Versifikacija

Versifikacija, Versologija – je teorija stiha čiji je osnovni cilj da definiše stih, po čemu se stih razlikuje od proze a i da opiše organizaciju stiha kao specifičnog oblika pesničkog govora. Metrika – U širem značenju ima istu funkciju kao versifikacija; u užem smislu podrazumeva tehniku graĎenja stihova na upotrebi metra kao elementa za klasifikaciju, kojima se koristila antička versifikacija, gde ritam zavisi od smene dugih i kratkih slogova, odnosno kvantiteta, tako da je drugi naziv kvantitativna metrika. Prozodija – Prozodija je učenje o prozodijskim superstrukturama glasa. U antičkoj metrici termin se koristio za učenje o kvantitetu, dugim i kratkim slogovima. Označava učenje o nefonemskim i foničkim jezičkim fenomenima, a to su glasovi koji nema glasovnu realizaciju. Fonologija – je deo nauke o jeziku koja proučava glasove kao deo jezičkog sistema, odnosno, kao nosioce nekog značenja u jeziku. Fonetika – je deo nauke o jeziku koja opisuje glasove posmatrajući njihovu fiziološku (posmatra se rad položajnih organa) i fizičku stranu (zvučnost, bezzvučnost, akustične osobine glasa) Normativna metrika – je propisivala idealne sheme stihova. Tradicionalni metričari pokušavaju da sastave metričke sheme ili obrasce kojih bi pesnik trebalo strogo da se pridržava kada peva u metru. Najviše se vodilo računa o tome da u stihu ima jednak broj slogova, pravila izmena naglašenih i nenaglašenih, glasovno podudaranje na krajevima stihova rima, kao i odlikama stiha u odnosu na prozu. Deskriptivna metrika – Zadatak deskriptivne metrike je da opiše stih, a ne da propisuje idealne metričke sheme. Metar predstavlja samo jedan ritmički impuls. Savremena metrika ne zahteva da se podleže strogim metričkim pravilima već da se neki faktori ostvaruju stoprocentno, a neki u manjem procentu. Muzička metrika – Poziva se na ideju o postojanju ritma u svakoj umetnosti. Stih se deli na taktove, grupa slogova koja počinje jednim naglašenim a završava se nenaglašenim, istražuje kraj stiha, poslednji stih kadenca Puna kadenca – naglašen+nenaglašen; Tupa kadenca – nema poslednjeg takta; Zvučna kadenca – naglašen slog koji se iz metričkih razloga smatra nenaglašenim. Akustička metrika – Ritam u pesmi potiče od prirodnog ritma disanja pesnika. Proučavaju poeziju samo u recitativnom obliku. Predstavnici su uglavnom lingvisti: Sievers – konstruiše motoričku metodu, ritam proučava sa praćenjem gestikulacije, razlikuje autorsko i individualno čitanje stihova, razlikuje pevni i govorni stih. Akustična metoda u užem smislu – Ne proučavaju nastanak glasa već njegovu fizičku realizaciju, vazdušna strujanja. Najispravniji odnos prema stihu je odnos jezičkog stranca jer ne razume smisao. Osnovna jedinica proučavanja stiha je stih u celini. Predstavnici Saran i Verier. Eksperimentalno fonetska metoda – ista je kao i prethodna s tim što ritam proučavaju preko instrumenata. Predstavnici Scripture, Landry, Lote... Sve osobine stiha ne realizuju se akustičko-motorički; sve pojedinosti akustičko-motoričke realizacije ne moraju biti relevantne u graĎenju stiha. Fonološka metrika – Priroda stiha uslovljena je prirodom jezika. Ritam ne sačinjavaju samo čisti zvuci već i jezičke vrednosti. Fonološka metoda proučava foneme, zvuke kao elemente

jezičkog sistema. Ritam se prvo treba proučavati u zvučanju, ali nikako samo tako jer postoje jezički elementi koji nemaju zvučnost. Stranac ne može osetiti fonološku metriku. Pesnički ritam se mora proučavati apstrahujući akustičku realizaciju; Stih je autonomna jezička jedinica. Generativna metrika – Inspirisana je generativnom lingvistikom Noama Čomskog. Pretpostavlja da je glavni zadatak teorije stiha opisivanje pravila koja odreĎuju valjanost stihova. TakoĎe, govori o sporednim pravilima tj. dopuštenim odtupanjima. Ključni pojam ove metrike je ispravan stih. OdreĎuje tri vrste pravila: Metrička, Prozodijska, Realizaciona. Za jedan stih možemo reći da je metrički ispravan ako, i samo ako, a) u potpunosti odgovara metričkom obrascu ili b) odstupa od njega na dopušten način. Metričke konstante – Su elementi stiha koji se u pesmi realizuju 100% Ritmička tendencija – Su elementi stiha koji se u pesmi ne realizuju 100% Ritmička dominanta – Je pojam Romana Jakobsona koji znači neobavezno ali dominantno ponavljanje ili izostavljanje nekih jezičkih signala na odreĎenim mestima u stihu. Kvantitativna klauzula – Je pojava na koju je ukazao Roman Jakobson. To je pojava kada u narodnom epskom desetercu pretposlednji 9. slog, kada je naglašen, uvek je dug, a kada nije naglašen onda se dužina obično pomera na treći ili četvrti slog do kraja stiha. Jakobson je smatrao da je funkcija klauzule da označi kraj stiha. On takoĎe smatra da je klauzula dokaz da epski deseterac vodi poreklo od indoevropskih stihova iste vrste. Kvantitativni stih – Gradi se pravilnom smenom dugih i kratkih slogova. Prisutan je u staroj Grčkoj i staro rimskoj zato se i naziva antički stih. Stihovi su se pevali uz pratnju instrumenata, najčešće uz liru. Kratki slog označava se U, dok se dugi –. Postoje i neodreĎeni slogovi. Kombinacija nekoliko dugih i kratkih slogova naziva se stopa. Stopa je osnovna jedinica mere u kvantitativnom stihu. Klasifikacija stopa se vrši po broju mora. Dve more: UU PIRIH Tri more: –U TROHEJ; U– JAMB Četiri more: –UU DAKTIL; U–U AMFIBRAH; UU– ANAPEST; – – SPONDEJ Pet mora: U– – BAKHEJ; – – U PALIMBAKHEJ; –U– KRETIK; – – – MOLOS Nekoliko stopa čine metar ili meru, a u zavisnosti od toga koliko stopa ima u metru razlikujemo: DIMETAR, TRIMETAR, TETRAPODIJA, PENTAMETAR, HEKSAMETAR Silabički stih – Je organizovan na osnovu ponavljanja jednakog broja slogova iz reda u red. Za ritam važne su granice akcenatskih celina, raspored akcenta kao i mesto cezure koje deli stih na dva polustiha. Izosilobizam – Je jednak broj slogova u stihovima. U srednjem veku latinski se iskvario do te mere da se počeo gubiti osećaj za duge i kratke slogove. Kada je dužina prestala da se smatra ritmičkim delom poezije, počeo je da se uzima isti broj slogova u stihu za tu meru. Tonski stih – Odlikuje pravilna smena naglašenih i nenaglašenih slogova i predstavlja osnovu za graĎenje tonskog stila. Preuzeta je terminologija kvantitativne versifikacije, antički nazivi stiha. Naglašeni oni koji privlače akcente su jako vreme stiha, a nenaglašeni koji odbijaju akcente slabo vreme stiha. Silabičko-tonski stih – odlikuje ne samo isti broj slogova u stihu več jednak broj naglašenih i nenaglašenih slogova u stihu, odnosno pretpostavlja stalni raspored akcenta u stihu. Neki je nazivaju metro-tonskom jer je taj sistem preuzeo terminologiju iz antičkog metričkog sistema. Silabičko-tonska se razlikuje od tonske prvo po izosilabičkom zahtevu. Silabička versifikacija se razlikuje od silabičko-tonske po tome što ne poznaje jako i slabo vreme stiha, nego postaje

sasvim svejedno gde se nalaze naglašeni i nenaglašeni slogovi, iktus može da padne na bilo koji slog. Jednak broj slogova, stalan raspored naglaska. Akataleksa – kataleksa – hiperkataleksa – su termini kojima se opisuju promene u dužini stiha, odstupanja od stalnog broja slogova. Akatalektičan ili potpun stih u kojem se kraj podudara sa krajem zadnje stope; katalektičan ili nepotpun je stih kraći za jedan slog; hiperkatalektičan je stih koji ima jedan nenaglašen slog više. Auftakt (preudar), anakruza – je oznaka za slog na početku stiha koji je obično nenaglašen koji se u metričkom smislu uvodom izvan osnovnog metra pesme. Stopa – Osnovna jedinica mere u kvantitativnom stihu. Svaka stopa ima odreĎeno trajanje izgovora i ono se u antici meri morama. Stopa predstavlja kombinaciju dugih i kratkih slogova. U antičkoj versifikaciji postojalo je dvadeset osam stopa, koje se klasifikuju po broju mora. Aleksandrinac – najpoznatiji stih u silabičkoj versifikaciji. Dobio je ime po starofrancuskom epu o Aleksandru Velikom iz XII veka u kome se prvi put javlja. U XVII veku postaje stih klasične francuske tragedije i komedije i otad je najzastupljeniji stih. Ima dvanaest slogova, dvanaesterac sa cezurom posle šestog sloga. Raspored naglaska je jampski, parni slogovi su naglašeni, a tonska konstanta je naglasak na šestom i dvanaestom. Češće ne obrazuju strofe. Uvek je rimovan i to u dramama obično parna, u lirici ukrštena rima. Endekasilabo – je jampski jedanaesterac sa naglaskom na deseti slog, metrička konstanta. Naglašeni su svi parni slogovi, ritmička tendencija je jampska, završetak je ženski, koristi se strofično i astrofično. Javlja se u XIII veku, kod Dantea, nastao je za potrebe prevoĎenja Vergilijeve Eneide i drugih antičkih spevova. Blanc-verse – stvara prevodilac Surrey, prilagodivši endekasilabo engleskoj poeziji. Ovaj stih postaje glavni stih elizabetinske drame i epike. To je nerimovani petostopni jamb, deseterac ili jedanaesterac, sa jednosložnom ili dvosložnom reči na kraju, s tim što je silabičko-tonski stih. Proslavili su ga Milton i Šekspir, nakon toga postaje stih nemačke drame. Heksametar – je najpoznatiji stalni oblik u antičkoj književnosti. Naziva se epski heksametar, zato što je stih grčkih epova, otuda naziv herojski stih. Narativni, pripovedački stih koji se sastoji od šest stopa, pet daktila i jednog spondeja. Cezura dolazi posle arze treće stope ali se može pomerati i posle arze četvrte stope. Broj slogova varira od dvanaest do sedamnaest. U heksametru su ispevani Ilijada i Odiseja, Teogonija, Eneida, Metarmofoze... Pentametar – se naziva još krnji heksametar. Sastoji se od pet mora. Vrlo retko se javlja sam i u klasičnoj poeziji i u kasnijim imitacijama. Zajedno sa heksametrom obrazuje lirsku strofu, elegijski distih. Elegijski distih – je lirska strofa koju sačinjava heksametar vezan s pentametrom. Ime je dobila po tome što se koristi za pevanje elegija. Ovo je najčešće imitiran lirski stalni oblik. Epski deseterac – je najpoznatiji srpski narodni silabički stih, karakterističan za srpske epske junačke pesme, zovu ga još i junački stih. Deset slogova i mesto cezure posle četvrtog sloga koja znači i odmor, predstavlja ritmičke konstante. Nema jakog vremena stiha, četvrti i deseti su uvek nenaglašeni. Nema rime i opkoračenja, svaki stih je misaona celina. Jakobson je ukazao na postojanje kvantitativne klauzule, pojave da kada je deveti slog naglašen obavezno je dug. Ovaj stih je po Jakobsonu indo-evropskog porekla. Lirski deseterac – je narodni silabički stih koji se javlja u lirskoj narodnoj poeziji. Zato je nazvan ženskim. Naziva se još i simetrični deseterac pošto se cezura javlja posle petog sloga deleći stih na identične polustihove.

Simetrični osmerac – čest narodni silabički stih. Stih od osam slogova sa cezurom posle četvrtog. Pod uticajem narodne poezije simetrični osmerac ulazi u umetničku poeziju, od Branka Radičevića do Đure Jakšića, na kraju XIX veka iščezao je iz poezije. Slobodni stih – je stih koji nema metar. Danas se misli da slobodni stih treba shvatiti kao posledicu želje pesnika za osloboĎenjem od stihova i strofa koji su postali kanoni, te su toliko opterećeni asocijacijama da pesnik ne može da iskaže svoju originalnost. Tvorac je Volt Vitmen koji ga koristi u svojoj zbirci Vlati trave. Slobodni stih je vid pobune protiv tradicionalnih metričkih oblika. Francuski slobodni stih krši pravilo silabičnosti, odbacuje rimu i uvodi pravilnu smenu naglašenih i nenaglašenih slogova. Engleski slobodni stil izbegava naglašavanje i uvodi rimu. Sapfička strofa – je dobila naziv po grčkoj pensikinji Sapfi, koja se smatra tvorcem ove vrste strofe. Ova strofa se proširila u srednjovekovnoj crkvenoj književnosti na latinskom jeziku, kao i u novijim umetničkim književnostima. Katren, gde se prva tri stiha sastoje od troheja, dva daktila i spondeja, a četvrti od daktila i spondeja. Alkejska strofa – je dobila naziv po pesniku Alkeju. Popularizaciju strofe doprineo je Horacije. Metrička shema se stalno menjala, no najčešće se sastoji od katrena: dva jedanaesterca+dva deveterca. Terza rima – ili tercina je stalni oblik koji je stvorio Dante za svoju Božanstvenu komediju. Postala je glavni narativni oblik u italijanskoj poeziji sve do renesanse stanca. Tercina je tercet, sastoji se od tri jampska jedanaesterca, endekasilaba. Ista rima se ponavlja tri puta (aba, bcb...) Koriste je Milton, Bredli, Gete, kod nas Šantić, Ujević. Otava rima, stanca – javlja se još u XIII veku u italijanskoj verskoj poeziji, popularizuje je tek u XV i XVI veku Bokačo, tada postaje tipična strofa italijanskog epa. Sastoji se od osam jampskih jedanaesteraca. Rima je ukrštena osim u poslednja dva stiha, gde je parna (abababcc) Gazel – je stalni oblik orijentalnog porekla. Nastao je u arapskoj književnosti u VII veku a najviše su ga koristili persijski ratnici XIII i XIV veka (Sadi, Hafiz). U evropsku književnost su ga uveli nemački romantičari. Obično broji od pet do petnaest distiha. Jedna rima se provodi kroz sve distihe. Prvi i drugi su parno rimovani. Pesničko ime autora se često pominje u poslednjem distihu. Koristi se za erotične i mistične teme, ton mu je idiličan i smiren. Haiku – je japanski stalni oblik koji je u novije vreme počeo da se širi kroz englesku i američku književnost. To je tercet koji ima sedamnaest slogova, po shemi 5-7-5. Pored ovih obično se nameću drugi zahtevi poput metaforike, tona, postupka, pa čak i teme. Sonet – je najpopularniji meĎunarodni oblik i retki su moderni pesnici koji se nisu oprobali u ovoj formi. Nastaje početkom XIII veka u Italiji kao oblik italijanskog pesništva, inspirisan jednim sicilijanskim pučkim oblikom. Petrarka je popularizovao svojim Kanconijerom i postaje pesnički oblik isključivo vezan za platonsku ljubav. Sastoji se od dva katrena i dva terceta, ima svega četrnaest stihova, endekasilaba. Tipična rima za sonet je abba dok je u tercetima važno da budu povezani rimom ali da se ne prenose iz katrena. Sonetni venac – je najpoznatiji niz soneta. Sastoji se iz petnaest soneta koji su povezani tako da se poslednji stih prvog ponavlja kao prvi stih drugog. Poslednji sonet zove se magistrale ili majstorski i sastavljen je od poslednjih stihova svih prethodnih soneta. Obično se formira akrostih od početnih slova stihova koji obično ukazuje kome je venac posvećen. Rima – je glasovno podudaranje na kraju stiha ili unutar njega čija je funkcija označavanje kraja stiha i njegovo povezivanje u strofe. Rimom se organizuje ritmička kompozicija pesme, javlja se tek u srednjem veku, pojavom narodnih jezika. Vrste rima: po položaju: parna (aabb); ukrštena (abab); obgrljena (abba); nagomilana (aaaa)

po kvalitetu: čista (glava-trava); prava (glava-krava); neprava (igrahu-lomljahu); bogata (bludnica-ludnica) po kvantitetu: muška (1 slog; dan-san); ženska (2 sloga; tama-sama); srednja, dečija, daktilska (3 sloga, kafana-savana) Stil i stilistika Pojam stila – vodi poreklo od latinske reči stilus koja je najpre označavala pisaljku od zašiljene kosti kojom se pisalo po voštenim tablicama, zatim je dobilo značenje rukopisa, pa načina pisanja uopšte i najzad način izražavanja u pisanju i pričanju. Definiciju stila u antici dao je sofista Gorgija i to je bilo opšte prihvatljivo gledište retoričara koji su pod stilom podrazumevali ukrašeni kitnjast govor a to je govor kome su dodate stilske figure. Teofrast, Aristotelov učenik, dao je klasifikaciju stilova. Razlikovao je nizak ili jednostavan stil koji podražava svakodnevni govor; srednji ili cvetni stil koji ne samo jasan već i prijatan jer se služi stilskim figurama; uzvišeni ili visoki stil, prigodan za velike i patetične teme. U periodu Helenizma retorika postaje normativnija. Kvintilijan u spisu O obrazovanju govornika uči na primerima Demostena i Cicerona i drugih retora najviše o stilskim figurama. PotvrĎuje definiciju stila kao ukrašenog govora i shvatanje da se samim korišćenjem figura postiže vrednost celog dela. Takvo shvatanje stila danas se smatra zastarelim. U XX veku pod uticajem De Sosirove lingvistike menja se shvatanje stila. Svaki pesnik ima poseban način izražavanja koji nosi pečat njegove ličnosti. Stil izražava pesnikovu ličnost, karakter i individualnost. Stil je izraz, ekspresija nekog unutrašnjeg dogaĎaja ili emocije. Lingvistička stilistika – koja sa stanovišta ekspresivnosti definiše stil kao dobar način pisanja i kao takav način izražavanja kojim je misao izražena na najefikasniji način. Zasniva se na De Sosirovom razlikovanju jezika kao sistema normi i njegove konkretne manifestacije. Proučava afektivnost i impresivnost jezika tj. one jezičke funkcije u kojima se pojavljuje mogućnost izbora. Stilistička kritika – pod stilom podrazumeva izraz nekog subjekta i nju zanimaju ekspresivni kvaliteti jezika, odnosno one osobine koje nam mogu pomoći da izrazimo svoje misli na najefektivniji način. Oslanja se na Huslerovu fenomenologiju, Kročeovu estetiku i Frojdovu psihoanalizu. Izbor o raspravi o stilu – Šarl Baji je bio De Sosirov učenik i predstavnik lingvističke stilistike. U svom radu stilistika koja je ujedno i prva stilistička rasprava ističe tri funkcije jezika: Pojmovnu – logičko referencijalno značenje; Afektivnu – nesvesna obeležja jezika; Impresivnu – svesna težnja govornika da na odreĎeni način deluje na slušaoca. Devijacija – Balijev učenik, Fosler, navodi: Svakom našem odstupanju od normalnog psihičkog stanja odgovara devijacija od standardne jezičke norme. Ovaj stav prihvata Leo Špicer i svoj metod razvija polazeći od njega. Jezičke devijacije unutar jednog dela su signali za kritičara, tako da mu nikakve unapred stvorene teorijske sheme ne mogu biti od koristi, merila i kritika su uvek imanentne delu. Kritikuje se i sa jezičkog i sa psihološkog stanovišta kako na objektivni lingvistički način utvrditi devijaciju, odnosno, kako odrediti šta predstavlja odstupanje od jezičke norme. Filološki krug – je hermenautički metod koji je razvio nemački teolog Šlajmaher. Diltaj ga naziva krug razumevanja. Kreće se induktivnim putem, odnosno od pojedinosti zaključujemo o opštem, korak po korak s tim što je sve vreme neophodno da stalno imamo svest o tome gde pojedinosti stoje unutar celine. Ovaj metod je subjektivan.

Duhovni etimon – unutrašnja forma, piščev suštastveni pogled na svet koji se odražava u stilu, kompoziciji, idejama dela koji omogućava razumevanje dela u celini. Do njega se dolazi pažljivim čitanjem i metodom filološkog kruga. Pojam je uveo Leo Špicer koji se oslanja na lingvistiku. Kao što svaka reč ima etimologiju, tako i svako delo ima etimon u duši pisca. Stil je biološko nužno ispoljavanje individualne duše. Tragajući za duhovnim etimonom dela Špicer pokušava da zaĎe u psihu pisca u samom delu. Stilem – je stilski naglašeno mesto u tekstu koje nosi neko značenje. Uveo ga je Špicerov učenik Rifater osnivač strukturalne stilistike. On kritikuje Špicerov subjektivizam i pokušava da objektivizuje tako što odreĎuje jezičku normu u odnosu na koju se opaža devijacija, a to je kontekst samog dela. Funkcija stilema je da naglasi, istakne značenje koje je piscu posebno važno. Stilem ima važnu ulogu u interpretativnom procesu jer se arheološkoj prvoj fazi interpretacije prikupljaju reakcije empirijskih čitalaca na odreĎena mesta tekstu bez uzimanja u obzir emotivnih reakcija, tumačenja, vrednovanja. Arhečitalac – je za Rifatera imaginarni portret prosečnog čitaoca, konstrukcija sastavljena od različitih empirijskih čitača ovih dela. Prva faza razumevanja nekog dela naziva se arheološka faza i sastoji se u ispitivanju reakcija različitih generacija čitalaca na odreĎena mesta u tekstu. Nakon ove sledi hermenautička analiza.