Vasa Čubrilović
December 28, 2022 | Author: Anonymous | Category: N/A
Short Description
Download Vasa Čubrilović...
Description
Y o u h a v e d o w n lo a d e d a d o c u m e n t fr o m
T h e C e n tr a l a n d E a s te r n E u r o p e a n O n lin e L ib r a r y T h e jo in e d a r c h iv e o f h u n d r e d s o f C e n t r a l- , E a s t - a n d S o u t h - E a s t - E u r o p e a n p u b lis h e r s , r e s e a r c h in s t it u te s , a n d v a r io u s c o n t e n t p r o v i d e r s
S o u r c e : P r i l o
zi
C o n tr ib u tio n s L o c a tio n :
B o s n i a a n d H e r z e g o v in a
A u t h o r ( s ) : V a s a T i t le :
Č u b r ilo v ić
IS T O R IJ S K I O S N O V I R E P U B L IK E B O S N E I H E R C E G O V IN E H IS T O R IC A L B A S IC S O F T H E R E P U B L IC O F B O S N IA A N D H E R Z E G O V I N A
I s s u e : 4 / C ita tio n s t y le :
1 9 6 8
V a s a Č u b r i l o v ić . " I S T O R I J S K I O S N O V I R E P U B L I K E B O S N E I H E R C E G O V I N E " . P r i l o z i 4 : 2 3 - 4 2 . h t t p s : / / w w w . c e e o l. c o m / s e a r c h / a r t ic l e - d e t a il? id = 7 4 5 9 1 6
CEEOL copyright 2020
‘f ; ч ; Ш ; , : u 1 , ' ,■ itii. n; • , :?)
-
-
•
■
■ ■
•
i
-
•
.
1
. . - v i
•
•
‘ Т Г ; .
’
, г
Istorijski osnovi republike Bosne i Hercegovine - - - - - - ;- - - - - - - - - - - - - - - - -- - - - - - - - - - - - - - - - -- - - - - - - - - - - - - Г
Vasa
’
ubrilović
- ' . • 1 •• ‘ • ■ -■ , .*! . . ' 11 . ; Kod Kod na s se ččestoesto- pojedn osta vljuju osnovni na kojima su izra izra sle naše p poje oje d in e r e p u b lik li k e . Da je im se is istt i, iz izrr a zi zitt o n a cion ci on a ln i zn a ča j, m a d a n jih ji h ov p pos ostt a n a k im a r a zn e k or e n e i on i se k r oz ve k ove r a zv ija ij a ju p od u t ica ic a je m raznih činilaca. To, pre svega, vredi za Bosnu i Hercegovinu. Ove naše dve zemlje kao republika nemaju etničku osnovu, ujednačenu političku, kulturnu i istorijsku tradiciju kao Srbija i Hrvatska, nisu odraz težnji za nacionalnom i kulturnom samosvojnošću svoga naroda kao Slovenija i Makedonija. Jed nom reći, Bosna i Hercegovina nemaju državni narod, koji bi svojim porelclom, istorijskom i državnom tradicijom, bio nosilac njihove državne misli. Pored svega toga, ove dve naše zemlje bile su vekovima ili samostalne države ili su imale poseban položaj u okviru većih država. U ovom referatu želimo da prikažemo šta je delovalo da se Bosna i Hercegovina izgrađuju kroz ve kove kao posebne istorijske oblasti i koji su činioci doprineli da postanu p pos oseb eb n a r e p u b lik li k a u F e d e r a t iv ivn n oj S oci ja l is t i čk oj R e p u b li ci J u gos la viji vi ji.. U velikom delu Evrope postoje razne istorijske pokrajine slične Bosni i Hercegovini. Kad se proučava njihov postanak i razvitak, mogu se zapaziti iste pojave i osobine i utvrditi činioci koji su doveli do njihova stvaranja: geografski položaj zemlje, njen privredni i društveni razvoj, etnički i kulturiio-politički odnosi, odnos njen prema susednim zemljama i državama, uticaj spoljnih činilaca uopšte, stvaraju uslove za izgrađivanje ovakvih zemalja u okviru već većih ih na ciona iona lnih državn ih zajedn ic icaa .’, J Ovo je-bio slučaj sa Bosnom i Hercegovinom. Razbijenost geografskog reljefa severožapadnog dela Balkanskog poluostrva, gde se naseljavaju Južni Slovcni i otvorenost ovih-zemalja prema okolnim geografskim oblastima, omogućavali su zemljama. kroz vekove uticaje civilizacija, i naroda u tim U moćne isto vreme ovestranih sile otežavale su kultura njihovo država među sobno privredno-političko i kulturno povezivanje. Zato se sve do XIX i XX veka teško stvaraju, a još teže održavaju, veće države među jugoslovenskim narodima. Savremena saobraćajna tehnika, pošto je savladala prirodne pre p prr e k e m e đ u s ob n om p ove ov e z iv a n ju ju gos go s lo love ve n s k ih ze m a lja lj a , b ila il a j e je d a n od
moćnih činilaca njihovom ujedinjavanju u državu 1918. godine. Dinarske pla ninske-oblasti, gde-se nalaze i Bosna i Hercegovina, matice su prve srpske 23
CEEOL copyright 2020
CEEOL copyright 2020
i prve hrvatske države. Srpska država nastaje u slivovima gornjeg toka reke Drine, Zapadne Morave i Ibra, prva Hrvatska država nastaje u slivovima severno-dalmatinskih гека, Une i Vrbasa. Stanovništvo ovih planinskih ze malja, po prirodi pasivnih, vekovima je težilo privredno bogatijim oblastima u Primorju, Panonskoj nizini, na severu, Kosovu i Metohiji i slivu Velike Morave na istoku. Iz tih pravaca prema srpsko-hrvatskim zemljama dolazili su privredni i kulturno-politički uticaji. U srednjovekovnoj Hrvatskoj Vene cija je vršila uticaj na nizije jadransko a namoru. severu Ugarska svojim nadiranjem iz Panonske premaprimorje, Jadranskom Srbija je bila izlo žena pritiscima Vizantije i Bugarske sa istoka, a Ugarske sa severa. Tako središnji deo dinarskih oblasti ostaje u mrtvom uglu i u gornjem toku reke Bosne još od ranog srednjeg veka počeće se izgrađivati istorijska pokrajina, što je danas zovemo Republika Bosna i Hercegovina. . U početku Bosna je mala oblast sa sedištem već onda u predelu oko Sarajevskog polja. Geografski uzevši, taj predeo je i geografsko središte Ju goslavije. Pored reke Bosne, u toj oblasti ili u njenoj neposrednoj blizini su izvori Neretve i Vrbasa, a ni Drina nije daleko. Dolina reke Bosne vodi se veru slivovima reka Usore i Spreče, pa dalje Bosanskoj posavini i samoj Panonskoj niziji. Neretva teče prema jugu i Jadranskom moru, a Vrbas pre ma severozapadu u pravcu predela Bosanske krajine. Visoke planine, što je sa svih strana opasuju služile su staroj Bosni kao dobra zaštita od spoljnih napada. Na bogatim pašnjacima tih planina bilo je moguće držati velika stada krupne i sitne stoke. Njeno mnogobrojno stočarsko stanovništvo, tražeći zim ske ispaše ovoj stoci, još i danas se spušta preko zime sa tom stokom župnim oblastima Usore, Spreče i Posavlja na severu i karsnim poljima i Jadranskom p r im or ju n a ju gu , P u t ev evii s e zon s k ih k r e t a n ja ov ovih ih s t oča r a od le t n jih ji h isp is p a š a zimskim, i od zimskih Ietnjim bili su još u srednjem veku i putevi širenja boss a n s k e d r ža ve. bo ve . Tako je srednjovekovna Bosna imala da zahvali svome zaklonjenom središnjem položaju i dobrim saobraćajnim vezama sa susednim srpskim i hrvatskim zemljama što se vrlo rano počela širiti na račun srednjovekovne Srbije i Hrvatske. Ove dve države, kako smo rekli, više okrenute prema spolja, bruju il o zsvoje b og k unutarnje r e t a n ja s vog s t a n ovnoblasti, iš t va ili il i što zb og b r a n e n esa za vi vis s n ost os t i, Bosnom. za n em a planinske su od graničile starom Ova to iskorišćava da se osamostali, a posle i da se proširi na njihov račun. N je n o š ir e n je je b il o n e u je d n a če n o i s k ok ov ovit it o. P os le u je d in je n ja U ga r s k e i Hrvatske 1102, Bosna će početi sa svojim širenjem najpre u pravcu severozapada. Jugu i istoku, prema Podrinju i Humu, i severno, Usori i Soli, ona će se okrenuti tek u XIV veku za vreme vlade Stjepana II Kotromanića (1314—1353). Njegov sin Tvrtko I (1353—1391) proširiće ova osvajanja najpre p r e k o Dr in e , k a d a j e u r a t u p r ot iv N ik ole Alt om a n ovi ća za u zeo ze o ob obla la s t i s r e d njeg Polimlja 1373. Docnije će Tvrtko oduzeti Srbiji i istočni Hum sa Gac kom, Trebinjem i Konavljima. Pod konac svoje vlade, Tvrtko će iskoristiti feudalne nerede u Ugarskoj, posle smrti Ljudevita I Anžujca 1380, da bi osvojio veći deo Hrvatske u Primorju i Bosanske krajine sve do reke Une. To je bio najveći prostor, što ga je zahvatala srednjovekovna Bosna. On je
obuhvatao sve naše zemlje od reka Drine i Lima na jugoistoku do Une na severozapadu, a od Save na severu do Jadranskog mora na jugu. Kako se širila srednjovekovna Bosna, tako je menjala i svoj međunarodno-politički značaj. U početku mala oblast vezana sad za Srbiju, sad za Zetu, 24
CEEOL copyright 2020 n m m i r m f f l i i i i n u ^ i i i i i i i i n i i i i iiit t i i i r n i r m —
CEEOL copyright 2020
Vizantiju, Hrvatsku i Ugarsku, ona se od XII veka postupno osamostaljuje. Naa jp r e je bi la ba n ovi N ovin n a , a p os l e k r a lje vin vi n a . Ka d j e Tv Tvrr t k o I os v oj ojii o je jed da n deo starih raških zemalja, proglasio se 1377. kraljem »Srbljem, Bosni, Po mor ju i Z Zapa apa dnim stra na ma« ma«.. Kad je osvojio veći deo hrvatskih zemalja, nazvao se 1390. kraljem »po b ož i joj jo j m il os t i Ra šk e, Bos n e , Da lm a cij cijee , H r va t s k e i P om or ja «, Srednjovekovna bosanska država imala je feudalno društveno uređenje, dok je je et n ič ički ki i versk i bil bilaa m ešan a država. U n joj živ živee Sr bi i Hrva ti, a po verskom pripađništvu narod se delio na Bogumile, pravoslavne i katolike. Verski sukobi, praćeni ratovima i pritiscima iz Ugarske, ostaviće od XII do XV veka duboke tragove na društvene i kultumo-političke odnose u zem lji. Nedostatak jedinstvene etničke osnove i veće povezanosti kulture naroda iz. novih oblasti sa državnom maticom u središnjoj Bosni, bio je praćen se pa p a r a t is t ičk i m t e žn ja m a ve lik li k ih feu d a ln ih gos p od odaa r a . Sv Svee j e t o om e t a lo iz izgr gr a đivanje jedinstvene državne tradicije i narodne svesti u srednjovekovnoj Bo sni. Zato nasleđnici, posleu njegove smrti 1390, zadržavajukoje pravu vlast jedinoTvrtkovi nad državnom maticom središnjoj Bosni. U oblastima su u XIII i XIV veku uzete od Srbije ili Hrvatske postupno se izdvajaju velike feudalne oblasti Pavlovića i Kovačevića u istočnoj Bosni, Kosača u zemljama ju ž n o od I gm a n p la n in e , a u t a k ozv ozvaa n im D on ji jim m k r a je jevi vim m a , n e k a d a n ji jim m hrvatskim oblastima, izdižu se Hrvatinići. Središnja Bosna, matica srednjovekovne Bosne, imala je najviše državne tradicije, ali su je razrivale verske borbe. Ovde je bila najjača bogumilska jerr e s . Me đ u t im , on a n ije je ij e n igd ig d e, p a n i u s r e d n jov e k ov ovn n oj Bo Boss n i, m og ogla la d a se uzdigne svojim uređenjem đo tog stepena, da bi poslužila kao oslonac za izgrađivanje državne svesti, a time i narodne povezanosti sa takvom državom. U našim zemljama ovu ulogu odigrale su bolje organizovane crkve katolička, p pr r a vos vosla la vn a , a d oc ocn n i je i is la m s k a ve ver k a za jed jei dkulturno n i ca . O varazjedinjena k o e t n ičk i ndočekala e u je jed dn a čena, društveno-politički razrovana, ar sverski je s r e d n jov e k ov ovn n a Bos n a t u r s k u vla st . Bosna pod Turcima Zanimljiva je istorijska pojava da, pored svega što smo naveli, Bosna p od T u r cim a p ok a z u je m a n je oš t a r p r e la z od s t a r e vl vlaa st i k a n ov oj oj,, od s t a r og društvenog uređenja ka novom, nego većina naših zemalja, koje su bile pod Turcima. U turskoj upravnoj podeli ona zadržava svoje staro ime. Ne menja se ni prostor. Jer u granicama i pod imenom srednjovekovne Bosne javlja
se od 1463, kad je ona osvojena, Sandžak Bosna. Ovaj Sandžak dobiće od 1580. naziv Pašaluk Bosna. Razni su bili uzroci koji su doveli do toga da Bosna i pod Turcima sačuva svoje ime i da u teritoriju Bosanskog sandžaka, docnije Pašaluka, ulaze sve zemlje srednjovekovne Bosne. Jednim pohodom sultan Mehmed II osvojio je 146 1463. 3. gl glaa vn e z e m l je s r e d n jov e k ov ovn n e Bos n e . Od m a h je os n ov ovaa o S a n d ža k Bosnu i dao mu kao osnovnu upravnu oblast tek osvojene zemlje bosanskog kraljevstva. Ovaj novi Sandžak zbog svog izloženog položaja prema Veneciji, Ugarskoj i Austriji, od samog početka, postade »serhat«, isturena vojnička ba za T u r s k og Ca r s t va u s e ve r oz ozaa p a d n om d e lu B a lk a n s k og p ol olu u os t r va , ok r e nuta prema Evropi. To će Bosna ostati za ćelo vreme turske vlasti sve tamo do njene okupacije od strane Austro-Ugarske 1878. godine.
25
CEEOL copyright 2020
CEEOL copyright 2020
Kao pogranična zemlja Carstva, Bosna se od 1463. do 1592. stalno širila pr p r e m a s e ver ve r oza p a d u i ju goza goz a p a d u . Ovo Ov o š i r e n je b i lo j e p r a ćen će n o s t a ln im p l ja č kaškim upadima i ratnim pohodima turskih vojski iz središnje Bosne prema ju goz gozaa p a d u , s ev evee r oza p a d u i s ever ev er u . S va k i n ovo ov o os v oje oj e n i p r e d e o u D a l m a cij ciji,i, Hrvatskoj i Slavoniji pripajan je Bosanskom sandžaku. Koncem XVI i po četkom XVII veka (veliki sisački rat, 1593—1606.) Bosna dostiže krajnju granicu svoga širenja kao turski Pašaluk. U ovom Pašaluku bilo je 10 san džaka, a prostirao se neko vreme od Drave na severu do Jadranskog mora na jugu, od reke Kupe na severozapadu do геке Ibra i Kosova polja na ju go gois is t ok u . U ok vi virr u ovog ov og P a š a lu k a n jeg je g ov m a t ičn ič n i Sa n d ža k B osn os n a , u u žem že m smislu, prostirao se od reke Une na severozapadu do reke Ibra na Kosovu pol p olju ju . Ova Ov a k ve gr a n ice odr od r ža će u gl glaa vn om B osa os a n s k i p a š a lu k s ve d o B e čk og rata 1683. Širenjem Sandžaka i Pašaluka Bosne preko srpskih i hrvatskih zemalja, širilo se i ime Bosne na te zemlje. Ipak, kad se i danas pažljivo prati šta običan svet u Bosni smatra da je doista Bosna, polako se izdvajaju istorijske oblasti koje su joj pripojene od konca srednjeg veka. Naziv Bosna sve više se sužava na oblasti u kojima je nekad bila srednjovekovna bosanska država. Još jedna, ne manje važna istorijska pojava u Bosni, posle njenog osvo j jee n ja 146 1463, 3, je s t e p r ela el a za k veli ve likk og d ela el a n je n og s t a n ovn išt iš t va n a is la m k on cem ce m XV i početkom XVI veka. Pošto je primilo novu veru, ovo stanovništvo po staje glavni oslonac i glavna udarna snaga Turskog Carstva prema hrišćanskoj Evropi, S tim se još više istakao i značaj Bosne kao pograničnog Sandža ka carstva. Samim tim podići će se položaj i ugled Bosne u okviru Turskog Carstva uopšte. Od početka XVI veka bosanski muslimani čine glavne posade Carstva ne samo u našim zemljama nego i u osvojenoj Ugarskoj posle bitke na Mohaču 1526. Pored posada, oni u turskim pokrajinama prema srednjoj Evropi daju pretežni deo spahija, činovništva, zanatlija i trgovaca po grado vima, a negde se naseljavaju po selima. Za muslimanima odlazi hrišćansko stanovništvo iz Bosanskog pašaluka da kolonizuje puste osvojene zemlje bilo kao slobodni seljaci na granici, vlasi, martolozi, bilo kao kmetovi na spa-
hijskim timarima. U gradove Ugarske naseljavaju se u XVI i XVII veku i mnogobrojni hrišćanski trgovci i zanatlije iz naših zemalja. U samoj Bosni muslimanski svet je bio gotovo potpuno našeg porekla. U ovoj zemlji niti j jee b i lo n it i im a i d a n a s i je d n o m u s lim li m a n s k o s e lo u k om e bi se g ov ovor or i o n ek i drugi jezik osim srpskohrvatskog. I turski popisi, defteri, iz XV i XVI veka pok p ok a z u ju n a m d a j e u B osn os n i d om a će s t a n ovn i š t vo p r e la zilo zi lo n a is la m ; s t r a naca, ukoliko ima, to su pojedinci po gradovima koji su se vrlo brzo gubili u domaćoj sredini. Zadržavanjem imena Bosne kao turske pokrajine, prelazak velikog dela stanovništva na islam, zadržavanjem feudalnog poretka, i uloga muslimanskog stanovništva u odbrani Turskog Carstva, samo po sebi nametalo se upoređivanje Bosne iz turskog doba sa Bosnom iz srednjeg veka. Sve do pred II svetski rat u našoj istorijskoj nauci se tvrdilo da je prelaz iz srednjovekovnog bosanskog feudalnog društva u tursko feudalno društvo u Bosni bio jedd v a p r im et a n ; d a j e b os je osaa n s k o p le m s t vo p r e š l o n a isla is la m i za d r ža lo s t a r e pos p os e d e ; d a s u a gr a r n i od n os i t r p e li m a le p r om e n e . O s la n ja ju ći s e n a t u r s k e izvore iz XV i XVI veka, savremena istorijska nauka odbacila je ovo gledište. Posle osvojenja, Bosna dobija isto društveno i upravno uređenje kao i ostale pok p ok r a jin ji n e T u r s k og Car Ca r st va. va . Mu s lim li m a n s k o s t a n ovn iš t vo u B osn os n i, ogr og r om n im 26
CEEOL copyright 2020
CEEOL copyright 2020
đelom, potiče od malog plemstva i seljaštva. Prelazeći na islam, ovaj svet je zadržao mnogo posebnog ne samo po jeziku nego i običajima. Izdvajanje b bos os a n s k ih m u s lim li m a n a od os t a log lo g m u s lim li m a n s k og s ve vett a u T u r s k om Ca r s t vu , zapazili su strani posmatrači već prvih godina njihova prelaska na islam. 0 tome go govori vori još 1530. Bened ikt K u ripeš ić u svom pu t opisu , kad opis u je reviju bosanskih spahija u Sarajevskom polju pred Huzrev-begom, bosanskim sandžakbegom. Prelaskom na islam, i bosanski muslimani su se uključili u vladajuću versku zajednicu islamskih naroda, što je u suštini bilo Tursko Carstvo od svoga početka. Osećanje vezanosti za versku zajednicu i za Carstvo bilo je ja k o i k od b os a n s k ih m u s lim li m a n a k a o i k od os t a lih li h is la m s k ih n a r od odaa , Ar b a nasa u Evropi, Kurda i Arapa u Aziji i severnoj Africi. Labavljenje ovih veza p oč očii n je on d a k a d C a r s t vo za h va t a feu d a ln a a n a r h ija ij a , k a d ca r ig r a d s k a b ir okra tija poč počin in je da up ra vlj vljaa državom, mim o, pa i protiv, ne tu rskih isl islam am skih naroda u državi. Kao odgovor na to, javlja se otpor mesnih feudalnih snaga centralističkoj vladi u Carigradu. Uzmicanje Carstva iz Evrope posle poraza p od B e čom 1683 1683.. d op r in os i jo š viš vi š e s l a b l je n ju os e ća n ja z a je d n ice ic e k od n je govih muslimanskih naroda, pa i u Bosni i Hercegovini. U isto vreme jača u Bosni kod muslimana osećanje nečeg posebnog u okviru Carstva. Ovo naročito dolazi do izraza i zbog toga što se glavni teret odbrane Bosne od napada susednih hrišćanskih država od konca XVII veka svalio na pleća bo sanskih muslimana. Doista, nigde Austrija i Venecija u svojim ratovima pr p r ot iv Tu r s k e u X V I I i X V I I I ve k u n is u n a ila il a zile zi le n a t a k a v u p or a n ot p or , kao kad su sa svojim vojskama pokušavale da osvoje Bosnu i Hercegovinu. Oslanjajući se na svoje tvrde gradove na granici, bosanski muslimani su u ratovima s ovim državama 1683—1699, 1714—1718, 1736—1740, 1787—1791, osujetili sve pokušaje stranih vojska da dublje prodru u njihovu otadžbinu. Još za vreme austrougarske okupacije 1878. oni su dali takav otpor ulasku
strane vojske u svoju zemlju da ga je Beč mogao slomiti tek onda kad je doveo u Bosnu nekoliko korpusa. Osećan je b o san sk ih m u slim an a d a su n ešto p o seb n o u m u slim an sk o -islamskoj zajednici u Turskom Carstvu nije bilo posledica neke srednjovekovne bosanske državne tradicije koju bi oni sačuvali. Ova tradicija izumire kod bosanskih muslimana kad prelaze na islam. Osećanje posebnog izrastalo je iz n ji jih h ov og u v e r e n ja d a s u p o s vo vom m p or e k lu , p o s v om je zik zi k u , n a čin u život ži vot a vezani za Bosnu, i da su nešto drugo, različiti ne samo od pravih Osmanlija već i od drugih islamskih naroda u Turskom Carstvu. Samo, ovo osećanje p os e b n og k od b os a n s k ih m u s lim li m a n a n i k a d n i je t a k o d a le k o iš lo d a b i v od il o kidanju sa Carstvom. Borba feudalne muslimanske klase u Bosni posle po četka reforama u Carstvu od konca XVIII veka ne pokazuje težnju za izdva ja n je m o d d r ža ve ve.. N e t r a ži s e n i n ek a š ir a a u t on om ija ij a . Vi Višš e je r e č o b or b i p r ot iv p r e t er a n e cen ce n t r a li za cije ci je i p r ot i v r e for a m a k oj ojee u d a r a ju n a p ov ovla la s t ice ic e feudalne klase u Bosni. U Bosni feudalna anarhija nije dovela do izrastanja moćnih feudalnih dinasta kao Bušatlija u severnoj Albaniji ili Ali-paše Janjinskog u južnoj Albaniji. Time se više ističe snaga i značaj mnogobrojne sitne 1 kru pne mu sliman ske vl vlast ast ele ele u Bosni XVIII i XIX XIX ve veka. ka. Njihov u tic ticaa j u t o doba bio je tako moćan da su veziri u Travniku često držali vrlo malo vlasti u svojim rukama. Granice Bosanskog pašaluka iz XVI i XVII veka počinju da se menjaju od bečkog rata 1683—1699. Od toga rata povlače se Turci polako iz Slavonije, 27
CEEOL copyright 2020
CEEOL copyright 2020
Like, Korduna i jednog dela Dalmatinske zagore. Mirom u Požarevcu 1718. konačno se utvrđuju granice Bosne prema Dalmaciji i idu uglavnom grebe nom planine Dinare. Granice prema Hrvatskoj i Slavoniji konačno će obeležiti SviŠtovski mir 1791. Time su utvrđene granice između Bosne i Hercegovine i današnje Republike Hrvatske. Granica prema Srbiji i Crnoj Gori počeće se p pov ovla la či čitt i k a d ove d ve n a š e d r ža ve u X I X ve k u p ov ovee d u b or b u za s v oju oj u n e za visnost. Berlinski ugovor 1878. povukao je konačno granice između Bosne i Hercegovine i Srbije i Crne Gore od ušća Drine u Savu do Jadranskog mora. Ovim povlačenjem granica, Bosna i Hercegovina konačno obuhvataju onaj prostor koji danas drže. Kao što se vidi, prilikom utvrđivanja granica Bosne i Hercegovine više dejstvuju na izgrađivanje njihovog teritorija spoljno-politički činioci; ratovi ma se Bosna i Hercegovina širila, a ratovima i sužavala. Pri tom su malu ulogu igrali etnički odnosi, više odnos snaga među državama i narodima okolo Bosne. Kao ni muslimani, ni pravoslavni i katolici, Srbi i Hrvati, nisu očuvali tradiciju srednjovekovne bosanske države. I jedan i drugi narod gajio je uspomene na svoju srpsku i hrvatsku srednjovekovnu državu. Posebice kod Srba narodnom pesmom i crkvenom organizacijom veoma je bila ukorenjena nemanjićka državna tradicija. Ovakvo iščezavanje bosanske državne tradicije kod Srba i Hrvata u Bosni i Hercegovini ima svoje duboke korene i razloge. N Nee k e s m o od ov ovih ih r a zl zloga oga i u zr ok a n a veli ve li p r i lik li k om izla iz la ga n ja r a zv zvit it k a s r e d n jo jo vekovne Bosne. Podvukli bismo nove činjenice što su nastale u toku turske
vlasti. Osvajajući hrišćanske zemlje u jugoistočnoj Evropi, Turska je i tu, kao i u drugim oblastima Evrope, Azije i Afrike podsticala versku podelu naroda i u kulturnom i političkom smislu. Kao što je prihvatala kao vlada ju će s ve n a r od odee k oji oj i b i p r im il ilii is la m , t a k o j e sa n e m u s lim li m a n s k im n a r od odim im a p pos ostt u p a la k a o sa gr a đ a n im a d r u g og r ed a , k a o s r a jom . H r iš ća n s k i n a r od i s u usvojili ovakvu podelu i tražeći oslonca za borbu protiv Carstva preko gra nica, nalazili ga kod jednovernika u hrišćanskoj Evropi. Katolički svet u našim zemljama vezivao se za Veneciju, a još više za Austriju. Pravoslavni svet od početka XVIII veka vezuje se za Rusiju. Ovakva podela jasno se osećala kod Srba i Hrvata u Bosni i Hercegovini poslednjih vekova turske vlasti. Imaće ovakva podela veliki uticaj na međuverske i međunacionalne odnose sve do naših dana. Ukoliko su verske razlike u Bosni i Hercegovini pooštrile kulturno-političke razlike i sukobe njenog stanovništva, utoliko su seobe pod Turcima đelovale povezujući i ujednačavajući. U toku turskih osvajanja nešto od raznih a nešto boleština, veliki deo današnje Bosne i Herce govine pustošenja, bio je izgubio staroi od stanovništvo, a naseljavanjem dobio novo. Ova etnička mešanja delovala su sama po sebi u pravcu kulturne integracije. Pošto novi kolonisti uglavnom dolaze iz planinskih oblasti, patrijarhalna kul tura je bila objedinjavajuća snaga u toj integraciji. Ona se odražava u jeziku,, narodnoj pesmi i u donošenju istorijske tradicije iz starih oblasti u nove. Ta tradicija nije postojala u srednjovekovnoj Bosni ni kod Hrvata, a pogotovu ne k od Srba. Kada kod Srba i Hrvata počinje u XIX veku nacionalno buđenje, i jedan i drugi narod stvaraju svoja kulturna i politička središta izvan Bosne: Srbi u Srbiji, Hrvati u Hrvatskoj. U tom pravcu se okreću i bosanski Srbi i bo sanski Hrvati. I srpski i hrvatski narod težio je svom ujedinjenju i pri tome 28
CEEOL copyright 2020
CEEOL copyright 2020
računao na svoje sunarodnike u Bosni i Hercegovini. Posebice se veoma oseca težnja kod Srba u XIX veku da se Bosna ujedini sa Srbijom, a Hercegovina sa Crnom Gorom. Svi ustanci srpskog naroda u ovim pokrajinama od početka XIX veka pokazuju ovu težnju i za sve se manje ili više da dokazati da su imali veze oni iz Bosne sa Srbijom, a oni iz Hercegovine sa Crnom Gorom. Veliki ustanak u Bosni i Hercegovini 1875. pretvorio se u Istočnu krizu i do veo 1876. najpre do rata Srbije i Crne Gore sa Turskom. U početku pobu njeni narod u Bosni i Hercegovini traži ujedinjenje sa Srbijom i Crnom Gorom. Ukoliko se to ne bi moglo postići, mirio bi se i sa autonomijom ovih p pok ok r a jin ji n a . Za a u t on om iju ij u Bo Boss n e i H e r cego ce govi vin n e b il ilaa je i r u s k a vl vlaa d a jo š od 1875. Pod uticajem njenih ljudi, hercegovački ustanici tražili su autonomiju na sastanku s austrijskim namesnikom u Dalmaciji generalom Rodićem u Sutorini aprila meseca 1876. Rodić je posredovao u smirivanju ustanka na ba zi An d r a š ije vih vi h r e for m n ih p r e d loga lo ga za B osn os n u i H e r ceg ce g ov ovin in u od 30. d e ce m br a 18 1875 75.. god in e . Ru s k i k a n cela ce la r G or ča k ov u s v om b e r li lin n s k om m e m or a n d u mu od 12. maja 1876. podupro je kod Austro-Ugarske i Nemačke ustaničke zahteve za autonomiju. Kada je u ratu sa Turskom u leto 1876. Srbija bila p por oraa žen že n a , p on ov o se p os t a v lja lj a p it a n je a u t on om ij ijee B os osn n e i H e r cego ce govi vin n e . Ca Ca
rigradska konferencija velikih sila, što se održavala koncem 1876. i početkom 1877. da reši sporna pitanja posle srpsko-turskog rata, predlagala je autono miju Bosne i Hercegovine. Međutim, konferencija nije uspela, Rusija je u pr p r ole će 18 1877 77.. p ove la r a t p r ot iv Tu r s k e. P r e t oga je m or a la p ot p is a t i t a jn u konvenciju od januara 1877. s Austro-Ugarskom, u kojoj je, među ostalim, pr izn iz n a la d r u go gom m u gov govaa r a ču da m ož ožee a n e k t ir a t i Bo Boss n u i H e r cegov ce govin in u . P osl oslee pob p obeđ eđ e n a d Tu r cim a , r u s k a vla vl a d a je m ir om u S a n -St efa n u , fe feb b r u a r a 18 1878 78.. osigurala Bosni i Hercegovini autonomiju. Međutim, prilikom revizije ovog ugovora na kongresu u Berlinu u leto 1878. članom 25. ugovora u Berlinu, Austro-Ugarska je dobila pravo na okupaciju Bosne i Hercegovine. Mada je imala mandat velikih sila, vlada u Beču nije lako došla do Bosne i Hercegovine. Otpor bosanskih muslimana okupaciji bio je tako jak da se u leto i jesen 1878. morala dovesti velika vojska da bi taj otpor bio slomljen, a Bosna i Hercegovina zaposednuta. • Bosna i Hercegovina pod Austro-Ugarskom
Položaj Bosne i Hercegovine u okviru Austro-Ugarske bio je do aneksije 1908. neodređen i nesiguran iz dva razloga: članom 25. berlinskog ugovora Austro-Ugarska dobija pravo da privremeno zaposedne ove zemlje. Turski sultan zadržava i dalje nad njima svoja suverena prava. Sama Austro-Ugarska pod p odee lje n a je n a g od b om od 186 1867. 7. n a d ve r a vn op oprr a vn e p ol olov ovin in e , Au s t r ij iju u i Ugarsku Ug arsku Zbo Zbog g zamr šenih m eđu so sobn bn ih odn osa i interesa, v vlade lade dveju pol polov ovina ina Dvojne Monarhije teško su se mogle sporazumeti kakav položaj da daju oku pir p ir a n im p ok r a ji jin n a m a Bo Boss n i i H e r cegov ce govin in i, k a k a v n ji jih h ov od n os da b u d e p r e ma zajedničkoj vladi u Beču, a kakav prema vladama Ugarske i Austrije. Posle dugih pregovora, rešeno je da ove dve zemlje ostanu izvan jedne i druge polovine Monarhije, da njima upravlja vojni zapovednik, građansku upravu da vodi zemaljska vlada pod rukovodstvom zajedničkog ministarstva finansija i sa jednim civilnim adlatusom na čelu. Bosna i Hercegovina se uključuju u carinsku zajednicu Austro-Ugarske, a privredna preduzeća iz Mo narhije stiču prava poslovanja u okupiranim pokrajinama. Sve važnije zakon29
CEEOL copyright 2020
CEEOL copyright 2020
sk e i u p r av n e m er e m o r ale su im ati p r eth o d n o o d o b r e n je n e sam o zajed ničke vlade u Beču nego i posebno vlade Austrije, a posebno vlade Ugarske. Ovakav položaj Bosne i Hercegovine u Monarhiji utvrđen je carskim zakonskim odredbama od septembra 1878, od 21. decembra 1879. i od 12. februara 1880. godine. Prema tom uređenju, sam narod okupiranih pokra ji jin n a n e d ob ij ijaa n ik a k vo p r a v o u češ če š ća u u p r a v lja lj a n ju s v oj ojom om ze m ljom lj om , je r p o tim odredbama nije predviđena pokrajinska skupština, neka sreska ili opštinska samouprava, a još manje položaj Bosne i Hercegovine kao autonomne p ok r a ji jin n e . Ov Ovim im ze m lja lj a m a , p r e m a od lu k a m a vl vlaa d a u B e ču i P eš t i, t r e b a lo je da upravlja policijski činovnički aparat bez ikakvog pripita naroda, nad ko ji jim m je b i o p os t a vl je n . Me đ u t im , i k a d j e h t eo d a r a d i b r zo, zo , t a j a p a r a t či novnika je bio ometen neodređenim položajem zemlje prema višim vlastima u Beču i Pešti. Još više im je smetalo često mešanje tih vlada u unutarnje
p os lo lov v e z e m lj ljee i n jih ji h ov ovaa m e đ u s ob n a s u r e vn jivo ji voss t . T a k o s u n e od r e đ e n m e đ u narodni položaj zemlje i njeni neraščišćeni odnosi prema vladama u Beču i Pešti ostavljali utisak nečeg nedovršenog i privremenog. Kad se tome još d o d a d a je ta u p r av a b ila n en ar o d n a i tu đ a sv etu n a d k o jim je v lad ala, d a nije resila osnovno privređno-društveno pitanje agrarno, da je omogućila pro diranje stranog kapitala izrazito kolonijalne vrste, privučenog prirodnim bo gatstvima zemlje, i da je vladala krutim činovničko-policijskim načinom, onda je r a zu m lji lj i v ot p or s t a n ovn iš t va ov ovaa k v oj ok u p a ciji ci ji od p r vi h go god d in a n je n og zavođenja. Izuzimajući ustanak u Hercegovini 1881—1882, prvi veći organizovan otpor austrijskim vlastima u Bosni i Hercegovim daju pravoslavni i muslimani pod konac je r a znXIX e s t e pveka en e stražeći vog a r aversko-prosvetnu zv oja ; p oče la je autonomiju. n a jp r e za h t evim evOva im a borba za a u tprolazila on om iju ij u upravljanja crkvenim životom i školstvom, da bi se početkom XX veka pre šlo na zahtev da se Bosni i Hercegovini da položaj autonomne pokrajine pod suverenitetom sultana u Carigradu. Pokret za autonomiju Bosne i Hercego vine bio je uzeo široke razmere i postupno postajao međunarodno pitanje. Muslimani su ovakvo rešenje, od okupacije 1878. naovamo, uvek smatrali za njih kao najpovoljnije. Srbi ideju autonomije usvajaju kao prelazni stepen njihovog ujedinjenja sa Srbijom i Crnom Gorom. Sve tamo do 1914. bilo je među njima mnogo ljudi koji su zastupali ovo stanovište. U Austro-Ugarskoj su pažljivo pratili pokret u Bosni i Hercegovini za dobijanje autonomije. Tamo je svakom bilo jasno zašto se to traži i čemu b i t o od v e lo lo.. Au t on om n a B os n a i H e r cego ce govi vin n a p od s u lt a n ovi ovim m s u v er e n it e t om u suštini značila je odvajanje od Habzburške Monarhije. Toga su bili svesni u Beču i zato je jedan od vrlo važnih razloga da se 1908. proglasi aneksija Bosne i Hercegovine, bila težnja naroda u Bosni i Hercegovim za autono mijom i otcepljenjem od Monarhije. Franjo Josip i njegova vlada želeli su da aneksijom uklone neodređen položaj Bosne i Hercegovine u međunarod nom pogledu, jer su time mislili da uguše pokret za otcepljenjem. Izazvali su upravo suprotno dejstvo. Načinom na koji je izvedena aneksija Bosne i Hercegovine Austro-Ugarska je izazvala ne samo međunarodni sukob krupnih razmera nego je i pojačala otpor naroda svojoj vlasti u tim zemljama. Ni N i p os le p r og la š e n ja a n e k s ije, ij e, n e m e n ja se p ol olož ožaa j B os n e i H e r cego ce govi vi n e p r e m a d ve m a p olov ol ovin in a m a M on a r h ije ij e . On a i d a lje lj e os t a je k a o z a je d n ičk ič k i p os e d i Austrije i Ugarske, kojim upravlja isti činovnički aparat, na isti način i pod njihovim nadzorom, kako je to bilo pre 1908. Ustav proglašen 1910. zadržao 30
CEEOL copyright 2020
CEEOL copyright 2020
je t o s t a n je je,, s a m o j e u t oli ol i k o n a p r a vio vi o u s t u p k e n a r od odu u , š t o je za ve veo o p ok r a ji jin n sku skupštinu. Nadležnosti ove skupštine u odnosu prema zemaljskoj vladi u Sarajevu i njenim pokroviteljima u Beču i Pešti bile su vrlo male. Ovakav Ov akav r azvo azvojj po 'tičkih pr ili ilika ka u Bo Bosn sn i i H er cego egovini, vini, po posle sle pr og ogla la šenja aneksije 1908, neminovno je vodio pooštravanju sukoba naroda i austrijskih vlasti. Otpor koji se javlja posle 1908. imao je drugi vid nego otpor do te godine. Borbu za versko-prosvetnu autonomiju vodi kod Srba čaršija, trgovci, zanatlije i sveštenstvo, kod muslimana čaršija, feudalci i sveštenstvo. Borbu protiv Austro-Ugarske posle 1908. nose druge društvene snage
i postavljaju sebi druge ciljeve. U prve redove izbija radnička klasa organizovana u Socijaldemokratskoj partiji, njoj se pridružuje seljaštvo sa oštrim zahtevima da se resi agrarno pitanje, dok novi školski naraštaj zahteva ne autonomiju Bosne i Hercegovine nego njeno odvajanje od Austro-Ugarske i njeno ujedinjenje sa drugim jugoslovenskim zemljama. Ove nove društvene snage povezuju se sa sličnim društvenim pokretima i njihovim stremljenjima u susednim jugoslovenskim zemljama. Mlađi naraštaji u Bosni i Hercegovini, usklađujući svoje društvene i паeionalno-političke težnje sa pokretima u drugim jugoslovenskim zemljama, sasvim drukčije gledaju na položaj svoje otadžbine nego stariji naraštaji. Bili oni Srbi ili Hrvati, za njih ona nije smela da bude kamen spoticanja među njihovim narodima. Zato su odbacivali i velikosrpsku i velikohrvatsku državnu misao koje su predviđale pripajanje Bosne i Hercegovine bilo Srbiji, b bil ilo o H r va t s k oj. P r e m a s h va t a n ju n ov ovog og n a r a š t a ja , p r e s ve vega ga u š k ola m a , ove đve zemlje imale su istorijski zadatak da povezuju, a ne da razdvajaju Srbe i Hrvate. Zajedničko poseđovanje Bosne i Hercegovine u okviru zajedničke ju gos lov lovee n s k e d r ža ve ve,, b ilo il o je p r e m a n je g ov ovom om m i š lj ljee n ju n a jb ol olje je r e š e n je kako za narod u ovim zemljama, tako i za Srbe i Hrvate uopšte. Pri razradi ovih shvatanja, pre prvog svetskog rata, nije se išlo dalje od opštih postavki i od otpora, što se pružao vlastima Austro-Ugarske u njihovoj zemlji. Kad se kod bosanske nacionalno-revolucionarne omladine razmišljalo i raspravalo pred prvi svetski rat o razbijanju Habžburške Monarhije i o stvaranju jed je d n e ju g os lov lo v e n s k e d r ža ve ve,, n i je se u la zilo zi lo u p r ob oble le m a t il m b u d u ćeg će g u r e đ e n ja te države. Isto tako nije se raspravljalo ni o položaju Bosne i Hercegovine u budućoj državi. Razumljivo je zašto je tako bilo. Kod nas se u godinama pr ed pr vi svet sk ski^ i^ r a t iz m n og ogih ih r a zloga zl oga v r l o m a lo r a s p r a vl vlja ja lo o n r e đ e n ju ju gos lov lovee n s k e d r ža ve ve,, k oja b i n a s t a la n a r u š e vi vin n a m a T u r s k og Ca r st va i Austro-Ugarske Monarhije. Zato nije ni čudo da je i omladina malo šta o lome znala pa nije ni razmišljala o takvim pitanjima. Socijaldemokratska partija Bosne i Hercegovine zastupala je stanovište kulturnog jedinstva jugoslovenskih naroda. Međutim, ona se*držala postavki o nacionalnom pitanju u Austro-Ugarskoj i taktike o tom pitanju, stavova Druge internacionale. Izbegavala je da se založi u nacimialno-oslobodilačkoj bor b i n a r od odaa B os n e i H e r cego ce govi vin n e . I z ovi ovih h r a zl zloga oga on a n ij ijee r a zr a đ iva la s vo voje je ' *vo voye ye,, kaka v b bii bio polo položa ža j Bosn e i Her cegovi egovin n e u bu du ćo ćojj jugosloven sk oj držav drž avii., Pr istu pa ju ći stvarima emp irič irički, ki, soc socij ijaa ldem okra t sk a pa rt ij ijaa Bosn e i Hercegovine organizuje se kao pokrajinska stranka, slično strankama ove vrste u drugim jugoslovenskim zemljama. Građanski ljudi i stranke imali su različita gledanja u pogledu buduć nosti Bosne i Hercegovine. Dok su neki i posle 1908. govorili o njenoj auto nomiji, drugi su je želeli uključiti u hrvatsku federativnu jedinicu u feđera31
CEEOL copyright 2020
CEEOL copyright 2020
tivno preuređenoj Habzburškoj Monarhiji. Ovakvo rešenje preporučivao je u godinama pred rat prestolonasledniku Franji Ferdinandu poznati hrvatski p ol olit it ič ičaa r iz B os n e N ik ola ol a Ma n d ić. T r ija ij a lis li s t ičk ič k o r e š e n je ju g o s lov loven en s k og p it a n ja
u Bosni zastupao je još nadbiskup Stadler, a u Hrvatskoj Frankova stranka p prr a va i S t je jep p a n R a d ić. Ve Veli lik k i d e o gr a đ a n s k ih l ju d i i p ok r e t a k od S r b a u Bosni težio je ujedinjenju sa Srbijom i Crnom Gorom. Pri tom, sledeći još shvatanjima iz vremena Ilije Garašanina, mislilo se na pripajanje Bosne Srbiji, a nije se pomišljalo na neki njen poseban autonomni položaj. Slična gledanja na ujedinjenje Hercegovine i Crne Gore imao je i crnogorski kralj Nik N ik ola . U celini uzevši, kad se prouči doba neposredno pred prvi svetski rat, stiče se utisak da čitav niz pitanja koja se odnose na međunacionalne i međupokrajinske odnose jugoslovenskih naroda u slučaju stvaranja zajedničke države nije bio ni blizu rasčišćen. Ovo se posebno odnosi na Bosnu i Her cegovinu. Bosna i Hercegovina u prvom svetskom ratu
U toku prvog svetskog rata, 1914—1918, sudbina Bosne i Hercegovine b bil ilaa je p ove oveza za n a s a ce celo lok k u p n im ju g os lov lo v e n s k im p it a n jem je m . O n o se n ije ij e b ilo il o p os t a v il ilo o s a m o p r ed ju g os lov lo v e n s k e n a r od e i p r e d Au s t r o-U o-Uga ga r s k u m on a r h iju ij u , no i pred obe grupe zaraćenih država. Ovaj rat nije bio, kako su u početku mnogi mislili, obično odmeravanje snaga zaraćenih država, gde bi posle nekoliko brzih pohoda i odlučujućih bitaka za kratko vreme pobednik pro p pis is iv a o p ob e đ e n om e u s lov e m ir a . B ilo il o je t o t e š k o r va n je d va ju m oćn ih sa sa veza svetskih sila sa prilično ujednačenim snagama u početku rata. Zato se p r od u ži o n a go god d in e, a u n je m u s e m e n ja li n e s a m o r a t n a s r eća i od n os i s n a ga na bojnim poljima nego i raspoloženja i stremljenja naroda u ovom ratu. Desetinama godina pre ovog rata nagomilavani uzroci društvenih i političkih kriza, usled neravnomernog razvitka kapitalističkih odnosa u eposi imperija lizma, stvarali su uslove za društvene preokrete. Nedemokratski način uprav ljanja i tlačenje potčinjenih naroda u Srednjoj i Istočnoj Evropi izazivali su nacionalno-oslobodilačke pokrete ovih naroda i borbu protiv apsolutističkih i nenarodnih ličnih vladavina. Kad je rat počeo da potresa kapitalističkim p ilik a ladba p nolic olih icii js eg a r od t va s en ju u s lov lovi ilik p or očee tt ak komve veli kdih r uvi š t ve ven p rkeuvr sattegu a ujo šn a d u nt ok u im r a taa, . sT a kroa jup oči ve veli kzae revolucionarne promene u savremenom svetu, najpre u Rusiji 1917, da bi se p os t e p e n o s ve d a lje lj e š ir ile il e i u d r u go gom m s ve t s k om r a t u d ob ile il e s ve vett s k i zn a ča j. Socijalističke revolucije, što će početi velikom oktobarskom revolucijom u Rusiji 1917, imaće moćan upliv i na sudbinu Bosne i Hercegovine. Prilikom p om e r a n ja od n os a s n a ga n a b ojn oj n i m p olji ol jim m a i u t ok u r e vo volu lu cion cio n a r n ih p ok r e t a za vreme prvog svetskog rata, uticajem ovih promena menjaju se ratni ciljevi zaraćenih sila, kao i težnje i pravci nacionalno-oslobodilačke borbe potlačenih naroda u Srednjoj Evropi. Zaoštravanje klasnih borbi u toku rata i uticaj tih borbi na zaraćene države, odražavaće se u društveno-političkim krizama i u rešavanju nacionalnih pitanja. U Austro-Ugarskoj pooštrene klasne borbe, udružene s oslobodilačkim težnjama potlačenih naroda, ubrzaće njeno raspa danje i omogućiti jugoslovenskim narodima da se od nje otcepe i ujedine sa Srbijom i Crnom Gorom. 32
CEEOL copyright 2020
CEEOL copyright 2020
Rešenje jugoslovenskog pitanja u prvom svetskom ratu moglo se postići dva načina. Zavisilo je od toga hoće li se Austro-Ugarska održati ili će se raspasti U prvom slučaju Austro-Ugarska se mogla održati kao pobednica Ш je m og oglo lo doći do kom pr omis n og mira . U dru go gom m slu ča ju pobed ile bi si sile le Antante. Ako bi Austro-Ugarska izisla iz rata kao pobednica, ona bi tražila [ ju go goslo slovens vens ko pit a n je resi u svom smisl smislu. u. P ribliž ribližn n o sli sliččn a st var bi bil bilaa kad bi došlo do kompromisnog mira. U slučaju antantine pobede, Austro . ■u ska bi m ora la biti ra zbi zbijjen a i podelj podeljen en a na na ciona iona lne države države,, a mog mogla la se^i održati, makar i u smanjenim granicama. Uz sve ove mogućnosti ishoda prvog svetskog rata, ide veliki broj pod vrsta rešavanja čitavog niza pitanja koja je rat pokrenuo, pa i jugosloven skog pitanja. U vezi s tim raspravljalo se i o budućem položaju Bosne i Her cegovine. Austro-Ugarska je počela 1914. prvi svetski rat napadom na Srbiju upravo zbog bosansko-hercegovačkog pitanja. Sarajevski atentat, 28. juna 1914, bio je s a m o iz g ovor ov or v la d a ju ći ćim m k r u gov govii m a u Au s t r o-U ga r s k oj za t a j n a p a d . U stvari, njima je pitanje Bosne i Hercegovine bilo samo deo opšteg jugoslo venskog problema na jugu Monarhije. Oslobodilačke težnje jugoslovenskih naroda pokazuju u godinama pre rata tako oštre stavove protiv Habzburške Monarhije, da su njeni rukovodioci bili uvereni da neizbežno otcepljenje ju žn ih ze m a lja lj a M on a r h ije ij e m og ogu u s p r e či čitt i s a m o je d n i m r a t om . Dok su prvih godina rata još verovali u svoju pobedu, naročito posle p pob obee d a n a d R u s im a 191 1915. 5. i p os le za u zi zim m a n ja S r b i je i Cr n e G or e 1915, 191 1916, 6, Franjo Josip i njegovi saradnici mislili su da reše jugoslovensko pitanje na taj način što će Monarhiji pripojiti Srbiju i Crnu Goru. Ovakva politika u Beču nailazila je na otpor u Pešti da za vreme svojih najvećih pobeda Austro ugarska nije bila u stanju da izgradi jedinstveno gledište u rešavanju jugo slovenskog pitanja ni u svom smislu. Socijalistička revolucija u Rusiji 1917, i stupanje u rat Severnoameričke Unije protiv Nemačke i Austro-Ugarske, imali su odlučujući značaj i za naše pit p it a n je. je . P od u t ica ic a je m ovih ov ih n ovih ov ih či čin n il a ca i u k oli ol i k o s e r a t viš vi š e p r im ica ic a o kraju, izgledi na pobedu ili poraz se menjali, i vlade u Beču i Pešti menjaju stavove prema nama. Sada se tek počinje ozbiljno pomišljati na preuređenje Monarhije. Sto se nas tiče, najnovija istorijska istraživanja su pokazala da pr p r e s t olon a s le d n ik F r a n ja F er d in a n d n ije ij e oz b i l jn o p la n ir a o d a p r e u r e d i M o narhiju na federativnoj osnovi kad dođe na vlast, i u kojoj bi ujedinjene ju go goss lov e n s k e ze m lje lj e či čin n ile il e p os e b n u fed fe d e r a t ivn iv n u je d in icu ic u . N a ov ovaa k vo fed fe d e r a tivno preuređenje Monarhije počinje se pomišljati tek 1917. posle smrti Franje Josipa i posle dolaska na presto cara Karla. Ovaj je to radio bilo u okviru svojih tajnih pregovora sa zapadnim silama kako bi došao do mira, bil b ilo o d a s m ir i s v oje oj e n e m ir n e n a r od e , a p r e svega sv ega n a s J u gos lov lovee n e . Vr lo s p or o se u toku rata razvija ubeđenje vodećih krugova u Beču i Pešti da se smiri vanje na jugu Monarhije može postići ujedinjavanjem jugoslovenskih zema lja Monarhije u jednu federativnu jedinicu. U Beču su se stvari brže zapažale, pa i lakše usvajalo takvo rešenje. U Pešti se ono tvrdoglavo odbijalo sve do sloma Monarhije. Za Mađare je dualistički sistem bio neprikosnoven. Jedino su pravili ustupak kad je reč o ujedinjenju Bosne i Hercegovine i Dalmacije sa Hrvatskom i Slavonijom, ali i to u okvru zemalja krune Svetog Stefana. Tako su stvari stajale sve do konca oktobra i početka novembra 1918. kad se Monarhija raspala.3 raspala. 3 3 — Prilozi
33
CEEOL copyright 2020
CEEOL copyright 2020
Bio je vrlo težak položaj Bosne i Hercegovine u prvom svetskom ratu. U njoj je vladalo vanredno stanje, na granicama prema Srbiji i Crnoj Gori đve godine se vodio rat. Vojna uprava čvrsto drži vlast i onda kad počinje p op u š t a n je s t eg egee 1917. u os t a lim li m p ok r a jin ji n a m a Ca r st va . S t oga će se ov d e d om nije javiti politički život. Sabor se neće uopšte sazivati, a narodna veća će se osnovati mnogo posle narodnih veća u Hrvatskoj, Sloveniji i Dalmaciji. Po litički život bio je zamro i u Bosni prvih godina. On oživljava 1918. i tad p oč očii n ju r a zg ov ovor or i i p l a n ir a n ja m e d u p olit ol it ičk ič k im lju lj u d im a u z e m lji lj i i ok ol o n je šta će biti posle rata. Dok jedni čekaju da padne odluka na bojnim poljima, uvereni da će Austro-Ugarska rat izgubiti i da će doći do ujedinjenja Bosne i Hercegovine s ostalim jugoslovenskim zemljama, drugi pokušavaju naći rešenje u okviru Monarhije. Trijalistička ideja imala je svojih pristalica i u Bosni i Hercegovini. Kod jednog dela hrvatske inteligencije, hrvatskog sveštenstva, pa i kod nekih Hrvata generala, kao npr., namesnika Bosne i Her cegovine Sarkotića, prevladavalo je uverenje da bi ujedinjenje Bosne i Herce govine s Hrvatskom, Slavonijom i Dalmacijom u posebnu federativnu jedi nicu u okviru Habzburške Monarhije bilo najbolje rešenje za hrvatski narod 1 ove zemlj zemlje. e. Ov Ovaa u sk o hr vat ska zam isao rešen ja jju u goslov gosloven en sk og pita nja na trijalističkoj osnovi dobija posljednjih godina rata širi jugoslovenski vid. Vrlo uticajni slovenački politički krugovi u Monarhiji tražili su da se stvori ne jedna Hrvatska, nego jugoslovenska federativna jedinica Monarhije. Ona b i ob obu u h va t il ilaa sve sv e n je n e ju g os lo lov v e n s k e ze m lje , p r e s ve vega ga s lo love ve n a čk e . Ova k a v stav zauzeli su jugoslovenski poslanici u Bečkom rajhstagu svojom deklara cijom od 30. m a ja 1917. Kako se rat primicao kraju, tako je sve više pobeđivala jugoslovenska zamisao rešavanja položaja jugoslovenskih naroda i njihovih zemalja u Habzburškoj Monarhiji. Carska vlada se tome priklanjala i dozvoljavala organizovanje narodnih veća u našim zemljama. Ova veća su se ujedinila 6. okto br b r a 1918 1918.. u N a r od n o v e će S r b a , H r va t a i S lov lovee n a ca . P os osle le r a s u la Au s t r o ugarske, koncem oktobra i početkom novembra 1918, ovo Veće je proglasilo svoje zemlje kao Državu Srba, Hrvata i Slovenaca. Bio je to korak, stepen, njihovom ujedinjavanju sa Srbijom i Crnom Gorom 1. decembra 1918. I bo bosan san ski poli politt ičk ičk i lju lju di učestvuju u ovim ovim poli političkom tičkom kr eta njima na slovenskom jugu. Jugoslovenska zamisao pri ujedinjavanju jugoslovenskih zemalja Habzburške Monarhije bila im je bliža i pristupačnija od usko hrvatske zamisli. Još manje su bili raspoloženi da prime ugarsko rešenje svoga pitanja, i to su dali na znanje grofu Stefanu Tisi, predseđniku Ugarske vlade u početku prvog svetskog rata. On je u septembru 1918. bio došao u Sarajevo da vrbuje bosanske političare za ugarsko rešenje. Kad je nastu p i l o r a s u lo d r ža vn e vla vl a s t i i u B os n i i H e r ce cego govi vi n i , N a r od n o v e će p r e u z e lo je tu vlast 1. novembra 1918. od zemaljskog poglavara generala Sarkotića. 2 novembra Narodno veće je postavilo Pokrajinsku vladu sa Atanasijom š olom na čel čelu. u. Ona je preu zel zelaa vođen je po poslo slova. va. Tak o je posle t ol oliko iko v vekov ekovaa Bosna i Hercegovina dobila svoju domaću vladu i domaću vlast bez uticaja i pritiska stranih sila. Od prvog srpskog ustanka, 1804—1813, pa sve 1914, i javno mnenje i vlade u Srbiji smatrali su kao svoje nacionalne politike oslobođenje i ujedinjenje takvu nacionalnu politiku vodila je Crna Gora prema
do prvog svetskog rata jedan od prvih zadataka Bosne sa Srbijom. Isto Hercegovini. Na bosan-
sko-hercegovačkom pitanju i počeo je 1914. njihov rat sa Austro-Ugarskom, 34
CEEOL copyright 2020
CEEOL copyright 2020
7*t o ie ra zum lj ljivo ivo št o su vl vlad ad e u Beogr Beogr ad u i na Cetin ju, pr ilikom post a v jania svoiih ratnih ciljeva, imale, pre svega, u vidu dobijanje ovih zemalja. rJniihovi saveznici na zapadu i istoku u suštini su se slagali s ovim ratnim ilievima Srbije i Crne Gore. Za vreme sklapanja Londonskog ugovora s Italijom i za vreme pregovora sa Rumunijom i Bugarskom da pristupe na niihovu stranu, sile Antante su, pre svega, obećale Srbiji Bosnu i Hercego vinu Od toga toga su sile sile Ant ant e odu odu st ajale sa mo onda onda kad n isu bile sigurne sigurne u svoju pobedu i kad su pomišljale na pravljenje kompromisnog mira sa centralnim silama ili na odvajanje Austro-Ugarske od Nemačke. Mada je Srpska vlada u toku prvog svetskog rata uvek, pre svega, po mišljala na dobijanje Bosne i Hercegovine, ipak je ona pred svojom i stranom ja vn oš ošću ću is t u p a la sa za h t evom ev om za in t eg egrr a ln o r e š a va n je ju g os l ove ov e n s k og p i t a n ja ujedinjavanjem svih jugoslovenskih zemalja u jednu državu. U tom duhu izdana je i deklaracija Srpske narodne skupštine 6. decembra 1914. U ovak vom opsegu koji je obuhvatao puno rešavanje jugoslovenskog pitanja, budući oložaj Bosne i Hercegovine u novoj jugoslovenskoj državi zavisio je od nacionalnih i društvenih stremljenja naroda koji su se ujedinjavah i od od nosa snaga političkih i njihovih načina rešavanja budućeg državnog uređenja nove države. U početku rata, dok još nisu bili počeli ozbiljniji razgovori sa Jugoslovenskim odborom oko načina ujedinjavanja jugoslovenskih zemalja pod Austro-Ugarskom sa Srbijom i Crnom Gorom, u Beogradu je prevladavalo staro gledanje na ujedinjenje. Ono se zamišljalo kao proširenje Srbije, pre svega, na one oblasti koje su smatrane srpskim. Pri tom se nije pomišljalo na p prr izn iz n a va n je ik a k vi vih h p os e b n os t i n i n a cion ci on a ln ih n i p ok r a ji jin n s k ih . Ov Ovaa k va vr s t a u jedinjenja, pr e sveg svega, a, odnosila se na Bosnu Bosnu Her cegovinu. egovinu. Kad se u toku rata pokazale sve teškoće posmatrane sa stanovišta međunarodnih odnosa i sa stanovišta gledanja hrvatskih i slovenačkih ljudi na načine ujedinjenja njihovih zemalja sa Srbijom i Crnom Gorom, postupno se kristališu tri vari jan ja n t e n a čin a ovog ov og u je d in ja v a n ja . U r a s p r a va m a S r p s k e vla vl a d e i J u gos go s love lo ve n skog odbora za vreme rata oneveka. su se jasno ocrtale.država Prva Srbija varijanta je najstarija, a potiče još iz XIX Kao nezavisna ima bila nacio nalni zadatak da oslobodi i sa sobom ujedini sve jugoslovenske zemlje. Ure đenje nove države treba da bude onako kako je bilo uređenje Srbije, centra lističko, kao ustavna i parlamentarna monarhija sa okružnim, sreskim i opštinskim samoupravama. Drugo gledište je bilo da državi treba dati trijalističko, federativno uređenje, ukoliko se Hrvati i Slovenci ne slože sa cen tralističkim uređenjem. Pri podeli teritorija među Srbima i Hrvatima ne bi se uzimala u obzir istorijska podela njihovih zemalja nego etnička. Oblasti sa srpskom većinom pripale bi Srbiji, a sa većinom hrvatskom pripale bi Hrvatskoj. U ovom slučaju Bosna i Hercegovina bi se morale deliti. Pred ovakav izbor: centralizam ili trijalizam stavio je Nikola Pašić ljude iz Jugo slovenskog odbora u pregovorima na Krfu u leto 1917. U Krfskoj deklaraciji
nije usvojeno ni jedno ni drugo rešenje, nego je prepušteno budućoj ustavo tvornoj skupštini da ona rešava o uređenju buduće države. U toku raspravljanja ovih pitanja, u političkim krugovima Srbije i jugo slovenske emigracije na zapadu javila se i treća varijanta budućeg državnog uređenja Jugoslavije. Prema toj varijanti, mesto centralizma ili trijalizma, novoj državi je trebalo dati đecentralističko ili federativno uređenje zasno vano na njenoj podeli po istorijskim pokrajinama. U tom slučaju predviđao 35
CEEOL copyright 2020
CEEOL copyright 2020
se i poseban položaj Bosne i Hercegovine kao autonomne ili federativne je dinice. Ovakvom rešenju u Srbiji bili su skloni socijalisti i ljudi sa građanske levice, posebice levo krilo samostalnih radikala. Njemu će se postupno pri kloniti i neki naučni i javni radnici kao Jovan Cvijić. Oni su verovali da je zbog etničke izmešanosti vrlo teško odvojiti srpske oblasti od hrvatskih, m eđu sobn o pr eseljava n je se nije uzima lo u obzi obzir, r, i takv takvaa po pode dela la^^ bi više škodila nego koristila njihovim budućim odnosima u zajedničkoj državi. Bili su to ljudi širih, jugoslovenskih gledanja na međunacionalne odnose i na uređenje nove jugoslovenske države. Slična kolebanja u gledanjima na uređenje buduće jugoslovenske države ja v l ja ju se u t ok u r a t a i u r ed ov ovim im a ju g os lov lo v e n s k e e m igr ig r a cije ci je,, р г е svega sv ega u Jugoslavenskom odboru. Neki od njih, kao Franjo Šupilo, pomišljaju u po četku na trijalističko uređenje buduće jugoslovenske države. Šupilo je pri tom polazio od stanovišta hrvatskog istorijskog državnog prava. Pretežan b brr oj čla n ov ovaa od b or a b i o je od p oče t k a p r ot iv i cen ce n t r a lis li s t ičk og i t r ija ij a lis li s t ičk ič k og rešenja: Anto Trumbić, pa i predstavnici Srba iz Bosne i Hercegovine u tom odboru dr Nikola Stojanović i dr Dušan Vasiljević. I oni su smatrali da pođela nove istorijske pokrajine najviše odgovara potrebama tih po krajina, pa države i celoj na državnoj zajednici. I ovo su bili ljudi širili jugoslovenskih gledanja na odnose među narodima i zemljama na slovenskom jugu. Revolucija u Rusiji i promene odnosa snaga na bojnim poljima, i u krilu ratom i revolucijom uznemiranih zaraćenih sila uticali su i na menjanje stavova o pitanju ujedinjenja i uređenja nove jugoslovenske države. Kad se u jesen 1918. raspala Austro-Ugarska Monarhija, na ženevskoj konferenciji, p poč očee t k om n ov ovem em b r a t e god in e , N ik ol olaa P a š ić j e p op u s t io p r it is k u s a vezn ve znik ikaa , ljudi iz Jugoslovenskog odbora i Narodnog veća u Zagrebu i ljudi iz srpske opozicije. On je pristao da prizna novostvorenu Državu Srba, Hrvata i Slo venaca, u kojoj se od početka novembra organizovale pokrajinske vlade. Takvu vladu imale su i Bosna i Hercegovina. Neka vrsta pokrajinskih uprava ostaje u zemljama preko Save i Drine i posle proglašenja ujedinjenja 1. de cembra 1918. Ukoliko su u Beogradu, pod rukovodstvom ministra unutraš njih đela Svetozara Pribićevića, jačale posle 1. decembra centralističke težnje, utoliko se nadležnosti pokrajinskih vlada svuda u Jugoslaviji, pa i Bosni i Hercegovini smanjivale za račun ministarstava u Beogradu. Položaj Bosne B osne i Hercegovine u staroj Jugoslaviji Jugoslaviji 1918— 1918— 1941 1941..
Borbe oko uređenja države, što su počele tokom samog njenog stvaranja 1918, i stalno se raspirivale sve do njenog sloma u aprilskom ratu 1941, za
hvatile su i Bosnu i Hercegovinu. Vodeći politički pokreti u državi imali su i dalje razna gledanja na njeno uređenje. Konzervativna desnica u Srbiji, pov p ovee z u ju ći se sa l ju d im a iz S r p s k o-h r va t s k e k oa l i cije ci je u H r va t s k oj, u s p eš n o su još od samog početka sprovodili centralizaciju vlasti smanjujući nadlež nosti pokrajinskih vlada. U Srbiji takve vlade i nema posle 1. decembra 1918. U raspravama oko novog ustava predratne stranke iz pojedinih jugoslo venskih zemalja ostale su na svojim stanovištima. Većina srpskih građanskih stranaka izjasnila se za centralističko uređenje države. Izuzetak čini grupa Stojana Protića kod radikala i levica samostalnih radikala kod mekorata. Međutim, i jedne i druge potisnuo je Nikola Pašić u radikalnoj stranci, a Svetozar Pribićević u demokratskoj stranci. Sto se tiče srpskih političara iz 36
CEEOL copyright 2020
CEEOL copyright 2020
Ћптр : Hercegovine, pristupajući pretežnim delom radikalnoj ili demokratt stranci, oni su usvojili i njihovo centralističko resenje državnog ureLiudi drugih shvatanja kao Nikola Stojanovic i Dušan Vasiljevic poti snu ti ‘su u p olitičku olitičku po pozadinu zadinu . Z Zaa cent r a lističko ur eđen je iizj zjaa sn io se i v već ećii br b r oi s oci ocija ja ld e m ok r a t a 19 1918. 18. i 192 1920. 0. .. ..... ...... ...... ...... ...... ...... ..... Kod Hrvata zastupnici centralizma bili su ljudi iz Srpsko-hrvatske koaliciie. V Već ećina ina ljud i iz b biv ivšeg šeg J u go goslo slovensk vensk og o odb db ora i St ar čević evićeve eve str an ke pr p r a va bili bi li su za d e ce cen n t r a li za cij ciju u i p od e l u d r ža ve p o i s t or i js k i m p ok r a ji jin nama. Slično stanovište l i p oče t k u j e zauzimala i Hrvatska seljačka stranka. Za ovakvo rešenje bili su i politički krugovi oko katoličke crkve. Sva ova rešenja pr p r e t p os t a vlja vl ja la s u i p os e b a n p ol olož ožaa j B os osn n e i H e r ce cegov gov in e k a o a u t on om n e pok p ok r a jin ji n e il ilii fe fed d e r a t iv ivn n e je d in i ce ce.. Za a u t on om ij iju u B os n e i H e r ce cego govi vi n e b or i ;e od početka i jugoslovenska muslimanska organizacija sa dr Mebmedom Spah om na čelu, v Komunistička partija Jugoslavije, osnovana u proleće 1919, duže vre mena se države. kolebalaMeđutim, u svojimona stavovima o pitanju odnosa uređenja nikad nije usvajalameđunacionalnih ni odobravala njeno ceni tralističko uređenje. Za vreme rasprava u. Narodnoj skupštini oko Vidovdanskog ustava njeni poslanici u Skupštini kritikovali su centralizam i pred lagali decentralizaciju vlasti podelom države na autonomne istorijske pokra jine. jin e. U ova k vu p ok r a ji n u u vr š t a va li s u B os n u i H e r ceg cegovi ovin nu. U Vidovdanskom ustavu izglasanom 28. juna 1921, pobedilo je centrali stičko uređenje države. Ukinute su pokrajinske vlade svugde, pa i u Bosni i Hercegovini. I ona je podeljena na županije, a ove su se pokrivale starim bos b osaa n s k im ok r u zim zi m a . Većina naroda u Jugoslaviji bila je nezadovoljna ovakvim državnim ure đenjem, pa je borba protiv njega počela gotovo istog časa kad se sprovodio život. U ovoj borbi Hrvatska seljačka stranka, pod vodstvom Stjepana Radića, okupila je oko sebe najveći deo hrvatskog naroda i postala glavni nosilac borbe protiv centralizma. Kriza državnog uređenja praćena je bila od 1918. još većim privrednim i društveno-političkim krizama. One se jav ljaju još 1917. kad oktobarska socijalistička revolucija u Rusiji, šireći se na l i
sve strane, potresa stari društveni poredak u Evropi. Ovi potresi ubrzali su slom stare Habzburške Monarhije, ali nisu poštedeli ni novu jugoslovensku državu koja izrasta na njenim ruševinama. I nju će od prvog dana osnivanja pot p ot r es a t i k la s n e i n a cion ci on a ln e s u p r ot n os ostt i . P od ova k v im u s lo lovi vi m a vo vođ đ e n ja države teško se snalazilo vodstvo građanskih stranaka bilo ono na vlasti, ili u opoziciji. Stranke se i dalje bore oko uređenja države polazeći od starih, pr e živ živel elih ih s t a n ovi ovišš t a i s lu že ći s e s t a r im m et od odii m a . K on ze r va t iv ivn n i gr a đ a n s k i pok p ok r e t i i l ju d i u S r ba u p or n o su br a n i li cen t r a li liza za m , m a d a n is u p ok a za li nikakve sposobnosti da na toj osnovi organizuju državu. Kad su osetili da je centralistički pokušaj propao, vratili su se trijalističkoj ideji. Ako već država ne može da se održi centralistički uređena, onda da se njeno federativno uređenje izvrši na osnovu etničke podele naroda: Srbija, Hrvatska, Slovenija. Približno isto gledanje izgrađuje u to vreme i Hrvatska seljačka stranka. Ona posle 1918. proširuje svoje delovanje preko granica Hrvatske i Slavonije na Dalmaciju, Bosnu i Hercegovinu. Pri tom sprovodi jednu centralistički rukovođenu stranačku organizaciju. U pregovorima sa srpskim strankama oko preuređenja države Hrvatska seljačka stranka polazi od hrvatskih istorijskih tradicija i istorijskog prava, pa zato teži preuređenju na trijalističkoj 37
CEEOL copyright 2020
CEEOL copyright 2020
osnovi. Samim tim je zastupala mišljenje da Hrvatska i Srbija treba da dele Bosnu i Hercegovinu. Ovakvo gledanje Hrvatske seljačke stranke na uređenje države odbijalo je od nje naprednije ljude i pokrete. Bio je to jedan od uzroka zašto nije moglo doći do sporazuma između udružene opozicije i Hrvatske seljačke stranke za vreme šestojanuarske diktature. Vlatko Maček i drugi vođi stranke, svojim shvatanjem o preuređenju države, u suštini uzevši, bili su mnogo bliži konzervativnoj građanskoj desnici kod Srba, okup ljenoj posle 6. januara 1929. oko dinastije Karađorđević, nego naprednijim građanskim ljudima i strankama iz udružene opozicije. Stoga se ne treba čuditi što je u avgustu 1939. postignut sporazum između Hrvatske seljačke stranke i srpske konzervativne desnice sa knezom Pavlom na čelu. Prema tom sporazumu, trebalo je da se država preuredi na federalističkoj osnovi i podeli na tri federativne jedinice: Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju. Bosna i Hercegovina podeljene su ovim sporazumom između Srbije i Hrvatske, a da se pri tom nije vodilo računa ne samo o raspoloženju naroda ovih zemalja nego ni o osnovnim privrednim i geografsko-saobraćajnim činiocima. Na os novu statistika, automatski su pripajani Hrvatskoj srezovi u kojim Hrvati imaju apsolutnu ili relativnu većinu. Srbiji su pripojeni srezovi u kojima su Srbi imali tu vrstu većine. Još pre trijalističkog rešenja preuređenja države, prema sporazumu Cvetković—Maček 1939, pokušao je kralj Aleksandar da sprovede decentrali zaciju stvaranjem banovina. Njemu je bilo jasno da je glavni uzrok državnih kriza od 1918—1928. u Jugoslaviji bilo naturanje centralističkog uređenja zemlje. Pošto nije usvajao upravnu podelu po istorijskim pokrajinama, on je p os l e za v ođ e n ja š e s t oja n u a r s k e d ik t a t u r e 1929. 1929. p ok u š a o sa ve š t a čk i s t vor e n im b baa n ovi ovin n a m a . P r i izg iz g r a đ iv a n ju ba n ovi ovin n a , n is u u ze zett e u ob zi r is t or ijs ij s k e p ok r a ji
ne i njihove granice nego etnički raspored naroda i privređno-geografska po vezanost pojedinih oblasti. Uredbom od 23. oktobra 1929. kralj Aleksandar je p od e l io t a k o z e m l ju n a 9 b a n ovi n a . U t oj p od e l i Bo Boss n a i H e r ce cego gov v in a su b il e r a s p a r ča n e m e đ u če čett i r i ba n ovi ovin n e. J e d in o Vr b a s k a b a n ovi n a p r os t ir a la se samo na zemljištu Bosne. Jugozapadni deo Bosne i Hercegovine, ujedinivši se sa Dalmacijom, gde većinu čini hrvatsko stanovništvo, stvorio je Primorsku ba n ovi ovin n u . I s t očn a H e r ce cego govi vin n a s p ojil oj il a s e s a Cr n om G or om u Ze t s k oj b a n o vini. Istočna Bosna sa Sarajevom spojena je sa zapadnom Srbijom u Drinsku b baa n ov ovin in u . Ovakvo preuređenje države nije odgovaralo istorijskim tradicijama na roda. Policijski način upravljanja banovinama bez ikakvih većih autonomnih nadležnosti, bez ikakvog učešća naroda tih banovina u njihovom upravljanju, od samog početka izazvali su nezadovoljstvo. Pokušaj je propao pošto nije nikog zadovoljio. Kao što se vidi iz ovog izlaganja, pri svim rešavanjima državnog ure đen ja u J ugosla vij vijii o od d 1921. do 19 194 41. Bosna i Her cegov egovina ina se n e uzim a ju k ao p os e b n a u p r a vn a jed je d in ic icaa . Vid ov ovđ đ a n s k i u s t a v j e d el elii n a žu p a n ije, ij e, U r e d b om o osnivanju banovina 1929. podeljena je na banovine, a sporazumom Cvetko vić—Maček u avgustu 1939. podeljene su između Srbije i Hrvatske. Ovakvo njihovo deljenje bez obzira na njihovu istorijsku tradiciju, na navike i težnje njihovog stanovništva, moralo je izazivati otpore. Podela od 1939. nije stišala nacionalne strasti među Srbima i Hrvatima, već ih je još više raspalila. Da nas je istorijski utvrđeno da je ovakvo vođenje državne politike od strane vodećih društvenih i političkih snaga, pre svega buržoazije, u predvečerje 38
CEEOL copyright 2020
CEEOL copyright 2020
đruaos svetskog rata, bilo jedan od glavnih uzroka brzog sloma države u ,-jLskom ratu 1941. Bosna i Hercegovina će najviše osetiti posledice ovakve p poli olitt ik e. De lje n a iz izm m e đ u d va r a t a , on a će jo jošš vi višš e b it i p od e lj ljee n a u t oku ok u drugog svetskog rata, gde će je raspaljene nacionalne i verske strasti dovesti do takvih obračunavanja među narodima i verama kakve oni jedva da pamte u svojoj inače burnoj istoriji. Bosna i Hercegovina u narodnooslobodilačkom ratu i socijalističkoj revoluciji revolu ciji 194 1941— 1— 1945 1945..
Radnički pokret u Jugoslaviji nema u toku njenog stvaranja 1918, kao šio smo već na jednom mestu rekli, jasno izgrađeno gledište kako bi morala izgledati jugoslovenska država. Ljudi iz starih socijaldemokratskih partija, pola p ola ze ći od s t a n oviš ovi š t a jed je d in s t va ju gos loven lov en s k ih n a r oda od a , b il i s u p r is t a li lice ce n je nog centralističkog uređenja. Komunistička partija, osnovana u proleće 1919, dugo vremena se kolebala u ovim pitanjima. I ona u početku polazi od po stavke nacionalnog jedinstva jugoslovenskih naroda, mada se u Ustavotvor noj skupštini bori protiv centralizma, a za autonomiju istorijskih pokrajina. Međutim, ukoliko se borba oko državnog uređenja u Jugoslaviji dvadesetih godina ovog veka više raspaljivala i bila praćena privrednim i društvenim krizama, utoliko je i Komunistička partija menjala postupno svoje stavove o tom uređenju. Na trećem kongresu partije od 17—22. maja 1926. konačno
j jee u s voje vo je n o s t a n oviš ovi š t e da p a r t ija t r eb a da s e b or i za fed fe d e r a t iv ivn n o u r e đ e n je J ugoslavi ugoslavije je Na plenu plenu mu CK Kom Kom u n ističke par tije J ugoslavij ugoslavijee u Splitu od 9. do 10. jula 1935. potvrđeno je stanovište o federativnom uređenju države, gde bi Bosna i Hercegovina bile posebne federativne jedinice. Posle dolaska Josipa Broza Tita za generalnog sekretara 1937, kad se u pa p a r t ij ijii r a š čiš ća va ju id e ološ ol oš k e r a zlik zl ik e i s u zb ija s ek t a š t vo, p r od u b l ju je s e i koncepcija o federativnom preuređeuju Jugoslavije. Ovako zamišljenom pre uređenju države, još od početka, prilagođena je organizacija Partije. Pred drugi svetski rat, pojedine istorijske pokrajine u vidu nacionalnih partija, kao u Hrvatskoj i Sloveniji, ili pokrajinskih komiteta, kao u drugim pokra jin a m a , d obiv ob ivaa ju s voja vo ja p a r t ijs k o-p olit oli t ičk a r u k ovod s t va . Ta k vu p a r t ij ijss k u or g a nizaciju dobila je Komunistička partija u Bosni i Hercegovini. Vršeći svoju reorganizaciju i konačno razrađujući svoju koncepciju bu dućeg preuređenja države, Komunistička partija Jugoslavije napušta u isto vreme staljinističko gledište da Jugoslaviju treba razbiti na njene nacionalne delove. Mesto toga, ona usvaja stanovište da je Jugoslavija nastala istorijskom težnjom i voljom svojih naroda, da je njeno održanje u interesu tih naroda, zato je treba braniti, ali kroz socijalističku revoluciju preurediti u zajednicu slobodnih ljudi i slobodnih ravnopravnih naroda, organizovanih u federativno uređenoj socijalističkoj republici. Gledište Komunističke partije pred drugi svetski rat da Jugoslaviju treba br a n it i, a li je r e v olu ol u cijo ci jom m p r e u r e d it i u s ocija oci ja li s t ičk ič k u fed fe d er a t iv ivn n u r ep u b li lik ku, b bil ilo o je od ogr og r om n og zn a ča ja za b u d u ćn os t ove dr ža ve. U a p r il ilss k om r a t u 1943 1943.. fašistička Nemačka i njeni saveznici Italija, Mađarska i Bugarska razbile su vojsku stare Jugoslavije za nekoliko dana i prisilile je na kapitulaciju. Voj nom porazu Jugoslavije u aprilskom ratu sledila je njena podela među faši stičke države i njihove pomagače. Bosna i Hercegovina ušle su u sastav ustaške Nezavisne Države Hrvatske. Ovu prividno nezavisnu državu, u stvari, 39
CEEOL copyright 2020
CEEOL copyright 2020
bi bile le su ok u p ir a le nili e msu a čkostale e i it apod li lija ja nokupatorskim s k e vojs vo js k e . Dr u ge ze m lj lje e pSrbija. r ip a ja n e su okolnim državama režimom, kao N a gl glom om s lom u d r ža ve, ve , u p r ole ol e će 1941, 1941, s le d il ilee s u n e s a m o p ooš t r e n e n a cionalne i verske borbe među narodima i verama nego i pooštreni klasni sukobi. Od 1918. nagomilani privredno-društveni, kulturno-politički i društveno-politički problemi izbili su sad na površinu. Stare društvene snage poko lebane porazom, ali nepoučene slomom, nastavile su svoju politiku raspaljivanja nacionalnih i verskih sukoba. S druge strane, većina buržoaskih stranaka i pokreta nastavlja svoju borbu od pre rata protiv naprednih oslo bod b odil ilaa čk ih sn a ga , k oje oj e j e p r e d s t a vlja vl ja o n a r od n oos lob lo b od il a čk i p ok r e t sa K om u nističkom partijom na čelu. U pooštrenoj klasnoj borbi buržoazija traži i nalazi potporu u službi fašističkih okupacionih snaga. Sa ovakvih stanovišta posmatrali su građanski pokreti i ljudi i buduće pr p r e u r e đ e n je d r ža ve a k o d ođ e d o n jen je n e obn ob n ove ov e p os le za vr še t k a d r u gog go g svet sve t skog rata. Ostaje se pri trijalističkom rešenju državnog uređenja kako se p oče oč e l o izgr iz gr a đ iva iv a t i 1939. 1939. s p or a zu m om C vet ve t k ović—M ovi ć—M a ček . Ra zlik zli k a j e u t om e što ljudi oko pokreta Draže Mihailovića žele da pomere granice srpske fede rativne jedinice i preko onih delova severne Dalmacije, Like, Korduna i Ba
nije gde Srbi imaju većinu. Javlja se i težnja da se Banovina Hrvatska potpu no razbije na taj način što bi Srbija, preko Banije i Korduna, dobila zajed ničku granicu sa Slovenijom. Vođi Hrvatske seljačke stranke, neposredno p os le p ot p is iv a n ja S p or a zu m a C vet ve t k ović—M ovi ć—M a ček če k u le t o 1939, 1939, p ok a z iva iv a li su nezadovoljstvo s određenim granicama u Bosni i Hercegovini. Ako se već nisu mogle dobiti granice na Drini, Vlatko Maček i njegova okolina planirali su da ih men ja ja ju ju u k or is t H r va t s k e. U k oli olik k o b i fa š is t ičk e s il ilee izgu iz gu b il ilee r a t i J ugoslavija ugoslavija se obn obn ovila, ovila, oni još 1944. pomiš ljaju da u Bosni i H er cegovini egovini traže granicu linijom reka Bosna-Neretva. Izbeglička vlada u Londonu, ćelo vreme rata, gubila se u neplodnim raspravljanjima oko ovih pitanja. Prema svim tim planovima, Bosna i Hercegovina bi ostale i dalje podeljene. Pomiš ljalo se pri tom i na preseljavanje hrvatskog sveta iz oblasti koje bi pripale Srbiji, a srpskog sveta iz oblasti koje bi pripale Hrvatskoj. Na tako nizak stepen bila je, dakle, pala ideja jedinstva jugoslovenskih naroda i njihove države kod građanskih ljudi i pokreta iz stare Jugoslavije. Pred ovakvim protivnikom u zemlji, pa i u Bosni i Hercegovini, nalazila se Komunistička partija Jugoslavije, kad je u leto 1941. počela narodno oslobodilački rat i socijalističku revoluciju u jugoslovenskim zemljama. U Bosni i Hercegovini njoj je bio neobično težak zadatak. Raspaljene nacionalne i verske borbe, podsticane ne samo od strane okupatora, nego i reakcionar nih buržoaskih i versko-kulturnih snaga, morale su biti najpre ograničene, a potom suzbijene. Narodnim masama morali su se dati novi ideali i nova stremljenja. Ona u tom smislu i u Bosni izbacuje nove parole; ne predaja, nego odbrana zemlje od okupatora, mesto nacionalne i verske borbe, ističe se bratstvo i jedinstvo zasnovano na njihovoj punoj ravnopravnosti. Ratom i borbom obnovljena država mora biti izgrađena kao socijalistička zajednica. Istupajući protiv svih starih društvenih snaga i protiv svih starih političkih i kulturnih vrednosti, Komunistička partija uspela je i u Bosni pod najtežim uslovima iznenađujuće brzo da otrgne mase od starih reakcionarnih snaga i privuče ih sebi. Mislim da je to bilo veće delo nego vojničke pobede koje je n a r od n oos lob lo b od i la čk a v ojs oj s k a izvoj iz vojee va la u d r u gom s ve t s k om r a t u .
40
CEEOL copyright 2020
CEEOL copyright 2020
Komunistička partija je u Bosni i Hercegovini organizovala i sebe i narođnooslobođilački pokret na federalističkom načelu. Pored Pokrajinskog paa r t ij ijee , ja v l ja s e i v oj ojn n a or ga n iz izaa cija cij a . N a s a s t a n k u u S t oli olica ca m a , Ko m iteta p septembra 1941, rešeno je, između ostalog, da se za Bosnu i Hercegovinu oformi poseban štab. Vojni štabovi u narodnooslobodilačkom ratu, pored p paa r t ij ijss k e or ga n i za cije ci je,, im a li su i veli ve lik k i u d e o u or g a n iz ov ovaa n ju v ojn oj n og i p oli ol i tičkog narodnooslobodilačkog pokreta i narodne vlasti u Bosni i Hercegovini uopšte. Na Prvom zasedanju AVNOJ-a u Bihaću, novembra 1942, donesena je Odlu Od lu k a o s t va r a n ju z e m a l js k ih ve ća za b u d u će fed fe d e r a t ivn iv n e r e p u b lik li k e, među njima i za Bosnu i Hercegovinu. Borbe s okupatorom u 1943. ometale su sprovođenje ovih odluka. Tek p pos osle le k puni a p it u la cij cijee I tua liceloj je je,, u državi, s e p t e m bar umeđunarodni 1943 1943,, k a d n apoložaj r ođ n oos dozvoljava l ob od i la čk i otvore p ok r e t uzima zamah nije nastupanje, moglo se pristupiti sprovođenju u život odluka Prvog zase-
View more...
Comments
