Valvazor o srpskim uskocima Andra Gavrilovic

86

ВАЛВЛЗОР

[коло

ВАДВАЗОР О СРПСКИМ

УСКОЦИМА

— АИД. Г^врИПОВИК —

Још je непрестано за српску историографију на дневаом реду прикупљање грађе, растурене у многобројннм и најразноврснијим споменицима. Тек прикупљена и критички осветљена ева грађа — даје могућности за израду историје онакве каква ће се- још за дуго желети и очекивати. И ако je ло саца на том пољу прилично урађено, ипак je далеко од факта да би се могло с основом рећи како je нрибрана и она грађа која je расута по различитим старијим историјама оеих крајева с којима су Срби у нојединвм нериодима свога живота долазили у већи или мањи додир. Па u ако су таква дела махом библиографске реткости, ипак се за црпљење из њих може рећи да није у толикој мери тешко приступан irocao као што je истраживање рукописне грађе архивалне. Корист, пак, која се од тога може имати, често се једначи с оном коју даје архивално истраживање^ бнло зато што су сама та деда рађена по документима којих више ни> у већим архивама нема, било што су снабдевена белешкама писаца као савременика и очевидаца.

К Њ . Ш. СВ. 1 ]

ВАЛВЛ301’

37

Па ипак je, ако се не варамо, са свим остало иревиђено, у том «огледу, једно дело из кога би српски нсторик имао такођер да црне разноврсну грађу за своје послове. Мислимо на Ј. Б. Валвазора огромво дело „Ehre des Herzogthums Krain“. Дело je само по себи врло пнтересна појава и за Оловевскп Југ и за седамнаести век, када je угледало света. Осем тога н по самој сарадњи коју je у његову израђнвању ииао Павле Ритер — Витезовић, који се и иначе цитира у српској историографији, заслужује пажње. Уза све то — читава једва повећа глава оставља, према плану целога дела, главни говор л чини излете у историју крајњег запада нашега племена. Зато нам се чини оправдаво што ћемо најпре извети нешто података о самом писцу и његову раду па за тим навести његове белешке о Српскнм У скоцима. * Барон Јам Бајкарт Валвазор рођен je у ЈБубљани 28. маја 1641. Отац његов, Јервеј Валвазор, пореклом талијавске народности, бејаше и сам одушевљен простим животом словенским тако да се као ретка нојава спомиње да je у његову граду свештеник имао обавезу читати јеванђеље ва словенском језику. Отуда je појамва љубав која ■се према маленом племеву словеначком оглсда у списима његова снна. Свршивши, поред нижих школа, философски факултет у Л>у•бљави, који je, разуме се, био у рукама језујитским, историк се Валвазор креве на дуже путовање које му je са свим раширило круг духовнога вида. На том путу обиђе Немачку, Француску, Италију иа п један крај Африке. С тога je пута донео дома, како се обнчно вели, козмополитске назоре у питањима народво-ековомским, даље уверење да о ужој отаџбини његовој треба обавсститн свет онако као што се он обавестио о ту1,им земљама, и вајпосле моћ процењивања и разложитога суђења. Годиве 1679. ттампано je у Љубљани љегово дело „Topographia Ducatus Carnioliae modernae“, које je, доцније, унео као саставнн део у већ наведени спис, главни свој рад, о историји крањској. После три године, 1682, штампан je у Л>убл»ави други његов спис „The­ atrum mortis humanae“. И у овоме je вмао удела Витезовић, којв je дао грађу и слпке за зваменит одељак у коме се говори о „различитим врстама смрти“. Остављајући на страну католичко-богословски «арактер сппса у опште, овај поменутп одељак има знатве иене » за културвог нсторнка јужнословенског и за етнографа. Валвазор ii В итезовић наводе ту разне начине којима се извршују смртве казне

38

В А Л В Д ЗО Р

[коло-

у Хрватској и Далмацији, и то онако како je махом у обичају код простијега света, као што je унотреба кола за нздајице и т. д. Трећи je рад Валвазоров посвећен топографији Коруигке („Topogra phia Arehiducatus Carinthiae“) и изшпао je 1688, н ако je на седам година пре тога био спремно краћи оиис као нутовођа ио Коругакој в штампао га у ЈБубљани. Међу тим све je то тек као приправа за главни спис „Ehredes Herzogthums Crain“, који ce јави 1689. године. Огромне припреме чињаше Валвазор за израду тога великог дела. Оженившн се у лето 1672. године Аном Розином племенитом! Графенвеговом, купи он у јесен исте године град Богеншперк код Литије и ту се лепо смести за књижевну радњу која даде већ поменуте списе. „Тај je романтични град за уметност одушев.гени барон претворио у прави храм муза. Драгоцене књпге на свима језицима, најкраснији лпкови — у боји сликарије, бакрорези, радиране слике и властити цртежи — из домовине и туђине, на тисуће старих драгоцених новаца, математично-физикални кабинет и у засебној соби рсђе знане ствари нз природе u друге знаменитости из свих држава — све je то у нросторијама Богеншперка било нрикупљено, изложено? лепо уређено и чувано. Многи je научннк из далекпх туђих држава — особито нз Инглеске - чувши о славним овим научним збиркама долазио нарочнто да их разгледа, а разборити скупљач и уредник, духовити властелин, бивао му je најљубазнијц чичероне“. („Lotopis Miitiru Slovenske za 1. 1877“, 258.) Bpx свега Валвазор усгановн у своме граду и посебну бакрорсзницу за израду клишеја. Осем њега U Витезовића — а обојица бејаху вешти томе послу — у тој радионпцн радише неколики други, па и бечки, вештаци ио нацртпма које су давали Валвазор и остали. Ту су рађене и слике за већ. поменута дела као и за друге неке списе других аутора. Око 1680. године почео je Вадвазор истраживања за израду најглавнијега дела. Месеца фебруара те године разаслао je штамнано иисмо иозивајући да му се шал>е грађа из појединих места, села, вароши u т. д. за што je оставио био рок до Ђурђева дне идуће године. Алн се његовој молби одазвате само седам градова; све je остадо морао сам изводити и истраживатн. Осем тога за нодатке о домаћем ллемству Валвазор je могао употребити генеалошка истраживања Шенлебна, првога крањскога историка тога добаг те му je то књпжевно заостало благо и нослужило за главни извор. У самом израђивању обилато су му помагали Бразмо Францисци к Павле Витезовић, који je иуне две године био, у раније доба, у гостима код Валвазора.

К Њ . Ш . СВ. 1 . |

ВАЛВА ЗО Р

39

Године 1689. угледа света то знаменито дело у четири велике свеске са 3320 страна слога и 533 слике уз лик ауторов. Кад су изишли први истисцп тога дела, Валвазор их je разаслао пријатељима, који су се, по обичају онога доба, одазвали одмах похвалним песмама. Те су га иесме тако развеселиле да их je накнадно ставио пред прву свеску осталих, позније везаних, примерака. Таких je песама једанаест, од којпх je једна словеначка а две су о д Павла Витезовнћа, који другу иесму завршује: Срећна с тобом домовина У родост се нека гане: II са Књига, кој нп чнна, Часна вјеком нек остане; Иек ти цвате глас п дика Славно на све вике вика. После предговора од Валвазора и Францисција и нрегледа извора прелази се на излагање. Свеска прва обухвата кљпге I — IV и има 696 страна. У њој je говор о нрастарим становницима Крањске и опис ове покрајине, коју он делн у иет делова. Даље долазн краћи опис места, градова, села, брда и долина, река н језера, климе, биља, руда, животиња и т. д. а кроз описе уплетене су поједине скаске и бајке. Другу свеску чине књиге V — VIII са 836 страна. У њој се говори о народима који су ое смењивалн у Крањској. Словени су ту девето насел>е, и дошли су око иоловине VI века по Христу. Даље се говори о обичајима, језику, азбуци, о распрострањењу Словена, о вери у Крањској, покрштсњу, Методнјеву раду, н т. д. У трећсј еу свесци књиге IX — XI са 1126 страна. Ту су пзложени владари и влада у Крањској с историјом и сликама градова, манастира и т. д. За историка словеначког je ова свеска од највеће вредности. Чегврта свсска обухвата кљиге XII — XV са 674 стране. У њој je слична грађа за историју околних покрајина и народа а нарочито Срба и Хрвата којима je, осем расутих бележака, посвећена и цела XII књнга, где je поглавито заслуга Витезовића. 0 томе огромном раду Валвазорову, који, разуме се, није без предрасуда свога доба нарочито у одношају пишчеву према цркви католичкој, могу се усвојити суђења најповијега времена које му се иоклонило и одало заслужсну хвалу. „Његово окисивање места, тргова и т. д. са доданнм ониспма историским, и оиисивање обичаја старих Југословена тако je изврсно да му нема једнакога“ — пише заслужни Блајвас („Koledarcik Slovenski‘\ 1H53.)... „Његова, и ако немачким језиком писана, „Ehre des Herzogthums Krain“ има y своји.ч

40

В Л ЛВАЗОР

Iколо

фолијантима како у иогледу на домаће историско знањс тако и на н ародни живот бога г извор за познавање старине и бпћа словенскога народа а нс мање и за нознавање псторискпх всза нашега народа са друпш словенским племенима, особито с Русима u Јужинм Словенима уопшто, дакле за познавање словенеке узајамностц, о којој je јаена појм I имао бистри дух Валвазоров... To je п данас као и гх своје доба непрестано најизврсније дело, у ко.ме су изворн за позвавање области и људи, дело. чије je објектввно излагање народних питања и размера још и данас као некада за углед“ — судп П. Радић. („Letopis Matice Slovenske“, 1877, 251,262.) Из овога необичнога и подацима богатога дела узимали су грађу разлнчмти новији књижевпицн и песници: Лпнхарт, Водвнк, Прешереи, Косески, Хицингер, Томшић, Свстличпћ, Јурчић п други, а 1877. — 1879. оно je у целини прештамнано трудом Ј. Крајца у .Ђубљани. — Валвазор je био за живота, као што je раније помснуто, познат и чувен у ученом свету, na je, joiu ире публикацоје најглавнпјега му дела, бно именован чланом инглескога „Крал>евскога Друштва.“ Алп за толики научнички рад требаше срсдстава више ио што их могаше имати и барин Валвазор. Напори и велики издаци које je морао имати нарочпто нри издавању главнога списа учиноше да Валвпзор материјално најире посрне а за тпм и са свим осиромашн и да се лшпи свега имања. Већ 1690. морао je своју богату бвблиотеку иродати, те je њоме ударена основа данашњој надбпскупској библиотецп у Загребу. Поражен свпм тнм недаћама, Валвазор je нреминуо у Кршком четврге године но нзласку највећег му дела — 19. сеитембра 1693. На гробу су му подпгли лријатељп пз Л>убљане споменпк с натинсом од Ј. Г. Талничера Талберга, а столица Крањске Лзубљана и посебно слави сиомен његов.:;: Поменувши такав користан живот заслужног истораографа а остављајући иа страну остала његова казнвања врсдна за нашу историј,) — на која у осталом упуКујемо као на посао користан — прелазимо на његове белешке о посебној појави у нашој исгорији, 0 Ускоцима. (Наставпће се)

* P. pl. R adies: Valvasor, Graz, — И стп: Valvazor z ozirorn na Slovanstvo, y Lctop. Mat. Sloveu. 1877. — J. Marn: J e ziin ik , XXI. — K oledarfik Slovenski 1853.

70

Ђ УРЂ ЕВО

ЈУ Т Р О —

ВА ЈВА ЗО Р

[кодо

ВДДВАЗОР О СРПСКИМ

УСКОЦИМА

— Анд. Гаврилоаић —

* * * (Наставак) Подаци које нам пружа Валвазор, добрим делом уз помоћ Павда Вигсзовића, налазе се поглавиго у шестој, седмој и дванаестој књизи главнога му списа.

КЊ. Ш. СВ. 2 . I

ВЛЛВЛЗОР

71

У првом реду, као врло важну ствар за нас, истичемо његово дељење Ускока иа крањеке и ссњске. Та се деоба оснива по местнма где Ускоци живе а не и по пореклу или народности њиховој. На тај je начин Валвазор савремени и поуздани сведок продирања српскога елемента дубоко у Крањску. По себи се разуме да тај српски елеменат у Крањској не бејаше каква случајна оаза. Он je био само крајња граница српскога једноставнога и непрекиднога ширења у том правцу. Још ћемо помснути да Валвазор врло добро уме разликоватн ерпски елеменат од хрватскога. Он то и чини тачно свуда гдс о Ускоцима говори, а то показују и његова разлагања на која од.мах нрелазимо.

Почињемо с Крањским Уекоцима. 0 гшену и месту њихова становања говори Валвазор: „Ускоци иди Власи добили су име од речи „скок“ што и краљски значи „скок“ (Sprung), јер су пре, од пршшке, 146 година са женама и дсцом из Турске ускочили и дошли у Крањску... Ти људи, Ускоци или Власи, станују у средњој Крањској, а то je у трсћој петини; имају поглавито код Frcyenthurn Weniz-a и његовој околпни вслика села, а код Sichelberg-a (Жумберак?) у истој планнни већином растурене домове и код сваке куће внноград и много воћњака и њива“. 0 Јадрузи се њиховој вели: „У свакој кући станује три*четири на и пет ожењених л»уди, дакле и чнтава гомпла деце, заједно; ипак je само један кућни ста> решина и једна домаКица. Такав je кућни старешина махом понајстарији задругар, ако je и иначе за то способам: а домаћица жена најмлађег брата и л и синовца. Њпх свн остали, обављајући друге домаћс послове, морају слушати“. Говорећи о оделу њихову, Валвазор упућује на слвке које je ^нео у текст, и вели: „Њихова je ношња ириказана сликом. Жене носе дугачке горње хаљине без рукава, а одоздо имају друге рукаве. Прса ките шареним, извезеним, марамама, а н сукљс су нм плавим, црвеним и другим бојама ишаране. „На ногама еосо опанке; то je широк ђон и на њему око руба рупице, кроз које се провуче пређица — и тако се има готова обуКа. Неки се.Ђаци и сиромаси узму само комад свеже коже, скину длаку

72

ВА Л В А ЗО Р

|КОЛО

ножем па одмах ираве онанке од сирове коже. Главу обавпјају са свнм ул>удно дугом н уском марамом од шареног платна. ..Мушки иду обученп мало не као и Хрвати: еамо по неки носе на глави са свим мален«; каннцс, које су тек за таку широке. Неки још и вежу такву капицу, да нм не бп спала. врпцо.м испод браде код гркљана. II људн носе сви опанке; чакишре ц горње хал>цне нмају као и Хрвати и то већином од шареног нлатна. Чакшире и чараие спојене су онет као u код Хрвата. „Гдекоји се исгичу великим и дугим брадаиа а нски их, оиет, шшпају и оставл»ају само бркове да расту. II главу шншају а пуштају само снреда дугачак перчин косе; некима, иак, такав нерчин внсп одостраг као Турцима“. После тога долази ближи опис једне слике на којој су поп и калуђер. Што се тичс језнка, о њсму Валвазор пшие: „Тај народ говори влашкв: овај се језик разликује у нечему од хрватскога а још више од крањскога“. За тим се укратко обавештава читалац како треба да разлнкује онај влашкн језнк о коме говори Јован Луције, јер се ,/гај Луипјев извешгај тиче језвка мордачког, а у целој сс турској Влашкој (овде Валвазор мисли на српске нокрајине Балканскога Полуострва) говори овако као што говоре наши ускочки Власн“. Да ииак не би било, као што сам каже, неспоразума у терминима, Валвазор додаје врло дугачку напомену у којој тумачи разлику у постанку правог влашког — румунског — језика од језика Словена у Турској. За нас јс ту од интереса што Валвазор сматра u Маћедонце за исти народ који живи н. пр. у Босни нли од кога су н Крањски Ускоци. 0 осотшама и навнкама ових Ускока читамо: „Нма баш досга кућа у којима има но осам па u ло дванаест људи који су сви кадри владатп пушком и ићи на границу. Да, они су готово сви добрн војници, и не морају давати нпкаква пореза и контрибуцијс али зато морају вршити ратну службу, u кад год затреба или кад заповеди њихов капетан морају пКи у рат против диндушмаиа и бити будни ирема љему те о свом трошку и дању u ноћу држати сгражу. Од тога двога милије им je ирво т. ј. ићн у рат, што чнне врло радо јер им нада на добар илен учини да п не мнсле на погибију. ..Нначе се хране веКином од сточарства, на име од малс и велике стоке, говеди, коза u јараца. Особиго велику корист и исхрану имају од оваца: понеко их има до две етотине — дакле читаво стадо. У осталом многн, уз то, тргују на црквеним славама, и то: коњима.

КЊ. Ш. CB. 2. 1

ВЛЛВЛЗОР

73

воловима и другом стоком, коју нли трамиљавају или продају, илн иначе гледају да ма којим нутсм трговачким штогод стеку. „Особито су вештп да какву етвар нађу пре но iiito je човек изгубн, и во.Ђни да узму ире но што им даш. Нпак се то не може рећи за све, јер међу њима нма ноштених и ваљаних л»удн који се не упуштају ни у каква зла већ раде и ноштено нривређују. „Алп им je управо општа особина да радо загледају у дно чаша и бокала п да од свога жс луца праве подрум за вино u оставу за јело. Ноједу u поинју још у јесен све што су зарадшш н пожњели — U жито U BiiHo. Овега тога брзо несгане; илу од куће до куће и једу, пију и веселе се док чега нма. Отуда имају бар ту корист да им ншпта не поплесњиви или побуђави нити им Турцц могу што као плен однети. А кад немаштина завлада нду у пљачку. Ако je не нађу код ненрнјател>а, траже je у земл>и где станују и где je само могу наћи. (Опет нзјавл.ујем да то не пишем о свнма). Стога се често догађају у зем.Ђи велике неприлике. Држе се један у з другога као алке у веригама а завере склапају тако чврсто да нико никоме не замера. „Осем тога ома међу њнма пзврсних тркача, н многи трче тако брзо како не може ниједан немачки коњ: стога се често са свом залуд креће за њнма иотера. Али ако се ко од њих ухвати, баца се у затвор па био он световњак или духовник т. ј. поп и калуђер. Као што у осталом ii треба — кад ко прц злочину не пазп на своју личност право je да се нема обзира ни ири кажњавању.“ 0 отмици и свадои пише Валвазор : „Оно што сам мало пре рекао т. ј. да радо узимају н што им се не даје, вреди и за љихову женидбу. Ако je Ускок мало имућнији па хоће да се жени а и његови иријатељи знају за њ какву ваљану девојчицу — онда се не чине којекакве нредугачке церемоннје иросилачке. Место тога — ако родитељц нису одмах, прп првом нрошењу» своју кћер обећали и л и ако уопште нећс да je даду, дође иросилац — кад што с пет до десет кољаника а према нотреби u с већим или мањим бројем друштва — u силом одвед-» ону која му je срце заробила. 0 таквом се отмнчару може реКи у правом смислу да je узео своју жену. „Зато се да не би бнло боја ни крви, улучи опрезно нршшка кад су на граинци илн кад бар нису код куКе отац, браКа илп роЈ>аци девојачкн. Зато обично долазе ноћу, па ако они који се затеку код куће неће лепнм да пуете девојку, јурншају на вратннце н врата, уиадну у куКу, отму силом невесту и одведу je без родитељског благослова. Будући да се каткада слаже латинска пословица Gaudet

74

ВА ЛВА ЗО Р

( КОЛО

rapi Virginitas — девојке, у много ирнлика, више воле бити уграбл»ене него наговорене, јер je отимач некад добар, а некад зао, а девојцп je девовање, можда, или предуго или ирекратко. „С таквим живим пленом .Ђубави одјуре и одведу отету невесту једну или две мнље до каквога попа илн калуђера, којн их мора одмах венчати не нитајуКи много да ли се то догађа с вољом илн без воље родитељске. Али кад то дозна каиетан (жумберачки), сви се отмпчарн осетно казне. То их и плаши те се такве отмице не догађају сваки дан. Па ипак не могу да се тога са свим оставе, већ на ново покушавају. (А кад би, као другде, моради пдаћатн главом уместо што плаћају новцсм, та би се рђава навика брзо искоренила). „Ако je, FiaK, свадба текла уредно na je време да се невеста пове^е кући, онда je води девер на свом коњу нред собом са свим забуљену. Она седи на коњу у седлу напред а иза ње девер којо јој увије цеду главу марамама да не вили куда јаше... „Невеста иде увек из родител>ске куће у цркву застрта лица; тиме хоће да јој се каже како не сме знати вратити се очевој кућп сама. Али у цркви за време венчања открнва лице. Ту свештеник који врши венчање ставља и младожењп и млади на главу венац сплетен од ружиних гранчица — симбол да се не смеју растављата ни у срећи ни у несрећи*. 0 боловању и иогребу у Крањских Ускока саопштава ипсац: „Ако ко од њих оболи тако јако да нема вигае наде на оздрављење, онда се такав болесник мора сам опрати. Узрок je за то врло смешан и оснпва се на заблуди да ваља после смрти изићи чист пред Бога Оца, Сина и Светога Духа. „Уз то се и разговарају бесмислено: кад га, веле, буду онколили анђели онда ће свак од њих да му, на иуту за онај свет, понесе но које витешко дело његово. Један he анђео носити пред њим његову сабљу и пушку (н ако je она остала висећи о клину), којим се оружјем тако јуначкп држао против Турчина; други ће да носи оно Јлто je он својом слободном руком отео и однео; неко, опет, његовс овнове н овце; неко јарце и козе; нско коње и кобиле које je довео из туђих места; један ће понети њсгово од«*ло. Тако длду по неку службу сваком анђелу, да нс би било међу њима, можда,. какве кавге. „Најзад долазе многе похвале о томе, како се самртник за живота понео мушки и јуначки, због чега остав.Ђа за собом славно н; бесмртно пме... „Они немају нарочитога гробља већ им je гробље цела земља.

КЊ. Ш. СВ. 2. I

СПАВА ЈО Ј

СЕ

75

Погребу мртваца где се доспе u где се нађе прплака: испод каквога дрвета или ма где ииаче. У гроб метну комад хлеба или какав новац, рецимо један Sold или грош а често и само пфениг. Тада се набаца мало земље и намести нрилично тежак камен више главе п више ногу (иожда у веровању да се не врати и не иде по куКи). „После се мора дати попу нли калуђеру за задушје четири крањска форинта. Тиме je свршен погреб. „Ако се сахраљује детенце, носи му мајка ка гробу кодевку на глави. Кад се заврши погреб, стане мајка да говорп против смртн и да виче... због тога гато јој je одузела дете од кога би био добар јунак.... „Такво се оптужбено јадиковање завршује овим: ...„Ти горонадна, наказна, срдита, ружна. гадна, ненасита смрти! Узела си мв и поједа дете! Авај, ево ти и колевке — ждерн и угуши се њоме — и зајази уста да ти се сви зу^и поломе!^ „После тога... завршетка баии мајка колевку на гроб и скаче по њој дотде докле je не изло.ми на ситне комадићо“. (Наставиће се)

КЊ . Ш . CB.

s.]

ВА ЛВАЗОР

153

ВДДВДЗОР О СРПСКИМ

УСКОЦИМА

— А нд. Г авриловиН — (Наставак)

0 Ускочкој вери и верским церемонијама говорн Валвазор у целој •седампасстој глави седме књиге. „Тп л>уди — вели — о чијем смо иравом пореклу говорили нешго у прошлој књизи обичаја и навпка, зову се у Краљској Staroverzi а то j e : Староверци. Они кажу да je то права вера. Лли ibiix римска црква сматра за шизматике, јср они одрпчу панн врховну власт у цркви и не лризнају га за свога црквеног поглавара. „С рвмокатолвцвма се не слажу у томе што не верзгју да може мекиснут хлеб бити освећен, такођер се одвајају од католичке цркве л у томе што не верују да Дух Свети произлази од Оца и Сина већ само од Оца, ма да се крсте у име три лвца. Укратко: они cv у главном грчке вере, и у поменутим а такођер и у још неким мање важним верским чланцима разликују се од католика. Нисам намеран иаводиги све те разлике, али ћу говорити о њиховим црквеним редовима и церемонвјама. „Њихова највећа духовна власт јесте Ertzbischoff. Њега зову Lashkiga Sinoda upetzij naherzegouina, iu t o значи Арцибнскуп у граду 11ећи у земљи Хрцеговини. To je земља у Турској. Тај арцнбискуп поставља друге бискупе а бпскугш опет друге свештенвке који се зову попови... „У Крањској немају, истина, бискупа, алн у Хрватској седн увек јсдан код H. Crcutz-a. Него кад сам ja ово нисао, није ни тамо било ниједнога већ je место било уиражњено смрћу, тек од пре годину дана, бискупа Павла Сорчвћа (Paulus Sorziz). Тај je, како веле Власв у Хрватској, много Влаха послао у Турску в веома je тежво за владичанскпм достојанством; алв га Власи нвкако не хтедоше узетв јер наје пре тога бво калуђер. А кад због тога почеше ствзати тужбе и лред Његово Царско Величанство, предложв вице-генерал у H. Crcutz-y, госп. гроф von Trautmannsdorf, влашквм поповвма и калуђерима via сазову синод вди скупштнну, заповедввшв им да нрвмс овога Павда Сорчића за владвку. Алв га впак они не првзнадоше јер пре -гога нвје био калуђер. Напомвњем да њвхов црквеви ред, који се у овоме управља по грчком, забрањује да може когод бвти владвка а да пре тога није бво у реду калуђерском. Јер у грчкој црквв мора бвтв калуђер в патрвјарах п митрополиг и владика. Стога су се тако же-

154

ВА ЛВАЗОР

|коло.

стоко огорчнлн против овога од внце-генерала нредложенога владпке, да су одлучили убити га. II тако су га Власн — којнх има много* и у Хрватској на нашим границама — гонили, да се он морао, с одобрењем вицегенерала, сваке ноћи »ети на једну кулу, мислећп. да je ту довол>но безбедан, јер je мерденине, којима се иео, увек одвлачпо горе. Ииак се један Ускок попео јсдне ноћи свс до самога ирозора — пошто je зацело понео био са собом лествице. Како je нови владнка сиавао, опали Ускок на љега метак кроз нрозор. Ннак Ускок није метком успео ма да je доста добро гађао. Јер владпка je, на срећу, био метнуо нод главу свој капут а у џепу je било неколико форината. Они су заштнтили његову главу, јер je тане ударило у новац а љега оставило неповређена. Мора бити да je џе» био мало наиред истурен кад га je метак дохватио место главе, или> je можда узрок канут што није глава лежала гако ниско као новчаиик, док би иначе кугла погоднла онде где je погодила кесу с новцима. „Према томе немају ни Хрватскп (т. ј. они што у Хрватској. жнве) Власи нц наши (т. ј. ови што живе у Крањској но ускочквм. иланинама) сада свога владике. Стога кад неко хоКе да буде сада нои, .мора се запопити нлп од грчког патријарха илн од вицеиатријарха у Млецима. лП>нхови.м ноиовима није брак забрањен, али се морају оженитн дсвојком... Али ако умре пону жена, онда се не сме по другш иут жснито, него мора живети као удовац и самац, и до краја свога жнвога не сме принети устима задогај меса. Стога ти попови чусају своје жене као очи у глави, гако да их никакав непогода» вегар не дохваги, дворе их као што се угађа добро.м скуиоцсномвину, на које се дуго чека u много изгледа само да се окуси један нуг — а све то чине зато да и.м миле жениде што дуже поживе. Ове врашке попадије живе, даклс, ^аволски добрим животом, ако су само нашплс на иначе доброг мужа и ако он није сиромах. Алп^ као што већ рекох, женпна смрт веже попа на уздржавање ч повучен живот, јер од тога тренутка мора да живи као калуђер. Он може^ одмах да нде у манастир, т. ј. да стуии у ред Св. Васнлија, којп. се ред једини налази у свих народа грчке вере. „У Крањској нема, до душе, никаквог вдашког манастира, ал » се два-три сахата нзван Крањске налази један. „У Хрватској дежи, лш.Ђу од крањске границе. манастнр Гомпрјсг у комс има Binue од тридесет калуђера плп самостанаца реда Св. Васнлија. „Obii 1,алу!,(■{)II живе са свим сиромашки; не смеју целога ж и-

КЊ. Ш. СВ. з .]

НЕГДАШ Њ А

ПРИВРЕДА

II ПУТОВП

155

вота јести злеса нн рнбе која има крвп. Доиуштени су нм раци сваке недеље п с у б о т е, а тако нсто н оне рибе које немају крви као Неliutenze, uopcKii паудн или Sipa u Oligna -- јер су те рибе без крви. Стога нх о н п — кад посте сваке нсдеље и суботе, а кад не иосте II остадих д а н а — спгурно смеју јестп. Морају са свим избегавати јаја п све оно што je масно. Салату или друга јела лрнређују се зејтином, ак о нпје пост, јер кад се пости не смеју јести нпп!та ни оа зејтином ен ма са чим масним. Боб, грашак, сочиво, насул», куиус и слична јела кувају у водп, метну мало соли и сирћета, а ако немају сирћета онда узму мало расола. Тако се морају помагати слабо зачпњенп.м паром. „Н екн нм од н»их замерају чак н за боб, и неће да га једу, као hu грашак, због прегаља (Milbe) који се често у њому налази. Над таким скрупулама зацело би се ови добрн људи моглп узвиснти. „Њ ихов ност (часнв пост — Zassni post) пада у доба иред Ускрс п траје осам недеља. Пре Христова Рођења посте шсст недеља; :y a сваки блага дан наше Миле Госпе посте потнаест дака; сваке четвртлетне недељо по осам дана: за празник Светога Саве, који јк чио њнЈгов први вмцика, иосте оает осам дана; исто толико пред иразник Св. Петра и Павла. Осем тога иоете још неким другим свеинма у част, а врх свега им je преко целе године редован пост свакога понедељнпка, среде и петка. Ово говорим за калуђере, међу којима се и о с т и и најстроже и најчешће“. (Ндставп1.е се)

216

В А ЛВА ЗО Р

|коло>

ВАДВДЗОР О СРПСКИМ

УСКОЦИМА

— А нд. Г авриловиК — (Наставак)

„II иоповв — продужује Валвазор — имају да посте много* дана, али впак не тако строго као калуђери. Посто нреко године трвдана у ведељв, на вме понедељнвк, среду и петак, в све мало раније поменуте постове, алв смеју своја јела зачињавати маслиновим,. ораховвм или сличвим уљем. Осталвх, иак, дана, кад нвје пост, једуг меса колвко вм je воља. „Ш то се твче световњака — д овв посте понедељнвк, среду и петак као а све остадо постове, адв једу све уљем зачвњево, само не једу меса, свра, јаја, масла п мастн, јер ви то са сввм озбиљнозабрањује црква. „Они држе своје постове тако чврсто, строго и ревносно, да* би многи од њих радвје пустио да му главу одсеку вдв бв u сам* неколицину убво вре но што бв у восвв дав јео меса. „Кад неко хоће да се исповеди в првчеств, мора пре тога лоствтв бар 30—40 дана. „Не смеју јости месо ни од утучене жпвотиње или тице. А ко> баш хоће да га једе треба да пуств да исцури крв, јер крвв они: не једу. Такођер веће јести месо ни од тице, нв од животиње, брава, овна, козе, зеда, петда, копуна, гуске, патке влв друге верватс жввотвње, ако je закоље илв јој шију заврне жена, већ их увек мора кдатв човек в то тако да встече сва крв. Тек вх тада ириређују жене влв ко му драго. Тако смеју јеств а вначе не, јер вм религија бранв в тражв да животоњу, чпје ће се месо јести, закољеножем мушкарац в да крв встече. „Нпак ве смеју јести меса од сваке жввотвње без разлике. Допуштене су вм све. жввотвње које преживају алв не в оне које вмају неразде.Ђене папке. Ипак вм нвје забрањен зец ма да вма такве; папке, јер в зец прежива као в во. Забрањене су вм в твце које* једу саме вз својвх канца као соко в друге слачне. Зато Ускоцв. илн Власв, кад долазе у Л>убл»ану, свраћају у своје нарочите гостпонвце где се 8нају њвховв обичајн као в шта смеју а шта несмеју јеств“. За тим велп Валвазор како овв Ускоцв имају још в других свтнијнх праввла за пост, којвх се држе тачнвје пего Божје зано-

ППБ. Ш . СВ. 4 .

ВА ЛВА ЗО Р

217

•вестп: не укради и не убпј, па у наиомени бележи како се баш те, 1687, године многи из Ердеља жаљаху на ускочка .отимања. Своја разлагаља о посту ускочком Валвазор завршује пзјавом да су се у томе Ускоци са свим повели за Грцнма, па прелази па тумачеље постова у грчкој дрквп. Међу тим о калуђерима и свештенпцпма говори и даље. „Из наведенога — вели — видп се да ти људи жпве мучно. Неучени су и не знају другога језнка осем својега нити познају другога нисма до свога т. ј. ћирилскога. „Како су љихово стање и положај пуни рада и мучни види се и из тога што место одмора цеиају дрва или раде у пољу и врту. Такпм се тежачким пословима морају развесељавати, п јести своја рђава јела или тећи апетит. Тако су нм уз рђаву храну рад и глад најбољп зачинп уз које им купус, поврће н хлеб прија боље него какој леној трбушини и беспосличару најделикатније и најскупље јело. „Кад калуђер скриви штогод а јога je млад, око двадесет до тридесет годпна, онда добије батине по зади као деца у школи; ако je старијн, око четрдесет до педесет година, избију га батином по# леђима; ако je, пак, стар — шесет, седамдесет или осамдесет година — онда мора да очита неколико хил>ада Оченаша н Богороднце Дјево... за време док други једу... „У Турској има много калуђерпчких манастира, и дувне, које «у реда Св. Василија, станују у тим својим манастприма. А у Крањ«кој и Хрватској нема манастира за љих, него овдс станују по две пли три калуђерице заједно у једној кући али по својим калуђерским нравилима.“ После овога Валвазор паводи неколике интересне случајеве о потребном целибату код калуђера, попова иа и грађаеа... „Ако калуђер — продужује даље — пли поп убпје кога или заиоведи да се изврши убиство, онда не сме целога живота службу •служити. .,Они немају звона већ место њих на други начин саопштавају да je време ићи у цркву, т. ј. ударају дрветом у даску. To je њихово звоњење. „Кад иоп или калуђер служи службу, морају му помагати бар тројица или четворица. Њихова литургија траје читав сахат а ако j e велика служба и више.“ Остављајући на страну ouuc литургнскнх церемонија, наводимо «птересни додатак пншчев. „Ни калуђери — вели он — ни попови неће ником одатн опи•сани начин освећења и значење карактера на хостији; друга, иак,

218

ВАЛВЛЗОР

прости људи то не могу учинити јер не знају ни самн. Ja сам вишв пута и усмено н^писмено модио влашке или ускочке духовнике да мн открију те своје церемоније, алн нисам ништа добио. Један, ло имену Новак Нерушовић (Novak Peruszhouich) који je у ускочкој илаиини изиад града Muttling-a код цркве Свете Недел»е поп и л и парох, обећао ми j e до душе али није испунио. На иослетку дознадох од једног калуђера, но имену Јоаквма Собадовнћа (Joakim Sobadovich), који станује у маиастиру Гомирју на крањској гравици. А да бих бно уверен да ме ипје лажно известио, морао ми je показати о своју, ћпрнлицом нпсану, књижацу, где сам нашао све тои још многе друге церемоније п верске тачке занисане. „Ту књижицу, која има од прилике 10—12 табака, носи сваки влашки духовник, калуђер или пон, увек уза се у џепу. Ако je изгуби, или му je украду или иначе узму — не c.v.e служити литургије. „Њихови духовнпци много полажу на различите карактере, тако да неки од њих носе уза се чнтаву гомилу н дају их илн продају другим људима... „У Жумбераку je бпо (можда je и сада) један пои којп показује,. помоћу суда пуног воде, шта ко хо&е да сазна. То бива без сумње ђаволском вештином, али н он и други Ускоци држе да je то духовно дело. Има у њих повише таких часних отаца који под видом нојаве духа практикују свакојаке мађије. Али се о свему не говорп. „Тако има по какав поп вешту жену која свашта зна и уме иогодити што je било u iuio ће бити; зна прорећи или проказати ирађс, свадбе, срећу, несрећу и слични ствари; све пак бива нод нзговором да то знање лежн у травама, чија јој je права природ;и са особина.ма које су у њој, позната. Таке се жене цене и од свој,1Х мужева u од осталога народа, и кажу за такву да je сибила — пророчица. Њен се муж и сам хвали њоме п поноси, говорећп: „Моја je жсна врачара!" Кад би, иак, когод рекао да je она вешгица, узело би се да то говори из злобе и зависти“. Сав говор о религиозним обичајима ускочким завршује Валваjop наводом двеју молитава, од којнх се једна чита свакога великога иразникл у јутру а друга такога дана у вече. Нарочпто je питсресна, сгпхована, друга молатва која се иочиње: Ходпмо спат’ Нога зваг’

Сваку ноћ У помоћ....

Овим иаводом завршујемо набрајање важнијих података о 1\[)((њгкпм и прелазимо на ('ењскс Ускоке. (Свршиће се)

298

В А Л В А ЗО Р

[коло

ВАДВАЗОР О СРПСКИМ

УСКОЦИМА

— Амд. Гавриповић —

.jf * $ (Свршетак) 0 Сењским Ускоцима говори Валвазор доста али добрим дблом но другим писцима. Остављајући то на страну, навешћемо само овошто je његов власоити прилог или што je сазнао од Ввтезовнћа. 0 језику Сењских Ускока вели у главном што и о језику онвх у Крањској. Он га овде назива „управо далмативским“, додајући: „У чнтању и иисању имају тројака писмена: у црквеним се стварима служе глаголицом, за кореспонлснцију у Турској ћврилицом а за обичне потребе латиннцом.“ Вера je различита: има, вели, Ускока вере грчке, а има еела в римокатолпчких. 0 празницима и обичајима који су са њнма у вези надазимо повише података. „Врло необичне навике, које потичу из слепог поганског доба,. врше се о бадњем вечеру. Тада позове домаћин или домаћица дечака или девојчицу као госта и то на начин како су њпхови праоци обожавали своје поганско божавство „Бадњак“. Због тога и не зову то вече као други Хришћани „Vigiliam Nativitatis Christi“ или жChristabend" него „Бадњи Вечер“... Овде се говори о бадњаку, па се продужује: „Тога вечера застру сто белим, од непријатеља отетим, застирачем. На сред стола наместе трп гомиле врло великих венаца, које исплету од зимзелена и украсе ирстењем. сребрним верижицама и златом, а на сто ставе мало пшенице и другога жвта, хлеба, вина,

R H » . Ш . C B. 5 . ]

ВА ЛВА ЗО Р

299

м е д а о соди. За сто не сме нико сести: он je некад био иосвећен иоганском бадњаку а сада je Божићу. Тај, тако поставл>ени, сто о с т а је са свим ведпрнут све до дана Света Три Краља*. „Гост“ т.ј. подаженик долази с иуним бокалом вина, окнћеним зимзеленом и са хлебом. Тако уздарје, поред осталога, и сам понесе св ојој кућп при поласку. Верује се да од среће подаженикове зависи п срећа цеде куће. „За та три дана сви којп се сретну грле се обема рукама и лријатељски љубе желећи једни другпма всселе празнике божићне. Т ада се не устежу нп најгори нелрпјатељи љубити се“. „О Новој Години — вели — обично се добри лрпјатсљи, п мушко II жееско — при сусрету л»убе н желе једно другом добру срећу, ма да иначе никоме није донуштено пољубитл туђу жепу и л и кћер. А п код леце постоји нарочпти обичај, т.ј. да нрвога дана у годпни трче од куће до куће с јабуком у коју им забадају нешто новца - - од лрнлике грош, или мање а и вишо“. „ 0 тако звавим покладама облачс се свакојако и нграју мајмунлуке какви се само могу замислити. И о пепељавој среди облаче се у необнчна н чудновата одела, на намажу лица са свим црно чађу са котлова и шерпења. Тако опрсмљени иду улицама, вуку за звонцад и траже да им изнесу брашна, ул>а, хлеба и вина. Кад се скупи повећи број тако маскираних лииа, онда наложе ватру иа тргу пли на сред улице, замесе од воде и брашва колаче, прже и пеку, седну па једу и ппју и проводе врло веселу шалу, онла!сујући на необпчан начин Бахову смрт.“ „Десет дана пре празнпка Св. Јована Крстител»а почвњу ови Ускоии наносити велнке гомпле жбуња крамабете или боровпце, па пх палс и газе шш скачу нреко њих. Малу децу обично држе изнад ватре и каде их. То чине готово сваке ноћи док не нрођс осам дана од тога празника, али највише раде у очи Ивањ дана. Те гомилс називају Коледе — по својој некадашњој обожаваној иоганској богпњи Коледи, којој су још као иоганици обично иалилц ва•гру у ово доба. Поменутога дана пред празник Св. Јована Крстител»ч пду све девојчицс и девојке у вртове, илету венце од нарочитпх трава и мећу их на главу падајућп се да ће целе године бити сачуваве од свих болести у глави. А да их не би могле ни друге болести снаћи, везују једна другој руку каквом врпцом или свилснпм концем; такве се другс ноеле увек лазивају куме. Кад прође седам дана, скпву опет ту врпцу илп свилени конац с руке п вежу га о зелепу грану кога дрвета са дубоко укорењенлм уображељем да су се на тај начин ослободпле свих телесппх болести за ту годипу“.

300

ВАЛВЛЗОР

[кодо

0 иогребним обичајима Сењских Ускока говори се доста дстаљно. „Кад се — вели — поскидају свиукраси кућни и закључају се, о н д а се ноотварају широм прозори, врата и вратпице, па стоје тако отворели четрнаест дана, а жене за то доба плачу и дању и ноћу м а да им плач не мора ићи увек од срца. А да од толиког туговања не свену са свим, доносе u m добри пријатељв в суседи, мушкнње п женскиње који се труде да ах теше, два иута дневно, на подне п у вече, вина, хлеба и добро куваних јела, а мушки и женске налазе се у посебним собама. Тако једу и пију иреко дан баш добро. На тај се начин ожалошћени теше дневно два пута, тако да би многи пожелео да буде у друштву тих тужних људи и да једе тај сузни хлеб. „Седмога и четрнаестога дана после погреба нарикаче лежу лицем по гробовима и почну понова запевати и плакати. И то траје све док се опет у прат&и утешитељице не врате кући. „Одело je у тузи Ускока и Сењана црне боје, а носе га родитељи за децом и деца за својим родитељима као и супружници једно за другим пуне три године. Ожењена браћа и сестре жале у таком руху две а неожењена годину дана. За то време чешће посипају гробова својих крвнвх рођака цвећем и шкропе их освећеном водицом... Ожадошћене жене и девојке носе жуте а удоввце црне мараме на глави. А људи се, за све време док жале, не шишају и не брију, због чега изгледају врло страшни u као дпвљацп.“ 0 верењу и вереницима казује се ово: „Као вереници живе често по три па н по пет година, и што дуже то je за њих већа част и сдава. За све то доба, одмах посде нрстена, одлази вереница у кућу вереникову в обрвуто, и тамо се прихваћају свега као да je њихово.“ Казавши како се то ловерење може и на зло употребити, писац додаје: „Ииак се то догађа врл ! ретко, јер чистоту моралву држе веома високо и на великој цени.“ 0 карактеристпчним дечјим биткама читамо ово: „Почетком поста види се свуда у Сењу дечји рат, кад се сва деца целога града поделе у две гомвле које се скупе у горњн и доњи део града. Они вз горњег града изазивају ове из доњега да се нађу код другога брежуљка што га зову рт, у граду под тврђавом. Изазвави долазе без оддагања и отмочне се права битка камењем, јер се они из доњег града старају храбро да брежуљак освојс и одатле отерају противвике који се, опет, труде да помевути брег одрже и нападаче одбвју. Због те оттре борбе готово вико није безбедан оа улицама, и тај дечији рат траје често све до Ђурђева дне а више вута и дуже.“ За јело и ииКе њихово всли се: „Сељанц и Власи једу врло мпло, u то: сира, хлеба и меса. Бела лука једу врло много, а инју,

КН ». Ш . СВ. 5 .]

ВАЛВАЗОР

301

п о р е д здраве, свеже, воде које вмају доста, врло радо овче и козје м леко. Адн за вино не маре мвого“. 0 здрављу и животу оввх ратника казује нисац: „Ваздух je код њих врдо добар и здрав, због чега се међу њвма налази врло ст а р и х људв*. За доказ паводе се примери, од којих je нарочвто ннтересантан поиев некога Турчина из града Перушића, четири нем ачке миље од Сења; тај je Турчин жввео 190 а пред смрт су му з у б и наново взрасдв. „Сењани су — вђли иваче писац — тедом в изгдедом људи јакв, взврснв и вебојше војници, каквих je тешко наћп“. Трговина се њихова хвадн и ведв се да je махом дрварска: морем возе дрва у Дубровнвк, у Итадију, па в у многа удаљенвја места. И ако вду тако од куће, инак су „ти људи гостољубввв како се нгде може тражпти, а своју родбиву воде од срца*. 0 јуначким делима Сењана и Сењских Ускока говори се доста детаљно, ади je тај говор, готово сав, ио другим писцвиа. Набројавгаи до двадесет прнмера њвхове храбрости, писац продужује: „Та в ко бв могао сва њвхова ратна дела в друга, спомена вредна, предузећа побројати, јер ве прође ни једав дав а да не почву штогод вово! Ови су Сењанв хиљаду пута горв и ратоборнвји од алжврсквх разбојника морских; па кад бв још имади велике морске бродове као они, зацедо бв починили невероватна дела и права чуда. Пре неколико година само je њвх петоро људи у малом бродвћу отишло ва море ; ови су одједрвли у Турску да удове добар плев, и бвли су тако смели да су напали једав велики турски брод ва коме je било ввше од сто људи, савладалв су их, опљачкали, и двс прелене кћери веког велвког турског господива доведоше, поред остадога плева, кућн са побом. Ове би се девојке без сумње за неколико хиљада форввата откупиде да им нису родвтељв в првјатељи од куго вомрлв. Кад je, дакде, вестадо ваде њвховвх дакомвх госнодара, који су очекввади новчани откуп, морадоше ова вежва и лепа деца као и друге робиње радити свакојаке обичве послове в, као што сам вх ja ввдео, вућв вз шуме дрва босовога. Једна се од љихдоцније покрстила, а гата je са другои бидо ве зваи. Пре двадесет и ееколико годвва, док сам (вав суиње говори Валвазоров взвествдацВитезовић) јога био под командом грофа Geriui (Зрвњскога?), чешће сам рођеним очвма својим гдедао како Се&авв, Вдасв влв Ускоци, кад посеку каквога Турчива, држе вад собом његову гдаву и похлепно, као варварв, иуштају да вм у уста каиље врућа крв са главе. Из тога се даје, впак ве без ужаса, закључити њвхова огорченост сротвв Турака в ненаситљива пожуда за крвљу њиховома.

302

НРЕД

СРЕЋОМ

| коло

Још говори Вадвазор н о ссњанима књижевницима, нстичућн на прво место Витезовића и спомињући још двојвиу других.

Тако нам спис Јана Бајкарта Валвазора постаје сведочанство о несумњнвом бићу Српских Ускока у Крањској и Сењу. То поуздано U несЈмњиво сведочанство има нарочите цено по обидатим етнографCKUM подацима којима утврђује своје казивање и које смо ми у овом прилогу ваведи.