VASA KAZIMIROVIĆ GOVORI ZA NIN

VASA KAZIMIROVIĆ GOVORI ZA NIN Prošlost kao sadašnjost Dobitnik ovogodišnje NIN-ove nagrade za najbolje delo iz oblasti publicistike govori o Nikoli Pašiću, kralju Aleksandru, Srbiji i Jugoslaviji, o prošlosti koja se odslikava i u sadašnjosti. Vasa Kazimirović, novinar, publicista, istoričar... Novinarstvom je počeo da se bavi u predratnoj „Politici" kao saradnik poznatog „Politikinog" novinara Miće Dimitrijevića, vanbračnog sina kralja Aleksandra Obrenovića. Godine 1936. u časopisu „Naša krila" objavljuje prvu reportažu „Vazdušno krštenje". Noću je radio u štampariji „Politike" sa Mihailom Lalićem, koji je bio najbrži u lepljenju adresa prenumeranata. Kao srednjoškolac sa 16 godina, 1937, stupa, kako bi to rekli komunisti, u napredni pokret. Sa 18, zbog čitanja Krležinog „PEČATA", dobija etiketu trockiste. Epidemija koja je tih godina nemilosrdno kosila komuniste. Pokretna traka smrti revolucionarne odlučnosti. Čim je stupio u Drugi šumadijski partizanski odred, potonji general JNA Gojko Drulović prepoznao je Vasu trockistu. Streljanja ga spasava komandant odreda, pesnik Tasa Mladenović. Dva bez duše, jedan bez glave. Pesnik je imao dušu. „Drugi šumadijski odred započeo je građanski rat u Srbiji kada smo po naređenju Pere Stambolića, poznatijeg kao Pera Konj, razoružali četnički odred Draže Mihailovića koji je bio pod komandom đeneralštabnog kapetana Tadije Vulevića." Ali, kolo sreće se okrenulo. Iste godine četnici ga zarobljavaju a život mu spasava geometar iz Valjeva Nikola Kalabić. Umesto streljanja, apsana. Sa još 400 sapatnika četnici ga predaju Nemcima. Akontacija i potvrda četničke lojalnosti Nemcima. Streljanja ga ovaj put spasava nemačka pedanterija. Nemci su izračunali da za njihove ranjene i poginule treba streljati 350 Srba. Bio je među onih 50 koji su vraćeni sa stratišta. Valjevski zatvor, ponovo. Ovaj put ga spasava rezervni kapetan Nedićeve straže, uz reči: „Više volim da sto srpskih najgorih mangupa ostane u životu i preživi ovaj rat nego ja jedan." Spasavanje „sto najgorih srpskih mangupa" nije uvaženo kada je trebalo poštedeti život rezervnom kapetanu. Partizani nisu bili skloni toj vrsti računa, crvena sotrapija. U jednoj raciji u Beogradu biva uhapšen i ekspedovan u Nemačku, u radni logor Šilingsvord, u blizini Nirnberga. Problemi nakon rata nisu prestali. Početkom pedesetih godina pomoći će mu Lule Isaković tako što će ga preporučiti „novosadskim drugovima" koji će mu obezbediti posao u „Dnevniku". Pisao je dosta za novine, a objavio je i nekoliko knjiga o našem pokretu, pri čemu nije bio sklon da prećuti „neke stvari". Ponovo je na ledu. Tada počinje da piše kriminalističke romane „H-100". Autor je i prvog kaubojskog romana „Šerif iz Ebilina" koji je doživeo neviđen tiraž. Nakon toga postaje dopisnik bečkog „Ekspresa", a kasnije i njegov novinar u samom Beču. Pisao je za najuglednije holandske, nemačke i austrijske novine. U jugoslovenskoj javnosti pojavio se ponovo pre nekoliko godina sa izuzetnom knjigom „NDH u svetlu nemačkih dokumenata Gleza fon Horstenaua". Nikola Pašić mu je dugogodišnja opsesija. Pašić je nesumnjivo jedna od najznačajnijih, ako ne i najznačajnija politička ličnost srpske istorije s kraja 19. i početka 20. veka, ali i, kako kaže austrijski socijaldemokrat Sigmun Kunfis, Pašić je i ,,značajna figura na evropskoj političkoj pozornici 19. veka". Vi ste Pašića uporedili sa Klemensom Meternihom, „kočijašem Evrope", ističući im kao zajedničku karakteristiku stavljanje računice ispred principa. Na šta se, gledano sa ovolike temporalne distance, Pašić, uspinjući se do vlasti, oslanjao, odnosno šta je bio moto njegove politike? — U spoljnoj politici on se držao u suštini linije Ilije Garašanina i „Načertanija". A to je, znači, oslobođenje srpskog naroda, stvaranje jedne jugoslovenske države, pri čemu bi Srbija imala da bude onaj centar oko koga će se ostale države okupiti. Imperativ njegove politike bio je oslobođenje svekolikog srpskog naroda. To je značilo obračun sa Turskom i Austro-Ugarskom carevinom. Takođe, jedan od stubova njegove politike bila je težnja za uvođenjem demokratije, borba protiv samodržavlja vladara. Pašić se tih svojih, ovako uprošćeno iznetih principa, konsekventno držao. On je u suštini i životom platio svoju borbu za principe parlamentarne demokratije. Uspinjući se do vrha vlasti, oslanjao se na moralnu i materijalnu snagu srpskog naroda. On je srpsko selo i srpskog seljaka izveo na političku pozornicu i ulio im svest o vlastitoj moći, uputio ih da su oni onaj temelj na kojem počiva srpska država. Bio je veliki rodoljub. Imajući ne samo interese srpskog naroda stalno pred očima, svesrdno se zalagao za stvaranje jugoslovenske države, ali je teško odolevao strahu da Srbija u toj novoj državi kojim slučajem ne ispadne gubitnik, a srpski narod bude doveden u položaj koji bi ga sputao u njegovom ekonomskom i kulturnom razvoju. Pri ocenjivanju političkog i moralnog profila Nikole Pašića često se išlo u krajnosti: od toga da je ultranacionalist, „izraziti predstavnik konzervativne buržoazije" (Vasa Čubrilović), te da će „ostati u istoriji više zbog toga što mu je ime vezano za velike događaje nego što su ti događaji vezani za njega" (Otokar Keršovani), da je „kao predsednik vlade i dugogodišnji ministar spoljnih poslova suvereno i sa ubedljivim uspehom upravljao sudbinom Srbije" (Holm Sundhausen), pa do mišljenja ruskog cara Nikole II koji je kazao: „Pašić je stub zdrave politike Srbije." Koje su ocene bliže, karakterističnije za Pašića ili su to, ipak, samo krajnosti? — U svakoj od tih ocena koje ste pomenuli o Pašiću, ima po deo istine. Ja bih za ovu priliku, jer je ipak reč o novinskom intervjuu, pokušao ukratko da ga okarakterišem: Pašić je bio mudar, lukav i dalekovid, uporan i

istrajan, čovek cilja, i da je za ostvarenje svojih ciljeva, pre svega osnovnog, oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda, i stvaranja zajedničke države svih jugoslovenskih naroda - bio vazda spreman kako na žrtve, tako i na sve moguće političke igre, pa i na sve vrste političkih smicalica. On je uz Jovana Ristića (ma koliko se inače od njega razlikovao) i Ilije Garašanina (s kojim je imao mnogo dodirnih tačaka), bio i ostao najzapaženija politička ličnost u srpskoj istoriji svoga doba. Pašić je svojom aktivnošću, svojim načinom vođenja politike i upravljanja državom, ostavio dubok, zapravo neizbrisiv trag u istoriji srpskog naroda. I kao ličnost i kao javni radnik bio je originalan, a u isti mah, po svojim karakternim i mentalnim osobinama, po svojim postupcima i potezima, veoma složena, teško dokučiva, ali i kontroverzna pojava. Počeo je ni iz čega, a stvorio je vrlo mnogo, pre svega, političku stranku kakva, ni po organizaciji ni po snazi, dotle nije postojala u Srbiji i kakva dugo neće postojati. Pašićev put od socijaliste do predsednika vlade bio je izvanredno težak, s obzirom na prepreke koje je morao savlađivati i s obzirom na to da je, i kad se opredelio samo za političke reforme, imao protiv sebe ceo ondašnji srpski „establišment" sa vladarem na čelu. U izvesnoj meri bio je i makijavelist, ne pazeći uvek na važeće norme, bilo etičke, bilo političke. Pašić je tvorac i šef jedne od najstarijih i najjačih srpskih partija - Radikalne stranke u kojoj je sa Lazarom Pačuom i Stojanom Protićem kreirao srpsku politiku dugo godina. Kako piše Karlo Sforca. „Paču - usta, Protić pero, Pašić - mozak." Zašto se Pašić odlučio za Radikalnu stranku? Može li se reći da je to zbog toga što je Srbima usled istorijskog iskustva i dugovekovne istorijske konstelacije radikalizam postao imperativ? — To se tako ne bi moglo reći. Pašić je bio markovićevac u najpotpunijem smislu te reči. Naziv Radikalne stranke rodio se u Švajcarskoj 1872. godine. Tada je Svetozar Marković rekao da bi trebalo stvoriti jednu partiju „koja će radikalno da se obračuna s liberalima". Radikalna stranka ne bi postala nešto više od verske sekte da nije bilo jedne grupe seljaka i trgovaca (posebno treba naglasiti trgovaca) koji su bili izabrani u Parlament 1874. godine. To je bila grupa Adama Bogosavljevića. Pašić i društvo su pokrenuli list ,,Javnost" u Kragujevcu, iza koga je stajao u suštini i kapital Petra I Karađorđevića, verovatno po inicijativi kraljevog sekretara Vladimira Ljotića, inače agenta Karla Marksa i prvog prevodioca „Komunističkog manifesta" na srpski jezik. Svetozara Markovića, kada je on otišao na lečenje u Trst sa koga se nije vratio, nasledio je Nikola Pašić. Svetozar Marković je u to doba rekao: „Postoje samo dva čoveka, dva druga na koje bih ja smeo da se oslonim: ili na Nikolu Pašića ili na Petra Velimirovića." Pašić je bio veoma praktičan. Njegova snaga, inače, ogledala se baš u tome što je znao da proceni situaciju, odnosno šta treba u kom trenutku učiniti i šta se ne sme u određenoj situaciji uraditi da bi se postigao određeni uspeh. Osetivši u Adamu Bogosavljeviću i njegovoj skupštinskoj grupi snagu. Pašić počinje da ih u svom listu ,,Javnost" na sva usta hvali. On otvara stalnu rubriku „Adam Bogosavljević i drugovi." Pašić je Bogosavljevića iskoristio kao most za ulazak u mase svoje socijalističke grupe. Napravio je veliki potez kad je nakon smrti Adama Bogosavljevića, koji je umro od tuberkuloze u zatvoru, proneo vest da je on u stvari bio otrovan. On je tada širom zemlje osnivao odbore za prikupljanje pomoći porodici Adama Bogosavljevića. I ko se upisivao u te odbore, u suštini se politički izjašnjavao protiv ovdašnjih liberala, Jovana Ristića i društva i praktično se deklarisao za partiju Nikole Pašića. Ti odbori su postali baza Radikalne stranke. Odnos između kralja Aleksandra i Nikole Pašića je vrlo značajan. Prvu vladu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca koju je formirao Nikola Pašić, Aleksandar nije osporavao, ali je osporio Pašića. Šta je bilo u suštini tog sukoba? — Kada govorimo o tome, važno je istaći da je Pašić vodio velike borbe i sa kraljem Petrom I, Aleksandrovim ocem, i u dva navrata ga je onemogućio da uvede lični režim. U suštini, on je primorao kralja Petra da abdicira 1914. godine i da preda državne poslove u ruke Aleksandra. Može li se reći da je to bio sukob između autoritarnog i parlamentarnog shvatanja vlasti? — Tačno. To se naročito videlo u takozvanoj topovskoj aferi. Kao i u pokušaju kralja Petra da jednog dokazanog austrougarskog špijuna, Vukašina Petrovića, postavi za predsednika vlade. Aleksandar je znao kako je Pašić na koleno oborio kralja Petra i žalio se, kako o tome svedoči Srba Jovanović, da nikako nije mogao shvatiti da je otac popustio jednom Pašiću kao i to da je parlamentarna demokratija rešenje za sve probleme u državi. Tu je baza Aleksandrovog animoziteta. Prvi njihov sukob desio se još 1915. godine u Albaniji. Tada je regent Aleksandar na prepad očistio Vrhovnu komandu i smenio vojvodu Putnika koji je podržavao „crnorukce". Tada se Aleksandar nije usudio da smeni Pašića nego mu je predložio da se povuče, što ovaj nije hteo ni za živu glavu. Sledeće godine Aleksandar je pokušao da skine Pašića na ostrvu Krfu. To je onaj pokušaj suspendovanja vlade i suspendovanje Ustava što je trebalo da rezultira stvaranjem vojne vlade sa Živojinom Mišićem na čelu. Godine 1917. Aleksandar je hteo da raščisti i sa Crnom rukom i sa Pašićem. I kako svedoči Slobodan Jovanović, pošto Aleksandar nije mogao voditi borbu na dva fronta, tada je došlo do saradnje između Pašića i Aleksandra u razbijanju Crne ruke. Kralj Aleksandar je bio zlopamtilo. Ono što mu nije pošlo za rukom 1917, uradio je 1918. No, kada se opet našao u krizi dvadesetih godina (pitanje Vidovdanskog ustava), potražio je Pašića. Čim se posle toga osetio čvrstim, Aleksandar je počeo da lomi ovog već ostarelog srpskog političara. To je trajalo sve do 1926. godine kada je Pašiću bilo već svega dosta. Svetozar Pribićević u knjizi ,,Diktatura kralja Aleksandra" piše da to što se nije suprotstavio toj Aleksandrovoj odluci smatra svojom istorijskom greškom. Međutim, tada Aleksandru otpor nije pružila ni Radikalna stranka. Da li je razlog tome što je za predsednika vlade Aleksandar izabrao takođe radikala Stojana Protića? Nešto slično učinio je Josip Broz kada je uklonio Rankovića i za potpredsednika Jugoslavije naimenovao Koču Popovića. I Protić i Popović su prihvatili. Može li se to smatrati kao dvostruka pobeda Aleksandrova: uklonio je

Pašića i uzdrmao trijumvirat Radikalne stranke. — Tu ste apsolutno u pravu. Protić se branio da on to nije mogao da odbije i da je u interesu srpskog naroda da jedan radikal bude predsednik vlade. Da li je to bilo u interesu srpskog naroda? — Jeste, sve dok se Stojan Protić dogovarao sa Pašićem. Smiljana Đurović je u studiji „Industrija Srbije na početku privrednog života Kraljevine SHS", govoreći o privrednom stradanju, ekonomskoj šteti i izvršenim pljačkama u Srbiji za vreme Prvog svetskog rata, napisala da su čak i mesingane konstrukcije sa kraljevskog dvora i Saborne crkve u Beogradu odnete u Budimpeštu u fabriku municije Manfreda Vajsa, dok je Dragiša Lapčević zapisao da su Bugari iz Srbije odnosili čak i nadgrobne spomenike. Međutim, sa stvaranjem Kraljevine SHS, lansirana je i teza da je Srbija opljačkala ujedinjenjem ostale jugoslovenske zemlje. Ta teza je i danas na delu. Šta je bio povod i cilj ove laži? — Može se reći da je od 1918, od prvog dana stvaranja Jugoslavije, stvaran antisrpski talas, širena srbofobija, čija je kolevka Hrvatska. Tu se radilo o planskom pokretu koji je svoj vrhunac dostigao 1939. godine uobjavljivanju one knjige Rudolfa Bićanića po nalogu Vlatka Mačeka u kojoj se falsifikovanjem dokumenata pokušalo dokazati da Srbija ekonomski eksploatiše sve krajeve Jugoslavije, što je bilo daleko od svake istine. Akademik Ljubomir Stojanović, koji je nekada bio šef Samostalne stranke i veliki protivnik Nikole Pašića a potom i jedan od prvaka Republikanske stranke, posle 1918. godine otkrio je kakvim su se sve marifetlucima služili slovenački političari. Samo bih hteo da dodam da ne treba zaboraviti da nijedna vlada posle 1918. nije imala za većinu Srbe. Akademik Stojanović je otkrio da su Slovenci izdejstvovali da prevoz robe iz Srbije, Bosne i ostalih krajeva u Sloveniju i gotove slovenačke robe iz slovenačkih fabrika u ove krajeve bude oslobođen vozarine sve dok to Pašić nije otkrio 1926. godine i suspendovao takvu odluku. Druga jedna zanimljiva stvar: slovenački ministri su progurali i to je prihvaćeno, da jugoslovenske železnice, one onda nisu bile električne, smeju da kupuju ugalj za svoje potrebe isključivo od slovenačkih rudnika. Treća jedna neverovatna stvar je da je na zahtev slovenačke industrije, Kraljevina SHS bila jedina zemlja na svetu koja je uvela carine na izvoz poljoprivrednih proizvoda, tako da su obezbeđene jeftine sirovine za slovenačku i hrvatsku industriju iz Vojvodine, Srbije, Bosne... Zatim, treba reći da agrarna reforma koja je sprovedena posle 1918. godine u Vojvodimi, gde su naseljavani svi i svako ali ni jedan jedini Srbijanac, iako je Srbija za prosečno imanje imala 1.5 hektar. Srbija je godinama posle 1918. gladovala. Zapiši to i objavi da je Srbija čak morala u Mačvi da besplatno deli žito da narod ne bi umirao od gladi. Danas je doveden u pitanje opstanak Jugoslavije, ili u najmanju ruku, radi se na stvaranju treće Jugoslavije. Na samom startu prve Jugoslavije, Mate Drinković iz Hrvatske zajednice (falila joj samo odrednica-demokratska) u leto 1919. godine izjavljuje da Hrvati „neće državu osnovanu na federaciji plemena". Na tom tragu je, tri godine kasnije, i stranka Stjepana Radića koja je izašla sa nacrtom ustava - Ustavom Neutralne Seljačke Republike Hrvatske. Tim nacrtom bilo je predviđeno pretvaranje Jugoslavije u konfederaciju, a samo nekoliko meseci kasnije poslanici Radićeve stranke zatražili su od regenta Aleksandra da njihovoj stranci bude prepuštena upravna vlast u Hrvatskoj. Kasnije je Radić čak i pomišljao na to da Hrvatska postane protektorat francuske ili pak da se priključi jednoj dunavskoj federaciji sa Austrijom i Mađarskom. Kako vi danas, u svetlu te tradicije, vidite hrvatsku i slovenačku srednjoevropsku ksenofobiju? — Ako je tačna izreka, a mislim da je tačna, da se sadašnjošću ne može objasniti prošlost, već prošlošću sadašnjost, onda bih mogao da kažem da se ništa novo u suštini u Jugoslaviji ne događa. Ono što danas traže Slovenci i Hrvati, to su oduvek tražili. Dokaza ima dovoljno. Nije Radić prvi postavio pitanje konfederacije, nego je pitanje konfederativnog uređenja Jugoslavije bilo postavljeno već u Ženevi 1918. godine, o čemu govori čuvena Ženevska konferencija, kada su Hrvati i Slovenci, u suštini na prevaru, prisilili Pašića da potpiše saglasnost o stvaranju Kraljevine Jugoslavije, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ali tako da na jednoj strani budu zemlje koje su bile pod Austro-Ugarskom a na drugoj Srbija i Crna Gora. I dok bi srpski ministri trebalo da se zakunu na vernost službe kralju, oni bi se zaklinjali Slovencu Antonu Korošecu. Treba reći da su iza svega toga stajali Englezi. Stid i Votson? — Oni su bili prononsirani agenti. Siton Votson je bio onaj koji je Čerčila ubedio da se Jugoslavija, u stvari, sastoji od dva dela bivše Austro-Ugarske, da treba primorati Dražu Mihailovića da se povuče sa svim svojim snagama iz Hrvatske, Srema itd. u Srbiju, a da se ove zemlje prepuste partizanima i Titu. Grupa oko Sitona Votsona koju su sačinjavali hrvatski ministri u Kraljevskoj jugoslovenskoj vladi u Londonu, dr Krnjević i Šutej uspeli su da ubede englesku vladu, što je apsolutna istina, da o nekakvim zločinima i genocidu nad srpskim narodom u Hrvatskoj ne može biti ni reči. Šta je bila pokretačka ideja za takve stavove Stida i Votsona? — To je sve vezano za liniju Vatikana. Možete li da to malo pojasnite? — Bilo bi malo mnogo da o tome pričam. Mislim da je to vrlo važno pitanje! — Trebalo bi reći da engleska vlada mnogo ranije od 1914. godine nije bila raspoložena prema Srbiji. Ona je od 1903. godine ali i pre toga, posebno od kraljevog ubistva, kada je ona prekinula odnose sa Srbijom, bila

naklonjena Habzburzima. Ja čak idem dotle da smem da tvrdim, na osnovu jednog materijala koji nije objavljen u javnosti. Reč je o studiji jednog Hitlerovog generala za određene službe zapadnih zemalja... Kako se zvao taj general? —Neću o tome da govorim, govorim o onome o čemu treba da govorim... Radi se o budućem, trećem svetskom ratu. I o tome u kom pravcu treba delovati. U toj studiji se kaže da treba ići na odvajanje Hrvatske iSlovenije od Jugoslavije. Američka obaveštajna služba je sve naciste koji su poznavali jugoistočnu situaciju i koji su poznavali prilike u Hrvatskoj, prihvatala i bogato darivala smatrajući da je Hrvatska najslabija karika u jugoslovenskom lancu. Na toj liniji kupili su i onog Hitlerovog generala Kislinga, direktora Ratnog arhiva koji je bio prijatelj Ante Pavelića i koji je napravio posebnu studiju za Amerikance. Zato je plaćen i oslobođen zatvora. Napisao je studiju o Hrvatskoj i o slabim tačkama Jugoslavije. Mislim da sam ovim odgovorio na pitanje. Šta je sa Rusijom? — Bez obzira što je ruski kolos danas slab, generalne linije i magistralni tokovi istorije ostaju na delu. Plan Austro-Ugarske bio je da stvori veliku Albaniju ali ne preveliku kojoj će obavezno pripasti celo Kosovo. Ovo „ne prevelika" kažem zato što je kao pandan velikoj Albaniji trebalo stvoriti i veliku Makedoniju, tako da se Srbija nađe na jugu okružena velikom Albanijom, velikom Makedonijom a odozgo Austro-Ugarska, do pred sami Beograd. Takva Srbija ne bi mogla nikada više da izvrši ulogu Pijemonta, da bude centar okupljanja jugoslovenskih zemalja. Taj plan Austro-Ugarske koju su Englezi podržavali, mnogo podseća na današnju situaciju. Time se ujedno sprečavao eventualni prodor Rusije u Evropu. U ovom kontekstu treba reći da su Stid i Votson ubedili englesku vladu da otpiše Dražu Mihailovića i njegov pokret a da prihvati Tita. Oni su govorili da je partizanski pokret hrvatski a da su četnici srpski nacionalni pokret i da se o tome mora voditi računa. O tome postoje brojni nemački dokumenti. Gebels je kroz svoju mašineriju više puta ponavljao da su partizani hrvatski pokret i čak je zabranjivao da se u nemačkim novinama pominje reč ustaša. Kaše je pokušavao da to demantuje i da ispravi te pogreške govoreći da je samo pet odsto Hrvata u partizanima i da su sve ostalo Srbi. Posebno želim da naglasim: da nije bilo prekida sa Rusima 1948. godine, već tada bi se ozbiljno postavilo pitanje odvajanja Hrvatske i Slovenije iz sastava Jugoslavije. Zapad se plašio instaliranja Rusa na Balkanu. Pošto je došlo do prekida između Moskve i Beograda, samim tim to instaliranje je bilo onemogućeno. I pored svih ovih saznanja, da li je moguće da na mesto „plemenske svesti" dođe „državna ideja" (termini Slobodana Jovanovića)? — Ja to ne bih odvajao. Jedno bez drugog ne ide. Naime, radi se o sudaru dveju državotvornih ideja: hrvatske i srpske. S tim što je hrvatska samo hrvatska državna ideja, dok je srpska državna ideja vezana za stvaranje Jugoslovenske zajednice. O Josipu i Dragoslavu Koliko ima istine u mišljenjima da je Draža Mihailović sprečio likvidiranje Josipa Broza 1941. godine, kao i u tome da je Josip Broz nudio đeneralu Mihailoviću da bude vrhovni komandant zajedničkih četničko-partizanskih snaga? — Kada je već reč o tome, želim da kažem nekoliko stvari. Ovde se radilo o dva fronta koji su unapred jasno formirani na čisto ideološkom planu. Sukob između nacionalnog pokreta Draže Mihailovića i partizanskog pokreta sa Josipom Brozom na čelu, bio je neminovan. To je u suštini bio građanski rat. Ali, to je bio građanski rat koji se vodio u okviru borbe protiv okupatora. Ne može se odricati nacionalnom pokretu đenerala Mihailovića da on u biti nije bio antinemački pokret. Taj građanski rat u suštini koštao je samo Srbe. Oni su bili glavne žrtve, jer, ono što se događalo u Hrvatskoj nije bio građanski rat. Tamo je bila sasvim drugačija situacija. Formirala se jedna kvislinška država tvorevina koju je uistinu narod pozdravio. Tuđman je potpuno u pravu kada je rekao da je NDH odgovarala težnjama hrvatskog naroda. Hrvati su i 1914. godine krenuli u rat protiv Srbije. Kada su klali i palili, oni pred očima nisu imali Jugoslaviju, nego svoju hrvatsku državu u okviru AustroUgarske. Posle ove kratke digresije hoću da kažem zašto je sukob između NOP pokreta i DM pokreta bio neminovan. Pokretu Draže Mihailovića bio je cilj pre svega vaspostavljanje jugoslovenske države sa kraljem na čelu, a komunistima, uspostavljanje sovjetske vlasti. Što se tiče snaga u zemlji koje bi je mogle sprečiti u tome, Komunistička partija je stalno imala „u viziru" pokret DM i samo čekala priliku da se s njim obračuna. Procenili su da je taj momenat došao u zimu 1941-42.godine posle poraza nemačke vojske pod Moskvom. Ona je tada dala signal za obračun sa svim protivnicima, i onim potencijalnim, a u prvom redu sa anglofilima i pripadnicima pokreta đenerala Mihailovića. U vezi sa ovim hoću da kažem, istorijska istina to zahteva, da su se i Tito, kao neosporni vođa NOP, i Draža Mihailović, kao vođ srpskog nacionalnog pokreta. u nastojanju da jedan drugog unište, obratili, svaki u času koji mu se učinio pravim, za pomoć nemačkom okupatoru! Draža Mihailović je to učinio već u jesen 1941, godine, a Tito u proleće 1943. godine! Tito je pri tom preko svojih posrednika isticao da mu je glavni neprijatelj pokret Draže Mihailovića, a Draža Mihailović, da mu je glavni neprijatelj - komunizam. Tačno je i to da su Dragiša Vasić, posle prvog, a Uzelac i Orelj, posle drugog sastanka Tito - Draža, hteli da likvidiraju Tita s pratnjom. Mihailović ga je spasao takve sudbine. Draža je iskreno verovao da će saradnja sa komunistima biti moguća u međunarodnom zajedničkom frontu. Treba reći da je samo dan posle dolaska na slobodnu teritoriju Tito ponudio đeneralu Mihailoviću vrhovnu komandu i nad svim partizanskim jedinicama. Takođe treba reći da ta slobodna teritorija nije bila partizanskaveć partizansko-četnička. Tito je 8. oktobra 1968. godine u intervjuu za englesku štampu rekao da

je on 19. septembra 1941. godine ponudio vrhovnu komandu đeneralu Mihailoviću. Ovu ponudu on je ponovio i mesec dana kasnije, 26. oktobra 1941. godine. Nepunih mesec dana, međutim, posle navedene izjave za englesku štampu, Tito je u intervjuu datom političkom direktoru „Pari mača" - ovaj intervju je objavljen 16. novembra 1968. godine - demantovao sam sebe. Rekao je da on nije ponudio Draži Mihailoviću vrhovnu komandu, već samo položaj načelnika štaba u Vrhovnom štabu partizanskih odreda. Kako je Draža Mihailović reagovao na ove ponude? — Kako se može pročitati kod nekolicine inostranih istoričara, dobrih poznavalaca materije o kojoj je reč, na primer, kod Nemca Hansa Knola, Mihailović je prema ponudama Josipa Broza bio vrlo skeptičan. On je, kako se pretpostavlja, zaključio da se iza svega krije namera komunista i Tita da se pod fasadom jedinstvenog fronta u zemlji, a u inostranstvu u zavetrini Sovjetskog Saveza, stvore preduslovi za uspostavljanje vlasti nad budućom jugoslovenskom državom. Istina o Aleksandru Z. Mišiću Vi ste zajedno sa sinom legendarnog Živojina Mišića, Aleksandrom Ž. Mišićem bili u nemačkom zarobljeništvu? — Da. Sa majorom Mišićem zarobljen je i njegov načelnik štaba Slovenac Ivan Pregl. Potpuno je netačno ono što je NIN objavljivao, molim vas da to obavezno napišete, da su Nemci mislili da je on Draža Mihailović, da se on tako čak i predstavio, samo da bi, navodno, Draži omogućio da se povuče. To su izmišljotine. Njega su jedne večeri, posle napada na Ravnu goru, Nemci doveli u Valjevo i smestili u policijski zatvor. To je bio zatvor, u koji su pre rata odlazili ljudi koji su činili sitne prekršaje. U jednu od tih ćelija smestili su Mišića a u drugu Ivana Pregla. Nemci su im doneli, iz poštovanja prema uniformi i činu, krevete, peć, sto sa stolicama i raznovrsnu hranu. Ja sam slučajno imao tu dužnost da u Mišićevoj sobi ložim vatru a jedan moj drugar Ivanu Preglu. Pred vratima su stajala dva stražara, a u sobi jedan. Ti podoficiri koji su bili u sobi menjali su se na svaki sat. Noć pred streljanje majora Aleksandra Ž. Mišića protekla je ovako: nemački podoficir, koji je bio u smeni, digao se, stavio kapu na glavu, zakopčao bluzu, u stavu mirno pozdravio Mišića i rekao mu: Ja odlazim na godišnji odmor. Neću više dolaziti. Ujutru putujem, ali vam, gospodine majore, želim junačku smrt." Na to je Aleksandar Ž. Mišić, taj tobože Kraljević Marko, kako je letos pisao NIN, zagrlio ovog Švabu i kroz plač mu rekao na nemačkom: „Moj dragi ratni druže..." i počeo da peva jednu staru, divnu nemačku vinsku pesmu, opet na nemačkom: „Na Rajni, na Rajni, hteo bih da živim, na Rajni, na Rajni voleo bih da budem rođen." Plakao je kao žena. Vrlo je zanimljivo i suđenje majoru Mišiću. Dvojica zatvorenika koji su prali pod u sudnici, ispričali su mi da je on počeo na pitanja sudije da odgovara na nemačkom, jer je njegov maternji jezik, u stvari, bio nemački (majka Lujza bila je Nemica). Na to mu je predsednik suda Nemac naredio da govori na srpskom, jer on nije dostojan da se brani na nemačkom jeziku. On je tada počeo da govori na srpskom. Rekao je da je predajom partizana Nemcima u Slovcu, zajedno sa Dražom, dokazao kako oni ne žele rat s Nemcima, nego samo s komunistima i da daje svoju časnu oficirsku reč, u svoje i u Mihailovićevo ime, da će, ako ga puste i daju mu oružje, u roku od tri meseca Srbija biti umirena i očišćena od svih komunista. Ali, priča se ovde ne završava, što samo potvrđuje tezu da čoveka ne smeš posmatrati jednostrano niti samo u jednom periodu, nego u celini, u zbiru. Sutra ujutru dolazi nemački kapetan, a ja stalno džaram onu vatru u peći. Pozdravi po propisu majora Mišića i kaže: „Gospodine majore, došao je čas izvršenja presude." Kada su izašli napolje, upravnik zatvora, zvao se Bauman, hteo je da se slika sa majorom Aleksandrom Ž. Mišićem. Kada je stao pored majora Mišića. da se fotografiše, ovaj ga je odgurnuo i rekao: „Pička ti materina gestapovska, nisi dostojan da se slikaš sa srpskim oficirom!" Kako se držao Slovenac Ivan Pregl? — Ja bih slobodno napisao da se držao herojski. Nije hteo da uzme ništa od onoga što su Nemci doneli, legao je na postelju i rekao onom drugom mladiću koji je bio zadužen da mu loži vatru: „Ja sam iz Slovenije. Došao sam podmornicom iz Egipta u Jugoslaviju." O Marku Nikeziću Bili ste zajedno u SKOJ-u sa Markom Nikezićem. Međutim, posle rata vi mu se nijednom neste javili. Zašto? — Kada me je onaj ljotićevac pustio iz zatvora, pobegao sam u Beograd. Živeo sam bez papira. A to je 1942. godine u Beogradu bilo jako opasno. Odlučio sam da se krijem na groblju. Moram priznati da su mi grobari puno pomogli, hranili su me i čuvali. Na groblje je stalno dolazio jedan kamenorezac Milan Tankosić koji je bio član Gradskog komiteta KPJ u Beogradu. On je znao da sam ja ilegalno živeo na groblju kao i to da sam skojevac. Došao je jednog dana i pitao me da li bih učestvovao u akciji dizanja u vazduh Oficirskog doma. To je bilo u Ulici Kralja Milana. Razume se, ja sam pristao. Posle čuvene martovske provale u Beogradu, kada su praktično svi komunisti pohapšeni. Beograd je bio oblepljen plakatima sa slikom Marka Nikezića: „Traži se sekretar SKOJ-a. Ko ga prijavi policiji ili mrtvog donese, dobiće nagradu." Taj kamenorezac Milan Tankosić dođe jednog dana - zapiši to ime, zaslužuje da bude s poštovanjem pomenuto, jer su ga 1944. godine četnici živog odrali u blizini Beograda - i kaže mi: „Vaso, ti znaš ko je ovaj čovek na slici. Imaš li ideju kako i gde da ga sakrijemo?" Pronašli smo jednu grobnicu i u toj grobnici među mrtvačkim sanducima Marko je provodio noći. Međutim, tu nije mogao da provodi dane. Staro pravilo ilegalaca: gde prenoćiš, nemoj da zadaniš. — Tačno. Međutim, u grobnici je hladno, i vrlo je teško da čovek dane i noći provodi u njoj. U Vrazovoj ulici broj 32. živela je gospođa Gabaković, penzionerka, čiji je muž bio nekadašnji funkcioner na dvoru kralja Aleksandra

Obrenovića. Kao siromašan dečak ja sam podučavao njenog sina i za to dobijao ručak. Otišao sam kod nje i ispričao sledeću priču: da je iz Londona došao jedan mladi oficir Njegovov veličanstva kralja Petra II i da to niko ne sme da zna. Pošto je provereno da je ona velika patriotkinja i da je za kralja, naređeno je da ja dođem kod nje i da dovedem tog čoveka, koji će se kod nje skrivati od jutra do policijskogčasa, znači do pred mrak. Ta čestita Srpkinja je sve to prihvatila. Ona je krila Marka Nikezića i od ono malo hrane odvajala i za njega. Marko je tu proveo desetak dana dok nije uspostavljena veza sa Zemunom. Tada je otišao ne javivši mi se, niti me pozvavši da krenem s njim, mada je znao da sam i ja bez dokumenata, da ilegalno živim u Beogradu i da sam skojevac. Ono što me naljutnlo i zbog čega mu se posle rata više nikada nisam hteo javiti, kada je on postao bog i batina u tom Beogradu, jeste to što se nikada nije javio toj gospođi Gabaković, kojoj su oduzeli penziju kao pristalici kralja Petra. Nije otišao ni hvala da joj kaže. Želeo bih posebno da naglasim da sam uvek cenio umnost i visoku obrazovanost Marka Nikezića. Ovo ne govorim iz kurtoazije već iz ubeđenja iako smatram da je napravio veliku grešku u vezi s gospođom Tabaković.