Veblen Teorija Dokolicarske Klase (73-121)

Za izdavača: Nikola Janković Glavni urednik: dr Dušan Marinković Lektura i korektura: Predrag Rajić Dizajn korica: Mediterran Publishing Tehničko ureñenje: Mediterran Publishing Fotografija na naslovnoj strani © 2008 Mediterran Publishing

Torsten Veblen

TEORIJA DOKOLIČARSKE KLASE

Sa engleskog preveo: N IKOLA M IŠIĆ

Štampa: Art Print, Novi Sad Mediterran Publishing d.o.o. Nikole Pašiča 24, 21000 Novi Sad tel: +381.21.472.38.20 fax: +381.21.661.37.65 www.mediterran.co.yu e-mail: [email protected] Za sve informacije o ovom i drugim izdanjima Mediterran Publishinga, kontakt: [email protected]

Naslov originala: THE THEORY OF THE LEISURE CLASS by Thorstein Veblen London, George Allen and Unwin, Ltd. Ruskin Houze, 40 Museum Street, W. C. 1

Sadržaj: Vladimir Milanović: Delo Torstena Veblena Glava I Uvod Glava II Novčano takmičenje Glava III Isticanje dokolice Glava IV Isticanje potrošnje Glava V Novčani životni standard Glava VI Novčani kanoni ukusa Glava VII Odeča kao izraz novčane kulture Glava VIII Osloboñenje od proizvodnje i konzervativizma Glava IX Očuvanje arhaičnih osobina Glava X Savremeni ostaci junaštva Glava XI Verovanje u sreću Glava XII Verski obredi Glava XIII Ostaci neinvidioznog interesa Glava XIV Više obrazovanje kao izraz novčane kulture

9 71 87 99 125 151 163 203 221 241 267 291 307 337 361

Glava I Uvod

Institucija dokoličarske klase može se, u svom najrazvijenijem vidu, naći u višim stadijumima varvarske kulture - kao, na primer, u feudalnoj Evropi ili feudalnom Japanu. U takvim zajednicama se vrlo strogo vodi računa o klasnim razlikama. Najupečatljivija karakteristika - u tim klasnim razlikama - od ekonomskog značaja jeste distinkcija meñu poslovima dostojnim pojedinih klasa. Više klase su, po tradiciji, osloboñene ili isključene iz proizvodnih poslova; za njih se rezervišu odreñena zanimanja kojima se pripisuje izvestan stepen časti. Ratovanje je najvažnije meñu časnim zanimanjima u svim feudalnim zajednicama, a sveštenička služba obično dolazi odmah posle ratovanja. Ako jedna varvarska zajednica nije izrazito ratnička, onda sveštenička služba može uzeti prvenstvo, s tim da ratnička služba po značaju dolazi odmah posle nje. Meñutim, uvek važi pravilo, s vrlo malim izuzecima, da su više klase - bilo da su ratničke ili svešteničke - osloboñene proizvodnih poslova, i to oslobañanje je ekonomski izraz njihovog superiornog ranga. Izrazit primer osloboñenja od proizvodnje obeju ovih klasa pruža bramanska Indija. U zajednicama koje pripadaju višoj varvarskoj kulturi postoji prilična podela na potklase, unutar koje bi se mogla zgodno nazvati dokoličarskom klasom. Isto tako postoji odgovarajuća podela zanimanja meñu tim potklasa-ma. Dokoličarska klasa kao celina sadrži plemićke i svešteničke klase, zajedno s dobrim delom njihove pratnje. Zanimanja ove klase razvrstana su na odgovarajući način, ali imaju zajedničku ekonomsku karakteristiku - neproduktivna su. Ova neproduktivna zanimanja viših klasa, grubo svrstana, jesu: vladanje, ratovanje, vršenje verskih obreda i bavljenje sportovima.

72

Teorija dokoličarske klase

Najednom ranijem, ali ne najranijem, stupnju varvarstva, dokoličarska klasa se nalazi u manje izdiferenciranom obliku. Ni klasne razlike ni razlike u zanimanjima dokoličarske klase nisu tako potanke i složene. Stanovnici polinežanskih ostrva uglavnom verno pokazuju ovaj stepen razvitka, s izuzetkom što, usled nedostatka krupnih zveri, lov ne zauzima uobičajeno počasno mesto u njihovom načinu života. Islandska zajednica, iz vremena „Saga" takoñe pruža dobar primer. U takvoj zajednici postoji stroga podvojenost meñu klasama i meñu zanimanjima specifičnim za pojedinu klasu. Fizički rad, proizvodnja, sve što ima neposredne veze sa svakodnevnim radom za održavanje života isključivo je zanimanje niže klase. Ta niža klasa uključuje robove i druga zavisna lica, a obično i žene. Ako ima nekoliko stepena aristokratije, žene visokog ranga su obično osloboñene proizvodnih dužnosti, ili bar prostijih vrsta fizičkog rada. Muškarci iz viših klasa ne samo da su osloboñeni nego su običajem izričito isključeni iz svake proizvoñačke delatnosti. Vrste zanimanja koje su im odobrene strogo su definisane. Kao i na višem nivou, o kome je već bilo reči, ta zanimanja su: vladanje, ratovanje, vršenje verskih obreda i bavljenje sportovima. Ove četiri vrste delatnosti odreñuju način života viših klasa, a za najviši rang - kraljeve i poglavice - to su jedine vrste delatnosti dozvoljene običajem i zdravim razumom zajednice. U stvari, u razvijenijim sistemima čak se i sport teško dozvoljava članovima najvišeg ranga. Nižim stepenima dokoličarske klase otvorena su i neka druga zanimanja, ali takva zanimanja su samo kao pomoćna, uz jedno ili drugo zanimanje tipično za dokoličarsku klasu. Takva zanimanja su, na primer: proizvodnja i staranje o oružju, ratnoj opremi i ratnim čamcima, nega i rukovanje konjima, psima i sokolovima, pripremanje svetih tvari itd. Niže klase su isključene iz takvih drugostepenih časnih zanimanja, izuzev onih koja su jasno odreñenog proizvodnog karaktera i samo su izdaleka povezana s tipičnim zanimanjima dokoličarske klase. Ako od ove uzorne varvarske kulture krenemo korak nazad u niže stadijume varvarstva, više nećemo naći dokoličarsku klasu u potpuno razvijenom obliku. Meñutim, ovo niže varvarstvo pokazaće nam običaje, motive i okolnosti iz kojih se razvila doko-

Uvod

73

ličarska klasa, i tu ćemo naći prve korake njenog najranijeg razvitka. Ilustraciju za ove primitivne faze diferencijacije možemo naći kod nomadskih lovačkih plemena iz raznih delova sveta. Bilo koje od severnoameričkih lovačkih plemena može se uzeti kao zgodan primer. Za ova plemena teško da se može reći da imaju jasno odreñenu dokoličarsku klasu. Postoji diferencijacija funkcija i razlika meñu klasama, na osnovu diferencijacije funkcija, ali osloboñenje viših klasa od rada nije otišlo tako daleko da bi izraz „dokoličarska klasa" bio sasvim primenjiv. Plemena na ovom nivou dovela su ekonomsku diferencijaciju do stepena na kom se pravi jasna razlika u zanimanju muškaraca i žena, a ta razlika je invidioznog1 karaktera. Gotovo u svim tim plemenima ženama se, po običaju, isključivo daju ona zanimanja iz kojih se na sledećem stupnju razvijaju prava produktivna zanimanja. Muškarci su osloboñeni tih prostih zanimanja i čuvaju se za ratovanje, lov, sportove i verske obrede. U ovim razlikama se obično vrši vrlo pažljiva i stroga diskriminacija. Ova podela rada se poklapa sa razlikom izmeñu radne i dokoličarske klase koja je postojala u višoj varvarskoj kulturi. S nastavljanjem diverzifikacije i specijalizacije zanimanja, ovako povučena demarkaciona linija počinje da deli produktivna zanimanja od neproduktivnih. Iz zanimanja muškaraca, kakvo je ono bilo u ranijem varvarskom stadijumu, ne vodi poreklo nikakav značajniji deo kasnije proizvodnje. Ono je u kasnijem razvitku preživelo samo u zanimanjima koja se ne svrstavaju pod proizvodna: ratovanje, politika, sportovi, nauka i sveštenička služba. Jedini značajniji izuzeci su delimično ribolov i izvesna sitna zanimanja, koja teško da se mogu svrstati pod proizvodna, kao što su: izrada oružja, igračkih i sportskih rekvizita. U stvari, čitav niz proizvodnih zanimanja izrastao je iz onog što se u primitivnoj varvarskoj zajednici smatralo ženskim poslom. Rad muškaraca u nižem varvarskom društvu nije bio manje neophodan u životu grupe od rada koji su obavljale žene. Čak je možda muški posao doprinosio u pogledu snabdevanja grupe 1 Invidiozan (engleski: invidious) - zavidljiv, mrzak, nepravedan. Meñutim, pisac ovu reč upotrebljava u jednom novom njegovom značenju, prema definiciji koju je dao u poSlednjem pasusu druge glave („Novčano takmičenje") - prim. prev.

74

Teorija dokoličarske klase

hranom i drugim potrošnim dobrima isto toliko koliko i ženin. Taj „produktivni" karakter muškarčevog rada je u stvari toliko očigledan da se u uobičajenim ekonomskim spisima lovčev rad uzima kao vrsta primitivne proizvodnje. Meñutim, varvari nisu stvar tako shvatali. U njihovim očima lovci nisu bili radnici, i nisu hteli da se u tom pogledu svrstavaju sa ženama; niti su njihovi napori smeli da se svrstavaju u istu grupu sa ženskim argatovanjem, kao rad ili proizvodnja, u takvom smislu da se dozvoli zamenjivanje jednog drugim. U svim varvarskim zajednicama postojao je duboko usañeni osećaj za nejednakost muškarčevog i ženinog rada. Njegov rad može imati za posledicu održavanje grupe, ali postojao je osećaj da to biva putem takve veštine i delatnosti koja se ne može bez ponižavanja porediti s dosadnim dirinčenjem žena. Pri daljem koraku unazad u skali civilizacije - meñu grupama divljaka - diferencijacija zanimanja je još manje razrañena, a invidiozno pravljenje razlike meñu klasama i zanimanjima nije tako ustaljeno i strogo. Teško je naći prave primere primitivne divljačke kulture. Postoji veoma mali broj tih grupa ili zajednica koje su klasirane kao „divljačke" a da ne bi pokazivale tragove nazadovanja s jednog naprednijeg stepena kulture. Ipak, postoje grupe - od kojih neke, očigledno, nisu rezultat nazadovanja - koje dosta verno demonstriraju tragove primitivnog divljaštva. Njihova se kultura razlikuje od kulture varvarskih zajednica po odsustvu dokoličarske klase i, u velikoj meri, po odsustvu duha ili psihološkog stava na kome počiva institucija dokoličarske klase. Meñutim, ove zajednice primitivnih divljaka u kojima ne postoji hijerarhija ekonomskih klasa čine samo jedan mali i neupadljiv deo ljudske rase. Najbolji primer ove kulturne faze koji se može naći pružaju plemena Andamana ili Toda sa Nilgiri planina. Način života ovih grupa u vreme njihovih najranijih dodira s Evropljanima izgleda da je bio gotovo tipičan, bar ukoliko se tiče dokoličarske klase. Kao primer mogu se navesti Ainui sa ostrva Jezo i, kao malo sumnjiviji primer, neke grupe Bušmana i Eskima. Postoje i neke zajednice Pueblo Indijanaca, ali se one sa manje sigurnosti mogu uključiti u istu vrstu. Ako ne sve ove zajednice, ono većina njih mogu vrlo lako biti pre slučajevi degeneracije iz jednog višeg stepena varva-

Uvod

75

rizma nego što bi mogle biti nosioci kulture koja se nikad nije izdigla iznad svog sadašnjeg nivoa. Ako je tako, onda se one za našu svrhu mogu uzeti samo uz izvesnu rezervu, ali njima se ipak može poslužiti za dokazivanje baš kao da su stvarno „primitivne". Ove zajednice bez jasno definisane dokoličarske klase podsećaju jedna na drugu i u pogledu izvesnih drugih karakteristika njihove društvene strukture i načina života. To su sve male grupe vrlo proste (arhaične) strukture; one su obično miroljubive i sa ustaljenim mestom boravka, siromašne su, i privatno vlasništvo nije dominantna karakteristika njihovog ekonomskog sistema. Meñutim, ne znači da su to najmanje od postojećih zajednica ili da je njihova društvena struktura u svakom pogledu najmanje izdiferencirana; niti se u ovu vrstu mogu uključiti sve primitivne zajednice sa neizraženim sistemom individualnog vlasništva. Treba ipak primetiti da ova vrsta, izgleda, sadrži vrlo miroljubive (možda sve karakteristično miroljubive) primitivne grupe ljudi. Zaista, najizrazitija crta koja je zajednička članovima ovakvih zajednica jeste izvesna dobrodušna nepreduzimljivost kada se sukobe s nasiljem ili prevarom. Dokazi koje pružaju običaji i kulturne crte zajednica na niskom stepenu razvitka pokazuju da se institucija dokoličarske klase pojavila postepeno tokom prelaza iz primitivnog divljaštva u varvarizam, ili, da budemo precizniji, tokom prelaza iz miroljubivog u stalni ratnički način života. Očigledno je da su neophodni uslovi za pojavu dokoličarske klase u stalnom obliku sledeći: 1) zajednica mora imati pljačkaški način života (ratovanje ili lov na krupnu divljač, ili oboje), što znači da ljudi koji sačinjavaju u ovim slučajevima tek oformljenu dokoličarsku klasu moraju biti naviknuti na nanošenje povreda putem sile ili ratnog lukavstva; 2) sredstva za život moraju biti pristupačna na dovoljno lak način, kako bi moglo doći do osloboñenja znatnog dela zajednice od stalnog vršenja rutinskog rada. Institucija dokoličarske klase izrasla je iz jedne rane diskriminacije meñu zanimanjima, prema kojoj su neka zanimanja cenjena, a druga nisu. Po toj drevnoj distinkciji, cenjena zanimanja su ona koja se mogu svrstati u podvige; nisu cenjena ona neophodna svakodnevna zanimanja koja ne sadrže toliko poštovani elemenat podviga.

76

Teorija dokoličarske klase

Ova distinkcija ima vrlo malo očiglednog značenja u savremenoj radnoj zajednici, i zato su joj pisci iz oblasti ekonomike poklonili veoma malo pažnje. Kada se posmatra u svetlu onog modernog zdravog razuma koji diktira ekonomske rasprave, ona izgleda formalna i nebitna. Meñutim, ona sa velikom upornošću egzistira kao opšta predrasuda čak i u modernom životu, što se, na primer, vidi iz naše uobičajene averzije prema fizičkim poslovima. To je distinkcija lične prirode - superiornosti i inferiornosti. U ranijim stupnjevima kulture, kada je lična snaga pojedinca mnogo neposrednije i očiglednije odlučivala o uticaju na tok dogañaja, elemenat podviga se u svakodnevnom načinu života mnogo više cenio. Za tu činjenicu je vladao mnogo veći interes. Prema tome, distinkcija do koje je na toj osnovi dolazilo izgledala je onda imperativnija i odreñenija nego što je danas slučaj. Zato je ta distinkcija, kao činjenica u toku razvitka, vrlo bitna i počiva na dovoljno vrednim i uverljivim osnovama. Osnova na kojoj se obično stvara diskriminacija činjenica menja se uporedo s menjanjem interesa sa koga se obično činjenice posmatraju. Glavne i bitne su one karakteristike razmatranih činjenica koje su osvetljene dominantnim interesom toga vremena. Svaka data osnova za distinkciju izgledaće nebitna svakome ko obično posmatra date činjenice sa različitih tačaka gledišta i ocenjuje ih u različite svrhe. Običaj razlikovanja i klasifikovanja raznih ciljeva i pravaca delatnosti preovlañuje nužno uvek i svuda, jer je to neophodno ako hoćemo da doñemo do radne teorije ili načina života. Odreñena tačka gledišta, ili odreñena karakteristika koja je izabrana kao definitivna u klasifikaciji životnih činjenica zavisi od interesa sa koga je vršena diskriminacija činjenica. Zato se osnovi diskriminacije i norme procedure u klasifikovanju činjenica progresivno menjaju uporedo sa porastom kulture; jer, cilj radi koga se životne činjenice ocenjuju menja se, pa se, prema tome, isto tako menja i tačka gledišta. Dakle, ono što se najednom stepenu kulture priznaje kao glavna i odlučujuća karakteristika vrste aktivnosti ili društvene klase neće ni na jednom sledećem stepenu zadržati istu relativnu važnost za ciljeve klasifikacije. Meñutim, promena standarda i stanovišta samo je postepena i

Uvod

77

retko dovodi do obaranja ili potpunog suzbijanja stanovišta koje je jednom usvojeno. Još uvek se, obično, pravi razlika izmeñu produktivnih i neproduktivnih zanimanja. Ovo moderno pravljenje razlike nije ništa drugo do izmenjeni oblik varvarske razlike izmeñu podviga i dirinčenja. Zanimanja, kao što su: ratovanje, politika, javni verski obredi, javno zabavljanje - smatraju se u očima javnosti bitno različitim od rada koji ostvaruje materijalna sredstva za život. Demarkaciona linija nije do u tančine ista kao što je bila u načinu života ranog varvarskog perioda, ali u glavnim crtama ta distinkcija nije pala u zaborav. Danas vlada prećutna distinkcija, zasnovana na zdravom razumu - da se, u krajnjoj liniji, produktivnim smatra samo napor čiji je krajnji cilj korišćenje svega onog što nije čovek. Prisilno korišćenje čoveka po čoveku ne smatra se produktivnom funkcijom; ali svi napori usmereni na poboljšanje čovekovog života korišćenjem sredine van čoveka svrstani su kao produktivna aktivnost. Ekonomisti, koji su u najvećoj meri zadržali i prilagodili klasičnu tradiciju, usvojili su pretpostavku da je čovekova„moć nad prirodom" karakteristična činjenica industrijske produktivnosti. Smatra se da ova proizvoñačka moć nad prirodom uključuje čovekovu moć nad životom životinja i nad svim elementarnim snagama. Na taj način je povučena granica izmeñu čovečanstva i nesvesnog životinjskog sveta. U ranija vremena, i meñu ljudima opterećenim drugom vrstom predrasuda, ova granica nije bila povučena onako kako je mi danas povlačimo. Prema životnom obrascu divljaka ili varvarina, ona se povlači na drugom mestu i na drugi način. U svim zajednicama varvarske kulture postoji budna i uvrežena svest o suprotnosti izmeñu dveju širokih grupa pojava; u jednu varvarin uključuje sebe, a u drugu svoju hranu. On oseća i suprotnost izmeñu ekonomskih i neekonomskih pojava, ali ta suprotnost nije shvaćena na onakav način kako je mi danas shvatamo; ona se ne postavlja izmeñu čoveka i nesvesnog životinjskog sveta, nego izmeñu živih i mrtvih stvari. Možda će danas izgledati kao preterana obazrivost želja da se objasni da varvarinova predstava, koju ovde nameravamo da pro-

78

Teorija dokoličarske klase

tumačimo terminom „živ", nije identična s onom koja bi se protumačila rečju „živeći". Termin „živ" ne obuhvata sve stvari koje žive, a, s druge strane, obuhvata mnoge druge. Takve upečatljive prirodne pojave, kao što su: oluja, bolest, vodopad - smatraju se „živim", dok se voće i biljke, pa čak i neupadljive životinje, kao što su muve, crvi, miševi, ovce - obično ne smatraju „živim", osim ako se uzimaju kolektivno. Termin „živ", kako je ovde upotrebljen, ne podrazumeva nužno nešto što sadrži dušu ili duh. Ovaj termin sadrži takve stvari koje su po shvatanju animističkog divljaka ili varvarina strašne na osnovu njihove stvarne ili pripisane im pokretačke snage. Ova kategorija obuhvata velik broj prirodnih objekata i pojava. Ovakvo razlikovanje mrtvog od aktivnog još uvek postoji kao način mišljenja kod nemeditativnih osoba, i ono još uvek jako utiče na uobičajene teorije o ljudskom životu i prirodnim procesima, ali ne prožima naš svakodnevni život u takvoj meri ili sa tako dalekosežnim praktičnim posledicama kao što je to bio slučaj u ranijim stupnjevima kulture i verovanja. Prema shvatanju varvarina, razrañivanje i upotreba onoga što pruža mrtva priroda jeste delatnost na sasvim različitom nivou od one koja ima veze sa „živim" stvarima i snagama. Demarkaciona linija može biti nejasna i može se malo pomerati na ovu ili onu stranu, ali pravljenje ove razlike u glavnim crtama dovoljno je realno i uverljivo da utiče na varvarinov obrazac života. Varvarinova mašta vrsti stvari koje on shvata kao „žive" pripisuje razvijanje aktivnosti usmerene ka izvesnom cilju. Upravo to svrsishodno razvijanje aktivnosti čini jedan objekat ili pojavu „živom" činjenicom. Kad god se bezazleni divljak ili varvarin suoči s aktivnošću koja je u bilo kojoj meri nametljiva, on je tumači na jedini način, koji mu je odmah pri ruci - način neposredno dat kroz njegovu svest o vlastitim postupcima. Tako se aktivnost poistovecuje s ljudskim delovanjem, a aktivni objekti se poistovećuju s ljudskim činiocem. Pojavama tog karaktera - naročito onim čije je ponašanje izrazito zastrašujuće ili zbunjujuće - treba se suprotstaviti duhom i umenjem koje se u osnovi razlikuje od onog što se zahteva za rukovanje mrtvim stvarima. Izaći na kraj s takvim pojavama više je stvar podviga nego radinosti. To je ispoljavanje hrabrosti, a ne marljivosti.

Uvod

79

Prema ovoj naivnoj diskriminaciji izmeñu mrtvog i živog, aktivnosti ove primitivne društvene grupacije teže da potpadnu pod dve kategorije, koje bi se našim savremenim jezikom zvale: podvig i radinost. Radinost je napor usmeren ka stvaranju nove stvari, s novom primenom koju joj daje uobličavajuća ruka stvaraoca, i to od pasivnog („mrtvog") materijala; dok je podvig, ukoliko dovede do posledice koja je korisna činiocu, prilagoñavanje sopstvenim ciljevima energije koju je prethodno jedan drugi činilac upravljao kao nekoj drugoj svrsi. Mi još uvek govorimo o „mrtvoj materiji", i u tom terminu je zadržano nešto od načina kako je varvarin shvatio njegov dublji značaj. Pravljenje razlike izmeñu podviga i argatovanja poklapa se sa razlikom izmeñu polova. Polovi se razlikuju ne samo po telesnoj strukturi i snazi mišića, nego možda mnogo bitnije po temperamentu, i to mora da je vrlo rano dovelo do odgovarajuće pode-, le rada. Većina aktivnosti koje se svrstavaju kao podvizi pripada muškarcima - kao čvršće grañenim, otpornijim, sposobnijim za iznenadne i velike napore, i više naklonjenim isticanju, aktivnom takmičenju i agresiji. Razlika u grañi, u psihološkom karakteru i u temperamentu meñu članovima primitivne zajednice mogla je biti neznatna; u stvari, izgleda da je ona relativno neznatna i bez važnosti u nekim od arhaičnijih grupa koje poznajemo - kao, na primer, kod plemena Andamana. Ali čim je diferencijacija funkcija uveliko počela na liniji diktiranoj tom fizičkom i duhovnom razlikom, prvobitna razlika izmeñu polova će se i sama proširiti. Odmah će početi kumulativni proces selektivnog prilagoñavanja novoj podeli zanimanja, naročito ako su postojbina ili postojeća fauna s kojom je grupa u kontaktu takvi da zahtevaju u priličnoj meri ispoljavanje osobina vezanih za snagu i izdržljivost. Stalna potera za krupnom divljači više zahteva muške osobine snage, agilnosti i žestine, i to će, svakako, ubrzati i proširiti diferencijaciju funkcija meñu polovima. Isto tako, čim grupa doñe u neprijateljski dodir s drugim grupama, divergencija funkcija će poprimiti već razvijeni oblik pravljenja razlike izmeñu podviga i radinosti. U takvoj pljačkaškoj grupi lovaca borba i lov spadaju u dužnost sposobnih muškaraca. Žene vrše ostale poslove koji treba

-

80

Teorija dokoličarske klase

da budu posvršavani; ostali članovi grupe, koji su nesposobni za muški posao, u ovu svrhu se klasiraju zajedno sa ženama. Obe dužnosti muškaraca - i borba i lov - govoreći uopšte, istog su karaktera. One su obe pljačkaške prirode; i borac i lovac podjednako žanju tamo gde nisu sejali. Njihovo agresivno isticanje snage i oštroumnosti očigledno se razlikuje od ženinog neumornog i dosadnog oblikovanja materije; ono se ne može smatrati produktivnim radom, nego pre sticanjem sredstava putem otimanja. Pošto je posao varvarskog muškarca, u svom najvišem razvitku i najširoj divergenciji od ženinog posla, takav - sledi da će se svaki napor koji ne sadrži isticanje hrabrosti i junaštva smatrati nedostojnim čoveka. Uporedo sa ustaljivanjem takve tradicije, zdrav razum zajednice je podiže na stepen kanona ponašanja. Tako, na tom stepenu kulture, čoveku koji sebe poštuje moralno je nemoguće da se bavi poslovima ili stiče sredstva na način koji se ne zasniva na podvigu, odnosno na snazi ili varci. Kada se, dugom primenom, pljačkaški način života ustalio kod grupe, ozakonjena dužnost sposobnog muškarca u društvenoj ekonomiji postaje: da ubija, uništava takve suparnike u borbi za opstanak koji bi mu se suprotstavili ili mu prkosili, da savlada i potčinjava takve tuñe sile koje bi se u datoj sredini ponašale nepokorno. Ova teoretska distinkcija izmeñu podviga i argatovanja toliko je uporno i potanko sprovoñena, da u mnogim lovačkim plemenima čovek nije smeo da donese kući lovinu koju je ubio, nego je morao da pošalje svoju ženu da obavi taj niži posao. Kao što je već pokazano, pravljenje razlike izmeñu podviga i argatovanja - jeste invidiozno pravljenje razlike izmeñu zanimanja. Ona zanimanja koja se klasiraju kao podvizi vredna su, časna i plemenita, druga zanimanja, koja ne sadrže taj elemenat podviga, a naročito ona koja su vezana za služenje i podreñenost, bezvredna su, ponižavajuća i prosta. Pojam dostojanstva, vrednosti ili časti, kad se primenjuje na lica ili ponašanje, od prvorazrednog je značaja u razvitku klasa i klasnih razlika i zato je potrebno da se nešto kaže o njegovom poreklu i značenju. Njegova psihološka osnova može se u glavnim potezima izneti na sledeći način.

Uvod

81

Kao predmet selektivne nužde, čovek je činilac posrednik. On je* po sopstvenom shvatanju, središte razvijanja impulzivne delatnosti - „svrsishodne" delatnosti. On je činilac koji u svakom činu traži postizanje nekog konkretnog, objektivnog, bezličnog cilja. Baš zbog toga što je takav činilac, on raspolaže smislom za efektivan rad, a uzaludan napor ga odbija. On ima razvijen osećaj za vrednost korisnosti ili efikasnosti i za bezvrednost jalovosti, rasipništva ili nesposobnosti. Ova sposobnost, ili sklonost, može se nazvati instinktom radinosti. Gde god životne okolnosti ili tradicije dovode do stalnog poreñivanja jedne osobe s drugom u pitanju njihove radne efikasnosti instinkt radinosti vrši takmičarsko ili invidiozno uporeñivanje ličnosti. U kojoj meri će to biti slučaj - zavisi u priličnoj meri od temperamenta stanovništva. U svakoj zajednici u kojoj se takvo invidiozno uporeñivanje lica vrši po ustaljenom običaju vidan uspeh postaje cilj kome se teži kao sredstvu za postizanje osnove za poštovanje. Isticanjem svoje efikasnosti postiže se za sebe poštovanje, a izbegava se kuñenje. Rezultat je to da instinkt radinosti dovodi do takmičarske demonstracije snage. Tokom te primitivne faze društvenog razvitka, kada je zajednica još uvek po običaju miroljubiva, možda i vezana za jedno mesto boravka, i bez razvijenog sistema privatnog vlasništva, efikasnost pojedinaca se može pokazati uglavnom i najpostojanije u nekim poslovima usmerenim ka unapreñivanju života grupe. Ukoliko meñu članovima grupe postoji neko takmičenje ekonomske vrste, to će uglavnom biti takmičenje u produktivnoj korisnosti. Istovremeno, podsticaj za takmičenje nije naročito snažan, niti je polje takmičenja široko. Kad zajednica prelazi iz miroljubivog divljaštva u pljačkašku fazu života, uslovi takmičenja se menjaju. Prilike i podsticaji za takmičenje veoma se povećavaju u pogledu obima i potrebe. Delatnost muškaraca sve više poprima karakter podviga; invidiozno uporeñivanje jednog lovca ili ratnika s drugim postaje sve lakše i uobičajenije. Opipljivi dokazi podviga - trofeji - nalaze mesto u ljudskim načinima mišljenja kao osnovna karakteristika životnih potrepština. Plen, trofeji lova ili prepada počinju da budu cenjeni

Teorija dokoličarske klase

82

kao dokazi posedovanja izuzetne snage. Agresija postaje priznat oblik akcije, a plen služi kao prima facie2 dokaz uspešne agresije. Na ovom kulturnom stupnju borba i takmičenje su prihvaćeni, priznati i cenjeni oblici samoisticanja; a upotrebljivi artikli ili usluge, stečeni otimanjem ili prinudom, služe kao uobičajeni dokazi uspesnog takmičenja. Prema tome, važi i obrnuto: sticanje dobara drugim putem, a ne zaplenom, počinje da se smatra nedostojnim čoveka sposobnog za podvige. Iz istog razloga omraženo je vršenje produktivnog rada ili stupanje u službu drugog lica. Tako dolazi do invidioznog pravljenja razlike izmeñu podviga i sticanja otimanjem, s jedne strane, i proizvoñačkog zanimanja, s druge strane. Raña se odvratnost prema fizičkom radu zbog nedo-stojnosti koja mu se pripisuje. Kod primitivnog varvarina, pre nego što je jednostavni sadržaj pojma bio zamagljen svojim vlastitim proširivanjima i izrastanjem drugostepenih srodnih ideja, „časno", izgleda, da ne znači ništa drugo do isticanje superiorne snage. „Časno" znači „strašno"; „dostojno" znači „svemoćno". Časno delo u konačnoj analizi teško da je išta drugo do priznato uspešno delo agresije; a tamo gde agresija znači sukob s ljudima i životinjama delatnost, koja počinje da biva naročito i u prvom redu časna, jeste isticanje snažne ruke. Naivni, arhaični običaj tumačenja svih manifestacija snage u obliku jake ličnosti ili „snage volje" umnogome potpomaže ovo uobičajeno uzdizanje snažne ruke. Počasni epiteti koji su u modi kod varvarskih plemena ivSto tako kao i meñu narodima s naprednijom kulturom obično nose pečat tog bezazlenog shvatanja časti. Epiteti i titule koje se upotrebljavaju za obraćanje poglavicama, kao i za odobrovoljavanje kraljeva i bogova, gotovo uvek pripisuju licu, koje treba da se odobrovolji, sklonost ka diktatorskoj žestini i neodoljivoj rušilačkoj snazi. Ovo, u izvesnoj rneri, vredi i za civilizovanije zajednice našeg vremena. Ovo gledište se može podržati i sklonošću da se u heraldičkim simbolima predstavljaju krvoločne životinje i ptice grabljivice. Po ovom varvarskom ocenjivanju vrednosti Časti na osnovu zdravog razuma, uzimanje života - ubijanje strašnih protivnika, 2

Prima facie - na prvi pogled - prim. prev.

Uvod

83

bilo da su to životinje ili ljudi - jeste, u najvećoj mogućoj meri, častan podvig. Ovaj visoki čin ubijanja, kao izraz ubičine svemoći, baca sjaj vrline na svaki čin ubistva i na sva oruña i sredstva toga čina. Oružje je časno, a njegova upotreba, čak i u poteri za životom najjadnijih bića u prirodi, postaje častan posao. Istovremeno, poslovi u proizvodnji postaju na odgovarajući način mrski i, prema shvatanjima zdravog razuma, rukovanje oruñima i spravama proizvodnje postaje stvar koja je ispod dostojanstva sposobnih ljudi. Fizički rad postaje omražen. Ovde se pretpostavlja da su tokom kulturne evolucije primitivne grupe ljudi prešle iz prvobitne miroljubive faze u narednu fazu, u kojoj je borba priznato i karakteristično zanimanje grupe. Meñutim, ovim se ne misli da je došlo do iznenadnog prelaska iz nepomućenog mira i dobre volje u kasniju ili višu fazu života, u kojoj prvi put dolazi do pojave borbe. Isto tako ne misli se ni to da je sva miroljubiva proizvodnja nestala pri prelasku u pljačkašku fazu kulture. Može se slobodno reći da je bilo izvesnih borbi i u ranom stadijumu društvenog života. Do borbi je dolazilo, češće ili rede, kroz takmičenje zbog žena. Do ovog zaključka nas dovode poznati običaji primitivnih grupa, kao i običaji antropoidnih majmuna, a i vrlo dobro poznate sklonosti ljudske prirode podržavaju ovakvo gledište. Zato bi se moglo primetiti da nije uopšte moglo biti takvog prvobitnog stadijuma miroljubivog života kakav se ovde pretpostavlja. U kulturnoj evoluciji ne postoji momenat pre koga nije bilo borbe. Meñutim, ne postavlja se pitanje da li je dolazilo do borbi od slučaja do slučaja ili sporadično, ili čak po običaju češće ili rede; radi se o stvaranju ustaljenog ratničkog načina mišljenja - o preovlañujućem običaju prosuñivanja činjenica i dogañaja sa gledišta borbe. Pljačkaška faza kulture postignuta je tek kada je pljačkaško gledište postalo ustaljen i priznat stav članova grupe; kada je borba postala dominantna nota u važećoj teoriji života; kada je rasuñivanje na osnovu zdravog razuma o ljudima i stvarima postalo rasuñivanje u vezi s borbom.

84

Stoga, bitna razlika izmeñu miroljubivog i pljačkaškog stadi-juma kulture jeste duhovna razlika, a ne mehanička. Promena u duhovnom stavu je rezultat promene materijalnih činjenica života grupe, i do toga dolazi postepeno, uporedo s preovlañivanjem materijalnih činjenica pogodnih za pljačkaški stav. Donja granica pljačkaške kulture je proizvodna granica. Pljačka ne može postati uobičajen, konvencionalan izvor sredstava bilo koje grupe ili klase dok se metodi proizvodnje ne razviju do takve mere efikasnosti da ostave višak za koji se vredi boriti, iznad sredstava onih koji su zaposleni na pribavljanju sredstava za život. Prema tome, pre-laz od mirovnog perioda na pljačku zavisi od razvitka tehničkih znanja i upotrebe oruña. Pljačkaška kultura je, na sličan način, nepraktična u ranije vreme, dok oružja nisu usavršena do te mere da čine čoveka strašnom životinjom. Rani razvitak oruña i oružja je, naravno, ista činjenica viñena iz dva različita ugla. Život izvesne grupe karakterisao bi se kao miroljubiv dokle god ustaljeno pribegavanje borbi ne dovede bitku u prvi plan čoveko-vih svakodnevnih misli i učini je dominantnom karakteristikom čovekovog života. Očigledno, grupa može da stekne takav pljačkaški stav u manjoj ili većoj meri, tako da će njen obrazac života i pravila ponašanja biti, u većoj ili manjoj meri, pod uticajem pljačkaškog duha. Zato se pretpostavlja da je pljačkaška faza kulture dolazila postepeno, putem kumulativnog rastenja pljačkaških sklonosti, običaja i tradicije; a taj porast je bio prouzrokovan pro-menom okolnosti u životu grupe, koja je bila takve prirode da se razvijala i čuvala one crte ljudske prirode i one tradicije i norme ponašanja koje su bile pogodnije za pljačkaški, nego za miroljubivi život. Dokaz za hipotezu da je postojao takav miroljubivi stadijum primitivne kulture najvećim je delom izvučen iz psihologije, a manje iz etnologije, i ne može se detaljno razmotriti na ovom me-stu. On će biti delimično iznesen u jednom kasnijem poglavlju, kad se budu razmatrale arhaične crte ljudske prirode u savreme-noj kulturi.

87

Glava II Novčano takmičenje

U toku kulturne evolucije pojava dokoličarske klase poklapa se s početkom vlasništva. To je bilo neophodno, jer ove dve institucije proističu iz istog niza ekonomskih faktora. U samoj početnoj fazi njihovog razvoja one su samo različiti aspekti istih opštih činjenica društvene strukture. Za našu namenu dokoličarstvo i vlasništvo su interesantni baš kao elementi društvene strukture, odnosno kao konvencionalne činjenice. Uobičajeno zanemarivanje rada ne čini dokoličarsku klasu, kao što ni mehanička činjenica korišćenja i potrošnje ne čini vlasništvo. Zato se ove rasprave ne tiče početak lenjosti, niti početak prisvajanja korisnih artikala za privatnu potrošnju. Pitanje koje se postavlja jeste poreklo i priroda jedne uobičajene dokoličarske klase, s jedne strane, i početka privatnog vlasništva kao uobičajenog prava ili opravdanog zahteva, s druge strane. Prvobitna diferencijacija iz koje je poteklo pravljenje razlike izmeñu dokoličarske i radne klase jeste održavanje podele na čovekov i ženin posao u nižim stadijumima varvarizma. Isto tako, najraniji oblik vlasništva je posedovanje žene od strane sposobnih muškaraca zajednice. Ove činjenice se mogu izraziti na opštiji način i bliže smislu varvarske teorije života ako kažemo da je to posedovanje žene od strane muškaraca. Nema sumnje da je pre no što je došlo do običaja da se usvaja žena došlo do posvojavanja korisnih predmeta. Običaji postojećih arhaičnih zajednica u kojima ne postoji posedovanje žene potkrepljuju ovakvo gledište. U svim zajednicama članovi, kako muškarci

88 tako i žene, imaju običaj da za svoju ličnu upotrebu usvajaju razne korisne predmete. Meñutim, ti korisni predmeti se ne smatraju vlasništvom lica koje ih usvaja i koristi. Uobičajeno usvajanje i korišćenje, odnosno potrošnja izvesnih nevažnih ličnih stvari vrši se bez pokretanja pitanja vlasništva, to jest pitanja uobičajenog, opravdanog polaganja prava na tuñe stvari. Vlasništvo nad ženom počinje u nižim stadijumima varvar-ske kulture, očigledno hvatanjem ženskih zarobljenika. Prvobitni razlog za zarobljavanje i usvajanje žena izgleda da je bio taj što su one bile pogodne za trofeje. Praksa da se žene zarobljavaju od neprijatelja kao ratni trofeji dovela je do kombinacije vlasništva i braka, a iz toga je proizašlo domaćinstvo s muškarcem kao glavom domaćinstva. Ovome je sledilo proširenje ropstva, pored žena, i na druge zarobljenike i podreñena lica, te proširenje kombinacije vlasništva i braka i na druge žene, a ne samo na one zarobljene od neprijatelja. Tako je, kao rezultat takmičenja u uslovima pljačkaškog načina života, došlo, s jedne strane, do takvog oblika braka koji se zasnivao na sili, a, s druge strane, do običaja posedovanja. Obe ove institucije se u početnoj fazi svog razvitka nisu razlikovale meñusobno; obe potiču od želje ljudi od uspeha da dokažu svoju srčanost pokazivanjem nekog trajnog rezultata svojih podviga. Obe, isto tako, doprinose sklonosti za gospodarenjem, koja prožima sve pljačkaške zajednice, Od vlasništva nad ženama predstava o posedovanju se toliko proširuje da uključuje produkte njihovog rada, te tako dolazi do vlasništva ne samo lica nego i stvari. Na taj način se postepeno učvršćuje trajan sistem posedovanja robe. Tako, iako je u poslednjim stadijumima razvitka upotrebljivost robe za potrošnju postala najnezgodniji elemenat njihove vrednosti, ipak bogatstvo još uvek nije izgubilo svoju korisnost kao počasni dokaz vlasnikove moći. Gde god se pojavljuje institucija privatnog vlasništva, čak i u najnerazvijenijem obliku, ekonomski proces nosi karakter borbe meñu ljudima za vlasništvo nad robom. U teoriji ekonomije postao je običaj, naročito meñu ekonomistima koji se s najmanje skretanja drže modernizovanih klasičnih doktrina, da se ova bor-

89

ba za bogatstvo tumači kao, u osnovi, borba za opstanak. Nema sumnje daje njen karakter dobrim delom takav u ranijim i manje efikasnim fazama proizvodnje. Njen karakter je takav, isto tako, i u slučajevima gde je „škrtost prirode" tolika da zajednici pruža samo oskudna sredstva za život u zamenu za naporan i neumoran rad u pribavljanju sredstava za opstanak. Meñutim, u svim naprednim zajednicama danas je učinjen velik napredak u odnosu na taj rani stepen tehnološkog razvoja. Proizvodna efektivnost je danas dovedena do tako visokog stepena da pruža nešto mnogo više od golog opstanka onima koji su angažovani u proizvodnom procesu. U teoriji ekonomije se, ne tako retko, govori o daljoj borbi za bogatstvo na ovoj novoj proizvodnoj osnovi kao o takmičenju za povećanje životnih udobnosti, u prvom redu za povećanje fizičkih udobnosti koje potrošnja robe pruža. Obično se smatra da je cilj sticanja i nagomilavanja - potrošnja nagomilane robe - bilo da potrošnju vrši neposredno vlasnik robe, ili njegovo domaćinstvo, koje se u teoriji u tu svrhu identi-fikuje s njim. To se bar smatra ekonomski zakonitim ciljem sticanja, o kome je teorija jedino obavezna da vodi računa. Može se, naravno, shvatiti da takva potrošnja služi potrošačevim fizičkim potrebama, njegovoj fizičkoj udobnosti, ili njegovim takozvanim višim potrebama duhovnim, estetskim, intelektualnim i nekim drugim, s tim što će ova poslednja vrsta potreba biti zadovoljena posrednom potrošnjom robe na način koji je poznat svim čitaocima koji prate ekonomske publikacije. Meñutim, podsticaj koji dovodi do stalne akumulacije bićemo u stanju da pronañemo samo onda ako potrošnju robe shvatimo u smislu koji je daleko od njenog naivnog značenja. Motiv koji počiva u temeljima vlasništva jeste takmičenje; taj isti motiv takmičenja nastavlja aktivno da deluje u daljem razvitku institucije koju je prouzrokovao i u razvitku svih onih karakteristika društvene strukture kojih se ova institucija vlasništva tiče. Posedovanje bogatstva pruža počast; to je izvesna invidiozna distinkcija. Ništa što bi bilo toliko uverljivo ne može se reći za potrošnju robe, kao ni za bilo koji drugi podsticaj za akumuliranje bogatstva.

90

Teorija dokoličarske klase

Prirodno je da se ne srne prevideti da u zajednici gde je gotovo sva roba privatno vlasništvo postoji nužda da se zarade sredstva za život kao snažni i svuda prisutni podsticaj za siromašnije članove zajednice. Nužda za opstankom i povećanjem fizičkih udobnosti može izvesno vreme biti dominantan motiv sticanja za one klase koje se obično bave fizičkim radom, čiji opstanak je uvek u neizvesnosti i koje malo poseduju i, po pravilu, malo akumuliraju. Meñutim, u toku rasprave će se pokazati da čak i u slučaju ovih klasa bez sredstava preovlañivanje motiva fizičke potrebe nije tako odlučujuće kao što se ponekad podrazumeva. S druge strane, u pogledu onih članova i klasa zajednice koji su uglavnom angažovani u akumulaciji bogatstva, podsticaj za opstankom i fizičkim udobnostima nikad ne igra značajnu ulogu. Od samog početka dominantni podsticaj je bila invidiozna distinkcija koja je pripisivana bogatstvu i, osim povremeno i izuzetno, nijedan drugi motiv u bilo kom stepenu razvitka nije uspeo da osvoji ovo prvenstvo. Vlasništvo je počelo time što je bilo plen koji se čuvao kao trofej uspešno izvršenog prepada. Sve dok grupa nije mnogo odstupala od primitivne zajedničke organizacije i sve dok je bila u bliskom kontaktu s drugim, neprijateljskim grupama, upotrebljivost posedovanih lica i stvari uglavnom je ležala u invidioznom uporeñivanju izmeñu njihovog vlasnika i neprijatelja od koga su ta lica i stvari bili uzeti. Običaj razlikovanja interesa pojedinca od interesa grupe kojoj je on pripadao jeste, očigledno, kasnija pojava. Invidiozno uporeñivanje vlasnika počasnog plena, koji donosi počast, s njegovim manje uspešnim susedima unutar grupe je, nema sumnje, vrlo rano postojalo kao elemenat upotrebljivosti posedovanih stvari, iako to u početku nije bio glavni elemenat njihove vrednosti. Hrabrost pojedinca je još uvek u prvom redu hrabrost grupe, a vlasnik plena se još uvek osećao u prvom redu kao čuvar časti grupe. Ovakvo ocenjivanje podviga sa zajedničke tačke gledišta takoñe se sreće u kasnijim stadijumima društvenog razvitka, naročito u pogledu ratnih lovorika. Meñutim, čim je običaj privatnog vlasništva počeo da se ustaljuje, počeće da se menja stav u pogledu pravljenja invidioznog poreñenja na kome počiva privatno vlasništvo. U stvari, jedna

Novčano takmičenje

91

promena je samo odraz druge. Početna faza vlasništva, faza sticanja naivnom zaplenom i obraćanjem, počinje da prelazi u naredni stadijum prvobitne organizacije proizvodnje na bazi privatnog vlasništva (nad robovima); horda se razvija u proizvodnu zajednicu koja je u većoj ili manjoj meri sama sebi dovoljna; posedovane stvari počinju da se cene, ne toliko kao dokaz uspešnog pljačkaškog prepada, koliko kao dokaz premoći vlasnika te robe nad drugim pojedincima unutar zajednice. Invidiozno poreñenje sada u prvom redu postaje poreñenje vlasnika s drugim članovima grupe. Vlasništvo je još uvek sačuvalo prirodu trofeja, ali, uporedo s kulturnim napretkom, ono sve više postaje trofej uspeha zadobijenih u igri vlasništva, koja se igra meñu članovima grupe po kvazimiroljubivim metodima nomadskog života. Postepeno, uporedo sa procesom u kome proizvodna delatnost dalje zamenjuje pljačkašku aktivnost u svakodnevnom životu zajednice i u načinu mišljenja ljudi, akumulirani posedi sve više zamenjuju trofeje pljačkaških podviga kao uobičajeni znaci moći i uspeha. Zato s porastom ustaljene proizvodnje posedovanje bogatstva dobija u relativnoj važnosti i efektivnosti kao uobičajena osnova za ugled i poštovanje. To ne znači da je ugled prestao da se stiče na bazi drugih, neposrednijih dokaza snage; to ne znači da je uspešan pljačkaški prepad ili ratni podvig prestao da izaziva odobravanje i divljenje gomile, ili da pobuñuje zavist manje uspešnih suparnika; ali prilika za isticanje putem neposredne manifestacije superiorne snage sve je manje na raspoloženju, kako u pogledu obima tako i u pogledu broja. Istovremeno, sve je više prilika za proizvodnu agresiju i za akumulaciju imanja kvazimiroljubivim načinima nomadske proizvodnje, kako u pogledu obima tako i u pogledu broja. Za našu namenu je još važnije što vlasništvo sada postaje najpristupačniji dokaz uglednog stepena uspeha, za razliku od herojskog ili značajnog postignuća. Zato ono postaje uobičajena osnova za sticanje ugleda. Vlasništvo u izvesnoj meri postaje neophodno da bi se u zajednici stekao neki poštovani položaj. Da bi se zadržalo „dobro ime", postaje neophodno da se akumulira i stiče vlasništvo. Kada je akumulirana roba jednom na taj način postala priznata značka za sposobnost, posedovanje

92

Teorija dokoličarske klase

bogatstva počinje da poprima karakter nezavisnog i odreñenog osnova za poštovanje. Posedovanje robe, bilo da je ona stečena agresivno, vlastitim trudom ili prenesena nasleñem sa drugih lica, postaje uobičajena osnova za sticanje ugleda. Posedovanje bogatstva, koje je u početku cenjeno prosto kao dokaz sposobnosti, postaje, po opštem shvatanju, samo po sebi zaslužan čin. Bogatstvo je sada samo po sebi suštinski počasno i prenosi počast na svoga vlasnika. Daljim rafiniranjem, bogatstvo koje je stečeno pasivno prenosom sa predaka ili drugih prethodnika postaje sada čak počasnije nego bogatstvo stečeno trudom samog vlasnika; meñutim, ova distinkcija pripada kasnijem stepenu evolucije novčane kulture i o njoj će biti reči u svoje vreme. Srčanost i podvig mogu i dalje ostati osnova za sticanje najvišeg opšteg poštovanja, iako je posedovanje bogatstva postalo osnova za uživanje običnog ugleda i besprekornog društvenog položaja. Pljačkaški instinkt i odgovarajuće odobravanje pljačkaških sposobnosti su duboko ukorenjeni u načinima mišljenja onih ljudi koji su duže živeli pod disciplinom pljačkaške kulture. Prema popularnom mišljenju, još uvek su najviše počasti one koje se stiču pokazivanjem izuzetne pljačkaške sposobnosti u ratu, ili kvazipljačkaške sposobnosti u državništvu; meñutim, u svrhu običnog pristojnog položaja u društvu ova sredstva za sticanje ugleda zamenjena su ugledom kroz situacije i akumulaciju robe. Da bi se u očima zajednice stekao izvestan položaj, neophodno je postići izvestan, donekle nedefinisan uobičajeni standard bogatstva; baš isto onako kao što je u pljačkaškom stadijumu za varvarina bilo neophodno da postigne plemenski standard fizičke izdržljivosti, lukavosti i veštine u rukovanju oružjem. Izvestan standard bogatstva u jednom i snage u drugom slučaju neophodni su uslovi za sticanje osnovnog poštovanja, a sve što premaša ovaj standard je posebna zasluga. Oni članovi zajednice kojima nedostaje ovaj donekle nedefinisani normalni stepen snage ili imovine gube ugled u očima svojih bližnjih; a, dosledno tome, gube ugled i u vlastitim očima, pošto je obično osnova za samopoštovanje ono poštovanje koje nam ukazuju naši susedi. Samo pojedinci koji poseduju jeretički tempera-

Novčano takmičenje

93

ment mogu za duže vreme zadržati samopoštovanje uprkos tome što nisu cenjeni od strane svoje okoline. Prividni izuzeci od ovog pravila sreću se naročito meñu ljudima s jakim verskim uverenjima. Meñutim, ti prividni izuzeci retko su stvarni izuzeci, pošto se takve osobe obično oslanjaju na tobožnje odobravanje svojih dela od strane nekog natprirodnog svedoka njihovih dela. Čim posedovanje imovine postane osnova za popularan ugled, ono postaje neophodan uslov za onu samodopadljivost koju mi nazivamo samopoštovanjem. U svakoj zajednici u kojoj postoji posedovanje robe od strane pojedinca neophodno je za svakog da, radi očuvanja svog duševnog mira, poseduje isto tako veliki deo robe kao oni s kojima je on navikao da se svrstava u isti red; a izuzetno je ugodno ako se može posedovati i malo više od ostalih. Meñutim, čim jedno lice stekne nova dobra i navikne se na novostečeni standard bogatstva, taj novi standard odmah prestaje da pruža ono znatno veće zadovoljenje koje je pružao raniji standard. U svakom slučaju, postoji tendencija da se sadašnji novčani standard učini polaznom tačkom za novo povećanje bogatstva; ovo, opet, raña novi standard mogućnosti, i data osoba stvara sebi novu vlastitu novčanu klasifikaciju u poreñenju sa svojim susedima. Cilj akumulacije je - ostavivši po strani one elemente koji se ne tiču momentalnog problema - visoka klasifikacija u pogledu novčane snage u poreñenju sa ostalim članovima zajednice. Sve dok je ovo poreñenje očigledno negativno po njega, normalni, prosečni pojedinac će živeti u hroničnom nezadovoljstvu svojom sudbinom; a kada postigne ono što se može nazvati normalnim novčanim standardom zajednice, odnosno njegove klase unutar te zajednice, to hronično nezadovoljstvo će ustupiti mesto neumornom nastojanju da se postavi što veća novčana razlika izmeñu sebe i tog prosečnog standarda. Invidiozno poreñivanje ne može nikada u tolikoj meri postati povoljno za pojedinca da on ne bi želeo da se postavi još više u odnosu na svoje suparnike u borbi za novčani ugled. Po samoj prirodi stvari, želja za bogatstvom teško da se može zadovoljiti u bilo kom pojedinačnom slučaju, a očigledno je da je nemogućnost zadovoljenja prosečne ili uopšte želje za bogatstvom

94

Teorija dokoličarske klase

van svake sumnje. Ma koliko široko ili jednako, ili „fair", bogatstvo bilo rasporeñeno, nikakav opšti porast bogatstva zajednice ne može ni na koji način zadovoljiti ovu potrebu koja se temelji na želji svakoga da prevaziñe svakog drugog u akumulaciji robe. Kada bi, kao što se ponekad misli, podstrek za akumulaciju bila potreba za sredstvima za život ili fizičkim udobnostima, onda bi bilo razumljivo da se skupne ekonomske potrebe zajednice mogu zadovoljiti na jednoj tački u napretku proizvodne efikasnosti; meñutim, pošto je ova borba u osnovi trka za ugledom na temelju invidioznog poreñenja, nije moguće nikakvo konačno zadovoljenje. Ovo što je sada rečeno ne treba shvatiti kao da ne postoje nikakvi drugi podsticaji za sticanje i akumulaciju osim želje da se neko istakne novčanim položajem i tako stekne poštovanje i zavidljivost svojih bližnjih. Želja za sve većim komforom i za obezbeñenjem od oskudice postoji kao motiv na svim stupnjevima procesa akumulacije u savremenoj industrijskoj zajednici; iako običaj novčanog takmičenja jako utiče sa svoje strane na mišljenje šta je u tom pogledu neophodno. Ovo takmičenje u velikoj meri utiče na način i izbor potrošnih predmeta za ličnu udobnost i pristojan život. Pored ovoga, motiv za akumulaciju je i moć koju bogatstvo pruža. Ona sklonost korisnoj delatnosti i odvratnosti prema jalovom naporu, koja čoveku pripada na osnovu njegovog karaktera činioca, ne napušta ga kad napušta naivnu komunalnu kulturu, gde je dominantna nota života neproanalizirana i neizdiferencirana solidarnost pojedinca s grupom za koju je vezan njegov život. Kad stupi u pljačkaški stadijum, gde traženje sebe u užem smislu reci postaje dominantna nota, ta sklonost ostaje s njim kao uvrežena crta koja oblikuje njegov obrazac života. Sklonost ka postignuću i odvratnost prema jalovosti ostaje temeljni ekonomski motiv. Ta sklonost se menja samo po obliku svog izražavanja i po neposrednim objektima prema kojima ona usmerava čovekovu delatnost. Pod režimom privatnog vlasništva, najpristupačnija sredstva za vidljivo postizanje te svrhe jesu ona koja pruža sticanje i akumulacija robe; a kako sebična suprotnost izmeñu čoveka i čoveka

Novčano takmičenje

95

dostiže puniju svest, sklonost ka postignuću - instinkt radinosti - teži sve više da se oblikuje u nastojanju da se drugi nadmaše u novčanim postignućima. Relativni uspeh, meren invidioznim novčanim poreñenjem s drugim ljudima, postaje uobičajeni cilj svake akcije. Opšteusvojen i priznat cilj svakog napora postaje postizanje povoljnog poreñenja s drugim ljudima, a zato se od vratnost prema jalovosti združuje u velikoj meri sa podsticanjem na takmičenje. Ono deluje u smislu podvlačenja borbe za novčani ugled snažnijim osuñivanjem svih nedostataka i svih dokaza po stojanja takvih nedostataka u pogledu novčanog uspeha. Dolazi do toga da koristan napor znači u prvom redu napor koji je usmeren ili kojim se postiže što dostojnije pokazivanje akumuliranog bogatstva. Prema tome, meñu motivima koji su ljude naveli na to da akumuliraju bogatstvo, prvenstvo - i po obimu i po intenzitetu - i dalje pripada motivu novčanog takmičenja. Napominjemo, iako je to možda nepotrebno, da se upotrebom termina „invidiozan" nije htela ni veličati ni potceniti, niti pohvaliti ni pokuditi nijedna od pojava koje se ovom rečju obeležavaju. Termin je upotrebljen u tehničkom smislu za opisivanje poreñenja lica u cilju njihovog procenjivanja i gradiranja u pogledu relativne valjanosti i vrednosti - u estetskom ili moralnom smislu - da bi se tako prosudio i definisao relativni stepen zadovoljstva s kojim oni mogu sami sebe, ili s kojim drugi mogu legitimno da ih posmatraju. Invidiozno poreñenje je proces procenjivanja lica u pogledu njihove vrednosti.

Glava III Isticanje dokolice

Kada njeno delovanje ne bi bilo poremećeno drugim ekonomskim silama ili drugim osobinama procesa takmičenja, neposredan efekat takve novčane borbe, kakva je u glavnim crtama malopre opisana, bio bi da ljudi budu vredni i štedljivi. Do takvog rezultata u izvesnoj meri stvarno dolazi, bar koliko se tiče nižih klasa, čije uobičajeno sredstvo za sticanje robe jeste proizvodni rad. Ovo je naročito tačno za radne klase zajednica sa ustaljenim mestom boravka i koje se nalaze u poljoprivrednom proizvodnom stadijumu, u kojima postoje znatne podele poseda i čiji zakoni i običaji obezbeñuju ovim klasama više ili manje odreñen deo proizvoda njihovog rada. Te klase ni u kom slučaju ne mogu da izbegnu rad i zato za njih obaveza na rad nije ponižavajuća, bar ne unutar njihove klase. Štaviše, pošto je rad njihov prihvaćeni i priznati oblik života, oni osećaju izvestan takmičarski ponos u eventualnom ugledu zbog efikasnosti u radu, pošto je to često za njih jedini mogući način takmičenja. Kod onih za koje je sticanje i takmičenje moguće samo u okviru proizvodne efikasnosti i škrtosti borba za novčani ugled će u izvesnoj meri dovesti do povećanja zalaganja i štedljivosti. Meñutim, pojavljuju se izvesne sekundarne odlike takmičarskog procesa (o kojima će tek biti govora), koje u vrlo značajnoj meri ograničavaju i modifikuju tako usmereno takmičenje, kako meñu nižim tako i meñu višim klasama. Drugačiji je slučaj sa višom novčanom klasom kojom se mi ovde neposredno bavimo. I kod ove klase takoñe postoji podsticaj na vrednoću i štedljivost; meñutim, njeni postupci su u tolikoj

100

Teorija dokoličarske klase

meri uslovljeni sekundarnim zahtevima novčanog rivalstva da je svaka sklonost ka tome praktično savladana, i svaki podsticaj na vrednoću jenjava. Najimperativniji od tih sekundarnih zahteva rivalstva, a isto tako i najobimniji, jeste zahtev za uzdržavanje od produktivnog rada. Ovo se naročito odnosi na varvarski stadijum kulture. Tokom pljačkaške kulture rad se po načinu čovekovog mišljenja identifikuje sa slabošću i podreñenošću nekom gospodaru. Zato se on smatra znakom inferiornosti nedostojnim čoveka u punoj snazi. Na osnovu te tradicije smatra se da rad ponižava, i ta tradicija nije nikada odumrla. Naprotiv, napretkom društvene diferencijacije ona je poprimila snagu aksioma zahvaljujući starom propisu koji nikada nije doveden u pitanje. Da bi se steklo i sačuvalo poštovanje ljudi, nije dovoljno samo posedovati bogatstvo i snagu. Bogatstvo ili snaga moraju se i javno dokazati, jer se poštovanje stiče samo na osnovu dokaza. A dokaz bogatstva ne služi samo da se drugima pokaže svoja važnost i da se ta predstava o svojoj važnosti održi uvek živom, već je ona gotovo isto toliko potrebna za izgrañivanje i čuvanje vlastitog samodopadanja. U svim stadijumima kulture, osim onih najnižih, „pristojna okolina" i osloboñenje od „sluganskih poslova" podržavaju kod normalnog čoveka njegov osećaj samopoštovanja. Prisilno napuštanje njegovog uobičajenog standarda pristojnosti, bilo u pogledu životnih potreba ili u pogledu vrste i količine njegove svakodnevne delatnosti, smatra se povredom njegovog ljudskog dostojanstva, bez obzira na svesno razmišljanje o eventualnom odobravanju ili neodobravanju od strane njegove okoline. Arhaična teoretska distinkcija izmeñu prostog i počasnog u načinu čovekovog života zadržala je i danas veoma mnogo od svoje stare snage. To se dogaña naročito zato što ima malo ljudi iz boljih klasa koji ne podležu instinktivnoj odvratnosti prema vulgarnim oblicima rada. Mi posedujemo utančan osećaj za ceremonijalnu nečistoću koju u naročitoj meri pripisujemo zanimanjima koja su u našem načinu mišljenja povezana sa služinskim radom. Sve osobe prefinjenog ukusa smatraju da se izvesno duhovno kaljanje ne može odvojiti od nekih usluga koje se obično traže od slugu. Vulgarna okolina, prost (što će reći jeftin) način stanovanja i vulgar-

Isticanje dokolice

101

no produktivna zanimanja bez oklevanja se osuñuju i izbegavaju. Oni su nepomirljivi sa životom na zadovoljavajućem duhovnom nivou - s „uzvišenim načinom mišljenja". Još od vremena grčkih filozofa, pa do danas, izvestan stepen dokoličarstva i osloboñenja od svakog dodira sa takvim proizvodnim procesima koji neposredno služe svrhama svakodnevnog ljudskog života, priznat je od strane misaonih ljudi kao preduslov za valjan ili lep, ili čak besprekoran, ljudski život. U očima svih civilizovanih ljudi dokoličarski život je, kako samo po sebi tako i po svojim posledicama, lep i oplemenjavajući. Ova neposredna, subjektivna vrednost dokoličarstva i ostalih dokaza bogatstva je, bez sumnje, većim delom sekundarna i izvedena. Ona je delom odraz dokoličarstva kao sredstva za sticanje poštovanja drugih, a delom rezultat mentalne zamene. Vršenje rada je prihvaćeno kao uobičajeni dokaz niže snage; prema tome počinje, putem mentalnog uprošćavanja, da se i ono smatra suštinski niskim. Za vreme pravog pljačkaškog stadijuma, a naročito za vreme ranijih stadijuma kvazimiroljubivog razvitka proizvodnje koji je nastao posle pljačkaškog stadijuma, dokoličarski život je najneposredniji i najbliži dokaz novčane snage, te, prema tome, i više snage; naravno, uvek uz uslov da je gospodin dokoličar u stanju da živi mirno i udobno. U tom stadijumu bogatstvo se uglavnom sastoji od robova, pa prednosti koje se stiču posedovanjem bogatstava i snage imaju uglavnom oblik ličnog služenja i neposrednih proizvoda ličnog služenja. Zato markantno uzdržavanje od rada postaje uobičajen znak višeg novčanog uspeha i konvencionalan pokazivač uglednosti; i, obrnuto, pošto je primena proizvodnog rada znak siromaštva i podreñenosti, ono je nespojivo s uvaženim položajem u zajednici. Preovlañivanje novčanog rivalstva, dakle, ne potpomaže jednako običaj zalaganja i štedljivosti. Naprotiv, ovakva vrsta rivalstva posredno odvraća od uzimanja učešća u proizvodnom radu. Rad bi neizbežno postao nečastan, kao znak siromaštva, čak i da nije već smatran nepristojnim prema staroj tradiciji našleñenoj iz ranijeg kulturnog stadijuma. Prema staroj tradiciji iz pljačkaške kulture, produktivan napor treba izbegavati

™r

102

Teorija dokoličarske klase

kao nedostojan sposobnog čoveka, a ta tradicija je pre osnažena nego zanemarena prelaskom iz pljačkaškog u kvazimiroljubivi način života. Čak i da nije došlo do dokoličarske klase s prvom pojavom privatnog vlasništva, usled nečasnosti koja je pripisivana produktivnim zanimanjima, do nje, kao jedne od prvih posledica vlasništva, u svakom slučaju bi došlo. Treba napomenuti da, iako je dokoličarska klasa teoretski postojala od početka pljačkaške kulture, prelaskom iz pljačkaškog u sledeći novčani stadijum kulture ta institucija stiče svoje novo i punije značenje. Od toga vremena pa nadalje to je „dokoličarska klasa" u stvarnosti kao i u teoriji. Od tada institucija dokoličarske klase datira u svojoj savršenoj i krajnjoj formi. Za vreme pravog pljačkaškog stadijuma pravljenje razlike izmeñu dokoličarske i radne klase u izvesnom stepenu je samo ceremonijalno. Sposobni ljudi se ljubomorno čuvaju od svega što je, po njihovom mišljenju, služinsko dirinčenje, ali, u stvari, njihova delatnost znatno doprinosi opstanku grupe. Kasniji stadijum kvazimiroljubive proizvodnje obično je okarakterisan ustanovljenim ropstvom pokretnina, čoporima stoke i servilnom klasom stočara i pastira; proizvodnja je toliko napredovala da opstanak zajednice više ne zavisi od lova ili od bilo kakve druge forme delatnosti koja bi se s pravom mogla smatrati podvigom. Od tada pa nadalje karakteristična odlika života dokoličarske klase je isticanje osloboñenja od svakog korisnog zanimanja. Normalna i karakteristična zanimanja klase u tom zrelom dobu njenog života su u velikoj meri ista kao i u njenim ranijim danima. Ta zanimanja su: vladavina, rat, sportovi i verski obredi. Osobe koje su preterano odane teškim teoretskim cepidlačenjima mogu reći da su ta zanimanja ipak uzgredno i posredno „produktivna"; meñutim, treba primetiti, kao odlučujuće u ovoj stvari, da u svakom slučaju prividni i običan motiv dokoličarske klase za angažovanje u ovim zanimanjima nije povećanje bogatstva produktivnim radom. U tom, kao i u drugim kulturnim stadijumima, vladavina i rat se bar delimično vrše i vode radi novčanog sticanja onih koji učestvuju u njima. Meñutim, to sticanje se postiže na ča-

Isticanje dokolice

103

stan način - zaplenom i preobraćanjem. Ta zanimanja su po svojoj prirodi pljačkaška, a ne produktivna. Nešto slično se može reći i za lov, ali sa izvesnom razlikom. Prelaskom zajednice iz pravog lovačkog stadijuma lov se postepeno deli u dva različita zanimanja. S jedne strane, to je zanat, koji se upražnjava uglavnom radi dobitka; prema tome, elemenat podviga je tu praktično sasvim odsutan, ili, u svakom slučaju, ne postoji u dovoljnoj meri da bi uklonio imputaciju da se radi o upražnjavanju korisnog zanimanja. S druge strane, lov je isto tako sport, prosto zadovoljavanje jednog pljačkaškog instinkta. Kao takav, on ne pruža razloge za nekakav značajan novčani podsticaj, ali sadrži manje ili više očigledan elemenat podviga. Ovaj poslednji ogranak lova - očišćen od svake imputacije zanata - jedini je valjan i s pravom pripada životnom obrascu razvijene dokoličarske klase. Uzdržavanje od rada je ne samo častan ili zaslužan čin, nego sada postaje i stvar pristojnosti. Insistiranje na vlasništvu kao osnovi za sticanje ugleda vrlo je naivno i vrlo imperativno u vreme ranijih stadijuma akumulacije bogatstva. Uzdržavanje od rada je uobičajen dokaz bogatstva pa je zato i uobičajen znak društvenog položaja, a to insistiranje na valjanosti bogatstva vodi do još većeg insistiranja na dokoličarstvu. Nota notae est nota rei ipsius.1 Prema dobro poznatim zakonima ljudske prirode, običaj sada uzima ovaj uobičajeni dokaz bogatstva i fiksira ga u ljudskim navikama mišljenja kao nešto što je samo po sebi u osnovi valjano i plemenito, dok produktivan rad istovremeno i sličnim procesom postaje u dvostrukom smislu suštinski nedostojan. Na kraju, običaj čini da je u očima zajednice rad ne samo sramota nego i moralno nemoguć za plemenitog, slobodnog čoveka i nespojiv s dostojanstvenim životom. Ovaj tabu nad radom ima i jednu dalju posledicu u proizvodnoj diferencijaciji klasa. Uporedo s porastom gustine stanovništva i izrastanjem pljačkaške grupe u proizvodnu zajednicu sa stalnim mestom boravka, proširuju se i ustaljuju i ustanovljene vlasti kao i običaji kojima se regulišu razna pitanja u vezi s posedovanjem. Tako onda postaje praktično nemoguće akumulirati bogatstvo 1 Primedba primedbe je primedba o samoj stvari -prim.prev.

104

Teorija dokoličarske klase

običnim otimanjem, a, po logičnoj postojanosti, ponositim ljudima bez sredstava je isto tako nemoguće da radom stiču bogatstvo. Jedina alternativa koja im je ostala jeste prosjačenje ili lišavanje. Gde god je kanonu isticanja dokoličarstva dozvoljeno da neometano vrši svoj uticaj, pojaviće se kao posledica jedna sekundarna, u izvesnom smislu lažna dokoličarska klasa - krajnje uboga, s egzistencijom punom neizvesnosti, bede i nemaštine, ali kojoj moralni principi ne dozvoljavaju da se spusti do toga da zarañuje za svoj život. Čak i danas nisu nepoznate pojave propali gospodin i dama koji su videli i bolje dane. Svi civilizovani narodi poznaju to uvreženo shvatanje da je i najmanji fizički rad nedostojanstven, a poznaju ga i narodi sa zaostalijom novčanom kulturom. Kod osoba veoma delikatne osetljivosti, koje su dugo vremena navikavane na lepo ponašanje, shvatanje o sramotnosti fizičkog rada može biti toliko duboko da će ono u jednom kritičnom momentu preovladati čak i nad instinktom samoodržanja. Tako smo, na primer, čuli za izvesne polinežanske poglavice, koji su, da ne bi prekršili bonton, radije gladovali nego da ustima prinesu hranu vlastitim rukama. Istina, ovo ponašanje je, bar delimice, bilo prouzrokovano velikom uzvišenošću ili tabuom koji je pripisivan poglavičinoj ličnosti. Tabu se prenosi dodirom njegovih ruku, i tako je sve što bi on dodirnuo postalo nepogodno za ljudsku hranu. Meñutim, tabu je sam po sebi proizvod nedostojnosti ili moralne nemogućnosti rada, tako da je čak, i u tom smislu protumačeno, ponašanje polinežanskih poglavica doslednije kanonu časnog dokoličarstva nego što to na prvi pogled izgleda. Kao još bolja, ili bar nepogrešnija ilustracija za ovo može poslužiti primer izvesnog francuskog kralja, koji je - kako kažu - izgubio život preteranom istrajnošću u poštovanju etikecije. U odsustvu dostojanstvenika čija je dužnost bila da pomera stolicu svoga gospodara, kralj je, ne žaleći se, sedeo pred ognjištem i otrpeo je da se njegova kraljevska ličnost isprži u tolikoj meri da mu nije bilo spasa. Meñutim, postupajući tako on je spasio svoje hrišćansko kraljevsko veličanstvo od služinskog kaljanja.

Isticanje dokolice

105

Summum crede nefas anirham praefferre pudori, Et propter vitam vivendi perdere causas.2

Već je napomenuto da termin „dokoličarstvo", kako je ovde upotrebljen, ne sadrži u sebi pojam lenjosti ili mirovanja. On samo znači neproduktivno trošenje vremena. Vreme se neproduktivno troši: 1) zbog shvatanja da je produktivan rad nedostojanstven; 2) kao dokaz novčane sposobnosti da se sebi dozvoli život u besposlici. Meñutim, ceo život gospodina dokoličara ne provodi se pred očima posmatrača koji bi trebalo da budu impresionirani tim spektaklom časne dokolice, koja, prema idealnom obrascu, treba da sačinjava njegov život. Silom prilika, jedan deo njegovog života nije dostupan javnosti, i za taj deo, koji provodi bez svedoka, gospodin dokoličar treba - u interesu svog dobrog imena - da bude u stanju da pruži ubedljiv prikaz. On mora da nañe neka sredstva da dokaže dokolicu koja nije provedena pred očima posmatrača. Ovo može da se učini samo indirektno, izlaganjem nekog opipljivog, trajnog rezultata tako provedene dokolice - na način analogan poznatom izlaganju opipljivih, trajnih proizvoda rada, koji su za gospodina dokoličara izvršile zanatlije i sluge koje je on najmio. Trajan dokaz produktivnog rada je njegov materijalni proizvod, obično neki potrošni artikal. Kada se radi o podvigu, onda je isto tako moguće i uobičajeno da se doñe do nekog opipljivog rezultata koji bi se mogao izložiti kao trofej ili plen. U docnijoj fazi razvitka usvojen je običaj da neka značka ili insignije časti služe kao konvencionalno prihvaćen znak podviga, a one istovremeno pokazuju količinu ili stepen podviga čiji su simbol. Porastom gustine stanovništva i razvijanjem ljudskih odnosa sve životne pojedinosti potpadaju pod proces elaboracije i selekcije; u tom procesu elaboracije upotreba trofeja se razvija u sistem rangova, titula gradiranja i insignija, čiji su tipični primeri heraldički znakovi, medalje i počasna odlikovanja. 2 Veruj da je najveće zlo da pretpostaviš duh stidu I da zbog života izgubiš razlog življenja - prim.prev.

106

Teorija dokoličarske klase

Sa ekonomske tačke gledišta, dokoličarstvo, posmatrano kao zanimanje, po vrsti se usko povezuje s načinom života u kome je podvig jedino zanimanje, a postignuća koja karakterišu dokoličarski život i koja ostaju kao njegov dekorativni kriterijum imaju mnogo zajedničkog s trofejima podviga. Meñutim, dokolica u užem smislu, za razliku od podviga i od svakog drugog prividno produktivnog ulaganja truda na objekte koji suštinski nisu korisni, obično ne ostavlja za sobom nikakav materijalan rezultat. Zato kriterijum za dokolicu „izvršenu" u prošlosti obično uzima oblik „nematerijalne" robe. Takvi nematerijalni dokazi dokolice u prošlosti su kvazinaučni i predstavljaju kvaziumetnička dostignuća, koja idu za tim da upoznaju takve procese i dogañaje koji direktno ne doprinose poboljšanju života ljudi. Tako, na primer, u naše vreme postoji izučavanje mrtvih jezika i okultnih nauka, pravilnog pisanja, sintakse i metrike, raznih oblika domaće muzike i drugih umetnosti vezanih za domaćinstvo, poslednje mode u oblačenju, nameštaju i kočijama, igara, sportova i luksuznih životinja kao što su psi i trkaći konji. U svim ovim oblastima znanja možda je prvobitni motiv, iz koga je nastalo njihovo sticanje u početku i kroz koji su ona prvi put došla u modu, bilo nešto sasvim drugo nego nečija želja da pokaže da svoje vreme nije potrošio na proizvodna zanimanja. Ali, da se ta postignuća nisu pokazala kao pogodan dokaz za neproduktivno trošenje vremena, ona ne bi preživela i sačuvala svoje mesto kao uobičajena postignuća dokoličarske klase. Ova postignuća mogu u izvesnom smislu biti klasirana kao grane nauke. Pored ovih postignuća, i iznad njih, postoji još niz društvenih činjenica koje prelaze iz oblasti nauke u oblast fizičkih navika i veština, kao što su: ono što je poznato kao maniri i vaspitanje, učtive navike, pristojnost i uopšte formalni i ceremonijalni ritual. Ova vrsta činjenica je čak neposrednije i nametljivije uočljiva, i zato se na njima mnogo šire i imperativnije insistira kao na potrebnim dokazima uglednog stepena dokoličarstva. Vredno je pomena da se cela ova vrsta ceremonijalnog rituala, koja je svrstana pod opšti naziv „manira", mnogo više poštuje u onom stadijumu kulture u kome je najviše u modi isticanje dokoličarstva

Isticanje dokolice

107

kao znaka uglednosti, nego u docnijim stadijumima kulturnog razvitka. Opšte je poznato da je varvarin iz kvazimiroljubivog stadijuma proizvodnje mnogo bolje odgojen gospodin u svim stvarima koje se tiču pravila dobrog vladanja nego bilo koji ljudi iz docnijeg doba, sem onih najodabranijih. Opšte je poznato, ili se bar tako veruje, da su maniri progresivno zapostavljeni uporedo s udaljavanjem društva od patrijarhalnog stadijuma. Mnoga gospoda stare škole bila su prisiljena da sa žaljenjem zamere, zbog nedovoljno odgojenih manira i ponašanja, čak i boljim klasama u savremenim proizvodnim zajednicama, a propadanje ceremonijalnih pravila lepog ponašanja - ili, kako se to drugačije zove, vulgarizacija života - meñu pravim proizvodnim klasama je, po mišljenju osoba finih shvatanja, jedan od glavnih poroka današnje civilizacije. Propadanje kome su izvrgnuta pravila lepog ponašanja od strane zaposlenih ljudi svedoči, bez ikakvog osuñivanja, o činjenici da je etikecija proizvod i eksponent života dokoličarske klase i da ona uspeva u punoj meri samo pod režimom statusa. Poreklo - ili, bolje, izvor - etikecije treba, bez sumnje, tražiti negde drugde a ne u svesnom naporu lepo vaspitanih da pokažu da je mnogo vremena potrošeno da bi se lepi maniri stekli. Neposredni cilj novotarenja i elaboracije bio je veća efektivnost novog smera u pogledu lepote i izražajnosti. Antropolozi i sociolozi imaju običaj da pretpostavljaju da ceremonijalni zakoni lepog ponašanja svoj početak i razvitak dobrim delom duguju želji da se nekom ugodi ili pokaže dobra volja, i taj prvobitni motiv je retko - a, možda, nikad - odsutan u ponašanju lepo vaspitanih osoba u bilo kom stadijumu docnijeg razvitka. Kaže se da su maniri delom elaboracija gesta, a delom simbolični i konvencionalizovani ostaci koji predstavljaju ranija akta dominacije, činosluženja ili ličnog kontakta. Velikim delom, oni su izraz odnosa statusa - simbolična pantomima, gospodarenja, s jedne, i podreñenosti i služenja, s druge strane. Gde god danas pljačkaški način mišljenja, i odgovarajući stav gospodarenja i potčinjenosti, daje svoje obeležje priznatom životnom obrascu, tamo se krajnja važnost poklanja cepidlačkim pojedinostima u ponašanju, a revnost sa kojom se pazi na ceremonijalni ritual u vezi s rangom i titulom veoma se

108

Teorija dokoličarske klase

približuje idealu koji je postavio varvarin iz kvazimiroljubive nomadske kulture. Neke od evropskih zemalja pružaju lepu ilustraciju ovog duhovnog zaostatka. U tim zajednicama je na sličan način dostignut arhaični ideal u pogledu poštovanja koje se ukazuje manirima kao činjenici od suštinske vrednosti. Etikecija je počela time što je bila simbol i pantomima, a imala je samo vrednost pokazivača činjenica i kvaliteta koje je simbolizovala. Meñutim, uskoro je pretrpela promene koje se u ljudskim odnosima obično dešavaju simboličnim činjenicama. Po popularnom shvatanju, maniri su uskoro sami po sebi počeli da predstavljaju neku vrednost; oni su uskoro poprimili obredni karakter, u velikoj meri nezavisan od činjenica koje su u početku označavali. Kršenje zakona lepog ponašanja postalo je svim ljudima suštinski odvratno, a dobar odgoj nije, po svakodnevnom shvatanju, prosto znak ljudske savršenosti, nego. integralan deo plemenitog ljudskog duha. Malo je stvari koje ispunjavaju sa toliko instinktivne odvratnosti kao prekršaj pristojnog ponašanja; mi smo u pogledu pripisivanja suštinske korisnosti ceremonijalnoj etikeciji otišli toliko daleko da malo ko od nas može da odvoji neki prekršaj etikecije od shvatanja o suštastvenoj ništavnosti prekršitelja. Prekršaj zadate reci se može oprostiti, ali prekršaj etikecije nikako. „Maniri čine čoveka." Ipak, iako maniri poseduju ovakvu suštinsku korisnost, kako po shvatanju izvoñača tako i posmatrača, ovo shvatanje o suštinskoj ispravnosti lepog ponašanja je samo neposredan razlog za popularnost lepog ponašanja i dobrog odgoja. Dalji, ekonomski, razlog treba tražiti u časnom karakteru one dokolice ili neproduktivnog trošenja vremena i truda bez koga se dobri maniri ne mogu steći. Samo dugom upotrebom mogu se poprimiti znanja i navike iz oblasti lepog ponašanja. Prefinjeni ukusi, maniri i životne navike vrlo su koristan dokaz plemenitog porekla; jer, dobar odgoj zahteva vremena, vežbanja i troškova, te ga zato ne mogu postići oni koji svoje vreme i energiju moraju da posvete radu. Poznavanje pravila pristojnog ponašanja je dokaz prima facie da je onaj deo života dobro odgojene osobe koji ona ne provodi neposredno pred očima posmatrača potrošen dostojno u sticanju

Isticanje dokolice

109

postignuća koja nemaju nikakvog unosnog efekta. Prema tome, i obrnuto, pošto je dokolica konvencionalno sredstvo novčanog ugleda, sticanje izvesne veštine u pogledu lepog ponašanja je obavezno za sve koji pretenduju na minimum novčane pristojnosti. Ona količina časnog dokoličarskog života koja nije provedena pred očima gledalaca može da posluži za svrhe uglednosti samo ukoliko ostavi opipljiv, vidljiv rezultat, koji se može izložiti kao dokaz i meriti i porediti s proizvodima iste vrste izloženim od strane takmičarskih aspiranata na uglednost. Izvesni takvi efekti - kao što su dokoličarski i nonšalantni maniri i držanje itd. - slede prosto usled stalnog uzdržavanja od posla čak i kada subjekat ne misli na to i ne nastoji da kroz učenje stekne izgled dokoličarskog obilja i gospodstva. Dokoličarski život, voñen neprekidno kroz nekoliko generacija, naročito ostavlja stalan, vidljiv utisak u pogledu izgleda osobe, a još više u navikama ponašanja i držanja. Meñutim, svi ovi znaci nagomilanog dokoličarskog života i savršenosti u lepom ponašanju, do kojih se dolazi pasivnim navikavanjem, mogu se dalje usavršiti brigom i revnosnim sticanjem znakova počasne dokolice, a onda sprovoñenjem izlaganja tih pomoćnih znakova osloboñenja od zaposlenja putem naporne i sistematske discipline. Prosto rečeno, to je tačka na kojoj marljivo primenjivanje truda i troškova može materijalno unaprediti postizanje pristojne veštine u pravilima pristojnosti dokoličarske klase. Obrnuto, ukoliko je veći stepen usavršenosti i očigledniji dokaz o visokom stepenu naviknutosti na ritual koji ne služi nikakvom unosnom niti kakvom drugom direktno korisnom cilju, utoliko je veća i potrošnja vremena i sredstava za koje se pretpostavlja da su potrebni za sticanje ovih kvaliteta, te je veći i dobar ugled koji iz ovoga proizlazi. Otuda proističe da se u takmičarskoj borbi za usavršavanje u dobrim manirima mnogo truda ulaže na negovanje običaja lepog ponašanja, a zbog toga se i pojedinosti lepog ponašanja razvijaju u razgranatu disciplinu, kojoj se moraju podvrći svi oni koji žele da ih u pogledu ugleda smatraju besprekornima. Zbog toga, s druge strane, ovo isticanje dokoličarstva od kog proističe etikecija prerasta postepeno u mučnu vežbu ponašanja i školovanja ukusa i diskriminacije u odnosu na to koji su potrošni artikli pristojni i koji su pristojni načini njihove potrošnje.

110

Teorija dokoličarske klase

U vezi s tim, vredno je pomena da je mogućnost stvaranja patoloških i drugih mentalnih osobina lica i načina putem pametnog oponašanja i sistematske vežbe iskorišćena za promišljeno stvaranje izvesne kulturne klase, često s vrlo srećnim rezultatom. Na taj način, procesom, koji je obično poznat kao snobizam, postiže se sinkopatska evolucija plemenitog roda i odgoja u slučajevima znatnog broja porodica i porodičnih loza. Ovo sinkopatsko plemenito poreklo daje rezultate - u pogledu svoje korisnosti, kao faktor dokoličarske klase u stanovništvu - koji uopšte nisu suštinski niži u odnosu na druge koji su pretrpeli duže ili manje uporno vežbanje u novčanim pravilima pristojnosti. Pored toga, postoje i drugi marljivi stepeni prilagoñavanja poslednjim priznatim zakonima preciznosti u pogledu pristojnih sredstava i načina potrošnje. Razlike izmeñu jedne i druge osobe u stepenu prilagoñenosti odgovarajućem idealu mogu se porediti, a lica se mogu gradirati i svrstavati sa izvesnom tačnošću i uspehom prema progresivnoj skali manira i odgoja. Ocena uglednosti u ovom pogledu obično se donosi slobodno, na osnovu prilagoñavanja priznatim kanonima ukusa i ovim stvarima i bez svesnog poklanjanja pažnje novčanom položaju ili stepenu dokoličarstva bilo kog od datih kandidata za sticanje ugleda. Meñutim, kanoni ukusa prema kojima se ocena dodeljuje pod stalnim su nadzorom zakona isticanja dokolice i stalno podležu promenama i revizijama, kako bi se što više prilagodili zahtevima toga zakona. Tako da, iako neposredna osnova za diskriminaciju može da bude neke druge vrste, ipak je uvrežen princip i najsigurniji znak dobrog odgoja zahtev za solidno i očigledno traćenje vremena. Može da bude izvesnih znatnih variranja detalja unutar ovoga principa, ali to su samo odstupanja u pogledu oblika i izraza, a ne u pogledu suštine. Mnoge ljubaznosti iz svakodnevnih kontakata su, naravno, neposredni izrazi poštovanja i dobre volje, te u većini slučajeva nema potrebe da se taj elemenat ponašanja prati unatrag do neke osnove na kojoj se ugled temelji kako bi se objasnila, bilo njegova prisutnost, bilo odobravanje s kojim se na njega gleda. Meñutim, to se ne odnosi i na zakone lepog ponašanja. Ovi poslednji su

Isticanje dokolice

111

izrazi statusa. Naravno da je svakome ko to hoće da vidi dovoljno jasno da je naše držanje prema slugama i drugim novčano zavisnim licima - držanje superiornog učesnika u izvesnom odnosu statusa, iako su ove manifestacije često jako modifikovane i ublažene u odnosu na prvobitno izražavanje grube dominacije. Na sličan način naše držanje prema pretpostavljenima, a dobrim delom i prema jednakima, pokazuje više ili manje konvencionalizovan stav potčinjenosti. Setite se gospodske pojave ponositog gospodina ili gospoñe, koja toliko svedoči o dominaciji i nezavisnosti nad ekonomskim okolnostima i koja se istovremeno sa toliko ubedljive snage obraća našem shvatanju ispravnog i gracioznog. Meñu tom najvišom dokoličarskom klasom, koja nema nikog više iznad sebe i malo jednakih sebi, pravila lepog ponašanja nalaze svoj najpuniji i najzreliji izraz, a ta najviša klasa isto tako daje pravilima lepog ponašanja onu definitivnu formulaciju koja služi kao kanon pristojnosti za sve ostale niže klase. U ovom slučaju, isto tako, reč je, sasvim očigledno, i o zakonima statusa, koji jasno pokazuju da ih nije moguće uskladiti sa bilo kakvim vulgarnim proizvodnim radom. Božanska sigurnost i kraljevska ljubaznost, svojstvena onima koji su navikli da zahtevaju potčinjavanje i da ne brinu o sutrašnjici, uroñeno je pravo i znak gospodina u njegovom najboljem obliku. A, po popularnom shvatanju, to je i više od toga, jer se takvo ponašanje prihvata kao suštinski atribut više vrednosti, pred kojom je običan čovek niskog porekla srećan da se ponizi i pokori. Kao što je ukazano u jednoj ranijoj glavi, postoje razlozi za verovanje da je institucija vlasništva počela vlasništvom nad licima, u prvom redu nad ženama. Podsticaji za sticanje takve imovine su očigledno bili sledeći: 1) sklonost dominaciji i prinudi; 2) korisnost takvih lica kao dokaza moći njihovog vlasnika; 3) korisnost njihovih usluga.

112

Teorija dokoličarske klase

Lične usluge zauzimaju posebno mesto u ekonomskom razvitku. U vreme stadijuma kvazimiroljubive proizvodnje, a naročito tokom ranijeg razvitka proizvodnje unutar granica ovog opšteg razvitka, dominantan motiv za sticanje vlasništva u vidu lica izgleda da je bila korisnost usluga ovih poslednjih. Sluge se cene po njihovim uslugama. Ali dominacija ovog motiva nije rezultat opadanja apsolutnog značaja drugih dveju korisnosti koje su se imale od slugu. Pre će biti da su promenjene životne okolnosti potencirale korisnost sluga za ovu poslednju pomenutu svrhu. Žene i drugi robovi visoko se cene i kao dokaz bogatstva i kao sredstva za akumulaciju bogatstva. Oni su, zajedno sa stokom ako je pleme pastirsko, uobičajen oblik investiranja radi profita. Žensko ropstvo je bilo u tolikoj meri u stanju da da karakter ekonomskom životu i kvazimiroljubivoj kulturi, da žena čak počinje da služi kao jedinica vrednosti meñu narodima koji žive u doba takve kulture - kao, na primer, u Homerovo doba. Tamo, gde je takav slučaj, teško da se može dovesti u pitanje to da je osnova proizvodnog sistema ropstvo pokretnina i da su žene obično robovi. Osnovni, svuda prisutni ljudski odnos u takvom sistemu jeste odnos gospodara i sluge. Priznati dokaz bogatstva je posedovanje mnoštva žena, a uskoro i drugih robova koji se zapošljavaju služenjem gospodarevoj ličnosti i proizvodnjom robe za njega. Uskoro dolazi do podele rada, pa lično služenje i negovanje gospodara postaje naročita dužnost izvesnog dela slugu, dok se drugi, koji su potpuno zaposleni pravim proizvodnim zanimanjima, sve više odvajaju od svih neposrednih odnosa s ličnošću njihovog vlasnika. Istovremeno se one sluge čija je dužnost lično služenje postepeno oslobañaju produktivne radinosti koja se vrši radi zarade. Ovaj proces progresivnog osloboñenja od običnih proizvodnih poslova obično će početi sa osloboñenjem žene ili glavne žene. Pošto je zajednica napredovala do ustaljenog načina života, zarobljavanje žena neprijateljskih plemena kao uobičajen izvor snabdevanja ženama postaje nemoguće. Tamo gde je taj napredak postignut, glavna žena je obično plemenite krvi, i ta činjenica ubrzava njeno osloboñenje od prostih poslova. Na ovom mestu

Isticanje dokolice

113

ne možemo raspravljati o tome na koji je način došlo do pojma o plemenitoj krvi, niti o ulozi koju taj pojam igra u razvitku braka. Za našu svrhu je dovoljno da se kaže da je plemenita krv ona krv koja je oplemenjena produženim kontaktom s akumuliranim bogatstvom ili sa stalnom povlasticom. Žena s takvom prošlošću radije se uzima za brak, kako zato što se time stupa u savezništvo s njenim moćnim roñacima, tako i zbog toga što se smatra da je krvi koja je bila povezana s mnogo dobara i velikom moći priroñena viša vrednost. Ona će ipak biti samo pokretna imovina svoga muža, kao što je pre no što je kupljena bila pokretna imovina svoga oca, ali ona je istovremeno od svoga oca nasledila plemenitu krv. Usled toga se smatra moralno neumesnim da se ona bavi ponižavajućim poslovima zajedno sa ostalim slugama. Ma koliko ona bila potčinjena svome gospodaru i ma koliko bila inferiorna u odnosu na muške članove društvene sredine u koju je stavljena svojim roñenjem, princip da je plemenitost prenosna učiniće da se ona postavi iznad običnih robova, a čim ovaj princip poprimi snagu propisa, on će joj u izvesnoj meri podariti prerogativ dokoličarstva, koji je osnovni znak plemenitog porekla. Razvitkom proizvodnje i nagomilavanjem poseda u relativno mali broj ruku, uobičajeni standard bogatstva gornje klase se diže. Ista tendencija osloboñenja od zanata, a kasnije i od siužinskih domaćih poslova, pojaviće se i u pogledu drugih žena, ako ih ima, a isto tako i u odnosu na ostale sluge koje neposredno dvore ličnosti svoga gospodara. Što je odnos u kome se sluga nalazi prema ličnosti gospodara dalji - osloboñenje dolazi sve sporije. Ako gospodareva novčana situacija to dozvoljava, dolazi do stvaranja specijalne klase ličnih slugu, jer se toj ličnoj službi vremenom pripisuje veoma ozbiljan značaj. Ličnost gospodara, koji je otelovljenje vrednosti i časti, najvažnija je stvar. Kako radi njegovog ugleda u zajednici tako i radi njegovog samopoštovanja, na njegov najmanji mig moraju ga uslužiti efikasne specijalizovane sluge, čije dvorenje njegove ličnosti ne sme biti ometano bilo kakvim sporednim zanimanjima. Ove specijalizovane sluge više služe za pokazivanje nego za službu koju stvarno vrše. Ukoliko se ne drže samo radi pokazivanja, oni pružaju zadovoljenje svome

114

Teorija dokoličarske klase

gospodaru uglavnom time što pružaju mogućnost manifestovanja njegove sklonosti za dominacijom. Istina, briga o stalnom povećanju domaćeg aparata može da zahteva ulaganje posebnog truda, ali, pošto se aparat obično povećava da bi služio kao sredstvo za postizanje ugleda a ne radi udobnosti, ta činjenica nije od veće važnosti. Sve ove vrste korisnosti bolje se postižu većim brojem visokospecijalizovanih slugu. Tako dolazi do stalnog povećavanja diferencijacije i multiplikacije domaćih i ličnih slugu, a uporedo s tim i do progresivnog osloboñenja ovih slugu od produktivnog rada. Pošto oni služe samo kao dokaz sposobnosti plaćanja, služba takvih domaćih slugu stalno teži da sadrži sve manje vrednosti - i, na kraju, njihovo služenje teži da postane samo nominalno. Ovo se naročito odnosi na one sluge koje najneposrednije i najočiglednije dvore svog gospodara. Tako dolazi do toga da se njihova korisnost sastoji najvećim delom u isticanju njihovog osloboñenja od produktivnog rada i u dokazu koji to osloboñenje pruža o bogatstvu i moći njihovog gospodara. Posle izvesnog napretka ostvarenog u praksi zapošljavanja specijalnog aparata slugu za isticanje dokolice na ovaj način, za ovakve usluge - koje treba da nametljivo izlažu sluge pogledu - radije se uzimaju muškarci nego žene. Muškarci, naročito krepki, pristali momci - kakvi treba da budu lakeji i ostale sluge - očigledno su snažniji i skuplji od žena. Oni su opremljeniji za ovakav posao jer su u stanju da posluže kao dokaz većeg traćenja vremena i ljudske energije. Tako dolazi do toga da u ekonomiji dokoličarske klase zaposlena domaćica ranijih patrijarhalnih dana, sa svojom pratnjom vrednih kućnih pomoćnica, sada ustupa mesto dami i lakeju. U svakom stepenu i u svako doba života, kao i u svakom stadijumu ekonomskog razvitka, dokoličarstvo dame i lakeja se razlikuje od dokoličarstva gospodina - glave domaćinstva - utoliko što njihova zanimanja imaju prividan izgled radinosti. Ta zanimanja u velikoj meri uzimaju oblik marljivog dvorenja gospodara ili održavanja i usavršavanja domaćih stvari, tako da je to dokoličarstvo samo utoliko što se vrši mali ili nikakav produktivan rad, a ne dokoličarstvo u smislu da je odsutna svaka pretenzija na rad.

Isticanje dokolice

115

Dužnosti koje gospoña obavlja, ili koje vrše domaće sluge, često su teške i usmerene ciljevima koji se smatraju krajnje potrebnim za udobnost celog domaćinstva. Ukoliko te dužnosti dovode do fizičke sposobnosti ili udobnosti gospodara, ili ostatka domaćinstva, one treba da se smatraju produktivnim. Samo ostatak zanimanja, koji ostaje posle odbijanja ovog efektivnog rada, može se klasirati kao vršenje dokoličarstva. Meñutim, mnoge dužnosti koje se u savremenom svakodnevnom životu smatraju domaćinskim brigama, kao i mnoge „neophodnosti" potrebne za udobnu egzistenciju civilizovanog veka, samo su ceremonijalnog karaktera. One se zato ispravno klasiraju kao vršenje dokoličarstva u smislu u kome je taj termin ovde upotrebljavan. One ipak mogu da budu imperativno nužne sa gledišta pristojne egzistencije; one čak mogu biti nužne za ličnu udobnost, pa ipak mogu da budu uglavnom ili potpuno ceremonijalnog karaktera. Meñutim, ukoliko su ovakvog karaktera, one su ipak imperativne i potrebne, pošto smo mi naučeni da ih tražimo i pošto će, inače, biti povreñena ceremonijalna čistoća ili dostojanstvenost. Bez njih mi se osećamo neugodno, ali ne zbog toga što njihovo odsustvo prouzrokuje direktno fizičku neudobnost; ukus koji nije tako odgojen da pravi diskriminaciju izmeñu konvencionalnog dobra i konvencionalnog zla neće biti povreñen njihovim odsustvom. U onolikoj meri u kolikoj je sve ovo tačno, rad utrošen na ove usluge treba da se klasira kao dokolica, a kada ga ne vrši ekonomski slobodna i samoodlučujuća glava institucije, onda ga treba klasirati kao zastupničku dokolicu. Zastupničko dokoličarstvo koje vrše domaćice i sluge, a u vidu kućnih poslova, može se često razviti u dirinčenje, naročito u slučajevima kada je takmičenje za sticanje ugleda naporno i neposredno. To je slučaj u savremenom životu. Gde se to dogaña, služba u domaćinstvu koja sačinjava dužnosti ove služinske klase može se s pravom označiti kao protraćen napor pre nego kao zastupnička dokolica. Meñutim, ovaj drugi termin ima prednost u tome što pokazuje liniju razvoja tih domaćih dužnosti, a isto tako precizno označava bitnu ekonomsku osnovu njihove korisnosti, jer su ta zanimanja uglavnom korisna kao način pripisivanja nov-

116

Teorija dokoličarske klase

čanog ugleda gospodaru ili celom domaćinstvu na osnovu toga što je odreñena količina vremena i napora u tu svrhu protraćena na vidljiv i istaknut način. Na taj način se javlja pomoćna ili izvedena dokoličarska klasa, čija je dužnost vršenje zastupničke dokolice u interesu ugleda prvenstvene ili zakonite dokoličarske klase. Ova zastupnička dokoličarska klasa razlikuje se od prave dokoličarske klase po karakterističnim osobinama njenog uobičajenog načina života. Dokolica gospodarske klase je, bar prividno, uživanje u sklonosti izbegavanju rada, i pretpostavlja se da ona doprinosi gospodarevoj sreći i smislu života. Meñutim, dokolica služinske klase osloboñene od produktivnog rada je u izvesnom smislu delanje koje se od njih zahteva i nije normalno ili prvenstveno usmereno ka njihovoj vlastitoj udobnosti. Dokolica sluge nije njegova sopstvena dokolica. Ukoliko je on sluga u punom smislu, a ne istovremeno i član nižeg reda prve dokoličarske klase, njegova dokolica se normalno krije pod maskom specijalizovane dužnosti usmerene na unapreñenje životnog smisla njegovog gospodara. Dokaz ovog odnosa potčinjenosti vidljivo je prisutan u sluginom ponašanju i načinu života. Često je isti slučaj i sa ženom kroz ceo produženi ekonomski stadijum, tokom kog je ona još uvek prvenstveno sluga - to jest tako dugo dok ostaje na snazi domaćinstvo s muškarcem kao glavom domaćinstva. U cilju zadovoljavanja zahteva životnog obrasca dokoličarske klase, sluga ne samo da treba da pokaže stav podreñenosti, nego i rezultate specijalne obuke i prakse u podreñenosti. Sluga ili žena ne samo da treba da vrše izvesne dužnosti i pokažu servilni temperament, nego se isto tako imperativno postavlja zadatak da oni pokažu i izvesnu veštinu u taktici potčinjenosti - uvežbanu usklañenost s kanonima efektivne i upadljive potčinjenosti. Čak i danas upravo ta sposobnost i stečena veština u formalnom manifestovanju servilnog odnosa sačinjava glavni elemenat korisnosti naših visokoplaćenih slugu, kao i jedan od glavnih elemenata dobro odgojene domaćice. Prva stvar koju dobar sluga treba da poseduje jeste da zna dobro da istakne svoje mesto i položaj. Nije dovoljno da zna kako da postigne izvesne željene mehaničke rezultate; sluga, pre svega,

Isticanje dokolice

117

mora da zna kako će te rezultate postići u odgovarajućoj formi. Služenje u kući je, može se reći, više duhovna nego mehanička funkcija. Postepeno izrasta čitav, detaljno razrañen, sistem etikecije, koji specifično reguliše način na koji treba da se vrši ova zastupnička dokolica služinske klase. Svako udaljavanje od ovih kanona osuñuje se ne toliko zbog toga što to odaje nedostatke u mehaničkoj korisnosti, ili čak ni zbog toga što to pokazuje odsustvo servilnog stava i temperamenta, nego jer to, u konačnoj analizi, pokazuje odsustvo specijalne obuke. Specijalna obuka u ličnoj službi zahteva mnogo vremena i truda, pa tamo gde je ona u velikom stepenu prisutna - služi kao dokaz da sluga koji je poseduje nije, niti je bio, angažovan u uobičajenim produktivnim poslovima. To je prima facie dokaz zastupničke dokolice, koja se prostire daleko u prošlost. Na taj način obučena posluga pruža korist ne samo u smislu da zadovoljava gospodarevu želju za dobrim i veštim i njegovu sklonost ka isticanju dominacije nad onima čiji su životi potčinjeni njegovom, nego ona koristi i za dokazivanje mnogo veće potrošnje ljudskih usluga nego što bi to bio slučaj kada bi postojalo samo isticanje sadašnje dokolice od strane neobučene osobe. Ozbiljna je sramota ako bi gospodinov sobar ili lakej vršio dužnost oko stola ili kočija svoga gospodara na takav način, lišen dobre forme, kao da je njegovo uobičajeno zanimanje, možda, oranje ili čuvanje stoke. Takav nespretan rad bi značio nemogućnost gospodarevu da sebi priušti usluge obučenih slugu, to jest, to bi značilo nesposobnost da se plati za potrošnju vremena, truda i učenja potrebnih za spremanje obučenog sluge u specijalne svrhe služenja po striktnim zakonima dobre forme. Ako slugino delanje pokazuje nedostatak sredstava od strane njegovog gospodara, onda ono opovrgava njegov glavni suštinski cilj; jer, glavna svrha slugu jeste da pruže dokaz o gospodarevim mogućnostima plaćanja. Ovo što smo izneli može se shvatiti kao da se podrazumeva da se prekršaj držanja nedovoljno obučenih slugu sastoji u tome što to neposredno označava jeftinoću i korisnost. To, naravno, nije tačno. Veza je mnogo manje direktna. Ono što se ovde dogaña jeste ono što se dogaña uopšte. Svaka stvar koja nam se svidi u

118

Teorija dokoličarske klase

početku na nekim drugim osnovama kasnije počinje da nam se sviña kao stvar koja sama po sebi pruža izvesno zadovoljenje; ona postaje u načinima našeg mišljenja suštinski ispravna. Meñutim, da bi se učvrstio kao pozitivan, svaki specifični kanon dobrog ponašanja mora i dalje imati podršku, ili se bar ne sme suprotstavljati onom običaju ili sklonosti koji predstavljaju normu njegovog razvoja. Potreba zastupničke dokolice ili isticanja potrošnje usluga jeste dominantni podsticaj za držanje slugu. Dokle god ovo važi, može se bez mnogo raspravljanja reći da bi svako udaljavanje od prihvaćenih običaja koje bi značilo skraćivanje učenja u službi bilo nepodnošljivo. Zahtev za skupom zastupničkom dokolicom deluje posredno, selektivno, tako što upravlja formiranjem našeg ukusa - našeg shvatanja šta je ispravno u ovim stvarima - i tako iskorenjuje nekonformistička skretanja time što ih ne odobrava. Uporedo sa porastom standarda bogatstva koji je prihvaćen na osnovu zajedničke saglasnosti, posedovanje i eksploatacija slugu kao sredstvo za pokazivanje viška trpi izvesno rafiniranje. Posedovanje i održavanje robova zaposlenih u proizvodnji robe dokazuje bogatstvo i snagu, ali držanje slugu koji ništa ne proizvode dokazuje još veće bogatstvo i viši položaj. Po tom principu stvara se klasa slugu - ukoliko brojnija, utoliko bolja - čija je jedina dužnost da idiotski besciljno dvore ličnost svoga vlasnika i tako jasno pokazuju njegovu mogućnost da neproduktivno troši ogromnu količinu usluga. Pojavljuje se podela rada meñu slugama ili štićenicima koji provode svoj život u održavanju časti gospodina dokoličara. Tako, dok jedna grupa proizvodi za njega robu, druga grupa, obično na čelu sa ženom ili glavnom ženom, troši u dokolici za njega; time se dokazuje njegova sposobnost da izdrži veliku novčanu štetu a da se to ne oseti na obilju koje ima. Ovaj donekle idealizovani i dijagramski pregled razvitka i prirode kućne posluge najvernije je izražen na onom kulturnom stupnju koji je ovde nazvan - kvazimiroljubivim stupnjem proizvodnje. Na ovom stupnju se lično služenje prvi put penje do položaja ekonomske institucije, i na ovom stupnju ono zauzima najvažnije mesto u obrascu života zajednice. U kulturnom redosledu kvazimiroljubivi stupanj dolazi iza pravog varvarskog stupnja, a

Isticanje dokolice

119

oba su sukcesivne faze varvarskog života. Njegova karakteristika je formalno poštovanje mira i reda, a istovremeno u životu na tom stupnju postoji i suviše nasilja i klasnog antagonizma da bi se mogao nazvati miroljubivim u punom smislu reci. Za mnoge svrhe i sa neke druge tačke gledišta, a ne ekonomske, on bi se isto tako mogao nazvati stupnjem statusa. Metodi ljudskih odnosa na tom kulturnom nivou lepo su obuhvaćeni ovim terminom. Meñutim, termin „kvazimiroljubiv" je bolji kao opisni termin koji treba da okarakteriše preovlañujuće metode u proizvodnji i da pokaže smer proizvodnog razvitka na toj tački ekonomske evolucije. Što se tiče zajednica zapadne kulture, ova faza ekonomskog razvitka verovatno pripada prošlosti; izuzetak čini brojno mala ali veoma izrazita frakcija zajednice kod koje je način mišljenja, karakterističan za varvarsku kulturu, pretrpeo relativno neznatnu promenu. Lično služenje je još uvek elemenat od velike ekonomske važnosti, naročito u pogledu raspodele i potrošnje robe, ali njen relativni značaj je čak i u tom smislu, bez sumnje, mnogo manji nego što je bio. Vreme procvata zastupničke dokolice, svakako, pre pripada prošlosti nego sadašnjosti, a njegov najverniji izraz se danas može naći u obrascu života više dokoličarske klase. Ovoj klasi savremena kultura duguje veoma mnogo za očuvanje tradicija, običaja i načina mišljenja koji pripadaju starijem kulturnom nivou, bar što se tiče njihovog šireg prihvatanja i najvišeg razvitka. Mehanička sredstva za udobnosti svakodnevnog života veoma su razvijena u savremenim proizvodnim zajednicama. To je u tolikoj meri slučaj da niko ne bi upotrebio lične sluge, ili čak domaće sluge bilo koje vrste, da nije kanona uglednosti koji su tradicijom preneti iz ranijeg doba. Jedini izuzeci bile bi sluge zaposlene radi nege bolesnih i maloumnih. Meñutim, takve sluge se pre mogu smatrati obučenim bolničarima nego domaćim slugama i zato su oni više prividan nego stvarni izuzetak od pravila. Na primer, neposredni razlog za držanje domaćih slugu u umereno bogatom savremenom domaćinstvu jeste, tobože, taj što članovi domaćinstva nisu u stanju da bez povrede vlastite udobnosti vrše rad koji takva savremena ustanova zahteva. Razlozi zbog kojih oni nisu u stanju da obavljaju taj posao su:

■ ■

■

■

120

Teorija dokoličarske klase

1) da imaju i suviše „društvenih dužnosti"; 2) da je rad koji treba obaviti i suviše težak i obiman. Ova dva razloga se mogu objasniti na ovaj način: 1) Po mandatnom zakoniku pristojnosti, vreme i trud članova takvog domaćinstva treba da se prividno provede u vršenju izrazite dokolice u obliku poseta, vožnji, klubova, šivaćih serklova, sporta, dobrotvornih organizacija i drugih sličnih društvenih funkcija. Osobe koje svoje vreme i energiju tro še na ovakav način priznaju privatno da su sva ta bavljenja, kao i povremeno poklanjanje pažnje odelu i drugim vrstama izrazite potrošnje, vrlo dosadna, ali da ih je nemoguće sa svim izbeći. 2) Po zahtevima isticanja potrošnje robe, način življenja je po stao veoma složen i mučan u pogledu stanovanja, nameštaja, luksuznih svaštarija, garderobe i ishrane, tako da potrošači ovih artikala ne mogu u tome da se snañu bez tuñe pomoći. Lični kontakt s najmljenim licima čija se pomoć traži radi ispunjavanja rutinske pristojnosti obično je neugodan čla novima domaćinstva, ali njihova se prisutnost trpi i plaća da bi se na njih preneo jedan deo tereta u toj mučnoj potrošnji robe domaćinstva. Prisutnost domaćih slugu, kao i toliko velikog broja specijalnih ličnih slugu, jeste ustupanje fizičke udobnosti moralnoj potrebi za novčanom pristojnošću. Najšira manifestacija zastupničke dokolice u savremenom životu sastoji se od takozvanih domaćinskih dužnosti. Te dužnosti brzo postaju takve vrste dužnosti koje se vrše, ne toliko radi lične koristi glave domaćinstva, koliko radi uglednosti domaćinstva uzetog kao jedinstveno telo - skupine u kojoj se domaćica kao član nalazi u položaju tobožnje jednakosti. Uporedo s udaljavanjem domaćinstva od njegove arhaične osnove posedničkog braka, te domaćinske dužnosti teže da se izdvoje iz kategorije zastupničke dokolice u svom prvobitnom smislu (osim u onolikoj meri u kolikoj ih vrše najamne sluge). To znači da, pošto je zastupnička

Isticanje dokolice

121

dokolica moguća samo na osnovu statusa ili najamne službe, nestanak odnosa statusa iz ljudskih opštenja u bilo kom momentu dovodi do nestanka zastupničke dokolice u istoj srazmeri. Meñutim, mora se dodati - kao ograda od te ograde - da, dokle god postoji domaćinstvo, makar i sa dve starešine, ova vrsta neproduktivnog rada koji se vrši u interesu uglednosti domaćinstva mora se još uvek klasirati kao zastupnička dokolica, iako u nešto izmenjenom vidu. To je sada dokolica koja se vrši za kvazilično korporativno domaćinstvo, umesto, kao ranije, za posedničkog starešinu domaćinstva.