на прозор. Запрега вас  једна једна чека доле, тамо. ДОН ГУРИТАН  Све  је је предвидела! Напише на парчету хартије неколико  речи речи журно и зазвони. Један паж уђе. Пажу, брзо само, Дон Цезар Базану то ћеш доставити. За себе. Двобој за повратак морам оставити. Вратићу се! Гласно. Време не треба губити, Величанство. КРАЉИЦА  Добро. Он узме ковчежић, пољуби  руку руку краљици, поклони се дубоко и изиђе. Тренутак доцније, чује се одлазак  једних једних кола. КРАЉИЦА  падајући у  једну једну фотељу. Неће га  убити!

Крај другог чина 

ТРЕЋИ  ЧИН ЧИН 

РУЈ БЛАЗ  Дворана, звана сала министареког савета, у краљевском  двору у Мадриду. У дну велика врата дигнута изнад неколико степеница. У левом углу, кос зид застрт великим тепихом. У  супротном углу,  један прозор. Десно, четвртаст сто покривен  зеленом кадифом; око њега су поређана седишта без наслона за осам или десет особа, са толико истим бројем  налоња на столу. На оној страни стола што  је је окренут гледаоцима, налази се велика фотеља покривена златном тканином, а изнад ње  је је небо од златне тканине, са грбом Шпаније  изнад кога  је је краљевска круна. Поред ове фотеље,  једна столица, При дизању завесе, савег краљевских министара спре-

 

ма се да отпочне седницу.

ПРВА СЦЕНА  ДОН МАНУЕЛ  АРИАС, претседник Савета Кастиље; ДОН  ПЕДРО ВЕЛЕЗ ДЕ ГВЕВАРА, гроф од Кампореала, витешки саветник вишег племићског већа; ДОН ФЕРНАНДО  ДЕ КОРДОВА И АГВИЛАР, маркиз де Приего, истога звања; АНТОНИО УБИЛА, виши финансиски саветник; МОНТАЗГО, правни саветник Индиског већа; КОВАДЕНГА, врховни саветник острвља. — Више других саветника. Правни  саветници са црним огртачима. Остали  у дворском оделу. Кампореал има орден (крст) Калатрава на огртачу. Приего  носи орден Златног  руна руна о врату. Дол Манусл Ариас, претседник Већа Кастиље, и гроф  Кампореал  разговарају разговарају шапатом на предњем делу позорнице. Остали саветници образују групице на  разним разним местима дворане. ДОН МАНУЕЛ  АРИАС  Та  је је срећа неке чудне тајне пуна. ГРОФ ОД КАМПОРЕАЛА  Сву власт министарску, орден Златног  руна руна  И назив војводе Олмедског  је је стек'о! ДОН МАНУЕЛ  АРИАС  Све за шест месеци! ГРОФ ОД КАМПОРЕАЛА  Њега гура неко. ДОН МАНУЕЛ  АРИАС  тајанствено. Краљица! ГРОФ ОД КАМПОРЕАЛА  Јест, краљ  је је болестан и вене, Живећи крај гроба своје прве жене. Не влада, затворен у Ескуриалу; Краљица све  ради ради! ДОН МАНУЕЛ  АРИАС  Мој Кампореалу, Она нама, а њом дон Цезар сад влада. ГРОФ ОД КАМПОРЕАЛА  Он има веома чудан начин  рада рада. Краљицу, пре свега, избегава вешто. Као да се клоне. Ал' ту има нешто, Јер већ по године моје око бдије; Убеђен сам. Затим, зар то чудно није,

 

Да крај дворца Тормез, у близини туда, Станује у кући затвореној свуда. Два црнца лакеја ту чувају стражу, И да могу, много зна и би да кажу. ДОН МАНУЕЛ  АРИАС  Зар су неми? ГРОФ ОД КАМПОРЕАЛА  Јесу. — А послуга права  У његовом стану дворском обитава. ДОН МАНУЕЛ  АРИАС  То  је је чудно. ДОН АНТОНИО УБИЛА  који им се приближио неколико тренутака  раније раније. Он  је је од племићске крви. ГРОФ ОД КАМПОРЕАЛА   Чудно: у поштењу хоће да  је је први! Дон Мануелу Ариасу. — Брат  је је дон Салуста, који лане паде; Зато му Санта-Круц своју помоћ даде. Тај исти дон Цезар, што прву  реч реч води, Беше луда каква  ретко ретко се кад  роди роди.  Чудњак, — кажу они што га знају доста, — Главница му исто што и приход поста. Сваки дан мењаше запреге и жене, Машта му  је је зубе имала гвоздене, Што би баснословна покрцкали блага. Једног дана он се изгуби без трага. ДОН МАНУЕЛ  АРИАС  Године лудака у мудрог претворе. ГРОФ ОД КАМПОРЕАЛА  Старост чини чедним и жене најгоре. УБИЛА  Изгледа ми поштен. ГРОФ ОД КАМПОРЕАЛА  смејући се. Ох! наивни друже! Зар вам за поштење ти докази служе! Значајним тоном. Краљичин трошковник, за обадве куће, Наглашујући цифре. Годишње  је је шесто шесет три тисуће  Шесет шест дуката. — То  је је извор таман, У који се мрежа не баца узаман. Мутна вода, богат лов. МАРКИЗ ДЕ ПРИЕГО  наилазећи.

 

Не замерите, Мислим да нимало  речи речи не мерите. Мој деда, дворанин,  рече: »То утуби, Нападај владара, ал' љубимца љуби.« Господо, почнимо послове државне. Сви седну за сто;  једни узму пера, други прелиставају акта. Уосталом, општа беспослица. Тренутак тишине. МОНТАЗГО  тихо Убили. Тражих од вас новца касе староставне, Да купим нећаку полициско звање. УБИЛА  тихо. А мом сте  рођаку рођаку дали обећање, Да судиско место Ебре њему дате. МОНТАЗГО  бунећи се. Ћерки смо вам мираз дали, к'о што знате, Још  јој јој свадба траје. — Свак то на нас пуца... УБИЛА  тихо. Биће за нећака. МОНТАЗГО  тихо. И за вашег суца. Рукују се. КОВАДЕНГА  устајући. Господо већници Кастиље, због тога  Да нико не зађе у круг другог кога, Да средимо права и поделе с њима. Приходе Шпаније сто  руку руку узима. То  је је зло за народ; то не иде више; Једнима премало, другима сувише. Порез од дувана Убила  је је стего. Индиго и мошус, маркиз де Приего. Кампореал скупља порез војарине, Масу сума: на со, граничне царине, Од агата, амбре, злата, има део. Монтазгу. А ви, чији поглед корети би хтео, Ви имате сами, због ваше вештине, Порез на арсеник и приход снежине; Па месинг и карте, увозне царине; Грађана кажњених откуп шибарине; Од олова, мора и  ружиног ружиног дрва... —

 

А  ја ја ништа. Нек ми падне која мрва. ГРОФ ОД КАМПОРЕАЛА  прснувши у смех. Ох! матори ђаво! има диван део. Сем Индије, има архипелаг цео. Он Мајорку  једном једном својом шапом стеже, А до Тенерифа друга се протеже. КОВАДЕНГА  жестећи се. Та  ја ја ништа немам! МАРКИЗ ДЕ ПРИЕГО  смејући се. Има црнце! Сви устају и говоре истовремено, свађајући се. МОНТАЗГО  Знајте, Ја најгоре стојим. Бар ми шуме дајте! КОВАДЕНГА  маркизу де Приего. Уступам Вам црнце, ал' арсеник мени! Неколико тренутака  раније раније, Руј Блаз  је је ушао кроз средња  врата и присуствује сцени непримећен од говорника. Одело  му  је је од црне кадифе, са огртачем од пурпурне кадифе, за шеширом му  је је бело перо, а о врату орден Златног   руна. У почетку их слуша ћутећи, затим одједном пође  напред спорим корацима и појави се међу њима  усред најжешће свађе.

ДРУГА СЦЕНА  ИСТИ, РУЈ БЛАЗ  РУЈ БЛАЗ  наилазећи. Пријатно, господо! — Сви се окрену. Изненађено и забринуто ћутање. Руј Блаз  стави шешир на главу, прекрсти  руке руке и настави говор гледајући их право у лице. Министри поштени! Врли саветници! Зар тако знадете  Служити ви, слуге што дом свој крадете! Зар немате стида? Ах, вешти сте били: Баш сад кад Шпанија умирући цвили! Ником од вас друго на срцу не лежи,

 

Сем да пуни кесу, па затим да бежи. Црн вам образ био пред земљом  у паду, Цробари што слазе  у гроб да  је је краду! Отворите очи. Тргните се сада. Сјај, снага Шпаније почиње да пада. Кад Филип  Четврти Четврти владати нам преста, Португал и Бразил без борбе нам неста; У Алзасу Бризак, Штајнфорт Луксембурга, Грофовија сва, до последњег мајурка, Русјон, Ормуз, Гоа, миља пет хиљада  Обале, Фернамбук и Сјера Невада. Гледајте. — Европа, којом мржња веје, Посматра вас цела и слатко се смеје. Као да  је је краљ ваш само привид бели, Холандска с Енглеском државу му дели; Рим вас вара: ма да Пијемонт нам склон  је је, За пролазак војске непоуздан он  је је; Савоја с војводом — све саме бездане. Француска за напад чека згодне дане. Аустрија вреба. Умире, то знате, Наш инфант баварски. А какве имате  Поткраљеве дичне? Из љубавног жара, Медина скандале по Напуљу ствара; Водемонт  је је скоро продао Милано, А Легањез губи Фландрију лагано  И свему овоме какав лек се спрема? Држава оскудна, новца, трупа нема. Прогута нам море у бурама својим, На триста бродова, галије не бројим. И  још још смете!... — Ево, господо,  рачуна: За двадесет лета, — цифре су вам туна! — Од тешких намета, што га даве, плаше, За ваше прохтеве, милоснице ваше, Даде бедни народ, сиротиња она,  Четри сто тридесет златних милиона! И то вам  је је мало! Зар ко од вас мари! Ах! због вас се стидим! — Кроз земљу крстари  Све сам пљачкаш, силник, што ватром пирује. Иза сваког жбуна пушка извирује. Као да бојева доста било није, Што кнез, област, црква  једна једна с другом бије, Да суседа шчепа, сваки вреба згоду; Уједи гладника на пропалом броду! У опалој цркви легу нам се змије; Свуд трава. А племство? — Преци; дела није. Све сплетком, а ништа поштењем не бива.

 

Шпанија  је је  јама јама, где се нечист слива  Из свију народа. — Најамничких чета  У властеле има са свих страна света. Ђеновац, Фламанац, Сард, — Вавилон прави  Мадрид  је је. Богатог мази, бедног дави  Алгвазил. Ноћу су лелеци и туче. Код Толедског моста опљачкан сам  јуче јуче! — По Мадрида пљачка, друго пола трпи. Војник неисплаћен. Судац мито црпи. Победничка шпанска слава где  је је? камо? Каква нам  је је војска? Шест хиљада само: Ножем оружане, босоноге  руље руље, Дроњави Јевреји, брђани и хуље. Сваки пук лоповска дружина  је је сада.  Чим ноћ падне, има час немира , када  Сумњив војник на се вид хуље узима. Маталобос више војске нег кнез има. Лупеж  рат рат у земљи с краљем шпанским води, Нажалост! сељаци, у пољској слободи, На краљева кола успут напад врше. А он, ваш господар, док га боли крше, Сам у Ескурјалу с гробовима, сада  Спушта мрко чело пред царством што пада, Ето. — А Европа, авај! бесно дрпа  Земљу која беше пурпур, а сад крпа! У том кобном веку царство  је је опало, А ви отимате што  је је  још још остало. Голем шпански народ, хлеб што вам  је је дао, Растргана тела  у тмину  је је пао  И мре  у пећини, смрт му  је је већ близу, Тужан к'о лав кога гадне ваши гризу. — Карло Пети, у том добу срама,  јада, Шта чиниш у гробу, моћни царе, сада? О, устани, види! — Добри злих се боје. Земља ова силна, царевкне твоје, Ломе се... Десница твоја где  је је сада! Шпанија умире, Шпанија већ пада. Облук што у твојој десници  је је сјао, То блиставо сунце по ком  је је свет знао  Да му из Мадрида  увек дан свањује, Сад  је је мртва звезда коју мрак смањује, Празан полумесец што бледи све више, Ког ће зора другог народа да збрише. Вај! наследство твоје  развлаче развлаче трговци; Од зракова твојих  праве се сад новци. Сјај се твој скрнави! — Зар џин да сад спије?

 

Скиптар твој се крчми. Гомила жгадије  Од краљевског плашта себи прсник кроји; А орао царски, твој некада, који  Цео свет засипа грмљавином пламном, Бедни тић очупан, ври у лонцу срамном! Саветници ћуте запрепашћени. Само маркиз де Приего  и гроф од Кампореала дигну главе и гледају гневно Руј  Блаза. Затим Кампораал, пошто се договорио са Приегом, приђе столу и напише неколико  речи речи на хартији, потпише  и да маркизу да и он потпише. ГРОФ ОД КАМПОРЕАЛА  показујући на маркиза де Приего и предајући хартију Руј  Блазу. Војводо, оставке стављам вам до знања  Које подносимо заједно на звања. РУЈ БЛАЗ  узимајући хартију, ,хладно. Хвала! С породицом поћи ћете здраво, Приегу  Ви, Андалузији, — Кампореалу  Ви, Кастиљи право. Свак на своју земљу. Сутра да се креће. Оба племића се поклоне и изиђу гордо, са шеширом на  глави. Руј Блаз се окреће осталим саветницима. Когод од вас мени да следује неће, Може поћи с њима. Ћутање међу присутнима. Руј Блаз седне за сто на  једну једну  столицу са наслоном која  је је с десне стране краљеве фотеље и почне отварати писма. Док он прегледа писма  ре редом, Коваденга, Ариас, и Убила измењају неколико  речи речи  шапатом. УБИЛА  Каваденги, показујући Руј Блаза. Он царује сада. Великан ће бити. ДОН МАНУЕЛ  АРИАС  Ако има када. КОВАДЕНГА  Ако ситничарством не прекине везу. УБИЛА  Биће друг Ришљеу! ДОН МАНУЕЛ  АРИАС  Ил' Оливарезу! РУЈ БЛАЗ  Пошто  је је брзо прегледао  једно једно писмо, које  је је тек био 

 

отворио. Завера! господо, зар вам нисам  рек рек'о?  Читајући. »Војводо Олмедски, бдите,  јер вам кеко  »Отмицу високе личкости припрема.« Загледајући писмо. — Анонимно писмо. Бдићу. — Али нема  На кога се све то односи. Улази  један један дворски пријавник и приђе Руј Блазу са дубоким поклоном. Шта има? ПРИЈАВНИК  Посланик Француске пита да ли прима  Ваша Светлост. РУЈ БЛАЗ  Д' Аркур! Сад не могу. ПРИЈАВНИК  поклонивши се. Али, И нунције царски чека већ у сали  Вашу Светлост. РУЈ БЛАЗ  Сада? Хитан пос'о имам. Пријавник се поклони и дзиђе. Пре неколико тренутака,  један паж  је је ушао, ,одевен у ливреју ватрене боје са сребрним ширитима, и приближио се Руј Блазу. РУЈ БЛАЗ  спазивши га. Пажу,  реци сваком да никог не примам. ПАЖ  тихо. Гроф Гуритан стиже из Најбурга сада... РУЈ БЛАЗ  тргнувши се изненађено. Ах! — Кажи му моју кућу на крај града. Сутра ће ме наћи, ако жели, тамо. Иди. Паж изиђе. Саветницима. Кроз два сата седницу имамо, Господо, дођите. Сви излазе, клањајући се дубоко Руј Блазу. — Руј Баз, оставши сам, пређе неколико корака, замишљен дубоко. Одједном, у  углу дворане, застор се  разгрне разгрне и краљица  се појави. Она  је је одевена у бело са круном на глави; изгледа сва срећна и гледа Руј Блаза задивљено и са поштовањем. Једном  руком руком придржава застор, иза кога се  назире нека мрачна собица, у којој се  распознају распознају  једна једна 

 

вратанца. Руј Блаз, окренувши се, спази краљицу и остане  као скамењен пред овом изненадном појавом.

ТРЕЋА СЦЕНА  РУЈ БЛАЗ, КРАЉИЦА  КРАЉИЦА  Да захвалим, како? РУЈ БЛАЗ  Боже! КРАЉИЦА  С правом сте им зборили онако. Не могу, војводо, да не стегнем вама, Ту чврсту десницу, што  је је часност сама. Прилази му брзо и стегне му  руку руку пре него што  је је он  могао да се одбрани. РУЈ БЛАЗ  за себе. Шест месеци бежат', — па  је је срести тако! Гласно. Ви ту бесте, госпо?... КРАЉИЦА  Да, чух слово свако. Слушах ту, са душом пуном усхићења! РУЈ БЛАЗ  показујући на скривени кут. Ни слутио нисам... — Из тог одељења?... КРАЉИЦА  Нико досад није за тај кут сазнао, Што  је је Филип Трећи за себе саздао, Где краљ тајно може све чути и знати. Карла Другог видех да одатле прати   Често  рад рад Савета, што богаство тече  На  рачун рачун државе. РУЈ БЛАЗ  А шта он тад  рече рече? КРАЉИЦА  Ништа. РУЈ БЛАЗ  Гле! — А шта  је је  радио радио? КРАЉИЦА  Ловио. Ал' ви! Ваш глас што их громко ословио.

 

Како  је је ваш говор све њих надвишав'о. И како имасте савршено право! Дизах крај завесе, и кроз отвор тесан  Вас гледах. Поглед вам љутит, ал' не бесан, Мунзом их шибаше; све им набројасте.  Чини ми се да тад само ви стојасте! Али откуд све те ствари многе знате? Како да  разлоге разлоге и доказе дате? Ви све знате, дакле? Откуд вашем гласу  Речи које као од владара да су? Зашто постадосте тако страшним, холим  К'о божанство што  је је? РУЈ БЛАЗ  Зато,  јер вас волим! Јер знам  ја ја, ког мржња њина свуда гони, Да ће на вас пасти што поруше они. Истинске љубави ничег се не плаше, И свет бих спасао  ради ради среће ваше. Ја вас,  јадник, волим љубављу оданом. Ја за вама жудим, као слеп за даном. Слушајте ме, госпо. Безброј снова снивам. Волим вас, ал' бежим и у мрак се скривам. Врх  вашега прста дирнут' не бих смео, Ваш лик анђеоски засеџи ме цео! — Кад би знали, госпо! Паћеник сам био. Тек сад кажем, а шест месеци сам крио  Жар љубави. Бол  је је цепао ми груди. Не занимају ме нимало ии људи. Ја вас волим. — Боже, то смем да сад зборим  Вашем Величанству. Шта треба да творим? Да  рекнете рекнете: умри!  ја бих умро тада. Стрепим. Опростите! КРАЉИЦА  Ох, говори сада! Очарај ме! То ми  још још не  рече рече нико. Речју своје душе сву си ме проник'о. Хоћу звук твог гласа, хоћу очи твоје. Ох, када би знао за све патње моје. Откад ме твој поглед хтео би избећи, Сто пута... — Ал' то ти не смем одмах  рећи рећи. Несрећна сам врло. Ћутаћу,  јер стрепим! РУЈ БЛАЗ  слушајући  је је усхићено. Ох,  реците, госпо, да срце окрепим! КРАЉИЦА  Онда слушај, дакле!

 

Дижући очи к небу. Све ће сада знати. Можда  је је то злочин? Ех! кад срце пати, Треба све открити што скрива у себи. — Клониш се краљице? А  ја ја тежим теби. Сваки дан долажах у скровиште ово, И ту слушах  немо свако твоје слово; Дивих  се твом уму што суди и ствара, Занета тим гласом што ме увек чара, Утисак владара правог си ми дао. Већ пола године, — можда си то знао, — Мојом помоћу си до врха се пео. Жена те постави где Бог није хтео. Дивим ти се.  Чуваш све што ми припада. Цвет ми даде негда, царевину сада! Пре те видех добра, а сад пуна сјаја. Ето, на тај начин жена се осваја. Боже, ако би ме сада ти корио, Зашто си ме био  у гроб затворио? Без наде, љубави, златног зрака да сам. — Згоднијом приликом  рећи рећи ћу ти шта сам  До сад претрпела. — Увек усамљена. — Затим, сваког часа  ја ја сам посрамљена. Ето, суди:  јуче... — Мрзим собе своје. Знаш и сам,  јер све знаш, да често постоје  Собе где си више него другде тужан; — Хтедох да променим. Видиш оков  ружан ружан: Нису допустили. Ја сам  роб роб, то значи. — Војводо, ту дужност небо ти означи: Да спасеш државу,  радни народ затим, И да волиш мене, која тако патим. Све то на свој начин, без везе, говорим, Али ти увиђаш да истину зборим. РУЈ БЛАЗ  падарћи на колена. Госпо... КРАЉИЦА  озбиљно. Дон Цезаре, душе ћемо слити. За све ћу краљица, за вас жена бити. Срцем, љубављу ме сматрајте за своју. У част вам верујем, да чувате моју. На твој позив доћи  увек сам готова. — Цезаре, узвишен ум  је је глава ова. Буди горд, геније теби круну ствара. Пољуби Руј Блаза у чело.

 

Збогом! Задигне застор и ишчезне.

 ЧЕТВРТА СЦЕНА  РУЈ БЛАЗ  сам. Сав  је је утонуо у небески занос. Преда мном се небо сад отвара. Боже, то  је је први час  у мом животу. Пред собом сад видим свуд сјај и лепоту. Као у сну кад се  рајске рајске чари виде, Живот препун сјаја у сусрет ми иде. Свуда  радост радост, усхит, с  једном једном тајном новом, Занос, гордост, и што  у животу овом  Личи и ближи се највећма божанству, Љубав у свој моћи и у величанству! Краљица ме воли! Не верујем срећи! Са љубављу њеном од краља сам већи! Срећан, вољен, силан! То ми свест узима. Војвода Олмедски, Шпанију, њу има! Тај дивни анђео, ког зовем са страхом, Мене преобрази, диже  једним једним махом. Будан сањам, идем кроз небо звездано. Са мном  је је зборила, то знам поуздано. Да, то беше она, са венцем на глави  Од сребрног веза. Видех то на  јави јави. Као да  још још гледам ону слику дивну, Са вајаним орлом њену златну гривну. Верује ми,  рече. — Ох, анђелче моје! Ако  је је истина да чуда постоје, И да, са љубављу, Господ у нас стави  Оно што нас ближи и што диже слави, Ја, ком љубав њена сваку храброст даде, Ја, свемоћан,  јер њен избор на ме паде, На завист краљева  ја ја гордо ликујем, Без страха, пред Богом, гласно довикујем, Вама, Величанство: веру ми поклон'те, Као краљица се ви мирно ослон'те  На десницу моју, на срце к'о жена! На дну љубави ми крије се поштена  И чиста оданост. — Не бојте се! — Неколико тренутака  раније раније, кроз средња врата, ушао  је је   један човек, умотан у велики огртач, са шеширом опшивеним 

 

сребрним ширитима. Он се лагано приближи Руј Блазу који  га није приметио, и, у тренутку кад Руј Блаз, у заносу  одушевљења и среће, подигне очи к небу, овај човек му  спусти нагло  руку руку на  раме раме. Руј Блаз се окрене као отргнут из дубоког сна; човек пусти да му спадне огртач, и  Руј Блаз позна дон Салуста. Дон Салуст  је је одевен у ливреју ватрене боје са сребрним ширитима, исту онакву  ПЕТА СЦЕНА  РУЈ БЛАЗ, ДОН САЛУСТ  ДОН САЛУСТ  спуштајући  руку руку на  раме раме Руј Блазу. Здраво! РУЈ БЛАЗ  престрављен. За себе. Боже! изгубљен сам! маркиз! ДОН САЛУСТ  са осмехом. Каж'те право  Да на мене нисте мислили. РУЈ БЛАЗ  Не сада, Светлости, признајем. За себе. Ох! старога  јада јада. Док лицем окренут бех анђелу право, За леђима мојим ближио се ђаво. Притрчи застору који скрива тајно одељење и затвори пшпом његова вратанца; затим се воати сав узбуђен ка дон  Салусту, ДОН САЛУСТ  Е, па како иде? РУЈ БЛАЗ  гледајући укочено  равнодушног равнодушног дон Салуста, и  једва једва се  прибирајући. Али, то одело?... ДОН САЛУСТ  осмехујући се непрестано. Друкше у двор не бих ушао, зацело. Са овим оделом свуда се доходи. Узех ваше  рухо рухо, и оно ми годи. Он ставља шешир на главу. Руј Блаз остаје гологлав . РУЈ БЛАЗ 

 

Страх ме за вас... ДОН САЛУСТ  Страх! Гле, то смех изазива! РУЈ БЛАЗ  Прогнани сте! ДОН САЛУСТ  Збиља? Можда, и то бива. РУЈ БЛАЗ  Ако вас у двору, дању, когод позива? ДОН САЛУСТ  Ех, зар ће у двору ко хтети да дозна, Губећи то време што лети к'о птица, Ко беше тај човек немилосног лица! Зао се профил слуге, најзад, кога тиче? Он седне у  једну једну фотељу, а Руј Блаз остане стојећи. Ах, да, какве су то по Мадриду приче? Је л' истина да из превеликог жара, Рад' лепих очију народних добара, Племића Приега одагнали ви сте? Заборавили сте да сте крви исте. Мајка му, к'о ваша,  рода Савдовала! Грб му: златна врата сред пешчаног жала. Погледајте свој грб. Та то види свако! Међу  рођацима рођацима не  ради ради  се тако. Зар се вук претвара када вука коље? Место друге, себе загледајте боље. Свак за себе. РУЈ БЛАЗ  умирен мало. Ипак, приметити ваља, Господин Приего, као племић краља, Грепш што намете шпанске већим прави. Сад у покрет војска треба да се стави; То  је је неопходно, а празне нам касе. Наследник баварски задње броји часе. Јуче ми посланик, знате га, гроф Хара, Рекао  је је ово, у име свог цара: Ако  је је до права надвојводи стало, Биће  рата рата... ДОН САЛУСТ  Овде хладно ми  је је мало. Изволите прозор затворити, молим. Руј Блаз, блед од стида и очајања, оклева за тренутак; затим присили себе и упути се лагано ка прозору, затвори  га и врати се дон Салусту, који, седећи у фотељи, прати  га  равнодушно равнодушно погледом .

 

РУЈ БЛАЗ  Настављајући и покушавајући да  убеди дон Салуста. Како  ратовати ратовати са  рукама рукама голим? Незгоде тог  рата рата зна и Светлост ваша. Шпанију ће спасти само часност наша. Ја сам, као да смо спремни у  рат рат ући, Поручио цару да ћу се с њим тући... ДОН САЛУСТ  прекидајући  реч реч Руј Блазу и показујући му свој  рубац рубац, који   је испустио улазећи. Пардон, дигните ми  рубац рубац! Руј Блаз, као на мукама, опет се колеба, затим се сагне, дигне  рубац рубац и пружи га дон Салусту. Дон Салуст, ставља јући  рубац рубац у џеп. Шта сте  рекли рекли? РУЈ БЛАЗ  са напором. Шпанија и народ испред нас су клекли, Молећи да сваки себичност остави. Ах! свак народ свога спасиоца слави. Спасимо тај народ! Ударајмо снажно! Здеримо све маске и поштење лажно! ДОН САЛУСТ  немарно. Пре свега, то није баш отмено много. — То  је је ситничарски претерано строго, Кад се због свачега подиже галама. За милион што га прогутала тама, Зар због тога да се у сва звона бије! Драги мој, властелин цепидлака није. Он троши издашно. Јасне су ми  речи речи. Красан  је је ко туђе непоштење лечи! Увек гордо надут, од љутње се кида. Ал' ви бисте хтели да будете ђида, Ком се диве ћифте и припрости људи.  Чудно! Имајте бар модерније ћуди. Интереси  јавни јавни? Мислите на своје. Спас Шпаније, то су шупље  речи речи, које  Други, исто к'о ви, свуда ће  разнети разнети. Добар глас  је је слава у ситној монети. Пас што лаје, чува државна имања? Диван занат! Ја знам много лепша звања. Врлина, поштење? — То сјај лажан ствара. Још за Карла Петог беше  роба роба стара! Нисте глупи; зар  још још да вас неко лечи  Од трогателности и дирљивих  речи речи?

 

Ви сте  још још сисали, кад смо ми са многом  Грубошћу, весело, иглом или ногом, Бушећи ваш балон, усред општег смеха, Истерали ваздух из тог вашег меха. РУЈ БЛАЗ  Ипак, господару... ДОН САЛУСТ  са леденим осмејком. Те ме ствари чуде. Наш  разговор разговор сад ће озбиљан да буде. Отсечним и .заповедничким тоном. — Сутра ме чекајте до поднева сама  Код вас, у кућици коју дадох вама. Ствар коју припремам, ближи се свршетку. ЗадржЈте мутавце. И  још још напослетку, Имајте у врту, у густом дрвећу, Упрегнута кола, спремна да се крећу. Ја ћу се бринути о запрези даЈће. — А новац ћу  рећи рећи да вам се пошаље. РУЈ БЛАЗ  Господине, слушам; чинићу све, ако  Закунете ми се, да  у томе како  Краљица не страда. ДОН САЛУСТ  који се дотле играо ножем од слонове кости на столу, окрене се  упола. Шта вам  је је то стало? РУЈ БЛАЗ  клатећи се и гледајући га ужаснуто. Ох! та ви немате милости ни мало. Дршћем... Моћ ме ваша ка понору тера. Осећам се као у канџама звера! Планови су ваши грозни и паклени. Назирем  ужасе... — Смилујте се мени! Треба да вам кажем, — судите ви, молим! Нисте знали! авај!  ја ту жену волим! ДОН САЛУСТ  хладно. Напротив. Знао сам. РУЈ БЛАЗ  Знали сте! ДОН САЛУСТ  Дакако! Па шта? РУЈ БЛАЗ  ослањајући се на зид да не падне и говорећи као за себе.

 

Значи, мноме титрао се тако, Подлац, да опроба те муке на мени! Али то би био потхват нечувени! Дигне очи к небу. Свемоћни Господе, што ме кушаш сада, Смилуј ми се! ДОН САЛУСТ  Та ви сањате, ваљада. Хоћете да све то озбиљно се схвати! Смшно! — Циљу који  ја ја сам могу знати, ПовоЈћнијем за вас него што слутите, Ја лагано идем. Слушајте. Ћутите. Већ сам вам казао, и опет вам велим: Напред, готово  је је! Вашу срећу желим. Најзад, чудно чудо, те љубави  јадне јадне. Сваки то преживи. Све то за дан падне. Знате л' да се  ради ради о државној срећи? Шта  је је ваша спрам њ-е? Све ћу вама  рећи рећи. Ал' будите и ви  разумнији разумнији при том. Будите то што сте. Ја сам благ и питом. Ал' шта, врага, лакеј, од глине ма које, Само  је је суд где  ја ја сипам ћуди своје. С вама ми чинимо све што нама годи. Ваш газда, по оном што га  руководи руководи,  Час вас преобуче, час вам маску скине. Племићем вас створих. Да чудне судбине! — Барем привремено, — то  рухо рухо имАте. Ал' ви сте мој слуга, то треба да знате. Случајно сте овде краљици ласкали, К'о што би за мојим колима каскали. Будите  разумни разумни. РУЈ БЛАЗ  који га  је је слушао унезверено и као не верујући својим  ушима. Благ, праведни Боже, Ког злочина ово казна бити може? Шта сам  ја ја скривио? — Оче што нас створи, Ти не желиш, ваљда, да ме очај мори! Докле сам доспео! — Ви сте хтели тако, Без моје кривице, — да видите како  Једна жртва бедна у понору цвили, Мене сте, Светлости, ту бацили били. Цедити то срце, где  је је љубав, вера, Да се из њег' за се освета истера! Говорећи себи самом. Јер то  је је освета! То се не да скрити.

 

И против краљице слутим да ће бити! Шта треба да чиним? Да  јој јој све то  рекнем рекнем? Боже! па да њено презирање стекнем? Да постанем Криспен, дволичан и мрзак, Ишибан, најурен као мангуп дрзак! Никада! — Ја лудим; мој ум ишчезава! Пауза. Он сањари. Боже! шта се све на свету не дешава! Градити у мраку склоп ужасног строја, Удесити подло точкове без броја, Затам испод жрвња,  ради пробе само, Бацити ливреју, ствар, свог слугу тамо, Ставити у покрет, и видети тада  Да комађе блатно и крваво пада, Саломљену главу, срце што се пуши, И не задрхтати тад у својој души, Познавши, ма како свет га називао, Да у том лакеју човек се скривао! Окрећући се ка дон Салусту. Али ЈОШ, Светлости, доцкан бити неће! Тај ужасни точак  још још се не окреће! Падне му пред ноге. Милост мени! милост њој треба да дате! Слуга сам ваш веран, ви то добро знате. То сте често  рекли рекли. Све ћу за вас дати! Милост! ДОН САЛУСТ  Овај човек не може да схвати. То  је је страшно! РУЈ БЛАЗ  вукући се пред његовим ногама. Милост! ДОН САЛУСТ  Престаните, побро! Окрене се ка прозору. Тај прозор ту нисте затворили добро. Прилази прозору и затвара га. РУЈ БЛАЗ  устајући. Ах! то  је је сувише! Е, па знајте тада: Војвода Олмедски, министар сам сада! Дижем главу испод ногу што ме тлаче. ДОН САЛУСТ  Какс он то  рече рече? Дед кажите  јаче јаче. Руј Блаз  је је војвода Олмедски, сте  рекли рекли? Нг име Базана »Олмедо« сте стекли!

 

РУЈ БЛАЗ  Вас ћу ухапсити! ДОН САЛУСТ  Рећи ћу вам име. РУЈ БЛАЗ  очајан. АлЈ... ДОН САЛУСТ  Сувише  рано рано хвалите се тиме. То због нас двојице чинити  не смете. РУЈ БЛАЗ  Ја ћу све одрећи! ДОН САЛУСТ  Ви сте право дете! РУЈ БЛАЗ  Немате доказа! ДОН САЛУСТ  Памђење вас смело! Свака  реч реч се моја претвара у дело. Ви сте  рукавица рукавица, а  ја ја њена шака. Тихо, приближујући се Руј Блазу. Ако припремљена не буде ствар свака, Тачно по мом плану, сутра, код вас тамо; Ако о том свему  реч реч прозбориш само, Ако оком, мигом, издајство ми створиш, Знај, тада ће она, з,а коју се бориш, Разглашењем твоје авантуре чудне, Јавно посрамљена, збачена да будне. Затим ће добити, — ствар  је је врло проста, — Запечаћен листић, што ми скривен оста, С  рукописом рукописом кога сетићеш се лако, Потписан, ваљада знаћеш и сам како. Прочитаће тамо ову ствар: „Признајем, »И  ја ја, Руј Блаз, лакеј, обавезу дајем, »Да ћу се маркизу од Финласа смерно  »Покорити  увек, служећи му верно.« РУЈ БЛАЗ  скрхан и гласом без живота. Доста! — Учинићу као што велите. Средња врата се отварају. Види се како се враћају саветници Краљевског већа. Дон Салуст се брзо увије у свој  огртач. ДОН САЛУСТ  тихо. Долазе! Поклони се дубоко пред Руј Блазом. Гласно.

 

Војводо, чиним што желите. Излази.

Крај трећег чина 

 ЧЕТВРТИ  ЧИН ЧИН 

ДОН ЦЕЗАР  Мала соба  раскошна раскошна и мрачна. Облоге зидова и намештај  су старинског облика и са старом позлатом. Зидови превучени старинским тапетом од угасито-црвене кадифе, згњечене  и бљештаве местимично и позади наслона од фотеља, са  широким, златним ширитима који га деле  у усправна поља. У средини двокрилна врата. Лево, у косом углу, велики  камин са вајаним украсима из времена Филипа II, са  грбом од кованог гвожђа изнутра. На супротној страни, у косом  углу, ниска врата која воде у мрачну собицу. Један  једини једини прозор с леве стране, високо постављен, са  пречагама и доњом настрешницом као тамнички прозори. На зиду неколико старих потрета потамнелих и упола избрисаних. Ковчег за одело са венецијанским огледалом. Велике фотеље из времена Филипа III. Један орман врло  украшен крај зида.  Четвртаст сто са прибором за писање. У  једном једном углу округао сточић оа позлаћеним ногама. Јутро  је је. При дизању завесе, Руј Блаз, у црном оделу без огртача и ордена Златног  руна руна, авеома узбуђен, шета крупним корацима по соби. У дну стоји његов паж, непомичан  и као да очекује наредбе.

ПРВА СЦЕНА  РУЈ БЛАЗ, ПАЖ  РУЈ БЛАЗ  за себе, и говорећи самом себи. Шта да чиним? — За њу све бих  радо радо дао, Макар ме тај потхват и живота стао, На вешала одем или у ад клети, Треба да  је је спасем! — Ал' како успети?

 

Крв, срце и душу дати није теже, Него  раскинути раскинути те паклене мреже, Погодити... — Да!  јер треба погодити! Шта  је је све тај човек могао згодити!  Час се  јави јави, час га нестане  у тмини, И ту, сам у својој ноћи, шта ли чини? И  ја ја сам га најпре ва себе молио! То  је је подло, глупо што сам дозволио! То  је је зао човек. — Откуд ми ти снови, — Узроци  јамачно јамачно да ту нису нови, — Да кад држи плен што почео  је је ждрати, Да ће демон овај краљицу чак дати  За љубав свог слуге! Зар звер можеш свити? — Јадниче, ти мораш њен спасилац бити! Мораш! Јер крив ти си за њен удес зао. — Свршено  је је. Ево, с висине сам пао  На дно! Сањах, значи! Мора му умаћи! Ал' из ког ће капка ил' врата изаћи, Боже, он, тај човек с подлошћу његовом? У моме животу, мени, дому овом  Он  је је газда; може скинути сјај свима. Од свих брава овде он кључеве има. Ући и изићи може, кроз мрак прићи, По мом срцу као по том поду ићи. — Јест, значи да сањах ! Коб нас ужасава  Брзином којом се све то одиграва. Луд сам. Мисао ми снађи се не може. Мој ум, ким се тако поносих, ох Боже! Завитлан вихором  ужаса и гнева, Трска  је је што бури већ не одолева! Шта да чиним? Пази! Спречити  је је само  Да двор не напусти. — Јер замка  је је тамо! Око мене тмина и сам понор све  је је. Ја осећам замку, ал' не видим где  је је. — Патим! — Дакле, не сме дворац оставити. То ћу  јој јој морати одмах доставити. — По ком? — Никог немам! Размишља утучен. Затим, одједном, као да му  је је синула  Ах, Гуритан кажу  Боли  је је; частан  је је! Дајући знак пажу да приђе. Тихо. Сада одмах, пажу, Ка дон Гуритану иди, моли нека  Извини ме; затим,  реци да не чека, Већ иде краљици и нек богоради  За мене и себе, ма шта да се  ради ради,

 

Да двор не напушта три дана; нек пази  Да никако никуд не иде. Одлази! Зовући га натраг. Ах! Извлачи из своје бележнице лист хартије и писаљку. Нек бди! — Нек писмо да краљици ово. Пише журно на свом колену. — »Мишљење слушајте дон Гуританово!« Савије лист и преда га пажу. За двобој му  реци реци да сам  ја ја крив томе; Молим нек ме жали,  јер ме патње ломе; Одмах нека  јави јави краљици о свему, А  ја ја ћу се  јавно јавно извинити  њему. Опасност  јој јој прети. Нек не изилази, Бар три дана! Ма шта да се деси. - Пази, Учини све тајно и на начин згодан. ПАЖ  Господар сте добар, зато сам вам одан. РУЈ БЛАЗ  Трчи, добри пажу. Је л' ти  јасно јасно све то? ПАЖ  Јесте, господару; не брините. Паж излази. РУЈ БЛАЗ  оставиш сам, падне у фотељу. Ето, Мирнији сам. Ипак, као у лудилу, Заборављам ствари у неком бунилу. Да, начин  је је добар. — Дон Гуритан!.,. Али, Дон Салуста овде да дочекам, да ли? Зашто? Отићи ћу. То ће да га сплете   Читав дан. У храм ћу, на молитве свете. Потпора ми треба. Бог ће ми помоћи! Узме свој шешир са  једног једног ормана и зазвони звонцетом  које се налази на столу. Два црнца, у оделу од  јасно јасно-зелене  кадифе и златног броката са набораним жакетима великих  скутова, појаве се на средњим вратима. Идем. Ту ће скоро  један један човек доћи. — Кроз засебан улаз. — По кући ће тада  Правити се газда, коме све припада. Пустите га. Ако други дођу... После тренутка оклевања. Слично  Поступите. Отпусти покретом  руке руке црнце, који се поклоне у знак послушности и изиђу.

 

Хајдмо! Он изиђе. У тренутку кад се врата затворе за Руј Блазом, зачује се  лупа у камину, у коме се види како пада озго одједном  неки човек, огрнут дроњавим огртачем, који  јурне јурне у собу. То  је је дон Цезар.

ДРУГА СЦЕНА  ДОН ЦЕЗАР  Унезверен, задихан, чупав, занет, истовремено  радостан радостан и  брижан. Шта ћу! Ја сам лично! Диже се са пода, трљајући ногу на коју  је је пао, и пође напред клањајући се непрестано, са шеширом у  руцм руцм. Пардон! Нећу дуго. Мном се не бавите. Малочас причасте. Молим, наставите. Тосподо, извин'те, молим, наглост ову! Застане на средини собе и примети да  је је сам. — Никог! — Док малочас чучах ту, на крову, К'о да чух  разговор разговор да се овде води. Седајући у  једну једну фотељу. Дивно ! Смиримо се. Усамљеност годи. — Ух! шта све преживех! То ме све потреса  К'о што пса заслепи вода коју стреса. Прво, они жбири што су ме зграбили; Затим, како су ме у лађу набили; Па гусари; и град где ме излемаше; Затим искушења која ми спремаше  Она жута жена; с  робије робије се дигох, Путовах и најзад у Шпанију стигох! Затим,  роман прави! чим стигох, гле чуда! Оне исте жбире најпре сретох туда! Гонише ме бесно;  ја махнито  јурих јурих; Скочих преко зида; кућици пожурих  Дрвећем скривеној; неопажен тако, Са стаје се на кров  ја ја успузах лако; Најзад, у овај сам мирни дом упао, Кроз оџак, и ту сам сасвим  рашчупао рашчупао  Плашт свој најновији врх трикоа мога!... — Господин Салуст  је је мангуп до зла бога! Огледајући се у малом венецијанском огледалу које  је је на  великом ковчегу са вајаним фијокама. — Прсник, друг у беди,  још се храбро бори.

 

Скида огртач и гледа у огледалу свој прсник од  ружичастог ружичастог  сатина, изанђао, поцепан и искрпљен; затим се нагло ухвати  за ногу, погледавши у камин. Ал' при паду ногу снађе удес гори! Отвара фијоке ковчега. У  једној једној од њих налази огртач од   јасно-зелене кадифе, извезен златом, који  је је дон Салуст  поклонио Руј Блазу. Разгледа огртач и пореди га са својим. Тај плашт пристојнији од мог  је је, да како. Огрне се зеленим огртачем, а свој остави уместо њега у  ковчег, пошто га  је је брижљиво савио; остави и свој шешир, који угура ударцем песнице под огртач; затим затвори  фијоку. Шета се гордо, увијен у лепи огртач, извезен  златом. Главно да се вратих. А сад ћемо лако. Ах! мој  рођак рођак драги хтеде да ме сели  У Африку, где би тигрови ме  јели јели! Ал'  рођаче клети,  ја ћу вас да сколим  Ужасном осветом, када глад утолим, Под правим именом, — нећу да вас жалим, Доћи ћу с хуљама са вешала спалим; Живог ћу вас тада предати лакомству  Мојих кредитора — и њином потомству. Спази у  јздном јздном углу диван пар ципела са украсима од  чипке. Баци хитро своје старе ципеле и обује без устезања  нове ципеле. Где ме  је је то подлост његова довела? Пошто  је је загледао све кутове собе. Тајанствена кућа за трагична дела. Затворена свуда тамница  је је ова. У стан овај дивни улази са с крова, Баш као што вино у боце се точи. Са уздахом. — Дивна ствар  је је вино! — Спази вратанца десно, отвори их, увуче се брзо у собицу, затим се врати са гестовима чуђења. Варају лЈ ме очи? Сопче без излаза, затворено свуда! Приђе средњим вратима, отшкрине их и погледа напоље; зутим пусти да се затворе и врати се напред. Никог! — Где сам, врага? — Да дивнога чуда, Умакох жбирима. На све друго жмурим. Зар  још још да се страшим и да лице тмурим  Што никад :не видех оваквога дома? Седке поново на фотељу, зева, затим скоро одмах устане. Ах, мени  је је овде досадно веома! Спазивши  један један мали орман у зиду, у косом углу.

 

Гле, ово изгледа к'о књижница нека. Приђе и отвори га. То  је је остава за  јело јело пуна свачега. Јест. — Пастета, вино, лубеница чека. Баш права закуска. И шест боца к томе! Врага! Крив суд дадох о дому овоме. Разгледајући боце  једну једну за другом. Фин избор. — Орману ласкат' би се смело! Узме из угла собе округли сточић, донесе га напред и  стави  радосно радосно на њега све што има у орману, боце,  јела  итд.; дода томе  једну једну чашу, тањир, виљушку итд. — Затим узме  једну једну боцу. Да читамо прво ово. Напуни чашу и испије  је је одједном. Дивно дело   Чувеног песника кога сунцем зову. Ни витешки Ксерес нема боју ову. Седне, напуни поново чашу и испије. Која књига вреди као то? Зар може  Нешто опојније бити? Пије. Драги Боже, То крепи! Једимо! Ах! псета жандарска! Умакох им вешто. Једе. Ох! пастета царска! Ако газда дође... Прилази орману и доноси из њега  још још  једну једну чашу и прибор  за  јело јело који стави на сто. ...може и он сести. — Ал' да ме не тера! Треба брже  јести јести. Једе журно. Кад  ручам ручам, дом овај  разгледаћу разгледаћу чудни. Ко станује? Можда бећар доброћудни. Можда  је је то само за ћуд некој жени. Ех! зар  ја ја зло чиним? И шта треба мени? Да ме лепо прими тај поданик врли, На старински начин, Клекне упола и загрли сто. да се олтар грли. Пије. Газда овог вина не може гад бити. Затим, ако дође, нећу име крити. Ах, што би беснео врашки  рођак рођак стари! Зар тај чергар, дрипац,  разбојник Зафари, Тај гоља, тај нитков, препун сваких мана? -

 

— Рођак дон Салуста, Цезар од Базана! Ал' ће се причати по Мадриду свуда! Вратио се?  јутрос? ил' ноћас? гле чуда! Каква граја због те бомбе биће тада! То ишчезло, славно име опет пада. Цезар од Базана! Да, господо, боме. До сада помена не беше о томе. Није умро? Жив  је је? — Јест, господо драга! Жене ће »Гле!«  рећи, а мушкарци »Врага!« Повратак ће грајом благом да ми славе, Уз лавеж што триста кредитора праве. Улога  је је дивна! — Још да имам пара! Лупа пред вратима. Неко иде! — Сад ће, к'о пајаца стара, Најурити мене. — Ал' будимо смели! Увија се у огртач до очију. Средња врата се отворе. Уђе   један лакеј у ливреји носећи на леђима овећу кесу.

ТРЕЋА СЦЕНА  ДОН ЦЕЗАР, ЛАКЕЈ  ДОН ЦЕЗАР  мерећи лакеја од главе до пете. Шта бисте ви овде, пријатељу, хтели? За себе. Сад се држи добро; ово није лако. ЛАКЕЈ  Цезар од Базана? ДОН ЦЕЗАР  скидајући огртач с лица. Ја се зовем тако! За себе. Ево чуда! ЛАКЕЈ  Племић ви сте, према томе, Цезар од Базана? ДОН ЦЕЗАР  С пуно части, боме! Цезар! прави Цезар! к'о што име каже, Гроф од... ЛАКЕЈ  спуштајући кесу на фотељу. Прегледајте, молим, да л' се слаже. ДОН ЦЕЗАР 

 

као засењен. Гласно. Новац! Још то! Гласно  Драги... ЛАКЕЈ  Извол'те гледати. То  је је сума коју морам вам предати. ДОН ЦЕЗАР  врло озбиљно. Ах! да! сад  разумем разумем. за себе. Ђаво би ме одн'о... Боље да не кварим ово чудо згодно. Права бајка. Гласно. Треба л' потврду правити? ЛАКЕЈ  Не, Светлости. ДОН ЦЕЗАР  показујући му сто. . Новац ту ћете ставити. Лакеј послуша. Од кога? ЛАКЕЈ  Господин то већ зна. ДОН ЦЕЗАР  Дабоме! Ал'... ЛАКЕЈ  Тај новац, — треба  још још да додам томе, — Ви знате од кога и зашта се шаље. ДОН ЦЕЗАР  задовољан објашњењем. Да! ЛАКЕЈ  Не смемо  рећи рећи ни  реч реч  једну једну даље. Пст! ДОН ЦЕЗАР  Пст!!! — Тај се новац... — Ах, то  је је дивота. Поновите. ЛАКЕЈ  Овај новац... ДОН ЦЕЗАР  Ова свота, Ја већ знам од кога...

 

ЛАКЕЈ  И за шта се шаље. И не смемо... ДОН ЦЕЗАР  Оба!!!. ЛАКЕЈ  Ни  реч реч  рећи рећи даље. ДОН ЦЕЗАР  То  је је сасвим  јасно јасно. ЛАКЕЈ  Вршим туђе воље. Ја све то не схватам. ДОН ЦЕЗАР  Ех! ЛАКЕЈ  Ви знате боље! ДОН ЦЕЗАР  Како да не! ЛАКЕЈ  Добро. ДОН ЦЕЗАР  Схватам и  узимам. Увек ми  је је  јасан јасан новац који примам. ЛАКЕЈ  Пст! ДОН ЦЕЗАР  Пст!!! Да ни  речи речи ником ниси шушн'о! ЛАКЕЈ  Бројте! ДОН ЦЕЗАР  За кога ме сматраш? Дивећи се облини кесе која  је је на столу. Дебељушно! ЛАКЕЈ  наваљујући. Али... ДОН ЦЕЗАР  Верујем ти. ЛАКЕЈ  Енглеских дуката,  Четвртака, тешких две унције злата, И шпанских дублона. Сребрних марија. Дон Цезар отвори кесу и вади из ње неколико врећица  пуних  злата и сребра, које отвори и испразни на сто са  дивљењем; затим почне црпсти прегрштима из врећице са  златом и пунити џепове четвртацима и дублонима.

 

ДОН ЦЕЗАР  прекидајући посао, достојанствено. За себе. Ево где мој  роман роман, врхунац магија, Мре љубавно поврх  једног једног милиона. Пуни џепове. Дивно ! Бићу газда  једног једног галиона! Пошто  је је напунио  један један џеп, прелази на други. Тражи  на себи џепове свуда и изгледа као да  је је заборавио на лакеја. ЛАКЕЈ  који га гледа  равнодушно равнодушно. Сад чекам наредбе. ДОН ЦЕЗАР  окрећући се. Ради каквог смера? ЛАКЕЈ  Да се брзо сврши и крају притера  Оно што  ја ја не знам, а ви сте му вични. Крупни интереси... ДОН ЦЕЗАР  прекидајући га као да  разуме разуме. Да,  јавни и лични!!! ЛАКЕЈ  Траже да се све то не  развлачи развлачи дуго. Што ми наредише,  рекох. ДОН ЦЕЗАР  тапшући га по  рамену рамену. Верни слуго, Због тога те волим! ЛАКЕЈ  За  рад рад брзи даље, Господар ме вама као помоћ шаље.  ЦЕЗАР    бити. Слушајмо га тада. ДОН То значи  вешт За себе. Нек ме бесе, ако знам шта  рећи рећи сада. Гласно. Приђи, галионе, — Напуни вином другу чашу. би ли мало пин'о? ЛАКЕЈ  Шта, Светлости? ДОН ЦЕЗАР  Попиј! Лакеј попије. Дон Цезар му напуни опет чашу. Оропеско вино !

 

Посади лакеја, даје му да пије и непрестано му налива вино. Сад причајмо. За себе. Око већ блиставо има. Гласно и опружајући се на столици. Драги мој, човек  је је само прамен дима, Црног, што га страсти испуштају. Ето. Сипа му да пије. Глупо  је је бескрајно што ти кажем све то. Пре свега, дим што се ка небу узнаша, Већ у димњаку се друкчије понаша. Он се лако пење, а човек би пао. Трља своју повређену ногу.  Човек  је је глуп терет. Напуни обе чаше. Пијмо. Ја бих дао  За песму пијанца сву ту готовину. Приближи му се са тајанственим изразом лица. Пазимо. Јер терет ломи осовину. А зидови слаби кратко време стоје. Закопчај ми  јаку јаку пелерине моје. ЛАКЕЈ  гордо. Светлости,  ја нисам собар. Пре него што га  је је дон Цезар могао спречигти, он зазвони звонцетом које  је је на столу. ДОН ЦЕЗАР  за себе, застрашен. Гле, он звони! Господар ће лично доћи да ме гони. Ухваћен сам! Улази  један један црнац. Дон Цезар веома узнемирен, окрене   страну, као у недоумици шта да чини. се на супротну ЛАКЕЈ   црнцу. Скопчај  јаку јаку господара ! Црнац се приближи озбиљно дон Цезару, који посматра  његове покрете запрепашћено, затим закопча копчу на огртачу, поклони се и изиђе, остављајући дон Цезара скамењена. ДОН ЦЕЗАР  устајући од стола. За' себе. На часну  реч реч,  ја сам код сотонског цара! Изађе напред и шета се крупним кораг(има. Нек буде што буде; што ми нуде, примам.

 

И тако ћу сандук дуката д,а имам. Шта да  радим радим с новцем? Окрећући се лакеју за столом, који продужава да пије и  почиње се клатити на столици. Ах! чекај, видећу. Размишљајући, за себе. Повериоцима да платим? — То нећу! — Ако,  ради мира, те душе свадљиве, Залијем помоћу отплате варљиве? — Ал’ што да залнвам те цветове гадне? Откуд да ми на ум тако штогод падне! Ништа као новац човека не квари, Макар дед му био и Ханибал стари, Јер ћифтом постане чим новаца стекне. Да платим дугове? Шта ће свет да  рекне рекне! Ах! ЛАКЕЈ  испијајући чашу. Шта налажете? ДОН ЦЕЗАР  Сад  размишљам размишљам, стани! Ти пиј за то време. Лакеј продужује пити. Он наставља  размишљање размишљање, и одједанпут  лупи се по челу, као да се досетио нечему. Ту смо! Лакеју. Сад устани. Ево шта. То злато у џепове слажи. Лакеј устане посрћући и напуни златницима џепове свог  капута. Дон Цезар му помаже, настављајући говор. Уличицу на крај Пјаце Мајор тражи, Уђи  у број девет. Кућица  је је тесна.  кућа,  сем  што  онај прозор Лепа Од  хартије пегу  на зеници  има.  с десна  ЛАКЕЈ  Ћор-буџак? ДОН ЦЕЗАР  Не, ћумез. А на степенима, Ноге да се сломе. Пази. ЛАКЕЈ  Лестве стоје? ДОН ЦЕЗАР  Нешто стрмље! — Горе има собе своје  Лепотица што се лако позна: носи  Капу од шест суа на чупавој коси; Омалена,  риђа... — заводничка соја!

 

Буди пажљив; то  је је љубазница моја, Луцинда, што негда, плавоока мала, Код папе  је је ноћу фанданго играла. Дај  јој јој сто дуката. — У блиском ћумезу, Видећеш дебељка с носем  у крмезу; Обрве му крије шешир упропашћен, На ком виси свежањ пера запрепашћен; Мач му на леђима, а дроњаво  раме раме. Дај том  угурсузу шест пиастра за ме. — Подаље ћеш стићи до мрачнога кута, Крчме која пева на  раскршћу раскршћу пута; Пред њом пије, пуши посетилац сталан; Врло благ  је је човек, мимало баналан, Племић, ком су груби изрази незнани, Мој пријатељ близак, Гулатромба звани. — Тридесет талира! — Место  речи речи дуге, Реци нек попије, и добиће друге. Најкрупније новце тим хуљама предај, А њино бечење без чуђења гледај. ЛАКЕЈ  А после? ДОН ЦЕЗАР  Остало задржи. На крају... ЛАКЕЈ  Шта заповедате? ДОН ЦЕЗАР  Напиј се, белају! Сломи много чаша и прави галаму, А врати се кући сутра, — у ноћ саму. ЛАКЕЈ  Добро, кнеже. Пође ма вратима кривудајући.  ЦЕЗАР    ход. ДОН гледајући  његов За себе. Он  је је пијан к'о мрак ноћи! Зовне га натраг. Лакеј му приђе. Ах, да!... — За тобом ће беспослени поћи. Својим понашањем пићу част укажи. Као племић прави, отменост покажи. Ако талир који из џепа ти падне, Остави га. Ако хуље бедне,  јадне, Шкрабала, лупежи, ђаци што се виде  Улицом, дигну их, пусти нека иде. Немој бити човек недружевне ћуди. Ако ти из џепа чак узму ти људи,

 

Буди благ. Јер сваки од њих душу има. И право  је је, видиш, — то  је је закон свима, У овоме свету, где се тако пати, Понекад  радости радости своме ближњем дати. Сетно. На вешала многи од њих ће да оде! Имајмо призрења која њима годе. — Одлази! Лакеј изиђе. Оставши сам, дон Цезар поново седне, налакти се на сто и изгледа утонуо у дубоке мисли. Дужност  је је хришћана, мудраца, Да паметно троши, кад има новаца, Осам дана целих трошићу без мере! Ако ми претекне, на циљеве вере  Употребићу га. Но то не бих смео, Јер би ми тај новац одувели цео! Тај сметењак, можда, збунио се ласно: Ил' он не чу добро, ил' не  рекох рекох  јасно јасно... Средња врата се поново отварају. Улази  једна једна стара пратиља са проседом косом, црна сукња и шпањолски шал; лепеза.  ЧЕТВРТА СЦЕНА  ДОН ЦЕЗАР, СТАРА ПРАТИЉА  ПРАТИЉА  на прагу. Цезар од Базана? Дон Цезар, удубљен у  размишљање размишљање, нагло дигне главу. ДОН ЦЕЗАР  Опет! За себе. нека! Женска Док се пратиља клања дубоко у задњем делу позорнице, он пређе запрепашћен напред. Овде свој плен ђаво ил' дон Салуст чека! Видећу  рођака рођака, — кладим се за ово. Пратиља! Гласно. Дон Цезар  ја ја сам. — Шта  је је ново?... За себе. Обично старија пријављује млађу! ПРАТИЉА  клањајући се и крстећи се. Господару, данас, кад се пости глађу,

 

Здравим вас Исусом’, над ким ничег нема! ДОН ЦЕЗАР  за себе. Крај љубавне везе, побожност припрема. Гласно. Амин! Добар дан вам. ПРАТИЉА  Нек вас Бог весели! Тајанствено. Јесте ли ви неког, ко ме посла, хтели  Позвати ту нођас на састанак тајни? ДОН ЦЕЗАР  За то сам способан! ПРАТИЉА  Извлачи из своје торбице  једно једно оавијено писмо и пружи  му га, али га не пушта из  руке руке. Опрезниче сјајни, Ви сте за вечерас, нек ми се дозволи, То писмо послали неком ко вас воли, А ког добро знате? ДОН ЦЕЗАР  Ја сам, ваљда. ПРАТИЉА  Лепо. Дама, чији муж  је је љубоморан слепо, Мора, ваљда, о свем да води  рачуна рачуна, Па ме посла да се обавестим туна. Ја  је је не знам лично, ал' вама  је је знана. То пратиља њена  рече рече. Нису дана  Имена. ДОН ЦЕЗАР  Сем мога. ПРАТИЉА  има. Објашњења Кад жена састанак љубавнички прима, Боји се у замку да  је је то не води. Сувкшна опрезност никада не шкоди. Укратко, шаљу ме да се ту провере  Ти наводи ваши. ДОН ЦЕЗАР  Ох! старка без вере! Боже! због љубавног писма кол'ко  јада јада! Јест, кажем ти,  ја сам! ПРАТИЉА  Ставља на сто савијено писмо, које дон Цезар  разгледа разгледа   радознало.

 

Ако сте ви, тада  На писму »Дођите«, треба да додате. Ал' не својом  руком руком, да се не одате. ДОН ЦЕЗАР  Јест! баш мојом  руком руком! За себе. Добар гласник то  је је! Пружа  руку руку да  узме писмо, али  је је оно поново залепљено и  пратиља му не допушта да га дирне. ПРАТИЉА  Не отварајте га. Знате писмо своје. ДОН ЦЕЗАР  Тачно! За себе. Што не видех!... Да глумимо мало. Зазвони. Уђе  један један црнац. Знаш писати? Црнац климне главом потврдно. Дон Цезар се зачуди. За себе. Ћутке! Гласно. Јеси л' нем, будало? Црнац поново климне главом потврдно. Дон Цезар се поново зачуди. За себе. Браво, богме!  још то! и мутавци к томе! Мутавцу, показујући му писмо које старица држи положено  на столу. — Напиши: »Дођите«. Мутавац напише. Дон Цезар да знак пратиљи да узме писмо, а мутавцу да изиђе. Мутавац изиђе. За себе.  слуша Добро ПРАТИЉА   , боме! враћајући са тајанственим изразом лица писмо у торбицу  и приближујући се дон Цезару. Доћи ће вечерас. Је ли лепа збиља? ДОН ЦЕЗАР  Дивна! ПРАТИЉА  Ал'  је сјајна и њена пратиља. Сред предике мене зовну. Права вила, Ока демонскога, анђелска профила. С љубавним стварима к'о да се сродила. ДОН ЦЕЗАР  За себе.

 

И пратиља мени сасвим би годила. ПРАТИЉА  Ценимо, —  јер лепи  ружнима ружнима страх сеју, — Султану по  ропки ропки, газду по лакеју. Ваша  је је свакако дивна. ДОН ЦЕЗАР  Ласкам себи! ПРАТИЉА  клањајући се при одласку. Ја вам љубим  руку руку. ДОН ЦЕЗАР  дајући  јој јој шаку дублона. Ја длан мажем теби. Држи, стара! ПРАТИЉА  остављајући новац у џеп. Младеж данас шале збива! ДОН ЦЕЗАР  отпуштајући  је је  Иди. ПРАТИЉА  клањајући се. Кад затребам... Зовем се Олива. Црква Сан Изидра. — Она изиђе. Затим се врата опет отворе и види се како се  њена глава поново појави. Седим с десног  руба руба, У почетку храма, крај трећега стуба. Дон Цезар се окрене нестрпљиво. Врата се затворе; затим  се поново отворе и старица се опет појави. У молитви вашој, кад вам дОшла буде, Сетите се мене!   ДОН ЦЕЗАР терајући   је је љутито . Ах! Пратиља се изгуби. Врата се затворе. Сад ме не чуде  Више све те ствари. То  је је сан убави. Ево где сад падох у мрежу љубави; После глади, срцу ево хране даћу. Размишљајући. Све  је је ово дивно. — Ал' на крају шта ћу? Средња врата се поново отворе. Појави се дон Гуритан са  два дуга, гола мача под пазухом.

 

  ПЕТА СЦЕНА 

ДОН ЦЕЗАР, ДОН ГУРИТАН  ДОН ГУРИТАН  у дну позорнице. Цезар од Бавана? ДОН ЦЕЗАР  окрене се и спази дон Гуритана и два мача. Најзад! Богу хвала! Беше добра, алЈ сад  још још  је је боља шала. Ручак, новац, љубав, — сад  још још двобој који! Опет постах Цезар у природној боји! Прилази весело, клањајући се ужурбано и много дон Гу ритану, који га стреља погледом и прилази крутим корацима  напред. Драга господару, изволите ући. Нуди му фотељу, дон Гуритан остане стојећи. Седите, молим вас, к'о у својој кући. Ваш долазак мени  радост радост изазива. Причајте ми шта се по Мадриду збива. Ништа не знам;  је л'  још занимљивост главна  Лопов Маталобос, Линдамира славна? Што се мене тиче, већи страх ми ствара  Крадљивица срца од крадљивца пара. Жене, господине, та  раса раса ђавоља, Држе ме, и спрам њих слаба ми  је је воља. Нек ми ваше  речи речи дух воде и буде. Ја не живим више, не личим на људе; Леш сам што се буди, биће сам без збиље, Говече, хидалго из Старе Кастиље. ,  рукавице  неко  ми  дигао Перо Из чудних  земаља  баш  сад  сам.  стигао. ДОН ГУРИТАН  Ви стигосте, драги господине? Али, Ја стигох  још још више! ДОН ЦЕЗАР  озарен. Откуд сте ви пали? ДОН ГУРИТАН  Озго, са севера. ДОН ЦЕЗАР  А  ја ја много ниже. С  југа југа. ДОН ГУРИТАН 

 

Ја сам бесан! ДОН ЦЕЗАР  Мене гнев сажиже! ДОН ГУРИТАН  Прешао сам миља хиљаду и двеста! ДОН ЦЕЗАР  А  ја ја две хиљаде! Видех дивна места, Жене жуте, плаве, црне и зелене, Љупки Тунис, Алжир, — градове блажене, Где се, због те турске умиљате ћуди, На врата вешају набијени људи. ДОН ГУРИТАН  Титрали се са мном! ДОН ЦЕЗАР  Продати ме смели! ДОН ГУРИТАН  Скоро ме прогнаше! ДОН ЦЕЗАР  Вешати ме хтели! ДОН ГУРИТАН  У Најбург ме слали да однесем нешто; У ковчег ставили ове  речи речи вешто: »Задрж'те што дуже ову луду стару«. ДОН ЦЕЗАР  прснувши у смех. Дивно! Ко то срочи? ДОН ГУРИТАН  Ал' ћу том Цезару  Заврнути шију! ДОН ЦЕЗАР  озбиљво. Да!   ДОН ГУРИТАН Дрска  идеја! Да ми место себе пошаље лакеја, Да ми га извини! Слугекања проста! Не видех га, ал' он сад затворен оста  Код мене; и пођох до газдина стана, До тог дрског, подлог Цезара Базана! Убићу га! Где  је је? ДОН ЦЕЗАР   још увек достојанствено. Ја се зовем тако. ДОН ГУРИТАН  Ви! — Да л' се  ругате ругате? ДОН ЦЕЗАР 

 

Ја сам Цезар. ДОН ГУРИТАН  Како! Опет! ДОН ЦЕЗАР  Јесте, опет! ДОН ГУРИТАН  Оставт'е ту  ролу ролу. Досадни сте када претстављате лолу. ДОН ЦЕЗАР  Ви ме занимате; изгледате као  Љубоморан човек. Врло вас ме жао. Јер пороци лични веће зло нам чине, Него сви пороци наше околине. За беду сам пре нег' за тврдичлук оран; Пре бих  рогат рогат био, него  љубоморан, Ви  једно једно и друго имате на смену. Збиља, ноћас вашу очекујем жену. ДОН ГУРИТАН  Моју жену! ДОН ЦЕЗАР  Јесте, Вашу жену! ДОН ГУРИТАН  Али, Ја нисам ожењен. ДОН ЦЕЗАР  А дречати стали! Нежењен! А четврт часа, ил  још још  јаче јаче, Прави се муж бесан, ил' тигар што плаче, Те му, попут каква човека неука, Као таквом дадох низ добрих поука! Али, Херкула ми, кад жењени нисте,  ли правом  тако смешни ви сте? Са каквим ДОН  ГУРИТАН   Знате л' да на себе мој гнев свратићете? ДОН ЦЕЗАР  Ех! ДОН ГУРИТАН  То  је је сувише! ДОН ЦЕЗАР  Збиља? ДОН ГУРИТАН  Платићете! ДОН ЦЕЗАР  Загледа подругљиво ципеле дон Гуританове, које се и не  виде од многих трака, према последњој моди.

 

На глави су некад носиле се траке. Но сад видим да су ћуди моде таке, Да се њима нога и обућа кити. То  је је дивно ! ДОН ГУРИТАН  Онда, двобој! ДОН ЦЕЗАР   равнодушно. Неће бити? ДОН ГУРИТАН  Ви нисте тај Цезар, но то ми  је је лако. Отпочеђу с вама. ДОН ЦЕЗАР  Добро. Ал' да како  Не свршите са мном. ДОН ГУРИТАН  пружа му  један један од два мача. Тад одмах, будало!   . ДОН ЦЕЗАР узимајући  мач Хоћу. До двобоја доброг ми  је је стало. ДОН ГУРИТАН  Где? ДОН ЦЕЗАР  За зидом. Место пусто и подесно. ДОН ГУРИТАН  пробајући врх мача по поду. Убићу Цезара после! ДОН ЦЕЗАР  Је л'? ДОН ГУРИТАН  Извесно!   ДОН ЦЕЗАР савијајући  такође  свој мач. Ех! Кад  један један умре, чикам да, с Цезаром  Можете се тући. ДОН ГУРИТАН  Напред! Излазе.  Чује се бат њихових корака који се удаљавају. Једна мала тајна врата отворе се десно у зиду и из њих  изиђе дон Салуст.

ШЕСТА СЦЕНА  ДОН САЛУСТ  у тамно-зеленом оделу, скоро црном. Изгледа брижан и за-

 

мишљен. Гледа и слуша узнемирено. Све по старом! Спазивши сто претрпан  јелом јелом. Шта ли ово значи? Ослушкујући бат корака Цезара и Гуритана. Ко то тамо иде? Шета се  размишљајући размишљајући. Гудјел  јутрос јутрос пажа, кад изиђе, виде. До Гуританова следио га прага. — Не видим Руј Блаза. — А т.ај паж... — Ах, врага! То  је је контра-лагум! Да, вест  је је одану  Он за њу послао дону Гуритану! — Да питам мутавце, — залуд ми труд цео! Тог дон Гуритана са ума сам смео! Враћа се дон Цезар. Он држи у  руци руци го мач, тсоји баца  улазећи на  једну једну фотељу.

СЕДМА СЦЕНА  ДОН САЛУСТ, ДОН ЦЕЗАР  ДОН ЦЕЗАР  са прага. Ах! знао сам! ту сте, ви сатано стари! ДОН САЛУСТ  окрене се, као скамењен. Дон Цезар! ДОН ЦЕЗАР  скрсти  руке руке уз гласан  смех.  страшне  ствари Спремате Али  ја ја све  неке кварим , зар не ? И то. сада! У најлепшем часу падам као клада! ДОН САЛУСТ  за себе. Све  је је изгубљено! ДОН ЦЕЗАР  смејући се. Још од зоре ове  Петљам се кроз ваше мреже паукове. Све планове ваше  ја ја ћу да оборим. . Ваљам се насумце. Све ћу да  разорим разорим. Ах, фина забава! ДОН САЛУСТ 

 

за себе. Шта учини, врага? ДОН ЦЕЗАР  смејући се све  јаче јаче. Ваш човек, што кесу донесе ми блага, — Ви већ знате за шта и од кога. — Смеје се. Славно! ДОН САЛУСТ  Па? ДОН ЦЕЗАР  Опих га. ДОН САЛУСТ  Али, где  је је новац, главно? ДОН ЦЕЗАР  величанствено. Разним личностима  ја ја сам га дарив'о. Ех! свак има друштва. ДОН САЛУСТ Сумњичиш  ме  криво. Ја... ДОН ЦЕЗАР  тапшући се по џеповима. Најпре џепове снабдео сам своје. Смеје се поново. То због оне даме!... ДОН САЛУСТ  Ох! ДОН ЦЕЗАР  запазивши његов немир. Већ знате које, Дон Салуст слуша са удвојеном стрепшом. Дон Цезар   смејући  се,. ону праву беду, наставља Што  посла  вештицу Што нос  румен румен има и брадицу седу... ДОН САЛУСТ  Зашто? ДОН ЦЕЗАР  Да запита мудро, издалека, Да ли њу дон Цезар лично ноћас чека... ДОН САЛУСТ  За себе. Боже! Гласно. Шта си  рек рек'о? ДОН ЦЕЗАР 

 

Рекох да  је је тако! Да  је је чекам! ДОН САЛУСТ  за себе. Ствар ћу поправити лако! ДОН ЦЕЗАР  Најзад, убојицу, славног капетана, Што пред двобој име  рече рече, — Гуритана, Дон Салуст се тргне. Што одби да прими  јутрос јутрос слугу вешто, Ког дон Цезар посла да му  јави јави нешто, И што дође овде мени  рад рад' мегдана.... ДОН САЛУСТ  Шта си учинио? ДОН ЦЕЗАР  Убих  тог ћурана! ДОН САЛУСТ  Збиља?  ЦЕЗАР    зидом сад издише. ДОН Збиља . Ту, под ДОН САЛУСТ  Је л' мртав? ДОН ЦЕЗАР  Бојим се. ДОН САЛУСТ  за себе. Сад не стрепим више! Хвала Богу, није сметао ми здраво! Напротив. Но ипак, да га носи ђаво! Скинућу га с врата, да план мој не квари. За новце не жалим! Гласно.  чудне друге  ствари . То  су Не видесте  личности   још још које? ДОН ЦЕЗАР  Не. Ал' ћу видети. Наставићу. Своје  Име ћу по граду да  раструбим раструбим свуда. Будите спокојни. Начинићу чуда! ДОН САЛУСТ  За себе. Врага! Брзо и приближујући се дон Цезару. Удаљи се, а новац ти дајем. ДОН ЦЕЗАР  Јест! Да ме гоните! Ваш начин познајем. Да се опет вратим, дивној судби предам,

 

Па да азур Мора Средоземног гледам! Не! ДОН САЛУСТ  Веруј! ДОН ЦЕЗАР  Не! У тој тамничкој палати, Осећам да ваша подлост неког прати. Свака дворска сплетка двоструке су стубе. С  једне једне стране сужањ, ког ће да погубе, Пење се утучен, очи му се цакле; С друге стране џелат. — Ви сте џелат, дакле! ДОН САЛУСТ  О! ДОН ЦЕЗАР  Ја  рушим рушим стубе, и пљас! ДОН САЛУСТ  На  реч реч часну... ДОН ЦЕЗАР   да кварим  ту  игру  опасну ., Остаћу Знам,  рођаче , да ви  вешто удесите Истим концем два-три лутка да бесите. Ја сам  један један од њих. ДОН САЛУСТ  Слушај... ДОН ЦЕЗАР  Празна збора! Ах! продасте мене гусарима с мора! Ах! лажне Цезаре стварате ми туда! Каљате ми име! ДОН САЛУСТ  Случај! ДОН ЦЕЗАР   чуда!  ниткови хране луде  јадне Глете Том храном јадне. Није случај! Ако! Нек вам план пропадне! Спашћу сваког ко ће ту од вас да страда. Разгласићу своје име широм града. Пењо се на наслон прозора и гледа напоље. Ах! баш ево иде одељење страже. Провуче  руку руку кроз шипке на прозору и маше вичући. Хеј! ДОН САЛУСТ  престрашен, на предњем делу позорнице. Све  је је пропало, ако име каже! Улазе стражари са полициским агентом, који иде напред, Дон Салуст изгледа веома збуњен. Дон Цезар прилази 

 

агенту победнички.

ОСМА СЦЕНА  Исти, АГЕНТ, СТРАЖАРИ  ДОН ЦЕЗАР  агенту. Запишите одмах у записник главни... ДОН САЛУСТ  показујући агенту дон Цезара. Да  је је овај лопов Маталобос славни! ДОН ЦЕЗАР  пренеражен. Шта? ДОН САЛУСТ  за себе., ако добијем дан цео. Успећу Агенту. Тај човек  је је дању у стан ући смео. Држ'те хуљу! Стражари зграбе дон Цезара за  јаку јаку. ДОН ЦЕЗАР  бесно, дон Салусту. Смерну изјаву бих дао: Ви лажете дрско! АГЕНТ  А ко нас  је је звао? ДОН САЛУСТ  Ја.  ЦЕЗАР   ДОН Још то ! АГЕНТ  Мир! Он се буни као с правом. ДОН ЦЕЗАР  Ал'  ја сам дон Цезар од Базана главом! ДОН САЛУСТ  Он дон Цезар? — Плашт му прегледајте само. Под  јаком јаком  је је »САЛУСТ« написано тамо. Тај плашт украде ми баш сад. Стражари свуку огртач; агент га  разгледа разгледа. АГЕНТ  То се слаже. ДОН САЛУСТ 

 

И прсник што носи... ДОН ЦЕЗАР  за себе. Ох! Салусте, враже! ДОН САЛУСТ  настављајући. Грофу Алби он  је је украден  управо ... — Показујући грб извезен на зарукављу. Грб његов  је је ово! ДОН ЦЕЗАР  за себе. Он  је је прави ђаво ! АГЕНТ  загледајући грб. Јест, два златна замка... ДОН САЛУСТ  Два котла крај тога. Енрикез и Гусман.  се , дон Цезару  испадне  дублона  из  . Отимајући џепова . Дон  Салуст  покаже  агенту  неколико како су они  напуњени Видесте ли кога  Поштеног, да тако носи новце своје? АГЕНТ  климајући главом. Да! ДОН ЦЕЗАР  за себе. Ухваћен! Стражари га претресају и одузимљу му новац. ЈЕДАН СТРАЖАР  претресајући га. Ево хартија,  ЦЕЗАР  ДОН за  себе . Ту стоје  Кроз буру спасени љубавни дописи! АГЕНТ   разгледајући хартије. Писма... шта  је је ово? —  разни  рукописи рукописи?... ДОН САЛУСТ  показујући му адресе. Грофа Албе! АГЕНТ  Да. ДОН ЦЕЗАР  Ал'...

 

СТРАЖАРИ  везујући му  руке руке. Наш  је је! срећа каква! ЈЕДАН СТРАЖАР  улазећи, агенту. Господару, ту  је је леш лица некаква. АГЕНТ  Ко га уби? ДОН САЛУСТ  показујући на Цезара. Он! ДОН ЦЕЗАР  За себе. Још иди па се туци! ДОН САЛУСТ  При  уласку мач  је је држао у  руци руци. Ево га. АГЕНТ   мач  разгледајући Крв. — Ту смо ! . дон Цезару. Пођи с нама сада! ДОН САЛУСТ  дон Цезару, кога одводе стражари. Збогом, Маталобос! ДОН ЦЕЗАР  коракнувши к њему, и стрељајући га погледом. Да страшнога гада.

Крај четвртог чина 

П Е Т И  Ч Ч И Н 

ТИГАР И ЛАВ  Иста соба. Ноћ Је. Лампа на столу. При дизању завесе, Руј Блаз  је је сам. Дуга, црна одећа  скрива му одело.

ПРВА СЦЕНА  РУЈ БЛАЗ 

 

сам. Опсене ишчезле! Свршено. Сан оде! Иђах данас градом куд ме ноге воде. Сада имам наде. Осећам мирноћу. У глави  је је тише, кад се мисли ноћу. Ничег много страшног у том мрачном стшу  Мутавци су горе, спавају; сем тога, Све у  реду реду; кључи на сваком орману; Кућа збиља мирна. Нит' узрока кога  За страх. Све  је је добро. Паж сав мени одан. Дон Гуритан за њу поуздан и згодаЈн. Па зар да Вас онда, Господе, не славим? Зар нисте пустили да вест њој доставим, И зар није правда хтела Вашом  речи речи  Да спасем анђела, да се Салуст спречи; Да страх и бол њој се не може нанети; Да  је је већ спасена, — те могу  умрети? Извуче из недара  једну једну бочицу и стави  је је на сто. , подлаче , и у понор  падни Сад умри злочин Као  када  испашта  се гадни ! , Умри бедан и сам испод овог крова! Разгрне црну одећу, испод које се назире ливреја коју  је је  носио у првом  ЧИНУ ЧИНУ. Нек те у смрт прати и ливреја ова! — Да смрт жртве види, ако враг тај дође, Гура фотељу тако да запречи тајна врата. Нек бар кроз та врата ужасна не прође! Враћд се столу. Паж  је је Гуритана нашао ваљада; Ни осам часова није било тада. Гледа укочено у бочицу. — Сам пресудих себи и сад казну кобну 

Ја припремам себи. Тешку плочу гробну  Сам ћу изнад главе пустити да пада. Бар могу  радосно радосно мислити да сада  Мој пад нико више спречити не може. Падајући у фотељу. Волела ме ипак! — Помози ми, Боже! Ја храбрости немам. Плаче. Зашто срећу нашу  Нарушише! Скрива главу у  руке руке и плаче  јецајући јецајући. Боже! Диже главу и као избезумљен гледа у флашицу. Кад купих ту флашу,

 

Продавац за датум питати ме стао. Мене глава боли. Не знам. Свет  је је зао. Моја смрт никога неће да узбуди. Патим! ~ Волела ме! — И да никад људи  Од прошлости ништа не могу да врате! — Не видет' њу више! — Стисак  руке руке дате, Пољубац мом челу... — Мој анђео сјајан! Јадни мој анђеле! — Умрети очајан! Рухо где се боре пуне дражи виде, Њена нога што ме дира када иде, Поглед где ми очи нову снагу пише, Њен глас и њен осмех... — не видети више! Не чути  је је више! — Зар то бити може? У смртној муци пружа  руку руку ка бочици; у тренутку кад   је зграби грчевито, средња врата се отворе. Краљица се  појави, одевена  у бело, са огртачем тамне боје, чија капуљача, забачева на плећа, открива шено бледо лице. Она  држи  једаи једаи слепи фењер, који спусти на под и иде брзо  ка Руј Блазу.

ДРУГА СЦЕНА  РУЈ БЛАЗ, КРАЉИЦА  КРАЉИЦА  улазећи. Дон Цезаре! РУЈ БЛАЗ  окрене се и тргне престрављен, затварајући нагло одећу  која му скрива ливреју. Она! — У замку  је је, Боже, Пала! Гласно. Госпо! КРАЉИЦА  Шта  је је! што вичеш са стравом? Цезаре... РУЈ БЛАЗ  Ко вас  је је ту звао? КРАЉИЦА  Ти главом. РУЈ БЛАЗ  Ја? — Ал' како? КРАЉИЦА 

 

Добих.... РУЈ БЛАЗ  задихано. Брже,  јер се плашим! КРАЉИЦА  Ваше писмо. РУЈ БЛАЗ  Моје! КРАЉИЦА  С  рукописом рукописом вашим. РУЈ БЛАЗ  Та то Је да човек главом о зид бије! — Врага! знам сигурно, писмо моје није. КРАЉИЦА  Извлачећи из недара писмо које му пружи.  Читајте! Руј Блаз нагло узме писмо, нагне се ка лампи и чита. РУЈ БЛАЗ  .  страшна мени прети, читајући »Опасност »И краљица моја спас ће ми донети... Гледа забезекнуто у писмо као да не може наставити. КРАЉИЦА  настављајући и показујући му прстом  ред ред који чита. »Ако  још још вечерас дође дому моме. »Иначе, пропашћу.« РУЈ БЛАЗ  клонулим гласом. Издајство, дабоме! То писмо! КРАЉИЦА  настављајући читање. »Кроз врата, што су на крај стазе, »Ући ћете ноћу, да вас не опазе. »Неко одан ће вам отворити.« РУЈ БЛАЗ  за себе. Њега  Бејах смео с ума. Краљици, страшним гласом. Одлаз'те! КРАЉИЦА  Због чега? Како сте зли! Ја ћу, дон Цезаре, ићи, Али зашто? РУЈ БЛАЗ  Боже! зла коб ће вас стићи!

 

Ето зашто. КРАЉИЦА  Како? РУЈ БЛАЗ  Не могу! то  рећи рећи. Бежите КРАЉИЦА  А да би мир наш био већи, Јутрос сам послада ту старицу неку... РУЈ БЛАЗ  Боже! — к'о из срца кад млазеви теку, Осећам ваш живот како се излива. Идите! КРАЉИЦА  као озарена ненадном мишљу. Оданост, коју љубав снива, Каже ми да ћете несрећним постати. Ви склањате мене! — Ал'  ја ћу остати. РУЈ БЛАЗ  мисао вама на ум пада! Ах!  Каква Остати на овом месту, и то сада! КРАЉИЦА  Ал' писмо  је је ваше. Значи... РУЈ БЛАЗ  дижући очајно  руке руке к небу. Боже с неба! КРАЉИЦА  Ви склањате мене... РУЈ БЛАЗ  узимајући  је је за  руке руке. Разумети треба! КРАЉИЦА  Знам. Најпре ми писмо посласте, а тада... РУЈ БЛАЗ  Нисам  ја ја писао. Демон сам. А сада  Бежи,  јадно дете,  јер падаш у мреже! Око тебе свуда коби пакла леже! И ни  један један доказ не могу ти дати! Ти знаш да те волим;  разуми ме, схвати! Да бих одагнао те замисли твоје, Из груди бих срце ишчупао своје! Ох! волим те. Иди! КРАЉИЦА  Дон Цезаре... РУЈ БЛАЗ  Драга,

 

Иди! — Ах, неко ти отвори? КРАЉИЦА  Да. РУЈ БЛАЗ  Врага А ко? ! КРАЉИЦА  Неко с маском; звд га беше скрио. РУЈ БЛАЗ  С маском? Шта  је је  рек рек'о?  је ли висок био? Ко ли  је је тај човек? Реци! да бих дозн'о! Један човек у црном огртачу и са маском појави се на  средњим вратима.  ЧОВЕК С МАСКОМ  Ја! Скине маску. То  је је дон Салуст. Краљица и Руј Блаз га  познаду престрављени. ТРЕЋА СЦЕНА  Исти, ДОН САЛУСТ  РУЈ БЛАЗ  Боже! бежите, госпо! ДОН САЛУСТ  Сад  је је позно. Госпа од Најбурга без круне остаће! КРАЉИЦА  ужаснута. Дон Салуст! ДОН САЛУСТ  показујући Руј Блаза. За свагда супруга постаће  Тог човека. КРАЉИЦА  Боже! то  је је замка,  јесте! И дон Цезар... РУЈ БЛАЗ  очајно. Госпо, сад видите где сте? ДОН САЛУСТ  прилазећи лаганим корацима краљици. Моји сте! — Ал' смерно  реч реч ћу да  упутим’ Вашем Величанству,  јер  ја ја се не љутим. Налазим вас, — чујте, али без галаме! — У дон Цезаревој соби, ноћу, саме.

 

Ако се чин овај краљичин огласи, Рим ће  развод развод брака сместа да прогласи. Свети отац папа одмах  би то знао. Лек том има, кад би пристанак се дао.  тајна . Све би било Извлачи  из џепа  пергамент , који одвије и пружи краљици. Потпишите само  Ово писмо краљу. Да га носи тамо, Послаћу маршалу главнога курира. Затим, —  једна кола, с подоста талира, Показујући кроз прозор. Ту су. — На пут сада. Ја ћу вам помоћи, Те ћете на миру кроз Толедо проћи  И кроз Алкантару у Португал стићи. Нама  је је све  једно једно куд ћете отићи. Послушајте! — Ево, заклетву вам дајем, Да ту тајну засад само  ја ја познајем. Ако одбијете, Мадрид ће све знати.  смете  гневу  дати Моји сте. Не Показујући  сто  на коме   је је маха  прибор  за. писање. Прибор за писање, госпо, овде стоји. КРАЉИЦА  поражена, падајући у фотељу. Он сад влада мноме! ДОН САЛУСТ  Захтеви су моји: Само тај пристанак да га краљу предам. Тихо Руј Блазу, који слуша све то непомично, као згромљен. Пусти само, друже, твој интерес гледам. Краљици. Потпишите! КРАЉИЦА 

дршћупи, за себе. Да ЛИ ? ДОН САЛУСТ  Нагињући се њеном уву и пружајући перо. Круна важност нема, Кад вам пад с престола нову срећу спрема. Нико не зна. Слуге напољу ми стоје. Све се ово збива између нас троје. Покушавајући да  јој јој утури у  руку руку перо, које она нити одбија, нити узима. Дакле? Краљица, неодлучна и изгубљена, гледа га са стрепњом. Нећете ли, зло ће да вас сколи. Скандал и манастир!

 

КРАЉИЦА  утучено. Ах! ДОН САЛУСТ   Руј !Блаза. иоказујући Цезар  вас воли Он  је је вас достојан. И на  реч реч поштену, Скоро кнез. Припада високом колену; Властелин са замком и поседник лана, Војвода Олмедеки, племић, од Базана... Гура на пергамент  руку руку краљици, која  је је престрављена и  дршће, скоро спремна да потпише. РУЈ БЛАЗ  као пренувши се нагло из сна. Ја се зовем Руј Блаз, лакеј,  рода проста! Истргнувши краљици из  руку руку перо и пергамент, који поцепа. Не пишите, госпо! — Најзад! — Беше доста!

КРАЉИЦА Шта  је је? дон  Цезаре! РУЈ БЛАЗ  Збацивши горњу хаљину и показујући се, у ливреји; без  мача. Кажем да ме зову  Руј Блаз, и да служим  ја ја особу ову! Окрећући се ка дон Салусту, Доста  је је већ било притворства и зала. Не треба ми више моја срећа! — Хвала! — Залуд вам шаптање и мимике неме! — Да се пренем из сна, крајње  је је већ време, Ма да сте ме сплели у завере своје, Не слушам вас више; кажем да нас двоје, Светлости, чииимо спој срамних идеја. Ја носим одело, ви душу лакеја! ДОН САЛУСТ  краљици, хладно. Да, он  је је мој слуга. Руј Блазу, заповеднички. Доста! КРАЉИЦА  узвикнувши најзад очајно и  увијајући  руке руке. Правдо неба! ДОН САЛУСТ  настављајући. Само, он то  рече рече пре него што треба. Скрсти  руке руке и исправи се, громким гласом.

 

Ех, шта! Све ћу  рећи рећи,  јер сад ми  је је лако! Освета  је је моја успела и тако. Краљици. Мадрид ће имати смеха  радост радост пуну!  вам Ви круну!! Ви  сломисте прогнасте мене  мене!! јасад   ја ја  скидох вас на  сману Пратиљу ми своју нудисте за жену! Прсне у смех . Мојом вољом лакеј љубазник вам поста. Венчате се са шим, ствар  је је врло проста! Краљ вене! Показујући Руј Блаза. Његово срце вам  је је злато. Смеје се. Војводство му од вас није залуд дато! Шкрипећи зубима. Ах! скрхасте мене, бацисте под пете, И мирно спавасте као лудо дете!   је , Руј се  Блаз   је  средњим  вратима Док је он говорио је пришао и закључао  их, затим  приближио  њему  неопажено , с   леђа, лагано. У тренутку кад дон Салуст завршава, управљајући поглед пун мржње и триумфа на поражену краљицу, Руј Блаз зграби за балчак маркизов мач и извуче  га нагло. РУЈ БЛАЗ  страшан, са дон Салустовим мачем у  руци руци. Краљицу сте своју увредити смели! Дон Салуст  јурне јурне ка вратима. Руј Блаз му препречи пут. О! нећете проћи куда бисте хтели, Та врата већ давио закључах. — И ма да  Ђаво те чуваше, маркиже, досада, Ал' да те сад спасе, нек ми само приђе! — Јер се гази змија када се наиђе. — Неће ући слуге ни  руља руља паклена! Беснога те држи пета ми гвоздена! — Овај човек, госпо, зборио вам дрско? Рећи ћу вам: он  је је чудовиште мрско, Смејући се,  јуче, под грло ми стао. Мучио до воље. Наредбу ми дао  Да затворим прозор. Зар има  јад јад већи! Ја молих и плаках! не могу вам  рећи рећи! Маркизу. Причасте страдања која се вас тичу. Ја не одговарам на ту вашу причу. Најзад — не схватам  је је. — Подлост нечувена! Да краљица ваша, ова дивна жена,

 

Увређена дрско ту преда мном буде! — Од мудрог човека те ме ствари чуде! Зар мислите да ћу пустити вас лако!  Чујте, господару, оно лице свако   скривено Које издајнички подло, инечувено Врши  неко дело , ружно ружно ,, И племић и простак, с правом, кад он мине, Осудом му треба лице да ошине  И да узме брадву, нож или мач вити!... — Бејах лакеј! зашто и џелат не бити? КРАЉИЦА  Нећете убити ваљда тог човека? РУЈ БЛАЗ  Жалим што пред вама та ме дужност чека, Ал' ту ствар одавде пустити не могу. Гура дон Салуста ка собици. — Сада ћете тамо молити се Богу! ДОН САЛУСТ    је  злочин То је БЛАЗ РУЈ   ! Мислиш? ДОН САЛУСТ  без оружја, бацајући око себе бесан поглед. Ту оружја сада  Нигде! Руј Блазу. Бар мач  један један! РУЈ БЛАЗ  Ругаш се ваљада! Зар се  ја ја, маркиже, у племиће бројим? Пфуј! зар двобој тући са лакејем својим! Црвену ливреју ширит ми обвија,

Бедник сам ког туку, ал' који — убија! Господару, тебе, убићу сад, ето! Као хуљу подлу, као неко псето! КРАЉИЦА  Милост њему! РУЈ БЛАЗ  краљици, зграбивши маркиза. Госпо, свак се свети за се. Анђео сад неће демона да спасе! КРАЉИЦА  клекнувши, Милост! ДОН САЛУСТ  дозивајући.

 

Злочин! помоћ! РУЈ БЛАЗ  дижући мач. Зар се  још још издиреш?   ДОН  САЛУСТ  јурне на њега вичући . Умирем убијен. РУЈ БЛАЗ  гурајући га у собицу. Ти кажњен  умиреш! Ишчезне у собици, чија се врата затворе за њима. КРАЉИЦА  оставши сама, падне иолумртва у фотељу. Боже! Тренутак тишине. Враћа се Руј Блаз, блед, без мача.

 ЧЕТВРТА СЦЕНА  КРАЉИЦА, РУЈ БЛАЗ  Руј Блаз пође неколико корака посрћући ка краљици, неиомичној и ледној, затим падне на колена, очију упртих у  земљу, као да не сме да дигне очи к њој. РУЈ БЛАЗ  дубоким и потмулим гласом . Сада, госпо, треба да вам зборим. — Нећу прилазити. — Искрено говорим. Нисам крив толико колико сматрате. Знам, притворство моје, кад га посматрате,  Чини вам се грозно. Ох! то није лако  Да се каже. Ипак, нисам зао тако, Поштен сам  у души. — Та љубав ме смела. — Не браним се;  ја знам, за оваква дела  Нема оправдања. Дошло  је је до слома! — Све  једно једно,  ја сам вас волео веома. КРАЉИЦА  Господине... РУЈ БЛАЗ  клечећи непрестано. Ви се немојте бојати. Нећу прићи. Све ћу  редом редом набројати  Вашем Величанству. Ох!  ја нисам зао! — Данас трчах градом, нигде нисам стао, Као лудак. Људи гледати ме сташе.

 

Код болјнице, оне задужбине ваше, Осетих нејасно, сред бунила врела, Да ми нека жена, проста, брише с чела  Грашке зноја који са њега  је је лио. Смилуј ми се КРАЉИЦА   , Боже!  јад ми срце свио! Шта хоћете? РУЈ БЛАЗ  склапајући  руке руке. Госпо, опроштење за ме! КРАЉИЦА  Никад! РУЈ БЛАЗ  Никад! Устане и иде лагано столу. Збиља? КРАЉИЦА  Никад!     РУЈ УзмеБЛАЗ  бочицу са стола, принесе  је је  устима и испије одједном. Јадни пламе, Угасни! КРАЉИЦА  устане и  јурне јурне к њему. Шта чини? РУЈ БЛАЗ  спуштајући бочицу. Зла се  ратосиљам ратосиљам. Ви мене кунете,  ја Вас благосиљам. Ето. КРАЉИЦА  престрављена.

Дон Цезаре! РУЈ БЛАЗ  Кад помислим само  Да сте ме волели! КРАЉИЦА  Шта  је је оно тамо? Та течност? Цезаре, шта учини себи? Праштам ти, волим те и верујем теби. РУЈ БЛАЗ  Ја се зовем Руј Блаз. КРАЉИЦА  обгрливши га, Опроштај ћу дати. Ал' шта учинисте, Руј Блаз, хоћу знати!

 

Та ужасна течност да ли отров није? РУЈ БЛАЗ  Отров  је је. Ал' срце  радосно радосно ми бије. Држећи краљицу у наручју и дижући очи к небу.  свевишњи , правични , допусти О Да,  Боже краљици  лакеј благослов  изусти ,   Јер ми срце  јадно јадно она  радостила радостила, Живог ме волела, мртвом опростила! КРАЉИЦА  Отров! Ах! убих га! — Ја те волим чисто! Да сам опростила? РУЈ БЛАЗ  клонувши.  Чинио бих исто. Глас му слаби. Краљица га придржава у наручју. Не могох живети. Збогом! Показујући врата. Без скандала 

Бежите! — Умирем... Падне. КРАЉИЦА  бацивши се на његово тело. Ах, Руј Блазу! РУЈ БЛАЗ  који  је је био обамро, пробуди се кад краљица изговори његово име. Хвала!

Крај петог чина